0

za drugi razred gimnazije

Nikola Rot i Slavoljub Radonić

by Nevena Jovanović 2012

1

I Uvodni deo1. Psihologija kao naučna disciplina

Predmet i grane psihologije - Kakvi doživljaji postoje, kako se javljaju i teku, šta im je osnova i kako semanifestuju – proučava psihologija. Ona proučava psihičku stvarnosti ili psihički život.

Psihologija se može definisati kao sistematsko izučavanje psihičkog života ljudi i životinja, a na osnovu proučavanja objektivnog ponašanja i neposrednog iskustva.

Teorijski zadatak psihologije je upoznavanje karatkeristika I zakonitosti psihičkog života. Svrha teorijskog istraživanja u psihologiji je upoznavanje jednog dela stvarnosti – psihičke stvarnosti.

Psihologija bi trebalo da odgovori na 3 pitanja: šta? (da što potpunije opiše psihičke pojave); kako? (kako se odvijaju psihički procesi i kako se formiraju psihičke osobine); zašto? (da otkriva uroke pojedinih psihičkih pojava i objašnjava postupke ljudi).

Praktični zadatak psihologije sastoji se u primenjivanju rezultata psiholoških istraživanja radi što uspešnijeg obavljanja različitih ljudskih delatnosti.

Psihologija kao empirijska I eksperimentalna nauka se formirala polovinom XIX veka. Danas je psihologija sistem naučnih disciplina koje sve povezuje izučavanje psihičkog života. Postoji veliki broj i teorijskih i primenjenih psiholoških disciplina.

Neke od teorijskih disciplina su: opšta ili generalna psihologija (koja proučava osnovne psihičke funkcije normalnog odraslog čoveka), fiziološka psihologija (proučava zavisnost psihičkih pojava od organskih osnova), razvojna ili genetička psihologija (bavi se proučavanjem razvitka psihičkog života, ontogenetski razvitak od rođenja do starosti), socijalna psihologija(proučava uticaj socijalnih faktora na psihičke funkcije ljudi i na ličnost u celini, ponašanje pojedinaca u društvenim situacijama, kao i ulogu psihičkih faktora u socijalnom zbivanju), psihologija ličnosti (izučava psihički život I ponašanje, posmatrane kao povezanu i jedinstvenu celinu)

Neke od primenjenih disciplina su: pedagoška psihologija(proučava psihološku stranu obrazovanja i vaspitanja), psihologija rada (proučava zavisnost uspeha u radu od različitih psihičkih faktora, kao i uticaj pojedinih vrsta poslova i radnih uslova na psihički život onih koji rade), mentalna higijena(predstavlja promenu psiholoških saznanja u očuvanju duševnog zdravlja), klinička psihologija (bavi se izučavanjem tegoba u psihičkom životu)

Primer primene psiholoških saznanja je profesionalna orijentacija (aktivnost kojom se pomaže pojedincu u što uspešnijem izboru zanimanja) i profesionalana selekcija ili izbor za posao(kada se od velikog broja ljudi koji traže neki posao biraju pojedinci za koje se pretpostavlja da ćae taj posao najuspešnije obavljati ).

Odnos psihologije I drugih nauka – od bioloških disciplina važna je fiziologija (proučava funkcionisanje raznih vrsta živih organizama u celini kao i pojedinih njihovih oragana); od društvenih nauka važne su: antropologija (razvitak čoveka I civilizacije) I sociologija (izučava funkcionisanje velikih i malih grupa –država/porodica) i dr. kao što su ekonomija, istorija, lingvistika… Psihološka saznanja su značajna za sve društvene nauke ali i za prirodne kao što je medicina.

2. Metode i tehnike psihološkog izraživanja

Metode psihološkog istraživanja – Pod pojmom metoda se podrazumeva opšti način oraganizovanja istraživanjanekog problema. Postoje dve osnovne metode:

Eksperimentalna metoda – njena suštinska odlika jeste sistematsko i namerno menjanje uslova. Uslovi koji se namerno menjaju u eksperimentalnom istraživanju nazivaju se eksperimentalna ili nezavisna promenljiva, a pojava koja se delovanjem menjanja uslova takođe menja zove se zavisna promenljiva. Ovaj postupak je najpogodniji za otkrivanje kauzalne (uzročne) veze među pojavama, ali se ne može primenjivati u nekim situacijama jer ispitanici drugačije reaguju u eksperimentalnoj nego u prirodnoj situaciji.

Primer psihološkog eksperimenta jeste retroaktivna inhibicija, da nakanadna aktivnost posle učenja deluje unatrag (retroaktivno) i koči (inhibrira) obnavljanje naučenog. Zaboravljanje u toku spavanja je znatno sporije nego u budnom stanju.Ova ispitivanja su sproveli američki psiholozi Dženkins i Dalenbah (Jenkins I Dallenbach), polazeći od ispitivanja pamćenja koje je obavio nemački psiholog Ebinghaus (Ebbinghaus).

Neeksperimentalna metoda odnosno sistematsko neeksperimentalno istraživanje se zasniva na posmatranju koje se izvodi sa ciljem (određen je predmet i svrha posmatranja), sistematski (prati se sve što je od važnosti za posmatranu pojavu) i koje je kontrolisano (void se računa o uslovima u kojima se posmatra pojava).

Primer neeksperimentalnog istraživanja – Borislav Stevanović je ispitivanjem inteligencije dece iz gradova i dece sa sela došao do zaključka da je razlika u korist gradske dece ta što seoska deca imaju manje isustva o stvarima iz većine zadataka u testu.

Koristeći obe metode mogu se uptrebiti I objektivni i subjektivni podaci. Objektivni podaci su oni koje može da registruje (zabeleži) svaki posmatrač koristeći čula ili aparate. Subjektivni podaci počivaju na doživljajima o kojima izveštavaju ispitanici. Kada se prate vlastiti doživljaji i onjima

izveštava govori se o samoposmatranju ili introspekciji.

2

Tehnike psihološkog istraživanja – pod tehnikama psihološkog istraživanja se podrazumevaju posebni postupci koji se koriste u pojedinim fazama istraživanja, pre svega u vazama za prikupljanje I obradu podataka.

Tehnike za prikupljanje podataka u psihološkom istraživanju su: upitnik, intervju, skale, procene i testovi. Tehnike za sređivanje I obradu podataka u psihološkom istraživanju su statistički postupci.Upitnikom se naziva prema određenim principima sastavljen sistem pitanja, čija je podesnost za ispitivanje

određenih psihičkih pojava utvrđena prethodnim proveravanjem. Pitanja u upitniku mogu biti otvorenog tipa (kada ispitanici slobodno formulišu odgovor) i zatvorenog tipa (ponuđeni odgovori, ispitanici treba samo da podvuku jedan od ponuđenih). Na pitanja u upitniku treba odgovoriti pismeno.

Intervju predstavlja usmeno postavljanje unapred pripremljenih pitanja i usmeni odgovor na njih odnosno prikupljanje podataka putem razgovora.

Skale procene prikazivanje nekog psihičkog procesa ili neke osobine označavanjem mesta koje im pripada u nekoj lestvici ili skali.

Anketiranje predstavlja svako postavljanje pitanja nekoj grupi ljudi, odnosno kada se koriste upitnik, intervju ili skala procene na izabranom uzorku stanovništva da bi se saznali određeni stavovi ili mišljenje stanovništva. Koristi se za ispitivanje javnog mnjenja.

Testovi predstavljaju uopšte proveravanje nekih svojstava predmeta ili organizma i predstavljaju vrstumernog instrumenta. Psihološki testovi se koriste za utvrđivanje određenih psihičkih odlika.

Prema vrsti karakteristike koja se ispituje: Testovi sposobnosti (opšta sposobnost ili inteligencija i posebne sposobnosti) obuhvataju:- testove inteligencije (korisna sredstva za utvrđivanje razvijeniosti opšte intelektualne sposobnosti)- testove senzornih sposobnosti (meri se razvijenost različitih svojstava pojedinih čula)- testovi motornih sposobnosti (mere se između ostalog brzina, preciznost i koordinacija pokreta prstiju i šake)Testovi znanja se sastoje od niza zadataka. Standarizovani test predstavlja test za koji su prethodno utvrđene

norme ocenjivanja rezultata, način njegovog primenjivanja i njegove merne karakteristike.3. Organski osnovi i razvitak psihičkog života čoveka

Nervni sistem – Uloga i delovi nervnog sistema – Organsku osnovu psihičkog života predstavlja organizam u celini tj. njegova celokupna anatomsko-fiziološka organizacija.

Najznačajniji za psihički život su receptori (čulni organi), efektori (mišići i žlezde) i nervni sistem.Najvažnija osnova psihičkog života je nervni sistem. On ima tri glavne funkcije: - regulaciju rada pojedinih organa i usklađivanje rada organizma u celini- uspostavljanje veze organizma sa spoljnim svetom- obradu, povezivanje, reprodukciju primljenih utisakaPreko nervnog sistema regulišu se funkcije pojedinih organa našeg tela, druga značajna funkcija jeste

održavanje veze između organizma i spoljnog sveta, a treća važna funkcija nervnog sistema jeste zadržavanje, sređivanje i čuvanje primljenih utisaka (na tome počiva učenje i pamćenje). Nervni sistem je nosilac svih psihičkih procesa.

Nervni sistem čoveka je veoma složen organ, izgrađen je od nervnih ćelija i nervnih vlakana – oni zajedno čine neuron. Procesi u nervnim ćelijama su osnova nervne a time i celokupne psihičke aktivnosti. Iz ćelije izlazi mnogo kraćih nervnih vlakana, dendrita i jedno znatno duže od svih ostalih, koje se naziva akson. Mesta prelaza nervnog uzbuđenja nazivaju se sinapsama. Ceo nervni sistem je protkan i ogromnim brojem nervnih vlakana čiji snopovi čine nerve.

Glavni delovi nervnog sistema su centralni i periferni nervni sistem.Centralni nervni sistem čine: mozak (glavni deo čitavog nervnog sistema, onovni nosilac psihičkog života, čiji su

najvažniji delovi moždana kora ili korteks) i kičmena moždina. Neki delovi mozga: - moždano deblo (produžena moždina, srednji mozak, rektikularna formacija)- mali mozak- prednji mozak (kora - zone – čeona, temena – primarna motorna, potiljačna – vidna, slepočna

slušna, talamus, hipotalamus, limbički sistem)Od posebnih formacija bitni su limbički sistem (povezuje hipotalamus s pojedinim delovima mozga i ima važnu

ulogu pri manifestovanju emocija) i rektikularna formacija (kontroliše stanja budnosti, pažnje i aktiviteta organizma).Kičmena moždina se proteže duž kičmenog stuba (dve glavne funkcije su sprovođenje nervnih impulsa između mozga i

periferije tela i regulisanje nekih refleksa).Periferni deo nervnog sistema čine nervne ćelije i nervna vlakna izvan mozga i kičmene moždine.

3

Čula ili čulni organi organi nazivaju se i receptorima (prijemnicima), oni služe za prijem draži i mogu registrovati i fizičke i hemijske procese. To su čula: vida, sluha, dodira, ukusa, mirisa, za bol, za toplo, za hladno, ravnoteže, za položaj tela i glave, za pokrete udova i unutrašnjih organa.

Postoje dva tipa pokreta: namerni ili voljni i nenamerni.Moždana kora se deli na dve hemisfere, na svakoj od njih se razlikuju četiri oblasti: frontalna ili čeona, temporalna ili

slepočna, parijetalna ili temena i okcipitalna ili potiljačna. Leva hemisfera moždane kore prima informacije iz desne strane tela i nju kontroliše, a desna hemisfera iz leve. Leva hemisfera – govor, čitanje, razmišljanje. Desna hemisfera – predstavljanje likova, prostorno predstavljanje i rešavanje zadataka praktičnim pokušavanjem.

Osnovne jedinice nervnog sistema su neuroni koji proizvode nervne impulse i prihvataju ih i sprovode sinapsama. Sinapse su prostor ili procep između neourona koji se međusobno ne dodiruju. Važnu ulogu u prenošenju nervnog uzbuđenja imaju neurotransmiteri ili nevni prenosioci. To su molekuli određenog hemijsog sastava smešeteni u malim mehurićima na kraju aksona koji prskaju prilaskom nervnog uzbuđenja i preko sinaptičkog prostora prelazeu dendrite susednih neurona. Neurotransmiteri su: acetilholin koji je prvi pronađen, epinefrin ili adrenalin, serotonin i dopamin. Postoji udeo neurotransmitera u oboljenjima koja se javljaju sa starenjem Alchajmerova i Parkinsonova bolest.

Lokalizacija psihičkih funkcija – Koji su delovi mozga nosioci određenih psihičkih funkcija. Najsigurnija su znanja o primarnim senzornim i motornim zonama u moždanoj kori.

Primarna senzorna zona – oni delovi moždane kore u kojima se završavaju nervni impulsi koji polaze od pojedinih čulnih organa. Razlikuju se:

- vizuelna ili vidna senzorna oblast (osetljivost) - auditivna ili slušna senzorna oblast (osetljivost)Primarne motorne zone – centri za obavljanje namernih pokreta. Asocijalne zone obuhvataju celu frontalnu zonu kao i delove ostalih zona koje ne spadaju u senzornu ili motornu zonu.Žlezde sa unutrašnjim lučenjem – Organi kojima se ostvaruju pokreti i neke promene zovu se efektori, dve glavne

vrste efektora su mišići i žlezde. Žlezde su organi koji luče određene hemijske sastojke i to su:- žlezde sa spoljašnjim lučenjem (ukoliko ih luče u pojedine delove tela a ne u krv) – pljuvačne žlezde- žlezde sa unutrašnjim lučenjem ili endokrine žlezde (ukoliko ih luče u krv)Glavna uloga im je pokretanje i održavanje određenih aktivnosti i stanja organizma, važnih za njegovo normalno

funkiconisanje.Od velikog broja endokrinih žlezda, posebno važne za psihički život su:- pituitarna žlezda ili hipofiza luči više hormona važnih za rast i funkcionisanje celog organizma i psihičkog života- nadbubrežna ili adrenalna luči hormon adrenalin - emocije, kora luči više hormona, zajednički naziv kortin- štitna ili tiroidna luči hormon tiroksin koji utiče na metabolizam- polna ili gonada – luče hormone estrogen i testosteron ili androgenRazvitak psihičkog života čoveka – Filogenetski razvoj – Razvitak čoveka kao vrste i njegovih karakteristika jeste

filogeneza ili filogenetski razvoj čoveka. Tri bitna uslova tog razvitka su: rad, društveni život i razvijenost govora. Ontogenetski razvoj – razvoj ponašanja i psihičkog života pojedinca – ontogeneza. Faktori od kojih ona zavisi su tri

opšta činioca: nasleđe, sredina i aktivnost pojedinca. Svaki se čovek ima nasledne osobine koje mogu biti zajednički za sve ljude i specifične za pojedinca. Faktori koji određuju nasleđe i nasleđene osobine su hromozomi i geni. Nasleđe čine urođene dispozicije za koje gotovo uvek trebaju potrebni uslovi da bi se razvile, za razliku od intelektualnih sposobnosti za koje nisu potrebni uslovi. Za razvitak psihičkog života veći značaj imaju društvena nego prirodna sredina. Nasleđe i sredina deluju uzajamno i istovremeno.

Shvatanje o činiocima razvoja – postoje dva ekstremna shvatanja kako i zašto dolazi do formiranja karakterističnih osobina pojedinca koja su međusobno suprotna, a to su: nativističko (glavni faktor javljanja psihičkih osobina pojedinca je nasleđe) i empirističko (na sve osobine utiču iskustvo i uslovi života pojedinca).

Danas je prihvaćeno interakcionističko shvatanje ili interakcionizam – da oba faktora podjednako utiču odnosno i nasleđe i sredina. Ostala shvatanja su: strukturalizam, biheviorizam kao i teorija konvergencije – društveno-istorijska teorija Vilijama Šterna.

II Osnovne psihičke pojave – psihički procesi, osobine i stanja4. Osećaji i opažaji

Pojam osećaja i opažaja – Čulni utisci (boje, zvuci, ukusi, mirisi, dodiri, bol...) su organizovani u jedanuređen svet objekata. Postoje dva kriterijuma za razlikovanje osećaja i opažaja:

Prvi kriterijum – Oscećaj - čist, neposredan čulni podataka, koji nastaje kao rezultat dejstva draži na čulne organe i koji je lišen interpretacije i osmišljavanja na osnovu prethodnog iskustva. Opažaj - prostim čulnim podacima pridružuje se i izvesno znanje i značenje - znanje o tim prostim čulinim podacima.

Drugi kriterijum – Opažaj se odnosi na celinu predmeta, a osećaj za pojednina svojstva te celine.

4

Odnos osećaja i opažaja je sličan odnosu predmeta i njegovih osobina i odnosu celine i delova. Odraslom čoveku, osećaji su uvek sadržani u okviru opažaja, dok samo bebe u kolevci mogu imati čiste osećaje. Postoji mešanje značenja termina oset, osećaj i osećanje. Oset i osećaj su dve reči za jedan psihički doživljaj (plavo, tvrdo), a osećanja su različiti doživljaji od toga (bes, strah).

Osećaji i spoljašnje draži – U našoj svesti postoje osećaji i opažaji, a u spoljašnjoj realnosti draži. Pojedinim vrstama draži odgovaraju pojedine vrste osećaja. Pr.boja je subjektivni fenomen (osećaj),ali on odražava određena svojstva predmeta. Na toj zakonitoj povezanosti osećaja i spoljašnjih draži počiva mogućnost saznanja objektivne realnosti.

Draži za koje su se tokom evolucije razvili posebni čulni organi nazivaju se adekvatnim dražima, one imaju granice osetljivosti ali, potrebno je da one imaju određenu jačinu da bi izazvala osećaj, najmanja jačina draži zove se donji prag draži, kojim ze izražava osetljivost pojedinih organa kod pojedinih ljudi, pošto on nije isti za sve.

Neadekvatne draži su one za koje nisu formirani posebni čulni organi, jer nisu imale značaja u toku evolucije čoveka pa su osećaji koji na takav način nastaju neodređeni i nejasni (magnetne sile i električne draži).

Uticaj iskustva, motivacije i ličnosti na opažanjeOpažaj objekta, po starom shvatanu, zasnovan je na iskustvu ili na asocijaciji osećaja.Geštalt je jedan od najuticajnijih psiholoških pravaca u XX veku. Naziv potiče od nemačke reči gestalt, koja znači sklop, složaj,

obličje, celina. Izraz geštalt se toliko odomaćio da se u nekim jezicima više i ne prevodi.Geštalt psiholozi ističu da opažaji ne moraju se izgrađivati samo na osnovu iskustva i asocijacije osećaja, već da se

mogu neposredno i spontano organizovati u opažajne celine, prema zakonima koje su oni otkrili i nazvali zakonima organizacije draži u opažaje, a to su:

1. zakon blizine- prostorno i vremenski bliske draži opažaju se kao celina2. zakon sličnosti- slične draži organizuju se u jednu celinu3. zakon simetričnosti i dobre forme- da se draži koje obrazuju neku figuru opažaju kao celina4. zakon kontinuiteta ili zajedničke sudbine- grupa tačaka na preseku prave i krive linije opaža se kao delovi linija

koje se presecaju.Prema učenju geštalta opažaj nije prost zbir osećaja, već organizovana celina (geštalt). Celina utiče na izgled delova a i delovi

na izgled celine. Primer nosa i lica, tonova i melodije. 43. str

Pored svega toga iskustvo može da ima ulogu u izgradnji opažaja i ono daje smisao opažajima.Iskustvo omogućava da se reči ne samo razumeju već i na ispravan način čuju i opaze kao posebne reči. Poznavanje

jezika omogućuje pravilnu zvučnu percepciju. Primer o podacima ljudih koji su kao odrasli posle operacije prvi put progledali Fon Senden. 43.str. Uticaj motivacije je najveći u oblasti opažanja socijlanih zbivanja i opažanja drugih osoba.

Pažnja – predstavlja stanje povećane budnosti. Stepen budnosti je važan za retikularnu formaciju – a to je „mrežasta“ struktura koja se proteže kroz stablo velikog

mozga, od kičmene moždine pa naviše, u nju idu bočna vlakna nerava koji nose obaveštenja o svetu, ona zatim šalje brojne impulse u različite delove kore velikog mozga i na taj način ga drži u „budnom stanju“, povrede retikularne formacije mogu dovesti do stalne pospanosti.

Selektivnost i usmerenost su drugo bitno svojstvo pažnje pored budnosti.Dve značajne karakteristike pažnje su prilagođavanje organizma za prijem draži i jasniju svest o sadržajima na

koje je opažanje usmereno. Za vreme pažnje čitav organizam se podešava za što bolji prijem informacija, čulni organi su spremniji da primaju nove utiske, a mozak je spremniji da te utiske prerađuje. Pažnja je svojstvo svih psihičkih procesa.

Činioci koji izazivaju i određuju pažnju – Postoje tri grupe činilaca:1. prirodna, urođena tendencija za izvesne draži ili izvesna svojstva draži privlače našu pažnju2. unutrašnji činioci (motivi, interesovanja, očekivanja)3. psihička aktivnost može biti hotimično, namerno usmerena na određene sadržaje–što je teško ako je u suprotnosti sa postojećim

emocijama i motivimaKognitivna obrada informacija – Teorija kognitivne obrade informacija- da ječovek aktivan obrađivač

informacija. Prikaz toka i obrade informacija1. čulni parat registruje sve draži, postoji čulna, senzorna memorija ili senzorni registar2. neki podaci iz senzornog registra bivaju selekcionisani i ulaze u sadržaj kratkoročne memorije (ograničenog kapaciteta), koja je u stalnoj vezi sa dugoročnom memorijom, 3. da bi nešto bilo u dugoročnoj memoriji mora se izvesno vreme zadržati u kratkoročnoj memoriji ili se mora ponavljati ili kodirati(osmisliti) 4. dugoročna memorija hrani kratkoročnu potrebnim informacijama koja ih povezuje međusobno i sa novopristalim i dovodi do reakcije ili akcije – izlaza.Opažanje osoba – je proces putem koga se nekoj osobi koja se neposredno opaža pridaju određena svojstva, osobine i

namere. Opažanje osoba (ocenjivanje) pre svega obuhvata opažanje emocija i crta ličnosti.

5

Opažanje emocija – Pri oceni emocija bitni su pre svega pokreti mišića lica (koji za određenu emociju daju karakterističan izraz lica – facijalnu ekspresiju), pokreti mišića oka, usta i očiju. Univerzalni znaci facijalne ekspresijepostoje za glavne i najčešće emocije (sreću, žalost, strah, iznenađenje, gnev i gađenje) – 6 glavnih emocija. Kao draži za opažanje emocija služe i pokreti pojedinih delova tela – nogu, ruku, trupa ali i sadržaj saopštenja, postupci i akcije osobe.

Ocenjivanje crta ličnosti – Prilikom ocenjivanja ličnosti druge osobe kao draž služe trajne crte lica i trajni izgled lica ili fizionomija, ali i glas, pokreti pojedinih delova tela – posebno ruku i celokupni telesni sklop. Pouzdaniji od telesnih znakova su karakteristični sadržaji izjava i postupci. Grci su smatrali još 400 g.p.n.e. da postoji povezanost 4 različita tipa temperamenta (za određene grupe ljudi karakterističnog načina reagovanja) i nekih crta i izgleda lica uopšte. Crte ličnosti:

1. melanholični temperament (meke i fine crte lica, osetljivost i jaka, pretežno tužna osećanja)2. kolerični temperament (oštre i energične crte lica, nagla i žestoka reagovanja),3. flegmatični temperament (opuštene crte lica i pospan izgled, slabo reagovanje i nezainteresovanost)4. sangvinički temperament (pravilne i smirene crte lica koje odgovaraju staloženoj osobi)Formirana impresija (utisak) utiče na odnos prema osobi, ona je trajna i uticajna ali se može menjati. Kod

opažanja osoba koristi se princip selekcije i princip celine. Razlozi za greške pri opažanju osoba: - prvi (zbog manjka pouzdanih oslonaca za opažaj, manje sigurnih i čulnih podataka), - drugi (teže je ostati ravnodušan ocenjivač osobe, već se postaje pristrasan),- treći (ima mnogo posebnih činilaca koji ometaju objektivnost u opažanju osobe). Najčešće greške proizilaze iz procesa opažanja osoba su sistematske greške(redovno i sistematski se javljaju). Neke od sistematskih grešaka su: a) greška halo-efekta (posledica je dejstva prve ipresije na tumačenje kasnijih podataka),b) dejstvo neke lične teorije (da se neke crte uvek zajedno javljaju), c) greška neopravdane funkcionalne analogije (zaključivanje iz određenih fizičkih o pshičkim osobinama). Najčešće sistematske greške su:- uprošćavanje (ocenjivanje osoba da poseduju samo nekoliko jasno izraženih i međ.usklađenih osobina) i - stereotipnost (pripadnici istog zanimanja iste osobine)

a) etničke stereotipije (neopravdane opšte ocene o pripadnicima nekog naroda )b) negativne etničke stereotipije

Atribucija je proces zaključivanja o uzrocima ponašanja osobe koja se opaža. Istraživanja pokazuju da se tuđe ponašanje objašnjava unutrašnjim uzrocima a slično vlastito ponašanje spoljnim uzrocima.

5. Učenje

Pojam učenja – prema tradicionalnom shvatanju sadrži sledeće karakteristike: to je svesna, namerna aktivnost;svrha mu je sticanje znanja ili veština; najčešće je vezano za namerno ponavljanje. Proces učenja se danas shvata mnogo šire, jer podrazumeva sve ono što je čovek stekao tokom života. Pa se može reći da su nasleđe i učenje dva najvažnija činioca koji određuju razvoj i prirodu čoveka i njegovog ponašanja.

Definicija učenja: to je trajna ili relativno trajna promena individue koja se pod određenim uslovima može manifestovati u njenoj aktivnosti, i koja je rezultat prethodne aktivnosti individue. Rano iskustvo, rana stimulacija, nužni su za svaki raznoj, pa i za razvoj nekih bioloških predodređenih funkcija. Nekoliko najznačajnijih vrsta učenja su:

Senzitizacija i habituacija – najprostiji oblici učenja, koji se u filogenezi (razvoju vrsta) javljaju najranije, one mogu biti kratkotrajna stanja organizma ali mogu i trajati izvesno vreme. Senzitizacija - povećana oseljivost organizma koja nastaje usled ponavljanja intenzivnih i opasnih draži. Habituacija ili privikavanje – obrnuti oblik reagovanja, na draži koje se ponavljaju, a nisu od značaja, sve slabije se reaguje i na kraju sasvim prestaje – organizam uči da ne reaguje (negativno učenje).

Klasično uslovljavanje – Pavlovljev ogled – osnovni uslov stvaranja (učenja) uslovne reakcije jeste vremenska blizina dve draži. Različite reakcije organizma mogu se usloviti, obuhvata uslovljavanje .1) spoljašnjih motornih reakcija2) reakcija unutrašnjih organa3) imunoloških reakcija ogranizma4) emocionalnih reakcija

Emocionalno uslovljavanje – 1920. god. Votson i Rajnerova (Watson i Rayner) izveden ogled pr. str 58. U opisanom ogledu manifestuju se tri najznačajnije karakteristike emocionalnog uslovljavanja

1) nastaje veoma brzo2) lako se širi (uopštava, generalizuje) 3) jednom stečena uslovna reakcija se veoma teško gasiNeutralne draži koje su prisutne u trenutku javljanja neke emocije asociraju se (vezuju se) za tu emociju. Kada se nekom

kasnijom prilikom jave, te draži teže da izazovu asociranu emociju.Primeri emocionalnog uslovljavanja iz svakodnevnog života i prakse psihologa su: primer fobija – klaustrofobija – strah od zatvorenog

prostora, agorafobija (strah od izlaska na ulicu), simpatije i antipatije 59.str.

6

Instrumentalno učenje – učenje putem pokušaja i pogrešaka – Torndajkovi ogledi obuhvataju:- slepe pokušaje,- slučajne uspehe, - zakon efekta (zaključak – radnje koje dovode do zadovoljenja postojećeg motiva bivaju automatski „utisnute“,

učvršćene, dok one radnje kojim se to ne postiže ili, pak, koje dovode do neprijatne kazne, bivaju eliminisane ili jezgrovitije radnje bivaju učvršćene ili eliminisane zavisno od efekta – posledica do kojih dovode),

- princip potkrepljenja ( misli se na nagradu koja dovodi do zadovoljenja nekog motiva i do jačanja nagrađivanog načina ponašanja), za svako učenje nužno je postojanje nekog motiva i njegovo zadovoljenje.

Taktika „instrumentalnog učenja“: Ponašanje koje se želi učvrstiti treba dosledno nagrađivati (potkrepljivati), a ponašanje koje se želi oslabiti ili elimisati ne treba nagrađivati već kažnjavati. Prema tome kazna dovodi do privremenog inhibiranja i suzbijanja postojećeg oblika ponašanja, ali to se odnosi na niže razvijene organizme, kada su u pitanju razvijeni organizmi u instrumentalno učenje upliću se kognitivni procesi, pre svega pamćenje. Kada se nađu u istoj ili sličnoj situaciji, oni vrše istu ili sličnu radnju kako bi opet došli do nagrade.

Primeri na 62. i 63. str – dete je biološki socijalno biće.Učenje uviđanjem – rešavanje problema uviđanjem – efikasan način učenja, uveo ga je nemački psiholog

V. Keler (W. Köhler),odlikuje se naglošću i nepostojanjem ponovljenih grešaka, uviđaju se odnosi u datoj situaciji, to je osnovna karakteristika mišljenja i inteligencije. Pa je rešavanje problema uviđanjem – rešavanje problema mišljenjem odnosno inteligentno rešavanje problema. Objektivni znaci uviđanja kod životinje su:

1. kad posle „mirnog perioda“ lice se naglo ozari – sine ideja2. u nizu neprekinutih i jasno usmerenim pokreta ide se pravo ka cilju3. u ponovnoj problemskoj situaciji ne ponavljaju se greške, neuspešne radnje – takva naglost u rešavanju problema obično se uzima

kao znak razumevanja i učešća mišljenja i inteligencije4. kada se stavi u sličnu situaciju brzo koristi isti princip rešenja. Nivo uviđanja u poslednjem slučaju je viši nego u prethodnom i postoji već izgrađeno sredstvo za postizanje cilja.Učenje po modelu – učenje ugledanjem na uzor – uveo ga američki psiholog Albert Bandura 60.ih god. Pored uzora

(spolja vidljiva ponašanja) i imitacije (unutrašnja svojstva čoveka) početkom XX veka Frojd je isticao ogroman značaj identifikacije (poistovećivanja) dece sa roditeljima, ona određuje karakter i super-ego (savest) jedne osobe.

Bitni momenti u učenju po modelu: 1) postojanje osobe kao uzora (modela) druge osobe 2) druga osoba pažljivo posmatra, zapaža i pamti karakteristične osobine uzora 3) druga osoba je motivisana da izgleda ili da se ponaša kao uzor 4) poseduje određene pažajne i motorne sposobnosti potrebne za imitaciju uzora 5) ponaša se, pokušava da izgleda ili usvaja sistem vrednosti uzoraSticanje motornih veština – pri čemu mogu učestvovati različiti oblici učenja: učenje putem pokušaja i pogrešaka,

učenje ugledanjem na uzor, što je veština složenija učešće kognitivnih procesa je sve veće. Važni momenti kod sticanja veština:1) posmatranjem uzora koji izvodi veštinu i stvaranje vizuelne predstave radnje, uz koju se često daje verbalni opis radnje 2) brojna ponavljanja delova pojedine radnje koja se kasnije povezuje u skladnu celinu, a njihovo izvođenje automatizuje –

prisustvo ovih kognitivnih procesa čini da pokušaji nisu slepi i slučanji 3) poznavanje rezultata ili postojanje povratne informacije je značajan činilac sticanja motornih veština.Verbalno učenje – je učenje verbalnog gradiva, gde postoje različite vrste verbalnog gradiva, pa i različite vrste

učenja verbalnog gradiva. Osnovne vrste takvog učenja su: - učenje napamet „bubanje“ ili memorisanje - učenje s razumevanjem, odnosno učenje uviđanjem, razmišljanjemTransfer učenja – transfer znači prenošenje, a transfer učenja podrazumeva dejstvo nekog ranijeg učenja na

kasnije učenje ili na kasniju aktivnost uopšte. Rezultat ili efekat transfera može biti pozitivan ili negativan zavisno od toga da li olakšava ili oteđava kasnije učenje ili aktivnost. Razlikuju se dva osnovna problema transfera:

- problem mogućnosti vežbanja i razvijanja psihičkih funkcija- primena i korišćenje stečenog znanja u novim situacijama odnosno snalaženje u novim situacijama na osnovu starog iskustva

Prvi problem transfera – razvijanje psihičkih funkcija – pod kojim uslovima je moguće psihičke funkcije razvijati vežbanjem. Ako se u toku vežbanja stiče izvesna tehnika ili metoda rada koje se mogu sticati spontano i neprimetno, može doći do razvoja izvesnih intelektualnih veština.

Drugi osnovni problem transfera – primena znanja u novim situacijama Uslovi od kojih zavisi primenljivost znanja: 1) upošteno, generalizovano znanje primenljivije je u novim situacijama nego konkretno znanje. Uopšteno znanje obično je verbalizovano, izraženo rečima 2) znanje je u pravom smislu generalizovano ako zadovoljava sledeća dva uslova: a) ako je izvedeno, zasnovano na većem broju raznovrsnih primera b) ako je primenljivo na veći broj raznovrsnih slučajeva. Dakle, opšti, generalizovani principi imaće utoliko više smisla i bište utoliko primenljiviji ukoliko su zansovani na raznovrsnijim podacima 3) naučni principi su još primenljiviji u novim situacijama ukoliko su učenici sami do njih došli – „učenje putem otkrića“ 4) Zlatno pravilo transfera – Ne treba očekivati da će se transfer sasvim spontano javiti. Da bi se omogućila kasnija primena znanja u različitim situacijama, treba uvežbavati primenu znanja, takvo učenje naziva se i učenje za transfer. Još u toku učenja treba ostvariti jedinstvo teorije i prakse.

7

6. Pamćenje

Pamćenje – je trajanje onog što je učenjem prethodno stečeno. To je beleženje ili upisivanje tragova u mozgu, pamćenje je trajanje (retencija, zadržavanje) tih tragova, a zaboravljanje slabljenje ili nestajanje ili nemogućnost da se ti tragovi aktiviraju. Postoje tri osnovne manifestacije pamćenja:

1) sećanje ili obnavljanje ranijih utisaka ili znanja – reprodukcija – načiniti kopiju koja verno imitira osobine originala2) prepoznavanje ili rekognicija – svest da je sada opaženi objekat nekad bio u našem iskustvu 3) ušteda pri ponovnom učenjuKratkoročno i dugoročno pamćenje – Neposredno (kratkoročno) pamćenje neposredno sledi utisak i traje kratko 10 –

20 ak sekundi. Eksperimentalnim ispitivanjem je utvrđeno da je obim neposrednog pamćenja 7 podataka.Prelazak informacija iz kratkoročnog u dugoročno pamćenje zavisi od nekoliko uslova: pažnje, zadržavanja

(trajanje jednog utiska u svesti), ponavljanje i osmišljavanje koje dovodi do trajnog pamćenja utiska. 70 ih god. – teorija Vilijema Džejmsa - dubina prerade informacija. Što su složenije intelektualne operacije kojima se informacije obrađuju u kratkoročnom pamćenju, to će informacije biti bolje učvršćene u dugogročnom pamćenju. – V.Dž je rekao da dobro pamtiti znači razmišljati o onome što se uči. Značaj lične aktivnosti: Što je čovek aktivniji i što ta aktivnost angažuje složenije intelekturalne procese, učenje i pamćenje biće bolji. Prelazak utisaka iz kratkoročnog u dugoročno pamćenje je jedan od najvažnijih progblema učenja, jer se ono sastoji u stvaranju relativno trajnih tragova u pamćenju.

Kvalitativne promene u pamćenju – Engleski psiholog Bartlet (Bartlett) je rekao da je sećanje manje reprodukcija a više rekonstrukcija na osnovu onoga što je ostalo od originala i to rekonstrukcija na osnovu opšte šeme događaja i uz pomoć nekoliko istaknutih detalja. Da se najbolje zadrži opšti utisak ili smisao zbivanja (u njemu su sadržani izvesni afektivni momenti, neko opšte raspoloženje, zatim izvesni upečatljivi, istaknuti, karakteristični detalji).

Racionalizacija pamćenja je izraz težnje ili napora za osmišljavanjem. Asimilacija kod pamćenja na osnovu analogije sa biološkim procesim je izjednačavnje starog s novim, da se racionalizacija i osmišljavanje vrše na osnovu starog iskustva. Psihologija pamćenja i problem svedočenja – govore da pitanja koja se svedocima postavljaju mogu biti sugestivna i lako mogu dovesti do falsifikacije pamćenja, posebno ako se postavljaju neposredno posle događaja ili nakon dužeg vremenskog perioda.. Primeri na 79. str.

7. Zaboravljanje

Zaboravljanje – kad se ranije naučeni materijal ne može više reprodukovati ili prepoznati - slabljenje ili nestajanje onog što je učenjem stečeno ili nemogućonst da se ti tragovi aktiviraju. Uzroci zaboravljanja su:

Spontano zaboravljanje - ako se jednom naučeno gradivo ne ponavlja i time obnavlja ili ako se stečena znanja ne upotrebljavaju ona će polako nestati „teorija neupotrebe“

Aktivno zaboravljanje – je rezultat međusobnog ometanja ili sukobljavanja dva gradiva. Ako sadašnje učenje ometa pamćenje ranije naučenog reč je o retroaktivnoj ihibiciji ili interferenciji (sukobljavanje, ometanje, poništavanje). Kada ranije naučeno ometa gradivo koje se sada uči radi se o proaktivnoj ihibiciji ili interferenciji.

Jedan od najvažnijih zakona retroaktivne i proaktivne inhibicije glasi: što su dva gradiva međusobno sličnija, veće je njihovo međusobno ometanje, mešanje, brkanje, pa otud i zaboravljanje.

Najvažniji uslovi od kojih zavisi veličina retroaktivne (i proaktivne) inhibicije su sledeći:1) sličnost dva gradiva2) vremenski razmak između dva učenja (razmak veći – zaboravljanje manje) 3) stepen naučenosti dva gradiva (retroaktivna inhibicija je najmanja kad su oba gradiva dobro naučena) 4) razgraničavanje dva gradiva (dve dobro razdvojene celine manje se međusobno mešaju) 5) organizovanost u smisaone celine, razumevanje.

Navedeni uslovi retroaktivne inhibicije mogu se praktično iskoristiti za smanjenje zaboravljanja odnosno za poboljšanje pamćenja. Psiholog Andervud (Underwood) 84. str. podaci o pamćenju besmislenih slogova.

Pretpostavka o večnosti pamćenja : Hipermenzije – preteran, neobično bogata živa sećanja (prolazak celog života kroz glavu za nekoliko sekundi – u situacijama opasnim po život); Hipnotička hipermenzija – u hipnozi se pamćenje može poboljšati (izazvati sećanja iz prvih godina života). Električna draženja kore velikog mozga-kada se sadžraj nađe u dugoročnom pamćenju pravog zaboravljanja nema, već postoji manje ili više izrazita i trajna nesposobnost reprodukcije–komunikacije sa očuvanim tragovima.

Potiskivanje - vid aktivnog, namernog zaboravljanja, ljudi nisu svesni te namere niti samog procesa, on je mehanizam odbrane. Jedan od kamena temeljaca Frojdove psihoanalize. Prema njemu događaji koji su potisnuti nisu zaboravljeni niti pasivni, i izvan svesti deluju na psihički život.

Amnezija je nesposobnost sećanja posle povrede glave ili snažnog traumatskog doživljaja koji su prethodili neprijatnom događaju što dovodi nekad dovodi do zaboravljanja čitave lične prošlosti.

Selektivna amnezija dovodi do zaboravljanja samo nekih događaja.

8

8. Psihološki uslovi uspešnog učenja

Sposobnost za učenje – Učenje ponekad predstavlja pretežno memorisanje, a nekad pretežno razmišljanje, zaključivanje, shvatanje odnosa. Inteligencija se ne izjednačava sa memorisanjem, već s razumevanjem i shvatanjem odnosa. Odnos između inteligencije i sposbonosti učenja zavisi od toga o kakvom je vidu učenja reč, bitno je i to kako se sam inteligencija shvata.

Motivacija za učenje – 1908. god Jerks-Dodsonov zakon koji određuje odnos jačine motiva i uspeha u učenju. Rast motivacije dovodi do rasta uspeha u učenju ali do jedne optimalne tačke posle koje povećanje motivacije može da dovede do slabijeg uspeha u učenju – preterana nervna napetost i trema. Motivacija utiče na učenje:

1) motivacija povećava opštu aktivaciju nervnog sistema, dovodi do povećane budnosti i pažnje2) motivisan čovek drugačije postupa sa gradivom koje želi da nauči vršeći dublju obradu informacija

Namera usko povezana sa voljnom odlukom u čijim osnovanma leži motiv. Namera da se nešto nauči pokreće, aktivira određene intelektualne radnje koje omogućuju uspešno učenje i pamćenje.

Namera deluje neposredno na učenje, ona može da izazove povećanu mentalnu budnost i pažnju. Neki psiholozi smatraju da namera da se nešto nauči i zapamti nije nužan uslov učenja i pamćenja – taj problem psiholog je razradio sovjetski psiholog Zinčenko. On je razlikovao namerno, nenamerno i slučajno učenje (zapamćivanje).

Namerno zapamćivanje – ono kod kojeg postoji namera memorisanja. Nenamerno zapamćivanje: kada ne postoji namera da se zapamti ali je intelektualna aktivnost usmerena na gradivo –

sto je ona veća i složenija uspeh u učenju i pamćenju biće bolji. Dok savremeni psiholozi smatreaju što je dublja prerada informacija, učenje i pamćenje će biti bolje, bez obzira na postojanje ili ne postojanje namere da se nešto nauči i zapamti.

O slučajnom učenju i zapamćivanju govori se kada nikakva posebna mentalna aktivnost nije usmerena na neki sadržaj. Psioholozi tvrde da je učenje sasvim specifična namera da se gradivo nauči za određeni rok, i da svest o roku ima uticaja na trajnost naučenog, verovatno zato što je način učenja drugačiji kad se uči za duži i za kraći rok. Namera da se uči za duži rok pokreće drugačije intelektualne radnje nego namera da se uči za kraći rok. Motivacije za učenje:

Unutrašnja motivacija je ona koja izvire iz zainteresovanosti za sam sadržaj koji treba da se nauči. Motiv radoznalostiutiče da se gradivo prosto lepi ili utiskuje u pamćenje. Postoji i posebna vrsta motiva kvazipotreba, nazovipotreba. Svaki interesantan problem stvara kod čoveka izvesnu intelektualnu napetost koja godi na rešavanje problema. Fenomen nazvan spoznajnom, kognitivnom disonancom ili neskladom koji nastaje u susretu s novim podacima koji protivreče ranijim shvatanjima.

Spoljašna motivacija podrazumeva sve ono što ne proističe iz sadržaja gradiva koje treba da se uči kao što su motivi ekonomske prirode, obzir prema roditeljima, ugled u očima drugih, i u sopstvenim očima, sujeta, potvrđivanje lične sposobnosti, ocene, pohvale, nagrade, pokude, kazne, takmičenja, itd. Stepen aspiracije je povezan sa ličnim osobinama kao i sa sposobnostima te osobe, ali i sa vaspitanjem i obrazovanje.

9. Mišljenje

Suština mišljenja je u shvatanju ili uviđanju odnosa, veza. To je najuspešniji oblik rešavanja problema. Engleski psiholog Spirman (Spearman) razlikovao je dva osnovna oblika mišljenja: u prvom mišljenju shvata se

odnos između dva data elementa, a u drugom su poznati odnos i jedan element a mišljenjem treba otkriti drugi element. Oni su mogu ilustrovati u testovima analogije (zarazna bolest : higijena = nesrećni slučaj : ?). Ova dva mišljenja se koriste u testovima inteligencije koji se koriste matricama.

Norman Majer (Meyer), američki psiholog nemačkog porkela je poznat po ogledima iz oblsti mišljenja. Kada dobiju problem ispitanici trebaju da analiziraju ono što im je dato i ono što im je zadato, sve dok te dve analize ne spoje u tačno rešenje. Na osnovu analize datog i zadatog, problem se u izvesnoj meri sužava, konkretizuje: teškoća problema određuje se na jedan način, lokalizuje na jednom mestu – direkcija u mišljenju.

Direkcija je način nan koji smo problemu prišli i zavisi od načina na koji se problem vidi ili od toga u čemu vidimo teškoću problema. Delovi moraju da se kombinuju na izvestan način, a direkcija ili način na koji je problem napadnut predstavlja faktor koji određuje prirodu te kombinacije. Pošto direkcija upravlja tragenjem za potrebnim sredstvima, psiholozi koriste i termin “model traganja”. Način opažanja problema, način lokalizovanja teškoća i formulisanje modela traganja osnovni je faktor od koga zavisi upotrebljivost kako datih objekata, tako i našeg starog iskustva.

Sledeće faze misaonog toka: 1) uočavanje i shvatanje problema 2) sužavanje, reformulacija problema, stvaranje direkcije ili modela traganja 3) javljanje hipoteze 4)proveravanje hipoteze. Opisane faze treba shvatiti kao važne komponente ili momente u misaonom procesu nego kao faze vremenski fiksirane.

9

Stvaralačko mišljenje – pojam i kriterijumi stvaralaštva (umetnička dela, naučna otkrića i tehnički pronalasci) ne postoji opšte prihvaćen kriterijum stvaralaštva, već vište takvih kriterijuma koji se razlikuju po svojoj strogosti.

Prema najstrožijem kriterijumu stvaralaštva kada se govori o vednom i originalnom delu koje nema prethodnika. Prema nešto blažem kriterijumu – kada se govori o prvom originalnom stvaralaštvu pojedinca. Postoji i bliži kriterijum po kome se stvaralaštvo može nazvati svako ponašanje koje poseduje originalnost i

izuzetnost. Najbliži kriterijum stvaralaštva – naši snovi, maštanja i fantazije su stvaralačke ukoliko sadrže novonikle i originalne

tvorevine. Tok i faze stvaralačkog mišljenja:1) priprema ili preparacija (u užem i širem smislu)2) inkubacija (stvaralac u tom periodu, kraćem ili dužem, ne radi ništa na problemu, a taj prazan i miran period se završava idejom)

3) iluminacija(osvetljenje,ozaranje uma),inspiracija ili nadahnuće (iznenadno i spontano javljanje srećne ideje)4) proveravanje ili verifikacija

Inkubacija i inspiracija – više objašnjenja: nesvesno mišljenje; da stvaralac u tom periodu u više navrata razmišlja o problemu, prilazeći mu svež i razmatra sa novih aspekata i značaj promene direkcije pri ponovnom prilaženju problemu.

Vrste mišljenja: imaginativno i realističko, divergentno i konvergentno (Filfordovi pojmovi) Razlike između imaginativnog i realističkog mišljenja:

1) Kod realističkog mišljenja postoji objektivna istina, kod imaginacije mašta je u većoj ili manjoj meri osobođena stega i okova realnosti i maštom se postojeća stvarnost ne otkriva, već stvara nešto novo

2) Kod realističkog mišljenja lični stavovi moraju biti eliminisani, dok kod imaginacije se dozvoljava da lični faktori – stavovi, motivi, emocije, ukusi... maksimalno izraze i preuzmu rukovodeću ulogu.

3) Kod realističkog mišljenja postoji objektivna istina i jedno jedino tačno rešenje a kod imaginativnog uspeh ispitanika je veći ako su njegovi odgovori brojniji, raznovrsniji, neuobičajeniji, originalniji.Vrste imaginativnog mišljenja se grubo svrstavaju u dve grupe:

1) svi oblici imaginacije usmereni na stvaranje objektivne tvorevine – u većoj ili manjoj meri okrenuti realnosti – stvaralačko mišljenje2) oni procesi koji nisu usmereni na stvaranje neke objektivne tvorevine i o ni su više oslobođeni zahteva realnosti – gde maksimalno

dolazi do izražaja logika želja, neko suviše povučen u svet mašte je autističanFantazija u osnovi je isto kao i mašta.Razvoj mišljenja – svojstva dečijeg mišljenja i mišljenja adolescenata – Pijažeov opis intelektualnog razvoja1) dete i odrastao čovek se kvalitativno razlikuju 2) intelektualni razvoj nije postepen i kontinuiran, već sadrži kvalitativno različite stadijume 3) Pijaže opisuje 4 glavna stadijuma od kojih je svaki nužan, a redosled nepromenljiv

a) stadijum senzomotorne inteligencije – od rođenja do 2. godineb) preoperacionalni stadijum - od 2. do 7. god. razvijaju se simbolički procesi – sposobnost predstavljanja odsutnih objekata i razvoj jezika

c) stadijum konkretnih operacija – od 7. do 11. god. – logičke operacije koje su vezane za konkretne objekte i operacijed) stadijum formalnih operacije – od 11. god pa nadalje – mišljenje se oslobađa vezanosti za konkretne situacije i objekteAdolescent može da misli o apstraktnim sadržajima i sposoban je za sve logičke operacije, ponaša se kao odrastao čovek.

10. Intelektualne sposobnosti

Inteligencija – Biološka definicija: Inteligencija se definiše kao sposobnost adaptacije ili prilagođavanja. Psihološka deficinicija: Inteligencija je sposobnost učenja, sposobnost korišćenja starog iskustva u novim situacijama i sl. Učenje uviđanjem je inteligentno učenje, inteligentno snalaženje u novim situacijama. Vezano za mišljenje inteligencija je rešavanje problema uviđanjem ili shtavanje bitnih odnosa u datoj situaciji.

Spirman (Spearman) ju je definisao kao shvatanje, uviđanje odnosa između datih članova; sposonost apstraktnog mišljenja, koja je najčešće vezana za govor.

Merenje sposobnosti, umni količnik – vezan je za čuvenu Bine-Simonovu skalu (Binet-Simon) koja je prvi put konstruisana 1905. god. a namenjena je za otkrivanje dece koja nisu bila u stanju da prate redovnu školsku nastavu.

Skale ovo vrste stvaraju se tako što se za svaku godinu starosti stvaraju odgovarajuće zbirke, obično od 6 zadataka. Svi položeni zadaci, predviđeni za različite uzraste, sabiraju se pa se određuje umni uzrast deteta, koji se upoređuje sa kalendarskim uzrastom (stvarna starost deteta).

Umni uzrast može biti jednak, veći ili manji od kalendarskog uzrasta. Umni količnik je količnik između umnog i kalendarskog uzrasta.umni količnik = umni uzrast/kalednarski uzrast x 100.

Bineov test inteligencije počiva na pretpostavci da je inteligencija jedna opšta sposobnost koja se izražava (manifestuje)u rešavanju veoma različitih zadataka.

Struktura sposobnosti – postoje i druge sposobnosti kao što su senzorne (čula) i motorne sposobnosti (sticanje različitih motornih veština).

10

Faktorska analiza – cilj je utrvrđivanje postojanja izvesnih manje ili više nezavisnih faktora, odnosno sposobnosti. Faktorska analiza rezultata s testova je današnje oruđe psihologa pri studiranju strukture ljudskih sposobnosti.

Prvi ju je primenio Spirman, pretpostavljajući teoriju dva faktora, prema kojoj uspeh u bilo kojoj aktivnosti zavisi od jednog opšteg (generalnog G) faktora i većeg broja specifičnih fakotra (S-faktora).

Zato je on izjednačavao opšti ili G-faktor s opštom inteligencijom a da se ovi specifični faktori mogu objasniti kombinacijom opšteg faktora i specifičnog vežbanja i interesovanja.Mnogi psiholozi postavljaju jedno pratkično pitanje:

Da li je jedna opšta ocena, kao što je umni količnik, dovoljna informacija u mnogim praktičnim situacijam? i jedno teorijsko pitanje koje se naslanja na praktično: Da li čovek poseduje samo jednu opštu sposobnost ili struktura njegovog intelekta sadrži veći broj manje ili više širokih sposobnosti?

Terston (Thurstone) je zaključio da ne postoji samo jedna opšta sposobnost već niz osnovnih, nezavisnih tzv. primarnih mentalnih sposobnosti. Lista tih sposobnosti sadrži više faktora označenim jednim slovom abecede. W-Word fluency- fluentnost, obilje i tečnost reči. V-numerički faktor- sposobnost kod osnovnih računskih operacija, S-spacijalni ili prostorni faktor. M-faktor memorije – sposobnost zadržavanje i obnavljanja mehaničkih utisaka. P-perceptivni-opažajni faktor – sposobnost brzog opažanja objekata, R-faktor rezonovanja – sposobnost shvatanja zakonitosti, opštih principa i pravilnosti iza datih podataka.

Prema Terstonu, ne može se govoriti o jedinstvenoj sposobnosti. Terstonovi pravcem nastavio je poznati američki psiholog Gilford (Guilford), tako što je produžio sa usitnjavanjem intelekta na posebne faktore, gde je našao 50 posebnih faktora a predviđa se da ima 120. Globalne i opšte sposobnosti raščlaniće se na niz užih, specifičnih sposobnosti, iako su posebne i nezavisne nisu sasvim nepovezane.

Klasifikacija faktora prema psihičkim operacijama – produktivne sposobnosti dele se na:- sposobnosti konvergentog mišljenja (jedno tačno rešenje) - inteligencija i- sposobnosti divergentnog mišljenja (brojna rešenja, uspeh je veći pto su odgovori brojniji, raznovrsniji) –stvaralaštvo – to navodi na shvatanje da su inteligencija i stvaralaštvo različite sposobnosti. Ovakav model strukture intelekta pruža više potrebnih informacija o pojedincu, pa nas bolje osposobljava za rešavanje nekih praktičnih problema nego jednostavna i globalna ocena sposobnosti.

Individualne razlike: prosečna inteligencija- 90-110; normalna inteligencija- 70-130; umno zaostali - ispod 70; obdareni- iznad 130; U opsegu od 85 do 115 ima 68% ljudi, a od 70 do 130 95% ljudi, što znači da je 5% ili umno zaostalo ili umno nadareno. Osobe sa umnim količnikom iznad 130 su obdarene ili talentovane,a neki dostižu nivo genija.

Pod genijem se obično podrazumeva osoba izvanrednih sposobnosti, koja je stvorila nešto što je od trajne vrednosti i značaja za jednu civilizaciju.

Stepeni umne zaostalosti: debili (moroni) - 50-70, njihov umni uzrast odraslih je 8-12 godina, imbecili- 20-50, njihov umni uzrast odraslih je 3-7 godina; idioti – najteže umno zaostale osobe, ispod 20, a njihov umni uzrast odraslih je ispod 3 godine.

Primeri – Koksova (psiholog iz SAD) procena umnog količnika 300 najistaknutijih umova u periodu od 1450 – 1850; Termanova studija izvedena u Kaliforniji (SAD) koju je započeo 1921. Mnoga istraživanja ukazuju da visokokreativna dostignuća ne zavise samo od stepena inteligencije već i od izvesnih osobina ličnosti.

Inteligencija je nužan ali ne i dovoljan uslov visokih dostignuća. Hipoteza praga: stepen inteligencije je najvažniji činilac postignuća i stvaralaštva sve do umnog količnika od 120, kada

je on veći od 120 na njegov uspeh više utiču neke osobine ličnosti i visoka motivacija. Sledi da je za velika postignuća i stvaralaštvo presudan izvestan sklop crta ličnosti i sposobnosti.

11. Emocije

Osnovni pojmovi – Pored saznanja spoljašnje realnosti na nju se deluje i na jedan subjetivan način – emocijama. One sadrže tri vrste pojava:- Fiziološke promene (puls, krvni pritisak, širenje i skupljanje krvnih sudova, disanja, mišićne napetosti)- Promene u spoljašnjem ponašanju (mimika, gestovi, drhtanje, složena ponašanja)- Subjektivni doživljaj emocijaKod nas su reči osećanje i emocije sinonimi. Termin osećaj i oset se odnose na pojam senzacije. Postoje dve vrste

subjektivnih dožljivaja za koje su potrebne dve reči:- Stanje prijatnosti ili neprijatnosti- Doživljaji kao što su radost, gnev, tuga, strah za koje se upotrebljavaju termini osećanje i emocijaZa doživljaje prijatnosti i neprijatnosti postoji termin emocionalni ili afektivni ton. Pod afektom se podrazumeva emocionalni doživljaj koji se naglo javlja, ima veliki intezitet i buran tok i koji sadrži

izrazite telesne i psihičke promene (panični strah, neobuzdani bes, beskrajna radost). U afektivnom stanju često dolazi do suženja svesti i ako se on ne iživi, ne isprazni može izazvati tzv. Psihosomatske poremećaje.

Raspoloženja su manje intezivna ali dugotrajna emocionalana stanja koja boje celokupno svesno doživljavanje. Dominirajuća raspoloženja su karakteristična za određene tipove ličnosti i temperamenata.

11

Pod sentimentima se mogu podrazumevati složenije, tananije, suptilnije emocije ili osećanja. Entleski psiholog Mek Dugal (Mc Dougall), sentiment dobija sasvim različito značenje od emocija i osećanja. Osećanja, emocije, afekti, raspoloženja, prijatnost i neprijatnost su psihički procesi koji se u datom trenutku svesno doživaljvaju i kaže se da su aktuelni doživljaji, dok su sentimenti nešto drugo, oni su relativno trajna promena. Emocija je trenutni (aktuelni) doživljaj, dok je sentiment trajna struktura koja prestavlja dispoziciju ili mogućnost da se određena emocija pod određenim uslovima, ponovo doživi.

Unutrašnje, organske promene pri emocijama – Najviše su proučavane organske promene koje nastaju pri strahu i gnevu jer je naročito aktiviran simpatički deo autonmnog nervnog sistema. Promene koje pritom nastaju imaju značajan biološki smisao jer predstavljaju pripremu organizma za opasnost.

Najvažnije organske promene pri emocijama:1) Aktiviranje simpatičkog autonomnog nervnog sistema prouzrokuju ubrzanje rada (povećan puls) i jače udare srca.2) Srž nadbubrežne žlezde luči hormone adrenalin i noradrenalin. Adrenalin imitira dejstvo simpatičkog sistema.3) Adrenalin utiče da se rezervni šećer (glikogen) ubacuje u krv. Šećer je pogonski materijal koji mišići troše pri radu.4) Disanje se produbljuje i ubrzava, tako se mozak i mišići bolje snabdevaju kiseonikom5) Emocionalnim stanjima aktivinare su i druge hormonalne žlezde. Kora nadbubrežne žlezde luči niz hormona (kortikosteroida)koji utiču na povećanje otpornosti prema fizičkim povredama i doprinose opštem osećanju svežine i snage. Štitina žlezda luči hormon tiroksin, koji povećava opšti metabolizam i ubrzava sve organske funkcije, čime se povećava opšta spremnost organizma za aktivnost.Postoji i niz drugih promena – širenje zenica, povećan psihogalvanski refleks (povećana provodljivost električne struje na

površini kože usled znojenja), bledilo lica, suvoća usta, prestanak lučenja sokova u želucu i crevima i pokret tih organa, uiznenadnim i veoma opasnim situacijama može doći do potpune paralize i neaktivnosti tj. do psihičke konfuzije (emocionlani šok) a ponekad i do padanja u nesvest.

Shvatanje o prirodi emocija – Najinteresantnija su ona koja se tiču odnosa emocionalnog doživljaja i telesnihpromena (unutrašnjih i spoljašnjih).

Prema klasičnom psihološkom shvatanju XIX vek i po uobičajenom laičkom shvatanju, događaji u emocionalnim stanjima idu sledećim redom: najpre se opaža emocionalna situacija, zatim doživljava emocija i najzad doživljena emocija manifestuje se u nizu telesnih promena.

Džejms-Langeova teorija – Pred kraj XIX veka (1884) američki psiholog V.Džejms (James) postavio je svojuteoriju emocija kojom se obrće uobičajeni redosled događaja. Emocija je doživljaj telesnih promena koje se u emociji događaju, svest o tim telesnim promenama, skup osećaja koji potiču iz aktiviranih mišića i unutrašnjih organa.

Redosled događaja u emocionalnim stanjima je sledeći: opažaj opasne situacije izaziva niz telesnih promena, a svest o tim promenama je doživljaj emocije. Ovo shvatanje Džejmsa deli i danski psiholog Lange pa otuda i naziv.

Novija istraživanja dovode do toga da emocije nistu ništa drugo do doživljaj telsenih promena.Kritika Džejmsove teorije:

1) U nizu prirodnih ili eksperimentalnih slučajeva je prekinuta veza između unutrašnjih organa i mozga, tako da emocija nije samo svest o telesnim promenama. 2) Promene u aktivnostima unutrašnjih organa nastaju spoerije nego emocionalne reakcije. 3) Veštački izazvane unutrašnje promene ne dovode do jasnog doživljaja emocija.

Kognitivna teorija emocija – U jedom klasičnom istraživanju ispitanicima je data injekcija adrenalina, ali ispitanici nisu doživljavaju pravu emociju straha ili gneva. Oni su saopštavali da osećaju kao da su ljuti ili da osećaju strah ali im je prema mišljenju psihologa nedostajala je jedna saznajna, kognitivna komponenta.

Šahterova ispitivanja – Šezdesetih godina XX veka američki psiholog Šahter je svojim ispitanicima dao injekciju adrenalina, iako su ispitanici imali objektivno iste organske promene oni su ih doživljavali sasvim različito, zavisno odsocijalne situacije. Tako da su socijalne promene samo sirov materijal koji se može opaziti ili protumačiti na različite načine.

Doživljaj emocije samo je delimično zasnovan na organskim promenama, samim tim kognitivna, saznajna komponenta određuje kvalitet doživljene emocije.

Dva načina nastajanja složenih emocija – Kognitivne (saznajne) komponente mogu da utiču na specifičnost jednogemocionalnog doživljaja. Složene, izvedene, sekundarne emocije nastaju stapanjem ili mešanjem različitih osnovnih, primarnih emocija, njih ima bezbroj, samo je mali broj reči kojima se one mogu opisati.

Neke od tih emocija su: strahopoštovanje (strah i poštovanje), osećanje prekora (ljutnja i osećanje ljubavi i nežnosti), sažaljenje (nežnost prema voljenoj osobi koja pati, saosećanje patnje), kao i niz drugih divljenje, obožavanje, preziranje, stid, kajanje, sumnja...

Razvoj emocija kod dece – Odraslog čoveka odlikuje velika raznovrst emocija, kod otkrivanja kako ona nastaje treba se opozvati na poznate činioce razvoja – nasleđe, učenje i interakciju nasleđa i iskustva. Uslovaljavanje može da objasni kako se proširuje opseg ili broj novih draži koje izazivaju kvalitativno istu emociju, ali ne i nastanak kvalitativno novih emocija. Strah od određenih situacija može se sticati i učenjem po modelu (strah majke na dete, strahovi od drugih odraslih osoba i vršnjaka), razlog straha kod deteta od 4 godine koji pre toga nije postojao može biti perceptivan i intelektualni razvoj. Drugi deo razvoja emocija psiholozi vide u sazrevanju nervnog i endokrinog sistema. Pretpostavlja se da ovaj činilac dovodi do javljanja kvalitativno novih emocija. Za pun emocionalni razvoj potrebno je i određeno iskustvo. Smatra se da je izražavanje osnovnih emocija genetski programirano i urođeno, ali iskustvo stilizuje i modifikuje emocionalne izraze.

12

Katarina Bridžes je posmatrala razvoj emocija kod dece od nekoliko dana do dve godine. Kvalitetno nove emocije javljaju se uvek istim redosledom, ali se ne javljaju kod sve dece na istom uzrastu. Postojanje istog redosleda sugeriše učešće faktora sazrevanja. Posle rođenja javlja se najpre jedno opšte i difuzno stanje uzbuđenosti, iz kog se posebno izdvajaju (diferenciraju) posebne emocije.

Psiholozi navode niz specifičnih karakteristika dečjih emocija: dečje emocije su intenzivne, ali kratkotrajne, prolazne.Emocionalni život u adolescenciji – Izuzimajući razvoj u prve dve godine života, adolescencija je period najbržih i najvećih

promena u čovekovom životu. Adolescent je svestan tih velikih i važnih promena i snažno emocionalno reaguje na njih. Adolescencija danas rezultat je ne samo fizičkog, fiziološkog i psihičkog razvoja već i socijalnih i kulturnih uslova.

Bitne psihološke karakteristike adolescentnog uzrasta i emocionlanosti u adolescentnom periodu. Fizički rast i razvoj –u 11. i 12. god. hormoni počinju da rade i dolazi do naglog telesnog rasta i promena u fizičkom izgledu. Adolescenti su osetljivi na svoj spoljašnji izgled, pošto je on posebno značajan za uspeh kod osoba suprotnog pola. Pritisak grupe na adolescenta može da bude prilično snažan. Mnogi psiholozi smatraju da je pronalaženje ili izgradnja ličnog identiteta najvažniji proces u periodu adolescencije. Pijaže smatra da usled intelektualnog razvoja adolescent može da pređe sa heternomne (preuzete od drugih) na autohtonu moralnost (koju sam izgrađuje).

Moralna načela koja se izgrađuju sa vršnjacima su: principi uzajamnosti, jednakopravnosti, pravičnosti, osećanje pripadništva grupi i lojalnost prema njegovim članovima, sposobnost da se stavi u tuđi položaj - etika pravde.

Obično se govori o raskoraku u shvatanju moralnih vrednosti adolescenata i njegovih roditelja, ali osnovne moralne i ljudske vrednosti koje je dete steklo u porodici mogu osetno uticati na izgrađivanje novih vrednosti u periodu adolescencije. Intimna drugarstva su veoma značajni doživljaji u adolesceniji, najpre se javlja druženje među pripadnicima istog pola, a nešto kasnije heterosesualno druženje. U pubertetu se javlja seksualni nagon i želja.

Moralna osećanja – Obično se kaže da su moralna osećanja ona koja se javljaju u vezi sa moralnim radnjama. Prema Kantu i mnogobrojnim njegovim sledbenicima moralna radnja nije ona koja se vrši iz nekih osećanja. Emocije i

motivi na posebno organizovan način utiču na voljne i na moralne radnje. Etika brige je briga za dobrobit drugih, nesebnična i plemenita dela, na takva dela ljude pokereću izvesni motivi i osećanja.Prosocijlna ponašanja – finasijska i druga materijalna pomoć iznemoglim i bolesnim, siromašnim, starim, deci, zatim

različite donacije, zadužbine. U osnovi altruističkog ponašanja leži altruističko osećanje, takvo ponašanje ima za cilj dobrobit drugog čoveka ili ljudi, bez

očekivanja neke koristi za sebe, uz spremnost za izvestan stepen žrtvovanja. Emocionalno uosećavanje (uživljavanje) u psihičko stanje druge osobe, tzv. empatija, navodi kao izvor dobrih, čovekoljubivih (altruističkih dela). Delimično doživljavajući patnju drugih ljudi su spremni da im pomognu.

Početkom XX veka Mek Dugal je tvrdio da postoji urođena tendencija da se pomaže onima koji su u nevolji, i da ta tendencija potiče iz tzv. roditeljskog instikta, s kojim je povezano osećanje nežnosti i brige. Erih From je smatrao da su osećanja nežnost, briga i staranje jedan od kamena-temeljaca svake prave ljubavi.

Američki psiholog Lorens Kolberg opisao je tri glavna stadijuma moralnog razvoja na sledeći način: dete najpre postupa tako da bi izbeglo fizičke kazne i dobilo nagrade; na višem stupnju moralnog ponašanja, ljudi postupaju da bi pribavili socijlo odobravanje i izbegli socijalne osude i na najvišem stupnju razvoja moralnosti, takvi principi se poštuju sami po sebi. Oni se internalizuju i unose, tada čovek postupa moralno zbog tih pricipa, kao i zbog samog sebe, a ne zbog mišljenja drugih.

Estetska osećanja – Prema Kantu prirodna lepota je jedna stvar, umetnička lepota je lepo prikazivanje jedne stvari. Neki estetičari smatraju da estetsko dopadanje izaziva uspešan izraz bilo kog sadržaja – lepog ili ružnog.

Međulična naklonost i nenaklonost – Naklonost prema nekoj osobi je pozitivan odnos prema njoj, može se smatrati personalinm ili ličnim stavom koji kao i svaki stav ima tri sastavna dela, tri komponente:

- prvi je kognitivni deo i sastoji se u oceni postojanja određenih pozitivnih svojstava, - drugi je konativni deo i dolazi do izražaja u postupcima prema osobi (pružanje podrške), - treći najvažniji i dominantni deo jeste emocionalna komponenta – pozitina odnosno negativna osećanja. Glavni sadržaj

naklonosti i nenaklonosti je emocionalna komponenta, ali oni mogu biti različitog inteziteta, kada je on intezivan naklonost odnosno nenaklonost prelazi u ljubav odnoso u mržnju.

Faktori koji utiču na stvaranje naklonosti odnosno nenaklonosti su: - sličnost sa osobom (etnička, religijska, crte ličnosti, od kojih su najvažniji socijalni stavovi, vrednosti, ideološka sličnost),- posedovanje određenih crta ličnosti (iskrenost, poštenje i pouzdanost, inteligencija, kompetentnost ali i lep fizički izgled),- znanje o nečijoj pozitivnoj oceni o nama. Oni stavovi i vrednosti suproti našim, kao i neiskrenost, nepoštenje i podmuklost su izvor nenaklonosti, a glavni izvor jeste

osujećenje ostvarenja (frustracija) naših namera i ciljeva. Ako ocenimo da neko svesno i s namerom to čini, naša nenaklonost prema njemu jača i prerasta u neprijateljstvo i mržnju.

13

Ljubav – O njoj se govori kao o emocionalnom stanju u datom trenutku i kao trajnom sistemu emocionalnih dispozicija za javljanje različitih emocija u vezi sa osobom koja se voli. Ljubav je kao i mržnja složeno osećanje i spremnost za javljanje različitih intenzivnih osećanja, koja se ponekad naziva sentimentom.

Osećanja ljubavi se mogu razlikovati prema vrsti odnosa među osobama: roditeljska (osećanje brige i zaštitnički odnos), prijateljska (intenziva prijateljska naklonost), romantična ljubav.

Pod romantičnom ljubavlju se podrazumeva ljubav prema nekoj po pravilu osobi suprotnog pola, u koju je uključena seksualna želja. U stručnoj literaturi se opisuje kao intenzivna složena emocija. Tri odlike erotske ljubavi: 1) intenzitet i složenost osećanja koja uključuju patnju i ljubomoru2) zamišljanje i intenzivno zadovoljstvo ne samo u stvarnom prisustvu voljene osobe, nego i u maštanju o zajedničkoj sreći i 3) relativna nestabilnost emocija i slabljenje njihovog inteziteta s ispunjenjem želja. Sa preprekama realizovanja raste intenzitet romatične ljubavi što ukazuje na važnu ulogu fizičke privlačnosti.

Značaj emocija za mentalno zdravlje – Po prirodi svog posla (dijagnostičkog i tarapeutskog) psiholozi su upućani na negativne, neprijatne, štetne ljudske emocije, psihijatri smatraju da je svaka organska bolest psihološkog porekla. Emocije kad su suviše jake i dugotrajne, mogu da nanesu i izvesne štete čoveku.

Postoje dve vrste štetnih posledica: neurotsko reagovanje i tzv. psihosomatski poremećaji.Emocije i uslovi koji najsnažnije i najčešće negativno deluju na psihičko i telesno zdravlje su: psihičke traume, stresovi,

osećanja aneksioznosti, frustracije i konflikti. Treba spomenuti da pozitivne emocije imaju pozitivno dejstvo na mentalno i fizičko zdravlje.

Psihička trauma – je snažni, dramatični dogažaj opasan po sopstveni fizički i psihički integritet ili opstanak ili po integritet i opstanak svojih najbližih.

Značaj traume za nastanak neurotskih poremećaja Frojd je posebno isticao, definišući traumu kao preplavljenost snažnim dražima koje kod čoveka izazivaju veoma neprijatno psihičko stanje a s kojim ačovek ne može da izađe na kraj i kojih ne može da se oslobodi pražnjenjem, čemu treba dodati da fizički intezitet draži ne mora uvk biti veliki već da situacija može imati smisao velike opasnosti.

Tipični traumatski događaji su: smrt voljene osobe, dece, požar, katastrofalni zemljotresi, neuspeo prvi seksualni odnos.Posttraumatski stresni poremećaj, čine dve komponente:

1) strah od svih situacija koje liče na traumatsku situaciju 2) opšta otupljenost prema zbivanjima iz spoljašnjeg sveta tj. gubitak interesovanja za sve što se dešava.Isti događaj nije podjednako traumatičan za sve.

Stres – engl. reč stress zanči pritisak, napor, naprezanje, napregnutost. Hans Seli jedan od najčuvenijih istraživača stresa kaže da je stres svaki zahtev za novim prilagođavanjem koji sredina postavlja organizmu. Treba razlikovati:1) stresnu situaciju ili stresor koji može biti fizičke, organske (povreda, prelom) i psihološke prirode (doživljenje snažnih emocija)2) stres – reakcija na stresnu situaciju

Samo prema njegovom mišljenju reakcija na stresnu situaciju je u oba slučaja ista. On u stresore i stresne reakcije ubraja i prijatne doživljaje (strastveni zagrljaj, seksualni čin, velika radost), ali psiholozi ukazuju da iako nekom pozli od silne radosti, retko ko razboli od sreće i zadovoljstva. Seli kaže da pod stresom obično podrazumeva snažna stresna situacija i rekacija negativnog karaktera, on pište da je stres začin života i izbegli bi ga samo kad ništa ne bismo radili.

Stres ne mora uvek biti snažan da bi bio traumatičan, i da kod psihosomatski poremećaja često ne postoji neki traumatski ili snažni stresni događaj već je od većeg značaja dugotrajnija opšta atmosfera.

U organizmu postoji ravnoteža između životno važnih procesa i između organizma i sredine. Stresori to narušavaju a organizam odgovara protivmerama za njeno ponovno uspostavljanje. Različiti stresori izazivaju uvek iste odbrambene procese u organizmu koji se nazivaju opštim adaptacionim sindromom.

Rakcija organizma na stresore prolazi kroz tri faze:1) reakcija uzbune (alarma)2) faza otpora (rezistencije) – organizam povećanim naporom uspostavlja ravnotežu, ukoliko dejstvo stresora ne prestane

dolazi do iscrpljivanja rezervi organizma što dovodi do sloma, bolesti a nekad i do smrti.Dolazi do biohemijskih promena u aktivnostima autonomnog nervnog sistema i hormonalnog sistema, i u moždanim

transmiterima – supstancama koje omogućavaju prenođenje impulsa preko sinaptičkih veza. Posledice stresa su telesna odnosno psihosomatska oboljenja.Anksioznost – strpnja. Vrste strahova: - realan strah (od stvarno opasnih situacija ili bića - zmija), - neurotski strah (iracionalan ili preteran strah od nekih spoljašnjih objekakta – zatvoreni prostor-klaustrofobija, ulica-

agorafobija), - anksioznost (strah koji nema izvor u spoljašnjoj situaciji)

14

Vrste anksioznosti: a) slobodno lebdeća anksioznost – strah ili uznemirenost bez vidljivog povoda – plašljivo iščekivanje, ono je verovatno genetski uslovljeno i takve osobe se nazivaju anksioznim ličnostimab) fobije – prema Frojdovom psihoanalitičkom shvatanju anksioznost se odnosi na opasnost od pojave potisnutih i nedopustivih ideja, i da ona potiče iz unutrašnjosti naše psihe, i taj strah može da se premesti ili pomeri na neki spoljašnji objekat, tako po psihoanalizi postaju fobije c) napad anksioznosti ili panični napad – Po Frojdu potisnuti (nesvesni) sadržaji mogu iznenada bez vidljivih ili dovoljnih spoljašnjih razloga početi da nadiru u svet, i čovek tada doživljava snažan napad straha ili anksioznosti – panični napad. U takvim napadima su izraženi krajnje neprijatni telesni simptomi. Kaže se da je anksioznost najstrašniji napad koji čovek može da doživi. d) telesna anksioznost - telesni simptomi u paničnom napadu se javljaju naglo, intenzivni i traju relativno kratko, ali se može ispoljiti kroz telesne simptome koji su hronični (dugotrajni), ali su blaži od onih u paničnom napadu. Frojd je anksioznosti pripisivao centralno mesto u nastanku svih neuroza ili psihoneuroza.

Psihosomatska oboljenja – su oboljenja izazvana psihičkim uzrocima (poremećaji kardiovaskularnog sistema, organa za disanje, varenje), pošto se javljaju kod ljudi na odgovornim mestima zovu se menadžerska bolest. Normalan emocionalan život je značajan i za psihičko i za fizičko zdravlje.

12. Motivi

Pojam motiva – Motiv i motivacija su najopštiji pojmovi koji se odnose na pokretanje aktivnosti i organizma.Najopštiji pojam je motiv, ostali pojmovi su: potreba, nagon, želja, težnja, namera.

Potreba je nedostatak određenih materija u organizmu i nužnost da se one nadoknade u cilju normalnog funkcionisanja organizma i održavanja života. Opisana potreba naziva se organska ili fiziološka potreba, ali se potreba upotrebljava i u drugom značenju kao psihološka potreba.

Nagon je stanje potrebe koje može biti doživotno, odnosno to je svesno doživljena potreba (glađ, žeđ, sexualni nagon)Želja postoji kada uz potrebu i nagon u svesti postoji predstava privlačnog cilja koji može da zadovolji postojeću potrebu.Namera je motivacioni pojam, ali voljnu radnju i odluku. O nameri se govori kada postoji: a) motiv b) svesno, voljno prihvatanje tog motiva c) postavljanje cilja koji treba da se ostvariOrganski, homeostazni motivi – Homeostazni motivi su glad, žeš, seksualni motiv, potreba za kiseonikom, odmorom,

snom, pražnjenjem. Ovi motivi počivaju na organskim potrebama, urođeni su (osnovni, fiziološki, biološki nagoni).

Postoje dve vrste organskih potreba: 1) organski nedostaci, zasnivaju se na nedostatku koji treba nadoknaditi (glad, žeđ) 2) organski viškovi, zasnivaju se na suvišku koji treba eliminisati (nagon za sexom, odmorom, pražnjenjem).

Homeostaza je ravnoteža između potrebnog i postojećeg. Kod svih homoestaznih motiva postoji motivacioni ciklus.Organizam preduzima izvesne aktivnosti tzv. instrumentalne aktivnosti, na osnovu kojih se dolazi do objekata koji mogu da

zadovolje postojeću potrebu. Tako nastaje olakšanje. Ceo životni tok se satoju u stalnom uspostavljanju i narušavanju telesneravnoteže. Bitne opšte osobine homeostaznih motiva su:

- neprijatno draženje, neprijatna napetost;- napetost, nemir koji goni, pokreće na aktivnost;- aktivnost čiji je cilj eliminisanje neprijatne napetosti, vraćanje u stanje ravnoteže, stanje prvobitnog mira;- dok je stanje povećanog unutrašnjeg draženja neprijatno, elimisanje napetosti je prijatno.

Tako da se može reći da su zadovoljstvo i prijatnost druga strana neprijatnosti, prestanak neprijatnosti. Seksualni motiv – spada u roganske fiziološke motive ali je kod ljudi usko povezan sa emocijom ljubavi. Frojd je

smatrao da nezadovoljenje ili potiskivanje seksualne žđelje (energije seksualnog nagona - libida) dovodi do neurotičkih poremećaja.

Po Frojdu, sve neuroze imaju seksualnu etiologiju, ali je danas ovo ekstremno stanovište u velikoj meri napušteno. Pol jedne osobe i pojave seksualnog nagona su određeni:

1) hromozomima 2) seksualnim hormonima (ženski xy, muški xx koje određuju koje će se polne ćelije razviti – ženske (ovarije – luče hormon estrogen), muške (testisi – luče hormon androgen), hormoni utiču na razvoj ženskog (vagine) i muškog (penisa) polnog organa) 3) nervnim strukturama 4) ličnim iskustvom i kulturnim uticajima.

Određivanje pola ljudskog fetusa počinje u 6. nedelji, a završava u 3. mesecu embrionalnog života. Estrogeni i androgeni dovode do razvoja sekundarnih polni odlika – rast grudi, obim bedara, maljavosti, prve menstruacije i ejakulacije.

Kod niže razvijenih životinja hormoni direkno kontrolišu seksualni nagon i seksualno ponašanje, dok kod najarazvijenijih bića čovekolikih majmuna i ljudi, hormonalna kontrola nije potpuna, već postoji snažno dejstvo psiholoških i kulturnih činioca.

Evolucija seksualnog nagona i ponašanja se posmatra kroz tri momenta:

15

1) seksualni nagon se tradicionalno smatra nagonom produžetka vrste2) kod životinja je potpun uticaj hormona, dok kod ljudi stvari su promenljive, posebno posle menopauze kod žena i kastracije kod

muškaraca i mogu biti smanjenje, gubitak interesovanja, ali može doći do povećanog interesovanja3) kod životinja ulogu igra specifičan miris plodne ženke a kod ljudi su najvažnije vizuelne (muškarci), taktilne i slušne draži (žene). Postoje

ogromne idividualne i kulturne razlike u pogledu vizuelnih detalja koje uzbuđuje pripadnike suprotnog pola. Po Frojdusublimirani (profinjeni) seksualni nagon je izvor romantičnih ljubavnih osećanja. Tokom XX, posebno poslednje 3-4 decenije došlo je do ogromnog razvoja seksualnih sloboda, seks nije samo nagon za produženje vrste veće jedan od izvora čovekovih zadovoljstava.

Roditeljski motiv – Kod ženkih sa mladima materinski motiv je najjači, on je uvek bio jači od motiva glađi i žeđi. Posle rođenja mladih hormon prolaktin ima dominaciju nad seksualnim hormonima, on reguliše lučenje mleka, ali i druge aspekte materinskog ponašanja. Kod viših životinja pored hormona, materinsko ponašanje je pod uticajem iskustva. Postoji teza da je materinski nagon univerzalni ljudski nagon. Treba praviti razliku između motiva da se imaju deca i motiva da se brine o već rođenoj deci.

Nehomeostazni motivi – su motivi koji nisu zasnovani na principu homeostaze, takvi su svi složeni ili viši motivi kao što su motiv društvenosti, lični motivi.

Razlika između motiva i emocije postoji, ali mnoge emocije (gnev, strah, ljubav) su pokretači ljudske aktivnosti tako bi se za njih moglo reći da imaju motivacioni karakter. Zato neki psiholozi i emocije ubrajaju u posebnu vrstu motiva ljudse aktivnosti, nehomesotazne prirode.

Radoznalost je prirodni pokretač istraživanja, razmišljanja, čitanja, a delimično i školskog učenja. Sa novim saznanjima oblast radoznalosti se širi.

Da bi se školsko učenje što više zasnivalo na radoznalosti i pedagozi preporučuju učenje putem rešavanja problema ili učenje putem otkrića. Navedeni motivi se bitno razlikuju od onih koji počivaju na homeostazi prema svojim karakteristikama:

1) Motiv se ne sastoji u doživljaju neprijatne napetosti2) Organizam ne teži smanjenju napetosti i draženja, već novoj stimulaciji, novim utiscima, povećanju draženja3) Prijatnost koju donosi zadovoljenje ovih motiva nije naličje, druga strana neprijatnosti, njeno eliminisanje, već

svojevrstan doživlja koji nastaje povećanjem odgovarajuće stimulacije, povećanjem aktivnostiMotivi intelektualnog rada – razlikuju se:- spoljašnji (ekonomski motiv, želja za uspehom i isticanjem...) i - unutrašnji (interesantnost gradiva, radoynalost, kognitivni neskalad – disonanca i kvazipotrebe) motivi.

Prijatnost kao pokretač aktivnosti – Postizanje zadovoljstva i izbegavanje neprijatnosti je tzv. hedonistička motivacija. Utilitarističko i hedonističko shvatanje o ljudskoj prirodi – prema kojem je osnovni motiv čovekove delatnosti sopstvena korist (utilitarizam) i zadovoljstvo (hedonizam). Frojd je takođe smatrao da je u osnovi ljudske delatnosti princip zadovoljstva. Mnogi psiholozi veruju da osim težnje za zadovoljstvom postoje i drugi, nekad čak snažniji motivi, što se može objasniti ne spoljašnjim već unutrašnjim nagradama.

Lični motivi – su upravljeni na sopstveno ja, oni podstiču na isticanje i povećanje vresnosti sopstvenog ja. Postoji veći broj termina i pojmova: motiv samopotvrđivanja, samoisticanja, afirmacije, težnja za slavom, moći, težnja za

ličnim identitetom, za ličnim razvojem. Čovek može težiti da svoju vrednost poveća u sopstvenim očima, da realno ja bude što sličnije idealnom, pa se govori o težnji za ličnim razvojem, samoaktualizacijom (ostvarenjem svojih sposobnosti i osobina), težnji za izražavanjem sopstvene ličnosti i težnji za ličnim identitetom i doslednošću ponašanja, po mišljenju psihologa ovi motivi su najvažniji i najuže povezani sa smislom života.

Pored ovih postoji težnja čoveka da bude poštovan, cenjen, ugledan, bolji od drugih, poznat, slavan (obezbeđuju zadovoljenje drugih motiva), da ima moć nad drugima, zato su mu bitni odnosi sa drugim ljudima i njihova mišljenja o njemu. Svi ovi motivi mogu biti konkretno ostvareni na različite načine.

Nije sigurno da li je ovde u pitanju osnovni motiv, koji je pod uticajem iskustva i vastipanja kanalisan u različitim pravcima ili više nezavisnih motiva, koji nisu podjednako razvijeni kod svih ljudi, niti je sigurno da li su u pitanju stečeni li urođeni motivi. Lični motivi mogu da pozajmljuju snagu od drugih motiva.

Motiv postignuća – se sastoji u težnji da se postgne nešto vredno i čime se pojedinac može istaći pred drugima, ovako definisan on spada u lične motive, on dobija i društveni značaj, jer se naručito podstiče u pojedinim društvima.

Društveni motivi – socijalni, podrazumevaju motive koji za svoje javljanje i zadovoljenje zahtevaju vezu sa drugim ljudima. Postoje dve vrste socijalnih motiva:

- pozitivni (najznačajniji su: motiv društvenosti, potrebna za emocionalnom vezanošću i osloncem, altruistička (čovekoljubiva) osećanja, simpatije) i

- negativni (najznačajniji motiv je agresija). Pod društvenim, socijalnim motivom u užem smislu psiholozi podrazumevaju težnju jedinke da se udružuje sa drugim ljudskim jedinkama, a tek u situacijama potpune izolacije shvata koliko je to važno. Ovaj motiv je naročito jak kad je čovek u nevolji, ili kad ga obuzme strah. Bol i strah se laše podnose u zajednici.

Agresivnost – težnja za nanošenjem štete, povrede, uništenjem druge jedinke. I može se izraziti i fizički i verbalno tako da joj je cilj može biti ne samo nanošenje fizičke već i psihičke povrede. Za nju se kaže da je jedno od najvećih ljudskih zala.

16

Poznati zoolog Konard Lorenc, dobitnik Nobelove nagrade 1973., brani tezu da je agresivnost instiktivne prirode, tj. da je urođena.Agresija kao reakcija na frustraciju:1) borbenost, ratovanje i napadanje ne moraju biti izraz agresivnosti, oni se vode iz različitih razloga ali i iz želje za ravnopravnošću i slobodom2) treba razliovati agresiju kao samostalni motiv od borbenosti i agresije kao reakciju na frustraciju, ometaćenj ili osujećenje potreba, želja, slobode,

prava, ugrožavanje egzistencije. Borbenost u izvesnim uslovima je urošena reakcija na frustraciju, za razliku od nje motiv agresivnosti je nešto drugo, objašnjeno na početku priče o agresivnosti.

Stepen i način njenog ispoljavanja se stiče, uči, ona se određenim postupcima, vaspitanje, može sprčiti, kanalisati, sputavati ali isto tako i podsticati.Sticanje motiva i funkcionalan autonomija motiva – iako su homoestazni motivi urođeni oni su podložni učenju, pod

uticajem društva menja se način njihovog zadovoljavanja. Promene u motivima izazvane socijalnim faktorima nazivaju se socijalizacijom inače urođenih, bioloških motiva, ali smatraju da su ti složeni motivi stečeni. Poznati američki psiholo Gordon Olport (Allport) je izgradio učenje o funkcionalnoj autonomiji motiva. Pošavši od činjenice da dete ima mali broj organskih potreba, a odrastao čovek veliki. U početku dete izvodi razne aktivnosti da bi zadovoljilo osnovne biološke potrebe, ali ono što je bilo sredstvo vremenom može da postane cilj za sebe, funkcionalno autonoman motiv.

Hijerarhija motiva – Frojd je u prvi plan istakao značaj seksualnog nagona, Adler želju za moći i ugledom, treći su primarnim potrebama smatrali organske, fiziološke potrebe. Maslova je podstaklo da izgradi učenje o hijerarhiji motiva, ali da opisana hijerarhija potreb nije nepromenljiva:

- fiziološke potrebe (glad, žeđ, seksualna želja)- potreba za sigurnošću (lična egzistencija, finansijska sigurnost, zaposlenje)- potreba za ljubavlju i pripadanjem - potreba da nas drugi cene i da cenimo sami sebe- potreba za samoostvarenjem (samoaktualizacijom), da se razviju sopstveni potencijali. Maslov je napisao da čovek mora

da bude ono što može da bude.Sve potrebe su instinktoide, slične instinktima po tome što su genetski određene (urođene). Više potrebe se javljaju

kada su niže potrebe zadovoljene. Ljudi kod kojih su sve potrebe zadovoljene veći značaj pridaju višim potrebama.Moralna svest kao pokretač aktivnosti – Razvijena moralna svest kod nekih ljudi je veoma važan pokretač aktivnosti –

moralne i društvene. Moralne odluke i moralne radnje su inspirisane snažnim emocijama i motivima. Svaki moralni čin sadrži sledeće tri komponente:1) saznajnu, najpre treba znati šta je dobro, a šta loše 2) različite razloge, motive i emocije koji utiču na donošenje voljne odluke 3) sprovođenje moralne odluke, pri čemu motivi i emocije imaju značajnu ulogu.

13. Stavovi, interesovanja, vrednosti

Vrste stavova i njihove odlike – Stavovi predstavljaju izrazito pozitivan ili negativan odnos prema pojavama ili osobama, tek kada je odnos dovoljno intenzivan, govori se o stavu. Stavovi mogu biti:

- personalni ili lični(stav pojedinca prema svom prijatelju) i - društveni ili socijalni – razlikuju se od ličnih:

1) predstavljaju odnos prema društveno važnim pojavama 2) nalazimo ih kod svih, kod većine ili kod mnogih članova nekog društva

Postoje tri istaknute odlike stavova:1) imaju direktivni i dinamički karakter2) oni predstavljaju povezanost, integraciju triju osnovnih mentalnih funkcija – saznajne, emocionalne i konativne (voljne) 3) stavovi su stečene dispozicije, uvek su formirani na osnovu iskustva. Kao i sve dispozicije i stavovi i interesovanja i vrednsoti imaju motivacioni karakter i pokreću na određenu aktivnost.

Formiranje stavova zavisi od velikog broja različitih faktora:1) prvu kategoriju faktora čine grupe kojima pojedinac pripada i shatanja karakteristična za tu grupu2) drugu kategoriju faktora čine osobine ličnosti, a pre svega motivi pojedinca3) formiranje stavova zavisi od informisanosti o pojavama prema kojima postoji stav (teorija kognitivne neusklađenosti ili disonance).

Uzroci da se formirani stavovi uporno održavaju su: sklonost da se obraća pažnja na ono što je u skladu sa sopstvenim stavom (selektivni karakter stavova), izbegavanje da se upoznaju podaci koji su u suprotnosti sa našim stavovima, a najvažniji uzrok je funkcionalni karakter stavova.

Stavovi se mogu promeniti, isti faktori koji dovode do formiranja mogu izazvati i promenu stavova. Stavovi utiču nakognitivne i emocionalne funkcije. Stavovi imaju i dinamičko dejstvo – deluju kao pokretači određenih postupaka.

Konformizam – je jedan od puteva formiranja i menjanja stavova. Pod konformiranjem se podrazumeva manifestovanje stavova, mišljenja ili ponašanja karakterističnog za grupe kojima pripadamo – upravo zbog toga što im pripadamo.

Činioci konformiranja su stepen nejasnoće situacije, stepen jedinstvenosti grupe, uzrast, neke crte ličnosti.

17

Predrasude – i one su stavovi, jer imaju sve njihove karakteristike ali i dodatne: nisu zasnovane na činjenicama, nego su im suprotne, redovno su praćene jakim emocijama i uporno se održavaju.

Predrasude mogu biti:- pozitivne (kada se bez osnova smatra da je nešto dobro i važno – verivanje u astrologiju, hiromantije, razne vražbine) ili- negativne (neosnovani negativan odnos prema osobama ili pojavama – prema pojedinim narodima – etnički, rasne i

verske predrasude). Frustraciona teorija predrasuda objašnjava i najrasprostranjeniju teoriju predrasuda. Borba protiv predrasuda:

donošenje zakonskih propisa protiv njihovog ispoljavanja, prosvećivanje i informiasanje o nepravilnosti predrasuda, sistematsko vaspitanje protiv predrasuda.

Interesovanja – Priroda i vrste interesovanja – Interesovanja se definišu kao spremnost za bavljanje određenim aktivnostima i zadovoljstvo u tome. Predstavljaju takođe dispoziciju i povezanost triju mentalnih funkcija – saznajne, emocionalne i dodatne. Interesovanja se mogu razlikovati prema različitim merilima:

- prema intezitetu (veoma intenzivna, toliko snažna da su glavna zaokupljenost predstavljaju strasti); - prema sadržaju;- interesovanja za različita zanimanja ili profesionalna interesovanja. Radeći na poslovima vezanim za zanimanja čovek može da zadovolji svoja profesionalna interesovanja, ljudi imaju i

neprofesionalna interesovanja koja zadovoljavaju u slobodno vreme. Ona mogu biti veoma različita i nazivaju se hobi (engl.Hobby – omiljena aktivnost).

- 4.do 10.god. period naglog intelektualnog razvoja javlja se veliki broj interesovanja, koja nisu čvrsta i trajna; - perod adolescencije, u prvim godinama se smanjuje broj interesovanja, ali od 14.do18.god javljaju se mnoga nova;- posle 18.god. dolazi do učvršćivanja određenih interesovanja i neka postaju važnija od drugih i važna karakteristika

ličnosti. Vrednosti su pozitivan i trajan odnos prema objektima i idejama za koje smo uvereni da su za nas posebno važni. Postoje

- personalne (za pojedinca značajni odnosi prema određenim objektima) i - socijalne vrednosti. Pod vrednosnim orijentacijama se podrazumeva način življenja ocenjen kao poželjan. Vrednosti i vrednosne orijentacije su kao i stavovi i interesovanja opšte dispzicije koje sadrže saznajnu, emocionalnu i

delatnu komponentu. Treba istaći da između stavova, interesovanja, vrednosti i vrednosnih orijentacija ne postoje uvek jasne i opšte razlike, kao što su

različiti nazivi opštih vrednosnih odnosa: teorijski, ekonomski, estetski, socijalni, politički, religiozni.Formiranje vrednosti– od 12.god.počinje mladalačko doba ili period adolescencije (raste zanimanje za društvene pojave i probleme, kada se opredele

i društveno angažuju javlja se radikalizam, kod manjeg dela omladine javlja se negativizam – različiti oblici nasilničkog, agresivnog i destruktivnog ponašanja),

koje traje do sredine dvadesetih – u kojem dolazi do krupnog i značajnog psihičkog i fizičkog razvitka kada nastupa period odraslosti – doba zrelosti ličnosti.

Propaganda i javno mnjenje – Propaganda - postoji kada se saopštenjima nastoji da se izmene tuđi stavovi i uverenja. Ona je svakodnevno prisutna u sredstvim javnog informisanja. Osnovi cilj je uticaj na ponašanje.

Dva su principa propagande:1) Privući pažnju na propagandnu poruku – za šta se koriste činioci koji mogu biti spoljni i unutrašnji2) Izazvati spremnost i motivisanost za prihvatanje njenog sadržajaGlasine – su namerno konstruisane tvrdnje koje se iako netačne, usmenim prenošenjem brzo šire. Glasine nastaju i

spontano, one su obično netačne i uvek neverifikovane tvrdnje usmeno se šire i tokom širenja uvećavaju i menjaju. Postoje dva glavna faktora koja pogoduju njihovom javljanju i širenju:

- važnost sadržaja - neizvesnost situacije. Namerne glasine su važno oruđe psihološkog rata, pored njih tu spadaju i rtv i štampa. Među ciljeve širenja glasina

spadaju i rasipanje verske i nacionalne netrpeljivosti i izazivanje nezadovoljstva raznih delova populacije.Javno mnjenje čine stavovi i mišljenja stanovništva ili delova stanovništva o raznim društvenim pitanjima. Formiranje javnog mnjenja u načelu zavisi od istih činilaca koji su pomenuti u vezi sa formiranjem stavova. Posebnu

ulogu u stvaranju javnog mnjenja imaju masovna sredstav komunikacija – novine, radio, televizija. Ispitivanje javnog mnjenja vrši se i anketiranjem.

18

14. Frustracije i konflikti

Pojam frustracija i konflikata – Frustracije ili osujećenja su velike i teške prepreke koje se ni dugotrajnim naporima ne mogu lako savladati.

O frustracijama se govori kada se određenim htenjima ispreči neka soljašnja prepreka ili nesposobnost.O konfliktima se govori kada se jedan motiv suprostavi drugom, što znači da se kod konflikata ne sukobljavaju motiv i

spoljašnja prepreka već dva motiva između sebe. Frustracije mogu nastati zbog:1) fizičke prepreke u doslovnom smislu2) prepreke mogu biti i socijalne prirode tj. drugi ljudi i njihova shvatanja3) izvor frustracije može biti i u samoj osobiVrste konflikata – Poznati psiholog K. Levin (Lewin) opisao je tri glavna tipa konflikata:- Konflikt dvostrukog privlačenja – kada čovek treba da se opredeli za jedan od dva privlačna cilja – od dva dobra izabrati jedno- Konflikt dvostrukog odbijanja – kada čovek mora da učini jednu od dve neprijatne situacije, od dva zla izabrati manje, snaga je

ponekad tolika da ljudi beže iz situacije- Ambivalentnost ili konflikt privlačenja ili odbijanja – nastaje kada prema jednom istom objektu, istoj osobi postoji istovremeno i

privlačnost i odbojnost tj. suprotna ambivalenta osećanjaReakcije na frustracije i konflikte – Frustracije mogu da izazovu dve vrste reagovanja: a) povećanje pozitivnih napora da se prepreka savlada – realistička reagovanja na konflikte i frustracijeb) manje realističke reakcije – stručan naziv odbrambeni mehanizam – cilj da veštački eliminišu ili ublaže neprijatno stanje konfliktaPozitivne posledice frustracije – mogu da imaju pozitivan efekat na razvoj ličnosti, na muci se ne samo poznaju već i stvaraju junaci

Realističko reagovanje na frustracije – najzdraviji i najrealističniji način reagovanja na frustracije je povećano ulaganje napora da se prepreka otkloni ili da se lični nedostatak nadoknadi dužim ili kvalitetnijim radom. Ponekad se postojeća prepreka ne može savladati samo povećanjem napora u istom pravcu već promenom u načinu pristupanja problemu.

U realsitičke reakcije na frustracije se može ubrojiti i svesna zamena cilja. Motivi se nekad mogu zadovoljiti indirektnim, posrednim putem. Prepreka nekad može biti tako snažna i uporna da sva upinjanja ne mogu da je savladaju.

Dugotrajna i uporna frustracija dovodi najzad do pojave agresivnog ponašanja. Ako je u pitanju neka neprikosnovena osoba, može doći do premeštanja ili pomeranja agresije, tj. do pražnjenja na nekoj drugoj nedužnoj osobi. U takvoj situaciji čovek regredira na primitivnije načine ponašanja (udaranje, bacanje, vikanje, psovanje).

Još veći stepen regresije je potpuna dezorganizovanost i krutost (rigidnost) u ponašanju.Odbrambeni mehanizmi – su postupci kojima se čovekovo ja brani od urožavanjućih spoljašnjih opasnosti i od sopstvenih

neprihvatljivih želja. Prema Frojdu, to su najčešće seksualne i agresivne tendencije usmerene prema neodgovarajućim osobama. Takvi unutrašnji motivi i neke velik e spoljašnje opasnosti mogu da izazovu snažno osećanje anksioznosti. To stanje je u tolikoj meri uznemiravajuće da čovekovo ja, mora da se brani od njega. Nedozvoljene želje moraju biti odstranjene, potisnute iz svesti ili bar preoblikovane. Na taj način čovekovo ja uspeva da održi mir i red. Mehanizam odbrane se koristi radi samopoštovanja ali i poštovanja od strane drugih ljudi.

Treba istaći da čovek mehanizam odbrane ne koristi svesno i namerno već nesvesno. Pošto su pravi razlozi ponašanja potisnuti, čovek pokušava da pronađe druge, prihvatljivije, opravdanije razloge svog ponašanja, pri čemu nikog ne obmanjuje već stvarno veruje u njih. Inače to se ne bi nazivalo mehanizmom odbrane već laži i obmanom.

Mogu se razlikovati dve podvrste mehanizma racionalizacije, koje se slikovito nazivaju „kiselo grožđe“ i „slatki limun“. Osećanje ličnog neuspeha može se ublažiti identifikovanjem, poistovećenjem sa nekom drugom osobom ili grupom. Poseban oblik odbrambene identifikacije je tzv. identifikacija sa agresorom.

Projekcija se sastoji u pripisivanju sopstvenih duboko skrivenih potisnutih želja i ideja. Potiskivanje je svakako najznačajniji od odbrambenih mehanizama, sadržano je i u nekim drugim mehanizmima odbrane

npr. projekcija, racionalizacija, reakciona formacija. Frojd je pokušao da otkrije smisao psihoneurotičnih simptoma. Simptomi psihoneurotičnih poremećaja imaju neki smisao, da im je poreklo u potisnutim sadržajima, odnosno u davnim

događajima izbrisanim iz svesti pacijenta. Što dovodi do zaključka da postoje nesvesni psihički procesi.Potiskivanje je mehanizam kojim se čovekovo ja brani od spoljašnje ili unutrašnje opasnosti.Reakciona formacija je složen mehanizam koji sadrži dva momenta, dve faze: najpre se nedozvoljeni sadržaj potiskuje, a

zatim izgrađuje ponašanje koje je direktno suprotno potisnutom sadržaju.Regresija se sastoji u spuštanju na jedan primitivniji način ponašanja, na način ponašanja karakterističan za raniji uzrast.

Regresija je jedna od reakcija na frustraciju.Sublimacija se sastoji u transformisanju energije sirovih i neprihvatljivih nagona u prefinjene, socijalno prihvatljive i

cenjene motive. Prema Frojdu, sublimacija je jedan od najpoznatijih i najzdravijih mehanizama odbrane.Negiranje ili odricanje – suština je u psihičkoj odbrani od spoljašnjeg ugrožavanja. Odbrana se sastoji u previđanju,

nezapažanju opasnosti, u negiranju ili odbacivanju opasnosti, nepriznavanju ozbiljnosti situacije.

19

III Ličnost

15. Šta proučava psihologija ličnosti

Ako želimo da upoznamo prihiči život čoveka u celini, ne smemo se zadržati samo na proučavanju pojedinih vrsta psihičkih procesa i pojedinih osobina već moramo proučavati njegovo celokupno ponašanje.

Moguće je uočiti izvesnu doslednost u ponašanju svakog pojednica. Doslednost se ogleda u sličnom ponašanju u sličnim situacijama. Čovek nema samo jednu osobinu, već više koje ispoljava sa manjom ili većom doslednošću. Te osobine povezane su, čine organizaciju ili jedinstvo. Aktivnosti i osobine su povezane u jedinstvo i predstavljaju manje ili više usklađenu integraciju, one su sklop (sistem), a ne skup. Važna odlika ponašanja svake osobe jeste i njena osobenost.

Svaki pojedinac u izvesnoj meri pokazuje osoben, za njega karaksterističan način ponašanja – svaki čovek ima svoj stil ponašanja. Proučavanje ponašanja u celini i obraćanje pažnje na opšti način ponašanja ljudi i svakog pojedinca zadatak je psihologije ličnosti.Definicija ličnosti – Karakterističan način ponašanja neke osobe (široka i neodređena definicija). Personalne dispozicije se nazivaju

osobinama ličnosti. Potpunije određenje ličnosti se definiše kao jedinstvena organizacija osobina koja se formira uzajamnim delovanjem jedinke i određuje opšti, za pojedinca karakterističan način ponašanja.

Momenti na koje treba obratiti pažnju prilikom proučavanja ličnosti su:- Relativno opšte i relativno trajne osobine ličnosti- Ove osobine čine organizaciju ili sistem, a da ličnost ne čini jednostavan zbir osobina nego njihova međusobna povezanost i zavisnost- Ove osobine čine jedinstvenu organizaciju ili strukturu, da su na drugačiji način povezane kod svakog pojedinca, da je svaki pojedinac specifinčno

jedinstvo osobina i da se svaka ličnost razlikuje od druge- Osobine koje čine ličnost se formiraju tokom života pojedinca- Formirana organizacija osobina utiče na postupke i doživljaje pojedinca

Postoje tri glavna problema psihologije ličnosti:1. Ptianja strukture ličnosti – pitanja o jedinicama prikazivanja ličnosti i o njihovoj povezanosti2. Pitanja o dinamici ličnosti – snagama koje pokreću na aktivnost i načinima na koje se pokretačke snage ličnosti manifestuju3. Problemi razvitka ličnosti – koi zavisi od mnogo faktora: naslednih osnova, aktivnosti i faktora sredine

Osim ovih postoje i drugi važni problemi, kao što su pitanja o samosvesti ili doživljaju samog sebe kao osobe, o ekspresiji ili izrazu ličnosti i osobina, o vrednosti naučnih postupaka u proučavanju i opisivanju ličnosti.

16. Struktura ličnosti

Ličnost kao sistem crta – Prilikom proučavanja i prikazivanja ličnosti najčešće se koristi utvrđivanje i navođenje opštih i relativno trajnih osobina koje se nazivaju crtama ličnosti. Njima se mogu objasniti i osobenosti kao karakteristika ličnosti, jer različite osobe imaju i različite crte ličnosti i na različit način povezane u celinu.

Razliku se tri vrste crta ili opštih osobina ličnosti:1. crte kojima se označavaju osobenosti temperamenta, a koje ukazuju na koji način pojedinac nešto radi2. crte kojima se označavaju osobenosti karaktera, koje kazuju radi čega neko nešto radi3. crte kojima se označavaju sposobnosti, koje pokazuju koliko dobro i uspešno neko nešto radiTemperament i crte temperamenta – Temperamentom se pre svega označava koliko se lako i s kojim intezitetom i

trajanjem javljaju osećanja, on bi prema tome predstavljao dispozicije za način emocionalnog reagovanja. Tačnije određenje jeste da je temperament za pojedinca karakterističan način reagovanja na različite draži i situacije.Najpoznatija i najproširenija klasifikacija temperamenta , jeste grčkog lekara Hipokrata, koju je upotpunio drugi antički

mislilac Galen. Hipokratova klasifikacija razlikuje četiri tipa temperamenata: - Kolerički temperament – se ogleda u jakim osećanjima, lakom rešavanju na akciju i čestom uzbuđenju - naglim i jakim reakcijama- Sangvinički temperament – čovek koji brzo reaguje, čija osećanja nisu jaka i ne traju dugo – brze i slabe reakcije- Flegmatički temperametn – čovek koji reaguje ređe, reackije su mu spore, a osećanja se slabo manifestuju – slabe i spore reakcije- Melanholički temperament – čovek koji reaguje retko, ali kada reaguje to čini intenzivnim dugotrajnim osećanjima – reakcije retke, spore ali jake

Temperament, zajedno sa inteligencijom i fizičkim osobinama pojedinca, zavisi u velikoj meri od nasleđa, kao i od uslova sredine u kojoj čovek živi.

Izraz karakter u psihologiji ima više značenja, mnogi ga upotrebljavaju umesto termina ličnosti pa se terminom karakterologijaoznačavaju psihologija ličnosti, njim se često označava moralna strana ličnosti pa i voljne ili konativne osobine – koje se manifestuju uvek kroz određene aktivnosti i postupke, zato je teško odvojiti voljne osobine od moralnih ocena.

Karakterne osobine su one crte kojima se izražavaju istovremeno i voljne osobine i ostvarivanje moralnih principa. Pod karaterom treba podrazumevati sistem osobina kojima se označava aktivnost u ostvarivanju društveno prihvaćenih ili

neprihvaćenih ciljeva.Karakterne crte mogu se odrediti kao voljne dispozicije za društveno važne i relativno trajne načine ponašanja, koji se ocenjuju kao

dobri ili rđavi, društveno poželjni ili nepoželjni. Razlikuju se četiri grupe: a) opšte karakterne crte – odlučnost, doslednost...b) karakterne crte koje dolaze do izražaja u odnosima prema drugim ljudima – humanost, nesebičnost...c) karakterne crte koje dolaze do izražaja u odnosu prema radu – marljivost...d) karakterne crte koje se pokazuju u odnosu prema samoj sebi – skromnost...

Dok je temperament prvenstveno zasnovan na nasleđu, karakter se uglavnom stiče, iako nasleđe ima uticaja na njegovo formiranje.

20

Sve sposobnosti same po sebi predstavljaju odlike po kojima se jedna ličnost razlikuje od drugih. Stepen razvijenosti raznih sposobnosti utiče posredno i na formiranje određenih crta ličnosti i na prirodu mnogih crta. Priroda i manifestovanje mnogih osobina zavisiće od stepena razvijenosti inteligencije.

Pr. Ubedljivi dokazi značaja razvijenosti opšte sposobnosti jesu istraživanja koja pokazuju da se razvijena moralnost (autonomna moralnost) javlja tek kada dođe do razvitka sposobnosti apstraktnog mišljenja i deduktivnog zaključivanja. Istraživanja američkog psihologa Termana pokazuju da izrazito sposobni pokazuju vežu socijalnost, bolju emocionalnu uravnoteženost i bolju prilagođenost od srednje ili nedovoljno sposobnih osoba.

Telesne karakteristike nisu bez uticaja na ponašanje, pa i na ličnost. One mogu biti morfološke (visina, debljina) i fiziološke (sposobnost vegetativnog nervnog sistema).

Bilo je pokuđaja da se ličnost ocenjuje na osnovu oblika lobanje – frenologija, ili na osnovu oblika pojedinih delova lica – fiziognomika, ili na osnovu crta dlana – hiromantija. Pokušaji Krečmera i Šeldona (Kretschmer i Sheldon) da se nađe veza između telesnog izgleda i psihičkih osobina. Obojica polaze od toga da određena struktura endokrinog sistema izaziva, određene osobine temperamenta i ličnosti, a sa druge strane određen telesni izgled.

Na ponašanje i ličnost ljudi utiče njihovo mišljenje o sopstvenom izgledu, i reagovanje drugih na njihov izgled.Svest o sebi ili samosvest – jeste važna odlika psihičkog života i ponašanja kao celovitog i jedinstvenog. Čovek nije realna u ocenama

vlastitih svojstava – pozitivne precenjuje, negativne – potcenjuje. Znanje o vlastitim doživljajima i ocene vlastitih svojstava je od suštinskog značaja za formiranje i razvoj ličnosti. Ona je osnova bitnih odlika ličnosti:- Identiteta – označava naše znanje i sigurnost da smo u različitim situacijam i u različitim vremenskim periodima ista ličnost- Integriteta – ili jedinstvo ličnosti označava i međusobnu povezanost, zavisnost i uzajamni uticaj doživljaja- Osobenosti ličnosti – posotiji i kao manifestovanje ponašanja i kao doživljaj.

Tek u izuzetnim stanjima i patološkim slučajevima poremećeni su doživljaji identiteta integriteta, pa se osoba nekad oseća ka druga ili kao podvojena a ne jedinstvena ličnost. Samosvest se postepeno razvija, on veoma zavisi od saopštene ocene drugih o nama i našoj vrednosti, ukoliko su pozitivnije takva je i slika o sebi, veća je sigurnost i samopoštovanje.Prikazivanje ličnosti – se može opisati na različite načine, kao osnovu za to korisi se više načina: izrada psihološkog

profila, utvrđivanje pripadnoswit određenom tipu ličnosti, proveravanje postojanja određenog sindroma crta ili tipa, utvrđivanje modalne ličnosti i nalaženje razvijenosti socijalnog karaktera.

Psihološki profil ili psihogram ličnosti predstavlja pregledno izložene karakteristike crte ličnosti. Može se sastojati od nabrajanja bitnih crta između velikog broja postojećih crta ličnosti ili procene pojedinih utvrđenih faktora

statističkim postupkom faktorske analize. Često se korisi navođenje razvijenosti razlikovanih faktora ličnosti. Faktori predstavljaju ograničeni broj jedinica na koje je moguće putem posebnog istraživačkog i statističkog postupka, svesti veliki broj crta ličnosti.

Pr. Podaci objavljeni u Katelovoj knjizi Naučna analiza ličnosti pokazuju da su kod ispitanih atletičara iznad proseka razvijena samo dva faktora: D-dominacija i C-snaga ega-emocionalana stabilnost i donekle G-preduzimljivost, manje su razvijeni L-prostodušnost, G-superego-nepostojanost i donekle H-oštra narav, ostali faktori koji su prosek kod svih: A-otvorenost/zatvorenost-inteligencija, I-poverljivo/podozrivost, K-praktičnost/maštivost, M-samopouzdanje, Q1-konzervatizam/radikalizam, Q2-vezanost/nevezanost, Q3-integrisanost, Q4-napetost/opuštenost

Tipovi i tipologije ličnosti – Tip predstavlja sistem crta ličnosti . Jedna od tipologija je Hipokratova, po kojoj se razlikuju četiri tipa temperamenata. Jedna od često pominjanih tipologija ličnosti jeste tipologija švajcarskog psihologa i psihijatra Jung:- Introvertni (okrenut prema unutra, prema sebi) – sklonost ka razmišljanju, povučenost, zatvorenost, bavljenje sobom- Ekstravertni (okrenuti prema spoljnom svetu) – poseduje otvorenost, dobar kontakt sa ljudima, realističnost, aktivnost- Ambivertni – mešoviti tip – poseduje osobine i introvertnog i ekstravertnog tipa

Pojedinci mogu imati i grupu osobina koje se često javljaju i zajedno čine sindrom: sindrom kompulsivnosti (pedantnost,

tvrdoglavost i urednost - osoba koja ga poseduje je kompulsivan tip, odnosno ličnost), sindrom autoritarni (izraženo poštovanje vlasit, potčinjavanje autoritetu, krutost mišljenja, sklonost moralisanju, agresivnost, formalizam i konvencionalnost u ponašanju, i interesovanje za ono što sam osuđuje kao nemoralno – osoba koja ga poseduje je autoritarna ličnost).

Pod modalnim tipom ličnosti se podrazumevaju crte ličnosti koje su kod neke grupe stanovrništva češće od ostalih.Dobro zasnovan prikaz nacionalnih karakteristika jeste Cvijićev prikaz etnopsihičkih profila južnoslovenskih naroda, objavljen u knjizi Balkansko

poluostrvo 1918. Koristeći modalni tip smatrao da postoji psihološki dominantan tip kod južnish slovena – dinarski tip.

17. Dinamika ličnosti

Uzroci i izvori ljudskog ponašanja – Dinamika ličnosti se bavi izučavanjem motivacionih ili dinamičkih dispozicija ličnosti i procesa putem kojih deluju. Postoje dva osnovna, međusobno oprečna shvatanja o uzrocima i izvorima ljudskog ponašanja, o snagama koje pokreću i usmeravaju aktivnosti ličnosti:

1. Da su osnovne pokretačke snage ponašanja urođene2. Da su za ponašanje čoveka pre svega važni stečeni pokretači ili motivi ponašanja tokom života (u društvenim uslovima)3. Umerenije je gledanje da postoje i urođeni i stečeni pokretači ponašanja, i da njima postoji interackija i povezanostZa čoveka je karakteristično postojanje velikog broja raznih motivacionih ili dinamičkih dispozicija.Postoje mnoge vrste dinamičkih dispozicija. Dinamičke dispozicije nadalje predstavljaju naklonost (preferencije, omiljenosti) i nenaklonost

(odbojnost, averzije) prema određenim osobama, raznim predmetima... Za poznavaje ličnosti posebno važne kategorije dinamičkih dispozicija predstavljaju uverenja i verovanja, stavovi, interesovanja i vrednosti.

Motiv je najviše korišćena reč za označavanje pokretačkih snaga aktivnosti. Potiče od latinske reči movere – pokrenuti. Koristi se u više značenja:

- prvo određenje ne predstavlja samo dispoziciju i unutarnja stanja organizma, već i objekte i situacije koje mogu da aktiviraju neke od dinamičkih dispozicija – podsticaji (nagrade i pohvale, najjači je novac)

- drugo određenje jeste interno stanje organizma koje, kada je aktivirano, pokreće na akciju (motivi i emocije koje neki objekat ili situacija izazivaju) - treće određenje podrazumeva: a) doživljenu potrebu nečega b) zamišljanje objekta kojim se može zadovoljiti. - U stručnoj literaturi motiv služi za označavanje doživljene potrebe, uz istovremeno zamišljanje objekta kojim se potreba može zadovoljiti.

21

Volja i odlučivanje – Aktivnost je odlika svih živih bića, karakteristika ljudskih akcije je svest i namera. Čovek preduzimanjem akcija zadovoljava potrebe i ostvaruje ciljeve. Da bi se pristupilo akciji, on vrši izbor između jednog ili više motiva, ciljeva i načina njihovog ostvarenja, to svojstvo čoveka da vrši izbor se naziva volja. Postoji spor o prirodi i postojanju volje. Samo je jedan privid da čovek rešava i vrši izbor slobodnom voljom. Činjenica je da čovek ima doživljaj da svojom voljom donosi odluke. Čoveku se javlja više motiva od kojih najjači određuje koji će se clj usvojiti.

Voljna radnja – o njoj se govori kada postoji doživljaj potrebe, zamišljanje i predviđanje cilja kojim se ona može zadovoljiti i svesno nastojanje da se prihvaćeni cilj ostvari. Razliku ju se sledeće voljne radnje:

1. Refleksne – sužavanje zenice usled pojačanog svetla, nema ni doživljaja potrebe ni cilja2. Kompulsivne – neurotičari imaju potrebu za stalnim pranjem ruku – nema doživljaja odluke3. Automatizovane – pisanje i hodanje, ne sadrže ni doživljaj potrebe, ni izbor cilja, ni način izvršenja aktivnostiDelatnost predstavlja sistem voljnih odluka (fabrički radnik). Voljne radnje mogu biti:

- Jednostavne (na se doživljaj neposredno nadovezuje javljane, prihvatanje i ostvarenje cilja kojim se potreba zadovoljava-uzimanje hrane kod gladi ) i - Složene (kod kojih se bira između više motiva, zamišljenih ciljeva i načina njihovog ostvarivanja)

Odluka je sastavni i važni deo voljne radnje pod kojom se podrazumeva doživljaj prihvatanja određenog cilja kao svrhe akcije. Bitna karakteristika odluke jeste da od nas samih kao faktora zavisi da li će se određeni cilj prihvatiti ili ne – doživljaj samog sebe kao uzroka preduzimanja akcije.

Donošenje odluke kod jednostavnih radnji može biti brzo i lako, dok kod složenih radnji ono je složen, dug, neugodan proces, ispunjen kolebanjem i dvoumljenjima. Često dolazi do odlaganja, nasumičnog izbora, prihvatanje nečije sugestije ili rešenja. U ovakvom odlučivanju su angažovane sve psihičke funkcije. Ovaj proces nije potpuno logičan i racionalan, već su bitne i želje, očekivanja, predubeđenja i predrasude. Kada se donese odluka dolazi do olakšanja i oslobođenja od tenzije (napetosti), ali često i dolazi do osećanja nesigurnosti i strahovanja da li je doneta odluka ispravna.

Faze odlučivanja:1. Prva faza odlučivanja – doživljaj potrebe i teškoće koju treba savladati2. Druga faza odlučivanja – svest o situaciji u koj je osoba koja donosi odluku i utvrđivanje okolnosti o kojima treba voditi računa3. Treća faza odlučivanja – treaženje rešenja i javljanje više mogućnosti za rešenje i ocenjivanje njihovih prednosti i nedostataka.4. Četvrta faza odlučivanja – prihvatanje jednog od mogućnosti rešenja i zamišljanje pozitivnih i negativnih posledica prihvaćenog rešenja

18. Razvoj ličnosti

Razvoj i sociolizacija ličnosti – Razvoj predstavlja postepene promene nekog organizma. On je kontinuiran, stalan proces; počiva na ranijim promenama a osnova je za buduće. Razlikuje se: filogenetski razvoj ljudske vrste (koji još uvek traje) i ontogenetski razvoj(razvoj jedinke od njenog začeća do smrti, on je znatan već u majčinoj utrobi 40 nedelja). Čovek se ne rađa kao ličnost, već je samo sirovi materijal, biološka osnova na kojoj će se formirati ličnost. Razvoj traje celog života, uključuje organske i psihičke promene, a najviše zavisi od socijalnih faktora. Dete prohoda između 11. i 15. meseca, prve reči između 11. i 14. meseca. Period u kome se nasleđene osnove pojedinih telesnih i psihičkih funkcija razvijaju se naziva sazrevanjem ili maturacijom. Pored nasleđa i sazrevanja, potrebno je i učenje tj. aktivnost jedinke. Svaki oblik ponašanja i svako psihičko svojstvo stiču se dejstvom ta dva faktora; potrebno je njihovo sadejstvo ili interakcija.

Ovo pravilo važi za sticanje svih oblika ponašanja, kao i za ponašanje u celini. Učenje nema uspeha bez odgovarajućeg stepena sazrevanja naslednih osnova, a duže odlaganje učenja usporava i otežava sticanje novih oblika ponašanja – za razvitak mnogih telesnih i psihičkih funkcija je veoma važno učenje u ranom periodu života.

Socijalizacija označava kontionuirano menjanje ponašanja, pri kome se naglašava delovanje socijalnih faktora. Tek socijalizacijom –procesom učenja na osnovu kontakata sa drugim osobama, na osnovu koga pojedinac stiče oblike ponašanja od važnosti za društveni život, formira se pojedinac kao ličnost. Osobine koje se tako steknu mogu biti i pozitivne ali i negativne.

Socijalizacija je važna jer predstavlja:1) proces putem koga pojedinac i nove generacije stiču svojstva koja će omogućiti uključivanje u društvo2) neizbežan put za formiranje i razvoj ličnostiSocijalizacija se ostvaruje socijalnim učenjem – učenje sa važnom ulogom socijalnih faktora (osoba, grupa, društvenih institucija).Postoje tri glavne grupe sadržaja socijalnog učenja:a) znanja, veštine i navike koje su društveno prihvatljive i neophodne za društveni životb) određen način življenja, odnosa sa drugim ljudima i način reagovanja i rešavanja problema, a koje zahteva određena kulturac) motivi, stavovi, norme koji treba da budu usvojeni principi nekog društvaUspeh se utvrđuje na osnovu više merila ili standarda uspešnosti, koji se razlikuju u različitim društvima i u istom društvu tokom vremena. Standardi

1. socijalne norme – u određenom društvu propisani ili zahtevani načini ponašanja 2. uzori ili modeli – sa čijim ponašanjem se upoređuje vlastito 3. mogu biti i objektivni – određena količina znanja ili stepen veštine koji se mogu utvrditi proveravanjem.

Standardi uspešnosti imaju i motivaciono dejstvo – deluju kao ciljevi koji se mogu ostvariti. Važna institucija za proveravanje uspeha socijalizacije jeste škola ali i ocene osoba sa kojima dolazimo u vezu, profesionalna delatnost, postignuća, ugled i razni oblici priznanja u društvu. Činioci socijalizacije ili agenski socijalizacije – su svi faktori koji utiču na tok i rezultate socijalnog učenja, posebno institucije preko kojih se takvo učenje ostvaruje (porodica, škola, vršnjaci).

Porodica ima najveći značaj za formiranje ličnosti. Frojd je rekao da je dete otac čoveka, odnosno da ličnost odraslog čoveka najviše određuje njegovo rano detinjstvo. Najvažnije je da dete ima osećaj sigurnosti. Zato nebriga, krut autoritarni odnos ili nepostojanje ljubavi dovode do agresivnosti, neprijateljskog stava i povlačenja u sebe i pasivnosti. Društvo preko roditelja prenosi poželjna ponašanja sa kojima se ona identifikuju, oni su im uzor, zato postoji velika podudarnosti između stavova roditelja i dece prema raznim društvenim pojavama.

22

Škola sistematski i organizovano, koristeći i stručna znanja o procesu socijalizacije, godinama utiče na razvoj ličnosti i ponašanje pojedinca. Ona je glavi činilac sticanja znanja i veština, obrazovanja, vaspitanja i formiranja stavova, vrednosti i normi. U njoj se stvaraju uslovi za integraciju u društvu. Ali efekat škole zavisi i od odnosa roditelja prema štkoli.

Vršnjaci imaju značajan uticaj na formiranje mnogih osobina ličnosti u detinjstvu i mladosti. Drugovanje je veoma važno sredstvo socijalizacije pojedinca, utičući posebno na razvoj interesovanja, način odevanja, odmaranja, zabavljanja, i način govora i izražavanja. Prilikom ispitivanja uzorka prestupništva maloletni, jedan od važnih je prihvatanje shvatanja i ponašanja vršnjaka sa kojima se druži.

Društvene organizacije su osnovane radi ostvarivanja određenih ciljeva i zalažu se za određena shvatanja i stavove, kao što su političke stranke i crkvene organizacije jer imaju izgrađen ceo vrednosni sistem koje nastoje da privuku što veći broj ljudi.

Masovni mediji ili sredstva masovnih komunikacija imaju znatno dejstvo jer dopiru do velikog broja ljudi, raznovrsnog su sadržaja, velika izloženost u toku dana. Postoji više vrsta medija: štampa, film, radio, najuticajnija je televizija.

Izvori socijalizacije – Kultura – Za određenu kulturu su karakteristična skoro nepromenjena karakteristična shvatanja i norme ponašanja koja se prenose sa generacije na generaciju. Zajednica ima određene norme kako se treba ponašati u različitim situacijama i daje odgovore na na razna pitanja koja svaki pojedinac treba da reši u svom životu. Ona se usvajaju i za pojedinca postaju njegovi principi postupanja i određuju formiranje njegovih osobina. Mnoga antropološka istraživanja pokazuju da pripadnici određene kulture pokazuju određene osobine ličnosti. Istraživač Margaret Mid (M. Mead) upoređuje kulture i ličnosti tri plemena sa Nove Gvineje: Arapeš, Mundugumor, Čambuli. Utvrđeno je da kod njih postoje različite kulture i shodno tome različite ličnosti.

Društveni sistem – podrazumeva razvijenost i organizaciju određenog društva. Posebno važni činioci društvenog sistema su: ekonomska razvijenost, klase i slojevi i njihov položaj, način upravljanja društvom. Društveni sistem i navedene komponente utiču na socijalizaciju i ličnost i posredno i neposredno

Klase i slojevi su kategorije ili delovi stanovništva koji se razlikuju po svom položaju u društvu, moći i imovini koju poseduju. Pripadnost određenoj klasi utiče na sadržaj i tok socijalizacije i time na razvoj ličnosti. Razlikuju se obično tri klase (a u svakoj od njih dve potklase): gornja, srednja i radnička klasa. Unutar klasa postoje slojevi, gde su naši sociolozi 70 god. XX veka razlikovali 10 slojeva među kojima postoje razlike u vrednostima i vrednosnim orijentacijama, interesovanjima i stilu života, tu se razlikuju slojevi: poljoprivrednika, industrijskih radnika, kv i nkv radnike, službenike sa srednjom spremom, inteligenciju – fax, i slojeve političkih i privrednih rukovodilaca.

Integracija u društvenu zajednicu – Smisao socijalnog učenja i socijalizacije jeste priprema za društveni život, neizbežan za egzistenciju i razvoj. To je osposobljavanje da se pojedinac snalazi u društvu i uspešno rešava svoje živtone probleme, i da aktivno učestvuje u društvenom životu da bi bio zadovoljan i da bi društvo funkcionisalo i napredovalo.

Koristeći različita merila razlikuju se razne kategorije ili delovi stanovništva od kojih je najvažnija podela na klase i slojeve unutar klasa, takva podela stanovništva na delove ili strata naziva se društvenom stratifikacijom. Tako da ponašanje pojedinca ne zavisi samo od dispozicija i crta ličnosti, nego i od trenutne situacije i funkcija i poslova koje obavlja u grupi kojoj pripada (odnos lekara i pacijenta) što se zove položaj. Ponašanje koje se vezuje uz određeni položaj je uloga, što je očekivano ponašanje pojedinca na određenim položajima. Ljudi imaju intezivnu potrebu za grupnom pripadnošću (porodica, radna i profesionalna, za zemlju, zavičaj, versku grupu).

Osećanje nacionalne svesti je različito i po intezitetu i po sadržaju. Moguće je razlikovati više vrsta nacionalne vezanosti: - nacionalizam ili etnocentrizam (dominantna grupna vezanost praćena uverenošću u superiornost vlastite nacije, a mržnjom prema nekim)- nacionalna svest (vezanost za vlastitu naciju ali bez potcenjivanja i mržnje prema drugim)- internacionalizam (orijentacija na čovečanstvo doživljava kao bitnija od vezanosti za naciju)

Prema koncepciji o bazičnoj strukturi ličnosti za formiranje ličnosti najvažniji je način podizanja dece u prvim godinama života. Od načina podizanja dece ne zavise sve osobine, ali zavise osnovne ili bazične, koje i čine bazičnu strukturu ličnosti. Po Fromu razlikuju se:- individulani (osobine po kojima se ljudi međusobno razlikuju)- socijalni (osobine koji su zajednički za većinu članova nekog društva)

Suština identiteta jeste svest da smo u različitim situacijama i vremenima ista osoba, da smo istovetna ličnost. Sadržaj doživljaja identiteta uključuje:

- doživljaj o vlastitom telu i fizičkom izgledu (fizičko ja), - vlastitu ocenu o svojim psihičkim osobinama – crtama ličnosti i stavovima (psihološko ja) i - željene osobine (idealno ja).

Svaki pojedinac ima svest o svom socijalnom statusu, što predstavlja nejegov socijalni identitet, koji sadrži naše mišljenje o tome kako nas drugi ocenjuju, i svest o pripadnosti, ulozi i položaju u pojedinim grupama kao i svest o sopstvenom socijalnom položaju i vlastitim socijalnim vrednostima. To je sve prirodno i neophodno ali ne sme da bude preterano.

Zrela ličnost – Ličnost se osvaruje procesom razvoja, razvojnim pristupom zrela osoba je ona kod koje je došlo do:1) dovoljne razvijenosti osnovnih psihičkih funkcija i dispozicija2) dovoljne povezanosti i usklađenosti među nasleđenim i stečenim dispozicionim svojstvima – integrisanosti ličnosti3) zadovoljavajuće integrisanosti u društvoOvo određenje ističe tri odlike zrelosti ličnosti:

- intelekturalna – dovoljno razvijene kognitivne sposobnosti- emocionalna – emocionalno reagovanje za osobu važna zbivanja uz održanje mere i ravnoteže- konativno-socijalna - sposobnost da se ulaže napor u ostvarivanje prihvaćenih ciljeva, pri čemu sve vodi računa o sebi i drugima

Poznati psiholog Maslov (Maslow) je analizom biografija većeg broja istaknutih ljudi zaključio da zrelu ličnost karakteriše posedovanje 14 osobina. Drugi autor je upoređivao osobe koje su ocenjene kao zrele sa nezrelima i utvrdio da zrele ličnosti imaju upornost u ostvarivanju ciljeva, odgovornost u svojim postupcima i tolerantnost u odnosu sa drugim ljudima.

23

Opravdanije je pokazatelje zrelosti videti u nekim opštim tendencijama ponašanja u odnosim prema pojavama važnim za sve ljude:- odnos prema svetu – interesovanje za zbivanja u svetu, objektivnost u ocenama i odstustvo predrasuda- odnos prema sebi – realno ocenjivanje samog sebe, prihvatanje sebe i težnja za vlastitim razvijanjem i samokontrolom- odnos prema drugima – poštovanje tuđe ličnosti, osetljivost za potrebe drugih i postupanje po opštim, moralnim, principima

Osoba koja pokazuje suprotne tendecije navedenim za nju se može reći da je nedovoljno zrela i nerazvijena ličnost. Za zrelost nije bitna samo relativna razvijenost funkcija i svojstava, nego i usklađenost među njima, uravnoteženost strukture ličnosti. Objektivnost u odnosu na stvarnost, realističnost prema sebi i osetljivost za druge – u dovoljnoj meri razvijene i manifestovane.

19. Teorije ličnosti

Važnost i brojnost teorija ličnosti – bave se ponašanjem ljudi, pre svega problemom strukture, dinamike i razvoja ličnosti. Obuhvataju:Dinamičke ili psihodinamičke teorije – ličnost vide kao dinamički sistem, koji je stalno aktivan usled delovanja pokretačkih snagaBiheviorističke teorije – ceo pshički život i ličnost objašnjavaju na osnovu proučavanja spoljnog ili objektivno manifestovanog ponašanja. Ističu

važnost učenja, a osnova svih pokretačkih snaga čoveka leži u biološkim potrebama. Teorije ličnosti koje ističu specifičnost i izuzetnost čoveka su:

- teorija crta - interesovanje za jedinice strukture ličnosti koje se nalaze u relativno opštim i trajnim dispozicijama – crtama ličnosti- socijalna teorija – ističe značaj društva za ličnost, ona je razvojna jer se bavi pitanjem formiranja i razvoja ličnosti- humanističke teorije – isticanje specifičnih odlika samo za čoveka, kritikuju pesimizam psihoanalitičkog i ograničenost biheviorističkog shvatanja kao preteranog isticanja bioloških osnova ponašanja i ličnosti, a zastupaju shvatanje o čoveku kao složenom, pozitivnom biću ka ostvarenju humanih vrednosti, koje odlikuje svesno delovanje i stvaralaštvo.

Teorije koje naglašavaju biološke osnove ličnosti – Frojdova psihoanalitička teorija ličnosti – psihički život je nalik ledenom bregukoji plovi morem. Neznatan deo psihičkih procesa je svestan, a ogroman broj pripada oblasti nesvesnoga. U toj oblasti leže pokretačke snage ljudskih postupaka. Izlažući o dinamici ličnosti kao pokretačke snage čoveka navodi dve grupe nagona ili instinkta:- instikti života – služe održanju jedinka, energija koja goni na zadovoljenje ovih instikata jeste libido – najvažniji je seksualni nagon i način zadovoljenja- instikti smrti ili razarački (destruktivni)

Instikti čine deo ličnosti koji Frojd označava latinskim izrazom id (ono). Id teži da postigne po svaku cenu zadovoljenje instinktata neposredno i odmah, ne obazirući se ni za šta. Drugi deo ličnosti se zove ego (ja) – koncepcija strukture ličnosti koji nastoji da omogući zadovoljenje onoga čemu nagonski deo teži, a treći deo super-ego ili nad-ja, koji se sastoji od principa i normi koje je pojedinac usvojio vaspitanjem i socijalnim uticajima, njegova glavna uloga jeste zadržavanje i sprečavanje zadovoljenja zahteva koje postavlja id, a koji nisu u skladu sa društvenim moralom. Između id, ega i super-ega često nastaju sukobi, što dovodi do anksioznosti koja se teži da se savlada, za šta se koriste različiti odbrambeni mehanizmi. Oni maskiraju i izobličuju motive i ciljeve koje super-ego ne prihvata, a kojim id teži i nastoji da ih ostvari makar posredno i delimično. Kad su sukobi između ida, ega i super-ega veoma oštri i česti, dolazi do poremećaja u ponašanju, neuroza i duševnih oboljenja. Prema Frojdu za formiranje ličnosti odlučujuće je rano detinjstvo do pete godine života, kakva će se ličnost razviti i kakva će biti čitavog života.

Biheviorističke teorije ili situacione teorije – naglašavaju zavisnost ponašanja od situacija u kojima se pojedinac nalazi, bitno je poznavanje zakonitosti učenja. Glavni problem je problem razvoja: kako se učenjem formira ličnost jednika, oni se oslanjaju na podatke o ponašanju dobijene empirijskim, često i eksperimentalnim istraživanjima.

Jednu od najrazrađenijih biheviorističkih teorija ličnosti razvila su dva američka istraživača: Miler (N. Miller) i Dolard (J. Dollard). Pokretačke snage predstavljaju nagoni, tj. doživljene potrebe organizma, pored urođenih organskih, to su i stečene fiziološke potrebe.

Za društveni život važni su stečeni, sekundarni, emocijama zasićeni nagoni kao što su stid, strepnja i želja da se istakne. Učenjem se uz određene draži (S-stimulus) vezuje određeni odgovor (R-reakcija), pored njih važni su i nagon – koji izaziva davanje odgovora i nagrada ili korist za organizam od određenog odgovora, koji dovodi do smanjenja (redukcije) napetosti (tenzije) organizma. Stabilizovane veze između draži, odgovora, nagona i nagrade dovode do relativno trajnih načina ponašanja – navika koje su elementi strukture ličnosti. Navođenjem karakterističnih navika neke osobe opisjuje se njena ličnost.

Skinerova (Skinner) teorija – uzrok sticanja određenih oblika ponašanja je u učenju i to tzv operativnom ili instrumentalnom koje dovodi do efekata korisnog (zadržavamo) ili štetnog (nastojimo da ne ponovimo). Dinamika ličnosti je veza između određene situacije i određenog načina ponašanja. O razvitku i razvijenoj ličnosti se govori ako čovek uspe da svoje ponašanje učini korisnim i celishodnim menjajući svoju sredinu a time i ponašanje.

Teorije ličnosti koje ističu posebnost i izuzetnost čoveka – Olportova teorija crta (ličnosti) – Fjordova teorija može biti korisna za objašnjenje abnormalnog ponašanja, ali u glavnom delu nije tačna kada treba da objasni ponašanje normalnog čoveka. Ono što je ranije bilo sredstvo da se zadovoljui određena biološka potreba, može postati autonoman, samostalan motiv. Takav nastanak motiva Olport naziva funkcionalnom autonomijom motiva.

Olport ličnost prikazuje kao organizaciju relativno trajnih opštih osobina ili crta ličnosti. Crte ličnosti su osnovna realnost psihološke organizacije ličnosti, njene strukture. Sve osobine su individualne, a iste samo po imenu. Ličnost se može prikaziati navođenjem opštih osobina ili crta, za potpunije upoznavanje čoveka i ponašanja moraju seprikazati individualne crte, čemu teži, ciljeve, interesovanja, vrednosti. Zato se ova teorija zove personalistička jer vodi računa o posebnosti svake osobe, persone.

Fromova socijalna teorija ličnosti – Prema Fromu čovek je biće koje je sačuvalo neke osobine svojih životinjskih predaka, ali je specifično ljudsko biće. Kao biološko biće čovek ima fiziološke potrebe, a kao ljudsko biće razum, maštanje, samosvest i posbene potrebne karakteristične samo za čoveka.

Zato je ponašanje ljudi i njihova ličnost u svim dosadašnjim društvima kompromis suštinskih ljudskih težnji i zahteva društva. Kad god se društvo značajno menja to ima posledice i za ličnost, formiraju se slične crte kod većine članova nekog društva. One čine socijalni karakter članova društva.

24

Kako je svaki društveni sistem do sada sprečavao pun razvitak čoveka i vršio nad njim nasilje, čovek je postao otuđen od svoje ljudske prirode, najveća otuđenost je u savremenom društvu – osećaj usamljenosti. Postoje dva puta da čovek izbegne usamljenost: jedan je podvrgavanje nekom autoritetu i potpuno konformiranje sredini, a drugi je ujedinjenje sa drugim ljudima, ravnopravnost i bratstvo.

Humanističke teorije ličnosti – naglašavanje samoaktualizacije ili samoostvarenja – za čoveka bitna oznaka da nastoji da ostvari, da učini aktuelnim sve funkcije i mogućnosti koje poseduje kao ljudsko biće.

To su za ljude karatkeristične osobine da misli i zamišlja, da planira i stvara. Za čoveka je karakteristično nastojanje da ostvari humanističke vrednosti za istinom, dobrotom i lepotom.

Jedan od najistaknutijih predstavnika humanističke psihologije je Maslov (Maslow), njegova teorija ličnosti je široko prihvaćena. Prema njemu normalan čovek nema rđavih svojstava, već poseduje samo pozitivna i neutralna koja u dobrim uslovima postaju pozivivna, a u rđavim negativna – suština čoveka je pozitivna. On se najviše bavio motivacijom, da sve ljudske želje i ciljevi imaju svoj izvor u pet grupa potreba: 1.fiziološke; 2. za sigurnošću i redom (obe grupe potreba su preduslov za javljanje prostale tri grupe potreba), 3. za pripadnošću, za prihvaćenošću i za ljubavlju; 4. za poštovanjem vlastitog ja - samopoštovanjem kao i poštovanjem od strane drugih – ugled, priznanje;5. potreba za samoaktuelizacijom – hijerarhijski najviša potreba.

20. Promene i poremećaji duševnog života i ponašanja

Izmenjena stanja svesti – Kad je moždana kora aktivna, postoje neki doživljaji, imamo različite vrste kognitivnih, emocionalnih i konativnih doživljaja. Tako je u budnom stanju, svest može biti jasnija u doživljajima s pažnjom, a može biti i manje jasna pri opuštenosti i sanjarenju. U budnom stanju postoji trajni tok svesti. O smeni aktivnosti moždane kore tokom 24 sata govori se kao o cirkadijalnom ritmu.

Aktivnost organizma, moždane kore i svesti ne prestaju ni tokom spavanja. Snovi su normlna pojava, posebno i izmenjeno stanje svesti. Pored snova takva stanja su u hipnozi, pri transcendentalnoj meditaciji (stanje vlastitog tela transcendira-prelazi iz redovnog u

posebno stanje opuštenosti i oslobađanja od napetosti), mantra (ponavaljanje jedne reči). Dok droge i duševne bolesti dovode do poremećenog stanja svesti.

Spavanje i san – Spavanje je neophodno organizmu, nespavanje dovodi do fizičke iscrpljenosti i poremećaja psihičke aktivnosti (halucinacije, gubljenje sposobnosti razlikovanja opažaja i predstava i kontrolisanja sopstvenog ponašanja i otpornosti prema tuđim zahtevima). Zato se sprečavanje spavanja koristi kao sredstvo torture-mučenja uhapšenih i iznuđavanje željenih izjava. Trećina života se provede u spavanju. Sigurniji podaci su dobijeni od kada se u ispitivanju prate električni talasi u moždanoj kori, pokreti očiju pri spavanju i druge fiziološke promene.

Nađeno je da se u toku spavanja razlikuju dva stanja:1. u toku koga se javljaju električni talasi u mozgu kakvih nema u budnom stanju2. za koje su karakteristični brzi pokreti očiju, pa se prema početnim slovima engleskih reči rapid eye movement (brzi očni pokretači) ta faza naziva

REM u toku koje su fiziološke promene organizma neravnomerne i ukupno traju 20% vremena spavanja. Tada se najviše i najživlje sanja.REM – talasi koji se javljaju pri sanjanju NREM – talasi u fazama spavanja bez snovaSnove karakteriše neobičnost kognitivnih sadržaja i živost vizuelnih predstava, tako da se veruje da je ono što se doživljava realnost.

Smatra se da se sanja svake noći. Prvo sistematsko objašnjenje sadržaja snova dao je Frojd. Snovi su prvenstveno ispunjenje želja, onih čije se zadovoljenje sprečava vladajućim društvenim normama – seksualne i agresivne.

Funkcija im je da čuvaju spavanje. Treba razlikovati manifestni sadržaj, koji neposredno znamo, od latentnog, skrivenog sadržaja, koji je pravi smisao sna. Manifestni je zamaskiran latentni sadržaj. Maskiranje se ostvaruje delovanjem super-ega tj. usvojenih moralnih principa. Snovi su prozor u nesvesno. Njihov uzrok nisu samo zabranjene,već i neostvarene želje, kao i doživljaji izazvani raznim događajima važnim za nas, koje nismo uspeli da objasnimo, iz detinjstva, strahovanja za sebe i druge. Snovi mogu da doprinesu uvidu u psihičko stanje osobe koja sanja.

Hipnoza – je ekstremni vid sugestije. Pod sugestijom se podrazumeva menjanje ocena i mišljenja bez procenjivanja hjihove opravdanosti a pod dejstvom tuđeg verbalnog saopštenja. Uticaj drugih osoba je stalan, neizbežan i potreban. Sugestijom, tj. bez procenjivanja, prihvaćena uverenja ideje doživljavaju se i dalje iznose kao vlastita, a do kojih se samostalno došlo. Podložnost sugestiji se naziva sugestibilnost. Hipnotipčko stanje je posebno stanje svesti u kome neka osoba (hipnotisana) potpada pod puni uticaj druge osobe (hipnotizera) i doživljava ono što joj ta osoba sugeriše i ponaša se prema verbalno saopštenim sugestijama. To stanje je slično snu –hipnotički san ili trans. Ali je sličnije budnom stanju, jer su moždani talasi i fiziološki procesi kao u opuštenom budnom stanju. Hipnozom se mogu izazvati različite hipnotičke pojave, pozitivne (doživljavaju se sugerisane situacije) i negativne (ne opaža se ono što je prisutno) halucinacije. Pod dejstvom hipnotičke sugestije menjaju se fiziološki procesi i mogu se izazvati analgetički efekti – smanjenje ili eliminsanje bola. Većina normalnih ljudi je podložna je hipnozi, u takvo stanje se lako dvode osobe u opuštenom stanju i kada ne pružaju otpor hipnotisanju. Hipnoza je utoliko veća ukoliko je obim pažnje uži. Kod hipnoze dolazi do promena celih sklopova ponašanja, ona nije šteta, ali se ponekad javlja osećaj nespokojstva, ali i opasnost od zloupotrebe hipnoze.

Droga i dejstvo droge – Droge su hemijska sredstva koja utiču na fiziološke, a često i na psihičke procese. Svi lekovi su droge, ali nisu sve droge lekovi. Droge koje utiču na promene u psihičkim procesima i stanjima se zovu psihoaktivnim drogama. Sve one deluju na centralni nervni sistem. Postoje tri vrste psihoaktivnih droga:

Prvu grupu čine stimulativne droge ili stimulatori. U njih spadaju kafa, čaj, nikotin, amfetamini. One privremeno povećavaju aktivnost i podižu raspoloženje, a veće količine i duže uzimanje ostavljaju štetne telesne i psihičke posledice.

Drugu grupu čine depresantne droge, tzv. droge za smirenje. To su analgetici, gde su najsnažniji i najštetniji opijati ili narkotici, iz maka proizvedene droge – opijum, morfijum i heroin, ali i alkohol, marihuana i hašiš. Ove droge smanjuju uznemirenost i bol.

Treću grupu čine tzv. halucinogene droge – izazivaju halucinacije, nazivaju se i psihodeličnim drogama. Najpoznatije su LSD i meskalin.

25

Kada se govori o drogama misli se na to da se uzimaju radi traženja zadovoljstva. Takvo uzimanje droga predstavlja i lični i društveni problem. Najproširenija mešu njima je marihuana, koji se dobija od jedne vrste konoplje. Njom se stvara psihološka zavisnost i spremnost za korišćenje jačih i više štetnih dorga. Iz nje se dobija hašiš kojiimaslične ali intenzivinije efekte. Trenutne i krupne psihičke promene izaziva halucigena droga LSD stvarajući žive vizuelne i akustične halucinacije. Najbrži i najizraženiji efekat, ali i najteže negativne posledice ima uzimanje narkotika – opijuma, morfijuma i heroina. Stvara se i psihička i fizička zavisnost, tako nastaje teška bolest narkomanija.

Parapsihološke pojave – reč parapsihologija znači još jednu uz priznatu naučnu, i nepriznatu i nenaučnu psihologiju (grč. para – pored, mimo). Navode se dve grupe parapsiholoških pojava:

1. pojave ekstrasenzorne percepcije (ESP) – opažanje bez korišćenja čula2. psihokinezički fenomeni – uticanje mislima na fizička zbivanja, u okviru nje se razlikuju tri vrste pojava:

a) telepatija ili prenošenje mislib) vidovitost ili opažanje udaljenih i čulima nepristupačnih predmeta i zbivanjac) predviđanje budućnosti

Poremećaji ponašanja - Stvarno prilagođeno ponašanje predstavlja vođenje računa o usklađenosti potreba važnih za vlastiti život i datih mogućnosti da se te potrebe zadovolje, kao i sklad između zahteva sredine i vlastite samostalnosti i slobode. Česta reakcija na neuspeh u zadovoljenju određenih motiva – frustracija motiva je agresivnost.

Ispoljavanje agresivnosti smanjuje psihičku napetost ali često dovodi do sukoba i nikada ne rešava problem. Ponovljeni neuspesi ne dovode samo do agresivnosti već i do nesigurnosti, sumnje u vlastitu vrednost, osećanje nelagodonosti – stanje neodređene i teško podnošljive strepnje koja se naziva anksioznošću. Ponovljeni neuspesi i korišćenje odbrambenih mehanizama ne otklanjaju nego povećavaju anksioznost, ukoliko ona jača i treaj postaje izvor psihičkih poremećaja – neuroza i psihoza. Alijenacija je termine preuzet iz humanističke filozofije i psihologije, alijenacija ili otuđenje označava psihičko stanje za koje je karakteristično osećanje gubljenja zadovoljstva životom, gubljenje želje da se stvara, potvrđuje i razvijaju vlastite sposobnosti. Preovladava osećanje usamljenosti, nemoći i otuđenosti od sveta i zbivanja u njemu, i od drugih ljudi. Jedan vid alijenacije je stanje anomije – neprihvatanje važećih društvenih normi i propisa, postiji indiferentnost (ravnodušnost) i nezainteresovanost za društvena pitanja i zbivanja. Anomija je posebna u periodima društvene krizve, kao raspoloženje većeg dela stanovništva a posebno omladine.

Delinkvencija – podrazumeva kršenje društvenih normi za koja su zakonskim propisima predviđene kazne, u širem smislu. U užem smislu je kršenje zakonskih propisa od strane nepunoletnih lica – u svim društvima prošireni, prestupi omladine. Mogu biti raznih vrsta: fizičko nasilje, uništavanje društvene i privatne imovine, krađe, provale, razbojništva. Počinioci prestupa ili delikata se nazivaju delinkventi. Razlikuju se dve kategorije delinkvenata: - prvu čine mladi ljudi iz siromašnih i zapuštenih sredina, gde je takvo ponašanje često i ne osuđuje se; - drugu čine delinkventi koji to postaju prvenstveno iz psiholoških uzoraka – zbog emocionalne nezrelosti ili iz protesta prema svojoj sredini.

Delinkventno ponašanje je dvostruko neprilagođeno: društveno (društvo ga osuđuje i progoni) i lično (strah od kazne) neprilagođeno. Činioci delinkvencije se svsrtavaju u dve grupe:

- socijalne (određeni sadržaj socijalizacije i socijalni uslovi)- psihološke (nesigurnost i nezadovoljstvo koje može da preraste u anksioznost, izazvano različitim izvorima frustracija, iz teško podnošljivog psihičkog

stanja traži se izlaz u protestu)Alkohol je najproširenija psihoaktivna droga. Uzrok tome je laka proizvodnja, dostupnost i brzo delovanje. Psihoaktivno dejstvo

alkohola ima dve faze i dve forme. Izvesno karatko vreme posle uzimanja umeren količine javlja se osećanje opuštenosti, lakoće i povećane snage, dolazi do smanjenja smokotnrole, povećane sigurnosti u sebe, govorljivosti i težnje za iskazivanjem. Kod produženog konzumiranja alkohola je drugačije dejstvo: dolazi do izražaja da je alkihol depresantna droga, javljaju se smetnje u govoru, pokretima, slabi sposobnost mišljenja i samokontrole, nastupa opšti umor i spavanje, a suviše velike količine mogu izazvati i smrt.Alkoholizam je posledica uzimanja produženih umerenih količina alkohola, jer stvaraju zavisnost. Kontinuirano uzimanje većih količina alkohola dovodi do poremećaja psihičkog i fizičkog stanja i do pogoršanja socijalnih odnosa. Stvara se psihološka i fiziološka zavisnost i dolazi do stanja i ponašanja koja nisu samo porok nego i bolest. Alkoholizam ima teške negativne posledice – psihičke, organske i socijalne. Alkoholičarsku ličnost karakteriše degradacije celokupne ličnosti, čemu se pridružuje asocijalnost – nebriga za druge, agresivnost i antisocijalnost. Veliki postotak delikata je izvršen pod dejstvom alkolola i od strane alkoholičara. Alkoholizam izaziva i ceo niz oštećenja organizma i oboljenja a redovno oboljenje jetre. Prekid uzimanja alkohola izaziva težak organski i psihički poremećaj poznat pod nazivotm delirijum tremens. Alkoholizam je krupna socio-patološka pojava, njegovi uzroci su psihički i socijalni.

Opšti izvor je osećanje neuspešnosti i nesigurnosti, razne vrste teškoća (materijalne, socijalne i personalne) i navike i podsticaji sredine. Lečenje alkoholizma je veoma teško, koriste se i medikamenti i psihološka terapija (individualna i grupna), mnogo puta neizbežna u posebnim ustanovama “anonimni alkoholičari”.

Narkomanija – je bilo psihička, bilo fizička zavisnost, od narkotičkih i nenarkotičkih droga. Ona je intezivna potreba za drogom nastala njenim dužim i stalnim uzimanjem. Put u narkomaniju ima tri faze:1.eksperimentisanje iz radoznalosti ili pod grupnim uticajem 2. uzimanje neke od iskušanih droga, ali samo povremeno i u manjim količinama, što postaje sve učestalije 3.javlja se zavisnost sa svim posledicama

Odvikavanje od nenarkotičkih droga je moguće, a od narkotičkih veoma teško.Poremećaji duševnog života – Normalno i nenormalno ponašanje – Postoje uglavnom dva merila koja se koriste za razlikovanje

normalnog od nenormalnog ponašanja. Jedno je odstupanje od uobičajenih oblika ponašanja pretežno većine stanovništva, dok je bolji način utvrđivanje postojanja ili nepostojanja određenih osobina. Trajna prisutnost načina ponašanja osobina suprotnih navedenim smatra se znacima nenormalnosti, tek povećan stepen izraženosti i učestalosti njihovog javljanja znači da postoji poremećaj duševnog života.

26

Postoje dve velike grupe mentalnih poremećaja:- lakši duševni poremećaji (neuroze ili psihoneuroze) i - teži (psihoze ili duševne bolesti). - Često se o trećoj vrsti poremećaja govori o karakternim poremećajima, a u okviru njih o psihopatijama.

Dugo su duševni poremećaji i oboljenja smatrani opsednutošću demonima i đavolima, a bolesnici grešnicima u vlasti zlih sila. Tek početkom XX veka, pd uticajem slobodarskih ideja Francuske revolucije počinje gledanje na duševne poremećaje kao na prirodne pojave i bolesti.Neuroze – najrašireniji poremećaji ponašanja su neurotske reakcije, one su blaži poremećaji pri kojima za određeno vreme smanjena

sposobnost snaleženja u pojedinim situacijama i prilagođavanja ljudima. Osobe koje pate od neuroza su neurotičari, njihove glavne karakteristike su osećanje teskobe, manja frustraciona tolerancija i

sistematsko korišćenje određenih odbrambenih mehanizama. Za sve neurotičare takođe je karakteristično: osećanje nesigurnosti, nerealističko ponašanje u određenim situacijama i reagovanje na način koji ne odgovara situaciji i pokazivanje ispoljavanja različitih oblika ponašanja i različitih simptoma, koji se kao trajni ne sreću kod normalnih osoba.

Neurotska stanja se manifestuju brojnim i različitim simptomima. Prema dominaciji neurotskih simptoma se razlikuju:

- fobije (intenzivan i neracionalan strah od određenih predmeta), - anksiozna neuroza (napadi jakog stanja straha – simptomi su opsednutost nekom idejom ili osećanje prinude da se neke radnje stalno

ponavljaju karakteristični su za opsesivno-kompulsivnu neurozu), - histerija (različiti fizički simptomi koji imaju privid teškog telesnog oštećenja; ne vidi se, ne čuje se, javlja oduzetost govora, pojedinih

udova – konverziona histerija jer neurotičar teško psihičko stanje pretvara u prividno fizičko), jedna podvrsta histerije je disocijaciona reakcija – amnezija ili doživljaj višestruke ličnosti. Hipohondrija ili preterana briga o zdravlju se smatra neurotičkim stanjem kad je veoma izražena i trajna. Od histerije i hipohondrije

treba razlikovati psihosomatska oboljenja – stvarna telesna oboljenja koja imaju psihički uzrok. Opšteprihvaćeno je da je neposredan izvor neuroza anksioznost – delovanje u nesvesno potisnutih društveno osuđivanih impulsa. Situacije ili objekti u kojima smo doživeli emocionalni potres, kada se ponovo dožive, izazivaju aksioznu i neurotičku reakciju.

Psihoze – su najteži oblik neprilagođenosti i najveće odstupanje od normalnog regovanja koje karakterišu mnoge promene u psihičkim funkcijama. U kognitivnoj oblasti to su: iskrivljeni opažaji, halucinacije (čuje se i vidi nešto za šta nema odgovarajućih draži), deluzije (čvrsta uverenja o nečem što je suprotno realnosti). U afektivnoj oblasti se javljaju emocije neprimerene realnoj situaciji.

Psihoze se dele u dve velike grupe:- organske (uzrok u organskim promenama, poremećajima na mozgu, mogu ih izazavati bolesti, povrede mozga, hemijska trovanja, ali starenje – senilna

psihoza ili senilna demcija) i - funkcionalne (uzrok im nije samo organski, već pre svega to je posledica nemogućnosti pojedinca da se snađe u određenoj situaciji, od nepodnošljive

stvarnosti beži u bolest). - Razlikuju se tri grupe funkcionalnih psihoza:

1. šizofrenički psihotički poremećaji -zavisno od simptoma koji preovlađuju hebefrenička, paranoična, katatonička i obična žizofrenija 2. paranoja 3. afektivni poremećaji – manijakalno-depresivna psihoza jer se smenjuju stanja manije-uzbuđenosti i stanja depresije-duboke potištenosti. Uzroci duševnih oboljenja su razni: nasledni, negativni doživljaji iz detinjstva, aktuelni traumatski doživljaji. U lečenju se sve češće koriste farmakološka sredstva. Američka klasifikacija razlikuje 17 velikih grupa sa 400 vrsta psihičkih poremećaja, dok međunarodna klasifikacija svrstava veliki broj duševnih poremećaja u 10 grupa.Psihopatija – su karakterni poremećaji ili poremećaji ponašanja koji su devijanti i odstupaju od normalnog, njihova opšta odlika je -

- asocijalno (neobaziranje na interese i osećanja drugih) - amorlano (nevođenje računa o moralnim normama zajednice)ponašanje, - ali i nepostojanje osećanja odgovornosti, kajanja, krivice i stida. Čest oblik psihopatije je sadizam(zadovoljstvo u mučenju drugih) i destruktivnost (zadovoljstvo u razaranju i uništavanju).

Sprečavanje i lečenje psihičkih poremećaja – Prevencija je preduzimanje mera da se spreči javljanje neke bolesti ili poremećaja. Ona može biti: primarna (sprečavanje neželjene pojave) ili sekundarna (osposobljavanje za uključivanje izlečene osobe u posao i u društvo da se te pojave ne bi ponovile - resocijalizacija). Važan vid prevencije jeste čuvanje duševnog zdravlja – mentalna higijena. Komunalna psihologija – se bavi očuvanjem mentalnog zdravlja cele zajednice. Razlikuju se dve vrste lečenja duševnih poremećaja: - fiziološko ili somatsko (fizička i hemijska sredstva) i - lečenje psihološkim sredstvima (tarapeut utiče da bolesnik promeni svoj odnos prema drugim i svoja shvatanja stvarnosti), najčešće se

vrši kombinacija ova dve vrste lečenja.Psihoterapija – različiti načini psihološke intervencije radi pomaganja u savladavanju psihičkih tegoba i otklanjanja psihičkih

poremećaja i neprilagođenog ponašanja – neposrednim kontaktom, dijalogom, između bolesnika i terapeuta. Na njemu počiva Frojdova teorija psihoanalize – najstariji psihotarapeutski postupak. Postoji i nedirektivna ili na klijenta

orijentisana terapija, geštalt, transakciona, primalna psihoterapija idr. Posebnu grupu čine bihevioralni postupci – uzrok teškoćama i neprilagođenom ponašanju u naučenom rđavom reagovanju na

određene situacije, zato ga se treba osloboditi učenjem (bilo klasičnim, instrumentalnim uslovljavanjem, po modelu). Psihoterapija može biti individulana i grupna (ekonomičnija i podesnija za lečenje – psihodrama jedan od prvih grupnih postupaka,

pored nje tu su i grupna susretanja i bioenergetska grupna terapija.)