SKRIPTA IZ PSIHOLOGIJE LIČNOSTI

1

Nasleđe konstuktivizma iz filozofije i psihologije

Konstuktivizam je pravac koji se još uvek nalazi u procesu nastajanja. Treba reći da njegove ideje nisu nove, već predstavljaju pokušaj ujedinjenja brojnih srodnih ideja u jedan pravac.Neke od ovih ideja bile su uobličene u filozofiji.

Filozofska okosnica konstruktivističke metatrorije

Zameci ideja konstruktivizma mogu se pre nove ere uočiti u azijskim učenjima Lao Cea, tako i u radovima zapadnih filozofa Protagore. Una šoj eri kao pretečeizdvajaju se Vasilije Veliki, Grigorije iz Nise,Pjer Abelar i Petar Aureolije.

Đanbatista Viko(1668-1744)

Viko se protivio Dekartu i suprotstavlja se pogledom po kome su duša i telo neodvojivi:smešteni u telo, ljudski um postoji u istoriji iu isto vreme stvara istoriju.Zato što postoji(od tela i duše) čovek postoji. Ovako shvaćeno mišljenje nije uslov egzistencije već njena posledica. Viko je smatrao da u čovekovoj prirodi postoji jedna kreativna sila koju je nazvao stvaralački dar (rekonstruktivna imaginacija) i da pomoću nje ljudi mogu da menjaju svoj fizički svet i da stvaraju istoriju.Po njemu ljudska istina je ono što čovek saznaje dok gradi i oblikuje svojim delima. Moć prevazilaženja neposrednog podstakla je razvoj ljudskih simboličkih sposobnosti.Verovao je da početak ljudske misli leži u nastajanju svesti o nebu. Verovatno je jedan od prvih konstrukata u istoriji ljudskog razvoja pradavna razlika između neba i zemlje.Jedini način da se neka stvar sazna je da se ona sačini ili stvori, jer samo tako znamo koji su joj delovi i kako je sastavljena. Ljudi mogu da saznaju samo ono što su sami sačinili i stvorili, odnosno konstuisali sopstvenim operacijama. On uvodi pojam imaginativnih univerzalija koje ne podrazumevaju procese indukcije već jednu vrstu deduktivnog ograničenja iskustva.Ljudi sami konstruišu i rekonstruišu istorijski svet. S obzirom da da su sami stvorili istoriju oni moraju da proučavaju sopstveni um i sve njegove produkte da bi mogli da razumeju okolnosti u kojima žive.Rezime: Ljudi u svojim nastojanjima da razumeju svet kao i da ga prilagode svojim potebama neprestano ga transformišu. Samo oni koji nešto stvore mogu taj svet i da razumeju, puki posmatrači ne mogu. Viko pravi razliku između prirodnih i društvenih nauka po tome što u društvenim doazi do samorazumevanja sveta koji su samo konstruisali dok u prirodnim posmatraju spoljašnji svet. Postupci i dela ljudi ne mogu da se procenjuju na osnovu vanvremenskih i standardnih načela već se njima mora prići sa uvidom u osobitosti simbola i jezika.

Imanuel Kant(1724-1804)

Važnost Kantovog dela sastoji se u ukazivanju na ograničenost razuma u pružanju valjanog saznanja van sveta pojavnog iskustva. On je smatrao da za znanje nisu potrebne samo urođene ideje,koje donosi um, ili samo podaci dobijeni preko čula, jer su pojmovi bez opažaja prazni, a opažaji bez pojmova slepi. Kategorije su čiste forme mišljenja i kao takve nezavisne su od iskustva, one su date a priori. Osećali su u našoj svesti dostupni preko čula:oni su a posteriori. Slagao se sa tim da sve znanje počinje iskustvom ali se nije slagao i da je sve znanje proizvod iskustva. Senzacija mora da izazaove operaciju mišljenja i da im predhodi, ali kada senzacija počne da deluje ona biva uključena u razumske kategorije. Protok neposrednih iskustava «prelomljen» kroz unutrašnje mentalne forme biva transformisan u svrshovite i osmišljene mentacije(kategorije) koje karakterišu unutrašnje iskustvo ljudi. Kant je uveo ideju koja stoji u osnovi savremenog konstruktivizma, ideju o mentalnoj konstrukciji iskustva koja reflektuje kako svet objekata koji se stalno menja, tako i logičke kategorije koje se nameću čilnim podacima i kojima se osmišljava to iskustvo. Jedinstvo svesti stvara se putem jedinstva onoga što svest misli i onoga što se nalazi pred njom ,objekat saznavanja. Upravo sposobnost saznanja sa svojim apriornim oblicima konstruiše iskustvo.stvari ne izviru iz uma ali um uz pomoć apriornih kategorija razumevanja konstruiše jedinstvo objekata i strukturiše samu prirodu. Svako naše iskustvo prirode može se steći samo posredstvom apriornih

2

oblika svesti. Nužna posledica takvog shvatanja je da u saznanju nailazimo samo na svet fenomena-konstrukata uma-odnosno ono što nam se pojavljuje kroz te oblike.Svet noumena,odnosno stvari po sebi koje nisu posredovane apriori kategorijama uma, za ljude će ostati večna tajna. Kant izlaže tri ideje uma:ideju sveta, ideju duše i ideju boga. Funkcija ove tri ideje su da nadopunjuje spoljašnje i unutrašnje utiske koje omogućavaju prostor i vreme,a li i objektivno iskustvo i zakone koje ga čine jedinstvenim, koje omogućavaju kategorije.Ljudska misao se po Kantu, gubi u neizbežnim zabludama(transcedentalnim iluzijama)koje će se stalno ponavljhati jer su utemeljene u apriornim. Kant je učinio da um, pre nego njegovi spoljašnji objekti, postane središna tačka proučavanja saznanja.

Goerg Vilhelm Fridrih Hegel(1770-1831)

Kritikuje Kanta i traga za uslovima u kojima bi bilo moguće «apsolutno» znanje. Iako smatra da je «apsolutno znanje» moguće,on odbacuje mogućnost neposrednog i trenutnog saznanja apsolutnog ,ono se može pojaviti samo kroz sporo i postepeno napredovanje tokom različitih epoha. On smatra da postoji istorija znanja koja se odvija u različitim periodima, koje obeležavaju različite stadijume istine prema «apsolutnom znanju» sve dok se ne stigne do «kraja istorije».

Fridrih Niče(1844-1900)

Niče je uobličio perspektivizam po kome je svaka istina samo pokazatelj neke perspektive. Za Ničea ne postoji nikakav svet van perspektive , ništa nije dato da bi se naprosto moglo upotrebiti kaomaterijal saznanja i delanja, već sve nastaje kroz saznanje i delanje. Za njega postoje samo tumačenja, nikakv činjenica se ne može utvrditi, jer sve što postoji ima svojstvo nečega protumačenog, vidljivo je samo iz ugla nekog posmatrača. Perspektivizam je teorija koja zastupa gledište da ukoliko je nešto istinito, onda je to istinito samo unutar neke perspektive, ili u odnopsu na nju. Ne postoji apsolutna istina, nema ni jedne privilegovane perspektive.stvari kao što su vreme,mesto,površine za Ničea su samoljudski konstrukti koji omogućavaju svakodnevno funkcionisanje ,oni imaju upotrebu ali nemaju vrednost u objašnjavanju. Opažanje svakako doprinosi nečijoj perspektivi ali se ne može na njega svesti. Stvarni svet ne postoji ali zbog razloga opstanka ljudi veruju da opažaju pojedinačne objekte,svojstva,trajnost,uzrok...Svet stvari je fikcija. Perspektiva je tumačenje sveta koje se rukovodi mnogim činiocima:kulturom, opažanjem, psihološkim i fiziološkim sklopom, jezikom. Sve su perspektive privilegovane i nema smisla pričati o «istinitoj perspektivi». Istine sa velikim»I» ne postoje ali istine sa malim «i» kojom se utvrđuje da li je neki iskaz istinit u okviru neke perspektive ima smisla. Logika se održala jer je pokazana njena korist a ne njena istinitost. Istina je vrsta zablude bez koje ne bi mogla živeti određena vrsta živih bića. Kant je ljudskom umu pripisao ulogu kojom se svet u potunosti konstruiše.Tumačenje je sredstvo pomoću kojeg volja za moć uspostavlja svet, jer na taj način strukturiše, sređuje, organizuje a time čini predvidljivom spoljašnju sredinu.

Hans Fajhinger(1852-1933)

Psiha je organska oblikujuća sila koja uobličava sve što prisvaja i može da prilagodi strane elemente sopstvenim zahtevima sa istom lakoćom sa kojom može i sebe da prilagodi. Logika podrazumeva apstraktna psihološka pravila uređenja-ona jeste važno hermenautičko sredstvo ali nikako privilegovani put ka istini. Fajhingerovo učenje u kome se razrađuje ideja o nečemu što nije racionalno ni empirijsko često se naziva fikcionalizam. Ideja čija je neistinost naširoko prihvaćena nije zbog toga beskorisna, ona može da ima veliku praktičnu važnost za čoveka. Fikciju treba razlikovati od hipoteze.hipoteza zahtenva verifikaciju, a fikcija opravdanje. Fikcije igraju važnu ulogu u procesu adapatcije, bez njih razvoj višeg nivoa mišljenja ne bi bio moguć. Četiri osnovne karakteristike fikcija:1)arbitrarna netačnost 2)tendencija da vremenom nestanu 3)svest o tome da su fiktivne prirode 4)svrsishodna upotrebaProlaze kroz tri stepena razvoja 1)fiktivni 2)hipotetski 3)dogmatskiSvest o nužnosti da se neodržive i neupotrebljive fikcije zamene novim je neophodan uslov za evolutivni razvoj i napredak. Um se staršno opire nestajanju fukcija.Važan uvid Fajhingera je da se u životu mnogo više koriste fikcije nego istine. I pored toga što život grubo demantuje ono što ljudi veruju da je istinito,ova marginalizacija njihovih saznajnih napora ima presudnu i

3

podsticajnu ulogu u procesu biološke adaptacije tako što eliminiše neodržive fikcije, dozvoljavajući ljudima da nauče, pre svega, šta život nije.

Alfred Kožibski(1879-1955)

Ovo je teorija u učinku koji znaci imaju na čovekovo ponašanje, teorija po kojoj se jezik shvata kao još uvek nesavrešeno sredstvo komunikacije i neadekvatan instrument za saznanje. Kožibski ispituje navuknutost ljudi da reaguju na reči a ne stvari. Ponašanje zavisi od strukture jezika kojima ljudi govore. Za razliku od individualnosti koju nalazimo u spoljašnjem svetu, apstrahovanje je osnovna osobina nervnog sistema. Pod uticajem integrišuće i uopštavajuće delatnosti nervnog sistema, senzacije prestaju da budu promenljive i postaju relativno statične.koliko god bile ispravne strukturalne pretpostavke jezika,njime se nužno moraju iskriviti stvarne činjenice. Struktura jezika diktira sliku stavrnosti, koja sa samom stavrnošću nema nikakve veze, mada čovek ovu sliku pripisuje svetu i u skladu sa njom se ponaša. Sva zla ovog sveta posledica su nerazumevanja koja proizilaze iz strukturalnih nedostataka jezika. Sve ljudske bolesti su po njemu sematogene. On ukazuje na nedostatak komunikacije , odnosno patogenu jezičku orjentaciju.Takođe upozorava da upotreba glagola «biti» bude štedljiva i govoi da : »Mapa nije teritorija koju predstavlja».

Ludvig Vitgenštajn(1889-1951)

Vitgenštaj smatra da se značenje reči pokazuje u njihivoj upotrebi.ono čime se prenosi suština razgovora između ljudi koji u razgovoru učestvuju određeno je izborom reči koje se odlikuju i kojima se uobličavaju izrazi. On kaže da je neophodna kritička analiza čija se uloga sastoji u tome da ljude navodi na traganje za novim razumevanjem a nikako na utvrđivanje onog što je nepromenljivo i nepobitno.Razvija pojam jezičkih igara, koja se ne odnosi samo na jezik već i na sve one delatnosti kojima je on isprepleten. Reč može da bude ime, ali ona može da ima mnoštvo drugih funkcija što zavisi od toga u kakvoj se jezičkoj igri nalazi.Značenje nakog iskaza ne može se razumeti bez konteksta,odnosno ukoliko se ne uzimaju u obzir pravila igre u kojoj se iskaz nalazi. Jezik ne predstavlja sliku sveta već ga treba posmatrati kao skup bezbroj jezičkih igara.Njegovo delo dalo je značajan doprinos konstruktivizmu da svet ili bar onaj njegov vid koji je ljudima dostupan, predstavlčja proizvod diskursa tj. sistematskog i koherentnog skupa predstava, matafora i pojmova kojima se on konstriše u govoru. Svet predstavlja proizvod lingvističkih i retoričkih sredstava upotrebeljenih u njegovom konstruisanju.

Mihail Bahtin(1895-1936)

Nastojao je da utvrdi realnu jedinicu jezika i zaključio je da je to društveni čin njegove realizacije koji se ostvaruje iskazivanjem i iskazima. Iskazi nisu ravnodušni jedan prema drugom niti niti su sami sebi dovoljni,moraju se posmatrati kao uzvrat prethodnim iskazima te sfere. On analizira romane Dostojevskog. Karakteristika ovih romana je u tome što su komponoivani od nekoliko nezavisnih i uzajamno suprotstavljenih tački gledišta koje su otelovljene likovima koji se nalaze u dijalogu. Likovi čine mnoštvo raznih svesti predstavljeno glasovima koji raspravljaju svoje ideje u uzajamnim odnosima. Dijalog za Bahtina predstavlja osnovno sredstvo izgrađivanja i postojanja ličnosti. Pojedinac ne govori kao pojedinac u dijalogu, već u njegovim iskazima se čuju glasovi grupa i institucija kojima pripada. Kada pojedinac proizvodi individualne iskaze on uvek govori društvenim jezikom tako da upravo društveni jezici oblikuju ono što pojedinac hoće da kaže. Zahvaljujući Bahtinu diskurzivni dijalog počinje da posmatra kao oruđe sa presudnom ulogom u ostvarivanju različitih oblika čovekove subjektivnosti a ne kao pomoćno sredstvo pomoću kojeg se one mogu izraziti.

4

Mišel Fuko(1926-1984)

Pojmovi kao što su «jastvo», «nauka», «jedinka» i slični po njegovom shvatanju ne predstavljaju odraz stvarnosti , već društvene konstrukcije koje su proizvod diskursa-načina mišljenja, opojmljivanja, i argumentacije prisutnih u govornoj razmeni između ljudi koje su karakteristične za kulture u kojima su ove konstrukcije nastale. Diskurs predstavlja ono što se može govoriti i msiliti, ali i o tome ko, kada i sa kakvim autoritetom može govoriti. Diskurs otelovljuje značenje i društvene odnose, on konstruše osećaj subjektivnosti i odnose moći. Diskursi nisu o objektima, njima se objekti konstruišu a ne identifikuju. Značenja ne izranjaju iz jezika pasivno, već predstavljaju proisho institucionalnih praksi i odnosa moći. Reči i pojmovi menjaju svoja značenja i učinke kada se koriste u različitim diskursima, diskur omeđuje načinmišljenja. Osnovno načelo diskursa je načelo diskontinuiteta:on je u isto vreme i instrument i učinak ali i smetnja-polazna tačka za svaku novu strategiju opiranja. Pokret i promena diskursa onemogućavaju mogućnost redukovanja na jezik i govor.On je pokušavao da ukaže na dvostrukost u savremenoj kulturi po kojo su ljudi odgovorni za društvene procese ali istovremeno obuhvaćeni i reprodukcijom odnosa dominacije u njima. On je takođe ukazao na ulogu moći u konstruisanju odnosa između ljudi. Psihologija je za njega bila još jedna karika u lancu društvene kontrole.Fuko je smatrao da ustrojstvo čovekovog znanja o sebi u proteklim vekovima «mutiralo»na način na koji je omogućilo stvaranje novih, različitih kategorija u razumevanj ljudi. Ovaj proces je doveo do toga da ljudi sami postanu predmet svog istraživanja što je proishodilo formiranju Jastva. U istaživanju Jastva prisutne su episteme(proizvod nadređenog režima u preovladajućem diskusu delotvorno određuju ono o čemu će da se mili i diskutuje). Da nema otpora prema vladajućim diskursima ne bi bilo ni stalnog dokazivanja njihove istinitosti, što omogućuje ljudima bar mogućnost promene putem otpora.

Žak Derida(1930-2004)

Derida se slaže sa strukturalističkim gledištem da je spram neke reči uvek neka druga reč i da je značenje produkt sistema znakova koji nas okružuju. Međutim on ide korak dalje sa svojim učenjem o logocentrizmu odnosno uvidom da tradicionalana shvatanja u svojim nastojanjima da pomoću logike i metafizike naimenuju za neku vrstu superiorne predstave stvarnosti. Derida za razliku od strukturalista(Sosira) naglašava da je odnos između označivača i označenog arbitraran ali da nije postojan kao što to oni kažu, već da ljudi treba o jeziku da misle pomoću njegove funkcije-koja se odnosi na beskrajnu igru zamene znakova,a ne samo njihovog prisustva.On uvodi metod dekonstrukcije čija nemare jeste da se raspletu niti značenja koja sa sobom nosi tradicija koja dominira mišljenjem Zapada. Važan Deridin uvid je da ukoliko žele da se dekonstruišu nasleđe Zapada , ljudi mora da se koriste važnim idejama i izrazima Zapada. Oni ne mogu da izbegnu sistem znakova koji nas okružuje. Derida obrće postojeću hijerarhiju u jeziku u kojoj je tekst podređen govoru kao i to da je autor teksta u isto vreme i izvor njegovog značenja. On je svojim radovima nastojao da pokaže da se jedan tekst može tumačiti na mnogo različitih načina, od kojih je smisao na koji se poziva autor samo jedan od mogućih. Otimanje teksta od izvornog značenja koje mu je namenio autor nije skandal, već proces nastajanja novih značenja koji se ne može zaustaviti.

Novi temelji konstruktivističke metafizike

Zahvaljujući Dekartovom učenju, umesto da bude žrtva prirodnnih stihija,u čoveku se probudila nada da može da postane gospodar svoje sudbine i svog sveta.»naučno mišljenje» je polako postalo ideal mišljenjea i počelo da se penje na vrh lestvice vrednosti gde je pre toga dugo i neprikosnoveno vladao sam Bog. Tako je nastao «kartezijanski svet»ukome se moraju ispitati zakoni koji regulišu kretanje njegovih elementarnih delova. Njegova priroda je takva i ništa ne može biti tako udaljeno da se ne može otkriti.Svet kome je pripadao Dekart bio je svet u kome nema ničeg novog, to je svet postojanja nikako nastajanja.Ljudi su vremenom postali svesni razlike između stvarnosti i predstave koje su o toj stvarnosti imali. Predstave su nešto što je izvedeno i stoga je manje vredno od originala. Nauka nije ništa proizvodila samo je otkrivala ono što u prirodi već postoji. Svest o tome da razlikovanje stvarnosti od iluzija počiva na iluziji da se stvarnost i iluzija mogu razlikovati predstavljala je prvi korak ka oslobođenju misli od okvira moderne

5

filozofije. Ljudi su shvatili da bez saznavaoca ne bi moglo da bude ni saznanja ni saznatog. Filozofi kao što su Kant,Hegel, Viko, Niče, Fajhinger, Kožbski ,Vitgeštaj, Fuko i Derida su uvideli da je za znanje potrebno i kreacija, fantazija koja je fiktivne a ne realne prirode. Fikcija se zasnova na načinu viđenja i predstvaljnja stvari a ne na tome kakve su one same po sebi. Um se sagledava kao mnogo aktivniji ,konstruktivan zbog toga što se njegovim učinkom kreira više perspektiva. Svet ima onoliko raznih lica koliko su ljudi u svojim saznajnim naporima kadri da proizvedu-ili konstruišu.

Psihološka prethodnica konstruktivističke metateorije(«rani konstruktivizam»)

Za pojavu konstruktivizma u psihologiji presudnu ulogu je ima Kant. Psihologija pored proučavanja saznavanja sveta počinje da se zanima za saznavanje saznavanja. Prvi psiholozi koji su ove ideje bili su Bretano, Bergson,Najser, Bartletovi ogledi sa pamćenjem.

Geštalt psihologija

Maks Verthajmer koji je otkrio φ fenomen(kada se više svetla u nizu naizmenično pale i gase u određenom vremenskom intervalu, a to sve izgleda kao da se svetla kreću).Nema nikakve fizičke karakteristike u okruženju koja bi omogućila predviđanje openog pokreta. Prema tome pokret predstavlja konstrukciju subjekta u eksperimentu.Keler je kod svojih majmuna otkrio isto , uvid majmuna predstavljaoje proizvoda jednog procesa koji se odvija i kod ljudi aktivne rekonstrukcije čulnih podataka.

Teorije dečijeg razvoja

Žan Pijaže

Ljudska mentacija čini deo kontinuuma pšrilagođavanja organskog života svom okruženju. Adaptacija svake žive jedinke počinje u domenu biologije a završava se u domenu epistemologije-znanja. Po Pijažeovom mišljenju ovaj proces je zasićen procesom konstrisanja. Saznanje je sačinjeno od konstrisanja i rekonstruisanja objekata na način koji dozvoljava da se pronikne u mehanizam ove konstrukcije:saznati znači proizvesti objekat saznanja u mislima, a ovaj proizvod mora da obezbeđuje ponovo izvođenje načina na koji su pojave proizvedene. Pijažeovi napori bili su usmereni otkrivanju razvojno saznajnih stupnjeva različite složenosti,čiji se zadatak ne sastoji u otkrivanju već poostojeće stvarnosti, već u njnom stvaranju. I pored navedenog shvatanja da svojstva objekata proizilaze iz delatnosti koje epistemički subjekat preduzima spram objekata, a ne iz samih objekata,Pijaže pokazuje jasnu privrženost pozicijimetafizičkog realizmaod koje nije spreman da odustane.

Lav Vigotski

Vigotski smatra da pojmovi i ideje vode poreklo iz proizvedenih delatnosti ljudi, a nikako iz čistih misli, niti iz pasivnog čulnog iskustva. Proizvod delatnosti uobličava se u društvenom kontekstu, tako da postoji nesumnjiva veza između ljudskih pojmova i ideja i društva u kome oni žive. Sve višementalne funkcije potiču od pounutrenih društvenih odnosa. Kulturni razvoj pridodaje se procesu rasta,zrenja i organskog razvoja deteta. Oba ova razvoja prepliću se i dešavaju se istovremeno .Zbog toga što je u svojoj teoriji govorio o kognitivnom razvoju kao o kulturnom nazivali su ga socijalnim konstruktivistom. Zbog svojih shvatanja o inetgumentisanoj prirodi viših psihičkih funkcija svrsatava ga u najznačajnije predstavnike konstruktivizma.

6

Džerom Bruner

Bruner govori o učenju je shvaćeno kao aktivan proces u kome se konstruišu nove ideje ili pojmovi zasnovani na postojećem ,odnosno prethodnom znanju. Svaka osoba koja uči, transformiše,izabira podatke ,konstuiše hipoteze i donosi odluke oslanjajući se na kognitivne strukture koje omogućavaju organizaciju i značenje iskustva.postoje tri različite vrste mentalnih reprezentacija, od kojih svaka obuhvata različite vrste mišljenja(motoriče,ikoničke,simboličke) Razvoj je progresivno sticanje ova tri modusa reprezentacije ovim redom. Mi mentalno dolazimo u svet biloški pripremljeni za sticanje tehnika koje pojačavaju naše reprezentacije.

Određenje konstruktivizma:predstavljanje jedne paradigme

Izveden iz glagola constuere «konstuisati» upotrebljava se da označi akt sazdavanja, građenja ili sačinjavanja. U filozofiji konstruktivizam predstavlja pokušaj uobličenja fizičke realnosti koja su drugačija od filozofije realizma, ideje po kojoj spoljašnji svet postoji nezavisno od procesa opažanja. Konstruktivizam određuje znanje kao nešto što je sazdano društvenom aktivnošću ljudi , a «činjenice se» posmatraju kao proizvod ljudske delatnosti.naučne teorije ne moraju da budu istinite u smislu njihove korespondencije sa stvarnošću, način na koji posmartamo,opisujemo i razumemo realnost zavisi od referentnih okvira. Svaki od vih okvira predstavlja samo jednu od mogućih alterna tivnih vidova organizacije iskustva. U vreme svog javljanja postojeći konstruktivistički pravci delovali su izolovano ali su se svi slagali da stvarnost nije ono što izgleda da jeste.

KONSTRUKTIVIZAM U KONTEKSTU TEORIJE SAZNAVANJA: REALIZAM I ANTIREALIZAM

Argumenti realista

Prva rasprava koja izdvaja dva suprotstavljena stava- realizam i antirealizam je rasprava o tome da li su atomi i molekuli stvarni s kraja 19. i početkom 20. veka. Uspešan razvoj statističke mehanike i teorije relativiteta Maksa Olanka i Alberta Ajnštajna odneo je prevagu realističkoj poziciji, ali ‘20ih godina uspeh kvantne teorije ima za posledicu priklanjanje naučne zajednice instrumentalizmu Bora i Hajzenberga. Do ‘60ih godina empiricizam i instrumentalizam potiskuju realizam, a tada su Smart i Patnem uobličili tezu, poznatu kao “argument čuda”, u prilog naučnom realizmu. Ona glasi da ako teorijski entiteti zaista ne postoje, a same teorije nisu bar približno istinite u odnosu na svet, uspeh nauke predstavlja samo “čudo”. Realizam je podržan i Poperovim stavom da instrumentalistička metodologija ne može da izađe na kraj sa njegovim argumentom falsifikacije. Bojd uobličava verziju argumenta čuda koja je usresređena na naučne metode: realizam najbolje objašnjava zašto metodi dovode do instrumentalno uspešne nauke: iz istinituh pretpostavki metodi stvaraju nove istine. Ipak, objašnjenje naučnog uspeha na instrumentalnom nivou ne mora da uključi istinitost načela ili teorija već samo njihovu instrumentalnu pouzdanost, tako da je ovo argument u prilog instrumentalizma. Takođe stav da se kao istinita uzima teorija koja nudi najbolje objašnjenje nije opšteprihvaćen. Odustajanje od realizma pojašano je pojavom dva važna momenta u razvoju anti-realizma: “pesimistička meta-indukcija”-zaključak o nestabilnosti nauke zasnovan na odbacivanju i zameni teorija koje postaju pogrešne i teza o “pododređenosti”- predviđa mogućnost postojanja različitih empirijski ekvivalentnih teorija za koje ne postoji kricijalni eksperiment. Neki su predložili tezu “realizam entiteta” da se realizam ograniči na stav o postojanju teorijskih entiteta, bez obavezivanja da se utvrdi istinitost teorija. To nije zadovoljavajuće rešenje jer se teorijski entiteti ne mogu precizno odvojiti od njima podležnih teorija i osnova na kojoj treba da se izvuku zaključci u skladu sa realizmom ne zahteva ništa više od zaključka o korisnosti ili pouzdanosti. Suočen sa sve većim razvojem antirealističkih argumenata realizam se fragmentisao.Protivargumenti antirealista

Postoji nekoliko antirealističkih alternativa. To su:Patnemov „unutrašnji realizam“, stav po kome istina zavisi od jezika tj. Naučne tvrdnje mogu biti istinite u svojim domenima, ali postoje i druge istine, podjednako vredne različite priče o svetu.

7

Van Frazenov konstruktivistički empirizam:cilj nauke je empirijska adekvatnost, a ne istina.Fajnov prirodni ontološki stav upozorava da nauci ne treba pridavati nikakav opšti interpretativni program. Istina se prihvata kao nešto semantički utemeljeno, ali se odbija bilo kakva opšta teorija naučne istine. Fajnov prirodni ontološki stav je pravilnije klasifikovati kao „arealizam“.

Da li su neki oblici realizma realističniji od drugih?

Verovatno najuticajnija realistička pozicija sada je kritički naučni realizam. Po njemu, nauka se odnosi na stvarnost koja postoji nezavisno od posmatrača-opazilaca i saznatljiva je na jedan simbolički i iskrivljen način. Znanje o stvarnosti se obezbeđuje putem naučnog teoretisanja i opažanja i ova znanje je uvek moguće popraviti. Ova ideja o popravljivosti teoretisanja i opažanja čini razliku između tradicionalnog i kritičkog realizma. U izučavanju realističke doktrine ima smisla postaviti bar dva pitanja: O kakvom se realizmu govori? i Da li su neki oblici realizma realističniji od drugih? Moguće je uočiti tanane niti konvergencije između realizma i antirealizma. Teško je utvrditi razliku između činjenica i pragmatičkih konstrukata. Razlika se svodi na razliku između „ono što je istinito fuknkcioniše“ spram „ono što funkcioniše je istinito“. Realisti nisu spremni da odbace ubeđenje da u praksi može da funkcioniše samo ono što je istinito, to ubeđenje se ne može proveriti ali je svakako korisna fikcija, a ako se traganje za istinom zasniva na korisnim fikcijama razlika između realizma i antirealizma je neodrživa. Postoje mnogi oblici konstruktivizma, ali i mnogi kontrasti i sukobi unutar realizma, štaviše postoje tipovi konstruktivizma kompaktibilni određenim tipovima realizma tako da je klasifikacija na realistički i antirealistički tabor nasilna i preterano pojednostavljena.

KONSTRUKTIVISTIČKA ALTERNATIVA

Klasifikacija konstruktivizma kao realističke ili antirealističke doktrine vrlo je problematična, jer konstruktivizam svaku klasifikaciju dovodi u pitanje i ne smatra da one predstavljaju deskripciju imanentnih svojstava sveta već su sredstvo njegovog diskurzivnog uobličavanja. Kategorizovanje ne opisuje svet već ga sačinjava. Postojeće definicije i okviri su samo jedan od mogućih poredaka u svetu, a eksperimentalne potvrde na koje se te definicije oslanjaju analogne su logičkoj grešci koja se naziva „afirmacija konsekvensa“. Pored toga svaka definicija sadrži reči čije se značenje može preispitivati, a zaključivanje na osnovu nedokazane premise podleže materijalnoj greški „petitio principii“. Sudovi koji su u skladu sa načelima konstruktivizma su hipotetički, jer se ne odlučuje o istinitosti već o posledicama a po modalitetu su problematični jer se u njima afirmacija ili negacija shvataju samo kao mogućnost. U konstruktivizmu postoje tri težnje, tj. Alternative dosadašnjim ubeđenjima: da je predmet naučnog istraživanja je stvarnost nezavisna od saznavaoca, da naučna istraživanja imaju privilegovan status u društvu i da postoje jasne granice između ontologije i epistemologije.

Korigovanje predmeta naučnog saznanja

Konstruktivizmom se poriče da je znanje direktno opažanje stvarnosti. Osnovni predmet proučavanja jesu konstrukcije pomoću kojih ljudi nastoje da osmisle svet u svom događanju, a ne materijalni objekti koji postoje nezavisno od njihovog nastojanja da taj svet osmisle. Konstruktivisti ne poriču svet, već tvrde da se on ne može saznati van referentnih okvira koji se činom saznavanja tog sveta i sami sazdaju. Konstruktivizam predstavlja jedan metateorijski referentni okvir za razumevanje pojedinačnih referentnih okvira.

Korigovanje statusa naučnog istraživanja

I realisti i antirealisti imaju prema nauci jasan pozitivan stav. Konstruktivizam na nauku gleda drugačije. Neki konstruktivizam posmatraju kao reakciju na naučnu revoluciju koja se odigrala za vreme renesanse. Linč je dao sažetu shematizaciju genealogije naučne i konstruktivističke revolucije. Za razvoj konstruktivističkih ideja značajan je Karl Manhajm, osnivač sociologije znanja i utemeljivač konstrukcionizma u sociologiji, i njegov pojam demaskiranja. Demaskiranje podrazumeva preokret načina mišljenja koji pre svega dezintegriše izvesne ideje i ceo jedan pogled na svet i utvrđuje funkciju koju ona

8

vrši, a ne poriče istinitost. Kao i druge ideje, nauka se takodje morala demaskirati. Naučno istraživanje, koje je nastalo kao rezultat nastojanja da se oslobodi od srednjevekovnog teološkog dogmatizma, nastoji da preuzme njegov primat i proglasi se kao jedini istiniti pogled na svet. Konstruktivističke ideje bliske su oblicima pragmatizma po tome što na nauku gledaju kao na jednu vrstu delatnosti ljudi, a takođe i marksističkim pristupom jer smešta nauku među institucije u kojima se nešto stvara, a proizvod nauke jeste znanje.Konstruktivistički stav da su nauka i znanje samo proizvod umne delatnosti ljudi, tj. Jedna od konstrukcija, dovodi do preispitivanja ideje da nauka otkriva stvarnost nezavisnu od uma. Postavke podležne nauci najčešće su imaginacije i intuicije koje se ne mogu proveravati, a k. Upravo insistiraju na otkrivanju ovih postavki i njihovog porekla. Potrebno je postaviti niz refleksivnih pitanja: Šta je nauka? Koju funkciju vrši? Koje su njene posledice? Po čemu se razlikuje od drugih oblika duhovnog traganja? Koje su granice naučnog saznanja?...

Korigovanje granica između ontologije i epistemologije

I zdravorazumska i realistička doktrina podrazumevaju postojanje koje je nezavisno od znanja o postojanju. Za razliku od njih k. je ontološki suzdržan. Mi ne možemo znati kakav je naš svet van našeg znanja o njemu. „Stvarnosti“ kojima baratamo su proishod upotrebe jezika. Načini kojima govorimo o svetu i konstruišemo nače razumevanje tog sveta postaju naša stvarnost, stoga k. dovodi u pitanje granicu između ontologije (koja ispituje prirodu bića i postojanja stvari) i epistemologije (koja izučava prirodu i poreklo znanja). Zamera im se da čine epistemičku grešku jer postojanje bića redukuju na ljudsko znanje, ali to nije kritika već upravo poenta konstruktivista: postojanje i znanje nisu imanentna svojstva sveta već konstrukti ljudskog uma. Za k. Epistemologija prethodi ontologiji.

KONSTRUKTIVIZAM U PSIHOLOGIJI:NAČELA, VRSTE I TAČKE OSLONCA

Prvi pokušaj definisanja konstruktivizma u psihologiji kao i sistematizovanje konstruktivističkih pravaca i konstruktivističku metateoriju načinio je Majkl Mahoni. Osnovne karakteristike konstruktivističke metateorije za njega su:

1. Proaktivna kognicija-naglašavanje aktivne, anticipativne i konstruktivne prirode ljudskog znanja(u smislu sposobnosti uobličavanja) nasuprot reaktivne, receptivne i „retentivne“ uloge uma (u smislu sposobnosti skladištenja). Informacije se ne prenose iz okruženja u organizam preko čula već predstavljaju nešto što se uobličava „iznutra“. Predmet saznavanja nije transcendentna već konstitutivna realnost. Karakteristike sveta nisu inherentna svojstva sveta već konstrukti našeg uma.

2. Morfogenička struktura jezgra- „morfogenički“ znači „stvaranje oblika“ dok se „jezgro“ odnosi na „središnje zasnovanu strukturalnu organizaciju“. Ljudi su ustrojeni tako da njihovi središnji, nuklearni procesi uslovljavaju i ograničavaju forme izražene na površinskim nivoima. Konstrukti koji obrazuju sržnu strukturu tvore identitet ljudi. Sržni aspekti procesa ustrojavanja operišu na prikrivenom i tacitnom nivou, na visokom nivou apstrakcije. Po Hajeku za njih se pre može reći da su nadsvesni.

3. Samoustrojavajući proces razvoja, odnosno „autopojeze“. Osim što poboljšavaju strategije prilagođavanja, samoustrojavajući procesi obuhvataju i stanja pojačanog nesklada i pogoršanja stepena ustrojenosti. U povoljnim uslovima, sistem adaptacije prestrojava neke vidove dubokih struktura i stvara novu, dinamični ravnotežu. U nepovoljnim uslovima, može doći do neprilagođenog ponašanja, jer se samoustrojavajući sistem aktivno odupire promeni u sržnim konstruktima. Ovo svojstvo Mahoni naziva „samozaštitnom teorijom otpora“. Opiranje promenama ima prirodnu i zdravu ulogu u zaštiti sržnih procesa, jer jedinka teži izvesnosti da bi se zaštitila od anksioznosti čije posledice mogu biti katastrofalne. Sržni konstrukti, čak i štetni, jako se teško menjaju. Ove karakteristike prikazuju osobu koja je otelotvorenje ubeđenja, uveranja i slutnji koje su u stalnom procesu razvoja odvijanja i promene. Iako su jezgro većine konstruktivističkih teorija, one nisu dovoljne da se u obzir uzmu sva načela konstruktivističke metateorije.Mahoni nije vodio računa u razlici izmedju teorije i metateorije. Prefiks meta ukazuje na refleksivnu petlju. Metateorija je teorija koja izučava naučne teorije i metode, odnosno prirodu epistemičkih pretpostavki, imlicitnih u stvaranju svake teorije. Metateorije obuhvataju dve osnovne vrste pretpostavki:o prirodi znanja i o epistemičkim vrednostima. Što se tiče prirode znanja, konstruktivistička metateorija smatra da je znanje

9

hipotetička odnosno anticipativna konstrukcija, a ne pounutrena reprezentacija stvarnosti. Epistemičke vrednosti su kriterijumi koje naučnici primenjuju da bi napravili izbor između suprotstavljenih teorijskih objašnjenja. Pitanje epistemičkih vrednosti se u objektivnoj metateoriji retko postavlja, jer se znanje posmatra kao reprezentacija stvarnosti pa se objašnjenja izabiraju na osnovu svoje istinitosti, odnosno korespodencije sa iskustvom. Iz pretpostavki o epistemičkim vrednostima konstruktivističke metateorije mogu se izvesti brojni korolari. Naglašavanje različitih korolara dovelo je do pojave mnoštva k. pristupa.

Različiti konstruktivistički pristupi i merila za njihovo razlikovanje

1. Radikalni konstruktivizam odbacuje mogućnost objektivnog znanja. Subjekat i objekat su konstrukcije saznavaoca, a ne nezavisni entiteti. Cak iako postoji ontološka stvarnost mi je možemo saznati samo onoliko koliko se naše znanje uklapa u tu stvarnost. Dakle, radikalni k. posmatra znanje kao konstrukciju. Za Maturanu i Varelu, zastupnike ovog pravca, živa bića su „autopojetski“, samostvarajući sistemi. Ideja autopojeze stalno i povratno samostvaranje u kome je gotovo nemoguće razlikovati stvaraoca i stvoreno. Organizmi stupaju u interakciju „strukturalnim uparivanjem“, oni se zajedno razvijaju stavaranjem uslova za efektivnu akciju koja se izjednačava sa opstankom i iz koje nastaju svest i jezik. Izjednačavajući znanje sa efektivnom akcijom ili sa održivošću, ovaj pravac se suprotstavlja doktrini opravdanosti.

2. Socijalni konstrukcionizam zanima uloga društvenih procesa u konstruisanju značenja. Ovaj pravac ne pozicionira znanje unutar umova pojedinca (endogena epistemologija) niti van njih (egzogena epistemologija) već između ljudi. Znanje je skup zajedničkih značenja koja nastaju u diskursu i ograničena su pravilima gramatike. Dakle, i ovde je znanje konstrukcija, i to socijalna konstrukcija. Postoje tri kriterijuma izbora između različitih vrsta znanja: doprinos tehnološkom napretku (valjano predviđanje u praktičnim okruženjima, najmanje važan po Gergenu), doprinos kritici kulture (oslobađanje od ograničavajućih uticaja pogleda na svet date kulture) i doprinos konstruisanju novih svetova (zasnovan na pojmu generativne teorije, koja opovrgava konvencionalno mišljenje i otvara put alternativama). Ovi kriterijumi pokazuju da soc. Konst. Zastupa eksternalizam, stav da spoljašnji, vannaučni činioci određuju razvoj naučnog znanja. Ovaj pravac naglašava naziv konstrukcionizam da bi se razlikovao od konstruktivizma koji nervni sistem posmatra kao zatvorenu jedinicu, jer soc. Konstrukcionisti smatraju da znanje izvire iz društvene razmene posredovane jeikom.

3. Narativna psihologija smatra da se znanje zasniva na svom doprinosu glačanja narativa, tj. Koherentnosti, a potiče iz narativne uloge iskustva. Narativni pristup ijednačava znanje sa anticipativnim konstruisanjem narativnog značenja. Narativna psihologija smatra da ljudi uređuju narative o sebi tako da „jastvo kao narativni lik biva sačuvano, odbranjeno i ojačano“ Sarbin.

4. Razvojni konstruktivizam smatra da znanje predstavlja konstrukciju subjekta koji saznaje i koje je aktivirano težnjom za ekvilibrijumom, tj. Za ravnotežom. Pijaže smatra da znanje ne može da bude kopija realnosti, da bi smo znali da je nešto dobra kopija moramo posmatrati i model i kopiju, a nije moguće znati šta je stvarnost nezavisno od našeg znanja o stvarnosti. Takođe, istina se ne može posmatrati kao korespodencija između stvarnosti i znanja, tj mentalnih reprezentacija. Razvojni i orgazmički konstruktivizam posmatra korisno znanje kao dijalektički adaptivno delanje, odnosno sposobnost da se saznajne strukture prilagode okolini, kao i okolina saznajnim strukturama. Problem Pijažeovog konstruktivizma je ograničeno područje primene na razvoj logičko-matematičkih struktura od rođenja do adolescencije.

5. Teorija asimilacije je alternativa Pijažeovim idejama u oblasti pedagoške psihologije. Smisaono ušenje se posmatra kao povezivanje novog znanja sa pojmovima koji već postoje, znanje je stvaranje smisla i potiče iz aktivnosti osmišljavanja saznavaoca. Upotrebljivost novog pojma od njegove sposobnosti za asimilaciju sa starim pojmovima. Prema Novaku, znanje se zasniva na svom doprinosu konsenzusu sa društvom onih koji uče (kao u soc. Konstrukcionizmu) i na povećanoj slošenosti sistema znanja (kao u razvojnom konstruktivizmu).

6. Psihologija ličnih konstrukata je prva teorija ličnosti zasnovana na formalnom modelu ustrojstava ljudskog znanja. Keli smatra da nam se stvarnost ne prikazuje neposredno, već kroz konstrukte koji samo stvaramo i isprobavamo njihovu prediktivnu valjanost u odnosu na svet. Znanje je, dakle, anticipativna konstrukcija. Pravo pitanje za psihologe nije da li su naši konstrukti istiniti ili lašni već da li su korisne dimenzije pomoću kojih se mogu osmisliti alternativna viđenja kao i delanja do kojih ona dovode. Ovaj pravac se izdvaja kao prethodnica ostalim teorijama, podržan je velikim brojem istraživanja i literature, a

10

značajno je ojačan upotrebom mreže repertoara konstrukata koji objedinjuje potrebu za kvantifikacijom i fenomenološki pristup.Nemaju svi konstruktivistički pravci isti teorijski status. Dok su neki konstruisani u formalne teorijske sisteme (npr 4., 6.), drugi su manje razvijeni. Iako prihvataju zajedničku pretpostavku o prirodi znanja i epistemičkim vrednostima, njihova uzajamna kompaktibilnost u podređenim nivoima je problematična. Konstruktivistička metateorija nije potpuno jedinstvena celina, već rasplinuti skup teorija koje su raznolike, a ponekad čak i protivrečne. Teško je napraviti jasne kriterijume za razlikovanje tipova konstruktivizma. Mahoni razlikuje radikalni (poriče postojanje nezavisne stvarnosti, idealizam) i kritički (koji pripada realizmu) konstruktivizam. Botela upozorava da se ovde razlikuju epistemološke pretpostavke na osnovu ontološkog kriterijuma. Von Glazersfeld razlikuje trivijalni (nove ideje se zasnivaju na starim) i radikalni (možda realnost postoji, ali znanje ne odslikava tu stvarnost) konstruktivizam. Lindon se poziva na Poperovu podelu pomoću izvornih metafara i razlikuje 4 tipa:mehanicistički, formistički, organizmički i kontekstualistički. I ova podela je problematična. Pored navedenih, brojne kriterijume za razvrstavanje su predložili i brojni drugi autori. Može se steći utisak da se traga za najtačnijom, najistinitijom podelom, ali konstruktivisti ne traže „istinit“ odgovor na neko pitanje, već nastoje da vide kuda vode različiti načini postavljanja pitanja. Npr. Konstruktivizam ne reaguje na raspravu između determinizma i slobodne volje tako što se odlučuje za jednu alternativu, već tako što ispituje implikacije ove rasprave i pita se koliko ona ima smisla.

TAČKE OSLONCA KONSTRUKTIVISTIČKE METATEORIJE

Pošto konstruktivistička metateorija nije jasno ograničena i sadrži delimično protivrečne teorije, teško je dati definiciju konstruktivizma koja nije previše uopštena. Ipak u nizu definicija prisutan je stav koji konstruktivizam vezuje za znanje. Sledi jedna karakteristična i široko prihvaćena definicija koja je dovoljno specifična:Konstruktivizam je epistemološka pozicija kojom se naglašavaju lični i kolektivni procesi stvaranja smisla, kao i implikacije tih procesa za psihologiju. Ljudska bića se posmatraju kao aktivni stvaraoci konstrukcija koje se mogu porediti po tome sa koliko uspešnosti pomažu osobi da se prilagodi životnim izazovima. (Neimeyer&Stewart)Kada je reč o načelima konstruktivističke metateorije, postoje 4 tačke oslonca koje su dovoljno opsežne i informativne i koje dopuštaju mogućnost istovremenog postojanja različitih načela, u skladu sa idejama konstruktivizma. To su:1. Relativizam (suprotstavljen realizmu)a)istina je problematičan poja b) postoji mnoštvo različitih referentnih okvira c)proučavanje implikacija različitih perspektiva koje su proizvod ovih okvira, znanje je proizvod pretrage za smislom kaja se uvek preduzima iz neke perspektive2. Relacionizam(suprotstavljen esencijalizmu) a)ontološki primat odnosa nad unutrašnjom esencijom nezavisnom od procesa saznanja b)psihološka svojstva su proizvod delatnosti ljudi i njihovog odnosa sa drugima c)ta delatnost je potraga za smislom3. Participativizam(suprotstavljen objektivizmu) a)ljudi se ne mogu odvojiti iz slike koju posmatraju. Psihološki razvoj je autopojetski proces u kome se ne mogu povući granice između saznavaoca, saznatog i procesa saznanja b)kategorije nisu odraz postojećeg stanja već konstitutivni pogledi na svet c)svo saznanja je uvek posredovano d) kategorije pomoću kojih se svet saznaje su determinante ljudske delatnosti: opažanje i elanje su koimplikativni procesi4. Potencijalizam(suprotstavljen aktualizmu) a)naglasak je na procesima, a ne na strukturama b)pojmovi pomoću kojih se svet saznaje su proizvod delatnosti ljudi u određenim istorijskim okolnostima c)pojave se proučavaju u svom neprekidnom razvoju i promeni, one imaju istoričnost i proučavaju se dijahrono(i ontogenetski i filogenetski) d)različita viđenja uvek su u skladu sa različitim interesima, psihologija nije moralno indiferentna i politički nevina nauka.

11

RELATIVIZAM

Pitanje relativizma u nauci dugo nije razmatrano, niti mu se poklanjala posebna pažnja. Tek u drugoj polovini dvadesetog veka razni oblici konstruktivizma podstiču rasprave o relativizmu i bude shvatanja nauke iz „dogmatskog dremeža“ u kome se dugo nalazila prihvatanjem pozitivističkih ideala. Jedna od osnovnih kritika konstruktivizma je da zagovara „relativističku doktrinu“ koja je posmatrana kao deprimirajuća i solipsistička ili čak kao destruktivna i etički neprihvatljiva. Relativizam nije zasnovan na shvatanju da je sve moguće, niti je njegova primena u nauci nemoguća niti su njegove implikacije tako destruktivne.

DEFINICIJE RELATIVIZMA

Ne postoji jedna opšte prihvaćena definicija relativizma, već brojne, ponekad veoma različite definicije kao i brojna različita usmeranja i vrste relativističke doktrine. Najsažetije definicije se mogu naći u rečniku, Npr. Relativizam „predstavlja poricanje postojanja univerzalnih istina“ (Audi) Treba praviti razliku između ograničenog relativizma i radikalnijeg skepticizma. Jedna od fundamentalnih razlika je između relativizma i objektivizma. Begnol svoju definiciju zasniva na važnosti individualnih razlika između pojedinaca, ali i kultura. Najšire gledano, u relativističkom razmišljanju postoje dve glavne primese- skeptička i permisivna. Po skepticizmu, nijedna tačka gledišta nije privilegovana, nijedan opis nije istinit i nijedna procena vrednosti nije apsolutno valjana. Permisivnost je stav da su sve tačke gledišta podjednako privilegovane, svi opisi istiniti i sve procene vrednosti podjednako valjane. Ove pozicije se nekad nazivaju „maligni“ i „benigni“ relativizam i one jasno pokazuju koliko se vrste relativizma mogu među sobom suprotstavljati. Ipak, obe pozicije imaju zajedničkog „neprijatelja“, tj obe se bore protiv apsolutizma. Po Hareu i Krauzu najadekvatnija suprotnost relativizmu je apsolutizam i na osnovu podvrsta apsolutizma, moguće je razvrstati relativizam u različite pravce. Oni navode 3 vrste apsolutizma:Univerzalizam-postoje uverenja koja su opravdana u svim kontekstima, svakom vremenu i za sve osobe, postoje entiteti koji postoje za sve osobeObjektivizam-postoje uverenja i entiteti koja stoje nezavisno od tačke gledištaDoktrina utemeljenosti- postoji zajednički skup osnovnih iskaza kojim je moguće poslušiti se u svakom kontekstu, postoji skup osnovnih egzistencija iz koga su konstruisana ostala postojanjaNeki drugi autori relativizmu suprotstavljaju realizam, posebno konvergentni realizam. U svakom slučaju, iako na osnovu definicija možda nije jasna srž relativizma, možda je lakše shvatiti šta je relativizam na osnovu onoga šta nije- relativizam nije apsolutizam, ili neka od njegovih podvrsta.

POSTAVKE RELATIVIZMA

Svi argumenti koji govore u prilog relativizmu oslanjaju se na opservaciju da postoji jako mnogo jezika, mnogo teorija o svakoj pojavi, mnogo opisa o tome šta sve može da se oseća, vidi, dodirne kao i mnogo različitih procena koje se tiču moralnih i estetskih vrednosti. Na osnovu toga, pojave koje se posmatraju su relativne. Filozofska osnova relativizma može se predstaviti u 4 teze: Nije moguće obrazovati...nijedan univerzalni jezik adekvatan za ceo ljudski svet.nijednu sveobuhvatnu teoriju, univerzalno primenljivu u svakom kontekstu, u svakom trenutku.definitivni sistem deskriptivnih kategorija na osnovu kojih je moguće obuhvatiti sve prirodne i društvene fenomene.Univerzalne moralne ili estetske principe koji bi bili održivi u svim kulturama i u svim vremenskim epohama.Očigledno ovo su četiri negativne teze, ali samo ako mogu da se izraze u „moguće je“ tj. Pozitivnom obliku, postaju od interesa za filozofe. Zato relativisti brane ove teze filozofskim argumentima, a ne indukcijama iz empirije. Razni argumenti kojima su relativistički orijentisani filozofi branili ove teze mogu se podeliti u 4 najvažnije vrste ralativizma: semantički, epistemički, ontološki i moralni relativizam.

12

Semantički relativizam

Po semantičkom relativizmu, prevođenje na različite jezike je u načelu moguće, ali je uvek necelovito i podložno izmenama. Shvatanje koje je u zapadnoj kulturi bilo najduže uvreženo jezik doživljava kao sredstvo koje se najčešće koristi ya imenovanje predmeta koji vec postoje u svetu. Problem se javlja ako postoji oznaka i bez očiglednog predmeta kojim se oznakom imenuje. Dakle, ako značenje neke reči počiva na njenoj upotrebi, a te upotrebe su mnogobrojne i različite onda stav da reč predstavlja pravo ime nekog predmeta nije ispravan.Veliki doprinos preispitivanju klasičnog modela jezika dali su Bendžamin Vorf i antropološki lingvista Edvard Sapir hipotezom o jezičkoj relativnosti. Baveći se kulturom i jezikom indijanaca, oni tvrde da jezik nije sredstvo, već činilac koji određuje opažanje, pogled na svet, način mišljenja i ponašanja. Antropološke lingviste zanimao je odnos između jezika i kulture. Proučavanje jeyika se proširilo i na nelingvističke discipline, pre svega etnografija i psihologija. Tridesetih godina XX veka yainteresovali su se i filozofi semantičari (Karnap) i opšti semantičari (Kožbinski) koji su ukayali da jeyik čuva tragove „primitivne psihologije“ (Sunce se rađa) i otkriva subjektivizam (voda je topla). Glavni podstrek antroplolozima bila su izučavanja jezika indijanaca čije su se lingvističke strukture značajno razlikovale od indoevropskih. Npr. Ne razlikovanje vremena radnje u našem smislu već po trajanju (pleme Hopi) ili po tome da li je radnja prvi put izvršena ili ne (jezik Zapoteka). Vorf je uspešno proučavao jezik Acteka iz Meksika i plemena Hopi. On je smatrao da je čovekov idejni svet najtešnje poveyan sa jezičkom strukturom i da je svaki jezik podjednako savršen na svoj način. On je uobličio načelo jezičke relativnosti: „svi posmatrači nisu vođeni istom fizičkom evidencijom do iste slike sveta, ako njihove lingvističke osnove nisu slične, ili ne mogu biti usaglasene na neki drugi način“. Veliki Vorfov doprinos ogleda se u tome što je uvideo da jezik vrši uticaj na kulturu, a ne samo obratno. Jezik je tu da bi se stvorio svet. Filozof Vilard Kvajn, navodi niz argumenata u odbranu jezičkog relativizma. Po njemu, postoji suštinski jaz između značenja draži i onoga na šta bi ona trebalo da upućuje. Ovaj argument o neodređenosti prevoda deli predmet lingvistike na dve kategoriju. Jedna koja proučava intencionalnost ljudske misli i druga koja proučava ekstenzivno svojstvo zajedničkih opisa draži. Pošto jedno apriorno dato značenje u stvarima nije moguće utvrditi, relativistička teza o nemogućnosti obrazovanja univerzalnog jezika izgleda sasvim opravdana.

Epistemički relativizam

Prve relativističke ideje potiču od Protagore koji svojom čuvenom izrekom „Čovek je mera svih stvari“ ističe da je znanje ograničeno čulima i relativno u odnosu na saznavaoca. Po tradicionalnom shvatanju, znanje je opravdano istinito verovanje. Ipak, ista osoba u različitim okolnostima može imati različita uverenja o istoj stvari, kao što i dve različite osobe u istim okolnostima mogu imati različita uverenja opet o istoj stvari. Po tradicionalnom shvatanju, mi možemo razlikovati uverenja ovih osoba od onoga što zapravo jeste, ali čovek nikada ne može saznati šta jeste, tj. Znanje nikad ne može biti konačno i nepromenljivo. Različita uverenja ne mogu se uporediti, upravo zbog toga što ne postoji apsolutna mera, tj. Konačno i potpuno znanje. Pošto ni doktrina opravdanosti ni teorije istine nisu dale zadovoljavajući kriterijum opravdanog i istinitog verovanja, Karl Poper predstavlja ideju o „trećem svetu“. U njemu obitavaju idealni entiteti i istinite teorije i dokazi, ali ljudi mogu samo nagađati šta su zaista objekti iz trećeg sveta,a naše hipoteze o tim objektima se mogu opovrgnuti i odbaciti kao lažne, ali se ne mogu prihvatiti kao istinite, već kao jače ili slabije podržane dokazima. U nekim okolnostima, izvesno uverenje može da bude opravdana tvrdnja, a u drugima ne. Po Protagori, istina je relativna spram osobe koja tu tvrdnju ističe. U drugom slučaju istina tj. Opravdanost tvrdnje je ralativna spram standarda na osnovu kojih se ta tvrdnja ističe.Jedna podvarijanta epistemičkog relativizma je kulturni relativizam po kome je istina relativna spram društva i kulture tj. Sve znanje je socijalno konstruisano i ideološko. Pored kulturnog, postoji i kognitivni relativizam po kome je znanje uslovljeno „perceptivnom opremom“, kategorije zavise od kulture i epohe, a kriterijum dobijanja istinitih opisa stvarnosti ne postoji. Pol Fajerabend ističe metodološki relativizam u filozofiji nauke, a naglašavanje uloga „referentnih okvira“ u nauci tj. Paradigmi pripada Tomasu Kunu. Po njemu, promena paradigme menja i nauku, jer menja standarde prihvatljivosti rešenja nekog problema, teorije koje pripadaju različitim paradigmama ne mogu se upoređivati i pošto se posle promene paradigme menja i način opašanja sveta, svet koji se opaža pre promene paradigme različit je od onog posle te promene.

13

Tada se zajedno odvijaju dve promene-epistemološka i ontološka. Teorije iz različitih paradigmi tiču se različitih stvari tako da, pošto se menja sam predmet saznavanja, se same paradigme ne mogu porediti. Kunovo učenje je podloga uverenju da različiti okviri obuhvataju različite svetove.

Ontološki relativizam

Po ontološkom relativizmu, za ono što se kaže da postoji, može da se kaže da postoji samo u specifičnoj kulturi, jer ljudi misle da nešto postoji zavisno od pojmova koje poseduju i procedura istraživanja i proveravanja tih pojmova, a time ih oprema kultura kojoj pripadaju. Postojanje nekog entiteta je relativno spram različitih verzija stvarnosti. Ipak, različite verzije stvarnosti moraju imati domen zajedničkog značenja, jer bez njega one ne bi bile samerljive. Mi ne možemo tvrditi da nešto postoji za nas, ali ne i za druge ako nam je pristup njihovim verzijama stvarnosti potpuno nemoguć. Gudmanov argument glasi: „Samo ono što je dostupno, može da se računa kao stvarno.“ „Ono što je dostupno, relativno je spram različitih verzija.“ „Dakle, ono što je stvarno, relativno je spram različitih verzija.“ Po njemu, ne postoji pojam o svetu nezavistan od različitih verzija sveta i zajednički za sve njih. Za njega, postoji mogućnost ocenjivanja napredovanja ljudskog znanja, ali ne piređenjem sa nedostupnom istinom (naučni realizam), već se ispravnost izvesnih verzija sveta može procenjivati na osnovu uklapanja njihovih delova u odnosu na druge delove koji se pojavljuju u tim verzijama. Njegovo učenje potkopava ideju da ljudi nastanjuju samo jedan svet, odnosno samo jedan univerzum. U jednom srodnom učenju, o autopojezi, Umberto Maturana tvrdi da ljudi žive u „multiverzi“ tj. Mnoštvu nesamerljivih svetova. Jezik omogućava ljudima da na svoj način osmisle svoj život i tako stvore multiverzu. Sličan stav zauzima i Bruno Latur svojim odgovorom na pitanje osmišljeno kao zamka za ontološke relativiste- Da li su mikrobi postojali i pre nego što ih je Paster otkrio? Odgor glasi: Iskaz „Mikrobi su postojali i pre nego što ih je otkrio Paster“ može da bude istinit i da važi samo od onog trenutka kada je paster otkrio mikrobe, odnosno posle toga. Dakle, u jednoj kulturi mikrobi postoje, oduvek su i postojali, izazivači su bolesti koje se leče lekovima. U nekoj drugoj, oni ne postoje a bolesti su posledica opsednutosti raznim duhovima. Pitanje koja je verzija stvarnosti bolja, tj. čije implikacije imaju uspešnije rešenje pripada moralnom relativizmu.

Moralni relativizam

U različitim kulturama postoje različita shvatanja o tome šta je dobro i moralno kao i različiti zakoni koji počivaju na ovim pravilima. Moralni relativisti smatraju da ne postoji način da se ove razlike u shvatanjima usklade, jer ne postoje univerzalni moralni standardi. Sa druge strane, moralni apsolutisti smatraju da takva načela postoje i da svi ljudi, bez obzira na kulturu i epohu, trebaju da im se počine. Predstavnik takvog stava je Kant i njegovo učenje o kategoričkom imperativu. Ovo učenje počiva na principu univerzalnosti (moralni imperativ mora biti primenljiv na svakoga) i na načelu cilja (svaka osoba je cilj po sebi). Po relativistima, procena da li je neko ponašanje dobro ili zlo relativna je spram kulture u kojoj je takva razlika napravljena. Oni svoje tvrdnje potkrepljuju antropološkim i filozofskim argumentima. Antropološka istraživanja pokazuju da je u različitim epohama i društvima, skoro nemoguće naći neko delanje koje u jednoj od njih nije procenjeno kao dobro i ispravno, a u drugoj kao zlo i moralno neispravno. Moralni relativisti se zalažu za „načelo tolerancije“ po kome je moralni sistem svake pojedinacne kulture ispravan za tu kulturu. Najčešći filozofski argument u prilog moralnog relativizma je teza da su svi moralni sudovi „indeksikali“, pokazatelji pozicije osobe koja sud izriče. Osoba govornika postaje jedini legitimni sudija onoga što je za nju ispravno. Okolnosti svakog čoveka su jedinstvene, svaka osoba nastanjuje sopstveni moralni prostor koji se održava pomoću pregovaranja i kompromisa. Dakle, jedno nesumnjivo i univerzalno ynačenje indeksikalnih izraza nemoguće je utvrditi. Drugi filozofski argument navodi Harman, a tiče se pitanja časti. U proceni moralne ispravnosti moralni zahtevi se u klasnim društvima razlikuju za pripadnike različitih klasa. Npr. U zapadnoj evropi 19. veka muskarci i žene, sluge i gospodari, potpadali su pod različite moralne imperative, ali unutar jednog istog moralnog sistema, što je objašnjavano razlikama u unutrašnjoj prirodi osoba koje čine ove grupe. Osoba ne može da izabere svoj status već biva izabrana u status kojem pripada. Treći filozofski argument navode Hare i Krauz, a on se zasniva na postojanju različitih sistema moralne procene. Ilustracija ovog argumenta je pitanje Carstva zla. Npr crveni kmeri, treci rajh, carstvo Acteka, sovjetska boljševička imperija... Ono što izgleda ispravno i moralno opravdano u jednom poretku, može da se čini monstruoznim i moralno neprihvatljivim sa stanovišta drugog poretka.

14

IMPLIKACIJE RELATIVISTIČKOG SHVATANJA ZA NAUKU

Za mnoge društvene nauke se kaže da su multiparadigmatske jer ne postoji jedna teorijska škola pomoću koje se mogu opisati i objasniti svi problemi koji se bave individualnim i društvenim poretkom i poremećajima. Još uvek nijedna teorija ne može da pruži objašnjenje društvenih fenomena koje je u tolikoj meri istinito da ostale teorije možemo proglasiti lažnim. Roj stanje u psihologiji naziva teorijski pluralizam, i to simultani, svojstven nezrelim naukama, kada više teorija koegzistira u istom vremenskom periodu. Druga vrsta je sekvencijalni pluralizam, svojstven zrelim naukama, kada bolje i adekvatnije teorije u nizu smenjuju manje adekvatne. Postoje brojni pokušaji klasifikobanja teorija u psihologiji (najčešće teorija ličnosti), ali kriterijumi razvrstavanja su arbitrarni. Jedan od mogućih izlaza je meta-teorijska analiza problemau psihologiji. Medsen teorijsku psihologiju definiše kao granu u psihologiji koja predstavlja metanaučno proučavanje psiholoških teorija i teorijskih problema. Takođe potrebno je reći da nauka obuhvata tri dela: empirijsko istraživanje, teorijsko mišljenje i filozofsko mišljenje.Medsen ova tri dela nauke predstavlja „sistematološkom šemom“ čiji je prvi deo filozofsko mišljenje i naziva se metanivo. Tu se nalaze metateze tj. Filozofska shvatanja sveta (ontologija i aksiologija) i nauke (epistemologija i metodologija). Sledi hipotetički nivo sa hipotezama i modelima eksplanacije (teorijsko mišljenje). Treći nivo je nivo podataka (empirijska istraživanja). Po Medsenu nauka predstavlja društveno-kulturni sistem pojedinaca koji su uključeni u empirijsko istraživanje i teorijsko i filozofsko mišljenje. Meta-teze o svetu su najčešće samo implicitno ili delimično prisutne zbog duge dominacije logičkog pozitivizma u nauci. Najvažniji delovi pogleda na svet psihologa su shvatanje čoveka, odnos duše i tela i pitanje slobode volje. Postavlja se pitanje: Ako je moguće doći do jednog univerzalnog i objektivnog saznanja o jednom svetu koji svi nastanjujemo, zašto postoji takvo mnoštvo teorija i paradigmi u društvenim naukama? Problem je u tome što nauka do sada nije uspela da dođe do te apsolutne istine, koja bi eliminisala mnoštvo ostalih teorija i proglasila ih lažnim. Zbog toga, mnogi filozofi odustaju od načela apsolutizma i realizma u nauci. To odustajanje pojačano je pojavom teze o „pesimističkoj meta-indukciji“ (istorija nauke je istorija grešaka i zabluda koje se smenjuju) i „teze o pod-određenosti“ (postojanje različitih, jednako empirijski podržanih teorija).Najvažnija posledica relativizma je promena nekih fundamentalnih pretpostavki o shvatanju sveta i nauke. Prvo, stav naučnika da je svet moguće istinito reprezentovati i to pomoću brojeva mora se odbaciti, jer svet kakav jeste izmiče saznanju, a brojevi u društvenim naukama su krajnje neprecizno sredstvo, neosetljivo na kontekst i nijanse značenja. U domenu formalizacije, društvene nauke imaju još jedan problem a to je korišćenje dvovalentne logike za proveru hipoteza i teorijsko razmatranje tih provera u aletičkom diskursu (iskaz je ili tačan ili netačan). Relativistička shvatanja se oslanjaju na tezu da istinitost stava zavisi od konteksta. Kada kažemo „on ima edipov kompleks“ po tradicionalnom diskursu taj iskaz je ili tačan ili netačan, ali on može da bude istinit ili lažan samo u psihoanalitičkom diskursu, a u nekom drugom može biti nešto sasvim treće. Noviji logički sistemi koji dozvoljavaju treće stanje, nesvodivo na vrednosti istiniti ili lažno mnogo su više u skladu sa ovim shvatanjima. Jedna od posebno važnih imlikacija relativizma tiče se identiteta društvenih nauka, koje su od početka dvadesetog veka nastojale da se oslobode filozofskih spekulacija i da njihov predmet i metode istraživanja što više liče na prirodne nauke. Predmet proučavanja pedagogije i psihologije ne treba da bude ponašanje ljudi već značenje koje oni pridaju tom ponašanju i svetu u kom žive. Potrebno je istraživati mnoštvo svetova, razjasniti značenja od kojih su ti svetovi sačinjeni kao i posledice tih značenja.Primer sapostojanja velikog broja teorija je uvid u stanje psihologije ličnosti i psihoterapije. Iako nijedan referentni okvir nije opšte prihvaćen, svaki iz svog ugla osvetljava neke vidove ljudskog funkcionisanja i doprinosi raznovrsnosti terapijskih i vaspitnih tehnika. Uprkos brojnim i skupim neuspesima, ljudi nastoje da dosegnu jednu nepromenljivu i izvesnu istinu o sebi i svetu u kom žive, vođeni željom da ovladaju neprijatnim strepnjama o posledicama svog delanja i smanje nesigurnost u ispravnost svojih postupaka. Relativističku doktrinu treba posmatrati kao mogućnost svim ljudima da shvate da njihove pozicije i pogledi na svet predstavljaju samo jednu od mogućnosti. Druge perspektive nisu nužno zablude ili greške već bogatstvo i proizvod kreativnosti ljudskog uma.

RELACIONIZAM

15

Šta je odgovorno za ponašanje ljudi i njihove postupke? Doktrina esencijalizma iznosi stav da je u pitanju esencijalna, unutrašnja priroda čoveka koja se može otkriti. Alternativa je relacionizam koji predstavlja epistemološki stav o ontološkom primatu odnosa nad suštinom.

Svojstva stvari: unutrašnja suština ili odnosi

Doktrina esencijalizma pripada nauci čiji je cilj da opiše sištinu stvari, odnosno da uobliči teorije koje opisuju istinitu suštinsku prirodu stvari. Nasuprot tome, relacionisti nastoje da proučavaju entitete psihičkog života prvenstveno kao proishod odnosa između ljudi. Ova ontološka rasprava se razlikuje od sukoba između realista i relativista. Jedan od prvih pokušaja da se zasnuje relaciona paradigma je kapadokijska trijadologija, tj. Hrišćanska dogma iz IV veka nove ere koja kaže da Bog živi u troličnoj zajednici (Otac, Sin i Sveti Duh).Džon Mekmarej, škotski filozof, dao je veliki doprinos u razumevanju osobnosti, zasnovan na relacionsističkoj perspektivi. Umesto primata Dekartovog cogito, on uvodi primat jastva uobličenog kao delatnika i konstituisanog svojim odnosima sa drugima. On navodi primer odnosa majke i bebe, kao osnovnog oblika ljudskog postojanja. Smatra da se beba rađa kao osoba, a ne kao životinja, jer poseduje impuls za komuniciranjem. Za Mekmareja, drugi ljudi postoje da bi nas konstituisali i održali u uzajamnim relacijama, kao i da bi sami bili za uzvrat konstituisani i održani kao osobe. Uticaj Mekmarejevih relacionističkih shvatanja osobnosti izrazito prožima Kelijevo definisanja osobe: „...osoba se posmatra kao presek mnogih dimenzija ličnih konstrukata... osoba, konstruisana od nekoga kao što smo mi sami, predstavlja jedinstvenu kombinaciju dvopolnih kategorijskih interpretacija.“ Kelijeva osoba ne predstavlja unutrašnju esenciju, već se smešta u prostor između sebe i drugih, u domen uzajamnih odnosa. Moja osoba ne postoji kao esencija neke osobe unutar mog tela ako „tamo napolju“ ne postoji opazilac koji će ponuditi njegov sistem konstrukata da bi konstituisao moju ličnost. Za konstruisanje sopstvenog načina bivstvovanja kao osobe, nama su druge osobe potrebne isto koliko smo potrebni sami sebi. Sistem ličnih konstrukata, koji u Kelijevoj teoriji predstavlja ličnost svake osobe, nije „u glavi“ već „između“ ljudi.

Implikacije esencijalizma u psihologiji

U dugom periodu među psiholozima je vladao koinsenzus da je ličnost nalazi „unutar“ osobe. Tako je dugo vremena osnovna jedinica za proučavanje ličnosti bila „crta“ (predstavnik Olport). To je esencijalističko shvatanje ličnosti. Konstruktivisti se ne slažu sa takvim određenjem osobe , i smatraju da se ličnost ne može izdvojiti iz svog prirodnog okruženja-mreže odnosa sa ljudima. Konstruktivisti smatraju da mi razvijamo našu sliku o sebi konstrujišući tuđe konstrukcije nas samih (neophodna su nam viđenja drugih ljudi da bi smo shavtili sebe). Pristup crtista je monadički i esencijalistički jer je crta ličnosti osnovna jedinica njenog opisa. Kombinacija crta određuje ponašanje jedne osobe, posedovanje te unutrašnje esencije je dovoljno da se obrazlođi to ponašanje. Tako ljudi shvaćeni u okviru teorije crta su stalno viđeni na isti način (šarlatan je uvek šarlatan ) Slabost ove teorije je što ne uzima dovoljno u obzir nepostojanost ponašanja. Teoretičari crta izvode zaključke na osnovu testova a tu je ponašanje ograničeno samo na test-situaciju.Drugo ekstremno shvatanje je da ličnost biva poistovećena sa društvenom ulogom jedinke.Ponašanje je u najvećoj meri određeno okolnostima i položajem u društvu. Ovo je teorija uloga. Teorija uloga je takođe esencijalistička jer govori da je nešto van sposobnosti refleksije ljudi odgovorno za njihovo ponašanje (društvo).

Relaciona alternativa

Esencijalistički pogled na ljudsku prirodu pokušava da objasni ponašanje ljudi u najraznovrsnijim situacijama na osnovu pozivanja fiziološki utemeljene dispozicije da se reaguje. Relacionistička alternativa suprotstavlja se ovom shvatanju naglašavajući da dispozicije da se reaguje nisu esencije koje determinišu odnose. Umesto toga, crte ličnosti se posmatraju kao konstrukti proizvedeni u odnosima između ljudi, u procesu posredovanom uticajem društva i kulture. Jednostavno rečeno, ljudske jedinke se konstituišu kao osobe u mreži ljudskih odnosa.Novo shvatanje fragmentacije

16

Keli, najpre prihvata determinizam u ponašanju u onoj meri u kojoj su podređena ponašanja determinisana nadređenom sržnom strukturom sistema konstrukata svakog čoveka (čovek je determninisan sopstvenim načelima).Posle njega, Mer predlaže shvatanje po kome ljudi kao osobe nisu jedinice, već zajednice. Ova metafora istovremeno dozvoljava nošenje različitih društvenih maski i uloga koje međusobno mogu da budu neusaglašenje, a da u isto vreme sačuvaju postojanje sržne strukture. I u ovom i u Kelijevom shvatanju još uvek postoji neka vrsta bazične razdvojenosti osobe na njene spoljašnje i unutrašnje aspekte, ali se ponašanje posmatra kao konstrukcija ličnosti.Stvarnost postoji-ali kao znanje o akcijama delatnikaMi konstruišemo naše verzije događaja i onda na njih uzvraćamo kao da su „stvarne“. Zbog toga predmet bavljenja čitave konstruktivističke metateorije jesu naše anticipacije, a ne materijalni objekti koji postoje nezavisno od našeg čulnog iskustva. Sve ovo znači da u konstruktivizumu nema poricanja stvarnosti niti preispitivanja postojanja sveta. Samo ne postoji privilegovana epistemološka pozicija sa koje možemo saznati kako događaji stvarn izgledaju. Ali istovremeno ne znači da je ljudsko znanje sadržano unutar granica individualne svesti. Zato se konstruktivizam ne sme izjednačiti sa solipsizmom (jedino se može spoznati sopstvena svest). Većina psihologa složiće se sa tezom da je nezaobilazan izvor podataka o ličnosti ponašanje. Ali ne postoji saglasnost oko toga šta sve spada u ponašanje. Po konstruktivistima ponašanje se shvata kao nezavisna promenljiva, kao sredstvo za proveravanje uverenja,stavova ,očekivanja,tj. hipoteza i teorija. Tako se posmatranje ponašanja ispitanika ni malo ne razlikuje od posmatranja ponašanja koje sprovode naučnici. Posledica ovakvo stava je izjednačavanje laičkog statusa ispitanika sa naučnikom kao ekspertom. Predmet posmatranja-ponašanje, tako nije nutralan fenomen već postaje zavistan od značenja koje mu pridaju. Tako se u konstruktivizmu napušta istraživanje zasnovano na teorijski neutralnim, „čistim“ empirijskim podacima.Odnosi kao izvor ličnostiKada kažemo nešto o nekoj osobi mi govorimo ustvari o svom odnosu sa njom. Ljudskim naporima da saznaju suštinu stvari uvek će prethoditi njihovi odnosi prema tome što pokušavaju da saznaju. Relacionistička perspektiva, na kojoj se temelji konstruktivizam naglašava epistemološku nemogućnost saznavanja stvarne ili „istinite“ suštine stavri, zbog toga što je „suština“ nešto što se gradi u odnosima. Ono što ja govorim o drugima otkriva nešto omeni, a moje jastvo ne bi moglo da bude izgrađeno bez mog odnosa prema jastvu druge osobe. Tako po konstruktivistima misli nisu jednostavno pretvorene u reči već reči vode poreklo od odnosa između osoba. Ovi odnosi postoje između ljudi , i oni su odgovorni za njihovo stvaranje, izbor,napuštanje ili pretvaranje u nešto drugo.Primat domena među sobomKonstruktivizam raskida sa esencijalističkim shvatanjem ličnosti. Čovečnost ne predstavlja neku unutrašnju datost koja će se kod svakog pojedinca ispoljiti bez obzira na uslove života. Čovečnost je potencial koji se zarađuje ulaskom u društveni poredak.

PARTICIPATIVIZAM

Participativizam označava epistemološku doktrinu koja zagovara stav da ljudi ne mogu izdvojiti sebe iz slike koju posmatraju, već uvek čine njen sastavni i neodvojiv deo. Za razliku odobjektivizma, participativizam kaže da je ono što ljudi mogu da saznaju o svetu uvek ograničeno njohovim načinom postojanja i strategijama saznavanja. Granice u domenu saznanja ne postoje kao posebna svojstva objekta, već nastaju samim činom saznavanja.

Granice; svojstva objekta ili tvorevine uma

Jedno od najuticajnijih shvatanja o prirodi stvarnosti jeste naučni realizam. On tvrdi da objekti naučnog znanja postoje nezavisno od svake delatnosti naučnika. Ali ovakvo mišljenje nije oduvek prevladavalo u mišljenju o prirodi sveta.Drevni istok i srednji vek spram moderne naukePo shvatanju istočnjačkih mistika razdvajanje prirode na zasebne objekte nije stvarno svojstvo sveta niti prirodno stanje stvari. Svi objekti imaju fluidni i promeljiv karakter.

17

U srednjem veku sukobi zmeđu mislilaca Aureolija i Riminija. Aureolije kaže da odnos nije nešto što počiva u jednom subjektu koji se postavlja prema drugom, već je tonešto što postoji između dva subjekta. Odnos je potencija koja ne može da postoji van delatnosti uma. Rimini tvrdi da delatnost uma ne može da se shvati kao čin ustanovljavanja granica između stvari, već kao čin što vernijeg oslikavanja postojećeg poretka i granica između postojećih stvari-mislili ljudi ili ne. U vremenu koje je dolazilo uobličio se nov način posmatranja sveta, koji je pre svega bio objektivan. Znanje postaje dehumanizovano.U proteklih nekliko vekova uobličilo se shvatanje nauke kao jedinog legitimnog procesa kojim se može doći do verodostojnog znanja , suštinski različito od onoga koje se moglo naći u istočnoj i srednjovekovnoj filozofiji. Tako je naučni realizam omogućava brz razvoj nauke i novih saznanja.Subatomska fizika naspram modernog shvatanja naukeAjnštajnov misoni eksperiment sa subatomskim česticama prodrmao je iz temelja svet nauke (O detaljima videti u knjizi). Problem koji se razmatra u ovom eksperimentu nastaje u objašnjenju,jer osovine na osnovu kojih se utvrđuje smer spina u prostoru postoje samo kao mogućnosti koje na licu mesta određuje eksperimentator. Postavlja se pitanje: kako elektron može da zna za koji smer se opredelio eksperimentator? Da bi se došlo do objašnjenja treba rešiti paradoks koji dovodi u pitanje dva osnovna načela zapadne misli: jedno rešenje podrazumeva odustajanje od ideje zakonite ustrojenosti vasione a drugo zahteva odustajanje od eksperimentalne podeljenosti sveta. Ovo kazuje i Belova teorema u fizici koja govori da je svemir u svojoj osnovi nedeljiv. Do znači da je svemir na neki volšeban način povezan i zavisan od umovanja ljudi.Preispitivanje granica u raznovrsnim domenimaOtkud granice u svetu onda? Participativizam ne podrazumeva ni shvatanje da ima ni da nema granica. Po ovom shvatanju granice ne postoje kao inherentna svojstva sveta, već kao proishod delatnosti uma. Takođe, jednom utvrđene granice moraju se iznova preispitivati. Tako je počelo preispitivanje granica između: činjenice i frakcije, teorije i empirije, analitičkih i sintetičkih sudova, prirode i kulture, pola i roda, normalnog i devijantnog, moralnog i nemoralnog, ličnog i društvenog, individualnog i kolektivnog, mišljenjai osećanja, lokalnog i globalnog, živog i neživog...Sve u svemu izgleda da postoji dovoljno uverljivih nalaza koji potkrepljuju ideju da granice nisu imanentna svojstva objekta , već proishod delatnosti uma. Svet postoji na jedan povezan, neodvojiv način , a granice u njemu predstavljaju artefakt saznanja. Tako participativizam govori o znanju kao konstrukciji, kreativnom procesu u kome se stvari činom saznanja konstituišu.

Participativistički pristup saznanju i konstituisanje saznajnih kategorija

Da bi nešto moglo da bude opaženo mora da postoji specifična teorija koja pruža principe selekcije i klasifikacije relevantnih stimulusa iz sredine. Borhesov primer klasifikacije ( smešna podela životinja, balzamovane, basnoslovne, pse lutalice...) rečito odslikava suštinu participativističkog pristupa saznavanju. Taksonomije kojima se koristimo pre svega su skup „neprirodnih“ i „rafiniranih“ priča o tome kako opažamo druga živa bića- ali ne i „prirodne“ istine o tome šta je objektivni odraz poretka živih bića. Granice između vrsta su rasplinute, nejasne i kontigentne. Opservacija je takođe nužno selektivna.

Deskripcija i preskripcija: dihotomija ili kontinuitet

Za domen empirijskog, u koga spada i psihologija, karakteristični su deskriptivni , „jeste“ iskazi, kojima se opisuju činjenice i koji su opservacioni, a posteriori iskazi. S druge strane, u domenu filozofskog nalaze se preskriptini „treba“ iskazi, kojima se opisuju norme, i koji su teorijski, analitički nužni , a priori iskazi. Keli je jedan od prvih psihologa koji je ukazao na diskonuitet u tradicionalnoj filozofiji pa i psihologiji koji postoji između epistemologije, koja se bavi saznanjem, i aksiologije koja se bavi vrednostima. Ovaj diskonuitet najviše potvrđuje slaganje većine filozofa oko toga da se ono što „treba“ (preskriptivno) ne može izvesti iz onog što „jeste“ (deskriptivno). Klasično shvatanje filozofije podrazumeva da se ne mogu poistovetiti kategorije, (konstrukti u filozofskom smislu) činjenica i vrednovanja. Tako se može reći da je njihov odnos zasnovan na diskontinuitetu. Način na koji je Keli definisao konstrukt u svojoj teoriji odstupa od izloženog shvatanja o diskonuitetu kategorija, činjenica i vrednovanja. Teorija ličnih konstrukata , kao i ceo konstruktivizam, podrazumeva saznajnu aktivnost koja je kontinuirana u celom svom opsegu,od

18

osnovnih kategorizacija do moralnih evaluacija. Zato „treba“ treba da se posmatra kao način da se razume „jeste“. Saznanje činjenice može da predstavlja čin vrednovanja.

Reflektovanje spram konstitutivnosti

Večina psihologa još uvek veruje da kategorije predstavljaju prirodne podele koje postoje između objektivnih karakteristika sveta nezavisno od naučnog saznanja. „Prirodnost“ pojava tako predstavlja jemstvo za njihovu neutralnost i objektivnost. Da bi se ovo gledište preispitalo moramo znati da psiholozi u svojim opisima koriste reči , koje su „diskurzivne kategorije“ a ne stvari po sebi. Tako odnos između verbalnih oznaka i mentalnih prestava nije puka reprezentacija već postaje bar delom konstrukcija. Jedan od najvažnijih istrumenata za ispitivanje pojava u psihologiji je jezik. Jezik, međutim nije neutralni medijum već je njegova uloga presudna za konstituisanje pojave koja se istražuje. Postojanje sveta, na neki način, određeno je jezikom.Prirodna podela ili artefaktaNajveći broj istraživanja sprovodi se u okviru već postojećih kategorija, koje su ljudi tokom vekova konstruisali i koje vremenom počinju da se doživljavaju kao inherentna svostva sveta. Tradicionalno nastojanje da otkrijemo nešto što postoji skriveno od naših pogleda i nezavisno od njih, zamenjuje se shvatanjem da treba „prevazići očigledno“. Povodom problema porekla kategorija , filozof Peper predlaže metod analize poznat kao „Metod izvornih metafora“. Kada je neka osoba sučena sa nekim događajem za koji nema već spremnu kategoriju dolazi do prepoznavanja sličnosti sa nekom već postojećom kategorijom i delimična sličnost izražava se metaforom. Ukoliko je ova metafora primenjenja od strane nekog naučnika ili filozofa ona postaje osnova za nov pogled na svet. Peper svodi ove metafore na šest klasa: 1. animizam, 2. misticizam, 3. formizam, 4. mehanicizam, 5. kontekstualizam, 6. organicizam. Ovaj okvir dalje ograničava vrstu filozofskih i naučnih obrazaca koji se primenjuju u istraživanju.Još jedno tumačenje o podeli kategorija dolazi od sociologa Bergera i Lukmana. Oni smatraju da ljudi stvaraju i održavaju sve pojave kroz društvenu praksu. Za to su odgovorna tri osnovna procesa: eksternalizacija, objektivizacija i internalizacija. Ljudi eksternalizuju kad gledaju na svoj svet, stvarajući pri tom veštački proizvod (artefakt) ili vršeći praksu. Tako se ideja objektivizuje. Buduće generacije pošto se rađaju u svetu gde ova ideja već postoji oni je internalizuju kao deo svog razumevanja života. Tako Berger i Lukman pokazuju da kategorije kojima se svet predstavlja stvaraju se činom društvene i jezičke prakse ljudi koji ih istovremeno opažaju kao nešto što poseduje unutrašnja „inherentna“ svojstva koja su nepromeljiva i prisutna bez obzira šta ljudi o njima mislili.Jednostavno rečeno, izgleda da nema sirovih podataka u nauci. Šta god da se u nauci istražuje, ono je već klasifikovano na neki način.Participativizam u konstruisanju psiholoških kategorijaSaznavanje ljudske prirode , a i cela psihološka praksa nisu samo reflektujuća već i konstitutivna aktivnost. Zato se mođe reći da je konstruktivističko shvatanje znanja pre svega preskriptivno. Psihološke kategorije u isto vreme omogućavaju i ograničavaju predviđanje jer su s jedne strane unapred date a s druge strane ipsativne (?). Konstruktivisti smatraju da su psiholočke kategorije s jedne strane izvedene iz istorijskih i zdravorazumskih pogleda na svet, ali da su drugim delom nastale kao proishod naučne prakse. Psihološke kategorije su pre svega proishod odnosa između osoba u društvenoj praksi,tj nešto što ljudi proizvode a ne otkrivaju. Psihološke kategorije su proizvod psihologije. Kategorije takođe nije moguće posmatrati odvojeno od pitanja moći. One poseduju i političku dimenziju zbog toga što nisu čisto deskriptivne već imaju i normativnu funkciju.

19

Participativna epistemologija

Konstruktivisti nastoje da proučavaju subjektivne utiske , ali ne kao izvor greške u saznavanju već kao proizvod referentnog okvira kojim je saznavanje uvek posredovano. Čovek je neodvojiv deo slike koju posmatra, a znanje zato nije proces reflektovanja već konstitutivni proces. Ovakav način shvatanja , karakterističan za konstruktivistički pristup, Varela naziva „participativnom epistemologijom“Participativizam kao prekretnica u razumevanju znanjaPretpostavke preovlađujućeg sistema verovanja mogu da imaju veći učinak na objašnjenje događaja u svetu nego „objektivne“ činjenice. Zbog toga je važno razumevanje evolutivne prirode ljudskih ideja da bi se osvetlio kontekst u kome se odigrao konstruktivističk preokret.Prvi period, oko VI v.pne. izrastao je iz mističkog i mitskog verovanja u natprirodne sile i naziva se dobom „prementacije“. Ovaj period razvija se u pravcu religije (Budizam, Hrišćanstvo..) i u pravcu racionalne filozofije koja naglašava ulogu razuma. Ovaj period obeležen je ontološkim premisama dualizma,idealizma i realizma,ljudi povlače razlike između fizičkog i duhovnog, tela i uma...Drugi period predstavlja „moderno mišljenje“ , koga su obeležile ideje renesanse i posvećenosti. Ideju o znanju pretpostavljale su objektivne činjenice, nezavisne od sazanvaoca. Treći period donosi XX vek i „postmoderno mišljenje“ . Ljudi shvataju da se napredak ne može ostvariti beskonačnim prikupljanjem empirijskih činjenica u okviru ustaljenog pogleda na svet. Javljaju se ideje relativiteta i neapsolutnoj priirodi opažanja, javljaju se izazovi i kritike preovlađujućih verovanja u postojanje jedne apsolutne istine (Poper i Kun). Konstruktivistički pristup, zajedno sa participativističkim shvatanjem, karakterističan je za najnoviji period verovanja u prirodi znanja. Javlja se mišljenje da je proces saznanja kolektivan, a ne individualan, induktivan a ne kvantitativan. Naglasak se sad stavlja na kontekst i relativnu prirodu stvarnosti i predlaže shvatanje po kome se priroda stvari ne otkriva , već izumljuje u uzajamnim odnosima između ljudi, odnosno kokonstruiše.Participativna epistemologija podrazumeva opazioca koji je deo slike koju posmatra.

POTENCIJALIZAM

Za konstruktiviste je neprihvatljiva ideja o postojanju jednog, apsolutno istinitog načina gledanja stvari, kao i ideja o otkrivanju jedne, već postojeće suštine od koje je svet načinjen. Konstruktivizam ističe nemogućnost stvaranja objektivističkog zahteva da se u procesu saznavanja domen saznavaoca eliminiše sa slike. Tako, treba izbeći još jednu epistemološku zabludu- da se svet može jedno za svagda saznati. Dosadašnja traganja za čovekovom prirodom oslanjala su se na strategiju „aktualizma“ kojim se isticala ne samo aktivna priroda čoveka nego isaznajna strategija da je znanje o njegovoj prirodi datost. Zato „aktualizmu“ konstruktivisti suprotstavljaju doktrinu „potencijalizma“ koji zagovara proučavanje dinamičkih interakcija i procesa koji se neprestano odvijaju i sačinjavaju čoveka. Zato konstruktivisti naglašavaju da je čoveka neophodno proučavati u neprekidnom razvoju, nastajanju i promeni.

Iskazivanje osećaja subjektiviteta: ličnost i srodni pojmovi

„Ličnost“, „samstvo“ i „identitet“ kao i drugi srodni pojmovi pomoću kojih se iskazuje subjektivitet, spadaju u grupu onih psiholoških pojava koje se ne mogu neposredno posmatrati, već se o njim amože samo posredno zaključivati u referentnom okviru neke teorije. Poreklo i razvoj našeg izraza ličnost teško je pratiti kroz vekove. Izgleda da je ovaj izraz relativno novijeg datuma, jer se ne javlja u staroj srpskoj književnosti. Ličnost je u početku označavala utisak koji neko čini na druge, ulogu koju igra i položaj koji ima u društvu, a potom se polako preobražavala u današnje značenje. Za tradicionalni pristup u psihologiji najvažnije je sledeće značenje ličnosti:osoba, ljudsko biće kao individua; kao sveukupnost specifičnih osobina po kojima se razlikuje od ostalih ljudi. Ličnost ipak uključuje i opšte i individualne karakteristike Ovako shvaćena osoba predstavlja jedinicu u sistemu društvenih odnosa. Stoga se može zaključiti da je ličnost prvenstveno društveni a ne psihološki pojam.

20

Da bi osoba mogla da se definiše pojmovno, neophodno je naglasiti one uslove koji moraju biti ispunjeni da bi se neka jedinka mogla nazvati osobom. Te odlike su1. Otelotvorenje (osobe poseduju mentalne i telesne karakteristike)2. Racionalno biće3. Intencionalnost (osoba može da planira svoje aktivnosti)4.Agens (osoba mora da vrši izbore koji moraju da se uklope u planirane aktivnosti.5. Društvena uloženost (osoba mora biti tretirana u kontekstu između drugih ljudi)6. Mogućnost uzvraćanja osobnog stava (tretirai i druge kao osobe)7. Sposobnost komunikacije8. Refleksivnost (osoba misli o sebi kao osobi)9. MoralnostNeophodno je napraviti razliku između ličnosti i karaktera. Karakter je samo deo ličnosti koji se poistovećuje sa elementom volje, sa čovekovim moralnim likom i vladanjem. To je moralna procena jedne osobe. „Karakter je evaluirana ličnost, a ličnost je devaluirani karakter“ (Adler)Neophodno je razlučiti i odnos između ličnosti i temperamenta. Temperament je ona dispozicija koja ostaje nepromenjena od rođenja do smrti. Nekada, a i danas podrazumeva konstituciju duha koja zavisi od fizičke konstitucije.Mora se razgraničiti i pojam „tip“ od ličnosti. Tip predstavlja odliku ili niz odlika koje se zajedno javljaju i izdvajaju u posebne kategoriju koja je odvojena od drugih kategorija. (Hipokritova podela na 4 tipa, Jungova podela). Smeštanjem osobe u tip gubi se njena unutrašnja jedinstvena struktura i organizacija. Tipovi se ne nalaze u ljudima već su to biosocijalne kategorije posmatrača.Razlika između ličnosti i uloge. Uloga se odnosi na anticipativna i normativna očekivanja u ponašanju neke osobe koja zauzima neko mesto u društvenoj interakciji. Ponašanje osobe će se puno razlikovati u zavisnosti od društvene uloge u kojoj se nalazi. Vremenom, jedna klasa elemenata koja se tiče pre svega nečijeg odnosa prema drugima počinje da se izdvaja kao posebna i izuzetno važna. Za označavanje te klase koristi se izraz „identitet“. Identitet opisuje nečije mesto u grupi, njime se utvrđuje šta je i gde je neka osoba u društvenom sistemu. Identitet predtavlja odgovor na pitanje „ko sam ja?“ i on se dobija na osnovu realistične procene sebe i svoje prošlosti. Posebno važan period za razvijanje identiteta je period adolescencije. Definišući kriterijumi identiteta su a) kontinuitet, koji se tiče osećaja postojanosti i jedinstva u vremenu i b) diferencijacija, elementi na osnovu kojih nas je moguće razlikovati od drugih. Nije lako napraviti razliku između ličnog i društvenog identiteta. Društveni identitet je toliko zapleten u mrežu pripadnosti neke osobe različitim grupama da se Ja teško može razlikovati od Mi. Vremenom ispitivanje ličnosti postalo je poistovećeno sa psihometrijskim istraživanjima ovog pojma. Kao jedna od novih praksa javilo se merenje inteligencije ličnosti. Tri su karakteristike ovog merenja: 1. Oslanjanje na „aditivni“ model ljudsek lišnosti 2. Poistovećenje verblanih opisa i psihološke stvranosti 3. Odbacivanje svih onih stavki u testu koje mere promenu a ne samo postojanost. Svaka razlika izmeću ispitanika opisivala se samo kvantativno a ne kvalitativno. Konvencionalni verbalni opisi i zdravorazumske kategorije tumačene su kao nešto što je analogno prirodnom naučnom merenju. Postojala je tendencija da se povuće oštra granica između onoga što predstavlja ličnost, što je postojano i trajno i onoga što se menja u zavisnosti od situacija.. Tako postaje sve manje sigurno da je ličnost ono što je, zahvaljujući istraživanjima, do sada otkriveno u ljudskoj prirodi. Treba istaći da je ličnost ono što se o ljudima saznalo vršenjem određene naučne prakse . Zato izgleda sasvim primereno reći da dalje analize u pojedinačnim intelektualno izolovanim disciplinama treba zameniti jednom opsežnom sintezom antropoloških nauka. Kraj.

21

OD PSIHOLOGIJE LIČNOSTI KA PSIHOLOGIJI OSOBA

Konstruktivisti su zauzeli stav o raznovrsnim mogućnostima iskazivanja ljudskog bića. Nastojali su da preispitaju postavke koje su se uzimale zdravo za gotovo kao što su one da licnost i srodni pojmovi predstavljaju entitete unutrašnjeg psihičkog života i da ovi entiteti moraju da se odnose na nešto što stvarno postoji jer bi inače predstavljali lažne teorije i pogrešan način mišljenja o čoveku. Ličnost je predstavljana kao “integumentisan” entitet, u skladu sa Olportovim shvatanjem, a termini “ličnost” i “osoba” su smatrani sinonimima. Filozofska istraživanja pojma osoba su pokazala da taj pojam ne može označavati integumentisan entitet, sadržan u privatnom domenu psiholoških procesa već nešto što počiva u javnom domenu društvenog prostora između ljudi. Ovaj pojam počeo je sve više da konkuriše pojmu ličnost. Ovakva istraživanja dovela su do toga da se ličnost i srodni pojmovi (karakter, samstvo, identitet) počnu posmatrati ne vise kao entiteti unutrašnjeg psihološkog života već na nov način koji za preduslov osećaja subjektivnosti podrazumeva odnose između ljudi.

Kartezijanska podloga shvatanja licnosti

Tradicionalnom shvatanju ličnosti prethodila su razna filozovska gledišta od kojih su dva bitna: shvatanja R. Dekarta i G. V. Lajbnica.

Dekart razlikuje misleću (res cogitans) i protežnu (res extensa) supstancu. Prva je zadužena za objašnjenje delatnosti uma i ona meže postojati čak i ako tela prestanu da postoje. Težište razumskih procesa smešteno je u pinealnu žlezdu tj. hipofizu. Sa ove pozicije ljudska svest je povezana sa svetom, odnosno postoje mehanicki kauzalni odnosi misleće i protežne tvari. Jedna od najvažnijih posledica kartezijanskog stava po shvatanje licnosti je radikalni individualizam prisutan u većini poznatih teorija.

Lajbnic sve individue posmatra kao primarnu stvarnost a odnose među njima kao sekundarne fenomene. Monada je odvojena od ostalih monada, doživljava svet iz svoje perspektive različite od ostalih i tako postaje svet za sebe.

Ključ za raskidanje sa kartezijanskom prošlošću u shvatanju licnosti sadržan je u promeni mesta obitavanja licnosti. Ona se smešta u prostor između velikog broja ljudi i određena je odnosima koji postoje među njima.

Ovakav stav je doveo do značajnog pomeranja u psihološkim istraživanjima. Konstruktivisti su svoja traganja zasnivali na uverenju da je psihologija prevashodno društvena nauka jer su odnosi koji se posmatraju kao formativni domen ljudske licnosti društveni odnosi.

Ličnost, jastvo i identitet pod lupom konstruktivista

Raskid sa Dekartovim ucenjem je polazna pozicija Hareove diskurzivne psihologije koju on naziva i drugom kognitivnom revolucijom. Osnovni principi:1. Mnoge psihološke fenomene treba tumaciti kao svojstva ili karakteristike diskursa koji može da bude

javan ili privatan2. Pojedinačna i privatna upotreba simboličkih sistema, koji prema ovom pristupu konstituišu mišljenje,

izvedena je iz diskurzivnih procesa između osoba3. Proizvodnja psiholoških pojava zavisi od veština aktera, njihovog relativnog moralnog položaja u

zajednici kao i priča koje se odvijaju.Hare i Gilit su izmestili mesto dešavanja psiholoških pojava u prostor uzajamnih odnosa ljudi, koji

nazivaju poredak ljudi i shvataju ga u hegelovskoj tradiciji moralnog i društvenog prostora, bez poricanja važnosti privatnog iskustva. Mentalni procesi kod ljudi su pre svega sačinjeni od izvesnih manuelnih i diskurzivnih veština i sposobnosti koje ljudi vrše, pri čemu su diskurzivne za psihologiju mnogo važnije. Od njih se posebno izdvaja veština ovladavanja indeksičnim zamenicama koja je važna za razvoj osećaja sopstvenog identiteta. Hare smatra da struktura jezika determiniše vrste uverenja o osobnosti koju ljudi stiču. Postojanje reči “Ja” učvršćuje uverenje da su ljudi autonomni pojedinci predstavljeni koherentnim, ujedinjenim jastvom jer ljudi smatraju da ako postoje reči Ja i meni, i reči jastvo, ličnost, ego, um itd. postoji i specifična suština koju one označavaju. Ovakvo razmišljanje je omogućeno gramatičkim formama koje se odnose na pravila sklapanja rečenica i neizgovorena i neartikulisana pravila koja ljudi slede kada obrazlažu sebe i svoja delovanja. Umesto ovakvog razmišljanja, Hare čoveka posmatra kao agensno biće koje nastoji

22

da rečima predstavi sebe na način koji je prihvatljiv u odnosu na moralna pravila kulture kojoj pripada i na gore navedene reči gleda kao na sredstva u razgovoru koja nam omogućavaju da izvodimo delatnosti u moralnom svemiru u kome se nalazimo. On naglašava performativnu ulogu jezika. Proces razvoja se, dakle, ovde shvata, ne kao transformacije unutrašnjih struktura, već kao postupno sticanje veština obrazlaganja. Ova sposobnost se, bar delimično, razvija kroz socijalne interakcije između dece i osoba koje ih odgajaju jer deca strukturišu sopstvena iskustva na nacin na koji im odrasli kroz govor to sugerišu. Stoga za Harea postoje samo dva domena ličnosti: domen fiziologija i lingvistička praksa. Lingvistička praksa konstituiše fenomen ljudskog života u najvećij meri jer čak i pokazivanje nekih veština, koje su tesno vezane za fiziologiju, podrazumeva izvođenje koje je u skladu sa istorijom i kulturom neke zajednice.

Sve ovo ne znači da Hare isključuje JASTVO kao psihološku pojavu već da poriče da jastvo može postojati kao esencija prisutna pre usvajanja jezika koja prouzrokuje i određuje naše iskustvo. Priroda jastva, odnosno nacin strukturisanja koji ljudi usvajaju je specifičan za određenu kulturu i njene jezičke osobenosti. Posao psihologije je ovde pre svega u osvetljavanju uloge koju gramatika ima u proizvodnji jastva. Čovek se posmatra kao biće koje se može obučiti lingvističkoj praksi ali koje je i podložno zabludama koje ova praksa proizvodi, pre svega zabludi da lingvistička oruđa (jastvo i slični pojmovi) objektivno postoje izvan jezika i teksta. Osećaj jastva je jedini temelj još važnijeg osećaja agensnosti, odnosno shvatanja sebe kao delotvornika. Uzročnost koja je ovde prisutna je društvena uzročnost. Hare posebno naglašava jednu vrstu delatnosti – osmišljavanje, kojim ljudi sami stvaraju domene čije značenje i uticaj na sebe konstituišu i istovremeno uobličavaju svoja shvatanja o sopstvenom osećanju subjektivnosti. Konstrukcije ograničavaju osobu tako što ona postaje agens sa izvesnim istorijskim, kulturnim i mentalnim pozicijama. S obzirom na to da svaka konstrukcija predstavlja neku vrstu podloge za delanje, ove pozicije ne samo da uobličavaju tu osobu i domen njenog iskustva, već imaju i značajan uticaj na to šta sve neka osoba može ili ne može da postane.

LIČNOST se poistovećuje sa resursima na koje se neka osoba oslanja dajući oblik i smisao svojim postupcima i društvenom delovanju. Resursi predstavljaju socijalnu kompetentnost, odnosno stupanj osposobljenosti za život u društvu. Najvažniju ulogu u obrazlaganju ljudske aktivnosti igra razgovor kroz koji ljudi, obrazlažući svoje postupke, konstruišu svoju ličnost. Zato osnovni modus ljudskog življenja predstavljaju osobe koje razgovaraju. Šoter smatra da psihologija ne treba da proučava predstavljanja i osmišljavanja sveta koje vrše pojedinci već tumačenje moralnog poretka stvorenog u zruženoj delatnosti između ljudi. Struktura psihološkog prostora predstavlja i medijum u kome se društvena delatnost sprovodi i posledicu ove delatnosti. Šoter svakodnevnu delatnost ljudi vidi kao jednu vrstu društvene ekologije – složene zavisnosti jednih od drugih koja postoji između ljudi i koja oblikuje njihovu delatnost. Ovaj ekološki sloj međuzavisnosti nije dovoljno osvešćen i diskurzivan, deluje kao podloga za očekivanja jer je sačinjen od građe koja se uglavnom može razumeti samo implicitno i prihvatiti zdravo za gotovo. Ovo podrazumeva i izvesnu dozu prinude. Samo ako osoba može da shvati stvari na prihvaćene i institucionalizovane načine od drugih će biti prihvaćena kao kompetentan i odgovoran član društva. Društveni život se posmatra kao tekst u kome se združenom delatnošću proizvodi društveni svet smisla i odgovornosti koji određuje svest, strukturu ličnosti i buduće postupke društvenih bića. Da bi se mogao razumeti moralni svet združenog delanja koji je konstruisan tekstovima prakse obrazlaganja odgovornosti, psihologija treba da bude zasnovana kao praktična hermeneutika koja za cilj ima da tumači značenje odvijanja društvenih aktivnosti.

Gergen takođe posmatra JASTVO kao jedan neodređeni tekst koji se stalno pretvara u nove oblike kroz rad diskursa. Ove različite ekspresije se skupljaju i povezuju u neku vrstu psihološkog kolaža. Pošto su svi tekstovi neodređjeni i ne postoji jedno apsolutno istinito tumačenje teksta, nije moguće razabrati samo jedan organizujući sklop ili identitet u nekom pojedinačnom životu.

U skladu sa navedenim, u konstruktivističkim shvatanjima samoća se posmatra, ne kao remetilački uticaj na ostvarenje nečega što postoji, već kao nedostatak osnovnog domena u kome se ličnost stvara.

23

Dva različita diskursa o ljudskoj prirodi

U tradicionalnom tumačenju subjektivnosti svaka osoba je različita i odvojena od drugih, poseduje svoju istinsku prirodu koja se može opisati i meriti, poseduje misli i osećanja koja su privatna i ustrojena u okviru jednog unutrašnjeg jastva ali ih je moguće javno izraziti pomoću jezika, delovanja i drugih simboličkih sredstava. Na ovaj način gledano, ljudi su središte i izvor svog iskustva i oni iniciraju svoje postupke i pokušavaju da ostvare sebe u svetu. Ovo podrazumeva jasnu odvojenost individualnog jastva i društvenog sveta.

U konstruktivističkoj perspektivi ličnost, jastvo, osoba, svest i razum su određeni kao društvene kategorije. Posledica ovoga je problematizovanje konstrukta spolja – unutra. Jastvo u ovom pristupu predstavlja stalno promenljivu i fluidnu istoriju odnosa između ljudi. “Raspodeljeno jastvo” je emergentno odnosno, nijedna osoba ne može da bude potpuno uobličena u bilo kom trenutku svog postojanja, ona se stalno uobličava i preobličava. Ono je i višestruko, pa sebe možemo doživljavati kao različite vrste osoba; kontekstualno, pa su neka određenja jastva specifična za neke a nezamisliva za druge kontekste; diskurzivno, zato što ne referiše na neku podležnu tvar (bilo od materije ili duha); relaciono, odnosno entitet ciju jasnu demarkaciju od drugih postaje sve teže održati; uzajamno, jer sebe ne bismo mogli da konstruišemo kao razumna bića bez združene delatnosti sa drugim članovima društvene zajednice kojoj pripadamo. Identitet se ovde takođe posmatra kao fragmentisan i kontradiktoran. On se definiše uz pomoć diskursa koji su dostupni u kulturi. Rascepkanost identiteta ima i svoje granice. Identiteti moraju biti verovatni i mogući u svetlu onoga što se ranije događalo. U suprotnom je neku osobu moguće doživeti kao problematičnu ili čak ludu.

Po konstruktivistima, učinak diskurzivne prakse je performativan a iskazi postaju važan konstitutivni činilac uobličavanja subjektivnosti. Ljudi se pre svega posmatraju kao relaciona bića.

Od ličnosti do osobe

Osoba – ljudi kao bića koja imaju prava i obaveze za razliku od stvari, životinja i ljudi bez prava. Ovo je moralno – pravni tj. etikolegalni pojam koji ljude posmatra kao društvena bića u zajednici kojom vlada etos.

Ličnost – individualnost koja se izražava spolja opazivim stilističkim karakteristikama na osnovu kojih se jedna osoba može razabrati od druge. Ovde se često etikolegalno značenje osobnosti zanemaruje.

U diskursu individualnih razlika proučavanje ličnosti se zasniva na istraživanju bazičnih odrednica ponašanja koje su nepromenljive i opšte za sve ljude. Ovde se naglašava mehanicizam nad teleologijom, nomotetsko nad idiografskim, analiza nad sinopsijom, empirizam, objektivnost i vrednosna neutralnost naučnih opisa. Ono što predstavlja uspešnu strategiju u prirodnim naukama – analitičko deljenje – dovelo je u psihologiji do rasparčanosti, pa se jedna obuhvatna slika celovite osobe izgubila zarad proučavanja njenih delova. Zagovaranje empirijskog pristupa u psihologiji ličnosti nije održivo jer se proučavanjem čoveka na isti način kao i stvari i životinja eliminiše mogućnost proučavanja onoga što ljude čini različitim od životinja i stvari, a to je pre svega domen njihove osobnosti. U psihologiji ličnosti, vrednosno neutralan pristup se manifestuje u Olportovom stavu da psihologija mora biti odvojena od etike odnosno da proučava ličnost a etici prepusti karakter. Međutim, psiholozi su u nastojanju da vrednosti drže po strani zaboravili da je jedna od najvažnijih karakteristika ljudi njihovo nastojanje da razluče šta je dobro a šta ne.

Sveobuhvatno proučavanje ljudskih jedinki bi moralo da obuhvati najmanje četiri izdvojena sloja – fizikos, bios, socius i logos. Prva dva sa jedne i druga dva sa druge strane čine razliku između prirodno-naučne i duhovno-naučne tradicije.

Uspostavljanje osobnosti kao temeljnog domena proučavanja ljudi otvara neka pitanja koja su izbegavana u diskursu naučne psihologije.

24

NORMALNOST, MOĆ I REVIZIJA PSIHOLOGIJE

Sa novom osetljivošću prema multiperspektivizmu i multiverzi, po svojoj važnosti nametnule su se dve teme: shvatanje o tome koje su osobe psihološki normalne i shvatanja o moći. Takođe, oštro razgraničenje između normalnog i patološkog više nije bilo moguče.

ABNORMALNOST: NAUČNI ILI METAFIZIČKI PROBLEM?

Nastojanja da se definicije abnormalnosti odbace brojna su kao i teorijska nastojanja da se ona definiše. Sve je veći broj onih autora koji smatraju da se abnormalnost konstituiše u odnosima između ljudi i da se može samo intersubjektivno definisati. Postavlja se pitanje da li abnormalnost postoji u ontološkom smislu i da li je moguće njeno saznavanje. Mišljenje da stvarnost postoji kao skup empirijski saznatljivih ili objektivnih istina najčešće se naziva pozicijom moderne, a odbacivanje ove ideje se poistovećuje sa postmodernom pozicijom.

Dijagnostički i statistički priručnik za mentalne poremećaje američkog psihijatrijskog udruženja promoviše ideju da se svakom dijagnozom imenuje i opisuje ontološki evidentna abnormalnost koja postoji u ljudskom biću. U ovakvom stavu ima nekoliko postavki koje se uzimaju zdravo za gotovo. Prvo, postojanje stvarne, ontološke abnormalnosti koja postoji u ljudskom biću i drugo, da su postojeći dijagnostički sistemi sposobni za opisivanje istine o abnormalnosti, odnosno da verno prenose kakva abnormalnost stvarno jeste. Međutim, sa promenama do kojih je došlo psiholozima, psihijatrima i psihoterapeutima (Ψ nauke) se ukazala šansa da razviju intelektualno prihvatljivije i moralno odbranjivije načine razumevanja ljudske patnje, koji uvažavaju i poštuju domen ljudske osobnosti, naporedo sa razvijanjem i sistematizovanjem osetljivijih načina za vrednovanje terapijskog učinka od onih koji se zasnivaju na kriterijumu eliminacije simptoma. Zato je neophodno preispitati kriterijume za postavljanje granice između normalnog i patološkog, poreklo ove granice i način na koji je konstruisana u humanističkim naukama, kao i posledice koje ova granica ima u različitim domenima društvene prakse.

NORMA: OGLEDALO PRIRODE ILI DEJSTVO KULTURE?

Cilj postupaka obrazovanja i vaspitanja je uobličavanje jedinke koja uspešno funkcioniše u kontekstu date kulture tj. formiranje normalne jedinke. Na pitanje ko odlučuje šta je normalno i prirodno najčešće se dobija bezličan odgovor – društvo ili javno mnjenje. Ovaj hegelovski duh, duh ljudi je predstavljao dovoljnu garanciju da se dalje istraživanje porekla normi prekine. Kasnije je pronađen novi jemac – duh nauke. Garanciju za veru u novonastalu objektivnost davalo je deklarisanje nauke kao moralno indiferentne i politički nevine. Postmodernisti, pripadnici antipsihijatrije, humanističke psihologije, kritičke psihologije i konstruktivizma doveli su u pitanje ustaljeno razumevanje ljudske prirode kao prirodne kategorije koja postoji nezavisno od uma, jezika, kulture i istorije. Ali tek su radovi Fukoa jasno pokazali da ustanovljavanje normi proizvodi abnormalnost. Devijacije u ljudskom ponašanju ne može biti bez prethodno ustanovljene norme o normalnom ponašanju.

ABNORMALNO: DA LI GA LJUDI DEFINIŠU ILI ONO DEFINIŠE LJUDE?

Jedan od najvećih biologa današnjice, Umberto Maturana, tvrdi da u biologiji nema takve stvari kao što je psihopatologija ili nenormalnost. Ipak, utvrđivanje normalnosti kod ljudi predstavlja jedan od najvažnijih problema u društvenim naukama. Sve je glasnije mišljenje da su Ψ nauke zakoračile u definisanje nenormalnog a da pre toga nisu uspele da formulišu jedno operativno merilo o tome šta je normalnost. Norme i pravila ponašanja na kojima one počivaju su u izvesnom smislu proizvoljne.

Društvo ljude koji odstupaju od normi raspodeljuje u četiri uredna paketa: 1. one koji nisu dovoljno inteligentni – subnormalni ili mentalno hendikepirani2. one koji su telesno onesposobljeni – defektni ili fizički hendikepirani3. oni koji krše zakonske norme – kriminalci ili socijalno hendikepirani4. oni koji su psihički poremećeni – duševno oboleli

Iako preklapanja između kategorija ima, najviše kontroverzi izaziva četvrta kategorija koja se najčešće i suprotstavlja normalnom. Većina ciljeva obrazovanja i vaspitanja usmerena je na populaciju koju nazivamo

25

normalnim osobama. Obrazovanje je moguće shvatiti kao proces masovne proizvodnje normalnih osoba koje se sprovodi komplikovanim strategijama nadzora, hijerarhijskog posmatranja i disciplinovanja koje se najčešće odvija neprimetno povlađujući tako interesima nedovoljno transparentnih i diferenciranih društvenih grupa. Stvara se pedagoška nauka koja treba da kaže šta je u društvu onih koji uče prihvatljivo, moralno ispravno i korisno, čime se stvara nevidljiva granica između normalnog i patološkog. Za one sa druge strane normalnosti, društvo se pobrinulo institucijama prilagođenim njihovim specifičnostima. Tako se pojavila i psihoterapija koja, kao i pedagogija, počiva na postupcima obrazovanja i vaspitanja, zasnovana je na dijalogu i cilj joj je formiranje normalne jedinke. Pokušaji ekspliciranja fundamentalne razlike – da su psihoterapijski napori usmenjeni na konstrukte koji tvore identitet osobe, a pedagoški na periferne konstrukte čija je promena moguća i bez uticaja na sržne konstrukte – neodrživa je pred savremenim shvatanjima identiteta. Zahtevi savremenog obrazovanja i vaspitanja nedvosmisleno utiču na promenu identiteta, jer se više ne shvataju kao proces skladištenja istine o svetu. Tako se psihoterapija može definisati kao poseban slučaj primene pedagoških postupaka.

Problem je u tome što kriterijumi za razlikovanje normalnog i abnormalnog nisu određeni na zadovoljavajući način. Abnormalnost nije otkrivena zato što je postala vidljiva, već zato što je proizvedena arbitrarnim, konvencionalnim i vrednosno zasićenim presecanjem polja ljudske delatnosti na funkcionalno i nefunkcionalno. Definisanje normalnosti za svoj učinak ima spontanu cenzuru i uzdržavanje od celog spleta ponašanja koje ostaje sa druge strane normalnog.

IZVOR PROBLEMA: POREKLO DIMENZIJE NORMALNO – ABNORMALNO

Dimenzija normalno – abnormalno se učvrstila kao amalgam tri druge dimenzije zasnovane na vrednosno – normativnim principima : zdravo – bolesno (medicina, biologija), korisno – beskorisno (ekonomija) i smisleno – besmisleno (lingvistika). Oglušenje o norme ponašanja se prvo objašnjavalo opsednutošću đavolom i tretiralo se bičevanjem, sakaćenjem ili čak spaljivanjem na lomači. Pojavom psihijatrije, devijantni su proglašeni duševno obolelim.

Polovi zdravo, korisno i smisleno ili bolesno, beskorisno i besmisleno ovih dimenzija ne moraju da budu u pozitivnoj korelaciji. Neće se svaka osoba okarakterisana kao zdrava uvek ponašati ekonomski korisno i smisleno. Zbog ovoga jasna granica između normalnog i patološkog nije mogla biti povučena.

Pored tri pomenuta polariteta, kategorija abnormalnosti se formirala i na još tri elementa:1. ljudsko čudovište (juridičko – biološki pojam koji objedinjuje nemoguće i zabranjeno)2. ličnost koju treba popraviti (oslonjeno na pedagoške ideje zakamuflirane posebnim tehnikama dresure)3. onanisti (simbol slabosti svesti spram senzualnog tela)

Abnormalne je trebalo razgraničiti od normalnih da bi se postupci vaspitanja i obrazovanja kod normalnih mogli uspešno sprovoditi. Abnormalnima je, takođe, pružena šansa da se izleče i normalizuju putem društvenih institucija i aparata za održavanje i popravku društva. Ukoliko to ne uspe, društvene institucije su objektivni jemac njihove kontrole i sputavanja ponašanja opasnog po sebe ili druge.

POTROŠENE KATEGORIJE: POTVRDA PROGRESA NAUKE ILI PATOLOGIZACIJA DRUŠTVA?

DSM-IV predstavlja nejasan kriterijum definisanja i klasifikovanja patološkog iako je proizvod višedecenijskih psihijatrijskih napora. Broj kategorija se neprestano povećava. Umesto da se ovaj trend objašnjava napretkom nauke koji omogućava otkrivanje mnogih poremećaja koji su do sada izmicali moćima zapažanja, on se može posmatrati i kao projekat patologizacije društva, jer se pod velom otkrića postojećih neprirodnosti i disfunkcija u ponašanju ustvari uobličavaju kategorije koje su proizvod moralnih poduhvata primerenih društvenim standardima (primer: psihološka zavisnost od interneta). Potrošene kategorije su “ontološki evidentni” mentalni poremećaji koji su nestali iz psihijatrijske prakse. Primeri su: 1. masturbacija; 2. homoseksualnost, koja se lečila kastracijom, vazektomijom, lobotomijom, sterilizacijom, seksualnim

stimulansima, seksualnim depresantima, hormonskim inekcijama, farmakološkim šokom-LSD, apstinencijom, terapijom prilagođavanja, psihoanalizom, hipnozom, averzivnom terapijom, grupnom psihoterapijom, desenzitizacijom, primalnom terapijom, anafrodizijacima, elektro šokovima itd, da bi zbog protesta homoseksualaca na kraju bila izbrisana iz DSM-a i zamenjena homofobijom;

26

3. drapetomanija; 4. metafizička intoksikacija, koja se u SSSR-u odnosila na adolescente zatečene u refleksivnim

preispitivanjima smisla života, religije i svoje uloge u svetu; 5. socijalna šizofrenija, za odrasle disidente u SSSR-u jer normalna osoba ne može zamisliti bolji vid

društvenog uređenja od komunističkog itd. S druge strane, nastaju nove kategorije:

1. kleptomanija, koja se odnosi samo na krađu ljudi iz visokih društvenih slojeva da bi se njihov moralni integritet očuvao,

2. intermitentni emocionalni poremećaj, ono što je nekad predstavljalo samo “pucanje filma ” itd. Ono što je nekada predstavljalo normalne metode lečenja, danas bi lekare odvelo u zatvor zbog

abnormalne nasilnosti prema pacijentima. Prihvaćene zapadne definicije normalnosti davno su dovedene u pitanje, jer stanja i ponašanja koja neka društva smatraju abnormalnim (paranoja, trans, napad i sl.) često imaju status normalnosti u drugim kulturama. Kulturne specifičnosti emigranata su više na udaru patologizacije od zapadne kulture. Saopštenje emigranta iz Južne Amerike o kontaktu sa preminulom osobom biće protumačeno kao simptom Bolesti duhova, dok će takvo saopštenje pripadnika zapadne civilizacije biti okarakterisano kao nadnaravne sposobnosti ili njihovo simuliranje.

TRETMAN OSOBA U POTROŠENIM KATEGORIJAMA: LEČENJE ILI TLAČENJE?

Vidimo da ono što mentalno obolelu osobu čini obolelom ne zavisi samo od toga što ona čini, već i od toga kako njena kultura kategorizuje njno ponašanje. Ove kategorije zavise od jezika kojim se uobličuju, imaju svoj rok trajanja i vremenom se menjaju u zavisnosti od preovlađujućih načinja mišljenja. Kategorije opisa ljudskih postupaka obezbeđuju osnovu za opravdavanje nekih oblika društvenih uređenja i legitimizovanja određene društvene prakse tako što se jedan od mogućih diskurzivnih okvira utemeljuje kao jedini moguć. Kategorije abnormalnosti stoga nije moguće razmatrati odvojeno od pitanja moći. One poseduju i političku dimenziju pa zato nisu čisto deskriptivne, već su pre svega normativne.

Za većinu ljudi preovladavajući diskurzivni sistem postaje neizbežan ili zato što nisu upoznati sa kategorijama drugačijim od uspostavljenih vladajućim diskursom, koje bi im omogućile da sebe i druge dožive na drugačiji način, ili zato što takvih kategorija u njihovoj kulturi i nema.

Jasno je da danas ponašanja opisana potrošenim kategorijama nisu patološka. Pitanje je da li su ona ikada i bila patološka. Ako je odgovor potvrdan implikacije su da patologija nije ontološki evidentna kategorija, već primer društvene konstrukcije. Ako je odgovor odričan, šta su onda predstavljale nimalo nežne tehnike lečenja kao lobotomija, kastracija, elektro-šokovi itd? Da li su bili vrsta tlačenja koja danas više nema legitimitet?

VASPITANJE: ŠKOLSKI KURIKULUM KAO OPTIMIZACIJA PRIRODNOG ZDRAVLJA ILI VRŠENJE MOĆI?

Svrha škole je da obrazuje i vaspitava naredne generacije, a to se čini uz pomoć kurikuluma. U slučaju kada kurikulum selektivno privileguje neke grupe učenika dolazi do izrazitog povećavanja društvenih razlika. Ukoliko želimo da obezbedimo budućnost različitu od sadašnjosti, budući građani se moraju vaspitavati i obrazovati na način koji je različit od postojećeg. Smatra se da školski procesi u većoj ili manjoj meri odslikavaju društvene procese jer svakodnevne prakse školovanja predstavljaju društvene konstrukcije karakteristične za određeni istorijski period. Zato se može reći da promena kurikuluma odslikava i promene u društvu. Treba razumeti zašto imamo kurikulume koje imamo i kako su oni nastali. Kada se razjasni kako je neki kurikulum (a ne neki drugi) uspeo da zagospodari školskim sistemom, mnogo je lakše i dobijanje jasnog uvida u to kako se on može promeniti.

Obrazovanje treba shvatiti kao proces učenja u kome se oni koji uče oblikuju na jedan od mogućih načina, pri čemu je taj način pod uticajem političkih vrednosti koje u nekom trenutku dominiraju u datom društvu. Učenje počinje osvešćivanjem patronizujućih odnosa u koje učenici stupaju i ono može da izazove i stid, i bes, i ugroženost. Javlja se i strepnja zbog nedostataka konstrukata za tumačenje stvarnosti na drugačiji način od onog koji nameću vladajući slojevi, za čiju artikulaciju postoji neizbežna potreba, ali i nemogućnost viđenja sebe kao glavnog vinovnika te promene. Osvešćivanje političke osnove na kojoj počiva svaka pedagogija daje šansu onima koji uče da ove osnove osveste i da procesom sopstvene

27

transformacije dobiju šansu da transformišu i odnose moći koji ih uobličavaju (pedagogija nade umesto pedagogije tlačenja).

Vidljivo je nastojanje da se dimenzija normalno – abnormalno situira, ne samo u domen Ψ nauka, već i u kontekst pedagogije. Oblast preklapanja ovih nauka je oblast u kojoj se proizvodi normalnost u okviru nevidljivih granica neke kulture. Stručnjaci iz ovih domena se bave:1. obezbeđivanjem normalnih članova društva2. definisanjem kriterijuma na osnovu kojih je moguće izdvojiti normalne u posebnu grupu3. izolacijom osoba koje u tu grupu ne spadaju4. popravljanjem izolovanih osoba

Rezultat selekcije normalnih od nenormalnih i sve šireg procesa patologizacije društva jeste proizvodnja cele armije osoba u neskladu sa zahtevima za efikasno funkcionisanje u društvu. Zahtevima za uspešno funkcionisanje u društvu sve je teže izaći u susret, a osoba koje to uspevaju je sve manje.

S obzirom na postojanje različitih viđenja normalnosti u različitim kulturama, jasno je da je proces vaspitanja i obrazovanja sve teže sprovoditi u skladu sa različitim kriterijuma normalnosti. U skladu sa tim, proces globalizacije zagovara uvođenje određenih internacionalnih kriterijuma uniformisanja u proces školovanja. Međutim, neki od načina sprovođenja globalizacije, kao i demokratizacije i standardizacije, mogu da budu veoma opresivni. Uvođenje globalnih normi u različite društvene segmente i racionalizacija, standardizacija i normalizacija raznovrsnih vidova društvenih odnosa u sociologiji je poznata kao “teorija o megdonalizaciji”. U ovom slučaju ekonomska proizvodnja uobličava misaone procese ljudi.

Sve je više priloga u korist teze da je obrazovanje i vaspitanje shvaćeno kao optimizacija prirodnog znanja jedna vrsta tacitne, društveno prihvaćene represije u kojoj se ljudi oblikuju u skladu sa interesima nevidljivih osoba. Zato demokratizacija obrazovanja i vaspitanja treba da teži multiperspektivizmu – toleranciji sapostojanja, istovremenog negovanja različitih perspektiva. Znanje kojem ćemo u ovom milenijumu težiti predstavlja kontigent konstruktivnih pogleda na svet, pa ga je važno analizovati sa stanovišta delotvornosti, ekološke održivosti, funkcionalnosti, političke i ideološke probitačnosti, podložnosti manipulaciji, hegemonizaciji i dominaciji a ne sa stanovišta njegove objektivnosti i ontološki evidentne normalnosti. Ovakvo shvatanje se u velikoj meri oslanja na Fukoovo učenje o neodvojivosti znanja i moći. Znanje se ovde shvata kao učinak diskursa, jedan oblik odnosa: definisati neku osobu na način koji dopušta da se izvesna ponašanja vrše kao normalna u isto vreme znači i sprovoditi neku moć. Nametanje nekih kategorija koje se osvešćuju u pojedinim konfiguracijama društvenih odnosa, ograničava ljude na značajne načine, pa čak i proizvodi različite vrste ljudi. Klasifikovanje je zato važan oblik moći, jer načini na koje opojmljujemo, doživljavamo i osmišljavamo sebe i druge determinišu i načine na koje ćemo se prema sebi i drugima ponašati.

KARAKTERISTIČNA SHVATANJA MOĆI U DISKURSU DRUŠTVENIH NAUKA

Ranije je moć shvatana kao kvantitativni fenomen i opisivana kao uopštena sposobnost da se dela. Na ovaj način se slično tretiraju različite vrste moći: psihološka, sociološka, politička, električna ili moć nekog motora i mašine. Ovaj pristup sugeriše postojanja neravnomernog odnosa među jednima koji koriste moć za svoje privatne potrebe i drugima koji su izloženi posledicama ove upotrebe moći. Ovako shvaćena moć se posmatra kao instrument dominacije sa razorno snažnim dejstvom: moć može da uništi.

U novijim određenjima, moć se poima kao nešto što ne uključuje samo sposobnost već i pravo da se dela, a pri tom i sposobnost i pravo počivaju na nekoj vrsti pristanka onih osoba nad kojima se moć sprovodi. Ona postaje jednoznačna karakteristika odnosa između ljudi: definisanje sveta ili osobe na način koji nekome dozvoljava da nekažnjeno radi ono što želi predstavlja vršenje moći. U ovom određenju, moć se posmatra kao instrument znanja: moć može da proizvodi.

28

Fukoova kratologija

Zdravorazumski pogled na svet, koji preovlađuje u nekoj kulturi, Fuko naziva znanjem i ono je neodvojivo od moći. Znanje ovde nije shvaćeno kao istina o svetu, već kao perspektiva koja predstavlja vodič za društvenu akciju i koja omogućava društveno delanje. Moć se posmatra kao posledica znanja, kao učinak datog diskursa, odnosno kao oblik odnošenja. Kada nešto konstruišemo na neki način, istovremeno proizvodimo znanje koje nužno sa sobom nosi moć. Zato se moć uvek piše kao par moć/znanje. Preovlađujući diskurs o nekoj oblasti stalno nailazi na osporavanje onih koji događaj konstruišu na drugačiji način. Zato se moć, koja je implicitno prisutna u svakom diskursu, obelodanjuje samo na osnovu otpora na koji nailazi u nekom drugom diskursu. Moć i otpor su dve strane iste medalje.

Smatra se da moć ima najveći učinak kad proizvodi znanje. Vršenjem moći se proizvodi ono što zovemo stvarnost i zatpo je neophodno razlikovati moć od brutalne sile: represija i nasilje zapravo predstavljaju nedostatak moći.

Moć se sprovodi nad drugim osobama a ne nad stvarima, nad delanjem a ne nad telima ljudi. Zato ne treba postavljati pitanje «Šta je moć?» već «Kako se ona vrši i koji su efekti?». Moć ne podrazumeva samo uskraćivanje za nemoćne, već i ulaganje i prenos u njih. Moći nema izvan društvenih odnosa, jer moć nije svojstvo jedne individue. Osnovni učinak moći je da se izvesni načini konstruisanja stvarnosti ustanovljavaju i konstituišu kao pojedinci. Individua istovremeno predstavlja i proizvod moći i element njene artikulacije.

Osnovne tehnike moći su disciplinovanje i nadgledanje. Disciplinovanje je tehnika moći koja obezbeđuje procedure za treniranje ili prinudu individua ili kolektiva. Instrumenti disciplinujuće moći su: hijerarhijsko posmatranje, normalizujući sudovi i ispitivanje. Kod hijerarhijskog posmatranja uspostavlja se veza između vidljivosti i moći. Kod Bantanovog Panoptikona zatvorenici, pošto ne mogu da nadgledaju osobu koja ih nadgleda, pounutruju proces nadgledanja u skladu sa preovlađujućim standardima normalnosti. Ovaj proces Fuko naziva samodisciplinom. Disciplinovanim nas čini disciplinujući diskurs. Zato je jedan on najvažnijih manevara moći pozicioniranje u diskursu, odnosno borba za prisvajanje onih atributa koji u datom diskursu nose važne privilegije. Ponašanje ljudi, pošto panoptikon nije nikada bio izgrađen, nadziru ljudi sami – kroz proces vaspitanja i obrazovanja, kroz institucije sistema i kroz mehanizme građenja svojih subjektivnosti.

Po Fukou, moć bi bila vrlo slabašna stvar kad bi joj jedina funkcija bila da tlači, ona je jaka pre svega zato što proizvodi učinke u domenu želje i znanja. Moć, proizvodi i zadovoljstvo i predstavlja veoma prijatnu stvar. Jedna od glavnih karakteristika moći je to što njene uticaje nije uvek i svuda lako opaziti, jer su njena dejstva najčešće tecitna i nisko na nivou opažajne budnosti. Da bi se odnosi moći učinili vidljivim, potrebno je osvestiti sve procese pomoću kojih se moć vrši, odnosno proniknuti u strategije, manevre i taktike pomoću kojih se ona ostvaruje. Ovo bi omogućilo proučavanje moći kao i artikulisanje ozbiljnijeg otpora pomoću kojeg je moguće predlagati i boriti se za drugačije alternative da bi se ostvarila pravednija i ravnomernija raspodela moći.

Prikrivene strategije dominacije

Pored preovladavajućeg diskursa, postoji i mnogo marginalizovanih. Jedan od njih, koji Sempson naziva «politika identiteta», počinje da dovodi u pitanje razumevanje ljudske prirode kao nečega što je zasnovano na prirodnim kategorijama koje postoje nezavisno od uma, jezika, kulture i istorije. On označava politiku zasnovanu na pojedinačnim iskustvima ljudi koji se bore za to da imaju kontrolu nad sopstvenim identitetom i subjektivitetom, jer smatraju da im ljudi iz dominantne grupe na neki način uskraćuju ovakvu priliku.

U raznim društvenim odnosima, uvek se vrši neko pozicioniranje u diskursu. Oni koji imaju moć nameću svoje standarde, ali odnosi moći ovde vrlo često prolaze neprimećeni. Zato se smatra da je jedan od najvažnijih zadataka u domenu društvenih odnosa, a posebno u domenu vaspitanja i obrazovanja, ekspliciranje i osvetljavanje najčešcih strategija sprovođenja moći.1. Opisivanje i odsustvo standarda opisivanja. Svaki put kada nekoga opisujemo, izgleda kao da ta osoba

poseduje izvesnu unutrašnju suštinu o kojoj mi samo izveštavamo, čime se prikriva da je to proishod komparativnog procesa koji se sprovodi na osnovu nekog standarda koji je odsutan iz diskusije i skriven. Standard ovako predstavlja neispitan privilegovan izraz, kojim se nameće vrednosni kriterijum na

29

temelju kojeg se vrši upoređivanje, dok proces favorizovanja ovog kriterijuma od strane osoba koje ga koriste ostaje skriven i zaštićen od vrednovanja.

2. Tačka gledišta spram nepostojanja tačke gledišta. Implicitan standard koji je dominirao u zapadnoj kulturi moderne epohe zasnovan je na tački gledišta obrazovanih, heteroseksualnih, belih muškaraca iz dominantnih i privilegovanih društvenih i ekonomskih slojeva. Ovaj standard je toliko implicitan da nije ni primećeno da on predstavlja standard, već je predstavljen kao neutralan opis stvarnosti kakva ona zaista jeste.

3. Konstruisanje uslužnih drugih. Kada neka osoba opisuje druge osobe, ona to čini koristeći se kategorijama koje nisu prirodne, već kategorijama koje su kreirale dominantne grupe ili dominantne osobe. Ovo se čini na takav način da karakteristike koje se koriste u opisivanju drugih obezbeđuju dominantnim grupama identitet kakav oni priželjkuju. Drugi postaju uslužni dominantnim interesima, željama i strahovima. Stvoriti uslužne druge pre svega znači koristiti se predstavljanjem na način dovoljno moćan da obezbedi željene kvalitete za sopstvenu grupu ili identitet, opisujući drugost kao kontrast koji je u službi njihove misije. Favorizovanje pojedinih tipova karaktera npr, posmatra se kao ostvarivanje potencijala prirode, a ne kao privilegovanje perspektiva različitih interesnih ili društvenih grupa.

Lenjost kao karakterna crta: primer pozicioniranja u diskursu

U epohi moderne stvara se novi rečnik koji otkriva i novo viđenje unutrašnje ličnosti. Svest i karakter postaju ključne reči. Zato se kultura XIX veka naziva kulturom karaktera. Naučna psihologija je nastojala da otkrije unutrašnja svojstva pojedinca pomoću objektivne i vrednosno neutralne analize njegovih trajnih dispozicija – crta ličnosti. Predmet interesovanja je bio proučavanje istinskog i neutralnog karaktera neke osobe, odnosno prave ljudske prirode. Psihologija je zato počela građenje jednog od svojih najproblematičnijih identiteta – identiteta prirodne, vrednosno neutralne i politički nevine nauke.

Međutim, iz istraživanja F. Rifa, postalo je jasno da sačinitelji karaktera nisu manifestacije ljudske prirode, već proishod uobličavanja pojedinca u društvenim odnosima – koji se mogu razlikovati od kulture do kulture. U pitanje su dovedene i norme zasnovane na gledištu da uopšte postoji nešto što bi se moglo nazvati prirodnim ponašanjem ljudi. Ni jezik kojim se ljudi koriste ne posmatra se više kao neutralno sredstvo kojim se identifikuju objekti ili svojstva koja zaista postoje u svetu (jezički zaokret).

Primer: «lenja pita»Može se reći da lenjost ne govori ni o piti ni o domaćici, već o govorniku koji je bio suočen sa jednim

segmentom ponašanja, i o njegovom odnosu prema osobi koja se ponaša na izvestan način. Isto ponašanje bi u drugoj situaciji bilo okarakterisano kao snalažljivo, mrzovoljno itd. što govori o tome da je uloga opazioca bar podjednako važna, u osmišljavanju i opojmljivanju nekog ponašanja, kao i uloga osobe koja se ponaša. Zato nije teško zaključiti da ponašanje samo po sebi ne nosi nikakvo značenje. Značenje se tvori u uzajamnim odnosima osoba koje se ponašaju i posmatrača. Broj različitih posmatrača je potencijalno ogroman kao i broj različitih opisa nekog ponašanja. Zajedničko za sve opise je da su svi opazioci u procesu osmišljavanja opisivanog ponašanja uvek posredovani svojim jezikom, kulturom, običajima, vrednostima društvene zajednice kojoj pripadaju ali i društvenim interesima (ličnim i grupe kojoj pripadaju).

Lenjos, neposlušnost, normalnost i slične kategorije u stvari predstavljaju samo lingvističke resurse, načine osmišljavanja, kojima se opisuju i neki drugi lingvistički resursi, kojima se neko ponašanje može osmisliti i konstituisati na drugi način. Oni istovremeno čine i zavesu koja u prvi mah prikriva kolanje brojnih odnosa moći između različitih osoba ili grupa.

Zato Ψ nauke treba situirati u hermeneutički kontekst i zasnovati ih na razumevanju ponašanja sa stanovišta namera i razloga i logike osoba koje nastojimo da razumemo. Ljude koji ne rade ono što mi mislimo da treba da rade ne treba odmah optuživati za lenjost i otpisati brojne druge lingvističke resurse pomoću kojih se njihovo ponašanje možda može bolje razumeti.

30

OD METODOLOGIJE OTKRIVANJA LJUDSKE PRIRODE KA DISKURZIVNOJ METODOLOGIJI

Fuko prvi ukazuje na to da su savremene "Ψ nauke" ishodište diskursa satkanih od dominirajućih pogleda na svet, koji su svoj status stekli marginalizacijom mnoštva drugih pogleda. Slika koju ovi diskursi nude nije svet onakav kakav jeste, lišen greške, subjektivnosti i satkan od neporecivih naučnih činjenica, već samo preovlađujući pogled, koji se naziva i „pozitivno znanje“. Stvarnost nije odraz jednog „noumenalnog“ sveta, iz kog su isključena vrednosna načela i politički interesi, već jedna vrsta moći zasnovana na „znanju“. Sublimisanim dizanjem glasa onih osoba čije su perspektive obezvređene pruža se otpor preovladavajućim diskursima.

Fuko, umesto poniranja u dubinu skrivenih psiholoških procesa, predlaže drugačiju metodologiju-arheologiju znanja, koja teži da rasplete niti značenja od kojih su ovi procesi satkani. Naučno otkriće ovako sagledano može se pojmiti kao „kopanje“po arhivima ljudskog znanja, odnosno istoriji različitih i promenljivih pogleda na ljudsku prirodu, a psihologiju je moguće zasnovati kao istorijsku nauku. Utvrđivanje psiholoških karakteristika, crta, i osobina karaktera pre svega je odraz vršenja moći i svojevrsnog pozicioniranja u diskursu. Psiholozi bi stoga trebalo da se bave otkrivanjem mehanizama moći na osnovu kojih nadvladava neki od brojnih postojećih načina iskazivanja ljudskog bića.

I ljudsko ponašanje treba proučavati kao proizvod različitih diskursa, ili pak opiranja istim. Tajna čoveka nije skrivena u dubinama nejgove psihe, već se čovekova suština nalazi između ljudi, jer je pre svega čovek biće odnosa. Ponašanje je konstituisano unutrašnjom suštinom delatnika, ali i delanjem brojnih drugih učesnika u interakciji. Nijedan čovek nije ostrvo, niti ijedna osoba može da bude suveren svoje unutrašnje teritorije. Ovakav pristup zahteva temeljitu reviziju psihološkog metoda.

METODOLOŠKI ZAOKRET

Pored toga što poriču vrednosne i političke dimenzije u psihologiji, akademski krugovi psihologije dugo se i uporno opiru preispitivanju metoda preuzetog iz prirodnih nauka. I stoga što je većinsko, to mišljenje u psihologiji je s vremenom postalo i opšteprihvaćeno. Ali psiholozi koji su bili u dodiru sa svakodnevnim problemima konkretnih osoba prvi su spoznali ograničenja metodologije preuzete iz prirodnih nauka.

Potreba za promenom metodologije

Novo poimanje ljudskog bića (karakteristično za konstruktiviste i druge pripadnike interpretativne paardigme) ima za cilj stvaranje „generativne teorije“, načina objašnjavanja sveta koji dovode u pitanje sve konvencije u vezi sa razumevanjem stanaj stvari koje ljudi uzimaju zdravo za gotovo. Gergen kaže: „ Sa tradicionalističke tačke gledišta, zadatak naučnika je da obrazuje tačna objašnjenja stvarnosti, i da snimi svet kakav zaista jeste. Prelaz na generativnu teoriju poziva nas na isključivanje tradicije i poziv na eksperimentisanje sa novim načinima popisa sveta, opisivanja i objašnjavanja. Moramo rizikovati s rečima, protresti postojeća ubeđenja, izgraditi nove oblike razumljivosti, nove predstave i osećajnosti.

Postavke tradicionalnog shvatanja metoda od A do Š

1) realizam je jedina prihvatljiva metafizika o stvarnom postojanju2) istina je merilo vrednosti znanja3) čula su jedini pouzdan izvor saznanja4) zakoni (vremenski i prostorno univerzalni) su glavni cilj nauke, jer znanje treba svesti na skup

zakona koji predstavljaju probabilističke generalizacije opisa sklopova čulnih iskustava5) teorije logički uređeni skupovi zakona, koji se redukuju na logički aparat za izvođenje predviđanja6) struktura koja je postojana, saznatljiva i predvidljiva je krajnji cilj koji se nastoji otkriti teorijom 7) atomizam nastojanje da se otkriju fundamentalni sačinitelji strukture8) materijalizam podrazumeva se da su atomi od materije, jer se samo ona može opaziti čulima i tako

proglasiti istinitom

31

9) uzročnost sva kretanja imaju svoje uzroke i posledice. Ako se nešto može iskazati probabilističkim zakonom, može se i predviđati

10) merenje najtačnija procedura za utvrđivanje zakona, jer ne samo da otkriva uzroke, već i njihovu snagu, kvantitet

11) broj najbolje sredstvo za merenje naučnih opservacija12) varijabla osnovni pojam u merenju, može da obuhvati sav varijetet pojave koja se izučava13) univerzalnost ispoljavanja neke varijable najvažniji je vid istraživanja, jer se varijable i ispituju

zbog opštih ispoljavanja, a ne posebnosti.14) Reprezentativnost je ključ za univerzalnost, jer broj ispitanika pri proučavanju neke varijable mora

predstavljati sve slučajeve na koje se zakon primenjuje15) Eksperiment procedura ispitivanja u kojoj se željena pojava iazziva u dovoljno reprezentativnim

uslovima, a proishod posmatra u skladu sa pravilom kauzalnosti-kada je uzrok tu ima pojave, a kada nije, nema ni pojave.

16) Strogost ako su rezultati neočekivani, prvo se proverava strogost eksperimentalne kontrole17) Kontrola istraživanje je isplanirano i izvedeno pod unapred propisanim uslovima, a svi uticaji koji

bi mogli da se upletu neutrališu se ili odstranjuju (ispitanici ne znaju svrhu istraživanja). 18) Nalazi istraživanja podvrgavaju se statističkoj obradi, pa se rezultati upoređuju s onim koji se javili

da nije bilo nikakvog uticaja istraživanja (nulta hipoteza) i dobijena razlika govori o otkriću19) Test imaginacija eksperimentalnih uslova od strane ispitanika. Nude im se gotove tvrdnje s kojima

se oni slažu ili ne u određenom stepenu20) metrijske karakteristike preduslov dobre eksperimentalne kontrole21) diskriminativnost svedoči da se ispitanici razlikuju po varijabli koja se meri22) pouzdanost garantuje da ispitanici daju odgovore u skladu sa postojanim zakonima prirode

manifestovanim u shvatanju o stabilnoj strukturi ličnosti, a ne sa nekim drugim promenljivama23) konzistentnost jemči unutrašnju homogenost testa. Stavke koje mere isti uticaj, treba da se slažu u

odgovorima ispitanika24) objektivnost jemči da nalazi testa predstavljaju pojavu koja se ispituje, a ne utisak ispitivača25) valjanost ako je test reprezenativan, objektivan, pouzdan i konzistentan, onda je i valjan 26) standardizacija neophodna da bi se test koristio u daljem otkrivanju univerzalnih zkona i njohovih

posledica27) predvidljivost važan cilj istraživanja, otkrivanje prirodnih zakona i utvrđivanje njihovih implikacija

obezbeđuju dobru predikciju28) nadzor uslova stvorenih prirodom postaje moguć29) izvesnost biva zagarantovana uspešnom predikcijom, a neizvesnost i strepnja pobeđeni30) blagostanje ljudi postaje ostvariv i moguć projekat

Problem ograičenosti "Tradicionalne paradigme"

U radu sa osobama teško je održiv zahtev tradicionalne metodologije za objektivnošću, tj. Da osobine posmatrača ne smeju uticati na ono što se posmatra. Potpuna objektivnost bila bi moguća samo ukoliko ne bi postojala osobnost eksperimentatora i ispitanika. Opazilac, bio on ispitanik ili ispitivač, takođe je subjekt-osoba koja je deo situacije koju opisuje, sa svojim hipotezama, očekivanjima i ubeđenjima. Eksperimenti u kojima učestvuju ljudi nužno predstavljaju vrstu društvene situacije. Zato je nemoguće govoriti o odnosu u kojem posmatrač nije deo situacije koju opisuje. Nastojanje da se opiše ponašanje ljudi počiva ana namerama i ciljevima naučnika kojima se pripisuje agensnost po cenu oduzimanja agensnosti ljudima čije se ponašanje objašnjava-ispitanicima. Naučnici ukidaju slbodu ispitanicima ukoliko žele da imaju istu, koja ima je neophodna da bi po načelima objektivnosti tradicionalne metodologije objasnili ponašanje ispitanika. Javlja se paradoks teorije logičkih tipova-osobine posmatrača ne mogu uticati na ono što se posmatar, iako su osobine posmatrača upravo ono što mu omogućuje da posmatra.

32

Alternativa koju nosi "Nova paradigma"

Tradicionalna metodologija ne mora se u potpunosti odbaciti, ali se moraju spoznati njena ograničenja, kojih je i Vilhelm Vunt, osnivač savremene psihologije, bio svestan. Preslikavanje metoda iz prirodnih nauka dovelo je do toga da se predmet proučavanja u psihologiji-čovek-prilagođava metodologiji, umesto da bude obrnuto. Novi istraživački principi treba da omoguće uvid u sledeća pitanja, kakom bi razumeli osobe i njihova ponašanja:

1. značenja koja ljudi pripisuju događajima, pojavama, stvarima, i drugim osobama u svom okružemnju.

2. pravila, konvencije i uverenja koja ih usmeravaju u njihovom društvenom ponašanju3. osciliranje i velike razlike u ispoljavanju njihovih moći i sposobnosti

Valjanost naučnih objašnjenja društvenog ponašanja ljudi stoga treba da počiva na sposobnosti za konstruisanje i obrazlaganje postupaka ljudi. Preciznost značenja ovakvih obrazloženja analogna je tačnosti u merenju u fizici. Pošto se obrazloženja vrše običnim jezikom, razvoj konceptualnog sistema ovakve analize mora da počiva na analizi pojmovnog sistema jezika kojim se ljudi koriste. Ideja o agensnsoti i samonikloj delatnosti, na kojima počiva nova paradigma, stoji nasuprot kontrolnim varijablama i situacionim kontingencijama. Nova paradigma ustaje protiv uninomičkog shavtanja stvarnosti i predlaže multiperspektivističko stanovište. Zaokret koji donosi nova paradigma pree istraživače stavlja sledeća načela i zahteve:

1. Istraživanja se ne mogu sprovoditi u izolovanim laboratorijskim uslovima, već u svakodnevnom svetu združenog delanja ljudi

2. U istraživanjaima se mora voditi puna pažnja o ulozi jezika i diskursa3. Istraživanje i život se posmatraju kao nešto što je procesualno, odnosno kao skup dinamičkih

interakcija4. Istraživanja treba dapšodrazumevaju interes za soobe i pojedince umesto za aktuarijsku statistiku i

varijable.Više nema jednoobraznog shvatanja metodologije u psihologiji, ali ni čvrtog koncenzusa oko toga šta je nauka, šta je njena svrha i koja sredstva će koristiti. Novu nauku odlikuje postojanjemnoštva referentnih okvira na osnovu kojih je moguće govoriti o poretku stvari u svetu. Ne teži se otkrivanju univerzalnog shvatanja o poretku sveta, jer se ne pretpostavlaj život u univerzumu, već u multiverzi (brojnim prepletenim realnostima, gde naš um ima zadatak proizvede referentni okvir sa kojim ćemo u tom svetu opstati). Referentni okviri izraz su nastojanja ljudi da što bolje osmisle svoje postojanje. Ljudi nisu samo reaktivna, već i proaktivna bića. Posredstvom imaginacije podaci ne smao da se unose putem čula, već se i proizvode procesom konstruisanja u diskurzivne kategorije. Znajnje je u uvek neka od perspektiva saznavaoca, pa je i shvatanje metoda anarhično. Nauka je nekumulativna, a njen zadatak je da ispituje implikacije različitifragmenata promene slike o svetu. Uloga jezika je formativna: jezik nije transparentan sistem, već sistem diferencijacija koje su konstitutivne u donosu na društvenu stvarnost. Mi upotrebljavamo govor da bi konstruisali utisak o svetu koji je nezavisan od tog istog govora. Dužnost čoveka je da toleriše neizvesnosti koje nosi multiverza, a to može samo ako odustane od ideje ovladavanja svetom i ako pokuša da ovlada sobom. Od krotitelja prirodnih sila koje su dobre sluge, a loši gospodari, čovek počinje da sagledava sebe kao sićušni deo velike slike, čiji je neodvojivi deo. Ova bogata raznovrsnost en sme se pokvariti, i to je cilj novog sagledavanja čoveka.

Obrisi budućnosti

Psihologija treba da se zanima za homo faber, racionalno biće i osobu koja je kovač sopstvene subjektivnosti u zajednici svog bivstvovanja sa drugima - velikoj fabrici društvenog nastojanja. Nove kvalitativne i refleksivne istraživačke tehnike: analiza diskursa, etnometodologija, prizemljena teorija, konverzaciona analiza, arheologija znanja, analiza ličnih konstrukata, endogeno istraživanje. Mogu se kombinovati i sa tradicionalnim tehnikama.

33

DA LI IMA SMISLA PISATI ZAKLJUČAK ILI ZAKLJUČITI DA RASPRAVU O LJUDSKOJ PRIRODI NIJE MOGUĆE ZAKLJUČITI?

Konstruktivistička platforma nudi novo viđenje ljudi, procesa saznanja i objekata saznavanja, koje je dosta drugačije od ustaljenog u naučnoj psihologiji. Konstruktivisti zahtevaju i temeljit revizijusržnih uverenja i ubeđenja o naučnom shvatanju sveta. Traže preispitivanje uvraženih shvatanja o stvarnom svetu inherentnih svojstava, koji je neophodno saznati. Umesto da ljude posmatarju kao pojedinačne dedukte univerzalniha zakona, oni ih posmatarju kao tvorce mnogih poredaka, koji sačinjavaju sve bogatstvo različitih svetova koji nastaju. Zadatak koji stavljaju pred nauku, kao i svaku odraslu osobu jeste povećanje tolerantnosti prema rastućoj neizvesnosti koju izazivaju različite perspektive koje ljudi uobličavaju u svojim razmenama. Prihvatanje ove platforme iziskuje i novu metodologiju koja ne izdvaja ljude iz društvenog konteksta, ne svodi ih na skup promenljivih, ne obezličuje i rasparčava već razumeva i saznaje osobe, grupe i društva. Istraživači ovde nisu nezavisni i nepristrasni, niti je nauka privilegija uskog kruga istraživača. Prelazak an ovu metodologiju udaljava psihologiju od metzodolatrije. U vaspitanju i obrazovanju, konstruktivistički pristup odbija da učitelja tretira kao neutralnog prenosioca, učenika kao pasivnog primaoca znanja i znanje kao nepromenljiv odraz prirodnog stanja stvari.

HOL I LINDZI – TEORIJE LIČNOSTI

Abraham Maslov

Zastupao holisticko-dinamicko stanoviste. Polazi od zdravih I stvaralackih osoba kada izvodi odredjene zakljucke o licnosti, a prekorava psihologiju zbog pesimistickog I ogranicenogpogleda na ljudsko bice, vec se ogranicila na mracniju polovinu onoga sto podpada pod njen predmet.

Covek ima sposobnosti sklonosti I potrebe koje su nasledjene I pre su dobre nego rdjave, a zdrav I normalan razvoj se ogledau razvijanju ovih potreba. Psihopatolosko je ono sto iskrivljuje i osujecuje pravu prirodu coveka. Unutrasnja priroda coveka je slabai nezna, ali je uvek prisutna kod normalne osobe i nagoni na ostvarenje. Kod svakog ljudskog bica postoji snazna volja za zdravljem, rascenjem i ostvarivanjem ljudskih potencijala. Ljudi poseduju urodjenu prirodu koja je u sustini dobra ili bar neutralna. Sa sponatanim sazrevanjem u povoljim uslovima i sopstvenim naporima licnosti da ostvari sopstvenu prirodu pocinju da se ispoljavaju stvaralacke moci. Covek postaje neurotican ako ga sredina zanemaruje i izopacava. Mnogi se plase ostvarivanja svoje licnosti, a covek postaje rusilac kada je njegova prioroda podvrgnuta nasilnom menjanju, a razlikuje i zdravu agresiju koja se bori protiv predrasuda i nepravde. Izlozio je teoriju motivacije u kojoj razlikuje osnovne potrebe i metapotrebe. Osnovne potrebe su glad, zedj, sigurnost, samopostovanje. Metapotrebe su potreba za pravdom, lepotom, dobrotom redom. Osnovne pootrebe su potrebe usled nedostatka a metapotrebe su potrebe su potrebe usled razvoja. Osnovne potrebe su snaznije i javljaju se u hijerarhijskom redu a metapotrebe su sve podjednako vazne i mogu da zamene jredna drugu, i ukoliko nisu zadovoljene osoba moze da oboli, kao i od osnovnih potreba. To moze dovesti do otudjenosti i patnje. Smatrao je da psihologija treba da izucava one osobe koje su samoostvarile svoje potencijale do kraja. Nasao je da oni prihvataju sebe i druge, usresredjeni su na stvarnost, usresredjeni su na problem ne na sebe, samostalni su, prevazilaze svoju okolinu. Ispitivao je vrhunske doziovljaje tj ono sto ljudi navode kao najlepse iskustvo svog zivota, a osobe koje su ga imale se osecaju potpunije i vise su u saglasnosti sa spoljasnjim svetom, one su spontane i osecaj use svojim gospodarima. Zalagao se za holizam, izucavanje celokupne osobe, i njenih vrednosti, svesti, svrhe. Pojedinci koji su nosioci svog samoostvarivanja predstavlaju otelotvorenje organizmicke teorije.

34

ALFRED ADLER

U psihoanalitickim teorijama licnosti koje su uoblicili Freud i Jung na jedinku se gledalo kao na slozeni sistem energije, koji se odrzavao putem razmena sa spoljasnjim svetom. Prema novijim drustvenim naukama jedinka se posmatrala kao proizvod drustva u kome zivi. Necija licnost je vise uoblicena drustvenim nego licnim okolnostima. Modernizovanju psihoanaliticke teorije doprineli su Adler, From, Hornaj i Saiven. Adler se smatra zasnivacem " Novog sociopsiholoskog pogleda" isticuci kao bitno drustvenu prirodu ljudi. Rodjen u Becu 1980 a umro 1937 u Aberdinu.Jedan je od Osnivaca beckog analitickog drustva (zbog neslaganja sa Freudom dao ostavku i osnovao svoju grupu Individualna psihologija). Adler je otpoceo svoje bavljenje teorijom na podruciju psihopatologije.Nasuprot Freudovoj predpostavci da ljudsko ponasanje motivsano urodjenim instiktima i Jungovom prepostavkom o arhetipovima , Adler istice su motivisani prvenstveno drustvenim teznjama.Ljudi su drustvena bica, isticuci drustvena dobra ispred sebicnog interesa.Osecanje zajednistva je urodejno a posebne vrste odnosa sa ljudima odredjene su prirodom drustva u kojem se osoba rodi. Sva trojica isticu svojstvenu prirodu osobe koju uoblicava njegova licnost. Freud sex, Jung primordijalne misaone kalupe a Adler osecanje zajednistva. Najveci Adlerov doprinos psiholoskoj teoriji odnosi se na drustvene odrednice ponasanja. Drugi znacajan Adlerov doprinos predstavlja pojam stvaralackog samstva koji predstaclja personalizovan drustveni sistem koji stvara i tumaci dozivljaje organizma i traga za dozivljaima koji ce mu pomoci za stvaranje njegovog osobenog stila zivota. Ako takvih dozivljajane ma u spoljasnjem svetu on ih sam stvara. Treca odlika je isticanje jedinstva licnost (Covek je jedinstvena konfiguracija motiva, crta, interesovanja). Adlerova teorija umanjuje znacaj seksualnog instinkta, koji je kod freuda bio jedini pokretac dinamike licnosti. Ljudi su pre svega drustvena, a ne seksualna bica. Motivisani su osecajem zajednistva a ne osecanjem za seks. Adler je sredistem licnosti smatrao svest. Ljudi su svesna bica svesna svog ponasanja, planiraju svoje radnje i upravljaju njima. Licnost: 1. Fikcionalisticki finalizam 2. Teznja ka savresenstvu 3. Osecaj manje vrednosti i kompenzacija 4. Osecanje zajednistva 5. Stil zivota 6. Stvaralacko samstvo

Fikcionalisticki finalizam Uticaji Vajhingera sa svojom filozofijom "kao da" na adlera je bio ocigledan. To je shvatanje da na osnovu mnogih cisto fiktivnih ideja koje nemaju nikakvu osnovu u stvarnosti. To su pomocni konstrukti a ne hipoteze koje se ne mogu se proveravati i potvtdjivati. Kad vise nisu korisne mogu se odbaciti. Adler je dosao do ideje da su ljudi vise motivisani ocekivanjime iz buducnosti nego dozivljaima iz proslosti. Ovi ciljevi ne postoje u buducnosti kao deo nekog teleoloskog nacrta nego kao subjektivne i dusevne teznje i ideali koji uticu na sadasnje dogadjanje. Ovi fiktivni ciljevi su za adlera subjektivni uzroci psiholoskih dogadjaja. Adler je izjednacavao Freudovu teoriju sa nacelom uzrocnosti a svoju sa finalizmom. Krajnji cilj moze biti fikcija koju je nomoguce ostvariti ali i dalje ostaje podstrek za ljudsku teznju. Normalna se moze osloboditi od uticaja tih fikcija i da se suoci sa stvarnoscu, sto je nemoguce neuroticnoj osobi.

Teznja ka savrsenstvuAdler je dosao do zakljucka da je agresivnost vaznija od seksualnosti. Kasnije je pojam agresivnosti zamenio "voljom za moc". Izjednacavao je moc sa muskoscu a nemoc sa zenstvenoscu. Prica o "muskom protestu" kao obilku nadkompezacije.Posle menja pojam "volja za moc" pojmom "teznja ka savrsenstvu"( 3 etape).Pod savrsenstvom on podrazumeva nesto slicno Jungovom "Jastvu" ili Godstajnovom samoostvarivanju.To je teznja ka savrsenom upotpunjenju i ona je urodjena. Predstavlja dinamicko nacelo i nepostoje nikakvi posebni nagoni vec svaki nagon dobija svoju snagu iz teznje ka upotpunjenju. Ono se moze ispoljiti na mnogo nacina a svaka osoba ima svoj nacin na koji dostize ili pokusava da dostigne savrsenstvo.

35

Osecanje manje vrednosti i kompenzacijaAdler istice ideju o manjoj vrednosti organa i nadkompenzaciji, posavsi od fenomena da ljudi kada se razbole osecaju bolest i bol u odredjenom delu tela. Smatra da iza toga stoji inferiornost te zone tela, manja vrednost zbog nekog poremecaja u razvoju. Neko ko ima defektan organ tu slabost nadoknadjuje time sto jaca taj organ vezbanjem (Demosten, Ruzvelt). Kasnije je ovaj pojam prosirio na ostala osecanja manje vrednosti koja nastaju iz psiholoskih, drustvenih, telesnih slabosti ili nedostatka. Izjednacava manju vrednost sa nemuzevnoscu pa je zato, nadoknadjivanje ovog nedostatka nazivao "muskim protestom". Osecanja manje vrednosti proisticu iz osecanje nepotpunosti, nedovrsenosti i nesavrsenosti. Adler je tvrdio da osecanja manje vrednosti nisu znak abnormalnosti vec su uzrok poboljsanja ljudske prirode. Ona mogu biti prenaglasena pod odredjenim uslovima i time mogu formirati komplekse. Ljude gura potreba da prevazidju manju vrednost a vuce ih zelja da dostignu visu vrednost. Olaksanja ovih osecanja manje vrednosti nisu nuzno izvor prijatnosti jer je za Adlera savrsenstvo zivtni cilj a ne prijatnost.

Interesovanje za drustvoAdleru se zameralo sto je zapostavljao drustvene motive u coveku. Prosirio je svoje teorije time sto je ukljucio faktor osecanja zajednistva pored svatanja da su ljudi po prirodi agresivni i zeljni moci. Osecanja zajednistva se sastoji od pomaganja jedinke drustvu da postigne ideal savrsenog drustva. Osecanje zajednistva je nadoknada za prirodne slabosti pojedinacnih ljudskih bica. Prva saradnja se ispoljava u odnosu odojceta i majke a kasnije preko medjuljudskih odnosa.Ideal savrsenog drustva dolazi iznad licne ambicije i licne koristi. Adler je verovao da je osecanje zajednistva urodjeno ali da se mora vezbati putem vaspitanja i obrazovanja.

Stil zivotaOvo je najizrazitija odlika njegove psihologije. Stil je celina koja komanduje delovima, to je glavno idiografsko nacelo koje objasnjava jedinstvenost licnosti. Svko ima neki stil zivota ali ne postoje dve osobe sa istim stilom. Svaki covek ima cilj da dostigne visu vrednost ali postoje mnogi nacini da se do tog cilja dodje. Covekovi postupci proisticu iz njegovog stila zivota, covek opaza i pamti samo ono sto se uklapa u njegov stil zivota. On se uoblicava vrlo rano oko 4-5 godine a kasniji dogadjaji se taloze. Stavovi i osecanja se zadrzavaju vrlo rano a postaju mehanizovani pa je kasnije nemoguce promeniti stil zivota. Adler je govorio da je stil zivota odredjen specificnim inferiornostima i predstavlja kompenzaciju za neku posebnu malovrednost. Ovaj pojam je tesko razlikovati od dinamicnijeg pojma stvaralackog samstva.

Stvaralacko samstvoOvaj pojam je bio najvaznije Adlerovo otkrice. Ss vlada sklopom licnosti i ono je jedinstveno i dosledno i vrlo tesko ga je opisati. Mozemo posmatrati samo njegove posledice ali ne i njega samog. To je posrednik izmedju drazi koje deluju na osobu i odgovora osobe koje daje na tu draz. Odredjeno je nasledjem i iskustvom. Ono daje smisao zivotu i stvara cilj i sredstvo kako da se do njega dodje. Ss prdstavlja aktivno nacelo u ljudskom zivotu.

Njegova teorija predstavlja humanisticku teoriju licnosti i antiteza je Freudovom shvatanju. Adlerovo shvatanje o prirodi licnosti je izneto idejom da ljudi mogu biti i gospodari, a ne samo zrtve svoje sudbine.(Drustveni cinioci licnosti: redosled rodjenja dece, najranija secanja, dozivljaj detinjstva- deca sa nedostacima, razmazena deca i zapustena deca)

Dolard Milerova teorija potkepljenja

Najveci deo ove teorije odnosi se na odredjivanje uslova pod kojima nastaju i nestaju navike. Sta je zapravo teorija ucenja? U svom najjednostavnijem obliku to je proucavanje okolnosti pod kojima se odgovor i znak povezuju. Do jacanja ove veze moze doci samo pod odredjenim uslovima. Sastavni cinioci procesa ucenja su nagon, znak, odgovor i nagrada. Dolard i Miler su sva nacela ucenja dobili proucavanjem zivotinja u kontrolisanim laboratorijskim uslovima. U tim eksperimentima dosli su do sledecih zakljucaka: sudbina veze izmedju drazi i odgovora nalazi se pod snaznim uticajem ishoda do koga dovodi odgovor tj pod snaznim uticajem drazi i dogadjaja koji neposledno sledi taj odgovor. Neki od tih dogadjaja dovode do

36

jacanja veza tj povecavaju verovatnocu da ce se pri sledecem izlaganju drazi odgovor javiti silovitije ili brze. Takve dogadjaje zovemo pozitivni potkrepljivaci ili nagrade. Isto tako i prestanak najcesce onih bolnih drazi moze jedanko da potkrepljuje odgovore. Oni kazu da je redukcija nagonskih drazi nuzan i dovoljan uslov potkrepljenja.

Sklop licnosti

Osnovni pojam je navika - veza ili asocijacija izmedju drazi i odgovora. Mogu da se obrazuju navike ne samo izmedju spoljasnjih drazi i spolja opazivog ponasanja vec i izmedju unutrasnjih drazi i odgovora. Mada se licnost sastoji prevashodno od navika, pojedinacni sklop tih navika zavisi od jedinstvenih dogadjaja kojima je pojedinac bio izlozen. To je samo privremeni sklop jer danasnje navike mogu da se promene kao posledica sutrasnjeg iskustva. Znacajnu klasu ljudskih navika izazivaju usmene drazi. Njih proizvodi bilo sama osoba cije ponasanje posmatramo bilo druge osobe iz njene sredine. Odgovori na te usmene drazi i po svojoj prirodi su cesto usmeni. Izvesne navike mogu da ukljucuju i unutrasnje odgovore koji zauzvrat dovode do javljanja unutrasnjih drazi sa nagonskim odlikama. Ti sekundarni nagoni takodje se moraju smatrati trajnim delovima licnosti koji zajedno sa primarnim doprinose sklopu licnosti.

Dinamika licnosti

Oni se usresredjuju na odredjenje istaknutih motiva cijom analizom pokusavaju da oslikaju opsti proces cije ispoljavanje mozemo da ocekujemo kod svih motiva. U toku procesa razvoja osoba razvija ogroman broj sekundarnih nagona koji podsticu njeno ponasanje. Drazenje koje dolazi od sekundarnih nagona u velikoj meri zamenjuje izvornu funkciju drazi primarnih nagona. Steceni nagoni (strepnja, stid, zelja da ugodimo drugima) pokrecu najveci deo nasih radnji. To nam posredno govori da se uloga iznacaj primarnih nagona najcesce ne moze pravilno proceniti na osnovu svakodnevnog nesistematskog opazanja odrasih socijalizovanih ljudi. Delovanje primarnih nagona mozemo jasno da opazimo jedino u toku procesa razvoja ili u toku razdoblja krize kakva nastaje kao posledica neuspeha oblika prilagodjavanja kakve pripisuje jedna kultura.

Razvoj licnosti

Ispod urodjene sposobnosti pri rodjenju dete poseduje mali broj specificnih refleksa –nizovi medjusobno nepovezanih ili slabo povezanih odgovora izazvanih specificnim drazima ili klasama drazi. Izvestan broj urodjenih hijerarhija odgovora – tendencija da se u odredjenim okolnostima izvesni odgovori jave pre nego neki drugi. Skup primarnih nagona - unutrasnje snazne i uporne drazi obicno povezane sa poznatim fizioloskim procesima .Jedino upravljanje ponasanjem dolazi od urodjene hijerarhije tendencija reagovanja zaduzenih za vrsenje opste kontrole nad redosledom po kome ce se u pojedinacnim okolnostima javiti odredjeni odgovori. Sve sto se desava u ovom stupnju D i M su objasnila procesom ucenja. Za razumevanje procesa ucenja koriste se 4 pojma: nagon, znak, odgovor i potkrepljenje. Znak – je draz koja upravlja odgovorom usmeravajuci ga ili oderdjujuci njegovu prirodu. Oni se mogu razlikovati po vrsti i po jacini. (vidni i slusni) Bilo koji kvalitet na osnovu koga je moguce razlikovanje drazi moze da bude osnova pomocu koje cemo razlikovati znakove. Znaci mogu biti kako pojedinacne drazi tako i kombinacije drazi. Sto ce reci da uocljivost znaka ne mora da pociva samo na razlicitosti pojedinacnih drazi vec i na razlikama sklopova i kombinacija drazi koje ga cine. (slova--> reci-->dejstvo na citaoca) Odgovor – nego sto je moguce da se dati odgovor veze za neki znak neophodno je da se taj odgovor javi. Mozemo da kazemo javljanje odgovarajuceg ponasanja je od najvece vaznosti za ucenje. Verovatnoca javljanja odgovora u okolnosti u kojoj se organizam prvi put nalazi oznacava se kao pocetna hijerarhija odgovora. Ukoliko se ona ispoljava u odsustvu bilo kakvog prethodnog ucenja nazivamo je urodjenom hijerarhijom odgovora. Posto su iskustvo i ucenje izvrsili svoj uticaj na ponasanje u datoj okolnosti izvedeni redosled davanja odgovora oznacavamo kao rezulirajucu hijerarhiju odgovora. Tokom razvoja hijerarhija odgovora tesno se povezuje sa jezikom. Pojedini odgovori vezuju se za oderedjene reci pa kasnije upotreba tih reci moze da posreduje ili odredjuje koja ce od visih postojecih hijerarhija zaista delovati. Kada se organizam nadje u slicnim ili istim okolnostima najvecu verovatnocu javljanj imace odgovori koji su imali najvise uspeha u pribavljanju primarnih i sekundarnih potkrepljenja.

37

Ali cesto dolazimo u situaciju gde nijedan od raspolozivih odgovora ne dovodi do potkrepljenja. Takvi slucajevi dovode do napustanja nedelotvornog ponasanja i igraju najvecu ulogu u toku procesa razvoja novih oblika odgovora i prosirenju opsega prilagodjenog ponasanja. (to su takozvane dileme ucenja) Ukoliko su nasi stari nacini ponasanja savrseno sposobni da umanje sve nase nagonske pritiske nema razloga za javljanje novih oblika ponasanja tako da repertoar ponasanja ostaje nepromenjen.

Sekundarni nagoni i proces ucenjaPrimarni nagoni se tokom telesnog razvoja i zivotnog iskustva razvijaju u slozeni sistem sekundarnih nagona. Snazna draz moze da izazove snazne unutrasnje odgovore koji ce zauzvrat proizvoditi nove unutrasnje drazi . One postaju znaci koji kontrolisu naredne odgovore ali isto tako igraju i ulogu nagona pokrecuci organizam i drzeci ga u stanju aktivnosti sve dok ne dodje do potkrepljenja ili dok se u ponasanje ne umesa neki drugi proces npr zamor. Uce se oni spolja opazivi odgovori koji dovode do potkrepljenja. Vazne oderdnice naucenih unutrasnjih odgovora su : broj i vremenski raspored potkrepljenih pokusaja ali i snaga primarnog nagona prisutnog pre trenutka javljanja nagona izazvanog unutrasnjim odgovorom. Ti unutrasnji odgovori mogu se eliminisati procesom protivuslovljavanja u kome se na isti znak uslovljava i neka druga snazna reakcija.

Visi dusevni procesi

Ovde spadaju ponasanja posredovana znacima koje samo ponasanje proizvodi.Jezik u sebi sadrzi najveci broj odgovora ciji je cilj oznacavanje ili imenivanje razlicitih iskustava.Otkrivsi da dve okolnosti poseduju isti naziv trenutno povecavamo stepen generalizacije i transfera izmedju njih. Takodje dajuci stvarima razlicita imena mozemo da izgradimo ostru razliku izmedju njih. U svakoj kulturi postoje razlikovanja i uopstavanja i njima se pridaje vaznost. Reci mogu da posluze pobudjivanju nagona,mogu da se koriste kao nagrade i potkrepljenja ,a mogu nam dopustiti da svoje sadasnje ponasanje potkrepljujemo posledicama koje ce tek doci.Da bi smo omogucili pojavu rasudjivanja i planiranja moramo biti sposobni da odlozimo neposredne instrumentalne odgovore na nagonske drazi i znakove. Upotreba govornih simbola u opstenju sa drugim ljudima prethodi njihovoj upotrebi u misljenju i veliki deo detetovih odnosa sa sredinom tice se nacina adekvatne proizvodnje i razumevanja tih znakova.

Drustvena sredinaLjudsko ponasanje se moze razumeti u potpunosti samo uzimanjem u obzir kulturnog konteksta u kome se ono javlja. Nije lako predvideti ponasanje coveka ukoliko smo liseni znanja o uslovima koji vladaju u sklopu njegove drustvene sredine,a to nam omogucava antropologija.

Kriticni stupnjevi razvojaD i M Smatraju da nesvesni sukobi ,nauceni u navecoj meri u toku ranog detinjstva jesu osnova najozbiljnij emocionalnih tegoba. Prvih sest god zivota smatraju najvaznijim odrednicama ponasanja odraslog. Uputstva koja namece kultura nekada su protivrecna i nedosledna,a dete je slabo opremljeno da bi se uspesno nosilo sa slozenim zahtevima ucenja,sve ovo dovodi do ucenja neurotskog sukoba. Nagonske drazi povezane sa stanjem gladi spadaju medju prve pokretece ponasanja sveke jedinke. Okolnosti hranjenja ce posluziti kao obrazac koji odredjuje opste nacine prilagodjavanja odraslih. Iskustvo hranjenja povezano je sa prvim bliskim medjuljudskim osnosom izmedju majke i deteta. Ako je hranjenje usposno i ako ga odlikuje prestanak nagona i zadovoljstvo dete ce to prijatno stanje vezati za prisustvo majke,proces generalizacije drazi pobrinuce se da se ono prenese i na prisustvo ostalih ljudi,tako da ono postaje cilj samo po sebi –sekundarna naucena nagrada.

Nesvesni procesiKao i psihoanaliticari i oni nesvesno smatraju vaznim. Nesvesne odrednice ponasanja delimo na one koje nikad nisu bile svesne i na one koje su bile ali nisu vise. U prvu grupu ukljuceni su svi nagoni ,odgovori i znakovi nauceni pre pojave govora i one oblasti iskustva o kojima nas drstvo snadbeva samooskudnim nazivima. Drugoj kategoriji pripadaju svi oni znakovi i odgovori koji su usled potiskivanja postali nepristupacni. Potiskivanje je proces izbegavanja izvesnih misli motivisan na isti nacin kao i bilo koji drugi

38

nauceni odgovor. Osoba koja uci prvo pomislja na dato ponasanje koje potom izaziva strah pa zato napusta pretecu misao sto dovodi do potkrepljenja. Ovaj odgovor nemisljenja postaje anticipiran i javlja se pre nego sto covek uopste i pomisli na dati dogadjaj ili zelju. Izvoriste sklonosti ka potiskivanju lezi u vaspitanju kome smo izlozeni tokom detinjstva. Ostrina potiskivanja zavisi od razlicitog stepena zavisnosti od roditelja i razlicite pretnje od gubitka njihove ljubavi.

Sukob teznji Teznja prilazenja cilju postaje sve snaznija sto je osoba koja mu se priblizava bliza njemu-nagib priblizavanja. Teznja ka izbegavanju negativne drazi postaje sve snaznija sa porastom njene blizine-nagib izbegavana. Nagib izbegavanja je strniji od nagiba priblizavanja. Blizi samom cilju jos uvek ce postojati porast u snazi izbegavanja ili priblizavanja. Pretpostavlja se da ce se od dva medjusobno takmicarska odgovora u ponasanju javiti onaj jaci. Najcesca vrsta sukoba tice se suprotnosti teynji prilazenja i izbegavanja koje u nama istovremeno izaziva jedna te ista osoba ili okolnost. Posto se jednom odlucimo kretacemo se pravo ka odabranom cilju. Ako smo u pocetku podjednako udaljeni ka oba cilja kolebanja spoljasnjih ili unutrasnjih drazi poremetice ravnotezu,ali mi nastavljamo kretanje u pravcu najblizeg cilja.Kada se jave dva podjednako privlacna cilja ispoljava se prikriveni proces izbegavanja.

Kako se uce neurozeU srzi svake neuroze nalazi se snazan sukob nesvesnih teznji cije izvore mozemo naci u detinjstvu. Deca uce neurotske sukobe od svojih roditelja. Ako ispoljavajuci svoje osnovne potrebe dete cesto dozivljava izrazeno osecanje strepnje ili krivice neminovno dolazi do sukoba teznji. Covek tezi da na svaki nacin pobegne od osecaja strepnje ili krivice i zbog toga potiskuje odredjena secanja i pomisli. Zato se cesto oseca nesrecnim ali ne razume zasto. Sve dok se sukobi teznji nalaze u podrucju nesvesnog docice do nove vrste ponasanja-neurotskih simptoma. D i M nalaze da se psihosomatski simptomi mogu uciti na isti nacin na koji se uce i ostali simptomi ,sto znaci da se postupci instrumentalnog uslovljavanja mogu koristiti u tarapeutske svrhe da ublaze jacinu telesnih simptoma.

PsihoterapijaZasniva se na oducavanju od neuroticarskih navika i ucenju novih neneuroticarskih navika. Terapeut bi trebalo da bude saosecajan slusalac koji ohrabruje pacijenta da izrazi svoja osecanja ,zabranjene misli i da iskusi strah i osecanje krivice koje oni u njemu izazivaju. Buduci da ta izrazavanja nisu pracena nikakvim neprijatnim posledicama mozemo da ocekujemo da ce doci do gasenja neuroticarskog straha. Terapeut potstice upotrebu jezickih sredstava koje pacijentu omogucuju da uoci razlike izmedju njegovih unutrasnjih strahova i spoljasnje realnosti. I iymedju okolnosti koje su vladale tokom pacijentovog detinjstva a koje su dovele do toga da on nauci svoje strahove.

Erik Erikson

Razradjivao je posihoanalizu. Dao je teoriju psihosocijalnog razvoja sto prosiruje shvatanje Ja i radio je psihoistorijske studije zivota istaknutih pojedinaca. Psihosocijalno-jedinka sa sredinom u sadejstvu, interakcija organiozma i sredine. Proucava razvoj do smrti i pominje stupnjeve. Razvoj je kvalitativan. Teorija psihosocijalnog razvoja ima stupnjeva. Prva 4 stupnja govore o detinjstvu, 5 je stupanj mladalastva, a posle su o odraslom dobu. Nisu po strogom hronoloskom redosledu. Svi zajedno dopsrinose celovitom oblikovanju licnosti – epigenetsko nacelo. O stupnjevima je govorio kao o osnovnom kvalitetu ja koje se javlja na svakom stupnju. Ritualizacija – kulturom uoblicen nacin delovanja u uzajamnoj razmeni pojedinaca, sa ciljem da ucini pojedinca delotvornim clanom zajednice. One mogu postati krute i izopacene i izvrnuti se u ritualizme. Stupnjevi ranog detinjstva I detinjstva

1. Osnovno poverenje spram osnovnog nepoverenjaNada je vrlina koja se javlja na ovom stupnju. Tokom oralno senzornog stupnja odojce uci da stice poverenje u druge u u samog sebe pa vremenom pocinje da mirno spava, da uzima hranu, upoznaje okolinu. Vezuje se za majku i stice sigurnost u majcinsku osobu pa je mirno kratko vreme i dok ona nije prisutna. Postojanost i kontinuitet dozivljavanja okoline dete stvara najraniju osnovu za osecanje psihosocijalnog identiteta, ovome parira osnovno nepoverenje koje je bitno za ljudski razvoj. Prva ravnoteza poverenja i

39

nepoverenja donosi nadu. Pociva na odnosima novorodjenceta i briznih roditelja koji su vredni poverenja koji odgovaraju na potrebe i pruzaju osecaj spokojstva. Kako raste broj dogadjaja u okjima se ispunjavaju nade oni postaju inspiracija za nove nadu, a odrice se razocaravajucih nada. Nada je trajno verovanje u dostiznost zarkih zelja. Potice iz odnosa majka dete svet.To je stupan numinozne ritualizacije – spremnost deteta da oseti blagodetno prisustvo majke hranjenje, osmehivanje i prepoznavanja. Ponavljane interakcije sa majkom su povezane i sa kulturnim uticajima, sto se ponsle prenosi i na druge ritualizacije. Izvrnuti ritualizam-idolizam tj obozavanje heroja.

2. Autonomija spram stida i sumnjeAnalno misicni stupanj. Dete uci sta se od njega ocekuje, obaveze pravila i ogranicenja. Postavljaju se zahtev za samonadzorom kroz sklonost ka stidu i smislom za autonomijom, i zahtev za prihvatanjem nadzora od strane drugih jer odrasli moraju pruzati sigurnost. Ako ga pravilno usmere imace osecaj autonomije i samokontrolu a u suprotnom ce postati stidljivo ili sumnjicavo.Vrlina volje je (izvori uvezbano samohtenje i primer nadmocnijeg htenja koje ispoljavaju drugi)odgovorna za prihvatanje nadzora od strane drugih. Odrasli pruzaju sigurnost. Volja je snaga koja se uvek povecava.Ritualizacija je prosudilacka – jer dete pocinje da stvara sudove o sebi i drugima i da razlikuje dobro i rdjavo. Pocinje da razlikuje nasu sortu od drugih, oni koji nisu njegova sorta su rdjavi. Priprema za osecaj krivice u sledecem stupnju. Osnova za otudjenost koja se zove podeljene vrste, zacetak sudskog rituala.Izvrnuti ritualizam je legalizam-dobija zadovoljenje od kaznjavanja i ponizavanja osudjenog.

3. Inicijativa spram krivice Genitalno lokomotorni stupanj. Fizicko i dusevno postaju jedno. Rast nadmocnosti i odgovornosti Inicijativa se kombinuje sa autonomijom, a opasnost je osecanje krivice razmislja o svojim ciljevima, zeli da odraste i napreduje. Vrlina je svrhovitost se javlja kao rezultat igranja eksperimentisanja, mentalnih igara npr uloge roditelja. Svrhovitost je smelost da se uoce i prate vredni ciljevi koje nije sputao strah od kazne i osecaj krivice. Period igre karakterise dramatska ritualizacija. Aktivno ucestvuje u igri, oponasa bezbroj uloga. Negativna strana dramske ritualizacije je ritualizam igranja uloga kroz ceo zivot dete tako moze da postane to sto nije.

4. Marljivost spram osecaja manje vrednostiPeriod latencije. Mora kontrolisati svoju mastu i razviti smisao za marljivost i uci nagrade koje ono donosi. Umesto igracaka interesuje se za prodktivnost i alatke. Opasnost je osecaj manje vrednosti ako ne moze da savlada zadatke. Vrlina je spremnost se stice radom i izvrsavanjem zadataka sto odvodi do razvoja umeca! Ono je spremno zeli da uci vazno ga je izloziti radu u raznim oblicima (sport skola odgovornost), da se se ne bi javilo osecanje manje vrednosti. Ritualizacija je formalna u kojoj se dete uci metodicnom radu i izvodjenju. Izvrnuti ritualizam je formalizam – ponavlajnje besmislenih formalnosti i praznih rituala.

5. Identitet spram zbrke identiteta (stupanj mladalastva)Pocinje osecanje svog identiteta, da je razumsko i jedinstveno ljudsko bice a spreman da se uklopi u neku razumnu ulogu u drustvu, bira cime ce se baviti u buducnosti bilo da nesto razvija ili da usvaja nesto novo. Postaje svestan sebe u svakom pogledu. Postaje svestan dopadanja i nedopadanja.Aktivirajuci cinilac za oblikovanje identiteta je Ja i njegov svesni i nesvesni deo. Ja ima sposobnost da integrise talente i vestine, da shvati sta je sada a sta zeli biti u buducnosti. Uci i da se odbrani od onoga sto mu ne prija i time uci kako da se uklapa u psihosocijalnu sredinu spoznajuci sebe. Moze patiti zbog zbrke identiteta i uloga jer bi trebalo donosti vazne odluke, a njih je tesko doneti jer drugi ocekuju da se to uradi. Bitno im je misljenje drugih ljudih ali to moze dovesti do haoticnog ponasanja tj da ni pojedinac sam ne zna kako se ponasa i sta oseca i hoce.Termin kriza identiteta odnosi se na neopohodnost razresenja prolaznog neuspeha i oblikovanje nekog novog identiteta koji ce nas uciniti zadovoljnim, a moze biti opasno jer nispunjenje ciljeva igleda kao da od toga zavisi citava buducnost pojedinca. Posedovanje niza rdjavih karakteristika-negativni identitet koje osoba da projektuje na druge to moze dovesti do socijalne patologije. Vrlina vernosti je temelj na kome se stvara kontinuirano osecanje identiteta. Treba preuzeti obrazac zivota odraslog a mora se suzdrzavati od seksualne slobode odraslog. Omladina zeli da razume sebe i da izgradi sistem vrednosti. To dovodi do sukoba i do impulsivnih besmislenih akcija, haoticnog ponasanja odakle ide zbrka identiteta.

40

Vernost je sposobnost je da se odrzi slobodno osecanje obecane lojalnosti uprkos neizbeznim protivrecnostima vrednosnog sistema. Potvrdjivanje ideologija i istina i afirmacija drugova. Zeli da ucestvuje u nekim grupama da osete pripadnost npr religioznim grupama, i tako se razvija vernost na kojoj se gradi identitet.Ritualizacija je ideologija koja je solidarnost uverenosti, oblikuje sve prethodne ritualizacije u neki konerentni skup ideja i ideala. Zbrka identiteta se javlja kao rezultat nedostatka bilo kakve integrisane ideologije. Izvrtanje ritualizacije je totalizam, sto je fanaticna i iskljuciva zaokupljenost necim sto izgleda neosporno tacno ili idealno.

6.Intimnost spram izdvojenostiMladi odrasli spremni su da se ujedine sa drugima uprkos zrtvama koje ce mozda morati da izdrzi. Sada se javlja prava seksualna genitalnost u uzajamnosti sa voljenim partnerom. Potrebno je da se neko voli, da se imaju seksualni odnosi sa njim i da se razvije osecaj poverenje. Opasnost je izdvojenost koja se moze javiti zbog izbegavanja intimnosti zbog nespremnosti. Vrlina je ljubav, do razvoja prave intimnosti dolazi tek posle mladalastva. Sada su spremni da se prepuste zajednickom odnosu u kome se nacin zivota deli sa intimnim partnerom.Ritualizacija je udruzivanje, zajednicko deljenje rada, prijateljstva i ljubavi. Ritualizam je elitizam, ispoljava se u stvaranju ekskluzivnih grupa koje su oblik komunalnog narcizma.

7. Stvaranje spram zastojaBavljenje onim sto se stvara: produktima, potomstvom idejama, prenosenje socialnih vrednosti na narastaje itd. Kada je stvaranje slabo licnost nazaduje u smislu osiromasenja i zastoja. Vrlina nege je bavljenje drugima kao i da sa njima deli znanje i iskustvo, to se ispoljava kroz podizanje i proucavanje dece. Tako se prenosi znanje kroz poducavanje, opstaju kulture, a to daje ljudima osecanje da su potrebni drugima i da ne postanu suvise zauzeti sobom. Ritualizacija je generacijska, roditeljstvo, produktivnost, prenosenje znanja, uloge u kojima roditelji deluju kao prenosioci idealnih vrednosti na mlade. Iskrivljenje je autoritizam, posezanje za autoritetom koji je nespojiv sa negom.

8. Integitet spram ocajanjaNastupa posle stupnja staranja. Opaza se zivot ima neki red i smisao. Kada se dostigne stanje integriteta cuva se svoj stil zivota. Postoji i osecanja ocaja zbog straha od smrti i pogled na nespehe i nemogucnost za sprovodjenje alternativnih nacina zivota. Mudrost je vrlina, koja odrazava i sprovodi integrisanost iskustava nakupljenih prethodnih godina. Ritualizacija je integralna, to se odrazava u mudrosti starih. Ritualizma je sapijentizam, nemudro pravljenje da smo mudri.

Gordon Olport

Sklop i dinamika licnosti

Sklop licnosti je predstavljen crtama koje u isto vreme motivisu ponasanje. Stoga su sklop i dinamika najvecim delom jedno isto. On je smatrao da pojmovi tako uski kao sto su specificni refleksi i tako siroki kao sto su osnovne crte ili samstvo imaju izvesnu vaznost u razumevanju ponasanja i bio je misljenja da procesi na koje se ovi pojmovi odnose deluju unutar organizma hijerarhijski tako da onaj opstiji obicno prethodi onom specificnijem. O Olportovoj teoriji cesto se govori kao o psihologiji crta koje zauzimaju polozaj glavnog motivacionog konstrukta (to je kod Frojda instinkt-crta).

Licnost, karakter i temperament

Licnost je dinamicko ustrojstvo onih psihofizickih sistema koji u pojedincu odredjuju njegovo jedinstveno prilagodjavanje sredini. Izraz dinamicko ustrojstvo podvlaci cinjenicu da se licnost stalno razvija i menja. Izraz psihofizicki oznacava da licnost nije ni iskljucivo mnetalan ni iskljucivo neuralna. Rec odredjuje jasno ukazuje na to da je licnost sacinjena od determinisucih tendencija koje igraju aktivnu ulogu u popnasanju

41

jedinke. Licnost nije samo konstrukt posmatraca niti je nesto sto postoji samo onda akad postoji neka druga osoba koja ce reagovati na nju. Licnost stvarnost postoji ukljucujuci njene nervne ili fizioloske pratioce. Karakter podrazumeva neki kod ponasanja po kome su se pojedinci ili njihovi postupci procenjivali. Temperament se prvenstveno odnosi na one dispozicije koje su tesno vezane za bioloske i fizioloske odrednice i koje stoga ispoljavaju relativno malo promena tokom razvoja.

Crta

Izraz srta bio je zadrzan za opste crte a jedan novi izraz osobena dispozicija je uveo na mesto jedinstvene crte. O njima govori kao o morfogenickim crtama. Crta se definise kao neuropsihicki sklop koji ima sposobnost da ucini mnoge drazi funkcionalno jednakim i da zapocne i vodi jednake smisaono dosledne oblike adaptivnog i izrazajnog ponasanja. Osobena dispoziicja definise se kao uopsten neuropsihicki sklop sa sposobnoscu da ucini mnoge drazi funkcionalno jednakim i da zapocne i vodi dosledne odlike adaptivnog i stilistickog ponasanja. Crta za razliku od osobenih dispozicija nije zamisljena kao svojstvena pojedincuali je isto toliko unutra koliko i dispozicija. (jednu crtu moze deliti vise njih). Obe su neuropsihicki sklopovi, imaju sposobnost da ucine da mnoge drazi budu funkcionalno jednake i obe usmeravaju dosledne oblike ponasanja. Zahvaljujuci pojmu crta mozemo proucavati iste crte izrazen kod razlicitih pojedinaca a zahvaljujuci pojmu osobene dispozicije mozemo proucavati jednu osobu i oderiditi jedinstveno sklopljenu indiuvidualnost date osobe. Mada i crta i dispozicije stvarno postoje u osobi one se ne mogu neposredno posmatrati vec se o njima mora zakljuciti na osnovu ponasanja. Crta u izvesnoj meri predstavlja ishod kombinovanj ili integrisanja dve ili vise navika. U poredjenju sa stavovima crte imaju vecu opstost. Stav je povezan sa specificnim objektima ili klasom objekata i moze da se razlikuje u pogledu opstosti od visoko specigficnog do relativno opsteg dok crte moraju uvek da budu opste. Stav obicno podrazumeva procenu objekta ka kome je usmeren dok sa crtom to nije slucaj. Olport pravi razliku izmedju crta i tipova. Za neku osobu se moze reci da aposeduje crtu ali ne i tip. Tipovi su idealizovane konstrukcije posmatraca i jedinka moze da se uklopi u njih ali samo po cenu gubitka njemu ili njoj osobenog identiteta. Osobena dispozicija moze da predstavlja jedinstvenost osobe dok tip mora da je prikriva.

Glavne, centralne i sekundarne dispozicije

Glavna dispozicija je tako opsta da skoro svaki cin neke osobe koja je poseduje se moze pripisati njenom uticaju. Centralne dispozicije predstavljaju tendencije veoma karakteristicne za jedinku cesto izazvane na ispoljavanje i veoma ih je lako zakljuciti.Sekundarna dispozicija je ogranicenija u svom javljanju manje bitna za opis licnosti i vise usmerena na odgovore do kojih dovodi kao i na drazi kojima odgovara. Medju crtama postoje znatne razlike u stepenu u kojem imaju pookretacki uticaj na pojedinca. Jedinka aktivno trazi drazi koje dejstvovanje crta cine odgovarajucim, stvara okolnosti u kojima moze da dodje u dodir sa ljudima. Olport istice i nezavisnost crta—ne postoji ostra granica koja bi razgranicavala jednu crtu od druge . Ova isprepletanost razlicitih crta delimicno objasnjava i cinjenicu sto nije moguce saciniti potpuno zadovoljavajuce metode za klasifikaciju crta. Zakljucivanja koja ucestvuju u prepoznavanju neke crte podrazumevaju doslednost . Dispozicija se prepoznaje samo zahvaljujuci nekim pravilnostima ili doslednostima u nacinu na koji se neki pojedinac ponasa. Sama cinjenica da postoji mnostvo crta koje se preklapaju ukazuje na to da se u ponasanju organizma relativno cesto mogu ocekivati ocigledene nedoslednosti. Disocijacija i potiskivanje mogu da postoje iu svakodnevnom zivotu ali obicno postoji vise doslednosti nego sto su psiholoska ispitivanja u stanju da otkriju.

Namere

Pod namerama se podrazumevaju nade, zelje, ambicije, aspiracije i planovi osobe. Stanoviste ove teorije jeste da je ono sto pojedinac pokusava da ucini najvazniji kljuc kako ce se ta osoba ponasati u sadasnjosti, dakle Olport se okrece nameravanoj buducnosti.

42

Osobeno (proprium)

Olport je predlozio da se sve funkcije ja ili samstva koje su opisane nazovu osobenim funkcijama licnosti. koje zajedno sacinjavaju osobeno odnosno proprium. Osobeno nije urodjeno vec se razvija tokom vremena. Razlikuje 7 vidova u razvoju osobenog ili samstva. Tokom prve tri godine pojavljuju se tri takva vida: osecaj telesnog samastva, osecaj trajnog samoidentiteta i samopostovanje ili ponos. Izmedju 4 i 6 godine javljaju se dva druga vida: sirenje samastva i slika o sebi. Za vreme mladalastva javljaju se namere dugorocni ciljevi i udaljeni krajnji ciljevi. Oni se nazivaju teznjama osobenog.

Funkcionalna autonomija

Olport nabraja zahteve za koje smatra da cine prikladnu teoriju. Istovremenost ljudskih motiva –bez obzira na to sta nas pokrece da mislimo ili postupamo pokrece nas sada. Pluralisticka teorija – dozvoljava postojanje raznih motiva.U saznajne procese kao sto su planiranje i namera unose i dinamicku snagu. Teorija se zalaze za konkretnu jedinstvenost motiva unutar jedinke. Ovakva teorija je sadrzana u pojmu funkcionalne autonomije. Funkcionalna autonomija shvata motive odraslih kao razlicite, samoodrzive savremene sisteme koji izrastaju iz njima prethodecih sistema ali su funkcionalno nezavisni od njih. Nacela funkcionalne autonomije i uobicajenog misljenja da dato ponasanje moze da se nastavlja iz motiva koji je razlicit od onog prvobitnog koji je pokrenuo ovo ponasanje. (primer lovaci sminkanje)On ukazuje na cirkularnost detetovog ponasanja i neuroticnog ponasanja odraslih. Postoje 2 nivoa funkcionalne autonomije :-istrajni, ukljucije zavisnosti, cirkularne mehanizme, ponavljajuce radnje i rutinske radnje. Njihova istrajnost se objasnjava izrazima kao sto su odlozeno gasenje, samoodrzavajuce kolo u nervnom sistemu, delimimicno potkrepljenje. -osobeni, odnosi se na stecena interesovanja, vrednosti, sentimente, namere, glavne motive, osoben sispozicije, sliku o sebi i zivotni stil.Sustinska priroda ljudi je da se njihovi motivi menjaju i rastu tokom zivotua i za njih postaju ujedinjeni. Posledice funkcionalne autonomije su jasne, i najvaznija je cinjenica da on dozvoljava relativno razdvajanje od proslosti organizma. Ako dejstvujuci motivi ne zavise u potunosti od osnovnih ili prvobitnih motiva u pogledu njihovog trajanja istrazivac moze opravdano da se okrene od proslosti pojedinca i usmeri paznju ka njegovoj sadasnjosti i buducnosti.

Razvoj licnosti

1. Odojce – novorodje no dete je u celosti stvorenje nasledja , nagona i refleksnog postojanja. Ono jos nije razvilo osobene odlike koje ce se javiti kasnije kao rezultat razmene sa sredinom. Novorodjence nema licnost, vec potencijale cije ostvarenje mora da saceka sazrevanje. Motivisano je potrebom da smanji bol i da poveca prijatnost –nacelo prijatnosti. Cak i u prvoj godini zivota odojce pocinje da ispoljava razlicite kvalitete ( razlike u pokretljivosti i emocionalnom izrazavanju) koji teze da istraju. Zbog toga se neko ponasanje odojceta moze prepoznati kao prethodnik kasnijih sklopova licnosti. Promene odojceta : na pocetku je organizam biolosko bice a pretvara se u pojedinca koji funkcionise na osnovu narastajuceg ja sa sve razgranatijim sklopom crta, ciljevima i apiracijama. Sustinsku ulogu u ovom preoblikovanju igra funkcionala autonomija – ono sto je u pocetku bilo sredstvo kojim se dolazi do bioloskog cilja postaje autonomni motiv koji usmerava ponasanje.

2. Odrasli – odrednice ponasanja osobe predstavljaju niz skladnih crta. Funkcionisanje ovih crta u znatnoj meri je svesno i racionalno, normalne jedinke po pravilu znaju sta rade i zasto rade. Potpuno razumevanje odraslog ne moze se obezbediti bez slike njegovih ciljeva i aspiracija, njihovi najvazniji motivi nisu pokazatelji proslosti vec pozivi buducnosti. Mi cemo znati vise o tome sta ce neka osoba da uradi ako znamo njene svesne planove nego ako znamo njena potisnuta osecanja. Ne postizu svi odrasli punu zrelost. Mera u kojoj oni izbegavaju nesvesne motivacije i u kojoj su njihove crte nezavisne od njihovog detinjastog porekla prestavlja meru njihove normalnosti i zrelosti. Poremecene jedinke – odrasle osobe koje postupaju na neki nacin a ne znaju zasto tako postupaju i

43

cije panasanje je tesnje vezano sa dogadjajima iz detinjstva nego sa dogadjajima ovde i sada ili u buducnosti. Zrela licnost mora da poseduje prosirenje samastva. To znaci da zivot jedinke ne sme da bude tesno povezan sa neposredin potrebama i duznostima vec ona treba da bude sposobna da ucestvuje i da uziva u sirokom spektru razlicitih radnji. Vazan deo prosirenja samastva jeste projekcija u buducnost, planiranje i nadanje. pojedinac bi trebalo da bude u stanju da svoje samstvo emocionalno toplo poveze sa drugim osobama u intimnim kontekstima (!) i da bude realisticno orijentisan u odnosu na sebe (samoobjektivno) i u odosu na spoljasnju stvarnost. Dva cinioca samoobjektivnosti : humor i uvid u sebe. Zrelost podrazumeva da jedinka poseduje objedinjujucu filozofiju zivota – nit potpune ozbiljnosti koja daje svrhu i smisao svemu sto cinimo.

Metode

Idiografsko spram nomotetskog(morfogenicko) spram (dimenzionalnog)Zalaze se za idiografske metode proucavanja, mada je dobar deo onog sto je radio bilo po svojoj prirodi nomotetsko. Istrazivac moze da odabere da pruocava ponasanje sa stanovista opstih nacela i velikog broja subjekata ili moze da usmeri paznju na pojedinacan slucaj. Davao je znacaj morfogenickom nacelu jer njegove metode ne zamagljuju individualnost tj osobene dispozicije koje su karakteristicne samo za jednu osobu.

Neposredne i posredne mere licnosti30-tih godina dolazi do razvoja neposrednih metoda (projektivne tehnike) dok su tehnike samoizvestavanja (intervju, upitnik) izgubile popularnost. Ali po Olportu ne treba odbacivati saopstenje pojedinca kao neistinito jer se normalna osoba ponasa u skladu sa poznatim razumskim motivima. Projektivne tehnike mogu da imaju doprinos jedino u slucaju neuroticnog ili poremecenog pojedinca kod koga je vaznost nesvesnih motiva znatna. Posredne metode ne bi trebalo koristiti osim u zajednici sa neposrednim metodama. Kada je u pitanju normalna osoba neposredni metodi daju daleko potpuniju ikorisniju sliku motivacionog sklopa. Proucavanje izrazajnog ponasanjaPostoje dva sacinitelja koji su prisutni u svakom ljudskom ponasanju : adaptivni sacinitelj koji se odnosi na efekat koji cin proizvodi i shod do koga dovodi i izrazajni sacinitelj koji se odnosi na nacin ili stil na koji je cin izveden. Ne postoje 2 osobe koje postupke prilagodjavanja izvode na potpuno isti nacin. Izrazajno ponasanje je idiosinkratska komponenta koja se javlja cak i u odgovorima koji su u vecoj meri stereotipni. Celokupno ponasanje pojedinca je medjusobno povezano tako da je i najbeznacajniji individualni postupak povezan sa centralnim vidovima sklopa pojedinca. Zato mi mozemo da proucavamo ove neupadljive izrazajne postupke sa ciljem da dobijemo podatke o centralnim vidovima ponasanja. To je izraz lica, hod, glas, rukopis, stisak ruke, duzina koraka, procena razdaljine... Pojedine navike gestova predstavljaju stabilne karakteristike pojedinaca, dosledan stil bez obzira koja periferna manifestacija je odabrana. Postoje stepeni jedinstva u ovim pokretima gestovima kao sto postoje stepeni jedinstva u dusevnom zivotu i u licnosti. Ukoliko je licnost celovita, skladana izrajni pokreti su harmonicni i sebi dosledni, a ukoliko je licnost neintegrisana izrazajni pokreti su u suprotnosti. Dzenina pisma.

44

Karl Gustav Jung

Sklop licnosti

Smatra da je licnost sastavljena od nekoliko diferencijalnih sistema:Ja, licno nesvesno I njegovi kompleksi, kolekivno nesvesno I njegovi arhetipovi, persona, anima I animus i senka.Ja: Ja je svesna dusa, sastoji se od svesnih opazaja, secanja misli I osecanja, daje osecaj identiteta I kontinuiteta.Licno nesvesno: oblast koja se granici sa ja, sastoji se od dozivljaja koji su jednom bili svesni ali koji su potisniti zaboravljeni ili ignorisani I od dozivlajaj koji su pre svega bili suvise slabi da bi ucinili svesni utisak na osobu. Kompleksi: se nalaze u licnom nesvesnom I predstavljaju organizovanu grupu osecanja, misli, percepcije I secanja. Jezgro kompleksa se dobija iz raznih iskustava sa majkom, ideje, osecanja I secanja koja se odnose na majku privlace se ka jezgru I obrazuju kompleks. Nasa osecanja prema toj osobi I ono kakva ona stvarno jeste gradi kompleks majke. Kompleks se moze ponasati kao samostalna licnost koja ima svoje pokretace I svoj dusevni zivot. (Uticu iskustva sa nasom konkretnom majkom). Majka upravlja nasim mislima, osecanjima I dogadjajima, ili neki drugi kompleks.Kolektivno nesvesno: je najuticajniji I najsnazniji deo licnosti.Sacinjavaju I covekova proslost, istorija coveka kao posebne vrste I njihovih zivotinjskih predaka. To je ostatak koji se gomila zahvaljujuci iskustvima mnogih generacija. To sun neke univerzalne predispozicije koje nam omogucuju da selektivno reagujemo na svet. To su latentne strukture koje se nalaze utisnute u mozgu kao rezultat talozenja dozivljaja covecanstva. Ono vrsi od rodjenja vrsi selektivni uticaj na ponasanje date osobe, oblikuje dozivljaje sveta koje ima neki covek ali ne u potpunosti jer inace ne bi bilo menjanja I razvoja. Arhetipovi: Cine strukturne komponente kolektivno nesvesnog. To je univerzalni oblik misli koji sadrzi veliki elemenat emocija. Ovaj oblik misli stvara slike koje u normalnom budnom zivotu odgovaraju nekom aspektu svesne situacije. Dozivljaj deteta je udruzeni proizvod izvesne unutarnje predispozicije da opaza svet na odredjeni nacin I stvarne prirode tog sveta (genericka majka I detetova majka). Proizvod je rasnih iskustava sa svetom, priroda majki ono sto one cine ostaje istovetna kroz celu istoriju rase tako da je arhetip majke koji dete nasledjuje saobrazan sa svojom majkom. On je trajan talog u dusi I stalno se ponavlja kroz mnoge narastaje. Deluju kao visoko nabijena sredista energije koja u svakom narastaju proizvode isti tip iskustva (npr dozivljaj sunca). Medjusobno se prozimaju I mesaju I zajedno mogu proizvesti nove koncepcije. U mitovima, snovima I religijama I vizijama ima puno arhetipnog materiala.Persona je maska koju prihvata osoba kao odgovor na zahteve drustva I na svoje unutrasnej arhetipne potrebe. Ona se razvial iz arhetip kao I anima I animus I senka. To je uloga daje nekom coveku. Persona je javna licnost, ono sto covek pokazuje svetu. Ako se ja poistoveti sa personom jedinka postaje svesnija uloge koju igra nego sto je svesna svojih izvornih osecaja. Jezgro iz koga se razvija je arhetip koji potice iz iskustva rase. Anima I animus : covek je u sustini biseksualna zivotinja, luce I muske I zenske hormone, I imaju I muske I zenske psiholoske kakrakteristike. Muskarcima pripisuje zensku stranu licnosti, pa se zenski arhetip u muskarcu naziva anima, a zenama musku stranu licnosti, I taj arhetip se naziva animus. Proizvod su rasnih iskustava muskaraca sa zenama I zena sa muskarcima. Zahvaljujuci animi muskarac shvata prirodu zene I obrnuto. Moze nekad doci do pogresnog shvatanja ako se zanemari stvarna priroda partnera. Da bi osoba bila prilagodjena trebalo bi da vlada kompromis izmedju kolektivnog nesvesnog I spoljasnjeg sveta. Senka : arhetip senke sastoji se od zivotinjskih instikata koje su ljudi nasledili u svojoj evoluciji od nizih oblika zivotinja. Senka dakle oznacava zivotinjsku stranu ljudske prirode. Ona je odgovorna za pojavu neprijatnih I drustveno ukorljivih misli u svesti koje mogu biti ili skriveni zahvaljujuci personi ili potisnuti u licno nesvesno. Jastvo: Otkriva ljudku teznju ka jedinstvu. To je sredisnji pojam licnosti oko koga se okupljaju svi drugi sistemi. Ono odrzava ove sisteme zajedno I obezbedjuje licnosti ravnotezu, jedinstvo I stabilnost. Jastvo je zivotni cilj, cilj kome svi ljudi stalno teze ali ga retko dostizu. Da bi se jastvo razvilo potrebno je da se razliciti delovi licnosti potpuno razviju I individualizuju.

45

Stavovi: razlikuje dva glavna stava ili orijentacije licnosti ekstravertne I introvertne licnosti. Oba ova stava su prisutna ali je jedan nadredjen I svestan dok je drugi podredjen I nesvestan. Funkcije : ima ih 4 misljenje.1.Misljenje zamisljajno I intelektualno. Njime ljudi pokusavaju da shvate prirodu sveta I sebe same. 2. Osecanje je funkcija vrednovanja. Tice se vrednosti stvari u odnosu prema subjektu. 3. Osetljivost je funkcija opazanja ili funkcija stvarnosti. Pruza konkretne predstave o svetu. 4. Intuicija, opazanje pomocu nesvesnih procesa I ispodpraznih sadrzaja.Misljenje I osecanje se nazivaju racionalnim funkcijama jer se sluze rasudjivanjem, sudjenjem, apstrakcijom I generalizacijom. Osetlivost I inuicija se smatraju iracionalnim funkcijama jer se zasnivaju na opazanju konkretnig, posebnog I nebitnog. Visa funkcija je ona koja preovladjuje na ostale tri I ona je diferenciranija. Jedna od ostale tri sluzi kao pomocna funkcija koja zamenjuje visu ako ona ne moze da deluje. Postoji I niza funkcija koja je najmanje diferenciran od ove 4, ispoljava se u snovima I mastannjima, potisnuta je I nesvesna.

Sadejstva medju sistemima licnosti

Sistemi medjusobno dejstvuju jedan na drugi na 3 razlicita nacina:Jedan sistem moze kompenzovati slabosti nekog drugog sistema.Jedan sistem moze osujecivati neki drugi system.Dva ili vise sistema se mogu ujediniti cineci sintezu.On smatra da se teorija licnosti mora zasnivati na nacelu suprotnosti ili sukoba, ali ti polarni elementi se ne moraju samo sukoljavati jedni drugima oni isto tako privlace I traze jedni druge. Ovo jedinstvo suprotnosti se ostvaruje onim sto Jung naziva transcedentnom funkcijom. Operacije ove funkcije dovode do integracije, sinteze licnosti, cije je srediste jastvo.

Dinamika licnosti

Jung smatra licnost delimicno zatvorenim sistemom energije, jer na njega uticu I spoljasnji izvori. Dusevna energija- ostvaruje rad licnosti. Nastaje iz metabolickih procesa tela I Jung je naziva libidom. Nalazi konkretan izlaz u obliku aktuelnih snaga (zeljenje, htenje, osecanje, paznje I teznje), a potencijalne snage su dispozicije, sposobnosti, tendencije, sklonosti.1.Dusevne vredosti - kolicina dusevne energije unete u neki element licnost (ideja, osecanje, istina). Osoba najvise energije energije trosi na onaj element koji mu je najvise vazan.2.Konstelaciona snaga kompleksa – sastoji se od broja grupa stavki koje jezgro moze da poveze. (patriotski kompleks) Ovde Jung razmatra 3 metode-neposredno posmatranje sa analitickim dedukcijama. Moze se proceniti broj asocijacija koje su vezane za jezgro (kompleks majke, filmovi, dan majke, razgovor, asocijacije, snovi). -slozeni pokazatelji. To su svi poremecaji ponasanja lapsusi, asocijacije reci. -intenzitet emocionalnog izraza (Kucanje srca, disanje, povlacenje krvi iz lica)

Jung u dinamici licnosti razlikuje 2 osnovna nacela:Nacelo ekvivalentnosti- u slucaju da oderedjena vrednost slabi ili iscezava suma energije predstavljena tom vrednoscu nece se izgubiti iz psihe, vec ce se ponovo pojaviti u nekoj novoj vrednosti. Opadanje jedne vrednosti znaci podizanje neke druge vrednosti. (jedan hobi drugi hobi, ako se izvuce iz ja pojavi se u personi)Energija stalno tece iz jednog sistema u drugi, ova preraspodela energije predstavlja dinamiku licnosti.Nacelo entropije- Raspodela energije u psihi trazi izjedancenost ili ravnotezu. Idealno stanje raspodeljenosti energije je ono cemu se tezi odnosno jastvo. Dusevna energija se upotreblajva za 2 opsta cilja. Jedan deo se trosi na izvrsavanje rada koji je potreban za odrzavanje zivota I produzenje vrste (glad I zedj). Ovi su bioloski ciljevi, oni trose vise energije a ono sto preostane se trosi na drugi deo energije se koristi za kuslturne I duhovne aktivnosti.

46

Razvoj licnosti

Ljudi stalno napreduju, a cilj je ostvarenje jastva. To znaci najpotpuniju, najsavrseniju diferencijaciju I harmonicno stapanje svih strana covekove licnosti. To znaci da je psihe razvilo novo srediste jastvo, umesto starog sredista ja. Uzrocnost naspram teleologije. Teleolosko objasnjenje – ideja ocilju koji vodi I usmerava ljudsku sudbinu; objasnjava sadasnjost na osnovu buducnosti. Ljudska licnost se razume na osnovu toga cemu tezi. Uzrocnost trazi razloge u proslosti. Nacelo Sinhronicnosti primenjuje se na dogadjaje koji se desavaju zajedno u vremenu ali nisu uzrok jedan drugom. Npr kada neka misao odgovara nekom objektivnom dozivlaju. (Mi o Vuku, Vuk na vrata.) To su vidovitost, paranormalne pojave kao dokaz nacela sinhronicnosti!!!Nasledje odgovorno je za bioloske instinkte koji sluze ciljevima samoodrzanja I rasplodjavanja. Pored nasledjivanja bioloskih instikata postoji I nasledjivanje predackih iskustava, koja su nasledjena u obliku arhetipova.

Stupnjevi razvoja

Pre uzrasta od 5 godina pocinju da se javljaju sexualne vrednosti I dostizu svoj vrhunac u vreme mladalastva. U vreme covekove mladosti I u ranim godinama zrelosti u usponu su osnovni zivotni procesi I instinkti. To je period kada covek pocinje da zauzima mesto u zivotu I u zajednici. Kada covek dostize 30-40 ete gubi stare vrednosti a zamenjuju ih nova interesovanja, sredovecna osoba postaje intovertnija I manje impulsivna.

Napredovanje I nazadovanje

Napredovanje-svesno ja se na zadovoljavajuci nacin prilagodjava ,kako zahtevima spoljasnje sredine tako I zahtevima nesvesnog.Nazadovanje – kada neka osujecujuca okolnost prekine kretanje napred sprecavanje se ulagane libida u ekstravertne vrednosti I ulaze se u introvertne tj objektivne vrednosti ja pretvaraju se u subjektivne.

Proces individuacije

Licnost ima tendenciju da se razvija u smislu stabilnog jedinstva ciji je krajnji cilj ostvarivanje jastva. Da bi se ovaj cilj ostvario potrebno je da se sistemi licnosti potpuno diferenciraju I u potpunosti razviju. Ako se neki ne izdiferencira, pruzace otpor koji dovodi do neuroticnosti. Da bi se imala zdrava integrisana licnost svakom sistemu mora biti omoguceno da postigne najpotpuniji stepen diferencijacije koji se postize procesom individuacije.

Transcedentna funkcija

Ova funkcija ima sposobnost da ujedinjuje sve suprotne tendencije vise sistema I da deluje prema idealnom cilju- jastvo. Druge strane licnosti mogu se suprotstaviti delovanju transcedentne funkcije ali ce ipak doci do ujedinjavajuceg kretanja na nivou nesvesnog. Nesvesni izraz zelja za celovitoscu nadjen je u snovima, mitovima I drugim simbolickim predstavama.

Sublimacija I potiskivanje

Sublimacija – ako pomeranjem upravlja proces individuacije I transcedentna funkcija karakterise je pomeranje energije sa primitivnih, instiktivnih I manje diferenciranih procesa. Na vise kulturne I diferenciranije procese (sexualni nagon-> religijska vrednost). Sublimacija je napredna, sluzi racionalnosti, integrativna je.Potiskivanje – spreceno praznjenje energije koja se smesta u nesvesno. Ono je nazadno, proizvodi iracionalnost, dezintegrativno je.

47

Simbolizacija

Ima 2 glavne funkcije:1. Predstavlja pokusaj da se zadovolji neki instiktivni impuls koji je bio osujecen.2. Predstavlja ovaplocenje arhetipnog materijala.

Simboli su predstave psihe. Sudbina nekog coveka obelezena je za njega simbolima. Dva aspekta nekog simbola su -osvrtan, koji je vodjen instinktima -predvidan, koji je vodjen krajnjim ciljevima covecanstva(ovaplocenje..)

Metode I istrazivanja

1. Eksperimentalna istrazivanja kompleksa.Sluzio se testom asocijacija reci sa fizioloskim merenjima emocija. Vreme koje je potrebno subjektu da odgovori na pojedinu rec meri se stopericom. Dug period odlaganja odgovora na rec-draz, respiratorne promene I promene u otporu koze pokazuju da je rec naisla na kompleks.

2. Istorija slucajevaJungove istorije slucajeva ne mogu se uporediti sa Frojdovim, on je cesce analizirao mastanja, duge serije snova I serije slika. Koristio je uporedni metod ovde.

3. Uporedna proucavanja mitologije, religije I okultnih naukaCinjenice je nalazio u mitovima, bajkama, primitivnom zivotu, alhemiji, astrologiji, telepatiji, antropologiji, knjizevnosti… Smatra da bogata simbolika alhemije izrazava mnoge arhetipove ljudi, nalazio je slicnosti izmedju simbola u snovima I simbola alhemicara.

4. Snovi je smatrao nadoknadom za one aspekte licnosti snevaca koje su bile zanemarene u budnom zivotu. Veliki snovi u kojima ima mnogo arhetipskih mastarija I mali snovi ciji je sadrzaj tesnje povezan sa svesnim sadrzajem snevaca.

-metod prosirivanja: suprotan metodu slobodnih asocijacija. Od snevaca se trazi da se drzi nekog elementa sna I da daje visestuke asocijacije na njega jer pravi simbol I ma vise strana I nije nikada potpuno saznatljiv-metod niza snova: umesto jednog sna sluzi se nizom snova koji cine konherentan niz u toku kojeg se znacenje postepeno otvara. -metod aktivne maste: od subjekta se trazi da se koncentrise na neku upecatljivu ali nerazumljivu sliku sna ili na neku spontanu opticku sliku I da posmatra sta se dalje desava sa tom slikom. Ona ce obicno pretrpeti niz promena koje ce obelodaniti mnogo nesvesnog materijala. Jung podvlaci da se cretanje slikanje I modelovanje mogu upotrebiti za prikazivanje toka slika.

Karl Rodzers

Sklop licnosti

U okviru sklopa licnosti postoje organizam i samstvo.1.Organizam. Psiholoski posmatrano je mesto celokupnog dozivljavanja koje ukljucuje sve potencijano prisupacno svesnosti sto se odvija u organizmu stalno. Ovaj totalitet dozivljavanja sacinjava pojavno polje. Pojavno polje je pojedincevo polaziste koje samo njemu moze biti poznato. Ponasanje pojedinca zavisi od pojavnog polja (subjektivne realnosti) a ne od uslova koji draze (spoljna realnost). Stoga je pojavno polje svakog datog trenutka sacinjeno od svesnih (simbolizovanih) I nesvsnih (nesimbolizovanih) dozivljaja. Medjutim organizam moze razlikovati I reagovati na dozivljaj koji nije simbolizovan I to se naziva subcesijom. Dozivljaj ne mora biti ispravno simbolizovan I u tom slucaju osoba ce se neprikladno ponasati. Medjutim soba tezi da proverava svoja simbolizovana dozivljavanja u odnosu na svet onakav kakav jeste. Ovo testiranje realnosti donosi znanje o svetu tako da je sposobna da se ponasa realisticki. Ono sto osoba dozivljava ili misli nije za nju realnost. To je vise probna pretpostavka o realnosti, hipoteza koja moze ali ne mora biti tacna. Osoba privremeno odlaze ocenu dok ne podvrgne pretpostavku testu. U mnogim slucajevima osoba usvaja svoje dozivljaje kao verne predstavnike realnosti I ne uspeva da ih tretira kao hipoteze. Usled toga stice mnogo pogresnih predstava o sebi I spoljnjem svetu.

48

2.Samstvo. Predstavlja deo pojavnog polja koje se izdvaja. Samstvo ili pojam osebi oznacava – organizovanu pojmovnu celinu sastavljenu od opazanja odlika ja ili mene. Odnosa izmedju tih odlika kao I raznih vidova zivota zajedno sa vrednostima koje sa pridaju ovim opazanjima. Pored samstva kakvo jeste, postoji I idealno samstvo, koje predstavlja ono sto bi pojedinac zeleo da bude. (potreba za postovanjem I samopostovanjem)

Organizam I samstvo : sklad I neskladZbog nesklada izmedju samstva I organizma pojedinci se osecaju ugrozeni I uplaseni, ponasaju se odbrambeno, a njihovo misljenje postaje kruto I ograniceno. Imaju 2 vrste nesklada:Izmedju subjektivne realnosti (pojavno polje) I spoljne realnosti (svet kakav jeste). Stepen slaganja samstva I idealnog samstva.Rodzers se usmerio na pitanje kako se razvija nesklad I kako se samstvo I organizam mogu uciniti skladnijim.

Dinamika licnosti

Postoji samo jedna motivaciona sila nagon za samoostvarivanjem. Tu je samo jedan zivotni cilj postati samoostvarena I celovita osoba. Organizam se ostvaruje putevima koje je obelezilo nasledje. U zivotu svake osobe postoji kretanje prema napred ili uzlazna teznja koja je jedina sila na koju se terapeut moze osloniti radeci na poboljsanju klijentovog stanja. Pojmu rastenja je dodao novu odliku kada je primetio da teznja kretanja prema napred moze da deluje samo kada su izbori jasno opazeni I prikladno simbolizovani. Osoba se ne moze ostvariti sve dok ne postane sposobna da razlikuje napredne I nazadne nacine ponasanja. Potrebe mogu probuditi odgovarajuce ponasanje cak I kada nisu svesno dozivljene (prikladno simbolizovane). Posebnu paznju je usmerio na potrebu za postovanjem I potrebu za samopostovanjem koje su obe naucene potrebe. Prva se razvija u detinjstvu kao rezultat ljubavi I brige dok druga nastaje zahvaljujuci tome sto dete biva uvazavano od strane drugih.

Razvoj licnosti

Organizam I samstvo I pored nasledjene teznje da se ostvare pod jakim su uticajem sredine. Nema stuonjeva vec se usmerava na nacine na koje procenjivanje pojedinca od strane drugih za vreme detinjstva pogoduje razdvajanju dozivljaja organizma od dozivljaja samstva. Ako pojedinac dozivljava bezuslovno postovanje nece doci do nesklada izmedju organizma I samstva, potrebe za postovanjem I samopostovanjem nikada nece biti u raskoraku sa organizmom I pojedinac ce funkcionisati u punoj meri. Dete uci da razlikuje postupke I osecanja koji su cenjeni od onih koji nisu pa necenjena dozivljavanja teze da budu iskljucena iz pojma o sebi cak I kada su organizmicki validna. To dovodi do pjma osebi koji nije u skladu sa iskistvom; dete pokusava da bude onakvo kakvim ga zele drugi. (brat I sestra)Postepeno tokom detinjstva pojam o sebi postaje sve vise iskrivljen pa se iskustvo organizma koje se ne slaze sa tim iskrivljenim pojmom o sebi oseca kao pretnja I izaziva strepnju. Da bi se zastitio integritet pojma o sebi pretecem iskustvu se oduzima simbolika. Ljudi cesto odrzavaju sliku o sebi aiako se ona cesto ne slaze sa tim sto su oni stvarno. Raskorak izmedju samstva I organizma ne dovodi samo do odbrane I iskrivljavanja vec utice I na odnose koje osoba ima sa drugim ljudima. Kako to izleciti?U terapiji usmeravanoj klijentom osoba oseca da nije u pretecoj situaciji zato sto savetnik potpuno prihvata sve sto klijent kaze. Ovakav topli prihvatajuci stav ohrabruje klijente da istrazuju svoja nesvesna osecanja koja sada mogu biti asimilovana u sklop samstva. Pojedinac postaje sposobniji da razume I prihvata druge ljude. Rodzers istice znacaj koji odrzavane neprekidnog ispitivnaj necijih vrednosti ima za celokupni proces prilagodjavanja. Dozivljavanja se moraju neprekidno procenjivati da bi se videlo da li zahtevaju menjanje sklopa vrednosti – elasticnost. Svi ljudi imaju u osnovi iste potrebe ukljucujuci I potrebu od strane drugih da se bude prihvacen . Stoga ce njihove vrednosti imati visok stepen zajednickog.Osoba je dozivljavajuci organizam. Osoba I samstvo su isto kada je samstvo u potpunom skladu sa ogranizmom. Organizam je holisticki sistem koji zivi I razvija se to je osnovna psiholoska stvarnost. Bilo kakvo odstupanje od ove stvarnosti ugrozava integritet osobe.

49

Istrazivanja I metode

Snimao je terapijske sastanke prvi.

Kvalitativne studijeMnoge ideje o licnosti objasnio je pomocu kvalitativnog postupka obracanja paznje koji se sastojao u prikazivanju izvoda iz snimaka usmeniha iskaza klijenata o njihovim slikama o sebi kao i o promenama do kojih dolazi za vreme terapije.

Analiza sadrzajaSastoji se u olikovanju niza kategorija pomocu kojih se mogu klasifikovati I obracunavati iskazi klijenata. Vrsena je analiza karakteristicnih promena u iskazima o sebi za vreme terapije. Na pocetku terapije imaju pretezno neodobravajuce iskaze o sebi a dalje sa terapijom raste I samoodobravanje.

Skale procenePostoje skale koje mere terapeutove stavove I skale koje mere promene kod klijenata. Nadjen a je negativna korelacija izmedju terapeutove procen terapijskog procesa I pacijentove procene.

Q tehnikaTo je metoda sistematskog proucavanja pojmova pojedinca osebi mada se moze koristiti I u druge svrhe. Pojedincu se daje niz izjava I trazi se da ih svrsta pocev od onih koje najvise karakterisu osobu do onih koje je najmanje karakterisu. Tako vidimo kako ljudi sebe vide(svrstavanje samstva), I kakvi bi oni voleli da budu(svrstavanje idealnog samstva), kakvi su bili sa 15 itd. Posle savetovanja povecava se sklad ova dva svrstavanja, priblizavaju se idealu svom.

Eksperimentalna proucavanja Oni koji su ostro kritikovani za svoj rad nece promeniti svoju sliku o sebi. Druga ispitivanja su pokazala da se pojam o sebi moze menjati radi uskladjivanja sa misljenjem drugih.

FROJD

Prva obuhvatna teorija ličnosti. Duševni život = santa leda.SKLOP LIČNOSTI-ono(id)- rezervoar duševne energije, načelo prijatnosti, dva procesa otklanjanja napetosti: refleksnu radnju i primarni proces. San..-Ja(ego)-uklađivač, pravi razliku spolja –unutra,deluje pomoću sekundarnog procesa- načela realnosti. Testiranje realnosti. Ja je izvršna funkcija, održanje života i reprodukciju vrste.-Nad ja(superego)-predstavnik vrednosti, Podsistemi- savest i ja-ideal., introjekcijom nastaje.Ja je vođa, sva 3 sistema rade zajedno. Ono je biološki, ja-psihološki, a nad ja- društveni sačinitelj ličnostiDINAMIKA LIČNOSTIEnergetski sistem , duševna energija, dodirna tačka sa fiziološkom je “ono” i njegovi instinkti.-Instinkt- psihološki predstavnik( želja) i unutrašenjeg telesnog izvora razdraženja (potreba). Oni su pokretački delovi ličnosti. Ono je središte instinkata, a to je sveukupna suma duševne energije. 4 odlike: 1.izvor – telesno,2.cilj-uklanjanje, 3.objekat-aktivnosti, 4. pokretačka sila.. izvor i cilj su isti , samo se objekat menja.. Izdanak instinkta (ponašanje zamene objekta). Pomeranje energije je najvažnija odlika dinamike ličnosti.-Broj i vrste instinkata – života (seksulani nagon) i smrti (agresivni nagon kao izdanak). -Raspodela duševne energije- 3 sistema se takmiče za energiju. Prvo ono ulaže energiju u objekat. Ja uzima energiju od ono(=poistovećivanje)- usklađivanje sa realnošću. Ja dovodi psihičke procese na viši stepen razvoja.. Protivulaganje- je kad se deo energije mora trošiti na obuzdavanje ono. Ako ono postane preteće , ja gradi mehanizme odbrane. Ja hoće da integriše 3 sistema. Nad ja može biti i korumpirano od strane ono.-strepnja- reakcija (stanje napetosti) na spoljašnje pretnje bolom. realna, neurotična, moralna strepnja.

50

RAZVOJ LIČNOSTI------------------------------------------------------------------------------------------------Do 5.godine oblikovana, dalji razvoj je razrađivanje sklopa. Razvoj se odvija kroz odgovore na 4 izvora napetosti: fiziološki, osujećenje, sukobi, strepnje. I to se sve odvija putem poistovećenja i pomeranja-Poistovećenje – metod pomoću kojeg osoba preuzima crte neke druge osobe i čini ih sastavnim delom svoje ličnosti. Uspešni uzori, i samo ono odlike za cilj. Može i iz straha, i to je osnova za oblikovanje nad-ja.-Pomeranje- kad je prvi izbor objekta nepristupačan. ne smanjuje toliko napetost, stvara se fond neispražnjenih napetosti kao stalna motivaciona snaga . Sublimacija. Nema razvoja bez pomeranja !!! -Odbrambeni mehanizmi JA- pod pritiskom prekomerne strepnje. Iskrivljuju stvarnost i nesvesni su. Potiskivanje, projekcija, pretvaranje u suprotnost (reakt. formacija), fiksacija i nazadovanje ( ako strepnja postane prevelika može doći do prestanka razvoja i fiksacije za jedan od ranijih stupnjeva , a i povlačenje na raniji stupanja usled traume. Nazaduje se na onaj stupan za koji su ranije bili fiksirani. STUPNJEVI RAZVOJA- Svaki stupanj u prvih 5 godina života je određen načinima reagovanja posebnih zona tela.1.oralni stupanj – jedenje prijatnost, osećanja zavisnosti. od jedenja i grizenja- Kasnije karakterne crte – lakovernost, sarkastičnost.2.analni stupanj- navikavanje na čistoću, odlaganje zadovoljstva. Može nastati retentivni karakter – tvrdoglavsot i škrtost.3.falusni-pojava edipovog kompleksa, masturbacija. Kastraciona strepnja, poistovećenje sa istopolnim roditeljem. Nad-ja je naslednik muškog edipovog kompleksa. 4.genitalni –u maladalaštvu se deo narcizma kanališe u drugi objekat. Ulaganja 1,2,3 stupnja su se spojila sa genitalnim. Glavna funkcija ovog stupnja je produženje vrste.U konačnom ustrojstvu ličnosti doprinose sva 4 stupnja.

UVOD U OSNOVNA PITANJA PSIHOLOGIJE LIČNOSTI

Boško V. Popović

Svako smatra da zna šta je ličnost, ali je niko ne može tačno opisati. Psiholozi se spore oko toga šta treba proučavati, pa neki predlažu istraživanje samo onoga što je nesumnjivo (ponašanje i izdvojeni procesi i funkcije koje svako može opažati na isti način), a neki idu tako daleko da kažu da ličnost i ne postoji. Donald Adams kaže da je ličnost ona suština na koju se pozivamo kada izgovorimo zamenicu prvog lica – JA, i to je polazana tačka u određenju ličnosti. Ličnost je svakako naš doživljaj istovetnosti, a neki autori je izjednačuju sa identitetom. Postoje dva snažna savremena tumačenja ličnosti. Jedno ocrtava čoveka kao responzičko (uzvratno) biće, a drugo kao telosponzičko (svrhovito).

Velika su neslaganja oko osnovnih delova ličnosti, prema kom se načelu okupljaju i sarađuju, ali po pitanju problema koje treba rešavati postoji konsenzus. Po Sanfordu to su 1. koje promenljive čine da se ljudi razlikuju kada su u aličnim sredinama? 2. koje promenljive utiču na promene jedinke u različitim okolnostima tokom raznih perioda života? Saglasnost postoji u ispitivanju sledećih tema:

1. obuhvatnost (uzimaju se u obzir svi aspekti jedinke)2. uobličljivost ( uprkos nalsednim činiocima, ličnost se menja i prilagođava) 3. sklopljenost (ličnost je složena)4. ustrojenost (postoji poredak, ličnost nije puki zbir elemenata)5. jedinstvenost (niko ne može biti potpuno istovetan enkome, ali se teži otkrivanju opštih pravilnosti)Popović: ličnost postoji kao psihološka pojava i ona je ustrojena celina (sistem) koji je sačinjen od

delova (elementi, jedinicesubsistemi-u raznim teorijama crte, faktori, pojam o sebi, konstrukti), nekako je izdvojena iz sredine sa kojom je u neposrednoj saradnji, dejstvujući kao otvorena jedinica koja je više no zbir delova.

51

Polazište

Šjelderupov prikaz šta se neosporno podrazumeva kada se govori o ličnosti:

1. ličnost je celina koja obuhvata delove, elemente ili jedinice ličnosti (u različitim teorijama to su crte, konstrukti, stavovi... iako se mogu razlikovati, ne mogu se izdvajati jedi od drugih).

2. moguće je obratiti pažnju na celinu-ličnost, ili samo na pojedine delove. Može se govoriti o ličnosti uopšte i o bilo čijoj ličnosti.

3. Delove u okvriu jedne grupe treba razlikovati na osnovu sadržaja (stavovi prema nekome razlikuju se od stavova prema radu)

4. delovi se razvrstavaju i prema iznosu (strepnja može biti manja ili veća)5. delovi se razmeštaju i prema sklopu (strukturi), baš kao i celina (stavovi mogu biti kruti, ili svaitljivi

i otvoreni; iskustvo usko ili široko)6. elementi ili jedinice mogu biti formalno povezani jedni s drugimai mogu, ali ne moraju, biti svesni7. delovi su u dinamičkom odnosu-promena jednog uticaće na menjanje drugih8. sklop celine, baš kao i sklopovi delova su povezani9. funkcija prethodi sklopu. Oblik delova i celine, kao i formalni odnos delova u jednoj celini, zavise od

dinamičkog odnosa delova (zbog strepnje i neurotičarskog kočenja, samosvest se smanjuje, stavovi postaju kruti, a polje iskustva suženo)

10. ličnost je manje više postojan, trajan sklop11. ličnost u celini, baš kao i njeni delovi, sadejstvuje sa sredinom (interakcija)12. funkcionisanje ličnosti u celini, kao i delova, može se proceniti na osnovu nekih merila

Ličnost je samosadržan sitem, otvoren prema svetu i za svet. Kako bi Olport rekao, ličnost je supstancijalna, konkretna jedinica mentalnog života „centralna u shemi stvari“, smeštena u organizmu (lokus).

Novo gledište donosi „psihologiju novog subjekta“, subjekta koji ima pripisan identitet i to posredstvom načina kojima se i kako se uzglobljava u diskurs, bilo svoj ili drugih osoba. Po ovom gledištu, čovek je proizvod trenutne okolnosti, proizvod različitih diskursa. Unutrašnja subjektivnost osobe nestaje (monolog), a novi temelj ličnosti postaje praktički društveni proces koji se ne odvija u, već između ljudi (dijalog). TI je starije od JA, i po Šoteru „ naša sposobnost da nam se obrate rečju TI preduslov je sposobnosti da kažemo JA. Pod udarom je pasivnost i nepromenljivost identiteta kao što je do sada shvatan u psihologiji. Ljudska komunikacija shvaćena je kao ontološki formativni proces pomoću kojeg uobličavamo jedni druge kao bića.

POSEBNA PITANJA PSIHOLOGIJE LIČNOSTI

Nomotetsko spram idiografskog gledišta

Nomotetski pristup: Jača struja. Za nauku je značajno samo ono što je zakonito, opšte-nomotetično. Svaka jedinka mora biti opisana tako što će biti upoređivana s drugim ljudima. Zato se traga za zajedničkim delovima, opštim elementima pomoću kojih će ljudi objašnjavati univerzalnim zakonima pomoću kojih je moguće i vršiti predviđanja. Ipak, ne previđa se ispitivanje pojedinca. Ajzenk predlaže ispitivanje i kliničkim metodama koje uvažavaju juedinstvenost svakog čoveka, ali ga ipak posmatra kao tačku preseka većeg broja kvantitativnih varijabli dobijenih ispitivanjem opštih, zajedničkih osobina kojima se određuje zakonitost.

Idiografski pristup: Vezuje se za Gordona Olporta, Rodžersa i Kelija. Olportu je anjvažnije razumevanje „posebnog čoveka“ na osnovu ličnih normi i jedinstvenih jedinica do kojih se dolazi opsežnom studijom sredstava za sipitivanje koja su pripremljena za konkretnu jedinku jedinku.

52

Bišofov prikaz ovih struja:

PSIHOLOGIJA OBJAŠNJAVANJA (Nomotetski pristup, pretežno u američkoj psihologiji, metode su sačinjene tako da otkriju opšte zakone)

1. Proučavaju se delovi, ili elementi ličnosti2. Istraživanaj su planirana tako da se otkriju

zajedničke osobine svih ličnosti3. Nastojanje da se istraže kvantitativni

aspekti ličnosti

PSIHOLOGIJA RAZUMEVANJA (Idiografski pristup, uglavnom u evropskoj psihologiji, metode za razumevanje pojedinačnog i posebnog slučaja)

1. Proučava se ličnost kao jedinstvena celina koja se ne može analizovati posredstvom manjih sačinilaca

2. Ličnost se ne može objasniti, već samo razumeti

3. nastojanje da se istraže kvalitativni i jedinstveni vidovi ličnosti

Objašnjenje: podvođenje pojedinačnog slučaja pod neki opšti zakon ili teoriju. Razumevanje: intuitivno prodiranje u tuđu ličnost, saosećanje (empatiju), saznavanje tuđe ličnosti „iznutra“. Postoji i pomirljiviji pristup: klinička psihologija polazi od pojedinačnih slučajeva, uoređuje ih, klasifikuje is tavra opšte tvrdnje koje se nazivaju i „empirijskim zakonima“ ili „empirijskim genralizacijama“

Ciljevi psihologije ličnosti razvrstavaju se u dve skupine: 1. Idiografičari: protumačiti i razumeti pojedinca putem intuicije. Traga se za smislom , razumeva se

smisao celovitog složaja ličnosti i njeni ciljevi, kako bi se predvidela buduća stanja. Metode: za pojedinca, neposredno govore o unutrašnjem sklopu, a posredno o ljudima uopšte , predviđanja govore o bdućnosti.

2. Nomotetičari: pružiti uzročna objašnjenja pojava i na osnovu njih predviđati. Metode: sačinjene za ljude uopšte, posredno govore o pojedincu i predviđanjima (predviđanje je statističko ili aktuarijsko)

Celovitost spram zbira delova

Sanfordovo holističko gledište: Ličnost se posmatra kao celina i ponašanje se može razuemti samo u kontekstu celine. Funkcionisanje dela celine zavisi od funkcionisnja ostalih delova celine, ap nije moguće analizovati deo za sebe, ni u odnosima sa delovima drugi celina (kako rade nomotetičari), već u odnosu sa sopstvenom celinom. Delovi se ne poriču, već se tumače kao jedinice celine zavisne od jedinstvene, neponovljive celine. Organizmičko shavtanje Maslova i Goldštajna (takođe je holističko): ako lečimo Džonija od mucanja, ili ništa nećemo uraditi, ili ćemo odstranjujući mucanje izmeniti Džonija kao celovitu jedinku. Oprečno gledište-atomistički, elementaristički, analitički nastrojeni psiholozi koji do celine dolaze analizom iz nje izdvojenih svim ljudima zajedničkih elemenata. Celina je prost zbir delova (Katelove jednačine).

Opis ličnosti

Najstariji i najčešći opis ličnosti je svrstavanje ljudi u tipove. Hipokrat: 4 kategorije telesnih tečnosti (humora)-kolerik (razdražljiv), melanholik ( potišten), sangvinik (optimista), flegmatik (miran). Šeldon: tiplogija ličnosti na osnovu odnosa telesne građe. Jung: ekstraverti i introverti. Karen Hornaj: težnje usmerene ka svetu, protiv sveta, ka udaljenju od sveta. Jovan Cvijić: povezanost geografskih uslova života sa tipom ličnosti (etnopsihički tip)-dinarski, centralni, istočnobalkanski, panonski).Klasifikovanje=dijagnostifikovanje. Ljude je teško svrstati u tip bez nekog ostatka, većina je negde između. Zato se javila ideja o pozicioniranju duž neke dimenzije (pomoću mernih instrumenata). Olport: tip je veštačka tvorevina koja ima biosocijalno značenje. Tip ne postoji u ljudima, već u očima onoga ko procenjuje. Crta, nasuprot tome, predstavlja nešto unutrašnje, nešto čovekovo (izraz crta korist za opšte crte, a morfogeničke crte(dispozicije) su jedinstvene crte).Crtistička objašnjenja podrazumevaju doslednost i postojanost crta, da su crte ljudi istovetne i da se ljudi razlikuju samo po izraženosti crte (osim Olporta kome je crta u svakom smislu neponovljiva-agresivnost dva čoveka nikada nije ista). Faktori su matematički, operacionalno definisane crte lilnosti. Ajzenk daje tri faktora: socijabilnost (ekstraverzovanost-introvertovanost), emocionalnost ( neurotizam-stabilnost),

53

normalnost (psihotizam-nepsihotizam). Katel 16 faktora temperamenta, nekoliko faktora dinamičkih crta (pored faktora sposobnosti). Velika petorica: ekstraverzija, prijaznost, savesnost, emocionalna stabilnost, otvorenost; pokazuje strukturu ličnosti koja je univerzalna, ali nije potvrđeno da taj sklop igra istu ulogu u svim kulturama.

Delovi ličnosti i sklop (struktura) Skolp = ustrijstvo, poredak (organizacija) delva u skladu s nekim načelom (hmeostaza, ančelo prijatnosti, heterostaza, težnja za samoizrastanjem...). Geološka metafora Lazarusa i Optona: sklopovi su stalne tačke terena (planine i rečne klisure) koje usmeravaju vodu i vazduh, neprestano se menjaju ali su te promene jako spore i uočljive tek u dužim intervalima vremena. U ličnostisklopovi relativno postojani vidovi psihološkog poretka i omogućavaju da prepoznamo nečiju ličnost bez obzira na vreme i okolnosti. Pošto je jedino vidljivo ponašnji i okolnosti, o sklopu se samo zaključuje (k+neko opisuje i dijagnostifikuje drugog). Od ovoga odstupa Rodžers: klijentu treba dozvoliti da sopstvenim rečime opiše sebe, u protivnom, vršili bismo nasilje nad njim.

Dinamika ličnosti

Dinamika-određivanje sadržine elemenata i snage njihovog suštinskog uticaja jednog na drugi-saodnos, sadejstvo, suparništvo, slaganje i sukobi, kao i procesi opštenja sa sredinom (prilagođenost-neprilagođenost). Nema jasne granice sklopa i dinamik, ali sklop je obično nešto relativno postojano i nepromenljivo, dok je dinamika živa, promenljiva, funkcioniše u vremenu. Objašenje dinamike zavisi od toga ta držim za pokretače ponašanja, dakle od teorijskog ishodišta. Pravila dinamike-nativistička (nešto unutar nas organizuje ličnost- Jung(individuacija), Maslov (samosotvarenje)), sredinska(enviromentalna) (spoljašnji uticaji tokom niza godina uobličavaju ličnost (roditelsko ponašanje odgovorno je za vezivanje libida ksanije) i okolnosna( situaciona) (determinišući uticaji su samo ono što neposredno deluje na jedinku u datoj okolnosti, „polju“).

Čvorna pitanja tumačenja-objašnjenje i razumevanje

Po pitanju opsega doslednosti individualnih razlika ljudi sukobljavaju se dva preterana gledišta: 1. nema pravih individualnih razlika određenih iznutra i doslednost jedinki može se pripisati samo raznolikim okolnostima i sredini na koju ona reaguje. 2. savki čin ponašanja posledica je unutrašnjeg izvora delatnosti, bez obzira na okolnosti. Najprihvatljivije je tumačenje koje podrazumeva interakciju. Dijalektički orijentisani psiholozi se prozive redukcionizmu i „postulatu neposrednosti“ uticaja sredine i nasleđa i daju relaciono (dijalektičko) objašnjenje. Napredak je delo i sazrevanje nervnog sistema i pounutrenja (internalizovanja), ali ne prostim mehaničkim zbrajanjem. Pijaže: dete internaizuje svoje radnje (akcije), svoje dejstvovanje na objekte sredine. Rubinštajn: spoljašnjost se prelama kroz našu unutrašnju prizmu-spoljnji uzroci uvek deluju samo posredno, kroz unutrašnje uslove. Leontjev: unutrašnje deluje kroz spoljašnje i time samo sebe menja. Vigotski: kroz druge postajemo ono što jesmo. Genetski zakon kulturnog razvoja: svaka funkcija na scenu stupa dva puta-prvo kao društvena, a zatim kao psiološka. Dete isprva radi nešto među ljudima i oni pridaju društveno značenje njegovim radnjama, koje ono pounutruje.

54

KRUPNA PITANJA TEORIJE LIČNOSTI

1. PITANJE IDENTITETA Identitet = doživljaj sebe samog kao istovetne suštine koja je kadra da bude delotvorna i svesna toga da je jedinstven izvor delatnosti bez obzira na okolnosti i protokvremena i ujedno koju istovetno vide i drugi. Ko je taj što na nas utiče da steknemo određeni identitet? PA i bihejvioristi kažeu da je uzor neko, „uopšteni drugi“, predstavnik društvene sredine i njenog morala. Humanisti i egzistencijalisti kažu da čovek treba biti sam sebi uzor, da ne treba biti kao neko, već „on sam u najboljem izdanju“ (Maslov). Erik Erikson: identitet = svesno osećanje da imamo lični identitet zasnovano je na neposrednom opažanju sopstvene samoistovetnosti i neprekidnosti u vremenu, i na simultanom opažanju činjenice da drugi uočavaju našu istovetnost i neprekidnost. Ipak, i ova najbolja definicija identiteta ne obuhvata dijahronijsku stranu identiteta!

2. PITANJE MORALNOSTI S jedne stranu su pobornici importovane (pounutrene) moralnosti, a sa druge Jung i humanisti za koje je moralnost stvar samoostvarivanja ljudskih potencijala za uspostavljanje toplih međuljudskih odnosa. To su sukobljeni etički relativizam (ako je moralnost stvar poistovećenja sa uzorom, od uzora zavisi i kakva će moralnost biti) i etički univerzalizam (svi smo u najdubljim slojevima samstva isti). Krivicu prvi shavtaju kao osećanje koje nastaje kada se ogrešimo o enkog, a drugi kažu da smo krivi kada ne učinimo nešto što smo mogli, kaad propustimo da ostvarimo svoje mogućnosti.

3. PITANJE IZBORA REAKTIVISTIČKE ILI PROAKTIVISTIČKE FILOSOFIJE PSIHOLOGIJE: Prvi kažu da je sve u nama određeno antecedentnim uslovima ili uzročnicima koji su u vremenu prethodili i čoveka shvataju kao responzičko biće. PA-„Dete je otac čoveka“, „sadašnjost je odblesak psihičke prošlosti“...Bihejvirizamposeduje motivacioni sistem S-R tipa. „Čovek je reakcija na nešto što se s njim činilo“. Drugi pak kažu da je čovek „biće u stalnom procesu nastajanja“ ili „proaktivno biće“ Ličnost nije reakcija an nešto,v eć je telosponzička ličnost, samodelatna i samopokrenuta spontano izabranim ciljevima kojima je i objašnjavamo.

4. PITANJE NAČELA USTROJSTVA (ORGANIZACIJE) LIČNOSTI:svi se slažu da je ličnost ustrojena, ali je pitanje načela ustrojstva sporno. Prvi kažu da je to načelo homeostaze (prirodna težnja organizma da posredstvom psiholoških radnji održi ili povrati stanje mirovanja, odnosno stanje u kojem je organizam bio pre narušenja ravnoteže), a drugi načelo heterostaze (organizam sam teži da uspostavi bolje, ustrojenije, sređenije stanje (savršenije) no ono u kome se nalazi-humanisti govore o težnji za samoostvarenjem, a Jung o krajnjem cilju izdiferenciranosti i harmoničnog preklapanja).

Podpitanje GDE JE SMEŠTENO NAČELO USTROJSTVA LIČNOSTI? Sredinsko (enviromentalističko) tumačenje (postoji prirodna težnja organizma da napreduje, a uobličavanje tog napretka zavisi od delovanja spoljašnjih činilaca koji su rasprostrti u vremenu; psihoanalitičari-roditelji utiču na za koju će se zonu libido fiksirati), nativističko (organizam sam spontano teži da unese red u svoje postjanje i nastajanje; jung i humanisti) i okolnosno (situacionističko) (ustrojstvo i postojanost i promene u ličnosti objašnjavaju se situacijom u kojoj je organizam-„socijalnom matricom“ i „tendencijom u situaciji“)

5. PITANJE DETERMINIZMA (UZROKA I SVRHE): oni koji su preuzeli shemu prirodnih nauka (PA i bihejviorizam)pomoću uzročnih činilaca (antecedensi odgovorni za konsekvense) objašnjavaju proistekle posledice u ponašanju. Oni koji insistiraju na razumevanju, a ne opbjašnjavanju, čoveka posmatraju kao jedinku koja „gleda u budućnost“, a „razumevaju ga pomoću cilja ka kojem se uputio, a ne pomoću mesta gde je bio“

6. PITANJE REDUKCIONIZAM (ELEMENTARIZAM) ILI HOLIZAM/HUMANIZAM (ANTIREDUKCIONIZAM): redukcionizam počiva na uverenju dapsihološke apstrakcije moraju biti svedene na neurofiziološke kako bi bile adekvatno objašnjene „bazičnijim“ konstruktima , ali se tako gubi veza sa društvenom stranom ličnosti/ponašanja. Humanisti nastoje da održe celinu posmatarnih pojava i za ličnost kažu da je „neaditivna jedinica analize“, ona je „više no zbir delova“.

55

Podpitanje DEFINISANJE POJMOVA: prvi način definisanja je redukcionistički, a drugi humanistički.

HUMANISTIČKI OBRAZAC

1. Teži idealizmu, veruje da suština saznanja leži u idejama koje imamo o prirodi sveta2. teži mentalističkim pojmovima i holističkom objašnjenju3. drži do slobodne volje4. oslanja se na svedočanstva samoposmatranja5. preokupljen je vrednostima i svrhama

MEHANICISTIČKI OBRAZAC

1. Teži realizmu, veruje da je suština saznanja u prirodi realnog sveta i da mi imamo znanje samo koliko se naše ideje poklapaju sa stvarnošću

2. drži da valjaju samo materijalističke, operacionalne definicije i redukcionistička objašnjenja

3. poriče slobodnu volju; sve je određeno svojim uzrocima4. usvaja bihejviorističku, ekstraspektivnu stranu5. upotrebljava svoje vreme na istraživanje ljudske granice, ograničenja i izvore, poreklo,

uzroke

Dimenzije teorija ličnosti

Teoritip je globalna slika, odnosno opis celovite ličnosti na osnovu neke usvojene teorije ličnosti.

Rejmond Korsini teorije ličnosti procenjuje na osnovu deset dimenzija teorije ličnosti: 1. objektivizam - subjektivizam (prve su opservabilne i bave se ponašanjem koje može biti podvrgnuto merenju, dok se druge oslanjaju na introspektivne postupke)2. elementarizam - holizam (na osnovu toga da li se osoba vidi kao sačinjena od elemenata ili kao nedeljiva celina)3. bezličnosne - ličnosne (na osnovu toga da li traže opšte zajedničke, grupne norme ili se bave pojedincem)4. kvantitativno - kvalitativno (zavisno od toga da li se oslanjaju na merljive delove ponašanja ili se bave nemerljvim suštinama)5. statitka - dinamika (u zavisnosti od toga da li je jedinka reakcija na sredinu ili je aktivni učesnik)6. endogeno - egzogeno (prve govore o biološkim osnovama a druge o društvenim okolnostima)7. determinizam - indeterminizam (na osnovu toga da li vide čoveka kao neodgovorno biće ili samousmereno biće)8. prošlost - budućnost (zavisno da li se jedinka posmatra na osnovu onoga što je nekad učinila ili na osnovu predstojećih ciljeva)9. kognitivno - afektivno (zavisno od toga da li je čovek u suštini razumsko ili osećajno biće)10. nesvesno - svesno (zavisno od toga da li je čovek rukovođen nesvesnim motivima ili je prvenstveno racionalan)

Neke teorije klasifikovane prema ovim dimenzijama1. Klasična psihoanaliza: objektivno - subjektivno (između), elementarizam - holizam (između), teži ličnosnom, kvalitativnom prikazivanju ličnosti, dinamička je, endogena, deterministička teorija, ističe prošlost, kognitivno-afektivno (između), nesvesna teorija2. Jungova analitička teorija: subjektivistička, holistička, teži ličnosnom, kvalitativna, dinamička, endogena, nije određena kada se radi o determinizmu, ističe uticaj prošlosti, nije određena u dimenziji kognitivno-afektivno, nesvesno3. Teorija Rodžesa: subjektivizam, holizam, ličnosna, kvalitativna, dinamička, egzogena, indeterministička, neodređena kada je reč o prošlosti i budućnosti i kognitivnom i afektivnom, svesnost.

56

4. Bihejviorističke teorije: objektivne, elementarističke, bezličnosne, kvantitativne, dinamičke, egzogene, determinističke, neodređena u dimenziji prošlost-budućnosti, kognitvine, govore o svesnim činiocima. 5. Ruski/sovjetski psiholozi: objektivistički, neopredeljeni kad je reč o elementarizmu i holizmu, teže bezličnosnom, kvalitativnom, dinamičkom opisu ličnosti, nalaze se između polova endogeno-egzogeno, deterministički opredeljeni, neopredeljeni u dimenziji prošlost-budućnost, kognitivisti, važnost pridaju svesnom.

Pet Rihlakovih dimenzija teorija ličnosti koje služe za klasifikovanje teorija:1. Molaran-molekularan opis ponašanja Molaran opis-govori se o širokom opsegu ponašanja, o celoj osobi. Molekularan opis-niža ravan apstrahovanja, govori se o specifičnom ponašanju. Sve teorije uključuju proces apstrahovanja, povezivanja podataka kji su dobijeni posmatranjem, eksperimentisanjem ili na neki drugi način. Apstrahovanje prvog reda je imenovanje ili makroskopska ravan. To znači da svet opažamo prvenstveno posredstvom čula i da predmete koje opažamo povezujemo sa određenim označiteljima, rečima. Ovakav opis govori samo o tome kako se određeni predmeti i radnje javljaju našem golom oku. Sve ravni apstrahovanja koje se nalaze iznad ove ravni zovu se ravni zaključivanja ili mikroskopske ravni opisa. One podrazumevaju i postavljanje hipoteza o golom oku nevidljivim i neopazivim svojstvima. Čovek može da otkrije značenja samo preko neposrednog doživljaja, a teorije pokazuju dokle ta značenja mogu da se šire i granaju. Kad je reč o apstrakcijama postoje dva problema a to su: prevođenje termina jedne teorije na jezik druge i multiordinalnost apstrakcija, što znači da mnogi izrazi imaju različita značenja na drugim ravnima apstrahovanja i u drugim teorijama. 2. Realizam- idealizam Realizam - svet postoji nezavisno od nas, poriče se vrednost teoretisanja, prednost se daje proučavanju vidljivog ponašanja koje je samo odgovor na draži. Idealizam - svet ne postoji odvojeno od posmatrača, kao deo realnosti moraju se posmatrati čovekovi misaoni procesi: nade želje, očekivanja jer ideje, osim toga što reflektuju i kreiraju realnost. Instrumentalizam - objektivna realnost postoji nezavisno od čoveka, ali čovek ne može da stekne potpuno istinito saznanje3. Objektivno - subjektivno Objektivizam je povezan sa apstrahovanjem, a to znači da se ostavljaju po strani pojedinosti prilikom izvođenja termina za opisivanje sredine. Subjektivizam je povezan sa konstruisanjem što znači da se neposredno utiče na stvaranje slike o svetu. Objektivnost podrazumeva da jedni druge možemo da razumemo i proveravamo i povezan je sa nomotetskim pristupom - ima opštu primenjivost, dok je subjektivizam povezan sa idiografskim pristupom i podrazumeva da su pojmovi koji se koriste personalni i nisu operacionalno definisani.4. Introspekcija - ekstraspekcija Odnosi se na to da li će posmatrač da posmatra sopstvene misli, doživljaje i osećanja ili spoljašnje ponašanje objekata u svetu. Introspekcija zanemaruje površinsko na račun dubinskog a ekstraspekcija proučava površinu a zanemaruje dubinu5. Formalno - informalno Formalana je teorija koja je uniformna i u kojoj su sve činjenice, hipoteze i načela povezane u konzistentnu celinu. Informalna teorija nije izražena eksplicitno i nije u potpunosti objedinjujuća.

57

Psihologija ličnosti u delima ruskih psihologa

Odlike psihologije zapadnih zemalja: 1. zasnovana na esksperimentalnim nalazima2. uglavnom se bavi individuom, njenim osobinama, sposobnostima, crtama3. gradi teoriju induktivnim putem iz eksperimentalnih činjenica4. izbegava filozofski apriorizam

Sovjetska psihologija: 1. iako eksperimentalna odbacuje empirizam kao načelo organizovanja podataka2. zasnovana na Marksovim idejama teži da eksperimentalne činjenice uskladi sa pretpostavkama o prirodi čoveka i društva3. Bavi se individuom, ali ne kao izolovanom jedinkom4. Odbacuje eklektizam, ne pristaje na intelektualni kompromis koji se zasniva na ideološkom interesu

U sovjetskoj psihologiji pojavljuju se dva različita čoveka. Jedan je čovek kao reaktivno biće, a to znači da je psihološko svedeno na fiziološko i da se psihološko posmatra kroz spoljašnje ponašanje (mehanicističko shvatanje čoveka). Drugi čovek poseduje unutrašnju autonomiju, to je slobodan, proaktivni čovek, a apsolutno prvo biće je izvan konkretnog ljudskog iskustva. Bitna svojstva čoveka su individualnost, neponovljivost i svojeobraznost. Ličnost predstavlja jedinstvo genotipskih, psihofizioloških i društvenih osobina čoveka i njegove sredine, a poseban naglasak se stavlja na holizam i istorizam.

Vigotski, Leontjev i RubinštajnDelatnost determiniše objektivno postojeću kulturu koja je predstavljena sistemom znakova i koja posredstvom znakova determiniše čovekovu psihu. Osnovna teza Vigotskog je da se čovek ne rađa kao ličnost. Svaka funkcija se u razvoju čoveka pojavljuje dva puta, prvo na socijalnom, a potom na psihološkom planu, prvo kao interpsihička kategorija između ljudi, a potom kao intrapsihička kategorija u detetu. Ono što jesmo postajemo kroz druge, a ličnost postaje za sebe samu to što jeste kroz ono što ona predstavlja za druge. Leontijev smatra da su elementarne psihičke funkcije povezane sa prirodnim procesima, a da su više funkcije posredovane kulturom, oruđima. Između viših i nižih funkcija postoji kvalitativna razlika. Psihičke funkcije su celovite i shvataju se kao celine sa složenom unutrašnjom strukturom. Koriste se dva metoda analize: analiza elemenata (koja pretpostavlja razlaganje celine na prostije sastavne delove, koji gube svojstva celine) i analize pomoću jedinica (razlaganje celine na najmanje delove koji zadržavaju svojstva celine). Od ovog problema holizma neodvojivo je pitanje istorizma. Istorizam podrazumeva da je radna, oruđna delatnost u stvari determinanta psihičkog razvoja. Pored toga što su čovekove psihološke funkcije kulturom posredovane, one se istorijski razvijaju i nastaju iz praktične delatnosti. Jezik/govor i druge tvorevine kulture su sredstva, oruđa, alati pomoću kojih se formiraju čovekove više psihološke funkcije. Tumačenje ovih autora je socio-istorijsko tumačenje jer prilikom analiziranja ličnosti uzimaju u obzir istoriju filogeneze, ontogeneze, vrste, ali i istoriju razvitka kulture. Osnovno načelo je da su kultura i čovekove psihičke funkcije istorijska pojava. Osnovna jedinica proučavanja je praktična delatnost. Da bismo pravilno razumeli mentalno funkcionisanje moramo da uzmemo u obzir i njegovo poreklo i genetiku (razvoj). Opšte teme Vigotskog: 1. oslanja se na genetsku analizu (razvoj)2. više mentalne funkcije nastaju iz društvenog života (kultura je proizvod društvene delatnosti i znak se nalazi izvan organizma što znači da je odvojen od ličnosti i da predstavlja socijalno sredstvo. Sve više funkcije su posredovane znacima i sredstvima)3. osnovni ključ za razmevanje društvenih i psiholoških procesa su sredstva i znaci

Pristup za koji se zalažu ovi autori prilikom proučavanja prirode ličnost je marksističko-dijalektički. Pristup razumeva objektivnost prilikom posmatranja, uzimanje u obzir svih različitih odnosa stvari koja se proučava sa drugim stvarima i uzimanje u obzir razvoja te stvari koja se proučava. Osnovni zadaci su da se otkrije

58

objektivna dijalektika prirode ličnosti, da se prouči ličnost u vezi sa predmetima i psihičkim odnosima drugih ljudi, da se prouči razvoj ličnosti koji proces njene delatnosti. Još jedno načelo ovih autora, posebno Rubinštajna je da se spoljašnje odražava kroz unutrašnje. To znači da je glavno pitanje otkriti kako su spoljašnji uticaji povezani sa svojih psihičkim efektima, posredovano kroz ličnost. Na ličnost se u svakom momentu prelamaju spoljni uticaji, te je ona izgrađena dejstvom mnogih prethodnih uticaja. Svaki efekat spoljašnjeg uticaja na ličnost uslovljen je istorijom njenog razvoja. Temelji ličnosti su opšte odlike zajedničke svim ljudima. Ličnost sadrži i iosobine svih članova određene etničke grupe koje su manje stabilne, kao i odlike koje stvaraju društvene potrebe (motivi i potrebe). Ličnost poseduje i čisto individualne karakteristike. Ličnost je prvenstveno društveni, a ne psihološki pojam, jer čovek postoji jediino u svom uzajamnom odnosu sa drugima. Ličnost uobličavaju društveni, biološki i nasledni činioci. Svest je odlika ličnosti i čovek se pretvorio u ličnost od momenta formiranja svesti. Suštinu ličnosti čini mogućnost izbora. Dok se individua predstavlja celovitog subjekta sa svim njemu svojstvenim, genotipski uslovljenim osobinama, ličnost nije genotipski uslovljena vec nastaje kao proizvod društveno istorijskog i ontogenetskog razvoja čoveka. Crte ličnosti postoje na rodjenju, a crter ličnosti se javljaju kada se jedinka uključi u društvo. Ličnost nastaje u društvenim odnosima, ali crte individue ne nestaju već se zadržavaju upravo kao crte individue. Ličnost se formira kroz spoljašnju i unutrašnu delatnost koje su obostrano povezane. Spoljašnji procesi se transformišu: uopštavaju se, verbalizuju i skraćuju i kroz njih se razvija unutrašnja delatnost. Delatnost je aktivno sadejstvo čoveka sa sredinom i čovek nije reaktivno biće već on usmerava svoje ponašanje ka cilju i na taj način zadovoljava potrebe. Ni sredina nije pasivna, pa se govori o sadejstvu. Kada indidividua stupi u društvene odnose ona prima nove osobine, osobine sistema, i proučavanje ličnosti je i moguće jedino proučavanjem delatnosti, njenog razvoja, sastava i različitih oblika. Sve psihičke pojave i stanja postoje kao integralni deo različitih formi delatnosti. Olport posmatra ličnost kao otovoren sistem koji ne teži samo mirovanju, već i stanju povišene napetosti koju prazni svojom delatnošću. Postoji hijerarhija delatnosti koja nastaje tokom sopstvenog razvoja i koja obrazuje jezgro ličnosti. Svaka delatnost obuhvata cilj i uslove, načine i sredstva postizanja cilja, motiv i rezultat delatnosti. Treba uzeti u obzir različite snage ciljeva, ali takođe i emocije, temperament, osećanja. Ono što pokreće čoveka na delatnost jesu motivi. Olport zastupa stanovište prema kojem ponašanje koje se ponavlja bezbroj puta i koje je bilo instrument zadovoljenja motiva, postaje motiv sam po sebi. Leontjev razlikuje shvaćeni motiv koji u određenim uslovima postaju istinski motivi, realno važeći. Dok Olport smatra da viši motivi nastaju iz poseda same jedinke, Leontjev smatra da društvo stvara nove motive kod čoveka. Leontjev smatra da su rezultati dejstva pod određenim uslovima važniji od motiva. Delati znači birati, opredeljivati se i ličnost je aktivni učesnik samoizgradnje. Parametri ličnosti su: 1. Bogatstvo veza individue sa svetom 2. Stepen hijerarhije delatnosti i njihovih motiva3. Struktura ličnosti. Opšti psihološki profil čine unutrašnji odnosi glavnih motiva u celokupnoj delatnosti. Posoje i podstrukture kao što su temperament, potrebe, sklonosti, emocije, navike, interesovanja. Sklop ličnosti čine saodnosi raznih sistema i borba među njima.Indidvidualna svest ne predstavlja samo znanje o sebi, već je ona rezultat postojanja ličnosti kroz raznorodne delatnosti. Veze tih delatnosti i njihova hijerarhija predstavljaju ono što mi nazivamo "ja". Centar nije u individui već u čovekovom Biću. Ličnost je u odnosu na individuu nov kvalitet. Ličnost predstavlja ono šta čovek čini od sebe, kroz svakodnevne postupke, opštenje i komunikaciju sa drugim ljudima i posredstvom drugih ljudi. S jedne strane, čovek je podložan fizičkim promenama, novom iskustvu, psihofiziološkim promenama, a s druge strane ličnost ostaje postojana i ista u svojim i tuđim očima. Ono šta je karakteristika ličnosti, a šta je prolazna osobina treba tražiti u predmetnoj delatnosti. Stvarna čovekova osnova jeste sveukupnost društvenih odnosa sa svetom koji se ostvaruju delatnošću.

59

VIVIJEN BER – UVOD U SOCIJALNI KONSTRUKCIONIZAM

Dva pristupa proučavanju diskrsaDikurs predstavlja skup značenja, metafora, slika, iskaza, priča koje zajedno proizvode na određeni način verziju nekog događaja. Diskurs predstavlja jednu posebnu sliku događaja ili osobe. Svaki objekat događaj ili osoba ima veliki broj diskursa koji ga konstruišu na različite načine. Osnovu diskursa predstavlja način na koji je jezik strukturisan i značenje svakog označitelja (reči) zavisi od konteksta diskursa. Postoje dva pristupa proučavanju diskursa, jedan se zasniva na tradiciji strukturalizma i poststrukturalizma i bavi se pre svega identitetom, ličnim i društvenim promenama i odnosima moći. Druga tradicija bavi se pitanjem šta ljudi zapravo govore ili pišu i šta pokušavaju da postignu i oslanja se na ideju da je značenje jezika promenljivo. Za razliku od prve tradicije koja se oslanja na psihoanalizu, druga tradicija ne koristi pojmove bilo koje grane psihologije. Ovi različiti pristupi imaju zajednički naziv: socijalni konstrukcionizam. Manifestacija diskursa je sve čije značenje može da se pročita i protumači na određeni način. Svaki diskurs ističe druge aspekte i pokreće druga pitanja u vezi sa određenim objektom. Svaki diskurs polaže pravo na istinitost. Socijalnokonstrukcionističko shvatanje osobe ne bavi se stavovima i mišljenjem kao nečim što postoji u osobi. Oni ne veruju da u osobi postoje strukture koje utiču na to šta osoba radi, misli ili govori. Sve što ljudi kažu ili urade su u stvari primeri diskursa. Isti izrazi, reči, slike mogu da se jave u različitim diskursima pri čemu imaju različitu ulogu i na različite načine konstruišu objekat. Značenje onoga što se kaže zavisi od konteksta diskursa. Nijedna reč ili slika ne pripadaju same po sebi nekom određenom diskursu. Nijedan vid ljudskog života nije oslobođen od značenja.

Diskurs i identitetIdentitet se zasniva na jeziku i on nastaje iz ljudskih interakcija. Na osnovu diskursa koji je prisutan u određenoj kulturi konstruiše se identitet osobe koja pripada toj kulturi. Identitet nastaje preplitanjem različitih komponenti od kojih svaka nastaje u diskursu koji postoji u određenoj kulturi. Neki od primera tih komponenti (niti) su: nit uzrasta, klasne pripadnosti, roda, seksualne orjentacije... Svaka od ovih komponenti identiteta ima ograničen broj diskursa na osnovu kojih možemo da oblikujemo sebe. U svakom aspektu ljudskog života postoje različiti diskursi koji nude različita značenja. Ponekad lako mogu da se kombinuju identiteti koje nude diskursi različitih komponenti (primer: mlada osoba - student, lako se kombinuju komponente uzrasta i obrazovanja) dok odnosi između nekih komponenti stvaraju poteškoće. Identitet je socijalno konstruisan putem diskursa, ne proističe iz same osobe, već iz društvenog okruženja u kojem su ljudi okruženi zancima i jezikom.

Diskurs - društvena struktura i društvena praksaDiskrusi koji formiraju naš identitet sadrže u sebi šta možemo i šta treba da radimo. Preovlađujući diskursi jedinke stvaraju ljudska bića koja se razlikuju jedni od drugih po talentu, inteligenciji, motivaciji... Diskursi su povezani sa načinom na koji je društvo organizovano i načinom na koji se njime upravlja. Društveno uređenje i institucije kao što su zakoni, brak, obrazovanje, porodica daju oblik i sadržinu svakodnevnom životu svih ljudi. Društvo određuje socijalne položaje i statuse ljudi, a institucije braka i porodice podrazumevaju da ljudi mogu da budu oženjeni, razvedeni... Diskursi koji preovlađuju u društvu formiraju naš identitet i moćne grupe u društvu teže da samo neki diskursi budu označeni kao istiniti. Međutim, preovlađujući diskursi u društvu mogu biti potisnuti i zamenjeni drugim. Sve što je prisutno u našoj svesti uključujući i naše "jastvo" i naš identitet konstruisano je putem jezika, a proizvod su diskursa kao koherentnih sistema. Diskursi nam omogućavaju da vidimo stvari koje nisu stvarno, fizički prisutne, kao što su inteligencija, brak, ljubav. Kada jedan takav predmet postane deo diskursa teško je odnositi se prema njemu kao da nije stvaran. Diskursi kojima se koristimo često imaju političke implikacije, koje treba istražiti ukoliko želimo da promenimo sebe ili svet u kome živimo.

60

Problemi: osobnost, agensnost i stvarnostEkstremna verzija socijalnog konstrukcionizma tvrdi da jedino jezik postoji. Svi objekti naše svesti, uključujući i naše identitete konstruisani su putem jezika. Jedino što postoji je diskurs i izvan jezika ništa nema suštinsku egzistenciju. Diskurs pruža referentni okvir za tumačenje sveta i davanje značenja svetu. Prema ekstremnom socijalnokonstrukcionističkom shvatanju ne možemo razmišljati o sebi kao o nekome ko ima ličnost. Naše ideje, iskustva, stavovi, verovanja, mišljenje postoje samo u diskursu i oni su posledica jezika, a ne proističu iz našeg uma. Iako mi doživaljvamo kao da nagoni, motivi i emocije postoje u svetu i da su deo nas, one takođe nastaju putem jezika. Osnovna zamerka ovom gledištu je da osoba ostaje prazna i da nema suštinska psihološka svojstva. Socijalnokonstrukcionističko stanovište polazi od pretpostavke da naše subjektivno iskustvo potiče iz diskursa koji postoji u našoj kulturi. Kategorije duha i tela obezbeđuje nam jezik i mi internalizujemo različite načine ljudskog života koji su sadržani u diskursima. Drugi problem se odnosi na pitanje ljudske agensnosti. Prema socijalnokonstrukcionističkom shvatanju naše nade, želje i namere su proizvod diskursa a ne ljudske delatnosti. Ljudi nisu svesni toga i veruju da mogu promeniti sebe i svet oko sebe. Sledeći problem se odnosi na način na koji konceptualizujemo stvarnost i istinu. Jezik je autoreferentni sistem gde se svaki znak može definisati samo u odnosu na druge znake koji postoje u istom sistemu. Jezik može jedino da se odnosi na samog sebe. To znači da su stvari stvarne, samo u onoj meri u kojoj postoje diskursi koji ih opisuju. Pošto je svaki objekat okružen velikim brojem međusobno suprotstavljenih diskursa ni za jedan diskurs se ne može reći da opisuje objekat tačno i ostaje se bez pojma istine. Tvrdnje svakog diskursa su samo relativne u odnosu na druge diskurse i ni za jedan ne može da se kaže da je istinit ili lažan u odnosu na stvarnost.

ŠTA RADE ANALITIČARI DISKURSA?

Shvatanja socijalnih konstrukcionista u vezi ciljeva i prakse socijalnih istraživanja glase da se oni moraju ozbiljno promeniti. Oni tvrde da se istraživanja psihološkog i društvenog sveta koja počivaju na unutrašnjim strukturama i procesima (kao što su stavovi, crte ličnosti...) ne mogu uzimati za ozbiljno u obzir. Predlažu da se u novu praksu naučnog istraživanja ugradi shvatanje načina na koji ZNANJE predstavlja funkciju neravnoteže moći između istraživača i predmeta istraživanja (ovo shvatanje je proizašlo iz tradicionalne naučne paradigme). Po njihovom shvatanju u središte te nove istraživačke prakse treba staviti JEZIK, jer su korišćenje jezika i njegove posledice od primarne važnosti za socijalne konstrukcioniste. Bavljenje ovim pitanjem dovelo je do novog razvoja u socijalno – psihološkim istraživanjima i israživačke aktivnosti u oblasti koju često nazivaju ANALIZA DISKURSA.

Za razumevanje gore pomenutog pristupa navode se neke teorijske pretpostavke koje leže u njegovoj osnovi:1. Objektivnost – Iako istraživači tvrde da su njihova otkrića istinita pozivajući se na pretpostavku o

objektivnom naučnom metodu, i iako je u skladu sa tradicionalnom naučnom paradigmom da se istraživači odmaknu od vlastite ljudskosti i otkriju objektivnu prirodu fenomena koji istražuju, a da je pritom ne kontaminiraju ličnim interesima, objektivnost je nemoguća jer se svi mi iz nužnosti sa svetom moramo suočiti sa svetom iz neke perspektive. Nijedno ljudsko biće ne može iskoračiti iz svoje ljudskosti i posmatrati svet ne zauzimajući neku poziciju. To važi za sve ljude pa i za naučnike. Prema tome, naučnici moraju priznati da učestvuju u naučnom istraživanju, pri čemu njihovo učešće utiče na dobijene rezultate. Tako da bi istraživanje trebalo shvatiti kao zajednički proizvod istraživača i istraživanjih (npr. istraživačeve pretpostavke utiču na način na koji će on formulisati pitanja u intervjuu).

2. Istraživač i istraživano – Socijalni konstrukcionizam u tradicionalnoj psihologiji vidi naučni poduhvat koji polaže pravo na istinu. Naučni diskurs i retorika su ti koji psihološkim istraživanjima daju žig ZNANJA i ISTINE, stavljajući pri tom psihologa (kao istraživača) u relativno moćnu poziciju u odnosu na druge ljude koji su predmet istraživanja, i njegova verzija događaja ima veću važnost nego subjektova. Međutim, nema razloga za većim uticajem istraživačeve verzije jer su i objašnjenja koja iznose ispitanici isto tako validna. U tom slučaju nema razloga za davanjem prednosti istraživačevoj verziji, pa se istraživač i istraživano dovode u međusobni odnos. Priznavanje validnosti opisa učesnika mora postati deo alternativne (suprotno tradicionalnoj) istraživačke prakse. To se podrazumeva pod pojmom refleksivnost.

61

3. Refleksivnost – Zbog različitih shvatanja termina refleksivnost, rasprostranjenih među socijalnim konstrukcionistima, često postoji zabuna oko toga šta se pod njim zapravo podrazumeva. Osim što označava način na koji teorija konstituiše ulogu ispitanika, njegov odnos prema istraživaču i status njegovih opisa, termin se koristi u još dva slučaja: prvo, činjenica da je nečije objašnjenje događaja istovremeno i opis i deo događaja zbog konstruktivne prirode jezika, i drugo, refleksivnost ukazuje da socijalni konstrukcionizam nikako nije izuzet iz kritike koju upućuje drugim teorijama.

Ciljevi istraživanja

Socijalnokonstrukcionistička teorija teži da usvoji relativističko stanovište po kojem se ne može tragati za istinom, već se mora priznati postojanje mnogobrojnih alternativnih konstrukcija događaja.

Mnogi socijalnokonstrukcionistički orjentisani istraživači veruju da cilj nije više otkrivanje činjenica, već on postaje pragmatičan i politički. Naime, to nije traganje za istinom već za bilo kakvom KORISTI koju istraživačevo proučavanje fenomena može imati u ostvarivanju promena kod ljudi kojima su te promene potrebne. Tako istraživanje postaje AKCIONO ISTRAŽIVANJE i POLITIČKA AKTIVNOST.

Socijalni konstrukcionizam i analiza diskursa

Socijalnokonstrukcionističko stanovište ne podrazumeva nužno korišćenje analize diskursa, kao što ni onaj koji koristi analizu diskursa nije nužno socijalni konstrukcionista.

Socijalni konstrukcionizam kao skup teorijskih stanovišta i analiza diskursa kao jedan od pristupa u istraživanju društva ne moraju nužno ići zajedno. Analiza diskursa se kao istraživački pristup znatno razlikuje od većine postojećih tradicionalnih metoda koje se primenjuju u društvenim naukama, jer je nije moguće opisati kao nekakav recept. Iako postoje izvesna uputstva o tome kako se analiza sprovodi, ona nikako ne daju konkretno objašnjenje kako se to tačno radi, jer je sama priroda analize diskursa SUBJEKTIVNA i INTERPRETATIVNA.

Važno je spomenuti i da termin analiza diskursa podrazumeva širok spektar raznovrsnih postojećih istraživačkih postupaka, koji imaju različite ciljeve. Svi oni, međutim, u centar zbivanja stavljaju jezik, pa kao osnovni materijal uzimaju beleške intervjua, snimke razgovora, odlomke knjiga... Različite vrste analize diskursa razlikuju se u zavisnosti od toga šta se u tekstu traži i specifičnih metoda pomoću kojih se analiza sprovodi.

Dekonstrukcija

Dekonstrukcija predstavlja pokušaje da se tekstovi razlože, kako bi se uočio način na koji su konstruisani s ciljem da predstave određene slike ljudi i njihovo delanje. Postoji nekoliko različitih vrsta dekonstrukcije:

OTKRIVANJE PROTIVREČNOSTI – Dekonstrukcija (u Deridinom smislu termina) znači ispitivanje tekstova koji se bave određenom oblašću ili disciplinom, pri čemu je cilj ispitivanja otkrivanje unutrašnjih protivrečnosti (skrivenih u tekstu) i ukazivanje na odsutna ili potisnuta značenja, kako bismo shvatili način na koji nas tekstovi navode da prihvatimo pretpostavke sadržane u njima.

ANALIZA RETORIKE – Istražuje načine korišćenja jezičkih sredstava pomoću kojih predstavljamo neki opravdljiv opis. Naši opisi su uvek smešteni u kontekst javnih rasprava i dokazivanja. Opisi se istovremeno zalažu za jednu poziciju a protiv drugih. Pri dekonstrukciji opisa moramo ispitati ne samo ono što je rečeno, već i ono što je odbačeno.

ARHEOLOGIJA ZNANJA – Ovo je drugi oblik dekonstrukcije, kojim se istražuje razvoj sadašnjih načina razumevanja, razvoj postojećih diskursa i predstavljanja ljudi i društva da bi se pokazalo kako je došlo dp konstituisanja aktuelnih «istina», kako se ona održavaju i kakve odnose moći nose sa sobom.

Raščlanjivanje diskursa

Ovaj drugi oblik dekonstrukcije povezan je sa raščlanjivanjem diskursa, to znači ispitivanje preovlađujućih diskursa i ukazivanje na njihove implikacije u vezi sa identitetom u odnosima moći. Prepoznavanje takvih diskursa je velikim delom intuitivan i interpretativan proces. Iako analitičari diskursa

62

tvrde da su primenili procedure kodiranja u analizama, često se dešava da ih ne opišu i ne objasne kako su tačno izveli analizu. To su neki od uobičajenih propusta analitičkog istraživanja diskursa.

Tipično za analizu diskursa je da je ona opširna i da traži8 mnogo vremena i napora. Ona se od analize sadržaja razlikuje po tome što kod analize sadržaja reči i fraze mogu da zauzmu samo jednu kategoriju kodiranja.

Sa stanovišta socijalnog konstrukcionizma autor teksta i ono što se može smatrati njegovim namerama sasvim su nevažni za analizu.

U praktičnom smislu analitički rad se odvija brže ako se obavlja kao deo tima od dvoje – troje ljudi. Tada se teme koje su identifikovane mogu proveriti upoređivanjem s čitanjima drugih članova tima. Ako više članova tima dođe do sličnih tema, može se biti siguran u validnost svog čitanja.

Primenjivanjem procesa slobodnih asocijacija na evokativne reči i rečenice, dvoje – troje ljudi iz iste jezičke zajednice može bolje identifikovati diskurse koji deluju u tekstu nego samo jedna osoba.

Problemi u vezi sa raščlanjivanjem diskursa

Ustanovljeno je da je konačni cilj pristupa ZAUZIMANJE KRITIČKOG, PROGRESIVNOG I POLITIČKOG STAVA PREMA PRETENZIJAMA DISKURSA NA ISTINU.

Glavna teorijska osnova na koju se dekonstrukcija oslanja predstavlja RELATIVIZAM i PROBLEMATIČNA PRIRODA STVARI. Međutim, ako nema istina već samo konkurentnih diskursa kako se može reći da su neki ljudi stvarno potlačeni?

Oni koji sebe nazivaju psiholozima diskursa i koji istraživanja vrše koristeći se analizom diskursa drugačije shvataju termin diskurs i više vole termin INTERPRETATIVNI REPERTOARI.

Postoje studije koje pokazuju da se socijalna konstrukcija nauke ne postiže korišćenjem jednog diskursa, već upotrebom dva različita repertoara. To su repertoari EMPIRIZMA i REALNOSTI. Repertoarom empirizma naučnici svoje lične preferencije predstavljaju kao nešto što na nepristrasan način potiče iz činjenica, koje su otkrila istraživanja. Repertoar eventualnosti se koristi da bi se bacila sumnja na stavove protivnika koji su predstavljeni kao nešto što je pod većim uticajem nenaučnih eventualnosti.

Autori koji se bave analizom diskursa, pre svega se zanimaju za procese pomoću kojih se ljudi u interakciji sporazumevaju u vezi sa svojim održivim pozicijama, kako ljudi upravljaju svojim govorom kako bi opravdali svoje delanje, okrivili druge, našli izgovor za svoje postupke...Analitičari upravo u tim aktivnostima vide glavnu odliku onoga što se često dešava u ljudskim interakcijama.

Problemi u vezi sa analizom diskursa

REFLEKSIVNOST – Ne sme se misliti da analiza diskursa otkriva istinu koja leži unutar teksta. Ona mora otvoriti svoje istraživačke rezultate preispitivanju drugih. Refleksivnost takođe ukazuje na jednak status istraživača i njihovih ispitanika u okviru analize diskursa. To znači da analitičari diskursa moraju naći način da u svojim istraživanjima pruže priliku učesnicima da prokomentarišu svoje opise i opise istraživača. Uprkos svemu, došlo se do zaključka da refleksivnost može samo da proizvede iluziju demokratičnosri odnosa između istraživača i istraživanog.

IDENTIFIKOVANJE DISKURSA ILI REPERTOARA – Diskursi koje identifikujemo u nekom tekstu, barem u izvesnom smislu zavise od vrste teksta koji analiziramo. Time se postavlja problem da li su različiti rezultati analize različitih diskursa posledica različitih diskursa ili istih diskursa koji se razlićito manifestuju u tekstovima koje analiziramo. Čak i ako se analiza završi na odgovarajući način, istraživači daju samo kratke opise procesa koje su sledili prilikom sastavljanja izveštaja. Iako je teško dati bilo šta više osim širih smernica, istraživači bi trebalo da budu u stanju da pruže sasvim podrobna obaveštenja o tome kako su postupali tokom analize.

63

Psihologija ličnih konstrukata

Tvorac teorije ličnih konstrukata je Džordž Aleksandar Keli. Teorija je nastala sredinom prošlog veka kao odgovor na psihoanalizu i bihejviorizam i nije je bilo moguće uklopiti ni porediti ni sa jednom postojećom teorijom. Iako je prvo predstavljena kao teorija ličnosti i psihoterapije, brzo je našla primenu u najraznovrsnijim oblastima tako da je prerasla u psihologiju ličnih konstrukata. Kao takva postala je prethodnica konstruktivizma, konstrukcionizma, narativne psihologije. Razvoj ove teorije neodvojiv je od života njenog tvorca, Kelija. BiografijaRođen je 1905. godine u Pertu, američka država Kanzas. Nije završio nijednu srednju školu i već sa 16 godina upisao je Frends Univerzitet da bi se posle tri godine prebacio na Park Koledž u državi Misuri. 1927. godine magistrirao je sociologiju obrazovanja na Univerzitetu Kanzas. Sa 22 godine postao je predavač psihologije na Šeldon Džunior koledžu u Ajovi. Neko vreme je u Vičiti radio u kompaniji za proizvodnju aviona, pomažući radnicima u borbi protiv stresa. Nekoliko godina je proveo i na Edinburškom univerzitetu (Velika Britanija), a zatim se vratio u SAD, na Kanzaški državni koledž. Ubrzo je počeo da se bavi delatnošću koju je smatrao najvažnijom - klinička psihologija. Uboličio je nov program putujuće klinike, koji je obuhvatao psihoterapiju, profesionalnu orjentaciju i logopedski tretman učenika, studenata i odraslih koji su živeli u kampusu. Svoja psihološka razmišljanja provera u praksi, kroz rad sa ljudima koji su bili suočeni sa opipljivim životnim problemima. Zaključio je da su njegova sopstvena tumačenja mogla da budu uspešna ukoliko su ispunjavala dva uslova: da budu važna za problem koji se tretira i da dozvoljavaju mogućnost da klijent svoj problem može da sagleda na alternativni način. U ovom periodu počinje da se javlja alternativni konstruktivizam. 1945. godine postaje profesor na državnom univerzitetu u Ohaju, a 1946. postaje profesor i upravnik katedre za kliničku psihologiju. Svoju teoriju nije predavao zvanično na fakultetu jer je smatrao da je suviše avangardna i različita od ostalog gradiva. U svojoj kući je okupljao studente sa kojima je diskutovao o problemima teorije ličnih konstrukata koja je polako nastajala. 1955. godine objavljuje "Psihologiju ličnih konstrukata". 1967. godine umire, pre nego što je završio svoju drugu knjigu "Ljudska osećanja". Najveću zaslugu za popularisanje psihologije ličnih konstrukata nose Don Banister, Fej Fransel, Filida Salmon i Miler Mer.

PSIHOLOGIJA LIČNIH KONSTRUKATA

FILOZOFSKE ODREDBE

Džordž Aleksandar Keli je odmah na početku svog dela izneo i osnovne filozofske postavke svoje teorije.

Mišljenje o čoveku u ψ ličnih kostrukata zalaže se za istorično i dijahrono određenje čoveka, a ne isključivo na pristupu ovde i sada. Kosmos postoji i u njemu se neprestano nešto dešava i menja. Uprkos aktivnosti i promenama kosmos funkcioniše kao integralna celina gde su svi njegovi delovi u uzajamnom odnosu. Keli naglašava da je vreme to koje obezbeđuje krajnju vezu u svim odnosima.

Po njemu život je neodvojiv od vremena. Život se nalazi u stalnom toku i ima važnu osobinu da se sastoji u tome da jedno živo biće, jedan deo života može sebi da predstavi jedan drugi deo života-svoju okolinu. Formulacija života u ψ ličnih kostrukata naglašava svojstvo živih bića da sebi predstavljaju okolinu a ne samo da reaguju na nju. Život je okarakterisan svojom suštinskom merljivošću u vremenskoj dimenziji i svojom mogućnošću da predstavlja alternativne oblike stvarnosti, zadržavajući pri tome sopstveni vid stvarnosti.

Filozofsko stanovište ψ ličnih kostrukata je nazvano alternativnim konstruktivizmom. Keli smatra da su događaji sa kojima se mi susrećemo podložni onoliko bogatom izboru konstrukcija koliko nam naša domišljatost omogućava da izmislimo. Suprotno filozofsko gledište se zove akumulativni fragmentizam. Njime se izražava ideja o kontinuiranom sakupljanju delića istine sve dok se ne akumuliraju do unapred postavljnog cilja- jedne krajnje, apsolutne istine. Alternativni konstruktivizam nikako ne znači protivljenje ideji da se prikupljaju podaci u nauci, ali predstavlja protivljenje ideji da se istina može meriti veličinom zbirke podataka koju je neko prikupio. Ovo stanovište stalno podstiče ljude da preispituju dosadašnja znanja. Visprenost duha i bogatstvo imaginacije a

64

ne količina prikupljenih podataka jeste presudan izvor stvaranja novih teorija. Alternativni konstruktivizam predstavlja filozofsku tačku gledišta ali ne i celovit i zaokružen filozofski sistem. Zbog toga ga je neophodno dopuniti znanjima iz nekih drugih oblasti.

U oblasti saznanja-gnoseologije- ψ ličnih kostrukata istovremeno zauzima dve pozicije koje su suprotstavljene. S jedne strane ona prestavlja vid racionalizma jer ljudi konstruišu pomoću razumskih kategorija, a s druge strane predstavlja i vid empirizma, jer se svaka konstrukcija mora empirijski proveriti. Empirijsko proveravanje podrazumeva utvrđivanje da li je konstrukt koristan.

I u oblasti ontologije ψ ličnih kostrukata zauzima dve pozicije. S jedne strane Keli je identifikuje s monizmom, shvatanjem da krajnji sačinilac sveta sačinjen samo od jedne stvari. Pošto se Keli ne opredeljuje da li je ta stvar materija ili ideja ψ ličnih kostrukata se svrstava u neutralni monizam. S druge strane na jedno neutralno ’nešto’ može se primeniti onoliko različitih kostrukcija koliko ljusdki um može da proizvede i tu poziciju Keli zove alternativni pluralizam.Najveći problem kod Kelijevog shvatanja predstavlja pozicioniranje ψ ličnih kostrukata u realizam. To je gledište koje govori o tome da spoljašnji svet postoji nezavisno od uma i čula. ψ ličnih kostrukata upravo opovrgava takvu ideju time što govori da u postojanje spoljašnje stvarnosti izvan znanja ljudi ne veruje većina ljudi. Takvim stavom se poriče mogućnost neposrednog opažanja stvarnosti. Ljudi sami konstruišu sopstvene verzije stvarnosti i ponašaju se u skladu sa njima. ψ ličnih kostrukata se interesuje za anticipacije-odnosno konstrukte ljudi, a ne za materijalne objekte koji postoje nezavisno od njihovog iskustva. Svo znanje je ograničeno imaginativnim kapacitetom ljudskog uma. Keli nije poricao postojanje sveta van iskustva ljudi, on je kao i Niče smatrao da svet postoji na nekakav neodređen način.Taj svet se ne može saznati van granica ljudskog iskustva, van referentnog okvira koji i služi tome da bi se ljudima omogućilo saznavanje. Keli je ceo život proveo u nastojanju da uobliči jedan referentni okvir pomoću koga bi se mogli proučavati referentni okviti svih ljudi.

VIĐENJE ČOVEKA

Tradicionalno gledište: Naučnik koji je objektivan, precizan iskorišćava ’naivnog’ subjekta koji učestvuje u eksperimentu. Pretpostavka je da se ispitanik ponaša onako kako je to naučnik predvideo. Da li je moguće ipak da je sve zaista tako? Pokušavajući da odgovori na to pitanje Keli je postao svestan primene dva različita aršina u proceni ličnosti. Jednog na osnovu čijih učestvovanja u eksperimentu se psihologija pravi i drugog kojim se služe oni koji tu psihologiju prave. S jedne strane se nalazi naivni subjekt a s druge naučnik.Keli ipak smatra da ma koliko smušen subjekt bio on ipak ima neke pretpostavke o svetu koji ga okružuje. On pravi paralelu i ukazuje na terminologiju koja se koristi u nauci.

- Svi ljudi imaju neke hipoteze , samo se kod laika one nazivaju pretpostavkama. - Svi ljudi imaju neke određene teorije, samo se kod laika one nazivaju očekivanjima.- Ljudi stalno sprovode eksperimente, samo što se to eksperimentisanje u svakodnevnom govoru

naziva ponašanjem. Keli zato zaključuje da svaki čovek može da se posmatra kao naučnik, osoba koja stalno stvara hipoteze i potom ih podvrgava proveri.

Model čoveka-naučnika uveo je i pojam autorefleksivnosti. To je upotreba istih kriterijuma za procenu psihologa baz obzira da li su u pitanju ispitanici koji učestvuju u eksperimentu ili su to klijenti.

Proveravanje, korigovanje i doterivanje hipoteza ljudi koriste sa ciljem da uobliče jedan teorijski okvir koji Keli naziva sistemom ličnih konstrukata. Taj sistem treba da omoguči optimalno snalaženje u neprestanom protoku novih dogažaja koji ljudi nazivaju svetom u kome žive. Ponašanje može da se shvati i kao način da se postave pitanja.

Osoba čoveka-naučnikaOsoba= intencionalno biće koje poseduje svoja ubeđenja, ima osećaj identiteta, teži svojim ciljevima i predstavlja izvor samonikle delatnosti.Ličnost= opseg do kog će se osoba ostvariti, kao i način na koji će se to ostvarenje uz pomoć navika učiniti mogućim. Ličnost je način ostvarivanja osobenosti.

U ψ ličnih kostrukata pojam ’osoba’ odnosi se na ono što o nekom pojedincu znaju drugi. Jedinka koja se doživljava kao osoba predstavlja javno svojstvo, entitet o kome se govori u trećem licu. Tako

65

identitet neke jedinke predstavlja nešto što je određeno od strane drugih osoba, što se iskazuje govorom u trećem licu, obuhvata sve ono što nekoj jedinki pripisuju drugi. Jedinke zato mogu postati osobe samo u društvenim situacijama, jer su društveni odnosi nužan i presudan preduslov za javljanje osobenosti. Osobu u ψ ličnih kostrukata ne treba tražiti u čovekovoj unutrašnjosti, već u društvenom prostoru koji čovek mora da nastanjuje zajedno sa drugim figurama da bi uopšte postao osoba.

Osoba nekada ne predstavlja datost, već potencijal koji tek treba da se izgradi. Dakle nije dovoljno samo da se jedinka rodi da bi se ostvarila, ona mora da uđe u odnose sa drugim ljudima. Samo kroz aktivno razmatranje i istraživanje drugih, možemo upoznati sebe. Ličnost se ne vezuje za kvalitet ’štofa’ od kog je neko sačinjen, već za načine na koje neko konstruiše druge osobe. Ličnost se izjednačava sa sistemom konstrukta neke osobe. Čovek je biće koje stalno konstruiše i sama njegova ličnost nije nepromenljiva, jer je ličnost apstrakcija koju neka osoba ima o psihološkim procesima drugog čoveka. Govor o ličnosti drugih osoba postaje dragocen izvor podataka-ali ne o osobi o kojoj je reč, već o ličnosti samog govornika. (Ko je bio na tim vežbama, setiće se onog primera kada smo morali da opišemo po tri bliske osobe i da na kraju uporedimo. To što smo napisali o svojim kolegama, ne govori ništa o njima, već o nama. Duda je tu analizirao kako neki ljudi koriste više prideve, neki glagole, neki pišu cele rečenice, ono što napišemo za nekog kolegu govori o tome kako ćemo se mi ponašati prema njemu i kakav je naš stav prema njemu a ne kakav je taj naš kolega...)

Prostor u kome se ljudi konstruišu kao osobe zapravo je prostor između osoba. Moja osoba ne postoji kao suština osobenosti koja se nalazi u mom telu, ukoliko ’napolju’ ne postoji druga osoba čijim se činom konstruisanja moja osoba biti konstruisana, isto kao što ni osoba te druge jedinke ne može postojati ukoliko nije konstruisana kao osoba činom konstruisanja drugih osoba. Za sopstveno postojanje drugi su nam potrebni isto onoliko koliko smo i mi sami potrebni.

Nauka čoveka-naučnikaNaučnik o kome Keli govori protivi se uticaju njutnovske fizike u psihologiji. Jedan od poznatijih

fizičara Bom je posebno kritikovao korišćenje redukcionizna na pojmove koji ljudi imaju o sebi i svojim svetovima. Ljudi zaboravljaju da svet i sebe posmatraju kao celinu, već je sve isfragmentisano. Mišljenje o univerzalnoj integraciji dokazano je Bel svojom teoremom gde tvrdi da ne postoji takva stvar kao što je ’odvojenost’ i koja je predstavljena kao velika novost u fizici. ψ ličnih kostrukata je bliža nalazima moderne fizike početkom dvadesetog veka.

Kakva je nauka čoveka-naučnika? Radikalna, usklađena sa epistemološkim posledicama teorijske fizike dvadesetog veka i spremna je da naglavce okrene mnoga fundamentalna ubeđenja tredicionalnog shvatanja nauke, kao npr. objektivnost. Oni smatraju da objektivnost ne postoji prema kvantnoj fizici. Da ljudi nikada sebe ne mogu da izostave kada konstruišu sliku. Čovek je uvek deo prirode i ne postoji način da se zaobiđe činjenica da priroda proučava samu sebe.

KONSTRUKTIVISTIČKA METATEORIJA

Početkom osamdesetih godina veliki broj srodnih psiholoških teorija uobličava se u jedan pravac pod imanom konstruktivistička metateorija. To je referentni okvir koji objedinjuje mnogo pojedinačnih učenja koja ne prihvataju tezu o postojanju jedne objektivne stvarnosti nezavisne od posmatrača i njegovih mentalnih procesa. Um po ovoj teoriji predstavlja deo prirode koja je u stalnoj dinamičkoj interakciji. Ta interakcija se ne sastoji u otkrivanju objektivne stvarnosti, već nju čini niz procesa u kojima ljudi pomoću svog uma stvaraju svet.

TEORIJSKE ODREDBE PSIHOLOGIJE LIČNIH KONSTRUKATA

ψ ličnih kostrukata je najčešće svrstavana u teorije ličnosti. Kod Kelija se ovaj termin uopšte ne sreće, jer on ličnost izjednačava sa sistemom ličnih konstrukata.

66

Sistem- konstrukti su međusobno povezani u sistem koji je organizovan po nekoliko načela. Taj sistem je karakterističan i jedinstven za svaku osobu. Ti me se u ψ ličnih kostrukata odražava shvatanje idiosinkratičnosti ljudske prirode. Ličnih- Svaka osoba prolazi kroz jedinstven sistem svojih konstrukata. Dve osobe nikada ne mogu da budu u istim okolnostima, već u različitim viđenjima tih okolnosti. Čak i ako su izraženi istim rečima, sadržaj tih konstrukta može biti različit od osobe do osobe. Konstrukata- to je osnovni pojam u ovoj teoriji. Svaka osoba stvara konstrukte za sebe i posmatra svet kroz njih. Osnovna uloga konstrukata je da pomogne ljudima da osmisle svet i iskristališu značenje koja za njih imaju događaji koji se u tom svetu dešavaju. Po definiciji, konstrukt je sve ono što ljudima dozvoljava da dve stvari (ili pojave) opažaju kao slične, a u isto vreme različite od neke treće stvari. Suprotnost konstrukta se dobija imenovanjem relevantnog kontrasta na osnovu koga cela dimenzija dobija karakteristično značenje ( dakle, suprotnost konstrukta nikada ne možete dobiti stavljanjem NE ispred konstrukta, već tako što ćete pitati klijenta šta je suprotno. To se koristi u hermanautičkim vestinama, letvičarenja i piramidisanja). Termin konstrukt ima više značenja i to dovodi to zabuna. Rejven je zato nabrojao sva zančenja ovog termina:

- konstrukt je apstrakcija- ta apstrakcija proizilazi oz svesti o sličnosti i razlici između događaja- konstrukt je dvopolan- svest objedinjuje u jedan domen kognitivne, emotivne i konativne aspekte- konstrukt proizilazi iz ličnog iskustva osobe i predstava njegov proizvod- konstrukt obezbeđuje podlogu na osnovu koje se vrši razlikovanje događaja- konstrukt ima predviđajuća svojstva- zajedno sa drugim konstruktima. Stvara dobru podlogu nekoj osobi da osmisli sebe i okolnosti u

kojima se nalazi- da bi se neki konstrukt što bolje koristio, neophodno je da mu se pripišu govorne oznake, da bi se

označila dva kraja konstrukta, da bi se razlikova jedan konstrukt od drugog i zbog lakše komunikacije među osobama.

- Dva konstrukta izražena istim rečima mogu da imaju različit sadržaj- Postoje konstrukti bez govornih oznaka i nazivaju se preverbalnim konstruktima.- Konstrukti sa verbalnim oznakama vode poreklo iz predgovornog iskustva osobe.

Sistem ličnih konstrukatak obezbeđuje temelj i osnovu pomoću koje ona konstruiše svoju mapu stvarnosti. Konstrukti operišu na nižem nivou opažajne budnosti i zbog toga se sistem ličnih konstrukata ne može neposredno posmatrati.

Razlike u terminima:Konstruisati- postaviti interpretaciju. Osoba nameće ono što konstruiše. Dati značenje nekome.Konstrukcija- postoji dva tumačenja ovog izraza. Prvi se odnosi na nešto što je stvoreno, napravljeno. Drugi se odnosi na imenicu izvedenu iz glagola konstruisati: konstrukcija jeste značenje. Keli podrazumeva ovu drugu upotrebu.Konstrukt- to je sve ono isto što sam napisala gore kod objašnjavanja termina sistema ličnih konstrukata.

Svojstva konstrukataSvaki konstrukt kojim se koristi više osoba i pored toga što je iskazan pomoću iste reči, može da bude ispunjen sasvim specifičnim sadržajem koji od osobe do osobe može da bude veoma različit. (dobar student može sa pozicije studenta da znači jedno a sa pozicije profesora nesto sasvim drugo). Pored sadžaja, konstrukti se mogu razlikovati i po svom obliku. Zato u ψ ličnih kostrukata postoje dva skupa kriterijuma za formalno razlikovanje konstrukata. A) Formalna svojstva konstrukata je prvi kriterijum i na osnovu nejga je moguće odrediti sledeće osobine konstrukata:

1. Područje primene- ovo područje sačinjava opseg u okviru koga je neki konstrukt svom korisniku upotrebljiv za predviđanje događaja. Ukoliko se neki događaj ne može predvideti nekim konstruktom, onda se kaže da taj događaj leži izvan područja primene tog konstrukta.

67

2. Žiža primene- žižu primene ψ ličnih kostrukata čini klinička psihologija, mada je područje njene primene mnogo šire. To je izraz kojim se predstavlja oblast u području primene za čiju je primenu dati konstrukt najpogodniji.

3. Elementi- one stvari ili događaji koji su apstrahovani i obuhvaćeni područjem primene nekog konstrukta. Elementi mogu da budu sve ono što se konstruiše.

4. Kontekst- čine ga svi oni elementi na koje se konstrukt obično primenjuje. Uži je po opsegu od područja primene, jer se odnosi samo na one oblasti u kojima je konstrukt već upotrebljen, ali ne i na one na koje bi mogao da bude upotrebljen.

5. Pol- uvek postoje dva pola svakog konstukta. Delovi koji su grupisani na jednom od polova slični su među sobom i različiti od elemenata koji se nalaze s druge strane.

6. Suprotnost- odnos između dva pola konstukta koji uvek stoje u međusobnom kontrastu.7. Strana razlike- ona strana pola koja predstavlja suprotnost onog pola konstukta o kome je reč8. Pojavna strana konstrukta- to je ona strana koja obuhvata najveći deo trenutno opaženog

konteksta, odnosno sadržaja. 9. Implicitna strana konstrukta- ona strana koja stoji u suprotnosti sa pojavnom stranom i koja se po

definiciji konstrukta podrazumeva.

B) Drugi skup kriterijuma se naziva profesionalni konstrukti, čija je svrha da psihologu obezbedi dovoljno dimenzija za utvrđivanje dijagnoza neophodnih za saznavanje drugih osoba. Profesionalni konstrukti su važne diskriminacije svojstava konstrukata. Pogrešno je konstrukte poistovetiti sa njihovim verbalnim oznakama. Konstrukt ima mnogo lica i može biti verbalno konstuisan a postoji i preverbalno konstruisanje i neverbalno konstruisanje. Neverbalno se razlikuje od preverbalnog, jer se zasniva na procesima konstruisanja razvijenim posle jezika, ali počiva na procesima diskriminisanja koji su intuitivni i nalaze se izvan pojmovnog repertoara. Potopljen konstrukt- je onaj čiji implicitno prisutan pol nije verbalizovan. Izostavljen konstrukt- nekada konstrukti prestaju da se upotrebljavaju, jer ne služe svrsi i ne koriste se do sledećeg prestrojavanja kada počnu ponovo da se upotrebljavaju.Nizak nivo opažajne budnosti- prethodno navedeni konstukti se nalaze na ovom nivou. Visok nivo opažajne budnosti- konstrukti na ovom nivou se lako mogu identifikovati, opremljeni su jezičkim resursima i osobi su uvek na raspolaganju. Nadređeni konstrukti- ovi konstrukti obuhvataju i druge konstrukte kao svoje elementePodređeni konstrukti- oni koji su obuhvaćeni područjem primene nekog drugog konstrukta. Regnantni konstrukti- konstrukti koji pripisuju svaki od svojih elemenata svojoj kategoriji na osnovu ’sve ili ništa’ baš kao u klasičnoj logici. To je kao brzi voz koji ide od nadređenih konstrukata ka podređenim, sve do onik konstrukata koj ise tiču svakodnevnih aktivnosti. Oni sprečavaju mogućnost da život bude sačinjen od zbunjujućih i teških izbora.Sržni konstrukti- oni koji upravljajuprocesima opađanja i sačinjavaju identitet osobe. Oni omogućavaju da osoba odrđi identitet i smisao trajnijeg postojanja i stoje kao ekvivalent onoga što se u drugim teorijam zove Jastvom. Površinski konstrukti- se mogu menjati bez modifikacije sržne strukture. Široko obuhvatni konstrukti- konstrukt čijim se područjem primene može obuhvatiti relativno široka lepeza događaja. U najvećem broju slučajeva široko obuhvatni konstrukti su i nadređeni a usko obuhvatni podređeni. Usko obuhvatni konstrukti- obuhvaćen je mali izbor događaja. Propustljivi konstrukti ili permeabilni- konstrukti koji su spremni da u područje primene prime nove događaje.Nepropustljivi konstrukti- konstrukti koji u područje primene ne dopuštaju obuhvatanje novina. Ova osobina je dosta važna jer se za nju vezuju promene u sistemu. Isključivi konstrukti ili pre-emptivni-Jedna dimenzija na osnovu koje se događaji mogu razlikovati postaje posebno privilegovana tako što je jedina relevantna za njihovo opažanje i stiče isključivo pravo njihovog poseda. Zovu se tako jer isključuju svaku mogućnost da se neki događaj sagledana neki drugi način.

68

Povezujući ili konstelatorni konstrukti- oni dozvoljavaju da elementi pripadaju skupu povezanih konstrukata koji nužno uključuje postojanje jednog određenog broja konstrukata. Broj povezujućih konstrukata je određen i ograničen i oni se uvek javljaju jedni uz druge.Neisključivo ili propoziconalno konstruisanje- njime nije isključena nijedna mogučnost u konstruisanju nekog elementa, nije ograničen broj alternativa kao što je to slučaj u konstelatornom konstruisanju. Stegnuti konstrukti- njima se postiže preciznost i postojanost u konstruisanju i najčešće se pripisuje rigoroznim naučnicima. Labavi konstrukti- oni vode raznovrsnim ishodima, promenljivom predviđanju ali su u isto vreme dovoljno stuktuirani tako da se njihov identitet održava. Sistem konstrukata neke osobe koji je labav ne dozvoljava tačne pretpostavke ili dobru procenu, ali u isto vreme može da predstavlja efikasnu odbranu od invalidacije. Dilacija- proces kada posle niza koriščenja inkompatibilnih konstrukata, neka osoba raširi svoje perceptivno polje sa ciljem da ga prestroji na jednom obuhvatnijem nivou. Ovim procesom se uspešno eliminiše prvobitna inkompatibilnost između događaja ali se njime mogu otvoriti i nove neusklađenosti. (majka balansira između uloge majke i dobrog advokata na poslu).Konstrikcija- mentalni procesi koji nastaju ukoliko neko minimizuje očiglednu inkompatibilnost sistema sopstvenih konstrukata tako što sažima spoljašnje granice svog perceptivnog polja. (majka bira da bude samo majka i uzima odsustvo s posla).

Struktura sistema konstrukata

Sistem ličnih konstrukata kao i svaki sistem poseduje svoju organizaciju. To je hijerarhijski sistem gde se na vrhu nalazi malo nadređenih konstrukata kojimase može objasniti zašto se neko ponašanje održava i relativno mnogo podređenih konstrukata koji pružaju uvid u to šta nrka pojava konkretno znači u sistemu svake pojedinačne osobe. Svaki konstrukt u sistemu je dvopolan, pa tako postoje po dve piramide konstrukata za svaki pol. Broj konstrukata u ovako zamišljenom sistemu je konačan. Razne provere i merenja pomoću Mreže repertoara pokazale su da najčešće broj konstrukata u sistemu ne prelazi dvadeset. Iako je broj konstrukata konačan to ne znači da se sistem konstrukata ne menja. Konstrukti su stalno podvrgnuti proveri njihove valjanosti u predviđanju i stalno se ispravljaju, doteruju i menjaju. Ograničen broj konstrukta ograničava i konačan broj događaja na koje se sistem može primeniti.U ψ ličnih kostrukata izvršena je svojstvena geometrizacija psihološkog prostora osobe: Keli se pita kako svet izgleda kada se konstruiše pomoću određenog sistema. Izgleda svakako drugačije od sveta neke druge osobe koja ga posmatra iz svog sistema. Zato pristalice ψ ličnih kostrukata ne obaziru se na to da li entiteti postoje ili ne. Svaki konstrukt je čin delatnosti uma i predstavlja proizvod mentalne aktivnosti.

Metaforično shvaćen sistem konstrukata se može opisati i kao koordinatni sistem sačinjen od dimenzija na osnovu kojih svaka osoba stvara svet svojih ličnih značenja. Zahvaljujući geometriji prostora, omeđen je prostor koji omogućava da se ljudi razumeju na osnovu značenja koje tim događajima pridaju.

Još jednom treba naglasiti da je sistem ličnih konstrukata stalno u pokretu i da se često menja i prilagođava. Neki delovi sistema, poput navika se uvek koriste na jedan isti način a s druge strane protivrečnosti koje se javljaju u životu, predupređuju se sposobnošću ljudi da se istovremeno koriste različitim podsistemima konstrukata koji ne moraju biti usklaženi između sebe. Ponekad kada se posmatra neka osoba, teško je povezati sva njene reakcije u jedan sistem jer izgledaju toliko različite. To je upravo zbog toga što se sistem stalno menja.

Dinamika sistema konstrukataSistem nikada nije u mirovanju. ψ ličnih kostrukata je teorija u kojoj se čovek posmatra kao aktivan a ne inertan. S te strane ova teorija je primer dinamičke psihologije ali u njij se ne javlaju pojmovi koji su karakteristični za dinamiku teorija (motiv, nagon, potreba). U ψ ličnih kostrukata se smatra da je čovek aktivan zato što je živ a ne zato što ga nešto pokreće. Ljudi su aktivni zato što postoje. Ovo je jedno od retkih shvatanja aktivnosti ljudi koje se ne oslanja na pojmove energije i motivacije. Korolarom o izboru je omogućeno da se izbaci motivacija kao neophodan psihološki konstrukt. Nisu dakle potrebni nikakvi posebni podsticaji koji treba da objasne poreklo ljudske aktivnosti, jer ona proizilazi iz same činjenice da su ljudi živi. Zadatak psihologa je da objasni smer ove aktivnosti, a ne njeno poreklo. Metaforično Stojnov govori o nekoliko vrsta teorija:

69

Teorija vila- teorija u kojima je čovek podbadan na delanje instinktima, motivima i potrebama.Teorija šargarepe-ljudsko ponašanje se pokreće samoaktualizacijom, individualizacijom i sličnim vremenski udaljenim ciljevima koje treba ostvariti.Teorija samog magarca-ovde svrstava ψ ličnih kostrukata koja se interesuje za razloge zbog kojih se magarac ukopa u mesto i ne želi dalje da krene. Osoba posmatra svoj život i uočava pravilosti koje se stalno ponavljaju ali koje ipak nikada nisu skroz identične. Čovek ne posmatra svoj život kao neprekidan tok, već iscepkan na delove na događaje. Ta diferencijacija uključuje i svest o sličnostima i svest o razlikama.

Pojedinac može da teži proširenju svog sistema ili njegovom omeđavanju. Bez obzira šta odabere doći će do elaborativnog izbora. Koji ishod će ’pobediti’ zavisi i od učinka prethodnog konstruisanja. Mada ljudi ne vrše uvek izbore koje smatraju opravdanim. Oni nastavljaju sa pušenjem, drogiranjem, varanjem. Može se reći da ono za čim ljudi teže jeste neizvesnost.

Način na koji osoba odlučuje da se ponaša na određeni način prolazi kroz tri faze i ne odvija se na visokom nivou opažajne budnosti, to je nešto čega mi najčešće nismo svesni:

1. Pregledavanje (cirkumspekcije)- razmatranje šireg opsega mogućih načina posmatranja eke okolnosti (odabir profesije). Ova faza nekada može da bude sosta skraćena ili da skroz izostane i zbog toga de konstruisanje kod takvih osoba zove impulsivno konstruisanje. Nekada prva faza može da dominira u životu pa zbog toga nikakva akcija nije moguća.

2. Isključivanja (pre-empecije)-bira se jedna dimenzija sa dve alternative a sve preostale mogućnosti se isključuju.

3. Nadzora (kontrole)- faza izbora jednog od dva pola.

Važnu ulogu u procesima iam i ciklus kreativnosti. Time se naziva protok koji počinje sa labavim konstruisanjem, a završava se sa stegnutim i validiranim konstruktima.

Razvoj sistema konstrukataKeli je smatrao da svaka psihologija mora da bude razvojna. Promena ili iskustvo koje neka osoba stiče zasnivajus e na uzastopnom konstruisanju ponavaljanja događaja sa kojima je suočena. Sa životni tok tera ljude da preispituju svoje pretpostavke. Taj proces se zove ciklus iskustva i pomoću njega se objašnjava kako se asimiluju novi događaji.

1.anticipacija ----------------------→2. ulaganje (događaja) (u proishod)

↑ │ │ │ │ ↓ 5. Revizija konstruisanja 3. susretanje sa događajem (sistema konstrukata) (vršenje eksperimenta)

4. potvrđivanje ili opovrgavanje (anticipacije ili hipoteze)1. anticipacija predviđanja, formira se konstrukt na osnobvu koga se događaj može osmisliti2. ulaganje- osoba u potpunosti uključuje svoje anticipacije3. susret sa događajem- izvodi se ponašajni eksperiment i odvije se aktivno i otvoreno doživljanvanje

događaja. 4. potvrđivanje ili opovrgavanje -utvrđuje se da li anticipacija bila uspešna ili ne.5. Revizija konstruisanja – na osnovu svih prikupljenih podataka osoba može da proveri da li je

konstrukt adekvatan i ako nije može da ga promeni.

Osnovni postulat i jedanaest korolara:1. ljudi teže da anticipuju događaje bez obzira da li su događaji tuđe ili sopstveno ponašanje. Osnovni

postulat: procesi kod osobe su psihološki usmereni načinima na koje ona aticipuje događaje.

70

2. događaj se anticipuje tako što se identifikuju teme koje teže da se ponavljaju. Korolar o konstruisanju: Osoba anticipuje događaje konstruišući njihovo povratno javljanje.

3. tumačenja koja ljudi nameću događajima nazivaju se konstrukti i dvopolni su po svojoj prirodi. Korolar o dihotomnosti: Sistem konstrukata osobe sačinjen je od određenog broja dvopolnih konstrukata.

4. konstrukti se mogu uspešno primeniti na neke pojave a na neke ne mogu. Korolar o opsegu: Konstrukt je primenjljiv za anticipovanje jednog ograničenog opsega događaja.

5. u svakoj situaciji, ljudi poseduju mogućnost izbora onog pola konstrukta koji im se čini adekvatnijim. Korolar o izboru: Osoba u dvopolnom konstruktu bira za sebe onu alternativu kroz koju anticipuje veću mogućnost za rastezanje i omeđenje svog sistema.

6. Konstrukti su kod svake osobe povezani između sebe u sistem koji je hijerarjijke prirode i poredak u njemu podrazumeva postojanje nadređenih i podređenih konstrukta. Korolar o ustrojstvu: Svaka osoba, da bi olakšala anticipovanje događaja, na sebi svojstven način stvara sistem konstrukata koji obuhvata ordinalne odnose između konstrukata.

7. neki delovi sistema konstrukata mogu da budu u suprotnosti sa drugima. Korolar o fragmentaciji: osoba može da primenjuje raznovrsne podsisteme konstrukata koji se ne slađu jedni sa drugim.

8. Sistem konstrukata se menja kada osoba nastoji da razume nove događaje, čime se omogućuje da se neke stvari sagledaju kao povezane na nekom apstraktnijem nivou. Korolar o iskustvu: Sistem konstrukata osobe se menja dok ona uzastopno konstruiše replikacije događaja.

9. Promene u sistemu konstrukata ograničene su time koliko su konstrukti neke osobe popustljivi, odnosno koliko je ona otvorena ka novim iskustvima. Korolar o menjanju: Promene u sistemu konstrukata pojedinaca su ograničene popustljivošću koju imaju konstrukti unutar čijeg područja primene se nalazi ono što se menja.

10. Ljudi mogu da tumače događaje na različite načine. Korolar o individualnosti: Osobe se razlikuju jedna od druge po svom konstruisanju stvarnosti

11. Sličnost između ljudi određena je sličnošću njihovih pogleda na svet. Korolar o zajedništvu: Sličnost psiholoških procesa dve osobe zavisi od toga koliko je konstruisanje iskustva kojim se koristi jedna osoba slična onome koje upotrebljava druga osoba.

12. Odnosi između ljudi uključuju potrebu da se razumeju njihovi sistemi ličnih konstrukata. Korolar o društvenosti: U zavisnosti od toga u kojoj meri jedna osoba konstruiše procese konstruisanja druge osobe, ona može da igra ulogu u društvenom procesu koji uključuje tu drugu osobu.

PSIHOLOŠKA PROCENA:ISPITIVANJE KONSTRUKATA

E sad ovde je samo ovaj prvi deo moj, odnosno zavrsava se sa 89stranom!! Ja ne znam onda da li da uopšte počinjem poglavlje, jer je to ono glupo što sam ti objašnjavala. Da počnem jednu stranu, a onaj ko nastavlja svakako ovo mora procitati. Inace u te dve strane nema bas ništa nešto pametno da se kaže, opšta priča koja bez daljeg razradjivanja ne znači ništa!

Konstruktivisticka nacela u proceni licnosti

Iako bi se vecina psihologa slozila da je ponasanje vazan izvor podataka za psiholoske procene, ostaje problem sta ko podrazumeva pod pojmom ponasanja, s obzirom da razliciti teorijski okviri na razlicite nacine tumace ovaj pojam. Konstruktivisti smatraju da obrazlaganje ljudskog ponasanja koje pretenduje da bude opsezno treba da obuhvati najmanje tri domena ljudskog ponasanja:

1. Ponasanje posmatranih osoba( subjekata)2. Ponasanje posmatraca( naucnika)3. Ponasanje posmatraca posmatraca( filozofa nauke)

71

Pored ovoga, psiholoska procena zasnovana na ovako obuhvatno odredjenom ponasanju, cije obrazlaganje uzima u obzir i princip refleksivnosti, nije nuzno dovoljna da bi se izbegle nesuglasice oko toga na kojoj poziciji se subjekti nalaze. Pristalice psihologije licnih konstrukata smatraju da ponasanje ne mora nuzno da predstavlja samo zavisnu varijablu koja se menja pod uticajem nezavisnih varijabli, vec nezavisnu varijablu, tj. aktivan metod proveravanja konceptualnih sema integrisanih u mrezu idiosinkratickih znacenja, odnosno sistem licnih konstrukata. Konstruktivisti smatraju da je za psihologiju podjednako vazno posmatranje sopstvenog ponasanja koje vrsi ispitanik i posmatranje njihovog ponasanja koje vrsi ispitivac. Naglasak je na posmatranju posmatranja ponasanja. Keli je, svojim modelom coveka-naucnika i postavljanjem znaka jednakosti izmedju delanja “naivnih” ispitanika i ne tako naivnih naucnika, utrao put ovakvom shvatanju. Tehnikama psiholoske procene koje se koriste u p.l.k je zajednicko to sto imaju za cilj da dodju do strukture subjektivnosti odgovora ispitanika ili strukture samoreferentnih konceptualnih sistema –sistema konstrukata ispitanika-kako bi ih Keli nazvao. Cilj je da se osvetle samoposmatranja ispitanika, struktura i sadrzaj njegovih teorija koje usmeravaju dalje ponasanje ili su proizvod ponasanja koje ima za cilj da ispita slaganje izmedju pretpostavki ispitanika i njihovih subjektivno konstruisanih ishoda. Time se ispitanik pomera na poziciju naucnika, naucnik na poziciju filozof,dok ulogu empirijskih podataka uzimaju teorije ispitanika a njihovo proucavanje postaje predmet metateorijske analize. Procena psiholoskog funkcionisanja je usmerena na “unutrasnji” i subjektivni sistem znacenja. Zahtevi adekvatne psiholoske procene:

1. Adekvatna tehnika ili test treba da omoguci da se problem definise pomocu upotrebljivih izraza,tj. ona mora da bude valjana za nesto. Upotrebljivost je minimum zahteva koji treba da se ispuni,a ne njena preciznost ili tacnost per se. Od presudne vaznosti je utvrdjivanje svrhe i koristi neke tehnike procene.

2. Tehnika treba da bude u stanju da otkrije kanale,odnosno smerove u kojima se moze odvijati promena ispitanika.

3. Ovakva tehnika treba da opremi ispitivaca hipotezama koje se mogu potom proveravati i upotrebljavati u odgovarajuce svrhe.

4. Ona treba da osvetli one resurse pomocu kojih ispitanik moze da postigne zeljenu promenu, koji bi u drugom slucaju promakli ispitivacu.

5. Adekvatna tehnika psiholoske procene treba da osvetli i one probleme koje bi inace ispitivac mogao da previdi. Ona mora da ima sposobnost da ispitivacu pokaze vulnerabilnosti ispitanika koje ispitivacima katkad mogu da promaknu.

Valjanost neke tehnike psiholoskog ispitivanja u p.l.k. je izjednacena sa njenom upotrebljivoscu, tj. postavlja se pitanje koliko je tehnika ekoloski valjana. Sve tehnike za ispitivanje konstrukata su usredsredjene na povecanje sposobnosti za razumevanje osoba u razlicitim kontekstima. Iako je njihova osnovna namena u p.l.k. pre svega idiografska, one se mogu upotrebljavati i u nomotetskom smislu kada se njima treba razumeti konstruisanje neke grupe osoba ili kolektiva.(…3 pitanja koja treba postaviti, mislim da nisu bitna ali koga interesuje to je na 95,96. Str)

Osnovna postavka ove tehnike je da se psiholoski znacajne veze izmedju konstrukata moraju reflektovati i na njihovu statisticki povezanost u slucajevima kada se ti konstrukti koriste kao kategorije rasudjivanja. Sve tehnike su konstruisane tako da se testovi statisticke znacajnosti mogu primeniti kod svih poredjenja koje vrsi ispitanik.

Kvantitativne tehnike

Najveci doprinos Kelija psiholoskim ispitivanjima jesu raliciti oblici Testa repertoara konstrukata tj. Mreze repertoara. Pored njega razivjeni su i Mreza otpornosti na promenu i Mreza zavisnosti.

Filozofija merenja u psihologiji licnih konstrukata

Cilj ispitivanja je ispitivanje hipoteza samih ispitanika u skladu sa nihovim sopstvenim subjektivnim merilima i nacelima. Kriterijume relevantnosti ispitanikovog ponasanja ne odredjuje vise iskljucivo ispitivac, vec u tome ima udela i ispitanik. Filozofija merenja koja se nalazi u osnovi Mreze repertoara ne zasniva se na nastojanjima da se obezbede objektivni, nepristrasni i ekstraspektivni podaci o ljudima

72

pomocu sistematskih i rigoroznih procedura merenja, vec ima za cilj da prouci sklop subjektivnih dozivljavanja i verovanja sa svim idiosinkraticnim znacenjima koja im pridaje sam ispitanik. Keli je smatrao da je primarna svrha psiholoskih merenja u klinickom okruzenju sagledavanje svih onih staza duz kojih se klijentova promena moze usmeriti. On je nastojao da uoblici jednu matricu pomocu koje ce moci da se ispita process apstrahovanja i generalizovanja svakog konkretnog ispitanika. Zbog toga se mreza usmerava i na strukturu procesa apstrahovanja a ne samo na ispitivanje specificnosti licnih znacenja. On je smatrao da objektivnost covekovih konstrukcija u celosti zavisi od nacina na koje on dogadjaje rasporedjuje u razne poretke-ili iz perspektiva koje one obezbedjuju. Covekove opservacije i njegovi konstrukti su utkani u fabriku iskustva: jedno pripisuje znacenje drugom , a drugo osigurava ociglednost prvom.

Pregled razvoja numerickih tehnika za ispitivanje konstrukata

Prve varijante Mreza bile su manje slozene i strukturisane od sadasnjih. Sastojale su se od kartica na kojima su bila ispisana imena vaznih osoba iz ispitanikovog zivota a zadatak je bio da on izdvoji one kartice na kojima su bila imena osoba koje su po necemu slicne. Nakon sto bi razvstao kartice na gomilice po nekom zajednickom obelezju, trebalo je da imenuje slicnost na osnovu koje su kartice razvrstane a zatim da saopsti i razlike na osnovu kojih ostale kartice nisu smestene u istu grupu. Zatim se pomocu relativno cestih pitanja(Da li su ove osobe jos po necemu slicne? Sta je suprotno od toga?...) dolazilo do nekolicine dimenzija znacenja, odnosno atributa i njihovih suprotnosti, koje su posmatrane kao referentne ose duz kojih ispitanici razmestaju vazne dogadjaje iz svog zivota i na taj nacin im pridaju znacenje. Ove ose su karakteristicne za svakog ispitanika ponaosob. Prva standarizacija izvrsena je u vezi sa karticama. Keli je grupisao 24 naslova uloga za koje je smatrao da su od presudne vaznosti u zivotu njegovih klijenata, i ova lista je predstavljala elemente, odnosno osobe ili dogadjaje koji treba da se konstruisu. Procedura je pocinjala metodom elicitacije konstrukata pomocu trijada. Pred ispitanika se naizmenicno izlazu po tri razlicita elementa( u ovom slucaju osobe) u okviru kojih ispitanika treba da izdvoji dve osobe koje su po necemu slicne, a u isto vreme razlicite od trece. Slicnost i razlika se imenuju i od tad predstavljajujedan dvopolni kontinuum, dimenziju ili konstrukt duz cijih polova ispitanik treba da rasporedi ostale elemente. Kada se svi elementi razvrstaju na jednom konstruktu prelazi se na novu trijadu. Procedura elicitacije se ponavlja dok konstrukti ne pocnu da se ponavljaju. Ova varijanta tehnike je nazvana “Test repertoara konstrukata uloga” ali je modifikovana u “Mrezastu formu testa repertoara uloga”. U novonastaloj formi, lista uloga je bila skracena a protokol za odgovore je bio predstavljen u vidu mreze sa dva ulaza: uspravni predstavljaju elemente koji se nalaze na listi, i cija imena ispitanik treba da upise u odgovarajuce kolone a vodoravni predstavljaju konstrukte cije polove ispitanici upisuju u redove. U mrezu se upisuju oznake pomocu kojih se moze videti kako ispitanici razmestaju elemente po razlicitim konstruktima pomocu narocito oznacenih trijada. Obrada protokola se vrsi pomocu jedne vrste neparametrijske faktorske analize koju je razvio sam Keli. Losa strana Mrezaste forme testa je bila ta sto je lista uloga predstavljala jednu vrstu prinudnog izbora elemenata koji nisu morali da budu podjednako reprezentativni i relevantni za svakog ispitanika,a i ispostavilo se da je iskljuciva upotreba uloga kao elemenata preuska. Zato je u narednim formama testa prosirena vrsta elemenata koji se mogu primenjivati:zanimanja,osecanja,bolesti,sobe…Zbog toga se odustalo od bilo kakvog unapred odredjenog sadrzaja ove tehnike,vec se nazivi elemenata neknadno upisuju u zavisnosti od ciljeva ispitivanja,a konstrukti se elicitiraju, odnosno izvode tokom primene testa na zadatim elementima. Ubrzo je kritikovan nacin obrade podataka. Otkriveno je da je od ispitanika zahtevano da elemente svrsta na jedan ili na drugi pol, ne ostavljajuci mogucnost da ostanu ne opredeljeni. Zato je predlozena Mreza rangova u kojoj je bilo moguce rangovati ispitanike na osnovu toga koliko dobro predstavljaju polove svakog konstrukta. I ovde su se javili problemi jer nije bilo moguce utvrditi da li je pozicija elementa sa najnizim rangom na jednom polu konstrukta ista kao i pozicija elementa sa najvisim rangom na drugom polu konstrukta. Tako se, ubrzo, preslo na koriscenje skala procene u obradi mreze.Mreza je najpre koriscena kao vrsta dijagnosticke tehnike u klinickom i psihoterapeutskom radu, ali je ubrzo pocela da se koristi i u istrazivackom radu. Njena metodoloska fleksibilnost je omogucavala da se koristi i kao idiografska forma i kao standardizovani nomotetski test. Dva korolara podupiru ovakvu primenu: korolar o individualnosti i korolar o zajednistvu. Prvi pripisuje razlike medju osobama razlicitom nacinu na

73

koji te osobe konstruisu dogadjaje,i u skladu sa tim Mreza se koristi kao idiografska tehnika koja treba da pruzi uvid u one podatke koji su jedinstveni i specificni za svakog ispitanika ponaosob. Tada izbor elemenata vrse sami ispitanici. Za razliku od toga, korolar o zajednistvu istice da slicnost medju ljudima zavisi od toga kolike su slicnosti u nacinima na koji oni konstruisu dogadjaje. Konstrukte i elemente tada obezbedjuje ispitivac tj. koriste se oni element ii konstrukti koji imaju zajednicko znacenje za celu grupu kojoj pripadaju ispitanici. S obzirom da je problem idiografsko-nomotetsko dobio resenje u vidu zalaganja za idiotetsko resenje, Mreza se moze posmatrati kao svojevrstan prilog ovakvom resavanju tog problema. Svim formama Mreze su zajednicke sledece karakteristike:

1. Namera ispitivaca je istrazivanje odnosa izmedju konstrukata ili unutar nekog skupa konstrukata-ili pomocu konstruisanja elemenata ili pomocu direktnog poredjenja jednog konstrukta sa drugim konstruktima.

2. Osnovni cilj je utvrdjivanje nacina nacina na koji su konstrukti strukturisani u sistem neke osobe ili grupe, a ne poredjenje njihovog sklopa sa nekim vec utvrdjenim normativnim podacima.

3. Ne postoji unapred ustanovljena forma ili sadrzaj ove tehnike.Sve forme ove tehnike su sacinjene tako da se u njenoj obradi statisticke znacajnosti mogu primeniti na sva poredjenja koja ispitanik vrsi.

Mreza repertoara

U njoj se svaki element procenjuje pomocu svakog konstrukta, a zadatak ispitanika je je da svaki element proceni na svakom od konstrukata na nekoj unapred predvidjenoj numerickoj skali procene. Najcesce se koristi sedmostepena skala na kojoj 1 izrazava potpuno slaganje sa pojavnim, emergentnim polom, 7 potpuno slaganje sa suprotnim implicitnim polom( koji se u protokolu najcesce nalazi sa desne strane), dok se nedoumica u rasudjivanju predstavlja 4. Ova skala je najosetljivija u ispitivanju osoba viseg intelektualnog i obrazovnog profila, dok se uslucaju kada ispitanici nisu dovoljno odrasli ili obrazovani koriste petostepena, trostepena ili dvostepena skala. Mreza repertoara predstavlja jedan oblik tehnike sortiranja. Statisticki gledano, nju cini skup razlicitih situacija karakteristicnih za tehnniku Hi-kvadrata. Svaka od njih predstavlja sud iza koga se nalazi implicitna teorija o onome o cemu se rasudjuje. Mreza repertoara se razlikuje od konvencionalnih testova po tome sto kategorije koje se sortiraju nisu standardne, vec se elicitiraju od ispitanika u zavisnosti od oblast ii osobe koja se ispituje. Mrezom se meri odnos izmedju kategorija koje se sortiraju, a ne ispravnost sortiranja kao takvog. Testovi statisticke znacajnosti za kategorije se mogu racunati za svakog pojedinacnog ispitanika. U pocetku su koriscene matrice interkorelacija, da bi se utvrdila povezanost izmedju konstrukata i elemenata, i posebno za konstrukte i posebno za elemente. Podaci se mogu obradjivati i slozenijim tehnikama koje utvrdjuju povezanost izmedju konstrukata i elemenata. U pocetku je u tu svrhu koriscena vrsta neparametrijske faktorske analize, koju je razvio Keli, i koja se razlikuje od konvencionalne po tome sto otkriva sklopove odnosa izmedju konstrukata a zatim u dodatnoj proceduri identifikuje pojedinacne elemente koji su povezani sa svakim sklopom. Ipak, prvi program koji je usao u siroku primenu je INGRID, pomocu koga se Mreza repertoara moze analizirati pomocu metode glavnih komponenti. Jedan od najpoznatijih paketa za administriranje i obradu ove tehnike je FLEXIGRID. Osnovna pitanja koja se postavljaju pri analizi podataka sa Mreze repertoara su:

1. U kakvom su medjusobnom odnosu elementi?2. U kakvom su medjusobnom odnosu konstrukti?3. U kakvom su odnosu elementi sa konstruktima?

Jednostavnije korelacione tehnike mogu uspesno da odgovore na prva dva pitanja, ali je analiza glavnih komponenti daleko superiornija od ostalih kada je rec o trecem pitanju. Redukcijom dimenzionalnosti veci broj dimenzija, odnosno konstrukata, se svodi na manji broj glavnih komponenti, odnosno latentno prisutnih varijabli ili faktora kojima se ispitanici sluze da bi osmislili svoje iskustvo. Iako se analiza glavnih komponenti cesto smatra sinonimom za faktorsku analizu, glavna razlika izmedju ove dve metode je u tome sto identifikovanje i imenovanje faktora u faktorskoj analizi predstavlja cin epistemologije ispitivaca, dok glavne komponente koje obrazuju konstrukti samog ispitanika tvore

74

njegovu licnu teoriju o oblasti rasudjivanja koja se ispituje i koja je u Mrezi predstavljena elementima koji se koriste u datom istrazivanju. Pomocu analize Mreze repertoara moguce je ispitati sistem konstrukata koji ispitanik koristi pri osmisljavanju sveta, sebe, i druge osobe u tom svetu, pri kategorizaciji svog iskustva i koriscenju istog u zivotu. Iako je nemoguce dati opste smernice za interpretaciju dobijenih rezultata, uopste gledano, svi metodi analize pokusavaju da otkriju sklopove odnosa izmedju entiteta koji je sacinjavaju a posebno da utvrde kako su povezani sklopovi koji predstavljaju implicitne teorije ispitanika, u kakvom su uzajamnom odnosu elementi, i kako se postojece implicitne teorije ispitanika iskazane povezanim sklopovima konstrukata primenjuju na odredjene elemente koji najcesce predstavljaju sammog ispitanika u razlicitim izdanjima i druge osobe za koje on smatra da igraju vaznu ulogu u njegovom zivotu. Interpretacija podataka sa Mreze repertoara se moze zasnivati na anlizi forme srtatisticki identifikovanih sklopova, ali i na njihovom sadrzaju. U analizi Mreze, naizgled velili broj dimenzija znacenja se redukuje na manji broj osovina sa nezavisnim znacenjem( koje medjusobno stoje u ortogonalnom odnosu). Zatim se elementi razvrstavaju na odgovarajuca mesta u semantickom prostoru koji tvore konstrukti. U koliko se ovo predstavi kao koordinatni sistem, onda su koordinate glavne komponente koje cine klasteri dvopolnih konstrukata. Komponenete su predstavljene kao ose koje se prostiru u razlicitim pravcima presecajuci origo( tacku u kojoj se ukrstaju) i zahvatajuci veci ili manji ugao u odnosu na komponenete, nalazeci se na vecem ili manjem razmaku od njega. Sto je ugao izmedju ose koja predstavlja konstrukt i komponente manji, konstrukt je zasiceniji tom komponentom( i obratno). Sto je udaljenost konstrukta od origa veca, njegova uloga u tom sistemu je znacajnija, dok njegova blizina origu ukazuje ili na malu znacajnost koju taj konstrukt ima u osmisljavanju dogadjaja ili da konstrukt pripada nekom drugom hiperprostoru. Broj osnovnih komponenti koje se dobiju u istrazivanjima nije uvek isti, i iako se najcesce dobiju dve komponente, ukoliko se dobije samo jedna komponenta duz koje se mogu razvrstati svi konstrukti, to ukazuje na osobu koja zivi u “crno-belom” svetu, tj. osobu ciji je pogled na svet jednodimenzionalan. Ukoliko se ekstrahuje veci broj komponenti, izradjuje se veci broj crteza-onoliko koliko je potrebno da se predstave uzajamni odnosi svih izlucenih komponenti, a analiza se usmerava na dve komponente koje su za ispitanika najvaznije tj. koje objasnjavaju najveci procenat utvrdjene varijanse. Mreza predstavlja konverzacionu tehniku-jedan vid sistematizovanog dijaloga izmedju ispitanika i ispitivaca. Njena prednost je u tome sto je predmet ispitivanja skriven za ispitanika, jer je to u stvari odnos izmedju kategorija rasudjivanja. Pored toga ona je fleksibilna i dozvoljava kvantifikaciju nekih podataka koji su gotovo iskljucivo kvalitativni u drugim teorijama. Za razliku od vecine drugih testova i projektivnih tehnika, Mreza repertoara eksplicira znacenja koja ispitanik pridaje odredjenim verbalnim oznakama, a ne pretpostavlja ih. Njena primena je posebno korisna u sledecim slucajevima:

1. Kada ispitanik nije mnogo voljan da razgovara sa ispitivacem o sebi ili kada nije dovoljno verbalno artikulisan.

2. Da bi se utvrdila hijerarhija psiholoskih intervencija sa ispitanikom,jer vrlo cesto nije lako odluciti koji od obilja ispitanikovih problema prvo treba tretirati.

3. Za ispitivanje posebnih psihijatrijskih simptoma ili sindroma.4. Ona je veoma dobar pokazatelj ucinka tokom psihoterapije, s obzirom da u retestiranju ovom

tehnikom ne postoje nikakve kontraindikacije.

Mreza implikacija

Denis Hinkl je smatrao da su konstrukti definisani svojim implikacijama, sto znaci da znacenje svakog konstrukta moze da se odredi pomocu drugih konstrukata koje on implikuje i koji njega implikuju. Osmislio je Mrezu implikacija pomocu koje se ovako shvaceni odnosi izmedju konstrukata mogu i kvantifikovati. Osnovna razlika od ostalih formi je u tome sto u njoj nema elemenata koje treba konstruisati, vec se konstrukti prethodno elicitiraju nekom od postojecih metoda ili sam ispitanik nabraja svoje konstrukte za koje smatra da su od presudne vaznosti. Svaki konstrukt u protokolu se zatim razmotri u paru sa svakim od preostalih kontrukata, da bi se videlo da li jedan drugog implikuju. Fransela je modifikovala Mreze implikacija tako sto je svaki pol konstrukta razmatran tako da se odvojeno mogu utvrditi imlikacije svakog pola svakog konstrukta, sto se pokazalo veoma korisnim u

75

psihoterapiji, kada je i za terapeuta posebno vazno ne samo sta klijent misli o sebi vec i sta bi za njega znacilo da se promeni.

76

Mreza otpornosti prema promeni

Slicna je Mrezi implikacija po tome sto ni u njoj nema elemenata, vec se konstrukti porede medju sobom. Hinkl je mrezu otpornosti osmislio da bi proverio hipotezu da su nadredjeni konstrukti vazniji od ostalih konstrukata u sistemu. Pomocu ove forme Mreze uspeo je da potvrdi da superordinirani konstrukti imaju najvise implikacija, sto ih ujedno cini konstruktima koji su najotporniji prema promeni. Iako je Hinklovo uputstvo za administriranje ove tehnike bilo zahtevno i nespretno sroceno, danas postoji vise alternativnih nacina za njegovo upotrebljavanje. Jedan od njih je da se prvo za svaki konstrukt utvrdi pozeljni pol a zatim se postavlja pitanje u kome su upareni nepozeljni polovi konstrukata izmedju kojih ispitanik treba da odabere jedan( primer pitanja se nalazi na 117 str,ja sam pokusala da prepricam pitanje kako-tako…). Pitanje se ponavlja sve dok se ne iscrpe sve moguce kombinacije uzajamnog uparivanja konstrukata. Kada se u paru nadju dva konstrukta istog nivoa nadredjenosti, ispitanik se nalazi u teskoj situaciji jer je neophodno da izvrsi promenu domena srznog konstruisanja a to ni za jednu osobu nije lako i zbog toga se tesko odlucuje. Izbor mu se moze olaksati tako sto mu se sugerise da zamisli situaciju u kojoj njegov zivot zavisi od toga da l ice ovaj izbor moci da izvrsi ili ne. U protokolu su svi ispitivani konstrukti obelezeni uparenim brojevima a ispitanik treba u svakom paru da odabere onaj koji nije spreman da promeni. Konstrukt koji je najvise puta odabran je ujedno i najotporniji prema promeni.

Mreza zavisnosti

Keli je razvio “Test repertoara situacionih resursa” koji se najcesce koristi pod imenom Mreza zavisnosti. Mrezom zavisnosti se ispituju odnosi pomocu kojih ispitanik povezuje odredjene situacije sa odredjenim osobama, a ne uzajamni odnosi konstrukata ili elemenata. Situacije koje se navode su uglavnom one koje se opazaju kao stresne i koje se mogu svakom dogoditi. Navedene osobe predstavljaju osobe kojima bi se u navedenim situacijama obratili za pomoc i na koje bi mogli da se oslonimo u resavanju ovih problema-odnosno resurse pomocu kojih se oni mogu prevazici. Keli se suprotstavio shvatanju zavisnosti po kome je majka osnovni resurs pomocu koga dete zadovoljava svoje potrebe i na koga su potrebe ismerene, a sa odrastanjem se razvijaju funkcije potrebne za opstanak u dovoljnoj meri i ono postaje nezavisno. Keli je smatrao da su i odrasle osobe zavisne, cak zavisnije od deteta. Osnovna razlika izmedju odrasle osobe i deteta je u tome sto su kod odraslih zavisnosti rasprsene na veci broj osoba na koje se mogu osloniti, za razliku od deteta koje u ranom detinjstvu najcesce zavisi iskljucivo od majke. Mreza zavisnosti je napravljena da bi se pruzio pogled rasprsenja zavisnosti ispitanika spram razlicitih osoba na koje se moze racunati u zivotu. Iz podataka se moze videti da li ispitanik od svakoga trazi da mu pomogne oko svega ili se za pomoc uvek obraca istoj osobi. Po Keliju postoje dve vrste zavisnosti. Osoba moze da zavisi od velikog broja drugih, ali da nju jednostavno niko nikada ne zove u pomoc, dok su na neke druge osobe upucene mnoge druge. Pri popunjavanju Mreze ispitanik treba da ukaze na to koje bi se osobe iz njegovog okruzenja obratile njemu za pomoc u navedenim situacijama, odnosno kome bi on predstavljao resurs za prevazilazenje zivotnih teskoca.

77

Kvalitativne tehnike za procenu konstruisanja

Keli je bio kritican prema iskljucivom koriscenju kvalitativnih sredstava i iskljucivom oslanjanju na psihometrijske i nomotetske metode u istrazivanju, savetovanju i psihotrapiji. Smatrao je da samo postojanje korelacione veze izmedju dve promenljive nije dovoljno da pomogne istrazivacu da se odluci koji pristup da primeni u odnosu sa nekim posebnim klijentom, a bio je i sumnjicav i prema istrazivanjima koja nisu usmerena prema nekom emancipativnom delanju. Jedna od sredisnjih postavki Kelijevog pristupa saznavanju je “stanje pozvanosti”. On je ohrabriovao svoje klijente da aktivno ucestvuju u prosirivanju, razradjivanju i preoblicavanju svojih teorija i sopstvenim delanjem prosiruju svoje horizonte. Prakticari koji naginju upotrebi kvalitativnih sredstava u proceni ljudi mogu se kloniti numerickih metoda zato sto smatraju da one predstavljaju zastrasujuce “kvantitativne metode”. Ostali, ciji se pristup zasniva na rigoru naucnog metoda i “objektivnom” analiziranju podataka, su vise upuceni na raznovrsne oblike Mreze repertoara koji izgledaju mnogo vise uskladjeni sa tradicionalnim odredjenjem “naucnog” pristupa. U ovakvim slucajevima, teskoce uptrebljavanja izraza “kvalitativno” i “kvantitativno” u nastojanjima da se opise pristup istrazivanju postaju ocigledne, jer su ovi izrazi pre svega primereni opisivanju podataka. Tako da oni koji se opredele za jedan interpretativni i konstruktivisticki pristup, koji je pre svega zasnovan na istrazivanju znacenja, mogu da koriste tehnike i orudja koja proizvode i kvalitativne i kvantitativne podatke. Istrazivaci koji zele da budu osetljivi na situacije sa kojima se susrecu trebalo bi da razmotre svrhu svojih aktivnosti, sopstvene vestine i forme ekspresije kojima teze njihovi klijenti kada izrazavaju svoja znacenja, a ne bi trebalo da zanemare idiografski nacin konstruktivistickog prikupljanja podataka. Idiografske tehnike pomazu da se na najbolji nacin stigne do sistema znacenja za kojima se traga, i to zajednickim naporima ispitivaca i ispitanika. Svi oni proizvode bogate ali nestrukturisane podatke, pa analiziranje zahteva vestinu identifikovanja glavnih tema, kategorija i sklopova koji ce biti smisleni i imati podjednako znacenje za sve ucesnike ovog poduhvata.

Samokarakterizacija

Samokarakterizacija je koristan metod u situacijama kada su samoosvescivanje i samorazumevanje uvod u psiholoske promene koje ispitanik zeli da pokrene. Razvio ju je sam Keli. Ona pomaze ispitivacu da udje u licni svet svog klijenta i dobije uvid u to kako klijent sagledava svoj svet, a da bi to postigao, neophodno je da suspenduje sopstveni pogled na zivot i da nekriticki i lakoverno prihvati klijentov protokol. Ona moze da pomogne ispitivacu u dolazenju do nacina da se ispitaniku pomogne da sagleda sebe i svoje probleme na jedan drugaciji, nov nacin, a nije klasican test zasnovan na normativnim podacima koji usmeravaju ka nekoj “objektivnoj” dijagnozi. Samokarakterizacija treba da omoguci stizanje do proverljivih hipoteza o klijentovom konstruisanju i iako spada u pocetni deo dijagnosticke procedure, cesto se koristi i kao sredstvo pracenja i kontrole terapijskog ucinka. Uputstvo za sastavljanje samokarakterizacije predstavlja poziv klijentu da sopstvenim recima i po sopstvenom izboru izrazi ono sto se desava u njegovom svetu. Ovakav zahtev ostavlja ispitanicima sirinu u koriscenju sopstvenih vidjenja, a u isto vreme se njime naglasava da je struktura ovih vidjenja vaznija od detalja. S obzirom da je metod fleksibilan smanjuju se pretnja i anksioznost. Nema ogranicenja u pogledu vrste teksta i kolicine napisanog gradiva, a nacini belezenja se mogu prilagoditi specificnostima ispitanika. Protokoli sa samokarakterizacijama su puni konstruktima ili njihovim emergentnim polovima, i to ne samo kako ljudi sebe posmatraju vec i kako opazaju svet u kome zive. Analiza redosleda podataka, veza izmedju iznesenih ideja, njihova organizacija, javljanje razlicitih tema i njihovo ponavljanje daju dragocen uvid u licna gledista koja predstavljaju osnovu za delatnost. Keli je smatrao da je prva recenica kljucna za otkrivanje nacina necijeg samoposmatranja, dok je polednja dobar indicator pravca promene ka kome se ispitanik uputio. Cak i ono sto je izostavljeno iz samokarakterizacije moze da bude veoma vazno. Pogodna strana samokarakterizacije je u tome sto kada se zadaju u vise vremenskih intervala, njihove verzije se mogu uporedjivati i na osnovu njih se moze zakljucivati o razvoju.

78

GERGEN&GERGEN - SOCIJALNA KONSTRUKCIJA

Drama socijalne konstrukcijeU svetu ideja dolazi do velikih promena, sumnje u univerzalne istine, tradiciju, objektivnost,

racionalnost, i do prave revolucije u mišljenju. Najčešće spominjani termini za ovu revoluciju su post-fundacionalizam, post-empirizam, post-prosvećenost i post-modernizam. U sve ove delatnosti utkan je pojam konstrukcionizma odnosno stvaranja stvarnosti putem zajedničkih aktivnosti. Ideje socijalnog konstrukcionizma su zajedničke mnogim različitim zajednicama.

Osnovna ideja:mi konstruišemo svet

Vilijam Džejms je rekao da je svet deteta “bučna konfuzija puna žamora”. Moguće je da ono što registrujemo čulom vida isto kao ono što registruje dete,ali značenje koje to ima za nas je različito.Mi konstruišemo svet na različite načine,a koreni te razlike su u našim društvenim odnosima,kroz koje je svet postao ono što jeste.Ideja socijalne konstrukcije je da “ništa nije stvarno, sve dok se ljudi ne slože oko toga da jeste”.Sve ono što smatramo stvarnim predstavlja društvenu konstrukciju. Ljudi definišu “stvarnost” iz ugla svoje tradicije. Gledano iz šireg ugla, ljudi konstruišu stvarnost putem međusobne komunikacije..Ukoliko ostanemo unutar naše tradicije,život postaje relativno predvidiv. Ipak,sve za šta verujemo da je sigurno, može biti uzdrmano.Jer, “problemi” ne postoje u svetu tako da ih vidimo, već je pre slučaj da mi konstruišemo svet nečeg “dobrog” i sve što nam stoji na putu ka ostvarenju toga, mi ocenjujemo kao “problem”.Čovek nije ograničen ničim što je po tradiciji shvaćeno kao istinito, racionalno ili ispravno, niti je sputan tradicijom i istorijom. Konstrukcionisti smatraju da je naša zajednička budućnost u stvaranju.

Jezik:od slike do prakse

Dugo je jezik posmatran kao vid slike, tj. smatrali smo da su reči, npr. naučnika, precizne i tačne slike njegovih opservacija. Međutim, reči nisu slike sveta, one imaju praktičnu primenu(primer davanja imena).Reči odražavaju naše međusobne odnose. Da li je nečiji iskaz ili priča o nečemu “tačna” zavisiće od tradicije zajednice, jer svaka kultura ima svoj kriterijum prosuđivanja.Iz ovog ugla posmatrano, govoriti istinu znači govoriti na način na koji govori i određena kulturna zajednica.

Jezičke igre I granice našeg sveta

Ludvig Vitgenštajn(filizof) je smatrao da su reči koje koristimo utisnute u sistem pravila ili zajedničkih konvencija, što se vidi na primeru gramatike. Ipak, u svakoj kulturi postoje lokalna pravila za opisivanje i objašnjenje, koja on naziva “jezičke igre”. Svako ko je deo lokalnog skupa pravila, ima ograničenu slobodu govora. Opasno je ući u drugu grupu i početi igrati po njihovim pravilima, jer svaka grupa igra po drugačijim pravilima.

Reči su utisnute u sve naše aktivnosti jer data rečenica ima smisao tek kada ljudi izvode određene aktivnosti. To znači da reči treba da informišu ljude o aktivnostima koje treba da preduzmu. Zbog toga, konstrukcionisti obraćaju pažnju i na sadržaj i na naknadne posledice.

Vitgenštajn smatra “jezičke igre” utisnutim u oblike života, jer reči pomažu da se različiti oblici života drže zajedno, dok oblici života daju rečima odgovarajuće značenje. Ovi oblici života formiraju granice naših svetova.

Stvarno kao Dobro

Socijalni konstrukcionizam dovodi u pitanje razliku između činjenica i vrednosti. Svi smo naučeni da su činjenice “čvrste i nepomerive”, da predstavljaju tvrdnje o očiglednom, kao i da su oslobođene subjektivnosti i pristrasnosti jer na njih ne utiču želje, političko i versko opredeljenje… Za razliku od toga, vrednosti su “meke i subjektivne”, često su privatne projekcije pojedinca, i nemaju čvrsto utemeljenje.Iz svega ovoga sledi, da bi svi trebalo da se slažemo oko činjenica ali da svako ima pravo na svoje sopstvene vrednosti.

79

Konstrukcionisti smatraju da i “činjenice” mogu da se različito opisuju u zavisnosti od tradicije sredine , jer svaka sredina nosi sa sobom sopstvene vrednosti. U tom smislu, ne postoje opisi koji su oslobođeni od vrednosti. Čak i prirodne nauke imaju svoje vrednosti.#######

Radikalni pluralizam

Ukoliko uzmemo u obzir da je ono što smatramo za stvarno poteklo iz našeg međusobnog slaganja da je to zaista tako, onda možemo reći da se istina nalazi samo unutar određene zajednice.U tom smislu, pristalice socjalnog konstrukcionizma ne prihvataju bespogovorno univerzalne istine niti istine sa velikim I(koje se ponekad nazivaju transcendentalne istine). Sigurno postoje istine koje proishode iz zajedničkog načina života članova unutar neke grupe, tj. istine sa malim i. Polaganje prava na istinu bez razlike je povezano sa tradicionalnim vrednostima. Problem nastaje kada lokalne istine počnu da se tretiraju kao transcendentalne.

Socijalni konstrukcionizam poziva na radikalni pluralizam tj. na otvorenost za tuđe istine,tradicije,sisteme vrednosti…On podržava znatiželjnost i poštovanje jednih prema drugima. Konstrukcionalisti se zalažu za one forme dijaloga koje mogu dovesti do stvaranja novih vrednosti i stvarnosti.#######

Nauka vs. religija

Stvaran, materijalni svet je ono u šta većina naučnika veruje. Po njihovom mišljenju,taj svet je nezavistan od ljudi i moguće ga je otkriti putem merenja i prikazati u vidu simboličkih sistema, uključujući i jezike i matematičke formule. Konstrukcionisti ne obezvređuju naučne poduhvate, ali dovode u pitanje ideju da nauka otkriva Istinu. Oni se,naime, zalažu za ideju da i naučne i verske/duhovne tradicije imaju svoje načine konstruisanja sveta. Svaka od njih ima svoje vrednosti i određen način života. Ne postoji direktan način na koji bi mogle da se uporede istine ovih tradicija. Svaka od njih u okviru svog domena pokazuje pozitivna ostvarenja koje ova druga ne bi mogla da postigne u okviru svog. Zbog ovoga se socijalni konstrukcionizam zalaže za to da se zaboravi gledište koje suprotstavlja ove dve tradicije. Potrebno je sagledati oba stanovišta i istražiti i pozitivne i negativne strane svakog od njih.

Rezime

Socijalni konstrukcionizam se može smatrati dijalogom o izvorima onoga što smatramo stvarnim, istinitim, dobrim tj. svega što čini smislen život. Poželjno je ići od tradicije do tradicije i analizirati ih,upoređivati, razumeti. Tradicije možemo ponovo da stvaramo ili integrišemo postojeće. Ni jedna tradicija ne sme polagati pravo na transendentalnu istinu.

Od kritike do rekonstrukcijeKonstrukcionisti se više zalažu za otvorene dijaloge, koji uvek ostavljaju otvoren prostor za nova

mišljenja,vizije i revizije. Jedna od osnovnih ideja konstrukcionizma je zamena individualnog(kao izvora smisla i značenja) međusobnim odnosom.

Dekonstrukcija i izvan nje

Sa širenjem konstrukcionističke ideje, širio se i kritički način razmišljanja o svakodnevnom životu.Različiti načini konstrukcije sveta oslanjaju se na različite tradicije, što znači da svaki od tih načina izostavlja ono što nije uključeno u tu tradiciju. Usled toga,ljudi postaju znatiželjni i žele da saznaju čije su tradicije posebno važne a čije su ućutkane. Ovakva kritička osetljivost sve je više rasprostranjena u zapadnoj kulturi, a posebno u akademskoj sferi. Kritički stavovi su važni za razvoj demokratije jer onemogućavaju nekoj grupi da nadvlada ili potisne druge puetm svojih konstrukcija. Oni uzimaju u obzir sve što je neophodno u jednom društvu da bi se obezbedilo puno učešće u njemu.Ljudi postaju slobodni da razmatraju razne alternative tek kada postanu svesni ograničenja i pristrasnosti u stavovima koje uzimaju kao nepobitne.

Međutim, kritika može biti i veoma opasna jer ona dovodi u sumnju legitimitet onoga što se kritikuje, pa su, usled toga, i reakcije na kritiku često agresija(bes i kontranapad). I kritičar i meta kritike su uvereni da je ono što oni rade ispravno. Zbog toga se traže novi oblici diskursa koji bi zamenili tradicionalnu kritiku.

80

Od pojedinca do međusobnog odnosa

Konstrukcionisti smatraju da je individualistička orijentacija, koja smatra da je “pojedinac jedinka sposobna za svesno donošenje odluka”, samo jedan od načina konstruisanja sveta. Loša strana individualizma je u tome što on svet društva posmatra kao svet izolovanih jedinica. Veze i međusobni odnosi se smatraju veštačkim izumom i padaju u drugi plan, a važni postaju samo kada pojedinac nije samodovoljan. Za razliku od individualizma, konstrukcionisti smatraju da odnosi konstituišu temelj društva, a ne pojedinci.

Značenje kao koordinisano delanje

Najčešće se smatra da je značenje nešto što se nalazi u glavi pojedinca i da su reči samo spoljašnji izražaji unutrašnje aktivnosti uma. Ova ideja je bliska individualističkoj tradiciji koja pojedinca smatra izvorom svekolikog značenja. Ako stvari posmatramo na ovaj način, dolazimo do problema jer nikad ne možemo biti sigurni da li smo nešto ispravno razumeli,osim putem spoljašnjeg izraza onog drugog. Konstrukcionisti smatraju sa je bitan način na koji se značenje stvara unutar nekog odnosa,a ne značenje unutar glave pojedinca.

1. Reči koje izgovara neki pojedinac same po sebi nemaju značenje

Pojedinac sam ne može da stvara značenje.

2. Potencijal nekog značenja ostvaruje se putem dopunskih radnji

Reči dobijaju značenje tek kada nam neko drugi odgovori,tj. kada na to doda dopunsku radnju. Komunicirati,uopšte, znači da su vam drugi dali privilegiju značenja.Sam čin govorenja i njegova dopuna moraju biti koordinisani kako bi došlo do značenja.

Iz ove dve pretpostavke vidimo da značenje ne postoji ni u jednoj individui, već samo unutar međusobnih odnosa.

3. I sama dopunska radnja po sebi zahteva dopunu

Dopuna dvostruko funkcioniše, kao davanje značaja onome što prethodi i kao radnja koja zahteva dopunu. Ukoliko se ne dopuni, ne dolazimo do značenja koje ta radnja nosi. Iz ovoga vidimo da ljudi živote žive dijaloški i stvaraju značenja na osnovu onoga što je bilo i onoga što sledi.

4. Tradicije nam pružaju mogućnosti za izgrađivanje značenja, ali nam ne određuju šta je to što mora biti

Ljudi se, pri zajedničkom stvaranju značenja, oslanjaju na istoriju i uvek pozajmljuju deo prošlih odnosa. Ipak ta prošlost nas ne određuje jer se uvek stvaraju nove kombinaije radnji/dopuna.

Relaciono jastvo

U slučaju kada se smatra da je “unutrašnji svet” centralna okosnica onoga što ljudsko biće jeste, tada kreiramo svet izolacije i konflikata jer nismo u mogućnosti da objasnimo kako je komunikacija moguća.

Konstrukcionista postavlja pitanje da li je moguće da sadržaji našeg uma(misli,osećanja,žeje…) smatramo kao nešto što je proisteklo iz međusobnih odnosa i što nema smisla van tih odnosa. Tada ne bismo posmatraki pojedince kao izolovane jedinke već kao proizvod međusobnih odnosa. Konstrukcionisti se zalažu da “jastvo spram drugih” postane “jastvo kroz druge”. Relaciono jastvo nastaje kroz naše odnose sa drugima.

81

Relaciona rekonstrukcija uma

Kreiranje relacionog jastva nije lako jer raspolažemo velikim brojem reči koje su proizvod jedne individualističke tradicije a kojima možemo opisati sadržaje individualnog uma,dok raspolažemo malim brojem reči kojima možemo opisati međusobne odnose.

1. Diskurs uma se rađa kroz dijalog

Konstrukcionisti smatraju da jezici kojima govorimo nastaju unutar i pomoću našeg dijaloga sa drugima i da izgovorene reči ostaju prazne ukoliko nema ljudske koordinacije. Na osnovu toga lako možemo razumeti zašto neke reči kroz istriju nastaju i nestaju.

2. Diskurs uma zadobija svoju vrednost kroz upotrebu

Postoji bezbroj načina da izrazimo neka osećanja ali je bitan način na koji će ona delovati na druge, jer su društveni odnosi veoma složeni. Zbog te složenosti i postoji bezbroj načina da izrazimo osećanja, a ne zbog toga što postoji bezbroj raznih stanja uma.

3. Jezik je samo jedna od komponenti potpuno izvedene akcije

Bitnu ulogu pri razumevanju izgovorenih reči imaju i pokreti tela. Pokreti koji su prisutni pri realizaciji emocija utiču na to kako će one biti shvaćene.

4. Izvedbe su komponente relacionih sekvenci

Smisao neke reči zavisi od rečenice u kojoj je ta reč upotrebljena. Na taj način, i izvođenje misli ili osećanja ima smisla u specifičnim tačkama neke relacione sekvence. Jedan izraz je relaciono neprikladan samo u određenom vremenu i mestu. Tako, i performanse imaju smisla unutar određenih odnosa u određenim trenucima i zahtevaju saradnju sa druge strane, kako bi imali smisla. Svaka akcija poziva na sledeću akciju i svaka zahteva drugu stranu kako bi imala legitimitet. Šire gledano, naše izvedbe su komponente naših odnosa.

Iz svega ovoga sledi da sve ono što smo smatrali ličnim događajima(ili događajima koji se dešavaju “ u glavi”) možemo da konstruišemo kao fundamentalno relacione, što znači da mi njih aktivno izvodimo. Ona nas pokreću na akciju, jer su stanja i akcije isto.

Rezime

Relaciona perspektiva gledanja na stvari podstiče uvažavanje zajedničkog života sa drugima. Sve ono što smatramo vrednim, istinitim, racionalnim proističe iz tih odnosa. Ono što je prethodno nazvano “mentalnim procesima”, biva rekonstruisano u “relacione procese”.

Dodatak

Termin “konstruktivizam” se često bez razlike upotrebljava kao termin “konstrukcionizam”. Konstruktivizam postavlja mesto konstrukcije unutar uma ili u unutrašnjost pojedinca. U socijalnom konstrukcionizmu centralni značaj imaju odnosi među pojedincima a ne sami pojedinci.To je postavljeno kao mesto konstrukcije sveta.

DRUŠTVENA KONSTRUKCIJA I PROFESIONALNA PRAKSA

U ovom poglavlju bavimo se uticajem konstrukcionističkih ideja na razne profesionalne prakse.

Drustvena konstrukcija i terapeutske promeneI za klijente i za terapeute,načini na koje se sprovodi terapija trebalo bi da budu podlozni ličnom stilu, preferencijama, različitim tradicijama i vrednostima, što bi na kraju vodilo do višestrukih konstrukcija stvarnog i dobrog. Terapeutske tradicije same po sebi predstavljaju posebna jezgra kulturnog značenja. U skladu sa time, postoje 3 vrste terapija koje su posebno srodne i bliske konstrukcionističkom senzibilitetu po pitanju višestrukih stvarnosti.

82

Narativna terapija:prepričavanje životaMi svoje živote u velikoj meri razumevamo putem priča u kojima smo mi glavni likovi. Tako, kada neki pojedinac pati zbog životnog problema, onda je taj problem moguće osetiti iz perspektive neke priče. Narativni terapeuti uvažavaju ove ideje i veruju da putem ”prepričavanja” nečijeg života ”problemi” mogu da se transformišu. Nove priče mogu da budu konstruisane, a iz njih se mogu otvoriti novi pravci delovanja.Rad dvojice terapeuta, Majkla Vajta i Dejvida Epstona, fokusira se posebno na političke mogućnosti prepričavanja. Većina ljudi gleda na svoje probleme kao na nešto što obitava u ”njihovim glavama”. Takvi ljudi se osećaju disfunkcionalnima. Vajt i Epston smatraju da takva vrsta naracije zamračuje mogućnost razumevanja datog problema kao nečeg što proishodi iz društveno-političkih uslova. Ono što nertko vidimo kao svoju disfunkciju može da se rekonstruiše tako da kroz izmenjenu priču uvidimo da se mi u stvari suočavamo sa stresnim ekonomskim i političkim uslovima. Kada pojedinac shvati da nije on u pitanju, već sistem, uklanja se čitav jedan sloj sumnje u samoga sebe, otvara se put za nove pravce delovanja.

Brze terapije fokusirane na rešavanje problema:magija rečiKlijenti obično počinju terapiju problemima o kojima žele da razgovaraju. Sa stanovišta konstrukcioniste, ukoliko preozbiljno i suviše revnosno pričamo o nekom problemu, onda taj problem postaje sve više stvaran i težak. Ukoliko o njemu predugo pričamo, možemo da dođemo u stanje u kojem se osećamo bespomoćno i zarobljeno. Terapeuti koji se zalažu za brzu terapiju usredsređenu na rešavanje problema, tragaju za rešenjima koja su fokusirana na poteškoćekoje ima pojedinac. Zato ovi terapeuti vode razgovore o snazi, resursima i relacionim mogućnostima. Fokus je na pozitivnoj budućnosti umesto na ”lošoj strani prošlosti”. Brza terapija predstavlja suprotnost dugoj terapiji psihoanalize. Za razliku od psihoanalize, pojedinac možemo da konstruišemo na način koji kaže da mi pre svega živimo sada i ovde, te da je naša dobrobit značajno vezana za naše aktuelne odnose i veze sa drugima. Tada terapija može da bude mnogo brža. Umesto fokusiranja na problematične prošlosti, terapija se fokusira na sredstva i načine uz pomoć kojih će se ostvariti adekvatniji odnosi i veze u sadašnjosti. Kada se rekonstrukcija vršri od prošlosti ka sadašnjosti i od problema ka potencijalnim rešenjima, onda je moguće očekivati brže promene.

Postmoderna terapija i ”neznajuća pozicija”Tradicionalne terapeutske škole su zasnovane na pretpostavci ekspertskog znanja,tj. Terapeuti su obučeni da prepoznaju uzroke ljudskih problema i da ih leče. Terapija koja polazi sa ”znajuće pozicije” ne pridaje nikakvu važnost klijentovom ”znanju”.Gulišijan i Andersonova sa instituta za porodičnu terapiju predložili su pristup po imenu ”neznajuća” orijentacija u kome terapeuta vodi intenzivna znatiželja u vezi sa onim što govore članovi neke porodice, i načinom na koji svako od njih konstruoše svoj svet. Ovi terapeuti ne napuštaju sva prethodna znanja, već u prošlim iskustvima vide moguće izvore obogaćivanja terapeutskog razgovora. Terapeut stiče osećaj za nova značenja koja mogu da se konstruišu iz shvatanja koja klijenti donose sa sobom na terapiju.

DRUŠTVENA KONSRUKCIJA I ORGANIZACIONA EFIKASNOST

Uspeh svake organizacije značajno zavisi od sposobnosti njenih pripadnika da efikasno razmenjuju i prenose značenja. Zato i nije iznenađujuće to što su ideje socijalnih konstrukcionista izuzetno uticajne u organizacionom radu. Naučnici konstrukcionisti često naglašavaju načine na koje organizacije podsećaju na kulture u malom, kao i način na koji su ove kulture povezane zajedničkim pretpostavkama stvarnog i dobrog. Posebno su bitne one naracije koje stvaraju kolektivni osećaj za istoriju i sudbinu. Dva doprinosa konstrukcionističkih ideja organizacionim praksama:

Od individualnog do relacionog vođstva

Kada razmišljate o nekom izuzetnom vođi, uglavnom ćete zamisliti nekog pojedinca koji je obdaren posebnim sposobnostima, mudrošću ili snagom ubeđivanja. Iz ove perspektive, lideri ispoljavaju određeni uticaj na svoje sledbenike, a efikasni lideri su oni koji podstiču druge i usmeravaju ih na put koji će dovesti do organizacionog uspeha.Konstrukcionisti smatraju da je ova verzija liderstva puna nedostataka jer ne uspeva da uzme u obzir i način na koji se značenje i smisao stvaraju unutar međusobnih odnosa. Niko ne može da funkcioniše kao lider

83

ukoliko mu se ne pridruže i ostali u procesu stvaranja značenja. Relaciono vođstvo se pojavljuje kada ljudi među sobom kroz dijalog stvaraju liderske uloge i liderske aktivnosti. Liderstvo se shvata kao nešto što je jedan od aspekata zajednice. Ciljevi i zajednice se oblikuju putem dijaloga između svih onih koji su u to uključeni. U grupi prijatelja svi učesnici imaju pravo glasa kada se odlučuje o tome šta će ta grupa raditi. S vremena na vreme, grupa može da postavi nekog svog člana na poziciju ”vođe” ili ”lidera”. Da bi se prijateljstvo nastavilo, važna je praksa kontinuiranog dogovaranja. Rezultati primene relacione perspektive u liderstvu, imaju stoga revolucionarne implikacije. Pojavljuje se sve više drugih učesnika u liderstvu koji neće više samo primati naređenja i ravnodušno prolaziti kroz još jedan dan u životu. Umesto toga, biće suštinski angažovani.

Uvažavajuće ispitivanje:podsticanje organizacione promene

Organizacioni svet obiluje ”problemskim razgovorima”. Ako se usredsredimo na individualne probleme, često izgubimo iz vidokruga celinu i naš pogled nije više uprt u viziju budućnosti. Tada počinjemo da nalazimo krivicu jedni u drugima a san o dobroj organizaciji počinje stalno da se odlaže.Iz konstrukcionističke perspektive, razgovor o problemima je opcionalan. Problemi postoje samo ako mi konstruišemo svet na takav način. Uvažavajuće ispitivanje je moćno sredstvo za mobilisanje grupa i organizacija. On predstavlja alternativu pristupu koji je skoncentrisan na problem u vezi sa organizacionim promenama. Pristalice prakse UI kreiraju svet u kojem je čaša do pola puna a ne prazna. Najbolja stvar koju neka grupa može da uradi je da otkrije “pozitivno jezgro” sistema i da potom to svoje otkriće učini opštom i eksplicitnom svojinom svih ljudi. U traganju za pozitivnim jezgrom ljudskog sistema, što je veće učešće svih članova grupe, to je rpoces promena bolji, dublji i dugotrajniji. U procesu UI otkrivaju se relacione stvarnosti grupe. Novi odnosi se stvaraju putem dijaloga i razgovora, a upravo se kroz te odnose pojavljuje i budućnost organizacije. Na tipičnoj UI sesiji, članovi organizacije se raspoređuju u parove i od njih se traži da međusobno razmene priče koje potiču iz pozitivnog jezgra. Učesnici otkrivaju ove momente u organizacionom životu kada su stvari stajale najbolje. Nakon razmene ovih iskustava, učesnici počinju da razgovaraju o budućnosti oraganizacije i o tome kako mogu da izvuku maksimum iz tog rezervoara vitalnosti. Čitav ovaj proces saradnje obično pokreće i entuzijazam i dobru volju, kao i rešensot na ostvarenje velikih dela. Učesnici koriste ono najbolje iz svojih prošlih dostignuća, kako bi stvorili realistične i idealističke mogućnosti za budućnost. Uz pomoć dijalga i razmene, rađaju se nove stvarnosti unutar organizacionog sistema koji stvara trajnu pozitivnu promenu. Brojne promene UI projekata mogu se naći i u školama,crkvama, neprofitnim organizacijama i zajednicama, ali i u privatnom životu.

Konstrukcionizam u učionici

Konstrukcionističke ideje imaju snažne efekte na nastavnu praksu zato što je tradicionalna koncepcija podučavanja obojena individualističkom osnovom, uz koju neminovno ode i neuspeh da se objasni relaciono stvaranje značenja. U učionice se unosi ono što se smatra resursima koji će omogućiti studentima da se angažuju u novim dijalozima. Isto tako smo uvereni da i studenti unose u nastavu svoje korisne opise stvarnog, racionalnog i dobrog. Oni se putem dijaloga osposobljavaju za iskorišćavanje svojih znanja i za stvaranje smislenog razgovora. Podučavanje i učenje se međusobno nadopunjuju. Da aktivna pokreta koja podržavaju konstrukcionističke ideje su:

Kritička pedagogija i izvan nje

Konstrukcionisti smatraju da je obrazovanje po sebi političke prirode. Većina predrasuda u našim nastavnim programima podržava one načine života u kojima živi većina ljudi. Sa pozicije konstrukcionizma, mi možemo da pridamo određenu vrednost sticanju stvesti o predrasudama i pristrasnosti time što ćemo razumeti ko je u njima privilegovan, a ko skrajnut ili čak nevidljiv, čime ćemo početi da uviđamo i koje su alternative. Ova pitanja su dugo bila razmatrana unutar kritičkog pedagoškog pokreta koji je podstaknut knjigom Paola Freira ”Pedagogija potlačenih”. On se posebno bavio načinima na koje mnogi obrazovni sistemi u stvari rade protiv nižih klasa. Od vitalne je važnosti da se u našoj trdaiciji saznanja implicitno predoče sve predrasude u vezi sa klasnom, rasnom i polnom pripadnošću. Važno je da se proširi kritički

84

senzibilitet kako bi ljudi iz svih tradicija mogli bolje da razumeju prećutkivanja prisutna u našoj obrazovnoj praksi. Konstrukcionizam se hvata u koštac sa ovom višestrukom realnošću koja predstavlja najveći obrazovni izazov.k. se zalaže da antagonističku kritiku zamenimo dijalogom. On zahteva da shatimo i uvidimo ograničenja kritike. Naglašavajući nedostatke, mi učvršćujemo njihovu stvarnost. Tako da postoji dobar razlog da se praksa upotpuni i istraživanjem onog pozitivnog. Ukoliko objavimo šta je sve pozitivno u nekoj drugoj tradiciji, onda postaje vrlo verovatno da će uzajamno istraživanje doneti i neke nove oblike i načine života.

Kolaborativno učenje Tradicionalno obrazovanje je individualističko po svom usrmerenju. Svaki pojedinac se nada da će poboljšati i usavršiti svoje mišljenje. S duge strane, konstrukcionističke ideje postavljaju pitanja u vezi sa individualizmom, i kao gledištem pojedinca i kao političkom ideologijom. K. smatra da ono što nazivamo individualnim ”mišljenjem” je u stvari nusproizvod koji proističe iz mežusobnih odnosa pojedinca sa drugima. Ukoliko pojedinca posmatramo kao jedinicu društva, tada stvaramo jednu kulturu separacije i otuženja. S druge strane, ukoliko sve držimo za stvarno, razumno i vredno predstavlja uzgredni proizvod uzajamnih odnosa, onda je smisleno postaviti relacioni proces u centar obrazovne prakse. Edukatori se sve više okreću u pravcu relacionizma. Jedna od važnih posledica ovakvog kretanja je tzv. ”kolaborativno učenje”,tj. učenje sa drugima i kroz druge. Možda najpoznatiji korak u pravcu relacionizma predstavlja kolaborativno pisanje u kome se učenik,odnosno student, uparuje sa drugim učenikom/studentom ili se stavlja u manju grupu. Učenici/studenti zajedno rade kako bi došli do finalne verzije rada. Nastavnici smatraju da kolaborativni rad izvlači snagu i veštinu iz svih članova grupe. Svako od njih može da da svoj doprinos celini,a pruža im se prilika i da uče jedni od drugih. Svi oni su bolje pripremljeni za timski rad kasnije u životu.

Konstruktivno suočavanje sa konfliktom

Konstrukcionisti smatraju da većina ljudskih konflikata može da se svede na procese stvaranja značenja. Kako se ljudi koordinišu jedni spram drugih, tako dolaze i do toga da zajedno stvaraju jezike stvarnog i dobrog. Ti jezici su onda ugrađeni u njihove običaje i konvencije. Ljudi unutar jedne tradicije obično gledaju na ostale kao na ljude u zabludi, ili kao na inferiorne ili nepoželjne ljude. S druge strane, kada delimo iste poglede po pitanju onog što je stvarno i dobro, preovladava harmonija. Ako prilazite konfliktu sa konstrukcionističkog stanovišta, onda izbegavate pitanje ko je u krajnjoj liniji u pravu a ko ne. Ukoliko se krećemo izvan konflikta, onda centralno pitanje postaje kako približiti dva suprotstavljena domena mišljenja. I upravo zbog centralne uloge jezika u konstrukciji stvarnosti koje su se našle u konfliktu, naša pažnja se posebno skreće na dijalog. Konstrukcionizam zahteva od nas da uvek gledamo izvan konfliktnog sadržaja našeg diskursa, traži da razmatramo oblike razgovora, način na koji se stvari izlažu,kao i šta je ono na šta je stavljen akcenat, u kojim situacijama se ćuti itd.

Projekat javne konverzacije

-je projekat porodičnih terapeuta iz Bostona koji se bavio posebno animozitetom i nasiljem koji su se razvili po pitanju abortusa. Odgovor koji je ovaj projekat ponudio predstavljao je takav oblik razgovora koji nije vodio u napade, poniženja i osvetu.. detaljno je osmišljen proces odabiranja i okupljanja ljudi, kojima je pružena pomoć u uspostavljanju dijaloga. Jedan od rezultata ove pažljivo usmeravane konverzacije obično je smirivanje konflikta. Od učesnika se ne traži da promene svoj stav ali postaju prijemčiviji za razumevanje stavova druge strane. Ponekad ljudi počnu i da konstruišu nove mogućnosti. Na kraju je izgradnja ove vrste dijaloga dovela do toga da je uzajamna mržnja ustupila mesto mesto zajedničkom istraživanju. Nijedna strana nije u posedu kompletne istine,postoje razne i mnoge strane nekog pitanja. Zajednički dijalog može kreativno da konstruiše nove ishode.

85

Istraživanje kao konstrukcionistička praksa

Konstrukcionizam dovodi u pitanje naše tradicionalne pretpostavke koje su u vezi sa znanjem,i nudi alternativu u pogledu znanja.

Prema tradicionalnom shvatanju znanje je traganje za istinom;nasuprot tome konstrukcionisti znanje vide kao proizvod određenih zajednica koje su vođene određenim pretpostavkama,vrednostima i verovanjima. Oni smatraju da ne postoji “istina za sve“ već samo istina u okviru zajednice. Konstrukcionizam vrši pomeranje prema pluralitetu znanja (višestrukost glasova, mišljenja, metoda i vrednosti).

Konstrukcionisti su sebi postavili četiri izazova - raskidanje disciplinarnih granica, vradnovanje društvenih funkcija, podsticanje višestrukih metoda, proširenje spektra oblika istraživanja.

Pomeranje disciplinarnih granica: I prirodne i društvene nauke u osnovi imaju ideju o objektivnoj istini. Svaka disciplina ima neki svoj

posebni objekat proučavanja (npr.hemija za objekat proučavanja ima hemijske elemente), a samim tim i posebnu metodu istraživanja. Ovakav pristup doveo je do toga da stvaraoci znanja retko međusobno komuniciraju i retko su njihova dela razumljiva javnosti. Konstrukcionizam ruši ovu vrstu izolacije i smatra da objekte istraživanja stvaraju zajednice, koje ujedno kreiraju stvarnost.

Tomas Kun, jedan od najvećih istoričara nauke,istakao je da su zajednice te koje krairaju i stvaraju paradigme na kojima počiva stvaranje smisla u okviru jedne zajednice.Paradigme imaju i svoja ograničenja, koja se sastoje u tome da nas one sputavaju da vidimo izvan njihovih okvira.

Konstrukcionisti žele da otklone oštre disciplinarne granice, a da bi se to postiglo neophodno je njihovo međusobno ukrštanje i unakrsni razgovor.

Istraživanje koristi i vrednosti: Istraživanje unutar neke paradigme može da bude visoko vrednovano od strane onih zajednica koje

zastupaju tu paradigmu i koje su joj verne(za ekonomistu vežne su ekonomske paradigme). Prema konstrukcionistima neophodno je razmotriti stepen korisnosti stručnih komunikacija, odnosno komunikacija različitih paradigmi u okviru nauka. To su pitanja vrednosti i vrednovanja, a ona zavise od toga ko priča priču,u kom vremenu i sa kojim ciljem.

Podsticanje višestrukih metoda: Tradicionalni pristup podrazumeva da postoji svet objekata odvojen od istraživača, a posao

istraživača je da otkrije prirodu tih objekata i način njihovog merenja. Tradicionalisti veruju da se do istine može doći putem merenja.

Konstrukcionisti smatraju da metode predstavljaju pretpostavke zajednice i da ne daju sliku prirode, već onoga što mi smatramo da priroda jeste. Takođe smatraju da postoji moć metoda da kreiraju stvarnost (npr.Merenje inteligencije-da li su odgovori na testovima inteligencije stvarno njeni pokazatelji ili su to samo prema načinu na koji psiholozi definišu svet?).

Proširenje oblika izražavanja: Najveći broj naučnih istraživanja je u vidu pisanih izveštaja, koji su “običnim“ pripadnicima

zajednica,odnosno zajednicama koje su izvan krugova naučne elite,često teški za čitanje, kompleksni i dosadni. Takav, tradicionalni način izražavanja, može biti koristan u određenim krugovima, ali ograničen u drugim. Ovakvi stilovi pisanja stavljaju akcenat na iznošenje teških činjenica, a naučnici koji zagovaraju ovakve oblike izražavanja moraju da drže strasti i emocije van svojih radova da ne bi remetili sud čitaoca. Ovakva kritika je naročito važna u društvenim naukama, gde je čovek objekat istraživanja.

Zbog ovakvog gledišta,nastaju ideje o drugačijim oblicima pisanja.Počinje da se koristi “lični glas“ , prisutno je i pisanje u prvom licu i tako postaje privlačnije za čitanje. Neki istraživači koriste i “više glasova“ kako bi pokazali istu stvar iz različitih perspektiva(npr.lični glas,naučnički glas,glas nekog naroda).

Postoje različiti vidovi izražavanja koji su nam dostupni, a da ne predstavljaju pisanu formu.To su novi oblici medija koji imaju različit kapacitet da kreiraju stvarnost,a neki od njih su: film, audio snimci, muzika, ples... (npr.antropolozi koriste film da dokumentuju živote raznih plemenskih naroda).

86

* Istraživanje Brinton Lajks-dala je ženama, čiji su članovi porodica ubijeni a sela uništena, fotoaparat. Fotografije koje su one same snimile, doprinele su njihovom kompleksnijem razumevanju događaja i dale im nade za izgradnju nove zajednice.

Metode u društvenim naukama:

Ideje konstrukcionista su imale veći uticaj na društvene,nego na prirodne nauke. Zato se u društvenim naukama dogodio procvat novih istraživačkih praksi, kakve su istraživanja u oblasti narativnih studija, analize diskursa, etnografije i akcionom istraživanju.

a) Narativne studije Glavna karakteristika je da istraživači daju mogućnost ljudima da sami pričaju svoje priče. Nasuprot

tome, u tradicionalnom istraživanju, naučnik sam daje zaključke o drugima. Narativni metod uključuje i analiziranje autobiografija, prikupljanje životnih priča, lociranje pisama u istorijskim arhivama...Ovom metodom možemo da steknemo uvid u različite periode i aspekte nečijeg života.

Jedan od primera narativnih studija je istraživanje Meri Gergen na autobiografijama Amerikanaca koji su u životu postigli velika dostignuća. Ovo istraživanje je ukazalo na postojanje “monomita“ tj.drevnog mita o čoveku koji kreće u potragu ili osvajanje,a potom se vraća kao proslavljeni heroj.Ovaj mit predstavlja izvestan podsticaj za muškarce,jer im daje uzor koji ih vodi. Sa druge strane, u istraživanju ženskih dostignuća, Meri Gergen nalazi malo podataka o monomitu.Može se postaviti pitanje da li je to uzrok zbog kog je malo verovatno da žena dođe do visokog položaja ili dostignuća.

b) Analiza diskursaMišel Fuko rasvetlio je način na koji različite zajednice,u oblasti nauke,religije i sl.,proizvode

disciplinarne režime.Disciplinarni režim je skup pravila koja učimo kako bismo regulisali svoje ponašanje.Usvajanjem date discipline,naučimo da se ponašamo na određeni način.Disciplinovanje stvara slepilo za sve ono izvan njegovih okvira,i zatvara put ka raznim mogućnostima.Tim argumentom su podstaknuti konstrukcionisti i približavaju se studijama diskursa. Javlja se interesovanje da se objasni kako način na koji pričamo ili pišemo oblikuje životne obrasce. Analiza diskursa želi da rasvetli jezičke obrasce po kojima živimo, samo da bismo postali slobodni da uradimo nešto drugačije. Istraživanje diskursa usmereno je ka oslobođenju.

c) Etnografska istraživanjaMnoga tradicionalna istraživanja nude apstraktne teorije koje su udaljene od svakodnevnog života i

nisu osetljive na promene koje se dešavaju tokom vramena.Iz tih razloga istraživači napuštaju potragu za apstraktnim teorijama i okreću se etnografskim istraživanjima.Etnografska istraživanja su studije koje otkrivaju načine života raznih grupa ljudi .Sticanjem znanja o tome kako drugi ljudi žive širimo svoje horizonte.Ovakva istraživanja nisu novina,razvila su se još u okvirima antropologije.I sociologija koristi ovaj pristup pri izučavanju malih etničkih zajednica koje su nedostupne široj kulturi. U okviru etnografije možemo izdvojiti dva pravca:

Kolaborativna etnografija -predstavlja izveštaje o zajednici od strane više pojedinaca, pri čemu je akcenat na konstruktivnom potencijalu svakog posmatrača. Naglašeno da ne postoji jednostavno shvatanje života drugih.

Autoetnografija -otkriva lično iskustvo pojedinca kao sliku date potkulture. Daje jedan emotivno obojen,nedistanciran pristup koji daje mogućnost čitaocu da sazna više.

d) Akciona istraživanjaJedna od najupečatljivijih razlika između tradicionalista i konstrukcionalista leži u stabilnosti i

trajnosti ljudskog ponašanja i pogledima na lične i društvene promene. Tradicionalni pristup – postoji visok stepen stabilnosti i trajnosti ljudskog ponašanja.; nasuprot tome konstrukcionizam naglašava potencijal čoveka za promene.Akciono istraživanje nema za cilj da na osnovu sistematizacije prošlosti predviđa budućnost, već da kreira novu budućnost.Akciono istraživanje je vrsta eksperimentalnog istraživanja koje se preduzima radi usavršavanja određenih oblika konkretnih akcija pri rešavanju praktičnih,životnih problema.Cilj ove vrste istraživanja jeste da dođe do društveno korisnih rezultata.Značaj ovog istraživanja

87

posebno je rastao u Britaniji, Skandinaviji i Južnoj Americi. Danas su glavni ciljevi akcionih istraživanja:olakšanje patnje,smanjenje konflikta,poboljšavanje demokratskih procesa...Koristi se u raznim praksama kao što su:organizacija,obrazovanje,razvoj zajednice,terapija...

Od kritike do saradnje

Konstrukcionističke ideje su žestoko kritikovane sa raznih strana, najviše zbog toga što, osporavajući postojanje istine, one ne pružaju jasnu alternativu. Ipak, konstrukcionisti ne pokušavaju da dokažu da su kritike pogrešne.Gledajući njihovim očima sve one su dobro došle jer podstiču na saradnju i dijalog,i mogu doprineti boljoj komunikaciji i izgradnji bolje stvarnosti.Glavne kritike su:

a) Kritike nihilizma – Mnogi ljudi smatraju da negiranje postojanja istinitog i dobrog vodi do neke vrste nihilizma.Konstrukcionizam ne podstiče misao da nema istine,već da nema univerzalne istine,a da u okviru svake zajednice postoje istine koje su od suštinske važnosti za tu zajednicu.Konstrukcionisti se zalažu za postojanje pluralizma kako bi se izbegli sukobi među zajednicama. Iz ovog ugla, teško da se konstrukcionizam može porediti sa nihilizmom.

b) Kritike antirealizma – Ovde se kritika bazira na tome da konstrukcionističke ideje nisu u saglasnosti sa tim da su telo,um i društvena strukruracija moći, neporecive realnosti.Jedan deo te kritike zasnivao se na ubeđenju da je telo središte shvatanja društvenog života i da nas definiše,jer preko njega doživljavamo spoljašnji svet..Drugi deo kritike zagovarao je ideju da centralnu ulogu igra naš privatni svet u našem umu . Glavna zamerka trećeg dela kritike upućena konstrukcionizmu,jeste da postoji njegova nemogućnost da razreši očiglednu razliku u moći koja vlada među različitim društvenim grupama,i zato ti kritičari stavljaju moć u središte analiza.Ove kritike se nazivaju realističkim jer naglašavaju određene aspekte realnosti,ili esencijalnim jer telo,um ili moć proglašavaju za suštinske aspekte sveta.

Konstrukcionističke ideje funkcionošu po meta-nivou; tj. one pokušavaju da objasne kako mi dolazimo do onoga što smatramo stvarnim i istinitim. Konstrukcionisti zapravo pokušavaju da shvate naša shvatanja(npr. šta je to u nama što presudi da li ćemo na telo posmatrati kao na mašinu ili kao na sveti hram).Ovde nastaje još jedna kritika.Međutim,kritičari greše pri tumačenju meta-nivoa,jer smatraju da on predstavlja pokušaj da se stvori nova istina koja će zameniti njihove postojeće.

Konstrukcionisti na ove kritike ne uzvraćaju napadom,već učestvuju u razgovoru sa zastupnicima ovih kritika i prihvataju njihove vizije kao konstrukte zajednice.

c) Kritike moralnog relativizma – Kao nedostatak konstrukcionizma,ovde se navodi to da on sugeriše nepostojanje moralnih normi i istovremeno ne uspeva da ih zameni sopstvenim idealima..Dok,to zapravo i nije baš tako,jer konstrukcionisti kao svoj cilj naglašavaju toleranciju prema moralnim vradnostima različitih grupa i onemogućavaju jednoj grupi da svoje vrednosti postavi za univerzalne.Oni ne negiraju postojanje normi već zagovaraju stav da treba poštovati pluralizam i biti tolerantan prema tuđim vrednostima.

U svetlu svega navedenog,konstrukcionizam se može smatrati veoma pozitivnim stavom,koji je usmeren na stvaranje bolje budućnosti i razvijanje svesti o postojanju različitih vrednosti od kojih se nijedna ne može smatrati pogrešnom. Primena konstrukcionizma u praksi,dovela bi do stvaranja bolje komunikacije i međuljudskih odnosa. Konstrukcionističke ideje dovode u pitanje pretpostavku da postoji sano jedna Istina.Ove ideje podstiču na nove oblike razumevanja i delanja i pružaju podstrek na raznolikost i inovativnost.

88