С К Р И П ТА ИЗ

П С И Х О Л О Г И Ј Е Л И Ч Н О С Т И

НАЈБОЉИ ДИПЛОМСКИ РАДОВИ

ЛИЧНОСТ И НЕСВЕСНО

Дипломски рад

Тема:

Појам несвесног у различитим

психолошким школама и правцима -

поређења

Ментор: Кандидат:

Проф. др Мила Алечковић-Николић Марија Бишевац

Косовска Митровица, 2013.

Садржај:

1. Увод 3

1.1. Предхеленско и хеленско доба 4

1.2. Средњи век-партистика 5

1.3. Јован Лествичник 6

1.4. Григорије Палама 7

2. Будизам, Исток и несвесни ум 9

3. Филозофски приступ несвесном 11

3.1. Спиноза-активна и пасивна свест 11

3.2. Лајбниц-несвесне монаде 12

3.3. Фихте-моћ уобразиље Апсолутног Ја 12

3.4. Хегел-Лукавство ума Апсолутног духа 13

3.5. Шопенхауер-ирационална воља као манипулација разумом 13

3.6. Ниче-дионизијско несвесно 14

3.7. Бергсон-виртуелна маморија као несвесно 15

4. Индивидуално несвесно-Сигмунд Фројд 16

5. Колективно несвесно- Карл Густав Јунг 26

6. Фамилијарно несвесно-Леополд Сонди 36

7. Несвесно у неопсихоаналитичким теоријама личности- Фромов интегративни

приступ несвесном и сновима 49

7.1. Рационални и ирационални приступ сновима и несвесном 51

8. Однос других праваца према несвесном (Бихејвиоризам, Когнитивизам, Гешталт)

57

8.1. Бихејвиоризам 57

8.2. Когнитивизам 58

8.3. Гешталт 61

9. Појам несвесног у различитим психолошким школама и правцима-

поређења 63

Литература 68

1. Увод

Ако говоримо о појму несвесног, можемо рећи да се идеје о несвесном јављају

много пре Фројда, који је овом појму дао једну тотално другачију димензију и сам термин

искористио у апсолутном новом значењу. Међутим, много је аутора који тврде да је Фројд

до свог открића дошао захваљујући идејама мислилаца који су пре њега , свако на свој

начин, дефинисали овај појам и схватали га на различите начине. Несвесни ум, према

томе, има дугу историју пре Фројда, па су самим тим и начини дефинисања појма, као и

суштина појма, тј. оно што он означава, многоструки, многобројни и вишезначни.

Од најранијих времена, људи су, размишљајући о структури ума, спекулисали о

чињеници да су неке области трајно или привремено недоступне свести, па је овај

феномен постао велика инспирација и циљ за истраживање , разумевање и објашњавање и

многих писаца, уметника, лекара, филозофа... Конкретно, у књижевним делима несвесни

ум представља изузетну инспирацију за писце, неки чак користе и опојне дроге како би

дотакли ту несвесну страну менталне сфере. Колриџ је песму Кублај Кан написао под

дејством лауданума (опијума раствореног у вино или ракију), па се сматра да сви мотиви

који се јављају у песми представљају одраз несвесне стране песниковог ума. Веровање да

у људском уму постоји неоткривена страна која би могла садржати много тога мистичног

показала се као непресушни извор инспирације за писце: Достојевски пише Двојника,

Оскар Вајлд Слику Доријана Греја, а најексплицитније, Стивенсон приказује чудан случај

Доктор Џекила и Мистер Хајда. Закључујемо да у свим овим делима концепт несвесног

добија мрачнију страну, да је - било као двојник, алтер- его или слика, све више

тајанствен, чудан и хладан.

Бенџамин Карпентер ,професор физиологије, сматрао је да је несвесни део ума

попут фабрике у којој нервна машина неприметно ради. Карпентер је до овог закључка

дошао пошавши од чињенице коју је приметио, а то је да воља игра веома малу улогу у

извршењу једноставних понашања (Талис, 2002).

Хипноза, медицинске опсервације вишеструке личности, и спиритуални покрет су

такође три незаобилазне компоненте када посматрамо историјски развој појма несвесног.

Сугестија која је дата у току хипнозе биће извршена од стране хипнотисане особе, иако се

особа не сећа да јој је сугестија дата. Ово наводи на закључак да је сугестија дата у

хипнотисаном стању смештена и сачувана у несвесном делу психе. Случајеви вишеструке

личности представљају исти пример као и са хипнозом, али много компликованији, јер

уместо скривене поруке, у несвесном делу свести сакривена је читава секундарна личност

и њене активности (Талис, 2002).

Категорија несвесног је свој пуни процват доживела 1900. године када је објављена

од стране Фројда као једно од његових највећих научних открића. До средине двадесетог

века, несвесно престаје да буде предмет интересовања, нарочито у круговима академских

психолога, да би се интерес за несвесни живот од недавно поново појавио, и то у светлу

основног концепта у области рачунарских технологија, неурологије и у еволуционој

теорији. Његов брз и инванзиван успон у средиште интересовања великог броја научника,

наводи на помисао да несвесни живот неће поново доживети судбину као средином

двадесетог века ( Талис, 2002).

1.1.Предхеленско и хеленско доба

Идеја о несвесном животу и жеља за спознавањем самога себе потиче још из

предхеленског доба. У пророчиште Аполоновог храма уклесане су речи Познај себе,

намењене унесрећеним људима који су ту долазили по утеху. Још у то време, када се

веровало у магију и чаробњаштво, и људи се клањали многим боговима, непознати

каменорезац је схватио да је потребно окренути се себи и спознати суштину сопственог

бића , што представља основни захтев сваког савременог психотерапеутског правца

( Бојанин, 2010).

Касније, у хеленском добу Хераклит (535-475 п.н.е.) примећује значајност улоге

будности и спавања за људски живот. Сви будни, по Хераклиту, имају један заједнички

"општи" свет, док они који спавају имају, свако свој, засебни свет. Људско постојање се

одвија и у једном и у другом свету засебно. Савременост ове Хераклитове идеје огледа се

у Бинсвангеровом негирању теорије о свесном и несвесном, који Хераклитову идеју о две

врсте постојања супроставља овој теорији ( Binswanger, према Бојанин, 2010). Бинсвангер

је истицао значај ове Хераклитове мисли која исказује примат свесности и одговорности

људског бића и према овоме критикује Јунгов концепт који је усмерен на снове, а

занемарује тај искорак европске филозофије који је Хераклит направио још пет векова пре

Христа.

Демокрит ( 460-370 п.н.е.) наставља идеју о упознавању самога себе и проширује је

сагледавајући човека као одговорног за успостављање врлина при самоспознаји. " Он

одбацује рутинско или нагонски одређено понашање, које не полази из "чистоте срца" и

које нас не одређује другачије до као немислеће људе", ( Бојанин, 2010, стр.20). Он се у

свом раду ослања на два начела: да се буде умерен, и познавање самога себе, два захтева

на које се позивају и многи савремени психотерапеути.

Сократ ( 469-399 п.н.е.) је сматрао да су ум и сазнајне могућности најбитније

особине човека, а етичност човекова урођена особина. Сократ је био први који је открио

да се гнев може лечити разговором, тј. дијалогом. Сократови дијалози се састоје од три

фазе: иронија, мајеутика и индуктивни постипак, ( Бојанин, 2008). Сократова мајеутика

представља идеју коју ће много касније Фројд дефинисати као поступак који доприноси

човековом душевном здрављу и помаже бољем разумевању. Ова идеја јавила се касније и

код Јунга који је своје психотерапије завршавао повезујући садржај несвесног пацијента

са културом којој пацијент припада.

1.2. Средњи век - партистика

Грчку филозофску мисао наставило је четири теолога у 4. веку нове ере, који су

истицали потребу за упознавањем човековог унутрашњег бића. То су: св. Јован Златоусти,

св. Григорије из Ниса, св. Василије Велики и св. Августин Блажени из Картаге. Свети

Августин Блажени из Картаге је значајан за савремену психологију и филозофију јер је

први указивао на то да време протиче линеарно ( Бојанин, 2008). Талис (2002) наводи да је

идеја о несвесној сфери човековог ума сажета у речима светог Аугустина, који је написао:

" Ја не могу да схватим све што сам".

У овом периоду указано је на заједницу као породицу, коју чине они који саосећају

заједно, и при чему личност уобличена истим духовним искуством, чини и њен део али и

самостално биће, указано је на могућност излечења у групи, са парохом као лекаром .

Уопштено говорећи, на христијанизован начин постављени су темељи савремене мисли о

човеку и психотерапије.

1.3. Јован Лествичник

Јован Лествичник (525-608) је у свом делу Лествица приказао начине за повратак

човека на прави пут, уколико је из неког разлога са њега скренуо.

" Изненађује нас како су одређени облици поремећаја у понашањима људи, у оквиру

теолошког концепта света једног монаха, испосника из раног средњег века нашег

христијанизованог културног круга, схваћени сасвим блиско концептима савремених

научних или философских приступа томе", ( Бојанин, 2008, стр. 268).

Јован Лествичник као мотивацију за замонашење наводи несвестан слој човекове

душе. Примери које наводи као ђаволско искушење бића које размишља о замонашењу

( туга за породицом, одрицање од жена и уопште једног реалног живота) само су

демонолошка интерпретација несвесних збивања. Ови несвесни отпори, приписани

ђавољој сили, карактеристични су за средњовековну књижевност, али овде је много

битнија чињеница да је постојање несвесног уочено и да се о њему размишљало. " Због

тога су сви конфликти Лествичникове душе са ђаволом, објективно, унутрашњи

конфликти саме човекове душе, сукоби унутар слојевите структуре његовог сопственог

душевног бића", (Богдановић, 2008, стр. 109).

Као још једну врсту искушења од стране ђавола, Лествичник наводи снове монаха у

којима се приказују њихови родитељи како тугују или пате. Лествичник овде долази до

феномена сна као одраза несвесне психе, с тим што, наравно користи терминологију којом

у том тренутку располаже. Он сматра да су такви снови само израз кајања појединца због

напуштања световног живота. Дефинишући снове као кретање ума које се врши док тело

мирује, Лествичник сматра да се ум одвојен од тела прелази у један духовно опаснији вид

егзистенције и да се тада сукобљава са ђаволом, чиме је наслућена дубока психолошка

истина о елементарној снази несвесног која се ослобађа у сну.

Духовни аскета у Лествици бива изазиван од стране демона најчешће у сфери

нагона и афективитета. Богдановић (2008) примећује да је то поново сфера несвесних

деловања: сексуалност, која за Лествичника најбољи представник демонских сила којој је

немогуће одолети без помоћи натприродног и нагон исхране коју Лествичник назива "

стомакоугађањем" и афективна стања гнева , беса, јарости. Као што страсти и негативни

нагони могу владати бићем аскете, тако може владати и љубав према Богу, па је аскеза

најпре потребна ради сузбијања нагонских сила у човеку, које су у потпуности израз

несвесне психе.

Дело Јована Лествичника делује као дело примењене психологије, са много

елемената научног посматрања, наравно недовољно развијених, више уметничких него

психолошких. Сваки стих Лествице представља неки вид психолошке медитације

( Богдановић, 2008 ) који је и пре тринаест векова успевао да примети феномене који су

много касије добијали своје научно образложење - један од тих феномена је ,свакако, и

појам несвесног.

1.4. Григорије Палама

Григорије Палама (1296-1359) јесте један од последњих аутора партистике који је

својим идејама и размишљањима о унутрашњем животу човека на неки начин најавио

многе идеје које ће бити основа различитих теорија, школа и праваца много година

касније.

Он је сматрао да је човек јединство, недељив на ум и тело, које може постати

грешно уколико када његови поступци постану обесмишљени у односу на задати циљ.

Палама је сматрао да страсти нису грех, и да, ако се користе без разузданости и смерно,

они помажу опстанку и психичком благостању. Осећања која су незадовоњена уништавају

воњу, која потом чини болесним и разум човека.

Према Палами, личност је саставњена из унутрашњег и спољашњег човека.

Унутрашњи човек састављен је из свесног дела душе и онога што Палама назива извор

унутрашњих помисли. Те унутрашње помисли нису саставни део свесних закључивања и

одлука, већ долазе из неких нама непознатих слојева или заборава који се налазе у дубокој

интими наше личности и свесни део душе њих није свестан. Њихова основа и лежиште

налази се у несвесном делу (Бојанин, 2008). Оваквим размишљањем о несвесном делу

психе, унутрашњег живота, Палама, много пре Фројда, наговештава постојање несвесног,

али кроз религиозни поглед на свет и човека.

2. Будизам, Исток и несвесни ум

Појам зен будизам представља једну просторно и временски врло комплексну

појаву, тј., покрет, дериват одређених збивања у хиљадугодишњој култури Азије. Иако

суштински везан за Исток, овај покрет је постао средиште интересовања културне

егзистенције на Западу. " Мимо свим тим стрампутицама, потребно је обратити посебну

пажњу на подручје психологије подсвести кад се говори о актуелности зена на Западу. То

је подручје на коме се је зен до данас најтрајније и најдоследније афирмисао у западној

култури и где је већ доживео одређени унутрашњи развој и адаптацију идеја у системском

оквиру једне специфичне дисциплине", (Вељачић, 1973, стр. 2).

Зен представља назив за поступак који се на западу назива медитација. Уколико

бисмо хтели да у најкраћим цртама опишемо зен, рекли бисмо да је зен елемент

будистичке религиозности који у себи садржи обележја менталитета Далеког Истока,

специфична дисциплина која је проистекла из тих културно-историјских традиција. Зеном

се учи вештина живњеља, али са акцентом на ирационалним странама личности.

Средишња тачка зена, која представља и тачку која повезује егзистенцијалну

филозофију и будизам, јесте проблем ништавила, односно, ништавила постојања човека.

Разрешење овог проблема јесте прва фаза у развоју источњачке мисли зен будизма.

Следећа фаза јесте залажење у опсежне анализе токова свести, што проблем нашег

рада осветљава из новог угла. Наиме, за нас је ова фаза развоја зена значајна јер се у овој

фази први пут јасно формулише појам свесних и несвесних токова и појава. Опширне

анализе токова свести разматране су у светлу науке о ништавилу и ништавности

егзистенције. У разрешење овог проблема врло детаљно се упустила школа Виђнана-вада

у 4. веку нове ере.

Идеја о свести као току и струјању елемената атомистике бића потиче од самог

Буде. "Теорија ништавила у будизму је у суштини синтеза те објективне претпоставке са

субјективним аспектом Будине прве узвишене истине о неминовној патњи сваког збивања

већ ради саме неизвесности носиоца тог збивања о своме властитом битисању", (Вељачић,

1973, стр. 3).

Филозофска разрада хипотезе о несвесном делу психе у будистичкој школи заснива

се на ставу да је ризница архетипова и митских представа могућност за идеалистичку

реконструкцију света и његовог увођења у струјање свести. Тако редуковано знање и

његова апсорбција у токове свести, јесте основно начело Јунгове дубинске психологије и

архетипова, који представљају сажетак људског знања од памтивека.

По филозофији зен будизма, несвесно треба осетити, али не у буквалном смислу,

већ у његовом најосновнијем, најпримитивнијем (Фром, Сузуки, 1973). Ако кажемо да нам

је хладно, да нам је топло или да смо усхићени, ми дајемо информацију које смо

апсолутно свесни. Осећај несвесног се може на овај начин описати јер он представља

примарни осећај који се јавио у хаотичној природи онда када свест још није почела да се

буди.

3.Филозофски приступ несвесном

Мотиви, идеје, учења и схватања филозофске мисли једног доба бивају на

различите начине интегрисани у научну свест тог доба, оне се прожимају, допуњујући се

или негирајући ставове учења с једне или с друге стране, али неоспорно је да је веза

филозофије и било које научне мисли евидентна, тако да се овакав однос може приметити

и између појмова свесно и несвесно у филозофском тумачењу и њихових тумачења у

психоанализи, која почињу са Фројдом и трају до данас. Ми ћемо у раду акценат ставити

на филозофе који су о писали о несвесном, а типични су представници одређених

филозофских раздобља: Спиноза и Лајбниц као представници рационализма, Фихте, као

представник немачког идеализма, Шопенхауер као песимиста, Ниче као ирационалиста и

Бергсон као интуиционалиста.

3.1.Спиноза - активна и пасивна свест

Барух де Спиноза (1632-1677), холандски филозоф, је у свом делу Етика покушао

да на математички начин дође до истинитих закључака о стварности и човеку и

систематским доказивањем чињеница дошао до одређених закључака чија је истинитост

извесна, а све полазећи од аксиома и дефиниција. Спиноза је сматрао да се појмови мисао

и мишљење морају користити у много ширем значењу него што је то уобичајено, јер се

њима не обављају само рационалне делатности, већ се њима мисле и жеље, љубав, као и

посебни нагони. По Спинози, Бог производи мисли , а човек је супстанца која се састоји из

модуса мисли, идеја и модуса тела. Мишљење је повезано с чулним доживљајима који су

нејасни, хаотични, једноставно, нејасне представе. Изнад мишљења ( мњења) је разумско

сазнање, а изнад њега интуитивно сазнање које је директна последица Бога. Да би се Бог у

потпуности спознао и да би се поступало по његовој вољи, потребно је спознати пут којим

се страсти стварају у човеку. Страсти се, по Спинози, стварају у човеку дуже време, а у

том стварању учествује свест. Уколико је свест пасивна дуже време, страсти се све више у

њој јављају, па је човек свестан својих страсти, али у потпуности несвестан узрока који их

изазива. Што је свест активнија, страсти је све мање. Својим идејама о активној и пасивној

свести, Спиноза је, много пре Фројда, наговести постојање несвесног ума (Узелац, 2003).

3.2. Лајбниц - несвесне монаде

Конкретније идеје о несвесном почињу у осамнаестом веку са Лајбницовим

тумачењем несвесног. Лајбницове монаде, као основа његовог учења, представљају

плуралистичко схватање супстанце које се заснива се на пет схватања: 1) монаде се не

разликују по квалитету; 2) монаде се разликују по квалитету; 3) монаде се разликују по

степену одуховљености; 4) хилозоизам; и 5) престабилирана хармонија ( Лајбниц, према

Марковић, 1996). Лајбниц несвесне или подсвесне опажаје назива " малим опажајима"

који су неопходни да би се објаснила појава свести и процеса у живој природи, али којих

човек није свестан. Лајбниц сматра да бесконачан број "малих опажаја" који се саберу дају

величину која је доступна нашој свести (Узелац,2003). Према томе, монаде се разликују по

степену одуховљености и крећу се од несвесних ка свеснијим. Међутим, просветитељско

доба које је наступило, у потпуности је одбацило ову идеју као неприхватљиву, тако да су

Лајбницове идеје биле мање-више занемариване скоро цео један век.

3.3.Фихте - моћ уобразиље апсолутног Ја

Основа филозофске мисли Јохана Готлиба Фихтеа, који је иначе у историји

филозофије познат као настављач Кантове филозофије, јесте да из чистог и апослутног Ја

треба да буде изведена читава реалност, односно објективни свет, кога Фихте назива Не -

Ја. Сазнајна делатност апсолутног Ја односи се на чињеницу да у нашем животном

искуству имамо посла са објектима који, иако су различити од нас, делују на нас. Фихте

ово деловање објашњава термином моћ уобразиље који преузима од Канта. " Код Фихтеа

она објекте ствара несвесно; на тај начин она је бесконачна активност Ја које непрестано

ограничава себе и ствара то што је материја нашег сазнања; зато што је реч о несвесном

стварању, производи су другачији, независни од нас", ( Узелац ,2003, стр. 621). Код

Фихтеа не постоји реалност без учешћа Ја, па наша " чиста самосвест" представља пут

којом се ствара свест. " Чиста самосвест" представља границу коју не можемо досегнути,

већ јој се само приближавати. Уколико би се та граница укинула, укинула би се и свест.

3.4. Хегел - " Лукавство ума " Апсолутног духа

Појмови рационално и ирационално и њихова супротност, који имају дубоке

корене још у хеленској филозофији, представљају један од сталних мотива у западној

филозофији. Ова супротност је, повезујући хеленску традицију, Декартове идеје и

Лајбницово учење о кретању несвесних монада ка свеснијим, право значење добила тек са

Хегелом и његовим панлогизмом ( Дракулић, 2010).

Хегел је тврдио да је све што је рационално стварно, па је у складу са својом

максимом, читав развој стварности описивао као процес самоосвешћивања онога што је

претходно било несвесно. Код Хегела однос рационално-ирационално прелази у однос

индивидуално-опште које се сједињава у Апсолутном духу који је несвестан, али није

ирационалан, него је потенцијално рационалан и представља принцип стварности. " Тако

се овде антиципира Јунгово разликовање несвесног као психолошког појма, и

ирационалног као гносеолошког, као и каснија гледишта Фрома и франкфуртоваца да

садржај несвесног нису само ирационални елементи", ( Дракулић, 2010, стр.39). Однос

индивидуално-опште Хегел је изражавао појмом "лукавство ума", односно схватањем да

су индивидуе само оруђе у рукама скривених сила историје, а да су деловања ових сила,

појединци несвесни.

3.5. Шопенхауер - ирационална воља као манипулација разумом

Суштина света, по Шопенхауеру, представљена је вољом која је слепа и

ирационална, а непосредна објективизација воље је организам. Организам је, у том

смислу, примаран, док је интелект појава изведена из воље. Воља је ванвремена и једину

тежњу има ка задовољењу. Пошто задовољења нема, јер свако задовољење рађа нову

потребу, њено основно одређење је недостатак, односно, бол. Шопенхауерово одређење

воље врло је слично каснијем Фројдовом одређењу појма несвесно ( Дракулић, 2010).

Једино решење за спас од таквог живота, који Шопенхауер назива паклом, јесте враћање у

ништа, у Нирвану. Ирационално манипулише разумом, по Шопенхауеровој концепсији, и

у том односу јасно се види однос свесно-несвесно. Циљ било које терапије би, у том

случају, требало да буде преокретање тог односа. Науком о свести као малом делу психе

Шопенхауер је предсказао темеље модерне психоанализе ( Хоркхајмер, према Дракулић,

2010).

3.6. Ниче - дионизијско несвесно

У филозофским ставовима Фридриха Ничеа проналазимо многе зачетке, као и и

потпуности реализоване идеје, о несвесном животу који се касније сусрећу код Фројда.

Иако је Фројд тврдио да Шопенхауер и Ниче нису утицали на утемаљење о несвесном,

сличност идеја је више него очигледна. Ниче је у свом делу " Рођење трагедије"

ирационално, телесно, нагонско, несвесно величао као дионизијско, које стоји насупрот

рационалном аполинијском. По Ничеу, сазнање је оруђе моћи, а воља за моћ је први

афектни облик. Афекти су само оруђе интелекта којим се ствара обмана како не бисмо

разумели општа телесна осећања. Сличност са каснијим Фројдовим идејама огледа се и у

тврдњи да све што допире до наше свести у потпуности је претходно дотерано,

протумачено и упрошћено. Такође, Ниче сматра да се у области духа ниста не заборавља,

одређене представе не могу бити уништене, већ само заборављене и потиснуте. " Он каже

да, док се свест развила у односу према спољашњем свету, " главни нагони" не долазе до

свести, него нам са те стране долазе наговештаји у виду задовољства и бола. Оно што на

тај начин постаје свесно налази се у каузалним односима који су потпуно скривени од

нас", ( Дракулић, 2010, стр. 42). Ниче сматра да је човечанство колективни механизам које

се експлоатише од стране модерног социјализма, а који има за циљ стварање паралеле

језуитизму, тј. да човек представља апсолутно оруђе. Дракулић ( 2010) сматра да се јако

тешко може сажетије објаснити смењивање идеологија (религијских или нерелигијских)

које имају исту суштину: манипулацију несвесним силама и инструментизацију човека.

Другим речима, човек је несвестан своје мотивације и поступака, друштво својим

моралним нормама потискује телесно и инстиктивно у човеку како би га лакше

контролисало.

Утицај филозофије на формирање и појашњење основних појмова психоанализе

био је, несумљиво велики, али се може рећи да се тај однос утицаја развијао и у супротном

правцу. Иако је ова веза понекад користила у површне сврхе, као код Рајхенбаха да би

негирао постојање филозофије изражене математичким симболима, значајно је поменути

да су постојали и филозофски ставови, далеко озбиљнији, који утицај психоанализе на

филозофију најозбиљније приказују. Један од таквих ставова, свакако је Шелерово

одређење човека као нагонског и духовног бића које функционише у овом добу, а за које

Шелер сматра да је доба у коме је дионизијско и аполинијско изједначено ( Дракулић,

2010). Колаковски сматра да је исти круг проблема на који психологија и филозофија дају

одговоре, Сартр предлаже егзистенцијалистичку психоанализу као медијацију класе и

индивидуе, међутим, једна од значајних филозофских мисли која показује тесну

повезаност ирационалног и етичког јесте мишљење Бергсона.

3.7. Бергсон - виртуелна меморија као несвесно

Анри Бергсон, аутор дела Огледи о непосредним чињеницама свести, Материја и

меморија и Стваралачка еволуција, тек је у познијој фази свог рада почео да размишља о

појму несвесно. Нека Бергсонова размишљања с почетка његовог рада поричу постојање

несвесног, јер он сматра да појам несвесног онемогућује мишљење личности, па је за

раног Бергсона дух једнак свести, односно, самосвести. Међутим, у каснијем развоју,

самоспознаја за Бергсона постаје све занимљивија категорија, па се самим тим и повећава

значај појма несвесно, јер што се више свест ослобађа непосредне будућности, она се

претвара у поље где се актуелизују и несвесне успомене ( Лошонц, 2012). Према Бергсону,

у свести се чувају актуелне и потребне информације, док је несвесно сфера бескорисних

успомена, тако да је велика територија несвесног сусед малог простора свести. Виртуелна

успомена може да се актуелизује, али у том случају она мора да претрпи промену.

" Прилажење овог сећања нашем садашњем стању да се потпуно поредити са

прилажењем незапажених објеката објектима које запажамо, и несвесно игра у оба случаја

улогу исте врсте", ( Бергсон, према Лошонц, 2012, стр. 379). Тако Бергсон долази до

потпуно опозитне тврдње од оне у почецима свога рада - дух није исто што и свест,

односно самосвест, јер несвесно није инфериорно у односу на практичну свест.

4. Индивидуално несвесно-Сигмунд Фројд

Сигмунд Фројд, бечки психијатар, сматра се научним револуционаром прошлог

века јер је науци и човечанству уопште отворио врата једног новог света, света

психолошких сазнања. Основа ових сазнања јесу следећи закључци: психички процеси

јесу детерминисани процеси, човеково мишљење може бити несвесно мотивисано, улога

емоционалних фактора у развоју личности је пресудна, огроман је утицај средине у

најранијем детињству на развој и формирање зреле личности и снови имају велики значај

у животу човека (Баришић, 2006).

Фројд, творац психоанализе, је психоанализу дефинисао као медицински

поступак који има за циљ лечење одређених нервних поремећаја помоћу психолошке

технике, али да психоаналитичар мора да има следеће претпоставке увек на уму: прво,

постојање несвесних друштвених процеса који имају везе са потискивањем и отпором;

друго, признавање етиолошког значаја сексуалности, Едиповог комплекса и доживљаја из

раног детињства.

Постојање несвесних процеса у човеку представља основу на којој се

базирају претпоставке психотерапије. „ Фројдово научно завештање је откриће

динамичног несвесног у коме се налазе сексуални и агресивни нагони. Тим концептом он

руши представу о човеку као рационалном бићу које увек зна шта хоће и чему тежи и

доказује да је човек биће страсти. Фројд нам је такође доказао да је човек једно трагично

биће које је подељено унутар себе на анимално и морално, на свесно и несвесно, на

духовно и нагонско биће… Он живи у култури и не може да се врати у стање варварства и

да слободно задовољава своје нагоне, а цена прилагођавања на живот у култури је стање

неурозе, несреће и кривице. Доказ да човек ни у једној култури на свету није успео да

оствари себе и да буде срећан Фројд је проналазио у чињеници да нема ниједног дужег

историјског периода у коме није било ратовања ни револуције. Супротстављајући се

учењу хуманиста, Фројд је тврдио да се у самој природи човека налази нагон за

агресивношћу који се окреће ка самодеструкцији или ка убијању”, (Требјешанин, према

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Tumach-snova.lt.html).

Може се рећи да особа по Фројду има три стране личности: свесну, предсвесну и

несвесну. За ове три стране, Фројд је користио следеће термине: Оно, Ја, Над-Ја (према

Поповић, 2002).

Оно представља недиференцирани историјски део душе из којег се током еволуције

издвојило Ја. Оно је скуп свих инстиката, свега што је присутно од рођења и фиксирано

конституцијом. Овај део личности је неприступачан, мрачан, нама непознат, а све што

сазнајемо из и од овога дела личности добијамо анализом снова и неуротичких симптома.

Сви инстинкти који су садржани у Оном теже само задовољењу без икаквог реда. Оно

представља примитивну страну личности која се држи само начела пријатности, реагује на

чулност и у овом делу психе се не поштују временски , просторни и узрочни односи. Све

ове особине карактеришу несвесно.

Током развоја Ја израста из Оног. Ја представља потпуну супротност Оном. Фројд

је говорио да Ја штити организам као кора биљку и да је уобличено управо због

комуникације са спољашњим светом.. Ја представља разум, Оно представља страсти и

нагоне.

Над-Ја је скуп родитељских забрана, заповести и налога, погледа на разике између

лепог и ружног, поштеног-непоштеног, на вредности уопште. Кроз Над-Ја на површину

излазе агресивни импулси, који уколико не могу да нађу објект који би напале, нападају

себе самог. у том случају, Над-Ја напада Ја осећањем кривице и потребом за казном,

односно, самокажњавањем. Над-ја чува све оно што је преузето од других особа.

У Нацрту психоанализе (1938), Фројд је јасно дефинисао претпоставке

психоанализе: "Постоји телесни орган психе (или душевног живота) - мозак (или нервни

систем) и друго, наша делања; то су непосредни подаци и никаквим описом се више не

могу објаснити", (према Поповић, 2002, стр. 84). Сви људи су несвесно окренути

инстинктима смрти и живота (секса).

Проучавањем снова у упознавању несвесног психоанализа је кренула ка дубинској

психологији. Фројд је сматрао да се несвесни живот може упознати тумачењем снова,

односно, снови су пут у несвесно. Метода тумачења снова је је Фројду помогла да теорију

о несвесном постави на солидну основу. Несвесно је "полазна тачка за стварање снова" ,

док снови омогућавају темељно истраживање несвесног. Фројд је и емпиријски покушао

да истражи несвесну сферу свести.

Снови, као специфичан израз несвесног, представљају потиснута индивидуална

искуства ( јер је и несвесно везано искључиво за индивидуално несвесно), па сходно томе,

целокупни садржај сна води порекло из индивидуално доживљеног. "Сећамо се, додуше,

да смо о томе сањали,али се не сећамо да ли смо и када то доживели. Онда остајемо у

неизвесности о томе из којег се извора сан стварао, и налазимо се у искушењу да

помислимо на делатност сна која самостално ствара, док често после дугог времена неки

нови доживљај поново донесе сећање на ранији доживљај за који смо сматрали да је

изгубљен, те се тиме открива извор сна", (Фројд, 1970, стр.14).

Фројдова техника за тумачење снова назива се методом слободних асоцијација. До

открића ове своје методе Фројд је дошао сасвим случајно. Ова техника захтева да се сан

растави на саставне елементе и да се сваки елемент испитује засебно. Полазећи од замене

манифестног садржаја сна, помоћу асоцијација које се на њих надовезују, открива се

скривени смисао сна. При раду на тумачењу снова , психотерапеут се мора придржавати

три основна правила (према Настовић, 2000):

да не треба бринути о ономе што се чини да сан казује, о манифестном делу,

јер то није оно несвесно које тражимо (а које се налази у латентном делу

сна);

да уз сваки елемент пробудимо заменске представе, не размишљајући о

њима и не испитујући их;

скривени, латентни садржај сна се јавља сам по себи.

Манифестни садржај сна је производ рада сна који чине латентне мисли. Латентни

садржај сна јесте несвесни материјал који рад сна претвара у очигледно. Ове две

категорије се никада не смеју мешати.

Корене несвесног живота и њихов утицај Фројд је пронашао и у култури и у

уметности.

Психоанализа као свеобухватна теорија личности са пуно контраверзи

дотакла је многе области људког живота, од неуроза преко религије па све до уметности.

Психоанализа се примењивала и при тумачењу науке, религије, уметности, културе и

ствалаштва уопште. Култура, како је Фројд види, проистиче из незадовољених нагонских

жеља, што доводи до сублимисаних реакција као што су уметност, наука и све оно што се

назива надоградња. Човек има два избора: или да живи у потпуном задовољењу нагона

или да делимично, колико је могуће, надвлада нагоне и обликује културу. У свом делу

Нелагодност у култури (1930), Фројд се бавио питањем развоја културе, како је она

настала и чиме је одређен њен развојни пут. По њему, култура означава целокупни збир

постигнућа и установа у којима се наш живот разликује од живота наших животињских

предака а које служе двема сврхама: уређењу односа међу људима и заштити човека од

природе. Културним сматра вредности које служе човеку да користи земљу, које га штите

од насиља и других сила и сл. С друге стране, културним одређује и ствари које баш ни по

чему нису корисне. То некорисно, које очекујемо да културан човек прихавата и поштује и

које доказује да култура није замишљена само ради користи је лепота. Поред лепоте, од

културе захтевамо и чистоћу и ред. Ова три заузимају посебно место међу захтевима

културе. Али, Фројд сматра да најближе одређење појма култура представљају следеће

културне појаве: поштовање и неговање виших психичких процеса и делатности, научних,

интелектуални и уметничких достигнућа, те водеће улоге која се приписује идејама. Те

идеје могу бити религиозни системи, филозофске спекулације и људски идеали које су

међусобно зависне и интерактивне. Као посебну особеност одређене културе он наводи

начин на који су уређени односи међу људима, тзв. друштвени односи. Први успех

културе био је што је већи број људи могао да остане у заједници. Траг нас води на један

од тзв. захтева идеала културног друштва- Воли ближњега свога као самога

себе."Заповест-љуби ближњега свог као себе самога- најснажнија је одбрана од љуске

агресије и изванредан пример непсихолошког поступања културног Над-ја", (Фројд, 1988,

стр.12).

У вези са тим је и правда, тј. сигурност да једном створен поредак неће бити

поново срушен у корист појединца. Развојем културе лична слобода доживљава

ограничења, а правда изискује да нико не буде повлашћен од тих ограничења.

Култура је по Фројду основа развоја модерног човека а с друге стране

кочница и контролор анималних нагона. Развитак културе Фројд схвата као јединствени

процес коме подлеже човечанство. Без много колебања ћемо приметити сличности

процеса културе човечанства и процеса развоја појединца. Пошто су циљеви истоветни,

слична су и коришћена средства. Када је у питању главна разлика између ова два процеса,

најбитније је издвојити да је код индивидуалног развоја главни нагласак на егоистичном

или тежњи ка срећи, док је код процеса културног развоја циљ стварање целине од

људских индивидуа. Процес развоја појединца може имати своје особености које се налазе

у културном процесу човечанства. Само у случају да је код првог циљ прикључење

заједници, оно се подудара са овим другим. Према Фројду, срећа и слобода нису резултат

културе. Разлог за то је што култура почива на репресији, ограничавању, потискивању

нагонских захтева и жеља те је незамислива без репресивног преображаја нагона.

Највећа препрека културе је «конституционална људска склоност ка

међусобној агресији. То доводи до тога да се нагони наводе да промене услове за своје

задовољење, што нас доводи до појма сублимације. Сублимација нагона је посебно

истакнута црта културног развитка, која омогућава да више психичке функције остваре

значајну улогу у културном животу. Сублимација је уопште судбина нагона, изнуђена

културом.

Ово одрицање због културе, које господари социјалним односима,

води ка мишљењу да је култура изграђена на претпоставци о незадовољењу јаких нагона.

Фројд је заступао идеју да је култура нарочити процес који се одвија међу људима.

Процес, који је у служби Ероса, тежи да сакупи појединце, а касније и групе у велике

целине. Људске масе морају бити повезане либидоизним везама и то је дело Ероса. Овом

процесу се супротставља нагон агресије, непријатељства, потомак Танатоса. На овај

начин, Фројд је објашњавао смисао развоја културе, који се још дефинише и као борба

људског рода за живот.

Поставља се питање каквим средствима се служи култура да би

агресивне потенцијале ослабила, спутала или учинила безопасним? Одговор је да се

агресија интернализује, тј. окреће против сопственог Ја. Култура, дакле, опасну жељу за

агресијом и деструкцијом слаби, разоружава, чини нешкодљивом и посредством једне

унутрашње инстанце надгледа и држи под контролом.

Овде треба навести да је Фројд разликовао три типа људи који

сачињавају савремено културно друштво: најпре, ту је "природан човек" који није успео

развити у себи Над-ја услед чега стреми потпуном задовољавању својих нагона. Даље, ту

је "културни симулант" који се понаша као морална личност али то чини због страха од

казне и на крају, "културни човек" који је путем интројекције објективних вредности

усвојио норме и на тај начин себе оспособио да своје нагонске потребе држи под

контролом. Оваквих људи, који спадају у трећу групу, има најмање.

Као јединствени закључак Фројд наводи да се култура покорава

унутрашњем еротичном нагону, који захтева да се људе уједини у чврсто повезану масу, а

то се постиже појачавањем осећања кривице. То осећање кривице је једном било

последица уздржане агресије а други пут последица извршене агресије. Међутим,

установљењем унутрашњег ауторитета, Над-ја је из темеља изменило те односе.

Направљена је јасна разлика између осећања кривице и кајања.

На крају, Фројд поставља питање судбине људског рода: да ли ће

културни развој успети да савлада препреку живота у заједници која је настала због

људског нагона агресије и самоуништења?

Већ у првим фазама развоја психоанализе, Фројд и његови сарадници

су свој интерес усмерили на област изражавања и стваралаштва. Психоанализа је продрла

у области књижевности, уметности и све друге области људске делатности где су

испитивали мотиве стварања.

Фројд све стваралачке радње тумачи на исти начин, где је главни

мотив полни нагон. По њему, нагон Ерос или животни нагон је стваралачки. То је нагон

љубави, развоја, раста, нагон за све оне позитивне процесе који унапређују људско

друштво, природу итд. Он има за циљ да везује, спаја људе и њему је супротставља нагон

смрти- Танатос, који представља деструктивне силе у човеку. Нагон који убија, руши,

уништава. У целини, сукоб сила је предуслов стваралачког и психичког процеса.

Неке од значајних психоаналитичких теорија уметности и

стваралаштва су своје исходиште пронашле у митологији, културној антропологији,

психопатологији, етнологији, фолклору тако што су ове анализирани кроз основне

постулате психоаналитичке теорије. У веyи са тим су и патографије, животописи великих

уметника и стваралаца, су дубинска психолошка и психопатолошка анализа њихових

личности. Оне су медицински део биографије, подручје на којем се сусрећу историја

културе и медицина. Уједно су и најчешће манифестације примене основних начела

психоанализе у тумачењу уметности. Патографи психоаналитичког опредељења, полазе

од претпоставке да је уметничко дело експресија унутарпсихичких конфликата и

пројекција интимног живота ствараоца. Једне од најпознатијих и значајнијих патографија

које је Фројд написао су: Суманутост и снови у Градиви В. Јенсена (1907), једна успомена

из детињства Леонарда да Винчија (1910), Микеланђелов Мојсије (1939), Достојевски и

оцеубиство (1928) .

Фројд уметност сврстава у делатности и активности помоћу којих се

на фиктиван начин покушавају задовољити жеље, укључујући и потребу за сигурношћу, а

све зарад смањења или потпуног елиминисања страхова. Ту спадају и митови, магија,

снови па и неурозе. Психоаналитички приступ уметности је историјски. На почетку,

неопходна је реконструкција прошлости: и ствараоца и његовог рада јер истраживање

историје случаја и/или детињства је основа сваке психоаналитичке анализе. По Фројду,

уметност служи психичком архетипском статусу детињства и тако гледано, она је игра.

Функција уметности и стваралаштва је да стваралац поново нађе пут до извора

задовољства и дечијег смеха.

Психоанализа је одавно стекла научно и друштвено признање а њене основне

законитости су примењене на многа подручја савремених културних и научних тековина.

Стваралаштво као једна од њих, данас се не може тумачити без учења о несвесном.

Спроведена су многа истраживања која за циљ имају потврду постојања сублиминарних

процеса, тј. несвесне перцепције. Они имају значајан утицај на многе врсте психолошког

функционисања и процесе креативног чина. Неоспорно је да су човеково мишљење,

делање и осећања несвесно мотивисани што је уједно и потврда за једну од основних

психоаналитичких претпоставки.

Данас, захваљујући томе што су добили и емпиријску потврду, неки од основних

психоаналитичких појмова и принципа постали су незаобилазни део психолошке

литературе. Век постојања, критике и тешкоће које су је одувек пратиле, многобројне

реформе и њихово превазилажење, учинили су да у овом моменту психоанализа заузима

сигурно, заслужено место на научној сцени.

Основно полазиште психоаналитичког тумачења уметности

произилази из личне психологије односно из динамике која се одвија међу

супроствављеним силама Оног, Ја и Супер-Ега. У том смислу се заснива и познато

Фројдово тумачење слика Леонарда Да Винчија. Слика Св. Ане је позната по његовом

тумачењу.

Прилог 1

.

Као што се види из прилога бр.1 слика Св.Ане претставља дело изузетне

уметничке вредности. Спада у ред бољих Леонардових дела. На њој видимо Св. Ану, њену

мајку која се налази иза ње и која је држи у наручју као и дете које се игра са

јагањцем.Слика оставља утисак топлине и зрелих боја које је чине изузетном. На слици се

може видети и њихова међусобна приврженост која се огледа и у непосредном контакту.

Слика овако сачињена од елемената представља компактну целину.

Прилог 2.

Фројд је анализирајући наведену слику дошао до значајног открића која из основе

мења анализу која се може понудити и извести из нечега што је први утисак. Наиме, Фројд

је анализом контруре слике дошао до открића које је повезао са основама своје теорије.

Како се може видети из прилога бр.2 из контура на слици види се крагуј односно једна

врста птице. Када се занемаре остали елементи можемо јасно видети контуре крагуја које

се назиру у делу који је испред Св. Ане. Крагуј који се без дубљег загледања контуре не

може видети поготово ако слику посатрамо као гешталт, Фројд је повезао са првим

искуствима Леонарда Да Винчија. Проучавајући историју уметности, биографије и списе у

вези славног уметника, Фројд је сазнао за један интересантан догађај из раног детињства

Леонарда Да Винчија. Историјски извори односно биографија Леонарда укаазују на један

догађај из његовог раног детињства. Леонарде је навео да је у раном детињству доживео

један невероватан догађај кога се сећа. Када је био беба лежао је у кревецу и у том

тренутку долетео је крагуј који га је репом неколико пута ударио по устима.

Анализирајући ово Леонардово присећање на тај догађај из раног детињства, Фројд је

заакљућио да се је ту заправо радило о хомосексуалној фантазији, а не стварном догађају.

Само је за свест и њену одбрану било неприхватљиво да се на тај начин презентује па је у

виду сећања из детињства избио на површну.

У том смислу, психоаналитичко становиште уметности се

заснива на учењима Фројда који је своју теорију несвесног живота базирао на нагонима и

динамици првих година живота. Од те динамике зависи пројективно испољавање

несвесног које преноси на платно. У случају Леонарда Да Винчија једна фантазија из

раног детињства пројектовала се је симболично, и то кроз уметничко стварање. Сликање

је у том смислу несвестан процесс који се одвија као интеракција уметника и платна на

које он пројектује своје дубинско-психолошке нагоне који су потиснути.

5. Колективно несвесно- Карл Густав Јунг

Карл Густав Јунг, швајцарски психијатар, психотерапеут и аналитички

психолог, један је од оснивача динамичке психологије. Он је Фројдово учење упознао

врло рано, па је та интензивна веза утицала на развој Јунгових идеја. фројд и његов

најдаровитији ученик, Јунг, су се после дуже сарадње разишли, па је после одвајања од

Фројда, Јунг интензивно бавио сопственим несвесним делом личности, анализирајући

своје снове, што је за последицу имало значајне личне и интелектуалне последице.

Карл Густав Јунг је својом теоријом о урођеном и универзалном колективно

несвесном и архетиповима извео праву духовну револуцију у многим хуманистичким

наукама, у свим областима уметности, али што је можда најзначајније изменио нашу

представу о људској природи у филозофији, теологија, психологији и психијатрији.

Замисао о постојању надличног несвесног родила се док је анлизирао снове, митове,

алхемијске текстове и симптоме психотичара.

На почетку своје студије "О архетиповима колективно несвесног" Јунг каже:

"Хипотеза о колективно несвесном спада у оне концепте који у почетку запаљује публику,

али их она убрзо прихвата и употребљава као обичне појмове, као што се уосталом

догодило и са појмом несвесног. Лично несвесно почива на једном дубљем слоју, који не

потиче више из личног искуства и поседа, будући да је урођен. Овај дубљи слој

представља такозвано колективно несвесно. Одабрао сам израз 'колективно' јер ово

несвесно није индивидуалне већ опште природе, што значи да оно, насупрот личној психи,

има садржаје и видове понашања који су свуда и код свих индивидуа исти", ( према

Требјешанин, 2003).

Јунгово колективно несвесно представља целокупни темељ човекове

личности, оно је најзагонетнији, најмрачнији и најдубљи простор људске душе. У њему је

сачувано целокупно искуство хиљада генерација наших предака, па је због тога потребно

упознати његове садржаје, лековито и спасоносно. Међутим, ово спознавање може бити и

опасно, трагично и кобно. Основне компоненте колективно несвесног јесу архетипови.

Пошто су у несвесном садржана сва психичка искуства и садржаји који се не

тичу свести и не односе се на его на опажајан начин, код многих људи постоји страх од

сила које могу да паралишу свест. По Јунгу, интересовање за појам несвесног потиче из

жеље да се упознају снажан живот и кретања која владају у тој области. Моћ која потиче

из слика и мишљења које одумире, прелази у несвесно, па у многим људима проузрокује

немир и страх.

Оваква искуства требало би, према Јунгу, индивидуално несвесном, али ако

сагледамо ширу слику, у сновима и фантазијама човека постоје архетипске слике и

митолошки мотиви који потичу из дубине душе која се назива колективно несвесно

(према Харк, 1998). Уколико дође до покретања ових слика, може доћи до збуњивања

свести појединца, или појаве масовне хистерије и психозе. Садржаји, већ припремљени у

колективно несвесном, шире се брзо, уколико их интуитиван човек примети и стави у

дискусију.

"Појам несвесног за мене је искључиво психолошки појам, а не филозофски у

смислу метафизичког. По мом мишљењу несвесно је гранични психолошки појам, који

покрива све оне психолошке садржаје или процесе који нису свесни, тј. нису везани за Его

на видљив начин. Оправдање за то што уопште говорим о постојању несвесних процеса за

мене произилази једино из искуства, а то најпре из психопатолошког искуства, које

несумљиво доказује да, на пример, у случају хистеричне амнезије Его не зна за постојање

раширених психичких комплекса, али да једноставна хипнотичка процедура може да у

следећем тренутку савршено репродукује изгубљени садржај. Из хиљада искустава ове

врсте изведено је оправдање да се говори о постојању несвесних психичких садржаја.

Питање у којем се стању налази несвестан садржај докле год није прикњучен свести,

измиче свакој могућности сазнања. Стога је сасвим сувишно да човек жели да нешто о

томе наслућује", (Јунг, према Харк, 1998).

Јунг сматра да је доказ за одговарајуће слабости свести и њених функција значајна

снага несвесних садржаја. Код примитивних људи, ову немоћ свести видимо у

прибојавању од "магичног". Овај страх присутан је и код културног човека, она се огледа

у прибојавању од душевног обољења, као и у отпору према несвесном.

Из наслеђене структуре мозга, могу се јавити садржаји, митолошке везе,

мотиви и слике које могу у било ком тренутку и у свако доба да настану без историјске

традиције и миграције. Јунг је ове садржаје означио као колективно несвесне, који се, као

и свесни садржаји, проналазе у неком садржају. Сажето речено, као што из свесне

психичке активности проистичу неки резултати или производи, тако из несвесне

делатности произилазе снови и фантазије. Несвесно се налази у компензаторском односу

према свести, при чему се компензаторска функција несвесног јасније јавља уколико је

свесни став једностранији.

"Ми смо се, додуше, навикли да дубоке историјске промене сводимо искључиво на

спољне узроке. Међутим, ја верујем да су спољашње околности, често, више или мање,

обичне прилике у којима се манифестује несвесно припремљен, нови став према свету и

животу. Општи друштвени, политички и религиозни услови захватају колективно

несвесно, и то у том смислу да се сви они фактори које владајући став о животу једног

народа потискује, постепено сакупљају у колективно несвесном и оживљавају помоћу

његових садржаја" (Харк, 1998, стр.74).

Средиште Јунгове психологије може се приказати помоћу четири приступа ( према

Златановић, 2001):

поларност,

самоостварење (самоактуелизација),

несвесна стања, и

телеологија.

Јунг је сматрао да психа новорођенчета представља складиште целокупне предачке

и еволуционе прошлости људске врсте. Она није табула раса, већ је од рођења опремљена

структурама и облицима који имају детерминишући утицај на функцију Ја-система и

његову структуру, а који су постојели пре појаве свесности Ја. Заједно са Фројдом, Јунг

тврди да су психичка збивања непрозирна, односно, да је основа психичких процеса

несвесно, које има снажну енергетску подршку, па је самим тим, адекватна психологија

личности она која укључује богатство несвесног и његове разноврсне манифестације у

свесном искуству. Једноставно рчено, Јунг је сматрао да несвесно отпозади и изнутра

утиче на свесно, баш као што спољашњи свет споља и спреда утиче на свесно.

Сексуални инстинкт за Јунга није представљао тако важну компоненту у схватању

несвесног живота, као за Фројда. И иначе, несвесно код Јунга није складиште мрачних

конфликата и инфантилних капацитета индивидуе, већ представља целокупан људски

потенцијал, креативност и духовност. Несвесно је склоп виталних сила које као основу

поседују свежину и представљају нашу везу са извором живота. Иако сексуалном импулсу

у појединцу није давана превелика важност, Јунг је сматрао да је остварње сексуалних

потенцијала за особу веома важно, јер у супротном може доћи до настајања неуротских

поремећаја и застоја у развијању личности.

Колективно несвесно, поред личног несвесног, основа је Јунговог размишљања, јер

он прихвата несвесу детерминацију понашања, али концепт шири "колективном

психичком диспозицијом стваралачке природе, као дубљег, трансперсоналног

несвесногслоја психе, чији су психички садржаји (осећања, мисли и сећања) наслеђени из

човекове прапредачке прошлости, и као такви, нису својствени појединцу, већ су

заједнички свим људима од прапочетка, чинећи расну основу целокупног склопа личности

и стечену мудрост људске врсте која се испољава у сновима и уметничким остварењима",

(Златановић, 2001, стр.32).

По Јунгу, од постанка света, сви људи имају различите доживљаје о рођењу, земљи,

оцу, мајци, моћи, поновним рођењем. Та исконска универзална искуства представљају

архетипове (праузоре, праслике), који су основне компоненте колективно несвесног.

Архетипови су првобитне представе и слике које представљају препознатљиве облике

психичке урођености.

Фројдов психоаналитички приступ проширен је Јунговим концептом и схватањем

да се ментални и емоционални поремећајимогу разумети као последица неуспеха

појединца да успостави равнотежу између свесног и несвесног, као заштита од унутрашње

активности душе. Јунг је сматрао да неуроза није негативна, већ представља начин за

откривање најдубљег слоја несвесног ума.

Појам архетипа формиран је кроз дугогодишње искуство са психологијом снова и

изучавања митологије. Архетипови се налазе у близини инстиката и представљају

невидљиве факторе који су лоцирани у несвесном делу психе човека. Они представљају

факторе који ређају мотиве и слике у несвесном према одређеним обрасцима. Јунг је о

архетиповима говорио да настају као наслаге искуства човечанства која се стално

понављају, односно, да су они често понављање запамћених субјективних реакција.

Анима јесте женскост у несвесном делу психе код мушкарца која је лишена свих

искустава са женским прецима и коју мушкарци доживљавају у својим представама као

сасвим одређену жену: мајку, сестру, вољену жену. Анима може изазвати негативна

осећања типа: ћутљивост, осетљивост, раздражљивост, али и позитивна: љубазност,

поверење, креативност.

Анимус представља мушку душевну слику у жени. Тачније речено, анимус носи

скуп искустава оца који се базира на сазнању, доношењу судова, разуму и могућношћу

разазнавања. Јунг овај архетип представља као посредника између свесног и несвесног и

персонификацију несвесног.

Под архетипом детета подразумевамо симбол који представља почетак

обнове живота и ново животно осећање. Архетип детета, посебно у другој половини

живота, оживљава код људи и утиче на промену личности.

Архетип мајке јесте фактор који показује "мајчинско" у свакој особи. Овај архетип

може негативно деловати када ограничава, спречава и омета развој ("грозна мајка") и

позитивно, када представља извор снаге и подстиче развој и остварење особе ("драга

мајка").

Архетип оца представља подељену исконску целовитост у којој постоје само тама и

светло, позитивно и негативно. Људи који су под дејством овог архетипа су захваћени

одушевљењем или осећају духовну и емоционалну динамику.

Персона представља начин комуникације са спољашњим светом. Када је Персона у

стању да у потпуности прикаже способности Ега, онда је друштвена интеракција

појединца задовољавајућа, па се друштвене активности лакше и боље обављају. Здрав Его

може лако па прихвати различите друштвене улоге у складу са ситуацијом. Уколико је

Персона превише развијена, може доћи до ситуације да личност у потпуности испоштује

своје друштвене улоге, али да се у себи осећа празно, као да иза те маске коју носи не

постоји права особа. Супротно Персони, Сенка представља нешто сасвим лично, нешто

што појединац "има", па на неки начин можемо рећи да Сенка понекад "има" Его (према

Хол, 2005).

Јунгово сагледавање уметности такође може осветлити његов поглед на несвесни

живот. Он је критиковао Фројдов приступ уметничким делима, нарочито интерпретацију

слике Да Винчија, и то из више разлога. Основни разлог се базира на Јунговој

претпоставци да врхунска уметничка дела, па и слика Св. Ане Леонарда Да Винчија, своју

инспирацију црпу из дубљих слојева психе који су таложени хиљадама година. Фројд је

слику свео на “лични роман” и доживљаје најранијег детињства чиме је вулгаризовао

генијални чин и врхунско дело које по свим оквирима превазилази нагоне “обичних људи”

и патологију.

У том смислу, Јунг указује на уметничке творевине попут мандала,

једнорога, уробороса, религиозних слика које су насликане са инспирацијом која своју

есенцију црпи из дубинско-психолошких слојева који поседују снагу читавог човечанства.

У њима је садржано целокупно искуство које се пројектује кроз уметничка дела и отуд

њихова генијалност, проницљивост, величина и способност да очарају свакодневног

човека.

Прилог 1.

Из прилога бр.1 видимо мандалу која претставља јединство четири

елемента, који по Јунгу претстављају основ психичког живота. То су: мишљење,

интуиција, чувствовање и осећања. Јунг је мандале повезивао и са процесом

индивидуације који је на неки начин врста матурационог процеса човека. Сваки човек

тежи неком циљу кроз процес индивидуације односно сазревању које је представљено

мандалом која је у облику круга. С друге стране, круг може да буде и симбол за свест који

се налази у средишту док се око њега налазе несвесни процеси и колективно несвесно.

Прилог 2.

Из прилога бр.2 видимо змију која сама себи гризе реп. У митологији уроборос

представља процес сазревања и развоја личности кроз нарцистички процес. Указује и на

самодовољност и повратак у првобитно стање постојања. Фројд је такође указивао на

постојање нагона смрти Танатоса као тежњу за повратак у првобитно стање.

Прилог 3.

.

Из прилога бр. 3 видимо једнорога који у митологији има изузетно значење.

Појављује се у сликарству, митологији и сновима. Може да буде лош и добар знак, да

доноси добро или зло. Кроз њега је уоквирена игра сутротности у сваком човеку чија

психичка основа је сачињена од доброг и “Персоне” односно тамне стране у сваком

човеку.

Можемо закључити да је Јунгово тумачење уметности дало значајан

подстицај истраживању уметничких дела, при чему се морају сагледати потиснути

садражаји у самом чину и настанку уметничког дела. Аналитичко тумачење је отишло још

дубље од психоаналитичког, указујући на дубинско-психолошке аспекте колективног

несвесног у настанку уметничког. Заједно и свако за себе дали су немерљив допринос

другачијем сагледавању уметности почетком 20 века.

6. Фамилијарно несвесно - Леополд Сонди

Леополд Сонди, по струци психијатар, рођен је у Швајцарској. Његово

дело биће упамћено по открићу фамилијарног несвесног, једног потпуно новог слоја

психе, и појавом новог правца у дубинској психологији, шикзал-анализе. Данас већина

центара за анализу снова у Европи и Америци, у свој аналитички третман укључује и

Сондијеву методу поред Фројдове и Јунгове. У Цириху постоји Сондијев институт иначе

познат у целом свету. "У дубинској психологији се 1937. године појављује један нов

правац: Сондијева шикзал-анализа, анализа фамилијарно несвесног, која представља мост

између Фројдове психоанализе и индивидуално несвесног и Јунгове архе-анализе,

односно колективно несвесног", (Настовић, 2001, стр.399).

Сондијева идеја је била да се несвесно нужно мора интерпретирати

тродимензионално, јер говори три језика: симбола (колективног), симптома

(индивидуалног), избора (фамилијарног) несвесног.

Фамилијарно несвесно Сонди је открио 1937. у току једне психотерапијске сеансе.

Наиме, Сондију је у ординацију дошла пацијенткиња са супругом, жалећи се на несаницу,

главобољу и страх од друштва. Рекла му је да је пре тога била лечена од присилних мисли

да ће скочити у бунар и ово лечење је било успешно окончано. Сада су симптоми били

другачији, пацијенткиња је била опседнута идејом тровања док је хранила своју децу или

када би гостима служила колаче, после тога је стално била заокупљена мислима да их је

отровала. На свесном плану она је знала да је то ирационално, али није могла да се

ослободи тих мисли. Пацијенткиња је била веома очајна и уплашена због своје болести.

Упитала је Сондија да ли он мисли да је могуће да се она излечи и да ли познаје још неки

сличан случај. Сонди је казао да му већ неколико година долази пацијенткиња која има

готово исте симптоме. У том тренутку муж пацијенткиње је рекао:" Докторе па ја

познајем тај случај, то је моја мајка". Сондија је ово у научном смислу дубоко

импресионирало и навело на питање зашто се тај човек заљубио и оженио баш овом

женом која је имала исти психопатолошки проблем као и његова мајка и да ли у свему

томе неку улогу може играти наслеђе (Настовић, 2001).

Ово питање Сонди је експериментално испитао анализом генеалошког стабла око

500 испитаника, а своје истраживање је објавио у књизи Шикзал анализа. Резултати

истраживања су показали да се психички живот састоји од слоја фамилијарно несвесног,

поред слоја индивидуалног и колективно несвесног. Фамилијарно несвесно се тако

заснива на латентним рецесивним генима које наслеђује свако, а у психолошком смислу се

манифестују као фамилијарно несвесно.

Фамилијарно несвесно као психолошка и медицинска предиспозиција утиче на

избор љубавног, брачног партнера, пријатеља, професије, болести и смрти. Латентни

рецесивни гени су потиснути од доминантних гена али нису пасивни већ напротив веома

активни. Ово се манифестује кроз њиховим генотропским деловањем односно избором

љубавног и брачног партнера, пријатеља итд (према Настовић,2001 )

Несвесни утицаји латентних рецесивних гена Сонди је назвао фамилијарно

несвесно и указао на две методе идентификовања.

1. Ако се утврди да несвесне пројекције не потичу из индивидуалног и

колективног слоја психе, ради се о фамилијарном несвесном.

2. Ако можемо доказати неким другим путем да су те манифестације повезане

са латентним рецесивним генима, тј фамилијарно несвесним.

Сондијево учење о фамилијарном несвесном, налази се у основи шикзал анализе,

која се тако назива због утицаја наслеђених структура латентних рецесивних гена.

Судбина у том смислу нема карактер фатализма и мистицизма, већ је схваћена као

психолошка и медицинска чињеница детерминисана наслеђем.

За испитивање фактора привлачења Сонди користи генотропизам који дефинише

као снагу која привлачи две особе са истим или сличним латентним рецесивним генима.

Тако две особе са истим или сличним генима означава као «генске сроднике» за разлику

од особа са «крвним сродством». Ова врста испитивања одступа од класичног клиничког

испитивања које се врши искључиво на основу крвног сродства већ се у анализи узимају и

генски сродници који несвесно детерминишу фактор привлачности две особе и избор

љубавног и брачног партнера.

Сонди указује на 5 облика генотропизма (према Настовић,2001) :

1. Либидо- тропизам, детерминише избор љубавног партнера;

2. Социо- тропизам, детерминише избор пријатеља и идеала;

3. Оперо- тропизам, детерминише избор професије;

4. Морбо- тропизам, детерминише избор болести;

5. Танато- тропизам, детерминише избор смрти.

У том смислу, особа са епилептичним рецесивним генима имаће потпуно другачији

избор партнера, професије, пријатеља од особе са схизофреним рецесивним генима. Особе

са сличним или истим рецесивним генима ће имати исти или слични избор тропизма.

Шикзал анализа анализа судбине односи се на изборе који се у животу доносе, а

анализа њене структуре кроз психолошко дубински слој фамилијарно несвесног,

омогућава разумевање и евентуалну корекцију ако се ради о негативном утицају гена.

Сонди је фамилијарно несвесно примарно везивао за клиничку праксу односно

симптоме пацијента који су проучавани у вези са утицајем фамилијарног несвесног.

Постоји адекватна методологија за терапију симптома фамилијарног несвесног (агирање)

и поред Сзондијевог теста и анализе снова, ово је кључни допринос дубинској

психолошкој пракси.

Не треба да се стекне утисак да се фамилијарно несвесно испољава искључиво као

психопатолошки симптом код клиничких пацијената. Терен за испитивање фамилијарног

несвесног добрим делом била је клиничка пракса, али неоспорна чињеница је да сваки

човек представља носиоца како болесних тако и здравих фигура предака. Професор

Настовић је ово практично и доказао кроз свој дугогодишњи рад у центрима за анализу

снова у Београду, Новом Саду и Скопљу. Код нормалних људи фамилијарно несвесно

детерминише избор љубавног, брачног партнера, избора професије, идеала, болести и

смрти, а ако постоји нека фигура ментално болесне особе кроз генеалошко стабло, свакако

постоји могућност за појаву симптоматологије као и психопатолошког поремећаја,

шизофреније на пример. У том случају је неопходан психотерапијски третман и то

шикзал анализом.

Шикзал анализа користи три методе да би пацијента конфронтирала са

његовим слојевима фамилијарног несвесног.

1. Методу генотропског испитивања фамилија која не обухвата само крвне

сроднике вец и сроднике са истим или сличним латентним рецесивним

генима. Ова повезаност се огледа кроз љубавни, брачни или пријатељски

интерперсонални однос.

2. Метода екперименталне дијагностике фамилијарног несвесног и Ега

Сондијевим тестом. Ова врста дијагностике омогућава конфронтацију са

фамилијарно несвесним и одређивање снаге нагона и Ега што је од посебног

значаја за психотерапијски процес.

3. Методу абреаговања садржаја фамилијарног несвесног у оквиру шикзал

аналитичке терапије која се састоји у конфротацији пацијента са његовим

фамилијарно и индивидуално несвесним, као и са структурама Ега.

У том смислу фазе шикзал-аналитичке терапије су: 1.психоаналитичка фаза, 2.

шикзал -аналитичка терапија или психошок метода, 3.Его аналитичка фаза.

Психотерапијски третман фамилијарнон несвесног одвија се у правцу асимилације

и јачања Ега, односно прихватања несвесног дела личности који је довео до појаве

симптоматологије. У шикзал анализи постоје два пута у терапији :

1. Вештачко агирање на каучу које се састоји у вештачком изазивању

патогених садржаја фамилијарног несвесног,

2. Спонтано агирање предака у сну кроз пројекцију кондуктор снова.

Вештачко агирање је индиковано код пацијената који су слаби сневачи, који имају

негативан став према сновима, или из неког разлога немају пројекције фамилијарно

несвесног у сновни материјал. Агирање је таква врста асоцијативне технике, која се још

назива ударац чекићем или психошок метода. Аналитичар пажљиво бира неку реч за коју

сматра да је тесно повезана са фамилијарно несвесним пацијента или ову реч бира из

снова који су пројектовани из слоја фамилијарног несвесног. Затим ову реч-стимулус,

понавља пацијенту одређеним ритмом више пута. Тако долази до контра агирања и код

пацијента се изазива симптоматологија од које он болује, шизофрена, параноидна,

епилептична аура (Настовић, 2001).

У овом процесу свест је очувана али пацијент може пасти у психопатолошку

симптоматологију испољавања, односно, ауру коју може свесно да доживи. Его тако

асимилује садржаје фамилијарно несвесног који чине део негове патолошке структуре.

Процес може да буде веома непријатан за пацијента али и лековит што је управо и његов

циљ. Вештачко изазивање патогеног садржаја омогућава пацијенту да за кратко време

доживи структуру која је била у другом плану, а која је диктирала манифестну

симптоматологију.

Сонди у шикзал анализи иде много даље од класичне психијатријске дијагнозе,

заправо анализа судбине се бави преиспитивањем човекових егзистенцијалних

могућности и избора које доносимо. «Човек је увек више него носилац било какве

психијатријске дијагнозе, која се лепи на његову друштвену егзистенцију, као хотелска

етикета на његов кофер, само зато што је једном лежао на некој психијатријској клиници

или пак био у затвору».

Циљ ове терапије није само ослобађање од симптома, услед патогених структура

утицај на Его је доминантан, тако када се пацијент ослободи својих симптома, кроз

ослобађање фамилијарно несвесног над Егом, он мора да научи да врши прави избор у

животу а да тај избор не буде детерминисан патолошким садржајима.

У том смислу, јачање Ега и његова доминација постижу се у психотерапији

методом вештачког агирања у присуству аналитичара или тумачењем снова.

Судбина код Сзондија има психолошки и медицински значај, па отуда он говори о

присилној судбини, односно о присилном утицају латентних рецесивних гена. Утицај

наслеђених структура фамилијарног несвесног могу да Его доведу до одређене

симтоматологије и неке врсте присилне судбине која је ван контроле наше воље

(Настовић, 2001).

У том смислу слободни избор стоји као антагонист утицају фамилијарног

несвесног који су довели до психопатолошких проблема.

Кључну улогу у избору има Его који мора да врши избор егзистецијалних

могућности који ће редуковати утицај латентних рецесивних гена, кој код пацијента

представљају извор патологије. Прави избор егзистенцијалних могућности води

психолошком расту и развоју заснованом на уравнотеженом односу фамилијарног

несвесног и пољ свест (Ега).

Шикзал анализа је на неки начин прихватила де методологије психоанализе и

аналитичке психологије и то у домену конфронтације. У психоанализи се путем тумачења

снова пацијента асимилују несвесни садржаји који су извор конфликата и узрочник

патологије. Тако свест долази у позицију да оно што је било у другом плану постане

средиште свесне актуелности што за последицу има повлачење симптома. У аналитичкој

терапији се пацијент не конфронтира са индивидуалним већ са колективно несвесним

садржајима, тј., архетиповима. Колективно несвесно као стационар трансперсоналних

искустава извор је мудрости, знања и симболичко искуства, а асимилација у правој дози

може да подстакне значајан психолошки и духовни раст и развој.

Аналогно психоанализи и аналитичкој психологији, шикзал анализа тежиште

поставља на Егу који нужно мора да спозна своје фамилијарно несвесно методом

агирања или тумачењем снова. Ова врста конфронтације са несвесним слојевима

психе за последицу би имала прави избор и излечење. Код клиничких пацијената

долази до излечења док код обичних људи долази до обогаћивања личности. Ако је

веровати Јунгу несвесно је моћно као звезде, а асимилација несвесног води

уравнотежењу личности. Тумачење снова у светлу фамилијарно несвесног Сонди још

назива и кондуктер сновима.

Наиме несвесна психа сваког човека се састоји од три слоја: индивидуалног

несвесног као првог слоја психе (језик симптома), средишњи слој фамилијарно несвесног

(језик избора), и најдубљег слоја, колективног несвесног (језик симбола), (Сонди, према

Настовић, 2001).

Језик симптома открио је Фројд који је у сновима видео патологију човека и

механизам халуцинаторног задовољења нагонских импулса. Снови, по Фројду, изражавају

онај вид индивидуалне историје појединца који је далеко скривен од свесног дела

личности и који је снажно потиснут од поља свести у будном стању. Агресивни,

инфантилни и сексуални импулси, свој пут задовољења и уједно вентила проналазе у

сновима, који су део примарног процеса. Снови су у психоаналитичкој пракси служили да

би се у њима пронашао конфликт, сексуални у првом реду, који доводи до симптома, а

довођењем у свест пацијент би био ослобођен његовог утицаја. Пракса је показала да ова

хипотеза једноставно није довољно тачна и да снови имају ширу функцију од «испуњења

жеља».

Јунг открићем колективног несвесног, сну примарно даје корективну и

«компензаторну функцију». Колективно несвесно представља наслеђене, типичне и свим

људим заједничке структуре које се преносе са колена на колено. Колективно несвесно је

најдубљи слој психе и он се симболички пројектује кроз архетипе у уметности, фолклору,

миту, бајкама, психопатологији и сновима. Улога ових структура, па и снова, представља

покушај успостављања неке егзистенцијалне равнотеже односно равнотеже свесног и

несвесног дела личности. Несвесно у том смислу има корективну улогу над свесним

ставовима који су погрешни, донесени на основу нетачних и непотпуних информација.

Сонди открићем фамилијарног несвесног заокружује једну целину и омогућује

тродимензионални приступ несвесном, у светлу индивидуалног, колективног,

фамилијарног несвесног. Снови фамилијарног несвесног називају се још и кондуктер

снови или снови предака који се заснивају на латентним рецесивним генима. На

психолошком плану пројектују се у облику фигура предака. У историјском смислу, на

снове предака први је указао Фројд у својој Скици психоанализе где је констатовао да се у

неким сновима, јављају садржај који немају порекло ни у раном детињству сневача ни у

актуелним доживљајима. Код психоаналитичара ова идеја никада није била даље

разрађена. Сонди је у време свог открића контактирао Фројда писмом, на шта му је Фројд

одговорио да му је тема интересантна, али да не налази да је довољно компетентан да би о

њој могао нешто више да закључи. Сарадња се ту и завршава, а Сонди и даље наставља

свој научно истраживачки рад.

Снови предака представљају покушај фигура предака да се остваре у својој пуној

форми па ако је неко кондуктор шизофрених садржаја у његовим сновима ће се

пројектовати шизофрени садржаји или шизофрене особе. Сваки предак у фамилијарно

несвесном има захтев да се у животу својих потомака поново поврати у истој форми у

којој је он сам некада живео.

Снови предака имају функцију и значај који се разликује од функције испуњења

жеља коју је заступао Фројд и функције компензације коју је заступао Јунг. Сонди

заступа функцију интеграције и партиципације снова, а полазна основа му је Јунгово

учење о компензацији и Босово феноменолошко учење о сновима. Јунгова теорија сна

наглашава значај компензације која се у сновима остварује, а има за циљ корекцију

свесних ставова и садржаја који из неког разлога нису адекватни. Босова феноменолошка

теорија сна заснива се на претпоставци да су дневна страна (будно стање) и ноћна страна

(стање сна) заправо варијација једне исте психолошке егзистенције.

Сонди је помоћу свог теста утврдио експериментално да је пре рађања Ега психа

била целовита и да је његовим рођењем направљен расцеп. Улога снова у том смислу је

поновно уједињење два аспекта исте егзистенције и то путем интеграције и

партиципације. Сан заправо представља регресију на нивое психе који су били

доминантни пре рађања Ега, индивидуалног, колективног и фамилијарног несвесног, али и

прогресију ка идеалном облику уједињења и изградње једног вишег понтифеџ Ега. «Сан је

ноћни покушај интеграције и партиципације усамљене психе са циљем бити једно и исто

преко својих снова, са отцепљеним другим деловима егзистенције односно сједињавања

будне егзистенције и егзистенције у сну».

У оквиру шикзал анализе улога тумачења снова као најаутентичнијег репрезента

несвесног остаје веома значајна. "Тумачење снова је постојало у оквиру Фројдове

психоанализе, Јунгове психоаналитичке психологије и Адлерове индивидуалне

психологије. Свако озбиљније бављење дубинско психолошким слојевима неминовно

укључује анализу снова. Фројдова крилатица «снови су краљевски пут у несвесно» нашла

је своју потврду у оквиру Сондијевог учења о фамилијарном несвесном" (Настовић, 2001).

Сондијева шикзал анализа представља један крајње аутентичан дубинско

психолошки правац у оквиру кога средишње место заузима учење о фамилијарно

несвесном. Фамилијарно несвесно се конфронтира са Егом и асимилира његове садржаје.

У првом реду Его треба да хуманизира и социјализира утицаје фамилијарног

несвесног тако што ће да редукује утицаје присилне судбине и отвори нове

егзистенцијалне могућности избора. Улога Ега је у том процесу веома значајна за даљу

интеграцију и психички раст и развој.

За разлику од психоаналитичког учења где је Его у канџама несвесних сила Ида, у

оквиру шикзал аналитичке терапије, пред Его се поставља кључна улога која ће на крају и

довести до излечења. Его је најзначајнији за излечење јер прави избор егзистенцијалних

могућности у највећој мери зависи од снаге нашег Ега. Фамилијарно несвесно мора да се

хуманизира и социјализира, односно, његов утицај стави под контролу Ега.

Развој Ега је хередитарно условљен. Пре рађања Ега, психа је била целовита,

а касније је дошло до расцепа на свесни и несвесни део. Сондијевим тестом је

утврђено да је пре рађања Ега, који је довео до расцепа, психа била сума свих

егзистенцијалних могућности у латентној и потенцијалној форми и то у области:

• Сексуалитета

• Структуре - Ега

• Етичко- моралног понашања

• Контакта

У том смислу, свесни и несвесни део личности представљају део једне

психичке целине која је пре рађања Ега била једно. Снови у том контексту имају

улогу “партиципације и интеграције” односно синтезе психе као у време пре рађања

Ега. Психа покушава путем снова да поново уједини разједињене егзистенцијалне

могућности. Сонди говори о “психичкој дијалектици” под којом подразумева

узајамно деловање комплементарно супротних функција које условљавају јединство

психичког живота, а дијалектичке функције Ега су : дијастолна и систолна функција.

Его-дијастолна функција огледа се у општељудској тежњи да несвесне

садржаје учини свесним. Тежња ка спознаји несвесног има за циљ проширење поља

Ега.

Его-систолна функција стоји насупрот Его-дијастолној функцији, а огледа се у

тежњи да се проширење Ега одржи на оптималном нивоу и на тај начин омогући

нормално функционисање. Безгранично проширење Ега би онемогућило нормално

функционисање и превагу Его дијастолне функције. Када би дошло до безграничног

проширења, то би водило у поремећај, пример су пројективни параноичари код

којих је овај однос нарушен.

Циљ врховног Ега је да успостави стање виталне равнотеже јер често се дешава да

преовлађује једна од Его функција, а не његова комплементарност. Сонди с обзиром на

ову карактеристику прави поделу људи на Его систолне и Его дијастолне људе.

Интегративно Его представља циљ шикзал аналитичке терапије. Понтифеџ Его

има за циљ да реализује психичку дијалектику, односно, да нормализује

супростављене тендеције психичког.

Интеграција, по Сондију, представља најважнију функцију понтифеџ Ега, а огледа

се “у способности ка поновном успостављању целине из њених комплементарних

делова”. Он је развио технике за изграђивање врховног, понтифеџ Ега, а у оквиру тих

техника веома значајну улогу имају снови и њихово тумачење.

Фројд је говорио о важности снова за психотерапијски процес, али није изградио

методу као Сонди која би омогућила интегративну функцију Ега.

Его, по Сондију има четири особености:

1. Пројекцију, која се огледа у пројектовању себе на спољашње објекте, а циљ

ове пројекције је бити једно и исто са објектом. У анализи снова, која је за

изградњу понтифеџ Ега посебно важна, постављамо питање, када, зашто и шта

је сневач пројектовао.

2. Инфлација, представља несвесну тежњу ка савршенству, где је крајњи циљ

“бити све”. Ту постављамо питање, којим је идејама и садржајима опседнут

(инфлација).

3. Интројекција, представља тежњу ка асимилацији објекта унутрашњег и

спољашњег света, а крајњи циљ је “имати све”

4. Негација, огледа се у негацији представа, захтева, доживљаја, а крајњи циљ

је деструкција. Питање је када, зашто и шта је негирано или путем

деструкције уништено.

У том смислу, анализи снова је посебно важна јер се у односу на њу

пацијент информише где је његово Его било ефикасно, а где не. У том процесу се

изграђује једно понтифеџ Его које кроз интеграцију уравнотежује супростављене

силе у личности. Пројекција, негација, интројекција и инфлација се стављају под

контролу, са напоменом да се ово не може постићи интелектуализацијом и

психологизацијом читавог процеса, већ се том процесу мора приступити у

потпуности.

Поред интеграције, партиципација има функцију пројектовања себе у другу

особу. Партиципација је веома важна функција ега.

Трансцедентација представља трећу функцију и манифестује се, по Сондију, у

“способности прелажења из једне области у другу”, у виду феномена вере.

Савремени западни човек не верује више ни у Бога, ни у друге, па ни у себе, што

је посебно проблем јер води једном систематском отуђењу личности.

Шикзал аналитичка терапија има за циљ изграђивање једног вишег, понтифеџ

Ега које путем интеграције, партиципације и трансцедентације и контроле Его -

дијастолне и Его - систолне функције, води психичком развоју и расту. Изградња

понтифеџ Ега омогућава конфронтацију са болесним фигурама предака и

оздрављење, а оно произилази из боље синтезе Ега и несвесног (индивидуалног,

колективног и фамилијарног).

Сондијева је немерљива заслуга за откриће једног потпуно новог слоја психе

фамилијарног несвесног, оригиналног метода за тумачење снова и Сондијевог теста

применљивог у психодијагностици. Један од најзначајнијих доприноса је

тродимензионални приступ сновима и тежњи ка интеграцији дубинско психолошких

праваца. Приступ несвесном код Сондија базиран је на интерпретацији

индивидуалног, фамилијарног и колективног слоја психе. Бављење несвесним

подразумева сагледавање свих нивоа на којима оно егзистира за шта је потребно

имати и адекватну методологију, Фројдову психоанализу, Јунгову аналитичку

психологију и Сондијеву шикзал-анализу.

У савременој психологији тродимензионални приступ није заживео, тако да

данас не постоје смерови на којима би се школовали дубински психолози, већ

имамо психоаналитичаре, аналитичаре итд. Сонди је овај проблем посматрао као

последицу превелике дезоријентације језгровних дубинско психолошких праваца.

Током своје дуге клиничке каријере, он је указивао на неопходност интегративног

сагледавања несвесног, која је не само могућа, већ и неопходна из више разлога.

Несвесно се састоји од три слоја која данас познајемо и чије постојање је

психологија доказала.

Сонди је указивао да поред језгровних праваца у психологији, имамо и

периферне правце. Критеријуми за језгровне правце су:

1. Познавање егзистенције несвесног,

2. Откривање једне нове области несвесног, која је у вези са осталим

областима, али се испољава на специфичан начин,

3. Откриће дијагностичких метода којима је могуће открити ту област

несвесног,

4. Откриће нових терапијских метода у лечењу неуроза и психоза.

С тим у вези, само Сондијева шикзал-анализа, Фројдова психоанализа и Јунгова

аналитичка психологија могу да се свраствају у језгровне правце дубинске психологије,

јер задовољавају наведене критеријуме. У периферне правце спадају Адлерова

индивидуална психологија, мада његов је несумљив допринос динамској психологији,

социокултурни правци Карен Хорнај, Ерих Фром и Саливен, Бернова трансакциона

анализа, Моренова психодрама итд.

7. Несвесно у неопсихоаналитичким теоријама личности-Фромов интегративни приступ несвесном и сновима

По Фрому, стање будности, грубо речено, може да се дефинише као стање које је

нужно усмерено на спољашњу реалност и законитости које у спољашњој реалности

владају. Будност је неминовно оптерећена формом адаптације, културним вредностима,

моралним начелима и рационалним доживљавањем стварности у којима владају закони

логике. Нужно смо упућени на ову димензију ради остваривања адаптивних облика

понашања, што је с једне стране ограничавајући фактор јер се ментална активност

(мишљење) континуирано редефинише кроз акцију усмерену на предмет. Свест у будном

стању онтогенетски је усмерена на акцију, и усмерена је на адаптивне проблеме и учење.

Законитости објективног света у овом случају веома су јасне и комплементарно одређене

са свешћу која има издиференцирану функцију: перципирање, елаборација и активности

у спољашњој средини.

Фром је овај проблем илустровао појмом шуме. Сликар у шуми, који тамо треба да слика,

доживљаваће пре свега облик и боју, пословни човек ће у шуми процењивати своје

пословне изгледе везано за материјалну вредност шуме, или излетни шуми, кога ће пре

свега интересовати покрети природе итд. Без обзира на емпиријску чињеницу да сви они

стоје на крају шуме и сви они виде шуму, сваки од њих има посебно гледиште које је

одређено њиховим посебним интересовањима. Ментална активност дефинисана је на

предмет, у нашем случају шуму, и то одређује доживљавање тог предмета.

Ми можемо рећи: „Ја сам мој отац“, што представља потпуно нелогичну тврдњу,

али само ако у обзир узимамо чињеницу да ми у стварности не можемо бити неко други.

Ова тврдња може да буде логична само ако се она односи на доживљајни сегмент живота,

ако се ми „осећамо“ као наш отац.

Нужно смо упућени на просторно-временску димензију ради остваривања

адаптивних облика понашања, што је с једне стране ограничавајући фактор јер се

ментална активност (мишљење) континуирано редефинише кроз акцију усмерену на

предмет. Свест у будном стању онтогенетски је усмерена на акцију, и усмерена је на

адаптивне проблеме и учење. Законитости објективног света у овом случају веома су

јасне и одређене са свешћу која има издиференцирану функцију: перципирање,

елаборација и активности у спољашњој средини.

Спавање и снови, за разлику од будног стања, су много више оријентисани у

односу на унутрашњи фокус који је ослобођен свих фактора спољашње реалности. Снови

би тако могли грубо да се дефинишу као стање где важе законтости унутрашњег

менталног света, и где постоји слобода условљена чињеницом да је просторно-временска

димензија у сновима елиминисана. „Већина наших снова има једно заједничко обележје:

они не следе законе логике који управљају нашим будним мишљењем“, (Фром, 2003).

С тим у вези, менталне активности будног стања су нужно упућене на предмет кроз

акцију у спољашњој реалности и за разлику од будног стања, снови су нужно

упућени на унутрашњи фокус искустава, без ограничења просторно-временске

димензије. Ми у будном стању можемо веома добро замислити неку особу, док је у

сновима то процесуирано кроз реални доживљај те особе. „У сневајућем постојању

нема „као да“ особа јесте присутна“, (Фром, 2003). Снови њс као специфичан израз

несвесног изражавају и оно што је најквалитетније и оно што је најтамније у нашој

психичкој структури.

У контексту разумевања природе сна, Фром је посебно тежиште поставио на

пратеће елементе ментално-будне активности које су током будног стања условљене

просторно-временском димензијом. У сновима који представљају врхунски израз

специфичне природе несвесног и потенцијала усмереног на персоналну унутрашњу

индивидуалност, „логика“ која доминира има потпуно другачије одреднице и

циљеве.

Одреднице будног стања као што су моралне или културне вредности немај

важење у сну, на начин који иначе имају у будности, што условљава другачији

приступ унутрашњем искуству. Култура у сновима и њој пратеће моралне

одреднице су веома слободно редефинисане у смислу да сневач заузима неке

положаје који могу да се косе са свим његовим дотадашњим културним начелима. Веома

угледна особа у сну може постати веома неугледна и екстремно неморална у толикој

мери да сневач не може себе да препозна и буде запрепашћен својим сном. У сну

смо способни за злодела која у будном стању не можемо ни да замислимо, а за то

можемо још да будемо и награђени.

Култура која је у великој мери асимилована у личност сваког појединца као

неодвојиви део његове структуре, у сну бива избрисана на један веома директан

начин, правила која су карактеристична за одређену културу и норме одређене

културе, у сну бивају преформулисана веома слободно у складу са тренутним

потребама. Цензура одређене културе у будном стању намеће и одређена неписана

правила у виду моралних начела која се не смеју прекршити, али поред тога постоје и

у правном смислу јасно изражена правила за чије непоштовање се сносе и одређене

санкције.

У сновима не само да не постоји правна регулатива за наше деловање, већ и

моралне одреднице бивају напуштене зарад неких других циљева који се у сновима

остварују. У том смислу је што је св. Аугустин захваљивао Богу што га није учинио

одговорним за своје снове.

Из овога следи да Фромов дуализам спавања и будног стања носи опасност у

домену тумачења сна по овом принципу. Прво, културно-социјалне или моралне норме

у сновима не испољавају своју матичну природу. Високо морална особа у сновима може

бити веома аморална и обрнуто, ова афирмација подређена је потребама приказа

сна, а ово је омогућено чињеницом да у стању спавања владају другачије психичке

законитости. Неопходно је напоменути да стање спавања јесте ослобођено просторно-

временске димензије, као и свих културно-социјалних и моралних начела и свих

законитости које су везане за будност, али у овоме се налази опасност да Фромово

становиште поставимо погрешно. Његово становиште јесте дуализам, али не дуализам

са два независна психичка стања, већ дуализам са потпуном динамичком оријентацијом

међусобног прожимања.

У том смислу, стање будности је ослобођено свих стега спољашње, али никако и

унутрашње законитости у смислу унутрашње оксплоатације психичког материјала.

Становиште да су снови ослобођени просторно-временске у сновима, значи да они не

подлежу законима свести која је у стању будности усмерена на предмет, али

бављење унутрашњим материјалом свакако постоји. „Искуство у сну није без логике

али је подложно другачијим логичким правилима, која су у потпуности ваљана за

такво посебно искуствено стање“, (Фром, 2003). Законитост спавања и сна и будног

стања, као дуализам једне те исте егзистенције, је различита, али само у смислу фокуса,

будност је усмерена на предмет у спољашњој реалности, док су снови усмерени на

унутрашњи душевни свет искустава. Различитост се у том смислу огледа на фокус

према предмету, у будности предмет је спољашњи објект који се реализује кроз

акцију, у стању спавања (сна) фокус се односи на унутрашње искуство.

У сну ми можемо бити аморални и можемо установити да су наши снови

производи ирационалних жеља, али аморалност је последица чињеница да смо

ослобођени стега временско-временске димензије, али то никако не значи да се ми не

бавимо нашим унутрашњим светом зато што је законитост сна другачија.

С тим у вези, Фромово становиште заснива се на проблему законитости два

аспекта једне исте егзистенције и проблемом фокуса који се у стању будности и

спавања остварује. По Фрому, снови су ослобођени спољашње реалности, у будном

стању она је неминовно условљена временско-просторном димензијом усмереном на

предмет, тако да је експлоатација психичког тоталитета у свим правцима значајно

израженија. Сви аспекти психичког живота у сну могу да дођу до изражаја у пуном

смислу, а да за ове психичке манифестације сневач не сноси никакву одговорност па ни

моралну, у смислу да снови нису под контролом слободне воље. Законитости стања

будности и стања спавања (сна) у вези са фокусом сваког од њих, условљава

суштинску функционалну различитост из чега произилазе две чињенице:

Прва чињеница односи се на то да ми у сновима можемо да реградирамо на

један нижи ниво егзистенције или на одређене ирационалне аспекте психичког

живота. Овај вид ирационалности као потенцијал постоји и у будном животу а и

могућност реградирања на ниже (животинске) ступњеве развоја, али у будном

животу имамо примат рационалних структура (утицај когниције изражену кроз

акцију усмереност на предмет, утицај социјалних норми, итд).

Друга чињеница се огледа у томе да ми можемо изразити и рационалне

капацитете у истој мери као и ирационалне, што путем истог принципа произилази,

а то је ослобођеност психичког од просторно-временских граница. Искуство и логика

у сну, концептуално је организована на начин који подразумева оперисање

ирационалним и редукционистичким, али и крајње рационалним и прогресивним

садржајима.

7.1. Рационални и ирационални приступ сновима и несвесном

Емпиријска истраживања свести од стране Вунта с краја 19-тог века, па све

до данас, указује да је поље свести оптерећено когнитивним задацима у будном

стању. Перципирање спољашње реалности и извршавање когнитивнх задатака у будном

стању, јесте донекле субјективан акт у појединачном, али крање објективан у

глобалном смислу.

Степен слободе при обављању когнитивних задатака у стању будности је

минималан, усмерен је на предмет у спољашњој реалности, и правило које овде

ступа на снагу је да што се више тоне у сан, степен когнитивних задатака се

мења, а степен слободе се повећава. Композиција свести сачињена је тако да

условљава одређене когнитивне задатке, а основни задатак је прикупљање

информацију.

У том смислу, у сновима се испољава највећи степен когнитивне слободе. У

сновима се не прикупљају информације аналогно будном стању, јер когнитивни задаци

су потпуно другачији па је и степен слободе много израженији.

Ова емпиријска истраживања у складу су са Фромовим становиштем снова,

степен слободе, у сну на сличан начин се осликавају, почињу да владају

законитости којима у другачијој мери подлеже будно стање свести.

Насупрот овоме у сну имамо изражену менталну активност али ово је

изражено на ментални план. Стварност која се јавља у сну ослобођена је свих

граница, а креатор ове стварности има н располагању дубинско-психолошке

садржине велике амплитуде из реда индивидуалног-колективног-фамилијарног

несвесног. По речима Сондија, будно Его је творац сна, бирач слика које ће се

користити и режисер драме сна, режисер са великим капацитетима великих

могућности.

Из свега до сада следи друга чињеница која заправо произилази из Фромове

концептуализације законитости стања спавања, односно снова а то је да су снови не

само „специфичан израза несвесног“ ,(Настовић, 2001) већ и да су израз

најрационалнијих или и наирационалнијих садржаја.

Откривање суштине несвесног кроз тумачење снова налази се између два

независна ентитета: Фројдовог психоаналитичког приступа у којем у првом реду

имамо интересовање за прошлост сневача, сексуални и инфантилни мотиви,

акултурални и нарцистички импулси у сновима итд., и Јунга у чијој се аналитичкој

психологији интерпретирају позитивни аспекти несвесног, духовни аспекти,

религиозни феномени мудрост личности итд.

Фром не одбацује Фројдово становиште о ирационалности снова и теорију о

испуњењу жеље, нити Јунгово становиште о рационалности у снвима и теорији

компензације, мада и једном и другом аутору приписује једностраност и догматизам.

Може се рећи да Фромова потреба за властитим научним идентитетом у

погледу критике ишла много више према Јунгу, него ли према Фројду. „Очигледно

неспособан да се избори са ауторском сујетом, руковођен „нарцизмом малих

разлика“, Ерих Фром пренаглашава оригиналност свог гледишта и настоји да

покаже да готово ништа не дугује Јунгу и његовој теорији снова“, (Требјешанин,

према Фром, 2003).

Ерих Фром у области снова није открио нешто што би могло да се равна са

доприносима Фројда или Јунга, али његова иновативност је значајна зато што је

помирио две супротствљене стране, психоаналитички и аналитички приступ сновима.

Указао је на значај снова као пута за истраживање и доброг и лошег у сновима,

јер се и један и други аспект несвесног морају интерпретирати ако желимо да

откријемо пуни дубинско-психолошки смисао једног сна.

Значај Фрома за развој тумачења снова огледа се у његовом интеграционом

приступу, не тумачи их према крајностима, већ кроз синтезу најдубљих и

ирационалних али и рационалних импулса, јер психички тоталитет представља склоп

ове две крајности.

Интегративни приступ сновима није методолошки значајан као Фројдов или

Јунгов, са нужном напоменом да примарни предмет интересовања Фрому нису били

снови, али његов теоријски и методолошки приступ сновима може да буде значајан

због две чињенице.

Прва чињеница односи се на разумевање стања спавања, тј. законитости које

владају у несвесном психичком животу. Наиме, Фром је несвесно концептуализовао

на начин који се разликује у великој мери и од Фројдовог али и од Јунговог

приступа сновима. Док Фројд своје дубинско-психолошко схватање снова базира на

основу теорије о сексуалности коју је конструисао доста вулгарно и доста

упрошћено, а снове као вид психичке регресије, или подручје где несвесно врши

своје језгровите пројекције. Јунг, насупрот Фројду, у сновима увиђа пројекције више

„интелектуалног несвесног“ , са много више атрибута когнитивних функција.

С друге стране, Фром на неки начин врши синтезу Фројдовог и Јунговог

дубинско-психолошког приступа сновима, и при том долази до једног веома

иновативног и са становишта савременог тумачења снова, веома прихватљивог

становишта. Стање спавања односно период манифестовања снова прати специфична

законитост или тачније законитост да постоји велики степен слободе. По Фрому

стање спавања и снови ослобођени су просторно-временске димензије. Степен

слободе психичког у тим условима је јасно израженији.

8. Однос других праваца према несвесном (Бихејвиоризам, Когнитивизам,

Гешталт)

8.1. Бихејвиоризам

Иван Петрович Павлов представља једно од великих имена свог времена. Павлов је

у историји науке постао познат откривањем механизма учења - условљавање, а понашање

које је научено на овај начин назвао је условни рефлекс. На истраживањима која су

повезана са условним рефлексом, почивају и основна схватања бихејвиоризма. Међутим,

за творца бихејвиоризма сматра се Вотсон.

Почетком двадесетог века сматрало се да је свест основна тема психологије, док је

интроспекција представљала основни метод при проучавању личности. Бихејвиористи

сматрају да је овакав начин сагледавања личности врло субјективан и да интроспекција

треба да буде елиминисана.

"Утицај бихејвиоризма је довео до тога да се са елиминацијом интроспекције и

њоме формираних појмова, смањи или чак сасвим изгуби интересовање за свест као тему

психологије. Потсетимо се да се и за добар део психологије личности примарни интерес

померио на несвесне феномене - свест је ту остала интересантна само још као полигон у

којем ће се јављати садржаји из несвесног маскирани у симболе. Бихејвиористи су

прокламовали да предмет психолошке експлорације мора да буде само нешто што се у

понашању испитаника (дакле, споља) може снимити. Зато је њихов напад на све до чега се

дошло "изнутра", интроспекцијом, на све тзв. менталистичке појмове, затворио даљу

употребу систематске експерименталне интроспекције", (Огњеновић, 1996, стр. 49).

Од 2007. године бихејвиоризам је доживео преображај у "анализу понашања",

стекао некадашњу популарност покрета који анализом понашања лечи све, од сметње у

развоју и аутизма, до случајева клиничке психологије и вербалног понашања.

Когнитивизам

Општи је утисак и убеђење великог броја аутора да је значај психоаналитичке

теорије велики и да је Фројдов културни утицај несагледив. Психоаналитичке теорије

врло често су биле предмет научних и научно-технолошких истраживања и провере. На

пример, са појавом технологије за скенирање мозга, било је неколико покушаја

повезивања мождане структуре човека са концептима Фројдове психотерапије. Талис

сматра да је: "једно од највећих Фројдових достигнућа промоција несвесног, које је

избавио из мрачних рукаваца филозофије, психијатрије и хипнотичких сценских дела и

брендирао га за општу потрошњу", (преузето са: http://books.google.rs/books?

id=aZqbfUpWTsMC&printsec=frontcover&source=gbs_atb#v=onepage&q&f=false).

Међутим,1950. године математичар Алан Туринг је објавио чланак у часопису за

филозофију, "Ум", под називом, "Рачунарство, машине и интелигенција". Он је покушао

да одговори на питање "Могу ли машине да мисле?". Овај текст представљао је претечу

свих текстова који су касније написани о вештачкој интелигенцији. Сугестија да машина,

састављена од пуких неосетљивих компоненти, може да генерише мисао као што може

људска свест, покренула је нека занимљива питања. На пример, да мозак - кога такође

чине појединачно неосетљиве нервне ћелије - ради на сличан начин? Несвесни ум се

након седамдесет година мировања поново вратио.

Поддисциплина психологије посвећена изучавању основних менталних процеса

зове се когнитивна психологија. Након проналаска рачунара, скоро сви когнитивни

психолози били су срећни јер су могли да користе рачунар као метафору. Дакле, сви

облици менталних активности могли су се тумачити као примери обраде информација.

Бројни експерименти посвећени су томе како смислити да се испита степен до којег

информација може да се обради без учешћа свести. Ово је постигнуто тако што су

субјектима у експерименту представљане поруке или слике брзином, односно,

интензитетом који је био пребрз или превише слаб за регистровање, а затим је испитивано

шта и колико су субјекти упамтили. Резултати истраживања сугерисали су да мисли,

емоција, перцепције, па чак и снови, могу да буду под утицајем подсвесне стимулације.

Нажалост, цела ова област истраживања претрпела велики корак уназад, када је маркетинг

директор у Њу Џерсију изјавио да је повећао продају кокица и Кока-Коле у биоскопу

постављањем сублиминалне поруке на филмској ролни.

Све споменуто наводи на постојање когнитивно несвесног које се понаша врло

интелигентно, и за разлику од свесног, може да разуме и прочита сублиминарне поруке.

Концепт несвесног се одувек борио да оствари научни углед и пласира се као

научна чињеница. То није било лако, јер савремени научни свет није желео да прихати

концепт развијен од стране песника романтизма - у вези са хипнозом, духовности и

егзотичним личностима- а касније лаички повезиван са фројдовском опседнутошћу

сексом. Концепт несвесног је рехабилитован и уведен у свет озбиљних научних

емпиријских истраживања студијама физиолога Бењамина Либета.

Либет је радио низ истраживања у којима је стимулисао церебрални кортекс

пацијената који су били на операцији мозга. Зато што мозак не може да "осећа" бол

директно (нема рецептора бола), такви пацијенти могу да остану будни док се врши

експеримент. На основу резултата својих истраживања Либет је закључио да је потребно

500 милисекунди активности мозга да информација које смо несвесни, пређе у свест.

Да би боље разумео и испитао овај свој резултат истраживања, Либет је

експериментисао са ЕЕГ-ом, мерио електричну активност мозга које је бележио на

посебним графиконима у облику "можданих таласа". Либет је испитаницима изазивао

благе шокове на унутрашњој страни руке, а просек је очитаван на графикону. Мождани

таласи су показивали реакцију на шок после 10-20 милисекунди, пре него што су

испитаници показивали да су тога свесни. Рад Бењамина Либета показао је велики значај

несвесног ума и његовог деловања на опште функционисање особе и свесне радње које он

обавља (према Талис, 2002).

Према когнитивним психолозима, ментални апарат човека има тенденцију ка

аутоматизацији. На неке радње које обављамо, у почетку, док их учимо, обраћамо пажњу

у потпуности (као што је на пример вожња аутомобила), док касније, када савладамо

одређену радњу коју учимо, почињемо да је обављамо по аутоматизму, и обављамо је

несвесно. Када постанемо вештији, учење се обавља аутоматизовано и извођење

одређених вештина захтева мање свесног ангажмана.

Овај процес прогресивне аутоматизације, у истраживањима која су спровођена, је

лако уочљива категорија при процесима скенирања мозга, који се нарочито односе на

несвесне процесе при спавању.

Еволуциона психологија је такође у жижу интересовања вратила проучавање

несвесних процеса. Термин еволуциона психологија је тек око 1990. године ушао у општу

употребу, као феномен којим се може објаснити оквир којим се могу објединити одређени

психолошки, односно, друштвени феномени. Ова веза психологије и еволуције произишла

је из Дарвинове фасцинације психологијом. 1872. године, Дарвин је изнео тезу да емоције

животиња имају функцију. Бес, на пример, производи спремност за напад, што резултира

опстанком одређене врсте.

Несвесни процеси у еволуционој психологији односе се на процес маскирања

одређене животињске врсте у циљу опстанка у природи и преживљавања.На пример,

одређена врста лептира може се маскирати да изгледа као глава змије и на тај начин

смањи шансе од тога да буде поједен. Овакви процеси код човека генерално су немогући и

искључени јер је зе израз одређених емоција код човека потребна активација конкретних

мишића, које човек не може активирати уколико не осећа одређену емоцију (нпр. смех).

Иако су током шездесетих и седамдесетих година двадесетог века научници у

области неуронаука избегавали термине као што су "несвесне емоције" и "несвесно себе",

ипак је концепт несвесног постао централни део савремених истраживања. Скенирањем

мозга закључено је да несвесни процеси производе електрохемијске таласе који утичу на

свесно понашање појединца. Такав детерминистички модел напунио је Пандорину кутију

моралним дилемама. Ако су свесни процеси и слободна воља су илузорне, у којој мери је

исправно кажњавати људе због злочина које су директна последица аутоматских и

несвесних можданих процеса? Зашто би људи требало да буде кажњени када немају праву

слободу да изаберу своје поступке? Данијел Денет је написао : "Само теорија која

објашњава свесне догађаје у светлу несвесних догађаја може објаснити свест уопште",

(према Талис, 2002).

Гешталт

Између нових и развијених модела психоанализе и гешталта било је доста

сличности и разлика. Гешталт је доживео велика удаљавања од класичне психоанализе

превазилазећи идеју да је терапеут здрав, а пацијент болестан и, као и психоанализа која

се удаљила од класичне Фројдове психоанализе, избегава редукционизам, детерминизам и

одбације тенденцију да минимизира перспективу пацијента. Гешталт је формиран као

реакције на одређене аспекте психоанализе, које савремена психоанализа сада одбацује.

Основни принципи савремене гешталт терапије су следећи:

нагласак на целокупној особи и осећању сопственог постојања, тј. себе;

нагласак на процес размишљања;

нагласак на субјективности;

уважавање утицаја животних догађаја (као што су сексуално злостављање у

детињству) ;

развој личности;

веровање да су људи мотивисани ка расту и развоју, а не регресији;

веровање да се деца рађају са основном мотивацијом и капацитетoм за личне

интеракције;

веровање да не постоји "ја" без "другог";

веровање да структура и садржај ума обликују интеракцију са другима.

Модерни гешталт терапеут не претендује да зна истину о томе шта је ирационално

у мислима пацијента, он посматра процес, усмерава пацијента да поштује сопствене мисли

и истражује алтернативне начине размишљања којима би схватио шта пацијент мисли

(Yontef, Jakobs, 2010).

Идеја о несвесном уму код гешталтиста знатно се разликује од Фројдове идеје о

несвесном. Идеја о несвесном у гешталт психологији замењена је концептом

свесност/несвесност. Гешталт терапеути користе појмове свесност/несвесност да би

објаснили флуидност између онога онога што је тренутно у свести и онога што је тренутно

ван свести. Сматра се да несвесно пре треба да буде схваћено од стране пацијента, пре

него од стране терапеута. Када нешто значајно и битно код особе из неког разлога не

избија у први план, онај кога се то тиче није свестан тога. То што је сакривено, несвесно,

може врло брзо прећи у свесно. Ова тврдња је у складу са схватањем перцепције у гешталт

психологији. Када пацијент терапију доживљава као довољно сигуран терен, многи

елементи из несвесног прелазе у свесност.

9. Појам несвесног у различитим психолошким школама и правцима -

поређења и закључна разматрања

Појам несвесног кроз време, кроз историју, кроз разне друштвене промене, и

промене свести о човеку, његовом начину размишљања и идејама о односу свесно-

несвесно, добијало је разна тумачења, различите интерпретације, добијало или губило на

значају, те постајало центар интересовања раличитих научника у различитим научним

круговима, и то исто интересовање губило.

Међутим, једно је сигурно, појам несвесног одувек је било предмет размишљања,

што лаика, што истраживача и стручних лица, па су се сходно времену у коме је

постојало као центар интересовања размишљања о њему мењала, надограђивала и

допуњавала. Без обзира на сва тумачења које је несвесно добијало, можемо закључити да

је овај појам још увек недовољно истражен и упознат, јер се још увек воде полемике о

њему, и као што смо већ напоменули, враћа се у центар интересовања савремене

психологије и савремене науке уопште.

Уколико бисмо желели да направимо упоредни преглед свих мишљења и ставова

који су се кроз време стварали о појму несвесног, морали бисмо да кренемо од

предхеленског доба и непознатог каменоресца који је сентенцу Познај себе уклесао на

камену у религиозном храму. Чак и ако кренемо у тумачење и поређење од ових

најранијих времена, као логична, намеће се сумња да почетак није овде, већ да се негде

много даље, много раније јавила човекова жеља да у потпуности упозна самога себе,

односно, тај несвесни део свог бића.

Развој идеје о несвесном наставља се и у хеленском добу и задржава исти облик -

по Хераклиту, Демокриту и Сократу, основа размишљања је упознати самога себе, стом

новином што се појам несвесног добија мало другачије тумачење: као засебни свет у коме

се одвија људско постојање (Хераклит), као самоспознаја ради развијања врлина

(Демокрит), и као мајеутика (Сократ), као начин којим порађамо скривене мисли из

несвесног дела психе и на тај начин се лечимо.

Св. Јован Златоусти, св. Григорије из Ниса, св. Василије Велики и св. Августин

Блажени из Картаге су наставили грчку филозофску мисао о несвесном уму, с тим што је

њихов поглед на несвесно добио нове одреднице: религиозни поглед на несвесни живот,

односно схваћен из перспективе религиозног човека тога доба који категорију несвесног

жели да приближи Богу и његовим канонима.

Јован Лествичник наводи несвесни слој психе као мотивацију за замонашење, с тим

што је тај несвесни ум склон демонолошком утицају па се у њему јављају ниске жеље,

нагони и долази до сумње. Оваква демонолошка интерпретација карактеристична је за

средњевековну књижевност, међутим, овде је важнија чињеница да је несвесно код човека

уочено и да се о њему размишљало. Палама наводи да је човек састављен од спољашњег и

унутрашњег бића и да је оно унутрашње подељено на свесно и несвесно. Као што ће

многи критичари Фројдове мисли и дела касније приметити, многе окоснице Фројдовог

учења (који у лаичким круговима важи за творца овог појма) налазе се управо у овим

средњовековним религиозним текстовима, као и идеје о човековој сексуалности, сновима

и њиховом тумачењу, нагонима и искушењима која се стављају пред човека.

У будизму несвесно представља скуп представа које имају митску подлогу и

архетипова. На основу овог скупа могуће је извршити идеалистичку реконструкцију

човека, али и света уопште. Сличну разраду ове тезе налазимо много касније у Јунговом

колективном несвесном и архетиповима.

По филозофији зен будизма, да бисмо упознали несвесно, морамо га осетити у

његовом исконском облику, као првобитни осећај који се јавио пре него што се свест

пробудила, односно пре самог осећања свесности.

Сасвим је логично да је несвесни ум био предмет размишљања филозофа који су

припадали различитим филозофским правцима. Број филозофа који су о овој категорији

доносили свој суд је велики, а пошто филозофско гледиште о несвесном није централна

идеја нашег рада, ми смо се ограничили на одређени број филозофа који су типични

представници одређених филозофских праваца.

Гледиште да садржај несвесног нису само ирационални елементи јавља се ког

Хегела, Јунга, а касније и код Фрома. По Шопенхауеру, за кога многи психолози тврде да

је директно утицао на Фројда, суштина света представљена је ирационалном вољом, идеја

којајако личи на касније Фројдово одређење несвесног. Шопенхауерова концепција да је

свесно и несвесно манипулација разума од стране ирационалног једначи се са Фројдовом

сентенцом да "Его испуњава захтеве Ида".

Фројд је своја тумачења несвесног конструисао на неколико претпоставки. Он је

сматрао да је несвесно безвремена категорија, на њу време не утиче и протицање времена

за њу је безначајно; несвесно је извор нагонског живота, повезано са инстинктом смрти,

детињством и може се спознати тумачењем снова. Међутим, многи тумачи Фројдовог дела

сматрају да су многе његове идеје нашле потпору у размишљањима мислилаца и

филозофа који су до сличних закључка дошли много пре Фројда, и да је Фројд био

упознат са овим делима, те да је термин индивидуално несвесно он само уобличио, тј. дао

му одређену форму. Један од филозофа чија је филозофска мисао свакако била позната

Фројду је и Фридрих Ниче. Конвергенција Фројдових и Ничеових идеја може се приказати

на три нивоа (Томић, 1997):

ниво историјског утицаја-директна веза између Ничеових и Фројдових идеја;

сличности антрополошких и психолошких концепција (што се конкретно односи на

појам несвесног);

заједничком окренутости тумачењу као суштинском средству за разумевање

психичких и антрополошких појава.

И у Ничеовој, и у Фројдовој психологији уочава се велика улога нагонских сила

које су садржане у ирационалном. Миленковић (2012) наводи да је ради освешћивања

бића неопходно побољшати комуникацију са самим собом, у смислу освешћивања свега

што је било у несвесном (према Фројдовом " Где је био Ид нека буде Его"). Ниче је ово

изразио другим речима: напредовање је напредовање у смислу свесности, док је корак

назад потонуће у несвесно.

Дракулић закључује: " Појавио се и мотив разликовања ирационалног и несвесног,

што је постало предмет неких важних дистинкција у даљем развоју. На више начина

показало се да су ирационалност и етика у најужој, Кантовим терминима речено,

аналитичко-априорној вези. Пре свега, Шопенхауеров ирационализам доживео је

природно разрешење у иморализму Ничеа. На другом месту, Хегелов “лукави” Светски

дух користи као средства индивидуине несвесне циљеве којима оне заправо служе док се,

у облику просвећених појединаца, не освесте о њима, док Маркс изражава сличну идеју на

“материјалистичкији” начин, у терминима капитала чији су несазнати закони мотор

историје. У оба последња случаја “освешћивање”, наравно на битно различитим

претпоставкама, представља пут ка укидању манипулације, односно стања у којем људи

на етички недостојан (према другој формулацији Кантовог категоричког императива)

начин служе као средства јер су несвесни стварне мотивације својих поступака. Треће,

Ниче је ингениозно уочио да је друштво управо у моралним нормама и забранама одувек

проналазило најефикасније оруђе за потискивање “инстинката” и “телесности”, и на тај

начин управљало људима, као и да “смрт Бога”, односно крај религије, не значи и крај ове

манипулације", (Дракулић, 2010, стр.45).

Уколико се упустимо у размишљање о, како Настовић (2001) каже, интеграцији

Фројд-Јунг-Зонди, наилазимо на мноштво чињеница које их повезују и раздвајају. Њихови

ставови и докази о несвесном уму толико су се допуњавали, практично произилазили

једни из других, на неки начин надограђивали, док су. с друге стране, њихова

размишљања на ову тему јако различита, посебна и јединствена. У том смислу Јунг

тврди:"Када бацим поглед уназад, могу да кажем да сам логички развио два проблема која

су Фројда највише интересовала: проблем "архаичних трагова" и проблем

сексуалности...", (Јунг, према Настовић, 2001, стр.469).

Ова два проблема које Јунг наводи, само су два у низу сличности и мимоилажења у

Фројдовом и Јунговом раду. Уколико погледамо Сондијев став, чини се да је он некако

издвојен, са стране, да његове додирне тачке и путеви размимоилажења са два, већ

поменута, велика имена дубинске психологије, нису тако експлицитно наглашена и да је

његова страна у овом троуглу великана психолошке мисли двадесетог века мисионарска,

да је његов циљ помирење.

Сондијева идеја о интеграцији језгровних праваца дубинске психологије

реализована је кроз отварање института у Цириху, у коме се и данас проучавају сва три

језика несвесног (Настовић, 2001), индивидуално несвесно, колективно и фамилијарно

несвесно, и модерна анализа Ега.

Престанак интересовања за несвесни живот, или барем смањење интензитета

интересовања, престао је развојем савремене научне мисли која је несвеснo вратила и

центар интересовања, како психологије, тако и многих других наука.

Поред савременог бихејвиористичког покрета "анализе понашања", новог погледа

гешталтиста на човека и несвесна збивања у њему, и когнитивних савремених

истраживања на ову тему, велики значај несвесног ума и његове улоге показао се битним

и у неуронаукама и еволуционој теорији.

------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

ПОЈАМ НЕСВЕСНОГ У РАЗЛИЧИТИМ ТЕОРИЈАМА ПСИХОЛОГИЈЕ ЛИЧНОСТИ (2)

САДРЖАЈ

УВОД

1. ПОЈМОВНО ОДРЕЂЕЊЕ

1.1. Свест, мозак, ум...

1.2. Свест

1.3. Мозак

1.4. Ум

1.4.1. Свесни део ума- свест

1.4.2. Подсвесни ниво Ума – Подсвест

1.4.3. Несвесни ум

2. ФУНКЦИОНАЛНА ПОДЕЛА МОЗГА (Split-brain hypothesis) И НЕСВЕСНО

2.1. Неуробиолошки аспекти односа мозак-мисао

3. ПСИХОЛОШКЕ ХИПОТЕЗЕ НЕСВЕСНОГ

3.1. Различита тумачења појма несвесно у психологији

3.2. Тумачење појма несвесно Сигмунда Фројда

3.3. Тумачење појма несвесно Карла Јунга

3.4. Тумачење појма несвесно Леополда Сондија

3.5. Фромов допринос анализи несвесног

4. НЕСВЕСНО, ПСИХОАНАЛИЗА – РЕЛИГИЈА-ХРИШЋАНСТВО

ЗАКЉУЧАК

ЛИТЕРАТУРА

УВОД

Живот сваког човека је пут ка самоме себи, покушај једног пута, наговештај једне стазе. Ниједан човек никада није он сам, али сваки тежи да то постане, понеко потмуло, понеко јасније, свако како уме. Свако носи до конца остатке свог рођења, слуз и љуштуру једног прасвета. Понеко не постане човек никада, већ остаје жаба, остаје гуштер, остаје мрав. Понеко је горе човек, а доле риба. Али сваки је хитац природе уперен ка човеку. Свима нам је зајединчко порекло, мајке наше, сви ми потичемо из истог ждрела, али свако, као покушај и хитац из дубина, тежи властитој сврси. Ми можемо разумети један другог, али свако од нас може да протумачи само себе самог. - Херман Хесе, „Демијан“

Од давнина је познато да постоје два дела људског ума. У теорији постоје

различити називи као што су – свесни и несвесни или подсвесни ум, будни и

успавани, површински и дубински, рационални и ирационални ум… Иако сав

капацитет подсвести још увек није у потпуности истражен, познате су његове

опште функције.

Свест је само наша интерпретација веома различитих физиолоских процеса,

као што је то и појам несвесног. Свесни ум је средиште свести, интелекта, логичког

и аналитичког мишљење. Његове фунцкије су управљање, доношење одлука,

бирање циљева, као и критичко мишљење. Насупрот свесном уму, које је у највећој

мери истражен, несвесни ум карактерише неограничен капацитет. То је седиште

дугорочне меморије, емоционалних искустава, моторних вештина, аутоматских

процеса као што су навике, вештине, уверења…Такође, несвесни део ума

контролише и наше тело – крвни притисак, дисање, рад срца и свих унутрашњих

органа. Наше срце ради аутоматски, без уплитања свести, исто важи и за процес

варења, крвотока или дисања и све то ради независно од свести. Док спавамо или

обављамо свакодневне уобичајне послове, подсвест контролишве све виталне

функције. У њему лежи велика моћ, али је потребно да познајемо његове

капацитете како би знали да адекватно користимо сву његову снагу и бескрајну

интелигенцију и тако стварамо суштинске промене. Иако је несвесни ум веома

моћан, он је и наван као дете па тако тражи да буде вођен и да му се дају

инструкције шта да ради. То је управо функција свесног ума. Када се нека сугестија

закачи за неку од функција несвеног ума она ће да има доста јачи ефекат зато што је

у интересу особе и њеног напретка, јер је несвесни ум тај који има природн

механизам здрваља.

Дакле, у сваком од нас лежи извор огромне снаге и мудрости. Подсвест је

извор свих идеја, идеала, тежњи и кративних дела. Многи уметници и научници,

попут Шекспира, Бетовена и Ајнштајна, спознали су велике истине кроз снагу

несвесног ума. Многи успешни људи користе ове природне креативне потенцијале

како би стварали и постигли високе резултате у личном и професионалном животу.

Човек размишља свесним делом ума и све оно што мисли слива се у подсвест, која

управља човековим поступцима. Зато је јако важно какве мисли усађујемо у свој

несвесни ум јер као што каже отац Тадеј -Какве су ти мисли, такав ти је живот.

Постоје различита тумачења појма несвесно у психологији. Ми ћемо у раду

покушати да кроз појмовна одређења свести, ума, мозга и објашњења неуролошких

процеса у мозгу, као и неоробиолошких аспеката односа мозак- мисао првенствено

истаћи да је свест веома сложен појам, да без мозга мисао не може да постоји.

Покушачемо укратко да прикажемо виђења Фројда, Јунга, Сондија и Фрома о појму

–несвесно. Рад ћемо завршити односом психоанализе и хришћанства према појму

несвесно.

1. ПОЈМОВНО ОДРЕЂЕЊЕ

1.1. Свест, мозак, ум...

Људи никад не размишљају о томе како ради наш ум. Уобичајено казивање

са којим почиње и завршава наше размишљање на ту тему гласи: Coдito, erдo sum-

(Мислим – значи постојим - Рене Декарт). И то је то, али то је само фраза. Истина је

много сложенија. Мозак је вероватно ентитет који нам је најмање познат.

Захваљујући скенерима најновије технологије научници чине велике кораке у

откривању целокупне архитектуре мозга.

1.2. Свест

Свест је врло сложен појам који својом комплексношћу фасцинира. Тако и

привлачи пажњу научника који покушавају објаснити свест на ћелијском и

молекуларном нивоу и на нивоу целог мозга. У последњем веку спроведена су

многа истраживања и прикупљена су сазнања како би се објаснила неуробиолошка

позадина свести. Међутим, управо зато што је свест врло сложен појам и нема

јединствене дефиниције, није лако научно истраживати механизме који доводе до

свести у мозгу. „Ако пoсматрамо свест као својство мозга, тада можемо рећи да има

материјалну нарав коју је могуће истраживати, али такође треба имати на уму да

свест као феномен не подлеже истим физичким законима који управљају осталим

функцијама у живом организму (Rosenblatt, 1958:391)“. Ипак нека сазнања на

подручју неуробиологије свести добијена су захваљујући истраживањима

појединих активности мозга која се могу довести у везу са свести. То су

истраживања неуропатолошких случајева, циркадијалног циклуса спавање-будност,

механизама пажње, визуелне перцепције и препознавања предмета, вољних свесних

радњи итд. (Rosenblatt, 1958).

Научни аспект схватања свести код филозофа од Анаксагоре - преко

Платона, Аристотела, Декарта и Спинозе - до Канта, велики је изазов за психологе,

али се ми овде том темом нећемо бавити. Исто тако нећемо се опширно бавити

погледима научника, да наведемо имена само неких: H.C.Warren, J.Sodger, J.Drever,

J.C.Eccles ili H.Kulenbeck i J.D.Rainer, али ћемо њихове резултате увек имати у

виду. Нарочито, уколико су њихове дефиниције свести еклетички обухваћене у оној

дефиницији која се налази у Oxford

universal dictionnary. Тако тамо читамо: „Свест је организована група процеса и

нервног ткива који су настали као одговор на претходна деловања интрапсихичких

и екстрапсихичких догађаја, повезаних са сећањем, процеса који се класификују,

трансформишу и кодирају пре него што ће

наступити деловање чије последице је могуће предвидети у зависности од почетне

информације. То је својство организма које је неорганско (стр.151).“

У другом речнику, у којем се такође резимирају различите дефиниције свести,

кратко се каже: „Свест је субјективни израз неуролошких процеса и стања (English,

1966:71).“

Свест је функција човековог мозга. Од ове тачке почиње велика авантура

трагања за суштином свести. Свест је израз функционисања мозга, психичка

функција и нема свести без рада мозга, његових неурона и синапси, трансмитера,

електричних потенцијала, градијената - а о свему овоме могућ је говор науке,

могућа је примена научних метода. Свест је једна од психичких функција и у тесној

је вези са другим психичким функцијама које прожима, условљава, допуњава и -

ако је могуће да се употреби израз - осветљава.

Свест се може истраживати посматрањем понашања људи и контактом са

њима помоћу усвојених симбола - вербалних и не вербалних. Према садашњој,

савременој употреби термина свест, овај се термин не би могао поистоветити са

терминима психа, душа, анима. У ранијим периодима било је поистовећивања

значења ових термина.

А сада ћемо покушати да објаснимо модалитете свести, од којих су неки

нешто мање од свести а други, опет, нешто више од свести у обичном смислу речи.

Да би се сачувала кохерентност и консистеност излагања можемо говорити о

радњама као појавним облицима модалитета свести. Тако, уместо присвест кажемо

присвесне радње, уместо подсвест кажемо подсвесне радње, уместо несвест кажемо

несвесне радње. Само ћемо за парасвест употребљавати једну реч, јер расправљамо

о могућности њеног постојања (Огњеновић,1996:118).

„Присвесна радња је она коју особа обавља код очуване свести али се ова

радња одвија у складу са раније постављеним циљем који сада више није у жижи

свести. Ово као специфичан случај. А у општем облику присвесно је потиснуто

свесно које се може и вољом особе дозвати у свест. Памћење је вид присвести.

Знање језика је у сфери присвести и његово покретање није само сећање, већ је тај

процес прелазак из присвести у свест. Присвесно је садржано у дубљем делу свести

уопште и трајно утиче на свесне радње. “ (Јовановић, 1999:99).

Подсвесне радње су оне које, потиснуте из свесног и присвесног у дубље

сфере, делују а да се особа не може сетити откуда долазе и зашто се баш тако

дешавају. Па ипак, „сфера подсвести се формирала из сфере свести и присвести за

разлику од сфере несвесног која се формира у раном развоју човека, ембрионално и

палеонтолошки“(Исто, 100). Подсвесне радње су приступачне дубинској анализи.

Несвесне су оне радње које се формирају у раном развоју човека и тесно су

повезане са билошком структуром, неуровегетативним и соматским, кортикалним

условима и рефлексима. Ове радње су на известан начин аутоматизоване и не могу

се подврћи свесној контроли. „Стално присуство несвесног утицаја детерминише у

знатном степену подсвесне, присвесне па самим тим и свесне радње. О овоме је

мало водила рачуна теорија слободне воље човека“(Исто, 100).

Парасвест је све више предмет испитивања биолошких, психолошких и

социолошких истраживања. Истраживања се врше у два правца: с обзиром на

постојање и у вези са екстрасензоричним перцепцијама, са прекогницијом,

видовитошћу, телепатијом. Парасвест се схвата као неко директно сазнање, без

претходног свесног учења. Покушаји да се парасвест изведе из присвесног,

подсвесног и несвесног нису имали успеха јер су ове нешто мање од свести.

Парасвест није у некој вези са памћењем, она је у некој тајној вези са маштом,

имагинацијом. Парасвест је имагинација која циља на реалитет. Тачније, ако

парасвест није нешто за науку неважно, онда се она може означити као она сфера у

којој налазе своје порекло и основ функције имагинације. Посебна одлика

парасвести, тако се бар тврди, јесте у томе што она дејствује а да се свест не губи.

Ако су три раније помињана модалитета некаква предсвест, парасвест је нешто као

послесвест. Парасвест на посебан начин открива садржаје који су тешко доступни

свакодневном искуству. Она открива садржаје који су тешко доступни научном

искуству. Да ли наука треба да занемари у јавности постојећи интерес за парасвест

или да тај интерес проучава само са социолошког становишта и методама

социологије? Ако парасвест стоји у основи настанка и живота свих религија, она не

треба да буде само маргинални задатак науке (Огњеновић,1996).

Обраћајући пажњу на тешкоће претходних разматрања можемо рећи да је

главна тешкоћа у томе што се употреба речи свест односила час на свест у ширем

смислу речи, час на свест у ужем смислу речи. Свест у ширем смислу је основ

својих модалитета, а свест у ужем смислу и сама је један од модалитета и стоји

упоредо са осталим модалитетима и узајамно дејство их приближава разликује.

Али, чини се да смисао довољно гарантује да не настане збрка од ових двеју

употреба речи свест. Друга тешкоћа је у томе што се није уопште говорило о

самосвести. Самосвест је свест о себи. На посредан начин је, дакле, било говора и о

самосвести. Иначе се може рећи да су та два односа - однос према себи и однос

према другом - предмет непрестаних дијалога и у науци и у

филозофији (Јовановић, 1999).

***

Свест је врло сложен појам који својом комплексношћу фасцинира. Тако и

привлачи пажњу научника који покушавају објаснити свест на ћелијском и

молекуларном нивоу и на нивоу целог мозга. У последњем веку спроведена су

многа истраживања (R.Penrose, F.Crick, K.R.Poper & J.C.Eccles) и прикупљена су

сазнања како би се објаснила неуробиолошка позадина свести. Међутим, управо

зато што је свест врло сложен појам и нема јединствене дефиниције, није лако

научно истраживати механизме који доводе до свести у мозгу. Ако проматрамо

свест као својство мозга, тада можемо рећи да има материјалну нарав коју је могуће

истраживати, али такође треба имати на уму да свест као феномен не подлеже

истим физичким законима који управљају осталим функцијама у живом организму.

Ипак нека сазнања на подручју неуробиологије свести добијена су захваљујући

истраживањима појединих активности мозга која се могу довести у везу са свести.

То су истраживања неуропатолошких случајева, циркадијалног циклуса спавање-

будност, механизама пажње, визуелне перцепције и препознавања предмета,

вољних свесних радњи итд.

С развојем техника, уназад последњих двадесет година, могућа су мерења и

сликања активности живог мозга помоћу којих су добијени многи вредни подаци о

функционисању мозга. Тим техникама могуће је довести у везу свест и живчане

процесе у мозгу.

1.3. Мозак

Мозак је убедљиво најсложенији орган у телу, „а са својих око 100

милијарди неурона и способношћу да успостави укупно 10 милијарди веза, број

потенцијалних неуронских кола у њему већи је од броја честица у свемиру. Није

чудо што су научници тек почели да откривају неуронска кола која одређују

понашање човека“ (Раковић,1996:314).

Све те везе остварују се у сивкастом меком ткиву, тешком око 1,5 килограма,

које је смештено унутар лобање. Основне области мозга које регулишу апетит,

дисање, телесну температуру и друго, налазе се дубоко унутар лобање и заједничке

су свим кичмењацима. Преко тих примитивних области налази се cerebrum, највећи

део мозга, који контролише кретање, осећаје и више функције попут меморије и

свести.

Спољашњи слој церебрума - церебрални кортекс (кора великог мозга) - јесте

лист ткива наборан у облику језгра ораха. Дубоким усецима подељен је на шест

јесно видљивих делова, а по дужини на десну и леву хемисферу. То је изузетно

значајно за нова сазнања о функционисању мозга. Раније се сматрало да све

функције имају свој одређени, специјализовани део кортекса, међутим, сада се зна

да сви делови раде заједно, чак и ако су удаљени један од другог, и да

координирањем својих активности производе сложене функције. Једноставније

речено, области ка задњем делу церебралног кортекса углавном су задужене за

опажање - то јест обраду података које добијају од чула попут слуха и вида.

Фронтални делови више се баве реаговањем на те податке, рецимо говором и

покретом. Когниција (сазнање), је све што се догађа у мозгу од првог тренутка

опажања до акције која ће уследити, и подразумева и процесе повезане са

меморијом, мислима, учењем и језиком.

Дакле, мозак се састоји од пет главних делова: telencephalon, diencephalon,

mesencephalon, metencephalon и myelencephalon. Сваки од тих делова садржи

специфичне структуре. Тelencephalon, којег чине две хемисфере, највећи је део

људског мозга и он управља његовим најсложенијим функцијама; започиње вољне

покрете, тумачи податке и посредује у сложеним когнитивним процесима као што

су учење, говор и решавање проблема. Мождане хемисфере покривене су слојем

ткива које називамо мождана кора (cortex cerebr). Свака хемисфера се дели на

четири режња: фронтални, паријетални, темпорални и окципитални режањ. Читав

окципитални режањ је у функцији вида па га често зовемо и видним режњем.

Од свих делова мозга најмање се зна о неуралним механизмима у можданој

кори. Управо је она задужена за интелектуалне функције мозга као што су мисаони

процеси, памћење, учење и свест. Познати су учинци разарања или специфичног

наодраживања различитих делова коре. Тако знамо да након разарања великог дела

мождане коре човек и даље мисли, али се смањује степен његове свести о окружењу

(Loewenтhal, 2000). С развојем техника, уназад последњих двадесет година, могућа су

мерења и сликања активности живог мозга помоћу којих су добијени многи вредни

подаци о функционисању мозга. Тим техникама могуће је довести у везу свест и

живчане процесе у мозгу.

За мозак је карактеристична хијерахијска организација. „Како се пењемо по

осетном систему рецептора, преко таламичких језгара, примарних осетних

подручја, секундарних осетних подручја, све до асоцијативних подручја, налазимо

нервне ћелије које оптимално одговарају на надражаје све веће специфичности и

сложености. Рецептори спроводе најједноставније и најуопштеније анализе, док

асоцијативни кортекс проводи најсложеније и најспецифичније анализе“(Hameroff,

1990). Сваки ниво хијерархије прима информације с нижег нивоа и додаје им нов

ниво анализе пре него што их проследи на виши ниво хијерархије.

Уз хијерахијску организацију, врло су важни појмови функционалне

подељености и паралелне обраде. Сваки од три нивоа мождане коре - примарни,

секундарни и асоцијативни - садржи неколико подељених поља која су

специјализована за различите врсте анализа. „Савремени подаци показују да су

осетни системи паралелни системи тј. системи у којима се информације преносе

кроз поједине делове система преко више путева. Изгледа да постоје два тока

паралелних анализа у нашим осетним системима: један који је у стању утицати на

наше понашање а да тога нисмо свесни, и други који утиче на наше понашање

укључујући нашу свест“(Penrose, 1994). Тај налаз је врло битан и занимљив

феномен, забележен код пацијената код којих је повреда прекинула свесни ток, а да

није прекинула њему паралелан несвесни ток.

Сигурно је да у свакој мисли истовремено учествују сигнали из различитих

делова мождане коре, али и осталих делова мозга. Верује се да надражена подручја

лимбичког система, таламуса и ретикуларне формације (делови мозга који су по

хијерархијској организацији нижи) одређују општу нарав мисли, дајући јој опште

карактеристике попут пријатности, непријатности, боли, лагодности, локализације

у великим деловима тела. С друге стране, надражена подручја мождане коре

одређују специфичне карактеристике мисли, као што су тачна локализација осећаја

на телу и предмета у видном пољу, видно препознавање и друге појединачне

карактеристике које у одређеном тренутку улазе у целокупну свест.

Мозак преко својих рецептора у телу као и скупова чула у глави прима

разнолике информације, међусобно их координира и сређује, по потреби на њих

реагује вољном реакцијом или их похрањује тј. памти. Мозак учи, анализира и сређује

информације, мисли (реално и апстрактно), памти, одређује понашање, искуство,

темперамент, особност и свест човека. Мозак одређује нашу пажњу, будност, а

одговоран је за спавање и снове. Људски мозак заиста задивљује!

***

У свесном стању, већина мождане активности се одвија управо на несвесном

нивоу. Из одређених неуропсихолошких случајева (на пример: слепи вид,

прозопагнозија), постало је очигледно да се перцепција може догађати и на несвесном

нивоу. Вероватно су несвесна и свесна перцепција посредоване различитим

паралелним системима. „Сваки осетни систем спроводи различите врсте информација

о надражају преко неколико паралелних путева, кроз низ специјализованих структура,

од којих свака спроводи другачију анализу“(Hameroff, 1990:298). Неки од паралелних

перцептивних путева утичу на свесност, док други могу утицати на понашање, а да

тога нисмо свесни.

Целовит неуробиолошки приступ свести би обухватио анатомију, физиологију,

филогенију и онтогенију свести, међутим таква целовита обрада за сада још није

могућа и остаје циљем за будућа истраживања. Свест се не може директно

истраживати, тако да су за сада истраживања усмерена на разјашњивање неуралних

механизама појединих активних стања мозга и поремећаја нормалне активности мозга

где долази до губитка свести. Здруживањем великог броја информација из много

различитих експеримената, покушава се добити уопштенији приказ неуробиолошких

основа свести (Огњеновић,1996).

1.4. Ум

Наш ум је врло сложен систем који се састоји од неколико нивоа. Сваки ниво

ума савршено ради свој део посла, али њихова међусобна комуникација је оно што

збуњује људе.

Једна од најважнијих истина коју сваки човек треба да схвати је да се његов

живот одвија истовремено на више нивоа. Ми истовремено живимо своје животе на

физичком, телесном и емотивном нивоу. Ти нивои су у нераскидивој вези и понашају

се потпуно у складу са законима природе. Оно што већина људи није научила да је

њихова физичка-видљива реалност само резултат њиховог унтрашњег-невидљивог

рада.

1.4.1. Свесни део ума- свест

Свесни део ума је део ума који барата нашим чулима (вид, слух, укус, мирис и

додир) која су усмерена ка спољном свету. Самим тим главни задатак свести је

скупљање информација из спољног света. Прикупљајући разне информације путем

наших чула, свест има важан задатак учења знања и вештина које су вам неопходне да

би опстали у том свету. Међутим, не треба заборавити да свест није једини ниво ума,

самим тим све информације које стижу споља пореде се са оним унутрашњим, већ

постојећим знањем о њима. То поређење функционише као филтер реалности ума, тако

да свака информација о којој већ имамо унутрашње знање и искуство, бива третирана у

складу са тим прошлим искуством. Оно што је важно да знамо је да се ово поређење не

врши на основу поделе на добро-лоше, позитивно-негативно, него на основу снаге

првог утиска. Другим речима прво искуство о било чему увек има приоритет, без

обзира како би ми сада, са садашњим знањем о спољном свету желели да тумачимо

неку ситуацију или информацију. То наше унутрашње знање формира и дефинише ваш

доживљај стварности.

Ово је је филтер реалности нашег мозга који је одговоран за наше рационално

размишљање, логично објашњавање, откривање ваше истине и свесне одлуке. То је

наш доживљај стварности. Снага воље је смештена у овом делу ума. Наш свесни део

ума је место где проводимо највише времена ( Rosenblatt, 1958:398). Овај део нашег ума

обавља четри функције за нас:

- Аналитичност је прва особина наше свести. То је особина свести да

аналитички посматра сваку ситуацију у којој се нађемо, раставља је на делове и тражи

у нашој бази података (наша прошла искуства) адекватно решење. То претраживање

базе података (нашег постојећег знања) се одвија великом брзином, а пошто у нама већ

постоје стара искуства и реакције за скоро сваку ситуацију у којој се нађемо, те

постојеће реакције се аутоматски примењују. Аналитичка особина свесног нивоа ума

се огледа у способности тражења решења и извршавања истих, које су последица

нашег постојећег знања (наших прошлих искустава).

- Рационалност је следећа особина свести. Ова особина свести чини да ви увек

објашњење за наше поступке без обзира да ли су добри или не (пушење, алкохолизам).

Ова особина свести јавља се као последица наших постојећих знања, па онда у складу

са тим нашим знањем она врши рационализацију. Уколико немамо објашњење зашто

нешто радимо, тако како радимо, онда постајемо анксиозни, нервозни и фрустрирани.

Ако то стање потраје довољно дуго, оно доводи до озбиљних менталних и физичких

поремећаја. Менталне установе су препуне људи који раде неке ствари, а при томе не

знају зашто то раде. Једини проблем са овим правим – рационалним разлогом неког

лошег понашања је тај што то никад није прави разлог. На пример, пушачи кажу:

Пушим зато што ме то смирује, даје ми време да смирено размислим и слично.

Наравно, можемо приметити, да сви ти наведени разлози никад нису реални разлози,

него искључиво лични. Лични су зато што су последица личног доживљаја себе.

Пушачи пре него што су створили навику, су слушали друге пушаче како причају:

Пушим зато што ме то смирује, пушим зато што.... Они су те приче, кад су их чули

прихватили као своју истину, јер је то било прво искуство са том информацијом.

- Критички став је следећа особина свести. То је особина свести да критикује и

оспорава све оно што није у складу са нашим постојећим ставовима. При томе, сви

ваши ставови о било чему су последица нашег постојећег знања. Наши садашњи

ставови о свему, настали су на основу наших првих утисака, а прве утиске о било чему,

а посебно о себи смо стекли у време док нимо знали све то што данас знамо.

Ова критичка особина свести се огледа у томе што на основу брзог прегледа

наших животних искустава: доживљаја, утисака, осећања – смештених у трајној

меморији (подсвести), реагујемо критиком на све што није у хармонији (складу), са

нашим постојећим ставовима. Критичка особина је последица поређења информација,

сугестија или идеја које примамо (или дајемо сами себи) са нашим постојећим

ставовима на ту тему. На основу тог поређења и проналажења наших постојећих

ставова ми смо или критички настројени према новим информацијама или нисмо.

Свака информација која је у складу са нашим постојећим ставовима бива одмах

прихваћена, а она која није у складу, одмах се критикује и оспорава. Све што нам

други кажу или пак ми кажемо сами себи, а при томе осећамо унутрашњи отпор тим

информацијама, то је критичка особина наше свести – на делу. Значи, наш постојећи

став о нама није такав. То је објашњење зашто толико много људи није срећно и

задовољно собом. У складу са том особином свести тј. сталним критичким поређењем

постојећих ставова и нових жељених идеја, врло је тешко извршити промену својих

рекција и понашања.

- Жеља за учењем и развојем, познатија као снага воље. Ово је изузетно важна

особина наше свести. Жеља за учењем, развојем и сталним напретком је гориво које

нас покреће на акцију. Међутим, сама жеља често траје врло кратко. Обично жеља

траје онолико дуго колико траје адреналин који се створио са идејом о промени –

значи врло кратко. То се дешава зато што сваки пут кад пожелимо нешто да

променимо у свом животу, та наша жеља се суочава са нашим постојећим знањем и

ставовима на ту тему тј. са нашом критичким ставом. На пример, ми можемо рећи:

Бацићу цигарете и баш ништа ме неће натерати да их поново запалим! Али, сви

знамо колико то обично траје.... пре него што нас неко изнервира и ми запалимо

једну… Сви ови покушаји, трају управо онолико колико траје количина адреналина

створена том лепом идејом или жељом. Кад адреналин изветри, укључује се наша

критичка особина и ми почињемо да оспоравамо ту идеју. Резултат рада наше

критичности је свима познат, стара навика се враћа, овог пута још јача. Дакле та наша

снага воље, баш и није нека снага (Раковић,1996).

Да резимирамо, свесни ум или свест је спољни ниво ума који се бави нашим

спољним, друштвеним животом. Свест прима информације из спољног света путем

наших пет чула: вид, слух, укус, мирис и додир. Наша свест функционише на

рационалан и аналитички начин, зато што се стално бави информацијама које се могу

анализирати и проверити неким од наших чула. Та могућност провере информација са

вашим постојећим знањем, ствара критички став свести. Критичка особина свести се

активира због ваших постојећих ставова, који су последица знања која смо стицали од

почетка свог живота. Свест ради по принципу: Оно што примећујем мојим чулима то

постоји и то могу да разумем (Влајић, 1995). Све друге информације које стижу до

наше свести, а не долазе путем наших чула, потпуно збуњују нашу свест. Тај спољни,

свесни ниво ума, окружује наше унутрашње нивое ума који се не баве нашим спољним

светом, него нама лично.

1.4.2. Подсвесни ниво Ума – Подсвест

Поред нашег спољног свесног-физичког нивоа ума, следећи ниво ума је онај

унутрашњи-телесни- подсвест. Подсвест представља много већи део ума од оног

спољног. Она може обрадити милионе чулних информација сваке секунде и због

тога садржи сву нашу мудрост, сећања, искуства и реакције. Овај ниво ума

представља у пуном смислу извор наше креативности који при томе складишти и

покреће све наше програме аутоматског реаговања и понашања које користимо у

свакодневном животу.

Другим речима, овај ниво ума нам омогућава да радимо више ствари

истовремено без потребе да се концентришмо на сваку од њих понаособ. Вожња

аутомобила је типичан пример, зато што вожња подразумева мноштво малих

операција – управљање свим ручицама и педалама, убрзавање, кочење, скретање,

итд. Све те операције након довољног броја понављања постају потпуно

аутоматске. Оно што смо једном научили и усвојили као своју аутоматску реакцију

више није интересантно за нашу свест. Ово нас доводи до спознаје да су све

информације, у једном тренутку нашег живота биле нове за нас. Да би постале оно

што су данас у нашој меморији су кодиране путем наших осећања. Осећања су

телесне сензације којима реагујемо на примљену информацију (Раковић,1996).

Самим тим, што су осећања везана за одређену информацију јача, то ће први утисак

о тој информацији бити дубље бити урезан у нашу подсвест.

1.4.3. Несвесни ум

Несвесни ум је најдубљи ниво нашег ума. Овај део нашег ума има само једну

функцију: Овај ниво ума представља радни програм људског тела (Раковић,1996). Он

се развија пре нашег рођења и у потпуности је подешен да брине о свим телесним

функцијама, како би тело правилно функционисало. Несвесни ум покреће наша плућа,

срце и све друге органе, брани тело од инфекција, контролише варење хране и све

друге системе нашег тела. Несвесни ум увек ради са циљем да нас заштити од свега

што делује лоше, а не само од инфекција или повреда.

2. ФУНКЦИОНАЛНА ПОДЕЛА МОЗГА (Split-brain hypothesis) И

НЕСВЕСНО

Неуролог Хјуглингс Џексон (H. Jackson) поставио је 1864. године хипотезу

да две хемисфере човековог мозга имају различите функције и одлике. Роџер Спери

(R. Sperrv) и Роналд Мајерс (R. Myers), са чикашког универзитета, открили су 1950.

године у експерименту са мачком да, када се оштети нервно ткиво које повезује две

хемисфере (corpus callosum), свака хемисфера почиње да функционише посебно,

као да је цео мозак. Визуелне задатке мачка је успевала да научи са једним

покривеним оком, али када би јој се покрило друго око није дошло до препознавања

тек решеног проблема и мачка је морала да учи из почетка. Пресецање korpusa

kalozuma је операција која се понекад изводи код хроничних епилептичара, под

претпоставком да је епилептични фокус у једној хемисфери, па оваква операција

спречава ширење импулса на другу хемисферу, чиме се напад контролише.

Проучавајући пацијенте који су подвргнути овом захвату, Роџер Спери и Мајки

Гацанига (M. Gazzaniga) уочили су 1960. године неке необичне споредне ефекте.

„Субјекти су, наиме, могли да изврше вербални налог подигни руку само десном

руком, коју контролише лева хемисфера. Даље, субјекти су могли да именују

кашику када им је дата у десну руку или виђена само десним оком, али то често

нису могли да постигну са левом руком и левим оком. На основу оваквих и сличних

налаза аутори су закључили да две хемисфере примају информације на различите

начине и преносе их преко корпус калозума до друге хемисфере, чиме се осигурава

да активности две стране тела буду координиране. Чини се да лева хемисфера

контролише говор, читање и задатке чије извођење захтева процењивање или

интерпретације засноване на језику или прорачунавању, док је десна страна нема“

(Broughton, 1986: 449). Каснији су истраживачи утврдили да је десна хемисфера,

иако нема, далеко од заосталости. Неке способности смештене у десној хемисфери

у неким специјализованим функцијама превазилазе способности леве хемисфере.

Субјекти, на пример, вешто уређују обојене коцке према приказаном нацрту, или

цртају коцку у три димензије левом руком, али не и десном. Уметничке

способности изгледа да спадају у функције десне хемисфере. Руски психолог А. Д.

Луња уочио је да један музичар након доживљеног можданог удара који му је

оштетио леву хемисферу није висе могао да записује ноте, али је компоновао боље

него раније. Изгледа да је десна хемисфера супериорна у односу на леву у схватању

односа и целина. Познато је разликовање између знања стеченог резоновањем и

сазнања стеченог интуицијом. Истраживања о функционалној подељености мозга

показала су да ове разлике имају и неурофизиолошку основу. Дистинкција између

свесног и несвесног такође се може објаснити дуалитетом хемисфера. Десна

хемисфера је седиште несвесног. Две хемисфере делују комплементарно. Научна

открића често долазе као плод изненадног схватања неке појаве, што представља

функцију интуиције десне хемисфере али потом идеја треба да се формулише,

провери, да се утврде њене импликације, што су све функције леве хемисфере. Ово

функционално садејство две хемисфере не постиже се, међутим, лако. Код већине

људи изгледа да постоји неравнотежа између хемисфера. У различитим културама

и друштвима различити су односи између две хемисфере. У нашој култури дуго су

доминирале функције леве хемисфере. Психолог Роберт Орнштајн сматра да

западна едукација треба да се мења тако што би се већи нагласак ставио на

неговање дистинктивних одлика десне хемисфере, што би, по њему, побољшало и

самог човека и свет у коме живи. Ново разумевање различитости функција

можданих хемисфера неоспорно је омогућило да човек стекне вредне увиде у

сопствене менталне процесе и да успостави бољу равнотежу између ових функција

(Škorc, 1994).

Људско биће, човек носи у себи свесно и несвесно у исто време. Да

парафразирамо речи професорке Миле Алечковић: -Две хемисфере мозга су

повезане жутим телом, corpus callosumom, и оне међусобно сарађују. Тек када човек

изгуби контакт свог свесног са својим несвесним делом, почиње његова ментална

болест. Речи Карла Густава Јунга,доказују наведено- јер болест није слушати своје

несвесно, него изгубити сваки контакт са њим. То је као када изгубимо све поруке,

савете и мудрости предака и историје у нама и останемо потпуно сами онда када

треба да решавамо тешка животна питања, а одговор на њих даје управо прошлост

и архајско у нама.

2.1. Неуробиолошки аспекти односа мозак-мисао

Изучавање биолошке основе менталног и његовог односа са соматским, у

склопу релација мисао-тело или мисао-мозак и њихове егзистенције у живом

организму, представља сигурно једно од најатрактивнијих домена савремене

неуробиологије. „Бројне идеолошке доктрине данас, као и оне у прошлости, кад су

разматрале овај проблем, мало су доприносиле да се дође до јасног концепта и

емпиријског истраживања, при чему су највећу конфузију уносиле онтолошке и

метафизичке поставке. Бесмислено је потезати аргумент да ли постоји или не

ментално стање које није мождано стање, или да ли ментални догађаји поседују

каузално деловање, осим ако се не постави питање стварног значења израза

ментално стање и ментални догађај, што онда укључује посебно разматрање

филозофског концепта појмова као што су стање, догађај и мисао“(Ракић,

2009:282).

Једна од полазних поставки у овим размишљањима је дефинисање појма

човекове личности, која не поседује свест саму за себе већ о самом себи. Наука је

данас доста напредовала од основних поставки у дефинисању личности као што је

на пример Кантова поставка да је личност субјект који је одговоран за своје

поступке и да је личност неко ко је свестан у различитом времену бројних

идентитета самог себе, посебно кад се ради о односу личност-мозак. Истраживања

релације мисао-мозак крећу се унутар три главна хијерархијска нивоа посматраних

научних дисциплина, омогућавајући тачнији увид у овај проблем, у коме концепту

мисли покушавамо да придружимо неки физички ентитет, који није одвојен од

мозга већ је генерисан у мозгу - његовим ћелијама и мрежи милијарди њихових

међувеза. Та три хијерархијска нивоа су:

1) ниво нервне ћелије (неурона) и субћелијских органела, укључујући

молекуларну организацију такође, што је предмет савремених неуробиолошких

истраживања;

2) ниво мозга као органа, који се проучава у неуролошким

наукама (неуроанатомија, неурофизиологија, неуропатологија, неурологија ...) са

циљем објашњења структуре, функција и карактеристика неуралних

међуповезаности;

3) ниво људске личности, који јенпредмет проучавања психолошких или

бихевиоралних наука у најширем смислу (Ракић, 2009).

„Анализа фундаменталних хипотеза у постојећим филозофским доктринама,

монизму и дуализму, довела нас је да усвојимо концепт триунизма, што по нашем

мишљењу пружа могућности за егзактнију материјалистичку формулацију

концепта мисли. Уз то, истакнуто је да савремена биологија, проучавајући мозак

укључујући и људски - његову структуру, менталне капацитете и физиолошке

захтеве - може бити од помоћи и представљати генералну основу за стварање новог

система реалистичких биолошких, психолошких и социолошких циљева, од

интереса за добробит човечанства (Влајић, 1995:39).“

Почев од најстаријих времена, концепт односа мозак-мисао формирао се,

глобално узевши, унутар подељених ставова монизма и дуализма. Не улазећи у

детаље поставки ова два правца, истичемо да су се унутар њих формирала два

основна гледишта: психонеурални монизам и психонеурални дуализам (Табела 1).

Табела 1. Монистички и дуалистички приступи односу мозак-мисао

А. Психонеурални монизам Б. Психонеурални дуализам1. Све је мисао (феноменализам,

идеализам)

1. Тело и мисао су независни

2. Мисао је ништа (елиминативни

материјализам)

2. Тело и мисао су паралелни

(психофизички

паралелизам)

3. Тело и мисао су у многим аспектима или манифестацијамаједан ентитет (неутрални монизам)

3. Тело утиче на мисао или је прикрива(епифеноменализам)

4. Мисао је телесна (редуктивни материјализам)

4. Мисао утиче на тело или га контролише(ментализам)

5. Мисао је збир нужних важних функција тела

5. Тело и мисао интерагују узајамно (интеракционизам)

На основу података приказаних у Табели 1. ова два гледишта могла би се

сумирати у следећем:

(А) Монизам истиче постојање једног ентитета. Екстремни аспекти

монистичке доктрине су - све је ментално (феноменализам, идеализам) или све је

материјално (елементарни материјализам). Конзервативнији теоретичари који

припадају овом правцу предлажу: мозак и тело представљају само мултипне

аспекте истог ентитета (неутрални монизам), или мисао је телесна (редуктивни

материјализам), или по Бунгеовој теорији (тзв. "емерџентни" материјализам)

ментална стања формирају се на основу стања која настају

у мозгу, мада не постоје унутар нервних ћелија, или нервних синапси.

(Б) Дуализам прихвата постојање два ентитета, који су, зависно од

одговарајућих доктрина, или независни један од другог, или имају паралелне

егзистенције тесно повезанемеђу собом (психофизички паралелизам), или мозак

утиче на мисао (епифеноменализам), или мисао контролише мозак (ментализам),

или мисао и мозак интерагују једно с другим ( Ракић, 2009).

Враћајући се неуробиолошким аспектима постављеног проблема односа

мозак -мисао, истичемо да без мозга мисао не може да постоји. Без пријема

сензорних информација мисао се не може формирати и не може испољавати.

Такође, при одсуству унутрашње перцепције (осећања) и спољашњег моторног

изражавања (понашања) мисао не може бити уочена од стране неке индивидуе или

у широј средини. Симболични, трансматеријални аспекти информација се

материјализују унутар људског мозга мењајући анатомију (грађу) и функцију

нервних ћелија. Обратно, процеси размене који егзистирају између шифри и

симбола и неуроналне супстанце могу да пруже значајан експериментални податак

за разумевање односа мозак - мисао.

Људске вредности, које чине културну баштину наше цивилизације, у

најширем смислу речи су трансматеријални ентитети, чије испољавање захтева

постојање материје. Оне могу надмашити постојање специфичних материјала,

мењајући преносиоце да би сачували своја трансматеријална својства, али не

поседују суштинска својства материје као што су маса и енергија. Лична

материјална својства и материјални ентитети човека, као што су мускулатура, кости

и мозак, су ограниченог трајања, везани за животни век човека, док симболи, идеје

и креативност могу бити трајни индивидуални допринос јединке култури

човечанства. Захваљујући томе ми смо можда робови давних усађених идеја и

менталних образаца прошлих генерација. Неке од вредности из историје

цивилизације данас су свакако инкомпатибилне са проблемима и реалностима

савременог света, што понекад може да буде узрок криза са непредвидивим и

разорним последицама за судбину нових хуманих и филозофских вредности и

циљева (Ракић, 2009).

Укратко, биохемија у нашем мозгу, у делу који је надлежан за одлучивање,

активира се пре него смо свесни своје одлуке. Значи ли то да је наша слободна воља

само илузија? Значи ли то да смо само несвесна, биохемијска детерминисаност?

3. ПСИХОЛОШКЕ ХИПОТЕЗЕ НЕСВЕСНОГ

3.1. Различита тумачења појма несвесно у психологији

О несвесном су говорили разни аутори: Платон, Лајбниц, Едуард Хартман,

Фројд и Јунг, Фром и многи други. Едуард Хартман је писао о несвесном као

надсвесном. Подсвесно је оно што је близу свести, оно што из несвесног продире

према свести. Не можемо да се сетимо неког имена, на пример, па се мучимо са тим

именом, и доћи ће нам, не мора тада, већ после неког времена. Несвесна област је

веома пространа област. Доказ за постојање несвесног су снови.

Несвесно је област психе која под нормалним околностима није доступна

свести, али често утиче на човеково понашање и менталне активности. У својој

историјској студији Несвесно пре Фројда, Ланселот Лоу Вајт (Л. Л. Wхyте)

приказао је како се појам несвесног развијао током два века и како су

интерпретације овог појма одређивали темпераментални, доктринарни и идеолошки

фактори. Гете је писао: Човек не може дуго да истраје у свесном стању, он мора да

се врати у несвесно јер тамо леже његови корени. Вајт је тумачио феномен

несвесног на следећи начин: Откриће несвесног је препознавање у дубинама психе

како Гетеовог реда тако и Фројдовог нереда. У протекла два века, (негде од 1750.

до 1950. године) многи су рационалисти сматрали да је несвесно ирационална снага

која прети да поремети социјални и интелектуални ред кога је рационална свест,

како су веровали, стварала генерацијама. По другима, који су, видели даље и дубље,

несвесно није само подручје хаоса, конфликта и деструктивних страсти, већ и

извор свих облика реда које ствара људска имагинација (F & French,1980). Овакво

схватање несвесног као креативне и уређујуће функције духа централно је у

Јунговој психологији, у оквиру које је развијен и појам колективног несвесног, као

трансперсоналног извора искуства, знања и имагинативности.

Иако Фројд није открио несвесно, како се популарно мисли, он је сигурно

најбрижљивији и најинтуитивнији дијагностичар патологије несвесног. Њему

дугујемо разумевање механизма потискивања и бројних начина на које се мисли и

осећања које је свест одбацила појављују из несвесног као детерминанте понашања,

ставова и менталних конструката, са поразним последицама за појединца, односе и

друштво.

Од Фројда смо такође научили да са извесним степеном скептицизма

посматрамо људску рационалност и њене конструкте, слику о себи коју људи

стварају и пројектују и мотиве и веровања која испољавају, јер знамо да је

рационалност често танка кора леда која покрива дубоки базен несвесног. Још увек

не разумемо довољно садржаје и могућности несвесног.

3.2. Тумачење појма несвесно Сигмунда Фројда

Фројд је својим психоанализом отворио прозор ка несвесном и изменио

начин на који ми себе видимо. „Захваљујући овом оригиналном научном методу,

дошао је до закључка да је људско биће по природи конфликтно и да се у њему

сударају супротстављене тенденције – љубав и мржња, рационално и ирационално,

свесно и несвесно... Иако човек има илузију да је свестан и слободан, у стварности

су ирационалне и несвесне снаге те које управљају његовим најзначајнијим

поступцима” (Требјешанин, 2009:9).

Фројдова теорија личности представља једну од најобухватнијих теорија.

Једна од чувених Фројдових метафора којом се служио да би описао психички

живот јесте метафора о санти леда чији мањи део, који израња изнад површине

воде, представља област свести, док много већа маса испод површине воде,

представља област несвесног (Слика 1.).

Велико Фројдово научно откриће је тумачење снова (ма колико наши снови

били наизглед бесмислени, нејасни, замршени, хаотични и гротескни), Фројд је

упорно одгонетао њихове чудесне слике и симболе, чврсто уверен да они имају

своју особену и скривену логику, језик и смисао. Анализирајући симболизам сна,

он је закључио да снови представљају пут у несвесно.

Слика 1. Фројдова метафора психичког живота

(Преузето са: www.дymko.edu.rs/predmeti/psiholoдija/download/Frojd.ppt)

Фројд је сматрао да се у подручју несвесног налазе нагони, страсти,

потиснуте идеје и осећања који имају контролу над свесним мислима и поступцима

појединца. С обзиром да је у психологији на прелому XIX и XX века доминирала

идеја да је човеково понашање узроковано свесним факторима, замисао о

несвесним коренима душевног живота била је веома револуционарна.

Примарно заинтересован за психолошку терапију, Фројд је морао да развије

хипотезу о људској природи помоћу које би могао да изведе своју терапију. У

својим каснијим списима он је развио импликације ове хипотезе. У човековој

психолошкој структури разликовао је три чиниоца: Ид, Его и Суперего. Ови

чиниоци, уз појмове несвесног (цензура, репресија, сублимација), и хипотезе о

улози сексуалности у људском животу, чине оквир његовог гледишта. Психички

живот човека по Фројду је подељен у три система различитих својстава и функција:

свесно, предсвесно и несвесно.

Свесно чине сва искуства којих људи могу бити свесни у ма којем тренутку.

Има задатак да опажа шта се догађа унутар и изван душе. Идеје у свесно могу

доспети из два правца: перцептуално свесно и предсвесно.

Предсвесно чине сећања, опажаји и мисли којих људи нису свесни у датом

тренутку, али које лако могу дозвати у свест. Садржај предсвесног потиче из два

извора: свесна перцепција и несвесно.

Несвесно чини највећи део психичког живота, који је скривен. Садржи оне

нагоне, инстинкте и тежње којих човек није свестан, али који мотивишу највећи део

онога што говори, осећа и чини. Садржај несвесног је често неприхватљив или

непријатан, чине га осећаји бола, анксиозности, или конфликти. Несвесно утиче на

наше понашање, снове, заборављање и узрок је омашки.

Фројд каже: “Веровање у доброту људске природе је једна од оних

несрећних илузија од којих људи очекују неко улепшавање и олакшавање свога

живота,bа у стварности оне доносе само штету” (Фројд, 1969: 198). Овакав модел

човека имплицира конфликт , јер се подразумева да је човек непрекидно и

неизбежно у сукобу између две супротне силе - човекове инстинктивне (нагонске)

природе и захтева друштва. Када се једном прихвати претпоставка да су циљеви

појединца себични, док су циљеви друштва за опште добро, тада, ако људи морају

живети у групама, из тога следи да је неизбежан парадоксални развој цивилизације,

с обзиром на то да људи немају природно алтруистичких интересовања једни према

другима. Како су сва понашања мотивисанан или обојена инстинктима, за Фројда,

тако су сва понашања и дефанзивна (одбрамбена). Ако је понашање одбрамбено,

тада особа није свесна својих истинских жеља, осећања и циљева (јер одбрамбени

процес је, сам по себи, изван свесности). Већина онога чега смо свесни није

стварност и већина онога што је стварностније у нашој свести. Тако, дефанзивност

постаје општи механизам за стварање компромиса између захтева инстинката и

друштва (Требјешанин,2009).

Ид је по Фројду, једини део личности који је наслеђен. Овај аспекат личност

је потпуно несвестан и укључује инстинкте и примарно понашање (лишено логике).

Ид је извор психичке енергије, чинећи га примарном компонентом личности. Ид је

вођен принципом задовољства, који тежи тренутним задовољењем потреба и жеља.

Ако ове потребе нису моментално задовољене, настаје стање анксиозности или

тензије. Ид представља велику улогу код деце, зато што се тиме омогућује

задовољење потребе. Ако је дете гладно, оно ће плакати док се потреба ида не

задовољи. Ипак, тренутно задовољење потребе није увек могуће. Кад би се личност

искључиво водила принципом задовољства, то би за резултат имало понашање које

није социјално прихватљиво. Према Фројду, ид покушава да се ослоби тензије

принципа задовољства кроз примарни процес, који укључује формирање менталне

слике жељеног објекта којим ћемо задовољити потребу.

Его је центар рационалне свесности и ефективне делатности. Оно је извор

комуникације са спољашњим светом. Его оперише принципом реалности, која тежи

да задовољи жеље ида на реалистичан и социјално прихватљив начин. Принцип

реалности разматра последице неке акције пре него што одлучи да ли да задовољи

жељу или одбаци импулс. У многим случајевима, импулси ида се могу задовољити

процесом одлагања задовољства – его ће на крају допустити одређено понашање,

али у одговарајућој ситуацији. Его такође елиминише тензију, која је настала због

незадовољених потреба, кроз секундарни процес, где его тражи објекат у реалном

свету који се слаже са менталном сликом створеном идовим примарним процесом.

Его је слуга три господара (Фројд, 1969) пошто треба да задовољи импулсе ида,

захтеве реалности и моралне принципе суперега. Делимично је свестан,

предсвестан, а делимично и несвестан, его доноси одлуке на сваком нивоу свести.

Суперего се последњи развија, функционише по принципу моралности,

садржи наше интернализоване моралне норме и идеале које смо усвојили од својих

родитеља и од друштва. По Фројду, суперего се јавља око 5. године.

Сврха суперега је да усаврши наше понашање. Потискује све неприхватљиве

потребе ида и бори се са егом да поступа по идеалистичким принципима, пре него

по принципу реалности.

Најважнији основни принцип на коме почивају психоанализа и

психоаналитичка психотерапија је модел свести чија је главна окосница учење о

несвесном. Несвесно је, по Фројду, седиште урођених нагона, првенствено

сексуалног, а затим и агресивног, потиснутих жеља и сећања. Несвесно постоји

изван принципа реалности и не подлеже законитостима времена, узрочности и

логичности и функционише искључиво на принципу задовољства. Битан садржај

несвесног чине основни психички процеси чије деловање даје несвесном посебна

обележја и карактеристике, јер увек теже само ка једном циљу - достизању

задовољства. Наглашавајући постојање и значај несвесног Фројд је као клиничке

доказе описао омашке, снове и употребу симбола.

Омашке се састоје од таквих феномена као што су лапсуси, случајне радње и

заборављање или замењивање имена или речи. Фројд је употребљавао ове неугодне

инциденте да би показао пробој потиснутих жеља и да би доказао да постоји

паралела између психичких процеса у свакодневном животу и оних који се одвијају

у формацији неуротског симптома.

Анализа снова је открила да је несвесна жеља из детињства обично била

мотивишућа сила која је и стварала снове. Рад сна прерушава жељу па је зато

неопходна анализа сна да би се установила права природа жеље. Размишљања о

манифестном или отвореном садржају снова довољно је да нас увери да снови

обезбеђују форум за идеје које су неприхватљиве током будног стања. Снови и

сневање су стања на граници нормалности у којима су доминатно активни основни

психички процеси, битни садржаји несвесног. Међутим, њихова активност никада

не остварује премоћ над функционисањем ега, које увек и у свим ситуацијама, има

контролу и спречава их да продру у свест и свакодневни живот. Снови и сањање су

сврсисходне психичке активности и њихов циљ је да одрже психичку равнотежу

особе и буду замена и/или допуна за задовољство и испуњење жеља. То постижу

тако што умањују или отклањају страх и осећање психичке напетости у свим

ситуацијама у којима се више не може попуштати некој нагонској потреби или, пак,

када се такав нагонски импулс не може потиснути. У књизи Тумачење снова II,

Фројд каже: „Али тему регресије у сну не можемо напустити а да не поменемо и не

дамо израза утиску који нам се већ више пута наметнуо и који ће се поново вратити

после удубљивања у проучавање психонеуроза; наиме: да је сневање у целини део

регресије на најраније прилике сневача, поновно оживљавање његовог детињства,

инстинктивних импулса који су у њему преовлађивали и начина изражавања који су

му тада стајали на располагању. Иза овог индивидуалног детињства обећава нам се

увид у филогенетско детињство, у слику развоја људскога рода чији је развој

појединца у ствари само скраћена рекапитулација на коју су утицале случајне

животне прилике. Ми наслућујемо колико су тачне речи Фридриха Ничеа

(Nietzschе) да се чу сну наставља прастари остатак човечанства, до којег се

директним путем више тешко може доћи: то у нама буди ишчекивање да ће нас

анализа снова довести до познавања човековог архајичног наследства, да у њему

упознамо оно што му је психички прирођено. Изгледа да су нам сан и неуроза

сачували више од душевних старина него што смо то могли наслућивати тако да

психоанализа може полагати право на висок ранг међу наукама које се труде да

реконструишу најстарије и најмрачније фазе порекла људске расе“ (Фројд,

1984:200).

Симболизам и симболи су, такође, продукти несвесног и рада основних

психичких процеса који имају универзални значај. Симболизам представља

временски веома стар начин изражавања, основни језик човечанства. Заправо, то је

регресивни психички процес који је непрекидно активан у животу људи, који

исказује нешто што се у прошлом времену дешавало особи или уопште

човечанству, а што је било скривено или потиснуто.

Фројдово откриће динамичног несвесног у коме се налазе сексуални и

агресивни нагони је дало велики допринос науци. Тим концептом он руши

представу о човеку као рационалном бићу које увек зна шта хоће и чему тежи и

доказује да је човек биће страсти (Coleman,1974). Фројд нам је такође доказао да је

човек једно трагично биће које је подељено унутар себе на анимално и морално, на

свесно и несвесно, на духовно и нагонско биће… Он живи у култури и не може да

се врати у стање варварства и да слободно задовољава своје нагоне, а цена

прилагођавања на живот у култури је стање неурозе, несреће и кривице. Доказ да

човек ни у једној култури на свету није успео да оствари себе и да буде срећан

Фројд је проналазио у чињеници да нема ниједног дужег историјског периода у

коме није било ратовања ни револуције. Супротстављајући се учењу хуманиста,

Фројд је тврдио да се у самој природи човека налази нагон за агресивношћу који се

окреће ка самодеструкцији или ка убијању.

***

Фројд дефинише појам као естетску особину која је повезана са појавом

непознатог и страха, али је у основи енигматско субјективно искуство. Као полазну

дефиницију Фројд цитира Шелинга: Све оно што би требало да остане скривено,

али и поред свега излази на видело (Требјешанин,2009). Фројд разматра овај

феномен и као психоаналитички и као естетски концепт. Као психоаналитички,

концепт се односи на простор несвесног и потиснутог, као и на повратак

потиснутог које се у психоанализи манифестује кроз присилу понављања. Постоји

повезаност између непрозирне семантике термина и Фројдовог схватања несвесног

као немислећег, или онога што се не може рационално досегнути.

3.3. Тумачење појма несвесно Карла Јунга

Јунг је тврдио да је немогуће потпуно спознати психу. Један део ње је увек

несвестан . Прецизније речено , један део ње је увек уроњен у колективно несвесно

који попут потока тече накупљајући се на брани психолошке структуре. Јунгова

теорија обухвата широк спектар психе . Он је први научно закорачио у транс –

персонално. Пратећи себе и своје пацијенте разрадио је структуру психе далеко

проширујући дотадашње конвенционалне увиде.

Својом теоријом о урођеном и универзалном колективном несвесном и

архетиповима Карл Густав Јунг је радикално изменио не само нашу представу о

људској природи у филозофији, теологији, психологији и психијатрији већ је извео

и праву духовну револуцију у многим хуманистичким наукама (антропологији,

социологији, педагогији, епистемологији, етици…) као и у готово свим областима

уметности (од ликовне до филма).

Анализирајући снове, митове, ритуале, алхемијске текстове и симптоме

психотичара, у Јунговом уму се родила замисао о постојању надличног несвесног.

Идеја о ултрадубинским деловима психе, о трансперсоналном несвесном и

архетиповима, који играју кључну улогу у динамици и развоју личности,

представља темеље и највише домете његове теорије.

„Хипотеза о колективно несвесном спада у оне појмове који у почетку

запање публику, али их она убрзо прихвата и употребљава као обичне појмове, као

што се, уосталом, догодило и са појмом несвесног“ (Јунг, 2000:8). Лично несвесно

„почива на једном дубљем слоју, који више не потиче из личног искуства и поседа,

будући да је урођен. Овај дубљи слој представља такозвано колективно несвесно.

Одабрао сам израз колективно јер ово несвесно није индивидуално већ опште

природе, што значи да оно, насупрот личној психи, има садржаје и видове

понашања који су свуда и код свих индивидуа, cum дruno salis, исти. Другим

речима, оно је код свих људи самом себи идентично и тиме чини једну, у сваком

присутну, општу друштвену основу надличне природе“( Јунг, 2000:32).

Колективно несвесно је према Јунгу, најстарији, најдубљи и најутицајнији

слој психе, који представља духовну ризницу наслеђеног искуства предака, датог у

облику урођених предиспозиција за одређен начин човековог доживљавања и

реаговања на околину. Колективно несвесно је универзално надлично јер сви људи,

без обзира на историјску епоху или културу, имају приближно исто колективно

несвесно што је темељ целокупне надградње личности. Ово надлично несвесно

може бити ирационално и деструктивно ако је занемарено и несхваћено, али се у

њему налазе и многе највише вредности и драгоцено духовно искуство и мудрост

генерација предака које је вековима таложено. Структуру колективно несвесног

чине његови елементи – архетипови.

Дакле, колективно несвесно представља најдубљи, најзагонетнији и

најмрачнији простор људске психе. Оно је универзални темељ целокупне личности.

У њему је похрањено духовно искуство хиљаде генерација наших предака.

Упознати садржаје колективног несвесног је неопходно, лековито и спасоносно,

али истовремено може бити и опасно, трагично, и каткад, кобно. А основне

јединице, саставице трансперсоналног несвесног, јесу архетипови.

Архетип је један од средишњих појмова Јунгове психолошке теорије.

Основи теорије о архетиповима колективног несвесног постављени су у Јунговим

радовима: „О архетиповима колективног несвесног“, „Појам колективног

несвесног“, и „О архетиповима са посебним освртом на појам Аниме“ (сви се

налазе у књизи „Архетипови и колективно несвесно“). Архетипови се манифестују

у духовним културним творевинама (митовима, бајкама, религији, езотеричним

учењима), али и у сновима и визијама, када се јављају у индивидуалном виду

(Jacobi, 2006). По Јунгу, архетипови су генетски наслеђени, универзални обрасци

опажања, мишљења, осећања и понашања. Они су невидљиви оквири целокупног

нашег искуства, а испољавају се у виду симболичних слика набијених емоцијама.

Јунг упозорава на то да морамо правити разлику између архетипова и архетипских

слика. (Jacobi, 2006). Сам по себи архетип је невидљив, несазнатљив и

непроменљив, али су његове манифестације и представе разнолике, опазиве и

променљиве.

„Психолошки конструкт и појам архетип који је незаобилазан у објашњењу

дијахронијске узрочности, операционализован како кроз генетски, тако и кроз

културолошки пренос, те да је овај појам добра радна хипотеза за проучавање

узрочности људског понашања или психолошке диспозиције да се неки вредносни

садржаји у животу (лакше или теже) прихвате, као и да овај појам указује на стари

биолошки (а овде психолошки) закон да уколико дође до сукоба старог и новог

менталног садржаја, а компромис при томе није постигнут, природа увек пресуђује

у корист старог“ (Алечковић, 2002:15).

Личност се по Јунгу, током процеса индивидуације сусреће са архетиповима

Персоне, Сенке, Аниме-Анимуса, Мудрог старца док не доспе до свог унутрашњег

средишта, до архетипа Сопства (Слика 2.). Персона се односи на површински слој

личности, на њену фасаду окренуту другима. Сваки човек поседује Персону (маску)

која штити његову праву личност од погледа и притисака спољњег света и која је

посредник између личности и социјалне средине. Појединац у току индивидуације

мора да научи да разликује маску од своје аутентичне личности. Постоји иза фасаде

оно наше лице „које ми свету никада не показујемо, јер га скривамо помоћу

Персоне, маске глумца“ (Јунг, 2000:48).

Слика 2. Личност по Јунгу

(Преузето са : www.google.rs/#q=licnost+po+jungu+slike)

Сенка је мрачни део личности, који обухвата особине које свесно ја не

прихвата и којих се стиди. Ове презрене, непризнате особине бивају потиснуте у

несвесно, где се формира инфериорни, тамни део личности. Зато Јунг Сенку

дефинише као свеукупност онога што личност не жели да буде и што не признаје да

јесте. Сусрет са Сенком захтева од појединца моралну храброст да препозна и

прихвати властите рђаве црте и склоности. Уколико их не прихвати, утолико ће

услед пројекције Сенке, свуда наилазити на непријатеље, на опасне људе, или на

демонска бића. Сусрет са Сенком је „прва проба храбрости на унутарњем путу,

проба која је довољна да већину застраши, јер сусрет са самим собом спада у

непријатније ствари које човек избегава, док год све оно негативно може да

пројектује на властиту околину“ (Исто,50).

Јунг посвећује изузетну пажњу архетипу Сопства и његовим симболима. По

Јунгу, Сопство-Јаство је архетип целине, душевног склада и потпуности. Овај

архетип представља истинско средиште целокупне, свесне и несвесне личности, а

испољава се кроз древне митолишке и религиозне симболе као што су мандала,

камен, четвороство, бисер, злато, цвет и Сунце.

У симболу дивље душе налази се онај део личности који савремени човек

занемарује, а често и сам гуши. Очигледно је да човек, ни на садашњем степену

цивилизацијског развоја, није успео да достигне ниво постојаности свести, а питање

је да ли ће икада успети, који му омогућава да интегрише и несвесне садржаје у

уску, усредсређену свест, која је драгоценија уколико има способност да буде врло

усредсређена, а истовремено и довољно флеxибилна да брзо усвоји нови садржај

несвесног ума и тиме коригује поље свог усмеравања.

3.4. Тумачење појма несвесно Леополда Сондија

У психологији се 1937. године појављује један нов правац: Сондијева

шикзал-анализа (schicksal-analiza), анализа фамилијарног несвесног, која

представља мост између Фројдове психоанализе, односно индивидуалног

несвесног, и Јунгове архе-анализе, односно колективног несвесног.

Леополд Сонди је на егзактан начин, анализом великог броја генеалошких

стабала, успео да докаже да се између индивидуалног несвесног, које сачињавају

индивидуално потиснути садржаји, и колективног несвесног, које сачињавају

архетипови, налази једна до тада потпуно непозната

област несвесног, коју Сонди назива фамилијарно несвесно, а чији су садржаји

латентни рецесивни гени. Открићем фамилијарног несвесног Сонди у психологију

уводи једну нову димензију и тиме допуњава

и проширује круг њеног истраживања.

Прва Сондијева саопштења о фамилијарном несвесном појављују се 1937.

године. Она чине основу на којој се касније развило шикзал-аналитичко учење.

Шикзал-анализа се састоји у анализи фамилијарног несвесног, односно у анализи

предака који у нама и даље живе у форми латентних рецесивних гена и несвесно

детерминишу избор љубавног и брачног партнера, пријатеља, идеала, професије,

врсте болести и смрти, и на тај начин управљају нашом судбином. Зато Сонди своје

учење и назива шикзал-анализа, односно анализа судбине. Он судбину третира као

медицински и дубинско-психолошки проблем, а не као мистичну силу која на

непознат начин управља токовима нашег живота.

3.5. Фромов допринос анализи несвесног

Док се Фројд бавио проучавањем индивидуалног несвесног, Јунг уводи

појам колективног несвесног, Ерих Фром расправља и о друштвено несвесном.

Фром није посветио ни једно своје дело анализи несвесног у коме би га систематски

проучавао. Његова интерпретација Фројдовог схватања несвесног, његова

сопствена открића и оригинални допринос проучавању овог феномена, провлаче се

кроз већину његових дела и то тако што он ову сложену појаву увек осветљава из

одређеног аспекта у зависности од проблема којим је у том моменту окупиран.

„Неоспорно је да је најзнафајније Фројдово откриће, откриће несвесног и

улога тог потиснутог психичког садржаја на људско мишљење и понашање у чијој

основи леже карактерне особине које сачињавају силе којих човек, премда

су моћне, може бити потпуно несвестан“ (Fromm, 1966, 63).

Најзначајнији проблем улоге освешћења несвесног, тј. повратка потиснутих,

несвесних садржаја у свест, по Фрому су дате као могућности ослобођења човека од

илузија, постизања самосвести и развитка зреле личности.

Људи већину значајних искустава потискују, те их тако нису свесни, мада је тако

само потиснута свест о импулсима који су и даље делотворни

али на начин у који појединци немају увид и стога је то дејство ван њихове

контроле. Потиснути садржај је сексуалног карактера, тј. потиснута је свест о

инфантилним сексуалним жељама појединца, при чему садржај потиснутог

зависи од специфичних појединатних животних околности. Тако Фројд несвесно

сужава на индивидуално несвесно, а то индивидуално несвесно се односи на

сексуалност. Фром указује на ту врсту Фројдове ограничености имајући у виду

много шири појам колективног несвесног, а сам указује на друштвено несвесно.

Фром је указао како Фројдова усредсређеност на индивидуално несвесно

„има импликације на сужавање облика ослобођења појединца путем делимичног

свешћивања несвесног у терапеутске сврхе“ (Требјешанин, 2009:95).

„Значајност несвесног је у томе што оно, иако потиснуто, одређује нашу

свест, наше мишљење и понадање. Свест просечног појединца је искривљена,

лажна свест. Фројд је лишио човека поноса у властиту рационалност. Он је открио

да велики део нашег свесног мишљења само прекрива праве мисли и осећаје,

сакрива истину: већи део свесног мишљења је варка, пука рационализација мисли

жеља којих не желимо бити свесни“ (Fromm, 1980 б: 133).

Фром је увидео да нема подвојености између појединца и друштва, између

свесног и несвесног, као ни подвојености између друштва и несвесног, и тај увид га

фокусира ка проучавању несвесне динамике на социјалном нивоу, чиме се потпуно

удаљава од Фројдове инстинктивистички и индивидуалис-тички засноване

либидиналне теорије. Он каже: “верујемо да је човек превасходно социјално биће, а

не, како Фројд претпоставља, превасходно самодовољно, и да само секундарно

потребује друге да би задовољио своје инстинктивне потребе. Тако, ми сматрамо да

је индивидуална психологија у суштини социјална психологија... кључни проблем

психологије јесте особита врста односа индивидуе према свету, а не задовољење

или фрустрација појединачних инстинктивних потреба” (Fromm, 1941:84).

4. НЕСВЕСНО, ПСИХОАНАЛИЗА – РЕЛИГИЈА-ХРИШЋАНСТВО

Религиозност је вероватно стара готово колико и човечанство, а идеје о

проучавању и истраживању религије јављају се од самог настанка научне

психолошке мисли. За појам религије може се рећи да готово свако људско биће

сматра да зна шта је то, али је ретко који појединац може ваљано и дефинисати.

Термин потиче од латинске речи reliдio, која означава “побожност; оданост и

поштовање Бога или богова као натприродних, вечних и свемоћних бића; пажљиво

премишљање о божанским стварима” (Рот, 1994).

Религиозне тежње заслужују пажњу и поштовање научника, јер су дубоко

укорењене у људској природи и могу бити описиване, проверене и изучаване

научним методама. Читава психотерапија настала је у идеји Источне цркве, а као

наука јавиће се тек крајем осамнаестог века у Француској.

„Централна тема или интуиција византијског богословља, према можда

најзначајнијем савременом православном мислиоцу Џону Мајендорфу, јесте да

човекова природа није статична, затворена, аутономна суштина, него динамична

реалност одређена у самој својој бити својим односом према Богу. Овај однос је

виђен као процес уздизања и као заједништво – човек створен по слици Божјој је

позван да оствари божанску сличност; његов однос према Богу је и датост и

задатак, непосредни доживљај и очекивање још узвишеније визије, коју треба

постићи у слободном напору љубави“ (Јеротић,2007:72).

Јунг је сматрао све религије колективним митологијама, које нису стварне по

свом садржају, али које имају стваран ефекат на људску личност. Он истиче

способност људске врсте за стварање митова, који дају смисао егзистенцији и

помажу у разумевању околности око и унутар човека: “сва езотеријска учења теже

да проникну у давне догађаје забележене у психи и сва она претендују да буду

једина и апсолутна истина. Шта је било истинито у прадавном знању, истинито је

још и више у владајућим светским религијама. Оне садрже обелодањене истине,

првобитно скриване, и убрзавају откривање тајни душе, приказујући их помоћу

величанствених слика” (Јунг,1981:84). Митови, а самим тим и религије, откривају

одређене архетипске аспекте колективног несвесног, набијене енергијом, и на тај

начин пружају увид у психички свет људског бића. Што се више користимо

митовама, то је већи део несвесног стављен на располагање свесном делу наше

личности и тиме она постаје интегрисанија, што је један од примарних задатака

психологије. На тај начин, по Јунгу, религиозност и однос према Богу могу имати

значајну улогу у процесу откривања и достизања индивидуације. Притом је важно

напоменути да, иако су митови заједнички члановима заједнице, они свој утицај и

значење добијају на индивидуалном плану. Јунг са жаљењем увиђа да је закон

рационалног суверено овладао нашим појмовним оквирима, чинећи готово

немогућим наше узимање учешћа у процесима митологизације. Он наглашава

важност равнотеже и хармоније између спиритуалног и несвесног, са једне, и

закона науке и логике, са друге стране, констатујући са жаљењем да је тај баланс

нарушен; “Јунг је 20. век видео као време када човек више није у свакодневном

додиру са смислом свога бића, које твори саму суштину живота. Ми смо проникли

у изворе свесности како смо најбоље знали, покушавајући да докучимо и

контролишемо контрадикторности и парадоксе духа који су нам преостали, али смо

изгубили додир са својим коренима и симболичким животом којег они подупиру и

негују” (Ulanov, 1997:50). Може се закључити: за разлику од Фројда, који религију

углавном сматра илузионистичком и самим тим лошом, Јунг је сматра

имагинацијом која може итекако бити од користи; штавише, “Јунг види религије

као незамењиву духовну подршку, док су оне за Фројда штаке које служе као

потпора за илузију” (Szasz, 1978).

Ерих Фром нуди своју функционалистичку дефиницију религије, базирану

на антрополошкој теорији људских потреба; религија је “сваки систем мисли и

акција, заједнички за одређену групу, који индивидуи унутар групе даје оквир

оријентације и објект привржености”. (Fromm, 2000) Ова је дефиниција свесно и

намерно преширока, да би могла обухватити и одређене секуларне системе

(фашизам, стаљинизам, ауторитаризам), затим различита схватања идеализма

(старогрчки хуманизам, период ренесансе), па чак и нека психопатолошка стања

људског духа (мазохизам, садизам). Уз додатак речи приватна (Јеротић,2007).

Фром дефинише и неурозе, као и тежње ка успеху и новцу, као религије. Фром

сматра да не постоји ниједно људско биће које не поседује тежњу за

религиозношћу, јер, по њему, свака од пет базичних људских потреба (за

приврженошћу, трансцендентношћу, припадању, идентитетом и оријентацијом)

рефлектује ту тежњу и њено задовољавање. Самим тим, на религиозна искуства не

треба гледати као на нешто чудно или неуобичајено у контексту свакодневног

живота.

Посебне пажње достојна је чињеница да у хришћанству постоји свест о

реалности, али и снаге несвесног. Не може се говорити о појму несвесно а не

поменути да се у хришћанству тај појам први пут појавио. У хришћанству се не

ограничава само на испитивање онога што делује на површини душе већ се улази у

њене понорне дубине и управо зато постоји могућност спознаје несвесне

активности душе. Тако је вековима пре психолога који су нагласили огромни значај

несвесног, кроз хришћансво откривено, разуме се – у општим цртама, постојање

оног мрачног и невидљивог душевног света који, као да постоји испод површине

свесне душе, често њоме управља и то на пресудан начин.

Нека емоција, коју свесно из било којег разлога не може нормално да усвоји,

одбацује се и потискује у несвесно. Али сваки потискивани душевни догађај стиче

независност и самосталност, чинећи неконтролисану и слободно (комплексно)

дејствујућу душевну силу. У том случају, оно што насрће из несвесног омета свесни

душевни живот, светећи се на неки начин, како каже Јунг, за потискивање.

Владика Николај је, читао и Фројда, Адлера и Јунга, али је обраћао пажњу и

на себе, био је интроспективан. Од Сумераца до Јунга, све цивилизације су биле

живо заинтересоване за снове. Тако је и Хришћанство било заинтересовано. Некa

ти и снови буду учитељи, каже Владика. Треба обратити пажњу на снове. Снови

долазе из несвесног. Људи не воле своје несвесно, зато га и одбацују, јер се у њему

налази оно што хришћани зову: ђаво. Наша је слободна воља, то нам је Бог дао. То

је, наравно, најтежи проблем од свих. У несвесном се налази аморално, алогично и

асоцијално. Са овим би, наравно, требало повезати и самог Фројда, будући да се

главни материјал његових размишљања састојао у самоанализи сопственог

несвесног. Као резултат, психоанализа се показала као потпуно једнострана

психопракса која је, у основи, несвесно искуство изједначила само са сексуалним

комплексима - а они се на језику хришћанске аскетике називају страстима - не

упознавши при том опит светости.

Позитивистичко и фројдистичко схватање несвесног елемента људске психе

суштински се разликују од светоотачког. Позитивисти не примећују морално

својство оног садржаја личности који они именују као несвесно. У најбољем

случају, лекари-позитивисти разликују болест и норму, тј. способни су само да

констатују она растројства психе која прате велике душевне патње. Међутим,

њихов позитивизам приморава их да сва негативна стања подсвести схватају у

својству реалности која не подлеже моралној процени. Таква процена се може

извршити само у перспективи Вечности, али позитивизам одбија да је узме у обзир

(Jerotić. 2013).

За научнике-позитивисте, с којима је Фројд својевремено водио расправу,

несвесно чине сећања која су се сачувала у човековом памћењу у време када то

човек није ни слутио. При том несвесно, тј. наша прошлост, стално одређује наш

живот, иако ми то не примећујемо. Рише, један од психолога који су претходили

Фројду, изједначио је са несвесним дејствовање свих инстиката уопште.

„Замислите, на пример, кукавицу која своја јаја полаже у туђа гнезда. Када то чини,

кукавица сматра да то ради по сопственим побудама јер она, наравно, никада није

видела да нека друга кукавица тако поступа... иако она не зна узроке својих

поступака, тај узрок их у потпуности одређује“(Јеротић,2007:38).

Човек, разуме се, није кукавица, али ништа мање нису суштинске ни разлике

између Ришеовог модела психе и антрополошког модела источних Отаца.

Понашање кукавице заиста је записано у њеној подсвести, али кукавица не

поседује оне енергије које поседује људска личност. Услед тога, кукавица никада

неће бити у стању да своју подсвест обогати освешћивањем несвесног - она ће из

овог света отићи са оним истим искуством које је положено у њене инстинкте и са

којима је и дошла на овај свет. Са човеком је, међутим, сасвим другачије. Исто као

и кукавица, и човек се рађа са чистом подсвешћу, на коју су записани само

соматско-психички инстинкти, али он се рађа као личност. Он поседује енергије

које га чине богоподобним. Чак и ако наиђемо на озбиљна одступања која иду до

потпуног дебилизма, при чему је човек лишен разума, он остаје лик (образ) Божији

и није истовремено лишен и посебног, личносног општења са својим Творцем.

Током живота, у процесу испољавања личности кроз њене енергије (разум,

психу, соматику), човек обогаћује своју личност и испуњава подсвест новим

иксуством. С тим искуством он и напушта овај свет. У другом свету, како учи

апостол Павле (1. Кор. 13, 9-10), земаљска вера (способност познања) и земаљска

нада (способност за вољно постављање циља) за њега престају да буду актуелне.

Оне су човекове инструменталне енергије, као што је то и човеково тело. У другом

свету, остаје актуелно само оно сабрано искуство које се - ако је то идеалан случај -

именује као љубав. У неуспешним варијантама, то је искуство неостварених (или

остварених!) жеља (телесних и душевних), искуство немира, страхова, мржње (или,

говорећи језиком психоанализе, искуство конфликата). Управо то негативно

искуство, које остаје једино актуелно за човека после његовог преласка у други

свет, претвара његово вечно постојање у пакао. Може ли се, полазећи од

светоотачке антропологије и аскетике хришћанских Отаца, ово несвесно искуство

објективизирати у својству неког реално постојећег пртљага који човек односи са

собом у други свет, слично неком обимном животном ранцу? У извесној мери - да.

Свети Оци су понекад прибегавали појму записивања грехова, када су говорили о

човековом греховном терету. Међутим, овде се може говорити само о књижевно-

реторичкој сликовитости и о њеном пастирско-педагошком развоју. Појавио се чак

и побожни лик анђела који записује човекова добра и рђава дела. Међутим, уколико

се строго приступи садржају новозаветних Писама и делима отаца-подвижника,

онда је представа о записивању наших грехова иста онаква метафора, каква је дата и

у Посланици апостола Павла Коринћанима: Ви сте наша посланица написана у

срцима нашим коју знају и читају сви људи. Показујући се да сте посланица

Христова, кроз наше служење написана, не мастилом, него Духом Бога живога, не

на каменим таблицама, него на телесним таблицама срца (2. Кор. 3, 2-3). Уколико

се и допуштало вулгарно објективизирање добрих и рђавих дела, онда је то у већој

мери било присутно на средњовековном Западу, где се на тој основи појавило чак и

учење о вишку заслуга којима располаже римски папа, прерасподељујући их

посредством трговине индулгенцијама (Jerotić. 2013).

У целини посматрано, хришћански аскети оперисали су оним моделом

личности који се у потпуности може сместити у границе овде и сада и није му

потребно никакво складиште добрих или лоших поступака које би се распростирало

на читав живот. То је динамични модел моралног стања личности, које се у сваком

тренутку може окренути на ову или на ону страну. Због тога с једне стране постоји

разбојник који се у предсмртном часу покајао на крсту и којега је Христос

прихватио (Лк 23, 42-43), а са друге - свети подвижник Сисоје на самртном одру:

Када су му старци рекли: -Теби, оче, није потребно покајање, он им је одговорио:

Не, сигуран сам да још нисам ни започео са покајањем, а сви су знали да је он

савршен. Уколико се под покајањем подразумева унутрашњи рад на стварању

новог искуства узајамног односа са Богом, онда би било тачније да је рекао: Још

нисам окончао покајање, а утолико пре што се аналогно казивање о упокојењу

Агатона завршава речима: Покажите љубав и не разговарајте са мном, јер сам

заузет. Када је ово изговорио, с радошћу је предао свој дух. Човек је оно што је у

датом тренутку. Он је онакав каквим га је уобличило искуство целокупног

претходног живота и каквим је он сам напором воље и свести уобличио у себи то

душевно-емоционално искуство (Jerotić. 2013).

Као супротност овоме, у Фројдовом моделу психе несвесном се даје она

улога која је, несумњиво, већа од једноставног душевно-емоционалног стања које је

динамично упило у себе целокупно пређашње искуство. У утицају на човеково

самоосећање, Фројд пређашњем искуству даје улогу која је, по својој суштини, већа

чак и од улоге непосредног, личног општења које се одвија овде и сада (тј.

актуелног искуства). Фројдово несвесно представља бујон од потиснутих маштарија

које човеку доносе патњу приликом конфликта са супер-егом („над-ја“), иако су оне

саме морално неутралне. Због тога је Фројдова психоанализа покушај да се

позитивичким путем каналише пртљаг несвесног који узрокује нелагодност, а што

значи - без моралне борбе и, сасвим природно, без обраћања ка личности Бога.

За разлику од Фројда, требало би приметити да православна аскетика гради

модел развоја страсти (патхос), који наглашено локализује њено протицање овде и

сада. Могло би се смело уопштити мноштво светоотачких система који узајамно

допуњују један други, као што је учинио С. Зарин - сви они су међусобно веома

слични. Несумњиво да је прошло искуство значајно, али оно иступа само у облику

навике која утиче на унутрашњу сагласност са саблажњивом помишљу или на њено

одбацивање.

Помисли су садржај актуелног искуства (тј. оног које се одвија у реалном

времену, приликом општења са светом и људима). За разлику од Фројда, у

аскетским списима источних Светих Отаца најважније место даје се свести,

царском елементу у човеку. Управо човеков ум (тј. свест) контролише појаву

помисли-насртаја које долазе или из спољашњег света или из сећања на прошло

искуство, али које су у моралном смислу још увек неутралне. После тога, свест или

одбацује саблажњиву помисао, тако да јој то постаје навика, или се саглашава с

њом, допуштајући и самом својом жељом чулно наслађивање помислима. Управо

се та жељна сила душе у најширем смислу (а не уски панеротизам) у својим

неправилним испољавањима налази у основи свих грешних страсти. На тај начин

воља - човекова способност да жели, и чула - тј. способност да доживи оваква или

онаква емоционална стања, представљају природне енергије личности које

формирају позитиван (духовно блаженство) или негативан (морално страдање)

садржај искуства. То искуство актуелизује, оживљава, управо човеков ум (или

свест) у процесу освешћивања тог искуства. Заправо, ништа нас не спречава да

Фројдово несвесно са свим његовим потискивањима и заменама поистоветимо са

навикнутошћу на грешне страсти или, напротив, с навикнутошћу на богосозерцање

светоотачке аскетике. Слично поређење помоћи ће нам само да разјаснимо да

православна аскетика не придаје тако судбоносан значај несвесном као отац

психоанализе. Као што на негативном плану претходно искуство навика не може у

потпуности да детерминише човекову слободу избора, тако ни у оном позитивном

никаква навика светости не може да гарантује да неће доћи до отпадништва, све

дотле док подвижник не пређе праг другог света (Јеротић, 2007).

Међутим, позитивизам је и пре Фројда доследно корачао ка апсолутизовању

несвесног у својству неке објективне реалности. „После открића Ришеа и Тена

несвесно почиње да се разматра као активни део личности и, упоредо с тим, као

складиште емоција, заборављених или потиснутих чињеница. Посебно је Тард

показао да несвесно не губи ни најмањи део своје енергије и да прошло искуство

детета може да утиче на његове поступке у зрелом узрасту. Овде сусрећемо

другачије схватање несвесног, које је изузетно блиско фројдистичком“ (Jerotić.

2013). Тако објективизирано, позитивистичко-фројдистичко схватање несвесног,

неприхватљиво је за хришћанску антропологију. Са тачке гледишта православне

патристике, реалност је само личност као ипостазирана човечија природа. Према

православном становишту, начин на који се открива и испољава свака човечија

ипостас, тј. свака човечија личност, носи енергијски карактер. Уколико је Фројд

спреман да и таква испољавања психе као што је несвесно прихвати готово у

својству објективизиране „материјалне“ реалности, онда се, напротив, православна

антропологија, повезујући с природним енергијама вољну, интелектуалну и

стваралачку енергију, не ограничава само на њих.

Човековом природном енергијом сматра се чак и његово тело, са свом

његовом соматско-физиолошком индивидуалношћу, па у том смислу, несумњиво, и

са његовом сексуалношћу. На тај начин, и свест и несвесно - којем се, разумљиво, у

православном схватању не даје тако пресудан значај као у психоанализи - са тачке

гледишта источне патристике у подједнакој мери представљају енергије којима се

човечија природа реализује у особености сваке човечије личности (Jerotić. 2013).

У хришћанској молитви, 2000 година, налази се реч несвесно: ослободи ме,

Господе, вољног и невољног греха. Шта је то невољно? То није ђаволово. То је

несвесно. То је управо оно што не знамо јер нећемо да знамо. Приближавање Богу

иде постепено. После смрти настављамо усавршавање тамо докле смо стали. То

каже св. Григорије из Нисе, св. Јован Лествичник, св. Дионисије Ареопагит, Гете,

Достојевски, Исидора Секулић. Они сви кажу да се усавршавамо. Али, овде морамо

почети. Дакле, та борба несвесног, свесног, надсвесног у нама је стално присутна.

Несвесно треба лагано откривати. Како? Интроспекцијом, упознавањем себе

(Јеротић, 2007).

Несвесно постоји, у њему је и добро и зло. Из несвесног стално иду импулси

јер је оно (несвесно) јако и старо, а они (импулси) иду према свести. А од свести

треба да се вољно крећемо према надсвести.

ЗАКЉУЧАК

Као што материја и енергија представљају две комплементарне супротности

у физичком, унутар свести (нефизичком) такође постоје две комплементарне

супротности које се налазе у интеракцији и које имају способност трансформације

из једног стања у друго. Те две супротности се код људи манифестују као мисли и

осећања или као свесна активност и свесни интензитет. Да би се активност и

интензитет свести могли правилно разумети неопходно је најпре разјаснити сам

појам свести.

Свест се везује уз мноштво термина као на пример: несвесно, подсвесно,

надсвесно, свесност (свесно) итд. чиме се указује на њену изузетну комплексност.

Многи од тих термина још увек нису јасно одређени или дефинисани и поред тога

што се често користе у свакодневном говору. То се нарочито односи на термин или

појам несвесног.

Сигмунд Фројд несвесно одређује као непознато, али суштинско у свести,

док свесност представља као познато и појавно. Он за несвесно каже: Несвесно је

већи круг који у себе обухвата онај мањи круг свесног. Као и следеће: Несвесно је

она стварана психичка реалност, нама по својој унутрашњој природи исто тако

непозната као и реалност спољног света, и оно нам је у подацима свести исто

тако непотпуно дато као и спољни свет у подацима чулних органа. Шта се

подразумева под појмом несвесног, а шта под појмом свесног или свесности? Како

се манифестује несвесно а како свесно у свести? Шта се подразумева под појмом

свест а шта под појмом свесност?

Несвесно подразумева неразумљивост, неодређеност, нејасноћу, зато

мистериозност или суштинску скривеност свести док свесност представља појаву

свести или све оно што је јасно и обелодањено у њој. Свесност се манифестује у

виду мисли које се такође означавају термином интелигенције док се свесна

неодређеност или несвесно манифестује кроз емоције или осећања. Мисли

представљају свесну експанзију, тј. њену разложеност и индивидуализацију. Таква

индивидуалност (разлика) мисли омогућава њихову сталну интеракцију или

активност која доприноси њиховој разумљивости. Због тога мисаони процес или

свесност има карактеристику сталне активности, док осећања имају карактеристику

интензитета (снаге) или неразумљиве свесне сажетости. Та сажетост представља

јединство мисаоних разлика, односно суштину активности мисли (свесности).

Међутим, за свесну сажетост су карактеристична два супротна квалитета осећања

или два супротна нагона која имају различит и специфичан ефект на тело и мисли.

Док један нагон представља нагон заједништва, креативности, склада или љубави

(Ерос) дотле други представља нагон отуђене индивидуалности, насиља, мржње,

окрутности, деструкције, уништења или смрти (Танатос). Танатос је интензиет

подсвесног који је у уској вези с телом док је Ерос свесни потенцијал надсвесног

или духовног у коме је концентрисана сама суштина свести.

Постојање подсвесног и надсвесног нивоа се може запазити и кроз различите

реакције људи на задовољство и бол. Очигледно је да поред телесног задовољства

постоји и комплексно духовно задовољство. Док су поједини људи искључиво

мотивисани телесним задовољством дотле други телесно задовољство подређују

вишим идеалима или задовољствима духовног.

Човек је у стварности биће условљености, иако је добио слободу на дар за

коју мора у току живота да се избори, његова судбина зависи пре свега од мноштва

услова из његовог сопственог унутрашњег света бића, несвесног света, које

потпомогнуто спољашњим чиниоцима, долази до изражаја кроз многобројне

механизме понашања, најчешће кроз механизме одбране од надолазећих скривених

садржаја подсвести, који су за његово свесно биће неприхватљиви. Још увек не

прихватајући свесно оно од чега је саздан, човек несвесно прави разне пројекције и

рационализује сопствени унутрашњи свет, да би се сачувао од страхова, сирове

сексуалности и агресивности, неприхатљивих помисли и примисли које се не

уклапају у моралне врлине које гаји или које су друштвено прихватљиве.

Фројдов огроман допринос психологији огледа се и у томе што је он указао

на комплексност свести. Тако на пример, он је уочио постојање различитх свесних

нивоа кроз ид, его и супер-его које сам ја одредила као под-его, его и над-его или

као подсвесно, свесно и надсвесно са нешто другачијим карактеристикама и

законитостима. Фројдов ид спада у домен несвесног. Он се налази испод свесног

нивоа те самим тим представља подсвест

Сигмунд Фројд је први указао на индивидуално несвесни свет човека и објаснио

механизме који у њему делују, а који споља гледано одређују човеково понашање.

Лична искуства, почевши од пренаталног периода боравка у утроби мајке, преко

услова одрастања до, најкасније, пете године живота када се до краја формира

карактер детета, структура његове личности , које човек кроз цео свој живот вуче са

собом, понакад и као баласт који га условљава несвесно, понављајући типичне

модусе понашања из најранијег периода детињства. Дете је до пете године живота

упијајући ум, који оставља печат у душевном животу човека.

Карл Густав Јунг је проширио то становиште уводећи појам архетипова који

су својствени колективно несвесном нивоу који представља најдубљи,

најзагонетнији и најмрачнији простор људске психе. Оно је универзални темељ

целокупне личности. У њему је похрањено духовно искуство хиљаде генерација

наших предака. Упознати садржаје колективног несвесног је неопходно, лековито и

спасоносно, али истовремено може бити и опасно, трагично, и каткад, кобно.

Колективно несвесно дато је пре сваког личног искуства и садржи опште, за цело

човечанство типичне наслеђене форме опажања и разумевања, такозване

архетипове. Они представљају огромно духовно наслеђе људског развоја. Они су

отисци општељудског искуства стицаног у току хиљада година у типичним, увек

понављаним ситуацијама. Због тога се појављују у свести појединца када се понови

једна таква праситуација у његовом личном животу.А основне јединице, саставице

трансперсоналног несвесног, су архетипови.

Леополд Сонди је увео појам фамилијарно несвесног, породично духовно

наслеђе стицано и наслеђивано генерацијама уназад у оквиру породичне генезе,

чија скривена динамика утиче на човекову структуру личности и понашања која су

карактеристична за његов породични систем. Чувен је његов тест намењен

испитивању породично несвесног, који се у пракси показао користан за испитивање

људске мотивације, за анализу појединих човекових избора у животу, а који вуку

корене дубоко у генерације уназад сопствене породице. Може се рећи да је овај слој

несвесног само део архетипова колективно несвесног нивоа човековог унутрашњег

света.

Дакле, свест чине информације, садржаји на које смо тренутно

фокусирани.Подсвест чине информације, садржаји који се по потреби лако могу

призвати у свест а несвесно чине све остале информације, садржаји, важни и за

функционисање нашег тела до свега што смо у животу научили, доживели, чак и

оног што је наша свест пропустила, али и потиснула. Несвесне садржаје не можемо

вербализовати тако лако у одређеном тренутку. Несвесно је претпостављени

психички квалитет непознат свесном Ја.

ЛИТЕРАТУРА

1) Алечковић, Николић, М. LE CONCEPT DE L INCONSCIENT DANS LES

THEORIES DE LA PSYHOLOGIE CONTEMPORAINE, presses Univ. Sorbonne.

2) Алечковић, Николић, М.(2012). Психологија и уметност, Међународни

тематски зборник.

1) Алечковић, Николић, М.(2002). АКСИОЛОШКЕ ПРЕТПОСТАВКЕ

ИСТРАЖИВАЊА У ВАСПИТАЊУ И ОБРАЗОВАЊУ, Универзитет Сорбона,

Прегледни чланак, Париз. с.13-29.

2) Alexander, F & French, T (1980): Psychoanalytic therapy – principles and

application, Bison Books in Clinical Psychology

3) Coleman N., P.R. Anaxagoras, In The Encyclopedia Americana, Vol. 1,

International edition, New York, 1974.

4) English, H.B. (1966) Obuhvatni rečnik psiholoških i psihoanalitičkih pojmova,

Savremena administracija, Beograd.

5) Fernando, M. (2007). Abraham Maslow and Spirituality, from:

http://www.mang.canterbury.ac.nz/people/nilakant/spirit/abraham_maslow_and_s

pirituality.htm

6) Freud, S. (1969). Nova predavanja, Autobioдrafija, Matica srpska, Beograd

7) Freud, S. (1970). Obsessive Actions and Religious Practices,

http://www.freud.org.uk/religion2.hтml

8) Frojd, S (1970). Autobioдrafija, Novi Sad:Izdavačko preduzeće Matice Srpske.

9) Frojd, S (1970b). Uvod u psihoanalizu, Novi Sad:Izdavačko preduzeće Matice

Srpske.

10) Фројд, С. (1973). Тотем и табу, Нови Сад: Матица српска.

11) Фројд, С. (1981). Психопатологија свакодневног живота. Нови Сад: Матица

српска.

12) Frojd S.(1984). Tumačenje snova 1-2, , Matica srpska Novi Sad., GRO Kultura

OOUR Radiša Timotić Beograd.

13) Фројд, С. (1988). Мојсије и монотеизам. Београд: Графос.

14) Фројд, С. (1988). Нелагодност у култури, Београд: Рад.

15) Freud, S. (1986). Budućnost jedne iluzije, Zagreb: Naprijed.

16) Fromm, E. (1959). Values, Psychology and Human Existence u Maslow, A. ed.

New Knowledge in Human Values.

17) Fromm, E. (1966). Čovjek za sebe: Istrazivanje o psiholoдiji etike, Zagreb:

Naprijed.

18) Fromm, E. (1980 a). S onu stranu okova iluzije, Zagreb: Naprijed.

19) Fromm, E. (1980 b). Veličinа i дranice Freudove misli, Zagreb: Naprijed.

20) Fromm, E. (1984). Bekstvo od slobode, Zagreb: Naprijed.

21) Fromm, E. (2000). Psihoanaliza i reliдija, Zagreb: Naprijed.

22) Hall, C.S., Lindzey, G., Teorije ličnosti, Beograd : Nolit , 1983.

23) Хесе, Х. (1991). Демијан ,БИГЗ, Београд

24) Jacobi, J.(2000). Psiholoдija C.G. Junдa., Zagreb: Scarabeus-naklada.

25) J.R.Workman J.R., Aristotle, In The Encyclopedia Americana, Vol. 1,

International edition,New York, 1974.

26) Jerotić, V. (1995): K.G. Junд Lavirint u čoveku ; Beograd: Neven (Lapovo: Collor

Press).

27) Јеротић, В. (2007). Индивидуализација и (или) обожење, ИП Ars libri,

Београд

28) Jerotić. V.(1992). Putovanje u oba smera, Beograd: Plato.

29) Jerotić. V. .(2013). -http://srbin.info/2013/10/25/vladeta-jerotic-o-poznavanju-

samog-sebe-o-strahu-i-o-kajanju/

30) Jung, C.G., (1971). Dinamika nesvesnoд ; Gesammelte Werke Walter Werlag AG,

Olten.

31) Jung, C.G.(1977). O psiholoдiji nesvesnoд, Beograd: Matica srpska.

32) Jung, C. G. (1981). The Archetypes and the Collective Unconscious, Princeton

University Press.

33) Jung, C.G.(1984).Psiholoдija i alkemija, Zagreb : Naprijed .

34) Jung, C.G.(1987). Čovjek i njeдovi simboli, Zagreb : Mladost..

35) Jung, C.G. ,Pauli, W.(1989). Tumačenje prirode i psihe, Zagreb: Prosvjeta.

36) Jung, C.G., Willhelm R.(1990). Tajna zlatnoд cvijeta, Niš: Gradina, 1990.

37) Jung, C.G.(2000). Sedam propovjedi mrtvima., Zagreb: TELEdisc.

38) Јунг, К.Г. (2000б). Архетипови и колективно несвесно, Београд:Атос.

39) Jung, C.G.(2003)..Arhetipovi i kolektivno nesvjesno, Beograd: Atos.

40) Jung, C.G.(2004). Sjećanja, snovi, razmišljanja, Zagreb: Fabula Nova.

41) Karp, A. J. (1991). From the Ends of the Earth: Judaic Treasures of the Library of

Conдress, Rizzoli.

42) Korai., V. (1968). Maрks i savremena socioloдija, Kultura, Beograd.

43) K.R.Poper & J.C.Eccles, The Self and Its Brain, Springer, Berlin, 1977

44) Loewenтhal, K. (2000). The Psycholoдy of Reliдion: A Short Introduction,

London: One World Publicaтions.

45) Meyendorff, J., Byzantine Theoloдy, Fordham University Press, New York, 1983.

46) Mitić, S. (1991) Filozofski rečnik ,Dereta, Beograd.

47) Огљеновић, П. (1996). Свест као психичка фунсција, Београд: Чигоја.

48) Раковић, Д. (1996). Свест, научни изазов 21. Века, Београд: Чигоја.

49) R.Penrose, Shadows of the Mind, A Search for the Missinд Science of

Consciousness(Oxford Univ., Oxford, 1994), Part II, and references herein.

50) R.Penrose, Shadows of the Mind: A Search for the Missinд Science of

Consciousness, Oxford Univ. Press, Oxford, 1994F.Crick, The Astonishinд

Hypothesis: The Scientific Search for the Soul, Charles Scribner's Sons, New

York, 1994

51) R.Broughton, Human consciousnessand sleep/waking rhythms, in B.B.Wolman

and M.Ullman, eds., Handbook of States of Consciousness(Van Nostrand

Reinhold, New York, NY, 1986), pp. 461-484.

52) Рот, Н. (1994). Основи социјалне психологије, Завод за уџбенике и наставна

средства, Београд.

53) S.R.Hameroff, Ultimate Computinд. Biomolecular Consciousness and Nano-

technoloдy(North-Holland, Amsterdam, 1987); Đ.Koruga, Molecular networks as

a sub-neural factor of neural networks, BioSystems23 (1990), pp. 297-303.

54) Сонди,Л. .2011). Учење о фамилијарном несвесном, Прометеј: Нови Сад,.

------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

УНИВЕРЗИТЕТ У ПРИШТИНИ

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ

КАТЕДРА ЗА ПСИХОЛОГИЈУ

ТАЊА ДАБИЋ

ОДРЕЂЕЊЕ, ДИСПОЗИЦИЈА, ЦРТА, ТЕМПЕРАМЕНТ И КАРАКТЕР:

КОНТИНУУМ У ТУМАЧЕЊУ ЛИЧНОСТИ

ДИПЛОМСКИ РАД

МЕНТОР:

Проф.Др. Мила Алечковић Николић

Садржај

Увод.................................................................................................................... 5I НАСЛЕЂЕ, СРЕДИНА И АКТИВНОСТИ У РАЗВОЈУ ЛИЧНОСТИ........... 7II ДЕФИНИСАЊЕ ЛИЧНОСТИ .......................................................................... 9

1. Појам личности............................................................................................. 92. Карактеристике личности......................................................................... 113. Теорије личности........................................................................................ 134. Структура, динамика и развој личности.................................................. 14

III КОНТУНУУМ У ТУМАЧЕЊУ ЛИЧНОСТИ.............................................. 181. Особине личности...................................................................................... 182. Црте личности............................................................................................. 193. Темперамент............................................................................................... 21

3.1. Појам темперамента......................................................................... 213.2. Димензије темперамента................................................................. 223.3. Типологија личности....................................................................... 243.4. Утицај наслеђа и средине на темперамент.................................... 26

4. Карактер .................................................................................................... 274.1. Појам карактера................................................................................ 274.2. Карактерне црте и типови карактера............................................. 284.3. Развој карактера............................................................................... 31

5. Способности као особине личности........................................................ 326. Телесне карактеристике као особине личности...................................... 337. Мерење особина личности........................................................................ 35

7.1. Тестови личности............................................................................. 368. Психоаналитичка теорија развоја карактера........................................... 38

8.1. Развој личности по Фројду.............................................................. 419. Едипов комплекс........................................................................................ 4310.Личност као целина.................................................................................... 45

IV ПСИХОПАТОЛОГИЈА ЛИЧНОСТИ........................................................... 461. Поремећај личности................................................................................... 46

2. Разлика између црте, карактера, личности и става. Разлике по питању трајности појединих појмова у теорији личности................................... 49Закључак..................................................................................................... 51Литература.................................................................................................. 52

Увод

Човек је одувек желео да упозна себе, људе око себе, њихове жеље, мисли и намере. Од

тога је зависило човеково благостање па и сам опстанак. Из тог интереса јавила се

психологија. Тај интерес стар је колико и људско друштво. Међутим, психологија као

наука је веома млада (стара је једва нешто преко сто година). Због тога психолог Херман

Ебингхаус (1850-1909) каже да психологија „има дугу прошлост, а кратку историју“.

Психологија проучава две тачке психичког живота људи, односно душевног живота. Те

две тачке јесу психички процеси и психичке особине.

Оно што ћемо у овом раду приказати односи се на другу тачку проучавања психологије

као науке а то су психичке особине.

Тежња да се схвати понашање човека у целини одавно је нагонила мислиоце и

истраживаче да покушају да конструишу слику о природи човека, о ономе што је битно и

карактеристично за човека, укратко о личности човека. И психологија је као наука улагала

велики напор у проучавању личности. Међутим, сва та истраживања и постигнућа

узимана су са доста резерве и са релативним неповерењем јер у неким ситуацијама није

постојало доста релевантних информација на основу којих би се могла објаснити личност

појединца, њен развој и њене карактеристике. Све ово због чињенице да, када психолози

желе да објасне понашање човека у целини, присиљени су да користе непоуздане податке

од којих су многи недовољно проверени, па онда психолози прибегавају конструисању и

замишљању. Зато су објашњења личности која данас имамо заправо теорије хипотетичког

карактера, тј. на основу појединачних података изграђене хипотезе и конструкције.

Када се теорије провере, када се потврде, оне престају да буду теорије. Оне постају

чињенице и закони. Зато кажемо да психолози не располажу са довољно сигурних

података, а не располажу због тога што је област испитивања личности вероватно

најсложенија област испитивања.

Међутим, ми ћемо се потрудити да на основу постојећих истраживања, постојећих

тврдњи и доказа од стране бројних аутора, познатих психолога, прикажемо прво сам појам

личности, његове дефиниције и теорије које се овом проблематиком баве.

У другом делу рада пажњу ћемо усмерити на саме особине личности, односно на тзв.

црте које појединца чине личношћу. У оквиру ових црта биће детаљно описан

темперамент, карактер, способности и телесне особине као четири најбитније групе

особина које утичу на формирање и развој личности.

Приказаћемо и једну он најзначајнијих теорија у психологији, а то је психоаналитичка

теорија Сигмунда Фројда, у оквиру које ћемо пажњу посветити едипалној фази и њеним

последицама.

На послетку, приказаћемо и део психопатологије који нам указује да у процесу

формирања личности може доћи до одређених потешкоћа које узрокују настанак

менталних поремећаја личности и одступања од здраве личности и понашања појединца.

I НАСЛЕЂЕ, СРЕДИНА И АКТИВНОСТИ У РАЗВОЈУ

ЛИЧНОСТИ

Човек се не рађа као личност, већ му је рођењем само дат материјал. Другим речима, по

рођењу човек поседује само биолошку основу на којој ће се тек формирати личност.

Видимо да процес формирања личности као целине почиње још од рођења. Дете има

одређене урођене особине које су резултат генетског споја, тј.настанка гена од самог

зачећа. Али, човек је као неисписана, празна табла на којој ће стечене особине бити први

трагови формирања личности.

Особине се код детета формирају постепено. До одређеног периода формиране особине

се могу мењати. То мењање представља развој личности. Остварује се утицајем средине

на оно што појединац наслеђем доноси на свет, као и оно што је до одређеног момента под

утицајем средине већ развијено.

Развој личности, по бројним психолозима, зависи од три фактора. Ти фактори су

наслеђе, средина и активности појединца. Међутим, постоје и поједна схватања и теорије

које истичу поједине факторе личности као најзначајније у процесу формирања личности.

По нативистичком схватању, одлучујући фактор од којег ће зависити развој личности

јесте наслеђе. То је, по поменутом схватању, и једини фактор од којег ће зависити развој

личности.

С друге стране, по емипристичком схватању, личност настаје само и искључиво под

утицајем стечених особина (средине).

И наслеђе и средина важни су за развој личности. Оно што чини наслеђе, што је

наслеђено преко родитеља јесу тзв. урођене диспозиције. Диспозиције су само услови за

манифестовање одређених особина. Свака особа се развија и формира тек путем

активности човека у одређеној средини.

Можемо закључити да нема особине која би зависила само од наслеђа. Од деловања

средине зависи развој диспозиција. Сваки ненаслеђени, негенетички фактор који делује од

момента зачећа представља средину1. Под средином треба, дакле, подразумевати све што

подстиче појединца на реаговање. За формирање било које сложеније особине потребна је

интензивна активност појединца и то, пре свега, његова свесна активност.

Ово су основни фактори од којих зависи формирање личности као целине. Међутим,

сам процес формирања и развоја личности није нимало једноставан. Због тога,

психологија као наука се у највећој мери бави личношћу, њеном дефинисаношћу,

структуром, динамиком и њеним развојем. С тога, највећу пажњу усмерићемо на

објашњавање ове проблематике.

II ДЕФИНИСАЊЕ ЛИЧНОСТИ

1 psychology.about.com

1. Појам личности

Одређивање појма личности јесте веома тежак задатак. О томе говори и велики

број дефиниција, јер не постоји једна дефиниција личност. Када говоримо о

личности, говоримо о одређеним карактеристикама појединаца које се огледају у

различитим облицима понашања.

По свом изворном значењу израз личност се односи на то како се неко показује

и чини другима. Овакво значење се може приписати и термину персоне. Персоном

се, најпре, звала позоришна маска коју су глумци у старом Риму ствљали на лице

како би нагласили одређене особине личности коју су приказивали. Овај смисао се

одражава још и данас у одређивању личности као збира оних карактеристика

појединца које га истичу међу осталима или скупа карактеристика које други

запажају и на које други реагују. Насупрот овоме, постоји велики број дефиниција

које под личношћу подразумевају само стварне унутрашње узроке понашања. Неке

дефиниције истичу једне од могућих особина као битне за појмовно одређивање

личности. Неке дефиниције истичу само мотиве или потребе као битне особине

личности, наглашавајући тиме динамички карактер појма личности. Поједине

дефиниције указују на мотивационе особине и особине темперамента за

одређивање појма личности. Постоје и оне дефиниције које наглашавају биолошке

основе личности као најважниије за дефинисање појма личности, а ту су и оне

дефиниције које указују на улогу социјалних фактора у развоју личности.

Видимо да је број дефиниција личности заиста велики. По неким психолозима

сматра се да је сваки човек у извесном смислу „као и сви други људи“. Други

психолози сматрају да је човек „као и поједини други људи“, док трећа група

психолога за човека каже да је „као ни један други човек“. Амерички психолог

Олпорт ( G. Allport, 1937. ) покушао је да прикупи и среди многобројне дефиниције

личности. Међутим, он је добио око група 50 различитих одређења личности.

Изразом личност ми означавамо релативну доследност, јединство и особеност

понашања људи.

Личност се може дефинисати и као, за појединца, карактеристичан начин

понашања. Међутим, и ова дефиниција није свеобухватна и потпуно тачна2. Због

тога ћемо у овом раду покушати да кроз детаљнији увид у теорије, особине и

карактеристике личности на што прецизнији начин одредимо појам личности и

прикажемо све значајне делове ( особине ) који човека чине целином – личношћу.

2. Каракетристике личности

Већ смо напоменули да је тешко у потпуности и прецизно дефинистаи личност.

Личност је веома слојевита и када говоримо о њој морамо дати одговоре на нека основна

питања. Та питања јесу :

1. Који су то најважнији моменти које треба проучавати и приказати?

2. Шта то покреће људе на активности?

3. Од којих фактора зависе особине људи и у ком степену се формирају код

појединог човека?

Одговори на ова питања дају нам три најважније карактеристике личности. Те

карактеристике јесу : јединство (интегритет) личности, јединственост ( особеност )

личности и релативна доследност у понашању. 3

Јединство ( интегритет ) личности је карактеристика која нам указује на то да, када

говоримо о личности, не мислимо на поједине психичке процесе или само на поједине

облике понашања или само на емоције које појединац има, већ мислимо на целокупност

појединца. Јединство личности се односи на све процесе, особине, емоције које личност

поседује, тј. оно што је за њега и његово понашање карактеристично. То су све оне

карактеристике појединца које се огледају у различитим облицима понашања.

2 www.znanje.org3 Ларсен Р., Бус Д., Психологија личности, Нклада Слап, Загреб, 2007., стр.81.

Јединственост ( особеност ) личности указује на то да се сваки појединац разликује

од другога. Различитост је због особина које има и због начина на који су те особине

повезане. Ова карактеристика приказује појединца као посебну јединку. Међутим, та

посебност није апсолутна да појединац не би могао да се упореди са другима. Али, она је

довољна да одвоји појединца од осталих и да о појединцу говоримо као о другачијој

личности од других.

Јединство прве две карактеристике личности указује нам на трећу карактеристику, а то

је доследност у понашању појединца.

Доследност у понашању појединца указује нам на то да се човек слично понаша у

истим или сличним ситуацијама. Човек своје особине испољава кроз своје понашање. И

доследност није апсолутна. Не испољава појединац своје особине у свакој ситуацији, с

обзиром да његово понашање зависи од конкретне ситуације. Појединац није ни једнако

доследан у испољавању свих својих особина. Међутим, доследност понашања је толика да

се о појединцу може говорити као о личности са одређеним особинама и да се са

извесном вероватноћом може предведети његово понашање.

Ове три карактеристике личности се, углавном, истичу приликом дефинисања појма

личности. Ове три карактеристие истиче, на пример, Пјерон ( Pieron, 1951.) у својој

дефиницији личности. И у дефиницији енглеског псохолога Ајзенка ( Eysenck, 1953.)

спомињу се ове три каракетристике. Оне се исто спомињу и у Олпортовим дефиницијама

личности ( Allport, 1961.).

Ако пођемо од ових карактеристика личности, личност би се могла појмовно одредити

и на нешто једноставнији начин и то као јединсветна организација особина која се

формира узајамним деловањем организма и социјалне средине и одређује општи, за

појединца карактеристичан начин понашања.

У свакодневном животу се израз личности често употребљава. Обично се у тим

приликама жели означити да је неко друштвено позитиван, да се истиче по својој

вредности међу другима. Па се често каже „Он је личност“ или „ Он није никаква

личност“.

Психолошке дефиниције личности не оцењују да ли је неко позитивна или негативна

или истакнута или не истакнута личност. У психологији, сваки појединац је личност јер

представља јединствену и специфичну организацију особина.4

3. Теорије личности

У психологији постоје бројне теорије које нам дају одговоре на питања о личности, о

понашању личности, о развоју личности и слично. Ми данас не располажемо са довољно

сигурних података, пре свега, због тога што је област испитивања личности вероватно

најсложенији облик испитивања. Исто тако, постоји релативно велии број покушаја

објашњења основних проблема личности. Два америчка психолога, Хол и Линдзи ( Hall &

Lindzey, 1957.) наводе двадесетак теорија личности и то само оне које ови аутори

сматрају најбитнијим. И ових двадесетак теорија разликују се у објашњењу многих

основних питања о личности, а пре свега о схватањима о структури, дефиницији развоју

личности. Међутим, ми ћемо издвојити три групе тероија које се баве проучавањем

личности и дефинисањем личности.

У прву групу теорија спадају теорије које наглашавају улогу биолошких момената, па

самим тим и наслеђа у развоју личности. Због тога се ове теорије називају биологистичке

теорије личности. Неке од ових теорија називају се и инстиктивистичким јер истичу

важност инстикта, тј. урођених склоности да се тежи одређеним циљевима. Једна од

познатијих теорија из ове групе је Фројдова ( Freud ) психоаналитичка теорија личности.

Другу групу чине теорије које свој акценат стављају на особеност сваког појединца,

односно његову мање-више потпуну различитост од осталих људи. Ове теорије можемо

4 Рот Н. , Психологија личности, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1994. , стр. 13.

назвати персоналистичким теоријама. Оне занемарују улогу средине, а посебно улогу

социјалних фактора. Једна од најпознатијих теорија јесте Олпортова теорија личности.

И, на крају, трећу и последњу групу теорија чине све оне теорије које истичу утицај и

значај средине на развој личности. Посебан нагласак ове теорије стављају на улогу

социјалних фактора у формирању личности5. Ове теорије зато називамо још и социјалним

теоријама личности. Оне данас добијају све већи значај у области психологије, а морамо

признати да имају све шири утицај у психологији. Из треће групе теорија издвајамо две

најпознатије теорије и то Адлерову у Фромову теорију личности.

4. Структура, динамика и развој личности

Када смо говорили о теоријама личности указали смо да су поједини психолози на

основу различитих аспеката покушали да дефинишу личност. Сваки од тих психолога је

на другачији начин схватио склоп својстава личности, као и то како та својства бивају

активирана. Због тога ћемо, донекле, приказати како су својства која чине личност

настала, како су активирана и како су заправо обједињена у целину коју називамо

личност.

На питање шта чини основни склоп ( структуру ) личности, психолози су нам дали

различите одговоре.

Креч и Крачфилд ( 1969. ) сматрају да доследност у понашању наводи на закључак да у

свакој особи постоји основна структура личности која представља окосницу за системску

организацију понашања које опажамо. Гилфорд ( 1959. ) особине личности дели према

томе на који се аспект понашања односе. Начин на који појединац нешто ради, Гилфорд

сврстава у темперамент.

Структуралну основу личности чине класе својстава и то : способност, мотивационо-

емоционалне диспозиције, друштвене диспозиције и телесна конституција. Некада се као

основа за опис структуре личности узима еволуциони карактер. Својства личности која су

5 Hall S.G, Lindzey G., Theories of personality, Third Edition, John Wiley and Sons, New York, 1978., str. 251..

се раније јавила ( на пример, инстикти ) сврставају се у основнија, а она која су настала

касније сврставају се у изведена али се полази од претпоставке да основнија својства

значајније утичу на понашање.

Динамика личности указује нам на унутрашње факторе који покрећу понашање,

усмеравају га, контролишу и интегришу. Ти унутрашњи фактори се називају мотивима.

Подстицајни моменат одражава некад нагонске снаге, а некада настаје као резултат

развоја сазнајних диспозиција. Понашање може бити подстакнуто и дејством социјалног

подстицаја, тј. захтевом неке особе. У свим споменутим ситуацијама сазнајна компонента

личности има значајну улогу. Она омогућава анализу ситуације, утиче на усмеравање

понашања ка циљу, утиче на доношење одлуке, омогућава и промене у понашању када се

ситуација изненада промени. „При тежњи ка циљу који може да задовољи неку потребу,

личност води рачуна и о друштвеним правилима која су ограничавајућа ( рестриктивна )

или толерантна ( премисивна ). То је додатни моменат који усложњава динамику

личности.“6

Развој личности је непрекидан процес. Многи аутори промене личности везују за

развојни период, али има и оних психолога који сматрају да неки изненадни догађај ( смрт

ближње особе, промена средине, промена посла, итд.) може довести до промене личности.

У процесу развоја личности јављају се нове потребе и наилазе нови начини да се те

потребе задовоље. Током развоја личности дешавају се и квалитативне и квантитативне

промене које одражавају повећану способност јединке да успешно решава проблеме са

којима је суочена. Мада, постоји и могућност да током развоја наступи назадовање у

односу на већ постигнути ниво развоја. До тог назадовања долази из социјалних разлога

или органских разлога. При одређивању појма развоја треба имати на уму и следеће

додатне напомена које се односе на :

Разне регресивне промене и

Нова искуства везана за социјалну средину.

6 Др. Хрњица С., Општа психологија са психологијом личности, Научна књига нова инфохоме, Београд, 2003, стр 137.

Интеграција особина у целину јесте саставни део развоја. Појединачна својства се,

укључивањем у већ постојећу целину, мењају у погледу квалитета, а све то под утицајем

већ постојеће целине.

Харлок ( Elizabet Harlok, 1971 ) указује да се у првим годинама живота успоставља

афективни индекс. „Он представља систем емоционално обојених реакција које утичу на

начин на који ће дете успоставити однос са светом. Афективни индекс представља неку

врсту синтезе ( везе ) позитивних или негативних искустава детета и средине и

представља подлогу за развој личности.“7

Неповољни услови живота као последицу имају појачану интеграцију личности и

напор за превазилажењем неповољних услова али и трајније осећаје фрустрације, апатије

и агресивности. Крстић ( 1988., str.303. ) базичну личност одређује као прототип личности

који је карактеристчан за неку етичку, националну, економску, политичку, идеолошку или

неку другу групацију која има заједничка обележја.

Током развоја дете усваја дату матрицу основних црта личности средине којој припада,

а тек на њима касније гради сопствену индивидуалност.

Фентори је класификовао узроке за промену личности на следеће категорије :

a) Телесни или органски фактори;

b) Фактори из друштвене или културне средине;

c) Фактори унутар саме индивидуе.

Из последње категорије издвајамо идентификацију. Појам идентификације означава

развојни процес где дете усваја прво од родитеља, а касније од других блиских особа

карактеристичне начине понашања. Крајњи резултат овог процеса је да дете мисли, осећа

и понаша се као лица са којима се идентификује. Овај појам увео је Фројд како би описао

процес који се одвија у едипалној фази развоја на релацији дете – носилац ауторитета у

продици.

У погледу избора објекта идентификације, Фројд је разликовао :7 Harlock Elizabeth, Child development, 1972., str. 550.

Анаклитички тип избора – по коме је објекат изабран зато што буди асоцијације о

другом објекту из прошлости;

Нарцистички тип избора – према коме је објекат изабран зато што носи у себи неку

карактеристику сопствене личности.

„Данас преовлађује гледиште да својства личности која се формирају идентификацијом

не морају бити негација сопственог идентитета ако послуже као основа за настанак осећаја

сигурности“8.

Основна сазнања о личности као целовитом систему изложена су кроз најважније

делове и фазе формирања личности током животног циклуса, а о чему ће бити речи у

наставку.

III КОНТИНУУМ У ТУМАЧЕЊУ ЛИЧНОСТИ

1. Особине личности

Оно што човека чини јединственим, другачијим од других, једном речју личношћу

јесу особине.

Сам појам особине треба широко схватити. Бројни психолози нам укузују на то да се

под појмом особина личности не подразумевају само темперамент и карактер, као што се

8 Др. Храњица С., Општа психологија са психологијом личности, Научна књига нова Инфохоме, Беград, 2003., стр. 139.

понекад чини, већ и способности и мотиви, као и за појединца карактеристични начини

задовољавања мотива.

Под особинама личности пордазумевамо релативно трајне одлике које се манифестују у

понашању појединаца.

Амерички психолог Олпорт за особине личности каже да су то „неуролошки засноване

структуре које су настале узајамним деловањем наследних основа и адаптивних облика

понашања, формираних под дејством средине, које омогућавају да се у сличним

ситуацијама испољавају сличне тенденције понашања“.9

Оно што још можемо рећи за особине личности јесте да су особине повезане и чине

организацију особина. Када се особине и активности повежу у целину онда се добија

систем, тј. склоп, а не скуп. Тај склоп особина и активности, заправо чини личност као

целину.

2. Црте личности

Структура личности, те јединствене организације особина, се најчешће наводи

описивањем одређеног дијапазона особина. Те опште и релативно трајне особине у

психологији се најчешће називају цртама личности. Под њима се подразумева тенденција

да се на исти начин понаша у истим или сличним ситуацијама или у ситуацијама које се

процењују као сличне. Црте личности као трајне тенденције се најлакше уочавају у

понашању сваког појединца.

Црте личности могу бити мање или више, уопштене или генерализоване тако да

обухватају ужи или шири дијапазон активности у којима се испољавају. Оне се могу

огледати у односу личности према одређеним појавама или особама, а могу се

манифестовати кроз већи број активности у различитим ситуацијама. Неке од црта

личности представљају мотиве нашег понашања, а друге указују на начине понашања.

9 Hall S.G, Lindzey G., Theories of personality, Third Edition, John Wiley and Sons, New York, 1978., str. 279.

Црте личности могу бити мање или више изражене, па се стога често називају и

димензијама личности. Та њихова димензионалност означава појаву да неко може бити

мање или више плашљив, енергичан, нервозан и слично. Људи се разликују по овим

димензијама, а то значи да се личности могу описати врстом црта које поседују као

доминантне, али и њиховом развијеношћу.

Димензије или црте личности могу бити мање или више универзалне. То значи да се

оне могу срести код мањег или већег броја појединаца. Универзалне црте су оне које се

срећу код свих или огромног броја људи као што су висина, тежина и сличне телесне

димензије. Међу такве, универзалне особине можемо сврстати и способност док се остале

црте личности не срећу често, па је њихова универзалност мања.

У теоријама личности и разматрањима ове проблематике се поставља питање броја

црта личности. У том смислу иду насотјања да се све могуће особине сведу на одређен

мањи број међусобно релативно независних црта. Међу таквим напорима је и Кателова

факторска анализа по којој се може разликовати 16 основних фактора или изворних црта

личности. Са тим изворним цртама личности, сматра Кател, могу се описати сви

појединци. Применом посебне методологије овако су откривене и описане особине које

су општије и сложеније од особина које се срећу у уобичајеном животу, па им се чето због

потреба уопштавања дају називи који се уобичајено не користе.

Често се за црте личности каже да су то интералне и каузалне диспозиције. У том

смислу, можемо рећи да су црте личности интерална својства која узрокују понашање.

Појам инетралности означава да појединац преноси своје потребе и жеље у различите

ситуације. С друге стране, појам каузалности се односи на узрочно – последичну везу црта

личности и понашања неког појединца. Посотојеће црте личности не морају увек да се

манифестују у понашању људи. Такође, искључена је могућност постојања других узрока

понашања.

Црте личности могу се приказати и искључиво као дескриптори понашања људи. Ово

кажемо због тога што се цтре личности углавном користе само за описивање

карактеристика понашања. Када црте личности посматрамо као дескрипторе понашањаа

онда се не претпоставља њихова инералност и каузалност. Исто тако, када на овај начин

посматрамо црте личности онда се на основу њих не закључује о узроцима понашања

унапред. У оквиру овог теоријског статуса црта личности, јавља се приступ учесталости

понашања ( the act frequency approach ).

У пракси и теорији психологије много је чешћи приступ да се бројне особине личности

сврставају у области или аспекте личности. Те области чине групе црта личности најчешће

систематизованим према њиховом садржају. Зато кажемо да је уобичајено да се у

психологији структура личности посматра кроз најчешће четири области. Те области јесу :

1. Темперамент;

2. Карактер;

3. Способности;

4. Физичка конституција.

Због тога ћемо направити опширнији увид у споменуте области структуре личности.

3. Темперамент

Рекли смо да се цртама личности описују особине које појединца заправо и чине

личношћу. Једна од група црта личности која чини структуру личности јесте

темперамент. Кател ( Cattell R.B., 1967. ) темперамент означава и изразом опште црте

личности. По њему, темперамент се односи на карактеристичне начине испољавања

понашања који се односе на брзину, облик трајности и променљиве реакције.

3.1. Појам темперамента

Неколико психолога, међу којима су и Морган и Кинг, сматрају да се израз

темперамент користи како би се њиме означио скуп особина личности које се односе на

емоционални аспект личности и то на :

Лакоћу емоционалног узбуђивања;

Карактеристичне облике емоционалног реаговања;

Типична емоционална стања појединца.

Зато Морган и Кинг ове особине сматрају генетским или конституционалним

факторима.

Ратер сматра да темперамент обухвата „релативно мали број једноставних,

немотивационих, некогнитивних карактеристика од којих су емоционалност, активитет и

социјабилност потврђени у највећем броју ситуација“.10

Крачфилд и Креч сматрају да темперамент обухвата типичне емоционалне реакције,

стања расположења и енергетске атрибуте.

Олпорт је један од аутора који сматра да је појам темперамента користан за описивање

личности. Олпорт је сматрао да се темперамент односи на јачину нагона или његову

супротност – апатију. Самим тим, Олпорт у свом делу „Склоп и развој личности“

предлаже следећу дефиницију темперамента : „Темперамент се односи на

карактеристичне појаве емоционалне природе једне особе, укључујући и њену осетљивост

на емоционални подстицај, њену уобичајену снагу и брзину реаговања, квалитет

расположења који преовлађује и све особености флуктуације и инетензитета

расположења“.11

3.2. Димензије темперамента

10 Ruuter M., Psychosocial resilience and protective mechanisms, American Psychological association, 1987., str.454.

11 Олпорт Г., Склоп и развој личности, Култура, Београд, 1969., стр. 55.

Психолози који се баве развојном психологијом заступају став да се разлике у

темпераменту јављају још у раном узрасту, чак још од самог рођења. Разлике у

темпераменту односе се на мождану активност, раздражљивост и социјалну активност.

Нека деца су немирнија, дечаци обично имају повећан ниво активности у односу на

девојчице. „Изгледа да је прихватљива претпоставка да низак или висок ниво активности

детета има и генетско порекло, али је прихватљива и претпоставка да ова његова

карактеристика утиче на став средине према њему“.12

Искуство психолога указује нам на то да повећану активност треба раздвојити на два

облика. Први облик обухвата повећану активност без раздражљивости. Таква деца су

симпатична околини и на такву повећану активност родитељи реагују одобравањем.

Други облик обухвата повећану активност праћену раздражљивошћу. Та раздражљивост

подразумева импулсивност и лако се претвара у агресивно понашање и изазива отпор

средина, а наилази и на знатно малу толеранцију родитеља, поготово мајки.

Постоје и деца која лако заплачу и тешко се смирују, али и други тип деце која ретко

заплачу и показују велику отпорност на различита лишавања. Иритабилност није повезана

са нивоом активности. Масен сматра да је један од узрока иритабилности ( не и једини )

убрзани ментални развој. Убрзани ментални развој се испољава у тенденцији да се пре

времена запажају необичне ситуације које нису у стању да се разумеју. Нека деца реагују

пасивно на ове ситуације, док друга реагују активно.

Масен нам указује на девет димензија темперамента. То су :

1. Моторна активност;

2. Раздражљивост;

3. Социјална пасивност;

4. Уредност у испољавању навика (јело, пражњење, спавање и будност);

5. Степен прилагодљивости понашања у односу на промене у средини;

6. Осетљивост на дражи из средине;

12 Др. Хрњица С., Општа психологија са психологијом личности, Научна књига нова Инфохоме, Београд, 2003., стр. 297.

7. Интензитет одговора на дражи из средине;

8. Трајност пажње и

9. Истрајност у започетох активности.

Сматра се да постоји веза између темперамента и подобности детета за васпитање. У

овом контексту је у Њујорку извршено испитивање деце. На основу карактеристика

темперамента деца су подељена у три групе. Прву групу чинила су лако васпитљива деца,

а карактерисало их је добро расположење, уредне навике, лака прилагодљивост на нову

средину и збивања у њој. Деца из ове групе била су лака за васпитање и родитељи су их

волели. Другу групу чинила су тешко васпитљива деца, а карактерисало их је бурно

реаговања на наметање воље, неуредне навике, пасивно повлачење пред непознатим

људима и ситуацијама. Трећу и последњу групу чинила су незаинтересована деца које је

карактерисала општа пасивност и слабе реакције на било који подстицај.

3.3. Типологија личности

У 5 веку п.н.е., још у античко време, Хипократ је предложио прву типологију

темперамента. Ову типологију је у 2 веку н.е. развио Гален. Основне претпоставке ове

теорије створене су из веровања да се све састоји из четири елемента и то воде, ваздуха,

ватре и земље, и да су ти елементи заступљени код човека у виду телесних сокова (крв,

црна и жута жуч и слуз). Због тога су грчки називи ових течности послужили као основа

за именовање типова темперамената.

Олпорт типове темперамента описује на следећи начин : колерик – раздражљив;

сангвиник – пун наде; флегматик – склон апатији; меланхолик – тужан.

Рот је дао нешто потпунији опис типова темперамента. По њему сваки тип

темперамента обухвата скуп црта личности којима се и описује. Тако Рот наглашава

следеће типове темперамента:

1. Колерик – њега карактеришу јака осећања, лако решавање на акцију, често

узбуђивање, чести конфликти са другима. Укратко, карактеришу га нагле и

снажне реакције.

2. Сангвиник – карактеришу га брзе реакције, осећања која нису снажна и не

трају дуго, брза промена расположења. Укратко, брзе али слабије реакције.

3. Флегматик – карактеришу га ретке и споре реакције, слаба осећања, тешко их

испољава, сталоженост, мирноћа. Укратко, слабе и споре реакције.

4. Меланхолик – карактеришу га ретке реакције, дуготрајна осећања, слаба

покретљивост, осећања туге и забринутости. Укратко, споре али јаке реакције.

Олпорт комбинује карактеристике типова темперамената са карактеристикама

емоционалних реакција, па добијамо следеће комбинације:

Колерик – брз и јак;

Сангвиник – брз и слаб;

Флегматик – слаб и спор;

Меланхолик – спор и јак.

Када у опис укључимо и придевно описивања типова темперамената добићемо:

Колерик – раздражљив и непријатан;

Сангвиник – раздражљив и пријатан;

Флегматик – пријатан и миран;

Меланхолик – непријатан и миран.

„Павлов сматра да темперамент представља начин мобилизације енергије којом човек

располаже у зависности од начина на који функционише нервни систем“.13 Сходно томе,

Павлов указује на следеће типове темперамента:

1. Живахан тип – близак колерику;

2. Необуздан тип – близак сангвинику;

13 Др.Хрњица С., Општа психологија са психологијом личности, Научна књига нова Инфохоме, Београд, стр.280.

3. Миран тип – близак флегамтику и

4. Слаб тип – близак меланхолику.

И Шелдон је, комбиновањем карактеристика телесне грађе покушао да прикаже типове

темперамента које он уочава. Као основу је узео следеће карактеристике телесне грађе:

гојазност, склоп мишића и костију, мршавост. Комбиновањем је дошао до следећих

типова темперамента:

1. Висцеротонија – каракетристике су тежња ка телесном задовољству, успорене

реакције, љубазности према свима, неусиљено држање, дубок сан, потреба за

друштвом у тешким ситуацијам и др.;

2. Соматотонија- карактеристике су тежња за телесним подвизима, агресивност у

такмичењу, нападно држање, бучност, потреба за акцијом у тешким

ситуацијама и др.;

3. Цереботонија – карактеристике су укочено држање, брзе реакције,

уздржљивост у разговорима, неуредно спавање, хроничан умор, потреба за

самоћом у тешким ситуацијама.

Постојали су и покушаји да се подела темперамента повеже са поделом на екстравертне

и интровертне типове уз додавање доживљавања стабилноси и нестабилности. Резултате

ових истраживања приказује Ајзенк на следећи начин : меланхолик (нестабилни

интроверт) – хировит, емоционално скучен, ригидан, сталожен, песимистичан, опрезан,

недруштвен, тих ; флегматик (стабилни интроверт) – активан, пажљив, промишљен,

мирољубив, обуздан, поуздан, уравнотежен, спокојан; сангвиник ( стабилни

екстраверт) – друштвен, приступачан, говорљив, сугестиван, лежеран, живахан,

безбрижан, склон вођству; колерик ( нестабилни екстраверт) – осетљив, немиран,

агресиван, узбудљив, несталан, нагао, оптимистичан, активан.

Ове типологије показују да се под темпераментом подразумевају многе особине

личности које имају порекло у раном развојном добу, а посебно се често јављају оне

особине које се односе на карактеристике нервног система.

3.4. Утицај наслеђа и средине на темперамент

Без обзира што је теза о доминантном утицају наследних чинилаца на формирање

темперамента стара исто колико и учење о темпераменту, постоје бројна исраживања која

доказују ову тезу. Гезел је пратио групу деце од најранијег узраста до периода

адолесценције. Показало се да највећу сталност показују својства „излива“ енергије и

емоционално изражавање. У истраживањима која су извели Јост Х. и Сонтаг Л. показало

се да степен сродства значајно утиче на неке физиолошке параметре који прате

емоционално доживљавање.

4. Карактер

4.1. Појам карактера

Када смо говорили о темпераменту, рекли смо да се већина психолога слаже да се тим

појмом означава структурална основа емоционалних реакција. С друге стране, постоје

психолози који сматрају да се скуп особина којима се донекле одређује сегмент

социјалног понашања људи означава појмом карактер. Тако долазимо до друге групе

особина, односно црта личности које чине другу велику групу којом се жели објаснити

личност појединца.

Олпорт предлаже да се појам карактер користи за вредновање личности, указујући тиме

да се не ради о посебном скупу црта личности. Инглиш и Инглиш сматрају да се појмом

карактер означавају систем црта или тенденција у понашању које човеку омогућују да

регује на један релативно доследан начин у односу на обичаје и питања морала.

Совјетски психолози изразом карактер означавају вољне или конативне особине

личности као што су упорност, доследност и др. Постоје психолози који појмом карактер

означавају само морална својства личности.

Међутим, савремена схватања указују нам на то да се под појмом карактер обухвате и

морална и вољна својства личности. Рот је дао своју дефиницију овог појма према којој

под карактером подразумевамо интегрисан систем особина које омогућавају поједницу да,

упркос препрекама, на релативно доследан начин поступи и то управо у односу на

моралне принципе и морална схватања неког друштва. Ова дефиниција садржи и елементе

моралног.

Такође, и Звонаревић ( 1976., стр.265. ) предлаже своју дефиницију карактера. По њему

је „карактер укупност особина личности које су повезане са њеном моралном страном, а

резултат су васпитања и деловања фактора средине. Те особине долазе до изражаја у

односу човека према : а) самом себи; б) радним задацима; в) другим људдима; г) и

нормама понашања уже и шире друштвене заједнице“14.

4.2. Карактерне црте и типови карактера

Рекли смо да се карактер као скуп особина односи на социјалну компоненту личности.

Приликом дефинисања појма карактера велика пажња психолога посвећена је томе да се

овим појмом обухвате и моралне норме које појединац поседује и човеков однос према

моралним нормама. С обзиром да се човеков однос према моралним нормама испољава

преко односа према другим људима, себи, раду, јавља се потреба да се одреде црте које се

могу означити као карактерне црте. Што се тиче ових питања, психолози су на свој начин

дали свој допринос у одређивању црта карактера. Тако Гилфорд сматра да човеков

карактер чине потреба за слободом, потреба за ослањањем на сопствене снаге, потреба за

конформизмом и поштење.

Психолог Пек и његови сарадници у својим проучавањима дошли су до шест „тачака“

које одређују као карактерне црте а то су :

14 Др. Хрњица С., Општа психологија са психологијом личности, Научна књига нова Инфохоме, Београд, стр.324.

1. Морална стабилност: склоности да се следе моралне норме без икаквих

спољашних притисака;

2. Его-снага: способност да се на догађаје реагује тачним опажањем,

одговарајућим емоцијама и рационалним суђењем;

3. Супер-его снага : који се односи на усклађеност понашања са усвојеним

моралним принципима;

4. Спонтаност: способност да се жеље и хтења испољавају директно у акцији;

5. Пријатељство: као став срдачности према другим људима;

6. Комплекс агресија-кривица: као комплекс интензивног осећања

непријатељства, повезан са снажним осећајем кривице због унутрашњих

импулса.

Аристотелов ученик Теофраст је дао своју типологију карактера, где је описао тридесет

карактера. У тој типологији карактера доминирају два својства и то несигурности и

неповерење као основа личности. Чињеница је и да свих тридесет типа карактера које је

Теофраст описао указују на негативне склоности појединца.

Сигмунд Фројд предлаже следећу типологију карактера : орални, анални, фалусни и

генитални карактер. Ова типологија је заснована на типовима организације сексуалне

енергије у раним развојним периодима раног детињства.15

Фромова типологија карактера односи се на човеков однос према другима, према себи

и према стварима па је и најближа дефиницји карактера. Типови карактера по Фрому јесу :

1. Непродуктивне оријентације, где спадају :

А) прималачка оријентација (појединац очекује све од других, а ништа од

својих активност);

Б) израбљивачка оријентација ( појединац има став непријатељства према

другима, отимање идеја и ствари);

15 Frued S., The Ego end Id, Standard edition 19, pp.7, 23.

В) сакупљачка оријентација ( појединац гради сигурност засновану на штедњи,

сакупљању, уредан је и тачан)

Г) тржишна оријентација ( појединац себе гледа као робу а своје вредности као

прометну вредност робе).

2. Продуктивне оријентације – способност појединца да оствари могућности

које су му својствене.

Пек и његови сарадници указују нам на пет типова карактера:

Аморални тип – који има својства као што су инфантилна емоционална лабилност,

грешка у опажању социјалних ситуација, недоследност, слаба самоконтрола,

контрадикторност и др.;

Себични тип – чије су особине неспособност сагледавања сопственог понашања,

егоцентризам, слаба самоконтрола, слаба интегрисаност личности, негативизам,

агресивност и др.;

Конформистички тип – особине су одсуство конфликта са другима, воли

породични мир, неспособност за рационално мишљење, прихвата захтеве других

мирно и некритички и др.;

Ирационално-свесни тип – има своја правила која одређују његово понашање,

слабо контактира са реалношћу, ригидност, контролише агресију и др.;

Рационално-алтруистички тип – који је заправо идеалан тип каракетра. То је

особа свесна себе, својих способности и свог места у околини у којој живи,

енергија јој је усмерена на циљеве,отворена је за стални развој и усавршавање,

слободна је од конфликата и др.

И Колберг је дао неку своју типологију карактера. Међутим, Колберг заправо и не

говори о типовима карактера него о нивоима моралног развоја појединца па даје следеће

категорије или нивое: први ниво је преморални, други ниво је моралност конвенционалног

конформизма улога и трећи и последњи ниво је моралност кроз самоприхватање

моралних принципа. Колберг моралну зрелост дефинише као способност јединке да

одлучује и суди на моралан начин и понаша се у складу са тим судовима.

Оно што нам свакодневни живот показује јесте да се ови типови не срећу у потпуно

чистом облику. Разлике међу људима у погледу карактера јесу далеко веће и богатије, а

ови приказани типови су само нека од многобројних обележја појединачних људи.

4.3. Развој карактера

Када смо говорили о развоју темперамента рекли смо да се већина психолога слаже да

се темперамент формира под дејством наследних фактора, тј на основу урођених

карактеристика. Исто тако, када је реч о развоју карактера психолози нам указују да на тај

развој углавном утичу социјални фактори, тј. да се карактерне црте формирају искључиво

под дејством средине. Јасно је да основне корене карактерних црта треба тражити у

односу детета са другим људима.

На карактерне црте и њихов развој код појединца утичу и емоционални фактори и

интелектуални фактори. Сматра се да је за формирање позитивних црта карактера

неопходно да у односу дете – одрасли буду присутне позитивне емоције, али је битно и да

дете достигне неопходан интелектуални развој који је неопходан за усвајање моралних

норми.

Од свих социјалних фактора који се проучавају приликом развоја карактера, највећа

пажња посвећује се утицају породице. Због тога бројни психолози сматрају да дечија

емоционална зрелост, аутономија личности, интеграција личности, рационалност у

понашању и способност прилагођавања на очекивања средине јесу резултат степена

поверења, коензистенције и одобравања као искуства стеченог у породичним односима.16

Пек и сарадници су навели и карактеристике породичне ситуације за сваки од карактерних

типова. Па тако, на пример, по њима, особе које припадају аморалном типу карактера

потичу из нехармоничних породица у којима није било поверења у односу према деци,

љубави, емоционалне сигурности и дисциплине засноване на односу родитеља према

пожељним облицима дечијег понашања.

16 Радоњић С., Увод у психологију, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2000., стр.157.

С друге стране, Пијаже сматра да морални развој треба објаснити на основу теорије

развоја дечије концепције света. И Колберг предлаже да се унутрашња основа на којој је

заснована отпорност појединца према искушењима којима се крше моралне норме означи

термином морални карактер. Човекову способност да издржи своје моралне принципе у

суочавању са притисцима средине, Колберг назива „морална аутономија“ или „морална

храброст“.

5. Способности као особине личности

Посебну групу особина личности чине способности. И способности се, као и остале

особине личности, не могу директно опажати. О способностима се може закључивати тек

на основу успешности у обављању одређених послова. Успех у послу зависиће од два

фактора: од наследне основе и од искуства. Никад се ни у каквом послу не манифестује

само урођена основа способности. Увек се урођена диспозиција формира кроз активности,

искуство и вежбање, и тек тако формирана долази до изражаја.

Зато, ако желимо де дамо дефиницију способности, можемо да кажемо да се под

способношћу подразумева „ скуп особина личности од којих зависи разлика у успешном

обављању одређених послова, ако они који обављају послове имају слично искуство и ако

су подједнако мотивисани да те послове успешно изврше“.17

О томе које све способности постоје код појединца има много различитих мишљења.

Једна група психолога сматра да постоји велики број способности које појединац може да

поседује, док друга група психолога сматра да је број способности које појединац поседује

ограничен.

Спирман (1904.) је први урадио факторску анализу способности. Резултати

истраживања показали су да успех у послу зависи од два фактора: од једног општег или

генералног фактора и од једног или више специфичних фактора. Спирман је сматрао да

генерални фактор представља оно што се назива општом интелигенцијом и овај фактор

17 Др. Рот Н., Психологија личности, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1994. , стр.56.

учествује у већем или мањем степену приликом обављања послова. Бројни психолози су

проверавали Спирманове закључке.

На основу споменутих и бројних других истраживања дошло се до три велике групе

способности. У прву групу свастане су менталне или интелектуалне способности. Другу

групу чине психомоторне способности. Трећу групу чине сензорне способности.

Многи психолози сматрају да особине не спадају у особине личности. Али, за развој

личности у целини и за развој других особина није без значаја да ли је нека особа

интелигентна или није и да ли има одређене друге способности или нема. Од

интелигенције, на пример, зависи обим интересовања појединца. Наиме, уколико је већи

степен интелигенције, постоји могућност да се појединац интересује за већи број појава.

Од интелигенције зависи како ће неко оцењивати и туђе и своје поступке, а то опет утиче

на развијање одређених особина личности. Испитивања америчког психолога Тејлора

показала су да високоразвијена интелигенција утиче на формирање одређених позитивних

особина личности. Терманова испитивања показују да веома обдарени људи показују већу

социјалност, бољу емоционалн уравнотеженост, боље прилагођавање стварности.

Међутим, не само интелигенција него и поједине од посебних способности могу да

утичу на мотивацију, интересовања и самосвест појединца.

6. Телесне карактеристике као особине личности

Телесне особине, такође, чине каракеристике појединаца. Под телесним особинама

углавном подразумевамо морфолошке особине ( висина, обим, облик главе, дужина удова)

и физиолошке особине ( ендокрини систем, вегетативни систем, мождани таласи и др.).

Ове особине јесу карактеристичне за појединца и допуњују слику личности. Али, за

познавање личности значај телесних особина је мањи него што је то значај других особина

личности.

Било је много покушаја психолога да се утврди повезаност између телесних особина и

психичких особина и да се на тај начин на основу лако уочљивих телесних

карактеристика стекне слика о одређеној личности. Међутим, скоро сви ти покушаји

показали су се као неосновани и ненаучни.

Не може се, међутим, порицати могућност постојања извесне подударности између

телесних и психичких особина. У новијој психологији познати су покушаји да се поставе

типологије личности на основу повезаности телесних и психичких особина. То су

Кремерчова и Шелдонова типологија. Оба ова аутора дошла су до закључка да постоји

висока корелација између телесних и психичких особина. Међутим, проверавања њихових

испитивања показала су да је та корелација веома мала и да је извођење закључака о

типовима личности на основу типова телесне конституције несигурно и неопавдано.

Често нам се дешава да свакодневно на основу телесних осообина закључујемо о

одређеним психичким особинама. Постоји мишљење да високо чело говори о високом

степену интелигенције, развијена доња вилица о енергичности, велика уста о чулности и

слично.

Разлог да телесна грађа и телесни изглед имају извесног утицаја на то каква ће се

личност формирати је у томе што од телесног изгледа појединца зависи како ће се други

људи понашати према њему. Држање околине према нама утиче на формирање одређених

психичких особина. Леп мушкарац или лепа жена другачије ће бити прихваћени од

околине него ружан мушкарац или ружна жена. То може онда утицати да се код ових

особа формирају особине као што су : уображеност, сигурност у себе, отвореност. Према

људима са упадљивом телесном маном околина реагује са одбијањем, презиром, или

сажаљевањем. Нарочито су оштре реакције деце према својим вршњацима које имају

неку телесну ману. Такво реаговање околине код људи са телесном маном може изазвати

следеће особине : повлачење у себе, осећање несигурности, завидљивост, злобу и

агресивне тенденције.

На крају можемо закључити да телесне особине спадају у црте личности али да је

њихов утицај у односу на друге црте личности знатно од мањег утицаја.

7. Мерење особина личности

Истраживања у домену личности која су рађена у оквиру клиничке праксе у

психијатријским установама од стране лекара који су уједно били и први психотерапеути,

имају и данас значајан утицај на истраживаче из ове области. Према Џемсу, на пример,

особе се могу окарактерисати по томе како њихова свест бира са којим искуствима

спољашњег света ће се ухватити у коштац, а која ће одбацити.

Убрзо су истраживачи дошли на идеју да се особине личности могу мерити и почела је

да се развија психометријска традиција мерења индивидуалних разлика. Понашања,

склоности, темперамент, способности, карактер итд. постале су теме многобројних

тестова личности који су настајали као резултат ових истраживања. Један од њих је и

Вудвортов инвентар који је постао модел за касније тестове овог типа.

За Фројда личност представља динамичан појам, у коме је ментални живот поједница

представљен као преплитање покретачких и блокирајућих сила.

Јунгова теорија интровертности и екстровертности је покренула нове правце за

описивање нормалних типова личности. Теорије које се базирају на типологијама и

покушају да се људи поделе на одређени број категорија вуку своје корене још из

френологије и физиогномије – дисциплина које су покушавале да нађу везу између

физичких карактеристика људи и њиховог карактера18. Са друге стране, ту је и традиција

гешталт психолога који су питањима личности приступали са становишта целовитости и

недељивости структуре која представља исходиште индивидуалног функционисања

сваког појединца.

Касније, у радовима Олпорта и Верона, трага се за групама црта које се јављају заједно,

уместо дотадашње праксе да се људи групишу унутар само једне класификације. Личност

се заправо нашла у центру пажње психолога, можда и највише захваљујући утицају

18 Радоњић С., Психологија за други разред гиманзије, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2004., стр.54.

Олпорта, који је овој теми изборио статус легитимне психолошке дисциплине. За Олпорта

је личност динамичка организација психофизичких система који у појединцу одређују

његово јединствено прилагођавање средини.19

Покрет хуманистичке психологије, посебно кроз утицај Маслова, наглашавао је личну

потребу за самоактуализацијом, супротно концепцијама о биолошкој детермисаности

понашања.

Појављивање бихејвиоралне психологије значајно је скернуло пажњу на срединске

утицаје у обликовању понашања. Бихејвиористи су пропагирали идеју да људи учењем

формирају своје уобичајене обрасце понашања, као и да их учењем могу мењати.

7.1. Тестови личности

Различита теоријска гледишта су покренула талас истраживања која су резултирала

мноштвом тестова који се користе за испитивање структуре личности. Значајан допринос

истраживању личности представља увођење пројективних тестова какв је тест тематске

аперцепције (ТАТ) који се састоји од слика са недовољно експлицираним значењем, који

допушта лично осмишљавање, а тиме и пројектовање личности испитаника у те слике.

Друга пројективна техника, Рошархов тест, састоји се од низа мрља у којима испитаници

препознају одређена значења у складу са организацијом своје личности.

Значајно је и појављивање не малог броја објективних тестова какав је, на пример,

Минесота мултифазични инвентар личности (ММПИ) који је састављен од великог броја

тврдњи и веома је коришћен у области дијагностиковања психолошких поремећаја.

Ту је, затим, EPQ, Ајзенкова скала екстоверзије-интроверзије, неуротицизма и

психотицима, као и 5-факторски модел испитивања димензија личности.

Када је психологија личности у питању, може се рећи да никада није постојало опште

слагање око предмета којим се она бави. Постојало је можда имплицитно уверење да је

личност срж онога што човек јесте и што му даје осећај целовитости.

19 http://en.wikipedia.org/wiki/Compensation_(psychologu)

Питање да ли је личност нешто стечено или урођено, као и да ли је нешто основно и

стабилно или променљиво и пролазно често је доводила до критика самих појмова као

што су тип, карактер, црта личности. Када је психологија личности у питању, може се

рећи да никада није постојало опште слагање око предмета којим се она бави. Не само да

није пстојала водећа теорија у тој области, већ ни довољно прихватљива општа

дефиниција појма личности. Ипак све ово није спречило истраживаче и теоретичаре да се

овом темом баве. Постоји можда имплицитно уверење да је личност срж онога што човек

јесте и што му даје осећај целовитости, а то уверење не напушта ни истраживаче личности

и поред очигледних тешкоћа на које наилази када је ова тема у питању20.

8. Психоаналитичка теорија развоја карактера

Чињеница је да је Сигмунд Фројд извршио већи утицај на психологију, филизофију,

медицину и уметност од било кога другог ствараоца у области психологије. Вероватно у

историји психологије не постоји ни један стваралац који је, дуго времена након што је

његово дело уобличено у систем, у толикој мери био хваљен и критикован.

Фројдова теорија личности јесте једна од најобухватнијих теорија. Једна од чувених

Фројдових метафора којом се служио да би описао психички живот јесте метафора о санти

леда или мањи део, који израња изнад површине воде, представља обли свест, док много

већа маса испод површине воде, представља облик несвеснога. Он је сматрао да се у

подручју несвесног налазе нагони, страсти, потиснуте идеје и осећања која имају контролу

над свесним мислима и поступцима појединца21. С обзиром да је у психологији на

прелому XIX и XX века доминирала идеја да је човеково понашање узроковано свесним

20 www.filozof.org21 psychology.about.com

факторима, замисао о несвесним коренима друштвеног живота је била веома

револуционарна.

У својим радовима Фројд је желео да опише простор (топос) који је одговоран за

човеково психичко функционисање. Његова основна идеја је да свест не господари свим

душевним збивањима, већ неким од њих управља несвесно. Фројд је предложио

структурални модел личности који је састављен од три дела: ИД, ЕГО и СУПЕРЕГО.

ИД (ОНО)

Ид или Оно представља најстарију инстанцу личности и односи се на онај садржај

склопа личности са којима се особа рађа да би се из њега издвојило, у еволуционом

смислу млађе Ја, Его, а тек касније Суперего.

Ид је резервоар душевне енергије који испоручује снагу потребну за деловање друга

два система.

Ид фунционише по принципу пријатности. Не толерише пораст енергије који се

доживљава као нелагодно стање напетости. Кад год је степен напетости у организму

повишен, оно делује тако да одмах празни напетост и враћа организам напетости на низак

ниво енергије. Да би остварио свој циљ, Ид располаже са два процеса. Први су рефлексне

радње које су урођене реакције које истог трена смањују напетост. Други начин стицања

пријатности је кроз примарне процесе који подразумевају отклањање напетости кроз

образовање представе објекта који ће уклонити напетост.

Ид је искључиво станар несвесног и није доступно свесном проучавању. Оно мало што

сазнајемо о њему, сазнајемо применом психоаналитичког метода или разоткривамо у

неуротским симптомима.

Отпор несвесног ( ИДА), који произилази из самог својства да нагони одржавају сами

себе кроз брзину понављања, слични су добити од болести. Испуњењем потиснуте жеље

ови отпори чувају сами себе и опиру се промени. Њихово порекло треба тражити у

потреби за понављањем, коју би могли означити као неку врсту обнављања саног себе,

вид под којим се враћа потиснуто. Тиме ови отпори иду из саме суштине нагона.22

ЕГО (ЈА)

С обзиром да примарни процеси нису довољни да би се смањила напетост организма

јер евидентно гладна особа не може јести менталне представе хране, на сцену ступају

секундарни психолошки процеси и тада почиње да се обликује склоп другог система

личности – Его или Ја.

Его настаје зато што потребе организма захтевају однос са светом стварности. Да би

гладна особа редуковала своју напетост она мора да зна разлику између слика хране и

актуелног опажања хране каква постоји у спољашњем свету. Након овог кључног

разликовања неопходно је претворити слику у опажање, што се постиже лоцирањем хране

у околини. Кључна разлика између Ида и Ега је што Ид зна само за субјективну стварност,

док Его прави разлику између субјективног и ствари у спољашњем свету.

Его функционише по принципу реалности и делује помоћу секундарног процеса. Циљ

принципа реалности је да спречи пражњење напетости док не буде откривен одговарајући

објекат за задовољење потребе. Секундарни процеси подразумевају реалистичко

мишљење и помоћу њих Его прави план задовољења потреба који се тестира неком

врстом радње да би видело хоће ли деловати или не. Тако гладна особа размишља где би

могла наћи храну и тражи је на том месту. То се зове тестирање реалности.

За Его се може рећи да је разумско и цивилизовано. Посредством секундарних процеса

Его настоји да задовољи пориве Ида али на такав начин који ће узети у обзир захтеве које

намеће стварност.

Его покушава да удовољи потребама Ида и умањи напетост, али на начин који ће у себе

укључити процену могућих последица које могу да настану из извршене радње. У

реализовању радње Его има на уму и захтеве унутрашњег гласа, савести (Суперего).

22 Тодоровић М., Психотерапија, Чигоја штампа, Београд, 2010., стр. 80.

Може се закључити да его има три господара: настоји да спроведе потребе Ида у дело,

удовољава захтевима спољашње реалности и мора да се повинује захтевима који долазе од

треће инстанце – Суперега.

СУПЕРЕГО (НАД-ЈА)

Суперего или Над-Ја је унутрашњи представник традиционалних вредности и идеала

друштва протумачених детету и спроведених помоћу система награђивања и кажњавања

детета.

Суперего јесте морално оружје личности и заступа више идеално него реално, тежи

више савршенству него задовољству.

Суперего се развија као одговор на награде и казне родитеља. Да би добило награду, а

избегло казну, дете учи да управља својим понашањем у складу са смерницама које му

дају родитељи. Све оно због чега га кажњавају, дете уграђује у своју свест, која

представаља један део инстанце Суперега. Све што родитељи одобравају и награђују дете

уграђује у свој Его-идеал, други део Суперега.

Механизам помоћу ког се све ово дешава зове се интројекција или уношење. Дете

уноси моралне стандарде родитеља. Свест кажњава особу тако што је наводи да осећа

кривицу, а Его-идеал је награђује тако што је наводи да осећа понос. Главне функције

Суперега су да кочи импулсе Ида, нарочито оне сексуалне и агресивне природе, јер

изражавање тих импулса друштво веома осуђује, да наведе Его да замени реалистичке

циљеве моралистичким и да тежи савршенству.

Суперего је ригидно и неразумно који као и Ид, не допушта одступање у спровођењу

својих крутих моралних образаца. Заједничко за обе инстанце личности је утицај

прошлости на актуелна збивања. У мери у којој је Ид физичког карактера, у истој мери је

Суперего друштвеног и културног карактера. Оба једнако настоје присилити Его да

удовољи њиховим диктатима. Уопштено, Ид се може сматрати биолошким ствараоцем

личности, Его психолошким, а Суперего моралним.

8.1. Развој личности по Фројду

Фројд је међу првим психолозима тврдио да у човековом развоју детињство игра

кључну улогу. Позната је чувена реченица „Дете је отац човека“. Он је сматрао да су

збивања у детињству кључна за каснији развој и да остављају трајне последице на његову

личност. Фројд је, такође, сматрао да је сексуални инстикт дат особи од њеног рођења и да

на пресудан начин обликује психички развој. У складу са тим, његова објашњења развоја

личности углавном су била усредсређена на сексуалне теме. Он је сматрао да свака особа

током развоја пролази кроз неколико развојних фаза. Одлика сваког је одређена ерогена

зона. Пошто свака од фаза у значајној мери утиче на фунционисање одрасле особе, оне су

назване психосексуалне фазе развоја. Те фазе су :

1. орална фаза – траје до краја прве године. У овој фази пажња одојчета усмерава

се на оралну зону, око уста. Дете помоћу уста упознаје свет око себе.

2. Анална фаза – обухвата другу и трећу годину живота. Карактеристике ове фазе

јесу настојање родитеља да код детета успоставе хигијенске навике. Престроги

захтеви родитеља при навикавању на чистоћу могу да створе анални карактер.

3. Фалусна фаза – траје од треће до шесте године. У овој фази јавља се еротска

оријентација детета, тј. инфантилна сексуалност која се затим потискује све до

пубертета. Основни сукоб фалусне фазе су инцестоузне жеље које деца имају

према родитељима супротног пола. Будући да су такви осећаји угрожавајући,

обично се потискују, међутим, представљају снажне одреднице каснијег

сексуалног развоја. Упоредо са жељом да се буде са родитељем супротног пола,

јавља се и неизвесна жеља за „уклањањем“ родитеља истог пола. Према

Фројдовој теорији, и дечаци и девојчице осећају сексуалну жељу и унутрашње

сукобе и потискују их. Дечаци чезну за мајчином пажњом, осећају

непријатељство према оцу и боје се да ће их он казнити због инцестних осећања

које имају према мајци. Ова појава назива се Едипов комплекс и она важи за

дечаке. Исту појаву за девојчице је назвао Јокастин комплекс.

4. Латентна фаза – у овој фази, која траје од шесте до дванаесте године, долази

до пригушавања либида.

5. Генитална фаза - дете помера интересовања са себе на друге људе, формира

интересовање за важне животне делатности и успоставља хетеросексуалне

односе.

Замерке које се упућују Фројду су следеће:

Изградио је механички модел човека, у коме је човек беспомоћан, теран

унутрашњим силама на које нема утицаја, а самим тим и неодговоран за своју

судбину;

Занемарио је утицај и деловање социјалне средине;

Друштвене утицаје је ограничио само на породицу;

Конципирао је пансексуалну концепцију мотивације у којој другим, специфично

људским хуманим подстицајима нема места;

Замера му се и концепција о нагону смрти, јер је песимистичка.

Међутим, и поред свих ових замерки не може се оспорити његов невероватан допринос

у области дефинисања и развоја личности и целокупну област психологије уопште.

9. Едипов комплекс

Едипов комплекс је привлачнст коју дете осећа према родитељу супротног пола,

односно ривалство (непријатељство) коју дете осећа према родитељу истог пола. Дете је

љубоморно на родитеља истог пола, жели га уклонити и заузети његово место. Овај

комплекс добио је назив по Едипу, главном актеру Софоклеове трагедије, који се оженио

својом мајком са којом је имао четворо деце, а по сазнању истине трагично завршио.

Комплекс се развија у оквиру фалусне фазе развоја личности, од треће до пете године

живота.

Едипов комплекс се завршава постепеном идентификацијом са родитељем истог пола и

одрицањем од сексуалног занимања за родитеља супротног пола. Већина људи успешно

прерасте едипалну фазу, иако то није правило. Неки ментално блесни појединци кад

одрасту имају снажан Едипов комплекс. Обично се појам Едиповог комплекса везује за

дечаке који према оцу осећају нетрпељивост и са њим се „боре“ за мајчину љубав. За исту

појаву, али код девојчица често се користи и израз Јокастин комплекс, који одражава

нетрпељивост коју дете женског пола осећа према мајци, главном „ривалу“ за очеву

љубав.

Према Фројду, главни разлог за превазилажење (разрешење) едипалне фазе јесте страх

од очеве казне. Фројд, који је и аутор овог термина, сматрао је да је Едипов комплекс

основа СУПЕР-ЕГА и језгро свих међуљудских односа.23 По његовом мишљењу, сви људи

искусе Едипов комплекс.

Многи психолози уважавају значај едипалне фазе за развој појединца као целовите и

самосталне личности. Међутим, постоји одређени број антрополога који доводе у питање

чак и постојање овог комплекса и сматрају да се он развија као резултат друштвене

околине а не код сваког појединца24.

9.1. Последица недовршене едипалне фазе у развоју личности

Недовршен Едипов комплекс је узрок настајања неуроза, а огледа се као недостатак у

односима са другим људима.

Уколико се Едипов комплекс не доврши и настави развој, дете се ментално не раздваја

од родитеља. Све то утиче на психосексуални развој особе, понашање према родитељима,

према супротном полу, на одабир занимања, настанак неуроза и менталних поремећаја.

Фикција на фалусну фазу развоја особина узрокује развој фаличног карактера, којег

одликују непромишљеност, непоколебљивост, нарцисоидност, умишљеност, претерано

самопоуздање.

Због недовршеног Едиповог комплекса често се особа боји или је неспособна за

блискост и љубав. Овакве особе тешко успевају да одрже дуготрајне везе. Затим,

немогућност успостављања блискости и нтимности често може довести и до

промискуитета. Фројд је сматрао да ова фикција може бити и корен настанка

хомосексуалности код појединца25. Ове особе су често несигурне у погледу свог полног

идентитета. Могу се развијати и поремећаји или друштвено неприхватљиви облици

сексуалног понашања.

Због утицаја на развој личности, ове особе имају проблеме са ауторитетима па су

претерано доминантне или претерано повучене.

23 www.freudfile.org24 www.psihijatrija.com25 Frued S., The Ego end Id, Standard edition 19, pp.7, 91

Такође, особе код којих је едипална фаза недовршена склоне су самоповређивању.

Ове особе бирају послове у којима је тело, изглед тела, сексуалност, ауторитативна

фигура веома важна, као што су занимања на пример, модел, војник, проститутка,

полицајац и друга.

Видимо да су последице недовршене едипалне фазе трајне и посебно утичу на

менталне особине појединца. Самим тим утичу и на формирање личности као целине.

10. Личност као целина

Самим формирањем карактера завршава се процес развоја личности. Тек након овог

процеса за појединца можемо рећи да је формирана и зрела личност. Критеријуми зреле

личности јесу : интелектуална зрелост ( способност критичког размишљања и

закључивања и способност доношења одлука и формирања ставова ), емоционална

зрелост ( способност контролисања осећања и понашања ) и социјална зрелост ( складан и

хармоничан однос са социјалном средином, спремност особе да сарађује са другима,

самосталност, прихватање обавеза, гледање универзалних а не сопствених циљева ).

Питање да ли је личност нешто стечено или урођено, као и да ли је личност нешто

основно и стабилно или променљиво и пролазно, доводило је често до критике самих

појмова као што су тип, карактер, црта личности.

Када је у питању психологија личности, можемо рећи да никада није постојало опште

слагање око предмета којим се она бави. Не само да није постојала водећа теорија у тој

области, већ није постојала ни довољно прихватљива општа дефиниција појма личности.

Ипак, све ово није спречило истраживаче и теоретичаре из многобројних области, а

првенствено психологије, да се баве овом темом. Постоји можда имплицитно уверење да

је личност срж онога што човек јесте и што му даје осећај целовитости, а то уверење не

напушта ни истраживаче личности и поред очигледних тешкоћа на које наилазе када је

ова тема у питању.

IV ПСИХОПАТОЛОГИЈА ЛИЧНОСТИ

1. ПОРЕМЕЋАЈИ ЛИЧНОСТИ

Поремећаји личности узрокују дуготрајне обрасце унутрашњег доживљавања и

понашања који одступају од очекивања друштва у целини, који су прожимајући, крути и

стабилни током времена и који воде нелагодности или лошијем функционисању.

Личност се данас сагледава као комплексан образац дубоко усађених психолошких

карактеристка које су највећим делом несвесне, тешко променљиве и које се аутоматски

испољавају у готово свакој области функционисања. Личне карактеристике или особине

се испољавају на континууму социјалног функционисања26. Поремећај личности

одражавају особине личности које се неадекватно користе и које постају маладаптивне.

Нека одступања могу бити сасвим блага, уз веома мали утицај на живот особе, код куће

или на послу; друга могу проузроковати велике последице како у породици, тако и у

друштву. Специфичне ситуације или догађаји представљају окидач за понашање

карактеристична за поремећаје личности. Уопште узев, особе са поремећајем личности

имају потешкоћеу слагању са другим људима и могу бити раздражљиве, захтевне,

непријатељски настројене, плашљиве или манипулативне.

Најчешћи симптоми поремећаја личности јесу :

Потешкоће у слагању са другим људима;

Обрасци понашања значајно одступају од друштвених очекивања и остају

постојани током времена;

Поремећај захвата мишљење, емоције, међуљудске односе и контролу импулса;

Образац је нефлексибилан и јавља се у широком спектру ситуација;

26) www.psihijatrija.com

Образац је стабилан или дуготрајан, са почетком у детињству или адолесценцији.

Поремећаји личности постоје у различитим облицима. Класификација поремећаја

личности је произвољна (дидактичка). Свака особа је, међутим, јединствена и може

испољавати мешавине образаца.

Врсте поремећаја личности класификовали смо на следеће групе :

Гранични поремећаји личности – нестабилност међуљудских односа, идентитета

и афеката, као и назначена импулсивност;

Антисоцијални поремећај личности : занемаривање или кршење права других

људи;

Хистрионички поремећај личности : прекомерна емоционалност и тражење

пажње:

Нарцистички поремећај личности : грандиозност, потреба за дивљењем и

недостатак емпатије;

Избегавајући поремећај личности : социјална инхибиција, осећање

неадекватности и преосетљивост на негативно оцењивање;

Зависни поремећаји личности : подређено и зависно понашање повезано са

прекомерном потребом да о особи неко брине;

Шизоидни поремећаји личности : отуђеност од социјалних релација и ограничен

распон емоционалног испољавања;

Параноидни поремећај личности : неповерење и сумњичавост, при чему се

мотиви других људи тумаче као злоћудни;

Опсесивно-компулзивни поремећај личности : преокупираност уредношћу,

перфекционизмом и контролом.

Шизотипални поремећај личности : акутна нелагодност у блиским межуљудским

односима, когнитивне или перцептивне дисторзије и ексцентричности у понашању.

Узроци поремећаја личности јесу различити. Поремећаји личности, највероватније,

проистичи из комплексне интеракције раних животних искустава, генетских и срединских

фактора. У принципу, генетски фактори доприносе биолошким основама можданог

функционисања личности и основној структури. Ова структура утиче онда на то како ће

индивидуа одговарати на животна искуства и друштвено окружење.

Током времена свака особа развије специфичне односе или начине доживљавања

сопственог света, као и осећања, мишљења, превазилажења и понашања.

Иако се мало зна о биолошким корелатима поремећаја личности, особе са поремећајем

личности могу имати поремећену регулацију можданих кола која контролишу емоције.

Ова потешкоћа чини да особа буде под већим ризиком од развијања поремећаја личности.

Снажна приврженост унутар породице или мреже подршке људи ван породице помажу

индивидуи да развије снажан осећај самопоштовања и снажне механизме одбране.

Прилике за лични развој и развијање јединствених способности могу ојачати представу

особе о себи самој. Овако подржавајућа околина може пружити извесну заштиту од

развијања поремећаја личности.

2. Разлика измећу црте, карактера, личности, става. Разлике

по питању трајности појединих појмова у теорији

личности

Док смо објашњавали сам појам личности и процес развоја личности указивали смо на

црте личности и то оне црте које су најбитније у процесу формирања личности. Међутим,

у свакодневном општењу често се дешава да људи мешају појам црте и карактера, као и

појам карактра са појмом личности.

Црта личности представља скуп особина које чине одређену групу карактеристика а

којима се може осликати или приказати нека личност. То су, заправо, основне градивне

структуре личности, а дефинишу се и као релативно трајне и опште особине личности,

одговорне за доследност понашања појединца у сличним ситуацијама. То су обично

димензије дуж које се поједине личности могу сврстати по степену заступљености

одређене особине и које су веома корисне за опис и објашњење личности. Црта се, дакле,

односи на део личности.

С друге стране, карактер представља особени склоп претежно социјалних аспеката у

стуктури личности, мотивационих, моралних или конативних. Карактер је типичан начин

на који особа опажа и доживљава унутрашњу и спољашњу стварност, начин на који

реагује на њу, на који се брани од те стварности, излази на крај са проблемима живота.

Када погледамо процес развоја и стварања личности, тај процес почиње од појединих

црта личности, затим иде преко телесних особина, способности, темерамента па све до

карактера. Када појединац формира свој карактер онда је процес формирања личности

завршен, заобличен. Карактер се, дакле, односи на целу личност. На однос црте и

карактера гледамо као на однос дела и целине.

Исто тако, постоје разлике и са аспекта психопатологије. Када кажемо психопатолошка

црта личности мислимо на поремећај личности који кроз процес лечења менталних

поремећаја може бити излечен и превазиђен. Када кажемо психопатолошки карактер онда

мислимо на такве поремећаје личности које је веома тешко превазићи, односно које је

скоро немогуће лечити. То су такви поремећаји који остављају трајне последице на развој

и формирање зреле личости.

Карактер се често упоређује и са самим појмом личности. Иако се обичном посматрачу

може чинити да су карактер и личност исто, то је сао погрешна дирекција у начину

размишљања. Да је то тако говори и евиденција да се нико заиста не понаша потпуно

доследно у некој црти коју му заговорници теорије личности приписују. Нико није у

свакој ситуацији моралан, или одговоран, или спор или брз. Изузеци су управо оно на

чему такве теорије падају, и где се поступци не могу објаснити никако другачије него

терминима ситуационих варијабли.

Такође, морамо напоменути и да између свих ових термина постоје разлике и по

питању трајности. Та разлика је најочигледнија када говоримо о цртама личности и

ставовима.

Став је настојање да се позитивно или негативно реагује на одређене особе, ствари и

ситуације. Као такав, видимо да се став може мењати, модификовати, прилагођавати

одређеним ситуацијама. Значи, по питању трајности став је променљив, тј. није дуготрајан

и једном заувек дат. Насупрот томе, имамо црте личности. Оне су једном дате и нису

променљиве. Оне су заправо релатовно трајне особине које има појединац. Самим тим,

појединац може врло често свој став о нечему или некоме променити, међутим, своју

особину која га карактерише појединац врло тешко и ретко мења.

Закључак

Када направимо осврт на саму тему овог рада, видимо да је овом темом био заокупљен

велики број мислилаца, истраживача и научника из многобројних области али највише

психолога. Стичемо утисак да је ова тема и главна тема бројних психолога који су на свој

начин, својим теоријама, истраживањима и огледима хтели да докуче сам појам личности

и процес формирања личнсти.

Појам личности се тако намеће као један од најзначајнијих појмова у психологији, али

исто тако као један од појмова који је веома тешко прецизно објаснити.

Разлог томе је то што на свету постоји веома велики број различитих појединаца, а

једино је психологија личности на све могуће начине покушала да спозна праве разлоге за

то и тиме објасни процес формирања зреле и здраве личности, да објасни начине

понашања појединца, као и праве разлоге тог понашања.

Видели смо да је велики број теоретчара дао своје теорије које се баве личношћу.

Сврстали смо их у три велике групе. На основу бројних особина које се јављају, покушали

смо да објаснимо личноти. Па смо тако детаљније описали црте личности као релативно

трајне и опште тенденције које осликавају доследност у понашању код људи. У оквиру

црта личности, објаснили смо велике групе под којима сврставамо особине људи а то су

темперамент, телесне особине, способности и на крају карактер.

Све ове особине чине личност као целину, као склоп који функционише као систем. На

основу ових група црта личности појединци се међусобно разликују, па врло често и сами

приметимо и кажемо да је сваки човек на свету различит, својствен себи, да не постоје два

појединца која су идентична као личности, која имају идентично понашање.

Исто тако, на крају смо увидели да приликом формирања личности може доћи до

одређених одступања, па та одступања узрокују последице које се манифестују и у

понашању појединца. Та одступања означили смо као поремећаје личности. То су заправо

она одступања која поједница одвајају од очекиваног начина понашања.

.................................................................................................................................

ЦРТЕ, КАРАКТЕР , ДЕЛОВИ И СТРУКТУРА

ЛИЧНОСТИ (2)

Садржај

Увод.........................................................................................................2

1.Појмовно одређење................................................................................4

1.1.Појам и дефиниције личности.................................................4

1. 1. Појам структуре личности.......................................................7

1.3.Појмовно одређење црта личности............................................8

1.4.Појмовно одређење карактера.................................................10

2.Наследна диспозиција...........................................................................14

3.Црте личности ....................................................................................23

3.1. Теорија личности Гордона Олпорта.........................................24

3.2. Идентификација основних црта личности..............................28

Лексички приступ.....................................................................28

Статистички приступ................................................................30

Теоријски приступ.....................................................................30

3.2.1.Хијерархијски модел личности- Ајзенк..................................31

3.2.2. 16 фактора личности-Катела...............................................33

3.2.3. Кружни модел личности.......................................................34

(Timothy Leary, Jerry Wiggins)

3.2.3.Петофакторски модел личности............................................36

3.2.4.Седмофакторски модел.........................................................42

4.Карактер............................................................................................44

Закључак...............................................................................................48

Литература..........................................................................................52

Увод

Питање могућности, услова, фактора и путева развоја и формирања

људи, као један од основних проблема психолошке науке, одувек је било и

данас је у средишту пажње и живог интересовања не само ужих психолошких

кругова него и шире јавности. То је и сасвим разумљиво, јер од тога како се

схвата улога појединих чинилаца у развоју човека зависи и у коме ће се

правцу оријентисати и усмерити психолошка активност. Основни фактори око

чијег су се места, улоге и значаја у развоју и формирању људи разилазили и

још увек се разилазе у схватањима јесу: наслеђе, друштвена средина и типови

личности. У току развоја друштва различито је схватана улога ових фактора и

према томе придаван им је и различит значај у

формирању људи.

Диспозиције се одређују као основа неког својства или делатности у

психичком животу и понашању, као латентни услов понашања и

доживљавања. Наследне диспозиције су резултат генетских особина

родитеља, а стечене су резултат искуства, учења и навикавања. „Скоро свака

особина личности је подложна утицају гена, и обрнуто. Од степена развоја

диспозиција зависи и квалитет способности. На квалитет естетских

способности, осим диспозиција, утичу и социјална средина, педагошки

утицаји и активност људи“ 27

Личност није способност, него обележје. Постоји много дефиниција

личности, јер је личност конзистентна у времену, али у различитим

ситуацијама могу се видети њена потпуно различита обележја. Неке

карактеристике личности су увек константне - временска и ситуацијска. Неке

су карактеристике исте само у идентичним ситуација, а неке су резултат

тренутне ситуације и тренутног расположења. Бројна истраживања током

задњих неколико деценија у области психологије индивидуалних разлика

(савремена психологија личности) довела су до налаза да се личност може

описати са пет великих црта или базичних димензија. Свака од ових базичних

димензија укључује низ специфичних црта личности и склоности ка

одређеним патернима понашања. Те димензије су: Неуротицизам,

Екстраверзија, Отвореност, Сарадљивост и Савесност.

Карактер означава кључно обележје личности, специфичан склоп

емоционално-мотивационих, социјалних, моралних и конативних изразитих

црта по којима се она разликује од свих других.

27 Ђорђевић, Д. (1978): Развојна психологија. Дечје новине, Горњи Милановац.стр.136

У формирању личности велику улогу имају генетски фактори, али

важну улогу игра и околина. Истраживања на малим бебама показују да су та

понашања добар предиктор каснијих црта личности код одраслог човека.

Али, личност се формира и под утицајима казна и награда, васпитних мера,

имитирања, утицаја друштва, а неки драматични догађаји могу трајно

променити нечију личност.

1.Појмовно одређење

1.1. Појам и дефиниције личности

Дефинисати једну личност је веома тежак задатак. То најбоље показује

број дефиницијаличности. Када говоримо о личности, говоримо о одређеним

карактеристикама појединаца које се огледају у различитим облицима

понашања.

По неким психолозима сматра се да је сваки човек у извесном погледу:

“ као сви други људи; као неки други људи, као ни један други човек.”28

Личност се може дефинисати као за појединца карактеристичан начин

понашања. Међутим, ни ова дефиниција није тачна. Изразом личност ми

означавамо релативну доследност, јединство и особеност понашања појединог

човека.

28 Хрњица, Сулејман (1988), Општа психологија са психологијом личности, Београд, Научна књига, стр.35

Међу психолозима постоје велике разлике у дефинисању појма

личности. Неки психолози посматрају личност кроз способности човека.

Бројни су аутори који наглашавају само унутрашњу основу понашања

(унутрашње узроке понашања).

Има аутора који наглашавају само биолошку основу личности (урођене

диспозиције, тј. наследну основу и инстикте) за разлику од оних који говоре о

личности из угла и улоге срединских и нарочито социјалних фактора у њеном

развоју. Као што на пример Саливен тврди да ''личност није само биолошки,

већ социјални организам који се формира у социјалној средини и у

међуљудским односима''.29

Други дефинишу личност изучавајући све оно што покреће на

активност (мотиви, потребе, нагони...) наглашавајући динамички карактер. По

Олпорту ''Личност је динамичка организација оних психофизичких система

унутар индивидуе који одређују њено карактеристично понашање и њен

карактеристичан начин мишљења''.30 Под психофизичким системима Олпорт

подразумева релативно трајне карактеристике појединца које имају и

физиолошку основу (представљају диспозиције) и најтачније их је означити

као црте или особине личности. Он жели да истакне да за појединца

карактеристични психофизички системи (црте или особине) делују као

покретачи на активност.

Наш психолог Никола Рот истиче да све дефиниције личности иако

међусобно различите истичу три значајне карактеристике личности :

- јединство (целовитост, интегритет);

- јединственост (особеност);

29 Рот, Никола (1972), Општа психологија, Београд, Завод за уџбенике и наставнаСредства, стр.3930 Хрњица, Сулејман (1988), Општа психологија са психологијом личности, Београд, Научна књига, стр.81

- доследност (у понашању).

Јединство или интегритет или целовитост личности значи да се

психички процеси31 код човека не јављају изоловано, независно један од

другог. Они се јављају у свакој људској активности истовремено и повезано.

Зависе једни од других и утичу једни на друге. На пример: оно што опажамо

зависи од нашег учења, искуства и мотивације. Наше жеље утичу на наше

мишљење а наша интересовања ће у великој мери утицати на оно што учимо.

Значи, човек не поседује само једну особину коју испољава у свом понашању,

него увек поседује и показује више особина. Те особине чине организацију

или јединство.

Јединственост или особеност личности је значајна карактеристика

понашања сваке особе. Сваки човек показује (у извесној мери) посебан, за

њега својствен, карактеристичан начин понашања. Сваки човек је посебна

јединка другачија од свих осталих. Свако од нас има свој стил понашања који

на различите начине долази до изражаја: у изражавању покрета, држању, ходу,

рукопису, сликању итд.

Доследност у понашању се манифестује у сличном понашању

појединца у сличним ситуацијама. На пример: за некога кажемо да је марљив

или да је лењ, весео или сетан, себичан или несебичан... Људи нису увек и у

свим ситуацијама апсолутно доследни. Али ми можемо предвидети нечије

понашање (са извесном вероватноћом) на основу његовог ранијег понашања и

особина личности које поседује.

Ротова дефиниција личности је прихваћена у савременој психолошкој

јавности и она гласи: ''Личност је јединствена организација особина која се

формира узајамним деловањем појединца и средине и одређује општи за

31 Психологија проучава психички живот људи и животиња. Психички живот чине психички процеси и особине. Психички процеси могу бити : интелектуални (опажање, учење, памћење, мишљење); емоционални (емоције или осећања); конативни (мотивација и вољне радње). Психичке особине су релативно трајне одлике појединца као што су навике, способности, темперамент, карактер, потребе, интересовања...

појединца карактеристичан начин понашања.''32 Можемо уочити да поред

основних карактеристика личности које Рот наводи (целовитост, особеност,

доследност) значајну улогу у формирању личности има социјална средина, а

нарочито узајамно деловање јединке и средине.

1.2. Појам структуре личности

Термин структура личности употребљава се у више различитих

значења. По једном значењу, под структуром личности се означавају фактори

или моменти битни за разумевање личности уопште, за разумевање било које

личности.

Друго значење структуре личности односи се карактеристичну

организацију особина и везу међу њима када је реч о одређеном појединцу.

Мисли се на структуру једне одређене, конкретне личности /на пример:

психијатри говоре о структури одређеног пацијента.

Кад се говори о структури личности уопште, приказујући најбитније

моменте за разумевање сваке личности, сусрећемо у литератури различита

схватања о томе шта чини структуру личности.

По једнима навике су те помоћу којих се може објаснити целокупно

понашање јединке. Личност се према том схватању састоји из великог броја

међусобно независних навика.

Други аутори наглашавају значај мотива, који одређују најразличитије

начине реаговања појединца. Амерички психолог Мареј сматра да су мотиви

или потребе, како их он назива, основа понашања. У ком је степену изражено

32 Рот, Никола (1972), Општа психологија, Београд, Завод за уџбенике и наставнаСредства, стр.61

20 основних потреба о којима он говори, ми ћемо даље у раду покушати да

упознамо најважније факторе одређене личности.

Један број аутора се залаже и сматра да треба упознати пре свега

проблеме и тешкоће које појединац има у комуникацији са другима и у

решавању задатака који стоје пред њима. Познавање узрока проблема и

начина на који људи решавају своје човеку.

1.3.Појмовно одређење црта личности

Данас велики број савремених истраживача сматра да је личност

најцелисходније посматрати кроз организацију црта или особина. При

приказивању и проучавању личности најчешће се користи утврђивање и

навођење општих и реалтивно трајних особина које се називају црте личности.

Цртама личности могу се објаснити основне карактеристике личности

(особеност, целовитост и доследност). Основу личности по Николи Роту

представљају особине или црте личности: ''Релативно трајни и за појединца

карактеристични начини реаговања у сличним ситуацијама''.33

Разликујемо 3 врсте црта или општих особина личности :

1. црте којима се означавају особине темперамента, а које указују на

који начин појединац нешто ради;

2. црте којима се означавају особине карактера, које указују ради чега

неко нешто ради;

33 Рот, Никола (1994), Психологија личности, Београд, Завод за уџбенике и наставна средства, стр.53

3. црте којима се означавају способности, које показују колико добро и

успешно неко нешто ради.

Обзиром да се појединци разликују и по својим телесним особинама и

пошто између телесних особина и појединих других црта постоји веза,

можемо говорити и о телесним особинама као групи особина.

ТЕМПЕРАМЕНТ означава колико лако и са којим интензитетом и

трајањем се јављају осећања. Он представља диспозицију за начин

емоционалног реаговања.

Темперамент не показује само емоционални начин реаговања него и

брзину, снагу и трајање свих активности појединца уопште. Најпознатија

класификација темперамената је античког лекара и филозофа Хипократа. Он

разликује 4 типа темперамената:

- колерични теперамент (јака осећања, често узбуђивање и лако

решавање на акцију. Нагле и јаке реакције)

- сангиничан теперамент (брзе али слабије реакције које не трају дуго.

Брзо прелази из негативног у позитивно расположење)

- флегматичан теперамент (ретко реагује, реакције споре а осећања

слаба и слабо се манифестују)

- меланхолични темперамент (реакције су ретке, споре али узразито

јаке).

Темперамент заједно са интелигенцијом и физичким особинама

појединца зависи у великој мери од наслеђа. Он се може у току живота

мењати не само због промена физиолошких основа (услед старења) него и

услед општег развоја личности.

Ако се личност складније развија код ње ће се развити и одређене

особине темперамента као што су емоционална зрелост, толерантност, већа

самоконтрола... Али и околина утиче на развој личности: ако је пријатељски

наклоњена појединцу и он ће бити смиренији и уравнотеженији.

1.4.Појмовно одређење карактера

Израз КАРАКТЕР употребљава се у више различитих значења.

Нарочито европски психолози употребљавају термин карактер уместо

термина личност. Веома често се под појмом карактера означава и морална

страна личности.

Под карактером Никола Рот подразумева ''Интегрисан систем особина

које омогућавају појединцу да упркос препрекама на релативно доследан

начин поступа, и то управо у односу на моралне принципе и морална схватања

неког друштва''34 у складу са овим је и подела карактера: добар и лош

карактер, чврст и слаб карактер. Добар карактер има човек који се одликује

моралним особинама, а лош карактер нема морална својства. Чврст карактер

има онај човек који поред моралних особина поседује и енергичност и

упорност у понашању. Слаб карактер је одлика особа које поседују моралне

квалитете али немају одлучности да их и примене.

Личност не можемо посматрати ако не узмемо у обзир њене

способности. Свакоме од нас су оне веома важне и значајне. Много особа неће

увек афирмативно говорити о себи када је реч појединим особинама личности,

нарочито о особинама карактера. Али када је реч о способностима, о њима

никада неће негативно говорити.

Под способностима подразумевамо оне особине личности од којих

зависи разлика у успешном обављању одређених послова. Људи се међусобно

разликују по томе које и у коликој мери имају развијене способности.

34 Рот, Никола (1972), Општа психологија, Београд, Завод за уџбенике и наставнаСредства, стр.76

Поступком факторске анализе издвојене су три врсте способности:

- интелектуалне или више менталне способности (разликуемо више

врста интелектуалних способности: вербалну, спацијалну или спосбност

сналажења у простору, способност апстрактног мишљења...)

- психомоторне способности (ручна способност, спретност прстију,

способност брзог моторног реаговања...)

- сензорне способности (спосност разликовања интензитета и квалитета

различитих врста чулних дражи у области вида, слуха, мириса..)

Степен развијености разних способности утиче посредно и на

формирање одређених црта личности и на природу многих других. Особе са

ниском интелигенцијом, рецимо неће моћи да развију црте личности као што

су разборитост, трезвеност... Са друге стране агресивност или тежњу за моћи

интелигентна особа ће другачије да изрази него мање интелигентна особа.

Значај интелигенције за црте личности потврђују и истраживања америчког

психолога Термана. Његова испитивања су показала да изразито способни

показују већу социјалност, бољу емоционалну уравнотеженост и бољу

прилагођеност од средње или недовољно развијених особа.

Претпоставка о повезаности телесне конституције и психичких

особина била је повод да Кречмер још 1921.г. опише четири типа личности

који одговарају одређеним типовима телесне конституције:

- пикнички тип (кратки удови, здепасте особе склоне наглим

променама расположења);

- астенички тип (високе, мршаве особе склоне сањарењу и бежању из

стварности);

- хипопластични тип (телесно слабо развијене особе са комплексом

инфериорности);

- атлетски тип (пропрционално и правилно развијено тело, психолошки

уравнотежене и стабилне особе).

Касније провере су показале да је подударност телесних

карактеристика и психичких особина о којој Кречмер говори, веома мала.

Телесне особине као карактеристика човека имају утицај на то каква ће се

личност формирати.

Разлог томе лежи више у чињеници што од телесног изгледа појединца

више зависи како ће се други људи према њему понашати. Јер, „однос

околине према нама сигурно утиче на формирање одређених особина код

нас.“35

2.Наследна диспозиција

Психички живот чине психички процеси и психичке диспозиције или

стања. Наслеђе36 обухвата све утицаје на личност коју човек добија рођењем.

Ту спадају и различите физичике предиспозиције:

- физичка конституција,

35

36 Наслеђе је појава сличности предака и потомака. Једина материјална

веза између родитеља и потомака су полне ћелије (гамети) и цео

наследни материјал (гени) је садржан у њима. У интеракцији са

спољашњом средином ови наследни потенцијали детерминишу развојни

пут организма који настаје из оплођеног јајета и при чему задобија разне

морфолошке, физиолошке, биохемијске и друге особине сличне особинама

својих родитеља. Организам не наслеђује од својих предака сличне

особине, већ материјалне факторе – гене, који детерминишу ток и одлике

његовог развића.

- пол и сексуална оријентација,

- темперамент,

- ниво енергије,

- интелигенција и др.

У процесу оплођења из гамета (из мушких и женских) настаје жигот са

целокупном примљеном наследном супстанцом, која је представљена скупом

гена (генотип), односно дезоксирибонуклеинском киселином (ДНК) са

специфичним распоредом азотних база. Шифрована информација у виду

специфичног распореда триплетаазотних база ДНК детерминисаће кроз

процес биосинтезе протеина специфичан правац у развитку одређеног

организма.37

Када говоримо о развоју личности морамо узети у обзир један

одлучујући период живота. То је, дакле, период развоја појединца од зачећа,

оплођене јајне ћелије сперматозоидом, па све до момента када та особа

постиже полну зрелост. Овај период је означен као једна генерација. Иако већ

од првог дана живота постоје одређене разлике међу тек новорођеном децом

( у покретљивост, живости и сл. ) ми за новорођенче једва можемо рећи да има

личност. Потребно је да се пре свега формирају неке одређене особине да

бисмо могли говорити о некој одређеној личности.

У процесу развоја личности Ајзенк више него други савремени аутори

наглашава значај генетичке основе личности. Под генетичком основом он

подразумева „анатомску структуру и функционалност нервног система, како

централног тако и вегетативног.“38 Познавање степена генетичке

условљености одређених особина личности има велики значај, првенствено у

сфери учења и развоја личности. Ако је неке особине личности теже

37 Думановић, Ј, Маринковић, Д, Денић, М.( 1985), Генетички речник, Београд, стр.11938 Маринковић, Д, Туцић, Н, Кекић, В.(1999), Генетика, Научна књига, Београд, стр.12

променити спољним утицајима, јер у њиховом развоју доминира генетска

предиспозиција, онда је разумно да се утицаји усмере на оне особине које се

развијају претежно спољним факторима. Развој личности по Ајзенку резултат

је интеракције генетичких предиспозиција, чију основу чини структура и

функционалност нервног система и спољне средине у којој се личност развија.

„Будући да нервни системи различитих организама могу да поседују

различита својства с обзиром на ексцитацију и инхибицију, различите особе

могу да успостављају различите односе са потпуно истом животном

средином. На тај начин иста објективна средина учествује у стварању разлика

међу људима у погледу свих димензија и особина личности.“39 С обзиром на

различиту генетску основу интровертних и екстравертних особа,

социјализација као најважнији пут развоја личности биће различито успешна.

Екстравертирана предиспозиција личности чешће ће се сукобљавати са

постојећим нормама него што је случај са интравертирараном диспозицијом

личности. Треба истаћи да Ајзенк не пренаглашава генетску условљеност

личности у односу на факторе средине, јер и сам тврди да од околине зависи

да ли ће екстравертирана диспозиција постати и такав тип личности.

Аутократски начин васпитања и подизања деце је погоднији метод

социјализације за екстравертиране типове личности, него за интровертиране

особе.

Према Лисенковој дефиницији „наслеђе и није ништа друго него

својство живог тела да за свој живот и развој тражи одређене услове и да на

одређен начин реагује на те услове.“40

Колико смо пута чули у разговору са другим људима (а и сами смо

често доносили суд) да се коментарише нечија „памет“. То колико је неко

паметан или не, подлегало је разним критеријумима. За неке од нас паметан је

онај који је начитан или образован, а за неке друге је то могућност сналажења

у свакодневним проблематичним ситуацијама. Међутим, у психологији се

термин „памет“ помиње као интелигенција а научници су у овом пољу имали

39 Исто, стр.4940 Радоман, П.(1971), Теорија органске еволуције, ЗУНС, Београд, стр.185

велики проблем у дефинисању шта је то што нас чини интелигнентнима и у

којим то животним сферама се интелигенција најочигледније манифестује.

Дефиниција интелигенције је настала од латинских речи inter што

значи “међу” и leдere у преводу “брати, скупљати”. Склапањем ова два појма

и његовим уопштавањем долазимо до значења - увиђати међувезе или

међуодносе у појмовима са којима се сусрећемо и на основу којих градимо

представу о свету који нас окружује. Интелигенција представља једну од

најиспољенијих димензија личности помоћу које се мере индивидуалне

разлике.

Још једна ставка која је мучила психологе била је шта утиче на развој

интелигенције. Временом су развијене теорије да је једним делом заслужан

наследни фактор, али не оно што смо само генетским материјалом добили од

родитеља већ и све оно што су нам они током одрастања пружали у

интелектуалном смислу. И као други део, такође веома значајан, су фактори

средине у којој живимо и који су као друга половина утицаја веома значајни

поготово у периодима одрастања када средина има већи утицај на нас (школа,

друштво...).

Психолози су у покушају одређивања утицаја околине и наслеђа на

когнитивно функционисање покушавали варијаблу успеха на тестовима

интелигенције да деле на пропорцију утицаја околине, односно наслеђа тако

што су држали константним један фактор, а варирали други.

То значи да се у једном случају држи константним, односно познатим

генетска сличност испитаника а варира њихова околина, а у другом случају је

околина иста, али су испитаници различитог генетског састава: студије

породица, студије усвојене деце и студије близанаца.

„Од 1953. године, када су Џејмс Вотсон и Френсис Крик

дошли до епохалног открића о молекуларној грађи дезоксирибонуклеинске

киселине (ДНК), која представља основу гена и која је значајна за

наслеђивање, почела су

интензивна истраживања и експерименти везани за манипулацију гена.“41

Почео је да се развија генетски инжењеринг, али и бихевиорална

генетика, која је за циљ имала проучавање утицаја генетског састава

организма на понашање и међусобно дејство

наслеђа и средине у дефинисању понашања јединке.

Основни начин испитивања наследне основе особина личности су

близаначке студије. Најчешће коришћен нацрт заснива се на испитивању

фенотипске сличности између

монозиготних и дизиготних близанаца одраслих заједно. Пошто су

монозиготних близанци који одрастају заједно генетски потпуно идентични и

пошто деле заједничко окружење, свака сличност међу њима може се

приписати овим двема компонентама. Различитост која се јавља код

монозиготних близанаца може се објаснити утицајем недељене

средине, али и грешком мерења. Исто тако, сличност дизиготних близанаца

који су одрасли заједно може се објаснити заједничком средином и генима

које деле. Међутим,

пошто дизиготни близанци у просеку деле само 50% својих гена, свака

сличност међу њима услед генетског утицаја биће нижа него код

монозиготних близанаца. Оно што је другачије у

односу на монозиготне близанце јесте то да се различитост која се јавља код

дизиготних близанаца приписује утицају недељене средине и утицају гена

који су јединствени за сваког

близанца. Описани метод не процењује само утицај генетике већ

и средински утицај. Увек када је коефицијент херитабилности мањи од 100%,

модел указује на постојање и срединског фактора који утиче на фенотип.

Поред заједничке средине, под којом се подразумевају приходи

родитеља, услови становања итд., постоји и недељена средина која је

заслужна за разлике које постоје међу близанцима иако су одрасли у једној

41 Маринковић, Д, Туцић, Н, Кекић, В.(1999), Генетика, Научна књига, Београд, стр.23

истој породици. У недељене срединске утицаје се између осталог убрајају

несрећни случајеви, различити родитељски третман, различите вршњачке

групе итд. Резултати досадашњих истраживања указују на значајан удео

адитивине генетске варијансе на особине личности ПЕН и АП модела. На

пример, резултати близаначких студија углавном показују да је удео

генетских фактора у објашњењу варијансе за димензије ПЕН модела, али и

алтернативног петофакторског модела око 50%.

Меутим, већина досадашњих студија ослањала се на израчунавање

индекса херитабилности, тзв. Фалконеровог индекса, који представља

удвостручену разлику корелације између монозиготних и корелације између

дизиготних близанаца.

Последњих деценија развијени су поузданији начини процене генетске

варијансе у описивању особина личности, а најпознатији је тзв. биометријски

метод. Биометријски генетички приступ усмерен је на откривање латентних

(неопажених) узрока варијација фенотипских карактеристика, а његову

методолошку окосницу у последње време представља анализа структуре

коваријанси. Основни циљ овог истраживања усмерен је на утврђивање

генетског и срединског утицаја на фенотипске индивидуалне разлике,

операционализоване димензијама личности ПЕН и алтернативног

петофакторског модела. Удео појединих извора варијансе фенотипа тестиран

је биометријским методом.

Образац сличности међу близанцима у складу је са резултатима

релевантних истраживања у овој области. За већину димензија АП модела

варијансу деле адитивни генетски утицаји и утицаји недељене средине. За

скале активитета, импулсивности и социјабилности АЕ редуковани модел

најбоље фитује и показује се да је око половине варијансе објашњено

адитивним генетским ефектима (од 0,48 до 0,50). У питању су димензије

личности које се вероватно полигенски наслеђују, али у чијем обликовању

важну улогу имају недељени средински утицаји. Вероватно је физиолошка

основа димензија агресивност и анксиозност у већој

мери одређена доминантним генетским утицајима, као и утицајима недељене

средине.

Резултати истраживања о физиолошкој основи агресивности показују

значајну повезаност метаболизма серотонина и допамина са овом димензијом.

Једно од најзначајнијих открића савремене генетике је повезаност

допаминског рецептора ДРД4 и особина личности као што је тражење новина.

Студија једне породице са историјом насилничког понашања код мушких

чланова, показала је присуство структуралне мутације гена за ензим моноамин

оксидазу А.42 Ниска активност овог ензима такође је повезана са

агресивним понашањем. Међутим, у истраживањима која су уследила

резултати нису доследно потврђивали овакве релације, те је потрага за генима

који су одговорни за специфичне облике понашања или особине личности још

увек у зачетку.

Резултати ипак нису конзистентни у погледу доприноса који остварују

различите компоненте варијансе димензијама оба модела сличним по

концептуалним основама. У истраживању на немачком узорку такође се

показало да се анксиозност може адекватно објаснити неадитивном генетском

и недељеном срединском варијансом. У објашњењу фенотипске варијансе

неуротицизма из Ајзенковог модела углавном се

потврђује адекватним АЕ модел.

Дакле, резултати овог истраживања су конзистентни са резултатима

других близаначких студија, али то није довољно за тумачење ове

дискрепанце. Могуће је ове разлике потражити у

различитим концептуализацијама димензија неуротицизам и анксиозност.

Анксиозност из АПМ је специфичнија димензија, у којој доминирају

вегетативне манифестације анксиозности, те је вероватније да је њена

физиолошка основа у већој мери одређена доминантном генетском

варијансом.

42 Исто, стр.35

Ајзенк је претпоставио значајан утицај средине на развој

склоности ка социјалном конформизму, који, када се уклони потреба за

дисимулацијом, може представљати основни предмет мерења.

Наиме, заједничка средина одговорна је за веома мали проценат

варијансе особина личности. Чланови једне породице веома личе када су у

питању особине личности, на првом месту због заједничког генетског утицаја,

а не због дељене породичне

средине.

Једино одступање од тенденције да се варијанса дељене средине

показује занемарљивом у објашњењу фенотипа јавља се код димензија

екстраверзија и психотицизам. Наиме, у оба случаја адитивна срединска

варијанса је процењена као виша од уобичајене, а за димензију екстраверзија

има чак вишу вредност од недељених срединских утицаја. То би значило да би

се екстраверзија могла објаснити варијансом адитивних генетских, дељених

срединских и, у најмањој мери, недељених срединских

ефеката. Могуће је да се утицај дељене средине огледа у карактеристичним

породичним обрасцима одговора на темпераменталне диспозиције деце, путем

поткрепљења

прихватљивих манифестација темперамента. То значи да ће у породицама са

флексибилнијим системом правила екстравертна деца имати више прилике да

развију своје диспозиције него у ригидним породицама. У том контексту,

варијанса недељене средине можда заиста нема превелику улогу у

обликовању овог система личности, али доприноси његовим манифестацијама

на плану понашања.43

Можемо закључити да као важнији фактор који утиче на обликовање

личности наводи се генетско наслеђе или наследна диспозиција. Резултати

овог истраживања подржавају став који је произашао из досадашњих

генетичких студија да је утицај заједничких срединских фактора на особине

43 Према: www.doiserbia.nb.rs/ft.aspx?id=0048-57050604407s

личности

занемарљив. То је један од најважнијих налаза у овој области.

3. Црте личности

Црте личности представљају особину по којој можемо идентификовати

неку личност или уз помоћ које можемо описивати индивидуалне разлике.

Неко је храбар или стидљив, и то у неком интезитету, што се и по

квалитативном и по квантитавном одређењу може идентификовати. Пошто

једна црта личности не би пружила довољан опис личности, у психологији се

говори о цртама личности дуж којих се према некој скали интезитета одређена

личност може довољно диференцијално описати.

Два најчешћа начина описивања структуре једне личности су:

навођење појединачних или општих црта личности и разликовање одређених

типова личности. Црте личности представљају тенденцију да на исти начин

делујемо не само у једнаким него и у сличним ситуацијама –релативно опште

и релативно трајне одлике појединца. Црте личности имају неуролошку

основу (омогућава да се у сличним ситуацијама активирају слични модели

понашања).

Постојале су бројне спекулације о томе да поједине националне културе

имплицирају поједине црте личности њених припадника. Ипак, мало је од тих

спекулација потврђено уистраживањима. Међутим, истраживања су открила да

национална култура ипак има одређено дејство на особине личности. Иако

национална култура не може да доведе дотога да се у некој националној

култури појављује нови или другачији тип личности него унекој другој култури

или да се у некој култури не појављују све димензије личности које се

појављују у другим културама ипак национална култура може да фаворизује

или депривира одређене црте личности.

Разлике између култура се појављују у нагласку на појединим

димензијама више него на другим и у тенденцијама па ће тако нека димензија

личности нешто више појављивати у једнима него у другим културама.

„Логично је да у културама са високом дистанцом моћи (латино

америчке и латино европске, медитеранске културе) има више људи склоних

макијавелизму. Интернилокус контроле је чешћа појава у у

индивидуалистичким и «мушким» културама(англосаксонске и латино

европске културе) него у колективистичким и «женским»културама (азијске

културе, наша национална култура).“44

Теорија личности Гордона

Олпорта

„ЦРТЕ ЛИЧНОСТИ ДОПРИНОСЕ ДОСЛЕДНОСТИ У ПОНАШАЊУ И ДЕЛУЈУ

МОТИВИШУЋЕ“

Гордон Олпорт

Олпортово тумачење структуре и динамике личности је интересантно,

јер је он први објаснио појам особина (црта).

Ако посматрамо понашање неке особе дужи период времена, можемо 44 Супек, Р., (1999), Психологија и антропологија, Нолит, Београд, стр.172

запазити извесну доследност у испољавању одређених реакција. Наиме, нека

особа ће да се показује, на пример, као амбициозна у обављању различитих

послова, друга ће да показује тврдичлук, док ће трећа особа бити агресивна у

својим поступцима. Такву доследност у понашању Олпорт објашњава

постојањем типичних особина личности које су трајне карактеристике и

усмеравају карактеристичне начине реаговања у различитим ситуацијама.

Особине представљају диспозиције индивидуе да на различите

ситуације реагује слично. О цртама личности посредно сазнајемо на основу

тога шта неко у одређеној ситуацији жели да ради, колико успешно обавља

разне послове и на који начин поступа у одређеној ситуацији.

Особине личности могу постојати у различитом степену изражене и, у

зависности од тога, и на основу различитих комбинација особина, може се

говорити о особености личности тако да не постоје два иста човека. Олпорт

управо наглашава специфична обележја сваке личности и настоји да објасни

индивидуалне разлике. Отуда проистиче и методолошки приступ у

проучавању личности који се огледа у индивидуалном третману сваког

појединца, а подаци прикупљени на тај начин могу да послуже објашњавању и

предвиђању понашања само одређене, конкретне особе.

Наведени погледи на личност садржани су и у Олпортовој дефиницији

личности: „Личност је динамичка организација унутар појединца оних

психофизичких система који одређују његово карактеристично понашање и

мишљење".45 Из дефиниције се види динамичност, психофизичко јединство,

унутрашња детерминисаност понашања, индивидуална особеност и

спољашње испољавање особина кроз понашање и мишљење.

Особине личности немају исту важност у понашању појединца у

различитим ситуацијама. Ово се односи и на најопштије особине. С обзиром

на значај особина за објашњавање и предвиђање понашања, Олпорт наводи

следеће врсте: кардиналне особине које појединац испољава у целокупном

свом понашању и у свим ситуацијама.

45 Супек, Р., (1999), Психологија и антропологија, Нолит, Београд, стр.137

Средишње особине које су мање универзалне од кардиналних, али

довољно широке да могу успешно изразити битна подручја личности и

секундарне особине које су специфичне и појављују се најчешће у само

одређеним и конкретним ситуацијама. Ове особине сусрећу се у оном

понашању које је највише условљено ситуационим факторима.

Особине личности су на посебан начин код сваког појединца

организоване у јединствену и особену структуру. Обједињавајућу функцију,

истиче Олпорт, врши „proprium" или „ја" који је замена за психоаналитички

его или Роџерсово „властито ја". Проприум је целокупно искуство појединца

и представља све аспекте личности. Развој личности, који је усмерен ка њеној

зрелости, неодвојив је од развоја у смислу јачања јединства (интегритета)

организације особина.

У погледу мотивације Олпорт истиче да динамички систем човека чини

неограничен број мотива.

Објашњење разноврсности и великог броја мотива Олпорт налази у

појму функционалне аутономије, по којој облици понашања који су служили

за задовољење неког примарног мотива током времена могу постати циљ и

попримити мотивациона својства. Другим речима, активност која је

првобитно везана за задовољење неког мотива временом може постати

аутономна и сама себи циљ. Таквих активности може бити неограничен број и

оне дају особена обележја свакој личности. По Олпорту, све особине личности

су истовремено и мотивационе компоненте личности.

Развој личности иде од детета које има само урођене могућности из

којих се до доба зрелости могу развити одређене особине. Олпорт тврди да

дете нема личност. Процес развоја одвија се преко различитих механизама од

којих су најважнији: функционална аутономија, диференцијација,

интеграција, матурација и учење.

Правац развоја личности је усмерен на формирање зреле, ментално

здраве особе чије су карактеристике следеће: проширено „ја", задовољство

собом и сигурност, блиска повезаност са другима, реалистичност у опажању

других особа, развијен смисао за хумор и јединствен систем вредности.

Олпортова теорија личности, упркос недостатку емпиријских истраживања

која би верификовала основне поставке, има теоријску и практичну вредност.

Ова теорија је вратила психолошку науку проучавању свесног психичког

живота, за разлику од психоаналитичара, који су преценили значај несвесних

фактора. Поред тога, Олпорт је учењем о особинама личности оповргао

класични бихејвиористички концепт човека по коме организам представља

„црну кутију", док је понашање узроковано подражајима из спољне средине.

Олпорт истиче у први план црте личности које су одговорне за особеност и

доследност у понашању.

Олпортови ставови о особинама личности као мотивационим

аспектима и функционална аутономија мотива указали су на сву сложеност и

разноврсност људске мотивације. Значајан је и Олпортов приступ личности

као целовитој организацији црта која се на доследан начин манифестује у

понашању појединца у различитим ситуацијама.

3.2. Идентификација основних црта личности

Постоје три су приступа идентификацији основних црта личности. То су:

1. Лексички приступ

2. Статистички приступ

3. Теоријски приступ

Сва три наведена приступа се могу се комбиновати.

Лексички приступ

Лексички приступ се заснива на лексичкој хипотези која каже да су све

важне индивидуалне разлике кодиране у речима појединих језика. Лексички

приступ је започео 1930 – их година, пионирским радом Алпорта и Одберта

који су у речнику пронашли 17 953 назива црта личности и поделили их у

четири листе:

1. стабилне – нпр. интелигентан;

2. привремена стања, расположења и активности – узнемирен;

3. социјална евалуација - иритантан;

4. метафоричне,физичке– плодан

Критеријуми за одређивање основних црта личности су:

-број синонима (што је атрибут важнији, биће више речи које ће га

описивати)

-културална универзалност (ако је атрибут важан, већина култура ће

имати реч за њега)46

Међутим, постоје бројне потешкоће лексичког приступа. Многи

термини су двосмислени, изречени у метафоричком смислу, опскурни или

тешки (па их доста људи не разуме). За описивање нечије личности, људи не

користе само придеве (на чијој се анализи темељи овај приступ) већ и

именице и прилоге. Лексички приступ је одлична полазишна тачка анализе,

међутим, анализа не би смела да се темељи искључиво на њему.

46 Према: Рандал,Ј.,Дејвид, Б.(2010), Псигологија личности, Научна кљига, Београд

Статистички приступ

Статистички приступа идентификацији основних црта личности врши

се тако што се над прикупљеним подацима спроводи се статистички поступак,

најчешће је то факторска анализа. Факторском анализом идентификују се

групе честица које коварирају међусобно, али не и са осталим групама

честица, чиме се може установити које од честица имају нека заједничка

својства.

Факторском анализом добије се увид у тзв. факторско оптерећење,

односно коефицијент који показује у коликој мери неки фактор учествује у

варијанци одређене варијабле или у коликој је корелацији нека варијабла са

фактором. Предност тако обрађених резултата је у редукцији броја категорија.

Теоријски приступ

Полазиште овог приступа је теорија према којој се одређује које су варијабле

важне. Поставља се питање: Како израдити свеобухватну таксономију црта

личности?

-Према Ајзенку: Хијерархијски модел личности

-Према Кателу: 16 факторски систем личности

- Кружни модел личности

-Петофакторски модел

3.2.1.Хијерархијски модел

личности- Ајзенк

Основне црте личности према хијерархијском моделу су:

-Психотицизам

-Екстраверзија – интроверзија

-Неуротицизам – емоционална стабилност

Унутар овакве структуре постоји мобилност.

Ајзенк је веровао да су ове црте личности наследне и да имају своју

физиолошку позадину, односно да постоји део мозга или централног нервног

система који одговара одређеној црти личности.

Недостатци хијерархијског модела личности су: наследност ових црта

личности показала се умереном, као и многих других. Такође сматра се да

таксономијом Ајзенка много важних црта личности није обухваћено.

3.2.2. 16 фактора личности-Катела

Кателових 16 фактора личности су: интерперсонална топлина,

интелигенција, емоционална стабилност, доминантност, импулсивност,

конформизам, одважност, осетљивост, сумњичавост, имагинација,

оштроумност, несигурност, радикалност, самодовољност, самодисциплина и

напетост.

3.2.3. Кружни модел личности

(Timothy Leary, Jerry Wiggins)

Wiggins је кренуо од лексичке хипотезе, и претпоставио да се један део

индивидуалних разлика односи и на начин на који се људи понашају једни

према другима. Те разлике описане су тзв. интерперсоналним цртама

личности.

Остале разлике описане су цртама личности везанима за темперамент

(побудљив) , карактер (моралан), материјалности (шкрт), понашање

(побожан), психичке карактеристике (паметан) и физичке (здрав)

карактеристике.

Интерперсонални односи у Wigginsovom моделу су дефинисани

помоћу две осе: статус (доминантан – субмисиван) и став (пријатељски -

непријатељски).

Уз помоћ кружног модела може се одредити међусобна веза

различитих црта личности унутар модела. Када су једна до друге – варијабле

су просторно блиске и у позитивној корелацији. Биполарност – лоциране су на

супротним странама круга и негативно у негативној корелацији.

Ортогоналност – налазе се на 90°, и неповезане су.

Недостатци кружног модела личности су: мали број димензија и бројне

црте личности су нису обухваћене.

3.2.3.Петофакторски модел личности

У последње две деценије настао је значајан прогрес у једној од

најстаријих области психологије која се бави мерењем индивидуалних

разлика. Психологија личности приближила се схватању да се црте личности

могу сумирати у пет основних димензија, што је потврђено бројним студијама

са различитим упитницима, опсервацијом и самопроценом. Концептуални

статус црта је релативно усаглашен, а њихово мерење показало је значајан

степен конвергенције, стабилности и дискриминативне валидности. Ови

налази показују конзистентност на узорцима из различитих популација у

односу на узраст, ментално здравље или културу. Модел представља

класификацију црта личности која обухвата пет широких димензија

оригинално базираних на комбинацији лексичког и статистичког приступа:

1. Неуротицизам

2. Екстраверзије

3. Отвореност ка искуству

4. Сарадљивост

5. Савесност

„Теорија је настала емпиријском анализом основних димензија које

леже у основи инвентара личности различитог теоријског порекла. Ова

теорија се представља као свеобухватна таксономија црта личности која са пет

фактора обухвата нормално и патолошко у јединствено поље личности.“47 Она

није теорија психопатологије личности, већ настоји да буде компатибилна са

другим психопатолошким моделима, полазећи од става да нема квалитативне

разлике између нормалне и патолошке личности, изузимајући измене

личности код схизофрених стања или деменција.

Значај Петофакторског модела можда није у томе што је то "коначна"

истина о структури личности, већ у покушају да се изоловани, међусобно

неповезани делови психолошких знања о личности повежу на некој

заједничкој основи. Посебно кад је терминологија у питању познато је да се

различити термини користе за означавање истих конструката и обрнуто.

Резултати дотадашњих истраживања дали су прилично неуједначену слику о

садржају и броју црта које дефинишу личност. Значајне међусобне разлике

између модела довеле су до озбиљне критике упућене арбитрарности

факторске анализе и интерпретацијама њених резултата. „Пеабодy и Голдберг

(1989) су посебно критиковали циркуларност метода факторске анализе и

арбитрарност решења у описивању широких димензија и резидуалних

садржаја онога што остаје када се главне евалуативне димензије одстране.

Зато покушај увођења теоријског и термиолошког реда и конзистентности

47 Панић Владислав(1999), Развој, учење и мера психичког, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд.стр.90

емпиријских налаза кроз Петофакторски модел, као задовољавајуће

апроксимације структуре личности, представља његов значајан допринос.“48

Основних пет фактора називани су домени (domains) који

подразумевају скупoвее различитих когнитивних, афективних и

бихевиоралних димензија које могу да се групишу на различите начине.

Аспекти (facets) су уже црте које репрезентују у основне домене.

НЕУРОТИЦИЗАМ (N) је први домен који разликује прилагођеност и

емоционалну стабилност у односу на неприлагођеност и емоционалну

нестабилност. Неуротицизам представља општу тенденцију да се доживе

негативни афекти као што су туга, страх, узнемиреност, гнев, кривица и друга

негативна осећања. Склоност доживљавању оваквих емоција представља

општу вулнерабилност и омета адаптацију због чега су особе са високим N

склоне развоју различитих менталних поремећаја. Такве особе ирационално

реагују, слабо контролишу импулсе и имају слабије капацитете за

превладавање стресних ситуација. Насупрот њима, особе са ниским N су

емоционално стабилне, сталожене, релаксиране и у стању су да превладају

стресне ситуације. Ужи аспекти овог домена су анксиозност, хостилност,

депрсивност, узнемирујућа самоусресређеност, импулсивност и

вулнерабилност.

ЕКСТРАВЕРЗИЈА (Е) се пре свега односи на социјабилност,

друштвеност. Особе са високим Е преферирају велике скупове људи,

причљиви су, самопоуздани, активни, воле узбуђења, по природи су весели,

оптимистични, пуни енергије. Насупрот њима, интроверти су резервисани,

затворени, независнији и умеренији. Обухвата аспекте као што су топлина,

48 Кнежевић, Г. Јоцић-Ђурић, Д. Џамоња Игњатовић Т., (2010), Петофакторски модел личности, Центар за примењену психологију, Београд, стр.72

дружељубивост, самопузданост, активност, потрага за узбуђењем, позитивне

емоције.

ОТВОРЕНОСТ (О) подразумева естетску сензитивност, интелектуалну

радозналост, интрацептивност, преференцију различитости, потребу за

променом и независност мишљења, односно склоност недогматичним

ставовима. Овакве особе су отвореног духа према унутрашњим

доживљавањима и радознале према спољним догађајима. Њихов живот је

богат доживљајима, склоне су експериментисању, новим идејама и

неконвенционалним вредностима. Интензивније доживљавају како позитивне,

тако и негативне емоције. Спремне су да ауторитете и догме доведу у питање,

отворене су ка прихватању нових идеја и вредности, што не значи одсуство

принципијелности и доследности.

Особе са ниским О су конвенционалног изгледа и понашања, склоне

конзервативним ставовима, преферирају познато у односу на ново, а

емоционалне реакције су умереније. Интересовања су им сужена, мање

интензивна. Конзервативност у ставовима не имплицира и ауторитарност или

нетолерантност. Адаптибилна функција оба пола ове димензије зависи од

околности у којима се испољава. И ако је повезана са образовним статусом и

интелектуалним нивоом, ова димензија није мера интелигенције, већ је

повезана са дивергентним мишљењем. Ужи аспекти овог домена су

отвореност ка фантазији, естетици, осећањима, акцији, идејама и вредностима.

САРАДЉИВОСТ (А-Aдreebleness) је димензија интерперсоналних

релација. Укључује поверење, алтруизам, саосећајност, потребу да се помогне

другима, насупрот цинизму, себичности и антагонизму, сумњичавости у

погледу намера других људи, егоцентричности и компетитивности. Ужи

аспекти су поверење, искреност, алтруизам, предусретљивост, скромност,

блага нарав.

САВЕСНОСТ (S) представља способност самоконтроле у смислу

дисциплиноване тежње ка циљевима и стриктно придржавање сопствених

принципа. Испољава се у процесима планирања, организације, извршења

дужности и обавеза. Савесне особе су јаке воље усмерене ка циљу,

скрупулозне, тачне и поуздане. Високо S је повезано са академским и

професионалним успехом. Негативни аспект повишеног S може се

испољавати кроз ситничавост, компулзивну уредност, “радохоличарско”

понашање.

Особе са ниским S имају више хедонистичку оријентацију, безбрижније

су у погледу остваривања циљева, мање их обавезују морални принципи у

понашању, што не подразумева нужно аморалност. Ужи аспекти су

компетентност, ред, осећај дужности, постигнуће, самодисциплина,

промишљеност.

3.2.4.Седмофакторски модел

Седмофакторски модел личности Roberta Cloningera представља

обједињену биосоцијалну теорију личности који омогућава систематски опис

и класификацију индивидуалних разлика. Модел обухвата структуру и развој

личности као комплексног система који се састоји од различитих, али

инерактивних домена темперамента и карактера. Cloninger је конципирао

модел личности тако да бухвата четири димензије темперамента и три

49 Исто, стр..157

димензије карактера. Ове димензије су универзалне, а њихови специфични

склопови одређују тип личности као и присуство и врсту поремећаја.

„Одређивање црта се заснива на неколико комплементарних

перспектива- генетских, неурофизиолошких, психометријских и

интерперсоналних посматрања, као и психолошких теорија когнитивног

развоја, теорија учења, морала, итд. Cloninger је, критикујући факторско-

аналитички приступ у одређивању базичних црта личности, пошао од тога да

се фенотипска структура личност може разликовати од њене биогенетске

структуре, јер је опсервирано понашање резултат генетских и срединских

утицаја.“50 Cloninger је прихватио Ајзенков приступ да користи универзалне

димензије личности за опис нормалних и психопатолошке девијације, али је за

њега било неприхватљиво да фенотипске варијације добијене факторском

анализом, које су продукт генетских и срединских утицаја, изједначи са

генотипском структуром, с обзиром да ови фактори не делују на исти начин.

Екстраверзија је генетски хетерогена и састоји се од два генетски

независна фактора - импулсивности и социјабилности, али се појављује као

један фактор услед заједничког срединског утицаја. „С друге стране два

фенотипски, факторски независна фактора - неуротицизам и интроверзија) се

истовремено снижавају под дејством анксиолитика, што указује на њихову

заједничку биолошку основу.“51 Поред тога, две димензије су недовољне да би

се обезбедио довољно обухватан модел личности, док је трећа димензија

Психотицизам такође генетски хетерогена црта личности, повезана више са

психопатским, а не психотичним понашањем.

Свој модел личности Клонинџер је засновао на 1) лонгитудиналним

студијама развоја, 2) синтези информација из студија близанаца и породичних

студија, 3) неурофармакологији,

50 Панић, В.(1999), Развој, учење и мера психичког, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд.стр.57

51 Кнежевић, Г. Јоцић-Ђурић, Д. Џамоња Игњатовић Т., (2010), Петофакторски модел личности, Центар за примењену психологију, Београд, стр.77

4) неуробихејвиористичкој студији учења код људи и животиња, 5)

психометријским студијама личности. Модел је касније проширен, а

проширивање је базирано на синтези информација о социјалном и

когнитивном развоју и опису развоја личности у трансперсоналној и

хуманистичкој психологији. Теорија дефинише бихејвиоралне и биогенетске

аспекте темперамента, неуроанатомску и биохемијску мрежу мозга одговорну

за активацију, одржавање и инхибицију понашања. Ови системи

чине основу четири димензије темперамента, а такође регулишу емоционалне

процесе учење. Модел дефинише и три димензије карактера као три аспекта

селф концепта.

Биосацијална теорија личности је настала као резултат незадовољста

њеног аутора постојећим факторским приступом у одређивању базичних црта

личности. Клонинџер је показао да се фенотипска структура личности може

разликовати од биогенетске структуре, јер је опсервирано понашање резултат

интеракције генетских и срединских утицаја. "За њега је било неприхватљиво

да фенотипске варијације добијене факторском анализом, које су продукт

генетских и срединских утицаја, изједначи са генотипском структуром,

обзиром да ови фактори не делују на исти начин"52

Клонинџер је истраживања структуре личности првобитно започео да

би објаснио разлике између пацијената са соматизационим поремећајима и

генерализованог анксиозног поремећаја. Уочио је да пацијенти са

соматизованом анксиозношћу имају импулсивно-агресивне црте личности, а

они са генерализованом когнитивном анксиозношћу имају опсесивно-

компулзивне црте. Екстроверзија је генетски хетерогена и чине је два

генетски независна фактора −импулсивност и социјабилност, али се појављује

као једна бихејвиорална димензија, фактор, због заједничког срединског

утицаја. То значи, да генетски и средински утицаји не делују

на понашање на исти начин, што је супротно Ајзенковој тврдњи.

52 Џамоња Игњатовић Т.,(1999), Психодијагностика и савремени модели личности, Задужбина Андрејевић, Београд.стр.84

Са друге стране, истраживања Греја показала су да анксиолитици истовремено

делују на два фенотипски независна фактора, њиховим снижењем, што указује

на њихову заједничку биолошку основу). Анксиозност је дефинисана као

једна димензија која се састоји од две компоненте које кореспондирају са

неуротском интроверзијом, а импулсивност је дефинисана као димензија

независна од анксиозности код неуротичних екстроверата.

Основне димензије темперамента

у оквиру седмофакторског модела личности

Темперамент (емоционално језгро личности) дефинише се преко

четири димензије које се независно наслеђују, манифестују рано током живота

и укључују унапред створене склопове у перцептивној меморији и

организовању навика. Базичне

карактеристике темперамента представљају наследне емоционалне

диспозиције које се манифестују као специфични бихејвиорални обрасци.

Клонинџер је претпоставио да су системи темперамента у мозгу

организовани као независно варирајући системи за активацију, одржавање и

инхибицију понашања

као одговор на специфичне срединске стимулусе.

Четири димензије темперамента назване су:

● избегавање казне (Harm avoidance-HA),

● потрага за новим (Novelty seeking-NS),

● зависност од награде (Reward dependence-RD), и

● истрајност (Persistence-P) која је додата касније.

Прве три димензије темперамента корелирају са три базичне емоције:

избегавање казне са страхом, потрага за новим са бесом, зависност од награде

са љубављу, а димензија истрајност са амбицијама. Четири типа темперамента

схватају се као генетички независне димензије које се појављују у свим

факторијалним комбинацијама. Свака од ових димензија вишег реда састоји

се од четири аспекта нижег реда.

Овај четворофакторски модел темперамента одговара савременој

верзији Хипократових типова: меланхоличном (високо избегавање казне),

колеричном (висока потрага за новим), сангвиничном (висока зависност од

награде) и флегматичном (истрајност).

Индивидуалне разлике на димензијама темперамента запажају се рано

у детињству и умерено су предвидљиве за одрасло доба. Развој ових

димензија је сукцесиван, а етолошке студије показују да филогенеза

темперамента започиње системом за бихејвиоралну инхибицију (избегавање

казне-) код свих животиња којој се затим придружује активација (потрага за

новим) код виших врста и на крају се развија систем за одржавање понашања

(зависност од награде)

код рептила и виших врста. Ове димензије су наследне у 50-60%, што су

показале студије близанаца.

Основне димензије карактера у оквиру седмофакторског модела

личности

Према Клонинџеру димензије карактера су повезане са само-

концептима и индивидуалним разликама у циљевима и вредностма који утичу

на избор, значење и разумевање

онога што се у животу искуси. Димензије су умерено подложне утицајима

социокултурног контекста, повезане су са концептуалним учењем, које је

свесно и симболичко,

као што је вербално учење, које може променити очекивања у односу на

средину и понашање. Карактер потенцира или

ублажава садржај темперамента, док екстреми у појединим димензијама

темперамента знатно ометају развој карактера.

Према Клонинџеру три димензије карактера представљају три аспекта селф-

концепта: као аутономне индивидуе, као интегралног дела друштвене

заједнице и као интегралног

дела универзума. Свака од три димензије повезана је са емотивним аспектима

и то са надом, саосећајношћу и вером.

Три димензије карактера су:

● самоусмереност (Селф-Дирецтеднесс-СД),

● кооперативност (Цооперативнесс-Ц),

● самотрансцеденција (Селф-Трансцеденце-СТ).

Свака од њих представља димензију вишег реда које се састоје од

неколико аспеката нижег реда. Самоусмереност (СД) је мултифакторијална

димензија вишег реда карактера која

се састоји од следећих пет аспеката или црта нижег реда:

● одговорност насупрот укору,

● сврсисходност насупрот бесциљности,

● предузимљивост насупрот инерцији,

● самоприхватање према самопрегнућу,

● усклађеност према неусклађености.

Личности које имају високи скор на овој димензији карактера описују

се као зреле, снажне, самодовољне, одговорне, реалистичне, са јасним циљем,

конструктивне и добро интегрисане личности које могу да буду лидери.

Њихов ниво самопоштовања је висок. Супротно, особе са ниском

самоусмереношћу описују се као незреле, слабе, крхке, неефикасне и

неодговорне, лоше прлагођене. Њима као да недостаје унутрашњи

организациони принцип, што их чини неспособним да дефинишу и поставе

себи значајне циљеве.

По Клонинџеру теоријски здрава, зрела личност у оквиру статистичког

просека, имала би подједнако заступљене све димензије темперамента, са

просечном активношћу норадренергичне, допаминергичне и серотонергичне

трансмисије. Екстремни варијетети у оквиру појединих димензија, који

онемогућавају успостављање динамичке равнотеже, чине биолошку основу

поремећаја личности. У стањима страха, депресивним поремећајима као и у

параноидности, комплексни су односи између поједих система

неуротрансмисије.

И на крају треба рећи, али не као најмање важну чињеницу, да овај

модел личности нуди препоруке за коришћење одређених терапијских

процедура. С обзиром на повезаност димензија темперамента са

неуротрансмитерима и карактера са само-концептима и индивидуалним

разликама у циљевима и вредностима, према овој теорији личности, различите

интервенције се предлажу како за модификацију темперамента, тако и за

модификацију карактера.

4.Карактер

„КАРАКТЕР (грч. harakter=урезано, белег, знак) - изворно обележава

кључно обележје, својство које даје печат неком предмету, феномену или

организму. Најкраће, својство које чини "природу" свари или бића (нпр.

земљишта, друштва или лисице). Особен склоп изразитих црта личности,

превасходно емоционлано-мотивационих, социјалних, моралних и

конативних, по којем се она разликује од свих других. Некада је тешко појам

ккарактер разликовати од појма личности (често се користе синонимно у

синтагмама циклотимни карактер/личност или ауторитарни карактер

/личност).“53 У психоанализи у цртама личности овековечен је постојан метод

53 Требјешанин, Ж.(2008): Речник психологије, Стубови културе, Београд, стр.52

ега за решавање унутрашњих и спољашњих конфликата личности. За

формирање карактера значајан је развој либида (на основу фиксација формира

се орални, анални или неки други карактер).

У индивидуалној психологоји Алфреда Адлера, карактер је јединствена

организација црта личности која изражава одређен став појединца према

својој околини, односно личан начин задовољавања тежње за надмоћи,

стеченог у раном детињству. Према социјалним аналитичарима, Е.Фрому и

К.Хорнај, основа за формирање карактера је у организацији друштва и

интерперсоналним односима, а не у организацији либида. По Г. Олпорту,

појам карактера је сувишан у психологији личности, јер он није дескриптиван,

психолошки појам, већ нормативан, етички (представља само субјективну

оцену, вредновање процењивача).

Карактер и структурна

теорија личности

У својим радовима о психологији личности Фројд је пре свега желео да

опише простор (топос) који је одговоран за човеково психичко

функционисање. Његова основа идеја је да свест не господари свим душевним

збивањима, већ неким од њих управља несвесно. Реч је о Фројдовом

структуралном моделу и инстанцама личности – Ид, Его и Суперего.

4.1.1.Ид (Оно)

Ид, или Оно, представља најстарију инстанцу личности и представља онај

садржај склопа личности са којим се особа рађа да би се из њега издвојило, у

еволуционом смислу млађе Ја, Его, а тек касније и Суперего... Ид је резервоар

душевне енергије који испоручује снагу потребну за деловање друга два

система.

Ид функционише по принципу пријатности. Не толерише пораст енергије који

се доживљава као нелагодно стање напетости. Када год је степен напетости у

организму повишен, било као резултат спољашњег или унутрашњег

раздражења, оно делује тако да одмах празни напетост и враћа организам

напетости на низак ниво енергије.

Ид је искључиво станар несвесног и није доступно свесном

проучавању. Оно мало што сазнајемо о њему сазнајемо применом

психоаналитичког метода (тумачење снова) или разоткривамо у неуротским

симптомима.

4.1.2. Его (Ја)

Его настаје зато што потребе организма захтевају однос са светом

стварности. Кључна разлика између Ида и Ега јесте што Ид зна само за

субјективну стварност док Его прави разлику између субјективног и ствари у

спољашњем свету. Его функционише по принципу реалности и делује помоћу

секундарног процеса. Циљ принципа реалности је да спречи пражњење

напетости док не буде откривен одговарајући објекат за задовољење потребе.

Секундарни процеси подразумевају реалистичко мишљење и помоћу њих Его

прави план задовољења потребе који тестира неком врстом радње да би

видело хоће ли деловати или не. За Его се може рећи да је разумско и

цивилизовано. Посредством секундарних процеса Его настоји да задовољи

пориве Ида, али на такав начин који ће узети у обзир захтеве које намеће

стварност. Его покушава да удовољи потребама Ида и умањи напетост, али на

начин који ће у себе укључити процену могућих последица које могу да

настану из извршене радње. Поред тога, у реализовању радње Его има на уму

и захтеве унутрашњег гласа, савести (Суперего). Дакле, може се закључити да

Его ма три господара: настоји да спроведе потребе Ида у дело, удовољава

захтевима спољашње реалности и мора да се повинује захтевима који долазе

од треће инстанце личности- Суперега.

4.1.3. Суперего (Над Ја)

Суперего или Над Ја, је унутрашњи представник традиционалних

вредности и идеала друштва протумачених детету и спроведених помоћу

система награђивања и кажњавања детета. Суперего представља морално

оружје личности и заступа више идеално него реално, тежи више савршенству

него задовољству. Главне функције Суперега су да кочи импулсе Ида,

нарочито оне сексуалне и агресивне природе, јер изражавање тих импулса

друштво веома осуђује, да наведе Его да замени реалистичке циљеве

моралистичким и да тежи савршенству. Суперего је ригидно и неразумо

колико и Ид, не допушта одступања у спровођењу својих крутих моралних

образаца. Заједничко за обе инстанце личности јесте утицај прошлости на

актуелна збивања. У мери у којој је Ид физичког карактера, у истој мери је

Суперего друштвеног и културног карактера. Оба подједнако настоје

прислити Его да удовољи њиховим диктатима.

●●●

Из свега наведеног закључујемо да постоје два принципа психичког

функционисања:

1. ПРИНЦИП ЗАДОВОЉСТВА

2. ПРИНЦИП РЕАЛИТЕТА

Најбоље ћемо ове принципе приказати кроз СТРУКТУРУ ПСИХЕ:

ЕГО

ЕГО–представља средишњи део личности који

има две функције:

1. Одржавања односа са реалитетом

2. Контрола нагонског функционисања

Наиме, зависно од доминације ега у интрапсихичком конфликту у

психичком функционисању индивидуе доминирају: ПРИМАРНИ или

СЕКУНДАРНИ МИСАОНИ

ПРОЦЕСИ.

●Его користи МЕХАНИЗМИМЕ ОБРАНЕ

●СУПЕРЕГО–представља морални део личности

(САВЈЕСТ)

Супер его у ужем смислу настаје процесима ИНТЕРНАЛИЗАЦИЈЕ

током најранијег развоја детета.

Идеал настаје у најранијем развоју кроз

ЕГО

СУПЕРЕГОИД

нарциситчко искуство у дијадном односу са мајком..

Настаје на искуству дететове свемоћи (примарни нарцизам) током

симбиотског односа са мајком. У том

искуству важна је улога мајчинског емпатијског капацитета.

Суперего у ужем смислу настаје током решавања ЕДИПОВОГ

КОНФЛИКТА у фази ТРИАНГУЛАЦИЈЕ. Са његовом изградњом

започиње процес СОЦИЈАЛИЗАЦИЈЕ. У

том процесу догађа се изградња (учење) полне улоге, односно полног

идентитета.

Психоаналитичко

схватање карактера

(од диспозиције до аctinд out/a)

Уз помоћ механизма одбране личност покушава да сачува

самопоштовање, разреши тензије и обезбеди прихватљиво понашање у својој

средини. Фројд је механизму одбране приписао функцију „фалсификовања”

и искривљавања стварности, чиме се онемогућава продор у свест нагона чије

би задовољавање (или само присуство у свести) могло угрозити интегритет

личности. Его одбрана је одбрана коју Его користи; пошто је изложен

сталним, често неприхватљивим захтевима из Ид-а мора користити заштитне

механизме одбране личности. Најчешће су то различити механизми одбране.

Њихово коришћење је у служби бољег функционисања Ега само уколико не

представља систем који доводи до Его-неурозе када није у могућности да

успешно разреши проблеме који се стално намећу између спољашње и

унутрашње реалности.

Его отпор је неприхватање Ег-а да садржаје Ид-а доведе у свест,

посебно у ситуацијама када такви захтеви противурече моралним и другим

нормама. Отпор се посебно јавља у терапијским ситуацијама коришћења

механизама одбране који су неуспешни.

Свака особа ствара слику о себи -све оно што знамо о себи, све чега се

сећамо, или што смо о себи сазнали из реакција других људи, сви они догађаји

који говоре о нашим особинама, системима вредности, свака успомена на

нешто што је довело до промене у нама. Ова структура представља основу

нашег свакодневног функционисања, филтер кроз који се преламају емоције и

информације које добијамо из спољашњег света. Уколико се на неки начин

створи осећање угрожености ове структуре, онда настаје проблем.

Задатак Ега је да задовољи импулсе Ида не повређјујући моралне

принципе Суперега, - остајући притом у оквирима реалитета – односно

реалности ситуације.

Наиме, неко ново осећање или нека нова мисао може да угрожава

делове постојеће структуре Ега, јер је немогуће да та мисао (због неких

разлога које зна Его) егзистира у склопу њега. Тако у унутрашњем свету

претња нарушавања структуре Ега

и психичког осећања јединствености и континуитета селфа

постаје основа за активирање природних психолошких механизама одбране.

Фројд је сматрао да сви психички проблеми савременог човека

произилазе из његовог несвесног дела личности, који је сачињен првенствено

од неприхваћених личних сексуалних тежњи, жеља и импулса. Идеје, жеље,

сећања и подстицаји углавном сексуалне и агресивне природе који из неких

разлога нису прихватљиви за Его и због тога бивају потиснути

Међутим, они остају у сећању ван свесног нивоа и даље су активни и под

одређеним околностима могу поново да се појаве у свести са истом оном

енергијом и неприхватањем. По Фројду, потискивање као предоминантни

механизам одбране је главни инструмент доступан Егу да одбрани себе од

конфликта са окрузењем и од конфликтиних импулса из Ида.

Пошто Хартман сматра да су конфликти део људског живота у процесу

развоја- проистиче да - Его развија одређене функције, које често постају

супротстављене и конфликтне у односу на агресивне и либидиналне импулсе

Ида.

Сликовито речено:

- Ид је “ђаво на нашем рамену”

- Суперего је “анђео на нашем рамену”

Међутим, Его не може да се изјасни да ли је неки од њих прејак, па

обома даје исте шансе, ослушкују се њихове снаге и ставови и тако се доносе

одлуке. То доношење одлука је посао Ега који треба да размотри све аспекте

здраве равнотеже.

●●●

Незрели механизми одбране често су присутни код одраслих, али

много чешће постоје код адолесцената, код којих су готово нормалан

механизам одбране.

Људи који ексцесивно користе такве механизме одбране изгледају као:

- социјално непожељне особе, са поремећајима у понашњу

- као незреле,

- особе са тешкоћом да се изборе са реалитетом (озбиљан прекид са

реалитетом).

Њихова претерана употреба скоро увек воде ка озбиљним проблемима

и смањењу способности појединца да функционисе ефикасно у социјалном

окружењу.

Такође, често је працени Actinд outоm,54 односно- директном

експресијом и акцијом у вези са несвесним жељама или импулсима, без

свесности о емоцијама које су довеле до експресије тог понашања (изразита

љутња, депресија):

- тенденција ексцесивног повлачења у маштање да би се разрешили

унутрашњи или спољни конфликти,

- као субституција за људске односе,за неке ефективније акције или

решење проблема.

Људи се радије ослобађају стреса насталог из емоционалног конфликта

– акцијом, него размишљањем или осећањем. Одбрамбени аctinд out не мора

да буде синоним за “рђаво понашање”, зато се захтева податак о томе да је

понашање у вези са емоционалним конфликтом.

Карактерне црте настале су кроз процесе социјалног учења, али на

наследним темпераменталним основама и развијају се касније. Њихов развој

се заснива на процесима когнитивног учења, памћења и концептуалног

мишљења базираним на различитим структурама ЦНС-а. Карактер се заснива

на индивидуалним разликама у когнитивним процесима, логичком,

формалном мишљењу, симболичкој интерпретацији и инвенцији, на

процесима концептуалног мишљења и декларативне (пропозиционалне)

меморије који се одвијају у хипокампалним струкурама и неокортексу, као и

процесима учења увиђањем и реорганизације селф-концепта. Особе

процесирају и конвертују сензорне импуте (перцепте) у апстрактне симболе

(концепте). Карактеристке одговора на стимулусе зависи од концептуалног

значења опажених стимулуса, које одражава индивидуалне разлике у селф-

концепту о циљевима и вредностима. Способност да се мисли о односима

селфа и других (селф-објект диференцијација) која се завршава до треће

године представља основу за развој карактерних црта као интернализоване

репрезентације селфа и спољњег света. Интеракција између селфконцепта и

примарних емоција генерише комплекснији систем секундарних емоција као

54 агирање,абреаговање

што су стид, понос, емпатија. Ове емоције повратно мотивишу даљи развој

карактера и оптимизирају индивидуалну адаптацију. Може се рећи да развој

карактера представља нелинеарна фукција темперамента, породичних и

културолошких утицаја и случајних животних околности и догађаја. Тако

личност настаје кроз двосмерну интеракцију темперамента и карактера, где

поједностављено речено, темперамент регулише начин опажања стимулуса,

док карактер модификује његово значење. 55

Три димензије личности које обухватају црте карактера су Усмереност

ка себи (Self/directedness/SD), Кооперативност (Cooperativness/CO) и Селф-

трансценденцију (Selftrancendent/ST). Ове димензије представљају три

аспекта селф-концепта, као аутономне индивидуе, као интегралног дела

друштвене заједнице и као интегралног дела универзума. Свака од ових

димензија повезана је са когнитивним, али и емотивнима аспектима - SD са

надом, CO са саосећајношћу и милосрђем, ST са вером и сталоженошћу

упркос неповољним околностима.

Самоусмереност (SD) се односи на способност индивидуе да

контролише, регулише прилагођава своје понашање у складу са ситуацијом и

личним циљевима и вредностима. Донекле је слична термину "снага воље".

Представља способност индивидуе да себе идентификује као интегрисану,

сврховиту, целовиту индивидуу насупрот дезорганизованом сету реактивних

импулса и да се осећа одговорна за оно што мисли и ради. Особа која има

развијену димензију SD је зрела, ефикасна, добро организована, има

самопоштовање, а истовремено и способност да призна своје грешке и

прихвати сопствена ограничења без нарушеног самопоштовања. Таква особа

осећа да њен живот има значење и сврху, тежи ка остварењу својих циљева,

има иницијативу да превазиђе изазове. Лоше прилагођене особе које имају

ниско SD осећају се инфериорно и неадекватно, мада често имају фантазије о

неограниченим способностима, теже да буду најбољи, игноришу и поричу

55 Према: Џамоња Игњатовић Т.,(1999), Психодијагностика и савремени модели личности, Задужбина Андрејевић, Београд.

сопствене грешке, теже да окриве друге за сопствене пропусте, несигурне су

око сопственог идентитета и циљева, реактивне су, зависне и

непредузимљиве.

SD димензија карактера има сличности са Ротер-овим локусом контроле,

Франкловим наглашавањем сврховитости и усмерености ка циљевима,

Бандурином концепту самоефиксности кроз иницијативу за циљу усмерена

понашања, итд. SD обухвата различите аспекте представљене као димензије

нижег реда - одговорност- окривљавање; сврховитост-неусмереност ка циљу;

сналажљивост-беспомоћност; самоприхватање-самостремљење и конгруентна

друга природа (сецонд натуре)- неконгруентне навике и неповерењу у себе.

Кооперативност (CO) је формулисана као димензија на којој се

индивидуе разликују у односу на степен идентификације са другима и

прихватања других људи. Овакве особе се обично опажају као пријатне и

добродушне. Кооперативне особе се описују као толерантне, способне за

емпатију и помоћ другима, саосећајне су, насупрот некооперативним особама

које су нетолерантне, незаинтересоване за друге, себичне, хостилне,

непредусретљиве и осветољубиве. Ова димензија је повезана са Рогерсовим

концептом о безусловном прихватању других и вођењем рачуна о правима

других, што је заправо повезано са високим самопоштовањем. Уочава се

сличност са вредностима религиозних традиција које наглашавају саосећање,

несебичност, прихватање других "чистог срца", спремност за праштање, као и

Колберговим и Баруковим концептима моралног развоја.

Селф-трансценденција (ST) се односи на каратрене црте повезане са

спиритуалношћу и духовним аспектима личности. Ова димензија је најчешће

занемаривана упитницима личности, али не и у хуманистичкој и

трансперсоналној психологији. Димензија ST има сличности са концептима

Маслова о самоактуализацији, врховним доживљајима, медитативним

искуствима, доживљајима јединства са Универзумом из источних

религиозних и филозофских традиција. Односи се на свесност у којој се губи

доживљај индивидуалног селфа и границе између селфа и других. Особа

доживљава себе као неодвојиви, интегрални део света. Особе које имају

високе ST скорове се описују као способне за самозаборав, потпуно обузете

неком идејом, фасциниране и концентрисане на нешто тако да губе осећај за

верме, идентификују се са стварима које су ван индивидуалног селфа,

способне су за доживљај духовног јединства са светом и осећај прожетости

божанским, иманентним бићем које је у свему. Управо због тога, ове

карактеристике су тешко преводиве у речи или set ajtema на упитнику.

Аспекти ове димензије су у самом упитнику поједностављени (чак и

банализовани) и сведени на нека необична искустава сусрета са НЛО и

слично, што захтева концептуалну ревизију ајтема усклађених са

концептуално декларисаним појмовима као што су самоактуализација,

способност за доживљај самотрансценденције и јединства са природом. Ова

карактерна црта се развија у адолесценцији, али има тенденцију ка смањењу

све до 35-40 године, када се поново јавља. Претпоставља се да је разлог у томе

што се тада људи поново сусрећу са питањима смрти, пролазности, судбине и

слично. Поставља се питање да ли се ипак димензија ST може сматрати, и

поред обухватања несумњиво значајних аспекта личности, димензијом истог

нивоа општости и значаја као прве две димензије.56

Закључак

Све дефиниције личности уважавају чињеницу да се ради о

јединственом профилу или комбинацији особина који издвајају личност од

осталих у њеном окружењу. Такође, у свим дефиницијама личности се указује

на чињеницу да се личност особе и формира и исказује кроз интеракцију са

другим људима. Интеракције у које особа ступа током свог живота обликују

њену личност али исто тако, ми тек на основу тих интеракција можемо видети

каква је неко заиста личност. Одувек се постављало питање: шта је то што

обликује личност? Веома стара дискусија се углавном водила око питања: да

56 Према:Логар-Ђурић, С.(1989), Савремене тенденције у психологији личности. Савез друштава психолога Србије, Београд .

ли на личност неке особе више утиче њено наслеђе или њено окружење?

Дакле, јасно је да се као два основна фактора личности узимају наслеђе и

околина у којој личност сазрева и ради. Томе неки аутори додају и ситуацију

као корективни фактор.

Наслеђе обухвата све утицаје на личност коју човек добија рођењем. Ту

спадају различите физике предиспозиције: физичка конституција, пол и

сексуална оријентација, темперамент, ниво енергије, итд. Међутим, као

важнији фактор који утиче на обликовање личности се наводи и генетско

наслеђе. Томе су посебно допринела истраживања близанаца који су живели у

одвојеним породицама.

Највише истраживања личности било је усмерено на откривање

особина или црта личности.Особине личности се дефинишу као трајне

карактеристике које описују понашање личности.Ако познајемо особине неке

личности онда можемо са сигурношћу да предвиђамо (и контролишемо)

понашање те личности.

Најзначајнија класификација особина, карактеристика или црта

личности резултирала је у моделу пет великих димензија личности (Big Five

Model). Дуготрајним истраживањем је од преко 17000 особина или црта

личности издвојено 5 основних димензија по којима се све личности

разликују.

Постојале су бројне спекулације о томе да поједине националне

културе имплицирају поједине црте личности њених припадника. Ипак, мало

је од тих спекулација потврђено у истраживањима. Насупрот томе, постало је

јасно да је модел 5 великих димензија личности валидан у свим националним

културама и да се сви типови личности појављују усвим културама.

Карактер чини комплекс личних особина, склоност ка одређеној врсти

расположења и понашања. То је интегрисани систем моралних и вољних

особина личности, које омогућавају појединцу да упркос препрекама поступа

на релативно доследан начин у односу на моралне принципе и морална

схватања друштва укоме живи. У моралне особине могу се убројати:

поштење, себичност, несебичност, скромност, савесност, храброст,

кукавичлук и др. А у вољне особине: - доследност, упорност, енергичност.

С обзиром да се карактерним особинама изражавају

садржаји понашања појединца и циљеви којима тежи, оне спадају у

мотивационе особине личности. Карактер је

првенствено морална категорија психолошког и социјалног садржаја и обе

категорије чине јединство утицаја на оријентацију личности.

Свака личност је под дејством позитивних и негативних утицаја. Који

ће утицаји на одређену личност преовладати зависи од њене психоструктуре.

Оне личности на чије особине имају јачи утицај негативни фактори,

испољавају разне облике

девијантног или деликвентног понашања.

-----------------------------------------------------------------------------

-----------------------------------------------------------------------------

Студент: Слађана Поповић

МЕХАНИЗМИ ОДБРАНЕ ЛИЧНОСТИ

САДРЖАЈ

Апстракт .............................................................................................................................................. 3

1. Механизми одбране личности- основни појмови ........................................................................ 42. Развојни аспекти механизам одбране личности .......................................................................... 53. Улога раног развоја у формирању механизама одбране према психоаналитичкој теорији .... 74. Психоаналитичко учење о механизмима одбране личности- релација свесно несвесно ...... 10

5. Методологија проучавања механизама одбране ........................................................................ 156. Аналитичко учење о несвесном и механизмима одбране- компензаторни механизми ..........187. Врсте механизама одбране личности .......................................................................................... 228. Лоши механизми одбране ............................................................................................................ 26

8.1. Поунутрење (интројекција) ................................................................................................... 268.2. Пројекција ............................................................................................................................... 268.3. Идентификација ..................................................................................................................... 298.4. Пројективна идентификација ............................................................................................... 308.5. Идентификација са агресором .............................................................................................. 318.6. Потискивање ...........................................................................................................................328.7. Регресија...................................................................................................................................338.8. Реактивна формација ..............................................................................................................358.9. Расцеп (сплитинг)....................................................................................................................35

8.10. Негирање................................................................................................................................369. Добри механизми одбране .......................................................................................................... 37

9.1. Сублимација ........................................................................................................................... 379.2. Компензација .......................................................................................................................... 389.3. Надкомпензациаја .................................................................................................................. 399.4. Регресија у служби ЈА ........................................................................................................... 40

10. Психопатолошки профили и механизми одбране ..................................................................... 4310.1. Поремећај личности ............................................................................................................. 4310.2. Гранично организоване личности ...................................................................................... 4410.3. Механизми одбране зависника ........................................................................................... 4710.4. Механизми одбране код неурозе ........................................................................................ 4910.5. Механизми одбране код депресије ..................................................................................... 5010.6. Механизми одбране код схизофреније .............................................................................. 51

Литература .................................................................................................................53

1. Механизми одбране личности – основни појмови

У настајању једне личности многобројни фактори детерминишу њен развој. Личност

се развија на основама биолошког наслеђа, утицаја срединских и социјалних фактора,

породичне средине и других. Сви фактори у здруженом дејству условљавају и доприносе

стварању структуре и динамике једне личности као и развоју механизама одбране којима

се она служи у прилагођавању на унутрашње и спољашње захтеве. За дете у раном развоју

не можемо рећи да је личност која има организацију и интегрисан психифизички систем,

већ можемо рећи да има потенцијале као биолошку датост који се афирмишу кроз

социјално-културолошке корелате.

Биолошка датост је видљива још код новорођенчади. Ово се најбоље може видети у

темпераменту бебе, неке су немирне и живахне, неке су повучене и тихе, моторика је код

неких жива и динамичка код других умерена и не тако интензивна. У интеракцији са

околином афирмише се личност са свим карактеристикама структуре и динамике. Како

наводи Брковић (1994) „скоро све познате теорије психичког развоја, уз наглашавање

различитих фактора, истичу значај раног детињства за укупан развој, а посебно развој

личности (в. теорије психичког развоја - Фројдово и Ериксоново учење)“.

Рани развој личности је од изузетне важности и за развој механизама одбране, што је и

предмет овог рада. Према учењима психоаналитичке теорије, рани развој је прожет

динамичним променама и веома живом разменом Ја и несвесних садржаја. Ово се може

видети у дечијим сновима, маштању, дечијој игри итд.

2. Развојни аспекти механизама одбране личности

Још на рођењу и у току раног развоја Ја је биолошки опремељено са механизмима

који му омогућавају прилагођавање на спољашњу средину и адаптацију. Ови обрасци

понашања су биолошки дати и огледају се у способности опажања спољашње средине,

реаговања на болне дражи, глад, жеђ, примитивни облици мишљења итд. Како се развој

одвија Ја све више гради сложеније механизме којима се штити од сложенијих опасности

који потичу из спољашње средине, али и из унутрашњих тежњи, пре свега из домена

нагонског живота. Како наводи Тадић (2003) „суочено са са стварним или замишљеним

опасностима, Ја искуси стрепњу од које се штити одбранама“. Нагонске тежње које

проистичу из нагонске сфере желе да се асимилирају и свесну сферу и актуелизују се кроз

понашање, стварају у ја стрепњу од којих се Ја брани механизмима одбране.

Овај процес у развоју је кључни за развијање механизама одбране у личности.

Нагонске тежње од којих се ја штити су сексуалне и агресивне тежње према спољашњем

свету али и према себи, напуштање од стране значајних објеката, мајке и оца, осујећење

основних биолошких потреба, претњи од стране других итд.

У току развоја и степена зрелости, Ја развија све сложеније механизме одбране који

су у функцији конфронтације са спољашњом средиом али и унутрашњим поривима.

Личност у адаптацији на спољашњу средину користи пре свега своје рационалне Его

функције. Ове Его функције имају улогу што адекватнијег прилагођавања захтевима који

потичу како из спољашње реалности и из социјалног окружења, тако и у односу на захтеве

који потичу из интрапсихичког света односно из унутрашњих порива једне личности. У

неким ситуацијама рационалне Его функције нису у могућности да се конфронтирају са

захтевима који потичу из унутрашње и спољашње средине, те се тада укључују несвесни

механизми одбране (према Чабаркапа, Дедић, 2002). Механизми одбране личности

претстављају несвесне обрасце функционисања једне особе у циљу очувања психичке

равнотеже.

Механизми су активни у ситуацијама када несвесни пориви и унутрашњи нагони

имају тенденцију да продру у свесну сферу и на тај начин поремете неке вид унутрашње

психичке стабилности. „Механизми его одбране су специфични, несвесни обрасци

функционисања којима се користи его у сврху досезања психичког еквилибријума“

(Сандић, 2008). Пориви којима је изложена свест потичу из дубинских слојева психичког

живота а њихови корени налазе се у несвесном. Нагонске и емоционалне тенденције желе

да се остваре у свести док се механизмима одбране личност брани од надолазеће

опасности у смислу да би продирање ових елемената у свест произвело нарушавање

разотеже између свесних и несвесних аспеката личности.

На основу базичних механизама одбране једне личности, ми закључујемо и о

структури личности на одређени начин. „Психолошки механизми одбране су релативно

стабилан аспект личности, а врста и учесталост механизама одбране које једна особа

користи указују и на карактерну структуру личности“ (Чабаркапа, Дедић, 2002). После 25

година живота, психолошки механизми одбране постају релативно стабилна

карактеристика личности и како таква има значајан допринос у понашању једне особе,

како на прилагођавање условима спољашње средине, социјалним релацијама, тако и у

интрапсихичкој динамици личности.

У истраживањима је откривено да постоји повезаност и корелација између

адаптације личности и њених механизама одбране (Чабаркапа, Дедић, 2002). Откривено је

да зрелост механизама одбране детерминише и успешност у адаптацији што нам говори о

важности и улози механизама одбране који се користе у адекватној адаптацију на

спољашњу средину.

3. Улога раног развоја у формирању механизама одбране према

психоаналитичкој теорији

По Фројду, дете пролази кроз четири фазе у развоју личности а све фазе се

разрешавају уз помоћ неких механизама одбране која и у одраслом добу остају актуелна.

Прва је орална фаза и траје до друге године, друга фаза је анална и траје до треће

године, а од треће до пете наступа фалусна фаза у којој се јавља познати Едипов

комплекс. Од пете године до пубертета је латентни период који се још назива и

„мирне године“, док четврта, генитална фаза почиње са пубертетом и представља

на неки начин синтезу предходне три (према Фројд, 1970).

Психолошка прошлост је иреверзибилна и максимум утицаја достиже у првих

пет година живота сваког човека. Ортодоксна психоаналитичка школа окренута је ка

прошлости која је кључ за разумевање психичког живота. „Дете је отац човека“,

представља метафору кроз коју је исказан иреверзибилни утицај раног детињства на

читаву личност.

Из тога произилази да је психичко здравље базирано на прегениталним

ступњевима развоја и условљено начином на који ће се сваки ступањ разрешити,

где је међу најзначајнијим ступањевима фалусни, у коме се по Фројду разрешава

централно питање човекове личности. Неадекватни развој неког од ступњева као

резултат има неуротичну личност код које извор проблема представља пројекција

раног детињства на садашњу личност неуротичара.

Фалусни ступањ развоја следи анални, и развија се до око пете године

живота детета. Фалусни ступањ развоја базира се на Едиповом комплексу, који је

Фројд сматрао својим највећим открићем. Едипов комплекс добио је своје име по

митској причи о краљу Тебе, који је убио свог оца и оженио се својом мајком.

Едипов комплекс, којим Фројд именује један психолошко-развојни феномен,

позајмљен је из Софоклеове трагедије „Краљ Едип“. По Фројду, као у митској

причи, централна зона овог периода је полни орган и усмеравање сексуалног нагона

на родитеља супротног пола и усмеравање агресивности на родитеља истог пола.

Код девојчица развојни процес Едиповог комплекса је другачији него ли код

дечака. Прво, девојчица доживљава трауматско искуство отрићем да дечаци имају

пенис, а да она има шупљину. Ово трауматско искуство је основа кастрационог

комплекса код девојчица. Код дечака кастрациони комплекс се јавља у страху од

кастрације, а код девојчица од већ, по њеном мишљењу, извршене кастрације.

Оваква сазнања код девојчице отварају пут Едиповом коплексу. Девојчица свој

кастрациони комплекс приписује мајци, мајку криви за кастрацију, смањује улагање

у њу и повећава улагање у оца. Напуштање улагања у мајку и улагање у оца

настаје због чињенице да мушкарац-отац има пенис који девојчици у овом

развојном периоду постаје предмет интересовања. С друге стране, поред улагања у

оца, јавља се и завист за органом који девојчица не поседује, а жели да га

поседује.

Код дечака кастрациони комплекс представља баријеру родоскрнављењу и

агресији, док код девојчица кастрациони комплекс изазива и подстиче развој

Едиповог комплекса, с напоменом да је код девојчица фалусни ступањ сложенији.

Наиме, да би девојчица разрешила ову фазу развоја, мора прво да напусти

примарни објект љубави, мајку и да своја улагања пренесе на оца . Касније у страху

од губитка мајке као примарног објекта, девојчица накнадно мора да напусти оца

као објект свог улагања, враћајући се опет мајци. Из овога произилази да девојчица

у овом периоду као компензацију свог губитка има учење улоге женског пола,

тачније прихватање своје анатомске и психолошке природе.

Генитални ступањ представља последњи у развоју, а почиње око десете-

једанаесте године са завршеним латентним периодом „мирне године“, и почетком

младалаштва. Прегенитални ступањ развоја по природи је нарцистички настројен и

усмерен на конкретне зоне (орална, анална, фалусна). Уношење ових развојних

ступњева центрирано је према сопственим субјективним карактеристикама ради

задовољења, док у гениталном ступњу имамо усмеравање на реалне објекте, на

хетеросексуалне односе, групне активности, интересовање за брак итд.

По Фројду (1970), генитални стадијум јесте финални, у којем доминација

несвесних импулса бива потиснута услед афирмације Ега и процеса социјализације

почетком пубертета. Али прегенитални ступњеви ни у једном случају нису буквално

превазиђени и потпуно напуштени. Пре би се рекло да постоји развојна

диференцијација прегениталних ступњева и синтеза оралног, аналног и фалусног у

гениталном стадијуму. Динамика раног детињства у којем се остварују развојни

стадијуми, пројектују се у одрасло доба кроз несвесни живот.

Фројд је сматрао Едипов комплекс својим највећим открићем, на који може

да се примени нека врста номотетског приступа зато што Едипов комплекс постоји

и код здравих људи. „Нашавши да тежња за оцеубиством и родоскрвнилачким

односом с мајком постоји не само у неурозама него и у здравих људи, Фројд је те

тежње, због њихове подударности с оним што Едип чини, назвао Едиповим

комплексом“, (Клајн, 1993).

Едипов комплекс се може разрешити на различите начине. Код највећег броја

људи он се развојно адекватно разрешава, док код мањег броја људи, то је место

где се за првих пет година живота пише историја неуротичара. Хуго Клајн,

утемељивач психоанализе у нас, наводи неколико начина и могућности разрешења

Едиповог комплекса.

Код неких се Едипов комплекс наставља из детињства што за последицу има

симбиотски однос с мајком и непријатељство, неразумевање и ривалство с оцем.

Други ступају у брак са женом материнских склоности, а своје

непријатељство према оцу усмеравају на друштвене ауторитете. Фројд је добар део

односа човека према ауторитетима објашњавао развојем Едиповог комплекса.

Трећи, свој Едипов комплекс разрешавају на адекватан начин, сублимацијом

едипалних мотива у социјално пожељне вредности: „...оно доба кад је мајчина дојка

била предмет најснажнијих еротичких осећања; она оживљава искушења и муке у

савлађивању нашег Едиповог комплекса, у којем се, по Фројду, стичу почеци и

цивилизације и културе, и религије и етике, и уметности и литературе“ (Клајн,

1993).

Кратак приказ психоаналитичких ступњева развоја имао је за циљ да

расветли проблеме раног детињства, које је по психоаналитичком учењу од

перманентног значаја за психички живот. Механизми одбране који се у овом развоју

укључују су од велике важности за психички развој личности као и за психичко здравље

једне особе.

4. Психоаналитичко учење о механизмима одбране личности – релација свесно

несвесно

Механизми одбране које познајемо постоје са одређеним разлогом који се огледа у

успостављању психичке равнотеже између свесног и несвесног. Да не постоје механизми

одбране функционисање једне личности би значајно било другачије јер би се поништио

онај квалитет свести каквог га данас познајемо. Унутрашње тенденције које потичу из

несвесног би се актуелизовале кроз свест што би имало значајне последице за социјални

живот људи, као и за унутрашњи равој личности.

У овом контексту је од суштинске важности разумети карактеристике несвесног,

које имају различита тумачења од стране различитих аутора, тако да теоријске поставке

нуде другачије виђење несвесног живота и садржаја несвесног. Разумевање природе

несвесног у релацији са механизмима одбране је од изузетне важности из више разлога а

огледа се у чињеници да фројдовски схваћено несвесно (скуп анималних,

деструктивних, асоцијалних импулса) није прихваћено у поље свести (скуп

просоцијалних, културно узвишених, рационалних и других сруктура).

Фројд је открио неке основне механизме одбране које данас познајемо а односе се

на регресију, репресију, реактивну формацију, изолацију, поништење, пројекцију и

интројекцију, потискивање. Настављачи Фројдове школе су касније разрађивали идеје

механизама одбране и открили неке нове механизме одбране као што је на пример

сплитинг (расцеп) који је откривен од стране истраживаћа Кернберга и Клајна (према

Чабаркапа, Дедић, 2002). Да би се механизми одбране разумели у потпуности неопходно

је разумевање и карактеристика, динамике и садржаја несвесног живота. Проблем који ту

настаје последица је другачијег тумачења несвесног живота, јер ако се несвесно схвати

као деструктивно и сексуалним садржајима обојено, као што је то Фројд описао, и

механизми одбране у том светлу имају другачије тумачење.

Ако се несвесно схвати као језгро мудрости и колективнох искуства са којим свест

чини компензацију и допуњавање, како је учио Карл Густав Јунг, у том сметлу, механизми

одбране имају другачију функцију.

Из тог разлога ћемо дати кратак приказ схватања несвесног живота по аналитичком

учењу као и по учењу једне друге струје оформљене од стране Јунга.

Фројд је први извршио опсервацију несвесног преко снова и преко анализе

омашки у говору и писању код клиничких пацијената, мада, како примећује

Требјешанин (1994), он није први открио несвесно. Пре њега су то учинили неки

филозофи, али је он први у смислу да је на научно веродостојан начин, почетком

20-тог века, доказивао недокучиво несвесно.

Користећи своја дугогодишња искуства у клиничкој пракси, али и у

аутоанализи, Фројд је дошао до једне не много оптимистичне слике несвесног,

најпре детета, па и одраслог човека. „Тако, на пример, Фројд види несвесно у сасвим

негативном светлу, као што је и примитивни човек према мишљењу те школе,

такорећи чудовиште“, (Настовић, 2001). Фројд је први с крајем 19-тог и почетком

20-тог века разбио заблуду о невиности дететове пророде. Проучавањем сопствене, а

и друге деце у ужем обиму, Фројд је показао да свако дете има деструктивне,

егоистичне, сексуалне тежње које су у потпуној супротности са дотадашњим

становиштем о неискварености и чистоти људске природе у детињству. Дететова

деструктивност је изражена у првом реду према најближима, али и према другој

деци. „Дете је апсолутно егоистичко, оно своје потребе осећа интензивно и

безобзирно тежи да их задовољи, нарочито према својим супарницима, осталој

деци, и у првом реду против своје браће и сестара“ (Фројд, 1969). Познато је да су

деца асоцијална у контактима у раном детињству и касније још увек немају

довољно развијена социјална начела и емпатију. Психоаналитичка школа је у

тумачењу раног детињства досегла одређено екстремно становиште.

Фројд (1970) из своје праксе наводи пример девојчице која није имала ни три

године, а покушала је да дави одојче, јер је сматрала да од њега не може имати

неке користи. Из овога следи да фантазија или чак покушај реализације убиства

није страна бићу којем се приписује невиност и морална неисквареност.

Непријатељство у детету није искључиво условењено егоизмом већ и сексуалном

оријентацијом.

Из овога произилази чињеница да је Фројд у потпуности искључио

алтруистичке карактеристике несвесног живота одраслих, а посебно деце јер је

сматрао да је несвесна димензија код деце, пуна анималних тензија, које по сваку

цену желе да изађу на видело, да се самоостваре. Несвесно представља

антагонистичку појаву свесној сфери, с разликом да несвесно има много ригидније

поље за разлику од поља свести у које упливишу васпитно-културни утицаји (Фројд,

1970).

Култура већине друштава цивилизације санкционише несвесно, тј. егоистичке,

деструктивне, сексуалне и друге чиниоце који могу да буду препрека друштвеном

напретку. У том смислу, несвесно одраслог човека задржава све одлике

инфантилности, али за разлику од детета, човек као формирана личност у много

већој мери трпи последице социјализције и своје нагонске импулсе задржава у

несвесно.

Овакво Фројдово становиште о несвесном налази своје упориште у учењу о

нагонима. Нагони, као примарне биолошке силе, сконцентрисани су у несвесном

одакле делују на свест. Фројд је велики значај придавао нагонима и свему ономе

што они подразумевају. Иако је интелигентна елита почетком 20-тог века одбацила

нагоне као део човекове природе зато што су превазиђени и назадни, психоанализа

је на велика врата увела биолошке покретачке основе људског понашања.

“Садржину несвесног система чине психолошки представници нагона и то углавном

оних познатих из раног детињства (инцестуозне сексуалне жеље, орална и анална

сексуалност, егоистичке и агресивне тежње), те се стога може говорити о

инфантилној природи несвесног у душевном животу одраслог човека“(Требјешанин,

1994).

Нагони, у првом реду сексуални, детерминишу не само развој структуре једне

личности, већ и садржај свесних одлука и понашања и чине на неки начин

централну тему психичког живота. Из најдубљих слојева психичког живота, из

несвесног, јављају се нагони са неком врстом неприкосновене снаге и управљају

личношћу. Сексуални нагон у првом реду код одраслих, али и код деце, представља

покретачку виталну енергију једне личности, а с друге стране тражи

бескомпромисно задовољење. Често се задовољење налази у сновима, заправо то је

покушај објективног задовољења на неки начин, као могући вид халуцинаторног

остварења нечега што не може да буде прихватљиво ни за нашу савест ни за

друштво: „...већина снова одраслих људи анализом своде на еротске жеље“ (Фројд,

1969) .

Поред психоаналитичког приступа несвесном животу и огромне улоге Фројда на

развијање учења о психичком животу и механизмима одбране, не треба се занемарити и

учење Карла Густава Јунга који је на нешто другачији начин сагледавао односно свести и

несвесног као и механизама који се између ова два феномена појављују. Колективно

несвесно представља изванредан потенцијал дат појединцу на располагање,

потенцијал који је локализован дубље у структури испод индивидуално несвесног.

„Лични слој се исцрпљује са најранијим инфантилним сећањима, насупрот томе

колективно несвесно садржи преинфантилно доба, тј. остатке живота предака“ ,

(Јунг, 1971).

Ова врста филогенетски настале структуре у индивидуалној психи настаје као

последица таложења типичних искустава свих људи током векова и као такво

пружа виталну оријентацију из које извире личност. Типична искуства током векова

условила су да се она наслеђују не кроз типичне представе већ као предиспозиција.

Као такве приправности колективно несвесно је далеко старије и снажније од

индивидуално несвесног. „У колективно несвесном, његовим неуморним дубинама,

налази се основа и почетак личности“ (Јунг, према Златановић, 2001). Оно је

изузетан потенцијал, али потенцијал који се налази изван Ја (Ега) и као такавог

личност га није свесна у његовом правом смислу. Личност на свесном плану не

оперише садражајима колективног несвесног, а „оно је трансперсонални извор

искустава знања и имагинативности“ (Златановић, 2001).

Не треба да се занемари Јунгов приступ психичком животу, у коме је

очигледна нативистичка оријентација тумачења психичких феномена. Психа, по

Јунгу, се састоји из четири слоја, сваки од тих слојева има своје функције,

структуру, динамику итд. Али с друге стране, сваки од наведених слојева психе у

великој мери условљен је наследним чиниоцима.

Его као центар свести развио се из несвесног и од њега диференцирао, а

условљен је архетипским структурама објективне психе. „Его је природно склон да

себе сматра средиштем психе, иако је он само средиште дословног, свесног света,

што је само по себи једно посебно изражавање мноштва архетипских могућости“

(Хол,1995). Наше Ја, у том смислу, се развија из наслеђених капацитета објективне

психе, која делимично врши селективни утицај на то шта ће једна индивидуа

перципирати, осећати, мислити.

Лично несвесно представља ближи слој психе свесној сфери али оно је много

уже од најдубљег дубинског-психолошког слоја објективне психе. Диспозиције

објективне психе са рођењем већ постоје, а изражавају се кроз архетипску природу

која врши детерминацију млађих структура. Архетип мајке дат apriori код

новорођенчета условљава афирмацију нових психичких структура које се из

интеракције јављају. Aрхетип мајке постоји пре првих искустава, тако да он одређује

селективни карактер породичне интеракције мајка - дете и утиче на први и други

слој психе лично свесно и лично несвесно. Ово указује на чињеницу да је Јунг

придавао изузетан значај наслеђу и да се дете не рађа као tabula rasa.

Колективно несвесно представља активан процес у односу на свест, зато што

има улогу компензације. „То је нека врста праискуства душевног не-Ја једног

унутрашњег који нам стоји насупрот и који нас изазива на борбу“ (Јунг, 1971).

Функција колективног несвесног има корективни и лековити утицај на свесну сферу.

Наиме, Јунг је указао да су сфере свесног и несвесног нераздвојна динамичка

целина. „Истина је целина“, по Хегелу, на шта је Настовић (2001) указао у некој

врсти покушаја да значај Јунгове мисли прошири и аргументује неком врстом

филозофског погледа на свет.

5. Методологија проучавања механизама одбране личности

Фројд је своје учење засновао на свом искуству из клиничке праксе али из

аутоанализе и анализе сопствених снова и снова својих пацијената. На основу ове врсте

рада са сновима Фројд је открио са се у сновима јављају менизми одбране личности.

Фројд је доказао да су снови „царски друм у несвесно“, тачније, како добро

примећује Требјешанин (1994), када их адекватно протумачимо, они су заиста

„царски друм“ у свет потпуно стран персоналном искуству. Иза свеснога Ја и

његове спознаје спољашње и унутрашње стварности у једном оптималном степену,

налази се широка област несвесног живота која се најадекватније може докучити

тумачењем снова. Ово је једна од основних вредности тумачења снова, спознаја

несвесне природе и једног непознатог света који уз интроспекцију у свесном стању

уз највеће напоре не би могао да се спозна.

Поред истраживања несвесне сфере, придавања смисла сновима, открића

слободних асоцијација и других пропратних аспеката феномена сна, Фројд је указао

и на „рад сна“, психолошко објашњење механизма настанка сна. На који начин се

латентни садржај сна трансформише у манифестну садржину сна? Рад сна, по

Фројду, су сви они процеси који посредују између латентне садржине сна и онога

што је на површини, онога чега се сећамо при буђењу.

Рад сна заправо представља одређени број фаза у процесу настанка сна,

односно процес трансформације од латентне до манифестне садржине сна. Фројд је

живео у уверењу да су латентна и манифестна садржина антагонистичке и шта

више, ове супротности су кључне за разумевање снова и њеног тумачења. У том

смислу, Фројд је развио механизам који се назива „рад сна“, који заправо

премошћује две супротне садржине, мада ова супротност није апсолутна већ се ради

о два писма.

Прва фаза централног механизама рада сна представља психолошки процес

сажимања. Сажимање је психички процес који се огледа у томе да је манифестна

садржина по обиму много мања од латентне садржине сна. У тумачењу снова

манифестна садржина обично заузима пола стране текста док латентна садржина

заузима много више текста. Сажимање се односи на све аспекте несвесног живота

који се у сновима пројектују. “Колико се од говора и одговора у сновима може

појавити, који сами по себи могу бити смисаони или без смисла: анализа нам

сваки пут показује да је сан при том из мисли сна преузео само одломке из

стварно одржаних или случајних говора и да је са њима веома самовољно

поступао“ (Фројд, 1969). Ова трансформација настаје из више разлога. Скривени

елементи којих има више прелазе у конкретне менталне представе. Ово омогућује

да низ идеја буде предстаљен појединачним симболом, или да буде замењен

симболом који најадекватније репрезентује тај низ. Сажимање се не односи

искључиво на идеје, оно се може односити и на друге садржаје, сећања, емоције

итд. „Сан је углавном сиромашнији афектима него психички материјал из чије је

обраде поникао“ (Фројд, 1969). Једноставно, не могу сви скривени елементи да уђу

у манифестни.

Процесом сажимања Фројд објашњава садржинску трансформацију коју

уочавамо у сновима. Трансформација је садржинска у виду поделе једне класе.

Манифестна садржина и мисли сна чине два аспекта једног дубинско-психолошког

језгра, у чему се огледа комплексност ове функције. Манифестна садржина сна,

произишла из латентне садржине сна и њена садржинско-формална различитост,

навела је Фројда да процес сажимања експлицира као централни у оквиру рада сна.

“Али чињеница да стварање сна почива на сажимању - стоји непоколебљиво

чврсто“, (Фројд, 1970).

Фројд указује на неприкосновени значај сажимања из чега може да се

закључи следећа чињеница. Фројдова метафора психичког којом је често објашњавао

однос несвесног наспрам свесног поља, може аналогно да се примени и на

механизам сажимања. Наиме, несвесно је у том смислу представљено морем док је

свест само острво које се из мора издиже. Из ове метафоре може да се сагледа и

процес сажимања. Манифестна садржина сна је заправо острво које се успиње из

свеукупности онога што га окружује, а то су обиље потиснутих мисли, жеља,

афеката, нагона итд. Несвесно је импулсивно, али по природи је неприхватљиво за

свест, па се кроз рад сна, тј. сажимањем, садржај несвесног компресује и тако

камуфлиран пробија баријеру сфере свести.

По Фројду, ланац асоцијација који се простире у недоглед, изразито код

извежбаних интроспекциониста, је пожељан јер он води у дубинске слојеве

несвесног. Несвесне силе детерминишу „слободне асоцијације“ које почињу са неким

од елемената манифестне садржине сна, а настављају се у низ.

6. Аналитичко учење о несвесном и механизмима одбране – компензаторни

механизми

Индивидуално несвесно врши компензаторну функцију у односу на Свест (Ја),

односно са онтогенетским структурама али и са колективно несвесним, односно

филогенетским структурама. Процес психичке хармонизације и уравнотежења

остварује се кроз функцију сневања, где до изражаја долазе садржаји колективног

несвесног. Ово наравно није једини пут испољавања колективне психе.

Неоспорна је чињеница која се у сваком случају мора узети у обзир, а то је

да трансперсонална искуства врше функцију компензације, по правилу, најчешће у

моментима када је превазиђена индивидуална способност решавања проблема. Када

се индивидуа нађе пред проблемском ситуацијом, била она интелектуалне,

емоционалне, социјалне или неке друге природе, колективна психа постаје активана,

јер на тај начин, између осталог, остварује компезаторну улогу.

Добрим делом ово се остварује у тренуцима постојања проблема из домена

социјалних односа, породичних или међуљудских, за које је Фројд говорио да

заузимају веома значајан део човекове активности. „Процеси колективног несвесног

не баве се само са више или мање личним односима индивидуе са њеном породицом

или њеном даљом друштвеном групом, већ и са њеним везама са заједницом – са

људском заједницом уопште“ (Јунг, 1971). Социјални односи одражавају одређену

комплексност па није немогуће да су индивидуалне искуствене могућности

превазиђене, па трансперсонална искуства компензују овај недостатак.

Неопходно је указати да колективно несвесно нема увек позитиван утицај на

психу. Како је Јунг указао, колективно несвесно може да има и неке негативне

стране за личност. Преовладавање колективне психе у личности може да доведе до

поремећаја, у виду идентификације са садржајима колективних структура . „Дакле,

она индивидуа која њој а prirori и несвесно дату колективну психу придружи свом

онтогенетски стеченом поседу, као да је ова део истог, тиме неоправдано

повећава опсеге личности са одговарајућим последицама“ (Јунг, 1971). Поремећај

свесног става или слом свесног става за личност представља промену која није ни

мало угодна. Асимилација колективног несвесног представља потенцијал зато што је

личност исечак из колективне психе. Ако личност није способна да се избори са

снагом трансперсоналних искустава, може да дође и до психопатолошких сметњи.

„Болесна инфлација наравно да се заснива на обично урођеној слабости личности

према аутономији колективно несвесних садржаја“ (Јунг, 1971).

По мишљењу неких психолога Фридрих Ниче је био под великим утицајем

колективно несвесних структура. Ово га је довело до идеја које превазилазе

индивидуални потенцијал и базирају се на трансперсоналном искуственом

потенцијалу. Такав потенцијал може да дестабилише личност, у блажем облику да

доведе до кризе или у најтежем облику до психопатолошких поремећаја.

„Колективни нагони и основни облици људског мишљења и осећања, који су помоћу

анализе откривени као дејствени, представљају за свесну личност тековину коју не

може примити без битних сметњи“ (Јунг, 1971).

Чини се да свакодневно искуство показује да је механизам пројекције на

спољашње објекте у много већој мери присутан него конфронтација на унутрашњем

менталном плану. Психичко ће радије на спољашњим објектима пројектовати

садржаје и својства властите сенке него да ове садржаје боље упозна, и уз то

значајно прошири поље свести. „Ако се не постигне интеграција сенке, њени

садржаји теже да се пројектују на друге (обично истог пола као его) и често

представљају ирационалне препреке лаком и једноставном међуљудском

функционисању“ (Хол,1995).

Примат је дат више духовном аспекту човекове природе. „Тако, за разлику

од Фројдове примарне намере да човечанству покаже да поред духа у себи има и

нагоне, Јунг је својом аналитичком психологијом настојао да учини управо

супротно: да покаже да, поред нагона, оно такође поседује и дух у себи“

(Златановић, 2002). Јунг је наглашавао мудру страну несвесног, која за разлику од

фројдовски схваћеног несвесног, има алтруистичке аспекте и нема тенденцију да

обмањује, прерушава се итд., у односу на свест.

Несвесно има, можемо слободно рећи, психолошки филогенетску функцију

регулатора и нема тенденцију да „маскама“ обмане чувара свести не би ли дошао

до задовољења пансексуалних жеља.

Из овога произилази да несвесно није деструктивне природе на шта је

указао Фројд, већ напротив, витално језгро пуно симболичког смисла и значења.

„И, за разлику од Фројда, за Јунга несвесно није демонско чудовиште, већ морално,

естетски и интелектуално индиферентно природно биће, које поседује стварно

опасност само онда када је наш свесни став према њему безнадежно погрешан,

тако да се у оном моменту када почињемо да асимилујемо своје несвесне

садржаје, смањује опасност од несвесног“ (Настовић,2001).

Ерих Фром је упутио значајну критику Фројдовом тумачењу мита о Едипу.

Како добро примећује Фром у „Заборављеном језику“ у миту о Едипу, нигде се не

потенцира сексуална привлачност сина и мајке, већ је Едип добио Јокасту за жену

као награду од града Тебе. У митској причи, Едип случајно убија оца, као што је

то пророштво предвидело, а жени се својом мајком, краљевом удовицом због

изазова којим успева да спасе град.

Фром заправо наглашава социјални елемент патријахалне породице у митској

причи, насупрот сексуалном елементу (инцест), и родскрнављењу. „Мит не треба

схватити као симбол инцестуозне љубави сина према мајци, већ бунта сина према

очевом ауторитету у патријахалној породици, док је брак између Едипа и Јокасте

само споредан елемент, један од симбола победе сина, који преузима очево место,

а самим тим и све његове привилегије“. У миту се нигде не потенцира сексуална

привлачност или заљубљеност Едипа и Јокасте, краљева удовица је више тријумф и

његова победа него ли предмет његове чежње.

Фројд је у Едиповом комплексу видео камен темељац своје психоаналитичке

теорије и теорије којом је објашњавао несвесно, а у средиште Едиповог комплекса

је поставио неприкосновени утицај сексуалних импулса. Занемарио је и друге

утицаје који су од велике важности, не само за правилно тумачење мита о Едипу,

већ и разумевање развојних периода до пете године.

Ауторитет који се у овом мити руши оцеубиством, Фројд је у великој мери

занемарио, стављајући у први план инцестуозне мотиве, као несвесне покретаче

понашања, док је Фром супротно овоме нагласио значај ауторитета као покретача

понашања. Фром чак сматра да је инцест у миту споредни моменат и да је Едип у

тој причи заправо победник јер је освојио власт, а тек након тога је добио жену

као награду за своје заслуге. „Није Едип тај који је поражен на крају, већ је то

Креонт, а заједно са њим и начела ауторитаризма, човекове власти над човеком,

оца над сином и диктатора над народом“.

Овоме се свакако треба додати да је Едип на крају себи одузео вид, а

краљица Јокаста починила самоубиство, тако да се чини да су у овој причи сви

поражени на крају, што је и размљиво с обзиром на чињеницу да је несвесно у

потпуности избило на површину и победило разум. С друге стране, значај Фромове

критике, огледа се у психолошкој анализи не само мита о Едипу, већ и чињенице

да поред сексуалних мотива и редукованог посматрања сексуалности, у психичком

животу постоје многобројни мотиви који покрећу људско понашање.

Поред тога, садржај несвесног не може да се сведе на регресивну

сексуалност и доживљаје у раном детињству, већ морају да се у контекст тумачења

ставе и други психолошки моменти, јер по Фрому, природа несвесног је таква да се у

њој налазе ирационални мотиви, инфантилна сексуалност и деструктивни мотиви, али

је она и израз најрационалнијих психолошких образаца.

Несумњиво да је у несвесном и лидидном делу личности у несвесном у великој

мери заступљена сексуална тематика изражена кроз ирационалнне видове као што је

инцест, али у несвеном делу личности могу да буду испољени рационални увиди у

различите области живота као што су патријахални, породични и друштвени односи,

које свест још увек није на прави начин разумела. Психолошке, антрополошке,

клиничке студије показују да психопатолошки елемент није присутан код „обичног

човека“ у толикој мери како је сматрао Фројд.

Из свега до сада наведеног следи да око природе несвесног, па и механизама

одбране који су на неки начин повезани са садржајима несвесног јер их садржаји покрећу

и активирају када је то потребно, постоји нека врста контарверзе (Видановић,

7. Врсте механизама одбране личности

Сазнања која данас имамо о механизмима одбране, а која добрим делом потичу и

из клиничке праксе дају нам за право да говоримо о „добрим“ и „лошим“ механизмима

одбране. Под овим се подразумева да активација неких механизама одбране личности

доприноси равнотежи у свесној сфери док активација неких других механизама доводи до

назадовања личности. У сваком случају механизми одбране имају свој развојни ток,

односно личност се не рађа са свим механизмима одбране већ су многи од њих стећени

током развоја, и постоје индивидуалне разлике у коришћењу механизама одбране.

Како наводи Тадић (2003) најранији механизми одбране су поунутрење, пројекција,

цепање и померање, затим порицање, идеализација, потискивање, пројективна

идентификација, издвајање, интелектуализација, рационализација и сублимација. Из овога

следи да сви наведени маеханизми нису присутни код личности већ можемо говорити о

доминантним механизмима у личности као што можемо говорити о доминантној

структури личности.

Уколико је Ја зрелије и снажније оно ће да покрене разноврсније и снажније

механизме одбране који ће помоћи да се очува целовитост унутар психичког живота као и

релација са спољашњим светом. Коришћење разноврснијих механизама одбране помажу

да се у различитим околностима и деловањима несвесног на најоптималнији начин очува

психичка равнотежа а подигнута стрепња, ако је до тога дошло, смањи до неког

оптималног нивоа. Уколико је Ја мање зрело, користиће примитивније механизме одбране

и на тај начин ће бити смањен маневарски простор да се на адекватан начин избори са

утицајем биолошких деловања као и деловања и опасности који могу да долазе и из

спољашње средине.

У том светлу говоримо о „добрим“ и „лошим“ механизмима, под чим

подразумевамо заправо ово што смо навели, да ће зрело Ја користити разноврсније и

снажније механизме одбране, што би одговарало „добрим“ механизмима, док ће мање

зрело Ја пре свега да користи „лоше“ механизме одбране. Ово свакако не значи да зрело Ја

неће да користи неке мање корисне механизме одбране, напротив, што је већи степен

психичког интегритета, и виши степен психичке срелости једне личности, могућност за

коришћење већег броја механизама ће бити и вероватнија.

Механизми одбране схваћени у психоаналитичком светлу су умногоме одредили

теоретичаре у даљем развијању и откривању нових механизама одбране. Заслуга Фројда за

дефинисање механизама одбране и законе несвесног је неприкосновена.

Тако је Поповић (2002) добро приметио код Мек Дугала „Већ двадесетих

година прошлог века Мек Дугал је у „Нацрту за обнормалну психологију (W.Mc

Douдall, 1926) забележио: „По мом мишљењу Фројд је неумољиво више учинио за

унапређење нашег разумевања човекове природе но било ко други од времена

Аристотела“.

Оваквом становишту прикључује се наш велики психолог Владета Јеротић

(2000), на питање да ли је оправдано Фројда сматрати сатанистом, како то чине

неки његови критичари, парафразирајући Јеротића каже „...једном речју, један од

ретких генијалних људи у xx веку који је јасно прозрео malaise нашег века и

понудио могућу помоћ - није никако могао бити сатаниста“ .

Механизми одбране су широко прихваћен концепт и бан психологије јер су веома

важан део клиничке процене. Механизми одбране су највећим делом произишли из

психоаналитичке школе, али су прихваћени и шире из простог разлога јер се могу

користити у клиничким оквирима, али и у интерпретацији понашања у свакодневном

животу (Видановић, 2006).

Како наводи Видановић (2006) основне карактеристике механизама одбране су:

1. Понашања су ригидна,

2. Тешко је контролисати таква понашања,

3. Анксиозност је јавља када је одбрамбена реакција блокирана,

4. Постоји неподударност између вербалне комуникације и фацијалне експресије

или гестова

Механизми одбране које данас познајемо нису заступљени у једнакој мери, односно

постоје индивидуалне разлике у коришћењу механизама одбране. Ово је условљено

степеном развоја личности, њеним раним развојем као и зрелости ега да користи

различите механизме. Мање развијен его нема могућности да користи неке сложеније

механизме одбране, исто је и код психички болесних особа чији механизми су често веома

примитивни и приближавају се механизмима одбране које налазимо код детета.

Многобројни фактори условљавају који ће се механизм одбране користити у

свакодневном животу из чега следи да можемо говорити о „добрим“ или „лошим“

механизмима одбране.

Потребно је нагласити да сви механизми одбране које познајемо имају неку функцију,

као обрасци понашања функција се огледа у прилагођавању за тахтеве који произилазе из

спољашње средине и унутрашњих тенденција који могу да буду нагонске, сексуалне,

агресивне природе. Подела на лоше и добре механизме је у смислу, да се под добрим

механизмима могу подразумевати они код којих постоји висок степен ефикасности

решавања одређеног конфликта, стрепње и различитих захтева из унутрашње и спољашње

средине.

Када нека личност користи сублимацију, она на социјално прихватљив начин

каналише своју нагонску енергију, растерећује се напетости и из тога има друштвене

користи јер успева да сиров нагонски материјал обради и каналише у један фин и

рафинисан садржај. О овоме је Фројд писао говорећи о културним тековинама

цивилизације као продукту нагона, односно о улози сублимације на трансформацију

сирове нагонске енергије.

Личност може користити и друге механизме попут пројекције регресије, која у

патолошким стањима значи да се нагонски садржаји избацију на спољашњу реалност што

доводи до агресивног понашања према другим људима, осећања угрођености,

искривљеног виђења реалности итд.

8. ЛОШИ МЕХАНИЗМИ ОДБРАНЕ

8.1. Поунутрење (интројекција)

Поунутрење је механизам одбране који се јавља веома рано и развоју. Основне

карактеристике овог механизма огледају се у симболичком уношењу у себе појединих или

свих својства другог објекта. Овај механизам је наставак инкорпорације који представља

мехнизам уношења неких ствари у тело, дојке, млека и то пре свега чулним путем преко

уста. Поунутрени одбјекти у целини или делови другог објекта, било да су доживљени као

лоши или добри, доживљавају се властити.

Поунутрење је механизам одбране који иако везан за рани развој може да се јави у

каснијем добу и младости и не мора нужно да буде знак патологије али ако је његово

дејство превише јако и интезивно, у тим ситуацијама можемо рећи да се ради о „лошем“

механизму одбране. Код пацијената са анорексијом и поремећајем храњења овај

механизам је изражен у приличној мери.

Ако дете у раном развоју доживи дојку односно мајку као лош објекат, у каснијој

младости ће се јавити деловање овог механизма, јер ће настати проблем због

немогућности да се личност поистовети са родитељима и са њиховим добрим својствима.

„Дете – омладинац ће имати потешкоће да поунутри личност мајке, односно оца у целини,

да их искуси као добре објекте који делују изнутра и да се током развоја поистовети са

њима“ (Тадић, 2003, стр.62).

8.2. Пројекција

Пројекција је психолошки механизам одбране који је на неки начин повезан са

поунутрењем. Још беба у раном развоју зна коју храну жели за себе а који јој не прија и

коју хоће да избаци напоље. У настанку механизма пројекције највећег удела има

тенденција да све што је страно, агресивно и непријатно дживљено од стране Ја постане

део не-Ја. „Пројекција, тесно повезана са поунутрењем, делом произилази из тежње ја ка

задовољству под чијим се утицајем све што је пријатно доживљава као део ја и завржава и

све што је непријатно као не-Ја“ (Тадић, 2003). Овај механизам је део нормалног развоја у

детињству и младости, и претставља део нормалног развоја личности. Унутрашње тензије

које су на неки начин непожељне и које Ја не може да поднесе пројектује на друге објекте

у спољашњој средини што му помаже у психичком развоју. На тај начин се Ја лакше бори

са сексуалним, агресивним и нагонским садржајима који постају део спољашњег света

односно карактеристике неких објеката из околине. Личности је лакше да се против

нежељених афеката и садржаја бори ако су део спољних објеката него ли део унутрашњег

света.

Механизам пројекције је активан и у одраслом добу и испољен у умереном степену

не представља део патологије. Код деце и примитивних структура је видљив механизам

пројекције. Други људи или ствари су криви за све, другим људима се приписују лоше

намере, агресивност, злонамерност, што је заправо само пројектован материјал који се

налазио унутар Ја а који је помоћу пројекције избачен споља на друге објекте. Када се Ја

ослободи од унутрашњих тенденција агресије, непријатељстава и нагона који нису

пожељни и који повећавају напетост и стрепњу то доводи до повећања самопоштовања,

задовољства и самољубивости (Тадић, 2003). Механизам пројекције иако се јавља рано

остаје активан и у одраслом добу и ако није интензиван и доминантан не представља знак

патологије, али ако је доминантан и ако преплави Ја представља знак болести, најћешће

код параноидних и неуротичних. У тим ситуацијама механизам пројекције је доминантан

механизам одбране. Код параноидних и схизофрених пацијената механизам пројекције

достиже ниво прогањања и суманутости.

Механизам пројекције је обрађиван од стране других аутора, темељ проучавања је

у психоанлизи, али о њему су говорили многи други попут Карла Густава Јунга. Јунг о

пројекцији говори преко улоге архетипова Персоне, Сенке, Аниме и Анимуса. Сенка, по

Холу и Линдзију (1983), састоји се од животињских импулса и представља

животињску страну у психи, која, када је пројектујемо споља, постаје ђаво или

непријатељ. Али из ове одредбе не треба апсолутистички приступати сенци у

смислу њеног негативног контекста, јер она као битан аспект психе има и

позитивне стране. Сенка представља неодвојиви аспект психичке целовитости и

означава развојни аспект психичког живота, па као таква добрим делом бива

прекривена персоном. „Сенка може да изгледа као негативна са становишта

доминантне представе о егу због тога што је дисоцирана и делимично потиснута

од стране ега, али њени прави садржаји могу да буду било позитивни, било

негативни, што зависи од тога каква је тренутна представа о егу“ (Хол, 1995).

Као што се садржине сенке могу асимиловати у поље свести, а ово при том

делимично сазнајно проширити, тако се она може и одбацити у зависности од Ега.

„Пошто су садржаји или својства сенке били могући део ега у развоју, они и даље

носе осећање личног идентитета, али одбаченог или неприхватљивог, и обично

повезаног са осећањем кривице“, (Хол, 1995).

Пошто сенка представља веома битан дубинско-психолошки аспект психе,

могући Его са архетипском матрицом, „сенка може да садржи особине које треба

да се интегришу у циљу обухватније структуре Ега“(Хол, 1995). Сусрет са сенком

је неопходан и пожељан, али је психички изузетно напоран. Упознавање садржаја и

својстава којих нисмо свесни изазива неку врсту природног отпора јер Его није у

стању да себе мења. Потребно је при упознавању садржаја сенке асимиловати оне

садржаје који су били потенцијални део Ега и притом променити перспективе

сагледавања. У сваком случају, по Јунгу, утицај сенке је неминован развојни процес

било да се он одвија у складу са процесом индивидуације или имамо трајну

фиксацију.

Чини се да свакодневно искуство показује да је механизам пројекције на

спољашње објекте у много већој мери присутан него конфронтација на унутрашњем

менталном плану. Психичко ће радије на спољашњим објектима пројектовати

садржаје и својства властите сенке него да ове садржаје боље упозна, и уз то

значајно прошири поље свести. „Ако се не постигне интеграција сенке, њени

садржаји теже да се пројектују на друге (обично истог пола као его) и често

представљају ирационалне препреке лаком и једноставном међуљудском

функционисању“(Хол,1995).

Сенка се јавља и у сновима у разним манифестним облицима, у облику

друге особе, најчешће нама непознате. Тумачењем снова и њихових порука,

долазимо у много повољнију ситуацију да боље разумемо властиту сенку. Сенка

која своје корене пружа из лично несвесног, са архетипском матрицом, можда у

најадекватнијем облику може да се идентификује у сновима.

8.3. Идентификација

Идентификација припада групи најранијих механизама значајних у стварању

личности, овладавању нагонским тежњама, изградњи Ја и над Ја и прилагођавањима на

услове живота (Клајн, 1955). Идентификацијом се означава виши ниво интројекције. У

најширем смислу подразумева моделирање селфа по узоруна објекат, при чему се мењају

и его и објектна релација од које потиче идентификација. Овај процес је могућ тек онда

кад су онтогенском прогресијом перцептивни и когнитивни капацитети детета досегли

одговарајући матурациони ступањ који им омогућава да оно препознаје аспекте

различитих улога које одликују објекат.

Механизам почиње функционисати током последњих пар месеци прве године

живота, и у поптпуно развијеном облику региструје се током друге године. Лапланш и

Понталис идентификацију дефинишу као психолошки процес којим се субјект

поистовећује с неким видом или особином другога и потпуно се или делимично

преображује по узору на њу. Појам идентификације је коришћен и у теоријама другог

ућења и неки од теоретичара настоје да га изједначе са појмом опонашања.

Да би се идентификација одвијала мора се досећи довољни развојни ниво када

индивидуа разликује себе од других у свом окружењу. Најзначајнија подела је Фројдова

према којој се идентификација дели на примарну и секундарну. Примарно поистовећење

делује у првим месецима и годинама живота, најосетљивијој и утицајима најподложнијој

фази развоја. Давања родитеља су прво поунутрена, а затим, или истовремено,

поистовећена са собом. Иначе ово је фаза развоја у којој не постоји јасна граница између

Ја и не-Ја, унутрашњег и спољашњег. У секундарној фази, од треће до пете године живота

наставља се уобличавање Ја и над Ја, дете је мање зависније од других објеката него у

фази примарне идентификације, успостављање унутрашњи надзор над унутрашњим и

спољашним подстицајима и дете делимично или сасвим усваја осећања (на пример

непријатељство и друге изданке агресије), понашање, говор, полни идентитет, систем

моралних и друштвених вредности, мисли, погледе на живот и друга обележја својих

родитеља. Идентификација се може померати од једног до другог родитеља ка браћи и

сестрама, те дете повремено преузима улогу оца или мајке, а повремено сина или ћерке.

8.4. Пројективна идентификација

Овај појам увела је М. Клајн (1946) описујући депресивну позицију. Овај

механизам почива на њеним схватањима о фантазмима, пројекцији, интројекцији,

цепанњу и зависти. Дете пројектује напоље за њега штетне садржаје и педаје их

првенствено мајци. Истовремено дете пројектује своје опасне унутрашње садржаје и кроз

фантазме о свемоћи својих жеља интројектује унутрашњост своје мајке. Захваљујући

цепању у Ја велики део мржње према деловима властите личности је пројектован у друге.

Овај процес почиње са првобитном пројекцијом нагона смрти, коме М. Клајн придаје

велики значај у стварању првобитних, унутрашњих сукоба у оно, стрепње и осећања

кривице и одбрана од стрепње и кривице. Ја детета је уплашено јер би објект (мајка), коју

оно доживљава исто тако свемоћно као и себе, могла бити опасана, преплављена насиљем

и мржњом које јој оно пројектовало. Дете пројектује у друге и своје добре делове, као што

је Ја идеал, и тада тежи или да избегне одвајање од објекта или да га идеализује. У овој

повезаности између детета и мајке и хаосу који влада у њиховом раном односу обављају

се узајамне пројекције, интројекције, поистовећивања, односно пројективана

идентификација.

8.5. Идентификација са агресором

Када је дете у ситуацији да је угрожено од других људи, родитеља или других

блиских особа, које могу да буду насилне и агресивне, дете прибегава механизму одбране

идентификације са агресором. Идентификација са агресором се огледа у покушају

избегавања такве ситуације и самозаштите детета тако што почиње да се понаша на исти

начин као и агресор. Усваја се агресивни образац понашања не би ли се смањио страх и

стрепња од неког облика кажњавања, или агресије од стране родитеља. Ово се огледа у

понашању детета, оно туче лутке, показује агресију у игри итд.

Како наводи Тадић (2003) механизам идентификације са агресором има значајну

улогу у пресупничком понашању деце и омладине. Поистовећивање са негативним

ликовима из окружења који испољавају неки вид антисоцијалног понашања или агресије

према другима води антисоцијалним облицима понашања. Ако се од раног детињства

учврсти овај механизам одбране, агресија може постати битна одлика једне личности и

начин функционисања у друштвеној средини.

Идентификација са агресором свој корен има у фазама развоја и разрешавања

Едиповог комплекса. Едипов комплекс који је најактивнији у периоду од треће до

пете године манифестује се кроз пријатност мастурбације и маштања детета, али и

кроз снове. Едипов комплекс развија се кроз одређене фазе које су различите за

дечака и девојчицу.

Дечак и девојчица воле мајку као примарни објект улагања, али са једном

битном разликом. Код дечака постоји сексуално улагање у мајку и агресивно

улагање у оца. Дечак жели мајку само за себе јер је она предмет његовог

сексуалног интересовања, и из овога произилази стрепња дечака због својих

недозвољених улагања. Увиђање се огледа у сексуалној инфериорности у односу на

оца. Ова стрепња доводи до страха да ће супериорни отац отклонити извор

улагања, тј. пенис и до појаве кастрационог комплекса код дечака.

Кастрациони комплекс потискује у том случају сексуална улагања у мајку,

трасформише их с једне стране у нежно-љубавна улагања, а с друге стране имамо

поистовећивање са оцем или другим речима поистовећивање са агресором.

Поистовећивање са агресором, јер отац у очима детета овог периода представља

агресора који жели да осујети дечакова сексуална улагања у мајку, развојни је

феномен који за последицу има разрешење Едиповог комплекса и формирања Над-

Ја. Бедем против родоскрнављења и агресије представља Над-Ја које се развија из

разрешења Едиповог комплекса.

8.6. Потискивање

Потискивање је механизам одбране који је кључни у нормалном развоју једне

личности. Сви негативистички пориви који потичу из несвесног контролисани су од

стране унутрашње цензуре. Унутрашња цензура не дозвољава да имамо макар и

помисли на неке забрањене жеље као што су инцест или оцеубиство. Од стране

друштва то је и морално, али и правно уређено. Једина могућност да потребе

најдубљих слојева несвесног дођу до задовољења, налази се у сновима у којима се

смањује унутрашња цензура – савест. „Откако смо упознали инфантилни

сексуалитет, који је у својим испољавањима често тако неугледан, редовно

превазиђен и погрешно схваћен, ми смо у праву, да кажемо да је готово сваки

културни човек у било којој тачки задржао инфантилно обликовање сексуалног

живота; и тако схватамо да потиснуте инфантилне сексуалне жеље дају

најчешће и најснажније покретачке снаге за стварање снова“ (Фројд, 1969). Свестан

аспект психичког, налази се под утицајем ових „мрачних сила“, па под овај утицај

понекад подпада и разум као израз најрационалнијег дела људског бића.

Детерминанте несвесног живота итекако условљавају наше свесне садржаје, па

самим тим и понашање.

Потискивање као најзначајнији механизам одбране и детињству и представља

основ за нормални развој а како наводи Тадић (2003), постоји првобитно и накнадно

потискивање. Под првобитним потискивањем се подразумева да садржаји Ид-а никада не

успевају да продру у Ја, док се под накнадним потискивањем подразумева да се потискију

они садржаји који су суспели на неки начин да се пробију у свесно поље. Када

потискивање не успе да елиминише садржаје из Ја који су по њега непожељни и када

потискивање слаби, долази до активације других примитивнијих механизама одбране као

што је пројекција, поунутрење.

Потискивање је механизам одбране који је свој најзначајнији печат добио у оквиру

психоаналитичког тумачења. Огледа су супротстављеним странама, свести које је

насупрот несвесном. За разлику од оваквог приступа, где и потискивање има централну

улогу јер не дозвољава прелазак агресивних, либидних и непријатељских тенденција,

Јунгово становиште је другачије, па и механизам потискивања има другачију улогу.

Заједничко становиште Фројда и Јунга, свакако је придавање значаја

несвесном животу над свесним животом. Јунг у значају несвесног не види само

индивидуално несвесно већ и колективно несвесно, али не у редукционистичком

погледу, већ више у једном хуманистичком смислу. Наиме, Јунгово становиште

несвесног има јасну хуманистичку оријентацију. Несвесно није „чудовиште у мраку“

у фројдистичком стилу, већ би се пре могло дефинисати као „мудрац у мраку“.

Јунг наглашава мудру страну несвесне природе у смислу да несвесно има више

сврсисходну функцију у односу на свест.

Како наводи (Златановић, 2002), несвесни процеси имају изузетан значај јер

несвесно има наглашену мудру и корективну страну у развоју личности у односу на

свест. У том смислу, несвесно не треба потискивати, већ га прихтати у свест и разумети

јер то ће помоћи развоју личности.

8.7. Регресија

Регресија претставља механизам одбране који се јавља у ситуацијама када болна

осећања (туга, стрепња, осећање кривице) услед спољашњих или унутрашњих сукоба

доведу до функционисања који је раније био доминантан, односно личност почиње да

функционише на основу већ превазиђених образаца. Регресија или назадовање не мора

увек да буде патолошка појава. У многим ситуацијама она служи тренутној адаптацији

личности и превазилазежа актуелних тешкоћа.

Како наводи Тадић (2003) назадовање може бити изазвано и теленим обољењима,

повредама, тровањима, психичким поремећајима, али и развојним процесима. Услед

немогућности Ја да се брани финијим механизмима одбране који могу да буду развијени,

регресија се јавља као већ превазиђени облик понашања који доводи до оних мишљења,

образаца понашања који су давно напуштени. Разликујемо нормалну регресију која је

кратког трајања, служи јачању Ја и није знак дубљих психопатолошких процеса као у

схизофренији или психизи. Са друге стране, нормална регресија се јавља и у игри,

спавању, стањима умора, маштањима, али се личност брз враћа механизмима одбране који

су доминантни, а тренутна регресија је на неки начин довела до јачања Ја. На тај начин

механизми назадовања уступају место механизмима напредовања, одосно сада ојачано Ја

може да функционише на један адаптибилан начин уз коришћење адекватних образаца,

како механизама одбране тако и понашања у спољашњем свету.

Регресија која је дугорочни одговор на унутрашњу стрепњу или опасности које

произилазе из спољашње средине претставља знак психипатологије и надазовања

личности. Како наводи Тадић (2003) дуготрајна, дубока и неповртна назадовања могу

бити и често су патолошког значења. У патолошкој регресији и назадовању бивају

оживљени ранији облици понашања и обрасци који су већ превазиђени у развоју.

Регресија на ниже и првобитне облике мишљења односно примарне процесе мишљења,

доводи до немогућности разликовања унутрашње од спољашње стварности, што је случај

код схизофренија и психоза да се реалност сагледава на један искривљен начин. Уплив

унутрашњих стања искривљује реалност јер Ја под механизмом регресије у једном

дуготрајном облику, не мже да направи разлику између онога што је реално или не. Код

уметника имамо деловање механизма регресије где долази до креативног стварања и

уплива унутрашњих садржаја у Ја, али то је само краткорочно и у функцији уметничког

стварања. За разлику од оваквих облика регресије, у патолошким стањима дуготрајна

регресија доводи до угрожавања психичког развоја и тенденцији ка психопатолошким

испољавањима. Код надубљих облика назадовања и регресије доводе до симбиотичких и

нарцистичких односа са објектима, што је карактеристично за најраније периода развоја

личности, оваква врста најдубље регресије јавља се код психотичних особа (Тадић, 2003).

8.8. Реактивна формација

Забране које долазе од стране родитеља у детинству имају за циљ социјализовање

детета и преусмеравање његових хтења која могу бити агресивна, сексуално усмерена

према другим објектима итд. Забране долазе и из друштвене средине где постоји јасно

дефинисана правила понашања и моралне норме према којима се одређује шта је

прихватљиво, а шта не прихватљиво понашање појединца у друштву. Унутрашње тежње

које извиру из нагонског дела личности желе да се задовоље што ствара стрепњу у Ја. У

тим ситуацијама може се активирати реактивна формација као механизам одбране који се

огледа у обртању тенденција и жеља у супротност. Мржања се на тај начин претвара у

љубав, сексуалне тежње и духовна настојања, агресија у наклоност итд. Овај механизам

одбране је посебно активан у детињству и може да се актуелизује у односу на особе из

најуже околине и породице. Непријатељство према брату или сестри се преко реактивне

формације обрће у љубав и наклоност према брату или сестри, агресија у нежност итд.

Овај механизам одбране иако активан у детињству и младости, постаје све слабији у

одраслом добу. Ако се јавља у одраслом добу знак је неке врсте патологије који се виђа у

присилним стањима, неурозама и присилним поремећајима карактера (Тадић, 2003).

8.9. Расцеп (сплитинг)

Расцеп или сплитинг је механизам одбране који је открила Мелнија Клајн. Основно

обележја расцепа је двојност либидних и агресивних нагона, који се прво јављају у Оно

затим и у Ја. Развојне карактеристике расцепа почињу још у раном детињству са поделом

мајчинских груди на добре и лоше. Дете груди мајке доживљава двојако, када хране

доживљај груди је да су оне „добре“, када не груди могу да буду „лоше“. Објекти из света

детета су целовити, али дете врши поунутрење само добрих делова објекта и ослобађа се

лоших објеката. Овај механизам је и услов разликовања добра и зла унутар себе, као и у

другим људима. Механизам цепања и пројекције помажу да Ја среди своја чулна и

осећајна искуства и да поунутри добре објекте а ослободи се опасних и прогонитељских.

Током развоја личности деловање овог механизма слаби и на његово место долазе

други и бољи механизми одбране. Деловање овог механизма у одраслом добу знак је

психопатологије, како наводи Тадић (2003) механизам цепања је посебно изражен у

граничним стањима и психозама где доводи до деперсонализације, разградње личности и

распада мишљења. Такође, цепање је главни механизам одбране код граничних

поремећаја личности.

8.10. Негирање

Негирање је механизам одбране који делује у свесној, предсвесној и несвесној

сфери психичког. Како наводи Тадић (2003) негација је старији механизам од млађи

механизам од потискивања и јавља се у ситуацијама када спољашњи догађаји угрожавају

Ја на начин који води дестабилизацији личности. Овај механизам код деце води ка

негацији спољашњих догађаја, на пример смрти блиских чланова породице. Негирање и

порицање се јавља и уз помоћ фантазије. Дете се бори од непријатних ситуација и сазнања

а ово има функцију осигурања од претњи, беспомоћности. Дете замишља себе онакво

какво у ствари није, порићући своје праве способности (Тадић, 2003). Услед одрастања

овај механизам је све мање активан, личност све мање почиње да негира делове

стварности који нису у складу са схватањима Ја.

9. ДОБРИ МЕХАНИЗМИ ОДБРАНЕ

9.1. Сублимација

Једна од најекономичнијих и успешних механизама одбране је сублимација.

„Сублимација може бити схваћена и као механизам одбране Ја али и као процес

преображавања полне и агресивне енергије у неполну љубав, пријатељство, стваралаштво

и несебичност“ (Тадић, 2003). Цивилизацијске тековине сваког друштва, по Фројду,

настале су у процесима сублимације несвесних (анималних, инфантилних,

деструктивних итд.) импулса у социјално прихватљиве вредности (култура и

тековина културног рада). У свесном односно будном континуитету, несвесне

тековине су неприхватљиве за унутрашњу, па и за спољашњу цензуру друштва.

Нагонски живот човека остаје дубоко потиснут у слојеве несвесног, али са очуваном

снагом.

Многе детерминанте одраслог доба налазе упориште у најранијем детињству,

у периоду инфантилне доминације. Тако на пример, непријатељство између браће и

сестара у одраслом добу, које је тако често, представља утицај заборављеног и

свакодневног непријатељства у детињству. Спектар свесних психичких делатности у

будном стању је неприкосновен ако се у обзир узму интердисциплинарна поља у

оквиру којих ово може да се доказује. Један од начина да се ова неумољива сила

нагона неутралише је сублимација.

Потенцијал несвесних импулса је константан и у томе се огледа његова

доминантност. Импулси могу да се коче, саботирају и потискују, или да им се

траже аналогни објекти ради задовољења, али без обзира на то несвесно има

принцип, задовољење по сваку цену без обзира што то задовољење није

рационално нити социјално допуштено. Једине границе налазе се унутар личности

где се образује цензура која кочи анимално и трансформише га у више друштвене

форме, не буквално, већ у континуитет преображења нагонске енергије у неку врсту

стваралачке.

9.2. Компензација

Компензација је механизам одбране који се огледа у смањењу мање вредности у некој

области појачавањем своје вредности у другој области. Осећање мање вредности на неком

послу на пример, може да доведе до антисоцијалног понашања у неким другим сферама.

Тако особа која осећа мању вредност у интерперсоналним и љубавним односима, може то

да компензује понашањима где ће показати своју доминацију и супериорност што могу да

буду чланови породице, подређени итд.

Функција компензације се огледа у кориговању оних садржаја који су у свести а

који су на неки начин неприхватљиви за свест и Ја. О механизмима компензације Карл

Густав Јунг је дао значајан допринос. Јунг је указивао да је свест у компензаторном

односу са несвесним и да се преко несвесног коригује став свести. Несвесно и свест чине

динамичко нераздвојно јединство а кроз снове ово јединство испољава свој потпун

психички саморегулаторни процес. Сфера свести бива компензована у сновима,

односно погрешни или једнострани ставови свести било (когнитивни, конативни или

емотивни) се компензују од стране несвесног које може да види шире и јасније.

Несвесни психички живот по Јунгу је извор мудрости, креативности и симболике .

Несвесна психа, по Јунгу, представља изузетан креативни потенцијал, који

даје специфичан печат људској души, а свесно прихватање тог потенцијала води

унапређењу и развоју личности. Интеграција овог аспекта психе разумевањем

несвесног односно прихватањем поруке која произлази из садржаја несвесног води

напретку личности у целини. С тим у вези , Јунг је указивао на несвесног за развој

личности и витални значај за одражавање психичке равнотеже, јер свесно и

несвесно су динамичка нераздвојна целина.

Комензација је механизам одбране који услед претераног улагања у некој области,

да би се смањило осећање мање вредности у другој области, може да доведе до изузетне

успешности, рецимо на пословном плану. Особа која има неки дефицит, може да буде

изузетно успешна у некој другој области и на тај начин да смањи своје осећање слабости.

9.3. Надкомпензација

Надкомпензација је механизам одбране који за разлику од компензације значи

враћање осећање сигурности које је изгубљено као и повећање властитог самопоштовања

уз добијање посебне надмоћи над другим људима. Мања вредност је у основи

надкомпензације а испољава се у истој области у којој потиче и мања вредност једне

личности. У оквиру Јунгове психологије поред компензаторне функције и механизма

одбране постоји и негативно компензаторна или редуктивно компензаторна функција.

Редуктивна функција огледа се у смањењу, разарању или обезвређивању одређених

свесних садржаја који нису у складу са правим стањем у реалности. Редуктивна

функција остварује се кроз садржаје који се противе одређеним нереалним

ставовима свести и на тај начин доприносе, као и компензација, психичкој

саморегулацији. Сви социјално форсирани адаптивни свесни ставови могу да

превазилазе потребе или могућности индивидуе, а на основу тога имамо

надкомпензацију ових ставове због чињенице да су превазишли потребе или

могућности.

Потпуна идентификација са битним друштвеним занимањем је врста

надкомпензације јер занемарује остале аспекте личности, а функција негативне-

компензације је да ово редукује.

9.4. Регресија у служби Ја

Механизми одбране су адаптивне, прилагођавајуће функције организма; снаге

којима Ја располаже i они претстављају различите “маневре” којима се Ја служи у оним

ситуацијама у којима је угрожено споља или изнутра, од стране незадовољених тежњи,

непријатних перцепција, афеката, инстинктивних покрета - либидних и агресивних који

прете да угрозе његов интегритет (Тадић, 2003). Када дете и омладинац искусе јака и

болна осећања (стрепњу, тугу, осећање кривице) која извиру из сукоба, било да је овај

унутрашњег или спољашњег порекла, повлаче се,назадују и почињу да користе радње и

понашања, да мисле и осећају на начин како су то некада раније чинили, у већ

напуштеном и превазиђеном раздобљу свог живота.

Коришћење механизма назадовања указује да снаге Ја система нису довољно јаке

да издрже и назиру болна осећања. Назадовање може бити изазвано телесним обољењима

и повредама, тровањима, душевним повредама, неуротичним и психотичним

поремећајима, али и развојним процесима. Под одређеним околностима, које су

неминовне током развоја, као што су рођење другог детета, одбијање од дојке, смештај у

јасле и обданиште, грдње и кажњавање, повећани захтеви околине у погледу васпитања и

обучавања, претње одвајања и стварна одвајања, полазак у школу, недовољно изграђено Ја

се брани назадовањем.

Назадовање се може испољити као поновно јављање већ превазиђеног страха, туге,

непријатељства, агресивних понашања, сисања прста, тврдоглавости, отпора,

свадљивости, обреда успављивања, сметњи спавања и храњења, мокрења, дефекација и

других. (Тадић , 2003).

Је механизам одбране, који је карактеристичан по томе што само Ја подлеже

промени и омогућава да се личност заштити од потпуног распада. Регресија је повезана са

фиксацијом и међусобно се допуњују (фиксација је механизам одбране који не дозвољава

да се личност изложи могућим опасностима новог ).

У ситуацији стреса, особа реградира на понашање за које је раније остала

фиксирана, јер је Ја неспособно да делује на зрелији начин, на нивоу секундарног процеса.

Тако се конфликт на једном нивоу замењује сличним конфликтом, на нижем нивоу

(Поповић, Јеротић, 1985).

Регресија не мора бити патолошки феномен, већ је свакодневно можемо срести у

ситуацијама релаксације, рекреације, спавања, игре и сексуалних односа, када доприноси

растерећењу. Чест је пратилац настајања уметничких дела. Прихватајуци Фројдово

мишљење да уметнике карактерише флексибилност регресије, Ернест Крис (према

Поповић, Јеротић, 1985) је створио концепт Регресије у служби Ја. Креативни процес

захтева отворен приступ фантазијама, сликама, сећањима који нису дати у свести и

претстављају делове примарног процеса. Могућност да се поново регредира, Крис сматра

једном од особина зреле, креативне лицности, која је неопходна уметницима.

Оваква контролисана регресија пре говори о јачини него о слабости Ја (Поповић,

Јеротић, 1985). Та специфична врста регресије је у служби и под контролом Ја и омогућава

комуникацију између различитих нивоа функционисања личности (између примарних и

секундарних процеса). Регресија може бити нормална и патолошка појава. Нормална и

свеприсутна назадовања су привремена и површна и служе јачању Ја. Излазећи из

појединих фаза развоја и променом спољашњих околности, назадовање уступа место

процесима напредовања. Ојачано Ја изналази нове и зрелије одбране које су примереније

фази развоја.

Дуготрајна, дубока и неповратна назадовања могу бити и често су патолоског

значења. Најдубља назадовања, на симбиотичку и нарцистичку раван односа са објектима,

виђају се код психотичне деце и омладине. У патолошким назадовањима оживљавају

раније учвршћени сукоби и њихови механизми одбране (пројекције, порицање,

премештање). Назадовање на првобитне процесе мисљења омогућава бољу протоћност

садржаја између свесног и несвесног. Међутим, дуготрајна назадовања са секундарних

процеса мишљења, на примарне процесе и појава прелогичких, на пример, магијских

облика, која нису у служби Ја, могу водити ка нетачној и искривљеној процени стварности

(Тадиц, 2003). Регресија је присутна у свим видовима патолошког понашања, а најдубља

је код психотичних поремећаја.

Регресија је тежња да се личност врати у ранију ситуацију, која је пријатнија, јер јој

је актуелна ситуација мучна, неподношљива. У неким психичким поремећајима то је

повратак са реалности на фантазију, на оне ташке фиксације које су некада пружале

задовољство, али су давно превазиђене (регресија на нивое инфантилне сексуалности и

још дубља регресија на примарни нарцизам). Регресија се јавља и код нормалних људи и

служи рекреацији. Картање (без играња у новац), рекреациони спортови, игре одраслих,

опустеност и инфантилно понашање на одмору, све то спаде у регресију нормалних и знак

је уравнотежености. Регресија на инфантилне нивое мишљења и понашања може да се

јави и у сну.

ПОЈАМ СУБЛИМАЦИЈЕ

САДРЖАЈ

УВОД..............................................................................................................................................1

1. О МЕХАНИЗМИМА ОДБРАНЕ.......................................................................................2

1.1. Позитивни механизами одбране.................................................................................8

2. ПОЈАМ СУБЛИМАЦИЈЕ..................................................................................................9

2.1. Сублимација у стваралаштву......................................................................................13

2.2. Леонардо да Винчи – Фројдов приказ сублимације у уметности.........................14

2.1. Сублимне функције у религији................................................................................18

3. ОСЕЋАЊЕ МАЊЕ ВРЕДНОСТИ..................................................................................19

3.1. Учење Алфреда Адлера.................................................................................................19

3.1. Осећање мање вредности...........................................................................................20

3.2. Када осећање мање вредности пређе у комплекс мање вредности.......................21

4. КОМПЕНЗАЦИЈА.............................................................................................................23

4.1. Психичка компензација и њена припрема................................................................24

4.1. Јеротић о Дон Жуану и његовој компензацији....................................................30

4.2. Пример компензација у стваралштву....................................................................34

4.3. Комензација у религији.............................................................................................34

5. ПОЈАМ НАДКОМПЕНЗАЦИЈЕ.....................................................................................35

5.1. Достојевски......................................................................................................................38

6. ЗАКЉУЧАК........................................................................................................................42

7. ЛИТЕРАТУРА....................................................................................................................43

УВОД

Логиком различитих премиса из којих системи Фројда и Адлера израстају, мале разлике се

на почетку сваког теоретског излагања убрзо се претварају у супротности, да би се на крају

основне поставке њихових теорија међусобно искључивале. Због тога се код Адлера не може

говорити о неком одступању, дивергирању, већ о сасвим новом приступу.

Адлер уводи нове појмове међу којима је и добар механизам одбране компензација,

односно надкомпензација. Ова два појма придужују се Фројдовој сублимацији и чине једно важно

питање за одређивање тајне успешности у одређеним областима код одређених личности.

1. О МЕХАНИЗМИМА ОДБРАНЕ

Механизми одбране су технике , средства којима се служи его да би избегао неку опасност,

спољашњу или унутрашњу, да би „разрешио“ непријатни конфликт и да би се заштитио од

угрожавања самопоштовања личности ( Требјешанин, 2010.:11).

„Говорити о механизмима одбране увек значити говорити о развојним линијама,

достигнутој структурацији, опасностима којима је личност изложена, узроцима и последицама

успешне или неуспешне борбе са тим опсаностима.“ (Тодоровић, 2011:179). Најранија употреба

термина „одбрана“ користила се да би се њиме означила борба коју спроводи его да би се

спречиле болне и неподнишљиве представе и афекти. Само суштина одбрамбених механизама

састоји се у средствима помоћу којих се его, с једне стране, бори против назадовољства и страха и,

с друге, средствима помоћу којих его покушава да учврсти своју владавину над импулсивним

понмашањем, афектима и нагонским захтевима (Тодоровић, 2011:179).

Механизме одбране је још давне 1894. открио и описао Фројд (Freud). Под „одбранама“ он

је подразумевао „револт ега против мучних и неподношљивих афеката и представа“ ( Freud, S.,

„ The defence Neuro – Psychoses“, 1984/1971, према Требјешанин, 2010:11). Појам одбране касније

је заменио појмом потискивање, да би се после више деценја, у делу Инхибиција, симптом и

страх, ( Inhibitions, Simptoms and Anixiety) опет вратио појму одбране као адекватнијем, ширем и

обухватнијем. А појам потискивања означава само један посебан, изузетно важан и темељан

механизам одбране ега.

Механизми одбране као технике, могу бити пре свега одговор ега на извесну унутрашњу

опасност, односно, на покушај нагонских импулса да продру у свест или у понашање појединца, а

што изазива непријатан афекат страха, осећања кривице или стида (Требјешанин, 2010:11). Е сада,

ако узмемо у обзир да се од нагона и страха особа не може спасити бекством, као начин решавања

тренутног проблема, преостају јој механизми одбране. Обрана од ове унутрашње опасности,

односно, од навале нагонских импулса врши се или дистанцирањем ега од њих путем њиховог

излучивања у несвесно ( потискивање) или у спољашњу средину (пројекција), или, пак, њиховим

модификовањем на такав начин да посатну прихватљиви ( рационлизација, реактвина формација).

Механизми одбране припадају несвесном делу ега. Основне заједничке карактеристике

деловања свих разноликих механизама су да се активирају несвесно, невољно ( аутоматски) и да

мање или више изопачавају и кривотворе стватност. (Требјешанин, 2010:11).

Мотиви за покретање механизма одбране

Его увек осећа као опасност упад нагона из ида, али разлози због којих се плаши овог

продора нагона могу бити тројаки.

Прво, најстарији разлог је страх је страх од самог нагона, тачније, од јачине, прекомерног

интезитета нагона. Наиме, его, који има урођену аверзију пема нагонима, плаши се да ће га

нагонске побуде из ида савладати, преплавити и да неће бити у стању да их контролише. Други

разлог страха је страх од спољашње стварности, односно од казне родитеља или васпитача за

„неприлично“ нагонско понашање или за забрањене жеље. 57 И, на крају, трећа врста страха је

страх од супер-ега, што се доживљава као осећање кривице. У овом случају его ступа у борбу са

неким нагоном ( оралним, аналним, егзибиционизмом, садизмом итд.) не зато што се плаши самог

тог нагона, него пре свега зато што то тражи њему надређена инстанца – супер-его, који

забарањује задовољење тог нагона.

Тодоровић (2011) истиче да „потпуно је логичан став Меланије Клајн (Melani Klein) да је

его већ од самог почетка довољно јак да искуси анксиозност, користи одбрамбене механизме и

формира примитивне објектне односе у фантазији и стварности.“ ( Тодоровић, 2011: 179). Даље,

он истиче да је су по Клајн два извора те анксиозности:

1. урођена поларност нагона, односно конфликт између нагона живота (ероса) и нагона

смрти ( танатоса);

2. изложеност утицајима спољне средине.

С том раном анксиозношћу его мора изаћи на крај развијајући механизме одбране

(Тодоровић, 2011:180).

На питање шта је суштина механизма одбране, Тодоровић (2011:180) наводи да тамо, где

се Ја и Оно преливају једно у друго не могу постојати (механизми) потискивања, док је сасвим

јасно да интројекција и пројекција могу деловати само под условом ако је дошло до минималног

одвајања Ја од спољног света. Сасвим је логично да методе одбране не могу бити исте пре

изграђеног суперега ( Над-ја) и након његововог формирања. Што директно утиче на хронолошки

след механизама одбране. Суштину механизама одбране најбоље се може увидети кроз истицање

циљева механизама одбране, тј. одбране од опасности. С обзиром да су опасноти од нагона од

којих се Ја брани увек исте, а да се у ствари, одређени продор нагона осећа као опасност и те

опасности могу бити различите, потребно је да се прецизира да одбране могу бити усмерене

против: а) нагона и б) афеката (Тодоровић, 2011:180).

Одбрана од нагона

57За дете неки нагон накнадно „постаје опасан... због тога што његово задовољење забрањује особа која одгаја дете“ (Фројд, А, Ја и механизми одбране, 2010.).

Поједине нагонске побуде продиру изнова стално изнова у Оно у Ја; тамо успевају да

приђу моторичком апарату, уз чију помоћ могу да остваре своје задовољење. У позитивном

случају Ја нема некикавих приговора у вези са придошлицом, ставља јој на распологање своје

снаге и ограничава се на то да посматра : оно осећа притисак нагонских побуда , повећање

напетости са пратећим осећајима незадовољства, и на крају ослобађање напетости у умирујућем

доживљају задовољства. Посматрање читавог процеса даје нам јасну слику одређених нагонских

побуда, са количином либида која им припада и њиховим нагонским циљем. Ја које је сагласно са

нагонском побудом није видлјиво у овој слици на на који начин ( Фројд, 2010:27).

Нажалост, прелазак нагонских побуда из једне истанце у другу отвара простор за

конфликте, па тиме долази до поремећаја у посмтатрању Онога. Побуде Онога на путу свог

задовољења морају да пређу на територију која припада Ја. При том оне доспевају у страно

окружње. У Оно влада такозвани „примарни процес“, представе међусобно нису повезане

никаквом синтезом, афекти се могу одгодити, супротности не ометају једна другу или се спајају,

долази до згушњавања; постизање задовољства управља процесима као главни принцип. Међутим,

у Ја владају строги услови у међусобној комуникацији представа, које ми сматрамо такозваним

„секундарним процесима“ ; ни нагонске побуде не могу више нужно циљати на остварње

задовољства, од њих се тражи да имају обзира према захтевима околине или још више од тога:

обзира према етичким и моралним законима, који преко Над - Ја желе да одређују понашање Ја.

Нагонске побуде се тако излажу опасности да се не допадну инстанцама које су стране њиховом

бићу ( посебно Над – Ја) , подлежу критици и бивају одбијене или модификоване до

непрепознатљивости. На тај начин се мирна коегстистенција нарушава. Нагони се чврсто држе

своји циљева и врше непријатељске упаде на Ја, које је постало неповерљиво, па предузима

противакције и покушава да продре на територији Онога. Његова намера је трајно спутавање

нагона помоћу одговарајућих механизама одбране, који служе да би Ја заштитило своје границе

( Фројд, 2010:28).

Одбране од нагона, у ствари, представљају базу рада механизама одбране.

Све одбрамбене акције, које Ја усмерава према Оно, саме од себе постају неме и

невидљиве. Њих можемо накндано реконструисати, али никада стварно пратити (Фројд, 2010:28).

Одбрана од афеката

Ја није само у сукобу са нагонима, већ преузима и активну обдбрану и од афекта, који су

повезани са нагонским импулсима. Када прође одбијање од нагона, следећи задатак Ја је одбијање

од афеката. Нагоне сексуалне жеље касније прате љубав, чежња, љубомора, повређеност, бол или

туга, а нагоне агресивних жеља прате мржња љутња или бес. Ова осећања су изложена покушају

савладавања од стране Ја, тј. прображају, када нагонски захтев, коме припадају, бива одбијен. Где

год дође до појаве преображаја афекта, ту је активно Ја (Фројд, 2010 :46).

Некада се не ради о промени афекта, већ промени објекта на који се тај исти афект односи.

(Тодоровић, 2011: 181).

Развој механизама одбране

Одбрамбене могућности које стоје на распологању Ја су ограничене и у складу са својом

структуром. Што значи, да Ја у о одређеним животним фазама даје предности различитим

механизмима одбране, који се смењују у односу на организованост ега, тј, како его постаје боље

организованији, тако долази до употребе „квалитетнијих“ или, „сложенијих“ механизама одбране.

У првој години живота дете се бори са задобијањем добрих објеката, односно са

анксиозношћу због могућности губитка добрих унутрашњих ситуација, а на располагању су му

механизми сплитинга, идеализације, интројекције, пројекције, пројективне идентификације и

порицања. Овај сплет механизма, који функционишу по принципу или – или, неће бити примерен

каснијим фазама развоја. Како наводи Тодоровић (2011), њихова употреба биће везана за подручје

патологије, којој ће више него било шта друго доприносити. Нешто касније ( у другој половини

прве године) када се јавља забринутост да својом агресијом није уништило мајку, што је за дете

потпуно неподношљиво, јављају се за нијансу квалитетније одбране. Брига за објекат (мајку)

уводи инхибицију нагонских порива, окрећући их против властитог селфа (окретање против

сопствене личности), као и премештање лоших импулса у унутрашњости свог селфа, као и

поистовећивање (иднетификацију) са тим важним објектом. Дакле, како его постаје боље

организован, а пројекције слабе, репресија замњује сплитинг, долази до употребе „квалитетнијих“

механизма одбране ( инхибиције, померање, репресије). Иако изгледа да су управо механизми

одбране довели до структуираних промена које си са своје стране увеле квалитетније обране, до

њих не би дошло да интројекција и поистовећивање неису омогућили изгрању првобитног,

архаичног суперега. Они су претходници суперега који су омогућили толику заштиту објекта

( мајке) (Тодоровић, 2011 : 182).

У току друге године живота (анална фаза) јављају се нови механизми одбране, примерени

динамици навикавања на чистоћу, као доминантном динамичком фокусу. Отпор учењу

навикавања на чистоћу за дете представља деловање против његовог задовољства. Да није забрана

родитеља, дете би се радо играло својим изметом. Међутим, механизам за стварање отпора учењу

како се постижу хигијенске навике стиче аутономију прилагођавања када се мења сврха у

одржавању реда и хигијенских навика. Променом функције делатност постаје сама по себи угодна,

управо зато што је настао као одбрана. Код оних особа које су касније у животу наставиле да

употребљавају мехнаизам реактивне формације, оне више немају само улогу механизма одбране

од нагонске опасности, већ су део њиховог карактера који је спреман за сваки изненадни налет

таквих специфичних ситуација које су за њих искушење којем се морају супроставити (Тодоровић,

2011:183).

У овој фази се јављају и механизми поништења и изолације. Док се реактивне форамције

заузима став супротан првобитном ставу ( чистоћа с једне стране и уживање у прљавштивни с

друге стране), код поништења се чини један корак више ( чини се супротан радња). Ако је прва

радња извршена у вези са несвесном нагонском побудом, она се мора поништити некада

супротном, а некада чак и истом радњом. Циљ компулсије понављања јесте да се изврши иста

радња, али ослобођена сваког скривеног несвесног значења, или са супротним несвесним

значењем. Код компулсија среће се и механизма изолације чија је основан функција раздвајање

онога што је повезано помоћу просторних или временских интервала (Fenichel, 1961 :123;

премаТодоровић, 2011:183).

Са почетком фаличке фазе развоја јавља се механизам интелектуализације који се састоји у

усредсређености појединца искључиво на интелектуални аспект проблема а занемаривање а

занемаривању његове доживљајне, афективне стране. У том периоду се јавља појачана потреба

бављења мислима и апстраткним. Уместо бављења сексуланим темама деца су окупирана

интелектуалним и апстрактним темама. Нешто касније јавља се и механизма регресије који се

састоји у враћању на ранија пријатна искуства у ситуацијама фрустрације или тешкоћа у

актуелном фунционисању (Тодоровић, 2011:184).

Са почетком гениталне фазе, појављује се механизам потискивања, који има повлашћен

положај у односу на остале механизме јер по својој основном деловању пружа више од других

механизама. То значи да Ја треба да савлада јаке нагоснке побуде, где помоћу других техника не

могу. Цела борба коју спроводи Ја да би спречило болне и неподношљиве представе и афекте да

уђу у свест, као одређење за се одбране, промењен је у потискивање. Потискивање се састоји у

несвесном заборављању или спречавању нагонских побуда да продру до свести, али које и даље

задржавају своју активност. Ја се може тих потиснутих нагонских побуда ослободити само у

случају реализоване сублимације. Чињеница да оно што је потиснуто још увек постоји у

несвесном, доживљава се непосредно у субјективном осећању да би особа требало да зна шта је

заборављено и, чак, да зна „некако“ да јој је на врух језика, иако га у ствари не зна (Freud,

1970 ;према, Тодоровић, 2011:184).

1.1. Позитивни механизами одбране.

Ови механизми су мање значајни када говоримо о психологији неуроза, али границе

између одбрана које прекидају све потиснуте идеје и одбрана које захтевају понављање или

продужење процеса потискивања да би спречиле ерупцију потиснутихпулсија,су мале. И врло

значајне за објашњења свакодневног живота.

Овим механизмима се најчешће објашњава стваралштво. Под појмом „стваралац“ сматрмо

шири појам који једини може да објасни стваралачку синтезу рационалног и емоционалног, без

деобе на „рационалну математику“ и „емотивну поезију“. Оно што је, у ствари сфера нашег

интересовања јесте могући и чудесни спој ове две компененте личности који долази до изражаја

код највећих стваралаца (Алечковић – Николић, 2012 : 69).

Према томе стваралац највише користи ове добре механизме одбране и то комензацију и

сублимацију, док је потискивању као одбрани, стваралац, прибегава мање него други.

Алечковић (Алечковић – Николић, 2012 : 69 ) даље, о стваралацу, говори да он добро

познаје и осећа своју преморбидну структуру личности. Чак и ако не познаје или ако није познавао

наше психолошке појмове, он врло добро слути шта га је током детињства и у животу гурало ка

стваралаштву, односно ка потреби да за собом неумитно оставља вредне трагове. Психички

поремећаји свакако нису, сами по себи, родили научна и уметничка дела. Али борба да се они

победе,која је водила врхунској сублимацији, јесте оно што открива суштину сваког стваралаштва.

Што значи да веза између патолошке структуре човека и стваралаштва није реверзибилна, односно

да није веза у оба смера. Ако стваралац јесте неко ко најчешће поседује, јасну преморбидну

структуру личности, коју затим мочно сублимира, обради, симболизује, искрористи у слижби Ја,

готово да је извесно да многе личности са оваквим пртљагом, а без стваралачког дара, никада неће

постати продуктивне нити успети да остваре некакво уметничко или научно дело.

2. ПОЈАМ СУБЛИМАЦИЈЕ

Овај појам је увео Фројд да би објаснио психолошку динамику која влада у уметности. По

Фројду (Томић, 2009 :77 ) ако је начело задовољства у чијем је средишту нагон за постизањем

задовољства и избегавањем бола, оно што детерминише људску природу, онда, по његовом

мишљењу, живот у култури, или друштвеност у најширем смислу речи, подразумева смењивање

начела задовољства много скромнијим начелом реалности, како би људско друштво могло да се

уздигне од нивоа анималноати до нивоа људскости.

Иако пресудно биће нагона, човек развија посебан људски вид егзистенције, културу.

Културним деловањем људско биће не само да искорачује из своје “природ- ности”, већ своја

природна својства и нагоне преображава. Нагони припадају сфери не- свесног, сфери Ида, али они

као такви никада не могу постати део свести, већ то може само њихова представа. “Психички акт

уопште пролази кроз две фазе, два стања између којих је уметнута нека врста (провере) цензуре. У

првој фази психички акт је несвестан и припада систему нсв; уколико је на провери одбијен од

стране цензуре, ускраћује му се прелаз у другу фазу; тада се назива “потиснут” и мора остати

несвестан. Уколико издржи ту проверу, он улази у другу фазу где припада другом систему који

ћемо назвати систем св...” (Фројд, 1986:103-104).Дакле, процес освешћивања несвесног

представља суштину психичког акта. У том смислу треба разумети и задатак психоанализе који

одређује чувеним императивом “Где је био Ид нека буде Ја” (Фројд, 1969:171). Освешћење

несвесног тако се појављује истовремено у двострукој улози као задатак, и као достигнуће

културе. Ширење Ја као средишта свести, на рачун Ида у коме је садржано несвесно као мрачно,

алогично и несређено, али и као сфера богатства људске доживљајности и потенцијални извор кре-

ативности, претпоставља трансформацију човека из природног у “културно” биће, транс-

формацију која осим потискивања садржи и сублимацију, обликовање, али и “преартику- лацију”

несвесног као садржаја Ида.

По Фенихелу (Фенихел, 1961:113) успешне одбране могу се назвати сублимацијом. Тај

израз не означава неки специфични механизам; различити механизми могу бити употребљени код

успешних одбрана, као што је прелаз из пасивног стања у активно, промена у самој особи, замена

једног циља супротним циљем. Заједнички фактор је да се под утицајем Ја циљ или објект (или

обоје) мења без блокаде одговарајућег растерећења. Даље, наводи да сублимацију треба

разликовати од одбрана које користе контраинвестиције; сублимисане пулсије налазе свој излаз

иако су усмерене вештачким путем; док остале пулсије не налазе. Код сублимације примарни

импулс нестаје јер му је одузета енергија у корист инвестиције његове замене. Код осталих

одбрана либидо примарног импулса потиснут је јаком контраинвестицијом.

Сублимације захтевају слободан ток либида. Зато се и сублимације јављају када нестане

потискивање. Сликовито речено, одбрамбене снаге Ја не нападају фронатално примарне пуслије,

као у случају контраинвестиције, већ их нападају са стране, стварајући једну резултанту која спаја

инстиктивну и одбрамбену енергију и која слободно иде даље. Сублимације се разликују од

неуротичних замена за задовољење својом десексуалношћу; другим речима, задовољење Ја није

више чисто инстиктивно (Фенихел, 1961:113-114).

Фројд (1969:190) у предавању Страх и нагонски живот говори да се код нагона може

разликовати извор, објекат и циљ, где је извор нагона стање узбуђења у телесном, циљ је

пражњење овог узбуђења, а на путу од извора до циља нагон постаје психички делотворан. „Ми га

замишљамо као известан износ енергије, који тежи у неком одређеном правцу. По овој тежњи он

добија име: нагон. Говори се о активним и пасивним нагонима, правилније би требало говорити о

активним и пасивним нагонским циљевима. И за посизање неког пасивног циља потребан је

утрошак активности. Циљ се може постићи на сопственом телу, а по правилу је уметнут неки

спољашњи објекат, на коме нагон постиже свој спољашњи циљ. Његов унутрашњи циљ је увек

телесна промена која се доживљава као задовољење. Није нам постало јасно да ли однос према

соматском извору даје специфичност нагону, као ни коју. На основу аналитичког искуства

несумњива је чињеница да се нагонске тежње из једног извора могу прикључити сличним

тежњама других извора. Њихова даља судбина је заједничка. Једно нагонско задовољење уопште

може бити замењено неким другим. Однос нагона према циљу и објекту дозвољава измене, они

могу бити замењени неким другим али се однос према према објекту лакше чини лабавим.

Известан начин модификовања циља и промене објекта, при чему долази у обзир наше соццијлано

вредновње, називамо сублимацијом“

Поред овога имамо основу да разликујемо спутане нагоне, нагонске тежње чији су извори

добро познати и које имају недвосмислен циљ, које, међутим застају на путу ка задовољењу, тако

да настаје трајна инвестиција објекта и трајно стремљење. Такве је природе, како наводи Фројд

( Фројд, 196), однос нежности који без сумње потиче из извора сексуалне потребе и редовно се

одриче њеног задовољења.

Значи оно што је битно јесте да су сексулани нагони карактеристични „по својој

пластичности, по способности да мењају своје циљеве, по својој замењивости, по томе што на

место једног нагонског задовољења може да дође друго и што се оно може одлагати“ (Фројд,

1969:191).

Фенихел (Фенихел, 1961:114) објашњава када је сублимација могућа а када није. Он говори

да ако прегениталне пулсије и агресивни ставови који их прате нису покренути стварањем

контраинвестиције( која би их искључила из каснијих развоја личности), оне се касније организују

под гениталним приматом. Више или мање потпуно остварење те организације је предуслов за

успешну сублимацију оног дела прегениталности који није коришћен у механизмима сексулане

предигре. Невероватно је да постоји сублимација гениталне сексуалности код одраслих.

Генитални оргнаи представљају апарат за остварње потпуног, тј.несублимисаног, растерећења

путем оргазма. Предмет сублимације су прегенитлане теденције. Међутим, ако су прегениталне

теденције биле потиснуте и остале у несвесном, у супарништву са гениталним приматом, оне се не

могу сублимисати. Способност гениталног оргазма чини могућном сублимацију58 прегениталних

тежњи.

Да ли ће Ја успети да дође до срећног решења, не зна се од чега зависи. Сублимацију

карактеришу: инхибиција циља, десексуализовање, потпуна апсорција инстикта у његове деривате

и промена у самом Ја. Све те карактеристике могу се видети и код резултата извесних

идентификација као на пример у процецу настајања Над-Ја. Емпиријска чињеница да сублимације,

нарочито оне које се стварају у детињству, зависе од присуства модела, од иницијатива које,

директно или индиректно пружа околина (Фенихел, 1961:114).

Као што је случај и са извесним идентификацијама , и сублимације могу, мање или више

успешно, да се боре и да савладају извесне деструктивне инфантилне пулсије, али исто тако да се

и на један известан начин предају тим истим деструктивним пуслијама. У извесном смилу свака

вештачка фиксација једног природног процеса представља „убијање“ истог процеса. Претече

сублимације се може видети у дечијим играма у којима су сексуалне теденције задовољене на

десексуализовани начин, после деформације циља или објекта (Фенихел, 1961:114).

Даље, Фенихел (Фенихел, 1961:114) наводи да код сублимације огромно варирају границе

у којима се мења циљ. Код извесних случајева ова промена је ограничена на инхибицију циља;

особа која је реализовала сублимацију чини тачно оно на шта је њен инстикт нагони да чини, али

то чини тек пошто је десексуализован и подређен организацији Ја. Код других врста сублимације

стварају се промене које имају много веће последице. Може се десити да једна активност супротна

примарном инстикту реално замени примарни инстикт. Извесне реакције гађења, које могу да буду

уобичајне код већине људи, које не показују никакав траг инстиктивних инфантилних пулсија,

58Десексуализовање (Фенихел, 1961:114).

против којих су биле створене у почетку, припадају тој категорији. Што се подудара са оним што

је Фројд описао као трансформација у супротно; после успостављања тог механизма тотална

енергија неког инстикта дејствује у супротном правцу.

2.1. Сублимација у стваралаштву

Професорка Алечковић је у расправи Механизми одбране личности и стваралаштво

(Алечковић - Николић, 2012 : 71-72) као о последици сублимације наводи дела Маресла Пруста

као што су У сени девојака цветова, У потрази за изгубљеним временом, и друге. Наиме врхунска

сублимациј аи регресија у служби Ега меланхоличке структуре личности Марсела, која је на

моменте могла да пређе у озбиљну депресију заслужна је за ова лепа дела књижевности. Наравно,

није за то само заслужна меланхолија (болесна мелнахолија и интезивна туга) као таква, већ њена

врхунска обрада.

Жан Пол Сатр даје један од најбољих и најдетаљнијих феноменолошких, дожвивљених

описа управо суштине меланхолије, кој аповремено прелази у озбиљну депресију, у роману Мука.

Такође, Аетур Шопнехауер је носио у себи дубоку меланхолију: „када смрт не би постојала, било

би чак тешко размишљати о философији“, писао је свестан оргомне мотивационе снаге ове свести

у интроспекциј. „Ко даје живто за отаџбину, даје и своје Ја другим сународницима а оно у њима

наставља да живи“- писо је Шопенхаурер, творац мисли о „долини суза“ (Алечковић – Николић,

2012: 72).

Темом стрепње пред феноменом смрти бавио се и Серен Кјеркегор, такође, у основи јак,

сублимирани меланхолик. Писање му је помогло да из себе избаци дело Страх и дрхтање и дело

Појам стрепње, кроз обраду своје патолошке туге ствара је дело Стадијуми на животном путу. У

својим меланхличним тренуцима и мислима, Блез Паскал развио је филозофију срца која се

накнадно обраћа мислима и даје им свој подстрек. Осуђујући олако потискивање смрти и

неразмишљање о њој, закључио је да је нужно или одбацити проблем смрти или одлучити да се

верује,тј.прићи вери. Оштро се супростављао потискивању ове мисли (лошем механизму одбране)

(Алечковић – Николић, 2012: 72-73).

Лудвиг Ван Бетовен тешки облик депресије стапа са величанственом мзиком у

Ероици,потпуно побеђујући тугу и потиштеност. Шуман и Чајковски склоност депресији такође

уливају у музику, а геније Сергеја Рахмањинова кулминира у меланхолији „Острва мртвих“

(Алечковић – Николић, 2012:73).

Све ове меланхоличне структуре личности (реч је како аутор наводи, о преморбидном типу

личности) као да су свесно или несвесно у свом делу примењивале стоички савет да човек у

животу треба да се припрема за смрт. Ови ствараоци у суштини нису прибегавали најчешћем

механизмо одбране – потискивању, већ су болни садржај очували на површини свести и интуитвно

се, управо кроз своје дело, победнички уочавали са њим. Њихови страхови и анксиозност би у том

тренуту ( у тренутку стварања преко сублимације, десруктувних и непријатељских импулса,

односно нагона смрти) нестајали. Отуда стални утрошак енергије да би се одржало потиснуто,

тзв.контраинвестиција ствараоце, бар у тренутку њиховог рада и инспирације, не може да погоди,

како год се то стваралаштво заврши и како год се стваралачки живот оконча. Просто, када

престане сублимација, престане и сам живот органског ствараоца ( као што је случај са Бранком

Миљковићем) (Алечковић – Николић, 2012:73).

2.2. Леонардо да Винчи – Фројдов приказ сублимације у уметности

,

У свом делу Из културе и уметност, Фројд је (изимајући успомену из детињиства

Леонарада Да Винчија) дао објашњење инхибиција у Леонардовом сексуалном животу и његовој

уметничкој делатности, представљајући преображај.

Форјд у свом делу (Фројд, 1969:188) наводи да су случајне околности из детињства59

Леонарда Да Винчи довеле до његових дубоких поремећаја. Наиме, као ванбрачном детету

59У делу Из Културе уметности, Фројд , 1969. стр 100 – 195.

ускраћен му је, можда до пете године очев утицај и препуштен је нежном завођењу мајке, којој је

био једина утеха. Рано секскуално сазревши због њног сталног миловања, мора бити да је ушао у

фазу инфантилне сексуалне активности, чије је једино са сигурношћу потврђено испољавање у

интезитету његовог инфантилног сексуалног истраживања. Рани утицаји из детињства најјаче су

постакли нагон за гледањем и сазнањем:усна ерогена зона стекла је значај који више никада неће

изгубити60. На основу каснијег, потпуно супротног понашања, као и прекомерног сажаљења према

животињама, можемо закључити да су у овом периоду детињства биле присутне и јако изражене

садистичке црте.

Енергичан замах потискивања окончао је оваква претеривања у детињству и утврдио

диспозиције које ће се манифестовати у пубертету. Одвраћање од сваке грубо чулне активнсти био

је најупадљивији резултат овог преображаја; „Леонардо ће моћи да живи као апстинент и

остављаће утисак асексулног човека“ (Фројд, 1969:189). Даље, Фројд објашњава да када Леонарду

буду наишле плиме пубертетског убуђења, оне га неће учинити болесним тако што ће да му

наметну скупе и шкодљиве сусптитутивне творевине; захваљујући раној преваги сексуалне

радозналости, већ ће се већи део полних потреба сублимирати у општу жеђ за знањем и тако ће се

избећи потискивање. Веома мали део либида остаће усмерен према сексуланим циљевима и

представљаће, како Фројд пише „закржљали полни живот одрасле особе“. Услед потискивања

љубави према мајци, овај део ће бити померен преа хомосексуалном ставу и испољиће се као

платонска љубав према дечацима. Фиксација за мајку и блажено сећање на контакте с њом

сачувани су у несвесном и остају привремено у неактивном стању. На такав начин потискивање,

фиксирање и сублимација учествују у расподели оног удела енергије који сексуални нагон пружа

Леонардовом психичком животу.

Из тамног дечачког доба пред нама искрсава Леонардо као уметник, сликар и вајар,

захваљујући нарочитој обдарености која за своје појачање дугује рано пробуђеном нагону за

посматрање у првим годинама детињства. Фројд истиче чињеницу да ствараласшво уметника

представља и делимично растерећивање његових сексуалних жеља. Што се тиче Леонарада, он

даље наводи да се подсетимо Вазаријевих речи који говори о да су међу првим уметничким

покушајима Леонарда , њему прво падале у очи главе насмешених жена и лепих дечака, што

представља приказвање његових првих сексуалних објеката. Стиче се утисак да је Леонардо у

60Отуда познати осмех Мона Лизе

раној младости радио неспутано. Као што у свом спољашњем начину живота узима оца за пример,

тако у Милану преживљава период муке стваралачек снаге и уметничке продуктивности, јер му

тамо наклоност судбине омогућава да у војводи Лодовику Мору нађе замену за оца. Али ће убрзо

на његовом примеру потврдити искуство да готово потпуно сузбијање стварног сексуалног живота

не пружа најповољније услове за испољавање сублимираних сексуалних тежњи. Долази до

изражаја то да се остали живот формира по угледу на сексуални , активност и способност за брзо

одлучивање почињу и да слабе, сколоност ка одмеравању и гледању негативно се одражава већ и

приликом рада на Тајној Вечери и уз техничке чиниоце, одређује судбину овог изванредог дела

(Фројд, 1969:190). постепене се код Леонарда дешавају промене које би се могле упоредити само

са регресијом код неуротичара. Уметника који се у њему развио пре пубертета превазила зи у

њему истраживач из детињства; друга сублимацијањегових еротских потреба заостаје за овом

првобитном , коју су припремила прва потискивања. Он постаје истраживач, прво у служби своје

уметности а касније независно од ње, да би јој најзад окренуо леђа. Губитак заштитника који му је

замењивао оца, све теже животне прилике доприносе јачању ове регресије. Што је у ствари

последица да Леонардо постане крајње нестрпљив за време сликања61. Прошлост његовог

детињства овладала је њиме. У истраживању које му сада замењује уметничко стварање, долазе до

изражаја неке црте које карактеришу делатност несвесних нагона: ненаситост, безобзирна крутост,

неспособност прилагођавања реалним околностима (Фројд, 1969:190-191).

На врхунцу свог живота, прешавши педесету годину, у доба када код жена већ наступа

опадање сексуалних функција, док код мушакараца либидо доживљава још један енергичан

пробој, Леонардо доживљава нову промену. Још дубљи слојеви његовог душевног садржаја

постају поново активни, али ова даља регресиј акористи и његовој уметности, која је почела да

замире. Он сусреће жену која га подсећа на срећни и усхићени осмех његове мајке и под утицајем

овог буђења он поново налази инспирацију која га је водила у првим уметничким покушајима, у

време када је стварао главе насмешених жена. Он слика Мона Лизу62, Свету Ану и читав низ

тајанствених слика које се одликују загонетним осмехом. Уз помоћ својих најстаријих еротских

импулса, он слави тријумф; препрека на путу његове уметности још једном је савладана. Ово је

уједно и његов последњи узлет пред старост (Фројд, 1969:191).

61Како то саопштава асистент грофице Изабеле Д'' Есте, којаје хтела да има још једну слику рађену руком великог уметника (Фројд, 1969:190).62Млада фирентинска дама Лиза дел Ђакондо. Портрет Мона Лизе је изложен у Музеју Лувр у Паризу.

Без обзира каква је истина о Леонардовом животу, Фројд је у својој расправи напомену да

се морају истаћи опште границе које се постављају психоанализи из области биографије да се

свако изостављено објашњење не би прогласило за неуспех. Такође, он наводи да чак и када би се

располагало најобимнијом документацијом истроијског материјалаи када би се на најсигурнији

начин служили психичким механизмима, ни тада не значи да би индивидуа морала постати само

таква и никако другачија (Фројд, 1969:192).

Ово, наиме, значи да под истим условима под каквим је био Леонардо, нека друга особа не

би имала трајње сметње у мисаоном раду, или би се у њој развила неотклоњива диспозиција за

принудну неурозу. По речима Фројда, психоанализа остаје немоћна када је у питању објашњење

Леонардоих двеју особености: његове нарочит сколоности ка потискивању нагона и његове

изванредне способности да сублимира првобитне нагоне.

И, на крају, оно што психоанализа крајње може да упозна нас јесте са нагонима и њиховим

преображајима. Одатле она усутпа место биолошком истраживању. Наиме, сколоност ка

потискивању, као и способност сублимације, психоаналитичари (Фројд у расправи Једна успомена

из детињства Леонарда де Винчија, 1969 :194) су приписали органској подлози карактера, на којој

се уздиже психичка зграда. Како су уметничка обдареност и стваралачка моћ уско повезане са

сублимацијом, психоаналитичари наглашавају да им је суштина уметничког стварања ту

неприступачна.

„Култура сноси велики део кривице за нашу беду“ – Фројд

У сводм делу Урбана цивилизација и ментално здравље, професор Тодоровић о

сублимацији као последици културних дешавања говори да динамика задовољења и реализација

човечје природе јесу фактори који одређују у коме правцу иду промене. Сличности између

културе и развоја либида, у смислу промене услова за задовољење нагонских склоности, јесу

матрица на којој се може схватити развој менталних проблема савременог човека. Како се одвија

та промена у нагонским циљевима и колико се одвија у правцу сублимације и неутрализације

нагона, као посебно истакнуте црте културног развитка, тако и толико ће се изграђивати симптоми

као компромисне тво- ревине између природе и културе. До неког нивоа сублимације неизоставно

мора доћи јер је она, како је говорио Фројд, судбина нагона изнуђена културом (Тодоровић,

2012 :244).

2.1. Сублимне функције у религији

Поставља се питање зашто Фројд није могао да види ипусњење сублимне функције у

религији као у уметности? Један од прихватљивих одговора на ово питње дао је Меиснер

(Meissner, 1984 према Јеротић, 2004:315), када је Фројдово оцрњивање религије приписао његовом

несвесном отпору према јевреству и религији, односно његовом поитивном и негативном односу

према оцу који је створио у њему расцеп. Наиме, позитиван Фројдов однос према оцу одвео га је

до концепта сублимације, а негативан до одбијања религије као илузорног испуњења жеље. У

сваком случају, захваљујући субјективном фактору, даљи развој могућих нових идеја о религији

ио је на овај начин код Фројда спречен.

Заслуга је Хајнца Хартмана што је показао не само да Его носи у себи „од конфликта

слободне могућности и таленте“, већ што је проширио Фројдово приказивање терапијских

вредности у уметности и књижевности – и на религију. Одбране, наиме, првобитно настале из

конфликта, могу некад да остану аутономне, развијајући тако прилагођавајуће способности. Отуд

је, за Хартмана, неважно да ли религија јесте или није инфантилна одбрана; ако она омогућава

адаптивну функцију психе у религији, онда је религија пре помоћ у борби са реалношћу него

бекство од ње.

Управо овакво Хартманово гледиште упућује нас да свако религиозно испољавање човека

посматрамо као, мање или више, успелу сублимацију виталних људских нагона. Што је

религиозан човек више неуротичан, то ће и његов религиозни објект пре личити на амајлију,

религиозне радње личиче на опсесивни ритуал, па ће и цела његова религија бити „фетишистичка“

и приближавати се Фројдовом погледу на религију као илузију. Не треба ипак заборавити да

религија може и таквим неуротичним, граничним, можда и психотичним људима корисно

послужити као одбрана од потпуног слома личности (отворена дуготрајан психоза, самоубиство,

самоубилачке психосоматске болести) (Јеротић, 2004 :315).

ТЕОРИЈА ПСИХОЛОГИЈЕ

ИНФЕРИОРНОСТИ АЛФРЕДА АДЛЕРА

ОСЕЋАЊЕ МАЊЕ ВРЕДНОСТИ

Учење Алфреда Адлера

Адлеров одлазак из Фројдове групе био је резултат зетегнуте атмосфере која се створила у

овој групи његовим одбијањем да прихвати сексуалну етиологију неурозе (Јеротић, 1984 : 29).

Уместо да се определи за доминантну улогу сексуалног нагона, Адлер је сматрао осећање

инфериорности и тежњу ка моћи као универзалне код људских бића. Његов сопствени телесни и

психички развој као да си били идеална експериментална подлога на којој је Адлер могао да

изгради нешто што ће имати значаја за све људе. И као што је Фројд, полазећи од сопственог

нерешеног Едиповог комплекса, успешно универзализовао овај комплекс, тако је и Адлер осећање

инфериорности и комензаторну тежњу да се ово осећање савлада, са сопственог терена смело

пренео на све људе и друштво (Јеротић, 1984 :29-30).

2.2. Осећање мање вредности

Осећање мање вредности63 је према Адлеру најважнија чињеница људског душевног

живота. Ово осећање је укотвљено у људску природу. „Бити човек значи осећати се мање

вредним.“ Најнемоћније биће природе је човек, његова цивилазација и култура садрже у себи

историју његових напора како да постане господар своје недовољности. Човек никада не би

постигао оно што је постигао у току хиљада година своја развоја да у његовој души није била

вечно делотворна жаока његове недовољне телесне припремљености за живот (Јеротић, 1984 :30).

На почетку је идеја инфериорности код Адлера била повезана само са органским

инфериорношћу, која је могла да буде морфолошка или функционална, односно са компезацијом

коју други органи извршавају насупрот инфериорном органу. Ускоро, затим и Адлер је утврдио да

и у психичком животу постоји тежња за компезацијом некој органској инфериорности. Још корак

даље и – постојање неког инфериорног оргнана није више било потребно. Дете се осећа самом

чињенцом да је мало и слабо, ово осећање постаје утолико јаче уколико код родитеља неостаје

нежности према њему, ако је занемаривано и исмејавано, онда када родитељи користе моћ

одраслих. Из овог осећања инфериорности, које може бити ојачано неком стварном органском

слабошћу, или великим сиромаштвом породице, или чињенисом да је у питању јединац или

најмлађе дете у породици – настаје потреба за потврђивањем свога Ја, које формира линију

водиљу, тзв.животни стил детета и то већ у његово четвртој години живота. У овим напорима

дете, а касније и одрасли човек, може и да успе и корисно по себе и околину савлада своје осећање

инфериорности. Тежња за моћ, по Адлеру, као и оскудан издиференцираност неког органског

система, није сама за себе болест природе, она постаје неуротична услед недовољне спољне

констелације која потпирујуе осећање мање вредности и принуђава особу да чини изузетне напоре

да би га савладала. Ови напори се онда устремљују ка остварвању фиктивних циљева, јр су сасвим

далеко од реалности (Јеротић, 1984:30-31).

У једном свом раду из 1910. године Адлер пише (према Јеротићу, 1984:31) „Осећање мање

вредности шиба нагонски живот човека, поећава жеље до неизмерености, проузрокује

преосетљивост, ствара жудњу ка задовољењу која не подноси никакво напрезање и на крају, ово

осећање се улива у трајно прегрејано стање очекивања и страха од очекивања.“ Много је људи у

нашој култури, даље говори Адлер, који из осећања мање вредности развијају комплекс више

вредности, показујући тежњу за обезвређивањем свега и свакога, служећи се при томе у борби

63Можда по први пут овај термин употребљен је од стране француског писца Стендала

разним неуротичним механизмима, као што су: искоришћавање других људи, стављање себе у

центар збивања, нерестано такмичење са другим људима, повлачење из друштва и избегавање

дужности, привидна потчињености и послушност итд, што све спада у аранжмане неуротичног,

фиктивног циља личости. Некад трајан, агрсиван став у животу оваквих људи има једино за циљ

савладавање јаког осећања несигурности (Јеротић, 1984 :31).

3.2. Када осећање мање вредности пређе у комплекс мање вредности.

Код сваког човека иду упоредо тежња ка надмоћности и осећање мање вредности. Тежимо

и напрежемо се зато што се осећамо мање вреднима, а то осећање мање вредности ревладавамо

успешном тежњом. Али осећање мање вредности постаје психолошки значајно тек када се спута

механизам успшене тежње или када он, на основу психичких реакција на мању вредност органа,

нарасте до неподношљивих размера. Тада имамо посла са комплексом мање вредности, са

ненормално појачаним осећаем мање вредности које нужно тежи лако достижним компензацијама

и варљивим задовољењима и истовремено затвара пут ка учинку и успеху, повећавајући препреке

и смањујући храброст (Адлер, 1984 :55).

Код детета које муца, његово непрестано муцање делимично је последица

обесхрабрености, а његово муцање, опет, повећава његову обесхрабреност. Ту је реч о типичном

комплексу мање вредности. Дечак би желео да се сакрије64. Наустила га је нада; можда је чак

помишљао и на самоубиство. Дечаково муцање је израз и наставак његовог типа живота. Оно

оставља уисак на његову средину, захваљујући њему он је у центру пажње, те се тако ублажава

његова психичка невоља.

Тај исти дечак је себи поставио прилично тешко остварљив циљ: да у животу нешто значи

и постигне. Он ће увек тежити признавању свог важења, па се зато мора показивати љубазним,

спремним и кадрим да изађе на крај с другима, да свој посао добро обавља. Поврх тога, он има

осећање да му је , за случај да мора претрпети неуспех, потребан алиби, али тај алиби је његово

муцање. Случај овог дечака утолико је поучнији што је његов живот највећим делом корисно 64Приказ случаја тринаестогодишњег дечака који муца, Адлер, 1984. стр. (45-55)

оријентисан: само у једној јединој сфери нанета је штета његовом суду и његовој храбрости

(Адлер, 1984 :56).

Муцање је, наравно једно од безброј оружја које обесхрабрена деца користе кад изгубе

веру у то да ће на основу властите даровитости моћи да постигну успехе. Оружја обесхрабрености

могу се упоредити са оружијма које је природа дала животињама да се заштите, - с канџама и

роговима. Није тешко видети да та оружја потичу из слабости детета и да воде поркело из његове

безнадежности у погледу могућности да без таквог оружја, које му заправо не припада, уопште

опстане у животу. Нека деца немају никакво друго оружје осима недостатака самоконтроле над

мокрењем и вршењем велике нужде. Одатле се може видети да она не желе да напусте детињство,

тј оно стање живота које слободно од рада и труда. Код такве деце се само ретко може

констатовати органска слабост бешике или цревног тракта. Она просто прибегавају таквим

триковима који ће им коритити тако што ће се родитељи или васпитачи бавити њима, и то ће она

чинити упркос чињеници да ће им се школски другови у тим приликама изругивати и исмејавати

их. Према томе, према таквим испољавањима не би се требало односити као према болести него

пре као према изразу комплекса мање вредности и угрожене тежње ка надмоћности (Адлер,

1984:56).

3. КОМПЕНЗАЦИЈА

Други кључни појам за Адлерово схватање човека јесте појам компезације.Овај појам

треба да означи поравнање које дете тражи за своје осећње мање вредности, а према коме ће

касније бити постављен и сам животни циљ. Душевни механизам тежње за компеназцијом, којом

душевни орган одговара на осећање инфериорности, да би ублажио то болно осећање, има, по

Адлеру аналогије у органском животу. Било који телесни орган који је слабији почиње сам да

одговара на ову слабост појачаним напором којим постиже увећавање своје функције. Тако ће и

душевни орган, под притиском осећања инфериорности, покушати напрезањем да то осећање

савлада и одстрани. Уколико је јаче осећање мање вредности, наглашено услед физичке слабости

детета, његове болести, али и грешака родитеља у васпитању, утолико је жешћа тежња код детета

и касније одраслог за савладавањем овог осећања. Пресудан моменат у том процесу се појављује

онда када треба да се одреди природа и смер компензовања. Према томе да ли ће та остати у

границама реалних животних могућности и у складу са друштвеном заједницом, или ће се

изродити у неку надкомпензацију, решава се основна животна линија неког човекаа. Док здрава

компезација показује тежњу да успостави склад у функцији целог организма, надкомпензација

отвара пут у болест. Одлучно је, дакле, за Адлера, којим и кавим смером појединац компензује и

превлађује своје првобитно осећање инфериорности према свету и друштву (Јеротић, 1984 :33).

Дакле, као што смо рекли из конституционалне мање вредноти и из детињастих ставова

који, у крајњој линији, имају исти ефекат, израста, дакле осећање мање вредности, које тежи

компезацији у смислу разрастања осећања личности. При том фиктивни крајњи циљ тежње за

моћу усмерава све психичке снаге у свом правцу. Чак и када је израстао из теденције обезбеђења,

организује психичке спремности чији је циљ безбедност, међу којима се посебно истичу неуротски

карактер и функционана неуроза као прворазредни механизми одбране. Водећа фиксија има

једноставну, инфантилну шему и упливише на опажање и механизме памћења. У привидно

непријатељском свету јача интересовање за сопствену личност, док истовремено нестаје

интересовање за друге (Адлер, 1984: 40).

Пре него ли кренемо даље у упознавању са компензацијом, било би добро упознати још

један појам који је Адлер користио а који кључни за даљу расправу. Наиме, потребно је да

објаснимо значење појма неуротичар. Неуротичар је, за Адлера, човек који се из јаког осећања

инфериорности болесно надкомпензује уз помоћ, и за самог себе скривеног животног плана, који

му помаже да одржи своју увек увређену сујету и да уз помоћ овог плана на више или мање

прекривен начин напада друштво. Са врло малим изузецима, практично све неурозе, према

Адлеру, потичу из детињства, оне се развијају из дечије неурозе (претерана страшљивост детета,

грижење ноктију, ноћно мокрење, напади беса, муцање итд. Све неурозе, према Адлеру, налазе се

у подручју утицаја страха који је израз осечања мање вредности. Сви „нервозни“симптоми код

неуротичара израз су страха и одбране су од страха. Зависи од преисторије и психофизичке

датости неког човека који ће телесни орган да употреби или коју ће душевну изражајну форму

неурозе да „изабере“ (хистеричну, присилну или неку другу форму) да би начинио прелаз према

болесној комензацији (Јеротић, 1984:34).

4.1. Психичка компензација и њена припрема.

Објаснили смо како се развија осећање мање вредности код детета. Тада дете покушава да

стекне становиште, да би могло да оцени удаљеност животних проблема. Са овог становишта

омаловажавања сосптвених вредности, које се прихвата као мирна лука у низу појава, дечја психа

затеже мисаоне нити према циљевима својих чежњи. И овај апстрактни облик посматрања

људског разума прихвата чежње као уобличена тела и интерпретира их прилично конкретно. Тај

циљ – бити велики и јак мушкарац, бити горе, симболизује се у лику оца, мајке, учитеља, возача,

машиновође итд. Док нам понашање, став, истоветни покрети, дечије игре и жеље, ањарења и

омиљене бјке, размишљања о будећем позиву, показује да је ту активна теденција компензације

која врши припреме за будућу улогу у животу. Сопствено осеање мање вредности и

неспособности, осећај слабости, сићушности и несигурности постаје на тај начин погодна

оперативна база, која из пратећих осећања незадовољства и нерасположњења даје унутрашње

подстицаје, који олакшавају приближавање фиктивном крајњем циљу. Шема којом се дете служи а

која му омогуује да дела и да се сналази у свету, општа је и одговара тези људског разума да

помоћу нереалних претпоставки, фикција, обухвати у чврсте облике и овредни све оно хаотично,

расплинуто, вечито несхватљиво. Тако поступамо и ми када подневцима и упоредницима делимо

земљину куглу, пошто на тај начин добијамо фиксиране тачке, помоћу којих се могу одредити

односи. Приликом свих сличних покушаја, којих је пуна људска психа, посреди је убацивање

нестварне шеме у стварни живот, који Адлер сматра да је главни задатак целе ове приче

унапређење овог сазнања које је стекао посматрањем неуроза и психоза, а које се према

Фајингеровим доказима, може наћи у свим научним схватањима. М у којој тачки испитали

психички развитак здравог човека или неуротичара, увек га срећемо уплетеног у мрежу сопствене

шеме; и неуротичара који не налази пут повратка стварности, и здравог, који се њоме користи да

би постигао реални циљ. Адлер, даље, наводи да је код прворођених често налазио да је

најитимнија претпоставка и водећа фикција намерно и тражено признање величинеи моћи

истоонако како је доживљавано у прошлости, док је код другорођених упадљивије преовладавање

утицаја других сила у очекиваној будућности; насупрот овоме, јединцима тражење централног

положаја често постаје нерешив задатак. Али непрестани горући повод коришћења и

пренаглашавања шеме представља несигурност у детињству, велика дистанцираност од развитка

моћи одраслог човека, од његовог првенства и привилегија, дакле све оно што дете наслућује али и

о чему временом стиче поздана знања. Оно што све нас, а пре свега дете и неуротичара, присиљава

да напустимо ближе путеве дедукције и индукције, да се служимо таквим одбрамбеним

механизмима као шематском фикцијом, а што потиче из осећања неигурности, у ствари је

теденција обезбеђења, чији је крајњи циљ ослобађање од осећања мање вредности, чиме се

постиже уздизање до врхунца осећања личности, потпуне мушкости65, идеала, горњег положаја.

Што је та дистанца већа, тим више избија на видело водећа фикција, тако да осећање доњег

положаја на исти начин може да буде пресудно, као, рецимо, у натприродној величини

замишљања слика јаког оца или јаке мајке (Адлер, 1984 :42-43).

Тако видимо да се напетости, које далко превазилазе све оно што би се могло очекивати

код најнапорнијег телесног пражњења нагона, код најјаче чежње задовољењем органског

уживања. Међу осталима и Гете указује на то да се опажај надовоезује на практочно задовољење

потреба, али да изван тога човеков живот протиче у осећањима и маштању. Тиме је изврсно

схваћенно присилно уздизање осећања личности, како се види из једног од његових писама

Лафатеру, где Гете примећује. „ Та жудња да врх пирамиде мог постојања, чија ми је база дата и

заснована, уздигнем што је могуће више, превазилази све друго и скоро ни тренутка не допушта

заборава“ (Адлер, 1984 : 43).

Лако ћемо разумети да једна таква напета психичка ситуација- а сваки уметник и сваки

геније води исту борбу против сопственог осећања несигурноти, само културно вредним

средствима – погодна да појача и уобличи цео низ карактерних црта које помажу конституисању

неурозе. Тако она пре свега потенцира амбицију. Онда је ваљда најјача од свих секундарних

путоказа, који теже ка фиктивном крајњем циљ. И амбиција ствара велики број психичких

приправности, кој неуротичару треба да обезбеде првенствео у свим животним ситуацијама, због

којих, међутим, његова агресивности и афективни живот изгледају стално надражени. Тако

неуротичара други најчешће доживљавају као гордог, свађалицу, завидљивца, тврдцу, као човека

који свуда хоће да остави утисак и да увек буде први, док при томе непрестано страхује за свој

успех и радо одлаже доношење одлуке. Отуда оклевање и опрезност у наступању неуротичара,

његово неповерење, колебање и сумњичавост. Као нека врста вежбе, у смислу

припреме,неуротичар ствара све те психичке приправности у маломе, јер на тај начин стиче

ослонац и даље безбедне смернице за велике циљеве, којима стреми као опчињен. Због своје

теденције обезбеђења, болесник је присиљен да трајно скупља доказе, који оправдају и стално

треба да правдају његову психичку спорост. По правилу, проистиче гледиште: Ако хоћу да

постигнем циљ, морам да будем опрезан! Нимало није редак случај да пацијент почини грубе

неопрезности, јер се у тежишту свог идеала мушкости обезбеђује претечим истицањем својих

рискантних подухвата. Код неуротичара и психотичара функцију тог претећег гласа врло често

65Појам мушког у патрихаланом друштву је кроз векове постао симбол моћи, јачине и снаге, па Адлер наводи да свако дете тежи да стекне мушку важност (Јеротић, 1984 :32).

преузимају халуцинације и снови, показујући му како је то већ некада било, како се то одвија код

других или како би могло да буде – јер стварањем лажног расположења задржавају пацијента на

путу преузетих смерница. Све акције престају недовршене, или се већ на почетку гасе ( Адлер,

1984 :44).

Привидно другачије протиче тај процес код неуротичара, кога обузима депресија само у

мирним животним ситуацијама, када је све у реду, када се осећа добро, на пример у позоришту,

концертној дворани. То су често људи који у сређеним приликама, счично Поликрату, имају

потребу да нешто принесу на жртву. Кратковиде анализе у ткавим случајевима се спотичу и

застају под констатацијом постојања склоности ка жртвовању или осећању кривице. Ако следимо

назоре индивидуалне психологије, онда се брзо испоставља да се у таквим жртвама у таквом

осећању кривице крије пожудно осећање тријумфа ради победе, због зависити и ради пораза

других (Адлер, 1984 : 44).

Иначе у жудњи да се врх пирамиде постојања што је могуће више уздигне, налазе

сејаконаглашане црте агресије, пркоса и активности, вишеструко обезбеђене или потенциране

педантеријом, која служи за истицање сопствених вредности а и омогућује ригидно одржање

изабраног смера. Свакако да није чудно што се разраста знатижеља, као моћна проковитељица

тежње за вишим циљевима. Исто тако јасно се диференцирају нестрпљење, страх да ће се

закаснити, да се ништа неће постићи у животу, што све служи као посебно јак подстрек да се не

изгуби из вида нека предност, да се радије уради превише него премало за постизање фиктивног

крајњег циља. Ипак, те се црте већ срећу у подручју развијене неурозе где теденција обезбеђења

све више доминира и намеће опасне одбрамбене механизме као: све дубље осећање мање

вредности, такви поступци који указују да је особа закинута, онемогуена у напредовању, , без

наде, или више мање утонула у пасивност, потенцираних женских црта, первезног и

мазохистичког понашања, што коначно води у сужавање круга делатности, што све дубоко

прожима и овладава клиничком сликом неурозе. На сличан начин се постепено формира

индоленција, лењост, импотенција, које служе као изговор при бекству пред одлукама које би

могле да повреде понос неуротичара као што су одстајања од студија, позива, брака. Понекада се

ова развојна фаза неурозе завршава самоубиством, које се онда осећа као успела освета судбини,

породици и свету. Та се освета дуго припрема, детаљно замишља (слично као у меланхолији) и

деградира постојеће животне вредности (Адлер, 1984 :45).

Осећања кривице се исто тако разврастају. Ово подручје представља један од најтежих

момената у разумевању неуроза и психоза. Осећање кривице и савест су фиктивне водиље

опрезности и слично религиозности, служе теденцији обезбеђења. Њихов задатак је спречавање

деградирања осећања личности, у ситуацијама када раздаражена агресивност гони на себична дела

и вређа угрожена социјална осећања. У осећању кривице поглед је усмерен уназад, у прошлост,

савест разматра будућност: у неурози обоје је јалово а задатак им је да спрече акцију. И

истинољубивост је садржана у теденцији за обезбеђењем, заправо се налази у оквирима нашег

идеала личности, док неуротична лажљивост представља слабачак покушај да сачува привид тако

да у ствари има компензаторну улогу. Неуротична истинољубивост је често само повод јалових

конфликата чији је циљ траћење времена уз омаловажавање другог (Адлер, 1984 :45-46).

Природно је да сви покушаји виших тежњи, воље за моћи морају схватити као облик

тежње ка надмоћи, где мушки протест66представља чест посебан случај, праоблик психичке

потребе за уважавањем сопствене личности, према којој се групишу сва искуства , опажаји и

стремљења. Перцепција се одвија према тој најупадљивијој шеми, а крајњи циљ је поготову код

неуротичара, уобличавање мушког протеста у отпор против самопотцењивања.; тако исто се

усмеравају и пажња, опрезност, сумње, али и све друге карактерне црте и остале психичке и

соматске склоности, од којих највише вредновање свих доживљаја према мушком крајњем циљу,

тако да све ове појаве крију у себи извесну динамику, док познавалац у њима види непрестано

стремљење одоздо на горе, од женског ка мушком. Ослобођење свих ових линија сила, фиксација

удаљеног крајњег циља, истицање и повремено испољавање мање вредних, женских црта у

неважним ситницама, у циљу њиховог сузбијања у одсудном моменту помоћу мушког протеста,

одвијају се преко истог оног органског фактора који омогућује компензацију, тј помоћу принудног

изједначавања67, помоћу непрестаних покушаја да се штетни мањи учинак надомести већим радом,

што у психичком животу долази до изражаја у теденцији обезбеђења, која од тежње ка моћи, ка

мушкости, ствара путоказ бекству од осећања несигурности. Ово схватање је касније уведено у

психоанализу као кастрациони комплекс (Адлер, 1984:46).

66Мушки протест је напре означвао онај тип неуротичних жеља које због општег незадовољства својом улогом као жене почињу из протеста да се равујију као мушкарци. Оваква жена се одликује енергичношћу, частољубивошћу, труди се надмаши познате мушкарце из своје околине, те се радо посвећује занмањима карактеристичним за мушки пол. Често се ограђује од сваког љубавног и брачног односа, а ако у њега и ступи, квари га тиме што хоће да се покаже као надмоћнија страна. (Јертић, 1984 стр.31). 67Код фројда је ово објашњено у облику нагона смрти. Који је очигледно само једна од могућности успостављања равнотеже. Ово је често наглашавано и очигледна је освета, обезвређивање живота.

Адлер даље наводи, да највећу тешкоћу у разумевању неуроза пружа упадљиво гомилање

мање вредних, женских црта и њихово признавње од стране пацијената. Овде спадају избијање

болесних појава, али и пасивне мазохистичке црте, фемоидни карактери, хомосексуалност,

импотенција, сугестибилност, подложност хипнози или привидно прихватање женског карактера и

понашања. Крајњи циљ је непрестано владање другима, што се осећа или сматра мушким

тијумфом или стагнацијом. У карактеру ових пацијената увек се срећу горе описане

компензаторне црте, које се могу очекивати код људи којима као оперативна база служи осећање

закинутости и сада покушавају да на било који начин убаце било коју замену, тј.оно што недостаје

претераном осећању личности. У овој психичкој ситуацији, сексуално као симбол се разраста, при

чему такви пацијенти све опажају по шеми по којој као да је оштећена њихова сексуалност, тако

да су непрестано принуђени да траже замену. Један од таквих облика замене среће се у

омаловажавању, феминизирању свих других личности. Из те теденције обезвређивања потичу

знатна потенцирања исзвесних карактерних црта које представљају дае склоности, предрођене да

другима нашкоде, као што су садизам, мржња, ситничаво истеривање правде, нестрпљивост,

завист, итд. Такође и активна хомосексуалност, као и перверзије које понижавају партнера, затим

убиство из сладострашћа, све то проистиче из неуротичареве теденције за обезвређивањем, чији

интезитт човел није кадар ни да замисли. Све ово представља отелотворену симболику

потчињавањпо шеми сексуалне надмоћи мушкарца. Укратко, неуротичар може да уздигне своје

оећање личности и на тај начин што ће другог омаловажити, тако да стварно постаје господар

живота и смрти, свога сопственог или живота других (Адлер, 1984 : 47).

3.1. Јеротић о Дон Жуану и његовој компензацији

Ванвременска фигура Дон Жуана, створена искључиво у фантазији западног света, с

правом је упоређивана са исто тако великим, ванвременским ликовима Фауста, Дон Кихота и

Хамлета. Чак и када се не би довољно познавала историја културног стваралаштва европских

народа, стиче се утисак да би се могла на основу бројних списа, укључујући наравно и романе о

овим значајним херојима, успешно да реконструише готово цела историја духа Запада. Вечита

прометејска тежња за знањем у Фауста, вера заснована на неизвесном у "шпанског Христа" Дон

Кихота, који је "господарио светом допустивши да му се подсмевају" (де Унамуно), геније сумње

у расцепу између мишљења и делања - Хамлет и, најзад, аристократски непријатељ жена који је

само на њих упућен – ДонЖуан!

Зачуђавајуће дуго времена је требало да прође док су почела да се множе приче о Дон

Жуану. Постојбина ових казивања, сигурно не случајно, била је Шпанија, у којој је врло дуго

времена строгим моралним прописима била онемогућена слобода љубави. Прича се као истинито

да када је неки француски посланик у XVII веку донео краљици на дар триста пари финих чарапа,

љутито је поклонодбијен са напоменом да шпанска краљица нема ногу. И управо у таквој

Шпанији, на почетку XVII века, записано је прво казивање о преваранту Дон Жуану од Кулве, док

су језуити 1615. године били у поседу једног другог списа који је носио дугачак наслов: 0

Леонтију, једном грофу који је заведен од Макијавелија доживео страшан крај. Тек је 1630. године

један обдарени монах, Габријел Телез, познатији под именом Тирзо де Молина, објавио весели

комад пун фантазије и духовитости под насловом Варалица из Севиље и камени гост (Јеротић,

2005)

Пошто су у идућем веку разни француски и италијански ауторипреузели тему, Дон Жуан је

врло брзо постао легендарна личност у осећањима и мишљењу широких народних маса. Временом

је Дон Жуан добијао све богатије и сложеније карактеристике, постао је на неки начин и критичар

времена и обичаја, првенствено кроз сјајну Молијерову обраду и генијалну музику у познатој

Моцартовој опери. Психологија овога лика, у делима каснијих књижевника и филозофа,

продубљивана је, откривши нам сву раскошност европског духа у потрази за својим првобитним

изворима. Најпре је романтичарГрабе 1829, спевао Дон Жуан и Фауст у коме комбинује оба

мита,осуђујући јунаке на пакао, затим све боље и префињеније анализе Дон Жуана у делима

Бајрона, Мисеа, Пушкина и Хофмана, да би и један тако велики филозоф као што је био Серен

Кјеркегор у Дневнику заводника анализирао феномен апсолутне чулности. Дон Жуан је за овог

меланхоличног Данца био узор чулне демоније, геније еротске сфере у коме се суштинска питања

живота решавају на начин први од три могућа начина решавања то јест естетски (друга два су

етички и религиозни) (Јеротић, 2005).

У овом кратком историјском уводу о настајању и даљем разрађивању мита о Дон Жуану

поменимо на крају још два савремена књижевника: Макса Фриша и Камија. Фриш покушава да

нађе неки излаз за Дон Жуана. Он од њега прави љубавника геометрије који одбацује љубав од

себе, јер она не следи строга правила математике. Комад је занимљив за психолога уколико

упућује на недостатак еротике у Дон Жуану, на његову хладну и осветничку природу која са

љубављу према женама нема никакве везе. Најзад, за Камија је Дон Жуан јунак апсурда. Његово

апсурдно вођење живота облачи се у сексуалне реквизите, при чему се он у основи више скрива,

него што се објављује. Проблематика Дон Жуана лежи дубље него што се то може наслутити на

основу његовог еротичног авантуризма.

Какав је човек у основи Дон Жуан и у чему је скривена тајна "донжуанизма", једног,

морамо ипак признати, патолошког феномена љубавног живота мушкарца? Овај израз је

првиупотребио Хајен 1886. године и од тада он је стално присутан у свим уџбеницима

психопатологије еротично-сексуалног живота. Заблуда је, најпре, посматрати Дон Жуана као

пунокрвног, чулног човека. Насупрот Казанови, великом љубавнику, "који је волео тамо где је

жудео и жудео где је волео", нигде уз Дон Жуана не осећамо присуство бога Ероса. Он напада и

осваја само да би понизио, цинично се подсмехнуо жени, оставио је када му се она највише нада,

он се, заиста, служи свим негативним макијавелистичким одликама: неверством, лажним

обећањима, презиром, свим видовима преваре. Дон Жуан је човек који мрзи жене, у сталном је

рату против женског рода, не жели да воли жену, већ само да јепотлачи и понизи. Жудња за

влашћу је оно што карактерише Дон Жуана, он је срећан само онда када се осети надмоћан, када

неограничено влада, када може да се игра женама као својим луткама. У овој његовој битној

карактеристици испољава се, чини се, сва дубока и каткад трагична супротност двају најснажнијих

нагона у човеку: еротично-сексуалне потребе и потребе за владањем, моћи. Патолошко

преовладавање овог последњег нагона увек је присутно код онога у коме нема љубави.

У низу неуспелих бракова могли смо врло често да констатујемо упорну, неуротичну

борбу супружника за превлашћу у браку, и та борба двају агресивних људских бића била је обично

баш тамо где је љубавни живот осетно трпео од саможивости и недостатка способности за

предавањем.Дон Жуану је, дакле, изнад свега стало да буде привлачан каомушкарац, да опсени и

заведе жену да би себе потврдио као јако, мушко биће. Не треба се сувише удубљивати у овакве

људе па да убрзо откријемо њихову дубоку сумњу у своју мушкост. Сада нисмо далеко од нове

оправдане претпоставке да Дон Жуан има у себи много карактеристика које се означавају као

женске у мушкарцу. И заиста, Дон Жуан припада женственом типу мушкарца. Невоља је сада у

томе што се он не мири са овим женским особинама у себи (нервозност, немир, непостојаност),

већ их се управо боји, грози и жели да савлада, не у самом себи, што би био једини нормалан пут,

већ ван себе, светећи се женама. Он се овако понаша као примитиван човек, који пред полазак у

рат или пред предузимање неке друге акције брижљиво избегава и зазире управо у "светом ужасу"

од било каквог додира са женама, због страха да би биоомађијан умекшавањем бојне спремности.

Наравно да је овај страх чисто пројективне природе и да се у ствари заснива на бојазни од

оживљавања сопственог женског елемента у његовој психи, његове Аниме (Јеротић, 2005)

Несвестан оваквог свог става према женским цртама у себи, ДонЖуан је типичан

пубертирајући адолесцент који је још сав концентрисан на унутрашњу борбу за јачањем и

учвршћивањем своје мушкости, страхујући у себи и ван себе од жене, отуд је према женама груб,

циничан, па и безобзиран заводник. Њему није стало ни до сексуалног уживања као таквог - у томе

опет ужива Казанова. Он је хладан како у љубави, за коју је, као што смо видели, потпуно

неспособан, јер је још сав обузет собом, тако и у сексуалном уживању. Пошто је потреба за

афирмисањем своје неуротичне и несигурне личности много јача од потребе за зближењем и

топлином, он је задовољан, наравно, привремено, само када наиђе на онај тип жене, често девице,

за који је унапред сигуран да ће му се покорити и признати његову моћ. Он је због оваквог свог

понашања асоцијалан и склон преступништву и криминалу, као што је то уосталом чест случај са

младићем у пубертету.

Интересантан је однос Дон Жуана према родитељима. Фројд је у једној студији о

мушкарцима који показују "дугу листу љубавница" тврдио да код њих постоји патолошки јака веза

у односу на мајку. Мада вероватно да постоји и овакав тип Дон Жуана, који нам онда добро

објашњава и вишак женских црта у мушком карактеру, мора да постоје и све друге комбинације,

међу којима бисмо поменули управо обрнути Едипов комплекс, неуспех у идентификацији са

мајком, дакле и неспособност везивања за билокоју жену, или пак прејака идентификација са оцем,

који може и сам да представља успелог или мање успелог Дон Жуана.Најзад, у једном дубљем,

филозофском значењу Дон Жуана можемо окарактерисати и као неуспелу инкарнацију духовног

Адама који је узео на себе незахвалну мисију да се свети Еви што је у њему пробудила чулност и

на тај начин му затворила пут за духовно напредовање. У сваком случају, Дон Жуан, насупрот

вечитом Фаусту (истина у Гетеовој обради), као позитивном лику европског духа, који се управо

преко жена, Маргарете и Хелене, уздиже до Вечите Мајке, овај је симбол болесне чулности,

застарелих патријархалних односа у којима је жена још увек роб свога мужа, он је карикатураоног

на пола пробуђеног адолесцента у коме потреба за владањем и потврђивањем своје моћи још

доминира над потребом за љубављу и давањем. Пошто је овакав лик адолесцента вечит, а често се

и одрастао човек понаша као адолесцент, вероватно је и лик Дон Жуана архетип људске психе, па

се тиме и објашњава његово митско трајање (Јеротић 2005).

Евола о Дон Жуану.

Једно од могућих тумачења Дон Жуана,узетог као симбол, може заправо да се да

позивајући се на жељу која, путемсопствене трансценденеије, пошто је једном потрошила објекат

страсти прелази надруги, и тако непрекидно, због вечног разочарења, неспособности било

којепосебне жене да да апсолут — незадовољство које је често здружено, с онестране ефемерног

задовољства чином завођења и освајања, и са потребом да сенаноси зло (друга црта у лику Дон

Жуана, у неким редакцијама његове легенде). Тако се низ Дон Жуанових љубави неограничено

наставља, у лову без одмора заапсолутним поседовањем које стално измиче, готово еквиваленту

Танталовиммукама, у нади која је, оживљена у периоду пијанства сваке љубави и

свакогпојединачног освајања (што је, услед реакције на интимни пораз, пропраћено искривеном

мржњом, потребом—задовољством за уништењем и обешчашћењем),увек изнова изневерена,

остављајући гнушање по постизању оног што је ДонЖуан као појединац веровао да следи као

једини циљ, то јест једноставнозадовољство људског љубавног загрљаја. Занимљиво је да, за

разлику од других,у најстаријим шпанским облицима легенде о Дон Жуану овај јунак не

завршаватако што га Командор прострељује муњом већ се повлачи у манастир. А помрачена раван

на којој је његова неутољива жеђ увек изнова изневеренауспева на крају да нађе мир: али овде, уз

јасни рез са светом жена (Евола, 1990:85).

3.2. Пример компензација у стваралштву

Неуроза Адлеровског комплекса инфериорности Фридриха Ничеа ( са готово свим

познатима механизмима одбране) је одавно позната, и управо њена огромна унутрашња снага

даровала је човечанству комензаторску философију „Надчовека“ као и виталистичко учење

против проповедника смрти, дела С оне стране добра и зла, Тако је говорио Заратруста“ и др.

Може се претпоставити да је управо интројекеција агресивног објекта у његов Его и Суперего,

најзаслуженија за неуротичну агресивност коју је Ниче испољио у својим анализама хришћанства

(где он ипак остаје бриљантан филозоф уместо да постане,на пример, екстремистички вођа)

(Алечковић – Николић, 2012:77).

3.3. Комензација у религији

По Адлеру, централна динамичкадиспозиција сваке индивидуе јесте њена, ка будућности

усмерена, тежња за значајем, супериорношћу или успехом. То може бити реалистичан и досежан

циљ (користан са становишта друштва) о супериорности и овладавању над личним и друштвеним

проблемима, али може постати, уколико особа није довољно психички јака, и нереалистична

тежња за претераном важношћу и супериорношћу над другима: “душевни живот сујетна човека

може толико прекипети да растење тежње за моћи прелази у неку врсту идеала божанства... такав

се човек...или директно понаша као да је Бог или као да замењује Бога...та тежња за личењем на

Бога, јесте крајња тачка оне, и иначе у таквом човеку развијене, склоности да превазиђе границе

своје личности” (Аdler, 1990 према Петровић,Станојковић, 2010 :279)). Због тога Адлер сматра

доста проблематичом Библијску мисао да човек треба да стреми сличности са Богом и верује да

она може имати опасне последице уколико деца буду подстицана ка досезању тог идеала, јер “деца

постављају себи као циљ да се ослободе свог стања, да достигну виши ниво... Уколико су јаче те

амбиције, усмерене навише, утолико више дете подиже своје циљеве, у трагању за доказима своје

јачине - доказима који често премашују границе људске снаге. На основу подршке... дете се осећа

овлашћеним и подстакнутим да о својој будућности ствара слику која носи боголике црте... То

важи пре свега за децу са изразитим осећањем слабости” (Adler, 1989, према Петровић,

Станојковић 2010 : 280) По Адлеровом учењу, за испуњен и срећан живот од човека се захтева

успешно решавање проблема из трију области: прва је посао (професија), друга љубав (и секс), а

трећа је сфера социјалних односа, односно опхођење са другим људима. Религиозност има

највише утицаја на трећу област, иако се може тврдити да, као и уметност, има утицаја на све три.

4. ПОЈАМ НАДКОМПЕНЗАЦИЈЕ

Појам надкомпензације у Адлеровој психологији означава појачану тежњу за надмоћи код

оне деце, а касније и код одраслих, код којих осећање мање вредности врши велики притисак на

целокупну психичку струткуру личности па се оваква личност не може задовољити само

изравнањем или обичном комензацијом. Личност која је вођена несвесном потребом за

надкомпензацијом може да испољи само карактерну црту појачаног частољубља, али и болесну

сујету надмености, и тежњу да се други надмаши по сваку цену што води неминованом сукобу са

друштвом, претварајући се често у отворено непријатељство са друштвом. Болесна

надкомензација може тако да уроди неурозом и психозом(Јеротић, 1984 :33).

Надкомензација не значи, за Адлера, увек само негативну или болесну појаву. Многа

генијалност у различитим подручијима духовног стварања, нароћито у уметности,може да се

протумачи тежњом за надкомпензацијом. Психичком надградњом постижу се изванредни

резултати баш у оном подручју у коме је првобитно владала слабост. Тако и болест и стварање, по

Адлеру, произилазе из истог корена мање вредности неког органског система (Јеротић, 1984 :33).

Исходиште Адлерове студије била је једна студија из биологије и медицинске патологије68

Где је Адлер показао, као што смо већ навели, да слаби закржљали органи могу веома појачати

своју функцију. То чине као комензацију функциоанланог ндостатка, као надокнаду за осећање

мање вредности. Међутим, често имамо праву „хиперкомензацију“ (Keilbach, 1938 : 427),

надкомензацију, а такође, са нјом у вези услед тренинта функционалну вишевредност. Адлер

замишља појединца по аналогији према мањевредном органу, човек је у много погледа завистан од

других нарочито у детињству. Потребна му је туђа помоћ. У тој ситуацији јавља се покушај за

комензацијом властите немоћи ; тежња за самосталношћу. Човек често погрешно схвата тај свој

положај, и то све под притиском надмоћне околине. Као што смо већ рекли, тако настаје осећај

мање вредности, али као појава надкомензације тежња за важењем69 или ваљањем, тежња којом

поједина безобзирно и једнострано хоће остварити своје властите жеље и захтеве. То коначно води

до неуротичког обољења. (Keilbach, 1938 : 428).

Докле може да досеже осећање мање вредности, може да покаже један пример код дечака70,

на пример. Осећање мање вредности може толико да спали тежњу за моћи, па према томе и

похлепу за поседовањем, да је срећемо и у оним треуцима психолошког развитка када се уопште

није ни очекивала. На почетку ће један, на примел мали дечак, пожелети забрањену јабуку док

посматра оца или брата док једу. Појавиће се завист, а после кратког времена, дете у таквим

размишљањима и жељама може отићи толико далеко да у тежњи за једнакошћу не дозвољава да

неко други буде у нечему бољи од њега. Дете ће убрзо обузети та безначајна жеља тако да ће се,

нарочито ако је физички слабо и неразвијено, целе године вежбати у пењању и скакању, да би на

јесен могао као првак да се попне на дрво, на пример. Људкс психа није кадра да стално води

рчуна о фиктивном крајњем циљу, и тако ово дете, привидно ослобођено свог узора, може своју

склоност за спорт и атлетику да стави у службу других теденција, које на други начин служе

68 A. Adler, Studie über Minderwertigkeit von Organen. [2] München1927 (прво издање: 1907).69Као облик тежње за важењем помиње се „мушки протест“ о коме је раније, у раду, било речи 70Адлеров, пацијент, дечак из Јеврејке породице.

осећању личности, отприлике као што се наше модерне државе наоружавају за рат, а да уопште не

познају вудућег непријатеља (Адлер, 1984 : 105).

Оно што може бити најштетније у овом горе примеру, у исувише ригидном постављеном

узору оца, најпре се манифестује приликом тражења сексуалне улоге. Неуротично диспонирано

дете, или како би то могли да кажемо, дете које се стално налази под притиском осећања мање

вредности, тежи да постане мушкарац, а чим избије неуроза – хоће да буде мушкарац. У оба

сличаја може се говорити о понашању, као да је дете мушкарац или као да би требало да постане

мушкарац. Појачана заштитина теденција потчињава став будућег неуротичара према фикцији,

што понекада може довести и до свесне симулације, тако да, на пример, девојчица да би

пригушила осећање мање вредности, на почетку свесно имитира очеве мушке гестове. Нема неких

основа претпоставци да је девојчица претходно морала бити заљубљена у оца. Довољно је при

томе давати веће предсноти мушком принципу штопонекад, како околина тако и девојчица, могу

схватити као заљубљеност, нарочито ако будућност женског детета захтева , у виду игре и шале,

неке наговештаје љубави и брака. У нашем сличају са дечаком, међутим, основна линија која води

ка копензаторном идеалу личности, у мењању свог облика и садржаја, претворила се у амбициозну

тежњу, надкомензацијом, да се отац превазиђе по богаству, угледу и у вези с тим, по мушкости.

Тражење сопствене сексуалне улоге интезивно и типично је започело у облику сексуалне

радозналости при чему се дечак у својој мањој вредности осећао сићушним у поређењу са очевом

величином, грубо запостављеним услед недостајања мушкости. Његова амбиција, која је требала

да му омгући да се уздигне изнад нивоа мање врдности, довела је до потенцирања осећања стида

јер би неко могао да спази његове мале гениталије уколико би се свукао. Његов мушки протест,

гони га на омаловажавање жене, као да је на тај начин показивао своју надмоћ, што је довело до

тако лошег односа према мајци да се, по речима Адлера, гори није мога замисилити. Али и према

оцу, чију је љубав потхрањивао дипломатским прилагођавањима, гајио је непријатељска осећања

која су се јављала нарочито онда када би отац исувише налгашавао своју надмоћ, чему је овај био

посебан склон. У тој збрци осећања тражио је оријентациону тачку и нашао је само у помисли да

буде моћнији од оца, мужевнији. Тако су му као знаци мушког протеста, једино преостали

покушаји да буде богатији, угледнији и паметнији од оца и да при томе омаловажава околину

(Адлер, 1984 : 107).

Као што смо већ рекли, ако је неко теже повређен, запостављен посебно у детињству, ако

се у већој мери осећа пониженим због било каквог рзлога, немоћним, онда се та тежња за моћи зна

развити до огромен величине, и комензација се претвара у надкомпензацију. Превелика тежња за

истицањем, супериорношћу; тако високо постављен циљ да се претвара у фикцију; употребљавање

смицалица, заобилазних путева, да се код људи побуди знање о властитој величини; безобзирност

у бирању средстава до циља, гажење обичних и редовних начина комуницирања са људима,

прибегавању намештањима – све су то показатељи надкомпензације.

5.1. Достојевски

Адлер о Достојевском као уметнику и као етику, Достојевски стоји, велик и недостижив

пред нашим очима. Ни данас још није исцрпено све оно, што је дао као психолог. У чланку све

врви од похвала и дивљења Достојевском „Драгоцени, велики учитељ „, говори Адлер. Међутим

код њега наилазимо на школски пример неразумевања учитељевих риечи. Адлер је хтео, да

Достојевски буде доказом изправности његових теза. Колико је то доказивање морао изкривити,

питаће се у следећим поглављима (Каталинић, 113).

Поред цитирања реченица из романа Достојевско, Адлер у својој расправи (Адлер,

1984 :389) о Достојевском говори и о његовим писмима оцу и пријатељима, и тамо наилазимо на

много скрушености, покорности и потчињавања његовој жалостној судбини. Глад, мука, беда,

били су довољно расути по његовим путевима. Он је прелазио свој пут као његови ходочасници.

Тај млади угарак узео је на себе крст као мудри Зосима, као свезнајући Хаџија у Младићу, купећи

на сваком кораку сва искуства и обухватајући цео животни круг једним широким луком, да би

дошао до сазнања, да би додирнуо живот, и да би истину тражио према новој речи.

Ако прескочимо појединачне ликове у раоманима Достојевског, ипак можемо да поставити

питање чиме ти ликови остављају тако снажан утисак. Битна основица њиховог дејства на нас

лежи у њиховом затвореном јединству. Ако било ког јунака у романима Достојевског ипитујемо

на ма којој тачки, увек ћемо наћи целокупни апар његовог живота и његове тежње. Када бисмо

чинили поређење, морали бисмо прибећи музици, у којој налазимо нешто слично, наиме да у

мелодији једне хармоније констатно видимо целокупна струјања и кретања. Тако је исто код лица

Достојевског. Раскољников је исти кад је лежао у постељи и размишљао о убиству, као се уз

лупање срца пео степеницама, и исти је када је извукао пијаницу испод колских точкова, и својим

последњим копејакам притекао у помоћ његовој гладној породици. Ова једнообразност у

изграђивању јесте разлог снажног дејства, и ми са сваким именом његових јунака несвесно носимо

у себи једну хомогену, пластичну слику, која као да је извајана у непролазном тучу, слично

библијским лицима, Хомеровим јунацима и јунацима грчких трагедија, чија имена треба само да

чујемо, па да у нашој души изазову комплекс читавог деловања.

Ако о Достојевском говоримо као о етичару, видимо код њега супротности у своме

сопственом бићу, које је морао сјединити спољашњим приликама и великим противностима у

својој околини, које се усудио премостити, био је гоњен да дође до образаца који су обухватали и

потпомагали његову најдубљу чежњу за активним примењивањем љубави према ближњем. Тако је

он дошао до оне формуле „ да сваки учествује у кривици другог“. Адлер, даље наводи да ова

формула буди и невероватно јачи активитет него можда појам љубави према ближњем. , који је

често погрешно схватан или из сујете образован, јачи него категорички императив, кои и у

издвојености личног тежења задржава своју важност. Ако ја учествујем у свакој кривици ближњег

и у кривици свих, онда вечито носим једну обавезу која ме гони, која ме чини одговорним, која ми

налаже да је искупим (Адлер, 1984 : 399).

Тежњу за моћи, осећај инфериорности, жељу за надкомензацијом сусрећемо скоро у свим

лицима из дела од Достојевског. Нема ни најмањег његовог дела у коме се нешто од тога не би

износило. Најскривенија и најфинија душевна стања, посебно те врсте људи, ретко који психолог

је изнео у толикој множини, тако савршеном анализом, таквим микроскопсим сецирање, тако

дубоком и свеобухватном синтезом као Достојевски. Читајући њега, осећамо да тонемо, да

силазимо у бескрајни, загонетни океа човековог бића, завлачимо се у његову нутрину, подземље,

посматрамо његову величину и слабост, несрећу више него срећу, борбе, боли, ломљења, болести

и трагичности. Нигде није човеково грчевито пружање руку и посезањем за већом вредношћу, за

неким нејасним али неизмерно високим циљем и заносном срећом тако описано као код

Достојевског. А у магичном одгонетању душевности људи, које су осећање мање вредности и

тежња за величином преко надкомензације свалили у неуротична стања, лудост или криминал. Он

је пренео на папир све врсте човекових стаза и странпутица, према циљу животног плана, све

врсте падања и придизања, приближавања и удаљавања, компензације и надокмензације. Посебно

се код њега налази право обиље аранжмана, састојали се они у неурозама, психозама, депресијама,

манијама, шизофренијама, паранојама или у неморалу перверзности, самоубиствима хероизмиму

зла, карамазовштини и смердјаковштини, или у влститом потцењивањеу и понижавању,

лакрдијаштву или пак у тобожњој пожртвованости и братској љубави, грижој савести, кајању,

испаштању, обраћања Богу, верским заносима, делиријуму и фанатизму. Адлер наглашава да

болесници могу крепост и врлину злоупотребити за аранжмане (Каталинић,1998: 114).

Над свим овим Адлер је био запањен. Да нема, осим Достојевсог, више никаквог

истраживача човекове унутрашњости, он сам би био довољан да докаже тежњу за моћи. Све оно

научно, што је позитивно и вредно код Адлера, налази најбољу потврду код Достојевског

(Каталинић, 1998:113).

5.ЗАКЉУЧАК

Професорка Алечковићу својој расправи Механизми одбране личности и стваралаштво

(Алечковић – Николић, 2012 : 79) с правом поставља питање „Зашто одређени склоп личности

допре само до компензације или надкомпензације, а други до врхунске стваралачке сублимације?“

Шта је потребно да се у једној линчности активира да би симптоми мање вредности, који Адлер

помиње, нестали?

Шта се дешава на том путу где једно осећање мање вредности одведе у окрутну

надкомпенацију, а друго одведе до добрих резулта у науци или у уметности? Од тог почетка, где

се човек осећа мање вредним, па преко изједначавања (поравнања), затим до тежење за моћи, и на

крају до саме надкомензације, није кратак пут. Од чега зависи како ће се импулс који гони то

осећање завршити? Ипак, немају све личосности способност сликања на платну као Леонардо да

Винчи, или „позлаћено перо“ Достојевског.

Психоаналитичка интерпретација у одређеним уметностима намје дала доста одговора

зашто се неки импулси јављају и начине на који они завршавају. Међтуим, и даље ће бити питање

да ли су разлике о историји завршетака фрустрирајућих импулса код различтитих личности

квалитативне или кванитативне, и шта одређује теденцију ка процесу копмензације,

надкопензације а шта ка процесу сублимације?

10. ПСИХОПАТОЛОШКИ ПРОФИЛИ И МЕХАНИЗМИ ОДБРАНЕ

Механизми одбране личности је релативно тешко истраживати и посматрати код

„нормалне“ популације. Ако су они и видљиви, тешко је направити диференцијалну

разлику између више механизама који могу да делују истовремено. Код психопатолошких

профила механизми одбране су много више изражени и могу се испитивати преко

понашања, интервијуа са пацијентима, преко пројективних техника итд. Код различитих

дијагностичких категорија имамо доминантне механизме одбране који су карактеристични

за ту дијагностичку категорију.

У овом поглављу смо издвојили механизме одбране код поремећаја личности, код

зависника, код неуроза, депресије и схизофрених и параноидних.

10.1. Поремећаји личности

Механизми одбране код поремећаја личности су доста специфични како у односу

на остале дијагностичке категорије, тако и у оквиру саме категорије поремећаја личности.

Разлике су драстичне, јер код поремећаја личности имамо механизме одбране који су

сличнији механизмима одбране који поседују сви људи, а драстично се разликују од

регресивних механизама који се јављају и тежим психичким поремећајима као што су

психозе. Ово је највише последица тога што код поремећаја личности немамо такав облик

психопаологије какав имамо код схизофреније или други „тешких“ психијатријских

поремећаја.

Уопштено гледајући код поремећаја личности је слаба улога оних механизама

одбране који одликују психички здраву и стабилну личност попут сублимације. Особе код

којих је дијагнотигикована нека категорија поремећаја личности одликује немогућност

контроле унутрашњих импулса, односно немогућност прераде унутрашћих порива, што

доводи до управо до онога што се „добрим“ механизима одбране и постиже а то је

конвертовање агресивних, нагонских или либидоносних тенденција и порива у неке

социјално прихватљиве облике понашања. Код особа са поремећајем личности овај

образац личности суштински изостаје, односно сви унутрашњи пориви се испољавају у

социјалној средини што доводи до неприлагођеног понашања а не ретко и друштвено и

правно кажњивог.

Поремећаји личности се сврставају у неколико дијагностичких категорија према

МКБ-10 класификацији. У увом приказу смо изабрали гранични поремећај личности и

механизме одбране који се јављају код њега јављају из простог разлога јер се по неким

ауторима (Тошевски, Јовановић, 2011), само граничне организација могу сматрати

правим поремећајима. Под овим се подразумева испољавање поремећаја које се креће од

неуротичног до психотичног. Нова међународна класификација болести иде ка

поједностављењу категорисања што ће утицати и на другаћије виђење свих аспеката

поремећаја личности и доминантних механизама одбране. „Сматрамо да је за

психотерапијска разматрања много релевантнија информација о нивоу функционисања

него о типу адаптације личности, будући да ниво функционисања, односно организације

личности подразумева садржај који се тиче механизама одбране, снаге ега, квалитета

објектних односа, нивоа интеграције, тестирања и доживљаја реалности. (Тошевски,

Јовановић, 2011). Из овога следи да је фаза терапије и преструктуирања доста отежана, а

као и код осталих категорија поремећаја личности праћена је честим прекидима терапије и

интензивним разменама са психотерапеутом.

10.2. Гранично организоване личности

Гранично организоване личности су особе које према Кернбергу (Сандић, 2008)

карактеришу три основне одлике:

1.дифузија идентитета

2.примитивни механизми его одбране

3.алтерација у односу са реалитетом

Опис личности са граничном организацијом се може сагледати преко надевених

карактеристика. Дифузија идентитета се односи на мишљења и осећања особе у односу на

самоперцепцију и начину како доживљава себе у односу на спољашњи свет и друге људе.

Са тим је повезана и алтерација у односу са реалитетом који је у вези са претходним а

односи на однос и релацију са спољашњом стварношћу и начину диживљавања света. Ког

граничних организација тестирање реалности је доста блиско психотичном у поједим

ситуацијама, што овај поремећај битно другачијим у односу на остале подкатегорије из

сета поремећаја личности.

Ова категорија поремећаја личности према неким сагледавањима доводи у везу са

раним лишавањима и злоупотребама у детињству. „Злоупотреба (психолошка/сексуална)

односи се на прерану изложеност снажном афекту или сензацијама, које детињи

неразвијени его систем није у стању да обради због чега се фиксира интензиван страх

који, с једне стране, спречава адекватан даљи развој личности, а с друге стране, касније у

животу доводи до регресије кад год је пацијент суочен са афективним ситуацијама, што

ремети његово функционисање у свим сферама живота“ (Тошевски, Јовановић, 2011).

Механизми одбране граничних организација личности се огледају у сплитингу

(цепање). Ово је доминантан механизам о образац понашања што се код ових особа може

посматрати и кроз понашање као и кроз доживљавање интерперсоналних релација и на

крају лоше адаптације у социјалној средини због немогућности да се искористе неки

„здравији механизми“ у пуном опсегу. Ова подкатегорија премећаја личности је

карактеристична по то сагледавању ствари у „црно-белом“ издању. Људи могу да буду

или веома добри, поштени, искрени или лоши, искварени, опасни и непоштени.

Доживљавање властитих емоција и селф такође се увек налази на једном полу димензије,

или је идеално или неидеално, савршено или несавршено. Ово је генерално и основна

одлика сплитинга али је он код гранично организованих поремећаја личности у толикој

мери изражен да омета функционисање особе, посебно у комуникацији са другим људима

из окружења.

Поред сплитинга, грнично организоване личности користе и друге, може се рећи

„лоше“ механизме одбране попут примитивне идеализације, негирања, омнипотентне

контроле и девалвације. „Овим маневрима его штити личност од могуће егзацербације

конфликата дисоцирајући контарадикторна искуства властитог селфа и других“ (Сандић,

2008).

Примитивна идеализација се код гранично организованих структура личности

огледа у немогућности прихватања негативних импулса према некоме или нећему те

долази до претварања ових тенденција и осећања у потпуну супротност. Суштина

примитивне идеализације је да се одређени објекти доживљавају као изразито добри и

вредни. У основу овога налази се супротност и непријатењске тенденције. Како наводи

Кохут (1990) у основи примитивне идеализације се налази потреба да се објекат према

којем постоји неки облик непријатељства постане објекат са којим је гранично

организована структура у симбиози и објекат „који штити“.

Поред примитивне идеализације јављају се и пројективна идентификација као вид

пројекције неких аспеката себе на спољашњи свет ради лакшег објањења тих осећања,

мишљења и доживљавања себе, што за последицу има да негативни аспети себе постају

спољашња реалност која може да угржава, односно објекти на којима је примењена

пројективна идентификација могу да представљају објекте који су опасни и агресивни. У

свакодневнм животу ово се огледа тако да према особи према којој се гаје нека негативна

осећања услед механизма одбране пројективне идентификације почињу да се јављају

размишања која су у правцу да особа која се мрзи заправо угрожава и претставља

непријатеља односно долази до замене реалних односа. Сопствена осећања се не

препознају у правом светлу већ се препознаје опасност од негативних осећања и

тенденције друге особе која је предмет пројективне идентификације.

Сплитинг као централни механизам одбране код гранично организованих личности

се одликује и дериватима омнипотенције и девалвације, а под тим се подразумева

укључивање грандиозног селфа и девалвацијом других људи. „Субјект граничне

организације осцилира између императивног порива да са идеализираним магијским

објектом гради однос лепљења, истовремено бивајући испуњен осећањима властите

магијске свемоћи (Сандић, 2008).

Из овога следи да су механизми одбране граничних организација личности у

значајној мери специфичне у односу на остале подкатегорије поремећаја личности, јер их

на неки начин приближава механизмима одбране код психотичних. Психотерапијом се

ради на преструктурисању ових механизама, и усвајању адекватнијих реаговања и

понашања. „Третман граничних пацијената је обично спор, несигуран и понављајући

процес експлорације значења, конфронтација, тестирања интерпретативних хипотеза и

прорада самопоражујућих карактерних образаца, а не доживљај изненадног

открића.“(Сандић, 2008).

10.3. Механизми одбране зависника

Механизми одбране код зависника носе неке специфичности у смислу да се

приблизавају механизмима одбране неуротичних и немају тако интензивни карактер као

код психотичних пацијената. Истраживања показују (Зебић, Вуковић, Цветић, Бритвић,

2006) да је доминантни механизам одбране код зависника од алкохола рационализација

којом се обравдавају негативни поступци и зависничко понашање. Код алкохоличара

имамо несподобност одлагања задовољства као и унутрашњу напетост која се на неки

начин редукује са конзумацијом алкохола и опијањем. Немогућност контроле

унутрашњих аспеката и слабог Ега се на спољашем плану одледа у немогућности

одлагања алкохолне конзумације, што редукује насталу напетост.

Устаљени обрасци понашања у свакодневном животу и лоши социјални односи,

пре свега у примарној породици настали како последица нефункционалног понашања,

како и поремећени односи у широј средини на послу који настају успел проблема са

алкохолом, рационализују се веома систематски. Рационализација као доминантни

механизам одбране алкохоличара има улогу оправдања над самим собом и над

спољашном средином која може да се противи оваком понашању прекомерног

конзумирања алкохола.

Уплив несвесног код зависника од алкохола као и немогућност обраде, доводе до

повећане напетости. Недовољно јак Его није у стању да на адекватан начин обради

несвесне садржаје, што доводи до неодољиве потребе за конзумацијом алкохола што за

последицу има, између осталог, и редукцију напетости. Рационализација у овој динамици

одржања зависности има значајну улогу јер су мишљења алкохоличара доста јака, ставови

имају оправдања а зависност се веома често и негира.

Зависност од алкохола која може да траје и више деценија погађа како личност

алкохоличара, тако и породичну средини. Нефункционални обрасци понашања се у овом

процесу преносе и на породицу, тако да можемо говорити и о улози зависности од

алкохола у односу на најближе чланове породице. Утврђено је да је код алкохоличара

један од најзначајнијих механизама одбране рационализација док је код брачног партнера

алкохоличара доминантан механизам одбране негација и емоција прихватања. Код

супруга алкохоличара најћешће имамо и механизам минимизирања проблема, односно

прилагођавање на ситуацију која више година угрођава породичну целину због

нефинкционалног понашања особе која конзумира алкохол и која је зависна од алкохола.

Како наводе (Зебић, Вуковић, Цветић, Бритвић, 2006) негација код супруга и

минимизирање, као и рационализација код мушкараца алкохоличара одржава на неки

начин привидну брачну стабилност и заобилажење проблема. У том смислу, механизми

одбране супражника су комплементарни и иако неадекватни јер не воде разрешењу

основног проблема зависника од алкохола, колико толико одржавају брачну стабилност.

Поред негације, рационализације, минимизирања, брачни партнери, гд је један од

партнера зависник, користе и реактивну формацију. „У приближно једнаком степену

брачни партнери се служе реактивном формацијом којом одређене емоције претварају у

своју супротност и тако омогућавају одржавање брачне дијаде (Зебић, Вуковић, Цветић,

Бритвић, 2006). Из овога следи да у брачној заједници долази до преплитања механизама

одбране уз помоћ којих се одржава тренутно стање брачне стабилности.

10.4. Механизми одбране код неуроза

Фројд је етиологији неуроза приступао са становишта разрешења Едиповог

комплекса, па је тако 1897. год., крајем маја, писао свом пријатељу Флису из

Берлина: „Непријатељске тежње према родитељима (жеља да они умру) битан су

саставни део неуроза“, (према, Клајн, 1993).

Иван Настовић (2001) инструктивно наводи пример његове пацијенткиње са

хистеричним слепилом. Наиме, Настовић није могао да открије узрок хистеричног

слепила ни после узимања свесне анамнезе, да би касније приступио узимању

„несвесне анамнезе“, тј.анализом снова. Пацијенткиња је константно у истом облику

више пута сањала кошмарни сан, од манифестовања хистеричног слепила до

терапије. Сан се састоји од тога да се пацијенткиња налази сама у празној и

мрачној соби без прозора и врата, виче и плаши се и нико је не чује да јој

помогне. Настовић је дошао до закључка да овај “страшан сан“, по речима

пацијенткиње, говори много о њеном хистеричном слепилу. Наиме, сан је почео да

се јавља када су ћерка и зет пацијенткиње, са којима она иначе живи у стану,

најавили да ће се одселити. Пацијенткињи је ово очигледно било незамисливо и

неприхватљиво, па је „ангажовала хистерично слепило“, као облик отпора, наравно

на несвесном нивоу. „Страшни сан“ је за пацијенткињу заправо био репрезент

онога што она стварно осећа у вези са одласком ћерке и зета. Настовић, као

искусни тарепеут, предложио је ћерки и зету пацијентиње да купе већи стан где би

могли заједно да живе, што су они и урадили. Ова одлука, како каже Настовић,

деловала је лековито, а пацијенткињи се повукло слепило.

Велики број психичких поремећаја има корене у сфери несвесног.

Разумевањем несвесног можемо докучити етиологију неког поремећаја, и на основу

тога приспупити одређеној терапији.“ Снови могу да буду од велике помоћи при

клиничком раду, код дијагностиковања, одређивања прогнозе, као и код доношења

одлука у вези са медикацијом, учесталошћу психоаналитичких сеанси и

хоспитализацијом“, (Хол, 1995).

У овом случају снови су послужили за идентификовање за откривање механизама

одбране код неурозе.

10.5. Механизми одбране код депресије

Механизам поунутрења има значајну улогу у настанку депресије. Непријатељство

према родитељима или према деловима родитеља који су већ унутра односно поунутрени

доводе допотребе да се избаце ван, односно да се непријатељство или мржња усмери опет

ка родитељима. Пошто се дете плаши реакција својих родитења до овог избацивања

непријатељства не долази које је већ као поунутрени садржај део особе, из чега

произилази усмеравање непријатљства према самом себи. Како наводи Тадић (2003)

повишене самоубилачке тенденције код депресивних људи могу да буду последица

деловања поунутрења.

Када М.Клајн (1950)говори о депресивној позицији спомиње маничне одбране од

депресије које успевају да блокирају депресивни афекат,али не доводе до промена у

депресивном језгру. Маничне одбране би према овом аутору обухватале одбрамбене

процесе као што су негирање, цепање ЈА и пројективна идентификација. Захваљујући

маничним одбранама дете негира зависност од спољних објеката и истовремено негира и

своју унутрашњу непријатну психолошку реалност. Маничне одбране као и друге одбране

које се изграђују у ЈА, у контактима са спољним и унутрашњим светом, постоје код сваке

особе и не могу бити схваћене као патолошке.

Код људи склоних доживљају претеране и нездраве туге,односно меланхолије

јавља се идеја да је ЈА опустошено. У стању меланхолије, најупечатљивија карактеристика

је незадовољвство својом личношћу на темељу моралних начела. Након губитка вољеног

објекта,меланхолична особа се на нарцистички начин поистовети са изгиблјеним

објектом. Она није у стању да прихвати губитак и да поунутри изгубљени објект-што се

дешава код људи који пролазе кроз процес нормалног туговања. Нормално туговање

подразумева да смо првенствено у шоку и неверици што је до губитка дошло, понекад смо

љути и у одређеном временском периоду као да поричемо да те драге особе више нема.

Међутим, након неког времена особа која нормално тугује се мири са чињеницом да је до

губитка дошло и поунутри, унесе у себе све оне лепе догађаје и аспекте личности вољене

особе које више нема. Она унесе ту особу у себе, интегрише је са властитом личношћу и

спремна је да настави живот.

Меланхоличне особе, насупрот томе, не прихватају губитак. Кажемо да се на

нарцистички начин поистовете са изгубљеном особом. Тамо где је нарцистичко

поистовећење у игри, нема места за праву љубав, нема могућности за здраво поунутрење

губитка. Штавише, особа лако може опонашати особу које више нема и тиме казивати

колико је спремна да прихвати губитак. Још битнија одлика меланхолије која се односи на

немогућност прихватања губитка, јесте упорна тежња меланхолиха да не одустане од

љубавног односа. Дакле, особа се не поистовети са изгубљеним објектом, већ га уместо

тога имитира, не признаје губитак.

10.6. Механизми одбране код схизофреније и параноје

Механизми одбране као интегративни део сваке личности служе одржавању

психичке равнотеже у личности у ситуацијама када постоји немогућност рационалних

аспеката психичког да контролише оне упливе који на било који начин угрожавају

интегритет и развој. У ситуацијама угрожености која може да буде последица уплива

унутрашње анксиозности или других дестабилишућих чинилаца или пак негативних

објективних околности којима су сви људи мање више изложени, несвесна активација

механизама одбране има за циљ очување равнотеже. Код тешких душевних болесника

улога ових механизама је толико изражена и ниво регресије тако велики да механизми

одбране нису одиграли своју основну улогу очувања интегритета свести и Ега. Код

психотичних болесника ово се огледа у пропустљивости Его границе и регресијом на

ниже стадијуме, што за последицу има уплив халуцинација, суманутих идеја итд.

Регресија је један од главним механизама одбране код схизофрених болесника који

је посебно видљив у актуелном психотичном стању. Унутрашњи садржаји се не могу

диференцирати од споњашњих што је терен за настанак поремећаја у мишљењу и развоја

патолошких садржаја које су у центру Ја.

Поред регресије, пројекција је такође веома чест механизам одбране код

схизофрених пацијената, нарочито код параноидне схизофреније. „Пројекција је

најизраженија и највише коришћена у параноидним и нарцистичким стањима „(Тадић,

2003). Код ове категорије пацијената пројекција има веома изражено место у механизмима

дбране на следећи начин. Унутрашњи садражаји, који могу бити непријатљски, агресивни,

нагонски устројени се не обрађују на прави начин, већ се пројектују на објекте и људе у

спољашњој средини. На тај начин постају део не-Ја и долази до растерећења унутрашње

напетости.

Са друге стране, ова количина непријатељства буди у схизофреном пацијенту

психотчни страх и веома висок ниво страха јер бива прогоњен од истих објеката или људи

који су изабрани за предмет пројекције. На тај начин се јављају сумануте идеје

прогањања, страха од других људи и од њихових намера. Како наводи Тадић (2003)

параноидном је много лакше да верује да га други мрзе него да је он тај који мрзи. Ово је

зачаран друг међуодноса јер параноидна личност и душевни болесник може да изабере

неку особу из реалног живота за предмет своје пројекције што може да има основа и у

реалном стању, односно да постоји реална могућност да други могу да му науде.

--------------------------------------------------------------------------------------------------------

ТИПОВИ И ДИМЕНЗИЈЕ ЛИЧНОСТИ

(Ајсенк, Јунг)

УНИВЕРЗИТЕТ У ПРИШТИНИ

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ

КАТЕДРА ЗА ПСИХОЛОГИЈУ

Милена Радоноћевић

Ајзенкова теорија екстраверзије и интроверзије

Ментор,

Проф.др Мила Алечковић Николић

Косовска Митровица, 2012.

САДРЖАЈ

1...........................................................................................................................................................УВОД.........................................................................................................................................................4

2..............................................АЈЗЕНКОВА ДИМЕНЗИОНАЛНА ТИПОЛОГИЈА ЛИЧНОСТИ.........................................................................................................................................................6

3.......................................................................ОСНОВНЕ ДИМЕНЗИЈЕ И ТИПОВИ ЛИЧНОСТИ.........................................................................................................................................................9

3.1. Структура и организација личности...............................................................................11

3.2. Интроверзија — екстраверзија (И — Е фактор)............................................................12

3.3. Неуротицизам — стабилност (Н — фактор)..................................................................14

3.4. Психотицизам (П — фактор)...........................................................................................17

4.................................................ОДНОС ИЗМЕЂУ ТРИ ТЕМЕЉНЕ ДИМЕНЗИЈЕ ЛИЧНОСТИ.......................................................................................................................................................22

5.........................................................................ТЕОРИЈА ИНТРОВЕРЗИЈЕ — ЕКСТРАВЕРЗИЈЕ.......................................................................................................................................................27

5.1. Ајзенково виђење Јунгове теорије екстраверзије и интроверзије...............................30

5.2. Личност као резултат наслеђа и околине......................................................................32

6..............................................................КРЕАТИВНОСТ ЕКСТРАВЕРЗИЈЕ И ИНТРОВЕРЗИЈЕ.......................................................................................................................................................36

6.1. Интелигенција и креативност..........................................................................................36

6.2. Личност и креативност.....................................................................................................37

6.3. Интелигенција и личност.................................................................................................37

6.4. Ајзенкова теорија креативности......................................................................................38

6.5. Креативност, личност и психопатологија......................................................................39

6.6. Психотицизам (П) и креативност....................................................................................40

6.7. П, ментални процеси и креативност...............................................................................42

7.................................................ТЕОРИЈА ПСИХОЛОСКИХ ТИПОВА - КАРЛ ГУСТАВ ЈУНГ.......................................................................................................................................................44

7.1. Теорија психолошких типова..........................................................................................45

7.2. Јунгове четири функције личности................................................................................46

7.3. Осам типова личности по Карлу Јунгу...........................................................................46

7.4. Тип личности, рани знаци................................................................................................47

7.5. Слабости и квалитети.......................................................................................................48

7.6. Размевање, прилагођавање, брак и пријатељство..........................................................49

7.7. Примена Јунгове оријентације на комплетну личност.................................................51

8........................................................РАЗЛИКА ИЗМЕЂУ ЕКСТРАВЕРАТА И ИНТРОВЕРАТА.......................................................................................................................................................51

8.1. Главна разлика између Интроверата и Ектроверата.....................................................51

8.2. Унутрашње размишљање.................................................................................................51

8.3. Свако има неких особина интровертности екстравертности......................................52

9...............................................................................................................................................ЗАКЉУЧАК.......................................................................................................................................................53

ЛИТЕРАТУРА.............................................................................................................................56

1. УВОД

Доприноси Ајзенка научној психологији су монументални. Конкретно, његови теоријски и истраживачки напори значајно су утицали на студију о личности и индивидуалним разликама. Интроверзија - екстраверзија и неуротицизам су најпознатији међу три биолошки засноване базне особине или суперфактора. Још недавно, Ајзенк је проширио своје погледе на трећу велику димензију личности коју је назвао психотицизам и она је укључена је у Ајзенков упитник личности. Један од најинтересантнијих радова био је хипотеза везе између психотицизма и креативности. Овај рад служи да илуструје креативни геније професора Ајзенка.

Сви се диве оним појединцима који су у стању да достигнућима досегну изван сфере нормалног и дају не само изузетно добре или одличне "производе", већ 'стварају' нешто јединствено, роман, који није постојао раније, било да је идеја, лек за болест, слика или музички резултат. То се посебно уклапа у поштовање професора Ханса Ајзенка и разматрања његове креативне генијалности као психолога и његових теоријских доприноса описивању и разумевању креативности и креативног процеса.

Ајзекова теорија личности је, као и Кателова и Скинерова, по свом карактеру емпиријска јер се темељи на резултатима објективних испитивања.

Она почива на три темеља или три скупине података односно начина истраживања. Први и главни темељ Ајзекове теорије личности чине резултати факторске анализе. Други њен темељ представљају подаци добијени експерименталним истраживањима. Циљ таквих експерименталних истраживања на подручју личности је да се и експериментално испитају и потврде основне димензије личности које су утврђене факторском анализом односно анализом корелација између различитих врста понашања.

За подручје личности и за и Ајзекову теорију личности важни су фактори које називамо биполарним. Биполарни фактори су они који имају супротне полове. Тако, на пример, у Ајзековом моделу личности основни фактор или димензија је фактор екстраверзије - интроверзије. Један пол тог фактора или димензије чине или дефинишу особине или манифестације екстраверзије, а други пол чине манифестације интроверзије које су им супротне. Полови биполарних фактора се међусобно искључују и међусобно имплицирају, што није или не мора бити случај код униполарних фактора.

Ајзенк је утврдио да између његових истраживања димензије екстраверзије-интроверзије и Кантовог описа појединих типова темперамента постоји велика сличност, тако да модерне математичке методе факторске анализе потврђују такву поделу и описе (Ајзенк, 1969). Битна је разлика што Ајзенкова истраживања показују да се не ради о категоријама и категоријалној подели, већ да се ради о димензијама које према томе представљају континуитете у екстраверзији и интроверзији где су могући различити ступњеви изражености тог обележја личности.

Ајзенк је у својим истраживањима настојао, дакле показати међусобну повезаност између генетичке основе појединца коју он наслеђује и његових црта личности, и то у првом реду интроверзије-екстраверзије. Генетичку основу личности чини нервни систем појединца односно начин организације и функцио-нисања нервног система.

Од његових многих великих покушаја у психологији, Ајзенков теоријски и истраживачки текстови о личности и индивидуалним разликама морају се издвојити као неке од најважнијих и значајнијих доприноса овог века. Његов рад је осигурао своје место са великим именима психологије, прошлости, садашњости и будућности. Пошто је увек фасциниран људским генијем и креативношћу, то је било у више последњих година узрок да је професор Ајзенк описао потенцијално кључну везу између његове модела личности и креативности. Ове идеје је и даље развијао у свом раду из 1993.год. под називом "Креативност и Личност: Теоријска перспектива" и из 1995. год. у поглављу књиге "Креативност као производ интелигенције и личности", и његовој књзи Геније: Природна историја стваралаштва.

АЈЗЕНКОВА

ДИМЕНЗИОНАЛНА ТИПОЛОГИЈА ЛИЧНОСТИ

Ајзенкова теорија личности представља, уз Кателову, још једну факторску теорију која се заснива на резултатима факторске анализе података и корелација између бројних индикатора и инструмената мерења понашања и особина личности.

Слика 2.1. Hans Eysenck 1916-1997.

Ајзенкова теорија личности је, као и Кателова и Скинерова, по свом карактеру емпиријска јер се темељи на резултатима објективних испитивања. Она почива на три темеља или три скупине података односно начина истраживања. Први и главни темељ Ајзенкове теорије личности чине резултати факторске анализе. Други њен темељ представљају подаци добијени експерименталним истраживањима. Циљ таквих експерименталних истраживања на подручју личности је да се и експериментално испитају и потврде основне димензије личности које су утврђене факторском анализом односно анализом корелација између различитих врста понашања. Коначно, трећи темељ Ајзенкове теорије личности представља Павловљева теорија класичног условљавања са својом

физиолошком подлогом односно физиолошка тумачења и процеси који се истражују у савременој психо-физиологији у вези с функционисањем централног нервног система односно појединих регија и структура мозга. На тај начин Ајзенк настоји:

1. утврдити темељне димензије личности које детерминишу врло широке аспекте

објективног или манифестног понашања или факторе личности,

2. експериментално демонстрирати утицај тако утврђених фактора на понашање и

детерминираност понашања тим факторима и

3. пружити физиолошка и неуролошка објашњења и тумачења утврђених и доказаних

фактора личности.

Полазну тачку Ајзенковог истраживања личности и његове емпиријске теорије личности чини факторска анализа манифестација или понашања људи у различитим ситуацијама. Факторска анализа 71 се темељи на рачуну корелација или интеркорелација између различитих мера или варијабли. Ту анализу је засновао енглески психолог Спеарман. Математичко-статистички поступци факторске анализе омогућују нам да у мноштву различитих манифестних варијабли или понашања, међу којима постоји корелација или међусобна повезаност, утврдимо један мањи број темељних варијабли (најчешће без међусобне повезаности или корелације или с минималном корелацијом) које су довољне за експликацију или тумачење међусобне повезаности великог броја манифестних варијабли.

Постоји више врста фактора који се могу утврдити у факторској анализи. Једну такву врсту фактора чине генерални фактори неке скупине мерења или неке скупине варијабли. Генерални фактор неке скупине мерења или неке скупине варијабли је онај фактор или латентна варијабла која је присутна у свим мерењима иии манифестним варијаблама које чине ту скупину. Другу врсту фактора чине групни фактори. Групни фактори су они који су присутни и детерминишу корелације или коваријације између две или више варијабли у некој скупини, али не и између свих варијабли те скупине. Трећа врста фактора су специфични фактори. Специфични фактор неке варијабле јавља се и везан је само уз ту варијаблу, а не и уз неку другу, тако да је он карактеристичан само за ту варијаблу и због тога се и зове специфичним фактором. Осим тих фактора јављају се и фактори грешке. Они су везани уз грешке мерења или непоузданост мерног инструмента или мерног поступка.

Постоје још и друге врсте фактора које су утврђени у факторским анализама. За подручје личности и за Кателову и Ајзенкову теорију личности важни су фактори које називамо биполарним. Биполарни фактори су они који имају супротне полове. Тако, на пример, у Ајзенковом моделу личности основни фактор или димензија је фактор екстраверзије - интроверзије. Један пол тог фактора или димензије чине или дефинишу особине или манифестације екстраверзије, а други пол чине манифестације интроверзије које су им супротне. Полови биполарних фактора се међусобно искључују и међусобно имплицирају, што није или не мора бити случај код униполарних фактора.

Факторска се анализа већ много користила за истраживања на подручју личности, а сваким се даном користи све више. Њој требамо захвалити што данас имамо смислене и емпиријске моделе личности и што имамо научне податке о структури личности. Томе су највише допринела

71 Fulgosi, 1979

истраживања Гилфорда, Ајзенка и Катела, али и бројних других истраживача (Томсона, МакКинона, Стефенсона), тако да је данас немогуће замислити истраживање личности или појединих црта личности без кориштења факторске анализе. Већина инструмената личности (тестова личности) факторски су валидни, а то значи да су факторски испитани и да је утврђено које факторе или димензије личности мере. Без факторске валидације ни један тест или инструмент не може данас бити прихваћен као адекватан, ма колико он изгледао појавно нов.

2. ОСНОВНЕ ДИМЕНЗИЈЕ И ТИПОВИ ЛИЧНОСТИ

Ајзенк је своја истраживања структуре личности започео на нивоу особина72. Да би се особине личности могле мерити или научно проучавати оне морају бити операционо дефинисане, односно морају постојати објективни мерни поступци или инструменти који представљају такву дефиницију особине. Операционе дефиниције појединих особина односно инструмент или тестови који су намењени њиховом мерењу нису, међутим, без међусобне интеркорелације, што значи да те особине нису самосталне и не представљају димензије личности. Ајзенк је убрзо схватио да су операционе дефиниције и инструменти мерења само површински индикатори неких темељних детерминанти понашања и да се проучавање не може ни ограничити ни задржати само на манифестном нивоу на коме је све међусобно повезано и на око без реда и правилности, већ да научно истраживање на подручју личности и психологије уопште мора тежити изоловању и утврђивању базичних детерминанти или базичних димензија личности односно људског понашања. Једном утврђене базичне димензије значе релевантан предмет мерења и истраживања за психологију.

Ајзенк је у каснијим истраживањима много мање пажње посветио истраживању особина, а много више пажње истраживању темељних димензија и типова личности које је утврдио факторском анализом на основу истраживања особина. Из тога се пак види да су особине личности полазни подаци за утврђивање и дескрипцију типова и димензија личности. Типови личности су утврђени констелацијама и интеркорелацијама особина, па је важност особина личности у томе што оне помажу или омогућују идентификацију темељних типова и темељних димензија личности. Ајзенк, међутим, сматра да особине могу бити и посебан предмет истраживања саме по себи кад се једном зна њихов однос према базним димензијама личности

Прво истраживање које је показало постојање двају основних димензија личности извршио је Ајзенк 1947. год. У том је истраживању факторском анализом утврдио постојање двају фундаменталних димензија личности које ће постати предметом огромног броја даљих истраживања. То су димензија екстраверзије - интроверзије и димензија неуротицизма односно емоционалне стабилности. Ове су димензије потврђене у низу каснијих истраживања и Ајзенк их је сматрао јединим димензијама личности. Оне су међусобно ортогоналне (вертикалане) и биполарне. Екстрахиране су, први пут, факторском анализом података добијених од 39 честица (питања и тврдњи) које су одабране из једног упитника личности и личних података. Међу тим честицама или питањима била су питања или подаци о депресији, циклотимији, шизоидности, помањкању енергије, зависности, опсесивном понашању, апатији, анксиозности. Подаци су потицали од испитаника - војника који су били нормални, односно од оних који су показивали неуротичке симптоме. Таква су се истраживања темељила на подацима добијеним од десет хиљада мушкараца (почетно истраживање се темељило на 700 испитаника).

У даљим истраживањима тих димензија упоређивани су појединци који су имали екстремно изражене особине екстраверзије с појединцима који су показивали екстремну интроверзију, као и екстремно неуротички појединци с онима без неуротичких облика понашања (критеријска анализа). Таквим упоређивањем Ајзенк и сарадници су утврдили особине, карактеристике или атрибуте таквих испитаника.

72 Ajzenk, 1943; Ajzenk i Furneaux, 1945; Ajzenk i Rees, 1945

У првој факторској анализи фактор неуротизма или неуротицизма објашњавао је 14% варијансе, а фактор интроверзије — екстраверзије (тада назван дистимија--хистерија) 12% варијансе проматраних варијабли или индикатора.

Истраживања на нормалним испитаницима потврђивала су постојање тих двају димензија 73. Та су истраживања показала да су те димензије континууми. На основу таквих истраживања Ајзенк је саставио листе атрибута који карактеризишу поједине типове.

Тако је у првој анализи, у којој су кориштени подаци неуротичких војника, дистимија била окарактеризирана депресијом, опсесивним тенденцијама, иритабилношћу, главобољама, премором (дрхтањем) и соматском анксиозношћу. Хистерија је била дефинисана симптомима као што су хистеричка конверзија, сексуалне аномалије и хистерички ставови.

3.1. Структура и организација личности

Емпиријска проучавања личности кориштењем великог броја испитаника и великог броја тестова као и факторске анализе која је Ајзенк (1960б), спровео показала су да у личности постоје четири нивоа које су хијерархијски организована (слика 3.1).

Слика 3.1. Четири нивоа личности према Ајзенку

На најнижем ступњу у хијерархији налазе се специфични поступци и појединачни акти односно реакције или, према бихевиористичким и асоцијационистичким концепцијама, везе између појединачних надражаја и појединачних одговора или реакција (С — Р везе). То су појединачни акти или поступци појединца у свакој појединачној животној ситуацији. Они имају најнижи ступањ генералности.

На другом нивоу у хијерархијској организацији личности налазе се хабитијални или уобичајени одговори или понашања односно поступци. То су поступци и понашања која се јављају у репертоару понашања појединца у једнаким или сличним ситуацијама. Према томе, такве врсте понашања имају већу генералност или општост од специфичних аката.

На трећем нивоу организације личности налазе се особине личности. Особине личности су детерминисане корелацијама двају или више навика и представљају аспекте личности који имају још већу генералност и значење од навика или оних аспеката личности који се налазе на хабитуалном нивоу.

73 Ajzenk, 1952b; Himmelweit, Desai i Petrie, 1946

Коначно, на четвртом нивоу у хијерархијској организацији личности налазе се типови личности. Типови личности детерминисани су корелацијом и организацијом особина личности и представљају аспекте личности који имају највећи ступањ генералности или општости.

Из хијерархијске организације личности види се да је личност детерминисана понашањем и да се проучавање личности темељи на проучавању понашања као што је то уосталом и у свим савременим теоријама, моделима и концепцијама личности. То уједно показује да је предмет истраживања савремене психологије и по Ајзенку понашање односно да је психологија наука о понашању.

Тип личности који Ајзенка од свих аспеката и ниво личности највише интересује представљање (вербално изражено) »опажену констелацију или синдром особина«. Особина личности је пак »опажена констелација акционих тенденција појединца«. То значи да је за Ајзенка особина личности оно што је она и иначе у савременој психологији, а то је опажена доследност или сличност понашања, поступања или реаговања у различитим ситуацијама.

Поједини аспекти личности који се налазе на различитим ступњевима генералности утврђују се корелацијском анализом. Навике или уобичајена понашања на хабитуалном нивоу утврђују се тест - ретест корелацијама које директно указују на доследност. Особине се утврђују интеркорелацијама навика, а типови се утврђују на основу интеркорелација особина.

Треба рећи да хијерархијска организација личности у Ајзенковом моделу није априористичка, већ су такву организацију показала бројна емпиријска истраживања која је спровео Ајзенк и његови сарадници односно бројни други психолози.

3.2. Интроверзија — екстраверзија (И — Е фактор)

Ајззенк је за неуротичког интроверта дао следећи опис: »... показују тенденцију развијања симптома анксиозности и депресије, налазимо да их карактеришу опсесивне тенденције, иритабилности, апатија и да пате од лабилности аутономног нервног система. Према њиховим властитим изјавама њихови осећаји могу бити лако повређени, они су у друштву сметени, нервозни, обузети осећајем мање вредности, мушичави, одани сањарењу, у социјалним се збивањима држе у позадини, пате од несанице. У њиховој телесној конституцији доминира вертикалан раст над хоризонталним, способност напрезања је слаба, а ниво активности холинестеразе висок. Секреција слине је инхибирана. Њихова је интелигенција релативно висока, њихов речник изврстан и они су обично упорни. Упште они су тачни, али полагани...«74. »Ниво аспирација је превисок, али они сами не показују потцењивање властитог учинка«75 Даље су карактеристике интроверата да су ригидни, да показују мали интраперсонални варијабилитет. Естетске преференције су према сликама које су старинске, у уметничким креацијама преферирају конкретне субјекте, не воле шале, а особито не оне које се заснивају на сексу.

Неуротички екстраверти показују тенденцију развијања хистеричких симптома и хистеричких ставова према тим симптомима. Немају енергије, показују уске интересе, имају лошу радну историју и хипохондрични су, муцају или замуцкују, склони су несрећама, често су због 74 Еyсенцк, 1947, стр. 24675 ибид, стр. 247

болести одсутни с радног места, муче их болови и тегобе. У њиховој конституцији доминира хоризонтала над вертикалом, ниво активности холинестеразе је низак, а секреција слине није инхибирана. Њихова је интелигенција релативно ниска, немају упорности, а речник им је сиромашан. Брзи су али непрецизни, ниво аспирација је низак и прецењују свој учинак или успех. Нису ригидни и показују велик интраиндивидуални варијабилитет особина. Естетске преференције су им према модерном сликарству и бојама, а у естетском стваралаштву преферирају неодређене и апстрактне садржаје. Цене шале, а нарочито оне које се односе на секс.

Из тих описа видимо да су интроверти и екстраверти у многим обележјима супротни и да је Ајзенк, ако су ти описи и обележја тачни, утврдио заиста две различите врсте или типа личности. Та су обележја емпиријски и операционо дефинисана, а не спекулативно и теоријски. У даљим истраживањима Ајзенк је (1960) развио и утврдио мноштво објективних мера за карактеризацију ових типова личности.

Код ненеуротичких (нормалних) интроверата отпадају обележја дистимије, а то су углавном симптоми депресије и анксиозности док остала обележја остају. Слично је и у ненеуротичких (нормалних) екстраверата код којих отпадају хистерички конверзивни симптоми. Чињеница да је једне неуротичке симптоме Ајзенк утврдио код интроверата, а друге код екстраверата значи да су интроверти склони дистимији, а екстраверти хистерији.

Темељна димензија екстраверзије — интроверзије (И — Е) коју је Ајзенк емпиријски утврдио добро се слаже с Јунговом концепцијом екстраверзије и интроверзије и тај резултат представља, у ствари, емпиријску и научну потврду Јунгове типологије. Тај је резултат то вреднији што Ајзенк у својим истраживањима није полазио од Јунговог модела а ипак га је пронашао. Осим потврде Јунгове типологије личности резултати Ајзенкових истраживања представљају и одређену потврду Кречмерове конституционалне типологије (интроверти би по конституцији и обележјима личности одговарали Кречмеровим астеницима или лептосомима, а екстраверти пикницима), као и Шелдонове конституционалне типологије (интроверти — ектоморфи-церебротонички, екстраверти — мезоморфни-висцеротонички). Сам Ајзенк, иако одбацује Фројдове теоријске и научно недоказане концепте, сматра да његови резултати имају одређену аналогију и с Фројдовом менталном анатомијом. Тако би код екстраверата доминирао ид, а код интроверата суперего.

3.3. Неуротицизам — стабилност (Н — фактор)

Друга димензија личности која је утврђена у првој и каснијим факторским анализама јесте димензија неуротицизма или неуротизма.

На основу истраживања појединаца који су екстремно лоцирани на полу неуротицизма, Ајзенк је констатовао да су неуротици »особе које су душевно и телесно дефектне; испотпросечне по интелигенцији, вољи, емоционалној контроли, оштрини осећаја и по способности да се напрегну. Неуротик је сугестибилан, нема упорности, полаган у мишљењу и деловању, несоцијабилан и тежи репресији или потискивању неугодних чињеница«76. Из овог се описа види да Ајзенк сматра неуротицизам дефектом воље, мотивације или перзистенције.

76

Касније је Ајзенк (1960) дошао до закључка да изражен и јаки неуротицизам укључује неравнотежу аутономног или вегетативног нервног система. Тако он каже: »Појединца који је висок у неуротицизму треба схватити као особу која поседује пререактиван, лабилан тип нервног система, то је особа која на спољашње надражаје реагује прејако и превише упорно«77.

Из овога се види да Ајзенк сматра да је неуротицизам детерминисан наследним факторима што је бројним истраживањима покушао и доказати и што је уградио у своју теорију неуротицизма.

Ајзенк сматра да постоје три врсте теорија неуротицизма или три могуће интерпретације димензија неуротицизма78. Према једној теорији неуротични облици понашања или реаговања, односно неуротички феномени, могу се јавити код свих људи подједнако често или подједнако вероватно. Одлучујући фактор за њихову појаву јесте изложеност стресу. То је теорија о утицају околине и детерминисаности неуротицизма факторима околине.

Према другој теорији неуротицизам је завистан од конституционалних чиниоца или генетичких фактора. То је теорија о хередитарној предиспозицији за неуротско реаговање или понашање. Неуротицизам може бити узрокован или само једним абнормалним геном или пак деловањем односно слабим функционисањем већег броја гена. Прва хередитарна теорија се назива једнофакторска теорија генетичке детерминираности неуротицизма, а друга мултифакторска. Трећа верзија теорије о хередитарној условљености неуротицизма је теорија о мултиплој условљености. Та теорија има такође две варијанте. Према једној постоје специфичне врсте неуротицизма које су условљене посебним генима или скупинама гена, различитим за сваку врсту неуротицизма. Према другој варијанти постоје гени који се прекривају по својим детерминантним утицајима и који стварају предиспозицију за више врста или типова неуро

77

78

На основу расположивих података Ајзенкк сматра да је тачна мултифакторска верзија теорије о хередитарној предиспозицији за неурозу, али да само избијање неурозе представља функцију интеракције или међуделовања хередитарних фактора или предиспозиције и величине или количине стреса којем је појединац у таквој околини изложен. Тако се код појединца који има јаку предиспозицију за неурозу не мора неуроза и развити ако се налази у околини у којој је притисак или стрес низак или слаб. Истовремено особа која има слабу или малу предиспозицију за неурозу може неурозу развити ако је изложена јаком притиску или стресу у својој околини. Генетичка предиспозиција делује преко карактеристика аутономног нервног система појединца, нарочито преко лабилности тог система. Ту лабилност аутономног нервног система Ајзенк је довео у везу и с појмом нагона односно с појачаним нагоном79.

Ова концепција о различитим ступњевима лабилности аутономног нервног система темељ је Ајзенкове теорије неуротицизма и заснива се на физиолошким и психолошким истраживањима лабилности тог система. Нека су истраживања аутономног нервног система показала да су могуће специфичне форме лабилности. Тако је могуће да неки део аутономног нервног система може показивати већу, а други мању лабилност и да постоје разлике у лабилности појединих подсистема аутономног нервног система.

За димензију неуротицизма Ајзенк наводи дистинктивне или операционе карактеристике из различитих подручја истраживања и праксе.

Клинички индикатори неуротицизма (клиничке оцене): лоше или слабо организована личност, зависност, уски интереси, слаба енергија (помањкање енергије), абнормалности пре болести, абнормалност родитеља, слаб мишићни тонус, изолованост и неприпадање групи, незадовољавајући родитељски дом и прилике.

Учинак на тестовима личности: висока сугестибилност или подложност сугестији, недостатак упорности у односу на препреке, полаган особни темпо или успореност, слаба флуентност односно постојање ригидности, врло изражена персеверација или склоност опетовања активности која је започета, а која се већ показала као неадекватна.

Самооцене: осећаји инфериорности, нервоза или нервозност, аутономни симптоми, склоност незгодама и несрећама, избегавање и неподношење напора, незадовољство, осетљивост, раздражљивост и лака увредљивост.

Конституционална обележја: слаба физичка издржљивост и физички напор, неадекватна телесна конституција, слаб вид у мраку или сумраку.

Димензију неуротицизма Ајзанк је, иако у нешто мањој мери него димензију интроверзије-екстраверзије, довео у однос с великим бројем различитих објективних симптома и врста понашања, нарочито на подручју абнормалног понашања.

3.4. Психотицизам (П — фактор)

Екстраверзија — интроверзија и неуротицизам-стабилност били су једине димензије Ајзенковог система личности све до 1952. године када је Ајзенк започео проучавати резултате које су на тестовима личности имали психијатријски пацијенти уз помоћ факторске анализе. Факторска анализа тих резултата показала је да, осим већ познатих димензија личности, постоји још једна димензија или фактор који је назвао фактором психотицизма (П фактор). И нека каснија истраживања потврдила су постојање фактора психотицизма80. Та је димензија

79 Еyсенцк, 1962 а, б, ц80 Eysenck, 1952b; Eysenck, S. B. G., 1956; Trouton i Maxwell, 1956

била ортогонална или независна од фактора неуротицизма и фактора интроверзије-екстраверзије.

Основни индикатори тог фактора (заједно с корелацијама које имају с фактором психотицизма) су: социјална повученост или изолованост (0.60—0.70); делузије кривице и недостојности, импулзивност или агресивност, сметње расположења, сумњичавост, оштећеност мишљења и памћења (сви између 0.40 и 0.60); ретардираност, моторне сметње, халуцинације, делузије или идеје о односу, величини или значењу (сви између 0.60 и 0.70); депресивност, суицидалност, постојање психоза у породици, превелика активност, узбуђеност, маничност (сви између 0.20 и 0.40).

Из тог приказа индикатора фактора психотицизма види се да њега детерминишу и симптоми манично-депресивних психоза и симптоми шизофреније. Због тог разлога изражене су сумње у постојање само једног фактора психотицизма, односно претпоставке о постојању неколико фактора психотицизма који би били више у складу с традиционалним психијатријским категоријама појединих врста шизофренија односно манично-депресивном психозом.

Ајзенк сматра да фактор психотицизма представља једну фундаменталну димензију личности. Он сматра, на основу евиденције о ортогоналности фактора психотицизма и фактора неуротицизма, да постоји битна разлика између нормалних, укључујући и неуротике, и психотика. Та се разлика не може свести само на слабији учинак психотичара у односу на нормалне у различитим или свим подручјима, јер постоје подручја активности или врсте активности у којима нема разлика између психотичара и нормалних као групе.

Психотичку особу или личност Ајзенк овако описује (на основу објективних а не субјективних индикатора и података): они су »... мање флуентни, учинак у континуираном збрајању им је слаб, слаб им је учинак код цртања у огледалу, имају полаганије осцилације у тесту реверзне перспективе, полаганији су у слеђењу задане линије, неодлучнији су у односу на социјалне ставове, показују слабију концентрацију, имају слабију меморију, имају тенденцију да чине веће покрете и да прецењују удаљености и резултате, полаганије читају, полаганије куцкају у таппинг тесту, а ниво аспирације им је много мање усклађена с реалношћу«81 (Еyсенцк, 1952а, стр. 217).

Из тог описа индикатора видимо да ову димензију детерминирају већином тестови објективног типа и тестови перформансе односно уратка, а не само-оцјене или клиничке оцјене.

На основи такве евиденције и резултата математичко-факторских анализа као и других емпиријских и експерименталних података, Еyсенцк закључује да се психотички поремећаји дубоко разликују од неуротичких. Неуротички пореме-ћаји представљају, према његову мишљењу, изразе превелике анксиозности, тјескобе, узнемирености или забринутости и превелику емоционалну реактивност. Психотичар је, медутим, за Еyсенцка »луд« у торн смислу што су »... његови спознајни процеси у већем или мањем ступњу поремећени, док неуротик у потпуности располаже својим менталним способностима, али не може контроли-рати своје емоције« .

Према томе, димензија психотицизма разликује нормалне од душевно болесних. Она се протеже од психотицизма до нормалности. Негде у средини, између нормалних и психотичара на тој се димензији налазе психопати. Ајзенк каже да су психијатри традиционално сматрали психопате особама које су на пола пута према стањима психозе.

Даљу евиденцију у прилог постојања фактора психотицизма Ајзенк налази у генетичким подацима у вези с двема главним функционалним психозама, тј. у вези с манично-депресивном психозом и шизофренијом. Ти подаци показују да између блиских рођака, као што су близанци, браћа и сестре, родитељи и деца, постоји пропорционално много већи број

81 Еyсенцк, 1952а, стр. 217

психотичара (који не морају бити истог типа као узрочник или исходник), него код људи који нису у таквом крвном сродству. То се по његовом мишљењу може објаснити једино хередитарном узрочношћу таквих поремећаја.

Сличну ситуацију он налази и код психопата, затим код алкохоличара и криминалаца, па је склон да и те врсте поремећеног понашања тумачи наследним факторима, а не само факторима околине. Осим тога, он располаже с подацима да се све те врсте поремећеног понашања, тј. и психозе и алкохолизам и криминал и психопатија, јављају пропорционално много чешће заједно међу крвним сродницима. То се показује и онда кад се фактор околине контролише као што је случај код деце психотичких мајки која су адоптирана у нормалној породици и живела у нормалним околностима. Код такве деце још увек постоји знатно већа пропорција психотичара, психопата, криминалаца и алкохоличара него код деце која живе у истим условима, али не потјечу од таквих родитеља. То, међутим, није случај с неуротичарима, што доказује битну различитост неуротицизма и психотицизма.

На основи таквих испитивања и података Ајзенк је био у могућности да конструише П-лествицу намењену испитивању фактора психотицизма, паралелно с Е-лествицом (којом се испитује екстраверзија-интроверзија) и Н-лествицом (којом се испитује неуротицизам). П-лествица је постала саставни део његовог упитника личности. Она мери димензију психотицизма и даје податке о тој димензији личности и код нормалних (како је то случај и код друге две лествице личности у Ајзенковим упитницима). Све три лествице личности су истога типа, тј. темеље се на одговорима и самооценама испитаника.

П — лествица је, као и друге две, отада широко кориштена у бројним истраживањима нормалних, психотичара, психопата, криминалаца, неуротика и других врста испитаника.Осим већ споменутих индикатора психотицизма, постоје још неке које Ајзенк спомиње. Питања и одговори који карактеришу особу код које је изражен фактор психотиоизма (било да је болесна или не) показују да је таква особа: »... 1. усамљена и не осврће се или не брине за друге људе; 2. неугодна, досадна или напасна и не »уклапа се«; 3. окрутна и нехумана; 4. безосећајна и неосетљива; 5. не поседује способност емпатије или уживљавања у друге; 6. тражи сензације или надражаје, односно доживљаје, те је гладна, односно похлепна, јаких сензорних надражаја; 7. непријатељска према другима и агресивна; 8. воли чудне и неуобичајене ствари; 9. не обазире се на опасности и лудо је одважна; 10. воли од других чинити будале, узнемиравати их и сметати«82 .

Ово су карактеристике које имају одрасле особе на тој лествици, али је Ајзенкк утврдио да оне карактеришу и децу (мушку и женску) која имају високе резултате у торн фактора личности. Што се тиче разлика међу половима у П-фактору, оне су знатно веће него на факторима Е и Н. Тако су мушкарци нешто више екстравертирани од жена, а жене више неуротичне од мушкараца, али разлике нису велике. Међутим, на фактору психотицизма и одрасли мушкарци и дечаци имају много више резултате од жена и девојчица (то вреди за групне разлике). Психотичари пак имају знатно више резултате на тој лествици од нормалних и од неуротика. Интензитет психозе такође се рефлектира на П-лествици, озбиљније или јаче болесни пацијенти имају више резултате од оних који су мање болесни. Лествица је, према Ајзенковим подацима, осетљива и на ефекте терапије тако да с лечењем психозе пада и резултат на тој лествици.

Психопати на тој лествици постижу врло високе резултате и на основу тога је Ајзенк поставио теорију да се есенцијална психопатија може идентификовати с високим ступњем психотицизма. Тај ступањ психотицизма је довољан да изазове или да доведе до абнормалног понашања, али није довољан да би психијатар могао поставити дијагнозу психозе. Абнормално понашање психопата нарочито долази до изражаја на подручју или у сфери морала и

82 стр. 58

друштвених норми. На основу таквих односа Азенк сматра да у његовом тродимензиона у оном моделу личности психопати требају бити лоцирани у подручју које омеђују високи бодови на П-фактору или лествици, високи бодови или резултати на Е-лествици (екстраверзија) и високи резултати на Н-лествици. То значи да је на основи те три димензије могуће дијагностификоатии психопатију као уосталом и друге поремећаје понашања односно друге типове личности. И не само то. Могуће је, према положају у односу на поједине димензије Ајзенковог модела личности, дијагностификовати и диференцирати различите врсте психопатија. Тако нпр. они психопати који су лоцирани у близини П-осе његовог система представљају примарне психопате, а они који су удаљени од П-осе представљају секундарне психопате. Они који су неизражени на тим осима чине проблематичне случајеве и узрок су уобичајеној непоузданости психијатријских дијагноза.

4.ОДНОС ИЗМЕЂУ ТРИ ТЕМЕЉНЕ ДИМЕНЗИЈЕ ЛИЧНОСТИ

Екстраверзија - интроверзија и неуротицизам-стабилност били су једине димензије Ајзенковог система личности све до 1952. године када је Ајзенк започео проучавати резултате које су на тестовима личности имали психијатријски пацијенти уз помоћ факторске анализе. Факторска анализа тих резултата показала је да, осим већ познатих димензија личности, постоји још једна димензија или фактор који је назвао фактором психотицизма (П фактор). И нека каснија истраживања потврдила су постојање фактора психотицизма 83. Та је димензија била ортогонална или независна од фактора неуротицизма и фактора интроверзије-екстраверзије.

Ајзенк је у својим анализама утврдио да су три темељне димензије личности: екстраверзија — интроверзија, неуротицизам и психотицизам међусобно ортогоналне, вертикалане, односно независне. То значи да резултат или положај појединца на једној димензији не прејудицира његов положај на другој димензији, односно да су могуће све комбинације димензија. Тако је, на пример, могуће да се изразита екстраверзија комбинује с изразитим неуротицизмом и/или с изразитим психотицизмом, али и с емоционалном стабилношћу односно нормалношћу итд. То је слично као и код Гуилфордовог модела интелекта код којег су поједини фактори интелекта међусобно независни84. Ајзенк је пружио низ доказа о ортогоналности својих димензија личности 85. Међутим, неки су истраживачи добили другачије резултате86. Треба рећи да је у смислу тих података Ајзенк модификовао своје мишљење. Тако он сматра да су три базичне димензије личности међусобно ортогоналне код нормалних особа или нормалних узорака испитаника. Код неуротичких појављује се негативна корелација између тих трију димензија личности 87. Тако хистерици имају, изгледа, ниже резултате на лествици неуротицизма од дистимичара, а да при томе нису значајније екстравертирани од нормалних. Ове потешкоће у интерпретацији Ајзенк је настојао отклонити на различите начине 88.

83 Ajzenk, 1952b; Ajzenk, S. B. G., 1956; Trouton i Maxwell, 195684 Guilford, 195985 Ajzenk, 1962, 1965a, 1965b)86 Champion, 1961; Storms i Sigal, 195887 Ajzenk i Claridge, 1962)88 Spence, 1956

Однос између фактора неуротицизма и психотицизма заједно с основним индикаторима појединих фактора приказан је на слици 4.1.

Како се види дз слике 4.1.89 положај једног и другог фактора је вертикалан. Уз већ наведене индикаторе фактора психотицизма као и величине корелација између појединих индикатора и фактора психотицизма, налазе се и поједине индикатори фактора неуротицизма који су утврђени у тој анализи заједно с величином корелације коју поједини индикатор има с фактором неуротицизма. Индикатори фактора неуротицизма на слици 4.1. су:

1. целоживотна, или повремена анксиозност (0.70 и више);

2. целоживотни или повремени хистерички симптом или симптоми (0.50 — 0.60);

3. неуротичке особине у детињству;

4. незадовољавајући живот у раном добу;

5. симптоми који су пре лечења трајали више од 12 месеци;

6. тескобност;

7. неадаптираност у младости и адолесценцији;

8. целоживотни или повремени опсесивни симптоми;

9. случајеви неуроза у породици (сви између 0.40 и 0.50);

10. случајеви абнормалних личности у породици;

11. јаки, значајни и узрочни утицаји околине;

12. лоша радна историја или прошлост;

13. мала или слаба количина енергије (сви између 0.20 и 0.30).

Слика 4.1. Индикатори фактора неуротицизма

Остали индикатори који су на слици 4.1. означени бројевима односе се на фактор психотицизма. То су:

14. депресија,

15. суицидност,

16. импулзивност и/или агресивност,

89 Ajzenk, 1968

17. делузије или обмане о кривици и недостојности,

18. социјална повученост или изолованост,

19. случајеви психозе у породици,

20. превелика активност, узнемиреност или маничност,

21. сметње у расположењу,

22. оштећеност мишљења и памћења,

23. сумњичавост,

24. ретардираност,

25. моторичке сметње,

26. халуцинације,

27. делузије,

28. идеје односа.

Ортогоналност факторских оси Ајзенк је утврђивао и другим математичким поступцима. Тако је користио, осим факторске анализе, и дискриминантну анализу и каноничку анализу. Позицију факторских оси неуротицизма и психотицизма заједно с индикаторима како су приказани на слици 4.1. утврдили су Trouton и Maxwell (1956) користећи се с 45 процена особина 800 случајно одабраних пацијената.

Каноничка анализа факторских бодова утврђених на основу психијатријских оцена симптома код дијагностификованих скупина неуротика и психотика90 и димензија неуротицизма и психотицизма у потпуности је оделила симптоме неуротицизма од симптома психотицизма што је, с обзиром на приличну непоузданост психијатријских дијагноза, одличан резултат (слика 4.2).

Како се види из слике 4.2. каноничка варијанта потпуно дели симптоме неуротицизма од симптома психотицизма код клинички дијагностификованих неуротика и психотика. Симптоми неуротичких поремећаја јесу:

1. мешане неурозе,

2. лобичке реакције,

3. опсесивно-компулзивне реакције,

4. циркулаторни симптоми,

5. други соматски симптоми,

6. пробавни систем,

7. хистерија,

8. хипохондрија,

9. анксиозна неуроза,

10. поремећаји личности,

11. неуротичка депресија и

12. несигурна дијагноза.

90 Ајзенк, 1960а, 1968

Психотицизам обележавају ови симптоми или стања: 13. деменција,

14. афективна психоза,

15. депресија,

16. кататонија,

17. хебефренија,

18. шизофренија симплеx,

19. параноидна шизофренија,

20. инволуциона меланхолија,

21. схизоафективна стања,

22. циркуларна психоза,

23. латентна шизофренија,

24. параноја,

25. акутна шизофренија 91

Слика 4. 2. Симптоми неуротицизма и симптоми психотицизма

Каноничка анализа се показала ефикасном и у неким другим студијама 92. Однос између димензија неуротицизма и психотицизма и екстраверзије-интроверзије код нормалних испитаника утврдио је Ајзенк (1968а). У том истраживању, уз помоћ Ајзенковог упитника, идентификована су три ортогонална и независна фактора.

5/ ТЕОРИЈА ИНТРОВЕРЗИЈЕ — ЕКСТРАВЕРЗИЈЕ

91

92

Од три темељне димензије личности Ајзенк је највише истраживања и пажње посветио димензији екстраверзије-интроверзије. Ајзенк сматра да та димензија личности представља прву основу на којој су људи покушали утврђивати индивидуалне разлике и разлике у личностима. Ту димензију он повезује са старом грчком класификацијом коју су дали Хипократ односно Гален у петом односно другом столећу пре наше ере93. Гален је у својим бројним списима изложио схватање да се људи међусобно разликују по темпераменту и да постоје четири основне врсте темперамента: меланхолички, колерички, флегматички и сангвинички. Сваки од тих темперамената повезан је и произлази из доминације једне врсте телесних сокова или хумора. Иако је та доктрина о постојању таквих телесних сокова, наравно, ненаучна, ипак су клинички подаци тих старих лекара довели до заиста различитих описа и карактеристика тих четири темперамента 94.

Хипократ — Галенову поделу темперамената касније је преузео и ажурирао немачки филозоф Emmanuel Kant у својој књизи о антропологији (у ствари о психологији). Тако су ту стару доктрину или поделу након њега прихватили бројни филозофи, теолози и учени људи. Ајзенк је утврдио да између његових истраживања димензије екстраверзије-интроверзије и Кантовог описа појединих типова темперамента постоји велика сличност, тако да модерне математичке методе факторске анализе потврђују такву поделу и описе (Ајзенк, 1969). Битна је разлика што Ајзенкова истраживања показују да се не ради о категоријама и категоријалној подели, већ да се ради о димензијама које према томе представљају континуитете у екстраверзији и интроверзији где су могући различити ступњеви изражености тог обележја личности.

Кантов рад на типологији личности наставио је Wundt. Он је сматрао да су колерици и сангвиници слични по томе што су променљиви, док су меланхолици и флегматици непроменљиви. Ајзенк сматра да се променљивост у тој карактеризацији Wundta може заменити речју екстравертиран, а непроменљивост појмом интровертиран. Ако се у то уведе још и димензија емоционалности, која се сада назива неуротицизмом или нестабилношћу, она се добро поклапа с описима понашања колерика и меланхолика, које је Wundt сматрао емоционалним или нестабилним, односно с описима сангвиника и флегматика које је Wundt сматрао неемоционалним односно стабилним. Тако се добија дводимензионални простор обележја каквог налазимо, каже Ајзенк, код Гилфорда, Катела и њега самог.

Даљи допринос потиче од О. Grossa, бечког лекара који је покушао дати физиолошку основу за димензију екстраверзије-интроверзије (коју он тако није називао). Он је емоционалне процесе и стања, као и менталне, конципирао на бази примарне и секундарне функције. Примарна функција је у основи сензација и перцепција, а секундарна представља персеверацију примарне функције или примарног процеса. Људи се међусобно разликују по дужини трајања тог секундарног процеса. Интроверти имају знатно дуже трајање секундарних процеса од екстраверата. Гросова типологија је, као и Галенова и Вундтова, чисто спекулативна, међутим Ајзенк сматра да у њој има трагова и концепција који одговарају савременим физиолошким механизмима као на пример Узлазном Ретикуларном Активационом Систему (УРАС) који представља једну од физиолошких основа Ајзенкове теорије интроверзије-екстраверзије.

Даљи развој истраживања на том подручју повезан је с психолозима и то Woodworthom (његов упитник неуротизма), а нарочито с Гилфордом који је још пре Другог светског рата дао прву факторску дескрипцију личности и утврдио базичне факторе личности на основу емпиријских и математичких анализа (Guilford i Guilford, 1934, 1936), и извршио изванредне лабораторијске експерименте у вези с неким димензијама личности. Коначно, на том подручју

93 Звонаревић, 1978)94 Звонаревић, 1978.

уз Ајзенков рад који представља у знатној мери наставак свих до сада споменутих напора и истраживања, ту је и Кателов факторски модел личности у којем, као и у Гилфордовом, постоји димензија екстраверзије и интроверзије утврђена на основу емпиријских података. О односу између Гилфордових, Ајзенкових и Кателових фактора детањније се говори у Кателловој теорији личности.

Однос између класичне Хипократ-Галенове поделе на четири темперамента и резултата модерних факторских анализа Ајзенк је (1964б), приказао као на слици 5.1.

5.1. Физиолошка и генетичка основа И — Е димензије

Ајзенкова теорија екстраверзије-интроверзије заснива се у првом реду на емпиријским подацима које чине резултати факторских анализа као и резултати огромног броја експеримената и других емпиријских истраживања везаних за ту димензију. Теорија се, затим, заснива на необихевиористичкој теорији учења Хула и на Павловљевој, односно савременој совјетској психонеурологији, као и на савременој неурологији и неуролошким концепцијама о функционисању нервног система односно мозга.

Класични Ватсонов бихевиоризам и Хулов необихевиоризам темеље се на Павловљевој рефлексологији. Основна карика која повезује Хуллову теорију учења и понашања с Павловљевом рефлексолошком психологијом јесте неурофизиолошки процес инхибиције. Инхибицију као одлучујући процес за функционисање централног нервног система, а нарочито мозга, проучавао је и концептуализовао Павлов.

На основу проучавања функционисања мозга и централног нервног система Павлов и његови сарадници дошли су, по њихову мишљењу, до довољног броја података који потврђују Павловљеву концепцију о постојању једне физиолошке димензије или физиолошке основе личности. Та базична физиолошка димензија личности коју истражују психолози у Московској лабораторији (донедавно, односно до своје смрти, радом те лабораторије управљао је Тјеплов) је димензија »јачине ексцитаторног процеса« или »јачине нервног система«. Јачину нервног

система Павлов је дефинисао на основу односа процеса ексцитације (узбуђивања) и инхибиције (пригушивања или кочења) у мозгу.

Московска школа, а нарочито Небилитсин, у знатној су мери даље развили Павловљеву физиолошку психологију личности.

Небилитсин сматра да постоји више врста еквилибрија: еквилибриј јачина, еквилибриј динамичности и еквилибриј мобилности. Стога он претпоставља да је сваког човека могуће лоцирати на једном низу независних континуума обележја физиолошког функционисања мозга, односно на више димензија. Тако, на пример, димензија снаге или јачинаи нервног система може бити разлучена на две независне димензије: јачину ексцитаторног процеса и димензију јачине инхибиторног процеса.

Динамизам ексцитаторног процеса значио би, способност формирања позитивних условних рефлекса, а динамизам инхибиторних процеса значио би способност формирања негативних или инхибиторних условних рефлекса. »Еквилибриј у динамизму« значио би опет супериорност или ексцитаторног или инхибиторног процеса, односно супериорност или лакоћу позитивног или негативног кондиционирања (»доминацију ексцитације у односу на динамичност« односно »доминацију инхибиције у односу на динамичност«).

Доминација ексцитације односно доминација инхибиције истраживани су врло много у московској школи и утврђене су бројне разлике од којих су неке (везане за електроенцефалограм-ЕЕГ), наводене у табели 2 95.

Ајзенково виђење Јунгове теорије екстраверзије и интроверзије

Темељна димензија екстраверзије — интроверзије (И — Е) коју је Ајзенк емпиријски утврдио добро се слаже с Јунговом концепцијом екстраверзије и интроверзије и тај резултат представља, у ствари, емпиријску и научну потврду Јунгове типологије. Тај је резултат утолико вреднији што Ајзенк у својим истраживањима није полазио од Јунговог модела а ипак га је пронашао. Осим потврде Јунгове типологије личности резултати Ајзенкових истраживања представљају и одређену потврду Кречмерове конституционалне типологије (интроверти би по конституцији и обележјима личности одговарали Кречмеровим астеницима или лептосомима, а екстраверти пикницима), као и Шелдонове конституционалне типологије (интроверти — ектоморфи-церебротонички, екстраверти — мезоморфни-висцеротонички). Сам Ајзенк, иако одбацује Фројдове теоријске и научно недоказане концепте, сматра да његови резултати имају одређену аналогију и с Фројдовом менталном анатомијом. Тако би код екстраверата доминирао ид, а код интроверата суперего.

У савремену психологију је димензију екстраверзије - интроверзије под тим називом увео К. Г. Јунг и то, врло вероватно, на основу описа и карактеристика примарних и секундарних процеса који су дали Грос и дански истраживач Г. Хеyманс. Ајзенк стога сматра да Јунгови описи ектраверата и интроверата нису оригинални, као што нису ни ти термини који су се у европској литератури користили неколико векова пре Јунга. Ајзенк сматра да је најважнији и најоригиналнији допринос Јунга у томе што је екстраверзију повезао с 95 prema Grayu, 1967

хистеричком скупином неуротичких поремећаја, а интроверзију с психастеничким или дистимичким поремећајима као што су анксиозност (тескоба, узнемиреност), реактивна депресија, фобије, опсесивно - компулзивни симптоми итд. Типологију неуротицизама дао је Јанет, али је те симптоме с нормалним типовима личности повезао Јунг.

Јунг је створио осам различитих типова личности. Ове оријентације су упаривање два става: интроверзија и екстраверзија и четири функције.

5.2. Личност као резултат наслеђа и околине

Ајзенк је у својим истраживањима настојао показати међусобну повезаност између генетичке основе појединца коју он наслеђује и његових црта личности, и то у првом реду интроверзије-екстраверзије. Генетичку основу личности чини нервни систем појединца односно начин организације и функционисања нервног система. Нервни систем појединца представља, дакле, оно што називамо генотипом, у овом случају генотипом личности. Од тог генотипа, наслеђеног нервног система појединца, зависи у великој мери његова личност. Тако се из односа и доминације ексцитације и инхибиције у нервном систему односно из веће или мање склоности нервног система да развија реактивну инхибицију стварају различити односи између појединца и реалности односно околине која га окружује. На основу тога су искуства и доживљаји појединаца с различито функционишућим нервним системом у односу на објективно исту или једнаку реалност различити. То значи да објективно једнака или иста реалност доводи до индивидуалних разлика у особинама личности, али и у свим осталим обележјима појединца као што су когнитивни или спознајни процеси, ставови, схватања итд.

Реактивност нервног система и обележја његовог функционисања доводе до великих и значајних реперкусија на плану манифестног понашања појединца односно на фенотипском плану. Тако, на пример, способност или особина нервног система да ствара реактивну инхибицију на надражаје или ситуације, односно чињеница да се таква инхибиција у тим ситуацијама јавља, развија и јача код екстраверата знатно више него код интроверата врло је важна, на пример, за процес социјализације личности. Социјализација личности је један од најважнијих аспеката развоја личности 96 и од ње зависи понашање појединца у друштву и у односу на друге људе, односно његова схватања, ставови и правила понашања или поступања.

Развој личности, па према томе и социјализација личности, односно фенотипи развијају се кроз интеракцију наслеђене и генетички детерминисане структуре појединца и утицаја околине. Темељни процес у таквој интеракцији или утицају је, по Ајзенку (као и по Павлову, совјетској рефлексолошкој психологији и бихевиоризму, односно према савременој научној психологији) процес кондиционирања или услововања и то класичног, павловијанског типа. Социјализација је, дакле, процес кондиционирања (такође и скинеријанског односно инструменталног).

Екстраверти, који су наследили јак нервни систем и лако развијају реактивну инхибицију могу се теже и слабије кондиционирати од интроверата, а то значи да ће код њих процес социјализације бити полаганији, слабији или ће потпуно односно делимично изостати. Стога код екстраверата можемо очекивати слабију социјализацију и већу склоност кршењу друштвених норми или правила понашања, него код интроверата које је лакше кондиционирати. То, наравно, има значајне реперкусије на њихову адаптираност у друштвеним ситуацијама.

Ајзенк, међутим, сматра да генетичка основа представља само потенцијалност или могућност за развој одређеног фенотипа односно одређене личности или њених особина. Тај је однос између генотипа и фенотипа код Ајзенка једнак као и иначе у савременој психологији. Наслеђе или генотип представља само основу или подлогу за развој и представља лимитирајући фактор развоја, односно одређује горњу границу тог развоја. Да ли ће се из тога генетичког потенцијала развити одређена особина или формирати одређена личност и до које границе ће такав развој ићи детерминисано је утицајима околине на генетички потенцијал

96 Рот, 1976

појединца. Појединац који је конституционални екстраверт и, према томе, предиспониран за екстравертни тип понашања не мора постати манијестени екстраверт уколико је изложен (или је прошао) кроз врло строги режим социјализације. Дапаче, под утицајем таквог режима и процеса кондиционирања (инхибиторног или по Скинеровој терминологији аверзивног) такав појединац, премда је конституционални екстраверт, може постати манијестени интроверт и понашати се интровертирано. С друге стране, појединац који је конституционални интроверт и предиспониран за интровертирано понашање не мора постати и фенотипски или манифестни интроверт. Ако је поступак социјализације код таквог појединца занемарен или не постоји, он може постати манифестни екстраверт. Ајзенк не сматра да се конституционални екстраверти не могу вежбати у социјализацији, већ сматра да је тај тренинг код њих тежи и да је њима теже да се социјализишу од интроверата.

У вези с тим јесте и дистинкција између термина и појма »неурозе« и »неуротицизма«, односно између појмова »психоза« и »психотицизам«. Тако неуротицизам представља генетичку предиспозицију за развој неурозе. Таква се неуроза појављује, међутим, једино уколико су постојали одређени услови околине, на пример, стрес довољног интензитета. Ако таквог услова нема, неуроза се неће развити успркос постојања неуротицизма или предиспозиције за њен развој. Особа која има низак генетички или конституционални неуротицизам развиће неурозу једино ако је изложена врло великом притиску или стресу, а особа која је по неуротицизму висока развиће неурозу већ и на слаб притисак или стрес околине. Слична је ситуација и с психотицизмом и психозом. Овај став има важне реперкусије за терапију понашања у неурозама и представља основу Ајзенкове и Волфове/терапије понашања (бихевиор терапије). Из тог става произлази, наиме, да је неуротичко понашање научено понашање и то научено путем кондиционирања. Неуроза, као научено понашање, на тај се начин подвргава истим законима кондиционирања којима се подвргава свако понашање које је научено на такав начин (а то је, осим наслеђених рефлекса и реакција по Павлову и бихевиористима целокупно људско понашање), па према томе и закону екстинкције или гашења.

Однос између генотипа и фенотипа личности у односу на димензију екстраверзије-интроверзије Ајзенк је (1963а) приказао и графички (слика 5.1).

Како се из слике 5.1. види постоје четири нивоа организације димензије екстраверзије-интроверзије. Темељни или исходишни ниво јесте генетичка конституција баланса ексцитације-инхибиције. Тај се баланс може у начелу мерити одређеним тестовима и ситуацијама које су лишене културног утицаја, као што су, на пример, будност или стражарење, лакоћа кондиционирања рефлекса, ефектима и на друге начине није немогуће да ће у будућности бити створени и једноставнији тестови за мерење ексцитаторних особина и баланса нервног система појединца. Ови тестови чине други ниво који је манифестан и на којем се обележја нервног система појединца манифестују (ниво понашања).

Под утицајем околине, у првом реду процеса социјализације и кондиционирања, долази до других манифестних изражавања генетичке конституције нервног система појединца, до појаве интровертираног односно екстравертираног понашања и до стварања навика понашања или личности. То се понашање и личност манифестује у социјабилности, импулзивности, нивоу активности, надмоћности, безбрижности и другим особинама личности или факторима с трећег нивоа у организацији интроверзије-екстраверзије. То представља трећи ниво на слици 5.2.

Коначно, на четвртом нивоу организације интроверзије-екстраверзије, под утицајем интеракције конститутивних и околних варијабли, стварају се различити ставови или мисаоне навике, као на пример смеоност, неустрашивост, осетљивост, етноцентризам, агресивност, хедонизам, милитаризам, национализам, склоност подвргавању и кажњавању других итд.

Слика 5.2. Организација интроверзије - екстраверзије

Неке од тих ставова или мисаоних навика Ајзенк је истражио у својој ранијој студији политичког понашања (Ајзенк, 1954). У тој је студији истраживана и идеологија појединца. Идеологија и ставови појединца чине интелектуални или когнитивни оквир који је, по Ајзенку, еквивалентан статус типа или особине на подручју личности. Међутим, касније је, Ајзенк и те ставове односно стечене мисаоне навике довео у везу с конституционалним аспектима појединца.

3. КРЕАТИВНОСТ ЕКСТРАВЕРЗИЈЕ И ИНТРОВЕРЗИЈЕ

Интроверзија-екстраверзија и неуротицизам су најпознатији међу три биолошки засноване базне особине или суперфактора. Још недавно, Ајзенк је проширио своје погледе на трећу велику димензију личности коју је назвао психотицизам и она је укључена је у Ајзенков упитник личности. Један од најинтересантнијих радова био је хипотеза везе између психотицизма и креативности.

Пошто је увек био фасциниран људским генијем и креативношћу, то је било у више последњих година узрок да је професор Ајзенк описао потенцијално кључну везу између његове модела личности и креативности. Ове идеје је и даље развијао у свом раду из 1993.год. под називом "Креативност и Личност: Теоријска перспектива" и из 1995. год. у поглављу књиге "Креативност као производ интелигенције и личности", и његовој књзи Геније: Природна историја стваралаштва.

Ајзенк почео своје поглавље из 1995. год у Међународном Приручнику личности и интелигенције (Saklofske i Zeidner, 1995) наводећи да је мали напредак постигнут од стране психологије у проучавању стваралаштва. Он је предложио ово је у великој мери због два проблема, истраживачки напори који недостају утемељењу метода у научној психологији (тј. експериментални и психометријски), и истраживања које су често била неповезано са теоријским текстовима и експерименталним знањима психологије. Али оно што упадљиво недостаје је теорија креативности. Више него једном Ајзенк је слушао понављање Левиног става да "не постоји ништа тако практично као добра теорија". Бивајући истински човек "Renaissance", Ајзенк је створио теорију која сада чека да тестирамо хипотезе да је генерисана.

6.1. Интелигенција и креативност

Креативност се најчешће изучава као део интелигенције. Иако је Гилфорд (1967) у делу Структура и Интелект модела дефинисао креативност као посебан вид когнитивног функционисања названо као дивергентно размишљање, за разлику од конвергентног мишљења и других когнитивних процеса, често је сугерисао да је креативност повезана са високим нивоом опште интелигенције или Г. Међутим, истраживања су тежила да сугеришу да је креативност и интелигенција показују скромни корелацију око .3 (Баррон и Харингтон, 1981). Зеиднер (1995) је укратко изложио: Рецензенти из литературе су закључили да, док је креативност значајно у вези са IQ до око 120 ... после тога креативност постаје независна од интелигенције и IQ -креативност однос пада близу нуле (стр. 308).

Овај налаз сугерише да схватање креативности не треба да искључује интелигенцију као фактор детерминације, а интелигенција није једини фактор, и даље да је њен утицај умањен како се појединац креће од високог просека до супериорнијих опсега интелигенције.

6.2. Личност и креативност

Креативност је описана као когнитивна способност, али и као корелат личности. Иако постоји сагласност да креативност захтева најмање просек изнад просечне количине интелигенције, такође се тражи да се утврди однос између креативности и личности. Студије случаја су коришћене да опишу атрибуте личности познатих уметника, углавном из више психодинамске перспективе. Разни карактерни описи личности у креативности су резултат корелационе студије, али за највећи део, остаје нам само описни однос. И резултати нису увек јасни или доследни. На пример, Памула (1993) није приметио значајне корелације између EPK-R фактора и мера дивергентног и конвергентног размишљања, међутим, док је просторна интелигенција такође у корелацији са личношћу, вербални IQ је показао значајно негативну корелацију са (Н). Недостатак теоријске основе за истраживање обе нагонске и интерпретативне личности и креативности је озбиљно ограничила напредак.

6.3. Интелигенција и личност

Зеиднер (1995) сугерише да је креативност заузима средњи положај између интелигенције и личности. Производи креативности морају свакако одражавати способност да размишљају течно и флексибилно, као и склоност да се то уради. Однос између личности и интелигенције је испитивана у бројним студијама након Ајзенкове тврдње да су личност и интелигенција у корелацији. Ајзенков три главне димензије личности су повезане са различитим мерама интелигенције у узорцима деце и одраслих. Ајзенк (1971) је пријавио корелацију у суштини једнаку нули између екстраверзије (Е) и неуротицизма (Н) и таквих мера способности Равенових прогресивних матрица и Мил Хил лексикон тестова за одрасле. Ови налази за Е и Н, али и П су копирани са узорцима деце користећи Јр ЕПК и више псицхометричних сложенијих мера укључујући Visc-R и K-ABC (нпр. Саклофске, 1985; Саклофске и костура, 1990). Друге студије су показале малу, али статистички значајну разлику (нпр. Вајт, 1973) као и констатујући неке односе између личности и интелигенције у функцији старости (Ajzenk & Cookson, 1969) и врсте интелигенције (нпр. вербалне vs перформансе IQ ) у односу на крајности и средње вредности Е димензије (Робинсон, 1985, 1986).

Све у свему, ови резултати имају тенденцију да сугеришу да су личност и интелигенција или независни фактори или не веома повезани.

6.4. Ајзенкова теорија креативности

Ајзенк је развио теорију која чини оно што би свака добра теорија морала учинити, она обезбеђује скуп хипотеза које је могуће тестирати, које када се истражују, или ће понудити подршку за теорију, резултат у модификацији теорије, или ће доведести до његовог нестанка. Ослањајући се на напоре и на горе описане сопствене изграђене теорије које се односе на личност, Ајзенк се ангажовао у овој изузетној анализи и синтези коју је изнео.

Ајзенк признаје да је креативност вероватно резултат великог броја фактора који синергистички делују или узрока, укључујући и оне приказане на слици 6.1. Али да би разумели узрочне основе креативног достигнућа у контрасту са само високим постигнућима,

Ајзенк дефинише и описује креативност правећи разлику између особина и постигнућа креативности. Први је нормално дистрибуирана латентна црта основе стварног креативног понашања или достигнућа. Ово друго је друштвено користан производ или резултат ове особине и других фактора, а распоређује се као Ј крива. Тако је фактор који личи на "особину креативности" неопходан, а заједно са многим другим факторима је предложен на слици 6.1, за креативно достигнуће.

Слика 6.1: Веза између креативног достигнућа и оригиналности (црта креативност). Од Ајзенка (1993).

У циљу даљег развоја ове идеје особина креативности, Ајзенк се затим окренуо великом истраживању литературе истражујући однос између особина личности и креативности.

6.5. Креативност, личност и психопатологија

Психолошка литература, али и историјски списи, биографије и аутобиографије пружају доказе о вези између креативног генија и менталне болести. Постоји много већа учесталост психопатологије међу особама за које се сматра да су креативне. Даље, док се чини да је број особина личности повезаних са креативношћу (нпр. велшки 1975), неке од ових особина су такође повезани са психопатологијом. Међутим, стварна психопатологија је негативно везана са креативношћу. Тако изгледа да док су неке особине личности повезане и са креативношћу и психопатологијом, креативни геније и менталне болести нису синоними. У ствари, док креативне особе имају тенденцију да покажу повишене обрасце ММПИ скорова повезаних са психозама(McKinnon, 1978), такође постоји добар доказ који указује да нису психотични, већ такође испољавају и низ других "повољних особина личности (нпр. его-снага) за које се тада може претпоставити да чине основу креативности.

6.6. Психотицизам (П) и креативност

Ајзенкова димензионална теорија личности се интензивно развијала и истраживала у периоду од око 50 година. Главни фактори екстраверзије-интроверзије и неуротицизма -стабилности су најпознатији од три супер фактора, али имају тенденцију да показују само мале корелације са креативношћу. Међутим, еволуција Психотицизма (П) (Ајзенк & Ајзенк, 1976) као трећи суперфактор личности је отворио нови пут за потенцијално проучавање стваралаштва Ајзенка (1995) који наводи да: могући одговор на очигледан парадокс генија и психопатологије се може наћи у концепту Психотицизам, замишљен као латентну особину која чини основу различитих функционалних психотичних поремећаја ... као и шизоидних, психопата и других граничних спектара поремећаја.

Природа П је приказана на сликама 6.2 и 6.3. На слици 6.2, природа П је описана дуж континуума ниских до високих карактеристика П, укључујући, у крајности, функционалне психозе. Као што се може видети на слици 6.2 и супротно неким неразумевањима овог фактора, П није једнако психози, већ је П карактерна личност којој се заснива психотичан поремећај. Тако појединци са изузетно високим П скоровима имају повећану вероватноћу развијања психозе. Овај положај је добио подршку у различитим експерименталним и клиничким студијама (Ајзенк, 1992). Различити корелиране особине које чине П приказани су на слици 6.2.

Слика 6.2: Психотицизам као променљива личности. ПА указује вероватноћу психопатологије на различитим нивоима П. Од Ајзенка (1992).

Слика 6.3: Број основних особина комбинованих са идентификовањем психотицизма (П). Од Ајзенка и М. Ајзенк (1989).

С обзиром на везе између П и психопатологије, и између психопатологије и креативности, истраживање је даље сугерисало да је П врло повезан са креативношћу као особином (Vudi i Claridge, 1977) и као остварењем (Гец и Гец, 1979, б). Међутим, особе са дијагнозом шизофреника нису добро обавили тестове креативног размишљања а то је довело Ајзенка да сугерише да: креативност захтева комбинацију високе П и високе чврстоће ега, постоји доста доказа о неопходности комбиновања ова два наизглед супротна својства ... психоза никада не треба да се идентификују са Психотицизмом, прва је болест, последња је предиспозиција (стр. 237).

6.7. П, ментални процеси и креативност

Ајзенково посматрање повезаности између П, психозе и креативности довело је до даље потраге за основу тих налаза. Обећавајући почетак је био да се испитају когнитивни стилови или ментални процеси заједничких са стваралачким процесом, као и карактеристике високих П лица као и псицхотичара. Медник (1962) је раније тврдио да је креативност резултат "асоцијативног процеса", тако да се креативност може дефинисати као "формирање асоцијативних елемената у новим комбинацијама ... више међусобно удаљених елемента нове комбинације, више креативних процеса или решење ". Наравно, било је признање да резултат ове нове асоцијације испуњава неки критеријум за креативност или корисност. Медник је даље предложио да креативне особе имају плитак или више раван асоцијативан нагиб. Ово омогућава особи шире тумачење значаја што се тиче одговора на стимулусе. Ајзенк је тврдио да креативност није била случајна или шанса асоцијације већ је "релевантна" асоцијација. Проширење своје даље анализе психотичног размишљања, Ајзенк је извукао из (1947) Камероновог појма о надинклузији. Камерон и и други су показали да шизофреници прегенерализују у мери у којој су они у стању да одрже концептуалне границе. Тако они могу инкорпорирати многе елементе у својим концептима који могу бити повезани, али нису суштински део. Паинеова (1960), преформулација ове теорије надинклузија сугерише да може бити сродан екстремној генерализацији стимулуса због квара на 'филтер' механизму која

пресеца или инхибира ирелевантне стимулансе. Даља паралела се може наћи у 'алузивном размишљању "од шизофреније (McConaghi i Klensi, 1968). Ајзенк такође признаје однос и релевантност (1945) Рапортовог предлога да постоје две врсте поремећаја размишљања шизофреније :конкретна и опуштена размишљања. Овде разлика између размишљања креативног појединца и шизофрена постаје потенцијално јаснија са лабавошћу која је више повезана са П и од суштинског значаја за креативност, али конкретност је више повезана са психозом и контрадикторном креативности. Полазећи од наведеног прегледа, Ајзенк је сугерисао да постоји значајна сличност у размишљањима шизофреније и високо креативних, али нормалних лица. Истраживање о надинклузији је сугерисало да је веома повезана са креативношћу, врло је карактеристично за шизофрене пацијенате, а такође је повезана са П. Имајући у виду ове перспективне везе, Ајзенк је опширно описао 'узроке' од оверинцлусивенесс, односно негативан први слој и латентну инхибицију

На крају, Ајзенк је указао на релевантност кортикалног узбуђења заједно са креативности личности. Истраживање испитује како су креативност и П повезани са нижим нивоима узбуђења и како то може додатно додати разумевању кортикалних супстрата и физиолошких утицаја како на особине и постигнућа креативности.

ТЕОРИЈА ПСИХОЛОШКИХ ТИПОВА - КАРЛ ГУСТАВ ЈУНГ

Слика 7.1. Карл Густав Јунг (1875- 1961)

Карл Јунг је створио осам различитих типова личности. Ове оријентације су упаривање два ставова: интроверзија и екстраверзија и четири функције.

Јунг је почео да развија аналитичку психологију, која диференцира личног несвесног из колективног несвесног, која одражава заједничке несвесне мисли међу људима. Други значајни допринос психологији подразумева Јунгову теорију личности, која је била посебно значајна због своје дефиниције интроверзије и екстраверзије.

Екстравертни тип личности карактерише један спољашњи проток либида, интересовање за људе и ствари око себе, однос са њима и зависност од њих. Када је овакав тип карактеристичан код некога, Јунг њу или њега описује као екстравертан тип. Овај тип личности је мотивисан спољашњим факторима и много утиче на околину, друштвен је и сигурно се осећа у страном окружењу.

7.1. Теорија психолошких типова

Највећи Јунгов допринос психологији свесног ума је остварен у његовом раду о психолошким типовима људи 97. Покушај класификације људских бића према типовима има своју дугу историју. Прошло је скоро две хиљаде година откако је грчки лекар Гален покушао да препозна четири основне урођене разлике у човековом темпараменту и да их опише кроз психолошку природу као сангвиник или пун наде, флегматик или равнодушан, колерик или жустар, ватрени и на крају меланхолик или потиштен, туробан. Ова је подела прихваћена и у нашем је свакодневном говору. Имамо много различитих покушаја који узимају у обзир савремено знање чији је циљ прецизнија формулација психолошких типова. Јунгова подела на екстравертне и интровертне је широко прихваћена иако у потпуности није схваћена. Јунг разликује два различита става према животу, два модела понашања. Ова два реаговања на околности која је он пронашао довољно су видљиви да би били описани као типични.

Постоји једна читава врста људи која у моменту реагује на дату ситуацију, повлачући се као да чују неко безгласно "не" и само су после тога способни да реагују. Постоји и друга врста људи која у сличној ситуацији иде напред очигледно сигурна да је њихово понашање разумно и исправно. Предходној врсти људи била би карактеристична негативна реакција на објекат, а другој позитивна... претходној врсти кореспондира интровертни, а последњој екстравертни став.

Први од Јунгових општих психолошких типова био је тип општег става. Став према Јунгу, јесте предиспозиција особе да се понаша на одређени начин. Постоје два супротстављена става: интровертност и екстравертност. Ова две става функционишу као супротстављене, али комплементарне силе и често се приказују као јин и јанг симбола.

Интровертни став је најсвеснији свог унутрашњег света. Док спољни свет још увек посматра, не размишљао о њему озбиљно као о унутрашњем кретању психичке енергије. Интровертни став се више бави субјективним оцењивањем и често даје више обзира фантазији и сновима.

Екстравертни, насупрот томе, одликује спољашња кретања психичке енергије. Овај став ставља већи значај на објективности и добија више утицаја из окружења него од унутрашњих когнитивних процеса.

Јасно, то није случај једног наспрам другог. Многи људи носе квалитете оба ставова, узимајући у обзир како субјективне тако и и објективне информације.

7.2. Јунгове четири функције личности

За Карла Јунга, било је четири функције које, у комбинацији са једним од своја два става, формирају осам различитих типова личности. Прва функција - осећање - је метод којим особа разуме вредност свесне активности. Друга функција - размишљање - омогућава особи да разуме значење ствари. Овај процес се ослања на логику и пажљиве менталне активности.

Последње две функције - сензација и интуиција - могу изгледати врло сличне, али постоји битна разлика. Сенсзација се односи на средства којима човек зна да нешто постоји а интуиција је знање о нечему, без свесног разумевања одакле то знање долази.

97 http://suite101.com/article/the-personality-theory-of-carl-jung-a

7.3. Осам типова личности по Карлу Јунгу

Јунг је развио теорију о осам различитих типова личности. Јунгови типови личности су следећи:

- Ектровертно размишљање - Јунг је теорисао да људи разумеју свет кроз мешавину

конкретних идеја и оних апстрактних, али апстрактни појмови су они који су прошли

мање од других људи. Екстравертни мислиоци се често налазе да се баве научним

истраживањима и математиком.

- Интровертно размишљање - Ови појединци тумаче стимулусе у окружењу кроз

субјективан и креативан начин. Тумачења су информисана путем интерног знања и

разумевања. Филозофи и научници теоретичари су често људи оријентисани

интровертном размишљању.

- Ектровертно осећање - Ови људи суде о вредности ствари на основу објективних

чињеница. Лежерни у друштвеним ситуацијама, они формирају своје мишљење на

основу друштвено прихваћених вредности и већинских веровања. Они често баве

политиком и бизнисом.

- Интровертно осећање - Ови људи доносе суд на основу субјективних идеја и интерно

утврђених веровања. Они често игноришу преовлађујуће ставове и пркосе друштвеним

нормама размишљања. Људи са интровертним осећањем напредују у каријери као

ликовни критичари.

- Екстравертни Сензори - Ови људи виде свет као што стварно постоји. Њихова запажања

нису обојена никаквим већ постојећим веровањем. Послови који захтевају објективну

критику, као дегустатори вина и коректора, најбоље испуњавају људе екстравертног

сензора.

- Интровертни Сензори - Ови појединци тумаче свет кроз призму субјективних ставова и

ретко виде нешто само какво оно заиста јесте. Они дају смисла окружењу дајући му

смисао заснован на интерном размишљању. Интровертно осетљиви људи се често

окрећу различитим уметностима, укључујући сликање портрета и класична музика.

- Ектровертна Интуиција - Ови људи воле да разумеју значење ствари кроз подсвесно

доживљавање објективне чињенице, пре него долазних чулних информација. Они се

ослањају на слутње и често занемарују оно што директно гледају из својих чула.

Проналазачи који долазе до њиховог проналаска преко увида путем можданог удара и

неких верских реформатора окарактерисани су као екстравертно интуитивни тип.

- Интровертна Интуиција - За ови појединце, Јунг је сматрао, да су дубоко су под

утицајем својих унутрашњих мотива, иако их у потпуности не разумеју. Они проналазе

значење кроз несвесне, субјективне идеје о свету. Интровертно интуитивне људи чине

значајан део мистика, надреалних уметника, и верских фанатика.

7.4. Тип личности, рани знаци

Диференцијација животног става почиње изгледа веома рано, у ствари разлог за то је нешто сасвим природно. У истој породици се налазе ова оба типа, екстравертно и интровертно дете што некада може бити несрећно за други тип зато што ће бити у сенци од његове друштвене браће и сестара.

Најранији знак екстравертности код детета је његова брза адаптација на околину. Такво дете велику пажњу придаје предметима, а посебно ефектима које они на њега остављају. Стидљивост у односу на објекат је врло незнатна и између њих се дете креће и живи са поверењем. Оно брзо опажа, али на један сасвим случајан начин. Наизглед се брже развија него интровертно дете јер је мање смотрено и по правилу нема страха. Чини се да оно не осећа баријеру између себе и објекта и зато се са њима игра слободно утичући на њих. Оно весело напредује према једној крајности и ризикује са собом у тим покушајима.

Овај је тип детета омиљен код родитеља и наставника, о њему се говори као о "добро прилагођеном" детету и често се сматра "веселијим" него што је оно у стварности, а то је због његовог раног развоја и његове способности да остави добар утисак.

Интровертно дете је колебљиво и стидљиво. Оно у принципуне воли све нове ситуације, а новим предметима прилази са опрезом, понекад и са страхом. Оно се само игра и више воли да има једног него више пријатеља. Шире распростирање је предност за екстравертно дете. Интровертна деца су чести узроци брига за родитеље, али су једнако "нормални" и интелигентни као и други тип детета. Изгледају замишљено и воле да размишљају. Имају богат имагинативан живот. Да би развили своје скривене таленте највише им је потребно време и временом ће се научити да се у свету осећају као код куће.

7.5. Слабости и квалитети

Екстравертна зрела особа је друштвена, упознаје друге полуначине и интересује се за нешто или за свашта. Воли да организује скупове, групе, забаве и обично је активна на опште задовољство. То је тип особе који чува наш посао и друштвени живот. Екстравертни интелектуалци имају сличне квалитете, најбоље резултате дају радећи скупа са другима, подучавајући их или им преносећи своја знања на неки начин, а њихови добри односи са светом помажу им да раде ефикасније. Екстравертни тип тежи да буде оптимиста и ентузијаст, али се њихов ентузијазам увек не заврши баш најбоље. Истина је да односи које успоставе са другим људима често буду раскинути.

Слабост екстравертног типа лежи у тенденцији плиткости и зависности од других, њиховој потреби да оставе добар утисак и не уживају ништа више него било који други посматрач. Не воле да буду сами јер тада размишљају морбидно и то са одсуством самокритике што их чини више привлачним спољашњем свету него својој породици или непосредном окружењу где могу бити виђени без маске. Пошто су добро прилагођени у друштву обично

прихватају моралне норме и дневне конвенције, у просуђивању теже комформистичком мишљењу, друштву су корисни и апсолутно неопходни за заједнички живот.

У другој руци, интровертна зрела особа у принципу не воли друштво, а у великим скуповима се осећа усамљено и изгубљено. Осетљиви су и плаше се комичних ситуација и често су неспособни да уче како да се понашају у друштвеним ситуацијама. Неспретни су, искрени и не говорљиви, скрупулозни, тачније речено комично су уљудни. Теже високој свесности, критични су и чувају своје најбоље квалитете за себе и за мали број људи који им нешто значи и зато су природно мало схваћени. Своје најбоље квалитете могу да покажу само у "интимном" окружењу, теже да стоје са стране и зато су мање успешни него њихове екстравертне колеге. Не расипају енергију у покушају да импресионирају друге нити је троше на друштвеним активностима. Често поседују ретка знања или развијају неки таленат изнад просечних стандарда.

Интровертним људима је најбоље када су сами или када су у малој интимној групи, у конверзацији дају предност свом сопственом мишљењу и оно им је значајније него неко општеприхваћено мишљење. Неко интровертан ће оставити за касније да прочита неку књигу која је популарна или ће умањити вредност нечему што је опште прихваћено. Ова независност у расуђивању и недостатак конвенционалности могу бити валоризовани ако их они исправно схвате и користе. У инат свом недостатку друштвене хвале они имају одане и саосећајне пријатеље.

7.6. Размевање, прилагођавање, брак и пријатељство

Ова се два типа људи, на несрећу не разумеју и теже да виде само туђе слабости тако да су за екстравертни тип интровертни људи егоистични и неприлагођени док интровертни за екстравертне људе мисле да су површни и неискрени. Сасвим је јасно да разлике у ставовима могу проузроковати неразумевање и тешкоће на пример у браку, што је још чудније овде је присутна тенденција оба типа људи да се жене са женама супротног типа. Свако се потајно нада да ће се наметнути. Миран и замишљен човек проналази живахну и практичну жену која уз то усклађује своје друштвене активности са послом и професионалном каријером, а стидљива повучена жена привлачи мужа који је весео тако да жени ствара сигурност док га чека да се врати кући. Све то иде добро довољно дуго док се они прилагођавају разним животним потребама: изградњи породице, успостављању каријере или прављењу сигурне финансијске позиције.

Ако су на том плану задовољни њихов брак је за споља идеалан, али ако буду тражили стварно разумевање или потпуније другарство тешкоће ће се појавити, свако ће говорити својим језиком... Оно што су вредности за једнога за другога су негације вредности. Они постају критични за свако интересовање или недостатак интересовања оног другог или за њихове пријатеље. Једно од њих двоје покушава оно друго да гурне у активност. Свако од њих осећа неразумевање оног другог и налази разлог за самосажаљење или тражи још неког од кога ће имати неопходну подршку и разумевање или најмање привид тога.

Непријатна се нит и даље развија и два различита типа личности почињу да буду љути на различитости онога другог. Понекад ће толеранција и покушај препознавања (разумевања) вредности оног другог бити мост изнад понора, најмање за неко извесно време али ако тога нема често ће бити присутни отворени сукоб и насиље, чак иако, како то Јунг каже, то задире и у крајњу интимност. Стварно решење ових проблема лежи у једном удаљеном развитку сваке од личности до чега у многим случајевима једино може доћи уз потребну психолошку помоћ.

У прављењу разлика између екстравертних и интровертних личности треба сагледати све разлике између њих. Интровертна личност се повлачи назад и оклева на један сасвим особен начин, али не у маниру неког другог интроверта. Екстравертна личност гради свој однос са светом користећи интелект, осећања, разум, перцепције и на крају интуицију. У борби за опстанак свако користи оно што Јунг зове "њихова најразвијенија функција".

7.7. Примена Јунгове оријентације на комплетну личност

Особа се обично не дефинише као само једна од осам типова личности. Уместо тога, постоје различите функције у хијерархији. Једна функција ће имати супериоран ефекат и други ће имати секундарне ефекте. Обично, по Јунгу, човек само чини значајно коришћење две функције. Друга два заузимају инфериорне позиције.

У свом раду из 1921, Психолошки Типови, Јунг пореди његове четири функције личности са четири тачке на компаса. Док се човек суочава са једним правцем, он или она и даље користи друге тачке као водич. Већина људи држе једну функцију као доминантну, иако неки људи развију две током живота. То је само особа која остварује самоостварење која је у потпуности развила све четири функције.

4. РАЗЛИКА ИЗМЕЂУ ЕКСТРАВЕРАТА И ИНТРОВЕРАТА

8.1. Главна разлика између Интроверата и Ектроверата

Постоји заједничко уверење да је интровертна стидљива особа која не склапа пријатељство лако а екстравертна је особа која има добре социјалне вештине и није стидљива. То нису одлучујући фактори за интровертност и екстравертност. Основна разлика је у томе што интровертне особе доносе одлуке на основу сопствене процене информација, а ектровертне су под утицајем онога што други људи кажу и верују. И није вероватно да се може рећи да је неко интровертан или екстравертан само зато што су пријатељски настројен или изгледа срећан.

Док би неки рекли да је основна разлика је у томе што интроверти црпе енергију из своје унутрашњости и ектроверти црпе енергију од других људи, то је ствар расправе која је важнија.

8.2. Унутрашње размишљање

Интроверти се окрећу ка унутра у свом мисаоном процесу. Они процењују шта они мисле и осећају и не занима их шта други људи мисле и осећају о нечему. Ектроверти су

забринути о томе шта други људи мисле и осећају и неће донети одлуку да ли то иде против статуса кво. Ово је један од разлога продаје убеђења "сви раде то" функционише тако добро када се продаје нешто екстравертима. Интровертна особа ће вероватније рећи: 'Па шта?' И проценити да ли је то добро за околину, добро за земљу, добро за појединца. Ектроверти не процењују информације за себе. Они верују у информације које им други људи кажу.

Постоји уобичајена заблуда да интроверти мисле у себи и ектроверти мисле на глас (причају) Ово једноставно није тачно. То је, међутим, само мишљење, и то не долази од начина на који су Мајерс Бриггс и Карл Јунг дефинисали интровертност и екстравертност. То једноставно није могуће да неко говори да мисли до дубине до које интровертан ради. То је зато што је потребно време за размишљање. Интроверти имају тенденцију да имају далеко дубље увиде у животу него ектроверти. Чим неко на један тренутак отвара уста одмах обраћа мање пажње на нечије мисли. Мозак не мисли дубоко када се говори. Када неко прича, генерално се ослања на информације на које је већ мислио.

8.3. Свако има неких особина интровертности екстравертности

Нико није потпуно интровертан или потпуно екстравертна особа. Човек може да буде интровертан, када је у питању рад и екстравертан, када је у питању породица. Човек може да буде интровертан у верским уверењима али екстравертан, када је у питању спорт. Зато, кад неко ради тестове, његов резултат ће бити у процентима, на пример 54% екстравертан и 46% интровертан.

-----------------------------------------------------

ПРОБЛЕМ УРОЂЕНОГ И СТЕЧЕНОГ У

ПОГЛЕДУ НА ЛИЧНОСТ У ПСИХОЛОГИЈИ

Посматрањем живота детета може се уочити да се, са протицањем времена,

јављају неки нови облици понашања, док се постојећи даље развијају. Промене о

којима је реч, приписују се деловању две врсте узрока – унутрашњих и спољашњих.

Развој процеса који су претежно резултат унутрашњих узрока називамо сазревањем

или матурацијом, а они који су у првом реду последица утицаја средине – учењем

(Смиљанић, 1999).

Основни дуготрајни проблем у дечјој психологији бави се питањем у којој су

мери понашање и развој резултат урођених, биолошких, природних чинилаца односно

срединских чинилаца и учења. Ова расправа постоји још од тренутка када су Лок (John

Lock) и Русо (Jean Jacques Rousseau) први предложили потпуно средински односно

нативистички модел дечјег развоја. Русо је сматрао да се дете може развијати само, без

учења. Лок је, са друге стране, сматрао да се дете рађа као „празан папир“ и да своја

знања комплетно базирају на спољним објектима (Gianoutsos 2006). Вотсон (John

Votson) је такође, након Лока, тврдио да је васпитање свемогуће и да се може научити.

Овако екстремна схватања данас се не прихватају, јер их обарају и

експериментални налази. Највећи број истраживача из области развојне психологије

данас заступају неки облик интеракционистичког гледишта, по коме се претпоставља

да и природа и васпитање и учење доприносе људском развоју. Ипак, неки теоретичари,

упркос својој интеракционистичкој претпоставци, тврде да специфични аспекти

понашања имају у првом реду биолошку или срединску основу. Чак и када се за неко

понашање претпоставља да је последица комбинације биолошких и срединских

утицаја, поставља се питање о прецизној улози коју у том процесу има сваки од

чинилаца.

Постоји велики број покушаја утврђивања разлика између оног што је научено и

стечено у људском понашању. Један од критеријума за разликовање урођеног и

стеченог је рано јављање. Ако се неки облик понашања јави непосредно после рођења,

сматра се да је он последица наследних фактора. На пример, новорођенче плаче, сиса,

зева и врши низ рефлексних радњи које су, очигледно, урођене. Овај критеријум,

међутим, не може се применити на све. Ако се узме пример сексуалног нагона, који се

у овом пуном облику јавља касно у односу на рођење, а сматра се да је урођен, овај

критеријум разликовања урођеног и стеченог у понашању, није довољан, ни апсолутан.

Други критеријум разликовања урођеног и стеченог је универзалност. Ако се

један облик понашања јавља код свих јединки једне врсте, претпоставља се да је тај

облик понашања универзалан. Иако је тачно да се облици понашања који су резултат

наслеђа појављују код свих јединки одређене врсте, то што је неки облик понашања

универзалан, не мора да значи и да је резултат наслеђа, јер има и униврзалних

понашања који су стечени.

Још један критеријум за разликовање урођеног од стеченог је редослед у

јављању. Овај критеријум подразумева да се у развоју једног облика понашања разни

ступњеви нижу увек истим редом код свих припадника једне врсте. Ако тај редослед

остане непромењен чак и кад јединке живе у различитим условима, закључује се да тај

облик понашања урођен. Тако је, на пример, са процесом ходања, који пролази кроз низ

ступњева одређеним редоследом код све деце. Ипак, ни овај критеријум има

ограничења, ако се узме у обзир чињеница да постоје урођени облици понашања код

којих развојни редослед није исти код свих припадника врсте и да постоје облици

понашања који имају јсан редослед у развоју, али нису стечени, већ резултат учења.

Како би се утврдило шта је, у току развоја, последица сазревања, а шта

последица учења, често се врше различити експерименти и посматрања. Позната су

посматрања која су вршена под утицајем Дарвина у САД-у и СССР-у тридесетих

година 20-ог века. Посматрано је сазревање јединки истих и различитих врста и рађена

су поређења.

Обично употребљавана метода за праћење ефекта сазревања и учења у

понашању је метода паралелних група. У оваквом експерименту, јединке у

експерименталној групи се изолују како би се онемогућило учење, или се спречавају да

обављају активности која се испитује.

Један од најпознатијих таквих експеримената је извео Карамајкл са намером да

се испита да ли је пливање код водоземаца урођена или стечена вештина (према

Смиљанић, 1999). Ембрионе амблистона ставио је у благ раствор хлоретона, пре него

што су се код њих јавили први покрети. Тај раствор није ометао њихов развој, али их је

анестезирао и имобилисао. Контролну групу амблистома спустио је у обичну воду.

Након што су животиње из контролне групе пропливале, пребацио је и животиње из

експериманталне групе у обичну воду и пратио кад ће и оне пропливати. За то им је

требало од 6 до 25 минута, што је могло да се припише брзом учењу или ослобађању

дејства хлоретона. Да би проверио које тумачење је тачно, и контролну групу је ставио

у рствор након чега је вратио у обичну воду. С' обзиром да је и њима требало

тридесетак минута да поново пропливају, закључио је да су се и животиње из

експерименталне групе у првих тридестека минута ослобађале дејства раствора, да није

било учења и да се пливање јавља на одређеном ступњу развоја, чак и онда када

животиње немају могућности да вежбају или уче.

Експеримент са пилићима изолованих од квочке, који су такође подељени у две

групе, контролну и експерименталну, показао је да пилићи који су били изоловани два

дана, чим су се припојили групи са квочком, на квоцање квочке, следили су је, док

друга група, више изолована и са протеклим временом матурације, није реаговала, нити

је следила квочку. Из тога се може закључити да је оптимално време за развој реакције

одзива на квоцање као и праћење квочке прошло и та се реакција није могла појавити

код ове групе пилића.

Многи слични експерименти, показали су, међутим да само сазревање није

довољно да би се развио неки облик понашања, да је потребно вежбање и то у право

време и да је за одржавање понашања потребно мање или више учења.

Такав резултат добијен је и у Хилгардовом експерименту на предшколској деци

(Смиљанић, 1999). Он је децу узраста од 2 до 3 године поделио у две групе и

изједначио по старости, полу и броју чланова. Обе групе су биле подједнако веште у

закопчавању одела, сечењу маказама и пењању уз степенице. Током 12 недеља,

експерименталној групи је било омогућено да ове активности обавља, док је контролна

група била за то ускраћена. На крају експеримента, показало се да су деца која су имала

прилику да ове активности вежбају, супериорнија у односу на контролну групу. Када је

контролна група, затим, добила прилику да практикује активности, сустигла је децу из

експерименталне групе. Тако је експеримент показао да је сазревање одиграло своју

улогу, па је контролна група брзо сустигла експерименталну. Такође, показало се да и

учење има удела у овим активностима, те да зрелост само одређује темпо учења.

Хилгард је дошао до закључка да су активности као што су коришћење и употреба

маказа, закопчавање дугмади, везивање пертли и сл. под утицајем учења, док

активности као што су нпр. пењање уз мердевине, клизање и сл. представљају

активности које углавном зависе од сазревања. Тако се овим експериментима истиче да

су активности, које нису неопходне за нормалан развој појединаца претежно условљене

учењем (као нпр. пливање, клизање, вожња бицикла итд.), док активности које су

неопходне за нормалан развој индивидуе као ходање, хватање и сл. су под утицајем

сазревања (Рамић, 2005).

Експерименти на животињама показали су да је за свако учење потребан

известан степен зрелости. То значи да постоји известан сензитивни период који је

најпогоднији за учење одређених вештина или понашања. Ако дете вежба неку

вештину пре него што је за то сазрело, у томе неће успети.

Када се ради о испитивању деце, експерименти су најчешће извођени на

идентичним близанцима, с'обзиром да су неслеђене особине код њих исте, па се може

пратити ефекат средине и учења. Осим тога, рађени су експерименти са усвојеном

децом и породичне студије.

Прве студије близанаца и усвојене деце рађене су 20-их година прошлог века

(Merriman, 1924, Theis, 1924, према Plomin, 2004). Ипак, овакве студије су игнорисане у

ширим научним круговима све до пре 50 година, када је бихејвиоризам имао снажан

утицај у психолошким научним круговима и када је парадигма утицаја средине на рзвој

детета била доминантна. У последњих 50 година, међутим, дошло је до значајне

промене и истраживачи су почели да прихватају гледиште по коме значај у развоју и

понашању имају и учење и средина, али и наслеђе. Потврда оваквог гледишта

пронађена је управо у студијама близанаца и усвојене деце.

Овакве студије помажу да се утврди релативни значај средине и наслеђа на

понашање и развој деце. У студијама близанаца, полази се од чињенице да:

Монозиготни (једнојајчани) близанци поседују 100 % идентичног

наследног материјала, увек су истог пола, исте су крвне групе, па се

сматра да на разлике код њих утиче средина и њихово индивидуално

искуство.

Дизиготни (двојајчани) близанци деле око 50 % својих гена, односно исто

као сва браћа и сестре, могу бити истог или различитиг пола, могу, али не

морају имати исту крвну групу, али се користе у оваквим студијама с'

обзиром да деле сличну или исту средину и услове јер су рођени у исто

време и на истом месту. Многе разлике између дизиготних близанаца

могу се приписати разликама у њиховим генима

Студије близанаца често пореде монозиготне са дизиготним близанцима, како

би разумели улогу наслеђа, заједничке средине и индивидуалних искустава на развој и

понашање деце, као и да утврде колико одређени средински и наследни фактори утичу

на процесе адаптације. Без близанаца, овај тип истраживања било би скоро немогуће

спровести.

Истраживање у нашој држави, које се спроводи у Новом Саду при Филозофском

и Медицинском факултету у оквиру пројекта „Наследни, средински и психолошки

чиниоци менталног здравља“ под именом „Регистар близанаца“ као и многобројни

регистри оваквог типа у другим земљама открили су кроз студије близанца да:

Код особа са епилепсијом, наследни фактори одређују узрок и трајање

напада.

Наследни фактор може бити одговоран за више од половине варијација у

гојазности код одраслих мушкараца и жена.

Деца идентични близанци су међусобно сличнији када су у питању

поремећај дефицита пажње, проблеми понашања и проблем наркоманије

од неидентичних близанаца, што указује да су ова понашања под

утицајем наследних фактора.

Деца не „уче“ алкохолизам од својих родитеља на начин на који уче своја

политичка или верска убеђења. Деца појединаца са проблемом алкохола

сама су под већим ризиком за такве проблеме због гена које наслеђују.

Гени утичу на депресију код девојчица после почетка пубертета итд.

Многе од ових студија показале су да су скоро све особине бар делом наследне,

и да је различит степен наслеђа на различите особине и понашања.

ТЕОРИЈЕ ДЕЧЈЕГ РАЗВОЈА

Већина данашњих истраживача и теоретичара у области развојне психологије

прихвата једно од три општа теоријска гледишта – когнитивистичко-развојни приступ,

приступ околине и учења или етиолошки приступ.

Когнитивистичко-развојни приступ

Когнитивистичко-развојни приступ обухвата одређени број сродних теорија.

Најпознатији представник овог приступа био је годинама Пијаже (Jean Piaget), а

последњих година међу когнитивно усмереним развојним психолозима, постали су

популарни и модели обраде информација и социокултурне анализе.

Корени когнитивистичко-развојног приступа проблем дечјег развоја налазе се у

радовима Русоа из 18-ог века. По његовом нативистичком гледишту, људски развој

одвија се на предвидив начин уз мало или без утицаја околине. Савремени

когнитивистички оријентисани теоретичари и истраживачи, међутим, придају много

више значаја срединским утицајима него што је ти чинио Русо, одражавајући таквим

ставом инетракционистички приступ људском развоју. Ипак, оно што је заједничко

овим теоријама, јесте наглашавање урођених и наследних чиниоца у развоју деце.

Важна карактеристика ових теорија је да су когнитивистичко развојне. Њихова

зеједничка идеја на којој се заснивају ове теорије јесте да је дечје понашање одраз

структуре, или организације њихових знања или интелигенције (Vasta, Haith & Miller,

2005). То подразумева идеју да начин на који размишљамо и знање које имамо

руководи нашим понашањем. Неки од основних циљева ове групе теоретичара и

истраживача је зато и одредити шта деца знају, како је то знање организовано и како се

развија и мења.

Најстарија и најбогатија когнитивистичко-развојна теорија је Пијажеова теорија,

која ће даље бити детаљно описана. Поред ње, последњих 20-ак година, популаран је и

приступ обраде информација који људско знање схватају као систем од три дела: прво,

ту је информација која систему прибавља улаз (input) и улази у људске рецепторе у

облику слика, звукова, укуса итд.; друго, ту су мождани процеси који делују на

информацију и мењају је на различите начине (кодирање информација у симболочке

облике, упоређивање са раније стеченим информацијама, њихиви складиштење,

проналажење тих информација када су потребне итд.) и излаз (output), који представља

наше понашање – говор, социјалне интеракције итд.

Још једна група теорија у оквиру овог приступа бави се дечјим социјалним

развојем. Повећано занимање за социјалне процесе појавило се из два разлога: показало

се да знање утиче на социјална искуства, и да социјалне интеракције утичу на процесе

сазнања и развој знања.

Многи савремени развојни психолози сматрају да на социјални развој детета

утиче природа и ступањ дететових сазнајних вештина. Дететова интеракција са другим

људима зависи, на пример, од тога колико јасно схватају међуљудске односе, са

коликом тачношћу интерпретирају понашања друге деце, колико добро могу

применити раније стечене информације итд. Зато се сматра да су дечје социјалне

интеракције бар делимично под утицајем когнитивног развоја.

Истраживачи су, дакле, усмерени на питање како деци ступањ когнитивног

развоја омогућује разумевање њиховог социјалног света. Међутим, оно што такође

занима психологе у овом пољу, јесу и обратни процеси – како социјална искуства утичу

на когнитивни развој. Најутицајнију савремену теорију у овом пољу дао је совјетски

психолог Лав Виготски (Lev Vzgotsky) 20-их и 30-их година прошлог века. Иако његова

теорија није нова, развојни психолози су тек од скоро почели да примењују његове

идеје на когнитивни и социјални развој деце. Теорија Виготског биће детаљно описана

у наставку рада.

Теорије о утицају околине и учења

Корени приступа утицаја околине и учење могу се наћи у Локовом уверењу да

су околина и искуства кључеви за разумевање људског понашања. Ово гледиште је

Вотсон (John Watson) почетком двадесетог века превео у бихејвиоризам. Ово гледиште

и данас је главно начело великог броја психолога.

Темељ овог приступа јесте схватање да се велик део људског понашања, а

посебно социјално понашање, не стиче рођењем (Vasta, Haith & Miller, 2005).

Савремени бихејвиористи, данас, прихватају интеракционистичко гледиште – признају

чињеницу да и биолошки и когнитивни фактори, осим срединских, утичу на људски

развој, али не прихватају идеју да је когнитивни развој процес у психолошком развоју и

сазревању и да промене у понашању увек одражавају напредак у когнитивним

способностима. Они верују да дечје понашање може бити независно од њиховог

когнитивног развоја.

Наглашавање срединских утицаја усмерило је бихејвиористе и њихова

истраживања на процесе путем којих околина изражава своје деловање тј. на начела

условљавања и учења. Вотсон је покушао да изгради теорију дечјег развоја на начелима

учења, међутим, класично условљавање није могло да објасни многа људска понашања.

Скинер (Burrhus Federic Skinner) је класичном условљавању додао још једну врсту

учења и сматрао је да сва понашања припадају једној од две категорије. Прва

категорија се односила на рефлексе и реакције које су укључене у једноставне рефлексе

назвао је респодентна понашања. Другу врсту понашања назвао је оперантна

понашања, под којим је подразмевао вољне одговоре. На његовој теорији развио се

приступ анализе понашања, (Sidney Bijou & Donald Bear) чији је циљ објаснити како

дечје урођене способности међусобно делују са њиховим искуствима и околином да би

произвеле промене у дечјем понашању и развоју. Према овом схватању, претпоставља

се да на децу делују четири типа условљавања и учења: привикавање и одвикавање,

респодентно условљавање, оперантно условљавање и дискриминацијско учење. Разлика

од когнитивистичко-развојних теорија јесте у томе што анализа понашања истиче

велики удео процес учења, и објашњењу развоја, и избегава објашњења која се темеље

на неопажљивим когнитивним процесима.

И у оквиру овог приступа, јавило се занимање за то како на развој утичу

когнитивни фактори. Најпознатији теоретичар у оквиру овог приступа је Бандура

(Albert Bandura) са својом соцојално-когнитивном теоријом. Као и други

бихејвиористи, и он сматра да когнитивни развој сам по себи не објашњава промене у

понашању током детињства и да су процеси учења одговорни за велики део дечјег

развоја. Ипак, ова теорија даје већи значај когнитивним факторима него што ради

анализа понашања. Бандура свој модел људског развоја назива реципрочним

детерминизмом јер сматра да је људски развој сложеног међуделовања особе, њеног

понашања и околине. Важна претпоставка ове теорије јесте да се учење опажањем

одвија када се понашање оног који опажа мења као резултат понашања модела.

Последице које дете доживљава када посматра модел назвао је посредно поткрепљење

и казна, и оне су те које могу утицати на понашање детета. Најважнији резултат

оваквог учења – моделирања- јесте имитација, код које се може тачно копирати

опажано понашање, или се може апстраховати у општем облику.

Еволуционе теорије

Трећи главни теоријски приступ у развојној психологији је етиологија, односно

истраживања развоја с' еволуционог становишта.

Прва озбиљнија и целовитија еволуциона теорија била је дата од стране Ламарка

(Јean-Baptiste Lamarck). Његова теорија еволуције, у суштини теорија активног

прилагођавања, подразумева следеће принципе:

Принцип потребе – Нема нових организама без нове потребе. Ламарк је

видео савршену прилагођеност између организама и средине, и

одбацивао је идеју о божанско стварању непроменљивих врста, зато што

би врло брзо дошло до дисхармоније између организма и средине, услед

промене средине, а непроменљивости врста. Тако што се мења, средина

отвара могућност да организми одговоре не ту промену.

Принцип навике или примене – Нема нових адаптација или промена, без

промена у средини. Нема нових адаптација, без нових потреба.

Степен промене се бележи у наслеђе и преноси на наредну генерацију –

То је принцип наслеђивања стечених особина. Ламарк је сматрао да је

наслеђивање стечених особина један од основних закона биологије.

Само Ламарково дело, када се појавило, није привукло већу пажњу јавности.

Главна замерка која се може упутити Ламарковој теорији јесте та, што је доказано да не

постоји наслеђивање стечених особина. Јасно је да ако се мења средина, организми

имају потребу, али то не значи да ће организам адекватно одговорити на ту промену, а

још мање да ће је наследити. Вајсман (Alan Weisman) је доказивао да не постоји

наслеђивање стечених особина. Он је мишевима у 15, 16 генерација секао репове, и

ниједан миш се није родио са недостатком репа.

Koрени овог приступа такође потичу из радова Дарвина (Charles Darvin).

Етиолошки приступ се данас све више прихвата и његове идеје се примењују у све већи

број подручја дечјег развоја (Vasta, Haith & Miller, 2005).

Према еволуционом приступу, понашање има две врсте детерминанти:

непосредне и еволуционе. Непосредне детерминанте укључују околину у којој се

понашање појављује, недавна искуства и стање. Еволуционе детерминанте понашања

су оне за које се претпоставља да су биле важне у процесу природне селекције и

допринеле су опстанку и размножавању врсте. Еволуциони фактори могу објаснити

како понашање може бити корисно појединцу, али и целој врсти.

Теоретичаре и истраживаче који негују овај приступ највише занима

истраживање еволуционих узорака понашања и усмерени су на откривање механизама

по којима урођени процеси утичу на понашање. Ти процеси могу бити генетски

механизми који преносе телесне и понашајне карактеристике с' једне генерације на

другу и биолошки који контролишу појаву инстиктивних образаца понашања.

Лоренц и Тиберген (Konrad Lorenz и Nick Tinbergen), оснивачи овог приступа,

индетификовали су четири карактеристике урођеног понашања: оно је универзално,

стереотипно, не захтева учење и под минималним је утицајем околине. Еволуционисти

су описали како сложени нивои урођених реакција могу бити подстакнути факторима у

околини и како урођени механизми, попут утискивања, утичу на процес учења. Дакле,

и истраживачи овог приступа, занимају се за учење и искуство, али се у том домену

углавном баве тиме како биолошка или генетска структура може утицати на процес

учења.

У ближој прошлости сличан приступ је настао и у подручју биологије и назива

се социобиологија. Овај приступ односи се на биолошко или еволуционо порекло

социјалног понашања. Социобиологија представља покушај објашњења социјалног

понашања у смислу еволуционог модела према којем опстанак гена надмашује било

који други циљ. Истарживачи у овој области пронашли су бројна подручја развоја деце

у којем еволуционе одреднице могу бити од значаја.

Ово ново подручје истраживања настало је објављивањем књиге биолога

Вилсона (Edward Osborne Willson). Према његовој теорији, гени су структуре чији је

једини интерес осигурати властити опстанак из генерације у генерацију (Vasta, Haith &

Miller, 2005).

Социобиолози сматрају да гени не производе само телесне особине, већ и

социјална понашања. За социјална понашања која су адаптивнија за опстанак

претпоставља се да пролазе кроз исти процес природне селекције као и телесне

карактеристике. Вилсон сматра да се учинци гена на социјално понашање могу боље

разумети на нивоу културе или друштва него на појединачном нивоу. Он тврди да

многи наши културни обичаји, као нпр. забрана инцеста и закони о убиствима,

одражавају еволуциони процес који фаворизује појединце чија су социјална понашања

у складу са оним што је најбоље за опстанак врсте. Таква понашања имају већу

вероватноћу да буду пренешена на будуће генерације, за разлику од непожељних

понашања.

Еволуциони приступ људском развоју није се појавио све до недавно јер се није

чинило да су еволуциони процеси нужни у објашњавању сложених људских понашања.

Болби (John Bowlby) први је привукао психологе еволуционом објашњењу људског

развоја својим истраживањем процеса привржености. Као резултат његових

истраживања, многи се аспекти дечјег развоја истражују с' еволуционог аспекта.

ТЕОРИЈА ЖАНА ПИЈАЖЕА

Пијаже (1896-1980) је швајцарски биолог који се заинтересовао за проблеме

епистемиологије (теорије сазнања). Приликом овог усавршавања занимао се за

филозофију наука, логику и епистемиологију и увео је емпиријско изучавање проблема

сазнања. Почео је да се бави истраживањима деце и у својим првим радовима усмерио

се на дечје мишљење. Своју теорију назвао је генетичка епистемиологија што је

означавало развојну епистемиологију и психологију која се бави емпиријским

истраживањем и објашњавањем развоја сазнања.

Иако се на почетку свог рада није занимао за само дете по себи, већ је

испитивајући дете испитивао сазнање, његов приступ изучавања трајно је утицао на

појам детета у савременој развојној психологији (Varga, 1997).

Пијаже дете посмтра као активно биће, односно биће које ативно конструише

своју спознају света. Он наглашава индивидуалну, спонтану и природну активност

детета кроз коју оно активно конструише своје сазнање.

Пијаже је прикупљао податке системским опсервацијама и клиничким методом.

Касније је ове методе употпунио експериментисањем.

Основни појмови Пијажеове теорије

Пијажеово биолошко образовање утицало је да интелигенцију сагледа у ширем

контексту. Он интелигенцију дефинише као функцију адаптације. Интелигенција се

појављује са еволуцијом као једно од оруђа прилагођавања организма животној

средини.

Он прилагођавање схвата као процес активног усклађивања организма са

средином кроз узајамни утицај, како организма на средину, тако и средине на

организам. Он користи појам интеракције означавајући тај двосмерни утицај организма

и средине. У његовој теорији, акценат се ставља на активност организма који делују на

средину.

Интелигенција, оруђе прилагођавања, сачињена је од узастопних структура, које

на појединим развојним стадијумима обезбеђују све моћније облике прилагођавања.

Оно што се мења са развојем детета, јесте структура интелигенције. По Пијажеовом

схватању, функција интелигенције је непроменљива (она увек служи адаптацији) , и

она, у ма ком облику се појавила, увек има исту функцију. Оно што се са развојем мења

јесу облици адаптације које омогућава структура интелигенције, јер свака одређена

структура представља одређени облик адаптације.

Пијаже сматра да се процес интелектуалног развоја одвија кроз низ стадијума

које он назива стадијуми развоја. Развојни стадијум дефинише се преко појма

структура. Са развојем, мењају се структуре интелигенције које одређују њима

одговарајуће развојне стадијуме. Склопови специфичних когнитивних понашања

нађених на одређеном развојном стадијуму јесу, према Пијажеу, манифестације

интелектуалне структуре које лежи у основи тог стадијума. Свака структура има свој

развој, па Пијаже сваки развојни стадијум описује анализом развоја интелектуалне

структуре дефинише тај развојни стадијум.

Пијаже наводи четири узастопна развојна стадијума:

1. Сензомоторни стадијум (0-2 год.)

2. Стадијум преоперационалног интуитивног мишљења (2-7 год.)

3. Стадијум конкретно оперативног мишљења (7-11год.)

4. Стадијум формално оперативног мишљења (11-15 год.)

Интелектуалне структуре које одређују наведене стадијуме и леже им у основи

су:

1. Структура сензомоторне интелигенције

2. Структура преоперационалног интуитивног мишљења

3. Структура конкретних операција

4. Структура формалних операција

Пијаже описује ток когнитиног развоја као процес реструктурације,

трансформације старих у нове структуре, процес у коме одређује односе између

узастопних интелектуалних структура.

Развој увек почиње од неке структуре. Уобличеност раније структуре нужан је

услов развоја наредне структуре. Нова структура се надограђује на ранију структуру,

настајући из ње. Због тога у току когнитивног развоја постоји и континуитет

(структуре настају једне из друге) и дисконтинуитет (настају нове структуре).

Пијаже сматра да је ток когнитивног развоја универзалан и заједнички код свих

људи. Основна законитост тока развоја јесте константан редослед развојних стадијума.

Постоји, дакле, само један могући ток размишљања, а оно што може да се мења јесте

темпо, брзина и узраст на коме се достижу одређени развојни стадијуми.

Пијажеово објашњење тока когнитивног развоја

Пијаже когнитивни развој објашњава разматрајући неколико чиниоца развоја:

сазревање (матурација), искуство, социјалну трансмисију (језичка трансмисија и

обучавање) и уравнотежавање (еквилибрација) који је по Пијажеу и пресудан чинилац

у когнитивном смислу.

Појам уравнотежења Пијаже објашњава преко појма адаптације. Према њему,

адаптација је сачињена од два комплементарна процеса: асимилације и акомодације.

Асимилација означава уклапање спољашњих информација из околине у постојеће

интелектуалне структуре. При томе, спољашње информације се преображавају да би се

саобразиле когнитивним струкурама организма. Процес акомодације подразумева

обликовање когнитивних понашања према узорима средине тј. њихово саображавање

спољашњим информацијама. Оба ова процеса подразумевају интеракцију организма са

средином тј. интеракцију активног субјекта сазнања са објектом сазнања. Организам

ступа у интеракцију са средином увек помоћу постојећих структура. На почетку развоја

то су урођени рефлекси, који постају оруђе асимилације. Али процес асимилације се

убрзо надопуњује процесом акомодације, па долази до измене и усавршавања

рефлексног понашања. Процеси асимилације и акомодације постоје на сваком

развојном стадијуму и могу бити у различитим односима. Да би одредио њихов однос,

Пијаже уводи појам равнотеже кога дефинише не само стање равнотеже супротних

сила, већ и као процес уравнотежавања.

Процес уравнотежавања се одвија по етапама. У оквиру сваког развојног

стадијума, почиње се од неравнотеже и стиже до привременог стања равнотеже

асимилације и акомодације (када се образује интелектуална структура). Известан ниво

равнотеже на ранијој етапи је неопходан да би се достигло уравнотежавање на наредној

етапи. Цео ток развоја састоји се од низа узастопних уравнотежавања и привремених

стања привремене равнотеже.

Уравнотежавање Пијаже схвата као активан динамички процес који подразумева

одстрањивање несагласности и сукоба. Развој се састоји од низа тренутних сукоба који

морају бити превазиђени како би се дошло до следећег нивоа равнотеже. Когнитивни

сукоб одређује као несклад између сазнајне организације и света какав јесте. Процес

уравнотежавања зато се гледа као тенденција ка усклађивању сазнања са реалношћу.

Пијаже уводи и појам ауторегулације како би и даље објаснио појам

уравнотежавања. Ауторегулација подразумева активне реакције организма на

спољашња ремећења путем система компензација, којим се покушава успоставити

равнотежа. Уравнотежавање је саморегулишући процес. Тако схваћен процес

уравнотежавања основни је чинилац развојне промене.

Ауторегулација се довија у функцији адаптације са циљем постизања равнотеже.

Процес уравнотежавања одвија се самоструктурацијом – унутрашњом организацијом

путем механизама координације когнитивних акција којим сазнајни субјект

трансформише сазнајни објект. Као резултат тога, долази до образовања нових

когнитивних структура. Сама интелигенција, дакле по Пијажеу, служи као оруђе

компензације неравнотежа у интеракцији са средином. Тако мишљење омогућава

детету исправку грешака искуства, превазилажење ограничености перцепције. Али, и

свака нова структура појављује се као систем компензације раније интелектуалне

структуре.

Завршно стање равнотеже Пијаже дефинише са аспекта развијености унутрашње

организације, с' обзиром на ниво постигнуте саморегулације.

Стадијуми развоја

Сензомоторни развој (0-2 год.)

Сензомоторни стадијум одређен је образовањем структуре сензомоторне

интелигенције. Сензомоторна интелигенција односи се на облик понашања и

функционише на превербалном и пресимболичком плану – односи се на практично

решавање актуелних и презентних проблема и ситуација (овде и сад ситуација).

Функционише путем чулномоторних радњи на плану понашања, а не на унутрашњем,

менталном плану. Основно оруђе чулномоторне интелигенције су чулномоторна

понашања. Ова врста интелигенције се може испитивати анализом понашања у оним

ситуацијама када је онемогућено непосредно „долажење“ до циља путем понашања

која се не сматрају интелигентним (инстикти, рефлекси).

Да би испитао сензомоторну интелигенцију код деце, Пијаже је користио метод

систематског посматрања понашања своје деце. При томе је примењивао и мале

експеримент стварајући проблемске ситуације. Анализом посматраног понашања на

узастопним етапама развоја, Пијаже је реконструисао прогресивно образовање

сензомоторне интелектуалне структуре. Он је за обележавање јединице сензомоторне

структуре користио појам акционе шеме. Шема радње је оно што је заједничко при

понављањима и применама једне радње у различитим ситуацијама. Основна средства

сензомоторне интелигенције су шеме практичних радњи. На почетку развоја, акционе

шеме, које се постепено образују, још су изоловане. Тек постепено долази до њихове

координације, међусобног повезивања и узајамног усклађивања. Али, већ прве, још

увек изоловане шеме, служе као оруђе асимилације.

Анализом понашања, Пијаже је рашчланио шест фаза у сензомоторном

стадијуму. Сензомоторна интелигенција манифестује се тек у четвртој фази, при крају

прве године, и то у ограниченим облицима. Фазе сензомоторног стадијума су:

1. 1-2 месеци – фаза урођених сензомоторних шема (рефлекса) и увежбавање

рефлексних шема

2. 2-4 месеци – фаза формирања опажаја и навика (шеме су на нивоу примарних

циркуларних акција – подразумева јединство чулног и моторног аспекта)

3. 5-8 месеци – фаза формирања шема на нивоу секундарних циркуларних акција

(формира се сензомоторна координација), али овде још увек нема праве намере у

понашању

4. 9-12 месеци – секундарне циркуларне акције напредују, тако да опажање објекта

постаје довољно да се понови акција (објекат постаје циљ који претходи акцији, а

акција постаје оруђе којом се постиже циљ – акција постаје интенционална)

5. 13-18 месеци - ниво терцијарних циркуларних акција (дете варира акцију да би

довело до различитих ефеката) – период активног експериментисања. У овој фази

дете решава задатке путем покушаја и погрешака

6. 19-24 месеци – у овој фази долази до интернализације сензомоторних акционих

шема, што омогућава конструкцију првих симбола и то уједно наговештава

прелазак на нов начин функционисања на плану унутрашњих менталних

репрезентација. Дете проблем сада решава увидом, а не путем покушаја и

погрешака.

Развој практичког сазнања у најранијем сензомоторном период Пијаже разматра

у контексту епистемолошке проблематике сазнања категорија, као што су категорије

материјалне постојаности објеката, простора, времена и узрочности. Према њему,

сазнајне категорије нису урођене, али се формирају веома рано, још пре појаве

симболичке функције и менталне репрезентације. Конструише се као практично

сазнање са образовањем сензомоторне интелектуалне структуре. Практично сазнање се

конструише у сензомоторним интеракцијама са стварношћу. Оно подразумева

практичну спознају основних постојаних својстава стварности.

О развијености практичког сазнања материјалне постојаности објекта закључује

се на основу анализе понашања трагања и начина тражења предмета (нпр. играчке) који

нестаје из видног поља. Трагање за објектом имплицира трајно постојање објекта.

Према Пијажеу, најелементарнији облик трагања испољава се при отклањању препреке

која спречава опажање.

Етапе формирања шеме трајног објекта одговарају фазама развоја сензомоторне

интелигенције. У првој и другој фази не постоји материјална постојаност предмета,

нити организација просторних односа међу предметима. Када предмет нестан из видног

поља бебе, она се понаша као да предмет више не постоји. У трећој фази јаљају се

зачеци шеме постојаног објекта у виду продужених покрета акомодације, као што су

гледање за или посезање за објектом када он нестаје из видног поља. До оваквог

ограниченог, пасивног тражења долази само под условом када је беба почела гледати за

или посезати за предметом док је он још био опажљив. Тек у четвртој фази

сензомоторног стадијума појављује се право активно трагање за тренутно одсутним и

несталим објектом. Ипак трагање у овој фази још увек није ослоњено на просторна

премештања објеката па остаје ограничено. Предмет се тражи на привилегованом месту

(тамо где је први пут виђен да нестаје). У петој фази дете активно тражи предмет

узимајући у обзир и његова видљива премештања иза два или више заклона, па га

тражи на оном месту где га је последњи пут видело. На овој фази је формирана

практична шема постојаног објекта у пуној мери. Дете греши само у случају

невидљивих премештања.

У шестој фази дете је у стању да са сигурношћу тражи предмет водећи при том

рачуна и о видљивим и о невидљивим премештањима, решавајући проблем и са

вишеструким заклонима. Дете у овој фази почиње тражити и оне предмете које је

видело пре извесног времена, а систем просторних односа почиње обележавати речима

(ту, тамо, итд.).

Шема материјалне постојаности објекта повезана је са практичном шемом

просторних односа постојаних објеката као и са практичном шемом узрочности и

временског следа. Ове шеме се развијају на исти начин као и шеме објеката – путем

чулномоторних акција као практично сазнање.

Сензомоторна интелигенција, мада не достиже ниво операционалног

функционисања, ипак достиже такав ниво регулације који му омогућава практично

уважавање основних законитости стварности.

Стадијум препоперационалног интуитивног мишљења (2-7 год.)

Према Пијажеовој теорији, у овом стадијуму развија се репрезентација.

Симболичка функција надограђује се на сензомоторно функционисање. Прелаз

обележава интернализација сензомоторних шема. Корен симболичке функције налази

се у сензомоторној имитацији. Показатељ да је дошло до интернализације имитације је

појава одложене имитације (имитација се не дешава само уз присуство модела, него

постаје могућа и одложено, у одсуству модела), која се јавља око 18. месеца живота. Са

интернализацијом имитације јавља се унутрашња ментална представа. Ментална

представа представља симбол којим се нешто замењује и представља. Она је сачињена

од интернализоване имитације која се репрезентује. Симбол служи као замена

реланости и то замена која мора да се конструише, али при томе није арбитрарна

конструкција) као знак. Симбол је замена конструисана на основу сличности са оним

што замењује и представља. То је приватна функција која је некомуникабилна.

Симболичка функција испољава се кроз следеће облике: одложена имитација,

ментална представа, симболичка “као да” игра, цртеж и говор. Све ове

манифестације симболичке функције јављају се истовремено, симултано у шестој фази

сензомоторног развоја и све имају корен у интернализацији сензомоторне имитације.

Симболичка функција укорењена је у сензомоторном функционисању, међутим,

она омогућава развој когнитивних функција на унутрашњем, менталном плану

репрезентације. Тиме ће омогућити превазилажење ограничености сензомоторног

функционисања. Ново когнитивно функционисање на плану репрезентације почиње од

неравнотеже асимилације и акомодације. Мада се са развојем интуитивног мишљења

достиже извесни привремени облик равнотеже, представљање на овом стадијуму остаје

у целини преоперационално. На овом стадијуму углавном доминирају облици

екстремне асимилације или акомодације. Ментално представљање репрезентација

постаје операционално тек на наредном стадијуму конкретних операција. Зато Пијаже

стадијум преоперационалног интуитивног мишљења сматра припремном фазом у

развоју унутрашњег менталног когнитивног функционисања.

Анализа говора

Анализирајући говор предшколског детета, Пијаже издваја две функције говора.

Поред функције говора као оруђа комуникације (социјализована функција), Пијаже

дефинише и егоцентричну функцију говора. У овом случају говор не служи

комуникацији, већ је то нека врста говора за себе у коме се не води рачуна о слушаоцу.

Следеће вербалне манифестације су израз егоцентришне функције говора: ехолалија

(понављање фрагмената говора различите сложености), монолог и монолог у двоје.

Овакав говор јавља се као пратилац дететове активности. У овом случају дете говори

гласно (често у присуству друге особе) али се не обраћа другој особи већ као да говори

за себе, скраћено, фрагментисано и неразумљиво другој особи. Испитивањем деце,

Пијаже је закључио да учесталост егоцентричног говора постепено опада са годинама и

око седме године нестаје.

Пијаже егоцентрични говор види као симптом незрелости, јер је он испољавање

екстремне асимилације когнитивног функционисања на плану репрезентације. Са

преласком на операционално функционсање, егоцентрични говор нестаје, и остаје

социјализована функција говора.

Анализа дечјег схватања света

Пијаже је, употребом клиничког метода, испитивао и дечје вербално мишљење и

на основу тога покушао да реконструише дечје схватање света. Испитивао је схватање

психичких појава, схватање појма живот и схватање порекла природних појава. Из

сакупљеног материјала издвојио је оне одговоре који су најједнообразнији и

најраспрострењији у узорку и који се могу сматрати изразима спонтаних уверења деце.

Квалитативном класификацијом таквих одговора, Пијаже је описао развој дечјег

сазнања.

Према Пијажеу, дечије мишљење је у целини прелогичко и прекаузално на

раним етапама развоја. Он то објашњава егоцентризмом мишљења,

неуравнотежаношћу ране репрезентације у којој доминира егоцентрична асимилација

која још увек није пропраћена довољном акомодацијом. Уместо логичких, каузалних

објашњења он налази реалистичка, анимистичка, артифицијална уверења.

У одговорима на питања о пореклу природних појава, Пијаже налази

артифицијелистичка уверења да је човек направио појаве (човек је створио природне

појаве).

Анимистичка уверења Пијаже проналази приликом испитивања појма живот (да

ли је X жив, да ли се креће, може ли радити шта хоће итд.) и свесно (да ли X осећа, да

ли јој је хладно итд.). У анимистичким уверењима физичке природне појаве се схватају

као да су живе. Уместо каузалног детерминизма проналази особени тип нужности

кретање природних појава се објашњава моралном обавезом (нпр. сунце сија да би нам

светлело). Према Пијажеу, дете још увек не разликује моралну обавезу и механичку

узрочност.

Реалистичка уверења Пијаже проналзи приликом испитивања појмова: сан (чиме

сањаш, може ли се сан видети итд.), мислити (где је мисао, чиме мислиш итд.), реч

(кажи ми реч која је снажна итд.). Оваква уверења подразумевају објективизацију

психичких појава. Дете још увек не разликује име, реч (знак) од означене реалности,

што се испољава у облику номиналног реализма (име припада ствари коју означава, не

може се мењати, а речи имају снагу уколико одражавају објекат који је снажан).

Осим испитивања садржаја дечје мисли, Пијаже испитује и начине

функционисања дечије мисли.

Стадијум преоперационалног интуитивног мишљења одређен је образовањем

структуре интуитивне интелигенције. Оваква интелигенција функционише на плану

репрезентације, и утолико превазилази функционисање сензомоторне интелигенције.

Ипак, она остаје ограничена с' обзиром да остаје преоперационална. Развија се од

глобалне несистематске интуиције ка тзв. артикулисаној интуицији која ће наговестити

и припремити оперативно ментално функционисање на наредном стадијуму развоја.

На плану репрезентације још увек се ради о активностима, мада су то сада

унутрашње менталне активности сазнајног објекта. Ова ментална активност у почетку

је ограничена на статичку имитативну фигурацију објеката путем менталне представе.

Појавом менталних представа проширује се чулномоторно поље непосредних утисака

ка антиципацији будућег и реконструкцији прошлог. Интуиција је сачињена од

интериоризованих менталних акција сазнајног субјекта, које су у почетку на нивоу

имитативне фигурације. Несистематска глобална интуиција функционише путем

почетно изолованих менталних фигурација. Оне су у почетку статичне, још нису

покретне и не представљају процесе, већ стања. Развој и на плану репрезентације

понавља исти ток од изолованих некоординисаних јединица, овде менталних представа,

ка прогресивној координацији на плану репрезентације, и коначно ка оперативном

представљању на плану репрезентације.

Артикулисана интуиција достиже известан степен координације и покретности,

па може антиципирати будуће стање (мисао се може кретати од почетног до завршног

стања) или може реконструисати прошло стање. Али, у артикулисаној интуицији ова

два тока још нису координисана међу собом па се ту не ради о кретању од почетног ка

завршном и назад ка почетном стању исте трансформације. Овде се ради о

неповезаним, различитим, стално новим трансформацијама. Управо оновна разлика

између преоперациноалног интуитивног и операционалног функционисања мишљења

јесте у реверзиблиности операционалног функционисања. Реверзибилност подразумева

могућност кретања мисли од почетне ка завршној и назад од завршне ка почетној тачки

исте трансформације. Артикулисана интуиција доспева само до интуитивних

наслућивања процеса тока, смера. Утолико уколико наслућује процесе, артикулисана

интуиција превазилази несистематску глобалну интуицију и припрема будуће

операционално функционисање.

Карактеристике интуитивног мишљења

Интуитивно мишљење остаје неосетљиво на противречности. Такво мишљење

не може бити осетљиво на противречности с' обзиром да у њему одсуствује кохерентни

систем (у коме су повезани и усклађени узастопни моменти). Дете суди о сваком

моменту или о сваком процесу посебно, издвојено и изоловано од осталих. Интуитивно

мишљење односи се на свако стање по себи, независно од осталих стања. Оно остаје

преоперационално јер у њему одсуствује кохерентан систем координисаних менталних

трансформација. Тако интуитивно мишљење остаје припремна фаза развоја унутрашње

организације.

Према Пијажеу, дете на овом стадијуму не доказује своје тврдње и не тражи

аргументе од другога за његове тврдње. Овакво мишљење остаје на појавном изгледу

стварности. Карактерише га трансдикција, закључивање од појединачног до

појединачног, уместо закључивање индукцијом или дедукцијом. Карактеристичан је

синкретизам (све може да буде повезано са свиме). Дете има тешкоћа уколико се од

њега тражи дефиниција појмова и углавном даје функционалне дефиниције (нпр.

столица је за седење) или дефинише показивањем. Дете има тешкоћа и у схватању

релација и релационих судова (нпр. да је и он брат свом брату).

Преоперационално мишљење остаје центрирано на сопствену тачку гледишта,

неспособно да се постави на неку другу тачку гледишта. Пијаже испитује ово помоћу

задатака у којима се од детета тражи да се постави на гледиште другог или да узме у

обзир гледиште другог. На основу анализе грешака, као и природе грешака, закључује

се о развоју репрезентације од почетне центрације на властиту тачку гледишта ка

децентрацији, способности да се постави на друге тачке гледишта. У Пијажеовским

задацима од детета се тражи да нпр. нацрта неки предео из властите тачке гледишта, а

потом и из других тачака гледишта. У почетку сви цртежи детета су исти независно од

тачке гледишта, јер дете увек представља сопствену тачку гледишта. До успешних

решења може доћи само са развијеном децентрираном менталном репрезентацијом. На

нивоу операционалне репрезентације постиже се децентрација и долази до формирања

пројекционих односа. Дете ту увиђа постојање различитих тачака гледишта и може да

их пројектује.

Пијаже је испитивао развој репрезентација и са аспекта развоја представљања

простора, просторних односа. Пијаже истиче да ментална репрезентација није прост

наставак перцептивне репрезентације. Док је перцептивни простор код двогодишњег

детета већ развијен, његов ментални простор тек је у повоју. Тек постепено ће се

развити представљање просторних односа међу објектима и на плану репрезентације.

Прво ће се развити представљање елементарних просторних односа тзв. тополошких

односа и ток развоја ће ићи ка еуклидовским односима (формирање система

координата).

Развијеност представљања простора, проторних односа објеката, на менталном

плану испољава се у графичкој репрезентацији, цртежима деце, јер према Пијажеу, дете

не црта оно што види, већ оно што зна. Графичка репрезентација повезана је са

развојем мишљења. Отуд тзв. интелктуални реализам у дечијим цртежима који

претходи тзв. визуелном реализму. На основу грешака које дете чини приликом

графичког представљања може се закључивати о развијености дететове менталне

репрезентације простора.

Стадијум конкретних операција

Стадијум конкретних операција одређен је појавом структуре конкретних

операција. Она је сачињена од кохерентног система реверзибилних менталних

операција.

Појаву система операција припрема и најављује интуитивно наслућивање

процеса, тока неке промене као и антиципацијама или реконструкцијама артикулисане

интуиције. Када се једносмерне трансформације координишу, повежу и ускладе међу

собом, настаје кохерентни систем реверзиблиних менталних трансформација, названих

операцијама.

Операција не постоји изван система и њено битно својство је припадност

систему. Друго својство операције је реверзибилност. Приликом разликовања

операционалне репрезентације преоперационалној трансформацији, Пијаже као

основни критеријум користи реверзибилност операционалног функционисања на плану

репрезентације. Реверзибилно оперативно мишљење може слободно да се креће од

почетног ка завршном и од завршног назад ка почетном стању исте трансформације. С'

обзиром да се повратним смером трансформације поништава првобитни смер, долази

до нулте промене. Оперативно мишљење схвата логичку нужност да се у случају

реверзибилне квалитативне трансформације долази до нулте промене.

Конкретно оперативно мишљење омогућава логичко закључивање и

конструкцију објективног сазнања.

Пијаже је био посебно заинтересован за развој логичко математичких операција,

као и за развој сазнања постојаних својстава стварности. Он је испитивао развој

појмова конзервације – схватања непроменљивости квантитативних својстава

приликом квалитативних измена објекта. Квалитативне трансформације изгледа и

просторног распореда су ирелевантне јер не утичу на квантитативна својства објекта.

Уколико су развијени појмови конзервације, то служи Пијажеу као показатељ да

постоји развијен систем реверзибилних операција. Појмови конзервације тако за

Пијажеа постају индикатори реверзибилности оперативног мишљења.

Испитивање појмова конзервације

Испитивање појмова конзервације почиње постизањем почетног споразума

између испитивача и детета о квантитативном идентитету демонстрираних,

квалитативно идентичних објеката (нпр. А и Б) изложених у пару. Потом се приступа

низу квалитативних трансформација једног од објеката (нпр Б). Пре сваке нове

трансформације, поново се утврђује споразум о квантитативном идентитету

квалитативно поново идентичних објеката. Приликом оцењивања ових задатака,

узимају се у обзир не само тврдње детета о постојаности или непостојаности

квантитативних својстава, него и аргументи које дете даје за своје тврдње. Анализом

аргумената може се закључивати о начину функционисања дететове мисли. У начинима

решавања проблема постојаности и природи грешака које при томе дете чини, на овим

задацима се манифестује начин функционисања: или преоперационалног интуитивног

мишљења или се ради о прелазном облику мишљења путем артикулисане интуиције

или се ради о оперативном реверзибилном мишљењу које формира појмове

конзервације и користи логичке аргументе у образлагању својих тврдњи.

Пијаже је нашао 3 типа аргумената које деца најчешће наводе:

1. Аргумент реверзибилности (експлицитно позивање на могућност обратне,

повратне трансформације од завршног ка почетном стању, нпр. Од кобасице

поново можемо направити лоптицу)

2. Аргумент компензације (дете се позива на више димензија, које се узајамно

компензују, нпр. Чаша А је виша али ужа, а чаша Б је шира али нижа, па је исто)

3. Аргумент идентитета (може бити на различитим развојним нивоима, од нпр.

тврдњи: то је исто, иста је материја, или није ништа одузето и додато)

Пијаже је био посебно заинтересован за развој логичко математичких операција.

Ове операције јављају се са структуром конкретних операција. Према Пијажеу, појам

броја јесте оригинална синтеза операција класификације (инклузије класа) и серијације.

То подразумева да не може доћи до конструкције појма броја док нису развијене

уједињене наведене операције. У задатку инклузије класа испитује се да ли је дошло до

квантификације класификације. У овом задатку од детета се тражи да пореди класе и

подкласе по обиму (однос сви и неки). Оперативно мишљење омогућава да је класа

нужно већа од подкласе с' обзиром да ту подкласу садржи у себи и обратно. И у задатку

инклузије се на основу аргумената детета закључује о начину функционисања

дететовог мишљења.

У случају операције серијације, ради се о уређеним разликама. И у задатку

серијације се на основу начина решавања закључује о начину функционисања

мишљења. Дете чије је мишљење постало операционално, уместо несистематских

покушаја и погрешака и интуитивних наслучивања, решаваће задатак систематски. При

том ће схватити да је елемент у серији одређен својим положајем истовремено већи од

претходног и мањи од наредног елемента у серији.

Пијаже сматра да је природни број изведен из операције инклузије класа а редни

број из операције серијације. Њиховом синтезом формира се појам броја.

На нивоу конкретних операција постиже се покретна репрезентација процеса

стварности и издвајање постојаних својстава приликом промена. Дете са развијеним

конкретно оперативним мишљењем нема проблема онда када размишља у односу са

конкретном реалношћу. Међутим, наилази на конфликте и тешкоће када се тражи

размишљање о самом мишљењу, о самим судовима исказаним у вербалном облику.

Конкретно операционално мишљење није још увек одвојено од садржаја мишљења,

дакле, од конкретне реалности о којој размишља. Недиференцијација форме од

садржаја мишљења представља и границу тј. ограничености конкретних операција, и

основну разлику између конкретних и формалних операција на наредном стадијуму

развоја.

Стадијум формалних операција (11-15 год.)

Стадијум формалних операција одређен је појавом формално оперативне

структуре, која представља облик завршног стања равнотеже у когнитивној онтогенези.

На логику конкретних операција овде се надограђује логика исказа, логичких

пропозиција, формалин механизам операција на операцијама. На овом стадијуму се

појављује рефлексија, мишљење о самом мишљењу. Постаје могуће суђење и логичко

закључивање не само у односу на конкретну стварнећ ин а чисто вербалном плану ин а

апстрактном менталном плану. Овде се, најзад, форма одваја од садржаја мишљења и

начин мишљења (форма) постаје независтан од садржаја мишљења. Формално

мишљење превазилази границе конкретног мишљења и отвара план могућности, као

низ хипотеза. Појављује се хипотетичко-дедуктивно закључивање у коме се оперише

низом хипотеза. Појављује се и комбинаторика, систематска комбинација свих

могућности. Постаје могуће схватање пропорција и вероватноће. Све ове операције

омогућене су одвајањем форме од садржаја мишљења и образовањем оперисања на

плану могућности.

Пијаже уобличеност формално оперативних структура испитује таквим

задацима у којима се тражи експериментално доказивање (расчланивање чинилаца који

воде некој појави и индукција закона). Да би се овакви задаци решили мора се

превазићи план искуства. То су наизглед конкретни задаци (нпр. огледи у физици) и од

детета се тражи да експериментално провери хипотезу, а формално оперативно

мишљење омогућава да се то чини варирањем издвојене варијабле, приликом чега се

остале варијабле држе константним. Треба, дакле, експериментално доказати да се ради

о истинитој хипотези и релевантној варијабли. Приликом задавања оваквих задатака

прати се начин решавања проблема (да ли је избор варијабли случајан, или

систематски, да ли се праве случајне комбинације или се и оне систематски варирају, да

ли се истовремено варирају више фактора или само по један фактор). На основу тога

закључује се да ли дете наслућено објашњење уме доказати.

Приликом решавања задатака којима се испитује прелаз са конкретно

операционалног на формално операционално функционисање, осим чињенице да ли

дете уме да реши проблем, битан је и начин на који он покушава да реши проблем.

Битно је пратити начин приступа проблем и начин решавања проблема.

Пијаже у оквиру разматрања овог стадијума развоја, анализира и понашање

адолесцената. Он адолесценију не дефинише само појавом пубертета, него укључењем

детета у друштво одраслих.

Као последица развоја интелектуалне структуре у овом период долази до

преображаја како у мишљењу, тако и у личности адолесцента. Према њему, као

последица појаве формално оперативне структуре, јављај се следеће спонтане

манифестације у понашању адолесцената: долази до стварања теорија, система,

идеологија. Услед промене односа стварног и могућег долази се до увида да ствари не

морају бити онакве какве јесу. Јавља се могућност одвајања од реалности, могућност

оспоравања постојећег, критичност, адолесцентски бунт, па и реформизам. Дакле,

услед промене у мишљењу, долази и до промена у личности. Тако је адолесцениција

период када се тражи идентитет, испробавају се разне улоге, стварају се идеали. Поред

стварања имплицитних и експлицитних теорија у областима науке и уметности,

адолесцент стварају и животе планове. Управо зато је и адолесценицја осетљив период

за утицаје разних идеологија.

И на овој етапи развоја понавља се ток од субјективног ка објективном сазнању,

тј. од центрације ка децентрацијама, али сада се све то одвија на плану могућности.

Тако се адолесцентски “егоцентризам” испољава у виду нпр. месијанизма или

хиперкритичности. Са развојем објективног схватања друштвеног устројства, чему

придоноси осим развоја мишљења и укључење у друштво одраслих, усклађују се

идеали, идоли, идеологије са стварношћу.

ТЕОРИЈА ЛАВА ВИГОТСКОГ

Лав Симјонович Виготски (1896-1934) је рођен у Русији. Дипломирао је право,

затим студирао књижевност и лингвистику, да би докторирао у области психологије

уметности. Психологијом је почео да се бави тек 1924. године. Творац је једног од

најоригиналнијих теоријских система у психологији, а ипак његови радови су дуго

били забрањени у Својетском Савезу, па чак и многи психолози из његове земље нису

били упознати са његовим радом.

Због кратког животног века, Виготски није имао прилику да у потпуности

разради своју теорију и да је подржи истраживањима, као ни да доживи да стекне своје

следбенике. Ипак, његов рад је у великој мери помогао развој совјетске дечје

психологије. Западним научницима су његови радови постали занимљиви тек

шездесетих година прошлог века, када су почела превођења његових радова на

енглески језик и експерименталне провере.

За боље разумевање теорије Лава Виготског корисно је напоменути да је он почео

радити у области психологије након руске револуције, када је могао и да посматра

историјску променљивост понашања и психе. У том периоду је оснажила марксистичка

филозофија, која је истицала колективизам, социјализам и сарадњу, очекујући од

појединца да се залаже за напредак друштва и шире заједнице, стављајући своје циљеве

у други план. Такође, акценат је стављан на историју, због веровања да се свака култура

може разумети само уколико се испитају и упознају идеје и догађаји под чијим

утицајима је та култура обликована. Управо због тога што је и његова тероија

укључивала наведене елементе, модел људског развоја Лава Виготског је назван

социокултуралним приступом.

Оно што је обележило рад Виготског јесте лајтмотив да се треба ухватити у

коштац управо са оним психолошким проблемима који су специфични за човека, треба

тражити теоријска објашјења баш тих виших менталних функција и разрадити методе

за њихово објективно проучавање.

Виготски је сматрао да да би смо разумели унутрашње менталне процесе људи

морамо посматрати људе у њиховом социокултурном контексту. Осим личног

искуства, сматрао је он, постоји и историјско искуство и социјално искуство, а у тој

координацији јавља се свест о себи. Постојање културе је крупна разлика човека у

односу на животиње, а историјски развој, који је такође одсутан код животиња, ствара

велике разлике међу људима који живе у различитим епохама.

Напомињао је да је средина у којој особа живи врло важна за њен развој, али

такође је истицао и да се нека средина не може дефинисати независно од особе која у

оквиру ње функционише и која ту средину својим битисањем у њој мења и

трансформише. Дакле, човек и физичка средина не треба да се посматрају као одвојени

ентитети, већ као фактори који заједнички обликују један другог на путу развоја.

Средина није неки апсолутни ентитет који у истој мери утиче на развој детета без

обзира на његове године и способности. Оно што конституише неку физичку средину у

великој мери зависи управо од детета које у тој средини живи, јер оно различито

интерпретира своју средину током свог развоја. Исто важи и за социјалну средину, која

се различито интерпретира од стране детета током развоја и која се повратно мења

током развоја детета.

Основно обележје теорије Лава Виготског јесте посматрање развоја појединца

као продукта његове културе. Када је у својој теорији говорио о развоју, Виготски је

првенствено говорио о менталном развоју, процесима попут мишљења, језика и

расуђивања, јер се претпостављало да се управо ове способности развијају кроз

социјалну интеракцију са другима и да због тога представљају заједничко знање једне

културе. Последица тога је став Виготског да су интелектуалне способности

специфичне за културу у којој је дете одгајано.

О теорији Виготског се може говорити у терминима дискурс психологије, јер он

сматра да када дете решава неки задатак и ми посматрамо тај процес, оно што можемо

осмотрити из онога што дете ради првенствено је одраз културе у којој дете живи, а не

говори толико о посебним карактеристикама саме особе.

Према мишљењу Виготског, свака специфична људска функција се у у току

развоја јавља два пута- први пут као интерпсихичка ( кроз интеракцију са другима, са

носиоцима културе), а други пут као интрапсихичка ( појављује се онда када усвојимо

неке карактеристике тог понашања).

Развој је у овој теорији посматран као аломорфни, тј. основни извор промена

током развоја налази се ван саме јединке, у култури заједнице у којој се јединка развија.

Медијација тј. посредовање је врло важан појам у теорији Лава Виготског.

Склоп менталних функција је организован социо-културним средствима. Када средство

почне да организује менталне функције, тада говоримо о медијацији. Средство не

узрокује понашање, јер је јединка она која је актер понашања, али га средство

уобличава. Дакле, када постоји неки стимулус, понашање особе није директан одговор

на тај стимулус, већ је понашање обликовано културолошким фактором.

Знакови су најважније културне творевине, па они представљају кључну везу

између социјалног и психолошког плана функционисања особе. Знаци су артефакти, јер

су конструисани унутар заједнице и нису биолошки дати човеку или индивидуално

конструисани.

Виготски је дао врло значајну периодизацију развоја. У оквиру своје

периодизације он говори о структурама, уместо о функцијама и функционалним

системима. Он у оквиру периодизације коју представља разликује кризне и стабилне

периоде развоја.

Кризни периоди су, у поређењу са оним стабилним, краћи и у њима долази до

прелаза са једног стабилног периода на други. Кризни периоди се одликују психичком

нестабилношћу, дезорганизацијом понашања, сукобљавањем са друштвеном средином,

повећаним тешкоћама у васпитању и променом друштвеног статуса детета (коју

Виготски назива “променом социјалне ситуације детета). Иако су кризе део нормалног

развоја, због мноштва промена које су оучљиве, некада је тешко разграничити шта од

тих промена припада нормалном развоју, а шта би могло указивати на поремећај. Све

наведене промене и симптоми настају због распада раније изграђених структура и

настанка нових структура. Виготски сматра да те нове структуре, које се изграђују

током кризних периода развоја, трају кратко и привремене су, док се праве нове

структуре, трајне структуре, јављају током стабилних периода.

Кризни периоди, сваки њих, почињу неприметно, што представља прву фазу

кризе; другу фазу карактерише достизање кулминације, да би на крају, у трећој фази

кризе, дошло до јењавања.

Стабилни периоди се, за разлику од кризних, састоје од две фазе.

Појава нових структура је, у периодизацији Виготског, онај јединствени

критеријум који служи за дефинисање ове периодизације. Сваки период се одликује

новом централном структуром која обележава основну линију развоја у датом периоду.

Та структура у претходном периоду, као ни у оном који долази после, није централна,

тј. у другим периодима је она бочна линија развоја. У тим периодима, нека друга

структура бива централна. Централна структура је она која карактерише нову

социјалну ситуацију развоја, а социјална ситуација одређује све развојне процесе и

личност у целини.

Карактеристика ове периодизације Виготског јесте и то што она почиње и

завршава се кризним периодима. Виготски о развоју који припада дечијој психологији

говори почевши од периода новорођенчета, који је сврстан у кризне периоде.

Периодизација се завршава кризом седамнаесте године, после које долази одрасло доба,

које такође не припада дечијој психологији.

Систематски приказано, периодизација Виготског је подељена на следеће

периоде:

криза периода новорођенчета

период одојчета (од другог месеца до краја прве године живота)

криза прве године

рано детињство (од прве до треће године живота)

криза треће године

предшколски узраст (од треће до седме године)

криза седме године

школски узраст (од седме до дванаесте године)

криза тринаесте године

период пубертета (од четрнаесте до осамнаесте године)

криза седамнаесте године

Виготски није успео да у потпуности доврши свој рад који се тиче

периодизације развоја, па су доступна објашњења четири кризна периода и два

стабилна, о којима ће бити речи у наставку.

Период новорођенчета представља прелаз између интраутериног живота и

периода одојчета. Нова структура која се помаља у овом периоду назива се

индивидуалним животом и тај индивидуални живот је уткан у живот људи који

окружују дете.

Социјална ситуација развоја у периоду одојчета се одликује двема важним

одликама- одојче је биолошки потпуно зависно од одраслих и располаже само

невербалном комуникацијом. Нову централну структуру у периоду одојчета Виготски

назива “пра-ми”, а тај назив означава неразликовање себе од других, непостојање

самосвести и недостатак свести о својим активностима.

Кризу прве године одликују новине у развоју детета, проходавање, почетак

говора и “својеглавост”. Централна нова структура је везана за говор и назива се

“аутономним говором” и он представља прелаз између прелингвистичког и правог

говора. Аутономни говор је фонетски неправилан, речи се комбинују граматички

неправилно, значење тих речи је нестабилно и говор је ситуациони, односно може се

разумети само у датом контексту.

Централна структура која се јавља у периоду раног детињства је прави говор.

Значења речи у овом периоду су уопштена. Захваљујући уопштеним значењима, мења

се и сазнање детета, а о томе ће бити речи у наставку излагања о теорији Лава

Виготског.

Кризу треће године карактерише негативизам, тврдоглавост, супротстављање

васпитним правилима, протест, обезврђивqање и љубомора.

Кризу седме године карактерише губљење дечије непосредности. Дете нагло

губи наивност и непосредност коју је раније имало, јер у своје поступке уноси

интелктуалне активности.

Нажалост, остали периоди који су наведени у листи периодизације нису

објашњени, па остаје недовршена тежња Виготског да створи јасну периодизацију

развоја детета.

Најзначајније дело Виготског “Говор и мишљење” посвећено је развоју говора и

мишљења и износи веома важне закључке његовог становишта, а неки од њих ће бити

наведени у наставку.

Виготски је сматрао да природа психичких делатности пресудно зависи од

средстава помоћу којих се изводе те делатности. У вишим структурама оно што

функционално одређује целину јесу знак и начин на који се он употребљава, тј. више

менталне функције су организоване уз помоћ знакова, посредоване су знаком.

Способност стварања и коришћења знакова почива на неурофизиолошком принципу-

принципу сигнификације- који је карактеристичан само за људски мозак. Природно

својство човековог мозга да може да ствара знакове отвара могућности за комуникацију

међу јединкама посредством знаковних система и тиме се отвара могућност за

деловање социјалних чинилаца у организовању менталних функција. На овај начин,

преко развоја система знакова и система значења које човек ствара, објашњава се

историјска промењивост понашања и без морфолошких промена мозга. Неки природни

психолошки процеси одумиру, други се развијају, али сви они зависе од социјалног

живота групе или народа коме појединац припада. Према Виготском, суштина развојих

промена није у томе што се мењају само појединачне психолошке функције, већ што се

мењају међусобни односи психолошких функција, па се тако формирају сложени

психолошки системи. За разлику од нижих функција, више менталне функције су

сложене структуре у које се уграђују знак и значење који се мењају, па су због тога

више менталне функције врло различито организоване код различитих људских група,

у различитим историјским раздобљима и код деце у различитим развојним фазама.

Овакво становиште даје више слободе људском развоју, јер не поштује стриктне

универзалне законитости које одређују развој, већ даје простор за постојање

дивергентних линија развоја.

Виготски појединца сагледава као појединца у људској групи, у којој су људи

међусобно повезани веома сложеним системима психолошких веза. Дете започиње свој

културални развој усвајањем језичког система, који му најпре служи за комуникацију

са својом социјалном средином, а током развоја почиње да служи и за организовање

индивидуалног понашања. На основу свега наведеног, долази се до врло важног

теоријског открића Виготског - да више менталне функције имају социјално порекло.

Социјални чиниоци су конструктивни елементи виших менталних функција, тј. без

њиховог деловања не могу ни настати више менталне функције. Оно што је

најспецифичније у психолошкој конституцији појединца настаје само у размени унутар

људске групе.

Виготски је сматрао да мисао и говор имају различите развојне корене. Мисли

су базиране на базичним активностима решавања проблема, док је говор базиран на

примитивним комуникативним исказима. Прве речи детета, тепања, крици су сасвим

очигледни, али прединтелектуални ступњеви у развитку говора. Они немају ништа

заједничко са развитком мишљења. За мишљење на том ступњу се може рећи да је

предговорно. У току прве године живота, на прединтелектуалном ступњу развоја

говора, долази до развитка друштвене функције говора. Критична тачка у развоју

настаје у раном узрасту, око 2. године, и то је тачка у којој се спајају развојни путеви

мишљења и говора и у којој мисли постају говорне, а говор постаје интелектуалан. Овај

моменат у развоју је врло важан јер од те тачке мисли могу прожимати све више

менталне функције. Овај моменат карактеришу два објективна обележја. Прво се

састоји у томе што дете у коме се догодио тај преокрет почиње активно да шири свој

речник, првенствено распитујући се за име свега што види. Друго обележје састоји се у

вандредно брзом и скоковитом повећању залиха речи, а које је последица активног

ширења речника детета.

Истицан је и значај унутрашњег говора за развитак мишљења. Виготски је

сматрао да постоји спона између спољашњег и унутрашњег говора и он је ту спону

видео у “егоцентришном” дечјем говору. Егоцентрични говор, осим чисто експресивне

функције и функције пражњења, осим што прати дечију активност, врло лако постаје

мишљење у правом смислу те речи. Егоцентрични говор преузима функцију планирања

операција, решавања новог задатка који настаје у понашању. Ова врсте говора постаје

психички унутрашња и пре него што то постане физиолошки. То је говор за себе, који

се већ окреће ка унутрашњости и који је у великој мери већ неразумљив за друге и

прожео је понашање детета у великој мери. Уједно, он је и даље спољашњи језик на

физиолошком нивоу. Говор постаје унутрашњи зато што мења функцију, а говор се

према тој поставци развија од спољашњег говора, преко егоцентричног, до

унутрашњег.

Психолошке операције пролазе кроз пут развитка који се углавном одвија у

четири фазе. Прва фаза је примитивни природни ступањ, када се одређена операција

налази у оном виду у ком је настала на примитивном нивоу понашања. Овом ступњу

развитка одговара прединтелектуални говор и предговорно мишљење.

Следећа фаза се условно може назвати ступњем наивне психологије. Ствара се

основно наивно психичко искуство у вези са својствима најважнијих психичких

операција којима дете мора да се служи, али ово искуство обично није довољно,

несавршено је и наивно и изазива неадекватну употребу психичких својстава дражи и

реакција. Овај ступањ је изражен у целом говорном развитку детета и испољава се у

томе што савлађивање граматичких структура и облика претходи савладавању

логичких структура и поерација које одговарају датим облицима.

Са порастом наивног психичког искуства долази ступањ спољашњег знака,

спољашње операције, помоћу којих дете решава неки унутрашњи психички задатак. У

развитку говора, ова фаза одговара егоцентричном говору детета.

Подаци психологије говора, наводи Виготски, поткрепљују став да реч за дете

дуго представља својство, пре него симбол ствари. Дете пре схвата спољашњу него

унутрашњу структуру, па прво схвата структуру реч-ствар, а тек касније она постаје

симболичка структура. Детету старом 6 месеци се не може приписати симболичка

функција говора. Експерименти показују да се функционална употреба знака, чак и

једноставнијег од речи, појављује тек касније и да је сасвим недоступна за децу тог

узраста. Дакле, закључује Виготски, дете још дуго не постаје свесно симболичког

значења говора и користи се речима као једним од својстава ствари. Даље, оно што

Виготски истиче као аргумент за своје становиште јесте да се код детета школског

узраста никада не може запазити непосредно откриће које би одједном довело до

функционалне употребе знака. Оно што се, пак, може запазити јесте фаза наивне

психологије, ступањ савладавања чисто спољашње структуре знака, која тек касније у

току оперисања знаком, доводи дете до тога да правилно функционално употребљава

знак.

Закључак овог становишта јесте да постоји зависност развитка мишљења од

говора, од средстава мишљења и од социокултуралног искуства детета. Развитак

унутрашњег говора углавном је условљен споља. Мишљење детета развија се у

зависности од савладавања социјалних средстава мишљења, тј. у зависности од говора.

Дакле, говорно мишљење не представља неки природом дат, већ друштвено историјски

вид понашања, због чега се и одликује многим специфичностима која се огледају у

својствима и законитостима.

Виготски се бавио и експериметналним испитивањем развитка појмова у

развоју, у његовој каузално-динамичкој условљености. Метод који је коришћен, он

означавакао функционални метод двоструке стимулације. Суштина овог метода је у

испитивању развитка и делатности виших психолошких функција помоћу два низа

надражаја, који притом различито делују на понашање испитаника. Један низ надражаја

испуњава функцију објекта ка којем је усмерена испитаникова делатност, а други

функцију знакова помоћу којих се та делатност организује. У овом експерименту

испитаник је упознат са задатком од самог старта и остаје исти у току свих фаза

експеримента. На тај начин могло се поручавати како испитаник примењује знаке као

средства управљања својим интелектуалним радњама и како се у зависности од начина

употребе речи развија цео процес стварања појмова. Ток решавања задатка у

експерименту одговара стварном настајању појмова где је кретање од општег ка

појединачном подједнако карактеристично као и обрнут процес пењања ка врху

апстрактног мишљења. Појам се посматра у живом процесу мишљења, решавања

задатака. У почетку се појам гради, затим се тај изграђени појам преноси на нове

објекте, затим употребљава у току слободног асоцирања и на крају примењује за

стварање судова и дефинисање новоизграђених појмова.

Основни резултат овог испитивања, које је Виготски радио у сарадњу са

Сахаровим, гласи да развитак процеса који касније изазивају стварање појмова почиње

у најранијем детињству, али тек у пубертету сазревају, уобличавају се и развијају у оне

интелектуалне функције које у особеном споју чине психичку основу стварања појмова.

Пре овог узраста, наилази се на интелектуалне творевине које су наизглед врло сличне

правим појмовима, али су по својој психичкој природи, саставу, устројству и начину

деловања заправо замеци појмова. Пажња, асоцијације, суђење, детерминативне

тенденције учествују као функције у процесу стварања појмова, али се процес стварања

појмова не може свести само на њих. Средишњи чинилац целог процеса, који се може

сматрати узрочником сазревања речи јесте специфична уотреба речи, функционална

примена знака као средства стварања појмова. Управо друштвена средина побуђује и

приморава дете у развоју да направи пресудни корак у развитку свог мишњења. Нова

употреба речи као средства стварања појмова непосредан је психички узрок оног

интелектуалног преокрета који се догађа на граници између детињства и пубертета.

Виготски наводи да се развијање појмова састоји углавном од три основна

ступња. Први ступањ у стварању појмова (карактеристичан за дете раног узраста),

означен као синкретичко мишљење је образовање неуобличеног и неуређеног скупа,

који дете ствара без довољног унутрашњег разлога и повезасности делова. Тај скуп

представља неусмерено проширење значења речи. Дете групиште предмете помоћу

покушаја који се нижу док се не открије њихова погрешност. Затим се скуп ствара на

основу временске и просторне организованости елемената, да би се на крају овог

ступња синкретички лик ослања на свођење на исто значење представника разних

група, које су већ раније повезане у опажању детета.

Други крупан ступањ је означен као мишљење у комплексима. У овом ступњу,

уопштења која дете ствара представљају комплексе појединих конкретних предмета

или ствари, спојених не само на основу субјективних веза, него и на основу

објективних везакоје стварно постоје међу тим предметима. Деца која се налазе на овом

ступњу већ савлађују своју егоцентричност. Оно што је најважнија карактеристика овог

ступња мишљења јесте да се оно не заснива на апстрактној и логичкој, већ на

конкретној и стварној повезаности појединих елемената од којих се састоји. Постој пет

основних видова система појмова: асоцијативни ( заснива се на било којој

асоцијативној вези са било којоим својством које дете запажа на предмету), збирке (у

њима делују асоцијације по контрасту), ланчани комплекси (спајање карика у ланац и

преношење значења преко појединачних карика тог ланца), дифузни комплекс (спаја

конкретне елементе и комплексе) и псеудопојмови (споља појам, изнутра комплекс).

Псеудопојам, као најраспрострањенији конкретни вид комплексног мишљења детета,

садржи унутрашњу противречност, па одрасли не увиђају током споразумевања са

дететом да се иза онога што делује као појам крије комплекс.

Управо коришћење псеудопојмова у комуникацији представља карику која спаја

комплексно мишљење и мишљење у појмовима, које представља трећи ступањ, јер

дете неопажено прелази са комплексног мишљења на појмовно мишљење, јер се

његови псеуадопојмови практично подударају са појмовима одраслих. Појам настаје

онда када се низ апстрахованих својстава поново синтетизује и када тако добијена

апстрактна синтеза постане основни вид мишљења.

Дете стиже до мишљења у појмовима и завршава трећи ступањ развитка свог

интелекта тек у пубертету.

Виготски је у оквиру своје теорије говорио и о развоју научних појмова. Он је

сматрао да дете не усваја и не учи напамет научне појмове, како је говорио Пијаже, не

стиче их памћењем, већ их ствара напором целокупне активности сопствене мисли.

Научни појмови се испољавају приликом испитивања и заједничке црте са

спонтаним појмовима. Процеси развитка спонтаних појмова и научних појмова тесно

су узајамно повезани и непрестано делују један на други. Тек онда када спонтани

појмови детета достигну одређени ниво, постаје могућ развој научних сазнања.

Упоредо, научни појмови утичу на ниво раније образованих спонтаних појмова. У

области научних појмова сусрећемо се са вишим нивоом мишљења него у области

свакодневних појмова. Током истраживања која су изучавала развој и једнх и других

појмова, Виготски закључује да деца првобитно лакше решавају задатке

Истицање контекста као битног фактора у развоју појединца, Виготски

наглашава и када говори да деца стичу средства која им помажу у њиховом развоју, а

међу њих спадају и други људи из дететовог социјалног окружења. Важан је акценат

који је стављен на „друге људе“, јер се тиме наглашава да није само однос мајке и

детета онај који је важан, а што истичу други теоретичари. Управо тиме се узима у

обзир да деца у различитим културама велики део времена проводе и са другим

члановима породице, са члановима шире родбине, као и многим другима, а сви они у

некој мери имају важну улогу у раној социјализацији детета.

Врло важан појам у теорији Виготског је подручје приближног развоја. Овај

појам је одређен као разлика између онога што дете може самостално да уради и онога

што може да уради уз помоћ неког другог. Оно што дете може само да уради Виготски

означава као стварни ниво развоја и сматра да тестови интелигенције мере управо овај

ниво развоја. Иако сматра да је значајно мерити овај стварни ниво развоја, Виготски

сматра да то није довољно. Два детета могу имати исте резултате на тесту

интелигенције, док уз адекватну помоћ од стране неког другог једно од њих може

решити више проблемских задатака, док друго дете може решити мање. Тестовима

интелигенције губимо ту информацију. Оно што дете може урадити уз помоћ другог

Виготски означава као ниво могућег развоја. Управо је разлика између могућег нивоа

развоја и стварног нивоа развоја најважнији појам у теорији Лава Виготског и та

разлика представља подручје приближног развоја.

Подстакнути идејом о подручју приближног развоја и немогућношћу класичних

тестова интелигенције да пруже информацију о томе, многи истраживачи су покушали

да развију методе за утврђивање интелигенције које полазе од овог појма и које би

могле дати потпунију слику о интелигенцији деце. Те методе подразумевају проверу,

увежбавање, па поновну проверу. Дете прво решава скуп задатака, као код класичног

тестирања интелигенције, како би се утврдио стварни, тренутни ниво развоја. Након

тога, детету се пружају различита помагала за решавање задатка, која се поступно

пружају, почевши од оних која врло мало помажу, до оних која јасно упућују на тачно

решење. Дететово подручје приближног развоја се утврђује на основу тога колико му је

помоћи било потребно да би дошло до решења, тј. што мање помоћи је користило, то је

шире подручје приближног развоја. На крају, дете добија задатке који се у одређеној

мери разликују од оног у коме му је пружена помоћ, а кроз те задатке се мери његова

способност преношења вештина које је дете научило уз помоћ одраслих. Истраживања

овакве врсте су потврдила претпоставку Виготског да класични тестови интелигенције

не дају потпуну и праву слику дечије интелигенције.

Дакле, социјална интеракција је контекст у коме деца показују своју

интелигенцију, а уједно је то и главни механизам помоћу ког се интелигенција детета

развија. Вођени овом претпоставком теорије Виготског, многи истраживачи су

покушали да утврде када и како одрасли (најчешће родитељи) подучавају децу и шта је

то што деца из те интеракције добијају и усвајају. Кроз ова истраживања се развило и

схватање о родитељском „подизању скела“, односно прилагођавању количине и

квалитета помоћи коју родитељи пружају у зависности од тога на ком нивоу дете

изводи. Подучавање може да се креће од врло конкретног навођења на решење, па до

захтевних нивоа подучавања онда када је дете све самосталније у савладавању онога

што учи. Наведено стално прилагођавање од стране родитеља и његово „подизање

скела“ је врло корисно како би деца стекла вештине које су им неопходне да би

самостално решавали проблемске ситуације у будућности.

Иако су многа истраживања која су се ослањала на теорију Виготског у центру

своје пажње имала родитеље, и други друштвени чиниоци су узимани у обзир. Важан

чинилац за развој детета представљају и његови вршњаци, што је Виготски истицао, а

што су у различитим истраживањима потврдили многи истраживачи (Forman, 1992,

Phelps i Damon, 1992 prema Vasta, Haith & Miller, 2005).

Добар пример развоја у контексту дали су истраживачи на примеру бразилских

продаваца бомбона (Nunes, Carraher i Schlieman, 1993., Saxe, 1988a, 1988b, 1991. prema

Vasta, Haith & Miller, 2005). Продавање бомбона је у Бразилу посао којим се баве

сиромашна деца како би зарадила новац и финансијски помогла својим породицама. Та

деца најчешће никада нису ни ишла у школу или су је напустила, па ипак успевају да

савладају врло важне математичке операције, како би на крају имали зараду од посла

којим се баве. Овај посао подразумева кораке које морају обавити: изабрати велику

продавницу у којој ће купити бомбоне, одређивање цене продаје како би имао зараду,

баратање новцем и ценкање са купцима током продаје. Дакле, математика којом ова

деца морају овладати се односи на контекст продавања бомбона и успех се огледа у

томе да ли ће постићи одређени циљ, односно имати неку зараду од тога што су радили.

Експерименталне провере баратања математиком малих продаваца, као и посматрање

њиховог рада на терену су показали да они успевају врло тачно да пребацују цену

бомбона у различите валуте, сабирају и одузимају, упоређују односе да би одредили за

себе најповољни однос између куповне и продајне цене и прилагођавају своје цене

стално присутној инфлацији, али са друге стране слабо се сналазе у решавању

класичних школских математичких проблема. Са друге стране, потпуно супротни

резултати су добијени код деце која иду редовно у школу и не баве се уличном

продајом бомбона. Управо то указује да ни један ни други начин стицања знања не

доводи до општег бољег математичког функционисања, већ да деца најбоље

функционишу и највише показују у познатом контексту, тј. окружењу.

Иако је акценат наведеног истраживања на учењу у контексту, ово истраживање

је заправо указало на још једну тему теорије Виготског, а то је подстицање

интелектуалног развоја деце кроз подучавање и помоћ других компетентнијих чланова

друштва. Деца продавци на почетку имају велику помоћ од стране својих родитеља,

који им помажу у припреми продаје и одређују цену бомбона. Са друге стране, они

имају моделе на које се могу угледати на улици, а то су њихове сестре и браћа. Како

деца одрастају, њима се све мање помаже, а са друге стране се од њих очекује да

самостално обављају све фазе свог посла.

Наведено истраживање између осталог показује колико вршњаци могу имати

утицаја на развој детета према теорији Виготског. Деца немају корист само од дружења

са родитељима и другим одраслима из свог окружења, већ и од дружења са вршњацима

који су у нечему способнији од њих. Подучавање од стране напреднијег вршњака у

многоме може подстаћи развој детета. Осим тога што деца са својим вршњацима

проводе пуно времена, Виготски је говорио и о томе да су вршњаци често у мислима

деце, што он назива социјалном когницијом и да то размишљање о вршњацима

доприноси дететовом схватању света у коме нису сами и у коме живе и други људи.

НОАМ ЧОМСКИ

Ноам Чомски је лингвиста са америчког Масачусетс Института за технологију.

Његова трансформациона граматика је довела до промена у схватању језика, али и у

разумевању повезаности језика и когнитивних процеса. Кроз заступање става да

идентификовање скупа правила којима би се могла описати закономерност језичког

испољавања уједно говори и о структури нашег ума, Чомски поставља темеље

психолингвистике.

На развој психологије Ноам Чомски је утицао педесетих година прошлог века и

својом критиком необихејвиоризма. Његова теорија је прва која је озбиљан изазов

теорији Скинера, који је тврдио да се за усвајање језика користе иста начела оперантног

условаљавања као и за усвајање многих врста понашања. Чомски је кроз своју критику

указао на могуће правце истраживања језика, али и когнитивних процеса.

Чомски, као и други лингвисти који су следили његове идеје, сматра да усвајање

језика мора имати јаку биолошку основу, имајући у виду да мала деца врло брзо

усвајају говор, да се то одвија лако и да се језик усваја у периоду када су когнитивне

функције детета и даље прилично неразвијене. Кроз своју теорију Чомски одбацује

могућност да се језик усваја на основу награди, казни и опонашања других из више

разлога.

Један од разлога који Чомски наводи јесте у томе што родитељи не награђују и

не кажњавају децу везано за тачност њиховог говора. Поред тога, говор одраслих коме

су деца најчешће изложена је у много чему неправилан и недовољно добро обликован,

засићен различитим скраћеницама, замуцкивањима и поштапалицама.

Поред тога, језик је продуктиван, пошто компетентан корисник језика може да

разуме и произведе исказе које никада до тада није ни чуо нити их је сам произвео. То

се може приметити и код деце. Кратке реченице и конструкције које деца праве обично

никада нису могла чути, али их ипак изговарају. Варијације у језичкој продукцији су

практично бесконачне, што, наводи Чомски, не би било могуће уколико би се језичка

продукција заснивала на претходном искуству, тј. када би продукција сваке реченице

претпостављала низ преходно установљених стимулус-одговор веза, како је тврдио

Скинер. Језик није систем који се учи, већ систем који се усваја. Када би се и језик

заиста учио на исти начин као што се уче многе друге вештине, онда не би постојала

правилност у усвајању језика, а чињеница је да правилност везана за време јављања

говора, као и неке друге правилности постоје. Да није тако, нека деца би проговарала са

пар месеци, нека тек са две године, а нека можда никада не би проговорила.

Управо кроз истицање правилности у усвајању језика које су узрасно

детерминисане, Чомски наглашава да постоји уска повезаност између језичког и

когнитивног развоја код човека.

Лингвистичке анализе људског језика показују да су правила која користимо у

говору и разумевању говора врло сложена, а у подучавању деце родитељи се не баве

директним подучавањем тих правила, јер ретко ко заиста може тачно описати тај врло

комплексан процес језичке регулације. И поред тога, деца усвајају свој матерњи језик,

што указује да она не могу томе бити једноставно подучена.

На основу свих ових чињеница, психолингвисти су дошли до закључка да

приступи утицаја околине и учења у тумачењу развоја језика нису адекватни. По

њиховом мишљењу, једино објашњење јесте да су деца рођена са посебним

механизмима у мозгу, одвојеним од других когнитивних процеса, коју омогућавају да

се језик усвоји тако брзо и лако. Ти механизми (Language Acquisition Devices – LAD), с'

обзиром да су урођени, универзални су, и дају неку врсту схеме која се примењује на

посебан језик коме је изложено дете.

Теорије које истичу да се језик учи, како тврди Чомски, не могу се прилагодити

стваралачким аспектима језика као што су двосмисленост или парафраза. Због тога

сматра да добра теорија језика мора укључивати разликовање између две врсте

језичких структура.

Према изворном моделу Чомског, језик је могуће описати помоћу две врсте

структура. Површинска структура језика састоји се од правила слагања речи и фраза,

која се могу значајно разликовати међу различитим језицима. Супротно томе, дубинска

структура језика се односи на урођена правила која људи поседују, а која су у основи

било ког језичког система. Када исти скуп речи може имати више од једног значења

тада говоримо о двосмислености, а када се исто значење може изразити различитим

површинским устројствима говоримо о парафразама. Дубинска структура повезује се с'

површинском помоћу правила која одређују пресликавање значења у говору.

Теорија Чомског ставља генеративност и стваралаштво у само средиште језичке

способности и у средиште развоја језика. Он дете види као некога ко језик усваја,

открива га и стваралачки употребљава језичка правила од самог очетка развоја језика.

Да би дете усвојило језик, потребан је механизам усвајања говора, који Чомски

назива средство за усвајање језика. Када год дете чује говор, без обзира да ли је он

правилан или неправилан, овај претпостављени мозговни механизам почиње развијати

трансформацијску граматику која преводи поменуту површинску структуру језика у

дубоку структуру, онакву какаву дете може разумети. Даља је претпоставка да развој

ових трансформацијских правила траје неколико година. Тиме се уједно објашњава

зашто дете када почне да говори поседује врло ограничене језичке вештине, али и

зашто оне тако брзо напредују.

Савременији психолингвистички модели ипак нису прихватили ову идеју

Чомског о постојању јединственог средства за усвајање језика. Уместо тога, тврди се да

мозак детета поседује низ посебних модула, од којих неки контролишу когницију, а

други су специјализовани за различите аспекте усвајања језика. Они сматрају да се ови

модули врло независно развијају и функционишу, што су подржала истраживања

интелектуално оштећене деце, која могу да обликују сложене и граматички тачне

реченице које ипак не разумеју, тј. не схватају њихово значење.

Психолингвистички модел наглашава да је детету довољно неколико критичних

битова говора, како би се развила трансформацијска граматика и тиме се заправо

започео језички развој код детета. Онда када деца схвате структуру, правила или

граматику језика, она могу произвести неограничени број исказа. Такође, овај модел

усвајања језика наглашава разумевање језика, тј. наглашавају да деца првенствено

усвајају језик кроз слушање, а не кроз говор.

--------------------------------------------------------------------------------------------------------

-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------

УНИВЕРЗИТЕТ У ПРИШТИНИ

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ У КОСОВСКОЈ МИТРОВИЦИ

СМЕР ПСИХОЛОГИЈА

ПСИХОАНАЛИТИЧКИ ПРИСТУП СТВАРАЛАЧКИМ ОСОБАМА НАСУПРОТ

КОГНИТИВИЗМУ

Ментор

проф. др Мила Алечковић Николић

Неда Стојановић

Косовска Митровица, јун 2013.

САДРЖАЈ

1. УВОД..................................................................................................................................2

2. ДЕФИНИЦИЈЕ КРЕАТИВНОСТИ.................................................................................5

2.1. Чиниоци који утичу на креативност............................................................................6

2.2. Креативан појединац - особине личности...................................................................7

2.3. Креативни појединац - интелектуалне особине..........................................................7

2.4. Креативна ситуација или друштвено окружење.........................................................8

2.5. Препреке креативном мишљењу..................................................................................8

2.6. Креативни мисаони процес...........................................................................................9

3. ПСИХОАНАЛИТИЧКИ ПРИСТУП СТВАРАЛАЧКИМ ОСОБАМА......................11

3.1. Психоаналитичка теорија стваралаштва...................................................................11

3.2. Психоаналитичка тумачења креативног процеса.....................................................13

3.3. Его у креативном процесу...........................................................................................18

3.4. Креативни процес и аналитички третман..................................................................26

3.5. Основна разлика између Фројдове и Јунгове психоанализе у приступу стваралаштву.......................................................................................................................32

4. КОГНИТИВНИ ПРИСТУП СТВАРАЛАЧКИМ ОСОБАМА.....................................33

4.1. Когнитивистички приступ стваралаштву..................................................................35

5. ЗАКЉУЧАК.....................................................................................................................38

ЛИТЕРАТУРА.........................................................................................................................40

1. УВОД

Само десетак аутора у свету је до сада покушало да конзистентније интегрише

сазнања психоаналитичке, дубинске психологије са доживљајима и есенцијом

стваралачког процеса. Они су откривали и спознавали онолико колико им је

дозвољавао њихов искуствени, спознајни и структурални потенцијал личности, као и

историјска основа дата у виду времена и простора у коме су егзистирали.

Неки су били усредсређени на индивидуално несвесно, други на колективно

несвесно, трећи на Его-психолошке димензије креативног процеса. Ретко је који аутор,

осим Сигмунда Фројда, покушао да интегрише све аспекте креативног процеса, кроз

призму борбе два нагона, Ероса и Танатоса.

Гилфорд сматра да и фантазија може да буде стваралачка и да нема суштинске

разлике у врсти мишљења која је у основи ове две појаве (стварање опипљивог

производа и стваралачка фантазија).

Креативност се огледа у реализацији и зависи од специфичних услова унутар и

изван личности. Роџерс мисли да је креативно само оно што налази израз  у опипљивом

делу.

Виникот заступа најшире одређење: за њега су слика, кућа, фризура, симфонија

или кување идентични, јер је свуда присутна креативност.  Он критикује елитистичка

схватања и не оклева да начин на који се спремају кобасице повезује са креативношћу.

Маслов мисли да не може сваки производ сам по себи да се дефинише као

стваралачки: постоји прворазредна чорба и другоразредна песма.

Гизелин покушава да прецизно направи разлику између креативног продукта и

оног који није креативан: Креативан продукт је нов, јединствен и раније није постојао

Чехов је дао изјаву : “Нема ничег новог у уметности, осим талента”. Или изјава

Достојевског: „Сви смо ми изашли из Гогољевог шињела“. Слично томе, Јунг не би био

могућ без Фројда. Ипак, особеност је кључна код уметника, рецимо, неки уметници су

сви барокни, али се ипак разликују. Постоји код сваког нешто што не може да се

имитира (стил итд.), па ће прави познавалац уметности знати коме треба приписати

неко дело у случају да се не зна ко му је аутор.

Недавно, когнитивни психолози су почели озбиљно да гледају на стваралаштво

у људској когницији, и да га проучавају емпиријски. Под традиционалним погледом на

креативност, ово је тежак задатак, јер се креативност посматра као нешто мистериозно

и изванредно. Међутим, истраживачи користе оно што се сада зове когнитивни приступ

креативности уз тврдњу да је традиционални поглед на креативност погрешан. Уместо

да случајева екстраординарних, или необичних когнитивних процеса, људско

стваралаштво, чак и у својим најупечатљивијих облицима, користи обичне когнитивне

процесе. Дакле, разлика између световних, свакодневних поступака креативности и

дела изузетне креативности је један од степена, а не врсте. Усвајање овог приказа

омогућава истраживачима да проучавају феномене креативности у лабораторијским

поставкама, користећи методе когнитивне психологије, и да изнесу више знања из

постојећих когнитивних теорија.

2. ДЕФИНИЦИЈЕ КРЕАТИВНОСТИ

Креативност (стваралаштво) је појам који се у научно - техничкој литератури

користи на сличан начин као и у свакодневном језику за означавање мисаоних процеса

којима се долази до решења, идеја, уметничких облика, теорија или производа који су

јединствени и нови 98.

Креативност је активност која даје нове, оригиналне производе, било у

материјалној или духовној сфери, при чему се ти производи не могу приписати

имитацији већ раније постојећих производа јер су од њих битно другачији. Ти нови

производи, настали креативним процесом, требали би боље, успешније и рационалније

удовољавати индивидуалним и друштвеним потребама од раније постојећих производа.

Креативност је појава која се јавља на свим човековим узрастима, свим

културама и областима људског рада. Повезана је са интелигенцијом, продуктивношћу,

позитивним менталним здрављем, оригиналношћу, а узрокована је само-реализацијом,

сублимацијом, рестрикцијом деструктивних импулса.

Постоји много дефиниција креативности од различитих аутора99:

- Терман (1954) дефинисе таленат и надареност детета као високе опште

интелектуалне способности. Фланаган (1962) таленат не дефинише преко

изузетних појединаца већ као укупан опсег људских потенцијала за учење у

нормалној популацији.

- Милинковиц (1973) креативан је онај појединац чији јединствени склоп

личности омогућује да у одређеним околностима ствара нове производе од

ширег друштвеног значаја.

- Торанс (1972) креативност је процес развијања нових идеја када човек не може

да нађе познато решење за неки проблем.

- Тејлор (1959)

експресивна креативност састоји се у слободном изражавању као

суштинском,

продуктивна креативност - долази до овладавања вештинама и техникама

и до контроле слободне игре,

98 http://www.znanje.org/psihologija/01iv0617/03/kreativnost.htm, посећен 6.6.2013.99 Општа енциклопедија, 1978.

инвентивна креативност - опажање нових релација између одвојених

момената или делова производа (пр.проналазачка нова употреба познатих

ствари),

иновативна креативност - у дејство ступа виши ступањ апстрактне

концептуализације, нпр.допринос некој научној теорији,

емергентна креативност - појављивање нечега сасвим новог, новог

принципа, или промена читаве парадигме у науци и уметности, то је

највиши ниво креативности.

Главне одлике креативности су100:

1. оригиналност,

2. флексибилност,

3. стваралачка фантазија,

4. толеранција према неодређености,

5. отвореност и затвореност искуства,

6. креативна генерализација,

7. флуентност идеја,

8. откривање и формулисање проблема.

2.1. Чиниоци који утичу на креативност

Појављивање креативности одређује 4 основна чиниоца:

1. креативни појединац, његове интелектуалне особине и особине личности;

2. креативни мисаоно процес;

3. креативна ситуација или друштвено окружење

4. креативни производ.

2.2. Креативан појединац - особине личности

100 http://www.znanje.org/psihologija/01iv0617/03/kreativnost.htm

Креативни појединци, које посебно одликује стваралачка продуктивност, имају

посебно изражене неке специфичне особине личности, као што су следеће 101:

- флексибилност мишљења и понашања,

- чврст осећај независности личног мишљења,

- способност подношења неодређених или нејасних ситуација,

- спремност да се прихватају изазови и свесно преузима ризик,

- неконвенционалност ставова, начина мишљења или личног стила,

- висок степен самодисциплине и преданости послу или преокупацији,

- унутрашњи осећај посебне важности онога што је предмет преокупације,

- потреба да се себе лично види/процењује као имагинативну (маштовиту)

и оригиналну особу.

Већина споменутих особина придоноси реализацији креативних потенцијала

који постоје у појединцу.

2.3. Креативни појединац - интелектуалне особине

Креативност је повезана са интелектуалним особинама појединца, његовим

знањима и вештинама, и с начином на који је његово знање структуирано и како се оно

користи. Истраживања показују да се људи могу научити креативном мишљењу, што

може бити повезано с уклањањем препрека креативном мишљењу, као што су нпр.

различити облици мисаоних стереотипа, као и с усвајањем креативних хеуристичких

техника, као што су нпр. анализа случаја и истраживање аналогија кад се односе на

изузетке из уобичајених правила, затим структурирањем познатих идеја и знања тако да

изгледају стране или необичне итд. О односу између креативности и интелектуалних

особина у литератури се могу наћи ови подаци:

- Висока интелигенција није нужна особина креативних људи.

- Задовољавајући степен интелигенције је потребан, али не и довољан услов

за креативност.

101 Квасцев, 1981

- Повезаност између различитих компонената знања које је особа усвојила

(тј. начина на који су знања научена) важна је за креативност.

- Могућност асоцирања између што већег броја компонената знања битан је

предуслов креативности.

- Корисна креативност (која даје вредне продукте) тражи врло добро знање

на подручју креативног рада.

- Код решавања једноставнијих проблема важна је ниска моторно -

перцептивна ригидност (карактерна црта која се манифестује одсуством

прилагодљивости интелектуалних процеса и немогућношћу прилагођавања

на нове ситуације), и висока интелектуална флуентност.

- Код решавања сложенијих проблема важне су корисне интелектуалне

метакомпоненте (тј. правила и стратегије) које управљају мишљењем и

понашањем током креативног решавања проблема.

2.4. Креативна ситуација или друштвено окружење

Стваралачко мишљење јавља се у друштвима у којима постоји потреба за

открићима, изумима, иновацијама, и уметничким и другим креативним

творевинама.Нека су историјска раздобља обиловала открићима и уметничким

остварењима: грчка цивилизација, ренесанса, научно - техничка револуција која

је почела крајем 19. века и све се више убрзава.У другим су историјским

раздобљима открића потискивана, тј. прописивани су дозвољени облици

стваралачког рада у многим подручјима (нпр. средњи век, радикални комунизам).

2.5. Препреке креативном мишљењу

Већина препрека креативном мишљењу произилази из три подручја:

1. Интелектуалне особине појединца везане уз ригидност мишљења.

2. Особине личности појединца везане уз ригидност понашања.

3. Услови у околини који коче креативност, а постичу ригидно понашање.

Ригидност означава потешкоће у промени усмерености мишљења, као и у

решавању проблема на нове - различите начине. Ригидна особа је неспособна мењати

стратегију решавања проблема, као и сагледавати проблеме с различитих гледишта.

Понашање такве особе током решавања проблема је непроменљиво и круто.

Особине особе које су повезане с ригидношћу: анксиозност и неуротизам,

конвенционалност и конформизам, стереотипност и одсутност спонтаности, регресија

или враћање на раније облике понашања, низак степен аспирације или мотива

постигнућа.

Услови у околини који коче креативност, а постичу ригидно понашање:

- задаци који усмеравају појединца да се фиксира на одређену методу

решавања,

- постојање извора фрустрације и стресора за време решавања проблема,

- чиниоци који смањују унутрашњу мотивацију за решавање проблема,

- потенцирање негативних последица могућег неуспеха у решавању проблема,

- сиромашно индивидуално искуство појединца на подручју решавања

проблема,

увођење непотребних ограничења, препрека и дистрактора у проблемску

ситуацију.

2.6. Креативни мисаони процес

Особине креативног мисаоног процеса посебно се истичу у науци и уметности,

тј. у детаљима из живота научника и уметника, у описима њиховог начина рада, и у

особинама њихових мисаоних креација. Неке од тих особина су:

- Богатство нових, иновативних мисаоних садржаја и производа (нпр.

животна дела изумитеља попут Едисона или Тесле; научника попут

Аристотела или Ајнштајна; уметника попут Моцарта, Родина или Ван Гога).

- Игра или неозбиљност у схватању важећих норми, стандарда, стереотипова,

култова и културе (нпр. Семјуел Бекет и театар апсурда, Франц Кафка и

његова дела, Клод Моне и импресионизам, Енди Ворхол и поп - арт)

- Аутономност креативних личности (Тесла, Верди, Велс, Галилеј)

- Велики стваралачки потенцијал и енергија (Аристотел, Микеланђело, Гете,

Бах, Хегел)

- Интелектуалне способности и знања (интелигенција, имагинација,

истраживачка способност, иноваторство, способност организације и

управљања, стручно знање).

3. ПСИХОАНАЛИТИЧКИ ПРИСТУП СТВАРАЛАЧКИМ ОСОБАМА

3.1. Психоаналитичка теорија стваралаштва

"Креативност је дечији корак психологије"102. Ова изјава карактерише тежак

историјски однос постоји између даровитих појединаца и друштва, и између науке и

креативности истраживања. Као што изјава Роло Меј указује, неспретност односа је

очигледна у психологији која проучава креативне производе и појединаца, који

оличавају процес, без дефинитивног схватања саме креативности. Слична незграпност

изгледа да постоји у наукама о животу које проучавају живе организме без снимања

самог живота. Исто тако, креативни процес може се посматрати и описати, али његов

извор остаје нејасан. Бројне филозофске оријентације психологија је су покушале наћи

смислену везу са овим "дечијим кораком" са различитим успехом.

Психоанализа предлаже да креативност извире из несвесних уређаја. Постоје

различита мишљења о томе како се то деси, али различите психоаналитичке школе

мишљења обично говоре да је креативност нуспроизвод примарних процеса. Фројд

узима патолошки поглед на креативни процес. Ово је изгледа карактеристика његовог

општег погледа на човека. Фројд је осећао да су само несрећни људи доживели дневне

снове и фантазије, то су саставни део креативног процеса. Фројд је рекао,

"незадовољене жеље су покретачка снага иза фантазије; свака посебна фантазија

садржи испуњење жеља, а побољшава и незадовољавајући реалност"103. За Фројда

постоји велика сличност између неурозе и креативности. Осетио је како обоје настају у

сукобима које проистичу из испуњење жеља и биолошких нагона. Креативност је

сублимација сексуалних нагона у психоаналитичком приказу.

Према Фројду, радозналост стваралаче особе о сексуалним питањима почиње у

трећој години и има три схода касније у животу: "... Први је репресија, која је прилично

енергична. Други исход се јавља када сексуална истрага не би била потпуно потиснута,

али је изборила са мисаоним процесима или компулзивним одбранама.. У трећем 102 http://www.vantagequest.org/trees/comparative.htm#.UchFrJ38L4Y, посећен 3.6.2013.103 Фројд, 1908, цитирано Ариети, 1976

исходу који је "најређи и савршен тип", сексуална радозналост је сублимирала у том

радозналом ставу који води до креативности"104.

Други теоретичари фројдовске школе су и даље радили на премиси да је

креативност део менталног функционисања ИД-а, односно, да гапојединац користи да

тражи задовољство и избегава бол. Ернст Крис105 каже да је употреба ових основних

процеса у креативности "регресија у служби ега." Он сматра да се процес одвија у

предсвесном, области која није тренутно у свести, али лако је доступна. Беллак Л.106

даље објашњава да су сви облици креативности "сталне Оперант варијабле личности"

кроз које его дозвољава прецонсциоус и несвесном материјалу да се јавља. Лоренс

Кубие107 додаје да се неуротична дисторзија може јавити када свесни ум спречава да

"креативни процес крутом употребом симболичких функција." Кубие каже даље,

[несвесно може] " још више да отежава круто упориште у нереалности."

Два друга Фројдовца означавају изворе и мотиве стваралачког чина. Филис

Греенацре 108 каже да будући уметник учи да се огради реалним објектима и заљубљује

се у свет као целину. То се дешава кроз повишене чулне свести већ у време дојења.

Филип Вајсман 109 каже да ови капацитети могу бити дете које учи да "халуцинира

мајкама груди независно од оралних потреба", касније у животу ова донација је

сачувана и преноси се у креативни чин.

Веза између примарних процеса (посебно сексуалности) и креативност је важна.

Насупрот психоаналитичких намера, та веза ненамерно сугерише да постоји енергија

(биолошка креативност), која може да сублимира у више психолошке процесе када су

задовољења примарни позива од стране ИД - a инхибирани. Ово сугерише дискретан

феномен, креативност, која је једнако оперативна и као биолошка и психолошка

функција. Карл Јунг проширује креативни рад даљим дељењем уметничке

креативности у две категорије, на психолошку уметност и визионарску

уметност.Психолошка уметност је та која чини да се генеришу примарни процеси.

Дакле, изгледа да је психоаналитичка теорија та која је у најбољем у стању да објасни

психолошку уметност и креативно деловање, где подстицај није сам чин, већ олакшање

од бола, узнемирености или сексуалне напетости. Објашњавајући креативност

искључиво као сублимирану сексуалну енергију либидиналних радозналост је, по

104 Фреуд, 1908, цитирано Ариети, 1976105 http://www.vantagequest.org/trees/comparative.htm#.UchFrJ38L4Y, посећен 3.6.2013.106 1958, цитирано Таилор, 1988107 1958, цитирано Ариети, 1976108 http://www.vantagequest.org/trees/comparative.htm#.UchFrJ38L4Y, посећен 3.6.2013.109 1968, цитирано Ариети, 1976

редуционистичка и не може да интерпретира све своје димензије. Сам Фројд је

закључио у својој аутобиографској студији: [Психоанализа] ... не може ништа према

расветљавања природе уметничког дара, нити може објаснити начине на које уметник

ради; технику уметничког дела110.

3.2. Психоаналитичка тумачења креативног процеса

Креативни процес, као неодвојиви део и један од суштинских атрибута

комплексне биолошке креације отелотворене у људско биће, налазимо у свим фазама

антрополошког, психолошког, социјалног и културног сазревања човека.

У почецима цивилизацијског организовања препознајемо га у покушајима да се

приближе и задрже до себе објекти од егзистенцијалног значаја, као покушај

конкретног поседовања, а у виду пећинског сликарства, као и код ритуалног

уобличавања психомоторног растерећења нагонских пулзија. Даљим организовањем и

диференцирањем индивидуалне и колективне свести, са појавом грленог и вербалног

начина комуницирања, који постаје све доминантнији, стваралачки чин се усложњавао

формално и садржински постајући привилегија и судбина ограниченијег броја људи.

Њихова способност изазивања илузионистичких доживљаја код реципијената различито

је била тумачена, у складу са развојним цивилизацијским нивоима.

У почетку су им била придавана анимистичка, магијска значења. Затим је у

ствараоцу проналажен израз божанског, па демонског. Са ренесансом натприродна

својства постепено се замењују несвакодневним, урођеним умећем и талентом, да би се

у једном периоду уметници сматрали генијалцима. Међутим, појавом потребе за

научнијим и рационалнијим приступом психичким збивањима у човеку, стваралачки

чин и уметници се све чешће стављају под лупу више или мање амбициозних

истраживача.

Из скоро непрегледног спектра психолошких теорија, концепата и ставова,

углавном развијених у последњих сто година, које мање или више теже давању

110 1908, цитирано Ариети, 1976

свеобухватних тумачења један од најбитнијих је психоаналитики приступ, као

најуниверзалнији.

Ниједан покушај коришћења инструмената психоанализе у разјашњавању

психичких збивања не може се показати озбиљнијим и амбициознијим уколико не

започне од базичних и по много чему јеавдинствених истраживања и сагледавања

Сигмунда Фројда. Својом непоновљивом генијалношћу и дугогодишњим неуморним

практичним радом он је зашао у до тада неразјашњене дубине како индивидуалне

психологије, тако и у сфере социјалног и културног живљења. Подразумевајући

стваралачки чин и уметника директним учесницима у обогаћивању културних

тековина, он је још једном потврдио универзалност своје теорије и методологије,

примењујући их у анализама појединих сваралаца и њихових дела.

У анализи прозног дела Градива од Јенсена и генезе суманутости и снова

описаних у њему, поново се јавља Фројдова суверена и филигранска техника

разјашњавања динамике несвесних садржаја, претходно комплексно методолошки

обрађеном у епохалном делу Тумачење снова. У есеју о Леонарду Да Винчију111

детаљни биографски подаци са једне стране и формална, ликовна и техничка решења

великог сликара и проналазача, са друге, сливају се у приказ о развоју једне

индивидуалне психологије. У разјашњавању одређених фиксационих и регресивних

момената омогућено нам је да сагледамо ауторова ликовна и животна решења, ставове и

колебања, као специфичан израз скицираног карактера. Фигуративна размимоилажења

израза Микеланђеловог Мојсија са библијски датим му својствима служе као полазна

основа у изналажењу интимних порива код ствараоца за промену и придавања других

карактерних својстава лику који је предмет обликовања. У есеју „Достојевски и

оцеубиство" неизбежно се сударамо поново са Едиповим комплексом, као неуротичним

кбнфликтом самог аутора, а истовремено и као карактерном организованошћу јунака у

роману Браћа Карамазови.112

За сам стваралачки чин Сигмунд Фројд налази делимично објашњење у дејству

механизма названог сублимација; првобитно описан као један од исхода афекта, а

касније као позитивни одбрамбени механизам Ега. Способност трансформације

нагонске енергије, било либидинозне или пак агресивне, у социјално прихватљиву

форму, чини основу уметничког дара.

111 Џокић, 2007., стр. 19112 Џокић, 2007., стр. 20

Психоанализа је имала директан утицај на уметничке правце у тридесетим и

четрдесетим годинама 20. века, посебно на надреалистички покрет. Метод слободних

асоцијација је био коришћен као пут ка сопственом несвесном, а доживљене представе и

асоцијације уметници су покушавали да изворно пренесу на своја платна или пак

запишу, избегавајући рационално. Сматрали су да се тиме достиже најхуманије,

општељудско и аполитично.

Јунг и његови следбеници човекову креативност сагледавају као израз

архетипске датости. У тумачењу улоге аниме у психичким збивањима у личности, њен

позитиван утицај се проналази када индивидуа озбиљно прихвата осећања,

расположење, очекивања и фантазије што му их шаље анима и фиксира их у виду

писања, сликања, вајања, компоновања или игре. Већи простор креативности је дат у

тумачењу Јаства као централног дела, језгра човекове психе и крајњег циља процеса

индивидуације, процеса сазревања. Настојања уметника да стварајући достигну сопствено

Јаство представљају и пут ка дубоким, већ усађеним постојећим религиозним

доживљајима у колективном несвесном, као цивилизацијској тековини.

Јаство се формално најчешће приказује у виду круга, који може да постоји и у

правилним геометријским формама, најчешће квадрату. У овоме Јунг и налази стални

мотив алхемичара да откривају квадратуру круга, непроникнуту до краја и данас. Свако

удаљавање Јаства од центра је израз све већег јаза између несвесног и свесног дела

психе. Сличан мотив за одвајање и застрањивање у апстракционизам средњовековне

црквене доминације он налази у еволуцији хришћанског крста издуживањем једног крака

и удаљавањем од центра, а чији претходник је био једнокраки, грчки крст. У раскидању

везе између круга, симбола психе, и кугле, симбола материје, тела и реалности,

израженом у уметничким делима двадесетог века, јунговци виде и симболички израз

њиховог унутрашњег расцепа. Не треба заборавити да је Јунг увек подвлачио да су

ствараоци представници времена у коме живе.

Велики психолог са почетка двадесетог века, Лев Виготски је човек који је за

време свог кратког постојања створио мноштво дела, од којих су нека поново актуелна

и данас. Истражујући на пољу уметности, он се пре свега залагао за објективност и

сврсисходне критеријуме у анализи уметничког дела. Након детаљног изучавања

тадашњих психолошких приступа уметности, дошао је до закључка да је једино

психоанализа дотакла суштину, говорећи о несвесном. Међутим, сматрајући је

прикладном у објашњавању садржине, он је, истовремено, сматрао да она није имала

шта да каже о форми уметничког дела. Даљи развој психоанализе пољуљао је основе

оваквог става.

Са наступом и теоретским усавршавањем такозване Егопсихологије дошло је до

даљег допуњавања психоаналитичке теорије, са придавањем примата Его структурама

и функцијама, њиховом односу према Иду, супер Егу и реалности. Један од

најзаслужнијих за овакав напредак је Ернст Крис, аналитичар који је велики део својих

истраживања и интереса усмерио ка креативном процесу. Особит дар и таленат

уметника он објашњава способношћу његовог Ега да се упусти у флуид и буре

примарног процеса, да манипулише њиме и извуче материјал и садржине за дело. Тиме

он диференцира „регресију у служби Ега" од „Ега у служби регресије"113, што је

карактеристично и увек присутно у психози и психотичном стваралаштву.

Регресија у естетском стваралаштву, насупрот свим другим случајевима, је

циљана и контролисана. Процес обухвата непрекидну игру измеду стварања и критике,

оличену у сликаревој алтернацији у раду на платну и удаљавању због оцене дејства.

Тиме долазимо до закључка да овде настаје делимична, парцијална идентификација Ега

ствараоца са публиком, за време стваралачког процеса. У оваквој флуктуацији

функционалне регресије и контроле, када регресија иде предалеко, симболи постају

превише лични, можда неразумљиви чак и за самог ствараоца. Када је контрола

надмоћна, у другој крајности, резултат се описује као хладан, механички и

неиспирисан.

Велика улога у креативности придаје се предсвесним менталним подручјима.

Суштинска претпоставка је овде да Его управља противкатексу према Иду, као и то да

од стране Ега повучена катекса из предсвесног, постаје предмет катексе мобилне

енергије Ида и тиме материјал из предсвесног бива увучен у примарни процес. Ово је и

основна теза психоаналитичке теорије у односу на процес стварања снова. У супротном

случају, када несвесни материјал постаје предсвестан, долази до тога да деривати Ида

буду запоседнути енергијом из Ега и постају део менталних предсвесних процеса, на

значајном растојању од првобитних импулса. Од количине и интензитета енергије

инвестиране у противкатексе од стране Ега зависи и да ли ће садржаји из Ида бити

неутрализовани у предсвесном, да ли ће продрети у виду симптома или ће, пак,

113 Џокић, 2007., стр. 22

заобилазећи предсвесно, ући директно у подручје свесног и бити доживљени као

халуцинација, као садржаји који долазе „споља", а не „изнутра".114

У односу на естетику прихваћено је Фројдово метапсихолошко гледиште да она

представља највећу уштеду у потискивању, најсавршеније економизарање психичком

енергијом. Овоме се додаје и способност Ега за постепено, слојевито пропуштање

садржаја са истовременом њиховом интеграцијом.

Поставља се једно интересантно питање: која је разлика између анализе

уметничког дела и самог дела?

Аналитичарева објашњења теже најрационалнијем тумачењу психичких

вредности и њихових саодноса у виду динамике, економике, топике, генетике и

адаптивне способности Ега. При томе се и емоционалне резонанце рационализују кроз

аналитичку призму. Логична повезаност и редослед замењују дозирану афективну

буру. Покрај неутрализовања емоционалних набоја, што је и метод Ега у справљању са

Идом у тежњи за доминацијом, тумачење је лишено базичног атрибута једног

уметничког дела, а то је конкретност, јединственост форме изложене перцепцији.

Овакво својство анализа никада не може да поседује, јер тог тренутка би се и сама

отелотворила у анализирано уметничко дело.

Та конкретност носи у себи магијско значење за човека, подсећање на период

развоја када су предмети од посебног емоционалног интереса били прихватани као део

себе и тиме им било утиснуто животно, органско значење. То је период пре

диференцијације Ја од спољашњег света, фаза која може да постане циљ регресивним

понирањима у стањима када страда Его. Остаци оваквих релација су присутни у

свакодневном животу, у начину поседовања и односу ка неживим предметима који нас

окружују и који су од великог интимног значаја.

Магијски чин је увек присутан и у психотичном стваралаштву, али овде

представља исход покушаја за поновним успостављањем констатности објеката и

враћањем способности тестирања реалности, психички маневар, у психоанализи назван

„реституција", преко „репарације унутрашњих објеката" 115.

114 Џокић, 2007., стр. 23115 Џокић, 2007., 24

На крају треба поменути еволуцију улоге креативног процеса кроз културну

историју човека.

У почетку је уметност служила као покушај поседовања и задржавања у близини

објеката од нагонског интереса. Затим, уметност је пролазила кроз фазу имитације

спољашње стварности, па кроз откривање суштинских односа у истој стварности, да би

се на крају суштина тражила унутра, у себи. Из овога неизбежно произлази да су

спољашња и унутрашња стварност нераскидиво повезани, а један од тумача овог

јединства, на свој начин, јесте уметност.

3.3. Его у креативном процесу

Креативни процес је вековима, готово на магијски начин, привлачио пажњу и

интересовање људи различитих духовних и образовних усмерења, побудивао

незајажљиву жељу за коначним расветљавањем116, остајући при томе нерастумачен.

Зависно од цивилизацијских развојних нивоа, а ништа мање и од појединих идеолошких

струјања, придавана су му најразличитија значења и тумачили се поједини детаљи у

стваралачком мозаику, али као да се сваки покушај на крају расплињавао пред

аутентичношћу уметничког дела.

Развојем психоанализе дошло се до непобитног закључка да снага створеног дела

произлази из дубина уметниковог несвесног, но начин на који долази до реализације

остајао је нејасан и недовољно објашњен.

У новије време настаје поновна актуелизација за извесно време занемарених

подручја предсвесног. Поједини аутори сматрају да са ових позиција стваралац креће ка

материјалу несвесног, док други чак предсвесно дефинишу као једини извор не само

инспирације већ и свих садржаја које уметник користи у грађењу свог дела.

Са енергетског становништва, по Крису, сматра се да је у претпостављеној првој

фази, „фази инспирације"117, омогућено лако примање импулса из Ида, а да се у

претпостављеној другој „фази разраде" јачањем Его катекси одређених функција

116 Џокић, 2007., стр. 27117 Џокић, 2007., стр. 28

користи неутрализована енергија. Као услов за одвијање креативног процеса

прихваћена је способност уметниковог Ега да користи флуктуирајућу и реверзибилну

регресију у потрази за садржајима несвесног. При томе, отвара се могућност да

поједине функције Ега добијају примат и постају енергетски хиперкатектиране.

Досадашња разматрања о почетку креативног поступка намећу закључак да је

започињање стваралачког чина једино могуће у наступу надахнућа, да је то посебан

тренутак често помињане инспирације, са којом се креће на необичан пут у несвесно.

Започињање креативног процеса може изазвати представа, мисао, доживљај, опажање.

То се може догодити у самом тренутку опажања објеката из околине или, пак, кренути

трагом неког сећања. Ово би одговарало описиваним стањима инспирације, спонтаном

почетку креације.

Међутим, креативни процес може бити и принудно покренут свесним захтевом,

антиципацијом, задатим циљем самог уметника себи или утицајем важних особа и

ситуације у његовом животном амбијенту. Овај начин се разликује од претходно

поменутог, јер, док је у спонтаној креацији, креацији такозваног „тренутног надахнућа"

почетна позиција већ у предсвесним, од Ега катектираних, садржинама, чиме је

олакшано даље одвијање процеса препуштањем тих садржаја Иду, у свесно започетом,

намераваном креативном процесу, садржине су смештене у фокусу Ега. У овом случају

испоставља се као неопходно даље премештање ових садржаја ка подручју

предсвесног, при чему неминовно долази до промена унутар самог Ега ствараоца.

На самом почетку процеса настаје усмеравање аутономних апарата, пре свега

опажања, ка садржинама које представљају почетне представе. Ова концентрација

пажње Ега ка интрапсихичким садржајима или, пак, ка одређеним објектима спољашњег

света, доводи до постепеног сужавања доживљаја сопствене личности и реалности у

глобалу. Све већом заокупљеношћу пажње почетним представама и надолажењем

афективно све богатијих асоцијација, те порастом катекси функција које су усмерене ка

њима, постепено се смањују инвестиције у предодредбе телесног и душевног селфа као

и у функцију тестирања реалности. Овиме настају иницијалне промене унутар Ега које

омогућавају приступ сферама предсвесног.

Почетне слике, фантазми и асоцијације, служећи као матрице, бивају замењене

афективно све богатијим садржинама које остају у суштинској вези са првобитним. Оне

постају све слободније, флуидне и оптерећене све снажнијим емоцијама, претећи да

изазову конфликт са деловима Ега спремним за сукоб, у циљу очувања сопственог

интегритета. Креативни процес може да остане на овом нивоу, на нивоу предсвесног и

одатле да црпи материјал за дело.

Да би креативни процес могао несметано да се настави, неопходно је да катексе

Ега буду повучене из подручја предсвесног, чиме би садржаји били катектирани од

стране Ида, а секундарни процес би био замењен примарним. Међутим, да би ово

заиста било и остварено, Его мора претрпети измене специфичне за креативни процес,

привремену реорганизацију сопственог система. Наиме, настаје дисоцијација унутар

самог Ега, искључивање структура и функција које су спремне да у судару са несвесним

садржајима и набојима створе конфликте и у њихово превазилажење укључе

одбрамбене механизме, у циљу неутрализације њихових енергетских вредности.

Уколико се овај услов не задовољи, садржаји несвесног би били подложени секундарној

ревизији, налик претварању латентних садржаја сна у манифестне. Тиме би несвесни

садржаји изгубили изворне облике и енергетске вредности, а процес започет као

стваралачки завршио би као одбрамбени, не резултирајући у дело.

Оваквим искључивањем функција Ега способних за конфликт и њима

придодатим одбрамбеним механизмима искључују се и механизми који обезбеђују

интегритет и континуитет секундарног процеса. Овим садржаји у подручју предсвесног

бивају ослобођени катекси, постају слободни, мобилни, а ланац асоцијација који је

почео да се ствара као детерминиран, циљан, добија карактеристике слободних

асоцијација и самим тим постаје подложан законима примарног процеса: сажимању,

померању, симболизацији и др.

Пошто је усклађивање асоцијација са емоционалним набојима у јединствен

доживљај могуће обезбедити једино путем интегративних функција секундарног

процеса, настаје одвајање деривата нагона од представа и асоцијација, губљење веза

између њих, и њихово доживаљавање постаје засебно. Нестаје и узрочнопоследична,

логична повезаност и континуитет доживљаја, нужно потребних Егу у интегрисаном

стању, а простор и време остају лишени свог значаја који имају у тој повезаности.

Дакле, у овако подељеном Егу примат се предаје подручјима и функцијама

лишеним конфликта, способним да се препусте започетом ланцу асоцијација, представа

и садржаја који навиру из све већих дубина, нескривени118. Дисоцијативно обезбеђење

118 Џокић, 2007., стр. 32

конфликтних делова Ега и супер Ега је нестабилно, флуктуирајуће, страно самом Егу и

подложно снажним принудама за враћање у претходно стање дефинисаних интер и

интраструктурних односа. Од његове снаге зависи до којих дубина ће креативни процес

посегнути за материјалом уметничког дела. Уколико постоји снажна конституционална

спремност, предиспозиција у виду могућности за овакву реверзибилну реорганизацију,

као и увежбана техника брзог преструктуирања у уметниковој личности, добијени

садржаји могу имати неслућену вредност.

Услед искључивања функција које одређују границе телесног Ега, предодредбе

селфа и спољашњих објеката, као и повлачењем катекси са предмета из околине и

искључењем функције тестирања реалности, а у току концентрације пажње ка

интрапсихичким садржајима, у повременим могућим пробојима заштитног расцепа

доживљавају се феномени деперсонализације и дереализације. Налазећи се усред олује

снажних надолазећих садржаја несвесног, покренутих асоцијативним низом, а одвојено

од својих заштитних механизама, уметников Его доживљава силну анксиозност, страх

од дезинтеграције. У овим краткотрајним тренуцима настаје муњевит покушај враћања

у границе телесне и духовне сопствености, покушај њиховог препознавања и

запоседања, као и поновног запоседања репрезентанци објеката спољашњег света.

Као што су описивана стања дезинтеграције и улазак у психозу након буђења из

сна, тако је кроз историју познат и почетак психотичног атака након започињања рада

уметника на његовом делу. Чини се да је у овим случајевима демонска привлачност

несвесног проузроковала погрешну процену сопствених могућности ствараоца.

Феномен страха и анксиозности је добро познат свакоме ко се упуштао у стваралачки

процес. Страх и анксиозност се могу јавити у свакој фази креативног поступка, а сваки

Его има индивидуални праг толеранције. Доживљени страх изнад тог прага нагло

прекида даље одвијање стваралачког чина, док престрављени Его брже-боље хита ка

враћању у претходне, препознатљиве границе, укључујући одбрамбене механизме.

Уколико је доживљени страх пред сопственим несвесним достигао високи степен,

уметник може бити не само спречен да заврши започето дело већ често и неспособан да

започне ново.

Тонући све дубље повучен низом представа, део Ега оспособљен за овакав

подвиг приближава се комплексним садржајима, материјалу који је енергетски

најснажније набијен. У тим тренуцима се процес најчешће прекида под налетима

разорних афеката, ослобођених пробојем асоцијација у ове добро чуване зоне. Енергија

која се ослобађа из оваквих депоа може срушити бедем око заштићеног дела Ега и

довести га до прага дезинтеграције, преплављујући га силном анксиозношћу и

мобилишући заштитне реакције. Уколико је Его добро обезбеђен дисоцијативним

механизмом, било захваљујући наслеђеном потенцијалу, такозваном „таленту" или

„уметничком дару" 119, или пак способношћу стеченом у многим претходним

покушајима, ланац представа може доспети до још већих дубина, где је динамика замењена

аморфним миром.

То је подручје архетипова, архајских садржаја и колективних симбола, подручје

свевременог и свепросторног, зона свеобухватног. Ту би незаштићени Его био у

опасности да дође под удар неодољиво привлачне снаге стапања у свеопштост, до

препуштања коначном миру и пасивности лишавањем индивидуалности и акције.

Садржаји из овог подручја се директно репродукују у уметничко дело, не подлежући

секундарној обради, а Его их, после враћања у своје границе, доживљава као стране и

неразумљиве.

У току креативног процеса често је присутно доживаљавање deja vu120 феномена.

Обично је у вези са садржајима који су у наслућивању, који се јављају и промичу у

магновењу. Чини се да повремено присуство овог феномена није само производ

описаног стања деперсонализације. Његово суштинско порекло налазимо у

придодавању претходно фракционираних афективних вредности матичних представа

тренутно перципираним садржинама, краткотрајном спајању познатог осећања са

новим објектом. Ово је омогућено у овако дисоцираном Егу, а реализација је преко

деловања закона примарног процеса. Феномен Jama vu, уколико се јави, увек је

резултат снажно изражене дереализације, после рекатектирања објеката спољашњег

света са још увек искљученом функцијом тестирања стварности.

Представе добијене асоцијативним низом бивају прихваћене од аутономних

функција Ега, пре свега опажања, и посредством симбола карактеристичних за

одређене гране уметности пројектоване у уметничко дело, најчешће путем моторике.

Уколико се на овај начин не реализује, материјал несвесног снагом свог енергетског

потенцијала директно продире у подручје свесног и бива доживљен као халуцинаторна

обмана. Енергетски слабије набијен садржај доживљава се као богата фантазија до

119 Џокић, 2007., стр. 33120 Џокић, 2007., стр 34.

псеудохалуцинације. Ово се дешава услед заобилажења предсвесних подручја, где се

садржаји обрађују и неутрализују укључивањем секундарног процеса.

Материјал добијен из несвесног чини садржај уметничког дела. За реализовање

завршних форми и односа потребно је да буду укључене интегративне функције Ега и

подручје секундарне аутономије, што се огледа у уметниковој вештини дораде дела.

Тако се креативни процес завршава естетским чином, који дело обликује у јединствену

целину која је огледало уметникове личности. При овоме су поступци Ега под утицајем

интројектованих ставова објеката ранијих идентификација.

Афективне вредности, које су одвајањем од примарних представа постале

мобилне, дају енергију неопходну у реализацији креативног процеса. Оне побуђују

моторику, помоћу које најчешће настаје пројектовање садржаја несвесног и

предсвесног, испуњавајући телесни Его ствараоца, прожимајући се и путем

психофизиолошких реакција и механизама. Квалитет ових реакција је у корелацији са

уделом либидних и агресивних инвестиција у афективним набојима, као и са

конституционално предодређеним путевима њиховог пражњења у соматовисцералној

сфери. Коначно отелотворење афективног потенцијала налазимо у ритму, боји, снази

покрета и линије, динамици унутар дела. Интеграција ових вредности са фантазмима,

асоцијацијама и симболима побуђеним у току одвијања креативног процеса чини

композицију уметничког дела, чиме је стваралачки чин коначно завршен, синтетизован

у целину и производ који ће бити приказан другима.

Ова завршна целовитост је јединствена и непоновљива, мозаик који је могуће

само једном склопити. Сваки покушај његове репродукције значио би и промену у том

мозаику, у смислу одузимања и додавања у обиму и квалитету. Поред ове

непоновљивости, композиција једног уметничког дела носи у себи и непоновљивост

ауторове индивидуалности, јединственост његовог селфа у тренуцима стварања.

Регресија је неминовно присутна, основни је услов у напредовању креативног

процеса. Регресивни феномени се огледају не само у привременом препуштању

законима примарног процеса већ и у међусобним односима два нагона, либидног и

агресивног. Они се дедиференцирају и стапају у стваралачком поступку, реализујући се

заједнички, уз различиту заступљеност, зависно од произведених садржаја којима су

придодати. Чини се да је ово последица дисоцијативног стања унутар Ега, механизма

помоћу кога се Его привремено лишава идентитета, превасходно предодредби селфа и

тиме регредира на недиференцирану релацију селф-објекат.

Са одстрањивањем блокада Ега и брзим враћањем селфа у границе стабилног и

препознатљивог, настаје селективна неутрализација деривата нагона путем

одбрамбених механизама. Пошто се овде, у рекатексима подручја предсвесног од

стране Ега, троши велика енергија, Его се исцрпљује. Штитећи се од сувишних

надражаја, он укључује веома често и механизам емоционалне изолације, који може

прогредирати до привременог аутизма. Укључивањем секундарног процеса омогућено

је враћање функције тестирања реалности у процесу поновног запоседања предодредби

објеката околине, повратак узрочно-последичне повезаности и логичног редоследа, као

и значаја димензије простора и времена121.

Након успешног повратка Ега на стабилну организацију структура и функција,

долази до изненадног сукоба селфа аутора са сопственим делом, јер се дело сада

доживљава као субјект ван себе, туђ самом ствараоцу. Ово побуђује снажну

амбивалентност у уметнику, сукоб измеду осећања отуђености и спознаје о сопственој

продукцији. Садржина самог дела, носећи у себи снажан набој непријатних афеката, до

највећег степена разбуктава амбивалентност према сопственом делу, укључујући при

томе и деловање инстанци супер Ега.

Его се сада налази у веома непријатној позицији према творевини својих

претходних напора. У њему расте све већа агресија усмерена ка узроку преиспитивања,

агресија која неретко може да резултира у растераћење деструкцијом. У тим

слуцајевима, а неки су познати и често помињани и у биографијама великих уметника,

стваралац уништавајући дело уништава и резултат својих симбиотских потреба, као и

покушаја стицања самопоштовања, и тиме запада у депресивно стање. У оваквом стању

је крајње угрожена уметникова егзистенција, а могућност исхода у самоубиство је

снажно присутна. Уколико је уметников Его способа да издржи овакве аутоагресивне

импулсе, често провоциране и унутарсистемским конфликтом са Егоидеалом122, настаје

неутрализација агресивних пулзија одбрамбеним механизмима и фаза се завршава

прихватањем, интернализацијом, поновним спајањем са сопственим продукцијама.

121 Џокић, 2007., стр 37.122 Џокић, 2007., стр. 38

У процесу поновне инкорпорације сопственог производа уметник истовремено

прихвата и својину над несвесним, непријатним и дотад одбациваним садржајима. Ово

неминовно доводи до извесних промена унутар структуре Ега, до мењања ставова

према предодредбама сопствене личности и репрезантанцама предмета спољашње

стварности, промена у смислу адаптације. Овим се устаљују дугачији интер и

интрасистемски односи, настаје нови начин расподеле енергије и неутрализације,

јачање и даља диференцијација аутономних функција Ега.

У току одвијања креативног процеса у појединим периодима долази до јаких

либидних инвестиција селфа, поред агресивних, као и до тонизирања моторике и

претходно поменутих психофизиолошких реакција, што је пропраћено побуђивањем

осећања пријатности. Ова повећања нарцистичких инвестиција, са доживљавањем

угодних надражаја на и у самом себи, а у фази регресије Ега на безобјектни стадијум,

основа су потреба уметника за поновним понирањем у сопствено несвесно. Овде треба

тражити објашњење пасивности, често помињане у анализама личности уметника. То је

потпора, у савладивању страха од нових и неочекиваних искушења, последице свежих

сећања на страхове доживљене у претходним покушајима.

Ту се налази и корен мазохистичке спремности уметника да се подвргне

механизму принуде понављања. Поткрепу овој спремности дају и социјалне

сатисфакције у виду прихватања и вредновања створених дела, јачајући структуре Ега

настале и учвршћене у идентификационим обрасцима. Отуда су и разумљиве потребе

уметника налик егзибиционистичким, потреба да се изнесу јавности продукти

сопствене, дубоке и болне интиме. Често је, при томе, уметникова личност изложена

привученим садистичким налетима, плаћајући цену својој потреби за комуникацијом,

самопотврђивањем и проналажењем објеката од вредности у потрази за задовољењем

симбиотских потреба.

Из свега претходно изнетог намеће се закључак да је потреба за стварањем

вишеслојна, да настаје од мотива произашлих из различитих нивоа личности ствараоца

и од различитих инстанци у појединим фазама стваралачког чина. Доживљавајући дотад

недоживљено, освељавајући дотад нерасветљено, сазнајући дотад непознато,

прихватајући дотад забрањено, сопствено, уметник тежи ка достизању сопствене

целовитости, слободе и аутентичности. Чини се да је то пут индивидуације ка циљу који

означава јединство личности, циљу који је досад најчешће називан јаством, себством.

3.4. Креативни процес и аналитички третман

У разматрању динамике и метапсихологије креативног процеса дошло се до

закључка да је један, а можда и једини, од суштинских метода комуникације са дубљим

садржајима који се налазе у несвесном ствараоца коришћење што континуиранијих

слободних асоцијација. Терапеути који су упућени у психоаналитичке технике лечења

менталних поремећаја користе, с друге стране, пут слободних асоцијација до

потиснутих садржаја несвесног, подстичући тиме пацијентов увид у сопствене

конфликте, као и процес самоисцељења и индивидуације 123.

Верујући у искуствену истинитост првонаведене хипотезе, као и у сазнање које

следи за њом, а које је произашло из незаобилазне праксе и теорије психоанализе,

постоји потреба за упуштањем у појмовно и суштинско разграничење ова два наизглед

једнака механизма, разјашњавајући успут доживљаје побуђене овим процесима, циљеве

и коначне исходе значајне за личности у којима су изазвани.

Догоди нам се често да се изненадимо подацима о појави инфаркта на миокарду,

хеморагичног улкуса на гастроинтестиналном тракту, хроничне неинфективне упале

дебелог црева, разних кожних и других обољења код уметника, стања која се високом

дозом сигурности могу подвести под психосоматске синдроме. Тада се сукобљавамо са

сопственом недоумицом о истинитости тврдњи да личност која болује од

психосоматских болести користи идејационо сиромашно, тзв. оперативно мишљење, као

и да њихово емоционално живљење плови у сиромашном свету „алекситимије", друге

наведене битне карактеристике оваквих личности. Недоумица се јавља у покушају

спајања оваквих особина са замишљеним и доживљеним цртама личности уметника, које

га, иначе, чине веома успешним у реализацији својих креативних потенцијала.

Доживљавајући афективне буре у делима уметника и посматрајући луцидност у

грађењу саодноса формалних елемената у њиховим остварењима, не можемо да

препознамо досад утврђену конструкцију унутрашњег света једног психосоматичара.

Да забуна буде већа, досад саопштена сазнања о сличности креативног процеса са

психоаналитичким методом, као путевима спознавања унутрашњих, до извесног

123 Џокић, 2007., стр. 43

тренутка несвесних истина, подстичу сумњу у тврдњу да разрешавање конфликта

увидом у њихове несвесне корене и динамизме, што представља претпостављени и

утврђени циљ психоанализе, а претпоставља се да је присутно и у креативном процесу

доводи до хармоничног стања енергетске прерасподеле. Као и да се тиме осујећује

могућност већег функционалног и висцералног страдања личности која је то успела да

постигне.

Чини се да су ова размимоилажења између очекиваних и констатованих исхода

можда солидна полазна тачка у разматрању сличности и разлика ова два процеса,

психоаналитичког и креативног.

Долазећи у контакт са уметницима, личностима које на различите начине и у

различитим пољима стваралаштва остављају за собом ауторска дела, привикавамо се

постепено на сопствено запажање о више или мање експлицитно израженом страху код

поменутих личности при појави и најмање могућности психолошке елаборације

њиховог дела, а још висе и компонената мотивација што извиру из дубина њихове

личности, а у вези са делом. Већ је добро позната предрасуда уметника који, независно

један од другога, у својим колебањима да ли да буду подвргнути аналитичком поступку

формулишу своја страховања као претпоставку да ће аналитичким третманом заувек

изгубити креативне потенцијале. И неки следбеници психоанализе тврдили су да би,

директно или индиректно, разрешавањем неуротичног конфликта уметник остао без

извора садржаја за своје дело. На овом месту се одмах поставља питање: да ли су овакве

формулације само у функцији отпора који је у вези са садржинама које не носе

креативни потенцијал или је пак то предосећај који суштински потврђује изједначавање

креативног потенцијала са неуротским комплексима и конфликтима?124

Одмах се гомилају даље асоцијације да ли сви уметници испољавају знаке

психичког страдања који би се могли подвести под одређене психијатријске синдроме,

укључујући и психосоматске. Искуство говори да се ограничен број људи, који су своју

егзистенцију поистоветили са креативношћу, јавља за помоћ због проблема психолошке

природе, чак је утисак да је он сразмерно мањи него код остале популације. Нејасноћа у

приступу и покушају разјашњавања овакве дилеме добија на интензитету када оваквом

искуству супротставимо схватања лаика, чији описи уметникове личности као по

124 Џокић, 2007., стр. 47

правилу садрже запажања формулисана као „чудаштво", „занесењаштво",

„саможивост", „откаченост", па чак и „неморалност".

Посматрајући овакве асоцијације у којима контрадикторности следе једна за

другом, осећамо потребу да се вратимо метапсихолошком приступу и, користећи га као

метод за тумачење, покушамо да направимо синтезу нити које се час видљиво а час

скривено прожимају кроз одређена запажања и искуства.

Прецизирајући предмет интересовања и разматрања, треба се одрећи описа фаза

у креативном процесу и доживљаја које Его преживљава у појединим његовим деловима.

Оно што је битно јесте однос Ега према асоцијацијама, представама, афективним

садржинама и нагонским дериватима који извиру из несвесног, промене унутар Ега и

даљи избор акције у смислу исхода и реализације. Овоме треба супротставити опис

промена које настају у Егу личности подвргнуте аналитичком третману и кроз

поређења са претходним покушати извући одређена сазнања која би указала на

сличности и разлике.

У почетку креативног процеса долази до јачања опсервирајућих функција Ега,

пре свега перцепције и пажње у чулним подручјима доминантним за одређене гране

стваралаштва. Ове функције, које у почетку могу бити усмерене ка спољашњим

објектима, све више бивају обузете интрапсихичким садржајима у виду представа,

фантазама, асоцијација и преплављивања све богатијим афективним набојима,

надражајима у психомоторној, висцералној и чулној сфери.

У овој фази се налази сличност са почетном фазом у аналитичком третману, где

долази до постепеног одвајања опсервирајућег дела Ега, који треба да буде савезник

терапеуту, од искуственог дела, који је језгро емоционалног страдања и експлицитни

показатељ патолошког конфликта. Међутим, у свом даљем развоју ова два процеса

добијају другачије, различите токове и исходе.

У аналитичком третману искуствени део Ега, који је несвестан и неприступачан

за увид у почетку, бива постепено разотркиван од разумног, опсервирајућег дела Ега,

који сарађује са аналитичаром и тиме долази до увида у динамику сопствених несвесних

конфликата око којих се временом и организовао овакав патолошки део Ега.

Асоцијације, пре свега слободне, представе и емоционални садржаји бивају уочени,

праћени до њихових извора, који су постали и извори актуелних поремећаја, спознати,

а затим Его, помоћу ослобођене енергије, бива ојачан и потенцијалом сопствене

синтетичке функције долази до могућности бирања повољнијих одбрамбених

механизама125.

Међутим, суштинско питање је пут остварења оваквог повољног исхода, који

увек својим највећим делом пролази кроз подручја вербалног. Пацијенту се, у

принципу, током третмана интерпретацијама и другим аналитичким интервенцијама

спречава отелотворење и конкретизација афективних потенцијала и нагонских деривата

у свим сферема акције и деловања изван идејационовербалне. Тако, временом пацијент

јача своју моћ запажања интрапсихичких, до тада несвесних садржаја, уочавања сила

које се унутар њега супротстављају њима, расте способност и слобода исказивања

сопствених опсервација, долази до све богатијих увида и тиме настаје коначна синтеза

афективног са идејацијским, ширење свесног дела Ега и формулисање идентитета у

аутехтичнијем облику пред самим собом.

За разлику од претходног, у креативном процесу наилазимо на стања и исходе

који суштински одударају од претходно описаних. Промене унутар Ега овде су у циљу

стварања изолације делова Ега који би у материјалу који извире препознали забрањене

садржаје и, под принудом нагло испољеног страха, изазвали укључивање одбрамбених

механизама у циљу одржања Егоидентитета и тиме би се прекинуо започети процес. Са

оваквим привременим искључивањем, а чини се да у томе велику улогу има механизам

идентификације, искључују се и поједине функције Ега, пре свега синтетичка функција,

и тиме долази до прекида континуитета секундарног процеса и привремене владавине

примарног процеса. Овиме је прекорачен праг невербалног и отворене су дубине

несвесног. Јачањем секундарне аутономије, усавршавањем одређених техника, уметник

стиче све већу способност да овакву трансформацију искористи за црпљење нових и

нових материјала за дело.

Накнадном елаборацијом завршеног чина, стваралац стиче одрђене увиде у

сопствене конфликте, међутим, с обзиром да до овога долази након завршетка

креативног процеса, у стању када је отпор реинтегрисан па чак и привремено појачан,

ови увиди и покрај доприноса које уносе у динамику ауторове личности, немају

генетички квалитет у метапсихолошком смислу. Коначно, исход је најчешће уобличен

125 Џокић, 2007., стр. 48

преко психомоторног апарата Ега у симболима карактеристичним за одређене гране

уметности.

Поред невербалних уметности постоје и гране где је вербални моменат

доминантан у изражавању, што би привидно ишло у прилог изједначавању креативног

процеса и аналитичког третмана.

Међутим, вербално је овде искоришћено углавном као начин исказивања

садржаја, пут којим се више или мање пројектују ауторове несвесне, предсвесне и

свесне пулзије. За нас су тренутно од интереса првопоменута два типа, јер они

одсликавају стање Ега ствараоца и његов однос према њима. И овде, такође, не долази

до освешћивања, у генетском смислу, оваквих садржаја, јер они пролазе кроз

парцијализовани, измењени Его који је свој идентитет претходно предао одређеној

идеји, улози или пак стању, чиниоцима који су, иако продукт одбрамбених механизама,

привукли Его, снагом својих мотивација. Ово не значи да је у потпуности искључена

могућност увида у садржаје несвесног и предсвесног. Јер, креативни процес је

дисконтинуиран, непрестано се прекида и наново започиње, а у међувремену

уметников Его може привремено да дође у стање када посматра и разазнаје садржаје

потиснутог, пре него што би се идентификовао са њима и пројектовао их у дело.

Овакви увиди, иначе парцијални у генетичком смислу, често доводе до прекидања

даљег тока креативног процеса или пак до његовог одлагања за неизвесно дуг период

услед ослобадања разорног страха и анксиозности, као и евентуалног изазивања

измењених доживљаја сопственог идентитета и реалности. Его је овде затечен увидом

који није био његов свесни, полазни циљ. Следи закључак да, док у аналитичком

третману пацијентов Его покушава да идентификује потиснуте садржаје са

предодредбама сопственог селфа прихватајући забрањено, у креативном процесу

уметников Его се идентификује са поменутим садржајима и затим своје доживљаје

синтетизује у дело.

Враћајући се поново на значај слободних асоцијација за психоаналитички и

креативни процес, поставља се питање да ли је он исти за оба процеса. Ова дилема се

може разрешити упоређивањем исхода у једном и другом случају. У првом,

психоаналитичком, исход је увид у сопствене, до тад несвесне садржаје. Док је у

креативном исход њихова пројекција и материјализација у дело. Узроци оваквим

различитим исходима су различита стања Ега у оба случаја, са карактеристикама

јединственим за поједине од њих126.

Дакле, почетна теза да су слободне асоцијације суштинска метода комуникације

са дубљим садржајима ствараоца и анализама је одржана. Међутим, сазнање да је Его

тај који дефинише крајњи резултат умањује првобитно им дат првостепени значај.

Ипак, коначно, чини се да све понајвише зависи од Ега, његових потенцијала и

доказаних могућности.

Размишљајући на крају о значају претходно описаних исхода, јавља се

недоумица чему би дали предност. Са једне стране увиди доводе до незаустављивих

промена унутар анализиране личности, док је створено дело јединствено, непоновљиво

и са великом вредношћу за ствараоца и друштво, представља прогрес индивидуалне и

колективне свести, обогаћивање културних тековина. Остајемо и даље у недоумици,

констатујући да би сваки покушај и истрајавање на објективности донело сумњиве

вредности, недостојне аутентичности човековог живљења и његових избора.

3.5. Основна разлика између Фројдове и Јунгове психоанализе у приступу стваралаштву

Карл Густав Јунг одваја се од Фројда засновавши своје учење о колективном

несвесном, односно о архетиповима (о којима пола века пре њега већ говори Николај

Данилевски). Архетип је дефинисан као спој генетског и учењем пренетог колективног

наслеђа које постоји кроз више векова или генерација). Јунг напуста Фројдов

пансексуализам, а трагање за смислом сне не види висе као трагање за узроком неурозе.

Сан је нека врста архаичног језика , али интерпретација сна  ипак зависи од личности

сневаца. Стваралац те колективне симболе присутне у сновима не производи, већ их

открива и примењује. Јунгово схватање језика симбола је знатно сложеније од

Фројдовог.

Три основна поља у којима се симболи јављају јесу према Јунгу: сан, религија и

уметност, али они се разликују по томе сто је употреба симбола у сну несвесна, а у

религији и уметности свесна. Сви симболи су природни и спонтани, а неке намерно

126 Џокић, 2007., стр. 51

стварамо. Снови раде са симболима док уметност и религија оперишу знацима. Ипак

ова три поља су међусобно зависна и повезана. Сан има првенствено компензаторну

улогу јер ради на успостављању равнотезе између свесних и несвесних делова

личности. Ментално здравље по Јунгу јесте повезивање свесног и несвесног на

њиховим паралелним путевима, а њихово одвајање даје психичку болест. Да није сна,

све важне људске егзистенцијалне одлуке остале би без извора и смисла старих

садржаја, односно без поруке наслеђа наших предака.

4. КОГНИТИВНИ ПРИСТУП СТВАРАЛАЧКИМ ОСОБАМА

Когнитивна психологија је наука која је усмерена на откривање психичких

процеса који се налазе у основи понашања. Сама реч "когнитивно" долази од латинске

ријечи coдnitio што означава спознају, тј. менталне процесе за које се претпоставља да

истичу понашање. То покрива широки распон подручја истраживања, истражујући

питања о деловању памћења, пажње, перцепције, представљању знања, мишљења,

креативности и решавању проблема.

Когнитивна психологија се радикално разликује од претходних психолошких

приступа на два кључна начин 127:

- Она прихвата употребу научне методе и уопштено одбацује интроспекцију

као ваљану методу истраживања за разлику од феноменолошких метода

попут Фројдовске психологије.

- Она претпоставља постојање унутрашњих менталних стања (као што су

веровања, жеље и мотивација) за разлику од бихевиоралне психологије.

Школа мишљења произашла из овог приступа назива се когнитивизам.

Когнитивна психологија је једна од најсавременијих додатака психолошком

истраживању, а развила се као одвојено подручје унутар дисциплине у касним 1950-им

и раним 1960-им (иако постоје примери когнитивног размишљања код ранијих

истраживача). Термин се користи од објављивања књиге Когнитивна психологија Ulrica

Neissera из 1967., али тек је књига Доналда Броадбента Перцепција и комуникација из

1958. истакнула значење когнитивног приступа. Од тог времена доминантна парадигма

у подручју био је когнитивни модел обраде информација које је управо изнио

Броадбент. То је начин размишљања и мишљења о менталним процесима предочених

попут софтвера који ради на рачунару који представља мозак. Теорије се уобичајено

односе на облике улаза, приказа, рачунања или обраде и излаза.

Тај начин схватања менталних процеса продро је уопштеније у психологију

током прошлих неколико деценија, па није необично пронаћи когнитивне теорије

унутар социјалне психологије, психологије личности, абнормалне психологије, развојне

127 http://sh.wikipedia.org/wiki/Kreativnost, посећен 10.06.2013.

психологије; примена когнитивних теорија у компаративној психологији довела је до

многих недавних проучавања у когнитивној психологији животиња.

Приступ обраде информација на когнитивно деловање тренутно се испитује

новим приступима у психологији као што су динамички системи и утеловљена

перспектива.

Због употребе рачунских метафора и терминологије, когнитивна психологија је

увелике могла извући корист из процвата истраживања у вештачкој интелигенцији и

другим сродним подручјима током 1960-их и 1970-их година. Заправо се когнитивна

психологија развила као једна од значајних аспеката интердисциплинарног предмета

когнитивне науке, која покушава уклопити распон истраживачких приступа о

мисаоним и менталним процесима.

Сматра се да је когнитивна психологија данас доминантна психолошка

парадигма у Северној Америци. Такође, сматра се да су њени корени пре свега у

функционализму, а затим и у структурализму, гешталтизму и бихејвиоризму. Наиме,

након тих раних парадигми, негде око 1950. почиње интензивно обновљено

интересовање закогницију. Томе је допринео развој кибернетике, ергономије, али и

(психо)лингвистике након II Светског рата. Noam Chomski је, нпр. тврдио да су деца

препрограмирана да разумеју језик и скуп “менталних правила”која стоје иза његаВрло

утицајан је био и рад швајцарског психолога Јеана Пиагета.

 Психички живот почиње са чулним осетима, а не свесним или несвесним

мотивима. Уместо свесних говори се о когнитивним процесима. Други ментални

процеси као што су мотиви, жеље и мишљења се прихватају, али се

интроспекцијаодбацује као научна метода. Суштина когнитивне парадигме је у томе да

когниција у највећој мери одређује човека, његове доживљаје и понашање. У

когнитивној психологији доминира позитивистичка филозофска парадигма.

Психотерапија с друге стране, социјални конструктивизам се базира на

конструктивистичкој парадигми, супротној позитивизму. Водећи аутор социјалног

конструктивизма је George Kelly (1905 – 1967), аутор Теорије личних конструката

Теорија личних конструката данас налази практичну примену у клиничкој

психологији, али и у решавању проблема “стицања знања” у експертским системима.

4.1. Когнитивистички приступ стваралаштву

Недавно, когнитивни психолози су почели озбиљно да гледају на стваралаштво

у људској когницији, и да га проучавају емпиријски. Под традиционалним погледом на

креативност, ово је тежак задатак, јер се креативност посматра као нешто мистериозно

и изванредно. Међутим, истраживачи користе оно што се сада зове когнитивни приступ

креативности уз тврдњу да је традиционални поглед на креативност погрешан. Уместо

да случајева екстраординарних, или необичних когнитивних процеса, људско

стваралаштво, чак и у својим најупечатљивијих облицима, користи обичне когнитивне

процесе. Дакле, разлика између световних, свакодневних поступака креативности и

дела изузетне креативности је један од степена, а не врсте. Усвајање овог приказа

омогућава истраживачима да проучавају феномене креативности у лабораторијским

поставкама, користећи методе когнитивне психологије, и да изнесу више знања из

постојећих когнитивних теорија. Допринос креативном приступу стваралаштву

представљен је у делу Креативна спознаја: теорија, истраживања и апликација 128.

Когнитивни приступ креативности је изграђен око Генеплор модела, и описује

две врсте процеса који су укључени у креативну когницију: генеративне процесе и

истраживачке процесе. Генеративна процеси су они на које већина нас мисли када

мислимо о креативности. То су процеси којима су креативни концепти први рођени.

Ови процеси су веома видљиви у екстремним делима креативности, али су евидентни у

обичној, свакодневној спознаји. На пример, концепти су производи генеративних

креативних процеса129.

По Ворду сама чињеница да лако конструишемо огроман низ конкретних и

апстрактних појмова из текућег тока иначе дискретних искустава подразумева

упечатљиву стваралачку способност, концепти су креације130.

Широк спектар обичних когнитивних процеса може да се користи у служби

стварања нових идеја. Примери из Вард и др. укључују проналажење меморије,

формирање асоцијација међу информацијама преузетих из меморије, комбинације

структура преузетих из меморије, синтеза нових структура, трансформација преузетих

објеката у "нове форме", аналошки пренос између домена, и "категоричко смањење",

који обухвата смањење постојећих структура за "више примитивних састојака"131. Један

тип структуре производен од стране генеративних процеса зове се преинвентивна

128 Ворд, Смит и Финке, 1999. 129 http://www.cindy.sifonis.com/Classes/Creative/Handouts/Cognitive_Approach.pdf, посећен 10.06.2013.130 http://bama.ua.edu/~tward/Ward_methods_2007.pdf, посећен 07.06.2013.131 http://www.cindy.sifonis.com/Classes/Creative/Handouts/Cognitive_Approach.pdf, посећен 10.06.2013.

структура. Преинвентивне структуре су, у суштини, "клице" креативних идеја. На крају

крајева, оне не могу подсећати на финални производ креативног процеса, али су идеје

које "ваљају лопту", а могу бити креиране кроз било који од поменутих процеса, или

преко других обичних когнитивних процеса.

Истраживачки процеси су управо то, процеси који се користе за истраживање

структура које производе генеративни процеи. Примери истражних процеса дати од

Вард, и др.. укључују потрагу за преузете структуре за "роман атрибута," потрагу за

"метафоричке импликације," потрагу за могуће функције, за "процену објеката из

различитих перспектива или у различитим контекстима," интерпретација структура са

становишта решења проблема, и "траже разна практична или концептуална ограничења

која су предложена од стране структура"132. Понекад ће бити тешко направити разлику

између генеративних и истраживачка процеса, у пракси. Две врсте процеса

комуницирају на динамичан начин. У неким случајевима, генеративне процеси се могу

користити за производњу идеја, након чега ће истраживачки процеси открити

потенцијално важна ограничења у корист те идеје. Генеративна процеси ће произвести

нову роман идеју на основу налаза истраживачког процеса, и тако даље, све док се не

дође до жељеног решења или на други начин прихватљиве структуре. Сложене

интеракције између генеративних процеса, истраживачких процеса и контекста

приказан је на следећем дијаграму из Ворда, и др. Слика 10 Основна структура

Генеплоре модела. Преинвентиве структуре су изграђене током почетне, генеративне

фазе, и тумаче се у току фазе истраживања. Добијени креативни увида може онда бити

фокусиран на специфична питања и проблеме, или проширен концептуално, изменом

преинвентиве структуре и понављајући циклус. Ограничење на финални производ

може да се наметне у било ком тренутку током генеративне или фазе истраживања.

Други занимљив аспект Генеплоре модела је да се већина његових процеса

јављају несвесно, или испод нивоа свести. Ово се посебно односи на генеративних

процеса, али и за многе од наведених истражних процеса. На пример, процеси који су

укључени у аналошко мапирање јављају се углавном несвесно, и чешће него несвесно,

преузимање сећања је аутоматски процес створен од знакова у окружењу. Осим тога,

постоје докази да свесне мисли, укључујући (а можда и посебно) језик, може заправо да

инхибира генеративне процесе. Несвесна природа многих (ако не и већине)

когнитивних процеса који су укључени у креативности доводе у питање многе

анегдотске рачуне изненадног увида и производњу креативне идеје која је често

132 http://www.cindy.sifonis.com/Classes/Creative/Handouts/Cognitive_Approach.pdf, посећен 10.06.2013.

подстакла уверење да је креативност нешто мистериозно и није подложна опрезним

емпиријским студијама. То не значи да не можемо свесно утицати на исход креативних

процеса. Истражни процеси могу често да се користе сасвим намерно, па чак и

генеративне процеси могу имати користи од свесне пажње на проблеме и могућа

решења. Као што је Пастер је једном рекао, "Могућност фаворизује припремљен ум."

Током последњих десетак година, истраживачи који користе овај приступ произвели су

велики број емпиријских истраживања, уз широко организовање налаза.

5. ЗАКЉУЧАК

Стваралаштво се, дакле, различито тумачи у зависности од теоријског (и

осећајног и вредносног) становишта филозофа или психолога, али и од утицаја

друштвене епохе. Тумачења се разликују и у односу на психичке функције или

диспозиције које се сматрају најважнијим за стваралачки процес.

Креативност је активност која даје нове, оригиналне производе, било у

материјалној или духовној сфери, при чему се ти производи не могу приписати

имитацији већ раније постојећих производа јер су од њих битно другачији. Ти нови

производи, настали креативним процесом, требали би боље, успешније и рационалније

удовољавати индивидуалним и друштвеним потребама од раније постојећих производа.

Креативност је појава која се јавља на свим човековим узрастима, свим

културама и областима људског рада. Повезана је са интелигенцијом, продуктивношћу,

позитивним менталним здрављем, оригиналношћу, а узрокована је само-реализацијом,

сублимацијом, рестрикцијом деструктивних импулса.

Све у свему, јасно је да различите гране психологије имају различите ставове

људског искуства која утичу на њихове теорије креативности. Такође је евидентно

постоје заједничке тема у многим теоријама. Обе психологије, психоанализа и

когнитивизам, виде креативност као сусрет и спајање дивергентних информација, али

се не слажу о извору те информације и поступак кроз који је она обрађена. Већина

теорија креативности, са изузетком оних бехавиористичких, види креативност као

процес кроз који појединац нађе однос са околином. У психоанализи је неуротична

функција, за хуманистичке психологије то је знак здравља. Са овим широким

разилажења само привидно очигледан закључак да је суштина и извор креативности и

даље измичу открићу. Ми смо у стању да видимо ефекте креативности, осетимо

инспирацију, а користимо је на безброј начина. Као да стојимо у дворани са

огледалима, размишљамо о креативност против саме себе и спекулишемо о њеној

природи никад не знајући која је реална слика, а које одраз. Креативност се огледа

свуда али не открива своју праву природу. Сваки одраз је другачији у свом окружењу а

још увек изоморфан од других. Ми "стварамо" метафоре које описују, и теорије које

објашњавају акте којима се метафоре и теорије доводе у постојање. Креативност може

бити дечији корак психологије, али ми смо заљубљени у њу и, као што смо покушали

да изградимо однос са њом остајемо "изгубљени у садашњости".