VISOKA ŠKOLA ZA POSLOVNU EKONOMIJU I PREDUZETNIŠTVO

BEOGRAD

SEMINARSKI RAD

Predmet: GLOBALNA EKONOMIJA I POSLOVNA DIPLOMATIJA

NASTANAK WTO-ORGANIZACIONA STRUKTURA, FUNKCIJA I PRINCIPI

Mentor: Student:Prof. dr Todor L.Petković Katarina Matić Broj indeksa 200-015-08

Beograd, mart, 2009. godina.

Sadržaj

I UVOD 2

1. NASTANAK SVETSKE TRGOVINSKE ORGANIZACIJE 31.1. Nastanak GATT 3

1.2. Urugvajska runda 5

2. SADRŽAJ DELOVANJA WTO 62.1. Opšti sporazum o carinama i trgovini iz 1994. godine 62.2. Multilateralni sporazumi o trgovini robom 72.3. Sporazum za industrijske proizvode 72.4. Sporazum o tekstilu i odeći 82.5. Sporazum o subvencijama i kompenzacijskim merama 82.6. Opšti sporazum o trgovini uslugama 92.7. Sporazum o trgovinskim aspektima prava  intelektualne svojine 9

3. PRINCIPI GATT-A 103.1. Princip nediskriminacije, tj. jednakog tretmana svih zemalja članica 103.2. Princip zabrane kvantitativnih trgovinskih ograničenja 103.3. Princip snižavanja carina i carinske konsolidacije 113.4. Princip reciprociteta 113.5. Klauzula najvećeg povlašćenja 11

4. STATUS, ORGANI I NADLEŽNOST WTO 12

5.ODREDBE i UTICAJ WTO NA TOKOVE MEĐUNARODNOG POSLOVANJA 13

I I ZAKLJUČAK 14

I I I LITERATURA 16

1

I UVOD

Međunarodne organizacije predstavljaju subjekte međunarodnog poslovanja za koje

važe posebna pravila vezana za rad i status. Ove organizacije se javljaju u obliku dve vrste

različitih subjekata, ako se kao kriterijum za podelu uzme tip osnivača:

međunarodne vladine organizacije i

međunarodne nevladine organizacije.

Pod pojmom međunarodne organizacije smatraju se i vladine i nevladine međunarodne

organizacije, a one se razlikuju po tome što vladine međunarodne organizacije osniva država,

dok nevladine osnivaju drugi subjekti.Međunarodne vladine organizacije javile su se još u

XIX veku u obliku komisija koje su vršile kontrole na međunarodnim rekama (Dunavska i

Rajnska komisija). Broj međunarodnih vladinih organizacija je iz godine u godinu rastao, a

njihov pravni subjektivitet je sporan, jer su nastajali zaključivanjem međunarodnih ugovora,

ali bez registracije u nekom od registara što je obaveza za nastanak statusa pravnog lica.

Međutim, međunarodne organizacije, i pored činjenice da nisu opšte prihvaćeni pravni

subjekt, u velikoj meri mogu da utiču na privredne odnose određenih država. Ujedinjene

Nacije (UN - United Nations) predstavljaju međunarodnu organizaciju koja je osnovana kao

prevencija od budućih ratova. Ona svojim odlukama može da isključi neke države iz tokova

međunarodnog privrednog poslovanja uvođenjem raznih restriktivnih mera. Međunarodne

organizacije se osim podele po tipu osnivača mogu podeliti i na: globalne  i regionalne

organizacije. Ova podela je izvršena prema širini članstva. Globalne organizacije su one čiji

članovi mogu biti sve države sveta i ne uslovljavaju učlanjenje geografskim položajem,

odnosno pripadnošću nekom regionu. Regionalne organizacije pristup uslovljavaju

geografskim položajem država koje pretenduju na članstvo. Globalne međunarodne

organizacije su uglavnom osnovane od strane vlada nekih država. Njih osnivaju države, a ne

preduzeća ili drugi pravni subjekti. Za pristupanje ovim organizacijama često se predviđaju

uslovi pod kojima država koja je zainteresovana može pristupiti.

Dominantni privredni subjekti postaju transnacionalna preduzeća koja, u svojoj

poslovnoj strategiji, svetsko tržište posmatraju kao jedinstvenu celinu. Jedan od tokova koji

stimulišu proces globalizacije svetske privrede je intenzivirana institucionalna integracija

država, posebno u oblasti ekonomske saradnje. Pod institucionalnom integracijom

2

podrazumevamo sve oblike institucionalizovanih odnosa između država u svetu, bilo da se

radi o saradnji država kroz stvaranje međuvladinih organizacija ili saradnji kroz niz

neformalnih međunarodnih grupa (na primer, Grupa 7, Grupa 77, Grupa 24 i slično). U takvim

okolnostima je 1995. godine nastala Svetska trgovinska organizacija, kao treća međunarodna

ekonomska organizacija čime je zaokružen proces institucionalizacije u oblasti međunarodne

međudržavne ekonomske saradnje. Dok su prve dve međunarodne ekonomske organizacije

"zadužene" za oblast međunarodnih finansija (kratkoročnih i dugoročnih), Svetska trgovinska

organizacija reguliše međunarodnu trgovinu. Ove tri organizacije su odlučujući činioci u

donošenju i sprovođenju globalne ekonomske politike.

1. NASTANAK SVETSKE TRGOVINSKE ORGANIZACIJE

Svetska trgovinska organizacija (WTO - World Trade Organisation) predstavlja

globalnu organizaciju, čiji je cilj uspostavljanje pravila, tj. normi u međunarodnoj trgovini

koje bi omogućile odvijanje slobodne i jednostavne trgovine.

WTO je rezultat institucionalizacije trgovine u međunarodnim okvirima. Ova

organizacija funkcioniše na bazi uspostavljanja multilateralnog trgovinskog sistema koji se

formira zaključivanjem multilateralnih ugovora pod njenim okriljem.

Svetska trgovinska organizacija je nastala kao rezultat poslednje, Urugvajske (osme)

runde pregovora GATT, koja je započeta u Punta del Esteu (Urugvaj) 20. septembra 1986.

godine, a okončana je 15. aprila 1994. godine u Marakešu (Maroko).

I pored činjenice da je konačni dokument, odnosno Finalni akt potpisalo 117 zemalja,

postojala su različita mišljenja oko ove organizacije. Zaključivanje Urugvajske runde

pregovora i stvaranje WTO se smatra trijumfom slobodne trgovine i povećanja regulisanja

međunarodne trgovine.

1.1. Nastanak GATT

GATT ima korene u depresijaciji novca tridesetih godina XX veka. Krajem II

Svetskog rata (1944) predstavnici SAD, Velike Britanije i Kanade susreli su se u Bretton

Voodsu  sa ciljem da stvore međunarodnu instituciju koje će ojačati međunarodnu ekonomsku

3

kooperaciju u posleratnom periodu. Na ovoj konferenciji formirane su dve organizacije za

međunarodnu monetarnu i finansijsku saradnju:1

IMF (International Monetary Fund)  - Međunarodni monetarni fond) i

IBRD (International Bank for Reconstruction and Development) - Međunarodna banka

za obnovu i razvoj.

Treća institucija ITO (International Trade Organisation - Međunarodna trgovinska

organizacija) je stvorena sa namenom da dopuni prethodne dve, a predložena je od strane

SAD. SAD su bile inicijator stvaranja pripremne komisije za Konferenciju UN o trgovini

zapošljavanju koja je imala zadatak da izradi povelju buduće Međunarodne trgovinske

organizacije. Komisija je uspešno obavila ovaj zadatak, tako daje 24. marta 1948. godine

prihvaćen završni akt Havanske povelje, potpisan od strane 57 zemalja, čije vlade su

zakonodavno odobrile stvaranje ITO. Na taj način ovoj organizaciji su date mogućnosti

regulacije carina, kvota, standarda radnika, investicija, monopola i cena robe.

Pre otpočinjanja konferencije u Havani (30.10.1947) donet je privremeni sporazum o

carinama i trgovini (GATT) koji je zaživeo 1. januara 1948. godine.

Iako je GATT imao privremeni status, pokazao se vrlo efikasnim. Najznačajniji

principi koje su koristile ugovarajuće strane su:2

status najpovlašćenije nacije;

princip nacionalnog tretmana;

princip konsenzusa;

zabrana diskriminacije i ograničenja, posebno kvantitativnih.

Potpisivanjem GATT svaka od zemalja članica je obezbeđivala sebi status

najpovlašćenije nacije kod ostalih potpisnica sporazuma. Svaka zemlja članica je bila

obavezna da drugoj prizna isti pravni položaj, tj. nije smela da primenjuje teže uslove prilikom

trgovine sa potpisnicama GATT-a  (dodatne carine i ograničenja).

Princip nacionalnog tretmana podrazumeva da strane firme koje dolaze iz zemalja

potpisnica GATT, imaju isti tretman, odnosno podložne su istim pravilima i zakonskim

normama kao i domaće firme.

Princip konsenzusa podrazumeva da će svi trgovinski sporovi biti rešeni anonimnim

sporazumom svih zemalja u sporu. 

1 2

4

GATT generalno zabranjuje uvođenje ograničenja i restriktivnih mera koje imale

za cilj onemogućavanje uvoza robe koja dolazi iz zemalja potpisnica. Smatra se dozvoljenim

propisivanje odgovarajućih carinskih stopa, kao i poreza. Međutim, propisivanje uvozno-

izvoznih dozvola, kvota  i sličnih mera nije dozvoljeno. Kroz uspešne runde pregovora GATT

carine na industrijske robe u svetu su pale sa prosečnih 40% (1940) na 5% (1980). Najviše

mogućnosti za unapređivanje trgovine putem GATT-a, imale su sledeće oblasti: poljoprivreda,

tekstilna industrija, usluge i investicije.

1.2. Urugvajska runda

Početkom 1983. godine privredno najrazvijenije zemlje sveta, a pre svega su SAD, su

insistirale na otvaranju nove runde pregovora. U tom periodu došlo je do velikih odstupanja od

pravila propisanih GATT, što je moglo da utiče na poremećaje sistema multilateralnih

trgovinskih odnosa. Pravila, koja su nastala pod okriljem GATT, nisu obuhvatala sektor

usluga, a pre svega bankarske i finansijske usluge, tako da je bilo nužno stvaranje globalnih

trgovinskih pravila vezanih za uslužnu delatnost.

Osim toga, došlo je do stvaranja regionalnih ekonomskih i trgovinskih integracija koje

su otežavale pristup drugim državama na ta tržišta, čime je narušen princip liberalizacije

međunarodne trgovine. Zaštita intelektualne sredine je u ovom periodu takođe zahtevala bolja

pravila koja bi se odnosila na autorska prava kopiranja, kao i na prava korišćenja

kompjuterskog softvera. Uprkos stavovima protivljenja pregovori, koji su uključili 92 države,

počeli su u 1986. godini. Oni su obuhvatali i liberalizaciju u spornim oblastima kao što su

poljoprivreda, tekstilna industrija, usluge i investicije. Sami pregovori su bili dugotrajni i u

jednom periodu su zapali u krizu. Najviše nesuglasica bilo je u oblasti liberalizacije trgovine

uslugama i poljoprivrede od strane inicijatora Urugvajske runde - SAD i Evropske zajednice.

Tokom 1993, godine došlo je do saglasnosti stavova dva najvažnija pregovarača- SAD

i Evropske zajednice, koji su prihvatili činjenicu da će se dalje odlaganje završetka Urugvajske

runde negativno odraziti na liberalizaciju svetske trgovine, kao i na privrede razvijenih

zemalja. Urugvajska runda pregovora zaključena je 15. aprila 1994. godine, u Marakešu

(Maroko), potpisivanjem Finalnog akta (potpisalo 117 zemalja) i Sporazuma o uspostavljanju

WTO (potpisale 104 zemlje).

5

Početkom 1995. godine, Sporazum je ratifikovalo 80 zemalja, uključujući i SAD,

Japan, Evropsku zajednicu, Kanadu, čije je ukupno učešće u svetskoj trgovini robom i

uslugama oko 90%. Sporazum o uspostavljanju WTO je stupio na snagu 1. januara 1995.

godine, zahvaljujući brzim postupcima ratifikacije. Razlike između GATT-a i WTO se

mogu sistematizovati na sledeći način:

GATT je imao privremeni status. On nije nikad bio stalna organizacija, već

međunarodni sporazum.

Skupovi pod okriljem GATT su se odvijali onda kada su zainteresovane vlade smatrale

da je sporazum pogodan za njihove pregovore. WTO ima trajan status pravnog lica.

Ova organizacija predstavlja međunarodno priznato telo, koje pregovara prilikom

trgovinskih sporazuma i sporova koji nastaju.

WTO obuhvata 90% robne razmene u svetu. U Urugvajskoj rundi pregovora, kada je

formirana WTO, učestvovalo je 125 zemalja za razliku od prve runde osnivanja

GATT, kada je učestvovalo svega 23 zemlje. 

2. SADRŽAJ DELOVANJA WTO

Zemlje članice WTO pristupanjem Sporazumu o osnivanju WTO (osnovni sporazum)

su prihvatile obavezujuće sporazume koji se moraju primeniti bez izuzetka i koji su utvrdili

okvire delovanja ove organizacij.3

2.1. Opšti sporazum o carinama i trgovini iz 1994. godine

(GATT je postao integralni deo WTO). Tokom pregovora zemlje članice su

razmenile liste koncesija o smanjenju ili ukidanju carinskih i necarinskih barijera u trgovini

robom. Predviđeno je da se sniženje carinskih stopa u industrijskom sektoru obavi u pet etapa,

a rok je bio četiri godine od datuma stupanja WTO na snagu. Za sve zemlje članice je bilo

obavezno da unesu u koncesione liste, pored proizvoda pod carinskom koncesijom, i sve

vancarinske uvozne dažbine.

3

6

Na ovaj način izvršena je konsolidacija koncesija, a svako povećavanje carina iznad

konsolidovanog nivoa povlači određene sankcije za zemlju koja ih preduzme.Jedna od

osnovnih namena ovog sporazuma je pojačavanje nadzora nad državnim preduzećima,

trgovinskim direkcijama i ministarstvima koji direktnim kupovinama mogu uticati na

menjanje spoljnotrgovinskih tokova na štetu ostalih članova WTO. 

2.2. Multilateralni sporazumi o trgovini robom

Sporazum o poljoprivredi - predstavlja jedan od najvažnijih rezultata Urugvajske

runde, zato što su poljoprivredni proizvodi imali visok stepen zaštite koji se zasnivao na

necarinskim barijerama, kao što su subvencije.

Prva faza ovog sporazuma predviđala je obaveza transformacije necarinske zaštite u

carinsku, tzv. metodom tarifikacije, gde se na bazi razlike između domaćih i svetskih cena

poljoprivrednih proizvoda u periodu od 1986-1988. godine, određuje nivo carinskih stopa.

Druga faza obavezuje članice WTO na sniženje utvrđenih carina poljoprivrednih

proizvoda, kako one dobijene tarifikacijom, tako i već postojeće. Ovo sniženje u proseku

iznosi 36% za razvijene zemlje i rok za izvršenje je 6 godina, a 24% za zemlje u razvoju sa

rokom izvršenja od deset godina.

2.3. Sporazum za industrijske proizvode

Za ove proizvode je predviđeno smanjenje uvoznih carina, kao i povećanje broja carina

koje su podložne menjanju  po osnovu koncesija. Prosečne ponderisane carine treba da budu

smanjene sa 6,35% na 3,9% u pet etapa, počev od 1995. godine. Bescarinski uvoz

industrijskih proizvoda je povećao svoje učešće sa 20% na 44%, obuhvatajući sve industrijske

proizvode. U ukupnoj carinskoj tarifi učešće konsolidovanih carinskih stopa povećano je sa

78% na 99% kod razvijenih zemalja, sa 73% na 98% kod zemalja u tranziciji i sa 21% na 73%

kod zemalja u razvoju.

2.4. Sporazum o tekstilu i odeći

7

Međunarodna trgovina tekstilom i odećom je bila od vitalnog značaja za razvijene

zemlje. Početak industrijskog razvoja ovih zemalja se vezuje za tekstilnu industriju koja je

upošljavala veliki broj radnika. U savremenom razdoblju u zemlje najveće proizvođače i

izvoznike tekstilnih proizvoda ubrajaju se Kina, istočnoevropske zemlje i Indija. Razvijene

zemlje su smatrale da bi jeftin uvoz tekstilnih proizvoda, iz zemalja koje su proizvodile tekstil,

izazvao određene poremećaje na njihovim tržištima. U isto vreme Međunarodni sporazum o

tekstilu je doprineo stvaranju kvota i carina koje su predstavljale  sredstvo ograničenja uvoza

iz zemalja u razvoju, na tržište razvijenih zemalja. Ova metoda se pokazala lošom, jer se

uvođenjem protekcionističkih mera nije mogao ostvariti rast međunarodne trgovine tekstilom.

Predviđeno je da WTO kroz četiri faze, u desetogodišnjem periodu do 2005. godine, potpuno

preuzme kontrolu nad ovim sektorom u okviru multilateralnog sporazuma Multy-Fiber

Agreement.

2.5. Sporazum o subvencijama i kompenzacijskim merama

Ovaj sporazum definiše ograničenja do kojih zemlje članice WTO mogu ići u

subvencionisanju proizvodnje i izvoza, ako u na taj način ne remete procese međunarodne

trgovine. Subvencije su podeljene na tri grupe:4

U prvu grupu spadaju zabranjene subvencije, a to su one subvencije koje su uslovljene

izvoznim uspehom firme ili korišćenjem domaće proizvodnje.

U drugu grupu spadaju subvencije koje nanose štete privredi druge zemlje ili

poništavaju koristi koje te zemlje imaju svojim članstvom u WTO.

U treću grupu subvencija spadaju one koje su dozvoljene, a one se javljaju o obliku

pomoći istraživačke delatnosti i pomoći nerazvijenim regionima.

Sve zemlje su obavezne da dostave svoje liste subvencija Komisiji za subvencije, da ih

obrazlože kako bi se na osnovu toga utvrdila saglasnost sa pravilima WTO.

 Osim ovih sporazuma za trgovinu robom, postoje i sledeći sporazumi:5

Sporazum o sanitarnim i fitosanitarnim merama.

Sporazum o tehničkim preprekama trgovini.

Sporazum o antidampingu.

4 5

8

Sporazum o carinskoj vrednosti.

Sporazum o kontroli isporuke.

Sporazum o kontroli pre isporuke.

Sporazum o pravilima o poreklu.

Sporazum o procedurama za izdavanje uvoznih dozvola. 

Sporazum o zaštitnom sistemu.

2.6. Opšti sporazum o trgovini uslugama

Sektor usluga predstavlja najbitniji privredni sektor razvijenih zemalja. Zemlje u

razvoju, Brazil i Indija su ulagale primedbe kada je postavljeno pitanje usluga, kao tema u

pregovorima pod okriljem GATT. Ove zemlje su smatrale da će otvaranje tržišta u uslužnom

sektoru onemogućiti njihov razvoj, a pre svega u sektoru bankarstva i telekomunikacija. WTO

je usled nesuglasica koje su se odnosile na sektoru usluga, obavezala zemlje članice na

primenu klauzule najpovlašćenije nacije čime se koncesije na uvoz usluga iz jedne zemlje

primenjuju i na ostale zemlje. Ovaj sporazum podrazumeva rokove trajanja i izuzetke ovog

sporazuma.

2.7. Sporazum o trgovinskim aspektima prava  intelektualne svojine

Cilj ovog sporazuma je da na zaštiti prava na intelektualnu svojinu, tako da pravila i

norme vezana za ovo pitanje ne predstavljaju barijeru slobodnoj trgovini. Radi toga su

poništeni svi sporazumi koji se odnose na pitanje intelektualne svojine. Ovaj sporazum se

zasniva na principu nacionalnog tretmana. Sporazum reguliše osam oblika zaštite prava

intelektualne svojine i to:

1.      autorska prava;

2.      zaštita žigova i trgovinske marke;

3.      zaštita geografske oznake;

4.      zaštita industrijskog dizajna;

5.      zaštita patenata, ;

6.      zaštita šeme integralnih kola;

9

7.      zaštita trgovinskih tajni i know-how;

8.      kontrola antikonkurentske prakse u ugovorima o licenci.

Primena ovih pravila i propisa za zemlje u razvoju i zemlje u tranziciji ostvariće se u

periodu od 11 godina.

3. PRINCIPI GATT-A

Rad GATT-a, a ujedno i kasnije po nastanku WTO se zasniva na nekoliko principa,

pa ćemo krenuti redom.

3.1. Princip nediskriminacije, tj. jednakog tretmana svih zemalja članica

Princip nediskriminacije, tj. jednakog tretmana svih zemalja članica se zasniva na

klauzuli najvećeg povlašćenja -KNP, o čemu će reči biti kasnije. Princip nediskriminacije

postoji i u vidu jednakog tretmana domaće i inostane robe na unutrašnjem tržištu (takozvani

„princip domaćeg tretmana inostrane robe").

3.2. Princip zabrane kvantitativnih trgovinskih ograničenja

Princip zabrane kvantitativnih trgovinskih ograničenja (kvota, dozvola, zabrana i sl.),

tj. svođenje zaštite domaće privrede isključivo na carine, kao ekonomski najopravdaniji

instrument protekcionizma. Važno je ovde istaći da su postojali izuzeci od primene ovog

važnog principa. Naime, kvantitativna ograničenja su ostala dozvoljena: u slučaju trajnih i

visokih deficita trgivinskog bilansa i u oblasti ribarskih, poljoprivrednih i tekstilnih

proizvoda.6

3.3. Princip snižavanja carina i carinske konsolidacije

6 Ovo drugo upućuje na zaključak da je „politika" GATT-a odgovarala pre svega razvijenim zemljama, a da nije odgovarala nerazvijenim zemljama. Liberalizacija određene oblasti trgovine odgovara onim zemljama koje u toj proizvodnji imaju komparativnih prednosti. Imajći u vidu da su oblasti poljoprivrede i tekstilne proizvodnje ostale van domašaja GATT-a dugo vremena i da su upravo to oblasti u kojima komparativne prednosti imaju najnerazvijenije zemlje, možemo reći da se GATT sa pravom jednovreme smatrao „Klubom bogatih nacija".

10

Konsolidacija je obaveza zemalja da poštuju postignute sporazume o carinskoj

liberalizaciji.

3.4. Princip reciprociteta

Princip reciprociteta, tj. obaveze da sve zemlje bez izuzetka učestvuju u liberalizaciji.

Ovaj princip je delimično napušten 1964. godine, kada je prestao da važi za međusobnu

trgovinu razvijenih i nerazvijenih zemalja. Cilj ove promene u politici GATT-a je bio da se

pomogne nerazvijenim zemljama tako što će im se omogućiti liberalizovan pristup tržištima

razvijenih zemalja, bez obaveze da i one same snize svoja trgovinska ograničenja.

3.5. Klauzula najvećeg povlašćenja

Klauzula najvećeg povlašćenja se često drugačije naziva klauzula najpovlašćenije

nacije. KNP je odredba (klauzula) međunarodnih trgovinskih ugovora prema kojoj se

ugovorne strane (zemlje) obavezuju da će jedna drugoj omogućiti sva prava i povlastice (koje

se tiču liberalizacije uvoznih ograničenja) koje odobre nekoj trećoj zemlji. Praktično, ako

zemlja odobri liberalizovan pristup svom tržištu jednoj zemlji, ona to isto mora odobriti i svim

ostalim zemljama sa kojima ima potpisanu KNP. Zato je KNP garancija jednakog

(nediskriminatornog) tretmana svih zemalja sa kojima je ona potpisana. KNP čini osnovu

funkcionisanja GATT-a. Imajući u vidu da zemlje skoro po pravilu imaju dvostruka

trgovinska ograničenja - niža za zemlje sa kojima imaju potpisanu KNP i viša za zemlje sa

kojima nemaju potpisanu KNP - jasan je značaj koji članstvo u GATT-u (a danas u STO) ima

za povećanje izvoza zemlje.7Klauzula može biti bezuslovna(kada se sve povlastice

prenoseautomatski) i uslovna (kada se povlastice prenose tek nakon učinjenog kontraustupka

od strane druge zemlje). Prema pravilima GATT-a, postoje izuzeci od delovanja KNP, tj.

postoje određene vrste povlastica koje se njom ne prenose. To su:

povlastice proistekle iz sporazuma o međunarodnim ekonomskim integracijama;

povlastice proistekle iz sporazuma o preferencijalnoj trgovini između dve ili više

zemalja;

7 Negativna strana bi naravno bila obaveza liberalizacije pristupa sopstvenom tržištu za sve ostale zemlje članice, što može ugroziti domaću proizvodnju.

11

3. STATUS, ORGANI I NADLEŽNOST WTO

WTO ima status pravnog lica, čije je sedište u Ženevi. Organizacija danas ima 134

zemlje članice i još oko 30 koje pregovaraju za prijem. Udeo članica WTO u svetskoj trgovini

je 90%. Službena lica i delegati WTO su u obavezi da nepristrasno obavljaju svoje funkcije.

Sekretarijat organizacije ima oko 500 zaposlenih. Njegova glavna namena je obezbedi

tehničku podršku za zasedanje komisija i drugih organa, da obezbedi pomoć za zemlje u

razvoju, da analizira trgovinu u svetu i da objašnjava sporove u okviru WTO javnosti.

Ministarska konferencija je glavni organ WTO čija je osnovna uloga da donosi odluke

po svim pitanjima iz domena koji obuhvata WTO. Sastoji se od predstavnika svih država

članica i sastaje se jednom u dve godine. U nadležnosti Ministarske konferencije je i zahtev

članova da se odluči da li se prema njemu postupa prema pravilima WTO.

Generalni savet se bira od predstavnika zemalja članica, a sastaje se po potrebi. U

periodu između dva zasedanja Ministarske konferencije preuzima njenu ulogu. Generalni

savet se pojavljuje u nekim slučajevima i kao Odbor koji rešava sporove.

U slučaju nastanka sporova WTO je napravila Odbor za rešavanje sporova. Ovo telo

čine tri člana koja pokušavaju da reše sporove koji pristižu u pismenoj formi od zemalja

članica. Ako se određeni spor ne može rešiti obostranim slaganjem. Odbor za rešavanje

sporova donosi sudske odluke koje su obavezujuće za sve članice. Ukoliko se neka zemlja ne

pridržava odluka ovog tela, može doći i do njene suspenzije iz WTO, kao i do uvođenja

sankcija. Pod upravom Generalnog saveta su: Savet za trgovinu robama; Savet za trgovinu

uslugama; Savet za trgovinske aspekte prava intelektualne svojine.

Svaki od ovih saveta ima u nadležnosti nadgledanje multilateralnih sporazuma iz svog

domena. Ovi organi podnose izveštaje Generalnom savetu za koji je rezervisano pravo na

donošenje odluka. 

4. ODREDBE i UTICAJ WTO NA TOKOVE MEĐUNARODNOG

POSLOVANJA

Efikasnim delovanjem WTO bi trebalo da pruži svoj doprinos procesu liberalizacije i

ekspanzije međunarodnog poslovanja, i da kroz politiku smanjivanja carina i subvencija i

12

usklađivanja trgovinskih politika utiče na porast svetskog dohotka. Procene eksperata o

doprinosu WTO na rast svetskog dohotka su različite. Postoje procene da bi primena novih

pravila WTO doprinela porastu svetskog dohotka od preko 510 milijardi dolara (USD), a 

najveće koristi od toga imale bi SAD, Japan i EU. Sve odredbe GATT-a se mogu svrstati u

četiri grupe:8

1. Prvu grupu čine koncesione liste (liste povlastica datih za trgovinu navedenim vrstama

proizvoda) i klauzula najvećeg povlašćenja;

2. Druga grupa odredbi su odredbe o trgovinskoj politici. Ova grupa odredbi reguliše

upotrebu necarinskih trgovinskih ograničenja. Nabrojaćemo samo neke:Zabrana

upotrebe kvantitativnih ograničenja (sem u navedenim izuzecima);Zabrana direktnih

izvoznih subvencija za poljoprivredne proizvode. Zemlje koje su ugrožene ovom

praksom svojih trgovinskih partnera imajupravo uvođenja „kompenzatornih carina",

kojima se štiti domaća privreda;Zabrana cenovnog dampinga. Zemlje koje dokažu

damping svojih trgovinskih partnera imaju pravo uvođenja „antidampinških carina"...

3. Treći deo čine proceduralne odredbe. Njima se reguliše način funkcionisanja GATT-a

(postupak učlanjenja, vođenja pregovora i sl.). Posebnu važnost u ovoj grupi imaju

odredbe kojima se regulišu uslovi formiranja međunarodnih ekonomskih integracija.9

4. Četvrti deo čine odredbe o povlašćenom statusu nerazvijenih zemalja. Ove odredbe su

dodate naknadno, 1964. Godinei praktično znače odustajanje od principa reciprociteta

u liberalizaciji između razvijenih i nerazvijenih zemalja u korist ovih drugih.

I I ZAKLJUČAK

Ekonomska istorija je nedvosmisleno pokazala da međunarodna trgovina (i

međunarodni ekonomski odnosi uopšte)doprinose ekonomskom rastu nacionalnih ekonomija.

Kada se razvijaju međunarodni ekonomski tokovi raste i svetska privreda. Kad nastupi vreme

8 9 Međunarodne ekonomske integracije imaju karakter „regionalizma" svetskle privrede, što je delimično u suprotnosti sa multilateralnim karakterom GATT-a i STO. Ima i mišljenja da ova dva pocesa nisu u suprotnosti, već da su komplementarni.2

13

ekonomskih kriza, međunarodni odnosi se ograničavaju,što dodatno „pojačava" već postojeće

probleme.

U godinama nakon II svetskog rata, nakon više decenija smenjivanja ratova i

ekonomskih kriza, postalo je jasno da je potrebno stvoriti institucije međunarodnog

ekonomskog poretka koje će podsticati međunarodne ekonomske tokove, a time i ekonomski

rast i razvoj. U skladu sa tim, javila se potreba liberalizacije trgovinskih sistema (uklanjanje

uvoznih ograničenja, koja su u to vreme bila na natno visokom nivou). Na međunarodnoj

konferenciji o trgovini i zaposlenosti, održanoj u Havani (Kuba) 1948. godine, započeli su

pregovori o trgovinskoj liberalizaciji (potpisan je Opšti sporazum o carinama i trgovini -

GATT) i potpisana je povelja o osnivanju Međunarodne trgovinske organizaije -ITO-

(„Havanska povelja"). Međutim, povelja nije ratifikovana u kongresu SAD i parlamentima još

nekih država, zbog čega ITO nije osnovana. Tako je GATT ostao jedini sporazum koji je

regulisao međunarodnu trgovinsku politiku sve do 1994. kada je postignut dogovor o

osnivanju Svetske trgovinske organizacije -STO (eng. WTO).

STO predstavlja specifičnu međunarodnu organizaciju velike političke težine u

međunarodnim ekonomskim odnosima, ne samo zbog obuhvata svojih pravila (koja se odnose

na eđunarodnu trgovinu robama, uslugama i izvršnu politiku zaštite prava intelektualne

svojine), već prvenstveno zbog toga što je to jedina međunarodna organizacija sa

sankcionisanim mehanizmom za sprovođenje preuzetih obaveza i najširi međunarodni forum

za vođenje pregovora o liberalizaciji svetske trgovine. To je bio i vodeći razlog koji je

pokrenuo niz zemalja da nakon osnivanja ove organizacije započnu sa procesima pristupanja u

njeno članstvo, koje danas čine 146 zemlje (26 je u procesu pregovora za pristupanje). Sa

druge strane, te iste zemlje, posebno blok zemalja u tranziciji, je obuhvat pravila STO

iskoristio kao najadekvatniji okvir za formulisanje nacionalne regulative u vezi sa trgovinom

robama i uslugama i trasiranje pravaca svoje dugoročne politike otvaranja domaćeg tržišta za

stranu konkurenciju. Istovremeno, imajući u vidu pravno obavezujuću ulogu i karakter STO,

ova činjenica je korišćena i kao snažan argument za domaću javnost u vezi sa uvođenjem i

sprovođenjem vladavine prava u svim segmentima svakog reformskog paketa.

Svetska trgovinska organizacija je međunarodna organizacija koja poseduje sve

potrebne elemente da bi se mogla tako klasifikovati:

državu kao osnivača i tipičnu članicu,

14

međunarodni ugovor kao osnivački akt,

stalne organe koji sprovode odredbe Statuta,

određenu oblast delovanja,

svojstvo pravnog lica i

subjekt je međunarodnog prava.

Osnovni cilj formiranja STO je ostvarenje liberalizacije međunarodne trgovine uz

eliminisanje svih necarinskih barijera i restrikcija. Zadaci stvorene WTO kako bi se brže i

lakše došlo do ostvarenja ovog cilja, jesu: administriranje trgovinskim sporazumima i

donošenje propisa kojima bi se omogućilo pojednostavljenje i ubrzanje realizacije

spoljnotrgovinskog poslovanja. Četiri principa WTO (koji nisu uvek međusobno

komplementarni) su: princip nediskriminacije, princip reciprociteta, pristup tržištu, fwr

konkurencija i princip nediskriminacije ima dve dimenzije (princip ¨najpovlašćenije

nacije¨ i pravilo ¨nacionalnog tretmana”. Na kraju možemo istaći i strukturu WTO, a to je

da Svetsku trgovinsku organizaciju strukturno čine::

1. Ministarska konferencija

2. Generalni savet (Organ za rešavanje sporova, Organ za ispitivanje trgovinskih

politika, Savet za trgovinu robom (Council on Trade in Goods), Savet za trgovinu

uslugama (Council on Trade in Services), Savet za trgovinske aspekte prava

intelektualne svojine (Council on TRIPS - intellectual property)

3. Sekretarijat

Na kraju možemo zaključiti da pedeset godina razvoja u međunarodnoj trgovini

poboljšalo je živote miliona ljudi. Ipak, još uvek, suviše mnogo ljudi ima neadekvatnu hranu,

smeštaj, vodu, zdravstvenu negu ... i nema nadu. Sva ova patnja je neopravdana u svetu

prepunom prirodnih resursa, znanja, stručnosti, tehnologija i ljudi koji brinu. Svetska poslovna

zajednica ima i želju i mogućnost da pomogne da se uvećaju i prošire ovi resursi, gde STO

(WTO) igra odlučujuću ulogu.

I I I LITERATURA

1. Bjelić,Predrag; SVETSKA TRGOVINSKA ORGANIZACIJA, IGP Prometej,

Beograd, 2002,

15

2. Backhouse, R. E. and A. Salanti, editors, MACROECONOMICS AND THE REAL

WORD: Econometric Techniques and Macroeconomics (Vol. 1), Oxford

University Press, Oxford, 2000

3. Jovičić, M. (ed.): MERENJE KOMPARATIVNIH PREDNOSTI I STRATEGIJA

UNAPREĐENJA SPOLJNOTRGOVINSKE RAZMENE SRBIJE, Ekonomski

fakultet, Beograd, 2002

4. Jovičić Milena, ANALIZA OSETLJIVOSTI SPOLJNOTRGOVINSKIH

SEKTORA NA PROMENE REŽIMA U PROCESU PRISTUPANJA STO,

Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu, 2003

5. Mladenović, Z. i A. Nojković, MAKROEKONOMETRIJSKO MODELIRANJE

PRIVREDA U TRANZICIJI, u pripremi za štampu, CESMECON, Beograd. 2003

6. Petković T.,:GLOBALNA EKONOMIJA I POSLOVNA DIPLOMATIJA, VPŠ,

Čačak, 2006.

7. Internet adrese:

www.WTO.co (preuzeto dana 12.03.2009.)

www.ministarstvofinansija.co.yu ( preuzeto dana 12.03.2009.)

16