РЕЧ УНАПРЕД

ПРЕМИЈЕР-А је трећа књига објављена након што смо издали ПРОГРАМ ЗА СПАС СРБИЈЕ 1999/2000 и КУДА ИДЕ СРБИЈА 2001. године.

Намера приређивача била је да настави праћење друштвених процеса у земљи и да јавност подсети на све идеје, предлоге и решења, која су била, у одређеном тренутку, понуђена као могућ пут нашег избављења.

ПРОГРАМ ЗА СПАС СРБИЈЕ је настао на Преображење 1999. године, као природна потреба једне групе забринутих стручњака да понуде конкретна решења за излазак Србије из историјског беспућа и да отворе перспективе за развој државе и нације. Покушали смо на једном месту да објединимо целовит програм политичких и економских промена које је требало одмах извршити. У изради Програма учествовали су стручњаци из земље и расејања и сви они су били спремни да помогну свеопшти препород државе, након рушења деспотског режима.

Програм је био понуђен свим политичким актерима тадашње опозиције. Говорио је о изборној коалицији свих демократских снага промена и нудио оперативни план за победу на слободним изборима.

Програм је детаљно разрадио шта је задатак демократских снага после смене деспотског режима.

Нажалост, то не желимо да кријемо, Програм није прихваћен од стране ниједне чланице ДОС-а, нити је упркос отвореној јавној расправи, било сугестија или супротсављања нашим конкретним предлозима..

Стручњаци из ПРОГРАМА ЗА СПАС СРБИЈЕ нису били само са факултета и институција, већ су поседовали практична знања и искуства како из земље, тако и са светских тржишта, па је и Програм имао практичност и оперативност неопходно потребну за изрградњу демократске и правне државе.

Стручњаци из ПРОГРАМА ЗА СПАС СРБИЈЕ су као високоморалне и патриотске особе настојали да своје знање, искуство и углед у земљи и свету ставе у функцију државе и народа, без икакве жеље да директно учествују у политичкој подели власти.

1

На сву срећу, захваљујући грађанима Србије, срушен је однарођени режим. Прво на изборима, а потом на улици 05.октобра 2000. године одбрањена је изборна воља грађана. Тачно онако како смо предвидели.

Била је то велика победа демократске и грађанске Србије, упркос неверици међународне заједнице и жељама недобронамерних да настане велико крвопролиће.

Грађани Србије су показали историјску одлучност и мудрост и сами су срушили превазиђени режим управљања државом.

Тако су извршене демократске промене у Србији.

КУДА ИДЕ СРБИЈА је била наша друга књига и хтели смо да се осврнемо на учинак нове власти годину дана после извршених промена.

КУДА ИДЕ СРБИЈА је изашла 05.октобра 2001. године и у њој се налазе критички чланци појединих стручњака из ПРОГРАМА ЗА СПАС СРБИЈЕ, који су опомињали и указивали да се не остварују предизборна обећања и да Србија иде погрешним путем.

Аутори заступљени у књизи су, са становишта своје струке отворено критиковали негативне тенденције које су се у друштву све више испољавале. Људска и стручна обавеза нам је налагала да грађанима Србије, које смо позивали да изађу на изборе, саопштимо КУДА ИДЕ СРБИЈА и да укажемо своју забринутост за судбину државе.

Сматрали смо да нова власт није испунила очекивања грађана и уместо владавине права и изградње грађанских институција задржали су стари партијски начин управљања државом.

Први смо устали у одбрану демократских принципа, док је јавност била збуњена реториком лажних демократа и реформатора на власти, као и невладиних организација и некада независних медија. Већина њих је стала у одбрану идеологије неолиберализма која је била погубна за нашу државу и нацију.На несрећу, добар део интелигенције, медија и јавности били су засењени реториком реформатора и поверовали су да они могу извршити свеопшти препород у држави. Мало је оних који су хтели да виде да је нова олигархија постигла договоре са новобогаташима и

2

припадницима тајне полиције из срушеног режима и да немају намере да промене систем.

Годину дана је било довољно да се запитамо КУДА ИДЕ СРБИЈА и да се поново обратимо јавности и саопштимо јој да се нова власт бори око политичког плена и да није спремна да демократизује земљу.

После свега што смо доживели током 2002. године, више него јасно је већини грађана, преко 78 одсто анкетираних, да је на делу ЗАМАЈАВАЊЕ народа и да морају одмах да се одрже ванредни избори.

После планираног неуспеха председничких избора, одржаних по старом, неприхватљивом закону и са неажурираним бирачким списковима, види се да Србија улази у нову политичку кризу. Разлог свему треба тражити у несхватању нове власти да се после рушења деспотског режима не може владати на исти начин.

ПРЕМИЈЕР-А је књига о идеологизираном поимању прагматизма код нас. Нова власт заговара идеологију неолиберализма и спроводи политику супротну нашим државним и националним интересима. Спроводи политику супротну интересима већине грађана Србије.

Ово није књига о једном човеку, већ хронологија о прагматичном схватању политике у коме, у суштини недемократски, аморални и непринципијелни начин политичког деловања постаје званични принцип политичког живота и које још увек, нажалост, није довољно разобличено да би се јасно показале њене кобне намере.

ПРЕМИЈЕР-А је сведочанство о постреволуционарном добу у коме владају политички смутљивци, профитери реформе и малограђани који презиру свој народ.

ПРЕМИЈЕР-А треба да послужи демократским снагама Србије да се одлучно одупру манипулацијама, уценама, завођењу и поткупљивању од стране било које власти и да помогну историјски развој и изградњу институција у држави.

ПРЕМИЈЕР-А је наш одговор на арогантност, потирање основних моралних начела, презир и немање визије ни принципа, јер

3

изостао је препород који би октобарску енергију претворио у принципијелну борбу за грађанске институције и владавину права.

Велика је невоља у којој се данас Србија налази и само развојем грађанског друштва и демократије, можемо се прикључити заједници европских народа. То подразумева реализацију политике као делатности у којој постоје и важе темељна морална и демократска начела.

Београд, 14. 0ктобар 2002. год. Маринко М. ВучинићБранко Драгаш

МАЛОГРАЂАНИ НА ВЛАСТИ

Прилог критици полтичког (балканскогм материјализма)

прагматизма

4

Бранко Драгаш

ЧИКАШКИ МОМЦИ

Раних осамдесетих у Аргентини је владала сурова диктатура. Војска је била изузетно ефикасна у киднаповању и мучењу неисто–мишљеника, али је зато Министарство за економију предала у руке локалне олигархије која је била повезана са америчким финансијским групама. Тада су у земљу дошли и »чикаго момци«, тврдокорни економисти који су до танчина спроводили политику ММФ-а. Они су у земљу преко ноћи уводили неолиберализам, стабилност домаће валуте, њену везаност за долар, приватизацију која је пунила буџет, девизне резерве које су расле услед интернационалне приватизације, финансијску дисциплину и задуживање у иностранству ради покретања производње. Формуле ММФ-а и Светске банке биле су свете и чикашки момци, који су спроводили такву политику у земљи, уживали су невероватно страхо–поштовање. Суверенитет је постала старомодна реч а важећа доктрина је била »периферни реализам« која је са Менемом деведесетих година завршила у класичној

5

демагогији. Све време крем пословних људи веома је био близак власти, без обзира да ли је земљу водила злочиначка војска хунта или демагошки реформатор Менем, и користила је одобрене зајмове интернационалних банака, уз помоћ ММФ-а, за своје даље богаћење. Прецењени пезос одразио се на конкурентност аргентинских извозних добара и сваке године растао је спољнотрговински дефицит, мада су се чикашки момци хвалили стабилношћу привреде.

Ни невероватне стопе раста у просеку пет процената годишње, нису успеле земљу да озбиљније покрену, мада су чикашки момци били миљеници ММФ-а и Светске банке и добијали су најбоље оцене за реформе. Проблем је био у томе што би новац који је долазио у земљу, олигархија износила и депоновала ван земље, сада као свој новац и никада га није стављала у функцију покретања производње и запослености, те јачања средњег сталежа. ММФ и Светска банка су били презадовољни учинком чикашких момака. Аргентина је требала да буде модел који би и друге државе Јужне Америке морале да спроводе. Исто су хтели да примене на Јужну Кореју, Русију и све источно европске земље.

Била је то победа теорије новолиберализма и шок-терапије коју су спроводили чикашки момци, хваљени и финансијски подржани од стране моћних међународних финансијских институција. Администрација је ликовала.

Нови светски поредак је сломио суверенитет земаља које су га следиле и рецепт опоравка привреде нико није смео да критикује.

Међународни експерти, уображени у својој теоретској величини, оцењивали су успех реформи у појединим земљама. Од њихових оцена дрхтали су малограђани на власти, јер су се плашили да ће лоше оцене значити довођење неке верније екипе која ће смелије спроводити теоретске спекулације међународних бирократа. Све време корупција се ширила. Наравно, ММФ-у то није сметало. Све је изгледало идеално, али, крајем 2001. год. настао је хаос у Аргентини. За десет дана промењено је пет председника, опште друштвени немири на улици однели су 28 жртава а у земљи је завладала општа анархија. Аргентински дугови су се попели на 155 млд $, а стабилан пезос, којим су се поносили и хвалили реформатори, већ првог дана пошто је ослобођен изгубио је половину своје вредности.

Данас је Аргентина у великој невољи. Народно незадовољство је огромно. Трећина становништва живи у крајњој беди и сиромаштву. После деценије уљуљкивања и лажи, нација је данас пред великом прекретницом.

Куда иде Аргентина?

6

Зашто је за нас поучан пример Аргентине?Зато што су данас чикашки момци и у нашој Влади и што шире

илузију и демагогију на све стране. Исти сценарио »реформи« се спрема и нашој земљи и бојим се да се не нађемо у општој грађанској побуни. Прва година владавине реформатора најбољи је доказ за то. Уместо да демократизују и децентрализују своју власт, они, попут пропалог режима, на исти демагогошки и бирократизовани начин управљају банкротираном привредом. Резултати таквог начина управљања виде се у спољнотрговинском дефициту који је достигао 2, 9 милијарди $ и 35 одсто је већи него у време пропалог режима. Такође, незапосленост је повећана за 2, 8 одсто у земљи у којој већ има 780.000 незапослених и где тек следи приватизација. Нема покретања производње, индустријска производња је једва достигла позитивну нулу, док је раст пољопривредне производње од 20 одсто резултат суше у 2000 год. која је била изузетно неродна.

Нажалост, крајем године отпочела је приватизација у Србији на најгори могући начин – продајом цементара. Најбоља предузећа се продају уместо да се докапитализују. Реформе су настављене и у 2002. год. и на самом почетку затворене су четири највеће државне банке које потражују 80 одсто из највећих и најзначајнијих привредних система.

Куда нас то воде чикашки момци?Где је крај диригованом уништавању националне економије?Чикашки момци, попут својих претходника у Аргентини, хвале

се да добијају најбоље оцене за спровођење неолибералних теорија и шок терапије. За њих је, кажу, најважније да их међународне финансијске снаге подржавају. Испада као да ми, грађани, нисмо битни. Као да грађани не гласају и не бирају своју власт.

Чикашки момци су замислили да смо протекторат. Због тога су тако арогантни и надобудни.

Али, све има своје трајање.Ни њихово спровођење директива неће се добро завршити.

Није се наш народ уплашио суровости деспота, па неће ни подлости и уцена чикашких момака.

Уосталом, ни Чикаго више није у моди. Моћ су му срушили тридесетих година »Неw Деал«.

И нама ће требати српски њу дил.Пре новог октобра, свакако.

Београд, 13.01.2002.год

7

ПРОФИТЕРИ РЕФОРМЕ

Стручни тим водећих економиста Светске банке представио је ових дана, нашој јавности студију »Првих десет година транзиције«. Циљ студије је био да објасни који су, узроци брже транзиције у једној групи земаља, док су друге земље прилично заостале у реформама. Интересантни су закључци до којих су дошли експерти изучавајући ефекте чувене стратегије »дисциплиној и подстакни«. Трећа »транзициона лекција« на коју упућују аналитичари гласи да се не сме допустити да они који су извукли непосредну корист од либерализације и приватизације контролишу државу и спречавају развој слободног тржишта. Даље, они истичу да је нужно јачање корпоративног руковођења »упркос противљењу олигарха« односно оних који су стекли контролу над државном имовином захваљујући тесној повезаности са политичком елитом старог режима«. Како сматрају експерти Светске банке ови »олигарси« су у почетку профитирали од отварања тржишта и у свакој фази реформи стекли концентрисану добит.

Не упуштајући се у, даљњу, анализу ове студије, дозволите ми да слободно изнесем нека своја запажања.

Прво, занимљиво је да су водећи економисти Светске банке чекали пуних десет година да би признали да су олигарси у почетку и у самој фази реформи профитирали. Зар се то није могло много раније, рецимо, у самој раној фази? Зашто су тада ћутали?

Затим, хоћемо ли следећи аналитику водећих економиста за десет година такође читати, како су у Србији у почетку и у раној фази реформи олигарси стекли концентрисану добит? Хоћемо ли тада схватити да су наши олигарси »стекли контролу над државном имовином захваљујући тесној повезаности са политичком елитом страог режима«? Зар је потребно да прође десет година да нам водећи експерти саопште »битну поуку« из »транзиционе лекције«?

Накнадна памет неће нам ништа помоћи. Сад је прави тренутак да наши водећи стручњаци и аналитичари саопште јавности: Куда иде Србија? Ако после десет година будемо читали данашње апологете реформи како се »не сме допустити да они који су извукли« непосредну корист од либерализације и приватизације контролишу

8

државу» онда је та фраза «не сме се допустити» оправдање за подаништво и лицемерје водећих Господо љубитеља нове власти.

Господо, не допустите да се то деси – данас! Немојте, попут оног личног економског поданика Деспота и уводничара у књигу о пропасти српске привреде, да нам данас говорите како се то «не сме допустити».

Зато данас, успркос противљењу олигорха, треба бити поштен и храбар и отворено рећи да у Србији нису ни почела озбиљне реформе. Нема препорода који би октобарску енергију претворио у принципијалну борбу за грађанске институције и владавина права.

«Битна поука» коју аналитичари треба да саопште грађанима, да је – погрешан избор смера реформи. А кад идете у погрешном смеру, онда је потпуно неважно којом страном идете. Потпуно је, дакле, неважно да ли сте присталица једне или друге сукобљене групе олигарха.

Битно је једино да је – погрешан смер!И важно је схватити да док трају јавни сукоби тече процес

стварања «концентрисане добити». Ови олигарси, тврде водећи експерти Светске банке, у почетку су профитирали.

Отуда слоган нове власти:«Почетак за иметак!»У раној фази реформи одвија се, дакле, тесна повезаност са

елитом старог режима. Зато се закон о екстрапрофиту слабл спроводи.

Међутим, из студије сазнајемо да се «одмицањем реформи.......настаје тренутак кад првобитни корисници промена постају њихови противници».

Нама ни не треба студија Светске банке то да објави. Не треба ни да чекамо десет година.Предуго је то.Годину дана је било доста.

Београд, 08.02.2002.год.

ПРОФИТЕРИ ТРАНЗИЦИЈЕ

9

Већ сам писао да су стручњаци Светске банке, после детаљног анализирања десетогодишњег периода транзиције у земљама источне Европе, дошли до закључка да они који спроводе реформе постају профитери транзиције, и да, после свега, заустављају процесе демократизације и изградње грађанских институција. Ко су онда наши профитери реформи? После годину и по дана неспровођења реформи, мислим да се данас много јасније види права намера самохвалисавих реформатора. Ако су на самом почетку многи стручњаци, уплашени да се прошла власт не врати, очајнички бранили погрешан правац кретања реформи, онда се данас више не може сакрити да су реформатори потпуно залутали и да њихове реформе не дају резултате. Да ли треба да чекамо наредну деценију да би од стручњака Светске банке сазнали да су нас упропастили профитери реформи? Ево, на самом почетку транзиције, пишем и опомињем да су профитери реформи данас међу нама, да се убрзано богате и да граде друштво које ће бити по њиховој мери. У чему је од самог почетка било концепцијско неслагање између реформатора и мене. Главно неслагање било је у поимању друштва које би требало да изградимо. Реформатори настоје да од Србије створе латиноамеричко друштво у коме ће три одсто новобогаташа из деспотског режима, криминалних типова и моралних наказа, задржати део свог опљачканог капитала и послова, док ће други део бити уступљен, отприлике три одсто друштва, малограђанима у новој власти који ће им пружити државну заштиту. Око 14 одсто мање богатих и мање утицајних биће сателити скоројевићке елите коју ће подржавати чиновници из међународних финансијских институција, презадовољни што се спроводе њихови неуспешни неолиберални опити. Највећи број грађана Србије, њих 80 одсто, живеће на егзистенцијалном минимуму као полуколонијални робови који ће сваке изборне године добровољно бирати намеснике да управљају њима. Све националне, духовне, културне и личне вредности и различитости биће уништене од стране Мултинационалне Немани, док ће потрошачи конзумирати медијску слику света коју им сервира Администрација Империје у растројству.

Желите ли, даме и господо, да живите у таквој Србији? Други концепт, кога износим пред српску јавност, значајно се

разликује од горе поменутог. Уместо наметнуте, устоличене и корумпиране квази елите, окосница српског друштва, око 75 одсто грађана, чинили би средњу класу из које би се регрутовала права национална, грађанска и демократска елита. Средња класа би омогућила убрзан препород државе и народа, ублажила би социјалне тензије и створила богату и праведну заједницу. У таквом друштву искоренило би се потпуно сиромаштво, не би било организованог

10

криминала и више бриге би се посвећивало онима који нису способни или су онемогућени да послују на слободном тржишту. Наравно, и то посебно истичем, способне, предузимљиве, храбре и енергичне, нико не би спутавао да се искажу, да постану наша елита и да нас све вуку напред. Трајно би био отворен конкурс да најспособнији и највреднији заузму кључна места у држави и да својим знањем и радом остварују што већи друштвени производ за све. Тако би уместо похлепних политичара, напокон на власти били мудри и одговорни државници.

Уколико победи први коцепт, Србија ће бити стално у социјалним револуцијама, мењаће се политичка олигархија на власти, али ће грађани живети бедно, јер је концепт погрешан. Уколико данас скупимо сви заједно снаге да се изборимо за владавину права и успоставимо грађанске институције, онда ће наши потомци бити поносни на своје претке који су имали визију и стратегију како да сачувају државу и народ.

Због тога је данас пресудно важно да покажемо – ко су профитери реформи.

Знате ли их можда ви? Будите искрени. Немојте се плашити. Помоћићу вам да препознате неке важније профитере транзиције: бивши опозиционари из очаја, сарадници тајних служби у власти, међународни експерти без резултата, министри без искуства, вечити асистенти, љубитељи донација и несталих девизних чекова, невладине организације у влади, експерти за тендерске малверзације, витезови српске привреде, неолиберали на буџету, приправници на државним функцијама, ратни и антиратни профитери на слободи, кумови нафтне, струјне, путне и дуванске набавке, банкари чувари заплењене дроге, инсајдери буразерске приватизације...

Наставите даље сами.21.05.2002.

ФОЛИРАНТИ

Нема успешне транзиције без решавања и искорењивања сиромаштва. Уосталом, који је смисао реформе? Ако они што су већ богати постану, склапајући »деал« са новим властодршцима, још богатији, док већина грађана живи на егзистенцијалном минимуму, онда нам такве реформе нису ни потребне. Ни чланство у ЕУ нам није потребно, ни похвале моћних бирократа из међународних институција. Није циљ реформе само да добијемо ефикасну привреду, већ да истовремено, изградимо праведно друштво у коме ће

11

несигурну власт превртљивих политичара заменити стабилне и сигурне институције. Дакле, прагма–тичари на власти, заљубљеници у макијавелистичку флоскулу да циљ оправдава средства, коју су многи диктатори и сатрапи упражњавали пре њих, морају прво да дефинишу циљ коме тежимо. Не морамо баш да понављамо све глупости развијеног света. Године 1960. приходи 20 најбогатијих били су за 30 пута већи од прихода 20 одсто најсиро–машнијих, док се 1999. године тај распон повећао на 82 пута. Данас је у свету 150 милиона људи незапослено, 960 милиона неписмено, 780 милиона нема здравствену заштиту и гладно је, 1 милијарда нема приступа води за пиће и 1, 3 млд људи живи са мање од 1 $ дневно. Само у САД преко 50 милиона грађана нема здравствену заштиту, а 46 милиона живи на улици. У држави Њујорк, рецимо, у протеклих двадесет година породични годишњи приходи доње петине грађана опали су за 5, 9 одсто и износе 12.639$. док су годишњи приходи горње петине порасли са 56.812$ на читавих 161.858$. Према последњим подацима чак 14 мил америчке деце живе у сиромаштву. Узгред, да кажем и то, када знате ове податке, онда се намеће логичко питање: зашто би нам неко давао донације кад већ имају толико сиромашних у сопственој кући? Но, желим само да покажем да медаља има две стране. Према извештају Националног удружења за ментално здравље 2, 5 мил Американаца болује од шизофреније, 19 мил пати од депресије и 19 мил пати од разних других душевних поремећаја. Око 22 одсто Американаца сваке године пролазе кроз неке душевне трауме. Готово 97 милиона људи у САД или 54, 9 одсто одраслих пате од претеране гојазности. Једу људи од нервозе, шта ће?! Зашто вам износим све ове податке? Па, морамо сви да знамо, на почетку реформе, шта заправо хоћемо? Какво друштво желимо да изградимо? Чему реформе које нас воде у болесно друштво? Недавно министарка рече како је она технократа и како је дошла да спроведе реформе. Грешка, госпођо! Ако сте заиста технократа, отворите вашу приватну фирму или запослите се у некој компанији којој требају ваше услуге. Ви сте министар, дакле, политичка личност која мора да има ширину и стрпљење, која ради у интересу већине и која мора да заштити социјално угрожене. Технократе не могу да спроводе реформе јер су неспособни за тако нешто. Зашто? Сувише су себични и искључиви. Верују само у научене теорије у којима живота нема. Ни људи нема, него само порези, прво увек они, проценти, наступи, успеси и похвале. Сувише су удаљени од стварног живота и не разумеју нашу сиротињу. Граде друштво по свом лику, уместо да се боре да благостање буде опште. И зато реформа не може да крене. Без обзира колико биле скупе маркетиншке кампање Владе, оне не дају никакве резултате. Не можете контролом медија и приземном пропагандом, какву смо

12

већ имали, да убедите људе да боље живе. Једноставно речено, преко 74 одсто грађана који живе на свега 1-2$ дневно не виде себе у наметнутим реформама. Поготово кад упореде своје сиромаштво са луксуyом оних који говоре о реформама. Оних који су до Револуције били маргиналци и који нису могли да преживе бавећи се својом струком, па су очајнички кренули да освајају власт. И ту је кључна грешка досадашњег неуспеха реформатора. Обичан свет наше реформаторе доживљава као фолиранте, којима је важније да се појаве у медијима, на модним ревијама, позоришној премијери или концерту неког плагијатора, него да решавају озбиљна државничка питања од којих зависи наша судбина. Наравно, реформе су нам преко потребне. Али реформе које ће имати социјални оквир и које ће срушити досадашње кастинско друштво. Потребно је да 74 одсто грађана Србије постану средња класа која ће коначно из наше земље да протера сиромаштво.У исто време треба омогућити да се 3 одсто најспособнијих и најупорнијих богате на опште задовољство свих у држави. И нико нормалан се не би бунио против таквих богаташа. Нисмо сви исти. Елита мора да постоји. Али елита која ће настати у конкуренцији идеја, рада и капитала. То не значи да мора да дође до нељудског раслојавања у друштву које ће угрозити саму суштину живота. На крају, сва материјална богатства брзо прођу. У древну књигу живота улазе само одабрани. Фолиранте нико и не помиње. И то је нека правда.

08.07.2002. год.КАКО ДАЉЕ?

Поново смо упали у ћорсокак. Више од годину дана је прошло од смене претходног режима и сва наша надања су потрошена. Грађани су разочарани и преварени. Знали смо да су се лидери некадашње опозиције, притиснути незадовољством грађана, једва удружили да бисмо заједнички срушили деспотску власт. Знали смо да су међусобно посвађани, сујетни и болесно амбициозни, те да неће бити способни да изврше препород у држави. Многи од њих су већ били у претходној власти или су тесно сарађивали са њом. Али, нисмо имали избора. За грађане је пресудно било само да се тај режим сруши. Ипак, искрено говорећи, надали смо се да ће октобарска енергија и историјска одговорност за будућност државе позитивно утицати на нову власт. Надали смо се да ће успети да се уздигну изнад партијске ситничавости и малограђанске грамизивости. Додуше, избора великог нису ни имали. Могли су да направе радикалан заокрет и крену новим путем да воде државу или да

13

наставе тамо где је поражени режим срушен. Нажалост, нова власт није имала ни визије ни храбрости да крене новим путем. Поновили су грешке својих претходника. На исти, партијски начин наставили су да управљају државом. И тако је све остало исто. Грађанска побуна завршена је у тучама и свађама око освојеног плена. Истовремено, завршена је и нагодба са олигарсима из претходног режима, обесмишљава се парламентаризам, успоставља лична власт над војском и полицијом, распродаје државна имовина по налогу споља, спроводи дивља либерализација и приватизација. Ни нова власт није успела да донесе грађанима толико жељену правду. Србија је данас поново пред великом историјаском дилемом: како даље?

Ако реформатори остану на власти још неко време изгубићемо државни суверенитет и пашћемо у неоколонијално ропство. Протектор ће владати земљом, нација ће бити без свог идентитета, постаћемо филијала мултинационалних компанија и складиште за њихов нуклеарни отпад. Желите ли такву судбину? Можемо ли нешто да променимо? Дубоко верујем да имамо право да се боримо за свој животни простор. Имамо право на различитост. Због тога је важно да створимо визију за опстанак државе и народа.

Али, ко уместо њих?Имамо ли боље људе?Самозвани реформатори, острашћени и похлепни, убеђују нас

да њиховој власти нема алтернативе. Погрешно. Исто је говорио и свргнути Деспот све док га грађани нису срушили на изборима. Реформатори се надају да су њихови ментори финансијски довољно јаки да их одрже на власти. Мишљења грађана више их не интересује. Презиру свој народ. Раја не може на изборима да одлучи о својој судбини. Све је већ договорено са међународним бирократама. Избори нам нису потребни. Зашто грађани да бирају кад су реформатори изабрани? С друге стране, погледајмо како изгледа данашња опозиција која нас позива на протесте. Њу, углавном, чине лидери и странке који су верно служили Деспота и спроводили његове пројекте о: небеском народу, пресељењу, рату, крађи, убиствима, уценама, криминалу и противљењу читавом свету. Наравно, политичке скутоноше, витезови српске привреде, доушници и сарадници режима временом су постали изузетно богати и моћни, док су грађани осиромашили или су морали да напусте земљу. Њихово бављење политиком им је помогло да изађу из анонимности, да напусте животне маргине и да се материјално обезбеде.

Зар они данас да нас предводе у борби за грађанске институције и владавине права? Нека, хвала! Доста је било! Господо, ваше време је прошло!

14

Па, коме данас да укажемо поверење? За кога да гласамо? Зашто ћути грађанска Србија? Где је трећи пут? Ко ће нас извући из безнађа и понора? И, на крају, како ће изгледати развој Србије?

По мом мишљењу, постоје два сценарија. Први, да се учесталим изборима дође до најбоље екипе која ће управљати државом у општем интересу. Зашто предвиђам да ће бити учесталих избора? Нажалост, наше политичке странке немају државотворну визију. Ниједна од њих није спремна да се одрекне партијских интереса у корист државне политике. Сујета и ускогрудост лидера странака не могу довести до широког грађанског покрета који би извршио неопходни препород у држави. Политичке странке и њихови лидери не схватају да је у овом тренутку потребно што више грађана из земље и расејања укључити у свеопшти покрет да би се држава спасила даљег пропадања. Жеља за влашћу и подела освојеног политичког плена, коме теже све политичке странке у нас, директно су супротне од интереса грађана да живе у богатој и правно уређеној држави. Због тога сам мишљења да ће учестали избори помоћи да се рашчисти и разбистри политичка сцена и да ће се, након неколико изборних турнуса, појавити нови људи у политици који ће водити неку нову политику.Наравно, брзина развоја земље ће бити драматично успорена, грађани ће и даље живети бедно, али ће се спречити распродаја државе и губитак националног суверенитета. Одмах да кажем, уколико данашњи реформатори остану на власти грађани неће живети ништа боље, већ ћемо постати латиноамеричко друштво у коме ће највећи број грађана живети на егзистенцијоналном минимуму. У случају успореног привредног развоја нећемо скренути са пута, тешко ће бити да дођемо до жељеног циља, али, дугорочно гледано, постоје добре перспективе да се створи правна и богата Србија. У случају да садашњи неолиберални концепт остане на делу, изгубићемо било какву могућност да сачувамо државни и национални суверенитет. Бићемо гости у сопственој земљи, док ће реформатори постати менаџери у филијалама мултинационалних компанија за које ћемо сви да радимо. Да ли то грађани Србије желе?

Други сценарио, који се чини наивним и немогућим за све оне који се данас професионално баве политиком, па га стога одбацују са индигнацијом, по мом мишљењу ближи је већини грађана и кориснији је за саму државу. То је пут нашег убрзаног развоја где ће стопе привредног раста из године у годину бити двоцифрене. Уместо да се годишње развијамо по стопи од 4 одсто годишње, што предвиђају реформатори и да за 25 година стигнемо у 1989. год., грађанима Србије треба способна, вредна и поштена екипа стручњака која ће нас у исту годину довести за 6-7 успешних пословних година. Они ће израдити оперативни Програм за спас Србије која ће понудити

15

грађанима Србије. У том програму разрадиће се државотворна политика и означити визија развоја земље до краја XXI века. Основни циљ развоја ће бити стварање националне, грађанске, демократске и богате Србије. И све је то, верујем, потпуно могуће. Потребно је само да пронађемо људе који ће да спроведу Програм за спас Србије. Како да дођемо до најбољих људи?

Једноставно – конкуренцијом!Пошто сви говоре о тржишту, нарошито неолиберали у новој

власти, препустимо да се из целокупног националног, грађанског и демократског потенцијала, како из земље тако и расејања, изаберу најбољи међу нама, без обзира на страначку или верску припадност. Најискуснији и најспособнији нека формирају – Владу стручњака. Како ће нова Влада имати само 10 чланова, председник и 9 министара, два потпредседника ће бити истовремено и министри, онда је потребно да за свако место у будућој Влади конкурише минимално 30 кандидата из земље и расејања. Значи, све странке, синдикати, послодавци, удружење грађана, невладине организације и стручна удружења у расејању, који добијају право да бирају и да буду бирани, предложиће своје кандидате. Услов да неко буде на листи кандидата за Владу је да добије најмање 30 потписа од људи из струке. Тако ћемо добити широки списак кандидата из којег ће се изабрати 30 стручњака за свако министарство. Један од начина за избор првих 30 стручњака је да сви који су се нашли на листи тако гласају. Првих 30 стручњака који добију највише гласова ућиће у ужи избор за министарство. Потом тих 30 кандидата тајно гласа између себе и прва тројица улазе у најужи избор. Након тога, за 3 првопласирана по министарствима гласају сви из струке који су били кандидати и онај који добије највише гласова постаје министар, док другопласирани постаје његов заменик. Трећи на листи улази у Веће економских саветника који ће помагати Премијеру у раду. Сматрам да би на овакав начин дошли до најбољег тима који би извео препород у држави. Политичке странке би изашле на парламентарне изборе, одмериле би снаге и после избора парламент би прогласио Владу стручњака. Извршна власт би била под строгом контролом парламента и више не би било сукоба интереса политичара који су истовремено у странкама, влади и парламенту. Законом би се забранило да државни функционер не сме да буде члан управних одбора.

Да ли је овај други сценарио могућ? Професионални политичари и њихови плаћени трабанти ће рећи да то није могуће. Међутим, мене интересује – шта јавност мисли? Имате ли боље решење? Морам да признам да је овај сценарио тежи јер свако од нас треба да победи сопствену сујету и завист. Али, могуће је и то. Зар

16

октобарски преврат није показао да овај народ има снаге да превазиђе себе? Верујем да та снага није изгубљена упркос разочарењима многих у нову власт. Но, сад је прави тренутак за нешто ново. Ни они нису бољи, ни ови не ваљају. Тражимо боље! Бирамо најбоље! Тржишно надметање нека важи за све! Принцип нека победи људе без морала! Интерес државе нека буде изнад партијског и личног интереса. Заједничким снагама подигнимо стамено и богато државно здање.

Јесте ли спремни?Добро размислите. Свако нека пође од себе.А док размишљате, не оклевајте.Тражите бар – нове изборе!

10.02.2002. год.ЊИХОВА СТВАР

Цитирам: »како ће они решити тај проблем, то је њихова ствар.« Затворен цитат. Тачка. О коме се ту говори? Ко су – то Они? Ко је –Тај Проблем? Зашто је то – Њихова Ствар? Горе наведени цитат изговорио је Премијер, гласноговорник и идеолог нове власти, поводом суђења у Хагу. Они су – међународна заједница. Тај Проблем је – свргнути и испоручени Деспот. Дакле, Тај Проблем је Њихова Ствар, а ми смо се, без већих потешкоћа, ослободили Тог Проблема јер: »кад је био у Београду, ми смо имали проблем, а сада кад је у Хагу, они имају проблем.« Сјајно! Прави рецепт за решавање свих наших нагомиланих проблема. Када би још могли да све друге проблеме испоручимо, реформе би сигурно успеле. Али, нажалост, Они бирају. Узимају само оно што им треба. И зато нас непрестано уцењују.

Нешто је, ипак, у овој логици изврнуто. Не смемо заборавити да Они не могу да реше Тај Проблем због тога што је настао код нас. Створили смо га ми. Његовом исхитреном испоруком нисмо ништа решили. Нисмо ништа ваљано урадили да бисмо спречили, за сваки случај, да се Тај Проблем не појави поново. Наша средина, која се данас претвара и чини невештом, изродила је Тај Проблем, упркос противљењу људи који нису могли да прихвате популистички уздизање примитивног национализма. Већина наших сународника, задојена празним причама и великим обећањима, нажалост међу њима су биле важне државне и националне институције и појединци, поверовала је великом демагогу и усрећитељу свеколиког расељеног народа и подржала га је у мисији отпора Новом светском поретку. Морам признати да је мало било мислећих људи који су размишљали својом главом и који су супроставили агресивни примитивизам у успону. Наше речи се нису чуле од бесних повика професионалних

17

родољубаца. И тако је све отишло у пропаст. И пре него што је почело знали смо да ћемо бити највећи губитници. А шта смо друго могли да очекујемо? Када се само сетим оних криминалних типова и пробисвета што су се наметнули за народне вође и трибуну, када се сетим читаве камариле послушника и штитоноша, разбарушених шкрабала и свенезналица, који су се утркивали да покажу своју оданост Том Проблему, онда је право чудо како смо уопште успели да опстанемо и останемо нормални у тој лудници где су пацијенти преузели власт у жељи да излече здраворазумне и моралне. На сву срећу, после дугог ишчекивања, после великог искушавања, када су многи помислили да нам нема спаса, успели смо сами, упркос неверици међународне заједнице, да превазиђемо себе и да се побунимо, те да легално, прво на изборима, а онда, када више није било друге могућности, на улици срушимо Тај Проблем и читавом свету докажемо да нисмо варвари и геноцидан народ. Било је то поновно уздизање посрнулог народа. Тренутак када је провалила енергија створена још у време грађанског протеста. Онда смо поверовали да је Тај Проблем напокон ухваћен у мишоловку и да ћемо успети да га се цивилизовано решимо. Али, на несрећу, преговарачи из потаје успели су да ослободе Тај Проблем и да га врате у живот. Међутим, у октобарском преврату више није имао куд. Његова трагична рола је била завршена и нико више није смео да се с њим нагађа. Грађани су одлучили да напокон спусте завесу и заврше једну лоше режирану представу. Нова власт је тек тада могла да објави своју политичку победу. И док је одушевљена публика, опијена сопственим успехом, славила победу над властитим страхом, иза кулиса су отпочеле прљаве игре које трају до дана данашњег. Иза кулиса се одвијала беспоштедна борба око поделе политичког плена. Актери Револуције су почели да тргују са пораженим снагама режима, очекујући да ће преотети најуносније позиције за себе и своје странке.

Очекивали смо да ће наредних дана доћи до хапшења Тог Проблема и читаве његове дворске камариле. Међутим, недељама се ништа није дешавало. Нова власт није била способна да отпочне суђење Том Проблему. Свако од осумњичених тражио је заштитиника у новој власти. Време је пролазило. Губили су драгоцену енергију у међусобном оптуживању и свађама. Онда су уследили ултиматуми Империје у Растројству.Тако се наш проблем нашао у Хагу. Нови властодржци су се показали неспособни да воде државу и нису смели да донесу важне историјске одлуке.

Зашто није било суђења у земљи? Зашто је нова власт толико каснила са хапшењем? Зашто су дозволили да поново будемо уцењени и притиснути уза зид? На сва ова питања тражимо одговоре. Не прихватамо тумачење како је то – Њихова Ствар! Тај Проблем је

18

наша ствар и наш проблем! Да смо имали способне људе на власти, морао је већ наредног дана после преврата да буде ухапшен и да му отпочне суђење у земљи. То суђење би показало да смо се отрезнили од опијености и да смо спремни да се суочимо са истином. То суђење смо сви очекивали јер је било право време за историјско свођење рачуна. На том јавном суђењу, које би преносили сви домаћи и светски медији, не би се судило једном злом човеку, већ злочиначком систему који је он створио. Оптужница би га теретила за: велеиздају земље, ратнохушкачке говоре, организацију пара–војних формација, немогућност договора о мирном разлазу, не прихватање конфедерализма, остављање без заштите сопственог народа, дипломатске искључивости и ароганције, пљачкање сопственог народа, подривање економске моћи државе, хиперинфлацију, стварање пирами–далних банака, увођење монопола, распродају друштвеног богатства, органи–зовање криминала, масовно исељавање из земље, блокаду на Дрини, сиву економију, упад у платни систем, незбрињавање избеглица, губитак територија, сукоб са НАТО алијансом, издају француског официра, гуше–ње слободне штампе, ликвидацију неистомиш–љеника, крађу избора, стварање деспотске државе и за сва она недела која су нам загорчавала живот у његовој владавини. Дуга колона сведока би Том Проблему у директном сучељавању показала какве су последице његове владавине. У тој непрегледној колони нашли би се: мајке које су изгубиле синове у промашеним ратовима, очеви чије су кћерке силоване, ратни инвалиди и добровољци без социјалне помоћи, родитељи и рођаци погинулих од НАТО бомби, избеглице без посла и крова над главом, исељеници који раде прљаве послове по туђим земљама, осиромашени средњи сталеж, пензионери без редовних примања, радници у пропалим фабрикама, лекари који не знају с чиме да раде, професори у школама без плата и грејања, пацијенти који умиру без лекова, омладина без перспективе, самоубице из беде и очаја и сви они којима је животна радост ускраћена због лажног мита о небеском народу.

Сви би они својим животима сведочили. Тај Проблем би макар једном уистину видео наличје своје владавине. Први пут би се суочио са правом истином.

Зато нам је требало суђење у земљи!Требало нам је и због тога да пред читавом јавношћу призна са

којим лидерима нове власти је седео и договарао се око поделе власти, да каже који су политичари били сарадници ДБ, да прозове витезове српске привреде који су по његовом налогу користили средства примарне и сиве емисије, откупљивали девизе по званичном курсу и износили паре напоље на приватне рачуне, да нам каже

19

нешто о новобогаташима и како су стварали капитал, да саопшти шта је њихов задатак био у операцији пљачкања народа, да објави како су се формирале паравојне формације и ко им је све давао новац, да расветли сва политичка и друга убиства у земљи, да открије ко је починио зверства над другим народима и да призна зашто је створио пинк идеологију. Суђење у земљи нам је требало да откријемо систем злочина који је вршио у наше име и да смогнемо снаге да једни другима погледамо у очи. Судски процес би показао да смо спремни да се суочимо са сопственим злочинцима и да смо народ који има историјску снагу да траје. Зашто да прикривамо злочине? Нека свако одговара пред Богом и народом за све то што је учинио. Ко се уплашио истине? Ко се уплашио да Тај Проблем не проговори? Нова власт! Она није имала снаге да се суочи са истином. Уплашили су се да њихова блиска веза са претходним режимом не буде обелодањена. Као да јавност не зна ко је све из нове власти сарађивао са ДБ. Али, требало нам је јавно сведочанство. Нажалост, све је то изостало. Изостала је и озбиљна проме–на система. Ко је омогућио ратним профитерима да преко ноћи оперу биографије? Зашто се одступило од изворних начела октобарског пре–врата? Зашто су изневерена очекивања грађана? Ко је погазио Уговор с народом?

Како је време пролазило било је све очитије да је направљена спрега између нове власти, врха ДБ и најбогатијих профитера из деспотског режима да се завеса не подиже пре него што сви не учврсте своје позиције. И нико није имао времена да се бави успостављањем грађанских институција. Партије су поново управљале нашим судбинама.

У међувремену уследио је притисак из Хага. Неспособни да се суоче са истином, нови властодржци нису отпочели суђење у земљи, па су морали, наврат нанос, да изврше испоруку Тог Проблема и данас, задовољни у свом малограђанском себељубљу, тврде како је то – Њихова Ствар?! Као да Тај Проблем не постоји.

Грешка, господо!Није то Њихова Ствар, већ наша. Нисте имали снаге да

темељно испитате узроке зла и нисте се усудили додирнете недодирљиве. Дозволили сте злочинцима да се претварају да су угледни грађани и да траже заштиту правне државе. Неки од њих, који су тукли раднике и затварали истомишљенике, данас говоре о значају реформи и подржавају либералне идеје. Други, опет, шире своје компаније настале на пљачки и служењу деспотском режиму. Сви они су захтевали да се Тај Проблем што пре пребаци у Хаг како би били мирни мирни. А све што је учињено, урађено је због њихових интереса. То је једини разлог што се није судило у земљи. Због тога данас морамо да се стидимо слушајући како Тај Проблем говори у име

20

свих нас. Он се брани као рањена звер и даје себи право да нам опет нашкоди. Такав је био на власти и неће презати да нас све заједно одведе у колективни злочин. Говориће да није био усамљен у свом сулудом пројекту. Позиваће се на изборну вољу већине грађана и на добру сарадњу са опозицијом. Служиће се свим средствима да докаже да смо ми криви, а не он. Ако у томе успе, онда је то велика трагедија за све нас. Велика грешка је направљена. Највише је погрешио гласноговорник и идеолог нове власти. Заборавио је тај Прагматичар без визије да се не може трговати свачим. Постоји нешто што је у домену моралних начела и принципа. Узалудно је се маркетиншко додворавање суду историје, јер тај суд не признаје снагу моћи, већ снагу истине.

Зашто би још било важно суђење у земљи? Пред читавом светском јавношћу ослободили би се колективне одговорности и онда бисмо имали право да међународном суду поднесемо тужбу за злочин против човечности. Осуђујући сопственог злочинца и његове сараднике могли смо, након пресуде, да подигнемо оптужницу против свих политичара и челника НАТО алијансе који су годинама били у вези са Тим Проблемом, преговарали, договарали, смејали се, јели јагњеће печење и пили домаћу кајсијевачу, да би на крају, разочарани у њега, на крају XX века цивилизовану и независну земљу, њене грађане, гађали бомбама са обогаћеним уранијом, како би нас привели памети. Осуђујући сопствени злочин имали бисмо морално право да тражимо да и друге државе осуде своје злочине. Нажалост, ту прилику смо пропустили несмотреношћу нове власти. Бојим се да ни ратну штету нећемо добити.

Прагматичар без визије је хтео тренутну славу. Није размишљао колико ће нас његова брзоплетост и смушеност коштати. Само му је било важно да се додвори моћнијим од себе. Бити добар са моћнијима то је сан свакога малограђанина. Историја не трпи малограђанштину. Историја тражи одговорне људе који могу да воде државу. Држави су потребни државници. Политички калкуланти не могу да бране интерес заједнице. Они се брзо задовоље малим материјалним користима и принад–лежностима. Због тога су малограђани.Тешко нама са њима. Тешко време долази. Манипулација нових властодржаца је данас много опаснија од претходне јер је перфидна и има подршку међународне финансијске бирократије. Борба за грађанске институције тек почиње. Не смемо се предати. После годину дана њихове власти огадили су се свима. Сада морамо да пронађемо алтернативу. Грађанска, национална, демократска и богата Србија је могућа. Изборићемо се за њу. Не плашимо се да откри–јемо сопствене заблуде и промашаје. Не желимо да скривамо и закопавамо злочине. Нека се свако стиди за себе. Наши судови нека

21

осуде кривце. Прихватимо помоћ међународних институција у откривању злочинаца. Али тражимо од њих да пронађу кривце и у својим редовима. Правда нека важи за све.

Грађани Србије су октобарским превратом доказали да су само–својан и одговоран историјски народ. Нова власт је пропустила прилику да покаже своју политичку зрелост и државничку мудрост.

Али не вреди очајавати. Време ће учинити своје. На прави пут морамо изаћи. Што пре, то боље за нас. Надам се већ на неким новим изборима.

18.02.2002. год.

ВЛАСТ

Некакав неваспитан човек, како пише хроничар, пратио је од раног јутра Перикла и оштро је нападао његово управљање државом. Куд год би тога дана Перикле пошао, онај незадовољни грађанин Атине упорно би га следио, вређајући га притом непрестано. Кад увече државник дође кући, нареди верном слуги да светиљком испрати оног човека до његове куће.

Можете ли да замислите неког данашњег властодршца, коме су уста пуна демократије и тржишта, да се тако цивилизовано понаша? Све и да хоћете нешто лично да кажете народним изабраницима немате могућности то да учините. Не можете да им се приближите јер њих чува читава армија телохранитеља. Од кога их чувају? Бране их од њихове нечисте савести. Због тога су се забарикадирали у скупа блиндирана возила, купљена из средстава пореских обвезника, и не дозвољавају грађанима да им се приближе. Поред тога, врше контролу свих медија мислећи да ће тако умањити незадовољство народа. Али то је погрешно. Нова власт понавља исте грешке које су правили они пре њих и они пре оних. Када их све упоредите, онда уочите да су сви они револуционарним путем дошли на власт. Они први из шуме, а ови после њих са улице. После преузимања власти отпочело је одмах њено кварење. Ограничавају се демократска права и слободе и урушавају се и грађанске институције. Идеолози диктатуре пролетеријата постају врло брзо црвена буржоазија, национални демагози пљачком сопственог народа постају капиталисти, док данас турбореформатори убрзано граде кастинско друштво. Четири деценије је требало првима да побуне народ против себе, деценију су нас национални примитивци обмањивали, док после само годину дана нове власти незадовољство грађана кулминира. Изгледа да постајемо зрео народ. После свих пораза, жртава, заблуда, лажних вођа и месија, народ се заситио и уморио политичара на

22

власти. Кажем, уморио се политичара, али не и политике. Пошто се суштина владавине, на жалост, свих ових година није променила, онда је интересантно да објаснимо због чега је то тако. Зашто се начин владања не мења? Како данашње властодршце познајем из периода, за њих давног и историјског, кад су били подељена, смушена, неорганизована и очајна опозиција деспотском режиму, онда је заиста интересантно да пратимо и објаснимо њихово успињање до власти. Импресивно је како су само за годину дана постали исти као сви њихови претходници. Тачније постали су: искључиви, арогантни, безобразни, немилосрдни, лажљиви, похлепни, корумпирани и тоталитарни. Они исти људи који пре више од деценију нису имали никакво материјално стање, који су становали по голубарницима и мемљивим сутеренима, који никада нису видели новчаницу од 1.000 ДМ, који су муцали пред камерама, и плашили се сваког јавног наступа; данас бахато показују своје богатство пред осиромашеним народом, опонашају светски јет-сет и не стиде се да нас поново лажу и убеђују да бољих од њих нема. Зашто је то тако? Одго–вор морамо потражити у самој суштини данашњег поимања политике. И то не само код нас, већ свуда у свету. Наравно, кључна разлика ипак, постоји. Политику у капитализму воде моћне корпорације. Амерички проф. Дејан Вила сматра да је прави узрок политичке апатије у Америци то што постоји монопол који над политичким системом имају велике корпорације. Они својим новцем купују право да одлучују о правцу америчке политике, тако да се обичан грађанин ништа не пита. Никада више у историји човечанства није било демократски изабраних лидера, чак 63 одсто држава, али никада мање људи није излазило на изборе у свету. Такође, квалитет изабраних је све гори и то је забрињавајуће. Истраживања, рецимо, јавног мњења на Новом Зеланду су показала да грађани од свих занимања најбоље оцењују болничарке. На последњем месту су политичари, испред њих су чак и – проститутке?! Мислим да би наши политичари још горе прошли. Једноставно, грађани презиру политичаре. Шпански политиколог Андре де Франческо сматра да се корени тог парадокса налазе код странака које су постале недемократске у свом унутрашњем уређењу, хијерархијски су постављене, форсирају медиокритете и полтроне, а потискују све који мисле својом главом. Све наше странке су управо такве. Зато људи од интегритета и струке избегавају чланство у странкама. Не одричу се они политичког деловања и промишљања него наметнутих страначких стега које спроводе демо–кратски централизам. Човек који се доказао у својој струци и који поседује моралну вертикалу, не може себи да дозволи да га у странци преваспитава и води човек без икаквог искуства, који је морално посрнуо и једино кроз политику

23

види могућност да дође до неке моћи. Због тога се озбиљни и морални људи не укључују у странке. Најбољи људски потенцијал се данас налази ван странака. То је онда идеална прилика за све лупеже и преваранте који немају знања, воље и стрпљења да се уздижу у струци у којој су школовани, да се политички ангажују и тако надоместе све оно што у животу нису имали. Отуда већина, част изузецима, политичара код нас и у свету више подсећа на одбегле штићенике из поправних домова и лудница, него на озбиљне и одговорне државнике који су добили најтежи и најопаснији задатак да одлучују о људским судбинама. Када боље анализирате њихове лобање, покрете, говоре и животне странпутице, постајете забринути за судбину човечанства! Тешки психијатријски случајеви покушавају да се излече кроз политички ангажман. Странка је за њих секта која има своје вође, знакове, ритуале и заједничку потребу да се по сваку цену освоји власт. Борећи се за странку, они се заправо боре за себе и зато пристају да служе вођама очекујући да ће и њих запасти део освојеног плена. Власт је, дакле, ратнички плен који припада победнику и зато је у борби око власти све дозвољено. Када су неко афричко племе питали шта је добро, они су одговорили да је добро кад они победе супротно племе, опљачкају им куће и силују жене. А зло је кад то они други ураде њима. Сличну логику имају и политичке странке. Свака од њих се бори да дође на власт не да би заједницу учинила бољом и направила правила игре која ће да важе за све, већ да би чланови странке добили привилегије које очекују и због којих су се и учланили у странке. Значи, опште добро је суспендовано на рачун интереса странака на власти. То што се све користе општим начелима и наводно боре се за добробит заједнице, то је флоскула која им служи да освоје власт. Они сматрају да је поквареност легитимна. Потребно је што више лажних обећања пред изборе давати јер кад дођу на власт нико та обећања нема намеру да испуни. И тако добијамо политичаре који презиру морал и који су прагматичари јер нам отворено говоре да интереси владају светом и да циљ оправдава средства. А циљ сваке странке је да што дуже, по могућности трајно, остане на власти и тако омогући свом чланству да учествује у подели плена. Најморалнији и најквалитетнији људи не могу органски да учествују у наметнутом прљавом рату и повлаче се и посвећују приватним пословима. Огроман простор се оставља најгорим појединцима и они то вешто користе. Погрешан избор ће скупо коштати човечанство. У развијеним земљама мегакорпорације су обесмислиле сваки политички аранжман грађана. Бирачи су потрошачи који могу да узму само понуђену робу. Алтернативе нема. Све је унапред одређено и све се зна. Нико не може да заустави перфектно постављен систем који срља у пропаст. Гуруи

24

турбокапитализма су дрогирани висином профита и не виде да овакав развој цивилизације више није могућ. Угрожена је наша планета и читав људски род. Кад буде умирао последњи човек неће бити важно из које је странке, компаније, државе, које је боје и коме се клања. С тим последњим човеком умреће и последња наша нада. Али док се то не деси вреди покушати да се пропаст спречи. И не пристајање је покушај. Свако у својој средини мора да се избори за заједницу. Нека победе принципи и утврђена правила игре. Игра која неће уништавати саму суштину људског бића. Игра у којој неће бити странке-секте, већ слободни људи који ће бирати најбоље. Ти најбољи се неће борити за себе, већ ће обнављати заједницу у нама. Неће освајати власт, него ће надгледати игру. Свако ће имати могућност да се искаже и покаже колико вреди. Неће бити уравниловке јер нисмо сви једнаки. Али неће бити ни сиромаштва, јер ћемо га искоренити. Прерасподелиће се време тако да ће свако имати довољно времена да потражи одговоре на питања: ко сам, куда идем, који је смисао и зашто?

А ко пронађе пут избављења, нека први крене. Сам. Његова бакља светлиће у ноћи. И други ће поћи за њом својој кући. Перикле ће тако наћи смирај у себи. Јер мало је изабраних који ће бити уписани у дрвену књигу живота.

А то сви знамо. Чак и они неваспитани.18.07.2002. год.

МАФИЈА

Надалеко чувени колумбијски нарко бос Паоло Ескобар изнео је једном приликом саму суштину његовог опаког посла. Није, дакле, према његовом тумачењу, проблем дроге био у Колумбији, где узгајивачи производе дрогу, већ у САД, где се дрога троши. Докле год постоји огромна тражња у Америци за дрогом, увек ће постојати неки Ескобар који ће организовати понуду робе која треба да уравнотежи нарастајућу тражњу. Овај економски постулат, без обзира колико изгледао законодавцу криминалан, истинит је и тешко да га неко може негирати. Значи, проблем америчког друштва је што његови грађани, из различитих мотива и разлога, конзумирају велике количине дроге. Ескобар себе доживљава као спретног пословног човека који само задовољава постојећу тражњу. Пошто је тражња огромна, јер савремени човек се осећа отуђено и изгубљено у

25

роботској цивилизацији, и пошто држава забрањује или ограничава опијате, онда је профит, због потенцијалних ризика, заиста велики. Међутим, увек ће бити оних који желе брзо и доста да зараде па ће се осмелити да организују овај криминални посао. Како велика зарада привлачи велики број хазардера, онда настаје конкуренција између њих и опстају само они који су најспособнији. На овом тржишту успех и способност се мере суровошћу. На крају остају само највећи играчи. То су они Кумови мафије који пронађу начине да избегавају државне санкције, а да, истовремено, успешно воде саму организацију. Успех се мери свакога трена и вођа криминалне групације нема права на грешку. Свака грешка се животом плаћа. Нема опраштања јер је изгубљена добит огромна, а други чланови, похлепни и сурови, чекају своју прилику да се докажу. Читава организација ради на реч, избегавајући писана документа и поштујући унапред наметнута правила игре. Нико не тражи гаранцију за посао у кога улази јер свако улаже свој живот. Преваре се сурово кажњавају. То је сама суштина мафије. Некадашњи њен чувени Кум рекао је да је много теже постати први човек мафије, него први човек САД. То је тачно. Веће личне способности мора да има Кум мафије јер је посао опаснији а конкуренција оштрија. Нико унапред не добија орочен мандат, већ влада док организација добро зарађује. О способностима Лакија Лућијана најбоље говоре историјске чињенице. Он је из затвора открио тајне канале којима је дотурана храна у току рата јапанској подморници у њујоршкој луци. Држава је била немоћна. А искрцавање савезника на Сицилију почело је тек када је Кум послао поруку локалним моћницима да не нападају савезничку војску. Наравно, упркос покушају холивудске пропаганде да од мафијаша направе филмске хероје, што им је деломично и успело, држава се сурово обрачунава са организованим криминалом. Држава не сме да дозволи да мафија угрози виталне државне функције. Због тога је мало оних који су, као недавно чувени Бонано, дочекали дубоку старост. Кратак, пребогат и грозничав живот био је мамац за многе младе авантуристе. И увек ће таквих бити. Задатак државе је, по мом мишљењу, да што више гради друштвену заједницу у којој ће, ајде да и то кажем, бити што мање државног протекционизма. Прохибиција је нестала када је ослобођено тржиште и када више није било ризика у пословању. Не може се државном репресијом лечити алкохолизам и наркоманија. Не може се уредбама сузбити проституција. Потребно је мењати саму суштину репресивног и отуђеног друштва. Потребно је градити неке нове вредности у друштву које неће очајне грађане сводити на обезглављене поданике којима је једино остало да траже спас у опијуму за народ. Не видим да се наша цивилизација хуманизује. Напротив, човечанство постаје све болесније и

26

перверзније. Безобразно богати олигарси управљају све несретнијим и сиромашнијим светом. Онај који долази из тог сиромаштва нема избора. Игра само на карту брзог филмског успеха. Све остало за њега је проклето таворење. Најстарији занат данас на свету прерастао је у успешну моћну индустрију у којој се годишње окреће око 800 милијарди $. Илегална трговина оружјем, цигарама, људима и њиховим органима, као и јефтиним сировинама доноси екстремно велике зараде које мафија жели да легализује. Најопасније је кад мафија уђе у државне органе и политику. Нажалост, светским олигарсима то данас полази за руком. Имамо чак случајева да се легално изабрани народни представници баве организованим шверцом. Кад се то деси, онда више не можемо говорити о држави. Држава, на сву срећу, није мафијашка организација. Да јесте Сицилија и Колумбија би биле најразвијеније земље света. Сећам се једног нашег новокомпонованог бизнисмена који је, после увођења санкција, јавно позвао државне органе да отворе границе за све међународне мафијашке послове и тако се бране од изолације, јер све је дозвољено у стицању новца. Ипак, то није тако. Држава је нешто много значајније. Држава мора да штити права и слободе свих грађана, а не само интересе најбогатијих или оних који су тренутно на власти. Због тога је важно да имамо богату и моћну државу. Грађанским институцијама и слободама треба сузбијати сиво тржиште. Где је Србија данас? Тамо где је Америка била после Велике економске кризе. Држава нам је опасно угрожена. Неки министри су говорили, док су били опозиција, да мафија има своју државу. Да ли се данас нешто променило? Ко убија људе по улицама и зашто? Министар полиције изјављује да су се криминалци после демократских промена такође ослободили и »да се чак не либе да наступају у свим медијима!« На крају, Премијер нам је саопштио да се тачно зна у 50 градова ко је главни мафијаш. Невероватно! Челни државни функционери говоре као да нису на власти. Па, господо, ко треба да хапси криминалце? Где је наш Елиот Нес? Зашто га не створите? Запамтите, држава је увек јача од мафије! Јача је јер брани интересе свих грађана и носи идеју добра. Брани заједницу од зла свакојаког. Брани принципе слободе и правде. А да би наша држава опстала потребни су нам мудри и храбри државници. Политичари су кварљива и потрошна роба.

11.06.2002. год.

27

ПРИЗНАЊЕ

28

Председник републичке Владе се поново обратио нашој јавности чланком “Српске реформе и међународни утицај”, који је објављен у празничком броју “Гласа јавности”. Добро је што премијер пише и објављује своје ставове, јер лакше можемо пратити радикалне промене у његовом размишљању. За разлику од претходних чланака, који су били препуни фраза о “прагматизму”, “адреналину”, “похвалама” и где се о критичарима реформи говорило као о “кочничарима”, “млакоњама”, “књишким експертима” итд., у новом чланку, када га пажљиво прочитате, има много више реалности и мудрости. Уместо досадашње апологије ММФ-а, Светске банке и Светске трговинске организације, на које се рачунало у процесу опоравка привреде, премијер је после годину и по дана спровођења реформи признао: “нема разлога да ми као земља за своју специфичну ситуацију не захтевамо специфичну терапију”.

29

И тако смо се вратили на сами почетак спровођења реформи. А на самом почетку, одмах после октобарског преврата, када сам од стране тадашњег мандатара био позван да својим знањем и искуством помогнем новој власти у спровођењу реформи, сукобио сам се са оним струјама које су, задивљене светском моћи међународних институција, беспоговорно слушале погрешне рецепте “трећеразредних студената Харварда” /нобеловац Џ. Штиглиц/. Пошто припадам групи српских стручњака који промишљају сопственом главом и које не може да засени банална бљештавост малограђанских бирократа из светских метропола, одмах сам устао у одбрану нашег посебног пута у реформе. Сматрам да смо прво требали сва искуства земаља у транзицији да изучимо и да саслушамо све савете међународних стручњака, а да, након добро организоване јавне расправе, сачинимо конкретан и оперативан програм реформи. Дакле, наш програм! Програм који ће бити у интересу државе и свих њених грађана. Нажалост, остао сам усамљен у таквом размишљању. Било је прагма–тичније и модерније додворавати се моћнијим од себе. Моћнији не значи и паметнији. Уместо да усагласимо државне интересе са интересима међународних институција, наши реформатори су прихватили интересе међународних институција као своје. То је било погрешно. Поготово што трома и корумпирана бирократија у међународним институцијама руши кредибилитет тих институција. Дакле, да поновим и овом приликом, нисам против међународних институција, већ сам против њене нестручне и неупућене администрације која, линијом мањег отпора, преписује исте рецепте за све земље у транзицији. И то добро наплаћује. Зашто бисмо примењивали те рецепте? Ако су они тако добри, зашто их не примене у сопственим земљама које имају озбиљне проблеме са финансијама, рецимо САД и Јапан. Не улазећи овог пута у детаљну анализу тог проблема, рецимо да је задуженост САД достигла 30 одсто светског бруто националног поизвода /БНП/ и да годишње америчкој привреди треба 400-500 млд $ спољних кредита. Ненаплаћена потраживања су се попела на невероватних 25.678 милијарди $ /можете ли да прочитате ову бројку?/ и да се задуженост годишње повећава за 968 млд $. Ко ће покрити толике губитке? Једног дана САД ће морати да врати те огромне дугове, осим ако намерно не изазову ударе на финансијским тржиштима и не принуде инвеститоре да им “опросте” дугове. Зашто тај сценарио није могућ? Поуке од 11. септембра нас упућују да је олигархија на власти, уплашена за себе, на све спремна. Јапанске банке имају ненаплаћена потраживања у износу од 1.000 млд $. Да ли је њихов гувернер ликвидирао неку банку? Да ли је неки администратор из ММФ и СБ наредио гувернеру Јапана да “испегла контаминирану активу?” Зашто

30

Јапан и САД не спроводе шок терапију? Зашто СТО која се залаже за слободну трговину не укине 650 различитих видова нецаринских баријера од стране развијених земаља? Заштитне мере подигнуте су у периоду 1986-1996. године за индустријске поизводе са 2 – 56 одсто, за текстил са 5-95 одсто, а за обојене метале са 3 на 90 одсто. Сва прича администрације СТО пада у воду када упоредимо стање на тржишту. Никада није било толико протекционизма у светској привреди, док се нама саветује да либерализујемо тржиште. Зашто би то радили? Да би нас похвалио неки трећеразредни студент Харварда који тачно ни не зна где се Србија налази? Глупост! То нам није потребно. Понављам, сарадња мора бити у обостраном интересу. Ниједној међународној институцији неће ићи у прилог да Србија постане Аргентина. Зато је важно да истакнемо нашу специфичну ситуацију. Словенија иако мала држава, успела је да се одупре самовољи међународне бирократије и наметнула је свој концепт развоја. Наши реформатори то нису успели. Овим чланком премијер то дипломатски признаје. Повод чланка је истраживање јавног мјења које говори да већина наших грађана сматра да се рефоме у Србији спроводе претежно уз притисак међунардоних организација. Прави узрок чланка је уверење, додуше још увек јавно неизречено, да нова власт има великих проблема у спровођењу реформи. Сви подаци говоре да реформе нису ни почеле. Писао сам о погрешном смеру кретања реформи. Тај погрешни смер одредиле су међународне ораганизације. Али, возач је био сам премијер. Зашто се није зауставио када је видео да иде у погрешном смеру? Сада је признао да има разумевања са међународне експерте, али да је њихов “лек у појединачним случајевима ипак погрешан”. То је објаснио тиме да се “без активне улоге државе не може посрнула економија поставити на здраве ноге”. Погрешно је употребио термин држава, јер је то поново залагање за етатистичко управљање тржишном привредом. Боље да је написао да без јасне – државне стратегије – нема опоравка земље. У јасној државној стратегији не мора државна администрација да има главну улогу, већ тржишне институције које су постављене у функцији развоја земље. Зашто премијер није развио тржишне институције? Нажалост, он је наставио, попут својих неуспешних претходника да уредбама врши насиље над привредом. И то није дало резултата. О томе сам на почетку говорио и опомињао, али нико није хтео то да чује. Откуд сад одједном овај чланак? Да ли је то још један у низу прагматичних заокрета премијера? Или премијер, видећи да се реформе не спроводе, тражи већи утицај државе, па самим тим и њега самога? Који је заправо његов концепт развоја земље? Он тражи други приступ према нашој администрацији, јер се каже “ради о новој администрацији за коју се не мора аутоматски претпоставити да је

31

неспособна или корумпирана”. Слажем се. Нико не сме унапред то да тврди. Али, после толико изгубљеног времена не може се истина више прикривати. Сам премијер тврди да “на тржишту радне снаге нема озбиљних, позитивних сигнала”. Зашто нема? Ко је за то одговоран? Могу ли се назвати способним они који немају добре резултате? Живимо у прагматичној цивилизацији у којој се само резултати вреднују. О корупцији само једно питање – зашто су продате три цементаре? Ко је имао интерес да профитабилну стратешку грану преда у руке странаца? Не претпостављамо аутоматски већ само питамо. У највећем делу чланка премијер износи опште познате истине о функционисању међународних институција и не нуди никаква решења за наш проблем. Само констатује “административна подршка привреди сведена је на технички сервис и ад хоц подршку, без озбиљних инвестиционих ињекција”. Да ли је административна подршка привреде увођење монопола у увозу нафте? Зар су толике уредбе технички сервис? Зашто нема озбиљних инвестиционих ињекција? Ко је стратегију земље градио на донацијама? Ко је веровао, а потом се разочарао, у обећане милијарде које стижу чим се сруши деспотски режим? Изгубили смо драгоцено време за спровођење правих реформи и сада се налазимо у великој невољи. “Време је да идемо корак даље”, поручује премијер. Погрешно! Ако у истом концепту и са истим људима кренемо корак даље, срушићемо се у провалију. Па, шта треба урадити? Потребно је променити стратегију и наћи људе за нови пројекат реформи. А тај нови пројекат биће, и ту је премијер у праву, “отварање великих јавних инвестиција”. О јавним инвестицијама сам говорио и писао у самом почетку успостављања нове власти. Донације не могу покренути призводњу нити могу запослити радну снагу, већ нам треба српски “неw деал”. Нови послови! Нека нови људи воде нове послове!

32

На крају, закључак “без искрене подршке становништва, озбиљне реформе ни у једној земљи нису успеле”. Тачно. Али, како доћи до искрене подршке становништва? Наши грађани, то сви знамо, на прошлим изборима нису гласали о типу реформи. Какве ће бити реформе одлућиће – нови избори. Постоји ли други начин да се добије подршка становништва? Може ли се повећаним адреналином, маркетиншким кампањама и контролом медија убедити 74 одсто грађана што живе на два долара дневно да су “импресивни” резултати нове администрације? У чему је проблем? Зашто грађани не верују у овакве реформе? За успех реформе, стручњаци за реформе у другим земљама су то доказали, потребне су велике јавне расправе у начину решавања нагомиланих проблема у друштву. Зашто код нас нема јавних расправа? Ко се плаши конкуренције? Зашто нема сукоба мишљења? Изађите на црту! Време је! Сви смо после Октобра искрено поверовали да ће се променити систем управљања државом. Нажалост, све је остало исто. Премијер и његови реформатори нису одолели искушењу. Нису понудили друштву ништа ново. Данас је то већини грађана јасно. Њихова историјска одговорност је што су умртвили окобарску енергију. И шта сад? Има ли решења? Наравно да има. Не вреди очајавати, било је и горих времена. Сама чињеница да је већина грађана схватила ко управља нашом државом, прави је доказ да још увек има потенцијала за успех. Шта онда треба урадити? За почетак – нови избори!

06.05.2002.год.

ПРИВАТИЗАЦИЈА

Пођимо редом. Управљачи у предузећу тврде да су акционарско друштво. Добро. Ко су акционари? Они вам кажу да су радници предузећа до 1% акционари, док је остатак од 99% друштвена својина. Никада такво акционо друштво није постојало. Скупштина “акционара”, то јест радника бира управни одбор предузећа. Управни одбор бира директора. Директор предузећа није директор, само се тако зове, он је – председник радничког савета. Дакле, данас у Србији имамо најразвијенији облик самоуправљања. Друштвена својина, коју су сви стварали, налази се у рукама малог броја радника. Апсурдно је да радници одлучују о својини која није у

33

њиховом власништву. Истовремено, радници су у сукобу сами са собом. Њихов интерес, као радника да примају што веће плате, уз минималан рад, у супротности је са логиком власника који тежи да смањује све трошкове производње, па и плате, да би принос на капитал, то јест профит био што већи. Живећи на егзистенцијалном минимуму од 2$ дневно, радници су принуђени да траже повећање плате јер им се приноси од капитала чине далеки и нестварни. Значи, радници се рационално понашају и доносе одлуке као управљачи, које су погубне по судбину предузећа.Највећи број друштвених предузећа налазе се у оваквој ситуацији. Они који су били успешни на тржишту, користећи постојеће законске могућности, извршили су приватизацију. Не улазимо у то да ли је вредност капитала ваљано процењена. То ће Закон о ревизији да утврди. Пратимо само она подузећа која се претстављају као акционарска, а која то, заправо, нису.

Особина тих предузећа је да лоше послују, имају велике губитке и велике нагомилане дугове. Наравно, нема потребе истицати да је, најмање, 50% радника више запослено него што је потребно. Искоришћеност капацитета је око 25%, а опрема је стара измедју 20-30 година. Како приватизирати таква предузећа? Већина тих предузећа има тржишта, али због самоуправљања, блокаде жиро рачуна и немања обртног капитала, једва преживљавају. Она друга која немају тржишта, не треба ни разматрати, њих треба једноставно затворити и распродати друштвену имовину.

Највећи проблем предузећа су нарасли дугови. Дугове можемо разврстати: према инобанкама, иноповериоцима, домаћим банкама, домаћим повериоцима, држави, радницима и осигуравајућим друштвима. Најтежи дугови су према иностранству. Без њиховог смањивања и репрограмирања не може се санирати српска привреда. Укупан дуг наше државе достигао је износ од 12, 4 млд $. Ако знамо да држава дугује својим грађанима на име девизне штедње 4, 6 млд $, да не набрајамо друга дуговања која су потрошена у нерационалним социјалистичким предузећима, онда се поставља питање: како вратити све ове дугове? Према проценама стручњака укупна имовина друштвених предузећа не прелази износ 6 млд $. То је неколико пута мањи износ од дуговања наше државе.

Шта ће се, дакле, приватизовати, кад се читава наша друштвена имовина већ налази у рукама странаца и наших грађана?

Пошто нема владавине права без доношења Закона о денационализацији, то значи да се ни приватизација не може извршити док се отета имовина не врати правим власницима. Кад се то уради, власници ће одлучивати шта ће да ураде са својом имовином. То нас више не занима.

34

Предмет наше анализе су предузећа која остану после денационализације. Наш предлог у октобру месецу је био да се таква друштвена подузећа, приближно 5.000, подржаве, то јест да друштвена својина пређе у руке Државне компаније за приватизацију. Истовремено би се укинуло самоуправљање распуштањем скупштине и управног одбора акционара. Држава би изабрала нови менаджмент кога би контролисала све док се не заврши приватизација. По нашим истраживањима, директори предузећа једва би дочекали да се ослободе притиска саммоуправљача и посветили би се стручноме послу опоравка предузећа. Тако би се прекинула агонија у нашим друштвеним предузећима.

Следећи корак који је држава требала да уради је да се што пре нагоди са својим повериоцима. Смањивање иностраног дуга, за рецимо, 67% и репрограм преосталог дуга кроз дугорочни кредит или кроз узимање акција државних предузећа, решио би нагомилани проблем. Држави би више одговарало да преостали дуг постане власничи јер би тако одмах започео процес приватизације. Слично је требало урадити и за домаћа потраживања. Од октобра до децембра месеца 2000 године, држава је морала да, путем мултиратералне компензације, сва потраживања и дуговања смањи на реалан износ. На начин да се дан уплате и дан исплате прерачунају на тржисни курс марке и да се остатак дуга оптерети каматом од рецимо 8% годишње. Такође, понудило би се повериоцима да на име потраживања преузму део влашниства од предузећа. Наравно, претходно би овлашћене компаније реално проценили вредност имовине.

Повериоци не би имали великог избора или би годинама чекали наплату свог потраживања или би дошли у посед папира са којима могу трговати на Берзи. Државна компанија за приватизацију понудила би такође акције државних предузећа и грађанима за исплату старе девизне штедње. Они грађани који не би хтели да узму хартије од вредности добили би назад своје девизне улоге у наредних 5 година. Држава би им то гарантовала законом. Грађани који не желе да чекају пет година могу путем акција да се удружују и преузимају државну имовину. У Србији има 14 мил квадратних метара празног пословног простора који би годишње могло да донесе, кад се организује производња, 5 млд $. Верујем у инвентивност наших људи и жељу да поврате изгубљено. На овај начин држава би рашчистила терен на нашем тржисту и припремила читав низ привредних закона који би створили неопходне услове за долазак страног капитала.

Међу тим законима један од кључних закона би био и онај о приватизацији. Али он би се донео на потпуно припремљене услове

35

за његово спровођењење. Учесницима тржишне утакмице све би било јасно, да не кажем ону гору реч. Приватизација би се вршила путем докапитализације или продајом. И то баш тим редом. Држава би стратешком партнеру понудила докапитализацију предузећа у којима жели да сачува свој интерес. Зашто би продавали оно што је највредније? Продаје се само оно сто држава не може добро да капитализује. Странац хоће да купи само оно што ваља. Губиташи га не интересују, па макар их актуална власт протежирала и на донаторској конференцији. Али сви заједнички интерес треба да нађемо.

Држава мора да брани интерес грађана. Ако се продају, узимамо баш тај пример, цементаре, држава ће добити новац који нова власт хоће да потроши једнократно, пунећи буджет. А шта ће следеће године држава продавати да би попунила буджет? Не продаје се вредна имовина због попуне буджета од 300 мил$, већ се трговачки мудро чека боља прилика. Странци који купе цементаре после 2-3 године извућиће уложени капитал, а у наредних 100 година убираће профит. Зашто држава да им то поклања? Због интереса мале групе људи који лобирају? Будалаштина! Интерес државе је да стално остане власник 40% акција, да радницима и грађанима подели 20% а да се за 40% фирма докапитализује. И свуда где се очекује добри инвеститори: ЕПС, НИС, гасификација, водовод и канализација, инфраструктура, пољопривредна добра и прерађивачи, држава би требала да врши докапитализацију? Зашто? Зато што ће стално имати приходе. Неће пунити буджет, већ ће их редовно преносити Банци за развој која ће одобравати кредите за оне који остану без посла и одлуче се да крену приватно да раде. Што више буде таквих, пунији ће бити пензиони и социјални фондови. Тако ће се извршити преструктурирање привреде. Не укључујемо могућност да се 5% од продаје одмах убаци у социјалне фондове. Велики број инвеститора из света, знамо из искуства, спремно је да учестује у докапитализацији. Потребно је само да нађу праве саговорнике. Данашња власт то није. Није јер је закаснила у доношењу закона. Уколико би држава законом гарантовала сигурност улагања имали бисмо велику конкуренцију страних инвеститора. А то је добро јер би цена продаје била већа. Предузећа која нису значајна за државу треба продати. И паре од продаје треба усмерити у Банку за развој, а не у буджет.

Државна компанија за приватизацију постојаће док се не изврши приватизација. Након тога ће бити укинута. Све време ће бити под будним оком парламента и јавности. Берза ће најбоље контролисати њен рад. Влада нека само створи услове за отпочињање тржишне игре, не треба она да учествује у продаји

36

државних предузећа. То ће да раде учесници у тржишној игри, тражећи своју зараду. А зараде ће им бити веће што је продајна цена већа.

Све је ово требало урадити у првом кварталу ове године. Мислим да би данас резултати привредне били много бољи. Покренула би се производња и повећала запосленост. Октобарска енергија се не би изгубила. Влада, послодавци и синдикати би потписали примирје неопходно за структуралне промене у нашој привреди. Шок терапије не би било. Не би било дивљања цена. Диспоритети би се плански оклањали.Закони би успоставили владавину права. Страни инвестори би увелико улагали. Влада не би страховала за одржавање донаторске конференције. Атмосфера у друштву би била победничка. Било би тешко, али излаз би сви видели. Грађани би живнули. Знали би да се одричемо због будућности своје деце. Направљен би био пресудан преокрет ка новом друштву. Друштву успешних предузетника и богатих радника.Овако, таворимо.До када?

19. јун 2001

АЛТЕРНАТИВА

Нови властодршци упорно нас убеђују да нема алтернативе њиховој власти. Исто су нам говорили њихови претходници, док су водили државу у пропаст. Откуда толика сличност између њих? Па, по свему што је до сада показала нова власт, сличност потиче из истоветног начина управљања државом. Наиме, ни нова власт није спремна да изгради институције правне државе. Уместо владавине права и тржишних институција добили смо партијску државу, додуше са много више странака, која апсолутно контролише сва привредна и друштвена кретања. Разлика између срушеног режима и данашњег је у томе што је онај претходни, правдајући се да брани национално достојанство и независност државе, изоловао земљу од читавог света, док данашња власт, правдајући се да нас води у европски развијени свет, распродаје, по налогу споља, национална богатства и државу. Ни један ни други режим не раде у интересу сопствених грађана. Њихова главна преокупација је да свим средствима бране власт. Отуда њихов безочан напад на све мислеће људе који се усуђују да отворено критикују властодржце. Једни своје опоненте називају

37

»страним плаћеницима«, »слугама новог светског поретка«, »непријатељима народа«, док други говоре о »пораженим снагама«, »кочничарима«, »антиреформаторским снагама«. Ни једни ни други не дозвољавају својим критичарима медијску промоцију. Плашећи се истине, затварају медије настојећи да протерају сваку озбиљну критику. Но, мора се признати, лакше је било у претходном режиму јер су постојали такозвани независни медији, који су финансирани споља, и који су много већи простор давали опозицији него властодршцима. Нажалост, данас тога више нема. Независни медији и невладине организације корачају раме уз раме са новом власти, многе невладине организације директно учествују у власти, и заједнички се боре против свих оних који сумњају, не прихватају или критикују њихов реформски курс. Тако се још више смањио простор за праве независне стручњаке који не могу да пристану на апологију новој власти. Исти они уредници који су нас данима звали и молили да напишемо критички текст о властодршцима, који су интервјуе данима најављивали, данас не смеју да објаве критику нове власти. Плаше се да не изгубе донације које им обезбеђују нови властодршци. А у сукобу две стране, које државу воде погрешним путем, увек су на страни оне која је финансијски моћнија. Нови властодршци, помпезно названи реформатори, вешто су успели да изолују своје критичаре и да читав државни апарат ставе у функцију одбране сопствене власти. Ни катастрофални учинци њихове краткотрајне владавине нису довољни да зауставе даљу распродају државе, ни огромно незадовољство грађана, после само годину дана »демократске« власти, неће их спречити да учине оно што се од њих тражи. Спроводећи дириговане налоге међународне администрације, који су у супротности са нашим националним и државним интересима, ови агресивни, надмени и одлучни талибани нове власти спремни су да све учине да би се доказали моћнијим од себе. Охрабрени њиховим похвалама и донацијама, решени су да бране освојену власт свим средствима. Жељни моћи и новца, неиживљени, непотврђени, склони неморалу, осетивши све угодности власти, неће дозволити никоме да им угрози достигнуто. Неће презати за најсуровијим методама да се обрачунају са онима који их угрожавају.

Отуда страх у делу нашег грађанства. Људи се плаше да су нови властодршци перфиднији и суровији од оних прошлих и да ће тек право лице показати. Осећају они да похлепа и грамзивост проговара из њих. А претње стижу са свих страна. Премијер отворено говори да је на делу операција без анестезије и да ће преживети само они који буду – сарађивали!? Такву отворену претњу јавности никада није изговорио деспот, мада је хиљаде људи послао у рат и смрт. Шта нам следи после ове претње? Хоће ли отпочети серије ликвидација

38

људи који мисле и говоре супротно од олигархије на власти? Како ће се развијати наше друштво кад имамо овакве мафијашке претње? Како онда изградити институције правне државе? Како створити алтернативу данашњој власти? Знамо да је нова власт дошла на општем незадовољству грађана који су гласали против тоталитарног режима. Али на прошлим изборима није се гласало за правац којим ће држава кренути. За одређивање правца кретања, иза кога ће стати сами грађани, потребни су нови избори. Нажалост, реформатори су категорични – нема избора! Тако мора бити! Не сме се прекидати реформски курс.

Међутим, да ли су грађани гласали за овакве реформе? Да ли би гласали за распродају националног богатства и државних интереса? Да ли су грађани спремни да буду у колонијалном ропству у сопственој држави? Алтернатива садашњој власти је сам историјски ток у коме живимо. Шта то значи? Не може се после рушења тоталитарног режима управљати државом на исти начин. Заправо, може али врло кратко. Ево, годину дана је било довољно да нова власт изгуби поверење својих грађана. Пошто је прекршила готово сва предизборна обећања, није јој остало ништа друго него да се сама хвали и да прети. Заслепљени сопственом маленкошћу не желе да виде да је нашем друшву потребан, уместо партијске државе, национални, грађански и демократски ПРЕПОРОД.

Реформе могу да спроведу само развијене државе, где једна власт брзо смењује другу, само да би се кориговали тачни правци кретања државе. А у држави у којој нема изграђених институција потребан је широки грађански ПРЕПОРОД да би нас извукао из данашње безнадежне ситуације. Нова власт није спремна за то.

Она је историјски незрела за такво друштво које мора да настане. Њена улога је завршена 05.октобра. Све што данас раде је силовање историје. А такво стање је противприродно и неодрживо.

Алтернатива постоји. То су незадовољни грађани који, после октобарског преврата, не пристају на подаништво и манипулацију. Сада је потребно само да се формирају снаге које ће знати да каналишу незадовољство грађана. Без обзира на сву спремност и перфидност, реформатори неће моћи да спрече одвијање историје. Точак се несме вратити назад. Реформатори неће успети све да поткупе. То ни деспоту није пошло за руком. Резултати његове владавине најбоље говоре о томе. Резлтати данашње владавине реформатора су поражавајући. Нови избори су једина гаранција њиховој самовољи и дрскости. Они који су сигурни у своју власт прихватиће да провере изборну вољу грађана. Зашто би се плашили? Ако толико говоре о либерализму и тржишту, нека то докажу и на политичком тржишту. Уколико добију поверење грађана, нека наставе

39

своје реформе до неких нових избора. Бирачи нека изаберу којим путем желе да иду.

Алтернативе, дакле, увек има. Њу не можете негирати. Само се она јасније види у великој невољи. Зар дневне промене власти и немири у Аргентини то не доказују? Годинама нагомилавано незадовољство погрешним вођењем државе морало је да експлодира.

Зашто да чекамо тај дан?Не плашите се претњи. Историја је на вашој страни.Реците слободно шта мислите.И то је довољно за почетак.До следећих избора.

12.01.2002.год.

ЛАЖИ

Технологија владања кроз историју се није битније мењала. Само су обмане и декор увек били нови. Суштина је углавном остајала иста. Властодршци су похлепно грабили све за себе, убеђујући сиромашне и обесправљене да живе у праведном друштву. Системи су се мењали онда када више нико није веровао у званичне лажи. Нико, осим владајуће гарнитуре. То је био и њен званични крај. Незадовољство масе контролисала је нека спретна и организована групација која је тражила простора за себе. Када боље погледате и размислите, видећете да су лични разлози и мотиви били пресудни у уздизању историјских личности. Дакле, историјски догађаји су послужили многим славним личностима да нађу спас од сопственог лудила, Због превелике и неконтролисане, болесне таштине, они постају вође и месије. Доласком на власт, у прво време вешто прикривају своје лудило да би, касније када се устоличе, показали своје наказно лице. Све диктатуре и тираније настале су на борби против диктатора или тиранина. Жртве су увек биле широке народне масе, слободоумни појединци, институције и правда. Профитирале су авангарде, лидери, партије и олигархије. Човечанство је лутало и тумарало тражећи избављење и пут спаса. Али, спаса није било. Лажни пророци и месије су нудили спасоносна решења која су устоличавала њихову власт. Манипулација је била дозвољена под различитим паролама. Не морамо се враћати у далеку историју, довољно је да се осврнемо на трагичне догађаје у прошлом веку. Узмимо за пример само несретна искуства нашег народа. Најпре нас је

40

авангарда радничке класе деценијама убеђивала како ће на земљи створити комунистички рај и да је диктатура пролетаријата легитимно средство, да ће људски род да усрећи и доведе у ред. Пројекат инжењера људских душа око усрећивања се показао потпуно промашен, док су редови за сибирске логоре и за избеглиштво у иностранство били све већи. Фраза о диктатури пролетаријата претворила се у крваву диктатуру црвене буржоазије. Моћна комунистичка империја је деценијама издржавала најезде свих непријатеља народа, али се распала изнутра сама од себе, без испаљеног метка, упркос моћним ракетама са нуклеарним главама. Зашто се распала? Систем владавине авангарде радничке класе порушио је све моралне стубове на којима је почивала идеја о братству, једнакости и слободи. Обесмишљено је све око чега су људи гинули, уверени да граде праведно друштво. Ништа више није могло да сачува лажни социјализам од пропасти. А онда су се појавили лажни националисти. Жељни власти и материјалног благостања скривали су своје намере иза опасних парола о угрожености нације и о небеском народу који је позван да се бори за светску правду. Ратне трубе су звучале на све стране само да би се спречило незадовољство осиромашених грађана који, излуђени и изманипулисани, нису смогли снаге да размишљају сопственом главом. Нико није говорио о томе како да се боље живи и како да се изграде грађанске институције. Идеологија крви и тла је помутила разум већини балканских народа. Катастрофа је била неизбежна. Поготово кад знамо да је међународна бирократија тражила своје личне интересе у балканској драми. Свако ко је покушао да критички размишља био је исмејан и гурнут у страну. Тако смо сви изгубили. Што је губитак био већи, то је више људи било у опозицији лажном национализму. На крају, деспот је срушен на изборима а грађани су на улици само одбранили своју изборну вољу. Иза владавине лажних националиста остали су лешеви, растављене и расељене породице, инвалиди, сиромашни, беда и депресија разочараних и преварених грађана. Читаву деценију смо изгубили док није срушена идеологија примитивизма.

А онда су дошли реформатори. Нови избавитељи и спасиоци. Добили смо нову лаж. Уместо величања радничке класе или нације, данас је на делу идеологија неолиберализма која пропагира реформе. После скоро две године владавине реформатора, преко 80 одсто грађана је незадовољно политичком и привредном ситуацијом у земљи. Изгледа да се брзо опамећујемо. Не морамо да чекамо деценије да бисмо срушили демагоге на власти. Нешто смо ипак научили из историје. Реформатори, нажалост, нису ништа научили. Поновили су исте грешке њихових неуспешних претходника. Жељни власти и материјалног благостања почели су на исти начин да

41

владају. Чак врше исту контролу финансијских токова, медија, полиције и војске. Нису се одрекли ни услуга организованог криминала. Тврде да нема алтернативе и да су они најбољи. Ко критикује њихову власт, напада и кочи реформе и треба га изоловати. На сву срећу, не шаљу нас у концентрационе гулаге. Они поштују међународне стандарде и плаше се да изгубе финансијску потпору својих ментора. Доведени су да распродају друштвену имовину и земљу претворе у колонију.

Себе виде као добро плаћене најамнике који ће примитивном и будаластом народу продавати гнусне лажи о бољем животу.

И тако, ништа се не мења. Борба за бољи живот, слободу и правду се наставља. Важно је да што пре препознамо лажи. А то данас више није тешко. Скупо смо платили све заблуде и веровања. Грађани Србије траже одговорне државнике. Траже политичаре који ће радити у интересу државе и народа. Који ће бити вредни, поштени и неће лагати. А то је најважније за почетак.

После ће све ићи лакше.

06.08.2002. год.

ПИСИСТРАТ

Вратимо се у далеку историју. Можда ћемо, напокон, нешто од ње да научимо. Поготово наши политичари који, задовољни освојеном влашћу, верују да све почиње и завршава са њима. Писаћу данас, дакле, о Писистрату. Заправо, подсетићу вас на његову владавину. Као што знате, Писистрат је био диктатор. Успео је вешто да обмане атинску скупштину, тврдећи да су му телесне ране нанете од стране непријатеља народа. Добио је телесну стражу, упркос противљењу Солона који је прозрео превејаност свога рођака. Солон га је оптужио да је рану сам себи нанео и да ће лична телесна стража отворити пут диктатури.

И би тако. Писистрат је успео, после два прогонства, да 546 г. п. н. е. успостави своју диктатуру која ће трајати пуних деветнаест година. Међутим, својом мудром владавином успео је потпуно да избрише слике бескрупулозних средстава којима се служио да би дошао на власт. Ако су се људи, на почетку, мирили са његовом владавином, ускоро су се њиме поносили, да би га на крају искрено волели. Историчари верују да је Атини био потребан владалац са довољно снаге да неред у држави заустави и да успостави ред и

42

систем Солонових закона. Солон за то није имао практично снаге и зато се повукао из политике и своје последње дане је посветио поезији. Писистрат је дошао, не да би законе уништио, већ да би их успоставио. Његова “тиранија” је била део општег друштвеног покрета у трговачким градовима Грчке да се феудална владавина земљопоседничке аристократије – “равничари” – замени привременом политичком доминацијом савеза средње класе “приморци” и сиромашних “брђани”. Овакве диктатуре биле су изазване патолошком концентрацијом богатства и моћи с једне стране, те страственом потребом сиромашних да оробе богате насиљем или гласањем. Компромис није био могућ. Али, Писистрат је нашао решење. Пут до власти је био једноставан: напасти аристократију, бранити сиротињу и споразумети се са средњом класом. Његова економска реформа отпочела је проширивањем слобода људи јер је проценио да ће тако свако наћи неке своје интересе. Дошавши на власт диктатор је решио аграрно питање поделивши међу сиротињом земљу која је припадала држави, поништавао је дугове и конфисковао велика имања аристократије, опорезивао је богате да би финансирао јавне радове, издао је нови независни ковани новац и увео јединствен порез од 10 одсто, кога је касније смањивао на пет одсто, на све пољопривредне производе. Он је схватио да нема опоравка државе уколико се не изврши прераспоређивање концентрисаног богатства из руку непродуктивне аристократске мањине у руке предузетничке већине. Због тога је обезбеђивао подршку пословне заједнице трговаца и јачао средњу класу пружајући јој низ погодности. Избегавао је ратове и са многим државама склапао комерцијалне уговоре. Размрдао је успавано аристократско друштво које је моћ црпело на основу наслеђа и подстицао је предузетнички дух код ослобођених грађана. Давао је подршку религији, побољшавао је морал, решавао статус жена, подстицао уметност, на свој двор привукао скулпторе, архитекте и песнике, а у његовој палати сакупљена је једна од најранијих библиотека у Грчкој. Основао је Панатенске игре које су донеле велики углед држави. Како кажу хроничари, под његовом владавином трговина је цветала, а богатство расло, не само међу малим бројем људи, већ у заједници као целини. Сиромашни су били мање сиромашни, богати нису били мање богати. Концентрација богатства, која је град скоро увукла у грађански рат, доведена је под контролу и створена је економска база за даљи развој атинске демократије. Поред тога, Писистратов карактер био је редак спој културе и интелекта, управљачке снаге и личног шарма. Био је благ у опхођењу, хуман у одлукама и великодушан према свима. Аристотел је за њега рекао да је био државник, а не тиранин.

43

Зашто вас подсећам на Писистрата? Желео сам да покажем како у историји ништа није ново. Све је већ записано, само је потребно пронаћи прави пут избављења. Наши реформатори, мада заогрнути демократским плаштом, немају државну стратегију и визију. Острашћени освојеном влашћу, изгубили су меру и кренули путем који је погрешан. Промашили су правац кретања. Где су наши јавни радови? Зашто није одузета концентрација моћи и богатства из руку оних што се обогатише на народној невољи? Да ли је решено наше аграрно питање? Зашто није донет закон о денационализацији? Зашто још увек нема богаћења заједнице као целине? Писистрат је пре толико векова био већи реформатор него самопрокламовани политичари на власти који немају никакве резултате. Демократско питање данас у Србији решава се у економији. Ко покрене привреду и запосли грађане владаће у политици дуго. Данас нам треба државник. Уместо диктатуре његов задатак је да уведе владавину права и тржишне институције. Ред и закон сви морају да поштују, без обзира на партијску припадност. То је пут избављења из садашњег стања. Верујем да имамо снаге да се усправимо. Потребни су нам само нови људи који ће схватити своју историјску одговорност.

Тек тада ће Србији кренути.О култури, интелекту, личном шарму, благости и

великодушности реформатора на власти нећу говорити. Сами просудите.

03. 02. 2002. год.

МУЉ

Кандидат ДОС-а и Г17 плус-а на предстојећим председничким изборима изјавио је да је човек Објединитељ, кандидат свих грађана, који ће нас, за разлику од других против-кандидата, увести у Европу, уместо да останемо да живимо у муљу. Ако хоћемо да уђемо у Европу, онда, претпостављам, морамо сви да гласамо за Објединитеља свих грађана. Избори су, практично, већ завршени. Победник се унапред зна. Што рекоше некада другови комунисти: избори нису ни потребни, ако су добро организовани. Ево, поново се враћа њихово време. Није ни чудо кад знамо да је председнички кандидат после октобарског преврата, када су кризни штабови партизански упадали у предузећа, хвалио самоуправљање. Данас је он идеолог неолиберализма и реформи. Подржаван и хваљен од међународне финансијске

44

бирократије, упозорава да ћемо, уколико га не изаберемо, остати да таворимо у муљу. Интересантно је да он за себе тврди да је најбоље решење за Србију. Човек који је већ потпредседник Савезне владе и који упорно тврди да није политичар и да се бави само економијом неће дозволити да се заглибимо. Необично је да у развијеним друштвима неко тако нешто тврди за себе. Такође, није јасно како неко ко је потпредседник владе и дугогодишњи високи функционер једне странке, сада такође на власти, тврди да није политичар и није на власти. Да ли је то поново она иста прича о вишепартијском систему без партија, уоквиреном у савез социјалистичког радног народа? Зар ту лаж већ нисмо имали? Недавно сам учествовао у ТВ емисији у којој ме је високи функционер Г17 плус убеђивао да та невладина организација није у влади. Изненађени сте? Наиме, он тврди да су у влади појединци који су, гле какве случајности, припадници и невладине организације. И тако невладине организације и Влада корачају раме уз раме у обећане реформе, упорно нас убеђујући да нису политичари и да се не боре за власт. На делу је, дакле, нова демагогија. Наравно, не онако примитивно огољена каква је била у прошлом режиму. Реформатори су много вештији. Сарађујући више са светом, они су брзо научили технологију модерног владања. На све стране причају о демократији и грађанским институцијама, али су задржали исти, партијски систем управљања државом какав је био у време деспота. Анкете јавног мњења јасно показују да је огромна већина грађана, читавих 77, 5 одсто, незадовољна и сматрају да се систем уопште није променио. Свакодневне афере, трачеви, прислушкивања и оптужбе за злоупотребе власти и муљања између две зараћене стране интересује само 5, 6 одсто грађана. Зар то не показује зрелост јавности? Остали грађани имају важније животне проблеме и гледају како да се извуку из муља. Сада им председнички кандидат, који није политичар и који се не бори за власт, обећава да ће, поентирати и да ће нас извући из муља. Како? Зашто то није урадио до сада? Зар политичка коалиција којој припада није на власти скоро две године? Шта га спречава да спроводи праве реформе? Свакодневно се хвале да их подржавају светски експерти, док све више наших грађана не пристају да буду жртва погрешно конципираних и започетих реформи. Свега 6, 3 одсто грађана тврди да живи боље и слободније него у прошлом режиму, сви остали тврде да живе горе или исто као пре. Зар је успех да живимо исто као у време санкција? Нека нам председнички кандидат објасни ко је крив што смо још увек у муљу? Зашто тонемо све више? Зашто се шири апатија и безнађе? Ко је одговоран за то? Пошто дипломирани правник тврди да је економиста, јер је докторирао политичку економију, онда је природно да га упитамо оно што би

45

добар студент економије желео да сазна. Не требају нам теоретски одговори професора политичке економије, већ конкретна решења потпредседника владе. Тешко је од мноштва питања изоставити нека, али поставићу само најинтересантнија. Дакле, зашто је индустријска производња за првих пола године 2002 мања за 1, 4 одсто него у исто време прошле године, када су реформатори увелико били на власти? Зашто је спољнотрговински дефицит 2001 био 2, 93 млд $ и за 47, 6 одсто је већи него у време санкција? Зашто је спољнотрговински дефицит за првих шест месеци 2002 већ достигао цифру од 1, 576 млд $? Зашто су продате три цементаре и није покренута грађевинска индустрија? Зашто су порези, таксе и издвајања грађана за прво полугодиште 2002 године порасли невероватних 187 одсто, док су примања порасла свега 38 одсто више него лани? Зашто је најбоља фирма у држави НБЈ? Зашто се од грађана откупљују девизе по курсу који је 100 одсто мањи од реалног курса? Како ће се запослити 809.000 незапослених са бироа рада? Где ће се запослити 850.000 који су технолошки вишак? Зашто је прилив директних инвестиција у 2001 години био само 155 мил $, кад нама треба годишње 3-5 млд $? Зашто нам је отписан спољни дуг само 51+15 одсто? Да ли ће потпредседник владе поднети захтев за ратну одштету од 100 млд $ због дивљачке НАТО агресије? Зашто је прошле године отворено свега 2.634 фирме кад нама годишње треба 50.000? Из којих прихода ће грађани плаћати све скупљи живот? На крају, како ће преживети 74 одсто грађана који живе на 1-2$ дневно?

То су само нека од питања на које траже одговоре грађани Србије. Морате, господо кандидати, да пронађете решења. Ваше простачке свађе и подметања више никога не интересују. Требају нам државници који имају визије и храбрости да нас извуку из муља. Не могу нас спасити они који стално нешто муљају, нити они који, умишљени у своју историјску мисију, избегавају стварни живот. Нико од њих нема снаге да исуши наше мочваре, па ни онај који себе већ види као победника. Нисмо на добром путу. То није пут у Европу. Морамо да променимо систем. Нећемо да живимо у партијској држави. Не смемо историју да враћамо уназад. Доста је било политбироа, бироа, резолуција и самокритике. Не пристајемо да нам други одређују судбину. Грађани Србије су зрели да сами изаберу најбоље. Ако не сада, неком другом приликом сигурно. Што пре, то боље. Време је да изађемо из муља. Упркос свему.

24.07.2002. годНУЛА

Сви ослобођени медији, који се боре за демократију и реформе, пренели су и пратили празничне активности нашег Премијера. Газда

46

наше привреде, Главни Менаџер фирме «Почетак за иметак», покушао је да нас засени својим знањем и радним еланом. Захваљујући његовом учешћу у квизу Милионер, сазнали смо да наш Премијер лично познаје наследнике унитарне кнежевине Монако из династије Мартигнон - Грималди. Познанство са члановима ђеновске феудалне породице, који су 1863. године отворили прве коцкарнице и тако обезбедили веома важне приходе кнежевини, може бити од велике користи за доношења нашег Закона о играма на срећу. Сазнали смо такође да Премијер добро познаје и богаташе из Саудијске Арбаије. Саудијска Арабија је феудална, апсолутистичка, теократска и наследна монархија вехабитске династије Сауда. Краљу припада сва извршна, судска и законодавна власт. Његове одлуке доносе се у облику наредби. Да ли ће то искуство користит Премијеру? И посета Бразилу је била веома успешна. Разговор са Кастром послужио је Премијеру да покаже Диктатору да не пуши шверцоване хаване. На крају, као круна свега, појавио се велики интервју у нашем листу «Економист» под насловом «Избора неће бити». Идеолог вулгарног прагматизма поручује да «на следећим изборима у Србији, мислим да ће странке које наступају демагочки, популистички и митомански имати много мање успеха него што очекују». Зато избори ни не требају. Шта ће нам избори кад Прагматичар унапред зна резултате тих избора. «Имам веома тачан инстинкт у погледу дубинског осећања народа. Могу тачно да оценим када су људи револтирани, нервозни и када су спремни да ураде нешто како би се ствари коренито промениле. У Србији није ни издалека тако расположење. Људи јесу површински незадовољни...». Значи, грађани су ти који не желе корените промене. Озбиљне политичке опозиције нема јер, посланици «дају изјаве да једва чекају изборе, али ја знам шта мени кажу када разговарамо о тој теми». Према томе, нема ни алтернативе! Али, зашто онда реформе не успевају? «Ради фер плеја, морам да кажем: не смета нам опозиција у рефомама». Па добро, ко смета? «...Унутрашњи лимитатори који коче реформе од менталитета, понашања у свакодневном животу, традиције, поштовање фер плеја у послу и међусобним односима, па све до самог капацитета институција». Што ту не ваља? «Имамо премало људи који за паре које добију, желе предано да раде». Да можда није проблем у парама? Изгледа да није. «Превише је консултаната на извршним функцијама, који су из књига нешто учили и који скоро никада нису радили и доносили одлуке у реалном животу». Превише је политичара којима «новац не значи ништа, пошто га никад нису зарађивали. Увек су били издржавана лица – или као научни радници у институтима или као политички радници по комитетима». Закључак – нема ни људи! Али има још један велики

47

проблем. «Могу да симулирам ситуацију потпуне хармоније на политичкој сцени – то би резултирало малим убрзањем реформи». Зашто? «Администратвини органи нису адекватан инструмент реформи». Како то превазићи? Рецепт је – «лично ангажовање» и «лична енергија». Зар у развијеним земљама не функционишу институције и систем? «Када би овде ПУСТИЛИ да резултати зависе од инситуција и система, резултат би био скоро НУЛА». Премијер то никада неће пустити. Зато нема институција. «Ја сам на послу на којем ме интересују Индијанци, а не поглавице». Поред тога, сазнајемо: «потребни су ми...», «драгоцени су ми...», они који ће да ураде посао». Сви остали негују «приступ отменог песимизма». А то су «акадмеске приче». Прагматичара то не интересује. «То није мој приступ. Пре сам за ефикасност, а тек потом за задовољавање траума из детињства, али нисам увек у прилици да урадим оно што мислим да је исправно». Ко помиње трауме из детињства? Какве оне имају везе са ефикасношћу институција, које су – нула? Ко се дружи са кнежевима, краљевима, диктаторима и Милионерима? Шта ће нам институције? Исправно је да имамо лични систем. Он ће да задовољи све трауме из детињства. Важно је само уграбити прилику. Нема људи, нема алтернативе, нема институција. Јесу ли грађани Србије Индијанци? Да ли су само површински незадовољни Поглавицом? Видећемо на новим изборима. Ускоро. Хауг!

Београд, 15.01.2003. год.

Маринко М. Вучинић

ЛОВЕ А УЛОВЉЕНИ

Прве анализе и оцене протеклих избора једногласне су у ставу да је народ изразио своју легитимну политичку вољу и да је рекао своју пресудну реч. Тако је један тоталитарни режим који је своју давно окрњену легитимност заснивао на огољеном популизму управо срушен више него јасно израженом изборном народном вољом. Још једном се показало да популизам не може бити трајна и солидна основа за успостављање друштва које ће бити ослоњено на темељна демократска и либерална начела. Популизам је увек у политичкој историји био најкраћи пут у тоталитаризам, диктатуру, насиље и

48

ксенофобију, а то смо и ми сами најбоље искусили у протеклој деценији. Наше савремено друштвено искуство је показало да је популизам, удружен са анахроним тзв. патриотско - социјалистичким идеолошким пројектом исцрпио све своје политичке могућности и потенцијале. Круг се тако неумитно затворио. Ауторитарни режим који је устоличен на великом популистичком таласу сада се дефинитивно урушава под ударима великог таласа народне изборне воље. Показало се да је управо популизам као несигурна и ровита легитимацијска основа у ствари велика клопка за режим који се њиме служио. Заводећи и обмањујући народ, нису ни приметили како су и сами постали жртве тог дијаболичног популистичког завођења.

Тежња за радикалним и свеобухватним друштвеним променама и за изборно уједињавање свих снага истинске демократске опозиције била је политичка основа за одсудно и одлучно испољавање народне воље. Оне политичке снаге које нису разумеле и осетиле сву дубину и оправданост овог судбоносног и одлучујућег историјског захтева просто су збрисане са наше политичке сцене. Режим који је до последњег дана истрајавао на истрошеној матрици популизма, лажног патриотизма, идеолошког анахронизма, насиља, осионости и политичке ароганције није ни могао да осети тај потмули историјски хук времена и друштвеног процеса који доноси радикалне друштвене промене. У току ове протекле деценије наш народ је прошао кроз многа историјска и политичка искушења, али никада као до ових избора није јасније и одлучније изразио своју решеност и одлучност да учини крај овом тоталитарном, клептократском, антицивилизацијском режиму лажи и идеолошких обмана. Идеолошка острашћеност, вастодржачка бахатост и безнадежна застарелост и превазиђеност једног псеудо социјалистичког поретка дошли су до пуног изражаја у кампањи која је немилосрдно и без икаквог скрупула вођена пред ове изборе., није ни могла да прикрије сву историјску истрошеност режима оперетског култа личности који је подржаван неком чудовишном врстом петпарачки распеваног догматизма. Протекли избори су јасно показали како изгледа класичан случај борбе једног затвореног, идеолошки превазиђеног државног устројства са друштвом које се свих ових година борило да одржи у животу основна демократска и грађанска начела. На делу је био судар мртве и историјски поражене идеологије популизма и псеудо левичарско-патриотске варијанте распадајућег социјализма и реалног људског живота који се повлачио у своје мале оазе аутономности тражећи тако смисао свог елементарног постојања. Овога пута је живот победио, и то је незаустављив процес ослобађања и враћања достојанства самог нашег живљења. Једно од основних осећања које је већина људи

49

имала ових бурних преломних дана је изразити осећај олакшања и ослобађања. Као да смо стресли са леђа велики и тегобни терет који нас је притискао свих ових година. Пробуђено је дубоко покопано сећање на слободу и људско достојанство. Тај узбудљив и окрепљујући осећај великог ослобађања који је обузео наш народ нико му више не може одузети. Показало се да људи могу преживети и најтежа искушења чувајући сећање на слободу и људско достојанство. Ови избори су показали да бројне теорије о менталитету, фаталистичкој пасивности и безнадежном рајетинству нашег народа немају своје темељно упориште. После пропасти коалиције Заједно која је била најозбиљнији покушај уједињавања опозиције дошло је до великог разочарења али и до још дубљег преиспитивања свих досадашњих политичких потеза и стратегија.

Опозиционе странке нису биле у стању да покрену велики талас промена јер су се људи повукли и чували свој глас. Када је коначно дошло време да се јасно изрази народна воља велики изборни талас садржан у историјском захтеву за радикалне и свеобухватне друштвене промене збрисао је све политичке калкулације, тактизирања, јалова политичка надмудривања. Још једном се показало да тоталитарне популистичке диктатуре могу бити скршене само ако до израза дође воља најширег друштвеног покрета који тежи друштвеним променама. Ход историјских догађаја је незаустављив и најмоћнији властодршци нису у стању да му се супротставе., и то је још једна значајна порука са протеклих избора. Ништа после њих неће бити исто. Ни опозиција, ни власт, а ни ми сами. Дошло је до великог И судбоносног друштвеног преокрета и људи су сада свесни да учествују у стварању нове историје Србије и то уверење и ту пробуђену вољу не може им нико више одузети.

10. април 2001. године

НЕУМИТНИ ГОВОР ЧИЊЕНИЦА

Обележавање првих сто дана деловања у развијеним демо–кратијама представља и крај прећутног споразума о ненападању новоуспостављене владе. Истек овог рока у нашим приликама није означио почетак разложног, темељног и аргументованог разматрања досадашњег рада нове демократске владе која је ступила на нашу политичку сцену после великог тријумфа демократске опозиције на протеклим изборима, већ смо сведоци неумерених и често неодмерених хвалоспева и панегирика. У самохвали о њеном

50

тромесечном учинку и необјективним оценама најдаље је ипак отишао сам премијер српске владе који је чак изјавио да странци кажу да је нова демократска влада Србије најбоља транзициона влада од пада Берлинског зида. Ништа мање није неодмерена ни изјава о влади која је постигла најбоље резултате у промени имиџа Србије у протеклих сто година. Овај тон пун самохвале и одсуства реалног односа према стварним догађајима у друштву је подржала и наша пословично послушничка штампа у којој се тек понегде пробијају понека објективна критика рада нове српске владе. Тај већ добро познати и препознатљиви стил сервилности, политичке флексибилности и поданичке одмерености посебно је дошао до изражаја у телевизијској емисији у којој су наши истакнути независни новинари и горопадни колумнисти у најбољем маниру државне телевизије загрцнуто и снисходљиво покушавали да проследе српском премијери и по неко тзв. осетљиво питање. Идила је била потпуна, на делу смо видели како функционише договор о ненападању.

Где се истопила убојитост и озбиљна упитаност те наше независне јавности, која сада једино може да одигра пресудно важну улогу политичког и друштвеног коректива демократској власти јер праве политичке опозиције сада готово да и нема. Ствара се атмосфера у којој још није прихватљиво да се отварају најзначајнија политичка и економска питања јер се сматра да се на тај начин отежава спровођење започетих реформи. Сам премијер З. Ђинђић је скоро изјавио „Код нас понекад постоји мишљење да је независан само онај ко по сваку цену критикује власт. Међу недржавним медијима постоји велики број веома професионалних медија, али да нарочито неки мањи имају то критизерство„. Зар овако срочена изјава не подсећа на златно доба једнопартијског система у коме је критизерство означавано као друштвена болест, као разорни вирус који руши складно изграђену и одржавану слику друштва. Живот је сигурно леп и хармоничан када се гледа из кабинета председника владе, личи на давно недосањани сан, који нарушавају само новинари и нестрпљиви грађани који се баве критизерством и желе да речи и политичке изјаве политичара имају покриће у стварном животу. Посебно су занимљиве и речите тврдње које је српски премијер у неколико наврата давао о тзв. потрошачкој корпи која се јавља као његова магична упоришна тачка и формула у процењивању стварног учинка владе. Најпогубније за сваку власт ја када изгуби осећај за стварне односе у друштву и реалном обичном животу и када своје законске пројекте темељи на политичким концепцијама и оценама које су изван саме стварности. Тако се ствара политички привид у који искрено верује само влада која га ствара. Не може се мешавином неолибералног популизма прикрити шок терапија коју намерава да спроведе српска влада, а при томе премијер сматра

51

да људима није довољно објашњена суштина и далекосежност примењене терапије, као да је они најбоље и најдраматичније не осећају на својој кожи и у свом свакодневном животу. Популизам је увек пречица у одржању на власти, добар је савезник али лош господар. То морају да имају стално на уму и представници нове демократске власти, јер идеолошке кампање могу само да одложе сусрет са стварношћу а он је увек по правилу болан ако се грађанима не каже права и делотворна истина. Произвољна и политички флексибилна тумачења могу бити варљиви савезник оних представника власти који немају контакта са пулсирајућим свакодневним животом.

Без обзира што има стручну групу која му стално доставља анализе како се мере владе одражавају на обичан живот грађана Србије, премијер З. Ђинђић је у својим изјавама показао да нема правог и истинског увида у стварне последице које производе захвати које спроводи влада коју он предводи. Тврдња премијера З. Ђинђића да „с обзиром на претпоставку да у тој породици (просечној) два члана домаћинства примају просечну плату, већ сада су те зараде довољне да четворочлана породица себи приушти ту потрошачку корпу”, је у супротности са свим подацима који се износе у анализама тзв. потрошачке корпе. Ево шта кажу стварни подаци. За храну је потребно све више пара, према рачуницама око 13 000 динара месечно, а просечна плата прелази једва 4 000 динара, за најосновније на трпези дневно је четворочланој породици потребно око 450 динара. То значи да са платом од 4.305 динара може да се живи скромно десет дана. На основу прорачуна др Данила Шуковића, директора Центра за економска истраживања у Институту Друштвених наука, који су засновани на званичним анкетама Савезног Завода за статистику о потрошњи домаћинстава у СРЈ, код нас живи 19, 8 одсто становништва са мање од једног долара (односно 60 динара) дневно. Они су изразито сиромашни. Али сасвим близу њих, изнад границе сиромаштва, но у сталној материјалној оскудици, јер имају мање од два долара на дан, живи чак 73, 8 одсто Југословена.. Статистички подаци када се посматрају огољено и ван политичке употребљивости су неумољиви и убитачни, они су јавни и доступни свима, па и комисији која врши брижне анализе ефеката рада владе за потребе премијера.

Овде се и не ради о неумољивости и објективном говору чињеница већ о политичкој нужност да се једна политичка концепција заогрне дирљивом статистичком бригом за животне прилике нашег обичног човека. Без обзира на неумитност чињеница премијер српске владе готово у свакој прилици говори да је стандард грађана побољшан и да се то огледа у могућности задовољавања основних

52

потреба из тзв. потрошачке корпе. Он чак у свом растегљивом тумачењу статистичких података иде и корак даље и одлучно тврди да ће се просек артикала из потрошачке корпе проширити техничком робом. Да ли се ради о иронији, својеврсном политичком цинизму или је у питању властодржачка ароганција која жели да по сваку цену пројектује свој измаштани свет у који грађани морају да верују и то без критизерства и сувишних питања. Премијер З. Ђинђић као да се држи упутства М. Твена који је рекао „Најпре се наоружајте чињеницама, а онда их искривљујте како хоћете„.

О чему се заправо ради. У питању је продужавање владалачке и политичке праксе да се грађанима дају несувисла и обмањивачка објашњења о томе како они заиста живе. Тим познатим и добро опробаним маниром се служила и прошла власт која се позивала на велике идеје социјалне правде и говорила о огромним привредним скоковима и општем благостању које само што није стигло. Више се у овој земљи не може владати помоћу идеолошких привида и утопија. Велики друштвени покрет који је створио политичке услове за формирање нове демократске владе ослободио је огромну стваралачку и критичку свест наших грађана и они не желе да слушају немушта и неоснована обећања политичара о великим донацијама, инвестиционим подухватима, о допуњеним и реновираним потрошачким корпама. Грађани хоће да чују истину ма колико она тешка и болна била. Али истину која ће бити разуман и реалан наговештај јасне политичке, економске и друштвене визије развоја нашег друштва. Да ли ту визију има наша нова демократска влада. То је основно демократско питање, а одговор се може наћи само кроз темељну и свестрану расправу о достигнућима и потезима српске владе, јер време прећутног договора о ненападању је дефинитивно прошло.

15. мај 2001. године

ДА ЛИ СУ НАМ ОБЕЋАЛИ БЕСМРТНОСТ

Социјална слика указује на драстично изражене разлике у материјалном положају становништва:у сиромашне се убраја од 60 до 70 одсто, задовољавајуће живи слој од највише 25 одсто становништва док екстремно богатих, за наше услове, има око пет одсто становништва. То практично значи да, десет

53

одсто са врха лествице богатијих слојева троши готово једну трећину националног дохотка док десет одсто са дна лествице, где су сиромашни, троши само 2, 4 одсто националног дохотка. Др Данило Шуковић

Говорећи о устројству бившег режима, начину како је он

функционисао и како је третирао и контролисао представу о стварности Светлана Велмар Јанковић је проницљиво приметила „Прошле године је било најважније узети власт господарима таме који су нас држали заробљене у своме царству измишљене стварност и лажи.” Тек када је разорена та способност режима да производи лажну и измишљену представу о стварности у којој смо тако дуго живели, створена је претпоставка за нарастање критичке свести најширег друштвеног покрета који је сву своју снагу и веродостојност показао у догађајима од 5. октобра 2000. године. Као по правилу уз одрицање стварног смисла, значења и изгледа реалног живота иде као неминовни пратилац бахатост и ароганција у политичким односима и необуздана апологетика у идеолошком оправдавању света у који истрајно и до краја верују само они који у њему живе као у затвореном и себи довољном систему. Смена власт показује да апологетика може да добије нове и финије облике и изразе, уз коришћење опробане технологије владавине која једноставно не трпи да се наруши створена слика света коју потхрањују и нове властодржачке структуре неспособне и неспремне да се помере из своје самодовољне уљуљканости и заслепљености. Свака власт увек и пре свега брани слику света и стварности коју је створила и која јој служи као универзално идеолошко покриће и упориште, а управо је то измишљено царство стварност о коме је говорила С. В. Јанковић. Статистички подаци који неумољиво говоре о паду стандарда, све лошијем животу, показатељи из многобројних анкета који сведоче о несумњивом паду популарности владајућих странака ДОС-а, све то није довољна опомена и чинилац да се изађе из већ оформљеног зачараног круга необјективности и идеолошке ароганције која непрестано тумачи свет по свом обрасцу и лику. Губљење контакта и истинског додира са реалним животом и стварношћу први је, већ опомињући знак да и нова власт ствара аутархични и затворени идеолошки свет у који не може да продре ни једна опомињућа и критичка мисао која би озбиљније нарушавала пројектовани и себи довољан идеолошки свет. У том смислу индикативно је било пратити како су представници нове демократске власти реаговали на штрајк рудара у Колубари, који су тако драстично нарушили реформску идилу у којој иначе и нема места за стварна питања рударског

54

живота. Рудари Колубаре су оптужени да су организовали политички штрајк за рачун председничке странке, да и поред високих плата желе да сруше реформу, да злоупотребљавају „првоборачке заслуге” у обарању старог режима, да користе свој монополски положај. Све ове оцене изречене на рачун рудара неодољиво подсећају на познати и толико пута коришћени идеолошки арсенал старог режима који је до танчина разрадио систем идеолошке и политичке дисквалификације политичких противника и неистомиш–љеника. Врхунац идеолошке ароганције и лицемерства садржан је у изјави председника Владе Србије З. Ђинђића о увођењу категорије бесмртности у наш Устав. „Да су Тито и Милошевић обећали бесмртност и то ставили у Устав, данас би наша влада имала велике проблеме да гарантује бесмртност људима који би организовали штрајкове тражећи да буду бесмртни. Срећом Милошевић се тога још није сетио”. Јасно је да се ни нова власт не одриче идеолошког и медијског монопола а већ је и створен нови државни Синдикат који по старој формули подржава све реформске потезе Владе, дезавуише захтеве радника и обесмисли и саму синдикалну борбу. Случајно је то Синдикат из кога је потекао велики синдикални борац Д. Миловановић актуелни министар за рад, који је да парадокс буде већи најгорљивији заступник шок терапије и брзе приватизације. Представници власти покушавају да дисквалификују рударе и њихов штрајк, питајући се где су рудари били када је плата била неколико марака и када је инфлација разарала привреду наше земље и зашто нису тада штрајковали, већ су били покорни и служили режиму. То је питање на месту, али оно се може поставити сваком слоју овог друштва и представницима сваке професије. Одговор је обично садржан у тврдњи да су радили свој посао. Али зашто тај одговор не би важио и за рударе из Колубаре, и они су само радили свој тешки посао. Зато је покушај њихове политичке дискредитације тим лицемернији и неприхватљивији. Као што се у време старог режима користило тзв. национално питање за хомогенизацију друштва и обесмишљавање сваког критичког мишљења, тако се сада недодирљивост и светост великог реформског курса користи за потирање политичких концепција које доводе у питање сврховитост и цену громогласно најављених реформи. У тексту Срећка Михајловића „Радници на путу од социјализма и национализма ка себи” подробно је анализирано ово веома значајно питање улоге нашег радништва у успостављању и одржавању старог режима.” Хегемонија националног давала је изборни примат Социјалистичкој партији Србије и Српској радикалној странци, док је хегемонија питања преживљавања и стандарда дала примат Демократској опозицији Србије. Виртуелан живот националног употребљиван је као главни аргумент против

55

штрајкачког супротстављања свеколиком срозавању тамо где „Небеска Србија – није могла да надомести одсуство услова за пристојан живот.” Сада се виртуелни живот реформи користи као главни аргумент за обесмишљавање и потирање сваког штрајкачког покрета. Да ли је одржање голе власти постало главно питање нових власти а хегемонија питања преживљавања и стандарда препушта се „дивљим” политичким штрајковима који нису ни доводили у питање опстанак саме Владе. Какав ће владин одговор бити када се и то питање буде поставило? Судећи по томе као је неодмерено реаговала на прве веће штрајкове у земљи можемо очекивати да ће истрајно бранити свој виртуелни свет реформи и универзалног политичког прагматизма. Став да критика реформских потеза Владе значи истовремено рушење и подривање саме друштвене реформе служи као већ добро опробана и увелико израубована идеолошка матрица за одржавање и потхрањивање политичког опортунизма и идеолошке ситуације у којој се свака критика доживљава као непотребни и сувишни аксцес који руши хармонију у којој тако складно и идилично функционише идеолошки склоп новог режима. Правећи својевремено разлику између схватања слободе у земљама тадашњег реал-социјализма на Истоку и демократских земаља на Западу, Ђерђ Конрад у тексту „Путовати је добро „дао је изузетно важну оцену која се може слободно применити и на наш политички менталитет.”Они су своју слободу. као споменике свог градитељства гомилали вековима, али су у једном тренутку у прошлости то гомилање започели. Било је раздобља када им је срећа ишла на руку, али и раздобља када није. Једно је сигурно: њихову слободу никаква извршна власт не би могла некажњено да разори. Верујем да грађани западних демократија знају далеко више о слободи него ми. Мање сањаре о њој, али више чине за њу, они је практикују с дубоко увреженим навикама. Били смо превише послушни, зазирали смо од ризика, нисмо подносили довољно разумне жртве за своју слободу, допустили смо да се на нашу свест наталожи она полуистина да се лагање и ласкање корисни. Остали смо на нивоу гомиле, нисмо прерасли у народ, онима који крше правна начела нисмо отворено рекли у лице шта мислимо о томе шта раде. Слуганство према држави и централној власти сматрали смо патриотском врлином.” Зато је благовремени и отворени. критички говор о неприхватљивим тенденцијама које су присутне у идеолошком заснивању нове власти нужна претпоставка за стварање јавности која ће бити снажан корективни фактор. Свака власт ствара одређени корпус идеја који јој дају неопходан легитимацијски основ и омогућују да се оствари одређена политичка концепција и замисао. И то није ништа ново и необично, па

56

зашто би то било страно и власти која је успостављена после демократског преврата у Србији. Новоуспостављена власт свакако да користи политичку платформу из своје изборне кампање за давање идеолошког и ширег политичког оквира за своје деловање. Зато је од велике и пресудне важности да се јасно и без увијања и политикантских калкулација каже којом се то идеолошком матрицом служе нова власт, јер једино тако можемо препознати њена права политичка исходишта и друштвене домете. Многобројност странака које чине победничку коалицију условљава и велику разноврсност политичких идеја и концепција које су иначе заступљене на нашој политичкој сцени. Од класичног либерализма, монархизма, традиционализма, популизма, социјалдемократских идеја, па све до заступника најортодоксније шок терапије. После годину дана деловања нове власти можемо сасвим добро уочити и пратити познати процес претварања идеја у идеологију, процес у коме идеје више не објашњавају и тумаче стварност већ служе за њено прикривање и стварање слике реалности и стварног живота у коју заиста верују само припадници политичке олигархије, јер им служи као средство за одбрану голе власти. Пратећи изјаве и политичке наступе представника нове власти можемо сасвим јасно уочити да је тај процес политички пројектоване идеологизације већ далеко одмакао. Као илустрацију ове тврдње навешћу само неколико изјава функционера нове власти. Зорана Живковића, Гордане Чомић и Зорана Ђинђића.:” Нису у праву они који кажу да се сада живи горе него пре годину дана, иако је неоспорно да су многе цене повећане. Нисмо обећавали у предизборној кампањи да ће нам у економском погледу бити боље него што нам је сада. Људи су очекивали да ће им бити много боље него што је сада, иако то није било наше предизборно обећање”. „Не верујем да ће бити нових избора и не верујем да ће се у Скупштини Србије постављати питање поверења Влади када не постоји ниједан јак аргумент да није добро радила. Одбијајући критике да се реформе у Србији преспоро одвијају Гордана Чомић је оценила да је животни стандард грађана од 5 Октобра прошле године до данас порастао. У Новембру прошле године просечна плата је била 65 ДЕМ а у јулу ове године 160 ДЕМ а у Војводини чак 220 ДЕМ. Неко ће рећи : али трошкови су јако порасли. Да, господо, али ми смо земља у транзицији, не може се за тако кратко време ускочити у бајку «. „Све што је урађено је добро, ништа није погоршало ситуацију. Ништа што је било здраво није уништено. Тренутно стање није тако трагично али не сме дуго да траје. Страни економисти знају када нека нека влада ради добро а наш рад су тако оценили. Критике на реформе упућују људи који нису ни једну књигу из економије”. Могли би наводити сијасет оваквих идеолошких изјава

57

и ставова чији је једини задатак да створе идеолошку представу о стварности у коју верују само људи који су се заиста изненада пробудили у правој бајци (кабинети, возачи, дворске свите). Шта је остало од слогана из предизборне кампање - Ми побеђујемо сви добијају-. Неколико немуштих идеолошких оправдања и позив народу да се учи стрпљењу и снизи праг својих очекивања. Однос нетрпељивости и неприхватања представника нове власти критике и критичког мишљења још један је од веома значајних показатеља да је већ изграђена манипулативна идеологија поретка, која сваку критику доживљава као неаргументовани нихилистички напад на тековине револуције и досадашње” изузетне” резултате власти. Говори се о критизерима, нихилистима, игнорантима, злонамерницима и докоњацима, а свака критика се жигоше као покушај рехабилитације старе власти. Недавно је на Председништву ДОС-а донета одлука да се не може о Влади јавно говорити пре седнице овог органа. Заиста незабележена пракса, достојна најтежих времена једнопартијског режима. Та се одлука иначе представља документ о уређивању минималних фер-плеј односа у владајућој коалицији. Посебно је важно размотрити како се ова идеологија политичког прагматизма сада огледа у нашим новоуспостављеним политичким односима, јер се на тај начин најпрегледније може видети и спознати како функционише ДОС у остваривању власти. Указаћу само на неколико најизразитијих одлика: Партијска држава није темељно разграђена, а партије се нису одрекле свог утицаја на вођење државних послова, Управни Одбори се и даље попуњавају са најистакнутијим партијским функционерима, Најистакнутији партијски функционери обављају државне послове, без одрицања од партијских функција, Кадровска политика се и даље води по партијском кључу, Партије нису демократизовале своје унутрашње устројство, већ су остале лидерске и без већег демократског утицаја партијског чланства, Јавност није постала један од најважнијих контролних и корективних чинилаца у друштву, Маргинализација Парламента и доминација Извршне власти и Председништва ДОС-а, Опстаје и даље медијска контрола и политички утицај на средства информисања. Ове чињенице из нашег политичког живота јасно говоре да од великих либералних политичких обећања и залагања није остало готово ништа. Неумитни жрвањ политичког прагматизма већ у првим данима нове власти поништио је велики друштвени покрет који је једини могао да обједини разједињене странке и сруши режим С. Милошевића, али је он могао да буде и основа за успешно спровођење најширих друштвених реформи. Идеологија Великог Прагматичног Скока не може заменити изворну политичку енергију која је после годину дана готово ишчилела и расула се у слепе рукавце апатије, разочарања и

58

све веће политичке конфузије. Она је већ отворено исказала своју тежњу за тоталном контролом свих најважнијих полуга економске и политичке власти. Ова тенденција је најбоље изражена у неколико афоризама А. Баљка „Народ је незајажљив тражи оно што му је обећано. Голи и боси су специјално обучени провокатори. Демократија је уведена народ је остао напољу. Они који траже више демократије, не заслужују ни оволико колико имају. Ко и данас тврди да код нас нема демократије, тај се жилаво опире променама”. У политичкој историји има много сведочанстава о немоћи и најтоталитарнијих и најсвеобухватнијих идеологија да затоме стварни живот и омогуће одржавање власти којој је још једино преостала њена идеолошка слика о стварности. Ову историјску поуку мора да има у виду и нова власт у Србији ако жели да избегне судбину оних политичких снага које су привид својих идеолошких концепција проглашавали за коначно остварење апсолутне владавине.

22.11.2001. године

УПОЗОРЕЊЕ МАКСА ВЕБЕРА

У разматрањима о дометима и значају пост-октобарских догађања у Србији често се подсетим на речи М. Вебера” Фасцинира ме чињеница да се у сусрету са стварношћу свака велика идеја претвара у своју супротност, стиче смисао супротан свом првобитном значају и стога саму себе разара”. О каквој је фасцинацији реч, да ли се ради о опомени, упозорењу или нема ништа тврдоглавије и разорније од саме стварности. Радило се збиља о великој и заносној идеји о пробуђеном осећању и опредељењу за правду, демократију и слободу једног пониженог и обесправљеног народа. Елементарно осећање правде и неузаустављива слободарска тежње су биле у основи народног покрета који је Србију поново вратио у ред европских држава. Интересантно је пратити процес претварања наших опозиционих лидера у жестоке бранитеље новоуспостављеног поретка, а тај већ толико пута виђен политички процес иде толико далеко да се чак поставља питање о опортуности и сврсисходности сваке критике потеза нове власти, јер се тако призива рестаурација старог режима.

У чему се огледа тај већ сасвим очигледан процес разградње и урушавања једне велике идеје.

59

1. На прве критике које су упућене за неодговорне и недовољно утемељене потезе нове демократске власти одговорено је захтевом за успостављањем социјалног и политичког консензуса свих релевантних друштвених снага. Међутим, тај притворни позив је само провидан демагошки маневар који служи као покриће за неспособност да се остварује реалан и релевантан политички дијалог у друштву. Право питање је, како је тако брзо и неодговорно разорен моћан друштвени покрет створен у току Октобарских догађања, а који је као прави израз социјалног и политичког консензуса и довео до рушења ретроградног режима. Консензус је постојао и био је веома делотворан али су га расковали у ситне партијске монете за своја приземна раскусуравања и партијску трговину управо они партијски лидери који сада громогласно позивају на успостављање изгубљеног друштвеног консензуса. Као и много пута до сада у политичкој историји, партије су разориле велики друштвени покрет који им је послужио као пуко средство за спровођење партикуларних партијских интереса и доласка на власт. Зато није ни могуће остварити поново социјални и политички консензус јер је велики друштвени покрет који га је стварао и носио разбијен и обесмишљен. Сада је он већ део наше политичке историје. Велика пробуђена народна енергија неповратно је изгубљена у рукавцима прозаичне и огољене партијске политике.

2. Дубока је традиција функционисања партијске државе у Србији и она није везана за неколико последњих деценија нашег политичког живота. Она је присутна готово од самог конституисања наше модерне државе. Довољно је само читати радове наших најпознатијих историчара политике па ћемо видети да је партијска држава одавно чврсто укорењена у начин деловања политичких институција. Живан Живановић је 1894. године у књизи ”Задаћа Србије” и наша политичке заблуде и дужности писао„Под утиском тих успомена, руководи се често и у раду своме, и тако је увек у одношајима партијским више мотива за одбијање, но за привлачење, више мржње но поштовања, више подвале но искрена рада. Свака оперише против друге, а ретки су моменти кад би биле две једне уз другу. Циљ је дакле обарање а не подизање. Свака се истроши у борби против друге, а нигде не видите удружену снагу у служби неке више задаће. Оно, што би требало да је природно, да се по себи разуме, то се код партија у Србији и сматра као реткост, као чудо. Свака се дружба, с тога, брзо и распада. Држећи руку на балчаку, свака хоће превласт за се а потчињеност за друге „Драгољуб Јовановић је Србију видео” као један велики партијски логор са развијеним партијским шаторима који једни другима подваљују«. И над нама су сада разапети партијски шатори који се често претварају у обичне трговачке шатре испод којих се обављају тзв. важни

60

партијски послови. Претходни режим је управо функционисао у складу са најбољим традицијама партијске државе, зато је је разарање овог традиционалистичког политичког обрасца био један од најважнијих захтева демократске опозиције и друштвеног покрета који је био оличење судара самоорганизованог и пробуђеног грађанина и затвореног државног система који је био израз воље једне партијске групације која је покушала да уништи свако настојање да се оствари друштво самосвесних и усправних грађана. Да ли је после октобарских догађања дошло до резолутног и одлучног разбијања партијских монопола а самим тим и система партијске државе. Лако се можемо уверити да до тога није дошло, само се тај партијски монопол мултипликовао и сада уместо монопола једне партије имамо монопол партија које су окупљене у коалиције демократске опозиције. То је још један у низу наших оригиналних доприноса политичкој теорији и пракси. Овај став о неизмењеној природи партијске државе се може поткрепити са неколико ноторних чињеница. Партијски челници и даље задржавају своје страначке положаје без обзира што су постали истакнути државни функционери, у седиштима странака државни функционери и даље држе конференције за штампу појављујући се у улози тумача партијске и државне политике, партијски функционери демократске опозиције обављају по десетак функција а не одричу се ни председавања и учешћа у раду управних одбора(што је била најчешћа примедба прошлом режиму). Партијска руководства су једноставно пресељена у државне институције а јача олигархизација нашег политичког живота, која је посебно дошла до изражаја у бесомучној партијској подели политичког плена када су стриктно одређивани партијски домени у одређеним привредним и друштвеним делатностима. Изјава привременог градоначелника М. Ст. Протића ”Ја сам војник ДОС-а, кад је ДОС одлучио да будем градоначелник Београда - прихватио сам, када је ДОС одлучио да будем амбасадор – прихватио сам„јасно показује како функционише полу војни кадровски принцип унутар ДОС-а. Изгубљен је веома брзо интерес за заступање и остваривање општег и јавног друштвеног интереса и добра, а све у име остваривања најужих партијских интереса и заузимања стартних позиција за неке нове политичке утакмице и разрачунавања за које више нису потребни друштвени покрети и грађани, јер сада је све у рукама партијских олигархија и партијских свита које су једине надлежне за вођење политичких и друштвених послова. Још једном су корисни политички аутсајдери и маргиналци обавили свој узалудни и утопијски задатак, па сада могу партијски технолози да даље обављају свој рутински посао.

61

3. Одсуство воље и спремности да се доследно разори систем партијске државе доказ је више да се у Србији тешко мења постојећи традиционални ауторитарни и недемократски политички образац који је само део ширег и свеобухватнијег културног обрасца о коме је писао Слободан Јовановић у спису Један прилог за проучавање српског националног карактера: ” Кад је реч о култури једног народа морају се узети у обзир све гране његовог духовног живота: не само његова наука, него исто тако његова вера и морал, његова књижевност и уметност, његова политика и права, његова војска и привреда, његови обичаји и забаве тек на основу тога се може рећи какав културни образац тај народ има и колико је тај образац продубљен и префињен. Као пример једног високог културног обрасца узима се онај образац који су стари хуманисти израдили на основу античке филозофије. Они нису бринули о усавршавању друштвених установа, него о облагорођавању појединца, Благорођивањем је требало да почне самопроматрањем и самоса-влађивањем.” Очигледно је да је током протекле деценије наш традиционални политички и културни образац неповратно расточен и обесмишљен у популистичком таласу који је готово поништио нашу политичку и историјски баштину јер је идеолошка застарелост и политички аутизам порекли могућност стварања и уздизања модерног и самосвојног грађанина који у себи носи елементарно осећање и нужност самопроматрања, облагорођавања и самосавлађивања. Баш зато што је политика и даље бескрупулозно поприште ситних. калкулантских партијских интереса и порива, не може се засновати модерно друштво које ће проћи кроз неумитни и преко потребни процес самопроматрања, ослобађања од политичких митова и илузија, враћање смисла политичког говора који увек више скрива и затомњује него што казује и даје друштвеним појавама суштинско значење. Наш друштвени живот је још увек под снажном и непољуљаном доминацијом партијске политике која само доследно и упорно репродукује један већ давно превазиђени аутархични и ретроградни политички образац. Доношење нових пореских закона и начин како су они припремани, образлагани и обликовани само показује како се спроводи и даље један већ познати модел вођења политичких послова који не води довољно рачуна о реалним друштвеним интересима, односима и потребама, већ своју политичку концепцију и опсесију спроводи без обзира на стварност. Велики енглески државник Гледстон је као министар финансија укинуо порез на новинску хартију и на тај начин отворио могућност за штампање и дистрибуцију јефтинијих новина и тако су створене претпоставке за формирање једне од најважнијих демократских институција, независне и делатне јавности која је и данас од пресудног значаја за функционисање

62

демократије. Овај историјски пример је само очита илустрација како рационална и ваљано осмишљена политика може развијати нове друштвене односе и институције а да при томе следи развој друштва или га подстиче. То је културни и политички образац коме мора тежити демократска власт у Србији. Јер није више прихватљиво да једна власт себе проглашава демократском, већ је неопходно да у стварању и изградњу демократских институција и система буду укључени сви демократски потенцијали друштва, а не да се политички живот углавном своди на деловање партијских котерија и лидерских камарила. Нема стабилне и ефикасне демократије ако не буду успостављени демократски односи у политичким странкама а њихово лидерско устројство буде превазиђено најширим демократским иницијативама њиховог чланства. За измену и преобли-ковање постојећег културног па самим тим и политичког обрасца од ” посебне је важности измена и преображај поданичке свести и ауторитарног менталног склопа у грађанску свест и демократски ментални склоп „како је то недавно луцидно приметио Ж. Требјешанин. То ће бити могуће само ако се радикално буде мењао досадашњи недемократски начин стварања и спровођења политичких и друштвених концепција. С пуним правом су октобарски догађаји означени као својеврсна морална револуција а они су у великој мери и били проузроковани потпуним распадом моралног и вредносног система на коме почива свако друштво. Тешко да ћемо у јавном животу видети неки пример ослобађајућег покајништва, што је основни услов за стварање истинског демократског система вредности, ако се у политичку делатност не уграђују елементарна морална начела и принципи.4. ”Наша јавност је све само не одмерена и стрпљива: она тражи немогуће у виду великих резултата који треба да буду остварени одмах„каже у Билтену Г17 Плус Љ. Маџар. Ову лицемерну тврдњу познатог економисте поткрепљују и подаци из најновијег истраживања јавног мњења: Позитивно расположење грађана после промене власти ”пало„је са 73 посто на 53 посто, док је незадовољство са 26 ”порасло„на 37 посто, 50 посто грађана нема стрпљења и очекује тренутне промене по питању стандарда. Ови упечатљиви подаци не могу се објашњавати нестрпљивошћу и неодмереношћу наше јавности како то већ чини Љ. Маџар већ се се ради о великом изневеравању нараслих очекивања и нада које су подстакнуте октобарским догађањима чији је смисао био садржан у тежњи да ће нова демократска власт брзо, ефикасно и одговорно кренути у радикалну трансформацију постојећег економског и политичког система. Промене се одвијају само на површини друштва и више су персоналне и декларативне природе.” Економске прилике се

63

погоршавају. Јер, ништа није урађено да се покрену пре свега велика предузећа у којима је запослена половина радника у Србији„каже економиста Ј. Ранковић а управо је покретање привреде од пресудне важности за почетак и судбину транзиционих процеса у Србији. Још се није десило да држава може да буде богата и да редовно пуни свој буџет а да су њени грађани сиромашни и већином на егзистенцијалном минимуму. Када се споји готово неизмењени начин вођења партијске политике и испразне и демагошки непоткрепљене приче о предстојећој привредној конјуктури (стићи ће сигурно после преживљене шок терапије која је болна али неопходна) добија се прави одговор зашто расте незадовољство наших људи и опада поверење у нову власт. Спорост и неконзистентност промена, нереална обећања и недостатак јасне и визије и стратегије како покренути привредне токове, партијска прегањања и немилосрдне политичке борбе за остваривање финансијске контроле, све су то узроци који доводе до горког осећања да су многа изборна обећања већ изневерена и напуштена. Игра се стара и проверена политичка и партијска игра, на истом терену и у неизмењеним улогама са актерима који не мењају правила игре него им се само флексибилно прилагођавају. Веровати да су изборни резултати једном дата и непромењива константа и да је једном изражено народно поверење монета са којом се може трговати неограничено и мимо елементарних моралних начела, најпогубнија је илузија у коју олако поверује свака власт ”Када је реч о Републичкој влади, она има обезбеђен четворогодишњи мандат. ДОС има апсолутну већину у парламенту и не постоји ни једна политичка групација која суштински угрожава позицију владе«, ова изјава потпредседника ДС и министра у Савезној Влади Б. Тадића јасно показује да су представници нове власти већ постали заточеници властодржачке реторике и илузије о чврстини и поузданости власти. Зар се оваквих изјава нисмо довољно наслушали током протекле деценије. Зар подаци из најновијих анкета јавног мњења нису довољно упозорење да се политика мора водити сагласно интересима јавности и народа а не према властодржачким илузијама о монолитности и недодирљивости тренутних партијских комбинација у Парламенту. Наши људи не траже немогуће, већ се после октобарских догађаја формирао нови облик друштвене и политичке јавности која неће дуго толерисати и оправдавати јалове партијске и политикантске игре иза којих не стоје јасна и ефикасна политичка достигнућа и визије. Појава и нарастање критичке и делатне друштвене свести и јавности вероватно је највећи домет октобарских догађања а она се у исто време конституише као истинска опозиција и брана недоследностима нове демократске власти. Она је залога и снажно демократско јемство да се

64

демократске тежње и стремљења за остваривање изворних принципа правде, слободе и демократије бити основна вододелница у нашем политичком животу. У току настајања великог друштвеног покрета који је довео до рушења старог режима дошло је до дубоке и далекосежне измене у схватању политике која више не може бити садржана у идеолошком опсенарству, националном популизму и јаловој социјалној демагогији, већ се она схвата као одлучно залагање за основне либертерске и моралне принципе који су и били водећа идеја друштвеног покрета који је тежио да учини дефинитивни крај политичким и идеолошким обманама у Србији. Ко то не схвата тај ће бити осуђен да подели трагичну судбину бившег режима.

10. април 2001. годинеО НУЖНОСТИ ФЕБРУАРСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ

Постоје политички догађаји у чијој анализи не важи правило историјске дистанце и теоријске скрупулозности, јер они својим друштвено - историјским значајем и смислом представљају крај једне епохе и настанак новог доба у животу једног народа. Политичка дешавања од 5. Октобра 2000 године већ у првим оценама су означена као велики друштвени преврат, демократска и мирна револуција, народни бунт и устанак. Међутим тек свестрана и озбиљна истраживања стварног домета и дубине друштвених промена сигурно ће јасније и научно заснованије одредити прави карактер октобарских догађања. Сада је најважније док се историја одвија непосредно пред нашим очима одредити који су друштвени процеси и учесници одиграли кључну улогу у обарању ауторитарног Милошевићевог режима.

1. Урушавање псеудо демократског и аутархичног политичког система који је после тринаест година свога постојања није поседовао више никакав капацитет за измену и идеолошку иновацију свог основног политичког устројства које се огледало у застарелој и давно превазиђеној концепцији партијске државе и аутократског управљања друштвеним процесима. Тзв. социјалистички режим је трулио у својој безнадежној застарелости и неспособности да организује и искористи набујале друштвене токове. Друштво се потпуно одвојило од државе, стварајући својим самоорганизовањем специфичну структуру грађанског друштва које се непрестано одупирало притисцима и ударима државног поретка. У питању је класичан случај судара државе и друштва. Преживљеност, застарелост и потпуна истрошеност једног режима кога је ход историје прегазио, није могла бити прикривена националном и патриотском реториком. Клијентелизам и хронична корупција биле су логичан израз једне осионе и изнад свега неодговорне власти.

65

2. Израстање најширег друштвеног покрета у чијој основи је био резолутан захтев за радикалне друштвене промене је најзначајнији фактор који је довео до стварања реалне политичке алтернативе истрошеном и урушеном режиму. Друштвени покрет који се конституисао мимо политичких странака вођен је у политичком смислу акцијама Народног Покрета Отпор који је својим анти-политичким и аутономним приступом давао потребну динамику друштвеном покрету промена. Он је својим маштовитим деловањем откривао и разобличавао тоталитарну и насилничку природу старог режима. Радикална идеја Народног Покрета Отпор да се у судару са тоталитарном природом владајућег система мора ићи до краја, давала је ону преко потребну одлучност и доследност. Ослобођени тежње за голом влашћу, спремни на жртву и прожети идејом одлучног отпора која их је непрестано водила,. припадници овог истинског народног покрета били су одлучујућа полуга за покретање великог историјског друштвеног процеса. Као да су се оствариле мудре рећи К. Атанасијевић да ”тек сабрани и згуснути револт може да постане превратнички одлучан«. Стварање најширег друштвеног покрета и уједињавање опозиционих политичких странака као и њихово акционо садејство, били су одлучујуће претпоставке за покретање друштвених промена. Грађански покрет који је настао после локалних избора 1996. године доживео је у току октобарских догађаја своју кулминацију и коначно остварење. Грађански протести су подигли велики талас промена који је после великих искушења и лутања доживео своју кулминацију на протеклим изборима и у борби за одбрану народне воље.

3. Први пут у нашој политичкој историји дошло је до организовања успешног генералног штрајка у Србији. Штрајк рудара у Костолцу био је коначни ударац режиму чија је реторика социјалне правде доведена до фарсе и правог пароксизма. Спајање генералног штрајка и снага широког друштвеног покрета је прворазредна политичка појава од великог историјског значаја за политичку традицију и даљи развој демократије у Србији.

4. Борба за принцип изборне смењивости власти била је у средишту политичких догађаја у току великог друштвеног преврата. Смењивост власти је основа за успостављање нормалних институцио–налних односа у политичком устројству нашег друштва. Једино уважавање овог темељног политичког начела може бити залога за стварање новог демократског система. А једина права брана за формирање и одржање ауторитарног режима је успостављање смењиве, одговорне и од слободне јавности контролисане јавности. То су начела и идеали који су доминирали и покретали људе у протеклим историјским догађајима. Позивање на легалност од стране изборном вољом грађана поражене власти показује још једном да је она испразна љуштура ако

66

није у њеном темељу легитимацијска основа јасно и слободно изражене народне воље. Политички режим који је изгубио легитимност, а то значи пристанак народа да се њиме и даље влада, осуђен је на коначни историјски пораз. При томе се на легалност позивају представници режима који су уништили правни систем и независно судство у нашој земљи. У природи је легитимности да буде преточена у легалистичке и институционалне форме, што је и данас од одлучујућег значаја за стабилизацију новог демократског система и даљу разградњу ауторитарног режима.

5. Избори за Председника СРЈ били су својеврсни референдум на коме су се људи опредељивали искључиво против политике која је довела до трагичног и понижавајућег осиромашења нашег народа. У изборној кампањи режимска гласила су инсистирала на плебисцитарном карактеру народног изјашњавања: Плебисцитарност је у историји често била темељ диктаторских и антидемократских политичких система. Она је у нашим околностима била последње уточиште патриотског псеудо - социјалистичког устројства које је у чудесном мешавином плебисци–тарности, цезаризма, огољеног култа личности и безочним манипу–лацијама градило своју политичку стратегију на протеклим изборима. Грађани су својим масовним изласком на изборе једноставно разбили стари систем власти и то без популистичке плебисцитарности и на тај начин рашчистили политички терен у Србији. Као и у неким другим земљама које су ушле у период транзиције на сличан начин, спољни живот постао је сувише страшан да би се унутрашњим страховима придавао значај. Решеност грађана да одбране своју изборну вољу била је јача од покушаја једне мртве идеологије да сачува своје најприземније олигархијске интересе.

6. У чему се огледа неповратни процес рашчишћавања политичке структуре у Србији. Дошло је пре свега до коначне пропасти једног политичког концепта који се ослањао на харизматски тип популистичке владавине у чијој основи је била свеукупна доминација државне политике над друштвом. Такође је дефинитивно срушен лидерски концепт партије, што је од великог значаја за будући развој демократије. Велики демократски талас који је био у основи изборне народне воље мора се прелити и у наше политичке странке које су по свом унутрашњем устројству далеко испод захтева демократске епохе која сада постаје наша стварност. Странке које се темељно не демократизују биће једноставно збрисане са политичке сцене као што се то десило тзв. највећим владајућим и опозиционим странкама. У нашу политику мора се вратити достојанство рећи и говора, елементарна моралност, разложност и разборитост, јер једино тако се може потиснути политичка демагогија и огољени популизам. Један од великих корифеја демократије Масарик је најбоље сведочио о значају моралности у

67

политици, ”Демократизам није само политички систем него и морални и пре свега морални, Слобода се снажи само слободом а не гвожђем и крвљу«. Успостављање основних демократских институција и начела може бити истинска залога стабилног развоја демократије. Без остварења тог елементарног услова нећемо изаћи из зачараног круга политичког лицемерства, манипулација и ауторитарности.

6. Постизборни догађаји у Србији означени су као нека врста српске Октобарске Револуције. Та оцена је изазвала многе контроверзе и недоумице. Узимајући ову оцену више као згодну метафору, може се рећи да је у Србији крајем века који је отпочео руском Октобарском Револуцијом као негацијом демократских потенцијала Фебруарске Револуције, настаје супротан друштвени процес. На дневном реду је извођење наше Фебруарске Револуције као друштвеног процеса који ће остварити институционално заснивање и утемељење слободе и основних људских права за које смо се изборили у аутохтоном демократском и грађанском покрету за одбрану изборне воље нашег народа.

25. октобар 2000. године

СТАЊЕ РЕФОРМИ И ЈАВНА СВЕСТ О ЊОЈ

Велики реалист у политици, који је био готов свачије право жртвовати своме интересу, и кога је било немогућно стегнути у границе устава и закона.

Слободан Јовановић

Вечина критика које су упучиване на адресу нове српске владе дочекиване су са нескривеним изненађеђем, недоумицом и неверицом. Као да је критика демократски изабране владе сама по себи антиидемократски чин у земљи у којој се и сада она доживљава као тежак субверзиван и антипатриотски чин. Сам премијер Ђинђић изјавио је да критиковање владе спада у оптужбе доконих критизера, сејање зловоље у Србији, и да је оно израз нихилистичких потреба и интелектуалистичке лењости.Међутим, после постоктобарске еуфорије и опијености великом победом неминовно наилази период отржњења и постављања питања о стварном учинку и оствареним резултатима нове српске владе.Више није могуће зауставити велики талас критике и преиспитивања конкретних потеза и њених тзв.

68

стратешких концепција. Чак се и премијер З. Ђиђић својим ауторским текстом у Недељном Телеграфу од 8 Августа 2001 и сам «придружио» том великом и незаустављивом таласу, али као добронамерни критичар мрзовољног народа који нема довољно воље и хтења да прати светли пут зацртаних реформи..У том тексту нема ни трага аутокритици или проблематизације рада владе, већ овај програмски текст у правом значењу изражава политичку концепцију на којој почива деловање српске владе.Темељни владин политички и идеолошки принцип садржан је у идеологији новог Великог Скока који нема упориште у реалном људском животу и стварности већ је израз једне политичке конструкције која ствара затворени и себи дивољан идеолошки свет који функционише по својој логици и устројству.Овај програмски текст премијера З. Ђинђића је најбоља илустрација за став о потпуној подвојености идеологизованог политичког конструкта којем прибегава влада и значења чињеница, догађаја и процеса у реалном друштвеном животу.

Чинећи пресек стања после десет месеци од октобарских догађања З. Ђинђић у уводним редовима свога текста наводи да је основни проблем који су затекли била међународна изолација земље, тако да сагласно идеолошкој концепцији коју заступа наводи да су основни фактори нашег даљег успеха садржани у поверењу света у правац нашег кретања и повећања степена привлачности за свет. А шта је са поверењем нашег становништва у зацртани реформски курс, оно се вероватно претпоставља јер нема друге политичке алтернативе како је то неколико пута самоуверено изјавио З. Ђинђић. Најважније је задобити и одржати поверење страних влада и међународних институција тако да све мора бити подређено том циљу.Међутим, наш основни проблем није била међународна изолација земље, јер је она представљала само логичну последицу постојања једног анахроног политичког система који је затворио сваку могућност модернизовања нашег друштва, а чије су разорне последице биле највидљивије у драстичном осиромашењу становништва, уништавању привредних потенцијала земље, кримина–лизацији свих сфера друштва, потирању свих цивилизацијских вредности и најдрастичнијој злоупотреби националног питања.Зато је инсистирање на великим успесима на спољно политичком плану само израз немоћи да се одговори на питање шта су стварни домети и резултати досадашњег рада владе.Вероватно би свака влада која би деловала у Србији после рушења Милошевићевог режима остварила исте или сличне тзв. спољно политичке успехе. Интересанто је да се у свом програмском тексту З: Ђинђић не одређује према све већем броју штрајкова, бројним поскупљењима и све тежим условим живота. То нису питања

69

која су у његовом видокругуи, јер се он бави тзв. великим политичким темама стварне светске рецесије која може имати неповољне последице на најбољу ситуацију у историји Балкана, како он на себи већ својствен начин одређује стање у нашем друштву.Он ипак признаје да је прошао медени месец са светом и тврди да није реално очекивати било какву инвестициону еуфорију или политику лаке руке. Ове тврдње се уклапају у његово изнад свега цинично залагања да наш народ мора да снизи свој ниво очекивања.При томе не каже ко је стварао еуфорију великих инвестиционих лавина и донаторских средстава која ће убрзано преплавити Србију.Донаторска конференција је данима најављивана као вододелница у спровођењу наше реформе и транзиције. После њеног «тријумфалног» завршетка се испоставило да од очекиваног инвес–тиционог и донаторског таласа неће бити ништа а З. Ђинђић нам без имало скрупула и обзира предлаже да се морамо вратити нашем опробаном ослањању на властите мишиће и кондицију.Врхунац хипокризије и својеврсне ироније је садржан у честом јавном понављању већ потпуно истошене флоскуле о непостојању бесплатног ручка. То је готово мантра наших прагматичних либерала, који заборављају да је наш народ увек плаћао а често и преплатио све рачуне које су му успостављале неспособне владе.З. Ђинђић је свакао у праву да је прошао медени месец са међународном заједницом али је прохујао и медени месец на домаћој политичкој сцени и настаје време када ће бити све теже и проблематичније политичким прагматизмом и опсенарством одговарати на све сложенија животна питања и све компликованије посклитичке изазове.

До које мере је политичка концепција наше владе заснована на волунтаризму и недовољно осмишљеним принципима сведочи следећа изјава З. Ђинђића « Да нам светске финансијске организације нису обећале помоћ ми бисмо реформе спровели много обазривије.Обећано нам је да ће међународна заједница финансирати и изједначити дефиците у одређеним областима. Да није било тог обећања, не бисмо тек тако лако либерализовали цене, повисили цену струје или увели тако строгу дисциплину у расподели државног буђета.»Зар је потребно даље коментарисати ове ставове који сасвим довољно сведоче на колико стабилним основама и проценама почива та прагматична реформска политика коју хвале владе широм Европе. Ради се о чистом и непатвореном политичком волунтаризму који иначе има доминантно место и у овом премијеровом програмском тексту.Та необољшевичка концепција Великог Скока поткрепљена је многобројним ставовима о атмосфери ванредности, колективног узбуђења, адреналина, преображаја,

70

изузетности историјске ситуације, одлучног лидесртва и јединства које је претпоставка за укључивање грађана, потреби жртвовања, тотална мобилизација. Све су ово за З. Ђинђића фактори промена који се складно уклапају у концепцију мењања навика, стила живота, менталитета као главних последица овакве волунтаристичке концепције. Овде се у ствари ради о некој врсти социјалног и политичког инжињеринга чија примена мења менталитет нашег народа производећи повећани адреналин и способност за жртву без обзира на стварне резултате једне политичке концепције.Зар нисмо више од пола века живели у временима великих скокова, идеолошких кампања, политичког инжињеринга и тоталне мобилизације, а посебно је питање колико се оваква политичка концепција уклапа у изборна обећања да ћемо напокон живети у друштву у коме ће се стварати трајне демократске институције, реализовати владавина права и успоставити тржишна привреда.За З. Ђинђића је најпогубније стање колективне скепсе које је најбоље изражено нихилистичким слоганом» све је исто само њега нема «, он чак допушта да овај слоган може филозофски бити тачан па чак и импоновати у свом непоткупљивом радикализму.Али суштинско питање је садржано у томе, зашто је овај слоган( лансирали су га активисти Народног Покрета Отпор ) изазвао тако оштру и пре свега нервозну реакцију заговорника великог адреналинског идеолошког скока. Зато што је овај слоган најтачније и најјезгровитије изразио стварно стање у нашем друштву после скоро годину дана од великог политичког преврата у Србији.И не ради се о нихилизму и немоћном непоткупљивом радикализму, већ о отпорашкој крилатици која својом једноставношћу, убитачношћу и искреношћу одсликава и показује стварне домете прагматичног реформизма актуелне српске владе. Занимљиво би било упоредити како је оборени режим реаговао на крилатице Опора, сличност би била више него очигледна.

У завршном разматрању овог програмског текста са индика–тивним насловом Промене изнутра уместо колективне скепсе најпре–гледније је изражена волунтаристичка концепција за коју се тако здушно залаже З. Ђинђић.» Мислим да не грешим много ако констатујем да у нашој земљи скоро у потпуности недостаје адреналин за промене. Без много образлагања можемо рећи- ако осећање наде и воље у Србији не победи над осећањем празног мудровања и цинизма, промене ће постепено ући у фазу рутине и отаљавања. Без жеље за правдање, тврдим да у српској влади постоје озбиљни концепти за промену властитог понашања. Они су руковођени начелом- како са мање новца, својом енергијом и идејама искористити више шанси и остварити циљеве. У колико предузећа и организација у Србији се људи руководи овим начелом.То је

71

суштинско питање за процену будућности.» Заиста није лако српској влади која пуца од надошлог адреналина и тежње за властотом променом а окружена је скепсом, мрзовољом, нихилизмом, недостаком воље и адренална за промене.Изгледа да ће остати усамљена и све изолованија у спровођењу свог Велоког Историјског Скока, јер народ није на нивоу владиног очекивања и не жели да мења свој незахвални и мрзовољни менталитет, иако му је на дохват руке магична волунтаристичка формула за измену света.

Као најбоља илустрација о трагичној подвојености између реалног живота и стварности и иделошке пројекције и конструкције којом се служи З. Ђинђић најбоље сведоћи недавна конфренција за штампу на којој је изнео своје виђење досадашњег рада владе на чијем је челу.» Стање реформи није лоше, за разлику од јавне свести о томе.Најаве вруће јесени нису више од жеље да се пласира сензација у штампи, чега су и синдикати свесни.Просечна нето зарада у Србији порасла је за годину дана за 9о, 4 одсто а вредност потрошачке корпе за 31 одсто. Зараде су са 95 марака порасле на 181 марку, што значи да је око 1оо марака плата већа него у ово време прошле године, а зараде су реално веће за 11, 4 одсто. За спровођење убрзаних реформи, међутим, потребна је велика друштвена подршка и активна воља људи да промене услове живота.Њено одсуство доноси све мање одговорности у друштву за постизање циља, па се чини све да изгледа као да само влада има одговорност- а она мора да се подели на менађмент, синдикате и запослене.» Истог дана када је премијер држао конференцију за штампу објављени су подаци из истраживања о актуелној привредној и друштвеној ситуацији које је спровео Институт за тржишна истраживања, а неколико дана касније подаци до којих је дошао Институт Г – 17 Плус.

«Пад производње, неликвидност привреде, лоша пословна клима, смањена домаћа и извозна тражња, осетан пад куповне моћи становништва због поскупљења стује, телефонских услуга и основних прехрамбених намирница, пад оптимизма привредника за пословање у наредних њеколико месеци.Предузећа су остала без средстава за нормалаан рад, привредници су се ућутали оћекујући наставак реформи и политичка рашчишћавања, а та то време влада је преузела на себе све улоге-у приватизацији друштвеном имовином располаже као државном док у Фонду за развој управља средствима која тамо пристижу. Иако се кроз статистичке податке може показати да је дошло до реалног раста зарада, стварни живот показује другачију слику; стандард становништва највише је угрожен поскупљењем струје, телефонских рачуна и основних животних намирница» основне су оцене из истраживања ИЗИТА.»Просечна оцена којом су српска домаћинства вредновала сопствену економску ситуацију износи једва

72

2, 27, при чему чак 58 одсто испитаних сматра да је она веома лоша или лоша и да заслужује чисту јединицу или двојку.Више од 40 одсто испитаника сматра да се њихова економска ситуација погоршала у току последњих шест месеци, само 10 одсто констатује побољшање, а 5о одсто има непромењену ситуацију.Највећи број оних чија се економска ситуација погоршала очекују да ће и даље остати губитници.У принципу људи немају нереална очекивања и три четвртине верују да ће до побољшања доћи тек кроз две и више година.» ово су неки од важнијих резултата анкете коју је спровео Институт Г-17 Плус.

Подаци из истраживања ова два Института још једном јасно потврђују волунтаристичку концепцију З. Ђинђића која се изражава у све већој и драстичнијој раздвојености између реалног живота и стварних чињеница, без обзира што је стање реформи боље од јавне свести о њој. Али говор чињеница је неумољив и суров, тако да га не може поништити идеолошка концепција која се не обазире на стварни живот, веч се ослања на тоталну мобилизацију и адреналинску вољу људи који само треба да следе јединствену вољу и лидера који је неприкосновено отеловљује. Тотална мобилизација је увек у новијој политичкој историји била предворје тоталитаризма и неумитно водила у ћорсокак ауторитарности и популизма.У Србији после октобарских догађаја стварни живот је јачи од било каквих идеолошких привида и конструкција, и неће га више заробити ниједна концепција Великог Скока ма колико се она представљала као прагматична реформаторска политика.

5.септембар 2001. године

ЗА СТАБИЛНЕ ИНСТИТУЦИЈЕ

У свим политичким захтевима које је постављала демократска опозиција у време најжешће борбе за рушење претходног ауторитарног режима најприсутније је било опредељење и залагање за изградњу стабилних институција демократског и грађанског друштва. Избори за Уставотворну Скупштину као и доношење новог, модерног Устава било би она одлучујућа прекретница у разградњи старог режима који је и постојао као систем који је уништавао институције и обесмишљавао сваки покушај контроле и институционализације власти. Нови Устав би демократски изабраној власти дао стварни легалитет и афирмисао начело легитимитета као темељног принципа устројства сваке озбиљне и стабилне демократске државе. Избори за Уставотворну Скупштину основни су предуслов за излазак из зачараног круга псеудо либерализма који

73

покушава немогуће, да на основу старог недемократског устава који је обезбеђивао апсолутну доминацију владавине једног човека, спроводе политичке реформе које ће довести до успостављања стабилне владавине Парламента и остваривање најзначајнијих либералних начела као што је принцип поделе власти и њене контроле од стране Парламента и демократске јавности. Сада смо у готово располућеној и шизофреној ситуацији. Доводимо у питање институције старог режима а у исто време се и позивамо на њих, на неку врсту псеудо легализма који се користи често као средство политичких обрачуна. Шта онда може бити пут у политичком смислу. Пут борбе кроз институције старог режима или стварање нових демократских и делотворних институција. Комбиновање та два различита и тешко спојива пута не може донети праве резултате, то може само подстаћи даљу волунтаризацију политике и друштва. То је готово затворени круг. Излазак из те затворености и својеврсне аутархије може доћи као последица напуштања постојећег политичког и културног обрасца у коме су дневно политички и пре свега уски партијски интереси изнад општег друштвеног интереса и добра. Ту располућеност напрегнантније је изаразио Ласло Вегел говорећи о кентаурској транзицији у нашем друштву. „Како примећујем, у владајућем политичком дискурсу све снажније долази до изражаја захтев за кентаурском транзицијом, а то би изгледало овако: пола ствари да се измени а пола да остане по старом. То је тај „трећи пут „који у том делу Европе – не само у Србији – створио доста конфузије и велике стагнације и који се састоји од комбинације народњачко- популистичког елемента са неким елементима ефикасне западне економије. Никако да усагласимо политичке пројекте: желимо стандард Запада, али и политику Истока. Захтевамо модерну грађанску слободу, али под императивом националне хомогенизације. Планирамо модерну привреду, технолошки и цивилизацијски скок, али смо и привржени владајућим идејама прошлости, а то је чиста цивилизацијска бигамија”. Овај принцип кентаурске транзиције најјасније се може видети у предоминацији политичког волунтаризма и партијских олигархија у вођењу најважнијих друштвених послова. Шта је остало од громогласних залагања за изградњу стабилних демократских институција годину дана после освајања власти. Темељне одреднице и начин функционисања старог режима и то посебно у сфери политичког одлучивања и вршења власти нису разграђене. На нестабилном и ровитом тлу политичког волунтаризма, ирационалности, перманентне политичке трговине и сталном сукобљавању политичких олигархија око поделе још преосталог политичког плена, није могуће озбиљно засновати процес изградње стабилних и трајних демократских институција које ће функционисати

74

мимо тренутних и дневних политичких договора и калкулација. Зато и захтев за одржавање избора за Уставотворну Скупштину, њега нови властодршци сада тек спорадично и невољно спомињу, од изузетне је и пресудне важности за стабилизацију нашег политичког простора и укупног друштвеног живота, јер тек треба отпочети процес темељне институционализације нашег политичког система. Поред стабилизације политичког живота и прилика као предуслов за демократску институционализацију јавља се и поштовање основних демократских и цивилизацијских постулата, као и стварање самосталне и делотворне јавности која ће бити незаобилазни контролни и корективни друштвени фактор. Ксенија Марицки Гађански је на следећи начин одредила основне принципе демократије, говорећи да су «Основни постулати атинске демократије били исономија- једнакост свих пред законом, одговорност, паресија- апсолутна слобода говора и годишње мењања људи на власти”. Следећи ове античке постулате демократије за наше прилике је поред једнакости пред законом и смењивости власти од посебног значаја поштовање и доследно спровођење једног од суштинског демократског принципа оличеног у стриктној подели и равнотежи различитих грана власти. Све је очитије да и представници нове власти све више теже да маргинализују утицај Парламента и његову законодавну функцију и да тако остваре апсолутну доминацију извршне власти која једина може да очува светост и недодирљивост зацртаног и неупитног курса владиних прагматичних политичких и економских реформи. Зато се и поштовање и спровођење принципа поделе власти јавља као најважнији изазов пред којим се налази наш политички живот. У свеобухватној демократској реконструкцији и институционализацији нашег друштва законодавна активност која треба да створи законску и правну подлогу и институционалне оквире за радикалну измену старог режима је од одлучујућег значаја. Међутим, наш Парламент је пре лоша позорница најприземнијих политичких обрачуна и трговне него највиши законодавно тело које мора да постави темеље новог политичког система. Улогу Парламента дерогира извршна власт која се служи опробаним средством доносећи многобројних уредби којима суспендује законодавну улогу Парламента, одузима му контролну улогу и претвара га у полигон за бесконачна и јалова партијска наметања и препуцавања. Тако се у ствари уништава вера у могућност стварања парламентарне владавине у нашем друштву. Наши реформатори и либерали без обзира што се свакодневно позивају на најважнија демократска политичка начела у ствари сматрају Парламент непотребном, гломазном и сувишном политичком скаламеријом која стоји на путу политичком прагматизму и реализму извршне власти која хоће да

75

влада без посредника и без делотворне контроле јавности и Парламента као врховне законодавне власти.

Изградња институција слободне и делотворне јавности као сада јединог корективног фактора која може бити основа за формирања демократских институција. Услед недостатка стварне политичке опозиције као контролног и корективног чиниоца слободна и делотворна јавност јавља се као исходиште разградње владајућег политичког и културног обрасца у коме преовладава постојање партијске државе и владавине партијских олигархија. Јавност је супротстављена постојању аутархичне олигархијске партијске државе која природно тежи стварању свог пројектованог и затвореног политичког система. Иван Чоловић је ту потребу постојања слободне јавности дефинисао на следећи начин. „Важно је да јавност постоји, а она не постоји као природна, спонтана појава. Природно постоје само гласине, само фама. Јавност је тековина демократског друштва, његов важан инструмент. При том су, по мом мишљењу, две ствари пресудне. Прва је постојање слободних медија и других облика ширење релевантних информација и знања, као што су школе, библиотеке, издавачи, а друга је јавна критика”. Довољно је само пратити изјаве највиших функционера нове власти који се користе најординарнијим идеолошким триковима и привидима у резолутној одбрани сваког потеза реформске владе. Они показују већ добро познату резистентност на критике које долазе из најширих кругова јавности, сматрајући чак да је свака критика владе испразна и неутемељена прича доконих људи и закерала који стојећи са стране злонамерно подмећу клипове у точкове захукталих реформи. Чак се и појам патриотизма везује за безусловну и безрезервну оданост и подршку неупитном реформском курсу владе. Као илустрација како представници нове демократске власти гледају на значај и утицај јавности креирање политике може се сасвим јасно видети из ставова председника владе Србије З. Ђинђића који је недавно поновио своје познате ставове.” Политичка реалност је таква да ми имамо већину, а онај ко има већину није у проблему и о проблему не треба ни да размишља. У проблему је онај ко оспорава ту већину. Ми настављамо политику којом смо добили већину. Пошто реформе нису у кризи, ни ми као влада нисмо у кризи. У кризи су они који то оспоравају”. Јасно је из ових политичких ставова да се улога јавности и критике не узима као могући фактор у стварању политичких концепција које могу бити део демократских стремљења. Важно је пре свега имати бројчану већину у Парламенту, па макар она била изражена и у једном посланичком гласу, без обзира на стање друштвених токова и измењено расположење народа или значајније губљење подршке бирачког тела. Једино је потребно очувати већину а јавност нека се

76

бави јаловим расправама које никог не дотичу јер једном освојена посланичка већина је неприкосновена и апсолутна политичка вредност без обзира на обећања која су давана у време рушења старог режима.

Да ли је могуће стварати, преправљати, одржавати институције ако још увек постоје непољуљани монополи, а стварају се убрзано и нови, у разним сферама нашег друштва од економије до јавности и политике. Најважније је разбити монопол идеолошког тумачења стварности који ни једна власт неће тако лако напустити, па ни она која себе декларише као реформску и демократску. Најпогубније последице које су настале у нашој политичкој култури и јавности током владавине старог режима се огледају у урушавању, разарању и обесмишљавању највиталнијих и најзначајнијих политичких и друштвених институција које су темељ сваког демократског политичког система. Код нас постоји нека врста заборава или општег и олаког ниподаштавања институција. Зато се са пуно оправдања и смисла може поставити питање, да ли ми више уопште умемо да градимо, осмишљавамо и функционално одржавамо најважније друштвене институције. Ако не превазиђемо сва ограничења кентаурске транзиције у којој у старим псеудолегалистичким оквирима покушавамо да изградимо ново демократско друштво, нећемо успети да изађемо из зачараног круга партијске државе у којој институције служе као фасада која само прикрива недемократски и тоталитарни карактер владавине. Док год у нашем друштву сталност, политичка непристрасност друштвених институција, неумољива политичка неутралност и верност демократским начелима на постану преовлађујући културни и политички образац нећемо изаћи из окриља политичког волунтаризма, ирационализма, владавине партијских олигархија и доминације парцијалних партијских политичких интереса.

20 септембар 2001.

ГЛУВО ДОБА ДЕМОКРАТСКЕ СТРАНКЕ

Отворено писмо Председнику Демократске странке поводом Изборне скупштине

У политичком трајању једне странке од посебне важности увек су биле годишња окупљања, Изборне Скупштине и Конгреси. То је

77

прилика за сваку политичку организацију да преиспита своје досадашње домете, идеје, резултате, своју снагу, остварене резултате и политичке концепције даљег деловања. На тај начин се најбоље показује у којој мери су достиг–нути демократски односи и у страначком животу и њеној организацији. Такође се демонстрира да ли је странка спремна да кроз демократску процедуру и најширу расправу у чланству странке дође до најквалитетнијих предлога и политичких концепција. У нашој политичкој пракси све партијске конвенције су као по правилу личиле и личе на мање више добро организоване представе у којима су улоге прецизно подељене, тако да не сме да буде никаквих искакања и непријатних изненађења. Сматра се да је јединственост и једногласност у наступу најбоље и најефектнија гаранција снаге и моћи партија које организују своја добро препарирана окупљања. Ово акламатарство и једноумност посебно прати партије на власти које се упорно и самоубилачки чувају од појаве било какве пукотине или недоумице у партијским редовима, јер се једино апсолутно испољеном унисоношћу чува непорециви ореол власто–држачких партија.

Судећи по томе како се одвијају припреме за годишњу Изборну Скупштину Демократске Странке јасно је да ће се и она одвијати у стилу већ добро опробаних страначких окупљања на којима се мора беспоговорно демонстрирати снага једногласности, неупитаности, незамерања и једнообразности као гаранције да Демократска Странка својом монолитношћу обезбеђује партијској олигархији брисани простор за несметано вршење власти. Један од функционера Демократске Странке недавно је изјавио да ће предстојећа Скупштина странке имати свечани карактер, више као нека пригодна академија или политичка инсталација са унапред одређеним и добро наученим улогама и пажљиво пробраним и поузданим учесницима. Строго се води рачуна да се не провуче неки непозвани уљез који би могао да поремети свечарску идилу која се тако брижљиво припрема. Скупштина Демократске Странке која ће бити одржана 5. октобра у Сава Центру има посебан значај, не само због избора ново- старог руководства већ због доношења иновираног Статута и Програма странке, два најзначајнија документа за политички живот сваке политичке организације. Мада је нацрт Статута донет на седници Главног Одбора ДС 1-2 Септембра, а за Програма странке не постоји одређење када је предложен (на тексту и не постоји ознака – нацрт) унутар Демократске Странке није организована најшира демократска расправа о ова два кључна партијска документа, Ова елементарна чињеница већ довољно говори о поштовању елементарних демократских принципа у редовима саме Демократске Странке, која би међу партијама требала да предњачи у њиховом поштовању и

78

развијању. То и није случајно јер се у странци шири дух повлађивања, подаништва, прећуткивања, опортунизма и ординарног политичког калкуланства. Ови документи ће сигурно акламацијом бити усвојени на Изборној Скупштини, у то нема никакве сумње, али остаје елементарно питање, каква је и колика улога и значај чланства у креирању страначке политике и њеног унутрашњег устројства. Одговор је једноставан, готово никаква, јер је већ оформљена, посебно после освајања власти се то више него јасно види, чврсто организована и повезана партијска олигархија која се саморепродукује у уском кругу партијских а сада и државних функционера, чинећи тако чврсто олигархијско језгро које дисциплиновани и беспоговорно функционише као уиграна функционерска гласачка машинерија. Без демократске расправе о основним правцима промена Статута и Програма Демократске Странке не може се засновати стварни политички консензус и легитимитет за доношење одлука на Изборној Скупштини. Унутар Демократске Странке већ дуго времена не постоји политичка пракса која би подразумевала озбиљно уважавање иницијатива и демократских расправа најширег чланства, већ странка делује на принципу добро познатог гвозденог закона олигархије која своје најпрагматичније и најпрозаичније интересе непрестано проглашава за суштину постојања саме странке. Потпуна маргинализација чланства манифестовала се и приликом припремања предстојеће Скупштине која ће сигурно имати свечани и слављенички карактер као и већина Изборних Скупштина у Демократској странци. У прилог тврдњи да и овога пута одлучујућу улогу има добро уиграна и припремљена партијска свита показује и чињеница (вероватно незабележена у историји наших политичких странака) да су чланови Општинских Одбора Демократске Странке аутоматски преква–лификовани у делегате за Изборну Скупштину Демократске Странке. Намера је више него јасна да се по сваку цену одржи досадашња стабилна паријска већина која ће омогућити свечарски и наравно гламурозни карактер Скупштине, као и да се одржи постојећа структура моћи и начин одлучивања у коме не сме бити никаквих непланираних изненађења. Јединство странке не сме бити нарушено незгодним питањима и иницијативама које су ван предвиђеног сценарија. До ефикасних поли–тичких механизама којима ће се ограничавати и сузбијати деловање и утицај партијских олигархија, као што су референдумско изјашњавање чланства о најважнијим питањима, неспојивост партијских и државних функција, ограничавање мандата, непосредни избори страначких функ–-ционера, контролна улога чланства, може се доћи једино кроз најшире демократско изјашњавање и расправу чланства које се не

79

може сводити на немоћне посматраће који и не учествују у одлучивању и контроли спровођења страначке политике. Изостанак демократске расправе о Статуту и Програму Демократске Странке сведочи о настанку глувог доба у Демократској Странци у којој је завладао мук а преовлађује подаништво, сервилност, једноумље и осионост уских олигархијских група и лобија који под окриљем политичког прагматизма демонстрирају сву «ефикас–ност” политичких технологија која постаје сама себи циљ и сврха. Разматрајући почетком двадесетог века стање у Радикалној странци тада највећој и владајућој странци у Србији, Јован Скерлић је у тексту Начело солидарности изнео више него речите и опомињуће ставове. ”Није овде место да се чини критика највеће странке у Србији -ствар иначе тако потребна- али је за сваког и сувише јасно да је она постала само бледа сенка некадашње Радикалне странке, политичко тело без душе, без кич–мене мождине, без идеја и без начела, колос на ногама од иловаче. Радикална странка, жудна брзих и јевтиних успеха, несмотрено отворена аривистима и лиферантима, заборављала је стара своје начела и обећања и пуну прогресивну порезу, и народну војску и радикално упрошћавање администрације, и програм друштвених рефорама, престајала бити одсудно демократска странка малих људи, народа, сељака, малих занатлија”.

Наша политичка историја довољно јасно сведочи да настанак глувог доба у једној странци када преовлађује дух слугерањства, опортунизма и политичког калкуланства поуздан је знак да је странка изгубила своју политичку виталност и да прераста неумитно у ординарну политичку котерију у којој политичка клијентела остварује своје олигархијске интересе. То је најречитији показатељ да је унутрашњи живот странке замро и да је странка само политичко покриће за партијску номенклатуру која је поништила елементарна демократска начела Овакво стање у Демократској Странци се све чешће оправдава великим прагматичним пословима и подухватима у спровођењу економских реформи који захтевају збијање страначких редова, а свака расправа се сматра као чисто губљење времена и расипање реформске енергије. Међутим, основно питање је зашто је годину дана после Октобарских догађаја дошло до великог пораста апатије у нашем друштву, што се најбоље може видети по изузетно малим процентима гласача који су изашли на недавно одржане локалне изборе у три изборне јединице у Београду. Нарасла апатија грађана а самим тим и чланова странака је довољан и опомињући знак да је демократски потенцијал великог Друштвеног Покрета готово неповратно изгубљен јер су уски партијски и олигархијски интереси однели превагу над интересима грађана и друштва. Не може се Демократска Странка декларативно залагати за темељну и

80

радикалну демократизацију друштва а у својим редовима не поштовати основна демократска начела и процедуру.

У нацрту новог Статута Демократске Странке у одељку који регулише права чланова (члан 8) стоји одредба да члан Демократске Странке има право да слободно изражава своје мишљење и то у оквиру странке, а д а при томе Статут није предвидео ситуацију у којој члан нема стварне могућности и прилике да учествује у демократској расправи и изнесе слободно своје мишљење(макар и у оквиру странке). Посебно је питање да ли се слободно мишљење може ограничити и везати за оквир странке, јер слободно мишљење је апсолутно природно право сваког мислећег човека, које је старије од сваког партијског интереса. Зато сам свесно «прекршио” овај рестриктивни члан Статута јер за мене је важније да се укаже на изневеравање основних демократских начела, него да будем део послушничке партијске олигархије и свите којој највише смета и коју највише угрожава слободно изражено мишљење.

28. септембар 2001. године

ПАРТИЈСКИ ЗАБРАНИ.КОРИСНИ ИДИОТИ И ЈАВНОСТ

Један од најважнијих и најдалекосежнијих показатеља и чинилаца политичких промена у друштвима која тек излазе из дугог и мучног периода доминације ауторитарног и тоталитарног система моћи, садржан је у образовању делотворне јавности и снажењу њеног утицаја у вођењу и креирању друштвених послова. Делатна, слободна и критичка јавност темељно је начело и упориште демократског система, основна залога да ће критичка мисао доћи до изражаја у одбрани људског достојанства и слободе. Њено заснивање било је један од приоритетних захтева и стратегијских подухвата демократске опозиције у тешкој борби за рушење ауторитарног режима. Зато и не чуди мноштво различитих и бурних расправа које се воде о улози, утицају и стварном домету јавних медија, иницијатива грађана и новинара у пост-милошевићевској Србији. Нема спора да је падом тоталитарног режима који је базирао свој политички опстанак на бескрупулозној и перманентној манипулацији јавног мњења, отворен простор за слободније и аутономније деловање јавности. Међу–тим, суштина деловања и њеног ефикасног деловања не огледа се само у слободно израженом мишљењу и грађана или

81

професионалних и струковних асоцијација, већ је кључно питање садржано у томе, колико нова демократска власт саображава своје деловање и конкретне политичке потезе ставовима и чињеницама који се у јавности износе и слободно формирају. Колико је она истински и озбиљно спремна да уважава и коригује своје законске иницијативе и праксу сходно снази аргументације која није стриктно уско партијска и партикуларна, већ је изграђене у широј јавној расправи и друштвеној дебати.” Али моја слика је веома оптимистичка. Србија која је почела да води унутрашњи дијалог. Србија је земља великих промена и велике дебате, чак и ако није тако гласна, иако је пригушена. «. Да ли можемо у потпуности поделити овако опрезно изражени оптимизам Адама Михњика. Дебата у Србији се сада води са пуно устезања, калкулација, оклевања, политичких процењивања и ценкања. Зато она и јесте пригушена јер не налази правог одјека у потезима које сада претежно вођени партијским и коалиционим интересима повлаче државни органи. Уместо магичне и свуда присутне политикантске поштапалице о транспарентности потеза и намера нове власти нужно је преиспитати каква је стварна улога и утицај наше друштвене јавности у конципирању и доношењу сратегијских политичких одлука и законских пројеката у нашем демократском друштву. У водећим медијима се све чешће јављају осведочени колумнисти, независни коментатори и некадашњи горопадни критичари свега постојећег који се сада тако приљежно и дисциплиновано баве заштитом и опевавањем лика и дела наших најутицајнијих властодржаца, одричући сваку могућност да они и демократска власт коју представљају постану објект разложне, аргументоване и радикалне критике. Све се може чинити, само то не јер није тренутак да се узнемиравају архитекти наше реформе који знају пут којим треба да послушно и без сувишног роптања и примедби идемо. Да ли је смисао тзв. колективистичког и коментаторског ангажмана садржана у готово дирљивој и брижној одбрани З. Ђинђића како то чини Н. Одаловић у „Данасу”, запенушено узвикујући- „Живела жабокречина!”, или је суштина критичког процењивања нечијег политичког деловања садржана у аргументованом, сериозном и на чињеницама доказаном и заснованом критичком пропитивању свачијег политичког и јавног активизма. Видели смо и болно осетили у протеклој деценији до чега је довело идолопоклонство, подаништво и некритичко и беспоговорно подржавање власти.

Како на делу изгледа стварни утицај и делотворност наше јавности у демократским друштвеним околностима, можемо сасвим јасно видети на многобројним примерима. Најречитији и најизраженији је везан за протесте лекарских удружења, Синдиката, Домова

82

здравља и угледних лекара који су упућени новом министру здравља. Он је већ дуже времена изложен баражној критици како стручне тако и политичке јавности због кадровских потеза или неодмерених изјава као и због неадекватних резултата које је до сада остварило његово министарство. Како су до сада на ову отворену и жестоку критику наше јавности реаговали представници власти и владајућих странака. Најиндикативнија је изјава Д. Маршићанина новог потпредседника ДСС:.”Његов рад је у надлежности Владе Србије а ДСС одатле још није добила никакав знак неслагања са оним што министар ради. Ми смо задовољни његовим радом, а када је реч о понашању, нису сви вични комуникацији са новинарима. Било је случајева када је Јоксимовић додуше потпуно оправдано, али за политичара превише жестоко реаговао. Не уме свако да се уздржи.”Судећи по овој у много чему циничној изјави за Д. Маршићанина и његову странку још није стигао никакав знак неслагања са оним што њихов министар ради, а то што се у јавности стално јављају жестоке критике и реаговања није вероватно никакав знак неслагања јер министар и није одговоран јавности, грађанима и бирачима већ искључиво странци која га је и поставила на одговорно место у влади О томе неувијено и на себи својствен прагматичан начин сведоче и речи премијера З. Ђинђића.” Немам ја шта да смењујем неке министре, могу да смењујем људе које сам ја поставио у тим, групу људи која се бави економијом, порезима, привредом. О осталим министрима који су, практично као део коалиционог споразума о саставу владе и ушли у владу, одлучује ДОС. То је цена коалиције. И, у последње време сам видео неке изјаве из ДСС, кад им се обрате лекари у вези са министром Јоксимовићем, да их они упућују на мене. То нема апсолутно никаквог смисла, јер је он именован од стране ДСС-а ја ни у ком случају не желим да реметим коалицију тиме што бих сада њиховог министра доводио у питање.” Ове две веома прагматичне изјаве председника Владе и председника Скупштине Србије јасно показују да су уски страначки интереси и коалициони договори важнији од сваке критике и захтева који долазе из редова компетентних стручних асоцијација, Синдиката, установа и угледних грађана и залаца који би и требали да чине и представљају делотворну јавност. Партијски забрани су важнији и пресуднији од свега и њихово одржање нема цену и оно је основни и пресудни услов за опстанак владе. Зато глас јавности и није битан јер представници ове демократске власти одговарају искључиво својим партијским централама и коалицијама а јавност је само једнократно послужила као ефикасно и пригодно средство за долазак на власт. Грађани су били корисни и делотворни када су данима шетали и протестовали месецима широм Србије, и када су били изложени најбруталнијој репресији режима. Тада су они били узданица демократске опозиције и

83

ослонац слободне јавности. После избора и успостављања демократског система грађани постају велики баласт и непотребно оптерећење за власт која сматра да је коначно дошло време да следеће четири године несметано и на миру спроводи четворогодишњи мандат. Питати сада грађане за мишљење непотребан је луксуз за који се нема времена а ни велике политичке потребе. Демократски захтеви Јавности и критика су сувишни и увек долазе у незгодно време као непријатни сведоци којих се треба што ефикасније ослободити. Демократска власт нема сада времена и преке политичке нужности да се бави примедбама и критикама које само успоравају и отежавају спровођење реформи. Корисни идиоти обавили су свој посао, сада на ред долазе прагматични технолози власти. Иза компликоване политичке сцене одигравају се велики кадровске, страначке и коалиционе игре у којима нема шта да траже јавност и грађани. Њима преостаје да чекају нове изборе када ће бити припуштени да слободно и демократски гласају за нове страначке представнике. Ови примери показују да ни после петог Октобра и промене режима није разрешена велика и одлучујућа дихотомија између партијске државе и друштва. Тако долазимо до одговора на исходишно питање, зашто нема радикалних и далекосежних промена партијског организовања и функционисања државе. Владајуће Странке су већ после неколико месеци све учиниле да у великој мери маргинализују осетнији утицај друштва и јавности и да целокупни политички живот и одлучивање подреди својим често тривијалним и најогољенијим партикуларним партијским интересима и тежњама.

Петар Живадиновић је у недавно објављеном тексту најпрецизније изразио праву суштину промена до којих је дошло у нашем друштву. «Ако се десила нека промена после 5 Октобра 2000 године, онда је то сигурно ослобођење грађана од страха, да ће бити жртве репресије уколико слободно изразе своје мишљење, па и неслагање са мерама нове власти”П. Живадиновић је свакако већи оптимиста од Адама Михњика, јер и даље остаје отворено питање колико има места за тријумфализам и неодмерени оптимизам. Бојазан и оправдану забринутост и скепсу изазива све очитија појава да тај тако потребан либертерски и грађански дух промена још није ни у назнакама стигао и превладао у редове наших политичких партија. То је најтеже бреме и најтежи изазов за развој темељних демократских институција у нашем друштву. Колумнисти. независни коментатори и новинари ту неће моћи да учине много. Само стварање и развој делатне, снажне у друштвено утицајне јавности као темељног начела демократског друштва може довести до коначног превладавања наше традиционалне политичке коби садржане у задржавању и даљем јачању партијске државе и успостављања трајне и стабилне

84

демократије у Србији. Једино тада жабокречина партијске државе неће прекрити демократско друштво и слободну грађанску јавност.

30. Мај 2001. године.

ДОНОШЕЊЕ ЗАКОНАПОЛИТИЧКИ ИДЕАЛИ И ТРАДИЦИЈА

У процесу доношења закона велики а често и пресудан утицај имају многобројни политички интереси, темељни политички идеали и начела којима се по правилу руководи законодавац, као и политичка култура једног друштва. Зато је од посебне важности знати на којим то начелима и идеалима почива суштина одређеног закона. У књизи Политички идеали Делајл Бернс је записао „ слобода је не само основа цивилизованог живота, него и напредак цивилизације зависи од развитка личне независности и локалне аутономије”. Следећи овај Бернсов став можемо рећи да и у нашој политичкој традицији борба за лично достојанство и самосвест као и тежња за установљавање и развој локалне самоуправе била је изузетно важан чинилац и фактор. Већ први елементи државности у деветнаестом веку који су настајали после турске владавине били су обележени и прожети тежњом да се установи широка општинска самоуправа као израз настојања да се сузбију снажне централистичке и бирократске тенденције које су доминирале у тадашњим концепцијама образовања политичког и државног устројства. Једна од најзначајнијих установа у српској друштвеној историји је општинска самоуправа.. Њени корени се могу наћи још у средњем веку а посебну виталност је показала за време дуготрајног ропства, јер је она омогућавала постојање слободног сељака који је преко својих аутохтоних облика самоуправе остваривао своја права на подлежући непосредним кметским и феудалним обавезама.. Сеоски зборови на којима су бирани сеоски кнезови и доношене најважније одлуке имали су посебан значај за каснији развој демократије и локалне самоуправе у Србији. Од посебне је важности рећи да сеоски зборови, кнежине, сеоски кнезови нису били „ никакви облици војне или племенске демократије, већ искључиво месне и подручне самоуправне целине”, како о томе пише Р. Гузина. Историја наше општинске самоуправе прожета је великим политичким борбама за њено што трајније и делотворније деловање и са пуно поуздања може се рећи да је развој демократије у Србије нераздвојан од развоја локалне самоуправе. Слободан Јовановић је традицију и концепцију општинске самоуправе „ упоређивао са оном која је

85

постојала у Енглеској и представљала темељ тамошње демократске политичке културе „, како је то у једном тексту запазио С. Антонић. Зато је њено гушење и ограничавање јасан знак да у друштву преовлађују тоталитарне тенденције. Управо је у режиму који је у Србији био владајући у протеклој деценији процес централизације и поништавања локалне самоуправе доживео свој врхунац. Локална самоуправа је сведена на део централизоване државне структуре без најважнијих и најширих демократских надлежности и овлашћења у остваривању интереса грађана у њиховим локалним заједницама. Зато је доношење новог Закона о Локалној самоуправи био један од најважнијих политичких задатака нове демократске власти у процесу укупне децентрализације и нове демократске институционализације у Србији. Представљајући нови модел Закона о локалној Самоуправи представници ресорног министарства су истакли да је он заснован на принципима децентрализације, демократије, система поделе власти, самосталности и самодовољности локалне самоуправе, дебирократизацији, јаком председнику општине- градоначелнику који би се бирао на непосредним изборима као носилац извршне власти. Међутим, једно су декларативна залагања за демократска начела, а друго је реална политичка пракса и стварни друштвени живот. Демократских принципа се отворено не одричу ни најауторитарнији режими који само задржавају псеудо демократску фасаду а спроводе најогољенију плебисцитарну диктатуру која као по правилу завршава у тиранији и тоталитаризму. М. Јовичић је писао да „ Систем локалне самоуправе може да буде заснован на принципу децентрализације, чиме се остварује и његов елемент самоуправности, али и на принципу деконцентрације, коме више одговара назив локална управа. У многим земљама се срећу, у различитом односу, оба својства- и децентрализација и деконцентрација”.И у овом нацрту Закона о локалној Самоуправи је присутно ово двојство локалне самоуправе и локалне управе, а анализа конкретних решења више говори у прилог превладавања концепта локалне управе и деконцентрације. Ове тврдња се посебно може аргументовати када се подробније анализира одељак нацрта Закона који се бави органима локалне самоуправе. Предвиђено је да органи општине буду Скупштина Општине, Председник Општине и Општинска управа. Међусобни однос ових органа је од посебне важности за доследно спровођење принципа на које се декларативно закон позива. Како ће по овом закону бити остварен један од темељних принципа поделе власти када су овлашћења Скупштине општине готово формална, без реалних механизама контроле извршне власти, а да је при томе одборничка структура више демократски украс него што има могућност да врши ефикасну контролу деловања

86

Председника Општине који је неприкосновени и апсолутни носилац овлашћења Извршне власти. У образложењу нацрта закона се каже да је предвиђено да председник општине односно градоначелник буде носилац извршне власти како би се избегло да се око председника СО формира центар моћи. Али о овом нацрту Закона не постоји устава која би спречила да Председник Општине буде управо тај ничим контролисани и спутани центар моћи. Зато у овако постављеном систему извршне власти не постоји могућност поделе и контроле извршне власти јер је присутна отворена доминација извршне власти. Председник Општине као орган који је изабран ван одборничке структуре на општим изборима нема никакву противтежу већ у себи концентрише апсолутна овлашћења што се најпрегледније види у члану 47 и члановима које се односе на устројство општинске управе. Председник општине по овом нацрту као градоначелник поставља начелника општинске управе, секретара секретаријата управе, главног архитекту, акт о унутрашњој организацији и систематизацији општинске управе доноси начелник а потврђује председник општине, председник општине решава сукоб надлежности између општинске управе и других организација, о изузећу начелника општинске управе односно секретару секретаријата решава председник општине, наредбодавац је за коришћење буџета, врши надзор над радом општинске управе, поништава или укида општинске акте који нису у складу са законом, предлаже прописе и друге акте које доноси Скупштина Општине. Када се сагледају ова овлашћења председника општине - градоначелника поставља се сасвим логично питање зашто је уопште потребно бирати одборничку структуру која нема никаквих институционалних средстава за контролу и ограничавање извршне градоначелничке власти коју он врши неограничено и без икаквих институционалних ограда. Тако постављена извршна власт је отворена негација принципа поделе власти, а без спровођења овог фундаменталног демократског принципа нема ни говора о локалној самоуправи која је окренута интересима грађана, а тешко се може говорити и о постојању демократије у једном друштву. Јасно је да не може постојати подела власти кад орган извршне влати има сва овлашћења у својим рукама и није изложен ефикасној институционалној и демократској контроли. Поставља се питање коме стварно одговара овако постављени концепт неограничене извршне власти у организацији и деловању општинске управе. То је пре свега у интересу партијских олигархија које иначе перманентно теже неограниченој и апсолутној власти. Једино ће представници политичких странака имати реалну могућност и средства за вођење великих и скупих изборних кампања за избор градоначелника, који

87

ће у овако постављеном систему извршне власти више бити партијски намесник него представник грађана. Грађанске иницијативе и групе грађана као и до сада неће успети да остваре значајнији политички и изборни утицај. Зато ће страначка надметања за места градоначелника бити још једна у низу беспоштедних политичких борби за апсолутну контролу над локалним органима власти. На тај начин ће олигархизација политичког живота добити још снажнији и виднији подстицај а политичка контрола над политичким животом друштва постати још изразитија и очигледнија. Без уважавања најважнијих демократских и политичких идеала као и политичке традиције у конципирању закона и институционалног устројства друштва не може се остварити стабилна демократска држава у којој ће закони преживати смењивање појединих странака на власти.

Нацрт Закона о локалној самоуправи није у складу ни са основним политичким идеалима и начелима поделе власти, ни са нашом политичком традицијом у којој сећање на месну самоуправу је у народу и даље било живо, јер су почетком 1840 – их година, за владе Уставобранитеља, општине биле самосталне административне земљишне јединице које знатним делом слободно одлучују о својим месним пословима. Тек под Кнезом Михаилом и Намесништвом долази до централизације и скућења месне самоуправе (нарочито Законом о општинама из 1866”како је С. Антонић у свом већ навођеном тексту о модернизацији у Србији оценио трајност и далекосежни значај и утицај политичке концепције локалне самоуправе. Зато се и може рећи да је овај нацрт закона више израз тежње да се апсолутизују најужи партијски интереси и то преко неограничене извршне градоначелничке власти која ће бити одговорна само својим партијским олигархијама а не грађанима и најширим друштвеним интересима. Овај нацрт само доследно следи тзв. реформски курс који тако здушно брани и заступа влада Србије на обазирући се много да ли њени законски предлози имају у себи уграђене елементарне демократске принципе и идеале и да ли одговарају нашој политичкој традицији и што је најважније да ли су у сагласности са реалним социјалним политичким односима у нашем друштву. Прагматизам ма којом кринком да се заогрне лош је и несигуран савезник у вођењу политике јер доноси само тренутни блесак и сјај али ствара погубне илузије и копрене. Тако ћемо уместо локалне самоуправе добити прагматичну, менаџерску и партијску локалну управу а уместо децентрализације и демократизације њен привид и негацију темељног принципа поделе и равнотеже различитих грана власти. Сваки законодавац би морао да на уму има мудре рећи М. Константиновића који је још давне 1938 године

88

записао” Народни живот се одупире уношењу облика који нису у сагласности са постојећим облицима и не одговара њему. Када се законодавац не обазире на правне појмове, уверења, потребе и обичаје народа, неизбежно се јавља отпор са стране народа, па и када би могуће било савладати тај отпор, и механички увести тај закон, то, као што на сваком кораку сретамо у правној историји, такви закони, уместо да уведу некакав ред и опредељивост у правне појмове и правни живот народа, уводе у сваком случају неред и хаос, тако да се правни појмови које је народ пре имао помуте, а новштина му, у најбољем случају, ни у чему ни користи”.

5. јуни 2001. године

КО СУ НОВИ ПАТРИОТИ

Држава која не може да намири правду, не може да опстане.

Аристотел

Једно од најпознатијих одређења патриотизма је садржано у тврдњи да је патриотизам последње уточиште хуља. У протеклој деценији ауторитарне владавине тзв социјалиста и њихових патриотских савезника патриотизам је био један од главних стубова старог режима и чинио је у великој мери његов свеобухватни легитимацијски основ. На нашој јавној и политичкој сцени продефилофали су у току протекле децениије најразличитији представници тзв. патриотских снага, од националних и партијских идеолога, дворских и политичких саветника, економских чудотвораца, разбарушених и опијених песника и писаца који су позивали на жртвовање из добро утврђених бусија, национални борци из дијаспоре и српских земаља, па све до псеудо историчара и публициста који су само подгрејавали пробуђени патриотски занос позивајући се на митоманију, провинцијализам и кобну ирационалност. Посебно је био значајан слој тзв. нових пословних људи и бизмисмена који су чинили језго патриотског начина пословања у привреди. Велики и бучни патриоти као по неком неписаном правилу су завршавали своје патриотске мисије као добро ухлебљени чиновници владајуће номенклатуре опслужујући истрајно и послушнички добро разгранати идеолошко - патриотски погон. У

89

протеклој деценији патриотизам је отвореном и грубом политичком злоупотребом готово изгубио сваки стварни значај и смисао у нашем политичком животу.

После рушења старог режима представници нове демократске власти позивају се на потпуно измењени легитимацијски основ своје владавине, који се заснива на поштовању и примењивању основних демократских принципа: подели власти, смењивости и демократским изборима, парламентарној контроли, делотворној и слободној јавности, поштовању основних људских права. Позивање на патриотизам често се може јавити као израз популистичке и недемократске политичке праксе а ослањање на његову делотворност и значај у политичком животу јасан је знак да популизам потискује демократско устројство друштва. Позив грађанима и посебно привредницима председника Владе Републике Србије Зорана Ђинђића да покажу свој патриотизам куповином што већег броја предузећа и тако учествују што масовније у предстојећој приватизацији привреде, само је речита илустрација да и нова демократска власт показује склоност да се ослања на популизам као најстарију технологију и средство управљања. Та се тенденција обнављања и оживљавања популизма складно уклапа у основни принцип тзв. прагматичне и реалистичне политике у чијој је основви пренебрегавање и поништавања основних моралних и демократских начела, ако то обезбеђује остварење тренутних политичких интереса а при томе доноси и по неки политички поен. Овај позив председника Владе З. Ђинђића отвара изузетно значајно питање. Ко су данас нови ( или боље рећи старо-нови ) патриоти. Да ли су то они исти политички, јавни и привредни посленици који су се тако здушно и дисциплиновано одазивали и патриотским позивима старог режима. Ко су данас ти увек патриотски опредељени и расположени привредници који су похрлили да испуне што пре свој патриотски дуг и покупују наше пропале друштвене фирме. Како то каже премијер Ђинђић, следећи свој политички прагматизам, неће се постављти више то непотрбно и сувишно питање, како и на који начин су у општој беди и безнађу ти наши врли витезови бизниса дошли до огромних богатстава која им омогућују да се и после 5. Октобра појаве као брижни и смерни патриоти. Позив премијера З. Ђинђића је нека врста патриотске идулгенције за све оне привреднике и мешетаре да на најбезболнији и најелегантнији начин легализују своје богатство и да при томе остану и даљје признати и уважавани добротвори и патриоти што су иначе били и у време старог режима. Већ је и највећим оптимистима сасвим јасно да се одустало од намиривања друштвене правде што је у ствари и био један од темељних народних захтева када је срушен стари режим. Одбор за

90

финансије Скупштине Србије је саопштио да до 31. Марта ове године укупан износ једнократног пореза на екстрадоходак и екстраимовину, стечене искоришћавањем посебних погодности који је доспео за наплату износио је 757, 8 милиона немачких марака. До тог датума порески органи су наплатили блиту 110, 9 милиона, а до 27 јуна више од 115 милиона немачких марака, што значи да је до сада наплаћена шестина утврђеног екстрапрофита. Ове бројке јасно говоре о каквој се тендецији ради. У последњем истраживању Института за филозофију и друштвену теорију које се бави политиком и свакодневним животом веома је индикативан закључак који је изнела Ивана Спасић. »Људи траже правну једнакост и једнакост економских шанси. Веома им смета што је »главни канал« богаћења и сада, као и раније, блискост владајућим круговима.«

Користећи ист и добро познату патриотску и популистичку матрицу биће ускоро створен слој тзв. нових патриота капиталиста који ће се и даље позивати на своје родољубље и оданост Отађбини. Тако је читавом низу најчудеснијих патриотских ликова и врста, придодат прототип патроте привреднике који ће увек бити поуздан ослонац сваке власти јер једино тако и могу да функционишу у сенци и у дослуху са државом. Крећемо се и даље у затвореном кругу инструменализованог патриотизма и слепе политичке оданости а патриотско учешће у тзв. покрету приватизације успоставља се као својеврсни тест подаништва. На тај начин се отвара могућност да се најмрачнији представници и мешетари старог режима заогрну тзв. новим патриотизмом и сврстају уз нову власт чији је прагматизам сада добио најпузданијег савезника у новом патриотизму и растућем популизму и политичкој демагогији најгоре врсте.

9. јули 2002. године

СА НАМА НЕМА НЕИЗВЕСНОСТИ. СРБИЈА НА ДОБРОМ ПУТУ

Већ неколико недеља председник српске владе и његов министарски караван неуморно обилазе Србију са помпезним геслом Србија на добром путу. Представници нове демократске власти на почетку ове гламурозне кампање су обзнанили своју намеру да у непосредном сусрету са народом представе своје најважније реформске потезе као и досадашња велика и епохална достигнућа. Свакодневно се одвијају, очигледно по прецизно разрађеном маркетиншком плану, многобројни сусрети представника владе са истакнутим

91

привредницима, земљорадницима, студентима и ученицима, грљење и љубљење деце, а не изостају ни спонтани сусрети и обавезна руковања председника владе са пролазницима и окупљеним грађанима. Све ове маркетиншке активности помно су и непрестано праћене од свих с средстава информисања као у најбољим временима старог режима. Пресдтављена као кампања одласка у народ и сусретање са широким народним масама као и објашњавања великих реформских подухвата, она се све више претвара у пуки и отворени изборни маркетинг саме владе и њене владајуће коалиције. У самом слогану кампање Србија на добром путу садржан је и однос који нова извршна власт има према нашој јавности и утицају јавног мнења у нашем друштву.Јер циљ ове кампање и јесте само објављивање добре вести о добро изабраном путу, о истини коју само треба пренети народу. Изричитост, неупитаност и отворена апологетика овог слогана не оставља ни мало простора за било какве недоумице и суштинског пропитивања јер увек постоји универзални и непорецив одговор да је Србија на добром путу.И ова влада, по свему судећи више цени и подстиче дух акламације, подаништва и снисходљивост од аргументованог дијалога о свим суштинским друштвеним и политичким питањима Ова владина кампања се у свим елементима одвија као добро познате и већ виђене изборне кампање којима смо често били немоћни сведоци у време старог режима. И сам слоган Србија на добром путу неодољиво подсећа на познату изборну крилатицу социјалиста Са нама нема неизвесности која је иначе коришћена у време највеће неизвесности и најдубље друштвене и политичке кризе. Ова владина кампања је још једно сведочанство да се тешко и спро мења карактер и начин владавине претходног режима. Такође се и нерадо напушта начин отворене и бруталне манипулације бирачким телом. Без обзира што председник владе на овој турнрнеји иде добро утабаним и познатим путем који тако здушно користи да донесе народу тако дуго очекивану добру вест, он у исто време не пропушта да каже да су превремени и Србији апсолутно неприхватљиви. У истовремеова кампања представља отворену и неувијену изборну кампању. И то кампану у којој се за политички рачун и корист владајуће коалиције користе сви расположиви државни, економски и медијски ресурси као што је то чињено и протеклих десет година. Ако је Србија на добром путу и ако грађани безрезервно подржавају тај објављени пут како то упорно тврде представници владе у својој отвореној изборној кампањи зашто се онда захтеви за одржавање превремених избора проглашавају за антирформске и нихилистичке. Изборима се противе они политичари који су у сталној изборној кампањи и који су за време старог режима непрестано тражили одржавање ванредних избора. они су се коначно

92

нашли на челу најширег друштвеног покрета који је управо на превременим председничким изборима изборио промену власти. Негирање захтева за одржавање превремених избора не спречава и ограничава представнике нове демократске власти да по свимдобро познатим и опробаним државно партијским моделима воде отворену и бескрупулозну изборну кампању. То отворено и без икаквог устручавања потврђује и јеадан од најистакнутијих владиних апологета Драган Миловановић.« Расписивање избора на републичком нивоу донело би само проблеме у Србији. Не само што би предизборна кампања успорила започете реформе већ би отерала и стране инвеститоре који желе да улажу у нашу привреду. Ти страни инвеститори за улагање би у том случају одабрали моменат после избора, када би се јасно знало која је сруја победила.« На примедбу новинара да изборна кампања и поред тврдњи да изуборанеће бити, већ почела. Миловановић је рекао » да није у питању изборна кампања, већ да је то само позиционирање странака, односно зyаузимање стартних позиција«. Ово је врхунац лицемерства једног апологете који у својој осионости и бахатости не води рачуна о смислу својих изјава, јер је и без овог транспарентног изјашњавања потпуно јасно да влада води отворену и громогласну изборну кампању.Зато сеи не ради о заузимању позиција и позиционирању странакавеч о далеко одмаклој класичној изборној кампањи. Један од најважнијих циљева у време обарања старог режима био је садржан у захтевима за одржавање првих истински слободних и демократских изборакао и стварања делотворнејавности чији ће утицај бити коришчену вођењу и обликовању друштвених и политичких послова. Начин на који севодикампања Србија на добром путу транспарентно показује да и представници нове демократске власти немају стварне намере да створе могућности за спровођење слободних избора којих нема без равноправних услова за вођење изборне кампање и стварног утицаја јавног мнења и институција јавности као основног контролног и корективног фактора у сваком демократском друштву. Тако се понавља добро позната ситуација да владајућа структура користи све погодности и предности у вођењу изборне кампање без обзира што се то представља као узгредно заузимање стартних позиција. Зато се уместо упорног понављања да је Србија на Добром путу треба непрестано постављати питање Куда иде Србија.Једино развијајући критичку свест и непрестану упитаност, можемо превазићи једноумност, дух акламације и подаништва у коме смо деценијама живели.

27. март 2002. године

93

МРТАВ УГАО НАШЕ ПОЛИТИКЕ

Чим једна влада осети потребу да својим грађанима обећава путем плаката мир и благостање,

треба бити на опрезу и очекивати обрнуто од тога.

Иво Андрић

Србија све више постаје земља великих идеолошких и политичких кампања које треба да имају пре свега разгаљујући, терапеутски и просветитељски циљ. Пошто је недавно завршена кампања којом је громогласно објављено да је Србија на добром путу сада се води ништа мање свеопшта кампања о Поносној Србији. По речима премијера З. Ђинђића њена се сврха огледа у томе да бесловесним грађанима Србије пружи праву прилику да се упознају са великим резултатима и постигнућима српске владе и тако ослободе своје већ пословичне сумњивости, критизерства и испразног и сувишног морализаторства. Оптимизам и понос постају главни залог и услов даљег успеха реформи, јер једино се тако може превазићи политичка апатија и злокобна неверица која се шири као као некаква пошаст у нашем друштву.« Људима је доста мрзовоље, они хоће добре вести, оптимизам, аздраганост« каже председник владеб Републике Србије.

Шта нам у политичком смислу поручују и значе ови стални позиви на идеолошке кампање чија је сврха да нам дају праву слику стварности, јер ми нисмо у стању да спознама сву дубину, историјски значај и домет владиног реформског курса.Кампање тако постају нека врста идеолошке и политичке протезе којом се непрестано подупире и ствара слика стварности која се грађанима натура као једини могући поглед на друштво у коме живимо.« Истински живот којим живи већина људи заборављају и на крају потпуно забораве сви они који живе у затвореном и повлашћеном кругу интереса, који се састоји од сталних месечних плата, од дневница и додатака, од стипедвија, од сигурних и доживотних пензија« Овим речима Иве Андрића само поткрепљујем свој став о настанку политичке олигархије која покушава да својим идеолошким кампањама ствара деолошки привид у који грађани треба слепо и без икакве упитаности да верују.У свему томе чињенице стварног живота и стања у друштву немају више

94

никакв значај јер се не уклапају у ток захуктале идеолошке кампање о Поносној Србији. А шта говоре тврдоглаве чињенице и показатељи о стварном стању у Србији после скоро две године од успостављања реформске политике у Србији. Оне сведоче о драматично великој незапослености, константном паду производње, забрињавајућем спољно- трговинском дефициту, хиљадама великих фирми које су пред стечајем, немилосрдним отпуштањима радника, непостојању стварних инвестиција и што је најважније, а што не споре и најистакнутије апологете рада владе, није дошло до готово никаквог покретања производње. Сви ови подаци нису важни и не могу да пололебају дух идеолошких кампања који преовлађује у деловању извршне власти, која је већ увелико изгубила стварну везу са реалним животом. Неспособност представника власти да се суоче са стварним животним чињеницама и друштвеним процесима уноси у наш политички живот дух затворености, аутархичности, необјективности и апсолутне некритичности. Занимљиво је да се премијер З. Ђинђић као велики заговорник политичког прагматизма и релизма не либи да посегне за огољеним популизмом, идеолошким привидима и потпуним одсуством контакта са релним друштвеним животом. Забрињавајућа је тенденција да се свака критика тзв. Реформских потеза владе оцењује ка морализаторство, критизерство и политички нихилизам. Сам премијер је недавно изјавио«Ја сам спреман да сарађујем са свима у реформама и да размишљам о сваком алтернативном моделу који је бољи од овог нашег.Али ја нисам до сада чуо ни за јдан предлог који је бољи од нашег и о којем би требало да размишљам дуже од пет минута.Потребно је најмање три године да би ефекти реформи били видљиви у свакоднавном животу и ако влада издржи на том курсу до тада, сви они који су са стране критиковали, лајали, грактали и млатили празну сламу биће маргинализвани јер ће их идентификовати као бескорисне«. Ове речи су прави израз идеолошког и искључивог начина говора у чијем видокругу не постоји било каква могућност критичког дијалога о дометима једне идеолошке концепције која себе разумева као реформску и изнад свега политички прагматичну. Ако влада једина има визију и поседује апсолутну истину зашто је онда уопште и потребно упућивати мобилизаторске позиве недораслом народу који је тако склон критизерству, сумњичавости а да при томе нема довољно свести о епохалности потеза републичке владе. Одсуство реалног увида у стварни живот увек се јавља као јасан знак да власт улази у својеврсни мртви угао и да убрзано губи осећај за стварне друштвене проблеме и изазове. Зато и не изненађује да и ова власт све чешће прибегава великим и гламурозним кампањама које се користе као пука замена за стварне резултате у спровођењу одређене

95

политичке концепције. У протеклих десет година били смо изложени сличном методу владавине, истоветним популистичким кампањама које су имале једини циљ да попуне јаз између реалног живота и идеолошких обмана у које су веровали још само најтврдокорнији представници старог режима и њихове најоданије присталице. Посебно је забрињавајуће да представници владајућег режима нису спремни да прихвате ни најдобронамерније и аргументоване критике већ свој тзв. Реформски курс проглашавају за недодирљиву идеолошку светињу којој се само можемо клањати без поговора и било какве упитаности.О тој тенденцији М Печујлић је рекао » На умерене критике и дисонантне тонове одговара се етикетирањем које је припадало дискурсу реалног социјализма: критичност се осуђује као апстрактни хуманизам и политичко воајерство«. То је тај мртви угао реформске политике у који жели да нас сатера влада Србије.Лишени тако сваке могућности критичког односа и утицаја јавности остаје нам само да послушно и без роптања са пуно ентузијазма и задате раздраганости прихватама идеолошки привид који нам се нуди кроз свакодневне кампање и да будемо поносни јер су припадници власти одлучили да нисмо довољно спознали све благодети њихових реформских достигнућа.

Само политички живот у коме постоји непрестани дијалог и расправа као и делотворна критичка јавност и свест може стварати стабилно демократско друштво. Стварни друштвени живот се никада не мож до краја обликовати идеолошким кампањама јер политички привиди могу служити само као провидни трикови на политичкој позорници. Они и служе само као средство у огољеној борби за власт и тежњи да власте не буде контролисана и сменнљива и не буде подвргнута критичкој расправи и деловању јасвности.

ПРОФИТЕРИ ТРАНЗИЦИЈЕ

Бранко Драгаш

96

ВИТЕЗОВИ СРПСКЕ ПРИВРЕДЕ

Дневне новине су нас обавестиле да су челни људи двадесет четири најмоћније фирме у Србији, водећи привредници, основали Српски пословни клуб »Привредник«, чиме је, како кажу »створен први значајан привредни лоби у транзиционој економији Србије »Привредник« ће »својим радом представљати ауторитет за дијалог са државом у интересу развоја привреде и друштва у целини«,

Лепо.Напокон су и успешни пословни људи одлучили да »не буду

објекат, већ субјекат у променама у привреди и друштву«.То је за сваку похвалу.Коментаришући политички утицај на фирме и привреднике,

Први председник изјављује »једина права заштита је приватно власништво, где власник штити свој менаџмент«.

Наравно, приватно власништво је брана од политичке самовоље олигархије на власти. Због тога Први председник истиче:«јавна предузећа су свуда и увек предмет награђивања за истакнуте чланове партија, али су она по правилу лоше фирме«.

Морамо се сложити да је то по правилу заиста тако.А онда, уоквирено у средини текста, велики наслов

»Витезови српске привреде«! И следе имена витезова и фирме које они представљају.

И ту, после свих слагања и прочитаних извештаја са конференције, почиње велика невоља. Ко је последњу деценију владавине деспотског режима провео радећи у српској привреди зна добро да су многи од помпезно названих витезова српске привреде били, заправо, скутоноше и штитоноше режима који је опљачкао сопствени народ и привреду довео до банкротства. У тиранији они су били успешни само захваљујући, не својој менаџерској способности и храбрости да се упусте у тржишне ризике, већ подаништву и везама са врхом политичке олигархије. Многи од тих дворских пажева директно су учествовали у власти, заузимали потпредседничка и министарска места, доносили одлуке које су водиле привреду у пропаст, док су, истовремено, чували своја директорска места у привилегованим фирмама. Било би интересантно да витезови тржишне привреде изађу пред српску јавност са податком колико су њихове фирме повлачиле новца из примарне и сиве емисије по ком курсу су куповали девизе и у ком износу, колико су увозно-извозних дозвола добили и који су профит

97

направили, као и да објаве колико су новца дали за финансирање владајуће партије. Такође, интересантно би било упоредити њихову личну имовину почетком деведесетих и данас. Неки од њих су били високи партијски функционери који су, наступајући у јавности, изазвали недоумицу да ли заступају партијске, државне или привредне интересе. Међутим, оно што није изазвало никакве недоумице је то да су они увек знали да бране сопствене интересе, прерушене кроз интересе предузећа ког су водили. Захваљујући монополском положају својих предузећа и политичкој подршци деспотског режима, успели су не само да се сачувају од банкротства, већ да добро профитирају у доба када се држава и нација пропадале. И, ево, сада, после извршених демократских промена, када су склопили савез са новим властодржцима, јашу ти наши витезови на нашим леђима и појављује се као »ауторитет за дијалог са државом«. А да парадокс буде већи, они то хоће да раде у »интересу развоја привреде и друштва у целини«!?!

Невероватно.И још кажу да »неће да буду објект«. Пошто су стекли

богатства сада неће више да служе никоме.Опасност је прошла, изашли су из мишијих рупа и сада хоће

да легализују своје богатство.Бивши потпредседници и министри Владе, високи партијски

функционери, чланови свих владајућих странака, рачунајући и тренутни ДОС, банкари у чијим сефовима је нађено 600 кг дроге, који су били експозитуре Државне безбедности, који су се дружили са виђенијим криминалцима, корисници примарне и сиве емисије, корисници буџетских фондова, филијале за запошљавање потомака партијске олигархије, чланови управних одбора свих јавних предузећа, лешинари који су приграбили друштвена предузећа да би отворили своје приватне компаније, зеленаши, сецикесе, малограђани, поборници кича и пинк идеологије успели су да обману српску јавност и да се сакрију иза поштених стручних и радних пословних људи који успешно воде компаније и годинама одолевају свим политичким притисцима.

Зашто су ти честити људи пристали да перу биографије дворских пајаца и кловнова деспотског режима? Зашто »виђенији привредници« нису направили »значајан привредни лоби« у време режима који је упропастио српску привреду? Хоће ли витезови подићи глас против распродаје друштвене имовине и уништавања националног банкарства? Зашто се тада није чуо њихов витешки глас да заштити опљачкане и осиромашене? Одговор нам је дао сам Први председник тврдећи да је »једина права заштита приватно власништво«.

98

Браво!Али, које приватно власништво?Приватно власништво које је настало на тржишту, добром

пословном стратегијом и великим радом, приватно власништво, које се градило неколико деценија и стотина година зна да штити свој менаџмент. Али шта очекивати од новобогаташа који све стекоше у последњих неколико година? Зар мислите да они могу покренути привреду? Зар да они заштите друштво у целини?

Заблуда је то, господо!Они нису српска елита.Они данас само легализују своје богатство и траже нови

друштвени статус.И то све за 50 евра месечне чланарине и минималне донације

од 100.000 динара који ће платити – фирма!Витешки, нема шта!

10.01.2002 год.

ПОТРОШАЧКА ТОРБА

Реформатори нас убеђују да живимо боље. То њихова статистика показује. Наводно, чувена потрошачка корпа се данас може обезбедити за 1, 3 просечне плате. Раније су требале 2, 4 просечне плате. Закључак, не треба ништа мењати. Србија је на правом путу! Са нама нема неизвесности! Да ли стварно живите боље? Шта каже ваша статистика? Погледајмо једну просечну српску породицу: отац, мајка, кћерка 7 година и син до 1 године, који станују у свом стану од 60м² и где оба родитеља раде. Узмимо да је за дневну исхрану потребно: 1 кг хлеба, 1 л млека, 200 гр сира, 1 л јогурта, 125 гр бутера, 300 гр уља, 100 гр шећера, 4 ком јаја, 300 гр паризера, 600 гр свињског меса, 200 гр црног лука, 1 кг јабуке, кесица супе и 1 кг купуса. Ако узмемо најмање цене за ове производе добијамо да дневно треба 526 динара за основну исхрану. Месечни издатак пење се на 15.780 дина. Међутим, ту се не завршавају издаци како то желе да прикажу статистичари. Посматрана породица плаћа инфостан 1.500 дин, струју 1.500 дин и телефон 500 месечно. За дете од годину дана потребне су: пелене, бебелак, павловићева маст, млеко за тело, купка, сапун, влажне марамице и храна за децу, што чини месечно 4.820 динара. Ако за обданиште треба 1.800 дин, а за дневни боравак 1.200 дин, и ако су

99

месечни издаци за школско дете просечно 1.800 динара, годишњи издаци за школски прибор, књиге, ранац, екскурзије, позориште, биоскопе и редовно прикупљање пара за помоћ осиромашеном школству, онда је то укупно нових 4.800 дин. Годишњи издаци за децу: ципелице, фармерке, дукс, боди мајице, чарапе, хулахопке, јакне, патике, тренерке и кошуље износе 39.000 дин или месечно 3.250 дин. Наравно, уколико све то купујете на распродаји или пијацама. Кад сте децу некако обезбедили, што вам је било и најважније, покушаћете мало и себе да уредите. И ту настаје права потешкоћа за већину жена. Оне немају великог избора. Заправо, улична понуда, на коју једино могу да рачунају, свуда је иста. О чувеним маркама могу само да сањају док гледају на пинковизијама раскошну баналност новокомпонованих помпадурки. Ако хоће уредно да изгледају морају издвојити за: шампон, регенератор, сапун, пасту за зубе, дезодоранс, крему за лице, лак за нокте, улошке, чарапе, пудер, фризера, кармине, гел за туширање и друге ситнице које збирно износе 3.880 динара месечно. Нову одећу и обућу нећемо рачунати јер то већ годинама не могу да приуште. Што се тиче мушкараца, њихови месечни издаци: сапун, шампон, паста за зубе, пена за бријање, лосион, дезодоранс, бријачи и друге ситнице износе 1.280 динара. Ни они одећу и обућу годинама не мењају и тако штеде. Додајмо да породица месечно троши детерџент и других омекшивача за 1.000 дин. Толико о неким основним трошковима. Искључићемо из анализе ствари које данас за већину породица представљају луксуз: бензин, одржавање кола, новине, летовање, зимовање, рођендани, славе, имендани, одлазак у госте и на свадбе и крштења. То нећемо рачунати јер се подразумева да се за те издатке морате некако снаћи. Уосталом, за то и постоје баке и деке. Што рече један симпатичан пензионер, ја сам по професији– деда! Ако саберемо све ове износе добићемо месечни трошак од 38.010 динара. Просечна плата у Србији је 7.700 дин и пошто оба родитеља раде то је месечни приход од 15.400 динара. Просечни месечни трошак може да се покрије са 4, 936 просечних месечних плата или са 2, 468 просечних породичних примања. Нећемо у месечне трошкове рачунати ни одлазак код доктора, стоматолога и куповину лекова. Искрен да будем, страх ме је да и те трошкове укључим у нашу анализу. Нека нам свима Бог да добро здравље и здраве зубе. Нажалост, статистика показује да се рапидно повећава број болесних и крезубих. Колико кошта живот у Србији? Где је крај нашем пропадању и сиромаштву? Хоћемо ли напокон добити одговорне и способне државнике? Хоће ли политичари престати да нас лажу? Кога још интересују њихове свађе? Грађани Србије траже бољи живот! Потребни су нам

100

способни људи који ће створити нове вредности производњом. Демагошке лажи о успеху реформе неће помоћи сиромашнима. Нема те маркетиншке кампање, господо реформатори, које могу да убеде 74 одсто грађана Србије, који живе на 2 $ дневно, да им се животни стандард побољшао. Нема те потрошачке корпе у коју могу стати нарасли трошкови живота. Торба треба! Велика путничка торба да би минимално стало оно што нам треба - да живимо као сав остали свет!Коме на крају грађани да верују? Послушајмо савет наше паметне суграђанке – кад станем на новчаник хоћу више да видим.Пробајте!

29.03.2002. год.

ЈАВНА ПОТРОШЊА

Недавно је министар пољопривреде потврдио да је његово министарство купило не један, већ пет џипова. Баш у инат свима! Четири ладе »ниве« и један »гранд пајеро« за теренски рад министра и његових чиновника. Нови »гранд пајеро« кошта – 40.000 евра. Не тако давно, упркос противљењу домаћег произођача возила, министарство полиције купило је: »пежо«, »фиат« и »БМW« и платило преко 4 милиона марака. Сада, колико чујем, исто министарство се спрема да промени униформе, кравате и каише. Упркос расписаном тендеру, многи произвођачи се буне што нелојалној конкуренција фаворизују оне који су ближи владајућим партијама. Спрема се или је завршена промена униформи поштанских службеника. Премијер је најавио и промену пасоша. Један недељник је објавио да се за премијера припрема специјални блиндирани БМW, који ће коштати преко 1 милион марака. На улицама срећемо затамњене најновије моделе »мерцедеса« и »аудија« у којима се возе државни чиновници. И по спољном изгледу ништа се није променило. Сваки грађанин, који једва преживљава од своје плате, мора да постави питање: ко све то плаћа?

Посебно нас забрињава што се плаћања обављају у девизама, пошто знамо да је спољнотрговински дефицит достигао 3 милијарде $ и да је увоз два и по пута већи од извоза. Зашто државни чиновници арче тешко стечене девизе? Зар је за државу важније да њен службеник вози »гранд пајеро«, него да се замени неисправна магнетна резонанца у болници? Зар образовање није

101

важније? Зар нам памет не треба? Погледајмо неке податке које се односе на годину и више дана владавине реформатора. Дакле, реформатори свој неуспех не могу више да оправдавају прошлим режимом. И даље је, упркос предиз–борним обећањима, велика јавна потрошња и достиже близу 60% друштвеног производа. Значи, све што привреда створи у једној години, уместо да се највећим делом врати у ту исту привреду ради њеног што бржег развоја, нажалост, заврши у гломазној јавној потрошњи. Поготово нас забрињавају показатељи на почетку ове године. Индустријска производња у јануару је мања за 5, 4 одсто него у истом периоду прошле године, а у фебруару је мања за 4, 9 одсто. Међутим, наставља се раст прихода буџета и социјалних фондова. У прва два месеца ове године приходи јавног сектора износили су близу 69 милијарди динара, што је за 102 одсто више у односу на исти период прошле године. Раст прихода јавног сектора последица је примене нових пореза и доприноса. Рецимо, повећане зараде запослених, које нису последица веће производности, довеле су до раста прихода од пореза на доходак за невероватних – 159 одсто. Наплаћени порез на промет износио је у јануару и фебруару – 21, 4 милијарди динара, што је за 195 одсто више него у истом периоду прошле године. Добро је што се сива економија уводи у легалне токове, али није добро што то споро иде и што је, рецимо, у билансу годишње потрошње цигарета 2.687 – 4.687 т остало непокривено. Што значи да и даље у земљу улази годишње 250-400 шлепера на црно, што је 70-120 милиона марака. Укупан губитак државе само на шверцу цигарета прошле године је био 200 милиона марака. Неки повлашћени кругови су узели тај новац. Њима више никакве промене нису потребне. Успели су да преживе октобарску револуцију и наставили су даље да послују. Нису приходи велики као у време прошлог режима, али су ипак довољни за подршку новој власти. Грађани су у октобарском преврату тражили правду. Међутим, реформатори су им понудили прегршт обећања од којих се не може живети. О правди реформатори више ни не говоре. Октобар желе да забораве. Али, грађани не заборављају. Нестрпљиви су и зато стално нешто питају. Како реформатори објашњавају да производња и извоз опадају, а расту зараде и јавна потрошња? Како је то могуће? Сваки домаћин зна, за то му нису потребни савети међународних финансијских бирократа, да мора много да ради и још више да штеди да би преживео са породицом наметнуту неолибералну шок-терапију. И једва успева у томе. Већина грађана живи на егзистенционалном минимуму. Само су државни чиновници расипни и бахати. Они троше повећане приходе јавног сектора не размишљајући о обиму пословања

102

привреде. Малограђани на власти немају никакве визије опоравка привреде. Понашају се као да их то не занима. Маркетиншким кампањама троше новац пореских обвезника убеђујући их да се добро живи. Наравно, кад се возите џипом »гранд пајеро« или полицијским белим ВМW или мерцедесом С500 или блиндираним аудијем А8, онда вам свет изгледа другачије. Затамњена стакла затамњују им и савест.

15.04.2002. год.

АКО

Насмејани и раздрагани реформатори пили су шампањац на београдском аеродрому и секли “париску” торту славећи “највећи успех нове власти”.

Дочек им је приредила невладина организација Г17 плус која, не само да има представнике у власти, него су баш њени представници донели ту добру вест. Тако се наставља успешно корачање, раме уз раме, невладиног сектора и Владе у најављене реформе.

Еуфорија је била велика. На тренутак, подсетили су нас на прошла времена. Чинило нам се као да се ништа није ни променило. Сценарио је био исти, само су се глумци променили. Нови глумци су играли тешку ролу у париској ноћи. Није им било лако. Тако бар кажу. Преко дана вас “држе и говоре да нешто није у реду са подацима, онда цео дан пијете кафу, једете кроасан и сређујете податке”. Наравно, тек кад падне ноћ “они почну да преговарају са вама и тако до ујутру”.

И то није све. Следи наставак.Када прође “три сата они поново закажу састанак и тако то

траје четири дана”.Зар овај сценарио преговарања није сличан разговорима у

Дејтону или Рамбујеу? Шта се променило? Ни нова, демократска власт није успела да промени стил преговора. Но, на сву срећу, имали смо способне реформаторе који су, “кад би нам понестало снаге и када смо помало губили морал”, пркосно, “да бисмо их нервирали”, веровали или не, то кажу и они, певали партизанске песме ?!!И то је, изгледа пресудило.

103

Морали смо, а шта би друго, да победимо. Захваљујући одлучној офанзиви наших реформатора успели смо да се ослободимо окупације страног дуга и да, природно, након тога, победу прославимо шампањцем и “париском” тортом.

Ако се, као економски аналитичари, насмејемо партизанској причи наших ослободилаца, онда нам остаје да видимо шта је права суштина постигнутог споразума.

Уосталом, то грађане највише и занима. Пре тога, желео бих да подсетим да су стручњаци из

Програма за спас Србије, разговарајући са својим пословним партнерима из света, још 1998/99 објавили да постоји спремност поверилаца да нам одпишу дуг. Наш предлог је био да се тражи отпис 62, 9 одсто дуга, на рок од - 20 год. и “граце“ периодом од 5 година, уз каматну стопу од 3 одсто годишње. Колико смо били близу постигнутог договора од 66 одсто отписа, и каматне стопе од 6 одсто годишње, најбољи је доказ наше стручне процене.

Дакле, отпис дуга није никакав “успех” нове власти! Једноставно, страни повериоци су већ били спремни толико да нам отпишу. Није вредело партизански освајати напуштени град.

А онда је уследило НАТО бомбардовање. Према тврдњама невладине организације Г17 плус, губици

српске привреде од НАТО интервенције прешли су цифру од 30 млд $.

И ми се слажемо са том проценом.Али остаје потпуно нејасно: зашто чланови Владе,

представници невладине Г17 плус, нису изнели пред међународне финансијске институције податке до којих су сами дошли? Ако јесу, могу ли нас обавестити у ком проценту ће чланице НАТО алијансе учествовати у надокнади настале штете? Може ли се део настале штете компензирати са остатком спољног дуга и када ће нам бити пребачен преостали износ штете?

Уместо хвалоспева о наводно великим успесима, реформатори би требали да нам одговоре на ова кључна питања. Нажалост, као у свакој победи, добили смо и два ограничавајућа – ако – које нам могу загорчати сласт торте.

Прво се односи на отпис 51 одсто дуга, ако у марту и априлу 2002 године СРЈ потпише аранжман са ММФ-ом. Ако не потпише тај нови аранжман – нема отписа дуга. А услов да се прихвати аранжман је да се настави садашња економска политика.

То значи, огољено, да се настави спровођење – шок терапије. Дакле, наставиће се насилно отклањање диспаритета цена, спроводиће се дивља либерализација, распродаће се друштвена својина, курс ће бити нереалан али зато стабилан, порезима ће се

104

пунити буџет, док ће српска привреда дубоко бити у рецесији, повећаваће се број незапослених и спољно трговински дефицит.

То је суштина аранжмана кога спроводе наши новолиберали. Наравно, они су на буџетима и “реформа” се не односи на њих.

Могу ли грађани Србије да издрже ту “реформу”? Могу ли грађани да преживе замишљене аранжмане у главама »трећеразредних студената Харварда, запослених у ММФ-у«? - (Да парафразирамо овогодишњег добитника Нобелове награде за економију господина Штиглица)

Господо реформатори, новолиберали, ваше реформе се односе на – живе људе!

Исте оне људе који су, ризикујући сопствене животе, срушили деспота и вас довели на власт. Грађане Србије који су и на следећим изборима бирачи.

Али они не чују глас народа који не може да издржи оволику скупоћу. Њима је само важно да добијају похвале од оних који им преко дана “говоре” шта морају да ураде.

Друго ако, односи се на отпис преосталих 15 одсто дуга који ће бити, гле сад новог условљавања, отписани тек за три године, али само уколико СРЈ постигне резултате у економији и реформама који се очекују.

Који резултати?Ко очекује? Грађани или ММФ?Да ли је исти циљ реформи за грађане и ММФ? Ко ће платити

цену реформи? Ко ће оценити њен успех?Све су ово питања која тек траже конкретне одговоре.Бојим се да се у еуфорији превише не понесемо. Отрежњење

ће поново бити болно.Ни партизанске песме неће нам помоћи.Поготово ако сте монархиста.Да ли још нешто треба рећи о париској “торти”?Нисмо је пробали, али је све било неукусно.

19. новембар 2001.

НАЈБОЉА ФИРМА

Знате ли која је најбоља фирма у Србији? Немојте се мучити, никада нећете погодити. Најбоља фирма у Србији је – Народна банка?!? Седам филијала НБЈ остварило је у јануару 2002. године

105

бољи пословни успех од било које делатности у Србији. Приход НБЈ је износио 4, 36 милијарди динара, а расход 1, 01 милијарди, што значи да је позитиван салдо од 3, 35 милијарди динара. То је преко 110 мил марака или 56 милиона евра. То је приход, не заборавите, из месеца јануара када је индустријска производња у Србији била мања за 5, 4 одсто него у јануару прошле године и када је спољнотрговински дефицит достигао 276, 8 мил долара. У исто време у привреди је било неликвидно 44.345 предузећа у којима је радило 1.200, 379 радника. Аналитичари су израчунали да су примања НБЈ вредела колико и укупна примања 2.700 грађевинских фирми. Била су дупло већа од прихода 1.212 туристичких предузећа или 1.031 медијске куће, а за пола милијарде су била већа него у 514 установе здравствене заштите. Да је НБЈ пласирала приход од 110 мил марака пословним банкама по камати од 3 одсто годишње (инфлација у маркама+реална камата) могла је да покрене 2.000 малих и средњих предузећа. Ако им је одобрила 55.000 марака кредита, они су могли да запосле у фебруару месецу 20.000 незапослених са бироа рада. Тако би отпочео опоравак наше привреде. Нажалост, државни чиновници у НБЈ нису ништа урадили. Задовољили су се да буду најбоља фирма у Србији јер су монополисти. Уједно су наставили да административно управљају финансијама, не водећи рачуна о потребама пословних банака и привреде. Одлуком НБЈ од 11. априла из банкарског сектора ће се повући путем обавезне резерве 1, 5 милијарди динара. Смањује се обавезна резерва на динарске депозите са 24, 5 одсто на 20 одсто, али се уводи, по први пут, обавезна резерва на девизне депозите у износу од 20 одсто. Бирократе из НБЈ тврде да је то неутрални ефекат, али банкари тако не мисле. Тих 20 одсто девизних депозита примениће се на износ од 514 мил долара, колико износе укупни девизни депозити у протувредности од 35 милијарди динара. Како динарски депозити већ износе 37 милијарди динара, то ће издвајање од 20 одсто довешће до смањења ликвидности за 1, 5 милијарди динара. А то је и био циљ НБЈ. По њиховом мишљењу ниво дневне ликвидности банака је висок, креће се у распону од 5-7 милијарди динара, те треба повући новац са рачуна банака. Пошто есконтна стопа на обавезне резерве износи 11 одсто годишње, банке ће се ускоро наћи у врло незавидној ситуацији пошто им је пасивна каматна стопа на динаре много већа. Ако би се задржао темпо раста цена из првог квартала, што ни највећи оптимисти не верују, банке би исказале велике губитке. Колики ће тек бити губици уколико цене буду брже расле? Банкари оправдано страхују јер их НБЈ све више притиска својим административним забранама. Највише им смета што половину нове девизне штедње морају да

106

држе код НБЈ. И тако све постаје апсурдно. Уместо да пословне банке кредитирају привреду која вапи за обртним капиталом и тако стварају нове вредности из којих ће наплатити камате на кредите, како би покрили пасивне камате на депозите, губитке на издвајању код НБЈ и сопствене трошкове пословања, оне су бирократским прописима приморане да највећи део слободних средстава улажу у неризичне вредносне папире са државном гаранцијом, благајничке записе НБЈ и обавезнице старе штедње. Како покренути производњу са оваквим пословним банкама? Можемо очекивати да ће пословне банке због губитка на имобилисани новац код НБЈ, повећати каматне стопе на оно мало кредита које одобравају привреди. Дакле, ускоро ће доћи до повећања каматних стопа. Привреда већ не може да плаћа нарасле камате и прави губитке. Ризици ће се још више повећати. Банке ће на рачунима имати динаре које неће имати коме да пласирају. Привреда ће стагнирати. Дивљом либерализацијом ће се распродавати друштвена имовина. Али буџет ће бити све тањи. Стране банке ће, уплашене општом неликвидношћу привреде, износити девизе на друга тржишта, како би покрили пасивне камате. Незапосленост и социјални бунт ће расти. Донације ће све слабије пристизати. Страни инвеститори ће потражити боља тржишта. Улазимо, нажалост, у велике политичке сукобе и неизвесну будућност. Сви ће страховати за своје послове. Само ће НБЈ бити задовољна. Она ће и даље бити најуспешнија фирма у земљи. Девизне резерве ће наставити да расту јер ће сиромашни грађани продавати девизну уштеђевину да би некако преживели. Чиновници ММФ и Светске банке подржаваће рестриктивну монетарну политику. За њих је најважније да докажу своје теоријске моделе. Због тога најбоље и сарађују са бившим асистентима са факултета. Реформатори без искуства беспоговорно слушају међународне финансијске бирократе, своје менторе. Када заврше што су им одредили, надају се да ће их бар они заштитити од гнева сопствених грађана.Видећемо.

14.04.2002. год.

ПОТЕНЦИЈАЛИ

Центар за истраживање квалитета живота УН објавио је недавно листу од 215 рангираних држава према оствареном

107

квалитету живота. Наша земља нашла се при самом дну те листе, на 190 месту. Друштво су нам правиле најсиромашније афричке земље у којима су људи умирали од глади. Када би неки неупућени странац, прочитавши поменути извештај, дошао у нашу земљу, зачудио би се кад би видео да Србија уопште не личи на афричку пустош. На 6, 21 мил ха пољопривредног земљишта може се произвести хране за 80 милиона становника. Али, једва прехрањујемо себе. На 4, 8 мил ха ораничних површина потребно је бацити 570.000 квалитетног семена да би се добили приноси дупло већи од садашњих. Наши институти праве такво семе, али га наши произвођачи углавном недовољно користе. Изграђени системи за наводњавање налазе се на само 180.000 ха или свега 1, 8 одсто површина, што нас ставља на последње место у свету, мада је наша земља богата рекама. Похвално је што имамо 400 система за одводњавање и 22.600 км канала, али је несхватљиво да је трећина канала – затрпана! У 6.064 села и 1.400 задруга постоји 425.521 двоосовинских трактора и 225.100 једноосовинских просечне старости од 17 година од којих једна трећина није у функцији. У наредне три године потребно нам је 100.000 трактора, 7.500 комбајна, 5.000 берача и 300.000 разних прикључних машина. Наше фабрике трактора, комбајна и прикључних машина немају посла и отпуштају раднике. Потпуно покретање погона у фабрици комбајна »ЗМАЈ-у«, увело би у производњу 100 коопераната и запослило 60.000 људи. Слично би било са фабриком трактора. Али нема покретања производње. Постоје сви услови за извоз хране, али храна се увози. И то храна која може да се произведе код нас. Прошле године било је кромпира у изобиљу, али је увезено још 15.000 т и потрошено 1, 1 мил $. Увезен је, такође, и парадајз – 13.000 т за 5 мил $, краставаца 8.750 т за 1, 3 мил$ и црног лука 9.714 т за 912.000 $. Увезли смо и месо и месне прерађевине за 15, 1 мил $ док наше фарме зврје празне и док 1.000 кланица немају шта да раде. Да је неко организовао примарну сточну производњу могли смо годишње да извозимо 50.000 т меса и да зарадимо 470 мил $. Апсурд да буде већи, прошле године смо имали дозволу за извоз 9.975 т меса у ЕУ, али нисмо тај извоз остварили јер наша администрација није била способна да припреми неку од наших кланица за добијање извозног броја. Упркос вишковима од 7 мил литара млека, 1.000 т млека у праху, 350 т маслаца и више од 1.000 т сирева, увезли смо млека у праху, сирева и разних млечних производа за 14, 2 мил $. Имамо пет фабрика вештачког ђубрива, али смо потрошили 69, 5 мил $ за увоз истог тог ђубрива уместо да се са половином те суме увезла сировина за двоструко већу производњу у празним фабрикама. Каква суманута економска

108

политика? На све стране нерационалност и јавашлук. На моменте изгледа као да се надмећемо ко ће већу глупост направити. Како другачије објаснити толике апсурде? Хоћете ли још примера? Извозимо најбоље малине на свету и не знамо шта да радимо са вишковима млека, а увозимо јогурт од малине и разне пудинге. Извозимо воће, а купујемо воћне каше за домаће воћне јогурте. Извозимо трупце и даске, а увозимо намештај. Увезли смо 36, 1 мил старих пивских боца, док СФС Параћин има непродатих 7 мил комада. Поред тога, бесплатно добијене гајбе су еколошка бомба јер су штетне за здравље и не могу да сагоре. Сваки домаћин ће занемети од чуда. Зар се тако води држава? Где је проблем? Где је крај толикој ентропији? Реформатори не желе да промене систем. Уместо да изграде институције правне државе они су наставили да партијски управљају државом. Уместо стручњака, добили смо послушнике на власти. Утркују се да спроводе туђе налоге. Тако нигде нећемо стићи. Треба се ослонити на могуће потенцијале нашег развоја. Девизне резерве Централне банке износе 1, 5 млд $, не рачунајући средства пословних банака у износу од 800 мил $, али нема покретања производње и новог запошљавања. Грађани су досада променили 7, 6 млд ДМ и новац држе код куће док привреда вапи за инвестиционим кредитима. Централна банка преко обавезне резерве повлачи 1, 5 млд динара јер је превелика ликвидност банака које не знају коме да дају паре. Наши грађани у дијаспори, њих око 4 милиона, располажу капиталом од 22-25 млд $, али њима нико ништа не нуди. У Србији има 14 милиона квадратних метара празног пословног простора у коме може да се организује производња за 3 млд $. Нажалост, производња се не организује. Хоће ли се напокон политичари окренути економији? Хоће ли настати српски инвестициони циклус? Кажем, циклус, а не циркус. Доста нам је циркуса! Грађани Србије вапе за бољим и квалитетнијим животом. Ко реши економско питање у Србији, владаће деценијама. Тако треба! Све потенцијале имамо. Само нам треба – памет!

24. 04. 2002. год.

ЦЕМЕНТАРЕ

Продадоше наше цементаре.Упркос противљењу јавности, отпочела је распродаја

друштвене имовине у Србији. Самозвана »демократска« власт успела је већ у првој години своје владавине да распрода цементаре. То пораженом, недемократском режиму – није успевало

109

читаву деценију. Мора се признати да су нови властодршци врло вешти. Подмукли су и опасни. Позивају се на изборну вољу грађана који су им обезбедили већинску власт и право да спроводе реформе. Али то је заблуда. Сви знамо да су грађани гласали само против деспотског режима. О реформама се морају тек изјаснити на новим изборима. Ни данас не знамо: какве реформе заиста хоће грађани Србије? Не верујем да би они гласали за распродају националног богатства. Зар то већ није радио пропали режим? Зар нису у бесцење продали Телеком, само да би продужили агонију своје власти?

Зашто реформатори раде исто?Мада су у предизборним говорима обећавали да неће

распродавати друштвену имовину, дошавши на власт раде супротно. Раде тачно оно што се од њих тражи. Како другачије да објаснимо ужурбану продају цементара? Није случајно што су почели баш од цементара. Упркос летошњем противљењу јавности, одлучили су да демонстрирају своју моћ! Острашћени и обохоли имају парламентарну већину и могу да раде шта хоће. Нови избори су им сувишни док не заврше што су наумили. Заправо, што им је наређено. Тендери и аукције ће бити тако подешени да увек победе њихови кандидати. Цементаре су то показале. Продате су онима који су годинама безуспешно покушавали да их купе. Наравно, сада за много нижу цену. То је казна за дуго чекање. То је опомена због летошњег кварења уговореног посла. Министар за приватизацију и привреду је то јавно рекао. Министар нам се злобно осмехивао. Ликовао је пред очима српске јавности. Успео је да демонстрира моћ реформатора. Нико их не може спречити да учине оно што су наумили. Моћни страни лоби је на њиховој страни. Министар је радио у страној ревизорској компанији која је посредовала у куповини цементаре у Беочину. Наравно, није случајно постао министар. Посао се, после малих перипетија, ипак добро завршио. Може се рећи, неочекивано лако и јефтино. Ревизорска компанија је сјајно одрадила посао. Проценат у посредовању ће бити, природно, већи што је цена јефтинија.

И сви су задовољни. Само ми више немамо цементаре у власништву.

Министар се бахато цери у камеру. Презире све оне који су покушали да га спрече у распродаји националног богатства. Влада подржава свог министра. Треба да настави даље. Тек је отпочела приватизација.

Тако се у Србији уводи дивљи капитализам. Реформатори ће странцима уступити сва успешна предузећа. Неуспешна ће затворити јер њих нико неће ни да купи. Отпустиће раднике који ће

110

повећати број незапослених, али ће се, истовремено, смањити цена радне снаге. То је и неопходно страним компанијама за стварање екстрапрофита.

Србија ће постати неоколонија. Протекторат, на опште задовољство неких челника невладиног сектора. На опште задовољство, нажалост, и Владе која корача раме уз раме са представницима страних фондација. Премијера нервирају они који критикују реформе. То су, каже, докоњаци и кочничари. За њих не мари све док стижу донације и похвале из иностранства. А похвала је све више што је продајна цена предузећа нижа. Похвале ће престати када се све што ваља распрода. То је циљ њихове реформе. Премијер тврди да нема алтернативе. Каже да нема ни људи, ни мишљења, ни пројеката који могу Влади конкурисати. То није истина.

Постоје неки други људи, стручњаци, који не би распродали национално богатство. Они нису засењени похвалама трећеразредних чиновника међународних организација. Њих не би могли да излобирају стране ревизорске куће. Они не могу да пристану на распродају државног националног суверенитета. Нека реформатори одговоре на питања која муче српску јавност: зашто продајемо најбоља предузећа? Зашто држава, путем докапитализације, не остане трајно власник предузећа од стратешког значаја? Зашто се продају цементаре кад се Србија налази пред великим инвестиционим циклусом? Зашто се продају цементаре по тако ниској цени? Зашто се паре од продаје уплаћују у буџет? Како ће се пунити српски буџет наредних деценија? Од чега ће живети наши потомци?

Неко ће некад морати да одговори на ова питања. Мораће јер ће нека нова власт, притиснута изборном вољом грађана, тражити праве одговоре. Остаје нам још да видимо – ко ће тада морати да плати екстрапрофит?

29. 12. 2001. године

ДОНАЦИЈЕ ИЛИ ИНВЕСТИЦИЈЕ

На самом почетку спровођења реформи, када ме је Премијер позвао да новој власти помогнем својим привредним знањем и искуством, сукобио сам се са економским делом Владе. Сукоб је био

111

концепцијске природе и данас грађани могу да процене ко је био у праву. Уосталом, привредни резултати најбоље говоре о неуспеху спровођења досадашњих реформи. Искрено речено, системске реформе нису, нажалост, још ни почеле. А суштина нашег сукоба била је у томе да су министри говорили како ће доћи две или три мултинационалне компаније које ће нас спасити из садашњег банкротираног стања и како ће бити довољно донација да се добро живи. Поред тога министри су седели у својим кабинетима и исмејавали су рад на терену. Тако је, ако се сећате, било на самом почетку. Како није прошао концепт за који сам се залагао, повукао сам се пред самохвалисавим реформаторима који су били опијени освојеном влашћу. Данас они више нису опијени влашћу. Данас они бране освојену власт свим средствима јер је то у њиховом интересу. Тако су радили и њихови претходници. Поново слушамо исту реторику да нам избори нису потребни. Забринут сам за судбину Србије. Ако се наставе овакве свађе, поделе и политичко силовање, бојим се да ће опоравак земље бити изузетно тежак и спор. То значи да ће грађани дуго живети бедно и да ће нам млади све више одлазити у свет. Уколико будемо имали стопу раста од 4 одсто, како говоре реформатори, морате знати да ћемо се тек за 29 година вратити у 1989. годину. Јесте ли спремни толико да чекате? Како то таворење прекинути? Како убрзати наш развој?

Прича о донацијама се полако завршава. Захвални смо свим владама и државама које су нам помогле. Искрено, могли су ту помоћ делимично уложити у производњу оне робе коју су нам слали, али свако гледа свој интерес. Поклону се у зубе не гледа, каже наш народ. Али од поклона се не може живети. Градити опоравак привреде на приспелим донацијама било је погрешно. Пошто је од октобарског преврата до данас у Србију стигло око 1 млд $ донација и пошто производња и запосленост нису покренути, то је довољан доказ да је погрешан правац реформи. Поменимо само да је БиХ примила преко 4, 2 млд $ донација за неколико година и да то није било довољно да се привреда покрене.

Поред тога, велика грешка реформатора је била што су поверовали у нечија слаткоречива обећања о спасу од стране мултинационалних компанија. Мени је то изгледало као бајка о сиромашној слушкињи коју запроси принц у пролазу. Нити су мултинационалне компаније дошле, нити оне могу да се крећу на скученом и разваљеном тржишту. И то је, дакле, било погрешно предвиђање. Могу да разумем да неко, ко је добронамеран, направи грешку у процени, али не могу да прихватим да грешку одмах не исправља кад види да резултата нема. Наши реформатори су тврдоглави и арогантни. Верују само у своје менторе из

112

међународних институција. Поносе се што их хвале добро плаћене бирократе који на нас гледају као на варваре које треба насилно цивилизовати. Ако већ морамо да будемо протекторат, по мишљењу реформатора, зашто онда они не би били намесници? И то је моје, поново, неслагање са њима. Зашто да будемо протекторат? Зашто да размишљамо главом неког трећеразредног чиновника из ММФ-а и Светске банке? Ако смо успели да сами срушимо деспотски режим, способни смо да саградимо сопствену кућу. Наравно, не сами. Не желимо да се изолујемо од глобалног света. Тај отворени свет нам треба да нађемо своје место у њему. Али, да то буде у нашем интересу. Због тога је важно да покренемо производњу и почнемо више и боље да радимо, да извозимо робу која ће нам доносити девизе неопходне за наш даљи развој. Е, то је пут избављења. Нико нам неће ништа поклонити. Све има неку цену. Сами морамо да се изборимо за сопствени пут развоја. Неће бити лако. Много смо времена проћердали. Скупо смо платили националне заблуде агресивних примитиваца на власти. Сад нам је рачун дошао на наплату. Генерације ће, нажалост, морати да га плаћају. Тешко је изаћи први пут на јутрење. Отрежњење је увек болно. А да би што пре ишли напред, потребне су нам инвестиције. Не, дакле, донације. Директне стране инвестиције које ће покренути привреду. Инвеститори ће имати свој интерес да улажу код нас јер ће сигурност улога и висина профитне стопе бити подстицајни. Колико нам новаца треба? Реформатори су прошле године добили 168 мил $, односно директних инвестиција свега 40 мил $. Поражавајуће мало. Страни инвеститори не верују новој власти. Израчунао сам да нам годишње треба за постојеће привредне субјекте: 52.000 приватних предузећа која су предали завршни рачун, 183.000 самосталних радњи и 7.000 друштвених предузећа око 4, 75 млд $. Те нам паре требају одмах да се осете промене у привреди. Кључно питање за реформаторе: господо, можете ли донети тај новац? Јесте ли способни или нисте? Можете ли да играте ову игру или не? Резултати говоре да не могу. Зато морају то место уступити другима. Онима који могу да остваре добре резултате на светском првенству. Фудбал се игра за голове. Празне теоретске приче не могу напунити ничије мреже. Ако желимо да се развијемо по стопама раста од 10-18 одсто годишње, потребно је годишње да отворимо 50.000 нових приватних фирми које ће запослити 300-500.000 незапослених. За тај подухват потребно је нових 2 млд $. Где да нађемо тај новац? Капитала у свету има у изобиљу. Сваки дан се на светским берзама окрећу робе, акције и девизе у износу од 20.000 млд $. Свакога дана! Може ли неколико милијарди да се окреће у нашем дворишту? Кажем

113

нашем дворишту јер не морамо изгубити и двориште. Не требају нам никакве ограде. Доста је било изолације. Али не морамо да распродајемо двориште. Шта ће нам туђе двориште. Не пристајемо да будемо странци у сопственој кући. Не пристајемо да нас нико уцењује. Ко то не схвата биће историјски поражен. Ни Октобар није далеко, зар не?

Београд, 11.06.2002. године

ДИРЕКТНЕ ИНВЕСТИЦИЈЕ

Чиновници Светске банке саопштили су нашим реформаторима да »анализа показује да је привредни раст нижи тамо где су донације веће«. Годину дана говорим и пишем да донације не могу да покрену производњу. Нажалост, све је било узалудно. Опијени освојеном влашћу, реформатори нису хтели да чују другачије мишљење. Али сада их и њихови ментори критикују. И не само да их критикују, него им више не пребацују донаторске паре. Отуда толика нервоза и напетост. Временом ће стање бити још горе јер ће помоћ бити све мања. Министар за економске односе се жали да смо добили »мање него што смо очекивали, можда због тога што нисмо знали логику донатора«. Зар је то било тешко погодити? Зашто би нам помагали? Који је њихов интерес? Зар у њиховим земљама није рецесија и незапосленост? А у нашој упропаштеној привреди и даље производња стагнира и све већи број људи је без посла. Ни пристигла донаторска помоћ од 564 милиона долара током 2001. год. није могла ништа да покрене. Ни миш из конференцијске сале није довољно говорио о нашем сиромаштву. Нико се није сажалио. Обећана помоћ у првом кварталу 2002. год. не стиже. То је скандалозно, срди се изнервирани гласноговорник реформи, уверен да је остављен на цедилу. Где је грешка? Грешка је у погрешном прорачуну. Понављам, по ко зна који пут оно што сви озбиљни људи већ знају, донације не могу покренути производњу! Погледајмо неку другу рачуницу. У Србији има 52 000 приватних предузећа која су предала завршни рачун и којима требају обртна средства. Ако претпоставимо да сваком предузећу треба $ 40 000, онда неопходни обртни капитал износи преко $ 2 милијарде. У Србији има 182 000 самосталних радњи и ако претпоставимо да свакој од њих треба $ 6 000, то је преко $ 1 милијарду. Још увек имамо 7000 друштвених предузећа која треба приватизовати. Да би се озбиљније покренула производња у њима сваком предузећу треба

114

просечно $ 250 000, што је минимално $ 1, 75 млд. Дакле, обртна средства потребна да би почела постојећа предузећа да раде $ 4, 75 млд годишње. Где је још преструктурирање привреде? Према истраживању неких наших стручњака суседна Мађарска има 500 000 врста послова више од нас. Ако претпоставимо да нам сваке године треба бар 50 000 нових компанија да би се запослило око 300 000 незапослених, онда је то додатних $ 2 милијарде. Значи, годишње нам треба $ 6, 75 млд директних инвестиција. Могу ли то да обезбеде наши реформатори? Е, то је кључно питање. Нека нам на то одговоре. Искрено речено, познавајући те људе годинама, пре него што су постали властодршци, мислим да за овако велику игру нису способни. То наша јавност мора да зна. Упркос силним обећањима не смемо им превише веровати. Упали смо у велику невољу. Пристигле инвестиције у прошлој години у износу само $ 109 милиона најбоље говоре о њиховој способности. Све земље у окружењу, када су кренуле у транзицију, имале су већи прилив инвестиција. Предвиђања за 2002. су да ће директних инвестиција бити $ 180 милиона, а да ће $ 400 милиона доћи од продаје предузећа. Лепо. Кад не знају да привуку инвеститоре, онда распродају државу. Према извештају Међународна финансијска организација ИФЦ и ЕБРД одобрили су прошле године за развој малих и средњих предузећа Хрватској $ 202 милиона, Бугарској $270 милиона и Албанији $ 230 милиона. Наши реформатори су добили свега - $ 10 милиона. Други су добили паре, а ми – похвале! Браво! Питер Шридер, председник парламентарне скупштине Савета Европе, прекорио је реформаторе и рекао: »позвао бих вас на извесну дозу самокритичности«. Али, они не слушају никога. Све до нових избора. Инвеститори само гледају. Њима се не жури. Због социјалних тензија цене продаје ће бити све мање. Тада ће покуповати што им буде требало. Ако ипак инвеститори одлуче да дођу у нашу земљу, морају да обезбеде 36 разних папира за потребе улагања и то усаглашавање са законом траје годину дана. За добијање разних лиценци и дозвола морају да чекају до пола године, посао са порезницима и царином могу да заврше за пола месеца, а наплата закаснелих плаћања тек после 8 недеља. О маратонским судским процесима не вреди говорити. Ко ће да улаже у такву бирократизовану државу? Успут, аеродромска виза се наплаћује Є 8. Yоу аре wелцоме!

Београд, 08.03.2002. године

115

КАМАТА

Најкраће речено, камата је цена новца. Слободни новчани капитал можете: потрошити, дати на штедњу или инвестирати. Ако га потрошите, задовољили сте неку вашу потребу и омогућили сте некоме да прода своју робу или да вам пружи услугу. Кејнс је инсистирао на потрошњи како би се капитализам извукао из Велике економске кризе. Јавним радовима је покренута америчка привреда и капитализам је научио велику лекцију. Ако хоћете да производите, морате да правите робу за потрошаче. Култ потрошње је постао основ комерцијалне цивилизације. Данас је све потрошња. Најбрже и најлакше се троше људи. Слободни новчани капитал, међутим, можете поверити и банци на штедњу. Али којој банци? Е, то ви сами да одлучите. Недавна замена 8 милијарди ДЕМ у еуро је показала да су наши грађани и даље неповерљиви. Свега 14 одсто грађана је оставило своје девизе у банкама, остало је завршило у сивој зони. Ни банке нису, мора се признати, превише биле заинтересоване да би привукле штедњу. На орочене штедне улоге грађани могу да добију камату у висини од 2-3 одсто годишње, што је на нивоу европске инфлације. Значи, добијену камату ће појести инфлација. Па, ко ће онда да девизе штеди у банци? Пошто је камата цена новца, онда се њена висина мора да одређивати на финансијском тржишту између понуде и потражње. Централна банка интервенише на финансијском тржишту подижући или обарајући каматне стопе у зависности од тога какву привредну активност жели да постигне. Рецимо, ФЕД, централна банка САД, током 2001. године водила је експанзивну монетарну политику и у једанаест наврата смањивала је есконтну стопу са 6 одсто на данашњих 1, 75 одсто. Алан Гринспен, амерички гувернер, човек који има велико финансијско знање и искуство, који се појављује у медијима само када има нешто важно јавности да саопшти, зна да се из рецесије може изаћи једино појачаном привредном активношћу. Оно што покреће привредну активност су ниске камате. Предузетници се тада више одлучују да узимају кредите. Поготово им се исплати што су кредити бесплатни, јер је инфлација била већа од камате. Замислите како би се развио приватни сектор у Србији кад би наша Централна банка обориле камате на тржишту на 1, 75 одсто годишње? Али наша Централна банка то не зна да уради. Потез Гувернера Гринспена је дао резултате. Показатељи за првих пет месеци 2002. године говоре да америчка привреда излази из рецесије и да је стопа раста била читавих 5, 8 одсто. У исто време, ми смо имали пад индустријске

116

производње за 0, 8 одсто. Током читаве 2001. године есконтна стопа НБЈ је преспоро обарана, са 27 одсто на данашњих 9, 5 одсто. Истовремено су камате биле 4-6 одсто месечно, да би се данас кретале од 2-4 одсто месечно! Значи, није дошло до пада каматних стопа које би могле да погурају привредну активност навише. Парадоксално је да банке имају новац, али се плаше да га пласирају у неликвидну привреду. Апсурдно је да стране банке због никакве кредитне активности у земљи износе штедњу наших грађана у своје матичне земље. Банкротирана српска привреда и осиромашени грађани тако финансирају привредни развој развијених земаља. Браво! Зашто ће нам онда стране банке? Још увек нису донети системски закони који ће штитити повериоца. Када поверилац буде наплатио главницу и припадајућу камату из хипотеке дужника и то у року од 30 дана од дана покретања судског поступка, онда ћемо бити правна држава. Кредитори ће тек тада почети да пласирају капитал у много уносније инвестиционе фондове, којих још увек, нажалост, у нашем законодавству нема, Лакше је покренути привреду и смањити каматне стопе! Кад имате добре инвеститоре које закон штити. Али, кључних закона још увек нема. Важније је, изгледа, ко кога прислушкује и да ли ће посланици добити колаче за јело. С друге стране, привреда вапи за кредитима. Због повећане тражње и повећаних ризика предвиђам да неће, нажалост, ускоро доћи до пада каматне стопе. Поуздано знам да су процедуре око добијања кредита крајње отежавајуће и привредници губе битку са банкарском администрацијом. Ни стране банке нису пословне. Недавно ми је један успешан привредник из Куршумлије причао да је неколико месеци испуњавао све захтеве да му страна банка одобри кредит. Имао је позитиван финансијски резултат у последњих десет година, никад није био блокиран, има извозни производни програм, има купце, пристаје да понуди хипотеку за обртна средства и пристаје на камату и остале трошкове од 18 одсто. Када је све захтеве испунио, недељама је чекао одговор. А онда му је страна банка затражила још гаранцију – стране банке! Просечна пондерисана каматна стопа на динарске депозите износи око 20 одсто и тешко да ће доћи до пада ових каматних стопа, поготово кад знамо да је укупна билансна сума 48 патуљастих банака свега 5, 2 млд Є. Процена искусних стручњака је да 65 одсто или 3, 6 млд Є чини банкарску некаматорску активу. Значи, депозити који коштају а не доносе никакве приходе. Са преосталих 1, 6 млд Є треба зарадити да би се покрили трошкови 11.780 запослених у банкама. Колика каматна стопа треба да буде да би сви они примили плате и покрили трошкове пословања? Напомињем да би свуда у свету, када се

117

израчуна капитални коефицијент, постојећи капитал могло би да обрће свега 520 банкарска службеника. Подаци за прва два полугодишта 2002. год. говоре да су банке направиле губитак за 100 милијарди динара или 1, 866 млд €. Ко ће платити тај губитак? Погодите!

26.06.2002. године

БЕРЗА

Скоро две деценије јавно пишем и говорим о потреби да се поново успостави српска Берза. Због тога сам од врха прошлог режима био оптужен као рестауратор капитализма. На сву срећу, успели смо да срушимо тај режим и данас можемо почети да изграђујемо институцију Берзе. Кажем можемо почети, јер све до сада што смо имали на финансијском тржишту није било добро. Углавном се радило о неуспешном покушају имитирања берзанских трансакција. Нажалост, не можемо се похвалити да је на прави начин отпочео рад на Берзи. Премијер је, посетивши Берзу, био изненађен како она изгледа. Уопште му није личила на светске Берзе. Али какав Премијер, таква и Берза. Светске Берзе окрећу дневно, што у роби, акцијама или девизама, око 20.000 милијарди $. Од 1980. укупан износ акција којима се пословало на светским берзама порастао је до данас за 1.500 одсто, док је привредни раст био већи само за половину. Куда то води процените сами. Турбо-капитализам неиздрживо се глобализује. Шта ће се десити када мехур од сапунице пукне? Један могући сценарио који нас, по свему судећи, чека: слом берзи, крах светске привреде и глобализације, новац губи сваку вредност, огромна незапосленост, беда, социјални слом и општа анархија из које израња нови тиранин – Велики Брат. Наша Берза је тек у повоју. Али, зар мора почетак њеног рада да отпочне скандалозно. Велика је срамота што се дешавало са акцијама Апатинске пиваре. Посебан проблем је што су оштећени радници, који су продавали своје акције за 1.350 дин по комаду, да би неколико дана касније држава своје акције продала по 11.300 дин комад. Како веровати таквој држави која подстиче шпекулацију у сопствену корист? Не служи на част свима који су учествовали у овом намештеном послу. На самом почетку развоја Берзе акционари су тако простачки преварени. Зашто? Зар се не боримо за владавину права и тржишне институције? Ипак, дубоко се надам да се то више никада неће поновити. Надам се и да ће се убрзати процес приватизације и да ће на финансијским тржиштима бити

118

разноврснија понуда за клијенте. Ако хоћемо двоцифрене стопе привреде раста, потребно је много већи обим финансијских трансакција на Берзи. Шта морамо да урадимо да би дошли до тога? Мислим да су недовољно либерални закони који регулишу читаву ову област и да је потребно донети што пре нове законе. Одмах да истакнем и то, реформатори либерализују превише привреду где то нико од њих не тражи, а с друге стране, тамо где су потребни значајни искораци, они се не усуђују да их направе. Предлажем стога да се под хитно либерализује девизни закон и омогући свим нашим грађанима и предузетницима да своја девизна средства могу држати у валути коју хоће и да могу своја слободна девизна средства да пласирају на финансијско тржиште. То би значајно убрзало опоравак посрнуле привреде. Уместо да Є 5 млд грађани држе ван финансијских токова, највећи део тог капитала би се нашао на Берзи. Такође, предузећа би могла да позајмљују и пласирају капитал у девизама што би довело до тога да би се више капитала унело који је сада ван финансијских токова. Приливом капитала смањиле би се каматне стопе на тржишту и привреда би лакше долазила до јефтинијих кредита. Поред тога, одмах треба донети закон о хартијама од вредности којима се укупан дуг старе девизне штедње, улози код Дафине и Језде и других пирамидалних банака, у износу од Є 4, 3 млд претвара у обвезнице. Обвезницама би могле да се купују предузећа у процесу приватизације, државна имовина и да се регулишу све обавезе предузећа и грађана према држави. Специјална парламентарна комисија пратила би и контролисала рад Берзе преко свог комесара Берзе и спречавала би шпекулације које могу да штете почетку њеног рада. Предлажем да се смањи цензус за отварање брокерских фирми и да он износи свега Є 5.000 како би се омогућило што већи број учесника на Берзи. Нама је сада потребно да оживимо Берзу и да покренемо привреду, временом ће се на тржишту показати ко је успешнији у послу. Смањен цензус не значи да ће се смањити критеријум и контрола рада посредника. Важно је да се пружи шанса изузетно способним младим људима који немају довољно капитала и који нису продужена рука одређених центара политичке моћи. Тако ће се избећи скандал попут онога са Апатинском пиваром. Предлажем да цензус за отварање инвестиционог фонда не буде већи од Є 50.000, али да се пооштре контроле рада свих фондова. Развојем акционарства могуће је удружити капитал у изградњи изузетно профитабилних пројеката у Србији. Зашто нашим грађанима није понуђено да откупе цементаре? Потребно је да читаву Србију претворимо у мешовито акционарско друштво. Тако ћемо сигурно успети. Посебно истичем, да је неопходно што пре грађане Србије

119

обучити за рад са акцијама на берзама. Сваке вечери пред Дневник, рецимо, овлашћени брокери и дилери би објашњавали функционисање финансијских тржишта. Мислите да наши грађани неће то разумети? Варате се. Сваки грађанин зна да израчуна колико на уложени новац може да заради. Кладионице су их већ поприлично обучиле за то. Сада је време да не играју више на срећу, већ на знање. Узгред и зараде ће им бити много веће. Зато, почните да улажете. Време је.

Београд, 05.06.2002.

УСПЕХ

Све је више експерата из света, како воле сами себе да хвале, који долазе помпезно најављени у ову нашу балканску провинцију да нама, примитивцима и варварима, продају своју белосветску памет. Опште усхићење је захватило наше скоројевиће на власти и њихове строго контролисане медије. Сви су они опчињени баналностима ултра-богатог света и покушавају да нас убеде да овде ништа не ваља. По мишљењу вулгарних прагматичара, последњих 600 година на овим просторима никада ништа није ни ваљало, па је данас крајње време да се потпуно и коначно, цивилизовано, дакле дозвољена су сва средства емисарима роботске идеологије, у што краћем року, преваспитамо и доведемо у ред. Све мора бити покорено и под контролом. Нико не сме да има идентитет. Никоме се не сме дозволити да размишља својом главом. Домаћа памет не постоји. Најважније да слушамо гуруе турбокапитализма. Тако је ових топлих дана, како пише удворичка штампа, у нашу земљу стигао извесни др Иван Кос, оснивач теорије страха и председник Међународног удружења психотерапеута у Њујорку, који је »стручњак светског гласа« и »већ 30 година живи у Америци«. (Да ли сви који живе у Америци 30 година су и стручњаци светског гласа или стручњаци светског гласа морају да живе у Америци 30 година, то новинар није разјаснио). Поменути господин доктор, као сви стручњаци светског гласа, није у нашу земљу стигао непозван. Не, његова таштина никад то не би дозволила. Он је стигао на позив – Министарства просвете. Циљ његове посете је да одржи семинар намењен школским психолозима. Е тај господин доктор, стручњак светског гласа који 30 година живи у Америци, треба нашим школским

120

психолозима да објасни у чему је кључ успеха и зашто има толико неуспешних и депресивних људи? Тај господин доктор доведен је да нам објасни разлику између успешног и неуспешног човека. Да ли ви, поштовани грађани Србије, знате можда ту разлику? Да ли је наслућујете? Немојте се превише ни мучити. Пустите доктора да нам то стручно објасни, како доликује светски признатом становнику Америке. Дакле, успешан је човек који »види чашу воде до пола пуну«, а неуспешан човек је онај »који је види до пола празну«. Јесте ли разумели? Полако поново прочитајте. Сад вам је сигурно јасније. А пошто сте савладали, послушајте даље доктора који тврди да »свако може бити успешан«. Нисте ни то знали? Е, сад знате. А знате зашто свако може бити успешан? Наравно да не знате. Али ту је експерт да вам објасни. »Свако може бити успешан, јер лакше је успети него пропасти!« Господин доктор, оснивач теорије страха и председник Међународног удружења психотерапеута, дошао је у нашу провинцију из Њујорка да нам лично објави ту добру вест. Његова чувена књига зове се – »Лакше је успети, него пропасти«. У чему је кључ успеха? »Кључ је ослободити се страха и негативне енергије јер је страх јачи од потребе да се неки проблеми превазиђу, врста механизма одбране«. По речима господина доктора, да би научили да се боримо са страхом од неуспеха, »важно је да себи поставимо питање: »плашим ли се да ћу испасти будала...«. Ево још неколико интересантних запажања светског стручњака – »двоумљења и неодлучност доводе до оклевања и одуговлачења«. Бравурозно! Важан сегмент успеха је и лична комуникација. »На пример, кад чујемо приближавање нечијих корака у мрачној улици, можемо да помислимо да је лопов који жели да нас покраде и повреди, али и да је и пријатељ који жели да нас поздрави«. Сјајно! Добили смо кључ успеха. Најважније је, дакле, изабрати добру метафору. Пошто је народ глуп, по мишљењу турбо-реформатора, дајте што више сликовитих метафора и што више стручњака светског гласа. Народе, опустите се и препустите се метафорама. Лакше ћете поднети скупоћу и реформе. Хајде онда да се забављамо заједно. Кад чујете да се приближавају нечији кораци у мрачној улици, то је знак да нисте научили да се борите са страхом од неуспеха, јер кључ је ослободити се чаше воде као до пола пуне, пошто је она негативна енергија и јача је од потребе да чашу видите као празну, а она то није, упркос томе што сте »учаурени у стара убеђења«, што гуши и омета сваки ваш успех, чини вас неодлучним те оклевате, а шта друго, да даље живите у Америци и због толико неуспешних и депресивних, на позив Министарства просвете, лично комуницирате са балканским варварима и објашњавате им како да

121

од живота добију оно што желе, јер лакше је, ипак, успети и бити богат и славан, него пропасти и бити покраден од лопова који се шуња по мрачним улицама, јер »ургентне ствари су ретко важне«, дакле, немате одбрамбени механизам за пријатеља који је увек хтео да вас покраде и повреди и тако пред школским психолозима, који не разумеју метафоре и примају месечно читавих 179, 24 Є, гласно и јасно да вас чују сви који живе 30 година у својим државама, а нису славни, нити су председници психотерапеута и оснивачи теорије страха и почасни доктори, поставите себи питање: да ли ћу испасти будала? На добром смо путу! Живели! Стварно, ко је овде данас будала?

12.07.2002. године

СТЕЧАЈ БАНАКА

Наставља се политика свршеног чина, коју је обилато користио и прошли режим. Нажалост, ни нови режим није бољи. Годину дана се ништа није предузело да би се решио проблем великих државних банака, а онда, одједном, спроводи се диригована ликвидација. Оно што нас посебно иритира је што се, као по неком унапред написаном сценарију, прво говорило о санацији наших банака, затим се намерно ништа није предузимало, да би се крајем године раширила прича у јавности како ће се 3. јануара ликвидирати четири велике банке. Реформатори су одлучно негирали да ће доћи до ликвидације банака под притиском ММФ и Светске банке, тврдећи да се ради о чаршијским причама. Међутим, дан уочи ликвидације, 04. јануара, појавили су се, обучени у црно, водећи реформатори да сахране национално банкарство. Кажу, нисмо имали избора, морамо да објавимо ликвидацију. Велике су дубиозе у банкама, велика ненаплатива потраживања, дуговања према страним повериоцима и штедишама, велики број запослених и држава није више у могућности да сервисира те банке. Ликвидација је болна, али најбоље решење!

Да ли је то баш све тако?Ако изузмемо онај несретни, тачно погођени датум

ликвидације који нас је додатно изнервирао, онда на миру

122

погледајмо чињенице. Пођимо од логике реформатора који су, како кажу, били приморани да ликвидирају банке. Шта је у тој логици погрешно? Када су реформатори преузели власт затекли су државу која је имала огроман дуг према иностранству, празан буџет, велику незапосленост, велик број људи на привременим одморима, привреду која не ради и која је неликвидна, блокирану страним и унутрашњим дуговима. Дакле, истоветна ситуација је била као у државним банкама. Зашто онда реформатори нису, вођени својом логиком, ликвидирали државу? Или можда тек намеравају то да ураде? Зашто нису послали све грађане Србије на тржиште рада? Зар то њихове менторе из света не би задовољило?

Наравно, нису смели то да ураде јер су се плашили да се не понови октобарски преврат. А то не би било добро за њих јер су се тек дочепали власти. Дакле, спречила их је катастрофална последица такве погрешне одлуке и лични интерес.

Погледајмо, ради поређења, недавну расправу у америчком Конгресу о томе ко ће обезбеђивати аеродроме после терористичких напада на САД. Без великих трзавица одлучено је да се обезбеђење аеродрома не повери приватним компанијама већ да то држава организује. Зашто? Због – националне безбедности!

Шта на ову одлуку кажу наши неолиберали и реформатори? Да ли је ово атак на предузетништво и приватни сектор? А тржиште? Ефикасност? Где нестадоше одједном све теорије о слободној конкуренцији и рационалном коришћењу националних ресурса? Изгледа да, ипак, постоји нешто што је изнад савршености тржишта и личних интереса.

Верујем да нашим малограђанима не смета то што америчка држава брани своје националне интересе. Не смета јер је америчка! Када би то били српски национални интереси, био би то велики проблем за демократију и малограђанска права.

Углавном, четири државне банке морају да иду у стечај по налогу бирократа из ММФ-а и Светске банке. Вероватно су их уценили даљом подршком реформама. И те банке су жртвоване, а да ништа није озбиљно урађено да се направи стручна анализа. Малограђани су послушни и извршавају наредбе моћнијих од себе. Њих не интересује наше национално банкарство. Они страхују за своју позицију код међународне администрације. Зато су и довели трећеразредне стране банке које прикупљају девизну штедњу по стопи од 2-3 одсто годишње да би та средства, понекад кад то раде, пласирали по стопама од 12-25 одсто. Наше државне банке нам за то нису биле потребне. Људи у тим банкама то не би знали да раде. Зато их и отпуштају. Они имају неколико домаћих, акционарских банака које фаворизују и у којима држе државне

123

буџете. Зар није било логично да државне банке имају државне буџете у своме депозиту? Није. Зар није било логично да се испита пословање банке у којој је нађено 600 кг дроге и чији је менаџмент био повезан са тајном полицијом деспотског режима и виђеним криминалцима? Није. Зар није било логично да се преиспита пословање банке која је настала у последњој деценији и која се рекламира на истој страни где 8500 банкарских радника остаје без посла слоганом »новац ради за паметне«? Није. Зар није било логично да се испита како је банка која је закупила све огласе у новинама и билбордовима, откупила зеленашким каматама успешне друштвене фирме и приватизовала их? Није. Зар није било логично да се испита пословање акционарске банке која је користила кредите уз примарне емисије за пољопривреду, а који су завршавали као зеленашке позајмице домаћим предузећима? Није.

А шта је онда за реформаторе логично? Па логично је да се, без озбиљне анализе независних стручњака, ликвидирају четири државне банке које покривају 80 одсто пласмана великих привредних система. Логично је да се то ради како би се та предузећа ослободила реалних дуговања и онда распродали иностраним менторима. Тако су распродате цементаре. Наравно, ни стотине хиљада квадратних метара пословног простора тих банака није за потцењивање.

Необично је да се прво ликвидирају повериоци српске привреде а да ништа није урађено са дужницима. Али ни то није случајно. Све је под контролом реформатора.

Када ликвидирају државне банке, онда им је много лакше да приватизују виталне државне системе за које су странци заинтересовани. А кад изгубимо те системе, онда смо изгубили и државну самосталност. Тада ћемо бити најамни радници у својој земљи док ће реформатори радити у страним компанијама као саветници и консултанти.

И то је, углавном, сценарио који нам се спрема. Питање је само да ли грађани Србије пристају да буду у

колонијалном ропству. Ако пристају, што не искључујем, онда смо, заиста, захваљујући реформаторима, на добром путу. Овај текст је сувишан и брзо га заборавите. Ако пак не пристају, у шта дубоко верујем, онда је пред нама велика борба за очување сопствене државе.

Грађани морају да се изборе уместо реформи за свеопшти национални, грађански и демократски ПРЕПОРОД. Времена превише немамо.

А ни октобар није тако далеко.

124

За сам крај, на питање многих забринутих, неупућених и обманутих, а шта је требало урадити са тим банкама, телеграфски ћу навести моје предлоге:

Гувернер Централне банке требао је бити стручњак који је стекао велико искуство радећи на финансијским тржиштима и који перфектно познаје српску привреду и банке;

такав Гувернер направио би Савет Гувернера од истакнутих стручњака из: привреде, факултета, института и иностранства;

одмах по преузимању власти Гувернер би направио стручну екипу за санацију четири државне банке, која би била ојачана стручњацима из тих банака и која би морала за 30 дана да изради план ревитализације тих банака;

прво је требало доћи до реалног стања активе и пасиве по принципу датум настанка обавезе прерачунат на црни тржишни курс и увећан за камату од 8 одсто годишње;

тако би се надуване обавезе и потраживања у билансима вишеструко смањили;

потом би се дневно на Берзи вршила мултикомпензација дуговања и потраживања све док се у року од 30 не би регулисале међусобне обавезе;

направили би се нови, репрограмирани уговори за остатак дуга привреде на рок од 5 година, девизном клаузулом и каматом по стопи од 8 одсто годишње;

укупне утврђене обавезе старих банака биле би репрограмиране на 20 година, грејс периодом 3 године и каматом по стопи од 4 одсто, које би морале да отплаћују нове банке;

одблокирали би се жиро рачуни и предузећа би могла нормално да послују ослобођена унутрашњих дугова;

утврдила би се тачна и реална потраживања банака од привреде, као и акционарски капитал привреде у банкама;

отпочели би преговори са страним повериоцима око отписа дугова или претварања дуга у акције банке или неког предузећа;

отпочели би преговори са великим штедишама да дуг претворе у акције банке или неког предузећа или да намире своје потраживање из имовине банке или предузећа;

уместо четири банке формирале би се две државне банке Нова Беобанка и Нова Инвестбанка, које би унеле здрав капитал из четири старе банке у свој потенцијал (потраживања, мреже филијала, експозитура, пословног простора и најбољих кадрова);

125

свих 7, 000 друштвених предузећа морали би да пребаце депозите у те две банке и отпочели би приватизацију преко њих;

сва девизна плаћања друштвених предузећа ишла би преко нових банака;

сви буџети државе прешли би у нове банке; нове банке би пословале профитабилно и Централна банка

би контролисала њихове пласмане; Нова Инвестбанка учествовала би у приватизацији великих

система и покретању инвестиционог циклуса у привреди и формирала би инвестициони фонд за грађане;

Нова Беобанка финансирала би мала и средња предузећа, формирала би се национална штедионица и 40% капитала понудила би великој страној банци за докапитализацију;

Централна банка би девизним резервама гарантовала нову штедњу у новим банкама;

нова штедња би се пласирала у профитабилне послове уз чврсту хипотекарску гаранцију;

нови менаџмент у банци био би, поред високе плате, стимулисан учешћем у оствареној добити банке;

преостала имовина и обавеза остале би у власништву Старе банке којом би руководила ЦБ све док се не измире остале обавезе;

део прихода Старе банке ишао би на депозит две нове банке, а део за преквалификацију вишка радника;

део радника би нашао запослење у новим банкама, а остале би држава збринула путем: отпремнина за пензију, преквалификације, кредита за отварање приватног посла итд;

део радника који би нашао запослење у новим банкама, месечно би издвајали од плате по 3 одсто за збрињавање социјално најугроженијих колега. Издвајао би се све док се не реши проблем свих радника из ове четири банке;

нове банке би на крају пословне године издвајале 5 одсто профита за решавање проблема незапослених радника старих банака;

подигла би се кривична пријава против бивших руководиоца и тражила наплата нелегално стечене имовине да би се из тих средстава исплаћивали радници који би остали без посла;

свим радницима који остану без посла држава ће уплаћивати пензионо, социјално и здравствено осигурање све док не нађу неки нови посао;

126

Ево конкретног предлога шта је требало да се уради.Нажалост, наши препотентни реформатори не дозвољавају

стручну расправу. Не само да нису стручни да изнађу ваљана решења, него не желе ни да саслушају оне који то знају и који имају добру вољу да помогну.

Не желе, све док их на то неко не примора.4. јануар 2002. године

ШОК ТЕРАПИЈА

У предизборној кампањи нова власт је дала реч да неће спроводити шок терапију. Нажалост, попут низа других обећања, ни ово нису испунили. Данас се у Србији спроводи, под надзором квази-стручњака из света, који су упропастили суседне земље у транзицији, најдрастичнија шок терапија. Погледајмо изблиза како изгледа нова економска политика, помпезно названа реформска, наше владе.

Не треба спомињати оно што сви знамо да је деспотски режим довео државу до банкротства. Подаци о спољном дугу од 12, 4 млд $, девизној штедњи од 4, 6 млд $, губицима привреде од 10 млд $, искоришћеност капацитета од свега 25% старост опреме од 30 година, незапосленост 750.000, на принудним одморима 800.000 радника и сивој економији, на којој се одвија 50% ДБП речитије говоре од свих напора нове власти на припаднике пропалог режима. У таквим затеченим условима апсурдно је било спровођење шок терапије. Наша привреда се налази већ на издисају и никакве шокирајуће мере је преко ноћи не могу оздравити. То су заборавили они који данас спроводе економску политику својих моћних ментора из света. Наравно, не споримо да је за менторе интересантно да прате шта ће се са болесником дешавати. Али, они озбиљно нису заинтересовани за његов опоравак. Из удобне перспективе развијеног света њима све то изгледа прилично егзотично. Варвари на Балкану им не изгледају претерано паметни, крволочни су и криминални, па је добро да им се прода наводна памет. Без обзира на специфичност сваке земље у транзицији, терапија је свуда иста. Ако не успе, као што на многим местима не успева, није проблем у терапији, већ у болести пацијента. Уколико он умре, није велика штета јер се добија тржиште за пласман своје робе. Таква колонијална политика мултинационалних компанија које спроводе међународне финансијске установе, заогрнута је

127

бригом за развој демократије и помоћи земаља у транзицији. Опасна је то политика. Буде ли је нова власт спровела у нашој земљи, упашћемо у велике невоље.

Како почиње шок терапија?Увек на исти начин – уласком наводно светских признатих

стручњака у нову власт. Или њихових експонената у земљи који спроводе усвојену политику. Домаћа памет се не признаје, не због тога што она не вреди, већ зато што неће да служи. Бирају се само они који ће беспоговорно извршавати туђе наредбе. Они ће одмах отпочети кампању за увођење светских стандарда. Покушаће да болеснику, који је доживео тешку операцију и још увек лежи у коми, обуку најскупље патике и дрес, верујући да ће бити, чим се пробуди, спреман за тржишну утакмицу са моћним мултинационалним компанијама. Велика је то заблуда, господо! Неравноправна је то борба. Болесник није спреман за њу. Изгубиће живот ако га гурнете у ринг. Ако то урадите, онда сте злочинци. Извршили сте убиство с предумишљајем.

Не чините то!Не могу се преко ноћи отклонити диспаритети цена. Не могу

се увести светске цене на афрички стандард. Струја је у априлу поскупела 60%, потом у јуну 40% а спрема се и октобарско поскупљење од 43%. Струја је поскупела, али је, опет, на почетку лета нема. Како ће 74% грађана Србије што живе на 2$ дневно плаћати струју? Како ће српска привреда, која ради са 25% капацитета, плаћати светску цену струје? Колико треба да буде цена струје да би се одржало 64.000 људи у монополском ЕПС-у? Лекови су у једном месецу поскупели у просеку 81%? Телефонски импулси поскупеће 60%. Где је крај свим тим поскупљењима? Иду ли представници власти на пијацу? Премијер је признао да не иде јер нема времена. Каже да има стручњаке који прате животни стандард. Каже да нам је плата скочила на 150 ДЕМ и да је то донела нова власт. Демагогија! Све смо то већ слушали од претходне, пропале власти. Исто су нас убеђивали да живимо боље.

После дивље либерализације цена, доносе се нови порески прописи чији је задатак да напуне испражњени буџет. Али, погрешно се пошло у пореску реформу. Уместо да се расходна страна буџета драстично смањи, да се покаже спремност нове власти да гради домаћинску и штедљиву државу, све остаје по старом. Уместо девет министара, влада има превелик број потпредседника и министара и прегломазна је, што је чини неефикасном. Уместо растерећења привреде за 50%, чиме би предузећа добила неопходна потребна обртна средства, чиме би се подстакла производња, бруто порески принцип ће довести до

128

продубљења рецесије и пада запослености. Једноставно, предузећа без капитала и посла неће имати приходе из којих ће плаћати толике обавезе. То што ће се оне, у просеку, смањити за свега 10% недовољно је за привреду. Најгоре ће проћи они који су испод просека: текстилна и металска индустрија. Сива економија се, нажалост, неће сузбити. Приходи ће у буџет слабо дотицати до краја године и планирани буџетни дефицит ће бити већи од 300 мил $.

Стагнација привредне активности довешће до колапса предузећа. Посебно друштвених. А тада ће ступити нови закон о приватизацији. Уместо докапитализације, вршиће се продаја предузећа да би се добила каква-таква средства за исплате незадовољних штрајкача. Али, то није решење. Неће бити довољно пара за све. Власт ће онда убрзати процес продаје друштвених предузећа све док их не распрода. Наравно, будзашто.И то је завршни сценарио шок терапије. Србија више никад неће бити дестабилизирајући фактор на Балкану. Империја узвраћа ударац. Све ће бити под њеном контролом. Будућност није светла. Живећемо бедно под туђим надзором.

Истраживања данас говоре да је 89% грађана незадовољно привредном ситуацијом у земљи.

Упркос великим обећањима, производња се није покренула. Не само да се није покренула, већ пада у односу на прошлу годину. А прошле године смо имали деспотизам и санкције.

Шта је проблем, господо?Шок терапија коју спроводите не може нам помоћи. Привредна

реформа, којој се сами дивите, довешће до још веће невоље. Тржишта замиру. Донације нас не могу спасити. Социјална бомба ће се сама активирати. Грађани ће експлодирати од незадовољства. Мој савет вам је – престаните да спроводите шок терапију! Не слушајте туђе савете! Мислите сопственом главом!Позовите искусне домаће стручњаке и све привреднике који су успешни да нас извуку из невоље. Заједно се једино можемо спасити. Не хвалите се да вас подржавају бирократизовани стручњаци из међународних институција. Неће они на следећим изборима гласати за вас. Бугарски избори су показали да гласачи не верују натуреној памети.

Опаметите се на време!Спречите да не дође до колапса.Историјска одговорност је пред вама.Хоћемо да живимо у нашој земљи.Шок терапију нека спроводе код себе.Плаћени су за то.

129

22. јун 2001. године

ПОЛИТИЧКА КОНВЕРТИБИЛНОСТ

Коначно смо дочекали и тај дан. Грађани Србије могу да одахну. Стигла је дефинитивно Велика Недеља за нашу економију. Гувернер Народне банке је победоносно објавио конвертибилност динара. »Ни највећи злобници«, како пише Гувернер у тексту »Велика недеље«, »Време 16. мај 2002. год., »не могу оспорити једну сасвим проверљиву чињеницу – наш динар данас стварно вреди – и у земљи и у свету«. А ко су највећи злобници? То су »људи без визије« који критикују Гувернера јер »наводно даје нереална обећања и подгрева велика очекивања«. А на самом почетку текста Гувернер нас победоносно пита: »Да ли се сећате када сте последњи пут могли прецизно да планирате шта ћете радити у вашем животу у следећих шест месеци или годину дана? А у наредне три године?« Нешто ниже тврди »у овој земљи се поново може размишљати на дуже стазе« и »с нашим новцем од сада ћемо моћи без стида да путујемо у свет«. На крају ових политичких парола Гувернер закључује »ја сам постао потпуно сигуран да наш реформски тим иде незадрживо правим путем ка коначном циљу – бићемо земља која је у најкраћем року и на најуспешнији начин завршила процес транзиције у Централној и Источној Европи«. Да ли је све то баш тако?

Пођимо редом. Према најновијим истраживањима различитих агенција преко 70 одсто грађана Србије тренутну финансијску ситуацију оцењују као потпуно или прилично незадовољавајућу. Дакле, сви ови грађани, који живе на свега 1-2 $ дневно, су злобници јер немају визије и не подржавају реформски тим Гувернера који даје нереална обећања и подгрева велика очекивања. Злобници су и оних 800.000 грађана на бироима за запошљавање, као и 500.000 радника у друштвеним предузећима који ће »у најкраћем року и на најуспешнији начин« остати без посла. Злобници су и сви привредници који покушавају да извезу робу и направе профит у условима када су трошкови производње повећани преко 100 одсто, док су цене на страним тржиштима, због рецесије, прилично у паду. Наравно, увозни лоби подржава нереални девизни курс јер стварају велике зараде, док је у исто време држава за прошлу годину направила дефицит од 2, 93 милијарди $. Напомињем да је овај трговински дефицит за 47, 5

130

одсто већи него у време санкција и владавине деспотског режима. Како је то могуће? Нажалост, ни показатељи на почетку ове године нису добри. У првом кварталу дефицит је износио 754, 6 мил $, отпуштено је 78.943 радника, а индустријска производња је била 2, 6 одсто мања него прошле године када су реформатори већ били на власти. Оно што посебно брине су подаци да су закључно са априлом јавни приходи били 53, 6 милијарди динара, а расходи 65, 2 милијарде, што значи да је направљен дефицит у буџету за 11, 6 милијарди динара, приближно 200 милиона Є. Ко ће да покрије те дефиците? Укупни губици српске привреде у првом кварталу ове године достигли су 103 милијарди динара, а 25.123 предузећа у којима ради око 600.000 људи налазе се у стечају. Поред тога учестало су неликвидна још 20.000 предузећа са још толиким бројем запослених. Оно што је опасно и што самохвалисави Гувернер и његови реформатори не виде то је да индустријска производња пада, продуктивност пада, губици се нагомилавају, све већи број фирми је у стечају, дефицит државе се повећава, али зато расте јавна потрошња. Како то објаснити? Не морате да завршите постдипломске на Харварду, нити треба да будете асистент на Економском факултету па да схватите да је тај пут избављења наше привреде погрешан. Сваки домаћин који живи од свог рада и који мора да штеди да би преживео, а таквих је преко 80 одсто, зна да нема бољег живота без великог напора и без одрицања. То знање се не учи на факултету, већ у породици и животу. Ни прескупе маркетиншке кампање не могу убедити оне који живе на егзистенцијалном минимуму у грандиозне »успехе« Гувернера и његових реформатора. Стваран живот демантује наше надобудне и арогантне реформаторе. Пошто немају никаквих искустава из привредног живота, нити желе да чују савете стручнијих од себе, онда они праве исте грешке коју су, нажалост, направили Анте Марковић и Драгослав Аврамовић.

Шта је девизни курс? То је однос снага привреда. Како може привреда која има тако катастрофалне резултате да уведе конвертибилност домаће валуте кад је, рецимо, Немачка имала прошле године, упркос рецесији, суфицит у трговини са светом преко 110 милијарди Є? Како да се меримо са привредама које имају: Мађарска 3, 5 већу продуктивност од нас, Пољска 4 пута већу, Грчка 5 пута, Немачка 8 пута, а САД 10 пута већу продуктивност? Ко може у таквим условима да прогласи конвертибилност? Само онај који не познаје привреду и финансијска тржишта и који има велике политичке претензије. Његови налогодавци, бирократе из ММФ-а, мада добро познају катастрофално стање наше привреде, намерно дају сагласност за

131

конвертибилност. Зашто? Па, они спроводе своју неолибералну теорију која је упропастила многе земље. Најдрастичнији пример је данас у Аргентини. Бирократе из ММФ-а неће да признају да је неолиберална теорија промашај и да она не може помоћи земљама у транзицији. Њихове грешке ће грађани скупо платити и отуда потреба за оваквом чланком. Дужност ми је да опомињем српску јавност шта нас чека. Када протести и немири буду на врхунцу, као данас у Аргентини, наши реформатори ће већ седети у мултинационалним компанијама и презриво ће говорити о народу из кога су потекли. Несрећу је потребно пре времена зауставити. Због тога морам отворено да проговорим о толико хваљеној конвертибилности. Презадовољан би био да имамо праву конвертибилност, јер би то био сигуран доказ да српска привреда креће правим путем и да њени грађани живе све боље. Оваква конвертибилност је исфорсирана и политички је чин. Зашто? Гувернер наше банке, нажалост, није изабран између најискуснијих финансијских стручњака из земље и расејања, већ је политичким нагодбама дошао на ту функцију. Као политичка личност има нове политичке амбиције, а како су резултати после годину и по дана њихове владавине поражавајући, како се припремају избори на свим нивоима, отпочела је предизборна кампања у којој конвертибилност треба да буде врхунски доказ успешности нове власти. Наравно, много је лакше водити политичку кампању са државне функције. Отуда самохвале како су девизне резерве достигле 1, 7 млд $, док је у пословним банкама још 900 мил $. Али, Гувернер не говори откуд потичу те девизе? Да ли је привреда напунила касу Централне банке? Није. Извоз никад није био мањи. Девизне резерве су настале једним делом од пристиглих донација, а, другим делом, читава мрежа од 744 мењачнице откупљивала је девизе од све сиромашнијих грађана. Пошто је на делу наметнута шок-терапија у којој се спроводи дивља либерализација цена, грађани су принуђени, у условима пада производње, губитка посла и смањењем свих прихода, да продају девизе испод реалне цене. Намерно се држи курс ниско како би се за што мање динара откупило што више девиза. Ова шпекулација нове власти није у интересу грађана и привреде. Врши се ново отимање девиза. Видели смо да само увозни лоби остварује екстремне зараде. Када на новим изборима буду смењени реформатори, хоће ли се закон о екстрапрофиту односити и на њих? Хоће ли одговарати они који су водили такву накарадну монетарну политику? Нова власт, упркос тврдњама Гувернера, не размишља на дуге стазе. Она је прекршила сва предизборна обећања и сада покушава маркетиншким триковима да нас убеди у своје успехе. А да ли динар вреди у

132

иностранству најбоље да сами проверите. Привредници нека покушају свом добављачу из света робу да плате у динарима, а ви, ако успете да сакупите новац за пут, покушајте да купите нешто у некој страној продавници. Ако не успете, онда су за то криви злобници без визије који не схватају да ви »можете поново размишљати на дуге стазе«, »да се не стидите да путујете по свету«, јер долазите из земље »која је у најкраћем року и на најуспешнији начин завршила процес транзиције«!Живели!

23.05.2002. године

КРЕДИТИ

Стручњаци окупљени око Програма за спас Србије још су 1999. године објавили, на основу поузданих информација својих пословних пријатеља из света, да су међународни кредитори спремни да отпишу дуг нашој земљи у износу од 12, 4 млд $ за 62, 9 одсто. То је, према нашем сазнању, био почетни проценат отписа и ваљало се изборити за већи отпис. А онда је уследило НАТО бомбардовање. Годину дана иза тога грађани Србије су успели, упркос неверици и сумњама међународне бирократије, да сами сруше деспотски режим. Нова демократска власт, како смо тада мислили, имала је јединствену шансу да, уз вешто лобирање, добије специјалне услове од међународних кредитора. Због свега што се дешавало у последњој деценији, због погубне политике прошлог режима, због одговорности и подршке међународне заједнице Главном Фактору мира, због санкција и међународне изолације, због свега што је упропастило нашу државу и довело је до банкротства, имали смо јединствену прилику да се изборимо за специјалан статус и потпун отпис свих дугова. Када знамо да су кредитори те дугове већ давно наплатили и отписали из својих биланса, онда је несхватљиво да нова власт није успела да постигне потпуни отпис дугова.

Мислим да би највиши органи међународне заједнице направили у нашем случају преседан и извршили би притисак на све повериоце. Када су могли бомбама са обогаћеним уранијумом да кажњавају једну независну европску земљу због погрешне политике њених челника, онда су много лакше могли да донесу одлуке да и владе и банке отпишу отплаћени дуг. Да смо имали веште и стручне преговараче успели би да то постигнемо.

133

Нажалост, наши преговарачи су били људи који никада пре тога нису потписали ниједан трговачки, банкарски или пословни уговор, већ су се бавили теоретским расправама о политичко-економским проблемима. Наши преговарачи морали су пред међународну заједницу да изнесу захтев НАТО чланицама за оштету од 70 млд $, колико су директне штете настале њиховом насилном агресијом на нашу земљу. Индиректни трошкови се пењу преко 100 млд$. Зашто нико из садашње власти не сме да покрене, ни до данашњег дана, то питање? Тврдим, на основу поузданих извора, да смо могли издејствовати ратну штету. Наравно, упорним инсистирањем, лобирањем и нагодбом. Све је трговина. Злочин који је учињен грађанима Србије је неизбрисив и нема своте новца која га може оправдати. Али, нова власт није крива за трагедију која нам се десила. Криви су међународна заједница и њен Главни Фактор мира на Балкану. Ратна одштета је могла да се квалитетно употреби за отклањање еколошке катастрофе и покретање производње и запошљавање огромног броја незапослених.

Ништа од тога нисмо добили. Самохвалисави реформатори су пред очима јавности секли париску торту и славили наш пораз. Успели су да добију одмах отпис дуга од 51 одсто, а тек за три године, уколико буду послушни и кооперативни, још 15 одсто дуга.

То није добар посао, господо реформатори! Залудно сте певали партизанске песме. Потписали сте финансијску капитулацију, убеђујући нас да сте победници.

А онда је почело ново задуживање. Према непотпуним подацима до данас се нова власт задужила преко 1, 6 млд $. Нови кредити су одобрени, али још нису пренети. Међународна финансијска бирократија споро преноси новац и на тај начин још више погоршава положај оних које наводно подржава. Без обзира што су каматне стопе на узете кредите релативно мале, реформатори морају да знају да се ти кредити морају вратити. И ту је нови проблем. Уместо да одобрени кредити буду пренети у привреду за покретање производње и запошљавање људи, уз минималне марже за финансијско сервисирање, кредити завршавају за попуну буџета и девизне резерве. То је велика грешка. Узети кредити морају да створе нову вредност на тржишту како би се отплатили и вратили уговорену камату. Овако, политичком вољом моћника, који бране власт по сваку цену, земља се поново задужује. Опомињем српску јавност, да нас то може скупо коштати. Неко ће морати да отплаћује преузете кредитне обавезе. Зашто има толико тајанствености о условима добијених кредита? Да је среће, јавност би пратила сваки одобрени комерцијални кредит и предузетници би знали на која врата могу

134

да покуцају. Нама годишње треба инвестиција и кредита у износу од 4-6 млд $. Много смо дубоко пропали и потребне су нам двоцифрене стопе раста које ће нас за 6-7 година вратити у 1989. годину. А онда можемо још више убрзати наш развој. Не плашимо се кредита који одлазе за покретање производње за извоз. Плашим се само кредита које подржавају све празнији буџет и служе за одржавање нереалног курса. Та нова лаж нам не треба. Буџет пуни привреда која ради, а девизни курс брани се извозом и суфицитом у спољнотрговинској размени. Тако се лакше отплаћују преузете обавезе. Грађани ће бити запослени, привређују и све више зарађују. Не намеравају да напуштају земљу и постану имигранти у развијеним државама. Глобално гледано сви добијају. Сви имају интерес да се баш тако ради. Али, ипак, како видимо, тако се не ради. Зашто? Просудите сами.

26.06.2002. године

ОТВОРЕНА ПРИВРЕДА

Хуманитарна организација OXAM INTERNATIONAL (IO) направила је извештај о стању светске трговине и дошла је до закључка који је нама, што живимо у неразвијеним земљама, свакодневно видљив. Наиме, стручњацима из ове студије је постало јасно да су правила међународне трговине смишљена у корист богатих земаља. Од сваких 100 $ зараде од извоза производа у свету 97 одсто одлази у развијене и средње развијене земље, а само 3 одсто стиже у сиромашне земље. Тако Светска трговинска организација (WТО) служи богатим земљама да још више увећају своја немала богатства. Неразвијени нису способни да се на отвореном тржишту боре са много моћнијим од себе. То је довело до апсурдне позиције да данас 358 најбогатијих људи на свету имају нето вредност капитала једнак заједничком годишњем приходу 2, 53 милијарде најсиромашнијих људи. Раслојавања се и даље настављају тако да је у 2000. години укупан износ спољних и унутрашњих дугова достигао цифру од 400.000 милијарди $. Колико је то велики износ најбоље се види кад упоредимо са оствареним бруто светским производом у истој години који износи 42.000 милијарди $. Најсиромашније земље су у последњих 20 година платиле на сваки 1$ зајма више од 9$ камате, а да нису отплатиле дуг. Куда то води? Од 4 милијарде становника неразвијених земаља њих 1, 3 милијарде немају више од 1$ дневно.

135

Нажалост, међу њима се налази и највећи део наших грађана. Истовремено, девизно тржиште обави свакодневно трансакције за око 1.500 милијарди $ а деси се да, рецимо, вредност немачког Телекома само у једном дану порасте за 20 милијарди ДЕМ. Где је крај финансијским шпекулацијама богатих? Оно што посебно забрињава, према извештају ОИ, је сазнање да су сиромашне земље под великим притиском како WТО, тако и ММФ-а и Светске банке, да одмах отворе своја тржишта, да либерализују цене и изврше брзу приватизацију, не водећи рачуна о социјалним последицама такве уцењивачке неолибералне политике. У исто време владе развијених земаља упркос, благом противљењу и осуди администрације из WТО, уводе нецаринске баријере које су се у ЕУ повећале у периоду 1986-1998 са 15-58 одсто или у САД са 27-57 одсто. По неким истраживањима данас у свету постоји 650 различитих видова нецаринских баријера. Текстилни производи су достигли заштиту од 95 одсто, а обојени метали 90 одсто. Недавно је администрација САД увела нове царинске стопе на увоз челика како би заштитили домаћу индустрију. Да ли сте некад покушали робу из неразвијених земаља да извезете у САД? Ако нисте, онда ми верујте да сам с групом пословних људи месецима покушавао да испуним све папиролошке препреке и на крају, да не би одустали од посла, робу смо прво извезли за Канаду, па тек онда за САД. Изнервирани написали смо писмо административној WТО о протекционистичким мерама које гуше слободну трговину. Одговор никад нисмо добили. Слободна трговина и слободно тржиште постоји, дакле, само у главама доброплаћених апологета нео-либерализма. Кад крупни капитал има интерес да трговина буде слободна и кад нико на тржишту не може да му конкурише, онда сви морају да поштују наметнута правила игре. Ако, пак, та игра развијеним земљама и њиховим богаташима не доноси зараду, онда се уводи протекционизам. Све међународне институције су у служби транснационалних компанија које спроводе глобализацију када то њима одговара.

Поред тога, од сиромашних земаља се тражи да укину субвенцију својим сељацима, док истовремено, према извештају ОИ, богате земље својим сељацима дневно дају помоћ од 1 милијарду $. Недавно је амерички Конгрес донео одлуку да у наредних 10 година субвенционише своје фармере за 173, 5 милијарди $. Извештај наводи да чланице ЕУ и САД извозе своје производе по ценама за трећину ниже од реалних трошкова производње. Како опстати у таквом свету? Наши реформатори немају решење, нити имају визију привредног развоја. Они су пресрећни што служе моћнијима и што спроводе туђе интересе. Можете ли замислити да

136

се неко од њих осмели и да уведе царине како би заштитио домаћу производњу. То се неће десити. Њих подржавају да би отворили тржиште за продају стране робе. Сама чињеница да је од 4, 8 млд $ увоза прошле године свега 9, 3 одсто отишло на опрему, а 51, 4 одсто на робу широке потрошње речито говори о нашој невољи. Замислите шта ће се десити 01. јула ове године кад царине са Мађарском буду свега 1 одсто? Мултинационалне компаније које су отвориле своје филијале у суседним земљама преплавиће нас својим производима »Б« категорије. Тешко нашим произвођачима. Реформатори не виде шта нам се спрема. Међутим, нико их не би осуђивао да су полако отварали земљу. Били смо читаву деценију изоловани, а после тога и бомбардовани. Како да се укључимо у тржишну утакмицу кад смо хедикепирани? Отворена привреда ће уништити домаћу производњу. За трајни опоравак наше привреде потребно је време и мудра државна политика коју сада немамо.

Почетком 1990. говорио сам тадашњим творцима економске политике да је наша велика шанса у глобализацији. Они нису разумели. Нажалост, ни ови данас не разумеју шта треба да радимо. Можемо ли бити већи католици од папе? А зашто би и били? Не можемо променити тај свет комерцијалне цивилизације. Морамо му се прилагодити. За почетак научимо бар да водимо привреду као развијени свет. Тако ћемо сигурно постати богатији.

Београд, 27.05.2002.

МЕХУРИ

Долар је, напокон, приземљен. За америчку привреду боље је да је приземљен, него да је доживео крах. То, наравно, не значи да једног дана, ако се настави досадашње неконтролисано задуживање америчке привреде, заиста неће доћи до краха не само долара, већ и читаве берзе. А крах светских берзи због сулудог развоја турбокапитализма може довести до краха светске привреде. Новац би тада изгубио сваку вредност, акције би биле хартије без вредности, стотине милиона људи би остало без посла, поновиле би се тужне слике с почетка XX века и беда и сиромаштво би закуцале на домове унесрећених људи. У општем хаосу и губитку свих принципа и вредности појавили би се прагматични демагози који би човечанству наметнули нову лаж. То је сценарио који се може одиграти уколико се настави сулудо трчање у зачараном кругу фикције, шпеку-лације и манипулације гуруа турбокапитализма. После спектакуларних уједињавања великих

137

компанија и стварања мега гиганата протеклих година, изгледа да долази до принудног отрежњења. Прошле године, рецимо, водећи светски интернет провајдер »Америца он лине« купио је »Тиме Wарнер« највећу медијску кућу у свету за невероватних 350 Млд $. Колико је то велики износ најбоље говори податак да је то једнак бруто друштвени производ Индије која има 1 милијарду становника. Да ли верујете у слободу штампе када се један такав мутант појави на тржишту? Менаџери великих компанија своја лична примања везују за курсеве акција и што више расте вредност акција и обрт капитала на берзи, они добијају већу провизију. Тако се надувавају светске берзе. Наравно, брзог успеха нема уколико нисте инкорпорирали моћнике из политике у своје комбинације и калкулације, што случај »Енрон« најбоље показује. Данашња власт у САД је посредно или директно везана за енергетски лоби који, водећи рачуна о сопственим интересима, управљају кризама у свету. Кад знате то, онда је лакше објаснити терористички напад од 11. септембра као и интервенцију НАТО снага у Авганистану. Није у питању, дакле, никаква теорија завере, већ практичан посао где гуруи турбокапитализма спроводе међународну политику која им доноси највећу личну корист. Бесрамна трка на светским берзама довела је до тога да постоји само фиктивна вредност компанија док њихова стварна вредност остаје без покрића. Најбољи пример је случај »Амазон цорп.« која је на берзи процењена на 20 млд $, мада у својој краткој историји није зарадила нити један цент. Како је то могуће? Живимо у свету где се људи осуђују због ситних проневера на дугогодишњу робију, али похлепни хазардери могу да украду милијарде долара и онда постају гуруи турбокапитализма. Крах »Wорлдцом-а«, чије су акције на врхунцу вределе 64, 50 $ да би се пре неки дан срушиле на бедних 6 центи, последица је таквог развоја капитализма. Сви служимо само даљем богаћењу оних најбогатијих. Челични закон олигархије не дозвољава да се удари у саму суштину проблема. Све је под контролом Великог Брата. Сви су поткупљени. Велике ревизорске куће учествују у организованој пљачки малих инвеститора. Оне потписују лажне извештаје и хвале фиктивне билансе компанија које праве огромне губитке. Наравно, менаџери су на време успели да извуку своје зараде и да пусте компанију низ воду. Колико су немилосрдни и сурови говори податак да су појели и пензионе фондове Енронових радика, својих дојучерашњих сарадника. Али, ништа лично. Све је то бизнис, зар не? Нови потреси на берзи се настављају. Надасве чувени гуру Жан -Мори Месије, председник друге по снази светске медијске куће »Вивенди«, чије су акције 10. марта 2000. год. вределе 131, 6 еура а

138

данас вреде једва 16, 05 евра, поднео је оставку. Права паника је завладала међу инвеститорима. Пукао је нагло мехур од сапунице. Чаролија је нестала. Ко је следећи? Не могу се сви људи лагати све време. Неко, ипак, мора да распрши илузије пре него што сви будемо преварени и опљачкани. Инвеститори ће бити све опрезнији. Страхују та свој капитал и неповерљиви су према свима. Долар је морао да плати цену неповерења света према САД-у. Директне инвестиције су прошле године опале за 60 одсто. Само Европљани и Јапанци су инвестирали 80 одсто мање новца. То је нормално понашање кад знамо како су ревизорске куће намештале билансне резултате, како је смањивана добит предузећа, смање су вредности акција и проширује се страх од тероризма. Отрежњење је одувало мехур инвестиција. Долар је од фебруара изгубио преко 9 одсто у односу на евро и јен. Дошло је до меког приземљења, које ће се наставити до краја 2003. године када се очекује да долар добије своју реалну вредност. Званичници су забринути како да покрију билансни дефицит САД од – 465 млд $. Свакога дана америчкој привреди треба 1, 5 млд $.

Тако је у свету. Свашта се дешава на финансијском тржишту. Само је наш динар стабилан. Он не прати никакве светске процесе. Њега ништа не може уздрмати. Реформатори нису забринути. Производња опада, али девизне резерве расту. Инфлација је минимална, али је све скупо. Инвеститори не долазе, али је динар прецењен. Спољнотрговински дефицит ће прећи огромних 3 млд $, јер прецењен динар угрожава извоз. Динар ће, каже власт, ако треба, баш у инат, још и да ојача. Нека сви виде да смо на добром путу! Важно је да се надува још неки мехурић личне сујете. Треба се доказати по сваку цену. Могуће је без икаквог знања и искуства креирати и водити државу и привреду. Уосталом, кад се пробуши мехур, цену ће ионако платити сиротиња. Тако се бар надају гуруи турбореформи. Видећемо.

03.07.2002. године

РАСПРОДАЈА

Искусни и успешни трговци никада не купују имовину од оних који су је стварали. Тада је цена највећа. Оно што сами стварате за вас има непроцењиву вредност и трговац не може направити добар посао. Предуслов за добру зараду је да имовину продају наследници. Са њима се много лакше тргује. И највише се зарађује. То се данас најбоље види у процесу приватизације код нас. Друштвену својину су многе генерације стварале. Она припада

139

свима нама. Не припада, како се погрешно приказује, само радницим у тим предузећима. Још мање Влади која је данас распродаје. Радници имају само право да раде на тој друштвеној својини. Међутим, нису ни сви радници били у истом положају. Монополске гране, попут производње и преноса електричне енергије, нафте, гаса, ваздушног саобраћаја или финансијске организације, увек су имале бољи положај на тржишту и обезбеђивали су велике плате и друге привилегије својим радницима. Најгоре су пролазили радници у пољопривредним организацијама и текстилној и кожној индустрији. И они су радили на друштвеној својини, али су били слабо плаћени и нису имали никакве привилегије. Зато се нико на тржишту радне снаге није ни отимао за те послове. Када би се направила детаљна социјална анализа тог периода, верујем да би се показало како су у ове гране запослење налазили доњи слојеви становништва, заправо сиротиња. Тако је на социјалистичкој друштвеној својини настала чувена црвена буржоазија. А онда су дошли реформатори и почели да распродају друштвену својину. Не водећи рачуна о стратешким гранама за државу, донели су одлуку да отпочну приватизацију. За њих није било важно да се квалитетно преструктуира привреда и да се ствара већи друштвени производ, већ да се што пре распрода друштвена имовина. Зашто? Разлог је врло приземан. Од скупљених пара из приватизације напунио би се буџет и тако би нова власт редовније финансирала здравство, просвету, пензије и разна социјална издвајања. Власт би доказала да је способнија од оних претходних и да може да спроводи дириговане реформе. Дакле, прива-тизација је постала политички чин и служи за промовисање нове власти. Приватизација није економски утемељена и врло брзо смо упали у велике проблеме. После годину дана од донешења закона о приватизацији продали су само 22 предузећа. Израчунајте сами колико ће им времена требати да распродају преосталих 6.000 друштвених предузећа. Посебно нас забрињава што се распродају добра предузећа и предузећа од стратешког значаја. Већ сам писао да је распродаја цементара злочин и да неко мора кривично да одговара због тога. Беочинска цементара је у прошлом режиму достигла цену од 141 мил $, али продаја није извршена јер је тадашња опозиција будно пратила сваки потез власти. Када је та иста опозиција дошла на власт продала је три цементаре за укупно 138, 9 мил $. Зашто је цена нагло пала? Ко је узео разлику? Ко је посредовао у продаји? Зашто смо уопште продали предузећа која доносе добре приходе? Недавно је на аукцији италијанска фирма купила раковачки каменолом «Кијев», а онда је аустријска «Алпина мајсидер» купила љубовијски каменолом «Гранит». Наши

140

реформатори распродају цеме-нтаре а да уопште није покренута грађевина. Продају и каменоломе мада ће тек почети изградња путева у Србији. Странци купују оно што им доноси највећи профит. И то је сасвим нормално. Али несхватљиво је да данашњи режим распродаје оно што је најбоље. Зашто то раде? Ако су способни, као што тврде, нека продају предузећа која нико неће. Да ли наш сељак продаје најбољу њиву или краву која доноси највише млека? Не продаје. Сељак чува оно што је највредније. Домаћинско понашање се учи код куће. Оно што нисте научили у породици не можете да сазнате ни на Харварду. Не вреди. Постоји време и место за све. Зато је крајње време да домаћин дође на чело државе.

Ни начин како се врши распродаја није добар. Не само због тога што паре одлазе у буџет, тако су и социјалисти продали Телеком, већ због низа шпекулација на самом почетку приватизације. То се најбоље видело у продају акција Апатинске пиваре. Данас су сви актери кажњени. Спорна је и приватизација Палићких подрума. Сумњива је приватизација фирми које су откупили сами директори. Трагикомично је то што се ради. Црвена буржоазија легализује своје богатство. Дугогодишњи директор једне текстилне фабрике довео је фирму до стечаја, а онда, када је све упропаштено, откупљује сопствену фирму из кредита банке чији је директор председник управног одбора те фирме. Живела приватизација! Живео буразерски капитализам! Ево модела како се може убрзано распродати читава држава. Није важно ко ће бити власник, битно је да се изврши приватизација. Када стратешке гране буду у рукама странаца, онда више нећемо имати државу. Домаћи богаташи ће бити каста сама за себе. Земљом ће управљати намесник који ће даље либерализовати привреду. Домаће производње неће бити јер ћемо све куповати из увоза. Интересантно је да се убрзава процес либерализације између наше државе и Словеније, да ће преко 80% производа бити слободно за трговину, непосредно пред отварање Меркатора. Коме је у интересу да уништи домаћу привреду, просудите сами. Браћа смо некада били, али интереси су нам различити. Зашто понављамо исте грешке? Можемо ли ми њима нешто да продамо? Зашто ми не купујемо стратешка предузећа у Словенији? Словенија, кажу, брани свој национални интерес. Зар смо толико блесави да поново будемо намагарчени? Српски модел приватизације је на добром путу. Наставите само даље! Када лукави страни трговци откупе све што буде ваљало и кад превртљиви директори фирми у стечају отму друштвену имовину, стотине хиљада људи ће остати на улици без посла. А то је опасно. Грађани су већ научили да се изборе на улици за своја права. Ако им се убрзо не понуди нешто боље, ако се не

141

заустави распродаја и не добијемо домаћина који ће радити у општем интересу бојим се да ће се решења тражити на улици. Сиромашни ни немају шта да изгубе. Они више немају ништа за продају.

04.09.2002. године

ОДРЖИВ РАЗВОЈ

Мења се слика света. Неолибералне теорије више не вреде. Оно што се некада сматрало нормалним данас, после толико векова цивилизацијског развоја, постаје ограничавајуће и опасно за даљи развој човечанства. Неки нови параметри диктирају промене које ће довести до великих заокрета у нашем устаљеном начину размишљања. Нисам рекао да ће доћи до револуционарних помака јер нам је свима наметнутих револуција преко главе. Али да ће се из корена променити досадашње поимање економске науке, то је више него сигурно. Нарочито ће пословање у привреди претрпети велике измене. Сви знате да је традиционална економска наука тврдила да се успех предузећа мери оствареним профитом. Што је већи профит, то је предузеће успешније. На макреоекономском нивоу посматрања што привреда прави већи друштвени производ то је успешнија и богатији су њени грађани. Организована друштва су развијенија и имућнија баш због тога што су успела теорију корисности да развију до граница разума. Потрошачка цивилизација је теорију корисности довела до апсурда и данас смо, услед пребрзог развоја производних снага, које су на моменте имале застрашујуће облике, доспели у ћорсокак. Наиме, овакав развој комерцијалне цивилизације, где тржиште, понуда и потражња, профит одређују обим привредне активности и битно утичу на формирање друштвених односа, ограниченог су трајања. Неки мудри људи су о томе давно писали, али, нажалост, њихова упозорења није имао ко да чује. Човечанство је морало да проживи и прође овај пут, јер како би данас знали да смо погрешили. Данас је већ многима јасно да је бесмислено даље спуштање у провалију и да морамо да станемо, да се окренемо и размислимо како даље. Убрзани техничко-технолошки развој и жудња за што већим профитом, довела је до тога да се променио однос између човека и природе. Нарушен је Божји склад и постоји велика опасност, уколико се настави похлепна трка за успехом, да уништимо сопствену цивилизацију. Пошто одређени тајни кругови, који

142

располажу неконтролисаном количином новца и моћи, већ говоре о златној милијарди неопходној за удобан живот на планети, питање је када ће они отпочети спровођење те своје теорије. Можда су, ко зна, већ и почели да је спроводе, само ми то, вечито у борби за зарадом, нисмо још приметили. Углавном, било како било, уплашенији део света све више данас говори о ОДРЖИВОМ РАЗВОЈУ. Читаве студије почињу да се пишу о новој економској теорији. О чему се ради? Једноставно, оно што је сваки наш угледни домаћин на селу знао и чега се увек придржавао, сада постаје светски феномен. Реч је о концепту економског развоја која фаворизује уз минимално коришћење необновљених природних ресурса, а максимално искоришћење обновљених. Напокон се савест човечанства пробудила и поставила питање свима: како ће будуће генерације живети ако ми природу загадимо, уништимо и обесмислимо? Ако желимо да продужимо живот на земљи, онда треба омогућити нашем потомству да уживају у благодетима животне средине. Немамо права да им то задовољство ускратимо. Уништавамо природу да би створили што веће профите и онда, незадовољни сами собом, тражимо спас у разним потрошачким баналностима, док стотине милиона људи гладује у свету. Зар је то достојно савременог човека? Природа је дуго трпела нашу себичност. Сада се окренула против насиља које вршимо над њом. Кад неко, рецимо, сече дрво, поготово ако је то дрво у плућима човечанства – Амазону, да би остварио профит јер је велика потражња на тржишту, а онда, због превеликог загађења, улаже исти новац да би очувао нарушено здравље, најбољи је доказ суманутости цивилизације. Исто је и са земљиштем, водама и другим природним богатствима. Према проценама стручњака већ 2032. године ће половина човечанства имати проблем са водом. Која профитна стопа може да покрије тај проблем? Вреде ли нове инвестиције ако се уништавају необновљени ресурси? Уосталом, шта је данас вредност? Развој комерцијалне цивилизације заснован је на краткорочној стратегији извлачења профита на рачун све угроженије природне средине. Нова економска политика мораће да из темеља промени своја досадашња начела. Човечанство нема више времена за губљење. На самом смо рубу провалије. А где је Србија? Имамо ли ми неку дугорочну стратегију економског развоја? Наши државници морају добро да размисле: куда иде Србија? Не смемо да пристанемо да нас претворе у отпад за застарелу и прљаву технологију постмодерних држава. Морамо пронаћи сопствени пут који ће омогућити нашој држави и народу одржив развој у новом свету. Борба за опстанак биће сурова и немилосрдна. Нико нам ништа неће поклонити. Морамо се

143

прилагодити новом добу. Сада треба почети рад на нашем спасу. Наше компаративне предности морамо искористити да би опстали. Одмах морамо изоловати и означити сва она места која су загађена због НАТО бомбардовања. Поред њих, на сву срећу, још увек имамо природне ресурсе незагађене. Они су идеални за производњу здраве хране. Мудром државном политиком требамо да их сачувамо. На крају, народи се не деле на велике и мале, већ на оне који историјски трају и нестају. Многе империје су давно нестале, док мудри народи још увек трају.

Нека и Србија вечно траје! 28.05.2002. године

КУРС

Приморан сам да поново пишем о девизном курсу. Многи привредници и грађани су збуњени изјавама Гувернера да се курс неће мењати у наредних десет година и да «основни проблем наше привреде није у курсу, већ колико је она конкурентна». Пошто сам много тога већ писао о девизном курсу и правио рачунице, које су свима биле јасне, осим челницима у НБ, онда ми је остало само да разбијем нову заблуду у вези конкуретности наше привреде. Пре тога, још неколико важних напомена. Самохвалисање Гувернера и његових сарадника да је новчана маса покривена девизним резервама између 115 и завидних 140 одсто, што је тачно, и тврдње да се текућа вредност динара одређује преко понуде и тражње не девизном тржишту, што је теоретски тачно, нису, нажалост, довољне да објасне саму суштину девизног курса. Такво гледање на девизни курс је сувише теоретско. Они који немају никаквог искуства са тржишта и који на привреду гледају кроз научене моделе из књига, погрешно закључују. Најбољи доказ за то је њихова тврдња да «постоји простор да се динар ојача, односно да се вредност еура према динару смањи а не да се повећа како би неки лобији желели». Зашто да се ојача? Па, разлог томе је што су девизне резерве повећане са минималних 360 на, како кажу, фантастичних 2.120 мил $. Фантастичан закључак! Замислите шта би се десило у нашој привреди када би динар још више ојачао, а еуро и долар ослабили? Нека бирократе из НБ то ураде. Нека доследно следе своје теоретске моделе и врло брзо ће видети последице своје разорне монетарне политике. Сви који живимо и радимо у привреди знамо, а то више ни чувени економски

144

стручњаци, који су хвалили све досадашње Владе, не могу да сакрију да привреда није покренута. Индустријска производња, закључно са августом месецом, једва је пребацила 0, 4 одсто у односу на прошлу годину када су реформатори такође били на власти. Шта их спречава да покрену производњу кад имају сву власт? Трговински дефицит за првих седам месеци је достигао 2, 028 млд $, што значи да ће до краја године премашити 3, 2 млд $. Зашто расте трговински дефицит? Могу ли нам бирократе из НБ објаснити? Замислите каква би економска катастрофа настала када би евро и долар појефтинили. То би значило да је роба из увоза још јефтинија. Зашто да производимо кад можемо да увозимо?!

Бирократе из НБ нису забринути. Они држе стабилан динар јер девизне резерве расту. Али не кажу нам из којих прилива расту девизне резерве? Посрнула привреда, видели смо, прави дефиците. Девизне резерве расту из донација и међународних кредита које примамо. Поред тога, прецењеним динаром пљачкају се сопствени грађани јер се за више девиза добија мање динара. Ето откуда раст девизних резерви. Шта ће бити са девизним резервама када више не буде кредита и донација? Ако се убрзо распродају најбоља српска предузећа постоји могућност да још неко време резерве расту, али само док будемо имали шта да продамо. Таква монетарна политика ће упропастити државу. Не може се бранити нереалан курс задуживањем, отимањем од грађана и распродајом државе. Девизни курс се брани само јаком извозном привредом. Девизни курс мора бити реалан. Умртвљена привреда нема никакву тражњу за девизама. Кад привреда почне да ради пуном паром, видећемо колики ће курс и девизне резерве да буду. Девизне резерве морају да буду у функцији привреде. Хвалити се девизним резервама у трезору или на рачунима страних банака са најминималнијим приносима, није добро. Бирократе би морале да знају да је Тајланд имао девизне резерве 37 млд $, али није успео одбранити националну валуту у азијској кризи. Покушаћу једним примером да грађанству додатно објасним у чему је проблем око курса. Неискусни лекар мери температуру, крвну слику и притисак тешко оболелом пацијенту и када утврди да су сви параметри у нормали, закључује да је он здрав. И не само то, он тешко оболелог тера да се такмичи на светском првенству. Искусан стручњак зна да се не сме гледати парцијално, већ да се проблем може решити у целовитом сагледавању болести. Монетарна политика је само део, врло значајан, укупне економске политике. Нека бирократе из НБ одговоре: зашто је амерички гувернер Гринспен прошле године 11 пута смањивао каматну стопу? Зашто све није оставио тржишту? Зашто је есконтна стопа пала на најнижи ниво, чак и испод стопе

145

инфлације, и износи 1, 75 одсто годишње? Зашто долар пада? Господо, одговор је, ако не знате, само један: искусни монетарни вук хоће да покрене америчку привреду из рецесије, ограничава увоз тако што га поскупљује, повећава извоз јер америчка роба појефтињује и смањује тренутни дефицит од 168, 4 млд $. Е, то ради прави Гувернер. Нама треба такав Гувернер и таква Централна банка. А на крају, још нешто о конкурентности наше робе. Врло кратко. Узмимо нашег, рецимо, пољопривредног произвођача који је вредан и прави добру робу. О лењивцима и лошој роби не вреди говорити. Тај наш фармер мора сам да организује неку производњу на свом имању, без дугорочне кредитне подршке, на старој механизацији, без обртних средстава, мора да плати сва издвајања за прескупу државу, без извозне подршке и са нереалним курсом појављује се натоварен на светском тржишту. У исто време његов конкурент добија државну субвенцију између 40-100 одсто и кредите који имају камату од 3-5 одсто годишње. Понављам, годишње! Како конкурисати том фармеру? Поред тога његова држава, упркос СТО, уводи протекционизам и високе нецаринске баријере. А ако и то прођете, остаје да се прилагодите стандардима где вам се, као варварима, прописује свака ситница само да би вас отерали са свог тржишта. Како господо бити конкуретан на таквом тржишту? Да ли сте икада покушали да извезете неку нашу робу у свет? Можете ли да дођете, макар на кратко, код нас на тржиште и личним примером нам покажете како треба бити конкурентан? Изађите испод скута ММФ-а и Светске банке и докажите своју памет. На тржишту се најбоље види колико ко вреди.

17.09.2002. године

ДЕФИЦИТ

146

На крају 2001. године очекује се спољно трговински дефицит у износу од 2, 9 милијарди $ што је за 35 одсто већи спољнотрговински дефицит него прошле године када смо имали онај режим на леђима. Поред тога, прошле године имали смо и изоловану у међународно непризнату државу. Данас имамо, вреди ли то рећи, демократски режим који се наметљиво хвали да међународне финансијске институције високо оцењују његову реформску политику. Рачуница, међутим, показује да, упркос толикој хвали света, нешто не ваља у функционисању наше привреде. Поготово морамо бити забринути кад знамо да нема више санкција и да је 95 одсто наших предузећа могло да извози у ЕУ без плаћања царина.

Зашто је онда настао толики трговински дефицит?Зашто наша предузећа не извозе кад имају такве царинске

погодности?Да би одговорили на ова питања, најбоље је да пођемо од

самог робног произвођача, тојест предузећа. Претпоставимо, ради лакше анализе, да је већ приватизовано или да је било у приватној својини, да су менаџери способни, да су направили одличну организацију у предузећу и да роба, коју то предузеће производи, има купца на страном тржишту. Дакле, говоримо о извозном предузећу који своју робу (услугу) продаје на светском тржишту на коме се води немилосрдна борба око квалитета и цене. Због оштре конкуренције наше предузеће није у могућности да утиче на светске цене, више ни произвођачи малине нису изузетак, па је приморано да се прилагоди светским ценама. Напоменимо, да је у учешће Србије и Црне Горе у светском робном извозу 1990. године било 1, 7 промила а да се 2000 године спустило на свега 0, 215 промила. Толико о снази небеског народа који хоће да промени свет.

Пошто је светска цена фиксна категорија коју предузеће не може да мења, већ мора да иде испод ње ако хоће да продре на страна тржишта, њему не преостаје ништа друго, уколико жели да послује са профитом, него да смањује цену коштања производа. Наравно, високи квалитет и стандард производа се подразумева. Међутим, ту настаје велики проблем. Током 2001. године дошло је до повећања свих цена у земљи за преко 50 одсто, инфлација увећана за 30 одсто повећања цена које статистика не мери, тако да је и цена коштања извозног производа увећана за преко 50 одсто. Ако је предузеће планирало да оствари годишњу зараду од, рецимо, прихватљивих 20 одсто, после плаћања свих пореза, остаје му да плати још порез на добит од 20 одсто, онда ће његова зарада на крају године бити свега 16 одсто, што неће бити довољно да

147

покрије раст цене коштања за читавих 34 одсто. Пошто је наша Централна банка држала курс националне валуте стабилним, из само њој знаних разлога, док сву све цене порасле преко 50 одсто, онда је наше предузеће остварило губитак од преко 50 одсто умањен за износ чисте очекиване добити. Да смо имали пливајући девизни курс, који би пратио раст цена коштања производа, предузеће би остварило нето добит довољну да, у оскудици девиза, настави да производи робу за извоз.

Нажалост, наши реформатори, невични тржишном пословању, слабо рачунају. Политичке калкулације нису економски утемељене и то доводи, при непостојању визије привредног развоја, до катастрофалних последица по саму државу.

Једини извоз који се исплати за предузеће је онај у коме је могуће остварити добит минимум преко 50 одсто да би се могли покрити нарасли трошкови у производњи. То је, наравно, најтеже. Али, постоје у Србији још 7.000 друштвених предузећа која, притиснута синдикатима, морају да извозе како би, на било који начин, дошли до девиза и поделили какве такве плате. Та предузећа, пошто немају власника, не праве калкулације и извозе по сваку цену уништавајући друштвени капитал. Податак да у овогодишњем извозу 58 одсто чине сировине и репроматеријал најбољи су доказ нашег неоколонијалног статуса и расипништва. Немамо право на расипништво! Немамо право да упропастимо будућност наших потомака. Од чега ће они живети? На којим националним богатствима ће они градити привредни развој? То је лакши пут преживљавања. Са оваквом структуром извоза никада се нећемо приближити развијеном богатом свету. Живећемо на маргини и изгубићемо државну самосталност.

Наравно, увозни лоби ће бити екстремно богат. Уместо да се орјентише на извоз, како би држави донео што више неопходно потребних девиза, предузеће ће израчунати да му се више исплати увоз. Зашто би правио губитак у извозу? Зашто би се мучио у освајању других тржишта? Рачуница јасно показује да се зараде у увозу крећу између 15 – 100 одсто, не рачунајући акцизне робе. Битно је само убрзати обрт и свести га на месечну калкулацију. Покушајте сами да израчунате колике су зараде. А потом, када све продате и наплатите, поново крените у нови увоз. Саветујем вам да и зараду претворите у увозну робу.

И тако ће нас рачуница довести до спољнотрговинског дефицита од 2, 9 млд $. Привредни систем не ваља. Предузећа се рационално понашају. Баве се послом на коме могу да зараде. Зато 45, 5 одсто увоза чини роба широке потрошње. Њен обрт је најбржи

148

и највише се зарађује. Увозни лоби потрошио је око 5 млд $. А наша производња?

Треба ли нам домаћа производња?Можда реформатори могу да нам обезбеде довољно донација

да живимо и без извоза? Можда ни губици у извозу, због девизног курса, од 800 мил $ за њих нису велики? Ко плаћа те губитке?

Развијене и богате државе не смеју да праве губитке. Плаше се изборне воље грађана, јер бирачи не воле да плаћају губитке неспособне администрације. Развијене и богате државе субвенционишу своје извознике са 40 – 80 одсто.

Наша администрација поједине произвођаче свега 1 одсто. Резултати су видљиви. Развијена и богата Холандија, која има дупло више становника од Србије, остварује робни извоз 110, 9 пута већи од нашег.

Зато су ваљда и богати.Њихове извознике не занима ко је на власти. Важно им је да

их држава помаже. А купца робе ће они већ сами пронаћи.Нажалост, код нас.

16. 12. 2001.године

ДИРИГОВАНИ КУРС

Заборавимо острашћене расправе економских теоретичара и државних чиновника о девизном курсу. Покушајмо до истине да дођемо рачуницом. Закључак изведите сами. Дакле, поиграјмо се, на тренутак, заједно бројкама. Замислите, неће вам бар то тешко бити, да сте у јануару 2001.год. имали ДМ 100.000. Шта бисте урадили са тим новцем? Ако сте плашљиви и не желите ништа да ризикујете, као што ни страни инвеститори нису хтели да ризикују, онда сте ваш новац држали негде пострани. На крају године бићете запрепашћени кад схватите да је ваш капитал изгубио пређашњу вредност. Немачке марке у Србији вреде за 40 одсто мање него на почетку године, због износа годишње инфлације. Овај износ је и већи, пошто се 30% инфлације не може да мери. Апсурдно, зар не? Али, нажалост по вас, истинито. Толико о вашем “чувању пара”! Има оних који су били мало храбрији, али не баш превише, и осмелили су се да девизе повере некој нашој или страној банци. За свој улог добили су камату на годишњем нивоу од, рецимо, 3 одсто. Њихов годишњи губитак је за само 3 одсто мањи од оних који су новац држали изван финансијских токова. Безначајно, зар не?

149

Међутим, анализа постаје интересантнија када се позабавимо онима који су били храбрији или, што да не кажемо, боље обавештени. Они су у јануару променили девизе у 3 мил. динара /1ДМ = 30дин./ и пласирали на тржишту новца средства. Ако је просечна каматна стопа била 4 одсто месечно и ако су, комфорним обрачуном камате приписивали главницу, онда су добили 54 одсто прихода. А када су те динаре на крају године претворили опет у марке, одбијајући укупне трошкове трансфера од 4 одсто, добили су профит ДМ 50.000. Толико о добро обавештеним и њиховом интересима. Није чудно зашто они подржавају реформе и политику стабилног девизног интереса. Али погледајмо оне најпредузимљивије, којима не треба превише сугерисати шта да раде. Видећемо да су они, верујући такође у реформе, одлучили да увозе робу. Наравно, робу широке потрошње која се брзо продаје. Високе цене на домаћем тржишту, непокренута домаћа производња, неликвидна привреда и стабилан, нереалан девизни курс, помогли су увозном лобију да оствари бруто зараду од 25-30 одсто у месечном обрту. (Шверц дувана није узет у ову калкулацију). Ако претпоставимо да се сви трошкови крећу између 10-15 одсто, онда је њихова остварена чиста зарада била читавих 15 одсто месечно. То значи да је у нашем примеру, профит био ДМ 180.000 или невероватних 180%. Уколико зараду нису подизали већ су је сваког месеца претварили у робу, њихова зарада се пење на ДМ 365.293. Шта би рекли маклери на Волт стриту на профит од 365, 29 одсто. Ко тврди да немамо способне менаџере? Доказ да је увозни лоби добро профитирао је и овогодишњи дефицит од $ 2, 93 милијарди, који је за преко 40 одсто већи него у време прошлог режима. Шта је држава предузела да спречи одлив толиког новца из земље? Понижавамо се, молимо донаторе да нам помогну, док сопствени новац расипамо по свету. Изгледа да наши реформатори слабо рачунају. Превише се баве теоријом. За то време добро обавештени љубитељи реформи убирају плодове стабилности. Све је исто, само су профити јавни.

18.02.2002. године

ФУНКЦИЈЕ

У Савезним органима запослено је, без војске, нешто преко 10.000 људи. Републички буџет за 2001. год. износи 129 млд. дин., док Савезни буџет износи – 45 млд. дин. Тако осиромашени грађани

150

Србије и банкротирана привреда издржавају две администрације. Апсурдно понашање прошле власти наставили су и нови властодршци. Ништа нису урадили да се за годину дана рационализује државна управа.

Изгледа да се реформе односе само на грађане и привреду. Функционери нове власти и даље се понашају расипнички.

Погледајмо шта смо могли добити домаћинским вођењем државе. Анализираћемо овом приликом само Савезни буџет. Када упоредимо дуплиране функције видимо да је трошак истих функција – 9 милијарди динара. Преосталих 36 милијарди троши се, највећим делом од - 32, 1 милијарде, на војску и 3 милијарде на остале савезне органе. Уколико Србија и Црна Гора постану две независне државе које ће бити у неком државном савезу, рецимо царинској унији, онда ћемо добити уштеде од 12 млд динара (исте функције + остали савезни органи). Истинска реформа Војске, формирање професионалне српске армије (СА) од 30.000 војника и смањење целокупног старешинског састава на 3 генерала, 9 пуковника, 9 потпуковника, 30 мајора, 90 капетана, 270 поручника и 810 наредника, као и служење војног рока 6 месеци, донеће држави уштеду 50% садашњих издвајања.

Укупна уштеда пење се на 28 млд дин. (12 млд + 50 % војних расхода).

Шта је држава могла да уради са 28 млд дин.?Сваког месеца да су се прикупљена средства пласирала на

тржишту новца по камати од 3% месечно, побољшала би се ликвидност привреде и смањила би се каматна стопа са 4, 5 – 5, 5% месечно на ниво просечне месечне инфлације.

Истовремено би држава добила на име камате око 1 млд динара и са уштедама у Савезној управи царина, укупне уштеде попеле би се на 30 млд дин. или фантастичних 1-милијарда ДМ.

Да се овај новац од 1 млд. ДМ уложи у државну Банку за развој, која би одобравала кредите малим и средњим предузећима, добили би најјачу и најздравију банку у држави. Банка би одобравала кредите од ДМ 100.000 и каматом по стопи од 5% годишње оним предузећима која имају тржиште и треба им обртни капитал. Тако би се државни капитал пласирао у 10.000 предузећа која би била обавезна да запосле у просеку по 10 радника, што би довело до отварања радних места за 100.000 људи.

Сви прекобројни из државних служби који троше буџет и немају посла, добили би прилику да привређују и пуне државни буџет. Када 100.000 новоупослених почну да производе нову вредност на тржишту доћи ће до повећања и друштвеног бруто производа.

151

Уколико просечна плата буде 400 ДМ, повећаће се куповна моћ становништва у једној години за 480 мил. ДМ. Смањењем пореза и доприноса на те плате за 50%, тако да основица буде 200 ДМ по раднику, у буџет би се слило 240 мил. ДМ.

Све у свему, покренула би се производња и почели би људи да се запошљавају. А то је најважније за истинске реформе у држави.

Нажалост, нова власт није успела да покрене производњу и запосленост. Козметичке “реформе” у фискалној и монетарној сфери прикривају праве проблеме у функционисању државе и привреде.

Нема успешне реформе без промене система. А систем управљања државом остао је исти.

Напоменимо да је нова власт током године добила 900 мил.$ донација и свега 100 мил.$ директних инвестиција.

Паре порезника и привреде троше се за одржавање лажних и скупих функција, док клечимо пред богатим светом и молимо да нам помогну.

Господо реформатори, погрешно радите!Почните реформе из своје куће.Покажите нам да сте за тржиште и слободну конкуренцију.Није тачно да нема идеја како да се изврши реформа.Ево још једног предлога како да се покрене производња и

запосле људи.Једноставно, зар не?

06.децембар, 2001.године

ТЕЗГА

Недавно су у Шапцу незадовољни улични продавци читав дан блокирали мост на Сави. Имао сам прилику увече, сасвим неочекивано, после свог наступа на локалној телевизији, да разговарам са огорченим људима, о њиховом поступку. Шта су могли друго да ураде? После неразумне одлуке арогантне локалне власти о затварању уличне продаје и легализације сиве економије, тако што ће сваки продавац пословати као предузеће, мораће да воде пословне књиге и да закупе пословни простор за своју делатност, несретни људи нису имали другог избора него да покажу снагу своје воље. Једино чега се плаше нови властодршци и шта разумеју је снага уличне демократије. Улица их је и довела на

152

власт. Морам да признам да ми је пријао разговор са тим људима. Тачније, био сам поносан што припадам народу у коме су продавци на улици паметнији и мудрији од властодржаца који спроводе економску политику. Један крупни брка, који издржава пет чланова породице, говорио је из душе читавог народа и по памети надмашио је све докторе економије који се тако срамно додворавају малограђанима на власти, да се то не може више ни гледати ни слушати.

Опет, пре неки дан, читам у «Националу» да је улични продавац Игор Миликић, који тезгу са дисковима држи на Булевару, сачувао робу од градских комуналних инспектора тако што се полио бензином и запретио да ће се спалити. Овај српски Јан Палах, чешки студент који се спалио 1968. године у знак протеста што су совјетски тенкови ушли у његову земљу, изјавио је «Нисам видео излаз из ситуације, јер се ја без хлеба кући не могу вратити». Заједно са њим тезгаре и Александар Николић лекар и Ћира Стојанов магистар. И они тврде да ако остану без прихода неће имати од чега да живе. Господин магистар је добио плату последњи пут пре три месеца и она је износила 1.800 динара.

Према званичним подацима за период јануар-септембар 2002. године грађани су примили 564 милијарде динара и вратили су у легалне токове 348 милијарде динара, док су 216 милијарди остале у сивој зони. То је отприлике 3, 5 милијарди евра. Ако томе додамо још износ од 2, 5 милијарде евра који се окреће у девизама, што је најнижи реални износ, онда је то читавих 6 милијарди евра или скоро половина легалног БДП. Како легализовати сиву економију?

Реформатори не знају да реше проблем сиве економије. Они покушавају државном репресијом да улију страх продавцима на тезгама. Али, то је погрешно. Треба лечити узроке, а не кажњавати последице. Сама суштина проблема лежи у томе да су грађани гурнути на улицу и да они нису имали другог избора него да се боре за опстанак. И сва срећа је што имамо тако интелигентан и стрпљив народ. На улицу их је гурнуо прошли режим, али овај ништа није учинио да им помогне да сами оду са улице. Сад хоће насилно да их склоне. А то државно насиље поносни људи не подносе. Не стоје ти људи, господо реформатори, на улици зато што су криминалци, шверцери, нерадници или припаднци поражених снага, већ зато што нема посла за њих у предузећима. Не стоје они на сунцу, зими, ветру и киши да би очврснули, јер су духовно довољно јаки кад су све државне недаће издржали, већ стоје због тога што ви који водите државу нисте ништа учинили да их запослите. Многи међу њима су избеглице. Шта је држава за њих

153

урадила? Влада каже – нека се снађу! Па шта ће нам Влада ако отпуштени радници и избеглице треба сами да се сналазе? Задатак Владе је да пронађе послове за 891.878 незапослених, као и за све наше сународнике који још увек нису добили право гласа у Србији. Ти људи немају ни социјално, ни здравствено, не уплаћују пензије и приходи су им несигурни и слаби. Живот на тезгама вређа људско достојанство. Шта треба урадити да се помогне тим људима? Паметна Влада би отпочела борбу против сиве економије либерализацијом тог тржишта. Уместо казне, дајте људима слободу. Смањите све порезе на 4-6 одсто, уведите најмање паушале, договорите се са сваким појединачно колико може да плаћа, понудите им да уплаћују социјално, здравствено и пензионо без државних оптерећења, цивилизујте им услове продаје. Најпредузимљивијим понудите повољне кредите за обртна средства и празне просторије друштвених предузећа. Можда међу њима постоји неко ко ће направити ланце супермаркета. И Бил Гејтс је почео из гараже и он се бавио сивом економијом. Подаци за Италију говоре да 11 милиона људи ради у сивој зони, али то је њима допунска делатност. Код нас је улица основни извор преживљавања. Зато очајни људи тако енергично бране свој живот. Помозите тим људима, уместо што их злостављате. Пустите нека раде све док не покренете производњу. Када српска привреда почне да ради, они ће сами напустити сиву економију и запошљаваће се у новоотвореним фирмама. Таква политика Владе пуниће буџет. Нажалост, реформатори то не знају да ураде. Прошле године су отворили само 2.634 предузећа. А нама треба 50.000 годишње. У којима ће посао наћи 250–300000 људи.Зар то није прави пут? Нажалост, чиновнике из Владе то не интересује.Они јуре своје каријере и не мисле о свеопштем друштвеном интересу.Они немају саосећање са својим народом. Они рад у Влади доживљавају као уносну инвестицију.Ту су кратко и онда иду даље. Када неко из Владе запрети да ће се спалити зато што привреда није покренута, зато што народ живи бедно и што је толико незапослених људи на улици, Србија ће бити на добром путу. Познајући ове, Богами, нећемо дочекати то време. Јан Палах више није у моди. Јапијевци су – цоол! Јапијевци који никад нису били на тржишту. А тезга је ипак тржиште.

29.11.2002. године

154

Б У Џ Е Т

Реч буџет потиче од француског израза «боуге» и «боугетте» који је означавао кожну торбу. Буџет, дакле, покрива приходе и расходе у неком временском периоду, најчешће за једну годину. Шта је Влада предвидела да стане у кожну торбу за наредну 2003. годину? Ових дана имали смо прилике да путем медија сазнамо шта нас очекује. Јавне расправе стручњака, наравно, поново није било. Тако је нова власт арогантно наставила да спроводи наметнуту економску политику, не питајући и не консултујући се са домаћим стручњацима. Покушај синдикалних лидера да узму учешћа у владиној промоцији новог буџета комично је изгледао. Један синдикални лидер је седео у публици, а други, смештен на крају стола и прилично се досађивао. Битно је да ће стотине хиљада радника у транзицији остати без посла. Ко ће се борити за права и положај тих радника? Према проценама независних стручњака преко 1 милион радника ће у процесу приватизације изгубити посао и мораће да се преквалификују. Да ли су радници заинтересовани где ће и шта радити? Али сви ћуте. Пристају да поделе понуђене мрвице. Распродаје се имовина коју су генерације стварале. Шта ће будуће генерације да продају? Од чега ће они да живе? Укупни буџетски приходи износиће 214, 6 милијарди динара, док ће расходи бити много већи 261, 5 милијарди динара. Буџетски дефицит износиће 46, 9 милијарди динара или 3, 8 одсто бруто друштвеног производа /БДП/. Нема уласка у ЕУ са толиким дефицитом. Издвајања грађана и привреде ће бити још већа због да издржавамо гломазну савезну бирократију. Тако се укупно годишње оптерећење пење на 340 милијарди динара или застрашујућих 5, 57 милијарди евра. Јавна потрошња учествује у БДП данас са 48, 4 одсто док се планира за наредну годину незнатно смањење на 47, 6 одсто. Према извештају Светске банке, земље које имају годишњи приход по становнику 1.500 долара морају имати јавну потрошњу свега 25 одсто БДП. Влада је преценила наш БДП и она очекује да ће се он 2003. године попети на 15, 1 милијарди долара. Када би то заиста било тако имали би пораст са садашњих 12, 3 млд долара на планираних 15, 1 млд долара, што је раст од невероватних 23 одсто за годину. Био бих презадовољан када би наши реформисти остварили ту стопу раста. Али, то није могуће. Овогодишња реална стопа привредног раста биће једва 2, 8 – 3 одсто. Реформатори, уплашени да не изгубе власт, даје лажна обећања. Њихов циљ је да продуже своју владавину макар за још неки дан. Буџет је, нереално високо постављен. Као што је и курс динара прецењен. Просечна плата

155

2001 године износила је 6.067 динара, док је у октобру ове године достигла 10.044 динара. У исто време привреда је расла по стопи од 3 одсто. Из којих средстава су расле плате? Зато ће плате у 2003. години расти свега 5 одсто реално. Ни у наредним годинама неће бити ништа боље, рецимо просечна плата ће 2005. године износити 14.300 динара. Шта то значи? Морају ли увек други да нас спусте на земљу? Олако обећане реформе не дају резултате. Грађани који примају плату од државе нека се добро замисле над овим подацима. На почетку ове године платни фонд запослених који зараде примају из буџета износио је 3, 7 милијарди динара, да би данас нарастао на 5, 2 милијарде. Одакле толико повећање плата државним службеницима када је привреда стала? Плате јавних служби појешће 65 милијарди динара укупних јавних расхода. Дотације Пензионом фонду износиће 55 милијарди динара, за покриће унутрашњих и спољних дугова 35 милијарди динара, социјалне донације износе 28, 5 милијарди динара, материјални трошкови 20 милијарди динара, субвенције за здравство 5 милијарди, финансирање железнице 13 милијарди и остали издаци 48, 5 милијарди (аграрни буџет, изградња путева, болнице, избеглице, субвенције у премије). То су све планови. Хоће ли Влада бити одлучна у одбрани предузетих обавеза? Како повећати буџет? Они мисле да се буџет повећава наплатом пореза. Погрешно! Буџету прија општа штедња у држави, повећање броја запослених и раст њихових плата. Прво треба поћи од уштеда а расходну страну смањивати. Савезна администрација нам је непотребна, само стална држава Србија имаће малобројну републичку администрацију. Сви из администрације добиће запослење у привреди или кредите за отварање приватног посла. Уместо да празне буџет, они ће га пунити плаћајући порезе и доприносе. Професионална српска армија (СА) и служење војног рока на 6 месеци у месту становања донеће нове уштеде, а да се не угрози безбедност земље. На сваком кораку ће се Влада рационално понашати. Повећање броја запослених је могуће ако се либерализује домаће тржиште, смање порези и легализује сива економија. Ако порези буду 4-6 одсто сви ће плаћати тако мале порезе и држава ће пунити буџет. Процењује се да 350.000 људи ради непријављено у предузећима. Ако би се вишеструко смањило издвајање за њихове плате, верујем да би сви били пријављени. Либерализацијом унутрашњег тржишта омогућило би се отварање приватних предузећа за 100 евра. Нама је потребно годишње 50.000 новоотворених предузећа која ће запослити 200-250.000 људи. Сви ти људи ће примати плате и плаћаће порезе и доприносе. Приходима од извоза повећаће се плате радницима и

156

примања менаџерима. Повећани приходи ће мотивисати радника за још већим пословним успесима. Уместо да се свађају, људи ће сложно радити. Податак да у држави има 700.000 нелегализованих објеката је застрашујући. Замислите да 500.000 објеката легализујете уз плаћање папира, просечно гледано од 2.000 евра. Уплате би се примале на рате од 12 месеци. После прве године имали би 1 милијарду евра новца за пласман у привреду. Ево начина како да се покрене привреда. Привреда која ради и развија се пуни буџет. Приходима од приватизације, донацијама и кредитима не можете покрити све дефиците. Тачније, пуних џепова ћете пре потонути.

21.11. 2002. године

УЗУРПАТОРИ РЕФОРМИ

Прошле године Светска банка је објавила студију о земљама у транзицији и направила је анализу њиховог развоја друштва од пада берлинског зида. Анализа показује да је извршено велико раслојавање у току саме транзиције и да су се лично обогатили они који су спроводили реформе. То се јасно видело из свих констатација СБ и ја сам, пажљиво читајући тај извештај, одмах обавестио нашу јавност о том истраживању јер сам у пракси, на тржишту, већ увелико гледао како се наши заговорници неолиберализма и шок-терапије, преко партијских спонзора, богате, медијски експлоатишући појам реформи. Сматрао сам да је моја патриотска и стручна обавеза да укажем на те негативне тенденције у друштву и да грађане опоменем да концепт реформи није добар и да реформатори немају добре намере. То сам упорно тврдио од првог дана успостављања нове власти, јер сам био у прилици да видим, као дугогодишњи опозиционар и пријатељ једног лидера, како их власт преко ноћи мења и како заборављају потписани уговор са народом. Прве критичке текстове о првоборцима револуције и кризним штабовима написао сам већ 9. октобра 2000.године, док сам своје мишљење о новом Гувернеру и његовом скојевском упаду у Народну банку написао недељу дана касније. Нико тада није смео да објави моје текстове. Када сам 28 фебруара 2001.године коначно одлучио да напустим тај промашени концепт, нисам желео да слушам и гледам како препотентни

157

скоројевићи на власти узурпирају државне позиције, како балавци без радног искуства и знања одлуком ЦК ДОС-а почињу да управљају привредним гигантима и општинама, како их превртачи олигарси, израсли на пљачки у буразерском социјализму, затрпавају отетим новцем и привилегијама, правећи од њих размажене кумове капитализма када сам, напокон, схватио да је наша опозициона борба за бољи живот и правду била само демагошка парола корисника страних донација да би узурпирали власт, одбио сам да учествујем у тој новој превари народа и рекао збогом тој братији антиратних профитера, плаћених опозиционара, фрустрираних асистената и непризнатих професора факултета, тезгароша и шибицара из невладиних организација, љубитеља сваке власти и државних привилегија, патолошких лажова и клептомана, роботизованих бирократа непознате прошлости и невидљивог лица, те људи који су се грлили и љубили са водећим плаћеним убицама и међународним гангстерима, позивајући се на макијавелистичку идеологију вулгарног прагматизма и вештину модерног владања. Зашто би радио са том бандом?

Устао сам и затворио врата за собом. Залупио их свом снагом. Хтео сам да се чује како напуштам тај покварени и превртљиви полусвет. Разилазимо се тачно на оном месту где су они издали изворна начела наше заједничке борбе против деспотије. Сви идеали о праведном друштву, владавини права, слободном тржишту, конкуренцији и социјалној солидарности пали су преко ноћи у брлог похлепне борбе за новац и моћ. Човек који је држао до себе у томе није смео да учествује. То отимање, халапљиво тргање, грамзиво присвајање, каљање свега узвишеног и светог, било је потпуно супротно мојој искреној намери да се нешто корисно уради за нашу упропаштену државу и осиромашени народ. Сваки поштени човек урадио би исто што сам и ја учинио. Повукао сам се и јавно напао идеологију неолиберализма. Ништа у томе није било лично. Концептуално сам износио где су грешке и шта би требало радити. Међутим, београдски медији су се за мене поново нагло затворили. На исти начин сам био изолован и у прошлом режиму, само што они бивши нису никада доводили у питање моју стручност. Нови властодршци су омаловажавали све нас који смо аргументовано критиковали реформе и износили нека друга решења. Свако ко је посумњао у њихове реформе био је проглашен за остатак старих снага, ретроградну појаву, незналицу и докоњака који не може да прати брзе потезе технолога нове власти. Све се одвијало смушено брзо и без стратегије и визије. Привредни развој се одређивао у зависности где се тог дана налазио суперактивни идеолог вулгарног прагматизма. Настала је

158

општа пометња међу грађанима. Упркос пренаглашеној активности премијера привреда је стајала. Тако су скоројевићи на власти брзо оковали Србију у лажне реформе. Отпочело је перфидно злостављање и пљачкање народа. У томе су им много помогли некадашњи независни медији и квази интелектуалци. Нисам могао да верујем да ће професионално и морално ти лажни заговорници људских права и слобода преко ноћи постати острашћени и сипљиви моћници који ће отимати амбасадорске, уредничке или неке друге државне функције, да ће затварити очи пред криминалом, пљачком, медијском тортуром, кризним штабовима и да ће прихватити медиокритете и разбојнике за своје сараднике у послу.Зар смо толике године потрошили у опозицији да би на власт довели дилетанте? Све сам то на самом почетку реформи отворено говорио и писао. Где су тада били ти чувени независни интелектуалци? Зашто нису писали о изданој револуцији и проданој власти? Највећи пад су доживели моје колеге економисти који су се сами послушно утркивали да се додворе незналицама на власти. Никада ми није било јасно откуда толика потреба код наводно учених људи за псећим улизивањем и махањем репом, сагињање главе до самог међуножја властодржаца и радосно цвилење над згњеченим животом. Зар човек није рођен и створен да буде усправан и да челом пара облаке? Мало људи је било спремно да се супротстави новој идеологији. Неки неописиви страх се увукао међу људе. Реформатори су отворено ширили тај страх и позивали су се на међународну подршку. Имали су отворени простор да се обрачунају са свима који не мисле као они. У таквој атмосфери, после извесног времена, изненада се појавио извештај СБ који је тачно показивао оно што се већ догађало у Србији и што медији нису смели да објаве.Тај извештај ми је дао снаге да истрајем на критици погрешног концепта. Данас, годину дана после извештаја СБ, једна наша новинарка, нећу је именовати јер ни она мене није именовала, тврди да СБ јесте направила такву студију, али није ни изблиза дошла до закључка кога сам ја изрекао, дакле, да се реформатори лично богате, осим како истиче новинарка, »ако неко не мисли да су Јањушевић и Колесар, на пример, реформатори«. А шта су они, например? Чланови студентске задруге? Возачи? Бродоградитељи? Стечајни управници? Послушајмо моју критичарку »ако стечајни управници друштвених предузећа, а то је у Србији сада јако уносно занимање у том послу умасте бркове, то се зове злоупотреба и корупција, а не реформе«. Браво! Ево доказа! Драгаш није у праву! Драгаш изврће извештај Светске банке! Закључак је сасвим другачији. Према извештају Светске банке не богате се реформатори, већ – узурпатори реформи! А ко су

159

узурпатори реформи? Логично, према мишљењу наше новинарке узурпатори реформи требали би да буду они који – умасте бркове, зар не? Критичарка каже да нисам могао ни изблиза накалемити тај закључак на домаћу стварност, да би неколико редова ниже рекла да закључци до којих је дошла СБ »итекако кореспондирају са оним што се догађа и у земљи Србији«. А шта се то, госпођо, дешава у земљи Србији? Послушајмо ваше тумачење СБ: »да су неке друштвене групе у стању да остваре знатне добитке од ничије земље између командног система и тржишне економије, а да је најплодније тло за то управо делимично реформисана економија«. Какве су ово глупости? Какав је ово немушти језик? Ко се крије између ничије земље и управо делимично реформисане економије? На чије командне рачуне стижу знатни добици са Сејшелских острва? Које је најуносније занимање данас у Србији? Ко се убрзано богати? Ко су узурпатори реформи? СБ их не именује, али је сваком умном човеку, који зна да размишља својом главом, оставила да у својој земљи препозна такве друштвене групе. Које су то групе? Видите ли ви те групе око себе? Зар саветник за безбедност премијера није власт? Зар он није реформатор? Зар директор Агенције за санацију банака и многих управних одбора не спроводи реформе на својој државној функцији? Министар за економске односе и министар туризма и трговине отварају приватне факултете. Зашто то нису урадили пре октобарских промена? Откуда им сада паре? Ко плаћа министрима летовања на луксузним јахтама када имају плату свега 30.000 динара? Ко плаћа изградњу станова и кућа министрима? Како је могуће да се потпредседник владе уздигне из подераног џинса и старих патика до фирмираних италијанских одела? Ко плаћа његове телохранитеље? Откуда новац? Ко су они? Друштво мртвих песника или државни функционери који спроводе реформе? Међусобне оптужбе властодржаца најбоље говоре о корупцији и личном богаћењу реформатора. То сваки грађанин Србије данас добро види. Ни Агенција за борбу против корупције више не може да одбрани све већи број афера у којима се помињу све већи новчани износи. Једино још увек затварају очи и бране лопове они који би први о томе требали да пишу. Логика је заиста изврнута. У наметнутим реформама све је изврнуто. Нарочито су уврнути сами реформатори. Зато ваљаних резултата ни немају. Нити ће их бити. То је сасвим сигурно. Остало је само да се поиграмо тим накарадним правдањем очигледног лоповлука. Сачувајте духовни мир и здраву памет, требаће нам ускоро. Реформатори, уз помоћ својих медија, покушавају да нас слуде. Не дозволите да вас више замајавају. Насмејте се и послушајте ово тумачење: према

160

извештају наше новинарке у транзицији, која нема бркове, не богате се они који умасте бркове, зато што имају бркове, већ узурпатори који итекако кореспондирају између командног система и тржишне економије, например, а стечајни управници, без бркова, делимично реформисане економије ни изблиза не остварују знатне добитке као неке друштвене групе са брковима, које не масте бркове само због тога што новинарка мисли да они бркова ни немају например. Јесте ли приметили да је постала нека мода да се брију људи у власти. Плаше се да не умасте бркове и да их не прогласе узурпаторима реформи.

18. август 2003. године

СПАХИЈЕ ТРАНЗИЦИЈЕ

Пре нешто више од деценије, пишући тада о проблемима пољопривреде, готово да се до данас ништа није ни променило, само су проблеми постали тежи и већи, предложио сам да држава подигне знаменит споменик једној – свињи! Мада бивши властодршци нису имали слуха за ту моју идеју, били су занети небеским пројектом о пљачки сопственог народа, и даље сматрам, после свега што нам се десило и онога што нам неолиберали на власти спремају, да тај споменик треба подићи. Наша млада, ослобођена, устаничка држава, чију двестогодишњицу ускоро славимо, не би успела да се одржи и сачува своју самосталност да великим извозом свињског меса наше веште вође нису трговачки откупили независност. Посебно је питање, кога само постављам за размишљање, како то да неуки, сиромашни, неписмени, многи су се палцем потписивали, српске вође без школе и знања светских језика, направе модерну државу са домаћом династијом, док необољшевици и неолиберали, упркос силном факултетском образовању, докторатима и међународним колеџима, упропастише све и поново доведоше земљу у неоколонијално ропство? Како је то могуће? Реформатори скоројевићи, који се налазе на транзиционом задатку распродаје државне имовине, побећиће на офф схоре егзотична острва када све буду упропастили. Тако ће Србија поново остати сама и разорена. Она више неће имати економску снагу и уништиће се оно што НАТО бомбе нису успеле да разоре. Најгоре ће

161

проћи поново пољопривреда, јер село увек крваво плаћа уображеност и безосећајност државних моћника. Према једној процени преко 8 мил људи је за 50 година социјалистичког развоја прешло у пренасељене градове, док су нам села осиромашила и опустела. Да ли је такав развој био потребан? Из данашње перспективе све изгледа другачије. Поред људског потенцијала, градови су у процесу индустријализације перманентно одузимали селу новчану акумулацију, ипак, упркос свему, пољопривреда данас учествује са 40 одсто у БДП, преко 1, 1 милиона сеоских домаћинстава у 6064 села, заједно са 800 пољопривредних добара и 1200 задруга, обрађује 4, 86 мил ха земље. Поред тога имамо преко 600 прерађивачких капацитета и 900 фабрика сточне хране што омогућава да у пољопривреди ради преко 2 мил људи и да она, хтели или не то реформатори да признају, постане окосница нашег развоја. Пројекција развоја човечанства у наредних неколико деценија показује да ће се увећати број становништва на 9 милијарди људи и да ће сви они, поред свих технолошких изума, и даље конзумирати храну. То за једну пољопривредну земљу може да буде само добра вест и задатак је стручних људи да осмисле стратегију која ће нас, паметном економском политиком, довести у позицију да учествујемо у храњењу тог све гладнијег света. Према томе, будућност ове земље је, према овим подацима, загарантована. Али, данашња ситуација у пољопривреди и стање на нашем селу је крање забрињавајуће. Уместо да хранимо скоро 100 милиона људи, што је реално на основу свих наших потенцијала, ми имамо проблем да исхранимо сопствено становништво. У чему је проблем? Зашто је прошле године наш укупни аграрни извоз био 547, 6 мил $, док је увоз био много већи 682, 4 мил $, тако да је дефицит био 134, 8 мил $? Исте године Мађарска, земља слична нама по величини, остварила је суфицит 1, 5 млд $. Да ли је мађарски сељак толико вреднији, паметнији или способнији од нашег сељака? Није. Да ли он има неке физичке особине које га чине моћнијим од нашег паора? Нема. Па, где је онда проблем? Проблем је у привредном систему који омогућава мађарском произвођачу да остварује суфиците, док је неолиберални концепт наших реформатора потпуно уништио нашу производњу. Наглом спољнотрговинском либерализацијом, просечне царине су спуштене на невероватних 7, 4 одсто, земљу су преплавиле свакакве робе из увоза што је и допринело да спољнотрговиснки дефицит за 30 месеци нарасте на рекордних 9 млд $. Невероватно је што све увозимо: кокошије и пилеће месо 7844 т и платили смо 7, 2 мил $, мада су живинске фарме по Србији празне, кобасице и саламе 2.928 т за 4, 9 мил $, конзерве 2580 т за

162

5, 1 мил $, свињетина 12.873 т за 19 мил $, док је жива вага свињетине код нас пала на рекордних 28-40 дин / кг, јунетине 503 т за 846.000 $, а наши сељаци нису имали коме да продају бикове, млеко и млечни производи 10 мил $, док су наше залихе 980 т маслаца, 1113 т млека у праху и 1.100 т сирева, а појединим произвођачима нису пола године исплаћене премије па су они, револтирани понашањем државе, јавно просипали млеко. За то време је министар пољопривреде купио џип «Пајеро» за 43.000 €, док је пољопривреда имала пад производње од 5 одсто. Неконтролисани увоз роба широке потрошње потпуно је обесмислило домаћу производњу. Развијене земље ванцаринским стопама, које за пољопривредне производе достижу 62 одсто, штите своје тржиште и не дозвољавају да јефтина роба из неразвијених земаља угуши њихову производњу. А њихови фармери раде на поседу најмање величине 45 ха, док су наши поседи уситњени – 3, 5 ха, раде са новим машинама, наших 425.000 трактора је старије од 20 година, још старији су 20.000 универзалних комбија, 300.000 мотокултиватора, 15.000 приколица и 3 милиона прикључних машина, а на крају, што је и најважније, буџетом ЕУ 50 одсто средстава, скоро 50 млд €, дотира пољопривредне произвођаче док наш аграрни буџет износи 3 одсто. Посебан проблем је немање визије челних људи државе да покрену привреду. Реформатори сулудо троше државне паре на улепшавање улица, градова и путева, преко 167 мил € у 2002. години, као да је то најважније у земљи где привреда није покренута и где су људи све сиромашнији. Зашто се та средства нису уложила за наводњавање 1, 68 мил ха обрадиве површине у Војводини? Наводњава се само 35.000 ха, мада дужина речних токова износи 1360 км, а дужина каналских мрежа прелази 22.000 км и за чишћење свих канала треба 110 мил €. Да је власт домаћински радила финансирала би чишћење канала и тако омогућило наводњавање 1 мил ха, тако би се повећали приноси и суша, која ће ове године однети 40 одсто летине, не би била елементарна непогода. Нажалост, све је то изостало. Тешко је у једном овако кратком осврту набројати све глупости власти везане за пољопривреду, али ћу поставити нека питања: зашто је прошле године извезено 692.000 т пшенице, док се увозе, рецимо, кекс из Холандије и грисине и тост из Словеније? Зашто је извезено 90.000 т малина, а увози се јогурт од малине? Знају ли наше домаћице да направе кекс, тост и јогурт од малине? У Србији има 120 хладњача чији је капацитет 480.000 т, што је више него што нам је потребно, има пуно слободних капацитета, али и даље се граде хладњаче. Поседујемо 110 великих млинова који прерађују 743.000 т пшенице,

163

раније су прерађивали 1, 8 мил т, имамо око 300 малих млинова који прерађују 300.000 т, али су нам већи капацитети млинова него што имамо робе за прераду. Како то да смо 1899. године извозили 43.000 т суве шљиве, 1928. године – 60.000 т, а прошле године једва 300 т? Зашто имамо говеда 776.755, оваца 1.547.106, живине 11.124.930 и свиња 2.160.476 када смо раније имали свега дупло више? Зашто је број говеда исти као 1910. године? Зашто је 30.000 товилишта празно? Зашто су приноси пшенице код нас 3, 2 т/ ха и кукуруза 5, 1 т / ха кад европске земље узимају наше семе и постижу дупло веће приносе?

На сва ова питања мораће једнога дана да одговори једна предузимљива и пословна Влада која ће направити развојну стратегију за аграр. У свим постављеним питањима назначени су истовремено и правци где треба тражити решење нашег проблема у пољопривреди и селу. Међутим, постоји нешто што је изузетно опасно и што заокружује суморну слику о пољопривреди, а то је постојећа приватизација која се свела на распродају друштвених предузећа у пољопривреди и прерађивачких капацитета. Најгоре је урађено у шећерној индустрији која се данас налази у рукама једног човека и две међународне компаније. Производња шећера је тешка индустрија аграра јер се на 100.000 ха може произвести 9 т / ха шећера, што даје укупну производњу од 900.000 т, 350.000 меласе и 320.000 т резанаца, могу се покренути 11 индустријских грана и запослити 300.000 људи. Нажалост, шећеране су продате и на првом кораку се показало да је то било погрешно јер је убрзо избила афера око извоза шећера у ЕУ. Уместо да извозимо само 60.000 т тржишних вишкова, пошто је ЕУ хтела да нам помогне, похлепни краљеви шећера, како сами себе зову, извезли су 347.000 за две године, увезли мање квалитетан шећер из шећерне трске и тако зарадили 130 мил €. ЕУ је тражила да се открију и казне учесници ове афере, али владини службеници који су затворили очи при извозу, нису успели да открију актере ове афере. Зашто? Наравно, читава зарада је остала код нових спахија и нико из власти нема намеру да им узме екстра профит. ЕУ је казнила нашу државу и забранила јој повлашћени извоз тако да ове године наши произвођачи неће имати коме да продају 100.000 т. Ни код продаје друштвених предузећа која располажу са неколико хиљада хектара обрадиве површине, прерађивачким капацитетима и неколико стотина стручних радника приватизација није успела. Тако је један новокомпоновани бизнисмен купио једно друштвено предузеће у пољопривреди, одмах отпустио, мимо закона, преко 250 људи, распродао прерађивачке капацитете, повратио уложени новац и остала му је земља на коришћење. И то се онда не зове пљачка, већ

164

брза приватизација. Распродају се прерађивачки капацитети странцима, нарочито у куповини предњаче инвеститори из Словеније и Хрватске: «Фриком» је продат проблематично хрватском тајкуну, «Подравка» бира шта ће све купити, а «Колинска» је купила извор воде у С. Паланци. Истовремено, српска предузећа не могу ништа да купе у Словенији и Хрватској јер им то они не дозвољавају, док наша сабраћа из Хрватске не могу да врате 32 млд $ личне имовине, а за повратак хрватска власт им нуди да направе 5.000 станова на фарми свиња. Интересантно је да је инвестициони фонд «Салфорд» постао већински власник «ИМЛЕК»-а и да је купио млекаре у Земуну и Шапцу тако да контролише скоро 50 одсто тржишта млека. «Салфорд», према речима менажера Џека Барбонела, намерава да «што је брже могуће» инвестира 100 мил $ у кешу и још 100-200 мил $ кредита у производњу хране да би после 3-5 година препродали своје власништво «јер ми смо фирма стара скоро две године и нисмо стигли да будемо на лошем гласу». Кад они буду на лошем гласу, земља и прерађивачки капацитети Србије ће бити у власништву странаца и спахија транзиције који ће репресивним нерама бранити стечени капитал. Тако изгледају наше данашње реформе.

Све што сам изнео најречитије говори да је драматична ситуација у којој се налазимо и само наивни могу поверовати да ће бити боље под влашћу реформатора. Шта је потребно хитно урадити? Треба одмах прекинути садашњу приватизацију и направити ревизију приватизованог. Како? Једини начин је да се власт примора на – ванредне изборе. Уколико не буду договором то хтели, социјални немири на улици ће их присилити. Истовремено, потребно је скупити искусне и поштене стручњаке који ће израдити Програм за спас Србије. У том програму кључно место ће заузети стратешко подизање наше пољопривреде и њена модернизација. На основу домаћих ресурса и уз улагање наших сународника из дијаспоре, треба извршити покретање пољопривредне производње, треба направити поштену приватизацију путем акционарства свих грађана Србије и дијаспоре и треба направити извозну стратегију и заштиту домаће привреде. Циљ мора да буде да за седам година убрзаног развоја, у коме ће стопе развоја бити преко 10 одсто, пољопривреда донесе годишњи суфицит од 1, 5 млд $. То ћемо добити уколико подигнемо производност тако да сељак уместо за 5 потрошача производи за 67, како је то данас у САД. А наш сељак то може. Потребно му је дати нову механизацију, имамо фабрике трактора и пољопривредне опреме, потребно је да наши научници своје знање конкретизују на фармама и да трговци направе извозни српски лоби здраве хране. Сматрам да је наш највећи потенцијал

165

производња здраве хране, прављење српског бренда и ланац модерних српских ресторана куване хране по свету, уз учешће у власништву дијаспоре. Званичан податак за, рецимо, САД је да 80 одсто америчких жена не зна да кува, а да остатак зна да скува чај и кафу, врло је важно за наш извоз хране. Зар то није идеално тржиште за пласман наше укусне и здраве хране? Нажалост, власт и спахије транзиције немају визију развоја земље. Они о томе ни не мисле. Због тога мора и да оду. Историјски су превазиђени. Једино производња хране је вечна. Зато треба подићи споменик – свињи! То је за почетак, а касније свима по заслугама.

28.07.2003. год.

НАРОДНИ КАПИТАЛИЗАМ

Улица. Лето. Сумрак. Нас неколико стојимо и разговарамо. Пролази блиндирани БМW. Ниске регистрације. Шкрипа кочница. БМW се враћа уназад. Из кола излази Шверцер. Врата остају незатворена. Шверцер: «О-о, кога то видим, каква част, ма где си друже?» Срдачно се рукује. Избегавам грљење. «Читам све твоје текстове. Свака ти част. Разбијаш их!» «Хвала». «Гађаш, брате, право у срце». Глупо смејање. «Луде на твоје текстове». Поново церекање. «Шта, брате, радиш?». «Ништа». «Како ништа? Не може то тако. Ти си први од нас кренуо. Ти си нам помогао. Зашто, брате, не купујеш предузећа?». «Немам пара». «Немаш пара? Свашта! Немам пара ни ја». Неко се насмеја. Аутобус пун путника стаје. Не може да прође. «То није поштено. Теби многи дугују. Нека ти се Друг реваншира». Аутобус покорно стоји. Возач је препознао Шверцера. «Ја немам пара, али купујем, брате, из креде. Нека ти Друг обезбеди добру креду». Колона возила стоји. Нико не свира. Шверцер наставља. «Не буди луд! Сад је право време! Сад или никад! Ко сад купи завршио је посао. Ко, брате, у ове две године купи, купио је». Колона је све дужа. «Има брате пара у банкама. Нека ти Друг среди». «Сметаш људима». Шверцер зазвижди. Ошишани Горила помера кола. Колона креће. «Откуд мени паре? Немам брате. Зато узми креду! Сад или никад! Купуј, брате!» Шверцер одлази. Мрак пада над Србијом. Погледајмо како изгледа приватизација у Србији. Грађани Србије односе девизе на штедњу у банке. Паразитске банке одобравају кредите партијским кумовима по налогу Странке на власти. Партијски кумови учествују у приватизацији и купују најбоља

166

предузећа не питајући за цену, ако се ради о аукцијској продаји, или, ако је реч о тендерима, неки високи функционер из Владе, истовремено и члан Странке, управља тендерском продајом тако да се победник унапред зна. Када нови власник уђе у фирму, он отпушта раднике, смањује плате, распродаје залихе, продаје делове предузећа, добија нове послове од Владе, које раније предузеће намерно није могло добити, повећава укупне приходе и исплаћује кредит из постојећих потенцијала. Менаџер добија провизију за добро урађен посао или му режим опрашта проневере које је раније извршио. Партијски кумови без пара купују уносна предузећа, укњиже их на своје име и плаћају партијски рекет Странци на власти што је уприличила овакву уносну трансакцију. Функционери странке су лично обезбеђени и могу мирно да наставе да шире лажи о реформама, док странка пуни фондове за будућу предизборну кампању. Уколико државну имовину купују странци, онда се финансијска комбинација завршава напољу. Само неопрезни идиоти, тако их зову партијски кумови, пребацују новац у земљу. Заблуда је да ће држава ове године убрати преко 1 млрд € инвестиција, јер добар део тог новца је већ у земљи, само се пере преко приватних рачуна нових капиталиста. Тако у Србији настаје кумовски капитализам који се разликује од буразерског социјализма само по томе што ову пљачку подржавају поткупљене међународне бирократе. Циљ данашњих неолибералних реформи је да се цементира кастинско друштво. Да ли је то будућност Србије? Познајући менталитет нашег народа мислим да није. Наивни јесмо, али глупи нисмо. Уместо кумовског капитализма, прелажем да изградимо народни капитализам. Грађани штеде у банкама и добијају 2 одсто годишњу камату, док је профит у, рецимо «Књаз Милошу», према речима директора, скоро 16 одсто. Докапитализацијом ове успешне фирме, државни пакет акција износи 41 одсто, купили би за 20 мил € наших 1 мил грађана, тако да би свако постао власник акције од 20 €. Ономе који не би имао 20 € држава би дала могућност да уплати 10 једнаких рата по 2 €. Свако у Србији има 2 € месечно. Зашто мудра држава ово ради? Зато што хоће да научи грађане Србије да инвестирају и хоће да их научи акционарству. Само интереси могу све нас да повежу. Интерес грађана је да више зараде, уместо 2 одсто читавих 16 одсто, док је интерес државе да стекне поверење својих грађана. Тек тада се може очекивати да ће грађани извући 16 млрд € из чарапа и сиве зоне, преосталих 4 млрд € у штедњи и девизним резервама могу бити гарант нових послова и можемо са сигурношћу тврдити да ће их улагати у профитабилне пројекте. На исти начин би се грађанима продале цементаре, шећеране,

167

дуванска индустрија, пиваре, фабрике вода, Беопетрол и делови стратешких грана, јер би већински део акција остао у рукама државе. Укључивањем наше дијаспоре у реформе инвестициони потенцијал би се увећао за преко 25 млд $, док би доласком страних инвеститора привреда обезбедила убрзани привредни развој кога сада, нажалост, уопште немамо. Берза би постала право тржиште где се капитал улаже, а не организовано место за преотимање фирми. Грађани би пратили котације акција и пословање фирми као што данас прате спортске кладионице. Дуванску индустрију могло је откупити 2 мил грађана за 50 € по акцији. То је више него што су дале за инвестицију мултинационалне компаније. Инвестициони фондови, којих сада нема, постали би важнији од паразитских банака, које се праве да нешто раде. Дневници би почињали извештајем са Берзе, уместо саопштењем партијских олигархија о снажном напретку кумова капитализма. Градило би се 40.000 станова годишње и запошљавало, заједно са преквалификацијом, преко 300.000 људи. Држава би понудила бесплатно предузетницима 14 мил м² празног пословног простора и условила да запошљавају раднике. Отворило би се више приватних берзи, а грађани и предузетници би добили прилику да инвестирају слободно девизна средства на тржиште у девизном облику. Динар би се бранио на тржишту, а не у глави нелегално изабраног гувернера. Када би наши људи у дијаспори видели да грађани Србије улажу у сопствену државу, вратило би се поверење и код њих, јер сви су их до сада преварили. Они би довели своје пословне пријатеље и тако би брзи привредни развој био загарантован. Нико не би долазио зато што нас воли, већ зато што има интерес. Њихов интерес би се усагласио са нашим државним интересом, уместо са личним интересима поткупљене политичке олигархије. Преко 75 одсто грађана постали би средња класа, док би се искоренило просјачење, беда и бескућништво. Развојем средње класе још брже би се развијало друштво. Акционарство би препородило Србију. Стратешке гране би биле у нашим рукама. Партијски кумови би били у затвору. Њихова имовина у државним фондовима. Економија би управљала политиком. Потрошачка корпа би се пунила већим радом и извозом, а не увозним лажима. Вратила би се нада унесрећеном народу. Народе, борите се за народни капитализам. То је у вашем интересу. Шверцери више неће заустављати саобраћај на улици. Мирно возите. Не верујте свакоме. И свирајте кад вам стану на пут.

08.09 2003. године

168

ХЕНРИХ VII

Данашњи текст посвећујем највећем српском писцу Бориславу Пекићу. Посвећујем га мом духовном узору, врцавом хроничару и одважном Аргонауту који је, спутан нашим страховима, предрасудама и кобним поделама, читав живот пловио трагајући, у Едену на истоку, за изгубљеним Златним руном да би нам га, кад већ сами нисмо могли, некако поново вратио. Посвећујем га ходочаснику, атлантиђанину и неуморном градитељу који у Времену чуда, осуђен и затворен, усамљен, добија чудновату снагу да скине плесан са грађанске класе у повлачењу, који ископава Нове Јерусалиме да би, после свих Успења и суноврата, после Писама из туђине и Дневника, морао да бежи од растрованог цивилизацијског Беснила и бесмисла као од Упокојених вампира у нама, налазећи смирај у фантазмагорији о Времену речи, где ће, сумњајући у све што нам је наметнуто, ипак устати у Одбрану и последње године које су нам појели скакавци. Устаће јер су и године наше, а не само скакавци. Уверен да је све пролазно и, самим тим, разумљиво, он на нашу историју гледа као на трагичан биланс. Сентименталне повести царства похлепе, интереса и злочина, која није само пуки буџетски извештај успињања црноберзијанаца и пробисвета до власти и моћи, већ је много више, незабележено предање о пониженом и обесправљеном малом човеку који, бежећи од колективног лудила и злочина, покушава, гурнут у понор, падајући све ниже, да маше рукама не би ли некако научио да лети. То је последњи покушај уморног човека да најзад нађе смисао и схвати живот као упорно Сизифово гурање камена уз брдо, и његово искрено уверење да се сва тајна живота налази баш у том гурању. Ко то схвати лакше подноси све животне недаће. Осмехните се. Иза брда заправо не постоји ништа, и то многи још нису открили. Због тог вашег осмеха вреди живети. Леонардо да Винчи је то знао пре свих.

Пекић пише о Хенрију VII Тјудору књиговођи међу краљевима и краљу међу књиговођама, повученом, неупадљивом, нечујном, штедљивом и шкртом државнику с лицем и душом банкарског чиновника који је имао идеју о држави као трговачком предузећу. Промућурни и предузимљиви владар је плевио земљу, уместо од

169

непотребних и рђавих глава, од непотребних и рђавих закона, обичаја, навика и навада. Пут његове владавине је био много дужи, али свакако трајнији и успешнији. (Насупрот олако обећане брзине почетника за иметак или ималаца за почетак). Књиговођа међу краљевима извео је успешну финансијску и административну трансформацију, осигурао економски препород после дугогодишње кризе и пропадања и повео трезвену спољну политику која се ослањала на брачне уговоре, а не на мрачне ратове. (Ми смо у миру губили ратове, а у мраку бракове). Побринуо се да га успеси не коштају скупо, да, како кажу, дара не убије меру. (Похвале ММФ бирократа нашим реформаторима убиле су нашу производњу). Паметни државотворац нову финансијску политику је започео враћањем одузетих поседа. (Закон о денационализацији још није донет, што говори да још нема памети у држави). Уместо да утерује порезе и гуши буне, поставио је фискалну политику у службу привредног опоравка. (Наше бирократе граде кућу од крова и дижу порезе кад се припремају буне). Скромни краљ није своје вечери проводио у локању с беспосленим дворским пајташима и ђипању са сумњивим дворским дамама, него у контроли рачунских књига које су му сваког дана крајем дана подношене. (О нашим малограђанима на власти који ђипају по ТВ екранима, модним ревијама, концертима и играју пред сиромашним грађанима фудбал и кошарку, не вреди ништа рећи. Стидно је свако немање стида). Поврх свега, краљ је завео ригорозну буџетску штедњу. Тако грофа од Оxфорда глоби са 10.000 фунти што га је сувише богато угостио. (Замислите колико би се буџет напунио са глобама за летење приватним авионима за Абу-Даби на новогодишње празнике, те наводна службена путовања по свету ради шопинга и провода или летовања на егзотичним острвима). У рачуноводственим књигама његовог личног домаћинства све је било уредно регистровано и то је била, како пише Пекић, чиста поезија цифара. (Приватни рачуни наших реформатора су такође чиста поезија и није чудо откуда толика заљубљеност у неуспешне реформе). Хенрих VII је први краљ Енглеске, кажу историчари, који је схватио да се поштовање поданика може задобити само унапређивањем њиховог економског стања. Ниједан владар није боље разумео истину да је благостање мајка моћи. (Њега нису хвалили ММФ и Светска банка). Снага његове дипломатије није лежала у оружју, него у новцу. Венчањима кћери и скупоценим накитима куповао је савезе, пошто је израчунао да је то много мања инвестиција од вођења рата. Он је монетарно оружје користио не само да увећа своју моћ, него да смири све непријатеље државе. У његовом концепту политике успешна економија је финални циљ добре политике. Зато се у привредном опоравку ослонио на

170

трговце и пословне људе, док је себичне, похлепне и непоуздане бароне склонио у страну. (Наши барони су дошли са факултета и инс-титута, неко из иностранства и немају никакво привредно искуство). Многи су слабо познавали земљу којом треба да владају.

Од свих његових успеха највећи је – обнова националног самопоуздања озбиљно нарушеног грађанским ратовима. Успео је Енглезима да улије веру и љубав према својој нацији и држави толико да је један италијански дипломата тог времена изнервиран писао како Енглези мисле да нема других људи сем њих и друге земље осим Енглеске. (Срећа његова да није тада било хелсиншких и других одбора, сигурно би био осуђен за ширење националне мржње и морао би на програм културне доконфоминације и денацификације). Уколико би истрајао на својим националним осећањима шамарала би га лично Наташа Кондић све док не призна своје геноцидне намере.

Кад је умро држави је оставио огромне приходе и ослободио је свих дугова из прошлости. Реформатори када побегну из земље оставиће распродату привреду и пустош. Једном речи, Хенрих VII је био најбистрији краљ енглеске повести коме та титула није призната зато што Енглези не маре за бистре људе. Сад ми је лакше. Нисмо ни ми Срби баш најгори. Наш генерални проблем траје већ неколико векова и огледа се у томе што српска псеудоелита нема јасну визију развоја државе. Ако не раде за интересе стране државе, онда су заокупљени сами собом и својим материјалним интересима тако да све националне и државне интересе злоупотребљавају. Прошли деспотски режим је био аутистичан и покушавао је да се супротстави глобалним историјским токовима. Због тога је морао да пропадне. Данашњи малограђани на власти су добили задатке које испуњавају да би се додворили моћнијима од себе. И они ће пасти јер немају утемељење у сопственом народу. Србији је потребан духовни и привредни препород. После свега написаног остаје нам једино да се запитамо: где је наш Хенрих VII?

15.10.2002. године

КУДА ИДЕ СРБИЈА?

Све што нам се као народу сешавало у XX веку није случајно. Не смемо да тражимо кривце у другима, већ у себи. Ми смо највећи непријатељи сами себи. Тачније, највећу незрелост је показала српска псеудоелита. Велики проблем има српски народ са својом

171

паланачком, малограђанском, поткупљивом, површном и арогантном псеудоелитом која је, без јасне визије и стратегије, добила прилику да управља поштеним и наивним народом. Није, дакле, проблем у нашем сиромашном и необразованом народу, који вековима живи оптерећен презиром однарођене интелигенције да је рајетина и стока, већ у народним вођама и лидерима који због ситног личног интереса, сујете и нарцисоидности, олако жртвују сопствени народ. Чини ми се да ниједан други народ нема такву непромишљену псеудоелиту која ради супротно интересима свога народа. У пресудним историјским догађајима, када је требало имати политичке мудрости и куражи, српска псеудоелита је доносила погрешне одлуке које су довеле до националне катастрофе. У XX веку страдало је, заједно са жртвама од НАТО бомбардовања, преко 2.360.000 наших суанродника само због тога што је наша псеудоелита била неспособна да предвиди историјске догађаје. Важне историјске одлуке су доносили опијени националним самозаносом о својој месијанској улози или су, када би им понестајало самопоштовања, понизно спроводили налоге страних сила бранећи увек само њихове интересе. Оно што посебно одликује нашу псеудоелиту и што је чини изузетном је невероватна лакоћа којом пристају да жртвују свој народ. Као да се ради о неком непријатељском народу кога треба казнити за све недаће овога намученог света. И такво трагично стање траје до данашњих дана и ништа, понављам, баш ништа се није променило у том саморазарајућем понашању. Последњу деценију XX века изгубили смо, предвођени примитивним необољшевицима, који су се преобукли у националне одоре, не само територије на којима смо живели, већ је погинуло на стотине хиљада људи, још више је расељено а највећи број је неповратно отишао из несретне земље у којој људски живот не вреди више од једне каријере. Инфлација неморала, лажи, преваре, пљачке и отимачине довела је на власт највећи олош, пробисвете, сецикесе, психопате, криминалне типове и убице који су, заогрнути помпезном националном реториком, упропастили народ и државу. Ко је за то крив? Крива је српска псеудоелита што је дозволила да је поткупе простаци, примитивни типови, отимачи друштвене својине и белосветски преваранти који су се лажно представљали као заштитници наших националних интереса. Било је умних људи који су гласом очајника у пустињи духа опомињали, викали и бунили се против такве сулуде националне политике, али, нажалост, њихов глас није могао да допре до опијеног народа и прорачунате и самозадовољне псеудоелите. Резултати такве владавине виде се на развалинама наше данашње државе. И када смо се понадали да смо у

172

октобарском преврату доживели катарзу и да ћемо напокон направити радикални заокрет у нашем поимању света, да ћемо преиспитати своју улогу и место, уместо деспотског режима добили смо арогантне малограђане на власти. Тачније, наметнута нам је једна марионетска власт која је за две и више година, спроводећи неолиберална начела, докрајчила све оно што ни Деспот није смео да уништи. Нова трагедија се надвила над нашим народом. Добили смо нови догматизам који је подлији и опаснији од свих досадашњих. Некада је црвена буржоазија говорила о власти радничке класе, онда су преобраћени необољшевици преузели националне барјаке, да би данас малограђани на власти, попут талибана, спроводили тржишни фундаментализам. Догме се мењају, једни исти људи владају и постају све богатији, док наш народ копни, нестаје и исељава се све више.

Куда иде Србија?Забринут сам за судбину нашег народа и наше државе.

Деценијама се борим против сваког облика догматизма и браним интересе обичног, малог и поштеног човека. Данас морамо то да радимо више него икад. Ми немамо резервне државе. После свега, остало нам је да бранимо Србију и српски народ. Дужност сваког умног човека је да се бори за интересе свога народа и да му помогне да пронађе своје место у глобалном свету. Најпре, дакле, треба да пођемо од себе. Не верујте више ниједној наметнутој и лажној величини. Мерићемо нечију успешност према оствареним резултатима који донесу добро нашој заједници. Потребна нам је таква модернизација која ће разрешити све оно што спутава слободан развој нашег националног човека и грађанина. Намерно то кажем. Национално и грађанско је недељиво. Модернизам у себи обухвата и демократско, децентрализовано, развојно и богато. Идеолози вулгарног прагматизма, скоројевићи и тржишни фундаменталисти су примитивног схватања само су лепо обучени. И они лажу и варају као све острашћене догмате. Нема модернизације док не престане да се лаже и краде. У томе је сама суштина нашег националног опоравка. Нема препорода државе и народа без духовне обнове. Све остало ће ићи лакше. И зато сам овај текст највише посветио раскринкавању мрљаве, дрљаве, поткупљиве, лицемерне, покварене и подле српске псеудоелите која презире свој народ. Данашњи малограђани на власти то најбоље показују. Нема, дакле, обнове ако не будемо добили поштену, радну, умну и штедљиву српску елиту која ће пронаћи сопствене интересе у одбрани националних и државних интереса. Лако ћемо ми у привреди направити српски «неw деал» ако будемо имали људе који имају визију да раде за добробит читаве

173

заједнице. Имамо ли такве људе? Наравно да имамо. Налазе се свуда око нас, само им треба дати прилику. Налазе се у иностранству и највећи део њих је спреман да се врати и учествује у обнови земље. Шта онда треба да урадимо? Залажем се за отварање јавне расправе о типу реформи које нам требају и да се изради дугорочна државна и национална стратегија развоја. Српска елита мора да одговори како ће Србија да изгледа на крају овог века. На основу те стратегије направиће се стратегија привредног развоја. Има ли спаса? Наравно да има. Издржао је наш народ и гора времена па ћемо издржати и неуспешне реформе неолиберала. Прави је тренутак да почне свеобухватни друштвени препород. Треба припремити све снаге које желе добробит нашој држави. На основу конкуренције идеја и програма треба изабрати најбоље људе које ће јавност да контролише у извршавању државног и националног програма. Научимо се да поштујемо законе и верујемо људима који постижу резултате. Ниједан човек не сме да буде изнад закона. Правила игре морају да важе за све. Е, то је онда модернизам који нам толико треба. Када направимо ваљане инстуције и одредимо дугорочну стратегију развоја много је лакше нама у привреди да покренемо производњу. Нови економски програм кога нудимо српском народу и свим грађанима који живе у Србији базира се на сопственим ресурсима. А тих ресурса, на сву срећу, имамо у изобиљу. Само памети немамо да их искористимо за добробит свих грађана. Поменућу само неке ресурсе који треба да послуже нашем привредном препороду. У Србији има 14 мил м² празног пословног простора у коме може да се организује годишња производња од 4 млд $. Наши предузетници, због неорганизованости државе, граде нове објекте и упропаштавају годишње 200.000 ха обрадиве површине. Тренутна је незапосленост у Србији око 1 мил људи, док 1.820.000 ради свега 3, 5 часа дневно. Није тачно да је наш народ лењ и да неће да ради. Зашто су наши сународници најбољи радници у иностранству? Зато што је тамо постављен логичан систем. А нама данас треба прави и ваљани привредни систем. Према мојим проценама у Србији је неангажовано скоро 20 млд € капитала у готовини, који се налазе: скоро 1 млд € у новој штедњи код банака, 2, 5 млд замрзнуте девизне резерве, 5 млд € замењено за марке и враћено у «сламарице», 5 млд € остало код грађана у годишњем промету између финансијских организација и грађана и 6, 5 млд € (50% БДП) је сива економија. Поред тога, наши сународници у свету имају преко 25 млд € које би могли да унесу у земљу. На крају, наши пословни партнери у свету хоће да сарађују са нама и да учествују у покретању привреде. Потребно је само да им ми заштитимо

174

капитал и да њихов интерес усагласимо са нашим интересима. Само то они траже. Ми им то можемо обезбедити. Прикупљени капитал можемо пласирати у српску привреду која је гладна директних инвестиција. Ево једне кратке рачунице. У Србији има 60.000 приватних предузећа који су предали завршне рачуне. Ако сваком предузећу дамо 50.000 €, уз гаранцију хипотека на имовину власника и само предузеће, можемо за кратко време пласирати 3 млд €. Имамо 200.000 самосталних радњи којима се може пласирати минимално 10.000 €, што даје укупан износ од 2 млд €. Имате 4.000 акционарских предузећа која у просеку, што је врло ниско јер имамо велике сиситеме типа НИС и ЕПС могу да узму 250.000 €, што је нова 1 млд €. Ако хоћемо брзо да се развијемо, са стопама раста које ће бити двоцифрене, онда морамо отварати годишње 50.000 предузећа и ако свако предузеће добије 60.000 €, то је износ од 3 млд €. Значи, сумирано, за годину дана у Србију се може инвестирати 9 млд €, што је огроман новац. Видели смо да слободног капитала има. Резултати такве динамичне инвестиционе политике би били видљиви у расту привредне активности, повећаном извозу, расту запослености и подизању животног стандарда. А то нам животно треба. То је пут изласка из садашњег безнађа и очаја. Тврдио сам да донације не могу покренути привреду. Не могу ни запослити људе.

Погледајте једну рачуницу. Ако 60.000 приватних предузећа запосли 2 нова радника, 100.000 самосталних радњи по још 1 радника, а 50.000 нових приватних предузећа се отвори и запосле по 3 радника, то је укупно 370.000 нових радника. Што значи да би се за 7 развојних година готово решио проблем незапослености и извршила преквалификација запослених за нове послове. Да ли је могућ овакав развојни сценарио?

Све што сам изнео је могуће и реално. Потребно је само да имамо искусне људе који ће остварити овакву стратегију. Све је једноставно, зар не? Треба само кренути од себе.

Надам се да је време пропадања, раздора и самовоље прошло. Потребна нам је права српска елита која ће имати визију развоја државе и нације. Конкуренцијом идеја и људи доћићемо до најбољих. Нека они својим примером покажу да су заслужили да нас предводе. Велики посао је пред нама. Не смемо више губити време. Наши преци су нас обавезали да истрајемо, а наши потомци нас храбре да деламо. Потребно је само да се ујединимо и да одредимо шта ко треба да ради. Потребно је и да волимо свој народ који нам верује. Бар толико можемо. Бар толико је народ заслужио.Свако од нас, који је изникао из тог наивног и поштеног народа, има свету дужност да му данас помогне. Немамо другог

175

народа. А ја га волим баш због тога што је такав. Волим га, упркос свему!

02.06.2003. године

МаринкоВучинић

АФЕРЕ: КОРИСТ ИЛИ ШТЕТА

Како наша политичка јавност реагује на тзв. производњу афера како то већ говоре функционери владајућих странака који у својој очитој немоћи потезу толико пута корисћени аргумент, да се од афера не виде и не ресавају највазнији друствени проблеми. Афере им сметају да брзе и ефикасније спроводе реформе. Меðутим, да ли се збиља ради о производњи афера или је у питању политички процес и политичка борба у којој коначно излази на видело недемократска и олигархијска структура садасње власти. Ста су до сада показале тзв. Афере. Да ли представници власти и то саветници премијера Србије министри користе полозај за енорнмно богаћење и привредне подухвате који им доносе велику материјалну корист, министри не препознају очигледни сукоб интереса а при томе крсе елементарне моралне норме, народни посланици својим манипулацијама и изборним краðама русе основне претпоставке парламентаризма у Србији. Све су то чињенице које јасно говоре да влада Србије није састављена од људи који !

176

 су колико до јуче вазили за складну и неокаљану политичку екипу, већ се показује да се ради о успостављању система прагматичне владавине у коме се се изгубио опсти и јавни интерес а превагу су дефинитивно однели најприземнији материјални и уско страначки интереси. Тако је нестала јос једна илузија и суочили смо се са владом која по сваку цену брани своје функционере без обзира сто све чињенице говоре даб се ради о људима којис су најотвореније повредили основне постулате коректног политичког понасања и моралног деловања. Зато тзв. афере и представљају неку врсту замене за насу јос увек недовољно оформљену и делотворну политичку јавност која није конституисана као сназан политички корективни фактор у насем друству. А управо је јавност остала једина устава постојећем систему олигархијске владавине који се иначе непрестано позива на отвореност и транспарентност, а да при томе њени функционери отимају станове, фабрике и добијају огромне суме новца, а све у име реформског курса владе. Зато и није случајно сто владини представници ултимативно тразе да се прекине са тзв. прљавим аферама, јер управо оне русе идиличну слику некорумпираности, скромности и реформске посвећености коју влада упорно покусава да одрзи неокрњеном. Талас тзв. афера само показује да смо далеко од политичке праксе која подразумева одговорну власт која ће пре свега имати и бранити свој неокрњени политички легитимитет и морални кредибилитет. Наса влада после свих чињеница које су изнете у последњих месец дана висеи не поседује ни легитимитет а ни морални интегритет сто и њен опсатанак свакако доводи у питање. О томе сведочи и реаговање председника владе који је насао за сходно да казе да треба очистити политичку сцену од заразе афера, користећи тако познати језик политичких ликвидација. Знамо из политичке историје како се заврсавају позиви на политичка чисћења.Да ли смо ми толико морално отупели да не моземо да препознамо ни огољени сукоб интереса, зар је нама потребан закон који ћре регулисати најосновније моралне принципе понасања. И који то закон треба да прописе да министарка која је у фонду за развој Србије не мозе и не сме да се усуди да гласа да се дају кредити члановима њене породице. Зар је насе морално посрнуће толико дубоко да мирно посматрамо како посланици владајуће вечине краðом гласова у Парламенту изгласавају највазније одлуке. О чему се ту заиста ради. Ко производи афере како то говоре јурисници и гланоговорници садасњег резима слузећи се истоветном реториком прослог аутократског резима.Зар нам ова реторика није одавно позната.И ко у ствари производи афере. Да ли они који аргументовано указују на крсење елементарних моралних и

177

демократских начела или они који злоупотребљавају свој полозај у влади. На примеру тзв. афера дефинитивно се слама политичка концепција прагматизма коју спроводи пре свега Демократска странка, која је иначе своје деловање свела на бескрупулозну примену прагматичне политичке технологије у којој има места само за голо одрзање на власти без обзира да ли то значило да се ако је је политички нузно и опортуно русе и елементарни закони лигике и рационалног мисљења и понасања. Све је дозвољено у одбрани власти, а увек ће се наћи и направити политичка већина која ће слузити као покриће за и најнеразумније политичке потезе. Позивање на моралне принципе је по овој прагматичној концепцији вадавине само неумесни луксуз политичких занесењака који се залазу за постовање елементарних пре свега моралних и демократских начела у полититичком зивоту. Како ми моземо изградити стабилне демократске институције ако нисмо у стању да доказемо колико је посланика гласало у Парламенту. И какав углед и утицај мозе имати Парламент као врховно законодавно тело ако он нема никакву контролну улогу, и ако изврсна власт није подвргнута сталном преиспитивању и непрестаној контроли. Зато уместо интерпелација у Парламенту који нема готово никакав углед настаје делотворна јавност која остаје једина могућност да ће се и у насем друству сторити демократска атмосфера у којој ће преставници власти бити пре свега у у слузби опстих и јавних интереса. Док се то не деси афере ће и даље бити присутне у насем политичком животу.

9.9.2003.

КАМПАЊА ОЦА СРПСКЕ ДЕМОКРАТИЈЕ

Опште место свих наших политичких анализа садржано је у тврдњи да ни нова пост- октобарска демократска власт није много учинила да измени основни друштвени образац деловања политичке државе који је иначе и био у основи постојања и деловања старог ауторитарног режима.Постоји мноштво чињеница које готово свакодневно потврђују овај опште усвојени аналитички увид о не промењеној матрици нашег савременог политичког живота.Непоштовање одлука Уставног суда, манипулација и крађа гласова у Парламенту, псеудо правна тумачења која негирају

178

елементарну логику и разум, доминација политичког волунтаризма и политичког разлога којим се оправдава свака па и најирационалнија одлука извршне власти, вођење кадровске политике која је условљена пре свега партијским интересима, све су то елеменнти који нам јасно показују да нисмо још еманциповали од пресудног утицаја партијске државе и партијских олигархија које своје уске политичке интересе претпостављају интересима целокупног друштва. Протекла председничка изборна кампања је само још један у низу очигледних доказа да није значајније и одлучујуће промењен већ добро познати волунтаристички начин владања у коме се држава користи као пуко средство за спровођење одређене политиичке концепције.У овом случају ради се о начину како је вођена кампања председничког кандидата ДОС-а. Када се ради о претходним изборима које је организовао стари режим представници тадашње демократске опозиције оштро су критиковали праксу владајућих структура које су безобзирно и отворено користиле све државне капацитете у току изборне кампање како би остварили што већи утицај на бирачко тело. Тадашња демокртаска опозиција је наравно била у праву јер је жигосала праксу злоупотребе и жртвовање државе дневно политичким партијским интересима. Међутим, како изгледа данас кампања за преседника Србије када су на власти представници некадашње демократске опозиције.Да ли се нешто битно променило у начину како се користи државни апарат у вођењу изборних кампања. На жалост и сасвим површан увид у начин како је вођена кампања преседничког кандидата Д. Мићуновића јасно нам показује да се није много променио начин вођења политике у овом друштву и да није измењен доминантан културни и политички образац из времена прошлог ауторитарног режима.И о току ове кампање целокупан државни систем је стављен без икаквих ограда и устезања у функцију промовисања кандидата владајућих странака. Не може бити никакво оправдање да се ради о демократском кандидату који је током ове кампање проглашен за оца демократије у Србији. Било је више него отужно гледати министарске свите које су у стопу пратиле демократског кандидата који је посечивао државне установе, факултете, предузећа, и при томе је помно праћен од државне телевизије која није ни крила своју отворену пристрасност и необјективност.Јасно је било да су државни фунционери и државни институционални капацитети стављени у безрезервну функцију демократског председничког кандидата. Оцу демократије у Србији то очигледно није уопште сметало. Чак се при крају кампање појавио у функцији државног преговарача за народнои хлеб који као добри демократски

179

патријарх спречава повећање цене хлеба. То је свакако био врхунац отворене политичке манипулације који није упамћен ни у време изборних кампања које организовао стари режим. Оцу демократије у Србији није очигледно много сметало ни то што је његова кампања била изузетно раскошна и скупа, са небројено спотова, плаката, билбордова, новинских огласа, а све је то окончано изнајмљеним терминима на три телевизијска канала који су директно преносили гламурозну завршну Конвенцију демократског кандидата која се и није много разликовала од сличних скупова из времена изборних представа које је организовао стари режим. У земљи у којој хиљаде људи свакодневно остаују без посла, у кокој се сиромаштво рапидно шири, а обични људи тешко живе и све теже подносе транзициону рецесију водити скупу и гламурозну кампању постаје већ ствар доброг укуса и елементарног политичког морала.. Да ли се отац српске демократије запитао ко плаћа његову скупу кампању у којој су државни органи и функционери одиграли добро научену и познату улогу. Анализирајући начин и суштину председничке кампање демократског кандидата можемо јасно закључити да ће у нашој политичкој пракси најтеже мењати управо владајући политички образац партијске државе у којој интерси једне политичке групације ма колико себе прокламовали и називалу постају апсолутно преовлађујући и доминанатни.У овој кампањи је дошло до изражаја и добро позната митологизација нашег политичког простора која се огледа у конституисању инстант политичких митологема за дневну политикантску употребу. Овог пута на делу је политички мит о новоуспостављеном оцу демократије у Србије. То је још један покушај да се поред оца радничке класе, самуправљања и несврстаности или оца нације установи сасвим нови фукционални политички мит о човеку који оличава демократију у Србији. Ради се о стварамју својеврсног политичког патријархата чија је функција у томе да политички освешћује и устројава малолетне грађане Србије који наравно увек жуде за вођом кога ће беспоговорно следити. Грађанима Србије је преко потребно да изађу из сенке политичког патријархализма и недораслости. То је оновни услов да се успостави стање грђанске и политичке пунолетности у коме ће владати институције и демократска начела а не функционери партијске државе па макар то били и самопрокламовани очеви демократије.

13. новембар 2003.

180

ШТА СУ ПРАВЕ ПОУКЕ ПРЕДСЕДНИЧКИХ ИЗБОРА

Круг се најзад затворио. Круг политике владајућих демократских партија која се током последњих рти године огледала у властодржачкој заслепљености, осионости, политичкој бахатости, поништавању свих демократских институција и коначно у стварању класичне партијско- политичке олигархије која је у потпуности изгубила контакт са реалним животом.Управо је та политичка олигархија заиграла изузетну опасну политикантску игру на све или ништа распуштајући Парламент тврдећи да ће неуспех председничких избора довести до хаоса у Србији. Сада је после неуспелих председничких избора и убедљивог пораза демократског кандидата јасно ко заиста производи хаос и конфузију у нашој земљи.Ако је у време старог режима владала концепција контролисаног хаоса сада је на делу стварање организоване конфузије чији је циљ садржан у тежњи да се пренебрегну реални проблеми и чињенице свакодневног живота. То јасно говоре и прва реаговања на поразне резултате председничких избора који су јасно показали да актуелна политика владајућих демократских партија нема више преко потребни политички и друштвени легитимитет. Већ у првим реаговањима представника власти се говорило да су бирачи лењи, да су остали код куће да једу, да су апатични и да су се удаљили од државе.Та реаовања једноставно показују да владајуће структуре остају потпуно заробљене у свом свету властоџачке самодовољности и надобудности без свести да на прави начин протумаче прави смисао поруке коју су им бирачи својим слабим изласком на изборе упутили.А порука је садржана у оштрој критици досадашње тзв. реформистичке политике која се затворила у свој измаштани реформистички свет а без стварног увида у социјалне и политичке проблеме које неминовно доноси процес транзиције чије тегобе очигледно не подносимо сви подједнако. Ту поуку је најбоље артикулисао М: Абус."Ово није неуспех, ово је катастрофа владајуће коалиције. Ради се о поразу владајуће коалиције која није способна да управља земљом, јер јен то било гласање против владајуће коалиције и владе.

Ради се о великој опомени коју је добила влада Србије " Међутим, довољно је само видети како изгледају свите које окружују функционере владајућег режима и тај нама добро познати

181

дворски начин вођења политике који значи изневеравање основних демократских принципа. Не ради се овде о апатији бирача и бојкоту избора већ о мукотрпном процесу настанка самосвесног и пунолетног грађанина кога не можете више засењивати и обмањивати реформистичким причама о потреби подношења жртава и одрицања а да при томе владини функционери користе своје положаје за богаћење и осионо властодржачко понашање. У овој земљи се догодио неповратан процес конституисања делотворне јавности у којој се грађанин јавља као политички освешчени политички и друштвени чинилац. Време подаништва и слепог подржавања државних функционера и њихових демагошких прича је неповратно минуло.Забрињавајуће је да предсетавници тзв. демократске власти у својој властодржачкој и олигархијској заслепљености нису више у стању да реално сагледају узроке великог пораза демократског председничког кандидата.Они више једноставно не могу да прихвате поуке избора јер су неповратно кренули на пут самообмане и политичке заслепљености. Довољно је само навести из обраћања З. Живковића непосредно после избора па ће нам бити јасно да су наши нови политички олигарси кранула на пут без повратка. Они су једноставно неспособни да увиде и спознају све грешке и пропусте већ упорно истрајавају на причи о успешноси реформи коке спроводе и добром путу којим нас воде." Излазност је била само пет до шест одсто мања у односу на изборе у децембру прошле године, што представља пораз оних деструктивних снага које су позивале на бојкот. Не можемо само да кукамо и да дозволимо да реформе стану.Очекујем да ће се демократске снаге 28.децембра вратити реформама и престати са производњом афера и недоумица. Србија не сме да застане у садашњим реформама, а њена основна производња мора и даље бити - производња промена."Нема у овим речима ни наговештаја о спремности да се трезвено и темељно анализирају узроци пораза на председничким изборима. Напротив, премијер З. Живковић сматра да су за неуспех избора криви бирачи који нису имали довољно памети и храбрости да понизно следе прави пут који је зацртала успешна влада Србије. Проблем су странке које праве тзв. афере и тако руше складни свет у коме онитако уљулкано реформистички живе. Сигурно је да се може десити да и после децембарских парламентарних озбора буђење и освешћивање буде још теже и болније.

Од самог успопстављања нове демократске власти било је јасна тежња извршне власти да делује без икакве контоле и сарадње пре свега са парламентом као врховним законодавним органом. Та тежња извршне власти је и била основни разлог за

182

деструирање и поништавање свих демократских институција без којих не може да функционише стабилан демократски систем. Оглушивање о одлуке уставног суда, крађа гласова у парламенту, успостављање политичког и економског монопола, гушење јавности и критичких дебата, некритичко примењивање неолибералног концепта реформи све су то елементи разарања демократске супстанце једног друштва која се коначно и завршила у великој апстиненцији на предсеничким изборима. На основу малог процента изласка на изборе не може се изградиди демократски друштвени и политички систем. Али, наша влада је најзад остварила свој сан и зацртани политички циљ, коначно је остала сама на нашој политичкој сцени и сада може да неометано демонстрира свој познати политички прагматизам.

17.11.2003. године

183