branko dragas - kain

151
Бранко Драгаш КАИН "Нека буде!" бесно помисли згрбљени ратар Каин, зашкрипа оштрим зубима и нагло увуче своју велику, чекињасту главу у набијена, мало спуштена, снажна рамена. Погури се, некако искриви, под теретом тешких и опасних мисли. “Нека буде!” И би, отприлике, овако. Каин је дуго ћутао и трпео. Знао је да његово време сигурно долази и да ће, ипак, поред свих патњи и невоља, на крају свако добити оно што је заслужио. Стрпљиво и марљиво, верујући у себе, одлазио је на њиву очекујући да се ускоро нешто значајно догоди. Осећао је да се нешто спрема. Надао се да ће, када се све заокружи, читав његов живот из корена променити. Радовао се и прижељкивао тај судбоносни дан. Живео је за њега. Али, нажалост, упркос толиким жудњама, године су, као у инат, лењо и тромо пролазиле. Ништа се није мењало у његовом ратарском животу. Напорни и дуги дани, болни и усамљени, притискали су му напаћену душу и он, бесан на самог себе, не могавши више да издржи, поче за вечером да показује сву своју напраситу нарав. Намргођен и љут гунђао би, мумлао, дувао кроз длакав нос, тресао главом откидајући зубима велике комаде меса и упорно ћутао, верујући да ће отац и брат, напокон, обратити пажњу на њега. Међутим, сви покушаји беху узалудни, јер они, занесени досадном очевом причом, безброј пута испричаном, о значају предања, посвећени сваком детаљу његовог испуњена, нису ни примећивали колико се Каин срди. Та њихова равнодушност га још више повреди и он поче, из вечери у вече, бучно да 1

Upload: mladen-zivic

Post on 28-Nov-2015

77 views

Category:

Documents


6 download

DESCRIPTION

Vredno citanja, preporuka svakom

TRANSCRIPT

Page 1: Branko Dragas - Kain

Бранко Драгаш

КАИН

"Нека буде!" бесно помисли згрбљени ратар Каин, зашкрипа оштрим зубима и нагло увуче своју велику, чекињасту главу у набијена, мало спуштена, снажна рамена. Погури се, некако искриви, под теретом тешких и опасних мисли.

“Нека буде!”

И би, отприлике, овако.

Каин је дуго ћутао и трпео. Знао је да његово време сигурно долази и да ће, ипак, поред свих патњи и невоља, на крају свако добити оно што је заслужио. Стрпљиво и марљиво, верујући у себе, одлазио је на њиву очекујући да се ускоро нешто значајно догоди. Осећао је да се нешто спрема. Надао се да ће, када се све заокружи, читав његов живот из корена променити. Радовао се и прижељкивао тај судбоносни дан. Живео је за њега.

Али, нажалост, упркос толиким жудњама, године су, као у инат, лењо и тромо пролазиле. Ништа се није мењало у његовом ратарском животу. Напорни и дуги дани, болни и усамљени, притискали су му напаћену душу и он, бесан на самог себе, не могавши више да издржи, поче за вечером да показује сву своју напраситу нарав. Намргођен и љут гунђао би, мумлао, дувао кроз длакав нос, тресао главом откидајући зубима велике комаде меса и упорно ћутао, верујући да ће отац и брат, напокон, обратити пажњу на њега.

Међутим, сви покушаји беху узалудни, јер они, занесени досадном очевом причом, безброј пута испричаном, о значају предања, посвећени сваком детаљу његовог испуњена, нису ни примећивали колико се Каин срди. Та њихова равнодушност га још више повреди и он поче, из вечери у вече, бучно да устаје од каменог стола, скачући изненада као да бежи од нечег ружног и опасног, бацајући притом непоједен залогај ка средини препуног стола, и погурен, смешно ходајући на кривим ногама, одлазио би да легне не рекавши ништа.

А шта да каже? Њега предање никада није занимало. Најрађе би усред вечере, својим огромним испуцалим и жуљевитим шакама, лупио по средини стола, разбивши све пред собом, само да те занесењаке и брбљивце једном ућутка. Давно би то урадио да се није плашио да не повреди мајку. Њој беше привржен и није желео, све до оне бурне вечери

1

Page 2: Branko Dragas - Kain

кад је она сама одлучила да отворене проговори, ниједним својим непромишљеним гестом да је разочара. Али после оне вечери, када је разгоропађена мајка, изазвана Адамовим претварањем и лажима, искрено признала шта је тишти, када су први пут разговарали како и доликује правој породици, Каин више није хтео назад. Желео је да се договоре како ће живети. Био је жељан потомства и сопствене породице, и није пристајао да, после женидбе о којој је толико сањао, остане у заједници са овом двојицом лењиваца. Спреман је био да мајку поведе у свој нови дом и да брине о њој, а њих двојица нека остану да расправе сваки детаљ у њиховом предању и нека се старају сами о себи. Знао је да ће морати, због мајке, с времена на време, да им пошаље дарове од рода земаљског, али, искрено речено, радије је пристајао и на то, него да довека остане да живи у заједници са њима.

Поверовао је после оне вечери да за њега и мајку бољи дани стижу и да ништа више неће бити исто. Радосно је исчекивао свако ново буђење, али, на његову несрећу, као да се неко поигравао са њиме, као да га је искушавао доносећи му све досадније и мучније вечери. Ништа после оне ноћи није променило. Чак му се чинило да је постајало све много горе, простије и баналније. Очајан беше. Осећао је као да неко исисава из њега сву животну снагу и бацио га покрај излоканог пута, у блато, где више није имао ни воље ни жеље да се, тако упрљан и понижен, бори са животом који понире.

Није могао да докучи схвати зашто је то тако. Где је направио грешку?

Уморан беше од толиких питања.

Покушавао је да објасни толику премореност и засићеност животом, покушавао је пре спавања да размисли о свему што га је снашло, желећи да пронађе пут избављења. Али, под притиском тешких дневних послова, умор би га брзо савладао и он би, једва стижући да се добро покрије, чврсто заспао. Здраво и дубоко. Невино.

"Шта могу?! Нисам крив!" - правдао би се рано ујутру сам себи, док се умивао пред кућом журећи да што пре пође на њиву и уради оно што је наумио. "Само још данас да завршим… Вечерас ћу одлучити!”

Међутим, пролазиле су вечери а он није могао да се одлучи. Сан би га увек савладао и он му се немоћно предавао, заборављајући да ће наредног јутра устати још нерасположенији.

И стварно, наредног јутра устајао би још намргођенији и незадовољнији. Изгледао је као да га несаница мучи, као да ноћу вилени. Али, ноћу је спавао прилично мирно, често се не би ни померио док је гласно хркао, као сви уморни тежаци који, због великог премора, обично хрчу и ништа не сањају. Чудио би се кад би чуо брата како мајци прича своје бујне снове. Зар је могуће да неко сања? Мислио је да брат све измишља да би, видећи зачуђеног Каина, своју памет и надмоћ.

2

Page 3: Branko Dragas - Kain

"Глупости! Какво сањање?! Сањају само они који се дању не уморе! Ми, ратари, ништа не сањамо! Нама је савест чиста!"

Окретао би се и хитро одлазио. Није могао да слуша досадна пренемагања и зановетања докоњака. Журио је да уради све што је за тај дан наумио.

На њиви, док је орао, окопавао, сејао или скидао летину, увек беше сав предан своме послу: марљив, жустар и пожртвован. Никада није посао остављао недовршен, нити је застајкивао док је радио, већ је увек једноличним ритмом, без предаха, на време све стизао. Онда би, на крају, после завршеног посла, поносно седао и задовољно посматрао оно што је урадио. Нико тада не беше срећнији од њега. Чинило му се у том тренутку да може све. Заборављао би на умор и на све прошле недаће и уживао би у свом тежачком зноју што му се сливао низ погурена леђа. Неизмерно је био захвалан Богу што га је почаствовао и одабрао да обрађује земљу.

"Бог је створио човека од праха земаљског, а мене је одредио да обрађујем земљу. Има ли веће части? Има ли веће награде?"

Поносан, заборављајући на бол, надмено би подизао главу и покушавао да исправи крива леђа, која му се од тешког рада рано беху савила.

“Земља је важна! Земља рађа живот!”

Мада његов живот беше једноличан и напоран, пун одрицања и напрезања, помисао да му је дат тако важан задатак да прехрани своју малу породицу, храбрила га је да истраје. Веровао је да ће признање за толике муке доћи на самом крају. На каквом крају - није ни сам знао да објасни, али искрено је веровао да Бог одозго све пажљиво гледа и да ће се силно мучење и одрицање морати, кад се буде сводио читав живот, исплатити. У то је био потпуно уверен. То мора да се деси. Нестрпљиво је чекао тај судбоносни дан, настављајући марљиво да сакупља, слаже и чува, склања у тајна скровишта све што би радом створио, не одајући никоме своје праве намере. Успевао је пре поплава и великих киша да сабере летину и припреми храну за надолазећу зиму, радујући се што је укротио природу.

Понекад, нажалост, и поред велике жеље, није могао све сам да постигне, па би му изненадно невреме сву муку односило у једном дану. Схватао би тада, очајан и уплакан, да га Господ Бог искушава у трпљењу. Није могао другачије да објасни невољу која га је снашла. Зашто га мучи? Неки разлог мора да постоји. Али који? Храбрио је сам себе да истраје, тешио се, чврсто стискао зубе и стезао своје огромне маљаве шаке, верујући да му је ратарски живот подарен. Трпеће све док се не испуни Божије провиђење и чекаће да га Бог награди за претрпљене патње.

"Издржаћу! Морам! Господ ме искушава! Нека, издржаћу!"

3

Page 4: Branko Dragas - Kain

Но, упркос жељном ишчекивању и огромном стрпљењу, несносни бол више није могао да прикрива. Ново време никако није стизало. Нити су се појављивали неки знаци који би му, макар на трен, најављивали промену. Године су полако пролазиле и све беше исто. Изгледало је као да ће његово жртвовање вечно да траје и као да бољег живота ни нема.

Постаде још суровији. Поче још жустрије да се упиње и одриче, да штеди и брине о свему, вешто извлачећи из земље све веће богатство. Мислио је да се тако може добити оно што му је Бог наменио. Успут, док је чекао тај срећни дан избављења, научио је недељом да, без мајчине помоћи, врло спретно припрема храну од рода земаљског. Успевао је вешто да начини различите, врло примамљиве обеде и уживајући у њима, предавао се размишљању о свом будућем животу. Презриво би гледао на живот брата Авеља, пастира, који се никада није мучио тешким ратарским послом, већ је спокојно и безбрижно климао за великим стадом, пењући се на највише планине, док је главу уображено држао у облацима.

"Лењивац! Гледа у небеса! Није живот пландовање и јалово мудровање! Уображенко!"

Каин беше поносан што се разликује од брата. Срчаније би започињао нове послове, као да је тако хтео Богу да покаже да је праведно изабран и да је спреман да испуни све Његове намере. Како је време пролазило, што је бивао старији и снажнији, имао је све више посла. Толико га је посао обузео да је непрестано трчкарао, плашећи се да негде не закасни или да му нешто важно не промакне. Скраћујући тако сваки слободан тренутак све чешће је јео у ходу, брзо и халапљиво гутајући несажвакане комаде.

Убрзо му и дан постаде кратак. Није могао сам све да постигне те поче посао да оставља недовршен. То га је још више љутило и чинило напетијим. Гледао је попреко како брат дангуби, одмахивао главом и брзо одлазио даље, не желећи да започне свађу.

"Срамота! Неће да ми помогне? Баш га брига! Лењивац!"

Мучило га је како да отпочне разговор са братом. Мора је да буде опрезан.

"Не могу више! Све ћу му рећи!

И, опет, ништа.

Понекад би се и насмејао од муке, гледајући дугачког и кракатог брата како неспретно поскакује у ходу, подражавајући неку дивљу животињу или како безуспешно покушава, имитирајући птице, да полети, упорно машући дугачким рукама, док је смешно скакао са оближњег дрвета на земљу.

"О, Боже! Исти отац!"

4

Page 5: Branko Dragas - Kain

А да му је брат био сличан лењом оцу, причљивом и досадном Адаму, била је горка истина која му је много сметала, пошто он беше, како је то поносно волео да каже, поштен и радан на мајку.

"Адам је спокојно и весело живео у еденском врту. Ништа није хтео да ради, јер му је Господ Бог подарио да из земље ниче свакојако дрвеће, лепо за гледање и добро за јело. А и воде било у изобиљу. Све је имао и није морао да се мучи, а то је за њега било најважније."

Покушавао је ујутру, на брзину, кад би се умивао у дворишту, док га је мајка поливала хладном водом, да разговара о Авељу, да јој каже шта мисли, али Ева га је сваки пут, као да је нешто предосећала, одмах прекидала, вртела главом, одсечно одмахивала руком и жалосно говорила:

- Ма пусти, молим те, доста ми је било и оног... Доста ми је, сине, баш свега...

Онда би, сачекавши да Каин крене, просипала за њим воду, узимала повећи дрвени штап у руке и хитро одлазила у поље да тражи змије. Била је опседнута змијама. Знао је Каин добро за ту мајчину страст. Откако су она и отац протерани из рајског врта, волела је да лови змије, да их мучки убија, сурово им откидајући главу од тела. Он је то објашњавао мајчином бригом за њега, јер у пољу беше много отровних змија. Она се плашила да га нека, којим случајем, при раду не уједе. Тако му је, брижна, помагала. Волео је те тренутке мајчине пажње и беше поносан на њу. Понекад му је, видећи да га време сустиже и да неће моћи да заврши скупљање летине, свим срцем притицала у помоћ. То је била његова мајка. Али од оца, самозаљубљеног у предање и у своју изузетну појаву, који је данима износио разна тумачења о прошлим, давним временима, никад користи није имао. Отац беше опседнут својом улогом и значајем предања. Њега ратареве муке нису дотицале.

Брат је стоку чувао и забављао се свакаквим лудоријама. А лудорија беше сваког дана све више.

"Морам Авељу помоћи! Пропашће, јадник! Та, брат ми је!”

Покушавао је у неколико наврата, додуше врло неспретно, да насамо разговара са братом. Покушавао је некако да му приђе.

Али, све беше узалуд.

Авељ није марио за њега. Настављао је упорно по своме. Изгледало је као да ништа заједничко немају, као да беху два супротна света, одвојена и удаљена, страна.

Искрено речено, ма колико се Каин трудио и упињао, никако није могао да разуме брата, као да је говорио неким њему непознатим језиком. Својски се трудио да продре у његове китњасте и дуге реченице, које је тешко могао да прати. Покушавао је да њихов, какав-такав, смисао, али све беше

5

Page 6: Branko Dragas - Kain

узалуд. Авељ се пењао у небеске висине које Каин није могао да досегне. Трудио се да ухвати ток тих пенушавих бујица речи, што су у таласима падале по њему, али, упркос силном залагању, беше потопљен у том поводњу, у тој поплави речи које су немилосрдно односиле свако разумно објашњење и оправдање. Давио се у тој лајавој речитости. Гушио. Све беше пренаглашено и сувишно, збркано и бесмислено. Глагољиво. Досадно и глупо. Можда је то за неког било мудро, интересантно и допадљиво, али он није налазио смисао у тим празним и јадним речима што су тупо ударале у његову тврду главу.

"Брбљивац! Мисли што хода по планинама да је додирнуо небо. Нека он пође са мном један дан у њиву, да оре и копа, брзо би му те бубице изашле из главе."

Наравно, Авељ се није освртао. Уживао је у свом скромном пастирском животу коме се потпуно био предао. А оно што је Каина посебно срдило и што му је додатно бриге задавало и загорчавало живот, било је братовљево једноставно, готово просјачко облачење. Каин се стидео гледајући његове дроњке како висе.

"Шта ће Бог да помисли? Мајка је сведок да му све нудим, али он неће да узме. Одбија! Само се презриво смеје. Пустињак!"

Понекад би се и десило да приволи брата на разговор. Међутим, чим би почели непрестано би се вртели укруг. Окрени – преврни, увек би били на самом почетку. Све нешто неодређено и блесаво.

Рецимо, једном приликом, док је Каин журио у поље, виде, код самога тора, брата Авеља како, онако дуг и кракат каквог га сам Бог даде, виси о оближњем, разгранатом дрвету, да му је лепа глава готово додиривала саму земљу. Каин се зачуди да брат још није истерао овце на пашу и уплашено потрча према њему.

- Шта то радиш, бр'те? Је л' ти није д'бро? - упита забринуто Каин, имајући ружну тежачку навику, кад би се узбудио или наљутио, да гута и скраћује неке речи.

Могао је он, додуше уз велика напрезања, правилно да изговора сваку реч, али вечито у послу, у журби, заузет, штедео је све више и на речима.

Беше то тако, а ми морамо, због истинитости самих догађаја о којима вам казујемо, да испричамо онако како је стварно било. Не смемо ништа прескочити, или, не дај Боже, прогутати.

- Није! - одговори весело Авељ и заљуља се према брату готово да га главом додирну.

- Није? - зачуди се Каин.

- Јесте.

6

Page 7: Branko Dragas - Kain

- Шта јесте? - збуни се Каин.

- Добро ми је.

- А зашто к'жеш да ти није д'бро?

- Ко каже?

- Па, ти.

- Ја?! Свашта! Ја баш кажем да ми је добро.

- Али, р'као си да није? - упорно настави да тврди Каин, бранећи оно што је заиста чуо.

- Ко је рекао?

- Ти.

- Ја?! Свашта! Ја сам одговорио на твоје питање - није ти д'бро? Није. Дакле, добро ми је.

- Не раз'мем, како то? - плану повређени Каин, видевши да га брат вуче за нос.

- Ако кажем - јесте - значи није ми добро, а није, јер ми је добро. Ако кажем - није - значи јесте, добро ми је, а није да ми није добро, кад јесте.

Каин је стајао запрепашћен.

Бес га обузе.

Сав поцрвене.

Крв му јурну у главу.

Ништа није разумео.

Шта је брату? Шта прича?

Хтеде да крене, али није могао да га остави кад није знао да ли му је добро или није. Мораће да покуша поново. Биће стрпљив и пажљив.

- Хоћеш да ти пом’гнем? - покуша Каин новим питањем, избегавајући јесте и није. Можда ће нешто више сазнати.

- Зашто? - добродушно упита Авељ и шеретски мрдну левом обрвом.

- Па... видим... да... в'сиш - једва промуца Каин и погледа у његове раширене, длакаве носнице.

- Ја не висим! - мирно рече Авељ и прекрсти руке на грудима, као да се налази у најудобнијем положају.

- Како?! Шта?! - запањи се Каин и протрља очи - Па... шта је... онда... то... то... ту?

7

Page 8: Branko Dragas - Kain

- Које?

- Па... то... бр'те... ту... н'ге су ти... горе... а гл'ва, Боже ме сач'вај, д'ле...

- Како доле?

- Лепо... доле... гл'ва ти је... доле...

- Доле?! У односу на шта?

- Како... мислиш... па... у одн'су на... на земљу - настави Каин да муца, покајавши се што се упустио у ова бескорисна надмудривања.

- Није доле, Каине! Глава ми је у односу на земљу – горе! - спокојно рече Авељ.

- Како... како горе.... немој тако... лепо в'дим... да... баш лепо... ено је доле... баш доле...

- Није.

- Јесте.

- Шта јесте?

- Доле је глава! - дрекну Каин и љутито лупи ногом о земљу.

Морао је да отера оно јесте и није. Не сме попустити. Мора их заплашити. Не смеју се више вратити. Ако поново крену - полудеће. Бес ће га обузети. Не сме то дозволити. Он је ратар и не дозвољава никоме да му се подсмева.

- Свашта, Каине! Ти добро не видиш...

- Ја?!... Ја одл'чно видим!

- Па шта видиш?

- Видим да ти је гл'ва у одн'су на земљу доле! Доле, да долије и не м'же бити! - прасну Каин, стегнувши вилицу да му зуби зашкрипаше.

Није хтео да одступи. Биће упоран док га не савлада. Орао је и тврђу земљу. Камениту. Неће се никад предати због једног камичка.

- Значи, Каине, земља стоји на мојој глави? - задовољно упита кракоња и опет се заљуља.

- Гл'пости! Откуд то?!

- Па, ти, брате, тврдиш да ми је глава у односу на земљу доле, што значи да земља стоји...

- Не лупај! - прекиде га ратар, видећи да је поново насамарен.

- Не, ја само...

8

Page 9: Branko Dragas - Kain

- Ти висиш, бр'те! Гл'ва ти је... доле... доле!

- Где, Каине?

- Доле! - продера се Каин и пође.

Доста му је овог лудовања и глупирања.

Знак је на њему, Божије искушавање.

- Доле?! У односу на шта? - запита поново Авељ и заљуља се јаче.

- У одн'су... у одн'су... на... на - мене! - победоносно узвикну Каин и стави камену мотику на раме. Мора да иде. Не може више да га слуша. Брату је добро, сада је бар сигуран. Све бубице су му у глави.

- А можда ти, Каине, висиш?

- Где висим?

- На земљи! - рече Авељ и весело се закикота.

И све тако.

Неодређено и бесмислено.

Наводно, мудро.

Опет, једном приликом, док су заједно вечерали, слушајући очеве дугачке, досадне, безброј пута испричане приче о настанку света и њиховој рајској прошлости, за чиме је отац непрекидно жалио, Авељ је, мудрујући на свој особен начин, занесеног оца удворички упитао:

- Многопоштовани и цењени отац, ако кажеш, као што тврди древно предање, да је Бог у самом почетку створио небо и земљу, а земља беше без обличја и пуста, и беше тама над безданом; и дух Божији дизаше се над водом, је л'; како онда да је тек другога, односно трећег дана Бог поново одвојио земљу од неба?

- Видиш, Авеље - лагано отпоче отац, презадовољан синовљевим интересовањем за проблеме настанка света - можда то теби изгледа мало, тако да кажем, нелогично, али, знај, Бог је опрезно наступао током процеса стварања света и настојао је, вођен неким својим интересима, да испита шта је то добро, да би могао...

- Добро?! За кога добро? - нестрпљиво га прекиде Авељ, не могавши да сачека крај очевог казивања.

- Добро за Њега, Бога, који је онда могао...

- А шта да није било добро? - насртљиво га прекиде Авељ.

- Како то мислиш? - замишљено упита Адам и загризе сочну јабуку.

9

Page 10: Branko Dragas - Kain

Каин преврну очима.

Само да Авељ не крене да објашњава шта није, а шта јесте. Стресе се. Ваљда неће поново морати то да слуша. На срећу, брат је био заузет важнијим проблемима. Превазишао је сукоб није и јесте.

- Па, рецимо, оче, кад је решио да створи светлост, да је видео да то није добро, он би, претпостављам, одустао од даљег стварања света, зар не?

- Наравно - климну главом отац и настави спокојно да жваће јабуку.

- Шта наравно?

- Наравно да би одустао, јер, мораш признати да...

- Он је то урадио, дакле, за своје добро?

- Да, за своје добро.

- Што значи, оче, у свом интересу?

- Па, рецимо да је тако, мада...

- А да није имао интереса, не би то урадио?

- Не би, Авеље, али не може се тако...

- По твом мишљењу, оче, испада да је Бог отпочео стварање света из - досаде?!

- Д'саде?! - запрепасти се Каин и престаде да једе. Какво је ово скрнављење предања? Шта је Авељу? Откуд му толика дрскост?

- Авеље, не претеруј! - усплахирено рече Ева, више љута на мужа што за трпезом почиње овакву врсту разговора, него на кракатог сина.

- Не, не претерује - поче Адам да брани свог љубимца - он само гласно размишља и ја га потпуно разумем, јер у тим годинама све је дозвољено питати и, стога, искрено подржавам његово настојање да спозна истину.

- Шта трабуњаш, Адаме?! Паметније би било да помогнете Каину који се сатире од посла, него да беспослени млатарате језиком - прекори Ева обојицу и прострели их крупним очима.

Каин задовољно климну главом. Нека бар неко стане на његову страну. Добро им је рекла. Доста му је њиховог пренемагања и извлачења. Време је да и они нешто ураде за породицу.

- Ех, да смо остали беспослени, данас бисмо још увек били у Едену, него…

- Шта него?! - продера се Ева – Шта не ваља? Реци, Адаме, да чујемо, реци!

10

Page 11: Branko Dragas - Kain

- Ма, не! Нисам мислио…

- Шта си мислио?! Срами се !

- Зашто?

- Каин ради за све! Доста више! Морамо…

- Немој тако, мила - самосажаљиво рече Адам и прогута гутљај хладне воде - није лако, бринути се о предању. Живот је велико искушавање...

- Како за кога - јетко рече Ева и преврну очима.

- Хе-хе... Не брини… водим ја рачуна... да све буде одмерено... хе-хе - смешећи се говорио је Адам и онда, подигавши главу, као да се ништа није догодило погледа у Авеља и настави. - Дакле, где смо оно стали?... Код досаде... да, видиш, сине, ти си много млад да би могао све да разумеш, те се може оправдати извесна грубост у твом закључивању, мада то, на прву руку, издалека, стварно тако изгледа, што, наравно, није тачно, премда, као што рекох, многи би помислили да јесте, али...

- Ја сам убеђен, високопоштовани отац - отпоче Авељ смелије да износи своја размишљања, подржавајући очев стил - слушајући врло пажљиво све твоје приче, да сам, ако не баш потпуно, а оно сигурно великим делом у праву кад тврдим да је Господ Бог, премишљајући у танчине после свакога дана настанка света о створеном делу, полазио од своје опипљиве користи, односно интереса, да ли је то, што је урадио, добро или није добро за њега, па, према томе...

- Да, то би се, можда, после толиког протеклог времена, кад се поступци баш добро и не виде, могло тако тврдити, пошто ми припадамо људском роду, дакле грешни смо и смртни, па нам се чини оно што није, а, уствари, нећемо да признамо да не разумемо, јер би онда...

- Слажем се, високопоштовани и цењени отац, али, мораш признати, мада смо, као што ти кажеш, сви грешни и смртни, ми, опет, с друге стране, можемо да се похвалимо, у односу на остали животињски и биљни свет, да поседујемо моћ расуђивања, што нам даје могућност, упркос многим ометањима, да, наравно, на основу чињеница и доказа, узвишених дела, судимо о свим, понављам, свим поступцима који су пред нама, без обзира од кога долазили, па, према томе, и о свим поступцима самог Створитеља, јер никога не смемо изузети, зато што је...

- Шта пр'чате? - љутито упита Каин и одгурну храну од себе.

Пресела му је вечера.

Како могу тако да говоре? Када ће се уозбиљити? После напорног дана, мора и њих да слуша. Каква је ово ћакнута породица?

11

Page 12: Branko Dragas - Kain

- Ма, пусти их, сине! - зловољно рече Ева, играјући се својом змијском огрлицом.

Није се љутила на Авеља, колико је осуђивала Адама што потпаљује младићеву бујну машту. Адам је био прави мајстор у томе, зато је и волео Авеља. Каин му је био далек, досадан и глуп. Избегавао је да разговара са њим.

- Ево, пусти нас да разговарамо - рече Адам желећи сину да одговори на сва његова разбуктала питања о смислу и сврси живота.

- Никад не разговарамо као нормална породица - уздахну Ева, подиже се и поче да распрема сто. - Увек нешто зановетате…

- Шта је нормална породица, мила?

- Обична, једноставна породица, Адаме! Породица која хоће да се продужи…

- Тако је, мајко! - рече Каин и снажно протресе главом.

Наједном се разбуди. Освежиле су га мајчине речи, раздрмале. Радовао се што их је напала. Одлучи да остане за столом, да чује шта ће Адам одговорити. Није хтео да му пребацују да руши породични разговор. Породица је светиња. Само кад би престали да причају глупости. Можда ће се сада нешто покренути, можда има наде за њих.

Мајка поново ућута.

- Наравно, сине - мирно настави Адам седећи за каменим столом као да му Ева ништа није пребацила - потпуно се слажем са тобом, јер ми је твоје становиште, морам признати, веома блиско, ми можемо, боље рећи, морамо да судимо, на основу извршених дела, која се налазе пред нама, зато што нам та дела, ипак, сама говоре о правим намерама, док сва остала објашњења, тумачења и промоције су, да тако кажем, сувишна, непотребна и оптерећују, како само дело о коме се суди, тако и прикривају намере оног који...

- Да-а, то је онда то, високопоштовани отац, ако ми, на тренутак, дозволиш да наставим, за мене веома важну и битну расправу у којој ћемо, ослобађајући се неких наших заблуда и предрасуда, у смислу онога о чему смо тек почели да говоримо, отворено, без обзира на могуће последице, размотрити и питања која ме, ево, сад ћу то признати, прилично дуго муче, дакле, ако ми дозволиш, високопоштовани отац, ја бих, уз твој благослов и подршку, наставио...

- Како да не, драго моје паметно дете, спреман сам да следим ток твојих мисли, дакле, изволи, слушам врло пажљиво твоје излагање.

Каин дубоко уздахну. Нема одговора. Отац и брат су настављали по своме. Капци му посташе тешки. Камени. Одједном, изгуби сваку вољу.

12

Page 13: Branko Dragas - Kain

"Само да не заспим!"

Зевну снажно и страсно. Дивље.

Очи му засузише, а капци се спустише.

Мљацну гласно, подбочи се на руку и настави да слуша поплаву неразумљивих и непотребних речи.

- Хвала лепо, високопоштовани отац, драго ми је да ме подржаваш, мада, кад боље размислим, свестан свега, плашим се куда нас може одвести ова расправа, али, упркос опасности, ја морам бити спреман, наравно, ако ти будеш уз мене да ме, као и до сада, верно пратиш и да ме, што ми је још много важније, безусловно охрабриш у овом, за мене тако значајном, кретању ка истини...

- Свакако, драго дете, са особитим задовољством, јер...

- Дакле, сходно свему овоме о чему смо почели да говоримо, вратимо се, за тренутак, у прошлост, на сам чин настајања света, да бих, потом, започевши расправу, могао да изнесем једну своју велику сумњу и да поставим једно суштинско питање, које ме одавно већ мучи и које бих хтео вечерас, при оваквом отвореном разговору, напокон да изговорим...

- Слушам те, врло, врло пажљиво, само храбро настави даље - задовољно рече Адам и лењо се завали на камени лежај, покривши се дебелим медвеђим крзном.

- Добро, да не бих непотребно дужио, ако пођемо од самог почетка, видећемо да на почетку не беше ништа него само предобри и општи Бог, потпуно сам, усамљен у празном простору, а земља тада, како прича твоја говори, беше без обличја и пуста, и беше тама над безданом, и ако, само за тренутак, занемаримо неке, очито нелогичне покушаје у настајању приче, а тичу се, као што добро знаш, питања самог настајања, боље рећи, редоследа настајања Неба и Земље, дакле, ако сада искључимо ову временску неусклађеност као небитну, која више неће бити предмет нашег интересовања, а коју би, свакако, због, евентуално, будућих читалаца и следбеника, свакако, понављам то намерно - свакако, нужно и пожељно, због озбиљности штива, требало хитно отклонити; онда, високопоштовани мој отац, мораш се сложити да је у том тамном и празном простору било неизрециво досадно, без обзира што се дух Божији дизаше над самом водом...

- Па, могло би се то рећи, да, мислим, сасвим сам сигуран, да не кажем уверен, да је твоје запажање тачно и да је тада, очито, морало бити јако, јако досадно...

- Хвала лепо, твоја искреност и простодушност су ме одувек привлачили и храбрили да се угледам на тебе, што ти, верујем, добро знаш и, надам се, високо цениш...

13

Page 14: Branko Dragas - Kain

- Како да не, како да не…

- У реду, вратимо се нашој даљој расправи, ако је у тој ништавној рупи неко, ипак, морао да живи потпуно сам, свестан своје духовности и надмоћи, те ако је, успут, био осуђен на бесмртност, а јесте, онда је нормално, после неког пристојног времена размишљања и преиспитивања, кад се сви утисци о насталом свету слегну, да се Он, врло брзо, задовољио том бесконачном тамом и празнином, што је природно и логично, те да је, размишљајући и планирајући своју бесконачну будућност, напрасно одлучио да изврши неке суштинске промене, јер такав пусти живот, огрнут безнађем и мраком, што је још трагичније, вечни живот, није ништа друго него сурова и ужасна, досадна празнина и тама; све то, дакле, говори у прилог мојој тези да је стварање света отпочело из дубоко интимних, потпуно личних, не усуђујем се да кажем себичних, јер је то, можда, мало прејака реч, али, кажем, врло личних потреба и, да поновимо то још једном, живот у празнини и тами беше уистину незанимљив и досадан; да ли, многопоштовани и цењени мој отац, има ту нечег што није логично?

- Не сине, све је врло логично и могуће и ја те слушам пажљиво, мада, после оваквог увода, почињем да назирем твоју сумњу и жељено питање...

- Хвала лепо, драги мој отац, ја бих, ипак, без обзира на сву твоју проницљивост, сам, ако ми дозволиш, наставио и онда, на крају, изнео своју сумњу и поставио питање...

- Само изволи...

- Хвала лепо, дакле, када Бог, решен да нешто радикално промени, да прекине ту јалову празнину и застрашујућу таму, одлучи, напокон, да растави светлост од таме и кад виде да је то добро и отпоче, из дана у дан, да ствара свет, пажљиво анализирајући сваки дан, уплашен да негде, којим случајем, не погреши и да тако не буде добро, то јест да не угрози самог себе, што, мора се признати, никако није хтео да уради, а то ће се, нешто касније, видети и потврдити у вашем протеривању из рајског врта у Едену, дакле, кад Господ схвати да му је, из дана у дан, све боље и занимљивије, Он настави са стварањем света и би сваког дана добро.

А кад шестог дана погледа Бог на све што је створио, закључи да добро беше свуда.

Тако се, по предању, које проповедаш, створи свет и, после свега, Господу Богу не беше више досадно, јер је имао: земљу, небо, мора, биљке, и све животиње око себе, али након тога Он увиде да му нешто врло значајно и битно недостаје, нешто што му је потребније од свега што је створио и што ће, напокон, осмислити његово постојање, те би принуђен, сходно оваквом размишљању, да створи некога ко ће му се искрено дивити и ко ће о њему занесено причати, хвалоспеве износити, јер без тога нема задовољства у животу, нема самопотврђивања, узбуђења ни наслада, нема оног правог, пуног живота који свакога привлачи, па и њега, те Он створи

14

Page 15: Branko Dragas - Kain

првог човека, тебе, Адама, од праха земаљског и дуну ти у нос дах живота. То је твоје предање, високопоштовани отац, о коме ти, сасвим разумљиво, непрестано причаш и на когу си тако поносан; међутим, после свега изнесеног, да не бих сада наводио непријатне успомене везане за мајчину наивност и подлост змије...

- Ја сам невина! - плану срдито Ева и баци судове на под, да све камене плоче напрснуше. – Престаните да ме оптужујете!

Каин се тргну из дремежа. Напали су мајку.

- Мајка је у пр'ву! - грубо се укључи у расправу, стајући на њену страну. Нека се већ једанпут нешто деси, нека им се неко супротстави.

- Слушај, клипане! Запамтите добро! Ја сам све спасила!

- Смири се, мамице! Пусти ме да завршим...

- Нећу да се смирим! Доста ми је свега! Увек мене окривљујете!

- Мамице, молим те…

- Доста! Не прекидај ме! Слушај ме! После настави да излажеш и мудрујеш са својим високопоштованим и уваженим оцем.

- Мамице…

- Доста! Не прекидај ме! - дрекну разгоропађена Ева, нагну се преко стола и унесе се Авељу у лице.

Каин живну. Кад би их још мајка испрашила штапом за змије, не би се више никад појавило јесте и није. Тако треба са њима. Наређења морају да слушају. То њима треба. Чврста рука! Свако вече задатке да им одређује. Нема врдања! Нема извлачења! Мотком њих треба потерати, нема друге. Мотка мора да ради.

- Слушај добро, паметњаковићу! Нисам ја из похлепе или, не дај Боже, из обести хтела да се изједначим са Господом. Немам ја такве прохтеве какве твој високопоштовани отац, претпостављам, још увек има. Морала сам нешто ваљано да предузмем! Твој отац је толико био опчињен рајским вртом, толико се опио уживањем и занео изобиљем, да није ни размишљао о нашој даљој будућности. Њега наш живот уопште није интересовао, јер он...

- Није?! - зачуди се Авељ и широко рашири очи.

- Није, дете! Ми смо били муж и жена и мене је као сваку будућу мајку интересовала наша породица...

- Норм'лно - сложи се Каин и затресе главом.

- Нисам ја марила за јалова, високоумна разглабања о постанку света. Признајем, нисам! Не стидим се тога...

15

Page 16: Branko Dragas - Kain

- Нар'вно - потврди Каин.

- Хтела сам да родим! Хтела да имам децу!

- Прир'дно. - климну Каин главом.

- Децу сам хтела, децу! А он? Знаш ли шта је радио? Да ли ти је некад причао о томе?

- Не... не знам - промуца Авељ и радознало погледа мајку.

- Шта, шта, р'ци? - заинтересова се Каин и сав се напреже од узбуђења.

- Ево, молим те, немој да...

- Ћути Адаме! Хоћу све да им кажем! Нека знају! Ваш отац је, извините што морам да будем тако проста, уживао у свему, само мене није примећивао.

- Бедн'к! - просикта Каин и презриво одмери оца.

- Зар?! - насмеши се Авељ и искриви љупко лице.

- Ево, зар можеш тако...

- Могу, Адаме! То су наша деца! Нека чују истину...

- Ево, немој...

- Ја сам хтела децу! Ја! - настави занесена Ева, не обраћајући више пажњу на Адамова преклињања. - Хтела сам да будем жена! Љубљена и вољена жена! Нисам хтела да учествујем у расправама! А он, није га срамота, лупетао је о светлости и тами, о небу и земљи. О свему другоме је водио рачуна само о мени - не! Мене није примећивао! Као да нисам постојала! Шта би ти, Авеље, урадио?

- Мамице, могла си да разговараш...

- С ким да разговарам, сине? - плану поново Ева - Њега човек није могао да разуме, нити се могло са њим озбиљно разговарати.

- Ја га ни данас не раз'мем – рече Каин, пресрећан што мајка отресито и отворено говори.

- Тртљао је разне глупости, безбрижно пландовао у богатом рајском врту, и уживао у себи не марећи за мене…

- Подл’ц!

- А ја? Хтела сам пород! Децу! И шта сам могла? Морала сам да склопим савез са змијом! Ништа ми друго није преостало. Нисам имала избора!

16

Page 17: Branko Dragas - Kain

- Савез? - изненади се Авељ. - Какав савез?

- Савез са змијом! Пакт! Морала сам! Понизила сам се због њега. На све сам била спремна и није ме срамота. Кад вас двојицу видим могу поносно да кажем да сам успела! Сама сам успела!

- Срам'та!

- Зашто савез са змијом? Какав је то пакт?

- Паклени, Авеље! Морала сам да уђем у то, сине!

- Зашто?

- Видиш, сине, животни сан твога оца био је да досегне свој идеал. Жудео је да оствари то идеално стање...

- Какво идеално стање?

- Стање о коме је непрестано причао. Желео је да га Бог награди таквим положајем у коме ће моћи да лежи и да се креће...

- Шта-а?! - зграну се Авељ и лице му се искриви од изненађења.

- То је истина, сине! Ако ми не верујеш, питај свог љубљеног оца. Он ће ти све признати, је ли тако, драги?

- Не могу да верујем! Шта је хтео, мамице?

- Хтео је да лежи а да иде! - одбруси Ева и погледа покуњеног Адама.

- Шта, шта? Је ли...

- Лежи а иде! - понови Ева и оштро погледа у Адама.

Адам пребледе. Није му пријало да овако разговарају пред децом. Авеља је већ био придобио за себе. Тешко ће наћи бољег наследника. Предање мора да се настави. Врућица му удари у главу. Обриса лагано чело.

- Ево, немој тако...

- Лежи а иде! То је био сан твога оца.

- Ха-ха! Дивно, мамице, дивно! Сјајно! Савршено! Ко би то рекао?!

- Стр'шно!

- Адаме, је ли било тако? - упита Ева и прстом упре у мужа. - Је ли истина, драги?

- Па... није... баш... да... - поче Адам да муца и да склања поглед пред Евом.

17

Page 18: Branko Dragas - Kain

- Зар ти ниси опчинио змију глупом причом о најидеалнијем положају у рајском врту? Зар нисте непрестано шапутали о томе? Били сте нераздвојни! Завео си ону несретницу!

- Па... причали смо...

- Причали сте, причали! Стално сте причали! Змија је потпуно полудела од те твоје приче. Задивљена твојим опсенарењем, дошла код мене и молила ме да се, као разумне жене, нагодимо…

- Да се нагодите? - зачуди се Авељ.

- Наг'дите?!

- Да, нагодимо! Она је разумела моју жељу за породом и хтела је да ми помогне. Заузврат, тражила је да згрешим и да за то окривим само њу. Хтела је да Господ Бог њу казни. Тако смо обе добијале оно што смо хтеле. Ја децу, а она угодан положај о коме јој је Адам стално причао. И тако стварно би. - уморно заврши Ева и седе на камен. - Тако би, децо! И предање поче!

- Невер'ватно!

- Мајко, ништа ми није јасно - узврпољи се пренеражени Авељ, затечен мајчиним признањем.

- Шта ти није јасно?

- Каква је то прича?

- Истинита - невољно одговори Ева и поче да се хлади великим смоквиним листом.

- Потп'но - климну главом Каин, уверен да се тако стварно десило.

- А предање? Шта је са предањем? Зар предање не говори другачије?

- Не знам! То питај високопоштованог оца. Ја предање не тумачим…

- Шта је ово, оче? - окрену се Авељ снужденом Адаму и прострели га погледом. - Зашто ја ово нисам раније знао? Зашто си све крио од мене?

- Ма... пусти ти њу... знаш... женске приче... сујета... знамо ми какво је предање...

- Женске приче?! Знамо предање?! Ха-ха! Зашто лажеш дете? Реци истину! Немој и њега да слуђујеш као…

- Не слуђујем… не никог...

- Немој да муцаш, Адаме! Знамо истину! Змија може данас да прича шта хоће, али она никад није признала какав је стварни договор био. Све пориче, јер си је ти подговорио.

18

Page 19: Branko Dragas - Kain

- Зашто пориче, мамице? Зар није хтела тај угодан положај?

- Хтела је сине, али се покајала. Видела је да се преварила. Адам ју је обмануо. Разочарала се тим његовим идеалним стањем.

- Зашто се покајала?

- У лажи су кратке ноге! Добила је оно што нико не би пожелео. Схватила је да је преварена. Покушала сам да јој помогнем, није ме ни погледала. Све саме лажи је причала. Мене је оптужила за своју несрећу. Замислите, она то сада зове несрећом и за то мене криви.

- Треба је уб'ти!

- Наравно, сине! Исцедићу сав отров из ње! Побићу читав њен отровни пород! - сиктала је Ева и узе штап за змије. - Хоће да ме окриви! Е, неће моћи! Недам се ја!

- Ха-ха! Ха-ха! - зацени се Авељ од силног смеха. - Баш згодно! Какав обрт! Ко би то рекао?! Сјајно! Какав преокрет?! После свега - отров! Свуда само отровна лаж!

Адам је ломио прсте. Много је полагао у Авеља. Не сме га изгубити. Како да настави даље? Шта да му каже?

Ева мирно седе. Беше равнодушна. Било јој је много лакше. Искрено је говорила. Толике змијине оптужбе више није могла да издржи. Нема чега да се стиди. Договор је испоштовала, пакт је испуњен. Деца морају све да знају. Шта њу брига за предање? Нико њу неће лажно оптуживати. Она је добила децу, то јој је било најважније.

- А предање, оче? Шта ћемо са предањем? Шта ћемо да унесемо у предање?

Адам уздахну дубоко. Није очекивао такво питање. Предање не сме нико да дира. Нико. То је његова светиња.

Морао је да брани предање.

Не због себе.

Мора се поштовати канон. Тако је записано. Нема више никаквог одступања. Мора се наставити даље, на самом су почетку. Нико не сме да сумња.

- Предање се мора испунити! Предање слушај!

- Адаме, уразуми се! Предање си измислио! Створио си га само због себе…

- Зашто бих га измислио? Тако је записано! Бог је хтео да...

- Не мешај Бога! Ти пишеш предање!

19

Page 20: Branko Dragas - Kain

- Зашто ли он измислио предање, мамице?

- Хоће да буде први! Жељан је славе и хоће све да приграби за себе! Стално тежи свом сну да лежи и да...

- Није тачно, Ево! Престани! Не вређај ме! Бог ствара предање! Ја сам...

- Ти ствараш предање! Ти си хтео да уђеш у предање! Змију си заводио! Хтео си да она све уради за тебе. Преварио си је, Адаме ! Вешт си заводник! Немој децу да ми трујеш својим опсенарењем. Децу не дирај!

- Ево... не греши... душу…

- Не греши ти! Истину говори! Хтео си предање само због себе! На све си био спреман само да се испуни оно што си наумио. Данас си такав. Хоћеш да се докажеш пред Богом…

- Не оптужуј, жено! Зашто бих ја...

- Хоћеш до Бога да досегнеш! То је твој вечни сан. Сви служимо само за твоју славу! Никог не волиш! Све си смислио ! Не заводи децу заводити слатким причама! Јеси ли ме чуо, човече?!

- Ха-ха! Отац је предање смислио! Баш је прижа занимљива! Настави, мамице… настави…

- Бр'во, мама, бр'во! Тако се гов'ри!

- Ево... немој тако...

- Могу ли нешто да вас питам? - весело ће Авељ накриви главу И погледа оца и мајку. Њега је вечерашњи разговор баш забављао.

- Питај, сине! Мајка ће рећи истину.

- Да... да... рећи ћу и ја… шта си хтео да знаш?

- Хоћете ли ми признати да ли сте ви уопште јели забрањено воће са дрвета спознаје добра и зла? Да ли је то била истина или је и то измишљено?

Ева и Адам се погледаше у чуду.

- Јели смо - одлучно рече Ева. - Зашто би било измишљено?

- Да, је ли... смо - невољно потврди Адам.

- Добро. А зашто сте јели? Баш ме занима. Да ли сте хтели да спознате шта је добро а шта зло или због нечег другог?

Ева сагну главу. Није хтела прва да одговори. Адам нека каже. Она је већ све рекла, нема шта да дода. Све је открила. Предање је не занима. Њу интересују само деца и њихова будућност.

20

Page 21: Branko Dragas - Kain

Унуке још да дочека, живот да наставе. Будно мотри на Адама и змије. Боји се да се они поново не удруже. Споје ли се лењост и отров може неко ново чудо да настане. Само деца да добију пород, после ће бити много лакше. Авељ и Каин су веома различити. Плаши се за њих. Нешто лоше да им се не деси. Предање је сурово. Бог воли да се поиграва људским судбинама. Каин је сувише напрасит, незадовољан је својим животом. Треба му помоћи, али како? Како да спречи несрећу? Ни сама није знала шта да чини.

Погледа у мужа. Адам је ћутао. Чекао је да невоља прође. Хтео је да настави расправу са Авељом. То је било најважније. Авељ наставља предање, остали нису битни. Остали ништа не разумеју и не вреди их превише ни убеђивати.

- Адаме, зашто ћутиш? Што не кажеш нешто?

- Па, шта... шта да... кажем?

- Дете те лепо пита, одговори му. Реци истину!

- Шта ме пита?

- Адаме, проговори! - цикну Ева и скочи према њему. - Немој да ћутиш! Реци све! Престани да забијаш главу у песак! Не врдај!

Каин се обрадова, мајка се баш ражестила. Било би добро да га удари штапом. Можда би се раздрмао и опаметио. Можда би нешто и било од њега. Зашто да га вечно брани? Не заслужује он њену љубав. Батина је из раја изашла.

Ева се унесе Адаму у лице.

У последњи час застаде. Схватила да не сме даље. Мора да буде опрезна. Никад се не зна кад невоља стиже.

- Ја... ја сам... све... рекао...

- Главно си прећутао! Реци, зашто смо јели забрањено воће?

- А... шта... ја... не знам...

- Знаш, реци!

- Па... да... рекао сам... да... јели смо... да...

- Гласније, Адаме! Нека те чују!

- Па... да... јели смо.

- Гласније!

- Па... јели смо!

- Зашто смо јели?

21

Page 22: Branko Dragas - Kain

- Па... ти... знаш...

- Хоћу да они чују. Њих сад то интересује. Реци!

- Да... јели смо... јер...

- Зашто?

- Хтели смо... да... имамо...

- Шта да имамо?

- Да... имамо... децу...

- Гласније!

- Па... децу...

- Не чујем добро, Адаме?

- Децу.

- Браво, Адаме! Браво! - запљеска Ева рукама и победоносно погледа у Авеља. - Ето зашто смо јели! Да ли вам је сад јасно? Да ли још хоћете нешто да сазнате?

- Бр'во! Бр'во! - лупао је длановима Каин. - То је пр'во! То је мајка!

- Ха-ха! Ха-ха! - смејао се Авељ и поцрвене сав у лицу од очевог признања. Пред њим се нагло све рушило. Предање нестаде као да га је поводањ однео.

Отац му је изгледао јадно. Зашто му није раније све рекао? Зашто га је лагао?

- Зар ви, мамице, нисте јели да бисте спознали...

- Да, јели смо да бисмо спознали, сине - прекиде мајка узбуђеног Авеља.

- … да бисте спознали добро и зло? - заврши кракоња питање и знатижељно погледа мајку.

- Добро и зло?! Ха! Свашта! - гракну Ева. - Брига ме за добро и зло! Шта имам од тога?! То су досадна блебетања!

- Па, зашто сте онда јели забрањено воће, мамице?

- Јели смо, сине, да би Адам, напокон, видео да смо обоје - голи!

- Шта? Голи?!

- Г'ли?! Г'ли?!

- Да, да! Голи! Шта се чудите? Шта се чудите ? Адам је морао да види да смо голи и да мора...

22

Page 23: Branko Dragas - Kain

- Адам?! Зашто Адам, мамице? А ти?

- Ја сам знала да смо голи - мирно рече Ева и сажаљиво погледа у Адама.

- Ти си знала?! Ха-ха! Дивно! Какав обрт!

- Бр'во! Бр'во! - зајапурено је пљескао Каин одушевљен мајчиним казивањем.

- Знала сам, децо! Морала сам Адама натерати да загризе јабуку. Нисам имала другог избора.

- Ха-ха! Сјајно! Ха-ха! Обожавам те, мамице! Надмудрила си га! Обожавам те!

- Бр'во! Бр'во! То је м’ја мам’ца!

Адаму застаде јабука у грлу.

** *

Настаде дуго и непријатно ћутање. Чуло се само пуцкетање дрва на огњишту. Вече је одмицало. Време је било за починак, али никоме се није ишло. Размишљали су како даље. Чинило им се као да нешто ново откривају у себи. Адам је покушавао да прикрије повређеност, јер није био навикао да отворено разговора пред свима. Цео живот је посветио предању и сада, ето, изненада, неочекивани обрт. Његова сујета није могла да издржи да му пребацују за недоследност и лоше намере. Хтео је по сваку цену да одбрани предање.

Ева је седела опуштено и мирно. Осећала је извесно олакшање после свега што је изговорила. Није могла истину да сакрије. Истине се није плашила. Бојала се само да Бог поново спрема неко ново искушење за њу и да ће се овог пута поиграти њеном децом. Није знала како то да спречи.

Пред Авељом се рађао неки нови свет, тајновит и занимљив, препун изненађења. На многа питања није могао да нађе праве одговоре. Волео је да сањари и да машта, очекујући да ће временом, без већих потешкоћа, открити све што га буде занимало. Имао је времена и нигде није хтео да жури. Био је сигуран у себе и зато је уживао у сваком трену.

Само Каин беше преморен. Није могао да издржи толика узбуђења. Сутра има напоран дан, мораће да порани да би завршио орање у каменитом Врбљаку. Треба се одморити од данашњег дана.

"Чудна смо ми породица" - помисли Каин и широким, маљавим шакама грубо протрља успавано лице. - "Ова двојица не размишљају о сутрашњем дану. Брига њих, млате празну сламу о предању и чекају сутрашњи ручак.

23

Page 24: Branko Dragas - Kain

'Ајде, оца могу и да разумем, никад ништа није радио, али Авеља не схватам. Зашто је такав? Зна ли он нешто више од мене? Где је крај његовој причи?

Уместо да разговарамо о женидби, да видимо како ћемо тај проблем да решимо, он зановета о прошлим временима, као да од те вајне прошлости можемо живети. Пођи ти, делијо моја, ујутро рано са мном на њиву да видимо шта можеш! Узми да ореш тупим ралом, па ћеш видети како ће те брзо проћи бубице у глави. Не би ти висио на дрвету и тврдио да је земља горе кад је - доле! Не, не! Само дођи на њиву!"

Каин хтеде да устане. Расправа је за њега била завршена. Ваљда ће их ово вече отрезнути. Можда неће више морати да слуша оне глупе и неразумне речи. Али баш тада, када се искрено понадао, као да је намерно чекао баш тај тренутак, уздахнувши дубоко и отпивши лагано гутљај воде, Адам, претварајући се као да се ништа није догодило, отежући и наглашавајући сваку реч, спокојно рече Авељу:

- Сине, стрпљиво чекам твоје питање и нагађам сумњу коју ћеш изнети.

Каин се запрепасти. Није могао да верује. Хтеде да пропадне у земљу од срама. После свега изговореног отац наставља даље по свом. Он би бар ућутао и не би смео никоме у очи да погледа. А отац - ништа! Као да су о неком другом говорили, као да се ништа није ни догодило. Шта још може променити овог човека? Не обазире се тај, срља ли срља. Оре своју бразду и гура даље. Куда? Можда једино Авељ зна? Можда они нешто крију? Можда се тајно, иза његових леђа, договарају?

Погледа оштро у брата рођенога.

Авељ је мирно седео загледан у једну тачку. Каину се учини да је брат пречуо очево питање и да неће одговорити, али, он се нагло тргну, помери десну ногу у страну, заврте лагано главом и лењо, развлачећи речи, проговори својим китњастим стилом:

- Тешко је, оче, после свега што смо имали прилике да чујемо, да смирено наставим излагање, али, пошто је доста новог већ изговорено и пошто нам, колико год ми то хтели, више нема повратка у пређашње стање, онда, дакле, приморани смо да наставимо даље, јер, наравно, живот неумитно тече неким својим током и ми, стога, треба да откријемо, свако за себе, што је, мислим, ипак, најбоље, а што се из пређашњег разговора и најбоље видело, даље намере и поступке које ће свако од нас предузети.

Ту се Авељ исправи, забаци дугу косу и поче брже да говори.

- Не бих желео сада, наравно, да се поново враћам на почетак, јер смо доста тога већ рекли, мада смо, оче, исто тако, доста тога новога и чули, пошто доста беше и прећутано, али, ако смо све то сад разјаснили и ако мајка нема неких нових значајнијих детаља да нам саопшти...

24

Page 25: Branko Dragas - Kain

- Немам - тихо рече Ева и подиже поглед према сину.

- Хвала, мамице. Онда можемо, надам се сада без већих трзавица и несугласица, да наставимо моје разматрање, које ће се, пошто сада знамо, напокон, праву истину, усмерити на једно питање и једну сумњу која ме већ дуго мући.

Авељ застаде и дубоко удахну.

Ева поче да чисти кућу.

Каин снажно зевну, промрља нешто себи у браду, као нека дивља животиња зарежа, гласно прочисти грло и чврсто одлучи да одмах после изнесеног питања и изречене сумње неизоставно крене на спавање. За вечерас му беше доста сумњи и разматрања.

"Размислићу о свему кад легнем" – тешио се дремљиви Каин не верујући ни сам у то. Капци му посташе претешки, а душа увелико успавана. Зато се напе, последњим дамаром своје опуштене снаге, да саслуша братовљево тако помпезно најављено питање. Ко зна шта ће још тај паметњаковић да смисли?

- Изволи, сине, слушам те пажљиво – испрси се Адам покушавајући да заузме надмен став, али му то не пође за руком и испаде сам себи смешан. Још увек није могао да дође себи од Евине приче.

Авељ се кратко прокашља, нежно погледа у успаваног брата и настави да тумачи и износи своје недоумице.

- Дакле, ако кратко резимирамо све што смо досад рекли, дошли смо до закључка да је Господ Бог из свог личног интереса, зато што му беше неизмерно досадно у тамном и празном простору, отпочео стварање неба, земље, мора, биљака и животиња, да би себи начинио забаву, то јест да би интересантним учинио свој бесмртни, вечни живот. То је бар сад јасно, међутим, то му, ипак, не беше сасвим довољно, јер морао је имати некога ко ће га задивљено гледати и ко ће о њему непрестано причати, па је одлучио, вођен неким новим изазовом, да створи првог човека, тебе оче, који ће начинити први грех и бити прогнан, заједно са својом женом, из рајског врта, зато што су на наговор змије, тако је бар записано, пробали забрањено воће са дрвета спознаје добра и зла. То је, мање или више, предање које смо ми научили, је ли тако, отац?

- Да, тако је - брзо потврди Адам. – Само настави, сине.

- Па, није баш тако - додаде Ева и метлом поче да чисти кућни праг.

- Добро... добро... нећемо сад поново... - нервозно се узврпољи Адам, плашећи се да му жена не сруши и оно мало угледа код Авеља. - Напомене се подразумевају, већ смо све рекли...

25

Page 26: Branko Dragas - Kain

Уплаши га Евина прича. Могла је несмотрено и наивно све његове планове да поквари. За Каиново мишљење није много ни марио, јер га послови његовог сина нису никад ни занимали. Избегавао је са њим да разговара, сем кад је морао, и то накратко, из фамилијарне пристојности, да похвали укусно спремљену храну коју је волео да једе. Авеља није смео да изгуби. Авељ ће наставити предање. Авељ је његов наследник и за њега мора да се бори.

- Добро, да не дужимо, јер ко зна где нас све откривање истине може одвести после свега изнетог, моје питање гласи: зашто вас је Господ Бог протерао из рајског врта? То је за мене важно питање које тражи прави одговор. То морам сада од вас коначно сазнати. Дакле, шта је права истина?

Ева застаде на кућном прагу. Наслони се на метлу, као да је и њу затекло синовљево питање. Погледа у мужа.

- Он нас је казнио, сине - одговори полако Адам, зачуђен Авељевим чудним питањем.

- Зашто? - упита поново кракоња. - Зашто вас је казнио?

- Зато што смо грех починили - рече бојажљиво отац и погледа кришом у жену. Она га више није ни слушала, само је укочено гледала у сина.

- Грех?! Шта је то грех? – упоран је био син.

- Хе-хе! Грех?! Па, грех је... овај... да... грех је кад се зло чини - збуни се мало Адам, али некако успе да одговори.

- Зло?! Шта је зло? – знатижељно упита Авељ и враголасто се закокита видећи да оца доводи у још већу недоумицу.

Каин зевну. Хоће ли већ једном престати да се кикоће? Ништа их не разуме. Све нешто увијено и тајновито мрмљају.

Што њега не питају?

Он би обојици отворено одговорио да су они највеће зло у кући, јер ништа не раде и само смутњу у породици праве глупим причама. До када ће они њега да вуку за нос? Упропастиће породицу својим мудровањем и блебетањем.

- Зло?! Зло је... зло... кад... кад није добро - покуша мудро да одговори Адам и заузе своју уобичајну позу после вечере. Полако је долазио себи. Није хтео да се преда. Ипак предање почиње од њега. Он је први. Први човек!

- Свашта! - промрмља Ева и притвори врата.

- Добро?! А шта је онда добро? - насмеја се Авељ и погледа у немирног брата.

26

Page 27: Branko Dragas - Kain

Каин је покушавао да се укључи у разговор. Тражио је погодан тренутак да им све каже, али није могао да нађе праве речи. Језик му се завезао. Усне му отекоше. Чинило му се као да га неко притиска спречавајући га да дође до речи. Зато се још више узврпољи и поче да дува.

Адам надмено подиже главу.

Морао је одбранити своје предање и себе.

Питања су била све тежа и тежа, али нека, наћи ће он праве одговоре. Авељ је упоран, неће га лако оставити на миру. А мир му је баш неопходан. Рајски мир. Удахну дубоко. Поново је сам. Ева га је издала. Није смео да се ослони на њу. Волела је више децу од њега. Деца су јој увек била важнија. Она ништа не разуме. Све ће му покварити. Само Авеља не сме да изгуби. Авељ је изабран предање да настави. Све је лепо смислио и увезао. Кад већ није могао да открије дрво живота, морао је да одбрани предање. Како би дивно било да је успео, ко зна шта би све постигао и ко би изашао као крајњи победник ? Овако, рајски врт ће остати његов вечни и непоновљив сан. Како су само спокојно и мирно живели. Срећни су били. А сад? Где се изгуби онај пређашњи безбрижни живот? Где је сакривено дрво живота? Где срећу поново да пронађе?

- Рајски врт је добро - наглас признаде Адам, не могавши више да прикрије своје осећање.

- Како за кога - рече Ева и поче да брише дебелом папрати камене судове. - Рајски врт нас је упропастио. Могли смо још деце да имамо да ти ниси био опијен његовим чарима.

- Мени је било добро - узјогуни се Адам, решен да се, напокон, жени супротстави. Нико више није показивао поштовање према њему, стално му нешто пребацују. Сви говоре само о породици. А он? Зар он није зачетник предања породице? Шта би породица без њега и предања!

- За мене је рађање деце највеће добро - признаде Ева и одмери Адама од главе до пете. - Деца су највеће добро! То је нови живот! То је нова нада!

- Бог је највеће добро! - одбруси набусито Адам - Бог је све створио и сви смо ми његова деца. Бог све види и само Он зна шта је добро.

- Лицемеру! - прекори га Ева. - Бога не помињи!

- Зашто?

- Бог је изнад свега, човече!

- А рајски врт?

27

Page 28: Branko Dragas - Kain

- Рајски врт није добро, Адаме. Рајски врт не рађа живот. Да смо тамо остали, угушили бисмо живот који нам је Господ подарио.

- Не грешиш, жено! Уживали бисмо у благостању. Рајски врт би нас ослободио свих овоземаљских мука и...

- Муке нам требају, Адаме! Без мука нема живота! Само онај ко прође патњу зна да цени сам живот. Знаш добро да сам у праву. Не буди лењ и схвати да…

- Ха-ха! - задовољно се насмеја Каин. - Лењ! Лењ!

- Шта се ти смејеш, глупане! - прекори га љутито отац.

- Ха-ха! Ха-ха! - у инат се церекао Каин разјапивши уста. Баш је хтео да пркоси оцу. – Лењ ! Лењ ! 

- Живот би нам узалуд прошао да се нисам жртвовала. Нико не би знао за тебе, Адаме. Пропао би безимен у рајском врту. Нико те никад не би споменуо, ни тебе ни твоје предање.

- Ма дај, Ево! Шта си се вечерас толико разгоропадила? Ти па ти и нико други! Ти си, жено, дужна да слушаш мене...

- Дужна?! Ко то каже?

- Предање! Предање каже, је л' ти јасно?! Тако је писано! Морамо следити предање! Ја сам први! Ја сам...

- Ха! Ма немој! Нећеш ме ућуткати, Адаме! Увек повлачиш предање кад теби одговара! Кад си немоћан! А ја? Где сам ја у том твом предању? Заузео си најлепше место у својој причи и мислиш да ћу ја то ћутке трпети. Е, нећу, човече! Не-ћу! Доста ми је више! Хоћу и ја своје место! Право место! Ја сам то заслужила!

- Т'ко је! - подржа Каин огорчену мајку.

- Ево, ја те опомињем да се придржаваш писане речи! Не хули више на мене! То не смеш да радиш! Ти си настала из мог ребра и ја могу...

- Од твог ребра?! Ха! Ти верујеш у те глупости?! - дрекну Ева и поче да маше широким папратовим листом. - Шта се измотаваш?! Ко још верује у те твоје приче? Све си измислио! Све како теби одговара! То није истина! Истина је да сам те ја спасила! Да мене није било, умро би непознат у рајском врту. Нестао би, Адаме! Нестао!

- Није тачно! Ја сам...

- Тачно је! Никад ништа не би сазнао да...

- То је... то је... Ево... гнусна лаж! Ја то не могу више да трпим.

28

Page 29: Branko Dragas - Kain

- Лаж?! То је, дакле, лаж?! Лаж је да сам ти ја дала да загризеш ту јабуку?! Је ли лаж да сам те натерала, НАТЕРАЛА, Адаме, да угризеш ту забрањену јабуку?

- Ја волим јабуке...

- Волиш, знам, али не волиш забрањене. Плашио си се своје сенке! Кукавицо! Ниси хтео да прекршиш забрану! Уплашио си се Божије казне! Ништа ниси хтео да учиниш за нас! Мислио си само на себе!

- Ја волим да једем све јабуке!

- Не волиш све! Ниси хтео да пробаш забрањене. Немој да се извлачиш! Једва сам те приморала! ПРИМОРАЛА! Је ли то, први човече лаж, а?

- Ево, молим те, пази како се изражаваш, знаш?! Нећу дозволити да...

- Ма немој! Адаме! Не прави се превише фин! Знам те ја кад си гоља био и кад предање није постојало. Знам те ја кад си лежао на земљи, пузао и заводио змију...

- Ево, не претеруј! Поштуј писану реч... поштуј канон!

- Немам ја стрпљења за твоје приче, Адаме! Немам! Наслушала сам се ја прича! Доста ми је нереда у кући! Хоћу да ме неко, напокон, замени! Хоћу нешто друго да радим! Имам преча посла него да шкрабам по том твом камену. Шкрабај сам! Хоћу да будем бака и да гајим своју унучад...

- Бр'во, мама! Бр'во!

- Ево, молим те! Не вичи! То није шкрабање, то је записивање предања. Нереда ће бити све док не завршим...

- Нећу више да трпим толики неред! Какво предање, какво записивање?! Избацићу све напоље! Хоћу чисту кућу! Хоћу нормалну породицу! Хоћу потомство!

- Бр'во, мама! Бр'во! Тако се гов'ри!

- Ево, ти... ти... ти не схваташ... да...

- Све ја схватам, мој Адаме! Све је мени јасно! Напокон ми је све јасно. Ето, дочекали смо и тај дан да...

- Који дан?

- Дочекали смо и тај дан, Адаме, да деци кажемо праву истину о нама. Не можеш више да изврћеш како теби одговара. Ниси ти једино важан у нашем предању. И ми ваљда нешто значимо…

- Деца су знала истину, ја ништа не изврћем...

- Нису знала! Нису знала да ти ниси хтео породицу...

29

Page 30: Branko Dragas - Kain

- Ма, дај, Ево, престани више да...

- Нису знала! Пропао би без мене да ја нисам била одлучна...

- Није тачно...

- Признај, Адаме! Признај, биће ти лакше! Опростила сам ти све! Признај!

- Шта да признам?! Све је записано! Све се зна! Нема мењања! Закаснила си, жено! Предање тече! Предање је важно! Нема исправљања!

- Буди мушкарац, Адаме! Буди мушко! Немој стално да се скриваш иза предања. Реци деци истину, па после пиши шта хоћеш! Нека они бар знају шта се десило, остали нису важни. Деца наша нека знају, Адаме!

- Записано је, жено! Нема одступања! Нема исправке! Све је уклесано! Предање је светиња!

- Плашиш се, Адаме! Увек кад затреба, ти - одустајеш! Што се плашиш?

- Све је записано... све... предање мора да се настави... ја водим рачуна... ја сам...

- Престани! Какви рачуни?! Знам ја истину! Нећу да те слушам! Када би ти, Адаме, открио дрво спознаје добра и зла, да ти Бог није показао на њега? Кад би га ти сам открио? Никад!

- Никад?! А кад би га ти открила? Зашто само мене оптужујеш?

- Ја сам - жена, човече. Жена!

- Па, шта? Какве то везе има и ти си била у рајском врту?

- Ти си мушкарац, Адаме! Мушкарац! То је био твој задатак. Не можеш очекивати да све други ураде за тебе. Мораш и ти нешто да урадиш. Уосталом, мораш то и због тог твог предања.

- Открио бих дрво спознаје, као да је то био неки велики проблем, него нисам намерно хтео...

- Ха-ха! Не изврћи, Адаме! Трагао си за најидеалнијим и најудобнијим положајем у рајском врту. Опседнут си био тиме и губио си време! Ниси хтео ни мало да се помучиш и…

- Намеравао сам да га потражим...

- Ниси, Адаме! Патио си што не можеш да лежиш, а да, истовремено, идеш. Зато си стално лежао и вежбао да би змији показао сву удобност тог положаја...

- Опет она...

30

Page 31: Branko Dragas - Kain

- Да, да. Лежао си и вежбао. Пузао си! Испитивао си све положаје, лењивче! И ону несретницу си намерно завео својим опсенарењем о идеалном стању које…

- Није тачно! Никог ја нисам завео! Она је сама хтела да проба! Она је мене преклињала! Морао сам да јој помогнем. Нисам могао да се одбраним…

- Завео си је, Адаме! Знам те добро! Све си радио, само не оно што ти је Бог наменио. А како си уопште мислио да из лежећег положаја пронађеш дрво спознаје? Како си мислио то да изведеш?

- Нећу да кажем! Зашто га ти ниси открила? Зашто си чекала мене? Па, Бог је нама обома показао где се налази. Зашто бисмо се мучили? Знао сам да ће Бог морати нешто да уради за наше добро.

- Знао си, Адаме?! Увек ти све знаш! Увек нађеш згодно оправдање. Запамти, да ја нисам била упорна, никад ми породицу не бисмо имали. Ниси ме у томе подржао! Плашио си се Божије казне.

- Ја поштујем Божију реч! Не могу преко Божије речи да...

- Поштујем и ја реч Господа! Али, нисам могла више да чекам! Време је пролазило! Није ваљда требало у старости да рађам?! Нисам могла вечно да чекам! Шта да чекам? Морала сам прву повољну прилику да искористим и искористила сам је. Ја се не кајем! Опет бих то урадила! Поносна сам на то што сам учинила…

- Ја поштујем Божију реч! Не могу тако да...

- Поштуј, али - делај! Размисли мало, Адаме, зашто би нас Господ Бог стварао, ако смо морали да нестанемо без порода? Ако смо морали да умремо у изобиљу рајског врта? Зашто, човече? Шта ћемо му онда ми?

- Тако је, мамице! - одушевљено рече Авељ и лупи дланом о длан. - О томе сам ја хтео да говорим. То су права питања! Хтео сам оца то да упитам, зашто би вас стварао?

- Ма, драго дете, немој губити више време! Сам размисли! Ти си паметнији! Ништа ти он неће ваљано рећи! Видиш да је опијен предањем!

- Ево, ја... ја... ја не дозвољавам такво понашање! То је недопустиво! Ја нисам почео све ово да...

- Слушај мене, сине! Он ти не сме рећи праву истину! Ако хоћеш са неким да разговараш, онда сам то само - ја! Ја, разумеш?!

- Ево... забрањујем да...

- Забрањујеш?! Не поштујем твоје забране. Да сам тебе слушала, данас бисмо заједно трунули у рајском врту. С ким би сада разговарао и коме би предање тумачио?

31

Page 32: Branko Dragas - Kain

- Не бисмо трунули! - плану Адам и севну очима - Бог би нам подарио бесмртност! Бог би се смиловао на нас и показао би нам где се налази дрво живота! Знам да би то урадио! Ја сам Божији изабраник! Он би то урадио!

- А-а, то је био твој тајни план?! Мислиш, дао би нам Господ да једемо са дрвета живота?

- Апсолутно.

- Ти си луд! - рече Ева и подиже руке. - Ти стварно, Адаме, у то верујеш?

- Верујем. Зашто не бих веровао?

- Ето видите какав је то занесењак? - немоћно рашири руке Ева и погледа у децу. - Видите ли ви како је било тешко са таквим човеком?

- Није ти било л'ко - промрља зловољно Каин.

- Није - потврди Ева и поправи рашчупану косу. - Све сам морала да издржим. Али, не кајем се, децо! Поново бих то урадила!

- Оче, мамица је у праву - признаде и Авељ мајчину премоћ. - Мислим да си грешио. Не може се тако говорити о Божијим намерама.

- Једва једном! - рече Ева и поче да слаже тањире.

- Зашто би вам Бог дао бесмртност, кад вас је тако сурово казнио за спознају до које сте дошли једући са дрвета добра и зла? Зашто би ризиковао дајући вам вечност?

- Пусти га, Авеље! Ништа тај не схвата? Шта је он изгубио? Рајски врт, уживање, ленствовање! Безбрижност! Лежање а ходање! И ништа више! А ја?! Ја сам кажњена! Сурово кажњена! У мукама сам рађала. Тако ме је Господ казнио. И нека, није ми криво! Пристала сам на то. И опет бих исто урадила. Да ме Бог поново изгна и још већим мукама казни, ја бих опет изабрала рађање. Јер рађање је нови живот и нова нада. Рађање враћа смисао! Живот обнавља!

- Т'ко је, мајко! - сложи се Каин, који је жудео да пређу на разговор о женидби и деци. Први пут су се овако отворено дотакли тог, њему изузетно важног и значајног питања.

- Ја сам се жртвовала и није ми криво. Моја природа је тражила пород, зато сам прихватила сва понижења. Чак сам прихватила и то да ми ти будеш господар. На све сам пристала због будућности наше деце. Само због породице! Схватила сам Божију игру и пристала сам на то. Добровољно сам изабрала жртвовање, страдање и казну. А данас кад видим своје синове, поносна сам што сам сва искушења издржала. Поносно гледам и самог Господа. Мој живот се продужава, сада могу мирно да умрем. Вредело је живети за овакву децу.

32

Page 33: Branko Dragas - Kain

Каин је укочено слушао мајку, као да му из рањене душе говори. Сваку реч је упијао. Био је запањен њеном одважношћу. Мајка му је показивала пут којим ваља ићи. Морао је бити и он стрпљив и упоран, доћи ће и његово време. И он ће поносан бити што је издржао толико искушавање.

Вечерас ће се изгледа све променити. Очево предање је озбиљно уздрмано. Истина се више није могла крити. Мајка је говорила потресно. Слушао је неко ново откровење. Песму над песмама. Да ли Авељ сада схвата шта им ваља чинити?

- Ја сам све поднела храбро. Ћутке! И не треба ми ничија захвалност, ни похвала. Ја сам жена. То је била моја дужност. Али ти, Адаме, никад ми ниси ниједну лепу реч рекао. Ниси имао времена за мене. Увек је нешто друго било важније и прече. Мене си заборављао. Породицу си запустио. Мислио си на себе и на то предање које пишеш. Никад се ниси макар мало потрудио, осим кад си правио децу, ако се то, наравно, сматра неким твојим великим залагањем...

- Ки-ки! Мамице, дивна си! - поскочи дугоња и страсно цмокну мајку у оба образа. – Мамице, мила моја! Ки-ки!

- Ево, шта ти је? Немој тако... не буди непристојна!

- Нисам непристојна, Адаме! Марамо се мало нашалити! Не могу више толику напетост да трпим! Повређена сам, а то боли! Пече! Доста сам ти давала! Мораш и ти некада мени нешто да пружиш. Чујеш ли ме, први човече?! Доста ми је празних прича! Реци деци истину и покај своје грехе!

- Какве грехе, Ево?

- Повредио си ме, Адаме! Ниси смео то да ми урадиш. Живот није предање! Живот је нешто много више од тога...

- Како сам те повредио?

- Не схваташ? Све морам да ти објасним! Ја сам преузела сву Божију казну на себе. Преузела сам сву кривицу пред будућим поколењима. Признала сам свој грех ради наше заједничке будућности. А ти? Шта си ти урадио за нас?

- Ја пишем! Предање стварам! То је моја заслуга!

- Предање?! Ма дај, молим те, Адаме, престани! Ниси ме као прави мушкарац ни заштитио. Увек си се крио иза мене...

- Покушао сам, Ево, ...

- Кад си покушао? Никад! Стално сам те вукла и молила! Све ти је сметало! Гунђао си и кукао! Плакао си као дете за рајским вртом. Проклињао си ме стално! Ни зеље пољско ниси хтео да једеш, као да се у изгнанству бира шта ће се јести, као да сам ја...

33

Page 34: Branko Dragas - Kain

- Нисам могао да једем те проклете травуљине! Фуј! Нисам овца! Нећу да пасем! Уосталом, ти знаш да ја зеље ни данас не једем...

- Увек нешто извољеваш можеш! Зар морам све ја?! Као да сам ја рођена у изганству! Ја сам се, Адаме, поред тек рођене деце, бринула и о теби! Ти си ми више мука задавао него деца! Стално си нешто извољевао! Плакао си и кукао, запомагао!

- Ево, тешко ми је било... жао ми је било да те гледам како се мучиш…

- Жао, жао! Зашто ми ниси помогао? Трпела сам, ћутала и борила се сама…

- Ево, нисам могао да ти помогнем. Предање нам је требало! Какав нам је живот без предања? Наши животи постоје само у предању, зар не схваташ моју жртву?

- Заборави предање! Доста је било! Вечерас морамо све променити! Хоћу да разговарамо о породици! Хоћу да имам обичне, људске бриге! Деца су нам стасала за женидбу, дај да прекинемо са свађама и надмудривањима! Хоћу да говоримо о будућности породице! Морамо се договорити како даље да живимо. Овако више не иде! Морамо нешто променити!

- Т'ко је мајко, т'ко је! Време је за жен'дбу! - задовољно повика ратар Каин. Мајка га је одушевила. Осмехну се победоносно, још кад би штап потегла.

Ева поче да шета по кући.

Лице јој беше озарено и чисто.

Све је рекла што ју је мучило.

Камен јој је пао са срца. Сада јој је много лакше. Предуго је све носила у себи и ћутала. Деца су сада могла да је разумеју. Видела је да су на њеној страни. За Адама се више није бринула. Његово време је прошло. Зато се и посветио предању, мора се и он нечим занимати. Нека га нека пише, али она је морала нешто да предузме. Живела је за породицу и за потомство. Можда је мало претерала, али морала је све да им каже. Чекала је дуго овај тренутак. Осетила је неки узвишени смисао. Нешто постоји што је вуче горе и подиже у вертикалу. Није могла до краја да дохвати тај виши смисао. Дуго није успевала да се ослободи значаја предања, изгубила се у Адамовим силним, неразумљивим и сувишним речима. Али, вечерас је све било лакше. Деца су јој помогла. Живот је пред њима и она ће се поново жртвовати. Помоћиће и Адаму. Не љути се на њега. Све је, ипак, прошло. Воли она њега и не може да живи без љубави. Треба ићи напред. Прича је пролазна, само породица опстаје. Вечно ће трајати њихово потомство. Они су први, њихова одговорност је највећа. Не смеју грешку да начине.

34

Page 35: Branko Dragas - Kain

Окривљивали би их сви због тога. Само да деца не згреше, тога се једино плаши. Бог ће их искушавати.

Помисли о потомству и одагна тешке мисли. Васпитават ће унучад, а Адам ће им тумачити предање. Обузе је топлина. Нема више чекања, морају да се жене. Божија милост им треба. Морају изаћи пред Господа. Такав је био ред. Само да их још Он благосиља, само још тај дан да прође.

Каин беше поносан. Била је то његова мајка. Говорила је из срца, јасно и кратко. Нема код ње китњастог и неразумљивог преувеличавања и отезања. Све је једноставно и природно. Паметно.

Оца су потпуно поразили. Само још Авеља да спусте на земљу и да му избију све те проклете бубице из главе. Још Авеља да уразуме и натерају да почне о породици да мисли. Морају га променути! Не сме овакав да изађе пред Бога. Са чим ће изаћи? Зар да обрука породицу? Не, Каин никад неће то дозволити.

Адам беше скрхан. Читав свет му се вечерас срушио. Најтеже му је било што је Авељ посумњао у њега. На Авеља је све полагао, на његову сујету и машту. Зато га је одредио за чувара предања. Каин му је био далек и неосвојив. Он не може да разуме лепоту предања. Сувише је сиров и прост, не уме да сањари. Авељ мора да настави предање. Авеља је он изабрао. Још само Бог то да потврди. Бог да благосиља његов избор. Нестрпљиво чека тај дан. Господ мора да пресуди. Мора да изабере настављача. Оног који ће предање продужити и Адаму вечну славу донети. Вечну славу! То је оно што га узбуђује. Шта ће му дрво живота, кад има своје предање? Предање ће му донети бесмртност.

Али, шта сада да уради? Како да се вечерас извуче из невоље? Ни на једно питање није ваљано одговорио. Изгледа да је разочарао сина. Видео је то из његовог враголастог погледа. Његове очи све говоре. Нема више пређашњег поштовања и уважавања. Као да то није више онај његов Авељ кога је придобио причом о предању.

- Оче, морам признати, упркос великом бослу који си ми задао, да ми је мајка вечерас велику истину открила. Знаш, моја сумња, о којој ево, сада, после свега, без већег објашњења могу да говорим, тиче се управо тог провокативног питања: зашто вам је Господ Бог открио постојање дрвета спознаје добра и зла и дрвета живота кад ти, онакав какав си био, а мајка те је верујем тачно представила, никада ништа не би ни открио?

- Никад не би открио! - потврди Ева и сажаљиво погледа у покуњеног мужа.

- Ник'д!

- Мајка те је позвала да пробаш плодове са забрањеног дрвета спознаје добра и зла, и да тако промените, по цену заиста ужасне казне и патње, свој дотадашњи јалови и несрећни живот, у коме, упркос рајском

35

Page 36: Branko Dragas - Kain

изобиљу, ипак ниси имао никакву перспективу, где би, верујем, да није било њене упорности, остао безимен и непоменут, а ти си се, заплашен Божијим претњама, одлучно супротставио, зашто, отац?

Адам је сагнуте главе ћутао. Сав се био некако усукао и смежурао.

Еви би жао. Душа је заболе. Адам је њен муж, отац њене деце. Можда га није требала толико понизити. Али вечерас није могла да се суздржи. Можда је претерала. Суза јој се појави у лепом оку. Окрену главу на страну.

Адам је дрхтао. Грозница га обузе од толиких питања. Шта да каже?.

Хтеде да устане и изађе напоље, да све прекине. Хтеде да нестане у тамној ноћи, да пропадне у земљу. Није имао снаге да се помери. Седео је као скамењен и гледао непомично у насмејаног сина.

- Уплашио сам се… - напокон невољно промрмља први човек и поново поче да ломи нежне и танке прсте, брада му се затресе.

Превише је мислио на себе, није имао смелости да се жртвује за нешто узвишено. Није хтео да се одрекне рајске удобности због нечега нејасног и далеког, није хтео да ризикује. Никоме није веровао. Змији најмање. Ева је добро знала какав је и зато је све сама урадила. Ева га је спасила. Њега и његово предање, које је он, протеран из раја, морао да смисли видевши да никада неће доспети до дрвета живота. Предање је његово дрво живота.

- Верујем. - сложи се Ева и суза јој заискри у љупком оку.

Приђе мужу и загрли га нежно. Приљуби своју главу уз његову. Хтеде да му се извини, али јој сузе потекоше. Волела је тог свог лајавца. Није могла без њега. Само да буде уз њу. Све би за њега учинила. На све је била спремна. И предање ће његово прихватити, ко мари за предање? Може ли се живети без вољеног бића? Може ли се живети без љубави? Све му је опраштала.

Адам се још више снужди. Осети женино кајање. Покуњи се као да ће се расплакати. Пријала му је њена брига и миловање. Годило му је што се брине. Он, ипак, пише предање, одлучује о свима њима. Последња реч ће бити његова. Њему ће се само веровати и он ће породици подарити бесмртност.

- Али, оче, Бог вас је намерно наводио на грех. Зар ниси прозрео његову игру?

- Нисам - рече Адам и немоћно погледа у Еву, да ова сва претрну. Тражио је њену подршку. Она је створена од његовог ребра. Живот јој је подарио да би имао коме о предању да говори. Знао је да никада неће досећи дрво живота и да ће она, жељна порода, морати да се жртвује. Веровао је да може тако Бога да надмудри. Пронаћиће своје дрво живота.

36

Page 37: Branko Dragas - Kain

Усадиће га и досегнуће вечност. Нико му то не може одузети. Предање је настало само захваљујући његовој маштовитости.

Ева га помилова по глави. Првог човека! Писца предања! Бесмртника!

- Морали сте грех да почините, зато вам је и показао забрањено дрво добра и зла, очекујући од вас да то урадите, јер, у противном, да то нисте тада урадили, пошто вам није дао да једете плодове ни са дрвета живота, ускративши вам тако његову бесмртност, ви бисте временом без трага и спомена нестали у рајском врту, и тако упропастили његову игру, а он то никако није хтео, то је било јасно, зар ниси могао то да схватиш, отац, зар ниси прозрео ту Божију намеру?

Адам слеже раменима. Како да му објасни? Нешто мора и сам да открије. Веровао је да ће Авељ открити тајну предања. Има нешто у Авељу…

- Није схватио! Па, шта?! Није важно! - рече Ева и поче да га милује по коси. - Идемо даље! Живот је пред нама!

- Сва ср'ћа што је мајка била пам'тна - суво рече уморни Каин и полако устаде од стола и крену према каменом кревету у углу.

Разговор је за њега био завршен. Треба се припремити за сутрашњи дан. Поче да преврће сламу. Осети омамљујућу топлину. Страсно зевну. Ваљда ће од вечерас све променити. Остало им је да се ожене. Ни то неће бити лако. Где жену да нађу. Ко ће бити први? Њему је свеједно, само да почну. Ако хоће предање да наставе, морају да мисле и о потомству. Мајка их је притерала уз зид. Мајка мора поново да одлучи. Само она може да их промени.

Очи му се почеше склапати.

Снажно зевну.

Протегну се и лагано леже у постељу.

Ватра се полако гасила.

Покривши се преко главе чупавим прекривачем, чуо је у даљини неразговетно Авељево брбљање.

- Ако је хтео... казни... зашто... направио... новог... човека... земног... уместо вас... праха... новог... човека...

И заспа.

Здраво.

Као неки нови човек.

- Нека б’де! -

37

Page 38: Branko Dragas - Kain

И би.

Каин.

Сам.

** *

Пробудивши се рано ујутру, Каин гласно хукну. Знао је да више ништа ништа неће бити исто. Нешто се ново буди у њему, неодређено и мучно. Није могао да објасни шта је то и откуда долази. Осетио је велики немир. Чинило му се као да је ноћас нешто и сањао, али није баш био сигуран у то јер се сећао само неких нејасних и чудних слика. Ухвати се за главу желећи да провери да ли је све на свом месту. Зашто се ничег не сећа? Шта му се то дешава? Стресе се, нагло устаде и изађе у двориште, као да је хтео да побегне од пређашњих мисли.

Ева је пуштала живину. Замишљено је стајала крај плота и тихо нешто говорила. Кад виде сина, бојажљиво се осмехну и ућута, као да се постиде, окрену се и утрча у кућу.

Авељ је давно истерао стадо на пашу. Каин је и овог јутра чуо немаран тресак врата и пригушено кикотање док је излазио.

Само је Адам још увек чврсто спавао. Њему ништа није сметало, па ни гласно кикотање Авеља. Синоћни разговор га није забринуо, спавао је безбрижно и мирно. Као да се ништа није десило.

"Благо њему! Зна да ужива!" помисли Каин и брзо пође у поље да оре њиву Попрекушу. Надао се да ће доћи до великог заокрета и да ће од те вечери све бити боље.

Али, узалуд надања. Све остаде по старом. Досадни дани су се низали један за другим и ништа се није мењало у његовом животу. Упркос силним жељама, све остаде исто. Очекивао је да ће наредних дана наставити започети разговор и да ће се, напокон, о свему конкретно договорити. Међутим, не би тако. Нико више није хтео да говори о оној вечери. Као да су се сви трудили да је што пре забораве. Каина то још више разљути. Није могао да се смири. Седећи за столом трзао би се као да жели нешто важно да му каже, али, видећи да нико не обраћа пажњу на њега, остајао би нем и утучен пред њиховом распаљеном брбљивошћу.

38

Page 39: Branko Dragas - Kain

И тако су празни дани пролазили, а он се све више гушио спутаном животу који понире.

Ева је примећивала утученост свог старијег сина и уплаши се да он, повређен и одбачен, неће моћи да савлада нагомилани бес. Наредних дана је покушавала, смиривши се и размисливши о свему, да му се некако приближи, али он је, намргођен и љут, бесно грчио испуцало и изборано лице, одбијајући сваки разговор.

- М’рам да р’дим! Не см’м г’бити вр’ме! – промрмља и журно оде у поље.

После оне вечери Адам доби неку чудну снагу да говори и поче, трудећи се да ништа не пропусти, јер све беше за њега важно, још упорније да приповеда о значају предања. Био је одлучан да истраје на свом путу. Желећи да сачува оно што је створио све више је злостављао укућане.

Ева се тихо повлачила. Није више хтела да му се супротставља. Одлучила је да ућути само да би свађу избегла. Веровала је да ће живот победити сваку причу.

Адаму је баш то требало. Сада је могао да прича шта му је воља. Нико га више није озбиљно слушао. Могао је да измишља свашта и да пише како њему одговара. За вечером постаде још несноснији и насртљивији. Није ни примећивао, занесен неким својим излагањем, да га Каин презриво посматра својим упалим, ситним и строгим очима. Једноставно, није се више обазирао. Добио је неку чудесну снагу. Био је довољан сам себи. Беше усхићен својом новом улогом. Сваке вечери седећи за препуним столом хране и бирајући најбоље комаде, безбрижно је приповедао, смејао се и тумачио прошла времена.

И тако се њихов живот из вечери у вече вукао по кући. Дубоко у себи, Ева је предосећала да се нешто важно спрема. Нешто што ће, мимо њихове воље, променити и померити живот што понире. Плашила се тога, али није имала снаге да се супротстави. Узалудан би био њен покушај. Авељ и Каин ће пресудити. Бог је њих изабрао да наставе предање.

Авељ постаде из вечери у вече све врцавији и духовитији. Забављало га је ово ишчекивање. Као да је знао шта се спрема. Подсмехивао се Адаму и његовој слепој вери у предање. Имао је много питања која су га мучила, али намерно није хтео оцу да их поставља. Веровао је да једино међу планинским висовима може само пронаћи праве одговоре и потера стадо навише, међу горске виле, у небеску тишину. Исправио се у свом гиздавом ходу и испрсио би лепу главу. Поносно је забацивао, као да је високим челом хтео да додирне само небо. Његове крупне, топле и веселе очи, црне као нагорело дрво, беху паметне и продорне. Коса му је као црна, тешка грива дивљег коња, падала на широка, подигнута рамена. Његови покрети беху меки, грациозни и одмерени, као да се трудио да ниједног живог створа не повреди у свом кретању. Читава његова појава и

39

Page 40: Branko Dragas - Kain

понашање, посебно однеговани китњасти говор, потпуно су одударали од закрпљених и старих, готово просјачких рита које је вукао за собом. На све прекоре мајке не хтеде на себи ништа да промени. Уживао је у свом једноставном и посвећеном животу препуном загонетних питања.

- Зашто се пр'ви бедан, кад је к'ћа пуна св'га? - зловољно рече Каин мајци, док му је помагала свако јутро да се умије.

- Пусти га, сине! Нек’ хода такав кад воли! - одговори Ева и поносно погледа у огромне, испуцале, жуљевите шаке у којима су нестајали слапови воде.

- Он је мој бр’т и нећу да хода т’кав! Шта ће Бог м'слити о мени кад га буде в'део у тим закрп'ма?

- Ма, пусти га! Проћиће га то!

- Не м'же тако да живи! Ај, хуј! Баш га бр'га! Приближава се дан изл'ска пред Бога. Мор'ју се дарови спрем'ти. Не м'же се ићи м'шући' шака пред Бога.

- Нек изађе како му воља! Бог ће одредити свакоме судбину.

- Баш због тога мајко! То је вел'ка част за нас! Тр'ба се д'бро спремити! Хоћу о томе с њим да разговарам, ал’ не вреди, кикоће се и бежи у планину од мене.

- Не бежи, сине! Он је другачији...

- Како друг'чији?

- Па... особенији...

- А ја? Какав сам ја?

- Ти си, као и ја - мученик! Велики паћеник и страдалник! Вечно ћеш патити и казну Божију носити! Мораш се, сине, помирити с тим! Осуђен си да радиш, стичеш...

- Да, да! Увек је т'ко! Свака пород'ца има неког глуп'вог маг'рца што вуче за све...

- Има! Тешко је то изменити. Свако носи свој терет...

- Нек' је тако, мајко! Али, н'ћу да се обр'кам пред Господом Богом. Хоћу да из'ђемо достојанствено пред Њега! Изнећемо наше дар’ве па нек бира. Нек Он пр’суди!

Ева задрхта. Како ли ће пресудити и шта ће бити после? То њу мучи.

- Хоћу да из'ђемо пред Господа како дол'кује нашој кући. Нећу да нас бр'ка! Нећу да ме Господ зач'ђен п'та - зар ти ниси чувар бр'та свога? И шта онда Богу ја да к'жем? Шта, мајко?

40

Page 41: Branko Dragas - Kain

- Ништа немој да кажеш. Нека се Авељ сам стиди...

- Тај се ничег не ст'ди! Бр'га њега! Знам ја Авеља д'бро! Тај је у стању да на жртв'ном обр'ду са Господом Богом отпочне расп'аву о томе ко је горе, а ко доле. Веруј ми, то је он у ст'њу да ур'ди!

- Не разумем те, сине?

- Не раз'мем ни ја, мајко! Ништа не раз'мем! Али ако буде добио зг'дну пр'лику, он ће сигурно тврдити да оно што је горе није горе, већ је доле, и обрн'то, то јест оно што је доле није доле већ је горе и, наравно, обрн'то, што значи да не мора да значи, одн'сно да је све што се узме обрн'то од оног што јесте, дакле, све што јесте није, јер је обрн'то од оног што није, а, уств'ри, јесте.

- Ха-ха! - насмеја се Ева и престаде да полива. - Па ти си, Каине, то баш добро савладао. Свака част!

- Каква част?! Мука, мука је то! - жалосно преврну очима ратар и испљуска се водом по препланулом врату - Бојим се, мајко! Како ли ће све то изгл'дати пред Богом?

- Биће све у реду, сине! Немој се бринути! Све су то младалачке лудорије твога брата које ће га брзо проћи. Видећеш, живот се понекад запетља, изгледа као да нема излаза ни решења, а онда, одједном, кад се најмање надаш, почне сам да се отпетљава и исправља.

- Не верујем, мајко! - рече Каин и отресе мокре руке - Не може све само да се деси, мора се и брат потр'дити.

- Промениће се! - спокојно рече Ева и благо се насмеши. – Видећеш да ће се променити.

- Не вер'јем! Вид'ш да се отац није промени’о. Неће ни Авељ! Они су исти! Они се не мењају!

- Оца је рајски врт упропастио...

- А Авеља?

- Авељ није лењ. Он је само... само...

- Није?! - плану Каин и жила му се појави на челу - Шта ти, мајко, пр'чаш?

- Није, Каине! Не греши душу! Авељ воли да сањари, воли да лебди, али, мораш признати, добар је чувар стада.

- Само стадо чува! Зар не може…

- Он је пронашао свој свет и немој га терати да га мења.

41

Page 42: Branko Dragas - Kain

- А пород'ца? А кућа? Земља? Посед? Будућност? Ко ће о томе да се стара? Ко? Зар ја мор'м о свему да м'слим?

- Тебе је, Каине, Господ обдарио снагом и ти си...

- Јак и глуп! - зловољно заврши разочарани Каин. - Ја сам глуп, јер немам неки свој свет и не знам да пр’чам о...

- Не нагли! Теби је Господ Бог поверио да обрађујеш земљу, а то је, Каине, велика одговорност. То се не даје, сине, свакоме, знаш?

- Јесте, не даје се...

- Не даје! Упамти! - понови мајка и подиже прст увис.

- Знам, али...

- То се даје само ономе у кога Бог има поверење. Тебе Бог искушава!

- Искушава ме...

- Авељ није способан за такав посвећени и изабрани живот. Није способан, Каине! Упамти то и не наваљуј на њега.

- Нека ме онда сл’ша! Ја хр'ним породицу и нећу дозволити да ме обр'ка кад изађемо пред Господа Бога.

- Авељ ће се свидети Богу, неће нас обрукати, видећеш.

- Неће такав из’ћи ! Зашто да ме због њега Господ проз’ва и кори? Нећу да се стидим због заблуд’лог брата! Зашто иде као просјак и тврдио да јесте није, а да није јесте, то јест обрн'то од оног што је већ обрн'то?

- Ха-ха! Теби то баш смета, Каине?!

- Смета ми! Не могу га извести таквог пред Бога! Судбина се наша одр'ђује! Ко зна шта нас чека? Бринем се, мајко! Нећу да будем отац који…

- Не срди се, сине! Не можемо их променити! Воле они мало да се праве важни, али немој им одвише замерити. Нормално је да их ми...

- За мене то није норм’лно! Зато се толико и једим...

- Зашто се једиш? Нису они...

- Морам да се једим! Кад пом’слим само шта ме чека пред Господом Богом. Не м’гу да се смирим кад знам да...

- Ма, шта те чека? Опусти се мало! Буди спокојан! Проћиће и то!

- Не м’гу! Десиће се брука! Вел'ка брука! Нећу жив остати! Обр’каће породицу за сва вр'мена!

- Неће!

42

Page 43: Branko Dragas - Kain

- Хоће! Бог ће мене наруж'ти! Мене ће казнити! Мене ће за све окр'вити!

- Што би те окривио?

- Због Авеља, мајко!

- Авеља?!

- Да, да, Авеља! Неће он њему ништа рећи, већ мени! Само мени! Мене ће за све да оптужи. Шта њега бр’га за Авеља?! Ја ћу бити крив што је он такав. Ја, разумеш ?!

- Зашто ти, Каине?

- А ко други? Адам га не интер'сује, од њега је давно диг'о руке. Тебе је већ довољно казнио, остао сам му јед'но ја. Зар ја нисам старији? Зар ја не бр’нем о породици ?!

- Бринеш, Каине, али свако одговара за себе...

- Авељ није свако.

- Како?

- Ја сам стар'ји! Ја сам ратар, дом'ћин! К'ћа ми је пуна свега! Опр'вдао сам Божије поверење! Све сам учинио, само нисам усп'о да пром'ним бр'та рођ'нога! Само њему нисам избио буб'це из главе! Нисам усп'о да га дов'дем у ред!

- О, мој Каине! Лепо је да се ти бринеш о брату своме, али, молим те, пусти га нека и он одговара за себе. Нека се он стиди пред Богом! Зашто би се ти стидео?! Немој се узбуђивати! Бог ће му одредити даљу судбину...

- Како да се не узбуђујем?! Па, Авељ се неће застидети! - пљесну рукама расрђени Каин - Он једва чека да из'ђе пред Бога! Он ће поч'ти са Богом да се распр'вља, вид'ћеш! Знам ја добро брата свога!

- Па, нека се расправља!

- Проп’шћемо, мајко! - очајно повика Каин - Ако он почне да мудр'је, онда сно гот'ви! Бог ће нас казнити! Сурово казнити!

- Зашто би нас казнио? Не плаши се! Воли Бог своју децу! - покуша Ева да смири узрујаног сина - Изађите пред њега и...

- Како да изађемо? С чим ће он изаћ'? Шта ће он подар'ти Богу? О томе ја бринем...

- Нека му подари оно што буде имао.

- Шта да подари? Ништа он нема. Неће ваљда стадо тер'ти пред Бога?

- Нека, вала, тера! Шта смета?

43

Page 44: Branko Dragas - Kain

- Мени смета! Не може! Стадо је наше! Нек изн’се оно што је сам створио! - викну Каин и поче да се удара по грудима – Шта је он то створио?

- Он чува стадо…

- Свако може да чува стадо! Не бр’ни га! Није засл’жио да га бр’ниш! Нема он ништа да изн’се? Ја ћу се због њега обр’кати пред Богом!

- Каине, полако! Трпи и ћути! Бог све види! Бог ће наградити твој труд!

- Наградити?! Када, мајко? До када да чекам? Где је крај?

- Бог све види, сине! Бог ће...

- Бог је свем'ћан! Бог све види! Али мени се леђа искрив'ше! Леђа ми пуцају по тер'том! Ваља све то издрж'ти! Има ли краја мојим мукама?

- Има, Каине! Издржи! Све има крај! Стрпи се, сине!

- Дај Боже! Нада ми је само остало. Нека дође и тај дан ! Слоб'дно ступам пред Господа! Чега да се стидим ?! Поносно идем! Узд'гнуте гл'ве! Ваљда ћу успети?

- Успећеш, Каине! Мораш успети! Бог ће наградити толики рад! Бог је свемоћан и праведан!

- Дај Боже! Да ли ћу икад доч'кати тај дан?

- Дочекаћеш, Каине! Бог је уз тебе!

- Дај Боже! Само да Авељ не поквари? Да ме он не обр'ка? Само да он не...

- Неће, Каине! Брат је твој добар човек!

- Добар, добар... ал' неће да сл'ша! Не сме да се распр'ча! Мора да ућути! Макар једном! Ја ћу бог'тим дар'вима Господа да обаспем. Све сам спр’мио! Видећеш шта му све носим…

- Знам, сине! Дарови су твоји велики! Не брини…

- Бринем мајко од дугог ишчекивања. Не могу мирно да чекам тај дан. Мораш ме раз'мети! Све ми се скуп'ло! Хоћу и ја бољи живот!

- Бог ће теби све подарити!

- Дај Боже! Само да дође тај судњи дан! Дуго га чекам! Замисли, мајко, кад из'ђем са бог'тством пред Господа Бога? Замисли како ће се Господ изненадити? - Каин подиже облу главу, рашири ноге, промени глас и поче, трудећи се да говори што чистије, пред згранутом мајком, да води замишљени дијалог са Господом Богом.

44

Page 45: Branko Dragas - Kain

- Гледа Господ задовољно моје дарове, смешка се па ме изненада упита:

"Како је, Каине? Како је јуначко здравље?"

"Добро, Господе, гура се некако."

"Шта има, Каине?"

"Има свега, Господару!"

"Имаш ли посла, ратаре?"

"Имам, хвала Богу. Посла увек има за оног који хоће да ради."

"Је ли тешко, Каине?"

"Захваљујући Богу, није."

"Мучиш ли се много, Каине?"

"Мучим се, Господе, али и имам доста."

"Шта имаш, Каине?"

"Свега имам, Господе."

"Баш свега?"

"Свега од рода земаљског, Господе."

"Где је то, сине?"

"Ево овде, пред Тобом, Господару."

"Хм! Лепо изгледа! Могу ли да пробам, Каине? » » » » » »

"Како да не, Господе, само изволите."

"Охо-хо! Свега ту има! Па ти си, Каине, прави домаћин?!"

"Газда, Господе, газда!"

"Видим, видим, Каине! Да пробам мало са ове гомиле, а?"

"Како да не, Господе! Пробајте са сваке гомиле!"

"Охо-хо, Каине, баш је укусно! Дивно! Хмм! Красно!"

И ту Каин поче да клима главом, задовољно се облизну, мљацну два пута сочно, верно показујући мајци како ће се Господ Бог обрадовати његовим даровима.

"Извини, Каине, не љутиш се да мало пробам и ово овде?"

"Молим вас, без устручавања, све је Вама намењено."

45

Page 46: Branko Dragas - Kain

"Све, мени?!"

"Да, све је то Ваше!"

"О, Каине, није требало да толико доносиш! Много је, дете!"

"Није то ништа, Господе! Донећу ја још више!"

"Не треба више, Каине! Много ти хвала и на овоме дару!"

"Нема на чему, Господе."

"Увек сам веровао у тебе, Каине! Знао сам да ћеш успети!"

"Трудим се, Господе, да Вас не изневерим!"

"Знаш, није било лако да изаберем првог ратара. Одговоран је то посао. Дуго сам размишљао коме да га подарим? Много сам се мучио!"

"Верујем да Вам је било тешко."

"Дуго, сам промишљао и, ето, одлучих се, ипак, за тебе. Ти си ми се некако одмах свидео."

"Хвала лепо, Господе!"

"Нема на чему, Каине! Видим да нисам погрешио. Видим да си прави домаћин."

"Хвала, Господе!"

"Нема не чему! Ти си испунио сва моја очекивања! Превазишао си сва моја надања."

"Хвала, Господе!"

"Нема на чему, Каине! Ја од тебе још много очекујем! Ти си ми потребан, дете! Ти ми још требаш!"

"Хвала на поверењу, Господе! Слуга сам Ваш покоран!"

"Хвала, Каине! Одужићу ти се за све! Имам нешто врло важно за тебе! Само за тебе, сине! Теби сам то наменио! Теби и никоме другоме!"

"Хвала вама, Господе! Чекам Вашу одлуку! Слуга покоран!"

"Извини, Каине, не могу да одолим, могу ли да пробам и са ове гомилице?"

"Све су ваше, Господе! Само изволите!"

"Х-м-м, предивно, баш је укусно. Х-м-м!"

Ту Каин замумла и преврну очима.

46

Page 47: Branko Dragas - Kain

"Х-м-м, баш је божанствено! Узећу још само малчице! Не могу да одолим."

"Само изволите. Пробајте! Пробајте све!"

"Не смем, Каине! Не смем много! Морам се чувати! Све је укусно! Једва се суздржавам! Ух! Ух! Баш си ме пријатно изненадио."

"Изволите, изволите, Господе!"

"Не, не, хвала ти много! Морам прекинути! Не смем више! Доста је било!"

"Све је ваше! Све је вама намењено!"

"Хвала лепо, Каине! Жељно сам чекао овај дан! Шта мислиш, да пробам још само мало? "

"Изволите, Господе! Само изволите!"

"Штрпнућу још само мрвицу са ове гомилице, могу ли? Само још ово…"

"Изволите, изволите, Господару! Пробајте, пробајте!"

"Хвала лепо, Каине! Хвала лепо, сине!"

"Нема на чему, Господе Боже."

"Х-м-м, божанствено! Одушевљен сам! Изврсно!"

"Свиђа Вам се?"

"Х-м-м, сјајно! Баш је укусно. Предивно!"

"Изволите, пробајте и ово..."

"Х-м-м, да, да, видим, Каине, видим, али не, не, никако, морам престати, сад, одмах, прекидам, да, дефинитивно, прекидам и захваљујем на свему."

"Част ми је била, Господе, слуга сам покоран!"

"Облизаћу само прсте! Х-м-м! Каине, ко је све ово спремао?"

"Ја, Господе."

"Све си ти спремио?"

"Све."

"Све сам?"

"Сам!"

"Потпуно сам?"

47

Page 48: Branko Dragas - Kain

"Потпуно."

"О, Каине, тако сам поносан на тебе. Ти си мој прави избор!"

"Слуга сам покоран, Господару!"

"Каине, свака част! Мораш наставити даље!"

"Хоћу, Господе Боже!"

"Нећеш се више, Каине, мучити. Доста је било! Хоћу и ја тебе да наградим!"

"Хвала, Господе! Слуга сам Ваш!"

"Одмори се! Твоје време долази! Требаш ми, Каине! Такав ми требаш!"

"Спреман сам, Господе! Ви одлучујете!"

"Каине, ти мораш да оствариш све моје замисли! Ти си мој изасланик на земљи! Ти си једини заслужио мој благослов."

"Хвала, Господе!"

"Нема на чему, Каине! Ја полажем све наде у тебе! Ти мораш да наставиш предање! Ти си мој изабраник!"

"Слуга сам покоран, Господару!"

Ту Каин стаде, поклони се дубоко пред мајком и озарена лица рече:

- Ето, мама, тако ће наш Господ Бог разг'варати са мном.

Толико се био уживео у своју улогу, да није ни приметио да је сунце већ високо одскочило.

Ева је слушала сина задивљено. Није могла да верује. Зар је то њен ћутљиви син? Зар је то Каин? Знала је да има обичај кад је узбуђен да гута поједине речи, али да овако беспрекорно и течно, без грешке, одигра читаву сцену пред Богом, то је изненади и охрабри. Чинило јој се да га сада упознаје. Никад не би поверовала да може тако нешто да изведе. Била је у чуду. Задовољно му се насмеши и радосно рашири руке, приђе му, загрли га и страсно поче да љуби. Каин је превазишао самог себе. Хтела је да га охрабри и подржи.

- Сјајно! Сјајно, Каине! Ко би се томе надао? Па ти си диван, сине! Уживала сам док сам те слушала! Поносна сам!

- Врага сјајно! - повика Каин и љутито исколачи очима - Врага сјајно! Не буди пон'сна! Права невоља тек почиње!

- Каква невоља? - пренеражено упита Ева и осмех јој неста с лица.

48

Page 49: Branko Dragas - Kain

- Невоља, мајко! Велика невоља! После ће мене да пр’ступи Господу Богу мој брат Авељ.

- Па шта? Нека приступи!

- Није него! Кад га Бог угл’да онако дроњавог и бедног, шта м’слиш са ким ће Бог пов’сти разговор?

- Са Авељем - мирно одговори мајка.

- Е, неће! Вараш се! Неће хтети да разговара са Авељем.

- Неће?! - зачуди се Ева.

- Неће.

- Зашто неће?

- Зато што ће Господ одмах све видети?

- Шта ће видети, Каине?

- Кад угледа Авеља, окрен'ће се мени, јер са таквим одрп'нцем, који му је прин'о неке сплач'не, веруј ми, сигурно неће ниједну реч хтети да прогов'ри. То је, донекле, и добро. Авељу неће моћи ништа прог'вори, јер, сама знаш, ако Авељ дође до речи, неће хтети уста да затвори и све ће нас још више обр'кати. Бог ће онда мене прозвати.

- Зашто тебе?

- Ја сам старији. Ја хр’ним породицу. Брука ће пасти на мене…

- Авељ брука себе!

- Није тако, мајко! - заинати се Каин и сав букну у лицу.

Помисао да ће му брат све покварити, потпуно га обузе и уплаши. Свидео му се пређашњи разговор и пожеле да се на томе све заврши. Изборио се да леп утисак оставио пред Богом а Авељ му може све покварити. Настаће велика пропаст за породицу.

- Како, Каине? Авељ излази сам пред Бога, нека одговара за свој живот.

- Таман посла! Не може! Ја одговарам за њега ! - брзо рече Каин и поче да заузима неку чудну позу. – Реци ми, молим те, како ти се уч'нио онај мал'час разг'вор?

- Разговор између тебе и Бога?

- Да.

- Одлично. Диван си био, предиван!

- Јеси си ли поносна?

49

Page 50: Branko Dragas - Kain

- Јесам, поносна сам.

- И ја сам био пон’сан! - искрено признаде Каин. - И ја сам био пон’сан на себе! Али, нажалост, срећа је тр’јати кратко.

- Зашто кратко?

- Авељ ће све поквар'ти! - одлучно рече Каин и унесе се мајци у лице. - Авељ ће сигурно ући у распр'ву са Богом! Он чека тај дан. Жељно чека, верујем ми! Упропастити ће нас његова брбљивост.

- Нека онда - ћути! - рече Ева, схвативши да је Авељ заиста спреман да уђе у расправу са Господом Богом. – Нека ништа не говори! Нека само саслуша! Забранићу му да говори! Послушаће своју мајку...

- Не вреди! - очајно одговори Каин и уздахну. - Ништа не вреди што ћеш му забранити.

- Мислиш да ме неће послушати ?

- Не то, мајко ! Бог ће мени да се обр’ти. Баш њега брига за Авеља. Чим га будео видео онако неур'дног, неће хтети ни да га погл'да. Неће хтети да разговара са одрп’нцем. Само ће се окренути мени и мрко ће ме погл’дати.

И ту Каин још више искриви главу, намргоди се и направи неко кисело и ружно лице.

- Мене ће Господ Бог строго упитати:

"Добро, Каине, ко је ово?"

"Авељ, Господе."

"Ко је тај Авељ?"

"Мој брат, Господе."

"Твој брат, Каине?!"

"Рођени брат."

"Рођени?!"

"Да, рођени."

"Па, шта он ради, Каине?"

"Он, Господе, чува стадо."

"И?"

"И - ништа више."

"Само чува стадо?"

50

Page 51: Branko Dragas - Kain

"Само."

"Добро, Каине, имаш ли ти очи?"

"Имам, хвала Господу."

"Па, видиш ли ти, Каине, тим твојим очима?"

"Видим, хвала Господу."

"Шта видиш, Каине?"

"Видим све, Господе."

"Баш све?"

"Све."

"И добро видиш?"

"Хвала Богу, добро."

"А видиш ли ти, Каине, свога брата?"

"Видим, Господе."

"Добро га видиш?"

"Добро."

"Па, шта је онда са тобом, Каине? Што ми, човече, доводиш оваквог брата?"

"Па... ја сам... ја сам хтео..."

"Ма, Каине, немој да се извлачиш! Немој да муцаш!"

"Не-е... не... овај... не муцам..."

"Како не муцаш кад муцаш?"

"Да... овај... извините... да... баш... извините..."

"Што се срдиш, Каине?"

"Не... не срдим се..."

"Што ти се, Каине, лице промени?"

"Па... овај... Господе... ја..."

"Шта си ти, Каине, шта?"

"Ја сам... ја сам, Господе... "

"Каине, не муцај, већ одговарај јасно и гласно!"

"Слуга... слуга сам п'коран."

51

Page 52: Branko Dragas - Kain

"Пусти сада то. Јеси ли ти, Каине, домаћин?"

"Јесам, Господе."

"Јеси ли рекао малочас да си и газда?"

"Јесам."

"Јеси ли ти створио оно богатство?"

"Јесам, Господе."

"Је ли велико то твоје богатство, Каине?"

"Велико, Господе."

"Да ли имаш велики посед?"

"Имам."

"Да ли све имаш што ти треба?"

"Све имам, Господе."

"Па, зар те није, Каине, срамота?"

"Зашто, Господе?"

"Зато што си ти, Каине, велики газда и домаћин, који све има, а држиш рођеног брата за сиромаха. Зар те није срамота?"

"Господине, ја сам му говорио... али... он..."

"Ма немој, Каине, да причаш глупости."

"Нећу, Господе."

"Таман си ме обрадовао, таман сам помислио да сам нашао правог човека за мене, кад оно - цврц!"

"Шта?"

"Цврц! Ништа! Једно те исто! Крах! Слом ! Разочарење! Потпуно разочарење!”

"Господе, знате... ја сам... стварно... покушао..."

"Немој, Каине, да се правдаш! Касно је за све! Знаш, много си ме разочарао!"

"Ја сам хтео..."

"Нисам знао да си такав - злотвор! Злочинац! Прикриваш се иза оних твојих укусних дарова, кад овамо - брата рођеног убијаш! Срамота!"

"Нисам ја, Господе... он је..."

52

Page 53: Branko Dragas - Kain

"Како можеш, човече? Ко зна на шта си ти све спреман?! Ко зна какве су твоје задње намере?!"

"Ја... ја... нисам..."

"Зашто грабиш само за себе? Где ће ти душа, човече? Зар се не стидиш, домаћине?"

"Срамота ме је, Господе, што га нисам..."

"Лежиш на богатству, а рођени брат ти живи као просјак! Погледај какве ми је дарове донео! Погледај шта ми је принео! Страшно! Па да ли то пристоји твоме брату, Каине?"

"Ја сам, Господе..."

"Ћути! Ћут'! Нећу једну реч да чујем! Како си могао да дозволиш своме рођеном брату да са овом сиротињом изађе пред мене? Како, Каине, како?"

"Ја сам хтео да га..."

"Ћути, Каине, ћути! Стиди се, човече! Стиди се, незахвалниче!"

"Стидим се, Господе."

"Много си ме наљутио, Каине! Много си ме разочарао!"

"Извините, Господару, али ја нисам крив..."

"Извините, извините, шта ће мени твоје извињење? Шта ће мени твоје лажно оправдање?"

"Ја сам хтео да..."

"Веровао сам много у тебе, Каине! Све наде сам полагао у тебе! Ти си био мој изабраник! Мислио сам да си спреман за велика дела. Велика дела…"

"Господе, ја нисам..."

"Мислио сам да си прави. Одредио сам ти велику улогу. А ти? Овако подло да ме издаш?! Рођеном брату да не помогнеш?! И шта могу очекивати још од тебе?!"

"Ја сам хтео..."

"Прекини! Не говори! Ти си обичан - злочинац! Сатрап! Гадиш ми се, Каине! Гадиш!"

"Немојте Господару, немојте тако да..."

"Морам, Каине! Нема друге! Морам те казнити! Не сме ово проћи некажњено! Не смем да дозволим овакав злочин!"

"Немојте Господару, нисам ништа крив..."

53

Page 54: Branko Dragas - Kain

"Морам те казнити! Али, како? Како да те казним, неваљалче?"

"Не знам... Господе... ја нисам..."

"Имаш ли ти, Каине, неки предлог?"

"Не, немам... али да вам..."

"Немаш?! Немам ни ја! Морам нешто да смислим! Морам нешто одмах да смислим!"

"Немојте..."

"Одох, Каине! Идем да размислим! Видећемо се касније! Не могу више да те слушам!"

"Ја... чекам вашу одлуку..."

"Чекај, чекај! Али, знај, лоше ти се пише! Нећеш се извући! Добићеш оно што си заслужио!"

"Немојте, Господару, ја нисам..."

"Сурово ћу те казнити, Каине! Упамтићеш ме!"

"Нисам ја... хтео сам да...."

"Казнићу те за пример! Да се други људи не угледају на тебе! Да поштују брата рођенога! Поштују и воле, Каине! То је твој брат! Твоја крв!"

"Ја га поштујем и волим, али..."

"Прекини несретниче! Грех си учинио! Повредио си ме много, Каине! Казнићу те за толику дрскост!"

"Казните ме ако сте тако одлучили!"

"Морам то да урадим! Не могу ти опростити! Не смем! Не смем и нећу!"

"Ја вас разумем... ја сам за све крив... ја нисам имао снаге..."

"А лепо си почео, Каине! Баш лепо!"

"Ех, лепо."

"Штета што си забрљао! Упропастио си све!"

"Штета."

"Али шта је, ту је, Каине. Планове си ми покварио. Не криви никога другог осим себе. Ти си главни кривац! Ти и нико други! Не срди се!”

"Ја сам крив... ја сам погрешио..."

54

Page 55: Branko Dragas - Kain

"Крив си, крив, Каине! Добро је да то признаш! Припреми се да патиш, богохулниче! Чувај се праведне казне! Казна ће те заслужена стићи! Одох, несрећниче!"

"Хвала на свему, Господе Боже."

"Нема на чему, Каине."

"Молим, Господару, слуга покоран!"

Ту Каин застаде и погледа у мајку. Трже се од изненађења.

Ева је ридала.

Рамена су јој се тресла од узбуђења.

Руке је држала на уснама и тихо јецала.

Каин јој приђе и загрли је неспретно и грубо.

- См’ри се, мајко, см’ри! - рече узбуђено ратар и својим ручердама, не баш нежно, лупи мајку по раменима.

- Како да се смирим? Зашто, зашто? - рече уплакана мајка и зарида још јаче, окрену се и загрли грешног сина.

Обеси му се око врата. Стаде гласно да кука, жалећи унесрећеног сина.

Каин се трже. Хтеде да се извуче из тог чврстог загрљаја. Би му непријатно да га мајка сажаљева. Зар је тако добро приказао сусрет са Богом? Зар мајка већ види грешника?

Није могао да је одгурне од себе, било га је срамота. Никад нису били овако загрљени и блиски. Плакала је у његовом наручју. Није могао да се помери. Загрљај беше сувише снажан. Очајни покушај да се спречи оно најгоре, оно што нико није хтео. Оно чега се опрезна мајка највише прибојавала и што је предосећала да би могло да се догоди.

Каину очи засузише. Није навикао на толику нежност. Давно се повукао у себе и насилно гушио сваки осећај. Сад га мајка изненади. Одвише је дивље растао, препуштен сам себи, да би сада могао да се опусти и преда. Срамота га је било толиких осећања, срамота га је било њене близине и поцрвене. Букну. Уши су му гореле, а души га је неиздрживо пекло.

- О, Каине! Несрећо моја! Зашто злочин почини?! Што брата не заштити?! - кукала је мајка и снажно цимала сина.

Каин оста у чуду. Зар је она поверовала у ту причу? Зашто га проклиње? Оптуживала га је за нешто што није урадио, нити би икад могао да уради. Само јој је предочио шта може да се деси уколико Авељ у ритама изађе пред Господа.

55

Page 56: Branko Dragas - Kain

Покуша да је смири. Хтеде да јој објасни да тако може да се догоди, али он то неће дозволити. Мора нешто предузети, нема више оклевања. Господ Бог мора да га награди за толико пожртвовање. Све је он издржао. Досадашњи живот му је био највећа казна. Сада хоће све да прекине. Заслужио је Божију благост, заслужио је да се Господ побрине за њега, а он ће за свог брата. Ето, то ће обећати мајци. Авељ је његова брига.

Хтеде да је пољуби у оба образа, да се излије у том пољупцу, да јој захвали што га она једина разуме. Али није могао да се покрене. Окамени се. Тело није хтело да га слуша. Усне му се укочише. Руке му одрвенише. Оста крут и стегнут. Само је срце узнемирено ударало. Тукло. У ушима је бубњало. Болело…

Болело га је што је тако проклет. Тако груб и тврд. Несаломив. А хтео би да излије сву нежност, да буде другачији. Хтео је да покаже колико пати и колико му је тешко због свега. Волео је своју мајку, али није знао да јој то покаже. Како? Шта да јој каже? Како да је пољуби? Кад ју је последњи пут пољубио или загрлио? Не сећа се више. Сурови живот га је упропастио. Гушио се од те помисли. Осакаћен је за сва времена.

- Немој... немој... мајко... то сам... ја... 'нако... изв'о...

Ева је зарила главу у Каинова недра и тихо јецала. Нечујно, као да јесења киша ромиња.

- О, јадна ти сам ја, несретна! Зашто се то мени дешава? Зашто моју децу кажњава? Зар ја нисам поднела сву патњу и јад? Шта још хоће? Што ми децу искушава? Зашто нас не остави на миру? Зашто нас не пусти да живимо?

- Немој... мама... немој да... приз'ваш неср'ћу...

- О-о, јадни мој Каине! О, мучениче мој велики! Шта си ти крив? Зашто да кажњава тебе? Зашто тебе, сине?!

- Мајко... смири се! Све је у реду! Ја сам... само показ'о шта се све може догод'ти. Зато морам бити спр'ман. Али, не бр'ни! Издржаћу ја све!

Ева поче да брише сузе. Изгледа да су је те речи умириле.

- Мајко! Морам да издржим сва иск'шења! Издржаћу! Об'ћавам! Све ћу издржати! Мораш ми веров'ти! Мораш ме подрж'ти! Ти си ми јед'на нада!

Ева га плахо погледа. Топло и сажаљиво. Није знала да ли да му верује. Неки глас јој је нешто друго јављао. Беше неповерљива и преплашена.

Помогла би му, али не зна како. Како да га спаси?

Каин се уплаши. Зар му мајка не верује? Зашто га тако сажаљиво гледа? Зашто га тако очајнички држи у загрљају? Никад није била таква,

56

Page 57: Branko Dragas - Kain

никад га није овако заштитнички грлила. Као да је хтела руке да му веже. Као да је хтела да га окује за једно место. Стресе се. Нешто се чудно дешава. Обоје то осећају. Несрећа се нека спрема. Тргну се, као да га та мисао погоди свом снагом, право у отворено срце. Шта се спрема? Шта може да се догоди? Можда га Бог опомиње? Зато му је и послао мајку. Зна колико је воли и поштује. Послушаће је само нека каже шта да ради. Нека пошаље знак, макар мали наговештај куда би требало кренути.

Осети ледену хладноћу у шакама. Руке му се укочише. Осети немоћ, дрхтавица га обузе, најежи се и претрну.

"Шта је ово, Боже?!", помисли и погледа у згрчене прсте.

Шаке му остадоше полуотворене, прсти размакнути и савијени, као да је у руци нешто држао.

Нешто чврсто и невидљиво. Опасно.

Нешто што је мајка видела и што ју је толико преплашило.

Али, шта је то?

Покуша да исправи прсте, да отвори шаке и избаци то из руке. Али, не успе.

Рука га је издала.

Није га послушала. Шаке остадоше згрчене. Као да се залепише за тај невидљиви предмет, као да су срасла са тим тупим оружјем.

Зној га хладан обли. Чело му се ороси, као да је орао најтврђу бразду.

Нека изненадна зима увуче му се у кости.

Поче да се тресе.

Вилица заигра. Чу језиво шкљоцање зуба. Сабласно. Као костур кад се смеје. Радује се скорој смрти. Стижу неке нове жртве.

Ева га загрли јаче.

Приви се уз њега. Ко зна када ће га опет овако грлити? Можда више никад! Суђено им је да се растану. Видела је све у његовим очима. Нема помоћи заблуделом сину. Злочин страшан се спрема. Она не може да га спречи, немоћна је да се бори против Њега.

- О, несретниче мој! О, јадниче мој! О, љута рано моја!

Каин се још више збуни. Није волео да слуша мајчину кукњаву. Плашило га је то очајничко нарицање. Било је у том очају неког прикривеног проклетства које се призива. Мајка нешто осећа, нешто страшно ће се десити. Заврте му се у глави од те помисли. Умало се не

57

Page 58: Branko Dragas - Kain

сручи на земљу. Мора да крене. Не може више да чека. Шта да чека? То се свакако мора догодити.

Сунце беше давно одскочило. Велики црвени круг га обасја. Био је то лош знак. Крвав. Нема више времена за отезање. Мора побећиће од узаврелих мисли. Мора да ради. Нека га напоран рад мало смири. Још мало да издржи, Бог ће га спасити даље неизвесности. Бог је свемоћан и добар, принеће му најлепше дарове.

Дан је одмицао. Кренуо би, али не може да се помери.

Ева га је чврсто стискала, као да се опраштала од њега. Није га пуштала, држала га је за мишице, као да је хтела да га спречи да их покрене. Није му дала да се размаше тим снажним, убојитим, рукама. Стегну га још јаче кад виде да ће поћи.

- Морам... мајко... да кр'нем...

- Иди, иди! - изненада га грубо гурну Ева и сажаљиво погледа у њега. - Иди кад мораш! Таква ти је судбина! Иди! Ја ти не могу помоћи! Иди!

- Идем... морам...

- Иди! Учини нешто!

- Хоћу, мајко... све... све ћу пок’шати...

- Чувај брата, Каине! Чувај свога брата, сине! Немој брата повредити! Немој се срдити, дете!

- Хоћу, мајко, паз'ћу! Ја сам чувар бр'та свога! Ја ћу га изв'сти пред Бога! Ја ћу због њега све учинити...

- Пази, сине! Брат ти је! Само њега имаш! Не нагли! Шта ћеш учинити? - бојажљиво упита мајка и рукама се ухвати за косу.

- Не брини, мајко! - одлучно рече Каин и спреми се да пође. - Поштоваћу вољу Божију! Знам шта ваља чинити!

- Шта ћеш, Каине, урадити? - забринуто упита мајка и јако загризе доњу, чулну усну. Крв потече. Зари јаче предње зубе у меко месо. Зна ли Каин шта ће урадити?

- Авеља ћу, мајко, об'ћи у ново рухо. Опр'мићу га најлепшим дар'вима и посл'ти пред Господа. Нека Господ види какав сам ја брат. Нека види ко је домаћин у к'ћи. Нека види да ја волим бр'та свога.

Ева одмахну главом. Предосећала је несрећу. Зна добро Авеља. Зна свога кракоњу.

- Неће хтети да узме твоје дарове, Каине. Знаш како је он поносан?! Све ће одбити! Неће хтети ништа да узме!

58

Page 59: Branko Dragas - Kain

- Хоће, мајко, хоће! Узеће све што му будем дао.

- Неће, сине! Немој се узалуд мучити! Пусти га...

- Хоће, мајко, хоће! Узеће! Мора узети! Раз’меш, мора! Кад му ја дајем, мора да узме! Не сме ме одб'ти! Нема б’рања! Мора уз’ти!

- Не! - крикну Ева и сруши се на земљу.

Тога се плашила.

Највише се тога прибојавала.

Загрли Каинова колена и поче да му љуби стопала. Свако место је целивала. Сваку стопу је сузама хтела да накваси.

Каин се заљуља. Срце хтеде да му искочи из груди. Пребледе. Није се надао оваквом понижењу.

"Шта је ово? Зашто ми мајка љуби стопала? Шта се дешава?"

Поче да се гуши. Ваздух изгуби. Загрцну се, закашља. Ватра га обузе. Образи су му бридели. Горели.

Нешто оштро му пресече груди, као сечиво га прободе до саме утробе. Да бар хоће то да га убије. Не може преживети мајчине сузе. Хтеде да се сагне, али не успе.

Покуша поново.

Руке му беху укочене. Непомичне. Полуотворене. Нису га слушале. Као да су биле туђе. Као да неко други управља њима. Неко коме су оне биле потребније.

Није могао да се покрене. Напе се. Зајаука. Замумла. Живот се у њему покрену и прсну. Проби.

Полако се сагну. Једва.

Хтеде да подигне мајку, да је усправи и пољуби.

Али она му се још чрвшће приљуби уз колена. Згрчи се грозничаво и поче да га стеже.

- Немој, Каине! Немој наглити! Не брзај! Чувај брата!

- Нећу, мајко! Не брини! Помоћи ћу Авељу! Бог ће бити задов'љан! Не сме вас обр’кати! Мора све бити д’бро!

- Немој, Каине, тако ти Бога! Немој срљати! Обуздај се! Полако! Угаси ватру! Свега ће бити! Немој журити! Има времена за све! Буди стрпљив!

- Хоћу, мајко! Не бр’ни! Бог ће доб'ти најбоље д'рове. Смислио сам ја већ све...

59

Page 60: Branko Dragas - Kain

- Шта си смислио, сине?

- Слушај ме, ја ћу Авељу дати део мога пр'носа од рода зем'љског. Онда нека Бог изабере и пресуди чији је живот вреднији. Нека дон'се одлуку! Сви пр'носи ће бити моји! Моји, мајко! Бог неће моћи да бира! Шта год из'бере, мене ће одабр'ти! Тако ћу доб'ти признање за свој нап'ћени и тешки живот. То је пр'ведно! Авељ се неће обр'кати! Породица се неће обр'кати! Бог ће изабр'ти увек мене! Увек мене, мајко!

- Чувај се, сине! Не греши душу! Бог ће ти судити! Бог све види! Не можеш Богу подвалити!

- Судиће само мени, мајко! Само мени! Ја сам то ств’рио! Он то не мора да зна. Нећу дозвол'ти да ме увреде. Ја сам спр'ман да одбр'ним свој живот.

- Не збори тако, Каине, мајка те моли.

- Морам, мајко! Морам успети! По сваку цену! Макар читав живот испашт'о и мор'о да се кајем! Вечно да се кајем! Каин се каје! Каје се Каин! Лепо звучи моје име каиновско! Каиновско!

- Полако, сине, буди стрпљив...

- Морам, мајко, да доб'јем пр’знање за сву патњу! Морам да успем! Нема одступ'ња! Хоћу да видим како ме Бог хвали и вел'ча! Како се диви мом делу! Хоћу и брату да пом'гнем! Али, хоћу пр’знање! Хоћу подршку и веру! Да истрајем! То сам, вала, заслужио!

- Полако, дете! Не нагли! - зајеца мајка и поново поче да љуби Каинова стопала.

- Морам успети! - дрекну избезумљени Каин и подиже згрчене руке увис - Ја сам то заслужио! Ја само то тр’жим! Ништа више! Само оно што ми пр'пада! Оно што је пр'ведно! Бог ће се дивити мојим дар'вима! Бог ће ме похв'лити! Авељ то мора да види! Ја ћу и њега даровати! Нећу дозвол'ти да нас обр'ка! Не-ћу! Хоћу да успем! Хоћу нови живот! То је мој избор! Мој п’т!

- Чувај се, Каине! Чудни су путеви Господњи! - зајеца мајка.

- Не брини! Све је у мојим р’кама! - повика Каин и ослободи се мајчиног загрљаја и поче да се повлачи уназад. Хитро се извуче, као да је бежао од усуда.

Окрену се и оде у поље. Грабио је крупним корацима. Некуда је хрлио. Као да га је нешто вукло напред. Само напред. Не сме се окренути. Мора отићи што даље од мајке, што даље од њеног загрљаја. Она сигурна све зна.

60

Page 61: Branko Dragas - Kain

Ева оста да клечи. Сама. Поражена. Предосећала је велику несрећу. Беше немоћна. Све је у Божијим рукама. Он ће одлучити. Тако је увек радио. И њеним животом се поигравао.

Гледала је у Каинова погурена леђа, згрбљена и савијена. Намучена. Хоће ли издржати? Може ли Божији терет понети?

Губио јој се у сузама. Нестајао је у трептају. Понирао.

- Не мучи душу, Каине! - последњи пут му добаци мајка и зајеча.

Каин се гегао према пољу. Беше одлучан. Пратио је провиђење. Знак је на њему.

Онда застаде. Нагло. Као да се нечег важног сетио. Окрену се и немарно, сабласно се смејући добаци мајци неким туђим, њој непознатим гласом:

- Знак је на мени, мајко!

И нестаде. Изгуби се у њеном јецају.

Ева зарида из свег жалосног гласа. Да сви чују. И Бог да је чује, јер од њега све почиње. Можда ће се сажалити. Можда ће га спасити. Доста је њу кажњавао. Зар она ћутке није све издржала? Зар то није било доста?

Погледа у одлазећег. Виде му шаке - отворене!

У руци је нешто држао. Нешто што нико није могао да види, само она. Мајка злочинца. Убице!

Крикну са дна напаћене душе. Располућене. Немоћне и убијене.

И сручи се.

У мрак пропаде.

И поче да понире.

** *

61

Page 62: Branko Dragas - Kain

"Шта да радим?!", очајно се запита Каин и седе насред узоране њиве, љутито баци рало у страну и зари округлу главу у дебеле, огрубеле шаке. Никако није могао да дође себи. После свега, више није имао никакве воље. Седео је тако непомично, одсутно, изгубљено и разочарано.

"Шта да радим?"

Ништа му више не беше јасно. Све му се збркало. Ништа није схватао. На моменте му се чинило да је то био неки ружан сан и да ће, кад се пробуди из кошмара, све поново бити по старом. Да ће све бити онако како је требало да буде, онако како је он очекивао. После свега, жалио за оним временима када је живео у нади. А сад? Чему сада да се нада.

Није више имао куд, морао је да прихвати пораз.

Схвати да је то, ипак, била истина. Сурова истина која му се догодила. Био је поражен и понижен. Обрукан за сва времена. Тешко да ће моћи то да преживи. Како даље да живи?

"Чему живот?", мислио је утучени Каин, док је нервозно рукама мрвио грумене тврде земље. "Чему проклето одрицање? Ако је све бесмислено, зашто да се ја једини мучим? За кога? Шта ће ми богатство кад Бог то презире?"

Болело га је у грудима. Учини му се као да му читава узорана земља притисну прса. Није могао да удахне. Све га је стезало и пекло. Све му се гадило.

"Зашто се баш мени ово дешава? Лакше би ми било да избора није ни било! Овако, невин сам осуђен. Уништена је свака моја нада! Зар сам то заслужио? Због чега ме је снашла овако сурова казна? Шта није ваљало? Где сам погрешио?"

Одмахну главом. Покушавао је да објасни све што се догодило, али мисли су му се непрекидно ројиле. Мора поново све из почетка. Полако, без журбе, да проучи сваки детаљ. Тек тада ће одлучити шта му ваља чинити. Тек тада ће видети шта даље и куда даље.

"Где сам погрешио? Најбоље, најсочније, најукусније и најразноврсније дарове које земља може да роди, а моје руке могу да зготове, изнео сам на Божију трпезу. Веровао сам да све што радим има неки виши смисао. Годинама сам се трудио, залагао, одрицао, присвајао, напрезао се да направим све више и више, боље, богатије, раскошније, моћније, настојећи да све засеним и све превазиђем. Нико ми није био раван. Нико није имао такву храброст и одлучност да се посвети стицању и отимању од сурове природе као ја. Отимао сам од дивље природе, крчио, носио, гајио, чувао и бринуо над сваком шаком плодне земље. Радио сам много да бих посну земљу поробио, победио и приморао је да се покори мојим вредним рукама.

62

Page 63: Branko Dragas - Kain

Рио сам по њеној сувој утроби, наводњавао је, ђубрио, окопавао, неговао и мазио, плакао над њом и тихо, нечујно јој шапутао најслађе љубавне речи; да бих данас, кад је све пропало, кад се срушило моје веровање и надање, видео да је све то било погрешно, узалуд и без правог смисла. Шта се ово дешава? Где је правда? Шта је истина? Где је добро? Шта је зло?"

Гурну ногом у заорану бразду, ону бразду коју је извукао на својим згрбљеним леђима и стаде бесно да рије петом као да је доле, негде у дубини, закопана права истина.

"Толики труд узалуд! Толико одрицање, патња, мучење, занемаривања себе, свог бедног и јадног живота, зашто? Зашто сам стварао, за кога? Зашто ме Господ није погледао? Зашто ме је понизио?

Баци грумен земље у бразду. Грумен се не разби се, већ утону у преврнуту земљу и леже као да је тамо вечито почивао.

"Не разумем, зашто? Зар није могао на самом почетку да ми укаже где грешим? Зар није могао да ме опомене? Зар је грешка што издржавам два лењивца у породици, који безбрижно живе, који добро живе од мог крвавог рада, зар је то, уистину, неопростива грешка? Зар сам ја изабрао да будем ратар? Шта ће ми то? Могао сам и ја да скрстим руке на леђа па да кренем за овцама. То је бар лако! Не бих се оволико мучио. Могао сам и ја да мудрујем зашто оно што није јесте, а оно што јесте није, и обрнуто. Могао сам и ја да висим на дрвету и да тврдим да не висим, већ да стојим, а да земља виси над мојом главом, пошто је горе, изнад мене. Могао сам и ја да блебећем како је време настанка неба и земље и како се то мора, подвлачим мора, због поколења, хитно исправити. Све сам те глупости и ја могао да тртљам. Али, нисам! Неко је морао да храни породицу. Неко је морао нешто и да ради. А радио сам само - ја! Живот је сурова и немилосрдна борба за опстанак, од нечега се мора живети. Како ће наши потомци опстати? Шта ће јести? Шта ће наследити? Од кога ће нешто научити? Хоће ли знати да обрађују земљу? Ја сам први кренуо и показао им пут. Ја сам се мучио, зашто морају они? Ја сам се мучио ради њих!

И шта сада? Шта сада да радим? Сада када ме је Господ презриво одгурнуо. Чему богатство? Зашто сам стицао? Зашто ме је окрутно понизио? Зашто није погледао у мене?! Зашто је окренуо главу? Не могу да верујем да ми је то урадио. Зашто?"

Подиже колена високо, скупи ноге и зари главу у крило. Чинило му се да у том згрченом положају лакше подноси бол. Хтео је да се сав претвори у грумен земље и да нестане у тој дубокој, миришљавој бразди.

"Да ли сам негде погрешио?

Да ли сам крив?

Шта је још требало да урадим? Шта сам пропустио?

63

Page 64: Branko Dragas - Kain

Нисам био себичан! Даривао сам! Читава породица је живела од мог рада. Подметао сам своја грбава леђа, верујући да то, ипак, има неког смисла. Да постоји Божија правда и да све то, негде одозго, неко брижљиво гледа и записује. Веровао сам да неко бележи и води рачуна да се равнотежа не наруши. Не стидим се да то признам, не стидим се своје наивности."

Сави се још више. Хтеде да се склупча. Смота.

Погну главу да му се грба још више затеже.

"Да ли је грешка што сам веровао? Што сам давао? Што сам штедео, чувао, поседовао и бринуо? Да ли је грешка била што сам хтео рођеном брату да помогнем да нас пред Богом не обрука? Хтео сам да помогнем умишљеној и нерадној замлати која се досађује код стада и убија време измишљајући свакакве игре и приче. Зар је то све била грешка? Хтео сам, да му дам део својих приноса. Чувао сам га, бринуо се о њему, и шта сам добио? Страдао сам! Кажњен сам! Боже, зашто?

Молио сам га, преклињао и плакао, викао, наређивао и урлао да прими моје поклоне, а он је, умишљен и уображен, подигавши ону високопоштовану главу, пуну свакаквих бубица, надмено одбио све моје дарове, као да је знао шта се спрема. Шта ми је то требало? Ко да би он за мене нешто урадио?

Увек ја настрадам. Зар је то моја судбина? Зашто ми се све тако враћа? Могао сам да створим још већа богатства! Не за себе, већ за потомство! Не ходам по облацима, већ чврсто стојим на земљи. Не млатарам језиком и не трабуњам свакакве глупости, док ме други издржавају. Нисам себичан! Не изазивам Бога и нећу да му се супротстављам! Не знам да се расправљам и препирем! Не могу да тврдим да оно што јесте није, а оно што није јесте и, наравно, да мудро схватим да је све то и обрнуто. Где је ту мудрост? Где је ту смисао?

Зар је то живот којим је требало да живим? Не пристајем!

Подиже главу.

Сунце је залазило.

Већ је нестајало на хоризонту.

Нагло устаде и пође према кући. Остави на њиви рало и мотике. Ништа не хтеде да понесе. Ништа му више не треба. Доста је било.

Шта ће му све то?

Ишао је преко узораних њива. Нека земљу ради неко други. Он је изгубио сваку вољу. После свега што му се десило, добро да је присебан остао. Добро се жив вратио кући. Могао је свашта да уради.

64

Page 65: Branko Dragas - Kain

"Једва сам издржао! Могао сам одмах, на лицу места, мртав да паднем. Можда би то било најбоље. Можда је то било једино решење. Не знам ни сам, нисам више паметан. Само знам да ми је живот - ужас! Ово се више не може издржати! Не треба ми више живот мученика!"

Ноге су саме ишле.

Враћале су га кући.

Носиле су га у нову неизвесност.

Како да разговара са њима?

Шта да им каже?

Многа питања су га мучила, све му се смутило.

Ниједан одговор није прави.

Хукну.

"Ху! Он мени да каже - што се срдиш? Шта он мисли? Да сам ја од камена? Зар је, после свега, требало да се смејем?

Каже - што ти се лице промени? Ха! Како да ми се не промени, кад сам полудео од муке. Боли ме неправда! Боли ме то што ме вређа! Не могу да издржим толика понижавања! Хтео сам да пукнем од беса! Нисам смео мајку да повредим! Због ње све трпим! Доста ми је свега! Не могу више! Следећи пут ћу Му све рећи. Отворено! Шта да кријем! Зашто да ћутим? Све сам већ изгубио! Све ми је одузео! Ћутим и трпим, а Он мени - што се срдиш? Видео бих да ли би се Он срдио да је доживео онакву неправду. Зашто је Он свакога дана, док је стварао свет, премишљао да ли је то добро или није? Да ли би Му се лице променило да, којим случајем, није било добро? Да ли би се срдио да је морао све да изгуби? Никад му ово нећу заборавити! Никад!"

Невољно се враћао. Куд је кренуо? Не зна ни сам. Зашто жури? Најрадије би отишао негде далеко, где никога не познаје. Мисли да би му тамо много лакше било.

Али, нешто изнутра га је, гурало да се врати кући. Знао је да мајка забринуто чека. Тамо се морају решити све његове патње. Не сме више да им попушта. Морају, напокон, да се суоче са истином и да разговарају отворено.

Хоће да оца и брата погледа у очи.

Нема више врдања и зановетања, доста је било њихових прича.

Натераће их да се суоче са њим. Неће им дозволити да га замајавају и за нос вуку.

65

Page 66: Branko Dragas - Kain

"Мисле ли они да сам ја будала? Глупан који ништа друго не зна него да тегли рало и копа земљу? Зар ја стварно тако изгледам?"

Застаде. Порази га та мисао. Никада пре тога о томе није размишљао.

Снажно се почеша по врату. Крвнички. Нараслим ноктима је гулио испуцану кожу. Очајан беше. Немоћан и згажен, остављен. Више му ништа није било свето. Мислио је да му је све било дозвољено. Зато је хтео са оцем и братом све да расправи.

"Ако сам глуп, Боже мој! Таква ми је судбина! Носићу свој јарам сам! Нико ми не треба. Радићу, теглићу и ништа нећу говорити! Они нека тумаче! Они су изабрани! Помирим се са том Божијом казном и трпим. Тражим неки други смисао, неки други живот. То је онда моја коб! Али, шта ако нисам глуп?! Шта ако разумем, као што изгледа да и разумем, сва та брбљања, шта онда? Хоће ли они престати да брбљају или ћу им се и ја, остављајући необрађену земљу, морати придружити? Где је онда крај? Како ћемо даље живети? Како ћемо породицу сачувати?"

Пође.

Мрак се поче спуштати.

Обузеше га смелије мисли.

Нема више шта да изгуби. Неће више да се осврће, изгураће он ову најтежу бразду.

"Сурово сам кажњен! Није смео то да ми учини! Њега је онаквог признао, а мене прекорио. Шта му значе оне речи: 'Нећеш ли бити мио кад добро чиниш? А кад не чиниш добро, грех је на вратима. А воља је његова под твојом влашћу, и ти си му старији.' Каква су то питања?"

Успори.

Готово стаде.

Осети мирис топле куће и сламе.

Угодан мирис хране и огњишта.

Чекају још само њега. Ратара.

Одбаченог.

Презреног.

Увређеног.

Непотврђеног.

Грешног.

66

Page 67: Branko Dragas - Kain

Који не зна шта да чини и који је у великој недоумици. Немају право ништа да му пребацује нити да га коре. Само он може да поставља питања и тражи објашњења.

"Шта значе те речи? Каква је то порука? Каква је то тајна? Шта се крије иза свега?"

Тражио је решење.

Одгонетку.

Где је замка?

Зашто је све тајновито?

Можда се нешто заиста спрема.

У овом мраку око њега је све црно.

Где је светлост? Ко да му открије тајну? Кога да слуша?

Коме да се изјада? Нема никог! Увек је сам! Све ће морати сам да уради!

Сме ли покушати? Има ли право? Зар су они паметнији од њега? Не пристаје! Покушаће, па шта буде! Можда ће и успети, а ако и не успе неузорана њива га увек чека.

“Шта значи – нећеш ли бити мио кад добро чиниш? Шта то може да значи? Идем редом, полако, реч по реч. Морам сам пронаћи одгонетку. Хоћу да пронађем смисао и значај. Шта оно рече - нећеш ли бити мио кад добро чиниш? Какав је одговор на ово питање? Нећу је одговор. Ја добро чиним и нисам мио, јер да сам мио зато што добро чиним, Он би погледао на мене и моје богате дарове. Овако, мио му је онај ко добро не чини. А ја? Ја добро чиним, зато му и нисам мио. Тако је! То је добро! Идем даље!

'А кад не чиниш добро, грех је на вратима.'

Шта то значи? Какав грех? Ја, ето, чиним добро, па му нисам мио. Зашто му ја нисам мио? Зашто му је мио онај који добро не чини? Зар то није грех? Зар тај грех није пред мојим вратима? Пред мојим вратима!"

Стаде.

Укочи се.

Шта је ово?

Понови.

"Пред мојим вратима! Грех је пред мојим вратима!"

Трже се.

67

Page 68: Branko Dragas - Kain

Свиде му се ова мисао.

Продрма га целог.

Протрља чело.

Можда је пред решењем.

"Тачно! Грех је пред мојим вратима! Грех је учињен пред мојим вратима. Грех је учињен мени. Али, зашто мени? Зашто је мене изабрао?"

Ходао је укруг.

Мрак се увлачио у њега.

Заборави на вечеру.

Преплави га бујица ослобођених мисли.

"Зашто је грех учињен мени?"

Стресе се од тог страшног питања.

Ту је, изгледа, решење. Треба бити упоран у тражењу одговора. Није баш толико глуп да неће успети. Ако је сам научио, без ичије помоћи, земљу да обрађује и плодове да убире, храну укусну да припрема, мора сам решење да пронађе. То је велики изазов, али нека. Истрајаће на свом путу и неће посустати. Дело остаје иза њега и нико му не може узети оно што је до сада својим рукама створио.

А ко може да створи дело?

Само – ствараоци! Ратари!

Усамљеници.

Одабрани.

Посвећени.

Предодређени.

Означени.

И он тај знак има на себи.

Он је тај – одабрани коме је грех намерно учињен.

"Зашто је грех учињен баш мени?"

Ходао је укруг и ломио кратке, дебеле прсте.

Само још ту мисао да сломи.

Само да ухвати неку нит, да је повуче и да је упорно прати. Упорност га бар краси.

68

Page 69: Branko Dragas - Kain

"Зашто мени?"

Понови гласно.

- Зашто баш м'ни?

Исколачи очи и загледа се у тмину.

У мраку му беоњаче блеснуше.

Као сабласт беше што се лелуја у ходу.

Зуби су му се белели и пена му се појави на устима од беса. Опет та пена!

Сад је извирала са свих страна, куљала. Обриса уста маљавом руком док му се брада затресе. Шта се то дешава? Пена му се све чешће јавља. Раније је то било само у детињству када су родитељи показивали више љубави према млађем брату.

Сада је почео да се напреже да би схватио поруку.

Мора разумети тајни знак послат само њему.

Зато је изабран и кажњен.

Порука је послата и нико други је неће схватити осим њега.

"А воља је његова под твојом влашћу, и ти си му старији." Тако је рекао. Шта то значи? Чија воља? Његова. Чија? Божија?! Или греха?! Ја сам под његовом влашћу! Да, али ја грех нисам учинио. Грех је пред мојим вратима! Грех је мени учињен. Грех је под мојом влашћу. Ја одлучујем како даље! Ја сам му старији! Млађи, дакле, мора да слуша! Млађи! Ја доносим коначну одлуку! Ја!"

Прекину окретање укруг. Нашао је одговор. Све је сам решио. Не треба му нико. Сада зна куда треба ићи шта треба чинити. То мора да се деси. Предложиће му да буде што пре, ако може већ ујутру. Лакше ће после да крене даље, неће више имати никаквих дилема.

Потрча кући, одлучан у својој намери.

Из куће чу жамор.

Ева је поново викала. Драла се из све снаге.

Бранила је Каина и тражила од њих да га разумеју. Није хтела све да им призна, верујући да је они не би ни разумели.

Бојала се Каиновог изненадног беса. Необуздани нагон повређеног може грех велики да почини. Још им само то треба. Морају бити пажљивији према њему, јер је тешко погођен од Божије руке. Неправедно је погођен, као и она некад. Читав живот му се срушио. Биће спреман на све, ако га буду изазвали. Осећала је да ће се у њему ускоро преломити. Неће моћи

69

Page 70: Branko Dragas - Kain

нико да га обузда. Немоћна је да га спречи, а овој двојици не вреди ништа говорити. Разапета је од бола и не зна шта да ради. Ово је много гора и опаснија игра него што је она прошла. Какав ли ће бити крај?

Каин затабана босим ногама.

Накашља се гласно да би га они чули.

Није хтео да их затекне у свађи. Не треба му више њихова помоћ. Моћиће све да уради сам. Лупи снажно ногом као да нешто тешко отреса са себе, као да стреса сав прошли живот и оставља га иза себе утабаног у земљи.

Уђе у кућу, чист и невин.

Осети топлину дома. Вечера беше на каменом столу.

Седе немо за сто.

Повуче тањир и поче да једе халапљиво. Незасито. Давио се у огромним залогајима.

Сви су ћутали и јели сагнуте главе.

Ева кришом погледа у Каина.

Уплаши се кад виде његово изобличено лице.

Виде мржњу и чврсту, коначну одлуку.

Тихо зајеца. Зарида и престаде да једе.

Сагну главу и сузе обриса. Плакала је и жалила грешника, кажњеника коме нико више не може помоћи. Само су јој још сузе остале и нада да ће се Бог, ипак, сажалити на њену децу. Можда их само искушава и чвршћим хоће да их учини?

- Авеље, м'жеш ли сутра да пођ'мо у поље? - одједном упита Каин и погледа у брата свога. Глас му је пуцао као да се велики камен након невремена откида од стења и пада негде дубоко доле у велику провалију.

- Зашто, Каине? Шта ћемо у пољу?

- Да нешто попр'чамо, ја и ти.

- Можемо и овде причати. Зашто бисмо ишли у поље?

- Не, у пољу је много б'ље.

- Зашто боље?

- Зато што ћемо бити - сами!

70

Page 71: Branko Dragas - Kain

Авељ се гласно закикота. Продорно. Баш је Каин чудак. Шта је сад смислио? Зацерека му се у лице и враголасто, исколачивши очи као да се уплашио, сложи:

- Благо нами, ми смо сами! Ки-ки!

Поскочи са столице, а онда брзо додаде, гледајући изазовно оца:

- Ја без воље, идем доље! Ки-ки !

Адам се загрцну. Престаде да ужива у храни, погледа у озареног Авеља и рече надмено:

- Није добар крај, сине, - "доље", боље је да кажеш - поље!

- Како, отац, то сад гласи боље?

- Боље реци - ја без воље, идем у поље!

- Ма то није, отац, боље!

- Није боље?! Свашта! Имаш ли ти нешто боље?

- Могу боље, али сада немам воље.

- Али, сине, шта не ваља? Римује се: "воље - поље"

- Римује се, ал' не лежи, није боље.

- Добро, шта је теби боље? Реци ако имаш воље, само немој рећи - доље.

- Отац, боље да је поље доље, него да је доље боље!

- Не разумем, шта је доље а шта боље?

- Отац, рекох да без воље нема доље, јер без боље нећу доље, макар поље било доље, немам воље доље, боље да сам и без воље, него боље да сам воље доље; дакле, ја без боље воље, да ме коље, нећу доље, нећу поље боље, таман да ме и не коље, биће боље кад без воље поље буде доље боље и кад поље доље боље воље буде него кад буде воље боље да поље доље боље воље буде."

Отац прасну у смех.

Авељ је то, Авељ!

Његов син. Наследник.

Ева пребледе. Бог је немилосрдан. Поиграва се са њима.

Уплаши се најгорег. Клону. Како ли ће Он ову игру завршити?

Каин мирно устаде и леже на сламу.

Покри се преко главе и замисли.

71

Page 72: Branko Dragas - Kain

Хоће ли брат доћи или неће?

** *

У пољу.

Каин и Авељ.

Сами.

Шетају.

- Знаш, Каине, кад размислим, твој предлог да прошетамо у пољу, морам признати, необично ми се свидео, јер човеку, жељном знања, никад није довољно кретања, никад не може да мирује, воли да се пребацује из једног положаја у други, тражећи увек боље, удобније и инспиративније стање, да би, опет, док се креће, као набујала река кад потече, провалио и незадрживо се разлио, пустио све најдубље и најскривеније мисли, да би повукао за собом сав муљ и талог који, кад се човек не би кретао, кад се не би прочишћавао, нагомилавао би се у њему и временом опасно слагао, док, на крају, човек не би потонуо и угушио се у том, за мене, неприхватљивом и, наравно, неиздрживом стању непокретности.

- Ја не волим да се кр'ћем! - суво рече снажни Каин и настави, онако мали и здепаст, обао, да се ваља на кривим ногама крај кракатог брата. Намерно је решио да га изазива, не слушајући његово глагољање.

- Не волиш да се крећеш?! О, па то је, Каине, погрешно, јер ако кажеш да не волиш да се крећеш, ти, онда, волиш нешто супротно од тога, а то је, сигурно, мировање, које, по мом мишљењу, никако није добро, зато што човек временом отупи, одрвени, пусти корење, сузи видике и мисли да осим његовог уског погледа на свет, јер из његове непокретне перспективе тешко је сагледати све стране и лепоте света, наравно и оне гнусне и ружне ствари које нас вређају, али које живот чине живљим и сочнијим, дакле, да осим његовог уског погледа на свет, који му се чини прихватљив и могућ, другог света нема и, што је код таквог схватања још погубније, и не може ни бити, понављам - не може бити, тако да тај човек, прикован чврсто за земљу, постаје искључив, једностран и врло, врло опасан, нећу рећи зао, јер то да ли ће или неће бити зао, зависи од низа околности које могу, али и не морају, да буду одлучујуће у коначном оцртавању карактера неке личности, али да тај осакаћени човек, јер то је, дефинитивно и сигурно, неиспуњен, празан човек, може, током дугог стајања, да се поквари и да тако промени своју изворну суштину, која може, чак, бити и најпитомија, те да се тако, у недостатку неких других опипљивих чињеница, осим свог

72

Page 73: Branko Dragas - Kain

суженог видокруга, претвори у најгору напаст, да не употребим неку гору, ружнију и одвратнију реч...

- Коју р'ч?

- Злочинац! - тихо рече Авељ и нежно погледа у брата, задовољан што први пут као браћа разговарају и шетају.

- Шта је то? - грубо упита Каин и попреко погледа у брата.

- Тешко је то, Каине, објаснити, у оваквом једном разговору рођене браће, разговору коме се ја искрено радујем, јер, рецимо отворено, крајње је време и било да као рођена браћа, иста крв, из исте утробе изврцани, напокон проговоримо о свему и, зашто да не, разменимо мишљења, да бисмо, преиспитујући себе и своје понашање, нашли оно што нас раздваја, отклонили га, и учинили живот обухватнијим, животнијим и смисленијим; дакле, тешко је баш сада, у овом првом разговору, када смо жељни размене мишљења, да објаснимо једну тако велику и нама непознату тему, као што је тема поимања зла и самог починиоца зла, грешника, то јест злочинца, али, упркос свему, када смо, неким необичним сплетом околности, већ дошли на ту тему, о којој, на сву срећу, немамо никаквог искуства, ако, наравно, искључимо ситне дечје несташлуке, који не улазе у предмет наше започете расправе, онда је јасно да кад говоримо о поимању зла, да бисмо разумели самог злочинца, морамо се вратити, хтели ми то или не, изворном предању, јер, признаћеш, ми немамо другог искуства осим, нама већ добро познате, приче о греху који су починили наши родитељи, а који нам је сада, после мајчиног казивања, до детаља протумачен.

- Шта ће нам та пр'ча? - зловољно рече Каин и скупи, готово затвори, ситне очи, које му још више упадоше.

Скрену поглед у страну.

Није могао да погледа у брата.

Осети тескобу и скученост.

Није могао да издржи његов продорни и враголасти поглед.

- Нажалост, ми, тренутно, немамо друге приче, морамо се задовољити постојећом, без обзира на све њене мане и неусклађености, што је нама данас видљиво, али, ипак, без обзира колико то теби тешко било, морамо одати признање и дивљење оцу, што је успео причу да сачува и што је, као што смо већ чули, мајку невољно жртвовао, уз њен пристанак, дакле, добровољан избор, свесну одлуку, да не кажем ултиматум, јер је она, ближа животу, прва увидела сву трагичност њиховог положаја и одлучно решила да нешто предузме, да би њихов безбрижан и сирови, то јест природни однос, нужан и дивљи, уоквирила неким разумљивим смислом, који се, опет, ето, из тог предодређеног, бесвесног, понижавајућег стања,

73

Page 74: Branko Dragas - Kain

није могао ни видети, ни наслутити, све док Бог не одлучи, вођен унутарњим поривом, који га је присилио да се упусти у авантуру стварања света, а, поготово, оживљавање човека из праха земаљског, дакле, све док Господ Бог није намерно, истичем, НАМЕРНО, показао да у рајском врту на Истоку, осим обичне и сочне воћке, постоје два чудна, Богу драгоцена дрвета, дрво спознаје добра и зла и дрво живота, која је Бог, наводно, бри-жљиво чувао, у шта никако не могу да поверујем, јер да је хтео да их сачува, он их не би, сигурно, посадио у рајском врту, где је населио прве људе, човека и човечицу, то јест наше драге родитеље, Адама и Еву, или, што је много вероватније и, самим тим, логичније и практичније, могао је, што беше много лакше и једноставније, прве људе да насели у неком другом врту, јер они, први људи, као што знамо, нису баш били у погледу исхране толико избирљиви, поготово не наш драги отац који, хвала Господу, и данас има добар апетит, па, према томе, наши родитељи би срећно живели у сваком плодном врту, којих беше, као што се прича, много на Истоку, те ће бити да је Господ Бог намерно то урадио, свестан да ће наши родитељи, можда у неком случајном кретању, дакле, Каине, упамти добро, кретању, а не стајању, значи, да ће у неком умарању и базању по рајском врту, напокон, доћи и до дрвета спознаје добра и зла и дрвета живота, те да ће, прождрљиви, пробати сочне плодове и, слушај ме сад пажљиво, постати свесни добра и зла, што, ако се баш мора, и није тако опасно као оно, друго, много опасније и узбудљивије, крајње ризична могућност, да ће постати бесмртни и тако трајно угрозити Господа Бога, правећи му вечну конкуренцију...

- Конк'ренцију?! - зачуди се Каин и трепну полуотвореним очима.

- Да, конкуренцију - мирно потврди кракоња и забаци своју лепу главу, да му густа и тешка, црна коса, паде на подигнута рамена. - Ти би то као привредник требао боље да разумеш.

- Да-а - отегну Каин, да се брату учини као да скида тешки камени поклопац са неке дубоке и мрачне јаме.

- Разумеш ли?

- Раз'мем. Али не и зашто је то урадио?

- Зашто, зашто?! Чудни су, Каине, путеви Господњи...

- Да... знам... јако су чудни, бр'те!

- Врло чудни! Тешко је нама, обичним и малим људима, смртницима, да објаснимо неке поступке Божије, али видиш, док сам ходао за стадом, у осами, мирно и без страсти размишљао сам непрекидно о томе загонетном питању, које нам, ако успемо ближе да га осветлимо, може много помоћи у ономе о чему смо већ почели да расправљамо, дакле, о злу и злочинцу, јер само тако, ослобођени свих предрасуда, спремни на патњу и муку, можемо открити све животне тајне и осмислити своје делање, па, према томе, све

74

Page 75: Branko Dragas - Kain

подлеже суду логичног размишљања, па и сам Господ Бог, који нам може помоћи да пронађемо прави пут и да га онда поколењу које долази покажемо, одговоримо на питање шта је живот и куда треба даље ићи, да, ићи, Каине, а не стајати, јер само кретање и размишљање доносе истинску слободу, како појединцу, тако и самој заједници, а, признаћеш, слобода је једно жељено стање коме вечито тежимо, те стога, морамо, као што сам рекао, подврћи критичком суду све, све, Каине, укључујући ту и све поступке Господа Бога, који, на твоје чуђење, намерно поставља у рајском врту човека и човечицу, прво, наравно, човека, па кад види како је Адам равнодушан спрам свега, онда он од његовог ребра, ја стварно у ту причу, искрено речено, не верујем, пре бих рекао да је Бог искористио успаваност Адамову да би, такође од земног праха, на брзину направио човечицу, дакле, Еву, која је, опет, по Божијој замисли, ближа природи и, самим тим, заинтересованија за будућност, неизмерно знатижељна да нешто покрене и уради, пошто се на занесеног мужа никако више није могла ослонити, те стога, жељна животних сокова, поче се више кретати и тиме појача могућност откривања дрвета спознаје добра и зла и дрвета живота, што је, а то је, уједно, сада објашњење за твоје питање - зашто он то ради, довело Бога у напето, грозничаво стање непрестане стрепње, двоумљења, ишчекивања и узбуђења, то јест сталне заинтересованости која, када се узме у обзир његова вечност и бесмртност, доносе значајну свежину у живот, насупрот једном досадном и учмалом стању, дакле стању које би, ако би се продужило у вечном трајању, потпуно обесмислило тај исти, вечни живот, то јест његов смисао и сврху, па самим тим и њега самог, нашег драгог Господа Бога од кога смо сви потекли.

- М'слиш било би му дос'дно да није им'о нас?

- Апсолутно! То се, наравно, може тако грубо рећи, али ипак мислим да је упутније да то назовемо - жељом за игром, то јест слободом да се поиграва са свим што је створио и што...

- Игр'м?! М'слиш да је то све игра?

- Да, игра, Каине. Мислим да је тај назив примеренији ономе о коме говоримо, јер, Каине, ми још нисмо дошли до објашњења настанка зла и самог злочина, а о томе покушавамо све време нешто да кажемо, зато што хоћемо да продремо у суштину злочина, у проналажењу могућих учесника, не можемо судити по ономе што се види споља, већ морамо да заронимо унутра, у тајне намере и мисли, невидљиве узроке, да бисмо дошли до праве истине, а не, као што си ти често томе склон, једноставно и искључиво, на пречац, да доносиш одлуке због којих се после, по мом сазнању, много кајеш и испашташ јер, ниси проблем сагледао са свих страна, зато што стојиш, што се не крећеш, зато што си се укопао у бразду, па ти се не чини, као свакој непокретној ствари, да оно што није јесте и оно што јесте није, наравно и обрнуто, те су сви такви твоји поступци исхитрени, груби, у ватри доношени, бесни, и могу озбиљно да повреде, зато што долазе одоздо, из утробе, нерава, а не одозго, из главе, зато што

75

Page 76: Branko Dragas - Kain

презиру логику и логично мишљење, зато што хоће да присвајају међупростор, безваздушан, који се ствара између два човека, као да се тај простор може стајањем освојити или, не дај Боже, приграбити, а он се, Каине, запамти добро, никад, понављам - никад, не може ни од кога узурпирати, зато што је тај невидљив и неухватљив међупростор вечно ИЗМЕЂУ два човека и зато, мој мучени брате, што се и смисао нашег живота, нас смртника, састоји у слободном обликовању тог необликованог и неописаног простора, кога, опет, нема између нас и нашег Господа, зато што је Он вечан и бесмртан, зато што је изнад нас и наших проблема, зато што смо ми два различита света, мада се Он игра са нама, да би сачувао смисао и сврху, то јест самог себе, и стога повлачи потезе испланирано, намерно, да не кажем тенденциозно, оживљавајући свој умртвљени живот и тако самог себе, да не би вечно стајао, окаменио се, нестао у ништавилу, празнини, коју попуњава нама, обичним људима, усмерава нас, подстиче, храбри, замке поставља и подржава одређена догађања, мада ни сам није свестан свих трагичних последица својих наглих интервенција, или, боље, олако прелази преко њих, зато што по сваку цену бежи од бесконачне празнине и мртвила, досаде, стајања и пропадања, стога сам много греши, дакле, сам грех чини, поигравајући се са нама, али, сасвим сигурно, и са самим собом, јер је жељан промена, живота, кретања, радње и свега онога што ће разбити могућу тамну досаду, усамљеност, болну усамљеност, коју он разбија, на тренутак, колики је то тренутак за њега, бесмртног, не знам, својим директним интервенцијама, које могу бити исхитрене и погрешне, као што се показало погрешним и тенденциозним намерно слање човека и човечице у рајски врт, где већ беху расли дрво спознаје добра и зла и дрво живота.

- Зашто их је онда посл'о?

- Мислим, Каине, да их је послао да би започео неку своју нову игру...

- Какву игру?

- Наслућујем какву игру, али не могу да будем сасвим сигуран, јер не знам ни обим, а ни дужину те игре, но знам да је Адама послао у рајски врт и да се забављао страхујући хоће ли први човек, коме је дунуо душу у нос, успети нешто да открије и да, самим тим открићем, опасно угрози и њега, да, то је сигурно, потпуно сам убеђен, то сладострашће неизвесности и ризика довело је Адама у рајски врт, али како је Адам уживао у свим благодетима и како не беше заинтересован за било које просторно померање, како је тежио, како мајка лепо рече, да утврди своју удобну позицију, то јест да лежи а да хода, чиме је, а то је други проблем, залудео змију, отворивши јој очи и доводећи је у њено жељено стање душевне уравнотежености, док је он све изгубио и вечни немир добио, дакле, пошто је Адам са одвратношћу гледао на спољни, материјални свет, док је непрестано сањао да досегне Бога и испуни предање, бавећи се теоријским питањима, и занемарујући потпуно праксу, Бог је одлучио, видећи да се ништа интересантно не дешава и да је Адам потпуно безопасан, приморан

76

Page 77: Branko Dragas - Kain

Адамовим јаловим опсенарством, да начини човечицу, Еву, верујући да ће она бити предузимљивија и конкретнија, што се и показало као тачно, јер је Ева, као свака жена, почела да шврља и да истражује, али, ипак, пошто рајски врт беше огроман, а Ева је шврћкала наоколо и споро је напредовала у откривању свих лепота, те се могло десити да за свог смртног живота ништа и не открије, то Бог одлучи, да би игри вратио неопходан смисао и жељену напетост, коју свака игра мора да има, да људском пару помогне и да покаже где се налази дрво спознаје добра и зла и дрво живота, али, плашећи се да они, прождрљиви и вечито гладни, занети сочним плодовима, одмах не навале на дрвеће и тако, уз његову помоћ, врло лако дођу до нечега што им не припада и тако потпуно угрозе њега, што он, наравно, уопште није хтео, а да, притом, убију сваки смисао даље игре, те стога он, Бог, забрани нашим родитељима да једу са та два означена дрвета, претећи им смрћу уколико се усуде да прекрше оно на шта их је он наводио и усмеравао, те тако, с једне стране, начини строгу забрану, а, опет, с друге стране, показа им забрањено воће, верујући првенствено у Еву, од Адама беше дигао руке, верујући да ће она прекршити забрану, јер то је смисао сваке слободе, да ће она убрати забрањено воће, али, гле сад нове опрезности, само са дрвета спознаје добра и зла, јер кад се Ева, после нагодбе са змијом, заиста осмели, Бог брже-боље, не губећи време, уплашен да не пробају плодове са дрвета живота, протера оца и мајку из рајског врта и тако, опет, не изврши своју претњу смртном казном, јер се уплашио да не убије игру и тако се поново врати на почетак, у пређашње, празно и досадно стање.

- И чему сва тол'ка пр'ча? - злобно упита Каин и поче чврсто да стеже укочену шаку.

- Како чему?! Покушавам да изнесем своја размишљања, до којих сам дошао ходајући планином и гледајући у небо, покушавам, први пут наглас, да заокружим и логично сложим догађаје...

- Чему све то?

- Због нас, брате! Да бисмо знали, шта нам следи! - гласно одговори кракоња и широм отвори своје лепе, крупне, бадемасте очи.

- А шта нам следи? - шкргућући зубима упита Каин и не подиже поглед.

Авељ га погледа сажаљиво. Морао је све да му објасни, јер брат и не слути шта му се спрема.

- Не могу тачно да откријем шта следи. То могу да кажем тек кад урадим две кључне ствари неопходне за наш даљи разговор.

- Које две ств'ри?

- Као прво, да доследно доведемо причу до краја, ако се, наравно, ти слажеш и ако...

77

Page 78: Branko Dragas - Kain

- А др'го? - оштро га прекину Каин, знајући да ће Авељ, ако крене да објашњава, шта то подразумева под ако, доћи до ко зна чега и обрнуто, те дуго неће моћи сазнати и оно друго.

- А, друго - закикота се Авељ и нежно погледа у брата - А друго, хтео бих да чујем и твоје мишљење...

- Ств'рно?! - зачуди се Каин, не верујући да овај уображенко заиста жели да саслуша икога осим себе.

- Стварно, што се чудиш? Шта ту има чудно?

- М'слио сам да тебе не интер'сује моје м'шљење.

- Зашто ме не би интересовало?

- Па, ти, Авеље, волиш само да сл'шаш себе...

- Добро, Каине, можда сам ја мало опширнији...

- Мало?! - невољно се насмеши Каин.

- Каине, могао си ми то одмах рећи, ја бих одмах прекинуо, али знај, тема о којој смо почели разговор је превише сложена да бих ја могао тако...

- Све се може једн'ставно рећи...

- Не може све! Не слажем се, Каине! Бог је прво створио - реч! И реч је све! А реч беше у - Бога! Према томе, не може све да се скрати и уштеди...

- Мора се шт'дети! Чов'к треба да штеди време и да чува...

- Не може се, Каине, баш свуда штедети. То би свело живот на неко просто и банално рачунање које...

- Свуда се мора штед'ти! Најлакше је трош'ти туђе!

- Чему штедња, Каине?

- Шт'дим да бих им'о! Онај ко не шт'ди тај и нема!

- Природа, Каине, није штедљива, па, опет, све имамо.

- Богами, Авеље, вараш се, ми нем'мо све оно што би нам тр’бало.

- Имамо, Каине, све имамо! Живот је све! Природа нам је подарила толико изобиља...

- Није п'дарила! - плану Каин и крв му удари у главу. - Природа је сур'ва и шкрта. Морам да се м'чим да би' извук'о корист из ње! Ништа ми није сама дала! Ништа ми природа није п’клонила.

- Зашто се толико мучиш? Какву корист тражиш?

- Корист за породицу. Тешко је произв'сти толику храну...

78

Page 79: Branko Dragas - Kain

- Зашто производиш толико?

- Шта-а! - дрекну Каин и удаљи се корак од брата. - Каква су то глупа питања? Зашто ме то п’таш, Авеље?

- Питам те, а ти одговори. Зар не смем да те питам, брате?

- Нећу да одгов'рам! - љутито рече Каин и брзо окрену главу на другу страну.

- Зашто се срдиш, брате?

- Не срдим се.

- Срдиш се, видим лице ти се променило...

- Нећу да одг'варам на глупа питања.

- Зашто глупа питања? Ја не мислим да су питања глупа. Ту се крије прави одговор за све нас. Мислим да...

- Свак' зна зашто се произв'ди. Свак' то зна!

- Ја не знам - мирно рече Авељ и развуче своје чулне усне у широк осмех. - Стварно, Каине, не знам. Молим те објасни зашто толико радиш?

Каин га погледа попреко. Испод ока.

Кратко и оштро. Љутито.

Вуче ли то њега брат за нос? Изазива ли га? Или нешто подло поново спрема?

Изненади се. Ништа од свега тога не виде.

Авељ беше миран. Потпуно спокојан.

Лице му беше чисто и блажено. Видело се да је искрено говорио. Тражио је да му Каин објасни оно што га је мучило. Пријао му је разговор и шетња. Бар ће боље да упозна брата свога. Никад нису овако отворено разговарали. Би му драго што је данас пошао у поље и што ће брату објаснити шта требају да ураде.

- Човек ради да би им'о - напокон рече Каин и ружно искриви лице. Није могао да сакрије гнев, јер је објашњавао оно што је брат морао већ да зна.

- Шта да има, Каине?

- Све што му тр’ба.

- А шта је то, Каине, све?

- Све је све! - бесно узвикну Каин.

79

Page 80: Branko Dragas - Kain

Брат га је нервирао. Зашто га испитује? Није пред Господа Бога изашао да полаже рачуне. Шта је Авељ смислио? Смета му његово зановетање. Нека га већ једном почне да говори отворено и без увијања.

Нешто је он смислио, зато је и дошао у поље. Хоће намерно да га повреди, да би Каин у бесу нешто урадио. Нису због тога дошли у поље. Скренуо је намерно разговор, као да је знао шта хоће брат да га пита. Каин је хтео нешто друго да му каже, нешто много битније што су морали данас да реше.

- Све је све! Оно што нас окруж'је! Све што нашим радом уз'мамо. Уз’мамо, разумеш!

- Зашто узимамо? Имамо ли на то право?

- Узимаш да би' ужив'о! Да би уживао у свему што ствараш. Да знаш због чега ж’виш.

- Зар се без тога не може живети, Каине?

- Не, не може.

- Не може?

- Не. Исп'њава ме само оно што сам створио.

- Како те испуњава, Каине?

- Лепо, док радим! Док уз'мам! Док от’мам од природе! То ме испуњава! Све пр'пада само мени.

- Само теби?!

- Мени, брате! Ствар'оцу! Ратару! Ономе који прехр'њује пор'дицу! Он'ме од чијег рада сви други живе! То је све моје дело!

- А ми?

- Који - ви?

- Па ми остали. Шта је са нама?

- Који остали?

- Па, ми, Каине, који нисмо ратари? Ми који не обрађујемо земљу?

- Ви сте сви небитни! - оштро рече Каин, стисну танке уснице и скрену поглед у страну.

- Ки-ки! Зашто смо ми то небитни, брате?

- Зато што не произв'дите! Што ништа корисно не радите! Ви и не требате ни да одлучуј'те о породици! Само причате, причате…

80

Page 81: Branko Dragas - Kain

- Причамо, али имамо и ми право на живот! То нам ваљда нећеш узети?

Каин преврну очима и повиси глас.

- Имате пр’во на живот! Али немате пр’во да ме гњавите вашим пр’чама! Ви не стварате! Докони сте и треба вам старатељ! Убијате време и изм'шљате неке глупе игре...

- Игра је живот, Каине! Морамо се играти! Игра нам је све подарила! Човек не може без игре да...

- Може! Мал'пре си говор'о да је Господ Бог из дос'де поч'о да се игра и да...

- Ниси разумео! Игром је оживео бесконачно досадан и умртвљен поредак, игром је...

- Немој, Авеље, молим те, да изврћеш оно што си рек'о. Не можеш ти мени више тумач'ти да оно што није јесте и оно што јесте није; то јест све обрн'то. Кажем ти отворено да морамо разјасн'ти нама неке ствари...

- О, сјајно, Каине! Немам ништа против! Само изволи! Баш ме интересује, да, врло, врло интересује шта то хоћеш да ми кажеш.

- Ти си рек'о да је Бог из досаде то урадио, дакле, отпоч'о стварање света и нашег пр'дања, о коме се, тако брижно, стара наш лењи отац, мада сада знамо нешто што ран'је нисмо ни знали, да су се, запр'во, дог'ђаји друг'чије одвијали него...

- Не другачије, брате, већ из другог мотива - исправи га Авељ.

- Да, тачно, прецизније реч'но, из другог мотива, слаж'м се, него што је нама отац прич’о, док мајка није лепо, баш лепо, све објаснила, дакле, тако и наш Господ Бог, као што си ти то призн'о, своју вечну дос'ду испуни чудном игром, усмеравајући људе и храбрећи их да грех уч'не, да би, прво, дошли до спознаје, и тиме игру уч'нили занимљив'јом и, друго, да вечно жуде за бесмртношћу, што, наравно, никад неће моћи да дост'гну, јер херувим са пламен'м мачев'ма ванр'дно добро чува пут до дрвета живота, да, којим случајем, не би била угрожена Божија превласт у том створ'ном свету, па, пр'ма том, нама малим, обичним, јадним смртн'цима не остаје ништа друго него да досл'дно пратимо Божије заповести и чинимо оно што нам је Господ намен'о, да чинимо, дакле, грех или, још боље, како га ти наз'ваш, да зло чинимо и да пост'немо, мислим да се то тако прав'лно каже, злочинци и тим предање испунимо.

Каин стаде. Све га је ово замарало.

Беше прилично исцрпљен. Зашто је сада почео ову прича?

81

Page 82: Branko Dragas - Kain

Није он због тога брата позвао у поље. Не надмеће се он с њим у говорништву.

Зајапурен беше од силног напрезања, плашећи се да неке речи не побрка.

Једва је ово изговорио у једном даху.

Трудио се да подражава брата, пазећи да не направи неке веће грешке. Никад није орао овакву стрму њиву.

Авељ је био задивљен. Није могао да верује да је Каин превазишао самог себе. Онда одједном поче да снажно тапше рукама и одушевљено виче.

- Браво, браво! Сјајно! Ко би то рекао?! Браво Каине! Не могу да верујем!

Каин се трже. Пријао му је овај аплауз. После свега што је доживео да га неко бар мало охрабри. Жељан је био подршке, жељан породичне топлине и нежности. Зар Авељ то њему тапше?

Није очекивао овако отворено и искрено признање од брата. Изненадио га је и предухитрио. Можда Авељ већ нешто наслучује? Дирнуо га је до суза, потресао. Никада Каин не би могао њему да тапше. Видео је да се Авељ искрено обрадовао и да је сијао је од задовољства, кога није хтео да сакрије, што је брат тако говорио. Зрачио је неком узвишеном чистотом и пленио својом отвореношћу.

- Какав сам био? – бојажљиво упита Каин и дебелим, здепастим прстима обриса ознојено чело. Није ни он више хтео ништа да крије. Добро се намучио док је све ово изговорио. Хтео је још једном да чује похвалу. Само још једном да му брат призна. То му је сад, изненада, много значило.

- Ако искључимо поједина гутања и скраћивања речи, онда могу слободно рећи био си - сјајан! - признаде Авељ и страсно језиком облиза чулну усну. - Изванредно, Каине! Изванредно! Ти си откровење!

- Заиста?

- Савршен си био! Поносан сам на тебе, Каине! Поносим се што си ми брат!

- Хвала, Авеље. Нисам то оч'кивао од тебе! И ти си мене пријатно изненадио. Мислио сам да ми то никад нећеш р’ћи.

- Ја сам увек искрен…

- Нека ост'не тако.

Каин набра обрве. На тренутак, занесен похвалом, као да је заборавио своју намеру због које су се нашли у пољу, али брзо се трже, сетивши се

82

Page 83: Branko Dragas - Kain

неправде која му беше учињена, и зловољно поче да говори даље, трудећи се да не прави неке веће грешке. Морао је да оправда онај аплауз. Хтео је да покаже да све може кад хоће.

- Дакле, Авеље, ако наставимо пр'дање даље, што си ти као прво тражио, а, истовремено, инсистир'о да и ја изнесем своје мишљење, што те је изгледа занимало, као друго, можемо сада рећи, и у томе ћемо се обој'ца слож'ти, да је Бог, како си ти приметио, намерно гур'о наше родитеље да грех поч'не, да зло неко уч'не, ти си нав'о све важне доказе у прилог овој мисли да ја, ту, заиста, немам ништа више да додам, јер си то бриљантно урадио...

- Хвала, Каине.

- Нема на чему, бр'те. Дакле, ако је то све беспр'корно било и ако...

- Беспрекорно се каже.

- Да, извини, беспрекорно извед'но било и ако...

- Изведено, Каине!

- Извини, изведено, ако је све беспрекорно изведено, ако је Бог све то унапред смислио, а јесте, онда нама, Авеље, не остаје ништа друго него да испунимо пр'дање...

- Предање?

- Да, предање, које нам је записано. Јер нити сам ја глуп да све то не могу да схватим, нити си ти луд да не знаш због чега сам те ја данас позвао у поље.

- Да - кратко рече кракоња и замисли се дубоко. - Добро си то рекао. Настави, Каине, слушам те пажљиво, мислим да погађам шта ћеш рећи.

Поново почеше да ходају. Један уз другог, нераздвојни.

Беху одмакли далеко од куће. Нигде никог није било у пољу. Чак су се и птице примириле и повукле.

Шетали су полако, нигде им се није журило.

Имали су доста времена. Напокон су били сами и могли су да се исповедају на миру.

Каин више није мислио на посао. Доста му је било неизвесности и хтео је данас све да реши. Данас је његов дан и неће одступи.

Мора да нађе прави одговор и да до краја реши загонетку коју му је Он поставио. Данас ће све завршити и Авељ ће му помоћи у томе.

- Каине, морам да признам, пре него што наставиш - отпоче Авељ и забаци своју дугу косу - да си ме прилично изненадио овим говором, јер сам

83

Page 84: Branko Dragas - Kain

те, поштен да будем, све ове године, ипак, потцењивао, мада си ти старији од мене, ја сам мислио непрестано, не да си глупан, далеко било, већ да си заслепљен материјалним добрима, присвајањем, поседовањем и да ништа изван тога не видиш, да не слушаш шта ја говорим, да те све теме које ја покрећем уопште не занимају, па ти се, стога, сада, овом неочекивано пруженом приликом, искрено извињавам и молим те да...

- Хвала, Авеље. Баш си пажљив и…

- Нема на чему, Каине! То је најмање што сада могу да учиним за тебе.

- Захваљујем се бр’те.

- И други пут, Каине, ако другог пута икада више буде било...

- Зашто не би било?

- Зато, Каине, што ја претпостављам да, после овако детаљно изнетог предања, обојица знамо да нешто морамо учинити, након оног пријема код Господа, који за мене беше исто толико непријатан као и за тебе, јер, брате, ја се ни у сну нисам надао да би Господ био у стању то да уради, али с обзиром да знамо да он воли, кад се игра доста умртви, кад постане досадна и јалова, да се директно укључи, да погура и поново оживи игру, да је учини напетијом и интересантнијом, наравно, не водећи рачуна о трагичним последицама његове интервенције, дакле, пошто се он непосредно укључио у игру и определио за једну страну, правећи намерно неравнотежу, повредивши тебе, он сада са интересовањем слуша овај разговор, знатижељан и сам шта ћемо ја и ти одлучити.

- Ств'рно?! Знаш, Авеље, ја, извини, нисам науч'о овако да говорим, али сам ноћас добро размислио о свему. Напокон сам успео да победим проклети сан, који ми је, сад тек то видим, Он намерно слао, да не бих имао времена за размишљање, те сам ноћас одлучио да с тобом данас поразговарам отворено, покушавајући да чврсто контролишем своје нагоне и нерве...

- Каине, извини што те прекидам, али ти мене све пријатније изненађујеш. Милина те је слушати како говориш. Не могу да верујем да си то ти, брате мој једини.

- Хвала, Авеље! Твоја подршка ми много значи. Мислим да сада много мање грешим у говору. Трудим се да...

- Сјајан си, брате! Поправљаш се брзо! Само настави тако! Ја сам уз тебе!

- Много ми значи твоја подршка и ја те молим...

- Ништа, ништа! Хоћу да ти све признам, Каине, јер кад се она неправда десила, то морам сад да кажем, пошто си и ти био отворен према

84

Page 85: Branko Dragas - Kain

мени, ја сам се изненадио да је Господ Бог, поред твог мученог и тешког живота, у коме си стварао сва она силна богатства, за која, искрено, нисам ни знао да постоје, изабрао...

- Све сам ја то, Авеље, чув'о и скр'во по оближњим пећинама и јамама, да би' Њега обрадов'о, изненадио и угодио му. Све сам ја то Њему наменио, а Он ме је тако сурово казнио.

- Да, то је онда још страшније, дакле, да наставим, када је Господ Бог онако арогантно прешао преко твојих богатих дарова, не удостојивши се ни да их погледа, а смерно погледао у моје бедне дроњке и ону јадну овчицу што сам му принео, јер ја сам, Каине, изнео баш намерно најжгољавије шиљеже, као да сам знао шта се спрема, кад је он, дакле, благоугодно и невино погледао на мене и моје сиротињске дарове, ја сам знао да се нешто страшно спрема, да је враг однео шалу и безбрижан живот, и очекивао сам, признајем то сада, да ћеш ти, после оног демагошког и сувишног прекора, када ти се лице искривило од беса, ту, да, одмах ту, пред њим, изазван и увређен, починити злочин из зависти и љубоморе, да, сасвим тако, да ћеш ме из зависти и очаја, у знак праведне освете, тренутно убити.

- То сам и помислио, Авеље - признаде Каин и снужди се као да се стиди те грешне мисли.

- Немој да се стидиш! Потпуно те разумем. Ниси ти крив. Ти си добар и честит човек, простодушан, радан и штедљив. Човек који воли да газдује и да свега има у изобиљу. То је сасвим нормално. Ја те разумем. Наравно, то не могу да прихватим, јер имам другачији поглед на живот, али то је мој лични проблем и мој избор, углавном, било како било, био сам потпуно изненађен да си ти успео да се савладаш, суздржиш и не одговариш одмах на сву неправду која ти је намерно учињена.

- Једва сам се су'држ'о.

- Суздржао!

- Да, суздрж'о.

- Суздржао!

- Да, извини, суздржао. Једва сам успео да се смирим. Бес ме је страшан обузео. Сав сам се тресао. Нисам могао да верујем да ме је толико понизио.

- Верујем, видело се на теби да те је та велика неправда силно погодила. Много ми је жао, брате, ја нисам ништа крив, чак би се могло рећи да сам...

- Авеље, хвала ти много...

- … хтео да изазивам... зашто се стално захваљујеш?

85

Page 86: Branko Dragas - Kain

- Зато што пр'знајеш да ми је учињена непр’вда.

- А зашто не бих признао? То је бар истина! Истина, човече! Верујем да ти није било лако да све издржиш. Тебе је казнио! Ја ништа нисам тражио!

- Мене је казнио! Искушава ме! Мучи ме, брате! Много ме је повредио.

- Верујем! И мени је било непријатно, али шта сам могао? Био сам прилично изненађен, нисам знао како да ти помогнем…

- Заиста? Зар си хтео да ми помогнеш, Авеље?

- Хтео сам! Стид ме је било! Ниси ти то заслужио! Чему празне опсенарске приче о греху пред твојим вратима и да је воља под твојом влашћу? Све је то гнусно покриће, алиби, за оно што тек треба да се деси, а што Он, вероватно, брзо се повукавши, жељно очекује и нестрпљиво се нада да ће се десити.

- Шта тр’ба да се деси? - уплашено упита Каин. - Ништа те нисам разум'о.

- Не знам, Каине! Нисам ни ја баш сигуран, али све ми се некако чини да смо ми жртвовани. Размишљам зато шта нам ваља чинити и зашто нам је Он то урадио? Неки разлог мора да постоји, брате! Он ништа случајно не ради, поготово кад изазива мржњу између два рођена брата.

- Јеси ли нешто открио?

- Ништа, Каине! Али нешто сам почео да схватам...

- Шта, шта си почео да схваташ?

- Па... знаш, тешко ми је... тешко да ти то отворено кажем... некако...

- Зашто ти је тешко Авеље? Ми смо браћа! Рођена браћа! Коме ћеш рећи него мени! Молим те хоћу да чујем! Све ме инт’ресује! Хајде, реци!

- Тешко ми је, брате! …Не могу…

- Зар је толико тешко?

- Болно, Каине,болно! Не питај!

- Болно? Нека! Издржаћу! Реци ми, молим те...

- То је... то је решење право... зло!

- Зло? Какво зло?

- Велико зло, брате!

- Шта би то могло б’ти? - замисли се Каин - Шта ли је то, Авеље? Зар нема неко друго р'шење? Зар мора све злом да се заврши, брате?

86

Page 87: Branko Dragas - Kain

- Мора, Каине!

- Мора?! Нема нешто… нешто…

- Нема, Каине! Нажалост, нема!

- Зар то мора да се деси?

- Мора! Немамо избора! Приморани смо!

- Зашто смо приморани?

- Због предања, Каине? Предање мора да се испуни! Увучени смо у игру! Зато смо ту! Он нас хоће! Њега интересује само да се настави игра…

- Баш ме брига за игру!

- Не претеруј, Каине! Не срди се! Ништа не можемо да променимо. Судбина нам је већ одређена. Морамо јој се повиновати. Он од нас очекује да наставимо игру.

- Е нећемо, брате! Не може нас натерати!

- Може! Све Он може, брате!

- Шта може?!

- Не питај!… Боље не питај!

- Па не може нас ваљда…

- Може, Каине! Све може ако хоће!

- Е, па, ако је тако, нек' нас вала, Авеље и уб’је! Ево, нека то одмах уради! Мене првог нек' узме! Ја сам спр’ман! Боље је и да ме убије него да ме мучи кроз читав ж’вот.

- Не брини, Каине! Неће Он тебе!

- Неће мене?! Откуд знаш да неће?

- Неће, брате! Он само игру запетљава.

- Запетљава и убија!

- Не убија! Размисли, Каине, зашто није убио оца и мајку? Зашто је њих поштедео?

- Не знам, ваљда због те проклете игре.

- Могао је од земног праха да направи нове људе? Зашто је грешне задржао? Шта ће му они?

- Можда је заб’равио чаролију којом их је нач’нио.

- Не глупирај се! Зашто их је прогнао, зашто их није уништио?

87

Page 88: Branko Dragas - Kain

- Можда се упл’шио да поново не остане сам.

- Можда. А зашто је тебе одбацио и повредио?

- Не знам. И мени није јасно.

- Зар не разумеш, Каине? Зар не разумеш шта хоће?

- Не раз’мем.

- Зар не схваташ, брате?

- Не, не схватам.

- Па ти си, Каине - изабран! Ти си његов избор! Он хоће само - тебе! Само тебе, Каине! Ти мораш наставити предање! Он се определио за тебе!

- Мене?! Мене?! - запрепасти се Каин и укочи се да му грба оста повијена. Није му било јасно шта то Авељ прича, да га брат можда не искушава?

Погледа у његове крупне и паметне очи.

Топле и искрене. Насмејане.

Како је смео да посумња у брата свога?

Толике године га не познаје. Постиди се од тих мисли и би му непријатно. Годинама је презирао брата, завидео му, не трудећи се да га схвати и упозна. Никада не би поверовао да ће му брат открити највећу тајну и помоћи да схвати кобну игру. Могао је све да прећути, да му ништа не каже и да ужива у томе што га је Бог погледао. Није морао ни да дође у поље. Он је Божији миљеник и њему је дозвољено да преузме игру у своје руке. Сигурно хоће да му помогне, нешто је већ смислио и зато је пристао да дође.

Авељ нешто спрема. Нешто је себи увртео у главу, неке бубице су га обузеле.

Можда би му и поверовао, после оног признања о наступу, али шта ако погрешно тумачи Божије поступке?

Сувише је смео. Усудио се да пркоси Богу и да пита оно што се никад не сме упитати, нити помислити. Стално тежи да открије и да сазна шта га интересује.

Каин се уплаши да их овај разговор може далеко одвести. Не могу све да открију и оголе, нешто мора остати скривено и недоступно, тајновито да би имало привлачност.

- Зашто је мене изабрао? - упита Каин и погледа у дугачког брата.

- Зато што ти – поседујеш! - одговори Авељ и благо, са неком великом тугом погледа у несретног брата.

88

Page 89: Branko Dragas - Kain

- Не разумем те, Авеље?!

- Такав му требаш, Каине! Ти штедиш, присвајаш и увећаваш! Мучиш се, тежачким радом стичеш, желиш породицу, послушан си, ближи си животу, желиш да владаш, хоћеш да прошириш посед, да загосподариш природом, не схватајући да се природом не може загосподарити, и да ће природа то силење, кад тад, некад сигурно, крваво вратити људском роду уништавајући све оно што ти сад уништаваш у њој, дакле, сам живот, то јест самог човека који би требало да се препусти природи и да у њој ужива, а не да, због својих себичних интереса, слепо уништава да би, наводно, тако владао и газдовао, ето, Каине, зато си му ти потребан.

- Али зашто ја? Шта сам ја згр’шио?

- Ниси згрешио! Требаш му јер си ти, Каине, идеалан - осветник!

- Какав осв’тник?

- Осветник! Покретач даље игре! Теби је неправда учињена, мораш сада да је исправиш. Не можеш и не смеш живети понижен. Шта ће ти такав живот? Мораш се осветити! Мораш наставити игру! Он те изазива и чека да...

- Изазива?!

- Изазива, изазива! Тражи освету! Треба му осветник! Онај који покреће игру! Теби је неправда учињена. Требаш му јер верујеш да ће у тој игри нешто добити. Верујеш, Каине! Такав му треба! А то си - ти, брате!

- Не раз'мем, шта могу доб'ти?

- Добићеш привид! Осећај моћи! Важност! Помислићеш да си му раван, јер ћеш имати све што будеш пожелео. Добићеш неизмерну срећу и задовољство да би остварио свој мали живот. Све ће ти дати, али ће ти узети слободу. Поробиће ти душу! Мораћеш да га следиш! Да га слушаш и да му се клањаш! Никад нећеш бити свој! Никад самосталан! Док покрећеш игру бићеш његов! Кад станеш, замениће те неким другим! Вернијим! Оданијим! Тада му више нећеш бити потребан! Ти ћеш бити неважан! Важна ће бити само игра која траје! И Он! Он ће увек бити најважнији! Он све то ради због себе! Упамти, само због себе!

- Ја то не желим! Не прист'јем! Шта ће ми такав живот!

- Нема бирања, Каине! Тако је записано! Изабран си…

- Нећу, чов'че! Не могу! Зашто ја?

- То је већ у теби! Ти си предодређен! Обележен!

- У мени?! Шта је у мени?

89

Page 90: Branko Dragas - Kain

- Жеља је у теби! Вера! Нада! Увукао те је раније у своју игру! Ти си Његов прави избор! Само ти покрећеш даљу игру!

- Ја не покр'ћем ништа! Мени није до игре? Баш ме бр'га за његову игру! Ја то нећу! Не пр’стајем!

- Готово је, Каине! Мораш! Тебе је одабрао! Мораш да прихватиш да не би предање уништио, да не би све уништио и обесмислио.

- Шта причаш, човече? Ја не ун'штавам! Ја сам ратар! Шта бих ја могао да ун'штим?

- Живот, брате! Живот можеш да уништиш!

- Живот?! Какав живот?

- Живот будућих поколења.

- Свашта! Каква гл'пост! Зашто бих ун'штавао живот будућих поколења? Ја хоћу да продужим живот…

- Баш због тога ! Без тебе нема игре. Без игре нема живота за све њих. Ти си, Каине, једини покретач.

- Какав покретач?

- Покретач зла.

- Зла?!

- Да, ти си тај који ће покренути злочин и игру сачувати да...

- Дај, Авеље! Не луп’тај! Како ћу ја покрен’ти злоч'н? Шта ти је, бр'те?!

- Изабран си, Каине! То ти је суђено! Мораш да наставиш…

- Не морам! Нећу ништа да наставим! Нек наст’ви сам! Баш ме брига!

- Мораш, Каине! Неко мора да настави предање. Неко мора да продужи људски род и пружи прилику другима што долазе. Неко мора да се жртвује за друге људе. Ти си за то најбољи! Ти њему требаш! Ти волиш да се жртвујеш за друге. Зато је теби учињена неправда, намерно и имаш право да је исправиш. Мораш то што осећаш да урадиш! То се очекује од тебе.

- Мени то не треба! Ја хоћу само пр'вду! Хоћу да поштује мој труд!

- Престани! Не јадикуј! Уради оно што мораш!

- Ништа не морам! Повр'ђен сам! Није погледао на моје поклоне! Можда је он хтео да…

- Хтео је раздор! Раздор између браће рођене! Зато је убацио семе зла између нас! Мислиш ли ти да је он то случајно урадио?!

90

Page 91: Branko Dragas - Kain

- Не знам!... Ништа не знам!... Све ми се см'тило!...

Каин се очајно ухвати за главу. Слудила су га оволика питања.

- Ништа није случајно, брате! Намерно је то учинио! Намерно је направио раздор! Учинио ти је неправду! Нарушио је равнотежу и склад! Грех је починио! А знаш зашто, Каине? Да би…

- Ништа ми није јасно!... Све ми се... уском'шало… све…

- …игру оживео! Грех ти је учињен! Мораш то да исправиш! Ти на то имаш право! Грех је пред твојим вратима?

- Како да исправим?

- Злочином! Новим злочином, Каине! Теби је неправда нанета! Исправи је, брате!

- Ја нисам злочинац, Авеље!

- Знам да ниси, брате! Зато си и изабран! Ти си невин! Грех је пред тобом! Ти си сад на потезу! Он те чека! Немој оклевати!

- Нека чека! Нећу! Ја нисам злоч’нац! Ја сам ствар’лац! Ја не уништавам!

- Злочин је стваралачки брате!

- Не луп’тај! Ја немам зло у себи! Читав живот чекам! Може и Он да причека…

- Не може, Каине! Игра мора да се настави! Ти си на потезу! Игра је важна!

- Нећу, Авеље! Не-ћу! - урлао је Каин да му набрекоше жиле на врату.

- Мораш, Каине!

- Не-ћу! Не-ћу! Не-ћу! - беснео је Каин и пена му удари на искривљена уста.

Авељ беше миран. Спокојан. Није га уплашио Каинов бес.

Знао је да не греши. Некада је, можда, само и сумњао, али, после оне вечери, мајка му је све разјаснила. Зато је пристао да са братом пође у поље. Схватио је да тамо мора све да почне и да се заврши. Није се противио, чекао је пресуду унапред донешену.

Нека буде!

Тако је записано.

Божија је воља и он се више неће противити ономе што мора да настане.

91

Page 92: Branko Dragas - Kain

Предање мора да се настави и живот нових поколења.

Каина не криви. Он је обележен. Би му чак и жао брата, али не може му помоћи, предање је, ипак, било важније од свих сажаљења.

Опрашта му, јер је жртвован. Не би се никад мењао са њим. Не жели да учествује у том понирању. Не може. Нека наставе даље без њега. И овако му је та игра постала бесмислена и досадна. Понављаће се вечно док се све не упропасти и живот не угаси, нестане. Угасиће се сам од себе. Тада ће сви бити немоћни. Чак и - Он! Али то је његова брига. Бирао је игру која ће бити све занимљивија. А најзанимљивија је кад има трагичан крај.

Каин не слути шта га чека и не може да схвати крај игре. Он сада тражи правду и верује да игра има неки виши смисао. Не види да игра убија живот! После свега ништа неће остати, јер ће насиље и крв свуда бити. Игра ће бити све суровија и бржа, све напетија. Ниједан тренутак се неће смети пропустити, да се не би осетила усамљеност и пролазност. Напуштеност.

Види свуда крв невиних.

Братску крв.

Крв која игру покреће!

Братска крв коју нико никад неће оправдати, нити опрати. Света крв невиних!

Зато их је изабрао. Браћу изазвао и сукобио.

Све је проклето и злочином обележено. Крв ће пасти. Прва крв!

- Мораш, Каине! Грех је пред твојим вратима!

- Нећу!

- Воља је Његова у твојим рукама. Ти си на потезу! Он те чека! Ти си изабран да…

- Не-ћу! Грех је пред мојим вратима! Ја одлучујем!

- Он је ту, Каине! Куца, куца! Мораш га пустити! Не смеш се противити!

- Воља је моја!

- Он је покреће Каине!

- Ја одлучујем! Нек' чека!

- Не сме да чека! Морамо пожурити! Немамо времена! Игра не сме да изгуби смисао!

- Нека изгуби! Мој живот је исто изгубио смис'о! Ко мисли о мени?

92

Page 93: Branko Dragas - Kain

- Не говори тако, брате! Ти спасаваш игру! Не сме настати тама и пра-знина. Поново ћемо се вратити на почетак, ако ти нешто предузмеш. Све зависи од тебе! Схвати већ једном!

- Од мене?!

- Да, од тебе.

- Св'шта! Зар је игра толико б’тна?

- Јесте! Важна је за Њега, али је много важнија за људски род. За нас она има пресудан значај.

- Мислиш да ће продужетак игре спреч’ти настанак таме?

- Не, Каине, тама ће сигурно доћи!

- Па, шта ће нам онда игра? Који је њен смис'о ако тама настаје?

- Смисао је да се време што више продужи.

- Какво време, Авеље?

- Време игре, брате.

- Не раз'мем, шта ће нам то време?

- Да нам пружи - наду!

- Какву наду?

- Последњу наду! Можда ће се пре таме појавити нешто друго, неочекивано, нешто што може поколења спасити.

- Шта је то, бр'те?

- Не знам.

- Када ће се то - нешто - појав'ти?

- Можда, некад...

- Реци тачније?

- Не знам, брате.

- Ко зна, Авеље?

- Нико не зна.

- А 'оће ли то - нешто - сигурно доћ'?

- Не знам ни то.

- Не знаш?! Па, од чега то зав'си?

- Од тебе, Каине.

93

Page 94: Branko Dragas - Kain

- Мене?! Зашто од мене?!

- Зато што ти продужаваш игру…

- И пр'дужавам време, је ли тако Авеље?

- Тако је, Каине! Време продужаваш! И наду свима доносиш! Наду и спас!

- О, Боже! Шта ме је снашло?! Шта сам згр’шио? Зашто је мене изабр’о?! - очајно завапи Каин исколачи очи и поче да чупа косу.

Крв му јурну у главу.

Бела пена му поче да цури низ браду.

Куљала из уста као планински извор.

Шаке се укочено почеше трести.

Беше ван себе.

Брат га је поразио. Открио му је тајну. Откровење.

Освојио га чистом душом, добротом и невиношћу.

И љубав братску први пут осети.

Није знао шта да ради, све му се изокренуло. Зар је то његова судбина?

Мумлао је као дивља звер, рањена и заробљена, увучена у замку.

Ридао је.

Роптао.

Погођен.

Проклет.

За сва времена осуђен, обележен и кажњен. Убица први! Наставља опасну игру између живота и смрти. Треба разбити досаду и таму, да би сви добили у времену, да би продужили наду и веру да ће једном, можда, бити боље. Наду да се нешто може појавити и изненада променити и саму злочиначку игру.

Али, хоће ли то доћи? Ни Авељ не зна. А ко зна?

Можда је све ово мучење узалудно. То више нико не зна. Време ће показати, а до тада мора се наставити игра. Нада им је једино остала. Људски род тражи последњу прилику пре него што падне у вечну таму и заборав. Мора покушати. То је велика обавеза за све. Нарочито за њега, првог, који наставља даље.

94

Page 95: Branko Dragas - Kain

- Морам да пр’дужим игру, Авеље?

- Мораш ,брате!

- Да би смо наду имали?

- Наду не смемо изгубити!

- А ти, Авеље?

- Шта ја, Каине?

- Шта ћеш ти да ур'диш?

- Ја?! Ништа.

- Како ништа?

- Нисам ја битан. Важан си само ти, брате!

- Зашто ја?! Бог је погледао твоје дарове! Ти мораш нешто предузети! Ти си његов миљеник! Тебе је изабрао!

- Ти си изабран, Каине! Он је теби грех починио! Обележен си! Ти мораш да урадиш оно што очекује! То је смисао избора!

- Тебе је погл’до! Зашто се повлачиш? Ти му тр’баш! Настави даље!

- Не могу ја! Мораш ти! Ја нисам осветник! Ја сам жртва, разумеш?!

- Жртва?! Чија си ти, човече, жртва?

- Твоја, Каине!

- Моја?! Моја?! Да ли си ти при себи, Авеље?! Шта то пр'чаш? Не л'п'тај гл'п'сти!

- Смири се, брате! То је истина.

- Истина?! Какве су ти то буб'це ушле у главу? Шта траб'њаш?!

- Ја сам жртва! Ти си обележен! Ти мораш даље! Ти настављаш предање! Тако је записано!

- Не луп'тај, Авеље! Престани! Ти ниси жртва! Ти си мој брат! Мој рођени брат! Моја крв!

- Тако је записано! Он то хоће! Игра је напета! Опасна и изазовна! Игра живота и смрти!

- Игра је напета јер си ти мој бр'т?!

- Да, крв иста мора да се пролије.

- Зато је нас изабр'о?

- Крв мора пасти! - рече мирно Авељ и загледа се у брата.

95

Page 96: Branko Dragas - Kain

- Чија крв, Авеље? - запрепасти се Каин и исколачи очи.

- Моја крв, Каине.

- Твоја крв?! Шта то говориш? Ко сме то да уради? Ко, брате, ко?!

- Ти, Каине.

- Ја?! Ја?! Ја?! - загрцну се Каин, заколута очима и стровали се на земљу. Није могао више да издржи оволика узбуђења.

Бела пена напуни му читава уста. Извирала је и пенила као кад се морски таласи сударају и ударају о камениту обалу.

Бацао се на све стране.

Викао.

Урлао.

Авељ се забринуто сагну.

Покуша да га смири.

Хтеде да га загрли и пољуби.

Али, Каин се отимао и трзао.

Ударао је ногама и рукама, трзао снажним телом.

Раскрвави главу од силног окретања.

Крв потече низ повређено чело.

Лице му се изобличи и укочи од страха.

Очи му се смањише још више, а јагодице као оштри гребени надвише се над упалим јамама.

Брада се згрчи и пови.

Тело је роптало. Грчило се од бола.

И зној га обли самртнички.

Авељ се препаде. Зар ће брат да га напусти? Не, не сме то да му дозволи. Тако није записано. Авељу није суђено да има потомство. Он никад не би пристао да извршава туђу вољу. Игру мора наставити онај који верује. Авељ не верује, он у све сумња. Највише у себе. Он би игру упропастио и обесмислио. Изругао је и исмејао. Зато мора да се повуче и препусти место ономе који је осуђен да пати и да се каје, ономе који пристаје да буде заробљен и окован. Авељ је слободан и непокорив.

Покуша поново брата да загрли и смири.

96

Page 97: Branko Dragas - Kain

Али, опет, не успе. Није могао да га узме у наручје, није имао снаге да се привије уз њега.

Каин беше на ивици живота и смрти.

Колутао је крвавим очима. Усне му помодрише.

Хтеде ваздух да удахне, али бол га у грудима пресече. Нешто га је и у грлу обвило. Затвори очи. Можда ће тако све брже проћи. Надвио се над понором у себи и броји своје последње тренутке.

Пропадао је, нестајао у мајчиној сузи.

Није више имао никаквог чврстог ослонца у себи, све му се губило у игри светлости и таме.

Вечна тама се ширила и спуштала се свуда око њега.

Обузимао га је проклети мрак.

Свуда око њега и у њему. Победиће. Не може да му се одупре.

Авељ узе Каинову главу у крило.

Нежно му обриса крв.

Сувим лишћем покупи пену са усана.

Косу му подиже са набораног чела.

Хтеде да му дуне у лице и живот врати.

Али, ветар дуну изненада. Свеж ветар са планинских висова.

Каин отвори очи и удахну небеску свежину.

Врати се из царства мртвих. Васкрсну.

Брат га је дозивао. Будио. Звао га себи да дође и грлио.

Виде Авеља над собом како плаче. Виде свога вољеног замлату.

Засузи и поче тихо да јеца. Проклињао је самог себе што је проклет. Сада схвата колико му брат значи, колико га воли. Не може да живи без њега, свога кракоње.

Авељ га пољуби у чело. Нежно, братски.

Каин осети како се живот обнавља.

Схвати тајну и све што га чека.

Разумео је брата и знак Божији који је на њему, кога мора да носи. Пољубац му разбистри мисли, врати снагу и вољу да истраје.

Нека буде!

97

Page 98: Branko Dragas - Kain

Виде жртву.

Прву.

Невину крв.

Авељ се жртвује. Добровољно приноси себе, због неке неодређене наде која може некад све променити и смисао вратити.

Једном можда и хоће.

Али, када?

То нико не зна. Нико то не може да му каже.

Само време које долази.

Време које треба продужити по сваку цену.

Каин се полако исправи, наслони на руку.

Седели су у пољу сами.

Један крај другог.

Браћа рођена.

Осуђена и проклета.

Никад не беху тако блиски.

Злочин их је зближио. И грех.

Требало је помоћи људском роду и предање испунити.

Поколења то траже од њих.

Каин осети онај међупростор између два драга бића. Испуни га топлина и приви се уз брата. Разнежи се од тог додира и пожеле да се никад не раздвоје.

Стопише се у Једно! Првобитно! И створише нераскидиву и вечну везу.

Испуни га осећај надмоћи. То је њихово. Нико им то не може одузети. Никога неће пустити у тај простор између. Вечно ће бити заједно.

Омами га и понесе та храбра мисао.

Нашао је виши смисао. Нашао је, напокон, себе.

Суштину живота је пронашао. Тајну је одгонетнуо. Свету тајну прапочетка. О томе ни предање не говори.

Вреди живети. Вреди покушати. Вреди се жртвовати.

Нико не може браћу раздвојити.

98

Page 99: Branko Dragas - Kain

Нема победника ни пораженог, сви су проклети. И игра је проклета.

Осећао је брата у себи. Своју крв и тело, своју муку.

Нека буде! Можда ће неко и успети. Можда некад неко донесе спас и прекине толика убијања. Зашто су потребна та убиства? Где је крај? Боље је да Авељ настави игру. Понудиће себе. Тако је боље.

Уздахну дубоко.

- Ја хоћу да се жртвујем, Авеље!

- Не може, брате.

- Зашто не може?

- Ја не могу игру покренути.

- Не можеш?!

- Превазишао сам је.

- Када?

- Давно.

- Како си је превазишао?

- Знам крај, брате! Видим крај!

- И?

- Спреман сам.

- Плашиш се краја?

- Не, плашим се себе.

- Зашто себе?

- Зато што хоћу више.

- Шта?

- Хоћу да водим игру, Каине!

- Па води! Замени мене! Ти то можеш!

- Не могу, Каине! Не видим добро пут.

- Који пут?

- Пут ка дрвету живота.

Каин подиже очи.

Је ли чуо добро?

99

Page 100: Branko Dragas - Kain

Авељ му се блажено осмехну.

Бадемасте очи беху веселе.

Искрене.

Враголасте.

Светлост је полако умирала.

Сунце је залазило.

Каин привуче брата.

Загрли га снажно.

И пољуби.

Три пута.

- Опрости, Авеље!

- Опрости ти…

- Почињем да схв'там! Опрости, бр'те!

- Престани, Каине! Ти си изабран! Мораш ме спречити да откријем пут до дрвета живота. Ја ћу ти бити захвалан. Ослободићеш ме муке.

- Т'шко ми је, Авеље...

- Знам, Каине! Теби је теже! Ти си жртва! Буди јак, брате! Нека буде како је записано!

Каину се почеше руке трести. Шаке му беху отворене, прсти згрчени и укочени. Није могао да их савије, као да је нешто држао у руци. Нешто опасно. Окрену се око себе. Потражи погледом, али ништа не нађе. Шта да узме? Немоћно слегну раменима. Није способан да то учини.

- Како се то р'ди, Авеље?

- Не знам, брате.

- Не знам ни ја.

- Смисли нешто, Каине!

- Шта? Шта да смислим?

- Ти си, Каине, ратар, имаш искуства…

- Имам, брате, али ово је... страшно... ово је...

- Размисли, Каине! Мораш се снаћи!

- Не могу да разм'шљам! Мука ми је! Дај Боже да ово ств'рно има неког смисла! Сумњам у све, Авеље! Све ми се чини да…

100

Page 101: Branko Dragas - Kain

- Не сумњај, Каине! Мораш покушати! Ја ћу ти помоћи...

- Не знам, не знам! Шта да радим... шта...

- Престани! Не говори! Делај, брате! Делај!

- Не умем, ја, ово, брате, не умем... ја нећу...

- Каине, престани! Тргни се мало! Не буди слабић! Шта ти је сад? Немој да ме разочараш! Пред тобом је будућност! Ново доба! Предање се наставља! Делај, соколе! Твоје време долази!

- Нећу! - одлучно рече Каин и преврну очима. - Не могу... није то за мене...

- Престани, брате! Мораш! Ти си изабран! Нема више оклевања! Почни, почни!

- Како, Авеље... како... брате...?

- Почни! Почни већ једном!

- Шта да радим, брате?!... Како... ја... не знам... како се жртвује... ти мене... можда би ти могао... можда би могао... ти си Богу принео...

- Престани, Каине! Шта причаш?! Какво је то поређење?!

- Извини... извини... нис'м... нис'м...

- Не гутај речи, Каине! Смири се, човече! Мораш то урадити! Не посустај! Смисли нешто! Снађи се!

- Како, Авеље? Тако ми Бог помогао, не знам... ја...

- Узми нешто, човече! Узми! Мени је потпуно свеједно! Само нека буде брзо! Крени већ једном! Крени!

- Св'дно ти је?!

- Свеједно! Свеједно, Каине!

- Извини, свеједно! Али ја... не знам... како...

- Чиме?!... Па, може... може и каменом, Каине! Каменом! Тако је! Каменом може! Узми камен!

- Камен?!

- Да, нађи камен!

- Не... не могу то...

- Мораш, Каине! Сада! Одмах! Дижи се, Божији изасланиче! Дижи се, праведниче! Уради то! Хајде, пођи! Не оклевај! Пођи!

Каин полако устаде.

101

Page 102: Branko Dragas - Kain

Љуљало му се у глави.

Ноге га издадоше.

Још више се искривише и савише.

Колена му клецнуше.

Повраћало му се од муке.

Покуша да удахне, снага га издаде. Прса му се скупише.

Кичма га заболе, искриви се од бола и сагну. Ништа не нађе. Пође даље.

Пови се према земљи. Најрађе би пропао у њу, да га покрије и заштити од свих мука што следе.

Поче да се окреће. Нигде ништа не нађе. Затетура се загега и оде даље у поље.

Авељ се насмеја том неспретном гегању. Суза му заблиста у оку.

Би му жао брата. Тежак живот је пред њим. Сви ће презирати завидљивца. Није то Каин заслужио. Нико неће знати истину.

Али није му могао више помоћи, Бог га је давно обележио. Он је рука Божија. Авељ приноси себе за предање. Ништа друго није могао да подари. Волео је брата. Он ће испунити предање. Вечно ће бити заједно.

Никад се неће раздвојити.

Каин и Авељ, браћа рођена. Авељ и Каин, крв једна. Проливена због вере у Њега, Творца и Спаситеља. Проливена ради игре Његове и смисла, сврхе вечног живота.

Нека буде!

Каин ће га спречити. Зауставиће га да дрво живота не открије. Казниће га што се усудио, што се осмелио и што је помислио. Казниће га због неверовања, подражавања и надахнућа. Мора то да уради, да се мера не наруши и први склад не изгуби у смеху његовом.

Авељ се осмелио и границу прешао. И неће да се повуче пред срџбом Његовом. Пркоси Му, упркос свему. Сам је изабрао тај пут. Не може да живи без успињања. Хоће горе. У вертикалу. Тамо је његово место. Вечни живот му треба. Неће никад пристати на покорност. Нико не може да га пороби. Никоме неће да служи.

Ако би остао, пут спасења би тражио. Неби одустао све док га не открије, а већ је нешто наслућивао. Овако је боље. Неће дозволити да Му игру угрози, јер какав је, ко зна, може и успети у ономе што је замислио. То би онда био крај. Господ Бог му то никад не би опростио. Зато је боље да

102

Page 103: Branko Dragas - Kain

Каин то уради за Њега. Он је Божији праведник. Њему је грех учињен и мора да настави игру даље.

Нека буде!

Можда ће некад бити нешто другачије и боље. Некад кад их буде много више и кад неће моћи све да контролише. Можда ће се неко искрасти од Његовог погледа и успети оно што Авељ не може сам да учини.

Можда ће тада нови живот настати?!

Вреди покушати, нада постоји.

Али сада, када су њих двојица, треба потомство стварати. Каин је настављач. Он ће раширити људски род и наду продужити.

Како даље? О томе нек мисле поколења и други праведници, саучесници у злочину. Они који знају шта Каин мора да уради, који га храбре и подржавају. Игру траже, да се продужи. Надају се да ће они некад успети, да ће бити ти који ће Га надиграти. Нека верује да то могу. Авељ ће се жртвовати да би неко успео.

Сада је важно само да се игра настави и да добију прилику они који буду немилосрднији и окрутнији. Који неће много премишљати. Каин се неће стидети.

Авељ ће им омогућити да трају. Авељ ће им наду продужити.

Нека покушају можда ће имати више среће од њега. Не смеју се утопити у властитим илузијама. Не смеју бити милосрдни. Последњи човек ће бити најокретнији.

Игра траје.

Зло се обрће.

Брже и брже.

Живот понире.

Демон се рађа. Игра живота и смрти се смењује. Можда се може и победити смрт? Можда ће неко да схвати Каинов грех и оправдаће злочин изазван. Разумеће грешника и славиће га. Авеља нико неће помињати. Авељ је небитан. Закикота се демонски.

Подиже поглед и виде Каина како долази погурен.

Носио је камен у руци.

Авељ се исправи и забаци косу.

Свиде му се да га овако дочека. Имао је осећај као да гледа у Бога. Горе право у Њега, чувара дрвета живота.

103

Page 104: Branko Dragas - Kain

Хоће да Га види кад се рука буде спуштала, кад му живот буде узимао. Хоће да га види у Каиновом оку, јер тамо се Он сакрио и мотри на њих.

Каин стаде као укопан.

Непомичан.

Неодлучан.

Несигуран.

Шта то ради? Зашто? Због кога?

- Што си стао?

- Не могу, Авеље! Убиј ме, али не могу! - сломљено рече Каин и спусти камен крај ногу.

- Мораш, Каине! Немој све да поквариш! Буди храбар! Не одустај! Удри!

- Не могу, брате! Не могу! Лоше ми је! Баш ми је лоше...

- Издржи, Каине! Издржи, брате! После ће бити лакше...

- Врага лакше! Неће бити лакше! Све ће бити теже! Ја сам уб'ца! Проклети уб'ца! Шта ће ми такав живот?!

Зарида, болно и очајно. Није ово његов живот. Тресао се од муке, дрхтао. Борио се са демоном у себи, одупирао свом снагом. Зашто Га мучи?

- Каине, молим те, ради свега што ће настати немој да се брукамо. Он нас гледа! Уради то! Покажи Му да можеш! Покажимо Му ко смо! Ти и ја! Каин и Авељ! Нека буде воља Његова! Нека буде, брате!

- Нећу, Авеље!... Схв'ти, не могу, бр'те! Не могу! Снаге немам у р’кама...

- Имаш, имаш, Каине! Ти си ратар! Стваралац! Верник! Велика је твоја снага! Удри, брате!

- Не могу, Авеље, мили мој! Не могу једини мој...

- Наљути се, Каине! Наљути се, брате! Разбесни се, рођени мој! Удри свом снагом! Ја сам то заслужио! Удри!

- Не могу... Авеље... – очајно рече Каин и гурну камен ногом.

Авељ виде да неће успети.

Брат нема снаге.

Све ће уништити својим сажељењем.

104

Page 105: Branko Dragas - Kain

Уплаши се од те мисли. Претрну. Не треба игри сажаљење, већ мржња и бес. Игра мора да се покрене. Све ће пасти у таму и заборав.

У мрачној празнини и досади нестаће људски род.

Зар да сруше сви снови? Поколења да разочара? Зар последњем да не дозволи да пронађе пут спасења?

Мора да помогне Каину.

Нема друге, мора га покренути.

Само како? Како да му помогне?

Како да га разбесни? Како да га наљути?

- А-а! - крикну ужасно Авељ и обема рукама се ухвати за главу.

- Шта је, бр'те?! - поскочи преплашено Каин и нагну се над братом. - Није ти д’бро?

- Није - очајно одговори Авељ и стеже јаче главу. - А-а!

- Није?! Није ти д'бро?

- Јесте.

- Шта јесте?

- Јесте да није.

- Шта јесте да није?

- Јесте да није јер није да јесте.

- Шта ти је, Авеље, шта б'нцаш?

- Јесте да није да јесте да није а јесте.

- Какво, бр'те, није и јесте? Прекини више! Прекини! Не могу да те сл'шам!

- Јесте да није јер није да јесте да није да јесте али није кад јесте!

- Авеље, пр'стани! Пр'стани, чов'че! Прекини! Не г'вори те прокл'те глуп'сти! Прекини!

- Ки-ки! Глупости! Нису то глупости! Није да јесте да није да није да јесте да није, већ јесте да није јер јесте, а, уствари, није зато да јесте да није, а јесте. Ки-ки!

- А-а! Пр'кини, проклетн'че! Пр'стани! - дрекну Каин избезумљено и исколачи очи.

Није могао више да га слуша.

105

Page 106: Branko Dragas - Kain

Глава га заболе од тих силних јесте и није.

- Ки-ки! Што се ти, Каине, срдиш?! Што ти се лице тако искриви?! Ки-ки! Кад јесте да није да јесте, да није јер није да јесте да није, већ јесте да није, јер јесте, а, уствари, није, кад јесте да није, а јесте да јесте, а није да није...

- Шта! А-а! Доста! Не могу в'ше! Пр'стани, проклетниче! Доста! Умукни, зл'творе!

- Јесте да јесте, а није да није, јер јесте да није кад...

- Не-е! Пр'стани! Зл'ковче! Пл'тићеш ми то зл'творе! - урликну Каин, не могавши више да издржи ову поплаву јесте и није - Изб'ћу ти ја те буб'це из главе! Изб'ћу...

Поскочи, сагну се насумице и узе камен обема рукама.

Очи му се закрвавише.

Бес га обузе.

Крвава пена му напуни уста.

Све му се заљуља и помери.

Обневиде.

Подиже руке.

Провиђење да испуни, вољу Његову.

Снага му се врати. Првобитна.

Осети игру, магичну и изазовну.

Привлачну.

Чаролију.

Проклетство - трајања.

Чу нечији смех.

Злобан и поспрдан.

Ко му се то смеје? Ко?

Зашто се смеје?

Неће се њему нико смејати!

Божија је воља.

Он је изабран.

Покретач.

106

Page 107: Branko Dragas - Kain

Заколута очима. Шта то бунца?

Где је замка? Ко се кикоће?

Грех је пред његовим вратима.

Стегну зубе. Какав грех?

Нека буде!

И брзо спусти руке.

Не разуме ништа. Ко се још кикоће?

Нећеш ли бити мио кад добро чиниш?

Опет удари.

Нека буде!

А кад добро не чиниш?

Поново замахну.

Воља је Његова под твојом влашћу.

Поново замахну.

И ти си му старији. Ко?

Чија воља?

И још једном.

Старији. Зашто?

За сваки случај.

Мораш успети кад добро чиниш.

Нека буде!

Неколико пута удари.

Да уништи јесте и није.

И обрнуто.

Баци камен.

Клече.

Нема више топлих очију.

Само рупа, празнина и крвава јама.

Крв свуда.

107

Page 108: Branko Dragas - Kain

Рођеног брата не виде.

- Нека б'де! -

Поче да копа.

Тражи.

Преврће по размрсканој лобањи.

Онда скочи.

Зацерека се бесно.

Лудо.

Унакажено.

И одјури низ поље.

Убица.

Нека буде!

И би!

Предање!

** *

Знак је на њему.

Вечно.

И на потомству његовом, које се стално увећава и шири.

Хвала Господу Богу!

Све их је више и више, преплавиће земаљски шар.

Рађају се из његовог семена.

Злог.

Нема оправдања.

108

Page 109: Branko Dragas - Kain

Није имао снаге.

Није могао да Му се одупре.

И сада – пати, за све грехе.

Потомци су настали од њега, горег.

Он им је старији.

Али, шта може? Божија воља је испуњена.

Игра је таква, заразна и опасна.

Окрутна.

Груба.

Убиствена.

Лешеви су свуда.

На све стране леже.

Има их све више и више.

Где је крај толиким убиствима?

Сви хоће крв, крв брата рођеног, невиног и чистог.

Хоће да буду покретачи, настављачи и истеривачи неправде.

Хране игру својом сујетом.

Продужавају агонију, истребљују се и земљу хране телом унакаженим.

Крвљу свога ближњег натапају прах земаљски мислећи да Божију вољу испуњавају.

Авеља су сви заборавили. Губитници се не спомињу, казну је заслужену добио. Казну зато што није успео, што се није усудио.

Предање се испунило и точак се покренуо.

А точак је битан. Сада се окреће сам од себе, све брже и брже.

Нико више не може да заустави игру. Игра је све надрасла.

Куда јуре? Све ће уништити. Потонуће и последња нада у спас.

Никог нема да заустави то пропадање. Никог нема да се укопа, исправи и супротстави. Нико да се побуни. Нема ни Еве да спаси потомке своје.

Нема ни брата Авеља. Све је данас дозвољено. Сви хоће вечност.

109

Page 110: Branko Dragas - Kain

Ослушну. Чује ли се нешто? Јесте да није или није да јесте? Ко први иде?

Ништа, све је глуво. Пусто и празно. Нема дугих корака. Напреже се да види.

Не долази му нико у сусрет. Нема ни кикотања. Сви су равнодушни, троми и досадни. А време тече и ништа се не мења.

Све је проклето досадно.

Исто стање.

Крваво.

Јесте.

А није.

И - обрнуто. Није да јесте а није јесте да није.

Чека се пропаст игре и свега постојећег. Чека се његова смрт.

Он је први почео. Тако је записано.

Он је пристао, предао се и прихватио игру. Слабић је био.

Једе се због те грешке. Бедник је испао. Који је смисао?

Надао се да ће неко, ипак, некад доћи?

Ко?

Ко је тај? Кад ће доћи?!

Где је? Зашто не долази? Шта чека? Има ли наде? Има ли спаса?

Он је једног невиног и чистог убио.

Убио је оног који се осмелио. Побуњеника који се усудио да потражи пут до дрвета живота. Морао га је убити да би га спречио да не води игру. Неку другу, његову игру.

Ко зна како би се та игра завршила?

Где би сада били?

Зна само да се овако не би развијала.

Топле очи га проматрају.

Не може да их заборави. Авељеве очи.

Седи непокретно у Еноху и види их негде доле, раскрвављене испод себе.

Муче га.

110

Page 111: Branko Dragas - Kain

Давно беше кад је прва крв потекла, више се и не сећа времена. Све му се стапа у једно болно сећање.

Нити зна колико сада година има.

Кога то више занима? За њега је време одавно стало. Убио је време у себи и себе у времену.

Он је вечан и проклето кажњен.

Не може да умре. Не може да оде вољеном брату. Неће још да га прими. Шта чека? Искушава ли га још? Мора да се мучи и казну да издржи. Окован злочином чека и пати.

Зашто је веровао?

Шта да ради?

Има - сто година.

А можда и неколико стотина.

Можда, чак, и неколико хиљада. Ко то зна?

Не зна нико. Никог више он не занима.

Седи укочено, окамењено, срастао са временом.

И слуша.

Гледа своје потомке.

Енох.

Гаидол.

Малелеиа.

Матусал.

Ломех.

Јовил.

Јувал.

Товел.

Ноема.

Села.

Ада.

И многе друге.

Којима ни име не може да упамти.

111

Page 112: Branko Dragas - Kain

Сви су они његови, обележени.

Осећа своју крв у њима.

Седи немо, укочено и слуша гласове наследника.

- Кажу да га је Авељ много увредио и да он то више није могао да трпи...

- Кажу тако.

- Ств'рно?!

- Свашта причају.

- Ма, пусти злобнике нек причају!

- Да-а, Газда је покушао да га уразуми и да му лепо објасни да то није добро што је наумио, да ће нанети зло читавом људском роду, да је то врло опасно, да не кажем, погубно по све будуће потомке, али Авељ, својеглав и уображен, није хтео ни да чује, ни да чује, толико је био занет што га је Господ Бог погледао благонаклоно, да је умислио да његова мисија тек почиње и да га Господ храбри да истраје, а када га је Газда замолио, прешавши добродушно преко свега, да, напокон, конкретно и одређено проговоре о будућности, о подели поседа, јер његова стада, пошто овај не беше добар чувар стада својега, стално упадаше и газише Газдине пооране њиве, што он више није могао да издржи, јер ипак, посед је посед, не могу се тек тако газити туђе њиве, макар то радио и најрођенији брат, дакле, када му је он предложио да о свему томе, као одрасли мушкарци, будуће главе породице, о свему братски проговоре, Авељ га је исмејавао поспрдно, ругао му се, вређао га и тврдио да он нема намере да се жени, да, према томе, не жели да ствара породицу, да га, замислите само, деца уопште не занимају, да он мора да води борбу са Богом речима и да је на добром путу да ту борбу, напокон, реши у своју корист, да добије и освоји све, па стога, преданом тој животној борби, њега не интересује ни кућа, ни породица, ни посед, њега не интересује, тако је рекао, никаква својина, презире физички рад, одрицање и штедњу, тврдећи да он може без свега тога, сам, наслоњен на природу, у заједници са њеним нетакнутим лепотама, урлао је да неће дозволити да се природа квари, земља обрађује и, чујте сад то, да се земља вређа, да, то је рекао, да ће сви једнаки бити, браћа, да неће бити ни моје ни твоје, већ све наше, наше, заједничко, дакле, ничије, да је боље ништа не радити него радити погрешно, и тако то све укруг и обрнуто, дакле када је Газда видео да са таквим одродом, револуционаром, реакционаром, насилником и пустахијом нема разговора, одлучио је да тог контраша уразуми...

- Какав бедник!

- Разбојник!

- Пљачкаш!

112

Page 113: Branko Dragas - Kain

- Стр'шно!

- Презирао је породицу!

- Скот!

- Мрзео је децу!

- Ђубре!

- Није желео будућност!

- Мислио је само на себе!

- Грамзивац!

- Лењивац!

- Он свет да промени?!

- Историју је презирао!

- И предање!

- Има још нешто!

- Заиста?! Заиста?!

- Да-а, то, то што је хтео, то је... то је... страшно да...

- Шта? Шта? Шта је хтео?

- Реци, реци, шта је хтео да уради?

- Пожури!

- Није још ништа био урадио, Газда га је, срећом, на време спречио, јер он се спремао да пође на пут кад...

- На пут?!

- Какав пут?

- Пут који је био управо открио...

- Открио?!

- Куда је водио тај пут?

- Куда, куда? Реци нам брзо?! Реци!

- Тај пут, браћо, слушајте ме сада пажљиво, јако пажљиво и немојте да се изненадите, јер ћете видети шта је тај злочинац смислио, куда се био спремао, шта је намеравао, дакле, које су му биле све подле, зликовачке намере, да, сад ћу вам рећи и немојте да се нервирате...

- Ја се већ нерв'рам.

113

Page 114: Branko Dragas - Kain

- Скрати!

- Краће!

- Реци, човече, реци!

- Гукни!

- Брате слатки, проговори!

- Не мучи нас више!

- Да, извините, мислио сам то одмах да кажем, али, као што знате, ја волим све да објасним да...

- Прекини!

- Говори!

- Одговарај!

- Н’стави!

- Куда је водио тај пут?

- Да... дакле... да... тај пут је... водио... сад сам.... се.... баш... баш узбудио... да... водио је ... до... - дрвета живота!

- Дрвета живота?!

- Дрвета живота?!?

- Зар је могуће?

- Стр'шно!

- Злочинац!

- Хтео је да досегне Бога?!

- Да буде бесмртан?!

- Бесмртан!

- Страшно!

- Подлац!

- Тај се и Богу подсмевао.

- И није веровао никоме.

- Где ће му душа?

- Срећа што се Газда супротставио.

- Свака му част!

114

Page 115: Branko Dragas - Kain

- Побунио се, Газда!

- На време! Газда је прави!

- Није могло више тако! Превршио је сваку меру!

- Хтео је лепо са њим све да реши, ал' није вредело. Терао је по своме и није хтео...

- Кажу да је полудео?

- Причају да је трчао као луд по пољу.

- Јесте, трчао је по пољу.

- Поскакивао.

- Глупости брбљао.

- Свакакве речи изговарао.

- Тврдио да јесте није.

- И да није јесте.

- И обрн’то.

- Церекао се да је открио тајни пут.

- Да ће подмитити херувима.

- Стр'шно!

- А како је страдао?

- Случајно.

- Како?

- Газда хтеде да му приђе да га одврати и уразуми, да га...

- Обузда...

- Спречи…

- Много га је волео.

- Превише.

- И? Шта се десило?

- Кад крену према њему...

- ... овај се заигра...

- ... поскочи...

- ... хтеде да побегне...

115

Page 116: Branko Dragas - Kain

- ... али се оклизну...

- ... паде...

- ... и главом удари...

- ... у - камен!

- Камен!

Учини им се да се Газда помери.

Као да се - насмејао. Тихо.

Закикотао.

- Јесте ли видели, изгледа да се Газда померио?

- И мени се учини.

- Ма, није се померио.

- Пре ће се стена померити него он.

- То је немогуће.

- Толике године већ ћути.

- И ништа.

- Он је вечан.

- И треба да буде.

- Задужио нас је све.

- Спасио је човечанство.

- Извео нас на прави пут.

- Сва срећа што је био мудар!

Каин се напреже.

Виде бадемасте очи.

Насмејане.

Поштене.

Невине.

Жртвоване.

Зато је кажњен.

Не може да умре, не може да оде.

116

Page 117: Branko Dragas - Kain

Мора да пати.

Знак је на њему.

Мора да гледа у те очи.

И да схвати да је све било - узалуд.

Никог нема.

Нико не долази.

Игра је - бесмислена. Нада је потрошена.

Чека, стрпљиво. Али више не верује.

Нико неће доћи.

Само ће остати Авељеве очи вечно у њему.

- Кажу да је Газда клечао над њим?

- Кажу.

- Причају.

- А зашто је клечао?

- Нешто је радио и...

- Шта је радио?

- Не знам.

- Ко зна?

- Нико не зна.

- Нико, нико.

- Можда је покушавао да га спасе?

- Мислиш да му је помагао?

- Можда, не знам.

- А можда и није?

- Можда.

- Нешто је тр’жио.

- Шта?

- Питај Бога!

- Шта ли је тражио?

117

Page 118: Branko Dragas - Kain

- Ко то зна?

- Нико.

- И нико никад неће сазнати.

- Штета!

- А Газда?

- Шта Газда?

- Па, Газда зна шта је тражио.

- Наравно да зна.

- Па да питамо њега.

- Да питамо, да питамо!

- Питајте!

- Хајде!

- Да ли смемо?

- См’мо. Што не би см’ли?

- Он је - наш!

- Наш, наш! Зашто да га не питамо?

- Ми смо - његови.

- Његова крв.

- Семе.

- Мора нам рећи истину.

- Мора.

- Ко ће да га пита?

- Ево ја ћу, само бих хтео најпре да изнесем нека своја запажања о...

- Не-е! Не! Не! Никако! Престани! Умукни!

- П’тај!

- Одмах! Не врдај много!

- Немој, молим те, да нам тумачиш све.

- Али, ја сам хтео само да вам објасним...

- Не-е! Не! Не! Не! Никако! Престани!

118

Page 119: Branko Dragas - Kain

- П’тај!

- Почни!

Приђоше му ближе.

- Газда, одговори нам, молим те, само на једно питање: шта си тражио над мртвим братом?

Не помери се.

Као да их не чује.

- Гласније!

Покушаше поново.

- Газда, шта си тражио над мртвим Авељем?

Ништа. Ћути.

Као камен, исклесан.

- Гласније!

Покушаше јаче.

- Газда, шта си тражио над оним мучеником?

Усне се искривише.

Очи живнуше.

Отворене шаке се подигоше.

Укочене и крваве.

- Хоће нешто да нам каже...

- Тише, тише!

- Да чујемо!

- Тише, тише!

- Престаните!

Приђоше му ближе.

Испуцале усне се померише.

Смрад их јак запљусну.

Воњ.

Бадемасте очи трепнуше.

Изазивале су га и мамиле.

119

Page 120: Branko Dragas - Kain

Смејале му се и звале га себи.

Мора да покрене нову игру.

Последњу.

Каин се напреже и тихим, старачким гласом једва изусти.

- Траж'о... сам... буб'це... у ...њег'вој... гл'ви!

На св. Петку, 27. октобра 1997. год.

120