ispred vremena

VREMENAISPRED

1963 – 1973, SUDBONOSNA DECENIJA, USPON I PAD SRPSKIH LIBERALA, UZROCI I POSLEDICE, OD TADA DO NAŠIH DANA, KROZ PRIZMU EKONOMSKE POLITIKE, NOVINA KAKVIH VIŠE NEMA

Latinka PerovićVladimir GligorovŽarko PuhovskiJože MencingerLjubomir MadžarDragiša Bošković

Stjepan MesićMilutin MitrovićDimitrije BoarovVeselin Vukotić

Ivica TodorićKiro GligorovŽozef Lončar

Aleksandar LeblZoran Jeličić

Srđan BogosavljevićDragan VeselinovTomislav Peternek

Dušan PetričićCorax

...

GOVORE Mijat Lakićević

Mija

t Lak

ićev

ić

ISPR

ED V

REM

ENA

9 788682 303497

ISBN 978-86-82303-49-7

EKONOMSKE POLITIKE

U razgovorima tokom rada na knjizi učestvovali su:Kiro Gligorov, Latinka Perović, Aleksandar Lebl, Dragiša Bošković, Milu-tin Mitrović, Ljubomir Madžar, Vladimir Gligorov, Žarko Puhovski, Zo-ran Jeličić, Dimitrije Boarov, Svetlana Davičo, Srđan Bogosavljević, Jože Mencinger, Dragan Veselinov, Veselin Vukotić, Žozef Lončar, Stjepan Mesić, Ivica Todorić, Boris Begović, Tomislav Dumezić, Slobodan Pejo-vić, Ante Gavranović, Miloš Zlatić, Tomislav Peternek, Dušan Petričić, Predrag Koraksić Corax...

ISPREDVREMENA1963–1973, SUDBONOSNA DECENIJA, USPON I PAD SRPSKIH LIBERALA, UZROCI I POSLEDICE, OD TADA DO NAŠIH DANA, KROZ PRIZMU EKONOMSKE POLITIKE, NOVINA KAKVIH VIŠE NEMA

Mijat Lakićević

VREMENAISPRED

1963 – 1973, SUDBONOSNA DECENIJA, USPON I PAD SRPSKIH LIBERALA, UZROCI I POSLEDICE, OD TADA DO NAŠIH DANA, KROZ PRIZMU EKONOMSKE POLITIKE, NOVINA KAKVIH VIŠE NEMA

Latinka PerovićVladimir GligorovŽarko PuhovskiJože MencingerLjubomir MadžarDragiša Bošković

Stjepan MesićMilutin MitrovićDimitrije BoarovVeselin Vukotić

Ivica TodorićKiro GligorovŽozef Lončar

Aleksandar LeblZoran Jeličić

Srđan BogosavljevićDragan VeselinovTomislav Peternek

Dušan PetričićCorax

...

GOVORE Mijat Lakićević

Mija

t Lak

ićev

ić

ISPR

ED V

REM

ENA

9 788682 303497

ISBN 978-86-82303-49-7

EKONOMSKE POLITIKE

Mijat Lakićević

Ispred vremenaIzdavač: Fond za otvoreno društvo, Srbija

Za izdavača: Jadranka Jelinčić

Lektura i korektura: Bojana Rubinjoni

Prelom štampanog izdanja: Studio triD

Priprema elektronskog izdanja (2013):Lidija Cenić

Dizajn korica: Lazar Bodroža

Fotografija: Dušan Đorđević

U knjizi su korišćene karikature i fotografije iz arhive Predraga Koraksića, Svetlane Davičo, Vojislava Veljkovića i Tomislava Peterneka

Tiraž: 1.000 primeraka

Štampa: Alta Nova

Beograd, 2011.

Napomena uz elektronsko izdanje:Ovo izdanje sadrži neke izmene u odnosu na štampano. Pre svega, u

drugi deo je ubačen autorski prilog poznatog jugoslovenskog i hrvatskog ekonomskog novinara Ante Gavranovića. U prvom delu došlo je do neve-likih izmena teksta jer su uneti delovi iz, u međuvremenu obavljenog, raz-govora sa Slobodanom Pejovićem; još je ponešto dodato, ništa nije brisano. Značajnu novinu svakako predstavljaju fotografije Jaša Daviča, Ljubomira Veljkovića i Milutina Leke Bogosavljevića. Čini mi se da i one, same po sebi, mogu biti zanimljiva informacija.

U trećem delu (intervjui) nije bilo nikakvih izmena.

MIJAT LAKIĆEVIĆ, ISPRED VREMENA 5

PREDGOVOR

Božo Stojanović

Sudbina nedeljnika kao svedočanstvo

vremena

I

Lako je složiti se s konstatacijom da je stanje u domaćoj privredi i druš-tvu nezadovoljavajuće, kao i sa procenom da budućnost nije obećavajuća. Stoga ne iznenađuje da se u domaćoj javnosti (široj, ali i stručnoj) često čuju sledeća pitanja. Zašto kao društvo nismo uspeli da stignemo dalje nego što smo stigli? Kada je učinjena kobna greška (i u kojoj formi) koja je dovela do toga da se veoma sporo i uz ogromne otpore, lomove i troško-ve pomeramo napred? Da li je to bila samo jedna odlučujuća („strateška“) greška ili je to niz grešaka koje su pratile jedna drugu i možda proizlazile jedna iz druge? Ko je i kada doneo sudbonosne pogrešne odluke? Oni koji su bliži ekonomskom gledanju na stvari postavljaju konkretnija pitanja, a jedno od njih je posebno važno: zašto je Srbija pretvorena u zemlju gde se veoma malo proizvodi i još manje izvozi (pretvorila se u zemlju trgovaca stranom robom), a troši daleko iznad mogućnosti?

U tim i brojnim drugim pitanjima koja su slična pomenutim i koja su sa njima u bliskoj vezi, nedvosmislen je kritički ton, odnosno žaoka koja je upućena domaćim političarima. Posebnu vrstu predstavljaju „kritičari sa preporukom“. To su oni koji smatraju kako je sve moglo da se lako reši da je blagovremeno doneto nekoliko „pametnih odluka“ i samo da je nekoliko „pametnih ljudi“ bilo poslušano. U takvim kritikama, kao i u širenju uve-renja da se sve rešava sa nekoliko dobro odmerenih odlučnih poteza, oseća

6 MIJAT LAKIĆEVIĆ, ISPRED VREMENA

se prećutno stanovište da prošlost nema značaja ni uticaja na savremenost i da se „od danas“ može krenuti bilo kojim putem samo ukoliko se tako nešto hoće i ukoliko se zna gde se želi stići. Potrebna je samo dobra volja i odlučnost i uspeh je zagarantovan.

Stvari na nesreću nisu tako jednostavne. U društvenim procesima često je polje realnog izbora mnogo uže i daleko je komplikovanije „biti pame-tan“ nego što se to na prvi pogled čini (uzgred, istinske mudrosti je uvek malo – posebno kada je reč o složenim društvenim temama – i ne stvara se na ubrzanim kursevima). Društvene pojave i procesi neuporedivo su slože-niji od pojednostavljenih obrazaca kojima se opisuju u lošim udžbenicima i imaju svoju snažnu „inerciju“ (postoji, kako se prikladno izrazio profesor Ljubomir Madžar u jednoj od svojih knjiga u kojima raspravlja o dometima ekonomske politike u Srbiji – trajektorijska uslovljenost). Ukoliko se ona svesno zanemari, odnosno ukoliko se ona previdi, nastaju dodatni proble-mi. Naime, zanemarivanje „inercije“ dovodi do neugodnih iznenađenja, jer se često veoma mnogo (ponekad do neprepoznatljivosti) razlikuje ono što

se očekuje da će se desiti od onoga što se stvarno rea-lizuje. Upravo iz te razlike potiču razočaranost i ma-lodušnost, a ponekad kao njihova direktna posledica i agresivnost. Ukratko, sa ovih nekoliko napomena želimo da naglasimo da je prošlost mnogo snažnija u današnjim idejama, stavovima i ponašanju, nego što površno pretpostavljamo i da se bez njenog dubin-skog razumevanja (razumeti ne znači i opravdavati sve što se desilo) ne može na pravi način razumeti ni sadašnjost. Ponašati se tako kao da prošlosti nije bilo problem potrebe njenog razumevanja samo pre-bacuje na drugi nivo, ali ga ne otklanja. Kao što se ni lične traume ne prevazilaze strategijom izbegavanja problema ili neprihvatanjem činjenice da problem uopšte postoji, tako ni društvo ne može bez svoje „psihoanalize“.

Na domaćoj intelektualnoj sceni se oseća vidljivi nedostatak knjiga koje se bave idejama, ljudima i događajima koji su obeležili naš prostor u poslednjih pola veka. Posebno nema knjiga koja se bave bližom ekonomskom prošlošću. Često se može čuti kako su takve analize u osnovi nepotrebne i da je to samo gubitak dragocenog vremena koje treba pametnije iskoristiti. Preciznije, za-stupa se teza da treba energično delovati ne obazirući se na ono što je bilo. Da li se zaista ekonomska prošlost može tako jednostavno zanemariti, odno-sno da li se mogu zanemariti kumulativni uticaji? Veliki ekonomista prošlog veka i mislilac ogromnog zahvata Jozef Šumpeter je u svojoj monumentalnoj Istoriji ekonomske analize ukazivao na značaj istorije za ekonomsku analizu, a posebno na značaj ekonomske istorije. Predmet ekonomske nauke je pre-

Iz Ekonomske politike smo

se godinama obaveštavali o događajima u

politici, važnim ekonomskim

temama kod nas i u svetu, o novim

knjigama


ma njegovom sudu jedinstveni proces u istorijskom vremenu. Shodno tome, dodaje Šumpeter, niko se ne može nadati da će razumeti ekonomske pojave neke epohe (uključujući i sadašnju), ukoliko ne vlada istorijskim činjenicama i dozom „istorijskog iskustva“. On je smatrao da se najveće greške u ekonom-skoj analizi događaju upravo zbog odsustva „istorijskog iskustva“.

Upravo jedan takav doprinos boljem razumevanju složenog spleta do-gađaja koji su se odigravali u bližoj i nešto daljoj prošlosti predstavlja za-nimljivo koncipirana i vešto izvedena knjiga Ispred vremena uglednog eko-nomskog novinara Mijata Lakićevića. Autor je nastojao da pripovedajući o sudbini jednog uticajnog nedeljnika u bivšoj Jugoslaviji (SFR Jugoslaviji, a kasnije i u SR Jugoslaviji) predstavi i sudbinu jednog sistema ideja, a indi-rektno kroz taj postupak dat je i određeni prilog odgovoru na postavljeno pitanje zbog čega kao društvo nismo „skočili dalje“. Iznoseći svoja razmi-šljanja i zapažanja o ljudima i događajima, kao i razmišljanja i zapažanja svojih uglednih sagovornika o ključnim temama i izazovima u posmatra-nom periodu (od kojih su neki bili važni akteri u događajima o kojima je reč) autor je ispričao zanimljivu i istovremeno podsticajnu priču o jednom izuzetno važnom periodu ne samo za Srbiju, već i za sve ostale naslednike nekadašnje Jugoslavije.

I I

Kroz istoriju nedeljnika Ekonomska politika, novine u kojoj je radio duže od dve decenije, Mijat Lakićević je čitaoca proveo i kroz jedan važan deo naše kako političke tako i ekonomske istorije. Gotovo svim mlađim čitao-cima, kao i najvećem broju starijih čitalaca ime Ekonomska politika sasvim sigurno ne znači mnogo (prvi broj je izašao 4. aprila 1952. godine). Ali to ime nesumnjivo stvara sasvim jasne asocijacije i budi lepa sećanja kod starijih čitalaca iz visokih poslovnih i intelektualnih krugova širom bivše zajedničke države (inače, Ekonomska politika nije prodavana na kioscima niti je izlazila u velikom tiražu, što ukazuje na to da nije bila namenjena širokoj čitalačkoj publici). Ekonomska politika je nekoliko decenija pred-stavljala njihov nezamenjiv izvor informacija, ali i mesto gde su mogli da pročitaju i ono što se nije moglo pročitati na drugim mestima. Nimalo slu-čajno, redakcija Ekonomske politike je bila mesto gde su se okupljali politi-čari (uglavnom oni koji su bili „avangardni“ u odnosu na trenutnu politiku, to jest, oni koji su zastupali stavove koji su odudarali od stavova zvanične politike), privrednici, bankari, ljudi iz poslovnih udruženja. Ukratko, svi oni koji su nastojali da unaprede ono čime se bave i za šta su odgovorni, da iskorače iz uobičajenog i sigurnog, da se oprobaju u novim stvarima, da budu kreativni i da rizikuju. U uredništvu i saradnicima ove novine oni su nalazili svoje prave sagovornike i u neku ruku saborce.


Ekonomska politika je ostala duboko urezana i u svesti ljudi srednje generacije kojoj pripada i autor ovih redova. Svoje prve članke objavio je upravo u tom nedeljniku i još uvek se sasvim jasno seća uzbuđenja kada je ugledao odštampani tekst sa svojim punim imenom i prezimenom. Iz Ekonomske politike smo se godinama obaveštavali o događajima u politici, važnim ekonomskim temama kod nas i u svetu, o novim knjigama. Iz nje smo uzimali podatke kada je trebalo nešto pouzdano kvantitativno ilustro-vati i u te podatke nismo sumnjali. Ali, učili smo i kako se piše, kako se polemiše, kako se dokazuje i osporava. Učili smo čitajući polemičke priloge u ovoj novini kako se može odlučno braniti neki stav, a pri tome ne biti bahat, drzak ili nepristojan.

Nije teško razumeti da je kvalitet Ekonomske politike bio zbirna posledi-ca posebne energije, znanja i sposobnosti ljudi koji su je decenijama stvara-li, a to znači njenih urednika, novinara, ali i brojnih stalnih i spoljnih sarad-nika. Oni su joj davali poseban ton, odnosno upravo ona svojstva po koji-ma se razlikovala od drugih novina iste vrste. Pored toga što je predstavljala stručno pouzdanu novinu, Ekonomsku politiku je pratio i imidž novine koja je liberalna. Dušan Petričić tvrdi da je Ekonomska politika bila novina u kojoj su granice slobode bile pomerene unapred u odnosu na druge medije i koja je uvek bila dobro obaveštena. Iz nje su čitaoci mogli steći sliku o tome šta se stvarno dešava u privredi, a ne lažiranu sliku koja sa stvarnošću nema dodira. Na stranicama ove novine su se mogle voditi veoma stručne debate, sučeljavati različita mišljenja, dokazivati i osporavati (uvek uljudno, stručno i sa merom), a sve to je nesumnjivo podizalo nivo ukupne ekonom-ske pismenosti i ojačavalo poziciju i ugled struke i stručnosti. Ekonomska politika je, dodajmo i to zbog mlađih čitalaca, imala međunarodni ugled o kojem novine sa ovih prostora danas mogu samo da sanjaju.

Vešto izabranim primerima Mijat Lakićević pokazuje kako je Ekonom-ska politika zaista išla ispred svog vremena. Ilustracije radi, deluje gotovo nestvarno podatak da se u nedeljniku jedne socijalističke zemlje i to u doba žestokih studentskih demonstracija (1968), koje su imale naglašeno anti-tržišni ton, pojavljuje prevod čuvenog članka „Uloga monetarne politike“ čikaškog profesora Miltona Fridmana (pojedini ekonomisti ovaj članak svrstavaju među najuticajnije članke u makroekonomiji koji su objavljeni nakon Drugog svetskog rata), a da je u istom nedeljniku nekoliko godina kasnije objavljen i veliki razgovor sa njim. Pomenimo i to da je Milton Frid-man posetio tadašnju SFR Jugoslaviju i čak održao predavanje na Fakultetu političkih nauka u Beogradu (na Ekonomskom fakultetu u Beogradu nije bio dobrodošao – toliko o prihvatanju tržišnih ideja među akademskim ekonomistima u tom periodu). Često jedna činjenica govori više od hiljadu izgovorenih reči.

Ukratko, ljudi iz Ekonomske politike su bili oni koji su išli „ispred vreme-na“ – izraz koji je Mijat Lakićević prikladno izabrao – prema idejama koje


su zastupali i dosledno branili, ali i prema nepotkupljivom profesionalizmu bez kojeg bi sve ostalo na nivou praznih reči. Sve se to odražavalo na izbor sadržaja, na novi oblik novine, na moderni dizajn koji je bio podstaknut i potrebom za prodajom reklamnog prostora, ali i na polemičke i kritičke uvodnike koji su pretresali ključne društvene teme. Profesionalizam u eko-nomskoj novini podrazumeva brižljivu stručnu pripremu za temu o kojoj se piše, ali i stav da je „broj svetinja“ i da se u broju ne sme napraviti greška (inače, o tome se u savremenim novinama toliko malo vodi računa da se neretko mešaju milioni i milijarde i niko u tome ne vidi problem niti po-trebu za izvinjenjem). Čitajući stranice ove veoma vešto napisane knjige saznajemo kako su daroviti ljudi uspevali da i u veoma ograničenom ma-nevarskom prostoru učine mnogo i ostave iza sebe veoma vidljiv trag (trag kojeg ne treba da se ni jednog trenutka postide). Uspevali su da stvaraju nešto vredno i da sami sazrevaju i profesionalno napreduju. Kao ilustraciju navedenog stava pomenimo da, na primer, Predrag Koraksić Koraks sma-tra da mu je najdragocenije u karijeri upravo ono što je radio u Ekonomskoj politici.

I I I

Ova knjiga pored velikog broja zanimljivih činjenica o ljudima i doga-đajima ukazuje i na to gde bi možda trebalo potražiti odgovor na pitanje zašto nismo uspeli, a tako nam je malo nedostajalo (bar se čini da je malo nedostajalo). Naime, u određenom periodu bili smo ispred ostalih zemalja sa kojima se imalo smisla upoređivati, a danas smo veoma daleko iza njih. Gde se pojavio taj sudbonosni remetilac, kada je to „motor zaribao“? Da li nam prošlost, odnosno prekopavanje po njoj u bilo kojoj formi, može bar malo pomoći u traganju za odgovorom na postavljeno pitanje? Mijat Laki-ćević smatra da može i kao stožere oko kojih gradi svoju zanimljivu priču o Ekonomskoj politici izdvojio je dva događaja: privrednu reforma šezdesetih godina i sa njom u vezi „slom liberala“ u Srbiji koji se odigrao početkom sedamdesetih godina prošlog veka. Prema njegovom sudu tokom ovih do-gađaja došlo je do duboke polarizacije političkih snaga, ona je dovela do oštrog sukoba i, konačno, do skretanja na put koji je vodio prema ambisu.

Zbog mlađih čitalaca potrebno je nekoliko kratkih napomena. Šezdese-te godine prošlog veka su bile doba velikog previranja i na socijalističkom istoku i na kapitalističkom zapadu. U to vreme zapadna društva doživljava-ju ekspanziju i izuzetno su dinamična, a na istoku je bila primetna privred-na stagnacija koja se nikakvim ideološkim velom nije mogla sakriti. Sasvim je prirodno da se otvorilo pitanje reforme postojećeg privrednog sistema


(uostalom u to vreme privredna reforma je bila tema i u drugim socija-lističkim zemljama). Zatečeni model privređivanja pokazivao je ozbiljne znake krize, a ključni problem je bio taj što se kontinuirano trošilo iznad mogućnosti (da li vas ovo možda na nešto podseća?). Šezdesete godine su i razdoblje kada se stanovništvo sve više okreće potrošnji, a to ima daleko-sežnije posledice nego što se može na prvi pogled pomisliti.

Privreda je pokazivala svojim funkcionisanjem da problemi postoje i da se oni moraju rešavati. Istovremeno, stvarana je „kobna iluzija“ – da iskoristimo Hajekov izraz upotrebljen u nešto drugačijem kontekstu – da je tadašnja SFR Jugoslavija u posedu uspešnog društvenog „patenta“, to jest da je uspela da stvori takav privredni sistem koji je omogućio da se sa veo-ma malo rada može živeti veoma dobro (dobar deo građana i danas smatra da je tako nešto moguće, samo treba pronaći „sposobnu vladu“ koja bi tako nešto i sprovela). Ideolozi su nepokolebljivo širili ideju o tome da je pro-nađen superioran privredni i društveni model koji će biti prihvaćen širom sveta, to jest širena je megalomanska percepcija o sebi, vlastitom znanju, značenju u međunarodnim ekonomskim i političkim odnosima i, posebno, stvarnim mogućnostima (deo akademskih ekonomista je u tom procesu širenja „kobne iluzije“ imao veliku ulogu i to im ne služi na čast). Ove opa-sne zablude se, po svemu sudeći, kao društvo nismo ni do danas oslobodili.

Privredna reforma je dakle bila iznuđena reakcija na probleme, a ne neka unapred osmišljena strategija političke elite koja je uočila potrebu promene. Ukratko, nametnula se neophodnost jačanja principa ekonomskog računa i poslovne odgovornosti, odnosno potreba podizanja postojećeg nivoa pri-vredne efikasnosti. Primećeno je i to da je neophodno pojačati odgovornost preduzeća (na primer, da se uvede kazna za investicione promašaje), ali to je značilo i davanje veće ekonomske slobode firmama. Jedan deo tadašnje elite zalagao se za veću poslovnu slobodu preduzeća (moderan izraz je decen-tralizacija donošenja poslovnih odluka), kao i za to da više prostora u do-nošenju poslovnih odluka dobiju upravo stručnjaci i poslovni ljudi (kasnije će ih pogrdno nazivati „tehnokrate“) a da se smanji uticaj partije. Otvorilo se i komplikovano pitanje nelikvidnosti, nivoa cena ali i konvertibilnosti dinara. Ukoliko se razmenjuje sa inostranstvom pitanje kursa postaje ne-izbežno. Kurs, kao i svaka duga cena u tržišnoj privredi, predstavlja signal (orijentir) preduzetnicima. Stoga je bitno da on bude formiran na osnovu tržišnog kriterijuma (odnosa ponude i tražnje), a ne administrativno, jer će u tom slučaju neminovno izazvati neravnoteže. U ovom periodu se odvijala čuvena teorijska rasprava između, kako se tada govorilo, „dohodaša“ i „pro-fitaša“ o tome šta je ciljna funkcija firme u socijalizmu.

Ključni problem privredne reforme se ubrzo sam otvorio u punoj težini. Naime, otvorilo se složeno pitanje kako spojiti tržišnu privredu sa jedno-partijskim sistemom, samoupravljanjem, društvenom svojinom i decentra-lizovanom federacijom. Pokazalo se da su to stvari koje je teško spojiti u


konzistentan sistem, odnosno došlo je do sukoba u kojem nije bilo moguć-nosti za kompromis (vladajuća politička elita nije želela da ispusti iz ruku kontrolu investicija preko koje je ostvarivala i kontrolu društva u celini). U tom sukobu stradalo je tržište (ili, kazano drugim rečima, stradalo je načelo ekonomske racionalnosti), a pobedio je koncept takozvanih samoupravnih nacionalnih ekonomija koje su trajale do konačnog raspada zemlje. Žarko Puhovski smatra da je privredna reforma „bila mrtvorođenče“ i da se tu nije ništa moglo učiniti, odnosno da je sam koncept bio od starta osuđen na neuspeh. Važno je pomenuti i sledeći momenat. Ekonomski problemi se usled strukture tadašnjeg jugoslovenskog društva neminovno pretvaraju u političke, a onda se oni prenose (otvoreno ili prikriveno) i na polje nacio-nalnih odnosa. Paradoksalno je da se to događalo u sistemu koji je zvanič-no počivao na principima koji sa tim nemaju ništa zajedničko.

Sve u svemu, šezdesetih godina prošlog veka otvorila su se brojna pitanja koja će se pokazati kao nerešiva u okviru datog društvenog (političko-eko-nomskog) konteksta. Na primer, kako u uslovima jednopartijskog sistema stvoriti političku konkuren-ciju. Ključna ideja reformatora je bila, kako to u svo-jim prilozima o ovoj temi konstatuje Vladimir Gligo-rov (inače dugogodišnji ugledni saradnik Ekonom-ske politike), zasnovana na oslanjanju na ekonomski determinizam. Očekivanje je bilo sledeće: razvojem elemenata tržišne privrede doći će do reforme soci-jalizma. Ili, drugim rečima očekivalo se da će libe-ralizacija privrede podstaći demokratizaciju društva. Ali upravo na toj tački je nastao i ključni problem. Jedno od rešenja ovih tenzija je mogao biti prelazak na višepartijski sistem i na tržišne principe poslova-nja zasnovane na privatnoj svojini (upravo ono što je kasnije označeno kao „tranzicija“). Takav izlaz, od-nosno takvo rešenje problema, značilo bi napuštanje socijalizma, a u tom trenutku takva opcija nije bila na dnevnom redu.

Ono što je usledilo deluje kao logična posledica prethodnog stava. Zala-ganje za tržišnu privredu, koje podrazumeva i zalaganje za privatnu svoji-nu, bilo je napadnuto sa raznih strana. Strah od gubitka vlasti je homogeni-zovao otpor reformi i ujedinio njene protivnike. Ilustracije radi, i tadašnje studentske demonstracije bile su izrazito antikapitalističke. Do toga nije došlo slučajno. Nezaposlenost je bila sve vidljivija iako je bila delimično maskirana odlaskom skoro milion ljudi na, kako se govorilo, „privremeni rad“ u inostranstvo (uglavnom u zemlje zapadne Evrope, a najviše u tadaš-nju Zapadnu Nemačku). Uz to, jasno se pokazivalo socijalno raslojavanje

Niko se ne može nadati

da će razumeti ekonomske

pojave neke epohe (uključujući i sadašnju), ukoliko ne

vlada istorijskim činjenicama

i dozom „istorijskog

iskustva“, kaže Jozef Šumpeter


iako je zvanična ideologija počivala na egalitarizmu i osuđivala bilo kakve primese „buržoaskog“ sistema. Sve u svemu, postojali su socijalni problemi koji su podstakli socijalno nezadovoljstvo (drugo je pitanje šta su studen-ti nudili kao rešenje tih problema). Sistematično napadnuta sa različitih strana, ideja o neophodnosti promene u pravcu više ekonomske slobode i tržišne racionalnosti je poražena, a upravo taj poraz je imao dalekosežne posledice na sudbinu sistema i zemlje u celini.

Kako se u tom periodu ponašala Ekonomska politika? Ona je podrža-vala pomenute reformske napore. Ona na svojim stranicama propagira, raspravlja, predlaže, kritikuje. Ukratko, direktno učestvuje u borbi a ne po-smatra je ćutke i sa udobne i sigurne udaljenosti. Žarko Puhovski je ume-sno primetio da je Ekonomska politika uspešno švercovala političke teme kroz ekonomske. Zanimljiv je i sledeći detalj. Rukovodeći se načelom da je lični primer uvek najbolji primer u tom periodu Ekonomska politika se odriče državnih dotacija i na sebi isprobava lek da je potrebno u konkuren-ciji sa drugima izboriti kvalitetom svoje mesto. Upravo kroz interne prome-ne koje je doživljavala Ekonomska politika u ovom razdoblju saznajemo i to kako je izgledala primena tržišnog načina poslovanja i, pre svega, tržišnog razmišljanja u vremenu kada je tržište bila gotovo nepristojna reč. Kako primećuje Dragiša Bošković, inače godinama „prvo pero“ Ekonomske po-litike, novina se borila za slobodu time što je davala podršku preduzećima koja je tražila širom Jugoslavije, a koja su bila izložena teroru političkog voluntarizma.

IV

Sedamdesetih godina prošlog veka došlo je i do takozvanog sloma libe-rala u Srbiji. Kada se govori o liberalima u tom periodu treba imati u vidu kontekst u kojem se ovaj proces odvijao – reč je socijalističkom jednopar-tijskom sistemu u federalnoj državi sa autoritarnim vođom koji će imati doživotni mandat predsednika. Ovo upozorenje je važno imati na umu da bi se mogla bolje razumeti priroda njihovih ideja i stavova, kao i ocenjiva-nje njihovog dometa. Širio se bez ikakve sumnje prostor slobode govora, načina života, ali pravi problem je, kao što smo već rekli, bio u reformisanju privrednog sistema. Samoupravni sistem je od većine bio prihvaćen kao kontekst koji se ni jednog trenutka ne dovodi u pitanje, ali se govorilo o potrebi unošenja konkurencije u taj sistem. Ne drugom polu su bili oni koji su imali kao ideju postepenu izmenu samog sistemskog (političkog) okvira. Oni će se uskoro sudariti sa velikom političkom preprekom i doživeće po-raz (o detaljima tog procesa čitaoci će saznati iz razgovora sa ljudima koji su bili u samoj žiži ovih događaja). Naime, „tehnokrate“ (kako su ih tada


pogrdno nazivali) su, smatra ugledni slovenački ekonomista Jože Mencin-ger, nesumnjivo ugrožavali tadašnji monopol partije. Formalna optužba je bila sasvim drugačija i glasila je da su „tehnokrate“ ugrozili samoupravlja-nje. Optužba je sa sobom nosila i jasnu presudu. Iz grozničavog nastojanja da se svim silama sačuva partijski monopol usledio je i žestok odgovor. Liberali su srušeni, a onda je usledila odmazda.

Usledile su „čistke u vlastitim redovima“ i obračuni koji su zahvatili veliki broj ljudi. Uklanjani su sposobni ljudi sa vodećih mesta u privredi (da su to bili zaista sposobni menadžeri govori i činjenica da su nekima od njih ponuđena izuzetno visoka rukovodeća mesta u najvećim stranim privatnim firmama), na univerzitetu, u novinarstvu. Prema pojedinim au-torima otpušteno je čak oko 12 hiljada ljudi. Zanimljivo je pomenuti i to da je ovaj proces „seče menadžera“ zaobišao Sloveniju, što se povoljno odrazilo u periodu promene društve-nog sistema devedesetih godina (imali su sposob-ne poslovne ljude koji su se lakše prilagodili novim uslovima poslovanja, odnosno imali su ljude koji su znali šta podrazumeva tržišno privređivanje). Jedan od sagovornika u ovoj knjizi je konstatovao i to da je ovim postupkom (ima na umu smenu liberala u Srbiji) prokockana poslednja šansa da se jedan lični režim zameni funkcionisanjem institucija, odnosno da se nametnu načela prema kojima funkcionišu sta-bilna moderna društva.

Upravo u tim „čistkama“ stradali su i urednici i direktori Ekonomske politike. Takav rasplet događa-ja je imao kao posledicu da se kod zaposlenih u toj instituciji stvori poseban odnos prema vlasti (nepri-stajanje na bilo čije diktate, nepokolebljivo insistira-nje na stručnosti i profesionalizmu, kao i odbojnost prema birokratizmu). Profesionalna nepotkupljivost i moralna hrabrost se najbolje pokažu kada ih dovo-de u pitanje, odnosno upravo u onim okolnostima kada je jasno povučena linija razgraničenja prema kojoj se treba odrediti. U takvim okolnostima nema mesta mimikriji. Odlazak „tvrdog jezgra“ iz Ekonomske politike (i dela stalnih i povremenih saradnika) u vremenu kada je postavljen pred njih jedan takav izbor to rečito potvrđuje.

Kakav je bio epilog reformskih napora? Umesto da se postepeno pri-bližava tržištu, novi privredni sistem zasnovan je na njegovoj suprotno-sti, preciznije, na samoupravnim sporazumima i društvenim dogovorima (pojednostavljeno, umesto da se slobodno formiraju na tržištu delova-njem ponude i tražnje, cene se „dogovaraju“). Stvoren je privredni obra-zac koji je bio izrazito neefikasan i naredna decenija je bila priprema za

Nimalo slučajno, redakcija

Ekonomske politike bila je mesto gde su

se okupljali političari

(uglavnom oni koji su bili „avangardni“

u odnosu na trenutnu

politiku), privrednici,

bankari...


veliki privredni i društveni krah. Jedan od najpoznatijih ekonomista bivše Jugoslavije, Aleksandar Bajt, posebno je analizirao probleme koji proizla-ze iz niske efikasnosti investicija u SFRJ, a nju je povezivao sa nedostat-kom preduzetništva. Utvrdio je da je u periodu od 1960. do 1980. godine efikasnost investicija bila oko 75 odsto prosečne efikasnosti investicija u Portugalu, Španiji, Grčkoj i Turskoj. Nakon toga zaključio je da ukoliko bi efikasnost jugoslovenskih investicija bila slična kao u pomenutim zemlja-ma, društveni proizvod bi uz iste investicije tokom razdoblja 1950-1980. godina porastao dvostruko više od stvarno ostvarenog. Ovo je podatak koji jezgrovito govori o osnovnom problemu privrednog sistema, ali uka-zuje i na to u kom pravcu je potrebno tragati za njegovim rešenjem.

Neki autori privrednu reformu vide kao po-slednju propuštenu priliku da se jugoslovensko društvo transformiše u jedan ekonomski dugo-ročno održiv sistem. Jože Mencinger je u svojim radovima tvrdio da je raspad Jugoslavije počeo prestankom privrednog rasta osamdesetih godi-na prošlog veka. To je vreme kada je država bila nemoćna da finansira spoljni dug. Nije slučajno da baš u ovom periodu počinje međusobno op-tuživanje tadašnjih republika ko koga iskorišćava (Mencinger ovo naziva „jugoslovenskim sindro-mom“). Zanimljivo je pomenuti i to da su se baš svi osećali iskorišćenim i prevarenim. Osamde-setih godina, prisećaju se oni koji su pisali u tom periodu za Ekonomsku politiku, ključne teme više nisu reforma socijalizma već izlazak iz socijaliz-ma. Igrom sudbine, 1990. godine, dakle uveliko u „smutnom vremenu“ koje je nagoveštavalo skoru katastrofu, Ekonomska politika je progla-šena za najbolji nedeljnik u tadašnjoj Jugoslaviji. Nastavak raspleta jugoslovenske drame je svima

poznat. Trvenja, međusobna optuživanja, međusobna obmanjivanja i, ko-načno, krvavi rasplet. Dakle, svega nakon dve decenije od „čistke liberala“ zemlja se uz grmljavinu raspala. Tim raspadom se ekonomski problemi u novonastalim državama nisu preko noći rešili, ali to je tema za drugu vrstu analize kojoj ovde nije mesto.

Ideja o neophodnosti

promene u pravcu više ekonomske

slobode i tržišne racionalnosti je poražena, a upravo taj

poraz je imao dalekosežne posledice na

sudbinu sistema i zemlje u celini


V

Iako je reč o knjizi koja se „na svoj način“ bavi prošlošću, ona ne zasipa čitaoca sivilom i dosadom niti se u njoj osećaju naslage istorijske prašine i neprijatan zadah prostorije koja dugo nije provetrena. Naprotiv, ona je izuzetno živa, dinamična i zapanjujuće komunikativna imajući u vidu da se bavi ozbiljnim pitanjima. Toj velikoj živosti knjige doprineli su kako ton uvodnog priloga Mijata Lakićevića tako i intervjui sa ljudima koji su svojim delom, svako u svojoj oblasti, obeležili period o kojem je reč. Knjiga obiluje izuzetno zanimljivim detaljima o događajima i ljudima koji su u njima uče-stvovali (mnoštvo činjenica je i za autora ovih redova predstavljalo novinu, a ponekad i pravo iznenađenje). Ona nije pisana kao istorijska studija (niti pretenduje na tako nešto), tako da je oslobođena tereta koji takve knjige neminovno podrazumevaju, ali koji ih istovremeno čini mnogo manje čit-ljivim.

U Srbiji je široko zastupljen sledeći odnos prema prošlosti (mada treba priznati da je to širi fenomen, a ne pojava koju treba vezivati isključivo za ovaj region): iako ne znamo baš mnogo o tome šta se događalo u prošlosti, imamo o njoj već izgrađen stav. Uglavnom površan, sveden na opšta mesta i stereotipe. Uglavnom isključiv prema bilo čemu što odudara od neke šeme koju smo prihvatili, u koju nepokolebljivo verujemo i koju teško dovodimo u pitanje. Što je manje poznavanje događaja to je isključivost veća, kao i ubeđenost u istinitost vlastitog tumačenja. U takvim viđenjima prošlosti po pravilu nema osećaja za nijanse, osećaja za to da uvek postoje i dobre i loše strane, da postoje kontradiktornosti i slično. Posebno nedostaje sposobnost uočavanja tananih preliva. A često su baš oni najvažniji.

Da je tumačenje čak i bliske prošlosti veoma složena stvar vidi se i iz raz-govora sa ljudima koji su bili svedoci ili učesnici događaja koje komentari-šu. Naime, i oni se često znatno razlikuju u tumačenju pomenutih događaja i njihovih posledica. Upravo ta razlika u poimanju onoga što je bilo – čak i iz današnje perspektive i uz prednost naknadnog znanja – pokazuje da ono što je prošlo i nije toliko jasno, odnosno da nema saglasnosti u tuma-čenju pojedinih događaja. Različiti su, pored ostalih, odgovori i na sledeća pitanja: kako je došlo do raspada zemlje, da li se zajednička država mogla održati, kako se nakon svega ocenjuje pokušaj reforme Ante Markovića, da li su razlozi raspada zemlje bili ekonomski ili politički, da li bi se Jugoslavija spasla kao politička zajednica da nije došlo do napuštanja reforme šezdese-tih godina prošlog veka, koliko su obrasci koji su nastali u tim decenijama odgovorni za ono što se dešava danas, zašto se Slovenija lakše privredno pri-lagodila na novonastale okolnosti od svih država koje su nastale raspadom SFR Jugoslavije, koliko su na raspad Jugoslavije uticale promenjene prilike u svetu, itd. Verovatno svaki čitalac koji uzme ovu knjigu u ruke već ima svoj odgovor na svako od ovih pitanja i veoma će teško odustati od svoje


verzije o tome šta se zaista dogodilo. I to je jedan od razloga koji ukazuju na potrebu pisanja ovakvih knjiga, odnosno na potrebu da se stvari sagleda-vaju iz različitih uglova i da se sučeljavanjem različitih viđenja i tumačenja približimo istini.

VI

Sklapajući stranice ove veoma zanimljive i višestruko podsticajne knjige čitaoci će reagovati različito. Oni koji su bili savremenici ili aktivni učesnici događaja o kojima je reč, verovatno će osetiti onu posebnu vrstu emocije koja se javlja kada mislite o sebi iz doba mladosti u kojoj ste bili opsednuti visokim idealima i istovremeno raspolagali ogromnom radnom energijom. Knjiga Ispred vremena će biti posebno informativna za mlade ljude. Mlađi čitaoci će se u ovoj knjizi susresti sa brojnim imenima koja im neće mnogo značiti (neka od njih je prvi put čuo i autor ovih redova koji odavno ne pri-pada toj starosnoj grupi), to jest za njih su ona potpuno nepoznata. Saznaće i to da su neke njima poznate (i još uvek profesionalno aktivne) ličnosti go-dinama radile u Ekonomskoj politici. Otkrivaće i to da su u njihovoj blizini (možda baš u susedstvu) ljudi koji su svojim delovanjem oblikovali privredu i društvo bivše zajedničke države. Saznaće da su njihovi sugrađani i ljudi koji su pre nekoliko decenija bili u stanju da urade stvari koje mnogi nisu u sta-nju da izvedu ni danas. Susrešće se i sa nekim rečima koje im ne znače ništa (Centralni komitet, samoupravljanje, društvena svojina, društveno dogova-ranje, udruženi rad i slično) i sasvim sigurno će se zapitati kako je uopšte funkcionisalo jedno takvo društvo. Začudiće se možda nad pojedinim tema-ma i zapitati kako je bilo moguće da se toliko dugo raspravljalo o nečemu što im se danas čini tako očiglednim.

Pažljiviji čitaoci će se nesumnjivo bar malo zamisliti. Primetiće da su mnogi problemi, koji su se pojavljivali u prošlosti, prisutni i danas. Ali na-metnuće im se i neka pitanja. Zapitaće se na primer, kako je došlo do toga da su različiti delovi nekada zajedničke države sasvim drugačije reagovali na slične izazove, odnosno zašto pomenuta „institucionalna inercija“ nije kod svih delovala na isti način iako su decenijama bili deo zajedničkog privred-nog i političkog prostora. Primetiće i to da se i neke dileme, doduše u nešto izmenjenom kontekstu, ponavljaju (jedna od njih je uloga države u ekono-miji – veliko poverenje građana u etatistički etatizam se održalo, a i dalje je veliko nepoverenje u tržište i konkurenciju). I sada se, kao i tada, od države očekuje da se upliće u stvari gde joj nije mesto (mada se i vladajuće garniture iz svojih razloga svesno guraju u procese gde im nikako nije mesto). I danas, kao i tada, političari nastoje da donose odluke koje daju kratkoročne dobitke (koji su važni da bi se zadržala vlast), a dugoročne troškove snose drugi. Sve


u svemu, prošlost mu se više neće činiti tako nevažnom i osetiće da je ona prisutnija u savremenosti mnogo više nego što je pomišljao. Možda će baš od ove knjige polako početi da stiče, kako je to govorio Šumpeter, osećaj za istorijsko iskustvo. Sve u svemu, istraživački poduhvat Mijata Lakićevića neće ostati neprimećen.


SADRŽAJ KNJIGE:

PREDGOVORBožo Stojanović: Sudbina nedeljnika kao svedočanstvo vremena

PRVI DEO - Tradicija za budućnost

DRUGI DEO - IntermecoPredrag Koraksić Corax: Dragocena školaDušan Petričić: Kreativne seanseTomislav Peternek: Poštovanje profesijeDragan Veselinov: Sumrak eliteAnte Gavranović: Nedostižan uzorUvodnik EP, 27. novembar 1965. godine: Ispred vremena

TREĆI DEO - Učesnici i svedociLatinka Perović: Sudar u SrbijiVladimir Gligorov: Koreni (propasti) privredne reformeŽarko Puhovski: Šverceri političkog liberalizmaJože Mencinger: „Emergency exit“Ljubomir Madžar: „Praksis“ je bio na krivom putuDragiša Bošković: Advokati slobodeStjepan Mesić: Kapitalizam je počeo u OrahoviciMilutin Mitrović: Društvo sa ljudskim likomDimitrije Boarov: Žrtve principijelne koalicijeVeselin Vukotić: Usponi i padovi liberalnih poduhvataIvica Todorić: Jed(i)no tržište

ANEX

Galerije slika iz originalnih brojeva Ekonomske politike

MIJAT LAKIĆEVIĆ, ISPRED VREMENA I

Dodatak

Prikazi

II MIJAT LAKIĆEVIĆ, ISPRED VREMENA

IZ ISTORIJE SRPSKE ŠTAMPE:Ekonomska politika – nedeljnik koji je rušio tabue

Zašto nije uspela modernizacija Srbije

Autor: Mihal Ramač06/04/2012, Danas

O drugoj Jugoslaviji danas se uglavnom govori kao o vremenu komu-nističkog jednoumlja. Previđa se – ponekad iz neznanja, mnogo češće namerno – da se taj komunizam već od početka pedesetih u velikoj meri razlikovao od sovjetskog i da su se vremenom razlike sve više produ-bljivale. Staljin 1948. nije uspeo da sruši Tita; četvrt veka kasnije njegov duh navodi šefa jugoslovenskih komunista da sruši srpske liberale, na ogromno zadovoljstvo Brežnjevljevog klana. Svaku reč u prilog Marka Nikezića, Latinke Perović, Mirka Tepavca i njihovih saradnika mnogi u Srbiji i danas vide kao izazivanje drugova u Kremlju. Pored toga, ideje liberala podjednako su strane i mrske današnjim vladajućim krugovima u Beogradu kao što su bile ostarelom Josipu Brozu.

Na ovakva razmišljanja, između ostalog, navodi knjiga Mijata Lakićevića „Ispred vremena“, s podužim podnaslovom: „1963 – 1973, sudbonosna decenija, uspon i pad srpskih liberala, uzroci i posledice, od tada do naših dana, kroz prizmu Ekonomske politike, novina kakvih više nema“ (Fond za otvoreno društvo, Beograd 2011).

Ekonomsku politiku (EP) nije pokrenula opozicija, već partijski vrh. Sve novine bile su u rukama komunističke vlasti, sve su je podržavale i hvalile. Čelnici partije shvatili su još 1952. da je potrebno da ih neko pod-bada, podstiče na razmišljanje, otvara im drugačije vidike. Nisu namer-avali, naravno, da takav list puste pred širu publiku. Slobodnije ekonoms-ko razmišljanje, uz ponešto što je moglo da miriše na jeres, dopuštano je samo izabranima. Pomenuti nedeljnik nije bio visokotiražan, nije ga bilo na većini kioska. Svakog ponedeljka stizao je na stolove viših privrednih i partijskih rukovodilaca, pružajući im informacije kojih u drugim listovi-ma nije bilo, ili drugačiji pogled na ono o čemu su pisali i drugi. Vladimir Gligorov, jedan od saradnika EP, kaže da je ona bila „jedino mesto gde se mogla zastupati tržišna privreda u izvornom smislu, odnosno liberalno shvatanje ekonomije, politike, države i društva u celini. Naravno, to se retko kad radilo otvoreno, već uglavnom manje ili više prikriveno, uz ra-zličite ograde i kompromise“. O značaju nedeljnika i dramatičnim zbivan-

MIJAT LAKIĆEVIĆ, ISPRED VREMENA III

jima šezdesetih i početkom sedamdesetih u knjizi govore i Kiro Gligor-ov, Latinka Perović, Jože Mencinger, Predrag Koraksić, Aleksandar Lebl, Ljubomir Madžar, Dragiša Bošković, Veselin Vukotić, Dimitrije Boarov, Zoran Jeličić, Stjepan Mesić, Dušan Petričić... Sadržajni predgovor pot-pisuje Božo Stojanović. U prilogu je dat istorijat impresuma od 1952. do 1997. U njemu su desetine imena novinara, naučnika i političara koji su svojim prilozima i idejama uticali na oblikovanje ovog nedeljnika.

Lakićević je u redakciji EP radio od 1977. do 1998. Temeljito je proučio istoriju lista, znalački prikazao ono što ga je činilo posebnim, odabrao je kvalifikovane i verodostojne sagovornike za osvetljavanje vremena uzle-ta i slamanja privredne reforme i sloma liberala. Protiv reforme se tada, piše on, digla „i kuka i motika, i mastionica i kadionica“. Liberali nisu bili omiljeni zato što nisu bili populisti, nisu podilazili mediokritetima, neradnicima i lošem ukusu. Na pitanje zašto su bili poraženi i zašto liber-alizam slabo uspeva u Srbiji, autor odgovara: „Pa, zato što niko nije (bio) za to. Ni partija. Ni opozicija. Ni akademija. Ni nacija. Trebalo je samo malo vremena, nakon 68, da se svi oni povežu“. Sličnost sa današnjim vremenom nije nimalo slučajna.

Knjiga posredno objašnjava zbog čega se u Srbiji posle 2000. tako malo promenio sistem, ako se uopšte promenio, zbog čega je ona i danas partijska država i zbog čega političari ne puštaju iz ruku ostatke ostataka privrede.

Prisećajući se rada u EP pre 40 godina, likovni umetnik Dušan Petričić kaže da su to bile novine u kojima su „granice sloboda bile vidljivo pomerene unapred u odnosu na druge medije“. Latinka Perović objašn-java da je reformski zamah u drugoj polovini šezdesetih „kao prioritet postavio privrednu reformu sa neizbežnim političkim konsekvencama“. Protiv modernizacije Srbije behu bivši četnici i ibeovci, ali i mnogi parti-zanski generali, razvlašćene pristalice Rankovića, te intelektualni krugovi bliski Dobrici Ćosiću, čija ideologija bi najsažetije mogla da glasi: „Prak-tičan rad je banalan u odnosu na san o obnovi stare slave i veličine“. A Kardelj je, svedoči Perovićeva, rekao da je Ekonomska politika – „biblija savremenog tehnokratizma“.

Ekonomska politika, ukazuje Ljubomir Madžar, bila je „kritički raspoložena i otvorena za raspravu i dijalog, u njoj je čovek mogao da saz-na šta se stvarno dešava u privrednom životu“. Dragiša Bošković, uvod-ničar EP čije ime je izbrisano iz lista posle rušenja liberala, kaže da „gru-pa oko Nikezića jeste predstavljala širu, modernističku, kosmopolitsku Srbiju, za razliku od ove druge, čvrstorukaške, žandarmske Srbije koju je Ranković oličavao, ali nije bio njen najvažniji predstavnik“.

Mijat Lakićević i njegovi sagovornici posebno ističu ulogu koju su u profilisanju i očuvanju uređivačke politike nedeljnika imali glavni ured-nici Jaša Davičo i Ljuba Veljković, te Milutin Leka Bogosavljević koji je

IV MIJAT LAKIĆEVIĆ, ISPRED VREMENA

trideset pet godina (!) bio zamenik glavnog i odgovornog urednika. Knji-ga je svojevrsni omaž generacijama novinara i saradnika EP, ali i značajan prilog istoriji novinarstva u Srbiji. Pored toga, ona sažeto prikazuje ekon-omske tokove od druge polovine pedesetih do raspada Jugoslavije.

Ekonomska politika preživela je brojne pritiske u komunističkom režimu. Ugušio ju je Miloševićev. Njemu i njegovoj političkoj, privred-noj i naučnoj eliti nije bio potreban ni taj ni neki drugi prozor u svet. Lakićevićeva knjiga ne bavi se devedesetim godinama, ali olakšava da se razume iz kakvog mentalnog sklopa potiče Milošević i zašto je masovno prihvaćen.

Iako to izričito ne piše, liberalni čitalac može između njenih redova da izvuče i nimalo utešan zaključak kako je rušenjem liberala počela svojevrs-na kulturna, antimodernistička revolucija, kojoj se ni danas ne nazire kraj.

Šta je Tepavac govorio o Ćosiću

Knjiga „Ispred vremena“ podseća na mnoge zaboravljene ili prećut-kivane događaje. Recimo, retko se spominje da je posle često citiranog govora Dobrice Ćosića na 14. sednici CK SK Srbije 1968. Mirko Tepavac rekao: „To što Ćosić iznosi, to je veliki doprinos budućoj propasti Srbije. Ti koji na taj način vode brigu o srpstvu, oni daju veliki doprinos nacio-nalizmu i najbolje rade na propasti Srbije“. Ove dalekovidne rečenice još aktuelnije zvuče danas, gotovo pola veka nakon što su izgovorene.

MIJAT LAKIĆEVIĆ, ISPRED VREMENA V

Mijat Lakićević – “Ispred vremena”,Fond za otvoreno društvo, Beograd, 2011.

Triptih o privrednim slobodama

Autor: Dimitrije Boarov12/01/2012, Vreme

Razgovori povodom omaža Ekonomskoj politici Lakićeviću su omo-gućili da skladno poveže u svojevrstan “triptih” tri osnovne teme svoje knjige: jedne novine, jednu privrednu reformu i jedan politički pokušaj modernizacije društvenog sistema. Kako se to kaže, “crvena nit” koja povezuje te tri teme je ideja tržišta i konkurencije

Upravo u trenutku kada se na sve strane raširilo globalno naklapanje o konačnom kraju liberalizma, potkraj protekle godine, u Beogradu je izaš-la jedna neobična i neobično zanimljiva knjiga o sudbini liberalne ideje u Srbiji u socijalističko vreme, u drugoj polovini 20. veka, knjiga novinara Mijata Lakićevića “Ispred vremena”. Naime, pišući istorijski omaž nekada čuvenom, a danas pokojnom beogradskom nedeljniku Ekonomska poli-tika, u kojem je i sam proveo više od decenije svog novinarskog rada, Lakićević je logično “proširio temu” na fenomen liberalne ideje u socijal-ističkom idejnom i sistemskom okruženju, jer je pronašao da je reč o listu koji je upravo zagovaranje te ideje i izdiglo do vrhunskog žurnalističkog kvaliteta i veoma snažnog društvenog uticaja u svom vremenu.

Tako je priča o nedeljniku koji je imao relativno mali tiraž, nešto između 12 i 15 hiljada primeraka, prerasla u priču o nesrećnim i neus-pelim pokušajima da se i u socijalistički sistem na neki način inkorporira ideja o ekonomskim i privrednim slobodama kao esencijalnim temeljima svih ljudskih sloboda. Jer je Ekonomska politika (EP), kako kaže sam au-tor, imala tu ideju, pa se “štaviše, može reći da je i sama bila – ideja”.

Preciznije rečeno, taj list je zagovarao za ono vreme “liberalizujuće ideje”: da je tržište najbolji regulator robne razmene i promoter produk-tivnosti; da je država u načelu nedovoljno dobar privrednik i nedovoljno odgovoran vlasnik; da bez dobiti nema razvoja i napretka; da bez pre-ma svetu otvorene privrede nema efikasnog privređivanja i savremene tehnologije; da bez poštovanja autonomije preduzeća i svetinje ugovora nema ozbiljnog poslovanja; da su pravna država i jake institucije jedina brana prema voluntarizmu (jedno)partijskog monopola; da bez konvert-ibilnog novca nema realne mere vrednosti, itd. Sve su to aksiomi moder-

VI MIJAT LAKIĆEVIĆ, ISPRED VREMENA

nog sveta koji ni danas ne dominiraju javnom scenom Srbije i oko kojih se kod nas i danas otvoreno ili skriveno lome “idejna koplja”.

GLASILO TEHNOKRATIJE: U tom kontekstu Lakićević objašnjava i naslov svoje knjige “Ispred vremena” (mi iz Vremena rekli bismo “Ispred Vremena”), pa kaže: “Danas je Srbija po mnogo čemu iza svog vremena. I vodi, u suštini, iste bitke kao pre pola veka. Štaviše, čini se da je sada mnogo više zbunjena i dezorijentisana, ‘u neznanju’ šta da radi i kuda da krene. Jedan čovek, Zoran Đinđić, koji je žurio napred, da nadoknadi zaostatak, mučki je ubijen. Ko danas predstavlja ono najbolje i najnapred-nije u Srbiji? I ko je isprednjačio u odnosu na okolinu i vreme u kojem živi?”

Neobično koncipirana, ova knjiga ima i neuobičajen podnaslov: “1963-1973, sudbonosna decenija, uspon i pad srpskih liberala, uzroci i posledice, od tada do naših dana, kroz prizmu Ekonomske politike, novina kakvih više nema”. Iza ovog “usmeravajućeg podnaslova” i Lakićevićeve poduže studije o povezanosti nastanka i zrelosti Ekonomske politike (EP) sa vremenom “liberalizujućih procesa” sredinom druge polovine 20. veka u SFRJ, u ovoj knjizi nižu se intervjui sa 23 ličnosti koje su bile “učesni-ci i svedoci” te “sudbonosne decenije” na koju se knjiga fokusira. Među tim ličnostima, dakle, nisu samo poznati novinari Ekonomske politike, spomenimo samo neke – Dragiša Bošković, Milutin Mitrović, Predrag Koraksić, Zoran Jeličić – nego i danas poznati ekonomski analitičari i stručnjaci koji su pisali za EP, poput, na primer, Vladimira Gligorova, Dragana Veselinova, Jože Mencingera, Žarka Puhovskog, Tomislava Du-mezića, Ljube Madžara, kao i nekadašnji i sadašnji ugledni javni radnici i poslovni ljudi, među kojima i Latinka Perović, Veselin Vukotić, Stipe Mesić i Ivica Todorić, koji su podržavali EP ili ih je taj list uzimao u zašti-tu kada su pokušavali da unaprede jugoslovensku privredu, pa i politiku.

Upravo spomenuti razgovori povodom omaža Ekonomskoj politici Lakićeviću su omogućili da skladno poveže u svojevrstan “triptih” tri os-novne teme svoje knjige: jedne novine, jednu privrednu reformu i jedan politički pokušaj modernizacije društvenog sistema. Kako se to kaže, “crvena nit” koja povezuje te tri teme je ideja tržišta i konkurencije.

Ekonomska politika je ne samo kao glasnogovornik liberalne ideje ili, bolje reći, upravo kao takav glasnogovornik (da upotrebimo diskursivno načelo “jedinstva sadržaja i forme”) značajna i za istoriju modernizaci-je srpske štampe, jer je: prva uvela njusmagazinski tip nedeljnika malog formata u socijalističku Srbiju (po ugledu na londonski Ekonomist); prva štampala kolorne korice na kvalitetnoj hartiji i u “dubokoj štampi” i prva na koricama objavljivala karikature i kolaže; prva samoinicijativno za-tražila da joj Socijalistički savez obustavi državnu dotaciju, ne stideći se i ne libeći se da uglavnom dobro živi od oglasa i marketinških akcija, to

MIJAT LAKIĆEVIĆ, ISPRED VREMENA VII

jest da bude “glasilo tehnokratije i krupnog društvenog kapitala” (što joj je spočitavano kada su posle 1972. godine smenjivani njeni vodeći ljudi zbog “tehnoliberalizma”); EP je takođe među onim srpskim listovima koji su svojevremeno isprednjačili po otvorenosti za svetske teme, koje su zauzimale više od trećine lista, a paralelno u “domaćem” uvodniku redov-no je objavljivan i onaj spoljnopolitički; EP je, začudo, prva osetila značaj “rok kulture” i branila organizatore i posetioce prvog našeg velikog rok koncerta na otvorenom, Gitarijade beogradskog Sajmišta, i tako redom. U svemu onom što se u žurnalizmu naziva “profesionalnošću”, od svetinje podataka i brojeva do posvećenosti činjenicama i obrazloženim mišljenji-ma, Ekonomska politika je još pre 50 godina bila ili prva ili među prvima u našoj štampi. Kako je primetio Vlada Gligorov, mogao si i da se slažeš i da se ne slažeš, ali si to što pišeš morao da obrazložiš.

Ovaj nedeljnik osnovan je 1952. godine na neformalnim “bilijarskim konsultacijama” kod Tita, verovatno na poticaj Borisa Kidriča koji je tada Kiri Gligorovu (prema njegovom sećanju) dao veoma indikativan nalog: “Ti imaš zadatak da formiraš redakciju od ljudi liberalnih ideja, da i mi primenimo nešto od onoga što je dovelo do uspeha kapitalizma.” Nešto od tog naloga zapisano je i u prvom uvodniku lista, čiji se prvi broj po-javio 4. aprila 1952. godine: “Privredni život naše zemlje nije odvojen od privrede ostalih zemalja, niti je to moguće, niti naša zemlja tome teži... Zbivanja u međunarodnom privrednom životu ne mogu da ostanu bez dejstva na naš privredni život i naše privredne veze sa drugim državama i narodima”.

A ŠTO DA NE: Koliko je EP bila u toku svetskih zbivanja još pre pola veka, samo kao ilustracija neka posluži činjenica da je ona u jeku crvenih, antitržišnih studentskih demonstracija 1968. godine u dva nastavka prene-la famozni tekst Miltona Fridmana “Uloga monetarne politike”, samo de-setak dana nakon njegovog objavljivanja u Američkoj ekonomskoj reviji – a reč je o tekstu za koji mnogi smatraju da je označio novu epohu u svetskoj ekonomskoj teoriji. Uostalom, i na domaćem terenu neki tekstovi iz EP su označili “prelomnicu” u javnom mišljenju, poput, na primer, teksta Draga-na Veselinova “Ekonomsko-filozofske osnove dogovorne ekonomije”, koji se smatra kao coup de grace čitavoj koncepciji sistema udruženog rada koja je tada promovisana kao jugoslovenski doprinos svetskom marksističkom nasleđu i razvoju “socijalizma sa ljudskim likom”.

Prvi glavni urednik Ekonomske politike ipak je, mada kratko, bio jedan stari komunista i partizan Dobrivoje Bobi Radosavljević, koje će kasni-je, opet nakratko, biti i predsednik Centralnog komiteta SK Srbije nakon Brionskog plenuma 1966. godine. Zapravo, od samog početka ključni urednik je bio Jaša Davičo, stariji brat književnika Oskara Daviča, liber-alni levičar još od pre Drugog svetskog rata. Jedna od glavnih Davičovih

VIII MIJAT LAKIĆEVIĆ, ISPRED VREMENA

zasluga, koji će na čelu lista biti do smrti (1961), moglo bi se reći bila je što je u list doveo dva kasnije legendarna urednika ovih novina, Lju-bu Veljkovića i Milutina Leku Bogosavljevića. Ova dva čoveka, uz uvod-ničara, komentatora Dragišu Boškovića, činiće vodeću trojku koja će dati pečat Ekonomskoj politici u spomenutoj “presudnoj deceniji”.

Veljković je kao glavni urednik imao smelosti da jednom Edvardu Kardelju kaže da je samoupravljanje u zastoju zato što radnici nemaju načina da identifikuju svoj udeo u društvenom vlasništvu. Na Kardeljevu primedbu “a šta bi ti hteo, da im podelimo akcije”, on je odgovorio “a što da ne”. Na to ga je ključni kreator socijalističkog sistema u SFRJ upitao: “A gde smo tu onda mi – Partija?”.

U kontekstu ove anegdote treba spomenuti da je list EP 1968. godine branio i tadašnjeg predsednika opštine u Slavonskoj Orahovici Stipu Me-sića (potonjeg predsednika SFRJ i Hrvatske), koji je sa “grupom građana” iz Beograda i Paraćina u svom gradiću podigao fabriku štofova kao ak-cionarsko društvo, ali je rad te fabrike zabranjen pre “svečanog otvaranja”.

Drugi ključni čovek lista EP Leka Bogosavljević večito je bio zame-nik glavnog urednika i zapravo je nosio list na svojim leđima, i u vreme njegovog uspona, ali i u najteže vreme kada je, posle pada liberala u Srbiji, Ljuba Veljković smenjen i izbačen iz Partije, a Dragiši Boškoviću zabran-jeno da piše (odselio se u Ljubljanu, prešao u Delo, zatim bio dugogo-dišnji dopisnik ovog lista iz Njujorka, a i danas u njemu piše iz penzije o svetskim privrednim temama).

Najsjajnije razdoblje Ekonomske politike bilo je ono posle privredne reforme 1965. godine koju je, prema proceni Vlade Gligorova, provo-cirao problem presušivanja dotacija Titovoj Jugoslaviji sa Zapada, kriza njene spoljne likvidnosti i prelazak na uzajmljivanje novca u svetu po tržišnim kamatama, da bi se pokrila prevelika javna potrošnja (podseća na današnji problem Srbije). Gligorov u tom smislu u ovoj knjizi kaže: “Ako se sredstva ne dobijaju kao poklon, onda moraju da se uzimaju zajmovi. A zajmovi moraju da se vrate. Što dalje znači da zemlja mora da ima proizvodnju, mora da ima izvoz, iz čega će se pozajmice vraćati. Dakle, pokazuje se neophodnim da se uspostavi sistem odgovornosti kroz celu privredu, što je praktično liberalno pitanje: ko odgovara za koje pare, ko odgovara za koje troškove – preduzeća, domaćinstva, ban-ke, države i tako redom. Privredna reforma mora da se gleda u tom kontekstu.”

Latinka Perović s tim u vezi primećuje da je “reforma u društvu prim-ljena kao važna prekretnica ... Govorilo se: “To je sad početak nove faze”. I onda su događaji stvarno išli vrlo brzo – pokazalo se da u ekonomsku reformu nije moguće ući bez političkih promena. Naravno, govorilo se o političkim promenama pre svega u federaciji, ali govorilo se i o nužnosti promena u partiji.”

MIJAT LAKIĆEVIĆ, ISPRED VREMENA IX

Nešto slično, ali ipak različito, kaže i Žarko Puhovski koji smatra da se “sa padom političkog sistema može mijenjati ekonomski, ali da se prom-jenom ekonomskog sistema ne može mijenjati politički”. Puhovski tako tezu da je privredna reforma 1965. godine propala čim se uvidelo da ona nema šanse na uspeh bez političke reforme, koriguje u “nedvosmernu konvergenciju”, što omogućava razumevanje poslednjih ekonomskih us-peha Kine, na primer. Istina, šta će biti s Kinom ukoliko izostanu političke reforme, tek treba da vidimo.

Možda najvidljivije razlike među Lakićevićevim sagovornicima uočl-jive su u tretiranju njegove “treće teme”, to jest u procenjivanju “liber-alizujućih pokušaja” u vreme relativno kratke vlasti “liberala” u Srbiji (Nikezić i L. Perović), kao i mlađe garde komunista u vreme “Hrvatskog proleća” 1971. godine (Savka Dapčević Kučar i Mika Tripalo). Zapravo, razlike u iznetim stavovima među autorovim sagovornicima nisu razlike u temeljnom odnosu prema ovim političkim pokušajima modernizaci-je jedine partije i pronalaženju njenog novog položaja prema privredi i društvu – nego u tome koliko su i jedno i drugo rukovodstvo doista kontrolisali vlast i koliko su doista imali “liberalne ciljeve” u vreme kada je Tito bio nedodirljivi arbitar. Puhovski u tom smislu nema dilemu da tadašnji “modernizatori Partije” nisu bili liberali, jer se “bit političkog lib-eralizma svodi na rečenicu ili izreku: suverenost pojedinca, a to je nešto što socijalistički ili komunistički poredak nije mogao izdržati”. Dodajmo, ne “izdržavaju” to ni današnje partije diljem svih država ex Jugoslavije.

Radi ilustracije sadržaja ove nadasve raznovrsne i zanimljive knjige Mijata Lakićevića o listu i ličnostima koje su bile “ispred vremena”, u nas-tavku ovog prikaza dajemo samo nekoliko isečaka iz samo nekoliko inter-vjua sabranih u jedne korice, a koji govore o zasad uzaludnim naporima da se siročići socijalizma privuku liberalnoj ideji i kontinuitetu otpora takvim nastojanjima.

Dragiša Bošković: Ekonomski rikverc

“Istina je da je posle 68. godine došlo do odustajanja od reformi, napravljen je ekonomski rikverc. Ali, to se nije odmah videlo. Kao što se nisu odmah videle ni posledice. One su zamazane obiljem jeftinih kredita koje smo dobijali iz inostranstva. Ti krediti su došli na naplatu deset go-dina kasnije. Naime, pred kraj 1979. godine Pol Volker, ondašnji predsed-nik američke centralne banke, takoreći je pobegao sa skupštine MMF-a koja se održavala u Beogradu, jer je dolar pao, nafta otišla na 45-50 dolara za barel, a zlato na 840 dolara za uncu, što mislim da je cena koja realno još uvek nije dostignuta. Volker je onda jednostavno zavrnuo slavine i ka-mate su otišle “u nebo”, na nivo zbog kojeg je – prema jednom ondašnjem

X MIJAT LAKIĆEVIĆ, ISPRED VREMENA

opisu – FBI donedavno jurio mafijaše specijalizovane za zelenaško poza-jmljivanje novca. U tim okolnostima američka država je bila prinuđena da kreditorima obećava kamate od do tada nezamislivih 17-18 odsto. Svetski kapital je pohrlio na američko tlo da se dočepa tih prinosa i dolar se vinuo uvis. Tako su, naknadno, već uzeti zajmovi drastično poskupeli – jer su i tada ugovarani zajmovi sa promenljivom kamatom – čime je Jugoslavija praktično preko noći bačena na kolena. Ironija je što se to dešavalo u prvim godinama osme decenije prošlog veka, kada je glavni jugoslovenski dužnik izabrao da iščezne sa scene.

Neobično je što se ovaj obrt u svetskim prilikama ne uzima u obzir kada se raspravlja o razlozima propasti jugoslovenske države.”

Veselin Vukotić: Da li smo se izlečili

“Krajnja ideja Ante Markovića bio je predlog da se Jugoslavija konsti-tuiše kao savez šest suverenih država. Ali, to niko nije prihvatio. To je bio “izdajnički predlog! Danas bi to, vjerovatno, većina prihvatila, tada je to bilo katastrofa. Dalje, jedna od najoštrijih kritika našeg programa, sjećam se, bila je zbog toga što je u njemu pisalo da SFRJ može provođenjem tog programa postati članica Evropske zajednice već 1998. godine. Vlada je, da podsjetim, sa programom izašla u decembru 1989. godine; nju, dakle, kritikuju i kažu: “Ne možemo mi da čekamo 98. godinu”. A evo, došli smo do 2012. i – gdje su eks YU države, sem Slovenije? Jednostavno, način razmišljanja je bio takav. Ja sad ne govorim o stranom faktoru i global-nim tendencijama raspada višenacionalnih država, ne govorim o talasu nacionalizma, što je sigurno imalo ogromnog, vjerovatno i odlučujućeg uticaja na konačni rasplet, nego želim da istaknem količinu i snagu iner-cije u načinu razmišljanja. Bilo je tu i inaćenja, balkanske uskogrudosti. Jednostavno, bilo je to vrijeme velike duhovne zagađenosti društva... Sada je za našu budućnost mnogo važnije pitanje da li smo se izliječili, nego šta je bilo tada i šta je trebalo raditi tada...”

Ljubomir Madžar: Praksisovci i reforma

“Ne daj bože da su praksisovci preovladali. To bi bila destilisana voda u kojoj ne bi bilo nikakvog života. Sa druge strane, put kojim smo mi krenuli, u celini gledano, bio je neuporedivo bliži tržištu od puta bilo koje socijalističke zemlje. I to moramo uvažiti. Verovatno je to i dalo neke re-zultate koji su očigledno bili superiorni u odnosu na ono što su postigle ostale zemlje tzv. realnog socijalizma, a mi te važne činjenice možda nis-

MIJAT LAKIĆEVIĆ, ISPRED VREMENA XI

mo sasvim svesni. Jer, mnogo toga se uzima zdravo za gotovo.Da su prevladali oni koji su insistirali na više tržišta desile bi se bar dve

stvari. Cela privreda bi bila za jednu dobru nijansu efikasnija, jer bi bilo više autonomije, bilo bi više samostalnosti privrednih subjekata, bilo bi više tržišta, više motivacije. Ljudi bi u većoj meri radili za sebe, a u manjoj meri za državu. Druga stvar – bilo bi više nejednakosti. Onog momenta kad pustite ljude da rade kako znaju i umeju nejednakost je neminovna. Veliko je pitanje u kojoj je meri ta politika bila spremna da toleriše nejed-nakosti. Odustajanje od reformi početkom sedamdesetih pokazalo je da na to nije spremna.”

Ivica Todorić: Trebamo ljude koji stvaraju vrednosti

“Ja nikog neću povrijediti, ali ljudi općenito ne shvaćaju koliko je teško stvoriti novu vrijednost. Vi dolazite iz Srbije, pa ja mogu reći – gospodin Mišković je primjer takvog čovjeka. Bez obzira na to da li sam ja dobar s njim ili ne – a nema razloga da budem dobar, jer je svoj biznis prodao drugome – to je čovjek koji je u jednom prostoru stvarao nove vrijednosti. On je stvorio banku koju je neko platio. Da ona nije vrijedila, da on nije stvorio novu vrijednost, on ne bi dobio novac. On je napravio jedan “ritejl” trgovački lanac, investirao, napravio nekakve nove dućane, zaposlio neke ljude – neko je to platio. Mi trebamo ljude koji stvaraju nove vrijednosti, ali stvarne, tržišne vrijednosti, koje su konkurentne, koje mogu stvoriti novu zaposlenost, otvoriti perspek-tivu ljudima na ovim prostorima. Političke elite, ne samo u Srbiji, Hr-vatskoj ili Sloveniji – pitaću vas kakva je elita u Mađarskoj, kakva je u Rumunjskoj – to ne razumiju. Ima političkih elita koje su jako okrenute tržišnom gospodarstvu i koje su se pokazale vrlo uspješnim. Na primjer u Njemačkoj, ali i u Kini koja je potpuno drukčije organizirana. Danas u Kini imate vrlo uspješnu tržišnu ekonomiju koja se razvija neovisno od komunističkog sustava koji tamo vlada. Dakle, hoću kazati jednu stvar – države u ovoj regiji, poput Mađarske, Bugarske, Srbije, Slovenije, Hrvatske, Austrije, jednostavno se moraju, snažno i bez predrasuda, uk-ljučivati u tržišnu ekonomiju. Moraju nalaziti ljude koji su spremni st-varati nove vrijednosti, koji su spremni napraviti konkurentni proizvod, koji su sposobni razumjeti što je konkurentni proizvod koji se može proizvesti u određenoj državi, izaći sa tim na tržište i dobiti tu vrijed-nost nazad, a u stvari kroz to zapošljavati ljude.”

XII MIJAT LAKIĆEVIĆ, ISPRED VREMENA

Jože Mencinger: Reforme i nedodirljiv monopol

“U osamdesetim godinama, nakon Titove i Kardeljeve smrti, Ju-goslavija je stalno pokušavala da se reformiše. Mislim da je već negde 1983. godine, za vreme vlade Milke Planinc, osnovana čuvena Krajgerova komisija koja je okupila brojne ekonomiste. Njen glavni zaključak bio je da Jugoslavija treba da se vrati iz dogovornog socijalizma u tržišni socijal-izam. Od toga, međutim, nije bilo ništa, jer politički nije bilo prihvatljivo ono što bi rešilo ekonomske probleme. Bilo je puno nedodirljivih stvari, posebno društvena svojina i samoupravljanje, ali pre svega vodeća uloga, tačnije politički monopol Saveza komunista. U to se nije smelo dirati. Već se tada pokazalo da za reforme u onim okvirima više nema mesta.”

ispred vremena

Documents