Биљни органи

КЛИЦА

Деобом ћелија зигота образује се клица.

Налази се у семену.Делови клице:коренак, стабаоце,

клицин пупољчић и клицини листови(котиледони).

Подела биљних органа1. Вегетативни, који одржавају биљку у животу: корен, стабло лист 2. репродуктивни (генеративни) органа који

омогућавају размножавање јединки и биолошки опстанак врсте:

цвет - цвасти, плод и семе.

КоренКорен је осовински вегетативни биљни

орган којим се биљка причвршћује за подлогу и упија воду са раствореним минералним

материјама.

Ако корен настаје из коренка клице, зове се главни корен.

Ако настаје од неког другог биљног органа, зове се адвентивни.

Коренов систем Коренов систем представља скуп свих коренова једне биљке.

A. Осовински kоренов системКорен који настаје од коренка клице назива се главни корен (прави корен). На извесној удаљености од врха он се грана и образује бочне коренове, који су обично слабије развијени од главног корена. Сви бочни коренови заједно са главним граде коренов систем. Овај тип кореновог система развијен је код голoсеменица и дикотила.

Б. Жиличаст коренов системКада клицин коренак рано престане са растом, онда сa стаблa полазе коренови који се називају адвентивни (допунски коренови). Жиличаст коренов систем изграђен је од великог броја подједнако развијених адвентивних коренова и iмају га монокотиле. Адвентивнi коренови се код неких биљака образују и на листовима који су у додиру са подлогом.

ЗОНЕ КОРЕНАНа врху корена налази се вегетациона

купа чијом активношћу корен расте непрекидно током живота. Вегетациона купа је заштићена коренском

капом (калиптром) да се не би оштетила при пробијању кроз подлогу

Метаморфозе коренаОсим главних улога, корен може да добије и

неку другу функцију. Тада се облик и грађа корена мењају и он је метаморфозиран.

Најчешћа додатна улога корена је магационирање хранљивих материја: ако се храна нагомилава у главном корену, онда

он задебљава и преображава се у репу (нпр. шаргарепа).

када се хранљиве материје негомилавају у бочним кореновима, онда постају кртоле (нпр. код георгине).

код неких тропских биљака које живе на муљевитој подлози развијају се коренови за дисање који избијају изнад површине и снабдевају подземне органе ваздухом.

Метармофозе корена - репаст (главни) корен

Beta cicla цвекла

Метармофозе корена - репаст (главни) корен

Daucus carota subsp. sativus

Метармофозе корена - репаст (главни) корен

Даскасти коренови тропског дрвећа

Грађа корена

На корену се морфолошки разликује више делова (зона): зона коренске капе зона растења зона издуживања зона апсорпције зона провођења.

зона растења•део вегетационе купе •Корен деобама ових ћелија расте.

зона коренских длака •површинске ћелије образују длаке за упијање воде из земљишта.

зону издуживања•ћелије које се издужују (расту у дужину) и чине

зона коренске капе површински слој граде мртве,

ослузњавеле ћелије које се љуште и тако смањују трење при расту корена.

Ћелије коренске капе се стално обнављају деобама ћелија вегетационе купе

Грађа корена

Зона коренске капе

Зона раста

Анатомска грађа корена

Ако се у зони коренских длака направи попречан пресек корена, уочиће се његова примарна грађа: на периферији корена је ризодермис

(епиблем), вишеслојна зона примарне коре и у центру је централни цилиндар .

ПРИМАРНА ГРАЂА КОРЕНА Попречни preсeк korenа iзnaд zоне koрenских dлаka

ризодермис (епиблем)

централни цилиндар

зона примарне коре

Ризодермис је површински слој младих, вршних делова корена. Ћелије овог ткива образују коренске длаке којима се упија вода и у њој растворене минералне материје.

Примарна кора је грађена од више слојева паренхимских ћелија. Последњи слој коре, који је наслоњен на централни цилиндар, садржи ћелије пропуснице. Оне пропуштају воду са минералним материјама, коју су упиле ћелије ризодермиса, у централни цилиндар.

Попречни пресек радијалног проводног снопића

•Централни цилиндар се састоји од проводних елемената ксилема и флоема. •Ксилем се налази у центру, а флоем на периферији централног цилиндра. Ксилем има облик звезде између чијих зракова су уметнути елементи флоема.

Централни цилиндар почиње да се формира образовањем његовог површинског слоја-перицикла(живе ћелије које дуго задржавају способност деобе).

Детаљ радијалног спроводног снопића: 1. паренхим коре 2. ендодермис 2а. ћелија пропусница 3. перицикл 4. ксилем 5. флоем

2a

Секундарна грађa коrенa

I кора са перидerмоm

II камбијуm

III секундарnо дрво

simplast

apoplast Ćelijski zid

Уздужни пресек корена у зони коренских длака

Ficaria verna, koren Skrobna zrna u parenhimskim ćelijama

ИЗДАНАКВише биљке имају тело чији је један део

у земљи-корен, а други у ваздушној средини-изданак.

Изданак обавља фотосинтезу, транспирацију и размену гасова, а интензитет зависи од површине биљног тела.

Гранање:1. Моноподијално-главна оса стално

расте врхом,тј.темена вегетациона купа остаје до краја живота, а из бочних пупољака развијају се бочне гране.

2. Симподијално-главна осовина не расте само врхом, већ прекида растење или се савија у страну, а један од бочних пупољака се јаче развија и даје грану која преузима правац растења.

Моноподијално гранање

Симподијално гранање

Picea omorica, Панчићевa омoрiкa

Quercus sp., храст

Изданак се развија од пупољчића клице, тако да онај изданак чији раст води клицин пупољчић се назива основни изданак.

Бочни изданци су они који настају од бочних пупољака.

Пупољак је, у ствари, млад, још неразвијен изданак, чији је најважнији део вегетациона купа. Деобом ћелија вегетационе купе настају сви делови изданка.

Одмах испод врха вегетационе купе зачињу се листови, а у њиховом пазуху образују се бочни (пазушни) пупољци из којих постају бочни изданци.

Тако настаје гранање, односно образује се систем изданака, којим се постиже повећање површине биљног тела.

Изданак расте врхом, на коме је вегетациона купа. При основи вегетационе купе образују се зачеци листова. У њиховом пазуху образују се бочни изданци.Део стабла са кога полазе листови назива се чвор (нодус), а део стабла између два чвора је чланак (интернодиа).

У зависности од дужине чланака изданци могу бити: кратки, код којих су листови приближени и дуги, код којих се листови налазе на одговарајућој

удаљености. Код неких биљака, нпр. код маслачка, листови

су збијени па граде розету. Код воћака постоје и кратки и дуги изданци, при чему дуги носе листове, а кратки цветове (тзв.родне гране).

ДУГИ И КРАТКИ ИЗДАНЦИ

КРАТАК

ИЗДАНAК

ДУГИ

ЗДАНAК

ДУГИ И КРАТКИ ИЗДАНЦИ АРИША

ИЗДАНАК (стабло са листовима и пупољцима) ТЕМЕНИ

ПУПОЉАК

БОЧНИ ПУПОЉАК

НОДУС

ИНТЕРНОДИЈА

ЛИСТ

Вегетациона купа стабла се састоји од:

Протодерма (епидермис); Основног меристема (паренхим);

Прокамбијум (проводна И механичка ткива)

Апикални меристем стабла (Вегетациона купа изданка)

ПУПОЉАК

A. ТЕМЕНИ ПУПОЉАК

B. БОЧНИ ИЛИ ПАЗУШНИ ПУПОЉАК

АДВЕНТИВНИ ПУПОЉЦИ

МЕТАМОРФОЗЕ ИЗДАНКА Када поред основне функције, обавља још

неку, па се мења основни облик и грађа, изданак је метаморфозиран.

Изданак:надземни и подземни Подземни се од корена разликује по томе

што има пупољке или бар остатке закржљалих листова.

Облици подземних изданака су:1. Луковица2. Кртола3. Ризом

МЕТАМОРФОЗЕ ПОДЗЕМНИХ ИЗДАНКА

РИЗОМ

Zinдiber officinale Rosc., ђумбир

Solanum tuberosum L., кромпиr

КРТОЛА

Кртола кромпира пореклом од изданка и кртолагеоргине пореклом од корена су АНАЛОГНИ органи.(имају исту грађу и функцију али су различитог порекла).

ХОМОЛОГИ органи имају исто порекло али различите функције(фотосинтетички листови, крунични листићи и чашични листићи)

ЛУКОВИЦА

Allium cepa L., црни лук

Gaдea sp., балоће

Urдinea maritima, приморски лук са највећом луковицом у Еврoпи

Надземни изданак, такође, може да метаморфозира обављајући неку другу функцију: трн има заштитну улогу, рашљике служе за прихватање за неку

чврсту подлогу, столоне у виду дугачких изданака служе за

вегетативно размножавање, филокладије су листолики изданци на

којима се развија листић и у његовом пазуху цвет и плод.

МЕТАМОРФОЗЕ НАДЗЕМНОГ ИЗДАНКА

ФИЛОКЛАДИЈЕ

Ruscus hypoдlosum L.

КЛАДОДИЈЕ

представници фaм. Cactaceae,

каkтуси

РЕПАСТО ЗАДЕБЉАЛО СТАБЛО

Brassica oleraceae var. дonдyloides, келeрабa

СТОЛОНИ код јагоде, Fraдaria vesca

ИЗДАНЦИ ПРЕОБРАЋЖЕНИ У ТРНОВЕGleditschia sp., гледичија

ИЗДАНЦИ

ПРЕОБРАЖЕНИ У

РАШЉИКЕ

Стабло Стабло је осовински део изданка који расте

непрекидно током живота биљке. Стабло са листовима назива се изданак.

Основне улоге стабла су: провођење воде са минералним материјама од

корена ка листовима, а у обрнутом правцу растворених органских материја;

стабло и његове гране носе листове и постављају их у најповољнији положај за примање Сунчеве светлости.

цветТемени пупољак

Нодус или цворинтернодија

Боцни пупољакТемени пупољак

Лисна дрскаЛисна плоцаЛист

Осовински корен

Бочни коренови

Систем Изданака

Коренов систем

Стабло

У зависности од тога колико је стабло одрвенело, постоје 2 велике групе биљака:

1. Дрвенасте2. Зељасте Дрвенасте се деле на:1. Дрвеће2. Жбунове3. Полужбунове

ДРВЕЋЕ Вишегодишње разгранато или

неразгранато стабло Висина различита Старост од 10 па до више хиљада

година. У зависности од тога да ли се и како

грана:1. Тип палми 2. Тип лишћара и четинара

ЖБУНОВИГранају се скоро од саме површине,

тако да немају једно, главно стабло, него су грађени од неколико или много стабљика мање-више исте величине

ример.:ружа, рибизла, купина

ПОЛУЖБУНОВИГранају се као жбинови али су њихови

изданц само у доњем делу дрвенасти и виђегодиђњи.Једногодиђњи се развијају на старим дрвенастим деловима, пред зиму изумиру и отпадају.

Пример: мајчина душица, кантарион, жалфија

ЗАЉАСТЕ БИЉКЕ Немају вишегодишње надземне

изданке Могу бити: 1. Једногодишње ( жито, кукуруз)2. Двогодишње (цвекла, шаргарепа) и 3. Вишегодишње-перене (маслачак,

лукови, детелина

Примарна и секундарна грађа стабла

У почетним фазама развића изданка ствара се његова примарна грађа.

Код монокотила та грађа остаје током читавог живота, док се код дикотила и голосеменица примарна грађа замењује секундарном.

Apikalni meristem

Protoderm

Osnovni meristem

Prokambijum

Primarni meristemi

epidermisprimarna korasrž

Provodni snopić

Lisni trag

floemkambijum

Primarni ksilem

Stablo primarne građe

ANATOMIJA

STABLA

Примарну грађу стабла, као и код корена, чине три зоне : епидермис, који се најчешће састоји од једног

слоја ћелија; примарна кора коју чини неколико слојева

живих паренхимских ћелија и механичке ћелије (најчешће коленхим).

централни цилиндар, кога изграђују проводна ткива (флоем и ксилем) и ткиво сржи.

• Проводни снопићи су код монокотила разбацани, док код дикотила образују прстен.

• Између флоема и ксилема, код дикотила, налази се примарни камбијум.

I EPIDERMIS

II PRIMARNA KORA

III CENTRALNI CILINDAR

PERICIKL

Aristolochia sp.

Примарна грађа стабла дикотила и голосеменица се већ крајем првог вегетационог периода губи и почиње секундарно дебљање.

Између суседних проводних снопића зачиње се секундарни камбијум који се спаја са примарним и образује камбијални прстен.

Камбијални прстен одваја елементе дрвета ка центру стабла, а елементе коре ка периферији.

Површински слој ћелија у врху вегетационе купе ствара протодерм, од кога настаје примарно површинско ткиво-епидермис.

Од слоја испод протодерма настаје примарна кора, а од оних у средини срж.

Ћелије између имају облик широког прстена, па од њих настаје прокамбијум.

Прокамбијум може бити у облику трака или прстена

epidermis

floem

kambijum

ksilemsrž

kora

КАКО СТАБЛО ДЕБЉА

ИЛИ

СЕКУНДАРНИ РАСТ СТАБЛА

КОД ГОЛОСЕМЕНИЦА

И ДРВЕНАСТИХ ДИКОТИЛА

Formiranjem kambijalnog prstena i periderma

Тип стабла са проводним снопићима

1 2

1. Код биљака класе Liliopsida (Monocotyledones)

2. Код биљакa kлaсе Magnoliopsida (Dicotyledones)

СЕКУНДАРНА ГРАЂА СТАБЛА

I. КОРА

II. СЕКУНДАРНО ДРВО

III. СРЖ

ЛистЛист је део изданка који

обавља три веома важне функције : фотосинтезу, транспирацију и размену гасова.

Грађа листаЛист настаје од истог творног ткива

као и стабло – вегетационе купе стабла. Потпуно развијен лист се састоји од:

лисне основе, лисне дршке и лисне плоче (лиске)

DELOVI LISTA

Лисна плоча, лиска, ламина

Лисна дршка петиола

Лисни залисци стипуле

Лисна основа

Лисна основа се може развити у лисни рукавац или лисне залистке

Лисна основа је део којим је лист причвршћен за стабло.

Из лисне основе се развијају залисци и лисни рукавац.

Залисци могу бити различито развијени код различитих биљака – у облику трна, скоро неприметни или разрасли толико да замењују листове, који обављају неку другу функцију (нпр. код грашка листови су преображени у рашљику, а залисци обављају фотосинтезу).

Лисна плоча (лиска) је део који обавља све основне функције листа и најчешће је спљоштена. На њој се разликују две површине – лице (тамније) и наличје (светлије). Лиска може бити различита по величини, облику и изгледу обода.

Лисна дршка је уски део листа којим је лиска причвршћена за стабло. поставља лиску у најповољнији положај према светлости и, с обзиром да је веома савитљива, штити лиску од удара ветра и кише. Лист који нема лисну дршку назива се седећи.

ЛИЦЕ ЛИСТА

НАЛИЧЈЕ ЛИСТА

БИФАЦИЈАЛАН ЛИСТ

бифацијалнибифацијални еквифацијалниеквифацијални

унифацијални унифацијални

листовилистови

Врсте листова

У зависности од тога колико лиски полази са једне лисне дршке разликују се:

прости и сложени листови.

Листови са чијих лисних дршки полази већи број лиски су сложени.Сложени листови могу бити прстсто сложени и перасто сложени. Перасто сложени листови могу бити парно или непарно перасто сложени.

Прости листови су они код којих се на једној лисној дршки налази једна лиска.

ЛИСТ ПО ОБЛИКУ ЛИСКЕ МОЖЕ БИТИ

игличаст, ланцеласт, линеаран, јајаст, елипсоидан, округласт, бубрежаст, срцаст, копљаст, стреласт, троугласт

ОБОД ЛИСТА

•Обод лиске може бити цео или на различите начине урезан. •односу на особине обода, листови могу бити: назубљени, перасто или прстасто усечени, тестерасто усечени, режњевити итд.

ВРХ ЛИСТА

ОСНОВА ЛИСТА

Према функцији и положају на изданку, разликују се следеће врсте : котиледони, доњи листови, средњи (прави) листови и горњи листови.

Доњи листови се налазе на подземним изданцима и у доњем делу надземних изданака зељастих биљака. Они су мрки, љуспасти и штите пупољак у свом пазуху.

Средњи обављају све функције листа и најбројнији су па се зато називају прави листови.

Горњи се налазе заједно са цветовима и цвастима и штите их. У горње листове спадају приперци (брактеје), инволукрум и спата. Приперци су листићи из чијег се пазуха развија цвет. Инволукрум је омотач цвасти (нпр. код главочика и штитоноша), а спата је лист који обавија цваст (нпр. код козлаца и антуријума).

Нерватура листаСистем проводних снопића

у лиски представља нерватуру листа.

Она се јасно уочава на наличју лиске.

Обично се разликује јаче истакнути главни нерв и слабије развијени бочни нерви (мрежаста нерватура).

Сви они чине нерватуру листа.

Већина монокотила има паралелену нерватуру (сви су нерви подједнако развијени)

Дикотиле имају мрежасту нерватуру. У зависности од облика лиске мрежаста нерватура може бити прстаста или пераста.

ПЕРАСТА НЕРВАТУРА ПРСТАСТА НЕРВАТУРА

Распоред листоваЛистови су на стаблу тако распоређени да не

заклањају један другом светлост и да равномерно оптерете стабло својом тежином.

Са истог чвора стабла може полазити један, два или већи број листова па према томе њихов распоред може бити : наизменичан, наспраман и пршљенаст.

Када са истог чвора полази само један лист, тада је наизменичан распоред. Ако са једног чвора полазе два листа, онда је то наспраман, а ако полази већи број листова онда је пршљенаст распоред

РАСПОРЕД ЛИСТОВА НА СТАБЛУ

НАИЗМЕНИЧАН (СПИРАЛАН)

ПРШЉЕНАСТ (ЦИКЛИЧАН)

НАСПРАМАН

Грађа листа мезофита На лицу и наличју листа налази се једнослојни епидермис, а

између њих леже две врсте ткива, које чине мезофил. Епидермис је покривен кутикулом и у њему се налазе стоме

(чешће су на наличју листа). Мезофил је грађен од палисадног и сунђерастог ткива, а у

њему се налазе и проводни снопићи. Палисадно ткиво чине издужене ћелије које садрже велику

количину хлоропласта па се у том ткиву најинтезивније одвија фотосинтеза.

Ћелије сунђерастог ткива су раздвојене крупним интерцелуларима, тако да је ово ткиво растресито, шупљикаво као сунђер. Кроз интерцелуларе се врши размена гасова у ткивима листа.

Проводни снопићи се састоје од ксилема (окренут ка лицу листа) и флоема (окренут ка наличју листа). Уз проводне снопиће заступљена су механичка ткива (ликина влакна,

коленхим). Проводни систем листа повезан је са проводним системом стабла.

GRAĐA LISTA

Epidermis lica

Epidermis naličja

Kutikula lica

Kutikula naličja

Ksilem

Floem

Palisadni parenhim

Sunđerasti parenhim

O2, H2OCO2

Ksilem i floem

Funkcija lista