zivoti devojaka i zena - alice munro

B i b l i o t e k a „ A g o r a ”

knjiga 45

Naslov originala: Alis Manro

LIVES OF GIRLS AND WOMEN

Copyright © 1971, Alis Manro

Copyright © 2010, za srpski jezik, AGORA

A L I S M A N R O

ŽIVOTI DEVOJAKA

I ŽENA Prevela sa engleskog

Anđelka Cvijić

Za Džima

Flets put

Dane smo provodili pokraj reke Vavanaš, pomažući uja Beniju u pecanju. Hvatali smo mu žabe. Hajkali smo ih, prikradali im se, šunjali duž blatnjave rečne obale, ispod žalosnih vrba i kroz močvarna ulegnuća prepuna štampajzera i drezge koja je ostavljala najtananije i, u prvi mah nevidljive, posekotine po našim golim nogama. Stare su žabe bile dovoljno pametne da nam se sklone s puta, ali njih nismo ni hteli; tražili smo one tanke, svetlozelene, sočne mladunce, hladne i sluzave; stezali bismo ih nežno u šaci, a onda ubacivali u kederušu i odgore stavljali poklopac. Tu bi ostajali dok uja Beni nije bio spreman da ih stavi na udicu.

On i nije bio naš ujak, nije bio ničiji. Stajao je podalje u plitkoj smeđoj vodi, na mestu gde je

blatnjavo dno polako prelazilo u šljunak i pesak. Svakog bogovetnog dana, svog celog celcijatog života, gde god da je bio, nije izlazio iz iste odeće – gumene čizme, uske vojničke pantalone, nikad košulja, sako, izbledelo crni i zakopčan, na ve-izrez ispod kojeg se videla gruba crvena koža sa tankom ivicom blede. Na filcanom šeširu na glavi još je stajala uska traka sa dva perca, sasvim potamnela od znoja.

Iako se nikada ne bi ni okrenuo, znao je tačno kada bismo zakoračili u vodu.

„Vi deco ’oćete da šljiskate po tom blatu i plašite ribe, idite i radite to na drugom mestu, ’ajd’ dalje od moje obale.”

A nije bila njegova. Baš je tu, gde je obično pecao, bila naša. Ali, o tome nikada nismo razmišljali. Po njemu su, manje-više, i reka i šuma i cela Grenoh močvara bile njegove jer ih je poznavao bolje od svih, u prste. Govorio je kako je on jedini čovek koji je

6

Alis Manro

močvaru prešao uzduž i popreko, nije pomalo zalazio u nju, držeći se ivice. Govorio je kako tamo postoji rupa živog peska koja bi kamion dvotonac smazala za doručak. (U glavi sam je zamišljala kao talasastu jalovinu – mora da sam je pomešala sa živom.) Govorio je kako u reci Vavanaš postoje useci koji su, usred leta, duboki i više od šest metara. Govorio je kako može da nas odvede do njih, ali nikada nije.

I na najmanju nevericu bio je spreman da se uvredi. „Kad upadnete u neki od njih, onda ćete mi verovati.” Imao je guste crne brkove, prodorne oči, delikatno lice

grabljivca. Nije bio star koliko bi vas njegova odeća, njegovi brkovi, njegova građa naveli da pomislite; bio je od one sorte muškarca koji postaje nepokolebljivi ekscentrik maltene još pre nego što se zamomči. U svim njegovim izjavama, predviđanjima, ocenama bilo je usredsređene strasti. Tako je jednom u našem dvorištu, gledajući u dugu, uzviknuo, „Znaš li šta je ono? To je Božje obećanje da nikada više neće biti potopa!” Stresao se od važnosti ovog proročanstva kao da je upravo tog časa izrečeno a on, glavom i bradom, taj koji će ga preneti drugima.

Kada bi ulovio ribu koju je hteo (crnog grgeča vraćao je nazad u vodu a klena i crvenperku zadržavao, govoreći kako je crvenperka ukusna riba iako prepuna kostiju kao što je šivaće jastuče načičkano špenadlama), svi bismo se uzverali uz senovitu stranu reke i, preko polja, krenuli ka njegovoj kući. Oven i ja, bosonogi, lako smo gazili preko strnjika. Nekada bi nas naš, ne baš društveni pas, Major, pratio držeći se na udaljenosti. Podalje, na ivici šume – šume koja se na nekih kilometar i po pretvarala u močvaru – nalazila se uja Benijeva kuća, visoka i srebrnkasta, od starih neofarbanih dasaka, suvoizbledelih od letnjih vrelina, sa tamnozelenim šalonima, slomljenim i iskidanim, spuštenim preko svih prozora. Suma pozadi bila je tamna, vrela, prepuna trnovitog

7

Životi devojaka i žena

žbunja i gusta od rojeva insekata koji su se vrtložili u svetlucavim gomilama.

Između kuće i šume bilo je nekoliko obora u kojima je uvek držao neke uhvaćene životinjke – polupripitomljenog zlatnog tvora, par divljih nercova, crvenu lisicu kojoj je zamka odsekla nogu. Hramala je, i noću zavijala, a zvala se Vojvotkinja. Za rakune nije ni morao da ima obor. Oni su živeli u dvorištu i po drveću, pitomiji od mačaka, i dolazili bi do vrata da jedu. Voleli su žvakaće gume. I veverice su dolazile, bezobrazno sedeći na prozorskom simsu, praveći zalihe hrane u hrpi novina na tremu.

Imao je još nešto nalik niskom oboru, ili udubljenju, u prašini uz zid kuće, od dasaka prikucanih sa tri strane, u visini od nekih pola metra. Tu je uja Beni držao kornjače. Jednog je leta, da bi njih hvatao, batalio sve. Govorio je kako će da ih proda nekom Amerikancu iz Detroita koji će mu za pola kilograma platiti trideset pet centi.

„Pravi supu od njih”, govorio bi uja Beni, naginjući se nad svoj obor za kornjače. Koliko god da je uživao u pripitomljavanju i hranjenju životinja, toliko je uživao i u gadnoj sudbini kornjača.

„Supa od kornjače!” „Za Amerikance”, govorio je uja Beni, kao da je to

objašnjavalo sve. „Ja ih ne bi’ ni pipn’o.” A Amerikanac se ili nije ni pojavio ili nije hteo da plati onoliko

koliko je uja Beni tražio ili je, pre će biti, bilo što je babi milo to joj se i snilo; tek, celi je plan pao u vodu. Nekoliko nedelja kasnije, ako bi mu pomenuo kornjače, uja Beni bi te pogledao belo; rekao bi, „Aaaa, više ja oko tog posla ne lupam glavu”, kao da te sažaljeva što si toliko neobavešten.

Sedeći u svojoj omiljenoj stolici odmah uz naša kuhinjska vrata – sedeći tako kao da jedva ima vremena da uopšte sedne, neće nikom da smeta, samo što nije krenuo – uja Beni je uvek imao

8

Alis Manro

puna kola vesti o nekom novom poslovnom poduhvatu, uvek izuzetnom, od kojeg su se ljudi ne tako daleko od nas, dole na jugu zemlje ili bliže, u okrugu Grentli, bezobrazno bogatili. Gajili su činčile. Pa su gajili australijske papigice. Godišnje su zarađivali deset hiljada dolara, a jedva su i prstom mrdali. Iako nikada nije imao stalni posao, za moga oca je radio verovatno zato što je moj otac gajio srebrne lisice, a u tom poslu bilo je nečeg tako nesigurnog i neobičnog, opčinjavajućeg i svetog, nikada ostvarene nade o bogatstvu.

Očistio bi ribu na tremu i, ako bi mu se jelo, poneku bi odmah ispržio u tiganju crnom od dima i ustajale masnoće. Jeo bi iz tiganja. Bez obzira koliko bi napolju bilo vrelo i sunčano, uvek je držao upaljeno svetlo, iz jedne jedine sijalice što je visila sa plafona. Debeli, debeli slojevi natrpanih stvari i prljavštine svetlost su prosto gutali.

Vraćajući se kući, Oven i ja bismo ponekada pokušavali da se setimo stvari koje je držao u kući, ili bar u kuhinji.

„Dva tostera, jedan sa vratašcima, jedan da hleb ubaciš odgore.”

„Sedište automobila.” „Urolani madrac. Jedna harmonika.” Znali smo da ni pola ne

možemo da pobrojimo. Stvari kojih smo se setili mogle su komotno da budu iznesene iz kuće a da nikada ne nedostaju; one su bile samo nekolike koje su se mogle primetiti i identifikovati na vrhu takvog bogatstva od otpadaka, obilne, tamne gomile istrulelih ćilima, linoleuma, delova nameštaja, delova mašina, eksera, žica, alata, aparata. U ovoj su kući uja Benijevi roditelji proveli celi svoj bračni život. (Kao da ih sada vidim, stare i trome i poluslepe, kako sede na tremu, na sunčevoj svetlosti, u slojevitoj, tamnoj, ofucanoj odeći.) Deo, dakle, svega što se nakupilo pripadalo je tom, skoro petodecenijskom porodičnom životu. Ali, obogaćeno je i onim što

9


su drugi ljudi bacali, stvarima koje bi uja Beni tražio i donosio kući, ili čak dovlačio sa otpada u Džubiliju. Nadao se, stvari će popraviti, učiniti ih upotrebljivim i prodati ih, govorio je. Da je živeo u gradu, vodio bi ogroooomnu radnju sa otpadom; celi bi svoj život protraćio među nabacanim prljavim nameštajem, istrošenim aparatima, jeftinim posuđem i zamrljanim slikama rođaka nepoznatih ljudi. Za njega su stvari, same po sebi, imale vrednost i samo se pretvarao, i pred sobom i pred drugima, da namerava da iz njih izvuče neku praktičnu korist.

Ali, ono što sam najviše volela u njegovoj kući, i nikada ga se ne bih zasitila, bile su novine koje su u hrpama ležale na tremu. Nije uzimao ni Džubili Herald-Advance niti gradske novine koje su u naše poštansko sanduče stizale sa danom zakašnjenja. Nije se pretplaćivao ni na Family Herald niti na The Saturday Evening Post. Njegove novine stizale su jednom nedeljno i bile su loše štampane, na grubom papiru, sa naslovima velikim sedam i po centimetara. Bio je to njegov jedini izvor informacija o spoljašnjem svetu jer mu je radio u ispravnom stanju bio s mene na uštap. I, bio je to svet ni nalik onome o kojem su moji roditelji čitali u novinama, ili slušali u vestima. Naslovi nisu imali ama baš nikakve veze sa ratom koji je tada već počeo, ni sa izborima ni toplotnim talasima ni nesrećama, ali su bili ovakvi:

OTAC TOVI KĆERKE BLIZNAKINJE ZA SVINJE ŽENA RODILA ČOVEKOLIKOG MAJMUNA LUDI MONASI SILOVALI DEVICU NA RASPEĆU POŠTOM POSLALA MUŽEVLJEV TRUP BEZ UDOVA

Sedela bih na ivici naherenog trema i čitala, dok su mi se noge češale o divlji karanfil koji je najverovatnije posadila još uja Benijeva mama. Najzad bi uja Beni kazao, „Slobodno možeš da

10

Alis Manro

uzmeš te ’artije i nosiš ih kući, ako ’oćeš. Ja sam ih pročitao uzduž i popreko.”

A ja bih, opet, radila nešto sasvim drugo. Čitala bih sve brže i brže, i baš sve što mi je došlo pod ruku, a onda bih isteturala na sunce, na stazu koja je preko polja vodila do naše kuće. Od obelodanjivanja zla, njegove svestranosti, od ogromne mašte i užasavajuće obesti gotovo da sam se gušila a u glavi mi se vrtelo. A, što bih bila bliže kući, ta bi vizija bledela. Zbog čega su taj goli zadnji zid kuće, bleda jeftina cigla, cementni prilaz ispred kuhinjskih vrata, korita za pranje okačena o eksere, pumpa, grm jorgovana sa istačkanim smeđkastim lišćem, rađali nevericu da je neka žena muževljev trup bez udova, upakovan u božićnu ukrasnu hartiju, uistinu poslala poštom njegovoj devojci u Južnu Karolinu?

Naša se kuća nalazila na obodu grada, na kraju Flets puta koji se pružao zapadno od radnje Baklovih. Ta radnja od trošne drvene građe, tako uska da je od ulaza više ličila na kartonski boks, stajala je na samom kraju, nasumice oblepljena metalnim i obojenim natpisima kojima su se reklamirali brašno, čaj, rolnice od zobi, bezalkoholna pića, cigarete, i uvek je za mene predstavljala znak da se tu grad završava. Pločnici, ulične svetiljke, špalir senovitog drveća, kolica mlekadžija i sladoledžija, kupališta za ptice, cvetne leje, verande sa pletenim stolicama iz kojih su dame bacale poglede ka ulici – sve te uljudne, poželjne stvari došle su do svog kraja i mi bismo se (Oven i ja vraćajući se iz škole, moja majka i ja vraćajući se iz kupovine subotom posle podne) od radnje Baklovih do naše kuće vraćali širokim vijugavim Flets putem bez i jednog jedinog zaklona od sunca, između polja ispresecanih korovom i žutih od maslačaka, divlje gorčice ili kudelje, već zavisno od godišnjeg doba. Ovde su kuće, razbacane na daljinu, uglavnom izgledale mnogo zapuštenije, siromašnije i neobičnije nego što će gradske ikada biti; polovina zida obojena pa se digle ruke od posla a ostale

11


merdevine; trem razvaljen a nepokriven, ulazna vrata na skoro metar iznad zemlje a bez basamaka; umesto šalona, prozori zakriveni požutelim novinama.

Flets put nije pripadao gradu, ali nije bio ni deo okruga. Okuka reke i močvara Grenoh odsekli su ga od područja grada kojem je samo nezvanično pripadao. Pravih farmi tu i nije bilo. Bila je uja Benijeva zemlja i zemlja Poterovih, petnaest i dvadeset jutara, s tim što je uja Benijeva zalazila u šumu. Mi smo imali devet jutara i uzgajali smo lisice. Većina ljudi je posedovala jedno do dva jutra i ponešto stoke, obično kravu i piliće a ponekada i nešto neverovatnije što se na običnoj farmi ne bi moglo naći. Poterovi sinovi imali su porodicu koza koje su puštali da brste duž puta. Sendi Stivenson, neženja, držao je malog sivog magarca, slika i prilika ilustracije iz biblijske priče, koga je napasao u kamenitom ćošku polja. Iz svega toga preduzetništvo moga oca ni po čemu nije štrčalo.

Mič Plim i Poterovi momci krijumčarili su alkohol duž Flets puta. Stilovi su im se razlikovali. Poterovi sinovi bili su veseli, iako nasilni kada se napiju. Svojim pik-apom vozili su Ovena i mene iz škole kući; sedeli bismo pozadi, leteli sa jedne na drugu stranu jer su vozili strašno brzo i malo je tih džombi na koje nisu naletali; moja majka je uvek duboko hvatala vazduh dok bi o tome slušala. Mič Plim je živeo u kući čiji su prozori bili oblepljeni novinama; on se nije napijao, reumatizam ga je svog osakatio, i ni sa kim nije razgovarao; u svako doba dana njegova bi se žena, bosonoga, u dronjavom šlafroku sa volanima, odsutno išetala do poštanskog sandučeta. Činilo se da je njihova kuća u sebe uvukla toliko toga zlog i tajnovitog da nikada nisam htela da direktno gledam u nju već sam kraj nje prolazila strogo ukočenog lica, gledajući ispred sebe i prisiljavajući se da ne potrčim.

Na putu su bila i dva idiota. Jedan je bio Frenki Hol; živeo je

12

Alis Manro

sa svojim bratom Lujem Holom koji je opravljao satove i budilnike ispred jedne neomalane zgrade skladišta sa lažnim pročeljem, uz radnju Baklovih. Debeo i bled, ličio je na neku stvar koja je izrezbarena u ajvori sapunu. Sedeo je na suncu, pored prljavog prozora radnje u kojem su dremale mačke. Druga je bila Irena Poloks, ne tako mirna i ne toliko slaboumna kao Frenki; jurila bi decu po putu i visila preko svoje kapije kukuričući i lepećući kao pijani petao. I njena je kuća bila od onih opasnih pored kojih se prolazi, pa je postojala pesmica koju su svi znali i koju je trebalo izdeklamovati:

Ne juri me, Irena, na vr’ krošnje kestena, za sise ćeš odma’ biti obešena.

Izgovarala sam je kada sam prolazila sa mamom, ali sam bila dovoljno pametna da sise zamenim za štikle. Odakle li je došla ta pesmica? Čak ju je i uja Beni govorio. Irena je imala sedu kosu, osedelu ne od godina već zato što je tako rođena, a i koža joj je bila bela kao guščje perje.

Flets put je bio poslednje mesto na planeti na kojem je moja majka htela da živi. Čim bi njeno stopalo dotaklo gradski pločnik i čim bi podigla glavu, zahvalna na gradskoj senci posle sunca na Flets putu, kroz nju bi prostrujalo osećanje olakšanja, sasvim novi osećaj važnosti. Kada bi joj nešto ponestalo, slala bi me do radnje Baklovih, ali je pravu kupovinu obavljala ona, u gradu. Kada bismo prolazile, Čarli Bakl bi ponekada seckao meso u zadnjoj prostoriji; kroz tamnu rešetku mogle smo da ga vidimo kao figuru poluskrivenu u mozaiku, a u nadi da nas nije primetio ubrzale bismo korak i sagnule glave.

13


Moja majka me je uvek ispravljala kada sam govorila da živimo na Flets putu; govorila je da živimo na kraju Flets puta, kao da je to bilo uopšte važno. Tek kasnije smatraće da ne pripada ni Džubiliju ali, do tada, za njega će se držati puna nade i radosti, trudeći se da i on nju primećuje, pozdravljajući gospođe koje bi se osvrtale sa iznenađenim ali ipak prijaznim izrazom lica, ulazeći u tamu prodavnica tekstilne robe na metar, sedajući na jednu od onih visokih stoličica bez naslona i pozivajući nekoga da joj, moliću vas lepo, donese čašu vode posle tolikog hoda po žezi i prašini. I ja bih tada išla sa njom, ni na trenutak se ne osećajući nelagodno, uživajući u gunguli.

Na Flets putu moja majka nije bila omiljena. Sa ljudima odatle razgovarala je tonom manje prijateljskim od onog kojim se obraćala u gradu, bio je strogo učtiv i sa nekako upadljivom upotrebom pravilne gramatike. Sa ženom Miča Plima – koja je nekada, iako ja to tada nisam znala, radila u kupleraju gospođe Mekvejd – uopšte nije ni govorila. Bila je na strani svih siromašaka, na strani crnaca i Jevreja i Kineza i žena, ali nije mogla da podnese pijanstvo, o, ne, i nije mogla da podnese seksualnu raskalašnost, psovke, življenje od danas do sutra, zadovoljavanje neznanjem; i zato je morala da izdvoji ljude sa Flets puta od onih ljudi koji su zaista ugnjetavani i uskraćeni, od stvarne sirotinje koju je i dalje volela.

Moj otac je bio drugačiji. Njega su svi voleli. On je voleo Flets put, iako jedva da bi alkohol liznuo, nije se ponašao raskalašno prema ženama, niti je psovao, ali verovao je u rad i celoga života mnogo radio. On se ovde lepo osećao, dok sa muškarcima iz grada, sa svakim muškarcem koji je išao na posao u košulji sa kravatom, nije mogao a da ne bude rezervisan, malkice ponosan i osetljiv na uvrede, sa onim delikatnim, posebnim darom nekih ljudi sa sela koji umeju da omirišu pretencioznost. Odrastao je (kao i moja majka, ali je ona to sve ostavila za sobom) na farmi, u dubokoj

14

Alis Manro

unutrašnjosti; ali, ni tamo se nije osećao kao svoj na svome, u žilavo ukorenjenoj tradiciji, ponosnom siromaštvu i monotoniji zemljoradničkog života. Flets put je bio taman po njegovoj meri; uja Beni je taman prijatelj za njega.

Na uja Benija moja se majka privikla. Svakoga dana u podne, osim nedeljom, ručao je za našim stolom. Nabo bi svoju žvaku na vrh drške od viljuške i na kraju obeda bi je ponovo uzeo, pokazujući nam otisak, baš lepo utisnut u njenu gumu boje kositre da je bilo šteta ponovo je žvakati. Sipao bi čaj u tanjirić i duvao u njega. Komadićem hleba, nabodenim na viljušku, tanjir od jela bi omazao kao mačka kada ga oliže. U kuhinju je unosio miris koji se meni dopadao – miris ribe, životinjskog krzna, močvare. Imajući na umu lepo ponašanje na seoski način, nikad se sam nije poslužio, niti ponovo uzimao hranu dok ga tri puta ne ponude.

Pričao je priče u kojima se gotovo uvek događalo nešto za šta je moja majka tvrdila da je nemoguće, kao u priči o ženidbi Sendija Stivensona.

Sendi Stivenson se oženio debelom ženom iz Nove Engleske, koja ne samo da nije bila sa sela već je imala i dve hiljade dolara u banci i automobil marke pontijak. Bila je udovica. Samo što je, pre dvanaest do petnaest godina, došla da živi sa Sendijem, ovde, na Flets putu, počele su da se dešavaju neke stvari. Tokom noći, tanjiri su sami od sebe padali na pod i razbijali se. Gulaš je, sam od sebe, leteo sa šporeta i prskao kuhinjske zidove. Sendi se noću budio osećajući da ga nešto, kao jarac, valjda, rogovima probada odole, ispod madraca, ali kada bi pogledao, pod krevetom ne bi bilo ničega. Najlepša spavaćica njegove žene bila je pocepana od kragne do poruba i vezana u čvor na konopcu roletne. Uveče, kada bi poželeli da na miru sednu i progovore, počelo bi tako jako udaranje o zid, da ni sopstvene misli nisi mogao da čuješ. Na kraju, žena je Sendiju rekla da zna ko to radi. Njen mrtvi muž, ljut na nju

15


zato što se ponovo udala. Prepoznala je njegov način udaranja, to je bila baš njegova pesnica. Pokušali su da ga ignorišu, ali nije vredelo. Odlučili su da kolima krenu na kraći put i vide da li će ga to obeshrabriti. Ali, i on je krenuo sa njima. Vozio se na krovu automobila. Pesnicama je lupao po krovu automobila i šutirao i treskao i ljuljao ga da je Sendi jedva uspevao da se održi na putu. Na kraju, Sendiju je dozlogrdilo. Stao je ukraj puta i rekao ženi da ona preuzme volan, on će da izađe i da se pešice ili autostopom vrati kući. Njoj je preporučio da se vrati nazad u svoj grad i potrudi se da zaboravi na njega. Udarila je u plač, ali se složila da nema druge.

„Nije, valjda, da u to veruješ?” rekla je moja majka puna neke razdragane energije. Počela je da objašnjava kako je sve to slučajnost, čista mašta, autosugestija.

Uja Beni joj je uputio ljutiti sažaljivi pogled. „Idi pa sama pitaj Sendija Stivensona. Ja sam modrice video, i

to sopstvenim očima.” „Kakve modrice?” „One gde ga je probadao ispod kreveta.” „Dve hiljade dolara u banci”, razmišljao je moj otac kako bi

prekinuo tu priču. „Hm, žena. Moraš da potražiš ženu kao što je ta, Beni.”

„To i nameravam da uradim”, rekao je uja Beni, prihvatajući taj šaljivo-ozbiljni ton, „jednog od ovih dana, kada naletim na nju.“

„Mora da je zgodno imati takvu ženu.” „Baš to sebi i govorim.” „Pitanje je, samo, da li debelu ili mršavu? Debele su sigurno

dobre kuvarice, ali mnogo mogu i da pojedu. To, doduše, mogu i one koje su kost i koža, nikad se ne zna. Nekada naletiš na debelu koja živi samo od svog sala i praktično ti čuva novčanik. Proveri da li ima dobre zube, da li su original ili povađeni pa je stavila

16

Alis Manro

veštake. I bolje je ako je izvadila i slepo crevo i žuč.” „Pričate kao da kupujete kravu”, rekla je moja majka. Ali, u

stvari, nije joj smetalo; imala je one nepredvidive trenutke popustijivosti, koji su kasnije nestali, kada bi joj celo telo dobijalo meke obrise a ravnodušni pokreti kojima je sklanjala tanjire imali opuštenu nadmoć. Bila je krupnija, lepša nego što će kasnije biti.

„Ipak, mogla bi i da te pređe”, nastavljao je moj otac trezveno. „Da ti kaže da je izvadila slepo crevo i žuč, a da su oni i dalje tu. Bolje traži da vidiš ožiljke.”

Uja Beni je štucnuo, pocrveneo, gotovo se nečujno nasmejao nadnoseći se nisko nad svoj tanjir.

„Znaš da pišeš?” upitao me je uja Beni kod njega kući, dok sam na tremu čitala a on bacao listiće čaja iz limenog čajnika; padali su preko ograde.

„Koliko već dugo ideš u školu? U kom si razredu?” „Sad ću u četvrti.” „Dođi ovamo.” Doveo me je do kuhinjskog stola, sklonio peglu koju je

popravljao i šerpenju sa rupama na dnu, doneo novi pribor za pisanje, bočicu mastila, nalivpero. „Da vidim kako pišeš.”

„Šta hoćeš da napišem?” „Svejedno mi je. Hoću samo da vidim kako to radiš.” Napisala

sam njegovo ime i prezime i adresu: G-din Bendžamin TomasPul, Fletsput, Džubili, okrug Vavanaš, Ontario, Kanada, Severna Amerika, Zapadna hemisfera, Svet, Solarni sistem, Univerzum. Čitao je preko mog ramena i oštro primetio, „Gde je to u odnosu na Raj? Nisi stigla dovoljno daleko. Zar nije Raj izvan Univerzuma?”

„Univerzum znači sve. Sve je u njemu.” „Dobro, kad već misliš da sve znaš, šta biva kada dođeš na

kraj toga? Nešto mora da bude tamo, inače to ne bi bio kraj, tamo

17


mora da bude još nešto da bi se došlo do kraja, zar ne?” „Ali, nema ga”, rekla sam sumnjičavo. „Oooo, da, nego šta nego ima. Tamo je Raj.” „Dobro, a kada dođeš na kraj raja, šta je tamo?” „Na kraj raja ne stigneš nikada jer je tamo Gospod!” rekao je

trijumfalno uja Beni i počeo da zagleda pomnije moj rukopis, loptast, drhtav i nesiguran. „Pa, ovo može svako bez muke da čita. Hoću da sedneš ovamo i napišeš pismo u moje ime.”

Umeo je odlično da čita, ali nije znao da piše. Pričao je kako ga je učitelj u školi tukao i tukao, pokušavajući da mu utuvi pisana slova u glavu, i on ga je zbog toga poštovao, ali ništa nije vredelo. Kada je trebalo da napiše pismo, obično je odlazio do mog oca ili majke, da mu ga oni napišu.

Stajao mi je nad glavom gledajući kako pri vrhu ispisujem: Fletsput, Džubili, 22. avgust, 1942. „Dobro je, tako je ! A sada počni.

Draga gospođo.” „Počinje se sa Drag(a) a onda ide ime osobe”, rekla sam, „osim

ako je poslovno pismo, onda počinješ sa Dragi gospodine ili Draga gospođo, ako je u pitanju dama. Je li ovo poslovno pismo?”

„I jeste i nije. Samo ti napiši Draga gospođo.” „Kako se ona zove?” bila sam dosadna. „Mogu samo da

dodam njeno ime.” „Ne znam kako se zove.” Nestrpljivo, uja Beni mi je doneo

novine, njegove novine, otvorio ih otpozadi gde su bili poređani oglasi, deo koji ja nikada ne čitam, i podmetnuo mi pod nos.

Gospođa sa jednim detetom želi posao domaćice u tihom seoskom domaćinstvu jednog muškarca. Voli život na farmi. Poželjan brak, ako je moguće.

„To je gospođa kojoj pišem, i kako mogu da joj se obratim sem sa gospođa?”

18

Alis Manro

Odustala sam i zapisala, pažljivo crtajući lepu zapetu, i čekala da počnem pismo ispod prvog slova a u Draga, kao što su nas učili.

„Draga gospođo”, rekao je uja Beni, i ne obazirući se, „pišem ovo pismo...”

Pišem ovo pismo kao odgovor na vaš oglas koji ste dali u novine koje dobijam poštom. Muškarac sam, imam trideset sedam godina, živim sam na sopstvenom imanju od petnaest jutara, uz sam kraj Fletsputa. Kuća na imanjuje dobra, sa kamenim temeljem. Nalazi se odmah pored šume, tako da u zimu nikada nismo bez drva za vatru. Tu su i dobar izvor, izbušen do u dubinu od 180 metara, i cisterna. U šumi ima više jagoda nego što možete pojesti, u reci ima dobre ribe i ako biste zečeve držali podalje, mogao bi se imati i lepi povrtnjak. Imam kućnog ljubimca, lisicu koju držim u oboru pored kuće, imam i afričkog tvora i dva nerca, a sve vreme tu se vrte i rakuni i veverice i severnoameričke prugaste veverice. Vaše će dete biti dobrodošlo. Niste napisali da li je dečak ili devojčica. Ako je dečko, mogao bih ga učiti da bude dobar traper i lovac. Imam posao, radim kod jednog čoveka koji uzgaja srebrne lisice, tu pored nas. Njegova je žena obrazovana, ako biste poželeli da joj odete u posetu. Nadam se da ću uskoro dobiti Vaše pismo. Iskreno Vaš, Bendžamin Tomas Pul.

U roku od nedelju dana, uja Beni je dobio odgovor.

Dragi g. Bendžamine, pišem Vam u ime moje sestre gospođice Madlene Haui, da Vas obavestim da ćejoj biti drago da prihvati Vašu ponudu i daje spremna da dođe, bilo u koje vremeposle 1. septembra. Kojim se autobusom ili vozom stiže do Džubilija? lli bi Vama više odgovaralo da dođete ovamo, na kraju pisma napisaću Vam punu adresu. Našu kuću nije teško naći. Dete moje sestre nije dečko, devojčica je od 18 meseci, i zove se Dajana. Radujem se Vašem odgovoru, iskreno Vaš Mejson Haui, ulica Čalmers 121, Kičiner, Ontario.

19


„Pa, ovo je nekako riskantno”, kazao je moj otac kada nam je uja Beni pokazao pismo za večerom. „Zašto misliš da je ona prava za tebe?”

„Ne vidim ništa loše u tome da skoknem i upoznam je.” „Meni se čini kao da brat jedva čeka da je se otarasi.” „Odvedi je kod lekara, neka se pregleda”, kazala je odlučno

moja majka. Uja Beni je rekao da će to svakako uraditi. Od tada,

ugovaranje je išlo kao po loju. Kupio je sebi novu odeću. Zamolio je da pozajmi auto, kako bi stigao da Kičinera. Krenuo je rano ujutru, u svetlozelenom odelu, beloj košulji sa zeleno-crveno-narandžastom kravatom, na glavi je imao tamnozeleni filcani šešir a na nogama braon-bele cipele. Podšišao se i štucnuo brkove, okupao se. Izgledao je neobično, bled, kao da će biti žrtvovan.

„Razvedri se, Beni”, rekao je moj otac. „Ne ideš na sopstveno vešanje. Ako ti se stvari ne dopadnu, okreni se na peti i vrati kući.”

Moja majka i ja smo krenule preko polja sa pajalicom, metlom, lopatom, đubravnikom, kutijom sapuna old dač klinzer. Kako moja majka pre toga nikada nije bila u toj kuhinji, nikada zaista ušla unutra, bila je poražena. Počela je da baca stvari napolje na trem, ali uskoro je uvidela da je to beznadežno. „Morao bi da iskopaš rupu da sve to staviš unutra”, rekla je i sela na basamke, naslonivši bradu na vrh drške od metle, baš kao veštica iz bajke, i počela da se smeje. „Smejem se da ne bih plakala. Zamisli nju kada dođe. Neće sastaviti ni nedelju dana. Vratiće se u Kičiner, pa makar i pešice. Ili to, ili će se baciti u reku.”

Oribale smo sto i dve stolice i srednji deo poda, izribale šporet šmirgl-papirom i skinule paučinu sa sijalice. Uzela sam buket kudelje i stavila ga u vrč, nasred stola.

„Što da peremo prozor”, rekla je moja majka, „i da samo još više osvetlimo ovaj užas unutra?”

20

Alis Manro

Kod kuće je kazala, „Pa, mislim da mi je već sada žao te žene.” Kad je pao mrak, uja Beni je stavio ključeve na sto. Gledao nas je sa izrazom nekoga ko je došao sa kraja sveta i čije avanture nikada stvarno ne mogu da se prepričaju, iako je znao da će pokušati.

„Je li sve bilo u redu?” rekao je moj otac, podstičući ga. „Je li bilo nevolja sa kolima?”

„Ič. Klize ko prava! Skrenuo sam jednom sa puta, ali nisam stigao daleko, odmah sam video da sam pogrešio.”

„Pa, jesi pogledao u mapu koju sam ti dao?” „Ne, video sam nekog čoveka na traktoru i pitao sam ga, pa

mi je on rekao da se vratim na put.” „Dakle, donde si stigao dobro?” „O, daaaa, donde sam stigao dobro.” Moja majka je uskočila. „Mislila sam da ćeš dovesti gospođicu

Haui na čaj.” „Pa, nekako je umorna od putovanja i svega, i treba da stavi i

bebu u krevet.” „Bebu!” rekla je moja majka sa grižom savesti. „Zaboravila

sam na bebu! Gde će beba da spava?” „Napravićemo već nešto. Mislim i da tamo negde imam

kolevku, samo da stavim nekoliko novih letvica.” Skinuo je šešir, ispod kojeg se, na znojavom čelu, pokazala crvena brazda, i rekao, „I, da vam kažem, ona nije više gospođica Haui, nego gospođa Pul.”

„O! Beni, čestitamo. Želimo ti puno sreće. Odlučio si se čim si je video, je l’ da?”

Uja Beni se nervozno zakikotao. „Pa, svi su se tamo skupili. Potpuno spremni za venčanje.

Čekali me. Doveli su tamo i sveštenika, i prsten je bio kupljen, i sređeno sa nekim čovekom da na brzinu dobijemo venčanicu. Mogao sam da predvidim da će sve da srede. Pripreme za

21


venčanje. Da, Bogo moj! Nije im promakla ni najmanja sitnica.” „Pa, Beni, sada si oženjen čovek.” „Oooo, daaaa, oženjen čovek, jašta!” „Pa, treba da dovedeš svoju mladu sa se upoznamo”, rekla je

moja majka plemenito. Njeno korišćenje reči mlada bilo je neočekivano, podsećajući da od onog šta znači, beli veo, cveće, slavlje, ovde nije bilo ni pomena. Uja Beni je rekao da hoće. Rekao je da svakako hoće. Čim se bude povratila od putovanja, da, svakako, hoće.

Ali, nije. Od Madlene nije bilo ni traga ni glasa. Moja je majka mislila da će on od sada ići svojoj kući na večeru, ali on je nastavio da dolazi u kuhinju kao i do sada. Moja bi majka pitala, „Kako ti je žena? Kako se snašla? Je li prokljuvila kako se radi na onom šporetu?” a on je na sve odgovarao neodređeno potvrdno, kikoćući se i odmahujući glavom.

Jednom, kasno posle podne, kada je završio svoj posao, upitao me je, „Oćeš da vidiš nešto?”

„Šta?” „Hajde sa mnom, pa ćeš da vidiš.” Oven i ja smo ga pratili preko polja. Okrenuo se i zaustavio

nas na početku svog dvorišta. „Oven hoće da vidi afričkog tvora”, rekla sam. „Moraće da pričeka neki drugi put. Nemojte da prilazite bliže

odavde.” Posle izvesnog vremena, vratio se iz kuće noseći detešce. Bila

sam razočarana; bila je kao sve bebe. Spustio ju je na zemlju. Nagnula se, ljuljajući se, i podigla pero od vrane.

„Kaži kako se zoveš”, rekao je strpljivo. „Kako se zoveš? Je l’ Dajana? Reci deci kako se zoveš.”

Nije rekla ništa. „Ume dobro da govori, samo kad hoće. Ume da kaže mama i

22

Alis Manro

Beni i Da-ana i pie odice. Ha? Pie odice.” Na tremu se pojavila devojka u crvenoj jakni. „Dolazi ovamo!” Koga je zvala, Dajanu ili uja Benija? Njen glas je bio preteći.

Uja Beni je podigao devojčicu i meko nam rekao, „Vi sada bolje da požurite kući. Neki drugi dan možete da dođete da vidite tvora”, i krenuo ka kući.

Videli smo je sa razdaljine, kako u istoj crvenoj jakni, ide niz put do radnje Baklovih. Držala je ruke u džepovima jakne, glavu je savila, a njene duge noge štrickale su kao makaze. Moja ju je majka, najzad, upoznala u radnji. Podvukla je to. Videla je uja Benija napolju, kako u naručju drži Dajanu, pa ga je upitala šta on tu radi, a on je rekao, „Mi čekamo njenu mamicu.”

Onda je moja majka ušla u radnju i otišla do tezge gde je stajala devojka, dok joj je Čarli Bakl pisao račun.

„Vi mora da ste gospođa Pul.“ Predstavila se. Devojka je ćutala. Pogledala je moju majku, čula šta je ova

kazala, ali nije progovorila ni reč. Čarli Bakl je dobacio pogled mojoj majci.

„Pretpostavljam da ste zauzeti, treba vam da se naviknete. Dođite u posetu kada god poželite.”

„Po pošljunčanom putu idem samo kad moram.” „Možete da dođete preko polja”, rekla je moja majka, prosto

zato što joj se nije dopadalo da izađe a da devojčina bude poslednja.

„Pa, i ona je dete“, ispričala je mome ocu. „Nema više od sedamnaest, tu me seci. Ima naočare. Vrlo je mršava. Nije idiot, nisu je zbog toga skinuli sa grbače, ali jeste mentalno oštećena, možda to, ili je zaostala na toj granici. O, jadan Beni. Ipak, došla je da živi na pravo mesto. Taman je po meri Flets puta!”

A tu je već izbila na glas. Isprašila je Irenu Poloks, poterala ju

23


je natrag u njeno dvorište, pa uz stepenice, bacila ju je na kolena i ščepala obema šakama za belu bebeću kosu. Tako su, bar, ljudi pričali. Moja je majka rekla, „Ne idite tamo, pustite tvora, ne želim ijedno da se vrati osakaćeno.”

Ipak sam otišla. Nisam povela Ovena jer bi se on izbrbljao. Smislila sam da zakucam na vrata i, vrlo učtivo, upitam da li će smetati ako sednem na trem i čitam novine. Ali, pre nego što sam se popela uz basamke, vrata su se otvorila i Madlena je izašla, noseći žarač u ruci. Možda je baš u času kada me je čula njime podigla plotnu sa šporeta, možda ga nije zgrabila sa namerom, ali ja sam u njemu videla samo oružje.

Na trenutak me je posmatrala. Lice joj je bilo poput Dajaninog, tanušno, belo, na prvi pogled neodređenog izraza. Njen bes nije bio trenutan. Bilo joj je potrebno vreme da ga se seti, da se pribere. I nije bilo šanse da je, od momenta kada me je ugledala, osećala išta osim besa. On ili ćutanje, bio je to jedini izbor koji je imala.

„Što si došla ovamo, da špijuniraš, a? Zašto špijuniraš oko moje kuće? Bolje odlazi odavde.” Krenula je niz basamke. Povlačila sam se pred njom onoliko brzo koliko je bilo neophodno, fascinirana. „Ti prljava mala bludnice. Prljava mala špijunko-bludnice. Prljava mala špijunka-bludnica, to si ti, zar ne?” Kratka kosa bila joj je neočešljana, a preko mladog tela bez oblina navukla je odrpanu šarenu haljinu od cica. Njena je žestina izgledala proračunata, teatralna; čovek bi poželeo da ostane i da je gleda kao da je u pitanju neki šou a, opet, sumnje nije bilo da bi mi žaračem, kada bi ga digla iznad glave, rascopala lobanju samo ako bi joj se htelo – tačno, to, ako pomisli da scena to zahteva. Samu je sebe pratila, mislila sam, i u svakom je času mogla da se zaustavi, da se vrati ili nazad u prazninu ili da, kao dete, začikuje, „Aha, jesi videla kako sam te prepala? Nisi znala da se pretvaram, je l’ da?”

Poželela sam da tu scenu vratim i prepričam je kod kuće. Priče

24

Alis Manro

o Madleni već su se vukle duž puta i s obe njegove strane. U radnji ju je nešto nerviralo pa je na Čarlija Bakla zafrljačila kutiju koteksa (Imao je sreće što joj nije bila pri ruci konzerva kukuruznog sirupa!). Uja Beni je živeo pod pljuskom pogrda, mogle su da se čuju još sa puta. „Navukao si divljakušu na vrat, zar ne, Beni?” govorili su ljudi a on bi se kikotao i klimao glavom, zbunjen, kao da prima čestitke. Nije prošlo mnogo, a Beni je i sam počeo da priča. Bacila je grejač za vodu kroz prozor jer u njemu nije bilo ni kapi vode. Uzela je makaze i isekla njegovo zeleno odelo koje je obukao samo jednom, za svoje venčanje. Nije znao šta je toliko imala protiv tog odela. Rekla je da će zapaliti kuću jer joj je doneo pogrešnu marku cigareta.

„Misliš li, Beni, da ona pije?” „Ne, ne pije. Nikada u kuću nisam uneo flašu, kako bi je i

nabavila sama, a osim toga, osetio bih i miris na njoj.” „Da li joj se ikada toliko približiš, Beni, da možeš da osetiš?”

Uja Beni bi samo još više povio glavu i kikotao se. „Da li joj se ikada toliko približiš, Beni? Kladim se da se bori kao divlja mačka. Moraš da je ponekada vežeš dok spava.”

Kada bi uja Beni dolazio u našu kuću da obrađuje kožu, dovodio bi sa sobom Dajanu. On i moj otac su radili u podrumu kuće, derući kožu sa tela lisica, izvrćući je na spolja i šireći je duž greda da se suši. Dajana bi se pela i silazila niz basamke podruma ili bi sedela na prvom, na samom vrhu, i posmatrala. Nikada ni sa kim nije govorila osim sa uja Benijem. Bila je nepoverljiva prema igračkama, kolačićima, mleku, svemu što bismo joj ponudili, ali nikada nije cmizdrila ni vrištala. Podnosila bi oprezno dodir ili milovanje, telašce bi joj drhturilo u strahu a srce počinjalo da lupa kao u ptičice kad je, uhvaćenu, držite u šaci. Ležala bi u uja Benijevom krilu ili bi zaspala, naslonjena na njegovo rame, opuštena kao špageta. Njegova bi ruka pokrivala modrice na

25


njenim nožicama. „Neprestano se udara o stvari u mojoj kući. Toliko toga imam

pa mora da se lupa o njih, ili se penje uz njih i pada.” U rano proleće, pre nego što se sneg sasvim istopio, jednog je

dana došao i rekao kako je Madlena otišla. Kada se prethodnog dana uveče vratio kući, već je nije bilo. Pomislio je da je, možda, otišla u Džubili i čekao ju je da se vrati kući. A onda je primetio da i nekih stvari nema – stone lampe kojoj je planirao da promeni gajtan, lepog tepiščića, nešto posuđa, i plavog čajnika koji mu je ostao još od majke, i dve potpuno ispravne stolice na sklapanje. I Dajanu je, naravno, odvela.

„Mora da je otišla kamionom, nije sve to mogla da stavi u kola.”

A onda se moja majka setila da je dan ranije videla kamionet, čini joj se da je bio sivi, koji se negde oko tri sata posle podne uputio prema gradu.

„Sivi kamionet! Kladim se da je to bila ona! Mogla je stvari da stavi pozadi. Jesi videla, da li je imao prebačeno platno?”

Moja majka nije primetila. „Moram da krenem za njom”, rekao je uja Beni uzbuđeno.

„Ne može ona tek tako da ode, sa stvarima koje nisu njene. Uvek mi je govorila, nosi ovo đubre odavde, očisti ovo đubre odavde! Pa, i nije baš toliko đubre kada hoće da ga ima za sebe. Jedina je nevolja u tome što ne vidim kako mogu da znam kuda je pošla? Bolje da zovem onog njenog brata.”

Posle sedam sati, kada je došlo vreme jeftinije tarife, moj je otac pozvao unutrašnjost – preko našeg telefona, uja Beni ga nije imao – Madleninog brata. A onda je pružio slušalicu uja Beniju.

„Je l’ ti došla u kuću?” odmah je dreknuo uja Beni. „Otišla je kamionetom. Otišla je u sivom kamionetu. Je l’ ti stigla tu?” S druge strane su se izgleda uzmuvali; možda se uja Beni previše

26

Alis Manro

drao pa su ga svi čuli. Onda je moj otac morao da uzme slušalicu i da strpljivo objasni šta se desilo. Ispostavilo se da Madlena nije otišla u Kičiner. Njen brat nije pokazivao ni preveliku zabrinutost u vezi s tim gde je mogla da ode. I ne rekavši zbogom, spustio je slušalicu.

Onda je moj otac počeo da ubeđuje uja Benija da, na kraju krajeva, i nije bila tako loša stvar osloboditi se Madlene. Podvukao je kako nije ni bila neka posebna domaćica i da uja Beniju život baš nije učinila prijatnim i radosnim. Uradio je to diplomatski, ne zaboravljajuči nijednog časa da priča o njegovoj ženi. Nije govorio o tome kako ona nije bila lepa niti koliko se nosila aljkavo. A, što se tiče stvari koje je odnela – ukrala, uja Beni je rekao – pa, to jeste gadno i sramota je (moj je tata dobro pazio da slučajno ne natukne da te stvari i nisu imale veliku vrednost) ali, možda je to cena da je se čovek oslobodi, a na daleke staze uja Beni će verovatno i sam uvideti da je imao sreće.

„Nije to tako”, rekla je iznenada moja majka. „U pitanju je i malena. Dajana.”

Uja Beni se tužno smeškao. „Njena majka ju je tukla, je li tako?” uzviknula je moja majka

uspaničeno, odjednom shvativši sve. „To je, znači. I odatle modrice na njenim nožicama...”

Uja Beni je počeo da se tiho smejucka, nije mogao da se zaustavi, a to je više ličilo na štucanje.

„Paaaa, daaa. Daaa, ona ... ” „Zašto nam nisi rekao dok je bila tu? Zašto nam to nisi

ispričao zimus? Kako se ja toga nisam setila? Da sam samo znala istinu, mogla sam da je prijavim ...”

Uja Beni je podigao pogled, zapanjen. „Da je prijavim policiji! Mogli smo da podignemo tužbu

protiv nje. Mogli smo da joj oduzmemo dete. Ono što sada,

27


međutim, moramo da uradimo jeste da policija krene da je traži. Naći će je. Nego šta.”

Uja Beni nije izgledao presrećan niti mu je laknulo od tih uveravanja. Rekao je oprezno, „Kako će znati gde da je traže?”

„Ovo je okružna policija, znaće. Mogu da se povežu sa drugim okruzima. Po celoj zemlji, ako treba. Naći će oni nju.”

„Sačekaj malo”, rekao je moj otac. „Zašto misliš da bi policija bila spremna da tako nešto uradi? Oni tako jure jedino kriminalce.”

„Pa, šta je drugo žena koja bije dete, ako ne kriminalac?” „Moraš da imaš slučaj. Moraš da imaš svedoke. Ako

nameravaš da to izneseš na svetlost dana, onda moraš da imaš dokaz.”

„Beni je svedok. On će im ispričati. On će da svedoči protiv nje.” Okrenula se uja Beniju koji je ponovo počeo da štuca, budalasto upitavši, „Šta ja, po tome, moram da uradim?”

„Dosta sada o tome”, rekao je moj otac. „Čekaćemo i videti.” Moja majka je ustala, uvređena i zbunjena. Morala je da kaže još nešto, pa je onda rekla ono što su svi znali.

„Ne vidim čemu oklevanje. Meni je sve jasno kao dan.” Ali, ono što je mojoj majci bilo jasno kao dan, uja Beniju je

očigledno bilo maglovito i zastrašujuće. Da li se uplašio policije, ili samo od tog javnog i zvaničnog plana, reči koje su ga uobličavale, nepoznatih mesta na koja bi ga to odvelo, nemoguće je bilo reći. Šta god bilo, tek, uvukao se u sebe i o Madleni i Dajani više nije hteo da kaže ni reč.

Šta je trebalo da se uradi? Moja majka se zanosila idejom da sama krene u akciju, ali moj joj je otac kazao, „Kad god se umešaš u nečiji porodični život, od samog si početka u nevolji.”

„Svejedno, znam da sam u pravu.” „Možeš biti u pravu koliko hoćeš, ali to ne znači da nešto

možeš i da učiniš.”

28

Alis Manro

U to doba godine, lisice su imale svoje mlade. Ako bi se neki avion iz Škole za obuku pilota, koja je pripadala Vazdušnim snagama, pored jezera spustio suviše nisko, ako bi se nepoznati pojavio u blizini obora, ako bi se bilo šta iznenadno ili preteće desilo, mogle bi da ih ubiju. Niko nije znao da li bi to učinile iz čiste razdraženosti ili iz pojačanog majčinskog instinkta i straha – možda bi želele da spasu svoju mladunčad koja još nisu ni progledala od te opasne situacije u kojoj bi, osećale su, mogla biti u tim oborima? Lisice nisu kao druge domaće životinje. One žive u ropstvu svega nekoliko generacija.

Da bi još više ubedio moju majku, otac je kazao kako je Madlena možda otišla u Sjedinjene Države gde je niko, nikada, ne može pronaći. Pa tamo je mnogo loših, i ludih, ali i duhom nemirnih i ambicioznih ljudi već otišlo.

Ali, Madlena nije. Pismo je stiglo tek u proleće. Još ima obraza da piše, rekao je uja Beni i doneo pismo i pokazao ga. Bez pozdrava, pisala je: Ostavila sam moj žuti džemper i zeleni kišobran i Dajanino ćebe kod tebe pošalji mi ih ovamo. Ulica Ridlet 1249, Toronto, Ont.

Uja Beni je već odlučio da tamo otputuje. Zamolio je da mu pozajmimo kola. Nikada nije bio u Torontu. Otac je na kuhinjskom stolu raširio mapu puteva, pokazujući mu kako da dođe donde, iako se, rekao je, pita da li je to dobra ideja. Uja Beni je izjavio da planira da uzme Dajanu i da je vrati ovamo. I moja majka i otac su mu objasnili da je to nezakonito i savetovali ga da to ne uradi. Ali, uja Beni, tako prestrašen kada treba da preduzme zakonitu i zvaničnu akciju, nimalo nije brinuo oko poduhvata koji bi mogao da se pretvori u kidnapovanje. Sada je ispričao sve šta je Madlena radila. Kožnim kaiševima vezivala je Dijanine noge za letvice kolevke. Lemala ju je daščicom. Možda je radila i gore stvari kada njega nije bilo kod kuće. I mislio je da su Dajanini ožiljci na leđima

29


od žarača. Dok je sve to govorio, preplavilo ga je ono njegovo izvinjavajuće kikotanje; morao je da odmahuje glavom da bi ga savladao.

Nije ga bilo dva dana. Moj otac bi u deset sati palio vesti, govoreći, „Pa, da vidimo da li je stari Beni uhvaćen!” Uveče, drugog dana, uvezao se automobilom u naše dvorište, sedeo na sedištu kratak trenutak, ne gledajući nas. A onda je, polako, izašao iz kola i dostojanstveno i umorno krenuo prema kući. Nije doveo Dajanu. Da li je moguće da je uopšte očekivao da će je dobiti?

Mi smo sedeli na cementnoj ploči ispred kuhinjskih vrata. Moja je majka bila u svojoj stolici sa naslonom od platna koja ju je podsećala na gradske leje i odmor, a otac je sedeo u kuhinjskoj stolici sa uspravnim naslonom. Bilo je svega nekoliko bubica, u to rano doba. Posmatrali smo zalazak sunca. Moja bi majka povremeno okupljala svakog ko stigne, kako bi gledali kako sunce zalazi, kao da je to nešto što je sama aranžirala pa je to malčice kvarilo doživljaj – kasnije sam odbijala da ga uopšte vidim – ali, ipak, od kraja Flets puta, na kugli zemaljskoj nije postojalo bolje mesto za gledanje zalaska sunca. To je i moja majka govorila.

Otac je toga dana montirao vrata sa mrežicom. Oven se, neposlušno, ljuljao na njima jer je hteo da čuje stari poznati zvuk opruge dok se razvlači a onda se sa treskom vraća. Kazali bi mu da to ne radi pa bi prestao, ali vrlo brzo bi, iza leđa mojih roditelja, počinjao iz početka.

Uja Benija je obavijala takva nepomična potištenost da čak ni moja majka nije imala srca da ga direktno ispituje. Otac mi je tiho rekao da donesem stolicu iz kuhinje.

„Sedi, Beni. Jesi li umoran od vožnje? Jesu li te kola slušala?” „Jesu.” Seo je. Nije hteo da skine šešir. Sedeo je ukočeno kao da se

nalazi na nepoznatom mestu gde ga ne samo nisu očekivali već čak

30

Alis Manro

nije bio ni dobrodošao. Najzad je moja majka progovorila, tonom u kojem je bilo usiljene uobičajenosti i veselosti.

„Pa? Da li žive u kući, ili u stanu?” „Ne znam”, rekao je uja Beni preko volje. Posle izvesnog

vremena dodao je, „Uopšte ih nisam našao.” „Nisi našao gde žive?” Klimao je glavom. „Nisam.” „Znači, nisi ih ni video.” „Ne.” „Da nisi izgubio adresu?” „Nisam. Zapisao sam je na papiru. Evo ga.” Izvadio je

novčanik, izvukao komadić papira i pokazao nam ga, a onda je pročitao. „Ulica Ridlet 1249.” Savio ga je i vratio nazad. Svi njegovi pokreti kao da su bili usporeni, ceremonijalni i žalobni.

„Nisam mogao da ga nađem. Nisam mogao da nađem mesto.” „Ali, jesi li imao mapu grada? Sećaš se kada smo govorili da

odeš na benzinsku pumpu i tražiš mapu Toronta.” „To sam i uradio”, rekao je uja Beni, nekakvim tužnim

trijumfom. „Jašta sam. Otišao sam na benzinsku pumpu i pitao ih a oni su mi odgovorili da nemaju nikakve mape. Imali su mape, ali samo oblasti.”

„Mapu oblasti si već imao.” „To sam im i rekao. I rekao sam da hoću mapu grada Toronta.

A oni su rekli da nemaju baš nijednu.” „Pa, jesi li probao na drugoj benzinskoj pumpi?” „Ako na jednoj od njih nemaju nijednu, zaključio sam da onda

ni druge neće imati.” „Mogao si da je kupiš u radnji.” „Nisam znao u kakvoj radnji.” „U radnji u tom mestu! U robnoj kući! Mogao si da pitaš na

31


benzinskoj pumpi gde možeš da je kupiš.” „Pretpostavio sam da je, s obzirom da sam imao adresu, bolje

da pitam ljude da mi objasne kako da donde stignem umesto da jurim po svim radnjama u pokušaju da nađem mapu.”

„Vrlo je nesigurno osloniti se na ljude” „Meni pričaš”, rekao je uja Beni. Kada je došao do duvara, počeo je svoju priču. „Prvo sam upitao jednog momka, on mi je rekao da pređem

preko tog i tog mosta i kada stignem do crvenog svetla, tako mi je rekao, da skrenem levo, ali kada sam tamo stigao nisam znao šta treba da uradim. Nisam mogao da prokljuvim da li da skrenem levo na crveno svetlo ili da skrenem levo na zeleno svetlo.”

„Skrećeš na zeleno svetlo”, zajaukala je moja majka očajnički. „Ako bi skrenuo levo na crveno svetlo, onda bi direktno uleteo u saobraćaj ispred tebe.”

„A-ha, znam da bih, ali ako skreneš levo na zeleno svetlo onda ulećeš u saobraćaj koji ide na tebe.”

„Pa čekaš dok ne prođu.” „Onda možeš da čekaš letnji dan do podne, jer nikad neće

proći. I, tako, nisam znao šta treba da uradim pa sam sedeo premišljajući se, a onda su svi iza mene počeli da trube pa sam pomislio, dobro-de, skrenuću desno, to mogu bez problema, pa ću napraviti krug i vratiti se natrag putem kojim sam došao. I, onda ću izbiti na pravi put. Ali, nisam video nijedno mesto gde bih mogao da skrenem pa sam tako vozio i vozio. Onda sam skrenuo u ulicu koja je sekla, i nastavio da vozim sve dok nisam pomislio, dobro, išao si dosta i sasvim si izgubio smer na koji te je prvi momak uputio i vreme je da priupitaš nekog drugog. Pa sam, tako, stao i upitao tu neku gospođu koja je šetala psa na uzici, ali ona mi je odgovorila da nikada u životu nije čula za ulicu Ridlet. Nikada nije čula za nju. Rekla je da u Torontu živi dvadeset dve godine.

32

Alis Manro

Onda je pozvala jednog dečaka na biciklu i on je kazao da on jeste čuo, i rekao mi je da se ulica nalazi na drugom kraju grada i da ovim putem kojim sam krenuo izlazim iz grada. Ali, ja sam nešto mislio da je, možda, sigurnije da napravim krug oko grada nego da idem kroz njega, makar i duže trajalo, pa sam nastavio putem kojim sam krenuo, nekako kružno kako mi se činilo, i onda sam video da se već smrkava ali sam, svejedno, pomislio da je bolje da nastavim pošto hoću da pre mraka vidim gde je to mesto jer ni za živu glavu mi se ne sviđa da ovuda vozim po pomrčini...”

Završio je tako što je, skrenuvši sa puta, zaspao u kolima ispred dvorišta jedne fabrike. Izgubio se između fabričkih krugova, slepih ulica, stovarišta, smetlišta, železničkih pruga. Opisao nam je svako skretanje koje je napravio i svaku osobu koju je pitao za pravac; izvestio šta je svaka od njih rekla i šta je on tada mislio, moguća rešenja koje je uzimao u obzir, zbog čega je u svakom od slučajeva odlučivao da uradi baš tako kako je uradio. Sećao se svega. Mapa putovanja je buktala u njegovom umu. I, dok je opisivao različite pejzaže – automobile, bilborde, industrijske zgrade, puteve i zaključane kapije i visoke električne ograde, železničke pruge, strme nasipe posute šljakom, straćare od lima, jarke pune smećkaste vode, limene kante, zgnječene kartonske kutije, sve vrste zdrobljenog ili celog slobodno plivajućeg otpada – sve je to, činilo nam se, raslo oko nas, stvoreno njegovim monotonim glasom dok se pedantno prisećao, i mogli smo da vidimo, da se uverimo kako je to kada se neko tamo izgubi, kako je tamo jednostavno bilo nemoguće išta naći a kamoli nastaviti sa traganjem.

Moja je majka svejedno protestovala, „Ali, takvi su gradovi! Zbog toga si morao da imaš mapu!”

„I, kada sam se jutros tamo probudio”, nastavio je uja Beni kao da je nije čuo, „shvatio sam da je najbolje da odem odatle, kojim

33


god putem bilo.” Moj je otac uzdahnuo; klimnuo je glavom. To je bilo tačno. I tako je uz naš, postojao i svet uja Benija kao uznemirujući

iskrivljeni odraz, isti ali ipak potpuno različit. U tom svetu ljudi su mogli da propadnu u živi pesak, da ih pobeđuju utvare ili užasavajuće obični gradovi; sreća i zloba bile su džinovske i nepredvidljive; ništa nije bilo zasluženo, sve se moglo desiti; porazi su se sudarali sa ludačkim zadovoljštinama. A uja Benijeva je pobeda bila, a da toga nije bio ni svestan, u tome što nas je naterao da progledamo.

Oven se ljuljao na vratima sa mrežicom, pevušeći nedolično ali oprezno, kao što bi uvek činio kada bi razgovori postali predugački.

Zemljo Nade i Slave Majko Slobode Kako da te otimamo Mi koji te imamo?

Tu pesmicu sam ga ja naučila – te godine smo takve pesme svakodnevno pevali u školi da bismo pomogli Engleskoj da se spasi od Hitlera. Moja je majka govorila da umesto „otimamo” ide uzdižemo ali ja joj nisam verovala, jer kako bi se inače rimovalo slovo u slovo?

Majka je sedela u svojoj stolici od platna a otac u drvenoj; nisu se zgledali. Ali, bili su povezani, i ta je veza bila jaka kao ograda, pružala se između nas i uja Benija, nas i Flets puta, i opstajaće između nas i svega. To je ono isto kao kada u zimu, ponekad, za kuhinjskim stolom bace dva kruga karata u čekanju vesti u deset sati, a nas pošalju gore na spavanje. To gore, čini se, miljama je iznad njih, tamno je i puno buke koju pravi vetar. Tamo gore

34

Alis Manro

otkrivate ono što vam nikada ne bi dole, u kuhinji, na um palo – da se nalazimo u kući, majušnoj i zatvorenoj, baš kao što je čamac na moru, usred urlajućeg nevremena. A oni, reklo bi se, razgovaraju, igraju karte, daleko od nas u toj maleckoj tački svetlosti, svejedno; ta misao o njima, prozaična kao štucavica, poznata kao dah, svejedno je bila ono što me je držalo, što mi je namigivalo sa dna izvora dok bih padala u san.

Uja Beniju se Madlena više nikada nije javila, a čak i da jeste, on to više nikada nije spominjao. Kada bismo ga upitali, ili zadirkivali u vezi sa njom, kao da je se prisećao bez žaljenja, sa blagim prezirom nečega, ili nekoga koji je tako davno odbačen, kao njegove kornjače.

Posle nekog vremena, svi smo se zajedno smejali sećajući se Madlene kako ide niz put u svojoj crvenoj jakni, sa nogama kao makazama, kako besno preko ramena praska na uja Benija koji se vuče za njom, sa njenim detetom u naručju. Smejali smo se kad smo se prisećali kako se čudno ponašala i šta je uradila Ireni Poloks i Čarliju Baklu. Uja Beni je mogao i da izmisli batinanje deteta, najzad je rekla moja majka, i tako se utešila; kako se njemu uopšte može verovati? Možda je i Madlena bila jedna od njegovih izmišljotina. Sećali smo je se kao neke priče i, kako ništa drugo nismo mogli da uradimo, čuvali smo za nju naše čudnovate, okasnele, bezosećajne aplauze.

„Madlena! Ti ludačo!”

35

Naslednici živog tela

Kuća na Dženkinsonovoj okuci imala je ime koje je stajalo ispisano na tabli – Kod čika Krejga – i visilo je na prednjoj verandi, između crvene zastave i državne zastave Velike Britanije. Ličila je na regrutsku postaju ili na čeku na graničnom prelazu. Nekada je bila pošta i još je imala izgled zvaničnog, poluslužbenog mesta jer je stric Krejg bio činovnik oblasti Fermajl pa su ljudi odlazili kod njega da im izda venčanice i druge vrste dozvola; Oblasno veće se okupljalo u njegovoj radnoj sobi ili kancelariji u kojoj su se nalazili službeni ormani za dosijea, crna kožna sofa, veliki radni sto sa rebrastim pomičnim poklopcem, još zastava, jedna slika senatora Konfederacije i druga, kralja i kraljice i malih princeza, svih u raskošnoj krunidbenoj odeći. Bila je tu i uramljena fotografija brvnare koja je stajala na mestu ove velike i lepe, od pravilno poređane cigle. Ta je slika izgledala kao da je iz neke druge zemlje gde je sve bilo mnogo niže, prljavije, tamnije nego ovde. Mrljava šuma sa mnogo visokih, crno istačkanih zimzelena došla je maltene do same kuće a glavni put koji je vodio do nje bio je napravljen od drvenih oblica.

„To se onda zvala staza od brvana”, podučio me je stric Krejg. Nekoliko muškaraca u košuljama, spuštenih brkova i sa

divljim ali nekako bespomoćnim izrazom lica, stajali su oko konja i teretnih kola. Pogrešila sam što sam strica Krejga pitala da li je i on na slici.

„Mislio sam da znaš da čitaš”, rekao je, i pokazao na datum, naškraban ispod točkova teretnih kola: 10. jun 1860. „Ni moj otac u to vreme nije bio još odrastao muškarac. Evo ga, ovde, iza konjske glave. Oženio se tek 1875. Ja sam rođen 1882. Je l’ ti sada jasno?”

36

Alis Manro

Bio je nezadovoljan ne iz sujete zbog svojih godina već zbog mog nepoznavanja vremena i istorije. „U vreme kada sam ja rođen”, nastavio je strogo, „sva ova šuma koju vidiš na slici je nestala. I put je nestao. Sve je to pošljunčano.”

Na jedno oko bio je slep, operisao ga je ali je oko ostalo u mraku i zamagljeno; očni kapak je preteći padao. Lice mu je bilo četvrtasto i opušteno, telo krupno. Bila je još jedna fotografija, ne u ovoj sobi nego u prednjoj, preko hodnika, na kojoj se vidi kako on leži ispružen na prostirci kraj nogu svojih roditelja postarijeg izgleda koji sede – plav, bucmast, samozadovoljni adolescent, podlakćen. Tetica Grejs i teta Elspet, mlađe sestre, kovrdžaste kose i u mornarskim haljinicama, sedele su na jastučićima za klečanje, uz njegovu glavu, odnosno stopala. Moj rođeni deda, otac moga oca, koji je umro od gripa 1918., stajao je iza stolica na koje su bili posađeni roditelji, sa tetkom Mojrom (tada mršavom!), koja je živela u Porterfildu, s jedne strane, i tetkom Helenom s druge strane, koja se udala za udovca i proputovala svet a sada, bogata, živi u Britanskoj Kolumbiji. „Vidi tvog strica Krejga!” rekle bi tetka Elspet ili tetica Grejs dok bi brisale prašinu sa te slike. „Zar ne izgleda pun sebe, eh, baš kao mačak koji je smazao svu slaninu!” Govorile bi kao da je on još taj dečak koji se tu, pred njima, rasteže, čarobno drzak, e da bi ga one mazile i smejale mu se.

Stric Krejg je bio pun priča; neke su me interesovale, neke nisu. Volela sam da slušam kako je Dženkinsonova okuka dobila ime po mladiću koga je ubilo drvo što se srušilo na njega, samo malo gore, uz put; a jedva je bilo mesec dana kako je stigao. Deda strica Krejga, moj čukundeda, koji je sazidao svoju kuću ovde i otvorio svoju poštu počinjući izgradnju nečeg što će, nadao se i verovao, jednog dana postati važan grad, nazvao je to mesto po ovom mladiću, jer po čemu bi inače jedan mlad čovek, još neženja, mogao da bude upamćen?

37


„Gde je poginuo?” „Tamo, uz put, nema ni trista metara.” „Mogu li da odem i vidim gde?” „Nema nikakve oznake. To nisu stvari koje se obeležavaju.” Stric Krejg me je gledao sa neodobravanjem; nisam u njemu

podstakla radoznalost. Često je mislio da sam hirovita i glupa, a ja se zbog toga nisam sekirala; u njegovom sudu bilo je nečeg bezgraničnog i bezličnog što je mene oslobađalo. Tom mojom pomirljivošću njega lično nisam ničim vređala ili potcenjivala, iako ju je on podvlačio. Postojala je velika razlika između razočaranosti koje bih priredila njemu i razočaranosti koju bih izazvala kod nekog kao što je moja majka, pa čak i moje tetke. Muška samozaljubljenost štitila ga je oklopom spokoja.

Druga vrsta informacija koje mi je davao imala je veze sa političkom istorijom okruga Vavanaš, sa porodičnom lojalnošću, sa tim ko je sa kim bio, onim što se dešavalo na izborima. Bio je prva osoba koju sam znala a koja je zaista verovala u svet javne delatnosti, u politiku, koja nije dovodila u pitanje da je i sama deo svega toga. Iako su moji roditelji uvek slušali vesti i bivali obeshrabreni ili bi im laknulo kada bi nešto čuli (uglavnom, obeshrabreni, jer to je bio početak rata), imala sam osećaj da se i njima i meni čini da je sve što se u svetu dešava izvan naše kontrole, nestvarno i zlokobno. Stric Krejg nije bio tako uplašen. Između sebe, koji se bavio gradskim poslovima, neugodnim kakvi su najčešće bili, i premijera u Otavi koji se bavio državnim poslovima, video je sasvim prirodnu vezu. Prema ratu imao je optimističan stav, za njega je on bio velika erupcija u uobičajenom političkom životu, koja će sagoreti sama od sebe; mnogo ga je više interesovalo kako će on uticati na izbore, kako će se stvar sa regrutacijom odraziti na Liberalnu partiju a tek onda kako će se odvijati dalje. Ipak, bio je patriota; istakao je zastavu, prodao je

38

Alis Manro

Pobedničke deonice1. Kada nije radio na gradskim poslovima okruga, radio je na

dva projekta – istoriji okruga Vavanaš i izradi porodičnog stabla, čak od 1670, u Irskoj. U našoj porodici niko nije uradio ništa znamenito. Venčavali su se sa drugim protestantima i imali velike porodice. Neki se nisu udavali odnosno ženili. Neka su deca poumirala kao još mala. Četvoro u našoj porodici izgorelo je u požaru. Jedan je muškarac izgubio dve žene na porođaju. Jedan se oženio rimokatolkinjom. Došli su u Kanadu i nastavili isti način života, često se venčavajući sa škotskim prezbiterijancima. A stricu Krejgu je bilo neobično važno da imena svih tih ljudi, njihove međusobne veze, tri velika datuma – rođenja, venčanja i smrti, ili dva, rođenja i smrti, ako im se samo to desilo, budu poznati, često po cenu velikih muka i zapanjujuće količine korespondencije po celome svetu (nije bio zaboravio granu porodice koja je otišla u Australiju), i budu zapisani ovde, po redu, njegovim krupnim brižljivim rukopisom. Osim venčanja sa rimokatolkinjom (ženina veroispovest bila je zabeležena crvenim mastilom ispod njenog imena) nije se raspitivao za nekog drugog iz porodice koji je uradio bilo šta interesantnije ili skandalozno; u stvari, da neko i jeste tako nešto učinio, to bi poljuljalo celi njegov rodoslov. Jer, pojedinačna imena nisu bila važna, već je važna bila cela čvrsta, komplikovana građevina života koja nam je davala oslonac iz prošlosti.

Isto je bilo i sa istorijom okruga koji je otkriven, naseljen, razvio se, i započeo svoj sadašnji lagani pad, uz zaista skromne nevolje – požar u Tapertonu, redovne poplave reke Vavanaš, poneku jaku zimu, nekoliko tajanstvenih ubistava; ta je istorija izrodila samo troje uglednih ljudi – sudiju Vrhovnog suda, jednog

1 Kanada je za ratne deonice imala naziv Pobedničke (Victory Bonds). (Prim. prev.)

39


arheologa koji je iskopao indijanska sela oko zaliva Džordžija i napisao knjigu o njima, i ženu čije su pesme objavljivane u novinama širom Kanade i Sjedinjenih Država. Oni nisu bili važni; samo je svakodnevica bila važna. Arhiva strica Krejga i fioke gušile su se u isečcima iz novina, pismima sa opisima vremenskog stanja, izveštajem o pobeglom konju, spiskovima prisutnih na pogrebima, ogromnom zbirkom najobičnijih činjenica čije je sređivanje njemu palo u zadatak. Sve je moralo da uđe u istoriju koju je on pisao i da predstavlja celu celcijatu povest okruga Vavanaš. I baš ništa mu ne bi bilo višak. Zbog toga je, do trenutka kada je umro, stigao tek do 1909. godine.

Kada sam, posle mnogo godina, čitala o Nataši u Ratu i miru i tome kako je ona iako ih nije razumela, pridavala ogromnu važnost apstraktnim, intelektualnim poslovima svoga muža, nisam mogla a da se ne setim tetka Elspet i tetice Grejs. Bilo je potpuno svejedno da li je stric Krejg stvarno imao „apstraktne, intelektualne poslove”, ili je dan provodio presipajući iz šupljeg u prazno; one su bile spremne da veruju u ono što je on radio. Imao je staru crnu pisaću mašinu, sa metalnim obodom tastature čija su crna slova štrčala; kada je počinjao svoje sporo, glasno, isprekidano ali autoritativno kucanje, one bi spustile glas, praveći apsurdno prekorne grimase kada bi jedna od njih lupila šerpom. Krejg radi! Mene ne bi puštale ni na verandu, sve u strahu da bih mogla da odem do njegovog prozora i uznemirim ga. Više od svega na svetu poštovale su kada muškarac radi; i podsmevale se tome. Neobična stvar; bile su u stanju da bespogovorno veruju u važnost tog posla a da, u isto vreme, smatraju da je on, s jedne strane gledišta, bezvredan i nebitan. Ali se nikada, ama nikada ne bi mešale u njega; između muškog posla i ženskog posla bila je povučena najjasnija moguća linija, i svaki korak preko nje, svaki predlog da se ona prekorači, dočekale bi sa tako iskrenim, zapanjenim, sažaljivo superiornim smehom.

40

Alis Manro

Poslepodneva bi provodile sedeći na verandi, pošto bi završile jutarnji maraton ribanja poda, okopavanje krastavaca, kopanja krompira, branja pasulja i paradajza, konzerviranja i stavljanja u turšiju, pranja, štirkanja, fajtanja, peglanja, čišćenja voskom, pečenja. Ni tamo ne bi sedele skrštenih ruku; krila su im bila prepuna posla – iz trešanja je trebalo izvaditi koštice, grašak je trebalo oljuštiti, jabukama izvaditi jezgro. Njihove ruke, njihovi stari, potamneli noževi sa drvenim drškama kretali su se zadivljujućom, gotovo osvetničkom brzinom. Na svaki sat, prošla bi dva do tri automobila, obično bi usporila, a iz njih im se domahivalo jer su bili puni ljudi iz grada. Po domaćinskoj formuli okruga, tetka Elspet i tetica Grejs bi pozivale, „Skrenite, svratite malo s tog prašnjavog puta!” a ljudi iz kola bi odvraćali, „Bismo, da imamo vremena! Kada ćete vi kod nas?“

I tetka Elspet i tetica Grejs su pričale priče. I to ne kao da govore meni, da bi me zabavile, već je izgledalo kao da bi ih svakako pričale, čak i da su sasvim same, za sopstveno zadovoljstvo.

„Oh, onaj čovek koga je baba unajmio, sećaš se, onaj stranac, e, pa, on je imao baš divlju prirodu, da ’prostiš na izrazu. Šta on to, beše, bio Grejs, zar ne beše Švaba?”

„Bio je Austrijanac. Svratio je sa puta tražeći posao, i baba ga je unajmio. Majka nikada nije prestala da ga se boji, nije verovala strancima.”

„Pa, nije ni čudo.” „Pustila ga je da spava u ambaru.” „Uvek je vikao i psovao na austrijskom, sećaš se kada smo

preskakale njegov kupus? Bujica stranih psovki, da ti se sledi krv.” „Dok se nisam odlučila da mu ja pokažem.” „Šta on to beše tada palio, bio je u voćnjaku, zapalio je mnogo

granja...”

41


„Leglo gusenica.” „Tako je, spaljivao je leglo gusenica, a ti si se obukla u

Krejgovo radno odelo i košulju, i natrpala u to jastuke i podigla kosu ispod filcanog babinog šešira, i pocrnela ruke i lice da bi bili tamniji...“

„I uzela sam mesarski nož, baš onaj dugi gadni nož koji još imamo...”

„I prišunjala si se kroz voćnjak, sakrila iza drveća, a Krejg i ja smo sve vreme gledali sa prozora na spratu.”

„A mati i baba tada nije trebalo da budu kod kuće.” „Nisu, otišli su u grad! Otišli su u Džubili u konjskoj lakoj

zaprezi!” „Došla sam na nekih pet metara od njega i skliznula iza

jednog stabla i... o, Gospode Bože, kako li je samo urliknuo! Urliknuo i zaždio ka ambaru. Bio je kukavica, skroz-naskroz.”

„Onda si došla kući, skinula sa sebe svu tu odeću i dobro se oprala pre nego što su se tata i mama vratili iz grada. Onda smo svi seli za sto i čekali njega. A mi se potajno nadale da će da pobegne.”

„Ja ne. Ja nisam. Ja sam htela da vidim posledice.” „A došao je bled kao krpa i namršten kao sam đavo, i seo a da

reč nije progovorio. Očekivali smo da bar spomene kako se neki crni ludak nesmetano šeta po okrugu. Ali nije. Ni reči.”

„Pa naravno, nije smeo da pokaže kakva je kukavica ispao!” Smejale su se sve dok voće nije počelo da im ispada iz krila. „Ma, nisam uvek ja jedina smišljala ludorije! Tebi je palo na pamet da onda kada sam otišla na igranku vežeš konzerve na ulazna vrata kuće! Nemoj da se izvlačiš.”

„Tada si izašla sa Mejtlendom Kerom (jadni Mejtlend, umro je). Otišla si na igranku u Džeriko ...”

„Ma kakav Džeriko! Bila je to igranka u školi u Stounu!” „Dobro, de, šta god da je, dovela si ga do ulaznih vrata da se

42

Alis Manro

oprostite, ooo, uvela si ga krišom u kuću, bili ste tihi kao jaganjci...” „A onda je tresnulo...” „Zvučalo je kao da se sručila lavina. Baba je skočio iz kreveta i

zgrabio svoju pušku. Sećaš se puške u njihovoj sobi, stajala je uvek iza vrata? Kakva gužva! A ja, ispod čaršava, sa jastukom zapušila usta, da me ne čujete kako umirem od smeha!”

Do dana današnjeg nisu prestajale da zbijaju šale. Tetica Grejs i ja bismo ulaziie u spavaću sobu u kojoj bi tetka Elspet dremala izvaljena na leđima, kraljevski hrčući, pažljivo bismo podigle ćebe i crvenom trakom uvezale joj nožne članke. Nedeljom po podne, kada bi stric Krejg spavao na kožnoj sofi u svojoj kancelariji, poslale bi me da ga probudim i da mu kažem da je došao neki mladi par po venčanicu. Ustajao bi gunđajući, odlazio do zadnje kuhinje, umivao se u sudoperi, kvasio i češljao kosu, stavljao kravatu, oblačio prsluk i sako – nikada nije izdavao venčanicu a da nije propisno obučen – i kretao do glavnih vrata. Pred njim bi stajala postarija dama u dugačkoj kariranoj suknji, sa šalom preko glave, pognuta i oslonjena na štap, i deka, isto povijen, u izlizanom odelu i sa starim filcanim šeširom. Stric Krejg bi još bio bunovan; nesigurno bi kazao, „Pa, kako ste?” pre nego što bi prsnuo u dobrodušni smeh, „Elspet! Grejs! E, baš ste obe čapkunke!”

U vreme muže, povezale bi marame preko kose, a njihovi krajevi bi vijorili kao mala krila, navukle na sebe različitu odrpanu i zakrpljenu odeću, pa krenule putem kojim su se krave kretale, usput pronalazeći neki štap. Njihove su krave oko vratova nosile teška, zveckava zvona. Jednom smo tetka Elspet i ja pratile povremeni, lenji zvuk tih zvona na ivici šume i tamo ugledale jelena, kako stoji mirno među krčevinom i gustom paprati. Tetka Elspet nije progovorila ni reč, ali je kao kralj ispružila štap prema meni naređujući mi da se ne pomeram, pa smo ga tako na časak posmatrale pre nego što nas je spazio, i sunuo uvis, a učinilo se kao

43


da mu se telo polukružno obrnulo u vazduhu, kao kad igrač skoči, i odskakutao dignute stražnjice u duboku šumu. Bilo je vrelo i savršeno mirno veče, svetlost je ležala u kaiševima po stablima drveća, zlatna kao koža kajsije. „Nekada si mogao da ih viđaš stalno”, rekla je tetka Elspet. „Kada smo bili mladi, o, da, viđali smo ih kada bismo se vraćali kući. Ali, više ne. Ovaj je prvi koga sam spazila posle ni sama ne znam koliko godina.”

U štali su mi pokazali kako se muze, što baš nije tako lako kao što izgleda. Jedna za drugom štrcale bi mleko u usta ambarske mačke koja se odigla na svoje stražnje nožice na manje od metra. Bio je to prljavi prugasti mačor koga su zvali Rober. Stric Krejg bi sišao, ne skidajući svoju uštirkanu košulju sa zavrnutim rukavima, u sakou izlizanih leđa za čiji su džep bili zakačeni nalivpero i olovka. On je odvajao mleko za pavlaku. Tetka Elspet i tetica Grejs volele su da pevuše dok bi muzle krave. Pevale su, „Dođi mi u Sent Luis, Lui, dođi mi na vašar!” i, „Imam šest penija, divnih divnih šest penija” i, „Kad dođe, doći će iza planine ...” Pevale su u isto vreme, različite pesme, a svaka je pokušavala da pobedi onu drugu, pa su se žalile, „Stvarno ne znam otkuda ovoj ženi ideja da ume da peva!” U vreme muže postajale bi smele i vesele. Tetica Grejs, koja se bojala da uđe u skladište u kući jer iz njega može da iskoči neki slepi miš, trčala je kroz štalu udarajući velike rogate krave po zadnjici, terajući ih napolje, natrag na pašu. Tetka Elspet je podizala kofe sa pavlakom, snažnim ali lakim, gotovo prezrivim pokretom, kao da je mladić.

Bile su to iste one žene koje su se u kući moje mame pretvarale u mrzovoljne lukavice, postarije i nakraj srca. Da mama ne bi čula, bile su u stanju da mi kažu, „Je l’ za kosu koristiš četku za češljanje? Oh, mi smo mislile da je to četka za pse!” Ili, „Je li ovim brišeš sudove?” Nagle bi se nad šerpe, ribajući, ribajući i poslednji ostatak crnog koje se nakupilo od njihove poslednje posete nama.

44

Alis Manro

Ono što bi moja mama govorila primale su obično uz mali, ukočeni smešak; njena direktnost, njena žestina na trenutak bi ih paralizovale i samo bi treptale gledajući je, brzo i bespomoćno, kao da im je pred očima neka užasavajuća svetlost.

Najljubaznije stvari koje bi izgovorila bile bi i najpogrešnije. Tetka Elspet mogla je da svira klavir po sluhu; sedala bi i svirala nekoliko pesmica koje je znala – „Moja je Boni preko okeana” i „Put do ostrva.” Moja majka se ponudila da je nauči da čita note.

„Onda ćeš moći da sviraš stvarno dobre stvari.” Tetka Elspet je odbila, sa delikatnim, neprirodnim smehom,

kao da joj je neko ponudio da je podučava da igra bilijar. Izašla je, pronašla zapuštenu lejicu sa cvećem i usred podnevnog sunca kleknula u prašinu, vadeći korov. „Ja više o toj lejici i ne vodim računa. Digla sam ruke od nje”, moja je majka kazala živahno, upozoravajuće, stojeći u kuhinjskim vratima. „Tu ništa nije posađeno još od starog divljeg zumbula, a i on, samo što ga počupam, ponovo izraste.” Tetka Elspet je nastavljala sa vađenjem korova kao da ništa nije čula. Moja majka je napravila očajnički, konačno dižem-ruke-od-svega izraz lica i sela u svoju platnenu stolicu, naslonila i zatvorila oči, ne pomerajući se, ne radeći ništa, smeškajući se besno bar još desetak minuta. I dalje nije odustajala od svoje iskrenosti. Tetka Elspet i tetica Grejs smišljale su i predomišljale se, povlačeći se i nestajući pa se ponovo javljajući, nesigurno i tiho i neuništivo. Uklonila bi ih sa svog puta, kao da su paučina; dobro sam to znala.

Kod svoje kuće, na Dženkinsonovoj okuci – trpeći mene u dugoj letnjoj poseti – osvežile bi se, ubucile, kao da su bile potopljene u vodu. Promena se dešavala na moje oči. Sa lakom mučninom zbog nelojalnosti i ja bih odbacivala svet moje majke, ispunjen ozbiljnom skepsom, beskrajnim ali nekako omalovažavanim kućnim poslom, grudvama krompir pirea i

45


nestalnim idejama, i menjala ga za njihov svet rada i veselosti, komfora i reda, zamršene formalnosti. Njihovom je kućom vladao čitav jedan novi jezik. Razgovori koji su vođeni imali su više nivoa, ništa nije moglo da bude izrečeno direktno, svaka šala mogla je da se vrati kao bumerang. Negodovanje moje majke bilo je otvoreno i nepogrešivo, kao loše vreme; njihovo negodovanje bilo je poput tankih zareza žiletom, zbunjivalo je, iz čista mira. Imale su u sebi irski talenat za neobuzdani podsmeh, nakićen smernošću.

Kćerka iz porodice koja je živela na susednoj farmi bila je udata za advokata, čoveka iz grada, na koga je njena familija bila ponosna. Doveli su ga na upoznavanje. Teka Elspet i tetica Grejs su za posetu ispekle kolače, očistile srebreninu i iznele svoje, rukom obojene, tanjire i nožiće čije su drške ukrašene perlicama. Nutkale su ga kolačima, prhkim testom, milihbrotom, voćnom pitom. Bio je ili alav ili samo očajnički zbunjen mladi muškarac koji je jeo iz nervoze. Grabio bi cele kolače koji bi se krunili dok bi ih trpao u usta; na brkovima bio mu je razmazan šećer u prahu. Za večerom, tetica Grejs je ne progovarajući ni reč počela da imitira način na koji je on jeo, sve više preterujući, ispuštajući zvuke mahnitog mljackanja i grabeći zamišljene stvari sa svog tanjira. „Aaaaa, a-dvokat!“ uzviknula je otmeno i, nagnuvši se preko stola, upitala, „Jeste li uvek – bili – zainteresovani za seoski život?“ Posle njihove više nego divne ljubaznosti prema njemu, ovo mi je delovalo pomalo jezivo; bilo je upozoravajuće. Ne misli, valjda, da je neko i nešto! Bila je to njihova neopoziva presuda, blago rečeno. On je umislio da je neko i nešto. Ne misle valjda da su neko i nešto! Uobraženosti nije bilo kraja.

A nije da su bile protiv darovitosti. Priznavale su je u sopstvenoj porodici, u našoj porodici. Ali, izgleda da ju je, manje-više, valjalo držati u tajnosti. Ambicija ih je plašila. Jer, biti ambiciozan je značilo igrati se vatrom, doživeti neuspeh i reskirati

46

Alis Manro

da ispadneš budala. A najgora stvar, koliko sam uspela da shvatim, najgora stvar koja je mogla da te strefi u životu bila je da ti se ljudi podsmevaju.

„Tvoj stric Krejg”, govorila mi je tetka Elspet, „tvoj stric Krejg je jedan od najpametnijih, najsimpatičnijih i najpoštovanijih ljudi u okrugu Vavanaš. Mogao je da bude i član zakonodavnog tela. Mogao je da bude i u vladi, samo da je hteo.”

„Stric Krejg? Pa, zar nije bio izabran?” „Ne budi smešna, nikada se nije kandidovao. Nije hteo da mu

ime bude na spisku. Više je voleo da ne bude.” I, eto tajanstvene i za mene sasvim neobične sugestije da ćeš,

ako izabereš da ne uradiš nešto, na kraju ispasti mnogo mudriji i više ćeš poštovatoi sebe nego ako to uradiš. Sviđali su im se ljudi koji su odbijali ono što im je nuđeno, brak, položaj, mogućnosti, novac. Moja rođaka Rut Mekvin, koja je živela u Tapertonu, dobila je stipendiju za koledž jer je bila veoma inteligentna, ali je dobro razmislila i odbila ju je; odlučila je da ostane kod kuće.

„Više je volela da je ne uzme.” Zašto je to bilo za divljenje? Lepota negacije, baš kao i neke

suptilne harmonije muzike ili boja, bile su izvan mog poimanja sveta. A opet, baš kao i moja majka, nisam bila spremna da negiram da ona postoji.

„Boji se da pomoli glavu iz svoje jazbine”, bilo je sve što je moja majka imala da kaže o Rut Mekvin.

Tetka Mojra je bila udata za teču Boba Olifanta. Živeli su u Porterfildu i imali jednu kćerku, Meri Agnes, rođenu u poznim godinama njihovog braka. Leti bi tetka Mojra ponekad vozila po dvadeset i nešto kilometara od Porterfilda do Dženkinsonove okuke samo da bi došla u popodnevnu posetu, i dovodila je Meri Agnes sa sobom. Tetka Mojra je umela da vozi. Tetka Elspet i tetica Grejs smatrale su da je to vrlo hrabro od nje (moja majka je učila da

47


vozi naša kola, ali to su smatrale lakomislenim i nepotrebnim). Gledale bi kako svojim staromodnim kolima sa kockastim krovom prelazi most i od reke se penje putem, i izlazile joj u susret da se pozdrave oduševljenim, zadivljenim uzvicima dobrodošlice, kao da je maltene pronašla put preko Sahare a ne prešla vrele prašnjave puteve od Porterfilda.

Ta njihova lukava zluradost, koja se skrivala iza ljubaznosti prema drugom svetu, potpuno je nestajala kada su u pitanju bile pažnje prema jednom ili drugom, bratu i sestri. Za njih su imale samo nežnost i ponos. I za Meri Agnes Olifant. Ne mogu da se otmem utisku da su nju volele više od mene. Ja jesam bila dobrodošla, i jesu mi se radovale, da, ali ja sam bila označena drugim uticajima, i drugom polovinom nasleđenog; moje odgajanje bilo je opterećeno jeresima sa kojima nikad nisi bio načisto. Meri Agnes, činilo mi se, bila je primana sa mnogo čistijom, ugodnijom, prijemčivijom naklonošću.

Na Dženkinsonovoj okuci nikada nije spomenuto da nešto nije u redu sa Meri Agnes. U stvari, i nije bilo; ličila je na sve druge ljude. Osim što nikada ne biste mogli da zamislite da sama ode u radnju i kupi nešto, da bilo kuda ide sama; morala je da bude sa svojom majkom. Nije bila idiot, nije bila poput Irene Poloks i Frenkija Hola na Flets putu, naravno da nije bila toliko idiot da bi joj, kao njima, dozvolili da se celi celcijati dan vrti besplatno na ringišpilu na Kinzmen vašaru – čak ni kada bi joj tetka Mojra dopustila da napravi od sebe takvu predstavu, a ne bi. Koža joj je izgledala prašnjavo, kao da je preko nje prevučeno neko tanko staklo ili tanka masna hartija.

„Ostala je bez kiseonika”, rekla je moja majka, nekako zadovoljno, kao uvek kada bi nešto objašnjavala. „Ostala je u grliću materice bez kiseonika. Teča Bob Olifant je tetka Mojri, dok su išli u bolnicu, držao noge sastavljene jer im je doktor rekao da bi

48

Alis Manro

mogla da iskrvari.” Nisam više želela da slušam. Na prvom mestu, strahovala sam

od podteksta da se to može svakome desiti, da sam i ja mogla da budem glupa, i sve to samo zbog nedostatka jedne, po imenu poznate, izmerljive, obične stvari kao što je kiseonik. A reč grlić materice naterala me je da mislim na reku koja se probija između uskih obala. Zamišljala sam teču Boba Olifanta kako stiska tetka Mojrine krupne noge sa venama, dok ona dahće i pokušava da se porodi; nikada više nisam mogla da ga gledam a da ne mislim na tu sliku. Kada god smo bili u njegovoj kući, sedeo je uz radio-aparat, sisao svoju lulu, slušao Boston Blekija ili Policijsku patrolu, škripu guma i prasak pištolja, i ozbiljno klimao svojom ćelavom glavom. Da li je teta Mojrine noge držao sa lulom u ustima, da li je gotovo poslovno prihvatao njeno meškoljenje, baš kao što jeste gužvu koju je pravio Boston Bleki?

Možda zbog te priče, tek, činilo mi se da potištenost koja se širila od tetka Mojre ima ginekološki miris, poput onog od zamrljanih gumiranih zavoja koje je imala oko nogu. Bila je žena na koju bih sada gledala kao na nekog ko pati od proširenja vena, hemoroida, spuštene materice, cističnih jajnika, sa upalama, gnojnicama, izraslinama i kamenjem na raznim organima, jednu od onih teško pokretljivih, preživelih olupina ženskog sveta, punu priča koje bi mogla da ispriča. Sedela je na verandi u pletenim stolicama na ljuljanje, obučena – uprkos vrelom danu, u nekakvu svečanu, slojevitu haljinu, tamnu i drhturavu od nanizanih perlica, sa širokim šeširom nalik turbanu na glavi, u čarapama bež boje koje bi nekada zarolala da bi pustila da zavoji „dišu.” Za sam brak teško da bi se, zaista, nešto više moglo reći, pogotovu ako biste je poredili sa njenim sestrama koje su još bile u stanju da brzo poskoče, koje su još mirisale sveže i zdravo i koje bi, još povremeno, smerno spominjale mere svog struka. I dok bi ustajala

49


i dok bi sedala, ili se samo pomerala u stolici na ljuljanje, tetka Mojra se uz mnogo gunđanja žalila, nevoljno i izražajno kao što je podrigivanje ili puštanje vetra.

Pričala je o Porterfildu. Nije bio tako dosadan kao Džubili, u glavnoj ulici imao je dve pivnice, jednu preko puta druge, a svaka je pripadala jednom hotelu. Nekada, subotom uveče ili nedeljom u ranu zoru dešavale su se strašne ulične tuče. Kuća tetka Mojre nalazila se samo na pola bloka dalje od glavne džade, i uz pločnik. Iza svojih zatamnjenih prozora na fasadi gledala je kako se muškarci divljački tuku, kako kola skreću u stranu i udaraju u telefonsku govornicu a volan se zabija tačno u vozačevo srce; posmatrala je kako dvojica muškaraca vuku devojku, tako pijanu da ne može da stoji na nogama i koja, obučena, piški nasred ulice. Strugala je skorenu povraćku sa obojene ograde ispred svoje kuće. A sve to bilo je taman ono što je i očekivala. I ne samo subotnje pijance, već je tu bilo i piljara i suseda i momaka raznosača koji su varali, bili nevaspitani, ponašali se sramotno. Tetka Mojrin glas, koji je te priče govorio iz dokonosti, širio se celog dana poput masne mrlje preko dvorišta a tetka Elspet i tetica Grejs su saosećale.

„O, ne, nisi valjda i to podnela!” „Mi i ne znamo koliko smo srećne, ovde.” I onda bi jurile tamo-amo, sa šoljicama čaja, čašama limunade,

sveže ispečenim biskvitima sa puterom, tortom „Marta Vašington”, parčićima milihbrota sa grožđicama, sitnim ušećerenim voćem urolanim u kokosovo brašno, mnogo ukusnim za grickanje.

Meri Agnes je sedela, slušala i smeškala se. Smešila se meni. To nije bio prostodušni osmeh već osmeh osobe koja svojevoljno, čak prilično bahato prenosi na dete svu druželjubivost koja se, iz straha i navike, ne sme preneti nikome drugome. Crna kosa bila joj je kratko ošišana, a na tankom vratu maslinasto zelenkaste boje

50

Alis Manro

videla joj se naježena koža: imala je naočare. Tetka Mojra ju je oblačila kao gimnazijalku, što ona nikada nije bila, u kariranu plisiranu suknju širokog struka, u prevelike, pažljivo oprane i ispeglane bele bluze dugih rukava. Nije se šminkala, nije se puderisala da pobledi meke tamne dlačice u uglovima usana. Obraćala mi se oštrim, kavgadžijskim, nesigurnim tonom nekoga ko ne samo da izaziva već imitira izazivanje, imitira onako kako je čula neke bezobzirne i žovijalne ljude, dućandžije možda, kada se obraćaju deci.

„Šta to radiš?” Došla bi, uhvativši me dok gledam kroz sitna obojena stakla, uramljena oko ulaznih vrata. Pogledala je kroz jedno, crvene boje.

„Vatra u dvorištu!” rekla je, ali se smejala meni, kao da sam ja to rekla.

Drugi put bi se sakrila u mračnom hodniku, pa iskakala i hvatala me s leđa, pokrivajući mi oči rukama. „Pogodi ko je, pogodi ko je!” Stezala bi me i golicala dok ne bih počela da vrištim. Ruke su joj bile vrele i suve, zagrljaji snažni. Borila sam se koliko sam mogla, ali nisam mogla da je nazivam pogrdno kao što bih nekog iz škole, nisam mogla da je pljunem ili povučem za kosu, zbog njenih godina – nominalno je bila odrasla – i zbog statusa zaštićene osobe koji je imala. Za mene je ona bila tiranin i rekla sam – ali ne na Dženkinsonovoj okuci – da je mrzim. U isto vreme, bila sam znatiželjna i ne baš ljuta, jer sam otkrila, mada to nikada neću moći da shvatim, da i ja mogu biti veoma važna nekome do koga meni, pak, uopšte nije stalo. Oborila bi me na tepih u hodniku, divlje me golicajući po stomaku, kao da sam pas, a mene bi svaki put mnogo više pobedilo iznenadenje nego njena neočekivana snaga i nefer trikovi; bila sam zbunjena onako kako su sigurno zbunjeni ljudi koji su kidnapovani i koji odjednom shvataju da u nepoznatom svetu njihovih otimača imaju vrednost koju apsolutno

51


ne bi povezali ni sa čim što znaju o sebi samima. Znala sam i još nešto što se dogodilo Meri Agnes. Moja majka

mi je ispričala. Pre mnogo godina našla se u prednjem dvorištu njihove kuće u Porterfildu dok je tetka Mojra prala veš u podrumu, i naišli su neki dečaci, petorica njih. Ubedili su je da krene u šetnju sa njima, odveli je na poljanče i skinuli joj svu odeću, ostavivši je da leži u hladnom blatu od čega je navukla bronhitis i skoro umrla. Zbog toga i dan-danas mora da i leti nosi topli donji veš.

Pretpostavljam da je poniženje bilo u tome – jer, majka mi je priču ispričala da bi me upozorila kako je izvesni stepen poniženja uvek moguć ako te momci ikada ubede da kreneš sa njima – što je cela njena odeća bila skinuta, što je bila gola. Gola, sama pomisao da i ja mogu biti gola potpuno me je preplavila stidom. Svaki put kada bih se setila kako mi je doktor, zbog boginja, spuštao gaćice i ubadao iglu u butinu, izbezumila bih se, užasnula, bila nepodnošljivo, gotovo bolno ponižena. Zamišljala sam telo Meri Agnes, tako izloženo na poljančetu, sa naježenim hladnim butinama kako štrče – to je za mene bio najsramotniji deo svačijeg tela, bespomoćnog izgleda – i pomislila kako, da se to slučajno desilo meni, da me je takvu neko video, to ne bih preživela.

„Del, ti i Meri Agnes treba malo da se prošetate.” „Igrajte šuge oko ambara i vidite da li možete da nađete

Robera.“ Poslušno sam ustala i iza ćoška verande, besna i

neraspoložena, udarila štapom o rešetku. Nije mi se išlo sa Meri Agnes. Htela sam da ostanem i da jedem ono što je posluženo i još slušam o Porterfildu, tom izopačenom sumornom gradu, ispunjenom gangsterskim, nepouzdanim ljudima. Čula sam Meri Agnes kako dolazi za mnom, njenim trapavo skakutavim trkom.

„Meri Agnes, sklanjaj se što više od sunca. Ne veslaj po reci. Navući ćeš nazeb!”

52

Alis Manro

Spustile smo se niz put i krenule uz obalu reke. Vavanaš je osvežavajuće tekla kroz vrelinu polja suvih strnjika, ispucalih rukavaca i belih prašnjavih puteva. Senku je pravilo tanko lišće vrbe, koje je propuštalo sunčeve zrake kao rešeto. Blato duž obala bilo je isušeno ali se nije pretvorilo u prah; ličilo je na kolač sa šećernom glazurom, sa nežnom koricom na vrhu ali ispod vlažan i hladnjikav; prekrasno za hodanje po njemu. Skinula sam cipele i pošla bosa. Meri Agnes se bunila, „Tužiću te!”

„Tuži.” Sebi u bradu nazvala sam je kravom. A krave su se spustile do reke i u blatu ostavile otiske svojih

papaka. Ostavile su i izmet za sobom, lepo zaokružen, nalik umetničkom delu kada se osuši, ručno izrađenim glinenim poklopcima. Duž ivice vode, sa obe strane, ležali su tepisi lišća ljiljana, a tek tu i tamo žuti lokvanji, bledunjavi, nepomični, prosto mameći, i nisam mogla da izdržim pa sam ugurala haljinu u gaćice i ugazila u vodeno korenje, u crno blato koje je šljapkalo među nožnim prstima i mutilo vodu, muljajući lišće i latice ljiljana.

„Udavićeš se, udavićeš se”, vrištala je Meri Agnes ljutito i uzbuđeno, iako sam ja u vodu ušla jedva do kolena. Doneseni na obalu, cvetovi su bili grubi i ružni i gotovo su odmah počinjali da umiru. Hodala sam, zaboravivši na njih, mrveći latice u šaci.

Naišle smo na uginulu kravu sa zadnjim nogama u vodi. Crne muve su je obletale i u hrpama se spuštale na njenu smeđe-belu kožu, svetlucajući na onim mestima gde bi ih sunčev zrak uhvatio kao da su perlice ušivene u vez.

Uzela sam štap i udarila po koži krave. Muve su uzletele, kružile, i padale nazad. Zamislila sam da je koža krave mapa. Smeđa mesta mogla su biti okean, bela plutajući kontinenti. Sa mojim štapom pratila sam njihove neobične oblike, krivudave obale, pokušavajući da vrh štapa tačno prati liniju razdvajanja belog i smeđeg. Onda sam štapom došla do vrata, prateći

53


zategnutu ivicu mišića – krava je uginula sa istegnutim vratom, kao da je htela da dopre do vode, ali je za to ležala u obrnutom pravcu – i par puta je udarila po licu. Neprijatnije bi mi bilo da joj dotaknem lice. I sasvim neprijatno da je pogledam u oko.

A oko je bilo širom otvoreno, tamno, glatko, slepo i ispupčeno, sjajno poput svile i sa crvenkastim odrazom svetlosti. Poput pomorandže, gurnute u crnu svilenu čarapu. Muve su se sjatile u jednom uglu, zajedno praveći lepuškasti broš duginih boja. Imala sam strašnu želju da štap ubodem u oko, da vidim da li bi splasnulo, da li bi podrhtavalo i raspuklo se kao žele pokazujući da je do samog dna od istog sastava, ili bi pukla samo površinska kožica, oslobađajući sve vrste gnojne tvari koje bi pocurile niz lice. Štapom sam kružila oko oka, povukla ga – ali, nisam bila u stanju, nisam mogla da ga zabodem u oko.

Meri Agnes se nije približavala. „Ostavi je”, upozoravala je. „Tu staru mrtvu kravu. Prljava je. Uprljaćeš se i ti.”

„Ru-sta vu-kra”, delila sam reči sa odvratnošću. „Ru-sta vu-kra.”

„Hajde, dolazi”, naredila mi je Meri Agnes, ali se plašila, pomislila sam, da mi priđe bliže.

Biti mrtav, to je poziv na skrnavljenje. Želela sam da je ubadam štapom, gazim, popišam se na nju, činim sve čime bih je kaznila, kako bih pokazala odvratnost zato što je mrtva. Prebiti je, slomiti, pljunuti na nju, baciti je! Ali, i dalje je imala moć, ležeći sa svetlucavom nepoznatom mapom po leđima, istegnutog vrata, glatkih očiju. U životu mi nije palo na pamet da gledam živu kravu i mislim ono što sam tada mislila: zašto je to bila krava? Zbog čega su bele mrlje bile oblikovane baš ovako kako su bile i zašto nikada više, ni na jednoj kravi ili živom biću, neće biti oblikovane na ovaj način? Ponovo prateći liniju kontinenta, gurajući štap u njega, pokušavajući da ocrtam konačnu liniju, obratila sam pažnju na

54

Alis Manro

njegov oblik kao što bih ponekada obraćala pažnju na oblike pravih kontinenata ili ostrva na stvarnoj mapi, kao da je sam oblik bio otkrovenje koje se nikakvim rečima nije dalo opisati a ja u stanju da mu dam smisao, samo kad bih se dobro potrudila i imala vremena za to.

„Čik je dirni”, obratila sam se prezrivo Meri Agnes. „Dotakni mrtvu kravu.”

Meri Agnes je polako prišla i, dok sam je zapanjeno gledala, sagnula se, gunđajući, gledajući u oko kao da je znala šta sam u tom trenutku razmišljala, i spustila ruku – spustila je dlan svoje ruke – preko njega, preko tog oka. Učinila je to ozbiljno, žacnuvši se, ali ipak puna blagosti koja nije ličila na nju. I čim je to učinila, uspravila se i ispružila ruku ispred sebe, sa dlanom okrenutim ka meni, raširenih prstiju, tako da sam pred sobom videla samo ogromnu šaku, veću nego njeno celo lice, i tamniju. Podsmevala mi se.

„Al’ bi se uplašila da te sada uhvatim”, rekla je, i pogodila, a ja sam se, što sam mogla prkosnije, udaljila od nje.

Često se tada dešavalo da, osim mene, niko nije znao šta se stvarno dešavalo, ili kakav je neko bio. Recimo, ljudi bi govorili, „Jadna Meri Agnes” ili bi se to podrazumevalo dok bi pričali prigušenim, spuštenim zaštitničkim glasom, kao da ona nema tajni, ni svoje mesto u svetu, a što nije bilo tačno.

„Sinoć je umro tvoj stric Krejg.” Dok je to govorila, glas moje majke gotovo da je bio plašljiv. Doručkovala sam, kradom, moje omiljeno jelo – pšenične

pahuljice umočene u crnu melasu – sedeći na cementnom pragu ispred kućnih vrata, na jutarnjem suncu. Prošla su dva dana otkako sam se vratila sa Dženkinsonove okuke i kada je majka rekla stric Krejg, pomislila sam na njega i stvorio mi se pred očima, stoji u

55


dovratku, u svom prsluku i košulji, i dobrodušno mi, možda pomalo nestrpljivo, maše u znak pozdrava.

Glagolsko vreme me je zbunilo. Umro je. Zvučalo je kao da je to nešto što je želeo da učini, odabrao da uradi. Kao da je rekao, „E, sada ću da umrem.” U tom slučaju, to ne bi zvučalo tako konačno. A opet, znala sam da jeste.

„U Oranž sali, u Plavoj reci. Kartao se.” Sto za kartanje, svetli Oranž hol (znala sam, međutim, da je to

bila sala Oranžista i da nije imalo nikakve veze sa bojom, kao što Plava reka nije značila da je reka bila plava). Stric Krejg je delio karte, na svoj tromi, preozbiljni način. Imao je na sebi svoj prsluk od satena, sa olovkama i penkalima zakačenim za ivicu džepa.

„Dobio je srčani udar.” Srčani udar. Zvučalo je kao eksplozija, kao vatromet koji je

poleteo uvis, izbacujući patrone svetlosti u svim pravcima, lopticu svetlosti – to je bilo srce strica Krejga, ili njegova duša – visoko u vazduh, gde je napravila salto i rasprsnula se. Da li je poskočio, ruke raširio, kriknuo? Koliko je dugo trajalo, da li su mu se oči zaklopile, da li je bio svestan šta se dešava? Uobičajena sigurnost moje majke kao da se pomutila; moja hladnokrvna žeđ za detaljima ju je iritirala. Išla sam za njom po kući, mršteći se, uporno, ponavljajući moja pitanja. Htela sam da znam. Ne možeš se drugačije odbraniti, osim znanjem. Htela sam da prikujem smrt i izolujem je zidom od preciznih činjenica i okolnosti, a ne da ona slobodno lebdi, neprimećena a moćna, čekajući samo da uđe gde hoće.

Ali, do dana sahrane stvari su se izmenile. Moja je majka povratila samopouzdanje; ja sam ućutala. Nisam više htela da čujem ni rečcu o stricu Krejgu, niti o smrti. Mati mi je iznela suknju sa škotskom šarom, punu kuglica od naftalina, iščetkala ju je, obesila o konopac da se provetri.

56

Alis Manro

„Za leto je taman, ta tanka vuna hladnija je od pamuka. Uostalom, to je jedina odeća tamne boje koju imaš. Za mene to nije važno. Da se ja pitam, mogla bi slobodno da obučeš i nešto crveno. Da su iskreni hrišćani, svi bi se oni tako obukli. I svi bi igrali i radovali se – na kraju, i ovako im celi život prolazi u pevanju i molitvama da odu sa ovoga sveta i krenu put raja. Nego šta. Ali, ja dobro znam tvoje tetke, one očekuju tamnu odeću, konvencionalnu, od glave do pete!”

Nije bila nimalo iznenađena kada sam izjavila da ne želim da idem.

„Niko ne želi”, kazala je iskreno. „To niko nikada ne želi. Ipak, moraš. Moraš da naučiš da se ponekada suočiš sa stvarima.”

Nije mi se dopao način na koji je to kazala. Njena odsečnost i ubeđenje delovali su mi lažno i vulgarno. Nisam joj verovala. Uvek kada ti ljudi kažu, moraš da se nekada i ti suočiš sa tim, kada te prozaično požuruju ka onom što te čeka bili to bol ili opsceno ili neprijatno saznanje, postoji ta ivica kada prelaze u izdajstvo, postoji u njihovim glasovima ta hladna, maskirana, nesavršeno skrivena žudnja, nešto željno tvoje patnje. Da, i kod roditelja; posebno roditelja.

„Šta je smrt?”nastavljala je moja majka zlokobno vesela. „Šta znači biti mrtav?”

„Pa, prvo od svega je pitanje šta je čovek? Veliki procenat vode. Čiste vode. Ništa u čoveku nije toliko posebno. Vodonik. Najprostiji elementi. Šta nam oni daju? Devedeset osam odsto vrednosti. To je sve. Ali, način na koji su oni povezani je to što je izuzetno. Kada se sjedine kako treba, dobijamo srce i pluća. Imamo jetru. Pankreas. Creva. Mozak. A sve te stvari, šta su one? Kombinacija elemenata! Kombinuješ ih – kombinuješ kombinacije – i, dobiješ čoveka! Zvali ga mi stric Krejg, ili imenom tvog oca, ili mojim imenom. Sve su ti to kombinacije, ti delovi sklopljeni zajedno

57


koji dejstvuju na određeni posebni način, za jedno određeno vreme. I onda se desi da jedan od tih delova otkaže, pukne. U slučaju strica Krejga, to je bilo srce. E, onda kažemo, stric Krejg je mrtav. Čovek je mrtav, Ali, to je samo naš način na koji gledamo te stvari. To je samo naš, ljudski način. Ako ne bismo sve vreme razmišljali u okvirima pojedinačnog, ako bismo razmišljali o Prirodi, cela Priroda ide dalje, ona napreduje, njeni delovi umiru – dobro, ne umiru, menjaju se, menjaju je reč koju sam htela da kažem, menjaju u nešto drugo, svi ti elementi koji čine ljudsko biće menjaju se i vraćaju ponovo Prirodi, i iznova i iznova se javljaju kao ptice i cveće i životinje stric Krejg ne mora više biti stric Krejg! Stric Krejg je cveće!”

„Pozliće mi u kolima”, rekla sam. „Povraćaću.” „Ne, nećeš.” Moja majka, obučena u kombinezon, utrljavala je

kolonjsku vodu u gole ruke. Navukla je svoju mornarskoplavu haljinu od krepa preko glave. „Dođi i pomozi da se odlučim. Koju haljinu da čovek obuče na ovu vrućinu. Mogu da osetim miris sredstva za čišćenje na njoj. Vrelina izvlači taj miris napolje. Da ti prepričam jedan članak koji sam pročitala pre samo nekoliko nedelja. Savršeno se uklapa u ovo što sada govorim.”

Otišla je u svoju sobu i vratila se sa šeširom koji je stavila pored moje male komode sa ogledalom, brzo zadižući kosu sa lica i ostavljajući samo poneku vlas da se vidi pozadi, ispod šešira. Bio je to okrugli niski šešir odvratne boje koja je tokom rata bila popularna – plave boje avijacije.

„Ljudi su napravljeni od delova”, zaključila je. „I, kada neko umre – kako mi to zovemo – samo jedan deo, ili par delova, mogu zapravo da otkažu. Neki delovi mogli bi da rade još trideset, četrdeset godina. Stric Krejg, na primer – mogao je imati savršeno dobre bubrege koji bi mogli da budu od koristi nekoj mladoj osobi koja boluje od bubrega. A u tom je članku pisalo – jednog dana, ti

58

Alis Manro

će delovi biti korišćeni! Tako će to biti. Hajde, idemo dole.” Išla sam za njom, do kuhinje. Počela je da se karminiše, ispred

tamnog ogledala iznad kuhinjske sudopere. Iz nekog razloga, uporno se tu šminkala, pokraj lepljive limene police iznad sudopere, na kojoj su stajale izmešani bočice sa potamnelim starim pilulama i žileti i prašak za pranje zuba, i vazelin, sve bez poklopca.

„Transplantirati ih! Na primer, oči. Već sada su u stanju da transplantiraju oči, ne cele oči, nego rožnjaču, mislim da je rožnjača. I to je samo početak. Jednoga dana moći će da se presade i srce i pluća i svi organi koji jednom telu budu potrebni. Čak i mozak – mada se pitam da li će moći da presade mozak? Dakle, svi ti delovi neće uopšte umreti, nastaviće da žive kao deo nekog drugog čoveka. Deo druge kombinacije. Tada neće uopšte moći da se govori o smrti. ’Naslednici živog tela’. To je bio naslov članka. Svi ćemo mi biti naslednici nekog od drugih tela, i svi ćemo mi biti i donatori. Sa smrću kakvu znamo biće zauvek gotovo!”

Tata je sišao, obučen u svoje tamno odelo. „Da nisi možda planirala da o tome raspravljaš sa ljudima na

pogrebu?” Tonom nekog ko se spustio na zemlju, majka je odgovorila,

„Ne.” „Pošto oni zaista imaju sasvim drugačije poglede i mogli bi da

se uznemire.” „Nikada mi ni na kraj pameti nije da nekog uznemirim”,

uzviknula je mama. „Nikada to ne činim! Samo mislim kako je to divna ideja. Ima u sebi posebnu lepotu! Zar nije bolja od Raja i Pakla? Ne mogu da razumem ljude, nikada ne mogu da prokljuvim u šta oni stvarno veruju. Misle li da tvoj stric Krejg, u nekakvoj beloj spavaćici, baš u ovom trenutku lebdi kroz večnost? Ili misle da ga spuštaju u zemlju u kojoj će istruliti?”

59


„Misle i jedno i drugo”, rekao je moj otac i, našavši se u sredini kuhinje, obgrlio je moju majku, držeći je nežno i sa ozbiljnim izrazom lica, kako ne bi pokvario njen šešir ili tek stavljeno rumenilo na lice.

Ponekada sam želela upravo ovako nešto, da vidim moje roditelje kako pogledom ili zagrljajem potvrđuju tu ljubav – nisam mislila na strast – jednom sam ih uhvatila, isprepletanih tela. Ali, u ovom času, gledajući majku kako smekšava i postaje zbunjena – njena malo spuštena ramena govorila su ono što njene reči nikada nisu – i mog oca koji ju je dotakao na tako blagi, saosećajni, tužni način a da pri tom njegova tuga nije imala mnogo veze sa stricem Krejgom, nekako sam se uplašila, poželela da im viknem da prestanu i da se vrate u svoje odvojene, konačne, nesigurne ja. Bojala sam se da će nastaviti sa tim i pokazati mi nešto što nisam želela da vidim, baš kao ni mrtvog strica Krejga.

„Oven ne mora da ide”, rekla sam ogorčeno, gurajući lice kroz oslabljenu mrežu od vrata, gledajući ga kako sedi u dvorištu u svojoj staroj kolskoj zaprezi, bosonog, prljav, odsutan, pretvarajući se da je nešto drugo, bilo šta — Arapin u karavanu ili Eskim na sankama koje vuku psi.

To ih je odvojilo jedno od drugog, a moja je majka uzdahnula. „Oven je mali.”

Kuća je ličila na jednu od onih zagonetki, na neki od onih lavirinata koje rešavate u novinama, sa crnom tačkom na jednoj od kockica, ili soba; od čoveka se traži da pronađe ulaz ili, pak, izlaz. Crna tačka, u ovom slučaju bila je telo strica Krejga, i sva moja briga nije bila u tome da ga pronađem nego da ga zaobiđem, da ne otvorim čak ni ona vrata koja deluju najsigurnije, zbog onog što bi iza njih moglo da se protegne.

Stogovi sena još su tu stajali. Prošle nedelje, kada sam bila u

60

Alis Manro

poseti, trava je bila pokošena, tačno do stepenica na verandi, i sakupljena u meke košnice više od najvišeg čoveka iz kraja. Uveče, prvo bacajući dugačke, izdužene senke a onda dobijajući sivkastu, tamnu boju kada bi sunce zašlo, ovi stogovi sena stvarali su ujedno selo, ili, ako pogledate iza kuće ka ostatku polja, celi jedan gradić sa tajnovitim, istovetnim, purpurno-sivim kolibama. Ali, jedan se stog srušio, jedan je omekšao i počeo da propada, prepustivši se meni da uskačem u njega. Povukla bih se nazad, do stepenica a onda pojurila ka njemu sa rukama čežnjivo ispruženim, prizemljujući se duboko u sveže seno, još toplo, još sa onim omamljujućim snažnim mirisom trave. Stog je bio prepun suvog cveća – crvenog i belog mirišljavca, žutog divljeg lana, sitnih plavih cvetova kojima niko nije znao ime. Moje ruke, noge i lice bili su prekriveni strnjikama a kada bih ustala iz sena one bi me bockale ili bi svetiuckale na meni, dok bi se sa reke dizao blagi povetarac.

Tetka Elspet i tetica Grejs bi došle, pa i one skočile u seno, smejući se sebi samima, dok su im kecelje kojim su se povezale lepršale oko njih. U trenutku pred skok, oklevale bi, pa bi skočile opušteno i sletale u pristojni, sedeći položaj, a rukama bi ili pridržavale kosu ili ih raširile, kao da skaču na jastuk.

Kada bi se vratile i sele na verandu na kojoj se nalazio lavor sa jagodama koje su čistile da bi skuvale džem od njih, tetica Grejsi bi progovorila zadihano, ali mirnim, zamišljenim glasom.

„Da su prošla neka kola, zar ne bi poželela da umreš od stida?”

Tetka Elspet bi vadila šnale iz svoje kose i puštala ju je slobodno niz naslon stolice na kojoj je sedela. Kada joj je kosa bila podignuta izgledala je skoro potpuno seda, ali kada je bila ovako spuštena, videlo se da je dobrim delom svilenkasto tamnosmeđa, boje nerca. Uz sitne dahtave zvuke zadovoljstva, pokretala bi glavu napred i nazad i provlačila prste kroz kosu kako bi se oslobodila

61


sitnih suvih travčica koje su letele i uplele se u nju. „Kakve smo lude!“rekla je. Gde je za to vreme bio stic Krejg? Potpuno smireno, kucao je

iza svojih zatvorenih prozora i spuštenih roletni. Zgnječeni stogovi sena bili su i sada isti. Ali, po strništu su se

kretali muškarci, svi obučeni u crno, nalik visokim vranama, i razgovarali. Venčić od belih ljiljana visio je na prednjim vratima koja su bila pritvorena. Meri Agnes je izašla, radosno se smeškajući, i naterala me je da stojim mirno dok je iznova vezivala, i vezivala, moju ešarpu. Kuća i dvorište bili su prepuni ljudi. Rođaci iz Toronta sedeli su na verandi, izgledajući dobrodušno ali namerno izdvojeni. Odveli su me do njih i naterali da razgovaram sa njima, a ja sam to činila izbegavajući da gledam u prozor iza njih, zbog strika Krejgovog tela. Rut Mekvin je izašla noseći pletenu korpu sa ružama, koju je stavila na ogradu verande.

„Ovoliko cveća nikada nije bilo, niti će biti u kući”, rekla je, kao da je to nešto zbog čega bi svi trebalo da tugujemo. „Mislim da ću da ih stavim tamo.”Bila je plavokosa, povučena, izmučeno brižna – već sada stara usedelica. Znala je svakog poimence. Moju majku i mene je predstavila jednom muškarcu i njegovoj ženi sa juga okruga. On je imao na sebi sako i svečane pantalone.

„Izdao nam je venčanicu”, rekla je žena ponosno. Moja je majka rekla kako mora da ode u kuhinju a ja sam

krenula za njom, razmišljajući kako strica Krejga sigurno nisu mogli da stave tamo odakle su dopirali svi ti mirisi kafe i hrane. Muškarci su stajali u hodniku, kao stabla drveća kroz koja si morao da se probijaš. Vrata dnevne sobe bila su zatvorena, a ispred njih postavljena korpa sa gladiolama.

Tetka Mojra, obučena u crno i nalik na masivnu uličnu banderu, nagla se nad kuhinjski sto i brojala šoljice.

„Brojim već treći put i uvek ispadne druga cifra”, rekla je, kao

62

Alis Manro

da je to posebna nevolja koja, eto, može samo njoj da se desi. „Danas mi mozak ne radi. I noge me izdaju.”

Tetka Elspet, sa prekrasno uštirkanom i ispeglanom keceljom, sa čipkanim paspulom od belog batista, poljubila je moju mamu i mene. „Eto”, rekla je, dopunivši svoj poljubac uzdahom. „Grejs je gore, otišla je da osveži oči. Uopšte ne možemo da poverujemo, koliko ljudi! Grejs mi je rekla kako joj se čini da se ovamo slilo pola okruga, a ja njoj kažem, ma šta pričaš, kakvo pola okruga, ne bih se iznenadila da je došao celi okrug! Nedostaje nam, naravno, Helen. Ona je poslala ćebe ljiljana!”

„Moralo bi da je dovoljno, Gospode!”rekla je praktično, gledajući u šolje za čaj. „Tu su sve naše, dobre, svečane, i kuhinjske, za svaki dan, a i one pozajmljene iz crkve!”

„Što ne uradiš isto kao Pulovi, na sahrani”, prošaputala je jedna dama koja je stajala pokraj stola. „Žena je sklonila one svoje svečane, zaključala u ormar i upotrebila one iz crkve. Rekla je da ne želi da reskira da joj se slomi njen porcelan.”

Tetka Elspet je prevrnula svojim crvenim i podbulim očima u znak odobravanja – što je bila njena uobičajena grimasa, samo je njena izražajnost bila podešavana prema situaciji.

„I hrana mora da se posluži. Mislim da je ima dovoljno da nahrani pet hiljada ljudi.”

I ja sam tako mislila. Gde god da sam pogledala, bilo je hrane. Hladno svinjsko pečenje, debeli pečeni pilići sa koricom kao da je glazirana, zapečen krompir, aspik od paradajza, krompir salata, krastavac i cvekla salata, ružičasta šunka, mafini, pogačice, hleb, milihbrot sa orasima i milihbrot sa bananom, voćni kolač, torte sa voćem i čokoladne torte, kolač od limuna i pite od jabuka i kupina, zdele sa slatkim, deset ili dvanaest vrsta turšije i sosova. Slatko od dinja. Stricu Krejgu omiljeno. Uvek je govorio da bi mu to mogao biti celi obrok, uz hleb i buter.

63


„Više nego dovoljno”, rekla je tetka Mojra snuždeno. „Na pogreb svi dolaze sa dobrim apetitom.”

U hodniku je nastalo komešanje; tetica Grejs je prolazila a muškarci su se sklanjali da je propuste, ona im se zahvaljivala, gotovo ponizno i skrušeno, kao da je mlada. Za njom je išao sveštenik. Sa ženama u kuhinji razgovarao je suzdržano otvoreno.

„Pa, dame! Dame! Ne bih rekao da ste sedele skrštenih ruku. Rad je dobro došao, rad je dobro došao u vreme žalosti.”

Tetica Grejs se nagnula i poljubila me je. U njenom je dahu bilo slabašnog kiselkastog mirisa, upozoravajućeg, zatomljenog kolonjskom vodom. „Hoćeš da vidiš tvog strica Krejga?”prošaputala je, nežno i čilo, kao da obećava nagradu. „U dnevnoj je sobi, izgleda tako lepo, ispod ljiljana koje je poslala tetka Helen.”

Aha. Neke gospođe su joj se obratile, pa sam ja otišla. Ponovo sam prošla kroz hodnik. Vrata dnevne sobe su i dalje bila zatvorena. U dnu stepenica, pored ulaznih vrata, moj otac i jedan muškarac koga nisam poznavala šetkali su gore-dole, diskretno nešto odmeravajući rukama.

„Na ovom će mestu biti poteže. Tu.” „Da skinemo vrata?” „Kasno. Da ne napravimo pometnju. To bi moglo da uznemiri

žene kada nas vide da skidamo vrata. Ako zadnji deo malo zaokrenemo, ovako...”

U sporednom hodniku razgovarala su dva postarija muškarca. Čučnula sam između njih.

„Nije kao zimus, sećaš se Džimija Pula? Zemlja je bila kao kamen. Nisi mogao nikakvim alatom čak ni da je zarežeš.”

„Više od dva meseca trebalo je čekati da otopli.” „Do tada ih je na čekanju bilo bar još troje-četvoro. Ček’ da

vidimo. Prvo Džimi Pul...”

64

Alis Manro

„Dobro, on. Onda gospođa Frali, starija ...” „Stani, ona je umrla pre mraza, ona je dobro prošla.” Izašla sam kroz vrata na kraju sporednog hodnika i ušla u

stari deo kuće. Njega su zvali skladište; spolja je ličio na brvnaricu, zakačenu za jednu stranu velike kuće od cigala. Prozori su bili mali i četvrtasti, postavljeni malo nakrivo kao oni na kućici za lutke koji-nikada-ne-izgledaju-kao-pravi. Teško da je ikakvo svetlo ulazilo kroz njih zbog naslaga odbačenih stvari koje su se u tami gomilale svuda pa i ispred prozora – velika kanta za mleko i stara mašina za veš na ručni pogon, propali drveni ramovi za krevete, panjevi, cevi, kose, kolica za bebe glomazna kao lađa, pijano nagnuta u stranu. Ovo je bila soba u koju je tetica Grejs odbijala da ulazi; ako su htele nešto što se tu nalazilo, tetka Elspet je uvek bila ta koja bi išla. Stajala bi u dovratku, prezirno njušila i govorila, „Kakvo mesto! Ovde je vazduh kao u grobnici!”

Zavolela sam zvuk te reči kada sam prvi put čula tetku Elspet da je izgovara. Nisam tačno znala šta ona znači, ili sam je pomešala sa matericom, tek, nas sam videla u unutrašnjosti nekakvog mermernog jajeta, ispunjenog plavom svetlošću koja dolazi iznutra. Meri Agnes je sedela na kofi, ne izgledajući uopšte iznenađeno.

„Što si došla ovamo?”rekla je tiho. „Izgubićeš se.” Nisam joj odgovorila. Ne okrećući leđa, obilazila sam

prostoriju. Uvek sam se, sada dok se prisećam, pitala da li se u tim kolicima za bebu nešto uopšte nalazilo. U jedno sam bila sigurna: bila je gomila starih Porodičnih glasnika. Čula sam majku kako me zove. Glas joj je zvučao nekako zabrinuto, nevoljno popustljiv. Nisam zucnula, a ni Meri Agnes. Šta je ona tu radila? Pronašla je par staromodnih ženskih čizama, na šniranje spreda i sa postavom od krzna, i čvrsto ih je držala. Krznom se češkala ispod brade.

„Zečje krzno.”

65


Sada je prišla i gurnula mi čizme pod nos. „Zečje krzno?” „Neću ih.” „Hajde, da vidiš strica Krejga.” „Ne.” „Još ga nisi videla.” „Ne.” Čekala je, držeći po čizmu u rukama, preprečivši mi put, a

onda je ponovila istim prefriganim, začikujućim glasom. „Hajde, da vidiš strica Krejga.”

„Neću.” Spustila je čizme i stavila ruku na moju, zarivši prste u nju.

Pokušala sam da je se otresem, a onda me je ona uhvatila i drugom rukom i počela da me vuče prema vratima. Za nekoga tako nespretnog, nekoga ko zamalo nije umro tri puta od bronhitisa, imala je iznenađujuću snagu. Spustila je šaku do mog zgloba i zgrabila ga, stisnuvši mi ruku kao medveđom šapom.

„Dođi da – vidiš – strica Krejga.” Sagnula sam glavu i zagrizla joj ruku, zagrizla njenu čvrstu

maljavu ruku odmah ispod lakta, i grizla, i grizla, i probila kožu i pri potpunoj svesti uradila najgoru stvar koju sam u životu ikad uradila, okusila sam krv Meri Agnes Olifant.

Ne moram da idem na sahranu. Niko me neće terati da vidim strica Krejga. Ubacili su me u njegovu kancelariju, na kožnu sofu na kojoj je dremao i na kojoj su sedeli parovi, čekajući svoje venčanice. Uprkos vrelom danu, bila sam pokrivena ćebetom preko kolena, a šolja čaja stajala je pored mene. Dali su mi i krišku kuglofa koju sam istog časa pojela.

Kada sam ugrizla Meri Agnes prošlo mi je kroz glavu kako u tom trenutku samu sebe odgrizam od svega. Palo mi je na pamet kako samu sebe guram u stranu, gde nijedna kazna nikada neće

66

Alis Manro

biti dovoljna, ali gde se niko više neće usuditi da od mene traži da gledam mrtvaca, ni to ni bilo šta drugo. Pomislila sam kako će me svi mrzeti, a mržnja mi je u tom času došla kao ispunjenje želja, kao krila koja bih dobila na poklon.

Ali, ne; sloboda se ne dobija tako lako. Tetka Mojra, koja će posle bez kraja i konca pričati kako je sa mukom morala da me odvoji od ruke Meri Agnes dok su mi usta bila puna krvi (čista laž – već sam se sama odvojila a Meri Agnes, čija je đavolja moć odjednom splasnula, čučala je, zblanuta, i jecala), uhvatila me je za ramena i počela da trese dok mi je lice bilo samo na par centimetara udaljeno od njenih oklopljenih grudi a njeno celo telo šištalo i drhtalo nada mnom kao da je spomenik koji samo što nije odleteo u vazduh.

„Ludi pas! Ovako grize samo ludi pas! Tvoji roditelji bi morali da te stave pod katanac!”

Tetka Elspet je stavila maramicu na ruku Meri Agnes. Tetica Grejs i druge dame skolile su se oko nje i tetošile je.

„Treba da je odvedem do lekara. Moraće da joj stave kopče. Tražiću i da joj daju antitetanus. Ovo je dete možda pobesnelo. Postoje i deca koja su besna.”

„Mojra, draga. Mojra, draga. Ne. Jedva da joj je koža popucala. To je samo trenutni bol. Samo malo da se ispere, zavije i sve će biti u redu.” I tetka Elspet i tetica Grejs prenele su svoju pažnju sa Meri Agnes na svoju sestru, tešeći je i grleći sa obe strane, kao da pokušavaju da sve delove njenog tela pridrže na okupu dok ne prođe opasnost od eksplozije. „Neće ništa trajno ostati, dušo, ništa neće ostati.”

„Moja greška, samo moja greška”, čuo se jasan i opasni glas moje majke. „Nije uopšte trebalo da ovo dete danas dovedem ovamo. Isuviše je napeto. Varvarski je podvrgnuti je tako nečemu kao što je dolazak na sahranu.” Nepredviđena, nepouzdana, uvek

67


to u najneobičnijem času da bi neko uspeo da joj bude zahvalan, ponudila je razumevanje, spas, kada od njih, pravo govoreći, nije bilo mnogo koristi.

Ali, postigla je efekat – premda, ponekad, reč varvarski može da izazove mrtvu tišinu, konsternaciju. Ovoga puta naišla je na saosećajnost, nekoliko gospođa je spremno prihvatilo njeno objašnjenje i već ga razrađivalo.

„Verovatno nije znala šta čini.” „Pohisterisala je od napetosti.” „Ja sam se jednom onesvestila na sahrani, još pre nego što sam

se udala.” Rut Mekvin me je zagrlila i zapitala da li hoću aspirin. I tako, dok su Meri Agnes tešili i prali i stavljali joj zavoj, a

tetka Mojra se smirivala (ona je bila ta koja je popila aspirin i još neke specijalne pilule – za srce – iz njene torbe), i ja sam bila okružena pažnjom, dopratili su me do ove sobe i posadili na sofu, pokrili ćebetom kao da sam bolesna, a još mi kuglof i čaj dali pride.

Moje ponašanje nije poremetilo pogreb. Vrata su bila zatvorena, nisam mogla da ga vidim ali sam čula glasove koji su pevali, hrapavo u prvom momentu a onda sa sve više i više volje, tugaljivo, i ubedljivo.

Hiljadu vekova u Tvome oku Nestade kao tren Noć se još nezgasnu u svome toku, A kraj se već vidi njen.

Kuća je bila puna ljudi koji su se stiskali jedni uz druge, kao snop starih crnih olovaka, zgrejani, pogruženi, pevajući. I ja sa njima, uprkos tome što sam ovde i zatvorena, i sama. Dokle god budu živi, najveći broj njih će se sećati kako sam ugrizla Meri

68

Alis Manro

Agnes Olifant na sahrani strica Krejga. Sećajući se toga, sećaće se i da sam bila veoma napeta, ekscentrična, ili loše vaspitana ili slučaj na granici. Ali, neće me isključiti. Ne. Biću veoma napeti, ekscentrični, loše vaspitani član porodice, što je potpuno druga stvar.

Kada se nekome nešto oprosti, onda to izaziva potpuno neobičan stid. Obuzimala me je vrelina, ne samo od ćebeta. Osećala sam zagušljivost kao da se davim, kao da se na ovome svetu nisam kretala kroz vazduh niti govorila u vazduh, već kao da sam u nečem gustom poput pamuka. Taj stid je bio fizički i mnogo jači od seksualnog stida, mog ranijeg stida od golotinje; sada mi se činilo kao da svi organi u nagom telu, i ne samo oni – stomak, srce, pluća, jetra – leže goli i bespomoćni. Najvernije osećanje blisko ovome a koje sam ikada do sada spoznala bilo je kada bi me neko golicao preko mere izdržljivosti – užasno, pohotno osećanje izloženosti, nemoći, samoizdaje. I stid se, od mene, širio kroz celu kuću, obavijao je svakoga, čak i Meri Agnes, pa i strica Krejga u njegovom sadašnjem bezizražajnom, odlazećem stanju. Biti napravljen od mesa jeste ponižavajuće. Obuzela me je vizija koja je, u neku ruku, bila potpuno suprotna mističnom, rečima neiskazivom priviđenju reda i svetlosti; vizija, takođe rečima neiskaziva, zbunjenosti i srama – bespomoćnosti koja se otkrila kao najbestidnija stvar na svetu. Ali, kao i svako priviđenje, i ona nije mogla trajati duže od trenutak do dva, urušila ju je sopstvena snaga i nikada se više neće ponoviti niti će iko, kada bude nestala, zaista poverovati da se desila. U vreme kada su već počeli da pevaju poslednju pesmu na oproštaju, već sam bila ona stara, samo naravno, još slaba kao što bi bio i svako drugi ako bi zagrizao ljudsku ruku, a senatori Konfederacije preko puta mene doterali su svoja odela i povratili pretpostavljeno dostojanstvo, pa sam popila celu šolju čaja, u ustima ispitujući njegov važan, do sada nepoznati

69


ukus zrelosti. Ustala sam i polako otvorila vrata. Dnevna soba bila je širom

otvorena. Ljudi su se kretali polako, povijena leđa koja su odavala zabrinutost udaljavala su se od mene.

Gospod nas priziva, od meteža dalje, Od burnog mora našega života...

Ušla sam neprimećeno u sobu i stala u red ispred jedne ljubazne znojave gospođe koja me nije poznala i koja se nagnula, prošaputavši ohrabrujuće, „Taman si stigla na poslednji oproštaj”.

Sve roletne bile su spuštene kako bi sprečile popodnevno sunce da prodre u prostoriju; u sobi su vladali vrućina i polumrak, razbijan zalutalim zracima svetlosti poput pokošenog sena na užarenom poslepodnevu. Soba je mirisala na ljiljane, blede, čistobele ljiljane, i na šupu. Napredovala sam sa drugim ljudima dok nisam stigla do ivice kovčega koji je bio postavljen ispred kamina – nikada upotrebljenog, prekrasnog kamina od pločica, uglačanih i sjajnih poput smaragda. Unutrašnjost kovčega bila je sva u belom satenu, nabranom i plisiranom kao najlepša haljina. Donji deo strica Krejga bio je pokriven izlakiranim poklopcem; gornja polovina – od ramena do struka – bila je skrivena ispod ljiljana. U svem tom belilu njegovo je lice bilo bakarne boje, a izraz prezriv. Nije izgledao kao da je zaspao; nije ličio ni na jednog sebe kada sam, nedeljom posle podne, ulazila u njegovu kancelariju da ga probudim. Očni kapci izdužili su mu se preko očiju, bore i pregibi na njegovom licu još više upali. Nekako se skvrčio; ovo lice bilo je poput delikatne maske od kože, nalakirane i navučene preko pravog lica – ili preko praznine, spremne da pukne ako biste gurnuli prst u nju. Osetila sam onaj, nekako daleki impuls, daleki od same mogućnosti, kao kad poželite da dotaknete struju. E, stric

70

Alis Manro

Krejg je baš bio to, ispod svojih ljiljana, na svom satenskom jastuku; bio je strašni, tihi, ravnodušni provodnik snaga koje su mogle da eksplodiraju u jednoj sekundi i spale svaku realnost u ovoj sobi, ostavljajući nam tamu. Okrenula sam se dok mi je u ušima šumelo, ali mi je laknulo, bilo mi je drago da sam najzad to uradila i ostala živa, i pošla sam kroz prepunu sobu ispunjenu pojanjem do moje majke koja je sama sedela pored prozora – moj otac je bio sa drugim počasnim članovima u pratnji kovčega – i koja nije pevala već je grizla usne i imala bezobrazno nadobudni izraz lica.

Tetka Elspet i tetica Grejs posle toga su prodale kuću na Dženkinsonovoj okuci, i zemlju i krave, i preselile se u Džubili. Rekle su kako su Džubili izabrale radije nego Plavu reku u kojoj su poznavale više ljudi, ili Porterfild u kojem je živela teta Mojra, jer su želele da budu od veće pomoći mome ocu i njegovoj porodici. I, tako su sedele u svojoj kući na brdu, na severnom delu grada, kao zbunjeni i povređeni aii pokorni anđeli brižni zbog nas, sumnjičavi prema životu kakav smo vodili. Krpile su čarape mome ocu kome je postala navika da im ih odnosi; vodile su računa o vrtu i čuvale ga za nas; krpile su i štrikale i pekle nam. Jednom ili dva puta nedeljno odlazila sam da ih posetim, u prvo vreme dobrim delom nošena željom iako je u tome dobrog udela imala i hrana; kada sam krenula u gimnaziju, sve sam im nevoljnije išla u goste. A one bi, svaki put kada bih došla, pitale, „Gde si tako dugo? Još malo pa si ovde ko stranac!” Ako bi vreme bilo lepo, sedele su na svojoj maloj verandi sa perdom i dočekivale me kao da su me čekale celu celcijatu nedelju; mogle su da vide svakoga ko bi išao ulicom, ali onaj ko bi prolazio nije mogao da vidi njih.

Šta sam uopšte mogla da kažem? Njihova je kuća postala kao zemlja u malom, sa svojim kitnjastim običajima i elegantnim, do

71


smeha iskomplikovanim jezikom, gde su prave vesti iz spoljnjeg sveta bile ako ne baš zabranjene onda sve teže i teže za saopštavanje.

U kupatilu, iznad klozetske šolje, visila je njihova stara, unakrsnim bodom izvezena opomena:

Kad izlaziš, vazduh osveži, Da drugi za tobom ne krene da beži.

Kutija sa mirisnim štapićima visila je ispod natpisa. Čitajući ga, uvek bih se osećala kao uhvaćena na delu, nekako posramljena, i uvek bih palila štapić. Pričale bi svoje dobro poznate priče, izvodile svoje dobro poznate šale koje sada kao da su presahle, izlizane od upotrebe; s vremenom, ista reč, isti izraz lica, isti pokret ruku podsećali su na nešto već odavno poznato, savršeno upamćeno, a svaka od njih dve ličila je na izrazito pažljivo smišljenu konstrukciju; što su bivale starije, te su konstrukcije bivale sve krhkije, vredne divljenja ali i bezdušnije. To je ostalo od njih otkako pored sebe nisu imale muško čeljade koje bi mogle da neguju i da mu se dive, i otkako su istrgnute iz okružja gde je njihova neprirodnost prirodno cvetala. Tetka Elspet je sve više gluvela a teticu Grejs je mučio artritis u rukama, tako da je s vremenom morala da se mane svega osim grubog šivenja, ali ni jedna ni druga nisu suštinski mnogo propale niti se izmenile; svoje glavne osobine održavale su sa mnogo muke i sa potpunim osećajem za dužnost.

Ponele su sa sobom rukopis strica Krejga i, s vremena na vreme, pitale se kako bi bilo da ga nekome pokažu, možda gospodinu Bjukenenu, profesoru istorije u gimnaziji, ili gospodinu Fuksu u Naprednom glasniku. Ali, nisu želele da to liči kao da traže neku uslugu. A i kome bi moglo da se veruje? Neki ljudi bi rukopis

72

Alis Manro

možda i zadržali a posle bi ga objavili kao da je njihov sopstveni. Jedno popodne donele su crveno-zlatnu limenu kutiju sa

slikom kraljice Aleksandre, do vrha punu okruglih ovsenih kolačića pomešanih sa kuvanim urmama, i veliku crnu limenu kutiju, otpornu na vatru i sa katančićem.

„Istorija koju je pisao stric Krejg.” „Još malo pa hiljadu stranica.” „Više nego ’Prohujalo sa vihorom’!” „Tako ju je divno kucao, bez ijedne greške!” „Poslednju stranicu je napisao tačno to popodne kada je

umro.” „Izvadi”, terale su me. „Pogledaj. Baš onako kako su nudile i

kolačiće.” Brzo sam prelistala, sve do poslednje stranice. „Pročitaj, de-de, malo”, rekle su. „Videćeš, zanimljivo je. Zar

nisi uvek imala dobre ocene iz istorije?”

Te godine, tokom proleća, leta i rane jeseni, u Fermilu, Morisu i opštinama u Grentliju sagrađen je veliki broj zgrada. Na ćošku Koncesije pet i sporednog River puta, u Fermilu, podignuta je Metodistička crkva kako bi u njoj mogla da se moli sve brojnija kongregacija iz tog kraja. Crkva je postala poznata kao Bela crkva i tu je opstala, nažalost, samo do 1924. godine, kada je stradala u požaru čiji uzrok nije otkriven. Baraka, iako izgrađena od drveta, ostala je čitava. Na ćošku preko puta, gospodin Aleks Hedli sagradio je i otvorio prodavnicu sa mešovitom robom, ali je dva meseca posle otvaranja umro od šloga, a posao su nastavili njegovi sinovi Edvard i Tomas. Postojala je i kovačnica koja je dobro radila, nešto niže, u Koncesiji pet, O’Doneli su se bili ljudi koji su je držali. Taj je ugao bio poznat ili kao Hedlijev ćošak, ili kao Crkveno ćoše. Danas od toga ništa nije ostalo, osim zgrade u kojoj je bila

73


prodavnica, koju porodica iznajmljuje i u kojoj živi. Dok sam ovo čitala, tetke su mi, vešto otežući kako bi postigle

efekat iznenađenja, saopštile da je rukopis moj. „I sve ove fascikle, i sve novine, biće tvoje kada mi – kada

budemo umrle, možda i ranije, nema potrebe da se to čeka! — ako ih želiš.”

„Zato što se nadamo – nadamo se da ćeš ti jednog dana moći da to završiš.”

„Mislile smo prvo da ga poklonimo Ovenu, jer je on dečak...” „Ali, ti si ta koja je vešta u pisanju sastava.” Biće to težak posao, dodale su, i zahtevaće mnogo od mene, ali

mislile su da će mi biti lakše ako uzmem rukopis i ponesem ga kući, ponekada pročitam kako bih uhvatila duh rukopisa strica Krejga.

„On je baš imao talenta. Mogao je svašta da ubaci unutra, a opet da sve teče glatko.”

„Možda ćeš naučiti da ga kopiraš.” Kada sam krenula kući ponela sam kutiju, nespretno je držeći

pod miškom. Tetka Elspet i tetica Grejs stajale su svečano u ragastovu svoje kuće da bi me ispratile pogledom, a ja sam se osećala kao brod koji natovaren njihovim nadama plovi prema horizontu. Kada sam došla kući, gurnula sam kutiju ispod kreveta; nisam htela da o tome raspravljam sa majkom. Nekoliko dana kasnije, palo mi je na pamet kako bi to bilo sjajno mesto za čuvanje onih nekoliko pesama i odlomaka romana koje sam napisala; želela sam da ih stavim pod ključ negde gde ih niko ne bi pronašao, i gde bi bili sigurni za slučaj požara. Podigla sam madrac i uzela ih. Tu sam ih do tada čuvala, presavijene u velikoj knjizi „Orkanskih visova”.

Nisam htela da rukopis strica Krejga stoji sa stvarima koje sam ja napisala. Izgledao mi je tako mrtvački, tako težak, i dosadan i

74

Alis Manro

beskoristan, pa mi je palo na pamet da bi mogao da umrtvi i moje stvari i ubaksuzira me. Odnela sam ga dole u podrum i ostavila u jednoj kartonskoj kutiji.

Kada sam proletos bila u Džubiliju i učila za moje poslednje ispite, podrum je poplavljen nekih desetak centimetara. Majka me je pozvala da joj pomognem pa smo sišle dole, otvorile zadnja vrata i počele da čistimo hladnu vodu koja je mirisala na močvaru, terajući je ka spoljnjem odvodu. Pronašla sam kutiju sa rukopisom na koji sam bila potpuno zaboravila. Sada je bio samo veliki svežanj papira natopljen vodom.

Nisam proveravala koliko je oštećen, niti da li može da bude spasen. To je, od samog početka pa do kraja, po mom mišljenju, bila pogreška.

Pomislila sam na tetku Elspet i teticu Grejs. (Tetica Grejsi je u to vreme bila u bolnici u Džubiliju i oporavljala se od, kako se mislilo, slomljenog kuka a tetka Elspet ju je svakodnevno posećivala, sedela pored nje i govorila sestrama – koje su ih obe volele – „Znate li šta su sve neki ljudi u stanju da smisle samo da bi ležali u krevetu da ih neko dvori?”) Mislila sam na to kako su stajale i pogledom pratile rukopis koji u svojoj zaključanoj kutiji odlazi iz njihove kuće, i osetila sam grižu savesti, onu vrstu usrdnog pokajanja čija je druga strana, poput medalje, obložena okrutnim, čistim zadovoljstvom.

75

Princeza Ida

Moja je majka sada prodavala enciklopedije. Tetka Elspet i tetica Grejs to su zvale „svrab nogu”.

„Da li tvoju majku ovih dana mnogo svrbe noge?” zapitkivale bi me, a ja sam odgovarala ne, o, ne, više ne izlazi često, ali mi je bilo jasno da znaju da lažem. „Nema mnogo vremena za peglanje”, nastavljale bi saosećajno, ispitujući rukav na mojoj bluzi. „Nema mnogo vremena za peglanje kada je baš zasvrbe noge.”

Osećala sam kako težina majčine ekscentričnosti, nečega apsurdnog i opterećujućeg u vezi sa njom – tetke bi mi povremeno samo malkice na to ukazale – pada na moja sopstvena kukavička ramena. Želela sam da je se odreknem, da se njima umilim, poput napuštenog siročeta, u tim mojim izgužvanim rukavima. A, istovremeno, htela sam da nju zaštitim. Nikada nije shvatila koliko joj je od suzdržanog zbunjujućeg humora ove dve stare dame, njihove samilosne uljudne formalnosti, zaštita bila potrebna. Nosile su crne pamučne haljine, sveže uštirkane i kao pod konac ispeglane, sa batistanim kragnama, sa broševima od tankog kineskog porcelana u obliku cveta. U njihovoj kući bio je sat koji je otkucavao časove i ugodno naglašavao njihove četvrtinke; bili su i vodena paprat, afričke ljubičice, heklane šustikle, zastori sa resama, a iznad svega, kao prekor drugima, lebdeo je sveži miris parafina i limuna.

„Juče je dolazila da uzme pogačice koje smo napravile za tebe. Nešto mislimo da l’ su ti se dopale, da nisu bile premasne? Rekla nam je da je morala da do Džeriho puta ide okolo-naokolo. Sama, okolo-naokolo, na Džeriho put! Sirota Ada! Koliko samo blata na njoj, morale smo da se smejemo!”

76

Alis Manro

„Posle smo morale da stružemo linoleum u hodniku”, rekla je tetica Grejs sa notom izvinjavanja, kao da joj se ne sviđa što mi to govori.

Iz te tačke prednosti koju su imale, moja majka zaista i jeste ličila na divljakušu.

Vozila je naš ševi 37 po svim glavnim i sporednim putevima Vavanaš okruga, prelazila njime preko šljunkovitih staza, prljavih drumova, brazdi koje su ugazile krave, samo ako bi pomislila da bi je mogli dovesti do njenih mušterija. Nosila je dizalicu i lopatu u prtljažniku, i par kratkih dasaka kojima bi olakšala prelazak preko blatnjavih rupa. Sve vreme je vozila spremna da dočeka da joj se pred točkovima i zemlja otvori dva metra; trubila je izbezumljeno na seoskim slepim okukama; stalno je strahovala da drveni mostovi neće izdržati i ništa je nije moglo naterati na podmuklo razrovane zaustavne trake na putu.

Rat je i dalje trajao. Farmeri su najzad zarađivali, na svinjama, šećernoj repi i kukuruzu. Moguće da im nije padalo na pamet da novac troše na enciklopedije. Misli su im bile usmerene na frižidere, automobile. Ali, te im stvari još nisu bile suđene a, u međuvremenu, tu je bila moja majka koja je odvažno cimala svoj kofer sa knjigama, osvajajući njihove kuhinje, njihove hladne dnevne sobe sa grobljanskim mirisom, oprezno ali optimistično otvarajući baražnu vatru u korist Znanja. Nezanimljive robe bez koje, većina ljudi, odraslih, složiće se, može. Ali niko ne može da porekne da je ona i te kako dobra stvar za decu. Moja majka je igrala na tu kartu.

I, ako je sreća na ovome svetu u tome da veruješ u ono što prodaješ, onda je moja majka bila srećna. Znanje za nju nije bilo neinteresantno; ono je grejalo i bilo je čarobno. Kakva divna uteha, čak i u toj njenoj fazi života, znati gde se nalaze Celebesko more i

77


Palaco Piti2, poređati po redu žene Henrika VIII, biti uredno informisan o društvenom sistemu mrava, metodama žrtvenog ubijanja kod Asteka, odvodnim cevima u Knososu. Baš bi se ponela pričajući o ovim stvarima; htela je to svima da kaže. „Au, ala tvoja majka zna mnogo stvari”, govorile bi tetka Elspet i tetica Grejs vedro, nezavidno, a ja sam shvatala da je nekim ljudima, možda čak večini ljudi, znanje, jednostavno, čudaštvo; štrčalo je kao bradavica.

Ali, ja sam delila žeđ moje majke, nisam mogla da odolim. Volela sam tomove enciklopedija, njihovu težinu (tajne, lepote informacije) kada bi mi se rastvorili u krilu; volela sam njihov umirujući tamnozeleni povez, tanka ćutljiva zlatna slova na njihovoj rikni. Otvorili bi se i pokazali bi mi, recimo, oružje na kojem je izgravirana bitka što se vodila na pustopoljanama i sa zamkom negde u daljini, ili u luci Konstantinopolja. Krvoprolića, davljenja, odrubljivanja glava, agonije konja, sve je to bilo opisano kao neki operski šareniš, savršena nestvarnost. Imala sam i utisak da je vreme u istorijskom dobu uvek bilo teatralno, kobno; pejzaž se mrštio, more je svetlucalo različitim mutnim ili metalno sivim senkama. Tu je bila i Šarlota Kordej na putu ka giljotini, kraljica Meri od Škotske na svom putu ka gubilištu, nadbiskup Lod dok blagosilja Staford kroz rešetke svog tamničkog prozora – niko ni najmanje ne bi posumnjao da su baš tako izgledali, u crnoj odeći, ruku podignutih uvis i lica bledih, pribranih, herojskih. Enciklopedija je, naravno, pružala šansu čoveku da vidi i neke druge stvari: bube, raznovrsno ugljevlje, sheme unutrašnjosti mašina, fotografije Amsterdama ili Bukurešta snimljene tokom sivih, mračnih dana dvadesetih godina 20. veka (to si mogao da pogodiš po malo višim, kockastim automobilima). Ja sam više

2 Renesansna palata u Firenci iz 1458. godine, rezidencija firentinskog bankara Luke Pitija. (Prim. prev.)

78

Alis Manro

volela istoriju. Prvo nasumice, a onda sasvim svesno, učila sam iz

enciklopedija. Imala sam zastrašujuću memoriju. Učenje liste podataka za mene je bio izazov kojem nisam mogla da odolim, kao kad pokušaš da na jednoj nozi preskočiš panj.

Mojoj majci palo je na pamet da bih joj mogla biti od koristi u njenom poslu.

„Eto, moja rođena kći pročitala je ove knjige i prosto sam zapanjena šta je sve iz njih naučila. Znate, dečji mozak je kao lepak za muve, šta god im date to će se uhvatiti. Hajde, Del, navedi imena predsednika Sjedinjenih Država, od Džordža Vašingtona do danas, možeš?” Ili: navedi zemlje u Južnoj Americi i njihove glavne gradove. Glavne istraživače, kaži odakle su kretali i kuda su sve išli. I datume, molim te. I tako bih, u nepoznatoj kući, sedela i verglala. Umudrila bih se, na lice navukla ozbiljni, takmičarski izraz, ali to je bilo uglavnom da bih ostavila utisak. U sebi bih osećala potpuno zadovoljstvo. Znala sam da znam. I, ko bi mogao da me ne voli kada vidi da znam gde se nalazi Kito?

Vrlo malo njih, u stvari. Gde sam to prvi put naslutila? Možda onda kada sam podigla pogled i videla Ovena koji nije bio u stanju da sastavi ni dva datuma, ni dva glavna grada ni dva predsednika a što su već i vrapci na grani znali, kako dobrodušno, za svoj groš, navija oko prsta dugački kaiš rastegnute žvakaće gume. Možda i zbog seoske dece koja su skretala pogled u stranu, na onaj svoj fini, malo smeteni zbunjeni način. Tek, jednog dana nisam to više htela da radim. Odluka je bila fizička: poniženje mi je golicalo nervne završetke i svrdlalo mi je u stomaku. Počela sam sa, „Ne znam ih...” ali, bilo je tako jadno, tako bedno izgovoriti tu laž.

„Džordž Vašington, Džon Adams, Tomas Džeferson... ” Majka je upitala oštro, „Nije ti dobro?” Bojala se da ću da povratim. Oven i ja smo bili potpuni

79


posvećenici povraćanja, bili smo „povraćanti-na-licu-mesta-kada-i-gde-hoćeš.” Klimnula sam glavom, skliznula sa stolice, otišla i sakrila se u kolima, držeći se za stomak. Majka je, čim je došla, prokljuvila da je u pitanju nešto više od toga.

„Dobijaš samopouzdanje”, rekla je praktičnim tonom. „A ja mislila da uživaš u ovome.” Golicanje je počelo ponovo. I jesam, uživala sam, i nije bilo lepo od nje da tako kaže. „Stidljivost i samopouzdanje”, rekla je moja majka sa patosom, „to je luksuz koji nikada sebi nisam smela da dozvolim.” Upalila je motor, „Mada, mogu da ti kažem, u familiji tvoga oca postoje neki koji javno ne bi ni beknuli pa da im kuća gori u plamenu.”

Posle toga, kada god bi me upitala – vedro upitala – „Hoćeš li da danas odgovaraš na neka pitanja?” ja bih još više potonula u sedište, odmahnula glavom i uhvatila se za stomak, ukazujući na mogući, vrlo brzi povratak moje bolesti. Moja je majka tako morala da batali stvar i, kada god bih se od tad subotom vozila sa njom, bila sam kao i Oven, slobodni i beskorisni teret, ne više saučesnik u njenim poduhvatima. „Iz čiste perverzije ne želiš da pokažeš svoju pamet, ja tako nikad ne bih mogla”, rekla je. „Uostalom, radi kako hoćeš.”

U sebi sam i dalje gajila neke neodređene nade o avanturi, deleći ih sa Ovenom, makar na višem materijalnom nivou. Oboje smo se nadali da ćemo kupiti po kesicu zlatno-smećkastih lomljenih bombona koje se, čim ih staviš na jezik, odmah istope i kojih je bilo u jednoj radnji u kraju, koja je mirisala na konje i bila specijalizovana za konjsku opremu. Nadali smo se da ćemo se makar zaustaviti za benzin na onom mestu gde se prodaju kokice. Nadala sam se putu sve do Porterfilda ili Plave reke, gradova koji su širili svoju magiju već samim tim što su bili mesta koja mi nismo poznavali i u kojima nisu poznavali nas, i nisu bila Džubili. Šetati ulicama jednog od tih gradova za mene bi značilo nositi svoju

80

Alis Manro

anonimnost poput ordena, šepuriti se kao paun. Ali, u neko doba po podne te bi nade svenule ili bi samo neke od njih bile ispunjene, što bi uvek ostavljalo prazninu. I u mojoj majci bi splasnulo nešto od one nemilosrdne snage koja ju je, u prvi mah, gurala napred. Mrak koji se bližio, hladni vazduh koji je ulazio kroz rupu na podu automobila, umorno brektanje motora, ravnodušnost seoskog pejzaža, sve bi nas to međusobno izmirilo i nateralo da čeznemo za domom. Vozili smo se kroz delove za koje nismo bili ni svesni da ih volimo – ne ujednačeno ili ravno, već nestalnim prepoznatljivim ritmom u skladu sa njima – niska brdašca, kotlinice pune šiblja, močvare i buš i polja. Visoka stabla brestova, samotna, svako je jasno pokazivalo svoj oblik, zlokobna, ali mi ni toga nismo bili svesni. Ličila su na poluotvorene lepeze, ponekada na harfe.

Džubili bi se sa uzvišice video na oko četiri i po kilometra u daljini, na glavnom putu broj 4. Između nas i njega prostirale su se niske obale reke, plavljene svakog proleća, pa skrivena okuka reke Vavanaš, i srebrno ofarbani most preko nje, u sumrak nalik visećem kavezu. Glavni put broj 4 bio je i glavna ulica Džubilija. Mogli smo da vidimo kako tornjevi pošte i opštine gledaju, preko puta, jedan u drugog, egzotična kupola opštine u kojoj se skrivalo čuveno zvono (oglašavalo se na početku i na kraju ratova, spremno da zazvoni u slučaju zemljotresa ili konačnog potopa) i sahat-kula pošte, četvrtasta i, u stvari, vrlo korisna. Grad se prostirao gotovo podjednako sa obe strane glavnog puta. Njegov oblik, koji bi u vreme našeg povratka obično bio ocrtan svetiljkama, manje-više ličio je na šišmiša čije je jedno krilo bilo jedva malo izdignuto, sa vodotornjem, neosvetljenim, na njegovom vršku.

Moja majka nikada ne bi propustila taj vidik a da nešto ne kaže. „Evo ga Džubili”, rekla bi jednostavno, ili, „Eno ga, tamo, glavni grad”, ili bi čak nerazgovetno izdeklamovala neku pesmicu

81


o tome kako se vraća istoj kapiji kroz koju je otišla. Meni se činilo da iz tih reči, bilo da su čeznutljive, ironične ili istinski zahvalne, Džubili crpe svoje postojanje. Kao da bez njenog prećutnog pristanka, njene potvrde, te ulice i ti trotoari, utvrđenje usred divljine, otvorene i tajne sheme grada – utočište i misterija – ne bi uopšte tu bili.

Taj tajanstveni, strašni autoritet moja je majka nametala svim tim našim ekspedicijama, dolascima kući, svetu uopšte, i ništa se, bar ne još, protiv toga nije moglo.

Majka je iznajmila kuću u gradu, i u njoj smo živeli od septembra do juna, a u kuću na kraju Flets puta odlazili smo jedino leti. Moj je otac dolazio na večeru i ostajao preko noći, sve dok ne bi stigao sneg: tada bi, ako bi mogao, dolazio da prespava subotu na nedelju i ostajao deo nedelje.

Kuća koju smo iznajmili nalazila se u dnu ulice River, u blizini stanice Kanadske državne železnice. Bila je od onih zgrada koje izgledaju veće nego što uistinu jesu; imala je visoki ali kosi krov – drugi sprat, drvo, prvi sprat, cigla – erker u trpezariji i verande, napred i sa zadnje strane; prednja veranda imala je beskorisni i, u stvari, nepristupačni balkončić prosto zaboden u krov. Svi drveni delovi kuće bili su obojeni u sivo, možda zato što sivo, za razliku od belog, treba ređe farbati. Kada bi bilo toplo vreme, na donjim prozorima spuštane su roletne, iskrzane i skoro sasvim izbledele; onda bi me kuća, sa svojom izbledelom sivom bojom i iskošenim verandama navodila da mislim na plažu – sunce, oštru travu povijenu od vetra.

Bila je to, ipak, zgrada koja je svojom dušom pripadala gradu; sve u vezi sa njom ukazivalo je na dokolicu i na izveštačenost, od one vrste koja nije bila moguća na Flets putu. Ponekada bih na našu staru kuću, njenu ravnu bledu fasadu, cementnu ploču ispred kuhinjskih vrata, mislila sa onom bespomoćnom, neodređenom

82

Alis Manro

krivicom, tihim bolom, onako kao kada se sećate jednostavnih baka i deka čiji ste način zabavljanja prerasli. Nedostajala mi je blizina reke i močvare, kao i istinski haos zime, mećava koje bi nas okovale u kući kao da je Nojeva barka. Ali, volela sam red, celinu, zanimljivi način života u gradu koji samo neko ko je došljak može da uoči. Dok bih se u zimska poslepodneva vraćala kući imala sam osećaj jedinstva grada koji me je okruživao, svih ulica koje su se zvale River, Mejson, Džon, Viktorija, Haron i, baš neobično, Kartum; večernjih haljina, vazdušastih i prozračnih kao šafrani u izlogu Kralovog damskog šnajderaja; baptističke misionarske družbe koja u suterenu svoje crkve peva, „Novo se ime uzvisilo u nebesku slavu, i ono je moje, moje, moje!” Kanarinaca u kavezima u Selritovoj radnji i knjiga u biblioteci i pošiljki u pošti i štampanih slika Olivije de Hevilend i Erola Flina i ženskih kostima ispred pozorišta Liceum — svih tih stvari, rituala i razonoda, prolaznih i vedrih, isprepletanih – grada! U gradu su bili vojnici na odsustvu, u svojim uniformama kaki boje koje su mirisale na nepojamnu okrutnost,“ slično mirisu paljevine; bile su tu i lepe, blistave devojke čija su imena svi znali – Margaret Bond, Doroti Gest, Pet Mandi – koje su, takođe, znale imena svih, osim onih koje nisu želele da znaju; posmatrala sam ih kako iz gimnazije dolaze niz padinu, u svojim iščetkanim antilop čizmama. Išle su u grupicama, zračeći poput noćnih lampica, nesvesne ostatka sveta. Ipak, jednog dana, jedna od njih – Pet Mandi – nasmešila mi se u prolazu, i ja sam danonoćno maštala o njoj – te kako me je spasila od davljenja, te kako je postala bolničarka pa me je negovala uljuljkujući me u naručju mekom kao pliš, reskirajući sopstveni život kada samo što nisam umrla od difterije.

Sredom po podne, mamina podstanarka Fern Doerti bila bi kod kuće, pijuckala bi čaj, pušila i sa mojom majkom pričala u trpezariji. Fernin govor bio je tih, blebetala je i uzdisala i smejala se,

83


sasvim različito od majčinih oštrih, kratkih komentara. Razvezale bi o ljudima iz grada, o sebi; njihove priče bile su nepresušna reka. Bila je to drama, sok života koji ja nisam uspevala da dokučim. Odlazila bih do velikog ogledala u ugrađenom kredencu i posmatrala odraz sobe – tamna hrastovina, tamne grede, mesingana osnova lustera koji kao sitno nakićeno drvce raste naopako, sa pet grana koje se, gusto izvijene, završavaju u staklenim cvetovima. Hvatajući sve to iz posebnog ugla u ogledalu mogla sam da, treperave i histerične, moju majku i Fern Doerti vidim razvučene kao gumenu traku a sopstveno lice užasavajuće iskrivim u jednu stranu, kao da me je udario šlog.

Kazala sam majci, „Što nisi stavila onu sliku?” „Koju sliku? Koju sliku?“ „Onu iznad kauča.” Rekla sam to zato što sam mislila – malo-malo, pa sam morala

da mislim – na našu kuhinju na farmi u kojoj, verovatno u tom trenutku, moj otac i uja Beni u neopranoj šerpi (zbog čega prati dobru mast?) prže krompir za večeru, sa rukavicama i maramama koje se puše od vlage sušeći se iznad šporeta. Major, naš pas – kome za mamine vladavine nije dozvoljeno da ulazi u kuću – spava na prljavom linoleumu ispred vrata. Na stolu, umesto stolnjaka, raširene novine, ćebići sa pasjim dlakama na kauču, puške i krplje i korita vise po zidovima. Smrdljivi komfor neženja. A, iznad kauča slika koju je, u stvari, naslikala moja majka nekih davnih dana – moguće dokoličarskih, sunčanih, dana ispunjenih ljubavlju – njenog braka. Na njoj kameniti put i reka što krivuda između brda, i ovca koju duž puta goni devojčica sa crvenom maramom. Brda i ovca liče, pufnasti, vunasti, rumeno-sivkasti. Nekada davno, bila sam ubeđena da je ta devojčica stvarno moja majka i da je to pusta zemlja njene mladosti. A onda sam saznala da je majka kopirala scenu iz Nacionalne geografije.

84

Alis Manro

„Tu? Nju hoćeš ovde?” U stvari, i nisam je htela. Pokušavala sam, kao i obično u

našim razgovorima, da je navedem, da mi odgovori, ili da obelodani nešto što sam naročito želela. A želela sam da kaže da je sliku namenila mome ocu. Sećala sam se kako je jednom rekla da ju je naslikala za njega, njemu se posebno dopala ta scena.

„Ne želim da visi tu gde ljudi mogu da je vide”, rekla je. „Ja nisam umetnik. Naslikala sam je samo zato što nisam imala pametnija posla.”

Napravila je žensku žurku na koju je pozvala gospođu Kats koju su ponekad zvali i gospođom advokaticom Kats, gospođu Best čiji je muž bio menadžer Komercijalne banke, druge dame koje je znala samo iz razgovora na ulici, baš kao i komšinice, pa koleginice Fern Doerti iz pošte i, naravno, tetku Elspet i teticu Grejs. (Njih je molila da naprave kiš sa piletinom u mileramu, kolač od limuna i kolač od urmi i smeđeg šećera sa limunom, što su uradile.) Žurka je bila isplanirana unapred. Kada su se gošće pojavile u predsoblju, dobile su zadatak da pogode koliko se zrna pasulja nalazi u ćupu, a svoje odgovore na papiriću su ubacivale u njega. Veče se nastavljalo igrama pogađanja, kvizovima smišljenim uz pomoć enciklopedije, zagonetkama koje nijednom nisu rešene kako valja jer većina dama nije shvatila pravila igre, a i bile su suviše stidljive, a igra sa olovkom i papirom bila je u tome da napišeš ime muškarca, presaviješ hartijicu i daš dalje, napišeš glagol, presaviješ, napišeš žensko ime, i tako dalje, dok se, na kraju, svi papiri ne odviju i pročitaju naglas. Obučena u ružičastu vunenu suknju i u boleru, radosno sam služila kikiriki.

Tetka Elspet i tetica Grejs bile su zaposlene u kuhinji, smejale se i razmenjivale poglede. Moja majka je obukla crvenu, poluprovidnu haljinu sa sitnim crnim i plavim ljubičicama koje kao da su bile izvezene. „Mi smo pomislile da su na toj haljini bubice”,

85


prošaputala mi je tetka Elspet. „Baš smo se iznenadile!” Posle toga, žurka mi se činila manje lepom nego što sam zamišljala; primetila sam da neke dame nisu igrale nijednu igru, da je lice moje majke bilo crveno od uzbuđenja a da joj se u glasu osećala groznica organizacije pa su se zato, dok je svirala klavir a Fren Doerti – koja je učila za pevačicu – pevala „Šta vredi život bez mog dragog?” neke gospođe suzdržavale i nekako odsutno pljeskale, kao da su mislile da se majka i Fren prave važne.

Sledeće godine, tetica Grejs i tetka Elspet bi me, u stvari, često zapitkivale, „Kako je ona vaša podstanarka? Kako uspeva uopšte da živi bez svog dragog?” Ja bih im objašnjavala da je to bila arija iz opere, prevod, a one bi uskliknule, „Oh, znači to? A mi je sve vreme sažaljevale!”

Moja se majka nadala da će njena žurka podstaći druge gospođe da i one nešto slično naprave kod svojih kuća, ali nije, ili, ako jeste, mi za te žurke nikada nismo čule; one su nastavljale da organizuju partije bridža za koje je moja majka govorila da su blesave i snobovske. Polako-polako, digla je ruke od društvenog života. Rekla je kako je gospođa Kats glupa žena koja u jednom od kvizova nije bila sigurna ko je Julije Cezar – mislila je da je Grk – i koja je grešila u gramatici govoreći „kazao je njoj i na mene” umesto „kazao je njoj i meni”što je uobičajena greška ljudi koji misle da su fini.

Postala je član Književne sekcije koja se zimi okupljala svakog drugog utorka u opštinskoj sali za sastanke. U sekciji je bilo još petoro ljudi, uključujući i doktora u penziji, dr Kombera, koji je bio vrlo tanan, uljudan i, pokazaće se, diktatorski raspoložen. Imao je svilenkastu, potpuno sedu kosu i nosio je ešarpu oko vrata. Njegova žena živela je u Džubiliju više od trideset godina a jedva da je znala kako se ko zove ili gde je koja ulica. Bila je Mađarica. Imala je fantastično ime koje je, ponekada, ljudima služila kao ribu

86

Alis Manro

na tanjiru, sa svim njegovim zvonkim, ljuskavim, celim slogovima, ali džaba, niko u Džubiliju nije mogao da ga izgovori a kamoli zapamti. Moja je majka u početku bila oduševljena ovim parom koji je oduvek želela da upozna. Bila je presrećna kada su je pozvali u svoju kuću gde je razgledala fotografije sa njihovog medenog meseca u Grčkoj i pila crno vino da ih ne uvredi – iako nije pila – i slušala smešne i strašne priče o onome što im se dešavalo u Džubiliju pošto su bili ateisti i intelektualci. Njeno je divljenje nastavljeno preko Antigone, malkice je splasnulo kod Hamleta a bivalo sve hladnije i hladnije kroz Republiku i Kapital. Činilo se da, osim Komberovih, niko drugi nije imao pravo na svoje mišljenje; Komberovi su znali više, oni su videli Grčku, oni su išli na predavanja H. Dž. Velsa, oni su uvek bili u pravu. Gospođa Komber i moja majka su se nešto razišle u mišljenju, a gospođa Komber je potegla činjenicu da moja majka nije išla na fakultet i da ima samo – mama je imitirala njen naglasak – provincijsku gimnaziju. Moja je majka unazad odvrtela neke od priča koje su joj ispričali i zaključila da oni imaju kompleks proganjanja („Šta je, pa, to?”pitala je Fern, jer su ti izrazi tada tek ulazili u modu) i da su, čak je moguće, i pomalo ludi. U njihovoj kući se, takođe, širio neki neprijatni miris koji nam majka u to vreme nije spominjala, a toalet koji je koristila pošto je ispila to crno vino bio je odvratan, nagrižen žutim kamencem. Koja vajda od toga što čitaš Platona a nikada ne opereš sopstveni klozet? pitala je moja mama, vrativši se vrednostima Džubilija.

Sledeće godine nije više odlazila na Književnu sekciju. Upisala je dopisni kurs koji se zvao „Veliki mislioci u istoriji” na Univerzitetu Zapadni Ontario, i pisala je pisma novinama.

Moja majka se nikada nije predavala. Unutar tog Ja koje smo poznavali, koje nam se ponekada činilo malo neodređenim, ili po strani, imala je svoja mlađa Ja, neumorna i ispunjena nadom; scene

87


iz prošlosti uvek su bile spremne da iskoče poput niza slika u kaleidoskopu, projektovanih o gusto tkanje sadašnjosti.

U početku, u samom početku svega, postojala je ta kuća. Stajala je na kraju dugog uskog puta, sa žičanim ogradama, naherenim žičanim ramovima na prozorima na obe strane, u sredini polja u kojima su stene – ostaci iz pre-kambrijskog pojasa – štrčale iz zemlje kao kosti kroz meso. Kuća koju nikada nisam videla na fotografiji – možda nikada nijedna nije snimljena i čiji opis nikada nisam čula iz majčinih usta osim nestrpljivog, prozaičnog („To je bila samo jedna stara brvnara – nikada ofarbana”), ipak se u mojoj glavi pojavljivala tako jasno kao da sam je videla u novinama – najogoljenija, najmračnija, najviša i najstarija od svih starih brvnara, jednostavna i poznata a ipak kao da krije u sebi nešto strašno, neko zarobljeno zlo, kao kuća u kojoj je počinjeno ubistvo.

Moja majka, devojčica, u ono vreme se zvala Adi Morison, tanka kao vreteno, sa kratko podšišanom kosom pošto je njena majka pazila da se ne pogordi, vraćala bi se kući iz škole duž dugačkog ne baš prijatnog puta, udarajući o kolena čabricom od masla u kojoj joj je bila užina. Nije li to uvek bio novembar, sa tvrdom smrznutom zemljom, zaleđenom ilovačom, mrtvim lišćem koje se užljebilo u žicu? Da, i ta šuma u blizini, sablasna, sa neobično usamljenim vetrovima koji sa tla dižu grane, jednu po jednu. Ušla bi u kuću i videla ugašenu vatru, hladan šporet, na tanjirima i u šerpama skorelu masnoću od večere koju su pojeli muškarci.

Ni znaka od oca, ni starije braće koja su sa školom bila raskrstila. Nisu se muvali ni oko kuće. Prošla bi kroz dnevnu sobu i ušla u spavaću sobu roditelja i tamo bi, češće da nego ne, nalazila majku kako kleči, naslonjenu na krevet, i moli se. I danas bi, mnogo jasnije od majčinog lica, pred oči mogla da prizove povijena leđa,

88

Alis Manro

usko skupljena u nekakvom sivom ili braon džemperiću preko prljavog kimona ili kućnog haljetka, teme sa proređenom kosom čvrsto stegnutom od razdeljka po sredini, nezdravo belu lobanju. Bila je bela kao mermer, bela kao sapun.

„Bila je verski fanatik”, govorila je moja majka o toj ženi koja je klečala i koju bi, neki drugi put, nalazila kako leži nepomično na leđima i jeca – iz razloga u koje moja majka nije ulazila – sa vlažnom krpom na čelu. Jednom, u najzaluđenijoj religioznoj fazi, odglavinjala je do staje i pokušala da u senu sakrije malo tele od mesara koji su dolazili. Dok govori o svemu tome, u dubokom uverenju da je prevarena, glas moje majke je tvrd od nesmanjene žestine osećanja besa i gubitka.

„Znaš li šta je uradila? Jesam li ti pričala šta je uradila? Pričala sam ti za novac?” Hvatala bi vazduh da se smiri. „Aha. Dobro. Nasledila je neke pare. Bilo je u njenoj porodici onih bogatih, živeli su u državi Njujork. Dobila je dvesta pedeset dolara, nije to neka velika suma ali je u to vreme više značila nego danas, a znaš koliko smo bili siromašni. Ti misliš da je ovo sada sirotinja. Ovo je ništa prema onome kako smo mi bili siroti. Sećam se da je mušema na našem stolu bila toliko ofucana da si kroz nju mogla da vidiš daske od stola. Visila je u fronclama. Bio je to dronjak a ne mušema. A, ako sam uopšte imala cipele, onda su to bile cipele koje su nosili dečaci, one koje su iznosila moja braća. Ta je farma od onih na kojima ni mišjakinju nisi mogao da posadiš. Za jedan Božić dobila sam par teget dugih gaća. I, samo da ti kažem, bila sam presrećna. Jer, svaka moja koščica znala je šta znači dobro se nazimiti.

„Dakle, moja majka je uzela svoje pare i naručila veliki paket biblija. Stigle su ekspresnom poštom. Bile su od onih najskupljih, sa mapama Svete zemlje, sa stranicama čije su ivice bile pozlaćene, Hristovim rečima ispisanim crvenim. Blaženi da su siromašni duhom. Šta je toliko izuzetno u siromaštvu duhom? Spiskala je sve do

89


poslednjeg centa. „E, onda smo mi morali da idemo i da ih poklanjamo. Kupila

ih je kako bi ih delila nevernicima. Mislim da su moja braća neke sakrili u ambaru. Znam, tu me seci. Ali, ja sam bila suviše blesava da bi mi tako nešto palo na pamet. I tako sam, u mojoj osmoj godini, prepešačila celi okrug, u dečačkim cipelama i bez rukavica, deleći biblije.

„I, da znaš, to me je izlečilo od religije za celi život.” Jednom je pojela krastavce i ispila mleko zato što je negde

načula da je ta kombinacija otrovna a htela je da umre. Bila je više radoznala nego depresivna. Legla je, ponadavši se da će se probuditi u Raju o kojem je toliko mnogo slušala ali je, umesto toga, oči otvorila u sledeće jutro. I to je uticalo na njenu veru. O tome, tada, nikome nije pričala.

Stariji brat bi joj ponekada iz grada doneo neki slatkiš. Brijao se za kućnim stolom, ogledalo je oslanjao na lampu. Bio je sujetan, mislila je, imao je brkove, i dobijao je pisma od devojaka na koja nikada nije odgovarao, ali ih je ostavljao svuda okolo da leže kako bi svi mogli da ih pročitaju. Moja majka kao da mu je to zamerala. „Nemam iluzija o njemu”, rekla je, „pretpostavljam da je isti kao i svi drugi.” Sada je živeo u Nju Vestminsteru, i radio na feribotu. Drugi je brat živeo u Sjedinjenim Državama. Slali su čestitke za Božić, i ona je čestitke slala njima. Nikada nisu pisali pisma, nije ni ona.

Mlađeg brata je mrzela. Šta je on uradio? Njeni odgovori nisu bili sasvim zadovoljavajući. Bio je zao, naduven, okrutan. Okrutni debeli dečak. Mačke je hranio petardama. Vezao je žabu krastaču i isekao je na komadiće. Udavio je mače moje majke, koje se zvalo Misti, u valovu za krave, mada je posle to poricao. I moju je majku jednom uhvatio, vezao ju je u ambaru i kinjio. Kinjio? On ju je mučio.

90

Alis Manro

Kako? Više od toga nije govorila – tu reč, mučio, izbacivala bi iz sebe kao da pljuje krv. I meni je, onda, ostajalo da je zamišljam, tako vezanu, u ambaru, kao na lomači, dok njen brat, debeli Indijanac, urla i đipa oko nje. Ipak, pobegla je, neskalpirana, neispečena. Osim načina na koji je izgovarala mučio, od te tačke u priči više se ništa nije moglo pročitati sa njenog smrknutog lica. Tada još nisam znala da prepoznam zlovolju koja bi je preplavila kada bi tema postao seks.

Majka joj je umrla. Otišla je na operaciju ali izrasline na obe dojke bile su velike i umrla je, govorila je uvek moja majka, na stolu. Na operacionom stolu. Dok sam bila mlađa, često sam je zamišljala tako mrtvu, ispruženu, na običnom stolu, između šoljica za čaj, kečapa i pekmeza.

„Jesi li bila tužna?” pitala sam sa nadom i moja je majka odgovarala, da, naravno da jeste bila tužna. Ali, to nije dugo potrajalo. Bližile su se važne stvari. Uskoro je završila školu, položila prijemne ispite i želela je da ide u gimnaziju, u grad. Ali, njen je otac rekao „ne”, ostaće kod kuće i brinuće o domaćinstvu sve dok se ne uda. („Za koga, pa, da se udam, za ime sveta?” uzviknula bi moja majka besno uvek kada bi došla do tog dela priče, „tamo, Bogu iza nogu, gde su zbog incesta svi vrljavi?”)

Posle dve godine u kući, nesrećna, učeći ponešto na svoju ruku iz starih školskih gimnazijskih udžbenika koji su pripadali njenoj majci (učiteljici pre nego što su je ophrvali brak i religija), usprotivila se ocu, prepešačila trinaest i po kilometara do grada krijući se u grmlju pored puta svaki put kada bi čula topot konja, iz straha da to nisu oni, u starim kolima, da stižu da je vrate kući. Zakucala je na vrata pansiona koji je poznavala preko prodaje jaja i upitala da li ima soba za nju, u kojoj bi boravila a, za uzvrat, radila bi u kuhinji i posluživala. Žena koja je vodila pansion primila ju je – rečnik joj baš nije bio za hvalu ali je bila poštena starica koju su

91


svi zvali baka Silija – i čuvala ju je od oca sve dok opasnost nije prošla, poklonila joj je i kariranu, predugačku, haljinu od grube vune koju je obukla za školu onog prvog jutra kada je stala ispred celog razreda, dve godine mlađeg od nje, i čitala latinski, izgovarajući reči baš onako kako je učila, samouka, kod kuće. Naravno, svi su se smejali.

Moja majka, zgrožena i delikatna, nije mogla, nikada nije mogla a da se toga ne seća; njeno staro, mladalačko Ja uvek ju je zbunjivalo. O, ako bi ikada postojao neki trenutak van ovog vremena, trenutak koji bismo mi izabrali da nam se sudi, potpuno ogoljenim, opsednutim, divnim, onda bi to morao biti trenutak za nju. Kasnije, možda, dolaze kompromis i greška; tamo, ona je smešna i nepokolebljiva.

U pansionu počinje potpuno novo poglavlje u životu. Ustajanje pre svanuća, da se oljušti povrće, stavljanje u hladnu vodu za ručak u podne. Čišćenje noćnih posuda, posipanje talkom. Ne, taj grad nema klozeta sa vodokotlićem. „Morala sam da čistim nokšire da bih mogla da se školujem!” govorila bi, i nije marila za to ko je sluša. Ali, koristili su ih fini ljudi. Bankovni činovnici. Telegrafisti Kanadske nacionalne železnice. Učiteljica gospođica Raš. Gospođica Raš naučila je moju majku da šije, poklonila joj mnogo lepu merino vunu za haljinu, poklonila joj žutu ešarpu sa resicama („Šta li je sa njom?”, pitala bi moja majka ozlojeđeno i tužno), dala joj malo kolonjske vode. Moja je majka volela gospođicu Raš; čistila je njenu sobu, i čuvala vlasi kose sa njenog poslužavnika i sa češlja, a kada ih je skupila dovoljno, uplela ih je u omčicu kako bi mogla da je nosi oko vrata. Eto, koliko ju je volela. Gospođica Raš ju je naučila kako da čita note i da na njenom klaviru koji je smestila u prednju sobu bake Silije svira one pesme koje je i sada mogla da izvede, iako je to zaista retko činila. „Nazdravi mi samo očima”, i „Harfa, jednom, u Tarinim

92

Alis Manro

dvoranama” i „Lepa Meri od Aržila”. Šta je, posle, bilo sa gospođicom Raš, sa njenom lepotom i

njenim čipkama i njenim sviranjem na klaviru? Udala se, prilično kasno, i umrla na porođaju. I beba je preminula i ležala joj u rukama, u dugačkoj haljinici, kao lutka od voska; moja majka je to videla.

I tako su priče iz prošlosti mogle da teku, u krug, i u krug, sve do sudnjeg dana; očekivala sam ga.

Baka Silija je, na primer, jednog letnjeg jutra nađena mrtva u krevetu, baš pošto je moja majka završila četvrtu godinu srednje škole i baka Silija joj obećala da će joj za pohađanje Preparandije pozajmiti novac koji će joj ona vratiti kada počne da radi kao učiteljica. I danas postoji, negde, papir sa tim pisanijem, ali nikada nije pronađen. Odnosno, pre će biti, bila je uverena moja majka, da su ga pronašli baka Silijin rođak i njegova žena koji su dobili njenu kuću i njen novac; mora da su ga uništili. Svet je pun takvih ljudi.

Tako je moja majka morala da počne da radi; zaposlila se u velikoj prodavnici u Oven Saundu, gde je ubrzo postala šef za tekstil i galanteriju. Verila se za mladića koji je ostao senka – nije, sigurno, bio nepatvoreni zlikovac kao njen brat, ili nećak bake Silije, ali nije bio ni blistav, ne kao gospođica Raš. Iz tajanstvenih razloga, morala je da prekine svoju veridbu. („Ispostavilo se da nije bio onakav kakvim sam ga zamišljala.”) Kasnije, neodređeno vreme kasnije, srela je moga oca koji mora da jeste bio osoba kakvu je ona zamišljala, pa se udala za njega, iako se u sebi zaklela da se nikada neće udati za farmera (bio je farmer koji je gajio lisice, i u jednom je periodu mislio da će se obogatiti na njima; je li to bila ona razlika?), a njegova je porodica odmah počela sa nekim, ne baš dobronamernim, primedbama na moju majku.

„Pa, zaljubila si se u njega”, podsetila sam je strogo, ispunjena zebnjom, želeći da to jednom za svagda završimo. „Zaljubila si se.”

93


„Pa, da, naravno da jesam.” „Zašto si se zaljubila?” „Tvoj otac je uvek bio džentlmen.” To je bilo sve? Ovde me je mučio nedostatak razmere, iako je

teško bilo reći šta je tu nedostajalo, šta to nije bilo u redu. U početku njene priče postojalo je mračno ropstvo, patnja, onda odvažnost i prkos i bekstvo. Borba, razočaranje, još više borbe, kume vile i hulje. Sada sam, kao i u svim važnim pričama sa srećnim krajem – očekivala eksploziju Slave, Nagradu. Brak sa mojim ocem? Nadala sam se da je to bilo to. Želela sam da mi oko toga ne ostavi ni tračak sumnje.

Kada sam bila mlađa, na samom kraju Flets puta posmatrala bih je kako preko dvorišta ide da prospe prljavu vodu od sudova, kako nosi šafolj visoko, kao sveštenica, korača bez žurbe, uzvišeno, i dostojanstvenim gestom izručuje vodu preko ograde. I tada je, mislila sam, moćna, vladarka, i zadovoljna. Još je moćna, ali ne toliko koliko možda misli. Još manje zadovoljna. A najmanje sveštenica. Stomak joj je glasno krčao i njegovim se porukama smejala ili ih je ignorisala, ali je zato mene nepodnošljivo sramotio. Kosa joj je rasla u malim divljim sedo-smeđim gustim čupercima; svaka trajna koju bi stavila pretvarala bi se u kovrdže. Nisu li, ipak, sve njene priče imale za cilj da se završe sa njom, ovakvom kakva je sada, samo mojom majkom iz Džubilija?

Jednog dana došla je u školu, kao predstavnik izdavačke kuće koja je objavila enciklopediju, da uruči nagradu za najbolji esej na temu zašto treba da kupujemo Pobedničke deonice. Morala je još da ode u škole u Porterfildu, u Plavoj reci i Stirlingu i uradi to isto; ta joj je sedmica bila baš za ponos. Imala je na sebi užasno, muškaračko mornarsko plavo odelo, sa jednim jedinim dugmetom u visini struka, smećkasti filcani šešir, njen najbolji, na kojem mi se, u očajanju, učinilo da sam spazila najtananiju prašinu. Održala je

94

Alis Manro

kratak govor, ja pogled nisam skidala sa džempera na devojci koja je sedela ispred mene – bledo plavičasti, sa grudvicama ućebane vune što su virile iz njega – kao da će držanje za takve ravnodušne slamke da me uistinu spasi od davljenja u poniženju. Ona je bila potpuno drugačija, sva ponesena, toliko živahna i puna pouzdanja i prostodušna sa svojim šeširom kestenjaste boje, ispaljivala je sitne šale kao iz topa, uobražavajući da je uspešna. Za dve bi se pare upustila u priču o svom obrazovnom životopisu, trinaest i po kilometara do grada i nokširima. Ko je još imao ovakvu majku? Ljudi bi mi dobacivali podmukle i zlurade sažaljevajuće poglede. Odjednom nisam više mogla da podnosim bilo šta u vezi sa njom – ton njenog glasa, bezbrižni, hitri način na koji se kretala, njene živahne besmislene gestikulacije (sada je, svakog trenutka, mogla da obori bočicu sa mastilom na direktorovom stolu), a najviše od svega njenu nevinost, njen način neshvatanja kada se ljudi podsmevaju i njeno razmišljanje da može da jevtino prođe sa tim.

Mrzela sam to njeno prodavanje enciklopedija i govorancije i to što je nosila taj šešir. Mrzela sam što piše pisma novinama. Njena pisma o lokalnim problemima ili ona u kojima se zalagala za obrazovanje i prava žena i protivila obaveznoj veronauci u školama objavljivana su u džubilijskom „Herald-Advance-u” pod njenim imenom. Druga su se pojavljivala u gradskim novinama, na stranici koja je bila odvojena za gospođe koje šalju dopise, i za to je koristila nadimak princeza Ida, prema jednoj Tenisonovoj junakinji kojoj se neizmerno divila. Bila su prepuna dugačkih kitnjastih opisa prirode na selu, iz koje je pobegla (Jutros je predivno srebrnkasto inje ushitilo svačiji pogled na svaku grančicu i telefonsku žičicu, i od sveta načinilo istinsko vilinsko carstvo... ) i čak su se odnosila i na Ovena i mene (Moja kćerka, koja će uskoro prerasti dečji uzrast, zaboravlja na svoje tek osvojeno dostojanstvo i skakuće po snegu) zbog čega sam želela da umrem od sramote.

95


Pored tetka Elspet i tetice Grejs, i drugi bi mi govorili, „Videli smo pismo tvoje mame u novinama”, a ja bih osećala koliko su puni prezira, kako su superiorno mučaljivi i ispunjeni zavišću, ti ljudi koji su u stanju da celi svoj život provedu umrtvljeno, uopšte ne osećajući potrebu da učine ili kažu bilo šta vredno pažnje.

Ja sam ista kao moja majka, ali to krijem jer znam koje opasnosti to nosi.

Te druge zime koju smo provodili u Džubiliju dobili smo goste. Bila je subota posle podne, i ja sam lopatom čistila naš trotoar. Spazila sam veliki automobil kako se pomalja između snežnih nanosa, gotovo bešumno, kao nametljiva riba. Sa američkim tablicama. Pomislila sam da se neko izgubio. Ljudi su umeli da se dovezu do kraja ulice River – koja baš nigde nije imala znak upozorenja da je ćorsokak i tek kada bi stigli do naše kuće počeli bi da sumnjaju.

Iz kola je izašao nepoznati muškarac. Imao je na sebi kaput, sivi filcani šešir, svilenu zimsku ešarpu. Bio je visok i debeo; lice mu je bilo tužno, ponosno, opušteno. Pružio je ruke prema meni, zbunjeno.

„Hajde, dođi, da se pozdravimo! Ja znam tvoje ime, ali kladim se da ti ne znaš moje!”

Stigao je tačno do mene – a ja sam stajala kao ukopana, sa lopatom u ruci – i poljubio me u obraz. Slatkasto-opori muški miris; losion za brijanje, slaba probava, čista uštirkana košulja i nekakva neobična ružna maljavost. „Tvoja se mama zove Adi Morison? Je l’ da, je l’?“

Moju mamu odavno niko nije zvao Adi. Sa tim imenom kao da je bila drugačija – zaobljenija, neurednija, prostija.

„Tvoja mama je Adi a ti si Del, a ja sam tvoj ujak Bil Morison. Eto, to sam ja. Ej, ja sam tebe poljubio a ti mene još nisi. Je l’ to ono

96

Alis Manro

što vi ovde zovete fer?” Do tada je već moja majka, sa svežom, na slepo namazanom

linijom karmina, izašla iz kuće. „Oooo, Bile. Za tebe ne važi da se unapred najaviš? Nema

veze, radujemo se što te vidimo.” Rekla je to nekako oštro, kao da obrazlaže zaključak.

Dakle, to je stvarno njen brat, Amerikanac, moj rođeni ujak. Okrenuo se i mahnuo prema kolima. „Možeš sada da izađeš.

Niko te neće ujesti.” S druge strane automobila otvorila su se vrata, i visoka dama

izašla je polako, boreći se da joj ne spadne šešir. A on je s jedne strane glave štrčao uvis dok se s druge spuštao; veliko zeleno perje zakačeno za njega činilo ga je još višim. Imala je na sebi tričetvrt kaputić od srebrne lisice i zelenu haljinu i zelene cipele, sa đonom i visokom štiklom.

„Ovo je tvoja ujna Nil”, rekao mi je uja Bil, tako kao da ona ne čuje, ili kao da ne razume engleski jezik, kao da je neki grozni predeo koji je trebalo identifikovati. „Nikada je ranije nisi upoznala. Mene jesi, ali si bila mnogo mala da me se sećaš. Nju nikada nisi videla. Ni ja je, do prošlog leta, nisam nikada video. Bio sam oženjen tvojom ujna Keli, onda kada sam te ranije video, a sada sam oženjen tvojom ujna Nil. Upoznao sam je u avgustu, a oženio se njom u septembru.”

Trotoar nije bio sasvim očišćen. Ujna Nil se okliznula na svojim visokim štiklama i zastenjala, osetivši sneg koji joj je upao u cipelu. Zacvilela je žalobno, kao detešce, i rekla uja Bilu, „Zamalo da uvrnem zglob”, kao da oko nje nije bilo nikog više.

„Još samo malo”, rekao je ohrabrujućim glasom, i uzeo ju je za ruku, pridržavajući je preostali deo puta, a onda uz stepenice i preko verande kao da je bila Kineskinja (upravo sam čitala Dobru zemlju, koju sam uzela iz Gradske biblioteke) za koju je hodanje

97


retka i neprirodna aktivnost. Majka i ja, koje se nismo pozdravile sa ujna Nil, išle smo za njima i u mračnom hodniku mama je progovorila, „E, pa sad, dobro došli!” i uja Bil je pomogao Nil da skine kaputić, rekavši mi, „Evo ti, uzmi ga i obesi. Obesi negde odvojeno. Nemoj da besiš pored jakni za staje!” Pogladivši krzno, moja je majka kazala „Nil, treba da odeš do naše farme, da vidiš kakve samo tamo šetaju.” Glas joj je bio vedar i neprirodan.

„Misli na lisice”, rekao je uja Bil Nil. „One od kakvih je tvoj kaput napravljen.” Obratio se nama, „Mislim da ona nema pojma da krzno dolazi od tih životinja. Ona misli da ga prave direktno u radnji!” U međuvremenu, Nil je izgledala iznenađeno i nesrećno, kao neko ko nikada nije sanjao da postoje strane zemlje a odjednom je ponesen i spušten u jednu od njih, i svi oko njega govore nekakvim jezikom koji nikada ranije nije čuo. Prilagođavanje nije jedna od njenih jačih osobina. A i zašto bi? To bi dovelo u pitanje njenu sopstvenu savršenost. A bila je savršena, mlađa nego što sam ja u prvom trenutku pomislila, možda jedva dvadeset dve ili tri godine. Koža joj je bila bez ijednog belega, kao ružičasta šoljica za čaj; usta kao skrojena od somota boje burgundca pa prilepljena. Mirisala je neljudski slatkasto a nokti su joj – opazila sam to u šoku, oduševljenju i sa nekom lakom zebnjom, da nije možda ipak preterala – bili namazani u zeleno, da bi bili u skladu sa njenom odećom.

„Vrlo lep kaputić”, rekla je moja majka, kojoj se malo povratilo dostojanstvo.

Uja Bil ju je pogledao sažaljivo. „Tvoj će muž, na kraju, od tog posla ostati kratkih rukava, Adi, on je pod potpunom kontrolom Jevreja. Dobro, e, sad, imaš li malo kafice u kući? Za mene i moju ženicu, da se zgrejemo?”

Nevolja je bila što mi tako nešto nismo imale. Moja majka i

98

Alis Manro

Fern Doerti pile su čaj koji je bio jeftiniji, a ujutru su pile postam3. Majka nas je sve povela u dnevnu sobu, Nil je sela a moja majka je upitala, „A možda biste radije šolju toplog čaja? Baš nemam ni zrno kafe.”

Uja Bil se nije baš potresao. Ne bi baš čaj, ali ako joj je ponestalo kafe, on će je kupiti. „Imate li u ovom gradu neku kolonijalnu radnju?” upitao me je. „Mora da postoje, bar jedna do dve kolonijalne radnje. U ovakvom velikom gradu, koji ima i ulične svetiljke, video sam ih. Ti i ja idemo u auto, pa ćemo se odvesti i kupiti neke stvari, ostavi zaovu i snaju da se bolje upoznaju.”

U tim velikim krem-i-čokolada ofarbanim kolima, koja su mirisala na čistoću, lebdela sam pored njega ulicom River, pa ulicom Mejson i glavnom ulicom Džubilija. Parkirali smo se ispred kolonijalne radnje Crveni front, iza sanki i zaprege.

„Ovo je radnja?” Nisam se usuđivala da se zakunem. Recimo, da kažem da

jeste, a onda da u njoj nema ništa od onih stvari koje je on hteo? „Tvoja mama ovde kupuje?” „Ponekada.” „Onda mislim da će i nama biti sasvim dobra.” Iz tih kola drugim sam očima posmatrala sanke i zapregu,

natovarenu vrećama sa stočnom hranom, i kolonijalnu radnju Crveni front, i celu ulicu. Džubili nije izgledao ni jedinstveni niti večni kao što sam mislila, već gotovo privremen i otrcan; jedva pažnje vredan.

Radnja se odskora pretvorila u samouslugu, prvu u gradu. Prolazi između polica bili su suviše uski za kolica ali postojale su

3 Proizvod američke firme Kraft Foods, bez kofeina. Zamena za kafu, pravila se od pšeničnih mekinja, pšenice, melase i maltodekstrina, dobijenog iz kukuruza. (Prim. prev.)

99


korpe koje si nosio pod rukom. Uja Bili je hteo kolica. Raspitivao se da li u gradu postoje druge radnje u kojima ima kolica, i rečeno mu je da ne postoje. Kada je to rešeno, krenuo je između polica i glasno ređao nazive robe. Ponašao se kao da u radnji nema žive duše, a da one oživljavaju samo u času kada ih on pozove da im nešto zatraži, kao da ni radnja nije stvarna već se stvori istog trena kada on kaže da mu je potrebna.

Kupio je kafu, i konzerve voća i povrća, i sir, i urme i smokve, i pudinge i makarone, i čokoladu u prahu, i konzerve sa ostrigama i sardinama. „Voliš ovo?” stalno je zapitkivao. „Voliš ove ovde? Voliš grožđe? Voliš kukuruzne pahuljice? Voliš sladoled? Gde im je sladoled? Koji ukus voliš? Čokoladu? Najviše voliš čokoladu?” na kraju, plašila sam se da pogledam u nešto, jer bi on i to kupio.

Zaustavio se ispred Selrajt police na kojoj su stajale kutije sa bombonama u rinfuzi. „Kladim se da voliš bombone. Koje hoćeš? Lizalice? Voćni žele? Bombone sa kikirikijem? ’Ajde da uzmemo od svih pomalo, neka ih, od sve tri vrste. A od toga čovek ožedni, od svih tih slatkiša. Hajde da nađemo neko gazirano piće.”

Tu nije bio kraj. „Imate li vi u ovom gradu poslastičarnicu?” upitao je i ja sam ga odvela do Mekarterove pekare gde je kupio dva tuceta korpica sa voćem u kremu od butera i jaja, dva tuceta zemički sa koricom od glaziranog šećera i oraha i polovinu torte od kokosa, visoku bar petnaest centimetara. Bilo je baš kao u onoj priči za decu iz knjige koju sam imala, a u kojoj se jednoj devojčici svakog dana u nedelji ispunjava po jedna njena želja da bi, na kraju, zbog njih postala nesrećna. Jedna je želja bila da dobije sve što je ikada poželela da jede. Često sam uzimala knjigu i iz čistog zadovoljstva ponovo čitala opis hrane, ne razmišljajući o kazni koja će uskoro da stigne a koju, zbog pohlepe, izriču natprirodne sile. Sada sam shvatila da previše zaista može biti previše. Ova idiotska darežljivost na kraju bi se smučila i Ovenu, jer je celi poznati sistem

100

Alis Manro

nagrada i uživanja izbacila iz ravnoteže. „Ličiš na Božić Batu”, rekla sam uja Bilu. Htela sam da to ne

zvuči klinački, da ima malo ironični ton; na taj preterani način htela sam da izrazim i zahvalnost koju, bojala sam se, nisam dovoljno osećala. Ali, on je to shvatio kao najobičniju detinjariju, izverglavši je mojoj majci kada smo stigli kući.

„Ona kaže da sam Božić Bata ali, za razliku od njega, ja sam morao da platim u gotovini!”

„Stvarno ne znam šta da radim sa svim ovim, Bile. Moraš da poneseš nešto od toga kući.”

„Ne misliš valjda da smo iz Ohaja došli ovamo da kupimo špeceraj? Stavi ih negde. Nama ne treba. Dokle god mi je tu moj sladoled od čokolade za desert, svejedno mi je šta još imam ili šta nemam. Duša mi se nikad neće zasititi slatkiša. Ali, znaš, nešto sam oslabio. Od prošlog leta izgubio sam devet kilograma.

„Još nisi slučaj za oslobađanje od vojnih obaveza.” Majka je sklonila stolnjak sa flekama od jučerašnjeg čaja i

kečapa i rasprostrla novi, onaj od madeira konca, njen najlepši poklon za venčanje.

„Sećaš se da sam nekad bio kržljavac. Kao beba, sama kost i koža. Sa dve godine zamalo nisam umro od zapaljenja pluća. Mama me je spasila, a onda je počela da me kljuka. Dugo nisam radio nikakve vežbe i ugojio sam se.

„Mama”, rekao je nekako preterano setno. „Zar nije bila kao neki svetac na zemlji? Pričam ja Nil, da je samo mogla da je upozna...”

Moja je majka zapanjeno pogledala u Nil (jesu li se zaova i snaja bolje upoznale?) ali se nije izjašnjavala da li je to dobra ideja.

Ja sam kazala Nil, „Želiš li tanjirić sa šarom ptica ili cveća?” Htela sam da je nateram da progovori.

„Svejedno”, rekla je mlako, gledajući u svoje zelene nokte kao

101


da su bili talismani koji su je držali za ovo mesto. Mojoj majci nije bilo svejedno. „Stavi one tanjiriće koji

odgovaraju prilici, nismo toliko osiromašili da nemamo servis za ručavanje.”

„Da li nosite Nil zeleno zato što se zovete Nil?” rekla sam, ne posustajući. „Da li je Nil tako zelene boje?”Mislila sam kako je idiot a ipak sam joj se bezgranično divila, bila joj zahvalna za svaki bezbojni kamičak reči koje je izgovorila. Dosegnula je tačku ekstremnog ženskog ukrašavanja, savršeno veštačkog, za koju nisam imala pojma da postoji; gledajući je, shvatila sam da nikada neću biti lepa.

„To što se zovem Nil je čista koincidencija” (možda je čak rekla i kocinidencija). „To je odavno moja omiljena boja, još pre nego što sam i čula da postoji reka Nil koja je zelena.”

„Nisam znala da može da se kupi zeleni lak za nokte.” „Moraš da ga naručiš.” „Mama se nadala da ćemo ostati na farmi i nastaviti da živimo

po starom”, rekao je uja Bil, sledeći tok sopstvenih misli. „Nikom na svetu ne bih poželela da tako živi na farmi. Pa na

njoj ni mišjakinja nije mogla da raste.” „Finansijski aspekt nije uvek najvažnija stvar, Adi. Tamo si

bliži Prirodi. Bez svega ovoga – znaš već, trčanja tamo-amo, radiš ono što nije za tvoje dobro, živiš bahato. Zaboravljaš na hrišćansku ideju. Mami je to bio lep život.”

„Šta je tako dobro u vezi sa Prirodom? Priroda je samo lanac u kojoj jedan lovi drugog, i sve tako redom. Priroda je samo gomila pustoši i okrutnosti, sigurno ne sa tačke gledišta Prirode, ali da sa stanovišta čoveka. Zakon Prirode je okrutnost.”

„Pa, nisam na to mislio, Adi. Nisam mislio na divlje životinje i tome slično. Mislio sam na naš život koji smo živeli u toj kući, u kojoj nismo imali previše komfora, to je sigurno, ali smo imali

102

Alis Manro

jednostavan život i težački rad i sveži vazduh i dobar duhovni primer u našoj mami. Umrla je mlada, Adi. Umrla je u mukama.”

„Pod anestetikom”, kazala je moja majka. „U tom smislu govoreći, nadam se da nije umrla u bolovima.”

Tokom večere, ispričala je uja Bilu o tome kako prodaje enciklopedije.

„Prošle jeseni prodala sam tri kompleta”, rekla je, iako je u stvari prodala jedan a još je radila na obećavajućoj prodaji preostala dva. „Na selu sada ima para, znaš. To je zbog rata.”

„Nećeš zaraditi ništa idući farmerima na noge”, rekao je uja Bil, spustivši glavu nisko nad tanjir i jedući alavo, kao stari ljudi. I ličio je na starca. „Šta reče da prodaješ?”

„Enciklopedije. Knjige. To su vrlo dobri kompleti. Dala bih moju desnu ruku da sam mogla da imam komplet takvih knjiga u kući, kad sam bila dete.”

Ovo je, možda, pedeseti put da sam je čula da to izjavljuje. „Ti si stekla svoje obrazovanje. Ja sam se probijao bez njega. Ali, to me nije zaustavilo. Nema ništa od prodaje knjige farmerima. Oni su isuviše praktični. Novac nije u stvarima kao što su te. On je u vlasništvu. Novac je u vlasništvu i u ulaganju, ako znaš ono što radiš.” Počeo je dugu priču, sa komplikovanim vraćanjem unazad i ispravljanjem detalja o kupovanju i prodaji kuća. Kupovanju, prodavanju, kupovanju, gradnji, glasinama, pretnjama, mukama, sigurnosti. Nil nije uopšte slušala, igrala se sa graškom iz konzerve u svom tanjiru, probadajući viljuškom zrno po zrno – dečja igra koje se čak i Oven ostavio. Oven, sa svoje strane, nije progovorio ni reč već je jeo, sa žvakom zalepljenom na palcu; moja majka to nije ni primetila. Fern Doerti nije bila tu; otišla je u Gradsku bolnicu da poseti svoju majku. Moja majka je slušala svog brata, gledajući ga sa mešavinom neslaganja i pretvaranja da hvata njegove reči.

Njen brat! To je bilo nešto, činjenica koja se ne može svariti.

103


Ovaj uja Bil bio je brat moje majke, užasno debeli dečak, tako darovit u okrutnosti, tako prepreden, brz, zao, više nego dovoljno da ga se bojiš. Nisam skidala pogled sa njega pokušavajući da iz ovog žućkastog muškarca izvučem tog dečaka na svetlost dana. Ali, nisam ga tu mogla naći. Nestao je, prikriven, kao mala pegava zmija, nekad otrovna i obesna, sklupčana u vreći za brašno.

„Sećaš se gusenica, kako su išle na mlečiku?” „Gusenica?” progovorila je moja majka sa nevericom. Ustala je

i donela malu četkicu sa poslužavnikom, takođe venčani dar. Počela je da čisti mrvice sa stolnjaka.

„Dolazile su u jesen na mlečiku. Tražile su mleko, znaš – sok u njoj. Ispile bi ga i nagojile se i učaurile. E, ona je našla jednu koja je bila na mlečiki i donela ju je u kuću ...”

„Ko je našao?” „Mama ju je našla, Adi. Ko bi se drugi oko toga mučio? Bilo je

to pre nego što si se rodila. Pronašla je tu jednu, donela je u kuću i stavila ju je iznad vrata gde ja nisam mogao da je dohvatim. Ne bih ja njoj učinio ništa nažao, ali, bio sam kao i svi dečaci. Ona je u čauri ostala celu zimu. Sasvim sam zaboravio na nju. Onda smo, na Uskršnju nedelju, svi sedeli posle večere – Uskršnja nedelja, ali je napolju besnela mećava – a mama je kazala, ’Pogledaj!’ Pogledaj, rekla je, pa smo svi tada podigli pogled, a tamo, iznad vrata, bila je ta stvar koja je počela da se meškolji. Rastezala se i uvrtala u čauri, izvlačila i probijala se, zamarala se i zaustavljala, a onda ponovo nastavljala. Bilo joj je potrebno pola sata, možda četrdeset minuta, a mi oka nismo skidali sa nje. A onda smo videli kako se iz čaure pomalja leptir. Čaura se na kraju predala, pala kao stara krpa. Bio je to žuti leptir, malo tačkasto biće. Oba krila su mu bila slepljena. Trebalo mu još malo posla, da ih razradi. Prvo sređivanje jednog krilca, pa još malo sređivanja, malo vibriranja. Onda sređivanje drugog. Podizanje oba, kratak let. A mama je kazala, ’Gledajte ovo.

104

Alis Manro

Nikada nemojte da zaboravite. To ste videli na Uskrs. Nikada ne zaboravite.’ Ja stvarno nisam.”

„I, šta je bilo sa njim?” zapitala je moja mama ravnodušno. „Ne sećam se. Nije mogao dugo da poživi, s obzirom na

vreme kakvo je bilo. Ipak, bilo je neobično gledati to – kako sređuje jedno krilce, kako sređuje drugo. Kratko poleti. To mu je prvi put da koristi svoja krila.” Nasmejao se, sa izvinjavajućim tonom u glasu, prvim i poslednjim koji ćemo čuti od njega. A onda kao da se umorio, nekako neodređeno razočaran, prekrstio je ruke preko stomaka iz kojeg su dolazili solidni, neizbežni zvuci varenja.

Sve se to dešavalo u istoj kući. Onoj u kojoj je moja majka nalazila ugašenu vatru i svoju majku u molitvi i u kojoj je popila mleko i pojela krastavac, nadajući se da će tako stići u Raj.

Uja Bil i Nil su ostali preko noći i spavali su u dnevnoj sobi na kauču na rasklapanje. Oni dugi, namirisani i sjajni Nilini udovi ležali su sasvim blizu uz mlitavo meso moga ujaka, njegov zadah. Nisam mislila na to šta bi još mogli da rade, jer sam računala da su draškaste vruće seksualne igre pripadale detinjstvu, da su ih pristojne odrasle osobe prerasle i da svoj neverovatni spoj ostvaruju samo da bi napravili dete.

Otišli su u nedelju ujutru, čim su doručkovali, i nikada više nismo videli ni nju ni njega.

Nekoliko dana kasnije, moja je majka iznenada izručila iz sebe, „Tvoj uja Bil umire.”

Bližilo se vreme večere; kuvala je kobasice. Fern se još nije vratila sa posla. Oven je upravo stigao sa hokeja i bacio je klizaljke i štap u zadnji hodnik. Moja majka je kobasice kuvala sve dok ne nabubre, ne zacakle se i dobro potamne; nikada ih drugačije spremljene nisam jela.

„On umire. Sedeo je ovde u nedelju ujutru kada sam sišla da stavim vodu da se greje, i rekao mi je. Ima rak.”

105


Nastavljala je da viljuškom okreće kobasice, a na radnoj površini pored šporeta stajale su ukrštene reči, iscepane iz novina i dopola rešene. Setila sam se uja Bila kako je otišao u centar i kupio korpice sa voćem u kremu od butera i jaja, i sladoled od čokolade i tortu, i vratio se kući i jeo. Kako je to mogao?

„Uvek je imao veliki apetit”, rekla je moja majka, kao da je mislila isto što i ja, „a bliska smrt ga, izgleda, nije umanjila. Ko bi ga znao? Možda bi dočekao starost da je manje jeo.”

„Da li Nil zna?” „Zar je važno da li ona zna. Ona se za njega udala da bi

preživela. Biće ona dobro zbrinuta.” „I dalje ga mrziš?” „Naravno da ga ne mrzim”, rekla je moja majka brzo i

uzdržano. Pogledala sam u stolicu na kojoj je on sedeo. Bojala sam se zaraze, ne od raka nego od smrti.

„Rekao mi je da mi je testamentom ostavio trista dolara.” Posle toga, nije bilo druge nego vratiti se u stvarnost.

„Na šta ćeš da ih potrošiš?” „Nešto će već iskrsnuti kada dođe vreme za to.” Otvorila su se glavna vrata i Fern je ušla u kuću. „Mogu uvek da za njih poručim kutiju Biblija.” Pre nego što je Fern stigla do jednih, a Oven do drugih vrata, u

sobi se osetilo kao da je nešto krilom ili neko nožem presekao vazduh, osećaj bola bio je tako snažan, ali brz i u magnovenju, već nestajući.

„Koji je to egipatski bog na četiri slova”, rekla je moja majka, mršteći se iznad ukrštenih reči, „koga znam da znam, na vrh mi je jezika, ali ne mogu da se setim.”

„Izida.” „Izida je boginja, ti me stvarno iznenađuješ.” Brzo posle toga, sneg je počeo da se topi; reka Vavanaš je

106

Alis Manro

preplavila svoje obale i odnela znakove na putu, stubove od ograda, kokošinjce, a onda se povukla; put je postao manje-više prohodan i moja majka je opet izlazila posle podne. Jedna od tetaka moga oca – uvek je bilo svejedno koja – rekla je, „Sada će joj nedostajati pisanje za novine.”

107

Doba vere

Kada smo živele u onoj kući na kraju Flets puta, i pre nego što je naučila da vozi automobil, moja majka i ja smo često odlazile u grad; u Džubili, udaljen kilometar i po. Dok bi ona zaključavala vrata, ja bih trčala do kapije i gledala uz i niz put, da se uverim da niko ne dolazi. A ko bi uopšte bio na tom putu, osim poštara i uja Benija? Kada bih glavom dala znak „ne”, ona bi sakrila ključ ispod drugog stuba na verandi, tamo gde je drvo bilo dotrajalo i gde se napravila mala rupa. Verovala je da postoje lopovi.

Okrenuši leđa močvari Grenoh, reci Vavanaš i nekim udaljenim brdašcima, koliko ćelavim toliko i pošumljenim a za koje sam, iako nisam neznalica kada je u pitanju geografija, mislila da se nalaze na kraju sveta, krenule bismo Flets putem, u tom delu samo od dve brazde od točkova i gusto izraslim bokvicom i mišjakinjom po sredini. Moje bi misli bile zauzete lopovima. Pred očima bi mi stajali crni i beli, sa melanholičnim izrazom na licu, u radnim odelima. Zamišljala sam ih u zasedi na nekom mestu, ne tako dalekom od nas, recimo, u tim papratno-močvarnim poljima duž ivice baruštine, čekajući, znajući precizno sve o našoj kući i onome što se u njoj nalazi.

Znali su za šolje sa ručkama u obliku leptira, obojene u zlatno; za moju ogrlicu od korala koju sam smatrala ružnom i koja me je bockala ali za koju mi je rečeno da je vredna jer ju je sestra moga oca, tetka Helen, poslala iz Australije, gde je bila na svom putovanju oko sveta; srebrnu narukvicu koju je moj otac kupio mojoj majci pre nego što će se venčati; crnu posudu na kojoj su iscrtane japanske figure, vrlo smirujuću za gledanje, poklon za venčanje; i zelenkasto-belu mastionicu u obliku Laokona sa

Alis Manro

sinovima, koju je moja majka dobila kao nagradu za odličan uspeh i opšte znanje kada je završila srednju školu – zmija se tako lukavo isprepletala oko tri muške figure da nikada nisam uspela da otkrijem da li oni ispod nje imaju genitalije od mermera. Lopovi su, shvatila sam, žudeli za tim stvarima ali neće krenuti u akciju sem ako im mi, našom nepažnjom, ne budemo za to dali povoda. Njihovo znanje, njihova želja svakoj su od tih stvari samo potvrđivali vrednost i jedinstvenost. U lopovskim umovima, naš je svet imao svoj postojani odraz.

Naravno da sam kasnije počela da sumnjam u postojanje lopova ili bar da sumnjam da bi mogli da operišu na taj način. Pre će biti, shvatila sam, da su njihove metode bile nasumične a njihovo znanje maglovito, njihova gramzivost bez nekog jasnog cilja, njihov odnos prema nama gotovo slučajan. Kada je moj stav o njima promenjen, lakša sam srca savladavala reku i močvaru, ali su mi poprilično dugo nedostajali, nedostajala mi je pomisao na njih.

Moja slika o Bogu nikada nije bila tako jasna i jednostavna kao što je bila slika o lopovima. Majka nije bila preterano voljna da me na njega uputi. Pripadali smo – bar moj otac i njegova porodica jesu – Ujedinjenoj crkvi u Džubiliju, a moja brat Oven i ja kršteni smo u njoj kao bebe, što je pokazalo iznenađujuću slabost ili pak širokogrudost moje majke; možda ju je rođenje deteta raznežilo i zbunilo.

Ujedinjena crkva bila je najmodernija, najveća, naprosperitetnija crkva u Džubiliju. U vreme Unije crkava pod svoje je okrilje primila sve bivše metodiste i kongregacionaliste i zavidnu grupu prezbiterijanaca (njima je pripadala porodica moga oca). U gradu su bile još četiri crkve, ali sve su one bile malobrojne, sve relativno siromašne i sve su, prema standardima Ujedinjene crkve otišle u krajnost. Katolička crkva bila je najekstremnija. Bela i drvena, sa pljosnatim krstom misije, stajala je na brdu na severnom

109


kraju grada i van jurisdikcije biskupa svoje dijeceze davala oprost katolicima koji su sa svojim idolima i ispovestima i na Pepelnicu, sa crnim tačkicama od pepela u obliku krsta, bili čudni i tajanstveni kao hinduisti. U školi su katolici bili malo ali neustrašivo pleme, uglavnom Iraca koji nisu ostajali na časovima veronauke a imali su dozvolu da siđu u suteren, gde su duvali u gajde. Teško je bilo povezati njihovu primitivnu galamu sa njihovom egzotičnom opasnom veroispovesti. Tetke moga oca, moje baba-tetke, živele su preko puta katoličke crkve i često su zbijale šale o tome kako „štrpnu pomalo od ispovesti” ali, pričale bi, znaju one za stvari daleko od šale, za dečje kosture i zadavljene kaluđerice ispod manastirskih podova, o, daaa, i za debele sveštenike i zgodne ženske i matore crne pape. I sve je to živa istina, imale su knjige o tome. Baš sve. Kao i Irci u školi, i zgrada crkve činila se neodgovarajućom; suviše gola i ravna i preciznog izgleda da bi bila povezana sa takvim bludničenjem i skandalom.

I baptisti su bili ekstremni, ali na jedan sasvim nezlobivi, pomalo komični način. Niko ko je nešto značio ili zauzimao neki društveni položaj nije pripadao baptističkoj crkvi, pa je samo neko kao Pork Čajlds koji je istovarivao ugalj i skupljao đubre po gradu u njoj mogao da dotera do vodeće figure, crkvenog starešine. Baptistima je bilo zabranjeno da igraju i da idu u bioskop; gospođe baptistkinje nisu smele da nose karmin. Ali, njihove su himne bile glasne, vesele i optimistične, a njihova je religija, uprkos strogosti njihovog života u odnosu na druge veroispovesti baš o njemu imala najviše vulgarnih pošalica. Njihova crkva nije bila daleko od kuće koju smo kasnije iznajmili u ulici River; bila je skromna ali moderna, i bila je grozna jer je bila izgrađena od sivih cementnih blokova sa hrapavim staklenim prozorima.

Što se prezbiterijanaca tiče, oni su bili otpaci, ljudi koji su odbili da postanu Ujedinjeni. Uglavnom su bili postariji, borili su

110

Alis Manro

se protiv vežbanja hokeja nedeljom i pevali su psalme. Četvrta crkva bila je anglikanska, a niko nije mnogo znao niti

mnogo pričao o njoj. U Džubiliju nije imala nikakav prestiž niti novac, koje je imala u gradovima u kojima je još bilo ostataka stare Family Compact4 ili nekakvog vojnog ili društvenog establišmenta koji bi je održavao. Ljudi koji su naselili okrug Vavanaš i podigli Džubili bili su škotski prezbiterijanci, kongregacionalisti, metodisti sa severa Engleske. Zato biti anglikanac nije bilo u modi kao u nekim drugim mestima, nije bilo toliko zanimljivo kao biti katolik ili baptista, pa nije bilo ni dokaz tvrdoglavog ubeđenja kakvo su imali prezbiterijanci. Međutim, crkva je imala zvono, jedino crkveno zvono u gradu, a meni je bilo baš lepo da crkva ima zvono.

U Ujedinjenoj crkvi su klupe od glatke zlatne hrastovine bile poređane u demokratskom obliku lepeze, sa propovedaonicom i horom u samom središtu. Nije bilo oltara, jedino moćne svirale orgulja. Na obojenim staklenim prozorima video se Hristos kako izvodi korisna čuda (mada ne pretvaranje vode u vino) ili druge alegorijske priče. U Pričesnu nedelju se, kao zajedničko osveženje, na poslužavnicima služilo vino u malim čašama od debelog stakla. To čak i nije bilo vino već sok od grožđa. Bila je to crkva u koju su, ponekih nedelja, u uniformama dolazili članovi Nacionalnog udruženja veterana; i članovi Lions Club-a, sa svojim šeširima sa purpurnim kićankama na glavi. Doktori, advokati, trgovci, svi su dodavali poslužavnik.

Moji roditelji su retko išli u crkvu. Otac, u odelu na koje nije bio navikao, izgledao je drugačije ali zadovoljan. Tokom molitve oslonio bi se laktom na koleno, čelo podupro šakom, zatvorio oči, sa izrazom učtivosti i trpeljivosti. Majka, s druge strane, nijednom,

4 Family Compact je nezvanično ime za malu grupu anglikanske konzervativne elite koja je živela u Gornjoj Kanadi i koja je imala sudsku i izvršnu vlast do 1830. godine. (Prim. prev.)

111


ni na trenutak, nije zatvorila oči i jedva da je i glavu pognula. Posmatrala je sve oko sebe, oprezna i nimalo se ne stideći, nalik antropologu koji pravi beleške o ponašanju primitivnog plemena. Propoved je slušala sedeći prava kao strela, bistrih očiju, skeptično ližući svoj karmin; bojala sam se da svakog časa može da poskoči i postavi nezgodno pitanje. Crkvene pesme tvrdoglavo nije pevala.

Pošto smo iznajmili kuću u gradu, imali smo podstanarku Fern Doerti koja je pevala u horu Ujedinjene crkve. Odlazila bih sa njom u crkvu i sedela sama, jedini prisutni član moje porodice. Tetke moga oca živele su na drugom kraju grada i nisu često kretale u tako dugu šetnju; služba je i ovako bila prenošena preko Radio Džubilija.

Zašto sam to radila? U prvo vreme verovatno zato da nerviram majku, iako se ona tome nije otvoreno usprotivila, a i da bih pobudila interesovanje za sebe. Zamišljala sam ljude kako me gledaju i posle pričaju, „Videste li onu malu Džordanovu, iz nedelje u nedelju dolazi ovamo, sasvim sama?” Nadala sam se da će ljudi biti zaintrigirani i dirnuti mojom odanošću i upornošću, s obzirom da su im poznata verovanja odnosno neverovanja moje majke. I jesu. Nekada sam o stanovnicima Džubilija mislila samo kao o mojoj brojnoj publici; u neku ruku, tako je i bilo; jer, za svakoga ko je ovde živeo ostatak grada bila je publika.

Ali, već druge zime našeg života u gradu – zime kada sam imala dvanaest godina – moji razlozi su se promenili, odnosno učvrstili. Htela sam da raščistim sa pitanjem Boga. Čitala sam knjige o srednjem veku; ideja vere me je sve više privlačila. Za mene je Bog uvek bio mogućnost; sada sam se trudila da osetim jasnu čežnju za njim. On je bio neophodnost. Ali, želela sam potvrdu da on uistinu postoji. Zbog toga sam dolazila u crkvu, a to nikome nisam smela da priznam.

I u kišne, vetrovite nedelje, i u snežne nedelje, i nedelje kada

112

Alis Manro

me je bolelo grlo, dolazila sam i sedela u Ujedinjenoj crkvi, ispunjena tom neobjašnjivom nadom; da će se Bog pokazati, bar meni, kao kupola svetlosti iznad modernih klupa, u blistavim mehurićima i neosporan; da će se iznenada rascvetati kao bezbroj ljiljana koji su stajali ispod svirala orgulja. Osećala sam da tu nadu moram grčevito da obuzdavam; otkriti je, u groznici, tonom, rečju ili pokretom bilo bi neodgovarajuće kao kada bi se prdnulo. Ono što je uglavnom bilo primetno na licima ljudi u toku prvih delova službe više okrenutih Bogu (propoved je težila da se okrene ka aktuelnim temama), bilo je osećanje nekakvog zajedništva, baš onoga što je u mojoj majci budilo odvratnost, onoga na šta je gledala ispitivački na svoj poznati način, kao da će da uskoro prekine i zatraži da joj se objasni smisao svega toga.

Pitanju da li Bog postoji nikada nije bilo mesta u crkvi. Bilo je jedino važno ono što On odobrava ili, najčešće, što On ne odobrava. Posle blagoslova, počelo bi meškoljenje, osećanje ugodnog olakšanja u crkvi kao da su svi zevnuli, iako naravno niko nije, a ljudi bi ustajali, pozdravljali se jedni sa drugima, zadovoljno, opušteno, gotovo čestitajući. A ja sam tada izgarala od želje, osećala vrelinu, tromost, klonulost duhom.

Nisam ni pomišljala da moju muku ispričam nekom od vernika, pa čak ni svešteniku, gospodinu Meklaflinu. Bilo bi to nezamislivo neugodno. A i bojala sam se. Bojala sam se da bi vernik počeo da se koleba, braneći ili pobliže opisujući sopstvena ubeđenja, a to bi za mene bilo vraćanje na početak. Ukoliko bi se, na primer, ispostavilo da gospodin Meklaflin nije bolje shvatio Boga od mene, to bi bilo ogromno mada ne i potpuno obeshrabrenje. Zato mi se više sviđalo da verujem da je njegovo shvatanje u redu, pa nije bilo zgodno da ga iskušavam.

Ipak, jesam razmišljala da to ispitam u drugoj crkvi, Anglikanskoj. I zbog zvona, i zbog radoznalosti da vidim kako

113


druga crkva izgleda iznutra i kako je ona rešila tu stvar, a bila je i jedina u kojoj je to bilo moguće pokušati. Nikome, naravno, nisam rekla šta radim ali sam sa Fern Doerti otišla do stepenica Ujedinjene crkve gde smo se razišle, jer je ona skrenula ka sakristiji da obuče horsku uniformu. Kada sam je izgubila iz vida, okrenula sam se na peti i otrčala na drugu stranu grada, stigla do Anglikanske crkve, kao odziv na zvono koje je pozivalo. Nadala sam se da me niko nije video. Ušla sam u crkvu.

Iznad glavnog ulaza bila je nastrešnica koja je štitila od vetra. Zatim je dolazilo malo hladno predvorje sa smeđim otiračem i knjigama sa crkvenim pesmama, poređanim na ispustu prozora. Ušla sam u crkvu.

U njoj, naravno, nije bilo peći već samo grejalica pokraj vrata, koja je uobičajeno zujala. Staza, iste smeđe boje kao otirač, počinjala je od zadnjeg dela i prolazila između klupa; ostatak je bio drveni pod od prilično širokih dasaka, nelakiranih i neobojenih, koje su se ponegde ulegale pod nogama. Klupe su bile sa obe strane, u ne više od sedam do osam redova. Pod pravim uglom od njih, stajalo je nekoliko klupa za hor, orgulje sa jedne i propovedaonica – u prvom trenutku nisam znala da je to ona – pobodena kao petao, s druge strane. Iza svega toga ograda, pa stepenik i mali prostor pred glavnim oltarom. Pod tog prostora bio je pokriven starim salonskim tepihom. Tu su, potom, bili sto sa parom srebrnih svećnjaka, tanjiri za sabiranje milodara poređani na čoji i krst koji je izgledao kao od kartona obloženog srebrnim papirom, slično kruni iz pozorišnih predstava. Iznad stola nalazila se slika Hrista koji kuca na vrata, koju je uradio Holman Hant. Nikada ranije nisam videla tu sliku. Hristos na njoj se razlikovao malo ali bitno od Hrista Čudotvorca na prozoru Ujedinjene crkve. Izgledao je više kraljevski i tragičnije, a pozadina ispred koje je stajao bila je tamnija i bogatija, nekako više paganska ili, bar,

114

Alis Manro

mediteranska. Navikla sam bila da ga, mlitavog, pastirskog, gledam na pastelima rađenim na časovima veronauke.

U crkvi je bilo jedva dvanaestak ljudi. Bio je Dač Monk, mesar, sa ženom i kćerkom Glorijom koja je išla u peti razred. Ona i ja bile smo jedine od prisutnih, mlađe od četrdeset godina. Bilo je i nekoliko starica.

Stigla sam taman na vreme. Zvono je prestalo da zvoni i orgulje su počele da sviraju himnu, sveštenik je ušao kroz vrata sa strane koja mora da su od sakristije vodila na hor, od tri žene i dva muškarca. Bio je mlad, okruglaste glave i veselog izraza lica, i prvi put sam ga sada videla. Znala sam da Anglikanska crkva ne može da priušti sopstvenog sveštenika pa ju je opsluživao onaj iz Porterfilda i Plave reke; mora da je živeo u jednom od tih mesta. Ispod mantije, imao je čizme za sneg.

Imao je engleski akcenat. Draga braćo, Biblija nas na mnogim mestima uči da spoznamo i ispovedimo naše različite grehe i slabosti...

Ispred sva ke klupe bila je daska na kojoj se klečalo. Svi su se pognuli napred, šuškajući otvarali molitvenike i kada bi sveštenik završio svoj deo počinjali da nešto tiho govore. U molitveniku koji sam našla na polici ispred sebe tražila sam, ali nisam pronašla to mesto pa sam digla ruke i osluškivala ono što su mrmljali. Preko puta nas, u redu ispred, bila je jedna visoka, koščata stara gospođa sa turbanom od crnog somota. Ona nije otvorila svoj molitvenik, nije joj bilo potrebno. Klečeći, prava, uzdigavši ka nebu svoj vučji profil, beo kao kreda – podsetio me je na profil krstaša na slici u enciklopediji koju sam imala kod kuće – vodila je sve druge glasove u kongregaciji, zapravo dominirala njima tako da su oni samo nejasno obavijali njen glas, jak, zapretan, melodičan, žalobno ushićen.

...ostavili nedovršenim ono što smo morali da završimo i završili ono što smo morali da nezavršimo; i zato u nama nema spasa. Pa, ipak, o,

115


Gospode, smiluj se na nas, jadne grešnike. Poštedi, o, Gospode, one koji ispovedaju grehe svoje. Daj snagu onima koji se pokaju; i kako si kroz Jezusa Hrista našeg Spasitelja objavio ljudskom rodu...

I dalje, tim redom, a sveštenik se nadovezivao svojim finim, harmonizujućim, iako možda malo suzdržanim, engleskim glasom pa se taj dijalog nastavljao, sigurnim korakom uzdižući se i spuštajući, uvek sa ubeđenjem, sa živim osećanjem koje se pouzdano sadržavalo u najtananijim tokovima jezika, i sjedinjujući se, na kraju, u savršenom miru i izmirenju.

Gospode, smiluj se na nas. Hriste, smiluj se na nas. Gospode, smiluj se na nas.

Dakle, tu se nalazi ono što nisam znala ali u šta sam sve vreme sumnjala da postoji, ono što su svi metodisti i kongregacionisti i prezbiterijanci bogobojažljivo ukinuli – teatarsko u religiji. Od prvog sam časa bila iskreno oduševljena. Mnogo mi se stvari dopalo – klečanje na tvrdom klecalu, ustajanje i ponovno klečanje, i duboko pognuta glava prema oltaru na pomen Isusovog imena, recitovanje Vjeruju koje sam volela zbog njegovog nabrajanja neobičnih prekrasnih stvari u koje mora da se veruje. Dopadala mi se ideja o tome da Isusa ponekada zovem Jezus; zvučao mi je više kraljevski i magično, kao čarobnjak ili indijanski bog; volela sam IHS, izrezano na klupi, raskošno, starinski i pomalo izlizano. Prijali su mi siromaštvo, skromni prostor, pohabanost i neimaština crkve, taj miris plesnivosti ili miševa, tanano pevanje hora, usamljenost vernika. Ako su već oni ovde, osećala sam, onda sve to verovatno jeste istina. Ritual koji bi u drugim okolnostima mogao u potpunosti da izgleda izveštačeno, bez života, ovde je posedovao neku vrstu konačnog dostojanstva. Bogatstvo reči nasuprot siromaštvu mesta.

116

Alis Manro

Ako već nisam mogla da potpuno naslutim dah Boga, bar sam mogla da naslutim dah drevnog vremena Njegove moći, prave moći, ne one koju je On uživao u Ujedinjenoj crkvi danas; mogla sam da pamtim kako je On pomračio legendarnu vladavinu sveštenstva, Njegov divno formirani kalendar slavljenja i svetaca. Evo ih, ovde, u molitveniku, slučajno sam ga otvorila baš na njima – danima slavljenja svetaca. Da li ih se neko pridržava? Dani svetaca su me naterali da razmišljam o nečemu što se toliko razlikuje od Džubilija – o otvorenim ambarima i seljačkim kućama od polutesanih greda i večernjim i jutarnjim molitvama uz zvona i sveće, procesiji opatica po snegu, šetnjama po samostanu, u tišini, svetu tapiserija, sigurnosti u veri. Zaštiti. Ako bi Bog mogao da se pronađe, ili ponovo dozove, sve bi bilo zaštićeno. Onda biste stvari videli onako kako sam ih ja videla – u daskama poda samo sumornu boju drveta, kroz prozore od glatkog stakla osušene grane i snežno nebo – i onda bi nepoznati uznemirujući bol, koji nastaje već samim posmatranjem sveta oko sebe, nestao. Činilo mi se sasvim jasnim da je jedini način na koji svet može nastati, jedini način na koji može nastati – taj da svi ti atomi, galaksije atoma, sve vreme budu zaštićeni dok se vrtlože u Božjem umu. Kako ljudi mogu da počinu, kako uopšte mogu da dišu i postoje ako nisu u to sasvim ubeđeni? A budući da mogu, onda mora da jesu ubeđeni.

A moja majka? To što mi je majka, nije se računalo. Ali, čak bi i ona, kada bi je priterali u ćošak, rekla da, o, da, mora da tu ima nečega – neka svrha. Ali, nema smisla gubiti vreme na razmišljanje o tome, upozorila bi, jer to ionako nikada nećemo razumeti; bilo bi, za promenu, sasvim dovoljno da počnemo da razmišljamo kako da poboljšamo život sada i ovde; a kada umremo, ostatak ćemo već saznati, ako bilo kakav ostatak uopšte postoji.

Čak ni ona nije bila spremna da kaže Ništa, i da zamišlja sebe, i svaki prut, i kamen i pero ovoga sveta kako lebde neizvesno u tom

117


beznadežnom urlajućem mraku. Ne. Ideja o Bogu za mene nije bila bliska nikakvoj ideji o dobroti,

što možda zvuči čudno ako se uzme u obzir sve čega sam se naslušala o grehovima i slabosti. Verovala sam da nekakvim velikim zahvatom u duši čoveka može da spasi vera sama po sebi. Ali, da li sam stvarno, stvarno želela da se to meni desi? I da i ne. Jesam želela da se desi, ali to bi, smatrala sam, morala da bude tajna. Kako bih, inače, mogla da i dalje živim sa mojom majkom i ocem i Fern Doerti i mojom prijateljicom Naomi ili bilo kim drugim iz Džubilija?

Sveštenik mi se veselo obratio u prolazu. „Lepo je videti zgodne mlade dame napolju u ovako oštra

jutra.“ Sa poteškoćom sam se rukovala sa njim. Ispod kaputa mi je

bio ukradeni molitvenik koji sam pridržavala savijenom rukom. „Nisam videla gde si bila u crkvi”, rekla je Fern. Anglikanska

služba je kraća od naše, štedelo se u propovedi, pa sam tako imala taman vremena da se vratim do stepenica Ujedinjene crkve i dočekam je na izlazu.

„Bila sam iza stuba.” Moja je majka htela da zna o čemu je bila propoved. „O miru”, rekla je Fern. „I Ujedinjenim nacijama. I tako dalje, i

tako dalje.” „O miru”, rekla je moja majka, uživajući. „Pa, je li on za ili

protiv njega?” „Ujedinjene nacije uživaju njegovu punu naklonost.” „Onda pretpostavljam da je i Bog za. Kakvo olakšanje. Koliko

nedavno, On i gospodin Meklaflin bili su dušom i srcem za rat. Baš su par kolebljivaca.”

Naredne nedelje sam sa majkom bila u radnji Vokerovih i visoka stara gospođa sa crnim turbanom prošla je pored nas,

118

Alis Manro

porazgovarala sa mamom, a ja sam se prepala da će joj reći kako me je videla u Anglikanskoj crkvi, ali nije.

Moja je majka kazala Fern Doerti, „Danas sam u radnji Vokerovih srela staru gospođu Šerif. I dalje nosi istu kapu. Podseća me na kapu engleskog bobija.”

„Stalno dolazi u poštu i pravi scenu ako joj novine ne stignu do tri sata”, rekla je Fern. „Kao zubna bolest je.”

Iz razgovora između Fern i moje majke, tokom kojeg je mama bezuspešno pokušala da me pošalje napolje – radila je to, čini mi se, ipak formalno jer kada bi mi jednom kazala da izađem više se nije trudila da proveri da li sam izašla iz sobe – čula sam da je gospođa Šerif imala čudne probleme u svojoj porodici iz kojih je proizišla, ili koji su podstakli izvesnu njenu ekscentričnost i ludilo. Njen prvi sin umro je od pića, drugog sina su primali i otpuštali iz azila (tako je u Džubiliju oduvek nazivana bolnica za mentalno obolele), a kćerka joj je izvršila samoubistvo, u stvari, udavivši se u reci Vavanaš. A muž? Imao je radnju sa tekstilom i bio je stub društvene zajednice, rekla je moja majka suvo. Možda je imao sifilis, nagađala je Fern, pa ga preneo na decu, sifilis u drugoj generaciji napada mozak, obojica su bila licemeri, ti matori momci sa krutim okovratnicima. Moja majka je dodala i kako je gospođa Šerif dugo godina nosila haljinu svoje mrtve kćeri, i po kući i radeći u bašti, sve dok je nije pohabala.

Aaa, i još: kada su jednom iz kolonijalne radnje Crveni front zaboravili da na spisak stvari koje je poručila stave pola kilograma butera, pojurila je sa sekirom dečaka iz radnje koji joj je robu isporučio.

Gospode, smiluj nam se. Te nedelje učinila sam nešto baš prostačko. Zamolila sam Boga

da dokaže da postoji tako što će se odazvati mojoj molitvi. A molitva se odnosila na nešto što je bilo „Domaćinstvo” koje smo

119


smo imali jednom nedeljno u školi, četvrtkom posle podne. Na domaćinstvu smo učili da pletemo i heklamo i vezemo, da radimo na šivaćoj mašini, i sve što smo novo učili u odnosu na prethodno bilo je gotovo nemoguće; ruke su mi bile klizave od znoja a radionica za domaćinstvo sa tri stare šivaće mašine, sa stolovima za krojenje i slomljenim lutkama ličila mi je na arenu za mučenje. Taman je to i bila. Gospođa Forbs, učiteljica, bila je debela ženica sa ofarbanim licem celuloidne lutke, i sa većinom devojaka bila je veselo raspoložena. Ali, moja glupost, moje zdepaste ruke koje bi uvek uprskale stvar jer su gužvale drljavu maramicu koju je trebalo da porubim ili jadno iskukičale ivicu, dovodili su je do besne pene.

„Vidi, kakav prljav posao, kakav prljav posao! Čula sam ja za tebe, misliš da si strašno pametna sa svojim pamćenjem (bila sam na glasu kako brzo učim pesme napamet) a praviš bodove kojih bi se svaka šestogodišnjakinja stidela!”

Sada me je terala da učim da uvlačim konac u šivaću mašinu. A ja to nikako da savladam. Pravili smo kecelje, sa navezenim lalama. Neke su devojke već bile završile lale ili su radile čipku, a ja još nisam ušila ni traku oko struka jer nisam mogla da udenem konac u šivaću mašinu a gospođa Forbs je rekla da mi, vala, više to neće pokazati. I kada mi je, ipak, pokazala nije opet ništa vredelo; njene brze ruke pred mojim očima samo su me prenerazile, zaslepele i paralizovale svojim svetlosno brzim pokretima koji su odavali prezir.

E, onda sam počela da se molim: molim te, učini da četvrtkom posle podne ne moram da udevam konac u šivaću mašinu. To sam u glavi izrekla nekoliko puta, brzo, ozbiljno, bez emocija, kao da pokušavam da bacim čini. Nisam posebno preklinjala niti se cenjkala. Nisam tražila ništa specijalno kao, recimo, da se radionica za domaćinstvo zapali ili da se gospođa Forbs oklizne na ulici i slomi nogu; ništa, ništa sem te male, nikakve posebne intervencije.

120

Alis Manro

I ništa se nije desilo. Ona nije zaboravila na mene. Na početku časa, poslala me je do šivaće mašine. Sela sam za nju pokušavajući da prokljuvim gde da stavim konac – nisam se uopšte nadala da ću ga staviti na pravo mesto ali sam morala da ga gurnem negde kako bih pokazala da se trudim – a ona je došla i stala pored mene, dišući odvratno; moje noge su, kao i obično, počele da se tresu, i to tako strašno da sam pritisnula pedalu i mašina je počela da radi, jedva nekako, bez konca.

„Dobro, Del”, rekla je gospođa Forbs. Iznenadio me je njen glas, nije bio ljubazan, ali nije bio ni ljutit, samo umoran.

„Rekla sam, dobro. Možeš da ustaneš.” Skupila je komade kecelje koje sam očajnički profircala

nejednakim šavom, zgužvala ih i bacila u korpu za otpatke. „Ti da šiješ nikada nećeš naučiti”, rekla je, „kao što osoba koja

je gluva neće naučiti da peva. Pokušala sam, i izgubila. Dođi sa mnom.”

Pružila mi je metlu. „Ako umeš da čistiš, hoću da počistiš celu sobu i da sve otpatke baciš u kantu za smeće, i da se brineš o čistom podu, a kada to ne radiš, možeš da sediš za stolom, evo, ovde i – učiš napamet poeziju, eto, samo to hoću.”

Gotovo da su mi kolena klecnula od sreće i olakšanja, uprkos javnoj sramoti na koju sam ionako navikla. Savesno sam obrisala pod i onda uzela knjigu o kraljici Meri od Škotske, koju sam pozajmila iz biblioteke, i počela da je čitam, osramoćena, sama, u dnu učionice, ali sa kamenom koji mi je pao sa srca. U prvom trenutku mislila sam da je to što se desilo pravo pravcijato čudo, odgovor na moju molitvu. Ali, ubrzo sam počela da se pitam; recimo, da se nisam molila a da se to, svejedno, desilo? Nisam imala načina da saznam; za moj eksperimenat nije postojala kontrola. Iz minuta u minut bila sam sve škrtija, sve nezahvalnija. Kako mogu da budem sigurna? A nema sumnje da je to bilo i

121


prilično nebitno, toliko očevidno Bogu da se tako brzo odluči da se pozabavi tako ništavnom molbom? Kao da, maltene, hoće da se pravi važan. A ja sam želela da on dela na mnogo tajanstvenije načine.

Htela sam da nekome kažem, ali nisam mogla da kažem Naomi. Pitala sam je da li veruje u Boga, a ona je bez razmišljanja i prezrivo odgovorila, „Pa, naravno da verujem, nisam ja kao tvoja stara. Misliš li da želim da završim u paklu?” Nikada više sa njom o tome nisam raspravljala.

Izabrala sam mog brata Ovena da mu ispričam. Bio je tri godine mlađi od mene. Jedno vreme bio je prijemčiv i pun poverenja. Tako sam mu jednom na farmi, u zaklonu od starih dasaka koji nam je služio kao kuća, dok je sedeo na kraju jedne daske dala bobice gorkog jasena objašnjavajući mu da su one njegove kukuruzne pahuljice. Sve ih je pojeo. Još dok ih je jeo prošlo mi je kroz glavu kako bi one mogle biti otrovne ali mu nisam kazala, što zbog mog sopstvenog ugleda što zbog važnosti igre, a posle sam oprezno odlučila da to nikome ne pričam. Sada je naučio da sličuga i vežbao je hokej, naginjao se preko ograde i pljuckao na mene, baš pravi pravcijati dečak.

Ali, još je imao nešto slabunjavo i klinačko, još je tragao za nečim što se meni činilo izgubljenim i beznadežnim. Takmičio se. To se u njemu pokazivala mamina priroda, njena neograničena spremnost da prihvata izazove i obećanja iz sveta koji je okružuje. Verovao je u nagrade; teleskope kroz koje je mogao da vidi kratere na mesecu, mađioničarski pribor pomoću kojeg je mogao da učini da stvari nestaju, hemijske komplete koji bi mu pomogli da proizvede eksploziv. Bio bi alhemičar, da je samo znao da to postoji. Ipak, religiozan nije bio.

Sedeo je na podu svoje sobe sekući sličice hokejaša sa kartica koje bi posle rasporedio u timove i sa njima se igrao; u takvu

122

Alis Manro

bogovsku igru unosio se potpuno, sav trepereći, da mi se u tim trenucima činilo da živi u svetu tako dalekom od moga (stvarnog), svetu tako beznačajnom, tako jadnom u svojoj varljivosti da se čoveku srce cepalo.

Sela sam na krevet do njega. „Ovene.” Nije odgovorio; kada je igrao svoje igrice, nije želeo da mu

neko bude u blizini. „Šta misliš, šta biva kada neko umre?” „Ja ne znam”, rekao je Oven, buneći se. „Veruješ li da Bog tvoju dušu održava u životu? Znaš li šta je

tvoja duša? Veruješ li u Boga?” Oven je okrenuo glavu i uputio mi pogled kao da je u

mišolovci. Osim svoje najiskrenije ravnodušnosti, nije imao ni šta da krije, ni šta da pokaže.

„Bolje ti je da veruješ u Boga”, rekla sam ja. „Slušaj.” Ispričala sam mu o mojoj molitvi i o časovima domaćinstva. Slušao je nesrećan. Potreba koju sam ja osećala njega nije ni dotakla. Naljutilo me je što sam to otkriia; izgledao je omamljeno, ranjivo a opet kao elastična, jaka gumena lopta. Slušaće, ako ja budem insistirala, složiće se, ako budem uporna, ali u svojoj duši, mislila sam, on na to neće dati ni pet para. Glupost.

Od tada bih ga često ovako mučila, kada god bih ga uhvatila nasamo. Nemoj da kažeš mami, govorila bih. Bio je jedina slamka o kojoj sam iskušavala moju veru; morala sam da imam nekoga. Njegov duboki nedostatak interesovanja, zadovoljstvo koje je, izgleda, postizao u ovom svetu bez Boga bili su nešto što, stvarno, nisam mogla da podnesem i zato sam nastavljala da ga tucam u mozak; osećala sam i da, pošto je mlađi i pošto je već dugo u mojoj moći, ima obavezu da ide mojim tragom; za njega je nepristajanje na to bio znak pobune.

123


Zatvorena u mojoj sobi, čitala sam molitvenik. Ponekada bih, šetajući ulicom, zatvarala oči (kako smo Oven i

ja nekada činili, igrajući se slepaca) i namrštivši se, moleći se, govorila sebi – „Bože. Bože. Bože.” Onda bih u nekoliko sekundi kolebanja zamišljala gusti svetli oblak kako silazi na Džubili i obavija se oko moje lobanje. Oči bi mi se, međutim, panično otvorile; nisam smela ni da ga pustim u sebe, niti da iz njega izađem. A bojala sam se i da ne tresnem o nešto, da me neko vidi kako pravim budalu od sebe.

Došao je Veliki petak. Bila sam na vratima. Moja je majka ušla u hodnik, i upitala, „Šta će ti beretka?”

Došlo je vreme da stanem na crtu. „Idem u crkvu.” „Danas nije dan za crkvu.” „Idem u Anglikansku crkvu. Oni imaju službu na Veliki

petak.” Moja majka je morala da se spusti na stepenice. Uputila mi je

ispitivački, bledi, očajnički pogled, isti kao godinu dana ranije kada je u mojoj svaštari pronašla Naomin i moj crtež na kojem je bila debela gola ženturača sa grudima kao balonima i ogromnim, mastiljavim, izraslim gnezdom pubičnih dlačica.

„Znaš li šta se obeležava na Veliki petak?” „Razapinjanje na krst”, odgovorila sam kratko. „To je dan kada je Hristos umro za naše grehe. Tako nam

kažu. E, sada. Da li ti veruješ u to?” „Da.” „Hristos je umro za naše grehe”, rekla je majka, skočivši na

noge. U ogledalu u hodniku ratoborno je zurila u svoje potamnelo lice. „Nečuveno, nečuveno, nečuveno. Iskupljenje krvlju. Baš ljupka ideja. Tako bi isto mogla da uzmeš i Asteke koji su vadili živa srca jer su verovali da sunce neće da izađe niti da zađe ukoliko to ne čine. Hrišćanstvo nije ništa bolje. Šta misliš o Bogu koji traži krv?

124

Alis Manro

Krv, krv, krv. Slušaj njihove molitve, one samo o tome i govore. Šta misliš o Bogu koji nije zadovoljan sve dok ne razapne nekog na krst da visi šest sati, devet sati, koliko ono beše? Da sam ja Bog, nikada ne bih bila toliko krvožedna. Obični ljudi ne bi bili toliko krvožedni. Ne računam Hitlera. Možda će nekada to postati, ali sada nisu. Znaš li o čemu govorim, shvataš li šta hoću da kažem?”

„Ne”, rekla sam najiskrenije. „Boga je izmislio čovek! A ne obrnuto! Boga je izmislio čovek.

Čovek, u nižoj i krvožednijoj fazi svog razvoja nego što je ova sada, bar se nadamo. Čovek je izmislio Boga po svojoj sopstvenoj slici. O tome sam raspravljala sa sveštenicima. I raspravljaću sa svakim. Nikada nisam upoznala nekoga ko bi mogao da mi se suprotstavi smislenim argumentom.”

„Mogu li da idem?” „Ja te neću sprečiti”, rekla je moja majka, iako se u stvari

pomerila ka izlaznim vratima. „Idi i napij se toga do mile volje. Videćeš da sam u pravu. A možda si se uvrgla na moju majku.” Na mom licu, napeto, tražila je tragove verskog fanatizma. „Ako jesi, pretpostavljam da je to izvan moje moći.”

Argumenti moje majke nisu me obeshrabrili, ne toliko koliko bi uspeli da su dolazili iz usta nekog drugog. Svejedno, dok sam prelazila s kraja na kraj grada, tragala sam za dokazom koji bi imala suprotna tačka gledišta. Utešila me je jednostavna činjenica da su radnje bile zatvorene, da su na svim prozorima spuštene roletne. To je dokazivalo nešto, zar ne? Ako bih pokucala na vrata svih kuća duž puta kojim sam išla i upitala Da li je Hristos umro za naše grehe? – odgovor bi, bez sumnje iznenađeno i gotovo uvređeno, glasio: „Da”.

Shvatila sam da meni lično nije ni mnogo stalo do toga da je Hristos umro za naše grehe. Ja sam jedino htela Boga. A ako je Hristos koji je umro za naše grehe bio put ka Bogu, onda ću u to

125


imati poverenja. Veliki petak je bio, baš neodgovarajuće, dan od one vrste

polusunčanih, sa ledenicama koje su se topile i lomile, krovovima koji su isparavali, potočićima koji su se slivali ulicama. Sunce je plavilo kroz glatke prozore crkve. Zbog moje majke sam kasnila. Sveštenik je već bio ispred. Uvukla sam se u zadnju klupu a dama sa somotskim turbanom, gospođa Šerif, pogledala me je ljutito; možda ne baš ljutito; samo sa ogromnom zaprepašćenošću; kao da sam sela usred gnezda pored nekog orla.

A meni je, ipak, srce zaigralo kada sam je videla. Bilo mi je drago što ih sve vidim – šestoro, osmoro ili desetoro ljudi, ljudi od krvi i mesa, koji su stavili kape na glave, izašli iz svojih kuća, krenuli ulicama i, prelazeći potočiće od lapavice, došli ovamo; ne bi sve to činili da nije postojao razlog.

Žudela sam da pronađem vernika, pravog vernika na kome bih mogla da iskušam moje sumnje. Zelela sam da ga posmatram i da njegova hrabrost pređe na mene, a ne da razgovaram sa njim. U prvi mah pomislila sam da bi to mogla biti gospođa Šerif, ali ne, ne bi; njeno ludilo ju je diskvalifikovalo. Moj vernik bi morao biti bistre glave.

O, Gospode, ustani, izbavi nas u ime Tvoje O, Gospode, pomozi nam, i izbavi nas slavom Tvojom I evo Jagnjeta Božjeg koje na sebe preuze greh sveta

Usredsredila sam misli na Hristove patnje. Sklopila sam ruke tako da mogu da svom snagom zarijem po nokat u oba dlana. Probadala sam, i uvrtala, ali nisam mogla ni kap krvi da iskopam; stidela sam se, znajući da tako ne mogu da učestvujem u patnji. Ako ima iole ukusa, Bog bi prezreo takvu budalaštinu (ali, ima li

126

Alis Manro

ga? Pogledaj šta su sve sveci činili, i za šta su dobijali priznanja). Znao bi On šta ja mislim, i šta pokušavam da unizim. A mislila sam: Da li su Hristove patnje uistinu bile tako strašne?

Da li su baš bile tako strašne, s obzirom da i ti znaš, i da On zna, i da svi znaju kako će se On uzdići neozleđen i radostan i večan i kako će sesti Bogu s desne strane, i da će sa tog mesta On suditi živima i mrtvima? Mnogi ljudi – ne, možda, svi niti najveći broj njih, ali prilično ljudi – podvrgnulo bi svoje telo sličnim patnjama samo kad bi bili sigurni da će posle dobiti ono što je On dobio. Mnogi, u stvari i jesu: sveci i mučenici.

Dobro, ali ima razlike. On je bio Bog; za njega je to bilo više od silaska, više od pokornosti. Da li je, tada, on bio Bog ili samo Božji sin na zemlji? Nisam mogla da to razmrsim. Da li je On znao da je cela stvar smišljena sa ciljem, i da će na kraju sve da bude dobro, On je Njegovo Oboženje privremeno nestalo, pa je On video, postao svestan, samog tog sloma? Bože moj! Bože moj! Zašto si me ostavio?

Posle dugačkog psalma sa proročanstvima o haljinama i huljama, sveštenik se popeo za predikaonicu i najavio da će održati kratku propoved o Hristovim poslednjim rečima koje je izgovorio na krstu. Baš onome o čemu sam ja razmišljala. Ispostavilo se da je bilo više poslednjih reči od onih koje sam do tada znala. Počelo je sa Žedan sam, što pokazuje, rekao je sveštenik, da je Hristos patio fizički baš kao što bismo i mi u istoj situaciji, ni trunke manje, i da se On nije stideo da to prizna, i zamoli za pomoć, i da sirotim vojnicima pruži šansu da učine dobro delo tako što će ga napojiti octom iz natopljenog sunđera. Ženo, eto ti sina... eto ti matere, pokazuje da su njegove poslednje ili skoro poslednje misli bile upućene drugima, pripremajući ih da jedno drugom budu uteha kada On ode (iako stvarno nikada nije otišao). Čak i u času svoje agonije i stradanja On nije zaboravio koliko su divne i koliko su

127


važne veze među ljudima. Danas ćeš biti sa mnom u raju pokazuje, naravno, njegovu neprekidnu brigu za grešnika, za onog koga je društvo izopštilo zbog njegovog zlehudog delanja i koji je visio na krstu do njegovog. – O, Bože, koji ne mrziš ništa što si stvorio i...poželeo ne bi smrt grešnika već da se preobrati i živi...

Ali, zašto – misao me nije napuštala iako sam znala da mi sreću neće doneti – zašto bi Bog uopšte mrzeo bilo šta što je On stvorio? Ako će ga mrzeti, pa zašto ga stvara? A ako je sve stvorio onako kako je hteo, onda niko nije kriv što je to takvo kakvo je pa tako manje-više, zar ne, otpada i cela ideja o grehu? I, zašto je onda Hristos morao da umre za naše grehe? Propoved je na mene ostavila loš utisak; bila sam zbunjena i željna da se raspravljam. Čak me je, iako nisam smela da priznam, naterala da se zbog načina na koji je Njegova savršenost bez prestanka podvlačena gnušam samog Hrista. Bože moj! Bože moj! Zašto si me ostavio? Kratko, sveštenik je kazao, o, jako, jako kratko Isus je izgubio vezu sa Bogom. Da, to se dešava, pa čak i Njemu. Izgubio je vezu, a onda je, u tami, kriknuo u očaju. Ali, i to je bilo deo plana, bilo je neophodno. To je bilo zato da bismo mi, u našim najcrnjim trenucima, znali da naše sumnje, naše jade Hristos lično deli sa nama i da, zbog toga, sve nedoumice koje imamo brže prolaze.

Ali, zašto? Zbog čega bi sve one morale da brzo prođu? Recimo da je to bio poslednji istinski Hristov krik, poslednja istinska stvar koju smo od Njega čuli? Moramo to makar da pretpostavimo, zar ne? Moramo da i o tome razmišljamo. Na primer, uzviknuo je to, i umro, i nikada nije vaskrsnuo, i nikada nije otkrio da je sve to bila Božja preteška drama? Sa mnogo patnje. Da; zamislite ga kako odjednom shvata: to nije bila istina. Ništa od svega nije bila istina. Bol probodenih šaka i stopala nije ništa u poređenju sa tim. Gledati kroz rešetke sveta, preći sav taj put, reći ono što je On rekao, a onda videti – ništa. Pričaj o tome! Doviknula

128

Alis Manro

sam u sebi svešteniku. Oh, pričaj o tome, iznesi ga na otvoreno, i onda ga – pobedi!

Ali, svi činimo onoliko koliko možemo, pa ni sveštenik nije mogao preko svojih moći.

Nekoliko dana kasnije srela sam na ulici gospođu Šerif. Ovog puta bila sam pribrana.

„Poznajem ja tebe. Zašto si stalno u Anglikanskoj crkvi? Mislila sam da si u Ujedinjenoj.”

Kada se sneg najvećim delom otopio i reka već nadošla, Oven i ja smo, odvojeno, subotom, izlazili na Flets put i išli do farme. Kuća u kojoj je uja Beni živeo cele zime a moj otac najveći deo vremena, osim onih vikenda kada je dolazio i ostajao sa nama, bila je toliko prljava da više nije ni ličila na kuću; više je bila nalik nastrešnici. Šare na linoleumu su nestale; prljavština je sada stvorila nove. Uja Beni mi je rekao, „Evo je čistačica, upravo ono što nam je potrebno”, ali, ja nisam delila to mišljenje. Celi prostor je smrdeo na lisice. Vatra u šporetu nije se palila do uveče, a vrata su stajala otvorena. Napolju su vrane kopale po blatnjavim poljima, reka je bila visoka i srebrna, horizont potpuno, magično, isti kakvog se sećam pa zaboravim pa se setim. Lisice su bile nervozne, cvilele su, jer je ovo bilo vreme kada ženke dobijaju mlade. Ovenu i meni nije biio dozvoljeno da se približavamo oborima.

Oven se ljuljao na konopcu, ispod jasena, gde je prošlog leta bila naša ljuljaška.

„Major je ubio ovcu!” Major je bio naš pas, a sada kao da se smatralo da je Ovenov,

iako on na Ovena nije obraćao posebnu pažnju; Oven na njega jeste. Bio je to veliki zlatno-smeđi škotski ovčar mešanac koji se prošlog leta toliko olenjio da nije ni za kolima jurio, već je lenstvovao u senci; budan ili usnuo, imao je neku vrstu kraljevskog

129


dostojanstva. A sada je pojurio ovcu; odao se kriminalu pod stare dane, baš kao što bi do sada ponosan i pažljivi kralj odjednom javno postao poročan. Oven i ja smo otišli da bacimo pogled na njega, a Oven je usput pričao kako je ovca pripadala Poterovima čija se zemlja graničila sa našom, i kako je Poterov sin Majora video iz njihovog kamiona, zaustavio se, preskočio ogradu i počeo da viče ali je Major odvojio svoju ovcu od drugih, pojurio ju je i ubio.

Ubio ju je. Zamišljala sam je svu krvavu, raščerečenu; Major u životu nije ništa ni ulovio a kamoli ubio. „Da li je hteo da je pojede?“ upitala sam zbunjeno i sa odvratnošću a Oven se našao pozvanim da mi objasni kako je ovo ubijanje, na neki način, slučajno. Izgleda da bežanjem ovce mogu da budu oterane u smrt jer se namrtvo prestraše, tako su slabe i debele i uspaničene; ipak, Major je, kao trofej, imao pune čeljusti tople vune sa njenog vrata, navalio je na nju, istrgao malkice, kondicije radi. A onda je morao da zaždi kući (ako je mogao da zaždi, Major!) jer su dolazili Poterovi momci.

Vezan je u ambaru, a vrata su otškrinuta kako bi dobio malo svetlosti i vazduha. Oven je skočio i zajašio ga da bi ga probudio – Major se uvek budio jako brzo i tiho, bez vrpoljenja, da je bilo teško znati da li je zaista spavao ili varao – a onda počeo da se sa njim valja po podu, pokušavajući da ga natera da se igraju. „Matori ovcoubica, matori ovcoubica”, govorio je Oven, ponosno ga gurkajući pesnicama. Major je to trpeo, ali za igru nije bio raspoložen ništa više nego obično; osim na uzbunjujući, ni na koji drugi način nije se podmladio. Nekako zaštitnički, liznuo je Ovena po glavi i ponovo vratio spavanju kada se Oven smirio.

„Mora da bude vezan kako ne bi ponovo jurio ovce, matori ovcoubica. Poterovi su kazali da će ga upucati ako ga ponovo uhvate.”

To jeste bilo tačno. I Major jeste bio u centru pažnje. Moja otac

130

Alis Manro

i uja Beni su došli da ga vide dok je, tobože dostojanstveno i nevino, ležao na podu ambara. Uja Beni ga je gledao kao da mu je sudbina zapečaćena. Po njegovom mišljenju, nijedan pas koji krene da juri ovce nikada se toga osloboditi neće. „Kada jednom okusi krv”, govorio je uja Beni, milujući Majora po glavi, „onda ju je okusio. Ne možeš da mu poštediš život, ovcoubici.”

„Ti to misliš da ga ubiješ?” vrisnula sam, ne zbog ljubavi prema Majoru već zato što je to bio tako brutalan kraj nečega što su svi smatrali prilično smešnom pričom. To bi bilo kao da sedog kralja javno pogubite zbog njegovih neprijatnih zlobnih šala.

„Ne smeš da držiš ubicu ovaca. Ojadio bi te, jer bi morao da platiš svaku ubijenu ovcu. U svakom slučaju, neko drugi bi ga sredio ako ne bi ti.”

Pun sažaljenja, moj otac je primetio da Major možda neče više juriti ovce. Uostalom, vezan je. I, ako je potrebno, neka bude vezan do kraja svog života, ili bar dok ne pregura svoje drugo detinjstvo i postane suviše slabašan da bilo šta pojuri; a do toga nije ostalo još mnogo.

Moj je otac, naravno, pogrešio. Uja Beni je, sa svojim pesimističkim cerekom, svojom tužnom zadovoljštinom predviđanja, bio u pravu. U ranim jutarnjim satima Major se oslobodio ropstva. Vrata ambara bila su zatvorena ali je on pokidao žičanu mrežu na prozoru koji nije bio zastakljen, iskočio kroz njega i odjurio do Poterovih po još jednu porciju svoga, kasno otkrivenog, uživanja. Vratio se već do doručka ali pokidani konopac i prozor i mrtva ovca u Poterovom stadu govorili su dovoljno.

Doručkovali smo. Moj otac je noć proveo u gradu. Uja Beni mu je telefonirao i ispričao mu, pa je otac, kada se vratio za sto, kazao, „Ovene, moramo da se rešimo Majora.”

Oven je počeo da drhturi, ali nije progovorio ni reč. Otac je

131


ukratko ispričao o bekstvu i o mrtvoj ovci. „Pa, on je samo jedan omatoreli pas”, rekla je moja majka,

lažno hrabro. „On je pas starac, imao je dobar život, a ko uostalom zna šta bi sa njim dalje bilo, pored svih tih boleština i muka koje spopadnu u pozno doba.”

„Mogao bi da dođe i živi ovde”, rekao je Oven slabašno. „Onda ne bi znao gde su ovce.”

„Pas kao što je on ne može da živi u gradu. I ko može da garantuje da se neće vratiti nazad.”

„Zamisli ga samo tako, vezanog, u gradu, Ovene”, rekla je moja majka, sa tonom prebacivanja.

Oven je ustao i otišao od stola, ne progovorivši više ni reč. Moja ga majka nije pozvala da se vrati i da kaže izvinite me.

Navikla sam na to da se ubija. Uja Ben je išao u lov, hvatao je bizamske pacove, a moj je otac svake jeseni ubijao lisice i prodavao njihova krzna da bismo živeli. Tokom godine ubijao je stare i obogaljene ili jednostavno beskorisne konje da bi njihovim mesom hranio lisice. O tome sam sanjala dva ružna sna, oba odavno, a kojih se i danas sećam. Jednom sam sanjala da sam otišla do očeve pušnice, zaklonjene šupe iza ambara u kojoj je on leti vešao o kuke delove odranog i raščerečenog konjskog mesa. Šupa se nalazila u senci divlje jabuke; mreže na prozorima bile su crne od muva. Sanjala sam sebe, kako gledam unutra, i vidim, nimalo neočekivano, da ono što je tu stvarno obesio jesu odrana i raščerečena ljudska tela. Drugi san sadržavao je nešto iz engleske istorije, o čemu sam čitala iz enciklopedije. Sanjala sam da je napolju, na travi pored kuhinjskih vrata, moj otac postavio prosečnu, omanju cepanicu i da nas je poređao – Ovena, moju majku i mene – kako bi nam odsekao glave. Neće boleti, rekao nam je, kao da je to jedino čega je trebalo da se bojimo, sve će proći za minut. Bio je nežan i usredsređen, razuman, zamorno ubedljiv dok

132

Alis Manro

nam je objašnjavao da je, nekako, sve to samo za naše dobro. U mojoj glavi, kao ptice ulepljene naftom, sa raširenim krilima, bespomoćne, borile su se misli o bekstvu. Bila sam paralisana tom racionalnošću, tim pripremama, tako jednostavnim i poznatim i prihvatljivim, tim utešiteljskim licem s uma sišavšeg.

Danju, u meni nije bilo toliko straha koliko su ti snovi iziskivali. Nikada mi nije zasmetalo da prođem pored sušnice, niti kad čujem pucanj puške. Ali, kada bih pomislila na to upucavanje Majora, kada bih zamišljala mog oca kako lagano, kao uvek ritualno, puni pušku i doziva Majora koji ništa i ne sumnja jer je navikao na ljude sa puškama, i kako njih dvojica prolaze pored ambara a moj otac merka zgodno mesto – ponovo bi mi se pred očima pojavio obris tog razumnog, bogohulnog lica. Promišljenost je bila ta o kojoj sam razmišljala, smišljena odluka da okineš metak u mozak kako bi zaustavio rad sistema – u toj odluci i u tom činu, koliko god neophodnim i razumnim, nalazilo se pristajanje na sve. Smrt je bila izgledna. I to ne zato što ne može da se spreči već zato što je bila ono željeno – željeno od svih tih odraslih, i gospodara i dželata, sa onim njihovim ljubaznim neumoljivim licima.

A od mene? Nisam želela da se to dogodi, nisam želela da Major bude ubijen, ali sam bila podjednako ispunjena napetim uzbuđenjem koliko i žaljenjem. Ta scena egzekucije koju sam zamišljala i u kojoj sam doživljavala prasak smrti – da li je u celini bila nepovoljna? Nije. Razmišljala sam o Majorovom poverenju, o njegovoj ljubavi prema mom ocu – koga je voleo na svoj, pribrani način baš onako kako bi mogao voleti svakoga – o njegovim poluslepim radosnim očima. Popela sam se stepenicama, da vidim kako se Oven bori sa tim.

Sedeo je na podu spavaće sobe, dangubeći sa nekim dizalicama. Nije plakao. Gajila sam slabu nadu da bih mogla da ga ubedim da se pobuni, ne zato što sam smatrala da će to uroditi

133


plodom već zato što sam osećala da situacija to iziskuje. „Ako se očita molitva da Major ne bude ubijen, je l’ neće biti

ubijen?”rekao je Oven molećivim glasom. Pomisao na molitvu nije mi nijednog časa pala na pamet. „Ti si se molila da više ne uvlačiš konac u šivaću mašinu i

ostvarilo ti se.” Sa nevericom sam osećala da se približava neizbežni sudar

religije i života. Ustao je i stao ispred mene, rekavši napeto, Kako to radiš?

Počni odmah!” „Ne možeš da se moliš”, rekla sam, „za takve stvari.” „Zašto?” Zašto? Zato, mogla sam da mu odgovorim, što se mi ne

molimo za stvari da se dese ili ne dese, već za snagu i Božju milost da podnesemo ono što se dešava. Lepi put za bekstvo, samo što odvratno smrdi na poraz. Ali, nisam mislila na to. Samo sam mislila, i znala, da molitva neće sprečiti moga oca da izađe sa puškom u ruci i vikne, „Majore! Ovamo, majore... Molitva neće to promeniti.” Bog neće to promeniti. Ako je Bog na strani dobrote i milosti i saosećanja, zbog čega je onda zamislio da se do njih tako teško stiže? Onda i ne važi ona misao da bi bile vredne truda; onda i ne važi. Moliti da se ne dogodi čin pogubljenja beskorisno je jednostavno zato što Bog nije zainteresovan za takve prigovore; oni ne dolaze od Njega.

Postoji li Bog koji se uopšte ne nalazi pod okriljem Crkve, sa kojim se izlazi na kraj bez ikakvih čarolija i krstova, Bog istinski, i istinski u svetu, i dalek i neprihvatljiv kao smrt? Postoji li Bog divan, neutralan, izvan granica vere?

„Kako ti to radiš?”rekao je Oven tvrdoglavo. „Da li moraš da klekneš?”

„To nije važno.”

134

Alis Manro

Ali, on je već klečao i stiskao ruke uz telo. Onda je, ne pognuvši glavu, nabrao lice snažno se napinjući.

„Ustani, Ovene!” rekla sam grubo. „Nema od toga ništa. Neće uspeti, ne uspeva, Ovene, ustani, budi dobar dečko, dušo.”

Stegnutim pesnicama, još i ne otvorivši oči, zamahnuo je prema meni. Dok se molio, na licu su mu se smenjivale očajničke, samo njemu znane grimase a meni je svaka ličila na prekor i raskrinkavanje, i bilo mi je teško da ih gledam, jer kao da sam gledala odrano meso. Gledati izbliza nekoga ko ima veru podjednako je teško kao gledati nekoga ko je sebi odsekao prst.

Da li misionari ikada imaju ovakve trenutke začudnosti i stida?

135


Promene i obredi

Mržnja dečaka bila je opasna, oštra i jasna, bila je čudesno pravo stečeno rođenjem, kao Arturov mač istrgnut iz kamena, iz lektire za sedmi razred. U poređenju sa njom, mržnja devojčica kao da je bila nekako spetljana i plačljiva, mrzovoljno odbrambena. Dečaci bi se sjurili biciklima na tebe i sebi prokrčili put baš na mestu gde stojiš, predivno i bez trunke kajanja, kao da im je žao što na točkovima još nemaju i noževe. A tek šta su svašta govorili.

Rekli bi, prigušeno, „Zdravo, glupače.” Rekli bi, „Hej, gde ti je pičkica?”tonom u kojem je bilo obesne

zgađenosti. Stvari koje su izgovarali oduzimale su ti slobodu da budeš

ono što želiš, svodile te na ono što oni vide a to je, jasno, njima bilo dovoljno da se bekelje. Moja prijateljica Naomi i ja govorile smo jedna drugoj, „Pravi se da ih ne čuješ”, jer smo bile suviše ponosne da prelazimo ulicu da bismo ih zaobišle. Nekada bismo dobacile, „Idi, operi usta u kravljem valovu, čista voda je predobra za tebe!”

Posle škole, Naomi i meni se nije išlo kući. Gledale bismo koji se film prikazuje u Teatru Liceum, pa onda neveste u izlogu fotografske radnje i na kraju smo odlazile u biblioteku koja se nalazila u jednoj sobi u zgradi Opštine. Na prozorima s jedne strane glavnog uiaza u zgradu Opštine, stajala su slova S BA ZA ODMOR DA A. Na drugoj strani pisalo je JAV A ČIT ONICA. Slova koja su nedostajala nikada nisu zamenjena. Svi su naučili da reči pročitaju i bez njih.

Pored vrata bio je konopac; visio je odozgo sa zvona u kupoli, a braon natpis pored poručivao je: KAZNA ZA ZLOUPOTREBU 100$. Žene farmera sedele su pored prozora u sobi za odmor dama,

136

Alis Manro

ogrnute ešarpama i u kaljačama, čekajući muževe da dođu po njih. U čitaonici često nije bilo nikoga osim bibliotekarke, Bele Fipen, gluve ko top i hrome na jednu nogu od paralize. Opštinsko veće dalo joj je posao bibliotekara jer nikada nije mogla ljudski da radi. Najveći deo vremena provodila je iza pulta u nečemu nalik gnezdu što je sama napravila, od jastuka, štrikanih ćebića, kutija biskvita, sa rešoom, čajnikom, i klupkom gizdavih krpica koje je donela od kuće. Hobi joj je bio pravljenje jastučića za igle. Svi su bili isti: u gornjem delu bili su u obliku Kjupi lutkice5 sa ćubicom od kose, u donjem sa cigovanom suknjicom od te krpice koja je, u stvari, prekrivala jastuče za igle. Svakoj devojci koja se udavala u Džubiliju poklonila bi jednu lutkicu.

Jednom sam je upitala gde mogu da nađem nešto, a ona je ispuzala oko pulta i teško hramljući između polica vratila se sa knjigom. Dala mi ju je, govoreći zvučnim usamljeničkim glasom gluvih, „Evo jedne slatke knjige.”

Bila je to Pobeda Barbare Vort6. Biblioteka je bila prepuna takvih knjiga. Bile su stare,

mutnoplave, zelene i smeđe, sa blago omekšalim, malo razvezanim koricama. Vrlo često je na naslovnoj strani bila neka dama u bledom akvarelu, obučena u nekakvu odeću ala Gejnsboro, a ispod bi stajale otprilike ovakve reči: Ledi Doroti osamila se u ružičnjaku, da bi bolje razmislila o značenju te tajanstvene vesti. (s. 112)

Džefri Farnol. Mari Koreli. Princ iz doma Davidovog7. Dragi, tužni, pohabani stari prijatelji. Jednom pročitani, više nedirnuti.

5 Kjupi lutka (Kewpie doll), bucmasta devojčica iz stripa Rouz O’Nil koji je objavljivan u Ladies Home Journal 1909. godine. Ime lutke se izgovara Kjupi jer liči na Kupidona, boga ljubavi, a bila je izuzetno omiljena početkom prošlog veka (Prim. prev.) 6 Roman bestseler Harolda Bela Rajta, objavljen 1911. godine. Po romanu je 1926. godine snimljen vestern sa Garijem Kuperom i Vilmom Banki. (Prim. prev.)

7 Roman američkog pisca Džozefa Holta Ingrejema.(Prim. prev.)

137


Druge sam knjige dobro poznavala po njihovoj rikni, znala oblinu svakog slova u njihovim naslovima, ali ih nikada nisam dotakla, nikada skinula sa police. Četrdeset godina narodnog propovednika8. Uz Kraljicu u miru i ratu. Bile su kao ljudi koje iz dana u dan, iz godine u godinu, viđate na ulici ali osim njihovog izgleda ne znate ništa o njima; čak i u Džubiliju se to moglo desiti.

Bila sam srećna u biblioteci. Zidovi štampanih stranica, dokaz o toliko mnogo sazdanih svetova – za mene je to bila uteha. Za Naomi, sasvim suprotno; tako mnogo knjiga ju je pritiskalo, deprimiralo i činilo sumnjičavom. Nekada je čitala – krimiće za devojke – ali je prerasla tu naviku. U Džubiliju je to bila normalna stvar: čitanje knjiga bilo je nešto kao žvakaća guma, navika koju treba odbađti kada ozbiljnost i zadovoljstva sveta odraslih odnesu prevagu. Držale su je se uglavnom neudate dame, za muškarca bi to bila sramota.

I tako bih, da Naomi bude mirna dok ja gledam knjige, pronalazila nešto što bi ona mogla da čita a što nikad ne bi poverovala da se može naći u knjigama. Sedela bi na malim sklopivim merdevinama koje Bela Fipen nikada nije koristila, a ja bih joj donela debelu zelenu Kristinu Lavransovu. Našla bih joj deo kada se Kristina prvi put porađa, sat za satom, stranica za stranicom, krvavo i bolno, čučeći u slami. Bila sam pomalo tužna, predajući je. Uvek sam izdavala nekog; to je, čini se, jedini način da se ide napred. Ta knjiga za mene nije bila ništa neobično. Ne; pošto sam želela da živim u jedanaestom veku, čak i da se porodim u slami, kao Kristina – kada bih, naravno, živela – i posebno sa ljubavnikom kao što je bio Erlend, takvim grešnim, mračnim i usamljenim jahačem.

Pročitavši taj deo, Naomi je došla do mene i zapitala, „Je l’ baš

8 Knjiga velečasnog Džordža B. Gilberta, objavljena 1939, koja sadrži izbor njegovih tekstova iz dugogodišnje prakse. (Prim. prev.)

138

Alis Manro

morala da se uda?” „Jeste.” „Tako sam i mislila. Jer, kad devojka mora da se uda, onda

ona ili umire na porođaju, ili zamalo umre, ili nešto fali detetu. Ili ima zečju usnu ili je ćopavo, ili mu nešto nije u redu sa glavom. Moja majka se toga nagledala.”

Nisam htela da se raspravljam, niti sam u to poverovala. Naomina mama je bila medicinska sestra. Iz njenih tvrdnjiili onoga što je Naomi govorila da su njene tvrdnje – saznala sam da će bebe koje su se rađale sa zečjim usnama izrasti u kriminalce, da su muškarci seksualno opštili sa ovcama iz čega su se rađala smežurana stvorenjca sa vunom, ljudskim licima i ovčjim repovima a koja su umirala i negde sačuvana u teglama, i da su lude žene sebe bestidno povređivale aufengerima. U te stvari sam ili verovaia ili ne, zavisi već od radoznalosti ili straha, raspoloženja koje me je držalo. Naomina majka nije mi se dopadala; imala je prodoran hvalisavi glas, oči su joj bile izbuljene – kao Naomine – i zapitkivala me je da li mi je već krenula menstruacija. Međutim, priče svakoga u čiji posao spadaju rođenje i smrt, onoga ko se opredeli da gleda ili se bavi onim što je sa tim u vezi – hemoragijom, punom posteljicom, užasnim raspadanjem – moraju da se slušaju, bez obzira na vesti koje nosi.

„Ima li u knjizi deo kada rade ono?” Željna da odbranim književnost u Naominim očima – kao

propovednik koji se iz petnih žila trudi da pokaže kako vera može biti i svrsishodna i zabavna – počela sam da listam i pronašla deo u kojem su se Kristina i Erlend sklonili u ambar. Ali, njoj to nije bilo dovoljno.

„Je l’ ovo treba da znači da su radili ono?” Podvukla sam joj Kristininu misao, Da li je ova zla stvar ono što

su sve pesme opevale?

139


Već se spuštao mrak kada smo izašle i saonice farmera uveliko su napuštale grad. Naomi i ja smo se zakačile na jedne koje su izlazile iz ulice Viktorija. Farmer je bio umotan u šal i imao je veliku krznenu kapu. Ličio je na Norvežanina sa kacigom. Okrenuo se i psujući nas vikao da se otkačimo, ali smo mi i dalje visile, ljuljajući se veselo i tvrdoglavo, kao kriminalci koji su rođeni sa zečjom usnom; visile smo dok nam se ruda sanki zabijala u stomak, a noge se vukle po snegu, sve dok nismo stigle do ćoška ulice Mejson i tu odskočile u duboki sneg. Kada smo pokupile knjige i došle do vazduha, povikale smo jedna na drugu.

„Skidaj se, kurveštijo!” „Skidaj se, kurveštijo!” I nadale smo se i strahovale da će neko čuti kako se

izražavamo na ulici. Naomi je živela u ulici Mejson, ja sam živela u ulici River; to je

bila osnova za naše prijateljstvo. Kada sam se doselila u grad, Naomi bi me ujutru čekala ispred svoje kuće koja mi je bila na putu. „Zašto tako hodaš?” pitala bi, a ja odgovarala, „Kako?” Onda bi ona počela da korača neobično se njišući, odsutno, sa bradom uvučenom u kragnu. Iako uvređena, smejala bih se. Ali, njeno kritizerstvo bilo je deo nje; prepala sam se i istovremeno letela od radosti kada sam otkrila da ona smatra da smo se sprijateljile. Nikada ranije nisam imala neko prijateljstvo. Ono je u sukobu sa slobodom i na izvestan način me uči lukavosti, ali i širi vidike i daje impuls životu. To vrištanje i psovanje i skakanje u duboki sneg nije nešto što čovek radi sam.

A mi smo tada suviše znale jedna o drugoj da bismo prestale da budemo prijateljice.

Naomi i ja smo se prijavile da zajedno dežuramo, što je značilo da smo posle škole ostajale i čistile table, iznosile napolje crvene, bele i plave četke i tresle ih o cigle školskog zida, praveći smešne

140

Alis Manro

oblike od tragova krede. Ušavši ponovo u školu čule smo nepoznatu muziku koja je dolazila iz zbornice, gospođicu Faris kako peva, i onda smo se setile. Opereta. Znači, to!

Svake godine, u martu, škola je spremala jednu operetu koja je u igru unosila različitost i, za izvesno vreme, sve menjala. Za operetu su bili zaduženi gospođica Faris koja tokom ostatka godine nije radila ništa posebno, sem što je predavala trećacima i svakoga jutra na klaviru svirala „Turski marš” kako bi nas odmarširala u učionice, i gospodin Bojs, orguljaš u Ujedinjenoj crkvi, koji je u školu dolazio dva puta nedeljno da predaje muziku.

Gospodin Bojs je privlačio pažnju ali nismo ga mnogo poštovali zato što u mnogo čemu nije bio običan učitelj. Bio je nizak, sa mekim brkovima, okruglim vlažnim očima, kao sisana karamela. Bio je i Englez, došao je ovamo na početku rata, pošto je preživeo potapanje Atenije. Zamislite gospodina Bojsa u čamcu za spasavanje, na Severnom Atlantiku! Pa on se po džubilijskoj zimi, samo od pretrčavanja od svog automobila do škole, zadiše i izbezumi. Donosio bi magnetofon u učionicu i puštao nešto kao Uvertiru 1812. godine, a onda bi nas pitao na šta mislimo kada slušamo muziku i kako se osećamo. Naviknuti samo na konkretna, prava pitanja, gledali bismo u daščani pod učionice, kikotali se i pomalo se stresali, kao da je pitao nešto nepristojno. Gledao nas je sa prezirom i govorio, „Pretpostavljam da ne mislite ništa i da je radije ne biste ni slušali”, a onda slegao ramenima pokretom suviše preosetljivim, suviše – ličnim, za jednog učitelja.

Gospođica Faris bila je rođena u Džubiliju. Išla je u ovu školu, marširala uz ove dugačke stepenice, izlizane na dva mesta od svakodnevnog špartanja nogu, dok je neko drugi svirao „Turski marš” (pošto je on, mora biti, sviran od samog nastanka sveta). Njeno ime je bilo dobro poznato – Elinor. Živela je u svojoj maloj kući, uz sam trotoar, u ulici Mejson, blizu Naomine kuće, i bila je

141


član Ujedinjene crkve. Tokom zime, jednom nedeljno, uveče, išla je na klizanje obučena u tamnoplavi somotski kostim koji je sama sašila pošto sebi nikada nije mogla da priušti da ga kupi. Bio je opšiven belim krznom, a uz njega je nosila belu šubaru i muf. Suknja joj je bila kratka i nabrana, postavljena svetloplavim taftom, a imala je i bele baletske helanke. Takav je kostim poprilično razotkrivao, i to ne samo jednu stvar već i više toga.

Gospođica Faris nije bila premlada. Kanom je bojila kosu, kratko ošišanu u stilu dvadesetih; uvek je imala dve crvene tačke rumenila na obrazima i brzo iscrtanu, osmehnutu liniju ruža na usnama. Sličugala se u krugovima, puštajući da joj ivice suknje lepršaju. I koliko god delovala suvoparno i drvenasto i nevino, njeno je sličuganje mnogo više nego učiteljevanje otkrivalo druge talente koje je imala.

Sama je sebi šila svu odeću. Nosila je visoke rol kragne i dugačke jednostavne rukave, pa seljačke tračice za nabiranje u cikcak, pa visoku belu čipku do ispod brade i na krajevima rukava, ili upadljivo sjajni komplet dugmadi sa sitnim ogledalcima. Ljudi joj se jesu smejali, iako ne toliko koliko bi mogli da nije rođena u Džubiliju. Fern Doerti, stanarka moje majke, govorila je, „Šta će, jadnica, samo se trudi da upeca nekog muškarca. Ja uvek kažem, svako ima pravo da to radi onako kako ume.”

A ako je to bio njen način, onda nije bio uspešan. Svake godine između nje i gospodina Bojsa iskrsnuli bi navodna romansa ili skandal. I sve se to dešavalo tokom rada na opereti. Ljudi su izveštavali, te videli su ih da sede, stisnute jedno uz drugo na klavirskoj klupici, te njegovo je stopalo gurkalo njeno na pedali, te čuli su ga da je zove Elinor. Ali, sve te fantastične kuhinje abrova propadale su čim biste je pogledali u lice, u njeno sitno oštro-koščato lice, samozadovoljno namazano crvenilom i živahno, sa poigravajućim zapeticama u uglovima usana, u te svetle

142

Alis Manro

iznenađene oči. Šta god da je ona tražila, to svakako nije bio gospodin Bojs. I, uprkos tvrdnji Fern Doerti, teško da je to uopšte bio muškarac.

Opereta je bila njena strast. U početku ne bi pokazivala da izgara kada bi, oko dva sata jednog mutnog snežnog poslepodneva, sa gospodinom Bojsom ušla u učionicu u kojoj smo mi, poluuspavani, prepisivali sa table u takvoj tišini da je moglo da se čuje šuštanje vode duboko negde u cevima u središtu zgrade. Gotovo šapatom, zamolila bi da svi ustanu i pevaju, a gospodin Bojs davao bi ton.

Videste li Džona Pila u kaputu kićenom Videste li Džona Pila, u svitanje krenu on Videste li Džona Pila gde sad ode baš daleko Sa svim psima i na konju, u to jutro rano, meko?

Naš učitelj gospodin Mekena, direktor škole, pokazao bi šta o svemu misli tako što ne bi prekidao pisanje na tabli. Dolinu Nila od napada su štitile tri pustinje koje su je okruživale, Libijska, Nubijska i Arapska. Ali, to što je radio pokazalo se nebitnim, jer bi na kraju bio bespomoćan. Opereta bi rasla i rasla, i sva njegova pravila i njegove rasporede vremena urušila bi kao kulu od karata. Ali u tom trenutku, gospođica Faris i gospodin Bojs bili bi tako taktični, išli gotovo na prstima po učionici, pognutih glava i naćuljenih ušiju kako bi razaznali pojedinačne glasove. To neće dugo trajati. Za sada, cela opereta se svodila samo na njih dvoje ali, kada dođe vreme, puštali bi je od sebe a ona se naduvavala kao cirkuski balon koji bismo svi mi držali.

Obzirno su nekima pokazivali da sednu. Sela sam ja, a bilo mi je drago kada sam videla da je sela i Naomi. Naterali su druge da ponovo pevaju, a onda dali znak onima koje su izabrali da iskorače

143


iz reda. Podela uloga u opereti bila je nepredvidiva stvar. Za sve

drugo, u šta su spadali nošenje crvenih venaca do spomenika na Dan primirja, postavljanje na scenu programa podmlatka Crvenog krsta i raznošenje poruka od jednog do drugog učitelja kroz neobično prazne hodnike, mogli ste unapred da pogodite ko će najčešće biti izabran, ko povremeno a ko nikad, ni pod kojim uslovima. Na vrhu liste bile su se Mardžori Kuts, čiji je otac bio advokat i član Okružne legistrature, i Gven Mundi, čiji je otac bio preduzetnik i vlasnik radnje sa nameštajem. Niko se nije bunio zbog toga. Štaviše, kada su se slobodno birali kandidati za podmladak Crvenog krsta i mi smo sami, bez oklevanja i sa osećajem pristojnosti za ono što je prikladno, izabrali njih. Blagonaklonost koja ih je godinama pratila i u gradu i u školi učinila ih je najpogodnijim za izborbili su pouzdani i diplomate, diskretni i ljubazni. Ljudi kojima se nije moglo verovati, ambiciozni i nesigurni, oni koji bi se pretvarali u naredbodavce u kancelariji ili na putu do spomenika, koji bi u hodniku, u nadi da će imati nešto da tračaju, čitali poruke koje su raznosili učiteljima – kao što je Alma Kodi, stručnjak za informisanje o seksu, ili Naomi, ili ja – birani su tek tu i tamo.

Drugima, isto pouzdanim kao Mardžori i Gven, bilo je suđeno da nikada ne budu izabrani – velika debela devojka po imenu Bjula Bauz, čija se guzica prelivala preko stolice – dečaci su u nju zabadali držalja od pera – i devojka Italijanka koja nit’ je zborila nit’ romorila i često odsustvovala zbog bolesti bubrega, i jedan jako slabašan albino dečak čiji je otac držao mali špeceraj i njegovo provlačenje kroz školu kupovao tako što je donosio torbe prepune žele bombona, svilenih bombona i štapića od slatkog korena. Takvi su sedeli u zadnjim klupama u učionici, od njih nije traženo da čitaju naglas, nisu prozivani na tablu da rešavaju aritmetičke

144

Alis Manro

zadatke a za dan Sv. Valentina dobijali su samo po dva pisamceta (obično od Gven i Mardžori koje su, ne plašeći se da će i same postati zarazne, svima slale pisamca9).

Ti su iz godine u godinu prelazili u novi razred, u uspavanoj i ničim neugroženoj usamljenosti. Devojčica koja je bila Italijanka prva od nas će umreti, već u srednjoj školi; sećaćemo je se, potom, konsternirani, okasnelo ponosni.

„Pa, ona je bila u našem razredu.” Dobar pevački glas mogao je da postoji u svima. Ali, nije

pronađen ni kod Bjuie Bauz, ni devojčice Italijanke, niti kod albino dečaka; iako je možda samo malo nedostajalo. I, na kraju, kod koga je pronađen, ko je bio nešto slično zajedničkom trofeju gospođice Faris i gospodina Bojsa, ko je odneo šnjur ako ne dečko iza mene, dečko koga bih ja lično stavila skoro na sam kraj spiska onih povremeno biranih: Frenk Vejlz.

Nije trebalo da se nađem u čudu. Mogla sam da ga svakog jutra iza mene čujem u „Bože čuvaj kralja” i jednom nedeljno kada bi došao gospodin Bojs, u „Džonu Pilu”, u „Teci tiho, dragi Aftone” i „Kao što košuta traži (dugo vremena sam mislila jelen) potoke, tako duša moja traži tebe, Bože”. Glas mu je još bio čisti sopran, neizmenjen i potpuno prirodan, kao da ne pripada ljudskom biću, vedar i izdvojen kao zvuk flaute. (Magnetofon koji je kasnije naučio da koristi za svoju ulogu u opereti zvučao je kao ekstenzija tog glasa.) Sam je bio toliko ravnodušan što takav glas poseduje, nije ga bio svestan pa bi se, kada bi prestao da peva, glas potpuno izgubio i nikada ga ne biste povezali sa njim.

Sve što sam, stvarno, znala o Frenku Vejlzu bilo je da nije imao pojma o pravopisu. Tako je meni doturao zadatak da bi dobio

9 U zemljama anglosaksonskog područja običaj je da se na dan Sv. Valentina dragim osobama, ili odabranima, obično suprotnog pola, šalju pisamca, sa nekim tekstom koji može biti ljubavnog ali i satiričnog sadržaja. (Prim. prev.)

145


prelaznu ocenu. Posle bi izlazio na tablu, poslušno i nimalo uzrujano, da svaku reč ispiše tri puta. Ni to mu, reklo bi se, nije bilo od prevelike pomoći. Teško je, ipak, bilo poverovati da takav loš pravopis nije bio smišljena, obesna tvrdoglava šala, iako ništa drugo kod njega nije pokazivalo da to može biti istina. Osim pravopisa, nije se isticao ni kao prepametan ni kao priglup. Znao bi, najverovatnije, gde se nalazi Mediteransko ali ne bio znao gde je Sargasko more.

Kad se vratio sa table, napisala sam mu na mom lenjiru, „Koju si ulogu dobio?” i pružila mu, kao da mu ga pozajmljujem. Razred je bio zona primirja i u njemu je bila moguća neutralna, ali skrivena komunikacija između dečaka i devojčica.

Na drugoj strani lenjira otpisao je: Frulaše, iz Hamelin. Tako sam znala koja će se opereta spremati: Frulaš iz Hamelina.

Bila sam razočarana, pomislivši kako neće biti scena na dvoru, ni dvorskih dama, ni lepih haljina. Ipak, bez obzira, umirala sam od želje da dobijem neku ulogu. Gospođica Faris je došla da bira igrače za „Svadbeni ples seljaka”.

„Tražim četiri devojke koje mogu da drže glavu uspravno i sa ritmom u nogama. Mardžori Kuts, Gven Mundi, ko još?” Pogled joj je išao gore-dole, duž klupa, zaustavio se na više njih pa i na mojoj, a ja sam sedela podignute glave, pravih ramena, sa izrazom punim nade ali iz ponosa ne i bezrezervne, snažno držeći, što je bio samo moj znak, palčeve za sreću. „Alma Kodi i – Džun Ganet. Sada, četiri dečaka, koji mogu da igraju a da se ne spopletu o zavesu...

Odjednom sam se beskrajno rastužila. Nije, valjda, da ću biti samo deo gomile, ćušnuta u kraj bine? Nije, valjda, da uopšte neću ni stajati na bini? Neki đaci iz razreda neće; sedeće na klupama poređanim ispod bine, s obe strane klavira koji će svirati gospodin Bojs, sa onima iz nižih razreda koji su izabrani za hor, a svi će biti obučeni isto, u tamne suknje i bele bluze, bele košulje i crne

146

Alis Manro

pantalone. Tu sam sedela tri godine, u Ciganki princezi, Kerijevim plesačima i Ukradenoj kruni. Tu će u Frulašu iz Hamelina, kao što se i očekivalo, sedeti ona devojčica Italijanka, debela devojčica, i albino dečak. Ali, ne ja! Ne ja! Nisam mogla da verujem u tako strašnu nepravdu koja bi me sprečila da budem na bini.

Ni Naomi nije dobila ulogu. Kada bismo se vraćale kući nismo o tome razgovarale, ali se jesmo izrugivale svemu što je bilo u vezi sa operetom.

„Ti budi gospođica Faris, ja ću biti gospodin Bojs. Ah, ljubavi moja najdraža, slatki moj kolibriću, poludim od strasti kad slušam Frulaša iz Hamelina, kad ću te stegnuti rukama, tako jako, da ti kičma pukne jer tako si mršava, ko saraga?”

„Uopšte nisam ko saraga, već nepojamno lepa, ali od tvojih brkova dobijam ospice. Ali, šta ćemo sa gospođom Bojs? O, ljubavi moja?”

„Ne lupaj svoju glavicu, najslađi moj anđelu, zatvoriću ja nju u mračni orman sa bubašvabama.”

„Ah, bojim se, oslobodiće se ona.” „U tom slučaju, nateraću je da proguta arsenik i istesterisaću je

na najsitnije komade, baciti ih u klozet i povući vodu. Ne, rastvoriću ih u sonoj kiselini u kadi. Izvadiću zlatne navlake iz vilice i od njih napraviti prekrasne burme za nas.”

„Ooooo, taaako si romantičan, najljubavnija moja ljubavi.” Onda je Naomi izabrana da bude majka koja je trebalo da kaže, „Oh, Martice, draga moja, kako da igraš ujutru kada moram da ti ispletem kike! Au, kako ću da te izgrdim! E, samo da te sada vidim da igraš!” A, u poslednjoj sceni, kaže, „Tako sam zahvalna, nikada više neću da izmišljam priče o mojim susedima niti ću ponovo da ogovaram onog Šajloka kod žene!” Verujem da su Naomi izabrali zbog njene zdepaste, kockaste figure koja, nekako prikladno, odgovara izgledu starije gospođe. Tako sam kući morala da se

147


vraćam sama; oni koji su imali govorne uloge ostajali su posle škole da ih uvežbavaju. Moja bi majka pitala, „Kako ide opereta?”, što je značilo, Jesi li dobila ulogu?

„Za sada još nikako. Nisu još završili podelu.” Posle večere otišla sam do ulice Mejson i prošla pored kuće

gospođice Faris. Nisam imala nikakvu ideju o tome šta ću da radim. Hodala sam gore-dole, ne praveći nikakav zvuk po utabanom snegu. Gospođica Faris nije povukla roletne nadole; to nije ličilo na nju. Njena je kuća bila mala, gotovo kao igračka; bela sa plavim šalonima, šiljatim krovom, majušnim zabatom, nazupčenim daskama iznad vrata i prozora. Podigla ju je za sebe, novcem koji joj je ostao posle smrti roditelja. I, mada se ovakve kuće često sreću u filmovima – znači, kuće koje su napravljene da budu očaravajuće, ekscentrične, kuće koje kao da su zamišljene za igru a ne da se živi u njima – u Džubiliju, do sada, nisu viđene. U poređenju sa drugim u gradu, kuća gospođice Faris izgledala je kao da nema nikakvih tajni, nikakvih protivrečnosti. Za nju su ljudi govorili. „To je tako medena kućica, kao da nije stvarna.” Više od toga nisu umeli da kažu, a nije ni imalo šta da se kaže.

Pošto, naravno, nisam mogla ništa da učinim ubrzo sam se vratila kući.

Ali, sutradan je gospođica Faris sa Džun Ganet za petama ušla u učionicu, domarširala pravo do moje klupe, rekla, „Na noge, Del”, kao da je trebalo da znam šta mi je činiti i bez naredbe – opereta joj je sve više postajala manir – i postavila nas je leđa u leđa. Bilo mi je jasno da je Džun bila pogrešne visine, ali nisam znala da li je preniska ili previsoka, tako da u skladu sa tim nisam mogla da se ili istegnem ili skupim. Gospođica Faris je stavila svoje šake na naše glave, strogo ih podigla. Stajala je tako blizu da sam mogla da osetim ljutkasti znoj i, jedva primetno, drhtanje ruku; tihi, opasni zvuk uzbuđenja prostrujao je kroz nju.

148

Alis Manro

„Viša si za pola palca, Džun, dušo. Videćemo šta možemo da uradimo da igraš majku.”

Naomi i ja, ali i drugi, pažljivo smo se, bezizražajno zgledali; oštri, mrki pogled gospodina Mekene obuhvatio je sve nas.

„Ko će ti biti partner?” kasnije je u garderobi prošaputala Naomi dok smo se gurale da dođemo do svojih čizama. Morali smo da u našoj odeći za napolje izađemo, stanemo u vrste, ponovo uđemo, poređamo odeću preko našh stolica, sve u interesu reda.

„Džeri Stori”, priznala sam. Nisam bila baš suviše srećna zbog izbora partnera. Gven Mundi i Mardžori Kuts dobile su Hila Marija i Džordža Klajna koji su manje-više bili njihovi muški parnjaci u razredu jer su bili vedri, atlete i, što je važno, pristojnog ponašanja, Alma Kodi je dobila Dejla Meklaflina, sina sveštenika iz Ujedinjene crkve, visokog, opuštenih udova, idiotski odvažnog, sa teškim naočarima i jednim vrljavim okom. Već je imao seksualne odnose, uglavnom sa Violetom Tums u šupi za bicikle iza škole. A meni je dopao Džeri Stori, sav u bebastim loknicama na glavi i očima koje samo što se nisu izbuljile od bezobrazno visoke inteligencije. Na časovima prirode i društva digao bi ruku i dosadnim nazalnim glasom opisivao eksperimente koje je vršio koristeći svoj pribor za hemiju. Znao je imena svega na mapama – elemenata, biljaka, reka i pustinja. Taj bi znao gde se nalazi i Sargasko more. Nijednom me nije pogledao u lice dok smo uvežbavali taj ples. Ruka mu se znojila. Kao i moja.

„Joj, baš te žalim!” rekla je Naomi. „Sada će svi misliti da ti se on dopada.”

Baš me briga. Jedino što je svima u školi sada bilo važno, bila je opereta. I, kao što tokom rata ne možete da shvatite o čemu su ljudi pre rata razmišljali, o čemu su brinuli i koje su bile vesti koje su slušali, tako je sada bilo nemoguće setiti se kako je izgledala škola pre uzbuđenja, podela i napetosti koje je donela opereta. Ples

149


smo vežbali posle časova ali i tokom škole, u zbornici. Nikada ranije nisam bila u zbornici i bilo mi je neobično kada sam videla kredenac sa zavesicama od kretona, šolje za čaj, rešo, flašicu aspirina, džombasti kožni kauč. Nikada ne bismo zamislili učitelje u tako običnom, čak i aljkavom domaćinstvu.

Neobične slike su se ređale jedna za drugom. U plafonu zbornice nalazio se otvor i kada smo jednog dana došli da vežbamo ugledali smo noge i stražnjicu gospodina Mekene, baš gospodina Mekene od svih, kako se u prašnjavim smeđim pantalonama iz otvora koprcaju tamo-amo u pokušaju da dotaknu merdevine kao oslonac. Spuštao je odgore kartonske kutije koje je gospođica Faris hvatala, uzvikujući, „Da, ta, baš ta! Au, šta ovde imamo, ’ajde da bacimo pogled kakvo je tu bogatstvo!”

Snažnim trzajem pokidala je konopac i prosula iz kutije pamučnu gazu, obojenu u crveno i plavo i oivičenu petljicama od onih istih zlatnih i srebrnih traka kojima ukrašavamo božićnu jelku. Onda su na red došle krune, oblepljene zlatnom i srebrnom folijom. Pa plišane pumperice boje rđe, žuti šal sa okruglim šarama i iskukičanim resama, nekoliko dvorskih haljina od prašnjavog tafta, tankog kao flispapir. Gospodinu Mekeni koji je stajao ne dobivši ni reč zahvalnosti za to što je učinio, jedino je preostalo da trese prašinu sa svojih pantalona.

„Danas nema plesa! Dečaci, napolje. Hajde napolje da igrate hokej.” (Bila je to jedna od fikcija gospođice Faris, da kada god nisu u školi dečaci igraju hokej). „Devojke, vi ostajete, da mi pomognete da sve ovo sortiram. Šta od ovoga može da nam posluži za varošicu u srednjem veku, u Nemačkoj? Ne znam, prosto ne znam. Ove haljine su prevelike. A na bini će se ionako raspasti. Svoj zlatni trenutak imale su u Ukradenoj kruni. Da li će pantalone biti tačne gradonačelniku? To me podseti, to me podseti – moram da za gradonačelnika napravim lentu sa ordenom! Moram da sašijem

150

Alis Manro

kostim i za Frenka Vejlza, poslednji Frulaš iz Hamelina koga smo imali bio je duplo deblji. Ko to beše? Sasvim sam zaboravila ko to beše. Bio je debeli dečak. Izabrali smo ga samo zbog glasa.”

„Koliko smo različitih opereta imali?” Bio je to prijazan, učtiv glas Gven Mundi koja je umela sa učiteljima.

„Šest”, rekla je gospođica Faris fatalistički. „Frulaš iz Hamelina. Ciganka princeza. Ukradena kruna. Arapske noći. Kerijevi plesači. Drvosečina kćerka. Kada je došlo vreme da ih sve ponovimo, na izboru su nam bili sasvim novi stasali izvođači a za publiku smo se uzdali u nebo da se ne seća prethodnog izvođenja.” Podigla je crni plišani ogrtač obrubljen crvenim, protresla ga, prebacila preko svojih ramena. „Ovo je nosio Pirs Mari, sećate se, kada je igrao kapetana u Ciganki princezi. Ne, naravno da se ne sećate, bilo je to 1937. Posle je poginuo, bio je u vazdušnim snagama.” Rekla je to nekako odsutno; s obzirom da je odigrao kapetana u Ciganki princezi, zar je uopšte važno šta je sa njim dalje bilo? „Svaki put kada bi ga ogrnuo, njihao bi se – ovako – i rubovima ogrtača izvodio svoj šou.” Počela je da se i sama hvalisavo uvija. U svim njenim uputstvima o ponašanju na bini, u svim preporukama kako da se pleše bilo je svesnog, velikog preterivanja, kao da je želela da nas privoli da u tome nađemo samozaborav. Vređala nas je, govorila kako igramo kao pedesetogodišnji artritičari, pretila da će nam u cipele staviti petarde, ali je sve vreme bdela nad nama kao da imamo u sebi moć ljupkog, vatrenog plesa i kao da samo ona može da iz nas izvuče to što niko drugi, a najmanje mi slutimo da postoji.

Gospodin Bojs je ušao da uzme magnetofon kako bi mogao da uči Frenka Vejlza da svira. Spazio ju je kako se uvija.

„Con brio”, rekao je suzdržano iznenađeno, kako samo Englezi umeju. „Con brio, gospođice Faris!”

Nastavljajući da se njiše, gospođica Faris se otmeno naklonila a mi smo joj to uzeli za plus i sasvim nam je bilo jasno da rumenilo

151


koje ju je u tom času oblilo kao jutarnje sunce i upilo crvenilo od ruža nije imalo blage veze sa gospodinom Bojsom već sa čistom radošću zbog onog što je činila. Uhvatili smo se za to Con brio, isplanirali da ga ponavljamo. Niti smo znali, niti nam je bilo važno da znamo šta znači, jedino je bilo važno da je apsurdno – sve strane reči su po definiciji bile apsurdne – i dramatično eksplozivno. Prepoznali smo njegovu korisnost. Dugo pošto je opereta izvedena, gospođica Faris nije mogla da prođe hodnikom u školi, nije mogla da prođe pored nas na povratku kući uz brdovitu ulicu Džon dok bi se hrabrila, što joj je bila navika, veselo pevuckajući sebi u bradu („Minstrel, dečko, – Dobar dan, devojke! – u rat je krenuo! ”), a da ta fraza podmuklo ne lebdi negde u njenoj blizini. Con brio, gospođice Faris. Osećali smo da je to bilo njeno poslednje iskušenje; definitivno ju je pronervozilo.

Počeli smo zbog uvežbavanja da idemo u zgradu Opštine. Sala u njoj bila je, otkad se zna, velika i suva, zavesa na pozornici bila je, otkad se zna, od starog tamnoplavog somota sa kraljevskim, zlatnim resama. Tih zimskih polumračnih dana svetlost je biJa upaljena, ali ne i u dnu sale gde bi gospođica Faris povremeno nestajala, vičući, „Ovde pozadi ne čujem ni reč! Ni reč! Čega se to plašite? Hoćete ii da ljudi koji sede pozadi traže nazad svoj novac!”

Približavala se vrhuncu očajanja. Pri sebi je uvek imala nešto za šivenje. Jednoga dana me je pozvala i dala mi komad zlatnog konca koji je ušivala na plišani šešir gradonačelnika. Rekla mi je da otrčim do radnje Vokerovih i kupim četvrt metra istog. Sva je treperila; ljutkasti miris njenog tela bio je još jači. „I, požuri”, rekla je, kao da me šalje po neki lek od kojeg zavisi život, ili sa porukom koja će spasiti čitavu vojsku. Izletela sam nezakopčanog kaputa na tihe ulice Džubilija pod sveže napadalim, vunasto belim snegom; zgrada Opštine iza mene kao da je svetlela poput lomače, zapaljene strasnom fanatičnom odanošću. Odanošću da se napravi nešto

152

Alis Manro

nestvarno, sasvim nepotrebno ali mnogo važnije od svega što smo imali jer je u njega uzidana vera.

Operetom oslobođeni rutine u našim životima, pomišljajući na časove gospodina Mekene, na kojima je on sricanjem pravopisa i računanjem napamet davio one koji nisu odabrani za priredbu, kao na nešto tužno i maglovito što je ostalo iza nas, sada smo svi bili saveznici gospođice Faris. Sastavljali smo odvojene, prethodno uvežbane delove operete u celinu. Priča me je duboko dirnula, i danas to isto osećam. Mislila sam kako je usamljen, snažan, a kako bespomoćan i tragičan lik Frulaša iz Hamelina. Nijedno izdajstvo nije ga moglo iznenaditi; slomljen silnim zloupotrebama ljudi, držao je i dalje, umorno, nalik Hemfriju Bogartu, do svoje časti. Čak i njegova osveta (naravno, pokvarena izmenjenim krajem) nije ličila na zlu već pre nekako blagu, strahotno blagu osvetu u interesu šire pravde. Razmišljala sam o tome kako je Frenk Vejlz, taj za pravopis izgubljeni slučaj, lako i prirodno ušao u lik i ne trudeći se da glumi. Na pozornicu je doneo svoju svakodnevnu povučenost i ravnodušnost, što jeste bilo ono pravo. Prvi put sam uočila kakav je, kako je izgledao – uska izdužena glava, kosa tamna i kratko ošišana kao gruba prostirka, melanholično lice koje lako može da se pretvori u komično mada u ovom slučaju to nije, ožiljci od starih čireva i jedan novi koji je buknuo pozadi na vratu. Telo mu je bilo usko kao i lice, visina prosečna, kao u svih dečaka iz razreda – što znači za centimetar i nešto niži od mene – a hodao je hitro i lako, kao neko kome nije potrebno ni da zaseni ni da privuče nečiju pažnju na sebe. Danima nije izlazio iz plavosivog džempera, zakrpljenog na laktu, a tu sam prigušenu boju, tako običnu, tako suzdržanu i tajanstvenu, ja doživljavala kao samo njegovu, kao boju njegove ličnosti.

Volela sam ga. Volela sam Frulaša iz Hamelina. Volela sam Frenka Vejlza. Morala sam sa nekim da razgovaram o njemu pa

153


sam razgovarala sa mojom majkom, pretvarajući se da govorim objektivno i kritički.

„Ima dobar glas, ali nije dovoljno visok. Mislim da će ga pozornica progutati.”

„Kako se zove? Vejlz? Je l’ to sin one žene koja pravi steznike? Ja sam moje steznike kupovala baš kod neke gospođe Vejlz – imala je one čvrste modele. Nema ih više. Živela je na kraju ulice Begs, kad prođeš mlekaru.”

„Mora da mu je to majka.” Nekako sam dobila krila pri pomisli da postoji zajednička spona između porodice Frenka Vejlza i moje, njegovog života i moga. „Jesi ti išla tamo, kod nje kući, ili je ona dolazila ovamo?”

„Ja sam išla kod nje, mora tamo da se ode.” Htela sam da je upitam kakva je kuća, da li se u dnevnoj sobi

nalaze slike, o čemu je njegova majka pričala, da li je spominjala svoju decu? Bilo bi isuviše smelo pomisliti da su se njih dve sprijateljile, da su uopšte razgovarale o svojim porodicama, da je gospođa Vejlz tog dana za večerom ispričala, „Danas je ovamo dolazila jedna vrlo zlatna ženica da proba svoje steznike i rekla kako ima kćerku u istom razredu u koji ideš i ti...”

A čemu to? Čuo bi samo moje ime i moja slika bi mu se pojavila pred očima.

Atmosfera u zgradi Opštine tih dana nije samo mene dovela u takvo raspoloženje. Ritualno neprijateljstvo između dečaka i devojčica pucalo je na stotinu mesta. Ono jednostavno nije moglo da opstane ili se, tamo gde je opstajalo, pretvaralo u šegačenje sa skrivenom, zbunjujućom osnovom za prijateljstvo.

Vraćajući se kući, Naomi i ja smo jele punjene čokoladice od pet centi, koje je po zimi bilo izuzetno teško ne samo zagristi već i žvakati. Razgovarale smo smešno sa punim ustima.

„Da ti nije partner Džeri Stori, koga bi poželela umesto

154

Alis Manro

njega?“ „Nemam pojma.” „Marija? Džordža? Dejla?“ Odlučno sam odmahivala glavom, cokćući i gutajući slatkastu

pljuvačku od čokoladice. „Frenka Vejlza”, rekla je đavolasto Naomi. „Reci mi samo da ili ne”, nastavila je. „’Ajde. A ja ću tebi reći

koga bih ja poželela da sam na tvom mestu.” „Ne bih imala ništa protiv njega”, rekla sam oprezno, utišanim

glasom. „Frenka Vejlza.” „E, pa ja ne bih imala ništa protiv Dejla Meklaflina”, kazala je

Naomi izazovno, prilično me iznenadivši jer je svoju tajnu ona čuvala mnogo bolje od mene. NasloniJa se glavom na snežni nanos, oblizavši i otkinuvši parče punjene čokoladice. „Znam da sam luda”, rekla je. „Ali, on mi se stvarno dopada.”

„Meni se stvarno dopada Frenk Vejlz” rekla sam, priznajući bez ostatka. „Mora da sam i ja luda.”

Posle toga smo stalno pričale o ta dva dečaka. Zvali smo ih F. P. To je značilo Fatalna Privlačnost.

„Evo tvoj F. P. Probaj da se ne onesvestiš.” „A što ti ne nabaviš svom F. P. nokszimu10 za njegove čireve, a? „Mislim da te tvoj F. P. gleda, ali je teško biti siguran jer je

vrljav.” Razvile smo šifrovani sistem podignutih obrva, treperenja

prstiju na grudima, pokreta usana dok nemo izgovaramo Srce će mi prepući, o, srce će mi prepući! (kada stojimo blizu njih na bini). Ubij je, ubij je, nadžak-baba na kvadrat (kada bi Dejl Meklaflin razgovarao sa Almom Kodi i ščepao je šakama za vrat) i Raskid (kada bi zagolicao Naomi ispod pazuha i rekao, „Skloni mi se s puta, ćurkice!”)

10 Noxzema, krema ili losion za čišćenje kože. (Prim. prev.)

155


Naomi je htela da pričamo o dešavanjima u šupi za bicikle. Devojka sa kojom je Dejl Meklaflin radio ono, astmatična Violeta Tums, odselila se iz grada.

„Dobro je što se odselila. Samu je sebe ovde osramotila.” „Nije sve njena krivica.” „Nego šta nego jeste. Krivica je do devojke.” „Kako može da bude njena krivica ako je on drži da ne može

da se pomeri?” „Ne može on nju da tako drži”, rekla je Naomi nepokolebljivo,

„jer, ne može da je i drži i – stavlja onu stvar u nju – istovremeno. Kako može?”

„Zašto ne pitaš njega? Ja ću mu reći da te interesuje.” „Moja mama kaže da je za to kriva devojka”, objašnjavala je

Naomi, ne obraćajući pažnju na moje reči. „Devojka je kriva, jer naš je polni organ unutra a njihov napolju, pa mi možemo da naše potrebe kontrolišemo bolje nego oni. Dečaci ne mogu da se suzdrže”, podučila me je proročkim a svejedno popustljivim tonom u glasu koji je priznavao anarhiju, opštepoznatu tajanstvenu brutalnost u ovakvim bliskim ljudskim odnosima.

Teško je bilo odoleti razgovoru na te teme pa, ipak, dok sam koračala ulicom River često bih poželela da joj nisam otkrila moju tajnu, kao što svi ponekad poželimo da naše tajne ostanu samo naše. „Frenku Vejlzu još ne može da se digne, jer se njegov glas još nije promenio”, kazala mi je Naomi – prenoseći još jednu informaciju koju je, bez sumnje, dobila od svoje majke – a ja sam bila i radoznala i uznemirena, kao da su moja osećanja prema njemu pogrešno protumačena i sada zauzimaju jedan potpuno neočekivani pravac. Stvarno nisam znala šta sam želela od Frenka Vejlza. Maštala sam o njemu, vrlo često. Zamišljala sam ga da posle izvođenja operete ide zajedno sa mnom kući. (Već je bila javna tajna da će dečaci – neki dečaci – pratiti devojke – neke devojke – te

156

Alis Manro

noći, ali Naomi i ja nismo čak ni razgovarale o toj mogućnosti; ustezale smo se da glasno izgovorimo čemu se nadamo). Hodali bismo potpuno tihim ulicama Džubilija, prolazili ispod svetiljki dok bi nam se senke uvijale i tonule u sneg i tu, u tom prelepom, tamnom, praznom gradu Frenk bi me preplavio ili iskrenim, neverovatnim a spokojnim i blagim pevanjem ili, u mnogo stvarnijim verzijama sna, jednostavno nepoznatom muzikom svoga prisustva. Nosio bi svoju šiljatu kapu, još malo pa dvorske lude, i ogrtač od raznobojnih krpica, a najviše plavih, koji je gospođica Faris sašila za njega. Često bih prizivala ovo maštanje pre nego što zaspim i zaista je bilo neobično koliko me je činilo zadovoljnom, koliko je njegov tok bio miran i utešan, pa bih zatvorila oči i lebdeći na njemu uranjala u moje prave snove koji nikada nisu bili tako lepi već su bili ispunjeni sitnim problemima, izgubljenim soknama, nemoći da pronađem učionicu osmog razreda ili užasima kao što je onaj u kojem igram na pozornici i shvatam da nisam stavila ukrase na glavu.

Na probi u kostimima, gospođica Faris je glasno uzviknula kako bismo svi mogli da je čujemo:

„Iz ovih stopa idem i skačem sa vrha zgrade Opštine! Sa samog vrha! Jeste li svi spremni da za to budete krivi?” Isturene prste šaka zarila je u lice tako jako da je izgledalo kao da će na njemu izdubiti brazde. „Ponovo-ponovo-ponovo, zaboravite poslednjih petnaest minuta! Zaboravite poslednjih pola sata! Krenite iznova, od samog početka!” Gospodin Bojs se nasmešio prilično vedro i dao ton početnoj melodiji koju peva hor.

A onda, ta noć. Došao je trenutak, publika se smestila, sve to vrpoljenje, kašljanje, iščekivanja, iz dela sale u kojem smo navikli samo na tamu i eho. Pozornica je bila mnogo svetlija i sa mnogo većom gužvom, sa fasadama kuća od kartona i kartonskom fontanom, onakva kakvu nismo ni sanjali da će biti. Sve je prošlo

157


suviše brzo i bilo gotovo, završeno; nema veze kako, tako kako je bilo moralo je biti, više se nije moglo promeniti. Ništa se ne može promeniti. Posle svih vežbanja, prosto je bilo nezamislivo da je opereta zaista izvedena. Gospodin Bojs je obukao frak sa repovima za koji su ljudi rekli da izgleda smešno.

Sale za sednice Opštine direktno ispod bine – i sa njom povezane preko zadnjih stepenica-bile su čaršavima navučenim nakonopce izdeljene u garderobe, a gospođica Faris sa keceljom preko svog novog svetloružičastog kostima čiji je gornji deo nabran u struku iscrtavala je obrve, karminisala usta, stavljala crvene tačkice na obraze tik ispod uglova očiju, nanosila oker boju na ušne školjke, učvršćivala kosu rastvorenim kukuruznim brašnom. Čula se užasna galama. Glavnih delova kostima nigde nije bilo; neko je stao na porub haljine gradonačelnikovice, i pocepao ju je u struku. Alma Kodi je priznala da je popila četiri aspirina kako bi smirila živce pa joj se sada vrtelo u glavi, probijao ju je hladni znoj i sela je na pod, najavivši da će se onesvestiti. Neki su se čaršavi otkačili. Dečaci su videli devojčice u donjem vešu, a i one njih. Članovi hora koji uopšte nisu trebali da ulaze u sale za sednice Opštine, upali su unutra i bezobrazno se poređali u svojim tamnim suknjama i belim bluzama a gospođica Faris, kojoj je to promaklo, otišla je do njih pa i njima našminkala lica.

Mnogo toga joj je promaklo. Očekivali smo od nje da bude uzbuđena, kao što je bila cele prethodne nedelje. Ništa od toga. „Pitam se da nije pijana”, rekla je Naomi, kao jabuka rumenih obraza, u kecelji majke. „Osetila sam joj smrad.” Ja nisam osetila ništa već samo miris toaletne vodice Divlja ruža i dašak onog ljutkasto-slatkastog znoja. No, svejedno, sijala je – šljokice su obrubljivale gornji deo njenog kostima u stilu cirkusko-vojničke uniforme – govorila meko i, ni nalik sebi, klizila, prolazila kroz svu tu gungulu prihvatajući je dobrostivo smireno.

158

Alis Manro

„Zakači suknju zihernadlom, Luiz”, rekla je gradonačelnikovici, „sad ti nema druge. Publika to neće ni primetiti.”

Neće primetiti! Ona, koja je bila toliko sitničava, pazila i na najmanji detalj, koja je terala majke da ušivene stvari tri puta paraju i iznova šiju!

„Velika jaka zdrava devojka poput tebe može da popije i šest aspirina a da ne trepne”, rekla je Almi Kodi. „Diži se na noge, mlada damo!”

Igračice su bile obučene u svetle pamučne suknje i u crvene, žute, zelene, plave i bele izvezene bluze sa provučenim tračicama za nabiranje. Alma je olabavila svoju traku kako bi pokazala bestidni nagoveštaj svojih dojki. Čak i na to se gospođica Faris samo nasmešila i odjezdila dalje. Činilo se da je sada moglo da se desi i ono što se u snu poželi.

Pred sam početak igre, moj ukras na glavi, visoka srednjovekovna kupa od kartona prekrivena žutom mrežicom, komadićem mlitavog vela, počela je da mi polako, pogubno, klizi u stranu. Morala sam da iskrivim glavu kao krivošija i tako, stisnutih zuba i sa ukočenim osmehom na licu, nastavim da igram do kraja.

Posle „Bože čuvaj kralja”, pošto je zavesa spuštena poslednji put, otrčali smo ulicom do fotografske radnje da se slikamo, svi i dalje u svojim kostimima, bez kaputa. Tiskali smo se, zbijeni, čekali među gomilom pozadina sa vodopadima u sepiji i italijanskim vrtovima koje je fotograf odbacio. Dejl Meklaflin je pronašao stolicu na kakvoj, na familijarnim fotografijama, obično sede očevi kao glave porodica dok se žena i deca jate oko njega. Seo je na stolicu, a Alma Kodi mu je drsko zasela na koleno. Obesila mu se o vrat.

„Tako sam slaba. Načisto sam uništena. Znaš da sam popila četiri aspirina?”

159


Ja sam stajala ispred njih. „Sedi, sedi”, rekao je Dejl veselo i povukao me je dole, na Almu koja je zavrištala. Raširio je svoje duge noge i obe nas pustio da padnemo na pod. Svi su se smejali. Kapa sa velom mi je odmah pala a Dejl ju je podigao i ponovo stavio na moju glavu tako da mi je veo prekrio lice.

„Ovako si predivna. Ne vidiš ni belu mačku.” Pokušala sam da sa kape otresem prašinu i da je namestim

kako treba da stoji. Iznenada se, između zavesa, pojavio Frenk Vejlz, pošto se upravo slikao sam, u svom kostimu prezrenog siromaška.

„Igrači! Sledeći!” pozivala je fotografova žena ljutito, promaljajući glavu kroz zavese. Ja sam bila poslednja koja je ušla jer sam uporno pokušavala da namestim kapu. „Ogledaj se u mojim naočarima”, rekao je Dejl, i ja sam tako učinila iako je pomalo zbunjivalo to što sam iza mog odraza videla njegove usamljene, vrljave oči. Zlobno se bečio.

„Moraš da je otpratiš kući”, rekao je Frenku Vejlzu. Frenk Vejlz je upitao, „Koga?” „Nju”, odgovorio mu je Dejl, glavom pokazujući na mene.

Moja glava se trgnula u njegovim naočarima. „Zar je ne prepoznaješ? Ona sedi ispred tebe.”

Uplašila sam se da će od toga ispasti šala. Osetila sam kako se znojim ispod pazuha, što je kod mene uvek bio prvi znak straha od poniženja. Lice mi je plivalo u Dejlovim blesavim očima. Bilo je to previše, preopasno tek tako uleteti u samu srž moga sna.

No, Frenk Vejlz je uviđavno i galantno, kao što bi svako uradio, rekao „Hoću. Ako ne živi baš mnogo daleko.”

Mislio je na vreme kada sam živela van grada na Flets putu i bila čuvena u razredu po mom dugom pešačenju do škole. Zar nije znao da sada živim u gradu? Nije bilo vremena da mu kažem; ni načina, a uvek je postojao mali rizik da mi se podsmehne,

160

Alis Manro

zamišljeno prezrivo podsmehne i kaže da se samo šalio, rizik koji nikada ne bih preuzela.

„Svi igrači!” dreknula je fotografova žena i ja sam se naslepo okrenula i pošla za njom iza zavese. Moje se razočaranje već sledećeg časa pretvorilo u zahvalnost. Reči koje je kazao neprestano su mi se vrtele u glavi kao da su bile reči hvale i izvinjenja, a njihova intonacija tako milozvučna, u stvari, puna razumevanja i blagosti. Osećaj retkog mira, poput onog iz mog sanjarenja, vladao je mnome dok sam se slikala i nosio me je nazad kroz hladnoću sala za sednice, držao me je dok sam se presvlačila, čak i kada je Naomi rekla, „Svi su umirali od smeha kako si držala glavu dok si igrala. Ličila si na lutku sa slomljenim vratom. A zaista nisi mogla ništa da uradiš.” Uhvatilo ju je loše raspoloženje koje se samo pogoršavalo. Šapnula mi je, „Znaš sve ono što sam ti pričala o Dejlu Meklaflinu? Sve je to bila laž. Sve je to bila predstava da bih izvukla tajne iz tebe, ha, ha.”

Gospođica Faris je automatskim pokretima skupljala i slagala kostime. Kukuruzno brašno se rasulo po njenom ružičastom kostimu i prednji deo grudi kao da joj je splasnuo, kao da se nešto urušilo u njega. Nije se mnogo trudila da nas primeti, osim što je rekla, „Devojke, skinite ukras od ruže sa cipela, ostavite ga pored njih. Sve će ponovo moći da se upotrebi.”

Obišla sam oko sale i došla na ulaz gde me je čekala moja majka sa Fern Doerti i mojim bratom Ovenom, u uniformi za tačku sa zastavama (niži razredi su, pre nego što se podigne zavesa za operetu, izvodili neke beznačajne zadatke poput mahanja zastavom i predstavljanja ritam benda), koji je svoju zastavu za koju je dobio dozvolu da je zadrži gurao u snežni smet.

„Što si se zadržala tako dugo?” upitala je moja majka. „Bilo je baš lepo, je l’ ti se vrat ukočio? Taj mali Vejlz jedini je na celoj pozornici zaboravio da skine kapu kada je svirano ’Bože čuvaj

161


kralja’”. Moja je majka imala osećaj za te raznorazne neobične sitne konvencionalnosti.

Šta je bilo posle operete? Za nedelju dana nestala je sa vidika. Prizor u svlačionici u kojoj visi deo nekog kostima koji je trebalo vratiti bio je jednak prizoru božićne jelke u januaru koja požutela, sa još zakačenim ostacima ukrasne trake i kao podsećanje na vreme grozničavih iščekivanja i napora samo sada nekako na pogrešnom mestu, stoji uz trem iza kuće. Solidno tle gospodina Mekene polako se učvršćivalo pod našim nogama. Svakoga dana rešavali smo po osamnaest aritmetičkih zadataka kako bismo nadoknadili izgubljeno i poslušno slušali najave tipa „A, sada, zbog proćerdanog vremena, svi treba da zagrejemo stolice! ’Zagrejati stolice, zabiti nos u knjige, naoštriti olovke – sve su to bili omiljeni izrazi gospodina Mekene, a njihova otrcanost i predvidljivost sada su nas punile nekim neobičnim zadovoljstvom. Vukli smo kući gomile knjiga, provodili vreme crtajući mape Ontarija i Velikih jezera – najteža mapa na svetu za crtanje – i učili „Prikazanje ser Lanvala.”

Sve naše stolice bile su pomerene; školsko čišćenje klupa i promena para sa kojim smo sedeli pokazali su se vrlo podsticajnim. Frenk Vejlz je sada sedeo na drugoj strani učionice. Jednoga dana došao je čikica sa dugačkim merdevinama i uklonio nešto što se još od Noći veštica nalazilo u jednoj od visećih svetiljki. Svi smo bili ubeđeni da je to bio kondom i da je ime Dejla Meklaflina bilo povezano sa njim; manje skandalozno, iako svejedno tajanstveno, bilo je otkriće da je to samo jedna stara čarapa. Izgleda da je došlo vreme razbijanja iluzija. Preći na stvari od kojih se živi, voleo je da kaže gospodin Mekena.

Moja ljubav se, naravno, nije istopila sa dolaskom novog godišnjeg doba. Maštanje se nastavilo, ali se sada hranilo iz prošlosti. Ničeg novog za hranu nije bilo. Ipak, promena godišnjeg

162

Alis Manro

doba jeste bila važna. Činilo mi se da je zima, a ne proleće pravo vreme za ljubav. Zimi je svet u kojem se živelo bio smanjen; iz tog malog zatvorenog prostora u kojem smo bili mogu da se rascvetavaju fantastične nade. Ali, proleće otkriva poznatu geografiju prostora; duge smeđe puteve, stare ispucale trotoare pod našim nogama, svo granje drveća polomljeno u zimskim olujama a koje je trebalo počistiti iz dvorišta. Proleće otkriva razdaljinu, tačno onakvu kakva postoji.

Frenk Vejlz nije otišao u gimnaziju kao najveći broj đaka iz razreda, već je dobio posao u džubilijskom Gradskom hemijskom čišćenju. U to vreme, hemijske čistionice nisu imale kombije. U najvećem broju, ljudi su sami podizali svoju odeću a vrlo je malo stvari isporučivano. Posao Frenka Vejlza bio je da ih raznosi po gradu i ponekada bismo ga sretali na tom poslu kada bismo se vraćali iz škole. Pozdravljao bi se brzo, ozbiljno, pristojno, onako kako biznismen ili poslovni čovek razgovara sa ljudima koji još nisu kročili u svet odgovornosti. Uvek je odeću nosio u visini ramena, sa pokorno savijenom rukom u laktu; u vreme kada se zaposlio još nije izrastao do svoje pune visine.

Izvesno vreme – šest meseci, čini mi se – odlazila sam u Gradsko hemijsko čišćenje sa uzbuđenjem koje je još u tragovima živelo u meni i nadom da ću ga videti, ali on nikada nije bio u glavnoj radnji; tu je uvek stajao njen vlasnik ili vlasnikova žena – oboje sitni, iscrpljeni bledi ljudi koji su izgledali kao da su supstance za hemijsko čišćenje ili očistile i njih ili su im se uvukle u krv.

Gospođica Faris se udavila u reci Vavanaš. To se desilo kad sam bila u gimnaziji, dakle, svega tri do četiri godine posle Frulaša iz Hamelina, pa ipak, kada sam čula vest, učinilo mi se kao da je gospođica Faris ne samo iz nekog davno prošlog doba već i na nivou najnaivnijih i praiskonskih osećanja, doba pogrešnog

163


razumevanja. O njoj sam mislila kao o zarobljeniku u tom vremenu i bila iznenađena da ga je razbila, kako bi počinila takav jedan akt. Ako je to bio akt.

Bilo je moguće, mada sasvim neverovatno, da je gospođica Faris krenula u šetnju duž obale reke severno od grada, blizu betonskog mosta, i da se okliznula i pala u vodu a onda nije mogla da se spasi. Nije bilo ni nemoguće, istakao je Herald-Advance iz Džubilija, da su je iz kuće otele jedna ili više nepoznatih osoba i gurnule u reku. Izašla je iz kuće uveče, vrata nije zaključala, a sva su svetla bila upaljena. Neki ljudi koje uzbuđuje pomisao da se savršeni tihi zločini dešavaju noću, uvek su ostali ubeđeni da je to bilo ubistvo. Drugi su što iz naklonosti što iz poštovanja smatrali da je to bio nesrećni slučaj. Bile su ovo dve mogućnosti oko kojih se raspravljalo i umovalo. Oni koji su smatrali da je u pitanju samoubistvo, a na kraju se najveći broj ljudi tome priklonio i poverovao, nisu bili tako voljni da o njemu raspravljaju, a i zašto bi? Jer, tu nije imalo šta da se kaže. Bila je to tajna koja je izronila, bez objašnjenja i bez iole nade da će ga biti, apsolutno prkosno, kao čisto plavo nebo. Nema tu otkrivenja.

Gospođica Faris u svome somotskom kostimu za sličuganje, njena otmena šubara po kojoj se izdvajala među klizačima, gospođica Faris con brio, gospođica Faris dok šminka lice u salama za sednice, gospođica Faris koja nemo, u reci Vavanaš, pluta sa licem u vodi šest dana pre nego što su je pronašli. Iako ne postoji uverljivi način da se ove slike povežu jedna sa drugom – ako je poslednja verodostojna, zar onda i druge ne moraju da budu sa njom u saglasju? – one od sada moraju da budu zajedno.

Frulaš iz Hamelina. Ciganka princeza. Ukradena kruna. Arapske noći. Kerijevi plesači. Drvosečina kćerka.

Sve je te operete pravila kao mehuriće od pene, oblikovala ih ustreptalim iscrpljujućim naporom a onda, kao usput, oslobađala

164

Alis Manro

da nestaju i raspršuju se ali i zauvek čuvaju naša preobražena dečja bića, njenu neporaženu, širokogrudu ljubav.

Što se gospodina Bojsa tiče, on je već bio napustio Džubili u kojem se, kako su ljudi su pričali, nikad nije osećao kao kod kuće, i našao je posao crkvenog orguljaša i učitelja muzičkog u Londonu – koji nije bio pravi London, osećam obavezu da objasnim, već grad srednje veličine u zapadnom Ontariju. Odande je došla vest da se tamo sasvim lepo snašao, tamo gde je bilo nekih ljudi kao što je i on sam.

165


Smetovi snega duž glavne ulice bili su toliko visoki da je u jednom od njih, ispred pošte, između pločnika i trotoara bio usečen čitav nadsvođeni prolaz. Snimljena je fotografija i objavljena u džubilijskom Herald-Advance-u, kako bi ljudi mogli da je iseku i pošalju svojim rođacima i prijateljima koji žive u manje junačkoj klimi, u Engleskoj, Australiji ili Torontu. Sahat-kula od crvenih cigala na pošti štrčala je iznad snega a dve su žene stajale ispod lučnog svoda, da pokažu kako to nije trik. Obe su bile službenice pošte, a na sebi su imale nezakopčane zimske kapute. Jedna od njih bila je Fern Doerti, stanarka moje majke.

Moja je majka isekla tu sliku i zato što je Fern bila na njoj i zato, rekla je, što ja treba da je sačuvam i pokažem mojoj deci.

„Oni nikada neće videti ovako nešto”, rekla je. „U njihovo vreme sneg će već biti sakupljan mašinama i – nestati. I ljudi će, možda, živeti ispod prozirnih kupola u kojima će temperatura biti regulisana. Ovakva godišnja doba više neće postojati.”

Kako li je samo prikupljala sve te svoje uznemirujuće informacije o budućnosti? Radovala se vremenu kada će gradovi poput Džubilija biti zamenjeni kupolama i betonskim pečurkama, kako će postojati vazđušni putevi koji će ljude prenositi od jednih do drugih a selo biti pritešnjeno i zauvek kultivisano širokim prostranim trakama trotoara. Ništa što mi sada znamo neće biti isto, neće ostati ni tiganji ni šnale za kosu ni štampane stranice ni penkala. Mojoj majci ništa ne promiče.

I njene reči o mojoj deci su me iznenadile, jer nikada nisam mislila da ih imam. Slava je bila ta za kojom sam žudela dok sam, kao prognanik ili špijun, hodala ulicama Džubilija ne znajući ni iz

166

Alis Manro

kojeg pravca niti kada će da napadne, jedino svakim svojim damarom osećajući da će tako biti. U to je bila ubeđena i moja majka, bila je moj saveznik, ali više o tome sa njom nisam razgovarala; bila je indiskretna i njena očekivanja su bila suviše napadna.

Fern Doerti. Evo je u novinama, obema rukama koketno drži zadignutu kragnu svog dobrog zimskog kaputa koji je, pustom srećom, obukla baš tog dana za posao. „Okrugla sam ko lubenica”, rekla je. „U tom kaputu.”

I sam gledajući u sliku, gospodin Čejmberlin ju je štipnuo za ruku iznad bore koja se, kao brazletna, usekla u punački zglob.

„Čvrsta kora, čvrsta stara lubenica.” „Nemoj da si pokvaren”, rekla je Fern. „Stvarno mislim tako.”

Za tako krupnu ženu glas joj je bio slab, plačljiv, nametljiv, ali ipak dobroćudan i popustljiv. Sve one osobine koje je moja majka razvila da bi se izborila sa životom – oštrinu, bistrinu, odlučnost, selektivnost – kao da su u Fern imale svoju suprotnost, u njenim neodređenim žalopojkama, lenjim pokretima, nezainteresovanoj ljubaznosti. Bila je tamnoputa, ne maslinaste već sivkaste, mutnije nijanse i sa pegavim tačkama veličine novčića; izgledala je kao pegava zemlja u senci drveta po sunčanom danu. Zubi su joj bili četvrtasti, beli, malo izbačeni i sa sitnim razmacima. Te dve osobine, od kojih nijedna sama po sebi nije bila posebno privlačna, davale su joj vragolasti, senzualni izgled.

Nosila je jarkocrvenu, prekrasnu satensku kućnu haljinu koja je, kada bi sedela, bogato isticala obline njenog stomaka i kukova. Oblačila ju je nedeljom ujutru, kada je sedela u našoj trpezariji i pušila, pijuckajući čaj, sve dok ne bi došlo vreme da se sprema za odlazak u crkvu. Haljina joj je dosezala do kolena i pokazivala priljubljenu bledu veštačku svilu – od spavaćice. Spavaćice su bile onaj deo odeće koji nisam podnosila zato što su ti se uvrtale oko

167


tela, podizale dok si spavao i ostavljale golo međunožje. Dok smo bile mlađe, Naomi i ja smo često crtale muškarce i žene sa zapanjujuće ogromnim polnim organima, ženskim debelim, obraslim kratkim oštrim dlačicama, kao leđa u divljeg praseta. Teško da neko u spavaćici nije svestan tog odvratnog gnezda koje pižama pristojno prekriva i obuzdava. Za istim trpezarijskim stolom, nedeljom, moja majka je nosila široku pižamu na štrafte, izbledeli kimono boje rđe sa kaišem ukrašenim kićankama, a na nogama je imala štrikane patike-sokne od vune, sa kožom umesto đona.

Uprkos razlikama, Fern Doerti i moja majka bile su prijateljice. Mama je u ljudima cenila životno iskustvo, želju za upoznavanjem ljudi i kultura i, na kraju, sve ono što se u Džubiliju prima sa podozrenjem. A Fern nije uvek radila u pošti. Ne; jedno vreme je učila pevanje, studirala je na Kraljevskom muzičkom konzervatorijumu. Sada je bila u horu Ujedinjene crkve i na Uskrs je pevala „Znam da moj Spasitelj živi”, a na venčanjima „Zato” i „O, obećaj mi” i „Glas koji je nadahnuo naš Raj”. Nedeljom posle podne, kada pošta ne radi, ona i moja majka su na radiju slušale prenos iz Metropoliten opere. Mama je imala knjigu sa operama. Izvadila bi je i pratila priču, prepoznajući arije za koje su postojali prevodi. Zapitkivala bi Fern, ali Fern nije znala o operi onoliko koliko biste očekivali; čak je i mešala nazive sa onom koju su slušale. Ali, ponekada bi se nagnula napred, nalaktila na sto, ne opušteno već napeto, i pevala bi prezirući strane reči. „Dt<-daa-du, da, du, da du-du...” Snaga i ozbiljnost njenog glasa dok bi pevala uvek su me iznenađivali. Nije se stidela da oslobodi te snažne, bombastične emocije na koje u stvarnom životu nije obraćala pažnju.

„Jesi htela da budeš operska pevačica?” pitala sam. „Ne, nego sam baš htela da budem poštanska službenica. Pa, i

168

Alis Manro

jesam i nisam. Rad, vežbanje. Jednostavno, nisam imala dovoljno ambicija, pretpostavljam da je to bio moj problem. Uvek sam više volela da se lepo provodim.” Nedeljom posle podne oblačila bi sportske pantalone i sandale iz kojih su joj virili bucmasti, nalakirani nokti. Pepeo od cigarete padao joj je na stomak koji joj je, bez steznika, ispadao kao u trudnice. „Pušenje mi uništava glas”, govorila bi zamišljeno.

Iako je izazivao divljenje, na Fernin stil pevanja u Džubiliju se gledalo kao da je na korak od razmetljivosti, a na ulici bi deca ponekad kreštala ili ćurlikala za njom. Za moju majku to je već moglo biti proganjanje. Takve slučajeve bi gradila na najmanjim dokazima pa je tako pronašla jevrejski par koji je vodio prodavnicu vojne opreme i tihog smežuranog Kineza u vešernici, i glasnim uvertirama i saosećanjem koje je njih zbunjivalo polako dokazivala da im je prijatelj. A oni, oni nisu znali šta da rade sa njom. Fern nije bila proganjana, koliko sam ja videla. I pored toga što su moje stare tetke, tetke moga oca, njeno ime izgovarale na neobičan način,kao da je u njemu kamen koji moraju da progutaju a onda ispljunu. I Naomi je rekla „Ta Fern Doerti je rodila bebu.”

„Nikada se nije porodila”, odgovorila sam, automatski odbranaški.

„Jeste. Rodila ju je kada je imala devetnaest godina. Zbog toga je izbačena sa Konzervatorijuma.”

„Odakle ti to znaš?” „Moja majka zna.” Naomina majka je svuda imala špijune, ortakinje koje su je

informisale o starim slučajevima porađanja do umiranja na porođaju. U svom poslu medicinske sestre, idući od kuće do kuće, imala je šansu da radi kao podvodna pumpa i usisava ono do čega niko drugi nije mogao da dopre. Osećala sam da ovo moram da raspravim sa Naomi, prvo zato što je Fern bila naša stanarka, a

169


drugo zato što je Naomi uvek nešto govorila o ljudima u našoj kući. („Tvoja je mama ateista”, govorila bi sa zlobnim uživanjem u svojim rečima, a ja bih odgovarala, „Ne, nije, ona je agnostik”, ali uz sva moja razumna objašnjenja u koja sam se uzdala, Naomi bi pevala istu pesmu, šio mi ga Đura, šio mi ga Đura.) Naomin rođeni otac pripadao je nekoj čudnoj verskoj sekti na zlu glasu, špartao je gradom i, ne stavivši veštake, onako bezubo mumlao proročanstva a ja, opet, što iz obazrivosti što iz kukavičluka nisam bila od onih koji tračare.

Kada bih u novinama ili u časopisima našla slike beba, a kada bi se Fern našla u blizini, primećivala bih, „Jao, zar nisu preslatke!.” a onda pomno motrila da na Ferninom licu uočim treptaj koji bi mi otkrio kajanje i materinsku čežnju, kao da će jednom, dirnuta do srži nekom reklamom za talk ili pasirano meso, zaista briznuti u plač i raširiti svoje prazno naručje.

Naomi je, osim toga, rekla da je Fern svašta radila sa gospodinom Čejmberlinom, sve kao da su venčani.

Gospodin Čejmberlin je, zapravo, bio taj koji nam je Fern doveo kao stanarku. Kuću smo iznajmili od njegove majke koja je, sada već treću godinu, bila slepa i vezana za krevet u Vavanaš okružnoj bolnici. I Fernina majka bila je tu; tamo su se, u stvari, i upoznali tokom jednog dana za posete. U to vreme Fern je radila u pošti u Plavoj reci. Gospodin Čejmberlin je bio zaposlen u Radio Džubiliju i živeo je u malom stanu u istoj zgradi, ne želeći da se gnjavi oko kuće. Moja majka je o njemu govorila kao o „Ferninom prijatelju”, tonom koji je sugerisao čistu situaciju, insistiranje da reč prijatelj u ovom slučaju ne znači ništa više od onoga što treba da znači.

„Oni uživaju u zajedničkom društvu”, rekla bi. „Ne bave se glupostima.”

Glupost je značila ljubavna veza; značila je vulgarnost; značila

170

Alis Manro

je seks. Iskušavala sam majku onim što mi je Naomi rekla. „Fern i gospodin Čejmberlin baš kao da su venčani.” „Molim? Kako to misliš? Ko to kaže?” „Pa svi to znaju.” „Ja ne znam. Niti svi znaju. Nikada nisam nikoga čula da tako

nešto priča. To Naomi priča, je l’ da?” Naomi nije bila omiljena u mojoj kući, niti sam ja bila u njenoj.

Za svaku od nas sumnjalo se da nosi seme zaraze – u mom slučaju, ateizma, u Naominom, obuzetost seksom.

„To je sve plod prljavog uma koji se nikad neće obuzdati u ovom gradu i koji nikada neće ostaviti ljude na miru.

„Da Fern Doerti nije dobra žena”, zaključila je moja majka svom širinom logičkog zaključivanja, „misliš li da bih ja dopustila da živi pod mojim krovom?”

Te godine, naše prve godine u gimnaziji, Naomi i ja smo gotovo svakodnevno raspravljale o seksu, ali uvek na isti način, pa nikada nismo dospele do viših stepena otvorenosti. Taj ton bio je nepristojan, prezriv, fanatično radoznao. Godinu dana ranije, dopadalo nam se da zamišljamo kako smo žrtve nečije strasti; sada smo se učvrstile u stavu posmatrača ili, bar, ravnodušnih ali uzbuđenih eksperimentatora. Imale smo knjigu koju je Naomi pronašla u majčinoj staroj škrinji, ispod najboljih ćebića posutih kuglicama naftalina.

U toku prvog polnog odnosa, čitale smo naglas, treba biti oprezan posebno akoje muški organ neuobičajene veličine. Vazelin se pokazao kao dobar lubrikant.

„Ja više volim buter. Ukusniji je.” Polnom odnosu između bedara često se pribegava u poslednjoj fazi

trudnoće. „Misliš li da oni to rade i tada?“

171


Prodiranje otpozadi je ponekada preporučljivo u slučajevima u kojima je žena veoma debela.”

„Fern”, rekla je Naomi. „To on radi sa Fern. Ona je veoma debela.”

„Uf! Pozliće mi od ove knjige.” Poznato je da muški polni organ u erekciji, čitale smo, može

da dostigne dužinu veću od dvadeset pet centimetara. Naomi je ispljunula svoju žvaku, protrljala ju je između dlanova, počela da razvlači i vuče, a onda ju je uzela za jedan kraj, landarajući drugim kroz vazduh.

„Gospodin Čejmberlin, obarač rekorda!” I tako, kada god bi ona došla kod mene a u kući bio gospodin

Čejmberlin, ako bi jedna od nas, ili obe žvakale žvaku, izvadile bismo je, oblikovale dlanovima a onda kao nevinašca mahale njom u vazduhu sve dok odrasli ne bi to primetili i gospodin Čejmberlin rekao, „Baš vam je to neka igra” a moja majka kazala, „Prestanite sa tim, prljavo je.“ (Mislila je na gumu.) Nismo ispuštale iz oka gospodina Čejmberlina i Fern, tražeći znake strasti, raskalašnosti, čežnjive poglede, ruke blizu suknje. Nismo bile nagrađene, moja odbrana njih dvoje pokazala se istinitijom nego što sam želela. I meni se, naime, baš koliko Naomi svidelo da se zabavljam mislima o njihovom bestidnom strasnom groktanju, valjanju u krevetu koji se trese i škripi (u turističkim kabinama, Naomi je kazala, svaki put kada su išli do Tapertona, da pogledaju jezero). Odvratnost nije odbacila uživanje u mojim mislima; u stvari, bili su nerazdvojivi.

Gospodin Čejmberlin, Art Čejmberlin, čitao je vesti na Radio Džubiliju. Takođe je radio i ozbiljnije i važnije najave. Imao je lep profesionalni glas koji je zvučao toplo i, kao reka crne čokolade, izvirao i uticao u muziku orgulja u programu In Memoriam nedeljom posle podne, koji je sponzorisala lokalna firma za sahrane. Ponekada bi doveo Fern da u toj emisiji peva duhovne

172

Alis Manro

pesme – „Čudim se dok lutam” – i one, svetovne ali tužne – „Kraj divnog dana”. Nije bilo teško dospeti na Radio Džubili; i ja sam lično deklamovala jednu humorističku pesmu, u programu Omladinska zabava subotom ujutru, a Naomi je na klaviru svirala „Zvona svete Marije”. Svaki put kada biste upalili radio-aparat imali biste dobre šanse da čujete nekog koga ste poznavali, ili bar imena ljudi koje znate a koji se spominju u posvetama.

(„A sada ćete čuti pesmu za gospodina Karla Otisa i njegovu gospođu, povodom njihove dvadesetosmogodišnjice braka, koju im čestitaju njihovi sin Džordž i snaja Eta i troje unučadi, Lorin, Mark i Lois, kao i sestra gospođe Otis, gospođa Taunli sa Porterfild Rouda”) I ja sam zvala telefonom i jednu pesmu posvetila uja Beniju povodom njegovog četrdesetog rođendana; moja majka nije želela da joj se spomene ime. Ona je više volela da sluša Radio Toronto koji je prenosio iz Metropoliten opere, emitovao vestibez reklama i kviz program u kojem se ona takmičila sa četvoricom gospode koji su svi, sudeći po njihovim glasovima, imali šiljate bradice.

Gospodin Čejmberlin je morao da čita i reklame, i to je činio vrlo brižljivo, preporučujući viks kapljice za nos iz apoteke Krst, i nedeljne večere u hotelu Bransvik, i firmu Li Vikert i sinovi za odnošenje mrtve stoke. „Kako nam je mrtva marva, vojniče?” pozdravila bi ga Fern, a on bi je blago pljesnuo po stražnjici. „Javiću im da ti trebaju njihove usluge!” „Meni se čini da su tebi potrebnije”, odgovorila bi Fern bez imalo zlobe, a on bi pao u stolicu i nasmešio se mojoj majci u znak da bi voleo da mu sipa malo čaja. Njegove svetle plavozelene oči nisu imale nikakav izraz, samo tu boju, tako prekrasnu da poželite da imate takvu haljinu. Uvek je bio umoran.

Bele ruke gospodina Čejmberlina, njegovi nokti isečeni ravno, proseda, sve proređenija lepo očešljana kosa, njegovo telo koje

173


ničim nije remetilo liniju odela već kao da je od istog materijala pa je moglo da bude istovremeno i košulja i kravata i odelo u jednom, meni su bili neobični za muškarca. Čak je i uja Beni, tako mršav i uskih grudi, sa svojim oštećenim bronhijama imao neki pogled ili pokret koji je predskazivao slučajno ili nameravano nasilje, nešto što bi uzbudilo; i moj otac je bio takav, iako je on u svemu bio tako umeren. A, opet, tu je gospodin Čejmberlin koji trese pepeo sa tek zavijene cigarete u pepeljaru, gospodin Čejmberlin koji je bio u ratu, u tenkovskim jedinicama. Kada bi moj otac bio tu, a on dolazio kod nas, da nas vidi – da, u stvari, vidi Fern, ali to nije odmah pokazivao – moj otac bi ga ispitivao o ratu. Bilo je, međutim, jasno da su na rat gledali različito. Moj otac ga je posmatrao na sveobuhvatnom planu obeleženom bitkama koje su za ishod imale pobedu ili poraz. Gospodin Čejmberlin je na rat gledao kao na konglomerat priča bez neke posebne svrhe. On je svoje priče smišljao da bi se ljudi smejali.

Na primer, pričao nam je o tome kako je prvi put krenuo u akciju i kakva je to bila zbrka. Neki su tenkovi otišli u šumu, morali da se okreću, pojavljivali se iz pogrešnog pravca odakie su očekivani Nemci. Tako su i prvi pucnji koji su ispaljeni bili na sopstvene tenkove.

„Razneli su jedan!” rekao je gospodin Čejmberlin veselo, bez posebnog kajanja.

„Je li u tom tenku bilo vojnika?” Pogledao je u mene podsmešljivo iznenađeno, kao uvek kada

bih ja rekla nešto; čovek bi pomislio kao da hoću da se pred njim pravim važna. „Pa, ne bih bio iznenađen da ih je bilo.”

„Da li su, onda – pobijeni?” „Nešto im se dogodilo. Ja ih lično više nikada nisam video.

Puuuf!” „Ubijeni od svojih, kako je to užasno”, rekla je moja majka,

174

Alis Manro

skandalizovana, i manje nego obično sigurna u sebe. „Takve se stvari dešavaju u ratu”, kazao je moj otac tiho ali

nekako strogo, kao da je protivljenje bilo čemu od svega toga pokazivalo izvesnu naivnost svojstvenu ženama. Gospodin Čejmberlin se samo smejao. Nastavio je da priča o tome šta su sve radili poslednjeg dana rata. Digli su u vazduh poljsku kuhinju, otvorili vatru iz svih pušaka kao poslednji veseli plamen koji će videti.

„Zvuči kao gomila dečurlije”, rekla je Fern. „Zvuči kao da niste bili dovoljno odrasli da vodite rat. Zvuči kao velika, idiotska zabava.”

„Što sam se ja uvek trudio da imam, zar ne? Dobru zabavu.” Jednom smo saznali da je bio u Firenci, što nije bilo

iznenađujuće budući da je ratovao u Italiji. Moja majka je, sedeći, malo poskočila na stolici, ustreperila od pozornosti.

„Ti si bio u Firenci?” „Da, gospo”, rekao je gospodin Čejmberlin, nimalo uzbuđen. „U Firenci, bio si u Firenci”, ponovila je moja majka, zbunjeno

i radosno. Slutila sam na šta je ciljala i nadala se da se neće previše otkriti. „Nikad ne bih pomislila”, rekla je. „U stvari, naravno, znala sam da je Italija, ali mi je tako neobično...” Mislila je kako je ta Italija, o kojoj smo pričali, u kojoj se ratovalo, bila isto ono mesto na kojem se dešavala istorija, i to baš tu gde su stolovale stare pape i Medičijevi i Leonardo. Čenči11. Čempresi. Dante Aligijeri.

Vrlo neobično, ona, koja je bila puna vere u budućnost, da bude toliko uzbuđena prošlošću. Pojurila je u dnevnu sobu i vratila se sa dodatkom uz Enciklopediju, o umetnosti i arhitekturi, prepunim kipova, slika, zgrada, uglavnom fotografisanih pod magličastosivom, hladnom muzejskom svetlošću.

11 Beatriče Čenči. (Prim.prev.)

175


„Evo!” otvorila ga je na stolu pred njim. „Evo tvoje Firence. Mikelanđelova statua Davida. Jesi je video?”

Nagi muškarac. Ona njegova stvar od mermera visila je pred očima svih nas; kao osušena latica ljiljana. Ko bi još, osim moje majke, u njenoj nepokolebljivoj i zastrašujućoj nevinosti pokazivao muškarca, pokazivao svima nama sliku kao što je ova? Fernina su se usta nadula od naprezanja da zaustavi osmeh.

„Nisam uspeo da ga vidim, ne. Ali, to je mesto i inače prepuno kipova. Te slavan ovaj te slavan onaj. Ne možeš da se okreneš od njih.”

Bilo mi je jasno da on nije bio osoba sa kojom treba pričati o ovim stvarima. Ali, moja majka je nastavljala.

„Dobro, ali sigurno si video vrata od bronze? Veličanstvena bronzana vrata? Celi svoj život je umetnik uneo u njih. Vidi ih, evo ih ovde. Kako se zvao – Giberti. Giberti. Celi svoj život.”

Gospodin Čejmberlin je priznao da jeste video neke stvari, a da neke nije. Gledao je u knjigu prilično strpljivo, a onda je rekao da ga je baš briga za Italiju.

„Pa, za Italiju, možda ne. Ali, za Italijane, da.” „Ne misliš da su dekadentni?” upitala je moja majka žalosno.

„Dekadentni? Ne znam, ne znam šta su bili. Svejedno im je. U Italiji mi je na ulici prišao jedan muškarac i ponudio da mi proda svoju kćerku. Toga je bilo stalno.”

„Zašto bi hteli da prodaju devojku?” upitala sam, praveći što sam opuštenije mogla moju upadljivo i bezazleno naivnu facu. „Za robinju?”

„Tako nekako”, rekla je moja majka, zatvorivši knjigu, odustajući od Mikelanđela i bronzanih vrata.

„Nije bila starija od Del, sada”, rekao je gospodin Čejmberlin sa odvratnošću koja je na njemu izgledala blago pritvorna. „Neke od njih ni tolike.”

176

Alis Manro

„One sazrevaju ranije”, rekla je Fern. „Te klime su tople.” „Del. Uzmi ovu knjigu, skloni je.” Alarm u glasu moje majke

zvućao je kao lepet ptičjih krila u uzletu. E, čula sam. Nisam se vratila u trpezariju već sam otišla gore i

skinula se. Obukla sam crnu kućnu haljinu moje majke, od veštačke svile, po kojoj su bili razbacani buketići ružičastih i belih cvetova. Nepraktični poklon koji nikada nije obukla. U njenoj sobi, naježena i izazovna, zurila sam u trostruko ogledalo. Spustila sam tkaninu sa ramena i nabrala je preko grudi, velikih taman da stanu u one široke, plitke konusne papirnate kapice za desert. Upalila sam svetlost pored toaletnog stočića; probijala se kroz karamelasto staklo abažura, blaga i topla, posipajući mi sjaj po telu. Gledala sam moje visoko okruglo čelo, ružičastu pegavu kožu i lice nevino do prostodušnosti, ali moje oči su ipak uspele da izmene ono što je pred njima, učinile su me tajanstvenom i penastom, kosu koja je bila svetlosmeđa i oštra kao suvi grm pretvorile su u bogate talase, više čistozlatne nego prljavozlatne. Glas gospodina Čejmberlina, koji mi je odzvanjao u mislima dok je govorio „Nije bila starija od Del, sada“, delovao je na mene kao dodir veštačke svile na mojoj koži, obavijao me je, činio da se osećam i ugroženom i željenom. Mislila sam na devojčice u Firenci, devojčice u Rimu, devojčice mojih godina koje je muškarac mogao da kupi. Crne italijanske dlačice ispod njihovih pazuha. Crne dole oko ivica njihovih usnica. „One sazrevaju ranije u tim toplim klimama!' Rimokatolkinje. Muškarac ti je platio da mu daš da ti radi ono. Šta je rekao? Da li ti je on skinuo odeću ili je očekivao da ti to sama učiniš? Da li je spustio svoje pantalone ili je samo otvorio rajsferšlus i uperio onu svoju stvar u tebe? Bila je to prelazna faza, most između onoga što jeste bilo moguće, poznato i normalno ponašanje i magijskog, bestijalnog čina koji ja nisam mogla ni da zamislim. Ništa o tome nije pisalo u knjizi Naomine majke.

177


U Džubiliju je postojala kuća sa tri prostitutke. Tri, zapravo, ako računate i gospođu Mekejd koja ju je vodila; a njoj je bilo, barabar, šezdeset godina. Kuća se nalazila na severnom kraju glavne ulice, u dvorištu punom sleza i maslačka, pored Britiš-Ameriken servisne stanice. Tokom sunčanih dana, ponekada bi dve mlađe žene izašle iz kuće i sedele na platnenim stolicama. Naomi i ja smo više puta šetale donde i jednom smo ih videle. Imale su na sebi šarene cicane haljine i papuče; njihove bele noge su bile gole. Jedna od njih je čitala Star Vikli. Naomi je kazala da se ta zove Pegi, i da su je jedne noći u muškom toaletu Gej-la dens sale nagovorili da stojeći opsluži čitav jedan red njih. Da li je tako nešto moguće? (Ovu sam priču čula još jednom, samo je sada bila reč o gospođi Mekejd lično, koja je izvela, ili istrpela to junaštvo i to se nije desilo u Gej-la dens sali već uz zadnji zid kafića Tužna sova.) Želela sam da od te Pegi vidim više od mekog, sivo-smeđeg gnezda loknica iznad novina koje je držala: želela sam da joj vidim lice. I očekivala sam nešto – neugodni odsjaj potkupljivanja, neko zračenje, kao barski splin. U neku ruku me je iznenadila što čita novine, što reči u njima i njoj znače verovatno isto što i svima nama, da i ona jede i pije, da je još ljudsko biće. Razmišljala sam o njoj kao da je sa granice ljudskog funkcionisanja prešla u stanje savršenog poroka, na suprotni pol od svetačkog ali slično izolovanog, nesaznajnog. Ono što je ovde bilo svakidašnje – Star vikli, tačkaste zavese podignute u luku iza nje, geranijumi koji uobraženo rastu u limenim konzervama u prozorima javne kuće a što je meni ličilo na smišljenu i jadnu prevaru – koža uobičajenih pojava, pružalo se preko tako besramnih, tako proždirućih eksplozija požude.

Počešala sam butine preko hladne veštačke svile. Da sam rođena u Italiji moje bi meso već bilo staro, izborano, iskusno. To ne bi bila moja greška. Pomisao na kurvanje, ne mojom greškom,

178

Alis Manro

na trenutak me je žacnula; utešna, primamljiva misao, jer je tako konačna, uništitelj cilja za kojim se teži, vruća želja.

Posle toga sam izgradila nekoliko nepotpunih, nedovršenih nastavaka maštanja. Zamišljala sam da me je gospodin Čejmberlin spazio u majčinoj crnoj cvetnoj kućnoj haljini, spuštenoj niz ramena, ovako kao što sebe gledam u ogledalu. Da ja, onda, predlažem da skinem haljinu, da mu dopustim da me vidi bez odeće. Kako bi to moglo da se ostvari? Morali bismo da se rešimo drugih ljudi koji su obično u našoj kući. Majku bih poslala da prodaje enciklopedije; brata bih proterala na farmu. Ja bih morala da budem na letnjem odmoru, kada ne idem u školu. Fern se još ne bi vratila kući iz pošte. Jednog kasnog poslepodneva sišla bih niz stepenice po vrelini, u tihom danu sumporaste boje, obučena samo u ovu kućnu haljinu. Nad sudoperom bih pila vodu, ne primećujući da gospodin Čejmberlin sedi mirno u sobi, i, onda – šta? Nepoznati pas, samo za ovu priliku u našoj kući, mogao bi da skoči na mene i strgne mi kućnu haljinu. A mogla bih da se okrenem i nekako zakačim tkaninu na ekser od stolice, i ona bi cela samo skliznula do mojih stopala. Stvar je u tome da je sve moralo da bude slučajno; nikakvog napora sa moje strane, a još manje gospodina Čejmberlina. Moj san nije išao dalje od tog trenutka otkrivanja. Tačnije, često nije išao ni tako daleko već je lebdeo između ovih uvodnih detalja, zgušnjavajući ih. Trenutak u kojem se ja prikazujem gola nije mogao da se ustali, on je bio žaoka svetlosti. Nikada nisam zamišljala reakciju gospodina Čejmberlina, niti sam i njega samog ikada sasvim jasno osmislila. Njegovo je prisustvo bilo neophodno ali maglovito; skrajnut u mom maštanju, nije imao obličje ali je bio moćan, zračio je elektricitetom kao plava fluorescentna sijalica.

Naomin otac nas je uhvatio dok smo se na putu do stepenica jurile pored vrata njegove sobe.

179


„Vi, mlade dame, dođite na minut kod mene, opustite se.” Već je stiglo proleće, veće je bilo žućkaste boje, vetrovito. On je, svejedno, spaljivao otpatke u okrugloj limenoj bubnjari, bilo je vrelo i smrdljivo. Oprao je svoje čarape i donji veš i obesio ih o konopce duž zida. Naomi i njena majka nisu se baš sa posebnom pažnjom ophodile prema njemu. Kada joj je majka bila na putu, kao sada, Naomi bi mu za večeru otvorila konzervu špageta i istresla je na tanjir. Ja bih kazala, „Zar nećeš da ih podgreješ?” a ona bi mi odgovarala, „Što da se mučim? Ionako neće primetiti razliku.”

U njegovoj sobi, na podu, imao je gomile brošura štampanih na roto-papiru, za koje sam pretpostavljala da se odnose na religiju u koju je verovao. Naomi je nekada imala zadatak da ih donese sa pošte. Deleći stav svoje majke, pokazivala je veliki prezir prema njegovim uverenjima. „Sve samo proročanstvo do proročanstva”, govorila je. „Tri puta su do sada prorokovali smak sveta.”

Sele smo na ivicu kreveta koji nije imao prekrivač već samo grubo, poprilično prljavo, ćebe a on je seo preko puta nas u svoju stolicu za ljuljanje. Bio je star čovek. Naomina majka ga je negovala pre nego što se udala za njega. Između njegovih reči obično su zjapile velike praznine tokom kojih bi on, ne zaboravljajući pri tom na tvoje prisustvo, fiksirao svoje mutne oči na tvoje čelo kao da očekuje da će na njemu pronaći zapisani ostatak svoje misli.

„Čitanje iz Biblije”, rekao je vedro, nepotrebno i prilično u maniru nekoga ko je odlučio da se ne osvrće na primedbe za koje zna da postoje. Otvorio je veliku Bibliju na već obeleženom mestu i počeo da čita prodornim staračkim glasom, sa neobičnim zastajanjima i poteškoćama u izražavanju.

Tada će biti carstvo nebesko kao deset djevojaka koje uzeše žiške svoje i iziđoše na susret ženiku.

180

Alis Manro

Pet od njih bejahu mudre a pet lude. I lude uzevši žiške svoje ne uzeše sobom ulja. A mudre uzeše ulje u sudovima sa žišcima svojim. A budući

da ženik odocni, zadrijemaše sve, i pospaše. A u ponoći stade vika: eto ženika gdje ide, izlazite mu na

susret. Tada ustaše sve djevojke one i ukrasiše žiške svoje. A lude rekoše mudrima: dajte nam od ulja svojega, jer naši

žišci hoće da se ugase.12

Onda se, naravno, ispostavilo – sada se sećam kako sam sve to već ranije čula – da mudre devojke nisu htele da se odreknu ni kapi svoga ulja iz straha da ga neće imati dovoljno, pa su lude devojke morale da odu k trgovcima i kupe ga za sebe i propustile dolazak ženika, pa su im vrata bila zatvorena. Uvek sam imala predosećaj da ova parabola koja mi se nije dopadala ima veze sa razboritošću, sa spremnošću, sa nečim tome sličnim. Ali, bilo mi je jasno da je Naomin otac verovao da se u njoj radi o seksu. Pogledala sam krišom u Naomi kako bih uhvatila ono sitno uvlačenje usana u uglovima, šaljivu igru mišića kojom je uvek dočekivala tu temu, ali njen je izraz bio oštar i žaloban, zgrožen upravo onim što je bilo moje tajno zadovoljstvo – poetičnnim tokom reči, arhaičnim izrazima. Odocni; Stade vika; Eto ženika gdje ide. Sve ju je to toliko vređalo, da čak nije mogla da uživa ni u reči djevojke.

Njegova bezuba usta su se zatvorila. Lukavo, i dvolično kao u bebe.

„Toliko za sada. Mislite o ovome kada dođe vreme. Tu leži lekcija za devojke.”

„Glupi matori bludnik”, rekla je Naomi na stepenicama. „Meni ga je – žao.”

12 Jevanđelje po Mateju. Gl. 25. (Prim. prev.)

181


Munula me je laktom u bubreg. „Požuri, idemo odavde. Može da nađe još nešto drugo. Čita

Bibliju dok mu se oči ne izbeče. A dobro ga služe.” Istrčale smo napolje, krenule ulicom Mejson. U te duge svetle

večeri obilazile bismo svaki delić grada. Vukle se pored teatra Liceum, kafea Tužna sova, sale za bilijar. Sedele na klupama pored spomenika palima i mahale svakom automobilu iz kojeg bi nam zatrubili. Zbunjeni našom mladošću, našim dugonogim blesavljenjem, vozili su se pored nas; cerekali se kroz prozore. U toaletu za dame u zgradi Opštine – mokar pod, cementni vlažni zidovi, oštar miris amonijaka – na njegovim vratima gde su jedino rđave glupe devojke ispisivale svoja imena, mi smo napisale imena dve kraljice vladarke u našem odeljenju, Mardžori Kuts, Gven Mundi. Uradile smo to ružom za usne i ispod nacrtale male opscene figure. Zašto smo to učinile? Da li smo mrzele te devojke prema kojima smo bile poslušnički ljubazne? Nismo. Jesmo. Mrzele smo njihovu sigurnost, otmeni nedostatak radoznalosti, sve što im omogućava da lebde milosrdno i zadovoljno na površini života u Džubiliju i što će im omogućiti da odlepršaju u ženska društva, u vereništva, u brakove sa doktorima ili advokatima u mnogo prosperitetnijim mestima, daleko odavde. Mrzele smo ih već samo zato što je nezamislivo da bi mogle uopšte da uđu u toalete zgrade Opštine.

Pošto smo to uradile, pobegle smo, nesigurne da li je to što smo učinile krivično delo.

Čikale smo jedna drugu. Hodajući pod uličnom svetlošću, bledom kao cveće od papira, prolazeći pored mračnih prozora iza kojih su, nadale smo se, ljudi gledali, čikale smo se.

„Hajde, imaš cerebralnu paralizu. Čik.” Istog trenutka, olabavila bih udove, mlatila glavom, iskobečila

se, počinjala da govorim nepovezano, upadljivo jadno

182

Alis Manro

zamuckujući. „Prođi tako celi blok. Bez obzira na koga naiđemo. Nemoj da

prestaješ. Čik.” Srele smo starog doktora Kombera, štrkljavog i otmenog,

prelepo obučenog. Stao je i protestovao, lupkajući štapom. „Šta ovo treba da znači?” „Spopalo ju je, gospodine”, rekla je Naomi tužno. „Uvek ima

ovakve napade.” Ismevanje ljudi, bespomoćnih, jadnih ljudi. Loš ukus,

bezosećajnost, veselje u tome. Otišle smo u zapušteni prazan park, neveseli trougao zemlje

za dečju igru uz velika stabla kedrova, bez privlačnosti za ljude koji izlaze da se šetaju. Zašto bi iko iz Džubilija išao da gleda zaraslu travu, prljavštinu i drveće, ono isto što je sa svih strana nadiralo u grad? Ići će u centar, da razgleda radnje, da se sreće na širokim trotoarima, oseti nadu koju širi energija. Naomi i ja smo se popele na kedrove, odrale kolena, vrištale kao nikad dok smo bile mlađe, gledale kako se krošnje šire otkrivajući naherenu zemlju. Visile smo sa grana koje smo čvrsto obgrlile rukama i gležnjevima; pretvarale se da smo babuni, brbljale i kerebečile. Smatrale smo da celi grad leži pod našim nogama, zjapi, spreman da ga neko probudi na uzbunu.

Za ovo doba godine bilo je neuobičajeno bučno. Deca su skakutala po trotoarima i svojim čistim, iskrenim glasićima pevuckala.

Na planini dama stoji sama. Ko je, da je, od koga je? Srebro, zlato na njoj sve, Al’joj fale cipele!

183


Paunovi su kričali. Sišle smo se sa drveta i pošle da ih vidimo dole niz park, niz bezimenu ulicu koja se spuštala do reke. Pripadali su čoveku po imenu Pork Čajlds, koji je vozio kamion Gradske čistoće. Ulica nije imala trotoare. Obilazili smo prljave bare koje su svetlucale u mekom blatu. Pork Čajlds je svoju perad držao u staji iza kuće. Ni staja ni kuća nisu bili ofarbani.

Paunovi su se šetali ispod golih hrastova. Kako smo, od jednog do narednog proleća, uspevale da ih zaboravimo?

Ženke, tmurnih boja kao i dvorište u kojem su, brzo se zaborave. Ali, mužjaci nikada ne razočaraju. Njihova je zapanjujuća čista boja, plava na grudima, grlu i vratu, perje tamnije kao tačke od mastila ili paperjaste biljčice ispod tropskih voda. Jednom paunu bio je raširen rep, i slepca bi zasenio tom obojenom svilicom. Mala kraljevska, idiotska ćubica. Slavlje u hladno proleće, čudo Džubilija.

Galama koja se ponovo čula nije dolazila od njih. Odvukla nam je poglede nagore, ka nečemu u šta je bilo teško poverovati da nismo odmah videle – belom paunu na drvetu, sa potpuno rastvorenim repom koji se slivao niz grane poput vode niz stene. Čisto belom, čistim blagoslovom. I skrivenom tamo gore, sa glavicom iz čijeg su kljuna izlazili ti divlji, prekorni, buntovni krici.

„Urlaju zbog seksa”, rekla je Naomi. „Mačke urlaju”, odvratila sam ja, setivši se nečega sa farme.

„Urlaju kao lude kada im mačor radi ono.” „A ti, kao, ne bi?” rekla je Naomi. Onda smo morale da krenemo pošto se pojavio Pork Čajlds,

hodajući hitro i lelujajući se, povijen napred. Znale smo da su mu svi prsti amputirani jer su potpuno promrzli kada je pre mnogo godina, pre nego što je postao član baptističke crkve, ležao u jarku suviše pijan da bi stigao do kuće. „Dobro veče, momci!” doviknuo nam je svoj stari pozdrav, svoju staru šalu. Zdravo, momci! Zdravo,

184

Alis Manro

devojke! drao se iz kabine kamiona za đubre, drao niz sve ulice, mrazne zimske ili letnje vrele, nikada ni od koga ne dobivši odgovor. Odjurile smo.

Ispred naše kuće bila su parkirana kola gospodina Čejmberlina.

„’Ajmo unutra”, rekla je Naomi. „Baš hoću da vidim šta on to radi matoroj Fern.”

Ništa. U trpezariji, Fern je probala cvetnu šifonsku haljinu koju joj je moja majka pomagala da sašije za venčanje Done Karling, na kojem će ona biti solista. Mama je sedela postrance, za šivaćom mašinom, dok se Fern kao veliki poluotvoreni suncobran vrtela ispred nje.

Gospodin Čejmberlin je pio pravo piće, viski sa vodom. Vozio se do Porterfilda da kupi svoj viski, budući da ga je nestalo u Džubiliju. Bila sam i ponosna i postiđena što je Naomi videla flašu na stolu, stvar koja se nikad ne bi našla u njenoj kući. Moja je majka njegovo piće opravdavala time što je prošao rat.

„Evo, stižu ove dve dražesne mlade dame”, rekao je gospodin Čejmberlin, mnogo neiskreno. „Pune proleća i ljupkosti. Sveže od vazduha napolju.”

„Dajte i nama piće”, rekla sam, šepureći se pred Naomi. Ali, on se nasmejao i šakom pokrio svoju čašu.

„Ne, dok nam ne kažete gde ste bile.” „Išle smo dole, kod Porka Čajldsa, da gledamo paunove.” „Dole, da gledamo paunove. Da gledamo paunove lepotane”,

pevušio je gospodin Čejmberlin. „Dajte nam piće.” „Del, pazi kako se ponašaš”, rekla je moja majka, držeći

špenadle u ustima. „Hoću samo da osetim kakav je ukus.” „E, pa, ne mogu da ti dam piće besplatno. Ne vidim da si

185


izvela nešto za mene. Ne vidim da si sela i da šeniš kao dobra kuca.”

„Mogu da budem foka. Hoćete da vidite kako izigravam foku?”

To je bilo nešto što sam volela da radim. Nikada se nisam brinula da neće ispasti savršeno, da mi neće uspeti; nikada se nisam bojala da će neko pomisliti da sam luda. Čak sam i u školi to radila, za čas Crvenog krsta mladih amatera, i svi su se smejali; taj predivni smeh bio je tako utešan, tako smirujući, da bih mogla biti foka zauvek.

Kleknula sam i držeći laktove uz telo mrdala šakama kao perajima, sve to vreme lajući mojim prekrasnim trubećim lavežom. Skinula sam ga iz filma stare Meri Martin, u kojem Meri Martin peva pored tirkiznog bazena a foke u horu laju.

Gospodin Čejmberlin je polako spuštao svoju čašu i približavao ju je mojim usnama, povlačeći je, međutim, nazad svaki put kada bih prestala da lajem. Klečala sam pored njegove stolice. Fern mi je bila okrenuta leđima, ruku podignutih u vazduh; glava moje majke bila je skrivena jer je špendlama pričvršćivala materijal oko Ferninog struka. Naomi, koja je foku videla dovoljno puta pa ju je više zanimalo šivenje haljine, gledala je u Fern i moju majku. Gospodin Čejmberlin je konačno dopustio da mi usne dotaknu ivicu čaše koju je držao u jednoj ruci. A onda je drugom rukom uradio nešto što niko nije mogao da vidi. Očešao se o vlažno pazuho moje bluze a onda skliznuo u široki prostor haljine sa bretelama koju sam nosila. Očešao se brzo, grubo, o pamuk preko moje dojke. Grubo je i podigao jedru kožu, istegnuvši je. I odjednom se povukao. Kao da me je pljesnuo dlanom, ostavivši me potpuno zaprepašćenu.

„Pa, kakav je ukus?”pitala je Naomi posle. „Kao pišaćka.”

186

Alis Manro

„Nikada nisi probala pišaćku.” Dobacila mi je namršteni pogled nekog ko je prevaren; uvek bi nanjušila tajnu.

Htela sam da joj kažem, ali nisam, oćutala sam. Ako bih joj rekla, kao da bih ponovo kroz to prošla.

„Kako? Gde mu je bila ruka kada je počeo? Kako ju je uvukao ispod tvoje haljine sa bretelama? Da li se očešao rukom ili uštinuo, ili i jedno i drugo? Prstima ili dlanom? Ovako?“

U gradu je bio stomatolog, dr Fipen, brat gluve bibliotekarke, za koga se pričalo da je navodno devojci stavio ruku na butinu dok joj je pregledao zadnje zube. Prolazeći ispod njegovog prozora, Naomi i ja bismo govorile glasno, „Zar nećeš i ti da zakažeš kod doktora Fipena? Dr Fili Fipen. On je savršen muškarac!” Tako bi bilo i sa gospodinom Čejmberlinom; pretvorile bismo to u šalu, nadajući se skandalu, praveći planove kako da ga ulovimo, a to nije bilo ono što sam želela.

„Bio je divan” rekla je Naomi, zvučeći umorno. „Ko?” „Onaj paun. Na drvetu.” Bila sam iznenađena, pomalo uznemirena zato što čujem da

ona ne samo upotrebljava reč divan za nešto takvo već ga se i seća, pošto sam navikla da se Naomi ponaša na ustaljeni način, da je svesna samo određenih stvari i ničega drugog. Dok smo trčale kući ja sam, još tada, pomislila kako bih mogla da sastavim pesmu o paunu. To što je i ona o njemu razmišljala gotovo da je bilo bespravno stupanje na tuđu zemlju; nikada nikoga, pa ni nju, nisam puštala u taj deo mojih misli.

A zaista sam počela da pišem pesmu kada sam otišla da legnem.

Šta to jeca pod velom ovih noći? To paun plače, il’ zimski duh?

187


To je bio njen najbolji deo. Mislila sam i na gospodina Čejmberlina, njegovu ruku koja je

bila nešto sasvim drugačije od svega što je ranije dozvolio da se o njemu sazna bilo očima, glasom, smehom, njegovim pričama. Ovo je ličilo na signal koji je upućen tamo gde će biti shvaćen. Drsko zlostavljanje, tako savršeno sigurno u sebe, tako autoritativno, operisano od svakog osećanja.

Kada je sledeći put došao, olakšala sam mu da ponovo nešto učini tako što sam stala blizu njega dok je u tamnom hodniku skidao svoje šnešue. Od tada, svaki put, čekala sam signal i dobijala ga. Nije se uopšte trudio da me očinski ili drugarski štipne za ruku ili je potapše, da me zagrli oko ramena. Išao je pravo na dojke, na butine, na guzu, divlje kao munja. A to je tačno ono što sam ja očekivala da jeste seksualna veza – blesak bolesnog, poput sna, okrutno, ogavno prodiranje u pristojnu spoljašnost sveta. Odbacila sam one ideje o ljubavi, utehi i nežnosti koje sam pothranjivala mojim osećanjima prema Frenku Vejlzu; sve se to sada činilo bledim i neverovatno detinjastim. Prepoznavanja se dešavaju u tajnoj nasilnosti seksa, a to znači u prekoračenju dobrote, izvan granica blagorodnosti ili dobrih ljudi.

Ne znači da sam ja planirala seks. Jedan udar munje ne mora nikud da odvede, osim do sledećeg udara munje.

Ipak, kolena su mi klecnula kada mi je gospodin Čejmberlin zatrubio. Čekao je pola bloka dalje od škole. Naomi nije bila sa mnom; imala je zapaljenje krajnika.

„Gde ti je prijateljica?” „Bolesna je.” „Šteta. ’Oćeš da te povezem kući?” U kolima sam drhtala. Jezik mi je bio suv, cela usta su mi bila

suva da sam jedva mogla da govorim. Je li to ono što zovu željom? Željom da saznaš, strahom da saznaš, željom koja boli? Biti nasamo

188

Alis Manro

sa njim bez zaštite ljudi ili okolnosti sasvim je nešto drugo. Šta bi poželeo da radi ovde, u po’ bela dana, na sedištu svog auta?

Nije učinio ni mic da mi se približi. Ali, nije krenuo ni ka ulici River; vozio je smireno različitim sporednim ulicama, izbegavajući rupe na putu koje su zjapile od zimus.

„Da li misliš da si od onih devojaka koje bi mi mogle učiniti uslugu ako bih im je zatražio?”

„Može.” „Da li slutiš šta bi to bilo?” „Ne znam.” Parkirao je auto iza mlekare, ispod tek prolistalih, jarko

žućkastozelenih kestenova. Tu? „Ti ulaziš u Ferninu sobu, je li? Možeš li da uđeš tamo kada

nikog nema u kući?” Sabirala sam se, polako, posle očekivanja da ću biti silovana. „Možeš li da uđeš u njenu sobu i da za mene istražiš nešto što

ona tu čuva? Nešto što bi mene interesovalo. Šta misliš, šta je to? Šta misliš da mene interesuje?”

„Šta?” „Pisma”, rekao je gospodin Čejmberlin, iznenada spustivši

ton, neraspoložen zbog nečega što samo on može da vidi. „Vidi da li ona ima neka stara pisma. Mogla bi da budu u njenim fiokama. Mogla bi da budu u njenom ormanu. Možda ih drži u nekakvoj staroj kutiji. Uvezana u mašnicu, to žene obično rade.”

„Pisma, od koga?” „Od mene. Šta misliš? Ne treba da ih čitaš, samo pogledaj u

potpis. Napisana su odavno, hartija mora da je već požutela. Ne znam. Pisana su penkalom, sećam se, pa su sigurno još čitljiva. Evo. Pokazaću ti kako pišem, da bi ti bilo lakše.” Uzeo je jednu kovertu iz odeljka za rukavice i napisao na njoj: Del je loša devojka.

Stavila sam je u moju knjigu iz latinskog.

189


„Nemoj da Fern ovo vidi, prepoznaće rukopis. A i tvoja mama. Mogla bi da se zapita zašto sam to napisao. Baš bi se iznenadila, je l’ tako?”

Odvezao me je kući. Htela sam da izađem na ćošku ulice River, ali on je rekao ne. „Tako upravo izgleda kao da nešto krijemo. Još da se dogovorimo kako ćeš me obavestiti. Šta misliš da u nedelju uveče, kada navratim na večeru, upitam da li si uradila domaći zadatak! Ako si ih našla, odgovorićeš da. Ako si tražila a nisi ih našla, reći ćeš ne. Ako iz nekog razloga nisi mogla da ih potražiš, reći ćeš da si sasvim zaboravila na njega.”

Naterao me je da ponovim, „Da znači da si ih našla, ne znači da ih nisi našla, zaboravila znači nisi mogla da ih potražiš.” Ovo me je muštranje uvredilo; bila sam čuvena po mojoj memoriji.

„Dobro. Sad, napred.” U kolima, ispod vidljivog nivoa, šljepio me je po nozi, dovoljno jako da me je zabolelo. Izmigoljila sam se napolje sa knjigama i kada sam ostala sama, dok mi je butina još bridela, izvukla koverat i pročitala ono što je napisao. Del je loša devojka. Gospodin Čejmberlin je bez po muke pretpostavio da u meni postoje i podmuklost i preljubnička senzualnost koje samo čekaju da budu iskoriščene. Znao je da neću vrisnuti kada mi povuče dojku, znao je da to neću spomenuti majci; sada je znao da naš razgovor neću preneti Fern, ali da hoću da je špijuniram baš kako je zahtevao. Da li je on pogodio samu srž moga pravog Ja? Istina je da sam u dosadnim školskim danima, računajući sa uglomerom i šestarom, ispisujući latinske rečenice (pošto je podigao logor i iz potaje poubijao konje neprijatelja, Vercingetoriks se pripremao za sutrašnju bitku), sve vreme bila svesna moje divlje izopačenosti kao prolećne nabubrele pšenice, moga tela koje se sa nevidljivim modricama na onim mestima na kojima je bilo dodirivano prosto rascvetavalo. U plavom šortsu, posle odbojke, trljajući se sapunom koji je bio tako jak da bi vam mogao odrati kožu, gledala sam u

190

Alis Manro

ogledalo devojačkog kupatila i pri pomisli na kakvu sam razuzdanu gozbu prizvana, na kakvu sam prevaru sposobna, tajno sam sa smeškom otpozdravljala mome rumenom licu.

Kada je u subotu ujutru moja majka otišla na farmu da nešto pospremi, ušla sam u Ferninu sobu. Razgledala sam bez žurbe, medvedića koalu koji sedi na njenom jastuku, puder rasut po komodi, teglice sa ostacima suvog deodoransa i melema, noćne kreme, stari ruž za usne i lak za nokte sa zataknutom četkicom. Sliku jedne gospođe, verovatno Fernine majke, u haljini od više slojeva koji se kao neki aranžman ešarpi spuštaju do poruba, sa debelom maljavom bebom u naručju, verovatno Fern. Fern, nema sumnje, ne mnogo oštro snimljenu, sa leptir rukavima, buketom ruža u naručju i loknama koji joj se u slojevima spuštaju sa glave. Fotografije zakačene za ogledalo, sa ćoškovima koji se uvijaju. Gospodina Čejmberlina, sa šiljatim slamnatim šeširom, u belim pantalonama, kako gleda u fotoaparat kao da zna više od njega samog. Fern, ne tako debelu kao sada, ali ugojenu, u šortsu, kako sedi na panju u nekoj izletničkoj šumi. Gospodina Čejmberlina i Fern, doterane – ona u korsetu – uhvatio ih je neki ulični fotograf u nepoznatom gradu, kako idu ispod velike bioskopske šatre u kojoj se prikazuje Diži sidro! Piknik poštanskih službenika u parku u Tapertonu, po oblačnom danu, i Fern, zgodnu u sportskim pantalonama, sa bejzbol štapom u rukama.

Nisam našla nijedno pismo. Pretresla sam joj fioke, police, gledala ispod kreveta, čak i u kofere. Ipak, pronašla sam tri odvojeno sačuvana svežnja hartije, svaki uvezan lastišem.

U prvom svežnju nalazili su se jedno Pismo sv. Antuna i bezbroj kopija istog teksta, ispisanih različitim rukopisima, olovkom ili penkalom, otkucanih na pisaćoj mašini ili šapirografisanih.

191


Ova je molitva obišla svet šest puta. Napisao ju je vidovnjak sa ostrva Vajt, kome je došla u san. Iskopiraj ovo pismo šest puta i pošalji ga na adrese šestoro prijatelja, onda iskopiraj molitvu i pošalji je na šest adresa sa vrha spiska iz ovog pisma. Za šest dana po prijemu pisma počeće da ti stižu kopije ove molitve iz svih krajeva sveta, koje će ti doneti blagoslove i sreću AKO NE PREKINEŠ LANAC. Ako prekineš lanac očekuj da ti se šest meseci od prijema ovog pisma desi nesreća ili neprijatnost NE PREKIDAJ LANAC, NE ZABORAVI DA NAPIŠEŠ TAJNU REČ NA KRAJU. ZAHVALJUJUĆI OVOJ MOLITVI RADOST I SREĆA SE ŠIRE SVETOM.

Mir i ljubav, molim ti se Bože, Nek se od danas, ko kiše, Prijatelju ovom množe.

Njegovu (njenu) brigu izleči ti, njegovo (njeno) srce blagoslovi, I neka izvor snage i ljubavi njemu (njoj) nikad ne presuši.

KARKAHMD

Drugi smotuljak bio je od nekoliko prljavih stranica štampanog teksta, razbijenog nejasnim sivim ilustracijama na kojima su mi se, u prvi mah, učinile plastične kese za klistir sa zapetljanim štrcaljkama da bih, čitanjem teksta, otkrila da su to preseci muških i ženskih polnih organa, sa stvarima kao što su pesari, tamponi, kondomi (svi ovi tačni izrazi bili su za mene sasvim novi) koji se ubacuju ili postavljaju. Slike sam gledala sa osećanjem panike i jake neugodnosti, pa sam nastavila da čitam. Čitala sam o sirotoj farmerovoj ženi u Severnoj Karolini koja se bacila pod teretni vagon kada je otkrila da će roditi deveto dete, o

192

Alis Manro

ženama koje umiru u siromaškim stanovima od komplikacija u tudnoći ili na porođaju ili, pak, od grozomorno izvedenih abortusa koje su same izazivale šnalama za šešire, iglama za pletenje, pumpama na vakuum. Čitala sam ili preskakala statistike o porastu populacije, o zakonima za ili protiv kontrole rađanja donošenim u različitim zemljama, ženama koje su završavale u zatvoru jer su se zalagale za jedno ili drugo. Tu su bila i uputstva o korišćenju različitih stvarčica. I knjiga Naomine majke imala je jedno poglavlje o tome ali mi nismo nikada stigle da ga pročitamo pošto smo se zaglibile u poglavlju „Prikazi i vrste snošaja”. Od svega što sam sada čitala, o peni i želeu, pa čak i od upotrebe reči „vagina”, cela ta stvar izgledala mi je mučna i ukroćena, nekako povezana sa mastima i zavojima i bolnicama, i izazivala je u meni osećanje odvratnosti, smešne bespomoćnosti koje sam imala uvek kada je trebalo da se skidam kod doktora.

U trećem svežnju bili su stihovi otkucani na pisaćoj mašini. Neki su imali i naslove, „Domaći sok od ceđenog limuna”, „Tugovanka kamiondžijine žene”.

O mužiću, dragi, šta da činim ja? Nešto tvrdo od tebe meni sada treba. Il’ te nema il' kod kuće spavaš, (A mojoj Ribici svog Đoku ne davaš!)

Bila sam iznenađena da neko mator zna ili se još seća ovih reči. Žudno napredovanje stihova, kratke zdepaste reči stavljene u besramni kontekst uveliko podgrevaju pohotu baš kao mlazevi kerozina lomaču. Ipak, reči se ponavljaju smišljeno; uskoro već počinje da se oseća mehanički napor koji ih proizvodi i od koga one škripe; postaju zapanjujuće dosadne. Kada stoje same, međutim, reči su i dalje moćne, posebno reč jebanje za koju nikad

193


nisam smogla snage da je mirno pročitam na tarabama ili na trotoaru. Nikad nisam smogla snage ni da razmišljam pred njenom navalom brutalnosti i hipnotičkom kočopernosti.

Rekla sam ne gospodinu Čejmberlinu kada me je upitao da li sam uradila domaći zadatak. Cele večeri nije me dotakao. Ali, kada sam u ponedeljak izašla iz škole, bio je tamo.

„Drugarica je još bolesna? Baš šteta. Ipak, lepo je. Zar nije lepo?”

„Šta?” „Ptice su lepe. Drveće je lepo. Lepo je što možeš da se voziš sa

mnom, da za mene malo istražuješ.” Rekao je to infantilnim glasom. Izopačenost baš i nije grandiozna sa njim. Glas mu je sugerisao da je moguće učiniti sve, ama baš sve, i to poturiti kao podsmevanje, podsmevanje svim uobražencima i krivcima, svim moralistima i emotivcima sveta, ljudima koji sebe „uzimaju za ozbiljno”. To prosto nije podnosio kod ljudi. Njegov slabi osmeh bio je odbojan; samozadovoljstvo je prekrivalo popriličnu provaliju neodgovornosti. Ili, nešto još gore. Zato se ni u jednom času nisam pokolebala kada sam odlučila da krenem sa njim i uradim šta god da je imao na umu. Moralna strana njegovog karaktera nije me zanimala; možda je čak i bilo potrebno da je mračna.

Uzbuđenje zbog Ferninih sramotnih stihova potpuno mi je dalo nadmoćnu prednost.

„Jesi li dobro pogledala?” „Jesam.” „I ništa nisi našla? Tražila si u svim fiokama? Mislim u njenim

fiokama za veš? U kutijama za šešire, koferima? Pretražila si joj orman?”

„Gledala sam i tražila svuda”, rekla sam otežući. „Mora da ih je bacila.” „Biće da nije sentimentalna.”

194

Alis Manro

„Simentalna? Ne znam šta te bombastične reči znače, sestro.” Izašli smo iz grada. Vozili smo se na jug autoputem 4 i

skrenuli na prvi sporedni put. „Prekrasno jutro”, rekao je gospodin Čejmberlin. „Izvini – prekrasno poslepodne, prekrasan dan.” Gledala sam kroz prozor; njegovo prisustvo, njegov glas, nesnosna predvidljivost kratkog puta na koji smo krenuli zajedno izmenili su pejzaž koji poznajem. Već godinu ili dve, potajno egzaltirana, posmatrala sam drveće, polja, okolinu. U zavisnosti od raspoloženja, u zavisnosti od dana, prema grumenu trave, živici od trnja, hrpi kamenja, osećala sam takvu bezgraničnu emociju kakvu sam priželjkivala i kakvu sam slutila u vezi sa Bogom. To, naravno, nisam uspevala da osetim kada bih bila sa nekim, a sa gospodinom Čejmberlinom bilo mi je jasno da je cela priroda osramoćena, bolesno erotska. A baš je sada bilo najbogatije, najzelenije doba godine; u jarkovima su nicali izdanci jednostavne bele rade, divljeg lana, ljutića, dolinice su se kupale u brojnim zlatastim grmovima i odsjaju nabujalih potoka. Sve mi je to ličilo na beskrajni aranžman skrovitih mesta a izbrazdana polja iza na uznjihane bestidne dušeke. I činilo mi se da stazice, čistine u grmlju, zgnječena trava u kojoj je, nema sumnje, ležala krava, posebno žudno pozivaju baš onako kako to čine neke reči ili ubeđivanje.

„Nadam se da, vozikajući se ovuda, nećemo naleteti na tvoju mamu.”

Znala sam da je mogućnost susreta sa njom isključena. Moja je majka živela na različitom nivou stvarnosti od ovog u koji sam ja upravo zakoračila.

Gospodin Čejmberlin je skrenuo sa puta prateći trag koji se uskoro izgubio u poljančetu, dopola u grmlju. Malkice me je žacnulo zaustavljanje automobila, prestanak tog toplog zuja zvuka i vožnje koji su me uljuljkali. Događaji su postali stvarni.

„’Ajmo da se malo prošetamo dole, do potoka.”

195


Izašao je sa svoje, ja sa moje strane. Išla sam za njim niz padinu, kroz nešto glogovog drveća u cvetu koje je mirisalo na kvasac. Ovo nije bio zapušteni put, okolo su ležali omoti cigareta, flaša piva, kutija od žvakaćih guma. Oko nas su se sklopili nisko drveće i grmlje.

„Zašto se ovde ne bismo malo odmorili?” rekao je gospodin Čejmberlin praktično. „Pored vode me hvata neka slabost.”

Ovde, u polusenci iznad potoka, osetila sam jezu i tako grozničavu želju da saznam šta će da mi se radi, da su mi sva vrelina i uzavrela golicavost između nogu obamrli, otupeli kao da je na to mesto stavljen komad leda. Gospodin Čejmberlin je otkopčao jaknu i olabavio kaiš, a onda otvorio rajsferšlus na pantalonama. Ruku je je gurnuo unutra, kao da razmiče unutrašnje zavese, i rekao „Bu!”

Nimalo nalik Davidovom mermernom, štrčao je pravo napolje ispred njega, što njima i jeste osnovni posao, koliko sam shvatila iz svega što sam pročitala. Imao je kao nekakvu glavu na sebi, kao pečurku, a boja mu je bila crvenkasto purpurna. Izgledao je nezgrapno i glupo u poređenju sa, recimo, prstima na rukama i nogama čija je izražajnost inteligentna, pa čak i sa laktom ili kolenom. Nije mi se činio zastrašujućim, mada mi je prošlo kroz glavu da je gospodin Čejmberlin možda baš na to računao, stojeći tu, pomno grabljivo gledajući, rukama držeći pantalone raširene da bi ga bolje pokazao. Vlažan i tup, ružne boje kao ozleda, izgledao mi je ranjivo, nestašno i naivno, kao životinjica sa jakom njuškom čiji groteskni bezazleni izgled predstavlja nekakvu garanciju da je i dobronamerna. (Za razliku od lepote, obično.) Nije u meni, ipak, probudio nikakvo uzbuđenje. Kao da nije imao ama baš nikakve veze sa mnom.

Ne skidajući pogled sa mene, i smešeći se, gospodin Čejmberlin je stavio svoju šaku oko te stvari i počeo, ne prejako, da

196

Alis Manro

kontrolisanim izvežbanim ritmom pumpa gore-dole. Crte lica su mu omekšale; oči, i dalje uperene u mene, postajale su staklaste. Polako, gotovo ispitujući, povećavao je brzinu ruke; ritam nije bio više tako blag. Zgurio se, osmeh mu je rastvarao i odvajao usne od zuba a oči su mu se malo zakovrnule. Disao je glasno i drhtavo, sada je rukom već radio mahnito, ječao je, gotovo se presamitio u grčevitom hropcu. Lice koje je, polunagnut, isturio prema meni bilo je tupo i drhtalo je kao maska na štapu, a zvuci koji su izlazili iz njegovog grla, nesvesni, očajni, bili su istovremeno, nenamerno, teatralni. U stvari, cela predstava, u okruženju nepomičnih procvetalih grana, ličila je na prevarantsku, fantastičnu i predvidljivo preuveličanu, kao ples Indijanaca. Čitala sam o telu koje je u krajnjem zanosu, koje je posednuto njime, i ti mi se izrazi nisu činili odgovarajućim za strašno sirov napor, smišljeno ludilo ovoga što se ovde zbivalo. Ukoliko ubrzo ne dođe donde dokle hoće da stigne, umreće, pomislila sam. Ali, počeo je da stenje drugačije, najočajnije i najglasnije do sada: drhtavo, kao da ga je neko udarao po glasnim žicama. Nekim čudom, to je zamrlo u mirnom zahvalnom cviljenju dok je iz njega suknula neka stvar, čista belkasta stvar, seme, i zakačilo porub moje suknje. Uspravio se, tresući se, bez daha, i brzo ga ugurao u pantalone. Izvadio je maramicu i prvo obrisao svoje šake, a onda moju suknju.

„Srećna? A?” Nasmejao mi se, iako još nije sasvim došao do daha.

Kako muškarac može da posle takvog grča, takvog otkrivenja, jednostavno stavi maramicu u džep, proveri rajsferšlus na pantalonama i krene nazad – iako još crven i zakrvavljen – putem kojim je došao?

Progovorio je tek u kolima, kada je seo, na trenutak se sabirajući pre nego što je upalio motor.

„Kakav pogled, a?” bilo je to što je rekao.

197


Pejzaž je bio postkoitalan, hladan i besmislen. Mora da je gospodin Čejmberlin osetio neku zlovolju, možda strah, jer me je dok smo se vraćali u grad naterao da se spustim na pod automobila a potom je vozio okolo i ostavio me je na jednom pustom mestu gde se put spuštao nizbrdo do Kanadske državne železnice. Već se, međutim, povratio sasvim dovoljno da me šakom šljepi u prepone, kao da ispituje zvuk kokosovog oraha.

Kao što sam morala da pretpostavim, bio je ovo oproštajni nastup gospodina Čejmberlina. Vratila sam se kući oko podne i zatekla Fern kako sedi za trpezarijskim stolom, postavljenim za ručak, i sluša moju majku kako viče iz kuhinje, nadvikujući se sa mutilicom za krompir pire.

„Nema veze šta ko kaže. Niste venčani. Niste vereni. I nikog se to ne tiče. Tvoj je život samo tvoj.”

„Hoćeš da vidiš ljubavno pisamce koje sam dobila?” upitala je Fern, mahnuvši mi njime ispred nosa.

Draga Fern, kako su stvari izmakle kontroli, večeras odlazim mojim vernim pontijakom na zapad. Toliko toga od sveta još nisam video a zatvoriti se u zabran nema smisla. Možda ću ti, ko zna, poslati razglednicu iz Kalifornije ili sa Aljaske? Budi dobra cura kao što si uvek bila i nastavi da ližeš one marke i da na pari otvaraš poštu, možda ćeš najzad naći ček na sto dolara. Kada mama umre, verovatno ću doći kući, ali ne zadugo. Živela! Art.

Ista ruka, koja je napisala: Del je loša devojka. „Spletkariti u vezi sa poštanskim pošiljkama je uvreda za koju

se odgovara pred saveznim zakonom”, kazala je moja majka, dolazeći. „Mislim da mu nije baš pametno to što je rekao.”

Razdelila je šargarepu iz konzerve, krompir pire i ćufte. Bez

198

Alis Manro

obzira na godišnje doba, za ručak smo uvek imali obilni obrok. „Izgleda da me, ipak, neće sprečiti da jedem”, rekla je Fern,

uzdahnuvši. Sipala je kečap. „Mogla sam da ga imam. Još odavno, samo da sam htela. Čak mi je pisao i pisma u kojima je spominjao brak. Trebalo je da ih sačuvam, da ga hvatam na kršenje bračnog obećanja.”

„Dobro je da nisi”, rekla je moja majka kao iz topa, „ko zna gde bi danas bila.”

„Da nisam šta? Hvatala na kršenje bračnog obećanja ili udala se za njega?”

„Udala se za njega. Hvatanje na kršenje bračnog obećanja je ponižavajuće za ženu.”

„Oh, nisam bila baš u opasnosti od braka.” „Imaš tvoje pevanje. Imaš druge stvari koje te interesuju u

životu.” „Obično sam se previše dobro zabavljala. O braku sam znala

sasvim dovoljno da mi je bilo jasno da je sa njim i kraj tvojoj dobroj zabavi.”

Kada je Fern govorila o dobroj zabavi, imala je na umu odlaske subotom noću na igranke u Lejkšor paviljon, na piće i večeru u hotel Ridžensi u Tapertonu, vozikanje od jedne do druge kafane. Moja majka je iskreno pokušavala da shvati takvu vrstu uživanja ali nije mogla, baš kao što joj nije bilo jasno ni zašto ljudi idu na vašare da jašu, budu zbačeni pa ponovo skaču da uzjašu.

Uprkos svom poznavanju opere, Fern nije bila od onih koji su umeli da pate. Objašnjavala je kako misli da je muškarac uvek taj koji beži, pa, kad je tako, bolje neka to učini pre nego što ti se smuči. Ali, zato je postala vrlo pričljiva; nikako nije prestajala da govori.

„Aaa, isti si kao Art”, rekla je Ovenu, za večerom. „Ni on, ni za živu glavu, ne bi liznuo žuto povrće. Trebalo je da ga majka

199


dooobro išopa kad je bio mali. To sam mu i govorila.” „A ti si, znaš, sasvim drugačije građe od Arta”, rekla je mome

ocu. „Kako je samo bilo teško da se nađe odelo koje mu pristaje, imao je izduženi trup a kratke noge. Stvari su mu bile taman jedino kod Rensoma u Tapertonu.”

„A jedan jedini put videla sam ga besnog. U Paviljonu, dok smo tamo odlazili na igranke, kada me je jedan momak upitao za ples, a ja ustala jer šta drugo da radim, a on mi zabio glavu u vrat. Žedno ga je lizao kao da sam sladoled od čokolade! Art mu je kazao, ako već hoćeš da bališ na devojku nemoj da bališ na moju, jer ja je možda želim samo za sebe! I snažno ga je odgurnuo! Baš tako!”

Kada bih ulazila u sobu gde bi ona pričala mojoj majci, u vazduhu se osećala neprirodna tišina puna iščekivanja. Mama bi slušala a na licu joj se prepoznavao tužan, izmožden izraz uhvaćene zverčice. A šta je drugo mogla? Fern joj je bila dobra, možda jedina njena prijateljica. Postojale su, međutim, stvari za koje je verovala da ih nikada neće čuti. Mogla je glatko da prođe i bez gospodina Čejmberlina.

„Ponašao se bedno prema tebi”, ubeđivala je Fern, dok je ova slegala ramenima i dvosmisleno se smejuljila. „Jeste. Jeste. Nikada se do sada moje mišljenje o nekome nije tako brzo srozalo. Ipak, on mi nedostaje kada slušam ove kako se muče da pročitaju vesti na radiju.”

Naime, pošto nije uspevala da nađe ni bolje ni one bez treme, stanica u Džubiliju je sada bila preplavljena spikerima sa ruskim imenima pa je tako prolazilo da se ime Bah pročita kao Baš u najavi In Memoriam, kada je sviran „Wöhl mir, daβ ich Jesum habe”13. Moju majku je to izluđivalo.

13 Deseti stav iz Kantate BWV 147 „Herz und Mund und Tat und Leben” Johana Sebastijana Baha. (Prim. prev.)

200

Alis Manro

Sada kada je bilo gotovo, htela sam da Naomi ispričam sve o gospodinu Čejmberlinu. Ali, Naomi je iz svoje bolesti izašla sedam i po kilograma mršavija, sa potpuno novim pogledom na život. Njena otvorenost nestala je sa njenom zdepastom figurom. Jezik joj je bio profinjeniji. Odvažnost nestala. U odnosu na sebe samu ponašala se na drugačiji, pažljiviji način. Dok bismo mi igrali odbojku ona bi sedela pod drvetom, sa suknjom raširenom kao lepeza, i stalno pipala čelo da proveri da li ima temperaturu. Nije joj čak bila zanimljiva ni vest da je gospodin Čejmberlin napustio grad, toliko je bila okupirana svojom bolešću. Temperatura joj se pela i do 40,5 Celzijusovih stepeni. Svi prostački aspekti seksa nestali su iz njenih razgovora a očigledno i iz njenih misli iako je mnogo pričala o dr Volisu i o tome kako joj je, dok je bolovala, on lično prao noge sunđerom a ona gotovo bespomoćno bila izložena njegovom pogledu.

Tako nisam imala to zadovoljstvo da ono što je gospodin Čejmberlin uradio pretvorim u šaljivu, mada užasnu priču. Nisam znala šta ću sa tim. Nisam mogla da ga vratim u njegovu staru ulogu, nisam mogla da ga nateram da bude prostodušni, čedan, susretljivi raskalašnik iz mojih snova. Moja vera u bezazlenu izopačenost je oslabila. Verovatno se nigde, sem u snovima, vrata klopke ne otvaraju tako glatko i lako, gurajući tela da se oslobođena misli i svoga Ja prepuste uživanju, dopuštenoj pomamno iskvarenoj slobodi. Umesto toga, gospodin Čejmberlin mi je pokazao, a ljudi se dobrim delom tako ponašaju – telo koje nije savladano već koje mora da bude podvrgnuto snažnoj ekstazi, telo koje je uvek samosvojna nepopustljiva zagonetka i puno mračnih preokreta. U junu, na čistini iza Ujedinjene crkve, održan je godišnji ručak u čast praznika jagoda. Fern je otišla da peva, u cvetnoj šifonskoj haljini koju je sašila uz pomoć moje majke. Sada joj je haljina bila knap u struku. Otkako je otišao gospodin

201


Čejmberlin, ugojila se pa više nije bila meka i bucmasta već stvarno debela, naduvena kao kuvani puding, a koža sa mrljicama, nekada zasenčena, bila joj je rastegnuta i caklila se.

Tapkala se po stomaku. „U svakom slučaju, neće moći da tračaju kako sam se usukala od tuge, zar ne? A skandala će biti ako mi popucaju šavovi.”

Čuli smo joj visoke pete dok je išla niz ulicu. U tihim i oblačnim večerima, pod gustim lišćem drveća, zvuci su dugo odzvanjali. Galama od druženja u Ujedinjenoj crkvi valjala se koliko i naši koraci. Da li je i moja majka želela da obuče letnju prozirnu haljinu, stavi šešir i krene i ona? Njen agnosticizam i druželjubivost bili su često u sukobu u Džubiliju, u kojem je društveni i verski život bio jedan i nepromenjiv. Fern ju je nagovarala da krene. „Pa i ti si član. Zar mi nisi rekla da si postala član Crkve kada si se udala?”

„Moje ideje tada još nisu bile uobličene. Sada bih bila licemer. Ja nisam vernik.”

„A misliš da svi oni, pa, jesu?” Bila sam na verandi i čitala Trijumfalnu kapiju, knjigu koju sam

uzela iz biblioteke. Biblioteci je ostalo nešto para pa je naručila nove knjige, uglavnom po preporuci gospođe Volis, doktorove žene koja jeste da je imala diplomu koledža ali, reklo bi se, ne i ukus na koji je opštinsko Veće računalo. Bilo je pritužbi, ljudi su govorili da je možda trebalo izbor prepustiti Beli Fipen, ali samo je jedna knjiga – Propagandisti – stvarno uklonjena sa polica. Ja sam bila prva koja ju je pročitala. Moja ju je majka uzela, preletela preko nekoliko stranica i rastužila se.

„Nikada ne bih očekivala da se ovako zloupotrebi štampana reč.”

„Ali, reč je o reklamnom poslu, o tome koliko je on korumpiran.

202

Alis Manro

„Bojim se da to nije jedina stvar koja je korumpirana. Sutra će već da se raspričaju kako su išli u klozet, kako su to mogli da izostave? Ništa od toga nema u Sajlas Marneru. Tako nešto ne postoji kod klasičnih autora. Oni su bili dobri pisci, njima to nije bilo potrebno.”

Okrenula sam leđa mojim starim miljenicima, Kristini Lavransovoj, istorijskim romanima. Sada sam čitala savremene knjige. Somerseta Moma. Nensi Mitford. Čitala sam o bogatim ljudima i ljudima sa titulama koji su prezirali baš ovakve ljude koji su u Džubiliju činili krem društva – apotekare, stomatologe, prodavce. Naučila sam imena kao što su Balensijaga, Skjapareli. Znala sam piča. Viski i soda. Džin i tonik. Ćincano, Benediktine, Gran Marnije. Znala sam imena hotela, ulica, restorana, u Londonu, Parizu, Singapuru. U ovim knjigama ljudi su odlazili zajedno u krevet, to su činili stalno, ali opisi onoga šta će u njemu da rade bili su nejasni uprkos tome šta je moja majka mislila. U jednoj je knjizi seksualni odnos upoređen sa prolaskom kroz železnički tunel (vi ste, valjda, bili celi voz) i udarom direktno u planinsku livadu odmah po izlasku, eksplozijom, toliko uvis, toliko blagoslovenom i prekrasnom da se osećate kao da ste na nebu. Knjige su uvek snošaj poredile sa nečim drugim, nikada ga nisu opisale njime samim.

„Ne možeš tu da čitaš”, rekla je moja majka. „Ne možeš da čitaš na toj svetlosti. Hajde, siđi dole.”

Sišla sam, ali ona uošte nije ni htela da ja čitam. Htela je društvo.

„Vidiš, jorgovan prolazi. Uskoro ćemo da idemo na farmu.” Ispred našeg dvorišta, uz trotoar, rumeni jorgovani su bledeli i mlitavili, slabašni zakržljali ostaci, uvelo pegavi. Iza njih su se pružali put, već prašnjav, i živice divljih kupina koje su rasle ispred fabrike okružene daskama, na kojoj smo još mogli da

203


pročitamo velika, razmetljiva slova u nestajanju: MUNDI KLAVIRI.

„Žao mi je Fern”, rekla je moja majka. „Žao mi je zbog njenog života.” Njen poverljivi ton odvratio mi je pažnju.

„Možda će večeras naći dečka.” „Kako to misliš? Ona ne traži novog dečka. Toga joj je preko

glave. Ona će pevati ’Kuda god da si otišo’. Ima lep glas, znaš.” „Ugojila se.” Majka mi se obratila svojim ozbiljnim, malo nadobudnim

tonom kojim čita bukvice. „Mislim da se bliži promena u životima devojaka i žena. Aha.

Ali, na nama je da se ona i ostvari. U svom odnosu sa muškarcima žene su danas došle do ivice izdržljivosti. Sve mi, žene. Odavno već nismo, zaista, živele naše živote već smo bile kao domaće životinje. Kada njegova strast izgubi prvobitnu snagu, bićeš mu nešto bliža od njegovog psa, nešto draža od njegovog konja. Ovo je napisao Tenison. I to jeste bila istina. Pa ipak, uz sve to poželećeš da imaš dete.” Toliko o tome koliko me poznaje.

„Ali, nadam se da ćeš – koristiti mozak. Koristi tvoj mozak. Ne dopusti da se zbuniš. Jednom kad pogrešiš, kada se – zbuniš, zbog muškarca, tvoj život više nikada neće biti tvoj. Samo ćeš sebi natovariti teret, tako žena uvek završi.”

„Danas postoji kontrola rađanja”, podsetila sam je, a ona me je pogledala zapameno iako je baš ona bila ta koja je našu porodicu javno dovela u škripac time što je za džubilijski Herald-Advance pisala da „u Vavanaš okrugu profilaktički izumi treba da, u vidu državne olakšice, budu podeljeni svim ženama kako bi im se pomoglo da spreče svako dalje uvećanje svojih porodica.” Dečaci u školi su mi dobacivali, „Hej, kada će tvoja mama da deli proplastičke lekove?”

„Iako to jeste velika blagodat, nije dovoljno, pošto je njen

204

Alis Manro

neprijatelj religija koja je, inače, neprijatelj svemu što može da olakša muke ovozemaljskog života. U stvari, moja priča je priča o samopoštovanju. Samopoštovanju.”

Nisam baš najbolje shvatila njenu poentu a, ako i jesam, nameravala sam da joj se oduprem. Opirala sam se svemu što mi je pričala, baš iskreno, baš tvrdoglavo. Bilo mi je potrebno da se brine za moj život i to je za mene bilo prirodno, ali nisam mogla da podnesem da to glasno izgovara. A osećala sam da su to gotovo isti oni saveti koje je davala drugim ženama i devojkama polazeći od pretpostavke da te to što si žensko čini ranjivijom pa zato moraš da više paziš, iskreno brineš o sebi i sama se braniš dok muškarci, navodno, mogu da izlaze i uživaju u svim vrstama iskustava, odbacuju ono što ne žele i vraćaju se nazad, puni sebe. Ni sekundu se premišljajući, odlučila sam da radim to isto.

205


Krštenje

U trećem razredu gimnazije, Naomi se prebacila u srednju trgovačku; iznenada oslobođena latinskog, fizike, algebre, pela se na treći sprat škole gde su ispod kosog krova daktilografkinje kuckale po celi bogovetni dan a na zidovima visile uramljene izreke koje su pripremale učenike za život u svetu biznisa. Vreme i energija moj su kapital; ako ih spiskam, druge neću dobiti. Posle učionica na donjim spratovima, sa crnim tablama na kojima su bile ispisane strane reči i apstraktne formule, sa tamnim slikama bitaka i brodskih olupina i žestokih ali pristojnih avantura iz mitologije, efekat promene video se u spokojnom običnom životu, u stvarnom svetu zaposlenih. Olakšanje za mnoge. Naomi se to dopadalo.

U martu te godine dobila je posao u kancelariji mlekare. Završila je školovanje. Pozvala me je da dođem posle podne, posle četiri sata, da se vidimo. Došla sam, ne razmišljajući šta me čeka. Mislila sam da će me iza svog stola Naomi pozdraviti grimasom. Spremala sam se da se pretvaram da sam stara žena koja joj se drhtavim glasom obraća, „Šta je ovo? Juče sam ovde kupila tuce jaja i svako je bilo pokvareno!”

Kancelarija se nalazila u niskom delu od štukature, dograđenom ispred stare mlekare. Bila je ispunjena fluorescentnim sijalicama i metalnim zatvorenim ormanima i stolovima – okruženje u kojem instinktivno osećam kako mu ne pripadam – i užurbanom bukom od pisaćih mašina i jedne kase za promet. Pored Naomi, tu su radile još dve devojke; kasnije sam otkrila da se zovu Moli i Karla. Naomini nokti bili su nalakirani koralno crvenom bojom; prilično je dobro sredila kosu; imala je na sebi ružičasto-zelenu kariranu suknju i ružičasti džemper. Novi.

206

Alis Manro

Nasmešila mi se i na sekund odvojila prste od pisaće mašine u znak pozdrava, a onda velikom brzinom nastavila sa kucanjem vodeći razdragani, nepovezani, nejasni razgovor sa svojim koleginicama. Posle nekoliko minuta doviknula mi je da će biti gotova u pet sati. Ja sam kazala da moram kući. Osećala sam da Moli i Karla pomno gledaju u mene, u moje gole crvene i mastiljave ruke, u vunenu maramu koja se smakla, divlju kosu, đačku gomilu knjiga.

Fino negovane devojke preplašile su me na smrt. Iz straha da smrdim, nisam želela da im priđem bliže. Osećala sam da postoji značajna razlika između njih i mene, kao da smo stvorene od drugačijih materijala. Njihove lepe ruke nisu bile umrljane niti su se znojile, kosa je imala oblik tačno onakav kakav je zamišljen, ispod pazuha nikada nisu bile vlažne – one nisu imale pojma kako je to kad moraš da laktove držiš čvrsto uz telo kako bi sakrio tamne, sramotne polumesečaste fleke na haljini – i one nikada, ama nikada neće osetiti onu majušnu, ekstra kapljicu krvi, sitni višak koji nijedan kotex ne može da zadrži, kako zastrašujuće curka niz unutrašnju stranu butine. Ne, zaista neće; njihove menstruacije biće diskretne; priroda im služi i nijednom ih nije izneverila. Ni moja se grubost nikada neće pretvoriti u njihovu finoću; suviše je kasno, razlika je kao između neba i zemlje i suviše duboka. Ali, Naomi? Ona je bila kao ja; jednom se zarazila bradavicama na prstima; dobila je gljivično oboljenje na stopalima; jednom smo se sakrile u ženskom klozetu kada smo u isto vreme dobile menstruaciju i bojale se da napravimo kolut – jedna za drugom, pred svim ostalima iz razreda – bojale se da nam ne sklizne krv a bilo nam je suviše neprijatno da tražimo poštedu. Kakva je ova maskerada u koju je sada upala, sa nalakiranim noktima, sa džemperom pastelne boje?

Uskoro je postala velika prijateljica sa Moli i Karlom. Kada bi

207


došla kod mene kući, ili ja bila kod nje, nije prestajala da priča o njihovim dijetama, stalnoj nezi tela, kako šamponom prati kosu, o haljinama, dijafragmi (Moli je bila udata godinu dana a Karla je trebalo da se uda u junu). Nekada bi kod Naomi došla Karla kada sam ja bila; ona i Naomi bi uvek pričale o pranju, bilo njihovih džempera ili donjeg veša ili kose. Govorile bi, „Oprala sam moj kardigan!” „Jesi li? Jesi li ga oprala u hladnoj ili mlakoj vodi?” „U mlakoj, i mislim da je dobro.” „A šta si uradila sa vratom?” Ja bih sedela, razmišljajući kako je moj džemper zaprljan i kako mi je kosa masna a prsluče isprano, sa jednom bretelom koja je pričvršćena zihernadlom. Ako bih i pobegla odatle, naravno da kod kuće ne bih na prslučetu ušiJa bretelu niti bih oprala džemper. Džemperi koje bih ja prala ionako bi se ili skupili ili isteglili oko vrata; znam da se nisam mnogo ni trudila oko njih, ali sam imala fatalistički predosećaj da bi se oni skupili ili istegli šta god da uradim. Nekada bih oprala kosu i navila one grozne metalne papilotne zbog kojih nisam mogla da spavam; istini za volju, i ja bih ponekada provodila sate pred ogledalom bolno čupkajući obrve, posmatrajući profil, nanoseći na lice tamni i svetli puder kako bih podvukla njegove lepe crte i umanjila ružne, taman onako kako su preporučivali u časopisima. Ali, za to je bila potrebna stalna nega za koju ja nisam bila stvorena, iako je sve iz oglasa za F. Skota Ficdžeralda u zastrašujućem songu na radiju – kad. bih se ženio, curu bih uzeo mekanu i glatku, kao beba slatku – govorilo da to treba, da to moram da naučim. Od dlaka na telu ljubav se naježi.

Što se tiče pranja kose: otprilike u to vreme počela sam da čitam neki članak u jednom časopisu o osnovnim razlikama između muškog i ženskog razmišljanja, koje su se uglavnom zasnivale na pripadnosti njihovom polu (naslov članka bi vas naveo da pomislite da će mnogo toga biti o seksu što, u stvari, nije bilo). Autor teksta bio je slavni psihijatar iz Njujorka, Frojdov

208

Alis Manro

učenik. On je pisao da se razlika između muškog i ženskog načina razmišljanja može lako ilustrovati tako što ćemo zamisliti dečaka i devojčicu koji sede na klupi u parku i gledaju puni mesec. Dečak će razmišljati o svemiru, o njegovoj beskonačnosti i tajanstvu; devojčica će razmišljati, „Moram da operem kosu.”

Užasno sam se iznervirala kada sam to pročitala; morala sam da bacim časopis u stranu. Odmah mi je bilo jasno da ja ne razmišljam kao ta devojčica; puni mesec me nikada nije podsećao i dokle god sam živa neće podsećati na to da operem kosu. Znala sam da će, ako časopis pokažem majci, ona reći, „Oh, to je baš ona bezobrazna muška besmislica da žene nemaju mozga.” Ne bi me time razuverila; valjda je psihijatar iz Njujorka taj koji mora da zna.

Žene poput moje majke bile su u manjini, to mi je bilo sasvim jasno. Osim toga, ja nisam želela da budem kao moja majka, da imam njenu devičansku žestinu, njenu nevinost. Ja sam želela da me muškarci vole i, da kada gledam u mesec, razmišljam o svemiru. Osećala sam se bespomoćno, uhvaćena u zamku; kao da je tamo, gde izbora nema, moralo pošto-poto da se bira. Nisam dalje htela da čitam članak ali sam mu se vratila kao što sam se, kada sam biJa mala, u knjizi bajki vraćala nekoj slici tamnog mora, ogromnog kita; pogled mi je nervozno šetao po stranici, a pošao je od ovakvog zaključka: Za ženu je sve lično; nijedna ideja koja se ne odnosi samo na nju ne može da prođe a da ona u njoj ne vidi sebe; u umetničkim delima, žena će uvek videti svoj sopstveni život, ili ono o čemu mašta. Na kraju sam časopis odnela do korpe za đubre, pocepala ga napola, ugurala u nju pokušavajući da ga zaboravim. Kada bih kasnije nailazila na neki tekst u časopisu sa naslovom „Ženstvenost u modi!” ili na kviz namenjen tinejdžerima sa naslovom „Imate li problema zato što hoćete da budete dečak?” brzo bih okrenula stranicu kao da nešto sa nje pokušava da me ujede. Bez obzira na sve to, nikada mi nije palo na pamet da

209


poželim da budem dečak. Preko Moli i Karle, i svog novog položaja zaposlene devojke,

Naomi je postala deo kruga u Džubiliju za koji ni ona ni ja nismo bile ni svesne da postoji. U taj krug su se primale devojke koje su radile u prodavnicama, u kancelarijama i u dve banke, i udate devojke koje su ne tako davno napustile posao. One neudate i bez dečka odlazile su zajedno na igranku. I na kuglanje u Taperton išle su zajedno. Između sebe su razmenjivale bogate poklone kad bi se neka udala ili porodila (ovo poslednje je bio novi običaj koji je vređao neke starije gospođe u gradu). Iako prepun skandala koje su poveravale jedna drugoj, njihov se odnos ipak zasnivao na svim oblicima suptilnih formalnosti, na pažnjama, na pristojnim ljubaznostima. Nije bilo kao u školi; nema divljanja, zločestosti, nema ružnog izražavanja, ali je zato tu neizbežna složena mreža razmirica na koje bi se posredno pozivale, uvek poneka kriza – trudnoća, abortus, očijukanje – o kojima su sve znale i o kojima su raspredale ali čuvale kao svoju tajnu, po strani od ostalog sveta u gradu. I najnevinije ili najutešnije ili najlaskavije stvari koje bi rekle mogle su imati sasvim drugačije značenje. Jedna drugoj su tolerisale ponešto što bi većina ljudi u gradu smatrala nemoralnim, ali su zato biJe prilično netolerantne prema odstupanju od odevanja ili stila frizure, prema onima koji na sendviču ne isecaju koricu od hleba, poklonima koje kupuju.

Čim je počela da dobija platu, Naomi je krenula sa istim onim što su i sve te cure radile do udaje. Obilazila je razne radnje i prodavcima govorila da joj sačuvaju stvari koje će platiti u roku od mesec dana. U radnji sa metalnim posuđem stavili su joj u stranu celi komplet lonaca i šerpi, u juvelirnici srebrni escajg, u radnji Vokerovih ćebe i komplet peškira i par lanenih čaršava. Sve to za onda kada se uda i počne da vodi domaćinstvo; koliko ja znam, ovo je prvi put da je planirala nešto tako konačno. „Jednom moraš

210

Alis Manro

da počneš”, rekla je svadljivo. „Nećeš, valjda, da se udaš sa dva tanjira i starom krpom za sudove?”

Subotom posle podne htela je da idem sa njom po radnjama dok bi plaćala dugove i razgledam njene nove stvari, da je slušam kako mi priča zašto će i ona, kao Moli, da kuva na pari i kako po broju vlakana na jednom kvadratnom centimetru možeš da prepoznaš kvalitet čaršava. Zapanjilo me je i zastrašilo njeno novo Ja, dosadno i obuzeto sobom. Izgledalo je kao da je kilometrima isprednjačila u odnosu na mene. Ja nisam želela da idem tamo kuda se ona uputila, ali izgledalo je da ona želi; stvari su napredovale u njenu korist. Da li se to isto moglo kazati i za mene?

A ono što sam ja stvarno želela da radim subotom posle podne bilo je da ostanem kod kuće i slušam prenos iz Metropoliten opere. To mi je ostalo još iz vremena kada je Fern Doerti stanovala sa nama i kada su ona i moja majka to radile. Fern Doerti je napustila Džubili, otišla je da radi u Vindzoru i pisala je neodređena, neredovna razdragana pisma o tome kako ide skroz do Detroita u neki noćni klub, kako ide na trke, peva u Društvu ljubitelja operete, kako se lepo provodi. Naomi je za nju kazala, „Ta Fern Doerti je pišijada.” Govorila je sa svoje nove tačke gledišta, koja joj je davala prednost. I ona i sve te druge devojke bile su strogo usmerene na brak; starije žene koje se nisu udavale, bez obzira da li su bile uzorne stare usedelice ili diskretne avanturistkinje kao Fern, od njih nisu mogle da očekuju nikakvu simpatiju. A zašto je ona pišijada? htela sam da znam, uznemirena, ali Naomi se izbečila na mene svojim bledim, svetlim prodornim očima i ponovila, „Pišijada, ona jeste pišijada!” kao neko ko u susretu sa šeprtljasto izgovorenom jeresi jasnim, velikodušnim primerima dogme deli oprost.

Moja majka nije više poklanjala pažnju operi. Znala je likove i zaplet i umela da prepozna slavne arije; nije tu bilo ništa novo da

211


se nauči. Nekada bi otišla iz kuće; i dalje je išla na svoje „enciklopedijske rute”; ljudi koji su već kupili tom trebalo je da se ubede da kupe dodatne godišnjake. Ali, nije se osećala dobro. Prvo ju je napala cela serija nepoznatih boleština – gljivice, očna infekcija, otekle žlezde, zujanje u ušima, krvarenje iz nosa, nepoznati osip. Neprestano je išla kod doktora. Jedno bi nestalo, drugo bi krenulo. A ono na šta niko nije obraćao pažnju bio je nedostatak snage, popuštanje. Ne stalno. I dalje bi, ponekad, napisala pismo za novine; pokušavala da sama nauči astronomiju. Ali, nekad bi otišla u sobu i legla u krevet, pozvala me da je pokrijem ćebetom. Uvek sam to činila vrlo nepažljivo; pozvala bi me ponovo, da je ušuškam oko kolena, oko stopala. Onda bi, preterano razdražljivo, dečjim glasićem rekla, „Poljubi svoju majku.” Spustila bih jedan suvi škrti poljubac na njenu slepoočnicu. Kosa joj se stanjila. Bela koža slepoočnice koja se videla imala je nezdravo bolesni izgled koji mi je bio odvratan.

Ionako sam više volela da budem sama dok bih slušala Lučiju od Lamermura, Karmen, Travijatu. Neki delovi muzike bi me do te mere ushitili da više ne bih mogla da sedim nego bih ustajala i špartala po dnevnoj sobi gore-dole, u sebi pevušeći zajedno sa glasovima iz radija, grleći se i stežući šake. Oči bi mi se ispunile suzama. Brzo stvorene fantazije ključale su u meni. Zamislila bih ljubavnika, oluju, uzbuđujuću ukletu slavu naše strasti. (Ni u snu nisam pomišljala da činim baš to što žene čine pred umetničkim delom, o čemu je pisalo u onom članku.) Razbludnu predaju. Ne muškarcu već sudbini, baš istinski, tami i smrti. Na kraju sam, ipak, najviše od svih zavolela Karmen. Et laissez moi passer!14 šištala sam kroz zube; drhtala zamišljajući drugačiju predaju, mnogo zamamniju, mnogo veličanstveniju čak i od predaje seksu –

14 Pustite me da prođem – (franc. jezik.) (Prim. prev.)

212

Alis Manro

herojsku, patriotsku, Karmeninu predaju do poslednjeg važnog pokreta, misii, samoostvarenog sopstva.

Od opere bih ogladnela. Kada bi se završila, odlazila sam u kuhinju i pravila sendviče od kajgane, krekere sa medom i puterom od kikirikija, i bogatu, nikom neotkrivenu kombinaciju kakaoa, kukuruznog sirupa, smeđeg šećera, kokosa i iseckanih oraha koja je morala da se jede kašikom. Pohlepno gutanje hrane bi me u prvi mah primirilo a onda bi me oneraspoložilo, kao masturbiranje. (Masturbiranje. Naomi i ja smo svojevremeno u knjigama njene majke čitale kako su seljanke u istočnoj Evropi to radile sa šargarepama i kako su gospođe u Japanu koristile olovne kuglice, a kako nekoga ko često masturbira možeš da prepoznaš po tupom pogledu u očima i žućkastoj boji kože pa smo onda lunjale po Džubiliju tražeći simptome, gledajući na celu stvar kao vrlo egzotičnu, vrlo smešnu i odvratnu – sve što smo u vezi sa seksom saznavale sve je više ličilo na karneval i mi smo se smejale i bivalo nam je muka ili, kako smo govorile, od smeha bi nam se povraćalo. A sada o tome nijednom nismo progovorile.) Pošto bih se prežderala, ponekad bih gladovala dan ili dva i pila velike doze gorke soli rastvorene u toploj vodi, misleći da će kalorije nestati ako ih što pre izbacim iz sebe. Istini za volju, nisam se gojila već samo proširila, taman dovoljno, pa sam volela da čitam knjige u kojima su junakinje darežljivih oblina bile nežno, erotično opisane, dok su me zabrinjavale one knjige u kojima su poželjne žene uvek bile mršave; da bih se utešila, recitovala bih u sebi stih iz pesme o „ljubavnici sa krupnim, glatkim, mermernim udovima”. Dopadao mi se; dopadala mi se reč ljubavnica, ustalasana jedra reč sa nečim ceremonijalnim u sebi; ljubavnica ne sme da bude kost i koža. Volela sam da gledam reprodukciju Sezanovih „Kupačica” u dodatku za umetnost enciklopedije, a onda sebe, nagu, u ogledalu. Ali, unutrašnjost bedara mi je drhturila; beli mekani sir u providnoj

213


torbi. U međuvremenu, Naomi je gledala oko sebe kako bi šacnula

sve mogućnosti. Muškarac po imenu Bert Matjuz, neoženjen, dvadeset osam ili

dvadeset devet godina star, sa setnim, žovijalnim licem i kosom nalik šubari koja mu je skliznula niz namreškanu kožu lobanje, redovno je dolazio u kancelariju mlekare. Bio je inspektor za živinu. Naomi mi je sa odvratnošću prepričavala stvari koje je on govorio Moli i Karli. Moli je uvek pitao da li je već zatrudnela, šuljajući se okolo kako bio joj zagledao stomak iz profila, a Karli je davao savet o njenom dolazećem medenom mesecu. Naomi je zvao „kolačićem od butera”. Trubio bi iz svog automobila kada bi je video na ulici i usporavao, a ona bi okretala glavu u drugu stranu, govoreći, „O, Bože, spasi me ovog idiota!” Sanjalački bi se namrštila na svoj odraz u izlozima radnji.

Bert Matjuz se opkladio sa njom u deset dolara da joj neće dati da se sa njim nađe u Gej-la dens sali. Naomi je želela da ide. Rekla je da je to zbog deset dolara, ali i da mu pokaže. Tačno je da joj majka ne bi dozvolila da ode ali je otputovala iz grada zbog nekog slučaja nege, a za oca nije ni trebalo da brine. „On”, govorila je uvek, „on je senilan.” Izgleda da je uživala u kliničkom tonu te reči. Vreme je provodio u svojoj sobi, sa Biblijom i svojom religioznom literaturom, sređujući proročanstva.

Naomi je htela da pođem sa njom i prespavam kod nje, a da mojoj majci kažem da idemo do teatra Liceum. Iako sam iskreno mrzela i plašila se Gej-la dens sale, osećala sam da nemam izbora jer me je Naomi zamolila da to učinim.

Gej-la dens sala nalazila se na više od pola kilometra na severu grada, na autoputu. Bila je prekrivena imitacijom drvenih brvana boje čokolade i sa prozorima koji nisu imali stakla već samo šalone, čvrsto zamandaljene preko dana a širom otvorene za vreme

214

Alis Manro

igranki. Kada bih se tuda vozila sa majkom, ona bi rekla, „E, sada možeš da gledaš Sodomu i Gomoru!” Mislila je na propoved koja se govorila u Prezbiterijanskoj crkvi i u kojoj je Gej-la dens sala bila poređena sa tim mestima, uz proročanstva kako će doživeti istu sudbinu. Moja je majka u to vreme podvlačila da poređenje nije opravdano jer ono u čemu su Sodoma i Gomora utonule do guše bili su neprirodni običaji. (Fern Doerti, kojoj je to objašnjavala, rekla je vedro i tajanstveno, „Pa, prirodno ili neprirodno, zar sve to ne zavisi?”) Moja se majka našla u ne baš zgodnoj situaciji; u principu, imala je potrebu da ismeje stav Prezbiterijanske crkve a, opet, sam pogled na Gej-la dens salu ju je iritirao, rekla bih, istom hladnom zlokobnošću koju su osećali prezbiterijanci. I moj je pogled bio isti kao njen – bučno mesto svo u crnom, sa zakatančenim šalonima, u šugavom polju među otpacima.

Svi su pričali da se između borova iza zgrade, poput stare zmijske kože, nalaze odbačeni prezervativi.

U petak uveče, obučene u naše cvetne haljine sa nacigovanim suknjama, izašle smo na autoput. Baš sam se potrudila koliko sam mogla; oprala sam se, obrijala, stavila deodorans, napravila frizuru. Ispod suknje sam obukla podsuknju koja mi je bila uska i grebala mi je butine, imala sam i korset koji je trebalo da me stegne u struku ali mi je, u stvari, pritisnuo stomak i ostavio malo ispupčenje ispod pa sam spolja morala da ga pritegnem plastičnim kaišem. Kaiš sam zategla na šezdeset dva centimetra i sva sam bila mokra od znoja ispod njega. Natapkala sam bež senku preko vrata i lica; usta su mi bila crvena sa najdebljim mogućim slojem, kao smrznuti cvet na torti. Na nogama sam imala sandale u koje mi je upadao šljunak sa puta. Naomi je nosila visoke štikle. Bio je jun, vazduh je bio topao, blag, drhturav i zujav od bubica, nebo je poput breskvine kože izvirivalo iza crnih borova, sasvim dovoljno privlačan svet samo da još nije moralo da se ide na igranku.

215


Naomi je išla ispred mene preko nepopločanog improvizovanog parking mesta, uz stepenice koje su bile osvetljene jednom jedinom žutom sijalicom. Ako se i ona bojala kao ja, to ničim nije pokazivala. Ja sam oči prikovala na njene ružne visoke potpetice, njene mišićave, namerno gole noge boje bledog biskvita. Muškarci i mladići muvali su se oko stepenica. Nisam mogla da im vidim lica, a nisam ni gledala. Jedino što sam videla bile su cigarete, kopče na kaiševima ili flaše koje su svetlucale u mraku. Da bih prošla lako i mirno kroz sigurno neobično grozne i prezrenja vredne stvari koje su govorili, pokušala sam da isključim čulo sluha, onako kako zaustavljate dah. Kud nestade moje staro samopouzdanje – samopouzdanje iz ranih dana lakrdijanja i superiornosti? Nestala je i njegova najmanja čestica; sa nostalgijom i nevericom sam razmišljala koliko sam bila odvažna, na primer sa gospodinom Čejmberlinom.

Debela stara žena obeležila nam je šake grimiznim mastilom. Naomi je odmah pronašla Berta Matjuza,koji je stajao u blizini

podijuma za igru. „Ehej, nisam ni sanjala da ću te videti ovde”, rekla je. „Je l’ te pustila mamica?”

Bert Matjuz ju je poveo da igraju. Plesalo se na drvenom podijumu, platformi podignutoj na otprilike pola metra, sa celom ogradom i na ćoškovima okićenom sijalicama u boji koje su visile na žici i u ukrštenoj dijagonali ljuljale se iznad igrača, dajući utisak da je podijum veliki osvetljeni brod koji lebdi iznad zemlje i prašnjavog poda. Osim tih sijalica i svetlosti koja je dolazila kroz otvoreni šuber nečega što je ličilo na kuhinju, odakle su prodavali viršle, hamburgere, bezalkoholna pića i kafu, prostor je bio u tami. Ljudi su stajali u grupama, u polumraku, prašina pod nogama bila je vlažna i smrdela je na prosuta pića. Ispred mene je stao jedan muškarac i pružio mi papirnatu čašu. Pomislila sam da me je pomešao sa nekom drugom i odmahnula sam glavom. Odmah sam

216

Alis Manro

požalila što nisam uzela ponuđeno. Možda bi ostao pored mene i pozvao me na igru.

Posle dva plesa, Naomi se vratila dovodeći Berta Matjuza i još jednog mršavog muškarca koji je ličio na lisicu, sa crvenim licem i crvenom kosom. Stajao je isturivši glavu, a dugačko telo bilo mu je savijeno u obliku zapete. Taj me muškarac nije ni zapitao da li želim da igram već samo uzeo za ruku kada je muzika počela i povukao na podijum. Na moj užas ispostavilo se da je fantastičan, maštoviti igrač koji me je neprestano odbacivao od sebe i vukao nazad, poskakujući i sam u krug, pucketajući prstima i sve to radeći ne samo bez ijednog osmejka nego i mrtav ozbiljan, sa skoro neprijateljskim izrazom lica. Isto onako kako sam se trudila da pratim njegovu igru, pokušavala sam da nekako uhvatim i njegove reči jer je on, pri svemu tome, i govorio tokom onih nepredvidljivih delova plesa kada smo bili dovoljno blizu da se čujemo. Govorio je holandskim naglaskom koji, u stvari, nije bio originalan. U to vreme, holandski imigranti su naselili nekoliko farmi oko Džubilija a njihov naglasak i njegov topli i nevini zvuk mogli su da se čuju u ponekom lokalnom vicu ili u istrgnutim rečenicama. „Igraaaj sa mnoooom”, kazao je na jedan od tili načina i preklinjući zakovrnuo očima ka meni. Nisam razumela na šta je mislio; pa naravno da sam sa njim igrala, ili je, pak, on igrao sam za sebe, otkačivši se kao svi? Sve što je govorio bilo je takvo; čula bih reči ali ne bih i uspevala da razumem šta znače; možda se i šalio, no, lice mu je uvek ostajalo potpuno ozbiljno. Ipak, prevrtao je očima na taj groteskni način, obraćao mi se hladnim čeznutljivim glasom sa „dušooo”, kao da sam bila neko sasvim različit od onoga što sam; jedino što sam mogla bilo je da ukapiram kakva je to osoba za koju je on smatrao da sa njim igra i da se pretvaram da sam ona – sitna, živahna, vesela, sklona očijukanju. Ali, sve što sam činila, svaki pokret i izraz kojima sam se trudila da se sa njim ukačim kao da su

217


dolazili suviše kasno; on bi već odlebdeo u nešto drugo. Igrali smo dok orkestar nije otišao na pauzu. Bilo mi je drago

što se završilo i bilo mi je drago što je ostao sa mnom; bojala sam se da bi mogao da pomisli kako nisam ni za šta i da otperja kod neke druge. Povukao me je sa podijuma i odvukao do kuhinjskog šubera gde smo se gurali kroz gužvu sve dok nije uspeo da kupi dve papirnate čaše sa džindžer ejlom15.

„Uzmi malo”, naredio je, napustivši svoj holandski akcenat i zvučeći umorno i praktično. Gucnula sam iz moje čaše. „Iz obe”, rekao mi je. „Ja nikada ne pijem džindžer ejl.” Kretali smo se. Sada sam već mogla da vidim lica i prepoznajem ljude koje sam poznavala, da im se smešim pokušavajući da budem ponosna što sam tu i što sam pod okriljem muškarca. Došli smo do Berta i Naomi, Bert je izvadio pljosku sa viskijem i rekao, „Pa, kaplare, šta mogu da učinim za tebe?” Sipao je malo u obe čaše. Naomi mi se smeškala bezizražajno, kao plivač koji je upravo izronio iz vode. Meni je bila vrućina i bila sam žedna. Ispila sam moj viski od raži sa džindžer ejlom u tri ili četiri velika gutljaja.

„Alal vera!” rekao je Bert Matjuz. „Ona pije ko smuk”, rekla je Naomi, zadovoljna mnome. „Onda joj ne treba džindžer ejl”, rekao je Bert i sipao mi viski

u čašu. Ispila sam ga naiskap u želji da opravdam visoku ocenu koju sam dobila iako mi se ukus nešto i nije dopao. Bert je počeo da kuka kako mu se više ne igra. Rekao je da ima slabu kičmu. Muškarac sa kojim sam ja bila – čije je ime, tada ili kasnije sam saznala, bilo Klajv – počeo je da se smeje iznenađeno, štekćući kao rafal iz puške, i u šali bubnuo Berta u kopču kaiša.

„Kakoooo ti je kičmaaa oslabilaaaa, kakoooo ti je kičmaaa oslabilaaaa?”

15 Gazirano slatko piće začinjeno đumbirom. (Prim. prev.)

218

Alis Manro

„Pa, samo što sam legao, policajče”, rekao je Bert visokim cvilećim tonom, „a, evo ti nje, sede na mene, i šta sam mogao da radim?”

„Nemoj da si odvratan” rekla je Naomi srećna. „Što odvratan? Šta sam to kazao? Hoćeš da mi počešeš leđa,

srce? Naomiiiii, ’oćeš da mi češneš leđa?” „Baš me briga za tvoja blesava leđa, idi i kupi neku mast za

masažu.” „Hoćeš da mi je ti utrljaš, aaa...” njušnuo je Naominu kosu,

„...dobrooo da mi je utrljaš?” Obojene sijalice su postale maglovite, išle su gore-dole, kao da

se tegle na lastišu. Lica ljudi pomalo su se opsceno širila u obrazima; kao da sam njihov odraz gledala u nekakvoj ispupčenoj površini. I glave su mi delovale rasplinuto, u nesaglasju sa proporcijom tela; zamišljala sam ih – mada ih uistinu nisam videla – odvojene od tela, kako meko lebde na nevidljivim poslužavnicima. Dok sam ja tako doživljavala ljude oko sebe, Klajv je otišao i kupio viršle, upakovane u papirne salvete, i gajbu džidžner ejla pa smo svi napustili salu za igru a ja sam sela na zadnje sedište Klajvovog automobila. Zagrlio me je i prilično grubo zagolicao moj oklopljeni stomak. Vozili smo se autoputem, činilo mi se velikom brzinom, Bert i Klajv su pevali falseto harmonično, „Ako sunca nema š'a je briga mene, kad sam ja pridveče u naručju žene.” Svi prozori su bili spušteni, vetar i zvezde su letele pored nas. Bila sam srećna. Ni za šta više nisam bila odgovorna. Pijana sam, prošlo mi je kroz glavu. Ušli smo u Džubili; videla sam zgrade duž glavne ulice i činilo se kao da imaju nešto da mi došapnu, nešto što se tiče privremene, obesne i vesele prirode sveta. Zaboravila sam na Klajva. On se nagnuo preko mene, pritisnuo lice uz moje i gurnuo mi u usta svoj jezik koji mi je izgledao ogroman, vlažan, hladan, zgužvan, kao krpa za sudove.

219


Zaustavili smo se iza hotela Bransvik. „Ovde ja živim”, rekao je Bert. „Ovo je moj topli dom.” „Mi ne možemo da uđemo unutra”, rekla je Naomi. „Neće ti

dopustiti da uvedeš devojke u sobu.” „Samo čekaj, pa ćeš videti.” Otišli smo do zadnjih vrata, popeli se stepenicama pa krenuli

niz hodnik na čijem je kraju svetlela jedna posuda u obliku mehura sa crvenom tečnošću, u mom trenutnom stanju defintivno prelepa za mene. Ušli smo u spavaću sobu, odjednom obasjani vrelom svetlošću, i posedali na udaljenosti jedni od drugih. Bert je seo na krevet, a kasnije legao. Naomi se smestila u stolicu a ja na pocepani slamni jastučić, suknje smo uredno raširile oko sebe. Klajv je seo na hladni radijator ali je odjednom skočio da namesti roletnu na prozoru, pa nam je svima sipao još viskija mešajući ga sa džindžer ejlom koji je kupio. Jeli smo viršle. Znala sam da je greška što su se kola zaustavila; što smo ušli unutra. Moje veselje je polako splašnjavaJo i mada sam još pila nadajući se da će se vratiti samo sam se osećala naduveno, napumpano u telu, posebno u prstima na rukama i nogama.

Klajv me je oštro zapitao, „Ti veruješ u jednaka prava žena?” „Da.” Pokušavala sam da razbistrim mozak, ohrabrena i sa

osećajem nekakve odgovornosti prema temi razgovora koja se nazirala.

„Veruješ i u smrtnu kaznu za žene?” „U smrtnu uopšte ne verujem – kaznu. Ali, ako treba da

postoji – da, i za žene.” Brzo, kao metak, Klajv je pitao, „Veruješ li da žene treba da

budu obešene kao muškarci?” Sa mukom sam se nasmejala, nesrećna. Odgovornost mi se

vraćala. Onda su Bert i Klajv počeli da pričaju viceve. Svaki vic bi

220

Alis Manro

krenuo ozbiljno i nastavio izvesno vreme kao misaona ili poučna anegdota, ali ste sve vreme morali da budete na oprezu da ne ispadnete glupi kada dode vreme za smeh. Bojala sam se da ću ako se odmah ne nasmejem ličiti na naivku koja ne ume da shvati vic ili koja se zbog njega uvredila. Za mnoge od tih viceva, baš kao i za prvi, trebalo je da Naomi i ja već unapred pripremimo odgovarajuće rečenice i način na koji ćemo ih kazati kako ne bismo ispale blesave kao ja onda, trebalo je da odgovaramo malo negodujući, ozlojeđeno ali ipak meko popustljivo i da šalu propraćamo poluotvorenih očiju i sa smernim osmehom kao da znamo šta će uslediti. Između viceva, Bert je rekao Naomi, „Dođi pored mene, na krevet.”

„Ne, hvala, dobro mi je ovde gde sam.” Odbila je da dalje pije i stresla je pepeo cigarete u hotelsku čašu.

„Šta imaš protiv kreveta? U njemu vežbaš telo.” „Samo ga ti, onda, vežbaj.” Klajv nije mogao da se skrasi. Skakao bi po sobi tamo-amo,

boksovao sa senkom, gestikulirao uz viceve koje je pričao, legao je pored Berta na krevet u kojem su se obojica gurkala i pesničila, odbacivala na kolenima od madraca i smejala. Naomi i ja smo morale da uzmaknemo.

„Dva morona,” rekla je Naomi. Bert i Klajv su završili tako što su se zagrlili oko ramena i

gledali nas ukočeno, kao da stoje na bini. „Po tome kako si obučen mora da si kauboj...” rekao je Bert, a

Klajv mu je odvratio napevom, „Po tome kako si obučen mora da si i ti kauboj...”

„Po tome kako smo obučeni vidite da smo obojica kauboji... ” „Hej, Eraste16,” rekao je Bert izigravajući duha.

16 Erast je uvredljiv naziv za crnce u SAD, a poznat je lik crnog veseljaka u

221


„Jes’?” „Da l’ ti je čet’r il’ pet godinica?” „Nemam ti ja pojam o tom. Ne znajem ti ja je l’ mi je čet’r il’

pet godinica.” „Hej, Eraste? A kol’ko znaješ o ženskinjama?” „Ič.” „Ej,popuši ti.“ Nasmejali smo se, ali je Naomi rekla, „To je bilo u predstavi na

Kinzmen vašaru u Tapertonu, čula sam to već ranije.” „Moram do kupatila”, rekla sam i ustala. Mora, ipak, da sam

još bila pijana. Inače nikada u prisustvu muškaraca ne bih tako nešto rekla.

„Imaš moju dozvolu”, rekao je Bert velikodušno. „Ideš samo pravo. Imaš moju dozvolu da napustiš sobu. Idi pravo dole niz hodnik do vrata na kojima piše „Zabuljio se u mene a onda gotovo da je zaronio licem u moje grudi – „Ah, sada vidim – Dame.” Pronašla sam kupatilo i, kasnije sam se setila, obavila to što je trebalo ne zatvarajući vrata. Vraćajući se u sobu u dnu hodnika sam videla mehuriće crvene tečnosti i lampu pored nje. Krenula sam ka njoj pored vrata Bertove sobe. Iza lampe su bila vrata koja su vodila ka protivpožarnim stepenicama, otvorena pošto je noć bila topla. Bili smo na trećem, ili poslednjem spratu hotela. Zakoračila sam napolje, saplela se i skoro pala preko ograde, onda došla k sebi, savila se i teškom mukom skinula sandale koje sam okrivila za spoticanje. Sišla sam do kraja stepenica. Poslednji stepenik bio je na otprilike metar i po od zemlje. Prvo sam bacila dole sandale, zadovoljna što sam to pametno smislila, a onda sam sela na poslednji stepenik i držeći se za njega istegla koliko sam

predstavama putujućih zabavljača, u knjigama, popularnim pesmama, radio emisijama i na filmu. (Prim. prev.)

222

Alis Manro

mogla i onda skočila, prizemivši se na grubu, prašnjavu ulicu između hotela i radio stanice. Oblačeći cipele, zbunila sam se; stvarno sam mislila da idem u sobu. Sada nisam mogla da se odlučim kuda ću. Potpuno sam smetnula s uma našu kuću u ulici River i mislila da živimo na Flets putu. Konačno sam se setila Naomine kuće; ako dobro isplaniram, mislim da ću moći da uđem u nju.

Išla sam uz zid hotela Brunsvik, udarajući o cigle, došla s njegove druge strane i krenula duž Dijagonalnog puta – prvo u pogrešnom smeru a onda se vratila nazad – prešla glavnu ulicu ne gledajući ni levo ni desno, bilo je kasno i nigde na vidiku nije bilo automobila. Po zamagljenoj mesečini nisam mogla da vidim vreme na poštanskoj sahat-kuli. Kada sam prešla glavnu džadu odlučila sam da hodam po travi, kroz dvorišta ispred kuća, pošto je trotoar bio tvrd. Ponovo sam skinula cipele. Razmišljala sam kako moram svima da prenesem ovo otkriće, to da trotoari bole a da je trava meka. Zašto nikome to ranije nije palo na pamet? Stigla sam do Naomine kuće u ulici Mejson i, zaboravivši da smo ostavile otključana zadnja vrata, popela se uz stepenice na glavnom ulazu, pokušala da otvorim vrata, nije mi pošlo za rukom pa sam pokucala, u početku učtivo a onda jače i bučnije. Mislila sam da Naomi mora da je unutra, da će me čuti i doći da me pusti unutra.

Sijalica se nije upalila, ali su se vrata otvorila. U noćnoj spavaćici, bos i sedokos, Naomin otac je sevnuo u mraku hodnika kao živi leš. Rekla sam, „Naomi...” i onda se setila. Okrenula sam se i posrćući sišla niz stepenice, krenula prema ulici River koje sam se u istom času takođe setila. Sada sam bila mnogo opreznija. Legla sam u ljuljašku na verandi i zaspala, utonula u spiralni ponor svetlosti i tame, u bespomoćnost, u miris viršli od kojeg mi se povraćalo.

Naomin se otac nije vratio u krevet. Sedeo je u kuhinji u

223


mraku sve dok se Naomi nije vratila a onda je uzeo svoj kaiš i pretukao ju je, po rukama, nogama, šakama, gde god je mogao da zamahne. Naterao ju je da klekne na kuhinjski pod i da se zakune pred Bogom da nikada više neće okusiti alkohol.

Što se mene tiče, ustala sam u ranu zoru smrznuta, sa mučninom i bolovima, skočivši sa verande u pravi čas i povrativši na žbunić čička pored kuće. Zadnja vrata bila su uvek otvorena. Gurnula sam glavu i kosu u kuhinjsku sudoperu pokušavajući da se oslobodim smrada viskija i, sredivši se, uvukla u krevet. Kad sam se probudila, ispričala sam majci da mi je pozlilo kod Naomi i da sam se u toku noći vratila kući. Celi dan sam potpuno malaksala preležala u krevetu dok mi je glava pucala a u stomaku kao da sam imala kamenje, sluteći nesupeh ali osećajući olakšanje. Znala sam da su moje iskupljenje detinjaste stvari – moja stara Skarlet O’Hara lampa, plavo-beli metalni cvetovi, zakačeni za moje mlitave tačkaste zavese. Čitala sam Život Šarlote Bronte.

Kroz moj prozor, preko šina Kanadske državne železnice mogla sam da gledam u livade sa niskim korovom, rumenkaste od junske trave. Mogla sam da vidim i malkice od reke Vavanaš, i još dalje, prilično visoke i srebrnkaste vrbe. Sanjarila sam o životu iz devetnaestog veka, o šetkanju i učenju, o čestitosti, učtivosti, devojaštvu, miru.

Naomi se popela u moju sobu i rekla ljutitim šapatom, „Isuse, došlo mi je da te ubijem zato što si otišla od nas.”

„Pozlilo mi je.” „Malo sutra ti je pozlilo. Šta misliš ko si ti? Klajv nije idiot,

znaš. On ima dobar posao. On je zastupnik osiguranja. Sa kim ti hoćeš da izlaziš? Gimnazijalcima?”

Onda mi je pokazala svoje masnice i ispričala mi o ocu. „Da si se vratila kući sa mnom verovatno bi ga bilo sramota da

to uradi pred tobom. Kako je, do đavola, uopšte znao da sam

224

Alis Manro

izašla?” Nikada nisam rekla. Nije ni on. Možda je sve pobrkao ili

pomislio da sam neka prikaza. Idućeg vikenda, Naomi će izaći sa Bertom Matjuzom. Bilo joj je svejedno.

„Može da me ubije od batina. Ja moram da imam normalan život.”

Šta je bio normalan život? Bio je to život kancelarijskih devojaka iz mlekare, prikazivanje, posteljina i šerpe, lonci i srebrni escajg, taj složeni ženski poredak stvari; a onda, kad se obrne, bio je to život u Gej-la dens sali, noćna pijana vožnja duž mračnih puteva, slušanje muškaraca kako pričaju viceve, trpljenje i oprezna borba sa njima i njihovo stavljanje pod kontrolu, stavljanje pod kontrolu – jedna strana tog života ne može da postoji bez druge a pristajanjem i navikavanjem na oba devojka samu sebe izvodi na put ka braku. Ne postoji drugi put. A ja nisam bila u stanju da to radim. Ne. Bolja je Sarlota Bronte.

„Ustaj, oblači se i silazi dole sa mnom. Biće ti dobro.” „Suviše mi je zlo.” „Baš si velika beba. U stvari, šta ti hoćeš, da do kraja života

puziš u rupi?” Od tog dana, naše je prijateljstvo počelo da bledi. Retko smo

se posećivale. Sledeće zime smo se srele na ulici, ona u svom novom kaputu obloženom krznom a ja sa mojom gomilom školskih knjiga, i tada me je izvestila o svemu što joj se dešava. Izlazila je sa nekim za koga nikada nisam čula, nekim iz Portrefilda ili Plave reke ili Tapertona. Berta Matjuza je brzo ostavila. Ispostavilo se da se njegova uloga iscrpljivala u tome da devojke izvodi na njihov prvi sastanak; jurio je isključivo mlade neiskusne cure iako ih, i pored sveg svog blebetanja, nije nikada gnjavio niti doveo u nevolju. Klajv je imao automobilsku nesreću, rekla mi je, i jedna mu je noga amputirana ispod kolena. „Nije ni čudo, svi oni

225


piju ko smukovi i voze k'o ludaci”, rekla je. Govorila je nekako majčinski rezignirano, gotovo ponosno, kao da je piti kao smuk i voziti kao ludak nekako prava stvar, tužna ali neophodna. Posle izvesnog vremena, prestala je da mi podnosi slične raporte. Srele smo se u Džubiliju i sve što smo jedna drugoj rekle bilo je, zdravo. Osećala sam da je otišla daleko ispred mene u onome što sam neodređeno i zabrinuto pretpostavljala da je stvarni svet, a da sam ja uz sve vidove nevažnog, beskorisnog i specijalnog znanja koje sam sticala učenjem u školi zaostala za njom.

Imala sam sve petice. Nikada mi ih nije bilo dosta. Samo što bih kući dovukla jedan niz njih, već bih počinjala da mislim na sledeće. Bile su stvarne, i teške kao kamen. Postavila sam ih oko sebe kao barikade i ako bi mi jedna jedina nedostajala osećala bih se kao da se nalazim pred opasnim ponorom.

U glavnom hodniku gimnazije, oko počasnog spiska onih bivših đaka koji su ubijeni u ratovima 1914-18. i 1939-45. stajali su drveni panoi, po jedan za svaki razred; o njih su okačene srebrne tablice sa imenima onih koji su svake godine imali najbolje ocene, sve dok se ne bi pogubili u zaposlenjima i majčinstvu. Moje ime je stajalo tu, mada ne svake godine. Nekada bi me pobedio Džeri Stori. Njegov I.Q. bio je najveći ikada viđen, ne samo u gimnaziji u Džubiliju već i svim srednjim školama u Vavanaš okrugu. Jedini razlog zbog kojeg bih se ja, ponekad, uopšte našla ispred njega bio je taj što ga je njegova opsednutost naukom činila nestrpljivim i ponekada potpuno gluvim za one teme koje je sam nazivao „vežbanjem memorije” (francuski jezik i istorija) i za englesku literaturu koju je izgleda osorno doživljavao kao neku vrstu lične uvrede.

Džeri Stori i ja smo bili jedno drugom podsticaj. Razgovarali smo u hodnicima. Postepeno smo razvijali sistem zadirkivanja, rečnik, niz tema u koje niko drugi nije bio uključen. Naša imena su

226

Alis Manro

se pojavljivala zajedno u tankim, šapirografisanim, gotovo nečitljivim školskim novinama. Svi su, čini se, mislili da smo savršeno pristajali jedno uz drugo; sa izvesnom količinom polupopustljivog prezira, sa kojim je Beri znao da se nosi bolje od mene, zvali su nas „trust mozgova” ili „kviz deca”. Nije nam bilo milo što nas svrstavaju u par kao jedine pripadnike nekih egzotičnih vrsta u zoološkom vrtu, i zamerali smo ljudima što misle da smo slični jer mi tako nismo mislili. Meni se činilo da je Džeri hiljadu puta komičniji i neprivlačniji od mene, a bilo je sasvim jasno da to što se moj i njegov um stavljaju u istu kategoriju on smatra nepoštovanjem kategorija; to je kao da kažete kako su Toskanini i dirigent seoskog orkestra talentovani. Ono što ja imam, iskreno mi je objašnjavao kada smo razgovarali o budućnosti, jeste prvorazredna memorija, ne tako redak ženski dar za jezike, prilično slaba moć rasuđivanja i gotovo nikakav kapacitet za apstraktnu misao. To što sam nemerljivo pametnija od većine ljudi u Džubiliju ne treba da me zaslepi, dodao je, s obzirom na činjenicu da ću uskoro, u kompetitivnom intelektualnom svetu izvan gimnazije, dosegnuti svoju granicu („Isto važi i za mene”, dodao je strogo. „Uvek se trudim da gledam unapred. Prilično sam dobar u gimnaziji u Džubiliju. Kakav ću biti na Tehnološkom institutu Masačusetsa?” Dok bi govorio o svojoj budućnosti bio bi prepun velikih ambicija, ali i oprezan pa je o njima govorio sarkastično, regulišući ih trezvenim samoopominjanjem.)

Njegov sam sud primila kao vojnik, jer u njega nisam verovala. Odnosno, jesam znala da je tačan, ali sam se i dalje osećala dovoljno moćno u oblastima za koje sam smatrala da ih on ne može uočiti, gde njegov način procenjivanja ne može da se pokaže. Nisam se divila gimnastici njegovog uma jer se ljudi dive jedino sposobnostima kod sebi sličnih, čak i kada su veće od njihovih sopstvenih. Za mene je njegov um bio kao cirkuska šatra

227


prepuna glupih aparata u kojima je on, kada nisam bila tu, izvodio egzibicije koje su koliko spektakularne toliko i dosadne. Pažljivo sam se trudila da mu ne dopustim da otkrije šta ja mislim. Bio je, bez sumnje, iskren kada je rekao šta misli o meni; ja nisam imala nameru da budem takva sa njim. Zašto? Zato što sam u njemu osećala ono što žene osećaju kod muškaraca, nešto tako nežno, uobraženo, tiransko, apsurdno; nikada ne bih želela da se nosim sa posledicama koje bi nastale iz susreta sa tim: gajila sam ravnodušnost, gotov prezir, i krila sma ih od njega. Čak sam mislila da sam taktična, i još ljubazna; nikada mi nije palo na pamet da sam ponosna.

Išli smo zajedno u bioskop. Išli smo na školske igranke i loše igrali, samozadovoljno, iritirani jedno drugim, poniženi ulogom školskog zacopanog para koju smo osećali da treba da igramo sve dok nismo otkrili da neka situacija može da se prevaziđe ako sa njom zbijaš šalu. Parodija i samopodsmevanje bili su nam spasenje. U našim najboljim izdanjima bili smo veseli, prijazni, ponekada okrutni drugari, sve, sve, samo ne par koji je u braku već osamnaest godina. Zvao me je Plavi Patlidžan zbog grozne haljine od tafta ljubičasto-modre boje koju sam imala, prepravljene od neke od onih koje je Fern Doerti ostavila. (Iznenada smo bili siromašniji nego obično, zato što je posao sa srebrnim lisicama posle rata propao.) Dok je moja majka šila haljinu, nadala sam se da će ispasti dobro, da će se čak razbludno presijavati na mojim prilično širokim kukovima, kao na Riti Hejvort u reklami za Đildu; kada sam je obukla, pokušala sam da samu sebe ubedim da je to to, ali čim je Džeri napravio grimasu i preterano se zagrcnuo, rekavši piskavo oduševljenim glasom, „Patlidžan!” bilo mi je jasno. Istog časa sam i ja pokušala da budem duhovita kao on, i skoro da sam i uspela. Na ulici smo nastavili da improvizujemo.

„Na gala balu u čast zimskog solsticija, u džubilijskoj svečanoj

228

Alis Manro

dvorani oružarnice, bili su gospodin Džeri Stori Treći, izdanak slavne porodice proizvođača veštačkog đubriva, i profinjena gospođica Del Džordan, naslednica imperije uzgajivača srebrnih lisica, par koji je zaslepio sve posmatrače jedinstvenim i neopisivim stilom njihovo plesa...”

Mnogi filmovi koje smo išli da gledamo bavili su se ratom koji je završen godinu dana pre nego što smo krenuli u gimnaziju. Posle smo odlazili u Hajnesov restoran, koji smo više voleli od Tužne sove gde su išli skoro svi iz gimnazije, da se igramo na džuboksu i sa fliperima. Pili smo kafu i pušili mentol cigarete. Separei su bili odvojeni visokim tamnim drvenim pregradama na čijem je vrhu bio prozorčić od tamnozlatnog stakla. Savijajući papirnatu salvetu u geometrijski oblik, obavijajući je oko kašike, cepkajući je u lepršave tračice, Džeri je pričao o ratu. Opisao mi je Batanski marš smrti17, metode mučenja u japanskim zatvoreničkim logorima, požarne bombe bacane na Tokio, uništavanje Drezdena; bombardovao me je nenadmašivim grozotama, neuništivim statistikama. I, sve to bez ijednog trzaja protesta već kontrolisano uzbuđeno i sa radoznalim, naglašenim uživanjem. Onda bi mi govorio o oružju koje trenutno razvijaju Amerikanci i Rusi; pričao je tako da je njihovu destruktivnu moč učinio neizbežnom i veličanstvenom, protiv koje je, baš kao sa snagama samog univerzuma, besmisleno boriti se.

„E, onda, postoji biološki rat – mogu da ubace žlezdanu kugu – izazivaju bolesti za koje nema leka, skladište ih. Pa, nervni gas – a tek kontrolisanje cele populacije poluopojnim drogama... ”

Bio je ubeđen da će doći do novog rata i da ćemo svi biti

17 Poluostrvo Batan na Filipinima koje su Japanci zauzeli 9. aprila 1942. godine, potukavši Amerikance. Ovaj, prema istoričarima, najveći američki poraz zaokružen je time što su Japanci zarobljenike naterali na strašan marš od 130 kilometara do San Fernanda, koji je pod vrelim suncem trajao šest dana. One koji su u maršu zaostajali, Japanci bi ubijali bajonetima. (Prim. prev.)

229


zbrisani sa lica zemlje. Vedar, neumoljiv iza svojih intelektualnih dečačkih naočara, video je unapred fantastičnu katastrofu. I, naravno, blisku. Na nju sam reagovala konvencionalno se užasnuvši, nasumičnom ženskom logikom koja će u njemu stvoriti još žešći otpor, potrebu da me još više užasne i raspravlja sa mojom racionalnošću. To mu nije bilo teško. Bio je deo stvarnog sveta, znao je kako se cepa atom. A jedini svet u kojem sam ja živela bio je svet koji sam sama stvorila uz pomoć nekih knjiga, poseban i samo meni podsticajan. Zato sam nastavila; bilo mi je dosadno i bila sam ljuta pa sam rekla, u redu, recimo da to jeste istina, zbog čega onda ustaješ svako jutro i odlaziš u školu? Ako je sve to tačno, čemu onda uopšte planovi da postaneš veliki naučnik?

„Ako je svet gotov, ako nema nade, zbog čega onda to radi?” „Ima još vremena taman da dobijem Nobelovu nagradu”,

rekao je prkosno, da bi me nasmejao. „Deset godina?” „Neka bude dvadeset. Najveće prodore u nauku učinili su

muškarci ispod trideset pet. ” Kada god bi govorio slične stvari, mrmljao bi sebi u bradu,

„Znaš da se zezam.” Mislio je na Nobelovu nagradu, ne na rat. Nismo mogli da pobegnemo od džubilijskog sujeverja da postoje velike, natprirodne opasnosti koje nas vrebaju onda kada se hvališemo ili polažemo u sebe velike nade. A, ipak, upravo su te nade koje smo oboje i negirali i priznavali, oboje ismevali i poštovali jedno kod drugog bile ono što nas je istinski privlačilo i držalo zajedno.

Dopadalo nam se da nedeljom posle podne idemo u dugačke šetnje duž železničke pruge, polazeči od mesta iza moje kuće. Odlazili bismo do drvenog mosta preko velikog zavoja reke Vavanaš, i nazad. Pričali smo o eutanaziji, o genetskoj kontroli populacije, o tome da li postoji duša, da li je moguće konačno

230

Alis Manro

spoznati univerzum. Ni oko čega se ne bismo slagali. Sa prvim šetnjama smo počeli u jesen, a nastavili smo ih tokom zime. Išli bismo po snežnoj oluji raspravljajući sagnutih glava, nabivši duboko ruke u džepove dok nam se gorki sipljivi sneg lepio za obraze. Iscrpljeni od prepiranja, vadili bismo ruke iz džepova i širili u stranu kako bismo držali ravnotežu pokušavajući da hodamo po šinama. Džeri je imao duge tanke noge, sitnu glavu, kovrdžavu kosu, okrugle bistre oči. Nosio je kariranu kapu sa naušnicama postavljenim vunom koju je, sećam se, imao još od šestog razreda.

I sećam se da sam mu se kao i svi drugi podsmevala. Tu i tamo bi me i sada obuzeo stid kada bi me neko video sa njim, neko recimo kao Naomi. Ali, pomišljam kako je bilo nečega divnog, neke čudne, krute otmenosti u tome kako se on fatalistički, čak odvažno prilagodio pretpostavljenom uzoru prihvatajući svoju ulogu u Džubiliju, njenu neizbežnu i razveseljavajuću besmislenost, za šta ja nikada ne bih imala hrabrosti. To je bio onaj njegov duh koji je pokazivao na igrankama dok me je trapavo vozao po opasnom prostoru podijuma, koji ga je beskorisno njihao tamo-amo u očekivanju lopte na obaveznoj godišnjoj bejzbol utakmici i koji ga je, na predvojničkoj obuci, terao da maršira. Naterao je sebe ne da se pretvara da je običan dečak već da radi ono što bi radio običan dečak, znajući da ta njegova predstava nikada neće biti prihvatljiva i da će se ljudi uvek podsmevati. Drugačije nije mogao; bio je onakav kakav je bio. A ja, čiji su urođeni principi bili mnogo labaviji pa sam se štitila onim na koje bih nailazila, počinjala sam da uviđam da bi čovek mogao biti mnogo spokojniji ako je kao Džeri.

Došao je na večeru kod mene, protivno mojoj volji. Mrzela sam da se on i moja majka upoznaju. Bojala sam se da će se uzbuditi, želeti da nekako prevaziđe samu sebe, a sve zato što je

231


njena pamet bila na glasu. Tako je i bilo; pokušala je da ga navuče da joj objasni teoriju relativiteta – klimajući glavom, ohrabrujući ga, iskreno se bacajući na njega i ljubazno uzvikujući u znak razumevanja. Prvi put njegova objašnjenja nisu bila jasna. Ja sam za stolom, kao uvek u društvu bila kritički raspoložena; meso kao da je bilo prepečeno, krompiri malo tvrdi, pasulj iz konzerve suviše hladan. Moj otac i Oven su došli sa Flets puta jer je bila nedelja. Oven je sada stalno živeo u kući na Flets putu i postajao vulgaran. Dok je Džeri govorio, mljackao je napadno i mome ocu upućivao poglede čistog, neznalačkog, muškog prezira. Otac nije reagovao na te poglede ali nije bio ni pričljiv, možda mu je bilo neprijatno zbog majčinog entuzijazma koji kao da mu se učinio dovoljnim za oboje. Ja sam bila ljuta na sve njih. Znala sam da je Ovenu i mome ocu – iako on to nikada ne bi pokazao, bio je svestan da je to jedini ugao gledanja – Džeri bio čudak, izopšten iz sveta muškaraca; to šta on zna nije se računalo. Bili su, činilo mi se, suviše glupi da vide da je on imao moć. Za njega je, pak, moja porodica bila deo mase ljudi kojoj se čak i ne isplati objašnjavati stvari; on nije video da oni imaju moć. Kod svih je bilo nedovoljno poštovanja.

„Dođe mi da se smejem kada ljudi misle da iz par pitanja koja postave mogu da nešto shvate, a da pri tom nemaju osnovno znanje o tome.”

„Pa, onda, smej se”, rekla sam kiselo. „Nadam se da uživaš u tome.”

Ali, mojoj se majci on dopao i od tada ga je čekala k'o ozebo sunce da bi saznala šta on misli o životu koji je stvoren u laboratoriji ili o mašinama koje počinju da vladaju čovekom. Mogla sam da vidim kako ga je njena grozničava reka pitanja gušila i činila neraspoloženim. Tako sam se ja osećala kada je on zgrabio Pogledaj dom svoj, anđele sa vrha moje gomile knjiga – vraćala sam ih u biblioteku – otvorio i zbunjeno ravnodušnim glasom pročitao –

232

Alis Manro

„Kamen, list, vrata – o, izgubljeni, i vetrom oplakani, duše.” Otela sam mu knjigu kao da joj preti opasnost. „Hej, šta to znači?“ rekao je logično. „Meni zvuči glupo. Objasni mi. Baš hoću da čujem.”

„Preterano je stidljiv”, zaključila je moja majka. „Briljantan dečko, ali mora da nauči kako da jasno izrazi svoje stavove. ”

Bilo je mnogo lakše na večeri u njegovoj kući. Majka mu je udovica učitelja. Džeri je bio jedinac. Radila je kao sekretarica u gimnaziji pa sam je već poznavala. Živeli su u polovini dupleks kuće izvan grada, na Dijagonalnom putu. Salvete su bile presavijene i ispeglane kao najlepše batistene maramice i stajale su u fioci koja je mirisala na limun. Za desert smo imali puding u tri boje sa kandiranim voćem, spremljen u kalupu koji je ličio na džamiju. Posle večere, Džeri je otišao u dnevnu sobu da reši nedeljni problem u šahu, koji mu je stizao poštom (jedan od primera na koje sam mislila kada sam govorila o njegovom iskrenom, impresivnom prilagođavanju uzoru) i zatvorio staklena vrata kako ga naš razgovor ne bi ometao. Obrisala sam sudove. Džerijeva majka mi je pričala o njegovom I. Q. Objašnjavala kao da je on retka stvar — možda neki beskrajno vredan i poprilično zastrašujući arheološki predmet koji je ona, upakovan, čuvala u fioci.

„I ti imaš vrlo dobar I. Q.” rekla je utešno (svi školski dosijei bili su joj dostupni, u stvari oni su stajali kod nje), „ali, znaš, sa njegovim I. Q. Džeri je u prvoj četvrtini samog vrha jednog procenta populacije. Zar nije to predivno, kad pomisliš na to? A ja njegova majka, kakva je to samo odgovornost!”

Složila sam se da jeste. „Džeri će godine i godine provesti na univerzitetu. Mora da

doktorira. A tamo se, onda, ide još dalje, na postdoktorate, ne znam ti ja sve to. Dobre godinice.”

Po njenom ozbiljnom tonu, palo mi je na pamet da će njena

233


sledeća priča biti o troškovima. „Prema tome, znaš, ne smeš sebi da dozvoliš da upadneš u

nevolju”, zaključila je suvoparno. „Džeri ne može da se ženi. ]a to neću dopustiti. Nagledala sam se mladića koji su bili prinuđeni da žrtvuju svoje živote samo zato što je neka tamo devojka zatrudnela, i ja mislim da to uopšte nije u redu. Obe smo se toga nagledale, znaš već na koje mislim, u školi. Venčanje na silu. To je stil u Džubiliju. Ja sam protiv toga. Nikada nisam bila za to. I ne slažem se da je to samo odgovornost dečaka i da on treba da žrtvuje svoju karijeru. A ti?”

„Ne.” „Nisam ni mislila da hoćeš. Suviše si inteligentna. Imaš li

dijafragmu?” iznenada je zapitala. „Ne”, rekla sam, sleđena. „Pa, zašto je ne staviš? Znam ja kako je to sa vama, današnjim

devojkama. Devičanstvo je stvar prošlosti. Pa, neka. Ne kažem da to odobravam ili da ne odobravam, ali vreme ne možeš vratiti, je l’ da? Tvoja majka treba da te odvede i da ti to ugrade. To bih ja uradila, da imam kćerku.”

Bila je mnogo niža od mene, bucmasta ali bistra ženica, sa tankom kosom ofarbanom u žutu nijansu lale i sedim korenom koji se nazirao. Minđuše, ogrlice i narukvice koje je nosila uvek su se slagale u tonu i bile u jarkoj, upadljivoj boji. Pušila je i dopuštala Džeriju da i on puši u kući; zapravo, oboje su se na muž-i-žena drugarski način prepirali čije su čije cigarete. Očekivala sam od nje da bude vrlo moderna po shvatanjima, ne moderna kao što je moja majka intelektualno – a ko je, pa, bio? – ali mnogo modernija kada su u pitanju uobičajene stvari. Ali, na ovo nisam bila spremna. Gledala sam u njen izrasli beli razdeljak dok je govorila o tome kako mama treba da me uzme za ruku i povede da bi mi ugradili dijafragmu, i razmišljala o mojoj majci koja je javno zagovarala

234

Alis Manro

kontrolu rađanja ali joj nikada ne bi palo na pamet da o tome treba da razgovara i sa mnom, toliko je čvrsto verovala da je seks nešto čemu žena – bar ona, inteligentna – treba da se preda samo kada baš mora. I, iskreno, to mi se više dopadalo. Činilo mi se mnogo prihvatljivijim za jednu majku, od naopakog odobravanja i nepristojne praktičnosti Džerijeve majke. Mislila sam i da je prilično uvredljivo da jedna majka spominje intimnosti koje bi devojka mogla imati sa njenim sinom. A da ne govorim kako je već sama pomisao na intimnosti sa Džerijem Storijem bila uvredljiva. Što ne znači da njih, sporadično, nije bilo.

Zašto uvredljiva? Čudno je to. Čim bismo Džeri i ja prestali da razgovaramo, nama bi ovladala potištenost. Držali bismo se za znojave ruke pitajući se oboje, u to nema sumnje, koliko je dugo pristojno da tako ostanu. Tela bi nam poput džakova vlažnog peska, nimalo nevoljno već radosno, padala jedno preko drugog. Otvorena usta bismo prilepili, onako kako smo čitali i čuli da treba, ali su ona ostajala hladna, jezici su nam bili grubi, tek nezgodne otekline mesa. Kada god bi Džeri krenuo dalje – krenuo onako specijalno – mene bi, ne znam zbog čega, obuzimala zlovolja. Ali bih se, bez obzira, mrzovoljno podavala. Jedno smo drugom bili jedini put u otkrića koje su drugi već pronašli.

Radoznalost je u stanju da stvari odvede priJično daleko. Jedne zimske večeri, u dnevnoj sobi njegove kuće – majka mu je izašla na sastanak u crkvu Istočne zvezde – Džeri me je zamolio da skinem svu odeću.

„Zašto to hoćeš da uradim?” „Zar to ne bi bilo poučno? Nikada nisam video golu ženu

uživo.” Ideja nije bila neprivlačna. Reči „gola žena”su mi potajno

prijale, činile da se osećam bogato, kao da delim blago. Osim toga, smatrala sam da je moje telo lepše nego lice i mnogo zgodnije golo

235


nego obučeno; često sam želela da ga nekome pokažem. I nadala se – ili, tačnije, bila radoznala po pitanju mogućnosti – da li će se u nekoj daljoj fazi naše intimnosti moja osećanja za Džerija promeniti, da li ću moći da ga prihvatim? Konačno, zar nisam u prste poznavala šta je požuda? A kao da sam se nalazila u nekakvom dugogodišnjem, jednoličnom braku, i trudila da njegove bezglasne muke rešim sa raspoloživim telom.

Nisam, ipak, to htela da radim u dnevnoj sobi. Posle male rasprave i odugovlačenja, Džeri je rekao da idemo gore u njegovu sobu. Penjući se stepenicama osećala sam kako me obuzimaju neobuzdani žmarci, kao da nam je oboma sedam ili osam godina i sad idemo negde da skinemo gaćice. Zatvarajući šalone u svojoj sobi Džeri je srušio lampu sa stola, a ja se umalo nisam okrenula i vratila niz stepenice. U situacijama kao što je ova, osim ako si zaljubljen, ništa ne osvešćuje kao nezgrapnost. Ipak, odlučila sam da zadržim dobro raspoloženje. Pomogla sam mu da podigne lampu i namesti abažur kako valja, i čak mu nisam ni zamerila što ju je upalio da odmah proveri da li je oštećena. Onda sam, okrenuvši mu leđa, skinula sve što sam imala na sebi – nije mi u tome pomogao niti me je dotakao, i bilo mi je drago zbog toga – i legla sam na krevet.

Osećala sam se glupo i zbunjeno. Stao je pored kreveta gledajući me, praveći blage komične

grimase iznenađenja. Je li mislio da je moje telo tako neprikladno, tako neupotrebljivo, kao što sam ja mislila o njegovom? Da nije, možda, želeo da od mene stvori prijatnu devojku koja svoju žudnju ne bi komplikovala sopstvenim samopouzdanjem, devojku koja ne bi znala da pametno odgovara, koja bi imala ograničeni rečnik i bila potpuno nezainteresovana za pitanja o poretku u univerzumu, a uvek spremna da ga tetoši? Oboje smo se kikotali. Stavio je prst na jednu moju bradavicu kao da ispituje trn.

236

Alis Manro

Nekada bismo koristili jezik koji se grubo oslanjao na strip Pogo.

„Š’o imaš telo prave ženske.” „Š’a ti se čini, je l’ mi sav pribor na pravim mestima?” „Oh, ček’ da uzmem malenko moj stari priručnik i proverim.” „Š’a misliš, mož’ imam treću siku, a?” „Zar ih nemaju sve ženske? Treću siku? Ne znam ti ja, ja sam

ti nepoučan u tom.” „Joooj, a ti ama baš imaš...” „Pssssst...” Čuli smo napolju glas njegove majke dok se opraštala za laku

noć od nekoga koji ju je doveo do kuće. Vrata automobila su se zatvorila. Ili je sastanak u crkvi Istočna zvezda završen ranije nego obično, ili smo mi pre nego što ćemo se popeti gore proveli raspravljajući se više vremena nego što nam se učinilo.

Džeri me je svukao sa kreveta i vukao iz sobe a ja sam još pokušavala da skupim svu moju odeću. „Orman”, prošištala sam šapatom u njegovom pravcu. „Mogu da se sakrijem – orman – obuci se!”

„Ćuti”, preklinjao me je, takođe šapatom, besan i na ivici suza. „Ćuti, ćuti!' Pobledeo je u licu; za jednog Džerija Storija suviše se tresao. Ja sam se gicala i uzmicala, protestujući i uporno pokušavajući da ga ubedim da treba prvo da uzmem moju odeću a on me je gurao napred, ka stepenicama iza kuće. Otvorio je vrata podruma u trenutku kada je njegova majka otvorila ulazna vrata – čula sam njen veseli uzvik, „Uja, ima li koga?”i gurnuo me je unutra, okrenuvši ključ u bravi.

Ostala sam potpuno sama, na zadnjim podrumskim stepenicama, zaključana, gola.

On je upalio sijalicu da bi mi ubacio odeću, a onda ju je brzo ugasio. To nije valjalo. Jer, podrum je sada bio mračniji nego ranije.

237


Sela sam oprezno na stepenik, osećajući hladno grubo drvo na goloj zadnjici, i razmišljala kako da se izvučem odavde. Kada se naviknem na tamu, možda mogu da napipam podrumske prozore i pokušam da neki na silu otvorim, ali kakva vajda od toga kada sam gola? Možda mogu da nađem neku pocepanu zavesu ili platno za police i uvijem se u njega, ali kako u tome da dođem do moje kuće? Kako da prođem kroz Džubili, da pređem glavnu ulicu, a još nije ni deset sati uveče?

Možda će Džeri doći i pustiti me napolje kada mu majka zaspi. Kada to bude uradio, ako uradi, ubiću ga.

Čula sam ih kako razgovaraju u dnevnoj sobi, pa onda u kuhinji. Džerija i njegovu majku. „Hoće li moja lepota da spava?” čula sam kako mu mama kaže, a onda smeh – nimalo prijatan, prošlo mi je kroz glavu. Svoju majku je zvao po imenu, Greta. Kako je to neprirodno, kako nezdravo, mislila sam. Čula sam i kako lupaju posude i šolje. Večernji kakao, pečeni kolačići sa suvim grožđem. A ja, zaključana u hladnom i gola u ovoj rupi od podruma. Džeri i njegov I. Q. Njegov intelekt i njegova imbecilnost. Ako mu je majka tako moderna i ako zna da danas nijedna od nas devojaka nije devica, zašto onda ja moram da budem gurnuta ovde? Mrzela sam ih iz petnih žila. Palo mi je na pamet da počnem da lupam na vrata. To je zaslužio. Di kažem njegovoj majci kako hoću da se venčam na silu.

Oči su mi se već malkice navikle na mrak kada sam čula škripavi zvuk, poklopac odgore se otvorio, ja sam pogledala u tom pravcu i videla nekakav zamotuljak kako visi u otvorenom prostoru iznad mene. Vrata su se zatvorila, nešto svetličaste boje je poletelo dole i palo uz mukli prigušeni zvuk na pod od cementa. Spuznula sam niz stepenice i stala na hladni cement moleći se da je to moja odeća, a ne zavežljaj prljavog veša za pranje,koji je Džerijeva majka ubacila dole. Bili su to moja bluza, džemper,

238

Alis Manro

suknja, gaćice, prsluče i čarape, čak i moja jakna koja je stajala u ormanu u prizemlju kuće, sve uvijeno oko cipela da bi kad udari o pod pravilo što je moguće manju buku. Sve je tu bilo osim mog pojasa za čarape. Bez njega nisam mogla da ih obučem, pa sam ih smotala i ugurala u prsluče. Do tada sam već mogla da prilično razaznam stvari u podrumu pa sam spazila korita za pranje i prozor iznad njih. Bio je iznutra zatvoren rajberom. Popela sam se na korito, pomerila rajber i ispuzala napolje pravo na sneg. U kuhinji je bio upaljen radio, možda da se ne bio čuo zvuk koji sam stvarala, možda zbog vesti u deset sati.

Hladnim ulicama, golonoga, dojurila sam do kuće. Sada sam već pobesnela, pri samoj pomisli kako sam gola ležala na onom krevetu. Osim Džerija niko me nije gledao, a on se kikotao prestrašeno i govorio jezikom stripa. I to je neko ko treba da se posluži mojim darovima. Nikada neću da imam pravog ljubavnika.

Sutradan u školi, Džeri mi je prišao, noseći smeđu papirnatu kesu.

„Gospojce, prim’te moje ožalošćenje”, rekao je tiho, svojim Pogo jezikom. „Rek’o bih da imam nešto vaše.”

Bio je to, naravno, moj pojas za čarape. Prestala sam da ga mrzim. Spuštajući se brdovitom ulicom Džon prethodnu noć smo pretvorili u scenu iz Velike komedije, u nešto grčevito i suludo, preuzeto iz nemog filma.

„A kako sam te vukao ka stepenicama a ti si istom snagom vukla u suprotnom smeru...”

„Pa nije mi bilo jasno šta hoćeš sa mnom. Mislila sam da ćeš da me izbaciš na ulicu kao ženu uhvaćenu u preljubi...”

„Trebalo je samo da vidiš svoj izraz lica kada sam te gurnuo u podrum.”

„Trebalo je da ti vidiš svoj, kada si čuo glas tvoje majke.” „Veoma nezgodna stvar, gospođa majko”, govorio je Džeri,

239


šegačeći se po engleski, što smo takođe ponekad činili, „baš nekako slučajno, ali se desilo da na mom krevetu leži jedna mlada osoba ženskog pola. Neobučena. I baš nekako, gospođa majko, upravo sam se pripremao da izvedem jedan istraživački...”

„Pripremao si se da izvedeš ništa.” „Oh, Gospode!” I tako smo to ostavili za nama ali, iako prilično neobično, posle

tog fijaska išlo nam je mnogo bolje nego ranije. Prema telu i jednog i drugog sada smo se oboje ophodili sa mešavinom opreza i osećaja poznatog, pa nismo više imali nekih zahteva. Nije više bilo rastegnutih beznadežnih zagrljaja, nije više bilo jezika u ustima. A na tapet su došle i druge stvari na koje smo morali da mislimo; stigli su formulari koje je trebalo da popunimo za ispite za stipendije, dobili smo rasporede više univerziteta, počeli da iščekujemo jun kada je trebalo da, koliko srećni toliko preplašeni, polažemo ispite. Ništa u našim životima nije moglo da se meri sa važnošću tih ispita za koje nam je Ministarstvo prosvete slalo zapečaćena pitanja; taj pečat je, u našem prisustvu, lomio direktor škole. Kada bih kazala da smo vredno radili ne bih ni upola opisala učenje u koje smo se upustili; predali smo mu se potpuno, kao sportisti. Nismo želeli samo visoke ocene, nismo želeli da samo dobijemo stipendiju i upišemo se na univerzitet; ne, hteli smo najvše moguće ocene: slavu, slavu, sam vrh najviše petice, potpunu sigurnost.

Posle večere bih se zatvarala u dnevnu sobu. Proleće je bilo na vidiku, večeri su se produžavale; svetlost bih palila kasno. Ali, oko sebe videla nisam ništa; jedino sam, potpuno nesvesno, zapažala stvari u toj sobi koja mi je bila ćelija, ili kelija. Izbledela šara tepiha boje slame na poderotinama, stari pokvareni radio-aparat poput nadgrobnog kamena sa skalom koja može da pronađe i Rim i Amsterdam i Meksiko Siti, česterfild sofa ispunjena mahovinom i

240

Alis Manro

paprati, i dve slike – jedna sa zamkom Šijon čije se tamne siluete ulivaju u biserno jezero, i druga, sa devojčicom koja u ružičastoj svetlosti sobe leži na dve prekrasne stolice, roditeljima koji u senci plaču i doktorom koji stoji kraj nje sa smirenim ali ne i optimističnim izrazom lica. Sve te stvari u koje sam često zurila pamteći glagole, datume, ratove, vrste, u mojoj glavi su dobijale značenje i veliku moć da se kao svakidašnji oblici i modeli pretvore u spoljašnje forme podataka i odnosa koje bih učila i koji bi mi, kada bih ih zahvaljujući tome savladala, postajali dragi, jednostavni i poslušni. Iz ove šobe bih izlazila bela, iscrpljena, nesposobna za razmišljanje, kao kaluđerica posle sati i sati molitve ili ljubavnica posle surovog ljubavisanja, pa bih glavinjala glavnom ulicom do Hajnesovog restorana u kojem bismo se Džeri i ja prema dogovoru nalazili posle deset sati. Pod svetlošću stakla boje ćilibara, polako izranjajući u realnost, popili bismo kafu i pušili, malo razgovarali imajući potpuno razumevanje za divlji, otvrdli izraz lica kod oboje.

Moja potreba za ljubavlju se pritajila, kao podmukla zubobolja.

Tog proleća u zgradi Opštine trebalo je da počne revival meeting18. Naš profesor istorije, gospodin Bjukenen, stajao je na vrhu stepenica u školi i delio nam bedževe na kojima je pisalo Priđi Isusu. Bio je starešina ne Baptističke već Prezbiterijanske crkve koja je bila predvodnik u organizaciji revival meeting-a18; sve crkve u gradu, izuzev Katoličke i verovatno Anglikanske – tako male da nije bilo ni važno – davale su svoju svesrdnu podršku. Revival meeting ponovo je oživeo u celoj zemlji.

18 Takozvani revival meeting (oživljavanje, buđenje i preobraćenje) koji organizuju protestantske crkve obično traje nekoliko dana a cilj mu je da obnovi, ojača veru i pridobije nove članove. (Prim. prev.)

241


„Tebi, Del, do ovoga nije stalo”, kazao je, ne ispitivačkim već tužnim ravnim glasom gospodin Bjukenen. Visok, mršav i sasušen, sa razdeljkom po sredini kose u stilu biciklista iz prošlog veka – bio je dovoljno mator da je taman i mogao to da bude – sa polovinom stomaka isečenog zbog čira, smeškao mi se sa slabašnom grčevitom ironijom koju je obično čuvao za poneku istorijsku ličnost (Parnel bi bio dobar primer) čija je uloga bila dobra dok je na kraju ne bi uprskao. Zato sam osećala da treba da mu odgovorim upravo suprotno od očekivanog, „Jeste, i baš bih volela da imam jedan, mnogo vam hvala.”

„Hoćeš da ideš tamo?”upitao je Džeri. „Naravno.” „Zašto?” „Naučna radoznalost.” „Postoje stvari koje ne zaslužuju radoznalost.” Propovedi su se održavale u sali zgrade Opštine, gde smo mi

izvodili školske operete. Bila je prva nedelja maja; odjednom je postalo pretoplo. Umelo je to, odmah posle godišnjeg plavljenja. Sala je bila puna puncijata, još pre osam sati. Bila je ista onakva gužva koju ste viđali za paradu 12. jula, ili na Kinzmen vašaru – došao je popriličan broj onih iz grada, ali mnogo više njih iz okruga. Duž cele glavne ulice i u sporednim uličicama bila su parkirana kola isprskana blatom. Neki su muškarci obukii svečana crna odela, neke žene su nosile šešire. Drugi muškarci su, pak, imali čistu radnu odeću sa bretelama a žene ležerne cicane šarene haljine i patike na nogama, dok su im ruke biie obnažene, krupne i ružičaste kao šunka i u njima bi držale bebe uvijene u ćebencad. Stari muškarci i žene su morali da se vode pod ruku ili guraju u kolicima. Iskopani iz nekih seoskih kuhinja, imali su na sebi odeću koja kao da je bila od plesni. Dok sam ih posmatrala, pitala sam se da li čovek može da pogodi iz kojeg dela zemlje dolaze. Gledajući

242

Alis Manro

ih sa prozora laboratorije kako izlaze iz tri školska autobusastara živopisna i rasklimatana autobusa koja bi više priličila klackanju po nekom planinskom putu Južne Amerike, sa kokoškama koje kroz prozore mlate krilima – Džeri i ja smo se igrali pogađanja, govoreći izveštačenim kićenim tonom sociologa.

„Ovi iz Plave reke lepo su obučeni i prilično pristojno izgledaju. Tamo živi mnogo Holanđana industrijalaca. Oni idu kod stomatologa.”

„Još malo pa na urbanom nivou.” „Ovi iz Sv. Avgustina su prosečni. Zemljoradnici. Imaju velike

žute zube. Izgledaju kao da mnogo konzumiraju zobenu kašu.” „Ovi iz doline Džeriho su moroni i potencijalni kriminalci.

Njihov I. Q. nikada ne prelazi stotku. Škiljavi su i ćopavi...” „Imaju nesraslo nepce...” „Grbu...” „To dolazi od incesta. Očevi polno opšte sa kćerkama. Dede

polno opšte sa unukama. Braća polno opšte sa sestrama. Majke polno opšte sa očevima...”

„Majke polno opšte sa očevima?“ „Oh, to je potpuno strašno šta sve tamo oni rade ” Sedišta su bila ispunjena do poslednjeg. Stajala sam pozadi,

sasvim iza poslednjeg reda stolica. Ljudi su još ulazili, ispunjavajući prostor iza mene. Dečaci su sedeli na ispustima prozora. Prozori su bili otvoreni do kraja ali je ipak bila velika vrućina. Nisko sunce presijavalo se na starim, napuklim i uflekanim okrečenim zidovima sa drvenim oplatama. Nisam ni sanjala da je ta sala ovako propala.

Gospodin Laflin iz Ujedinjene crkve imao je uvodnu besedu. Njegov sin Dejl odavno je pobegao od kuće. Gde li je sađa bio? Šišao je travu na nekom igralištu za golf, poslednje je što se o njemu čulo. Osećala sam se kao da sam prikovana za Džubili, ljudi

243


su odlazili i vraćali se, venčavali se, počinjali svoje živote, a ja, ko šta radi, samo išla u školu. Došla je i Naomi sa devojkama iz mlekare. Sve su napravile iste frizure, svezane u dve punđice iza ušiju, sa tračicama.

Četvoro crnaca, dva muškarca i dve žene, izašli su na binu, nastalo je izvijanje vratova, žamor odobravanja. Mnogi ljudi u sali, uključujući i mene, nikada ranije nisu videli crnce, odnosno viđeli su ih taman toliko koliko i žirafu, oblakoder ili prekookeanski brod. Jedan muškarac bio je crnomodre boje kože, mršav i izmožden, ali mu je glas bio moćan, gotovo zastrašujući; on je bio bas. Tenor je bio debeo, žućkaste puti, i smeškao se velikodušno. Obe žene bile su boje crne kafe, dundaste i dobro zaobljene, prekrasno obučene u smaragdno zeleno i čelično plavo. Znoj im je zamastio vratove i lica dok su pevali. Tokom njihove pesme, propovednik revival meeting-a. čije smo lice prepoznali jer je visilo oblepljeno po telefonskim govornicama i nedeljama stajalo zakačeno u izlozima prodavnica – samo što je u stvarnosti sitnije, umornije, sivlje nego što je slika sugerisala — izašao je stidljivo na binu i smestio se pored stalka za čitanje okrenuvši se prema pevačima sa izrazom raznežene radosti i podigavši glavu, kao da ga njihovo pevanje škropi kao dažd.

Mladič, dečak, s druge strane sale, zurio je netremice u mene. Mislim da ga nikada ranije nisam videla. Bio je oniži, tamnoput; koščato lice sa duboko usađenim očima, dugački pomalo upali obrazi, ozbiljan nesvesno arogantni izraz lica. Kada su crnci završili pevanje, pomerio se sa mesta na kojem je stajao ispod prozora i nestao u gužvi u najdubljem delu sale. U prvi mah sam pomislila da je krenuo da stane pored mene. A onda sam shvatila da je to glupost; kao da je u pitanju opera ili neka loša, sentimentalna, duboko uzbudljiva pesma.

Svi su ustali odlepljujući pamučnu tkaninu od oznojenih leđa i

244

Alis Manro

počeli da pevaju prvu strofu.

Ležaše dečačić u šatri Cigana, na umoru, u svršetak dana. Vest o spasenju donesosmo njemu; i kaza on, Nikad mi niko ne prozbori o tom...

Očajnički sam priželjkivala da dođe. Celim mojim bićem usredsredila sam se na belu magijsku molitvu, ponavljajući želju da se on pojavi pored mene i govoreći istovremeno evo ga, krenuo je ka meni, sada ide prema vratima, silazi niz stepenice.

Promena u visini glasova koja je do tada bila jedinstvena rekla mi je da je došao. Ljudi su se pomakli, bilo je mesta za još jedno telo ali ne i za pevanje. Nanjušila sam u vazduhu tanku, od vrućine toplu pamučnu košulju, suncem preplanulu kožu, sapun i mašinsko ulje. Njegova je ruka okrznula moje rame (kao vatra, baš onako kako pričaju), a telo se užljebilo pored mene.

Oboje smo gledali u binu pravo ispred sebe. Baptistički sveštenik predstavio je propovednika revival meeting-a, koji je počeo da govori zanimljivim stilom i prijateljskim tonom. Sačekala sam malo, a onda stavila ruku na naslon stolice koja se nalazila ispred mene. Devojčica koja je sedela na njoj nagla se napred, čačkajuči krastu na svom kolenu. On je stavio svoju ruku na naslon stolice, na oko pet centimetara dalje od moje. Istog časa, kao da su svaki nerv moga tela, sva nada, sav život, sva energija potekli dole, ka toj jednoj ruci.

Propovednik koji je počeo blago, pored stalka za čitanje, polako se zagrevao, počeo je da šetka gore-dole po bini a ton njegovog glasa postajao je sve viši, beznadežniji, bolniji. Kada god bi se, tu i tamo, iščupao iz tog jada, okretao bi se na peti da bi kao lav riknuo ka publici. Predočavao je sliku mosta od užadi koji je video dok je, pričao je, misionario u Južnoj Americi. Takav most,

245


slab i nestabilan, visi nad bezdanom kanjona koji je ispunjen vatrom. To je Vatrena reka, tamo dole u kanjonu teče Vatrena reka u kojoj se davi, ali nikada i ne udavi cela ta horda onih koji urlaju, vrište, bogohule, koji su na mukama, a to su, nabrojao ih je – političari i gangsteri, kockari i pijanice, kurvari, filmske zvezde, finansijeri i nevernici. Svako od nas, rekao je, ima svoj individualni most od užeta koji se ljulja iznad pakla a koji je, s druge strane, vezan za obale Raja. Ali, Raj je nešto što mi niti možemo da čujemo niti da vidimo, nekada ne možemo ni da ga zamislimo od silne rike i jauka iz jame, od dima sagrešenja koji se odole diže i potpuno nas obavija. Kako se zove taj most? To je most Božje milosti. Božje milosti, i taj je most blaženstvom ojačan; ali, svaki naš greh, svaka grešna reč, misao ili delo ostavljaju mali zarez u tom užetu, sastružu ga još malkice...

Neka od vaše užadi ne mogu više da izdrže! Neka od vaše užadi skoro da su prešla tačku sa koje više nema povratka. Sastrugana su od greha, greh ih je pojeo, od njih nije ništa ostalo sem jedne niti! Osim te niti nema ničeg drugog da vas drži iznad Pakla! Svi znate, svako od vas do poslednjeg zna, u kakvom je stanju vaš most! Još samo jedan zagrizaj voća iz Pakla, još jedan grešni dan i jedna grešna noć, i kada to uže pukne drugog nemate! Ali, čak i jedna nit može da vas zadrži, ako to želite! Bog nije sva svoja čuda iznedrio u biblijskim danima! Ne, kažem vam, od srca i iz sopstvenog iskustva On ih čini ovde i sada, i među nama. Uhvatite se za njega i držite ga se predano, do Sudnjeg dana, i ne bojte se Zla.

Obično sam bila zainteresovana da slušam ovo i da gledam kako ga ljudi prihvataju. Većina mirno i zadovoljno, kao da im je pevušio uspavanku. Sedeći na bini, gospodin Meklaflin zadržao je blagost svog setnog lica; ovo nije bio način na koji je inače

246

Alis Manro

savetovao vernike. Licem baptističkog sveštenika širio se osmeh pravog impresarija. Stariji u publici zapevali su „Amin” i blago se zaljuljali. Filmskim zvezdama, političarima i kurvarima nema spasa; činilo se da je većini prisutnih ova misao pala kao melem na dušu. Svetlost je sada bila upaljena; one sitne, rane bubice uletale su kroz prozor. Tu i tamo biste čuli brzi, gotovo izvinjavajući zvuk njihovih krilaca.

Ali moja je pažnja bila usmerena na naše dve ruke na naslonu stolice. Lagano je pomerio svoju. Ja sam pomerila moju. Ponovo. Sve dok se kože nisu istinski, kao lahorom, dotakle, trgle i povukle, vratiJe ponovo, ostale stegnute, zajedno u stisku. Zatim. Mali prsti su nam se protrljali jedan uz drugi, dok njegov polako nije poklopio moj. Oklevanje; moja se šaka malo raširila, njegov domali prst je dotakao moj domali prst, domali je zarobljen, i onda, napredovanje u fazama tako uobičajenim a neizbežnim, sa takvom suzdržljivošću i sigurnošću, i njegova je ruka prekrila moju. Kada je to ostvareno, podigao ju je sa stolice i držao pored naših tela. Iskreno sam se osećala anđeoski ispunjena zahvalnošću, kao da sam izbila na drugi nivo postojanja. Znala sam da dalje upoznavanje nije potrebno, niti je dalja intimnost moguća.

I, poslednja pesma:

Da pričam priču volim, Staru priču, u Slavi se molim...

Crnci su je poveli i, osim crnog čovečuljka, svi su nas vodili da i mi zapevamo, pojući glasnije i podižući ruke ka nebu. Ljudi su pevali i ljuljali se zajedno. Oštar kiseli miris znoja, na luk, na konje, na svinjac, uhvaćen, odskočio je, otplovio; umorna, setna sreća podizala se kao oblak. Odbila sam stranicu sa rečima pesme koju su delili gospodin Bjukenen i drugi sveštenici, setila sam se reči i

247


počela da pevam. Pevala bih sve što bi mi ponudili. Ali, kada je pesma završena, on je pustio moju ruku i krenuo

sa gomilom ka dnu sale, na poziv da priđe Isusu, da potpiše ili obnovi svoju veru, da večeras utvrdi svoje uverenje. Nije mi palo na pamet da će to da uradi. Pomislila sam da je krenuo da potraži nekog. Nastala je velika gužva i na trenutak sam ga izgubila. Vrtela sam se i našla izlaz iz sale, krenula niz stepenice, osvrćući se više puta oko sebe u nadi da ću ga ugledati (ali spremna da se pretvaram da tražim nekog drugog ukoliko spazim da on mene gleda). Usporila sam glavnom ulicom, gledajući izloge. On nije došao.

Bio je to petak veče. Celog vikenda nisam mogla da ga izbijem iz glave, kao da je cirkuska mreža raširena ispod svega što bi mi u nekom trenutku palo na pamet. Stalno sam ga izbacivala iz misli i ponovo naletala na njega. Pokušavala sam da oživim tačnu mekotu njegove kože koja je doticala moju, da se tačno setim različitih pritisaka njegovih prstiju na mojim. Raširila bih šaku ispred sebe, iznenađena koliko ona ima malo toga da mi ispriča. Bila je ćutljiva kao oni predmeti u muzejima koje su kraljevi držali u svojim rukama. Analizirala bih taj miris, raščlanjivala na poznate i nepoznate elemente. Prizivala sam njegovo lice onakvo kakvo sam ga prvi put videla na suprotnoj strani sale jer ga, u stvari, kada je došao i stao pored mene nijednom ljudski nisam pogledala. Njegovo tamno, tvrdoglavo lice. Lice koje je za mene posedovalo svu moguću vatrenost i blagost, ponos i pokornost, nasilnost i samozadovoljstvo. U tom licu više nikada nisam pročitala još nešto novo u odnosu na to što sam videla prvi put, jer tada sam videla sve. Sve što je u njemu što ću voleti, a nikada uhvatiti ili objasniti.

Nisam znala ni kako se zove, ni odakle je, ni da li ću ga ikad ponovo videti.

U ponedeljak, posle škole, spuštala sam se sa Džerijem niz

248

Alis Manro

brežuljkastu ulicu Džon. Neko nam je zatrubio i kroz prozor starog, prašnjavog kamiona punog pleve izvirilo je to lice. Ništa se nije promenilo na dnevnoj svetlosti, niti su se crte ublažile.

„Enciklopedije”, rekla sam Džeriju. „Nosi neki novac za mamu. Moram da razgovaram sa njim. Ti samo idi.”

Smetena zbog tog očekivanog ali svejedno nenadanog ponovnog pojavljivanja, snažnog probijanja iz sveta mašte u stvarni svet, popela sam se u kamion.

„I mislio sam da još ideš u školu.” „Tu sam, pred kraj”, rekla sam žustro. „Poslednji razred.” „Dobro je što sam te sreo. Moram da se vratim u drvaru. Što

me ne bi sačekala sutra uveče?” „Gde si nestao?” upitala sam, kao omađijana. „Morao sam da odem dole. A tamo je bilo mnogo ljudi.” Tada

sam shvatila da je „morao sam da odem dole” značilo da je morao da ode da popuni pristupnicu ili od sveštenika dobije oprost. Tipično za njega, da to ne kaže na jasni, precizni način. I nikada neće objašnjavati, osim ako baš mora. Ono što sam iz njega, o njemu, izvukla to prvo poslepodne u kamionu i kasnije, bio je samo niz prostih podataka datih obično u odgovoru na pitanje. Zvao se Garnet Frenč, živeo je na farmi iza Džeriho doline ali je radio ovde u Džubiliju, u drvari. Dve godine ranije, bio je četiri meseca u zatvoru zbog učešća u užasnoj tuči ispred pivnice u Porterfildu, u kojoj je jedan muškarac izgubio oko. U zatvoru ga je obilazio baptistički sveštenik koji ga je preobratio. Napustio je školu posle osmog razreda ali mu je bilo dozvoljeno da u zatvoru pohađa nekoliko kurseva srednje škole pošto je razmišljao da ode na višu teološku školu i postane baptistički sveštenik. Pričao je bez uzbuđenja o tom ciiju koji je sebi zadao. Imao je dvadeset tri godine.

Prvo što je zatražio od mene bilo je da odem na sastanak u

249


Društvo mladih baptista. Ili, možda, uopšte nije ni tražio to od mene već samo kazao, „Dobro, dolazim po tebe posle večere”, prešao to kratko rastojanje niz našu ulicu i odveo me, omamljenu i ćutljivu, na poslednje mesto u Džubiliju u koje bih, osim možda u javnu kuću, ikada kročila.

A to će, ipak, biti ono što ću činiti svakog ponedeljka uveče, celog proleća i tokom leta – sedeću u klupi, negde na sredini baptističke crkve, nikad naviknuta, uvek zbunjena i usamljena kao neko ko je izronio sa brodskom olupinom. Nikada me nije zapitao da li uopšte želim da tu budem, šta mislim o tome kada sam već tu, ništa. Jeste, rekao je jednom, „Da nije bilo baptističke crkve verovatno bih završio u zatvoru. To je jedino što znam, i sasvim mi je dovoljno.”

„A zašto bi završio u zatvoru?” „Zato što mi je ušlo u naviku da se tučem i da pijem.” Pozadi, na klupama u baptističkoj crkvi videli su se ostaci

srebrnkastocrne stvrdnute smole. Crkva je mirisala na kiselo kao oribana kuhinja, a izribani ćilimi su se sušili iza peći. U Društvu nisu svi bili baš mladi. Bila je tu jedna žena, Kadi Mekejg, koja je radila u Monkovoj mesari i uvijena u krvavu belu kecelju ubacivala komade svežeg mesa u mašinu za mlevenje, velikom testerom strugala goveđu kost, snažna i razdragana kao da je lično Dač Monk. Ovde se pojavljivala u organdinskoj haljini sa cvetovima, mesila rukama po sviraoniku orgulja, a ispod kratko ošišane, slabe i uredne kose izvirivao joj je crveni vrat. Bila su tu i dva brata, Ajvan i Orin Volpol, sa sela, oniža i majmunskih faca, koji su izvodili gimnastičke akrobacije. I jedna devojka, sisata i grubog lica, koja je radila sa Fern Doerti u pošti; Fern ju je uvek zvala Beti Svetica. Još i devojke koje su radile u jednom lancu prodavnica i imale blede nezainteresovane izraze lica tipične za ove prodavce, inače i najniže plaćene od svih devojaka koje su radile kao trgovci

250

Alis Manro

u radnjama Džubilija. Jedna od njih, ne mogu da se setim koja, navodno je imala bebu.

Garnet je bio starešina. Nekada bi predvodio molitvu, počinjuči odlučnim uglađenim glasom, „Oče naš koji si na nebesima...” Rana majska vrelina je nestala i hiadna prolećna kiša slivala se niz prozore. Imala sam onaj neobični pouzdani osećaj kao da se sve dešava u nekom snu i da ću se svakog trenutka probuditi. Kod kuće, za stolom u dnevnoj sobi, ležale su otvorene moje knjige i pesma „Andrea del Sarto” koju sam čitala pre izlaska napolje i koja mi je još odzvanjala u glavi:

Sveopšte sivilo sve srebri U sumraku, isti smo,ja i ti...

Posle onoga što je bilo služba Božja silazili bismo u suteren, gde je bio sto za ping-pong. Tu su se organizovale ping-pong partije. Kadi Mekejg i jedna od devojaka iz prodavnice odvile bi sendviče koje su donele od kuće i na rešou bi napravile kakao. Garnet je učio ljude kako se igra ping-pong, ohrabrivao prodavačice koje su izgledale kao da im je duša u nosu pa jedva imaju snage da dignu reket, šalio se sa Kadi Mekejg koja bi u suterenu postajala bučna kao da je u mesari.

„Brinem za tebe kad sedneš na tu stoličicu za orgulje, Kadi.” „Kako to misli? Što brineš?” „Pa, sediš na toj stoličici za orgulje. Čini se premala za tebe.” „Misliš li da je u opasnosti da je nema?” Glas snažan,

neobuzdan, oduševljen, lice crveno kao najsvežije meso. „Boga mi, Kadi, nijednog časa nisam pomislio tako nešto”,

govorio bi Garnet, pokajnički, sa tužnim izrazom lica. Smeškala sam se svima, ali sam bila ljubomorna, prestravljena,

jedva čekajući da svemu dođe kraj, da se operu šolje iz kojih se pio kakao, da se ugase svetla u crkvi i da me Garnet povede do

251


kamiona. Onda bismo se vozili blatnjavim putem koji je prolazio pored kuće Porka Čajldsa („Poznajem Porka, pozajmljivao mi je sajlu i vadio me kad bih se zaglavio”, govorio bi Garnet a pomisao o istom nivou, društvenom nivou sa Porkom Čajldsom koji je naravno bio baptista, u mom srcu je budila onaj blagi osećaj klonulosti). Ali, u ovom, sadašnjem času ništa nije bilo važno. Nestvarnost, neprestana napeta zbunjenost i dosadno razvučeno veče nestajali su u kabini kamiona, u mirisu njegovih starih rasparanih sedišta i hrane za živinu, pri pogledu na Garnetove zadignute rukave i gole podlaktice, opuštene ali oprezne šake na volanu. Crna kiša koja je zasipala zatvorene prozore bila nam je zaklon. Kada bi prestala, spustili bismo prozore i udisali raskošni blagi vazduh pokraj nevidljive reke, miris nane izgažene točkovima kamiona kada god bismo skrenuli sa puta da stanemo. Ulazili bismo duboko u šumu koja je grebala karoseriju. Kamion bi se zaustavio, još jednom slabo odskočio što je bio signal da smo stigli, znak za početak, farovi koji su sekli šumski gustiš su se gasili a Garnet bi se okretao ka meni sa uvek istim uzdahom, istom senkom u ozbiljnom pogledu, i onda bismo zakoračili preko granice, ulazili u zemlju u kojoj vlada savršena sigurnost, u kojoj svaki pokret donosi uživanje; razočaranje nije bilo moguće. Jedino sam ranije, bolesna i sa visokom temperaturom imala osećaj takvog lebdenja, osećaj da sam klonula i zaštićena i da istovremeno posedujem neograničenu moć. Još smo se približavali seksu, kružeći, prateći tragove, oklevajući, ne zato što smo se bojali ili što smo na „otići predaleko” stavili nekakvu vrstu zabrane (takva jasnoća, u toj zemlji, i sa Garnetom, stajala je rame u rame sa nezamislivim) već zato što smo osećali obavezu kao onu u igri naših ruku na naslonu stolice, obavezu da se ne žurimo, da činimo stidljivi, obavezni, privremeni odmor uoči toliko velikog uživanja. Sama ta reč, uživanje, promenila se za mene; nekada sam o njoj

252

Alis Manro

razmišljala kao o blagoj reči koja u sebi ima i dozu uzdržanosti u samougađanju; sada je zvučala kao eksplozija, dva samoglasnika u prva dva sloga šiknula bi kao vatromet, završavajući na platou poslednjeg samoglasnika, u njegovom sanjalačkom predenju.

Posle tih sastanaka pored reke odlazila bih kući i nekada ne bih mogla da zaspim do zore, ne zbog neutažene napetosti kako bi se moglo očekivati već zato što sam morala u mislima da sve vratim unazad, da tim velikim darovima koje sam primala, veličanstvenim nagradama ne dopustim da odu – usnama na ručnom zglobu, na damaru nadlaktice, ramenima, dojkama, rukama na stomaku, na udovima, u međunožju. Darovima. Različitim poljupcima, dodirima jezika, molećivim i zvucima zahvalnosti. Smelosti i otkrivenju. Usnama sklopljenim čvrsto oko bradavice, nalik ispovedanju nevinosti, nezaštićenim ne zato što su imitirale bebine već zato što se nisu bojale obesmišljavanja. Za mene je seks bio potpuna predaja – ne ženina muškarcu već osobe telu, jedan čin potpune vere, slobode u poniznosti. Ležala bih, okupana tim suštinskim značenjima, tim otkrićima, kao neko ko cele noći privremeno lebdi u čistoj, toploj i neodoljivoj ustalasanoj vodi.

Garnet me je vodio i na bejzbol utakmice koje bi se ponekada igrale odmah po prestanku kiše. Održavale su se uveče, na igralištima na kraju Dijagonalnog puta i u obližnjim gradovima. Garnet je bio igrač prve baze u timu Džubilija. Igrači su imali crvenosive dresove. Sva su igrališta imala rasklimatane tribine bez nastrešnica, ograde izlepljene reklamama za bezalkoholna pića i cigarete. Od tribina, samo je jedna trećina bila ispunjena gledaocima. Dolazili su stari muškarci – uvek isti starci koji stalno sede na dugačkoj klupi ispred hotela ili leti igraju dame na obeleženoj tabli od cementa iza spomenika, a svakog proleća odlaze u inspekciju područja koje je plavila reka Vavanaš i stoje

253


klimajući glavom i komentarišući kao da su oni lično doneli tu poplavu. Dečaci od deset-jedanaest godina sedeli bi u travi pored ograde, pušeći. Sunce bi često izlazilo posle dugog tmurnog dana i dremalo preko igrališta u spokojnim zlatastim trakama. Ja sam sedela sa ženama – nekoliko devojaka i mladih žena koje bi urlale i skakale gore-dole po tribini. Ja nikada nisam mogla ni da vrisnem. Bila sam zbunjena bejzbolom koliko i baptističkom crkvom, ali se nisam osećala neprijatno. Sviđalo mi se da o ovom muškom ritualu razmišljam kao o uvodu za naše.

Nekih drugih večeri nastavljala sam da učim. Pamtila sam stvari, nisam bila zaboravila kako se to radi. Ali, moja bi sanjarenja trajala bar po pola sata. I dalje sam se nalazila sa Džerijem u Hajnesovom restoranu.

„Zašto se viđaš sa tim neandertalcem?” „Kako to misliš, neandertalcem? On je kromanjonac”,

odgovarala bih veselo, ali posramljeno zbog izdajstva. Ali, Džeri nije svoje misli mnogo trošio na mene. Suviše su ga

pritiskale odluke koje su se ticale njegove budućnosti. „Ako odem na Megil...”, pričao je. „S druge strane, ako odem u Toronto...” Na stipendije koje će sigurno dobiti moglo je da se računa, a morao je i da o svemu misli unapred; koji će mu univerzitet pružiti najveću šansu da uđe na najbolje američke master i doktorske studije? Zainteresovala sam se. Listala sam almanahe, raspravljala sa njim o mogućnostima, ali sve vreme u glavi motajući izmešane detalje sa mog poslednjeg sastanka sa Garnetom.

„Ići ćeš na fakultet, zar ne?” „A što ne bih?” „Onda dobro vodi računa, u tom slučaju. Nisam sarkastičan.

Nisam ni ljubomoran. Mislim na tvoje dobro.” I moja majka je mislila na to. „Znam ja Frenčove. One iza

Džeriho doline. Najsiromašnija teška provincija na koju je i Bog

254

Alis Manro

zaboravio.” Nisam joj ispričala o Društvu mladih baptista, ali ona je saznala za to. „Ne shvatam”, rekla je. „Jedino što mi pada na pamet je da si zaglupavila.”

Grubo sam odgovorila, „Zar ne smem da idem tamo gde se meni ide?”

„Potpuno si poludela zbog mladića. Ti, sa tvojom pameću. Hoćeš da celi svoj život provedeš u Džubiliju? Hoćeš da budeš žena radnika u drvari? Hoćeš da postaneš članica baptističkog ženskog kružoka?”

„Neću“ „Dobro, ja samo hoću da ti otvorim oči. Za tvoje dobro.” Kada je Garnet došao kod nas kući, ophodila se prema njemu

ljubazno, postavljala mu pitanja-oko poslova sa drvenom građom. Obraćao joj se sa Gospoja, baš onako kako smo Džeri i ja u našim skečevima ismevali ljude sa sela. „Pa, ne znam ja gospoja baš mnogo o tome”, odgovarao bi, učtivo i smireno. Svaki pokušaj one vrste razgovora na opšte teme, svaki pokušaj da se navede da razmišlja na taj način, da teoretiše i da stvori sisteme, rezultirao bi praznim, vrlo blago uvređenim ali superiornim izrazom na njegovom licu. Mrzeo je ljude koji koriste velike reči, razgovaraju o stvarima koje se ne tiču njihovih života. Mrzeo je ljude koji pokušavaju da razumeju stvari. Kako to da nije mrzeo mene, budući da je moj život ranije bio dobrim delom ispunjen baš time? Možda sam od njega uspešno skrivala ono što sam zaista ja. Ili je, pre će biti, on mene prepakovao, od mene uzeo ono što je njemu potrebno, što mu odgovara. Ja sam to činila sa njim. Volela sam tamnu, nepoznatu stranu njegove ličnosti koju nisam poznavala, koja nije pripadala preobraćenom baptisti; tačnije, baptistu na koga sam bila ponosna videla sam kao masku kojom se on igrao i koju je lako mogao da odbaci. Pokušala sam da ga nateram da mi priča o tuči ispred pivnice u Porterfildu, o tome kako je biti u zatvoru.

255


Obraćala sam pažnju na život koji vode njegovi instinkti, nikada na njegove ideje.

Pokušala sam da ga nateram da mi kaže zašto je došao one večeri do mene, na revival meeting-u.

„Dopala si mi se.” To je sve što sam od njega mogla da izvučem. Ništa što bismo progovorili nije moglo da nas spoji; reči su

bile naši neprijatelji. Ono što smo jedno o drugome znali samo bi unelo zabunu. To je ono o čemu se priča kao o „samo seksu” ili „fizičkoj privlačnosti”. Iznenadila sam se – i još sam iznenađena – kada pomislim sa kakvom se lakoćom, sa kakvim se čak potcenjivačkim tonom o tome govori, kao da je to nešto na šta se tako lako nailazi.

Odveo me je da se upoznam sa njegovom porodicom. Bila je nedelja poslepodne. Ispiti su počinjali u ponedeljak. Kazala sam, mislila sam da učim, on, „Ne možeš. Mama je već zaklala dva pileta.”

Osoba koja je mogla da uči ionako je već bila izgubljena, zaključana. Nisam nalazila smisao ni u jednoj knjizi, nisam mogla da sastavim ni dve reči kada je Garnet bio u sobi. Jedino što sam mogla to je da, dok se vozimo, čitam reči na bilbordu. To je bilo nešto potpuno drugačije od mojih izlazaka sa Džerijem. I gledanja sveta kao slojevitog, složenog ali užasavajuće netajanstvenog; svet koji sam gledala sa Garnetom bio je nešto ne mnogo daleko od onoga što sam verovala da vide životinje, svet bez naziva.

I ranije sam se, sa majkom, vozila putem do Džeriho doline. Neka mesta su bila sasvim dovoljno široka da prođe kamion. Divlje ruže su grebale karoseriju. Išli smo kilometrima kroz gustiš. Naišli na iskrčeno polje. Setila sam ga se, setila moje majke kada je rekla, „Nekada je sve bilo ovakvo, celi ovaj okrug. Nisu se ovde mnogo odmakli od pionirske faze. Možda su suviše lenji. Ili zemlja

256

Alis Manro

nije vredna truda. Ili i jedno i drugo.” Kosturi spaljene zgrade i ambar. „Dopada ti se naša kuća?” upitao je Garnet. Njegova stvarna kuća nalazila se dole, u rupi, okružena

visokim drvećem koje joj je bilo tako blizu da ste je mogli ljudski videti tek kada stanete ispred nje; ono što se moglo opaziti bili su smeđa šindra, izbledeli zabat i veranda obojena u žuto toliko davno da se boja prepoznavala u tragovima na ispucalom drvetu. Dok smo ulazili u dvorište i okretali se, čuo se glasni lepet pilića koji su uzleteli raspršivši se a dva velika psa dojurila su uz lavež, skačući na otvorene prozore kamiona.

Dve devojčice, od oko devet i deset godina, poskakivale su po federima madraca koji su ležali u dvorištu dovoljno dugo da trava pobeli. Prekinule su igru i zablenule se u nas. Garnet me je poveo pored njih, ne predstaviviši me. Nije me nikome predstavio. Dolazili su članovi njegove porodice – nisam bila sigurna ko pripada njegovoj najužoj familiji a ko su ujaci i stričevi, tetke i ujne, rođaci – započinjali razgovor sa njim, gledajući me ispod oka. Otkrivala bih kako se zovu slušajući ih dok pričaju jedan sa drugim, ali oni mene nijednom nisu oslovili po imenu.

Bila je tu jedna devojka za koju mi se učinilo da sam je videla u gimnaziji. Bosonoga i savršeno našminkana, mrzovoljno se vrtela oko jednogstuba naverandi. „Vidi Telmu!”rekao je Granet. „Kada Telma stavi ruž za usne, potroši celi karmin. Svaki momak koji je poljubi, zalepiće se. I nikada više neće moći da se od nje odlepi.” Telma je naduvala svoje crvene i napuderisane obraze, pa uz ružan zvuk ispustila vazduh iz njih.

Iz kuće je izašla oniža okrugla žena ljutitog pogleda, u patikama bez pertli. Zglobovi su joj bili naduveni pa su joj noge izgledale kao dve savršeno oble ispusne cevi. Bila je prva osoba koja mi se direktno obratila. „Ti si kćerka žene enciklopedije. Znam

257


tvoju majku. Zar nijedno mesto ne možeš da nađeš da sedneš?” Gurnula je dečačića i mačku sa ljuljaške i ostala tu dok ja nisam sela. Sama je sela na gornji stepenik i počela da svima glasno deli uputstva i prekore.

„Zatvori pozadi piliće! Uberi mi nešto salate i mladog luka i rotkvica iz bašte! Lajla! Filis! Prestanite da skačete gore-dole! Zar ne umete ništa bolje da smislite? Bojde, skidaj se sa tog kamiona! Svucite ga sa tog kamiona! Pre neki dan ga je upalio i krenuo sa njim preko dvorišta, omašivši verandu za svega nekoliko centimetara!”

Iz džepa kecelje izvadila je kesicu sa duvanom i nešto cigaretpapira.

„Ja nisam od onih baptističkih damica, tu i tamo uživam u cigareti. Jesi li ti baptistkinja?”

„Nisam. Samo idem sa Garnetom.” „Garnet mora da ide tamo zbog one svoje nevolje – znaš za

Garnetovu nevolju?” „Da.” „E, on je krenuo tamo posle te svoje nevolje i ja nijednom

nisam rekla da to nije dobra stvar za njega, ali imam svoj jasni stav o tome. Mi smo svi bili — mi jesmo – Ujedinjeni, ali donde ima poprilično daleko da se vozi a ja sam nekad na poslu, nedelja se u bolnici ne razlikuje od drugih dana.” Ispričala mi je da radi u bolnici u Porterfildu, kao pomočnica bolničara. „Ja i Garnet, mi smo ti glavni oslonac porodice”, rekla je. „Od farme kao što je ova ne može se živeti.” Ispričala mi je o nesrećama, o otrovanom detetu koje je crno kao ugalj nedavno doneseno u bolnicu, muškarcu kome je zdrobljena ruka, dečaku kome je udica uletela u oko. Opisala mi je i ruku koja od lakta visi samo o parčetu kože. Garnet je nestao. U ćošku verande je sedeo muškarac u radnom odelu sa bretelama, širok i žut kao Buda, ali ne sa tako mirnim izrazom lica.

258

Alis Manro

Stalno je podizao obrve i pokazivao zube cerekom koji bi odmah nestajao. Prvo sam mislila da je to zajedljivi komentar na priče iz bolnice; kasnije sam shvatila da je facijalni tik.

Devojčice su prestale da skaču po federima i došle kod majke da joj ispričaju detalje koje je možda, mislile su, propustila. Dečaci su počeli da se biju u dvorištu, kotrljajući se bez prestanka u teškoj prljavštini, divlji, ćutljivi, golih leđa, smeđih i glatkih kao kora drveta iznutra. „Sad ću da donesem bokal vrele vode!” upozorila ih je majka. „Ošuriću vas ko piliće!” Jedna od devojčica je rekla. „Da l’ bi ona ’tela da vidi potok?”

Ona sam bila ja. Odvele su me do potoka, smećkaste tračice vode koja je žuborila preko belog kamenja. Pokazale su mi odakle dolazi u proleće. Jedne godine poplavio je kuću. Odvele su me do senika da pogledam mačiće žućkaste i crne boje, nisu još ni otvorili oči. Provele su me kroz praznu štalu i objasnile mi kako se krov ambara drži pomoću privremeno sklepanih greda i motki. „Ako dode neka velika oluja, srušiće se.”

Skakutale su na jednoj nozi kroz štalu i pevuckale, Stari ambar srušiće se, stari ambar srušiće se...

Provele su me kroz kuću. Sobe su bile velike, sa visokim plafonima, sa oskudnim i neobičnim nameštajem. U nečemu što je ličilo na dnevnu sobu bio je mesingani krevet, po ćoškovima su na podu stajale gomile odeće i ćebadi, kao da se porodica upravo uselila. Veliki broj prozora bio je bez zavesa. Sunce je ulazilo u visoke sobe kroz krošnje drveća koje su se jedva pomerale, pa su zidovi bili pokriveni senkama lebdećeg lišća. Pokazale su mi linije koje su na zidovima ostale od poplave i neke slike iz časopisa koje su isekle i ukucale preko njih. Na slikama su bile i filmske zvezde i dame u ljupkim prozračnim haljinama koje su reklamirale uloške.

U kuhinji je majka prala povrće., Je l’ bi volela da živiš ovde, a? Svima koji dođu iz grada izgleda suviše prosto, ali da jedemo

259


uvek imamo dovoljno. Vazduh je odličan, bar leti, lep i svež dole pored potoka. Leti hladno, zimi zaštićeno. Ova kuća je na najboljem mestu za koje znam.”

Celi linoleum bio je crn i potklobučen, od nekadašnje šare ostala su samo ostrvca ispod stola i pored prozora, gde nije stigao mnogo da se izliže. Osećala sam onaj ustajali miris od dinstanja piletine.

Garnet je otvorio vrata sa mrežicom, stajao je onako crn u njima a iza njegovih leđa šljaštila je sunčeva svetlost iz dvorišta. Na sebi je imao radne pantalone, bez košulje.

„Da ti nešto pokažem.” Izašli smo na zadnji trem, izašle su i njegove sestre, a on mi je

kazao da podignem pogled. Sa unutrašnje strane jedne od krovnih greda na tremu nalazio se spisak imena devojaka, a iza svakog imena stajala je jedna putača. „Garnetove devojke”, uzviknula je jedna od sestara i obe su počele da se žestoko kikoću, dok je Garnet ozbiljnim glasom čitao, „Doris Mekajver! Njen otac je imao pilanu, gore uz Plavu reku. Još je ima. Da sam se njom oženio, bio bih bogat!”

„Ako se od toga uopšte može obogatiti”, primetila je njegova majka koja je krenula za nama kroz vrata sa mrežicom.

„Dali Faderstoun. Ona je bila rimokatolkinja, radila je u kafeteriji u hotelu Bransvik.”

„Da si se njome oženio, bio bi siromašan”, rekla je značajnim glasom njegova majka. „Znaš već šta njima papa govori da rade!”

„Ti si i bez pape uradila svoje, mama – Margaret Frali. Crvenokosa.”

„Toj vrsti temperamenta ne možeš verovati.” „Bila je temperamenta kao tek izleglo pile. Tora Viloubi.

Prodavala je karte u teatru Liceum. Sada živi u Brentfordu.” „A čemu te putače, sine? Da si prestao da se sa njima viđaš?”

260

Alis Manro

„Ne, gospoja, ne.” „Pa, čemu onda služe?” „To je vojna tajna!” Garnet je skočio na ogradu trema – uz

majčino upozorenje, „Neće izdržati tvoju težinu!”i počeo da nešto urezuje na dno spiska. Moje ime. Kada je završio sa imenom, napravio je oko njega zvezdice i podvukao liniju. „Mislim da sam došao do kraja”, rekao je.

Zatvorio je nož skakavac i skočio dole. „Poljubi je!” rekle su sestre uglas divlje se kikoćući, a on me je zagrlio. „Ljubi je u usta, pogledajte Garneta, ljubi je u usta!” Svi su se skupili bliže i Garnet je jednom rukom mahao kako bi ih rasterao dok me je i dalje ljubio. Onda je počeo da me golica, onda smo oboje počeli da se golicamo baš žestoko a sestre su stale na moju stranu pa smo pokušale da Garneta sobalimo na pod trema, ali je on na kraju uspeo da se izvuče i potrči ka ambaru. Ušla sam u kuću i sa ponosom upitala njegovu majku da li mogu da joj pomognem u spremanju večere. „Uprljaćeš haljinu”, rekla mi je, ali mi je dala da seckam rotkvice.

Za večeru smo imali, ne mnogo žilavu, dinstanu piletinu sa dosta softa u kojem je omekšala, knedle, krompire („Šteta što još nije vreme za mlade krompiriće!”), pljosnate, okrugle hlepčiće od pšeničnog brašna, domaću boraniju i paradajz, nekoliko vrsta turšije i činiju sa mladim lukom, rotkvicama i zelenom salatom u sirćetu, kolače sa suvim grožđem, kompot od kupina. Za stolom nas je bilo dvanaestoro; uključujući i Filis. Sa jedne strane, svi su sedeli na klupi od dasaka koje su stavljene na dva kozlića. Ja sam sedela u stolici, donesenoj iz dnevne sobe, premazanoj firnajzom. Krupni muškarac žute kože doveden je sa verande i posađen u vrh sofre; bio je to otac. Iz ambara je sa Garnetom stigao stariji ali živahniji muškarac koji je pričao o tome kako cele noći nije mogao oka da sklopi od zubobolje. „Onda bolje da ne jedeš piletinu”, rekao mu je Garnet, zadirkujući ga kao brižno. „Bolje da ti

261


zagrejemo malo mlekca i spakujemo u krevet!” Međutim, ovaj je slatko jeo, objašnjavajući kako je pokušao da zagreje ulje od karanfilića. „I još nešto, jače, mogu da se kladim!” rekla je Garnetova majka. Ja sam sedela između Lajle i Filis koje su se izmotavale i gurkale, nećkajući se da jedna drugoj dodaju stvari, krijući buter ispod tanjirića. Garnet i stariji muškarac su razgovarali o holandskom farmeru iz drugog mesta koji je ustrelio rakuna, u uverenju da je u pitanju opasna šumska životinja. Pili smo čaj. Filis je krišom uzela so iz slanika i sipala u posudu za šećer, dodajući ga starijem muškarcu. Majka je stigla da je uhvati na vreme. „Jednog ću te dana odrati od batina!” obećala je.

Nije bilo sumnje, bila sam srećna u toj kući. Dok smo se vraćali kući, razmišljala sam da priznam Garnetu,

„Dopada mi se tvoja porodica”, ali sam shvatila da bi to njemu neobično zazvučalo pošto ni u jednom času nije ni pomislio da mi se ne dopadaju a još manje da ne bih volela da živim sa njima. Tako nešto njemu kazati značilo bi da si uobražen i pretenciozan.

Kamion se pokvario baš u trenutku kada smo skrenuli u glavnu ulicu u Džubiliju. Garnet je izašao i pogledao ispod haube, rekao da je baš to i mislio, transmisija. Kazala sam da može da prespava u našoj dnevnoj sobi ali po njemu sam videla da on to ne bi hteo, zbog moje majke; rekao je da će da ode da spava kod prijatelja sa kojim zajedno radi u drvari.

S obzirom da naš dolazak mojoj kući nije bio najavljen drndanjem kamiona, otišli smo iza kuće i zalepili se uz zid, ljubeći se i mazeći. Uvek sam mislila da će naše konačno sjedinjenje imati neku posebnu vrstu pauze pre nego što do njega dođe, ceremonijalni početak, kao kada se uoči poslednjeg čina predstave podiže zavesa. Ali, ovde ničeg od toga nije bilo. U trenutku kada sam shvatila da će on zaista da ide dalje htela sam da legnem na zemlju, htela sam da skinem gaćice koje su mi pale oko nogu, htela

262

Alis Manro

sam da skinem kaiš haljine jer me je bolelo dok mi ga je pritiskao uz stomak. Međutim, nije bilo vremena za to. Raskrečila sam noge koliko sam mogla sa gaćicama koje su mi se rastegle oko listova i uzdignem se i oduprem o zid kuće pokušavajući da održim ravnotežu. Za razliku od naših ranijih intimnosti, ovo je zahtevalo napor i pažnju. I bolelo me je, iako su me pre tog trenutka njegovi prsti raširili. Uz sve to, morala sam da držim i njegove gaćice gore, u strahu da nas beli odsjaj njegove stražnjice ne oda nekome ko bi prolazio ulicom. U času kada sam pomislila da ću mu reći da stane, da sačeka, bar dok na sekundu ne spustim pete na zemlju, on je zaječao, snažno trznuo i srušio se na mene dok mu je srce lupalo ko ludo. Nisam stajala čvrsto da bih mogla da izdržim njegovu težinu i oboje smo pali na zemlju, nekako oboje nezgodno, u leju sa božurima. Rukom sam dodirnula moju vlažnu nogu i kada sam prinela očima, ruka je bila tamna. Krv. Spazivši krv, postala mi je sasvim jasna sva veličanstvenost onog što se desilo.

Ujutru sam izašla da pogledam slomljene božure i da vidim komadić zemlje u krvi, da, osušene krvi na tlu. Morala sam to da nekome kažem. Rekla sam mami, „Eno neka krv na zemlji, iza kuće.”

„Krv?” „Videla sam juče mačku kako komada pticu. Bio je neki

krupni mužjak, na štrafte, nemam pojma otkuda je došao.” „Zla zver.” „Treba da odeš i vidiš.” „Molim? Imam, valjda, pametnija posla.” Tog dana su počeli pismeni ispiti. Polagali smo ih Džeri i ja, i

Mari Hil i Džordž Klajn koji su hteli u stomatologe odnosno inženjere, i Džun Ganet čiji je otac hteo da ona prvo maturira pre nego što joj dozvoli da se uda za dečaka sa pilećim grudima i bolesnim izgledom, zaposlenim u Komercijalnoj banci. Bile su i još

263


dve devojke iz okruga, Beatrisa i Matri, koje su planirale da idu u Višu pedagošku.

Direktor je pred nama slomio pečat, a mi smo potpisali da pečat nije pre toga otvaran. Bili smo jedini u školskoj zgradi, svi iz nižih razreda otišli su na letnji raspust. Naši glasovi i koraci odzvanjali su nadaleko kroz hodnike. U zgradi je vladala vrelina i mirisala je farba. Tetkice i čuvari su iz jedne učionice izneli sve klupe i naređali ih u hodniku; lakirali su parket.

Ja kao da nisam bila iz cele te priče. Prvi ispit bio je iz engleske književnosti. Počela sam da pišem o „L’Allegro” i „Il Penseroso”. Savršeno sam dobro razumela pitanje ali nisam mogla da verujem da je ono zaista to značilo, činilo mi se budalasto, neiskreno, zloslutno kao neka rečenica iz sna. Pisala sam polako. Svako malo, zastajala, češala se po čelu, stiskala prste pokušavajući da osetim život u njima ali nije bilo koristi, brže nisam mogla. Stigla sam do kraja ali nisam više imala ni vremena, možda ni snage pa čak možda ni želje da još jednom proverim odgovore. Sumnjala sam da sam izostavila deo jednog pitanja; namerno nisam pogledala u upitnik da vidim da li imam pravo.

Imala sam divan osećaj važnosti, fizičke uzvišenosti. Kretala sam se tromo, preterano kao da mi je nezgodno dok hodam. Bez prestanka sam se prisećala Garnetovog lica i njegovog izraza koji je pre nego što smo pali bio istovremeno i napet i trijumfalan. To što nekome mogu da budem takva muka i takvo blaženstvo u mojim sopstvenim očima činilo me je prekrasnom.

Beatrisa, jedna od devojaka sa sela, došla je sopstvenim kolima jer školski autobusi više nisu saobraćali. Pozvala me je da odemo na koka-kolu u tek otvoreni drive-in restoran – u preuređenoj, novoofarbanoj nekadašnjoj kovačnici – u južnom delu grada. Pozvala me je jer je htela da sazna kakvi su moji odgovori. Bila je snažna devojka koja je navikla na teške poslove, u širokoj haljini

264

Alis Manro

koja se zakopčavala napred. Naomi i ja smo joj se podsmevale jer je zimi u školu dolazila sa dlakama iz konjske grive na kaputu.

„Šta si napisala za ovo?” upitala je, i polako čitala: U osamnaestom veku Englezi su posebno polagali na formalnu eleganciju i na društvenu stabilnost. Objasni, sa primerom jedne pesme iz osamnaestog veka.

A ja sam razmišljala kako bih se, ako izađem iz kola i odem nazad do kraja šljunkovitog parkinga na kojem smo se nalazile, obrela na ulici koja vodi tačno iza drvare. U njoj su muškarci zaposleni u drvari parkirali svoja kola. Ako bih otišla donde i stala na sredinu ulice mogla bih da vidim zadnju ogradu, ulaz, krov širom otvorenog spremišta i vrh nekoliko gomila cepanica. U gradu su postojala neka mesta koja su bila markirana i jasno se isticala – drvara, baptistička crkva, servisna stanica gde je Garnet kupovao benzin, berberska radnja gde je išao da se šiša, kuće njegovih prijatelja – sva su ona, kao i ulice kojima je obično kamionom prolazio, u mojim mislima bila uvezana žicom.

Sada je došao kraj svim našim ranim slatkim opreznim pipkanjima, igrama u kamionu dok je kiša zalivala prozore. Od sada smo istinski vodili ljubav. Na sedištu kamiona sa otvorenim vratima, u grmlju, u noćnoj travi. Mnogo toga se promenilo. U početku, bila sam omamljena, obuzeta važnošću, nazivom i idejom toga što smo radili. A onda sam doživela orgazam. Znala sam da se to tako zove, iz knjige Naomine majke, i znala sam da to tako izgleda jer sam te grčeve sama otkrila odavno, sa mnogo nestrpljivijim, pregladnelim ljubavnicima koje sam izmišljala. Ipak, bila sam zapanjena da kroz to prolazim sa još nekim, da tako kažem; biti u samom srcu ljubavi za mene je do tada bilo nešto što je rekla bih sasvim lična stvar, i što doživiš pod okriljem samoće. Brzo je ipak postalo ono ka čemu se i teži – nisam mogla ni da zamislim kako smo ga ranije odlagali. Izašli smo na sledeći nivo –

265


mnogo čvršći, manje čudesan, na kojem uzroci i posledice moraju da se priznaju, pa je i ljubav počela da teče slobodno, svojim ustaljenim tokom.

O svemu ovome jedno drugom nismo ni progovorili. Bilo je to prvo leto koje smo moja majka i ja provele u

Džubiliju, a ne na Flets putu. Mama je kazala da ona nije više kao nekad a njima je, ionako, tamo dobro, mome ocu, Ovenu i uja Beniju. Ponekada bih otišla da ih vidim. Pili su pivo za kuhinjskim stolom i hvatali muve i čupali im krilca. Posao sa uzgajanjem lisica bio je gotov, jer je cena krzna mnogo pala posle rata. Lisica više nije bilo, kavezi su bili srušeni, moj otac se okretao gajenju živine. Sela bih i ja sa njima, pokušala da badavadžišem sa njima. Ovenu je ostalo pola flaše piva. Kada sam zatražila malo, moj otac je rekao, „Ne, to se tvojoj majci ne bi svidelo.” Uja Beni je kazao, „Nikakvo dobro od cure koja pije pivo.”

To isto čula sam i od Garneta, iste istijate reči. Oribala bih im pod i oprala prozore, izbacila ubuđalu hranu i

u kredenac stavila čistu hartiju, radeći sa gadljivim i izmorenim izrazom lica. Oven je gunđao na mene kako bi mi pokazao da je odrastao muškarac, ispružio bi gospodski noge i malo pomerao kada bih kazala, „Miči se! FIoću da ovo oribam. Miči se!” Povremeno bih ga šutnula ili bi on mene sapleo, pa bismo pali šutirajući se i udarajući pesnicama. Uja Beni bi nam se smejao na svoj stari suzdržljiv, stidljivi način ali bi tata naterao Ovena da prestane da bije žensko i isterao bi ga napolje. Prema meni se ponašao učtivo, cenio je to što spremam kuću, ali se nikada ne bi šalio sa mnom kao što se šalio sa devojkama koje su živele na Flets putu, sa Poterovom curom, na primer, koja je napustila školu po završetku osmog razreda i zaposlila se u fabrici rukavica u Porterfildu. Odavao mi je priznanje ali kao da se nekako osećao i povređenim. Da li je mislio da se iza moje ambicije krije nedostatak

266

Alis Manro

ponosa? Moj otac je spavao na kuhinjskom kauču, ne na spratu gde je

spavao ranije. Na polici iznad kreveta, pored radija i flašice sa mastilom stajale su tri knjige – Istorija sveta H. Dž. Velsa, Robinzon Kruso i zbirka kratkih priča Džejmsa Tarbera. Te je knjige čitao stalno, tako se uspavljujuči. Nikada nije razgovarao o onome što je pročitao.

Vraćala bih se u grad pešice, u rano predvečerje, kada bi sunce, iako je ostalo bar još sat-dva do zalaska, bacalo dugu senku na šljunkoviti put preda mnom. Posmatrala bih tu neobičnu izduženu figuru sa udaljenom sitnom glavom (jedno poslepodne, kada nisam znala šta ću sa sobom, odsekla sam kosu), i zamišljala da je to senka neke nepoznate dostojanstvene afrikanske devojke. Nikada nisam gledala u kuće na Flets putu, nikada nisam ni pogledala automobile koji su prolazili pored mene podižući prašinu, nisam videla ništa osim moje sopstvene senke kako lebdi iznad šljunka.

Stizala bih kasno noću, bolna na neočekivanim delovima tela – uvek bih osećala bol u vrhu grudi i u ramenima – znojava, zgađena sopstvenim mirisom, i zaticala majku kako još sedi u krevetu dok joj se kroz kosu svetlost presijava na nežnoj lobanji, sa čajem koji se odavno ohladio na stolu pored kreveta, uz druge šolje ostavljene ranije u toku dana ili dan pre – nekada bi tako stajale dok se mleko u njima ne bi ukiselilo – da bi mi čitala iz univerzitetskih kataloga koje je tražila da joj pošalju.

„Da ti kažem šta bih ja studirala...” Nije se više pribojavala Garneta, u jarkoj svetlosti moje budućnosti on je bledeo. „Ja bih uzela astronomiju, i grčki. Da, grčki, uvek sam imala potajnu želju da učim grčki.” Astronomija, grčki, slavistika, filozofija i Doba prosvećenosti – bacala bi mi ih u lice dok bih ja stajala u dovratku. Te mi se reči ne bi dugo zadržale u pameti. Umesto toga, u

267


rojevima bi me saletale misli o tamnim, retkim dlačicama na Garnetovim nadlakticama, tako glatkim kao da su začešljane, o koščicama njegovih sitnih zglobova, blagoj namrštenosti dok je vozio kamion, posebno pomnom i praktičnom načinu na koji bi me odvodio u grmlje iJi uz obalu, tražeći mesto gde bismo legli. Nekada nismo ni čekali da potpuno padne mrak. Nisam se bojala da će nas neko otkriti, kao što se nisam bojala trudnoće. Sve što smo činili kao da je bilo van ovoga sveta i opasnosti od uobičajenih posledica.

Sebi sam, pričajući o meni, govorila ona. Ona je zaljubljena. Ona je upravo bila sa svojim ljubavnikom. Ona se podala svome ljubavniku. Seme klizi njiz njena bedra. Često sam se, usred bela dana, osećala kao da ću da sklopim oči, i padnem tu gde sam, i zaspim.

Čim su ispiti završeni, Džeri Stori i njegova majka su krenuli kolima na putovanje po Sjedinjenim Državama. Celog sam leta, povremeno, dobijala razglednice sa panoramom Vašingtona, D. C, Ričmonda, Virdžinije, Misisipija, parka Jeloustoun, sa kratkom porukom ispisanom veselim velikim slovima; NAPREDOVALI BEZ PREPREKA KROZ ZEMLJU PREVARENI OD VLASNIKA MOTELA, GARAŽA, ITD. NADUVENI OD HAMBURGERA I ODVRATNOG AMERIČKOG PIVA, UVEK ČITALI DAS KAPITAL U RESTORANIMA DA ZASENIMO DOMOROCE. DOMOROCE BOLI UVO.

Naomi se udavala. Pozvala me je telefonom i to mi saopštila, zamolivši me da dođem kod nje. Ulica Mejson je ostala ista, osim što se u kuću gospođice Faris uselio tek venčani par koji ju je ofarbao u plavu boju, kao jaja američkog crvendaća.

„Zdravo, stranče”, rekla je Naomi, optužujućim glasom, kao da je raskid našeg prijateljstva došao isključivo sa moje strane. „Izlaziš sa Garnetom Frenčom, je li?”

„Kako znaš?”

268

Alis Manro

„Zar misliš da se to ne zna? Jesi već postala baptistkinja? U svakom slučaju, on je napredak u odnosu na Džerija Storija.”

„Za koga se ti udaješ?” „Ne poznaješ ga”, rekla je snuždeno. „Iz Tapertona je. Ma, ne,

u stvari je iz Barija ali sada radi u Tapertonu.” „Šta radi?” upitala sam, nameravajući samo da budem učtiva i

pokažem radoznalost, ali Naomi se namrštila. „Pa, nije ti on nikakav genije ili slično. On nije išao na

univerzitet. Radi za Belovu telefonsku kompaniju. Održava spoljnu mrežu. Zove se Skot Goghagen.”

„Skot, kako?” „Gog-ha-gen.” Podelila je na slogove. „Bolje da naučiš, to je

ubuduče moje prezime. Naomi Goghagen. Pre četiri meseca za to ime nikad nisam ni čula. Izlazila sam sa jednim potpuno drugačijim momkom, kada sam njega upoznala. Sa Stjuartom Klejmorom. Sad, kad sam prestala da izlazim sa njim, kupio je novi plimut. ’Ajmo gore, da ti pokažem stvari.”

Popele smo se gore, prošle pored vrata njenog oca. „Kako je on?” „Ko, on? Toliko je bušan u glavi da ptice mogu da legu jaja u

njoj” Naomina majka se pojavila na vrhu stepenica i krenula sa

nama u Naominu sobu. „Odlučili smo se za skromno venčanje”, rekla je. „Šta,

uostalom, znači veliko venčanje? Samo da se čovek pravi važan.” „Bićeš moja deveruša”, rekla je Naomi. „Na kraju krajeva, ti si

mi najstarija prijateljica.” „Kada je venčanje?” „One tamo subote”, odgovorila je njena majka. „Priredićemo

ga u vrtu ispod senice, ako nas vreme posluži. Iz Ujedinjene crkve pozajmićemo stolice a Nj. A. će se pobrinuti za posluženje, ne treba

269


nam mnogo. Ti treba da nabaviš haljinu, dušo. Naomina je svetloplava. Pokaži joj haljinu, Naomi. Boja korala bila bi baš lep izbor za tebe.”

Naomi mi je pokazala svoju venčanicu, odeću u koju će posle ceremonije da se presvuče, svoj donji veš i spavaćicu za prvu bračnu noć. Onda je otvorila svoju devojačku škrinju, pa još jedan sanduk i nekoliko fioka pa iz ormana izvukla još kutija i pokazala mi sve one stvari koje je prikupljala da opremi domaćinstvo. Neraspoloženo sam razmišljala kako to što sam Naomina deveruša znači da ću zbog nje i ja morati da se prikazujem, da ću da kitim mladinu stolicu traćicama ružičastog krep papira i da ću da pravim sendvičiće najrazličitijih oblika, ruže od rotkvica i rolnice od tankih listića šargarepe. Pokupovala je jednobojne jastučnice, na nekima od njih bili su izvezeni venčići od cveća, korpice sa voćem i devojčice sa kapicama i sa kanticom za zalivanje bašte u ruci. „Bela Fipen će ti pokloniti jastučić za šivaće igle”, rekla sam, preplavljena setom za našim davnim danima koje smo posle škole provodili u biblioteci.

Naomi se ideja dopala. „Nadam se da će biti zelen, žut ili narandžast, jer su to boje u kojima ću imati sve u kući.” Pokazala mi je šustikle koje je sam isheklala u tim bojama. Neke je uštirkala u rastvoru šećerne vodice, tako da kao korpice mogu da stoje po ćoškovima.

Naomina majka je sišla dole. Naomi je sve složila, spakovala i zatvorila fioke i kutije, pa me upitala, „Pa, šta si čula o meni?”

„Molim?” „Znam ja. Mnogo je ljudi u ovom gradu koji jedva čekaju da

otvore usta.” Umorno je sela na krevet koji se dobro ulegao pod njenom

zadnjicom. Sećam se tog madraca, na njemu bismo se, kada bih spavala kod Naomi, uvek skupile po sredini i budile gurajući se i

270

Alis Manro

udarajući. „Znaš, u drugom sam stanju. Nemoj da me gledaš tako glupo.

Pa to sada sve rade. Samo nisu te sreće da zatrudne. Sve to rade. To ti je danas kao dobar dan. „Ležala je poleđuške na krevetu, stopalima dodirujući pod, stavila je ruku pod glavu i žmirnula na svetlost. „Ova je lampa prepuna bubica.”

„Znam. I ja sam uradila”, rekla sam. Pridigla se. „Ti si to uradila? Sa kim? Sa Džerijem Storijem. On

ne bi znao kako to da radi. Sa Garnetom?” „Da.” Pala je nauznak. „Pa, kako ti se dopada?” Zvučala je

sumnjičavo. „Lepo je.”

„Kasnije je sve bolje. Prvi put me je mnogo bolelo. I nije bilo sa Skotom. On je imao ono, znaš. Bolelo je! Trebalo nam je malo vazelina. A gde da nađeš vazelin, u grmlju, usred mrkle noći? Gde si ti to prvi put uradila?”

Ispričala sam joj o božurima, o krvi na zemlji, o mački koja je ubila pticu. Ležale smo na stomaku preko kreveta i pričale jedna drugoj sve, do u najsitnije, skandalozne detalje. Naomi sam, iako sa zakašnjenjem, ispričala čak i za gospodina Čejmberlina i o tome kako sam prvi put uopšte videla ono, i šta je on sa tim radio. Bila sam nagrađena njenim smehom, udaranjem pesnicom o krevet i rečima, „Isuse, još nikada nisam videla nekoga kako to radi!” Posle nekog vremena, međutim, ponovo se ozlovoljila, ustala sa kreveta da pogleda u svoj stomak.

„Ti si, ipak, do sada imala sreće. Bolje da počneš da koristiš nešto. Bolje da paziš. Doduše, ništa nije sigurno. Ti odvratni prezervativi puknu ponekad. Kada sam saznala da sam trudna, uzela sam kinin. Uzimala sam i crveni brest, i prokleti laksativ, i čičimak, i sedela sam u kadi u toploj slačici sve dok nisam osetila

271


da ću se pretvoriti u viršlu. Ništa od svega toga.” „Zar nisi pitala majku?” „To je njena ideja, ta kupka od slačice. Ona ipak zna manje

nego što se čini.” „Pa, ne moraš da se udaš. Možeš da odeš u Toronto...” „Naravno, i da budem u prihvatilištu Armije spasa. Hvaljen

da si, Gospode!” glas joj je drhtao, a onda je rekla nešto što nije baš išlo sa slačicom i sa kininom, „U svakom slučaju, ne bi mi ni na pamet palo da moju bebu dam nepoznatima.”

„Dobro, ali, ako nećeš da se udaješ ...” „Ej, ko to kaže da neću? Pa za čije sam babe zdravlje skupljala

sve ove stvari, zašto da se ne udam. Kada zatrudniš, prvo te obuzme neraspoloženje, to su hormoni. A dobila sam i najstrašniju moguću opstipaciju.”

Otpratila me je do ulice. Stajala je na trotoaru, gledala uz i niz ulicu, sa rukama oslonjenim na kukove i sa stomakom, izbačenim ispod njene stare karirane suknje. Mogla sam da je zamislim udatu, kao majku koja naređuje, koja dosađuje, kao zadovoljnu mladu ženu koja izlazi da vidi gde su joj deca, da ih pozove na spavanje ili da im splete kikice ili da se, jednom rečju, bavi njima. „Zbogom, devičanstvo”, rekla je nežno.

Kada sam već prešla pola bloka, osvetljenog uličnim sijalicama, povikala je za mnom, „Hej, Del!” i nezgrapno potrčala za mnom, dahćući i smejući se, a kada se približila obema je šakama malo pokrila usta i razgovetno šapnula, „Ne veruj ni tome da će ga on izvući ranije!”

„Neću!” „Kučkini sinovi nikada ga ne izvuku na vreme!” A onda smo se razišle, svaka je krenula svojim pravcem,

okrećući se i mahnuvši dva-tri puta, preterujuće podsmešljivo, kao što smo uvek činile.

272

Alis Manro

Garnet i ja smo posle večere otišli do Trećeg mosta na plivanje. Prvo smo u visokoj travi vodili ljubav pošto smo, prethodno, malo istraživali tražeći mesto na kojem nije bilo čičaka, a onda smo se nespretno, pridržavajući se jedno za drugo, spustili dole uskom utabanom stazom samo za jednog, zaustavljajući se i sve vreme ljubeći. Kvalitet poljubaca dosta se promenio od onda; ili, bar, Garnetovi, koji su išli od strasnog do tešiteljskog, od molećivog do milostivog. Kako je brzo dolazio k sebi pošto bi kriknuo na onaj svoj način, podizao pogled nagore i drhtao celim telom, tonući u mene kao pogođeni galeb! Ponekad, pošto bi jedva povratio dah, pitala bih ga na šta sad misli, a on bi odgovorio, „Baš sam ukapirao kako da popravim onaj auspuh ...” Ali, ovoga puta je odgovorio, „O tome kada ćemo da se venčamo.”

Naomi je već bila udata, živela je u Tapertonu. Leto je već prošlo zenit. Nije više bilo planinskih ribizli. Reka je opala, posle nekoliko uglavnom sušnih nedelja, otkrivajući bujna poluostrvca od vodene kuge koja su izgledala tako gusta da se činilo da se preko njih može prelaziti.

Zakoračili smo u vodu, malo upali u blato dok se nismo iskobeljali i stigli do dna sa oblucima i peskom. Te nedelje saopšteni su rezultati ispita. Položila sam. Stipendiju nisam dobila. Nisam dobila čak nijednu najvišu ocenu.

„Da li bi volela da imaš bebu?” „Da”, odgovorila sam. Voda, još malo pa topla kao vazduh,

milovala mi je izgrebane, izbridele butine. Osećala sam slabost od vođenja ljubavi. Bila sam topla i troma, kao veliki rašireni kupus dok su mi i leđa i ruke i grudi tonuli pod vodu kao njegovo veliko lišće koje poleže i širi se po njivi.

Odakle je stigla ta laž? Nije bila laž. „Prvo moraš da postaneš član Crkve”, rekao je oprezno.

„Moraš da se krstiš.” Upala sam u vodu, raširenih ruku. Zunzare

273


su ustreptalo letuckale horizontalno, direktno u nivou mojih očiju. „Znaš kako se to radi u našoj Crkvi? Kako se krsti?” „Kako?” „Umoče te u vodu. Iza propovedaonice se nalazi bazen koji je

pokriven. U njemu se to radi. A još je bolje da se to učini u reci, više krštenja odjednom.”

Bacio se u vodu i počeo da pliva za mnom, pokušavajući da mi uhvati jednu nogu.

„Kada ćeš to da uradiš? Može ovog meseca.” Okrenula sam se na leđa i tako plutala, prskajući vodu u

njegovo lice. „Jednom moraš da budeš spasena.” Voda je i dalje bila kao jezero; kada biste je gledali ne biste

mogli da odredite u kojem pravcu je tekla. U njoj su se ogledali druga obala, gradsko područje Fermil, tamno od borova i omorika i kedrova.

„Zašto moram?” „Znaš zašto.” „Zašto?” Došao je do mene i zgrabio me za ramena, nežno me gurajuci

pod vodu i vadeći me iz nje gore. „Treba da te krstim sada, i završim taj posao. Treba da te krstim sada.”

Smejala sam se. „Neću da se krstim. Ne važi se ako ne želim da budem

krštena.” Iako bi to bilo tako lako, samo šala, da se popusti, nisam bila u stanju da to učinim. A on je terao, „Krsti se!” i vukao me gore-dole, sve manje i manje nežno, a ja sam se i dalje smejala, odrečno odmahujući glavom prema njemu. Dok smo se rvali, smeh je prestao a široki, odlučan, bolni osmeh na našim licima je otvrdnuo.

„Misliš da si suviše dobra za to”, rekao je tiho.

274

Alis Manro

„Ne mislim!” „E, onda se krsti!” gurnuo me je potpuno pod vodu,

iskoristivši moju nespremnost. Izronila sam kašljući i duvajući nos. „Sledeći put se nećeš tako lako izvući! Držaću te pod vodom

sve dok ne kažeš da hoćeš! Reci sama da ćeš se krstiti ili ću te krstiti ja, bez obzira ... ”

Ponovo me je gurnuo ali ovoga puta sam to očekivala. Zadržala sam dah i počela da se borim sa njim. Borila sam se snažno i instinktivno, kao što bi svako drugi koga drže pod vodom, i ne razmišljajući mnogo ko je taj ko me drži dole. Ali kada je pustio da izronim dovoljno dugo da bih ga čula, „A sada reci da hoćeš”, videla sam njegovo lice niz koje je curila voda kojom sam ga zapljusnula i zapanjila sam se, ne zato što se borim sa Garnetom već zato što neko, svejedno ko je to, može da napravi takvu grešku da pomisli kako zaista nada mnom ima moć. Bila sam suviše zapanjena da sam zaboravila i da se uplašim, bilo mi je nemoguće da ne razume da je sva moć koju sam ja njemu dopustila bila u predstavi, da je on sam bio – deo predstave, da sam nameravala da ga zauvek držim ušivenog u njegovo zlatno ljubavničko runo, čak iako sam pet minuta ranije govorila o udaji za njega. Meni je to bilo jasnokao dan i zinula sam da mu kažem štagod bilo da bih ga prosvetlila, i u tom času sam videla da on sve to već zna; a ovo je znao, ja sam svesno ili ne na njegove iskrene darove uzvratila mojim lukavim uzdarjem, na njegovu poštenu nameru odgovorila svojom komplikovanošću i glumom.

Misliš da si suviše dobra za to. „Reci hoću!” Njegovo tamnoputo, prostosrdačno lice bilo je

iskrivljeno od besa, bespomoćnog osećaja uvređenosti. Stidela sam se te uvrede, ali morala sam da je se držim kao za slamku jer je jedina bila ono što je predstavljalo moju različitost, moj oprez, moj život. Zamišljala sam ga kako udara i udara onog muškarca

275


napolju, izvan pivnice u Porterfildu. Mislila sam da želim da ga upoznam ali, u stvari, nisam, nikada stvarno nisam želela da upoznam njegove tajne ili njegovu nasilnost izvan sadržaja one posebne i magične i, sada je izgledalo, moguće fatalne igre.

Recimo da u snu svojevoljno skočite u rupu i smejete se dok ljudi bacaju preko vas meku golicavu travu a onda, kada su vam usta i oči prekrivene njom, shvatite da to uopšte nije igra ili ako i jeste onda je igra u kojoj se podrazumeva da vi budete živi zakopani. Pod vodom sam se borila onako kako biste se vi borili u takvom snu, sa osećanjem očaja koje se nije rodilo odmah već se mučno probilo kroz slojeve neverice. Onda mi je prošlo kroz glavu da bi mogao da me udavi. Zaista sam to mislila. Mislila sam da moram da se borim za sopstveni život.

Kada me je ponovo pustio da izronim, pokušao je da me postavi u uobičajeni položaj za krštenje, savijajući me u sturku unazad, što je bila greška. Uspela sam da ga šutnem u donji stomak – ne u genitalije iako bi mi bilo sasvim svejedno, nisam ni znala ni vodila računa o tome gda ga bijem – i ti su udarci bili dovoljno jaki da on popusti stisak i malo posrne, a ja da se izvučem. Čim se između nas stvorila razdaljina od skoro jednog metra vode, besmislenost i užas naše borbe postali su jasni i više nije moglo biti kao pre. On nije došao do mene. Ja sam, polako, slobodna, izašla iz vode koja je u to doba godine na svim mestima bila jedva dublja od dužine jedne ruke. Drhtala sam, dahtala, žedno pila vazduh.

Odmah sam se obukla, zaklonjena kamionom, jedva uspevajući da provučem noge kroz nogavice šortsa, pokušavajući da smirim disanje kako bih se povratila i mogla da zakopčam dugmad na bluzi.

Garnet me je pozvao. „Vozim te kući.” „Hoću da se prošetam.”

276

Alis Manro

„Doći ću po tebe u ponedeljak uveče.” Nisam odgovorila. Pretpostavljam da je to rekao iz učtivosti.

Neće doći. Da smo bili stariji sigurno bismo ostali zajedno, natežući se oko cene pomirenja koju bismo pojasnili, opravdali i možda čak i zaboravili, iako bi bila uz nas u budućnosti, ali suviše smo se malo odmakli od detinjstva da bismo poverovali u apsolutnu važnost i svrsishodnost nekih bitaka i neoprostivost nekih udaraca. Jedno u drugom smo otkriJi ono što ne bismo podneli, a nismo imali pojma da je tako i kod drugih ali oni teraju dalje, mrze se i biju, pokušavaju i da ubiju jedno drugo na različite načine pa se onda, nekako, vole još više.

Krenula sam stazom do puta i posle izvesnog vremena hodanje me je smirilo i dalo mi snagu; noge mi nisu više bile tako užasno slabe. Spustila sam se niz Treću koncesiju koja je izlazila na Grobljansku ulicu. Imala sam da pređem još oko pet i nešto kilometara.

Presekla sam kroz groblje. Već je padao mrak. Avgust je, od početka leta, bio daleko koliko i april, što se uvek nekako teško pamtilo. Videla sam mladiće i devojke – nisam mogla da razaznam ko su bili – kako leže na ošišanoj travi, s druge strane mauzoleja Mandijevih na čijim smo tamnim cementnim zidovima Naomi i ja jednom ispisale epitaf koji smo same izmislile, smatrajući ga posebno zlobnim i pokvarenim, i kojeg nisam više mogla tačno da se setim:

Mnogi sad Mandiji tu leže u grupi, jer od svoje pišaćke umreše u supi.

Bez ikakve zavisti i radoznalosti gledala sam te ljubavnike kako leže na grobljanskoj travi. Dok sam ulazila u Džubili polako sam ulazila i u onaj stari svet koji sam znala. Drveće, kuće, ograde,

277


ulice, sve mi se to vratilo u svojim staloženim i poznatim oblicima. Bez spone sa ljubavnim životom, neobojen ljubavlju, svet je ponovo dobijao svoj urođeni, hladni značaj. Prvo je delovalo kao udarac, a onda kao čudna uteha. Već sam osećala moje staro ja – moje staro zalutalo, ironično, samotno ja – kako počinje ponovo da diše i rasteže se i gnjezdi, iako je celo moje telo koje ga je obujmljivalo pucalo, smeteno i u glupom bolu zbog gubitka.

Mama je već bila u krevetu. Pošto nisam uspela da dobijem stipendiju što ona nijednom nije prokomentarisala – njene nade o budućnosti kroz decu – potpuno su propale. Suočila se sa mogućnošću da Oven i ja, na kraju, nećemo postići ništa, da ćemo biti ništa, da smo mediokriteti ili da smo zaraženi zastrašujućom, ponosnom, svetom perverznošću očeve porodice. Oven, eno ga, živi na Flets putu, govori „straobalno” i „nadvikavanje” po uja Benijevoj gramatici i priča kako hoće da napusti školu. Ja, evo me, izlazim sa Garnetom Frenčom i odbijam da o tome razgovaramo, a ni stipendiju nisam dobila.

„Kako seješ tako ćeš žnjeti”, rekla je sa gorčinom u glasu. Da li je lako kada si svestan toga? Otišla sam do kuhinje,

upalila svetlost i napravila sebi veliku papazjaniju od prženih krompirića, crnog luka, paradajza i jaja, koju sam tmurno raspoložena alavo izjela direktno iz tiganja, stojeći. I jesam, i nisam bila slobodna. Osećala sam olakšanje, ali i tugu. Recimo, hajde, da mi se nije prosvetlilo? Recimo, da sam legla i da sam krštena u reci Vavanaš?

Tu ću mogućnost odbacivati pa joj se ponovo vraćati kao da još postoji – zajedno sa senkama od lišća, flekama od poplave na zidovima u njegovoj kući i darovima tela moga ljubavnika – još dugo godina.

Nije došao u ponedeljak. Čekala sam, baš da vidim da li će. Očešljala sam kosu i čekala, kako pristoji, iza zavese u našoj

278

Alis Manro

dnevnoj sobi. Nisam znala šta bih radila da je došao; bol od želje da vidim njegov kamion, njegovo iice, sve je drugo poništio. Palo mi je na pamet da prošetam pored baptističke crkve, da vidim da li je kamion tamo. Da sam to uradila, a on bio tu, još bih i ušla unutra, kao mesečar. Stigla sam samo do verande. Postala sam svesna da plačem, da tiho cvilim monotonim ritmom kakvim se deca žale kada se povrede. Okrenula sam se na peti, vratila u hodnik da u mutnom ogledalu pogledam svoje iskrivljeno vlažno lice. Bol nije uminuo, a ja sam posmatrala sebe: bila sam iznenađena time što mislim da je osoba koja pati ja, jer to uopšte nisam bila ja; ja sam ta koja posmatra. Ja posmatram, ja patim. Rekla sam u ogledalo jednu Tenisonovu rečenicu, iz Sabranih dela Tenisona koja je moja majka imala a koja joj je poklonila njena stara učiteljica, gospođica Raš. Rekla sam je, sasvim iskreno, sasvim ironično. On doći neće, reče ona.

Iz „Marijane”, jedne od najbudalastijih pesama koje sam ikada pročitala. Od nje su mi suze samo još jače potekle. U očekivanju da se sredim, vratila sam se u kuhinju, skuvala kafu i otišla u dnevnu sobu u kojoj su, na stolu, i dalje ležale gradske novine. Mama je iscepala ukrštenicu i odnela je sa sobom u krevet. Otvorila sam ih na oglasima, uzela olovku kako bih mogla da zaokružim svejedno koji posao koji se činio mogućim. Primorala sam sebe da se koncentrišem na ono što čitam i posle izvesnog vremena osetila olakšanje, blagu zahvalnost na ovim štampanim rečima, tim nepoznatim šansama. Postojali su gradovi; tražili su se telefonski operateri; budućnost može da se ostvari i bez ljubavi i bez stipendija. Konačno, bez maštanja ili samozavaravanja, odbacivši prošlost sa svim njenim greškama i zbrkama, ozbiljna i jednostavna, sa malim koferom u rukama ulazeći u autobus kao one devojke iz filmova koje ostavljaju kuću, manastire, ljubavnike, pretpostavljala sam da mogu da započnem moj stvarni život.

279


Garnet Frenč, Garnet Frenč, Garnet Frenč. Stvarni život.

280

Alis Manro

Epilog: Fotograf

„Ovaj grad vrvi od samoubistava”, govorila je moja majka, a ja sam u tu tajanstvenu, nekritičnu izjavu dugo vremena verovala, smatrajući je istinitom – što je značilo da zato što ima mnogo više samoubistava od drugih gradova, baš kao što Porterfild ima više tuča i pijanstava, Džubili postaje mesto prepoznatljivo koliko po samoubistvima toliko po zgradi Opštine. Moj odnos prema svemu što je moja majka govorila postao je skeptičan i prezriv, pa sam dokazivala da u Džubiliju, zapravo, ima vrlo malo samoubistava, da njihov broj svakako ne može ni da dostigne prosek važan za statistiku pa bih čikala mamu da navede imena svih samoubica. Ona bi u mislima metodično išla ulicama grada govoreći, „... obesio se, dok su mu žena i porodica bili u crkvi – izašao iz sobe posle doručka i pucao sebi u glavu...” ali zaista ih nije bilo tako mnogo; biće da sam istini bila bliža od nje.

Desila su se dva samoubistva davljenjem, ako računate gospođicu Faris, moju staru učiteljicu. Druga je bila Merion Šerif o čijoj su porodici i moja majka i drugi govorili sa dozom poštovanja, „Eee, to je ta tragična porodica!” Jedan je brat umro od alkohola, drugi je bio u azilu u Tapertonu, a Merion je zakoračila u reku Vavanaš. Ljudi su uvek govorili zakoračila je u iako su u slučaju gospođice Faris pričali bacila se u. Budući da niko nije video nijednu od njih kada se to desilo, razlika je dolazila od razlika samih tih žena, gospođica Faris je bila impulsivna i sklona drami u svemu što je radila a Merion Šerif je bila opuštena i tip polako-polagigacko.

Tako je, bar, izgledala na slici koja je visila u glavnom hodniku gimnazije iznad ormana u kojem je stajao trofej iz atletike za žene

281


sa njenim imenom, Merion Šerif, srebrni pehar koji bi se svake godine vadio i uručivao najboljoj devojci atletičarki u školi a onda bi se, po ugraviranju njenog imena, vraćao u orman. Na toj slici, Merion Šerif drži teniski reket a na sebi ima belu plisiranu suknjicu i beli džemper sa dve tamne linijice oko V-izreza na vratu. Kosu je podelila na razdeljak po sredini, na slepoočnicama ju je zakačila šnalama; bila je zdepasta i ozbiljna.

„Zatrudnela je, naravno”, govorila je Fern Doerti, govorila je i Naomi, i svi su to govorili, osim moje majke.

„To nije nikada dokazano. Zbog čega joj treba ocrniti ime?” „Neki ju je tip uvalio u nevolju i ostavio”, rekla je Fern

potpuno uverena. „Zašto bi se, inače, udavila devojka od sedamnaest godina?”

Došlo je vreme kada mi sve one knjige u biblioteci u zgradi Opštine nisu bile dovoljne, morala sam da imam moje, sopstvene. Shvatila sam da u mom životu treba da uradim samo jedno, da napišem roman. Izabrala sam da pišem o porodici Šerif; ono što im se desilo veličanstveno ih je izolovalo, proklelo ih da budu stvoreni za maštu. Izmenila sam porodično ime Šerif u Halovej, a mrtav otac je umesto vlasnika radnje postao sudija. Iz onoga što sam pročitala znala sam da su u porodicama sudija, kao i porodicama velikih zemljoposednika, degeneracija i ludilo bile nešto što se podrazumevalo. Majku sam mogla da zadržim onakvu kakva je bila, baš kako sam je viđala u vreme kada sam odlazila u Anglikansku crkvu a ona tamo sedela, ispijena, i veličanstvena u svojim preglasno izgovaranim smernim molitvama. Iselila sam ih, međutim, iz njihove kuće, prebacila ih iz bungalova sa štukaturom u boji slačice iza zgrade Herald-Advance-a gde su uvek živeli, i gde i sada gospođa Šerif uredno održava travnjak i leje odabranog cveća, i smestila ih u kuću koju sam izmislila, od cigala sa tornjevima, visokim uskim prozorima i zidanim tremom, sa mnogo živice

282

Alis Manro

okolo i nastrano šišane u obliku petlova, pasa i lisica. Za taj roman niko nije znao. Nisam ni imala potrebu da bilo

kome pričam. Napisala sam nekoliko delova i sklonila u stranu, brzo shvativši da je pokušaj da se bilo šta zapiše bio greška; ono što zapisujem moglo bi da pokvari lepotu i celinu romana koji mi je bio u glavi.

Svuda kuda sam išla nosila sam ideju o njemu, kao da je jedna od onih magičnih kutija koje uz sebe imaju omiljeni junaci iz bajki: dotaknu je i sve njihove muke nestanu. Nosala sam je i dok sam sa Džerijem Storijem išla po železničkim šinama a on mi pričao kako će jednog dana, ako svet potraje, tek rođene bebe biti stimulisane električnim talasima i moći da komponuju isto kao što su komponovali Betoven ili Verdi, šta god se poželi. Objašnjavao je kako će ljudi moći da, u razumnoj meri, sami dograđuju svoju inteligenciju, talente, ono što preferiraju i žele; a što i ne bi?

„Kao Vrli novi svet?“ pitala sam ga, a on je odgovorio, a šta je to?

Objasnila sam mu, na šta je on jednostavno rekao, „Ne znam, nikad ne čitam fikciju.”

Držala sam se ideje o romanu i osećala sam se bolje; ono što je govorio Džeri ona je činila nebitnim čak i da to njegovo jeste bilo istina. Počeo bi da pevucka sentimentalne pesme sa nemačkim akcentom i pokušavao da po šinama hoda kao guska, i pao, što sam tačno znala da će se desiti.

„Veeeruj mi, ako sva ova šarmantna jugend...” U mom romanu morala sam da se otarasim mlađeg brata,

alkoholičara; čak i za jednu knjigu, tri tragične sudbine bilo je previše a za mene sigurno zahtevnije za rad. Mlađeg brata zamislila sam kao nežnog i punog ljubavi, nezaštićenog, debeljuškastog. Nezgrapan u školi, nesposoban da nauči aritmetiku ili geografiju, bio bi srećan jednom u godinu dana kada

283


bi ga pustili da se, sa blaženim smeškom, bez prestanka vozi na ringišpilu na Kinzmen vašaru. (To sam, naravno, uzela od Frenkija Hola, idiota koji je živeo na Flets putu i sada više nije bio među živima; uvek bi mu dopuštali da se besplatno vozi po celi celcijati dan a on bi sa ringišpila kraljevskim pokretima mahao ljudima koje inače u nekim drugim situacijama uopšte ne bi primećivao.) Dečaci su mu se rugali zbog njegove sestre, zbog – Kerolajn! Zvaće se Kerolajn. Došla mi je u misli kao potpuno gotov lik, izazovna i tajanstvena, zbrisavši onu zdepastu Merion, tenisku igračicu. Da li je bila veštica? Da li je bila nimfomanka? Ništa od toga, tako prostog!

Bila je svojeglava i laka kao perce, neupadljiva, išla je ulicama Džubilija kao da pokušava da se provuče kroz pukotinu nevidljivog zida, postrance. Imala je dugu crnu kosu. Muškarce je kapriciozno obasipala svojim darovima – ne one zgodne koji su mislili da polažu pravo na nju, niti one prkosne gimnazijske heroje, atlete čija se navika da osvajaju mogla čitati na njihovim licima, već sredovečne umorne muževe, poražene trgovačke putnike koji prolaze kroz grad, pa čak povremeno i one deformisane i blago poremećene umom. Ali njena se širokogrudost njima ismevala, njeno gorkoslatko telo boje oljuštenog badema brzo bi sagorelo muškarce i ostavljalo na njima znak smrti. Bila je žrtvovana, za seks na plesnivim neudobnim grobljanskim pločama, za nabijanje uz grubu koru drveta, gnječenje u blatu i prljavim kokošinjcima po seljačkim dvorištima, za trpljenje ubistvene težine muškaraca, a ipak je uvek, mnogo više nego oni, ona bila ta koja je preživljavala.

Jednog je dana u gimnaziju došao jedan muškarac da snima fotografije. Prvi put ga je videla dok je bio ispod svog tamnog fotografskog plašta, grbače od sivocrnog, izbledelog materijala preko tronožnog stalka sa velikim otvorenim prorezom i crnom harmonikom, nabranom sve do staromodnog aparata. Kada je

284

Alis Manro

izašao ispod, kako je izgledao? Bio je crnokos, slepljeno začešljan sa razdeljkom po sredini, imao je perut, prilično uske grudi i ramena i lepljivu kožu koja se ljuštila – uprkos otrcanom izgledu i lošem zdravlju, na licu mu je bio široki osmeh bez samilosti a obavijala ga je neka zla energija.

U knjizi nije imao ime. Pojavljivao se uvek pod Fotograf Vozikao se po okrugu u kolima čiji je visoki krov bio pokriven crnim materijalom koji je lepetao na vazduhu. Ispostavilo se da su fotografije koje je snimao bile potpuno neobične, čak zastrašujuće. Ljudi na njima su bili dvadeset do trideset godina stariji nego što su uistinu imali godina. Oni sredovečni videli su u sopstvenim crtama sve prepoznatljiviju, neizbežnu sličnost sa svojim mrtvim roditeljima; na mladim devojčurcima i dečacima znalo se kako će im izmoždeno, bezbojno ili glupo izgledati face kada budu imali pedeset godina. Mlade su izgledale kao trudnice, deca sa polipima u nosu. Fotograf, iako jeftin, zbog toga nije bio popularan. Ipak, nikome se nije sviđalo da odbije njegove usluge; svi su ga se plašili. Kada bi se njegov auto pojavio na putu, deca su skakala u jarkove. Ali, Kerolajn je jurila za njim, tabanala je vrelim putevima tražeći ga, čekala je i vrebala ga i nudila mu se bez trpeljivog prezira i ravnodušne spremnosti koje je pokazivala prema drugim muškarcima, već sa napetom predanošću, nadom i vapajem. Jednog dana (kada je već mogla da oseti kako joj se materica nadula kao tvrda žuta tikva u stomaku) naišla je na kola, prevrnuta uz most, upala u šanac pored suvog potoka. Bila su prazna. Nestao je. Te noći, ona je zakoračila u reku Vavanaš.

I to je bilo sve. Osim što je posle toga njen jadni brat, gledajući u sliku gimnazijskog odeljenja njegove sestre koju je Fotograf snimio, video da su Kerolajnine oči bile bele.

Ni ja sama nisam bila svesna dubljeg smisla svega toga, ali osećala sam da se on može posmatrati sa različitih strana i da je

285


moćan. U ovom romanu promenila sam i Džubili, odnosno neke od

njegovih osobina sam uzela a druge izostavila. Postao je drevniji, mračniji, mnogo truliji grad prepun neofarbanih taraba, oblepljenih pocepanim posterima sa reklamama za cirkuse, jesenje vašare, izbore koji su odavno bili pa prošli. Stanovnici su bili ili jako mršavi, kao Kerolajn, ili debeli kao lopte. Govorili su tiho i nejasno i bili neobično glupi; njihova plitkoća graničila se sa ludilom. Godišnje doba je uvek bilo vrhunac leta – bela, brutalna vrelina, sa kučićima koji kao mrtva trupla leže po trotoarima, talasima vrućine kao od želea koji drhtavo vise u vazduhu iznad pustih autoputeva. Ali kako je onda – tako sitna činjenica povremeno iskoči i zabrine me – kako je onda reka Vavanaš mogla da ima toliki vodostaj? Umesto da u nju zakorači, pognute glave, obnažena i uvijena u mesečinu, prepuštena sudbini, Kerolajn će morati da legne na stomak, licem ničice, kao da se davi u kadi.

Samo slike. Razlozi zbog kojih su se stvari dešavale neodređeno su mi bili poznati ali nisam umela da ih objasnim; očekivala sam da se kasnije raščiste. Glavno je bilo da meni sve izgleda kao istinito, ne stvarno već istinito, kao da sam ja otkrila a ne izmislila takve ljude i takvu priču, kao da taj grad leži odmah uz ovaj kojim svakodnevno koračam.

Kada sam Šerifove transformisala za potrebe priče, nisam više na njih, iz stvarnosti, obraćala pažnju. Bobi Šerif, sin koji je bio stavljen u azil, došao je nakratko kući – izgleda da se to dešavalo i ranije – i viđan je kako na ulicama Džubilija ćaska sa ljudima. Bila sam dovoljno blizu da čujem njegov blagi, smerni, opušteni glas, da primetim da je uvek sveže obrijan, natalkiran, da nosi kvalitetnu odeću, da primetim njegovo kratko, jako telo i bezbrižni veseli korak koji je karakterističan za one koji se ničim ne bave. Teško sam mogla da ga povežem sa mojim ludim Halovej bratom.

286

Alis Manro

Vraćajući se iz naših šetnji, Džeri Stori i ja smo mogli sada, kada je lišće opalo sa drveća, da vidimo Džubili u pravoj slici; ležao je pred nama u jednoj, ne previše komplikovanoj shemi ulica koje su dobile nazive po bitkama, imenima dama, kraljeva i pionira. Dok smo jednom prelazili preko drvenog mosta, ispod njega je prošao automobil pun ljudi iz našeg razreda i zatrubio nam a meni je odjednom, iz nekog nepoznatog pravca, sinulo kako je sve to neobično – Džeri koji razmišlja i jedva čeka budućnost koja će uništiti Džubili i život u njemu, ja koja potajno planiram da ga ubacim u mračnu priču i zauvek zaustavim u mom romanu, i ljudi koji su uistinu predstavljali taj grad i koji su nam trubili – u želji da ismeju svakoga ko u nedelju posle podne ide pešice a ne vozi se kolima – ni za sekundu svesni kakva im opasnost preti od nas.

Poslednjeg leta koje sam provela u Džubiliju, svakoga jutra od sredine jula odlazila bih u centar izmedu devet i deset sati. Išla bih do zgrade Herald-Advance-a, pogledala u njihov prednji izlog i vraćala se nazad. Čekala sam konačne rezultate maturskog rada koji sam napisala u junu. Trebalo je da nam stignu poštom, ali bi uvek prvo bili donošeni u redakciju i stavljani u prednji izlog. Svakoga jutra, kada bih videla da u prozoru nema papira, ničeg drugog osim krompira u obliku goluba koji je Pork Čajlds iskopao u svom povrtnjaku i koji je stajao na simsu čekajući duplo veću tikvu, deformisanu šargarepu i ogromnu bundevu što će mu se nema sumnje kasnije pridružiti, osećala sam se kao da sam dobila pomilovanje. Imala sam još jedan dan mira. Znala sam da sam te ispite loše uradila. Ljubav me je sabotirala i teško da ima stipendije na koju smo godinama unazad i ja i svi drugi računali i koja je trebalo da nas odvede daleko od Džubilija.

Jednog jutra, pošto sam otišla do Herald-Advance-a i umesto da se kao obično vratim glavnom ulicom, prošla sam pored kuće Šerifovih. Iznenadio me je Bobi Šerif koji je stajao pored kapije

287


rekavši mi „Dobro jutro”. „Dobro jutro.” „Mogu li da te ubedim da uđeš u moje dvorište i probaš parče

kolača? Reče pauk muvi, je l’ da?” Njegovo ponašanje je bilo učtivo i, prošlo mi je kroz glavu, ironično. „Majka je otišla u Toronto vozom u šest sati pa sam pomislio, dobro, kada sam već budan, zašto da ne probam da ispečem kolač?”

Držao je kapiju otvorenu. Nisam znala kako da se izvučem. Krenula sam za njim uz stepenice.

„Ovde na tremu je sveže i prijatno. Sedi tamo. Hoćeš čašu limunade? Ja sam majstor za pravljenje limunade.”

I tako sam sela na trem kuće Šerifovih u sebi se iskreno nadajući da niko neće proći pored i videti me, a Bobi Šerif mi je doneo parče kolača na malom tanjiru, sa viljuščicom baš za slatkiše, i izvezenu salvetu. Vratio se u kuću i doneo mi čašu limunade sa kockicama leda i listićima nane, i maraskino. Izvinio se što nije odjednom doneo kolač i limunadu na velikom poslužavniku; objasnio mi je da se poslužavnici nalaze u kredencu, ispod velike gomile tanjira, pa je bilo teško da se jedan izvadi odatle a, osim toga, radije bi sedeo ovde sa mnom, rekao je, nego klečao kopajući po tami nekakvog kredenca. Onda se izvinio zbog kolača, rekavši kako nije baš veliki poslastičar, prosto samo ponekada poželi da isproba neki recept, pa se izvinio jer nije trebalo da me ponudi kolačem bez glazure ali nikada nije savladao veštinu kako se ona pravi, uvek se oslanjao na svoju majku za to, pa, eto, to je to. Kazao je da se nada da mi se sviđaju listići nane u mojoj limunadi – jer, mnogi se oko toga zbune a on nikad ne bi rekao da, eto, ljudi ne mogu da sebi utuve u glavu da listiće nane treba izvaditi. Ponašao se kao da je to što uopšte sedim tu, jedem i pijem, veliki dokaz moje ljubaznosti, nepredviđena milost s moje strane.

288

Alis Manro

Na vrlo širokom tremu od popucalih dasaka i ofarbanom u sivo, bilo je prostrto parče tepiha. Ličilo je na parče starog ćilima iz hodnika, suviše izanđalog za unutrašnjost kuće. Mi smo sedeli na dve smeđe pletene naslonjače sa izbledelim, nezgrapnim jastucima presvučenim kretonom, pored okruglog pletenog stola. Na stolu su se nalazili nešto kao porcelanski vrč, ili vaza, bez cveća, zastavica engleske trgovačke mornarice i zastavica Velike Britanije. Bili su to oni suveniri koji su prodavani kada su kralj i kraljica posetili Kanadu 1939; na njima su bila njihova mlada, kraljevska lica, osenčena blagom svetlošću, kao onda ispred učionice osmog razreda u državnoj školi. Tako nešto na stolu na tremu nije značilo da su Serifi bili nešto posebno patriotski raspoloženi. Ovakvi suveniri mogli su se naći u mnogim kućama u Džubiliju. To je jednostavno tako. Običnost svega me je odjednom upozorila, naterala da samu sebe opomenem. Ovo je kuća Šerifovih. Kroz vrata sa mrežicom mogla sam da nazrem nešto malo od hodnika, smeđe i ružičaste tapete. To su bila vrata kroz koja je prolazila Merion. Odlazila u školu. Odlazila na tenis. Odlazila do reke Vavanaš. Merion je bila Kerolajn. Ona je sve što mi treba da počnem; njenim činom, njenom tajnom. To mi nije bilo ni na kraj pameti kada sam kročila u dvorište Šerifovih, ni dok sam sedela na tremu čekajući Bobija da mi donese kolač. Nisam mislila na moj roman. Gotovo da sam i prestala da mislim na njega. Nisam sebi nikada rekla ni da sam digla ruke od njega, verovala sam da se negde tiho šćućurio i da će jednom, u budućnosti, iznenada izroniti. Istina je bila samo ta da mu je naneta izvesna šteta za koju sam znala da se ne može popraviti. Šteta je napravljena; Kerolajn i drugi Haloveji i njihovgrad izgubili su autoritet; ja sam izgubila veru. O tom, međutim, nisam želela da mislim. I nisam.

Ali, sada sam se sa iznenađenjem prisetila kako sam je smislila, celu tu tajanstvenu, i kako se pokazalo nepouzdanu,

289


strukturu koju sam izgradila na ovoj kući, na Šerifovima, na nekoliko slabašnih fakata i svemu što nije ispričano.

„Ja tebe znam”, rekao je Bobi Šerif stidljivo. „Jesi mislila da ne znam ko si? Ti si devojka koja će, zahvaljujući stipendiji, da ode na univerzitet.”

„Nisam je još dobila.” „Ti si pametna devojka.” I, šta se desilo, pitala sam se u sebi, sa Merion? Ne sa Karolajn.

Šta se desilo sa Merion? Šta se desilo sa Bobijem Šerifom kada je morao da prestane da peče kolače i vrati se u azil? To su pitanja koja su, bez obzira na romane, tvrdoglavo opstajala. Šok je kada se, pošto ste se tako lukavo i grdno poigrali sa stvarnošću, vratite i tu je ponovo zateknete. Da li će mi Bobi Šerif, ovog časa, dati ključ za ludilo? Da li će svojim kurtoazno pričljivim glasom reći, „Napoleon je moj otac?” Da li će pljunuti kroz pukotinu dasaka na tremu i reći, „Ja sam Onaj koji šalje dažd na pustinju Gobi?” Da li je to ono što oni rade?

„Znaš da sam ja išao na koledž. Toronto univerzitet. Triniti koledž. Da.”

Nisam dobio nijednu stipendiju. Majka je mislila da oni od mene mogu da naprave advokata. Bila je to žrtva, poslati me tamo. Kriza, znaš kako niko nije imao ni cvonjka u vreme krize. A sada izgleda imaju. Ooo, da. Posle rata. Svi nešto kupuju. Fergus Kolbi, znaš, dole, u Kolbi motorima, pokazao mi je spisak koji je dobio, ljude koji se upisuju da dobiju novi oldsmobil, novi ševrolet.

Kada ti odeš na koledž, moraš da vodiš računa o dijeti. To je veoma važno. Svi na koledžu imaju običaj da jedu mnogo hrane sa mnogo skroba, jer ona daje osećaj sitosti i jeftina je. Poznavao sam devojku koja je kuvala u svojoj sobi, živela je na makaronama i hlebu. Makaronama i hlebu! Ja hranu koju sam jeo krivim za moj nervni slom. Ona nije bila zdrava za mozak. Mozak moraš da

290

Alis Manro

hraniš ako hoćeš da ga koristiš. A šta je u vitaminu B dobro za to? Vitamin B1, vitamin B2, vitamin B12. Čula si za njih, zar ne? Njih ima u integralnom pirinču, nerafiniranom brašnu – sada te davim?”

„Ne”, rekla sam svesna moje krivice. „Ne, ne.” „Moram da ti se izvinim, ako te davim. Ponela me je ova tema,

znam. Pošto mislim da su moji problemi – svi moji problemi od mojih mladalačkih dana – povezani sa neuhranjenošću. Zato što sam mnogo učio a nisam punio mozak. Naravno, nikada nisam imao, niti sam tvrdio da imam prvoklasni mozak.”

Posmatrala sam ga netremice kako me ne bi ponovo upitao da li mi je dosadan. Imao je na sebi meku, dobro ispeglanu žutu sportsku majicu, otvorenu oko vrata. Koža mu je bila ružičasta. Neznatno je ličio na Kerolajninog brata u koga sam ga ja ubacila. Mogla sam da omirišem njegov losion za brijanje. Čudno je razmišljati da se i on brije, da ima dlake na licu kao drugi muškarci, i penis u pantalonama. Zamišljala sam ga, sklupčanog, vlažnog i mekog. Nasmešio mi se blago, razumno govoreći; da li je mogao da pročita šta sam u tom času imala na umu? Mora da ludilo ima neku svoju tajnu, neki svoj talenat, nešto što ja nisam znala.

Pričao mi je kako belo brašno čak i pacovi odbijaju da jedu, zbog praška za beljenje, hemikalije koja se stavlja u njega. Klimala sam glavom, a iza njegove glave spazila sam gospodina Fouksa kako izlazi kroz zadnja vrata zgrade Herald-Advance-a, prazni veliku korpu u peć za spaljivanje otpadaka, i klipše nazad. Taj zadnji zid nije imao prozore; bio je od nekih prljavih, jeftinih cigala i sa velikom raspuklinom koja je kretala dijagonalno, negde od sredine, i završavala se u donjem ćošku pored jedne iz lanca prodavnica.

Banke preko puta ulice, Kanadska komercijalna i Dominion

291


banka, otvoriće se u deset sati. U pola jedan će kroz grad proći autobus koji ide na jug, od Ouen Saunda u Londonu. Ko god hoće njime, trebalo bi da dođe ispred Hajnesovog restorana.

Bobi Šerif je pričao o pacovima i belom brašnu. Fotografisano lice njegove sestre visilo je u hodniku gimnazije, blizu fontanice sa pijaćom vodom koja je bez prestanka šumela. Bilo je tvrdoglavo, tajanstveno, spušteno tako da su joj senke padale u oči. Životi ljudi, u Džubiliju kao i svugde, bili su dosadni, jednostavni, zapanjujući i nedokučivi – duboke pećine obložene kuhinjskim linoleumom.

Nisam ni sanjala da ću jednog dana biti željna Džubilija. Da ću, proždrljiva i zavedena kao stric Krejg sa Dženkinsonove okuke koji je pisao njegovu istoriju, hteti da i ja pišem o njemu.

Trebalo bi da pokušam da napravim spiskove. Spisak svih radnji i poslova koji su se obavljali uz i niz glavnu ulicu i njihovih vlasnika, spisak prezimena, imena na spomenicima na groblju i svaki zapis ispod njih. Spisak naziva filmova koji su se prikazivali u teatru Liceum od 1938. do 1950, otprilike. Imena spomenika (više iz Prvog nego iz Drugog svetskog rata). Imena ulica i shemu po kojoj su se granale.

Nada u ispravnost koja nas vodi u takve poduhvate bolna je i ludačka.

A nijedan spisak nema ono što bih ja želela, jer ja želim sve bez ostatka, svaki sloj govora i misli, udar munje u koru drveta ili zidove, svaki miris, svaku rupu u steni, bol, lom, obmanu, usamljene i u grupi – blistave, večne.

Ali, u ovom trenutku taj me grad nije zanimao. Bobi Šerif mi je pričao setno, oslobodivši me moje viljuške,

salvete i praznog tanjira. „Veruj mi”, rekao je, „ja ti želim sreću u životu.”

A onda je uradio nešto specijalno što je ikada učinio za mene. Sa tim stvarima u rukama stao je na vrhove prstiju kao baletski

292

Alis Manro

igrač, kao dežmekasta balerina. Taj pokret, praćen njegovim nežnim osmehom, izgledao je kao šala ne toliko da bi se podelila sa mnom koliko namenjena meni, a kao da je imao jezgrovitu poruku, stilizovanu poruku – da bude slovo, ili cela reč, u abecedi koju nisam poznavala.

Želje ljudi i njihovi drugi darovi bili su nešto što sam primala prirodno, malo odsutno, kao da nikada nisu ništa više od onoga što mi pripada.

„Da”, rekla sam, umesto hvala.

293

BELEŠKA O AUTORU

Alis Manro (1931) spada u vodeće kanadske pripovedače, a po ocenama kritike i jedan je od najznačajnijih pisaca današnjice. Objavila je deset zbirki pripovedaka, kao i roman Životi devojaka i žena (Lives of Girls and Women). Zbirke pripovedaka su joj tri puta dobijale nagradu Gavernor – najprestižnije književno priznanje u Kanadi (Ples srećnih senki (The Dance of the Happy Shades) 1968; Šta misliš, ko si ti? (Who Do You Think You Are?) 1978; Napredovanje ljubavi (The Progress of Love) 1986), a dva puta su ovenčane nagradom Giler (Ljubav dobre žene (The Love of a Good Woman) 1998 i Bekstvo (Runaway) 2004). Godine 2009, za životno delo je odlikovana Međunarodnom Bukerovom nagradom. Njeno delo se već godinama nalazi u najužoj konkurenciji za Nobelovu nagradu za književnost.

Jedno od najupadljivijih svojstava njenih priča jeste njihova lociranost u malim mestima jugozapadnog Ontarija. Slično kao u delima Vilijema Foknera i Flenerija O'Konora, junaci dolaze u sukob sa uskogrudim shvatanjima sredine i suprotstavljaju se duboko ukorenjenim tradicijama. Ta konfrontacija, međutim, u ovim pričama najčešće ostaje nevidljiva, zatomljena u svesti glavnih junakinja (ženama u prelomnim godinama života, različitog porekla i obrazovanja), dok pripovedačku tenziju generiše odnos između prividno nepomućenog toka stvarnosti i stremljenja likova iz priča. Ovakva pripovedačka strategija, u kojoj je zaplet sporedan i „ništa se ne dešava“, navela je književnicu i kritičarku Sintiju Ozik da Alis Manro nazove „našim Čehovom“. Kao i kod ruskog pripovedača, konstrukcija priče počiva na trenutku epifanije, naglog prosvetljenja, na detalju koji sve

294

razotkriva. Životi devojaka i žena, jedini roman Alis Manro, jeste duboko

iskrena knjiga koja pripoveda o odrastanju u ruralnom Ontariju četrdesetih godina XX veka. U susretu sa fenomenima rađanja, smrti i seksa, glavna junakinja del Džordan spoznaje i mračne i svetlije strane svoga ženskog bivstvovanja. Kao pronicljiv i duhoviti posmatrač zbivanja u malom gradu, ona istovremeno ubedljivo svedoči o ženskom iskustvu odrastanja. Za ovu svoju knjigu, Alis Manro je izjavila kako je ona „autobiografska u formi, ali ne i u činjenicama“.

295

SADRŽAJ

Flets put....................................................................................................... 7

Naslednici živog tela ............................................................................... 37

Princeza Ida .............................................................................................. 77

Doba vere ................................................................................................ 109

Promene i obredi .................................................................................... 138

Životi devojaka i žena ........................................................................... 167

Krštenje ...................................................................................................207

Epilog: Fotograf...................................................................................... 282

Beleška o autoru ..................................................................................... 295

ŽIVOTI DEVOJAKA I ŽENA

Prvo izdanje 2010.

Urednik i recenzent Nenad Šaponja

Lektura Vučina Šćekić

Korektura Marija Mejić

Priprema za štampu Studio Agora

Plasman Knjižara AGORA tel. 023-526-738 i 063-578-822

Izdavač A G O R A Zrenjanin, Koče Kolarova 12 A

e-mail: [email protected]; www.agora-books.co.rs

Za izdavača: Dragoslava Živkov Šaponja

Štampa Budućnost Novi Sad, Šumadijska 12

mailto:[email protected]

http://www.agora-books.co.rs/

zivoti devojaka i zena - alice munro

Documents