Sajmon Beket

Šapat mrtvih

Mojim roditeljima, Šili i Frenku Beketu 1Koža.

Najveći ljudski organ, takođe je i najzapostavljeniji. Ona predstavlja osminuukupne telesne mase i na prosečnom odraslom čoveku pokriva površinu od oko dva kvadratna metra. Koža predstavlja strukturno umetničko delo, gnezdo kapilara,žlezda i živaca koje i prilagođava i štiti. Ona je naša čulna međuveza sa spoljnim svetom, prepreka kod koje naša osobnost – ličnost – prestaje.

A deo te osobnosti preostaje čak i u smrti.

Kada telo umre, enzimi koje je život držao pod kontrolom polude. Proždirućelijske zidove i izazivaju provalu sadržaja tečnosti, koja izlazi do površine, skuplja se ispod slojeva kože i opušta ih. Koža i telo, do tada dva dela jedinstvene celine,počinju da se razdvajaju. Stvaraju se plikovi. Ceo omotač počinje da spada i klizi sa tela kao nepoželjni kaput na letnjem danu.Ipak, čak i mrtva i odbačena, koža zadržava neznatne ostatke one nekadašnje.Čak i sada može da pripoveda pričui čuva tajne.Ako znate da ih tražite.Erl Bejtmen je ležao na leđima, lica okrenutog suncu. Iznad njega, pticei su kružile plavim nebom Tenesija, bez oblačka, sem traga mlažnjaka koji je lagano nestajao. Erl je uvek voleo sunce. Uživao je u njegovom peckanju na svojoj koži posle celodnevnog pecanja, kao i u načinu na koji njegov sjaj daje novi izgled svemu što dotakne. U Tenesiju je bilo dovoljno sunca, mada je Erl poticao iz Čikaga, čije su hladne zime ostavile doživotnu jezu u njegovim kostima.Pošto se sedamdesetih godina preselio u Memjis, otkrio je da mu močvarnavlaga više prija nego vetrovite ulice rodnog grada. Naravno, kao zubar sa malompraksom, mladom ženom i dvoje male dece o kojima je trebalo brinuti, nije imaovremena da to koristi koliko bi želeo. Svejedno, to je bilo tu. Voleo je i omorinutenesijanskog leta, tokom koga je povetarac delovao kao vreli flanel, dok je večeri,zajedno sa Kejt i dečacima, provodio u zagušljivom, sparnom i skučenom stanu.Situacija se promenila od tada. Zubarska praksa je procvetala, a stari stan jeodavno zamenjen većim i boljim boravištem. Pre dve godine, on i Kejt su sepreselili u kuću sa pet spavaćih soba, u dobrom kraju, sa velikim i bujnim zelenimtravnjakom na kome su brojni unuci mogli bezbedno da se igraju, dok se jutarnjisunčev sjaj rasipao u malene duge finih kapljica iz prskalice.Na tom travnjaku, znojeći se i proklinjući dok se mučio da pretesteriše jednusuvu granu velikog starog zanoveta, doživeo je srčani napad. Ostavio je testeru idalje zaglavljenu u grani drveta i uspeo da napravi nekoliko nesigurnih korakaprema kući, pre nego što ga je bol oborio.U vozilu hitne pomoći, sa maskom za kiseonik na licu, čvrsto je držao Kejt zaruku i pokušavao da je umiri osmehom. U bolnici je nastao uobičajeni užurbaniples medicinskog osoblja, izbezumljeno pripremanje igala i pištanje aparata. Osetioje olakšanje kada su najzad zamukli. Malo kasnije, pošto su potpisani neophodniobrasci i zadovoljena neizbežna birokratija koja nas sve prati od rođenja, Erl jepušten iz bolnice.Sada je bio ispružen na prolećnom suncu. Ležao je nag na drvenom ramu,malo uzdignutom iznad tepiha od livadske trave i lišća. Bio je tu više od nedeljudana, toliko dugo da se meso istopilo, otkrivajući kost i hrskavicu ispodmumifikovane kože. Pramenovi kose još uvek su se zadržali na zadnjem delulobanje, čije su prazne očne duplje zurile u nebesko plavetnilo.

1

Završio sam merenja i iskoračio iz kaveza od žičane mreže, koja je štitilazubarevo telo od ptica i glodara. Obrisao sam znoj sa čela. Bilo je kasno popodne i,uprkos početku godišnjeg doba, toplo. Proleće te godine nije žurilo, pupoljci su bilinabubreli i teški. Kroz nedelju ili dve izgledaće sjajno, ali zasad, breze i javori ušumama Tenesija još uvek su zadržavali svoje pupoljke, kao da ne žele da ih pusteod sebe.Padina na kojoj sam se nalazio, i pored svoje običnosti, bila je gotovoslikovita, mada manje upečatljiva od veličanstvenih venaca Zadimljenih planinakoje su se uzdizale u daljini. Ipak, sasvim drugačiji osećaj prirode pogađao jesvakoga ko dođe ovamo. Svuda unaokolo ležala su ljudska tela u raznimstadijumima raspadanja. U žbunju, na otvorenom, pod suncem i po senkama; nekanovija su bila još uvek naduvena od gasova truljenja, a starija svedena na kost ikožu. Neka su bila skrivena od pogleda, zakopana ili u prtljažnicima automobila.Druga, poput onog koje sam merio, bila su prekrivena mrežom ili lancima,ostavljena poput eksponata neke jezive umetničke postavke. Samo što je svrhaovog mesta bila mnogo ozbiljnija, i kudikamo manje javna.Vratio sam opremu i beležnicu u torbu, pa razmrdao ukočenu ruku. Tanka,bela linija išla mi je preko dlana, tamo gde je bio isečen do kosti, jasno presekavšiliniju života. Sasvim prikladno, budući da ju je presekao nož koji mi je prošlegodine zamalo okončao život.Stavio sam torbu na rame i ispravio se. Osetio sam jedva primetno žiganje ustomaku, digavši taj teret. Ožiljak ispod rebara potpuno mi je zarastao i kroznekoliko nedelja moći ću da prestanem da uzimam antibiotike, koje neprekidnouzimam proteklih devet meseci. Do kraja života ću biti osetljiv na infekcije, alismatram se srećnim jer sam ostao samo bez dela creva uz slezinu.Neki drugi gubici su mi teže pali.Prepustio sam zubara polaganom raspadanju, zaobišao drugo telo koje je,potamnelo i naduveno, ležalo delimično skriveno u žbunju i pošao uzanom stazomkoja je vijugala naniže između drveća. Mlada crnkinja u sivoj hirurškoj bluzi ipantalonama čučala je pored napola skrivenog leša koji je ležao zaklonjen jednimoborenim stablom. Pincetom je sa njega uzimala crve koji su se mrdali i stavljalasvakog u posebnu teglu sa poklopcima sa navojem.„Zdravo, Alana”, rekoh.Ona diže pogled i osmehnu mi se, držeći pincetu spremnu. „Zdravo, Dejvide.”,,Jel’ Tom tu negde?”„Poslednji put sam ga videla dole, kod čistine. I pazi gde staješ”, doviknu zamnom. „Tamo dole u travi je i javni tužilac.”Digao sam ruku pokazujući da shvatam i produžio niz stazu. Išla je uporedo savisokom žičanom ogradom koja je okruživala nešto manje od jednog hektara šume.Na vrhu žičane ograde stajala je bodljikava žica, a uz nju druga ograda, od drvenihletvi. Velika kapija predstavljala je jedini ulaz i izlaz, i na njoj je stajao velikioslikan znak. Jasnim crnim slovima pisalo je Institut za antropološka istraživanja,ali bio je poznatiji pod drugim, manje zvaničnim imenom. Većina ljudi ga jejednostavno zvala Farma tela.Pre nedelju dana stajao sam u popločanom predsoblju svog stana u Londonu,sa spakovanim prtljagom kraj nogu. Spolja, u bledoj prolećnoj zori, čuo se prijatniptičiji hor. U mislima sam prošao kroz spisak svega što je trebalo da proverim,znajući da sam većsve uradio. Prozori su bili zatvoreni, pošta odložena, a bojlerisključen. Bio sam napet i uznemiren; putovanja mi nisu bila strana, ali ovo je bilonešto drugačije.Ovoga puta me niko neće čekati kada se vratim.Taksi je kasnio, ali imao sam dovoljno vremena da stignem na svoj let. Ipak,uznemireno sam zagledao sat. Pogled su mi privukle crno-bele viktorijanske podne

2

pločice. Skrenuo sam pogled, ali tek pošto mi je karirana šara izazvala uobičajeninagoveštaj u sećanju. Krv je bila davno oprana sa poda ispred ulaznih vrata, kao isa zidova iznad njega. Celo predsoblje je prekrečeno još dok sam bio u bolnici.Nije bilo ničega vidljivog što bi podsećalo na ono što se tu dogodilo prošle godine.

Međutim, odjednom sam se osetio klaustrofobično. Izneo sam torbe napolje,pazeći da ne napregnem previše stomak. Dok sam zatvarao vrata, taksi je stao uzivičnjak; zatvorila su se za mnom uz glasan škljocaj, koji je imao prizvukkonačnosti. Okrenuo sam se i bez osvrtanja pošao prema taksiju koji je brekćućiispuštao dizel gasove.Odvezao sam se taksijem samo do najbliže stanice metroa i seo u voz odPikadilija do Hitroua. Bilo je prerano za jutarnju saobraćajnu gužvu, ali u vagonimaje već bbilo ljudi, koji su izbegavali tuđe poglede sa urođenom ravnodušnošćuLondonaca.Drago mi je što odlazim, pomislio sam vatreno. To je bio drugi put u momživotu da sam osetio želju da napustim London. Za razliku od prvog puta, kada samotišao jer mi se život raspadao posle smrti žene i ćerke, sada sam znao da ću sevratiti. Ipak, morao sam da pobegnem na izvesno vreme i da se udaljim odnedavnih događaja. Pored toga, većnekoliko meseci nisam radio. Nadao sam se daće mi ovo putovanje pomoći da se vratim na kolosek.I da otkrijem jesam li još uvek dorastao poslu.Nije bilo boljeg mesta za to od onog kuda sam krenuo. Ta ustanova u Tenesijudonedavno je bila jedinstvena – jedina laboratorija na svetu u kojoj su forenzičkiantropolozi proučavali raspadanje na pravim ljudskim leševima, beležeći osnovnepokazatelje koji bi mogli da ukažu na vreme i način smrti. Slične ustanove sada suosnovane u Severnoj Karolini i Teksasu, pošto su prevaziđene brige zbog lokalnihlešinara. Čak sam čuo da se pominje jedna i u Indiji.Međutim, nije bilo važno koliko ih ima: za većinu ljudi je istraživačkaustanova u Tenesiju i dalje bila Farma tela. Nalazila se u Noksvilu, kao deo Centraza forenzičku antropologiju na univerzitetu Tenesi. Imao sam sreću da se tamoobučavam još na početku karijere. Ipak, protekle su godine otkad sam poslednji putbio tamo. Predugo, kako mi je rekao njen direktor i moj nekadašnji nastavnik TomLiberman.Dok sam sedeo u čekaonici na Hitrou i kroz veliki, stakleni prozor posmatraopolagani i nečujni ples aviona, upitao sam se kako će izgledati moj povratak.Tokom svog višemesečnog bolnog oporavka po izlasku iz bolnice – i još bolnijihposledica – jedva sam čekao taj jednomesečni put i preko potrebni novi početak.Sada, kada sam zaista pošao, po prvi put sam se upitao ne očekujem li suviše.U Čikagu sam imao dvosatnu pauzu pre poletanja veznog leta, a kada je avionsleteo u Noksvil još uvek se čula završna grmljavina oluje. Ali ubrzo se razvedrilo,a dok sam ja pokupio svoj prtljag, promolilo se i sunce. Dok sam napuštaoaerodrom kako bih uzeo iznajmljeni automobil, disao sam duboko, uživajućiuneobičnoj vlažnosti vazduha. Para se dizala sa puteva, šireći oštar miris mokrogasfalta. Dok su se munje i gromovi polako udaljavali, pljusak je bujnom zeleniluoko auto-puta davao gotovo zbunjujuću živost.Kada sam se približio gradu, osetio sam kako mi se raspoloženje popravlja.Biće ovo dobro iskustvo.Sada, jedva nedelju dana kasnije, nisam više bio siguran u to. Išao sam stazomoko čistine na kojoj je stajao visoki drveni tronožac, koji je podsećao na kosturindijanskog šatora. Na platformi ispod njega ležalo je neko telo i čekalo da budedignuto i izmereno. Sišavši sa staze – i setivši se Alaninog upozorenja – prešao sampreko čistine, do mesta na kome se nalazilo nekoliko pravougaonih betonskihpodijuma ukopanih u zemlju koji su u šumskom okruženju delovali izrazito

3

geometrijski. U njima su se nalazili ljudski ostaci, kao deo eksperimenta zautvrđivanje delotvornosti radara u otkrivanju ljudskih tela pod zemljom.Nekoliko metara dalje, visoka, suvonjava prilika, u pamučnim pantalonama isa mekanim šeširom širokog oboda, klečala je i namršteno gledala indikator nadugačkoj cevi koja je virila iz zemlje.„Kako ide?”, upitah.Nije digao pogled, zureći kroz naočare sa tankim okvirom, dok je prstomlagano gurkao indikator. „Misliš li da je lako podneti ovakav smrad?”, odgovori.Ravni samoglasnici odavali su poreklo sa istočne obale, jer su bili izraženijiod njegovog razvučenog naglaska Tenesija. Otkad sam ga upoznao, Tom Libermanje tragao za sopstvenim životnim ciljem, ispitujući molekul po molekul gasovastvorenih raspadanjem, da bi odredio zadah truleži. Svako kome je ikada uginuomiš ispod podnih dasaka može da potvrdi da on postoji i zadržava se dugo pošto seveć izgubio za ljudska čula. Psi se mogu dresirati da nanjuše leš godinama pošto jezakopan. Tom je tvrdio da je moguće napraviti detektor koji bi mogao da učini toisto, što bi umnogome olakšavalo otkrivanje i iskopavanje tela. Ali kao i u svemudrugom, teorija i praksa su bile dve sasvim različite stvari.Uz gunđanje koje je moglo značiti i osujećenost i zadovoljstvo, on ustade.„Dobro, završio sam”, reče, trznuvši se kada su mu škljocnula kolena.„Idem do restorana na ručak. Hoćeš li iti?”Čežnjivo se osmehnuo pakujući svoju opremu. „Neću danas. Meri mi jespakovala sendviče. Boraniju sa piletinom ili nešto slično, jednako odvratno izdravo. I da ne zaboravim, za vikend si pozvan na večeru. Uvrtela je sebi u glavuda ti je potreban propisan obrok.” Napravio je grimasu. „Tebi želi da napunistomak, a ja dobijam samo zečju hranu. Gde je tu pravda?”Osmehnuo sam se. Tomova žena je bila izvrsna kuvarica i on je bio svestantoga. „Kaži joj da će mi biti drago da dođem. Hoćeš li da ti pomognem sa tomopremom?”, ponudio sam se dok je dizao platnenu torbu na rame.„Ne, u redu je.”Znao sam da ne želi da se ja naprežem, ali iako smo polako išli nazad premakapiji, primetio sam da ostaje bez daha. Kada sam upoznao Toma, beše većdobro zašao u pedesete godine i srećan da pruži podršku mladom britanskom forenzičkomantropologu. Od tada je proteklo više vremena nego što bih želeo i godine suostavile traga. Očekujemo da ljudi ostanu onakvi kakve ih pamtimo, ali je to,naravno, nemoguće. Pa ipak, bio sam zapanjen koliko se promenio kada sam gaopet ugledao.Nije još zvanično objavio kada se povlači sa mesta direktora Forenzičkoantropološkogcentra, ali svi su znali da će to verovatno učiniti do kraja godine. Predve nedelje jedne lokalne novine su o njemu objavile članak, koji je više ličio naspomenicu nego na intervju. Još uvek je izgledao kao košarkaš, što je nekada i bio,ali starost je samo još više ispila njegovo ionako mršavo telo. Obrazi su mu upali,što je sa proređenom kosom činilo da izgleda i asketski i zabrinjavajuće krhko.Ipak, sjaj u njegovim očima ostao je nepromenjen, kao i smisao za humor ivera u ljudsku prirodu, uprkos karijeri koja je radila sa njenom mračnom stranom.A ni ti nisi prošao bez povreda, pomislih samokritično, setivši se ružnog, prugastogožiljka ispod svoje košulje.Tomov karavan stajao je na parkingu, pored objekta. Zastali smo kod kapije,da skinemo zaštitne rukavice i navlake za cipele pre nego što izađemo. Kada jekapija iza nas zatvorena, ništa nije nagoveštavalo šta se nalazi na drugoj strani.Drveće iza ograde izgledalo je sasvim prirodno i bezopasno, šušteći na toplompovetarcu, dok su se gole grane prekrivale zelenilom novog života.Kada smo se našli na parkingu, izvadio sam iz džepa mobilni telefon i opet gauključio. Mada telefonski razgovori nisu bili protivni pravilima, osećao sam seneprijatno u pogledu ometanja mira i tišine u zgradi, iako nisam ni očekivao da me

4

neko zove. Ljudi koji bi mogli da me zovu znali su da sam otišao iz zemlje, a osobasa kojom bih najviše želeo da razgovaram neće zvati.Sklonio sam telefon dok je Tom otvorio prtljažnik i ubacio torbu unutra.Pretvarao se da ne diše teško, a ja sam se pravio da to ne primećujem.„Da te odbacim do restorana?”, ponudio sam.„Ne, hvala ti, ići ću peške. Potrebna mi je vežba.”„Imaš zavidnu disciplinu. Postidećeš me.”On se trže kada mu je zazvonio telefon. Izvadi ga i pogleda ekran. „Izvini,moram da se javim.”Pustio sam ga da se javi i pošao preko parkinga. Iako se institut nalazio uokviru Medicinskog centra univerziteta Tenesi, bio je potpuno izdvojen. Smeštenna rubu šume, činio je svet za sebe. Savremene zgrade i zelene površine nalikparkovima oko prometne bolnice vrveli su od pacijenata, studenata i medicinskogosoblja. Na jednoj klupi bolničarka se smejala sa mladićem u farmerkama; majka jegrdila uplakano dete, dok je poslovni čovek žustro razgovarao preko mobilnogtelefona. Kada sam prvi put došao ovde, bilo mi je teško da shvatim oprečnostizmeđu laganog raspadanja unutar kapije i užurbane svakodnevice izvan nje. Sadasam to jedva primećivao.Sa vremenom se na gotovo sve možemo navići.Ustrčao sam uz stepenište i pošao putem koji je vodio prema restoranu,zadovoljno primećujući da dišem jedva nešto brže nego obično. Nisam dalekoodmakao, kada začuh korake iza sebe.„Dejvide, čekaj!”Okrenuh se. Istim putem je žurno dolazio čovek mojih godina i visine. PolEjveri je bio jedna od zvezda u usponu u Centru i većširoko prihvaćen kao Tomovprirodni naslednik. Kao specijalista za fiziologiju ljudskog kostura posedovao jeenciklopedijsko znanje, a njegove velike šake i debeli prsti bili su spretni kao da jehirurg.„Ideš na ručak?” upita, pošavši naporedo sa mnom. Kovrdžava kosa bila mu jegotovo plavo-crna, a brada većpotamnela od čekinja. „Mogu li da ti se pridružim?”„Naravno. Kako je Sem?”„Dobro je. Jutros sa Meri obilazi prodavnice za bebe. Očekujem ozbiljnu štetuna kreditnoj kartici.”Osmehnuo sam se. Pola sam upoznao tek ovom prilikom, ali i on i njegovatrudna supruga Sem davali su sve od sebe da mi boravak učine što prijatnijim. Semje bila pred porođajem njihovog prvog deteta, i dok se Pol trudio da izgledaravnodušno, ona nije ni pokušala da sakrije svoje uzbuđenje.„Drago mi je da sam te video”, nastavi on. „Jedan od mojih Studenata severio, pa nekoliko nas večeras idemo u grad da proslavimo. Biće vrlo opušteno,samo večera i nekoliko pića. Zašto ne bi i ti pošao?”Oklevao sam. Bilo mi je drago zbog poziva, ali nije mi odgovarala idejaizlaska sa grupom nepoznatih ljudi.„Idu i Sem i Alana, tako da ti neće svi biti nepoznati”, dodade Pol, primetivšimoje oklevanje. „Hajde, biće zabavno.”Nisam video razloga da odbijem. „Pa... dobro onda. Hvala ti.”„Odlično. Doći ću ispred tvog hotela u osam sati.”Sa obližnjeg puta začu se sirena nekog vozila. Osvrnusmo se i videsmoTomov karavan kako staje uz ivičnjak. On spusti staklo na prozoru i mahnu rukomda priđemo.„Upravo su me pozvali iz Istražnog biroa. Pronašli su leš u nekoj planinskojkolibi blizu Getlinburga. Zvuči zanimljivo. Pole, ako nisi zauzet, mislio sam da bimožda želeo da pođeš sa mnom i pogledaš?”

5

Pol odmahnu glavom. „Žao mi je, Zauzet sam celo popodne. Zar ne može da tipomogne neki od tvojih postdiplomaca?”

„Pretpostavljam da bi neki mogao.” Tom se okrenu ka meni, sa bleskomuzbuđenja u očima. Znao sam šta će reći i pre nego što je progovorio. ,,A ti,Dejvide? Jesi li raspoložen za malo terenskog rada?”

2

Saobraćaj na izlazu iz Noksvila je bio spor. Čak i tada, početkom godine, zbogvelike vrućine bilo je potrebno uključiti klima uređaj u automobilu. Tom je urediosatelitsku navigaciju od trenutka kada stignemo do planine, ali sada nam nijetrebala. Dok je vozio, tiho je za sebe pevušio neku melodiju, što sam prepoznao kaoznak iščekivanja. Uza svu mračnu stvarnost u tom institutu, svi pojedinci koji suzaveštali svoja tela umrli su prirodnom smrću. Ovo je bilo drugačije.

I stvarno.

„Znači, izgleda kao da je smaknuće?” Ubistvo, ispravio sam se. Moralo je bititako, inače ne bi bio umešan Istražni biro Tenesija. Istražni biro Tenesija je biounutardržavna varijanta Ef-Bi-Aj-a u kome je Tom bio savetnik sa značkom. Akosu poziv uputili oni, a ne mesna policija, onda je postojala velika mogućnost da jeovo ozbiljno.

Tom je držao oči na putu. „Izgleda da jeste. Nisu mi mnogo rekli, ali po opisubih rekao da je telo u lošem stanju.”

Osetio sam neku neobjašnjivu uznemirenost. „Hoće li predstavljati nekiproblem to što i ja dolazim?”

Tom je delovao iznenađeno. „Zašto bi? Često vodim nekoga da pomogne.”

„Mislim, zato što sam Britanac.” Morao sam da prođem uobičajeni postupakza vizu i radnu dozvolu kako bih došao ovamo, ali nisam predvideo ništa sličnoovome. Nisam bio siguran koliko bih bio poželjan u zvaničnoj istrazi.”

On sleže ramenima. „Ne vidim zašto bi to bio problem. Ovo nije pitanjenacionalne bezbednosti, a ako neko bude pitao, jemčiću za tebe. A možeš i da sepritajiš, i nadaš da niko neće primetiti tvoj naglasak.”

Osmehnuo se i ispružio ruku da uključi CD plejer. Tom je koristio muziku kaošto drugi ljudi puše cigarete ili piju viski, tvrdeći da mu ona pročišćava um iusredsređuje misli. Njegova omiljeno opojno sredstvo bio je džez iz pedesetih išezdesetih godina, i do sada sam toliko često slušao pet-šest albuma koje je držao uautomobilu, da sam većinu mogao da prepoznam

Kratko je uzdahnuo i nesvesno se zavalio u sedištu dok se iz zvučnika čulamuzika Džimija Smita.

Gledao sam kako krajolik Tenesija promiče pored automobila. Zadimljene

6

planine su se uzdizale pred nama, obavijene plavkastom izmaglicom po kojoj su inazvane. Njihove šumovite padine protezale su se prema horizontu kao ustalasanizeleni okean koji je predstavljao potpunu suprotnost mnoštvu maloprodajnihobjekata oko nas. Svrsishodni i upadljivi lokali sa brzom hranom, barovi i

prodavnice oivičavali su auto-put, dok je nebo iznad njih bilo premreženo strujnimprovodnicima i telegrafskim kablovima.

London i Velika Britanija činili su mi se tako dalekim. Moj dolazak u Tenesibio je način da se vratim u formu i oslobodim misli koje su me mučile. Znao samda ću, kada se vratim, morati da donesem neke teške odluke. Ugovor na određenovreme, koji sam imao sa jednim londonskim univerzitetom, istekao je dok sam seoporavljao, pa mi je ponuđeno stalno mesto. Međutim, dobio sam i drugu ponuduiz odeljenja forenzičke antropologije jednog vrhunskog škotskog univerziteta. Usto,za moje usluge se zanimala i Forenzička grupa za istraživanje i savetovanje, multidisciplinarnaagencija koja pomaže policiji u otkrivanju leševa. Sve to je bilo vrlolaskavo, i trebalo je da budem uzbuđen. Međutim, nije me privlačila ni jedna od tihmogućnosti. Mislio sam da će ponovni dolazak ovamo to promeniti.

Do sada nije.

Uzdahnuo sam i nesvesno palcem protrljao ožiljak na dlanu. Tom me pogleda.„Jesi li dobro?”

Sklopio sam šaku, sakrivši ožiljak. „Dobro sam.”

Prihvatio je to bez primedbe. „Sendviči su u mojoj torbi na zadnjem sedištu.Bilo bi dobro da ih pojedemo pre nego što stignemo tamo.” Uputi mi pomalozajedljiv osmeh. „Nadam se da voliš boraniju.”

Predeli oko nas postajali su mnogo šumovitiji kako smo se približavali planini.Provezli smo se kroz Pidžin Fordž, odmaralište sa barovima i restoranimanačičkanim pored puta. Jedan restoran pored koga smo se provezli bio je sav ugraničarskom stilu, do samih plastičnih panjeva. Nekoliko kilometara dalje stiglismo do turističkog grada Getlinburga, čija je karnevalska atmosfera u poređenju satim izgledala gotovo stidljivo. Grad se protezao uza sam rub planine, i mada sunjegovi veoma upadljivi moteli i prodavnice privlačili pažnju, nisu se moglitakmičiti sa raskošnom prirodnom lepotom koja se uzdizala ispred nas.

Zatim smo ga ostavili za sobom i našli se u sasvim drugom svetu. Oko nas suse sklopile strme, gusto pošumljene padine, prekrivajući nas senkom dok je putvijugao između njih. Kao deo lanca Apalačkih planina, Zadimljene planine seprostiru na više od dve hiljade kvadratnih kilometara i protežu se između Tenesija iSeverne Karoline. Proglašene su za nacionalni park, mada ja, gledajući kroz prozorautomobila, nisam primećivao da je priroda uopšte svesna te počasti. Bila je todivljina koja je do danas ostala gotovo sasvim neistražena. Došavši saprenaseljenog ostrva kao što je Velika Britanija, bilo je nemoguće ostatiravnodušan pred samom veličinom ovih planina.

Sada se saobraćaj proredio. Kroz nekoliko nedelja biće mnogo gušći, jer jeovde još bilo proleće i jedva da smo videli poneki automobil. Nekoliko kilometaradalje, Tom skrenu na šljunčani sporedni put.

7

„Sada bi većmoralo biti blizu.” Pogledao je ekran satelitske navigacijepostavljen na komandnoj tabli, pa se zagledao napred. „Ah, tu smo.”

Pored uzanog puta stajao je znak na kome je pisalo Šrederove kolibe, br. 5-13.Tom skrenu na taj put, a automatski menjačblago zaškripa pri menjanju brzinezbog uspona. Ja primetih krovove niskih koliba smeštenih među drvećem koje subile na izvesnom odstojanju jedna od druge.

Sa obe strane puta bili su parkirani policijski automobili i neobeležena vozila,za koja sam pretpostavio da pripadaju Istražnom birou Tenesija. Kada smo sepribližili, jedan unlformisani policajac iskorači da nam prepreci put, laganopoloživši ruku na pištolj u futroli.

Tom zaustavi automobil i spusti prozor, ali policiju mu ne dade vremena daprogovori.

„Gospodine, ne možete da prođete ovamo gore. Moraćete da se povučete iodete.”

Govorio je čistim južnjačkim naglaskom, a i ljubaznost mu je zvučala kaooružje, neumoljivo i nepopustljivo. Tom mu se blago osmehnu.

„U redu je. Možete li da javite Denu Gardneru da je Tom Liberman stigao?”

Uniformisani policajac se odmače nekoliko koraka i progovori u svoj radio.Šta god da je čuo, ubedilo ga je.

„Dobro. Parkirajte se tamo, kod ostalih vozila.”

Tom je uradio kako mu je rečeno. Dok smo se parkirali, moja uznemirenost jeprerasla u stvarni nemir. Uveravao sam sebe da je blaga trema shvatljiva; još uveknisam bio potpuno spreman posle oporavka i nisam računao na istragu pravogubistva, ali sam znao da to i nije previše važno.

„Jesi li siguran da neće biti problema zbog mog prisustva?” upitah. „Ne bihhteo da nekome stanem na žulj.”

Tom nije delovao zabrinuto. „Ne brini. Ako te nešto pitaju, sa mnom si.”

Izašli smo iz automobila. Ovaj vazduh je, posle gradskog, mirisao čisto isveže, obogaćen prirodnim mirisima divljeg cveća i plodne zemlje.Kasnopopodnevna sunčeva svetlost probijala se kroz granje, ocrtavajući zelenepupoljke kao krupne smaragde. Na toj visini i u senci drveća bilo je prilično sveže,zbog čega je čovek koji je dolazio prema nama izgledao još neobičnije. Na sebi jeimao odelo i kravatu, ali mu je sako bio prebačen preko ruke, a svetloplava košuljaisflekana znojem. Dok se rukovao sa Tomom, lice mu je bilo rumeno.

„Hvala što si došao. Nisam znao da li si još uvek na odmoru.”

8

„Nisam više.” Tom i Meri su se vratili sa Floride samo nedelju dana pre mogdolaska. Rekao mi je da mu nikada u životu nije bilo tako dosadno. „Dene, ovo jedr Dejvid Hanter. On je u poseti našem Institutu. Nadam se da je u redu što sam gapozvao ovde.”

Nije to formulisao kao pitanje. Čovek se okrenuo ka meni. Na osnovunjegovog godinama i brigama izbrazdanog lica, pretpostavio sam da ima blizu

šezdeset godina. Proseda kosa bila mu je kratko ošišana, sa razdeljkom sa stranekoji kao da je bio nacrtan lenjirom.

Pružio mi je ruku. Stisak mu je bio gotovo suviše čvrst, a koža na dlanu suva ižuljevita.

„Den Gardner, specijalni agent zadužen za istragu. Drago mi je.”

Pretpostavio sam da je njegovo zvanje odgovara starijem isledniku u Britaniji.Govorio je upadljivim tenesijanskim naglaskom, ali njegova opuštenost je varala.Pogled mu je bio oštar i budan. Oprezno prosuđivanje.

„Dakle, šta to imate?”, upita Tom, posežući u zadnji deo karavana da bi uzeotorbu.

„Ja ću, dozvoli,” rekoh, uzimajući je umesto njega. Sa ožiljkom ili bez njega,nosiću je lakše nego Tom. Ovoga puta se nije protivio.

Agent Istražnog biroa Tenesija pođe natrag prema drveću. „Telo je uiznajmljenoj kolibi. Jutros ga je pronašao upravnik.”

„Sigurno je ubistvo?”

,,Oh, da.”

Nije pojasnio. Tom ga radoznalo pogleda, ali nije navaljivao. „Zna li se koje?”

„Našli smo muški novčanik sa kreditnim karticama i vozačkom dozvolom, alinismo sigurni da pripadaju žrtvi. Telo je neprepoznatljivo, pa su fotografijebeskorisne.”

„Imate li ideju koliko dugo je telo bilo ovde?”, upitah ne razmišljajući.Gardner se namršti, a ja se podsetih da sam tu samo da bih pomogao Tomu. „Nadaosam se da ćete vi to moći da nam kažete”, odgovori agent, više Tomu nego meni.„Patolog je još uvek ovde, ali ne može mnogo da nam kaže.”

„Ko je patolog? Skot?”, upita Tom.

,,Ne, Hiks.”

„Ah.”

Tomov glas bio je pun značenja, i to nimalo pohvalnog Ipak, mene je sada

9

zabrinulo to što je počeo da se zamara ni uzbrdici.

„Samo trenutak”, rekoh. Spustio sam njegovu torbu i pretvarao se daučvršćujem čizmu. Gardner je delovao razdraženo, ali Tom je dahtao saolakšanjem, tobož brišući naočare. Prekorno je pogledao agenta, zbog košulje

isflekane znojem.

„Izvini što pitam, Dene, ali jesi li dobro? Izgledaš... pa, pomalo grozničavo.”

Gardner spusti pogled na mokru košulju, kao da je to tek sada primetio.„Recimo samo da je unutra vruće. Videćete.”

Krenuli smo dalje. Staza je postala ravnija kada je izašla na malu travnatučistinu, prekrivenu šljunkom i zaraslu u korov. Od nje su se odvajale druge staze,

koje su vodile do koliba jedva vidljivih između drveća. Ona prema kojoj smo pošlinalazila se na najdaljem delu čistine, prilično izdvojena od ostalih. Bila je mala,spolja obložena izbledelim stablima. Preko staze koja je vodila do nje bila jerazvučena svetložuta traka na kojoj je velikim, masnim slovima pisalo POLICIJSKATRAKA, ZABRANJEN PROLAZ, a oko nje je vladala uobičajena živost.

To je bio prvi uviđaj na mestu zločina kome sam prisustvovao u Americi.Uglavnom je bilo isto kao i drugde, ali tanane razlike su ovom uviđaju davaleizvesnu nestvarnost. Grupa forenzičara Istražnog biroa Tenesija u belim radnimodelima stajala je pored kolibe i crvenih, znojavih lica, pila vodu iz flaša. Gardnernas je poveo do mesta gde je neka mlada žena u otmenom poslovnom kostimurazgovarala sa debelim muškarcem čija je ćelava glava blistala poput uglačanogjajeta. Bio je potpuno ćosav, čak i bez obrva i trepavica. To mu je davalo izglednovorođenčeta, ali pomalo i gmizavca.

Kada smo se približili, on se okrenu i, ugledavši Toma, razvuče tanke usne uosmeh. Ipak, u njegovom osmehu nije bilo raspoloženja.

„Pitao sam se kada ćeš se pojaviti, Libermane.”

„Čim sam primio poziv, Donalde”, odvrati Tom.

„Čudi me da ti je bio potreban. Ovaj leš si mogao da namirišeš čak izNoksvila.”

Tiho se nasmejao, bez obzira na činjenicu da nikom drugom ta šala nije bilasmešna. Pretpostavio sam da je to Hiks, patolog koga je Gardner pomenuo. Mladažena sa kojom je razgovarao bila je vitka i čvrste građe poput gimnastičara. Imalaje gotovo vojničko držanje, naglašeno tamnoplavim sakoom i suknjom, kao i kratkoošišanom tamnom kosom. Nije bila našminkana, ali joj to nije ni trebalo. Samo sujoj usta odudarala od strogog i jednostavnog izgleda; pune i oble, usne sunagoveštavale čulnost koju je ostatak nje sa mukom pokušavao da porekne.

Pogled njenih sivih očiju nakratko se zaustavi na meni, bezizražajno, hladnoprocenjujući. Odudarajući od njenog blago potamnelog lica, beonjače kao da sublistale zdravljem.

10

Gardner nas je brzo upoznao. „Tome, ovo je Dajana Jakobsen. Upravo sepriključila jednici terenskih istraga. Ovo joj je prvi slučaj ubistva, a dao sam vama iinstitutu snažnu podršku, pa me nemojte izneveriti.”

Pružila je ruku, očigledno nedirnuta Gardnerovim pokušajem da bude duhovit.Tomov srdačan osmeh uzvratila je svojim najuzdržanijim. Nisam bio siguran da lije prirodno uzdržana ili samo preteruje u profesionalnosti.

Hiks nezadovoljno trznu ustima, dok je posmatrao Toma. Zatim shvati da gaja gledam, pa razdraženo pokaza bradom prema meni.

„Ko je ovo?”

Izgovorio je to kao da nisam prisutan. „Ja sam Dejvid Hanter”, rekoh, iakopitanje nije bilo upućeno meni. Nekako sam osećao da nema svrhe da mu pružimruku.

„Dejvid privremeno radi sa nama. Ljubazno je pristao da mi pomogne”, rečeTom. Bilo je preterano reći “radi sa nama”, ali nisam imao nameru da cepidlačimzbog korisne laži.

„On je Britanac?”, upita Hiks, ciljajući na moj naglasak. Osećao sam kakocrvenim kada je mlada žena vratila svoj hladni pogled na mene. „Sada,puštašovamo i turiste, Gardneru?”

Znao sam da bi moje prisustvo moglo da izazove nekoliko čarki, kao što bi ihizazvao i neki stranac na istrazi u Britaniji, ali me je njegov stav svejednorazdražio. Međutim, setio sam se da sam Tomov gost i uzdržao se od odgovora. Nisam Gardner nije izgledao nimalo srećno kada je Tom odvratio.

„Ja sam pozvao dr Hantera. On je jedan od vrhunskih forenzičkih antropologau Britaniji.”

Hiks nepoverljivo frknu. „Misliš da ih mi nemamo dovoljno?”

„Mislim da cenim stručnost”, mirno odgovori Tom. „Pa, ako smo završili satim, voleo bih da počnem.”

Hiks sa preteranom ljubaznošću sleže ramenima. „Izvolite. Verujte mi, na ovoste dobrodošli.”

Pošao je prema parkiranim automobilima. Tom i ja smo ostavili dvoje agenataIstražnog biroa Tenesija ispred kolibe i pošli do montažnog stola na kome su stajalekutije sa radnim odelima, rukavicama, čizmama i maskama za jednokratnuupotrebu. Sačekao sam dok nisu mogli da nas čuju.

„Čuj, Tome, možda ovo nije tako dobra ideja. Sačekaću te u automobilu.”

Osmehnuo se. „Ma pusti Hiksa. On radi u mrtvačnici Medicinskog centrauniverziteta Tenesi, pa nam se ponekad ukrste putevi. Mrsko mu je što mora danam popusti u ovakvim situacijama. Delom zbog profesionalne ljubomore, ali

11

uglavnom zato što je seronja.”

Znao sam da pokušava da me smiri, ali ipak mi nije bilo prijatno. Navikao samda prisustvujem uviđaju, ali imao sam snažan osećaj da ne bi trebalo da budem naovom mestu zločina.

„Ne znam...” počeo sam.

„Nije problem, Dejvide. Činiš mi uslugu. Zaista.”

Pristao sam, ali moje sumnje su ostale. Znao sam kako treba da budemzahvalan Tomu, jer mali broj forenzičkih stručnjaka iz Britanije je imao priliku daradi na nekom uviđaju u Sjedinjenim Državama. Ipak, iz nekog razloga bio samuznemireniji nego ikad. Nisam čak krivio ni Hiksov neprijateljski stav; u svojevreme sam izlazio na kraj i sa gorima. Ne, to nije imalo veze sa mnom. Izgleda da

sam, u nekom trenutku tokom poslednjih nekoliko meseci, pored svega ostalogizgubio i samopouzdanje.

Hajde, saberi se. Ne možeš da izneveriš Toma.

Gardner priđe stolu sa opremom dok smo mi cepali plastične kese sa radnimodelima.

„Možda bi vam više odgovaralo da ispod toga ostavite samo donji veš.Prilično je vruće unutra.”

Tom frknu. „Nisam se javno svlačio otkad sam bio u školi. Nemam nameru dasada počnem.”

Gardner mahnu prema insektu koji mu je zujao ispred lica. „Nemojte reći davas nisam upozorio.”

Ja nisam delio Tomovu skromnost, ali ipak sam sledio njegov primer. Osećaosam se dovoljno neprijatno i bez javnog svlačenja u bokserice. Najzad, bilo je tekproleće, a sunce je većpočelo da zalazi. Koliko vruće je moglo da bude u kolibi?

Gardner je preturao po kutijama, dok nije pronašao teglicu s mašću odmentola. Naneo je deblji sloj sebi ispod nosa, pa je ponudio Tomu.

„Trebaće vam ovo.”

Tom je odbio. „Ne, hvala. Čulo mirisa mi više nije kao ranije.”

Gardner bez reči pruži teglicu meni. Obično je ni ja nisam koristio. I meni,kao i Tomu, bio je poznat smrad raspadanja, a pošto sam prošlih nedelju danaproveo u institutu s mnoštvom leševa, sasvim sam se navikao na smrad. Ali ipaksam prihvatio teglicu i naneo mirisni vazelin na gornju usnu. Oči mi istog trenutkazasuziše od oporog mirisa. Udahnuo sam duboko, pokušavši da smirim uznemireneživce.

12

Šta ti je, dođavola? Ponašaš se kao da ti je prvi put.

Sunce mi je grejalo leđa dok sam čekao da se Tom pripremi. Nisko izaslepljujuće, češalo se o vrhove drveća dok se polako spuštalo u veče. Izaći ćeopet ujutro, bez obzira na ono što se ovde dogodilo,

podsetih se.

Tom zakopča radno odelo i veselo se osmehnu. „Hajde da vidimo šta je to.”

Navukli smo gumene rukavice i pošli zaraslom stazom prema kolibi.

3

Vrata kolibe su bila zatvorena. Gardner zastade ispred njih. Sako je ostaviokod kutija sa radnim odelima, a navukao je plastične navlake preko cipela irukavica. Sada diže i belu hiruršku masku. Video sam kako duboko uzima vazduh,a onda je otvorio vrata, pa smo ušli unutra.

Viđao sam leševe u raznim stadijumima smrti i poznajem zadahe njihovogtruljenja, čak ih i razlikujem. Viđao sam leševe spaljene do kosti, i one pretvorene uljigavu sapunastu materiju posle nekoliko nedelja provedenih u vodi. Ništa od toganije prijatno, ali je neizbežni deo mog posla i mislio sam da sam navikao na to.

Međutim, nikada nisam doživeo ništa slično ovome. Smrad je bio gotovoopipljiv. Mučno slatkasti smrad mesa u raspadanju, nalik vonju buđavog sira, kaoda je bio pročišćen i koncentrisan. Prodirao mi je u nos ispod koga kao da nije bilomentola. Koliba je vrvela od muva, koje su uzbuđeno zujale oko nas, ali su bilegotovo zanemarljive u poređenju sa vrućinom.

U kolibi je bilo kao u sauni.

Tom napravi grimasu. „Gospode bože...”

„Rekao sam vam da se svučete do donjeg veša”, reče Gardner.

Prostorija je bila mala i oskudno nameštena. Kada smo ušli, nekoliko članovaforenzičke ekipe prekide posao i pogleda prema nama. Roletne su bile dignute, dabi kroz prozore sa obe strane vrata ušla dnevna svetlost. Pod je bio daščani, ofarbanu crno i prekriven izlizanim tepisima. Na jednom zidu, iznad kamina, bili suokačeni prašnjavi jelenji rogovi, dok su se na drugom nalazili prljava sudopera,šporet i frižider. Ostatak nameštaja – televizor, ležaj i fotelje – bio je grubo gurnutu stranu, tako da je na sredini prostorije ostao samo mali trpezarijski sto.

Na njemu je ležalo telo.

Bilo je golo, okrenuto na leđa s raširenim udovima, koji su visili preko ivicastola. Nadut od gasova, torzo je podsećao na prepuni ranac koji je pukao. Iz njegaje na pod padalo toliko larvi da su podsećale na pokipelo mleko. Pored stola jestajala grejalica, čije su sve tri šipke bile usijane od vreline. Dok sam gledao, larvapade na jednu od njih i istopi se cvrčeći.

13

Završni detalj grozomornog prizora činila je obična stolica, postavljena krajžrtvine glave. Izgledala je prilično bezazleno, dok se ne zapitate zašto se nalazila natom mestu.

Neko je hteo dobar pogled na ono što su radili.

Nijedan od nas nije pošao dalje od vrata. Čak je i Tom bio preneražen.

„Ostavili smo ga onako kako smo ga zatekli”, kaza Gardner. „Mislili smo da

ćeš želeti sam da izmeriš temperaturu.”

Od tog časa više sam ga cenio. Temperatura je važan činilac u određivanjuvremena proteklog od smrti, ali samo bi se mali broj islednika koje sam upoznaosetio toga. Ipak, ovom prilikom sam gotovo poželeo da nije bio tako temeljit. Spojvrućine i smrada bio je nepodnošljiv.

Tom odsutno klimnu glavom, pogleda većprikovanog za leš. „Hoćeš li da tebipripadne čast da započneš, Dejvide?”

Spustio sam njegovu torbu na prazan deo daščanog poda i otvorio je. Tom jejoš uvek koristio staru, iskrzanu opremu, koju je imao otkad ga znam, svu izlizanuod upotrebe i uredno poredanu na svoja mesta. Ali iako je možda bio staromodan usrcu, ipak je shvatao prednosti nove tehnologije. Čuvao je svoj stari toplomer saživom i čeličnu kutiju u kojoj se nalazio elegantni instrument od ručno duvanogstakla, ali je pored njega stajao i novi, digitalni model istog instrumenta. Izvadiosam ga, uključio i zagledao se u brojeve na njegovom ekranu koji su počeli brzo darastu.

„Koliko dugo će još tvoji ljudi biti ovde?”, upita Tom Gardnera, osvrnuvši seprema prilikama odevenim u belo koje su radile u kolibi.

„Još neko vreme. Suviše je vruće da bi dugo ostali unutra. Jedan agent mi sevećonesvestio.”

Tom se nagnuo iznad leša, pažljivo zaobilazeći sasušenu krv na podu.Namestio je naočare da bi bolje video. „Imamo li temperaturu, Dejvide?”

Pogledao sam digitalni ekran. Većsam počeo da se znojim. „43,5 stepena.”

„Znači, sada možemo da isključimo prokletu grejalicu?”, upita jedan članforenzičke ekipe. Bio je krupan čovek velikog stomaka, koji mu je zatezao prednjideo radnog odela. Vidljivi deo lica ispod hirurške maske bio mu je crven i oznojen.

Pogledah Toma radi potvrde. On klimnu glavom.

„Možete i da otvorite prozore, da uđe malo vazduha.”

14

„Hvala bogu na tome”, odahnu krupni čovek, pa pođe da isključi grejalicu.Dok su se njene šipke gasile, on širom otvori prozore. Začuše se uzdasi olakšanjakada je svež vazduh ušao u kolibu.

Priđoh Tomu koji je zurio dole u leš s izrazom krajnje usredsređenosti.

Gardner nije preterivao; nije bilo sumnje da je u pitanju ubistvo. Udovi žrtvebili su spušteni sa obe strane stola i širokom selotejp trakom prilepljeni za drvenenogare. Koža je bila zategnuta kao na bubnju i izgledala staro, a ništa nije odavaloetničku pripadnost. Bela koža tamni posle smrti, dok tamna često postaje svetlija,skrivajući boju i poreklo. Značajniji su bili upadljivi otvoreni prorezi. Prirodno jeda koža ispuca dok se leš raspada i nadima od gasova. Ali ovde nije bilo ničegaprirodnog. Krv se sasušila oko tela na stolu, a tepih ispod njega je potamneo od nje.Morala je da istekne iz otvorene rane ili možda više njih, što bi značilo da su barneke povrede kože nanesene dok je žrtva još bila u životu. To bi, takođe, moglo daobjasni i broj larvi fekalnih muva, jer one polažu jaja u svaki otvor koji nađu.

Ipak, nisam se sećao da sam ikada ranije u jednom lešu video toliko larvi. Izblizine, smrad amonijaka bio je neizdrživ. Ušle su u oči, nos, usta i genitalije,potpuno poništivši pol žrtve.

Pogled mi je privukao način na koji su se komešale u razjapljenom prorezu nastomaku, čineći da se koža oko njega pomera kao da je živa. Ruka mi nesvesnopođe prema sopstvenom ožiljku.

„Dejvide, jesi li dobro?”, tiho upita Tom.

Odvratih pogled s leša. „Jesam”, odgovorih i počeh da vadim teglice za uzorkeiz torbe.

Osetio sam da me je pogledao. Ipak, on oćuta, pa se okrenu Gardneru. „Štaznamo?”

„Ne mnogo.” Gardnerov glas je bio prigušen ispod maske. „Ko god je ovouradio, bio je prilično metodičan. Nema otisaka stopala u krvi, što znači da je ubicabio dovoljno promućuran da pazi gde gazi. Koliba je prošlog četvrtka iznajmljenanekom Teriju Lumisu. Nemamo njegov opis. Rezervacija i plaćanje karticomizvršeni su telefonom. Muški glas, s ovdašnjim naglaskom, tražio je da ključbude

ostavljen pod otiračem ispred vrata kolibe. Rekao je da će stići kasno.”

„Zgodno”, reče Tom.

„Vrlo. Čini se da ovde ne brinu mnogo za papirologiju, važno je samo da imbude plaćeno. Najam je jutros istekao, pa kada ključnije vraćen, upravnik je došaoda pogleda i proveri da li nešto nedostaje. Na ovakvom mestu, baš treba da budezabrinut”, dodade Gardner, osvrnuvši se po zapuštenoj kolibi.

Međutim, Tom nije obratio pažnju na to. „Koliba je iznajmljena tek prošlogčetvrtka? Jeste li sigurni?”

15

„Tako je upravnik rekao. Datum se slaže sa kasom i kreditnom karticom.”

Tom se namršti. „Nemoguće. To je pre samo pet dana.”

I ja sam to pomislio. Raspadanje je bilo suviše uznapredovalo za tako kratakvremenski period. Meso je većdobilo sirast izgled i počelo da vri i da se raspada, anaborana koža je klizila sa njega kao prevelika odeća. Toplota električne grejalicedonekle je ubrzala proces, ali to nije objašnjavalo toliki broj i aktivnost larvi. Čak ipod punom vrelinom i vlažnošću leta u Tenesiju za ovaj stadijum obično bi trebalogotovo sedam dana.

„Jesu li vrata i prozori bili zatvoreni kad je telo otkriveno?”, upitah Gardnerane razmišljajući. Toliko o ćutanju.

On nezadovoljno stisnu usne, ali odgovori. „Zatvoreni, zaključani i spušteneroletne.”

Mahnuo sam rukom da rasteram muve ispred lica. Neko bi pomislio da sam sedosad većnavikao na njih, ali nisam. „Velika aktivnost insekata u zatvorenojprostoriji”, rekoh Tomu.

On klimnu glavom. Pincetom pažljivo pokupi jednu larvu sa leša i diže jeprema svetlosti, da je bolje pogleda. „Šta misliš o ovome?”

Nagnuo sam se da vidim. Muve imaju tri stadijuma razvoja larvi, zvana instar,u kojima se one postepeno razvijaju.

„Treći instar”, rekoh. To je značilo da je larva bila stara barem šest dana, averovatno i više.

Tom potvrdno klimnu, spuštajući larvu u teglicu sa formaldehidom. ,,A nekeod njih su većpočele da se pretvaraju u čaure. To bi značilo da je od smrti proteklošest ili sedam dana.”

„Ali ne pet”, rekoh. Ruka mi opet pode prema stomaku. Zaustavih je. Hajde,usredsredi se. Napregnuh se da bih obratio veću pažnju na ono što sam radio.„Pretpostavljam da je mogao biti ubijen na nekom drugom mestu i prenesen ovdeposle smrti.”

Tom je oklevao. Primetih kako dve prilike u belom razmenjuju poglede iodmah shvatih svoju grešku. Osetih kako crvenim. Od svih gluposti...

„Nema potrebe vezati ruke i noge za sto ako je žrtva većmrtva”, kaza krupnipolicajac, pogledavši me začuđeno.

„Možda su leševi u Engleskoj življi nego ovde”, reče Gardner bezizražajnoglica.

16

Začu se tiho smejuljenje. Osećao sam kako me lice pecka, ali ništa što bihrekao nije moglo to da popravi. Šta ti je, idiote?

Ravnodušnog i usredsređenog izraza lica, Tom pričvrsti poklopac na teglicuza uzorke. „Misliš li da je taj Lumis ubica ili žrtva?”, upita Gardnera.

„Pa, Lumisova vozačka dozvola i kreditna kartica su bile u novčaniku kojismo našli. Zajedno sa preko šezdeset dolara gotovine. Proverili smo ga;tridesetšestogodišnjak, belac, zaposlen kao službenik osiguravajućeg društva uNoksvilu. Neoženjen je, živi sam i nekoliko dana nije bio na poslu.”

Otvoriše se vrata kolibe i uđe Jakobsenova. Ona je, kao i Gardner, nosilanavlake za cipele i rukavice, ali uspela je da i njih učini gotovo elegantnim. Nijeimala masku i bledog lica je stala pored starijeg agenta.

„Dakle, ako ubica nije rezervisao kolibu na sopstveno ime i namerno ostaviosvoje dokumente, ovo je po svoj prilici Lumis ili neki drugi muškarac, za koga jošne znamo”, reče Tom.

„Tako nekako”, kaza Gardner. Prekinuo je jer se još jedan agent pojavio navratima.

„Gospodine, neko vas traži.”

„Odmah se vraćam”, reče Gardner Tomu i izađe.

Jakobsenova je ostala u kolibi. I dalje je bila bleda, ali je čvrsto prekrstila rukeispred sebe, kao da obuzdava bilo kakvu slabost.

„Kako znate da je muškarac?” upita. Pogled joj nagonski pade na živuaktivnost u preponama leša, ali ga ona odmah skrenu. „Ja ne vidim ništa što bi miukazalo na bilo koji pol.”

Naglasak joj nije bio oštar kao neki koje sam većčuo, ali bio je dovoljno čujanda pretpostavim da je iz tih krajeva. Pogledao sam Toma, ali on je bio zaokupljenlešom, ili se barem pretvarao da je tako.

„Pa, sem visine...” počeh ja.

„Nisu sve žene niske.”

„Nisu, ali nema ih ni mnogo ovako visokih. A čak i krupnija žena bi imalafiniju strukturu kostiju, naročito kranijuma1. To je...”

„Znam šta je kranijum.”

Gospode, kako je prgava. „Hteo sam da kažem kako je to obično pouzdanpokazatelj pola”, završih.

Ona tvrdoglavo diže bradu, ali ne reče više ništa. Tom se ispravi, završivšipregledanje otvorenih usta.

17

„Dejvide, pogledaj ovo.”

Pomerio se da bih ja prišao. Sa lica je nestao veliki deo mekog tkiva; očii

nosna duplja sada su bile pune larvi. Zubi su bili skoro sasvim ogoljeni, a na mestugde su nekada bile desni, belo-žuta zubna kost postala je upadljivo crvenkasta.

„Ružičasti zubi”, primetih.

„Jesi li ih viđao?” upita Tom.

„Jednom ili dvaput.” Ali ne često, i ne u ovakvoj situaciji.

Jakobsenova je slušala. „Ružičasti zubi?”

„To je zato što hemoglobin iz krvi uđe u zubnu kost”, rekoh joj. „On dajezubima ružičastu boju ispod gleđi. To se ponekad viđa kod utopljenika koji su duževreme bili u vodi, jer često plutaju potrbuške.”

„Nekako ne verujem da ovde imamo davljenje”, kaza Gardner, vrativši se ukolibu.

Sa njim je bio još jedan čovek. Pridošlica je, takođe, imao navlake nacipelama i rukavice, ali nije mi delovao kao policajac ili agent. Imao je izmeđučetrdeset i pedeset godina. Izgledao je negovano. Bio je dobro uhranjen, ali ne idebeo. Nosio je farmerke i laku jaknu od jelenje kože preko svetloplave košulje.Puni obrazi bili su mu obrasli čekinjama koje će za koji dan prerasti u bradu.

Međutim, taj prividno ležeran izgled bio je pomalo preupadljiv, kao da je uzeomustru iz nekog modnog oglasa. Skupa odeća mu je predobro stajala, a i košulja jebila otkopčana za jedno dugme više. Brada i kosa bile su suviše uredne, pa je bilojasno da su pažljivo negovane.

1 Kranijum (lat. cranium), u širem smislu lobanja, u užem deo lobanje koji pokriva mozak. (Prim,prev.)

Ulazeći u kolibu, zračio je samouverenošću. Njegov blagi osmeh se ni zatrunku nije promenio kada je spustio pogled na leš vezan za sto.

Gardner nije skinuo masku, možda iz poštovanja prema pridošlici, koji je nijeimao. „Profesore Irving, mislim da ne poznajete Toma Libermana?”

Pridošlica okrenu osmeh prema Tomu. „Ne, bojim se da nam se putevi nisuukrstili. Oprostite mi što se ne rukujem”, reče, teatralno nam pokazavši svojerukavice.

„Profesor Irving je kriminalni profajler i sarađivao je sa Istražnim biroomTenesija u nekoliko istraga”, objasni Gardner. „Zanima nas psihološko gledišteovog zločina.”

Irving se samozadovoljno naceri. ,,U stvari, ja sebe radije nazivam

18

‘bihevioristom’. Ali neću praviti pitanje povodom zvanja.”

Upravo si to učinio. Rekoh sebi da ne treba na njemu da iskaljujem svojeneraspoloženje.

Tom se učtivo osmehnuo, ali učinilo mi se da sam u smešku primetio izvesnuhladnoću. „Drago mi je, profesore Irving. Ovo je moj prijatelj i saradnik drHanter”, dodade, ispravivši Gardnerovu omašku.

Irving ljubazno klimnu glavom prema meni, ali bilo je očigledno da menjegov radar nije primetio. Pažnju je većusmerio ka Jakobsenovoj, raširivši osmeh.

“Mislim da nisam čuo vaše ime.”

„Dajana Jakobsen.” Kada je koraknula napred, delovala je gotovo usplahireno,a hladnoća koju je dotad iskazivala bila je u opasnosti da nestane. „Zadovoljstvo jeupoznati vas, profesore Irving. Pročitala sam mnogo vaših radova.”

Irvingov osmeh se još više raširi. Nisam mogao da ne primetim kako su muzubi neprirodno beli i ravni.

„Nadam se da nemate zamerki. I, molim vas, zovite me Aleks.”

„Dajana je završila psihologiju pre nego što je primljena u Istražni biroTenesija”, ubaci Gardner.

Profajler diže obrve. „Zaista? Onda ću paziti da ne pogrešim.” Nije jepotapšao po glavi, ali kao da jeste. Profajlerov osmeh se pretvori u izraz odvratnostikada mu je pogled pao na leš. „Imao je i bolje dane, zar ne? Mogu li, molim vas,dobiti još malo tog mentola?”

Molba nije bila upućena nikome posebno. Trenutak kasnije, jedna članicaforenzičke ekipe gunđajući izađe da mu ga donese. Irving je sastavio prste podoštrim uglom i bez reći slušao dok mu je Gardner ukratko izlagao poznatečinjenice. Kada se žena vratila, prihvatio je mentol – ne zahvalivši se – i naneo gana gornju usnu, a onda joj pružio teglicu natrag.

Pogledala je dole u ponuđenu teglicu pre nego što ju je uzela. „Nema načemu.”

Ako je bio svestan zajedljive primedbe, Irving to nije pokazao. Tom me veselopogleda uzimajući drugu teglicu za uzorke iz torbe i okrećući se opet ka lešu.

„Voleo bih da sačekate dok ne završim, molim vas.”

Irving je to rekao i ne pogledavši ga, kao da uzima zdravo za gotovo da će sesvi bez pogovora povinovati njegovim željama. Primetih Tomov ljutit pogled inačas pomislih da će nešto odgovoriti. Ali pre nego što je stigao, iznenadni grčmupređe preko lica. Nestao je tako brzo, kao da se nije ni pojavio, izuzev bledila kojeje ostavio za sobom.

19

„Mislim da mi je potreban svež vazduh. Ovde je neizdrživo vruće.”

Pošao je nesigurnim korakom prema vratima. Pođoh za njim, ali me onzaustavi, odmahnuvši glavom.

„Nemoj ti da izlaziš. Počni da fotografišeš kad profesor Irving završi. Idem

samo da popijem malo vode.”

„Imamo flaširanu u frižideru pored stolova”, reče mu Gardner.

Zabrinuto sam ga ispratio pogledom, ali Tom očigledno nije želeo da dižeprašinu. Izgledalo je da niko drugi nije ništa primetio. Bio je okrenut samo premaIrvingu i meni, a profajler ionako nije obraćao pažnju. Stajao je i sa rukom na bradinapregnuto zurio u mrtvaca na stolu, dok mu je Gardner i dalje iznosio činjenice.Kada je agent Istražnog biroa završio, Irving se – u stavu duboke zamišljenosti –nije ni pomerio, ni progovorio. Stav je bitan. Pomislih da ne treba bitinedobronameran.

„Shvatate, naravno, da je u pitanju serijski ubica?” prozbori on, napokon sepomerivši.

Gardner ga mučno pogleda. „Nismo sigurni u to.”

Irving se osmehnu pokroviteljski. ,,Oh, mislim da jesmo. Pogledajte kako jetelo namešteno. Ostavljeno je tako da bismo ga mi pronašli. Obnaženo, vezano i, posvoj prilici, mučeno. Uza sve to, i lica okrenutog nagore. Nema ni najmanjeg znakastida ili žaljenja, niti je ubica pokušao da pokrije žrtvine oči ili da je okrene licemnadole. Sve ovo nedvosmisleno ukazuje na proračunatost i uživanje. Bio jezadovoljan s onim što je uradio i zato je želeo da mi to vidimo.”

Gardner bespogovorno prihvati tu vest. Verovatno je i sam to pretpostavljao.„Znači, ubica je muškarac?”

„Naravno.” Irving se tiho nasmeja, kao da je Gardner rekao neku šalu. „Izvansvega ostalog, žrtva je očigledno bio snažan muškarac. Misliš li da bi žena moglaovo da uradi?”

Iznenadilo bi te šta neke žene mogu da urade. Osetio sam kako ožiljak počinjeda me svrbi.

„Ovde imamo ogromnu količinu drskosti”, nastavi Irving. „Ubica je moraoznati da će telo biti otkriveno kad najam istekne. Gospode, čak je ostavio i

novčanik kako biste mogli da identifikujete žrtvu. Ne, ovo mu neće ostati jedinoubistvo. Naš tip je tek počeo.”

Činilo se da ga to čini zadovoljnim.

„Novčanik možda i nije pripadao žrtvi”, nesigurno kaza Gardner.

20

„Ne slažem se. Ubica je bio suviše promišljen da bi zaboravio svoj. Kladio bihse čak i da jelično rezervisao kolibu. Nije on slučajno naišao i odlučio da ubijeosobu koja ju je iznajmila. Ovo je bilo predobro i osmišljeno i izvedeno za takonešto. Ne, izvršio je rezervaciju na ime ubijenog, a zatim ga doveo ovde, na fino izabačeno mesto – bez sumnje unapred provereno – gde može na miru da ga muči.”

„Kako možete biti sigurni da je žrtva mučena?”, zapita Jakobsenova. Sada jeprogovorila prvi put posle onog Irvingovog tetošenja.

Činilo se da profajler uživa. „Zašto bi ga inače vezao za sto? On nije bio samosputan, nego izložen. Ubica je želeo da radi polako, da uživa. Može li ikako da seproveri ima li semena i da li je bilo seksualnog napada?”

Trebao mi je trenutak da shvatim da je to poslednje pitanje upućeno meni. „Nekada je telo u ovom stadijumu raspadanja.”

„Šteta.” Zvučao je kao da je propustio poziv na večeru. „Ipak, prema količinikrvi na podu, rane su očigledno nanesene dok je žrtva još bila živa. A mislim da je iodsecanje genitalija veoma značajno.”

Nadovezah se mahinalno. „Ne mora da znači. Fekalne muve polažu jaja usvaki otvor na telu, uključujući tu i prepone. Aktivnost insekata ne znači da je tupostojala ozleda. Moraćemo da sprovedemo punu obdukciju kako bismo toutvrdili.”

„Zaista?”, Irvingov osmeh je bio izveštačen. „Ipak, dozvolićete da je krvistekla odnekud? Ili je to ispod stola neko prosuo kafu?”

„Samo sam ukazao da...” počeh, ali Irving me više nije slušao. Besno samstisnuo usta kada se okrenuo Gardneru i Jakobsenovoj.

„Kao što sam rekao, imamo žrtvu koja je obnažena, vezana i, po svoj prilici,osakaćena. Pitanje je da li su povrede posledica postkoitalnog besa ili teskobneseksualne napetosti. Drugim rečima, jesu li nanete zato što mu se digao ili zato štonije?”

Njegove reči dočekala je tišina. Čak su i članovi forenzičke ekipe prekinuli sradom da bi slušali.

„Mislite da je motiv seksualne prirode?”, upita Jakobsenova sledećeg trenutka.

Irving odglumi iznenađenje. Odbojnost koju sam osećao prema njemu jošmalo je porasla.

„Žao mi je, mislio sam da je to očigledno zbog toga što je žrtva ostavljenanaga. Zato je povređivanje važno. Imamo posla sa nekim, ko ili poriče svojuseksualnost, ili je se gadi, pa samoodvratnost iskaljuje na žrtvi. U svakom slučaju,nije otvoreni homoseksualac. Možda je oženjen, stub društva. Možda je neko ko

voli da se hvali svojim uspesima kod žena. Ovo je uradio neko ko mrzi vlastituličnost, pa to gađenje prema sebi pretvara u nasilje prema svojoj žrtvi.”

21

Lice Jakobsenove bilo je bezizražajno. „Čini mi se da ste rekli da je ubicaponosan na ono što je uradio? Da nije osećao ni stid ni žaljenje?”

„Ne zbog samog ubistva, ne. On se ovde busa u grudi, pokušavajući da ubedisve – uključujući i sebe – koliko je veliki i jak. Ali razlog njegovog nedela je neštosasvim drugo. Njega se stidi.”

„Možda postoje drugi razlozi za obnaženost žrtve”, reče Jakobsenova. „Moždaje to neki oblik ponižavanja ili način postizanja kontrole.”

„Ovako ili onako, kontrola se obično svodi na seks.” Irving se osmehnu, ali jeto počelo da izgleda pomalo prisilno. „Homoseksualci serijske ubice su retki, alipostoje. A prema onome što sam ja video, mislim da bi ovo mogao biti takavslučaj.”

Jakobsenova nije odustajala. „Ne znamo dovoljno o porivima ubice dabismo...”

„Oprostite, ali imate li vi iskustva u istragama slučajeva serijskih ubica?”Irvingov osmeh je bio leden.

„Ne, ali...”

„Onda me poštedite popularne psihologije.”

Sada nije ni pokušao da se osmehne. Jakobsenova nije reagovala, ali crvenemrlje na obrazima su je odale. Osetih saosećanje sa njom. Bila u pravu ili ne, nije tozaslužila.

Nastala je neprijatna tišina. Prekinuo ju je Gardner. „Šta je sa žrtvom? Misliteli da ga je ubica možda poznavao?”

„Možda jeste, a možda i nije.” Činilo se da je Irving izgubio zanimanje zaslučaj. Širio je kragnu košulje, a okruglo lice mu je bilo crveno i prekrivenograškama znoja. U kolibi je bilo svežije posle otvaranja prozora, ali još uvek je bilozagušljivo i vruće. „Ovde sam završio. Biće mi potrebne kopije forenzičkihizveštaja i fotografija, kao i svi podaci koje imate o žrtvi.”

Okrenuo se ka Jakobsenovoj sa, kako mi se učinilo, zavodljivim osmehom.„Nadam se da mi niste zamerili malu razliku u mišljenjima. Možda možemonaširoko da razgovaramo o tome uz neko piće.”

Jakobsenova nije odgovorila, ali prema pogledu koji mu je uputila, pomisliosam da ne bi smeo da se nada. Profajler traći vreme ako pokušava da je očara.

Pošto je Irving izašao, atmosfera u maloj kolibi je postala opuštenija. Pošaosam da uzmem foto-aparat iz Tomove torbe. Bilo je osnovno da napravimo svojefotografije leša, bez obzira na prisustvo islednika. Ali pre nego što sam počeo,jedan agent uzviknu.

„Mislim da imam nešto.”

22

Bio je to onaj krupni muškarac. Klečao je na podu pored ležaja, istežući se dadohvati nešto ispod njega. Izvukao je mali, sivi cilindar, držeći ga među prstima saiznenađujućom pažljivošću.

„Šta je to?” upita Gardner, prilazeći.

„Izgleda kao kutija za film”, odgovori ovaj, dahćući. „Za foto-aparat odtrideset pet milimetara. Najverovatnije se otkotrljala ispod ležaja.”

Pogledah foto-aparat u svojoj ruci. Digitalni, poput većine koju danas koristeforenzički islednici.

„Da li iko još uvek koristi film?”, upitah ženu agenta koja je Irvingu donelamentol.

„Samo zaluđenici i čistunci”, reče krupni muškarac. „Moj rođak sekuneunjega.”

„I on se bavi glamur fotografijom poput tebe, Džeri?”, zapita žena, na šta se

svi nasmejaše.

Ipak, Gardnerovo lice je i dalje imalo isti izraz. „Ima li šta unutra?”

Krupni agent skide poklopac. „Ništa, prazna je. Hej, stani malo...”

Digao je sjajni cilindar na svetlost i začkiljio u njega.

„Pa?”, požuri ga Gardner.

Primetio sam kako se agent po imenu Džeri ceri ispod maske. Protresao jekutijicu od filma.

„Ne mogu da vam ponudim fotografije, ali može li umesto njih jedan lep, punotisak prsta?”

Sunce je zalazilo dok smo se Tom i ja vozili natrag prema Noksvilu. Put jevijugao podnožjem strmih padina, prekrivenih drvećem koje je zaklanjaloposlednje zrake svetlosti, pa je bilo mračno iako je nebo iznad nas još uvek biloplavo. Kada je Tom uključio svetla na automobilu, oko nas se odjednom spustilatama.

„Ućutao si se”, prozbori on posle izvesnog vremena.

„Razmišljam.”

„Pretpostavio sam to.”

Kada se vratio u kolibu, osetio sam olakšanje, videvši da mnogo bolje izgleda.Ostatak posla je prošao glatko. Fotografisali smo i skicirali položaj tela, pa uzeliuzorke tkiva. Analizom amino i isparljivih kiselina potkožnog masnog tkiva,oslobođenih umiranjem ćelija, bićemo u mogućnosti da svedemo vreme proteklo odsmrti u okvir od dvanaest sati. U tom trenutku sve je ukazivalo da je žrtva mrtvabarem šest, a vrlo verovatno i sedam dana. Pa ipak, Gardner je tvrdio da je koliba

23

bila iznajmljena pet dana. Nešto nije bilo u redu, pa iako sam možda izgubio veru usopstvene sposobnosti, u jedno sam bio sasvim siguran.

Priroda ne laže.

Shvatio sam da Tom očekuje moj odgovor. „Nisam se baš proslavio gore, zarne?”

„Ne budi prestrog prema sebi. Svako može da pogreši.”

„Ne ovako. Zbog toga sam izgledao nestručno. Nisam razmišljao.”

„Ajde, Dejvide, ništa strašno. Sem toga, možda si ipak u pravu. Postoji nekazačkoljica u pogledu vremena proteklog od smrti. Možda je žrtva većbila mrtvakada je doneta u kolibu. Leš je možda vezan za sto da bi izgledalo kao da je tuubijen.”

Uprkos želji da poverujem u to, nisam mogao. „To bi značilo da je celo mestozločina namešteno, uključujući i mrlje krvi na podu. A onaj ko je dovoljno pametanda to izvede ovako uverljivo, znao bi da nas to ne bi dugo zavaravalo. Dakle, šta bibila poenta?”

Tom nije imao odgovor na to. Put nas je vodio između stabala drveća, čije suse krošnje jasno isticale obasjane svetlima automobila.

„Šta misliš o Irvingovoj izvedenoj pretpostavci?”, upita on posle izvesnogvremena.

„Misliš, da je ovo početak serije ubistava, ili da je motivisano seksom?”

„Oboje.”

„Mogao bi da bude u pravu za serijskog ubicu”, odgovorih. „Većina ubicapokušava da sakrije svoje zločine, a ne da ih izloži. Ovo je delo veoma drugačijegubice, sa drugačijim ciljevima.”

,,A ostalo?”

„Ne znam. Siguran sam da je Irving dobar u svom poslu, ali...” Slegao samramenima. „Pa, čini mi se da je ishitreno donosio zaključke. Stekao sam utisak da

vidi ono što želi umesto onoga što se zaista nalazilo tamo.”

„Ljudi koji ne shvataju šta mi radimo mogu to isto da misle o nama.”

„Naš posao je bar zasnovan na čvrstim dokazima, a čini mi se da je Irving

premnogo nagađao.”

„Hoćeš da kažeš kako nikad ne slušaš svoje instinkte?”

24

„Mogu da ih slušam, ali nikad im ne bih dozvolio da stanu na put činjenicama.Kao ni ti.”

Osmehnuo se. „Sećamse dasmo većrazgovarali o tome. I naravno da netvrdim da bi trebalo previše da se oslanjamo na instinkt. Ali razumno korišćen, to jejoš jedan alat koji imamo na raspolaganju. Mozak je zagonetan organ; ponekadpovezuje ono čega nismo svesni. Imaš dobre instinkte, Dejvide. Trebalo bi više daim veruješ.”

Posle one greške u kolibi, to je bilo poslednje što sam želeo. Ipak, nisam hteoni da se ovo pretvori u razgovor o meni. „Ceo Irvingov pristup je bio proizvoljan.Čini mi se da je previše želeo da ubica bude prikriveni homoseksualac, što je bašfino i senzacionalno. Stekao sam utisak da većsmišlja sledeći članak.”

Tom se nasmeja. „Verovatnije knjigu. Pre nekoliko godina je objavio bestseleri od tada je na raspolaganju svakoj TV stanici koja prihvati njegovu cenu. Čovek jebezočan samoreklamer, ali istini za volju, imao je neke dobre rezultate.”

„A kladim se da se samo za takve i čulo.”

Tom me pogleda sa strane, a na naočarima mu se ukaza odsjaj automobilskihsvetala. „Ovih dana zvučiš vrlo cinično.”

„Samo sam umoran. Ne obraćaj pažnju.”

Tom vrati pogled na put. Gotovo da sam predosetio sledeće pitanje. „Ne tičeme se, ali šta se dogodilo sa devojkom koju si viđao? Zvala se Dženi, zar ne?Nisam to hteo ranije da pominjem, ali...”

„Gotovo je.”

Te reči su imale prizvuk konačnosti, što još uvek nije odgovaralo istini kada jeu pitanju moja veza sa Dženi. „Zbog onoga što ti se dogodilo?”

„Samo delimično.” Bilo je i drugih razloga. Zato što ti je posao bio važniji.Zato što zamalo nisi stradao. Zato što više nije želela da sedi kod kuće i strepi da seto opet ne desi.

„Žao mi je”, izusti Tom.

Klimnuo sam glavom, zureći pravo napred. I meni je.

Začu se migavac kada je Tom skrenuo na drugi put, koji je delovao jošmračnije od prethodnog.

,,A od kada ti imaš problem sa srcem?” upitah ga.

Tom oćuta sekundu, pa frknu. „Stalno zaboravim na tvoje prokleto

25

medicinsko obrazovanje.”

„Šta je u pitanju, angina?”

„Tako kažu, ali dobro se osećam, nije ništa ozbiljno.”

Meni tog popodneva jeste izgledalo ozbiljno. Setio sam se koliko puta sam gavideo kako zastaje da uhvati dah otkad sam stigao. Trebalo je ranije da shvatim. Danisam bio obuzet sopstvenim problemima, možda i bih.

„Ne bi trebalo da se naprežeš i penješ po brdima”, rekoh mu.

„Neću sad da se razmazim”, odvrati on razdraženo. „Uzimam lekove, podkontrolom je.”

Nisam mu poverovao, ali znao sam kada treba da se povučem. Neko vremesmo se vozili ćuteći, obojica svesni onoga što je ostalo neizrečeno. Unutrašnjostkaravana se osvetli kada je iza nas stigao neki drugi automobil, zaslepljujućihsvetala.

„Pa, hoćeš li sutra da mi pomogneš u pregledu?”, zapita Tom.

Telo je trebalo da bude prebačeno u Medicinski centar univerziteta Tenesi uNoksvilu. Forenzički antropološki centar je imao sopstvene laboratorije –čudnovato podignute pored Nejlend sports stadiona u Noksvilu – ali one su višekorišćene za istraživanje, nego u stvarnim istragama ubistava. Istražni biro Tenesijaje imao ispostavu i u Nešvilu, ali u ovom slučaju bila je pogodnija mrtvačnicaMedicinskog centra. U normalnim okolnostima sigurno bih iskoristio priliku da

pomognem Tomu, ali sada sam oklevao.

„Nisam siguran da sam spreman za to.”

„Gluposti”, neuobičajeno otvoreno reče Tom, pa uzdahnu. „Slušaj, Dejvide,znam da ti u poslednje vreme nije bilo lako. Ali došao si ovde da se sabereš, a ja neznam za bolji način od ovoga.”

„Šta je sa Gardnerom?”, proveravao sam ja.

„Den je ponekad malo odbojan prema nepoznatim ljudima, ali poštuje talenatkao i svako drugi. Sem toga, meni nije potrebna njegova dozvola da dovedemnekoga da mi pomogne. Obično bih pozvao nekoga od studenata, ali ovde bih viševoleo da dođeš ti. Naravno, sem ako ne želiš da radiš sa mnom.”

Nisam znao šta želim, ali nisam mogao ni da ga odbijem. „Ako si siguran u to,hvala ti.”

Zadovoljan, on nastavi da vozi sa punom pažnjom. Odjednom, unutrašnjostautomobila preplavi svetlost, jer se vozilo iza nas sasvim približilo. Tom začkilji jersu ga svetla tog automobila zaslepila preko retrovizora. Bila su udaljena samometar-dva, visoko postavljena i dovoljno snažna da bi mogla pripadati nekomkombiju ili kamionetu.

26

Tom razdraženo pucnu jezikom. „Šta, dođavola, radi taj idiot?”

On uspori i priđe ivici puta da propusti drugo vozilo. Ali i ono uspori ostajućiidalje iza nas.

„Dobro, imao si priliku”, promrmlja Tom, pa opet ubrza.

Vozilo nas je pratilo istom brzinom, držeći se tik iza karavana. Okrenuh se,nastojeći da vidim šta nas to prati, ali je bleštava svetlost sa zadnjeg prozora svečinila nevidljivim, sprečivši me da išta razaznam.

Uz škripu guma, svetla naglo skrenuše u levu stranu. Na trenutak sam ugledaouzdignuti kombi tamnih stakala, koja su bila kao ogledalo, dok nas je brundajućiobilazio. Karavan se zaljuljao od udara vazduha, a onda je kombi nestao, dok su senjegova stop-svetla izgubila u pomrčini.

„Prokleta seljačina”, promrmlja Tom.

Pružio je ruku prema CD plejeru, pa su nas do civilizacije pratili lagani tonoviČeta Barkera.

4

Tom me je odvezao do bolnice, gde sam ostavio svoj automobil. Dogovorilismo se da se nađemo sledećeg jutra kod mrtvačnice i pošto je otišao, odmah sam sezadovoljno odvezao natrag u svoj hotel. Želeo sam samo da se istuširam, neštopojedem i zaspim.

Uglavnom sam to i radio svake večeri.

Uspinjao sam se prema sobi, kad sam se setio da imam dogovor za izlazak tevečeri. Pogledao sam sat i video da imam manje od pola sata pre nego što Pol dođepo mene.

Skljokao sam se na krevet, zastenjavši. Nimalo nisam bio raspoložen zadruštvo. Izgubio sam naviku da se družim i uopšte mi nije bilo do ćaskanja sanepoznatim ljudima. Bio sam u iskušenju da pozovem Pola i otkažem dogovor podnekim izgovorom, samo što nisam mogao da smislim nijedan. Sem toga, bilo bineuljudno odbiti njihovu gostoljubivost.

Hajde, Hanteru, potrudi se. Zašto i ti, pobogu, ne bi uživao. Preko volje sedigoh sa kreveta. Imao sam vremena samo da se na brzinu istuširam, pa sam skinuoodeću, ušao u kabinu i podesio tuš na najjači mlaz. Ožiljak na stomaku mi jeizgledao čudno i strano, kao da nije deo mene. Iako njegova ružna ružičasta linijanije više bila osetljiva, i dalje nisam voleo da je dodirujem. Pretpostavljao sam daću se vremenom navići na njega, ali to vreme još nije došlo.

Digao sam lice prema mlazu čije su me rasprskavajuće kapljice peckale,duboko udišući vazduh topao od pare da bih odagnao iznenadni nalet sećanja.Drška noža viri mi ispod rebara. Osećam kako se moja vruća, lepljiva krv skuplja

27

na crno-belim pločicama oko mene... Zatresoh glavom kao pas, pokušavajući daodbacim neželjene slike. Imao sam sreću. Grejs Strahan je bila jedna od najlepšihžena koje sam ikada video. Bila je, takođe, i najopasnija, odgovorna za smrt barpetoro-šestoro ljudi. Da me Dženi nije našla na vreme, i ja bih postao još jednarecka na njenom rabošu; i mada sam znao da treba da budem zahvalan što samostao živ, bilo mi je teško da to zaboravim.

Posebno zato što je Grejs još uvek bila na slobodi.

U policiji su me uveravali da je samo pitanje vremena kada će je uhvatiti, jerje suviše psihički nestabilna da bi dugo ostala na slobodi. Ali Grejs je bila bogatažena, obuzeta strašću za osvetom, nerazumnom koliko i smrtonosnom. Neće selako predati. Niti sam joj ja bio jedina meta. Jednom je većpokušala da ubije mladumajku i ćerku, i bila sprečena, ali po cenu još jednog života. Posle Grejsinognapada na mene, Elen i Ana Meklod su živele pod policijskom zaštitom i drugimimenom. Iako se pokazalo da je teže naći njih nego forenzičara koji se nalazi u

telefonskom imeniku, bilo je jasno da niko od nas nije siguran dok Grejs ne budeuhvaćena.

Nije bilo lako živeti sa tim saznanjem. Posebno zato što sam imao ožiljke kojisu me podsećali na to koliko mi je blizu jednom prišla.

Pustio sam najtopliju vodu koju sam mogao da izdržim, da bi mi od njeisparile mračne misli. Potom sam se brisao peškirom dok koža nije počela da mibridi, pa se obukao i požurio niza stepenice. Posle vrućeg tuša osećao sam se bolje,ali još uvek nisam bio raspoloženiji dok sam silazio u predvorje hotela. Pol je većbio tu, sedeo je na sofi i nešto žurno zapisivao u beležnicu.

„Izvini, čekaš li dugo?”, upitah ga.

Ustao je i gurnuo beležnicu u zadnji džep. „Samo što sam stigao. Sem je uautomobilu.”

Parkirao se na suprotnoj strani ulice. Lepa žena od tridesetak godina sedela jena mestu saputnika. Imala je dugačku, izrazito plavu kosu. Dok sam ulazio na

zadnje sedište okrenula se prema meni, sa rukama na povelikom stomaku.

„Zdravo, Dejvide, drago mi je da te opet vidim.”

,,I meni”, rekoh, a to sam i mislio. Postoje ljudi sa kojima se odmah osećateopušteno, a Sem je bila jedna od njih. Sreli smo se samo jedanput – ranije ovenedelje – ali sam imao utisak da je poznajem godinama. „Kako si ti?”

„Pa, bole me leđa i noge, a ostalo ne želiš ni da znaš. Osim toga, ne mogu dase požalim.” Osmehnula se da pokaže kako se šali. Sem je bila jedna od srećnicakoje dobro podnose svoju trudnoću. Doslovno je pucala od zdravlja i bez obzira nasve neudobnosti bilo je jasno da uživa u svakom trenutku.

„Beba se razigrala u poslednje vreme”, kaza Pol, izlazeći automobilom na

28

ulicu. „Stalno govorim Sem da je to siguran znak za devojčicu, ali ona ne sluša.”

Nijedno od njih nije zanimao pol bebe. Sem mi je rekla da bi to pokvariloiznenađenje. „Devojčice nisu tako živahne. Dečak je.”

„Kladim se u gajbu piva da nisi u pravu.”

,,U gajbu piva? Ništa bolje?” Obratila se meni: „Dejvide, kakva je to opkladaza trudnicu?”

„Meni zvuči prilično lukavo. On će da pije čak i ako izgubi.”

„Hej, trebalo bi da si na mojoj strani”, pobuni se Pol.

„On je razumniji”, reče Sem, pljesnuvši ga.

Slušajući njihovo međusobno peckanje, počeo sam da se opuštam. Bilo jeprijatno videti njihovu sreću, iako sam osetio trunku zavisti. Kada je Pol skrenuo naparking, osetih razočaranje što je kratka vožnja završena.

Bili smo u Starom gradu, nekadašnjem industrijskom središtu Noksvila. Tu suse još uvek nalazile neke fabrike i skladišta, ali ceo kraj je pretrpeo blagipreobražaj, tako što je industrija ustupala mesto barovima, restoranima i stambenimzgradama. Pol se parkirao u ulici malo iznad restorana sa mesnim odrescima u koji

su svi izlazili, stare zgrade od cigala – slične pećini – čija je prostrana unutrašnjosttrenutno bila ispunjena stolovima i živom svirkom. Unutra je većbila gužva, pasmo morali da se provlačimo do velike grupe koja je sedela pored jednog odprozora. Poluprazne čaše sa pivom i smeh nagoveštavali su da su oni tu većizvesnovreme, i ja se na trenutak pokolebah i pokajah što sam pošao.

Onda su mi napravili mesto za stolom i bilo je kasno. Usledila suupoznavanja, ali sam zaboravio njihova imena čim sam ih čuo. Osim Pola i Semznao sam samo Alanu, forenzičkog antropologa, koja mi je tog dana kazala gde danađem Toma. Bila je sa mišićavim muškarcem za koga sam pretpostavio da joj jemuž, dok su ostali bili nastavnici ili studenti koje nisam poznavao.

„Moraš da probaš pivo, Dejvide”, reče Pol, nagnuvši se pored Sem da me vidi.„Ovaj restoran ima sopstvenu malu pivaru. Sjajno je.”

Mesecima nisam ni liznuo alkohol, ali sada mi je bio potreban. Pivo je bilotamno i hladno, i izvrsnog ukusa. Pola čaše sam ispio u jednom cugu, pa sam jespustio sa uzdahom.

„Izgleda da ti je to bilo potrebno”, reče Alana preko stola. „Loš dan, a?”

„Tako nešto”, potvrdio sam.

,,I sama sam ih imala nekoliko.”

29

Ona diže svoju čašu u ironičnu zdravicu. Otpih još jedan gutljaj piva, osetivšida se opuštam. Atmosfera za stolom je bila ležerna i prijateljska, pa sam se lakouklapao u razgovor oko sebe. Kada je stiglo jelo, zaronio sam u tanjir. Naručio samšniclu i zelenu salatu i do tog trenutka nisam shvatio koliko sam gladan.

„Uživaš?”

Sem mi se smeškala iznad svoje čaše sa kiselom vodom. Klimnuo samglavom, trudeći se da sažvaćem puna usta mesa. ,,Jel’ tako očigledno?”

„Aha. Prvi put te vidim opuštenog. Morao bi češće da pokušavaš.”

Nasmejao sam se. „Ne izgledam valjda toliko loše?”

,,Oh, samo si malo napet.” Toplo se osmehnula. „Znam da si ovde došao da

štošta raščistiš, ali ne postoji zakon koji zabranjuje povremeno opuštanje. Međuprijateljima si.”

Spustio sam pogled, dirnut više nego što sam želeo da priznam. „Znam. Hvalati.”

Ona se pomeri u stolici i trže se, pa položi šaku na stomak.

„Jesi li dobro?”, upitah.

Osmehnula se uprkos izvesnom bolu. „Nemiran je.”

„On?”

„On”, reče ona samouvereno, bacivši krišom pogled prema Polu. „Zasigurnoon.”

Tanjiri su odneti, pa je naručen desert i još pića. Uzeo sam kafu, znajući da bihzbog još jednog piva ujutru zažalio. Zavalio sam se u stolicu, uživajući u blagojošamućenosti i prijatnosti.

A tada mi se dobro raspoloženje razbilo o glavu.

Niotkuda, osetio sam strujanje mošusnog, blago začinjenog mirisa koji nisammogao da pomešam sa nekim drugim. Sekundu kasnije je iščezao, izgubio se međusnažnijim mirisima hrane i piva, ali znao sam da mi se nije pričinio. Prepoznao samga i to me je protreslo kao udar struje. Načas sam se opet našao na popločanompodu svog predsoblja, a metalni zadah krvi mešao se sa jednim prefinjenim,

zavodljivim miomirisom.

Parfem Grejs Strahan.

Ona je ovde. U trenutku sam se uspravio na stolici i počeo mahnito da seosvrćem. U restoranu je vladala zbrka zvukova i boja. Zagledao sam lica, očajničkitražeći izdajničke crte, neku grešku u masci. Mora da je tu negde. Gde je?

30

„Kafu?”

Zbunjeno sam se zagledao u kelnericu, koja se pojavila pored mene. Imala jedvadesetak godina, i malo puniji stas. Parfem joj se probijao kroz mirise jela isamog restorana; mošusni miris koji je bio jeftin, težak i prezasićen. Iz blizineuopšte nije podsećao na fini parfem Grejs Strahan.

Samo je bio dovoljno sličan da me zbuni na trenutak.

„Naručili ste kafu?”, upita kelnerica gledajući me sa oprezom.

„Izvinite. Da, hvala.”

Ona spusti šolju i udalji se. Ruke i noge su me peckale, a živci podrhtavali odmalopređašnjeg naleta adrenalina. Shvatih da sam rukom pritisnuo ožiljak tako jakoda me je zabolelo. Idiote. Kao da bi Grejs mogla da te prati... Svest o tome kolikosu mi živci napeti, čak i ovde, ostavila mi je gorak ukus u ustima. Pokušao sam nasilu da se opustim, ali srce mi je i dalje tuklo u grudima. Odjednom, učini mi se dau prostoriji nema dovoljno vazduha. Buka i mirisi bili su mi nepodnošljivi.

„Dejvide?” Sem me je zabrinuto posmatrala. „Bled si kao čaršav.”

„Samo sam malo umoran. Idem kući.” Morao sam da izađem. Počeo sam daprebiram novčanice po novčaniku, i ne videći koje su.

„Sačekaj, mi ćemo te odvesti.”

„Ne!” Spustio sam ruku na njenu podlakticu pre nego što je stigla da se okrene

Polu. „Molim te. Biću dobro, zaista.”

„Siguran si?”

Osmehnuo sam se na silu. „Naravno.”

Nisam je ubedio, ali sam većodgurnuo stolicu i spustio na sto pregrštnovčanica, i ne znajući ima li tu dovoljno novca ili ne. Pol i ostali su još uvek biliobuzeti razgovorom, ali nisam se zaustavljao da vidim da li je još neko primetiomoj odlazak. Uspeo sam nekako da se uzdržim i ne istrčim na ulicu. Počeo sam

duboko da udišem hladan prolećni vazduh, ali ni tada nisam stao. Nastavio sam dahodam, ne znajući, niti brinući kuda idem, pošto sam samo želeo da se krećem.

Sišao sam sa ivičnjaka i odskočio unazad, začuvši zaglušujuću sirenu sa levestrane. Posrnuo sam natrag na trotoar, a tramvaj je prošao samo nekolikocentimetara pored mene, bleskajući osvetljenim prozorima u pomrčini. Čim jeprošao, požurio sam da pređem na drugu stranu, osvrćući se povremeno. Prošle sugodine od mog pređašnjeg boravka u Noksvilu, pa nisam imao pojma gde senalazim, a još manje kuda idem.

31

Nisam ni mario.

Usporio sam tek kada sam primetio da se ispred mene proteže pomrčina i danema više uličnog svetla. Reku sam naslutio pre nego što sam je ugledao; uvazduhu sam osetio vlagu koja me je potpuno osvestila. Bio sam mokar od znojakada sam se naslonio na ogradu. Mostovi koji spajaju obale sa drvoredima izgledalisu kao ogoljeni lukovi u pomrčini, obeleženi svetlim tačkama. Ispod njih je mirnoproticala reka Tenesi, kao što čini većhiljadama godina. I verovatno će proticati jošhiljadama godina.

Šta ti je, dođavola? Prestravio si se zbog jeftinog parfema. Ipak, bio samsuviše iscrpljen da bih se stideo. Osetivši se usamljeno kao nikada u životu, izvadiosam telefon i počeo da pregledam imena poznanika. Dženino ime i broj bili sunaglašeni na osvetljenom ekranu. Držao sam palac iznad dugmeta za poziv, žarkoželeći da razgovaram sa njom, i da joj opet čujem glas. Ali u Britaniji je još uvek

bilo rano jutro, a čak i da je pozovem, šta bih joj rekao?

Sve je većbilo rečeno.

„Koliko je sati?”

Trgao sam se, začuvši glas pored sebe. Nalazio sam se u delu pomrčineizmeđu uličnih svetiljki, a sve što sam video od čoveka bio je crveni sjaj njegovecigarete. Kasno sam shvatio da je ulica pusta. Glupo. Toliki put, samo da bih bioopljačkan.

„Pola jedanaest”, odgovorih mu, dok mi je napetost rasla u očekivanju napadakoji će uslediti.

Ipak, on samo zahvalno klimnu glavom i produži dalje, pa se izgubi u tminiiza sledeće svetiljke. Uzdrhtao sam, i to ne samo zbog vlage i hladnoće koji sudolazili s reke.

U pustoj ulici poče da se približava dobrodošlo žuto svetlo taksija. Zaustaviosam ga i vratio se u hotel.

Mačka je tvoje najranije sećanje.

Mora da postoje i druga, ranija, znaš to. Ali nijedno tako živo. Nijedno kogabi se povremeno sećao i uvek ga proživljavao. Tako stvarno da i sada osećaš suncena temenu i vidiš svoju senku pred sobom dok se saginješ.

Zemlja je mekana i lako se vadi. Koristiš parče drveta odlomljenog sa ograde,parče belog kočića koji je omekšao i počeo da truli. Čini ti se da bi moglo opet dapukne, ali nemaš mnogo da kopaš.

Nije duboko.

Prvo osetiš miris. Prezasićen, sladunjav miris, koji je dobro poznat, i nije

32

nalik nijednom koji si osetio ranije. Zastaneš malo, omirišeš vlažnu zemlju,razdražen, ali uzbuđeniji. Znaš da ne bi trebalo to da radiš, ali radoznalost jeprevelika. Čak i tada si imao mnoštvo pitanja. Ali ne i odgovore.

Drvo je udarilo u nešto maltene čim si nastavio da kopaš. Drugačiji sastav tla.Počeo si da uklanjaš poslednji sloj zemlje, primetivši da je miris postao snažniji.Najzad je ugledaš: kartonsku kutiju za cipele, mokru i natrulu.

Kutija počinje da se raspada kada si pokušao da je podigneš, mokra je i uležese pod unutrašnjom težinom. Odmah je spuštaš natrag. Prsti su ti nespretni i čudnidok uzimaš poklopac, nešto te steže u grudima. Uplašen si, ali uzbuđenje lako

nadvladava strah.

Polako sklanjaš poklopac kutije.

Mačka liči na prljavu gomilu đumbira. Poluzatvorene oči su joj blede iprazne, kao izduvan balon posle zabave. Insekti joj puze kroz krzno, a bube beže oddnevne svetlosti. Zuriš zanesen, dok se debeli crv uvija i grči izlazeći joj iz uva.Bocneš mačku štapom. Ništa se ne dešava. Bocneš je opet, ali jače. Opet ništa.Jedna rečse obrazuje u tvojim mislima, rečkoju si većčuo, ali si je tek sada zaistashvatio.

Mrtva.

Sećaš se mačke onakve kakva je bila. Debeo, prgav mačak, nezgodnostvorenje s kandžama. Sada je... ništa. Kako se ona žustra životinja koje se sećašpretvorila u ovo trulo klupko krzna? Pitanja ti ispunjavaju glavu, prevelika da ihzadržiš. Naginješ se bliže, kao da ćeš, ako gledaš dovoljno napregnuto, saznatiodgovor...

...i odjednom se trgneš. Komšijino lice je iskrivljeno od besa, ali tu je jošnešto, što ne razumeš. Tek godinama kasnije shvatio si da je to gnušanje.

„Šta si to, zaboga... Oh, ti mali, bolesni gade...”

Još vike, i tada, a i kasnije, kod kuće. Ne pokušavaš da objasniš šta si uradio,pošto ni sam to ne razumeš. Ipak, ni ljutite reći, ni kazna ne brišu ono što si video. Išta si osetio, a osećaš čak i sada, dok ti se gnezdi u želucu. Savlađujući osećajčuđenja i strastvene, nezasite radoznalosti.

Imaš pet godina. I tako sve to počinje.

5

Sve se naizgled usporilo kada je nož pošao prema meni. Zgrabio sam ga, alibilo je suđeno da zakasnim. Sečivo mi je kliznulo kroz šaku, zasekavši mi dlan iprste do kostiju. Osetio sam toplu vlažnost krvi u ruci, a onda sam izgubio tlo podnogama. Isticala je na crno-bele podne pločice i natapala mi prednji deo košulje,

33

dok sam klizio niza zid.

Spustio sam pogled i video dršku noža koja mi je nakaradno virila iz stomaka,pa sam zinuo da kriknem...

„Ne!”

Hitro sam se pridigao u krevetu, dahćući. Osećao sam krv, toplu i mokru.Izbezumljeno sam pokušavao da vidim stomak pod bledom mesečinom. Ipak, nijebilo povreda. Nije bilo noža, ni krvi. Samo sjaj hladnog znoja i upadljiv ožiljakispod rebara.

Hriste. Skljokao sam se sa olakšanjem, shvativši da sam u svojoj hotelskojsobi i videvši da sam sam.

To je bio samo san.

Srce mi se smirivalo i usporavalo, a pritisak u ušima popuštao. Spustio samnoge sa kreveta i drhteći seo. Sat na noćnom stočiću pored kreveta pokazivao je peti trideset. Alarm mi je bio podešen da zvoni sat kasnije, ali nije vredelo pokušavatida ponovo zaspim, čak i da sam to želeo.

Ukočeno sam ustao i upalio svetlo. Počeo sam da žalim što sam pristao dapomognem Tomu u pregledu leša iz kolibe. Tuširanje i doručak. Onda će sveizgledati bolje.

Petnaest minuta sam izvodio vežbe za jačanje trbušnih mišića, a zatim ušao ukupatilo i pustio tuš. Digao sam lice prema vrućem mlazu, puštajući vodene igliceda speru zaostale posledice košmara.

Kada sam izašao, i poslednji delići ružnog sna bili su isprani. U sobi sam imaoaparat za kuvanje kafe, pa sam ga uključio da radi dok sam se oblačio i uključiolaptop. U Britaniji bi trebalo da je većkasno prepodne. Pijuckao sam crnu kafu iproveravao svoju elektronsku poštu. Nije bilo ništa hitno; odgovorio sam onimakojima sam morao, a ostale ostavio za kasnije.

Restoran u prizemlju je bio otvoren za doručak. Bio sam jedini gost. Preskočiosam galete i palačinke, i odlučio se za tost i kajganu. Kada sam ušao, bio samgladan, ali čak i to što sam naručio bilo mi je previše, pa sam pojeo manje od pola.Želudac mi se vezao u čvor, mada nisam znao zašto. Trebalo je samo dapomognem Tomu u nečemu što sam sam radio bezbroj puta do tada, i pod dalekogorim okolnostima od ovih.

Uveravao sam sebe da nema nikakve razlike.

Kada sam izašao napolje, izlazilo je sunce. Parking je još uvek bio u senci, atamno nebesko plavetnilo je počelo da bledi, probijeno zaslepljujućim zlatastimsjajem na horizontu.

Vozio sam iznajmljenog forda, nešto drugačijeg oblika i sa automatskimprenosom, što je predstavljalo još jedan podsetnik da se nalazim u drugoj zemlji.

34

Iako je još uvek bilo rano, saobraćaj je većbio gust. Bilo je divno jutro. Premda jeNoksvil bio gradska sredina, taj deo istočnog Tenesija bio je još uvek bujan i zelen.Prolećno sunce još nije razvilo vrelinu koja je znojem natapala košulju, dok jevazduh u ovo doba dana zadržavao ranojutarnju svežinu, nezagađenu izduvnimgasovima vozila u saobraćaju, za razliku od zagušljive vlažnosti najtoplijeg delaleta.

Pred sobom sam imao dvadeset minuta opuštene vožnje do Medicinskogcentra univerziteta u Tenesiju. Mrtvačnica se nije nalazila u istom delu studentskoggrada kao Institut, ali znao sam put do nje iz ranijih poseta.

Čovek na portirnici mrtvačnice bio je toliko krupan da je pult prema njemuizgledao kao dečja igračka. Bio je tako obložen salom da je izgledalo kao da nemakostiju, a kaiš sata mu se usekao u nabrano meso zgloba kao žica za sir u testo. Doksam mu objašnjavao ko sam, disao je tiho, adenoidno šišteći.

„Sala za obdukcije broj pet. Kroz vrata, pa niz hodnik.” Glas mu je bionesrazmerno visok za tako krupno telo. Osmehnuo se anđeoski, pružajući mielektronsku propusnicu. „Ne moš’te promašiti.”

Otvorio sam vrata pomoću propusnice i ušao u samu mrtvačnicu. Dočekao meje poznati mirisni koktel formaldehida, izbeljivača i sredstva za dezinfekciju. Tomse, u hirurškoj odeći i sa gumenom keceljom, većnalazio u prostoriji obloženojpločicama. Na stolu pored njega stajao je mali CD plejer i tiho svirao neku ritmičnumelodiju sa bubnjevima koju nisam prepoznao. Sa njim je bio i neki slično odevenčovek, koji je prao leš na aluminijumskom stolu kako bi ga očistio od insekata i

larvi muva.

„Dobro jutro”, prozbori Tom veselo, kada su se vrata zatvorila iza mene.

Pokazah glavom prema CD plejeru. „Badi Rič?”

„Ni blizu. Lui Belson.”

Tom se uspravi iznad mokre grudne šupljine. „Poranio si.”

„Ne kao ti.”

„Hteo sam da napravim rendgenski snimak leša i da pošaljem otiske zuba uIstražni biro.”

Pokazao je rukom na mlađeg čoveka, koji je i dalje prao leš. „Dejvide, ovo jeKajl, jedan od pomoćnika u mrtvačnici. Pozvao sam ga da mi pomogne dok ti nestigneš, ali nemoj da kažeš Hiksu.”

Pomoćnici u mrtvačnici radili su za kancelariju medicinskog islednika, što jeznačilo da je Hiks praktično Kajlov šef. Zaboravio sam da je patolog smešten tu, anisam zavideo onima koji rade za njega. Kajlu to nije smetalo. Bio je visok,krupnih kostiju i debeljuškast. Imao je prijatno, okruglo lice koje je blistalo ispod

35

guste, neuredne kose.

„Zdravo”, reče on, digavši ruku u rukavici.

„Pomagače nam i jedna od mojih studentkinja”, nastavi Tom. „Ovde nas i nijepotrebno troje, ali obećao sam da ću je pozvati prilikom sledećeg pregleda.”

„Ako ti ja nisam potreban...”

„Biće mnogo posla. To samo znači da ćemo ranije završiti.” Tomov osmeh jeznačio da se neću tako lako izvući. „Odeća i ostalo je u svlačionici, niz hodnik.”

Bio sam sam u garderobi. Stavio sam svoju odeću u orman i obukao hiruršku,sa gumenom keceljom. Ono što je trebalo da radimo predstavljalo je moždanajgrozniji deo posla, a sigurno je spadalo i među najprljavije. Testovi DNK moguda traju do osam nedelja, a otisci prstiju potvrđuju identitet samo ako žrtva većimadosije. Ipak, čak i kod leševa u ovom stadijumu raspadanja, identitet, a ponekad iuzrok smrti žrtve mogu se otkriti iz samog kostura. Međutim, da bi se to postiglo,

moraju se ukloniti svi tragovi mekog tkiva.

To nije prijatan posao.

Kada sam krenuo nazad u salu za obdukcije, zastao sam ispred vrata. Čuo samkako Tom mumla uz džez melodiju, nadglasavajući mlaz vode. Šta ako opetpogrešiš? Šta ako više ne možeš to da radiš?

Ipak, nisam smeo tako da razmišljam. Otvorio sam vrata i ušao. Kajl je završiosa pranjem leša. Sa ostataka leša kapljala je voda, pa je pod blistao kao da jepoliran.

Tom je stajao kod kolica sa hirurškim instrumentima. Uzeo je makaze zasečenje tkiva i, dok sam prilazio, privukao bleštavu svetiljku koja se nalazila iznadnaših glava.

„Dobro, hajde da počnemo.”

Prvi leš sam video kada sam bio student. Bila je to mlada žena, od najvišedvadeset pet-šest godina, koja je poginula u kućnom požaru. Ugušila se od dima, avatra joj nije ni pipnula telo. Ležala je na hladnom stolu mrtvačnice, pod jarkomsvetlošću koja je osvetljavala svaki delićtela. Oči su joj bile delimično otvorene,kroz proreze su joj se videle beonjače, dok je vrh jezika malo virio izmeđubeskrvnih usana. Bio sam zapanjen kako je mirno izgledala; ukočeno i nepokretnokao na fotografiji. Sve što je uradila, sve što je bila i nadala se da će biti, završenoje. Zauvek.

To saznanje me je snažno pogodilo. Tada sam shvatio da će, bez obzira na tošta učinim i koliko naučim, uvek postojati neka tajna koju neću moći da rešim.Međutim, tokom sledećih godina to je samo učvrstilo moju odlučnost da rešimopipljivije zagonetke u okviru svoje struke.

36

Tada su Kara i Alis, moja žena i šestogodišnja kćerka poginule u saobraćajnojnesreći. I odjednom mi takve teme više nisu bile akademske.

Izvesno vreme radio sam u svojoj prvobitnoj profesiji, kao lekar, nadajući seda ću tako naći deo mira, ako ne i odgovore. Međutim, samo sam se zavaravao.Kako smo Dženi i ja shvatili na sopstvenu štetu, nisam mogao da pobegnem odsvog posla, pošto je ono što sam radio činilo deo mog bića. Tako sam barem misliodok mi se nije nož zario u stomak.

Sada ni u šta više nisam bio siguran.

Pokušao sam da otklonim sumnje dok sam radio na ostacima žrtve. Sakupivšiuzorke tkiva i tečnosti za slanje na analizu, pažljivo sam skalpelom odsekao mišić,hrskavicu i unutrašnje organe, doslovno skinuvši poslednje tragove ljudskosti saleša. Radilo se o krupnom muškarcu, ko god je on bio. Moraćemo da izvršimopreciznija merenja samog kostura, ali imao je oko 190 centimetara i krupne kosti.

Takvog muškarca nije lako savladati.

Radili smo u gotovo potpunoj tišini, Tom je odsutno pevušeći pratio pesme sadiska Dajne Vašington, dok je Kajl namotao crevo i čistio korito u koje su popadaliinsekti i ostala prljavština sprana sa leša. Taman sam se udubio u posao, kada su se

neočekivano otvorila dvostruka vrata sale za obdukcije.

Bio je to Hiks.

„Dobro jutro, Donalde”, pozdravi ga Tom ljubazno. „Čemu možemo dazahvalimo ovo zadovoljstvo?”

Patolog se nije potrudio da odgovori. Teme njegove ćelave glave sijalo je kaokliker pod jarkom svetlošću dok je namrgođeno gledao u Kajla.

„Šta, dođavola, radiš ovde, Vebsteru? Tražio sam te.”

Kajl pocrvene. „Samo sam...”

„Upravo završava”, mirno kaza Tom. „Zamolio sam ga da mi pomogne. Den

Gardner želi izveštaj o ovome što je pre moguće. Osim ako ti nemaš nekuprimedbu?”

I da ju je imao, Hiks to ne bi priznao. Nastavio je da istresa bes na Kajlu.„Ovog jutra imam obdukciju. Da li je sala spremna?”

„Uh, nije, ali zamolio sam Džejsona da...”

„Nisam rekao Džejsonu da to uradi, nego tebi! Siguran sam da dr Libermen injegov pomoćnik mogu da se snađu dok ti radiš posao za koji si plaćen.”

Trebalo mi je nekoliko sekundi da shvatim da je mislio na mene.

Tom mu se hladno osmehnu. „Siguran sam da možemo.”

37

Hiks šmrcnu razočaran, jer je ostao uskraćen za sukob. ,,Želim da sve budespremno za pola sata, Vebsteru. Pobrini se da bude tako.”

„Da, gospodine, žao mi je...”, reče Kajl, ali mu je patolog većokrenuo leđa.Teška vrata se zatvoriše za njim.

„Pa, siguran sam da nam je sada svima lakše”, kaza Tom, prekinuvši tišinu.„Žao mi je, Kajle, nisam nameravao da te dovedem u nevolju.”

Mladi muškarac se osmehnu, ali su mu obrazi i dalje ostali crveni. ,,U redu je.Ali dr Hiks je u pravu, stvarno bi trebalo da...”

Pre nego što je završio, vrata se iznenada opet otvoriše. Načas sam pomislioda se Hiks možda vratio, ali umesto patologa se pojavila uzrujana devojka.

Pretpostavio sam da je to studentkinja za koju je Tom rekao da će nampomagati. Imala je nešto više od dvadeset godina i nosila svetloružičastu majicu iiznošene radne pantalone, pri čemu su oba odevna predmeta bila razvučena nanjenom punačkom telu. Blajhanu plavu kosu učvrstila je crvenom trakom sa belimtufnama, a okrugle naočare su joj davale privlačan, ali pomalo uplašen izgled. To jetrebalo da bude u neskladu sa čeličnim kuglicama i alkicama kojima je načičkalauši, nos i obrve, ali začudo nije. Pošto prevaziđete početno iznenađenje, shvatilibiste da joj ta naizgled bolna gomila metalnih ukrasa zapravo dobro stoji.

Reči su pokuljale iz nje i pre nego što su se zatvorila vrata.

„Bože, ne mogu da verujem da kasnim! Pošla sam rano kako bih mogla dasvratim u Institut i proverim svoj projekat, a onda sam potpuno izgubila pojam ovremenu! Zaista mi je žao, dr Liberman.”

„Pa, stigla si”, reče Tom. „Samer, mislim da ne poznaješ Dejvida Hantera. Onje Britanac, ali ne zameri mu to. A ovo je Kajl. On je preuzeo odgovornost dok ti

nisi stigla.”

Kajlovo zbunjeno lice se raširi u osmeh. „Drago mi je.”

„Zdravo”, ozari se Samer, otkrivši protezu za zube. Pogledala je prema lešu,više sa zanimanjem nego sa odbojnošću. To bi za većinu ljudi bio zastrašujućiprizor, ali Institut je studentima pomagao da se pripreme za mračnu stvarnost.„Jesam li nešto propustila?”

„Ne, i dalje je mrtav”, ohrabri je Tom. „Znaš gde se šta nalazi, ako želiš da sepresvučeš.”

„Naravno.” Okrenula se da izađe i torbom zakačila čelična kolica punainstrumenata. „Izvinite”, izustila je, smirivši ih pre nego što je nestala kroz vrata.

U sali za obdukcije opet je zavladala neobična tišina. Na Tomovom licu titraoje poluosmeh. „Samer je naš lokalni uragan.”

38

“Primetio sam”, rekoh.

Kajl je i dalje zapanjeno zurio prema vratima. Tom me pogleda sa veselimizrazom na licu, pa pročisti grlo. „Kajle, uzorci?”

„Molim?” Tehničar je izgledao iznenađeno, kao da je zaboravio da smo i mitamo.

„Treba da ih spakuješ za laboratoriju.”

,,Oh, da. Svakako.”

Bacivši još jedan pogled ispunjen nadom ka vratima, Kajl pokupi uzorke iizađe.

„Mislim da se slobodno može reći da je naša Samer stekla obožavaoca”, kazaTom sa trunkom ironije, pa se okrenu od stola i odjednom trže. Protrlja grudnukost, kao da nema vazduha.

„Jesi li dobro?”, upitah.

“Nije ništa. Od Hiksa bi svako dobio gorušicu”, odgovori. Ipak, nije izgledaodobro. Posegao je rukom prema tacni sa instrumentima i bolno uzdahnuo.

„Tome...

„Dobro sam, dodavola!” Podigao je ruku da bi me sprečio da priđem, pa to

pretvorio u pokret izvinjenja. „Dobro sam, stvarno.”

Nisam mu verovao. „Na nogama si još pre nego što sam ja stigao ovamo.Zašto se malo ne odmoriš?”

„Zato što nemam vremena”, razdraženo odgovori. „Obećao sam Denu da ću

mu predati uvodni izveštaj što pre budem mogao.”

,,I dobiće ga. Samer i ja možemo da dovršimo skidanje mekog tkiva.”

On preko volje klimnu glavom. „Možda samo nekoliko minuta...”

Gledao sam ga kako se udaljava, zapanjen koliko je krhko izgledao. Nikadanije bio krupan čovek, ali sada kao da se meso topilo na njemu. On stari. To je bilaživotna činjenica, ali je to nije činilo nimalo prihvatljivijom.

Tomov CD se davno završio, pa je u sali za obdukcije vladala tišina. Odnekudspolja sam začuo zvonjavu telefona. Niko se nije javljao, pa je naposletku prestala.

Okrenuo sam se ostacima žrtve. Kostur je sada bio gotovo sasvim oslobođenmišića, tako da se na njemu zadržalo samo nešto mekog tkiva koje će biti uklonjenokuvanjem u deterdžentu. Pošto ne bi bilo praktično uranjati ceo kostur u veliko

39

bure, trebalo je prethodno izvesti još jedan grozan postupak.

Razglobljavanje.

Lobanju, karlicu, noge i ruke treba razdvojiti, što zahteva i pažnju i sirovusnagu. Svako oštećenje kosti treba pažljivo zapisati, da ne bi bilo pomešano sapovredama nastalim pre smrti. Počeo sam da odvajam lobanju, sa mukom sekućihrskavicu između drugog i trećeg vratnog pršljena, a onda se Samer vratila.

U svojoj hirurškoj odeći i kecelji nije toliko odudarala od mrtvačnice, izuzevpirsinga u uvu i nosu. Izbeljena kosa joj je bila pokrivena hirurškom kapom.

„Gde je dr Liberman?”, zapita ona.

„Morao je da izađe.” Nisam dalje objašnjavao. Tom ne bi želeo da njegovistudenti saznaju da je bolestan.

Samer je to prihvatila. „Hoćete li daja počnem sa deterdžentom?”

Nisam znao šta je Tom imao na umu, ali to je bila dobra ideja kao i svakadruga. Počeli smo da punimo veliku čeličnu burad rastvorom deterdženta ipostavljamo ih da se greju na gasnim gorionicima. Iako je snažan aspirator iznadgorionika usisavao najveći deo pare i isparenja u prostoriji, spoj izbeljivačaiprokuvanog mekog tkiva stvarao je neprijatan miris koji je podsećao na neštoizmeđu vešeraja i lošeg restorana.

„Znači, vi ste Britanac”, upita Samer dok smo radili.

„Tako je.”

„Kako ste se našli ovde?”

„Na studijskom sam putovanju.”

„Zar u Britaniji nemate istraživačke ustanove?”

„Imamo, ali nisu kao vaše.”

„Da, Institut je prilično dobar.” Njene krupne oči me osmotriše kroz naočare.„Kako je tamo biti forenzički antropolog?”

„Obično hladno i mokro.”

Nasmejala se. „Osim toga. Ima li razlike?”

Nisam baš želeo da govorim o tome, ali ona je samo bila ljubazna. „Pa, uosnovi je isto, uz nekoliko razlika. Mi nemamo toliko kriminalističkih službi kao viovde.” Za nekog stranca, broj samostalnih šerifa i policijskih odeljenja – a da negovorimo o državnim i saveznim službama koje dejstvuju u Sjedinjenim Državama

– bio je zbunjujući. „Ipak, glavna razlika je u klimi. Osim ako nije vrelo leto,nastojimo da sprečimo sušenje leševa kao što je ovde slučaj. Raspadanje je u većini

40

slučajeva vlažnije, sa više plesni i sluzi.”Ona napravi grimasu. „Odvratno. Jeste li ikad razmišljali o selidbi?”

Uprkos neraspoloženju, nasmejao sam se. „Misliš da radim u Sunčevompojasu2? Ne, zaista nisam.” Ipak, nisam više želeo da govorim o sebi. ,,A šta je stobom? Šta nameravaš u budućnosti?”

Samer se upustila u nadahnut opis svog dotadašnjeg života, namera zabudućnost i svog trenutnog posla u nekom noksvilskom baru kako bi sakupiladovoljno novca da kupi automobil. Ja sam malo govorio, zadovoljan što slušamnjen monolog. To nije usporavalo njen rad, a bujica reči je delovala opuštajuće, pasam, kada se Tom vratio, iznenađeno primetio da je u međuvremenu prošlo gotovodva sata.

„Vidim da ste napredovali”, reče on zadovoljno, prilazeći stolu.

2 Južni i jugozapadni deo SAD-a, gde ima mnogo sunca. (Prim, prev.)

„Bilo je prilično jednostavno.” Nisam ga pred Samer pitao kako se oseća, alivideo sam da mu je bolje. On sačeka da se ona vrati do buradi iznad gorionika, pame pozva na stranu.

„Izvini što sam se toliko zadržao, razgovarao sam sa Denom Gardnerom.Otkrili su nešto zanimljivo. Pošto nemaju zavedene otiske Terija Lumisa, momkačiji je novčanik nađen u kolibi, još uvek nisu sigurni da se radi o njemu.” Pokazaoje rukom prema ostacima na stolu. „Ali dobili su nalaze otisaka sa kutijice za film.Pripadaju Viliju Deksteru, tridesetšestogodišnjem mehaničaru iz Sevirvila.”

Sevirvil je bio gradićnedaleko od Getlinburga, tridesetak kilometara odplaninske kolibe u kojoj je otkriven leš. „To je dobro, zar ne?”

„Trebalo bi da jeste”, složi se on. „Postoji kriminalni dosije sa Deksterovimotiscima prstiju zbog stare optužbe za vožnju pod dejstvom alkohola. U kolibi supronašli još nekoliko njegovih otisaka. Jedan je bio na nedelju dana starojpriznanici kreditne kartice pronađenoj u Lumisovom novčaniku.”

Sve to je ukazivalo da je Teri Lumis bio žrtva, a Vilis Dekster njegov ubica.Ipak, bilo je nešto čudno u načinu na koji mi je Tom rekao da to nije takojednostavno. „Znači, u zatvoru je?”

Tom skide naočare i obrisa ih papirnom maramicom, zagonetno sesmeškajući. „Pa, u tome je začkoljica. Izgleda da je Vilis Dekster poginuo usaobraćajnoj nesreći pre šest meseci.”

„To ne može da bude tačno”, rekoh. Ili otisci nisu njegovi, ili je na umrlicinapisano pogrešno ime.

„Tako izgleda, zar ne?” Tom vrati naočare na nos. „Zato ćemo sutra ujutro daga ekshumiramo.”

Imao si devet godina kada si prvi put video mrtvo telo. U nedeljnom si odelu i

41

uveden u prostoriju u kojoj su svuda bile postavljene stolice, okrenute premasjajnom kovčegu, koji je stajao napred, na postolju prekrivenom crnim somotom.Na jednom uglu visi kićanka boje krvi. Pažnju ti je privukao način na koji jesavijena u savršenu osmicu, pa si gotovo stigao do kovčega pre nego što si se setioda pogledaš unutra.

U njemu leži tvoj deda. Izgleda... drugačije. Lice mu je naizgled voštano, aobrazi upali, kao kada zaboravi da stavi svoje zube. Oči su mu sklopljene, ali kaoda nešto nije u redu ni sa njima.

Ukopaš se u mestu, osetivši poznati pritisak u grudima. Nečija ruka ti se stisneuz leđa, nagnavši te da kreneš napred. „Hajde sada, pogledaj.”

Prepoznaješ glas svoje tetke. Ali nije ti bio potreban podsticaj da priđeš.Šmrcneš i dobiješ blag udarac po glavi.

„Maramicu!”, prošišta tetka. Međutim, tog puta nisi obrisao nos koji ti jegotovo neprestano curio. Samo si pokušao da raspoznaš kakvih još mirisa ima,skrivenih ispod parfema i mirisnih sveca.

„Zašto su mu oči zatvorene?”, pitaš.

„Zato što je kod Gospoda”, odgovara tetka. „Zar ne izgleda smireno? Kao daje zaspao.”

Ali tebi ne izgleda kao da spava. To u kovčegu izgleda kao da nikada nije nibilo živo. Zuriš u njega, pokušavajući da shvatiš šta je to tačno drugačije, dok tesnažno ne poguraju dalje.

Tokom sledećih nekoliko godina, sećanje na dedu uvek ti je donosilo istiosećaj zbunjenosti i stezanje u grudima. To je jedno od tvojih prvih sećanja.Međutim, tek u sedamnaestoj godini doživeo si ono što ti je promenilo život.

Sediš na klupi i čitaš za vreme odmora za ručak. Knjiga koju si ukrao izbiblioteke je prevod Summa Theologiae Svetog Tome Akvinskog. Teška je začitanje i naivna, naravno, ali ima u njoj zanimljivih delova. „Postojanje nečega injegova suština su razdvojeni.” To ti se dopalo, gotovo isto kao i Kirkegardovatvrdnja: „Smrt je svetlost pod kojom velike strasti, i dobre i loše, postaju jasnovidljive.” Svi teolozi i filozofi koje si pročitao protivreče jedni drugima, i niko odnjih nema nikakve prave odgovore. Ipak, bliži su cilju od mišljenja studenata drugegodine o Kamiju i Sartru koji svoje neznanje skrivaju iza maske maštarija. Ti si ihvećprerastao, kao što si na putu da prerasteš i Akvinskog i ostale. U stvari,počinješ da misliš da odgovor nećeš naći ni u jednoj knjizi. Ali šta još postoji?

Kod kuće se u poslednje vreme šuška o tome gde će se pronaći novac kojim seplaća tvoje školovanje. To ti ne smeta. Doći će odnekud. Ti većgodinama znaš dasi poseban, da si sudbinski predodređen za velika dela.

To ti jesuđeno.

42

Žvaćeš i gutaš spakovane sendviče mahinalno, dok čitaš, ne uživajući u ukusu.Hrana je gorivo i ništa drugo. Poslednja operacija ti je zaustavila curenje nosakoje ti je poremetilo detinjstvo, ali morao si da platiš cenu. Do sada si potpunoizgubio čulo mirisa, tako da ti je sve osim najzačinjenije hrane svedeno na ukusvate.

Dovršivši bezukusni sendvič, sklanjaš knjigu. Upravo si ustao sa klupe, kad sezačula škripa kočnica i tup udarac. Dižeš pogled i ugledaš ženu u vazduhu. Izgledakao da na trenutak visi, pre nego što je tresnula kao krpena lutka gotovo ispredtvojih nogu.

Leži savijena na leđima, lica iskrivljenog prema nebu. Na sekundu vam sesretnu pogledi; raširenih očiju, zapanjeni. Nema bola ni straha u njima, samoiznenađenje. I još nešto. Saznanje.

Tada njen pogled postane prazan i nagonski shvataš da je sila koja je držalatu ženu u životu nestala. To što sada leži pred tvojim nogama je vreća mesa ipolomljenih kostiju, i ništa drugo.

Stojiš tu ošamućen, dok se drugi ljudi skupljaju oko tela, gurajući te u stranusve dok ti ne nestane iz vidokruga. Ali nije važno. Većsi video ono što je trebalo.

Cele te noći ležiš budan, nastojeći da se prisetiš svake pojedinosti. Gubiš dah iuzdrman si, na pragu si nečega neizmernog. Znaš da ti je omogućen kratak pogledna nešto značajno, nešto i svakodnevno i duboko. Izuzev što ti iz nekog razloga licete žene, s očima koje kao da su se upile u tvoje, sada izmičei čini te besnim. Želiš –ne, moraš – opet da vidiš taj trenutak kako bi shvatio šta se dogodilo. Ali tvojesećanje nije doraslo tom zadatku, ništa više nego kada si se zagledao u kovčeg svogdede. Suviše je lično; suviše nepouzdano. Nešto tako važno zahteva nepristrasnijipristup.

I postojaniji.

Sledećeg dana si podigao svu ušteđevinu i kupio svoj prvi foto-aparat.

6

Kada smo krenuli na groblje, zora je bila samo bleda traka na horizontu. Neboje još uvek bilo tamno, ali zvezde su polako nestajale, kao da su potisnute novimdanom. Krajolik sa obe strane puta počeo je da dobija oblike, pojavljujući se izpomrčine kao fotografija koja se razvija. U pozadini prodavnica i restorana brzehrane uzdizali su se tamni planinski masivi, kao da naglašavaju ništavnost ljudskefasade.

Tom je vozio u tišini. Prvi put nije pustio neki od svojih diskova sa džezom,mada nisam znao da li je to zbog ranog jutra ili njegovog raspoloženja. Došao je pomene u hotel, ali posle blagog osmeha nije mnogo govorio. Niko u to doba dana neizgleda sjajno, ali činilo se da sivilo njegovog lica nema nikakve veze sa

43

nedostatkom sna.

Verovatno ni sam ne izgledaš dobro. Sinoćsam ležao budan do pred samojutro, strepeći od onoga što me čeka, mada mi to nije bila prva, a sigurno neće bitini najgora ekshumacija. Ranije sam godinama radio u Bosni, na masovnoj ratnojgrobnici u kojoj su bile sahranjene čitave porodice. Ovo neće biti ni slično tome, aznao sam i da mi Tom, vodeći me sa sobom, čini uslugu. Prema svom položaju,trebalo bi oberučke da prihvatim priliku da učestvujem u istrazi u SjedinjenimDržavama.

Zašto onda nisam poletniji?

Nekadašnja samouverenost i sigurnost pretvorile su se u sumnje. Činilo se dasu sva moja energija i usredsređenost, koje sam ranije uzimao zdravo za gotovo,pre godinu dana iscurile iz mene sa krvlju na pod hodnika u mom stanu. A ako samse sada tako osećao, kako će biti kada, po povratku u Britaniju, budem radio sam na

istragama?

Jednostavno nisam znao.

Istočni horizont je bio prošaran zlatastom bojom kada je Tom skrenuo saglavnog puta. Išli smo prema predgrađu na istočnom rubu Noksvila koji mi nije biopoznat. Bio je to sirotinjski kraj: ulice sa kućama sa kojih se gulila farba i zaraslihdvorišta, punih otpadaka. Obasjane prednjim svetlima našeg automobila zasijale suoči mačke, koja je prekinula da jede nešto u slivniku i oprezno se zagledala u nasdok smo prolazili pored nje.

„Nema još mnogo”, prozbori Tom, prekinuvši tišinu.

Oko jednog i po kilometra dalje, kuće počeše da ustupaju mesto šipragu inedugo zatim stigosmo do groblja. Bilo je zaklonjeno od puta drvoredom borova ivisokim zidom od bledih cigala. Na luku iznad kapije stajao je znak od kovanoggvožđa sa natpisom Groblje i pogrebni zavod Stipl Hil. Bio je ukrašen sa

stilizovanim anđelom, pobožno pognute glave. Čak i u polumraku sam primetio daje metal zarđao, a da se boja guli.

Provezli smo se kroz otvorenu kapiju. Sa obe strane su se nalazili uredniredovi nadgrobnih spomenika, uglavnom zarasli i zapušteni. U njihovoj pozadinistajali su mračni borovi šumarci, dok sam ispred nas primetio obrise samogpogrebnog zavoda: niske zgrade, industrijskog izgleda, sa čijeg se krova uzdizaooniži, široki toranj sa zašiljenim vrhom.

Grupa parkiranih vozila sa strane označavala je naš cilj. Parkirali smo se porednjih i izašli. Gurnuo sam ruke u džepove, drhteći na ranojutarnjoj svežini. Magla jelebdela iznad trave, posrebrene rosom, dok smo išli prema središtu zbivanja.

Ispred groba su bili postavljeni paravani, iako u to doba dana obično nije bilonikoga ko bi mogao to da vidi. Mali bager je brektao i podrhtavao podižući jošjednu kašiku sirove zemlje iz koje je ispadalo busenje dok ju je istovarivao na sve

44

veću gomilu. U vazduhu su se osećali mirisi ilovače i dizel-goriva, a grob je biogotovo iskopan, nalik zjapećoj crnoj rani na tlu.

Gardner i Jakobsenova su stajali u grupi službenika i radnika koji su čekalidok je bager vadio još jednu kašiku zemlje. Malo odvojen od njih stajao je Hiks.Patologova ćelava glava virila je iz prevelikog kišnog mantila, u kome je više negoikad nalikovao kornjači. Njegovo prisustvo bilo je maltene formalno, pošto će lešskoro sigurno biti predat Tomu radi ispitivanja.

Izraz na njegovom licu jasno je govorio da nije srećan zbog toga.

U blizini je stajao još jedan čovek. Bio je visok i otmeno odeven. Nosio jekaput od kamilje dlake preko crnog odela i kravate. Gledao je kako bagernapreduje, sa izrazom ravnodušnosti ili dosade na licu. Kada nas je primetio,naizgled je postao budniji, zagledavši se u Toma dok smo prilazili.

„Tome”, reče Gardner. Oči agenta Istražnog biroa bile su naduvene izakrvavljene. Za razliku od njega, Jakobsenova je izgledala sveže kao da je mirnoodspavala devet sati, dok joj je mantil, opasan kaišem, bio besprekorno čist.

Tom se osmehnu, ali ništa ne reče. Primetio sam da se, bez obzira na to što jeuzbrdica bila blaga, zadihao u kratkom hodu od automobila. Hiks ga zavidljivopogleda, ne pozdravivši ga. Mene je potpuno zanemario, izvadio prljavu maramicuiz džepa i bučno izduvao nos.

Gardner pokaza visokog čoveka u kaputu od kamilje dlake. „Ovo je Eliot Jork,vlasnik Stipl Hila. Pomogao je da organizujemo ekshumaciju.”

„Uvek rado pomažem.” Jork žurno priđe i rukova se sa Tomom. „DrLiberman, čast mi je što sam vas upoznao.”

Miris njegove kolonjske vode osećao se i pored isparenja dizela iz bagera.Rekao bih da je imao blizu pedeset godina, ali nisam bio siguran. Bio je krupan,punačak čovek, sa neizboranim licem koje se ukrupnjavalo umesto da stari.

Međutim, tamna kosa mu je bila bez sjaja, što je govorilo da je ofarbana, a kada seokrenuo video sam i da je pažljivo začešljana kako bi pokrila ćelu na temenu.

Primetio sam da je Tom brže-bolje povukao ruku pre nego što me jepredstavio. „Ovo je moj kolega, dr Hanter. Došao nam je u posetu iz VelikeBritanije.”

Jork me je nemarno pozdravio. Iz blizine sam opazio da su zarukavljanjegovog kaputa od kamilje dlake izlizana i iskrzana, a po onome što sam mogaoda vidim ispod kaputa, i crnom odelu je bilo potrebno čišćenje. Sudeći po krvavimzarezima i neravnim zulufima brijao se na brzinu ili tupim žiletom. A čak ninjegova prejaka kolonjska voda, od koje su polazile suze iz očiju, nije uspevala damu prikrije pušački zadah, ni žute, nikotinske mrlje na prstima.

Većse okretao Tomu, a da mi još nije ni pustio ruku. „Dr Liberman, čuo sammnogo toga lepog o vašem radu i, naravno, o vašoj ustanovi.”

45

„Hvala vam, ali nije to ‘moja’ ustanova.”

„Ne, naravno. U svakom slučaju, služi na čast Tenesiju.” Pritvorno seosmehnu. „Ne bih hteo da poredim svoj, ah, poziv sa vašim, ali volim da mislimkako i sam, na svoj skroman način, pružam javne usluge, koje nisu uvek prijatne,ali svakako neophodne.”

Tomov osmeh nije zatitrao. „Potpuno se slažem. Znači, vi ste sproveli ovusahranu?”

Jork nakrivi glavu. „Imali smo tu čast, gospodine, mada se bojim da se nesećam mnogo toga o ovom pojedinačnom slučaju. Mnogo ih je bilo, razumete. StiplHil pruža sveobuhvatnu pogrebnu uslugu, uključujući i kremaciju i sahranu naovom divnom mestu.” Pokazao je rukom na okolno zapušteno zemljište kao da seradi o veličanstvenom parku. „Moj otac je osnovao preduzeće 1958. godine, i odtada opslužujemo ožalošćene. Naš moto je ‘dostojanstvo i uteha’, i volim da mislimkako nam pristaje.”

Samoreklamiranje je završeno neprijatnom tišinom. Tom je osetio olakšanjekada se Gardner umešao.

„Ne bi trebalo da potraje. Pri kraju smo”, reče on. Jorkov osmeh je izbledeood razočaranja, pošto se Tom vešto udaljio od njega.

Kao da potvrđuje Gardnerovu izjavu, bager istovari poslednju kašiku zemljena gomilu i povuče se, iskašljucavši za kraj još malo izduvnih gasova. Čovekumornog izgleda, za koga sam pretpostavio da je službenik zdravstvene zaštite,klimnu glavom jednom od radnika. Ovaj, odeven u zaštitni kombinezon i masku,priđe i rasprši dezinfekciono sredstvo u otvorenu raku. Bolest se ne završava uveksmrću bolesnika. Kao i bakterije, koje se razvijaju na mesu koje se raspada,hepatitis, HIV i TBC, samo su neki od patogenih agenasa koje mrtvi mogu daprenesu živima.

Radnik sa zaštitnom maskom spusti kratke merdevine u raku i poče da čistikovčeg lopatom. Do trenutka kada je zakačio užad za dizanje, nebo se prosvetlilobledoplavom bojom, a borova šuma je bacala dugačke senke preko trave. Kada seradnik uspentrao napolje, on i ostali su stali sa obe strane rake i počeli da izvlačekovčeg u grozomornom činu suprotnom od sahrane.

Blatom pokriveno obličje se polako dizalo, dok je sa njega padalo grumenjezemlje. Radnici spustiše kovčeg na daske koje su bile postavljene pored rake i hitrose odmakoše od njega.

„Prokletstvo! Što ovo smrdi!”, promrmlja jedan od njih.

Bio je u pravu. Vonj truleži se širio jutarnjim vazduhom, čak i tamo gde smomi stajali. Nabravši nos, Gardner priđe i sagnu se da pogleda kovčeg.

„Poklopac je odvojen”, kaza, pokazujući pukotinu ispod grudve zemlje. „Nebih rekao da je provaljen, samo izgleda da je drvo prilično tanko.”

46

„To je najbolja američka borovina! Kovčeg je savršeno dobar!”, prasnu Jork.Niko nije obratio pažnju.

Tom se nagnu iznad kovčega, mirišući. „Jesi li rekao da je ovo zakopano prešest meseci?” upita Gardnera.

„Tako je. Zašto?”

Tom ne odgovori. „Čudno. Šta ti misliš, Dejvide?”

Nastojao sam da ne pokažem nelagodnost kada su svi pogledali prema meni.„Ne bi ovako zaudaralo”, nevoljno rekoh. „Ne posle šest meseci.”

„Ako niste primetili, taj kovčeg nije baš hermetički zatvoren”, reče Hiks. „Satakvim otvorom, šta očekujete?”

Nadao sam se da će Tom odgovoriti, ali je on, činilo se, vrlo pažljivoproučavao kovčeg. ,,I dalje je imao sto osamdeset centimetara zemlje na sebi. Natoj dubini raspadanje bi bilo mnogo sporije nego na površini.”

„Nisam se vama obratio, ali hvala što ste to istakli”, zajedljivo primeti Hiks.„Siguran sam da kao Britanac znate sve o uslovima u Tenesiju.”

Tom se ispravi iznad kovčega. „Zapravo, Dejvid je u pravu. Čak i uprovaljenom kovčegu, raspadanje ne bi trebalo ovoliko da smrdi.”

Patolog ga ljutito pogleda. „Zašto onda ne pogledamo?” Oštro pokaza rukomradnicima. „Otvorite ga.”

“Ovde?”, upita Tom iznenađeno. Kovčezi su obično prebacivani u mrtvačnicupre nego što su otvarani.

Hiks je čini se uživao u tom trenutku. „Kovčeg je većprovaljen. Ako je leš utom stanju, u kome ti kažeš, voleo bih da to odmah saznam. Većsam protraćiodosta vremena.”

Dovoljno dobro sam poznavao Toma da, po njegovim blago stisnutim usnama,shvatim kako se ne slaže sa tim, ali je ipak oćutao. Dok leš ne bude zvanično predatnjemu, Hiks je bio glavni.

Međutim, usprotivila se Jakobsenova. „Gospodine, zar ne mislite da bi totrebalo da sačeka?” reče Hiksu, kada je rukom dao znak radnicima da otvorekovčeg.

Patolog joj se pakosno osmehnu. „Dovodiš li u pitanje moja ovlašćenja?”

,,Oh, zaboga, Donalde, ako ćeš da otvoriš prokleti sanduk, samo uradi to”,reče Gardner.

Bacivši još jedan mrk pogled prema Jakobsenovoj, Hiks dade znak jednom od

47

radnika koji je stajao sa strane sa električnom odvrtkom. Prodorno zavijanje razbiloje tišinu dok je on odvrtao jedan po jedan šraf iz kovčega. Pogledao sam preko kaJakobsenovoj, ali njeno lice nije odavalo osećanja. Verovatno je osetila da jegledam, pa su se njene sive oči nakratko ukrstile sa mojim. Načas sam nazreo njenuljutnju, a zatim je skrenula pogled.

Kada je poslednji šraf odvrnut, još jedan radnik se pridruži prvom da mupomognu u dizanju poklopca. Jedan trenutak je stajao na mestu pre nego što je

popustio.

„Isuse Hriste!”, ote se jednom radniku, koji okrenu glavu.

Iz kovčega se digao nepodnošljivi koncentrovani smrad, slatkasto zaudaranje

truleži. Radnici se hitro udaljiše.

Priđoh sa Tomom da pogledam.

Prljavi beli čaršav prekrivao je najveći deo ostataka, ostavivši samo lobanjuvidljivom. Većina kose beše otpala, premda se nekoliko tankih pramenova još uvekdržalo poput prašnjavih paučina. Telo je počelo da truli, meso kao da se istopilo sakostiju, pošto su bakterije pretvorile meko tkivo u tečnost. U zatvorenom prostorukovčega, ta tečnost nije mogla da isparava. Poznata pod nazivom tečnost kovčega,crna i lepljiva, natopila je pamučni pokrov leša.

Hiks je bacio pogled unutra. „Čestitam, Libermane. Ovaj je samo tvoj.”

Ne osvrnuvši se, pošao je prema parkiranim vozilima. Gardner je sa gađenjemgledao u jezivi sadržaj sanduka, držeći maramicu preko usta i nosa u uzaludnom

pokušaju da odbije smrad.

,,Jel’ to uobičajeno?”

„Nije”, odgovori Tom, besno pogledavši za Hiksom. Gardner se okrenu Jorku.„Imate li ideju kako je ovo moglo da se dogodi?”

Lice vlasnika pogrebnog zavoda bilo je potpuno crveno. „Naravno da nemam!I sa gnušanjem odbacujem nagoveštaj da je ovo moja greška! Stipl Hil se ne možesmatrati odgovornim za ono što se dogodi kovčegu nakon pokopa!”

„Nekako to nisam ni očekivao.” Gardner rukom dozva radnike. „Pokrijte ga,pa da ga prebacimo u mrtvačnicu.”

Međutim, ja sam se pobliže zagledao u užasni sadržaj sanduka. „Tome,pogledaj lobanju”, izustih.

On je još uvek zurio za patologom. Tada me upitno pogleda i uradi to. Video

sam kako mu se menja izraz lica.

48

„Dene, ovo ti se neće svideti.”

„Šta to?” Umesto odgovora, Tom pogledom pokaza prema Jorku i radnicima.

Gardner se okrenu ka njima. „Možete li da nam date minut nasamo, gospodo?”

Radnici se udaljiše do bagera i zapališe cigarete. Jork prekrsti ruke.

„Ovo je moje groblje. Neću se mrdnuti odavde.”

Gardnerove nozdrve se raširiše kada je uzdahnuo. „Gospodine Jork-“

„Imam pravo da znam šta se dešava!”

,,I mi još uvek pokušavamo to da ustanovimo. Sada, ako nemate ništaprotiv...”

Međutim, Jork se nije tu zaustavio. Uperio je prst u Gardnera. „Pružio samvam punu saradnju! I neću da budem okrivljen za ovo! Želim da se zapiše da Stipl

Hil nije odgovoran!”

„Odgovoran za šta?” Gardnerov blagi glas imao je opasan prizvuk.

„Za bilo šta! Za to!” Jork besno pokaza na kovčeg. „Ovo je odgovoran posao,nisam učinio ništa loše!”

„Onda nemate razloga za brigu. Hvala vam na pomoći, gospodine Jork. Nekoće uskoro doći da razgovara sa vama.”

On zausti da se usprotivi, ali ga agent Istražnog biroa ućutka pogledom.Pogrebnik besno ućuta i udalji se. Gardner je zamišljeno gledao za njim kao mačka

za pticom, pa se okrenu Tomu.

„Pa?”

„Rekao si da je ovo muškarac bele puti?”

„Tako je. Vilis Dekster, tridesetšestogodišnji mehaničar, poginuo usaobraćajnoj nesreći. Hajde, Tome, šta ste to videli?”

Tom mi se pomalo zajedljivo osmehnu. „Dejvid je to primetio. Prepustićunjemu da saopšti najnoviju vest.”

E, baš ti hvala. Okrenuo sam se nazad prema kovčegu, osećajući na sebipoglede Gardnera i Jakobsenove. „Pogledajte nos”, kazao sam im. Meko tkivo bešeistrulilo, ostavivši zjapeću trouglastu rupu, obrubljenu delićima hrskavice. „Viditeli dno nosne šupljine, gde se spaja sa kosti koja drži gornje zube? Tu bi trebalo dase nalazi izbočina, kao oštar istureni rub kosti. Ali ovde ga nema, glatko se stopiosa donjom kosti. I oblik nosa je sasvim pogrešan. Greben je nizak i širok, a i samanosna šupljina je preširoka.”

Gardner opsova sebi u bradu. „Jeste li sigurni?”, zapita, obrativši se više

49

Tomu nego meni.

„Bojim se da jesmo.” Tom nezadovoljno pucnu jezikom. ,,I ja bih video dasam imao vremena da pogledam. Bilo koja od tih karakteristika lobanje

predstavljala bi prilično snažan pokazatelj nasleđenih osobina. A kada se pogledajusve zajedno, onda nema sumnje.”

„Sumnje u pogledu čega?” zbunjeno upita Jakobsenova.

„Izbočina kosti koju je Dejvid pomenuo je karakteristika lica belaca. Ko godovaj muškarac bio, nema je”, reče joj Tom.

Jakobsenova se namršti, sklopivši kockice. „Hoćete da kažete da je crnac? Alimislila sam da je Vilis Dekster bio belac.”

Gardner ljutito uzdahnu. ,,I jeste.” Piljio je dole u poluraspadnuto telo kao daga je ono izneverilo. „Ovo nije Vilis Dekster.”

7

Jarko sunce je bilo u zenitu i zaslepljivalo odsjajem sa stakla i obojenihkaroserija drugih vozila na putu. Iako još nije bilo podne, vazduh iznad asfaltamreškao se od vrućine i izduvnih gasova. Saobraćaj ispred nas se sasvim usporio,pošto su automobili obilazili vozilo hitne pomoći koje je preprečilo jednu traku. Nanjoj je iskošeno stajao novi leksus, savršen i gladak sa zadnje strane, a potpunospljošten sa prednje. Nešto dalje od njega nalazilo se ono što je nekada bio motor.Sada je to bila samo gomila uništenih delova motora, hromiranog metala i gume.Površina puta oko ostataka motora bila je umrljana nečim što je moglo biti ulje, aliverovatno nije bilo.

Dok smo polako prolazili pored mesta nesreće – nakon što nam je policajacbezizraznog lica mahnuo rukom – video sam kako se posmatrači okupljaju namostu iznad puta i naslanjaju na ogradu da bi osmotrili zabavu ispod sebe. Potomto ostade za nama, a saobraćaj se nastavi uobičajenom brzinom kao da se ništa nijedogodilo.

Tom je delovao obodreno dok smo se vraćali sa groblja. Oči su mu sijale počemu sam znao da je onaj poslednji preokret pobudio njegovo zanimanje. Prvootisci sa mesta zločina koji pripadaju pokojniku, a sada i otkriće pogrešnog tela unjegovom grobu. Takva zagonetka je Tomu predstavljala duševnu hranu.

„Šta misliš, jesu li izveštaji o smrti Vilisa Dekstera bili preuranjeni?” upitao jezamišljeno, lupkajući prstima po volanu u ritmu melodije Dizija Gilespija sa CDplejera. „Lažirana sopstvena smrt je vraški dobar alibi, ako si u stanju da jesprovedeš.”

Vratih odlutale misli u stvarnost. ,,I šta misliš, ko je u kovčegu? Još jednažrtva?”

50

„Neću naprečac donositi zaključke dok ne budemo znali uzrok smrti, ali rekaobih da jeste. Sasvim je moguće da je neko u pogrebnom zavodu greškom zameniotela, mada pod ovim okolnostima to ne izgleda verovatno. Iako mi je mrsko da topriznam, mislim da je Irving bio u pravu da je ovo serijski ubica.”

Pogledao me je. „Molim?”

„Ništa.”

Osmehnuo se. „Bio bi loš glumac, Dejvide.”

Obično bih uživao u takvim razgovorima sa Tomom, ali u poslednje vremesam bio zaokupljen preispitivanjem sebe. „Verovatno sam samo sumnjičav, ali zarne deluje previše prikladno da je otisak na kutiji za film doveo pravo do leša jošjedne žrtve?”

On sleže ramenima. „Zločinci greše kao i svi drugi.”

„Znači, misliš da bi Vilis Dekster još uvek mogao biti živ? Da je on ubica?”

„Šta ti misliš?”

„Mislim da sam smetnuo sa uma koliko voliš ovakve rasprave.”

Nasmejao se. „Samo ispitujem mogućnosti. Zapravo, slažem se, sve to zvučipreviše prikladno. Ipak, Den Gardner nije budala. Možda je pomalo nespretan, alidrago mi je da on vodi slučaj.”

Nisam bio oduševljen Gardnerom, ali Tom nije olako davao pohvale. „Štamisliš o Jorku?” upitah.

„Sem što sam poželeo da operem ruke posle rukovanja sa njim, nisamsiguran.” Izgledao je zamišljeno. „Ne služi baš na čast svojoj profesiji, ali nijeizgledao previše zabrinut zbog ekshumacije. Barem dok nije video u kakvom jestanju kovčeg. Ne sumnjam da će morati da odgovori na neka glupa pitanja, alimislim da ne bi bio tako smiren da je znao šta ćemo pronaći.”

„Čak i da je tako, teško je zamisliti da se sahrani pogrešno telo, a da niko upogrebnom zavodu ne zna za to.”

Tom klimnu. „Gotovo nemoguće. Ali zasad neću stvarati mišljenje o Jorku.”Zaćutao je da bi dao migavac pre prestrojavanja, pa obišao sporu kamp-prikolicu.„Uzgred, bio si odličan tamo. Ja nisam primetio nosnu šupljinu.”

„Primetio bi je da nisi bio toliko besan zbog Hiksa.”

„Bes prema Hiksu spada u rizik profesije. Trebalo bi da sam se do sada većnavikao.” Osmeh mu izbledi kada je video moj izraz lica. „Dobro, govori. Šta temuči?”

Nisam nameravao da to pominjem, ali nije bilo svrhe dalje izbegavati temu.

51

„Mislim da moj dolazak ovamo nije bio tako dobra ideja. Cenim ovo što ti činiš,ali... Pa, treba priznati, ne ide. Mislim da bi trebalo da se vratim.”

Do tog trenutka nisam bio svestan da sam većodlučio. Sada mi se činilo da suse sve moje sumnje iskristalisale, prisiljavajući me da prihvatim ono što sam dotada izbegavao. Pa ipak, deo mene je bio zapanjen tim saznanjem, svestan da unjemu ima nečega neopozivog. Ako sada odem, neću prekinuti samo svoj kratki

put.

Predaću se.

Tom je ćutao izvesno vreme. „To nema veze samo sa onim što se dogodilo ukolibi, jel’ tako?”

,,I to je deo toga, ali ne.” Slegao sam ramenima, pokušavajući da to izrazimrečima. „Samo osećam da sam pogrešio. Ne znam, možda sam suviše požurio.”

„Rana ti je zacelila, zar ne?”

„Nisam mislio na to.”

„Znam.” Uzdahnuo je. „Mogu li da budem iskren?”

Klimnuo sam glavom; nisam smeo sam da govorim.

„Većsi jednom pokušao da pobegneš i nije vredelo. Zašto misliš da će ovogputa biti išta bolje?”

Osetio sam kako mi obrazi gore. Da pobegnem? Da li on to tako vidi? ,,Akomisliš kada su Kara i Alis poginule, onda jesam, može se reći da sam tadapobegao”, rekoh promuklim glasom. „Ipak, ovo je nešto drugo. Imam utisak da minešto nedostaje, a ne znam šta.”

„Znači, kriza samopouzdanja.”

„Ako ti se tako sviđa, da.”

„Onda ću opet da te pitam: kako tu bekstvo može da pomogne?”

Sada sam ja zaćutao.

Tom nije sklanjao pogled sa puta. „Neću te vređati ohrabrujućim govorom,Dejvide. Ako zaista misliš da treba to da uradiš, onda svakako idi. Mislim da ćešzažaliti, ali to je tvoj izbor. Ipak, hoćeš li pre togada učiniš nešto za mene?”

„Naravno.”

Tom namesti naočare. „Ovo nisam rekao nikome, osim Meri i Polu. Krajemleta odlazim u penziju.”

52

Pogledao sam ga iznenađeno. Mislio sam da ostaje do kraja godine. ,Jel’ tozbog zdravlja?”

„Recimo samo da sam to obećao Meri. Suština je u tome da si mi ti bio jedanod najboljih studenata, a ovo će biti poslednja prilika da radimo zajedno. Smatraobih velikom uslugom ako ostaneš još nedelju dana.”

Načas sam samo sedeo, diveći se kako me je vešto uhvatio u klopku. „Ja samti to omogućio, zar ne?”

Osmehnuo se. „Jesi. Ali ne možeš da prekršiš rečkoju si dao starcu, jel’tako?”

Morao sam da se nasmejem. Čudno, ne pamtim kada sam se osetio vedrije.„Dobro onda. Nedelju dana.”

Tom zadovoljno klimnu glavom. Lupkao je prstima u ritmu trube iz zvučnikau automobilu.

,,A šta misliš o Denovoj novoj pomoćnici?”

Pogledao sam kroz prozor. „O Jakobsenovoj? Deluje razboritopreduzimljivo.”

„Mm.” Prstima je i dalje lagano dobovao po volanu. „Zar ne misliš da jeprivlačna?”

„Da, pretpostavljam da jeste.” Tom ne reče ništa. Osetio sam kako mi licecrveni. „Šta?”

„Ništa”, kaza on, cereći se.

Tom je pozvao mrtvačnicu da im najavi dopremanje ostataka ekshumiranog.Moraće da budu pregledani u posebnoj sali za obdukciju da bi se izbegla uzajamnakontaminacija sa lešom iz kolibe. Sama ta mogućnost mogla bi da izazove košmarprilikom dokazivanja kada ubica bude uhvaćen.

Pod pretpostavkom da hoće.

Kada smo stigli, Kajl je razgovarao sa drugom dvojicom pomoćnika. Prekinuoje da bi nas odveo do sale koju je pripremio, osvrćući se, kao da očekuje – ili se

nada – da će videti još nekoga. Shvativši da nema više nikoga, natmurio se.

„Dolazi li Samer danas?”

Pokušaj da zvuči nehajno nije mu uspeo. ,,Oh, mislim da će svratiti kasnije”,

reče mu Tom.

53

„Dobro. Samo sam se pitao.”

Tom nije menjao izraz lica dok Kajl nije izašao iz sale za obdukciju. „Mora daje proleće”, kaza sa osmehom. „Sve se budi.”

Kovčeg sa Stipl Hila doneli su baš kada smo se presvukli u hiruršku odećuigumene kecelje. Prebačen je u aluminijumskom kontejneru; kovčeg u kovčegunalik ruskim lutkama. Pre svega ostalog, telo je moralo da bude snimljeno na

rendgenu, pa je Kajl na kolicima odvezao kontejner u sobu za radiografiju.

,,Jel’ vam je potrebna pomoćsa ovim?” zapitao je.

„Ne, hvala, snaći ćemo se.”

„Tome...”, prozborih. Ostatke treba dići sa kolica da bi bili snimljeni.

Raspadanje je smanjilo telesnu masu, ali nisam želeo da se on napreže.

Tom razdraženo uzdahnu, znajući na šta mislim. „Možemo sačekati da Samerstigne. Kajla sam većjednom doveo u nepriliku.”

,,Oh, u redu je. Martin i Džejson mogu da me pokriju.” Kajl je živnuo napomen Samer. Stidljivo se nacerio. „Osim toga, ni dr Hiks sada nije tu.”

Tom nevoljno prihvati. „Pa, dobro onda. Možeš da pomogneš Dejvidu dapodigne telo kad napravimo fotografije.” U tom trenutku zazvoni telefon. Onpogleda ekran. „To je Den. Bolje da prihvatim poziv.”

Dok je Tom izašao u hodnik da razgovara sa Gardnerom, Kajl i ja smo otvorili

velike gvozdene spone koje su držale aluminijumski poklopac.

„Znači, vi ste Britanac, a?”, upita on. „Iz Londona?”

„Tako je.”

„Auh. Pa kakva je Evropa?”

Trenutak sam razmišljao kako da odgovorim, mučeći se sa nezgodnomsponom. „Pa, zapravo, prilično raznolika.”

„Stvarno? Voleo bih da jednom odem tamo. Da vidim Ajfelovu kulu i sličnamesta. Putovao sam po Sjedinjenim Državama, ali uvek sam želeo da odem i negdeu inostranstvo.”

„Trebalo bi.”

„Ne sa ovom platom.” Tužno se osmehnuo. ,,A... hoće li i Samer bitiforenzički antropolog kao dr Liberman?”

54

„Pretpostavljam da to namerava.”

Usredsredio se na odvajanje spona, nastojeći da izgleda nezainteresovano.

„Znači li to da će ostati u Tenesiju?”

„Zašto ne pitaš nju?”

Uputio mi je prestravljen pogled, pa ga brzo spustio. ,,Oh, ne mogu. Samosam se, znate... pitao.”

Jedva sam suzdržao osmeh. ,,U svakom slučaju, očekujem da će još izvesnovreme biti ovde.”

„Dobro.”

Žustro je klimnuo glavom i bacio se na posao. Bilo je bolno gledati njegovusramežljivost. Zaista nisam znao da li bi Samer prihvatila njegovu pažnju, ali nadaosam se da će on smoći hrabrosti da to sazna.

Upravo je trebalo da dignemo aluminijumski poklopac sa kontejnera kada seTom vratio. Lice mu je bilo smrknuto.

„Ne mučite se. Den ne želi da diramo taj leš do daljnjeg. Izgleda da

Aleks Irving hoće da ga pogleda u prirodnom položaju.”

„Zašto?” Razumeo sam zašto je profajler hteo da vidi telo prve žrtve u kolibi,ali ovo je ležalo u kovčegu. Nisam shvatao šta očekuje da sazna iz ličnog uvida štonije mogao na fotografijama.

„Ko zna?” Osujećen, Tom ljutito dunu. „Hiks i Irving u jednom jutru.Gospode, ovo se pretvara u paklen dan. A ti ovo nisi čuo, Kajle.”

Pomoćnik u mrtvačnici se osmehnu. „Ne, gospodine. Mogu li još nešto dauradim?”

„Ne sada. Pozvaću te kada dođe Irving. Uveravali su me da će uskoro stići.”

Ipak, trebalo je da znamo da Irving nije tip koji bi brinuo što ga bilo ko čeka.Proteklo je pola sata, pa ceo sat, a on nas još nije udostojio svojim prisustvom. Tomi ja smo se zabavili vađenjem i sušenjem ostataka iz kolibe, koji su preko noćiostavljeni u deterdžentu. Prošlo je gotovo dva sata pre nego što je profajler, i nepokucavši, ležerno ušao u prostorije za obdukciju. Nosio je skupu kožnu jaknupreko jednostavne crne košulje, a brada mu je izgledala kao senka na punimobrazima, ublažavajući liniju vilice.

Sa njim je ušla devojka, lepa i ne starija od devetnaest-dvadeset godina.Držala se blizu njega, kao da joj je potrebna njegova zaštita.

On nam uputi neiskren osmeh. „Dr Liberman, dr...” Završio je rečenicu blagoklimnuvši glavom u mom pravcu. „Pretpostavljam da vam je Den Gardner rekao dadolazim.”

55

Tom nije uzvratio osmeh. „Jeste. A rekao je i da ćete brzo doći.”

Irving diže ruke tobože se predajući, uputivši mu osmeh za koji je mislio da jerazoružavajući. „Mea culpa. Hteo sam da snimim intervju za televiziju kada mi jeGardner telefonirao, pa sam zakasnio. Znate kako to ide.”

Tomov izraz lica je govorio da veoma dobro zna. Pogledao je oštro premadevojci. ,,A to je...?”

Irving vlasnički stavi ruku devojci na rame. „Ovo je, ah, Stejsi. Jedna odmojih studentkinja. Piše disertaciju zasnovanu na mom radu.”

„To mora da je zadivljujuće”, kaza Tom. „Ali bojim se da će morati da sačekanapolju.”

Profajler odmahnu rukom, oholo odbacivši tu ideju. ,,U redu je. Upozorio samje štada očekuje.”

„Bez obzira na to, zahtevam.”

Irving je, ukočenog osmeha, ukrstio pogled sa Tomom. „Rekao sam joj damože da pođe sa mnom.”

„Onda nije trebalo to da uradite. Ovo je mrtvačnica, a ne amfiteatar u kome sedrži nastava. Žao mi je”, blagim glasom dodade Tom devojci.

Irving je načas zurio u njega, pa se tužno osmehnu devojci. „Izgleda da samnadglasan, Stejsi. Moraćeš da me sačekaš u automobilu.”

Ona žurno izađe, posramljeno sagnuvši glavu. Bilo mi je žao devojke, aliIrving je trebalo da zna da ne sme da je dovodi bez prethodne Tomove dozvole.Profajlerov osmeh nestade čim su se vrata zatvorila za njom.

„Ona je jedan od mojih najboljih studenata. Da sam mislio da bi mogla da medovede u nepriliku, ne bih je poveo.”

„Siguran sam da ne biste, ali nije na vama da odlučujete o tome.” Tomov glasje označio kaj rasprave. „Dejvide, hoćeš li, molim te, da dovedeš Kajla u radiološkoodeljenje? Ja ću da pokažem dr Irvingu gde je svlačionica.”

„To neće biti potrebno. Nemam nameru da diram bilo šta.” Profajler je sadagovorio ledenim glasom.

„Možda nemate, ali mi smo sitničavi u pogledu toga. Osim toga, ne bih želeoda isprljate jaknu.”

Irving spusti pogled na skupu kožnu jaknu. ,,Oh. Pa, možda ste u pravu.”

Tom mi uputi kratak osmeh dok sam izlazio. Kada sam našao Kajla, on iIrving su većbili u radiološkom odeljenju, stojeći u tišini sa obe strane

56

aluminijumskog sanduka u kome se nalazio mrtvački kovčeg.

Irving je ogrnuo laboratorijski mantil preko svoje odeće. Na licu mu je biobolan izraz, a kada smo Kajl i ja počeli da dižemo poklopac kontejnera, protrljao jeobe strane nosa palcem i kažiprstom u rukavici.

„Nadam se da ovo neće dugo trajati. Imam rinitis, a klima uređaj mi deluje nasinuse – Gospode!”

Kada je poklopac sklonjen, čime je oslobođen unutrašnji smrad, Irving je hitroodstupio korak i poklopio nos rukom. Međutim, mora se priznati da se brzo sabrao,spustio ruku i opet prišao napred dok smo mi otvarali mrtvački kovčeg.

,,Jel’, ah, ovo uobičajeno?”

„Mislite, stanje u kome se leš nalazi?” Tom sleže ramenima. „Zavisi štasmatrate uobičajenim. Raspadanje je u skladu sa ovim sahranjenim lešom, ali nije

sa onim koji je pokopan tek šest meseci.”

„Pretpostavljam da imate objašnjenje?”

„Ne još.”

Irving je dobro odglumio da je iznenađen. „Dakle, imamo dva leša, i oba su,na tajanstven način, raspadnuta više nego što bi trebalo. Čini mi se da tu postojineki obrazac. A koliko sam shvatio, ovo nije pravi vlasnik groba?”

„Tako izgleda. Ovo je tamnoputi muškarac. Vilis Dekster je bio beo.”

„Možda je neko u pogrebnom zavodu doveo slepilo za boje na viši nivo”,promrmlja Irving. Pokaza rukom prema prljavom pamučnom čaršavu koji jeprekrivao sve osim glave leša. „Možete li...?”

„Samo trenutak. Dejvide, hoćeš li da napraviš nekoliko snimaka?”

Tomovim foto-aparatom napravio sam snimke leša, a zatim je on glavompokazao Kajlu da skloni čaršav. Pomoćnik je pažljivo uhvatio privremeni pokrov.Tečnosti oslobođene raspadanjem učinile su da se prilepi za leš, pa se teškoodvajao. Videvši šta se nalazi ispod pokrova, on zastade i nesigurno pogleda u

Toma.

Leš je bio nag.

,,Oh ovde svakako imamo obrazac”, reče Irving sa zanimanjem.

Tom klimnu Kajlu. „Nastavi.”

Pomoćnik povuče na stranu i ostatak čaršava. Irving protrlja bradu dok jeposmatrao leš. Učinilo mi se da je to smišljeno pretvaranje, ali možda sam biopristrasan.

57

„Pa, ako na trenutak ostavimo po strani aspekt neodevenosti, nekolikopojedinosti je odmah primetno”, reče on. „Telo je pažljivo namešteno. Rukeuobičajeno sklopljene na grudima, noge ispravljene kao da se radi o svakidašnjojsahrani, što očigledno nije bila. Međutim, prema telu se odnosio sa očiglednimpoštovanjem, što je upadljivo odstupanje od prve žrtve. Ipak, sve to će život učinitizanimljivijim, zar ne?”

Ne njihov. Primetio sam da Irvingov stav ide na živce i Tomu. „Leš koji smopronašli u kolibi nije bio prvi”, reče on.

„Oprostite?”

„Pod pretpostavkom da je ovaj čovek ubijen, u šta ne možemo biti sigurni dokne saznamo uzrok smrti, mrtav je mnogo duže nego onaj koga smo našli juče”,kaza Tom. „Ko god ovo bio, umro je prvi.”

„Prihvatam ispravku”, reče Irving, ukočenog osmeha. „Ali to samopotkrepljuje moju osnovanu pretpostavku. Nesumnjivo postoji razvoj. I ako je tajtip Dekster, pre šest meseci lažirao sopstvenu smrt, što se čini verovatnim, onda toima značajnu simboliku. Isprva sam mislio da ubica možda negira svojuseksualnost, pretvarajući sopstvene potisnute seksualne porive u nasilje. Ali ovobaca novo svetlo na događaje. Prva žrtva je bila pokrivena i sahranjena – sakrivenamaltene u sramoti. Sada, šest meseci kasnije, leš u kolibi je izložen da ga svi vide.To je kao da viče, ‘Pogledajte me! Vidite šta sam uradio!’ ‘Sahranivši’ nekadašnjegsebe, ubica sada izlazi iz tajnosti, ako hoćete. I s obzirom na tako krupnu promenuu načinu na koji se odnosi prema ovim dvema žrtvama, ne bi me iznenadilo da je umeđuvremenu bilo još nekih za koje ne znamo.”

Zvučao je prilično uzbuđeno zbog takve mogućnosti.

„Znači, i dalje mislite da su ovo homoseksualno motivisana ubistva?”, zapitaTom.

„Skoro sigurno. Sve ovo samo potvrđuje to.”

„Vrlo ste samouvereni.” Nisam nameravao da se mešam, ali od Irvingovogponašanja počeli su da mi trnu zubi.

„Imamo dva naga leša, oba muška. Zar ne mislite da to ukazuje na takonešto?”

„Tela se ponekad prebacuju obnažena iz mrtvačnice. Ako nema porodice kojabi obezbedila odeću, onda se tako i sahranjuju.”

„Znači, ovaj drugi nagi muški leš je samo podudarnost? Zanimljivapretpostavka.” Uputio mi je snishodljiv osmeh. „Možda biste želeli da objasnite izašto je Deksterov otisak prsta na kutiji za film umazan uljem za bebe?”

Moje iznenađenje ogledalo se i na Tomovom licu. Irving je odglumiozaprepašćenje.

58

,,Oh, žao mi je, zar Gardner nije to pomenuo? Verovatno nije bilo potrebe. Aliosim ako ubica nema naviku da vlaži kožu, mogu da smislim samo jedan razlogzbog koga bi koristio ulje za bebe u kolibi.”

Pustio je da to lebdi u vazduhu kako bi se žaoka dublje zabola pre nego što jenastavio.

,,U svakom slučaju, seksualna motivacija bi objasnila i različite rase žrtava –presudan zajednički imenilac nije boja njihove kože, većčinjenica da su muškarci.Ne, ovde zasigurno imamo posla sa seksualnim grabljivcem, a s obzirom naupadljivo odsustvo ovoga Vilisa Dekstera iz sopstvenog groba, rekao bih da je onprilično verovatan kandidat.”

„Prema onome što mi je Den rekao, ako izuzmemo vožnju pod uticajemopojnih sredstava, mislim da Dekster nema kriminalni dosije, niti ikakvu nasilničkuprošlost”, reče Tom.

Irving dozvoli sebi samozadovoljni osmeh. „Zaista pametni grabljivci nikadato i nemaju. Ostaju prikriveni, često kao poštovani članovi društva, sve dok nepogreše ili se namerno razotkriju. Patološki narcizam nije tako retka osobina kodserijskih ubica. Umore se od skrivanja svoje svetlosti i odluče da javno razmrdajumišiće, kako većmogu. Na sreću, većina njih se naposletku spotakne o sopstvenusujetu. Na ovaj način.”

Irving teatralno pokaza leš u kovčegu. Sada je većgovorio gotovonastavničkim tonom, kao da smo Tom i ja ne previše bistri studenti.

,,S obzirom na upotrebljenu logistiku, Dekster ovo ne bi mogao da izvede unajmanju ruku bez pomoći nekoga iz pogrebnog zavoda”, nastavio je poverljivo.„Ili Dekster sam radi tamo – što je malo verovatno, pošto znamo da je u prošlostibio mehaničar ili nešto slično – ili ima saučesnika, koji mu je možda ljubavnik.Moguće je čak da rade zajedno; jedan je nadmoćan, a drugi potčinjen. E, to bi bilozaista zanimljivo.”

„Zadivljujuće” promrmlja Tom.

Irving ga oštro pogleda, kao da tek sada pomišlja da su njegovi biseri bačenipred svinje. Međutim, ušla je Samer, pa smo ostali uskraćeni za brojne druge uvidekoje bi možda podelio sa nama.

Ušla je u prostoriju za radiografiju, ali je stala kada nas je ugledala kakostojimo oko kovčega. ,,Oh! Izvinite, treba li da sačekam napolju?”

„Što se mene tiče, nema potrebe”, reče Irving, počastivši je širokim osmehom.„Mada ću se, naravno, povinovati stavu dr Libermana, koji ima prilično strogepoglede o zaštiti studenata od životnih činjenica.”

Tom zanemari porugu. „Samer je jedna od mojih diplomaca, i pomaže namovde.”

59

„Naravno.” Irvingov osmeh se raširi dok je gledao pirsinge i prstenje koji suukrašavali Samerino lice. „Znate, uvek sam bio zadivljen bodi artom. Jednom sampomišljao da se i sam tetoviram, ali tako nešto se nije uklapalo sa mojimzanimanjem. Ali sviđa mi se paganski aspekt pirsinga, ceo taj koncept savremenogprimitivizma. Zaista je osvežavajuće pronaći tu vrstu individualizma u današnjevreme.”

Samerino lice pocrveni, ali više od zadovoljstva nego od nelagodnosti. „Hvalavam.”

„Nema potrebe da mi se zahvaljujete”, Irving je ubacio svoje zavodničkesposobnosti u najveću brzinu. „Imam nekoliko udžbenika o primitivnom bodi artukoji bi mogli da vas zanimaju. Možda...”

„Ako je to sve, profesore Irving, mi treba da počnemo sa ovim”, prekide gaTom.

U Irvingovom pogledu na trenutak blesnu ljutnja. „Naravno. Drago mi je štosam vas upoznao, gospođice...”

„Samer.”

Irving opet pokaza zube. „Moje najdraže godišnje doba3.”

Svukao je rukavice i osvrnuo se, tražeći gde može da ih ostavi. Pošto nijenašao pogodno mesto, pružio ih je Kajlu. Mladi pomoćnik je bio iznenađen, ali ihje pokorno prihvatio.

Osmehnuvši se Samer poslednji put, Irving izađe. Pošto su se vrata zatvorilaza njim, nastupila je tišina. Samer je od osmeha dobila rupice na obrazima, koji sujoj bili potpuno crveni ispod svetloplave kose. Kajl je delovao snuždeno, aprofajlerove rukavice su mu se još uvek klatile u ruci.

Tom pročisti grlo. „Gde smo ono stali...?”

Nastavio sam da fotografišem ostatke, dok je on izašao da pozove Gardnera.Forenzičari će morati da pregledaju kovčeg, ali to su obično radili tek pošto miizvadimo leš. Činjenica da je bio nag verovatno nije ništa značila, ali nisam krivioToma što želi prvo da se posavetuje sa agentom Istražnog biroa Tenesija.

Kajl se motao po prostoriji za radiografiju, iako nije bilo pravog razloga da idalje bude tamo. Ali videvši kako gleda Samer, nisam imao srca da mu kažem danam više nije potreban. Njegov izraz lica me je podsećao na kuče koje je nekošutnuo.

Tom se nije dugo zadržao. Vratio se obodren. „Den kaže da nastavimo. Hajdeda izvadimo leš.”

Pošao sam prema kontejneru, ali me je Tom zaustavio. „Kajle, da li bi hteo dapomogneš Samer?”

„Ja?” Pomoćnik je pocrveneo. Bacio je brz pogled prema njoj. ,,Oh, uh,

60

naravno. Vrlo rado.”

Kada je Kajl pošao prema Samer i aluminijumskom kontejneru, Tom minamignu.

„Zar ne bi trebalo da imaš luk i strelu?” promrmljao sam dok su se pripremalida dignu leš.

„Ponekad moraš da pomogneš u pogledu toga.” Osmeh mu je nestao. „Denhoće da pokrene istragu. Obično bih ove ostatke ostavio dok ne završim rad naonima iz kolibe, ali kako stvari stoje...”

Odjednom se začu uzvik. Pogledasmo preko i videsmo kako se Kajl uspravljapored kovčega i zuri u rukavicu.

„Šta je bilo?”, upita Tom, prilazeći mu.

3 Samer (eng. summer), „leto” na engleskom. (Prim, prev.)

„Nešto me je ubolo kada sam dodirnuo leš.”

,,Jel’ ti probilo kožu?”

„Nisam siguran...”

„Daj da vidim”, rekoh.

Rukavice su bile debele, gumene i dopirale su gotovo do lakata. Kajl je bioumazan tečnostima sa tela u raspadanju, ali jasno se videla nazubljena rupa nanjegovom dlanu.

,,U redu je, zaista”, kaza Kajl.

Nisam obraćao pažnju na to dok sam mu skidao debelu rukavicu. Ruka mu jebila nabrana i bleda jer je bila u gumi. Na sredini njegovog dlana se videla tamnakrvava mrlja.

„Hajde da je staviš pod česmu. Ima li ovde pribora za prvu pomoć?”, upitah.

„Trebalo bi da ima u sali za obdukcije. Samer, hoćeš li da ga doneseš?”,zamoli Tom.

Kajl je pustio da ga povedem do lavaboa. Stavio sam mu ruku pod jak mlazhladne vode i sprao krv. Rana je bila sićušna, malo veća od uboda igle. Ali to je

nije činilo manje opasnom.

,,Jel’ u redu?”, upita on, dok se Samer vraćala sa kompletom prve pomoći.

„Ako si primio sve vakcine, siguran sam da ćeš biti dobro”, odgovorih, štosam ubedljivije mogao. ,,Jesi li primio sve vakcine?”

61

On klimnu glavom, napeto gledajući kako mu čistim ubod antiseptikom. Tomje otišao do kovčega.

„Koji deo leša si dodirnuo?”

„Bilo je to, uh, desno rame.”

Tom se sagnu da bolje pogleda, ali nije dodirivao sam leš. „Ovde nešto ima.Samer, možeš li da mi dodaš klešta?

Spustio je ruku i uhvatio ono što je bilo utisnuto u trulom mesu. Lagano jepovukao i izvukao ga.

„Šta je to?”, upita Kajl.

Tomov izraz je bio naučno neutralan. „Izgleda kao igla za injekcije.”

„Igla?”, uzviknu Samer. ,,Oh, bože, ubo se na iglu u lešu?”

Tom je osinu pogledom. Međutim, svi smo pomislili isto. Kao radnik umrtvačnici, Kajl je trebalo da bude vakcinisan protiv nekih bolesti koje se mogupreneti preko leša, ali postojale su i druge od kojih nije bilo zaštite. Obično je, akosu sprovedene mere zaštite, rizik bio mali.

Osim ako imate otvorenu ranu.

„Siguran sam da nema razloga za zabrinutost, ali ipak je bolje da te odvedemou sobu za hitne slučajeve”, reče Tom, smirenog držanja. „Presvucite se, a ja ću vassačekati napolju.”

Kajl je prebledeo. „Ne, ja – dobro sam, stvarno.”

„Siguran sam da jesi, ali odvešćemo te na pregled, za svaki slučaj.” Tonnjegovog glasa nije dozvoljavao raspravu. Kajl, koji je izgledao ošamućeno, uradikako mu je rečeno. Tom je sačekao da se vrata za njim zatvore. „Samer, jesi lisasvim sigurna da nisi ništa dodirnuta?”

Ona brzo klimnu glavom, i sama još uvek bleda. „Nisam imala prilike. Pošlasam da pomognem Kajlu da podigne leš, kada je on... Bože, mislite li da će bitidobro?”

Tom nije odgovorio. „Mogla bi i ti da se presvučeš, Samer. Javiću ti ako mijoš budeš potrebna.”

Nije se protivila. Kada je izašla, on stavi iglu u teglicu za uzorke.

„Hoćeš li daja pođem sa Kajlom?”, upitah.

„Ne, to je moja obaveza. Ti zasad nastavi sa onim drugim ostacima. Ne želimda iko priđe tom kovčegu dok lično ne snimim leš na rendgenu.”

Nikada ga nisam video tako smrknutog. Moguće je da se ta igla zalomila i

62

slučajno ostala u telu, ali to nije bilo verovatno. Nisam bio siguran šta je gore: idejada je igla tu namerno ostavljena ili ono što bi to moglo da znači.

Da je neko očekivao da leš bude iskopan.

***

Prvi put ti je bio sa zrelom ženom, više nego dvostruko starijom od tebe ipijanom. Video si je u baru, toliko pijanu da je jedva mogla mirno da sedi. Klizilaje i ljuljala se na svojoj barskoj stolici, aljkava i podbula, lica ispijenog i crvenog,sa cigaretom koja joj je dogorevala do vrhova prstiju žutih od duvana. Kada jezabacila glavu i grohotom se nasmejala prema treperavom ekranu televizora iznadšanka, njen dubok smeh se razlegao kao sirena.

Odmah si je poželeo.

Posmatrao si je sa druge strane prostorije, leđima okrenut prema njoj, ali nina trenutak ne skrećući pogled sa njenog odraza u ogledalu. Obavljena dimomcigarete, prilazila je većini muškaraca u baru, obavijajući žilavu ruku oko njih upijanom pozivu. Ti bi se svaki put napeo, obuzet ljubomorom koja je gorela kaokiselina u želucu. Ali svaki put kada bi ta ruka bila odbačena, ona se povlačila.Nesigurno se vraćala na svoju visoku stolicu, glasno naručujući još jedno piće da

bi ugušila razočaranje. Tvoja uznemirenost je rasla, jer si znao da će to biti ta noć.

To je bilo suđeno.

Nisi žurio, čekao si dok nije dosadila šankeru. Izašao si neprimetno dok je onavikala na njega, mešajući psovke i plačljive molbe. Napolju si digao kragnu ipožurio do obližnjeg ulaza. Bila je jesen i magla posle kiše je obavijala ulice,ogrćući ulične svetiljke žutim senkama.

Nisi mogao poželeti bolju noć.

Čekao si da se pojavi duže nego što si očekivao, drhteći od hladnoćeiadrenalina, dok su ti živci izjedali očekivanje. Ipak, ostao si čvrst. Većsi prečestoodlagao. Ako ne uradiš to sada, plašio si se da nećeš nikada.

Onda si je ugledao kako izlazi iz bara, nesigurnog koraka, dok je pokušavalada obuče pretanak kaput za takvo vreme. Prošla je pravo ispred tog ulaza, neprimetivši te. Požurio si za njom, a tvoje srce je lupalo stakato kontrapunkt tvojimkoracima dok si je pratio pustim ulicama.

Kada si ugledao svetleći znak bara ispred vas, znao si da je došao trenutak.Sustigao si je i pošao ukorak sa njom. Nameravao si nešto da kažeš, ali jezik ti jebio odebljao i beskoristan. Čak i tada ona ti je sve olakšala, osmotrivši te sa stranemutnim, iznenađenim pogledom pre nego što je otvorila usta, previše namazana

crvenim ružem, da bi se tiho nasmejala promuklim pušačkim glasom.

»Hej, ljubavniče. Hoćeš li da platiš devojci piće?”

63

Parkirao si kombi nekoliko ulica dalje, ali nisi mogao da čekaš. Kada stestigli do jednog uskog prolaza između zgrada, obavljenog mrklim mrakom, gurnuosi je tamo, drhteći dok si vadio nož.

Nakon toga je došlo do nespretnog natezanja i zbrke, i kratke penetracijepraćene navalom tečnosti. Završilo se prebrzo, pre nego što je zapravo i počelo.Stajao si iznad nje, dahćući, a uzbuđenje je većpočelo da se pretvara u neštoprazno i dosadno. Jel’ to bilo to? Jel’ to sve što postoji?

Pobegao si iz tog prolaza, gonjen odvratnošću i razočaranjem. Tek kasnije,kada ti se malo izbistrilo u glavi, počeo si da razmatraš gde si pogrešio. Suviše sižudeo, odvećžurio. Tako nešto treba raditi polako, sa uživanjem. Kako inače mislišda nešto naučiš? U svoj toj žurbi nisi imao vremena ni da izvadiš foto-aparat ispodkaputa. A što se tiče noža, pomislio si, setivši se naglosti svega toga...

Ne, nož je nesumnjivo bio greška.

Mnogo si napredovao od tada. Usavršio si tehniku i izbrusio svoj zanat,pretvorivši ga u umetnost. Sada tačno znaš šta želiš i šta treba da uradiš kako bi todobio. Ipak, sa naklonošću se sećaš tog nespretnog pokušaja u mračnom prolazu.To ti je bio prvi put, a prvi put se uvek veoma loše završi.

Vežbom se postiže savršenstvo.

8

„Trinaest?”

Gardner uze jednu od teglica za uzorke sa čeličnih kolica i podiže je da vidisadržaj. Kao i u ostalim, u njoj se nalazila samo jedna injekcijska igla izvađena izekshumiranog leša; tanka, čelična cevčica, obložena nekom tamnom materijom.

„Našli smo ih još dvanaest”, reče Tom. Izgledao je i zvučao iscrpljeno, anapregnutost zbog događaja tog dana bila je jasno vidljiva. „Većina je bilazabodena u meko tkivo ruku, nogu i ramena, gde bi svako ko pokuša da pomeriostatke najverovatnije uhvatio leš.”

Gardner spusti teglicu, a njegov umorni izraz lica namršti se u izraz gađenja.Došao je sam, a ja sam pokušavao da zanemarim razočaranje kada sam video daJakobsenova nije sa njim. Nas troje smo se nalazili u slobodnoj sali za obdukcije, ukoju smo Tom i ja prevezli ostatke posle snimanja na rendgenu. Igle su se videlekao upadljive bele linije na sivoj i crnoj pozadini. Istrajao je u tome da ih sve sampovadi, odbivši moju ponudu da mu pomognem. Da je mogao sam da podigne lešiz kovčega, učinio bi i to. U ovakvim okolnostima, temeljno ga je proverio ručnim

detektorom za metal pre nego što je dozvolio da ga iko od nas dodirne.

Posle onoga što se dogodilo Kajlu, nije želeo da rizikuje.

64

Pomoćnik je poslat kući, nakon što je celo popodne proveo na odeljenju zahitne slučajeve. Dobio je širok spektar antibiotika, ali ni oni, niti išta drugo ne možedelovati protiv nekih agenasa koje je igla mogla da mu unese u krvotok. Rezultatenekih testova dobiće za nekoliko dana, dok će za druge biti potrebno mnogo viševremena. Proći će meseci pre nego što sa sigurnošću bude znao da li je zaražen ilinije.

„Igle su postavljene sa vrhovima okrenutim napolje, pa je bilo skoro sigurnoda će se svaka osoba koja pomera leš ubosti”, nastavio je Tom, lica izobličenogsamoprekorom. „Ja sam kriv. Nije trebalo da dozvolim da iko drugi radi saostacima.”

„Ne možeš sebe da kriviš”, rekoh. „Nisi nikako mogao da znaš šta će sedogoditi.”

Gardner mi je uputio pogled koji je govorio da i dalje nije zadovoljan zbogmog prisustva, ali je to mišljenje zadržao za sebe. Tom je nešto ranije jasnonapomenuo da smatra kako imam isto toliko prava da budem tu kao i on, ističući dasam upravo ja mogao da budem povređen.

Da Tomu nije bilo žao Kajla, to je zaista moglo da se dogodi.

„Samo jedna osoba snosi krivicu za nepriliku, i to ona koja ju je izazvala”,kaza Gardner. „Sreća da nije povređen niko drugi.”

„Kaži to Kajlu.” Tom je piljio u teglice za uzorke, sa tamnim kolutovima okoočiju na umornom licu. „Imate li ikakvu ideju čiji leš se nalazio u kovčegu?”

Gardner naglo skrenu pogled na leš koji je ležao na aluminijumskom stolu.Temeljno smo ga isprali i uklonili najveći deo tečnosti od raspadanja pre nego štoje Tom izvadio igle. Smrad više nije bio onako snažan kao kada je kovčeg prvi putotvoren, ali ipak je bio prisutan.

„Radimo na tome.”

„Neko u pogrebnom zavodu mora nešto da zna!”, razdraženo primeti Tom.„Šta Jork ima da kaže povodom ovoga?”

„Još uvek ga ispitujemo.”

„Ispitujete ga? Hriste svemogući! Dene, nije važno što je u grobu bio pogrešanleš, nego što je neko u njega nabio trinaest injekcijskih igala dok se nalazio u StiplHilu! Kako je, dođavola, to moglo da se dogodi bez Jorkovog znanja?”

Lice agenta Istražnog biroa bilo je ozbiljno. „Ne znam, Tome. Zato ga iispitujemo.”

Tom duboko udahnu. „Izvinjavam se. Ovo je bio dug dan.”

„Zaboravi.” Gardner kao da je žalio zbog svoje ranije ćutljivosti. Deonapetosti u sali za obdukcije kao da je nestao kada se on naslonio na radni sto iza

65

njega i protrljao stražnji deo vrata. Bleštavo svetlo iznad njega izbledelo mu je iono malo boje sa lica. „Jork tvrdi da je pre oko osam meseci unajmio nekog DvajtaČembersa. Po njemu, taj momak je bio pravi božji dar; vredan radnik, željanznanja, voljan da radi prekovremeno. Potom se jednog dana jednostavno nijepojavio na poslu, a Jork kaže da ga nikad više nije video. Uporno tvrdi da jeČembers nadgledao sahranu Vilisa Dekstera, pripremio pokojnika i zatvoriokovčeg.”

,,I ti mu veruješ?”

Gardner mu se škrto osmehnu. „Ne verujem ja nikome, znaš to. Jork jezabrinut, ali mislim da nije zbog ubistava. U Stipl Hilu vlada zbrka. Zato je biotako voljan da nam pomogne, sa nadom da ćemo otići ako bude predusretljiv. Kakostoje stvari, većgodinama sa mukom održava posao. Štedi na svemu, uzima

privremene radnike da održi niske cene. Ne plaća takse, ni zdravstveno osiguranje,niti postavlja pitanja. Loše je to što ne postoje nikakvi zapisi o tome ko je radio kodnjega.”

„Pa, ima li ikakvog dokaza da je taj Dvajt Čembers zaista postojao?”

Tek kada sam progovorio setio sam se da sam tu samo uz trpljenje. Gardner jedelovao kao da nije rad da odgovori, ali Tom to nije prihvatao.

„To je opravdano pitanje, Dene.”

Gardner uzdahnu. „Radnici u pogrebnom zavodu dolaze i odlaze tako često daje Čembers samo jedan od mnogih. Nije bilo lako naći nekoga ko radi tamodovoljno dugo da ga se seti, ali pronašli smo dvojicu koji misle da ga se sećaju.

Njihov opis je prilično neodređen, ali odgovara onome koji nam je dao Jork. Belactamne kose, negde između dvadeset pet i četrdeset godina.”

„Da li se Vilis Dekster uklapa u opis?”, upitah.

„Uklapa se polovina muškaraca u Tenesiju.” Odsutno je ispravio kutiju samikroskopskim slajdovima, poravnavši je sa ivicom radnog stola. Shvativši štaradi, ostavio ju je i prekrstio ruke. „Ipak, proveravamo mogućnost da su Dekster iČembers možda ista osoba, i da je Dekster bio dovoljno vispren da nadgleda svojusahranu, kao i da lažira sopstvenu smrt. Prema izveštaju sa obdukcije, umro je odvelike povrede na glavi koju je zadobio kada je automobilom udario u drvo. Unesreći nisu učestvovala druga vozila, a u sebi je imao dovoljno alkohola da ubijekonja. Pretpostavljalo se da je jednostavno izgubio kontrolu na vozilom.”

„Ali?” upita Tom bez oklevanja.

„Ali... automobil se zapalio. Leš je identifikovan samo po ličnim stvarima.Zato je moguće da je rutinska obdukcija možda previdela neke rasne karakteristike.A pošto Dekster nije imao porodicu, sahrana je predstavljala samo formalnost.Zatvoren sanduk, bez balsamovanja leša.”

66

To ne bi bio prvi put da je izgoreli automobil upotrebljen za skrivanjeidentiteta leša. Ali bilo je tu još nejasnoća.

Očigledno je i Tom tako mislio. Pogledao je prema lešu koji je ležao na stolu.„Prema onome što sam ja video do sada, ovo mi ne izgleda kao da je izgorelo. Šta timisliš, Dejvide?”

„Složio bih se, ne izgleda tako.” Iako bi raspadanje to donekle prikrilo, na lešunije bilo ikakvih tragova izuzetno jake vreline. Ekstremiteti mu nisu bili dignuti ubokserski čučanj, svojstven za izgorele. Iako su mogli silom da budu ispravljenikasnije, opet bih očekivao da vidim neke spoljne tragove.

„Onda je možda površno spaljen, tek toliko da se sprži koža”, reče Gardner.„Činjenica je da Vilisa Dekstera i dalje nema, pa dok ne dobijemo dokaz da je

mrtav on ostaje osumnjičeni.”

Progovorio sam ne razmišljajući. „Besmisleno je da to bude Dekster.”

„Oprostite?”

Nastavi. Sada je prekasno da se predomisliš. „Ako je Dekster želeo da svimisle da je mrtav, zašto nije sredio da telo bude kremirano, a ne sahranjeno? Zaštobi uložio toliki trud, a onda u kovčeg stavio leš koji očigledno nije njegov?”

Gardnerovo lice nalikovalo je kamenu. „Možda je mislio da to neće biti važnoako je izgorelo u automobilskoj nesreći. Ne bi ni bilo da nismo pronašli otiske ukolibi.”

„Ali onaj ko je stavio igle u leš, očigledno je očekivao – želeo – da telo budeekshumirano.”

Pomno me je posmatrao, kao da se premišlja da li da mi odgovori ili da meizbaci napolje. „Svestan sam toga. A za slučaj da se pitate, palo nam je na pamet i

da je onaj otisak prsta možda namerno podmetnut. Možda je Dekster to sam uradio,ili je možda sahranjen u drugom grobu na Stipl Hilu, a neko drži njegovu ruku uzamrzivaču. Ali dok ne ustanovimo jedno ili drugo, on ostaje osumnjičeni. Imamoli vašu saglasnost, dr Hanter?”

Ništa nisam rekao. Osetio sam kako mi se mišići lica stežu.

„Dene, Dejvid samo pokušava da pomogne”, reče Tom, što je na neki načinsamo pogoršalo situaciju.

„Siguran da je tako.” Gardnerov izraz je mogao da znači bilo šta. Uspravio ses namerom da krene, pa zastao i obratio se Tomu kao da ja nisam prisutan. „Jošnešto. Rendgenski snimak leša iz kolibe poklapa se sa zubnim kartonom Terija

Lumisa. Možda nismo Skotland jard, ali barem smo identifikovali jednu od žrtava.”

Dok je išao ka vratima, klimnuo je Tomu.

67

„Bićemo u vezi.”

Dan je bio gotovo završen kada smo nastavili rad. Mnogo smo kasnili saposlom, a odmoglo je i to što smo radili samo nas dvojica. Posle onoga što sedogodilo Kajlu, Tom nije bio spreman da dopusti Samer da nam i dalje pomaže.

„Možda je to kao zatvaranje vrata štale kad je konj većpobegao, ali ona jesamo student. Ne želim više ništa na svojoj savesti”, kazao je. Pogledao me jeozbiljno preko naočara. „Razumeću ako želiš da se povučeš.”

„Šta se desilo sa ‘poslednjom prilikom da radimo zajedno’?”, našalio sam se.

Pokušaj da ga oraspoložim nije uspeo. Trljao je svoju grudnu kost bridomdlana, ali je prestao, shvativši da ga gledam. „Tada nisam znao u šta ću te uvući.”

„Nisi me ti uvukao ni u šta. Došao sam dobrovoljno.”

Tom skide naočare ipoče da ih briše. Nije me gledao. „Samo zato što sam teja zamolio. Možda bi bilo bolje da sam zamolio Pola ili nekoga od ostalih da mipomogne.”

Dubina moga razočaranja me je iznenadila. „Siguran sam da bi Gardner biosrećniji.”

To je bar izazvalo osmeh. „Nema Den ništa lično protiv tebe. Jednostavno volida radi po pravilma. Ovo je istraga ubistva koje privlači pažnju i on je, kao agentzadužen za istragu, pod velikim pritiskom da ostvari rezultate. Što se njega tiče, tisi samo nepoznata veličina i to je sve.”

„Imam utisak da bi voleo da to i ostanem.”

Osmeh pređe u kikotanje, ali ono brzo prestade. „Pogledaj to sa mog gledišta,Dejvide. Posle onoga što si doživeo prošle godine...”

„Prošla godina je prošla godina”, rekoh, oštrije nego što sam nameravao. „Čuj,ovde sam samo zbog tvog poziva, pa ako bi radije doveo Pola ili nekoga drugog da

ti pomogne, nemam ništa protiv. Ali ja ne mogu da podvijem rep i pobegnem kadgod se situacija iskomplikuje. I sam si to rekao. Sem toga, sad smo našli i igle. Štajoš može da se dogodi?”

Tom je zamišljeno zurio dole u naočare, i dalje brišući stakla, iako su većmorala biti savršeno čista. Nisam progovarao, znajući da on mora da odluči. Onnajzad stavi naočare na nos.

„Hajde da nastavimo posao.”

Ali olakšanje koje sam osetio ubrzo je izbledelo jer su se moje sumnje vratile.Zapitao sam se da li bi možda bilo bolje da se uključio Pol ili neko drugi odTomovih saradnika. Nisam došao ovde da bih učestvovao u istrazi, a moje

68

prisustvo je očigledno izazivalo trvenje sa Gardnerom. Tom je bio isto takotvrdoglav kao i agent Istražnog biroa, naročito kada su u pitanju njegovi saradnici,ali nisam želeo da mu otežavam situaciju.

Uprkos svemu, nisam želeo da se sada povučem. Da li zbog onoga što sedogodilo Kajlu ili zato što mi je najzad oživeo profesionalni nagon, nešto u meni sepromenilo. Dugo vremena mi se činilo da sam ostao bez nekog suštinskog delasebe, odstranjenog nožem Grejs Strahan. Sada se pokrenulo nešto od one stareopsesivnosti; potreba da dođem do istine o sudbini žrtve. Možda sam samopomagao Tomu, ali ipak sam se osećao kao da učestvujem u istrazi. Nisam želeo dajednostavno odem. Osim ako ne budem primoran.

Dok je Tom u jednoj od sala za obdukcije počeo da rekonstruiše kostur za kojije potvrđeno da je pripadao Teriju Lumisu, ja sam u drugoj započeo obradunepoznatog leša iz kovčega Vilisa Dekstera. Leš je bio opran, ali trebalo je uklonitisa njega i ostatke mekog tkiva. Nisam dugo radio na tome, kada je Tom promolio

glavu kroz vrata.

„Možda bi hteo nešto da pogledaš.”

Krenuo sam za njim niz hodnik do druge sale za obdukcije. Tamo je na stoluza obdukciju on većbio poslagao velike kosti ruku i nogu u njihov približananatomski položaj. Ostale kosti će, jedna po jedna, dolaziti na svoje mesto sve dokne bude sastavljen ceo kostur, što je bio mučan, ali neophodan posao.

Tom je pošao do čela stola, gde je ležala očišćena lobanja i podigao je.

„Zar nisu divni? Najbolji uzorak ružičastih zuba koji sam ikada video.”

Očišćena od svog mekog tkiva u raspadanju, ružičasta nijansa bila je jasnovidljiva. Nešto je nateralo krv u pulpu zuba Terija Lumisa, ili prilikom njegovogubistva ili ubrzo zatim.

Pitanje je samo šta?

„Glava mu nije bila dovoljno zabačena da bi to bilo izazvano gravitacijom”,kaza Tom, izrazivši i moje misli. „Sa velikom sigurnošću bih rekao da je biozadavljen, da nije onolike krvi u kolibi.”

Klimnuo sam. Prema onome što smo videli, Teri Lumis je praktično iskrvariodo smrti, jedini problem je bio što u tom slučaju ne bi imao ružičaste zube. I madaje bilo moguće da su povrede koje smo videli na njegovom telu nanesene poslesmrti, u tom slučaju bi ipak mnogo manje iskrvario. Dakle, iako su postojali dokazida je smrt izazvana i zadavljenjem i ubodima, nije moglo biti i jedno i drugo, jer suse međusobno isključivali.

Šta je u pitanju?

„Ima li tragova posekotina na kosti?” upitah. Ako ih je bilo, to bi mogloznačiti da se odigrao mahniti napad, što bi ukazalo da su ubodne rane uzrok smrti.

69

,,Do sada nijedna.”

Šta je sa podjezičnom kosti?”

„Nedirnuta. Nema koristi ni od nje.”

Ako je tanka kost koja okružuje larinks slomljena, to bi značilo da je Lumisgotovo sigurno zadavljen. Ako nije, to nije nužno ukazivalo na suprotno.Uobičajeno je pogrešno shvatanje da se jezičnjača prilikom zadavljenja uvek slomi.Bez obzira na svoju tananost, ona je jača nego što izgleda, pa to što je Lumisovacela ništa nije značilo.

Tom se umorno osmehnu. „Zamršeno, zar ne? Biće zanimljivo videti da li i lešiz kovčega ima ružičaste zube. Ako ima, onda se kladim da se radi o zadavljenju,imao posekotine ili ne.”

„Da bismo to saznali moraćemo da sačekamo dok lobanja ne bude očišćena”,rekoh. „Zubi su prilično kvarni, pa je, sudeći po njihovom izgledu, žrtva bilastrastven pušač. Dobili su suviše boje od nikotina da bi se videla bilo koja druganijansa.”

„Pa, pretpostavljam da ćemo morati da...”

Pre nego što je završio, vrata sale za obdukcije širom se otvoriše i Hiks uleteunutra. Lice mu je bilo alkoholičarski crveno, a čak i na drugoj strani prostorijeosetio sam kiseo zadah vina i luka u njegovom dahu. Očigledno je dobro ručao.

Potpuno me zanemarivši, žustro je pošao prema Tomu, dok mu je ćela blistala

pod fluorescentnim svetlima.

„Šta si, dodavola, umislio da predstavljaš, Libermane?”

„Ako je to zbog Kajla, žao mi je...”

„Žao? Žaljenje nije ni izbliza dovoljno. Koristi svoje proklete studente, a nejednog od mojih poslužnika!” Rekao je to tako da je nezvanični naziv zapomoćnika u mrtvačnici zvučao kao uvreda. „Imaš li pojma koliko to može dakošta, ako se Vebster odluči za tužbu?”

,,U ovom trenutku više sam zabrinut za samog Kajla.”

„Šteta što nisi ranije mislio na to. Moli boga da ta igla nije bila zaražena, jerako jeste, kunem ti se da će ti se to razbiti o glavu!”

Tom spusti pogled, kao da nije imao ni volje ni snage da se raspravlja.

„Većjeste.”

Kada je zaustio da počne još jedan napad, Hiks je postao svestan da ga

70

posmatram. Besno se zagledao u mene. „Imate nešto da kažete?”

Znao sam da Tom ne bi želeo da se mešam. Ugrizi se za jezik i ne govoriništa.

„Imate sos na kravati”, rekoh, ne mogavši da oćutim.

Oči mu se suziše. Mislim da me je do tog trenutka primećivao samo kaoTomovu produženu ruku. Sada sam shvatio da sam stavio sebe u njegov vidokrug,ali nisam mario. Hiksovi ovog sveta samo traže razloge da se razbesne. Ponekad jelakše jednostavno im to omogućiti.

Zamišljeno je klimnuo glavom, kao da nešto obećava sebi. „Ovo nije gotovo,Libermane”, reče, još jednom se besno zagledavši u Toma pre nego što je izašao.

Tom je sačekao da se vrata zatvore za njim. „Dejvide... „ Uzdahnuo je.

„Znam, izvini.”

Tiho se nasmejao. „Zapravo, mislim da je bila paradajz-čorba. Ali ubuduće...”

Prekinuo je, teško dišući. Podigao je ruku na grudi. Pođoh prema njemu, ali onodmahnu rukom. „Dobro sam.”

Međutim, bilo je očigledno da nije. Svukavši rukavice, izvadio je iz džepakutijicu sa lekovima i stavio jednu tableticu ispod jezika. Trenutak kasnije, napetostpoče da mu popušta.

„Nitroglicerin?” upitah.

Tom klimnu glavom. Postepeno je počeo lakše da diše. Bila je to uobičajenaterapija za anginu – širenje krvnih sudova da bi krv lakše stigla do srca. Boja mu sevećvratila u lice, ali je pod snažnim osvetljenjem u mrtvačnici izgledao iscrpljeno

dok je vraćao pilule u džep.

„Dobro, gde smo stali?”

„Upravo si hteo da pođeš kući”, rekoh mu.

„Nema potrebe. Sada sam dobro.”

Samo sam ga gledao.

„Isti si kao Meri”, promrmlja. ,,U redu. Samo ću da sredim...”

„To mogu ja. Idi kući. Ovo će i sutra biti ovde.”

Bilo je vidno koliko je iscrpljen po tome što se nije raspravljao. Zabrinuo samse dok sam ga gledao kako izlazi. Izgledao je pogureno od umora i krhko, ali bio jeto stresan dan. Biće mu bolje kada se najede i dobro naspava.

Gotovo da sam i sam poverovao u to.

71

Nije trebalo mnogo sređivati u Tomovoj sali za obdukcije. Pošto sam tozavršio, vratio sam se u svoju, gde sam radio na ostacima iz ekshumiranogkovčega. Hteo sam da završim čišćenje mekog tkiva i stavim ostatke prekonoćudeterdžent, ali upravo kada sam hteo da počnem obuzelo me je nesavladivo

zevanje. Do tog trenutka nisam shvatao koliko sam zapravo umoran. Sat na zidupokazivao je da je prošlo sedam sati, a bio sam na nogama još pre nego što jesvanulo.

Još jedan sat. Možeš ti to. Okrenuo sam se ostacima na stolu za obdukcije.Uzorci tkiva bili su poslati u laboratoriju zbog tačnijeg utvrđivanja vremenaproteklog od smrti, ali nisu mi trebali nalazi isparljivih masnih kiselina i analizaamino kiselina da bih znao kako tu nešto nije u redu.

Dva leša, oba raspadnuta više nego što bi trebalo da budu. Tu je postojaoobrazac, toliko bih se složio sa Irvingom. Samo, nisam mogao ni da ga naslutim.Blistava svetlost iznad mene obasjavala je površinu aluminijumskog stola kada samuzeo skalpel. Delimično oslobođen mekog tkiva, leš koji je ležao ispred menepodsećao je na loše uvijen džoint. Nagnuo sam se da započnem rad i u tom trenutkuprimetio nešto krajičkom oka.

Nešto je bilo skriveno u usnoj šupljini.

Bio je to smeđi poluoval, ne veći od zrna pirinča. Spustio sam skalpel, uzeomala klešta i polako ga oslobodio hrskavičavog tkiva. Digao sam ga kako bi gapobliže osmotrio. Dokučivši šta je u pitanju, mom čuđenju nije bilo kraja. Šta,zaboga...?

Bilo mi je potrebno nekoliko sekundi da shvatim da je brzo strujanje koje samosećao u grudima zapravo uzbuđenje.

Počeo sam da se osvrćem, tražeći teglicu za uzorke, a onda me je iznenadilokucanje na vratima. Pogledao sam i video Pola kako ulazi.

„Nadam se da ne smetam?”

„Nikako.”

Prišao je i zagledao se dole u leš, profesionalnim pogledom odmeravajućinjegov oblik oslobođen mesa. Viđao je i gore, baš kao i ja. Ponekad, tek kada viditejoš nečiju reakciju – ili njeno odsustvo – shvatite koliko smo oguglali čak i nanajgrozomornije prizore.

„Upravo sam video Toma. Rekao mi da još uvek radiš, pa rekoh da svratim ividim kako napreduješ.”

„Još uvek kasnim. Znaš li možda gde su teglice za uzorke?”

„Naravno.” Otišao je do plakara. „Tom nije izgledao dobro. Jel’ sve u redu snjim?”

72

Nisam znao koliko mogu da mu kažem, jer nisam bio siguran šta Pol zna oTomovom zdravstvenom stanju. Ali on je verovatno prepoznao moje oklevanje.

„Ne brini, znam za anginu. Jel’ imao još jedan napad?”

„Nije bio težak, ali ubedio sam ga da ode kući”, rekoh sa olakšanjem, jernisam morao da se pretvaram.

„Drago mi je da sluša nekoga. Obično ne možeš da ga oteraš ni štapom.” Polmi pruži teglicu za uzorke. „Šta je to?”

Spustio sam maleni, smeđi predmet u teglicu i digao je da bi ga Pol video.„Prazna čaura insekta. Fekalna muva, kako mi se čini. Mora da je ušla u usnušupljinu kad smo prali leš.”

Pol ju je isprva gledao nezainteresovano, ali zatim videh da mu je sinulo.Prelazio je pogledom sa teglice za uzorke na leš.

„Ovo je nađeno u lešu koji ste jutros ekshumirali?”

„Tako je.”

Zviznuo je i uzeo teglicu od mene. „Kako je, dođavola, to moglo da dospetamo?”

To sam se i ja pitao. Fekalne muve su sveprisutne u našem poslu, polažu jaja u

sve telesne otvore. Nalaze put na bilo koje mesto, unutra i spolja.

Ipak, nikada nisam čuo da su polagale jaja tri metra ispod zemlje.

Zavrnuo sam poklopac na teglu. „Jedino što mi pada na pamet je da je telomoralo stajati na površini pre nego što je sahranjeno. Jel’ ti Tom rekao zaraspadanje?”

„Da je gore nego što bi trebalo da bude posle šest meseci?” Klimnuo jeglavom. „Čaura je prazna, što znači da je telo moralo stajati na otvorenom bar desetili jedanaest dana da bi se muve izlegle. A šest meseci koji su prošli smeštajuvreme smrti negde u prošlu jesen. Bilo je toplo i vlažno, pa se telo ne bimumifikovalo kao u leto.”

Sve je počelo da dobija smisao. Slučajno ili smišljeno, telo je počelo da trulipre nego što je stavljeno u kovčeg i to bi objasnilo toliki stepen raspadnutosti. Polje načas zaćutao. Znao sam šta misli, a kada se okrenuo prema meni video sam damu je uzbuđenje ravno mome.

„Jel’ kovčeg još ovde?”

Izašli smo iz sale za obdukcije i pošli do skladišta, gde su kovčeg ialuminijumski kontejner čekali da ih pokupe agenti forenzičari. Kada smo gaotvorili, smrad truleži bio je snažan kao i ranije. Unutra se nalazio zgužvani

73

pokrov, umrljan i smrdljiv.

Pol ga raširi pomoću hirurških klešta.

Do sada je sveopštu pažnju privlačilo samo telo, a ne njegov omotač. Sadakada smo znali šta treba da tražimo, nije ih bilo teško pronaći. Na pamučnoj tkaninibilo je još čaura insekata skrivenih u gustoj, crnoj sluzi sa leša. Neke su bileprobijene i prazne, većizlegnute poput one koju sam našao, ali ostale su još uvekbile cele. Nije bilo larvi, ali posle šest meseci njihova meka tela su većodavno bilaraspadnuta.

„Pa, evo objašnjenja”, kaza Pol. „Jedna bi možda mogla da se objasni, ali ne iovoliko njih. Telo je verovatno bilo prilično raspadnuto pre nego što je stavljeno ukovčeg.”

On pruži ruku prema poklopcu kovčega, ali ga zaustavih. „Šta je to?”

Još nešto je bilo poluskriveno u naborima tkanine. Uzeo sam hirurška kleštaod Pola i polako ga izvukao.

„Šta je to, neki cvrčak?”, zapita on.

„Ne bih rekao.”

Radilo se o nekakvom insektu, to je bilo očigledno. Bio je dugačak preko tricentimetra, a imao je tanko telo i dugačak, razdeljeni oklop. Bio je delimičnoslomljen, a noge su mu bile savijene u smrti, naglašavajući oblik tela u viduizdužene kišne kapi.

Spustio sam ga na tkaninu. Na beloj pozadini, insekt je izgledao još višeizmešteno i strano.

Pol se nagnu napred da ga bolje pogleda.

„Nikada nisam video ništa slično, a ti?”

Odmahnuo sam glavom. Ni ja nisam imao pojma šta je to.

Znao sam samo da ne treba da bude tu.

Radio sam još dva sata nakon što je Pol otišao. Otkriće nepoznatog insektauklonilo je sve tragove mog ranijeg umora, pa sam nastavio da radim dok sveekshumirane ostatke nisam potopio u burad sa deterdžentom. Kada sam napustiomrtvačnicu, još uvek sam bio pod adrenalinom. Pol i ja smo odlučili da te večeri neometamo Toma svojim otkrićima, ali bio sam uveren da je to važan napredak, madanisam znao koje vrste. Ipak, instinkt mi je govorio da je taj insekt važan.

Bio je to dobar osećaj.

74

Još uvek zaokupljen mislima o otkriću, išao sam preko parkinga. Bilo je kasnoi taj deo bolnice bio je pust. Moj automobil je bio bezmalo jedini na parkingu, čijeje rubove obasjavalo ulično osvetljenje, ali mu je unutrašnjost bila maltene upotpunom mraku. Kada sam prešao polovinu puta i gurnuo ruku u džep da izvadim

ključeve, odjednom su mi se nakostrešile dlačice na vratu.

Osetio sam da nisam sam.

Hitro sam se okrenuo, ali nisam ništa video. Parking je bio u pomrčini, a sveganekoliko drugih automobila izgledali su kao čvrste senke. Ništa se nije pomeralo,pa ipak nisam mogao da se otresem osećaja da je nešto – neko – u blizini.

Samo si umoran. Uobražavaš. Nastavio sam da idem prema automobilu. Mojikoraci su bili neprirodno glasni na šljunčanoj podlozi.

Utom, iza sebe začuh brzo kretanje po šljunku.

Kada sam se okrenuo, zaslepi me jaka svetlost. Zaklonivši oči, začkiljio sampored svetla, a tamna prilika sa baterijskom lampom pojavi se iz senke jednogkamioneta koji je u mraku nalikovao cisterni.

Prilika se zaustavila na metar-dva od mene, dok mi je svetlost baterijskelampe i dalje bila uperena u lice. „Moš’te li mi reći šta radite ovde?”

Glas je bio dubok i preteći uljudan, a naglasak upadljiv. Razaznao sam epoleteiza zraka svetlosti i opustio se, shvativši da je to samo čuvar iz obezbeđenja.

„Idem kući”, rekoh. Nije sklanjao svetlo sa mog lica. Zbog njegovog bleskanisam video ništa osim uniforme.

„Imate ličnu?”

Izvukao sam propusnicu koju sam dobio za mrtvačnicu i pokazao mu je. Nijeje uzeo, samo je spustio snop svetlosti na plastičnu karticu pre nego što ga je opetdigao na moje lice.

„Možete li to da okrenete na drugu stranu?” upitah, trepćući.

On malo spusti baterijsku lampu. „Radite kasno, a?”

„Tako je.” Svetlosne mrlje su mi poigravale ispred očiju, koje su seprivikavale.

Nasmejao se grleno. „Grobljanska smena je sranje, zar ne?”

Isključio je svetlo. Ništa nisam video, ali sam čuo njegove korake kako seudaljavaju po šljunku. Onda opet začuh njegov glas iz pomrčine.

„Pažljivo vozite.”

***

75

Gledaš kako svetla automobila postepeno blede, čekajući dok nisu nestala prenego što si izašao iza kamioneta. Grlo te boli od produbljenog glasa, a puls ti radiubrzano od uzbuđenja ili osujećenosti, nisi siguran.

Taj idiot pojma nije imao koliko je blizu bio.

Svestan si da si rizikovao izlazeći tako pred njega, ali nisi mogao da odoliš.Kada si ga video kako dolazi preko parkinga, učinilo ti se da je to bogom danaprilika. Nikoga nije bilo u blizini, a postojala je i verovatnoća da nikome nećenedostajati do sledećeg dana. I ne razmislivši o tome, pošao si za njim iz senke,smanjujući udaljenost između vas dvojice.

Ali iako si bio tih, on je verovatno čuo nešto. Stao je i okrenuo se, pa iako si idalje mogao da ga uzmeš da si zaista hteo, to te je nateralo da još jednomrazmisliš. Čak i da se nisi spotakao o onaj prokleti kamen, većsi odlučio da gapustiš. Sam Gospod zna da se ne ustežeš od rizika, ali neki beznačajni Englez nijebio vredan toga. Ne sada, kada je ulog dignut tako visoko. Ipak, bio si u velikom

iskušenju.

Da nije bilo onoga što si spremao za sutra, možda bi ovo ipak sproveo u delo.

Smeškaš se razmišljajući o tome, dok osećaj iščekivanja raste u tebi. Biće

opasno, ali nagrade se ne osvajaju opreznom igrom. Preneraženost i strah su ono

što želiš. Dovoljno dugo si skrivao svoju svetlost u buretu i gledao kako gori odtebe uzimaju svu slavu. Krajnje je vreme da dobiješ priznanje koje zaslužuješ.Posle sutrašnjeg dana niko neće ni najmanje sumnjati za šta si sposoban. Oni misleda znaju sa čime imaju posla, ali nemaju pojma.

Tek si počeo.

Duboko udahneš u toploj prolećnoj noći, uživajući u prijatnom miomirisupupoljaka i blagom mirisu istopljenog asfalta. Penješ se u kamionet, osećajući sesnažno i samopouzdano. Vreme je da pođeš kući.

Očekuje te naporan radni dan.

9

Poslednji ostaci ranojutarnje magle još uvek su lebdeli između drveća na rubušumskog puta. Zraci niskog sunca probijali su se kroz novo lišće i grane,obasjavajući tlo katedralnim svetlom4.

Usamljena prilika je sedela i čitala novine na izletničkoj klupi, napravljenoj odgrubo obrađene borovine. Jedini zvuci su dolazili od šuškanja listova i glasnog

76

kljucanja detlića u obližnjem drveću.

Čitalac novina dokono diže pogled, začuvši prodoran zvižduk sa staze na levojstrani, gde se vijugajući gubila iz vidokruga. Trenutak kasnije se pojavio nekičovek. Lice mu je imalo razdražen izraz dok je u hodu zavirivao u žbunje sa obestrane staze. U jednoj ruci je držao pseći povodac, lanac koji se njihao u ritmunjegovih žustrih koraka.

„Džeksone! Dođi, dečko! Džeksone!”

Pozive su smenjivali novi zvižduci. Posle jednog nezainteresovanog pogleda,čitalac se vratio naslovima svojih novina. Šetačpsa zastade naspram njega, pa pođe

preko čistine.

„Da niste možda videli psa? Crnog labradora?”

Čitalac diže pogled, iznenađen što mu se ovaj obratio. „Ne, mislim da nisam.”

Šetačpsa razdraženo frknu. „Prokleti pas. Verovatno je odjurio zavevericama.”

Čitalac se ljubazno osmehnu, pa se vrati svojim novinama. Čovek sa psećimlancem se ugrize za usnu, zureći niz stazu.

„Bio bih vam zahvalan ako pripazite na okolinu, za slučaj da se pojavi”, reče.„Ako ga vidite, zadržite ga. Dobar je, neće vas ujesti.”

„Naravno.” Rekao je to bezvoljno. Ali kada je šetačpsa nastavio da serazočarano osvrće, čitalac je preko volje opet spustio novine.

„Čuo sam neko šuškanje u grmlju pre izvesnog vremena. Nisam video šta

šuška, ali mogao je biti pas.”

Šetačpsa nakrivi glavu da vidi. „Gde?”

„Tamo.” Čitalac neodređeno pokaza rukom prema žbunju. Vlasnik psa sezagleda u tom pravcu, vrteći lanac u ruci.

„Pored staze? Ništa ne vidim.”

4 Nazvano po efektu sunčevih zraka koji dijagonalno prolaze kroz stakla vitraža na prozorima.(Prim. prev.).

Čitalac zatvori novine, nezadovoljno uzdahnuvši. „Pretpostavljam da je lakšeda vam pokažem.”

77

„Bio bih vam zahvalan”, kaza vlasnik psa sa osmehom, dok su ulazili međustabla. „Nije dugo kod mene. Mislio sam da je dresiran, ali s vremena na vremejednostavno odjuri.”

Zastao je da zvizne i opet pozove psa. Čitalac uznemireno pogleda teški psećilanac, pa natrag prema stazi. Nije bilo nikoga na vidiku.

Šetačpsa odjednom uzviknu i potrča napred. Pade na kolena pored jednogmesta u žbunju, iza koga je ležalo telo crnog labradora. Tamno krzno na razbijenojlobanji bilo je krvavo. Ruke šetača psa lebdele su iznad glave usmrćene životinje,kao da se boji da je dodirne.

„Džeksone? Oh, bože, pogledajte mu glavu, šta se dogodilo?”

„Ja sam mu razbio glavu”, reče čitalac novina, prišavši mu sa leđa.

Šetačpsa htede da ustane, ali nešto mu se sklopi oko vrata. Pritisak je bionepopustljiv i ugušio je njegov krik pre nego što je stigao da ga pusti. Pokušao je daustane, ali ostao je bez ravnoteže, a njegove ruke i noge bez snage. Kasno se setiopsećeg lanca. Njegov mozak je pokušao da pošalje neophodne zapovesti mišićima,ali svet je većpočeo da tamni. Ruka mu se zgrčila jednom ili dvaput, a zatim mu jelanac ispao iz omlitavelih prstiju.

Visoko u granama, detlićnakrivi glavu da vidi prizor ispod sebe. Zadovoljanšto nema pretnje, nastavio je da traži larve.

Njegov rat-a-tat-tat odjekivao je šumom tog jutra.

***

Mesecima se nisam probudio tako raspoložen kao tog jutra. Spavao sammirno, a krevet je izgledao kao da se gotovo nisam pomerao u toku noći. Protegaosam se, pa izveo svoje jutarnje vežbe. To mi je obično predstavljalo veliki napor,ali ovog puta nije bilo tako teško.

Pošto sam se istuširao, uključio sam televizor i, oblačeći se, potražiomeđunarodne vesti. Menjao sam stanicu za stanicom, ne obraćajući pažnju nareklame i prazne priče. Prošao sam stanicu sa lokalnim vestima pre nego što samshvatio šta sam video.

Kada sam vratio prethodni kanal, na ekranu se opet pojavilo Irvingovo lice sauredno održavanom bradom. Izgledao je zamišljeno i iskreno dok je govoriolepuškastoj novinarki koja je nalikovala našminkanom modelu iz izloga.

„...naravno. ‘Serijski ubica’ je preterano i loše korišćen izraz. Pravi serijskiubica, za razliku od nekoga ko samo ubije više žrtava, bez ikakve sumnje jegrabljivac. To su tigrovi savremenog društva koji se skrivaju u visokoj travi. Kadase, poput mene, izborite s velikim brojem njih, naučite da uvažavate tu razliku.”

78

,,Oh, zaboga miloga”, zastenjao sam. Setio sam se da je Irving prethodnogdana zakasnio u mrtvačnicu zbog ponovnog snimanja razgovora za televiziju, alinisam mnogo razmišljao o tome. Dok sam ga gledao, raspoloženje mi se pokvarilo.

„Ali tačno je da su vas pozvali iz Istražnog biroa Tenesija da date profilpočinioca posle otkrića unakaženog leša u kolibi za iznajmljivanje na Zadimljenimplaninama?”, bila je uporna novinarka. „Kao i da je drugi leš koji je ekshumiran nagroblju u Noksvilu deo istog slučaja?”

Irving se tužno osmehnu. „Bojim se da nemam slobodu da komentarišemistrage koje su u toku.”

Novinarka sa razumevanjem klimnu glavom, a njena lakirana plava kosaostade nepokretna. „Ali pošto ste vi stručnjak za određivanje profila serijskih ubica,može se pretpostaviti da su u Istražnom birou Tenesija zabrinuti da možda baš satakvim imaju posla i da je ovo samo početak niza ubistava?”

„Opet, bojim se da zaista ne mogu to da komentarišem, ali siguran sam da ćeljudi sami izvući zaključke”, dodade Irving nedužno.

Novinarkin osmeh otkri savršeno bele zube ispod krvavo crvenog ruža.Prekrstila je noge. „Ipak, možete li bar da mi kažete da li ste obrazovali profilubice?”

„Hajde, Stefani, znate da to ne mogu”, reče Irving, nasmejavši se uglađeno.„Ali mogu da kažem da sve serijske ubice koje sam sreo – a verujte mi, nije ih bilomalo – poseduju jednu zajedničku osobinu. Svoju običnost.”

Novinarka nakrivi glavu kao da nije dobro čula. „Oprostite, vi tvrdite da suserijske ubice obične?” Njeno iznenađenje bilo je providno odglumljeno, kao da jeunapred znala šta će Irving reći.

„Baš tako. Jasno, oni sebe ne smatraju takvim: upravo suprotno. Međutim,istina je da su oni gotovo po pravilu beznačajne ličnosti. Zaboravite glamuroznepsihopate iz popularnih romana; u stvarnom životu, ti pojedinci su tužni promašajikojima ubijanje postaje osnovni nagon. Lukavi, da. Opasni, sigurno. Ipak, njihovaključna osobina je da se stapaju sa ljudima u okruženju. Zbog toga ih je tako teškootkriti.”

„Ali zbog toga ih je svakako teže i uhvatiti?”

Irvingov osmeh se raširi u vučji kez. „To je ono što moj posao čini takoizazovnim.”

Razgovor se završio, pa se slika vratila na voditeljku u studiju. „To je biobiheviorista, profesor Aleks Irving, autor bestselera Slomljena ega, koji je jučegovorio o...”

Isključio sam televizor. „Sa njegovim egom je sve u redu”, promrmljah,odbacivši daljinski upravljač. Nije bilo opravdanja za taj intervju. Nije imao drugusvrhu, osim da Irvingu omogući da se nagizdan pojavi na televiziji. Upitao sam se

79

da li Gardner zna za to. Nekako nisam mogao da ga zamislim kako uzima zdravoza gotovo to što Irving koristi ovu istragu za reklamiranje svoje nove knjige.

Međutim, ni psihologovo samozadovoljstvo nije pokvarilo uzbuđenje kojesam osećao vozeći se prema mrtvačnici. Ovog puta sam uspeo tamo da stignem preToma, ali jedva. Samo što sam se presvukao u hiruršku odeću, stigao je i on.

Izgledao je bolje nego prethodne večeri, što mi je bilo drago. Hrana i dobarsan možda ne mogu da izleče sve, ali retko kada škode.

„Neko je željan posla”, reče on, ugledavši me.

„Pol i ja smo sinoćnešto otkrili.”

Pokazao sam mu čaure i tajanstvenog insekta, objašnjavajući kako smo ihnašli.

„Slučaj postaje sve čudniji”, kaza on, proučavajući insekta. „Mislim da ste upravu da se leš raspadao na površini pre nego što je pokopan. A što se tiče ovoga...”Lagano je lupnuo teglicu u kojoj se nalazio mrtvi insekt. „Nemam pojma šta je to.”

,,Oh.” Očekivao sam da će Tom moći da ga identifikuje.

„Žao mi je što sam te razočarao. O fekalnim muvama i bubama možemo darazgovaramo, ali nikad nisam naišao ni na šta slično ovome. Ipak, znam nekoga koće moći da nam pomogne. Nisi upoznao Džoša Talbota, zar ne?”

„Mislim da nisam.” Upoznao sam nekoliko Tomovih kolega, ali to ime mi nijebilo poznato.

„On je naš forenzički entomolog. Čovek je hodajuća enciklopedija insekata.Ako neko može da nam kaže šta je ovo, to je Džoš.”

Dok je Tom telefonirao Talbotu, počeo sam da ispiram kosti ekshumiranogleša koje su se preko noći natapale u deterdžentu. Stigao sam da stavim prvu odnjih u sušionik, kada je on zatvorio telefon.

„Imamo sreće. Trebalo je da pode na neki skup u Atlanti, ali svratiće prvoovde. Ne bi trebalo dugo da čekamo.” Počeo je da mi pomaže da stavim kosti usušionik. „Uzgred, jesi li sinoćgledao našeg drugara Irvinga na televiziji?”

„Ako misliš na intervju, nisam, ali video sam ga jutros.”

„Srećniče. Mora da su ga reprizirali.” Tom se osmehnu i zavrte glavom.„Mora mu se priznati, zna da iskoristi svaku priliku, zar ne?”

Samo što je to izrekao, začulo se tiho kucanje na vratima. On se namršti. „Nije

moguće da je Džoš većstigao”, reče, krenuvši da ih otvori.

80

Nije bio on, nego Kajl.

Progutavši iznenađenje, Tom se pomeri u stranu da ga propusti. „Nisam

očekivao da se tako brzo vratiš na posao. Zašto ne uzmeš slobodne dane?”

Kajl se napeto osmehnu. „Ponudili su mi ih, ali nije u redu da drugi momcirade i moj posao. Dobro se osećam. I radije bih radio, nego sedeo kod kuće.”

„Kako ti je ruka?” upitah.

On je diže da nam pokaže. Mali flaster na dlanu bio je jedini trag onoga što sedogodilo. Kajl ga je gledao kao da mu ne pripada. ,,I nije neki prizor, jel’ da?”

Zavladala je neprijatna tišina. Tom pročisti grlo. „Pa... kako se držiš?”

,,Oh, prilično dobro, hvala. Proći će izvesno vreme pre nego što dobijemnalaze, ali gledam to sa vedrije strane. U bolnici kažu da postoje terapije koje seprimenjuju posle izlaganja HIV-u i nekim drugim zarazama, ako ih želim. Ali kakoja to vidim, taj leš možda nije ni bio zaražen. A čak i da jeste, možda mi se ništaneće dogoditi, jel’ tako?”

„Trebalo bi barem da razmisliš o tim terapijama”, reče Tom. Bespomoćno jeraširio ruke. „Slušaj, žao mi je zbog...”

„Nemojte!” Oštrina glasa je pokazala pod kakvim se pritiskom Kajl nalazi.Postiđeno je slegao ramenima. „Molim vas, ne izvinjavajte se. Samo sam radio svojposao. Svašta se dešava, znate to?”

Nastupila je neprijatna stanka. Kajl ju je prekinuo.

„Pa... gde je Samer?” Dao je sve od sebe da zvuči opušteno, ali ni ovajpokušaj nije bio uverljiviji od prethodnog. Nije bilo teško pogoditi pravi razlog

zbog koga je došao da nas vidi.

„Bojim se da nam Samer više neće pomagati.”

,,Oh.” Bio je vidno razočaran. „Mogu li ja da pomognem?”

„Hvala, ali Dejvid i ja ćemo se snaći.”

„Dobro.” Kajl odrešito klimnu glavom. „Pa, ako vam nešto zatreba, obavezno

mi javite.”

„Hoću. Čuvaj se.” Tomov osmeh je izdržao samo dok se vrata nisu zatvorila.„Gospode...”

,,U pravu je”, rekoh. „Radio je svoj posao. Nema svrhe da kriviš sebe. Istini za

volju, trebalo je da ja pomažem Samer, a ne on.”

81

„Nisi ti kriv, Dejvide.”

„Kao ni ti. Sem toga, još ne znamo da li je igla bila zaražena. Možda mu se

ništa neće desiti.”

Bila je to slaba nada, ali nije bilo potrebe da se Tom grize. Sabrao se.

,,U pravu si. Šta je, tu je. Hajde da se usredsredimo na hvatanje tog kučkinogsina.”

Tom je retko psovao, što je bio jasan pokazatelj njegove uznemirenosti, kojenaizgled nije bio svestan. Pošao je prema vratima, pa zastao.

„Umalo da zaboravim. Meri mi reče da te pitam da li jedeš ribu.”

„Ribu?” Bio sam zatečen promenom teme. „Da, zašto?”

„Dolaziš večeras na večeru.” Podigao sam obrve, a on je uživao u mojojnelagodnosti. „Dolaze i Sem i Pol. Nemoj mi reći da si zaboravio?”

To sam potpuno smetnuo sa uma. „Naravno da nisam.”

On se naceri, povrativši deo svog uobičajenog smisla za humor.

„Daleko bilo! Kao da nemaš o ičemu drugom da razmišljaš, zar ne?”

U telu odraslog čoveka postoji dve stotine šest kostiju. Razlikuju se po veličiniod femura, teške butne kosti, do sitnih koščica u unutrašnjem delu uveta, ne većihod zrna pirinča. Strukturno, kostur je čudo genetskog inženjeringa, složen iprefinjen poput bilo čega što je stvorio čovek.

Njegova rekonstrukcija nije lak posao.

Oslobođene svih ostataka tkiva koje truli, gole kosti čoveka sahranjenog ukovčegu Vilisa Dekstera pripovedale su sopstvenu priču. Njegovo afričko poreklosada je bilo nepobitno, odmah vidljivo u nešto ravnijoj i lakšoj strukturi kostiju, iočnim dupljama koje su bile uglastije. O kome god da se radilo, bio je prosečnevisine i građe, a sudeći po istrošenosti zglobova, imao je šezdesetak godina. Usto jeimao i davno zarasle lomove desne butne kosti i leve nadlaktice, verovatno kaoposledice nezgoda u detinjstvu, kao i znake artritisa kolena i skočnih zglobova.Oštećenje se bolje videlo na levoj nego na desnoj strani, što znači da je u hodu višekoristio tu stranu. Levi kuk mu je, takođe, bio veoma oštećen, a sam zglob izlizan iistrošen. Ako u vreme neposredno pre smrti nije razmišljao o zameni kuka, onda bi

nedugo zatim bio gotovo obogaljen.

Ali sada mu to nije bilo ni najmanje važno.

Kao i kod Terija Lumisa, i njegova podjezična kost bila je netaknuta. To nijeimalo nikakvog značaja, ali kada sam izvadio mokru lobanju iz bureta, mračno sam

82

se osmehnuo za sebe. Zubi su mu i dalje bili smeđi i umrljani, ali dole, gde sunekada bile desni, sada se videla traka čiste gleđi.

Sada nije moglo biti greške u određivanju ružičaste nijanse.

Još uvek sam razgledao lobanju kada je Tom ušao. Sa njim je bio nizak,debeljuškast čovek od pedesetak godina. Proređena riđa kosa bila mu je ležernozačešljana preko pocrvenelog temena. Nosio je izlizanu kožnu tašnu, priličnonabijenu od knjiga.

„Džoše, upoznaj se sa Dejvidom Hanterom”, reče Tom kada je ušao.„Dejvide, ovo je Džoš Talbot. Ono što on ne zna o bubama, nije ni vredno znati.”

„Tom zna da mrzim tu reč”, ljubazno kaza Talbot. Većse osvrtao poprostoriji, očiju zažarenih od uzbuđenja. Pogled mu se zaustavio na kostima, ali nezadugo. Nije zbog njih došao ovamo.

„Pa, gde je taj tajanstveni insekt koga ste mi spremili?” Ugledavši primerak uteglici, lice mu se ozari. Sagnu se da ga pažljivo pogleda u ravni očiju. „Eh, pa ovojeste iznenađenje!”

„Prepoznaješ li ga?” upita Tom.

„Oh, da. I predstavlja sjajan pronalazak. Samo u još jednom delu Tenesijapotvrđeno je prisustvo Odonate. Viđani su ovde i ranije, ali ne nailazi se svakogdana na jednog od ovih lepotana.”

„Drago mi je što to čujem”, reče Tom. „Možeš li da nam kažeš šta je to?”

Talbot se naceri. „Odonate su obični i močvarni vilin konjici. Vi ovde imatenjegovu nimfu. Močvarni vilin konjic, jedan od najvećih primeraka u SevernojAmerici. Široko su rasprostranjeni u najvećem broju istočnih država, mada neštomanje u Tenesiju. Evo, pokazaću vam.”

Preturao je po svojoj tašni i izvadio stari, debeli udžbenik savijenih ivica.Mrmljajući za sebe, stavio ga je na radni sto i prelistavao.

Zastao je i lupnuo po jednoj strani. „Evo ga. Epiaeschna heros, močvarni ilijunački vilin konjic, kako ih ponekad nazivaju. Migriraju, uglavnom se nalaze ušumama pored puteva i jezera u leto i jesen, a zrele jedinke nose jaja u proleće, utoplijim krajevima.”

U knjizi se videla i fotografija velikog insekta, sličnog malom helikopteru.Imao je poznata dvostruka krila i aerodinamično telo vilinog konjica kakve samviđao kod kuće, ali se tu sva sličnost završavala. Ovaj je bio dugačak kao moj prst igotovo jednake debljine, a smeđe telo mu je bilo išarano svetlozelenim tigrastimprugama. Ipak, najupadljivije su mu bile oči: velike i okrugle, upečatljive,električno plave boje.

„Znam lovce vilinih konjica u Tenesiju koji bi dali poslednje zube da videodraslog junaka”, nastavio je Talbot oduševljeno. „Pogledajte samo te oči! Zar nisu

83

neverovatne? Po sunčanom danu možete da ih primetite izdaleka.”

Tom se zagledao u knjigu. „Znači, mi smo pronašli nimfu jednog od ovih?”

„Ili najadu, ako ti više odgovara.” Talbot spoji prste na rukama, zagrevajući seza temu. „Vilini konjici nemaju stupanj larvi u razvoju. Polažu jaja u mirnu ilisporu tekuću vodu, a kada se nimfe izlegu, sasvim su prilagođeni životu na vodi.Barem dok ne sazru. Tada ispužu na stabljiku neke biljke ili travke da bi sepreobrazili u odrasle.”

„Ali viline konjice obično ne privlače lešine, jel’ tako?”, upitah.

,,Oh, Gospode, ne.” Zvučao je zapanjeno. „Oni su grabljivci. Ponekad ihnazivaju lovcima na komarce, koji su im glavna hrana. Zato se uglavnom viđajupored vode, mada močvarni vilini konjici vole i krilate termite. Kažete da je ovaj

primerak nađen u mrtvačkom kovčegu?”

„Tako je. Mislimo da je verovatno upao zajedno sa lešom”, reče mu Tom.

„Onda bih rekao da je leš stajao u blizini neke bare ili jezera. Verovatno naobali uza samu ivicu vode.” Talbot podiže teglicu. „Kada se ispilio radipreobražaja, ovaj momčićje očigledno bio pokupljen. Čak i da nije bio zgnječen,svakako bi uginuo zakopan u hladnom i tamnom prostoru.”

„Postoje li neka određena područja u kojima se češće mogu naći oviprimerci?”, zapita Tom.

„Ne pored brzaka ili brzih reka, ali ima ih skoro u svakom šumovitompodručju pored stajaćih voda. Ne zovu ih bez razloga močvarni vilini konjici.”Talbot pogleda na sat, pa vrati knjigu u tašnu. „Žao mi je, moram da idem. Akonađete neke žive primerke, obavezno mi javite.”

Tom je izašao da isprati Talbota. Vratio se nekoliko minuta kasnije,zamišljenog lica.

„Sad bar znamo šta smo to našli”, rekoh. ,,A ako je leš stajao pored jezera ilimirne vode, Gardner će imati još jedan trag.”

Tom kao da me nije čuo. Uzeo je lobanju i počeo da je razgleda, ali odsutno,kao da nije zaista svestan šta radi. Bio je zamišljen čak i kada sam mu pomenuonepolomljenu podjezičnu kost i ružičaste zube ekshumiranih ostataka.

„Jel’ sve u redu?”, upitah ga naposletku.

On spusti lobanju. „Den Gardner me je pozvao malo pre nego što je Džošstigao. Aleks Irving je nestao.”

Isprva sam pomislio da je verovatno u pitanju neka greška, pošto sam jutrosvideo profajlera na televiziji. Zatim sam se setio da je intervju snimljen dan ranije:gledao sam reprizu. „Šta se dogodilo?”

84

„Niko ne zna. Izgleda da je rano jutros izašao i nije se vratio. Od tada ga niko

nije video.”

„Zar nije preuranjeno reći da je nestao ako ga nema tek nekoliko sati?”

„Obično jeste, ali izašao je da prošeta psa.” Tomov pogled bio je uznemiren.

„Psa su našli sa razbijenom lobanjom.”

Krv je curila niz lavabo, bojeći mlaz hladne vode pramenovima boje ruža.Parče mesa, koje je sada – isprano od krvi – bilo svetloružičaste boje, zastalo je uotvoru. Guraš ga prstom dok nije prošlo.

Odsutno zviždućući, seckaš sveže papričice i ubacuješ ih u tiganj sa belimlukom i solju. Kada su počeli da cvrče, uzimaš meso, pa stavljaš i njega.Dodirnuvši vrelu mast, vlažno meso prska i šišti, ispuštajući iznad sebe mlaz pare.Sve to brzo promešaš, pa ostaviš da se prži. Otvaraš hladan kredenac i vadištetrapak soka od pomorandže, sir i majonez. Izabereš čašu koja ti na pogled deluječisto i obrišeš je prstom. Prašina prekriva sve površine, ali ti to ne primećuješ. A ida jesi, ne bi mario. Povremeno, kao da si podigao veo, uočavaš zapuštenost okosebe, višegodišnji krš u svakom kutku, ali ti to uopšte ne smeta. Trulež je deoprirodnog stanja stvari, pa ko si ti da poričeš prirodu?

Naiskap ispijaš čašu soka od pomorandže, obrišeš usta nadlanicom, pa mažešmajonez na dva parčeta vakumiranog belog hleba i na njih stavljaš debele kriške

sira. Naspeš sebi još soka od pomorandže i odeš do velikog stola na sredinikuhinje. Na njemu nije ostalo mnogo slobodnog mesta, pa staviš tanjir na ćošak iprivučeš stolicu. Sendvič, kao i obično, nema nikakav ukus, ali napuniće ti stomak.Zapravo ti ni nedostaje sposobnost da osetiš ukus i miris bilo čega, više ne.

Zašto bi kada ima toliko toga drugog za uživanje.

Sada će dešavanja da se ubrzaju, ali to je u redu. Upravo to si i očekivao, anajbolji si pod pritiskom. Sve se dešava tačno onako kako si očekivao. Onako kakosi zamislio. To što si ostavio sve ono u planinskoj kolibi bilo je rizično, ali

proračunato. Bilo je neobično raditi tamo, izvan svoje okoline. Kutija za film bilaje plod trenutnog nadahnuća, ali ostaviti leš tamo da ga oni nađu, bilo je protivnotvojim shvatanjima, pa ipak neophodno. Želeo si da izazoveš zaprepašćenje, a

nema boljeg načina nego dati im mesto na kome se odigralo ubistvo da se tamoigraju. Neka se izmore pokušavajući da pogode šta ćeš sledeće uraditi. To im nećepomoći.

Dok shvate, biće prekasno.

Pojeo si sendviči zalio ga sokom od pomorandže, koji nije imao nikakav ukus,osim što je bio hladan. Mrlja majoneza ostala ti je u uglu usta dok ideš do šporeta

85

da pogledaš tiganj. Dižeš poklopac i udišeš iznenadni nalet pare. Ne možeš daomirišeš, ali oči ti suze od nje, što je dobar znak. Meso je počelo da dobija lepuboju. Svinjetina, bolje nego govedina, kao i uvek. Jeftinija je, a ti ionako ne osećašrazliku.

Zagrabiš kašikom i probaš. Iako ne osećaš nikakav ukus, toliko je začinjenoda ti opeče usta, što i treba kada je u pitanju dobar čili. Ubaciš par konzerviparadajza, pa skineš tiganj sa ringle i poklopiš ga. Sada će polako sam da se prži, idok se ti vratiš, biće baš kako treba.

Veliki si pobornik toga da jela treba ostavljati da se krčkaju u sopstvenomsosu.

Uzimaš plastičnu vreću sa prljavim vešom, koji treba da ostaviš u vešeraju,podsetivši se da ponovo treba da se snabdeš namirnicama. Potrebno ti je joškonzervi paradajza, a pri kraju si i sa baterijama i lepkom za muve. Pregledašlepljive trake koje vise sa tavanice. Barem su nekada bile lepljive; sada supotamnele od mrtvih muva, kao i od čaura većih, živopisnijih insekata.

Načas ti praznina pređe licem, kao da si u trenutku zaboravio čemu služe tetrake. Zatim trepneš i vratiš se u život. Krenuvši napolje, zastaneš pored stola.Čovek koji leži razapet na njemu gleda te prestravljenim pogledom, muljajući čep

kojim si mu zapušio usta. Osmehneš mu se.

„Ne brini. Brzo ću se vratiti.”

Digneš tešku vreću sa vešom i izađeš.

10

Postepeno se razbistravala slika onoga što se dogodilo. Irving je živeo ublizini Kejds Kova, lepog mestašca u podnožju Zadimljenih planina. Svakog jutrapre doručka izvodio je svog crnog labradora u šetnju šumskom stazom koja jeprolazila iza njegove kuće. To je bio Irvingov ukorenjeni običaj, više putapominjan u javnim intervjuima koje je voleo da daje.

Oko devet sati, njegova lična pomoćnica je došla, ušla u kuću – što je činilaskoro svakog jutra – i uključila aparat za filter kafu da bi Irvingova omiljenaFrancuska kafa bila spremna kada se on vrati.

Samo što se ovog jutra nije vratio. Irvingova pomoćnica – treća za dve godine

– pozvala ga je na mobilni telefon, ali se on nije javljao. Pošto se do ručka još uveknije pojavio, pošla je sama tom stazom. Na oko sedam stotina metara od njegovekuće, ugledala je policajca u razgovoru sa starijim parom, čiji je Džek Raseluzbuđeno lajao na povocu. U prolazu je čula kako govore o mrtvom psu koga jenašao njihov terijer. U pitanju je bio crni labrador.Tada je shvatila da se njen poslodavac možda uopšte neće vratiti za ručak.

Pretragom tog kraja otkrivena je krvava čelična poluga pored tela labradora, a

86

na vlažnom tlu pored njega bilo je tragova borbe. Međutim, nijedan od nekoliko

otisaka obuće nije bio dovoljno jasan da bi se od njega dobili odlivci.

Samom Irvingu nije bilo ni traga.

„Ne znamo pouzdano šta mu se dogodilo”, priznao je Gardner. „Mislimo da jesva krv na poluzi pripadala psu, ali dok laboratorija to ne potvrdi, ne možemo bitisigurni.”

Nalazili smo se u jednoj kancelariji mrtvačnice, nešto niže u hodniku od salaza obdukcije. Mala i bez prozora, mogla je služiti za bilo kakav bezimeni posao.Gardner je došao na Tomov poziv. Ovog puta sa njim je bila i Jakobsenova, hladnai nedostupna kao i uvek, u tamnosivoj suknji do kolena i jakni, koja je bilaistovetna onoj u kojoj sam je većvideo, sem po boji. Upitao sam se da li ima ormanpun istovetne odeće u tamnom spektru neutralnih nijansi.

Iako niko nije spomenuo pravi razlog za ovaj sastanak, svi smo bili svesni očemu je reč. Čak i neizgovoren, stvorio je opipljivu napetost u maloj kancelariji.Gardner je ograničio svoje nezadovoljstvo zbog mog prisustva na neodobravajućipogled. Izgledao je još umornije nego obično, a nabori na njegovom smeđem odelusasvim su nalikovali borama na licu, kao da je bio izložen većoj gravitaciji od nasostalih.

„Morate imati neke pretpostavke”, prozbori Tom. Sedeo je za stolom i slušaozamišljenog izraza lica, po kome sam znao da strpljivo čeka dobru priliku za neku

svoju nameru. Jedino je on sedeo. Iako je ispred stola stajala još jedna stolica, nikoje nije zauzeo. Svi drugi, uključujući i mene, su stajali, a ta stolica je bila prazna,kao da čeka dolazak nekog zakasnelog posetioca.

„Moguće je da je Irving bio žrtva nasumičnog napada, ali prerano je da se tokaže. U ovom trenutku ništa ne isključujemo”, reče Gardner.

Tomova razdraženost je počela da se pokazuje. ,,U tom slučaju, gde jenjegovo telo?”

„Još uvek pretražujemo kraj. Koliko znamo, možda je bio povređen i odlutaonekud. Pas je nađen u šumi, osamsto metara od najbližeg puta. To je daleko da bi senosio odrastao čovek, ali ne postoji drugi put kojim bi neko mogao da odneseIrvinga odande. Do sada smo našli samo tragove stopala i guma od bicikla.”

„Onda je možda bio primoran da se kreće sam pod pretnjom pištolja ili noža.”

Gardner tvrdoglavo isturi bradu. „Usred dana? Teško. Ali kao što sam rekao,razmatramo sve mogućnosti.”

Tom ga odmeri. „Koliko dugo se znamo, Dene?”

Agentu Istražnog biroa kao da je bilo nelagodno. „Ne znam. Deset godina?”

87

„Dvanaest. I ovo je prvi put da si pokušao da me zamajavaš.”

„To nije pošteno!”, odvrati Gardner, sve tmurnijeg lica. „Došli smo danasovde iz ljubaznosti...”

„Hajde, Dene, obojica znamo šta se dogodilo! Stvarno veruješ da je slučajnostšto je Irving nestao većsledećeg jutra posle televizijske emisije u kojoj je naružio

serijskog ubicu?”

„Dok ne bude dokaza, neću da donosim preuranjene zaključke.”

,,A šta ako nestane još neko od ljudi koji učestvuju u istrazi? Hoće li i to bitipreuranjen zaključak?” Svih ovih godina otkad poznajem Toma, nikada ga nisamvideo tako ljutog. „Prokletstvo, Dene, ovde je jedan čovek juče možda ozbiljnopovređen, a sada i ovo! Imam odgovornost prema ljudima koji rade za mene. Akoje iko od njih u opasnosti, hoću to da znam!”

Gardner ne reče ništa. Pogledao je značajno prema meni.

„Biću u sali za obdukcije”, rekoh, pošavši prema vratima.

„Ne, Dejvide, imaš jednako pravo da ovo čuješ kao i ja”, kaza Tom.

„Tome...”, poče Gardner.

„Ja sam ga zamolio da pomogne, Dene. Ako će deliti rizik, ima sva prava dazna u šta se upušta.” Tom prekrsti ruke. „Ionako ću mu preneti šta si rekao, pa zatomože to da čuje i od tebe.”

Zagledali su se jedan u drugoga. Gardner mi nije izgledao kao tip koji bi lakoustuknuo u borbi pogleda, ali znao sam da Tom neće popustiti. Pogledao samprema Jakobsenovoj i video da je i njoj neprijatno kao i meni. Potom je primetilada je gledam i odmah uklonila svaki nagoveštaj osećanja sa lica.

Gardner je pomireno uzdahnuo. „Isuse, Tome. Dobro, moguće je da postojiveza, ali nije tako jednostavno. Neki od studenata Aleksa Irvinga žalili su se nanjegovo ponašanje. Studentkinje. Univerzitet je zatvarao oči, jer je on poznatiprofesor, koji je mogao da radi bilo gde u državi. Onda ga je jedna studentkinjaoptužila za seksualno uznemiravanje i to je pokrenulo lavinu. Pozvana je policija iizgledalo je da će mu univerzitet dati otkaz kako se ne bi i sam suočio sa tužbama.”

Pomislio sam na to kako je Irving otvoreno flertovao sa Samer, pa i saJakobsenovom, uprkos tome što ju je javno ponizio. Nije me iznenadilo što onenisu bile jedine. Očigledno nisu sve padale na njegovu zavodljivost.

„Znači, vi mislite da je odlučio da nestane?”, sumnjičavo upita Tom.

„Kao što sam rekao, razmatramo sve mogućnosti. Međutim, Irving nije biooptužen samo za seksualno uznemiravanje. Poreznici ga proveravaju zbogneplaćenog poreza na honorare od svih tih knjiga i pojavljivanja na televiziji.

88

Očekivala ga je kazna od preko milion dolara, a možda čak i zatvor. U svakom

slučaju, pretila mu je profesionalna i finansijska propast. Ovo mu se možda učinilokao savršena prilika da se izvuče.”

Tom je grizao donju usnu, mršteći se. „Čak i da je tako, zar bi ubio sopstvenogpsa?”

„Ljudi su činili i gora dela zbog slabijih razloga. Treba da znaš i da smo našlijasne otiske prstiju na poluzi kojom je ubijen Irvingov pas. Kada smo ih proverili,dobili smo podudaranje sa sitnim lopovom po imenu Noa Harper. On je poznatikriminalac sa nizom osuda za krađu automobila i provale.”

„Ako imate osumnjičenog, zašto nisi srećniji?”, zapita Tom.

„Zato što su, kao prvo, svi njegovi raniji prekršaji spadali u nižerazredne. Idrugo, nestao je pre skoro sedam meseci. Nije se pojavio na sastanku sanadzornikom za uslovnu slobodu i od tada ga niko nije video. Sve stvari su muostale u stanu, koji je bio plaćen do kraja tog meseca.”

„Da li je on Afroamerikanac?”, upitah. „Između pedeset i šezdeset godina, iupadljivo hramlje?”

Bilo je teško ne uživati u Gardnerovom iznenađenju. „Kako to znate?”

„Mislim da je on u sali za obdukcije, malo dalje niz hodnik.” Gledao sam kako

mu se od tog saznanja naborava inače izborano lice.

„Postajem spor”, reče, ljut na sebe.

Jakobsenova je pogledom nesigurno prelazila sa jednog na drugog. „Mislite li

na leš iz groba Vilisa Dekstera? To je Noa Harper?”

„Vreme odgovara”, kaza Gardner. „Ali ako je Harper mrtav, kako su senjegovi otisci prstiju našli na oruđu kojim je ubijen Irvingov pas?”

„Možda na isti način na koji se Vilis Dekster našao u kolibi”, reče Tom.

Nastupila je tišina dok smo razmišljali o tome. Bilo je sasvim moguće da VilisDekster možda ipak nije lažirao svoju smrt, nego je ubica jednostavno prisvojionjegovo telo i otiske prstiju. Ipak, to se nije moglo dogoditi u ovom slučaju.

„Da li lešu Vilisa Dekstera nedostaje jedna ruka?”, upita Jakobsenova.

„Ne”, odgovorih. ,,A ima i sve prste.”

„Moguće je da je neko sačuvao kutiju za film i čeličnu šipku, na kojima su sevećnalazili Deksterovi, odnosno Harperovi otisci”, primeti Tom.

89

„Kutiju za film, možda. Deksterov otisak je bio premazan mineralnim uljemkoje se koristi kao ulje za bebe. Ne možemo nikako da saznamo koliko dugo je bilatamo”, reče Gardner. „Ali Harperovi otisci su ostali u krvi na poluzi. Bili su samonekoliko sati stari.”

„Onda leš iz kovčega ne može biti Noa Harper. To je jednostavno nemoguće”,uporno je bila Jakobsenova.

Svi zaćutaše. Logika je govorila da je ona u pravu – bilo bi nemoguće ako suotisci ostavljeni tog jutra. Međutim, sudeći po izrazima lica ljudi u kancelariji, nikonije bio siguran.

Tom skide naočare i poče da ih briše. Bez njih je izgledao umornije i nekakoranjivo. „Možeš da im kažeš i šta si još otkrio, Dejvide.”

Gardner i Jakobsenova su ćutke slušali dok sam opisivao otkriće čaura inajezde vilinog konjica u kovčegu, i nedirnute podjezične kosti i ružičastih zubaekshumiranog leša.

„Dakle, izgleda kao da su Teri Lumis i onaj ko je bio u kovčegu ubijeni na istinačin”, reče Gardner kada sam završio. Okrenuo se ka Tomu. ,,I ti misliš da su tiružičasti zubi mogli da budu posledica zadavljenja?”

„To zvuči verovatnije nego utapanje”, složi se Tom blago, a ja samsuspregnuo osmeh. Nije pomenuo kako se Gardner obrecnuo na mene u kolibi, aliočigledno to nije zaboravio. „Ne bi bilo mnogo sumnje da nema očiglednog gubitkakrvi i rana na Lumisovom telu.”

Gardner počeša stražnji deo vrata. „Tragovi prskanja krvi u kolibi izgledali suverodostojno. Ali ne možemo sa sigurnošću znati da li je krv Lumisova, dok ne

dobijemo rezultate analize DNK.”

„To će potrajati nedeljama”, primeti Tom.

„Pričaj mi o tome. U ovakvim trenucima poželim da još uvek radimo selekcijupo krvnim grupama. Tako bismo bar saznali da li je krv iste grupe kao njegova. Alito ti je napredak.” Njegov izraz lica jasno je govorio šta misli o tome. „Pozvaćulaboratoriju. Trebalo bi da su većubrzali rad na tome, ali videću mogu li još maloda ih ubrzam.”

Nije zvučao optimistički. Iako je DNK predstavljala mnogo sigurniji metodpodudaranja i identifikacije nego stara tehnika određivanja krvne grupe, postupakispitivanja DNK je bio izuzetno spor. Isto je bilo sa obe strane Atlantika; čuo sam

više britanskih policajaca kako se žale da laboratorijske analize traju mnogo duženego što se to predstavlja na filmu i televiziji. Činjenica je da je u stvarnom životu,ubrzan ili ne, postupak mogao da traje mesecima.

Tom je pogledao kroz stakla naočara, pa nastavio da ih glanca. „Dene, jošuvek nisi odgovorio na moje pitanje. Treba li da budemo zabrinuti?”

90

Gardner diže ruke. „Šta hoćeš da kažem, Tome? Ne mogu da čitam misli tomtipu; ne znam šta će sledeće da uradi. Voleo bih da znam. Ali čak i da je onodgovoran za Irvingov nestanak, to ne znači da su i ostali koji rade na slučaju uopasnosti. Vraški mi je žao zbog Irvinga, ali budimo otvoreni, čovek je žudeo zapažnjom javnosti. Takve izjave na televiziji mogle su da uzbude i mnoge drugeludake, a ne samo ovoga.”

„Znači, treba da se ponašamo kao da se ništa nije desilo?”

,,U razumnim okvirima, da. Kada bih mislio da postoji ikakav pravi rizik,verujte mi, zalepio bih vam svima dvadesetčetvoročasovnu pratnju. Ovako, sobzirom da ste svi razumno oprezni, siguran sam da nema razloga za zabrinutost.”

„‘Razumno oprezni’?”, ponovi Tom razdraženo. „Šta to znači? Da neuzimamo bombone od nepoznatih ljudi?”

„Znači da ne šetate sami pse po šumi”, odvrati Gardner. „Da noću ne idetesami mračnim ulicama. Hajde, Tome, ne moram da vam crtam.”

Ne, ne moraš. Setio sam se kako me je onaj čuvar prestravio prošle noći.Mogao bih ubuduće da se parkiram na nekom prometnijem mestu.

,,U redu. To jeste razumna opreznost”, složi se Tom, mada nije zvučaozadovoljno. Vratio je naočare na nos. ,,I šta misliš, kakvi su izgledi da Irving budepronađen?”

„Sva raspoloživa sredstva smo usmerili na to”, kaza Gardner, postavši opetobazriv.

Tom nije navaljivao. Svi smo znali kakvi su Irvingovi izgledi. „Hoćete lidovesti drugog profajlera?”

„To se razmatra”, oprezno reče Gardner. „Nismo potpuno odbacili Irvingovprofil ubice, ali tražimo i druga gledišta. A Dajana je iznela zanimljivupretpostavku.”

Crvenilo se razlilo po inače bezizraznom licu Jakobsenove. Nehotičnocrvenilo je teško sprečiti. Za nekoga ko je naizgled razvio takvu spoljnu staloženosti mirnoću to je verovatno bilo razjarujuće.

„Uz svo dužno poštovanje prema profesoru Irvingu, mislim da ovo nisuubistva seksualne prirode, niti da je ubica neminovno homoseksualac”, kaza ona.„Mislim da je profesora Irvinga zavela činjenica da su obe žrtve bile nagimuškarci.”

Isto mišljenje je izrazila i kada je profajler otišao da vidi leš Terija Lumisa ukolibi, pa joj je on grubo odbrusio, muštrajući je jer se usudila da se ne složi sanjim. Za Irvingovo dobro, nadao sam se da je ona u pravu.

„Pa kako biste vi to objasnili?”, upita Tom.

91

„Ne bih, ne još. Ali postupci ubice nagoveštavaju da nije motivisanseksualnim nagonom.” Sada se obraćala Tomu kao sebi ravnopravnom, zaboravivšina uzdržanost. „Imamo dva mesta zločina i dva kompleta otisaka prstiju pojedinacakoji su vrlo verovatno i sami žrtve. A tu su i injekcijske igle, umetnute u leš izgroba Vilisa Dekstera koji je čekao da ga ekshumiramo. Ubica se pravi važan, vodinas u krug da bi pokazao ko je glavni. Nije mu dovoljno da ubija, on želi ipriznanje. Složila bih se sa profesorom Irvingom da ova ubistva izražavajupatološki narcizam, ali dodala bih da to seže i dalje. Ovo je više oblast psihijatrijenego moja, ali mislim da ubica poseduje sva ključna obeležja zloćudnog narcisa.”

Tom ju je gledao ne shvatajući. „Moraćete da mi oprostite, ali nemam pojmašta to znači.”

Jakobsenova je većbila suviše zagazila, da bi osetila zbunjenost. „Svi narcisisu opsednuti sobom, ali zloćudni narcisi su na vrhu lestvice, jer poseduju patološkosamopouzdanje – osećaj veličine, čak – koje zahteva pažnju i divljenje. Uvereni suda su na neki način posebni i žele da i drugi ljudi to shvate. Takode je bitno da su tosadisti bez ikakve savesti. Nije obavezno da ih nanošenje bola drugom licuispunjava zadovoljstvom, ali uživaju u osećaju moći koji im to pruža. I ravnodušni

su prema ikakvoj patnji koju možda izazivaju.”

„To zvuči kao psihopata”, rekoh ja.

Sive oči Jakobsenove se okrenuše ka meni. „Ne sasvim, mada imajuzajedničke karakteristike. Iako je zloćudni narcis sposoban za krajnju okrutnost, onili ona ipak može da oseća divljenje, pa čak i poštovanje prema drugim ljudima,pod uslovom da predmet njihovog poštovanja poseduje ono što oni smatraju‘odgovarajućim’ osobinama – obično je to izvestan stepen uspeha ili moći. PremaKernbergu...”

„Dajana, mislim da nam nisu potrebne fusnote”, reče joj Gardner.

Jakobsenova kao da se pokunjila, ali je nastavila. ,,U krajnjoj liniji, mislim daimamo posla sa nekim ko ima potrebu da pokaže svoju nadmoćnost, možda sebiisto koliko i nama. Ogorčen je i čini mu se da njegova nadarenost i prava vrednostnisu dovoljno cenjeni. To objašnjava dokle je sve spreman da ide i zašto je ovakoreagovao na ono što je profesor Irving rekao na televiziji. Nije besan samo zato štoje javno omalovažen, nego mrzi i to što je neko drugi u središtu pažnje tokomnjegovih pet minuta slave.”

„Pod pretpostavkom da je taj tip zaista odgovoran za ono što se dogodiloIrvingu”, ubaci Gardner, uputivši joj pogled upozorenja.

„Dene, zvučiš kao prokleti advokat”, kaza mu Tom, ali smireno. Zagledao se uprazno, zamišljeno lupkajući prstom po bradi. ,,Šta je sa radnicima pogrebnogzavoda? Imaju li svi alibije za vreme kad je Irving nestao?”

„Upravo proveravamo, ali, iskreno, ne bih rekao da neko od njih stoji izaovoga. Jedina dvojica koje smo zasad našli, a da su tamo radili u vreme sahraneVilisa Dekstera, sada su u sedamdesetim godinama.”

92

„Šta je sa Jorkom?”

„Tvrdi da je jutros došao na posao još u pet sati. I pre nego što pitaš, nemanikoga ko to može da potvrdi”, reče Gardner glasom čoveka koji je sateran u ugao.

„Velikog li iznenađenja”, promrmlja Tom. „Ima li traga onom tajanstvenom

radniku za koga Jork tvrdi da ga je zaposlio?”

„Dvajtu Čembersu? Još uvek to istražujemo.”

„Što znači ne.”

Gardner uzdahnu. „Jork je i dalje osumnjičeni. Ali ko god stajao iza ovoga,suviše je pametan da bi privukao svu ovu pažnju na sebe. Sprovodimo punu istraguna Stipl Hilu, a sutra u ovo vreme preplaviće ga novinari. Jorkov posao je naizdisaju, bez obzira na to kakav je ishod.” Napravio je grimasu, shvativši šta jerekao. „Igra reči nije bila namerna.”

„Koliko sam video, svakako ne bi dugo izdržao.” Dok je Tom ustajao, blesaksvetlosti mu se odbi od naočara. „Možda bi Jork radije otišao uz prasak.”

Ili je možda i on samo još jedna žrtva. Ali tu misao sam zadržao za sebe.

Smrkavalo se kada sam skrenuo na mirni put sa tri trake u blizini gde su živeliTom i Meri. Opet bih radio do kasno da nije bilo tog poziva na večeru, a posleprekida koje smo imali tog dana, bio sam osujećen što moram da prekinem. Ali nezadugo; čim sam izašao iz mrtvačnice u sunčano predvečerje, osetio sam kakogvozdeni prsti napetosti popuštaju pritisak na moj potiljak. Zapravo, do tada ganisam bio ni svestan, ali Irvingov nestanak i ono što se prethodnog dana dogodiloKajlu, uzdrmali su me više nego što sam mislio. Sada mi je mogućnost ispijanjanekoliko pića i obedovanja sa prijateljima izgledala kao savršeno okrepljenje.

Dom Libermanovih je bila ljupka kuća obložena brvnima, okrečenaubelo ismeštena podalje od puta. Činilo mi se da se nije promenila otkad sam je prvi putvideo, izuzev veličanstvenog starog hrasta, koji se uzdizao nad travnjakom ispredkuće. Kada sam poslednji put dolazio, bio je najzreliji; sada je počeo da se suši ipolovina razvijenih grana bila je mrtva i ogoljena.

Meri me je dočekala na vratima i digla se na prste da bi me poljubila u obraz.„Dejvide! Lepo je što si došao.”

Starila je lepše nego njen muž. Njena kosa boje peska je izbledela, ali jezadržala svoju prirodnu boju, a lice, iako izborano, i dalje je odisalo zdravljem.

Nema mnogo žena koje u svojim šezdesetim godinama mogu slobodno da nosefarmerke, a Meri je bila jedna od njih.

„Hvala ti, lepo od tebe”, reče, uzimajući bocu vina koju sam doneo. „Hajde,uđi u sklonište. Sem i Pol još nisu stigli, a Tom telefonom razgovara sa Robertom.”

93

Robert je bio njihov sin jedinac. Radio je nešto u vezi sa osiguranjem i živeo uNjujorku. Nisam ga upoznao. Tom nije mnogo govorio o njemu, ali sam stekaoutisak da njihov odnos nije baš sjajan.

„Dobro izgledaš”, kaza mi Meri, povevši me hodnikom. „Mnogo bolje negoprošle nedelje.”

Prve noći sam večerao kod njih i većmi se činilo da je bilo davno. „Verovatnozbog sunca”, rekoh.

„Pa, šta god da je, prija ti.”

Otvorila je vrata skloništa. To je, u stvari, bila stara staklena bašta, punazdravih biljaka i stolica od ratana sa jastučićima. Posadila me je u jednu od njih idala mi pivo, pa se izvinila, otišavši da se pobrine za večeru.

Veliki prozori staklene bašte gledali su na baštu iza kuće. U pomrčini samsamo nazirao visoke obrise drveća oivičenog žutom svetlošću iz sledeće kuće. Bioje to lep kraj. Tom mi je jednom prilikom rejkao da su on i Meri 1970-tih godinamaltene finansijski propali da bi kupili tu poluzapuštenu nekretninu, ali da zbogtoga nikada nisu zažalili.

Pijuckao sam hladno pivo, osećajući kako napetost i dalje polako izlazi izmene. Zabacio sam glavu i zamislio se o onome što se dogodilo. Bio je to još jedanloš dan. Započeo je vešću o Irvingu, a nastavio se posetom Gardnera iJakobsenove, koji su me odvukli od posla. Još jednom smo prekinuti u poslukrajem popodneva, kada je stigao rezultat analize amino i isparljivih masnihkiselina sa uzoraka tkiva Terija Lumisa. Tom je došao u salu za obdukcije, gde samobrađivao ostatke žrtve iz kovčega.

„Pa, pogrešili smo”, izjavio je bez uvoda. „Po mojim proračunima, vremeproteklo od smrti potvrđuje priču upravnika koliba. Lumis je bio mrtav samo petdana, a nikako sedam, kako smo pretpostavljali. Evo, uveri se i sam.”

Pružio mi je papir ispisan brojevima. Kratko sam pogledao i video da je upravu, ali Tom nije grešio u vezi sa tako nečim.

„Podaci mi izgledaju tačni”, rekoh, vraćajući mu ga, „ali i dalje ne shvatamkako je to moguće.”

„Ni ja.” Namrštio se na rezultate, kao da ga vređaju. „Čak i da je grejanje bilouključeno, nikada nisam video da se leš toliko raspadne za pet dana. Zaboga, pa nanjemu su se razvijale larve!”

Larvama fekalne muve potrebno je šest do sedam dana da pređu u stadijumlutke. Čak i da smo i Tom i ja pogrešili u proceni vremena proteklog od smrti, larvenisu mogle dostići taj stepen razvoja bar za još jedan dan.

„Samo na jedan način su mogle da dospeju tamo”, rekoh.

Tom se osmehnu. ,,I ti si detaljno razmišljao o tome. Da čujem.”

94

„Neko je verovatno smišljeno ostavio larve na lešu.” Samo tako je moglo dase objasni stanje u kome se nalazilo telo Terija Lumisa. Razvijena larva bi odmahmogla da počne s radom, bez gubitka vremena na čekanje da se jaja izlegnu. „To nebi mnogo ubrzalo proces, od dvanaest do najviše dvadeset četiri sata. Ali uz sveotvorene rane na lešu, to bi verovatno bilo dovoljno.”

Klimnuo je glavom. „Naročito ako je ostavljena uključena grejalica da dignetemperaturu. A na telu je bilo previše larvi, s obzirom da su sva vrata i prozorikolibe bili zatvoreni. Neko je očigledno odlučio da ubrza prirodni proces. Pametno,ali teško je shvatiti šta je ubica time nameravao da postigne, sem da zamaglisituaciju na nekoliko dana.”

O tome sam i ja razmišljao. „Možda mu je to bilo dovoljno. Sećašse štajerekla Dajana Jakobsen? Onaj ko stoji iza ovoga pokušava nešto da dokaže. Moždaje to bila samo još jedna prilika da pokaže koliko je pametan.”

„Možda.” Tom mi uputi zamišljen osmeh. „Ipak, tera te da se zapitaš kako onzna tako mnogo o tome, zar ne?”, kaza.

Bila je to uznemiravajuća pomisao.

Još uvek sam razmišljao o tome kada je Tom ušao u staklenu baštu. Bio jesveže obrijan i drugačiji, sa prividno zdravim rumenilom, koje je dobio od tuširanjavrućom vodom.

„Izvini zbog ovog. Naš obavezni mesečni razgovor”, rekao je. Iznenadila meje gorčina u njegovom glasu. Osmehnuo se kao da priznaje to, pa se sa uzdahomspustio u stolicu. ,,Jel’ te Meri snabdela pićem?”

Digao sam flašu piva. „Jeste, hvala.”

Klimnuo je glavom, ali je i dalje delovao uznemireno.

„Jel’ sve u redu?”, zapitah.

„Naravno.” Razdraženo je udario po doručju stolice. „Uvek isti Robert.Trebalo je da nas poseti za dve nedelje. Sada izgleda da neće imati vremena. Što semene lično tiče – ništa strašno, ali Meri je jedva čekala da ga vidi, a sada... Ah, štaćeš. Takva su deca.”

Pokušaj da zvuči bezbrižno nije uspeo, jer se setio onoga što se desilo meni.Bila je to nenamerna omaška, ali kao da mu je laknulo kada je zvono najavilodolazak Sem i Pola.

„Izvinjavamo se što kasnimo”, rekao je Pol dok ih je Meri uvodila u staklenubaštu. „Pukla mi je guma dok sam se vraćao kući, pa sam se namučio da speremprokleto ulje sa ruku.”

„Nema veze, stigli ste. Samanta, ti prosto zračiš”, kaza Tom, pošavši da jepoljubi. „Kako si?”

95

Sem se, nespretno zbog velikog stomaka, spusti u fotelju sa visokimnaslonom. Plave kose vezane u konjski rep, izgledala je sveže i zdravo.„Nestrpljiva sam. Ako junior ne požuri, uskoro ćemo morati da porazgovaramo.”

Tom se nasmeja. „Nećeš ni osetiti, a veććeš ići po njega u školu.”

Raspoloženje mu se popravilo njihovim dolaskom, pa kada je došlo vreme zavečeru atmosfera je bila prijatna i opuštena. Večera je bila obična i jednostavna –prženi losos sa krompirima u ljusci i salatom – ali je Meri bila dobra kuvarica, pa juje spremila da izgleda posebno. Dok je služila desert, vruću pitu sa breskvama,prelivenu sladoledom, Sem se nagnu prema meni.

„Kako si? Ne izgledaš mi toliko napeto kao prošli put”, reče tiho, tako daostali to nisu čuli.

To je bilo u restoranu, gde mi se učinilo da sam osetio parfem Grejs Strahan.Činilo mi se da je to bilo pre nekoliko nedelja, iako je prošlo samo nekoliko dana.Ali mnogo toga se desilo od tada.

„Ne, mislim da nisam.” Osmehnuo sam se. „Da budem iskren, osećam seprilično dobro.”

Gledala me je nekoliko trenutaka. „Da, tako i izgledaš.” Stisnula mi je ruku iponovo se uključila u glavni razgovor.

Nakon obroka, Meri i Sem su otišle u kuhinju da skuvaju kafu, odbivši našeponude da pomognemo. „Znate dobro, kao i ja, da želite da razgovarate o poslu, aSem i ja imamo pametnije teme za razgovor.”

„Hoće li neko da se kladi da neće razgovarati o bebama?”, reče Tom kada suizašle. Protrljao je ruke. „Pa, za početak, uzeću burbon. Hoćete li mi praviti

društvo? Tražim razlog da otvorim jednu bocu burbona.”

„Samo jedan mali”, kaza Pol.

„Dejvide? Imam i viski, ako ti je draži?”

„Može burbon, hvala ti.”

Tom je pošao do vitrine, izvadio čaše i upadljivu bocu blentonsa sa konjićem idžokejom na vrhu. „Ima i leda, ali ako odem u kuhinju Meri će mi očitati bukvicuzato što pijem. A tvoje neslaganje ću prihvatiti neizrečeno, Dejvide.”

Nisam nameravao ništa da kažem. Ponekad uzdržavanje može više da štetinego da koristi. Tom nam dade svakom po čašu, pa podiže svoju.”

,,U vaše zdravlje, gospodo.”

Burbon je bio pitak i ostavljao ukus pržene karamele. Otpili smo i ćutkeuživali. Tom pročisti grlo.

„Pošto ste obojica ovde, hoću nešto da vam kažem. To, zapravo, nema veze satobom, Dejvide, ali možeš ipak da čuješ.”

96

Pol i ja razmenismo poglede. Tom se zamišljeno zagledao u svoju čašu.„Obojica znate da sam nameravao da se penzionišem do kraja leta. Pa, odlučio samda ne čekam toliko dugo.”

Pol spusti čašu. „Šališ se.”

„Vreme je”, jednostavno reče Tom. „Žao mi je što vam to najavljujem ovakoiznenada, ali... Pa, nije tajna da mi zdravlje u poslednje vreme nije baš najbolje. Amoram da budem pošten i prema Meri. Mislio sam da bi kraj sledećeg meseca biodobar trenutak. To je samo nekoliko nedelja ranije, a centar ionako neće propastibez mene. Imam osećaj da će sledeći direktor biti dobar.”

To se odnosilo na Pola, ali on kao da to nije primetio. „Jesi li rekao jošnekome?”

„Samo Meri. Sastanak kolegijuma je sledeće nedelje. Mislio sam da to tadaobjavim, ali želeo sam da ti to saznaš prvi.”

Pol je i dalje delovao zapanjeno. „Isuse, Tome. Ne znam šta da kažem.”

„Kako bi bilo, ‘Srećna penzija’?” Tom se nasmeši. „Nije to smak sveta. I dalje

ću prisustvovati kao konsultant, usudio bih se da kažem. Dođavola, možda čaknastavim da igram golf. Zato, bez tugovanja. Hajde da još jednom nazdravimo.”

Dohvatio je bocu burbona i dolio nam piće. Osećao sam knedlu u grlu, aliznao sam da Tom ne želi da se raznežimo. Podigao sam čašii.

„Za nove početke.”

Kucnuo je čašom o moju. „Pijem za to.”

Njegova najava izazvala je pomešana osećanja ostatak večeri. Kada su se ženevratile, Meri je bila ozarena, ali su joj oči svetlucale od suza. Ni Sem nije sakrivalasvoje, zagrlivši Toma tako snažno da je morao da se izvije iznad njenog trudničkogstomaka.

„Blago tebi”, kazala je, brišućioči.

I Tom se široko osmehnuo i počeo da iznosi svoje i Merine namere, stežući jojruku sve vreme. Ipak, iza svega toga se osećala tuga, koju nikakvo slavlje nije

moglo da prikrije. Ovo nije bilo samo Tomovo povlačenje iz posla.

Bio je to kraj jedne ere.

Sada mi je bilo zaista drago što sam prihvatio poziv da mu pomognem u ovojistrazi. Rekao je da će nam to biti poslednja prilika da radimo zajedno, ali nisamimao pojma da će mu ovaj slučaj biti zadnji. Pitao sam se da li je on to tada znao.

Dok sam se posle ponoći vozio u svoj hotel, kajao sam se zbog toga što nisam

97

cenio priliku koja mi je pružena. Rešen da odbacim sve preostale sumnje, odlučiosam da na najbolji način iskoristim rad sa Tomom, sve dok bude trajao. Još dan ilidva i biće sve gotovo.

Barem sam tako mislio. Trebalo je da znam da neće biti tako.

Sledećeg dana pronađen je još jedan leš.

Slike se javljaju polako, kao duhovi na praznom papiru. Svetiljka bacakrvavo-crveni sjaj u maloj prostoriji dok čekaš pravi trenutak. Zatim dižeš fotopapir iz tacne sa razvijačem, uranjaš ga u tečnost za zaustavljanje razvijanja ispuštaš u fiksir.

Eto. Savršeno. Iako zaista nesvestan toga, zvizneš za sebe, tiho, gotovo nečujniizdisaj bez nekog posebnog zvuka. Iako je skučena, voliš da budeš u mračnojkomori. Podseća te na monašku ćeliju: u njoj je mirno i tiho, kao u nekom drugomsvetu, koji je dovoljan sam sebi. Okupan crvenom svetlošću, koja potpuno menjaprostoriju, osećaš se odsečenim od svega i možeš da se usredsrediš na oživljavanjeslika naštampanih na glatkom i sjajnom foto papiru.

A to je baš kao što treba da bude. Tvoja igra, u kojoj nagoniš Istražni biroTenesija i njihove takozvane stručnjake da jure sopstvene repove, mogla bi da budedobrodošao odušak i podilaženje tvojoj sujeti. Sam Bog zna da zaslužuješzadovoljstvo posle svih žrtava koje si podneo. Ali ne bi trebalo da zaboraviščinjenicu da je to samo odvraćanje pažnje. Ono glavno, pravi posao, odvija se uovoj maloj prostoriji.

Ništa nije važnije od toga.

Godinama si učio na sopstvenim greškama kako bi stigao do ovog stadijuma.Prvi foto-aparat nabavio si u zalagaonici, stari kodak instamatik, a bio si suvišeneiskusan da bi znao da je slab za tvoje potrebe. Mogao je da uhvati trenutak, alini približno dovoljno pojedinosti. Presporo, suviše zamagljeno, suviše nepouzdano.Nije imao dovoljnu preciznost, ni dovoljnu kontrolu, za ono što si želeo.

Probao si posle i druge. Izvesno vreme su te uzbuđivali digitalni aparati, aliuprkos svim njihovim pogodnostima, slikama je nedostajala – ovde se osmehuješ zasebe – nedostajala im je duša, koju ima film. Pikseli nemaju dubinu, rezonancukoju tražiš. Bez obzira na to kakva je visina rezolucije i istinitost boja, oni su ipaksamo impresionistički približni svom subjektu. Međutim, film hvata njegovu suštinui prenosi je bolje od hemijskog procesa. Pravu fotografiju stvara svetlost, jasno ijednostavno: četkica od fotona koja ostavlja svoj znak na platnu filma. Izmeđufotografa i subjekta postoj i fizička povezanost, koja zahteva dobro prosuđivanje,veštinu. Ako slika predugo stoji u hemijskoj mešavini, pretvoriće se u tamnuruševinu. Ako stoji prekratko, ostače bleda i nedovršena, izvađena pre vremena.

Da, film je nesumnjivo složeniji i zahtevniji.

Međutim, niko nije rekao da će potraga biti laka.

A to jeste potraga. Tvoj sopstveni Sveti gral, osim što ti sa sigurnošću znaš daono što tražiš postoji. Video si ga. A ono što si video jednom, možeš opet.

98

Osećaš uobičajenu uznemirenost dok podižeš mokri foto papir iz tacne safiksirom – pažljivo, jer ti je ta tečnost jednom većprsnula u oči – i ispiraš ga uhladnoj vodi. Ovo je trenutak istine. Čovek je bio pripremljen i spreman kada si sevratio, strah i iščekivanje doveli su ga u stanje krajnje budnosti, kao što to uvekbiva. Iako nastojiš da ne budiš suviše svoje nade, osećaš neizbežnu napetost zbog

očekivanja, dok gledaš šta si dobio na glatkom, sjajnom papiru. Ali tvoje uzbuđenjese gasi dok ispituješ svaku od minijaturnih slika i odbacuješ ih jednu po jednu.

Mutno. Ne. Ne.

Neupotrebljivo!

Naglo se izbezumiš, pocepaš foto papir na pola i baciš ga na stranu.Zamahneš prema tacnama za razvijanje i srušiš ih na pod uz pljusak hemikalija.Digneš ruku da bi zamahnuo prema policama punih boca, ali se odjednompribereš. Stisnutih pesnica stojiš na sredini tamne komore, a grudi ti se nadimajuod napora da se obuzdaš.

Smrad tečnosti za razvijanje ispunjava malu prostoriju. Nagli bes nestaje dokgledaš nered. Bezvoljno počinješ da podižeš neke od iscepanih slika, pa prestaneš.To može da čeka. Hemijska isparenja su suviše jaka, a i tečnost te je isprskala pogoloj ruci. Većte peče, a iz ranijeg iskustva znaš da će se pretvoriti u opekotinuako to ne ispereš.

Smireniji si dok izlaziš iz mračne komore, razočaranje većnestaje. Većsinavikao na to i ne možeš da traćiš vreme na njega. Treba suviše toga da uradiš,suviše toga da pripremiš. Razmišljanje o tome čini ti korak lakšim. Neuspeh uvekispunjava teskobom, ali moraš da zadržiš objektivno gledište.

11

Sledećeg jutra, Tom me je pozvao pre nego što sam izašao iz hotela. „Istražnibiro je otkrio ostatke ljudskog tela na Stipl Hilu.” Načas je zaćutao. „Ovo nije bilosahranjeno.”

Da ne bismo obojica vozili, došao je po mene u hotel. Ovoga puta nije bilorasprave da li ću poći sa njim, većsamo prećutnog sporazuma da on nećepokušavati da radi sam. Pitao sam se u kakvom je raspoloženju posle prethodnevečeri, i ima li ikakvog žaljenja povodom objavljenog penzionisanja. Ako ga je ibilo, dobro ga je skrivao.

„Pa... Kako se osećaš?” zapitao sam kada smo krenuli.

99

On sleže ramenima. „Penzija neće biti kraj sveta. Život ide dalje, zar ne?”

Složio sam se sa tim.

Ovog puta sunce je bilo većizašlo dok smo se približavali kapiji Stipl Hila sakoje se ljuštila boja. Gusta borova šuma na rubu travnjaka izgledala je neprohodno,kao daje među njenim gusto zbijenim stablima još uvek noć.

Policajci u uniformi stajali su ispred kapije groblja i zaustavljali novinare, kojisu sevećokupili napolju. Očigledno je procurela vest da je nešto nađeno. Kaododatak ekshumaciji, to je predstavljalo bogomdanu metu medijima željnim vesti.Kada je Tom usporio da bi pokazao svoju identifikaciju, jedan fotograf čučnu da binas uslikao kroz prozor automobila.

„Kaži mu da će dobiti i moj autogram za deset dolara”, progunđa Tom, ulazećiautomobilom unutra.

Provezli smo se pored groba koji smo ekshumirali i nastavili prema glavnojzgradi. Kapela Stipl Hila izgledala je kao da je sagrađena 1960-tih godina, kada seamerički optimizam protezao čak i na pogrebnički zanat. Bio je to jeftin pokušajosavremenjivanja, jednospratnica ravnog krova, koja je krajnje bezuspešno stremilaka Frenku Lojdu Rajtu. Staklene cigle u boji, od kojih je bio sačinjen jedan zidpored ulaza, bile su posivele i ispucale, a njihove proporcije pogrešne na način kojinisam mogao najbolje da objasnim. Na gornjoj površini ravnog krova nalazio sezvonik, neprikladan kao veštičji šešir na stolu. Na njegovom vrhu stajao je metalnikrst, koji je podsećao na dve loše zavarene i zarđale grede.

Ispred kapele je stajao Gardner, i razgovarao sa grupom forenzičara u prljavimi umazanim belim radnim odelima. Ugledao nas je i prišao nam.

„Pozadi je”, reče bez uvoda.

Odjednom nas zasu kiša iz vedrog neba dok smo ga sledili oko kapele, i ispunivazduh srebrnim kapima. Prestala je jednako naglo kao što je i počela, ostavljajućiraznobojne sićušne svetlosne prizme da se presijavaju na travkama i žbunju.

Gardner nas je poveo niz usku šljunčanu stazu, koja je bivala sve zapuštenija iobraslija korovom što smo dalje išli. Kada smo stigli do visoke tisove ograde kojaje skrivala ono što se nalazi iza, staza je bila samo linija ugažene trave.

A ako je prednji deo kapele bio zapušten, tek se iza ograde videla pravadotrajalost Stipl Hila. Ružan, svrsishodan produžetak zgrade naslanjao se nazatvoreno dvorište puno zarđalog alata i praznih sanduka. Zgaženi opušci cigaretaprekrivali su tlo ispred otvorenih zadnjih vrata poput prljavih belih tableta. Sve jebilo zapušteno i oronulo, i puno muva, koje su uzbuđeno zujale svuda okolo iznadotpadaka.

„Tamo, unutra je mrtvačnica”, kaza Gardner, klimnuvši prema produžetku.„Ekipa za pretraživanje mesta zločina još nije ništa otkrila, ali Agencija za zaštitu

100

životne sredine nije zadovoljna Jorkovim održavanjem kuće.”

Kada smo se približili vratima, začusmo povišene glasove. Unutra ugledahJakobsenovu, za glavu nižu od trojice muškaraca sa kojima je bila, ali prkosnodignute brade. Pretpostavio sam da su dvojica od njih pripadnici Agencije za zaštituživotne sredine, koje je Gardner pomenuo. Treći je bio Jork. Gotovo je vikao,glasom drhtavim od uzbuđenja dok je prstom mahao po vazduhu.

„...nečuveno! Ovo je ugledno preduzeće! Neću trpeti svakakva podmetanja...”

„Niko ništa ne podmeće, gospodine”, presekla ga je Jakobsenova uljudno, aliodlučno. „Ovo je deo istrage ubistava koja se vodi i u vašem je interesu dasarađujete.”

Direktor pogrebnog zavoda iskolačioči. „Jeste li vi gluvi? Većsam vam rekaoda ništa ne znam! Imate li predstavu kakvu štetu ovo nanosi mom ugledu?”

Izgledalo je kao da ne primećuje prljavštinu oko sebe. Kada je video daprilazimo, prekinuo je usred tirade.

„Dr Libermane!” uzviknuo je, požurivši prema nama. „Gospodine, cenio bihvašu pomoću rešavanju ovog nesporazuma. Kao jedan profesionalac drugom,možete li da objasnite ovim ljudima da ja nemam ništa sa ovim?”

Tom nevoljno ustuknu korak kada se direktor pogrebnog zavoda obrušio nanjega. Gardner stade između njih.

„Dr Liberman je ovde na poziv Istražnog biroa Tenesija, gospodine Jork.Vratite se unutra, a agent Jakobsen će...”

„Neću! Neću da stojim po strani i gledam kako se dobro ime Stipl Hila povlačipo blatu!” Pod jutarnjim suncem video sam da je Jorkovo odelo prljavoizgužvano, a da mu je kragna puna peruti. Nije se ni obrijao, a neuredni sedi zulufiizrasli su mu do obraza.

Jakobsenova mu je prišla sa strane, tako da direktor pogrebnog zavoda nijeimaogde da prođe između nje i Gardnera. Pored Jorkove zapuštenosti, ona jeizgledala veoma sveže. Od nje se širio blag miomiris sapuna i jednostavan mirisčistote.

Međutim, u njenom glasu nije bilo nimalo blagosti, dok je stajala tamousredsređena i spremna. „Morate da se vratite unutra, gospodine. Gospoda izAgencije za zaštitu životne sredine imaju još pitanja.”

Jork joj dozvoli da ga usmeri natrag ka zgradi, ali nastavi da se osvrće i pilji unas preko ramena.

„Ovo je zavera! Zavera! Mislite da ne znam šta se ovde dešava? Mislite?”

Njegov glas je odjekivao za nama kada je Gardner poveo Toma dalje. „Izvini

101

za ovo.”

Tom se nasmeši, ali je izgledao potreseno. „Deluje prilično uznemireno.”

„Ne toliko koliko će biti.”

Gardner nas je poveo prema drveću iza mrtvačnice kapele. Pogrebni zavod segraničio sa gustom borovom šumom. Traka kojom se ograđuje mesto zločina bila jerazvučena između stabala, a kroz granje sam nazreo prilike u belim mantilima kakorade.”

„Jedan od pasa je tamo našao ostatke”, reče Gardner. „Poprilično su rasuti, alikoliko smo do sada videli, pripadali su jednoj osobi.”

„Sigurno su ljudski?”, upita Tom.

„Tako izgleda. Isprva nismo bili sigurni jer su izgriženi. Onda smo našlilobanju, pa je razumno pretpostaviti da se uklapaju. Ali posle Tri-Stejta ništa neprepuštamo slučaju.”

Nisam ga krivio. Krematorijum Tri-Stejt dospeo je na naslovne strane novinaširom sveta 2002. godine, kada su inspektori pronašli ljudsku lobanju na zemljištukoje je pripadalo krematorijumu. Pokazalo se da je to samo vrh jezivog ledenogbrega. Vlasnik je, iz razloga koji nikada nije objašnjen na zadovoljavajući način,jednostavno zadržavao mnoga tela koja je trebalo da kremira. Preko tri stotineljudskih ostataka bilo je natrpano u male rake ili nabacano na gomile u okolnojšumi. Neki su nađeni čak i u vlasnikovoj kući. Ipak, ma koliko slučaj Tri-Stejt biološ, postojala je jedna bitna razlika od sadašnje situacije.

Nijedna od tamošnjih žrtava nije bila ubijena.

Gardner nas je odveo do ruba šume, gde je bio montažni sto pun maski izaštitne opreme. Nekoliko metara dalje, borovi su činili gotovo neprolazan zid.

Agent Istražnog biroa zamišljeno je gledao Toma, kao da tek sada shvata štatraži od njega. „Jesi li siguran da možeš ovo da obaviš?”

„Bio sam i na gorim mestima.” Tom je većpočeo da otvara paket sajednokratnim radnim odelima. Gardner nije delovao ubeđeno, ali shvativši da ih

gledam ukloni izraz zabrinutosti sa lica.

„Onda možeš da pristupiš.”

Sačekao sam da se on vrati u mrtvačnicu. ,,U pravu je, Tome. Tamo će bitineprijatno.”

„Biću dobro.”

Osetio sam njegovu tvrdoglavost, pa sam shvatio da bih traćio vreme uraspravi. Obukao sam radno odelo i navukao rukavice i jednokratne navlake za

102

cipele. Kada je Tom završio, krenuli smo u šumu.

Okružila nas je tišina, kao da je spoljni svet naglo odstranjen. Borove iglice sutreperile svuda oko nas, a vladao je avetinjski zvuk groblja, poput šaputanja mrtvih.Debeo tepih iglica pod našim nogama bio je nalik podlozi od kokosovog vlakna,mestimično pokriven popadalim šišarkama. Čisti miris borovine koji je prodiraokroz masku donosio mi je prijatno olakšanje posle prljavštine u pogrebnom zavodu.

Međutim, to je kratko trajalo. Vazduh ispod borova bio je miran i zagušljiv,nedirnut ni najblažim povetarcem. Čim smo se našli ispod niskih grana i pošliprema najbližim agentima u belom, osetio sam kako se znojim.

„Pa, šta ste otkrili?”, zapita Tom, nastojeći da prikrije kako je ostao bez dahadok su nam oni prilazili.

Bilo je teško poznati ih pojedinačno pod pokrivajućom zaštitnom opremom imaskama, ali prepoznao sam onog krupnog muškarca, koji je govorio u planinskojkolibi. Leni? Ne, Džeri. Lice mu je iznad maske bilo crveno i orošeno graškamaznoja, a radno odelo puno borovih iglica i prljavo od kore stabala.

,,Oh, Gospode, ovo će biti dan za pamćenje”, prodahtao je, istežući se. „Našlismo lobanju i ostatke grudnog koša, kao i nekoliko drugih kostiju. Prilično surazbacane, čak i one veće. Dalje pozadi je ograda, ali suviše oronula da bi sprečilaulazak bilo kakvog stvora na četiri ili dve noge. A i ovo prokleto drveće smetadozlaboga.”

„Ima li odeće?”

„Jok, ali našli smo nešto što liči na stari čaršav. Možda je leš bio umotan unjega.”

Ostavili smo ga i pošli prema najbližem mestu otkrića. U šumsko tlo su bilepobodene zastavice, nalik zapuštenom terenu za golf, i svaka je označavala zasebnootkriće. Ona najbliža nama bila je pobodena pored nečega što je podsećalo nakarlicu, koja je ležala ispod jednog drveta, pa smo morali sasvim da se sagnemo dabi je dosegli, proklizavajući na tepihu od borovih iglica na kome nije bilo trenja.Pogledao sam Toma, nadajući se da to neće biti previše teško za njega, ali nisambio siguran jer mu je maska prekrivala veći deo lica.

Karlica je bila toliko izgrižena da je bilo teško reći da li je muška ili ženska,ali butna kost koja je ležala pored nje bila je očuvanija. Iako su oba kraja velikebutne kosti bila izgrebana i izgrižena životinjskim zubima, po njenoj dužini bilo jeočigledno da je muška.

„Baš je velika”, reče Tom, čučnuvši da je pogleda. „Šta misliš, koliko je biovisok njen vlasnik?”

„Preko metar i osamdeset pet. Koliko je bio visok Vilis Dekster?”

„Sto osamdeset osam centimetara.” Tom se osmehnu iza maske, očiglednopomislivši isto što i ja. Činilo se da smo možda pronašli čoveka koji je navodno biosahranjen na Stipl Hilu. „Dobro, hajde da vidimo čega još tu ima.”

103

Grane su nas grebale i obasipale iglicama dok smo se provlačili izmeđudrveća. Tom nije pokazivao da mu je teško, ali provlačenje je iziskivalo napor.Meni je znoj curio niz lice i počeo je da me hvata grčzbog dužeg hodanja u čučnju.Miris borovine sada je izazivao mučninu, izazivajući svrab ispod zategnutogradnog odela.

Ostatak nekadašnjeg čaršava ležao je nešto dalje od karlice. Prljav i pocepan,bio je obeležen zastavicom drugačije boje od onih kojima su bili obeleženi delovitela. Blizu njega, delimično kamufliran opalim iglicama, nalazio se grudni koš.Nekoliko mrava išlo je užurbano po njemu, tražeći poslednje ostatke mesa, koga jeostalo vrlo malo. Kosti su odavno bile očišćene, a nedostajala je i grudna kost, kao inekoliko manjih rebara.

„Izgleda da je leš ovde bačen”, primeti Tom, dok sam ja snimao fotografije.„Kosti su uobičajeno rasute. Pre su krive životinje, nego sakaćenje, rekao bih.”

Priroda je nespojiva sa ikakvim rasipanjem, pa leš na otvorenom brzo postajeizvor hrane za lokalne divlje životinje. Psi, lisice, ptice i glodari – u nekimdelovima Amerike čak i medvedi – pridružuju se gozbi, odvajaju i odnose sve štomogu. Međutim, pošto je krupniji torzo preveliki za sve, osim za najveće strvinare,obično bude izjeden na licu mesta. To znači da grudni koš obično označava mestona kome je telo prvobitno ležalo.

Tom se zagledao u kraj jednog od rebara. Pozva me rukom da priđem. „Vidišli ove tragove?”

Kao i većina ostalih kostiju, i to rebro je bilo sasvim izgriženo. Ali međutragovima zuba još uvek su se videle paralelne linije, kao fine šare koje se protežupreko kraja kosti.

„Sudeći po izgledu, ručna testera. Isto kao na obdukciji”, primetih. Uobičajenpostupak tokom obdukcije je da se grudni koš zaseče sa obe strane grudne kostikako bi se ona uklonila i omogućio pristup organima iza nje. Ponekad su korišćenisekači kostiju, ali električna testera je obično brža.

Ona bi ostavila upravo ovakve tragove.

„Sve više izgleda da smo našli Vilisa Dekstera, zar ne?” zapita Tom. Zatimpoče da se uspravlja. „Muškarac odgovarajuće visine, sa tragovima obdukcije narebrima. A Deksterova odeća je izgorela u saobraćajnoj nesreći. Pošto nemaporodice koja bi pružila više podataka, leš je najverovatnije bio ostavljen u čaršavuiz mrtvačnice. Odgovara i vremenski okvir. Na kostima nema mahovine, ni lišaja,što znači da se ovde nalaze manje od godinu dana. To izgleda...”

Naglo je uzdahnuo i presamitio se, uhvativši se za grudi. Sklonio sam mumasku. Kada sam video voštano bledilo na njegovom licu, morao sam da prikrijemuznemirenost.

„Gde su ti tablete?”

104

Usta su mu bila razvučena u grimasu. „Bočni džep...”

Razderah mu radno odelo, koreći sebe. Nije trebalo da mu dozvoliš ovo! Akoovde kolabira... Našao sam zakopčan džep na butini njegovih farmerki. Otvoriosam ga, ali nisam našao nikakve tablete.

„Nisu ovde.” Pokušao sam da zvučim smireno.

Oči su mu bile stisnute od bola. Usta su postajala plavičasta. „Košulja...”

Potapšao sam ga po košulji i osetio neki čvrst oblik. Hvala bogu! Izvukao samkutijicu, odvrnuo poklopac i istresao jednu pilulicu. Tom je drhtavom rukom gurnuispod jezika. Nekoliko trenutaka se ništa nije dešavalo, a onda grčna njegovom licupoče da popušta.

,,U redu?”, upitah ga. On klimnu, suviše iscrpljen da bi govorio.

„Samo me pusti minut-dva.”

U blizini se začu šuštanje, a onda se pojavi krupni forenzičar Džeri i priđe,„jeste li dobro?”

Osetih kako mi Tom steže ruku pre nego što sam stigao da odgovorim. „Dobrosmo. Samo da dođem do daha.”

Činilo se da agent nije time zavaran, ali nas je ostavio. Čim se udaljio, Tom

opet opusti ramena.

„Možeš li da hodaš?”, upitah.

On nesigurno udahnu vazduh. „Mislim da mogu.”

„Hajde da te izvedemo odavde.”

„Sam ću. Ti nastavi.”

„Neću da te pustim...”

Opet mi steže ruku. U očima mu videh nemu molbu. „Molim te, Dejvide.”

Nije mi se svidela ideja da ga pustim da sam izađe iz šume, ali samo bih gauznemirio ako bih počeo da navaljujem. Pogledao sam između borovih stabalaprema rubu šume, odmeravajući koliko je to daleko.

„Ići ću polako”, reče on, pretpostavljajućio čemu razmišljam. ,,I obećavam daću se odmoriti čim izađem.”

„Treba da odeš kod lekara.”

„Upravo sam bio.” Slabašno se osmehnu. „Ne brini. Samo završi ovo ovde.”

Napeto sam posmatrao kako pažljivo hoda pored stabala, smišljenim,

105

staračkim pokretima. Sačekao sam da stigne do ruba drveća i kroz guste ogrankeizađe na svetlost dana, a onda sam pošao do mesta gde je Džeri pregledao predmetna zemlji koji je možda bio parče kosti. Dok sam prilazio, on diže pogled.

„Jel’ mu dobro?”

„Samo mu je vruće. Rekao si da ste našli lobanju?”, nastavih brzo.

Poveo me je do mesta gde je u podnožju padine bila pobodena još jednazastavica. Pored nje se nalazila bela kupola ljudske lobanje, do pola zatrpanaborovim iglicama. Nedostajala joj je donja vilica, a sama lobanja je bila okrenutanaopačke kao da je neki prljavi pehar od slonovače. Težina strukture jenagoveštavala da je muška, a primetio sam i pukotine frakture na prednjoj čeonojkosti. Bila je to povreda načinjena udarcem nečega ravnog i čvrstog.

Kao što je vetrobransko staklo.

Sada sam bio siguran da su to ostaci Vilisa Dekstera, a iz njih verovatnonećemo saznati mnogo toga. Bilo je gotovo sigurno da je mehaničar poginuo usaobraćajnoj nesreći, i da nije bio ubijen. Njegova jedina veza sa ubistvima bila je utome što je njegov kovčeg i raku prisvojio ubica. Ako bismo uspeli da ustanovimoda mu nedostaje šaka, ili barem neki prst, to bi objasnilo kako se njegov otisakprsta našao na kutiji za film toliko dugo posle njegove pogibije. Međutim, nisunađeni nikakvi delovi šake ni njenih zglobova, a s obzirom na veličinu šume, biloje malo verovatno da će se to ikada dogoditi. Ostatke su potpuno razneli strvinari.Ako manje kosti i nisu bile pojedene, dosad su mogle biti odnete bilo kuda.

„Uzaludan put, doco, a?”, veselo zapita Džeri dok sam fotografisao poslednjeotkriće – rebro izgriženo na polovinu svoje veličine. „Ne može se bogzna šta reći,sem da su ljudske, a to smo i mi mogli da vam kažemo. Nego, ako ste završili,voleli bismo da počnemo sve to da pakujemo u kutije i torbe.”

To je bila neuvijena poruka. Upravo sam hteo da se udaljim kada primetih jošjednu zastavicu.

„Šta je ono tamo?”

„Neki zubi. Verovatno su poispadali kada je otkinuta vilica.”

Nije bilo ničega neobičnog u tome. Strvinari najčešće prvo jedu lice, a zubi sulako mogli da poispadaju iz donje vilice koja je nedostajala. Malo je nedostajalo dane odem tamo zbog umora i vrućine, a želeo sam da vidim i kako je Tom. Ali izgorkog iskustva sam naučio da ništa ne treba uzimati zdravo za gotovo.

„Bolje da pogledam”, rekoh.

Zastavica je bila pobodena među golo korenje patuljastog bora. Nije biladaleko od mesta gde je ležao grudni koš, ali tek kada sam prišao primetio samprljave parčiće vredne kosti. Tamo su bila četiri kutnjaka, prekrivena prašinom iskoro neprimetna između borovih iglica. To što su uopšte pronađeni bio je jasandokaz temeljnosti pretrage. Ipak, kada sam ih pogledao, učinilo mi se da nešto nije

106

u redu...

Čim sam shvatio šta je to zaboravio sam na vrućinu i nelagodnost.

„Samo zubi, kao što sam ti i rekao. Jesi li sad završio?”, upitao je Džeri kada

sam počeo da ih fotografišem. Njegova poruka je ovog puta bila još jasnija.

„Jeste li slikali ovo za sebe?”

Pogledao me je kao da me smatra idiotom što uopšte postavljam to pitanje.„Doco, sličice nam i iz dupeta vire.”

Uspravio sam se. „Ipak bih napravio još nekoliko snimaka ovde. Biće vampotrebni.”

Ostavio sam ga da zuri za mnom i pošao prema izlazu iz šume. Znoj mi jecurio niz leđa kada sam izašao ispod klaustrofobičnog baldahina borova i saolakšanjem svukao masku. Otkopčao sam radno odelo, sagnuo se i prošao ispodtrake kojom je ograđeno mesto zločina, pa pogledom potražio Toma. Stajao jenešto dalje i razgovarao sa Gardnerom i Jakobsenovom u senci tisove ograde.Izgledao je dobro, ali moje olakšanje je trajalo samo dok nisam video da je i Hiks

sa njima. Trenutak kasnije začuo sam povišene glasove.

„...nema pravne osnove da učestvuje u ovoj istrazi! Znaš to dobro, kao i ja.”

„To je smešno. Samo cepidlačiš, Donalde”, reče Tom.

„Cepidlačim?” Kada je patolog isturio bradu, sunčev zrak se odbi od njegovećelave glave. „Hoće li sudija ‘cepidlačiti’ kad odbaci slučaj optužbe zbog toga štoje stručni svedok dozvolio da pomoćnik bez nadzora tapka po celom mestu zločina?I to onaj koji verovatno neće ni biti u ovoj zemlji kad to dospe na sud?”

Nije bilo teško pogoditi o kome govore. Svi su ućutali dok sam prilazio.

„Kako se osećaš?”, upitah Toma. Sve u svoje vreme.

„Dobro sam. Samo sam morao da se napijem vode.”

Iz blizine sam video da je još uvek bled, ali izgledao je mnogo bolje nego pre.Njegov pogled me je jasno upozorio da ne pominjem napad pred ostalima.

Okrenuo sam se ka Gardneru. „Ima li problema?”

„Prokleto si u pravu da ima problema!”, upade Hiks. I pored svog njegovogogorčenja, video sam da uživa.

„Možda bi o tome trebalo da raspravljamo neki drugi put”, predloži Gardnerumorno.

Međutim, patolog nije hteo da propusti priliku. „Ne, ovo treba raspraviti sada.

107

Ovo je jedna od najvećih istraga u vezi sa serijskim ubicom kakvu ova državagodinama nije videla. Ne možemo rizikovati da nam amateri sve upropaste.”

Amateri? Stisnuo sam usne, jer sam osećao da mi živci popuštaju. Šta god dakažem, bilo bi samo još gore.

„Dejvid je stručan koliko i ja”, kaza Tom, ali bez snage da se raspravlja. Hiksga gurnu prstom.

„To je nevažno! Ne bi trebalo da sam tumara po mestu zločina. Šta misliš otome, Gardneru? Hoćeš li početi da izdaješ karte, pa da svako može tamo dadođe?”

Gardner steže vilicu, ali Hiks je pogodio metu. ,,U pravu je, Tome.”

„Prokletstvo, Dene, Dejvid nam čini uslugu!”

Ali meni je većbilo dosta. Bilo je očigledno kuda to vodi. „Sve je u redu.Neću da otežavam situaciju.”

Tom je bio zapanjen, ali Hiks je jedva suzdržavao radost.

„Bez uvrede, dr... Hanter, beše? Siguran sam da ste dovoljno ugledni kodkuće, ali ovo je Tenesi. Ovo nije vaš slučaj.”

Ćutao sam, jer sam znao šta bih mu rekao. Jakobsenova je zurila u Hiksa sazagonetnim izrazom lica. Gardner je izgledao kao da bi voleo da se to što pre

završi.

„Žao mi je, Dejvide”, reče Tom bespomoćno.

,,U redu je.” Pružio sam mu foto-aparat. Želeo sam samo da budem na nekomdrugom mestu. Bilo gde. „Hoćeš li moći?”

Nisam hteo ništa više da kažem pred ostalima, ali je Tom znao na šta mislim.Sa nelagodnošću je brzo klimnuo glavom. Počeo sam da se okrećem, a onda sam sesetio šta treba da mu kažem.

„Trebalo bi da pogledaš zube koji su tamo pronađeni. Ne pripadaju drugimostacima.”

„Kako znate?”, upita Hiks.

„Zato što su svinjski.”

To ga je ućutkalo. Primetih blesak zanimanja u Tomovim očima.„Pretkutnjaci?”

Klimnuh, znajući da će samo on razumeti. Hiks je zurio u mene, kao dasumnja da je u pitanju neka varka.

108

„Kažete da su pronašli svinjske zube? Šta, dođavola, oni traže tamo?”

„Ne pitajte mene. Ja sam samo amater”, odgovorih.

Bio je to jeftin oproštajni udarac, ali nisam mogao da se suzdržim. Dok samodlazio, video sam osmeh na Tomovom licu, a učinilo mi se da vidim i senkuosmeha na licu Jakobsenove.

Ipak, nisam se zbog toga osećao nimalo bolje. Vratio sam se ispred kapele itrznuo rajsfešlus radnog odela tako snažno da se otkinuo. Strgao sam odeio sa sebei ubacio ga u plastičnu kantu, većpunu zaštitne opreme. Kada sam svukao gumenerukavice, iz njih je iscurio znoj, stvarajući tamne mrlje u prašini sličnemodernističkim slikama. Ruke su mi bile blede i naborane zbog nedostatkavazduha u rukavicama. Načas osetih nešto kao većviđeno.

Šta? Na šta me to podseća?

Ali bio sam suviše ljut da bih razmišljao o tome, a pala mi je na pamet i jednaprizemnija misao. Na Stipl Hil sam se dovezao Tomovim automobilom. Posle svogteatralnog odlaska, našao sam se u škripcu.

Oh, sjajno. Ubacio sam. rukavice u kantu i izvadio telefon, pa se tek tada setioda ne znam brojeve lokalnih taksi službi. A čak i da sam ih znao, njima nije biodozvoljen pristup groblju.

Tiho sam opsovao. Mogao sam naravno da sačekam da Tom završi, ali miponos to nije dozvoljavao. Dobro. Ići ću peške. Svestan da je to samo tvrdoglavost,ali suviše besan da bih brinuo o tome, pošao sam prema kapiji.

„Dr Hanteru!”

Okrenuo sam se i ugledao Jakobsenovu kako ide stazom prema meni. Lice jojje bilo obasjano jarkim suncem, pa je malo čkiljila pod sjajem. Zbog toga su joj sestvorile sićušne bore u uglovima sivih očiju, dajući joj zagonetan, gotovo veseoizraz koji joj je ublažio crte lica.

„Dr Liberman je rekao da niste došli svojim automobilom. Kako ćete se vratitiu grad?”

„Snaći ću se.”

„Ja ću vas odvesti.”

„Ne, hvala.” Nisam bio raspoložen da prihvatam usluge. Sklonila je jedanneposlušni pramen kose sa lica, čiji se izraz nije mogao pročitati, i uredno ga vratilaiza uva. „Ne bih vam preporučila pešačenje, pošto je napolju gomila novinara.”

Toga se nisam setio. Ljutnja poče da se stišava, čime je do izražaja dolazilamoja ne baš mala glupost.

109

„Idem po automobil”, kaza Jakobsenova.

12

Tišina u automobilu nije bila baš društvena, ali ni nelagodna. Nisam bioraspoložen za razgovor, a činilo se da Jakobsenovu to ionako ne zanima. Malo samse smirio, ali još uvek sam osećao odbojnost koja je tinjala i odbijala da zgasne.

Nameštao sam košulju, pošto sam još uvek osećao vrućinu i nelagodnost zbogvremena provedenog u boriku. U automobilu je zbog sunca bilo kao u rerni, aliklima uređaj je naposletku počeo da osvežava. Mrzovoljno sam zurio kroz prozor,gledajući beskrajni niz prodavnica i restorana sa brzom hranom pored kojih smoprolazili: staklo, cigle i beton naspram tamnozelene pozadine pošumljenih planina.Više nego ikad bio sam svestan da mi je veći deo toga stran. Nisam pripadao ovde.A sigurno je da nisi ni poželjan.

Možda ću ipak da se raspitam za neki raniji let.

„Možda vam se to nije svidelo, ali dr Hiks je bio u pravu”, prozboriJakobsenova, trgavši me iz misli. „Dr Liberman je ovlašćeni savetnik Istražnog

biroa Tenesija. Vi niste.”

„Znam da radim uviđaj na mestu zločina”, rekoh, pogođen njenom izjavom.

„Sigurna sam da znate, ali ovde nije u pitanju vaša stručnost. Ako ovo ode nasud, ne smemo dozvoliti da advokat odbrane iznese dokaz kako nismo ispoštovaliproceduru.” Okrenula se da me pogleda, a sive oči su joj odisale iskrenošću.„Trebalo bi to da znate.”

Osetio sam kako moja samoljubiva ljutnja polako nestaje. Bila je u pravu. Upitanju je bilo nešto mnogo značajnije od mog ponosa.

„Dr Liberman je bolestan, zar ne?”

Pitanje me je iznenadilo. „Odakle vam to?”

Jakobsenova nije skretala pogled sa puta. „Moj tata je imao slabo srce.Izgledao je isto tako.”

„Šta se desilo?” upitao sam.

„Umro je.”

„Žao mi je.”

„Davno je to bilo”, reče ona, zatvorivši temu.

Lice joj je bilo smišljeno bezizrazno, ali osećao sam da se kaje što je i tolikorekla o sebi. Opet se iznenadih koliko je privlačna. Naravno, primetio sam to i

110

ranije, ali samo teoretski, kao što biste se divili obliku i izgledu mermernog kipa.

Sada, međutim, u zatvorenom automobilu, postao sam suviše svestan toga.Skinula je sako, a bela košulja kratkih rukava isticala joj je divne mišiće ruku. Naopasaču joj je stajao pištolj, koji je odudarao od otmenog poslovnog odela. Ali čuo

sam šuštanje njene suknje na nogama dok je pritiskala pedale i osećao miris svežinei čistoće njene kože; mirisni sapun, pretpostavio sam, suviše je blago da bi bioparfem.

Ta nagla svest o njoj me je uznemiravala. Skrenuo sam pogled sa njenih punihusana i odlučno se zagledao napred, usredsredivši oči na put. Jakobsenova bi miverovatno slomila zglob na ruci da je shvatila o čemu razmišljam. Ili bi te ustrelila.

„Ima li vesti o Irvingu?” upitah, da skrenem misli.

„Još uvek ga tražimo.” Drugačije rečeno, nema. „Dr Liberman kaže da suostaci u šumi verovatno Deksterovi”, reče, opet strogo poslovno.

“Izgleda da jesu.” Opisao sam prelome na čelu lobanje i napomenuo daodgovaraju Deksterovim povredama. „Čini mi se da ima smisla. Neko je zameniotela i bacio Deksterovo pozadi u šumu, gde neće biti otkriveno sem ako teren nebude pretraživan.”

„Ali ko god bio počinilac, znao je da će se to dogoditi čim nađemo pogrešnotelo u grobu. Dakle, verovatno je želeo da nađemo i ovo.”

Prvo Lumis, zatim neidentifikovani ostaci u kovčegu, a sada Dekster. To jeizgledalo kao namerno ostavljeni trag sastavljen od leševa, pri čemu je svaki odnjih vodio do sledećeg. „To bi morao biti neko ko ima pristup Stipl Hilu”, rekoh.„Jeste li iole bliži pronalaženju onog Dvajta Čembersa za koga Jork tvrdi da jeradio tamo?”

„Još uvek radimo na tome.” Jakobsenova zaustavi automobil na crvenomsvetlu semafora. „Jeste li sigurni da su zubi koje ste videli svinjski?”

„Siguran.”

,,I mislite da su namerno ostavljeni?”

„Nema drugog razloga da budu tamo. Nalazili su se iznad grudnog koša, tačnotamo gde bi bila glava pre nego što su strvinari došli do leša. Ali nijedan od zubanije bio izgreban ni oštećen, a da je na njima bilo ikakvog tkiva desni glodari bi gaizgrizli. To nagoveštava da su zubi bili većočišćeni kada su ostavljeni tamo.”

Izmeđuočiju Jakobsenove stvori se duboka bora. „Ali šta je svrha toga?”

„Zaista ne znam. Možda je osoba koja ih je tamo ostavila samo želela da seopet pravi važna.”

„Ne razumem. Kako ostavljanje svinjskih zuba može to da znači?”

111

„Svinjski pretkutnjaci su vrlo slični ljudskim kutnjacima. Ako ne znate štatražite, lako mogu da se pomešaju.”

Bora Jakobsenove se izgubi. „Znači, ubica nam govori da zna takvepojedinosti. Kao što su otisci prstiju ostavljeni na mestu zločina. Ne samo daproverava naše sposobnosti, nego se i razmeće svojom pameću.”

Ona se uplašeno trže, jer se iza nas razlegla sirena, javljajući nam da jeupaljeno zeleno svetlo. Jakobsenova usplahireno dade gas. Pogledao sam krozprozor da ne bi videla moj osmeh.

„To zvuči kao prilično stručno znanje. Ko bi imao pristup takvoj vrstičinjenica?”, nastavila je, pošto se sabrala.

„To nije tajna. Svako, ko ima...”

Presekao sam se.

„Forenzičko obrazovanje?”, završila je Jakobsenova umesto mene.

„Da”, priznao sam.

„Kao što je forenzička antropologija?”

„Ili forenzička arheologija, ili patologija, ili bilo koja od desetak različitihforenzičkih disciplina. Svako ko bi se potrudio da prelista udžbenike može da nađetakvu vrstu činjenica. To ne znači da treba da upirete prst na ljude koji rade naterenu.”

„Nisam uprla prst ni u koga.”

Tišina koja je tada zavladala nije bila nimalo prijatna. Tražio sam način da jerazbijem, ali aura oko Jakobsenove činila je ćaskanje nezamislivim. Zurio sam krozprozor, prazan i umoran. Vozila su prolazila pored nas, sijajući na

ranopopodnevnom suncu.

„Vi ne cenite mnogo psihologiju, zar ne?” zapita ona odjednom.

Poželeo sam da prethodno ništa nisam rekao, ali sada nije bilo vrdanja.„Mislim da se ponekad suviše oslanja na nju. To je korisna alatka, ali nijenepogrešiva. To je pokazao Irvingov profil.”

Ona diže bradu. „Profesor Irving je dozvolio da ga zavede to što su obe žrtvebili nagi muškarci.”

„Mislite da to nije važno?”

„Ne, to što su muškarci nije. A mislim da ste vi i dr Liberman pogodili razlogzbog koga su nagi.”

112

To me je zbunilo, ali samo na sekundu. „Nago telo se raspada brže negoodeveno”, rekoh, ljut na sebe što to nisam brže uvideo.

Jakobsenova klimnu glavom. Činilo se da i ona želi da trenutak nelagodnostišto pre ostavimo za sobom. „A i leš Terija Lumisa i ekshumirani ostaci bili suraspadnuti više nego što bi trebalo da budu. Nije nerazumno pretpostaviti da su ijedno i drugo bili razodeveni iz istih razloga.”

Još jedna prilika da ubica poseje zbunjenost i pokaže svoju oštroumnost.„Ekshumirano telo je ionako moralo da bude obnaženo da bi se u njega umetnuleigle”, rekoh. A kada su većstavljene, bilo je suviše rizično raditi oko njih više negošto je potrebno. Sigurno ne iz razloga da bi im se ponovo navukla odeća. Alitonemenja činjenicu da su sve žrtve bili muškarci.”

„Hoćete reći, oni za koje znamo.”

„Mislite da postoje i drugi leševi koje još nismo pronašli?”

Isprva sam pomislio da sam preterao. Jakobsenova nije odgovorila, a ja sam sepodsetio da i ne mora; više nisam pripadao ekipi istražitelja. Navikni se na to. Sadsi samo turista.

Ali baš kada sam hteo da povučem pitanje, ona je odlučila da nastavi. „Ovo ječisto nagađanje, ali složila bih se sa profesorom Irvingom da smo našli samo onežrtve koje je ubica želeo da nađemo. Nivo surovosti i istinske samouverenosti kojeje ubica pokazao nagoveštava da ih skoro sigurno ima još. Niko ne stiče takvuvrstu... prefinjenosti, u nedostatku bolje reči, iz prvih ubistava.”

Dosad mi to nije palo na pamet. Bila je to uznemiravajuća pomisao.

Jakobsenova spusti štitnik za sunce, jer joj je nakon jedne krivine sunceudarilo u lice. „Kakve god da su ubicine namere, ne verujem da fizičkekarakteristike njegovih žrtava igraju ulogu u tome”, nastavila je. „Imamotridesetšestogodišnjeg beka, službenika osiguranja, crnca u pedesetim godina i – posvoj prilici – četrdesetčetvorogodišnjeg psihologa, bez primetne veze između bilokoga od njih. To nagoveštava da imamo posla sa snalažljivim, prilagodljivimubicom koji bira žrtve nasumice. Muškarci ili žene, sumnjam da mu to nešto

znači.”

„Šta je sa Irvingom? On nije bio nasumičan, odabran je smišljeno.”

„Profesor Irving je bio izuzetak. Mislim da nije bio deo ubicinih zamisli dokse nije pojavio na televiziji, ali je ubica posle toga odmah delovao. To nam govorinešto važno.”

„Mislite, osim toga da je opasni ludak?”

Kratak osmeh joj ublaži crte lica. „Osim toga. Sve što imamo do sada govorida je to neko ko razmišlja i pažljivo osmišljava svoje dela. Igle su umetnute u telošest meseci pre nego što je ostavio Deksterove otiske u kolibi. To pokazuje

113

razložan, sređen um. Ali ono što se dogodilo sa profesorom Irvingom pokazuje dapostoji i druga strana. Nagonska i nestabilna. Podbodite mu sujetu i izgubićesamokontrolu.”

Primetio sam da više i ne pokušava da se pretvara kako Irving možda nije jošjedna žrtva. „Jel’ to dobro ili loše?”

„Oboje. Znači da je nepredvidljiv, što ga čini još opasnijim. Ali ako delujenagonski, pre ili kasnije će pogrešiti.” Jakobsenova opet začkilji, pošto se sunceodbilo od vozila ispred nas. „Naočare za sunce su mi u sakou. Hoćete li, molim vas,da mi ih dodate?”

Sako je bio uredno savijen na zadnjem sedištu. Izvio sam se i dohvatio ga. Finimiris je dopirao iz meke tkanine. Osetio sam čudnu bliskost pretražujući jojdžepove. Našao sam avijatičarske naočare i dao joj ih. Prsti nam se očešaše dok ihje uzimala; koža joj je bila hladna i suva, ali u stvari topla.

„Hvala”, kaza ona, stavljajući naočare.

„Malopre ste pomenuli da ima svoje namere”, rekoh brzo. „Čini mi se da stevećkazali da žudi za priznanjem, da je... kako rekoste? ‘Zloćudni narcis’? Zar ga tone objašnjava?”

Jakobsenova malo nakrivi glavu. Zaklonjenih očiju, izgledala je zagonetnijenego ikada. „To objašnjava krajnosti do kojih je spreman da ide, ali ne i zaštouopšte ubija. Verovatno mu to donosi nešto, možda mogućnost da počeše nekipatološki svrab koji ima. Ako nije u pitanju seksualni motiv, šta je onda?”

„Možda samo uživa da nanosi bol”, izneo sam pretpostavku.

Ona zatrese glavom. Iznad naočara joj je opet bila primetna bora. „Ne. Moždauživa u osećaju moći koji mu to pruža, ali postoji i nešto više od toga. Nešto što gatera da radi sve ovo. Mi samo još uvek ne znamo šta je to.”

Sunčeva svetlost naglo nestade, zaklonjena crnim kamionom koji se našaopored nas. Nad automobilom se uzdizalo džinovsko vozilo koje ždere benzin,zatamnjenih stakala, pre nego što je brzo odjurilo dalje. Tek što nas je prošao,kamion je iznenada skrenuo u našu traku. Moja noga refleksno udari o pod, jer samse pripremio za sudar. Ali Jakobsenova, jedva dodirnuvši kočnicu, skrenu u drugutraku, mirno kao da je taj manevar bilo deo neke koreografije.

Bilo je to demonstracija dobre vožnje, još upečatljivija zato što je ona, čini se,nije bila svesna. Ljutito je pogledala za kamionom, koji se brzo udaljavao, ali inačenije obratila pažnju na to.

Međutim, taj izgred je pokvario raspoloženje. Posle toga je opet postalauzdržana, ili zaokupljena onim što smo razgovarali, ili zažalivši što je previše rekla.U svakom slučaju, više nije ni bilo vremena za razgovor. Većsmo se približavalicentru Noksvila. Što smo mu bili bliži, postajao sam sve mrzovoljniji. Jakobsenovame je ostavila ispred mog hotela, uzdržana i neosvojiva kao nekakav zid. Naočare

114

za sunce su joj skrivale oči kada mi je klimnula najkraće što je mogla i odvezla se,ostavivši me na pločniku, ukočenih mišića od saginjanja u borovoj šumi.

Nisam imao pojma šta da radim. Nisam znao da li se moje isključenje odnosi ina mrtvačnicu, a nisam hteo da zovem Toma i pitam ga. Nisam imao volje da odemni u institut, bar dok ne saznam kako stoje stvari.

Stojeći tamo pod bleštavim prolećnim suncem dok su ljudi žurili oko mene,najzad shvatih u punoj meri ono što se dogodilo. Dok sam bio sa Jakobsenovomuspevao sam da ne mislim o tome, ali sada sam morao da se suočim sa tim.

Prvi put u svojoj karijeri bio sam izbačen iz istrage.

Istuširao sam se i presvukao, pa kupio sendviči ručao na obali reke, gledajućikako parobrodi sa točkovima prevoze turiste. U vodi postoji nešto suštinskiumirujuće. Čini se kao da dodirne neku žicu duboko u našoj podsvesti; kao dapokrene neko genetsko sećanje, nastalo dok smo bili u materici. Udisao sam

vazduh koji je pomalo podsećao na močvarni, posmatrao guske kako lete uzvodno ipokušavao da ubedim sebe da mi nije dosadno. Objektivno, znao sam da ono što sedogodilo na groblju ne treba da shvatim lično. Našao sam se u Hiksovoj unakrsnojvatri i postao posredna šteta profesionalne politike koja me se nije ticala. Zaključiosam da to ne treba smatrati gubitkom obraza.

Od toga se nisam osećao nimalo bolje.

Posle ručka sam besciljno lutao ulicama i čekao da mi zazvoni telefon. Mnogovremena je prošlo otkad sam prošli put bio u Noksvilu, i grad se promenio. Ipak,tramvaji su još uvek bili tu, kao i zlatna sunčeva kugla od ogledala, koja je ostalaprimetan obris na horizontu.

Međutim, nisam bio raspoložen za razgledanje grada. Telefon mi i dalje nijezvonio, kao da je kamen u mom džepu. Bio sam u iskušenju da pozovem Toma, aliznao sam da nema svrhe. Zvaće me kada bude mogao.

Tek kasno popodne sam se konačno čuo sa njim. Umorno mi se izvinio za onošto se dogodilo tog jutra.

„To samo Hiks diže larmu. Sutra ću ponovo razgovarati sa Denom. Kad seprašina slegne, siguran sam da će se urazumiti. Nema razloga da ne nastaviš daradiš sa mnom bar u mrtvacnici.

„Šta ćeš da radiš u međuvremenu?”, upitao sam. „Ne možeš sve sam. Zašto neuzmeš Pola da ti pomogne?”

„Pol je danas van grada, ali siguran sam da će mi Samer opet pomoći.”

„Trebalo bi manje da radiš. Jesi li bio kod lekara?”

„Ne brini”, reče on, sa prizvukom u glasu koji mi je govorio da traćim vreme.„Stvarno mi je žao zbog ovoga, Dejvide, ali srediću to. Zasad samo čekaj i budi

115

strpljiv.”

Nisam mogao mnogo da učinim. Odlučio sam da se opustim i uživam uostatku večeri. Malo dokoličarenja neće ti škoditi. Barovi i kafići su počeli da sepopunjavaju službenicima koji su krenuli kućama. Žamor, smeh i razgovor delovalisu privlačno, pa sam nagonski zastao u baru sa drvenom terasom iznad reke. Našaosam sto pored ograde i naručio pivo. Uživao sam u kasnopopodnevnom suncu iposmatrao kako Tenesi sporo protiče dok mu nevidljive struje stvaraju mreškanja ivrtloge na hladnoj površini.

Polako sam počeo da se opuštam. Kada sam ispio pivo, nisam više videoikakav razlog da izađem, pa sam zatražio jelovnik. Naručio sam tanjir lingvina samorskim plodovima i čašu kalifornijskog vina. Samo jednu, zarekao sam se, jer bisutra ujutro trebalo rano da ustanem, bez obzira na to da li ću pomagati Tomu ilineću. Međutim, kada sam završio sa bogatim obrokom, začinjenim belim lukom, tomi više nije delovalo kao ubedljiv razlog.

Naručio sam još jednu čašu vina. Sunce je tonulo iza drveća, ali je bilo i daljetoplo čak i kada se spustio sumrak. Električne svetiljke koje su osvetljavale terasu

privukle su prve noćne leptire. Udarali su i obletali oko stakla, crni obrisi nasprambelih kugli. Pokušao sam da se setim jesam li bio na ovom delu reke prilikomprvog boravka u Noksvilu pre toliko godina. Verovatno jesam u nekom trenutku,ali nisam mogao toga da se setim. Tada sam iznajmio skučen stan u prizemlju, udrugom – i jeftinijem – delu grada, na rubu jedne stare četvrti koju su sve višeobnavljali. Posećivao sam obližnje barove u kraju, a ne one skuplje pored reke.

Ta razmišljanja su mi pokrenula druga sećanja. Odjednom sam se setio licadevojke sa kojom sam izvesno vreme izlazio, medicinske sestre po imenu Bet.Godinama nisam pomislio na nju. Osmehnuo sam se, zapitavši se gde je sada i štaradi. Da li je ikada pomislila na studenta forenzike iz Britanije koga je poznavala.

Vratio sam se u Englesku nedugo posle toga. I nekoliko nedelja kasnijeupoznao sam svoju suprugu Karu. Sećanje na nju i našu kćer povuklo me je, kao iobično, u vrtoglavu dubinu, ali sada sam većbio naviknut na to, pa nisam dozvolioda potonem.

Podigao sam mobilni telefon sa stola i otvorio spisak brojeva. Dženino ime ibroj kao da su iskočili pred mene i pre nego što sam stigao do njih na osvetljenomekranu. Pritisnuo sam dugme za opcije i našao Izbriši, pa digao palac iznaddugmeta. Zatim sam, ne pritisnuvši ga, zatvorio telefon i sklonio ga.

Ispio sam vino i vratio misli sa puta kojim su krenule. Zamenila ih je slikaJakobsenove koja sedi u automobilu, u beloj košulji kratkih rukava, sa lepoizvajanim i preplanulim rukama. Palo mi je na pamet da ništa ne znam o njoj. Nikoliko ima godina, ni odakle je, ni gde živi.

Ali primetio sam da ne nosi burmu na levoj ruci.

Oh, pusti to. Ipak, morao sam da se osmehnem i naručim još jednu čašu vina.

116

Napolju se smrkava. Tvoje omiljeno doba dana. Trenutak prelaza između dvekrajnosti: dana i noći. Raja i pakla. Zemljino kruženje zaustavljeno na ivici, nije nijedno, ni drugo, pa ipak poseduje snagu oba.

Eh, da je sve tako jednostavno.

Pažljivo brišeš objektiv foto-aparata, pa zatim nežno završavaš mekompravougaonom kožom, dok fino staklo ne postane svetlo kao ogledalo. Okrećešobjektiv da uhvatiš svetlo i zagledaš ga, tražeći i najmanju mrvicu prašine koja jemožda ostala na njegovoj savršenoj površini. Nema ničega, ali ipak nastavljaš daga glancaš, za svaki slučaj.

Taj foto-aparat je tvoja najdragocenija imovina. Otkad si je kupio, ta staralajka je tokom godina zaista mnogo korišćena, ali nikada te nije izneverila. Njenecrno-bele slike su uvek kristalno jasne, toliko oštre i precizne da bi mogao daupadneš u njih.

Nije aparat kriv što ti nisi našao ono što tražiš.

Pokušavaš da ubediš sebe da će ovo veče biti kao i svako drugo, ali znaš daneće. Uvek si delovao pod okriljem mraka i uspevao da prođeš nekažnjeno, poštoniko nije znao da postojiš. Sada se sve to promenilo. I mada si sam odlučio daobznaniš svoje postojanje, time je sve promenjeno.

U dobru i u zlu, sada se zna za tebe. Više nema povratka.

Istina, spreman si za to. Ne bi to ni otpočeo da nisi imao izlaznu strategiju.Kada dođe vreme, moći ćeš da se neprimetno vratiš u senku, baš kao i pre. Ali prvomoraš da sprovedeš naum do kraja. A iako nagrada može biti vredna, i rizik je

veliki.

Ne smeš sebi da dozvoliš nijednu grešku.

Daješ sve od sebe da poveruješ kako ono što će se večeras dogoditi nijepreviše važno u poređenju sa mnogim ozbiljnijim dešavanjima i da će se tvoj pravirad nastaviti bez obzira na to. Ali to zvuči šuplje. Činjenica je da je ulog sada veći.Iako mrziš to da priznaš, svi neuspesi su uzeli svoj danak. Potrebno ti je ovo;potrebna ti je potvrda da nisi protraćio sve ove godine.

Ceo svoj život.

Završio si poliranje objektiva foto-aparata i sipaš sebi čašu mleka. Treba dauzmeš nešto da bi ti proradila kiselina u želucu, ali suviše si napet da bi jeo. Mlekoje otvoreno još pre jednog ili dva dana i pena na površini znači da je verovatnopokvareno. Ali to je jedna od dobrih strana nesposobnosti da osetiš ikakav miris iliukus. Ispijaš ga naiskap, zureći kroz prozor u obrise drveća naspram neba. Kada sispustio praznu čašu na kuhinjski sto, njena umrljana unutrašnjost daje joj

avetinjsku poluprozirnost u nadolazećem mraku.

Sviđa ti se ta misao: avetinjska čaša.

117

Ali zadovoljstvo ubrzo nestaje. Čekanje je deo koji najviše mrziš. Međutim,sada nije ostalo još mnogo vremena. Pogledaš preko sobe u uniformu koja visi naunutrašnjoj strani vrata, jedva vidljiva u sve tamnijim senkama. Ne bi prošlapažljiviji pogled, ali većina ljudi ne gleda suviše pažljivo. Vide samo uniformu u tihprvih nekoliko sekundi.

A to je sve što ti je potrebno.

Sipaš sebi još jednu čašu mleka, pa se zagledaš kroz prljav prozor dokposlednja svetlost iščezava sa neba.

13

Zubar leži upravo onako kako sam ga video i prošli put. Još uvek je ispruženna leđima, nepokretan kako samo mrtvac može da bude. Ali promenio se na drugenačine. Meso se osušilo na suncu, a koža i kosa su skliznuli sa njega kao neželjenikaput. Kroz nekoliko dana od mekog tkiva ostale bi samo tvrdoglave tetive, a ubrzozatim ne bi ostalo ništa osim izdržljivih kostiju.

Probudio sam se sa dosadnom glavoboljom, žaleći što sam prošle večerinaručio onu poslednju čašu vina. Sećanje na ono što je prethodilo tome nijepomoglo da se išta bolje osećam. Dok sam se tuširao, pitao sam se šta da radim dokse ne čujem sa Tomom. Ali zapravo nije bilo izbora.

Dosadilo mi je da izigravam turistu.

Parking je bio gotovo prazan kada sam stigao u institut, koji je još uvek bio usenci. Zadrhtao sam od ranojutarnje svežine, navlačeći radno odelo. Izvadio samtelefon, razmišljajući da li da ga ponesem. Obično sam ga isključivao pre nego štoprođem kroz kapiju – činilo mi se da je nepristojno ometati tu tišinu telefonskimrazgovorima – ali nisam hteo da propustim Tomov poziv. Bio sam u iskušenju daga ostavim na vibraciji, ali tako bih celo jutro proveo čekajući njegovo zujanje.

Sem toga, znao sam da će Tom ionako pozvati Gardnera tek kasnije.

Odlučivši se, isključio sam telefon i ostavio ga.

Digao sam torbu na rame i pošao prema kapiji. Bez obzira na to što je bilorano, nisam došao prvi. Unutra, neki mladići žena u hirurškoj odeći, sudeći poizgledu studenti diplomci, ćaskali su idući između drveća. Pozdravili su me uprolazu prijateljskim “Zdravo” i produžili svojim putem.

Kada su otišli, tišina se spustila na čistinu u šumi. Ne računajući pticepevačice, možda sam bio jedino živo biće tamo. Unutra je bilo hladno, a sunce sejoš uvek nije diglo dovoljno visoko da bi se probilo kroz drveće. Rubovi nogavicasu mi potamneli od jutarnje rose dok sam se uspinjao kroz šumu prema mestu gdeje ležalo zubarevo telo. Zaštitni žičani kavez je, između ostalog, omogućavao dapratim kako se njegovo telo raspada kada nikakvi insekti, ni strvinari ne mogu dadopru do njega. To nije bilo baš originalno proučavanje, ali ja ga nikada ranije

118

nisam izveo. A sopstveno iskustvo je uvek bolje nego oslanjanje na tuđi rad.

Međutim, prošlo je nekoliko dana otkad sam bio ovde, pa sam prvo morao daproverim trenutno stanje. Ušao sam kroz vratanca kaveza, izvadio iz torbe metar,razmernik, foto-aparat i beležnicu, pa čučnuo i počeo da radim. Bilo mi je teško; uglavi mi je još uvek bolno pulsiralo, a pomisao na telefon u torbi neprestano mi jeodvlačila pažnju. Kada sam primetio da većdrugi put uzimam istu meru, ljutitosam otresao glavom. Hajde, Hanteru, usredsredi se. Zbog ovoga si došao ovamo.

Usredsredio sam se i prionuo na posao. Glavobolju i telefon sam privremenozaboravio, utonuvši u mikrokozmu truljenja. Nepristrasno gledano, naše fizičkoraspadanje ne razlikuje se od bilo kog drugog prirodnog ciklusa i, kao i svaki drugiprirodni proces, mora da se proučava kako bi se potpuno razumelo.

Naposletku su se javili osećaji neudobnosti. Vrat mi se ukočio, a kada samprekinuo rad da bih ga razgibao, shvatio sam da mi je vruće i da sam zgrčen. Suncese sada dovoljno diglo da se probije kroz drveće, pa sam osetio kako počinjem dase znojim ispod radnog odela. Pogledavši na sat, iznenađeno sam primetio da jegotovo podne.

Izašao sam iz kaveza i zatvorio vrata za sobom, pa se protegao, trgavši se kadami je rame škljocnulo. Skinuo sam rukavice i pošao da izvadim bocu sa vodom iztorbe, ali sam stao ugledavši svoje ruke. Koža je bila bleda i naborana posleboravka u tesnim gumenim rukavicama. Nije bilo ničeg neobičnog u vezi sa tim, aliiz nekog razloga prizor je probudio nešto u mojoj podsvesti.

Bio je to isti osećaj da sam na korak od prepoznavanja nečega koji sam imao iprethodnog dana na Stipl Hilu, i isto tako neuhvatljiv. Znajući da ne mogu na siluda se setim, popio sam gutljaj vode. Dok sam vraćao bocu, zapitao sam se da li jeTom većrazgovarao sa Gardnerom. Iskušenje da uključim telefon i proverimporuke privlačilo me je na trenutak, ali sam ga odlučno otklonio. Ne dozvoli da ti toodvraća pažnju. Prvo dovrši ono što radiš ovde.

Bilo je to lakše reći nego učiniti. Znao sam da je Tom lako mogao do sada dase javi i ta misao mi je remetila usredsređenost. Odbivši da joj se povinujem, spreteranom pažnjom sam izvršio nekoliko poslednjih merenja, proverio ih i zapisaou dnevnik, pa se onda spakovao. Zaključao sam žičani kavez i pošao prema kapiji.Stigavši do automobila, skinuo sam radno odelo i rukavice, i sve stavio u prtljažnikpre nego što sam sebi dozvolio da uključim telefon.

Odmah je zapištao, obaveštavajući me da imam poruku. Želudac mi se vezaou čvor od očekivanja. Bila je poslata nedugo pošto sam stigao u institut, pa osetihosujećenost shvativši da sam propustio Tomov poziv za nekoliko minuta.

Međutim, poruka nije bila njegova. Poslao ju je Pol da me obavesti da je Tomdoživeo srčani udar.

Mi ne shvatamo koliko se oslanjamo na kontekst. Doživljavamo ljude prematome kako ih obično viđamo, ali ako ih uklonimo odatle i stavimo u drugačijuokolinu i situaciju, naši umovi nas iznevere. Ono što je nekada bilo poznato postaje

119

nešto strano i uznemirujuće.

Nisam prepoznao Toma.

Tuba sa kiseonikom bila mu je u nosu, a infuzija mu je kapala u ruku, koju suflasteri držali na mestu. Žice su išle od njega do monitora, na kome su vijugave

elektronske linije tiho pratile rad njegovog srca. U širokoj bolničkoj spavaćici,gornji delovi ruku su mu bili bledi i koščati, sa istopljenim staračkim mišićima.

Staračka je bila i glava, koja je ležala na jastuku, posivelog tena i upalihobraza.

Srčani napad je doživeo prethodne noći u mrtvačnici. Radio je do kasno,želeći da nadoknadi vreme koje je izgubio ranije tog dana na Stipl Hilu. Samer muje pomagala, ali u deset sati Tom joj je rekao da ide kući. Otišla je da se presvuče, azatim čula tresak iz jedne sale za obdukcije. Utrčala je tamo i zatekla polusvesnogToma na podu.

„Sreća je što je ona još bila tamo”, rekao mi je Pol. „Da nije, mogao je tako daleži satima.”

Kada sam stigao, on i Sem su izlazili iz prijemnog odeljenja u hitnoj pomoći,trepćući na sunčevoj svetlosti. Sem je izgledala smireno i dostojanstveno, i hodalasvečanim korakom, nagnuta unazad zbog ravnoteže u poodmakloj trudnoći. Zarazliku od nje, Pol je izgledao izmučeno i iscrpljeno od brige. Saznao je za srčaniudar tek kada mu je Meri ujutro telefonirala iz bolnice. Tomu je u toku noći hitnourađen bajpas, pa je još uvek bio u nesvesnom stanju na intenzivnoj nezi. Operacijaje protekla onoliko dobro koliko je mogla u tim okolnostima, ali uvek postojiopasnost od još jednog napada. Sledećih nekoliko dana biće kritični.

„Znamo li još nešto?”, upitah.

Pol diže ramena. „Samo da je udar bio snažan. Da nije bio tako blizu odeljenjahitne pomoći možda ne bi preživeo.”

Sem stisnu muževljevu ruku. „Ali jeste. Čine za njega sve što mogu. I bar jeskener pokazao da je sve u redu, pa je to dobra vest.”

„Uradili su mu skener?” upitah iznenađeno. To nije bio uobičajendijagnostički postupak za srčane udare.

„Lekari su izvesno vreme mislili da je možda pretrpeo moždani udar”, objasniPol. „Bio je zbunjen kada su ga doneli. Činilo se da misli kako se nešto dogodiloMeri, a ne njemu. Bio je prilično uznemiren.”

„Hajde, dušo, gotovo da nije bio svestan”, kaza Sem. ,,A znaš kakav je Tomkada je Meri u pitanju. Verovatno je samo bio zabrinut što će se ona uznemiriti.”

Pol klimnu, ali video sam da je još uvek zabrinut. Kao i ja. Konfuzija je moglanastupiti zbog toga što Tomov mozak nije primao dovoljno kiseonika ili zbogkrvnog ugruška iz njegovog srca koje je otkazalo. Skener je trebalo da pokaže bilo

120

koji vidljiv znak ako je došlo do moždanog udara, ali i pored toga što nije, to jeipak bio još jedan razlog za zabrinutost.

„Gospode, kako bih voleo da juče nisam bio odsutan”, reče Pol, namrštenoglica.

Sem mu protrlja nadlakticu. „Ne bi bilo nikakve razlike. Ništa ne bi mogao dauradiš. Takve stvari se dešavaju.”

Ali ova nije morala. Grizao sam se od kada sam čuo vest. Da sam se ugrizaoza jezik umesto da izazivam Hiksa, patolog možda ne bi toliko navalio da me izbaciiz istrage. Mogao sam da preuzmem deo Tomovog posla, a možda bih čak primetioi znake predstojećeg srčanog napada, i preduzeo nešto povodom toga.

Ali nisam. I Tom je sada bio na intenzivnoj nezi.

„Kako je Meri?”, upitao sam.

„Bori se”, odgovori Sem. „Bila je ovde cele noći. Ponudila sam da ostanem sanjom, ali mislim da bi radije bila sama sa njim. A možda će im kasnije doleteti isin.”

„Možda?”

„Ako bude mogao da se izvuče iz Njujorka”, reče Pol ogorčeno.

„Pole...” opomenu ga Sem. Kratko mi se osmehnula. „Ako hoćeš da se javišMeri, sigurna sam da bi joj to bilo drago.”

Znao sam da je Tom preslab da bi primao posete, ali svejedno sam hteo dauđem. Pošao sam unutra, ali me Pol zaustavi. „Možeš li kasnije da svratiš domrtvačnice? Trebalo bi da razgovaramo.”

Rekao sam da hoću. Tek mi je tada sinulo da je on postao vršilac dužnostidirektora Forenzičkog antropološkog centra. Činilo se da nimalo ne uživa u tomunapređenju.

Čim sam ušao na prijemno odeljenje, osetio sam klinički miris antiseptika.Srce mi je lupalo, jer je taj miris probudio sećanje na vreme koje sam i sam proveou bolnici. Ipak, brzo otresoh to sećanje. Koraci su mi škripali na linoleumu dok samišao hodnikom prema odeljenju intenzivne nege, gde je Tom bio prebačen. Nalaziose u zasebnoj sobi. Na vratima je bio mali prozor, pa sam kroz njega video Meri,koja je sedela pored kreveta. Tiho sam pokucao na prozorče. Isprva kao da niječula, ali zatim je digla pogled i mahnula mi da uđem.

Ostarila je deset godina otkad sam pre dva dana bio kod njih na večeri, aliosmeh joj je bio topao kao i uvek kada je ustala i odmakla se od kreveta.

„Dejvide, nisi morao da dolaziš.”

„Upravo sam čuo. Kako je on?”

121

Govorili smo veoma tiho, iako je mogućnost da uznemirimo Toma bila mala.Meri neodređeno pokaza rukom prema krevetu.

„Bajpas je dobro prošao, ali je veoma slab. A postoji i opasnost da doživi jošjedan napad...” Izdao ju je glas, a oči su joj se napunile suzama. Dala je sve od sebeda se sabere. „Ali znaš ti Toma. Otporan je kao stare čizme.”

Osmehnuo sam se ohrabrujuće, iako se nisam tako osećao. ,,Jel’ uopštedolazio k sebi?”

„Zapravo nije. Probudio se pre nekoliko sati, ali ne zadugo, još uvek nijesiguran ko je to u bolnici. Morala sam da ga uveravam da sam ja dobro.”Osmehnula se nesigurno, primetno uznemirena. „Međutim, pomenuo je tebe.”

„Mene?”

„Izgovorio je tvoje ime, a ti si jedini Dejvid koga znamo. Mislim da je želeonešto da ti kaže, ali razumela sam samo jednu reč. Zvučala je kao ‘špansko’.”Gledala me je sa očekivanjem. „Znači li ti to nešto?”

Špansko? Zvučalo je više kao dokaz Tomove zbunjenosti. Nastojao sam da nepokažem uznemirenost. „Ništa mi ne pada na pamet.”

„Možda nisam dobro čula”, kaza Meri razočarano. Većje počela da bacapoglede prema krevetu, očigledno želeći da se vrati kod muža.

„Bolje da krenem”, rekoh. „Ako mogu nešto da učinim...”

„Znam. Hvala ti.” Zastala je, namrštivši se. „Umalo zaboravih. Nisi zvao

Toma sinoć, zar ne?”

„Nisam sinoć. Razgovarali smo juče, ali oko četiri sata popodne. Zašto?”

Ona neodređeno mahnu rukom. ,,Oh, verovatno nije ništa, ali Samer kaže daje čula kako mu mobilni telefon zvoni neposredno pre napada. Pitala sam se da li siti zvao, ali nije bitno. Nije moglo biti ništa važno.” Kratko me je zagrlila. „Kazaćumu da si svraćao. Biće mu drago.”

Vratio sam se istim putem i izašao napolje. Posle teške tišine na odeljenjuintenzivne nege, sunce je izgledalo divno. Digao sam glavu prema njemu, udišućisvež vazduh da bih izbacio zadah bolesti i antiseptika iz pluća. Bilo me je sramotada to priznam čak i sebi, ali nisam mogao da poreknem sjajan osećaj što samponovo na otvorenom.

Dok sam išao nazad prema svom automobilu, setio sam se Merinih reći. Šta jeono Tom rekao? Špansko? Zamislio sam se nad time, želeći da nađem smisao,umesto da shvatim to kao još jedan dokaz njegove konfuzije. Ali ma koliko setrudio, nisam mogao da proniknem u značenje, niti u razlog zbog koga je želeo dami ona to kaže.

122

Zaokupljen time, tek kada sam se izvezao na put setio sam se šta mi je Merijoš rekla.

Zapitao sam se ko je to mogao da telefonira Tomu u to doba noći.

Tiganj je postao suv od vreline. Vidiš pramenove dima koji se dižu iz njega ičuješ kako njegov sadržaj šišti dok počinje da gori. Ali tek kada dim počne dastvara oblak iznad šporeta, najzad ustaješ od stola. Čili je pocrneo i šišti odvreline. Smrad je verovatno jak, ali ti ne možeš ništa da namirišeš.

Voleo bi da si tako imun na sve.

Digneš tiganj, ali ga opet ispustiš, jer ti je drška opekla ruku.

„Mamu ti tvoju!” Pomoću starog peškira dižeš ga sa šporeta i nosiš dosudopere. Para šišti kada si pustio hladnu vodu na njega. Zuriš dole u taj nered, nebrinući uopšte.

Ništa više nije važno.

Još uvek si u uniformi, ali sada je mokra od znoja i izgužvana. Još jednoprotraćeno vreme. Još jedan neuspeh. A bio si tako blizu. Zato ti je tako teško uželucu. Posmatrao si iz senke, srce ti je tuklo dok si telefonirao. Zabrinuo si se date živci ne izdaju, ali naravno da nisu. Štos je u tome da ih zapanjiš, da ih izbaciš iz

ravnoteže, tako da ne mogu jasno da misle. I proteklo je baš onako kako sizamislio. Bilo je gotovo prelako.

Ipak, minuti su prolazili, a on se nije pojavljivao. Zatim je stiglo vozilo hitnepomoći. Mogao si samo bespomoćno da gledaš kako medicinari utrčavaju u zgradui vraćaju se sa nepokretnom prilikom, vezanom za nosila. Zatim su ga uneli uautomobil i odvezli.

Van tvog domašaja.

Nije pošteno. Upravo kada si bio nadomak pobede, izraza svoje nadmoći, onati je oteta. Sve te pripreme, sav taj napor, čemu?

Da bi te Liberman prevario.

„Sranje!”

Tiganj udari u zid kada si ga bacio preko kuhinje, ostavljajući trag od vode izaljuljavši klopke za muve. Stojiš stisnutih pesnica, dahćeš, očajnički želeći danahraniš svoj bes, jer iza njega je samo strah; od neuspeha, od onoga što sadatreba uraditi. Strah od budućnosti, jer, budimo iskreni, šta imaš od svih tih godinažrtvovanja? Bezvredne fotografije koje samo pokazuju koliko si bio blizu – da nisiusnimio ništa sem sijaset promašaja za dlaku.

Suze ti dolaze na oči zbog te nepravde. Večeras je trebalo da doneklenadoknadiš očaj koji se sakupljao dok su razočaranja jedno za drugim izranjala iztacne sa razvijačem. Uzimanje Libermana trebalo je da ti nadomesti deo toga.

123

Trebalo je da pokaže da si ipak bolji od lažnih proroka koji tvrde da sve znaju.Zaslužuješ barem toliko, ali sada ti je čak i to oduzeto. I šta ti je ostalo? Ništa.

Samo strah.

Zatvoriš oči dok ti se javlja slika iz detinjstva. Čak i sada možeš da osetiš istionu zapanjenost. Hladnoću velike prostorije koja se natapa u tebi dok prolaziš krozvrata. A onda smrad. Još uvek možeš da ga se setiš, iako odavno više nemaš čulomirisa, većmirisno sećanje nalik umišljenom svrabu odstranjenog uda. Zastaješ,zapanjen onim što vidiš. Redove bledih, beživotnih tela iz kojih su izvučeni krv iživot. Osećaš stisak starčeve ruke kojom ti steže vrat, ravnodušan prema tvojimsuzama.

„Ako ‘oćeš da vidiš nešto mrtvo, dobro pogledaj! Nema ništa naročito u tome,jel’ da? Dolazi nam svima, hteli mi to ili ne. I tebi će. Dobro pogledaj, jer se svesvodi na ovo. Na kraju svi postajemo samo mrtvo meso.”

Sećanje na tu posetu godinama ti je izazivalo košmare. Pogledao bi svojeruke, video kosti i žile prekrivene tankim slojem kože, i odmah bi te oblio hladni,

lepljivi znoj. Pogledao bi ljude oko sebe i opet video te redove bledih tela. Ponekadbi ugledao i svoj odraz na ogledalu u kupatilu i zamislio da si jedan od njih.

Mrtvo meso.

Odrastao si proganjan tim znanjem. A onda, u svojoj sedamnaestoj godini,gledao si ženu na samrti u oči, dok je život – svetlost – izlazio iz njih.

I shvatio si da si ipak više od mesa.

To je bilo otkriće, ali tokom godina bilo je sve teže sačuvati t verovanje. Počeosi da ga dokazuješ, ali svako novo razočaranje ga je samo još više potkopavalo. Iposle svog rada i osmišljavanja, posle svih izlaganja opasnosti, večerašnji neuspehje bilo gotovo nemoguće podneti.

Obrisao si oči i pošao do kuhinjskog stola na kome lež ifoto-aparat lajka,delimično rastavljen. Počeo si da ga čistiš, ali čak ti ni to više ne predstavljazadovoljstvo. Sručiš se u stolicu i zagledaš u delove. Bezvoljno podigneš sočivo iokrećeš ga u ruci.

Ideja ti pada na pamet pravo niotkuda.

Obuzima te uzbuđenje dok ona dobija oblik. Kako si mogao da previdiš neštotako očigledno? Bilo je tamo i sve vreme ti stajalo pred nosem! Nisi smeo sebidozvoliti da zaboraviš kako pred sobom imaš viši cilj. Smetnuo si sa uma ono što jezaista važno, dozvolio si da ti bude odvraćena pažnja. Liberman je bio ćorsokak,

ali neophodan.

Jer da nije bilo toga, možda ne bi ni shvatio kakva retka prilika ti je pružena.

124

Opet se osećaš snažno i moćno, dok razmišljaš šta mora da se uradi. To je to,osećaš iznutra. Sve za šta si radio, sva razočaranja koja si podneo, sve je bilo sarazlogom. Sudbina je pred tebe stavila ženu koja umire, a sada se opet umešala.

Nemelodično zviždućući za sebe, počinješ da skidaš uniformu. Nosio si je celenoći. Nema vremena da je odneseš u perionicu rublja, ali možeš sam da je istrljašsunđerom i ispeglaš.

Biće ti potrebna u najboljem izdanju.

14

Kada sam stigao u mrtvačnicu, na dužnosti je bio debeli portir. ,,Jel’ ste čuli zadr Libermana?”, upita me. Melodični glas bio je u velikom neskladu sa njegovomogromnim telom. Delovao je razočarano kada sam odgovorio da jesam, coktajućiitresući glavom, tako da mu je brada podrhtavala poput želea. „Prava šteta. Nadamse da će mu biti dobro.” Samo sam klimnuo glavom, provukao propusnicu krozaparat i ušao.

Nisam traćio vreme na presvlačenje. Nisam znao hoću li se zadržavati ili neću.

Pol je bio u sali za obdukcije u kojoj je Tom radio. Udubljeno je čitao sadržajotvorene fascikle na radnom stolu, ali je digao pogled kada sam ušao.

„Kako je on?”

„Otprilike isto.”

Pokazao je rukom na papire u fascikli, jaka fluorescentna svetlost otkrivala jenjegove podočnjake i isticala umor. „Čitao sam Tomove beleške. Znam deopozadine, ali koristilo bi ako bi me ukratko upoznao sa pojedinostima.”

Ćutke je slušao dok sam mu govorio kako telo pronađeno na groblju skorosigurno pripada Vilisu Deksteru, i kako su ostaci ekshumirani iz Vilisovog grobaverovatno pripadali sitnom lopovu po imenu Noa Harper. Opisao sam ružičastezube koje smo otkrili na ostacima i Harpera i Terija Lumisa, žrtve iz planinskekolibe, i kako je izgledalo da oni protivreče gubitku krvi i povredama na telu ovogdrugog. Kada sam mu rekao da su podjezične kosti obojice bile netaknute i da dosada nismo otkrili tragove posekotina na samim kostima, umorno se nacerio.

„To je ili – ili. Uzrok smrti može biti zadavljenje ili ubodi, ali nikako oboje.Možemo samo da se nadamo da ćemo otkriti sigurne dokaze za jedno ili drugo.” Natrenutak je spustio pogled na fasciklu, pa se onda naizgled trgao. „Dakle, pristaješ lida nastaviš?”

Nadao sam se da ću to čuti ranije, ali okolnosti su mi oduzele sve zadovoljstvotog trenutka. „Da, ali neću više da budem razlog ikakvih trvenja. Zar ne bi bilobolje da to preuzme neko drugi?”

Pol zatvori fasciklu. „Ne tražim da budeš ljubazan. Pošto je Tom u bolnici,nastavničko osoblje će biti prilično opterećeno. Učiniću ovde šta mogu, ali

125

nekoliko sledećih dana biće naporno. Iskreno, dobro bi nam došla pomoći bilo biglupo ne iskoristiti tebe kad si većod početka bio uključen.”

„Šta je sa Gardnerom?”

„On se ne pita. Ovo je mrtvačnica, a ne mesto zločina. Jasno sam mu rekao damože ili da veruje u naš sud ili da pronađe nekog drugog. A to neće uraditi,

posebno sad kad je izgubio Toma tako brzo nakon otimanja Irvinga dok je bio podnjegovom paskom.”

Setivši se toga, osetih malu krivicu. Zbog Tomovog srčanog udara gotovo samzaboravio na profajlera. ,,A šta je sa Hiksom?”, upitao sam.

Izraz na Polovom licu otvrdnu. „Hiks može da ide dođavola.”

Bilo je očigledno da nije raspoložen za ustupke. Patolog i Gardner će otkriti daje sasvim drugačiji saradnik od Toma, pomislih.

,,U redu”, rekoh. „Da nastavim sastavljanje ostataka ekshumiranog?”

„Zasad ih ostavi. Gardner želi potvrdu da su kosti iz šume Deksterove. Samerje počela da ih otpakuje, tako da nam je trenutno to prioritet.”

Većsam krenuo, ali tada sam se setio šta sam hteo da pitam. „Meri je rekla daje Tom pokušao nešto da joj kaže. Zvučalo joj je kao ‘Špansko’. Znači li ti tonešto?”

„Špansko?” Pol je delovao zbunjeno. „Ništa mi ne pada na pamet.”

Potom sam otišao da se presvučem. Pol je morao da ode na vanredni sastanakosoblja instituta, ali je rekao da će se vratiti što pre bude mogao. Samer je većbilau sali za obdukcije, u koju su bili odneseni ostaci sa Stipl Hila, i otpakivala je

poslednje kese sa dokazima.

Nisam bio mnogo iznenađen što sam zatekao Kajla kako joj pomaže.

Obuzeti razgovorom, nisu me čuli kada sam ušao. „Zdravo”, rekoh.

Samer vrisnu i okrenu se, zamalo ne ispustivši kesu koju je upravo uzela.

„Bože!” prodahta sa olakšanjem kada je videla da sam to ja.

„Izvini. Nisam hteo da te uplašim.”

Ona se nesigurno osmehnu. Lice ispod blajhane kose bilo je umrljano suzama.

126

,,U redu je. Nisam vas čula. Kajl mi samo pomaže.”

Pomoćnik u mrtvačnici izgledao je pomalo postiđeno, ali i da je zadovoljan

sobom.

,,Kako je,Kajle?”

,,Oh, prilično dobro.” Mahnuo je rukom u rukavici, onom u koju se ubo.

„Lepo je zaraslo.”

Ako je igla bila zaražena, nije bilo važno da li je rana zarasla ili nije. Ali i onsam je bio svestan toga. Ako je želeo da pokaže kako je hrabar, nisam imao nameru

da mu to kvarim.

„Samer mi je rekla za dr Libermana”, kaza. „Kako je on?”

„Stabilan.” To je zvučalo bolje nego da sam rekao da nema promene.

Samer je izgledala kao da bi mogla da zaplače. „Volela bih da sam višeučinila.”

„Bila si odlična”, uveravao ju je Kajl, čije je okruglo lice odisalo ozbiljnošću.„Siguran sam da će mu biti dobro.”

Samer mu uputi bojažljiv osmeh. On joj ga uzvrati, pa se seti da sam i ja tu.

„Pa, uh, mislim da bih trebalo da pođem. Vidimo se kasnije, Samer.”

Njen osmeh otkri jamice na obrazima. „Ćao, Kajle.”

Vidi, vidi. Možda bi posle svega iz ovoga moglo da se izrodi i nešto dobro.

Nakon njegovog odlaska, dok smo završavali otpakivanje ostataka, Samer jeizgledala bezvoljno, bez svoje uobičajene živosti.

„Kajl je u pravu. Sreća je da si sinoćbila ovde”, rekoh joj.

Kada je odmahnula glavom, njeni pirsinzi blesnuše obasjani svetlošću iznadnas. „Nisam ništa učinila. Imam utisak da sam trebala da uradim nešto više. Dapokušam reanimaciju ili tako nešto.”

„Smestila si ga u bolnicu na vreme. To je najvažnije.”

„Nadam se da jeste. A znate, izgledao je dobro. Možda pomalo umorno, ali toje sve. Šalio se da će me častiti picom što me je zadržao tako kasno.” Neprimetniosmeh pređe joj licem. ,,U deset sati mi je rekao da idem kući. Kazao je da želi jošnešto da proveri pre nego što i sam ode.”

127

Osetio sam da mi se budi radoznalost. „Jel’ rekao šta je u pitanju?”

„Nije, ali pretpostavila sam da ima veze sa ostacima iz kolibe. Presvukla samse i krenula ka izlazu kada sam čula da mu zvoni mobilni telefon. Znate onuizanđalu starinsku melodiju koju ima?”

Tom bi morao sa nekoliko biranih reči da raspravi to što je Take Five DejvaBrubeka opisana kao “izanđala”, ali ja sam samo klimnuo glavom.

„Nisam obraćala pažnju, ali odjednom se začuo tresak iz sale za obdukcije.Utrčala sam i našla ga na podu.” Šmrcnula je i brzo obrisala oči. „Pozvala samhitnu pomoć, a onda ga držala za ruku i razgovarala sa njim dok lekari nisu stigli.Govorila sam mu da će sve biti u redu. Nisam sigurna da me je čuo, ali uradila sam

ono što je trebalo, zar ne?”

„Dobro si postupila”, uverio sam je. Jel’ bio svestan?”

„Nije baš, ali nije bio ni sasvim bez svesti. Ponavljao je ime svoje žene, kao daje zabrinut za nju. Mislila sam da verovatno ne želi da se ona uzbuđuje kad saznaza to, pa sam mu rekla da ću je pozvati. Smatrala sam da je bolje ja da je pozovem,nego ljudi iz bolnice.”

„Siguran sam da je Meri bilo drago zbog toga”, rekoh, iako sam znao da takvevesti nikada nisu dobrodošle, bez obzira na to ko ih javlja.

Samer opet šmrcnu i obrisa nos. Jedan pramen njene izbeljene kose izvukao seispod trake, pa je izgledala mlada nego što je bila.

„Stavila sam njegove naočare i mobilni telefon u plakar iznad radnog stola usali za obdukcije. Nadam se da je to u redu; bili su na podu i nisam znala šta dauradim sa njima.”

Zaustio sam da kažem kako ću ih ja odneti Meri, ali tada mi njene reči dopreše

do uma. „Hoćeš reći da su bili na podu sale za obdukcije u kojoj sam ja radio?”

„Tako je. Zar nisam to rekla? Dr Liberman se tamo srušio.”

„Šta je radio u toj sali?” Mislio sam da je doživeo srčani udar u svojoj sali za

obdukcije.

„Ne znam. Jel’ to važno?” upita ona zabrinutog lica.

Uverio sam je da nije. Međutim, bio sam zbunjen. Tom je sastavljao kosturTerija Lumisa. Zašto bi to prekinuo i otišao da proverava ekshumirane ostatke?

To pitanje me je mučilo i kada smo odneli lobanju i druge kosti sa groblja narendgen, ali prošao je još jedan sat pre nego što sam dobio priliku da učinim nešto uvezi sa tim. Ostavivši Samer da čisti ostatke, otišao sam da vidim gde se Tomsrušio.

128

Sala je izgledala upravo onako kako sam je ostavio. Samo lobanja i veće kostibile su postavljene na stolu za obdukcije; ostale su i dalje čekale svoj red uplastičnoj kutiji u blizini. Stajao sam tamo izvesno vreme, pokušavajući da otkrijemda li je išta pomereno ili promenjeno. Ali ako je i bilo nisam to primetio.

Prišao sam plakaru u koji je Samer stavila Tomove naočare i telefon. Naočaresu mi izgledale poznato i odbačeno bez svog vlasnika. Ili sam ih možda samoobojio sopstvenim osećanjima.

Stavio sam ih u gornji džep i hteo isto da učinim sa mobilnim telefonom kadmi je nešto palo na pamet. Zastao sam, osećajući njegovu težinu u ruci,razmišljajući da li je ono što sam imao na umu možda suvišno zadiranje uprivatnost.

Sve zavisi od onoga što saznaš.

Telefon je ostao uključen cele noći, ali se baterija još nije istrošila. Nije mibilo potrebno mnogo vremena da otkrijem gde se nalaze brojevi dolaznih poziva.Poslednji je bio zabeležen u 22.03 prethodne večeri, baš kao što je Samer rekla.

U isto vreme kada je Tom doživeo srčani udar.

Pomislio sam da je to možda slučajnost, da ta dva događaja možda nisupovezana. Ipak, postojao je samo jedan način da to otkrijem. Broj je pripadaofiksnoj telefoniji sa pozivnim brojem iz Noksvila. Ukucao sam ga u svoj telefon.Nisam bio siguran da li je u redu to što sam uzeo broj iz Tomovog aparata. I dalje

sam oklevao. Kad si većdovde stigao, možeš i da pozoveš.

Pozvao sam broj.

Prošlo je nekoliko sekundi, a onda se začuo signal da je linija zauzeta.Razočarano sam prekinuo poziv i sačekao da prođe minut pre nego što sam opetpozvao. Ovog puta sam dobio vezu. Puls mi se ubrzao dok sam čekao da se nekojavi.

Ali niko se nije javio. Telefon je zvonio i zvonio, ponavljajući jednoličanzvuk. Najzad, shvativši da niko neće podići slušalicu, prekinuo sam vezu.

Bilo je mnogo razloga zbog kojih bi u jednom trenutku veza bila zauzeta, dokminut kasnije niko ne bi odgovorio na poziv. Osoba sa druge strane je mogla izaćiili odlučiti da zanemari poziv sa nepoznatog broja. Bilo bi beskorisno razmišljati otome.

Ipak, izlazeći iz sale za obdukcije, znao sam da neću imati mira dok to nesaznam.

Do kraja dana sam bio prezauzet da bih se setio da opet pozovem taj broj.Trebalo je očistiti ostatke sa Stipl Hila, ali to je bio prilično jednostavan posao.Strvinari i insekti su već

129

uklonili sve tragove mekog tkiva sa njih, pa ih je maltenetrebalo samo oprati u rastvoru deterdženta.

Ali tek što smo ih potopili u burad, u mrtvačnicu su stigli medicinski kartoniNoe Harpera i Vilisa Dekstera. Znajući da Gardner želi da što pre dobije njihovuidentifikaciju, ostavio sam Samer da završi čišćenje i sušenje kostiju, i posvetio setome.

Pokazalo se da je od njih dvojice lakše potvrditi Deksterov identitet.Rendgenski snimci lobanje pronađene u šumi, koje smo napravili tog jutra,pokazali su frakture istovetne onima na rendgenskim snimcima napravljenim poslemehaničareve smrti. To smo i očekivali, ali sada je bilo zvanično: Vilis Dekster nijebio ubica. Poginuo je u saobraćajnoj nesreći šest meseci ranije.

Ipak, ostalo je otvoreno pitanje čije je telo bilo sahranjeno u Deksterovomgrobu.

Nije bilo mnogo sumnje da je to Noa Harper, ali bilo nam je potrebno više oddelimične podudarnosti godina i rase da bismo bili sigurni. Nažalost, nije biloposmrtnog pregleda, ni zubarskog kartona koji bi nam omogućili uobičajenuidentifikaciju. I mada su istrošena butna kost i zglobovi tela iz kovčega mogli daobjasne Harperovo karakteristično hramanje, nismo imali njihove rendgenskesnimke u njegovom zdravstvenom kartonu. Zdravstveno osiguranje i nega zubaočigledno su predstavljali luksuz koji sitni lopov nije mogao da priušti.

Naposletku, Harpera smo identifikovali po prelomima nadlaktice i butne kostiiz detinjstva. Imali smo njihove rendgenske snimke i mada je kostur odraslogčoveka stariji i istrošeniji, ožiljci davno zaraslih preloma kostiju ostali su vidljivi.

U trenutku kada sam sa sigurnošću utvrdio identitete oba leša, bilo je većkasno. Samer je otišla još pre nekoliko sati, a Pol mi je javio da se sastanak odužio,tako da ipak neće stići da svrati u mrtvačnicu. Dobro je znao šta mu je važnije – daode kući svojoj trudnoj supruzi, a ne da radi prekovremeno. Pametan čovek.

Želeo sam da nastavim s radom, ali dan mi je bio zamoran i psihički i fizički.Osim toga, ništa nisam pojeo od doručka. Ma koliko da sam želeo da nadoknadimizgubljeno vreme, sopstveno izgladnjivanje nije bio način da to postignem.

Dok sam se presvlačio, pozvao sam Meri da čujem kako je Tom. Ali telefonjoj je bio isključen, pa sam pretpostavio da je još uvek kod njega. Kada sam pozvaoodeljenje intenzivne nege, ljubazna bolničarka mi je rekla da je stabilan, što jeznačilo da nema promene. Upravo sam hteo da sklonim telefon, kad sam se setiobroja koji sam ranije uzeo iz Tomovog telefona.

Do tada sam ga sasvim smetnuo sa uma. Pozvao sam opet taj broj dok samizlazio iz mrtvačnice, klimnuvši za laku noćstarijem crncu, koji je sada sedeo naportirnici.

Broj je bio zauzet.

Ipak, to je barem značilo da je neko kod kuće. Gurnuo sam teška staklena

130

vrata i izašao napolje. Sumrak se spuštao na gotovo pustu okolinu bolnice, dajućivečeri umirući zlatasti sjaj. Još jednom sam pozvao nepoznati broj. Ovog puta jezazvonio. Usporio sam, očekujući da neko odgovori. Hajde, javi se.

Niko se nije javio. Osujećen, prekinuo sam vezu. Ipak, dok sam spuštaomobilni telefon začuo sam nešto nalik udaljenom zakasnelom odjeku.

Negde u blizini zvonio je telefon.

Zastao sam pre nego što sam mogao da odredim odakle se čuje. Oslušnuosam, ali čuli su se samo ptičja pesma i udaljeni šum saobraćaja. Svestan daverovatno preterano reagujem na nešto što je po svoj prilici slučajnost, ponovo sampozvao taj broj.

Večernju tišinu razbila je zvonjava telefona.

Tridesetak metara odatle, delimično zaklonjena zaraslim šibljem, nalazila sejavna telefonska govornica, u kojoj nije bilo nikoga. Još uvek ne verujući da to nijeslučajnost, prekinuo sam vezu. Zvonjava prestade.

Pošavši dalje, pozvao sam ga opet. Telefon u javnoj govornici opet zazvoni.Dok sam prilazio zvonjava je postajala sve glasnija, a nešto tiša verzija čula se izmog mobilnog telefona. Ovog puta sačekao sam dok nisam prišao na samo metarrazdaljine pre nego što sam prekinuo vezu.

Zavladala je tišina.

Javna govornica bila je otvorenog tipa sa zaklonom u obliku poluškoljke. Okonje su izrasli granje i šiblje, pa se činilo kao da je utonula u zelenilo. Sada samshvatio zašto je veza ili bila zauzeta ili se niko nije javljao kada sam zvao. Bolnicesu bile jedno od svega još nekoliko mesta gde su javne govornice i dalje potrebne,pošto su posetioci zvali rođake ili taksi službu.

Ušao sam u govornicu, ne dodirujući telefon. Nije bilo sumnje da je nekoprethodne večeri pozvao Toma odavde, ali nisam imao pojma zašto; sve dok nisampogledao niz stazu kojom sam upravo došao. Kroz raštrkane grane žbunja imaosam savršen pogled na ulaz u mrtvačnicu.

I svakoga ko izađe iz nje.

15

„Dakle, mislite da je dr Libermana sinoćzvao ubica?”

Glas Jakobsenove bio je potpuno ravan, pa nije bilo načina da saznam štamisli o toj ideji.

„Da, mislim da je to moguće”, odgovorih.

Sedeli smo u restoranu mog hotela, a moja polupojedena večera hladila se na

131

tanjiru ispred mene. Pozvao sam Gardnera iz bolnice, našavši njegov broj uadresaru Tomovog mobilnog telefona. Očekivao sam njegovo nepoverenje ispremio razloge da ga ubedim. Međutim, nisam očekivao da se neće javiti i da ću tomorati da objašnjavam njegovoj govornoj pošti.

Nisam hteo da ulazim u pojedinosti, većsam samo rekao kako mislim da jeubica možda stupio u vezu sa Tomom i zamolio Gardnera da me pozove.Pretpostavljao sam da će agent Istražnog biroa želeti lično da vidi javnu govornicu,možda i da skida otiske prstiju sa nje, premda sam sumnjao da će nešto pronaćibudući da je otada korišćena dvadeset četiri sata.

Ipak, nije bilo svrhe čekati tamo da Gardner dobije moju poruku i odluči dame pozove. Osećajući se pomalo glupo, seo sam u automobil i odvezao se u hotel.

Neko mi se javio tek posle jednog sata. Upravo sam naručio večeru kada mi jezazvonio telefon, ali sa druge strane linije nije bio Gardner, nego Jakobsenova.Zatražila je broj koji sam uzeo iz Tomovog telefona i rekla mi da sačekam. Na vezije nastupila tišina, pa sam pretpostavio da prenosi obaveštenje Gardneru. Kada seopet javila, rekla je da će doći do mene za pola sata.

Manje od pola sata kasnije, digao sam pogled i video je kako ulazi u restoran.Pomerio sam tanjir u stranu, odjednom izgubivši apetit. Jakobsenova je ovog putabila u crnom kostimu, a dobro skrojena suknja joj je šuštala pri svakom koraku dokje išla prema mom stolu. Mogla je biti i ambiciozna, mlada poslovna žena, da nijebilo pištolja koji sam primetio ispod njenog sakoa dok je sedala. Nije objasnilazašto mi Gardner nije uzvratio poziv ili lično došao, ali mogao sam dapretpostavim.

Odbila je da išta pojede ili popije, i ćutke slušala dok sam sa više pojedinostigovorio o pozivu koji je Tom primio.

Tada sam poželeo da se nisam petljao u to.

„Da li je mobilni telefon dr Libermana kod vas?”, upitala je.

Izvadio sam telefon iz sakoa i pružio joj ga. Stavio sam ga u džep uposlednjem trenutku pre nego što sam izašao iz sobe. Za svaki slučaj.

„Ima li vesti o Irvingu?”, upitah, dok je Jakobsenova pregledala Tomoveprimljene pozive.

„Ne još.” Bilo mi je jasno da je to sve što ću saznati. Unela je broj u svojtelefon, pa ga sklonila bez ikakvih primedbi. „Zašto ste uopšte proveravali telefondr Libermana?”

„Zanimalo me je ko ga je zvao. Pitao sam se da li je to povezano sa srčanimudarom.”

Izraz lica joj je bio nečitljiv. „Niste pomislili da je to zabadanje nosa u tuđestvari?”

132

„Naravno da jesam. Ipak, mislio sam da mi Tom ne bi zamerio u ovimokolnostima.”

„Niste se potrudili da prethodno zatražite nečiju dozvolu?”

„Čiju? Da telefoniram njegovoj ženi dok je pored njegovog bolničkogkreveta?”

„Mislila sam više na Dena Gardnera.”

,,A da, pošto on toliko ceni moje mišljenje.”

Činilo se da ju je sopstveni osmeh iznenadio isto koliko i mene. Ozario joj jecelo lice i promenio strog, privlačan izraz u drugi, koji bi mogao da krasi koricenekog časopisa. Zatim je nestao, ostavivši me da žalim što nije duže potrajao.

„Ovo je samo pretpostavka”, nastavi ona, vrativši profesionalni izraz na lice;mada možda ne tako tvrd kao maločas. „Taj poziv je mogao uputiti bilo ko.”

„Iz javne govornice blizu mrtvačnice? U to doba noći?”

Nije odgovorila. „Jesu li lekari rekli kada bi dr Liberman mogao da govori?”

„Nisu. Ali verovatno ne skoro.”

Prekinuli smo razgovor, jer je kelnerica došla da odnese moj tanjir i ponudijelovnik deserta.

„Slušajte, ja ću uzeti kafu. Zašto mi se ne pridružite?”, upitah.

Jakobsenova je oklevala, pogledavši na sat. Prvi put je pokazala znak umora.

„Može jednu na brzinu.” Naručila je kafu late sa obranim mlekom i duplimespresom.

„Jeste li sigurni da nećete još nešto?”, ponudio sam.

„Kafa je dovoljna, hvala vam”, odgovori ona, kao da žali što se i tolikoopustila. Pomislio sam da će joj šećer u krvi uvek biti odmah iza samodiscipline.

Prećutnim dogovorom smo odložili razgovor dok kelnerica ne donese našekafe. Jakobsenova je neumorno dobovala prstima po površini stola za kojim smosedeli. Nokti su joj bili kratko podsečeni i bez ikakvog laka.

„Jeste li rodom iz Noksvila?” zapitah, da prekinem ćutanje.

„Iz jednog gradića blizu Memfisa. Niste čuli za njega.”

Bilo je jasno da neću ni sada. Pokušao sam opet kada nam je kelnerica donelakafe.

„Pa, zbog čega ste diplomirali psihologiju?”

133

Ona sleže ramenima. Taj pokret je izgledao kruto i izveštačeno.

„To me je zanimalo. Želela sam da saznam više o tome.”

„Ali umesto toga ste se zaposlili u Istražnom birou Tenesija. Kako to?”

„To je bilo korisno za karijeru.”

Srknula je kafu i time zaključila temu. Toliko o mogućnosti da je boljeupoznam. Mislio sam da nije bilo svrhe pitati je za muža ili prijatelja.

„Razmotrimo mogućnost, recimo da ste možda u pravu u vezi sa timtelefonskim pozivom”, reče ona, spustivši šolju. „Šta bi bila njegova svrha? Hoćete

li da kažete kako je neko namerno izazvao srčani udar dr Libermana?”

„Naravno da ne.”

„Zašto ga je onda zvao?”

Sada smo stigli i do toga. „Da ga navede da izađe napolje. Mislim da je Tom

trebalo da bude sledeća žrtva.”

Jedini znak iznenađenja Jakobsenove bio je njen brz treptaj. „Nastavite.”

„Tom je neposredno posle srčanog udara delovao zbunjeno, ubeđen da senešto dogodilo Meri. Čak su i u bolnici morali neprestano da ga uveravaju da je onadobro. Završilo se tim udarom, ali pretpostavimo da nije? Pretpostavimo da ga jeneko pozvao i rekao mu da je njegova žena doživela nekakvu nesreću?”

Izmeđuočiju Jakobsenove opet se usekla bora. „On bi izleteo napolje da odekod nje.”

„Tačno. Kad primite takav poziv, zaboravite sve drugo. Ne brinete zaopreznost, ni da ne idete sami do automobila. Ostavljate sve i idete.” To samodlično znao. Još uvek me je opsedalo sećanja na glas policajca koji mi je javio dasu moja žena i kćerka doživele nesreću. ,,U to doba noći većina bolnica je priličnoprazna, a iz telefonske govornice odakle je stigao poziv pruža se odličan pogled naulaz u mrtvačnicu. Čovek koji se nalazio u njoj mogao bi da vidi kada Tom izađe.”

„Zašto nije sačekao da Tom završi posao.”

„Zato što onaj ko je naumio da napadne ili otme Toma ne bi rizikovao da jošneko izađe sa njim. Ovako bi izabrao trenutak po svojoj želji, znajući da će ovaj bitisam i ranjiv.”

Jakobsenova još uvek nije bila uverena. „Morao je nekako da nabavi brojmobilnog telefona dr Libermana.”

„Tom ga ne krije. Svako može da ga dobije od njegove sekretarice nauniverzitetu.”

134

„Dobro, ali dr Liberman nije privukao na sebe pažnju kao profesor Irving.Zašto bi ga ubica izabrao?”

„Nemam pojma”, priznao sam. „Ali sami ste rekli da onaj ko je odgovoran zaovo ima veličanstveno mišljenje o sebi. Možda je mislio da mu mehaničari i sitnilopovi neće pribaviti pažnju koju zaslužuje.”

Jakobsenova se zagledala u prazno, razmišljajući o tome. Namerno samskrenuo pogled sa njenih punih usana.

„Moguće je”, priznala je posle izvesnog vremena. „Možda postajeambiciozniji. Profesor Irving mu je možda otvorio apetit za poznatijim žrtvama.”

„Osim ako Tom nije sve vreme bio glavna meta.”

Znao sam da izazivam sreću. Jakobsenova se namrštila. „Nema dokaza koji bito podržali.”

„Znam”, složio sam se. „Samo sam razmišljao o svemu ostalom što je ubicauradio. Smišljeno ubrzavanje raspadanja, svinjski zubi umesto ljudskih i žrtve saočigledno protivrečnim uzrocima smrti. Sve to govori da će forenzičari početi da sečešu po glavi. Sada izgleda da je i sam Tom verovatno bio određen za sledećužrtvu. Zar vam se ne čini da je ubica sve vreme to nameravao?”

Još uvek je bila sumnjičava. „Dr Liberman nije jedini forenzički antropologkoji radi za Istražni biro Tenesija. Nije bilo načina da iko sazna da će on bitipriključen ovoj istrazi.”

„Onda je ubica možda želeo da uhvati bilo koga ko je priključen istrazi, neznam. Ali nije tajna da Istražni biro obično prvo poziva Toma, kao ni to da je onnameravao da se kasnije ove godine penzioniše.” Ranije. Odagnao sam misao opropalim namerama Toma i Meri i nastavio. „Šta ako je ubica ovo video kaoposlednju mogućnost da se dokaže protiv jednog od vodećih forenzičara u zemlji?Znamo da je sredio da telo Terija Lumisa bude nađeno kada istekne najam kolibe, aTom se samo nedelju dana ranije vratio sa jednomesečnog putovanja. To znači daje ubica morao da unajmi kolibu dan-dva pre ili posle Tomovog povratka.Pretpostavimo da to nije samo slučajnost?”

Međutim, po mrštenju Jakobsenove videh da sam preterao. „Zar ne mislite daje to malo nategnuto?”

Uzdahnuo sam. Ni sam više nisam bio siguran. „Možda. Pa ipak, imamo poslasa nekim ko je postavio injekcijske igle u leš šest meseci pre nego što je sredio daon bude ekshumiran. U poređenju sa tim, nije preteško saznati kada će sledećažrtva biti u gradu.”

Jakobsenova je ćutala. Srknuo sam kafu, pustivši je da sama donese svojezaključke.

„To je baš obimno tumačenje jednog telefonskog poziva”, reče najzad.

„Jeste”, složio sam se.

135

„Ali mislim da vredi proveriti.”

Tada me napusti sva napetost, koje do tada nisam bio čak ni svestan. Nisambio siguran osećam li olakšanje zbog toga što će se proveriti mogući trag, ili samozahvalnost što sam ozbiljno shvaćen.

„Znači, uzećete otiske prstiju iz javne govornice?”

„Ekipa za uviđaje većje tamo, mada sumnjam da će išta naći dvadeset četirisata kasnije.” Jakobsenova blago izvi usta, primetivši moje iznenađenje. „Nistevaljda mislili da ćemo jednostavno zanemariti tako nešto?”

Zvučno brrr od vibracija njenog telefona na stolu poštedelo me je odgovora nato pitanje. „Izvinite”, kaza ona, uzevši ga.

Opušteniji nego što sam bio celog dana, pijuckao sam kafu dok je ona izašlada primi poziv. Posmatrao sam je kroz staklena vrata kako napetog izraza slušasagovornika sa druge strane linije. Razgovor nije dugo trajao. Posle manje odjednog minuta vratila se unutra. Očekivao sam da se izvini i ode, ali je ona opetsela za sto.

Nije pomenula razgovor, ali je zato odisala nekom novom hladnoćom. Nestalaje blaga opuštenost koju sam primetio ranije. Malo se igrala drškom svoje šolje,pomerajući je na tacni. „Dr Hanteru...” počela je.

„Zovem se Dejvid.”

Kao da to nije očekivala. „Slušajte, treba da znate...”

Čekao sam, ali nije nastavljala. „Šta?”

„Nije važno.” Šta god je nameravala da kaže, predomislila se. Pogled joj jeodlutao do gotovo prazne čaše piva, koju kelnerica još nije odnela. „Izvinite štopitam, ali smete li da pijete alkohol? Mislim, s obzirom na vaše stanje?”

„Moje stanje?”

„Vašu povredu.” Zagonetno je nakrivila glavu. „Verovatno ste pretpostavili dasmo vas proverili.”

Shvatio sam da držim šolju u vazduhu. Pažljivo sam je spustio. „Nisamrazmišljao o tome. A što se alkohola tiče, bio sam uboden, a nisam trudan.”

Gledala me je sivim očima. „Da li vam je neprijatno da razgovarate o tome?”

„Ima i prijatnijih tema.”

„Da li ste išli na neko savetovanje posle tog napada?”

„Nisam. A nije mi potrebno ni sada, hvala.”

136

Ona izvi obrvu. „Zaboravila sam. Ne verujete psiholozima.”

„Nisu oni u pitanju. Ne verujem da razgovor o nečemu uvek predstavljanajbolje rešenje, i to je sve.”

„Stisnete zube i tako to?”

Gledao sam je netremice. Počela je da mi pulsira krv u slepoočnicama.

„Žena koja vas je napala nije uhvaćena, zar ne?”, zapita ona trenutak kasnije.

„Nije.”

„Da li vas to brine? Da bi mogla opet da pokuša?”

„Trudim se da se ne opterećujem time.”

„Ali to vas ipak opterećuje, zar ne?”

Shvatio sam da sam stisnuo pesnice ispod stola. Bile su vlažne kada sam ihotvorio. „Čemu ova pitanja?”

„Samo sam radoznala.”

Zurili smo jedno u drugo. Ali iz nekog razloga sada sam bio smiren, kao dasam prešao preko praga. „Zašto pokušavate da me izvedete iz takta?”

Pogled joj je postao nesiguran. „Samo sam...”

,,Jel’ vam Gardner rekao da to uradite?”

Ne znam odakle mi je došlo to pitanje, ali kada je skrenula pogled shvatio samda sam u pravu. Bilo je to samo na sekundu, ali sasvim dovoljno.

„Zaboga, šta ovo znači? Jel’ vi to mene ispitujete?”

„Naravno da ne”, odgovorila je, ali neubedljivo. Sada nije smela da mepogleda u oči. „Den Gardner je samo želeo da sazna u kakvom ste psihičkom stanjui ništa više.”

,,U kakvom sam psihičkom stanju?” Nasmejao sam se u neverici. „Bio samuboden, raskinuo sam sa prijateljicom, jedan od mojih najstarijih prijatelja leži ubolnici, a izgleda da su ovde svi ubeđeni da sam nesposoban. Moje psihičko stanjeje dobro, hvala.”

Obrazi Jakobsenove obojiše se crvenilom. „Izvinjavam se ako sam vasuvredila.”

„Nisam uvređen, samo...” Nisam znao šta je tačno u pitanju. ,,I gde jeGardner? Zašto on nije ovde?”

137

„Trenutno je zauzet nečim drugim.”

Nisam bio siguran šta me više razdražuje, to što je mislio da me trebaproceniti ili što mu nije bilo dovoljno važno da to učini sam.

,,I zašto se sad uopšte bavite time? Posao je gotovo završen.”

Crvenilo sa obraza Jakobsenove je nestajalo. Zamišljeno se zagledala u kafu,odsutno prelazeći prstom po ivici šolje.

„Imamo nova dešavanja na Stipl Hilu”, reče ona.

Ćutao sam. Njene sive oči sretoše se sa mojim.

„Jork je nestao.”

16

Sa svetlima koja su sijala sa svakog njenog prozora i iz gomile vozilaIstražnog biroa Tenesija ispred nje, Jorkova kuća je izgledala krajnje nestvarno, kaoda je deo scenografije nekog filma. Nalazila se na terenu Stipl Hila, dobro skrivenai udaljena od groblja prevojem u borovoj šumi. Nalik samom pogrebnom zavodu,bila je niska, pravougaona zgrada od betona i stakla, neuspeo pokušaj preseljenjakalifornijskog modernizma iz 1950-tih godina duboko na jug Amerike. Nekada jemožda bila upečatljiva. Sada, okružena senovitim vrhovima borovog drveća,izgledala je oronulo i sumorno.

Ispucala popločana staza, obrasla nabujalim korovom, vodila je do glavnogulaza. Policijska traka za mesto zločina koja se protezala oko kuće, davala joj jeneobičan, svečan izgled, mada su taj utisak brzo razvejali forenzičari koji su jepretraživali, nalik duhovima u svojim belim radnim odelima. Na jednoj strani kuće,preko puta zaraslog četvrtastog travnjaka, nalazio se prilaz garaži. Vrata su bilapodignuta, otkrivajući mrlju od ulja na podu, ali ne i automobil.

On je nestao zajedno sa svojim vlasnikom.

Jakobsenova me je ukratko obavestila o pojedinostima dok smo se vozilitamo. „Nismo videli Jorka kao ozbiljnog osumnjičenika za ubistvo, inače bismo gana vreme uhapsili.” Zvučala je kao da se brani, kao da oseća ličnu krivicu.„Donekle se uklapa u uobičajeni profil serijskog ubice – odgovarajućih godina,neoženjen, usamljenik – a i njegov naduvani osećaj sopstvene važnosti je tipičnanarcisoidna osobina. Međutim, nema kriminalni dosije, pa čak ni opomenu kaomaloletnik. Nismo otkrili da ima bilo kakvu tajnu. Ako izuzmemo posredne

dokaze, ne postoji ništa što bi ga povezalo sa ubistvima.”

„Posredni dokazi meni izgledaju prilično ozbiljno”, rekoh.

U automobilu je bilo suviše mračno da bi joj se videlo crvenilo na licu, ali biosam siguran da ga ima. „Samo ako verujete da je namerno inkriminisao sebe takošto nas je usmerio prema pogrebnom zavodu. To ne bi bilo prvi put, ali izgleda da

138

se njegova priča o unajmljenom privremenom radniku ispostavila kao tačna. Našlismo još jednog bivšeg radnika koji tvrdi da se seća Dvajta Čembersa. Sve više sečini da bi taj Čembers ipak mogao biti pravi osumnjičeni.”

„Zašto onda uhapsiti Jorka?”

„Zato što bi nam njegovo pritvaranje zbog ugrožavanja životne sredine daloviše vremena da ga ispitamo.” Jakobsenova je odavala utisak da joj je nelagodno.„Takođe, mislilo se da postoje izvesne... prednosti u beskompromisnom pristupu.”

A bilo kakvo hapšenje je bolje od nikakvog. Politika i odnosi sa javnošću susvuda isti.

Samo što Jork nije čekao da ga uhapse. Kada su tog popodneva agentiIstražnog biroa Tenesija došli da ga pokupe, nije mu bilo traga ni na groblju, ni kodkuće. Automobil mu nije bio tu, a kada su agenti provalili u kuću, otkrili su znakeda se spakovao na brzinu.

Pronašli su i ljudske ostatke.

„Otkrili bismo ih i ranije da nije bilo greške u papirologiji”, priznala jeJakobsenova. „Prvobitni nalog je pokrivao pogrebni zavod i okolinu, ali ne i

Jorkovu privatnu kuću.”

„Jesu li ostaci skorašnji?”, upitah.

„Mislimo da nisu. Ali Den bi više voleo da vidite sami.”

To me je zaprepastilo više i od Jorkovog nestanka. Pola nisam mogao dadobijem. Sem je imala tešku noć. Mislili su da će joj početi trudovi, i mada sepokazalo da je to bila lažna uzbuna, on nije bio spreman da je ostavi samu.

Zato je rekao Gardner u da pozove mene.

Kada sam ga pozvao, Pol je zvučao iznureno. Nisam sumnjao u Jakobsenovu,ali morao sam da razgovaram sa njim pre nego što odem tamo.

„Rekao sam Gardneru da ću to pogledati rano ujutro, ali i da pita tebe akohoće da sazna jedno mišljenje većvečeras. Nadam se da ne zameraš”, kazao je.Rekao sam mu da ne zameram, da sam samo iznenađen što je Gardner to prihvatio.Suvo se nasmejao. „Nije imao mnogo izbora.”

Očigledno nije oprostio Gardneru što je podržao Hiksa protiv Toma. Pol je biopreveliki profesionalac da bi dozvolio da istraga trpi zbog njegovih ličnih osećanja,ali mu to nije smetalo da malo pokaže zube.

Pitao sam se kako se Gardner oseća povodom toga.

Jakobsenova se nije zadržavala u Stipl Hilu. Pošto me je dovezla, otišla je daproveri kako napreduju forenzičari sa javnom govornicom. Mene su poslali u

139

kombi da se presvučem, a onda sam krenuo ka kući.

Gardner je stajao ispred ulaznih vrata i razgovarao sa sedokosom ženom ubelom radnom odelu. Na sebi je imao navlake za cipele i rukavice, i mada me je

pogledao dok sam prilazio, nije prekinuo razgovor.

Stao sam na kraju staze i čekao.

Pošto je dao poslednje kratko uputstvo ženi u belom, Gardner se najzadokrenu ka meni. Nijedan od nas nije progovarao. Njegovo nezadovoljstvo je bilogotovo opipljivo, ali šta god mislio, zadržao je to za sebe. Kratko mi je klimnuoglavom.

„Na spratu je.”

Kuća je bila naopako konstruisana, svojstveno svom stilu i dobu, tako da suspavaće sobe bile dole, a prostorije za dnevni boravak na prvom spratu. Nekadabeli zidovi i tavanice bili su umrljani prljavo žutom bojom od višedecenijskog dimaod cigareta, a ista patina oker boje, nalik masnoći, videla se i na vratima i

nameštaju. Ispod opšteg, nataloženog vonja ustajalog duvana, osećao se plesnivimiris starih tepiha i neopranih čaršava.

Osećaj zapuštenosti i trošnosti pojačavao je pretres koji je bio u toku.Forenzičari su pažljivo pregledali fioke i plakare, i izvlačili krhotine Jorkovogživota kako bi ih ispitali. Osećao sam njihove poglede na sebi dok smo se uspinjalistepeništem. Osećao sam iščekivanje, koje mi je bilo poznato sa drugih mestazločina na kojima je došlo do značajnog otkrića, ali i neskrivenu radoznalost.

Očigledno se pronela vest o mom ponovnom uspostavljenju.

Gardner me je vodio uza stepenište u čijim su uglovima bili klobuci prašine.Ceo sprat je bio otvoren, tako što su spojeni kuhinja, trpezarija i prostorija zadnevni boravak. Većina nameštaja je izgledala verodostojno: razdeljene police ivitrine sa mat staklima kao da su uzete iz oglasa za domaćinstvo američkog sna iz1950-tih godina.

Međutim, nameštaj je bio mešavina iz kasnijih decenija. Zarđali frižider bučnoje zujao u kuhinji, dok je imitacija lustera sa sijalicama u obliku sveća visila iznadizgrebanog trpezarijskog stola i stolica u prostoriji za obedovanje. Prepunjenakožna fotelja stajala je na sredini prostorije za dnevni boravak, napuklih jastučićazalepljenim trakom za izolaciju. Ispred nje se nalazio ogromni televizor sa ravnimekranom, kao jedini noviji komad nameštaja koji sam video.

Na spratu je bilo još zaposlenih forenzičara. Kuća je bila u potpunom neredu,mada je bilo teško reći koliko je to posledica pretrage, a koliko rezultat Jorkovihličnih navika. Odeća je bila razbacana naokolo, a kutije sa drangulijama i starimčasopisima izvađene iz plakara. Sudopera i pult za doručak nisu se videli ispodprljavog posuđa, a skoreni kartoni u kojoj se nosila hrana ležali su tamo gde ih jeJork spustio.

140

Nekoliko članova ekipe za pretres prekinulo je posao i posmatralo kako meGardner vodi kroz prostoriju. Prepoznao sam krupnog Džerija, koji je,četvoronoške, na podu preturao po fiokama izgrebanog kredenca. Pozdravi medigavši ruku u rukavici.

„Zdravo, doco.” Vilice su mu se pomerale ispod maske dok je energičnožvakao žvaku. „Lepo mesto, a? A trebalo bi da vidite njegovu zbirku filmova.Porno raj, sve alfabetski sređeno. Tip stvarno treba više da izlazi.”

Gardner je otišao do niše pored sudopere. „Samo da svi ostanu na svom mestukad završite.” Neki se tiho nasmejaše, mada nisam bio siguran da je rečo šali.„Ovuda.”

U niši se nalazio duboki plakar, čija su otvorena vrata bila rasklimatana.Sadržaj je bio izvađen i rasturen okolo: kutije sa polomljenom grnčarijom, plastičnakanta napukla sa strane, pokvareni usisivač. Jedan agent je klečao pored kartonskekutije sa starom fotografskom opremom: izlizanim refleksnim foto-aparatom, kojije očigledno video i bolje dane, starinskim blicom i svetlomerom, i starimfotografskim časopisima, izbledelih i savijenih listova.

Metar-dva dalje, izdvojena od ostale starudije, na prašnjavom linoleumu ležalaje ulubljena tašna za spise.

Poklopac joj je bio spušten, ali otvoren, kao da zbog veličine onoga što senalazilo unutra ne može da legne ravno. Gardner ju je gledao bez želje da joj se iolepribliži.

„Našli smo je u plakaru. Čim smo videli šta je unutra, ostavili smo je dok nekone dođe da je pogleda.”

Tašna je izgledala premala da bi u nju stalo ljudsko biće; barem ne odraslo, aliznao sam da to ništa ne znači. Pre mnogo godina bio sam pozvan da pregledam telomuškarca koje je bilo nabijeno u putnu torbu čak i manju od ove tašne. Ekstremitetisu mu bili savijeni unazad na sebe same, a kosti polomljene i zbijene u oblik kojinijedan živi čovek od gume ne bi mogao da postigne.

Čučnuo sam pored nje. Smeđa koža bila je izgrebana i izlizana, ali bez buđiimrlja koje bih očekivao da su unutra istruleli ostaci. To se poklapalo sa onim što jeJakobsenova rekla – da nisu skorašnji.

„Mogu li da pogledam?”, upitao sam Gardnera.

„Zbog toga ste ovde.”

Zanemarivši zajedljivost u njegovom glasu, pružio sam ruku prema poklopcu,svestan da me svi gledaju dok sam ga otvarao.

Tašna je bila puna kostiju. Jedan pogled bio je dovoljan da potvrdim da suljudske. Unutra je bio ceo grudni koš naspram koga je stajala odvojena lobanja, čijeje donja vilica i dalje stajala na svom mestu sa prepoznatljivim nacerenimosmehom. Gledajući to, zapitao sam se da li su nedavne reči Jakobsenove bile

141

smišljene: Nismo otkrili da ima bilo kakav kostur u ormanu.5

E, pa sada su otkrili jedan.

Kosti su imale istu boju duvana kao i zidovi, ali ovog puta nisam mislio da jedim od cigareta razlog za to. Bile su očišćene, bez ikakvih tragova mekog tkiva.Nagnuo sam se bliže i pomirisao, ali ništa nije zaudaralo osim plesnivog mirisakože.

Podigao sam rebro koje je stajalo na vrhu. Bilo je izvijeno kao mali luk. Najednom ili dva mesta sam primetio kako se poluprovidne ljuspice gule sa površine,kao sićušna riblja krljušt.

„Jeste li saznali nešto o Jorku?”, zapitah dok sam je pažljivo razgledao.

„Još uvek ga tražimo.”

„Mislite li da je otišao svojom voljom?”

5 Kostur u ormanu (eng. skeleton in the closet), znači postojanje neke tajne (pa je rečenicaJakobsenove prevedena “Nismo otkrili da ima bilo kakvu tajnu”), ali pisac je ovde iskoristiodoslovno značenje te izreke.

„Ako me pitate da li je otet kao Irving, odgovor je ne. Irving nije uzeoautomobil, niti spakovao prtljag pre nego što je nestao”, reče Gardner sažeto. ,,Asad, šta možete da mi kažete o tome?”

Spustio sam rebro i izvadio lobanju. Kosti su škljocale gotovo melodično doksu se pomerale.

„Ovo je žena”, odgovorih mu, okrećući lobanju u ruci. „Struktura kostiju jesuviše nežna za muškarca. I nije umrla skoro.”

„Kažite mi nešto što ne znam.”

„Dobro”, prihvatio sam. „Za početak, nije ubijena.”

Reagovao je kao da sam nagovestio da je zemlja ravna. „Šta?”

„Ovo nije žrtva ubistva”, ponovio sam. „Pogledajte kako su kosti požutele.Ovo je staro; najmanje četrdeset ili pedeset godina. Možda i više. Vidite da je bilapremazana nekim konzervansom, koji počinje da se guli. Prilično sam siguran da jeto šelak6, koji se ne koristi većgodinama. A pogledajte ovo...”

Pokazao sam mu malu, pravilnu rupicu probušenu na temenu lobanje.

„Tu se nalazila neka vrsta zakačaljke, preko koje je kostur mogao da se okači.Postoji mogućnost da je došao iz neke laboratorije ili pripadao nekom studentumedicine. Danas se uglavnom koriste plastični modeli, ali se povremeno može naićii na neki pravi.”

142

„To je medicinski kostur?” Gardner se zagledao dole u kosti. „Šta, kog đavola,on radi ovde?”

Vratio sam lobanju u tašnu. „Jork je rekao da je njegov otac osnovao Stipl Hilpedesetih godina. Možda je pripadao njemu. Nesumnjivo je dovoljno star.”

„Prokletstvo.” Naduvao je obraze. „Ipak bih voleo da ga pogleda i Pol Ejveri.”

„Kako hoćete.”

Mislim da Gardner nije čak ni shvatio prizvuk potcenjivanja. Bacivši poslednjigadljiv pogled na tašnu, pošao je prema stepeništu. Zatvorio sam njen poklopac ikrenuo za njim.

„Ćao, doco”, reče Džeri, žvaćući i dalje. „Još jedan protraćen izlazak, a?”

Prolazeći pored kredenca, zastao sam da pogledam zbijene porodičnefotografije u ramovima, vizuelnu istoriju Jorkovog života. Bila je to mešavinapoziranih fotografija i prazničnih snimaka, čije su nekada svetle letnje boje bileisprane i izbledele. Na većini se nalazio Jork: kao nacereni dečak u kratkimpantalonama na čamcu, ali i kao neraspoloženi pubertetlija. Starija žena prijatnespoljašnjosti, za koju se po izgledu moglo reći da mu je majka, bila je sa njim navećini fotografija. Ponegde je sa njima bio i visoki preplanuli muškarac saposlovnim osmehom, za koga sam pretpostavio da je Jorkov otac. Nije ga bilo namnogo fotografija, pa sam pretpostavio da ih je većinu snimio sam.

6 Šelak, lak na bazi prirodne smole, i prvi koji se pojavio na tržištu.

Međutim, na kasnijim fotografijama bila je isključivo Jorkova majka,postepeno sve pogrbljenija i mršavija kopija sebe iz mlađih dana. Na poslednjojfotografiji je pozirala pored jezera sa mlađom verzijom svog sina, krhka i seda, ali idalje sa osmehom.

To je bila poslednja.

Sustigao sam Gardnera u dnu stepeništa. Do tada nije pomenuo telefonskipoziv koji je Tom primio prethodne večeri. Nisam bio siguran da li misli kako tonije važno, ili jednostavno ne želi da prizna da sam ja možda učinio nešto korisno.Ali nisam nameravao da odem, a da to ne pomenem.

„Da li vam je Jakobsenova rekla za telefonsku govornicu?”, upitao sam doksmo išli hodnikom.

„Rekla mi je. Istražujemo to.”

„Šta je sa Tomom? Ako je poziv trebalo da ga izmami napolje, možda je jošuvek u opasnosti.”

„Cenim što ste to naglasili”, reče on, hladnim i zajedljivim tonom. „Imaću tona umu.”

Dozlogrdilo mi je. Bilo je kasno, a ja sam bio umoran. Stao sam u hodniku.

143

„Slušajte, ne znam šta vas muči, ali sami ste tražili da dođem ovamo. Da li bi vasubilo ako biste bili bar uljudni?”

Gardner se okrenu i stade ispred mene, a lice mu se smrkavalo. „Tražio samda dođete zato što nisam imao prokletog izbora. U ovu istragu vas nisam uveo ja,nego Tom. I izvinjavam se ako vam se ne sviđa moje ponašanje, ali ako niste

primetili pokušavam da uhvatim serijskog ubicu!”

„Pa, to nisam ja!”, planuo sam.

Preteće smo gledali jedan u drugog. Stajali smo kod ulaznih vrata, kroz kojasam video kako je nekoliko agenata zastalo da nas pogleda. Trenutak kasnije,Gardner duboko udahnu i zagleda se u pod. Izgledalo je da se uz primetan naporsavladava.

„Za vašu informaciju, odmah sam odredio posebno obezbeđenje za Toma”,reče mi strogo kontrolisanim glasom. „Isključivo kao predostrožnost. Čak i ako steu pravu za telefonski poziv, sumnjam da će onaj ko ga je uputio išta pokušati dok jeTom u bolničkom krevetu. Ali nisam hteo ništa da rizikujem.”

To nije bilo baš izvinjenje, ali me je zadovoljilo. Najvažnije je bilo da je Tombezbedan.

„Hvala vam”, kazao sam.

„Molim lepo.” Nisam mogao da prosudim da li se šali ili ne. ,,A sada, ako jeto sve, dr Hanteru, pobrinuću se da vas vrate u vaš hotel.”

Krenuo sam da izađem, ali nisam stigao ni do stepeništa ispred ulaza kada jeneko pozvao Gardnera iz kuće.

„Gospodine? Trebalo bi ovo da vidite.”

Jedan forenzičar, čije je radno odelo bilo umazano uljem i prašinom, pojaviose na vratima nešto dalje niz hodnik. Gardner me pogleda i znao sam šta jepomislio.

„Nemojte još ići.”

Otišao je tamo i ušao kroz vrata. Malo sam oklevao, pa pošao za njim. Nisamimao nameru da stojim kao školarac ispred direktorove kancelarije dok Gardner neodluči da li sam mu potreban ili nisam.

To je bio unutrašnji ulaz u garažu. U vazduhu se osećao miris ulja i vlage. Satavanice je svetlela jedna gola sijalica, čiji je slab sjaj bio potpomognut bleštavomsvetlošću reflektora. Unutra je vladao nered kao i u ostalim delovima kuće,ulegnute kartonske kutije, plesniva oprema za logorovanje i zarđali baštenski alatokruživali su čistinu na kojoj je stajao Jorkov automobil.

Gardner i agent ekipe za uviđaj stajali su pored starog ormana za kartoteku.Jedna od fioka bila je izvučena.

144

„...na dnu ispod starih časopisa”, govorio je agent. „Isprva sam pomislio da suto samo fotografije dok nisam bolje pogledao.”

Gardner je zurio dole u njih. „Isuse Hriste.”

Zvučao je zaprepašćeno. Drugi agent je rekao još nešto, ali nisam obraćaopažnju. Tada sam veći sam video šta su pronašli.

Bila je to tanka kutija veličine papira za pisanje, kakva se koristi za foto-papir.Bila je otvorena, a agent je raširio nekoliko fotografija koje je našao unutra. Sve subile crno-beli portreti muških i ženskih lica u krupnom planu, od brade do čela. Bilisu uveličani gotovo do prirodne veličine, a savršen fokus je uhvatio svaku crtu,svaku poru i manu u izoštrenim pojedinostima; delićsekunde sačuvan unepomućenoj jasnoći. Svako lice bilo je izobličeno i tamno, a izrazi su im na prvipogled bili gotovo komični, kao da je svako od njih bio uhvaćen u trenutku kijanja.

Ali samo dok im ne vidite oči.

Tada ste shvatali da u tome nema ama baš ničega komičnog.

Od početka smo sumnjali da žrtava ima više od onih za koje znamo. Ovo je to

potvrđivalo. Jorku nije bilo dovoljno da ih muči do smrti.

Nego ih je i fotografisao dok umiru.

Gardner kao da je tek tada shvatio da sam i ja tamo. Pogledao me je oštro, alinije izrekao prekor koji sam napola očekivao. Mislim da je i sam bio još uvekzaprepašćen.

„Možete sada da idete, dr Hanteru.”

Kada sam se presvukao, jedan ćutljivi agent Istražnog biroa me je odvezaonatrag u hotel, ali grimase onih lica su me i dalje opsedale dok smo se vozilimračnim ulicama. Delovale su uznemirujuće na nivou koji je teško objasniti. Nesamo zbog onoga što se na njima videlo. Tokom života sam se mnogo puta susretaosa smrću. Radio sam na slučajevima u kojima su ubice uzimale trofeje sa svojih

žrtava: uvojak kose ili neko parče tkanine sa odeće, nastrane uspomene na životekoje su oduzeli.

Ali ovo je bilo drugačije. Jork nije bio sumanuti ubica, izgubljen u vrelinineke izopačene strasti. Sve vreme nas je vukao za nos, od početka manipulišućiistragom. Čak i njegov odlazak bio je savršeno vremenski usklađen. A nifotografije nisu bile uobičajeni trofeji. Napravljene su sa pažnjom i veštinom kojesu govorile o smišljenoj, bezosećajnoj hladnokrvnosti. O kontroli.

Zbog toga su bile još strašnije.

145

Kada sam se vratio u sobu, nije mi bilo potrebno još jedno tuširanje, ali samipak otišao pod tuš. Odlazak u Jorkovu kuću ostavio mi je osećaj prljavštine koji sezavukao ispod kože. Simbolično ili ne, vruća voda je zaista pomogla, pa samzaspao gotovo istog trenutka nakon što sam isključio svetlo.

Probudio sam se nekoliko minuta pre šest sati zbog upornog zujanja. Još uveku polusnu, počeo sam rukom da tražim budilnik, dok nisam shvatio da zvuk dopire

iz mog telefona.

„Da?”, promrmljao sam, još uvek nedovoljno razbuđen.

Poslednji tragovi sna su nestali kad sam začuo Polov glas.

„Imam loše vesti, Dejvide”, rekao je. „Tom je sinoćumro.”

Dobro si presekao. Znao si da neće dugo proći pre nego što agenti Istražnogbiroa stignu do kuće, ali napustio si je u pravom trenutku. Prerano i veći deo udaraotišao bi u prazno. Prekasno i... Pa, to bi sve pokvarilo.

Šteta je što nisi imao više vremena. Mrziš kada si primoran da žuriš, ali nisi tomogao da izbegneš. Uvek si znao da će doći do toga. Pogrebni zavod je poslužiosvojoj svrsi. Sve si to unapred zamislio; šta treba da uzmeš, a šta da ostaviš. Bilo jepotrebno dobro prosuđivanje i dosta samodiscipline. Ali to je u redu.

Neke žrtve moraju da se podnesu.

Sada si skoro spreman za sledeći nivo. Treba samo da budeš strpljiv. Nijeostalo još mnogo. Samo još jedan posao kako bi se složile poslednje kockice ičekanju je kraj.

Priznaješ da ponekad izgubiš nerve, ali to je dobro. Ne možeš sebi dozvoliti dabudeš samozadovoljan. Kada se ukaže prilika, moraćeš da budeš spremaniskoristiš je. Ne smeš da propuštaš takve prilike. Znaš to bolje nego iko.

Život je prekratak.

17

Na kraju, sve predostrožnosti za Tomovu bezbednost pokazale uzaludnim.Lekari i medicinsko osoblje na odeljenju intenzivne nege bili su upozoreni napotrebu za dodatnom pažnjom, iako im nije dato objašnjenje zbog čega a u hodnikuispred njegove sobe postavljen je jedan agent Istražnog biroa Tenesija. Niko nijemogao da priđe Tomu bez njihovog znanja, a čak i da jeste, Meri je sve vreme bilapored njega.

Uprkos svemu tome srce je prestalo da mu kuca minut-dva posle četiri sata togjutra.

Lekari su pokušali da ga povrate, ali njegovo srce je uporno odbijalo da opet

146

proradi. Tvrdoglav do kraja.Ta misao mi je besciljno kružila kroz glavu, odbijajućida se smiri.

Osećao sam otupelost, još uvek nesposoban da shvatim šta se dogodilo. Poslerazgovora sa Polom, pozvao sam Meri i izgogovorio uobičajene, beskorisne reči.Zatim sam seo na krevet, ne znajući šta da radim. Pokušao sam da ubedim sebekako je Tom barem umro mirno, sa svojom ženom pored kreveta, i da je na krajupošteđen mučenja kojem je podvrgnut Irving. Ipak, to je bila slaba uteha. Jork gamožda nije ubio svojim rukama, ali Tom je ipak bio žrtva. Bolestan ili ne, imao jepravo da proživi ostatak svog života u miru, bez obzira na to koliko trajalo.

On mu je to oduzeo.

U mislima sam ugledao sliku Jorkovog lica, koje je zračilo lažnom poniznošćudok je žustro tresao Tomovu ruku onog jutra na Stipl Hilu. Dr Liberman, čast mi ješto sam vas upoznao... Čuo sam mnogo toga lepog o vašem radu i, naravno, ovašoj ustanovi. Služi na čast Tenesiju. Verovatno nam se još tada smejao; znajućisvoje namere i skrivajući svoju veću krivicu iza vidljivih sitnih prekršaja na

groblju.

Ne sećam se da sam ikoga toliko mrzeo kao Jorka u tom trenutku.

Jadikovanje u hotelskoj sobi nije moglo vratiti Toma, niti pomoći da budeuhvaćen njegov ubica. Istuširao sam se i obukao, pa pošao u mrtvačnicu. Bilo je jošrano kada sam stigao. Koraci su mi odjekivali dok sam išao pustim hodnikom.Mrtvačnica je hladna, a popločane površine pojačavaju osećaj usamljenosti. Bilo bimi drago da vidim poznato lice, ali Pol mi je rekao da prvo mora da prisustvuje jošnekim sastancima, a sumnjao sam i da bi Samer bila u stanju da pomogne kadabude čula vest.

Ali barem je Kajl bio tamo. Gurao je kolica kroz hodnik kada sam izašao izsvlačionice i pozdravio me sa uobičajenom poletnošću.

„Zdravo, dr Hanter. Uskoro moram da pomognem na jednoj obdukciji, ali akovam posle toga bude potrebna pomoć, samo mi javite.”

„Hvala ti, hoću.”

Još uvek je stajao. „Hm, hoće li Samer doći kasnije?”

„Ne znam, Kajle.”

,,Oh, dobro.” Klimnuo je, pokušavši da sakrije razočaranje. „Kako je drLiberman?”

Pretpostavio sam da je još prerano da bi se vest proširila, ali nadao sam se da

me neće to pitati. Nisam želeo da budem onaj koji će je doneti.

„Umro je noćas.”

147

Kajlovo lice se natmuri. „Mrtav je? Žao mi je, nisam znao...”

„Nisi ni mogao da znaš.”

Video sam da razmišlja šta bi rekao. „Bio je dobar čovek.”

„Jeste”, složio sam se. Bilo je i gorih epitafa.

Nastojao sam da ispraznim um dok sam išao prema sali za obdukcije, želeći dase usredsredim na ono što treba da radim. Ali to je bilo nemoguće u okolini kojusam toliko vezivao za Toma. Prolazeći pored sale u kojoj je radio, zastao sam, paušao.

Bila je ista kao i prethodnog dana. Kostur Terija Lumisa još uvek je ležao naaluminijumskom stolu, sada skoro sasvim sastavljen. Sala je izgledala kao bilo kojadruga, bez i najmanjeg traga Tomovog prisustva. Hteo sam da izađem, ali tadaugledah CD plejer koji je još uvek stajao na polici pored uredno složene gomiledžez albuma. Tada sam najzad shvatio.

Tom je mrtav.

Stajao sam tamo izvesno vreme, upijajući tu nepromenljivu činjenicu. Zatimsam izašao, pustio vrata sa tegom da se zatvore i krenuo niz hodnik prema sali zaobdukciju, u kojoj su čekale kosti sitnog lopova.

Ponovno sastavljanje i pregled kostura Noe Harpera trebalo je dosad da budegotovo. Za odlaganje niko nije bio kriv, ali posao je poveren meni, pa sam seosećao odgovornim što se to odužilo. Sada sam bio odlučan da ga završim, makar

radio cele noći.

Pored toga, dobro mi je došlo da skrenem misli.

Lobanja i veće kosti ruku i nogu bile su postavljene na sto približno svomanatomskom položaju, ali ostatak je bio samo grubo izdvojen. Nameravao sam dasada sastavim kičmeni stub, što je verovatno predstavljalo najsloženiji deopostupka. Kičma je u suštini višedelna futrola koja štiti žicu nerava u svomsredištu. To je savršen primer genijalnosti prirode i čudo biološkog inženjeringa.

Ali u tom trenutku nisam bio raspoložen da se divim tome. Počeo sam savratnim pršljenovima i nastavio pažljivo da uklapam nepravilne zglavke jedan uz

drugi. Nisam daleko odmakao. Pršljenovi koji sačinjavaju vrat manji su od grudnihi lumbalnih pršljenova. Ima ih sedam i svaki se savršenim lastinim repom uklapa uone iznad i ispod sebe. Prvih pet sam uklopio prilično lako, ali kada sam potražiošesti, nisam mogao da ga nađem.

Hajde, Hanteru, usredsredi se. Razdražen, opet sam pregledao preostalepršljenove, ali jedini pršljen koji sam našao imao je drugačiji oblik i veličinu.Očigledno nije bio šesti, nego sedmi.

Jedan je nedostajao.

148

To je bilo nemoguće. Iako u poodmaklom stadijumu raspadanja; telo NoeHarpera bilo je potpuno nedirnuto kada smo ga iskopali. Da je neki od njegovihkičmenih pršljenova nedostajao, sigurno bismo to primetili. Pa gde je onda?

Sa čudnim osećajem sigurnosti, pošao sam do mikroskopa na radnom stolu.Nisam se iznenadio kada sam ispod okulara ugledao mali, beli predmet. Trebalo je

ranije da shvatim. Pitao sam se šta je Tom radio ovde kada je doživeo srčani udar.

Sada sam znao.

Kada sam pogledao kroz okular, slika je bila zamućena. Podešavao sam fokusdok nisam ugledao pršljen. Bio je delikatno ožljebljen i izbočen kao koral, anjegova porozna površina izgledala je rupičasto pod uvećanjem.

Napukline u kosti bile su duboke.

Uspravio sam se i uzeo to parče kosti. Pukotine su bile gotovo nevidljivegolim okom. Bilo ih je dve: po jedna na svakoj lamini, tananim koštanimmostovima koji povezuju glavni deo pršljena sa njegovim krhkijim nervnim lukom.

Neobično bistrog uma, spustio sam pršljen i pošao hodnikom natrag do sale zaobdukcije u kojoj je radio Tom. Krenuo sam pravo do kostura Terija Lumisa, uzeošesti vratni pršljen sa stola za ispitivanje i podigao ga na svetlo. Pukotine su bile jošneprimetnije nego na lamini koju sam maločas pregledao. Ali bile su potpuno iste.

Znači, to je to. Nisam osećao zadovoljstvo, većsamo neočekivanu tugu. To jebilo Tomovo otkriće, a ne moje. Izvadio sam telefon i pozvao Pola.

„Znam kako su ubijeni.”

„Dakle, zasigurno je zadavljenje.”

Pol je ravnodušno gledao pršljen koji je držao. Bili smo u Tomovoj sali zaobdukcije. Većsam mu pokazao napukline na šestom vratnom pršljenu NoeHarpera pre nego što sam ga uveo ovamo da vidi istovetne napukline na pršljenuTerija Lumisa.

„Ne znam nijedan drugi način na koji bi se dobile tako precizne pukotine”,rekao sam. Udarac u potiljak je mogao da slomi pršljen, ali povreda bi morala dabude mnogo obimnija. A mogućnost da povreda od običnog udarca izazove gotovo

istovetne povrede dveju različitih žrtava je premala da bi bila razmatrana. Ne, ovepukotine su bile posledica nečega usredsređenijeg, kontrolisanijeg.

Ta rečmi je zaista pristajala uz Jorka.

„Sada bar zasigurno znamo odakle Lumisu i Harperu ružičasti zubi”, složio se

149

Pol. ,,A to objašnjava i šta je Tom radio u drugoj sali. Primetio je napuklineLumisovog pršljena i otišao da vidi ima li ih i Harper. Slažeš li se sa tim?”

„Uglavnom. A onda ga je Jork pozvao, dok je on to gledao podmikroskopom.” Činilo mi se da je u tome bilo nekakve ironije, mada nisam biosiguran kakve.

Pol pažljivo spusti kost. „Gospode, to je da zaplačeš.”

Zvučao je iscrpljeno, a tako je i izgledao. Tomova smrt ga je duboko pogodila,a lažna uzbuna sa Sem prethodne noći nije mu pomogla. Prekinuo je sastanakosoblja kada sam ga pozvao, a čim je ušao na njemu se video umor usled nekolikonapornih dana. Bore oko očiju su mu se produbile, a mestimično su se videle i

mrlje plavo-crnih čekinja na njegovoj bradi, jer se obrijao na brzinu.

Pokušao je da uguši zevanje. „Izvini.”

„Hoćeš li kafu?”, upitah ga.

„Kasnije.” Uložio je napor da se sabere. „Šta je sa pršljenovima ostataka izšume? Jesi li proverio i njih?”

„Dok sam te čekao. Dva nedostaju, ali ostali su u redu. Uključujući i šesti.” Tonije bilo iznenađenje. Vilis Dekster je poginuo u saobraćajnoj nesreći. Nije bioubijen kao Noa Harper i Teri Lumis.

„Znači, tragamo za stabilnim pritiskom primenjenim na vratove obeju žrtava,dovoljno snažnim da slomi laminu, a ne prekine podjezičnu kost.” Pol diže ruke izagleda se u njih. „Možeš li da se setiš kolike su bile Jorkove ruke?”

„Nedovoljno velike da učine ovo.” U vezi sa Jorkovim rukama sećao sam sesamo njegovih prstiju žutih od nikotina. Ali i Lumis i Harper su bili odrasli ljudi;bilo je potrebno nešto sa ogromnim rasponom da bi im se obuhvatili vratovi ipolomili pršljenovi. A to bi najverovatnije slomilo i podjezičnu kost.

„Verovatnije se radi o nekoj vrsti poveske ili garote7, nego o davljenjurukama”, kaza Pol. „Šta god da je upotrebio, morao im je to pričvrstiti oko vratovabaš na istom mestu, da bi svaki put izazvao isto oštećenje na istom pršljenu.

Međutim, teško je reći šta je to bilo.”

„Tom je znao šta je u pitanju.”

Pogleda me iznenađeno. „Zaista?”

7 Garota, srednjovekovna sprava za vršenje egzekucija davljenjem. Najviše je primenjivanatokom inkvizicije, a služila je za sporo davljenje osuđenika uvrtanjem zateznog zavrtnja, koji bizatezao omču istovremeno prodirući u kičmenu moždinu. (Prim, prev.)

„Sećaš li se šta je rekao Meri kad su ga odvezli u bolnicu? Špansko. U tomčasu nismo znali na šta je mislio.”

150

Polu je zbog umora trebao još jedan trenutak da to poveže. „Špansko motovilo.Hriste, trebalo je da shvatim.”

Kao i ja. Marama ili neka čvrsta tkanina se obavije oko ekstremiteta kojikrvari, pa se ispod nje gurne neki štap i uvrne8. To je špansko motovilo. U suštini,to je nešto više od improvizovane poveske koja može da se steže i popušta po volji,jednostavna sprava koja je spasila bezbroj života.

Ali nenanačin kako ju je Jork koristio.

Setio sam se fotografija koje su agenti Istražnog biroa pronašli u Jorkovojgaraži. Izrazi žrtava u agoniji, njihova tamna i naduvena lica; oblivena krvlju jer je

Jork sve više stezao povesku, polako gušeći život u njima.

I fotografisao ih dok se to dešavalo.

Odagnao sam te slike iz misli. „Jork možda nije ni shvatao da ostavlja vidnedokaze. Nije mogao da zna da su lamine polomljene. A čak i da je primetioružičaste zube, oni su prilično nepoznat fenomen. Možda nije shvatio njihovoznačenje.”

„To nas opet vraća na krv u kolibi”, reče Pol. „Lumis je bio zadavljen, pa nijemoguće da je sva krv bila njegova. Čija je onda, dodavola?”

„Verovatno još jedna od Jorkovih igara”, odgovorih. „Analiza DNK će namnaposletku reći, ali imam ideju kako da ne čekamo toliko dugo.”

Pol umorno sleže ramenima. „Razgovarao sam danas sa Gardnerom. Nije hteoodmah da prizna, ali jasno je da su tvoju pretpostavku o Tomu shvatili ozbiljno.Suština je u tome da ne mogu odbaciti mogućnost da će Jork sada, kada jeupropastio priliku sa njim, pokušati da dođe do nekog drugog iz istražne ekipe.”

Verovatno je to trebalo da mi padne na pamet, ali ipak nije. Bio sam suvišezaokupljen onim što se dešava Tomu da bih ispratio tu ideju do njenog razložnogzaključka.

,,I šta će Gardner da uradi?”

„Ne može mnogo toga osim da upozori ljude da budu oprezni”, reče Pol. „Nemože svima da pruži neprestanu zaštitu, a čak i kad bi hteo, nema dovoljno ljudi za

to.”

„Smatram sebe upozorenim.”

Osmehnuo se, ali bez mnogo humora. „Postaje sve bolje i bolje, zar ne? Ovo

istraživačko putovanje ti se pretvorilo u jedno pakleno iskustvo.”

Bilo je tako, ali ipak mi je bilo drago što sam došao. Ne bih propustio prilikuda radim sa Tomom, bez obzira na sve.

151

„Jesi li zabrinut?”, upitah.

8 Esmarhova poveska. (Prim, prev.)

Polove čekinje su šušnule kada je prešao rukom preko lica. „Možda malo. Jorkje ranije imao prednost iznenađenja, ali sada ju je izgubio. Ne kažem da neću bitioprezan, ali neću se stalno osvrtati preko ramena da me neki ludak ne bi zaskočio.”

„Posle izvesnog vremena se navikneš”, rekoh.

Iznenađeno me je pogledao, pa prasnuo u smeh. „Da, verujem da je tako.”Uozbiljio se. „Slušaj, Dejvide, ako želiš da se povučeš, niko te neće kriviti. Ovonije tvoj problem.”

Znao sam da su mu namere dobre, ali to podsećanje je ipak delovalo kaošamar. „Možda i nije, ali osećam se kao da jeste.”

Pol klimnu glavom, pa pogleda na sat i napravi grimasu. „Izvini, ali moram daidem. Imam još jedan prokleti sastanak sa osobljem. Situacija će se srediti za dandva,ali sada moram da budem na po dva mesta odjednom.”

Kada su se vrata zatvorila za njim, tišina u sali za obdukcije kao da me jepritisla. Spustio sam pogled na delimično sastavljen kostur koji je ležao na stolu zaobdukcije i pomislio na Toma.

Razbistrivši um, opet sam prionuo na posao.

Radio sam duže nego što sam nameravao. Delimično zato što sam vhteo danadoknadim izgubljeno vreme, ali i zato što nisam želeo da se vratim u hotel iprovedem veče sam. Dok god sam bio zauzet, mogao sam još malo da odlažemsuočavanje sa činjenicom da je Tom mrtav.

Ali nije me mučilo samo to. Snažna teskoba koju sam osećao posle Poloveposete uporno je odbijala da oslabi. Čula su mi bila prilično izoštrena. Hemijskimiris mrtvačnice bio je prožet nekim neodređenim biološkim zadahom, koji jeblago zaudarao na mesarsku ploču. Pod jarkim svetlom, bele pločice i metalnepovršine sijale su hladnim sjajem. Međutim, najviše sam bio svestan tišine.Postojali su udaljeni šum generatora, koji se više osećao nego što se čuo, ineprestano kapanje iz slavine. Ali osim toga, ništa. Obično nisam primećivaotišinu.

Sada sam je osećao svuda oko sebe.

Naravno, dobro sam znao šta je u pitanju. Dok Pol to nije pomenuo, nisam nipomislio na mogućnost da Jork krene na nekog drugog člana istražiteljske ekipe.Brinuo sam samo zbog Toma, pa čak i posle onoga što se dogodilo Irvingu,nerazborito sam pretpostavljao da je samo on bio u opasnosti. Ipak, bilo je naivno

misliti da će se Jork zaustaviti posle njegove smrti.

Samo je promenio svoje prioritete i nastavio dalje.

152

Pol do sada zapravo i nije bio uključen u istragu, ali bilo je mnogo drugih kojibi mogli da zadovolje Jorkovu očiglednu potrebu za žrtvama koje su istaknuteličnosti. Nisam bio dovoljno uobražen da smatram sebe jednom od njih. Uprkos

tome, po prvi put posle nekoliko dana uhvatio sam sebe kako se češem po stomakui opipavam ožiljak ispod tampona od vate.

Prošlo je deset sati kada sam završio. Kosti Noe Harpera nisu otkrile ništanovo, ali nisam to ni očekivao. Slomljeni vratni pršljen rekao je dovoljno.Presvukao sam se i pošao glavnim hodnikom mrtvačnice. Činilo mi se da sampotpuno sam u njoj. Nije bilo ni traga Kajlu, ali on je ionako davno trebalo dazavrši smenu. Jedna od fluorescentnih cevi nije radila, pa je u hodniku vladaopolumrak. Ispred sebe sam video tanki zrak svetlosti kako se probija ispod vratajedne od kancelarija. Dok sam prolazio pored nje, odande se začuo glas.

„Ko je tamo?”

Odmah sam prepoznao to zlovoljno gunđanje. Znao sam da bi najpametnijebilo da nastavim svojim putem. Ništa što bih rekao ne bi promenilo ono što se

dogodilo; ne bi vratilo Toma. Pusti to. Nije vredno.

Otvorio sam vrata i ušao.

Hiks, koji je sedeo za stolom, zastao je pri zatvaranju fioke. Sada sam ga prviput video posle onog ispada na groblju. Jedan trenutak obojica smo ćutali. Lampaje bacala mali krug svetlosti na sto, ostavljajući ostatak kancelarije u senci. Patologme je mrzovoljno gledao sa suprotnog kraja prostorije.

„Mislio sam da je posluga”, promrmlja on. Na stolu ispred njega sam videopolupraznu čašicu tamne tečnosti i pretpostavio da sam ušao u trenutku kada jesklanjao bocu.

Ušao sam s namerom da Hiksu kažem šta mislim o njemu, ali dok sam gagledao zavaljenog za stolom, izgubio sam želju za sukobljavanjem. Okrenuo sam seda pođem.

„Čekajte.”

Patolog je pomerao usta, kao da pokušava da izrekne nepoznate reči pre negošto je progovorio.

„Žao mi je zbog Libermana.” Zagledao se u podmetačza pisanje, prelazećidebelim kažiprstom po nekoj apstraktnoj šari na njemu. Primetio sam da mu je bežodelo izgužvano i prljavo, i shvatio da ga je nosio svaki put kad sam ga video. „Bioje dobar čovek. Nismo se uvek slagali, ali bio je dobar čovek.”

Ništa nisam rekao. Ako je pokušavao da umiri grižu savesti, nisam hteo da mupomognem u tome.

Ali izgleda da to nije ni očekivao od mene. Digao je čašicu i smrknuto se

153

zagledao u nju.

„Radim ovaj posao preko trideset godina i znate li šta je najgore u njemu?Svaki put kada se to dogodi nekome koga znate, uvek vas vraški iznenadi.”

Stisnuo je usne, kao da se čudi nad tom činjenicom. Potom je digao čašicu dousta i ispio je. Spustio je ruku – malo zastenjavši – otvorio fioku i izvadio gotovopunu bocu burbona. U jednom užasnom trenutku pomislio sam da će mi ponuditi

piće i predložiti neku neukusnu zdravicu za Tomovu dušu. Međutim, samo jenapunio svoju čašicu i vratio flašu u fioku.

Stajao sam tamo, čekajući da čujem šta će još reći, ali on se zagledao u praznokao da je zaboravio da sam tu ili poželeo da nisam. Kakav god ga je poriv nateraoda progovori, čini se da ga više nije bilo.

Ostavio sam ga sa čašicom.

Taj susret me je uznemirio. Dotadašnji crno-beli pogled na Hiksa koji mi jeodgovarao, sada je bio narušen. Pitao sam se koliko je još puta noću sedeo sam u

toj maloj kancelariji, usamljenik čiji je život bio prazan ako se izuzme taj posao.

Bila je to uznemiravajuća pomisao.

Kada sam izašao iz mrtvačnice i pošao prema svom automobilu, osetio samjak bol ispod grudne kosti zbog gubitka Toma. Noćje bila hladnija nego obično, avlažna svežina je podsećala da je zima tek nedavno prošla. Moji koraci suodjekivali između zgrada utonulih u tminu. Bolnice nikada nisu sasvim puste, alikada prođe vreme poseta mogu izgledati vrlo samotno. A mrtvačnice su uveksmeštene daleko od očiju prolaznika.

Parking nije bio daleko, a automobil sam ostavio na otvorenom, u njegovomdobro osvetljenom središtu. Ali Gardnerovo upozorenje mi je prolazilo kroz glavudok sam išao prema njima. Ono što je po danu delovalo sasvim bezbedno, sada jedobilo potpuno drugačiji izgled. Vrata su bila senoviti otvori, a sunčevim zracimaobasjani travnjaci kojima sam se divio, sada su bili polja obavijena mrakom.

Išao sam pravilnim, ravnomernim koracima, odbijajući da podlegnemnagonskoj želji da požurim, ali bilo mi je drago kada sam stigao do automobila.Izvadio sam ključeve i otključao ih, iako im još nisam sasvim prišao. Počeo sam daotvaram vrata, a onda sam primetio da nešto stoji na vetrobranskom staklu.

Ispod jednog brisača bila je stavljena kožna rukavica, sa prstima raširenim nastaklu. Neko ju je verovatno našao na tlu i stavio tu da je vidi njen vlasnik,pomislio sam i krenuo da je sklonim. Glas iz podsvesti je pokušao da me upozorikako sada nije godišnje doba za rukavice, ali dotad sam je većdodirnuo.

Bila je hladna i masna, i odvećpretanka u odnosu na svaku kožu.

154

Trgao sam ruku i hitro se okrenuo. Mračni parking mi se rugao, bešuman iprazan. Dok mi je srce tuklo, ponovo sam se okrenuo ka predmetu. Nisam ga opetdotakao. Sada sam znao da to nije bila rukavica, niti životinjska koža.

Bila je to ljudska koža.

18

Gardner je posmatrao kako agent za uviđaj diže brisači pincetom pažljivouzima parče kože. On i Jakobsenova su stigli pre dvadeset minuta u pratnji velikogkombija, koji je bio mobilna laboratorija za mesta zločina Istražnog biroa Tenesija.Oko automobila su postavljena svetla, a ceo taj deo parkinga bio je ograđenpolicijskom trakom.

„Niste trebali da je dotaknete”, reče Gardner, ne prvi put.

„Da sam shvatio šta je to, i ne bih.”

U glasu mi se verovatno osećala razdraženost. Jakobsenova, koja je stajalapored Gardnera, skloni pogled sa ekipe za uviđaj koja je tražila otiske prstiju naautomobilu. Pogledala me je pomalo zabrinuto – ponovo s vidljivom borom izmeđuobrva – ali ništa nije rekla.

I Gardner je ućutao. Sa sobom je doneo veliki koverat, ali do sada nijepominjao šta bi moglo biti u njemu. Bezizražajno je gledao kako forenzičarpažljivo spušta parče kože u kesu za dokaze. Ovo je bila različita ekipa od one kojusam ranije video. Pitao sam se da li su oni na nekom drugom poslu ili su samodobili slobodnu noć. To nije bilo važno, ali bilo mi je lakše da razmišljam o tomenego šta bi mogao da znači ovaj novi razvoj situacije.

Pažljivo držeći kesu rukom u rukavici, agent ju je doneo do nas. Podigao ju jekako bi je Gardner bolje osmotrio.

„Ljudska je, dakako.”

Nije bilo potrebno da mi on to kaže. Koža je bila tamnosmeđe boje i skoroprovidna. Sada se jasno videlo da je suviše nepravilna da bi bila rukavica, aligreška je bila razumljiva. Često sam ranije viđao tako nešto.

Samo ne na vetrobranskom staklu svog automobila.

„Pa, znači li ovo da je Jork drao svoje žrtve?”, upita Jakobsenova. Trudila seiz petnih žila da ne izgleda uznemireno, ali čak je i njena staloženost bila

uzdrmana.

„Mislim da nije”, odgovorih. „Mogu li?”

Ispružio sam ruku prema kesi za dokaze. Forenzičar je sačekao da Gardner

155

kratko klimne glavom pre nego što mi ju je dodao.

Digao sam je na svetlo. Koža je bila razderana i oštećena na nekoliko mesta,uglavnom na poleđini, ali i dalje je zadržala neodređeni oblik ruke. Bila je meka isavitljiva, a uljani talog sa nje je umazao unutrašnjost kese.

„Nije odrana”, rekao sam im. „Da jeste bila bi ravna kao papir. Ova jemestimično rasečena, ali još uvek manje-više cela. Mislim da je svučena sa ruke ujednom komadu.”

Gardner i forenzičar se nisu iznenadili, ali video sam da Jakobsenova još uveknije razumela.

„Svučena?”

„Koža sama od sebe spada sa mrtvog čoveka posle nekoliko dana. Naročito sakrajnjih delova kao što su lobanja i stopala, a i ruke.” Digao sam kesicu. „Priličnosam siguran da je to i ovde slučaj.”

Piljila je u kesu, zaboravivši na svoju uobičajenu povučenost. „Hoćete reći daje to spalo sa leša?”

„Manje-više.” Okrenuo sam se forenzičaru koji je to gledao kiselog izraza.„Slažete li se?”

Klimnuo je glavom. „Dobro je to što je fina i meka. Nećemo morati da jekvasimo kako bismo uzeli otiske prstiju.”

Osetio sam da me Gardner gleda i shvatio da je većpovezao činjenice. AliJakobsenova je bila zapanjena.

„Možete da dobijete otiske prstiju sa toga?”

„Naravno”, odgovori joj agent. „Obično je suva i krta, pa mora da se omekša uvodi. Onda je navučete kao rukavicu i uzmete otiske kao da je sve normalno.”Digao je ruku i mahnuo njome da dočara.

„Nemoj da te zadržavamo, Diki” reče Gardner. Pomalo postiđen, agent spustiruku i vrati se do automobila. Gardner je tapkao velikom kovertom o nogu. Pogledkoji mi je uputio bio je gotovo ljutit. „Pa? Hoćete li vi to da kažete ili ću ja?”

„A šta to?”, upita Jakobsenova.

Gardner stisnu usta u tanku liniju. „Recite joj.”

„Nismo znali kako je Jork uspevao da ostavi otiske prstiju svojih žrtavamesecima posle njihove smrti”, rekoh dok se ona okretala prema meni. Pokazaosam rukom ka automobilu. „Sada znamo.”

Jakobsenova se malo razvedri. „Mislite, koristio je kožu sa njihovih ruku?Noseći je kao rukavice?”

156

„Nisam do sada čuo da je neko na taj način ostavljao otiske, ali izgleda da jetako. Verovatno je zato telo Noe Harpera bilo toliko raspadnuto. Jork je hteo da muskine kožu sa ruku pre nego što ga je zamenio sa telom Vilisa Dekstera.”

Zatim je sačekao još nekoliko dana pre nego što se vratio u šumu i svukaokožu i sa Deksterovih ruku. Strvinari se ne bi mučili komadićima suvog tkiva kadmogu da se goste celim telom. A da jesu...

On bi jednostavno iskoristio otiske nekog drugog.

Osetio sam umorni bes na samog sebe što to nisam shvatio ranije. Mojapodsvest je dala sve od sebe da mi javi, pružajući mi deža vi kada sam video svojeizborane ruke nakon skidanja gumenih rukavica, ali sam to zanemario. Tom je biou pravu. Rekao mi je da bi trebalo više da slušam svoje instinkte.

Trebalo je da poslušam i njega.

Jakobsenova uze kesu za dokaze od mene. Dok je pomno gledala njen sadržaj,izraz lica joj je bio mešavina gađenja i opčinjenosti.

„Diki je rekao da ovo nije suvo. Znači li to da je tek nedavno skinuto sa leša?”

Pretpostavio sam da misli na Irvinga. Zapravo, iako to niko nije rekao, svi smoznali da je profajler do sada verovatno mrtav. Ali čak i da je ubijen odmah nakonotmice, bilo bi potrebno više vremena da koža spadne. Čije god ovo parče kožebilo, nije Irvingovo.

„Sumnjam”, rekoh. „Izgleda da ju je namerno nauljio kako bi je očuvao izadržao savitljivost kože...”

Zaćutao sam, jer mi je nešto palo na pamet. Pogledao sam prema automobilu imasnoj mrlji koju je koža ostavila na staklu.

„Ulje za bebe.”

Gardner i Jakobsenova me pogledaše.

„Prst koji je ostavio otisak na kutiji za film u kolibi bio je umazan uljem zabebe”, rekoh. „Za Irvinga je to bio dokaz da su ubistva seksualno motivisana, alinisu. Jork je ulje koristio da bi sačuvao elastičnost kože. Njena prirodna ulja bi seisušila, a on je hteo da otisci budu čisti i jasni. Zato ih je mazao uljem kao starukožu.”

Setio sam se Irvingove poruge. Osim ako ubica nema naviku da vlaži kožu...Bio je bliži istini nego što je znao.

„Ako je Jork čuvao otiske prstiju svojih žrtava, zašto nije uzeo kožu i sa rukuTerija Lumisa?”, zanimalo je Jakobsenovu. „Bila je na Lumisovom lešu u kolibi.”

„Da nije bila primetili bismo to i pretpostavili šta se dešava”, kaza Gardner,oštrim glasom zbog samoprekora. „Jork je želeo da sam izabere trenutak kada će

157

nas obavestiti šta radi.”

Gledao sam kako forenzičari pažljivo zaprašuju drugi deo automobila prahomza otiske. Radili su vrlo temeljno, ali nije trebalo očekivati ništa značajno.

„Zašto se sada odlučio na ovaj korak?”, zapitah.

Gardner pogleda Jakobsenovu, koja sleže ramenima. „Opet se pravi važan,govori nam da se ne plaši da će biti uhvaćen. Očigledno misli da nam ovo saznanjeneće ništa pomoći. Pre ili kasnije bismo svakako saznali šta je radio. Na ovaj načinzadržava kontrolu.”

Drugo pitanje je ostalo neizrečeno. Zašto ja? Ali plašio sam se da većznamodgovor na njega.

Gardner pogleda koverat koji je držao. Činilo se da je doneo odluku. „Dajanaće vas odvesti u vaš hotel. Ostanite tamo dok vas ne pozovem. Ne puštajte nikoga usobu; ako neko kaže da je iz sobne posluge, proverite to pre nego što otvoritevrata.”

„Šta je sa mojim automobilom?”

„Javićemo vam kad završimo sa njima?” Okrenuo se ka Jakobsenovoj.„Dajana, jednu reč.”

Njih dvoje se udaljiše van granice čujnosti. Samo je Gardner govorio. Videosam kako je Dajana klimnula kada joj je dao koverat. Pitao sam se šta se nalazi unjemu, ali nije me to previše zanimalo.

Ponovo sam pogledao prilike u belom koje su radile na mom automobilu. Finiprah koji su koristili za skidanje otisaka potamnio je boju automobila, doprinevši dai on izgleda kao nešto mrtvo.

Dok sam ih posmatrao, imao sam gorak ukus u ustima. Prešao sam palcompreko ožiljka na dlanu. Priznaj. Bojiš se.

Jednom me je većprogonio ubica. Došao sam ovamo sa nadom da ćuzaboraviti te događaje.

A sada se to opet dešavalo.

Dok me je Jakobsenova vozila u hotel, počela je kiša. Velike kapi klizile suniz vetrobransko staklo u nejednakim naletima. Brisači bi ih uklanjali, ali bi se oneopet pojavile trenutak kasnije. Dalje od bolnice, putevi i barovi su još bili prometni.Bleštava svetla i ljudi na ulicama doneli su mi olakšanje, ali nisam mogao da sepovežem sa njihovom običnošću. Osećao sam se odvojenim od njih više negoprozorima automobila, svestan da je sigurnost koju nude prividna.

Po prvi put se desilo da gotovo uopšte nisam bio svestan blizine Jakobsenove.Tek kada je najzad progovorila, vratio sam se mislima u sadašnji trenutak.

158

„Den kaže da su Lumis i Harper zadavljeni nekom vrstom poveske”, rekla je.

Promeškoljio sam se na sedištu, iznenađen temom koju je pokrenula.„Verovatno nečim što se zove špansko motovilo. To je vrsta poveske.” Objasniosam joj način na koji radi.

„To se uklapa u ono što znamo o Jorku. Svidela bi mu se moćkoju bi mu takonešto dalo. Istinsko biranje između života i smrti pruža mnogo veće zadovoljstvonego čisto ubistvo. To mu omogućava da kontroliše proces i odluči kada tačno daprimeni odgovarajući pritisak da ubije žrtvu.” Kratko me je pogledala. „Izvinite, tonije bilo obzirno.”

Slegao sam ramenima. ,,U redu je. Video sam šta Jork radi. Neću seonesvestiti zato što se on igra nadmudrivanja.”

„Mislite li da je ovo noćas upravo to?”

„Ako je ozbiljno krenuo na mene, zašto bi me obaveštavao unapred?” Ali jošdok sam to izgovarao setih se da sam jednom većnaišao na ubicu koji je učinio bašto.

Ni Jakobsenova nije bila ubeđena. „Jorku je potrebno dokazivanje. Za narcisapoput njega ono što se dogodilo sa dr Libermanom predstavlja veliki poraz.Njegovo samopoštovanje će zauzvrat zahtevati nešto još upečatljivije. To bi mogaoda postigne upozoravajući sledeću žrtvu unapred.”

„Još uvek ne shvatam zašto bi se Jork okomio na mene. Tom i Irving su bilipoznati. Zašto bi se sa žrtava koje nešto znače spuštao na stranca za koga niko ovdenije čuo? To nema nikakvog smisla.”

„Možda njemu ima.” Govorila je mirno, pogledom prateći put. „Ne zaboraviteda vas je video kako radite sa dr Libermanom. A vi ste Britanac, gost u institutu.Jork možda misli da bi neko poput vas digao više prašine od nekog ovdašnjeg.”

Na to nisam pomislio. „Verovatno bi trebalo da budem polaskan”, kazao sam,pokušavši da se našalim sa tim.

Nisam dobio osmeh. „Mislim da ne bi trebalo da to shvatate olako.”

Veruj mi, ne shvatam. „Mogu li nešto da pitam?”, rekoh, kako bih promeniotemu. „Jeste li dobili neke vesti iz laboratorije o uzorcima krvi iz kolibe?”

Prošao je jedan trenutak pre nego što je odgovorila. „Za punu DNK analizupotrebno je nekoliko nedelja.”

To nije bio odgovor koji sam tražio, ali njeno izvrdavanje značilo je da sam nadobrom tragu. „Ali trebalo je do sada da saznaju da li je krv ljudska ili nije.”

U bilo kom drugom trenutku uživao bih u njenom iznenađenju. „Kako to

159

znate?”

„Nazovite to osnovanom pretpostavkom. Znači, bila je životinjska?”

Njen tamni profil klimnu glavom. „Nalaze smo dobili tek danas popodne, ali iranije smo znali da tu nešto nije u redu. Forenzičare nisu ubedile isprskane mrlje ukolibi, iako se Jork dobro potrudio da izgledaju verodostojno. Laboratorija jeizvršila početno ispitivanje, koje je nagovestilo da krv nije ljudska. Ali ipakmoramo da sačekamo dok ne izvuku DNK kako bismo bili sigurni.”

„Čija je bila krv? Svinjska?”

Video sam joj belinu zuba u polutami kada se osmehnula. „Sada se vi pravitevažni.”

Pa, možda malo. „Nije to tako oštroumno kao što izgleda”, priznao sam.„Pošto smo potvrdili da je Teri Lumis zadavljen, krv očigledno nije mogla bitinjegova. Znači da su posekotine na njegovom lešu morale biti nanete posle smrti, au tom slučaju veći deo krvi u kolibi morao je poticati iz drugog izvora.”

„Još uvek ne shvatam kako ste mogli znati da je krv svinjska...” poče ona, pasama odgovori. ,,Oh, shvatam. Zubi koje smo našli pored leša Vilisa Dekstera.”

,,I pre toga sam se pitao da li je krv životinjska. Ali kada sam prepoznao zube,pretpostavio sam da je i ona svinjska”, rekoh joj. „Izgleda da Jork uživa u takvimigrama.”

Jakobsenova zaćuta. Lice joj je izgledalo kao izvajano u mermeru zbog kišnihkapi koje su klizile niz prozore. Osvetljen pod uglom žutom svetlošću uličnihsvetiljki, njen profil je podsećao na grčku skulpturu.

„Ovo ne bi trebalo da vam kažem”, reče ona polako. „Nalazi uzoraka krvi izkolibe nisu jedini koje smo dobili. Noa Harper je pozitivan na hepatitis C.”

Bože. Jadni Kajl. Za razliku od sojeva A i B, za hepatitis C nije postojalavakcina. Taj virus nije uvek smrtonosan, ali lečenje je dugotrajno i neprijatno.Međutim, čak ni tada izlečenje nije sigurno.

„Da li Kajl zna?”, upitah, nelagodno svestan da sam na njegovom mestu lakomogao biti ja.

„Ne još. Proći će izvesno vreme pre nego što on dobije svoje rezultate izbolnice, a Den misli da nema svrhe zabrinjavati ga.” Kratko me je pogledala. „Vishvatate da je ovo strogo poverljivo?”

„Naravno.” Bar jednom sam se složio sa Gardnerom. Još uvek je postojalamogućnost da Kajl nije zaražen, ali ja ne bih mnogo uložio na ishod sa tako malimizgledima.

Stigli smo do hotela. Jakobsenova je našla mesto za parkiranje blizu ulaza.Dok se uparkiravala primetio sam kako baca pogled u retrovizor, proveravajućiautomobil iza nas.

160

„Otpratiću vas do sobe”, kaza, posegavši rukom na zadnje sedište da uzmekoverat koji joj je Gardner dao.

„Nema potrebe.”

Međutim, većje izlazila iz automobila. Dok smo ulazili u hotel, izgledala jeopreznije. Pogled joj je neprestano kružio, prelazeći preko lica oko nas u potrazi zamogućom pretnjom. Primetio sam da u hodu desnu ruku drži blizu mesta na komejoj sako prekriva pištolj. Deo mene nije bio u stanju da išta od toga shvati ozbiljno.

Tada sam se setio šta mi je ostavljeno na vetrobranu.

Neka starija žena nas je izlazeći iz lifta pogledala sa šeretskim osmehom, pasam pretpostavio šta misli. Još jedan mladi par koji ide u krevet, posle danaprovedenog u gradu. To je bilo toliko daleko od istine da je bilo maltene smešno.

Jakobsenova i ja smo u liftu stajali jedno pored drugog. Bili smo jediniputnici, a napetost među nama kao da je na svakom spratu bivala sve veća. Ujednom trenutku ramena su nam se blago očešala, izazvavši tiho pucketanjestatičkog elektriciteta. Ona se malo odmakla, tek toliko da prekine dodir. Kada suse vrata otvorila, izašla je prva, stavivši ruku ispod sakoa na pištolj na kuku dok jeproveravala da li ima nekoga u hodniku. Moja soba bila je na suprotnom kraju.Provukao sam karticu kroz uzani otvor i otvorio vrata.

„Hvala što ste me dopratili.”

Rekao sam to sa osmehom, ali ona je sada bila sasvim zvanična. Barijera kojaje nakratko pala u automobilu, opet je bila dignuta.

„Mogu li da proverim vašu sobu?” Hteo sam da joj ponovim kako nemapotrebe, ali video sam da ne bi ništa vredelo. Pomerio sam se u stranu da je

propustim unutra.

„Slobodno.”

Stajao sam pored kreveta dok je ona pretraživala. Soba nije bila velika, pa jojnije trebalo mnogo vremena da se uveri kako se Jork ne krije u njoj. Još uvek jenosila koverat koji je dobila od Gardnera, a kada je završila pretragu donela ga jedo mene. Stala je na metar-dva od mene, sa zagonetnim izrazom lica.

„Još nešto. Den je hteo da vam pokažem ovo.” Počela je da otvara koverat.„Na putu koji vodi od javne govornice nalazi se bezbednosna kamera. Skinuli smomaterijal snimljen u vreme kada je upućen poziv dr Libermanu.”

Pružila mi je nekoliko fotografija. Bile su to slike skinute sa snimkabezbednosne kamere: slabog kvaliteta, prilično nejasne, sa datumom i vremenomodštampanim pri dnu. Prepoznao sam deo puta u blizini telefonske govornice. Uprvom planu su se delimično videla dva automobila i beli, pravougaoni oblik vozilahitne pomoći, mutni i van fokusa.

161

Ali mene je više zanimala tamna prilika usnimljena dok se okretala odtelefona. Oštrina slike je bila tako slaba da je bilo nemoguće prepoznati lice. Glavaje bila sagnuta, a lice kao svetli polumesec, skoro sasvim skriveno tamnom kapomsa štitnikom za sunce.

Ostale fotografije prikazivale su istu priliku kako žurno prelazi put,pogrbljenih ramena i pognute glave. Na njima se ta osoba još slabije razaznavala.

,,U laboratoriji pokušavaju da izoštre te slike”, reče mi Jakobsenova. „Nismosasvim sigurni da je to Jork, ali visina i građa odgovaraju.”

„Ne pokazujete mi ih samo iz ljubaznosti, zar ne?”

„Ne.” Gledala me je netremice. „Ako ste vi Jorkova sledeća meta, Den smatrada bi trebalo da znate na šta je spreman kako bi vam se približio. Ta tamna odećaikapa mogle bi biti nekakva uniforma. A ako mu pogledate kuk, primetićete neštošto izgleda kao baterijska lampa. Moguće je da će pokušati da se predstavi kaopolicajac ili neko drugo ovlašćeno lice, koje – dr Hanter, šta je bilo?”

Zurio sam u fotografiju, setivši se. Baterijska lampa...

„Čuvar”, rekoh.

„Izvinite?”

Ispripovedao sam joj kako sam pre nekoliko večeri bio zaustavljen naparkingu. „Verovatno je beznačajno. Samo je hteo da zna šta radim tamo.”

Jakobsenova se namrštila. „Kada je to bilo?”

Morao sam da se prisetim. „Veće pre nego što je Irving otet.”

„Jeste li ga dobro osmotrili?”

„Sve vreme je držao baterijsku lampu uperenu u moje lice. Uopšte ga nisamvideo.”

,,A bilo šta drugo? Neki osobeni pokret ili glas?”

Odmahnuo sam glavom, i dalje pokušavajući da se setim. „Ništa posebno.

Osim... pa, glas mu je zvučao... nekako čudno. Promuklo.”

„Kao da se pretvara?”

„Moguće.”

,,I niste to nikome pomenuli?”

„Tada nisam uopšte razmišljao o tome. Čujte, to verovatno jeste bio čuvar. Daje bio Jork zašto bi me pustio da odem?”

162

„Sami ste rekli da se to desilo veče pred nestanak profesora Irvinga. Možda jeimao druge zamisli.”

To me jeućutkalo. Jakobsenova je vratila fotografije u koverat.

„Proverićemo sa bolničkim obezbeđenjem i videti da li je to bio neko od

njihovih ljudi. Zasad, zaključajte vrata kada ja odem. Neko će vam se ujutro javiti.”

„Znači, moram samo da čekam ovde dok mi se ne javite?”

Opet je bila hladna poput kamena. „To je za vaše dobro. Dok ne budemo znalikako da odigramo ovo.”

Zapitao sam se šta je mislila time, ali sam oćutao. Bilo kakva odluka doći ćeod Gardnera ili nekog na višem položaju, a ne od nje. „Jeste li za piće pre nego štoodete? Ne znam kako je opremljen mini-bar, ali mogu da naručim kafu ili...”

„Ne.” Njena žestina nas je naizgled oboje iznenadila. „Hvala, ali moram da sevratim kod Dena”, nastavila je mirnije. Međutim, crvenilo koje se širilo sa dnavrata govorilo je nešto drugo.

Smesta je krenula prema vratima. Još jednom me je podsetila da ih zaključam,pa izašla. Šta je ovo bilo? Zapitao sam se da li je moj poziv na piće videla kao neštoviše, ali bio sam preumoran da bih dugo brinuo o tome.

Skljokao sam se na ivicu kreveta. Činilo mi se nemogućim da sam ovog jutračuo za Tomovu smrt. Nameravao sam da opet pozovem Meri, ali sada je biloprekasno. Spustio sam glavu na ruke. Isuse, kakva zbrka. Ponekad mi se činilo dame prate zla sreća i propast. Pitao sam se da li bi događaji išli istim tokom i danisam došao ovamo. Ali mogao sam da čujem šta bi Tom rekao na to: Prestani dase grizeš, Dejvide. Ovo bi se dogodilo bez obzira na sve. Ako hoćeš nekoga daokriviš, krivi Jorka. On je odgovoran.

Ali Tom je bio mrtav, a Jork i dalje na slobodi.

Ustao sam i prišao prozoru. Hladno staklo se zamaglilo od mog daha,pretvorivši spoljni svet u nerazgovetne žute mrlje u mraku. Kada sam rukomobrisao staklo, svet se opet pojavio praćen škripom kože po staklu. Ulica ispod

prozora bila je svetla neonska pruga, a farovi automobila su se vukli duž nje unečujnom baletu. Svi ti ljudi su užurbano išli za svojim poslovima, potpunoravnodušni jedni prema drugima. Gledajući ih, postao sam sasvim svestan kolikosam daleko od kuće i koliko ne pripadam ovde.

Pripadao ili ne, ovde si. Prihvati to.

Setio sam se da još uvek nisam jeo. Okrenuo sam se od prozora i posegao zajelovnikom sobne usluge. Kada sam ga otvorio, samo sam bacio pogled na pregrštzbijenih opisa brze hrane, pa ga bacio u stranu. Odjednom nisam više mogao dasedim u sobi. Bez obzira na Jorka, neću se skrivati dok Gardner ne odluči šta da

163

uradi sa mnom. Zgrabio sam jaknu i liftom se spustio u predvorje. Nameravao samsamo da odem u noćni bar hotela i saznam da li još uvek poslužuju hranu, ali samjednostavno prošao pored njega. Nisam znao kuda idem, samo sam morao dabudem na nekom drugom mestu.

Napolju je prestala kiša, ali je vazduh još uvek bio vlažan. Pločnik je bioklizav i sjajan. Cipele su mi tiho pljuskale dok sam išao ulicom. Koža izmeđulopatica me je peckala, ali sam se odupro porivu da se pogledam iza sebe. Hajdesada, Jork. Želiš me? Evo me!

Ali moja hrabrost ubrzo je sagorela. Naišao sam na jedan restoran koji je jošuvek bio otvoren i ušao unutra. Jelovnik se sastojao uglavnom od pljeskavica ipečenih pilića, ali nisam mario. Naručio sam nasumice i vratio jelovnik kelnerici.

„Želite li nešto da popijete?”

„Samo pivo, molim. Ne, čekajte – Imate li neki burbon? Blentons?”

„Imamo burbon, ali samo Džima ili Džeka.”

Naručio sam Džim Bim sa ledom. Kada ga je donela, pio sam polako. Burbonmi je prijatno pekao grlo, opuštajući knedlu koja se tu stvorila. Ovo je za tebe,Tome. Uskoro ćemo uhvatiti zlikovca, obećavam ti.

Izvesno vreme sam čak verovao u to.

Vezovi i zupčanici sijaju pod svetlošću lampe. Glancaš ih svaki put poslezavršetka i mažeš kožu dok ne postane meka i elastična, i dok čelik ne zasija. Nemastvarne potrebe za tim. To je preterivanje, svestan si; ali uživaš u tom obredu.Ponekad ti se čini kako možeš da osetiš miris toplog pčelinjeg voska u pasti zasedla; to je verovatno samo blagi trag sećanja, ali svejedno utešan. A ima nečegaprijatnog i u postupku pripreme, što ti prija. Podseća te da to što radiš ima svrhu;da bi sledeći put mogao biti pravi. A ovoga puta će i biti.

Osećaš to.

Dok sa ljubavlju glancaš kožu govoriš sebi da ne treba buditi nade, ali nemožeš poreći golicanje iščekivanja. Uvek ga osećaš pre početka, kada je sve

moguće, a razočaranje još uvek u budućnosti. Ali ovoga puta to izgleda drugačije,

zlokobnije.

Posebno.

Ona koža ostavljena na vetrobranu automobila bila je proračunati rizik, alivredan. Naposletku će sigurno shvatiti šta radiš; bolje je da to bude pod tvojimuslovima, kada možeš da izvučeš neku korist iz toga. Još uvek upravljaš situacijom,

to je važno. Dok shvate šta se dešava biće prekasno, a onda...

A onda...

164

Ipak, zazireš od toga. Ne možeš da predvidiš toliko unapred. Bolje je da

ostaneš usredsređen na započeti posao, na bliži cilj.

Nije još mnogo vremena ostalo.

Pažljivo okrećeš mehanizam za navijanje, gledajući kako se kožna trakazateže dok se zupčanici glatko okreću, a njihovi zubi tiho uklapaju. Zadovoljan,dahneš na njih pre nego što ih poslednji put protrljaš. Gledaš u svoj odraz,izobličen i neprepoznatljiv. Zuriš u njega, nejasno uznemiren mislima koje zapravonikada ne izlaze na površinu, a zatim ga obrišeš zamahom tkanine.

Uskoro, kažeš sebi. Sve je na svom mestu i spremno. Foto-aparat je napunjen ipostavljen, samo čeka svog subjekta. Uniforma je očetkana i očišćena. Pa, nije bašsasvim čista, ali dovoljno da prođe na prvi pogled. A to je sve što ti je potrebno.

Sve je u odabiranju pravog trenutka.

19

Sledećeg jutra sam lagano pijuckao svoju drugu kafu u hotelskom restoranukada me je Gardner pozvao. „Treba da razgovaramo.”

Sa osećajem krivice sam bacio pogled po okolnim stolovima, znajući da mi jerekao da ostanem u sobi. Razmišljao sam o tome da mi pošalju doručak gore, alipošto je granulo sunce smatrao sam to nepotrebnim. Ako bi Jork mogao da meusred bela dana neprimetno izvuče iz hotela, onda sam ionako u velikoj nevolji.

,,U restoranu sam”, rekoh.

I preko telefonske veze sam osetio kako se Gardner obuzdava.

„Ostanite tamo. Dolazim”, kazao mi je, pa prekinuo vezu.

Srkutao sam kafu koja se hladila, pitajući se da li mi je ovo poslednji doručakkoji jedem u Tenesiju. Celo jutro sam bio loše volje. Nemirno sam spavao iprobudio se neraspoložen, a da isprva nisam znao zbog čega. Tada sam se setioTomove smrti, a trenutak kasnije i kože koja mi je ostavljena na automobilu.

To mi nije bio najbolji početak dana koji sam imao u životu.

U trenutku kada je zvao Gardner nije bio daleko, jer je stigao za dvadesetakminuta. Sa njim je bila Jakobsenova, hladna i nedodirljiva kao i obično. To što jekasno legla kao da nije ostavilo traga na njoj, ali ako je njena životnost podsećalana sliku Dorijana Greja, onda je Gardner bio portret sa tavana. Stariji agent jeizgledao iscrpljeno, a lice mu je bilo išarano mrežom finih bora i brazdi. Podsetiosamse dagane muči samo potraga za Jorkom; Tom je bio i njegov prijatelj.

Ipak, dok je prilazio mom stolu držao se uspravno kao i uvek. Jakobsenova jeodržavala korak iza njega.

165

„Mogu li da vam naručim kafu?” upitao sam kada su seli.

Oboje su odbili. Gardner pogleda po okolnim stolovima kako bi se uverio daniko ne može da nas čuje.

„Bezbednosne kamere su snimile nekoga pored vašeg automobila sinoćuosam i četrdeset pet”, reče bez uvoda. „Bio je predaleko da bi se videle pojedinosti,ali tamna odeća i kapa izgledaju isto kao i na snimku telefonske govornice. Takođe,proverili smo kod bolničkog obezbeđenja. Onaj koga ste videli na parkingu nije bio

njihov čovek.”

„Jork.” U ustima sam osećao gorčinu koja nije imala nikakve veze sa kafom.

„Ne bismo mogli to da dokažemo na sudu, ali tako mislimo. Još uvekpokušavamo da identifikujemo otiske prstiju koje smo skinuli sa vašegiznajmljenog automobila, ali baza podataka sa otiscima je ogromna i zato nije lako.A i Jork je verovatno nosio rukavice.” Gardner sleže ramenima. „Nemamo sreće ni

sa otiscima sa svučene kože. Ne poklapaju se sa otiscima Vilisa Dekstera i NoeHarpera. Pošto su mali, mogli bi pripadati nekoj ženi ili maloletniku, ali više odtoga ne možemo reći.”

Maloletnik. Isuse. U mojoj kafi je plivala gromuljica zgrušanog mleka.Sklonio sam je. „Šta je sa fotografijama iz Jorkove kuće? Imate li ikakvu ideju kosu ljudi na njima?”

Gardner spusti pogled na ruke. „Proveravamo ih u bazama podataka nestalihosoba i među nerešenim ubistvima, ali mora se proći kroz bezbroj slučajeva. Usvakom slučaju, biće teško ustanoviti ko su.”

Setivši se izobličenih lica, shvatio sam da će biti. „Imate li ikakvu predstavugde bi Jork mogao biti?”

„Bilo je nekoliko nepotvrđenih viđenja otkad smo dali štampi njegovepodatke, ali ništa sigurno. Očigledno negde ima skrovište. Čini se da žrtve nijeubijao ni u kući, ni na Stipl Hilu, pa ih je stoga verovatno odvlačio na neko trećemesto, negde gde može lako da se otarasi leševa. U protivnom bismo pronašli jošneke, sem Lumisa i Harpera.”

U blizini Zadimljenih planina, nije mu bilo teško da se oslobodi leševa svojihžrtava. „Prema Džošu Talbotu, da bi se nimfa močvarnog vilinog konjica našla naHarperovom lešu, telo je moralo da bude ostavljeno blizu nekog jezera ili sporotekuće vode.”

„To nam sužava potragu na skoro ceo istočni Tenesi.” Gardner razdraženomahnu. „Proveravali smo zabeležena viđenja močvarnih konjica, ali potrebno namje više od toga. Dajana, kaži dr Hanteru šta si otkrila.”

Jakobsenova je nastojala da prikrije svoju vidnu napetost. Primetio sam joj

166

puls na vratu koji je odavao kada je uzbuđena. Skrenuo sam pogled kada jeprogovorila.

„Još jednom sam razgledala fotografije koje smo našli u Jorkovoj kući”,počela je. „Izgleda da su snimane kada su žrtve bile na pragu smrti, možda utrenucima samog umiranja. Pretpostavila sam da su to trofeji koje Jork skuplja. Alida je u pitanju samo to – prikazivanje kako ih je gušio – očekivali biste da i grložrtve bude na slici. A toga nema, ni na jednoj od njih. Usto, ako je Jork želeo daovekoveči svoja ubistva, zašto nije snimao ceo čin video kamerom? Zašto jeodlazio u krajnost praveći tako krupne planove lica žrtava, i to crno-bele?”

„Možda je zagriženi ljubitelj fotografije”, rekoh.

„Tačno!” Jakobsenova se nagnu napred. „Mislio je da je pametno što jeostavio otisak Vilisa Dekstera na kutiji za film, ali odao nam je više nego što jenameravao. Te fotografije nisu samo nasumični snimci. U laboratoriji kažu da susnimljene pod slabim svetlom, bez blica, vrlo kratkom ekspozicijom. Da bi sedobio snimak tog kvaliteta pod tim uslovima potrebno je ozbiljno fotografskoiskustvo i dobra oprema.”

„Zar u njegovoj kući nije pronađen foto-aparat od 35 mm?”, upitah, setivši sekutije sa starom fotografskom opremom.

„Fotografije nisu snimljene time”, odgovori Gardner. „Ništa od te opreme nijekorišćeno godinama, verovatno zato što je pripadalo njegovom ocu. Sudeći poslikama u kući, i stariji Jork se u slobodno vreme bavio fotografijom.”

Setio sam se izbledelih fotografija na kredencu. Nešto u vezi sa njima mi jesmetalo, ali nisam mogao da dokučim šta.

„Još uvek ne shvatam zašto je sve to važno”, priznao sam.

„Zato što fotografije za Jorka nisu samo suveniri. Mislim da se one moždanalaze u središtu svega što radi”, reče Jakobsenova. „Sve što znamo o njemunagoveštava opsednutost smrću. Njegovo poreklo, način na koji obrađuje leševesvojih žrtava, opsednutost forenzičkim antropologom poput dr Libermana, kao iglavni činilac u tim fotografijama njegovih žrtava in extremis – sve to ukazuje najedno: Jork je nekrofil.”

Uprkos svom iskustvu, bio sam preneražen. „Zar niste rekli da nema seksualnemotivacije?”

,,I nema. Većina nekrofila su muškarci sa niskim samopoštovanjem. Privlačiih ideja o poslušnom partneru, jer se užasavaju odbacivanja. To se ne odnosi naJorka, koji misli da ga društvo ne poštuje dovoljno. A čisto sumnjam da ga privlačenjegove žrtve, žive ili mrtve. Ne, mislim da njegovo stanje poprima obliktanatofilije – neprirodne opsednutosti samom smrću.”

Ova tema je počela da zalazi u neprijatne vode. Osetio sam prvo žiganjeglavobolje u slepoočnicama.

„Ako je tako, zašto nije slikao žrtve posle smrti, a ne dok ih ubija?”

167

„Zato što to ne bi bilo dovoljno. Osim što je nekrofil, ne zaboravite da je Jorkpre svega patološki narcis. Opsednut je sobom. Većina ljudi se boji smrti, ali zanekoga poput njega pomisao na sopstveni nestanak verovatno je neizdrživa. Celogživota je okružen smrću. Sada ga goni potreba da je shvati.” Jakobsenova se zavali,ozbiljnog izraza lica. „Mislim da zato ubija i snima fotografije svojih žrtava.Njegov ego ne može da podnese misao da će jednog dana i sam umreti. Zato tražiodgovore. Na svoj način pokušava da razreši tajnu života i smrti, ako hoćete. Iubeđen je da će ako snimi tu odsudnu fotografiju, ako sačuva sam trenutak smrti nafilmu, sve to razjasniti.”

„To je suludo”, usprotivih se.

„Mislim da duševno zdravlje nije preduslov za serijske ubice”, primetiGardner.

Bio je u pravu, ali nisam na to mislio. Još uvek nije bilo čvrste saglasnosti otome kada život tačno prestaje. Srce koje prestane s radom može da se vrati u život,a čak ni smrt mozga nije uvek konačna. Jorkova ideja kako bi mogao da snimi sam

trenutak u kome njegove žrtve umiru – a da ne pominjem želju da iz toga neštosazna – uznemirila me je na načine koje ne mogu da opišem.

„Čak i da je uspeo u tome, šta bi mu to, po njegovom mišljenju, donelo?”,zapitah. „Fotografija mu neće ništa reći.”

Jakobsenova sleže ramenima. „Nije važno. Dok god Jork veruje u to što radi,nastaviće da pokušava. On je na važnom zadatku i nije važno koliko ljudi će pobitiu njegovom izvršavanju. Za njega su žrtve samo zamorčići.”

Od vrata joj se naglo raširi crvenilo kada je shvatila svoju grešku.

„Žao mi je, nisam mislila...”

„Zaboravite.” Situacija mi se nije sviđala, ali nije bilo zgoreg da saznam kakvaje. „Prema onome što kažete, Jork očigledno ovo radi većizvesno vreme. Moždagodinama, bog zna koliko je ljudi većpobio, a da to niko ne zna. Mogao je tako danastavi u beskraj, pa čemu onda promena? Zašto je iznenada odlučio da privučepažnju na ono što radi?”

Jakobsenova raširi ruke. „Teško je reći, ali pretpostavljam da je razlog upravodugovečnost toga što radi. Sami ste rekli da je to što pokušava nemoguće, pa jemožda u nekom trenutku i sam počeo to da shvata. Zato sada nadomešćuje svojneuspeh, nastojeći da nahrani ego na neki drugi način. Iz tog razloga je krenuo nadr Libermana, priznatog stručnjaka na polju koje Jork verovatno smatra svojim. Toje na izvestan način klasična zamena – pokušava da izbegne prihvatanje svogneuspeha uveravajući sebe da je ipak genije.”

Moja glavobolja se razvila u snažno, bolno pulsiranje. Počeo sam da masiramslepoočnicu, žaleći što nisam poneo neki aspirin iz sobe.

168

„Zašto mi govorite sve ovo? Nije da ne cenim to, ali ranije niste baš žurili dame obavestite o razvoju istrage. Koji je razlog ove nagle promene?”

Jakobsenova kratko pogleda Gardnera. Činilo se da joj je on do tada sazadovoljstvom prepustio veći deo priče, ali sada se gotovo neprimetno uspravi.

„Pod ovim okolnostima, smatra se da imate pravo da znate.” Gledao me jehladno, kao da me još uvek procenjuje. „Stvorili ste nam nevolju, dr Hanter. Jorknam je poslao poruku ostavivši onu kožu na vašem automobilu. Ne možemo to dazanemarimo. Većje oteo i, po svemu sudeći, ubio Aleksa Irvinga, a da Tom nijedoživeo srčani udar i njega bi zadesila ista sudbina. Neću dozvoliti da ubica naudijoš nekom učesniku u istrazi.”

Spustio sam pogled na svoju hladnu kafu, pokušavajući da održim smirenost uglasu. „Možete da me isključite iz istrage, ako to želite.” Opet. „Ali neću se vratitiu Britaniju, ako to očekujete.”

Nije to bila hrabrost. Želeo sam da ostanem bar do Tomove sahrane. Bezobzira na sve, nisam nameravao da odem bez poslednjeg pozdrava sa prijateljem.

Gardner isturi bradu. „Vi se tu ništa ne pitate. Ako kažemo da idete, ondaidete; makar morali da vas ispratimo do aviona.”

„Onda ćete upravo to morati da učinite”, odvratio sam, usijanog lica.

Pogledom mi je rekao kako bi najviše voleo da me sam odvuče na aerodrom,ali onda duboko izdahnu.

„Iskreno, za sve bi bilo bolje ako biste otišli kući”, reče mrzovoljno. „Ali tonije ono što sam imao na umu. Imali bismo izvesne... prednosti ako ostanete. Tadabismo barem znali gde da usredsredimo pažnju.”

Trebao mi je trenutak da shvatim šta je mislio. Bio sam suviše iznenađen dabih išta rekao.

„Bili biste pod stalnim nadzorom”, nastavi Gardner, sada poslovnim tonom.„Ne bismo vas izlagali ikakvoj opasnosti, niti bismo tražili od vas išta što vam ne bi

odgovaralo.”

,,A ako uopšte ne želim da učestvujem u svemu tome?”

„Onda bismo vam se zahvalili na saradnji i ispratili vas do aviona.”

Osetio sam besmislen poriv da prsnem u smeh. „Znači, to je moj izbor? Moguda ostanem, ali samo ako pristanem da budem mamac koji će izvući Jorka načistinu?”

„To je vaš izbor”, reče on sa konačnošću u glasu. „Ako ostanete, biće vampotrebno celodnevno obezbeđenje. Ne možemo da opravdamo takav trošak kada

169

možemo da vas sklonimo od opasnosti tako što ćemo vas poslati kući. Ne bezdobrog razloga. Ali odluka je vaša. Niko vas ne primorava.”

Moje olakšanje je bilo kratkog veka. Gardner nije bio u pravu; to nije bila

nikakva odluka. Ako odem, Jork će jednostavno skrenuti pažnju na novu žrtvu.

Nisam mogao to da dozvolim.

„Šta treba da uradim?”

Bilo je to kao da je balon napetosti uboden iglom. Gardnerovim licem razliose izraz zadovoljstva, ali Jakobsenovu je bilo teže pročitati. Načas mi se učinilo dasamjoj u očima primetio nešto poput oblaka krivice, ali to je nestalo tako brzo dasam možda i pogrešio.

„Zasad ništa. Ponašajte se sasvim uobičajeno”, kaza Gardner. „Ako vas Jorkposmatra, ne želim da shvati da se nešto promenilo. On očekuje da preduzmemoneke mere predostrožnosti, pa ga nećemo razočarati. Ispred mrtvačnice i vašeghotela biće parkirane ekipe koje će on primetiti. Ali postojaće i skriveni nadzor,koji neće videti. A nećete ni vi.”

Klimnuo sam, kao da je sve ovo sasvim uobičajeno. „Šta je sa mojimautomobilom?”

„Završili smo sa njima. Neko će ih dovesti do hotela. Ostaviće ključeve narecepciji. Još uvek razrađujemo pojedinosti, ali od sutra ćete se sami voziti. Bićeteturista, šetaćete pored reke i stazama na kojima ćete predstavljati privlačnu metu.Želimo da pružimo Jorku priliku koju mora da iskoristi.”

„Zar neće shvatiti da je klopka ako počnem sam da lutam?”

On me hladno pogleda. „Mislite, kao sinoć?”

Bila mi je potrebna sekunda da shvatim. Kada sam napustio hotel uprkosnjegovim uputstvima, nisam primetio da me neko posmatra, ali verovatno je trebaloto daočekujem. Toliko o tvom velikom potezu.

„Jork će u početku možda biti sumnjičav, ali mi smo strpljivi”, nastaviGardner, pošto je istakao poentu. „Treba samo da izađe i omiriše vazduh, a kad touradi bićemo tamo da ga uhvatimo.”

Na osnovu njegovih reči zvučalo je jednostavno. Nesvesno sam palcem trljaoožiljak na dlanu. Shvativši da me Jakobsenova posmatra, prestao sam i stavio rukena sto.

,,U pogledu ovoga moraćete da sarađujete sa nama, dr Hanter”, reče Gardner.„Ali ako biste više voleli, možete da odletite kući još danas popodne. Još uvek

možete da se predomislite.”

Ne mogu. Svestan pogleda Jakobsenove na sebi, odgurnuo sam stolicu i ustao.

170

„Ako je to sve, hteo bih da odem u mrtvačnicu.”

Ostatak dana sam se osećao čudno i uznemireno. Trebalo je suviše togaprihvatiti. Tomova smrt, ja kao sledeći na Jorkovom spisku i mogućnost danarednog dana budem isturen kao žrtveni jarac, sve to se borilo za svoje mesto umom umu. Svaki put kada bih se privikao na jedno od toga setio bih se drugog, iiznova se potresao.

Barem nisam imao nikakav zahtevan posao u mrtvačnici. Svi složeniji poslovibili su završeni, pa je preostalo samo da se razvrsta i sastavi ono malo delovakostura Vilisa Dekstera koji su pronađeni u šumi. To je bio rutinski posao i ne bitrebalo dugo da potraje. Strvinari su razneli većinu kostiju, a nekolicina pronađenihbila je toliko izgrižena da je za neke od njih najteže bilo odrediti koje su.

Dakle, nije postojalo ništa da skrene mračni tok mojih misli. A nije bilo ninekoga sa kim bih mogao da razgovaram. Samer nije došla tog jutra, mada posleTomove smrti zapravo to nisam ni očekivao od nje. Ionako ne bi imala mnogo togada radi. Ali iako bih bio zahvalan da imam društvo, osetio sam kukavičko olakšanjekada mi je jedan od pomoćnika u mrtvačnici rekao da Kajl ima slobodan dan. Utom času mi je bilo drago što ne moram da se vidim sa njim, jer je tek trebalo dasazna za pozitivan nalaz Noe Harpera na hepatitis C.

I Pol je bio odsutan veći deo jutra zbog obaveza da prisustvuje uobičajenomnizu sastanaka. Video sam ga tek pred ručak. I dalje je izgledao umorno, mada netoliko kao prethodnog dana.

„Kako je Sem?”, upitao sam ga kada me je pozvao u sali za obdukcije.

„Dobro je. U svakom slučaju, nema više lažnih uzbuna. Nameravala je da odedo Meri ovoga jutra. Oh, i ako večeras nisi zauzet, pozvan si na večeru.”

U bilo kojim drugim okolnostima rado bih prihvatio poziv. Kalendar mojihdruštvenih okupljanja nije bio baš pun, a mogućnost još jedne samotne noćiuhotelu delovala je turobno. Ali ako me je Jork posmatrao, poslednje što sam želeoje da u to umešam Pola i Sem.

„Hvala, ali večeras mi ne odgovara.”

,,Ah-hah.” Podigao je vrlo izgrižen torakalni pršljen i okrenuo ga izmeđuprstiju. „Razgovarao sam sa Denom Gardnerom. Rekao mi je za kožu koja je sinoćostavljena na tvom automobilu; i da si se dobrovoljno prijavio da pomogneš uhvatanju Jorka.”

Ja to ne bih opisao kao dobrovoljan čin, ali ipak mi je bilo drago što Pol zna.Pitao sam se koliko mogu da mu kažem.

„Bilo je ili to, ili da sledećim avionom letim kući.”

Pokušao sam da to predstavim šaljivo. Nije išlo. Spustio je onaj pršljen na sto

za ispitivanje.

171

„Jesi li siguran da znaš u šta se uvaljuješ? Ne moraš to da radiš.”

Da, moram. „Ma biće sve u redu, ali uviđaš zašto ta večera nije dobra ideja.”

„Ovo nije vreme da budeš sam. A znam da bi Sem volela da te vidi.” Mračnose osmehnuo. „Veruj mi, da sam samo i pomislio da bih je doveo u opasnost, ne bihte pozvao. Ne kažem da Jork nije opasan, ali mislim da nije dovoljno lud da sadanešto pokuša. To sa kožom na tvom automobilu verovatno je prazna pretnja. Imaoje svoju veliku priliku sa Tomom i upropastio je.”

„Nadam se da si u pravu. Ali i dalje mislim da bi trebalo to da odložimo zaneki drugi put.”

On uzdahnu. „Pa, odluka je na tebi.”

Kada je otišao, preplavila me je tuga. Zamalo nisam podlegao iskušenju da mutelefoniram i kažem da sam se predomislio. Ipak, ostalo je na tome. Pol i Sem suimali dovoljno obaveza i bez mene. Poslednje što sam želeo je da im dovučemnevolju na vrata.

Trebalo je da znam da Sem neće odustati tako lako.

Bio sam u bolničkom restoranu, bezvoljno prebirao po salati od tunjevine inatmureno razmišljao šta da radim ostatak dana, a onda sam primio njen poziv.

Nije okolišala.

„Šta nije u redu sa mojim kuvanjem?”

Osmehnuo sam se. „Siguran sam da izvrsno kuvaš.”

„Znači, ne sviđa ti se društvo?”

„Nije u pitanju ni društvo. Zaista mi je drago što ste me pozvali, ali ne moguvečeras.” Bilo mi je mrsko što izvrdavam, ali nisam bio siguran koliko Sem zna.Nije trebalo da brinem.

„Sve je u redu, Dejvide, Pol mi je rekao šta se desilo, ali ipak bismo želeli date vidimo. Lepo je od tebe što brineš, ali ne možeš sebi da nametneš karantin doktaj ljigavac ne bude uhvaćen.”

Zagledao sam se kroz prozor. Napolju su ljudi prolazili, obuzeti sopstvenimživotima i nevoljama. Pitao sam se da li je Jork tamo negde, i posmatra.

„To je samo nekoliko dana”, rekoh.

,,A da je obratna situacija? Jel’ bi nas odbio?”

Nisam znao šta da kažem na to.

„Mi smo tvoji prijatelji, Dejvide”, nastavila je Sem. „Ovo je teško vreme, ali

172

ne moraš da budeš sam.”

Morao sam da pročistim grlo pre nego što sam odgovorio. „Hvala ti, alimislim da to nije dobra ideja. Ne u ovom trenutku.”

„Hajde onda da se dogovorimo. Zašto ne dozvoliš da odluči taj tip iz Istražnogbiroa? Ako se složi sa tobom, ostani u svojoj sobi i gledaj kablovsku. U suprotnom,

večeras dolaziš ovamo na večeru. Važi?”

Oklevao sam. „Važi. Pozvaću ga i pitati šta misli.”

Gotovo da sam čuo kako se smeje sa druge strane linije. „Uštedeću ti trud. Pol

je većrazgovarao sa njim. On kaže da nema ništa protiv.”

Zaćutala je, dajući mi vremena da shvatim kako je sve većsređeno.

,,Oh, i kaži Polu da kupi sok od grožđa kad pođete ovamo, hoćeš li? Nestalonam je”, dodala je veselo.

Dok sam spuštao telefon i dalje sam se smeškao.

Saobraćaj je bio gust dok smo izlazili iz Noksvila, ali je postepeno slabio kakosmo se udaljavali. Pratio sam Pola, koji se trudio da drži automobil u momvidokrugu, u trakama punim vozila. Uključio sam radio i pustio da me preplaviumirujuća muzika. Ipak, i dalje sam bio uznemiren i napet, svakih nekoliko minutazagledajući da li me neko prati.

Pozvao sam Gardnera pre nego što smo krenuli. Ne zato što nisam verovaoSem, nego što sam hteo da i sam razgovaram sa njim.

„Pod uslovom da pođete svojim automobilom i da nikuda ne idete peške isami, nemam ništa protiv”, rekao je.

„Znači, mislite da ih neću dovesti ni u kakvu opasnost?”

Uzdahnuo je. Čuo sam mu razdraženost u glasu. „Čujte, dr Hanter, želimo daJork misli da se ponašate uobičajeno. Pod tim se ne podrazumeva da se svakevečeri zaključavate u svojoj hotelskoj sobi.”

„Ali neko od vaših će me ipak pratiti?”

„Pustite nas da brinemo o tome. Kao što sam rekao, za sada je potrebno samoda se ponašate uobičajeno.”

Uobičajeno. Bilo je vrlo malo uobičajenog u ovoj situaciji. UprkosGardnerovom uveravanju, mrtvačnicu sam, umesto na glavni ulaz, napustio nasporedna vrata. Zatim sam se provezao oko bolnice i sreo se sa Polom na ulazu kojiobično ne koristim. Ali i pored toga nisam mogao da se otresem osećaja kako nešto

173

nije u redu. Vozeći za njim iz bolnice, neprestano sam proveravao retrovizor. Nikonije pošao za mnom. Ako je neko iz Istražnog biroa Tenesija ili iko drugi bio tamo,nisam mogao da ih vidim.

Pa ipak, tek kada sam se uključio u večernji saobraćajni tok ljudi koji se vozekućama i postao deo te metalne reke, prihvatio sam činjenicu da me niko ne prati.

Na izlazu iz Noksvila, Pol je stao pored usputne prodavnice kako bi Semkupio sok od grožđa. Predložio je da sačekam u automobilu, ali nisam to hteo. Ušaosam sa njim i kupio flašu crnog vina iz doline Napa za koje sam se nadao da ćeićiuz ono što Sem sprema. Dok smo se vraćali u automobil vazduh je bio zagađenbenzinskim isparenjima i izduvnim gasovima, ali veče je bilo divno. Sunce jepočelo da zalazi, šireći zlataste ruke preko horizonta, dok su šumovite padineZadimljenih planina poprimile purpurnu boju sumraka.

Trgao sam se kada je Pol opsovao i pljesnuo se po potiljku.

„Proklete bube”, promrmljao je.

On i Sem su živeli u novom naselju pored jezera, između Noksvila i Rokfordana jugu. Jedan deo naselja se još uvek gradio, ali što smo dalje išli, gomile zemlje igrađevinskog materijala su ustupale mesto uredno ošišanim travnjacima i tekzasađenim cvetnim lejama. Njihova kuća se nalazila na vijugavom sporednomputu, koji je obilazio oko jezera i svakog imanja posebno, odajući prijatan utisakprostora i privatnosti. Naselje je još uvek izgledalo grubo i nedovršeno, ali bilo jedobro zamišljeno, sa obiljem drveća, trave i vode. Bilo je to dobro mesto zapodizanje porodice.

Pol je skrenuo na prilazni put i zaustavio se iza Semine ulubljene tojote.Parkirao sam se na putu i izašao da mu se pridružim.

„Još uvek sređujemo dečiju sobu, pa ne obraćaj pažnju na nered”, kaza onkada smo stazom krenuli uzbrdo.

Ne bih i da mi nije rekao. Po prvi put sam osetio da mi je drago što sam došaoi bio opušteniji nego proteklih dana. Njihova kuća je bila nešto iza ostalih, pa jeimala veći vrt. U retkom izrazu ekološkog zdravog razuma, graditelji su radili okodivnog, zrelog javora, uređujući teren oko njega da bi stablo ostalo u središtu.Sećam se da sam, dok smo prolazili pored njega, pomislio kako bi bio savršen zadečju ljuljašku.

Čudno je kako čovek pamti tako nešto.

„Pole? Sačekaj trenutak!”

Uzvik se začuo iz susedne kuće. Neka žena, preplanula i vitka, presvetle plavekose skupljene u zanimljivu punđu, hitala je ka nama preko travnjaka. Na prvipogled bih joj dao blizu šezdeset godina, ali kako se približavala dizao sam broj našezdeset i nešto, pa na sedamdeset, kao da je sa svakim korakom postajala starija.

,,Oh, odlično”, promrmlja Pol sebi u bradu. Uljudno se osmehnuo. „Zdravo,Kendi.”

174

Ime je zvučalo suviše ljupko i mladalački, ali joj je na neki način pristajalo.Prišla je i stala blizu njega, kao prestarela manekenka koja ne shvata da je njenadecenija većprošla.

„Tako mi je drago što sam te videla.” Suviše beli zubi proteze činili su dapomalo šuška dok govori. Na podlakticu mu je stavila svoju starački pegavu ruku,čija je koža bila prošarana venama i smeđa kao stare mokasine. „Nisam očekivalada ćeš stići kući tako brzo. Kako je Sem?”

„Dobro je, hvala. Bila je samo lažna uzbuna.” Pol htede da me predstavi.„Kendi, ovo je...”

„Lažna uzbuna?” Na licu joj se pojavio izraz razočaranja. ,,Oh, Gospode, neopet. Kad sam videla hitnu pomoć, bila sam sigurna da je ovoga puta stvarno!”

U jednom trenutku je delovalo kao da je veče stalo. Mogao sam da namirišemsvežinu nove trave i cveća, i osetim prvu svežinu noći iza prolećne topline. Težina iglatkoća flaše sa vinom u mojoj ruci i dalje je predstavljala obećanje svakidašnjosti.

Tada je trenutak razbijen.

„Kakvu hitnu pomoć?” Pol je izgledao više zbunjeno, nego zabrinuto.

„Pa, onu koja je došla popodne, čini mi se oko pola pet.” Osmeh na njenomnašminkanom licu je nestajao. Ruka joj je pošla prema grlu. „Verovatno ti je nekorekao? Mislila sam...”

Ali Pol je većtrčao prema kući. „Sem? Sem!”

Brzo sam se okrenuo komšinici. ,,U koju bolnicu je otišla?”

Prešla je pogledom sa mesta sa koga je Pol uleteo u kuću na mene, otvarajućiizatvarajući usta. „Ja... nisam pitala. Lekar ju je izvezao u invalidskim kolicima, sajednom od onih maski za kiseonik na licu. Nisam htela da smetam.”

Ostavio sam je na stazi u pohitao za Polom. Kuća je mirisala na svežu farbu imalter, na nove tepihe i nameštaj. Zatekao sam ga nasred kuhinje, okruženogsjajnim, nedavno kupljenim kuhinjskim aparatima.

„Nije ovde.” Izgledao je zapanjeno. „Isuse Hriste, zašto me neko nijepozvao?”

„Jesi li proverio poruke na telefonu?”

Sačekao sam da to uradi. Ruka mu je drhtala dok je pritiskao dugmiće.Poslušao je, pa odmahnuo glavom. „Ništa.”

„Pozovi bolnicu. Znaš li u koju bi trebalo da je odvezu?”

175

„Išla je u Medicinski centar univerziteta u Tenesiju, ali...”

„Zovi ih.”

Zurio je u telefon, trepćući kao da pokušava da se probudi. „Nemam broj.Isuse, trebalo je da znam!”

„Pokušaj preko centrale.”

Počeo je da dolazi sebi, pošto mu se um oporavljao od prvobitnogzaprepašćenja. Stajao sam pored njega dok je telefonom zvao bolnicu, hodajućiukrug prilikom mučnog čekanja da mu poziv bude prosleđen. Kada je Pol treći iličetvrti put izgovarao Semino ime slovo po slovo, osetio sam slutnju koja me jepratila ceo dan i postepeno se pojačavala sve dok nije ispunila ovu sobu.

Pol prekide vezu. „Ne znaju ništa.” Glas mu je bio pod kontrolom, ali strahsamo što nije izbio na površinu. „Pitao sam i na prijemnom odeljenju za hitneslučajeve. Nema podataka da je igde primljena.”

Odjednom je opet počeo da kuca po dugmićima. „Pole...”, rekoh.

„Mora da je neka zabuna”, promumlao je, kao da me nije čuo. „Verovatno suje odvezli u drugu bolnicu...”

„Pole.”

Zastao je i pogledao me u oči. Video sam mu strah u očima, i shvatanje onoga

što očajnički pokušava da porekne. Ali sada je to bio luksuz koji nismo smeli dapriuštimo.

Nisam ja bio Jorkova meta. Ni u jednom trenutku.

Bio sam samo mamac.

20

Sledeća noćje bila jedna od najdužih u mom životu. Pozvao sam Gardnera, aPol ostale bolnice u tom kraju. Sa sigurnošću je znao da Sem nije ni u jednoj odnjih, ali je druga mogućnost bila užasna. Dok god su postojali izgledi, ma kakomali, mogao je da se nada kako je sve to samo greška i da njegov život još uvekmože da se vrati tamo gde je bio.

Međutim, to se neće dogoditi.

Gardner je stigao za manje od četrdeset pet minuta. Dotad su dva agentaIstražnog biroa Tenesija većbila na licu mesta. Pojavili su se u kući za nekolikominuta, obojica u prljavim radnim odelima, kao da su došli sa gradilišta. Pošto sustigli tako brzo, pretpostavio sam da su verovatno bili vrlo blizu, bez sumnje kao

176

deo obećanog tajnog nadzora.

Ali ni to nije vredelo.

Gardner i Jakobsenova su ušli u kuću bez kucanja. Njen izraz lica je bio vrlo

kontrolisan; njegov napet i mračan. Kratko je i tiho razgovarao sa jednim odagenata, a onda se okrenuo Polu.

„Kaži mi šta se desilo.”

Pol je drhtavim glasom još jednom prošao kroza sve to.

„Ima li nereda? Tragova borbe?”, upitao je Gardner.

Pol je samo odmahnuo glavom.

Gardner ugleda šolje s kafom na stolu. „Jeste li nešto dirali?”

„Ja sam skuvao kafu”, odgovorih.

Na njegovom licu sam ugledao prekor da nije trebalo ništa da diram, ali nijedobio priliku da ga izrekne.

„Dođavola sa prokletom kafom, šta ćete da preduzmete?” planu Pol. „Tajzlikovac mi je oteo ženu, a mi samo sedimo ovde i razgovaramo!”

„Činimo sve što možemo”, reče Gardner iznenađujuće strpljivo.

„Javili smo svim policijskim stanicama i šerifima u istočnom Tenesiju daobrate pažnju na ambulantno vozilo.”

,,Javili ste im? Šta je, za ime boga, sa blokadom puteva?”

„Ne možemo zaustavljati sva ambulantna vozila zbog slabe mogućnosti da jeu njima Jork. A blokade puteva ne bi bile ni od kakve pomoći, jer ima nekoliko satiprednosti u odnosu na nas. Dosad je većmogao preći u Severnu Karolinu.”

Bes je nestao iz Pola. Skljokao se na stolicu, prebledelog lica.

„Ovo možda ne znači ništa, ali razmišljao sam o tom ambulantnom vozilu”,rekoh, pažljivo birajući reči. „Zar nije jedno takvo bilo na onom snimkubezbednosne kamere, kod telefonske govornice iz koje je Jork pozvao Toma?”

Bilo je to samo nešto više od belog obličja u prednjem planu. Obično nisamobraćao pažnju na takve pojedinosti, pa čak ni sada nisam bio siguran da je tovažno. Ali radije sam progovorio preko reda nego da posle žalim što sam ćutao.

Gardner je očigledno mislio drugačije. „To je bolnica, oni imaju takva vozila.”

177

„Možda ispred hitne pomoći, ali ne kod mrtvačnice. Barem ne ispred glavnogulaza. Tela se ne unose tim putem.”

Ćutao je načas, pa se okrenuo Jakobsenovoj. „Kaži Megsonu da to proveri. Ineka pošalje slike ovamo.” Dok je ona žurno izlazila, ponovo se okrenuo ka Polu.

„Dobro, treba da razgovaram sa tom komšinicom.”

„Poći ću s tobom.” Pol ustade.

„Nema potrebe.”

„Želim to.” Video sam da Gardner okleva, ali je klimnuo glavom. Porastao jeu mojim očima zbog toga.

Ostao sam sam u kući. Saznanje da smo namagarčeni peklo me je kao vatra.Moj plemeniti gest prema Gardneru – pristanak da izigravam mamac – sada jeizgledao samo kao oholost. Bože, zar si stekao tako visoko mišljenje o sebi?Trebalo je da shvatim da Jork ne bi traćio vreme i trud na mene kad može da uzme

mnogo primamljiviju metu.

Poput Sem.

Kuhinja je bila u polumraku, jer je dnevna svetlost gotovo sasvim nestala.Upalio sam svetlo. Novi kuhinjski aparati i sveže okrečeni zidovi kao da su serugali svojim optimizmom. Jednom sam se našao u Polovom položaju, ali postojalaje suštinska razlika. Kada je Dženi bila oteta znali smo da taj otmičar ostavlja svoježrtve u životu i po tri dana. Međutim, ništa nije nagoveštavalo da Jork ostavljasvoje žrtve u životu duže nego što mora.

Sem je možda većbila mrtva.

Uznemiren, izašao sam iz kuhinje. Forenzička jedinica bila je na putu premakući, ali niko nije ozbiljno očekivao da će naći išta značajno. Uprkos tome, paziosam da ništa ne dodirnem dok sam išao u dnevnu sobu. Bila je to udobna, veselaprostorija: mekana sofa i stolice, stočićza kafu napola pokriven časopisima.Odisala je više Seminom, nego Polovom ličnošću. Premda promišljeno uređena,ipak je više bila soba za život, nego za gledanje.

Okrenuo sam se da pođem kada sam ugledao malu uramljenu fotografiju navitrini sa matiranim staklima. Fotografija je izgledala gotovo kao apstraktna crnobelašara, ali pogled na nju osetio sam kao udarac u stomak.

Bio je to ultrazvučni snimak Semine bebe.

Vratio sam se u hodnik. Stao sam kod ulaznih vrata i zamislio kako se toverovatno odigralo. Kucanje na vratima. Sem ih otvara i ugleda lekara. Zbunjenaje, ubeđena da je posredi neka greška. Verovatno se osmehnula i pokušala daobjasni zabunu. A onda... šta? Rastinje je zaklanjalo ulazna vrata, a veliki javor u

178

bašti još više je sprečavao pogled na njih. Ali Jork ni po koju cenu nije hteo dabude viđen. Zato je ušao na prevaru ili na silu, a onda je brzo savladao i smestio uinvalidska kolica.

Zatim je ispoljio drskost odvezavši je stazom do svog ambulantnog vozila.

Primetio sam nešto na podu pored jedne letvice na dnu zida – bele mrlje nabež tepihu. Sagnuo sam se da ih pobliže pogledam, a zatim poskočio, jer su seulazna vrata iznenada otvorila.

Jakobsenova zastade, ugledavši me kako čučim u hodniku. Uspravio sam se i

pokazao joj bele mrlje.

„Izgleda da je Jork bio u žurbi. I ne, ništa nisam dirao.”

Pregledala je tepih, pa letvicu. Na drvetu su se videle ogrebotine.

„Boja. Mora da je tu letvicu zakačio kolicima”, reče ona. „Pitali smo se kakoje Jork izneo profesora Irvinga iz šume. Bilo je udaljeno gotovo kilometar odnajbližeg parkinga. To je daleko za nošenje odraslog čoveka, naročito ako je unesvesti.”

„Mislite da je i tada koristio invalidska kolica?”

„To bi objasnilo mnogo toga.” Zatresla je glavom, ljuta zbog takvog previda.„Na stazi, u blizini mesta gde je Irving nestao, pronašli smo tragove koji sunalikovali točkovima bicikla. To je omiljeno područje planinskih biciklista, pa namse u tom trenutku činilo da ti tragovi nisu važni. Ali invalidska kolica imaju sličnegume.”

A čak i da je Jork sreo nekoga dok je gurao stazom onesvešćenog Irvinga, kobi se tome začudio? Izgledao bi kao neki negovatelj koji je izvezao invalida na svežvazduh.

Vratili smo se u kuhinju. Video sam kako Jakobsenova gleda do pola punaparat za kafu. Ne pitajući je, sipao sam joj jednu šolju i napunio svoju.

,,I šta mislite?”, upitah tiho, pružajući joj šolju.

„Prerano je da se kaže...”, počela je, pa zaćutala. „Hoćete li da budem

iskrena?”

Ne. Klimnuo sam glavom.

„Mislim da smo sve vreme bili dva koraka iza Jorka. Zavarao nas je dapomislimo da ste mu vi meta i ušao ovde dok smo gledali na drugu stranu. Sada jeSamanta Ejveri platila za naše greške.”

„Mislite li da ima ikakvih izgleda da je nađemo na vreme?”

179

Zagledala se u svoju kafu, kao da u njoj može da predskaže odgovore. „Jorkneće dugo čekati da završi sa tim. Zna da ga tražimo, pa će biti uzbuđen i željan dato uradi. Ako je nije većubio, biće mrtva do jutra.”

Spustio sam šolju, iznenada osetivši mučninu. „Zašto Sem?”, zapitah, madasam mogao da pretpostavim.

„Jorku je potrebno da se dokaže i nahrani ego posle neuspeha sa drLibermanom. Barem smo u pogledu toga bili u pravu.” Jakobsenova je zvučalaogorčeno. „Samanta Ejveri je ispunila sve uslove: supruga je čoveka koji ćeverovatno naslediti dr Libermana, i gotovo u devetom mesecu trudnoće. To je činiprimamljivom metom na dva načina – zajemčene su naslovne strane i, ako smo upravu za fotografije, pogoduje Jorkovoj psihozi. On je opsednut snimanjemtrenutka smrti, jer veruje da će mu to na neki način otkriti odgovore za kojimatraga. Dakle, iz njegove tačke gledišta, ko može biti bolja žrtva od trudnice, koja jedoslovno puna života?”

Isuse. Zvučalo je suludo, ali najgore je to što je u tome bilo neke uvrnutelogike; uzaludne i nastrane, ali svejedno prisutne.

,,I šta onda? Ubistvom Sem neće doći do odgovora koje traži.”

Na licu Jakobsenove se ocrtavala natmurenost kakvu ranije nisam video.„Onda će reći sebi da ona ipak nije bila prava i nastaviti dalje. Znaće da vreme radiprotiv njega, bez obzira na to što mu ponos govori drugačije, pa ćegato učinitiočajnim. Možda će se sledeći put okomiti opet na trudnicu, ili čak na dete. Usvakom slučaju, neće stati.”

Pomislio sam na izmučena lica sa fotografija i iznenada video sliku Sem kakoprolazi kroz isto mučenje. Protrljao sam oči, pokušavajući da odagnam tu sliku.

,,I koji su sledeći koraci?”

Jakobsenova se zagleda kroz prozor u pomrčinu koja se spustila. „Nadamo seda ćemo ih pronaći do jutra.”

Nije prošlo ni sat vremena, a večernja tišina je bila razbijena. Agenti Istražnogbiroa Tenesija obrušili su se na mirni kraj i pokucali na sva vrata u nadi da će naćijoš svedoka. Mnogi su se sećali ambulantnog vozila koja su došla tog popodneva,ali niko nije primetio ništa upečatljivo u vezi sa njima. Ta vozila govore sama zasebe. Njihova pojava možda izaziva morbidnu radoznalost, ali svega nekoliko ljudibi pitalo zašto su tamo.

A zasigurno niko iz Seminog i Polovog komšiluka.

Gardner nije uspeo da sazna ništa novo od Kendi. Bila je sigurna samo da je tobio muškarac neodređenih godina, u medicinarskoj uniformi. Pa, izgledalo je kaouniforma, mislila je ona: tamne pantalone i košulja sa oznakama, kao i nekakvakapa, koja mu je skrivala veći deo lica. Krupan čovek, dodala je oklevajući. Belac,

ili možda Latinoamerikanac. U svakom slučaju, nije crn. Barem je ona tako

180

mislila...

Nije joj bilo čudno ni što je vozačdošao sam. A još manje podataka je pružila

o samom ambulantnom vozilu. Ne, naravno da nije zapisala registarski broj. Zaštobi? Pa to je bila hitna pomoć.„Samanta nije bila vezana, pošto je verovatno bila ošamućena ilionesvešćena”, rekao je Gardner, dok je Pol telefonom razgovarao sa Seminommajkom. „Možda je upotrebio neki gas, ali mislim da je maska za kiseonik bilasamo pomoćno sredstvo da bi sprečio moguće mešanje komšija. Gas je suvišenesiguran, naročito ako neko pruža otpor, a Jork je želeo da je što pre onesposobi.”

„Ne bi upotrebio silu”, kazala je Jakobsenova. „Ako nekoga onesvestiteudarcem, postoji opasnost od potresa ili oštećenja mozga, a Jork to ne bi želeo. Onhoće da mu žrtve budu potpuno svesne dok ih ubija. Ne bi rizikovao da ih udaratupim predmetom u glavu.”

„Udario je Irvingovog psa”, podseti je Gardner.

„Pas je bio slučajnost. Hteo je vlasnika.”

Gardner stisnu greben nosa. Izgledao je umorno. „Svejedno. Činjenica je da jenekako onesvestio Samantu Ejveri. Ali ako bude morao da čeka njenoosvešćivanje, to će nam dati više vremena.”

Mrzeo sam razbijanje makar i najmanje nade. „Ne mora da znači. Njemu jepotrebno da žrtva bude u nesvesti samo dok je ne prebaci u ambulantno vozilo.Posle više nije važno. Kako god Jork to radio, ako je u nesvesti samo nekolikominuta, neće joj mnogo trebati ni da dođe sebi.”

„Nisam znao da ste stručnjak”, zajedljivo reče Gardner.

Mogao sam istaći da sam radio kao lekar opšte prakse, ili da sam jednom isam bio omamljen, ali nije bilo svrhe. Svi smo bili napeti, a Gardner najviše. Nikoiz ovoga neće izaći sa nekakvim zaslugama, ali pošto je bio glavni agent zaduženza istragu, na njemu je ležala najveća odgovornost. Nisam želeo da ga još više

opterećujem.

U pitanju je bio Semin život.

Činilo se da je Pol prevazišao strah i zapao u otupelu izdvojenost. Kada sevratio posle razgovora sa Seminim roditeljima, seo je bez reći, zagledan unepodnošljivi košmar, u koji mu se pretvorio život. Njeni roditelji će narednogdana doleteti iz Memfisa, ali nije se trudio da pozove nikog drugog. Sada je želeosamo Sem; svi ostali su bili nevažni.

Bio sam rastrzan, jer nisam znao šta da radim. Nisam bio potreban u kući, anisam mogao da jednostavno ostavim Pola i vratim se u hotel. Zato sam sedeo sanjim u dnevnoj sobi, dok su kafom naliveni agenti Istražnog biroa radili svoj posao,a poslednji sati i minuti tog dana neumoljivo otkucavali prema sledećem.

181

Bilo je tek nešto posle jedanaest sati kada je Jakobsenova ušla u dnevnu sobu.Pol odmah diže pogled, ali nada zamre u njegovim očima nakon njenog kratkogodmahivanja glavom.

„Nema vesti. Samo sam htela da pitam dr Hantera nešto u vezi sa njegovomizjavom.”

On ponovo utonu u nekakvo mrtvilo dok sam sa Jakobsenovom izlazio izsobe. Video sam da nosi fasciklu, ali otvorila ju je tek kada smo ušli u kuhinju.

„Nisam još želela da uznemiravam dr Ejverija sa ovim, ali mislim da bi vitrebalo da znate. Još jednom smo proverili snimak bolničke bezbednosne kamere uvreme kada je Jork pozvao dr Libermana iz one govornice. Bili ste u pravu zaambulantno vozilo.”

Pružila mi je crno-belu fotografiju iz fascikle. Bila je to fotografija skinuta sasnimka koju sam većvideo, na kojoj se vidi tamna prilika Jorka koji prelazi putpored govornice. Na levoj strani slike video se zadnji deo parkiranih ambulantnihkola. Bilo je teško reći, ali mogao je ići prema njemu.

„To vozilo je stiglo deset minuta pre nego što je Jork upotrebio taj telefon iotišlo sedam minuta kasnije”, reče Jakobsenova. „Ne možemo da vidimo ko ga jevozio, ali vreme odgovara.”

„Zašto je čekao deset minuta pre nego što ga je pozvao?”

„Možda je morao da sačeka dok ne bude nikoga u okolini ili je možda želeoda uživa u trenutku. Ili je skupljao hrabrost. U svakom slučaju, u deset sati je pošaoda obavi poziv, zatim je izašao i čekao. Dr Liberman bi žurio i bilo bi mu potrebnosvega nekoliko minuta da izađe. Pošto se nije pojavio, Jork je čekao izvesno vreme

pre nego što je shvatio da nešto nije u redu i otišao odatle.”

Zamišljao sam to što je opisala: Jork nestrpljivo gleda na sat, a samopouzdanjemu polako nestaje jer se njegova žrtva ne pojavljuje. Samo još minut; samo jošjedan... Potom, gnevan, odvozi se da smisli sledeći potez.

Jakobsenova izvadi još jednu fotografiju iz fascikle. Ova je bila snimljena udelu bolnice koji mi nije bio poznat. Ambulantno vozilo je bilo na sredini slike, alizamagljena zbog kretanja.

„Ovo je snimljeno na drugom delu puta nekoliko minuta pre nego što je tovozilo stalo ispred mrtvačnice”, kaza. „Pratili smo ga unazad na drugimbezbednosnim kamerama, zasigurno je isto vozilo. Ovo je najbolji snimak koji smouspeli da nađemo.”

To nije mnogo pomagalo. Fotografija je bila uveličana do krajnje granice iimala nefokusiran izgled slike skinute sa video-snimka. Ugao snimka jeonemogućavao da se vidi ko se nalazi u kabini, a prema onome što sam video navozilu nije bilo ničega upečatljivog: beli četvrtasti kombi sa pretežno narandžastimznamenom službe hitne pomoći istočnog Tenesija.

182

„Kako znate da je ovo isto vozilo koje koristi i Jork?”, upitao sam.

„Zato što to nije pravo ambulantno vozilo. Oznake izgledaju verodostojno, alisamo dok se ne uporede sa pravim. Pored toga, to je model star bar petnaest godina.Prestar je da bi još uvek bio u upotrebi.”

Pogledao sam fotografije pažljivije. Nakon reći Jakobsenove, vozilo mi jezaista izgledalo staro, ali dovoljno dobro da zavara većinu ljudi. Čak i u bolnici. Kobi se setio da ga pogleda dvaput?

Vratio sam joj fotografiju. „Izgleda prilično uverljivo.”

„Postoje kompanije specijalizovane za prodaju polovnih sanitetskih vozila.Jork je verovatno veoma jeftino kupio neki stari model, pa ga prefarbao

odgovarajućim bojama.”

„Pa, možete li da otkrijete gde je kupljeno?”

„Možemo, ali za to je potrebno vreme, i nisam sigurna koliko će nam tovredeti. Jork ga je možda kupio kreditnom kartom neke od svojih žrtava. Čak i akonije, sumnjam da će nam to pomoći da ga sada pronađemo. Suviše je pametan zato.”

„Šta je sa registracijom?”, zapitah.

„Još uvek radimo na tome. Tablice su vidljive na nekim slikama, ali suviše suprljave da bi bile razgovetne. Možda je to namerno, ali sa strane je vozilo prljavo,pa je jasno da je nedavno voženo kroz blato.”

Setio sam se onoga što je Džoš Talbot rekao kada je identifikovao nimfuvilinog konjica iz kovčega. Leš je stajao u blizini neke bare ili jezera. Verovatno naobali uza samu ivicu vode... Ne zovu ih bez razloga močvarni vilini konjici.

„Sada bar bolje znamo šta tražimo”, nastavila je Jakobsenova, vraćajućifotografije u fasciklu. „Možemo da objavimo opis sanitetskog vozila, čak i bezregistracije. Tako ćemo, ako ništa drugo, malo suziti izbor.”

Ali ne dovoljno. Jork je dobio dovoljno vremena da stigne kuda god je pošao.Čak i ako nije prešao u drugu državu, imao je na raspolaganju stotine kvadratnihkilometara planina i šuma gde je mogao da se sakrije.

Sa Sem.

Pogledao sam Jakobsenovu i video istu misao u njenim očima. Nijedno od nasnije progovorilo, ali razumeli smo se bez reči. Prekasno. Neprikladno trenutku,odjednom sam postao svestan koliko blizu stojimo jedno uz drugo, i načina na kojimiris njenog tela prožima blagi parfem na kraju dugog dana. Iznenadna

nelagodnost između nas rekla mi je da je i ona svesna toga.

„Bolje da se vratim kod Pola”, rekao sam, odmičući se.

183

Klimnula je glavom, ali pre nego što je iko od nas stigao išta da kaže, otvorila

su se vrata kuhinje i ušao je Gardner. Jedan pogled na njegovo izborano lice bio jedovoljan da shvatim da se nešto dogodilo.

„Gde je dr Ejveri?” upitao je Jakobsenovu kao da ja nisam prisutan.

,,U dnevnoj sobi.”

Izašao je bez reči. Jakobsenova je pošla za njim, pažljivo uklonivši svaosećanja sa lica. Krenuo sam za njima, iznenada osetivši hladnoću u vazduhu.

Pol kao da se nije pomerio otkad sam ga napustio. Još uvek je sedeo pogrbljenu stolici, a šolja sa ohlađenom kafom stajala je nedirnuta na stočiću pored njega.Kada je ugledao Gardnera, ukočio se, držeći se poput čoveka koji se sprema za jakudarac.

„Jeste li je našli?”

Gardner kratko odmahnu glavom. „Ne još. Ali dobili smo izveštaj osaobraćajnoj nesreći u kojoj je učestvovalo ambulantno vozilo na auto-putu 321,nekoliko kilometara istočno od Taunsenda.” Znao sam to mesto po imenu,dopadljivi gradiću podnožju planine. Gardner je oklevao. „Još uvek nije

potvrđeno, ali mislimo da je to bio Jork.”

„Saobraćajna nesreća? Kakva vrsta nesreće?”

„Ambulantno vozilo se sudarilo sa automobilom. Vozačtog automobila kažeda je ambulantno vozilo prebrzo ušlo u okuku i, naletevši iz drugog pravca,odbacila njegovo vozilo u stranu. Oba vozila su se okrenula u mestu, a onda jeambulantno vozilo udarilo u drvo.”

,,Oh, Hriste!”

„Ambulantno vozilo se vratilo na put i nestalo, ali vozačkaže da su prednjibranik i barem jedno od svetala oštećeni. Po zvuku vozila misli da se dogodio i

neki mehanički kvar.”

,,Jel’ uzeo registraciju?”, upitah.

„Nije, ali oštećeno ambulantno vozilo verovatno će biti primećeno. I sad bar

znamo u kom pravcu se Jork zaputio.”

Pol je skočio sa stolice. „Znači, sad možete da blokirate puteve?”

184

Gardneru je bilo neprijatno. „To nije tako jednostavno.”

„Zašto, dođavola, nije? Zaboga, koliko je teško naći izlupano ambulantno

vozilo kad znate kojim prokletim putem su krenula?”

„Zato što se saobraćajna nesreća dogodila pre pet sati.”

Kada smo shvatili šta nam je rekao, nastupila je tišina.

„Vozačnije odmah prijavio sudar”, nastavi Gardner. „Čini se da je mislio

kako je to pravo ambulantno vozilo, pa se brinuo da ne upadne u nevolju. Tek kadga je žena ubedila da traži odštetu, pozvao je policiju.”

Pol je zurio u njega. „Pet sati?” Seo je, pošto su noge počele da ga izdaju.

„Ipak je to značajan trag”, primeti Gardner, ali ga Pol nije slušao.

„Nestao je, zar ne?” Zvučao je ravnodušno i beživotno. „Može da bude bilogde. Sem je možda većmrtva.”

Niko mu nije protivrečio. Gledao je u Gardnera tako prodorno da je čak iagent Istražnog biroa naizgled ustuknuo.

„Obećaj mi da ćete ga uhvatiti. Nemojte dozvoliti da se zlotvor izvuče saovim. Obećaj mi barem to.”

Gardner kao da se našao u neprilici. „Daću sve od sebe.”

Ali primetio sam da, dok je to izgovarao, nije gledao Pola u oči.

21

Sledećeg jutra su pronašli ambulantno vozilo. Veći deo noći sam proveo unaslonjači, spavajući na mahove. Činilo mi se da joj nema kraja. Svaki put kada bihse probudio gledao sam na sat i video da je prošlo samo nekoliko minuta. Kada sampogledao kroz prozor i video zlatasti sjaj na nebu, činilo mi se kao da vremepočinje ispočetka.

Pogledavši prema drugoj naslonjači, video sam da je Pol potpuno budan. Imaosam utisak da se cele noći nije pomerio. Ustao sam ukočeno.

„Hoćeš li kafu?”

Zavrteo je glavom. Razgibao sam vrat i ramena, pa otišao u kuhinju. Kafa segrejala cele noći, ispunjavajući prostoriju svojim ustajalim, zagorelim mirisom.

185

Prosuo sam je u sudoperu i skuvao novu. Ugasio sam svetlo i prišao prozoru.Napolju, svet je počinjao da dobija oblike u ranojutarnjoj polutami. Iza kuća prekoputa mogao sam da nazrem jezero, čiju je tamnu površinu prekrivala belaizmaglica. Bio bi to mirni jutarnji prizor da nije bilo patrolnih automobila ispredkuće, poput zloslutnog bleska stvarnosti u spokojnoj zori.

Srknuo sam kafu stojeći pored kuhinjskog prozora. Napolju je zapevala nekaptica. Njenom usamljenom cvrkutu ubrzo su se pridružile i druge, čineći sve većiptičji hor. Pomislio sam na mračno predskazanje Jakobsenove: Ako je nije većubio,biće mrtva do jutra. Kao da to nagoveštavaju, prvi sunčevi zraci dodirnuše jezero.

To je obećavalo lepo jutro.

Do osam sati su stigle prve televizijske ekipe i novinari. Štampi nije datoSemino ime, ali uvek je samo pitanje vremena kada će se tako nešto saznati.Uniformisani policajci obezbeđivali su da novinari ne uđu na imanje, ali zato je putvrlo brzo bio zakrčen novinarskim ekipama i vozilima.

Pol jedva da ih je primetio. Na dnevnoj svetlosti izgledao je strašno, posivelogi izboranog lica. Činilo se da se još više povukao u sebe, izgubljen u sopstvenojpatnji. Oživeo bi samo kada telefon zazvoni. Svaki put bi zgrabio slušalicu, napetod očekivanja, samo da bi se sledećeg trenutka natmurio, jer je to bio samo jošjedan prijatelj ili uporni novinar. Nakon nekoliko reči, spuštao je slušalicu i vraćao

se u svoju ljušturu. Saosećao sam sa njim, odlično znajući kroz šta prolazi.

Ipak, nisam nikako mogao da pomognem.

Jednoličnost je prekinuta malo pre podneva. Ostaci sendviča ležali su sušeći sena poslužavnicima pored nas. Moj je bio pojeden do pola, a Polov nedirnut.Pomišljao sam da je vreme da se vratim u hotel. Ovde nisam bio ni od kakvekoristi, a i Semini roditelji će stići za nekoliko sati. Kada je telefon opet zazvonio,

Pol je zgrabio slušalicu, ali po načinu na koji su mu se ramena naglo povila shvatiosam da na vezi nije Gardner.

„Zdravo, Meri. Ne, nisam...” Zaćutao je, odjednom se sav pretvorivši u slikuužurbanosti. „Koji kanal?”

Ispustio je slušalicu i zgrabio daljinski upravljačza televizor.

„Šta je bilo?” zapitah.

Mislim da me nije čuo. Čim se slika pojavila počeo je da menja kanale,prolazeći kroz kakofoniju buke i slika sve dok se iznenada nije zaustavio. Nekamlada žena sa lakiranom kosom i previše crvenim ružom živahno je govorila ukameru.

„...najnovija vest, imamo izveštaj da je ambulantno vozilo pronađenonapušteno na području Getlinburga, u okviru Velikog nacionalnog parka

186

Zadimljenih planina...”

Polovo lice se oklembesi kada je shvatio šta ona govori.

„...tačno mesto nije otkriveno, a izvori iz Istražnog biroa Tenesija odbijaju dapotvrde da je to isto vozilo koje je korišćeno u jučerašnjoj otmici Samante Ejveri,tridesetdvogodišnje trudnice iz okruga Blaunt. Nema vesti o tome gde se nalazinestala žena, ali nepotvrđeni izveštaj i govore da je vozilo oštećeno u sudaru...”

Novinarka je, zadihanim i uzbuđenim glasom, nastavila da govori dok seJorkova fotografija pojavila na ekranu. Pol je većzgrabio telefon, koji je, međutim,zazvonio pre nego što je on stigao da ukuca broj. Gardner, pomislio sam, a poizrazu Polovog lica video i da sam pogodio. „Jeste li je našli?”, upitao je.

Posmatrao sam kako mu nada splašnjava slušajući Gardnerov odgovor. Utišini sam čuo i glas agenta Istražnog biroa, jedva čujan i nerazgovetan. Pol ga jeslušao, izmučenog i napetog lica.

,,I dozvoljavate da o tome čujem na televiziji? Za ime boga, rekao si da ćešpozvati čim budeš imao ikakvu vest... Baš me briga, samo me pozovi, u redu?”

Prekinuo je vezu. Stajao je okrenut leđima, trudeći se da povrati samokontrolupre nego što je progovorio.

„Našli su ambulantno vozilo pre pola sata na izletištu pored I-40”, kaza tupo.„Misle da ih je Jork ostavio i ukrao automobil pre nego što je izašao nameđudržavni put. Automobilom je većprešao pola Severne Karoline ako nije pošaona zapad. Do sada je mogao biti na putu za Nju Meksiko. Mogao bi da bude bilogde!”

On zavitla telefon u zid koji se razbi u paramparčad, a plastika se razlete poceloj sobi.

„Isuse Hriste, ne mogu ovo da podnesem! Šta da radim? Samo da sedimovde?”

„Pole...”

Ali on je većpošao prema vratima. Požurio sam za njim u hodnik.

„Kuda si krenuo?”

„Da vidim to ambulantno vozilo.”

„Čekaj malo. Gardner...”

„Jebeš Gardnera!” Počeo je da otvara ulazna vrata. Stavio sam ruku na njih.„Skloni mi se s puta, Dejvide!”

187

„Hoćeš li samo da saslušaš? Ako sad izađeš, televizijske ekipe će te pratiti

čitavim putem. Jel’ to želiš?”

To ga je zaustavilo.

„Postoji li put iza kuće?”, nastavih žurno, dok sam držao njegovu pažnju.

„Ovaj obilazi oko onih kuća, ali ne mogu...”

„Uzeću moja automobil. Novinari me neće pratiti, ali tako ćemo ih omesti.

Izađi pozadi i preseci kroz bašte, a ja ću te tamo čekati.”

Nije to želeo, ali video je da ono što govorim ima smisla. Nevoljno je pristao.

„Daj mi nekoliko minuta”, rekao sam mu, pa izašao pre nego što je mogao dase predomisli.

Kada sam se našao napolju, sunce mi je udarilo u lice i zaslepilo me. Krenuosam pravo prema automobilu, pokušavajući da zanemarim iznenadni žamor koji jemoja pojava izazvala. Novinari su nagrnuli napred, stvorivši zid od kamera imikrofona, ali njihovo uzbuđenje je kratko trajalo. „To nije Ejveri”, reče neko, štoje delovalo kao da je pritisnut prekidač. Nezainteresovanim glasovima mi jeupućeno nekoliko pitanja, ali njihovo zanimanje je brzo nestalo kada nisamodgovorio na njih. Za tren oka se pažnja televizijskih ekipa i novinara vratila nakuću, a ja sam ušao u automobil i odvezao se.

Put je blago vijugao oko kuća pre nego što je oštro zaokrenuo nazad izaSemine i Polove kuće. Na ulici nije bilo nikoga osim Pola. Pritrčao je kada samskrenuo prema ivičnjaku i otvorio vrata pre nego što se automobil zaustavio.

„Vrati se na glavni put i kreni prema planinama”, rekao je, zaduvan.

Dok smo napuštali naselje nisu nas pratila novinarska vozila. Kada smo izašlina auto-put, sve je bilo obeleženo saobraćajnim znacima. Izuzev povremenihPolovih kratkih uputstava, vozili smo se u tišini. Maglom obavijene Zadimljene,planine pomaljale su se na horizontu ispred nas. Pogled na njihov venac, koji seprotezao u daljini, delovao je otrežnjujuće i jasno ukazivao na nemogućnost ikakvepotrage.

Sunce je sijalo visoko iznad nas, toplo kao da je letnji dan. Posle nekolikokilometara vožnje, morao sam da uključim brisače kako bih očistio vetrobranskostaklo od mrtvih insekata. Napetost u automobilu je porasla kada smo stigli upodnožje planine i vozili se kroz Taunsend. Bili smo nadomak mesta gde je Jorkzakačio onaj automobil i udario u drvo. Nekoliko kilometara pošto smo izašli izgrada naišli smo na visoki hrast pored puta, okružen policijskom trakom. Zupčasta,

bela udubljenja u kori bila su jasno vidljiva. Pol je, smrknutog izraza lica, zurio ustablo dok smo prolazili pored njega.

Nijedan od nas nije progovorio.

188

Nekoliko kilometara dalje rekao mi je da skrenem sa puta, pa smo krenuliuzbrdo prema planinama. Uzdizale su se oko nas, bacajući povremeno senku na putkoji je vijugao između njih. Videli smo još nekoliko automobila, ali turističkasezona još nije uzela maha da bi ih bilo više. Proleće se moglo videti na svakomkoraku. Šume su bile ukrašene tepisima divljeg cveća – plavih, žutih i belih šara – italasaste nove trave. U svako drugo vreme lepota Apalačkih planina bi oduzimaladah; sada su izgledale kao okrutna šala.

„Na sledećoj raskrsnici skreni desno”, kaza mi Pol. Taj put je bio uzan,pošljunčen, kao i mnogi drugi sporedni putevi i staze u tom kraju; usto je bio idovoljno strm da automatski menjačprebaci brzinu u niži stepen. Posle osamstometara nije se više uspinjao. Izašli smo iza okuke i videli da je put preprečenpatrolnim vozilima. U pozadini sam video drvene izletničke stolove i parkiranapolicijska vozila dok je iza njih drveće zaklanjalo pogled.

Spustio sam prozor dok je uniformisani šerifov zamenik prilazio vozilu. Bio jegolobrad, ali hodao je nadmeno kao da je stariji. Zagledao se u mene ispod širokogoboda šešira, držeći jednu ruku na pištolju u futroli.

„Vratite se. Ne moš’te ovuda.”

„Možete li da kažete Denu Gardneru da dr Hanter i...” počeo sam, a onda čuokako se vrata mog saputnika otvaraju. Okrenuo sam se i video da Pol izlazi iz

automobila. Oh, Hriste, pomislio sam, a mladi zamenik pojuri da ga presretne.

„Stani odma’! Prokletstvo, rek’o sam stoj!”

Pohitao sam za njima i uhvatio Pola, dok se zamenik ukopao na putu ispred

njega i izvadio pištolj. Nikada do tog trenutka nisam shvatao koliko mrzim oružje.

„Dobro, u redu je”, rekoh, vukući Pola nazad. „Hajde, smiri se.

„Nazad u automobil! Odma’!”, viknu zamenik. Držao je pištolj obema

rukama, uperen u tlo između nas.

Pol nije pokazivao želju da se pomeri. Na sunčevoj svetlosti pogled mu nijeizgledao sasvim usredsređen. Nije mogao da dođe do Jorka, a obuzimala ga je željaza sukobom. Ne znam šta bi se dogodilo, ali u tom trenutku začu se poznat glas.

„Šta se to, dođavola, dešava?”

Nikada ne bih pomislio da će mi biti drago što vidim Gardnera. AgentIstražnog biroa je, stisnutih usana, silazio stazom. Zamenik je preteći gledao u Pola,

i dalje sa pištoljem u ruci.

„Gospodine, rek’o sam im da ne mogu ovuda, ali nisu hteli...”

„Sve je u redu”, reče Gardner bezvoljno. Odelo mu je izgledalo još

189

izgužvanije nego ranije. Uputio mi je hladan pogled pre nego što se obratio Polu.„Šta vi radite ovde?”

„Hoću da vidim ambulantno vozilo.”

To je bilo rečeno neumoljivim glasom čoveka koji nema nameru da odustaneod svog nauma. Gardner ga načas osmotri, pa uzdahnu.

„Ovamo su.”

Pratili smo ga uza stazu. Izletište se nalazilo na travnatoj zaravni visoko iznadpodnožja. Ispod nas su se prostirali kilometri pošumljenih vrhova i udolina:nepomični okean zelenila. Na ovoj visini vazduh je bio hladniji, ali još uvek topao,pun prijatnog mirisa borova i smreka. Na jednoj strani čistine su bila grupisanapolicijska vozila ispred nekoliko civilnih.

Nedaleko od njih je bilo parkirano ambulantno vozilo, izdvojena policijskomtrakom.

Čak i sa daljine video sam oštećenje nastalo u sudaru. Duž jedne stranepružala su se paralelna ulubljenja, a leva strana, kojom je vozilo verovatno udarilou drvo, bila je izgužvana kao harmonika. Nije bilo čudno što je napušteno. Jork jeimao sreću da stigne i dovde.

Pol stade ispred policijske trake i zagleda se u zadnji deo vozila. Vrata su bilaširom otvorena, otkrivajući stara nosila i ormančiće. Jedan forenzičar je nešto radiounutra, a videli smo i vezove koji su visili sa jedne strane nosila, kao da suodvezani na brzinu.

Osetio sam nekoga pored sebe, okrenuo se i ugledao Jakobsenovu. Uputila mije ozbiljan pogled. Imala je podočnjake, pa sam pretpostavio da nismo samo Pol ija proveli noćbez sna.

Polovo lice je ličilo na masku. „Šta ste otkrili?”

Činilo se da nije primetio Gardnerovo malo oklevanje. „Bilo je plavih vlasi nanosilima. Uporedićemo ih sa vlasima tvoje supruge, ali mislimo da nema mestasumnji. A izgleda da je Jork dobio prilično snažan udarac prilikom sudara.”

Poveo nas je do prednjeg dela vozila. Vozačeva vrata su bila otvorena, pa smovideli prljavu i zapuštenu unutrašnjost. Volan je bio savijen i malo iskrivljen ustranu.

„Verovatno je i sam Jork dobro ugruvan, ako je svojim telom ovako iskriviovolan”, reče Gardner. „Mora da je slomio barem dva-tri rebra.”

Po prvi put nešto nalik nadi se pojavilo na Polovom licu. „Znači, povređen je?To je dobro, zar ne?”

„Možda.” Gardner je bio oprezan.

190

Nešto u njegovom glasu zvučalo je pomalo zloslutno, ali Pol je opet bio suviše

zaokupljen da bi to primetio. „Voleo bih da malo ostanem ovde.”

„Pet minuta. Onda treba da idete kući.”

Ostavio sam Pola tamo i pošao sa Gardnerom i Jakobsenovom. Sačekao samdok nismo odmakli van granica njegove čujnosti.

„Šta mu niste rekli?”

Gardner stisnu usta, ali šta god je hteo da kaže prošlo je neizgovoreno, jer suga pozvali iz vozila za uviđaj.

„Možeš da mu kažeš”, rekao je Jakobsenovoj pre nego što se udaljio, kičmeprave kao i uvek.

Podočnjaci su Jakobsenovu činili još ozbiljnijom. „Ima krvavih mrlja uambulantnom vozilu. Na nosilima i na podu.”

Zamislio sam Sem kako sam je video poslednjeg puta. Oh, dragi bože. „Zar nemislite da Pol ima pravo da zna?”

„U suštini, da. Ali nisu sve mrlje sveže, a ne možemo biti sigurni da bilo kojaod njih potiče od njegove žene.” Pogled joj odlete prema mestu na kome je Polstajao pored ambulantnih kola. „Den misli da mu to saznanje sada ne bi pomoglo.”

Nerado sam to prihvatio. Nije mi se sviđalo što moram da skrivam informacijeod Pola, ali većga je dovoljno mučila sopstvena mašta.

„Kako ste pronašli ambulantno vozilo?”, zapitah.

Ona vrati na mesto pramen kose koji joj je pao na lice. „Dobili smo izveštaj oukradenom terenskom vozilu, plavom krajsleru. Postoje kolibe za iznajmljivanjeoko petsto metara odavde, ali do njih nema puta. Stanari ostavljaju automobileovde i uspinju se ostatak puta. Jork je verovatno iz tog razloga odabrao ovo mesto –čak i sada, na početku sezone, obično je iznajmljeno dve-tri kolibe. Svako kome jepoznat ovaj kraj znao bi da će ovde biti vozila.”

Pogledah prema oštećenom ambulantnom vozilu. Ostavljena su na otvorenomprostoru, nekoliko metara od gustog lovorovog žbunja.

„Jork se nije mnogo trudio da zametne tragove.”

„Nije morao. Vozila mogu ovde da stoje danima dok se njihovi vlasnici igrajuizviđača. Jork se verovatno nadao da barem do jutra, a možda i duže, neće bitiprimećeno da nema vozila koja je uzeo. Bila je čista sreća da je vlasnik to primetiona vreme.”

Sreća. Do sada je nismo imali. „Očekivao bih da će ih bar parkirati, tako daoštećenje bude manje uočljivo.”

191

Jakobsenova umorno sleže ramenima. „Pretpostavljam da su ga zaokupilevažnije misli. Morao je da prenese Samantu Ejveri u terenca, a to mu nije bilo lakoako je i sam povređen. Skrivanje ambulantnih kola ga je najmanje brinulo.”

Učinilo mi se da to zvuči razumno. Jorku je bilo potrebno da to vozilo ostaneneotkriveno samo dok ne stigne gde je naumio. Posle toga više neće biti važno.

„Mislite li da je pošao prema međudržavnom putu?”, upitah.

„Tako izgleda. Daleko je samo nekoliko kilometara, a odande može da odedublje u planine, pa da se vrati na zapad ili produži u drugu državu.”

„Znači, mogao bi da bude bilo gde.”

„Otprilike, da.” Digla je bradu. Pogledala je prema ambulantnom vozilu krajkojih je stajao Pol. „Trebalo bi da ga vratite kući. Ovo neće nikome koristiti.”

„Nije trebalo da sazna za ovo sa televizije.”

Ona klimnu, prihvatajući prikriveni prekor. „Den je nameravao da ga pozovečim nađe vremena. Ali ako saznamo išta novo, odmah ćemo obavestiti dr Ejverija.”

Primetio sam da je kazala ako, a ne kada. Što duže ovo bude trajalo, manji su

izgledi da Sem bude pronađena.

Osim ako Jork to ne bude želeo.

Vratio sam se kod Pola, a Jakobsenova se pridružila Gardneru kraj vozila zauviđaj. Bio je bespomoćna prilika pored ambulantnih kola. Piljio je u njih kao da ćemu to pomoći da volšebno sazna gde mu se nalazi žena.

„Trebalo bi da krenemo”, rekao sam blago.

Sva borbenost koju je do tada pokazao kao da je nestala iz njega. Gledao jevozilo još sekundu-dve, pa mu okrenuo leđa i pošao sa mnom do automobila.

Mladi zamenik je, dok smo prolazili stazom pored njega, uputio Polu oštarpogled, koji nije pogodio metu. Činilo se da Pol nije svestan ničega dok smo seudaljavali od izletišta. Prešli smo nekoliko kilometara pre nego što je progovorio.

„Izgubio sam je, zar ne?”

Razmišljao sam šta da kažem. „To još ne znaš.”

„Da, znam. Kao i ti. Kao i svi oni tamo.” Reči su lile iz njega kao voda izprepune šolje. „Pokušavam da se setim šta sam joj poslednje rekao, ali ne mogu.Sto puta sam u mislima prošao kroz to i nisam se setio. Znam da ne bi trebalo da seopterećujem time, ali to je jače od mene. Jednostavno ne mogu da verujem da jenaše poslednje viđenje bilo tako obično. Kako nisam znao?”

192

Zato što se to nikad ne zna. Ali mu to nisam rekao.

Zaćutao je. Tupo sam zurio u put ispred nas. Isuse Hriste, ne dozvoli da se todesi. Ali većse desilo, a nema šuma nije nudila nikakvu utehu. Insekti su doletalikroz prelomljene zrake sunca, kao sićušne mrlje pored džinovskih hrastova iborova koji su ovde stajali mnogo pre nego što sam se ja rodio. Slapovi su seprobijali kroz klisuru između obronaka, peneći se preko tamnog kamenja. Prošlismo pored palih stabala prekrivenih mahovinom, dok su ostala, koja su još stajala,polako gušile puzavice. Uprkos svoj ovdašnjoj lepoti, sve što živi na ovim

prostorima neprestano je vodilo borbu za opstanak.

Nije sve preživljavalo.

Nisam siguran kada sam postao svestan svoje uznemirenosti. Kao da sepojavila niotkuda, ali prvo sam osetio blago bockanje na podlakticama. Spustio sampogled i video da mi dlačice stoje uspravno; slično osećaj mi je rekao da su mi senakostrešile i dlačice na vratu.

Kao da samo to čeka, nespokoj se pretvorio u naglašenu potrebu da neštopreduzmem. Stegao sam volan. Šta? Šta nije u redu? Nisam znao. Pored mene, Polje i dalje sedeo u tišini, progonjen mislima. Put pred nama bio je čist i prazan,prošaran zracima sunca i senkama drveća. Pogledao sam u retrovizor. Ničega nije

bilo. Iza nas su ostajale šume jednoličnog zelenila. Međutim, osećaj nije nestao.Opet sam pogledao u retrovizor i trgao se jer je nešto uz tup zvuk udarilo uvetrobran ispred mene.

Na staklu je ostao spljeskan veliki insekt isprepletenih nogu i krila. Zurio samu njega, a nemir je popuštao. Ne razmišljajući šta radim, snažno sam stisnuokočnicu.

Pol se odupro rukama o komandnu-tablu, naglo krenuvši napred i poredpojasa. Kada se automobil uz škripu zaustavio, začuđeno se zagledao u mene.

„Isuse, Dejvide!” Počeo je da se osvrće, pokušavajući da shvati zašto smo sezaustavili. „Šta je bilo?”

Nisam odgovorio. Sedeo sam stežući volan, a srce mi je udaralo kao ludo. Jošuvek sam zurio u vetrobran. Vilin konjic je bio veliki, dugačak gotovo kao mojprst. Bio je skoro sasvim spljeskan, ali razaznao sam mu tigraste šare na grudima.Njegove oči su do poslednje pojedinosti odgovarale opisu Džoša Talbota.

Električno plavetnilo Epiaeschna herosa.

Iliti močvarnog konjica.

22

193

Pol me je gledao kao da sam poludeo dok sam ubacivao menjaču rikverc.„Šta je bilo? Šta si video?”

„Nisam siguran.”

Okrenuo sam se u sedištu da pogledam kroz zadnji prozor, pažljivoosmatrajući šumu dok sam se vraćao putem. Talbot je rekao da močvarni konjicivole vlažna, šumska staništa. A među svim tim insektima, propustio sam daprimetim plavi blesak između drveća. Istina, nesvesno. Pogledajte samo te oči! Zarnisu neverovatne? Po sunčanom danu možete da ih primetite izdaleka.

Bio je u pravu.

Skrenuo sam na ivicu puta. Ostavio sam motor upaljen, izašao i stao na rubšume. Utonuo sam u tišinu šumskog zelenila. Sunčeva svetlost se probijala između

stabala i grana, obasjavajući prostirke od divljeg cveća u travi.

Ništa nisam primetio.

„Dejvide, zaboga, hoćeš li mi reći šta se dešava?”

Pol je stajao pored otvorenih vrata automobila. Osećao sam gorak ukus uustima zbog nagle promene u raspoloženju. „To na vetrobranu je močvarni vilinkonjic. Isti je kao nimfa koju smo pronašli u Harperovom kovčegu. Pomisliosam...”

Zaćutao sam, postiđen. Pomislio sam da ću ih možda videti još. Sada mi je to

izgledalo tako daleko.

„Izvini”, rekao sam, pa se okrenuo kako bih se vratio u automobil.

Utom sam ugledao plavi sjaj između grana. „Eno ga.” Pokazao sam rukom, asrce mi je tuklo u grudima. „Kod palog bora.”

Vilin konjic je leteo cik-cak kroz delove šume prošarane sunčevim zracima, aplave oči su mu sijale kao neon. Tada između drveća ugledah i druge, kao da suodabrali baš ovaj trenutak da se pojave.

„Vidim ih.” Pol je zurio kroz drveće, trepćući kao da se tek probudio. „Mislišli da je to važno?”

U njegovom glasu se čuo nesiguran, gotovo molećiv ton, pa sam se pokajaošto mu budim nadu. Sa močvarnim konjicima u blizini ili bez njih, Jork ne biostavio telo Noe Harpera tako blizu puta. A čak i da jeste, nisam znao kako bi topomoglo Sem. Međutim, znali smo da je Jork prošao ambulantnim vozilom ovimputem, a sada su ovde bili i vilini konjici. To nije mogla biti samo slučajnost.

Ili je ipak mogla?

194

„Talbot je rekao da vole stajaću vodu, jel’ tako?”, reče Pol, sa uzbuđenjemrođenim iz očaja. „Negde u okolini mora da postoji jezero ili ribnjak. Imaš li mapuu automobilu?”

„Ne od planina.”

On prođe rukom kroz kosu. „Mora da bude nešto! Možda neka spora rečica ilipotok...”

Trebalo je da držim jezik za zubima. Ove planine zauzimaju više od dvehiljade kvadratnih kilometara divljine. Vilini konjici, koliko znam, mogu da

migriraju; možda su većkilometrima daleko od mesta gde su polegli jaja.

Pa ipak...

Pogledao sam okolo. Malo dalje niz put video sam ono što je nalikovalo

ukrštanju sa sporednim putem.

„Zašto ne bismo pogledali tamo dole?”, predložih.

Pol klimnu, željno prigrlivši i najmanju priliku. Osetih još jedan ubod krivice,znajući da se verovatno samo hvatamo za slamku. Dok je on ulazio u automobil,pokupio sam mrtvog vilinog konjica sa vetrobrana. Potom sam isprskao vetrobranmlazićima vode i uključio brisače, koji su uklonili njegove ostatke sa stakla kao danikad nije ni bio tamo.

Sporedni put je maltene bio utabana staza koja je vodila između drveća. Nijena njemu bilo ni šljunka, pa sam morao sasvim da usporim na izbrazdanim iblatnjavim delovima. Granje i žbunje je grebalo prozore. Rastinje je postajalo svegušće, dok najzad nisam bio primoran da stanem. Put ispred nas je bio potpunozaprečen, jer su se javori i breze otimali za mesta sa razgranatim lovorovimžbunjem. Kuda god je put nekada vodio, dalje nismo mogli.

Osujećen, Pol snažno udari po komandnoj tabli. „Dođavola!”

Obojica smo izašli iz automobila, s tim što sam ja morao na silu da otvorimvrata kako bih uklonio granje koje ih je držalo. Pogledao sam okolo, nadajući se daću ugledati još nekog močvarnog vilinog konjica, ili makar nešto što bi minagovestilo da nismo uzalud dolazili. Ali šuma nam se rugala svojom prazninom.

Polova ramena su se poraženo povila dok je posmatrao gustu šumu oko nas.Nada koja se nakratko raspalila u njemu beše izgorela.

„Ovo je beskorisno”, kaza, s očajnim izrazom na licu. „Kilometrima smodaleko od mesta gde je Jork ostavio ambulantno vozilo. Dođavola, gotovo smo sevratili na mesto gde je imao saobraćajku. Traćimo vreme.”

U tom trenutku zamalo nisam odustao. Gotovo sam se vratio u automobil,prihvativši da sam preterao. Međutim, setio sam se Tomovih reči: Imaš dobreinstinkte, Dejvide. Trebalo bi više da im veruješ.

195

I pored svih sumnji, instinkt mi je i dalje govorio da je ovo važno.

„Daj mi samo minut.”

Grane iznad nas su šuštale dok ih je povetarac pomerao, a onda je ponovozavladala tišina. Otišao sam do jednog napola trulog stabla sa bledim izdancimanalik pljosnatim gljivama i popeo se na njega. Ni ta osmatračnica nije pomogla.Izuzev obrasle staze kojom smo došli, nije se videlo ništa sem drveća.

Spremao sam se da se spustim kada grane iznad mene zašuštaše, jer sepovetarac vratio. A tada osetih.

Slab, skoro sladunjav vonj mesa koje se raspadalo.

Okrenuh se licem prema povetarcu. „Možeš li...”

„Osećam ga.”

Glas mu je bio napet. Obojica smo toliko dobro poznavali taj zadah da nismomogli da pogrešimo. Tada je povetarac zamro, pa su u vazduhu ostali samouobičajeni mirisi šume.

Pol je mahnito gledao oko sebe. „Jesi li otkrio odakle je došao?”

Pokazao sam prstom preko brda, u pravcu iz koga je naizgled duvaopovetarac. „Mislim da je odande.”

On bez reči krenu brzim korakom kroz šumu. Pogledao sam još jednom premaautomobilu, pa pohitao za njim. Bilo je teško probijati se. Nije bilo nikakve staze,niti smo bili odeveni za pešačenje. Grane su nas udarale dok smo vijugavo išlineravnim terenom, jer su rastinje i žbunje onemogućavali kretanje u pravoj liniji.Izvesno vreme smo automobil koristili kao orijentir za pravac kretanja, ali kadasmo ih izgubili iz vida, morali smo da se oslanjamo na nagađanje.

„Ako odemo predaleko, zalutaćemo”, prodahtao sam kada je Pol zastao daotkači jaknu od jedne niske grane. „Nema svrhe da samo lutamo okolo, a da neznamo kuda idemo.”

Pažljivo je osmatrao drveće oko nas, duboko dišući i grizući usnu. Iako jeočajnički želeo da nađe nešto što bi ga odvelo do Jorka i Sem, znao je jednakodobro kao i ja da smo možda pošli za smradom neke strvine koji je vetar doneo donas.

Ali pre nego što je ijedan od nas stigao još nešto da kaže, grane oko naszašuštaše, jer je povetarac ponovo dunuo. Pogledali smo se, pošto smo opet osetili

smrad, snažniji nego ikad.

Ako je to bila strvina, bila je velika.

Pol diže šaku borovih iglica i baci ih u vazduh da bi video na koju stranu će

196

odleteti. „Ovuda.”

Pošli smo dalje, ovog puta samouverenije. Smrad raspadanja sada se osećao ikad je povetarac stao. Nije potreban detektor da bi se ovo osetilo, Tome. Kao dapotvrđuje da idemo u dobrom smeru, primetio sam metalni blesak vilinog konjicakoji je brzo proleteo kroz drveće ispred nas.

Tada smo ugledali ogradu.

Bila je delimično skrivena borovima i žbunjem, i gotovo dva i po metravisokim drvenim gredama, na čijem vrhu je stajala bodljikava žica. Grede su biletrule, a po izgledu mnogo starija žičana ograda nalazila se sa spoljne strane, zarđalai oštećena.

Činilo se da je Pol ispunjen gotovo grozničavom energijom kada smo krenulipored ograde. Nešto dalje, u ogradu su bile ubačene vratnice – dva stara, kamenastuba – sada pregrađene drvenim gredama. Tlo ispred ograde bilo je zaraslo, ali sujoš uvek bili vidljivi duboki, paralelni tragovi.

„Tragovi točkova”, reče Pol. „Ako je ovo kapija, ovde je verovatno postojao inekakav put. Možda isti onaj koji smo pratili.”

Ako i jeste, dugo nije bio korišćen.

Smrad raspadanja sada je bio mnogo snažniji, ali nijedan od nas nije ništarekao. Nije bilo potrebe. Pol zakorači preko savijene žičane ograde i uhvati jednuod drvenih greda. Začu se pucanje trulog drveta, a jedan njen deo mu ostade urukama.

„Sačekaj, treba da javimo Gardneru”, rekoh, posežući za telefonom.

,,I šta da kažemo?” Snažno je povlačio ogradu, brekćući od napora. „Misliš lida će on ostaviti sve i dotrčati ovamo zato što smo namirisali neku strvinu?”

Udarao je nogom gredu sve dok nije pukla, pa počeo besno da lomi drugu,oslobodivši je uz glasnu škripu eksera kojim je bila zakucana. Sa druge strane sekroz otvor videlo žbunje, skrivajući sve što se tamo nalazilo. Odvalivši nekoliko

poslednjih ivera, kratko me je pogledao.

„Ne moraš da pođeš sa mnom.”

Počeo je da se probija kroz ogradu. Nekoliko sekundi kasnije, samo suzaljuljane grane pokazivale kuda je prošao.

Oklevao sam. Niko nije znao gde smo, a samo bog zna šta se nalazi iza teograde. Ipak, nisam mogao pustiti Pola da uradi to sam.

Provukao sam se kroz otvor i krenuo za njim.

Srce mi je poskočilo kada me je nešto uhvatilo za jaknu. U strahu sam počeoda je vučem sve dok nisam primetio da se samo zakačila za ekser. Otkačio sam je i

197

nastavio dalje. Na ovoj strani žbunje je raslo uza samu ogradu. Ispred sebe sam čuolomljenje i šuštanje, jer se Pol probijao kroz rastinje. Pratio sam ga najbrže što sammogao, jednom rukom štiteći lice od grana koje su se pružale ka mojim očima.

Tada sam izbio na čistinu i zamalo naleteo na njega.

Našli smo se u velikom vrtu. U stvari, u nečemu što je nekada bilo vrt; sada jeto bila zapuštena divljina. Širenje ukrasnog žbunja i drveća je izmaklo kontroli, pasu sada bili tesno zbijeni u borbi za prostor. Stajali smo u senci velike magnolije, amiris njenih mekanih belih cvetova bio je prezasićen i prijatan. Pravo ispred nas jestajao stari zanovet, čije su teške grane bile savijene pod težinom žutih grozdova.Ispod njega se nalazilo jezerce.

Nekada je verovatno predstavljalo središnju tačku vrta, ali sada je bilo prljavoi ustajalo. Ivice su mu se polako sušile i zarasle u korov, dok je površinu zelenevode pokrivala žabokrečina. Oblak insekata sličnih mušicama poigravao je iznadpovršine poput čestica prašine na suncu.

Njima su se hranili vilini konjici.

Bilo ih je na desetine. Stotine. Vazduhom su zujala njihova krila. Tu i tamovideo sam prelivanje boja drugih, manjih vrsta, ali tigrasti močvarni vilini konjicisu vladali, očiju sjajnih poput safira, leteći u složenom baletu iznad vode.

Pomerio sam se da bolje vidim i osetio kako mi je nešto puklo pod nogom.Spustio sam pogled i ugledao bledi zeleno-beli štap u travi. Ne, dva štapa, pomisliosam. A onda, kao slika koja se fokusira, to što sam gledao pretvorilo se u dve kostiljudske podlaktice.

Polako sam uzmakao korak. Kraj nogu mi je ležao poluskriven leš. Bio je topotpuno ogoljen kostur, pramenovi svetle prolećne trave većsu rasli krozmahovinom prekrivene kosti.

Crnkinja, maloletnica: procenio sam mahinalno. Kao da je samo čekao tajtrenutak, vonj raspadanja se opet pojavio, nadjačavši snažan miris magnolije.

Pored mene, Pol prošaputa: ,,Oh, moj bože...”

Polako sam digao pogled. Vilini konjici nisu bili jedini stanovnici tog mesta.

Vrt je bio pun leševa.

Bilo ih je u travi, ispod drveća, u žbunju. Mnogi su bili samo nešto više odgolih kostiju koje leže u zelenilu, ali bilo je i svežijih; smežuranim iznutricama ihrskavicom još uvek su se gostili muve i crvi. Nije bilo čudo što nijedna od ranijihJorkovih žrtava nije otkrivena.

Stvorio je sopstvenu farmu leševa.

Polov glas je bio nesiguran. „Tamo. Eno je kuća.”

198

Zemljište iza jezerceta se uzdizalo u pošumljenu padinu. Ispod vrha, krozgranje su se videle kose linije krova. Zgrabio sam Pola za ruku kada je pošao premakući.

„Šta radiš?”

On oslobodi ruku. „Možda je Sem unutra!”

„Znam, ali moramo da javimo Gardneru...”

„Pa javi mu”, reče on, pa otrča.

Opsovah, sa telefonom u ruci. Gardner je trebao da sazna za ovo, ali moraosam da sprečim Pola da ne napravi neku glupost. Krenuo sam za njim.

Leševi su bili svuda. Činilo se da su ostavljani bez smisla i svrhe, kao da ih jeJork prosto bacao ovde da istrunu. Dok sam trčao kroz vrt, naokolo su leteli ilebdeli vilini konjici, ravnodušni prema smrti svuda oko sebe. Video sam jednog

močvarnog konjica kako lagano maše krilima na prstu kostura – bio je lep, ali stran.Kada mi je drugi prozujao blizu glave, zgađeno sam ga udario rukom.

Pol je i dalje bio ispred mene, hitajući prema kući koju smo videli kroz granje.Sagrađena na padini, uzdizala se poput litice, prostrana trospratna građevina odbrvana. Sada sam video da je prevelika da bi bila obična kuća; pre je mogla bitinekakav stari hotel. Nekada je verovatno bila impozantna, ali ju je zapostavljanjeučinilo trulom poput leševa na njenom tlu. Temelj kuće se pomerio, dajući jojiskrivljen, uvrnut izgled. Na krovu od šindre zjapile su rupe, a paučinom pokriveniprozori gledali su obnevidelo sa vremenom okrnjenog sivog lica. Naslonjena najedan njen ugao, kao pijanac, stajala je prastara žalosna vrba, čije su se granepružale preko zidova kao da hoće da sakrije koliko su propali.

Pol je stigao do korovom obrasle terase, koja se protezala celom tom stranomzgrade. Sada sam ga većpristigao, ali ne toliko da bih ga zaustavio kada je pritrčaodvokrilnim, daskama pokrivenim francuskim vratima i pritisnuo kvake. Vrata senisu otvorila, ali je buka razbila tišinu vrta.

Povukao sam ga na stranu. „Šta to radiš? Isuse, hoćeš li da pogineš?”

Ali jedan pogled na njegovo lice dao mi je odgovor: nije očekivao da pronađeSem živu. A ako ona nije živa, onda mu nije stalo ni do svog života.

Odgurnuo me je i otrčao prema uglu zgrade, gde se stara vrba naslanjala nazid. Nisam želeo da ga pustim da odmakne, ali nisam više smeo ni da odlažempoziv Gardneru. Pozvao sam u trku, sa olakšanjem videvši da čak i ovde imam slabsignal. Bilo je to više nego što sam očekivao, ali sam opsovao kada me je brojagenta Istražnog biroa odmah prebacio na govornu poštu. Nisam imao vremena dapozovem i Jakobsenovu; Pol je većnestao ispod puzajućih grana vrbe. Dahćući,opisao sam gde se nalazimo najbolje što sam mogao, zatim zatvorio telefon i punimtrkom krenuo za njim.

199

Iz blizine, trulež zgrade je bila očigledna. Drveni zidovi su bili mekani poputbalzamovine, izbušeni malenim rupama. Pošto sam pomislio na oblak insekatakojima se hrane močvarni konjici, setio sam se šta je Džoš Talbot rekao: Močvarnivilini konjici vole i krilate termite.

Ovde bi ih našli u izobilju.

Ali upravo tada sam imao prečih briga. Opet sam napred ugledao Pola kakotrči zaraslom stazom pored zgrade. Dok mi je gorelo u grudima, dodatnim naporom

sam ga sustigao i uhvatio pre nego što je stigao do njenog kraja.

„Pusti me!”

Od udarca laktom video sam zvezdice pred očima, ali ga nisam puštao. „Samo

razmisli, molim te! Šta ako ima pištolj?”

Pokušao je da me otrese. „Baš me briga!”

Borio sam se da ga zadržim. „Ako je Sem još živa, mi smo joj jedina prilika!

Hoćeš li da je protraćiš?”

To je doprlo do njega. Mahnitost mu je nestala iz pogleda, a osetio sam i kakoprestaje da se odupire. I dalje oprezan, pustio sam ga.

„Neću da čekam dok Gardner ne stigne ovamo”, prodahta on.

„Znam, ali ne možemo samo tako da upadnemo. Nećemo da olakšavamoJorku ako je unutra.”

Video sam da celim bićem želi da ruši zidove dok ne nađe Sem, ali znao je dasam u pravu. Iako je Jork dosad većmorao znati da smo tamo, možda nije shvatioda nas je samo dvojica. Bog je svedok da nismo bili u velikoj prednosti, aliobjavljujući svoj dolazak izgubili bismo i ono malo što smo imali.

Opreznijim korakom pošli smo do kraja staze.

Zgradi smo očigledno prišli sa stražnje strane; sada smo se našli na prednjoj.Prolećno sunce je bilo prenisko da bi se diglo iznad visokog krova i bacalo jeveliku senku. Dolazak u senku bio je poput ulaska u hladnu vodu. Čak je i drvećena ovoj strani delovalo mračnije; visoki borovi i javori umesto ukrasnog rastinja.Šuma je preuzela sve što je nekada bila bašta, granje se ispreplelo iznad blatnjavogprilaza građevini i stvorilo mračni, klaustrofobični tunel koji se protezao vandometa naših očiju.

Na jednoj strani je stajao iskrivljeni drveni znak. Slova su izbledela do jedvaprimetne plave boje koja je nagoveštavala davnašnji optimizam: Dišite duboko! Viste u banji i lečilištu Kedrovi visovi! Izgledalo je kao da potiče iz 1950-tih godina i,

200

sudeći po dotrajalosti znaka, možda od tada i bilo zaboravljeno. To nije važilo zaJorka.

Nekoliko vozila bilo je nasumice parkirano na kolskom prilazu, ukradenozajedno sa životima svojih vlasnika. Većina očigledno većgodinama nijepomerana, jer su im krovovi i vetrobrani bili prekriveni trulim lišćemi ptičjimizmetom, ali dvoja su bila čistija od ostalih: veliki, crni kamionet sa zatamnjenimstaklima i plavi krajsler terenac.

Shvativši kako nas je Jork izigrao, popela mi se žuču grlo. Maltene je većstigao ovde kada je doživeo sudar. Zato se, da ne bi privukao neizbežnu poterupreblizu Kedrovih visova, udaljio kilometrima od svog odredišta pre nego što jeostavio ambulantno vozilo.

Potom je ukrao vozilo i vratio se nazad.

Terenac je bio parkiran u podnožju ukrasnog kamenog stepeništa koje jevodilo do natkrivene verande. Na vrhu su se nalazila velika dvostruka vrata, koja su

nekada bila raskošna, a sada oronula kao i sve ostalo.

Jedna od njih bila su otvorena.

Dok smo se peli stepeništem, Pol se sagnuo i pokupio drveni stubićkoji jeotpao sa verande. Kroz otvorena vrata na vrhu video sam prostrano senovitopredvorje i podnožje širokog stepeništa. Pol pruži ruku i širom otvori vrata.

A moj telefon zazvoni.

Zvučao je zapanjujuće glasno. Brzo sam ga izvadio iz džepa i na ekranu videoGardnerovo ime. Isuse, ne sada! Nespretno sam pokušavao da se javim, ali prošloje desetak mučnih sekundi pre nego što je prodorni zvuk zamukao.

Gardnerov glas je krčao. „Hanteru? Gde ste to, dođavola?”

Međutim, nisam imao vremena da odgovorim. Nije bilo vremena ni za šta, jerse u tom trenutku negde iz unutrašnjosti kuće začuo krik. Odmah je prekinut, aliPol više nije mogao da se suzdržava.

„SEM! DRŽI SE, DOLAZIM!” viknuo je i jurnuo kroz vrata. Oh, Isuse. Aliviše nije bilo izbora. Zanemarivši Gardnerova besna pitanja, uleteo sam za Polom ulečilište.

Naginješ glavu i osluškuješ. Ubrzo će biti ovde; imaš samo nekoliko minuta.Adrenalin struji kroz tebe, ali većsi prevazišao najgori deo preneraženosti, ipotpuno se sabrao. Kada si čuo da su kod dvokrilnih vrata, skamenio si se uneverici. Mislio si da ćeš ako ostaviš ambulantno vozilo kilometrima daleko,skrenuti sa puta i da ćeš imati vremena da se opustiš.

201

Trebalo je ovo da očekuješ.

Prvi instinkt ti je rekao da pobegneš, ali to nije dolazilo u obzir. Snagom voljesi se smirio i razmislio! Strah je postepeno iščileo, dozvolivši ti da shvatiš šta treba

da radiš. Bolji si od njih, zapamti to. Bolji si od svakoga.

Još uvek možeš ovo da preokreneš.

Ali moraš da požuriš. Razrogačene, prestravljene oči vezane prilike zure utebe dok proveravaš povez za usta kako ne bi opet spao. Ne želiš više krikova kojibi im rekli gde se nalaziš, još ne. Osećaj traćenja se rađa u tebi dok počinješ. Ovonije trebalo da bude ovako, ne kada si došao tako blizu... Ali nema vremena zažaljenje. Nema vremena ni za šta.

Misliš samo na ono što moraš da uradiš.

Kada si završio, gledaš svoj rad sa gađenjem. Te oči više ne zure u tebe, niti uišta drugo. Isprekidano dahćeš dok osluškuješ kako se uljezi približavaju. Pa, nekaih. Na samom si kraju. Preostaje ti da uradiš samo još jednu stvar i tvojeiznenađenje biće spremno.

Obrisavši znoj sa lica, uzimaš nož.

23

Pol je trčao kroz predvorje. „SEM? SEM!”

Njegov povik se odbijao od golih zidova. Unutrašnjost lečilišta bila je mračnai prazna, bez nameštaja i opreme. Prozori su bili zatvoreni i propuštali su samotanke zrake svetlosti između rebrenica. Imao sam utisak prostora, oronulosti iprašine dok sam hitao za njim sa telefonom na uvetu.

„Govorite mi, Hanteru! Šta se dešava?” zahtevao je Gardner, čas jačim, časslabijim glasom zbog smetnji na vezama.

„Našli smo Jorka”, prodahtao sam. ,,U pitanju je staro lečilište u planinskompodnožju, oko dvadeset pet, trideset kilometara od mesta gde je ostavio ambulantnovozilo. Ovde ima...” Ali nisam znao kako da opišem onaj košmar u vrtu. Počeo samda mu opisujem gde smo ostavili automobil sve dok nisam shvatio da je na vezi

tišina.

„Gardneru? Gardneru!”

Veza se prekinula. Nisam imao pojma šta je čuo i da li je uopšte išta čuo, ali

nisam imao vremena da ga opet zovem. Pol je stao na sredini predvorja.

„SEM! GDE SI? SEM!”

202

„Pole!” Uhvatio sam ga, ali me je otresao.

„On većzna da smo ovde! JE L’ TAKO, ZLIKOVČE?”, dreknuo je. „ČUJEŠLI ME? DOLAZIM PO TEBE, JORK!”

Njegov izazov je ostao bez odgovora. Naše disanje zvučalo je šuplje uogromnom predvorju. Temelji građevine su oslabili zbog termita ili sleganja tla, paje ceo pod bio pijano nagnut na jednu stranu kao kuća zabave na vašaru. Prašina jeprekrivala sve površine nalik prljavom krznu. Izbledele tapete visile su u trakama, aograda je bila otkinuta sa nekada velelepnog stepeništa na sredini prostorije, takoda su njene šipke štrčale u vazduhu kao klimavi zubi. Pored njega se nalaziostarinski lift, koji je poslednji put radio pre nekoliko decenija i čija je metalnakabina bila zarđala i puna krša. Osećao se vonj vremena i vlage, plesni i trulogdrveta. I još nečega.

Premda je bilo jedva osetno, i ovde se osećalo sladunjavo zaudaranjeraspadanja.

Pol potrča prema stepeništu, pa se začu klepet cipela po drvenom podu.Stepenište kojim se silazilo na donji sprat se urušilo, ostavljajući mračnu prazninu ikrš. Pošao je gore, ali sam ga zaustavio, pokazujući mu prstom. Dok je jedna stranazgrade izgledala kao da će se srušiti, na drugoj su bila vrata za poslugu sa natpisomPrivatno. Prašnjave daščice parketa između njih i ulaza bile su išarane otiscimacipela i tankim tragovima guma, sličnim gumama bicikla.

Ili invalidskih kolica.

Stežući drveni stubiću ruci, Pol otrča do vrata i otvori ih. Pred nama seprotezao mračni hodnik u kome je jedina svetlost dolazila sa prozorčića na drugom

kraju.

„SEM!”, povika on.

Uzvik zamuče i nastade tišina. Duž hodnika se nalazilo nekoliko vrata. Polpotrča i poče da ih otvara jedna po jedna. Treskala su o zidove i odzvanjala poputpucnjeva, otkrivajući prazne kredence i skladišta u kojima je bilo samo paučine.Išao sam za njim dok nismo stigli do poslednjih vrata. Otvorio ih je snažnimtrzajem, a ja zatreptah iznenada zaslepljen svetlošću.

Dočekala nas je prazna kuhinja.

Popodnevno sunce se probijalo kroz prljave prozore, dajući prostorijitamnozelenu svetlost, nalik akvarijumu. U jednom uglu nalazio se poljski krevet, ana njemu izgužvana vreća za spavanje. Pored uzglavlja stajale su police od tankihcigli i sirovih dasaka, savijene pod težinom starih knjiga. Prljavo posuđe je bilonagomilano na velikom šporetu na drva, a dve ogromne sudopere bile su pretrpaneprljavim zemljanim posudama. Na sredini prostorije stajao je izgrebani sto odborovine. Tanjiri na njemu bili su gurnuti u stranu da bi se oslobodio prostor za

203

pribor za prvu pomoć, iz koga je još uvek visio jedan deo odmotanog zavoja.Setivši se iskrivljenog volana u ambulantnom vozilu, osetio sam divljezadovoljstvo.

Tek kada sam skrenuo pogled sa stola, video sam da je ceo jedan zid prekrivenfotografijama.

Jork je napravio kolaž od svojih žrtava; crno-bele fotografije lica izobličenihbolom, istovetne onima koje sam video u kući. Bilo ih je previše da bi se razgledaleodjednom, muškarci i žene svih životnih doba i rasa, pribodeni na zid kao u nekojizopačenoj galeriji. Neke fotografije počele su da se savijaju i žute od starosti.Novčanici, torbice i nakit bili su nabacani na neurednu gomilu na polici ispod njih,nehajno bačeni kao i životi njihovih vlasnika.

Odjednom osetih lagano treperenje, pošto mi je nešto lepljivo očešalo lice.Odskočio sam unazad, gotovo oborivši stolicu, a onda sam shvatio da je to samotraka lepljivog papira. Na nju se zalepio jedan močvarni vilin konjic, još uvek živ,ali beznadežno zarobljen, tako da se grčevitim batrganjem samo još više upetljavao.Mnogo traka je visilo po celoj kuhinji. Video sam da su pune mrtvih muva iinsekata. Jork se nije trudio da ih skida, nego je samo kačio nove trake, pa sadagotovo da i nije bilo slobodnog mesta.

Pol je prišao šporetu kraj koga je stajao nož sa dugačkim sečivom. Podigao gaje i bez reči mi pružio svoj drveni stubić, koji je delovao lomljivo i trulo, ali sam gaipak uzeo.

Iz kuhinje su vodila dvoja vrata. Pol pokuša da otvori jedna, ali su bilaiskrivljena u okviru. Snažno ih gurnu ramenom i ona se otvoriše uz prasakpuknutog drveta. Izgubivši ravnotežu, zatetura se unutra i sudari sa bledim lešomkoji je visio sa tavanice.

„Isuse!”

Ustuknuo je. Ali bila je to samo zaklana svinja, prepolovljena po dužini izadnjim nogama okačena na kuku za meso. Mala prostorija, veličine ostave, služilaje kao staromodni hladnjak, ali zaudaranje i zujanje muva govorili su da nijedovoljno hladna. Komadi odsečenog mesa stajali su u vrećama na policama, a

svinjska glava na krvavom poslužavniku, poput žrtvene ponude.

Svinjski zubi i krv. Čini se da Jork ništa nije bacao.

Pol osmotri načas, duboko dišući, pa pođe prema drugim vratima. Ova su selako otvorila. Odahnuo sam kada sam video da vode samo do malog stepeništa kojese spuštalo u polumrak.

Tada sam ugledao invalidska kolica, gurnuta sa strane na vrhu.

Bila su izgrebana i oštećena, a u polumraku sam razaznao vlažne mrlje nasedištu. Setivši se šta mi je Jakobsenova rekla o krvavim mrljama u ambulantnomvozilu, pogledao sam Pola, nadajući se da ih nije primetio. Međutim, nisu mupromakle.

204

Preskakao je po tri stepenice.

Krenuo sam za njim, svestan škripe i ljuljanja rasklimatanog stepeništa. Nadnu je bio mračan i uzan hodnik. Tanani zraci svetlosti probijali su se izmeđudasaka na zakovanim prozorima i kroz dvokrilna vrata; shvatio sam da su to istaona koja smo pokušali da otvorimo spolja. Lečilište je bilo podignuto na padinibrda i sada smo se nalazili u donjem prizemlju. Smrad raspadanja ovde je bio čaksnažniji nego napolju. Ipak, hodnik je bio prazan, izuzev jednih vrata na drugom

kraju.

Na mesinganoj pločici na vratima pisalo je Bazen.

Pol je većpošao prema njima kada tišinu iznenada preseče neka buka.

Zvučalo je kao da vazduh izlazi kroz ventil: visok, prodoran zvuk, neljudski imučan. Prekinut je naglo kao što se i začuo, ali nije bilo sumnje odakle je dopro.

Došao je iz bazena.

„SEM!”, viknu Pol i jurnu prema vratima.

Nisam mogao da ga zadržim čak i da sam hteo. Kada je upao kroz vrata,uleteo sam za njim, stegavši drveni stubićtoliko da me je ruka zabolela. Stigao samsamo da vidim veliku prostoriju sa belim pločicama na zidovima pre nego što jejedna prilika proletela kroz druga vrata neposredno ispred mene.

Srce mi je zatreperilo, dok nisam shvatio da je to moj sopstveni odraz.

Na zidu sa druge strane stajalo je veoma veliko ogledalo, išarane i nečistepovršine. Ispred njega se nalazio red fontana za pitku vodu, prašnjavih i suvih

slavina. Prigušena svetlost probijala se kroz niz visokih, paučinom prekrivenihprozora, otkrivajući ispucale bele pločice od poda do plafona. Znaci sa natpisimaMasaža, Sauna i Tursko kupatilo pokazivali su prema lavirintu senovitih odaja ukoje se ulazilo iz prostorije u kojoj smo se nalazili. Ali njih jedva da smo primetili.Jork je svoje žrtve ostavljao i ovde.

Ukopani bazen kvadratnog oblika, dužine oko tri metra, nalazio se u uglupored mračnog zasvođenog prolaza. Jork ga je pretvorio u masovnu grobnicu. Bioje gotovo ispunjen leševima. Koliko sam uspeo da razaznam, bili su u raznimstadijumima raspadanja, ali nijedan kao oni napolju.

Smrad je bio neopisiv.

Pol je zastao zbog smrada, ali samo na trenutak. Žurno je prešao do vrata sanatpisom Masaža i otvorio najbliža. Unutra se nalazila mala odaja koja je nekadaverovatno služila za masažu. Sada je to bila Jorkova mračna komora. Dočekao nasje miris hemikalija. Tacne za razvijač

205

i posude sa tečnostima za razvijanje

pokrivale su stari sto, a još fotografija bilo je okačeno na žici iznad stola.

Pol se progurao pored mene i potrčao do sledeće prostorije. Po smradu samznao šta se nalazi unutra, jer je bio snažniji i od jetkog mirisa hemikalija iz mračnekomore. Nisam želeo da pogledam, obuzet iznenadnim strahom od onoga što ćemo

tamo pronaći. To kao da jeosećao i Pol. Oklevao je, samrtno bledog lica.

Zatim je otvorio vrata.

Na popločanom podu ležalo je još nagomilanih leševa, nabacanih kaocepanice. Bili su potpuno odeveni, očigledno samo dovučeni ovde i ostavljeni, kaoda je odjednom izgubio zanimanje i bacio ih tamo gde mu je bilo najbliže.

Telo koje je ležalo na samom vrhu izgledalo je kao da spava. Pod slabomsvetlošču sa vrata, izbačena ruka i rasuta plava kosa delovali su ranjivo i izazivalisažaljenje.

Čuo sam kako je Pol ispustio zvuk koji je bio između jecaja i plača.

Pronašli smo Sem.

24

Činilo mi se kao da je sav vazduh odjednom isisan iz mene. Iako sam sebigovorio da je Sem verovatno većmrtva, jer Jork nema razloga da je ostavi u životu,nisam to sasvim prihvatio.

Zgrabio sam Pola kada se bacio napred. „Nemoj...”

Video sam fotografije Jorkovih žrtava. Pol nije smeo da vidi Sem u takvomstanju. Odupirao mi se, ali tada su ga izdale noge. Posrnuo je unazad i kliznuo niza

zid.

„Sem... Oh, Hriste...”

Pomeri se, pomislio sam. Izvedi ga odavde. Skljokao se na pod kao slomljena

igračka. Pokušao sam da ga dignem na noge.

„Hajde. Treba da krenemo.”

„Bila je trudna. Želela je dečaka. Oh ne, bože...”

Grlo mi se steglo. Ipak, nismo mogli da ostanemo tamo, jer nismo znali gde je

Jork.

206

„Ustani, Pole. Sada ne možeš da joj pomogneš.”

Međutim, on više nije bio u stanju da me čuje. Pokušao bih opet, ali malenaodaja se odjednom zamračila. Hitro sam se okrenuo, ali sam video samo da su vrataiza nas zatvorena. Brzo sam ih otvorio, napola očekujući da ugledam Jorka, aliispred vrata nije bilo nikoga. Ipak, kada je siva svetlost sa vrata pala na Seminotelo, primetio sam nešto drugo.

Srebrni sjaj ispod njene zamršene plave kose.

Kada sam se približio nagomilanim telima, nešto me je steglo u grudima.Stezanje se pojačalo dok sam sklanjao kosu. Noge mi se zamalo nisu odsekle kada

sam spustio pogled na poznato lice. Oh, bože.

Iza sebe sam čuo kako je Pol zaplakao.

„Pole...”

„Izneverio sam je. Trebalo je da...”

Uhvatio sam ga za ramena. „Slušaj me, to nije Sem!”

On diže suzama umrljano lice.

„Ovo nije Sem”, ponovio sam, pustivši ga. Grudi su me bolele zbog onoga što

ću reći. „Ovo je Samer.”

„Samer...?”

Odmakao sam se korak dok je on ustajao. Sa strepnjom je prišao tom telu, kao

da ni sada ne može sasvim da poveruje.

Ipak, metalni nakit u ušima i nosu uverio ga je da to nije njegova žena. Stajaoje držeći nož mlitavo pored tela, i gledao izbeljenu plavu kosu koja nas je zavarala.Studentkinja je ležala licem nadole, glave okrenute na stranu. Lice joj je biloizuzetno naduveno, a krvavo oko koje smo videli tupo je zurilo.

Mislio sam da Samer nije došla u mrtvačnicu zato što je bila uznemirena zbogTomove smrti. A u stvari, Jork je uzeo još jednu žrtvu.

Pola protrese drhtaj. ,,Oh, Isuse...”

Suze su mu tekle niz lice. Pretpostavio sam da su mu osećanja pomešana:olakšanje, ali istovremeno i krivica. Isto kao i meni.

Progurao se pored mene i izašao iz male prostorije.

„SEM! SEM, GDE SI?”

207

Glas mu se odbijao od popločanih zidova. Krenuo sam za njim.

„Pole...”

Ali više se nije mogao obuzdati. Stajao je na sredini prostorije sa bazenom,stežući nož u ruci.

„ŠTA SI JOJ URADIO, JORK?”, dreknuo je izobličenog lica. „IZAĐI,PROKLETA KUKAVICE!”

Nije bilo odgovora. Kada su odjeci zamrli, činilo se da je tišina oko naspostala još gušća. Sporo kapanje iz neke, nama nevidljive slavine odbrojavalo jetrenutke poput udaljenog ritma.

Tada začusmo nešto. Bio je to jedva čujan, najtiši mogući nagoveštaj zvuka,ali ipak jasan.

Prigušeno cviljenje.

Čulo se iz jedne od ostalih prostorija za masažu. Pol pritrča i brzo otvori vrata.Na zidovima su bile okačene lampe za oluju, mada tog trenutka nijedna nije bilaupaljena. Ali dovoljno svetlosti je prodiralo kroz vrata da se vidi nepomična prilikana sredini prostorije.

Polov nož pade na pod uz glasan zveket. „Sem!”

Napipao sam najbližu lampu i uključio je, pa zatreptao zbog iznenadnesvetlosti. Sem je bila vezana za stari sto za masažu. Na tronošcu kraj Semine glavebio je postavljen foto-aparat, sa okularom uperenim pravo u njeno lice. Do njega jestajala drvena stolica, što je bio kao preslikan prizor koji smo zatekli u planinskojkolibi. Zglobovi ruku i nogu bili su joj čvrsto vezani širokim kožnim trakama, dokjoj je jedna uža stajala oko vrata, sada većtoliko zategnuta da joj se usekla u mekukožu. Uža traka bila je povezana sa složenim spojem čeličnih zupčanika iz kojih je

štrčala drvena ručka.

Jorkovo špansko motovilo.

Sve to sam zapazio u prvih nekoliko sekundi nakon ulaska u tu malu

prostoriju. Zakasnili smo, pomislio sam, videvši kako joj se traka usekla u vrat.

Kada joj je Pol prišao sa strane, uočio sam da su Semine oči razrogačene iprestravljene, ali žive.

Njen nabrekli stomak izgledao je nemoguće veliki dok je ležala vezana za sto.Lice joj je bilo crveno i uplakano, a veliki gumeni čep gurnut u usta. Kada ga je Polizvadio, žudno je udahnula, ali traka oko grla joj je ograničavala disanje. Pokušalaje da govori, burno dišući dok se borila za vazduh.

208

„Sve je u redu. Ovde sam. Ne mrdaj”, reče joj Pol.

Krenuo sam da odvežem trake koje su joj držale skočne zglobove, ali mi jestopalo proklizalo na nešto mokro. Pogledao sam dole i video tamne barice nabelim pločicama poda. Setio sam se krvavih mrlja u ambulantnom vozilu, pa su me

podišli žmarci, ali sam ubrzo shvatio da to nije krv.

Pukao joj je vodenjak.

Novom žurbom sam kidao vezove na zglobovima. Pored mene, Pol poseže

rukom za ručkom motovila.

„Ne diraj to!” upozorih ga. „Ne znamo na koju stranu treba okrenuti.”

Ma koliko da smo želeli da izvučemo Sem odatle, traka motovila joj se većusekla u vrat. Ako bismo je greškom zategli, mogla bi je ubiti.

Neodlučnost je iskrivila Polovo lice. Okretao se i gledao po podu. „Gde jenož? Mogu da presečem...”

Nadglasao ga je prodoran urlik. Začuo se iza nas, iz mračnog zasvođenogprolaza pored bazena. Bivao je sve viši, zvučeći gotovo neljudski dok je odjekivaoizmeđu zidova, a onda je zamro.

U tišini se opet čulo samo udaljeno kapanje. Pol i ja razmenismo pogled.Video sam kako je zaustio da me nešto pita.

Tada se Jork doteturao kroz zasvođeni prolaz.

Pogrebnik nije ličio na sebe. Tamno odelo bilo mu je prljavo i umazano, akosa raščupana. Dok je vikao na nas, vitlajući nožem sa dugačkim sečivom koji jedržao obema rukama, na vratu su mu iskočile žile, debele kao olovke. Čak i samesta na kome sam stajao, video sam da na nožu ima krvi, koja je pri slabojsvetlosti obojila Jorkovu šaku u crno.

Noge su mi utrnule i postale teške, ali sam zgrabio drveni stubićkoji samispustio.

„Izvuci je odavde!”, rekao sam Polu nesigurnim glasom, pa istupio da sesuočim sa Jorkom.

Krenuo je prema meni gegajući se u trku i urličući dok je divljim zamasimanoža sekao vazduh. Drveni stubiću mojoj ruci izgledao je jadno. Samo im dajvremena. Zaboravi sve drugo.

„Stani!”, uzviknuo sam. Ili mi se to učinilo; kasnije više nisam bio siguran dali sam to stvarno glasno izrekao.

„Baci nož!”

209

Uzvik je došao iz hodnika koji je vodio prema stepeništu. Osetio sam velikoolakšanje, jer se Gardner pojavio na vratima, a tu je bila i Jakobsenova. Oboje sudržali uperene pištolje u Jorka.

„Baci nož! Odmah!”, ponovi Gardner.

Jork se okrenu prema njima. Usta su mu bila otvorena i dahtao je. Na trenutakje izgledalo da će ih poslušati, da će se sve to završiti ovde.

Zatim je, neartikulisano kriknuvši, jurnuo prema Jakobsenovoj.

„Stani!” dreknu Gardner.

Jork je uzviknuo nešto nerazumljivo, ali nije stao. Jakobsenova se naizgledsledila. Video sam bledilo i usredsređenost na njenom licu. Kada je nožem nasrnuona nju, nije se pomerila.

Odjeknula su dva praska.

Bili su zaglušujući u pločicama obloženoj prostoriji. Jork kao da se spotakao.Posrnuo je na stranu i pao na veliko zidno ogledalo. Ono se razbilo u paramparčad,a on se sručio na fontanu za pitku vodu, pa je povukao na pod, izvalivši je iz zidauz gomilu otpalog maltera i srebrnastih delića.

Odjeci pucnjave i razbijenog stakla lagano su zamrli.

U ušima mi je bolno bubnjalo. Jedva vidna, plava izmaglica lebdela je uvazduhu, a oštar miris bezdimnog baruta nadjačao je smrad raspadanja. Jork se nijepomerao. Gardner pohita do njega. I dalje držeći pištolj uperen u pogrebnika,nogom je udario ruku koja je držala nož kako bi mu izbacio oružje, pa hitro

kleknuo i opipao puls na Jorkovom vratu.

Bez ikakve žurbe je ustao i vratio pištolj u futrolu za pojasom.

Jakobsenova je i dalje držala pištolj u ispruženim rukama, mada je sada bio

uperen prema podu.

„Ja – žao mi je”, promucala je, dok joj se boja vraćala u lice. „Nisam mogla...”

„Ne sada”, kaza Gardner.

Odjednom začusmo jecaj iz sobe za masažu. Okrenuo sam se i ugledao Polakako pomaže Sem da sedne, pokušavajući da je smiri dok je ona kašljala i borila seza vazduh. Presekao je traku motovila, ali crvena linija oko njenog grla izgledala jekao opekotina.

„Oh, b-bože, mislila sam... p-pomislila sam...”

„Ššš, dobro si, sve je u redu, sada ti ne može ništa.”

210

,,N-nisam mogla da ga zaustavim. Kazala sam mu da sam t-trudna, a on jerekao... rekao je da je to dobro, da želi da sačeka dok, da sačeka dok... Oh, bože!”

Presamitila se zbog snažne kontrakcije. ,,Jel’ dobro?” upita Gardner.

„Ima trudove”, rekoh mu. „Treba da zovete hitnu pomoć.”

„Većdolazi. Vraćali smo se u Noksvil kad sam dobio vašu poruku. Odmah

sam prosledio poziv za podršku i hitnu pomoć. Hriste, šta ste, dođavola, mislili?”

Ipak, nisam imao vremena za Gardnerovo negodovanje, niti za ispitivanjekako su nas našli tako brzo na osnovu mojih zbrkanih uputstava. Semino lice seiskrivilo od bola, pa sam pošao do nje.

„Sem, stiže hitna pomoć. Odvešćemo te u bolnicu, ali treba da mi kažeš imašli još rana ili ozleda osim te na grlu.”

,,N-ne, Mislim – da nemam, samo me je uveo ovde i ostavio! Oh, bože, svaona tela napolju, svi su mrtvi...”

„Ne brini o njima. Možeš li da mi kažeš kada su ti počele kontrakcije?”

Pokušala je da se seti, dahćući kako bi uhvatila vazduh. „Ne... u ambulantnomvozilu, mislim. Kad je došao na vrata, pomislila sam da je greška. Rekao je kakotreba da pozovem Pola, ali kada sam mu okrenula leđa, on... obuhvatio me je okovrata i... stisnuo...”

Shvatio sam da opisuje kragnu. Ako se pravilno izvede, može da onesvesti uroku od nekoliko sekundi, bez trajnih posledica. Pogrešno izvedena, može jednakolako i da ubije.

Ipak, Jork za sve to nije mario.

„Nisam mogla da dišem!”, jecala je Sem. „Sve se zamračilo, a posle sam seprobudila u ambulantnom vozilu sa ovim bolom... Oh, Gospode, kako boli!Izgubiću bebu, zar ne?”

„Nećeš izgubiti bebu”, rekoh joj uverenije nego što sam se osećao. „Sad ćemote odvesti odavde, važi? Samo sedi mirno još dva-tri minuta.”

Izašao sam u prostoriju sa bazenom, zatvorivši vrata sobe za masažu. „Kadočekujete da stigne hitna pomoć?” zapitao sam Gardnera.

„Ovde? Možda za pola sata.”

Predugo. „Gde je vaš automobil?”

„Parkiran ispred.”

To je bila neočekivana, povoljnost. Mislio sam da su došli preko brda kao Pol

211

i ja, ali bio sam suviše zabrinut za Sem da bih se dugo pitao u pogledu toga.

„Što pre izvedemo Sem odavde, to bolje”, kazao sam. „Ako je odnesemo dovašeg automobila, možemo da presretnemo hitnu pomoć.”

„Ja ću da dovezem invalidska kolica sa sprata”, ponudi Jakobsenova.

Gardner kratko klimnu i ona se žurno udalji. Mračnog izraza lica, posmatrao

je leševe u bazenu. „Kažete da ih ima još napolju?”

,,I unutra.” Sa žaljenjem mu rekoh da se i telo Samer nalazi u drugoj sobi zamasažu.

„Bože svemoćni.” Gardner je bio preneražen. Prešao je rukom preko lica.

„Cenio bih ako vi ostanete ovde. Hoću da čujem šta se dešavalo.”

„Ko će ih odvesti?” Pol nije bio sposoban za to, ne sa Sem u ovakvom stanju.

„Može Dajana. Poznaje puteve bolje nego vi.”

Pogledao sam leševe koji su ležali na podu lečilišta. Nisam želeo da ostanemna ovom mestu duže nego što većjesam. Ipak, obučen sam za lekara opšte prakse,a ne za akušera. Znao sam da će Sem najviše pomoći neko ko može brzo da jeodveze do vozila hitne pomoći.

Ako mi je igde bilo mesto, to je ovde.

„Pristajem”, rekoh.

Kada je Jakobsenova odvezla Sem i Pola, Gardner i ja smo stajali poredotvorenih dvostrukih vrata. Zaključili smo da je za njih bolje da izađu tim putem,nego da je nosimo uz trulo stepenište. Gardner je telefonirao da proveri dolazakpodrške i hitne pomoći, pa izašao da vidi postoji li drugi izlaz kroz lečilište.Obavestio me je da su prostorije iza zasvođenog prolaza zaprečene.

„To objašnjava zašto Jork nije jednostavno pobegao”, reče, otresajući prašinusa ruku. „Verovatno je bio dole kada ste ušli, pa nije mogao da izađe, a da ne prođepored vas. Izgleda kao da se pola sprata tamo urušilo. Čitavo prokleto mesto suizjeli termiti.”

A oni su privukli močvarne viline konjice. Jorka je naposletku odalosopstveno skrovište. Bilo je u tome neke istinske pravde, ali bio sam preumoran dabih razmišljao o tome.

Jakobsenova nije mnogo rekla pre odlaska. Pretpostavljao sam da se još uvekgrize što nije imala snage da ustreli Jorka. Ma koliko to bilo teško, za agenta kojiradi na terenu takvo oklevanje može biti pogubno. Ako ništa drugo, predstavljaćecrnu mrlju u njenom dosijeu.

212

Da nije bilo Gardnera moglo je biti mnogo gore.

Kada su otišli, nijedan od nas se nije vraćao unutra. Posle onog užasa ulečilištu, izlazak na sunce došao nam je kao preporod. Povetarac je nosio smraddalje od nas, a osećao se prijatan miris trave i cveća. Disao sam duboko,pokušavajući da pročistim pluća. Sa mesta na kome smo stajali, drveće jezaklanjalo ono što je ležalo u vrtu. Sa zelenim planinama koje su se pomaljale udaljini, bilo je gotovo moguće pomisliti da je ovo običan prolećni dan.

„Hoćete li da pogledate tamo dole?”, upitao sam, gledajući prema jezercetukoje se presijavalo između drveća.

Gardner je bezvoljno razmislio o tome. „Ne još. Sačekaćemo da stigne voziloza uviđaj.”

Još uvek nije pokazivao želju da se vrati unutra. Piljio je niz brdo premajezercetu, ruku gurnutih duboko u džepove. Pitao sam se da li tako pokušava daspreči njihovo drhtanje. Upravo je ubio čoveka, i bez obzira na to što je biloneizbežno, to se nije moglo lako podneti.

„Jeste li dobro?”, zapitao sam.

Imao sam utisak da mu je sve ovo prilično teško palo.

„Dobro sam.” Izvadio je ruke iz džepova. „Još uvek mi niste rekli šta ste,dođavola, mislili kada ste sami došli ovamo. Imate li predstavu koliko je to bilo

glupo?”

„Sem bi bila mrtva da nismo došli.”

To ga je smirilo. Uzdahnuo je. „Dajana misli da je Jork čekao do poslednjegtrenutka, sve dok ona nije počela da rađa. Hteo je da iskoristi priliku najbolje štomože. Dva života kao jedan.”

Isuse. Zurio sam prema planinama, pokušavajući da odagnam prizore koji sume opsedali.

„Mislite li da će biti dobro?”, upita Gardner.

„Nadam se da hoće.” Ako je na vreme odvezu do bolnice, i ne bude teškoća sabebom. Bilo je mnogo očekivati sve to, ali sada je bar imala nekakvu priliku.„Kako ste tako brzo stigli ovamo? Nisam bio siguran ni da ste čuli moja uputstva.”

,,I nisam. Barem ništa smisleno”, rekao je, sa prizvukom svoje stare jetkosti.„Ali nije bilo ni potrebno. Kada je Jork ostavio onu kožu na vašem vetrobranu,postavili smo vam ptičara na automobil.”

„Šta ste postavili?”

„Aparat za navođenje i praćenje. Znali smo gde ste ostavili vozilo, ali starogputa kojim ste pošli nema ni na jednoj mapi. Zato sam krenuo najbližim koji smo

213

našli i on nas je doveo pravo do glavne kapije.”

„Stavili ste tragača na moje vozilo? I niste se udostojili da mi to kažete?”

„Nije bilo potrebno da znate.”

To je objašnjavalo zašto me niko nije pratio prethodne noći i kako su agentiIstražnog biroa Tenesija tako brzo stigli kod Pola i Sem. Načas sam se razdražio,jer niko nije našao za shodno da me obavesti o tome, ali u ovim okolnostima nisamni mogao da se žalim.

Bilo mi je drago što je došao na vreme.

„Kako ste znali da ste na pravom mestu?” upitao sam.

Slegao je ramenima. „Nisam znao. Ali na staroj kapiji je stajao novi katanac,što je značilo da neko očigledno ne želi da ljudi ulaze ovamo. Pošto imam sekačeuprtljažniku, uzeo sam jedan i presekao katanac, pa smo ušli da pogledamo.”

Na to sam digao obrve. Provala na privatno imanje bez naloga je najveći greh,a Gardner se strogo pridržavao pravila. Lice mu se smrklo.

„Zaključio sam da vaš telefonski poziv predstavlja osnovanu sumnju.” Digaoje bradu. „Hajde da se vratimo unutra.”

Zagušujući vonj raspadanja obavio nas je dok smo se vraćali niz hodnik.Svetlost sa dvostrukih francuskih vrata nije dopirala do kupališta, a posle jarkesunčeve svetlosti polumračna prostorija je izgledala sumornije nego ikad. Iako sam

znao šta da očekujem, nisam bio manje pogođen prizorom leševa nabacanih ubazen poput đubreta.

Jorkovo telo je ležalo onako kako smo ga ostavili, nepokretno kao i njegovežrtve.

„Gospode, kako je mogao da podnosi ovaj smrad?”, zapita Gardner.

Ušli smo u malu prostoriju u kojoj smo pronašli Sem. Krajevi kožne trakemotovila koje je Pol presekao ležali su poput mrtve zmije na starom stolu zamasažu. Motovilo kod uzglavlja stola bilo je očigledno napravljeno sa velikompažnjom. Krajevi trake bili su vezani sa složenim sistemom fino podmazanihzupčanika, kojima se upravljalo uglačanom drvenom ručkom. Njenim pomeranjemtraka bi se zatezala, a zupčanici nisu dozvoljavali da spadne kada se ručka pusti.

Mnogo jednostavnija konstrukcija bila bi isto tako delotvorna, ali to ne bi bilodovoljno dobro za Jorka. Takav narcis ne bi se zadovoljio običnom žicomobavijenom oko komada drveta.

Ovo je bilo njegovo životno delo.

„Đavolska naprava.” Gardner je zvučao gotovo zadivljeno.

214

Odjednom se ukočio i nakrivio glavu. „Šta je to?”

Oslušnuo sam, ali jedini zvuk je bilo neprestano kapanje. Gardner je većizašao iz sobe za masažu, sa rukom na pištolju. Pošao sam za njim. U prostoriji sabazenom ništa se nije promenilo. Jork je i dalje nepomično ležao, a krv se širila okonjega, crna kao katran. Gardner brzo pogleda u zasvođeni prolaz koji je vodio doprostorija iz kojih se nije moglo izaći. Opustio se i pustio da mu sako opet padnepreko pištolja.

„Stvarno sam nešto čuo...”

Činilo se da mu je neprijatno, ali nisam ga krivio zbog blage uznemirenosti. Imeni će biti lakše kada stigne podrška.

„Pokažete mi sada ostale leševe”, reče Gardner, opet sasvim smireno.

Nisam ušao sa njim u malenu odaju u kojoj smo Pol i ja pronašli Samer. Većsam video više nego što bih želeo. Čekao sam ga u prostoriji sa bazenom, stojećipored Jorkovog tela. Ležao je na boku među krhotinama razbijenog ogledala kojesu izgledale kao srebrna ostrva u krvi.

Zurio sam u to nepomično obličje, začuđeno razmišljajući o jazu izmeđunjegove potpune nepokretnosti i silne energije koju je donedavno posedovao. Biosam suviše prazan i za mržnju i za sažaljenje. Svi životi koje je Jork žrtvovaopredstavljali su uzaludan pokušaj da odgovori na samo jedno pitanje: Jel’ to sve štopostoji?

Sada je dobio svoj odgovor.

Hteo sam da se okrenem, ali nešto me je zaustavilo. Ponovo sam pogledao uJorka, nesiguran da li uobražavam. Nisam uobražavao. Nešto nije bilo u redu sanjegovim očima.

Pazeći da ne ugazim u krv, čučnuo sam pored tela. Staklene oči bile su tolikozakrvavljene da su izgledale opareno. Koža oko njih bila je prilično upaljena, kao iusta. Nagnuo sam se i trgao unazad, jer su zbog kiselih isparenja i moje očizasuzile.

Hemikalije iz mračne komore.

Srce mi je udaralo dok sam prevrtao Jorka na leđa. Krvava ruka sa nožemmlitavo je pala kada sam ga okrenuo. Setio sam se da ju je Gardner udario nogompre nego što mu je proverio puls, pa ipak nož je ostao stisnut u mrtvoj šaci. Sada

sam video i zašto.

Umazani sasušenom krvlju, Jorkovi prsti bili su zakucani za dršku.

U tom trenutku su se složile sve kockice. Mučno cviljenje i Jorkovineartikulisani krici; izbezumljeno mahanje nožem. Bio je u strašnim mukama,otrovne hemikalije pržile su mu usta i skoro sasvim ga oslepele dok je pokušavao

215

da povadi eksere iz šake. Videli smo samo ono što smo očekivali, mahniti napadludaka, ali Jork nas zapravo nije napadao.

Molio je za pomoć.

Oh, dragi bože. „Gardneru!”, povikao sam, ustajući. Čuo sam kako izlazi izkomore iza mene. „Za ime boga, šta to radite?”

Ono što je usledilo odigralo se kao na usporenom snimku.

Ostaci velikog ogledala koje je Jork razbio još uvek su stajali na zidu ispredmene. Na njegovoj izlomljenoj površini video sam kako Gardner prolazi poredbazena sa leševima. U tom trenutku jedno telo se pomeri. Odvoji se od ostalih tela iuspravi iza agenta, a mene izdade glas.

Vreme je opet poteklo. Povikao sam u znak upozorenja, ali prekasno. Začuose prigušen uzvik. Uspravio sam se i video kako Gardner pokušava da se oslobodiruke koja ga je poput omče stezala oko vrata.

Kragna, pomislih tupo. Tada se prilika iza agenta malo pomeri, a mutnasvetlost koja se probijala kroz otvore zagrađenog prozora pade na njegovo lice.Prepoznavši je, skamenio sam se od zaprepašćenja.

Kajl je disao isprekidano, otvorenih usta. Oblo lice je bilo isto, ali to nije bioprijatni, mladi pomoćnik u mrtvačnici koga sam poznavao. Odeća i kosa bile su muumazane tečnošću sa tela koja se raspadaju, a lice samrtno bledo kao u tuberana.Ipak, najgore su mu bile oči. Bez uobičajenog osmeha koji ih je na neki načinskrivao, imale su bezosećajan, prazan pogled nečega što je većmrtvo.

„Ako se pomeriš, ubiću ga!”, prodahtao je, stežući zahvat.

Crven u licu, Gardner se batrgao u smrtonosnom stisku, ali nije imao snage dase oslobodi. Ponadao sam se kada je spustio jednu ruku do pištolja za pojasom, alivećje gubio svest i koordinaciju, jer mu je mozak ostajao bez krvi i kiseonika.Video sam kako mu se ruka mlitavo opustila.

Kajl se savi zbog težine onemoćalog agenta, pa trznu glavom prema prostoriji

za masažu u kojoj smo pronašli Sem.

„Unutra!”

Još uvek sam pokušavao da nekako pokrenem mozak. Šta je Gardner rekao, zakoliko će stići prvi agenti Istražnog biroa? Pola sata? Pre koliko vremena je torekao? Nisam mogao da se setim. Kada sam mahinalno koraknuo prema malenojprostoriji, krhotine razbijenog ogledala zaprštaše mi pod nogama. Tada ugledah stoza masažu, sa praznim kožnim vezovima koji su čekali.

Stao sam.

216

„Ulazi! Odmah!” zagrme Kajl. „Ubiću ga!”

Morao sam da ovlažim usta pre nego što sam odvratio. „Ubićeš ga u svakomslučaju.”

Piljio je u mene kao da govorim drugim jezikom. Sada je bledilo njegovog licabilo još uočljivije, zapanjujuće belo u odnosu na crne čekinje i podočnjake. Masnisjaj znoja prekrivao mu je kožu poput vazelina. Nosio je odeću koja je ličila na

medicinsku uniformu, ali je bila toliko prljava da se to nije moglo potvrditi.

Lako je mogao proći i kao pripadnik obezbeđenja.

„Uradi to!” Kajl snažno cimnu Gardnerov vrat, a agent Istražnog biroa setrznu kao lutka. Nisam znao da li i dalje diše, ali ako mu Kajl održi taj pritisak jošneko vreme, nastaće oštećenje mozga čak i ako preživi.

Sagnuo sam se i uzeo parče slomljenog ogledala. Bilo je dugačko i tanko, kaonož. Ivice su mi se usekle u dlan, jer sam ga čvrsto stegao, nadajući se da Kajl nećeprimetiti da mi ruka drhti.

Gledao me je unezvereno. „Šta to radiš?”

„Dozvoli mu da diše.”

Pokušao je da se naceri, ali je to bilo hladno kao parče ogledala koje samdržao. „Misliš li da time možeš da me povrediš?”

„Ne znam”, priznadoh. „Hoćeš li da saznaš?”

On brzo obliznu usne. Kajl je bio krupan čovek, pun i čvrsto građen. Isto kao i

Jork. Ako pusti Gardnera i jurne na mene, sumnjao sam bih imao velike izglede.Ali pogled mu se vraćao na krhotinu ogledala, pa sam video da se dvoumi.

Malo je popustio stisak i dozvolio Gardneru nekoliko grčevitih udisaja, pa gaopet stegao. Video sam da baca poglede prema vratima.

„Samo ga pusti i obećavam da neću pokušati da te zaustavim.”

Kajl se šištavo nasmeja. „Da me zaustaviš? Ti meni daješ dozvolu?”

„Policijska podrška će stići svakog trenutka. Ako sad pođeš, možeš...”

,,I pustim te da im kažeš ko sam? Misliš li da sam glup?”

Bio je svašta, ali to nije. Šta sad? Nisam znao. Ali izgleda da nije ni on.Dahtao je, saginjao se i crveneo od naprezanja da drži Gardnerovu težinu.

Krajičkom oka video sam pištolj na agentovom pojasu. Kajl se toga očigledno nijesetio.

217

Da jeste...

Zagovaraj ga. Pokazao sam rukom prema Jorkovom telu. „Jesi li uživao da gatako sakatiš?”

„Niste mi dali izbor.”

„Znači, on je služio samo za skretanje pažnje? To si mu uradio samo da bimogao da se izvučeš?” Nisam morao da se trudim da mi glas zvuči prezirno. ,,Anije ti čak ni uspelo, zar ne? Sve je bilo uzalud.”

„Misliš da ja to ne znam?” Uzviknuvši to, trznuo se kao da ga je zabolelo.Zagledao se u pogrebnikovo telo. „Isuse Hriste, imaš li ti pojma koliko vremenasam potrošio na ovo? Koliko pripremanja? Nije trebalo da bude ovako! Jork je biomoj izlaz, moj jebeni srećni završetak! Bio bi nađen sa Ejverijevom ženom, kaoobičan gubitnik, koji se radije ubio nego dozvolio da bude uhvaćen. Kraj priče!Kasnije bih otišao iz Noksvila i negde počeo ispočetka, a pogledaj sada!Prokletstvo, kakva šteta!”

„Niko u to ne bi poverovao.”

„Ne bi?” procedi. „Verovali su u fotografije koje sam ostavio u njegovoj kući!Verovali su u sve što sam im podmetao!”

Kada je pomenuo Sem, počeo je da mi udara puls u slepoočnici.

„Čak i kad bi poverovali, šta onda? Ubijao bi druge trudnice?”

„Ne bih morao! Ejverijeva žena je bila tako puna života! Ona je bila prava.Osetio sam to!”

„Kao što si osećao i za sve druge? Kao što si osetio za Samer?”, dreknuo sam,izgubivši kontrolu.

„Ona je bila Libermanova ljubimica!”

„Sviđao si joj se!”

„Irving joj se više sviđao!”

To me je zapanjilo, pa sam ućutao. Svi smo mislili da je Irving stradao zbogonog intervjua na televiziji. Ali Kajl je bio u mrtvačnici onog dana kada je profajlerflertovao sa Samer. Sledećeg dana Irving je nestao.

A sada je i Samer ležala u mraku.

Samo mu je uzvratila osmeh. To je bilo sve. Za Kajlov ego to je očigledno bilodovoljno.

Osećao sam mučninu. Ipak, skrenuo sam pažnju Kajlu, pa je popustio stisakGardneru. Primetio sam da je agent Istražnog biroa polako zatreptao i otvorio oči,pa sam rekao prvo što mi je palo na pamet.

„Šta si imao protiv Toma? Jel’ on bio tako velika pretnja?”

218

„Bio je prevarant!” Kajlovo lice se iskrivi u grču. „Veliki forenzičkiantropolog, stručnjak! Uživa u slavi, pušta džez dok radi, kao da je u nekom picabaru. Hiks je bio običan seronja, a Liberman je mislio da je on poseban! Najvećamisterija univerzuma mu je bila pred nosom, a on nije imao dovoljno mašte da vididalje od truleži!”

„Tom je znao da ne treba gubiti vreme na traženje odgovora koji se ne mogupronaći.” Tada sam čuo da Gardner opet šišti, ali nisam smeo da ga pogledam. „Ti ine znaš šta zapravo tražiš, zar ne? Toliko ljudi si pobio, toliko tela si... sakupio,azašto? Sve je to besmisleno. Ti si poput deteta koje bocka štapom nešto mrtvo...”

„Zaveži!” Pljuvačka mu je prsnula iz usta.

„Znaš li uopšte koliko života si oduzeo?” viknuo sam. „A zašto? Da bi ihslikao? Misliš li da će ti fotografije nešto pokazati?”

„Da! Prava hoće!” Usta mu se iskriviše. „Ti si kao i Liberman, vidiš samomrtvo meso. Ali tu ima i više od toga! Ja sam više od toga! Život je dvojak, ili jeupaljen ili je ugašen! Gledao sam u oči umirućih i video kako izlazi iz njih, kao kadpritisneš prekidač! Pa, kuda onda ide? Nešto se dešava, baš tada, u tom trenutku!Video sam to!”

Zvučao je očajnički. A iznenada sam shvatio da to i jeste. Zato se sve ovo idešavalo. Grešili smo u vezi sa identitetom ubice, ali Jakobsenova je bila u pravu upogledu svega ostalog. Kajl je bio opsednut svojom smrtnošću. Ne, nije opsednut,shvatio sam gledajući ga.

Prestravljen je.

„Kako ti je ruka, Kajle?”, zapitah. „Pretpostavljam da si samo odglumio da sise ubo na iglu. Tom je mislio da ti čini uslugu time što te je zamolio da pomognešSamer, ali ti si se samo zadržavao u nadi da ćeš videti kako se neko od nas ubada,zar ne? Šta se dogodilo, jesi li izgubio živce?”

„Zaveži!”

„Suština je u ovome: ako si samo glumio, zašto si onda tako prebledeo? To sedesilo kada sam te pitao za tvoje fotografije, jel’ tako? Do tada nisi ni pomislio

kako bi mogao da se zaraziš od neke svoje žrtve, zar ne?”

„Rekao sam ti da zavežeš!”

„Noa Harper je bio pozitivan na hepatitis C. Jel’ si to znao, Kajle?”

„Lažeš!”

„Istina je. Trebalo je da prihvatiš ponudu bolnice za terapiju nakon izlaganjazarazi. Čak i da se nisi ubo na iglu, to je ipak bila otvorena rana. A tamo je bila isva ona krv na tvojoj rukavici. Međutim, nisi nameravao da se zadržavaš, zar ne?Mnogo je lakše gurnuti glavu u pesak nego prihvatiti da te je možda zarazila jedna

219

od sopstvenih žrtava.”

Lice mu je još više prebledelo. Trznuo je glavom prema sobi za masažu. „Višeneću ponavljati! Ulazi tamo, odmah!”

Ali nisam se pomerio. Što sam ga duže zagovarao, to smo bili bliži stizanjupomoći. A gledajući njegovo bledilo i slušajući isprekidano disanje, pomislio samna nešto drugo. Zašto je odlučio da se krije, polažući sve na mogućnost da seiskrade dok se mi budemo zamajavali sa Jorkom, umesto da pobegne dok je imaopriliku? Možda iz istog razloga zbog koga nije ubio Sem, i zbog koga nije većugušio Gardnera i savladao mene.

Zato što ne može.

„Primio si gadan udarac u saobraćajnoj nesreći, zar ne?”, rekoh, trudeći se dazvučim ležerno. Pogledao me je sa izrazom ulovljene životinje, dišućineujednačeno. „Video sam volan u ambulantnom vozilu. Mora da ti je izlomiorebra. Znaš li da je to jedan od najčešćih uzroka smrti u saobraćajnim nesrećama?Rebra puknu i probiju pluća, ili srce. Koliko puta si video takve povrede u

mrtvačnici?”

„Zaveži.”

„Osećaš li oštar bol koji te probada svaki put kad udahneš? To ti oštri rubovi

slomljenog rebra probijaju plućno tkivo. Teško dišeš, zar ne? A uskoro ćeš disati imnogo teže, jer ti se pluća pune krvlju. Umireš, Kajle.”

„ZAVEŽI, JEBOTE!”, vrisnu on.

„Ako mi ne veruješ, pogledaj sam.” Pokazao sam rukom prema slomljenomogledalu na zidu. „Vidiš li kako si bled? To je zato što imaš unutrašnje krvarenje.Ako uskoro ne dobiješ medicinsku pomoć, iskrvarićeš do smrti ili ćeš se ugušiti usopstvenoj krvi.”

Usta su mu se pomerala dok je zurio u svoj razlomljeni odraz. Nisam imaopojma koliko je stvarno povređen, većsam samo hranio njegovu maštu. Za nekogaopsednutog samim sobom kao što je bio Kajl, to bi trebalo da bude dovoljno.

Skoro da je sasvim zaboravio Gardnera. Agent Istražnog biroa je zatreptao,došavši svesti. Učinilo mi se da sam primetio kako se malo pomerio, kao da ispituječvrstinu kragne oko svog vrata. Ne, ne sada. Molim te, samo ostani miran.

„Predaj se”, brzo sam nastavio.

„Upozoravam te...”

„Spasi se, Kajle. Ako se sad predaš, možeš da dobiješ medicinsku pomoć.”

Načas je zaćutao. Sa zaprepašćenjem sam shvatio da plače. „Ubiće me u

220

svakom slučaju.”

„Neće. Zato postoje advokati. A suđenja traju godinama.”

„Neću da idem u zatvor!”

„Hoćeš li radije da umreš?”

Šmrcao je, zadržavajući suze. Trudio sam se da ne pokažem iznenadnu naduna licu, primetivši da ga napetost polako napušta.

Tada Gardnerova ruka poče polako da se pomera prema pištolju.

Kajl je to primetio. „Sranje!” Pojačao je stisak oko Gardnerovog vrata. Agentzakrklja i poče slabašno da traži rukom po opasaču, ali sada je i Kajl slobodnomrukom posegao za oružjem. Skočio sam prema njima, svestan da neću stići navreme.

Sa vrata se začu neki zvuk.

U dovratku je stajala Jakobsenova, preneraženog lica. Onda rukom hitropomeri sako i poseže za pištoljem.

„Ne diraj!”, prodra se Kajl, okrenuvši se, tako da se Gardner našao izmeđunjih.

Ona stade, sa rukom na dršci pištolja. Kajl je delimično izvadio Gardnerovpištolj iz futrole, ali je morao da ga drži pod nezgodnim uglom preko agentovogtela. Tišinu je remetilo samo njegovo isprekidano disanje. Gardner se više uopšte

nije pomerao. Visio je iz Kajlovog zahvata poput vreće, lica tamnijeg nego ikad.

Kajl obliznu usne, bacivši pogled na futrolu sa pištoljem Jakobsenove.

„Skloni ruku od pištolja i pusti ga!”, prozbori ona, ali uprkos svojsamouverenosti glas joj je ipak malo zadrhtao.

Kajl je to čuo. Adrenalin mu je dao novu snagu. Oblo lice se pomeralo dok jeosmehnut vrteo glavom. Povratio je samopouzdanje. Uživao je.

„Oh, mislim da neću. Mislim da ti treba da spustiš pištolj.”

„To se neće desiti. Poslednja prilika...”

„Ššš.” Nakrivio je glavu prema Gardneru, kao da osluškuje. „Jedva mogu da

osetim kucanje srca tvog partnera. Sve je slabije. Usporava... usporava...”

„Ako ga ubiješ, ništa me neće sprečiti da ti prosviram metak kroz glavu.”

Kajlovo samozadovoljstvo nestade. Ružičasti jezik opet mu ovlaži usne, a utom trenutku začu se bat koraka sa gornjeg sprata. Raširenih očiju, Kajl istrže

221

pištolj iz Gardnerovog pojasa i zapuca u Jakobsenovu, kojoj je zbog korakapopustila pažnja.

Video sam kako se Jakobsenova zateturala, iako je pre toga i sama izvuklapištolj i opalila. Kada je Kajl pustio Gardnera da padne, začuše se još dva pucnja, adeo ogledala pored moje glave se rasprsnu i zasu me srčom. Zatim Kajlov pištolj sazveketom pade na pod, a on se skljoka za njim kao lutka kojoj su presečene niti.

Uši su mi bubnjale drugi put tog popodneva dok sam jurio premaJakobsenovoj. Ona se skljokala uz dovratak, i dalje držeći pištolj uperen premamestu na kome je ležao Kajl. Lice joj je bilo bledo kao kreda, upadljivoodudarajući od tamne mrlje koja se širila na njenom sakou. Bila joj je na levojstrani: sjajna, mokra mrlja između vrata i ramena koja se povećavala dok sam jegledao.

Trepnula je. „Mislim... da sam...”

„Sedite. Ne govorite.”

Bacio sam brz pogled na nepokretnog Gardnera dok sam cepao njen sako.Nisam mogao da vidim da li diše, ali Jakobsenovoj je pomoćbila potrebnija: ako jezrno pogodilo arteriju, mogla bi da iskrvari za nekoliko sekundi. Čuo sam korakekako silaze stepeništem i približavaju se hodnikom, ali jedva da sam obratiopažnju. Svukao sam joj sako sa povređenog ramena, ostavši bez daha kada samvideo njenu belu košulju natopljenu krvlju. Utom kroz vrata nagrnuše ljudi.Prostorijom se odjednom razlegoše uzvici.

„Brzo, potrebno je...” počeo sam, a onda su me odvukli od nje i gurnuli licemna pod. Oh, za ime Božje! Počeo sam da ustajem, ali me nešto snažno udari izmeđulopatica.

„Ostani dole!” dreknu neko.

Vikao sam da nema vremena, ali niko me nije slušao. Iz položaja u kome samse nalazio video sam samo jurnjavu nogu.

Prošla je cela večnost pre nego što su me prepoznali i pustili da ustanem.Besno sam otresao ruke koje su pošle da mi pomognu. Ljudi su čučali poredGardnera, koji je bio okrenut na bok u položaj za oporavak. Još uvek je bio unesvesti, ali video sam da bar diše. Okrenuo sam se prema Jakobsenovoj, kojoj supomoćpružala dvojica agenata. Sklonili su joj košulju sa vrata i ramena, tamo gdeje bila pogođena. Belo sportsko prsluče bilo joj je tamnocrveno, a od tolike krvi

nisam mogao da joj vidim ranu.

„Ja sam lekar, pustite me da pogledam”, rekoh, kleknuvši pored nje.

Jakobsenova je bila u šoku. Njene sive oči, raširenih ženica, izgledale su dečje

i uplašeno. „Mislila sam da razgovarate sa Denom...”

222

,,U redu je.”

„Naišli smo... na hitnu pomoćna samo osamsto metara odavde, pa sam sevratila. Osećala sam da nešto nije u redu...” Glas joj je bio nerazgovetan od bola.„Jork nije poneo nijednu od onih fotografija iz svoje kuće. Njegovi roditelji, celaprošlost. Ne bi ih tek tako ostavio...”

„Ne govorite.”

Osetih nalet olakšanja kada sam video krvavu brazdu u njenom trapezijusu,velikom mišiću koji se nalazi između vrata i ramena. Metak ga je pokidao ugornjem delu, ali uprkos krvarenju, povreda nije bila ozbiljna. Nekolikocentimetara niže ili udesno i bilo bi sasvim drugačije.

Ali još uvek je gubila krv. Smotao sam joj košulju i počeo njom daprimenjujem pritisak na ranu, a onda je još jedan agent uleteo unutra sa priborom

za prvu pomoć.

„Pomerite se”, rekao mi je.

Povukao sam se da mu ustupim mesto. Otvorio je kompresu, izvadio sterilnu

gazu i snažno je pritisnuo na ranu – nateravši Jakobsenovu da bolno uzdahne – a

onda njome počeo vešto da tapka po tom mestu. Očigledno je znao šta radi, pa samotišao do Gardnera. Još uvek je bio u nesvesti, što je bio loš znak.

„Kako je?”, upitao sam ženu agenta koja je klečala pored njega.

„Teško je reći”, odgovori ona. „Lekari su na putu, ali nismo očekivali da ćenam biti potrebni. Šta se, dođavola, ovde dogodilo?”

Nisam imao snage da odgovorim. Okrenuo sam se prema Kajlu, ispruženomna leđima. Grudi i stomak su mu bili pokriveni krvlju, a oči slepo zurile u tavanicu.

„Ne trudite se, mrtav je”, reče mi agent kada sam spustio ruku da mu opipampuls na vratu.

Još nije bio mrtav. Osetio sam izuzetno slab puls ispod kože. Zadržao samprste tamo, gledajući ga u otvorene oči dok mu je srce kucalo poslednje isprekidaneotkucaje. Bili su sve slabiji, a razmaci između njih sve duži dok naposletku nije sveprestalo. Piljio sam u njegove oči, ali ako je u njima nešto i bilo, nisam to video.

„Povređeni ste.”

Žena agent koja je klečala kraj Gardnera gledala je moju ruku.

Primetio sam da sa šake kaplje krv. Verovatno sam se posekao onomkrhotinom ogledala, mada se toga nisam sećao. Preko starog ožiljka od noža na

223

mom dlanu protezala se posekotina nalik tankim ustima, a krv je tekla izmeđuusana.

Do tada nisam ništa osetio, ali sada je počela da peče hladnim, oštrim bolom.

Stisnuo sam pesnicu preko nje. „Preživeću.”

EPILOG

U Londonu je padala kiša. Posle toplog sunca i zelenih planina Tenesija,Engleska mi je izgledala tmurno i sumorno. U metrou je bila gužva pri krajusaobraćajnog špica, jer su se uobičajeno umorni putnici vraćali sa posla i jednidruge gurali u skučenom prostoru. Prelistavao sam novine koje sam kupio naaerodromu, osećajući uobičajenu izmeštenost dok sam čitao o onome što sedešavalo u mom odsustvu. Povratak kući posle dugog puta uvek izgleda kao da steprebačeni nekoliko nedelja u budućnost, nekom vrstom zemaljskog putovanja krozvreme.

Svet je išao dalje i bez mene.

Taksista je bio ljubazni Sik, koji je sa zadovoljstvom vozio u tišini. Gledaosam ulice u sumraku, osećajući se prljavo i pomalo iscrpljeno zbog promenevremenske zone posle dugog leta. Čak mi je i ulica u kojoj sam živeo izgledalanekako drugačije kada smo skrenuli u nju. Bilo mi je potrebno nekoliko trenutakada shvatim zašto. Kada sam otišao, grane lipa tek su počele da zelene, a sada su bilepune novog lišća.

Kiša je oslabila i nastavila da sipi, dajući pločniku tamni sjaj kada sam izašaoiz automobila i platio vozaču. Uzeo sam svoju putnu torbu i kofer, i poneo ih doulaznih vrata, pa malo razmrdao ruku kada sam ih spustio. Pre nekoliko dana samskinuo zavoje, ali dlan mi je još uvek bio pomalo osetljiv.

Zvuk okretanja ključa u bravi odjeknuo je u malom hodniku. Otkazao sampoštu pre odlaska, ali ipak sam zatekao neželjenu gomilu reklama i letaka na crnobelimpodnim pločicama. Odgurnuo sam ih nogom u stranu, uneo prtljag unutra izatvorio vrata.

Stan je izgledao potpuno isto kao što sam ga ostavio, osim što je bio obogaćenza nekoliko nedelja nataložene prašine. Načas sam zastao na vratima, osetivšipoznatu teskobu praznine. Ipak, nije bila snažna koliko sam očekivao.

Spustio sam kofer na pod i putnu torbu na sto, pa opsovao kada me je tup zvukudarca podsetio šta je unutra. Otvorio sam rajfešlus, očekujući da osetim jak mirisprosutog alkohola, ali ništa nije bilo razbijeno. Izvadio sam na sto bocu neobičnogoblika, na čijem čepu su se nalazili konjići džokej, oboje zamrznuti u galopu. Biosam u iskušenju da je odmah otvorim, ali bilo je još rano. To zadovoljstvo priuštićusebi kasnije.

Pošao sam u kuhinju. U stanu je bilo pomalo hladno, što me je podsećalo dasam, bez obzira na proleće, opet u Engleskoj. Uključio sam centralno grejanje, pa –naknadno se setivši – pristavio čajnik.

224

Većnedeljama nisam popio čaj.

Ikonica za poruke na telefonu je treperavo svetlela. Bilo je tridesetak poruka.Mahinalno sam ispružio ruku da ih pustim, pa se predomislio. Svako ko je moraohitno da me čuje, pozvao bi me na mobilni telefon.

Osim toga, nijedna poruka neće biti od Dženi.

Skuvao sam sebi šolju čaja i odneo je do trpezarijskog stola, na čijoj sredini jestajala prazna činija za voće, ali sa parčetom papira. Uzeo sam ga i video da je to

beleška koju sam napisao pre odlaska: Potvrdi vreme dolaska. Tom.

Zgužvao sam ga u lopticu i ubacio natrag u činiju.

Osećao sam kako se većvraćam u nekadašnji život. Tenesi je delovao kaodavnašnja uspomena. Sećanje na osunčani vrt vilinih konjica i leševa, te košmarnihprizora u lečilištu, činilo se nestvarnim poput sna. Ipak, bilo je i te kako stvarno.

Četrdeset jedan leš nađen je u Kedrovim visovima; dvadeset sedam napolju, aostali u bazenu i sobama za masažu. Kajl nije pravio razliku. Njegove žrtve bile surazličitih godina, polova i rasa. Neke su bile mrtve skoro deset godina i njihovaidentifikacija je još uvek trajala. Novčanici i kreditne kartice koje je sačuvaodonekle su ubrzali postupak, ali uskoro je postalo jasno da ima više leševa negoličnih dokumenata. Mnoge od njegovih žrtava bile su skitnice i prostitutke čijinestanci nisu uvek bili primećeni, a kamoli prijavljeni.

Da nije osetio potrebu da se dokazuje, Kajl je mogao tako da nastaviunedogled.

Međutim, nisu sve žrtve bile nepoznate. Irvingovo telo je nađeno u istojprostoriji u kojoj i Samerino, a među ostalim identifikovanima isticala su se triimena. Jedno je bilo Dvajt Čembers. Njegov novčanik i vozačka dozvola nalazili suse u gomili u kuhinji lečilišta, a telo mu je nađeno u bazenu, što je potvrđivaloJorkovu priču o privremenim radnicima koje je unajmljivao na Stipl Hilu.

Drugo poznato ime pripadalo je Karlu Filipsu, četrdesetšestogodišnjemparanoičnom šizofreničaru koji je nestao iz državne psihijatrijske bolnice pre višeod jedne decenije. Ne samo da su njegovi ostaci bili najstariji nađeni u lečilištu,nego je i njegov deda bio osnivačKedrovih visova. Filips je nasledio tu ruševnugrađevinu, ali se nije potrudio da je obnovi. Ostala je pusta i zaboravljena,nastanjena samo termitima i vilinim konjicima.

Sve dok Kajl nije počeo da je koristi.

Ipak, najveću zabunu unelo je treće ime. Pripadalo jedvadesetdevetogodišnjaku iz Memfisa, pomoćniku u mrtvačnici čija je izbledelavozačka dozvola ležala na ormariću ispod fotografija žrtava. Njegovi ostaci nađeni

225

su u žbunju pored jezerceta i nedvosmisleno identifikovani na osnovu zubnog

kartona.

Njegovo ime bilo je Kajl Vebster.

„Mrtav je osamnest meseci”, kazala mi je Jakobsenova kada sam je pozvao

nakon što sam video prilog u vestima na televiziji. „Biće pitanja o tome kako je

samozvani prevarant uspeo da se zaposli u mrtvačnici, ali istini za volju, njegovidokumenti i preporuke bili su verodostojni. A on sam bio je dovoljno sličanpravom Vebsteru da zavara svakoga ko ga je video samo na starim fotografijama.”

Pretpostavio sam da je to u skladu sa svim ostalim što je radio. Čovek kogasmo znali kao Kajla Vebstera sve vreme je uživao u tome da nas navodi napogrešan trag. Ne bi trebalo da predstavlja iznenađenje to što je uskočio u životjedne od svojih žrtava jednako lako kao što je skidao kožu sa njihovih ruku.

„Pa, ako nije Kajl Vebster, ko je onda bio?”, upitao sam.

„Pravo ime mu je bilo Vejn Piters. Rođen je pre trideset jednu godinu uNoksvilu, a radio je kao pomoćnik u mrtvačnicama u Nešvilu i Sevirvilu sve dokpre dve godine nije jednostavno nestao. Ali zanimljiva je njegova prošlost. Otacnepoznat, a majka mu je umrla još dok je bio dete, pa su ga odgajili tetka i teča.Izuzetno pametan po svim merilima, bio je odličan učenik u srednjoj školi, pa sečak upisao na medicinski koledž. Tada je pošlo naopako. Podaci pokazuju da je usedamnaestoj godini odjednom izgubio interesovanje. Popustio je u učenju i završio

radeći porodični posao sve dok to nije propalo posle tečine smrti.”

„Porodični posao?”

„Teča mu je držao malu klanicu. Bili su dobri posebno u obradi svinja.”

Zažmurio sam. Svinje.

„Tetka mu je bila poslednja živa rođaka, a i ona je davno umrla”, nastavila je

Jakobsenova. „Prirodnom smrću, koliko znamo. Ali verovatno pretpostavljate gdesu onai teča sahranjeni.”

Zapravo, mogli su biti samo na jednom mestu.

Na Stipl Hilu.

Jakobsenova mi je dala još jednu informaciju. Kada su pregledani medicinskipodaci Vejna Pitersa, otkriveno je da je kao pubertetlija imao nekoliko operacijaradi uklanjanja nosnih polipa. Bile su uspešne, ali višestruke kauterizacije9 su zaposledicu imale stanje poznato kao anosmija. Sama po sebi beznačajna, ona je dalaodgovor na pitanje koje je Gardner postavio kod bazena u Kedrovim visovima.

226

Vejn Piters nije imao čulo mirisa.

Pretraživanje lečilišta radi pronalaženja tela i dalje je trajalo. Imanje jeprekopavano kako ostaci nijedne žrtve ne bi ostali neotkriveni. Ipak, moja ulogatamo završena je nakon onog dana. Otad su se u to uključili ne samo ostali članoviosoblja Forenzičkog antropološkog centra, nego je obim operacije značio da jepozvana i regionalna Pogrebna operativna ekipa za velike nesreće. Oni su stigli sapotpuno opremljenom pokretnom mrtvačnicom i za manje od dvadeset četiri sata

9 Kauterizacija, u medicini predstavlja sagorevanje rane u cilju sprečavanja daljeg procesa.Uništavanje bolesnog tkiva postiže se pomoću hemikalija, usijanog metala ili varnica električnestruje visokog napona. (Prim, prev.)

od trenutka kada smo Pol i ja prošli kroz ogradu lečilišta, lečilište i njegovo imanjesu vrveli od aktivnosti.

Meni su se ljubazno zahvalili na pomoći i kazali da će stupiti u vezu sa mnomako, i pored zvanične izjave koju sam dao, bude potrebno još objašnjenja. Dok sume odvozili kroz kordone vozila televizijskih i novinarskih ekipa koje sulogorovale ispred kapija lečilišta, osećao sam i olakšanje i žal. Činilo mi sepogrešnim da tako napustim istragu, ali tada sam se podsetio da to zapravo i nijemoja istraga.

Nikada nije ni bila.

Bio sam spreman da produžim svoj boravak u Tenesiju do zaupokojene službeza Toma ili da kasnije čak doletim zbog nje ako bude potrebno. Ali naposletku nijebilo potrebe za tim. Bez obzira na činioce koji su tome doprineli, Tom je umro ubolnici prirodnom smrću, pa je zvanična istraga bila izbegnuta. Bilo mi je dragozbog Meri, iako mi je to ostavilo osećaj nedovršenog posla. Ali koja smrt to neučini?

Nije bilo sahrane. Tom je donirao svoje telo za medicinska istraživanja, madane svojoj instituciji. To bi bilo suviše uznemiravajuće za njegove kolege. Meri jebila dostojanstvena i nije plakala za vreme službe, a stajala je pored debeljuškastog,sredovečnog čoveka u savršenom odelu za koga isprva nisam shvatio da je njihovsin. Izgledao je kao pomalo razdražen čovek koji ima i pametnijeg posla, a kasnije,

prilikom upoznavanja, stisak ruke mu je bio mlitav i uzdržan.

„Radite u osiguranju, zar ne?”, rekao sam.

„Zapravo sam osiguravač.” Nisam bio siguran šta znači ta razlika, ali nije mise činilo vrednim pitanja. Pokušao sam ponovo. „Ostajete li dugo u gradu?”

Pogledao je na sat, namrštivši se kao da većkasni. „Ne, danas popodne imampovratni let za Njujork. Moraću da prerasporedim sastanke. Ovo je došlo baš u loševreme.”

Uzdržao sam se da mu ne odvratim kako sam hteo, podsetivši se da je, uprkossvemu ostalom, on ipak Tomov i Merin sin. Dok sam se udaljavao, on je opet

227

gledao na sat.

Ceremoniji su prisustvovali i Gardner i Jakobsenova. Ona se većvratila naposao, a zavoj na ramenu nije joj se video ispod sakoa. Gardner je još uvek bio nabolovanju. Doživeo je ishemijski napad – mali moždani udar – zato što je predugobio stegnut “kragnom”. Zbog toga je ostao sa blagom afazijom10 i gubitkom osećajana jednoj strani, ali samo privremeno. Kada sam ga video, jedina primetnaposledica bile su mu dublje, rebraste bore na licu.

„Dobro sam”, kazao mi je, pomalo ukočeno, kada sam ga pitao kako je.„Nema više razloga da ne radim. Prokleti lekari.”

10 Afazija, narušena sposobnost govorne komunikacije. Poremećaj u izgovaranju i razumevanjureći prouzrokovan oštećenjem na prednjem delu mozga. (Prim, prev.)

Jakobsenova je izgledala čisto i nedodirljivo kao i uvek. Osim što je manjepokretala levu ruku, niko ne bi pomislio da je bila ranjena.

„Čuo sam da je predložena za unapređenje”, rekoh Gardneru dok je onaizjavljivala saučešće Meri.

„Razmatra se.”

„Mislim da ga zaslužuje.”

On se malo opusti. ,,I ja, ako to išta znači.”

Posmatrao sam Jakobsenovu dok je ozbiljnog lica razgovarala sa Meri. Vratjoj je bio divan. Gardner pročisti grlo.

„Dajana se još bori da prebrodi težak period. Prošle godine je raskinula sapatnerom.”

Bio je to prvi nagoveštaj njenog privatnog života koji sam saznao. Iznenadiome je što mi je to rekao.

,,Jel’ i on bio agent Istražnog biroa?”

Gardner poče da čisti prašinu sa revera svog izgužvanog sakoa.

„Ne. Ona je advokat.”

Pre nego što su otišli, Jakobsenova je došla da se pozdravi. Kada smo serukovali, stisak joj je bio čvrst, a ruka suva i topla. Sive oči delovale su malo toplijenego obično, ali možda mi se to samo učinilo. Poslednji put sam je video dok je saGardnerom išla prema automobilu, zanosna i atletski građena, pored pogrbljeneprilike starijeg agenta.

Sama ceremonija bila je jednostavna i dirljiva. Nije bilo pevanja himni, samosu na početku i kraju puštene dve Tomove omiljene džez kompozicije: My FunnyValentine Četa Bejkera i Brubekova Take Five. Osmehnuo sam se čuvši ih. Između

228

njih su govorile kolege i prijatelji, a u jednom trenutku dostojanstvena tišina bila jenarušena dečjim plačem. Tomas Pol Ejveri je snažno i grleno plakao, uprkos svimmajčinim pokušajima da ga smiri.

Nikome nije smetalo.

Tomas se rodio ubrzo nakon dolaska Sem u bolnicu, savršeno zdrav i drekompokazujući svoju uznemirenost novim okruženjem. Semin krvni pritisak je isprvamalo zabrinuo lekare, ali se posle porođaja veoma brzo popravio. Dva dana kasnijepuštena je kući. Kada sam ih posetio, još uvek je bila bleda i sa podočnjacima, alibez ikakvih drugih tragova svog teškog iskušenja.

„Više mi liči na ružan san nego na bilo šta drugo”, priznala je kada je Tomaszaspao nahranjen i povijen. „Čini mi se kao da je navučena zavesa preko toga. Polje zabrinut da se ne radi o mom odbijanju da prihvatim ono što se dogodilo, ali janisam. To je kao kada ti se posle nečega nebitnog dogodi nešto neuporedivoznačajnije, shvataš?” Zagledala se u zbrčkano ružičasto lice svoga sina, ali onda jedigla pogled prema meni sa tako iskrenim osmehom da mi je slomila srce. „To jekao kada sve što je loše više nije važno. Ovo je izbrisalo sve ostalo.”

Za razliku od nje, činilo se da je Pol malo teže prolazio kroz sve to. U prvimdanima posle onog događaja, na njegovom licu često je bila neka senka. Nijetrebalo biti psiholog da se shvati kako on ponovo proživljava sve ono, još uvek podutiskom koliko blizu ivice su bili i šta se sve moglo dogoditi. Ipak, kada je bio sasvojom ženom i sinom, ta senka se uvek dizala. Bilo je još rano, ali gledajući njihtroje zajedno, sa sigurnošću sam znao da će rane zaceliti.

Tako obično i biva, sa vremenom.

Moj čaj se ohladio. Uzdahnuo sam, ustao i pošao do telefona da saslušamporuke.

„Dr Hanter, ne poznajete me, ali detektiv Valas mi je dao vaš broj. Zovemse...”

Zvono na vratima zaglušilo je ostatak. Pritiskom na dugme zaustavio sampreslušavanje poruka i krenuo da otvorim. Poslednji zraci dnevne svetlostiispunjavali su mali ulazni hodnik zlatastim sjajem, poput glasnika leta. Digao samruku da otvorim vrata i bio obuzet iznenadnim osećajem većviđenog. Mlada ženasa naočarima za sunce stoji ispred vrata u sunčano veče. Osmeh joj se pretvara urežanje dok poseže rukom u torbu i vadi nož...

Odmahnuo sam glavom, odbacivši te slike. Ispravio sam ramena, otključaovrata i širom ih otvorio.

Sa stepenika mi se osmehivala starija žena. „Ah, dr Hanter, zaista ste vi! Čulasam nekoga dole, pa sam htela da proverim da li je sve u redu.”

„Sve je u redu, hvala vam, gospođo Kaculis.” Bila je to komšinica koja ježivela u stanu iznad mog. Jedva da sam razmenio neku rečsa njom pre nego što

229

sam napadnut prošle godine, ali od tada je preuzela na sebe ulogu budne čuvarke.Sa svih svojih sto pedesetak centimetara visine.

Međutim, gospođa Kaculis još nije završila sa mnom. Provirila je pored meneu dnevnu sobu, gde je još uvek stajao neraspakovani prtljag.

„Mislim da vas nisam videla neko vreme. Jeste li bili na nekom lepommestu?”

Radoznalo se zagledala u mene. Usne su mi podrhtavale dok sam se borio dasuzbijem smeh.

„Na službenom putu”, odgovorio sam. „Ali sada sam se vratio.”

Izrazi zahvalnosti

Šapat mrtvih je plod mašte, ali Institut za antropološka istraživanja u Tenesijupostoji. Zahvalnica, dakle, ide profesoru Ričardu Jencu, direktoru Forenzičkogantropološkog centra u Noksvilu, jer mi je dozvolio da pišem o toj instituciji ipomogao u vezi sa tehničkim aspektima. Dr Arpad Vas je, kao i obično, brzoodgovarao na pitanja iz oblasti forenzičke nauke i dozvolio Tomu Libermanu dapozajmi njegova istraživanja, dok je Kristin Helm, poverenica za javne informacijeIstražnog biroa Tenesija predstavljala rudnik vrednih obaveštenja.

Hvala mojim agentima Miku Čitemu i Sajmonu Kavanou, Kamili Ferijer isvima u agenciji Marš, Sajmonu Tejloru i ekipi u Transvorldu, Kejtlin Aleksanderu Bantam Delu, Piteru Denču, Džeremiju Fristonu, Benu Stajneru i Državnomkoledžu Floride. Želim da se zahvalim i svojoj sestri Džuli i Dženu Vilijemsu, bezkojih bi pisanje ove knjige gotovo sigurno trajalo mnogo duže: kao čovek koji sesada sasvim oporavio od ME11, mogu da preporučim Proces munje svima koji tonisu uspeli.

Naposletku, kao i uvek, veliko hvala mojoj supruzi Hilari. Zaista ne bih uspeobez nje.

Sajmon Beket, 2008. Godine

11 Myalgic encephalomyelitis, hronični umor. (Prim, prev.)

Sajmon Beket piše o nadahnuću i raduna trilerima o Dejvidu Hanteru...

1

Godine 2002. otišao sam u Noksvil u Tenesiju da napišem članak oNacionalnoj forenzičkoj akademiji za britanski časopis Dejli telegraf. Ta akademijaje tek bila otvorena i nudila je intenzivnu – i krajnje verodostojnu – forenzičkuobuku policajcima i istražiteljima mesta zločina u Americi. Da bi stvorili scenupožara, spalili bi neku kuću predviđenu za rušenje. Za ispitivanje mrlja krvikoristili su ljudsku krv kojoj je prošao rok upotrebe u banci krvi. A da bi vežbali

230

vađenje tela, odlazili su na jedino mesto na svetu (u to vreme) gde je taj postupakmogao biti verodostojno oponašan sa pravim ljudskim leševima – na Farmu tela.

Institut za antropološka istraživanja na otvorenom, da upotrebimo njegov punnaziv, 1980. je osnovao forenzički antropolog dr Vilijem Bas. On je želeo da stvorispecijalizovanu instituciju u kojoj bi se pratio proces truljenja i raspadanja, iustanovljavale preciznije metode za određivanje suštinski važnog vremenaproteklog od smrti – što je ključan postupak u svakoj istrazi ubistva.

Tokom pet dana koje sam tamo proveo, gledao sam studente Nacionalnogudruženja forenzičara – uglavnom iskusne policajce – prilikom vežbi na raznim,krajnje verodostojno uspostavljenim mestima zločina i sa pravim ljudskimostacima. Prvog dana svi su bili izuzetno napeti, uključujući i mene. Kada smoprošli kroz kapiju Farme tela, prvo što smo ugledali bila je dugačka kolona crvakoji su puzali u travi. Svi smo stali da pogledamo, a tek kada smo se okrenuli davidimo odakle dolaze, shvatili smo da tu leži neki leš. Bio je to trenutakzaprepašćenja koji je kasnije poslužio kao uvodni prizor u Hemiji smrti.

Poslednjeg dana rečeno mi je da ostavim svoju beležnicu i diktafon, ipomognem policajcima da izvuku dva tela iz pažljivo otkopane rake u šumi.Nekoliko sati sam radio sa njima, znojeći se u zaštitnom kombinezonu, dok su telaekshumirana. Bilo je to otrežnjujuče, ali neobično i zadivljujuće iskustvo.

Kada sam se vratio u Veliku Britaniju, obuzela me je ideja da napišem romanzasnovan na onome što sam video i doživeo u Tenesiju. Postepeno, uobličio sekoncept za dr Dejvida Hantera: britanskog forenzičkog antropologa, obučenog utehnikama i nauci razvijenim na Farmi tela. Čovek koji se, bez obzira na svojeiscrpno poznavanje fizičkog procesa smrti, još uvek nije približio shvatanju njenesuštinske tajne.

Tako sam počeo da pišem Hemiju smrti. Kada je ona završena, morao sam darazmislim o tome šta će se sledeće dogoditi dr Dejvidu Hanteru. Bio sam protivpisanja nastavka, ali to nije bilo tako jednostavno kako bi moglo da zvuči.Poslednje što sam želeo je da izneverim čitaoce koji su uživali u Hemiji smrti, aliisto tako nisam hteo ni da opet napišem istu knjigu.

Upisano u kosti bilo je mnogo teže napisati nego Hemiju, od koje se ništa nijeočekivalo. Morao sam da odlučim da li Dejvid Hanter i dalje radi kao lekar, jesu lise on i Dženi venčali – što bi uticalo ne samo na ovu knjigu, veći na ostale u nizu.

Jedno sam odlučio vrlo rano, a to je da se radnja neće odvijati u Norfolku.Stvarni forenzički antropolozi putuju po celoj Velikoj Britaniji, a ponekad i svetu,da bi pomogli policiji u istragama ubistava. Dopala mi se ideja da Hanter ne budevažan za jednu lokaciju, i da se svaka knjiga dešava na drugom mestu.

Pitanje je bilo, gde? U poslednjoj sceni Hemije vidimo da se Hanter sprema dau škotskim brdima, usred zime, otpočne novu istragu. To mi se učinilo dobrim započetak, ali želeo sam neko još udaljenije mesto. Izmislio sam Runu, ostrvo uSpoljnim Hebridima, ali blisko zasnovano na stvarnim škotskim ostrvima koja samposetio. Ona poseduju lepotu i pustoš, naročito zimi, i to pruža izvanrednuatmosferu. A ideju da zarobim Hantera na udaljenom ostrvu sa uvrnutim ubicom

231

nisam mogao da propustim.

Sada je trebalo smisliti zaplet: s kakvom složenom situacijom će se Hantersuočiti ovoga puta? Dok sam bio mlađi čitao sam priče o takozvanom “spontanomljudskom sagorevanju”, prilikom koga je izgledalo da su žrtve spaljene jakomvatrom, mada ništa drugo u toj prostoriji nije izgorelo. Što sam više razmišljao otome, sve više sam želeo da suočim Hantera sa tim naizgled neobjašnjivimfenomenom. Šta bi mogao da postigne sa tim? Kako bi ga objasnio? A kako bih ja,kad smo većkod toga?

I tako je Upisano u kosti dobilo oblik. Završilo se napeto, tako što je Hanterozbiljno povređen. Mnogi čitaoci su me pitali hoće li uopšte biti treće knjige i da lisam ubio glavnog junaka. Ali to nikada nije bila moja namera – ideju za trećuknjigu sam imao još i pre nego što sam počeo da pišem Upisano u kosti.

Pošto sam bio na Farmi tela, od početka sam nameravao da tamo pošaljem iDejvida Hantera. Drugi roman je možda izašao prerano, ali mislio sam da ćepredstavljati dobru prethodnicu za treću knjigu. Iako je preživeo napad u komezamalo nije poginuo, Hanter se još uvek oporavlja i psihički i emotivno. Zabrinut jeda više neće biti sposoban da radi svoj posao, pa putovanje u istraživačku ustanovuu kojoj se obučavao vidi kao priliku da proveri sebe pre nego što prihvati neki praviposao. Samo što on tu biva umešan u krajnje zastrašujuću i izuzetno napornuistragu ubistva.

Svidela mi se ideja da izvedem Hantera iz Britanije i smestim ga na mesto gdeće se, iako okružen forenzičkim stručnjacima, ipak osećati izdvojeno. Takođe sam

želeo da kažem još nešto o Hanterovoj prošlosti, što nisam kazao u prve dve knjige,da pružim čitaocima mali uvid u njegov nekadašnji život.

A smeštanje radnje u Sjedinjenim Državama dalo bi atmosferu drugačiju odonih u prve dve knjige. Hteo sam da ovo bude istraga zločina serijskog ubice kojaneće imati nikakva ograničenja, sličnija američkim trilerima nego klasičnimbritanskim kriminalnim romanima.

Jasno je da odvijanje radnje na mestu kao što je Farma tela znači da će tu bitimnogo više forenzike. Ostao sam u vezi sa nekim od forenzičkih antropologa kojesam upoznao tokom boravka tamo, a i direktoru Farme tela dopala se ideja dasmestimo radnju tamo, što mi je neizmerno pomoglo u pripremi. Međutim, mada jeHanter u prva dva romana priznat stručnjak na svom polju rada, to ovde nećedelovati. Teško da bi mogao da ode u svetski centar za forenzička istraživanja igovori tamošnjim stručnjacima šta treba da rade – pretpostavljao sam da čitaoci uto ne bi poverovali, kao i da naučnici na Farmi tela ne bi na to blagonaklonogledali. Međutim, tu je Hanterovo britansko poreklo predstavljalo prednost – čak imeđu kolegama, on je i dalje strano lice, pa su njegova mišljenja čestonedobrodošla i potcenjena.

Ali iako mi je forenzičko gledište bilo veoma važno, nisam želeo da ovo budesamo “forenzički roman.” Da bih to uskladio, uveo sam snažniji psihološkielement. Uvek sam bio zadivljen Hanterovom psihom, kao i ostalih likova –naročito ubica – a ovo je bila prilika da to produbim. Odlučio sam da priču

232

ispripovedam i sa gledišta ubice, da pokažem kako oni postaju to što jesu, ali bezotkrivanja njihovog identiteta.

I sve vreme sam ubacivao male pogrešne tragove tako da čitalac, uprkoszavršnom razotkrivanju za koje se nadam da će biti iznenađujuće, takođe pomisli,„Aha, naravno...”

@Sajmon Beket, 2009.

2

U romanima o Dejvidu Hanteru, Sajmon Beket opisuje stručnost forenzičaraiz stvarnog života. Ovde se priseća susreta sa jednim od najistaknutijih “forenzičkihekologa” Velike Britanije...

Gostinska soba Patriše Viltšir je velika i prozračna, sa puno ukusa ukrašenaumetninama i finim tepisima. Divan veliki klavir zauzima najistaknutije mesto, doku blizini stoje aranžirani beli ljiljani. Iako ne bi trebalo precenjivati značenje vazesa cvećem, ono sadrži u sebi izvesnu ironiju, s obzirom na profesiju njihovevlasnice i činjenicu da se ljiljani obično povezuju sa smrću. ,,U suštini moj posao jepotraga i otkrivanje”, kaže ona. „Nastojanje da se pronađu nestali ostaci, ljudi,grobovi.”

Viltširova je jedan od najistaknutijih forenzičkih ekologa i botaničara u zemlji.Kao istraživaču na Univerzitetu u Aberdinu i pridruženom istraživaču naUniverzitetu Glosteršir u Čeltenamu, gde obavlja najveći deo svog posla ulaboratoriji, njena specijalnost – ili barem jedna od njih – je palinologija, to jestanaliza polena. To možda zvuči kao mirno, jednostavno zanimanje, ali ne onakokako ga ona radi. Njena stručnost u otkrivanju botaničkih tragova i dokaza dovelaju je da radi na nekim izuzetno značajnim istragama u Velikoj Britaniji, uključujućiubistva Sare Pejn, Mili Doler i učenica Sohama, Holi Vels i Džesike Čepmen.

Donela joj je i nadimke čiji raspon ide od „kraljice forenzičke nauke” štoViltširova odbacuje kao „šalu”, do manje laskavog „slinavka”. „Razvila samtehnike za ispiranje nazalnih prolaza leševa”, objašnjava ona, sa prijatnimnaglaskom koji otkriva njeno velško poreklo. „Ispiranje nazalnih prolaza čestomože mnogo da kaže o tome kako su umrli. Tako mogu da izvučem vlakna, kao idruge čestice. Polen, čestice tla, sve što su ušmrkali.”

Živi u svom domu u Sariju, sa svojim jednookim, devetnaestogodišnjimmačkom Mikijem i dva zamorčeta. Patriša je sitna, neupadljivog izgleda. Sada, usvojim šezdesetim godinama izgleda mlađe, ali ne želi da otkrije tačan broj godina,i otvorenog pogleda, u pogledu koga osećate da na pravu provokaciju lako možepostati leden, više izgleda kao upravnica privatne škole za devojke nego kao nekoko se bavi posledicama nasilnih zločina.

Viltširova je rođena u rudarskim dolinama Gventa u južnom Velsu. Zanimanjeza prirodu joj je u detinjstvu probudila njena baka, koja ju je učila botaničke nazivebiljaka za vreme njihovih šetnji. „Imala je običaj da kaže, ‘Pat, uvek je dobro znati

233

latinske nazive biljaka.’ Zato nikada nisam govorila ‘zevalica’ nego ‘antirinum.’Ona nije bila botaničar, ali je bila vrlo mudra i promućurna žena.”

Pošto je zbog malih boginja i velikog kašlja bila prisiljena da provede veći deodetinjstva u krevetu, Viltširova je nastavila da se obrazuje uz pomoćkompletaenciklopedija koje su joj kupili roditelji. Iz njih je, dok se oporavljala, naučila sve,„od muzike do štrikanja.” Ispostavilo se da je to eklektičko obrazovanjepredstavljalo dobru osnovu za njenu buduću karijeru.

„Ekolog mora da zna po malo o svemu. Nije dovoljno poznavati samo biljke,treba znati nešto i o tlu na kome uspevaju. Ako idete na mesto zločina, treba daznate šta znače crvi koji tamo puze. Čime se hrane, zašto se nalaze tamo? Trebashvatiti ceo scenario, a mislim da je za moj uspeh na tom polju bilo ključno to štosam imala veoma široko znanje.”

Pošto je diplomirala botaniku na Kraljevskom koledžu u Londonu, Viltširovaje tamo godinama predavala mikrobnu i opštu ekologiju pre nego što je prešla naArheološki institut pri Univerzitetskom koledžu u Londonu. U tom trenutku, njenakarijera se nije razlikovala od karijera mnogih drugih akademskih naučnika i lakoje moglo da tako i ostane. A onda, jednog dana 1995. godine, primila je poziv izpolicije Hertfordšira.

„Istraživali su ubistvo i zanimalo ih je mogu li da utvrdim da li je neko vozilobilo na izvesnoj poljani”, seća se Viltširova. Tamo je nađeno delimično izgorelomuško telo, pa iako je policija sumnjala da je ubistvo izvršila jedna banda, to nijemogla da dokaže. Međutim, polje je bilo pod kukuruzom, a stariji islednik jedomišljato shvatio da bi na automobilu bande moglo biti polena, što je za svakupohvalu.

Viltširovoj su poslali uzorak zemlje sa automobila na analizu, koja uključujeono što ona naziva “složenom i opasnom hemijom” – kiselinama se razlaže zemlja,koja za sobom ostavlja zrnca polena. Pošto su nevidljiva golim okom, ona bivajuobeležena kako bi se lakše videla, pa se stavljaju u gel, a onda pod mikroskop, gdejasno vidljiva zrnca mogu biti identifikovana i sistematski izbrojana.

Nažalost, to je bila loša sezona za cveće i do tada je sav kukuruzni polen odprethodne godine nestao. Međutim, taj uzorak tla je sadržavao polen korova koji jerastao na rubovima polja. To je bilo dovoljno d Viltširova zaključi da je automobilbio parkiran u blizini i da su ubice prošle kroz korov ulazeći u polje i izlazeći iznjega.

„Otišla sam na mesto zločina i rekla, ‘Ne pokazujte mi gde je bio leš,pokazaću ja vama’“, kazala je Viltširova. ,,I pokazala sam im. Bila sam zapanjena,jer ni sama nisam verovala da to mogu. Zaista sam odredila mesto na kome senalazio leš.” Njen dokaz je bio tako uverljiv da su osumnjičeni, kada im jepredočen, priznali ubistvo.

Priča o tome se proširila i usluge Viltširove postale su sve traženije upolicijskim istragama širom Velike Britanije. Pokazalo se da njena stručna znanja

234

kao botaničara i ekologa imaju primenljivost koja znatno nadilazi krug akademije.Viltširova je otkrila da čak i međusobno slična staništa zapravo poseduju različiteosobenosti, karakteristične kao što je otisak prsta. Koristeći to znanje, ona može dastvori vrlo tačan profil određenog kraja, ne samo sa preciznim određivanjem vrstabiljaka koje tu uspevaju, veći u kojim razmerama. Na temelju suvoparnihstatističkih podataka, Viltširova u mislima može da vidi i sam krajolik.

„Vidim list ispunjen brojkama, koje za mene postaju slike tih mesta”, kažeona. „Palinologija može da kaže kako je to nečiji vrt, u kome ima to, to, to i to. Iliovo je močvara, ili ovo je hrastova šuma. Ako imate akvatični polen – rogoz,peruniku, šaš – u blizini je jezero. Ponekad mogu da opišem čak i sitne pojedinostimesta prema ostacima polena, biljaka i gljivičnih spora.”

Tokom istrage ubistava u Sohamu 2002. godine, Viltširova je bila jedna odforenzičara koje je policija pozvala kada su pronađena tela Holi Vels i DžesikeČepmen. Iako je žbunje oko jarka u kome su devojčice bile sakrivene delovalonetaknuto, ona je primetila površinu na kojoj su koprive izbacile nove izdanke.Pošto oni niču samo na mestima gde je kopriva izgažena ili oštećena, ona je uspelada taj deo odredi kao mesto gde su tela odneta u jarak. I ne samo to, Viltširova jepo razvoju izdanaka ustanovila da su koprive izlomljene trinaeast i po dana ranije itako pružila policiji pokazatelj o vremenu koje je proteklo od ubistva devojčica.

Takođe je uradila i analizu tla sa Hantlijevog vozila i raznih drugih predmetakoji su mu pripadali. Poredeći ih sa uzorcima uzetim iz jarka, uspela je da dokažekako je on bio na licu mesta. „Pružila sam dokaz u Old Bejliju12. Mislim da sudokaz u vidu vlakna i moj dokaz na osnovu analize zemlje iz njegovog automobilakao i drugih stvari koje su mu pripadale, pomogli da bude osuđen”, kaže ona.

Godine 2005., stručnost Viltširove zatražena je u još jednoj istrazi ubistva kojeje dospelo na naslovne strane novina širom Britanije. Dvadesetdvogodišnja DžoanaNelson 14. februara je nestala iz svog doma u Halu, gde je živela satridesetogodišnjim verenikom Polom Dajsonom. Veliki značaj je pridavan činjenicida je nestala na Dan zaljubljenih, kao i verenikovoj tužnoj molbi za njen bezbedanpovratak koju je prenosila televizija. Međutim, nekoliko dana kasnije Dajson jeuhapšen, a nedugo zatim je priznao da je Džoanu zadavio posle svađe u vezi sa vešmašinom.

Policiji je rekao da se veoma uplašio i obmotao njeno telo plastičnim kesamaza đubre, a da se zatim odvezao i sakrio je u jednom zabačenom delu šume. Ipak,Dajson nije mogao – ili možda nije hteo – da kaže gde je to. Tvrdio je da se samoseća kako se kasnije vraćao automobilom kroz Jork i da je tamo bila neka metalnakapija i drveće slično novogodišnjim jelkama u šumi.

„Rekao je da se samo vozio i vozio, ne obraćajući pažnju kuda ide”, kazao jenačelnik Rej Higins iz policije Hambersajda koji je bio zadužen za istragu o Džoani

12 Vrhovni krivični sud u Londonu. (Prim, prev.)

Nelson. „Bili smo odlučni da nađemo njeno telo, ali ta kapija je mogla biti plodnjegove mašte. Nismo bili stoprocentno sigurni da je njegova priča istinita.”

235

Džoanino telo nije pronađeno ni posle trideset šest dana obimne potrage. Tadaje pozvana Viltširova. Poslato joj je nekoliko predmeta na analizu, uključujućiigrumen zemlje iz Džoaninog belog renoa klio, kojim je muž prevezao telo, kao ibaštenske vile koje je upotrebio da je zatrpa.

„Ona je za vrlo kratko vreme našla nekoliko polena”, kaže Higins. Poleni kojeje otkrila poticali su uglavnom od četiri biljke; paprati oslad, od graba, jedne vrstebreze i kukute.

Otkriće kukute – prilično retkog zimzelenog četinara, koji je odgovaraoDajsonovim “novogodišnjim jelkama” – bilo je posebno značajno. Na predlogViltširove, njeno otkriće je poslato beležniku, koga je Društvo botaničara britanskihostrva ovlastilo da katalogizuje biljke svih okruga Velike Britanije. Uz pomoćreljefne mape on je uputio policiju na područje od sto kvadratnih kilometaraseveroistočno od Jorka, pošto se znalo da na njemu zajedno uspevaju barem tribiljke, čije je polene otkrila Viltširova.

Posle konferencije za štampu, održane 24. marta nedaleko od Jorka, načelnikHigins i okružni komesar Filip Ged odlučili su da lično obiđu to područje. Vozećise pored šume u Brendsbi lodžu, na putu između Jorka i Helmslija, ugledali sumetalnu kapiju koja je potpuno odgovarala Dajsonovom opisu. Iza nje su videlidrveće koje je Higins prepoznao kao kukutu.

„Pošto smo našli sve to, skupa sa kukutom, bili smo prilično sigurni da smo napravom mestu”, kaže Higins. Trideset devetog dana istrage, samo nekoliko danaposle priključenja Viltširove, on i Ged su ušli u šumu i razdvojili se prilikompotrage. Nedugo zatim, Higins je pronašao telo Džoane Nelson, umotano uplastične kese i prekriveno granjem i mahovinom. Nije imao sumnje u pogledu togakome pripadaju najveće zasluge: „Bez neverovatnog forenzičkog rada PatrišeViltšir ne bismo to postigli.”

Od 1995. Viltširova je radila na više od dve stotine policijskih istraga. Samo u2006. radila je na dvadeset pet slučajeva, koji su se svi odnosili na nestale osobe,silovanja ili ubistva. Po sopstvenom priznanju, videla je “mnogo toga groznog.” Sobzirom na to da većina policajaca radi uglavnom na jednoj ili dve istrage ubistva usvojoj karijeri, javlja se pitanje kako se ona nosi sa tim.

„Vrlo mali broj slučajeva utiče na mene”, priznaje ona. „Ne želim da iko usvetu pati; to je moj veliki strah, zato nikada ne bih mogla da budem lekar iliveterinar. Ali kad je neko mrtav, ne osećam bol i patnju.”

Ni samu Viltširovu nisu zaobišle lične nesreće. Izgubila je kćer, koja serazbolela pre nego što je navršila dve godine, iako o tome nije spremna da govori

čak ni sada. Kada je rečo njenom poslu, uglavnom je u stanju da zadrži naučnudistancu, ali ne uvek.

„Mene su uvek u stanju da dirnu – ovo zvuči pomalo uvrnuto – lepe devojke.Mlade žene, koje izgledaju kao da spavaju, a pri tom nisu osakaćene. Pomislite,‘Bože, mogla je da proživi lep, divan život. Mogla je da ima decu, da bude majka,ili naučnik. Čime bi sve doprinela životu?’“

236

Posebno se seća slučaja ubijene dvadesetdvogodišnje prostitutke. „Ona nijeimala nikakav život. Odbačena od roditelja, nežna devojka koja je prostituisanjemizdržavala svoja tri deteta i makroa, i zadovoljavala svoju zavisnost od droge. Abila je mala i vrlo mršava. Taj slučaj me je duboko rastužio.”

Može da zvuči čudno, ali ona tvrdi da ne oseća zadovoljstvo zbog toga štopomaže u privođenju zločinaca pravdi. „Nema zadovoljstva u smeštanju ljudi izarešetaka”, kaže, ističući da njen dokaz može i da skine sumnju sa osumnjičenog, ane samo da dokaže njegovu krivicu. Njeno zadovoljstvo je više akademsko, negoemotivno; naučnica koja rešava složenu zagonetku. „To je kao rešavanje ukrštenihreči. Uvek ste zadovoljni kada dobro rešite ukrštenicu, zar ne? To je, zapravo, istavrsta zadovoljstva.”

Kada nije negde na mestu zločina ili ne ispira nazalne prolaze leševa,Viltširova ima sasvim obična zanimanja. Kao predana ljubiteljica životinja, onaudomljuje napuštene životinje i lutalice (bolesne mačke i njihovi mačići su jojspecijalnost), i opušta se svirajući Šopena i Mocarta na jednom od svoja tri klavira.Pomalo čudnovato, ne samo što voli hrastov nameštaj iz sedamnaestog iosamnaestog veka, nego i radi skraćeno radno vreme u jednoj prodavnici starina.Slatko se nasmejala na nagoveštaj da bi forenzička botaničarka koja svira klavir i uslobodno vreme prodaje starine predstavljala dobru temu za detektivskutelevizijsku seriju. „Ozbiljno to mislite?”

Iako možda izgleda da su posao i privatni život Viltširove dve potpunesuprotnosti, razlika između njih je u poslednje vreme postala zamagljenija. Njenbrak je propao pre nekoliko godina, ali 2006. Je upoznala profesora DejvidaHoksvorta, uvaženog mikologa sa Madridskog univerziteta. Ne samo danameravaju da se venčaju, većje, shvativši neiskorišćene forenzičke mogućnostigljivičnih spora, Viltširova sada privolela Hoksvorta da radi sa njom u nekimistragama.

„To je partnerstvo u zločinu”, smeje se ushićeno. „Mislila sam da je on nekitromi, nezanimljivi profesor, ali nije. Sarađivali smo na nekoliko slučajeva itrenutno radimo na jednom vrlo zanimljivom sa čarobnim pečurkama13. Ali to jošnije stiglo do suda.”

Njih dvoje trenutno pokušavaju da obrazuju udruženje sa drugim vodećimforenzičkim specijalistima, pod nazivom “Društvo forenzičkih ekologa.” Cilj im je

13 Pečurke sa halucinogenim delovanjem (prim. prev.).

da stvore neku vrstu forenzičkog “tržnog centra”, gde bi policija mogla da pronađepotrebnog stručnjaka iz svih mogućih oblasti. To nagoveštava zanimljiv razvojnjene karijere, ali ona to ne vidi tako.

„Suština je u tome, što to nikada nisam gledala kao karijeru. Jednostavno sedogodilo. Nisam ambiciozna; posao dolazi i ja ga obavljam.” Smeška se. „Kao uprodavnici starina.”

Za informacije o Društvu forenzičkih ekologa, pišite na mejl:

237

patricia.wiltshirel@btinternet.com

@Sajmon Beket, 2009.

(Ovaj članak je prvi put objavljen u časopisu Dejli telegraf,februara 2009. godine)

Pipixie & abacus123 & kokica

238