Oto Vajninger – bolesni genije

«Ovaj kamen skriva mesto odmora jednog mladića čiji duh nije našao mira ovde na

zemlji. A kada je objavio svetu otkrivenje sebe i svoje duše, nije više mogao da podnese

da ostane medju živima. Potražio je posmrtno mesto jednog od najvećih u bečkoj

Švarcšpanierhauze i tamo je uništio svoju telesnost».

Kada sam prvi put uzeo u ruke Vajningerovu knjigu «Pol i karakter», sa dosta

nepristupačnog, donjeg dela police kućne biblioteke, moj otac, videći to u prolazu, rekao

mi je: «Hm. To je teška i zbunjujuća knjiga. Ako postoje knjigekojih se čovek ne sme

latiti pre navršenih četrdeset godina, onda je, recimo, to ta Vajningerova knjiga». Nije

dalje elaborirao, ali mi nije ni zabranio čitanje. Nisam, naravno, tada shvatio šta je hteo

da kaže, ali me je ta njegova primedba učinila još radoznalijim. I, mada adolescenti

filozofska dela čitaju «unakrsno», uskoro sam shvatio da je Vajningerova knjiga zaista

nešto – drugo. Nešto potpuno drugo od svega što sam dotle čitao. Toliko drugo da

može – glava da zaboli!

Naravno, trebalo je mnogo vode da protekne Savom pa da shvatim, koliko-toliko, značaj

nekih Vajnigerovih postavki. Jer, Vajninger u svojoj knjizi (koja važi za jedno

od«najčudnovatijih dela u istoriji ljudske misli»), govori o većem broju kompleksnih

tema, kao što su seksualnost, genijalnost, filozofija i neki duboki aspekti čovekove duše.

A kako koristi filozofski i naučni prilaz, to knjigu čini dosta teškom za čitanje. Ipak, u

početku su me najviše privlačila razmišljanja o genijalnosti i – seksualnosti. Sećam se,

mada tada nisam shvatao „značaj metafizičkog korena polnih podela“,  da mi je

delovala ubedljivom njegova teza „da je seksualni afinitet, a ne ljubav, fundamentalna

spona izmedju muškarca i žene». Medjutim, sveukupni odnos Vajningera prema

ženama mi je bio neshvatljiv. Zapravo, najpre mi se učinilo da se on, u odnosu na žene,

ponaša nekako hamletovski (imam u vidu reči: „Slabosti, tvoje je ime žena» - Frailty, thy

name is woman!), ali mi je ubrzo bilo očigledno da je Vajningerov prilaz veoma

sistematičan i razradjen, da nije u pitanju nekakav «svadjalački impuls» koji, ponekad,

obuzme čoveka.

Ko je bio Oto Vajninger (Otto Weininger, 1880-1903)?

Dr Vladeta Jerotić, koji je napisao nadahnuti uvod srpskom prevodu Vajningerove

knjige, tvrdi «da je Vajninger bio jedan od najneobičnijih i najoriginalnijih duhova na

početku XX veka Svojim izvanrednim znanjem postignutim za nezapamćeno kratko

vreme (Vajninger je knjigu napisao u svojoj dvadesetoj godini), intuitivnim prilazom svim

krupnim problemima ljudskog postojanja i davanjem originalnog pečata nekim od njih,

taj „vunderkind“ kulture obećavao je svome veku  velike potrese i uragan… I onda, kada

su posle objavljvljivanja njegove knjige oči kulturne Evrope bile okrenute Beču, ovaj

veliki patnik nije izdržao. Poklekao je pod teretom koji je sam navalio na svoja

mladalačka pleća, i jednim revolverskim metkom dobro ciljanim u srce, prekratio je

svoje muke».

Poticao je iz jevrejske porodice. U gimnaziji je marljivim čitanjem istorijskih, književnih i

filozofskih dela bio mnogo ispred svojih godina. Ipak, padalo je u oči da se u to doba 

najviše zanimao za – strane jezike, pa se nosio mišlju da studira filologiju. (Grčki jezik je

toliko dobro poznavao da je, u šesnaestoj godini, napisao zapaženi etimološki esej o

izvesnim grčkim pridevima koje je jedino Homer koristio u «Ilijadi» i «Odiseji»). Već u

osamnaestoj godini, pored nemačkog, svog maternjeg jezika, kao i grčkog i latinskog,

potpuno je ovladao francuskim, engleskim i italijanskim jezikom, a dobro je poznavao

španski i norveški. Medjutim, ipak se odlučio za studije filozofije. Pored čiste filozofije,

posebno se zanimao za  biologiju, fiziologiju, fiziku i matematiku. Zabeleženo je da za

eksperimentalne vežbe u laboratoriji nije pokazivao mnogo sklonosti.

Kažu da je veoma voleo muziku. Jedno vreme bio je čak ubedjen da se mora

profesionalno baviti muzikom, ali je, ipak, krenuo drugim putevima. Medju muzičarima

najviše se divio, do obožavanja, Vagneru (Wagner) i Betovenu (Beethoven). Naročito je

voleo Vagnera, smatrajući ga ne samo velikim muzičarem, već i «najvažnijim čovekom

posle – Hrista», a njegovog «Parsifala» «najdubljim pesničkim delom svetske

književnosti». Svoju posebnu naklonost Betovenu pokazao je i time što je njegovu kuću

izabrao za mesto – svog samoubistva. Naime, jednog dana on je napustio roditeljski

dom i uselio se u tu kuću, da bi u njoj prenoćio samo jednu noć, i da bi, već sutradan, u

sobi u kojoj je Betoven preminuo, 76. godina ranije, pucao u sebe. Da pomenem još i to

da je Mocarta (Mozart), Baha (Bach) i Hendla smatrao «najpobožnijim kompozitorima»,

a voleo je i Griga (Grieg).

Onog dana kada je dobio zvanje „doktora filozofije“, u 22. godini, Vajninger je odlučio

da, s ponosom i entuzijazmom, predje u hrišćanstvo (protestantizam). To nije, svakako,

bio jedinstven slučaj kod Jevreja u Beču; neki kažu da je za takav prelaz u hrišćanstvo

Vajninger umnogome sledio slučaj kompozitora G. Malera (Gustav Mahler).

Usledilo je objavljivanje njegovog magnum opus, „Pola i karaktera“ (Geschiecht und

Charakter). Nakon toga, izjavio je: „Za mene postoje tri mogućnosti: (1) vešala, (2)

samoubistvo, ili pak (3) izuzetno briljantna budućnost, da ne smem ni da pomislim na

to“. Izabrao je srednje rešenje – da se ubije. Tada je imao nešto više od 23. godine. To

samoubistvo učinilo je da Vajninger postane „la cause célèbre“ u Beču, te je inspirisalo

nekoliko pokušaja samoubistva, a umnogome je i doprinelo uspehu njegove knjige.

Kao što je Andre Žid (Gide) «baš u Ničeovom ludilu video svedodžbu njegove

autentične veličine», tako neki u objavljivanju knjige «Pol i karakter» i, potom izvršenom

samoubistvu, vide autentičnu veličinu – Vajningera. Bilo kako bilo, sa svojom

izvanrednom knjigom i svojim teatralnim samoubistvom, Oto Vajninger je postao

centralna figura u mitologiji bečkog „kraja veka“ (fin-de-siècle), dakle na prelazu iz XIX u

XX vek.

Činjenica je da se Vajninger“pojavio kao meteor i iznenadno nestao“. Tek posle njegove

smrti ljudi su počeli da se ozbiljno bave njime. Pritom su ga neki smatrali biologom,

drugi filozofom, a za neke je bio mistik. Sigurno je bilo i onih koji su ga smatrali

budalom. Ipak, većina se slagala da je u pitanju bio čovek sa „nepobedivom logikom“,

ali ga je, ipak, napadala zbog njegovog „krstaškog rata protiv žena“. Tek kasnije došle

su na red  njegove antijevrejske postavke.

Prema tome, u prve četiri dekade XX veka Vajninger je umnogome uticao, sa svojom

knjigom, na intelektualce širom Evrope. Knjiga je bila prevedena na sve važnije

evropske jezike i doživela preko 30 izdanja. Naime, mnogi su Vajningera videli „kao

veštog rušioca mitova i narodskih koncepcija, istovremeno žestokog i samilosnog, oštro

kritičnog i poniznog, ali ubedljivog izvan svake sumnje, te mislioca koji dozvoljava vrlo

različita tumačenja“.

Tako se smatra da su ideje koje je zagovarao Vajninger u svojoj knjizi znatno uticale na

stvaralaštvo filozofa Ludviga Vitgenštajna (Ludwig Wittgenstein), zatim Zigmunda

Frojda (Sigmund Freud), Franca Kafke, Džejmsa Džojsa (James Joyce), Itala Sveva,

Gertrude Štajn (Stein), Roberta Muzila (Musil), Karla Krausa, F. Medoksa Forda

(Maddox Ford), kompozitora Arnolda Šenberga (Schoenberga), Hermana Broha

(Broch), slikara Edvarda Munka (Munch) i drugih. Ima tvrdjenja da se njegov uticaj

osećao i kod filozofa Martina Hajdegera (Heidegger) i Žaka Lakana (Jacques Lacan).

S druge strane, veruje se da su na Vajningera u znatnoj meri uticali filozofi Imanuel

Kant (Immanuel Kant), Artur Šopenhauer (Arthur Schopenhauer) i Fridrih Niče

(Friedrich Nietzsche), a iz daleke prošlosti – Aristotel i Platon, kao i Gete (Goethe),

Ibzen (Henrik Ibsen) i drugi.

Verujem da su u pravu oni koji smatraju da je knjiga „Pol i karakter“ najbolje objašnjenje

samog autora, da pokazuje ko i šta je on zapravo bio. Naime, ne smatram da još ima

nekih neotkrivenih (značajnijih) tajni koje bi trebalo dalje istraživati i objašnjavati (njegov

odnos prema majci, sopstvena slabost kao muškarca, zavidljivost prema ženi uopšte,

neshvatanje ženine ličnosti i njenih kvaliteta, odnos prema devojkama iz okruženja za

vreme studiranja, latentne homoseksualne naklonosti, i slično). Jer, Vajninger je veoma

dobro razumeo sebe, bio je potpuno svestan svojih (velikih) sposobnosti, ali i slabosti,

te uglavnom nije hteo da se krije, ni pred sobom ni pred drugima. U toj knjizi ispričao je

sve što je imao da ispriča. (Mada su mu neki drugovi, koji su videli rukopis knjige,

savetovali da modifikuje stavove o ženama, iz bojazni da neće biti dobro primljeni u

bečkom društvu, Vajninger je to odbio, ostajući u svemu pri svome). Da li se plašio da

će poludeti? Znao je za slučajeve genija koji su, posle odredjenog vremena, bili

poludeli, pa se plašio da se to njemu ne dogodi; jednom je zapisao: „Genije koji poludi –

prestaje da bude genije“. Zato je, kada je knjiga objavljena, shvatio da je ispunio svoj

život i da je najbolje da ode sa ovoga sveta, što je učinio, vršeći samoubistvo u svojoj

23. godini.

Danas, sa velike vremenske distance, neki olako knjigu smatraju za jedan od najružnijih

primera mizoginije i rasizma, bez pokušaja da shvate širi, istorijski kontekst

Vajningerovih ideja. Ipak, ima analitičara njegovog stvaralaštva koji, mada prihvataju da

je Vajninger preterivao u napadima na žene, odbacuju ideju da je Vajninger bio „ludak“,

ili iracionalan čovek, već smatraju da je delio „tadašnje kulturne diskurse, odnosno da je

reagovao u duhu biomedicinske nauke svog vremena“. Stoga se ova knjiga smatra

trajnim delom velikog mislioca, primerom duhovne mudrosti jednog genijalnog mladića,

čija slava ne prolazi ni posle proticanja jednog veka od njegove smrti.

Uslovno govoreći, «Pol i karakter» se može podeliti na tri dela: prirodno-naučni,

filozofski i antifeministički.

Vajninger je smatrao (što i nije previše originalno, ali je on nastojao da pruži svoj

doprinos tome) da u svakom čoveku postoji trajna biseksualna osnova, odnosno

dvopolnost. Ni u morfološkom, ni u genetskom smislu ne postoje «čisti muškarci» i

«čiste žene», već samo muška i ženska osnovna supstanca; izmedju potpunog

muškarca i potpune žene, koji su samo idealno zamišljeni, postoje mnogi stupnjevi

približavanja jednom ili drugom tipu. Svoju tezu, pored naučnih razlaganja, on

potkrepljuje i prastarim naslućivanjem biseksualnosti ne samo čoveka, već svih živih

bića u brojnim mitovima starih naroda. Dalje, Vajninger se municiozno bavi

zakonitostima seksualne privlačnosti polova. (Što se tiče homoseksualnih osoba, one

za njega nisu nikakav znak «degeneracije» ili duševnog poremećaja, čak nisu nikakav

izuzetak od zakona prirode, već samo njen – poseban slučaj).

U središnom delu knjige Vajninger se bavi problemom genijalnosti, uz isticanje logike i

etike kao izuzetno značajnih vrednosti čoveka. (Pored ostalog, tvrdio je da nema genija

za matematiku, ili muziku, ili bilo koju drugu oblast, već da postoji samo univerzalni

genije, u kome sve postoji i zvuči razumno. I zaključuje da takav genije verovatno

postoji, u odredjenoj meri, u svakome od nas). Smatra se da je ovaj deo Vajningerove

knjige najvredniji.

Deo knjige koji se odnosi na žene je svakako, kako to s pravom navodi Vladeta Jerotić, 

„najteže razumljiv, najmanje prihvatljiv i svakako najsporniji… Vajninger se bavi ženom,

njenom psihologijom, logikom i etikom, suštinom žene i njenim smislom u svemiru,

odnosno njenim položajem u čovečanstvu. Kada Vajninger negira svaku vrednost bića

žene, on je radikalan i nemilosrdan, često ubedljiv i logičan, ali uvek subjektivan. Pošto

žena nema nikakav pravi odnos prema logici, a ni prema etici, ona nema ni apsolutnog

Ja u sebi, pa ne može nikada biti genijalna. Talentovane žene  u umetnosti ili nauci

mogu da zahvale za svoje uspehe samo muškom delu u sebi, otud se najviše u

stvaranju može očekivati od najmuškobanjastijih žena. Koliko, medjutim, žena ima malo

stvarnog odnosa sa svakim dubljim stvaralaštvom dokazuje nepostojanje žena-filozofa,

da ne govorimo o ženama kao religioznim predvodnicima, a upravo su filozofija i religija

najdublje oblasti stvaralaštva do kojih  - prema Vajningeru – dopire samo dubina

muškarca. Ono što ženu jedino istinski zanima i prema čemu ima jedini suštinski odnos,

to je sve ono što je u bližoj ili daljoj vezi sa seksom. Zato Vajninger kaže: ‘Zena je samo

seksualna, muškarac je i seksualan’. Pošto je seksualnost za Vajningera očevidno niža

sfera ljudske delatnosti, prema kojoj oseća ne samo prezir već i odvratnost, žena nikada

ne može da bude moralna. Ona čak nije ni nemoralna, već amoralna, kao što je i

alogična. Ona se nikada ne oseća stvarno krivom, ona neprestano laže, zavidljiva je,

nesocijalna, nema sopstvenih ubedjenja, već ih prima samo od muškarca. Žena je

najbolji medijum, a muškarac njen najbolji hipnotizer. Jednom reči, žena je Vajningeru

biće bez duše, ona nema Ja, ni individualnosti, ličnosti, ni slobode, karaktera ni volje.

Žena je ili majka ili bludnica (mada na jednom mestu Vajninger dopušta da ‘možda u

većini žena postoje obe mogućnosti’). Ali ni tip majke ne prolazi kod Vajningera mnogo

bolje nego tip bludnice. Majka je sva cilj vrste i produženje vrste joj je cilj. Ni majka, kao

ni bludnica, nije u stanju istinski da voli. Majci je potreban muškarac ne njega radi, već

vrste radi. Ona se ponaša podjednako majčinski prema mužu kao i prema sinu. Ovo

ponašanje se svodi na brigu za telo, ne i za dušu muškarca, jer je njen odnos prema

njemu pre svega telesni. Materinskoj ljubavi je sporedna individualnost deteta, i to je

ono što je duboko nemoralno u njoj. S druge strane, prostitutka oseća odvratnost prema

produžavanju vrste, prema radjanju uopšte, dakle i prema detetu; ona sva bitiše u

snošaju, u kome hoće da nestane kao realnost, da bude uništena. Pri svemu tome,

umno najrazvijenije žene spadaju u kategoriju prostitutke, a muškarci od vrednosti uvek

su voleli samo tip prostitutke. Kad je već jednom počeo da seksualnost i ženu slika u

najjačim mogućim bojama, Vajninger se više ne zaustavlja. Ljubav i požuda su za njega

dva tako različita, suprotna stanja da je u muškarca, kada zaista voli, savršeno

neshvatljiva pomisao na telesno spajanje sa voljenim stvorenjem. Pa, ko tvrdi da još voli

ženu koju poželi, taj ili laže ili nikad nije znao šta je ljubav. Postoji zato samo ‘platonska’

ljubav, ljubav prema Beatriči, sve ostalo spada ‘u carstvo krmaka’. Kada muškarac voli

ženu, on u njoj voli svoj ideal, jer se žena kao takva ne može voleti. On zbog toga

neminovno strada, i svojim ljubavnim stradanjem on nastoji da vrati ženi dušu koju joj je

oteo. Muškarac je forma, žena je materija koja prima svaku formu. Od žene se može

načiniti što se hoće. Muškarcu se jedino može pomoći da bude ono što on hoće. Stoga

ima smisla vaspitati samo žene, a ne muškarce. I poslednja poruka Vajningera

muškarcu nosi u sebi nešto od tragične groteske. Kada je muškarac postao seksualan,

kaže Vajninger, stvorio je ženu. Žena je otud krivica muškarca. Sve što se može

prebaciti ženi jeste krivica muškarca. Ljubav treba da prekrije krivicu. U snošaju se žena

najdublje unizuje, u ljubavi najviše uzdiže. To što žena traži snošaj, a ne ljubav, znači

da ona želi da bude unižena, a ne uzdignuta. Najveći protivnik ženine emancipacije

(koju je, uostalom, muškarac izmislio i za nju se bori) jeste – žena. Muškarcu je prema

ženi mogućno samo jedno moralno ophodjenje: ni seksualnost, ni ljubav, jer obe

upotrebljavaju ženu samo kao sredstvo za strane svrhe, već jedino pokušaj da je

razume. Kako? Muškarac mora sebe da oslobodi pola, pa će tako i samo tako osloboditi

i ženu. Ona, doduše, tako propada kao žena, ali samo zato da bi se uzdigla iz pepela

kao čisti čovek. Odricanje seksualnosti ubija samo telesnog čoveka, i to samo zato da bi

duhovni stekao pun život“.

Švedski dramaturg August Strindberg (koji se po današnjim kriterijumima svakako mora

smatrati velikim mizoginom, mada se tri puta ženio i imao dece), bio je oduševljen

Vajningerom, s kojim je održavao i lične kontakte. Kada mu je Vajninger poslao jedan

primerak knjige „Pol i karakter“, Strinberg je izjavio da je knjiga „zastrašujuća“, te „da je

verovatno rešila najteži od svih problema – problem žene“. Zapažene se i Strindbergove

reči na sahrani Vajningera, da je „Vajninger ponovno otkrio dobro poznatu tajnu, u

svojoj ‘muškoj’ knjizi, tajnu o suštini i prirodi žene“.

Kako feministkinje gledaju, danas, na Vajningerove teorije o ženama? Sa prezirom i

odvratnošću svakako, smatrajući ga jednim od filozofa koji se najrigidnije izražavao po

tom pitanju. Neke od njih citiraju nemačkog marksističkog filozofa Ernsta Bloha (Ernst

Bloch), koji je smatrao da je „Vajninger pokazao najžešću mizoginiju za koju se zna“.

Medjutim, Žermena Grir (Germaine Greer), jedna od veteranki feminizma, u svojoj

poznatoj knjizi «Ženski evnuh» (The Female Eunuch) Vajningeru prilazi pomalo

„majčinski“ (u stilu „dete se igralo, pa se preigralo“), smatrajući ga „jedva dečakom“ (a

mere boy). Mada njegovu knjigu smatra „strogom i angažovanom“, ona pokušava da

Vajningera razume i da se u po nečemu i složi sa njim, kao u pitanjima „nelogičnosti i

emocionalnosti žena“, iako te ženske odlike, moglo bi se shvatiti, ona ne vidi kao

nedostatke, već pre kao prednosti žena. Ona smatra da se najčedniji Vajningerov odraz

vidi u njegovom opisivanju ponašanja žena koje su ga okruživale – sa mnogo moralnih

manjkavosti zaostalih iz viktorijanskog doba; u tome je Vajninger bio u pravu – što je

čestito ukazivao na te manjkavosti kod žena iz viktorijanskog perioda. Naravno, Grirova

se ne slaže sa Vajningerovom postavkom „da apsolutno žensko biće nema ego“, kao

što će činiti i druge feministkinje, od kojih većina potpuno odbacuje Vajningerove

stavove o ženama. Ja to razumem, jer, osnovni cilj knjige «Pol i karakter», prosto

rečeno, jeste da analizira biološka, psihološka, kulturna i ontološka značenja –

muškosti.

U knjizi se nalazi i čudan Vajningerov odnos prema jevrejstvu, njega koji je potekao iz

jevrejske porodice. On je Jevrejima odricao sklonost i sposobnost za rešavanje

metafizičkih problema života, te o njima često podsmešljivo govori. Zapravo, pada u oči

da je neopravdano oštar, neobjektivan i netrpeljiv prema Jevrejima u meri koliko je sve

to i prema – ženi. Naime, on smatra da se „judaizam karakteriše ženstvenošću, tačno

onim osobinama koje čine suštinu onoga što je suprotno prirodi muškog“. Jer, kao što

ženke zavise od mužjaka, tako Jevreji zavise od kultura zemalja u kojima žive; oni nisu

ni religiozni ni moralni, nemaju svoj ego niti bilo kakvu genijalnost – te je potrebno da

budu sa Arijevcima kako bi mogli da prežive. Vajninger, takodje, tvrdi da je

antisemitizam mnogo učestaliji medju samim Jevrejima nego medju čistim Arijevcima.

Ima mišljenja da se Vajningerov stav prema jevrejstvu, makoliko bio negativan, ne može

kvalifikovati kao antisemitizam. Polazeći do toga da i ne-Jevreji imaju u sebi neke

jevrejske crte, sam Vajninger je rekao da „čak se ni za Riharda Vagnera, najžešćeg

antisemita, ne može reći da u njegovom stvaralaštvu nema odlika jevrejstva“. Stoga

smatraju da za Vajningera jevrejstvo nije rasna kategorija, već duhovni okvir koji neki

daroviti ljudi poseduju. S druge strane, teško je govoriti o jevrejskom „antisemitizmu“, jer

to može biti intrigantan i problematičan fenomen. Naime, pored Ota Vajningera, moglo

bi se govoriti i o antisemitizmu Karla Marksa (Marx), Hajnriha Hajnea (Heine), Karla

Krausa, pa i Franca Kafke i drugih. Smatra se da je taj „antisemitizam“ malo „drukčiji“ od

antisemitizma kako se taj pojam danas shvata u svetu. Da dodam još i to da, u slučaju

Vajningerovog odnosa prema jevrejstvu, neki spominju mogućnost postojanja tzv.

„jevrejske samomržnje“.

Neki poznavaoci Vajningerovog stvaralaštva njegove seksističke (pa i antisemitske

stavove) vide kao „zabavne“, te da se oni ne mogu shvatiti ozbiljno. Jer, njegovi

mizogini stavovi s jedne strane liče na „razmišljanje jednog nevaljalog srednjoškolca“,

ali s druge strane, on se pokazuje kao jedan od najvećih mislilaca XX veka. Njegovo

razumevanje pojma genija, smatra se, jeste na visini Kanta i drugih ozbiljnih filozofa…

Filozof Ludvig Vitgenštajn (Ludwig Wittgenstein), jedan od najvećih filozofa XX veka,

čitao je, sa oduševljenjem, Vajningerovu knjigu još kao adolescent. Kasnije, otvoreno je

priznavao da je ta knjiga umnogome uticala na njegov razvoj, te da je Vajningera

smatrao za „velikog genija“, nad čijim stvaralaštvom je meditirao do kraja života.

Proporučivao je svojim studentima da čitaju Vajningera. U Vitgenštajnovom delu

„Tractatus Logico-Philosophicus“ mnogi vide uticaj Vajningera, ukazujući na sličnost u

razmišljanju njih dvojice. Pritom se navodi da bi Vajnigerovu izreku da su „logika i etika

u osnovi jedno isto, dužnost čoveka prema samome sebi“ mogao mirne duše potpisati –

Vitgenštajn.

Da pomenem i to da su pojedini delovi Vajningerove knjige bili korišćeni od strane

nacističke propagande, iako se Vajninger protivio idejama rasizma koje su zagovarali

nacisti. Navodno je čak i Hitler nekom prilikom izjavio nešto kao „Postojao je samo

jedan čestit Jevrejin, i on se ubio“, misleći na Vajningera.

Privodeći kraju ovo pisanje, pomenuću da sam naišao na jedan zapis Patrijarha

Srpskog, g. Pavla o Vajningeru, ali i o još nekim stvarima u vezi sa ženinom ličnošću:

«Oto Vajninger kaže da je strah muškarca od žene do ambisa, do propasti do koje

čovek može da dodje zbog žene. U Hristu nema ni muško ni žensko, jedno smo. Ali

muškarci su bili zakonodavci, pa su sebi i davali prava koja su ženama uskraćivali. Mi

takav zakon ne priznajemo. U ženi, kao i u čoveku, postoje ogromne snage dobra. Čuli

ste za Helenu Keler: gluva, slepa i nema, a uspela da nauči da govori i to preko prstiju,

da završi fakultet, doktorira i da posle svega drži predavanja. Ta ogromna energija je u

svima nama, samo je mi normalni rasipamo čulima. Žene neće da prihvati tu prirodu

kako nas je Bog stvorio. Ona hoće jednakost, ali ne u Hristu, već: tebi pantalone – meni

pantalone, tebi šišanje – meni šišanje. Vajninger kaže, a mislim da tu ima istine mnogo,

da je to ‘emancipacija bludnice u ženi, ne ličnosti’. Prošle godine je upućena reč protiv

abortusa i ženski lobi je demonstrirao i pisao u novinama; ‘Žena je slobodno biće i ona

odlučuje da li će radjati ili neće’. Mi nismo ni rekli da ona nije slobodno biće, ali se ne

slažemo sa principom da je začetak deo ženskog tela. Jajašce je deo ženskog tela i

seme deo muškog, a začetak je nešto treće, posebna ličnost, i to cela, ne deo, i ne

pripada ni muškom ni ženskom».

Da završim sa ovom konstatacijom: I najveći Vajningerovi protivnici se uglavnom slažu

da je on, pišući knjigu „Pol i karakter“, u svojoj dvadesetoj godini, bio čovek

zadivljujućeg talenta, odnosno svojevrsne genijalnosti. Drugim rečima, suviše ima

mudrosti u Vajnigneru da bi se on mogao olako odbaciti, bez razmatranja.

Vladimir Petrović

Skoro svi argumenti kojima jednako nastoje da obrazlože visoko poštovanje žene (sem

nekih stvari koje ćemo naknadno spomenuti) sada su podvrgnutiispitivanju i opovrgnuti

sa stanovišta kritičke filozofije, kome se obrazloživši svoj izbor, opredelilo ovo

ispitivanje. Naravno, postoji malo nade da će diskusija doći do te čvrste osnove.

Schopenhauerova sudbina zaslužuje pažnju. Njegovo nipodaštavajuće mišljenje „o

ženama“ obično se još uvek svodi na to što se neka venecijanska devojka s kojom je

išao zaljubila u telesno lepšeg Byrona, koji je pored nje samo projurio: kao da najgore

mišljenje o ženama stiče onaj ko je kod njih imao najmanje, a ne baš onaj ko je imao

najviše sreće!

Stvarno, veoma je uspešan metod napadača prosto nazvati ženomrscem, umesto

razloge pobijati razlozima. Mržnja se nikada ne izdiže iznad svoga objekta. Zato se

nazivom „mrzitelj“ valjda lako sumnja u čoveka da je nepouzdan, neiskren, neispravan

prema predmetu o kome sudi, pa hiperbolom optužbe i pathosom odbrane nastoji da

naknadi nedostatak unutrašnjeg opravdanja. Ta vrsta odgovora, naravno, nikad ne

promaši svoj cilj da branioce razreši svakog ulaženja u samo pitanje. To je najpodesnije

i najsigurnije oružje one ogromne većine muškaraca koji nikada ne žele da budu načisto

s tim šta je žena. Jer nema muškaraca koji mnogo razmišljaju o ženi, pa je ipak visoko

cene, među njima ima samo onih koji ženu preziru, a i takvih koji o njoj nisu nikada duže

i dublje mislili.

Razume se da je ružan običaj pribegavati u teorijskom sporu iznalaženju psiholoških

motiva protivnika pa to onda upotrebiti umesto dokaza. Ne želim nikoga teorijski da

poučim kako u nekoj stvarnoj prepirci oba protivnika treba da se potčine nadličnoj ideji

istine i nastoje da dođu do rezultata, nezavisno od toga da li i kako obojica postoje kao

konkretne jedinke. Ali ako je jedna strana u logičkom izlaganju dosledno došla do

izvesnog zaključka, a druga ušla u dokazni proces po sebi, već se samo žestoko opire

zaključcima prve – onda u izvesnim slučajevima prvi zacelo sme da dopusti sebi da

kazni drugoga zbog njegovog nepristojnog i upornog odbijanja da uđe u stroge

dedukcije, predočivši mu očigledno motive njegove tvrdoglavosti. Da je drugi svestan tih

razloga, on bi ih tačno odmerio prema stvarnosti koja je toliko oprečna njegovim

željama. Samo zato što ih nije bio svestan, on nije mogao, prema samom sebi, da dođe

do objektivnog stava. Zato ćemo sada, posle dugog niza strogo logičkih i konkretnih

izvođenja, okrenuti drugi list, pa ispitati pobornike žena: iz kakvog li osećanja potiče

pathos njihovog žarkog zauzimanja; koliko je tu koren u čistom a koliko u sumnjivom

uverenju.

Svi prigovori ženomrscu prema osećanju bez razlike potiču iz erotičnog odnosa

muškarca prema ženi. Ovaj se odnos načelno potpuno razlikuje od čisto seksualnog,

koji je kod životinja iscrpljena veza polova, a koji i kod ljudi po svome obimu igra

zamašnu ulogu. Skroz je pogrešno da su seksualnost i erotika, polni nagon i ljubav, u

osnovi samo jedno isto, da je drugo samo otpočivanje, utanačavanje, zamagljivanje,

„sublimacija“ prvoga; iako se na to zaklinju svi lekari, pa čak ni duhovi kao Kant i

Schopenhauer nisu bili drugog mišljenja. Pre nego što pređem na obrazloženje ovog

odsečnog razdvajanja, ne smem da propustim sledeću primedbu što se odnosi na ovu

dvojicu. Kantovo mišljenje ne može da bude merodavno stoga što je, izgleda, i ljubav i

polni nagon poznavao slabije nego iko drugi. Bio je tako malo erotičan da čak nije

osećao ni potrebu za putovanjem. [Ovu pomenutu vezu između erotične potrebe i želje

za putovanjem nisu mogli da shvate neki čitaoci, na čija sam začuđena pitanja morao

da odgovorim. Ta potreba pre svega mora da proističe iz izvesne manjkavosti, iz neke

vrste neodređene čežnje. Naravno da unapred primam u sledećem izloženu teoriju

erotike, nastojeći da izvedem dublju analizu u pojmovima. Kao što se vreme produžava

u beskonačnost, jer je sva privremenost konačnost, a čovek teži da umakne konačnosti,

iz istog se razloga i drugi oblik čulnog opažanja, prostor, zamišlja beskonačnim. No

oslobađanje vremena nije u tako velikom, beskonačnom produžavanju linije vremena,

nego u njenoj negaciji: večnost nije najduže vreme, već pre najkraće; ona je potpuno

ukidanje vremena. Ovoj manjkavosti svakog određenog vremenom, vremenošću,

odgovara u čoveku manjkavost svakog određenog prostora. Žudnji za večnošću, s

jedne strane, odgovara, s druge, žudnja za istinskim zavičajem čoveka, koji on ne

oseća nigde, ni na kom konkretnom mestu u vasioni, ali ga ipak neprekidno u njoj traži i

nikako ne može da nađe. Tako nastaje beskonačnost prostora, pošto ni na kakvoj

granici ne bi bilo počinka i zaustavljanja. Samo tada čovek napušta svako pojedino

mesto i odlazi u sve nove predele, kao što svako pojedino vreme savlađuje svojom

voljom za životom. I ovde mu je, svakako, uzaludan trud. Prostor se širi u

beskonačnost, pa ipak ostaje prostor, a sve putovanje i obilaženje vodi samo iz

ograničenog u ograničeno mesto. Čovekova nesloboda vezana je isto toliko za prostrnu

ograničenost koliko i za vremensku; obe su samo volja protiv funkcionalizma, volja za

slobodom. Ali ma koliko herojski bio slobodan život kao težnja za savlađivanjem

prostora, on mora da završi tragično ako se izrazi u spoljašnjem obliku, kao u potrebi za

putovanjem - ma koliko junačka bila, ma koliko nesrećna bila ta ljubav.] On je, dakle, i

odviše uzvišen i čist da bi po ovom pitanju mogao da i on govori kao autoritet; jedina

ljubavnica kojoj se on naplatio bila je metafizika. Dok Schopenhauer prosto nije imao

razumevanja za višu erotiku već samo za čulnu seksualnost. To se sledećim putem

može izvesti bez teškoća. Schopenhauerovo lice izražava malo dobrote a mnogo

svireposti (od koje je on, po svoj prilici, doduše sam najstrašnije trpeo: čovek ne

postavlja etiku sažaljenja ako je i sam veoma sažaljiv. Najsažaljiviji su oni koji sebi

najviše zameraju svoje sažaljenje: Kant i Nietzsche). A samo ljudi veoma skloni

sažaljenju – na to već sada smemo da ukažemo – sposobni su za žestoku erotiku. Oni

koji „ni u čemu ne uzimaju učešća“ nesposobni su za ljubav. Ne moraju to da budu

satanske prirode, već, naprotiv, mogu moralno da stoje veoma visoko, samo što nekako

ne zapažaju šta se dešava u bližnjemu i šta on upravo misli; i nemaju razumevanja za

nadseksualni odnos prema ženi. Tako je i sa Schopenhauerom: bio je čovek koji je

krajnje patio usled polnog nagona, ali nikada nije voleo. Inače bi bila neobjašnjiva i

jednostranost njegove čuvene „Metafizike polne ljubavi“, čije je najvažnije učenje da

nesvesna krajnja svrha svake ljubavi nije ništa drugo do „stvaranje sledećeg pokolenja“.

Mislim da mogu da pokažem da je ovo mišljenje pogrešno. Nema, doduše, u iskustvu

ljubavi koja je potpuno nezavisna od čulnosti. Jer je čovek, ma koliko visoko stajao,

uvek istovremeno i čulno biće. Ali je presudno, i neodoljivo obara suprotno gledište to

što je svaka ljubav po sebi, a ne tek pridolaženjem asketskih načela – neprijateljski

raspoložena prema svim onim elementima ljubavnog odnosa koji teže snošaju, pa ih,

štaviše, osećaju kao svoju sopstvenu negaciju. Ljubav i požuda su dva tako različita,

suprotna stanja, i tako jedna drugu isključuju da je čoveku, u času kada zaista voli,

savršeno neshvatljiva pomisao na telesno spajanje sa voljenim stvorenjem. Što nema

nade bez imalo straha, to ništa ne menja na tome da su nada i strah upravo suprotne

pojave. Nije drukčije ni sa polnim nagonom i ljubavlju. Što je čovek erotičniji, utoliko ga

manje muči seksualnost; i obratno. Ako nema čistog obožavanja bez ikakvog prohteva,

ne smeju se ipak identifikovati te dve stvari, one bi jedino mogle biti suprotne faze u

koje sukcesivno može da uđe bolji čovek. Ko tvrdi da još voli ženu koju poželi – ili laže

ili nije nikad znao šta je ljubav: toliko su različiti ljubav i polni nagon. Zato ljudi skoro

uvek imaju osećanje licemerstva kada neko govori o ljubavi u braku.

Tupom pogledu koji i pored toga, kao iz nekog načelnog cinizma, ostaje pri njihovoj

identičnosti, ukazujemo na to da seksualna privlačnost raste sa telesnom blizinom, dok

je ljubav najsnažnija u odsustvu voljene ličnosti; njoj je potrebno razdvajanje i izvesno

odstojanje kako bi i dalje trajala. Što nisu mogla da postignu čak ni sva putovanja u

daleke zemlje: da umre prava ljubav; gde ni prohujalo vreme nije donelo zaborav, jedan

slučajan,nehotičan telesni dodir sa voljenom ženom može da probudi polni nagon i

smesta ubije ljubav. Za više diferenciranog, značajnog čoveka devojka koju želi i

devojka koju bi morao samo da voli ali nikada da poželi zacelo imaju sasvim različit

oblik, različit hod, različite karakterne osobine: to su dva sasvim različita bića.

Postoji dakle „platonska“ ljubav, mada profesori psihijatrije neće ni da čuju za nju. Čak

bih rekao: postoji samo „platonska“ ljubav. Jer ono što se inače još naziva ljubavlju

spada u carstvo krmača. Postoji samo jedna ljubav: ljubav prema Beatriči, obožavanje

Madone. Ta za snošaj imate vavilonsku bludnicu.

Ukoliko se sve to dokaže bilo bi potrebno proširiti Kantovo nabrajanje transcendentalnih

ideja. I čista, uzvišena, nepožudna ljubav, ljubav Platona i Bruna, bila bi

transcendentalna ideja, čiji značaj kao ideje ne bi bio pogođen time što je nikakvo

iskustvo nikada ne ostvaruje potpuno.

To je problem „Tanhojzera“. Ovamo Tanhojzer, onamo Volfram, ovamo Venera, onamo

Marija. Činjenica da dvoje zaljubljenih koji su se zaista zanavek našli – Tristan i Izolda –

odlaze u smrt umesto u bračnu postelju isto je tako apsolutan dokaz nečeg višeg, pa

makar i metafizičkog, u čoveku, kao i mučeništvo jednoga Đordana Bruna.

„Tebi, uzvišena ljubavi; neka se zaori

U zanosu moja pesma,

Čija mi anđeoska lepota

Duboko dirnu dušu!

Ti odlaziš kao božji glasnik,

A ja te odano pratim iz daljine -

Tako vodiš ti u zemlje

Gde večno blista tvoja zvezda.“

Ko je predmet takve ljubavi? Ista ona žena koja je ovde opisana, žena bez ikakvih

kvaliteta koji nekom biću mogu da daju vrednosti, žena bez volje za vlastitom

vrednošću? Zacelo ne: tom se ljubavlju voli prelepa, anđeoski čista žena. Pitanje je

sada otkuda toj ženi njena lepota i njena čednost.

Često se prepiralo da li je ženski rod zaista lepši; još češće se osporavao i sam naziv

lepoga pola. Stoga je preporučljivo najpre ispitati pojedinačno ko i u kom stepenu nalazi

da je žena lepa.

Poznato je da žena nije najlepša kad je naga. U reprodukciji umetničkog dela, kao

statuta ili slika, može doduše neodevena žena da bude lepa. Ali živa naga žena već i

stoga nikome ne može da bude lepa što polni nagon onemogućuje ono bespotrebno

posmatranje koje je neophodna pretpostavka svakog osećanja lepote. No i nezavisno

od toga potpuno gola žena stvara utisak nečeg nesavršenog, što teži za nečim izvan

sebe, a to je nespojivo sa lepotom. Gola žena u pojedinostima je lepša nego kao celina;

jer kao takva ona neizbežno budi osećanje da nešto traži, stvarajući time posmatraču

pre nezadovoljstvo nego zadovoljstvo. Taj moment duševne besciljnosti, cilja izvan

sebe, najjače se ističe kod uspravljene nage žene; ležeći položaj ga ublažava, naravno.

To se dobro osetilo u umetničkom prikazivanju nage žene, i kad se pretpostavljala

uspravljeno ili lebdeći, nikada nije bila sama, već uvek u odnosu prema okolini pred

kojom je mogla da se postara da rukom pokrije svoju nagotu.

Ali žena ni u pojedinačnom nije bezuslovno lepa, čak i ako predstavlja što savršenije i

sasvim besprekorno telesni tip svoga pola. Ono što ovde teorijski najviše dolazi u obzir

jeste ženski polni organ. Da je tačno mišljenje da je sva ljubav muškarca prema ženi

samo nagon detumescencije koji mu je udario u glavu, da je održljivo Schopenhauerovo

tvrđenje: „Niski, uskorameni, širokokuki, kratkonogi pol nazvati lepim mogao je samo

polnim nagonom pomućen muški intelekt: u tom nagonu nalazi se, naime, cela njegova

lepota“ – svi bi najplahovitije morali da vole ženski polni organ, nalazeći da je najlepši

na celom ženskom telu. Ali, prešavši ćutke preko nekolicine odvratnih larmadžija, koji

poslednjih godina svojom nametljivom reklamom lepote ženskog polnog organa, s jedne

strane, dokazuju da je tek potrebna agitacija pa da se poveruje u nju, pokazujući, s

druge strane, neiskrenost tih priča u čiji su sadržaj tobože ubeđeni: može se spokojno

tvrditi da nijedan muškarac ne nalazi da je specijalno ženski polni organ lep, već je,

štaviše, svakome ružan. Neka prostake ovaj deo ženskog tela naročito čulno draži, ipak

će ga baš oni smatrati možda veoma prijatnim, ali nikad lepim. Dakle ženama lepota ne

može da bude puko dejstvo seksualnog nagona: ona mu je pre upravo suprotna.

Muškarci koji su potpuno pod vlašću polnog prohteva nemaju ni najmanje smisla za

lepotu žene. To dokazuje činjenica što požele svaku ženu bez razlike, čim ugledaju

neodređene oblike njene telesnosti.

Razlog navedenim pojavama ružnoće ženskog polnog organa i nelepote njenog živog

tela kao celine može da se nalazi jedino u tome što vređaju osećanje stida kod

muškarca. Kanonska plitkoumnost naših dana omogućila je da se osećanje stida izvede

iz činjenice odevanja i da se u opiranju ženskoj golotinji nasluti samo izopačenost i

prikrivena razvratnost. Ali muškarac koji je postao razvratan ni najmanje se ne buni

protiv golotinje, jer mu ona kao takva uopšte više ne pada u oči. On više ne voli, samo

je požudan. Svaka istinska ljubav je stidljiva, kao i svako istinsko sažaljenje. Samo je

jedna bestidnost: izjava ljubavi u čiju bi iskrenost čovek bio ubeđen onog trenutka kada

je čini. To bi predstavljalo objektivni vrhunac bestidnosti koji se da zamisliti. Bilo bi tako

kao da neko kaže, recimo: ja sam čežnjiv. Ono bi bila ideja bestidnog postupka, ovo

ideja bestidne reči. Nijedno nije nikad ostvareno, jer je svaka istina stidljiva. Nema

izjave ljubavi koja nije laž: koliko su žene zapravo glupe vidi se po tome kako često

veruju u ljubavne zakletve.

Muškarčeva ljubav, koja je vazda stidljiva, jeste prema tome merilo za ono što je na ženi

lepo, a šta ružno. Ovde nije kao u logici, gde je istina merilo misli a vrednost istine njen

tvorac; nije ni kao u etici gde je dobro kriteriju za trebanje a vrednost dobroga polaže

pravo da volju upravlja ka dobrome: već se ovde, u estetici, lepota stvara tek ljubavlju.

Nema nikakvog unutrašnjeg normativnog prisiljavanja da čovek voli ono što je lepo, a

lepo mu ne prilazi sa zahtevom da bude voljeno. (Samo zato ne postoji nadindividualan,

jedino „ispravan“ ukus.) Svaka je lepota upravo i sama tek projekcija, emanacija

ljubavne potrebe. Dakle ni lepota žene ne razlikuje se od ljubavi, nije predmet na koji je

ona upravljena već je lepota žena ljubav muškarca. To nisu dve razne stvari već jedna

ista činjenica. Kao što ružnoća potiče od mržnje, tako i lepota od ljubavi. Ista ta

činjenica izražava se i u tome što ni lepota ni ljubav nemaju ničeg zajedničkog sa čulnim

nagonom, što je požudi tuđa i jedna i druga. Lepota je nešto nedodirljivo,

neprikosnoveno, što se s drugim ne da brkati; samo iz velike daljine može da se gleda

kao izbliza, ona se uklanja svakom približavanju. Polni nagon, koji teži za spajanjem sa

ženom, uništava njenu lepotu. Taknutu, posedovanu ženu niko više ne obožava njene

lepote radi.

Ovo uvodi u odgovor drugog pitanja: Šta je nevinost, šta moralnost žene?

Ovde je najbolje poći od nekoliko činjenica koje prate početak svake ljubavi. Čistota tela

– kao što je već jedanput nagovešteno – kod muškarca je uglavnom znak moralnosti i

iskrenosti. Bar su telesno prljavi ljudi retko kada čistih osećanja.

Možemo primetiti kako se ljudi koji inače ne paze baš mnogo na čistotu tela, uvek češće

i temeljnije umivaju u časovima kada se poslednjim naporom uzdižu do veće pristojnosti

karaktera. Isto tako ljudi koji nikada nisu bili čistunci, radi trajanja ljubavi, iznenada, iz

unutrašnjeg nagona, osete potrebu za čistotom. Taj mali razmak vremena često je jedini

u njihovom životu kada pod košuljuom ne izgledaju prljavi.

Pređemo li na oblast duha, videćemo da kod mnogih ljudi ljubav počinje

samooptužbama, samomučenjem i pokušajima ispaštanja. Otpočinje moralno

samoudubljivanje. Iz voljene žene kao da zrači unutrašnje prečišćavanje; pa i ako

zaljubljeni nikada s njom nije progovorio, čak i ako ju je samo nekoliko puta video iz

daljine. Taj proces, dakle, nikako ne može da ima osnova u samom voljenom biću:

voljena je suviše često šiparica, često samo krava, a često pohotljiva koketa, i obično

niko kod nje ne primećuje nadzemaljska svojstva, sem onoga ko je voli. Može li se,

dakle, verovati da je u ljubavi voljena ta konkretna ličnost? Ne služi li ona, naprotiv,

samo kao polazna tačka jednog nesravnjenog višeg pokreta?

Muškarac u svakoj ljubavi voli jedino samog sebe. Ne svoju subjektivnost, ne ono što

on, kao stvorenje opterećeno svom slabošću i niskošću, svom težinom i sitničarstvom

zaista predstavlja. Već ono što on potpuno hoće da bude i potpuno treba da bude:

njegova najličnija, najdublja, inteligibilna suština, oslobođena svih rita nužnosti, svih

gruda zemnosti. U svojoj vremensko-prostornoj delatnosti ova suština je izmešena sa

zgurom čulne ograničenosti, te ne postoji kao čist zračeći arhetip (praslika). Ma koliko

se on udubio u se, videće sebe pomućena i umrljana, i nigde neće naći ono što traži u

beloj neokaljanoj čistoti. Pa ipak, on ni za čime ne žudi toliko žarko i ništa mu nije tako

preko potrebno kao da bude potpuno samon i ništa drugo. Ali onaj cilj kome stremi ne

ukazuje mu se u jasnoj svetlosti i postojanoj čvrstini u osnovi njegovog sopstvenog bića.

Zato mora da ga zamisli izvan sebe, kako bi lakše mogao da ga podržava. On projicira

svoj ideal bića od apsolutne vrednosti, koje nije kadar da izoluje u samom sebi, na

drugo ljudsko biće; a ljubav prema tom biću znači samo to i ništa drugo. Samo ko je

sam skrivio i oseća svoju krivicu sposoban je za takav akt: zato dete još ne može da

voli. Samo zato što ljubav predstavlja najviši, vazda nedostignut cilj svake čežnje, tako

kao da je ostvaren negde u iskustvu, a ne da postoji samo u ideji; samo lokalizujući ga u

bližnjem bez ikakvih primesa i mrlja, izražavajući u isti mah baš tu činjenicu da je

zaljubljenome još toliko daleko ideal ostvarivanja: samo zato s ljubavlju može ujedno da

se probudi i stremljenje ka prečišćavanju, težnja najvišem duhovnom cilju, koji, dakle,

ne trpi telesno skrnavljenje prostornim približavanjem voljenoj ženi. Zato je ljubav

najviše i najsnažnije ispoljavanje volje za vrednošću; zato se u njoj, kao ni u čemu na

svetu, pojavljuje stvarna suština čoveka, ukleta između duha i tela, između čulnosti i

moralnosti, imajući u sebi i nešto božansko i nešto životinjsko. Čovek je u svakom

smislu potpuno sam tek kada voli. [Ne kada se igra (Schiller).] Tako se objašnjava to što

mnogi ljudi tek kada se zaljube počinju da veruju u sopstveno Ja i tuđe Ti – koji, kao što

se već odavno pokazalo, nisu samo gramatički nego i etički pojmovi istog značenja.

Zato više nije nerazumljiva velika uloga koju u svakom ljubavnom odnosu igraju imena

zaljubljenih. Tako biva jasno zašto mnogi ljudi nisu ranije prožeti ubeđenjem da imaju

dušu, nego tek u ljubavi dolaze do saznanja o svom vlastitom postojanju. Tako da

zaljubljeni, doduše, ni po koju cenu ne bi hteo da oskrnavi svojom blizinom voljenu

ženu, a ipak često nastoji da je vidi izdaleka – kako bi se uverio u njeno – svoje –

postojanje. Tako da mnogi kruti empiričar, kada je zaljubljen, postaje zaneseni mističar,

što svojim primerom dokazuje i sam otac pozitivizma, Auguste Comte, čije se celokupno

mišljenje preokrenulo posle poznanstva sa Clodilde-om de Vaux. Ne samo za umetnika

već za čoveka uopšte psihološko postoji: amo, ergo sum. [Latinski: volim, dakle jesam.]

Tako je ljubav projekcioni fenomen sličan mržnji, a ne ekvacioni fenomen sličan

prijateljstvu. Pretpostavka prijateljstva jeste istovrednost obe jedinke. Ljubav je uvek

postavljanje izvesne nejednakosti, raznovrednosti. Voleti znači nagomilati na izvesnu

jedinku sve što bismo sami hteli, ali nikad ne možemo potpuno da budemo, učiniti je

nosiocem svih vrednosti. Znamenje tog najvećeg savršenstva jeste lepota. Zato se

zaljubljeni tako često čudi, pa čak i zgražava, uverivši se da lepa žena nije i moralna.

On optužuje prirodu za prevaru što u „tako lepom telu“ može da bude „toliko

pokvarenosti“. I ne pomišlja da mu je ta žena lepa još samo zato što je još u nju

zaljubljen. Inače ga više ne bi bolela inkongruencija između duševnih osobina i

spoljašnjeg izgleda. Obična uličarka zato nikada ne izgleda lepa što je ovde u samom

početku mogućno izvršiti projekciju vrednosti. Ona može da zadovolji samo ukus

sasvim prostog čoveka. Zato i jeste ljubavnica najnemoralnijeg čoveka, podvodača.

Ovde se očito ispoljava jedan odnos suprotan moralnom. No žena je, uglavnom, samo

indiferentna. Prema svemu što je etičko. Ona je amoralna; te stoga nije kao antimoralni

zločinac, koga nagonski niko ne voli, ili đavo, koga svako zamišlja gadnim, već može da

bude podloga za akt prenošenja vrednosti. Pošto niti čini dobro niti greši, u njoj i na njoj

se ništa ne opire ovoj kolokaciji ideala u njenu ličnost. Ženina lepota samo je vidno

izražena moralnost, a i to je, u stvari, muškarčeva moralnost, koju je on, do krajnosti

pojačanu i savršenu, preneo na ženu…

Oto Vajninger, Pol i karakter,

Narodna knjiga, Beograd, 1988, str. 321-331.