artur kestler - autobiografija

7/22/2019 Artur Kestler - Autobiografija

http://slidepdf.com/reader/full/artur-kestler-autobiografija 1/17

Artur Kestler: Autobiografija (1)

Tajna dostojna života

Artur Kestler

Photo: prospectmagazine.co.uk

Ljudi se rađaju samo zato da bi se otisnuli jednim sigurnim kolosekom, kao vozovi po voznom redu;onog trenutka kad se nađete na šinama vaša volja više nije slobodna. Život vam je uslovljen spoljnimčiniocima, kao što je tvrdio Orohov: čeličnom prugom, stanicama, skretnicama. Ukoliko pristanete naove uslove, vožnja po šinama postaje navika od koje se nikad više nećete osloboditi. Stvar je u tome daiskočite iz šina pre nego što se ta navika ustali, pre nego što postanete zatočenik u kloparajućoj ćelijisopstvenog zatvora

Predstavljamo čitaocima izvod iz autobiografije Artura Kestlera, engleskog pisca jevrejsko-maĎarskog porekla, autora romana Pomračenje u podne, poznatog najvećim delom po tome što se meĎu prvima naZapadu distancirao od utopijskih ciljeva sovjetskog komunizma, obelodanivši istinu o staljinističkimčistkama i logorima. Poslednja Kestlerova knjiga, autobiografski zapis Cigle za kulu Vavilonsku nikada nije objavljena nanašem jeziku. Prevod Zorana Janića, čije delove objavljujemo u nekoliko nastavaka, ujedno je i pozivzainteresovanim izdavačima

RoĎen sam u Budimpešti, pete godine ovog veka, kao sin jedinac u oca MaĎara i majke Bečlijke. Otac mi je

bio imućan industrijalac ali je bankrotirao za vreme inaflacije tokom Prvog svetskog rata. Sve negde do1914. ţiveli smo u Budimpešti; ratne godine proveli smo najvećim delom u Beču, gde smo se nakon rata istalno nastanili.

Poznato je da je Dţon Stjuart Mil svoje prve stihove na latinskom sročio već sa tri godine. Ja lično ne mogu

se pohvaliti sličnim primerom. Pa ipak, moje prve reči na francuskom, izgovorene takoĎe u trećoj godini,ostale su sačuvane do danas. Bile su upućene našoj novoj guvernanti i činile su lakonsku tvrdnju:"Mademoiselle, pantalons mouillés".

Učio sam marljivo, čitao sa ţarom, razvijajući tako kod sebe već zarana ljubav prema matematici, fizici isklapanju pokretnih igračaka. Kada sam oko svoje desete godine postao pravi majstor za zamenu osigurača i

popravku električnih lampi, a ubrzo zatim montirao čak i jednu podmornicu što je uspešno krstarila našomkadom, doneta je, sasvim u skladu sa mojim sopstvenim ţeljama, odluka da jednog dana podjem naPolitehnički univerzitet. Dakle, dosledno tome, po svršetku osnovne škole upisao sam se u Real-schule koju

sam pohaĎao sledećih sedam godina, isprva u MaĎarskoj a zatim u Austriji.

Školski sistem Austrougarske monarhije pruţao je mogućnost trojakog školovanja za polaznike izmeĎudesete i osamnaeste godine: Gymnasium, gde se sticalo filološko obrazovanje, sa naročitim naglaskom nalatinskom i grčkom jeziku; Real-schule, specijalizovanu za naučne discipline i moderne jezike, te Real-



gymnasium, koja je bila nešto na sredini izmeĎu ovih dveju prethodnih. PohaĎao sam Real-schule, s

obzirom na to da mi je najviše odgovarala.

Od detinjstva pa do studentskih dana, sem šaha kojim sam se bavio iz hobija, paţnju mi je najvišezaokupljala matematika kao i pojedine nauke. Naročito sam bio fasciniran geometrijom, algebrom i fizikom,

uveren pritom - više nego negdašnji pitagorejci i alhemičari - da je u ovim oblastima znanja sadrţano rešenjei odgovor na tajnu svekolikog postojanja. Verovao sam da su svi ključevi univerzuma skriveni u nekakvoj

briţljivo čuvanoj formuli, nalik na kombinaciju sefa, nalik na kamen mudrosti. Posvetiti se rešavanju ovetajne izgledalo mi je kao jedini cilj dostojan ţivljenja.

Budimpešta, 1914.Photo: wordpress.com

Teško je preneti zanos i uzbuĎenje deteta koje gorljivo nastoji da raščini tajne Pitagorinog trougla,Keplerovih zakona o kretanju planeta ili Plankove teorije kvanta. To se uzbuĎenje u osnovi ne razlikujemnogo od uzbuĎenja nekog istraţivača koji, iako svestan činjenice da njegov cilj leţi u jednoj usko

omeĎenoj i odreĎenoj oblasti, iz časa u čas biva nošen nekom nesvesnom, detinjastom nadom kako ćenabasati na rešenje te vrhunaravne tajne. Feničanske galije plovile su nepoznatim morima u potrazi zaHerkulovim stubovima, a mogućno je čak da je i kapetan Skot putovao linijom nekakve nama nepoznate

nade da na Juţnom polu zbilja postoji otvor u kome se, u leţištu od leda, obrće osovina Zemlje. Odvavilonskih zvezdočataca pa sve do slavnih renesansnih naučnika i umetnika, u ţudnji za istraţivanjem leţi

jedna od glavnih pokretačkih sila ljudskog delovanja, pa je stoga sasvim razumljivo što bi još u Geteovodoba teško bilo zamisliti nekoga ko bi pomislio da kaţe kako ga nauka ne zanima ili da mu je umetnostdosadna. Zahvaljujući sve većoj količini činjenica i specijalizaciji u istraţivanju, ovo i ovakvo opšteinteresovanje u najvećoj je meri oslabilo i potpalo pod monopol tehničara i specijalista. Od sredine XVIIIveka naovamo, fizika, hemija, biologija i astrofizika počinju da blede i da nestaju kao sastavni element

jednog celovitog obrazovanja. No, u danima pre relativizma, pojedinci koji nisu usko specijalizovani imali

su još uvek mogućnosti da drţe korak sa opštim razvojem nauke. Moje sazrevanje pada pod završne godineove ere, kada nauka još nije zadobila do te mere formalni i apstraktni karakter da je za običnog čoveka

postala praktično nedostupna.

Heroji moje mladosti bejahu oličeni u Darvinu, Spenseru, Kepleru, Njutnu, Mahu, Edisonu, Hercu iMarkoniju - tim bafalo bilovima što su jezdili duţ granica neotkrivenog. Kao svoju Bibliju uzimao sam

Hekelovu knjigu "Tajne sveta". U ovoj klasičnoj i popularnoj knjizi, objavljenoj na prelomu dvaju stoleća, pominje se nekih sedam "zagonetki svemira", od kojih je šest navodno već "definitivno rešeno" (računajućitu i prirodu materije kao i poreklo ţivota), dok se za sedmu, pitanje slobodne volje, deklarativno tvrdi kako

predstavlja "čistu dogmu, zasnovanu na iluziji i stoga nepostojeću".

Nema ničeg utešnijeg za jednog četrnaestogodišnjaka nego saznanje da su sve tajne univerzuma većrasvetljene. No ipak, uprkos svemu, negde u dnu moje svesti tinjala je i dalje sumnja da u tu listu,

zahvaljujući nekakvom previdu, nije bio uvršten paradoks beskonačnosti i večnosti.



Photo: Stock

Beskonačno i večno - da li u tom grmu leţi zec? Jednog dana u Budimu, za vreme letnjeg raspusta godine

1919, leţao sam nauznak na padini nekog breţuljka zagledan u plavetnilo neba nad sobom. Ravnomerna, beskrajna, providna, neţna i blaga plavet natapala mi je oči. Pao sam u stanje mističnog ushićenja - jedno od

onih stanja spontanog prosvetljenja koja su tako česta u detinjstvu, no koja sa godinama postaju sve reĎa ireĎa. Utom, na vrhuncu tog prizora neizmerne lepote, kroz glavu mi silovito sinu sva paradoksalnostčinjenice da je prostor beskonačan. Zamislimo strelu, nekakvu super-strelu, odapetu u svemir super-snagom

pomoću koje će svladati uticaj Zemljine teţe, proći pored Meseca, odoleti privlačnim silama Sunca - ali

zatim? Preleteće meĎuzvezdane prostore, proći će pored nekih drugih sunaca, nekih drugih galaksija i

spiralnih maglina, prevaliće Mlečni put, Medeni put, Kiseli put - ali šta dalje? Leteće i leteće, prestizaćesazvezĎa, nove galaksije i nova sazveţĎa i ničega neće biti da je zaustavi, nikakvog kraja ni granice kako u

prostoru tako ni u vremenu - a što je najgore od svega, nisam tu ništa bio izmislio, radilo se o nesumnjivojistini. S kojim pravom nebo sme biti tako plavo i očaravajuće lepo ako u svom osmehu krije najuzvišenijutajnu, tajnu nad tajnama koju nije spremno nikad nikom da oda? Takav isti osmeh što dovodi do besa i očajamoţe se videti jedino na licu odraslih kada su čvrsto rešeni da uskrate detetu odgovor na neko pitanje,

okrutno i mimo svakog zakona odričući mu njegovo najsvetije pravo - pravo da sazna. Pravo na saznanje nemoţe se nikome uskratiti ni poreći – inače bi ovo ljudsko stvorenje ovde, sa očima kojim gleda i s razumomkojim prosuĎuje, bilo lišeno svakog smisla.

Sama pomisao kako će beskonačnost ostati nerešena zagonetka bila mi je nepodnošljiva. Utoliko pre što bejah već naučio da se konačne veličine kao što je Zemlja - ili kao što sam ja koji se o nju naslanjam -

saţimaju do nule ukoliko se podele sa beskonačnom veličinom. Matematički, dakle, ako je svemir beskonačan, Zemlja se svodi na ništa i ja se svodim na ništa i svačiji ţivot je ništa, i godine i vek su ništa. To je bila besmislica, u tom računu mora da mi se negde potkrala neka greška, ali odgovor na ovu zagonetkumoţe se, zacelo, naći čitanjem novih knjiga o gravitaciji, elektricitetu i višoj matematici. Nije li Hekel

povodom poslednje zagonetke obećao kako će se do njenog rešenja prodreti u roku od nekoliko godina?

Moţda sam upravo ja za to bio izabran? Kako je izgledalo da se niko drugi ne uzbuĎuje toliko oko svemira istrele kao ja, tim pre sam verovao u tu mogućnost.

ŢeĎ za apsolutom je stigma kojom su obeleţeni svi oni koji ne mogu naći zadovoljenja u relativnom svetusada i ovde. Moja opsesija strelom bila je početna faza traganja. Onog časa kad je izgubilo svaku vrednost,

beskonačno kao cilj ustupilo je mesto utopiji ove ili one vrste. U pitanju je bilo isto ono traganje što će meodvesti u Obećanu zemlju kao i u Komunističku partiju.

Pred sobom sam imao jasnu predstavu strele koja se cepa po duţini na dva jednaka i simetrična dela. Obe polovine nastavile su let u različitim pravcima, jedna simbolišući akciju a druga kontemplaciju. Sećam sedobro kad se strela razdvojila. Dogodilo se to jednog proletnjeg jutra 1924. godine. Sedeo sam na klupi u

Folksgartenu, bečkom parku opevanom od strane mnogih pesnika, a kraj mene na klupi leţala je hrpa knjiga. Na vrhu gomile nalazio se pamflet o poslednjim arapskim zločinima u Palestini, sa uţasnim detaljima o decikoja su kao u doba Iroda bila sasečena sabljama, o jevrejskim naseljenicima koje bi pre egzekucije prvo



oslepili i kastrirali, o pasivnom stavu britanske mandatske vlade koja je Jevrejima uskraćivala čak i to da senaoruţaju radi samoodbrane.

Photo: koestlertrust.org.uk

Čitajuci pamflet gušio sam se od nemoćnog gneva. Kao većina ljudi koje muči hronična indignaci ja - dok

ostale muči hronična konstipacija - osetio sam i sam, u nekakvoj vrsti napada, kako adrenalin počinje da mistruji venama a svaki mišić grčevito poigrava od ţelje za akcijom. U ovakvim prilikama na raspolaganjunemate veliki izbor mogućih reakcija, počećete da drhtite ili ćete dobiti tikove svojstvene kolericima, ili ćetesesti i napisati revolucionami traktat, ili ćete prosto-naprosto dobiti čir. Konačno, prekinuvši sa čitanjem i

povrativši nekako svoj unutrašnji mir, utonuo sam, po običaju, u san jarenje kako bi najbolje bilo da svoj

ţivot posvetim stvarima progonjenih, kao borac i pisac knjiga sto će probuditi uspavanu savest čovečanstva.

Još uvek u zagrljaju tog sna, dohvatio sam sledeću knjigu sa gomile i otvorio je na već označenoj stranici.Pogled mi se zaustavio na uvodu Hermana Vejla u Ajnštajnovu teoriju relativnosti. Fraza koju sam u taj mah

pročitao kosnula me je takvom ţestinom da mi je njen sadrţaj ostao u sećanju do dana današnjeg. Opštateorija relativnosti, kako je tu stajalo, prevodi ljudsku uobrazilju "preko vrhova glečera koje ni jedno ljudsko

biće dotle nije istraţilo". Video sam Ajnštajnovu formulu koja je tako snaţno potresla temeljima sveta -

masa pomnoţena sa kvadratom brzine svetlosti jednaka je energiji - video sam je slikovito kako lebdi u

nekoj vrsti izmaglice povrh glečera a ta slika bila je ispunjena nekim beskrajnim spokojem i tišinom. Patnjeljudi što su krčili pionirske puteve u Svetoj zemlji prestale su da imaju ikakav značaj. Sudbina ovihnesrećnika morala bi se posmatrati sa isto onakvim meditativnim, uzvišenim i bezličnim pogledom kakvimse posmatraju zvezde kad prelaze u nove, kakvim se posmatraju sunčane erupcije ili šume kad erodiraju umočvare. Tu promenu perspektive pratila je i psihološka promena kod mene. Namesto osećaja gušenjagnevom, obuzeli su me potpuni mir i svezamiruće "okeansko čuvstvo".

Moţda sve ovo danas deluje pomalo kao isprazna retorika, utoliko pre što iza svakog razgovora o sopstvenoj podeljenoj ličnosti redovno stoji svojevrsna taština – utolik o pre kad je reč o pojedincu iz Srednje Evropečija je duša već odmalena zatrovana onim Geteovim: "Dve duše ţive, ah, u mojim grudima". No, da bi sedosledno drţali istine, duţan sam da istaknem to prisustvo "dveju duša" u sebi, ne samo stoga što mi nikadnije pošlo za rukom da se rešim te podvojenosti, nego i stoga što će taj unutarnji rascep pratiti ovaj izveštajkao jedan od njegovih stalnih lajtmotiva. To se ogleda i u antitetičnom naslovu pojedinih mojih knjiga: Jogi

i komesar , Pomračenje u podne, Besk onačnost i ništavilo, Dolazak i odlazak itd.

Jedne oktobarske noći godine 1925, vratio sam se kasno kući nakon duge rasprave o slobodnoj volji ideterminizmu koju sam vodio sa izvesnim ruskim studentom po imenu Orohov. Orohov je bio socijalist i

najverodostojnija inkarnacija nekog junaka Dostojevskog koju sam ikada sreo; izgledao je kao da je upravo

sišao sa stranica Zlih duhova: bio je ruţan, strastven, napaćen i iskren. Godinu dana kasnije izvršio je



samoubistvo zbog izuzetno siromašnih prilika u kojima je ţiveo, skočivši jedne noći sa mosta u zaleĎeniDunav.

Tokom diskusije u Orohovljevoj oskudno nameštenoj sobici on je uporno zastupao determinističkostanoviše, dok sam ja tvrdio da je čoveku, uz izvesna ograničenja, data sloboda da po svojoj volji odluču je i

da u svojim rukama drţi sopstvenu sudbinu. Iako kod Orohova nije bilo ni kapi alkohola, jedino nešto malotankog čaja, izišao sam sasvim opijen i kao van sebe. Napolju je pljuštala kiša, nisam od kuće poneo nikišobran ni šešir, ali mi je ipak pričinjavalo zadovoljstvo to što mi se hladna kišnica sliva iza okovratnika i utankom mlazu curi niz kičmu. Ulice su bile puste. Stigao sam kući kao u nekom bunilu, uzeo u ruke šibice i

bez ţurbe spalio svoju upisnicu... Ovaj dokument, u Austriji poznatiji kao "indeks", predstavljao je sveti

papir svakog studenta: tu su unošeni poloţeni ispiti, tečajevi koje je ovaj pohaĎao kao i najvaţniji detalji uvezi s njegovim studijama. Spaljivanje mog indeksa doslovno je značilo i to da sam spalio sve mostove zasobom i da je sa mojom karijerom budućeg uspešnog graĎanina i inţenjera svršeno.

Photo: Life

Razlozi koji su me naveli na ovaj naizgled bezuman gest počivali su u nekom osećanju iznenadne bliskosti isrodnosti sa samim ludilom. Diskusija sa Orohovim dovela me je u stanje koje mogu opisati jedino kao

snaţan talas "okeanskog čuvstva", a u tom stanju sve vrednosti bejahu se preokrenule naglavce. Izgledalo mi je sasvim očigledno da je zdrav razum apsurdan. Još je Kant dokazao kako razum mora da abdicira pred problemima od istinske vaţnosti, kao recimo pred problemom večnosti i beskonačnosti. Ajnštajn je zadaocoup de grace zdravom razumu. Inflacija sa svojim cenama od stotinu kruna po vekni hleba srozala je

ekonomske standarde na goli apsurd. Ţivot je predstavljao haos, a razumna karijera u središtu haosa ludilo.

Danas moţda ovo zvuči poput neosnovane intelektualne spekulacije, no onih dana verovao sam u to bezrezervno - do te mere da sam smatrao da ljudi koji svoj ţivot vode po diktatu zdravog razuma nezasluţuju ništa drugo do prezir i saţaljenje.

Nisam imao baš nikakvog plana osim da "vodim svoj sopstveni ţivot". Da bih to i ostvario, morao sam da"iskočim iz koloseka". Ovaj metaforički kolosek predstavljao sam samom sebi kao par beskrajnih, na trulim

pragovima učvršćenih šina. Ljudi se raĎaju samo zato da bi se otisnuli jednim sigurnim kolosekom, kaovozovi po voznom redu; onog trenutka kad se naĎete na šinama vaša volja više nije slobodna. Ţivot vam jeuslovljen spoljnim činiocima, kao što je tvrdio Orohov: čeličnom prugom, stanicama, skretnicama. Ukoliko

pristanete na ove uslove, voţnja po šinama postaje navika od koje se nikad više nećete osloboditi. Stvar je utome da iskočite iz šina pre nego što se ta navika ustali, pre nego što postanete zatočenik u kloparajućoj ćeliji sopstvenog zatvora.


Kibuc, tlo utopije

Artur Kestler



Photo: unpattotranoi.it

U Hefcebu sam stigao jedne aprilske večeri 1926. godine. Prvi pogled na naselje me je prenerazio. Prenekoliko dana iskrcao sam se u Haifi i još uvek sam bio pod utiskom veselog orijentalnog šarenilatamošnjih luka i arapskih bazara. Sada sam se obreo u nekakvoj bednoj, oskudnoj oazi smeštenoj usrcu divljine, sačinjenoj od drvenih baraka okruženih nekakvim kržljavim povrtnjacima. Barake nisu

bile nimalo nalik na one brvnare iz pionirskog razdoblja Amerike, kakve poznajemo sa ilustracija iz

novina - pre su ličile na neke dotrajale straćare u kojima bi, ako već moraju da biraju između njih i

rashodovanih železničkih vagona, pristali da žive samo poslednji beskućnici iz Evrope

Predstavljamo čitaocima izvod iz autobiografije Artura Kestlera, engleskog pisca jevrejsko-maĎarskog porekla, autora romana Pomračenje u podne, poznatog najvećim delom po tome što se meĎu prvima naZapadu distancirao od utopijskih ciljeva sovjetskog komunizma, obelodanivši istinu o staljinističkimčistkama i logorima. Poslednja Kestlerova knjiga, autobiografski zapis Cigle za kulu Vavilonsku nikada nije objavljena na

našem jeziku. Prevod Zorana Janića, čije delove objavljujemo u nekoliko nastavaka, ujedno je i poziv

zainteresovanim izdavačima

Moji roditelji bili su jevrejskog porekla ali potpuno otuĎeni od jevrejske religije i tradicije, te sam usled toga

dobio potpuno liberalno vaspitanje. Uprkos tome, još za studentskih dana pridruţio sam se borbenojcionistickoj organizaciji na univerzitetu i postao jedan od osnivača austrijskog krila "Lige cionistickihaktivista" Jabocinskog. Tako sam, moglo bi se reći, došao do judaizma spolja, pre kao dobrovoljac negolikao ţrtva proganjanja.

Nekoliko meseci po napuštanju studija krenuo sam za Svetu zemlju kako bih se pridruţio jednom od prvihkibuca, Hefcebi - koji se nalazio na planini Gilbo – ne bih li tu zaorao tle utopije.

Cionski naseljenici polazili su od uverenja da se za preporod jevrejske nacije nuţan preduslov krije uizgradnji društva sličnog kao i kod ostalih naroda, dakle sa čvrstom bazom seljaka i manuelnih radnika. Da

bi konačno počeli da ţive normalnim ţivotom, morali su prvo preokrenuti socijalnu piramidu geta u či jim su

okvirima vekovima bili osuĎeni na parazitski ţivot zelenaša, trgovaca i preprodavaca. Obećana zemlja postaće zaista njihova samo ukoliko je budu obraĎivali sopstvenim rukama. Ili, kako je to formulisao jevrejski pesnik Bjalik: "Dok ne utrošim svoju snagu, neću poţnjeti plod".

Po liniji tog novog shvatanja oblikovao se karakter i cionistickog pokreta. U pokliču "ObraĎujmo ponovozemlju!" nije bio sadrţan nikakav romantičarski hir; taj poklič izraţavao je istorijsku nuţnost.

Jednom kada su tu nuţnost uvideli, prihvatili su je slepo, sa onim karakterističnim jevrejskim zanosom štoide do nekog skoro mističnog oboţavanja fizičkog rada, "rada koji oplemenjuje". Kult rada ideološki jeupotpunjen marksističkom klasnom borbom, tolstojevskom etikom i jevrejskim mesijanstvom. Ova

čudnovata mešavina nacionalne renesanse i socijalističke utopije biće sprovedena u ţivot ponajvišezahvaljujući osnivanju malih zajednica ili komuna, što će Izraelu utisnuti pečat jedinstvenog društvenogeksperimenta.



Photo: ynetnews.com

Dolina Izraela prostire se u širokom luku od Sredozemlja do Jordana. Kao nekad u biblijska vremena, to je idanas najplodnija ravnica u Palestini. Godine 1926. bila je to uglavnom pustinja gde su harali malarija, tifus

i pljačkaške horde beduina. Po okolnim brdima, na obodu doline, leţala su raštrkana blatnjava arapska sela,stapajuci se u nekoj vrsti prirodne mimikrije sa ljubičastom izmaglicom što lebdi nisko iznad zemlje i stenja.Dolinom su se pruţala prva pionirska naselja Jevreja, bodući svima oči svojim belim, četvrtastim zgradama.Bio je to izazov i okolini i stanovnicima koji tu od davnina ţive.

Hefceba je u to vreme zauzimala najistureniji poloţaj prema istoku, što će reći da je najdublje zadirala učisto arapsku teritoriju. Kako je leţalo nek ih tri stotine stopa iznad nivoa mora, u samom naselju je vladala

izuzetno teška klima. (Dolina Izraela spušta se na istok sve dok ne dodirne dolinu Jordana, inače najvećudepresiju na Zemlji.) Leti su vladale nesnosne vrućine a da stvari budu gore duvao je i kamšin, vreli

pustinjski vetar što deluje izuzetno razdraţujuće na ljude - drevni turski zakoni uzimali su kao olakšavajućuokolnost ukoliko bi neko ubistvo bilo počinjeno za vreme kamšina. U izobilju je bilo komaraca, mušica,

bubašvaba i stenica svake vrste - jedino izobilje koje je priroda bila kadra da ponudi u ovim krajevima gde je

tlo bilo suvo i kamenito a plug nije zaorao površinu čitav milenijum i po pre dolaska prvih doseljenika uHefcebu. Doseljenici su najvećim delom bili advokati, arhitekti i doktori filozofije iz Beča i Praga. Niko odnjih nije dotle imao iskustva u zemljoradnji i teškim fizičkim poslovima. Naselje je podignuto u podnoţjuGilboa, brda na kome je Jošua porazio Amerite i postavio Sunce na nebo.

U Hefcebu sam stigao jedne aprilske večeri 1926. godine. Prvi pogled na naselje me je prenerazio. Prenekoliko dana iskrcao sam se u Haifi i još uvek sam bio pod utiskom veselog orijentalnog šarenila tamošnjihluka i arapskih bazara. Sada sam se obreo u nekakvoj bednoj, oskudnoj oazi smeštenoj u srcu divljine,sačinjenoj od drvenih baraka okruţenih nekakvim krţljavim povrtnjacima. Barake nisu bile nimalo nalik na

one brvnare iz pionirskog razdoblja Amerike, kakve poznajemo sa ilustracija iz novina - pre su ličile na nekedotrajale straćare u kojima bi, ako već moraju da biraju izmeĎu njih i rashodovanih ţelezničkih vagona, pristali da ţive samo poslednji beskućnici iz Evrope. Jedine betonske zgrade bile su staja za stoku i jednačetvrtasta, belo okrečena kuća gde su ţivela deca iz naselja, odvojeno od svojih roditelja. Ne znam ni sam

kako sam zamišljao da će naselje izgledati, ali ovome se svakako nisam nadao.



Photo: wordpress.com

Bilo je vreme za večeru kad sam stigao; muškarci i ţene okupljali su se u jednoj drvenoj baraci koja im jeočito sluţila kao zajednička trpezarija. Posedali su na klupe, za stolove sklepane od grubo tesanih borovihdasaka, poloţenih preko drvenih nogara. Većina prisutnih imala je izmeĎu dvadeset i trideset godina, ali suzbog iznurenosti i fizičke iscrpljenosti delovali mnogo starije. Sedeli su, nalakćeni o sto i oborenih glava nadtanjirima jeli supu u potpunoj tišini, isuviše umorni za bilo kakav razgovor. Iako su im lica bila opaljenasuncem, niko od njih nije izgledao dobrog zdravlja. Većina je bila posuta bledim malaričnim mrljama; na

ogrubelom tenu ţena bejaše vidan učinak napornog rada i ovdašnjeg teškog podneblja. Niko na mene nijeobratio paţnju niti me je iko išta pitao kad sam se pojavio. "Konačno", pomislio sam; tek kasnije postaćusvestan neme, neprekidne paţnje s kojom cela zajednica nadzire svaki, pa i najmanji korak pridošlice.

Upitao sam za Getiga, jednog od voĎa komune (i mog starog poznanika iz studentskog udruţenja), koji jeveć bio upoznat sa tim da treba da doĎem. Rekli su mi da leţi bolestan od malarije. Bez daljih komentara,

moj sabesednik se primače bliţe svom susedu na klupi da bi mi napravio mesta. Sedoh dakle na ponuĎenomesto, sa vrha stola već je počela da kruţi zdela sa supom i vekna hleba, od ruke do ruke, a niko se od mojihsuseda još nije raspitivao ni ko sam ni šta ţelim. Danas, kao i u ono vreme, jedno od ključnih pravila

palestinskih komuna glasi da se svakom putniku-namerniku hrana i postelja pruţe bez ikakve nadoknade i bez suvišnih pitanja.

Večera se sastojala od kozjeg sira, hleba, čorbe od crnog luka i maslina. Podnevni obrok idućeg dana bio jeisti: za doručak smo imali čaj, salatu od luka i sveţe povrće. Meso smo dobijali jednom nedeljno, na sabat.

Slučajno sam stupio u razgovor sa susedom na mojoj desnoj strani. Bio je to crn i ispijen čovek, sanaočarima debelih stakala na duboko izbrazdanom licu koje je odavalo unutarnju snagu, inteligenciju i

blagost. Njegovo ime je bilo je Lebl - tačnije, dr Lebl.

Photo: roadtostatehood.org

Objasnio sam Leblu kako sam došao sa namerom da se pridruţim njihovoj komuni. "A zašto?", upitao me jene diţući pogled s tanjira. Rekoh da ne znam, ali da sam spreman da radim kod njih godinu-dve, a posle toga

bih moţda potraţio posao u Tel Avivu ili okušao sreću u politici. Lebl nije progovarao ni reči. Srkao je supui ţvakao hleb, usredsreĎen na ritual uzimanja hrane, kao neko ko je obuzet stalnom borbom da sačuva golufizičku snagu. Tako jedu samo najteţi bolesnici i zatvorenici u konc-logorima koji dobro znaju da je svaka



izgubljena kalorija, istovremeno, i šansa manje da se preţivi. Malo zatim objasnio mi je da je zbogekonomske krize porastao priliv onih koji bi hteli da ţive u kolektivnim naseljima, toliko da ih je

jednostavno nemoguće sve primiti. Opazivši izraz poraţenosti na mom licu, dodade da će ipak porazgovaratisa sekretarom - sekretar je bio voĎa i upravnik komune - i da će pogledati šta se moţe učiniti kako bih ipak ostao nekoliko nedelja na probnom radu.

Da bi neko bio prihvaćen kao punopravni član komune morao je prvo da proĎe kroz inicijalni period - neku

vrstu kaluĎerskog novicijata - gde su njegovi fizički kvaliteti i socijalna prilagodljivost bili odmeravani i procenjivani od strane cele zajednice. MeĎutim, kako ću tek naknadno saznati, već prilikom mog prvograzgovora sa Leblom ostali su me krišom bili podvrgli ispitivanju i još tada doneli o meni povoljan sud. Istokao i u manastir ili u samostan, u komunu se nije moglo ući na godinu-dve. Tek u poslednje vreme postalo je

uobičajeno da se mladi ljudi pridruţe komuni i u njoj provedu od šest meseci do godinu dana, da bi kasnije prešli u grad i tamo nastavili karijeru. No u prvim danima Hefcebe, ulazak u komunu značio je i odluku zaceo zivot.

Photo: roadtostatehood.org

Dobio sam krevet u zagušljivoj i oskudno nameštenoj sobici koju sam delio sa još dvojicom. Soba je

zauzimala jednu polovinu barake, a u drugom delu je ţiveo jedan bračni par. Kroz tanku drvenu pregradumogli smo da čujemo svaku njihovu reč i svaki zvuk, kao da ţive u isto j prostoriji s nama. Ovaj nedostatak

privatnosti, koji se protezao na kupaonicu i zajednički nuţnik, iziskivao je od naseljenika moţda čak i većenapore od same borbe protiv raznoraznih bolesti i fizičke iscrpljenosti. Glavni princip svake komune glasio

je da na prvo mesto dolazi briga o deci i ţivotinjama, a tek potom i briga o odraslima. Stoga bi u svakomnovosagraĎenom naselju bila prvo ozidana betonska staja, a tek zatim i zajednička kuća za decu; umeĎuvremenu, ljudi i ţene iz naselja i dalje bi ţiveli pod šatorima ili u kolibama, katkad čak i godinama. Tusilom nametnutu tegobnost diktiralo je s jedne strane siromaštvo, a s druge njihova kolektivističkaideologija. Naseljenici su komunu smatrali nekom vrstom mističke zajednice gde ljudi dele ne samo ličnu

svojinu nego i misli, osećanja i najintimnije aspekte ţivota – sa jedinim izuzetkom seksualnog ţivota. Na promiskuitetne sklonosti gledalo se kao na simptom individualne slabosti i socijalne neprilagoĎenosti.Ponekad su se, naravno, dešavali konflikti i tragedije meĎu polovima, ali samo u izuzetnim slučajevima - jer,

kao što se moţe pretpostaviti, seksualna glad je umnogome bila oslabljena usled stalne premorenosti i nekeneutralne familijarnosti što je vladala u komuni. Time se, pored ostalog, moţe objasniti i pojava onog

neobičnog fenomena da se izmeĎu muškaraca i ţena u okviru iste zajednice redovno razvijala incestna barijera - usled čega se javljala teţnja ka egzogamiji, to jest brakovi su se najčešće sklapali sa osobom izneke druge komune.

Prvog jutra po dolasku dobio sam zaduţenje da radim na strmom obronku jednog breţuljka, gde je trebaloraskrčiti zemljište za buduće povrtnjake. Pred nama je, obeleţen drvenim kočićima, leţao komad neplodnogi dotle neobraĎivanog zemljišta što kao da se sastojalo od samog stenja. Kamenje smo morali prvo da

skupljamo na gomilu, a zatim da ga odnosimo u košarama od pletenog pruća. Kada smo uklonili najvećekamenje, nastali krug raščišćenog tla trebalo je prekopati motikama. Već nakon sat ili dva ovakvog radaruke su mi bile pune ţuljeva, u glavi, povezanoj vlaţnom maramicom, počinjalo je da mi se vrti, dok u telu



nije bilo koščice koja me nije bolela. Lebl, sada u svojstvu nadzornika naše grupe zaduţene da radi nakrčenju zemljišta, posmatrao me je krajičkom oka i u više navrata predloţio da malko stanem i predahnem;tek krajem prve nedelje počeo sam da se navikavam na ritam takvog rada i da stičem veštinu kako da uloţimnajmanji napor pri svakom pokretu.

Probni period je u mom slučaju potrajao nekih četiri-pet nedelja. Nastojao sam svim silama da sakrijem

svoju odvratnost prema ašovu - tom zarĎalom i blatnjavom ašovu što se tako razlikovao od svetlog simbolamojih snova o slobodi. U maloj zajednici, gde svako svakog budno nadzire, nemoguće je bilo sakriti inajmanju crtu karaktera; čak su i neko prolazno osećanje, trenutna senka nezadovoljstva ili prvi nagoveštaj

prijateljstva i mrţnje bili odmah svima znani. To nije posledica meĎusobnog ogovaranja ili uhoĎenja, već pre neka vrsta šestog čula što se razvija u kompaktnoj masi zajednice, registrujući unutrašnje potrese u pojedincu sa preciznošću seizmografa. Članovi komune usled toga ţive sa stalnim osećanjem sopstvenetransparentnosti - kao da ih prati neka nevidljiva rendgenska kamera od koje se niko nigde ne moţe sakriti.U najvećem broju slučajeva to je pre ili kasnije nuţno dovodilo do psihološke krize. Od dve osoba jedna nijeu stanju da izdrţi taj napor i posle dve ili tri godine obično zauvek napušta komunu. Oni koji ostanu, pak,vremenom se toliko uspešno prilagode da u roku od nekoliko godina nisu više sposobni ni za kakav drugioblik ţivljenja.

Po isteku predviĎenog probnog perioda, Lebl mi je najučtivije saopštio da je savet komune, uzevši u obzir činjenicu da nisam pokazao dovoljnu psihološku i fizičku zrelost za ţivot u zajednici, doneo odluku da prednost ukaţe ne meni, već drugoj dvojici kandidata. Tu vest sam primio sa pomešanim osećanjemrazočaranja i polusvesnog olakšanja. Teškoće koje sam naveo bile su stvarne, ali da sam u sebi nosio istinski

poziv, zacelo bih uspeo da ih prevladam. U isto vreme, nije baš lako pomiriti se sa činjenicom da nisamuspeo u svojim planovima i, mada je sasvim jasno da nisam bio dorastao takvom ţivotu, neugodna mi je idan-danas pomisao na pretrpljeni neuspeh.

Photo: Google Earth

Moj je osećaj poraţenosti, bez sumnje, bio uslovljen povreĎenim ponosom, no isto tako i činjenicom da samsa Leblom, Getigom i ostalima za ovih nekoliko nedelja postao vrlo blizak - a i sam ţivot u Hefcebi, uz to,delovao je opčinjavajuće. Prirodu te privlačnosti teško je objasniti. Hefceba u ranim danima nije

predstavljala samo socijalni samostan nego, istovremeno, i jednu plaho romantičnu, pionirsku avanturu.Straţariti na mesečini u podnoţju Gilboa, sa nekakvom starom puškom u ruci, doţivljaj je koji se nikad ne

zaboravlja. Ne zaboravlja se ni ono blaţenstvo sabatnih jutara kada su fizički odmor, čista košulja izkomunalne perionice i meso za večeru donosili sobom ukus najreĎeg luksuza. Ostaje u sećanju zauvek i ononeizrecivo osećanje da čovek počinje da pušta svoje korenje u još neukroćenoj zemlji, da se izmeĎu njega iostalih ljudi počinju da obrazuju jedinstvene veze - organske veze čvrste kao veze izmeĎu biljaka puzavica i

prašumskog drveća. Verujem da od ranih hrišćanskih zajednica nije bilo čudnijeg bratstva od tih prvih

komuna u Palestini.

Ţivot u Hefcebi je značio (i još znači u nekim delovima zemlje, recimo u pustinji Negib) herojski ţivot unemaštini i oštru, tegobnu borbu na samoj granici ljudske izdrţljivosti. Ovde nije bilo institucija ni



pogodnosti kakve pruţa neka normalna društvena zajednica. U divljoj zemlji nije bilo čuvara reda,uniformisanih policajaca koji bi štitili naseljenike. Ljudi su stoga ţiveli sa jednom rukom na plugu a sdrugom na oruţju, kao u doba povratka iz vavilonskog izgnanstva. Svi oblici najamnog rada bili su

zabranjeni. Isto tako i privatno vlasništvo, kao i upotreba novca. Članovi komune radili su do krajnjihgranica svoje izdrţljivosti da bi, zauzvrat, dobili samo najnuţnije za ţivot: sobu i krevet, redovno sledovanje

sapuna, četkicu za zube, radno odelo, štampani materijal i markice za pismo - a pomenuti artikli poticali su

iz komunalne radnje osloboĎene takse. Deca su podizana pod nadzorom učiteljica i paziteljica u jednojzajedničkoj zgradi, napravljenoj za svu decu. Novac iz cele komune čuvao se kod jednog blagajnika i sluţio

je za trgovinu sa spoljnim svetom, no i to uglavnom samo na papiru. Komuna je, naime, svu neophodnu

robu kupovala na kredit u kooperativnim radnjama Jevrejskog sindikata, a svoje proizvode ustupala je

drugim podruţnicama pomenute organizacije. Deca koja su roĎena i odrasla u komuni nikad nisu imala prilike da vide novčanicu ili kovani novac; ona bukvalno nisu poznavala vrednost novca niti su znala čemusluţi.

Kao rezultat svega toga došlo je do nekog čudnovatog otuĎenja od stvarnosti. Ţivot u Hefcebi je bio teţak,ali u isto vreme ljudi su bili pošteĎeni svake brige o novcu, pošteĎeni uobičajenih problema normalnedruštvene egzistencije. Komuna se starala o svim potrebama čoveka, od roĎenja pa do smrti.

U vreme kada sam po prvi put kročio u Hefcebu postojalo je izmeĎu dvadeset i trideset kolektivnih naselja uPalestini. Kada je proglašena nezavisnost Izraela, njihov je broj narastao na stotinu i dvadeset; u vreme kada pišem ove redove (1951) ona se broje već na preko dve stotine. Za razliku od ostalih utopijskiheksperimenata, Spartakovog "Grada Sunca" ili "Nove harmonije" Ovenovih sledbenika, eksperimenata štosu već unapred bili osuĎeni na neuspeh, palestinske komune uspele su da se odrţe kao neka vrsta stabilne

ruralne zajednice; u nekim od najstarijih naselja deca koja su tu roĎena pripadaju već trećoj generaciji. Stvar koja zasluţuje najviše divljenja kada je rec o Hefcebi, bez sumnje, jeste činjenica da je uopšte opstala.

Bilo bi, s druge strane, pogrešno preuveličavati socijalni značaj ovih jedinstvenih zajednica ili ih htetiupotrebiti kao model za neki širi oblik društvenog eksperimenta većih razmera. Ţitelji ovih naseobina

predstavljaju elitu dobrovoljaca; rigoroznost sopstvenog ţivljenja sami sebi su nametnuli. Bilo bi nemoguće

silom zasnovati neku sličnu zajednicu, isto kao što bi bilo nemoguće silom naterati neki širi sloj stanovništvada se zamonaši. Čak su i prvi doseljenici morali da pristanu na izvesne ustupke kako bi ublaţili krutost

izvorne kolektivističke ideologije. Za proteklih četrdeset godina otkako su prva naselja osnovana u Daganiji,struktura Hefcebe se u velikoj meri izmenila. Doseljenicima je danas dozvoljeno da raspolaţu izvesnomsvojinom, od odeće i radija do nekih sitnica. U većini naselja maloj deci je dopušteno da ţive zajedno sasvojim roditeljima. Neka naselja koja su ranije bila isključivo poljoprivredna sada počinju da seindustrijalizuju i da otvaraju sopstvene radionice. Druga svojim članovima stavljaju na ras polaganje manje

sume novca, koje pojedinci mogu trošiti po volji. Na svakom koraku počinju da niču mešovite farme na pola puta izmeĎu kolektivnog i kooperativnog načina obraĎivanja zemlje. No ova organska evolucija niukolikone umanjuje značaj i veličinu podviga negdašnjih pionira, njihov moralni podstrek za izraelsku naciju kojase u to vreme tek raĎala.


Prostitutke sa Monparnasa

Piše: Artur Kestler

http://www.e-novine.com/author/artur-kestler





Photo: walldesk.net

Pariske kuće iz dana legalnosti ne predstavljaju ni jazbine Sodome ni idilična mesta kakva su opisanau pojedinim romanima; u pitanju je jedna propisna trgovinska organizacija gde se seks, lišen svihtajni, nudi kao roba. Apsurdno je u okvirima merkantilnog društva očekivati da bi jedan odnajpotentnijih ljudskih nagona mogao izbeći sudbinu opšte komercijalizacije. Ako već priznajemosebi činjenicu da je seks kao predmet kupovine i prodaje neiskorenjiva pojava, onda valja priznati i to

da je slobodna trgovina neuporedivo bolja od crne berze i svih ostalih prljavih rabota vezanih za nju.

Izgleda kao da se moje obrazovanje nije moglo odvijati bez stalnih preloma i potresa. Jedan od takvih

prelomnih dogaĎaja, krajnje bremenit uzbuĎenjima, bio je i iznenadni prelazak iz jednog podneblja u drugo,

gde sam prevalio put od Judejske pustinje do Luksemburškog vrta, iz Svetog grada otputovao pravcem zaSodomu na Seni, sa levantinskog ogranka civilizacije dospeo pravo u njen bleštavi centar. Nakon tri godine

boravka izvan kulturnih zbivanja i prinudnog gladovanja svih čula moj prvi susret sa Parizom, u dvadeset ičetvrtoj godini, imaće intenzitet burne hemijske reakcije.

U Pariz sam stigao po dvojakom zaduţenju: u prvom redu kao dopisnik za umetnost i kultur u, ali sam isto

tako imao nameru da obavljam i posao običnog novinara u Ulštajnovoj pres-agenciji. U Jerusalimu sam bio

svoj sopstveni gospodar; ovde u Parizu čekao me je teţak kancelarijski rad. Tokom prvih meseci po dolasku,zbog nedovoljnog broja zaposlenih, bio sam primoran da radim isključivo noću, i to od devet do jedanaest iod četiri do osam. Ovaj utvrĎeni noćni raspored stavio me je pred nerešivu dilemu - da li je pametnije da

legnem u postelju oko ponoći i da čekam zvrjanje budilnika u tri i petnaest ili da uopšte i ne odlazim ukrevet. No time mi se makar pruţila prilika da pobliţe upoznam onu stranu pariskog ţivota koja na sebi nosi

pečat jedne iščezle epohe - što je već tema jednog drugog teksta, koji nosi naslov "Elegija o bordelima".

Poraniti svakog dana u četiri sata ujutro i zatim poći na posao nije nimalo lako - čak ni kada je pozornicaPariz, čak ni kada je u pitanju dvadeset četvorogodišnji mladić. Moje bi se društvo lagano razilazilo i nakraju, kad bih ostao sam, ne bi mi preostalo ništa drugo do da lutam Monparnasom, sve dotle dok ne nastupi

onaj čas kada kelneri počinju da slaţu stolice naopačke na sto i da piljevinom posipaju pod. Tad bih se

pokupio i otišao u brasserie, neki od onih noćnih lokala na Bulevaru Edgara Kinea gde skoro isključivozalaze umorne ulične devojke, ili u "Šop di Negr" u ulici Fobur -Monmartr, omiljeno sastajalište pariskih

prijateljica noći i njihovih zaštitnika – makroa i podvodača svih godina starosti, koji tu igraju belotu kako bina oku drţali dame i klijentelu. Ili bih se, pak, jednostavno šetao glavnom pariskom pijacom, poznatijom

pod nazivom Les Halles, posmatrajući kako čitava brda istovarenog voća i povrća, ribe, mesa, kokoši i jajanestaju u golemom trbuhu Pariza - zavideći pri tom Zoli što je napisao roman o Le Ale a da pri tom

nijednom noću nije posetio ovo mesto (umesto toga, radije se pouzdao u pisano svedočanstvo braćeGonkur).




Ponekad bih, iz čiste dosade ili očaja, svratio kod "Psa koji puši" i naručio porciju od dva-tri tuceta ostriga i

čorbu od crnog luka, da bih sve to zalio alzaškim vinom – uobičajeni obed mamurnih gostiju Le Alea štoovde dreţde preko cele noći. Pogled na to podnapito društvo u zguţvanim večernjim odelima izazivao je umeni isti onakav prezir kakav su val jda osećali mlekari, Ďubretari i ulični čistači, ljudi čiji je posaozapočinjao rano u zoru. Kao što je to čest slučaj sa profesionalnim noćobdijama, i ja sam ubrzo stekaoodvratnost prema pijancima, ali sam zato, s druge strane, razvio u sebi neko prirodno osećanje camaraderie

prema parijama zabavljačke industrije - to jest prema konobarima, kafe-zabavljačima, vratarima i prostitutkama. U to vreme izgledao sam još uvek poput kakvog gimnazijalca i pošto su me ljudi najčešće

viĎali kako se, sa stalnim izrazom neke tuge i razočaranja na licu, vučem s jednog mesta na drugo, skorovečito trezan, sa sveţnjem knjiga pod pazuhom, to sam meĎu prostitutkama i njihovim prijateljima ubrzo postao poznatiji pod nadimkom le petit journaliste. Dobro su znali da nikad ne odbijam café-crème i

zemičke s puterom ili a cremé de menthe au cassis, piće koje je iz tajanstvenih razloga bilo najomiljenijemeĎu uličnim devojkama. Kada je reč o njima, to su većinom bile bludnice po prirodi, lišene svakogosećanja moralne odgovornosti, s niskim kvocijentom inteligencije, sklone alkoholu i neretko zavisne od

droge ili, što je još češći slučaj, patološki vezane za kakvog upadljivo ruţnog, ispijenog, izmoţdenog,olinjalog i bahatog svodnika. Gotovo svi svodnici bez izuzetka bili su, kao muškarci, lišeni svake seksualne

privlačnosti. Vladali su se poput okorelih grubijana iako nisu bili ni najmanje nalik na njih; za ovde preovlaĎujući tip bile su karakteristične kokošije grudi, nezdravo bledilo lica, spuštena ramena pojastučenavatom i kratke, krive noge. Kako im je nedostajala petlja za ma kakav fizički obračun, to su, kad god bi se

ukazala potreba, najradije posezali za britvom, patent-noţem i ponekad, istina retko, za revolverom. Nedostajala im je isto tako i seksualna petlja. Većinom su bili sasvim impotentni ili na samom pragu

impotencije; neretko su patili od hronične gonoreje. No uprkos tome, čuo sam ne jednom od pomenutihcura: "Znam da to tebi neće nikad ući u glavu. Ali shvati da meni više znači da me on pomiluje rukom, negoda me obl jubi neki muškarac snaţan kao deset pastuva". (Ovo ne zvuči baš sasvim idiomatski, ali nećemosad o tome.)

Ključ za razumevanje ovih patoloških veza po svoj prilici leţi u brutalnom ponašanju svodnika premadevojci. Reč je o proračunatoj i prostačkoj vrsti brutalnosti koja se odvija po utvrĎenom ritualu i uz upotrebuklišetiziranih fraza. Naravno, neminovne su razlike u pojedinim slučajevima, ali brutalnost ipak ostaje kaonjihov zajednički imenitelj i ona, kao takva, ima na prvom mestu funkciju da ispuni prostitutkinu ţelju za

kaznom - ţelju utoliko izraţeniju što se nalazi dublje u nesvesnom. "Kazniću te" je omiljeni izraz u rečnikumakroa i ta rečenica već po sebi, izgleda, dovoljna je da se postigne ţeljeni efekat. "Kazna" se uglavnomsastoji od udaraca nogom, šamaranja i verbalnog poniţavanja; vrlo retko dolazi do sadističkog ponašanja u

pravom smislu reči. Jer time bi se neminovno doveli u pitanje svrha i cilj same veze, koja se rukovodinepisanim pravilom da je kazna u suštini pravedna zato što sledi jedino u slučaju kad "devojka ne bi bila



dobra". Jednom rečju, svaka prostitutka podreĎuje se svojevrsnom ritualu okajanja greha; udarci i šamarikoje prima spadaju u program pokore; brutalnost i oduran izgled njihovih spasitelja i zaštitnika sluţi samotome da upotpuni opštu sliku.

Prostitutke koje su radile u maiaons clos, što je samo drugo, pristojnije ime za bordele, pripadale su jednojdrugačijoj feli. U poreĎenju sa običnim uličarkama, one su bile nešto kao elitna garda prema društvu sitnih

plaćenica. Za razliku od ovih drugih, nisu imale souteneurs, već bi, ukoliko upadnu u kakvu nevolju, sameunajmljivale telohranitelja za sebe, i to izričito na poslovnoj osnovi.


MeĎu javnim kućama bilo je onih sérieuse i onih manje sérieuse. Ozbiljne kuće vodile su računa o svomugledu; u njima se nije tolerisalo pijančenje, nepristojno ponašanje i tu se nije moglo dogoditi da klijent odekući opelješen; sve devojke, naravno, morale su da strogo vode računa o ponašanju. Bilo je nemaloluksuznih kuća, kao naprimer "Šabane", "Sfinks" ili dućana u ulici Tiktori, specijalizovanih za tableaux

vivants - gde se viĎaju opatice, kaluĎerice, princeze i pastirice u rableovskim pozama. Na kuće ove vrste,meĎutim, kao i na sve što je vezano za potrebe industrije turizma, članovi pomenute branše gledali su s

neskrivenim prezirom. Ozbiljne kuće bile su namenjene potrebama ljudi iz kvarta, njihova klijentela bila jemanje-više stalna, cene umerene i u njima je vladala ona ugodna atmosfera u kojoj čovek moţe da pijucka

kriglu piva ili čašicu konjaka dobar sat i više, plati i iziĎe, a da za to vreme ne doţivi nikakvu neprijatnost -

što je posetiocima najčešće i bio cilj. Nije bio redak slučaj da muškarac sa sobom povede ţenu ili ljubavnicu,koje bi svratile na ovo mesto samo da zadovolje svoju radoznalost i pogledaju "kuću" iznutra; jedino su

jeftiniji bordeli iz straha od konkurencije zabranjivali pristup ţenskim gostima.

Svaka ozbiljna kuća koja drţi do sebe ima obično jednu poveću gostinsku sobu u prizemlju, ureĎenu poput

caféa, sa tapaciranim klupama razmeštenim duţ zidova, sa stolovima i stolicama. IzmeĎu "kuće" i caféa

razlika je samo u tome što ţene na sebi ovde imaju vrlo malo ili uopšte ništa od odeće (izuzetak su, naravno,ţene koje su se tu zatekle kao slučajni gosti); no, čovek se na to brzo navikne, isto kao i na razgolićena

telesa na nudistickoj plaţi. Raskalašnost je svedena na najmanju mogućnu meru, pijančenja gotovo da inema, kao ni nereda i ljubomornih scena. Kad bi neki klijent rešio da se povuče udvoje sa gospoĎicom nasprat, iz salona bi po pravilu odlazili odvojeno i više se ne bi vraćali. Iako se u ovim odlascima krije

nesumnjivi raison d'être pomenutih kuća, oni su samo jedan od manje vaţnih detalja u opštoj slici - kao,

recimo, kad bi neki gost satima sedeo na terasi caféa, sa šoljicom kafe pred sobom koju će srknuti jednom-



dvaput ili je moţda ostaviti netaknutu. Iz preobilja mogućnosti automatski se raĎa neki neutralizirajućiefekat. U adolescentskim maštanjima bračna postelja zamišlja se nešto kao večito poprište puti; predstavakoju Anglosaksonci gaje o pariskim bordelima podjednako je tačna kao i ova opisana.

Antropološka studija koja meĎutim do dana današnjeg još nije napravljena, zacelo bi pokazala kako"tipična" devojka iz nekog ozbiljnijeg pariskog bordela obično ima dvadeset i pet godina; ne boluje ni odkakve bolesti zahvaljujući redovnim lekar skim pregledima i preventivnim merama; dete je poverila na

staranje nekoj porodici u unutrašnjosti; računa da će se baviti prostitucijom najviše još pet godina; saušteĎenim novcem planira da otvori radnju ili café, a posle toga će se udati, po mogućstvu za nekog

imućnog udovca, da bi ostatak veka poţivela kao srećna i poštovanja dostojna dama. Jednom nedeljno stoji joj na raspolaganju slobodan dan; tada oblači kakav prigodan komplet naručen kod krojača, stavlja na glavumalko demodirani šeširić, neupadljivo se šminka, prebacuje jeftini lisičji pelc preko ramena i odlazi da

provede taj dan kod roĎaka u unutrašnjosti ili u krugu porodice kojoj je poverila staranje o svom detetu. NiroĎaci ni staratelji njezinog deteta najčešće nemaju pojma kakvim se zanatom zbilja bavi, jer je ništa unjenom ponašanju i izgledu ne odvaja od kakve prodavačice u robnoj kući ili švalje u maison de coture, za

šta se, u stvari, i izdavala. U slučaju da i ostvari svoje skrivene snove, nije bilo mogućno napraviti inajmanju razliku izmeĎu nje i ostalih vlasnica galanterijskih radnji i caféa u tom mestu, poudatih isto tako zaimućne udovce. Izuzev moţda što je u odnosu na te ţene imala više razumevanja za hirove i nastrane

prohteve svoga muţa, kao i dublji uvid u ljudsku prirodu uopšte. MeĎu onim energičnim, u crno odevenim, prijatnim damama bujnih grudi što sede za kasom širom Francuske, na hiljade njih regrutovano je iz redova bivših prostitutki, no zemlja zbog toga nije nimalo bolja ni gora. Mnoge od njih, verujem, ponele su se kao prave heroine u Pokretu otpora.

Od kako su pariski burdelji zatvoreni 1946. godine, o njima su počele da se ispredaju čitave legende. Ako senekom paţljivijem čitaocu moţda i učini da ovi redovi nisu napisani bez izvesne nostalgije za tim kućama,

ja ću mu mirna srca dati za pravo. Jer te su kuće bile sastavni deo šire pariske slike, francuskog ţivota iliterature. Ako bi se povela, pak, reč o moralu, svi oni otrcani no ništa manje uverljivi argumenti govorenjima u prilog: prostitucija je stara koliko i čovečanstvo; zakon koji bi zabranjivao legalan rad bordelima – slično kao što je to bio slučaj sa prohibicijom alkoholnih pića - ima za posledicu u prvom redu to da se

prostitucija povlači u podzemlje, pri čemu nuţno dolaze do izraţaja sve one pojave što prate zločin, nemorali korupciju. Pariske kuće iz dana legalnosti ne predstavljaju ni jazbine Sodome ni idilična mesta kakva suopisana u pojedinim romanima; u pitanju je jedna propisna trgovinska organizacija gde se seks, lišen svihtajni, nudi kao roba. Apsurdno je u okvirima merkantilnog društva očekivati da bi jedan od najpotentnijihljudskih nagona mogao izbeći sudbinu opšte komercijalizacije. Ako već priznajemo sebi činjenicu da je sekskao predmet kupovine i prodaje neiskorenjiva pojava, onda valja priznati i to da je slobodna trgovina

neuporedivo bolja od crne berze i svih ostalih prljavih rabota vezanih za nju.

Photo: Stock

Jedan od najjeftinijih pariskih burdelja nalazio se u ulici Fursi, u kvartu Sen Pol - siromašnom predgraĎuizmeĎu Otel de Vija i Bastilje. Oko ovog mesta vrteli su se uglavnom fabrički radnici, mehaničari, alţirskićilimari, poštanski sluţbenici i mornari. Petkom uveče, kad bi primili nedeljnu platu, ti ljudi bi formiralidugačku kolonu na uskom pločniku uličice. Na prvi pogled nalikovali su na svet što mirno čeka u redu prednekim bioskopom, s tom razlikom što su ovde bili sve sami muškarci. Mirno ćaskaju meĎu sobom, puše,



neki čitaju sportsku stranu Pariz Soara, mnogi grickaju cacahouettes ili semenke suncokreta. S vremena na

vreme, gérante promoli glavu kroz vrata i okupljenima se obrati sa pitanjem ima li klijenata za gospoĎicuŢizetu; na to bi neki muškarac istupio bez ţurbe iz reda i ušao u kuću. Tarifa ovih kuća godine 1929.iznosila je četiri i po franka ( serviette comprise) ili upravo onoliko koliko košta jedan jeftiniji prix fixe

ručak. Seks je ovde bio sveden na vrednost tanjira supe u Vojsci spasa. Izgovaram te reči ne s revoltom kaošto u prvi mah moţda izgleda, već sa patetikom: u ovom prizoru bilo je bez sumnje mnogo više dostajanstvanego u bilo kom američkom striptiz-šou. Ljudi su u najmanju ruku bili sigurni da ih na ovom mestu ne čekanikakva prevara, da će ono za čim ţude zbilja i dobiti; u njihovim očima kuća u ulici Fursi, sa svojim

jeftinim sjajem, nije bila lišena čak ni izvesnog oreola romantike. Ta im je kuća dolazila kao svojevrsnazamena za neki otmeniji noćni klub; u ime kojih moralnih principa je ovim ćilimarima i beskućnicimauskraćen njihov prix fixe raj?

Jedna od devojaka iz ulice Fursi zvala se zbilja Ţizet. Bila je mlada, lepuškasta crnka rodom iz Marseja, a odroditelja Talijana. Računa da će najdalje za dve godine raskrstiti sa svojim zanatom i da će se udati za svogmladića - koji upravo sluţi vojsku, a kome rok sluţbe ističe za dve godine. Sa ušteĎenim novcem planira da

otvori benzinsku pumpu negde u Provansi; svom zaručniku, razume se, i ne pomišlja da otkrije tajnu na koji je način stekla miraz. Njezin radni dan završavao se u četiri sata ujutro; nakon toga bi obukla neku pristojnu,modernu haljinu, nazula sandale sa niskom potpeticom i pešice krenula ka Lionskoj stanici gde je ţivela.

Dok bi se vraćala kući, često se dešavalo da joj priĎe neki kasni prolaznik, ali ne kao uličnoj devojci već kaosvakoj pristojnoj dami. Takve pozive najčesće je odbijala, iako bi joj ponekad bila ponuĎena suma bar desetdo dvadeset puta veća od one koju je dobijala u bordelu gde je radila. Objašnjavala je to s jedne stranesvojim umorom, a s druge time da joj se gadi i sama pomisao da treba da se pretvara pred tim ljudima.

"Nisam roĎena za takve stvari", glasilo je njeno objašnjenje, "prevrće mi se utroba kad pomislim da moramda se prenemaţem, glumatam ili nateţem s nekim. Ovde je sve prosto kao bob i jednostavno. Dovoljno je dastavim na sebe bluzu i da haljinom zaklonim zadnjicu od radoznalih pogleda pa da moja cena skoči deset

puta i ja odmah postanem femme fatale. A znaš li zašto? Samo zato što u času kad navučem bluzu na sebe,ovo ovde (tu se ona pljesnu po svojim lepim, obnaţenim grudima), ovo ovde prerasta u misteriju. Ljudi su

spremni da plate i stotinu franaka samo da bi bacili jedan pogled ispod te bluze, dok ovde mogu sve dobiti

za pet franaka, serviette comprise. Pritom mi bez prestanka melju o tome kako sam jako pametna, punaduha, ţena o kojoj su celog ţivota sanjali. Naročito Englezi i Amerikanci što se vraćaju kući iz Bal Mizeta uulicu Lap. Ti momci su tako fini, tako plavi i tako glupi da hoćeš-nećes moraš da ih saţaljevaš. Da kojimslučajem i kod njih ima kuća poput ove, ne bi im trebalo mnogo da shvate da se iza njihovih uspaljenih nada

ne krije uglavnom ništa - osim mnogo buke oko jednog omleta. Čujem da je svaki drugi Englez impotentan, pederast ili des mélancoliques. To je samo stoga što nalaze tajnu tamo gde je reč jedino o korzetu saelastičnim ţicama. O les pauvres malheureux..."

U slobodnom vremenu izmeĎu kancelarijskog posla i noćnih smena prionuo bih na pisanje uvodnih članaka- u proseku dva mesečno - za Vossische Zeitung , najpoznatiji u to vreme Ulštajnov liberalni časopis, koji jeimao najviše sličnosti sa engleskim Mančester Gardijanom. Pisao sam o neadrealističkim filmovima

(Bunjuelov danas već klasični film "Andaluzijski pas" upravo je bio stigao u bioskopske dvorane), oPetefijevom pozorištu, o nečuvenom skandalu koji je izbio povodom Gazotte Franc, o neverovatnom

nestanku belogardejskog generala Kutipova (koga je kidnapovao GPU – u što sam tada, poput svih dobrihliberala, odbijao da poverujem). Pisao sam isto tako o čuvenom Pikolijevom lutkarskom teatru na čije sam

predstave jedno vreme pasionirano odlazio, o proleću u Parizu, o francuskom zvučnom filmu, oMeterlinkovoj najnovijoj knjizi i teoriji Luja de Broljija teoriji, koja će svom tvorcu doneti Nobelovunagradu za fiziku 1929. godine.

Poslednji članak imaće presudni uticaj na moju karijeru. Pozvao sam telefonom de Broljija nepun sat pošto je senzacionalna vest iz Stokholma stigla u naše kancelarije, još pre nego što je i njemu samom stiglozvanično saopštenje o nagradi. Bio je radostan poput kakvog gimnazijalca, nije čak ni pokušavao da prikrije

svoju radost i dvaput me je upitao: "Jeste li zbilja sigurni da nije u pitanju šala?" Jedan ili dvojica novinaraveć su ga bili pazvali pre mene da bi ga pitali nekakve gluposti o sunčevim pegama i zracima smrti; stogamu je ne malo laknulo kad je čuo da sam bivši student politehnike i da su moja interesovanja još uvek vezana za fiziku. Razgovarali smo nekih tri-četiri sata - de Broljiju je tada bilo trideset i sedam godina i u



njegovoj ličnosti krio se nesvakidašnji spoj šarma i genijalnosti - da bih nakon tog razgovora ostao budan do

zore, radeći grozničavo na novom članku.

U članku o kojem je reč izloţio sam u popularnom obliku neke revolucionarne posledice de Brolji-Šrederove teorije o talasnoj mehanici; tekst je izašao nakon nekoliko dana u Vossische preko cele stranice.

Zahvaljujući pre svega tom članku, Ulštajnovi su došli do zaključka da mi leţi popularizacija naučne problematike; kako je glavni urednik naučne rubrike profesor Dţoel upravo stajao pred penzionisanjem, tosu mi ponudili njegovo mesto, što sam odmah prihvatio sa velikom voljom. Revient toujours á son premier

amour - još jednom je, kada je reč o meni, došla do izraţaja magijska privlačnost strele u plaveti.

U Berlin, gde me je čekala nova sluţba, stigao sam u septembru 1930. Moj prvi medeni mesec sa Parizom

potrajao je tek nešto malo više od godinu dana. Nisam u to vreme ni sanjao da ću se nakon tri godine ponovozateći u Parizu, no ovog puta kao izbeglica bez prebijene pare u dţepu.

artur kestler - autobiografija

Documents