SADRŽAJ:

NAPOMENA ČITAOCIMA .................................................................................... 1

I OSNOVI EKONOMIJE ......................................................................................... 3

1. UVODNE NAPOMENE ............................................................................... 3

2. POJAM EKONOMIJE ................................................................................. 4

3. NAJVAŽNIJA EKONOMSKA PITANJA ................................................. 7

4. BIHEVIORISTIČKA EKONOMIJA ......................................................... 9

4.1. LJUDI NISU UVEK RACIONALNI.................................................................. 10 4.2. LJUDI VODE RAČUNA O PRAVIČNOSTI ....................................................... 10 4.3. LJUDI VREMENOM POSTAJU NEDOSLEDNI ................................................. 11

5. NAJVAŽNIJI EKONOMSKI PROBLEMI ............................................. 12

6. ČINIOCI PROIZVODNJE ........................................................................ 13

6.1. OGRANIČENI RESURSI ............................................................................... 14

7. KRIVA PROIZVODNIH MOGUĆNOSTI .............................................. 16

8. EKONOMSKI CILJEVI ............................................................................ 18

8.1. EKONOMSKA EFIKASNOST ........................................................................ 18 8.2. PRAVEDNA RASPODELA ............................................................................ 19 8.3. EKONOMSKA SLOBODA ............................................................................. 19 8.4. EKONOMSKI RAST ..................................................................................... 19 8.5. PUNA ZAPOSLENOST ................................................................................. 20 8.6. STABILNOST CENA .................................................................................... 20

9. OSNOVNI EKONOMSKI PRINCIPI ...................................................... 21

10. MIKRO I MAKROEKONOMIJA ............................................................ 28

11. SISTEMI EKONOMSKE KOORDINACIJE I MAKROEKONOMSKA

POLITIKA ................................................................................................... 31

11.1. SISTEMI EKONOMSKE KOORDINACIJE ........................................................ 31 11.2. MAKROEKONOMSKA POLITIKA ................................................................. 32

12. EKONOMSKE FUNKCIJE DRŽAVE ..................................................... 36

13. BUDŽET KAO OSNOVNA INSTITUCIJA JAVNIH FINANSIJA ...... 40

13.1. POREZI KAO MAKROEKONOMSKI INSTRUMENTI ........................................ 41

14. EKONOMSKI AGREGATI ...................................................................... 43

15. MERENJE BRUTO DOMAĆEG PROIZVODA..................................... 44

16. GREŠKE EKONOMSKOG ZAKLJUČIVANJA .................................... 46

II ŠKOLE EKONOMSKE MISLI ......................................................................... 49

1. KLASIČNA LIBERALNA EKONOMSKA DOKTRINA ...................... 50

2. MARKSISTIČKO EKONOMSKO UČENJE .......................................... 51

3. MARGINALIZAM ..................................................................................... 52

4. KEJNSOVO UČENJE ................................................................................ 52

5. NOVIJE EKONOMSKE TEORIJE: EKONOMSKI

NEOLIBERALIZAM ................................................................................. 53

6. ODNOS EKONOMIJE I EKONOMIKE ................................................. 56

III OSNOVI PROIZVODNJE I TROŠKOVA ..................................................... 61

1. PROIZVODNJA ......................................................................................... 61

1.1. PROIZVODNI RESURSI ............................................................................... 61 1.2. UPOTREBA PROIZVODNIH RESURSA .......................................................... 61

2. TROŠKOVI PROIZVODNJE ................................................................... 70

2.1. POJAM TROŠKOVA .................................................................................... 70 2.2. OSNOVNA PODELA TROŠKOVA .................................................................. 71 2.3. POSLOVNI PRIHOD I CENA ......................................................................... 76

2.3.1. Ukupna, prosečna i granična dobit ..................................................... 79

IV TRŽIŠTE, TRAŽNJA I PONUDA, KONKURENCIJA I CENE ................. 87

1. TRAŽNJA .................................................................................................... 85

2. PONUDA ..................................................................................................... 89

3. TRŽIŠNA RAVNOTEŽA .......................................................................... 91

4. ELASTIČNOST TRAŽNJE I PONUDE .................................................. 93

5. STRUKTURA TRŽIŠTA ......................................................................... 100

5.1. PERFEKTNA KONKURENCIJA ................................................................... 100 5.2. MONOPOL ............................................................................................... 103 5.3. MONOPOLISTIČKA KONKURENCIJA ......................................................... 104 5.4. OLIGOPOL ............................................................................................... 105

6. FUNKCIJE TRŽIŠTA .............................................................................. 106

7. NAČINI FORMIRANJA PRODAJNIH CENA ROBA ........................ 106

V PREDUZEĆE KAO OSNOVNI ORGANIZACIONI OBLIK

PROFITNE ORGANIZACIJE ......................................................................... 115

1. POJAM PREDUZEĆA ............................................................................. 111

2. OSNOVI TEORIJE PREDUZEĆA ......................................................... 114

2.1. KNJIGOVODSTVENI PROFIT NASUPROT EKONOMSKOM ............................ 115 2.2. RESURSI I BILANSI PREDUZEĆA ............................................................... 116 2.3. RIZICI POSLOVANJA ................................................................................ 119

3. POJAVNI OBLICI PREDUZEĆA .......................................................... 121

3.1. DRUŠTVA LICA ....................................................................................... 121 3.1.1. Vlasnička preduzeća ........................................................................ 121 3.1.2. Ortakluk ........................................................................................... 122

3.2. DRUŠTVA KAPITALA ............................................................................... 123

3.2.1. Društva sa ograničenom odgovornošću ........................................... 123 3.2.2. Akcionarsko društvo (kompanija, korporacija) ................................ 123 3.2.3. Javno preduzeće ............................................................................... 125 3.2.4. Holding društvo................................................................................ 125

3.3. MALO PREDUZEĆE .................................................................................. 126 3.3.1. Karakteristike malih preduzeća .................................................... 128 3.3.2. Prednosti i nedostaci malih preduzeća ............................................. 129 3.3.3. Virtuelne organizacije ...................................................................... 130

VI TRŽIŠTE I NOVAC ........................................................................................ 137

1. ROBA, NOVAC, CENA ........................................................................... 133

2. FINANSIJSKA TRŽIŠTA ........................................................................ 143

2.1. OPŠTI POJMOVI ....................................................................................... 143 2.2. VRSTE FINANSIJSKIH TRŽIŠTA ................................................................. 151 2.3. KAPITAL I NJEGOVI OBLICI ...................................................................... 154 2.4. INVESTICIJE I INVESTICIONO ODLUČIVANJE ............................................ 156

3. NAJAMNINE I TRŽIŠTE RADA ........................................................... 162

3.1. NEZAPOSLENOST KAO EKONOMSKI PROBLEM ......................... 164 3.2. UTICAJ NEZAPOSLENOSTI NA EKONOMIJU I DRUŠTVO ................... 165

VII EKONOMSKI RAST I RAZVOJ ................................................................. 173

VIII GLOBALIZACIJA I “NOVA EKONOMIJA” .......................................... 181

REČNIK OSNOVNIH EKONOMSKIH POJMOVA ........................................ 189

LITERATURA ...................................................................................................... 195

1

NAPOMENA ČITAOCIMA

Ova knjiga je napisana prvenstveno za potrebe studenata Mašinskog fakulteta

Univerziteta u Beogradu, kao udžbenički materijal za predmet Osnovi sociologije i

ekonomije, koji se sluša u 2. semestru. Naravno, ona može pomoći i svima drugima

koji se žele obavestiti o najosnovnijim problemima mikro i makroekonomije.

Kao autori ovog rukopisa smatramo da je neophodno da objasnimo i naziv i

poreklo pomenutog nastavnog predmeta, čime ćemo istovremeno objasniti zašto

knjiga ima ovakav sadržaj i strukturu.

Predmet Osnovi sociologije i ekonomije je nastao u okviru poslednje

(“bolonjske”) reforme nastavnog plana po kojem je obezbeđen prostor samo za jedan

tzv. društveni predmet, koji je trebao da zameni ranija dva nastavna predmeta:

Sociologiju (2+0; 2+0) i Ekonomiju (2+1; 2+1). Nova realnost izrazito redukovanog

prostora u novom nastavnom planu opredelila je neophodnost stroge, teške i rizične

selekcije najvažnijih tema iz dve inače najopštije društvene nauke. Kao predmetni

nastavnici morali smo osmisliti novi, hibridni, nastavni program za novoimenovani

predmet u kojem je trebalo pronaći kakvu-takvu ravnotežu sociološkog i ekonomskog

sadržaja, vodeći računa o potrebama, saznajnim preferencijama i predznanjima naših

studenata.

Sociološki deo gradiva obrađen je u udžbeniku prof. S. Pokrajca Uvod u

sociologiju, a ova publikacija treba da pomogne studentima u pripremi ekonomskog

dela gradiva. Kao autori svesni smo činjenice da u Uvodu u ekonomiju nedostaje

mnogo bitnog sadržaja, ali u ograničenom prostoru teško je bilo “smestiti” i druge

brojne teme koje smo ovom prilikom izostavili, što je najavljeno i samim naslovom

knjige, odnosno imenicom “uvod”. Smatramo da bi bilo jezički nezgrapno da smo se

opredelili za naslov “uvod u osnove”, ili “osnovi uvoda”, što bi, suštinski, bio možda i

najkorektniji naslov.

Ovo objašnjenje nije dato u cilju da od čitalaca unapred tražimo opravdanje

za sve propuste koji se tiču obrađene ekonomske problematike, već je isključivo u

funkciji obaveštenja zašto neke stvari u ovoj knjizi jednostavno nedostaju. Ipak, autori

smatraju da i ova količina uvodnog znanja iz ekonomije i nije tako mala i da pruža

sasvim solidnu podlogu za razumevanje osnovnih principa, činilaca, metoda,

organizacije i uopšte filozofije ekonomskog života, kao procesa stalnog izbora između

večito oskudnih resursa koje dobijamo od prirode ili ih kao proizvedene nasleđujemo

od ranijih generacija.

Prof. dr Slobodan Pokrajac napisao je poglavlja I, II, V, VI, VII i VIII, a prof.

dr Nikola Dondur je autor poglavlja III i IV. Rečnik ekonomskih pojmova izradila je

Sonja Josipović, student doktorskih studija, asistent Mašinskog fakulteta.

Autori zahvaljuju uvaženim recenzentima, prof. dr Gojku Rikaloviću,

redovnom profesoru Ekonomskog fakulteta u Beogradu i prof. dr Slobodanu

Cvetanoviću, redovnom profesoru Ekonomskog fakulteta u Nišu na dragocenim

savetima i sugestijama. Svi preostali propusti i nedostaci pripadaju isključivo

autorima.

Beograd, marta 2013. Autori

3

I

OSNOVI EKONOMIJE

1. UVODNE NAPOMENE

Prilikom inače često postavljanog pitanja: zašto učiti ekonomiju? najčešće

se mogu čuti odgovori da nam ona pomaže da spoznamo novi način razmišljanja i

funkcionisanja kao korisno sredstvo za analizu, da nudi nove spoznaje i razumevanje

svetskih trendova i aktivnosti, ali i da nas uči starim (prastarim) pravilima kako se

gazduje (štedi, ekonomiše) ograničenim resursima, odnosno kako da sa minimalnim

utrošcima/troškovima postignemo maksimalne efekte. Osim toga, ekonomija

postavlja pitanja šta treba proizvoditi (koja dobra), kako, koliko s kim i gde da se ta

dobra proizvode i ono najvažnije - za koga ih uopšte treba proizvoditi.

U tom smislu, teorijska ekonomija ostvaruje nekoliko važnih funkcija.

Ukazaćemo na nekoliko najvažnijih.

Saznajna funkcija, koja se svodi na izučavanje i objašnjavanje ekonomskih

pojava i procesa, otkrivanje suštine ekonomskog života i zakonitosti koji njime

upravljaju, kao i na načine njihovog korišćenja.

Praktična funkcija govori da ekonomska nauka uvek u izvesnoj meri

izražava interese određene socijalne grupe ili, još bliže, vladajuće političke grupe.

Na taj način se profiliše i odgovarajuća ideološka i humanitarna funkcija ekonomije.

Ekonomija je na izvestan način najstarija ljudska praksa: traje od samog

nastanka ljudske vrste sve do danas, a verovatno će obeležavati ljudsko ponašanje i

ubuduće. Sadržaji, načini, oblici, vidovi, organizovanje i drugi aspekti ekonomskog

života i dalje će doživljavati više ili manje dramatične promene, ali ono što ostaje

stalno tiče se sledećih činjenica:

1. potrebe (kao osećaj nedostatka nečega; pri čemu su najvažnije tzv.

primarne ili biološke, a raste značaj i ostalih potreba) ostaju, a sve više i

postaju, najjači impuls i generator čovekovih traženja stalno novih, sve

različitijih, bogatijih, kvalitetnijih, atraktivnijih itd. načina njihovog

zadovoljavanja;

2. masovnost učesnika ekonomskog života kao pokazatelj broja ljudi i

kao nosilaca potreba i kao stvaralaca dobara i usluga kojima se potrebe

zadovoljavaju, što poslednjih decenija dobija nepredvidljivu

akceleraciju (na početku 19. veka bilo je oko 2 milijarde ljudi, a danas

na Planeti živi već preko 7 milijardi);

3. nepredvidljivost ponašanja ekonomskih aktera (proizvođača i

potrošača; kupaca i prodavaca) što ukazuje na činjenicu da u ekonomiji

nema strogog i egzaktnog determinizma, odnosno ponavljanja događaja

na istovetan način onom prethodnom. Znači, ono što se desilo ne

određuje čvrsto ono što će se desiti, već samo “najavljuje” moguću

verovatnoću budućeg događaja;

4. merljivost ekonomskih pojava kao iskaz činjenice da su ekonomske

pojave u suštini kvantitativnog karaktera (npr. porast proizvodnje,

Uvod u ekonomiju

4

uvoza itd.), a tek onda kvalitativnog (porast dohotka i materijalnog

blagostanja i sl.);

5. oskudnost, odnosno retkost, svih ekonomskih resursa, posebno

materijalnih (rad, kapital, zemlja) zbog čega je nužno da se oni

koriste racionalno; pri tome ne sme se poistovećivati retkost i

siromaštvo, jer mala količina nekog dobra ili resursa ne znači da je ono

retko; retkost primorava ljude da vrše izbor između korisnog i manje

korisnog, odnosno između zadovoljenja jedne ili druge potrebe; birajući

jednu mogućnost propuštamo drugu; vrednost odricanja od druge

potrebe za račun prve nazivamo oportunitetnim troškom;

6. supstitucija ekonomskih činilaca kao tehnološki delimično moguća

a ekonomski često veoma poželjna operacija: uvek kada jedan faktor

proizvodnje košta manje od drugog teži se zameni skupljeg faktora

jeftinijim;

7. ekonomski život se odvija u realnom vremenu, zbog čega je VREME

najvažniji ekonomski resurs: sva ekonomija se, u krajnjem, svodi na

ekonomiju vremena; “Na dugi rok svi smo – mrtvi” (Dž. M. Kejnz);

8. ekonomski život odvija se u realnom prostoru u kojem postoje realne

društvene institucije: vrednosni sistem, tradicija, moral, religija, pravo,

država itd.;

Navedene napomene imaju za cilj da pokažu da je ekonomija veoma

dinamičan sistem društvenih veza i odnosa, procesa, motiva, ciljeva, sredstava,

metoda, “alata” i brojnih drugih elemenata koji u različitim periodima posmatranja

(“istorijsko vreme”) i različitim socio-kulturnim sredinama (društvima, državama)

imaju različito značenje i pojedinačni uticaj. Najjednostavniji pogled na dosadašnju

ekonomsku istoriju bilo kojeg modernog društva nepobitno potvrđuje da su se

tehnologija i preduzetništvo potvrdili kao najdinamičniji elementi ekonomskog

sistema i kao naročiti činioci (faktori) ne samo ekonomskog rasta, nego i šireg

socijalnog i kulturnog razvoja. U stvari, tehnologija doprinosi da ostali (retki) resursi

budu manje retki. Znači, njome se značajno može supstituisati deficit npr.

materijalnih resursa. Ali, tehnologija, zapravo afirmiše LJUDSKE RESURSE,

odnosno kreativnost, inventivnost, inovativnost, znanje, iskustvo, organizaciju,

upravljanje i sve druge stvaralačke potencijale koji mogu doprineti porastu

društvenog bogatstva, odnosno ostvarenju sintetičkog ekonomskog principa:

minimalna ulaganja za maksimalne efekte.

2. POJAM EKONOMIJE

U strogo pojmovnom smislu potrebno je razlikovati etimološko i savremeno

značenje reči “ekonomija”.

Sam termin “ekonomija” (engl. economy) potiče od grčkih reči oikos (kuća,

domaćinstvo, gazdinstvo) i nomos (zakon, pravilo, norma, red i sl.). Iz tih reči nastala

je starogrčka reč oikonomia, što na srpskom jeziku, u slobodnom prevodu, znači skup

zakona ili pravila o organizaciji i upravljanju domaćinstvom, odnosno kućnim

gazdinstvom. U staroj Grčkoj (u vreme naturalne proizvodnje, tj. proizvodnje za svoje

Osnovi ekonomije

5

potrebe, a ne za razmenu i trgovinu) jedna porodica (domaćinstvo) bila je osnovna

proizvodno-potrošačka jedinica. Materijalna dobra (hrana, obuća, odeća itd.) bila su

osnova za zadovoljavanje i razvoj ostalih ljudskih potreba. Termin oikonomija nije

označavao ukupna pravila ili znanja o životu i domaćinstvu, već prvenstveno znanja i

praktičnu delatnost (veštinu) proizvodnje i potrošnje materijalnih dobara unutar

jednog domaćinstva, odnosno unutar naturalnog porodičnog gazdinstva kojim je

upravljala jedna osoba (gospodar, gazda).

Prelaskom iz naturalne u robno-novčanu proizvodnju (tj. u proizvodnju za

tržište, odnosno za nepoznatog kupca,) pojedini ljudi i domaćinstva mogli su

materijalna dobra pribavljati ne samo pomoću vlastite proizvodnje nego i pomoću

trgovine i razmene roba. Ovu veštinu trgovanja, odnosno upravljanja razmenom

roba radi bogaćenja stari grčki filozof Aristotel označavao je terminom hrematistika.

Kada su kao jedinicu razmatranja uzimali, ne porodicu i njeno gazdinstvo,

već grad ili državu, stari Grci su, uz termine oikos i nomos, dodavali i termin polis,

što znači grad, odnosno država, jer su njihovi gradovi (Atina, Sparta itd.) bili

organizovani kao države.

Spajanjem termina oikos, nomos i polis nastala je (1615. god. u knjizi

“Rasprava o političkoj ekonomiji” francuskog merkantiliste Antoana Monkretjena)

sintagma “politička ekonomija”. Ona je označavala skup pravila (ili normi) o

ekonomskoj aktivnosti u nekoj državi. U drugoj polovini 18. veka ova sintagma

počinje označavati novu naučnu disciplinu, tj. političku ekonomiju koja se, kao

nastavni predmet, počinje predavati na univerzitetima u Evropi. Ekonomija kao

posebno naučno područje koje se izdvaja iz religijskog, filozofskog i političkog

idejnog sistema, započela je, dakle, svoj razvoj pod nazivom – politička ekonomija.

Ona je, kao nova naučna disciplina, proučavala kapitalistički proces proizvodnje i

raspodelu materijalnih dobara u nekoj državno-političkoj zajednici. Proučavala je

veze i odnose između politike i političkog sistema s jedne, te proizvodnje i raspodele

materijalnih dobara, tj. ekonomskog sistema u nekoj državi, s druge strane. U

procesu podele rada i naučne specijalizacije kasnije su nastale (i razvijale se

paralelno s političkom ekonomijom) i druge naučne ekonomske discipline, kao što

su ekonomika, ekonomska politika, spoljna trgovina, finansije, marketing,

socioekonomija, geoekonomija itd. U pojmovnom smislu ekonomija je širi, a

ekonomika uži pojam.

Poznato je da se u savremenim ekonomskim i političkim raspravama termin

“ekonomija” koristi u različitim značenjima, ali se, ipak, svi odnose na različite

aspekte proizvodnje, raspodele, razmene i potrošnje materijalnih dobara i usluga u

određenom vremenu, prostoru i društvu. Zato možemo reći da: 1) proizvodnja i

ponuda, 2) raspodela, 3) razmena i 4) potražnja, odnosno potrošnja materijalnih

dobara (roba) i usluga, čine centralni deo i glavne elemente u početnom

razumevanju pojma “ekonomija”. U tom smislu može se govoriti o svojevrsnoj

paukovoj mreži ekonomije kako to prikazuje Slika 1.

Pored navedenog, potrebno je ukazati na još nekoliko odrednica ekonomije

kao teorijske i primenjene delatnosti.

Kada je u pitanju proučavanje ekonomskih pojava i procesa onakvim kakvi

oni stvarno postoje, bez pridavanja bilo kakvih vrednosnih sudova o njima, onda

govorimo o tzv. pozitivnoj ekonomiji (npr. “spoljni dug naše zemlje iznosi x

Uvod u ekonomiju

6

milijardi dolara). S druge strane, kada o ekonomskoj stvarnosti govorimo sa

određenih etičkih stanovišta (“teret spoljnjeg duga treba ravnomerno raspodeliti na

sve društvene slojeve”), odnosno sa stanovišta kako bi trebalo da izgleda ekonomsko

stanje, tada govorimo o tzv. normativnoj ekonomiji. Takođe, u opštem i početnom

razumevanju i definisanju ekonomije, korisno je razlikovati: a) ekonomiju kao

nauku i b) ekonomiju kao veštinu. U prvom smislu ekonomiju možemo definisati

kao veliko područje društvenih nauka u kojem naučnici proučavaju i objašnjavaju:

1) proizvodnju i ponudu, 2) raspodelu, 3) razmenu te 4) potražnju i potrošnju

materijalnih dobara (roba) i usluga u 5) određenom vremenu, 6) prostoru i 7)

društvu. Zato ekonomija mora koristiti saznanja, metode i postupke mnogih drugih

nauka, jer bez njih ne bi uspela spoznati svu složenost i protivrečnost ekonomskih

pojava i procesa. U tom smislu, ekonomija se posebno oslanja na statistiku,

matematiku, psihologiju, demografiju, geografiju, tehnologiju, kulturologiju,

organizaciju i mnoge druge naučne discipline.

Slika 1. Paukova mreža ekonomije

Kao zasebno područje društvenih nauka, ekonomija se sastoji od niza

posebnih disciplina koje procese proizvodnje, raspodele, razmene i potrošnje

materijalnih dobara i usluga posmatraju s nekog posebnog gledišta. Kao što se u

medicini isti objekt istraživanja (čovek) istražuje s raznih aspekata (zbog čega

nastaje mnoštvo medicinskih naučnih disciplina), tako se i u ekonomiji isti objekt

istraživanja (tj. spomenuti ekonomski procesi) istražuju s različitih gledišta i pomoću

različitih pristupa iz kojih nastaju posebne ekonomske discipline. Najpoznatije

ekonomske discipline su politička ekonomija, ekonomika, ekonomska politika,

računovodstvo, marketing, spoljna trgovina itd. Svaka od njih, unutar spomenutog

šireg okvira, tj. unutar ekonomskih procesa, ima svoj poseban predmet istraživanja

kojeg posmatra s posebnog aspekta, posebnim metodama i s posebnim ciljevima.

Neke discipline su bazične (politička ekonomija i ekonomika) jer daju kategorijalni

aparat i paradigmatska (uzorna i dugo važeća) objašnjenja bazičnih ekonomskih

problema. Druge discipline su specijalističke, jer one – koristeći opšta teorijska

saznanja – detaljnije istražuju neki poseban ekonomski problem, neke aspekte

ekonomskih problema ili poseban deo ekonomskih procesa itd.

Ukupnost pristupa, metoda saznanja i teorija koje proizvode osnovne

pojmove i paradigmatična objašnjenja ekonomskih zbivanja, procesa i odnosa, bez

obzira da li se koriste u obrazovanju ili poslovnom i političkom životu, možemo

označiti sintagmom – teorijska ekonomija.

Osnovi ekonomije

7

Pored toga, ekonomiju možemo posmatrati i kao svakodnevnu delatnost,

odnosno kao sistem znanja i veština pomoću kojih pojedinci, domaćinstva,

preduzeća ili neka državna zajednica, proizvode i/ili pribavljaju i troše materijalna

dobra i usluge. Tada govorimo o primenjenoj i poslovnoj ekonomiji u kojoj se

praktikuje veština upotrebe naučnih (i ostalih) znanja u procesu proizvodnje,

raspodele, razmene i potrošnje materijalnih dobara i usluga unutar postojećih

tehnoloških, političkih, institucionalnih i drugih okvira. Radi se, dakle, o veštini

zadovoljavanja individualnih ili kolektivnih potreba za materijalnim dobrima.

Već smo ukazali na podelu teorijske ekonomije na pozitivnu i normativnu.

U stvari, sintagme “pozitivna teorija” i “pozitivna ekonomija” označavaju jedan

skup, odnosno jednu vrstu metoda, tehnika analize i znanja pomoću kojih

ekonomisti istražuju i opisuju ekonomsku stvarnost kakva ona jeste. Tu se zapravo

istražuju kauzalni i funkcionalni odnosi između ekonomskih varijabli, pojava i

procesa, bez vrednosnih sudova o njima, tj. bez procena jesu li oni dobri ili loši,

socijalno prihvatljivi ili ne, poželjni ili nepoželjni itd. Takav pristup ekonomskoj

stvarnosti označava se i sintagmom “ekonomska analiza”.

Osim navedenih nomenklatura često se govori i o ekonomiji tzv. realnog i

monetarnog sektora. U prvom slučaju analitička pažnja je usmerena na probleme

proizvodnje (industrije, poljoprivrede isl.) i stvaranja materijalnih dobara, a u

drugom slučaju naglasak je na monetarno-finansijskim pokazateljima, a pre svega na

profitu kao sintetičkom izrazu ekonomske uspešnosti. Na taj način skovan je izraz

“symbol economy” kao metafora kojom se opisuju dešavanja prvenstveno u

finasijskoj sferi (banke, berze, robna i tržišta kapitala) koja mogu biti odvojena od

realnog sektora, što se najčešće i dešava u vidu raznih špekulativnih transakcija. U

tom smislu u upotrebi je u poslednje vreme i pojam “kasino ekonomija”. Od novijih

izraza treba pomenuti i sintagme “digitalna ekonomija”, “umrežena (net)

ekonomija”, e-business, i slične koje ukazuju na nove pojavne oblike ekonomskog

života pod rastućim uticajem informatičkih tehnologija.

Sintagme “normativne teorije” i “normativne ekonomije” označavaju drugi

skup metoda, tehnika analize i znanja o ekonomskoj stvarnosti. Normativna

ekonomija sadrži s jedne starne moralne i političke sudove o ekonomskoj stvarnosti,

tj. procene da li su neke ekonomske pojave ili procesi dobri ili loši, prihvatljivi ili

ne, poželjni ili nepoželjni itd., a s druge strane još i viziju ekonomske stvarnosti

kakva bi ona mogla i trebala da bude u budućnosti, kao i pravila i norme o tome KO,

ŠTA, KADA i KAKO treba činiti da se postojeće stanje ekonomskog sistema očuva

i stabilizuje ili promeni u pravcu ostvarivanja ovih ili onih vrednosti i ciljeva.

3. NAJVAŽNIJA EKONOMSKA PITANJA

U nizu različitih ekonomskih pitanja i problema posebnu pažnju treba

obratiti na neka polazna pitanja iz područja preduzetništva i ekonomske organizacije

društva kao što su: 1

1 Videti šire u: S.Polovina, Đ. Medić, Osnove ekonomije, Medinek, Zagreb, 2002,

str. 52-54

Uvod u ekonomiju

8

Prvo, ko, šta i u kojim količinama treba proizvoditi? Koje robe i usluge

pojedini ekonomski subjekti (građani, preduzeća, države) mogu i treba da proizvode

i u kojim količinama? Trebaju li proizvoditi žitarice, automobile, cipele, turističke

usluge, TV program, tehnološko znanje ili neke druge robe i usluge? Odgovor na to

pitanje zavisi od niza faktora kao što su a) lične preferencije, b) spoznaja društvenih

potreba, c) ukupna potražnja za pojedinim robama i uslugama, d) procene i poslovna

očekivanja ekonomskih subjekata da u proizvodnji ove ili one vrste robe mogu

zadovoljiti svoje lične potrebe ili steći neku zaradu (platu, profit) itd. U modernoj

kapitalističkoj proizvodnji, proizvodne jedinice (domaćinstva, preduzeća itd.)

opredeljuju se za proizvodnju onih roba i usluga na kojima mogu zaraditi najveće

profite. Znači, profit, kao finansijski pokazatelj poslovne uspešnosti javlja se kao

snažan motiv poslovnog ponašanja, odnosno preduzetništva.

Drugo, kako proizvoditi, tj. pomoću kojih tehnoloških postupaka i metoda

proizvoditi pojedine robe i usluge i kako organizovati proizvodnju?

Preduzeća se opredeljuju za onu tehnologiju koja im omogućuje

minimalizaciju troškova proizvodnje uz zadovoljavajući kvalitet proizvoda. Različiti

preduzetnici se opredeljuju za različite oblike preduzeća, kao što su deoničarska

društva, društva s ograničenom odgovornosti itd. Organizacija proizvodnje je

složeno i stručno pitanje gde preduzetnici treba da zadovolje tehnološke, pravne,

tržišne i mnoge druge zahteve. Takođe, ekonomska organizacija proizvodnje treba

da omogući ostvarivanje principa ekonomiziranja, tj. minimalizaciju napora ili

troškova i maksimalizaciju zadovoljstva i prihoda, odnosno zarade – minimax

princip. Donedavno važeći princip “tehnologija predlaže – ekonomija odlučuje” (u

smislu ekonomskih i tehnoloških kriterijuma!), danas potiskuje princip “tehnologija

predlaže – ekologija odlučuje”. Drugim rečima, nastupa doba ekologizacije

proizvodnje i tzv. ekološki održivog ekonomskog razvoja.

Treće, za koga treba proizvoditi pojedine robe i usluge? Ko su potencijalni

kupci, gde su, koliko ih ima i šta su njihove potrebe i želje? Treba li robe i usluge

proizvoditi za sve ljude kojima su one potrebne ili samo za one koji imaju platežnu

sposobnost, tj. novac za kupovinu roba ili usluga? Pre organizacije procesa

proizvodnje preduzetnici istražuju postojeće stanje u proizvodnji roba koje ih

zanimaju i postojeću ukupnu potražnju za tim robama. Proizvodnju novih ili već

poznatih roba preduzetnici organizuju ako procene da postoji tražnja za njima i da ih

mogu prodati na postojećem ili nekom novom tržištu. U modernim robno-novčanim

sistemima najveći deo roba i usluga proizvodi se po tržišnim principima koji

proizvođačima i trgovcima omogućuju zaradu, profit/dobit. Robe se proizvode za

ljude koji imaju novac da ih kupe i na tržištu se pojavljuju kao platežno sposobni

potrošači. Drugi (manji deo dobara) ne proizvodi se i ne raspodeljuje po principu

zarade, već po principu ljudske solidarnosti i humanosti. To su principi koji

ublažavaju ili otklanjaju suprotnosti između bogatih i siromašnih socijalnih grupa.

Po principu solidarnosti ili humanosti organizovani su, npr., nacionalna odbrana,

humanitarna pomoć, deo zdravstvene zaštite, osnovno obrazovanje, zatim državne

interventne pomoći u slučaju prirodnih nepogoda (zemljotresa, poplava itd.).

Četvrto, gde, tj. na kojoj lokaciji (u zemlji ili inostranstvu) i u kojem

prostoru treba organizovati neku proizvodnju i u kojoj privrednoj grani? Ekonomski

subjekti treba da izaberu lokaciju i mesto gde mogu zadovoljiti niz zahteva iz

Osnovi ekonomije

9

područja tehnologije, ekologije, pravnog sistema, minimalizacije troškova itd.

Pojedine države nastoje ravnomerno raspodeliti radnu snagu, kapital i proizvodne

kapacitete u različite regione i u različite grane proizvodnje.

Peto, kada, tj. u kojem periodu treba proizvoditi izabrane robe i usluge? U

sadašnjem vremenu ili u budućnosti, u jeku najčešće konkurencije ili kada ona

oslabi? Procena trenutka ulaska na tržište (tajming) može presudno da utiče na

dugoročan uspeh poslovanja.

Šesto, s kim, tj. sam ili u kooperaciji i partnerstvu s nekim proizvoditi?

Zašto je bolje nešto nabaviti od drugoga (outsourcing) nego to sam uraditi?

Sedmo, zašto uopšte neki ekonomski subjekt nešto proizvodi ili pak želi

proizvoditi? Ovde se radi o sagledavanju motiva koji pokreću ljude na ekonomske

aktivnosti te o izboru ciljeva ekonomske delatnosti na nivou raznovrsnih

ekonomskih subjekata (građana, preduzeća, država itd.). Zadovoljavanje potreba za

materijalnim dobrima i uslugama (kao što su stan, automobil, odeća, prevoz,

razonoda itd.) je važan motiv koji ljude podstiče na ekonomske aktivnosti.

Motiv može biti i želja za zaradom u obliku profita, dividendi, kamata itd.

Ili želja za sticanjem, održavanjem i širenjem materijalnog bogatstva (kuća,

zemljišta, fabrika) i moći koje iz bogatstva izviru. Jedan od osnivača ekonomske

nauke Adam Smith (1723-1790) je u Teoriji moralnih osećaja (1759) razlikovao i

opisivao šest motiva koji pokreću ukupnu ljudsku aktivnost. To su: 1) egoizam ili

samoljublje, 2) altruizam ili simpatija, naklonost, 3) želja za slobodom, 4) osećaj

pristojnosti, 5) radne navike, 6) sklonost trgovanju i trampi. Smit je takođe smatrao

da su u ekonomskoj delatnosti ljudi njihovi sebični lični interesi, te sklonost

trgovanju i bogaćenju, dominantni pokretački motivi, ali posvećeni ljudi nastoje

uravnotežiti razne motive i ciljeve.

Osmo, kakav je pravni, ekonomski i politički sistem, odnosno sistem

institucija (ustanova) unutar kojeg treba organizovati neku proizvodnju roba? Da li

su one stabilne ili nestabilne, tj. da li deluju povoljno ili nepovoljno na

preduzetničku inicijativu i poslovanje preduzeća?

Deveto, koliko iznose troškovi proizvodnje, kakve su prodajne cene i

kolika se zarada (profit, dobit) može očekivati od obavljanja neke ekonomske

aktivnosti? Preduzetnici žele da znaju da li se cene mogu formirati slobodno na

tržištu ili postoji jaka administrativna kontrola?

4. BIHEVIORISTIČKA EKONOMIJA

Ekonomija je nauka koja se bavi proučavanjem ljudskog ponašanja, ali ona

nije jedina oblast za koju to može da se kaže. I psihologija kao društvena nauka bavi

se ponašanjem i izborima vrsta delovanja koje ljudi čine tokom svog života. Ipak i

ekonomija i psihologija funkcionišu samostalno, delimično zato što se bave

različitim nizom aspekata ljudskog ponašanja. Međutim, nedavno se pojavila

disciplina pod nazivom bihevioristička ekonomija u kojoj ekonomisti koriste

osnovna shvatanja psihologije. Doprinos psiholoških proučavanja u ekonomiji

nedavno je nagrađen i Nobelovom nagradom (Daniel Kahneman, 2002. god.) što na

svoj način potvrđuje značaj psihologije, posebno kognitivne i socijalne, u

Uvod u ekonomiju

10

objašnjenju i predviđanju ponašanja ljudi. U stvari, praksa potvrđuje da su ljudi ipak

ljudi, tj. da greše prilikom odlučivanja pri raspoloživim (nekompletnim)

informacijama, pod uticajem emocija, iskustva, stavova i uverenja, konteksta kao i

forme u koju je problem uokviren. Sve je to dobar razlog da razmotrimo neka od tih

problema i shvatanja o njihovom rešavanju.2

4.1. LJUDI NISU UVEK RACIONALNI

Ekonomska teorija usmerena je na naročitu vrstu živih bića, koja ponekad

nazivamo homo economicus. Pretpostavlja se da su pripadnici te vrste uvek racionalni.

Kao menadžeri preduzeća oni maksimiziraju profit; kao proizvođači oni minimiziraju

utroške materijala, energije, radnog vremena itd.; kao potrošači oni maksimiziraju

korisnost. Uz ograničenja sa kojima se suočavaju, oni racionalno mere sve troškove i

koristi (cost-benefit) i uvek biraju najbolji mogući pravac delovanja.

Stvarni ljudi su, međutim, homo sapiensi, ali ne samo to i ne uvek. Mada oni

umnogome nalikuju racionalnim, proračunatim ljudima koji su pretpostavka ekonomske

teorije, to su daleko kompleksnija bića. Umeju da budu zaboravni, nagli, zbunjeni,

emotivni i kratkovidi. Ti nedostaci ljudskog rezonovanja predstavljaju najvažnije teme

proučavanja psihologije koje su do skora kod ekonomista bile zanemarene.

Herbert Sajmon, jedan od prvih koji se bavio graničnim područjem

ekonomije i psihologije, predlagao je da se ljudi ne posmatraju kao racionalna bića

koja maksimiziraju, već kao bića koja se zadovoljavaju. Umesto da uvek biraju

najbolji pravac delovanja, ljudi donose odluke koje su samo dovoljno dobre. Drugi

ekonomisti isto tako smatraju da su ljudska bića samo “približno racionalna” ili da

ispoljavaju “ograničenu racionalnost”.

U proučavanjima čovekovog odlučivanja čini se pokušaj da se otkriju

sistematske greške koje ljudi čine. Evo nekoliko nalaza:

Ljudi su previše samouvereni, naročito kada su u pitanju njihove sposobnosti.

Ljudi pridaju preveliki značaj malom broju živopisnih zapažanja, posebno

kada ih čuju od osobe koja im mnogo znači.

Ljudi nerado menjaju mišljenje. Ljudi obično tumače dokaze na način koji

potkrepljuje njihova postojeća uverenja.

Navedeni nalazi višestruko su dokazani brojnim empirijskim istraživanjima

i oni služe kao pouzdana osnova za efikasno uticanje na ljudsko ponašanje u

različitim ulogama, pri čemu ponašanje ne mora uvek biti racionalno.

4.2. LJUDI VODE RAČUNA O PRAVIČNOSTI

Još jedan uvid u ljudsko ponašanje može se ilustrovati uz pomoć

eksperimenta koji se zove igra ultimatum. Ta igra funkcioniše na sledeći način:

dvojici dobrovoljaca (koji se inače ne poznaju) kaže se da će odigrati igru u kojoj bi

mogli da osvoje ukupno 100 dolara. Pre nego što započnu igru, objasne im se

2 Ovo poglavlje je napisano prema knjizi G. Mankjua, Principi ekonomije, treće

izdanje, Beograd, 2005, str. 493-498

Osnovi ekonomije

11

pravila. Igra počinje bacanjem novčića, uz pomoć kojeg se dobrovoljcima dodeljuje

uloga igrača A i igrača B. Zadatak igrača A jeste da predloži da se nagrada od 100

dolara podeli između njega i drugog igrača. Nakon što igrač A iznese svoj predlog,

igrač B odlučuje da li da ga prihvati ili odbije. Ako ga prihvati, oba igrača dobijaju

novac u skladu s predlogom. Ako igrač B odbije predlog, nijedan igrač ne dobija

ništa. U oba slučaja, igra se u tom trenutku završava.

Pre nego što nastavimo, zastanite i razmislite šta biste vi uradili u ovoj

situaciji. Da ste igrač A, kako biste predložili da se podeli 100 dolara? Da ste igrač

B, koju biste podelu prihvatili?

Konvencionalna ekonomska teorija u ovoj situaciji pretpostavlja da su ljudi

racionalna bića koja maksimiziraju bogatsvo. Ipak, kada eksperimentalni ekonomisti

traže od stvarnih ljudi da odigraju igru ultimatuma, rezultati se veoma razlikuju u

odnosu na ovu prognozu. Ljudi u ulozi igrača B obično odbijaju predloge u kojima

im se daje samo 1 dolar ili neki sličan mali iznos. Pošto to znaju, ljudi u ulozi igrača

A obično predlažu da se igraču B da mnogo više od 1 dolara. Neki ljudi ponudiće

ravnopravnu podelu, 50-50, ali se češće dešava da igrač A predloži igraču B iznos

od približno 30 ili 40 dolara, pri čemu veći deo čuva za sebe. U tom slučaju, igrač B

obično prihvata predlog.

Šta se ovde dešava? Logično objašnjenje glasi da se ljudi delimično

rukovode urođenim osećanjem za pravičnost. Podela 99-1 čini im se tako

nepravičnom da je mnogi ljudi odbijaju, čak i na sopstvenu štetu. Nasuprot tome,

podela 70-30 još uvek je nepravična, ali toliko da bi navela ljude da zanemare

uobičajeni lični interes.

U našem proučavanju ponašanja domaćinstava i preduzeća, pravda nije

igrala nikakvu ulogu. Ali rezultati igre ultimatuma pokazuju da bi možda trebalo.

Pojedini ekonomisti smatraju da bi percipiranu pravičnost iznosa koji preduzeće

isplaćuje svojim radnicima takođe trebalo uzeti u obzir. Dakle, kada preduzeće ima

posebno profitabilnu godinu, radnici (poput igrača B) mogu očekivati da će im biti

isplaćen pravičan deo nagrade, čak i ako standardna ravnoteža to ne zahteva.

Preduzeće (poput igrača A) može da odluči da radnicima isplati više od ravnotežne

nadnice iz straha da bi radnici u protivnom možda pokušali da kazne preduzeće tako

što će ulagati manje napora, štrajkovati ili se, čak, ponašati vandalski, tj. rušilački.

4.3. LJUDI VREMENOM POSTAJU NEDOSLEDNI

Mnogo puta u životu ljudi za sebe prave planove, a zatim ih ne sprovode u

delo. Pušač sebi obeća da će prestati da puši, ali nakon nekoliko sati od poslednje

cigarete, on poseže za drugom i krši obećanje. Osoba koja pokušava da smrša obeća

da će prestati da jede dezert za ručak, ali kada konobar u restoranu donese meni za

dezerte, obećanje je zaboravljeno. U oba slučaja, želja za momentalnim

zadovoljavanjem navodi donosioca odluke da napusti svoje pređašnje planove.

Pojedini ekonomisti smatraju da odluka između potrošnje i štednje

predstavlja važan primer u kojem judi vremenom ispoljavaju nedoslednost. Za

mnoge ljude trošenje predstavlja neku vrtu momentalnog zedovoljstva. Štednja, baš

kao i odricanje od cigareta ili slatkiša, zahteva žrtvu u sadašnjosti radi nagrade koja

se dobija u budućnosti.

Uvod u ekonomiju

12

Implikacija ove nedoslednosti tokom vremena jeste da bi bilo potrebno da se

ljudi na neki način obavežu da će se u budućnosti držati svojih planova. Pušač koji

pokušava da prestane da puši mogao bi da baci cigarete, a osoba na dijeti da stavi

katanac na frižider. Šta može da učini osoba koja premalo štedi? Treba da nađe neki

način da sačuva novac pre nego što ga potroši. Radnik bi mogao da se složi da mu se

oduzima deo plate pre nego što je primi. Taj novac se stavlja na račun sa kojeg nije

moguće skidati npr. pre penzionisanja. U stvari, možda je baš to razlog tako velike

popularnosti štednih računa za penziju; oni štite ljude od sopstvenih želja za

trenutnim zadovoljstvom.

5. NAJVAŽNIJI EKONOMSKI PROBLEMI

Sva navedena pitanja mogu se rešavati na nivou teorijske ekonomije,

ekonomske politike i ekonomskog sistema u pojedinim zemljama. Na taj način ona

se mogu posmatrati i kao sasvim konkretni ekonomski i razvojni problemi kako na

nivou jednog društva, tako i na širem, globalnom ili regionalnom nivou, kao npr.:3

problem izbora osnovne proizvodne jedinice i oblika ekonomske

organizacije društva;

problem formiranja vrednosti i cena pojedinih roba i usluga;

problem nesklada između oskudnosti (retkih) resursa i materijalnih

dobara, s jedne strane, te ljudskih potreba i želja za materijalnim

dobrima, koje su obično neograničene i mnogo veće od raspoložive

količine dostupnih roba, s druge strane;

problem alokacije retkih resursa koji se mogu koristiti alternativno, tj. za

ostvarivanje različitih ekonomskih ciljeva;

problem ekonomiziranja i optimizacije proizvodnje unutar tehnoloških,

pravnih, političkih i drugih ograničenja koje subjekt odlučivanja

(potrošač, preduzeće ili država) mora poštovati;

problem uravnotežavanja proizvodnje i potrošnje roba, odnosno

problem uspostavljanja parcijalne ili opšte ekonomske ravnoteže, zatim

problem stabilizacije (ne)ravnoteže itd.;

problem izbora i kombinacije širih društvenih vrednosti (kao što su zdravlje i

čista okolina, sloboda, pravednost, jednakost, demokratija itd.) i ekonomskih

vrednosti (kao što su efikasnost i optimalnost ekonomskih sistema);

problem izbora ciljeva ekonomskog razvoja i instrumenata za njihovo

ostvarivanje;

problem izbora oblika koordinacije ekonomskih aktivnosti i upravljanje

ekonomskim sistemom;

problem odnosa između realnog i novčanog sektora ekonomije, između

bogatih i siromašnih, između proizvođača i upravljača, između

razvijenih i nerazvijenih zemalja ili regija itd.;

problem razmene i ekonomskih odnosa između pojedinih država;

problem povećanja proizvodnje, zaposlenosti i životnog standarda

3 Polovina-Medić, cit delo, str. 54-55

Osnovi ekonomije

13

Svi navedeni problemi pojavljuju se na nivou ekonomije kao nauke i na nivou

ekonomije kao struke, odnosno veštine. Takođe, navedeni spisak problema, s kojim se

ekonomska teorija i praksa suočavaju, pokazuju da ekonomski problemi imaju ne

samo jednu (ekonomističku) dimenziju, nego i mnoštvo drugih aspekata i dimenzija

kao što su: tehnološki, organizacioni, politički, socijalni, ekološki, moralni i mnogi

drugi aspekti. To je bio (i ostao) razlog da se pojavi mnoštvo teorijskih pristupa i škola

ekonomskog mišljenja kao pokušaj traženja što kvalitetnijih odgovora na izazove

naglašeno neizvesne, odnosno stohastičke ekonomske prakse.

6. ČINIOCI PROIZVODNJE

Opšte je poznato da bi se čovek mogao održati u životu, mora neprekidno

stvarati dobra i usluge, odnosno mora privređivati. Privređivanje se može definisati

kao svesna ljudska delatnost kojom se nastoji smanjiti ograničenost sredstava,

odnosno dobara, kojima se zadovoljavaju ljudske potrebe. Postavlja se, dakle,

problem odnosa dobara i ljudskih potreba. Dobro je sredstvo koje je sposobno

zadovoljiti neku potrebu i u osnovi se može govoriti o dobrima koja su neograničena

i koja su ograničena za upotrebu. Znači, postoje neka dobra kojima se mogu

zadovoljiti potrebe u neograničenim količinama. Koliko god se tih dobara potroši,

ona su i dalje na raspolaganju, npr. vazduh, sunčeva toplota, svetlost, more, pesak u

pustinji i sl. Ova i slična dobra koja zadovoljavaju ljudske potrebe, a nisu

ograničena, nisu predmet privređivanja. Upravo zato što nisu ograničena, nije

potrebno smanjivati njihovu ograničenost. Ona se nazivaju slobodnim dobrima.

Ograničenost, ili retkost, može se posmatrati u apsolutnom i relativnom

smislu. U apsolutnom smislu sva su dobra ograničena jer ne postoje dobra koja bi

priroda nudila u beskonačno velikim količinama. Stoga ograničenost u apsolutnom

smislu za ekonomiju nije od posebnog značenja. U stvari, za ekonomiju je važna

relativna ograničenost ili relativna retkost dobra, što znači ograničenost dobara u

poređenju s ljudskim potrebama.

Za razliku od slobodnih dobara, dobra koja su relativno retka ili ograničena

u ponudi nazivaju se ekonomskim dobrima i ona su jedino predmet privređivanja.

Ovu je problematiku potrebno razmotriti s još jedne strane. Neograničene

potrebe, a ograničeni resursi, uslovljavaju postojanje ekonomskih dobara, odnosno

dobara koja su relativno nedovoljna i retka. Kad bi ekonomski resursi, ili činioci

proizvodnje, bili neograničeni, to bi značilo da se može proizvoditi beskonačno mnogo

različitih dobara i da bi, s tim u vezi, ljudske želje i potrebe u potpunosti mogle biti

zadovoljavane. Tada čak i ne bi bilo važno je li neko dobro proizvedeno u suviše velikoj

količini ili se moglo proizvesti uz manje troškove, a kako bi svaki pojedinac mogao

imati svega koliko mu treba, ne bi bilo važno ni kako će se dobra i dohoci raspoređivati

na pojedince.

Međutim, problem je u tome što ljudi najčešće žele potrošiti više nego što se u

nekoj datoj situaciji može proizvesti. Upravo zakon retkosti objašnjava da su dobra

retka zato što nema dovoljno resursa da se proizvedu sva dobra koja ljudi žele

potrošiti. Na taj način dobijamo jednu od osnovnih ekonomskih postavki – ograničenost

resursa kojima se mogu proizvesti različita dobra potiče izbor između relativno retkih

Uvod u ekonomiju

14

dobara. Osnovni problem u ekonomiji je povezivanje postojanja ograničenih resursa i

neograničenih želja, jer se zbog toga moraju praviti izbori koji izazivaju troškove.

6.1. OGRANIČENI RESURSI

Drugim rečim, ljudske se potrebe ne mogu potpuno zadovoljiti jer su

proizvodni resursi uvek ograničeni. Proizvodni resursi su inputi odnosno činioci

proizvodnje koji se koriste u proizvodnji dobara i usluga. Ekonomisti dele proizvodne

resurse u četiri osnovne kategorije: zemlja, rad, kapital i preduzetništvo.

Zemlja (prirodni resursi)

Kategorija “zemlja” u ekonomskoj analizi ne podrazumeva se samo tlo ili

površina Zemljine kugle (kopnena i vodena) kao fizički prostor; ona obuhvata i sve

sirovine koje se mogu dobiti u prirodi, na primer ugalj, drvo, reke, vazduh, padavine,

te energiju sunca – dakle, sve prirodne resurse na datom prostoru. Otuda je

razumljivo zašto fizička teritorija - deo ograničene površine Zemlje – ima tako

veliku privlačnost za svakog ekonomskog subjekta.

Kapital (kapitalni resursi)

Mašine, vozila, kompjuteri, elektrogeneratori, štamparske mašine, visoke

peći itd. primer su kapitalnih dobara. Kapitalni resursi su alat, mašinska oprema i

zgrade koje se upotrebljavaju u proizvodnji drugih dobara i usluga. Kapitalni resursi

ne nalaze se u prirodi, poput zemlje; umesto toga oni se proizvode primenom rada i

drugog kapitala u obliku sirovina. Prema tome, kapital je proizvedeno sredstvo za

proizvodnju. Treba razlikovati definiciju pojma kapital koju daju ekonomisti od

izraza opšte upotrebe prema kojem je to samo novac koji se koristi za otpočinjanje

nekog biznisa. Kapital su proizvedena sredstva za proizvodnju koja se mogu kupiti

novcem. Kapital je vrednost koja se oplođuje, tj. donosi prinos. Zgrade s učionicama

oblik su kapitala, takođe i knjige, stolovi, sedišta, školske table i drugi proizvedeni

resursi koji se koriste u “proizvodnji” obrazovanja. Znači, pojavni oblik kapitala nije

bitan, već njegova ekonomska i društvena upotreba. Tako npr. isti automobil može

biti potrošno dobro kada nam služi za lične potrebe, ali i kapitalno dobro ako ga

koristimo u proizvodnji tarnsportne usluge koju naplaćujemo.

Rad

Rad je još jedan važan input proizvodnje. Rad se sastoji od svih ljudskih

fizičkih i umnih sposobnosti koje se mogu upotrebiti u proizvodnji dobara i usluga.

Ljudi poseduju dve važne karakteristike koje se mogu primeniti u proizvodnom

procesu. Prvo, imaju fizičku snagu potrebnu za fizičko angažovanje u proizvodnji

dobara i usluga. S druge strane, radni resursi obuhvataju i druge karakteristike, a to

su umne sposobnosti ljudi, iskustvo, kultura rada itd. Urođena sposobnost za

razmišljanje i rešavanje problema (inteligencija), za učenje i razvijanje znanja koja

se mogu prenositi na buduća pokoljenja, te primena tih znanja na nove proizvodne

probleme postaje sve dragoceniji resurs. On se najčešće naziva intelektualni kapital.

Pored toga, organizacija poslovanja, znanje ili intelektualni kapital sve češće se

spominju i tretiraju kao novi faktori proizvodnje. Još je otvoreno pitanje – radi li se

tu o sasvim novim faktorima proizvodnje ili je reč o nekim novim osobinama,

Osnovi ekonomije

15

znanjima, veštinama i načinima upotrebe i upravljanja određenih znanja i

sposobnosti (menadžment znanja – knowledge management) pojedinih segmenata

radne snage.4

Ljudske umne sposobnosti slične su fizičkom kapitalu zato što su od čoveka

stvoren činilac proizvodnje. Iz tog razloga te stečene radne sposobnosti se tretiraju

kao ljudski kapital (human capital).

Tehnologija i proizvodno iskustvo (production know-how) često se ubraja u

radni resurs, jer su oni izvesna vrsta ljudskog kapitala. Tehnologija implicira naučna

znanja i sve je važnija odrednica proizvodnih snaga jednog društva i njegove

produktivnosti.

Povezivanje i umrežavanje ljudi (networking) doprinosi uvećanju i

višestrukom uvećanju i sinergiji ljudskog kapitala i formiranju tzv. socijalnog

kapitala. Ovaj trend je u velikom usponu i ne može ga ništa zaustaviti što govori da

je naša vrsta na novom širokom putu integracija.

Preduzetništvo

Preduzetništvo kao ekonomski resurs, zapravo je specijalna vrsta rada, ali je

toliko važno za proizvodne procese i toliko različito od drugih vrsta reusrsa rada da

ga ekonomisti svrstavaju u posebnu kategoriju resursa. U stvari, preduzetništvo je

ljudska aktivnost koja se sastoji od kombinovanja resursa u svrhu proizvodnje

dobara i usluga za druge. Uz ovo određenje ide i definicija preduzetnka kao ličnosti

koje se angažuju na poslovima angažovanja sredstava, pronalazaka, inoviranja,

unapređenja organizacije proizvodnje i preuzimanje rizika.

Pronalazak se sastoji od kreiranja i razvijanja novih proizvoda ili

proizvodnih procesa. Osim što je inovator, preduzetnik mora takođe biti sposoban

primeniti određenu ideju u proizvodnji. Mnogi ljudi imaju poslovnih i proizvodnih

ideja, ali malo ih ima sposobnost ili poseban talenat za organizaciju biznisa. Još su

ređi oni sa smelošću preuzimanja rizika i eventualnog gubitka vlastitog uloga

(novčanog kapitala) u slučaju neuspeha poslovnog poduhvata.

Danas je sve više autora koji izdvajaju preduzetništvo kao poseban

proizvodni činilac. Time se žele naglasiti naročita svojstva ličnosti preduzetnika kao

naročitog pojedinca koji ima neku poslovnu ideju, ispoljenu motivaciju da realizuje

tu ideju i veliku sklonost ka preuzimanju rizika ulažući svoj (ili pozajmljeni) kapital

neophodan za realizaciju svoje ideje. I u savremenoj ekonomskoj literaturi i naročito

u praksi snažno se afirmiše koncept tzv. preduzetničke ekonomije. U našoj zemlji

ovaj trend takođe ima uzlazni karakter.

Navedene četiri kategorije resursa uključuju sve retke dostupne proizvodne

resurse. Ako društvo želi proizvesti različitu kombinaciju dobara da bi zadovoljilo

različite potrebe, resursi se moraju realocirati. Da bi se zadovoljilo više potreba nego što

se trenutno zadovoljava treba povećati ponudu resursa ili pristupiti kreativnoj i

delotvornoj upotrebi. U svakom datom vremenu, međutim, problem retkosti definisan je

kvantitetom i različitošću raspoloživih resursa – zemlje, kapitala, rada i preduzetništva.

4 Veoma originalan i inspirativan pristup analizi ovog složenog pitanja ponudio je

prof. dr Gojko Rikalović u tekstu “Teorijsko-metodološki pristup kreativnom kapitalu”,

objavljenom u monografiji Ekonomska politika i privredni razvoj, redaktori: G. Rikalović i

B. Jovanović-Gavrilović, izdanje Ekonomskog fakulteta u Beogradu, 2009, str. 109-120

Uvod u ekonomiju

16

Osnovne kategorije retkih proizvodnih resursa mogu se prikazati tabelarno:

Tabela 1: Vrste ograničenih resursa

Kategorija Definicija Primeri

zemlja

poljoprivredno zemljište,

prirodne sirovine,

ugalj. površina kopna i

mora, šume, rude,

energenti,

kapital proizvodne mašine i dobra

koja se koriste za stvaranje

drugih dobara i usluga

mašine, saobraćajna

sredstva, poslovne

zgrade, računari, elektro

motori,

rad fizičke i umne sposobnosti

ljudi, motivacija, iskustvo

radnik, profesor, naučnik,

menadžer, inženjer, lekar

preduzetništvo sposobnost za

organizovanje proizvodnje,

za inovacije i preuzimanje

rizika

ljudi koji pokreću biznis

ili ga vode

(Bil Gejts, Zakerberg).

Više puta je već podvučeno da je proizvodnja (tzv. realni sektor privrede)

najvažnija faza procesa reprodukcije jer se u njoj stvaraju materijalna dobra

neophodna za zadovoljenje ljudskih potreba. Reprodukcija je proces stalnog

obnavljanja proizvodnje i sastoji se od četiri povezane faze: proizvodnje (u užem,

tehnološkom smislu); raspodele (sredstava za proizvodnju i rezultata); razmene i

potrošnje. U ekonomskom smislu proizvodnja je završena kada je realizovana, tj.

prodata (i naplaćena, što nije uvek slučaj), a ne kada je tehnološki dovršena.

Gotovi proizvodi koji čekaju kupce u prodavnicama i magacinima mogu

prouzrokovati velike zastoje, pa i potpuni prekid i neuspeh čitave reprodukcije.

Zbog toga, danas u tehnološki visokorazvijenim privredama najvažnija faza

reprodukcije postaje - razmena, odnosno prodaja, zbog čega se kupcu/potrošaču daje

centralno mesto u čitavom ekonomskom sistemu, a tržištu, posebno tražnji, poklanja

najveća pažnja u poslovnoj i ekonomskoj politici. U takvim privredama dominantan

uticaj ima tzv. finansijski sektor koji povremeno preuzima samostalno dejstvo čime

se stvaraju veliki poremećaji, kao što je to slučaj i u okviru aktuelne globalne

ekonomske krize.

Ipak, da bi mogao otpočeti bilo koji proces proizvodnje potrebno je obezbediti

i angažovati odgovarajuće pretpostavke, odnosno činioce koje u ekonomskoj nauci

poznajemo pod nazivom faktori proizvodnje ili inputi. Bliže posmatrano, svaki proces

proizvodnje predstavlja odgovarajuću kombinaciju različitih inputa u cilju dobijanja

željenih rezultata koji se nazivaju outputi ili proizvodi.

7. KRIVA PROIZVODNIH MOGUĆNOSTI

Polazeći od prethodnih zaključaka o ograničenosti svih proizvodnih faktora

jasno proističe i zaključak da se svako društvo suočava sa svojom granicom

proizvodnih mogućnosti. Ona predstavlja onu maksimalnu kombinaciju dobara koje

Osnovi ekonomije

17

privreda nekog društva može proizvesti sa postojećim proizvodnim kapacitetima.

Kada neka privreda posluje na granici svojih mogućnosti, tada za nju kažemo da je

efikasna u smislu efikasne alokacije oskudnih resursa. U takvom stanju privrede

povećanje proizvodnje jednog proizvoda moguće je ostvariti samo na račun

smanjenja proizvodnje nekog drugog proizvoda. U tom kontekstu neefikasna

privreda je ona u kojoj je moguće povećati proizvodnju jednog proizvoda, a da to ne

izazove smanjenje proizvodnje nekih drugih proizvoda.

Au

tom

ob

ili

Cipele

AB

C

D

E

Kriva proizvodnih mogućnosti

Slika 2. Kriva proizvodnih mogućnosti

Kada se privreda nalazi na granici svojih proizvodnih mogućnosti, tada se

javlja dilema: koju kombinaciju proizvoda izabrati, odnosno koje proizvode

proizvoditi više, a koje manje?

Tako npr. neko se društvo može naći pred zadatkom da izabere određenu

kombinaciju u proizvodnji potrošnih (finalnih) i kapitalnih dobara5. Ono se može

odlučiti da sve privredne kapacitete usmeri ka proizvodnji potrošnih dobara i da ne

proizvodi kapitalna dobra (mogućnost E). Može se takođe odlučiti i za kombinaciju

u kojoj sve privredne kapacitete usmerava u proizvodnju kapitalnih dobara i ne

proizvodi potrošna dobra (mogućnost A). Pored tih ekstrema društvo se može

odlučiti za neku realniju opciju u kojoj će proizvoditi obe vrste dobara, ali u

različitim količinama, odnosno kombinacijama (mogućnosti B, C i D). Ovu dilemu

možemo prikazati u obliku sledeće tabele:

Mogućnost Potrošna dobra Kapitalna dobra

A 0 60

B 10 50

C 20 35

D 30 20

E 40 0

5 Medić-Polovina, str. 66-67

Uvod u ekonomiju

18

Povećanje proizvodnje potrošnih dobara, recimo s 10 na 20 jedinica,

moguće je, u postojećoj situaciji, samo uz uslov da se smanji proizvodnja kapitalnih

dobara s 50 na 35 jedinaca. (To je kretanje od B ka C kombinaciji). Isto tako,

povećanje proizvodnje kapitalnih dobara s 20 na 35 jedinica (kretanje od D ka C

kombinaciji) moguće je samo uz uslov da se smanji proizvodnja potrošnih dobara s

30 na 20 jedinica. U prvom slučaju društvo se (radi ostvarenja prvog izabranog cilja)

odreklo jednog dela kapitalnih dobara. U drugom slučaju društvo se (radi ostvarenja

drugog cilja) odreklo jednog dela potrošnih dobara.

Vrednost dobra ili usluge kojeg smo se odrekli, tj. kojeg gubimo u procesu

ostvarivanja nekog drugog cilja, naziva se – oportunitetni ili opcioni trošak. To je trošak

izbora i ostvarivanja jedne od mogućih kombinacija (opcija). Naziva se “oportunitetni”

zbog toga što subjekt odlučivanja procenjuje da takav trošak može podneti i da je to za

njega, u sadašnjem vremenu, još uvek korisno (oportuno). On procenjuje da će iz

izabrane opcije, u sadašnjem ili budućem vremenu, imati koristi koje su veće od tog

troška. U prvom slučaju, tj. u kretanju od B ka C kombinaciji oportunitetni trošak se

sastoji od vrednosti 15 jedinica kapitalnih dobara (koje gubimo). U drugom slučaju

oportunitetni trošak se sastoji od 10 jedinica potrošnih dobara (koje gubimo).

8. EKONOMSKI CILJEVI

U svakom društvu postoje gotovo identični ekonomski ciljevi koji se mogu

razlikovati od društva do društva zavisno samo od stepena kulturnog i ekonomskog

razvoja tih društava. Ekonomski ciljevi se s obzirom na područja koja obuhvataju

mogu podeliti na mikroekonomske i makroekonomske.

Mikroekonomski ciljevi su ekonomska efikasnost, pravedna raspodela i

ekonomska sloboda, a makroekonomski ciljevi su ekonomski rast, puna

zaposlenost i stabilnost cena.6

8.1. EKONOMSKA EFIKASNOST

U svakoj zemlji glavni je cilj ekonomska efikasnost, odnosno takva upotreba

oskudnih resursa da se proizvede što je moguće više željenih dobara i usluga.

Ekonomska efikasnost znači, s jedne strane, proizvoditi dobra što je moguće

jeftinije, imajući na umu oportunitetni trošak, a s druge strane teži se izboru

najpoželjnije kombinacije outputa na krivulji proizvodnih mogućnosti.

Ekonomska efikasnost se odražava na pitanje šta i kako proizvoditi. Tako

proizvodna efikasnost uključuje odgovor na pitanje kako proizvoditi uspešno, tj.

proizvoditi dati iznos dobara i usluga pri najnižem mogućem oportunitetnom trošku,

što znači uz najmanje rasipanje resursa. Ako se jedno dobro može proizvesti s manje

kombinacija resursa, npr. s više kapitala i manje rada, ili manje kapitala i više rada,

da bi se postigla proizvodna efikasnost treba izabrati kombinaciju najmanjeg troška.

6 Videti opširnije u Đ. Benić, Osnove ekonomije, 4. izdanje, Školska knjiga, Zagreb,

2004. str. 39-46

Osnovi ekonomije

19

To podrazumeva takvu proizvodnju koja je na krivulji proizvodnih mogućnosti

(KPM), a ne kombinaciju dobara koja je unutar te krive.

8.2. PRAVEDNA RASPODELA

Neretko se postavlja pitanje da li je ispravno što su neki ljudi vrlo bogati, a

mnogi drugi vrlo siromašni? U stvari, u svakom društvu postavlja se pitanje

pravedne raspodele, pod čime se podrazumeva poštena raspodela dohotka ili outputa

između pojedinaca u društvu.7

Polazeći od toga da se raspodela može rangirati tako da sva domaćinstva

dobiju jednak iznos dohotka (potpuna jednakost raspodele - uravnilovka) ili da samo

nekoliko domaćinstava dobije vrlo visoke dohotke, a velika većina mnogo manje,

nameće se pitanje kakva je raspodela pravedna?

Odmah treba reći da, zapravo, nema ekonomski pravedne raspodele. U

stvari, o pravednoj raspodeli moglo bi se govoriti samo kada bi se omogućilo svim

ljudima podmirivanje neke osnovne potrebe (hrana, stan, medicinska nega i sl.).

Međutim, pravedna raspodela može se posmatrati kroz pravednost jednakih prilika,

odnosno šansi za uspeh, a ne raspodele rezultata. To znači da svaki pojedinac treba

da ima jednaku priliku da proizvodi i zarađuje, posle čega će svaka raspodela biti

principijelno pravedna.

8.3. EKONOMSKA SLOBODA

Jedan od glavnih ciljeva mnogih društava je ekonomska sloboda. Ona

označava pravo na vlastite proizvodne resurse i njihovu upotrebu shodno

reakcijama na ekonomske podsticaje te vlastitim sklonostima i preferencijama.

Bez ekonomske slobode ne može se postizati interes pojedinca, a ona mora

biti ograničena u smislu da nečija akcija ne šteti drugom (npr. sloboda posedovanja

oružja i lova ne ukuljučuje pravo da se puca u komšijinu kravu).

Među najvažnije ekonomske slobode spada zaštita prava vlasništva koja

moraju biti zagarantovana od strane države. Takođe, u tržišnoj privredi ekonomska

sloboda znači i to da pojedinci slobodno kupuju, prodaju, organizuju, proizvode i

troše uz relativno malo uplitanje drugih pojedinaca ili države.

8.4. EKONOMSKI RAST

Ekonomski rast označava povećanje realnog nivoa društvenog proizvoda u

posmatranom periodu. On utiče na krivu ponude tako što je popmera udesno. Znači,

ekonomski rast povećava proizvodne mogućnosti jedne zemlje. Cilj ekonomskog

7 U ekonomskoj literaturi ovo pitanje se ozbiljno izučava još od početka 20. veka,

kada je nemački ekonomista Konrad Lorenc (1905) konstruisao dijagram i odgovarajuću

krivu kojom je ilustrovao učešće delova stanovništva u ostvarenom dohotku. Lorencov

metodološki postupak koristi se i danas u analizama (ne)jednakosti u raspodeli.

Uvod u ekonomiju

20

rasta je podizanje životnog standarda što se meri porastom dohotka ili outputom po

stanovniku.

U suštini postoje tri načina postizanja ekonomskog rasta. Prvo je proširenje

prirodnih resursa kao što je u istoriji bio slučaj u razdoblju od 16. do 18. veka kada

su Evropljani kolonizovali ostatak Sveta, a što je takođe bio razlog mnogih

teritorijalnih ratova u prošlosti, ali i danas. Drugi je način razvoj tehnologije koja

omogućava veću produktivnost resursa (što podrazumeva i povećanje nivoa nauke i

obrazovanja), a treći način je povećanje kapitalnih ulaganja (investicija), što znači

odustajanje od sadašnje potrošnje radi veće potrošnje u budućnosti.

Sva tri načina uključuju glavni oportunitetni trošak: napuštanje ili žrtvovanje

tekuće potrošnje radi proširenja KPM u budućnosti. U svim slučajevima prisutan je

izbor nižeg tekućeg životnog standarda kako bi se imalo više u budućnosti.

8.5. PUNA ZAPOSLENOST

Važan makroekonomski cilj koji omogućava proizvodnu uspešnost

(postizanja KPM) je puna zaposlenost svih raspoloživih resursa (iako se najčešće u

središte stavlja puna zaposlenost resursa rada). U dinamičnoj ekonomiji deo radnih

potencijala će verovatno biti nezaposlen zbog kretanja resursa između proizvodnje

različitih dobara i usluga. Međutim, duža razdoblja visoke nezaposlenosti vrlo su

nepoželjna. Gubitak posla i dohotka veliki je problem ne samo za domaćinstva koja

su time direktno pogođena, već i za ljude koji zavise od trošenja tih porodica koja

imaju nezaposlene članove.

Nezaposlenost znači da neki od retkih resursa nisu u potpunosti upotrebljeni

tako da društvo proizvodi unutar KPM. Kao posledica toga dolazi do gubitka

outputa, a time i do smanjenja materijalnog bogatstva društva. Zbog toga,

nezaposlenost nije samo individualni ili porodični problem, već je to izvor velikih

društvenih ekonomskih gubitaka kao i nesagledivih socijalnih i političkih patologija.

To je dovoljan razlog da povećanje zaposlenosti spada u prioritetne ciljeve svake

makroekonomske politike.

8.6. STABILNOST CENA

Stabilnost cena od posebne je važnosti jer su cenovni signali glavni

mehanizam za organizovanje proizvodnje i razmenu u tržišnim ekonomijama.

Nestabilnost cena povećava neizvesnost i rizike i otežava donošenje dobrih

poslovnih odluka. Osim toga, u slučaju neočekivane inflacije kupovna moć se

raspodeljuje između različitih grupa u društvu na način koji većini stanovništva ne

odgovara. Takođe, neizvesnost budućnosti ne stvara dobru klimu za biznis, odnosno

za poslovanje, jer iskrivljuje odluke o investicijama, štednji i zaposlenosti. Takva

iskrivljenja u najblažem slučaju dovode do neefikasnosti, a u težem slučaju, dolazi

do ekonomske recesije i kriza koje se rešavaju dugoročno i skupo.

Osnovi ekonomije

21

Prethodna razmatranja mogu se sistematizovati i izraziti na tabelarni način:

Tabela 2: Mikro i makroekonomski ciljevi

Mikroekonomski ciljevi

Ekonomska efikasnost: Proizvodnja maksimalnog outputa datim retkim resursima

(proizvodna efikasnost) i proizvodnja seta dobara koji potrošači žele (alokativna efikasnost).

Pravedna raspodela: Dostizanje pravedne raspodele dohotka i outputa između

domaćinstava.

Ekonomska sloboda: Biti u mogućnosti proizvoditi i trošiti u skladu s sopstvenim

željama

Makroekonomski ciljevi

Ekonomski rast: S vremenom pomicanje KPM ka spolja.

Puna zaposlenost: Osiguranje zaposlenosti svih raspoloživih resursa za

proizvodnju.

Stabilnost cena: Održavanje stabilnog prosečnog nivoa cena.

Međutim, treba imati na umu da je moguć sukob (konflikt) između

ekonomskih ciljeva. Naime, ostvarenje jednog ekonomskog cilja vrlo često utiče

negativno na jedan ili više drugih ciljeva. Npr. želja za maskimalnom ekonomskom

slobodom sukobljava se s politikom povećanja pravedne raspodele koja traži da

država deo dohotka nekih grupa stanovništva daje drugima; politika pune

zaposlenosti može ponekad stvarati inflatorni proces itd.

Navedeni ciljevi prihvatljivi su za sva društva, bez obzira imaju li običajni,

tržišni, komandni ili mešoviti ekonomski sistem, baš kao što se i sva društva

susreću s problemom retkosti koji zahteva izbor iza kojeg stoji oportunitetni

trošak.

9. OSNOVNI EKONOMSKI PRINCIPI

Ekonomika proučava kako ljudi mogu alocirati (razmestiti) retke

proizvodne resurse radi stvaranja dobara kojima zadovoljavaju svoje potrebe. Ona

polazi od dve polazne premise, odnosno principa: 1. resursi su retki; 2. resurse

moramo koristiti racionalno.

Prvi princip zapravo znači da ekonomski način razmišljanja mora uvek

voditi računa o tome da pored neposrednih utrošaka i njihovih troškova postoje i tzv.

troškovi propuštenih šansi (oportuniteta, alternativa), odnosno troškovi zbog

izgubljenog dohotka. Na taj način, ispravan ekonomski izbor uvek polazi od toga da

“nema besplatnog ručka”: sve se plaća, jer sve košta, čak i voda i vazduh, jer su i oni

retki (nažalost, čak sve ređi) prirodni resursi. Zato što ničeg na ovom svetu nema u

izobilju i zato što ništa ne može biti besplatno, ekonomska racionalnost poprima

karakter metafizičke kategorije. Takav pristup otvara nove teorijsko-metodološke i

analitičke prostore za brzi razvoj ekonomije shvaćene kao ekonomika (economics),

mada postoji snažna struja ekonomskih mislilaca koji pokušavaju da relativizuju

ovakav pristup i logiku.

Uvod u ekonomiju

22

Primer oportunitetnog troška:

Troškovi trogodišnjeg studija mašinstva iznose 500.000 dinara, uključujući

školarinu, kupovinu knjiga i pribora, prevoz, stanovanje itd. Ovom iznosu treba dodati i

izgubljenu zaradu koju bi student, kao svršeni srednjoškolac, zaradio radeći u nekoj firmi,

koja bi za to vreme iznela oko 1.080.000 dinara (3 god. po 30.000 neto mesečno) Znači,

stvarni troškovi njegovog studiranja iznose 1.580.000 dinara

Uopšte uzev, oportunitetni trošak predstavlja vrednost najbolje propuštene

alternative.

Drugi princip odnosi se na racionalnu upotrebu svih raspoloživih resursa.

Ekonomisati utrošcima, vremenom, energijom i svim drugim inputima koje

koristimo u bilo kojem procesu rada jeste suština svake ekonomske logike.

Ekonomisati zapravo znači – štedeti. Znači, štedi se kada raspolažemo nečim:

vremenom, novcem, materijalom, energijom, prostorom, sirovinama itd. Ali, i tu

postoji svojevrsni izuzetak, odnosno ekonomski paradoks. Naime, jedini resurs koji

se upotrebom , dakle trošenjem, uvećava jeste resurs ZNANJA, zbog čega se čitava

klasična ekonomska paradigma nalazi na istorijskom prevrednovanju (reevaluaciji).

Ekonomija znanja i informacija (nije svaka informacija korisno znanje: znanje je

informacija u kontekstu, sa značenjem) u najnovije vreme javlja se kao novi

civilizacijski izazov i ekonomskoj teoriji i ekonomskoj praksi, ne samo zbog

eksplozivnog porasta informacija i znanja poslednjih decenija, već možda više zbog

načina njihove difuzije, čuvanja, prenosa, (zlo)upotrebe itd. U tom smislu ubrzano se

razvijaju nove ekonomske subdiscipline koje fokusiraju znanje kao razvojni resurs i

novu ekonomsku realnost poznatu kao “nova ekonomija”. Naravno, i u toj novoj

situaciji navedeni (stari) ekonomski principi ne samo da važe, nego zadobijaju novo

i dodatno značenje. To se prvenstveno odnosi na:

princip ekonomičnosti (smanjivanje svih troškova po jedinici proizvedenog

dobra ili usluge) i

princip produktivnosti rada (sposobnosti ljudskog rada da u jedinici

vremena stvori više ili manje proizvoda ili usluga).

Ekonomisanje i nadalje (zbog stalne oskudnosti i retkosti svega, uključujući

i znanje i informacije) ostaje trajna mera ekonomske racionalnosti, zbog čega je i

nastao i zadržao se pojam “homo economicus”-a, ekonomskog čoveka. Naravno, grč

tako shvaćene racionalnosti nikako ne znači da sav smisao svog života treba da

redukujemo na ekonomsku racionalnost. Ona je nužan i potreban uslov našeg života,

ali ipak ne i dovoljan. O tome je bilo više reči u prvom delu našeg kursa. U svakom

slučaju ekonomija nas podseća i uči da budemo racionalni, da ne bismo bili

siromašni. Tako npr. valja podsetiti da smanjena raspoloživost ili nestašica

(nemanje) nečega (npr. novca, energije itd.) često je posledica neracionalne upotrebe

nečega (npr. novca, energije itd.) i tada više nije reč o štednji, već je reč o

iznuđenom stanju koje nastaje najčešće upravo zbog toga što ranije nismo - štedeli.

Lepo je rečeno: ko štedi taj ima. Odnosno, štednja je mudrost trošenja. U tom

smislu, svi smo, ili bismo morali biti (pomalo) ekonomisti. Na ove jednostavne

Osnovi ekonomije

23

činjenice života upozorava i popularni harvardski profesor ekonomije Gregori

Mankju ukazujući na sledećih 10 principa:8

1. Ekonomsko odlučivanje podrazumeva rešavanje sukoba između više

ciljeva;

2. Pri donošenju odluke moraju se uzeti u obzir kako očigledni tako i

implicitni troškovi (oportunitetni troškovi);

3. Racionalni ljudi razmišljaju na margini: akcija se preduzima samo ako

je marginalna korisnost veća od marginalnih troškova;

4. Ljudi reaguju na promene inicijalnog ponašanja kada dođe do promene

troškova ili efekata (benefita);

5. Trgovina može doprineti da se svako specijalizuje za ono što može

činiti najbolje. Trgujući međusobno ljudi mogu pribaviti veću

raznolikost dobara i usluga;

6. Tržišta su obično dobar način da se organizuju ekonomske aktivnosti.

Suprotno tome je organizovanje ekonomije od strane centralnog

planiranja i vlade;

7. Vlade ponekad mogu poboljšati efikasnost tržišta u pogledu alokacije

resursa, kao npr. u obuzdavanju monopola i zagađenja okoline;

8. Životni standard u nekoj zemlji zavisi od njene sposobnosti da

proizvodi dobra i usluge, tj. od ostvarene produktivnosti;

9. Cene rastu kada vlada štampa isuviše mnogo novca, kojem tada pada

vrednost;

10. Društvo oblikuje kratkoročni sukob između inflacije i nezaposlenosti

tako što smanjuje inflaciju a povećava nezaposlenost.

U nastavku navodimo kraće izvode iz izvornog komentara ovih principa

koje je dao sam autor:

Princip # 1: Ljudi se suočavaju sa izborom Prvu lekciju o odlučivanju rezimira izreka: “Nema besplatnog ručka”. Da bismo

dobili nešto što nam se dopada, obično moramo da se odreknemo nečeg drugog što nam se,

takođe dopada. Odlučivanje zahteva odmeravanje vrednosti jednog cilja u odnosu na drugi.

Kad se ljudi grupišu u društva, oni se suočavaju sa različitim vrstama izbora.

Klasičan izbor je izbor između “pušaka i putera”. Što više potrošimo na nacionalnu odbranu

(puške) da bi odbranili svoje granice od stranih agresora, to manje možemo da potrošimo na

potrošačka dobra (puter) da bismo podigli životni standard kod kuće. U savremenom društvu

važno je odmeravanje vrednosti (izbor) između čiste okoline i visokog nivoa dohotka. Zakoni

po kojima preduzeća moraju da smanje zagađenost povećavaju trošak proizvodnje dobara i

usluga. Zbog visokih troškova, ova preduzeća na kraju zarađuju manji profit, isplaćuju niže

plate, naplaćuju više cene, ili se ovi elementi kombinuju. Dakle, mada nam zakoni o

zagađenju donose korist jer imamo čistiju životnu okolinu i, posledično, bolje zdravlje, oni

imaju trošak u obliku smanjenja prihoda vlasnika preduzeća, radnika i kupaca.

Još jedan izbor s kojim se suočava društvo je izbor između efikasnosti i pravičnosti.

Efikasnost znači da društvo dobija maksimum od svojih oskudnih resursa. Pravičnost znači

da se koristi od tih resursa pravedno raspodeljuju na sve članove društva. Drugim rečima,

efikasnost se odnosi na veličinu ekonomskog kolača, a pravičnost na način raspodele tog

kolača. Kad vlade kreiraju svoju politiku, često se dešava da se ova dva cilja sukobljavaju.

8 Mankju, G., Principi ekonomije, Ekonomski fakultet, Beograd, 2005. str. 4-14

Uvod u ekonomiju

24

Spoznaja da ljudi moraju da vrše izbor ne govori nam sama po sebi koje odluke će

oni doneti ili bi trebalo da donesu. Student ne bi trebalo da napusti studije psihologije samo

zato što bi, ako to uradi, povećao vreme koje mu stoji na raspolaganju za studiranje

ekonomije. Društvo ne treba da prestane da štiti životnu okolinu samo zato što regulacija u

toj oblasti smanjuje naš materijalni životni standard. Siromašne ne treba zanemarivati samo

zato što pomoć koja im se pruža smanjuje njihovu motivaciju za rad. Ipak, saznanje da se u

životu mora vršiti izbor jeste važno, jer će ljudi verovatno donositi dobre odluke samo

ukoliko razumeju mogućnosti koje im stoje na raspolaganju.

Princip # 2: Trošak nečega jeste ono čega se odričete da biste to dobili Pošto ljudi moraju da biraju, odlučivanje podrazumeva da se vrši poređenje

između troškova i koristi alternativnih pravaca delovanja. U mnogim slučajevima,

međutim, trošak neke aktivnosti nije tako očigledan kao što to na prvi pogled može da

izgleda.

Razmotrimo, na primer, odluku da li da se upišete na fakultet. Korist je u

intelektualnom obogaćenju i životu sa boljim mogućnostima za zaposlenje. Ali, šta je

trošak? Da biste odgovorili na ovo pitanje, možete doći u iskušenje da saberete sav

novac koji trošite na školarinu, knjige, sobu i hranu. Ipak, ovaj ukupni iznos ne

predstavlja na pravi način ono čega se odričete da biste proveli jednu godinu na

fakultetu.

Prvi problem koji se javlja u vezi sa ovim odgovorom jeste da on uključuje neke

stavke, koje, u stvari, ne predstavljaju troškove pohađanja fakulteta. Čak i da ste

prekinuli školovanje, morali biste negde da spavate i da se hranite. Soba i hrana

predstavljaju troškove pohađanja fakulteta samo u onoj meri u kojoj su skuplji na

fakultetu nego negde drugo. Ustvari, troškovi sobe i hrane na fakultetu mogu da budu i

manji nego kirija i ishrana koju biste platili da živite za svoj groš. U tom slučaju, ušteda

koju biste ostvarili na sobi i hrani predstavlja korist od pohađanja fakulteta.

Drugi problem sa ovakvim proračunom troškova jeste da izostavlja najveći

trošak odlaska na fakultet – vaše vreme. Kad provedete jednu godinu slušajući

predavanja, čitajući udžbenike, pišući seminarske radove, niste u stanju da to vreme

provedete radeći neki posao. Za većinu studenata, plata koje se odriču da bi pohađali

fakultet predstavlja najveći pojedinačni trošak njihovog obrazovanja.

Oportunitetni trošak neke stvari jeste ono čega se odreknete da biste nešto

drugo dobili. Prilikom donošenja bilo koje odluke, recimo, da li da se upišu na fakultet,

donosioci odluka treba da budu svesni oportunitetnih troškova koji prate svaki mogući

postupak. U stvari, oni ih obično i jesu svesni. Sportisti stasali za fakultet, koji mogu da

zarade milione ako napuste školovanje i profesionalno se bave sportom, u potpunosti su

svesni da je njihov oportunitetni trošak studiranja na fakultetu veoma visok. Ne

iznenađuje njihov zaključak da korist od studiranja nije vredna troška.

Princip # 3: Racionalni ljudi razmišljaju o “graničnim slučajevima” Odluke u životu retko su isključivo crno-bele, uključuju i nijasnu sive. Za vreme ručka,

odluka koju donosite nije da li ćete gladovati ili se prejesti, nego da li ćete uzeti još jednu

kašiku krompir-pirea. Za vreme ispitnog roka, vaša odluka nije da li ćete potpuno zanemariti

ispite ili ćete učiti 24 sata dnevno, nego da li ćete provesti još jedan sat pregledajući beleške

umesto da gledate televiziju. Ekonomisti koriste termin granične (marginalne) promene da bi

opisali stalna sitna prilagođavanja postojećeg plana delovanja. Imajte na umu da “margina”

znači “granica”, pa marginalne ili granične promene predstavljaju podešavanja u okviru

granica onoga što činite.

U mnogim situacijama, ljudi donose najbolje odluke ako razmišljaju o graničnim

slučajevima. Pretpostavimo, na primer, da pitate prijatelja za savet koliko godina da se

školujete. Ako on bude poredio način života osobe sa doktorskom titulom sa načinom života

Osnovi ekonomije

25

nekog ko je napustio osnovnu školu, verovatno ćete požaliti da vam ovakvo poređenje ne

pomaže pri donošenju odluke. Već ste stekli izvesno obrazovanje i verovatno treba da odlučite

da li da provedete još jednu ili dve godine u daljem školovanju. Da biste doneli ovakvu odluku,

potrebno je da znate dodatne koristi koje će vam doneti još jedna godina školovanja (veću

platu tokom života i radost učenja) i dodatne troškove koje ćete pretrpeti (školarina i plata koje

se odričete dok se školujete). Poređenjem marginalnih koristi i marginalnih troškova u stanju

ste da procenite da li vredi školovanju posvetiti još jednu godinu života.

Princip # 4: Ljudi reaguju na podsticaje Pošto ljudi donose odluke poređenjem troškova i koristi, njihovo ponašanje može da

se promeni kad se promene troškovi i koristi. To jest, ljudi reaguju na podsticaje. Kad se

poveća cena jabuka, ljudi odlučuju da jedu više krušaka, a manje jabuka, jer je trošak kupovine

jabuka veći. Uzgajivači jabuka, istovremeno, odlučuju da zaposle više radnika i dobiju veći

prinos jabuka, jer je korist od prodaje jedne jabuke takođe veća. Kao što ćemo videti, uticaj

cene na ponašanje kupaca i prodavaca na tržištu – u ovom slučaju, na tržištu jabuka – ključan

je za razumevanje funkcionisanja privrede.

Kreatori javne politike nikad ne bi trebalo da zaborave na podsticaje, jer mnoge

politike menjaju troškove ili koristi s kojima se ljudi suočavaju, a time menjaju i ponašanje.

Porez na benzin, na primer, postiče ljude da voze manja kola koja troše manje benzina. Taj

porez podstiče ljude i da se voze javnim prevozom umesto da koriste sopstvene automobile kao

i da stanuju bliže radnom mestu. Da je porez dovoljno visok, ljudi bi počeli da voze automobile

na električnu energiju.

Princip # 5: Trgovina može svakog dovesti u bolji položaj Poznato je da su Japanci naši (SAD) konkurenti u svetskoj ekonomiji. Na neki način

to jeste istina, jer američka i japanska preduzeća zaista proizvode mnogo istih dobara. Ford

i Tojota konkurišu za iste kupce na tržištu automobila. Kompak i Tošiba konkurišu na iste

kupce na tržištu personalnih računara.

Ipak, lako je doći do pogrešnog zaključka odkad se razmišlja o konkurenciji među

zemljama. Trgovina između SAD i Japana nije poput sportskog takmičenja, u kojem jedna

strana dobija, a druga gubi. U stvari, tačno je baš suprotno: trgovina između dve zemlje

dovodi obe zemlje u bolji položaj.

Da biste videli zašto, razmotrite kako trgovina utiče na vašu porodicu. Kad jedan

član vaše porodice traži posao, on ili ona konkuriše članovima drugih porodica koji traže

posao. Porodice postaju međusobni konkurenti kad idu u kupovinu, jer svaka porodica želi

da kupi najbolju robu po najnižim cenama. U izvesnom smislu, dakle, svaka porodica u

privredi konkuriše svim ostalim porodicama.

Uprkos ovoj konkurenciji, vaša porodica neće biti u boljem položaju ako se izoluje

od drugih porodica. Ukoliko bi se to desilo, vaša porodica bi morala da proizvodi hranu i

odeću za sebe, izgradi sama svoj dom. Jano je da vaša porodica dobija mnogo zahvaljujući

svojoj sposobnosti da trguje sa ostalima. Trgovina omogućava svakom da se specijalizuje za

aktivnosti koje najbolje obavlja, bez obzira da li je to rad na farmi, šivenje ili izgradnja kuće.

Ako trguju s drugima, mogu da kupe raznovrsnija dobra i usluge po nižoj ceni.

Baš kao i porodice, i države imaju koristi od sposobnosti da međusobno trguju.

Trgovina omogućava državama da se specijalizuju za ono što najbolje rade i da koriste

raznovrsnija dobra i usluge. Japanci, su baš kao i Francuzi, Egipćani i Brazilci, naši

partneri u svetskoj ekonomiji u istoj meri u kojoj su nam konkurenti.

Princip # 6: Tržišta su obično dobar način da se organizuju ekonomske

aktivnosti Teorija na kojoj je počivalo centralno upravljanje glasila je da je samo vlada u stanju

da organizuje ekonomsku aktivnost tako da se unapredi ekonomska dobit za zemlju u celini.

Uvod u ekonomiju

26

Danas je većina zemalja koje su nekad imale centralno-planske privrede

napustila ovaj sistem i pokušava da razvije tržišnu privredu. U tržišnoj privredi, odluke

centralnog planera zamenjene su odlukama miliona preduzeća i domaćinstava. Preduzeća

odlučuju koga će zaposliti i šta će proizvoditi. Domaćinstva odlučuju za koja preduzeća će

da rade i šta će kupiti za svoje dohotke. Ova preduzeća i domaćinstva zajednički deluju na

tržištu, gde cene i lični interes rukovode njihovim odlukama.

Na prvi pogled, uspeh tržišnih ekonomija deluje zbunjujuće. Konačno, u tržišnoj

privredi niko ne teži ekonomskoj dobrobiti za društvo u celini. Slobodna tržišta sastoje se

od mnogih kupaca i prodavaca brojnih dobara i usluga i svi su prvenstveno zainteresovani

za ličnu dobrobit. Ipak, uprkos decentralizovanom odlučivanju i donosiocima odluka koji

su okrenuti ličnim interesima, tržišne ekonomije su se pokazale kao izuzetno uspešne u

organizovanju ekonomske aktivnosti koja unapređuje ukupnu ekonomsku dobrobit.

U svojoj knjizi Istraživanja prirode i uzroka bogatstva naroda objavljenoj 1776.

godine, ekonomista Adam Smit izneo je najčuvenije zapažanje u oblasti ekonomije:

domaćinstva i preduzeća međusobno deluju na tržištima kao da su vođena “nevidljivom

rukom” koja ih dovodi do željenih tržišnih ishoda. Jedan od ciljeva ove knjige jeste da

objasni kako ova nevidljiva ruka deluje kao čarobni štapić! Dok budete studirali

ekonomiju, naučićete da su cene instrument pomoću kojeg nevidljiva ruka usmerava

ekonomsku aktivnost. Cene odslikavaju i vrednost nekog dobra za društvo, i trošak koji

društvo snosi da bi to dobro proizvelo. Pošto domaćinstva i preduzeća na osnovu cena

odlučuju šta da kupe i prodaju, oni i nesvesno uzimaju u obzir društvene koristi i troškove

svojih postupaka. Kao rezultat toga, cene vode pojedinačne donosioce odluka ka ishodima

koji, u mnogim slučajevima, maksimizuju blagostanje društva u celini.

Princip # 7: Vlade su ponekad u stanju da poboljšaju tržišne ishode Ako je nevidljiva ruka tržišta toliko moćna, zašto nam je potrebna vlada? Jedan

odgovor glasi da je nevidljivoj ruci vlada potrebna da je štiti. Tržišta funkcionišu samo ako

su zakonom zaštićena vlasnička prava. Poljoprivrednik neće uzgajati hranu ukoliko očekuje

da će mu neko prigrabiti žetvu, restoran neće služiti obroke ako nije siguran da će gosti

platiti pre odlaska. Svi se oslanjamo na policiju i sudove koje obezbeđuje vlada kako bi

zakonski zaštitila naša prava na ono što proizvodimo.

Postoji, međutim, još jedan odgovor na pitanje zašto nam je potrebna vlada: mada

tržišta obično predstavljaju dobar način da se organizuju ekonomske aktivnosti, od ovog

pravila postoje i neki važni izuzeci. Dva su glavna razloga za vladinu intervenciju u

ekonomiji – unapređenje efikasnosti i pravičnosti. Većina politika ima za cilj da uveća

ekonomski kolač ili da promeni način na koji se kolač deli.

Mada nevidljiva ruka obično vodi tržišta ka efikasnoj alokaciji resursa, to nije

uvek slučaj. Ekonomisti koriste termin tržišni neuspeh za situaciju u kojoj samo tržište ne

uspeva da postigne efikasnu alokaciju resursa. Jedan od mogućih uzroka tržišnog

neuspeha jesu eksternalije, odnosno uticaj postupaka jedne osobe na dobrobit neke druge

osobe. Na primer, klasični primer eksternog efekta je zagađenje. Još jedan mogući uzrok

tržišnog neuspeha jeste tržišna moć, koja se odnosi na sposobnost jedne osobe (ili male

grupe) da vrši nesrazmeran uticaj na tržišne cene. Na primer, ako je svima u gradu

potrebna voda, a postoji samo jedan bunar, vlasnik bunara ne podleže rigoroznoj

konkurenciji uz čiju pomoć nevidljiva ruka bi uspevala da zauzda lične interese. U

prisustvu eksternalija ili tržišne moći, dobro kreirana javna politika može da poveća

ekonomsku efikasnost.

Nevidljiva ruka ponekad ne uspeva da obezbedi da se ekonomski prosperitet

raspodeli pravično. Tržišna privreda nagrađuje ljude u skladu s njihovim sposobnostima da

proizvedu ono za šta su drugi ljudi spremni da plate. Najbolji košarkaš na svetu zarađuje

više od svetskog šampiona u šahu jednostavno zato što su ljudi spremni da plate više da bi

Osnovi ekonomije

27

gledali košarku nego šah. Nevidljiva ruka ne obezbeđuje da svako ima dovoljno šanse,

pristojnu odeću i odgovarajuću zdravstvenu negu. Mnoge javne politike, recimo, porez na

dohodak i sistem socijalne zaštite, imaju za cilj postizanje pravičnije raspodele ekonomske

dobrobiti.

Reći da vlada u nekim slučajevima može da poboljša tržišne ishode ne znači da će

ona to uvek i uraditi. Javnu politiku ne kreiraju anđeli, već politički proces koji je daleko od

savršenog. Ponekad se politike kreiraju samo da bi nagradile političke moćnike. Ponekada

ih kreiraju lideri sa dobrim namerama koji ne raspolažu potpunim informacijama, Jedan od

ciljeva studija ekonomije jeste da vam pomogne da procenite kada je vladina politika

opravdana jer poboljšava efikasnost ili pravičnost, a kada nije.

Princip # 8: Životni standard zemlje zavisi od njene sposobnosti da

proizvede dobra i usluge Promene životnog standarda tokom vremena takođe su velike. U SAD su dohoci

tokom istorije rasli za oko 2 posto godišnje (uzimajući u obzir promene troškova života). Po

ovoj stopi, prosečni dohodak udvostručava se svakih 35 godina. Tokom proteklog veka,

prosečni dohodak povećao se oko osam puta.

Šta objašnjava ove velike razlike u životnom standardu između zemalja i tokom

vremena? Odgovor je iznenađujuće jednostavan. Skoro sve promene životnog standarda mogu

da se pripišu razlikama u produktivnoti zemalja – odnosno, količini dobara i usluga koji

radnik proizvede za sat vremena. U zemljama u kojima su radnici u stanju da proizvedu veliku

količinu dobara i usluga po jedinici vremena, većina ljudi ima viši životni standard; tamo gde

su radnici manje produktivni, većina ljudi mora da se zadovolji lošijim standardom. Slično

tome, stopa rasta produktivnosti jedne zemlje određuje stopu rasta prosečnog dohotka. Fundamentalni odnos između produktivnosti i životnog standarda jeste jednostavan,

ali su posledice dalekosežne. Ako životni standard prvenstveno zavisi od produktivnosti,

onda su ostala objašnjenja od drugorazrednog značaja. Na primer, možemo doći u iskušenje

da porast životnog standarda američkih radnika tokom proteklog veka pripišemo zakonima o

sindikatima i minimalnoj nadnici. Ipak, pravi adut američkih radnika jeste porast njihove

produktivnosti. Evo primera: pojedini komentatori tvrde da je povećana konkurencija iz

Japana i drugih zemalja razlog sporog rasta američkog dohotka tokom sedamdesetih i

osamdesetih godina dvadesetog veka. No, pravo zlo nije bila konkurencija iz inostranstva,

već slab rast produktivnosti u SAD.

Odnos između produktivnosti i životnog standarda ima značajne posledice i za

javnu politiku. Kad razmatramo kako neka politika utiče na životni standard, ključno pitanje

glasi kako će ona uticati na našu sposobnost da proizvedemo dobra i usluge. Da bi povećali

životni standard, kreatori politike moraju da povećaju produktivnost tako što će obezbediti

da radnici budu bolje obrazovani, da imaju sredstva koja su im potrebna za proizvodnju

dobara i usluga i pristup najboljoj raspoloživoj tehnologiji.

Princip # 9: Cene rastu kad država štampa previše novca Januara 1921. gpodine u Nemačkoj su dnevne novine koštale 0,30 maraka. Manje

od dve godine kasnije, novembra 1922, iste novine su koštale 70.000.000 maraka. Sve ostale

cene u toj privredi porasle su za sličan iznos. Ova epizoda predstavlja jedan od

najspektakularnijih istorijskih primera inflacije, porasta opšteg nivoa cena u ekonomiji.

Mada se u SAD nikad nije desila inflacija slična onoj u Nemačkoj dvadesetih

godina dvadesetog veka, povremeno je inflacija ipak predstavljala problem za privredu.

Tokom sedamdesetih, recimo, ukupni nivo cena više se nego udvostručio, a predsednik Ford

nazvao je inflaciju “državnim neprijateljem br. 1”. Za razliku od tog perioda, inflacija je

devedesetih godina bila na nivou od oko 3 posto godišnje; po ovoj stopi bilo bi potrebno

preko 20 godina da se cene udvostruče. Pošto visoka inflacija nameće različite troškove

Uvod u ekonomiju

28

društva, održavanje inflacije na niskom nivou predstavlja cilj kreatora ekonomske politike

širom sveta.

Šta je uzrok inflacije? U skoro svim slučajevima visoke ili trajne inflacije, krivac je,

izgleda, isti – porast količine novca. Kad vlada emituje velike količine novca u zemlji,

njegova vrednost opada. Početkom dvadesetih godina u Nemačkoj, kad su cene u proseku

trostruko rasle mesečno, i količina novca je trostruko rasla svakog meseca. Ekonomska

istorija SAD ukazuje na sličan, mada manje dramatičan zaključak: visoka inflacija iz

sedamdesetih bila je u vezi sa brzim rastom količine novca, a niska inflacija iz devedesetih

bila je u vezi sa sporim rastom količine novca.

Princip # 10: Društvo se na kratak rok suočava s izborom između

inflacije i nezaposlenosti Kad vlada poveća količinu novca u ekonomiji, jedan od rezultata je inflacija. Drugi

rezultat, barem na kratak rok, jeste niži nivo nezaposlenosti. Kriva koja ilustruje ovaj

kratkoročni izbor između inflacije i nezaposlenosti naziva se Filipsova kriva, po ekonomisti

koji je prvi istraživao njihov međusobni odnos.

Filipsova kriva i dalje predstavlja kontroverzno pitanje među ekonomistima, mada

u današnje vreme većina ekonomista prihvata ideju da se društvo na kratak rok suočava da

izborom između inflacije i nezaposlenosti. To jednostavno znači da, tokom jednogodišnjeg ili

dvogodišnjeg perioda, mnoge ekonomske politike guraju inflaciju i nezaposlenost u

različitim smerovima. Kreatori politike suočavaju se s tim izborom bez obzira da li inflacija i

nezaposlenost započinju na visokom nivou (kao što se desilo početkom osamdesetih), na

niskom nivou (krajem devedestih), ili negde između.

Izbor između inflacije i nezaposlenosti samo je privremenog karaktera, ali može da

potraje i nekoliko godina. Filipsova kriva je zato ključna za razumevanje mnogih kretanja u

ekonomiji. Konkretno, ona je važna za razumevanje poslovnog ciklusa – nepravilnih i

uglavnom nepredvidljivih fluktuacija ekonomske aktivnosti, izraženih brojem zaposlenih ili

proizvodnjom dobara i usluga.

Kreatori politike mogu da iskoriste ovaj izbor između inflacije i nezaposlenosti

primenom različitih instrumenata politike. Menjanjem obima troškova vlade, iznosa koji ona

oporezuje i količine novca koji štampa, kreatori politike mogu da utiču na kombinaciju

inflacije i nezaposlenosti koja će se ostvariti u privredi. Pošto su ovi instrumenti monetarne i

fiskalne politike potencijalno toliko moćni, pitanje kako kreatori politike treba da ih iskoriste

da bi kontrolisali ekonomiju i da li uopšte treba da ih koriste, predmet je stalne rasprave.

10. MIKRO I MAKROEKONOMIJA

Dosadašnja analiza ekonomije pokazala je da je u suštini reč o jedinstvenoj

disciplini, odnosno komplementarnim aspektima jedinstvenog ekonomskog procesa.

Ipak, iz analitičkih i teorijsko-metodoloških razloga, ekonomija se deli na

mikroekonomiju i makroekonomiju.

Mikroekonomija je grana ekonomije koja proučava pojedina tržišta (tržište

hrane, tržište novca, tržište tehnologije, tržište radne snage itd.) i ekonomsko

ponašanje mikroekonomskih subjekata, tj. građana, domaćinstva i preduzeća na

posebnim tržištima. Bazična pitanja koje mikroekonomija razmatra su sledeća:

retkost resursa i dobara, ljudske potrebe, vrednost dobara, cena faktora proizvodnje

(zemlje, radne snage i kapitala), cene dobara, tržište i tržišne strukture, troškovi,

prihodi, profit, kamata, plate, optimizacija proizvodnje, individualna ponuda roba,

Osnovi ekonomije

29

potražnja roba, tržišna ravnoteža itd. Neoklasična mikroekonomika daje prednost

slobodnom tržištu (odnosno sistemu tzv. “nevidljive ruke”) kao načinu koordinacije

i regulacije ekonomske delatnosti različitih ekonomskih subjekata. Takvo shvatanje

je dominiralo u klasičnoj i neoklasičnoj školi od Adama Smitha (“Bogatstvo

naroda”, 1776. god.) do tridesetih godina XX veka, tj. do pojave kejnsijanskog

učenja o državnom intervencionizmu i makroekonomije kao naučne discipline.

Makroekonomija je grana ekonomije koja proučava čitavu nacionalnu

privredu kao jednu funkcionalnu ekonomsku celinu. To znači da je njen pristup

naglašeno holistički. Dok mikroekonomija proučava ponašanje pojedinih

ekonomskih subjekata (potrošača, domaćinstva i preduzeća), makroekonomija

proučava ekonomske pojave i procese na nivou nacionalne ekonomije kao

proizvođačko-potrošačke celine. Makroekonomija se, npr., bavi sledećim temama:

izbor i funkcionisanje ekonomskog sistema, ukupna proizvodnja i zaposlenost,

nacionalni dohodak, opšta ekonomska ravnoteža, odnosno neravnoteža, opšti nivo

cena, inflacija i deflacija, privredni ciklusi, stabilizacija ekonomskog sistema itd. Za

razliku od mikroekonomije, koja se zasniva na delovanju tržišta, makroekonomija se

zasniva na državnoj regulaciji najvažnijih ekonomskih procesa.

Za razvoj makroekonomskog pogleda na ekonomske procese posebno su

zaslužni francuski lekar i ekonomista Francois Quesnay (Fransoa Kene, 1694-1774),

nemački filozof, sociolog i ekonomista Karl Marx (1817-1883) i engleski profesor

političke ekonomije John Maynard Keynes (Džon Menard Kejns, 1883-1946).

Međutim, moderna makroekonomija počela se ubrzano razvijati i

konstituisati kao naučno-nastavna disciplina tek posle pojave knjige Dž. M. Kejnsa

koja je pod naslovom Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca (General Theory of

Employment, Interest and Money) objavljena 1936. godine.

Kejns je pokazao da tržišna koordinacija ima dosta nedostataka koje država,

brinući se o celini nacionalne privrede, može i treba otklanjati pomoću mera

makroekonomske politike. Kejns je smatrao da niko nema moralno pravo da čuva

vrednost novca žrtvujući proizvodnju i zaposlenost. Kejnsijanske ideje o državnoj

intervenciji u ekonomske procese korišćene su u rešavanju velike ekonomske krize

(1929 - 1933) ne samo u SAD-u i u Velikoj Britaniji, nego i u drugim zemljama.

Može se reći da pojava navedene Kejnsove knjige znači, zapravo, pojavu

makroekonomije i da ona donosi krupan prevrat (“Kejnsijanska revolucija”) u

ekonomskoj teoriji koja se do tada pretežno bavila mikroekonomskim problemima

(cene, tražnja, dohoci itd.). Sada u prvi plan dolaze pitanja proizvodnje,

zaposlenosti, privrednog rasta, ali i dalje ostaju važna pitanja inflacije, cenovne

stabilnosti, raspodele dohodaka (posebno na relaciji država - privredni subjekti -

stanovništvo). Posebno se izdvaja problematika fiskalne politike koja se bavi

metodama prikupljanja novca u državnu blagajnu (lat. fiscus) i njegovog trošenja.

Ova politika se sastoji od poreske politike i politike javnih rashoda i podrazumeva

više različitih mera: 1.javni radovi, 2. projekti javnog zapošljavanja, 3. promene

poreskih opterećenja itd.

U okviru makroekonomske politike veoma su značajne politika dohodaka

koja se sastoji od kontrole najamnina (cene rada), kao i spoljnotrgovinska politika

kojom se regulišu tokovi uvoza i izvoza roba i usluga i upravlja bilansom

međunarodnih plaćanja i tokova kapitala. U tom sklopu posebnu važnost ima sistem

Uvod u ekonomiju

30

i politika deviznog kursa domaće valute prema vodećim inostranim valutama

(dolaru, evru) i carinska politika. Danas je tendencija da se sve veći procenat robne

razmene oslobodi (liberalizacija spoljne trgovine) carinskih i vancarinskih

ograničenja i tako ubrza međunarodna razmena.

Kejnsijanski koncept makroekonomije značajnu pažnju posvećuje štednji

i investicijama. Kejns polazi od tzv. agregatne ponude (ukupne količine roba i

usluga koje nacionalna ekonomija može i želi da proizvede pri datom nivou cena u

određenom vremenskom periodu) i agregatne tražnje (ukupne potrošnje pojedinaca i

domaćinstava, investicija i potrošnje države). U tom smislu Kejns je smatrao da je

nivo investicija osnovna determinanta nivoa dohotka. Takođe, on je veliku pažnju

poklanjao javnim rashodima kao i autonomnim troškovima države preko kojih se

može multiplikovati tražnja i time povećati stepen zaposlenosti i ubrzati rast

privrede.

Njegovo učenje se pokazalo veoma delotvornim u prevazilaženju teških

posledica velike ekonomske krize koja je nastala upravo kao posledica verovanja da

ekonomsku aktivnost treba osloboditi državne kontrole i da su interesi pojedinca

važniji od opštih interesa. Ovakva dilema se javlja kao moralni i politički izazov i

danas. Na toj “vododelnici” se suštinski razlikuju dva dominantna koncepta

ekonomske politike: monetarističkog i kejnsijanskog, oko čijeg prihvatanja ili

osporavanja se ekonomisti dele sve do danas. U stvari, u procesu tekuće ekonomske

globalizacije koja se odvija pod snažnim uticajem neoliberalne ekonomske doktrine,

a operativno se realizuje kroz tzv. ekonomske reforme u pojedinim zemljama i to

pod direktnom kontrolom MMF i Svetske banke. Suština svih tih reformi svodi se na

sledeće neoliberalne mere:

privatizacija državnih preduzeća i zaštita vlasničkih prava

deregulacija ekonomije (prepuštanje tržišnoj regulaciji)

liberalizacija trgovine i industrije, uz ukidanje ili smanjenje carina

masivno smanjenje poreza i sprovođenje stroge fiskalne discipline

monetaristička kontrola inflacije i kursa valute radi povećanja izvoza

smanjenje javne potrošnje, posebno socijalnih davanja i vojnih rashoda

stroga kontrola organizovanog rada

smanjenje administracije, posebno državne uprave

širenje međunarodnih tržišta

ukidanje kontrole nad globalnim finansijskim tokovima

Sprovođenje ovako zamišljenih reformi nailazi na značajne otpore,

posebno u tzv. tranzicijskim zemljama, posebno zbog dramatičnih socijalnih

posledica koje te ekonomske reforme donose. To se pre svega odnosi na porast

nezaposlenosti, uništavanje nacionalnih proizvodnih kapaciteta i stvaranje

zavisnosti od uvoznih roba, rastuću zaduženost prema inostranstvu, porast

socijalnih razlika i rastuće siromašenje i nestajanje tzv. srednjeg sloja. Zbog svega,

privlačnost tržišnih principa i “nevidljive ruke” postaje sve manja, a žal za

socijalnom državom sve veća.

U stvari, ovakve dileme izbora između različitih modela ekonomske politike

prisutne su u čitavom savremenom svetu, kako razvijenom tako i onom drugom, i

mogu se, između ostalog, razumeti kao pristajanje uz model tzv. čiste tržišne

privrede (veoma forsiran od strane SAD i globalnih finansijskih institucija kao što

Osnovi ekonomije

31

su Međunarodni monetarni fond i Svetska banka, poznat pod nazivom vašingtonski

konsenzus) s jedne strane, nasuprot evropskom modelu tzv. socijalno-tržišne

privrede (posebno razvijen u Nemačkoj i skandinavskim zemljama), s druge strane.

Nažalost, ovaj evropski model uveliko je napušten pod snažnim pritiskom globalnih

finansijskih institucija i moćnih transnacionalnih kompanija.

Doduše, tekuća globalna recesija značajno je osujetila delovanje globalnih

institucija za račun nacionalnih, tako da se povremeno govori i o oživljavanju

ekonomskog protekcionizma, pa i ekonomskog nacionalizma. Naconalne države,

uključujući čak i same SAD i mnoge evropske, na opšte iznenađenje donose takve

makroekonomske odluke (npr. nacionalizacija banaka, direktno budžetsko

pomaganje nekih ključnih kompanija, kontrola menadžerskih zarada itd.), zbog čega

mnogi postavljaju pitanje: da li je model liberalne ekonomije definitivno iscrpeo sve

svoje sistemske mogućnosti zbog čega mora biti zamenjen nekim drugim modelom.

Kojim? Tu još saglasnosti nema, ali niko ne misli da će to biti povratak na državno-

plansku privredu. Ekonomska teorija je na velikim iskušenjima. Nove ekonomske

paradigme tako nedostaju, a stare su sve manje upotrebljive. Globalizacija i

tehnologizacija su na dramatičan način pokazale svoje neželjeno lice.

11. SISTEMI EKONOMSKE KOORDINACIJE I

MAKROEKONOMSKA POLITIKA

11.1. SISTEMI EKONOMSKE KOORDINACIJE

Prethodno razlikovanje ekonomskih modela ukazuje i na postojanje podele i

povodom prihvatanja različitih oblike koordinacije ekonomskih aktivnosti. U tom

smislu možemo razlikovati tri osnovna ekonomska sistema koordinacije: tržišni,

naredbodavni i mešoviti.

U tržišnom sistemu dominira privatno vlasništvo i privatno preduzetništvo u

kojem pojedinci i preduzeća donose samostalno glavne odluke o tome šta će

proizvoditi ili kupovati i trošiti. Slobodne oscilacije cena u oba pravca, odnosno profiti

(kao nagrade i podsticaji) i gubici (kao sistem kazni) čine “tržišni mehanizam”,

odnosno sistem koji određuje šta, kako i za koga proizvoditi. Ekstremni model

tržišnog sistema u kojem država nema važnije ekonomske funkcije poznat je pod

nazivom laissez-faire (lese fer) ekonomija.

Nasuprot tržišnom nalazi se naredbodavni ekonomski sistem u kojem

država donosi sve važnije odluke o proizvodnji i potrošnji. Ovaj sistem se zasniva

na državnom vlasništvu, državnom preduzetništvu, centralizaciji odlučivanja,

subordinaciji i planiranju. Državni organi donose glavne odluke, odnosno naredbe

o tome šta će se proizvoditi, kolika će biti lična potrošnja, javni rashodi,

investiciona potrošnja ili izvoz.

Svaki od navedenih sistema ima svoje prednosti i nedostatke. U stvari, čisti

ekonomski modeli nisu nikad postojali u ekonomskoj stvarnosti, mada je engleska

privreda iz 19. veka bila veoma blizu laissez-faire modelu. S druge strane,

naredbodavni ekonomski sistemi, koji su postojali u bivšem SSSR-u i Kini, imali su

Uvod u ekonomiju

32

uvek neke elemente tržišne koordinacije, pa i oni nisu bili čistog karaktera. U tom

smislu posebno je zanimljivo iskustvo našeg privrednog sistema u kojem su

postojala veoma razvijena ne samo tržišta roba i usluga, nego i tržišta kapitala,

inputa, uključujući i elemente tržišta rada. Ta prednost u odnosu na ostale bivše

socijalističke zemlje nije dovoljno iskorišćena u procesu naše tranzicije ka

kapitalističkoj privredi. Ili je, možda, upravo relativno dobra upućenost u mnoge

zamke tržišta ublažila tranzicijski entuzijazam, inače toliko prisutan u tzv.

postsocijalističkim društvima Istočne i Centralne Evrope?

Realno, u modernim društvima ipak dominira mešoviti sistem, odnosno

različite kombinacije tržišnog i direktivnog sistema. To znači da na jednoj strani,

država igra važnu ulogu, jer legitimno određuje “pravila igre”, tj. donosi zakonske

propise o porezima i druge pravne norme koje građani i preduzeća moraju

poštovati. Na drugoj strani, u demokratskim društvima postoji slobodno kretanje

radne snage, kapitala i novca, što znači da građani, domaćinstva i preduzeća

slobodno odlučuju šta će proizvoditi ili kupovati i trošiti – unutar postojećih

pravnih i drugih institucionalnih okvira. Time se ostvaruje tzv. ekonomski

suverenitet ekonomskih aktera, kao “krunski dokaz” tzv. punih ekonomskih

sloboda. Ostaje, doduše, problematično šta je sa tzv. suverenitetom potrošača,

posebno onih koji nemaju stalne i dovoljne izvore prihoda (jer su npr.

nezaposleni). Takođe, taj suverenitet je i pod snažnim udarom sve agresivnijeg

marketinga kao naročitog sistema generisanja potreba i načina njihovog

zadovoljavanja. Zbog toga se u literaturi sve više kritikuje i tzv. tiranija tržišta, a

ne samo državna regulacija i etatizacija ekonomije.

11.2. MAKROEKONOMSKA POLITIKA

Iz dosadašnjeg izlaganja videli smo da makroekonomija ima više ciljeva, od

kojih su sledeća četiri posebno važna:

1. proizvodnja – visok nivo proizvodnje (outputa) i optimalna stopa rasta

2. nezaposlenost – visok nivo zaposlenosti, odnosno niska neželjena

nezaposlenost

3. cene – stabilnost cena uz slobodno tržište

4. spoljnotrgovinski bilans – saldo izvoza i uvoza – ravnoteža

spoljnotrgovinskoj razmeni i stabilnost deviznog kursa.

Uopšte uzev, postoje tri ključne komponente ekonomske politike: ciljevi;

sredstva i nosioci ekonomske politike. Kada je reč o ciljevima treba reći da postoje

brojni ciljevi kao što su npr. kratkoročni i dugoročni; konfliktni i komplementarni,

regionalni i globalni itd. koji se uvek ispoljavaju i kao politički i socio-ekonomski.

Sredstva takođe mogu biti veoma različita, a subjekti ili nosioci su organi državne

vlasti: vlada, resorna ministrastva, narodna banka kao centralna monetarna vlast i,

naravno, parlament koji daje političku podršku ekonomskoj politici.

Na makroekonomski sistem, pa prema tome i na mogućnost ostvarenja

gornjih ciljeva, utiču dve vrste varijabli. S jedne strane, to su instrumenti

ekonomske politike, npr. fiskalna i monetarna politika, a s druge su strane

spoljašnje varijable, na koje nemaju uticaja ekonomske snage, kao što su npr.

Osnovi ekonomije

33

ratovi, rast stanovništva, elementarne nepogode i sl. Te varijable utiču na celokupnu

ekonomsku aktivnost pa se na njih može gledati kao na inpute u makroekonomiju,

dok su ciljevi outputi makroekonomije.

U ostvarenju svojih ciljeva makroekonomija uglavnom koristi sledeća četiri

instrumenta:

1. fiskalna politika – državna potrošnja, prihodi i rashodi budžeta i porezi

2. politika dohotka – od orijentacije dobrovoljne nadnice ka mandatornoj

kontroli

3. spoljnotrgovinska politika – regulisanje deviznog kursa

4. monetarna politika – kontrola novca, uticaj na ponudu novca i

kamatna stopa

Fiskalna politika

Fiskalna politika predstavlja skup državnih aktivnosti usmerenih na primenu

javnih prihoda i javnih rashoda sa ciljem postizanja odgovarajuće stope privrednog

rasta i stabilnosti cena. Znači, osnovne funkcije fiskalne politike su: stabilizacija,

alokacija i redistribucija.

Fiskalna politika se bavi načinima prikupljanja novca u državnu blagajnu i

njegovog trošenja. Sastoji se od poreske politike i politike javnih rashoda. U vreme

inflacije često se primenjuje restriktivna ili kontrakcijska fiskalna politika u vidu

povećanih poreza i smanjenja javnih rashoda. U vreme depresije i recesije

primenjuje se ekspanzivna fiskalna politika u vidu smanjenja poreza i porasta javnih

rashoda. Kada oporezuju, vlade u stvari odlučuju kako da svoja potrebna sredstva

povuku iz nacionalnih domaćinstava i preduzeća i ulože ih u kolektivnu potrošnju i

investicije. Novac prikupljen putem poreza je sredstvo kojim se realni resursi

faktički prenose iz privatnih dobara u kolektivna dobra. Pri tome, vlada (država)

mora da poštuje neka osnovna načela (principe), od kojih ćemo posebno izdvojiti

princip korisnosti i princip sposobnosti.

Kada je reč o prvom principu, radi se o tome da razni pojedinci treba da

budu oporezivani srazmerno koristi koju dobijaju od vladinih programa, kao što su

npr. bolji infrastrukturni objekti (putevi, parkovi i sl.), bolji javni servisi

(obrazovanje, zdravstvo, bezbednost itd.).

Što se tiče drugog principa, odnosno principa sposobnosti, on polazi od toga

da iznos poreza koji ljudi plaćaju treba da je srazmeran njihovom dohotku, bogatstvu

ili platnoj sposobnosti. U stvari, oporezivanje bi trebalo biti sprovedeno tako da

pomaže ostvarivanju onog što društvo smatra ispravnom i pravednom raspodelom

dohotka. Pri tome se dodatno primenjuje princip tzv. horizontalne pravednosti koji

kaže da oni koji su u suštini jednaki treba da budu jednako i oporezivani, što znači

da bi ljudi s jednakim dohocima trebali plaćati iste poreze. Drugi dodatni princip,

princip vertikalne pravednosti se odnosi na oporezivanje ljudi s različitim nivoom

dohotka.

U okviru ekonomski veoma složene i socijalno osetljive problematike

oporezivanja treba reći da postoje proporcionalni, progresivni i regresivni sistemi

oporezivanja u zavisnosti o tome koje se dohodovne grupe stanovništa oporezuju.

Osim navedenog postoje i tzv. indirektni porezi koji se plaćuju na dobra i usluge,

indirektno od pojedinca – akcize i PDV (porez na dodatnu vrednost).

Uvod u ekonomiju

34

Politika dohodaka

Politika dohodaka sastoji se od kontrole nadnica i cena u širokom rasponu

od neobavezujućih smernica do potpune regulacije. Politika dohodaka je manje

rigidan i jeftiniji je instrument od fiskalne i monetarne politike, ali je i manje

efikasan.

Inače, u vezi politike dohodaka postoje veoma oprečna mišljenja. Mnogi

ekonomisti danas veruju da su politike dohodaka jednostavno neefikasne, dok

drugi misle da su čak beskorisne, da se neopravdano mešaju u slobodna tržišta, da

narušavaju kretanja relativnih cena i da ipak ne uspevaju smanjiti inflaciju.

Spoljnotrgovinska politika

Spoljnotrgovinska politika obuhvata razmenu roba i usluga sa

inostranstvom, kao i finansijske i kapitalne transakcije. Ona naročito treba da

doprinese oživljavanju one proizvodnje koja (samostalno ili u saradnji s inostranim

partnerima) ima šanse za plasman na međunarodno tržište. Takođe, ona treba da

omogući postepeni ulazak na nova tržišta uz direktnu pomoć države (bilateralni

sporazumi, klirinški sporazumi, carinski preferencijali i sl.). U tom cilju država

određuje instrumente spoljnotrgovinske politike kojima će se konkretnije podsticati

direktna strana ulaganja i stimulisati razni oblici kooperativnih odnosa između

domaćih i stranih proizvođača, ali tako da se prednost daje proizvodnim ulaganjima i

uz uslov da je veći procenat vrednosti takve proizvodnje namenjen izvozu na strana

tržišta. U tu svrhu koriste se različiti instrumenti, a najčešće sledeći:

protekcionistička politka, carine, kvote, kontigenti, uvozne takse, zabrana uvoza,

specijalne uvozne procedure itd.

Monetarna politika

Monetarna politika je komponenta ekonomske politike koja je usmerena na

regulisanje količine novca u opticaju u nacionalnoj ekonomiji, a za šta je zadužena

centralna banka kao nosilac monetarne vlasti. Pri tome centralna banka se služi

sledećim osnovnim instrumentima monetarne politike: 1. primarnom emisijom

novca (štampanjem novca); stopom tzv. obaveznih rezervi koje poslovne banke

moraju da drže u centralnoj banci; eskontnom stopom (stopa pozajmljivanja

centralne banke); operacijama na otvorenom tržištu (kupovina i prodaja hartija od

vrednosti od strane centralne banke).

Generalno, monetarna politika može da ima oblik:

politike ograničavanja ponude novca, odnosno sporijeg porasta novčane

mase od rasta BDP, što dovodi do povećanja kamata, smanjenja

investicija i zaposlenosti, a samim tim i do smanjenja BDP;

politike ekspanzivne novčane ponude, odnosno bržeg rasta novčane

mase od rasta BDP, što dovodi do smanjenja kamatnih stopa, povećanja

investicija, proizvodnje i zaposlenosti, kao i samog BDP;

neutralne monetarne politike, kada novčana masa raste istim

intenzitetom kao i BDP.

Osnovi ekonomije

35

Ostale ekonomske politke

Pored navedenih ekonomskih politika, koriste se još i sledeće: politika

tržišta rada (pasivna i aktivna politika), zatim stabilizaciona politika, strukturna

politika i dr.

Sve navedene mere treba da pomognu ostvarenju sledećih ciljeva

makroekonomske politike: 1) visoku stopu zaposlenosti, 2) visok nivo proizvodnje, 3)

visoku stopu ekonomskog rasta, 4) cenovnu stabilnosti (niske stope inflacije). U novije

vreme u isti red značajnosti ciljeva treba staviti i 5) cilj postizanja ekološke održivosti.

O odnosima ciljeva i sredstava makroekonomske politike govori i Slika 3.

U stvari, makroekonomija deluje preko dve ključne veličine: agregatne

ponude i agregatne tražnje.

PRIRODNE KATASTROFE,

EPIDEMIJE, RATOVI...

SPOLJNI OUTPUT

VREME

SPOLJAŠNJE VARIJABLE

SPOLJNOTRGOVINSKA

POLITIKA

POLITIKA DOHODAKA

MONETARNA POLITIKA

FISKALNA POLITIKA

INSTRUMENTI EKONOMSKE

POLITIKE

MAKROEKONOMIJA

OUTPUT

ZAPOSLENOST I

NEZAPOSLENOST

CENE

NETO - IZVOZ

Slika 3. Glavne varijable koje utiču na makroekonomiju (prema: Đ.Benić, str. 507)

Glavne varijable koje određuju agregatnu ponudu i agregatnu potražnju

makroekonomski su instrumenti, npr. monetarna i fiskalna politika zajedno sa

zalihama kapitala i rada. S jedne strane, agregatna ponuda zavisi od nivoa cena i

troškova, od tehnoloških promena, od kretanja produktivnosti te od stepena

korišćenja proizvodnih kapaciteta. Određena je iznosom proizvodnih inputa od kojih

su najvažniji rad i kapital, te uspešnošću, odnosno tehnologijom kojom se ti inputi

kombinuju, a blisko je vezana s nacionalnim kapacitetima ili potencijalnim

outputom. S druge strane, agregatna tražnja zavisi od nivoa cena i dohodaka, isto

tako i od makroekonomskih instrumenata kao što su monetarna i fiskalna politika.

Na ukupna kretanja utiču, osim cena dobara, i dohoci potrošača, ali isto tako i

finansijski uslovi i očekivanja u budućnosti, spoljnotrgovinski uslovi, kao i državna

politika na monetarnom i fiskalnom području.

Uvod u ekonomiju

36

Ukratko, država instrumentima makroekonomije, a pre svega monetarnom i

fiskalnom politikom, utiče na ravnotežu u ekonomiji i pokušava da obezbedi

ekonomsku stabilnost kao bazični preduslov za ostvarenje osnovnih ciljeva svih

privrednih subjekata.

12. EKONOMSKE FUNKCIJE DRŽAVE

U savremenim ekonomijama je posebno važna uloga države, koja se javlja

kao odgovor na brojne nesavršenosti tržišta i rešenja koja bi nastala nekontrolisanim

delovanjem tržišne stihije. (Benić, str. 43-46). Delujući unutar postojećeg zakonskog

okvira (pravna država) država može da doprinese boljoj alokaciji resursa, kao i

stabilizaciji privrednog života, a posebno može putem legalne i legitimne preraspodele

dohotka uticati na kvalitet socijalnih odnosa u društvu. Ukratko, mogu se navesti

sledeće najvažnije ekonomske funkcije države, odnosno vlade kao izvršne vlasti:

Utvrđivanje zakonskog okvira za tržišnu privredu,

Donošenje zakona o ugovorima i stečaju, uzajamne obaveze radnika i

uprave i drugi zakoni,

Alokacija resursa - šta, kako i za koga proizvoditi,

Preraspodela dohotka,

Uticanje na alokaciju resursa kako bi se poboljšala privredna efikasnost,

Uvođenje socijalnih programa kako bi se poboljšala pravednija

raspodela dohotka,

Stabilizovanje privrede putem makroekonomskih politika,

Zakonski okvir - pravila koja uključuju definiciju vlasništva nad svim

resursima,

Makroekonomska stabilizacija - monetarna i fiskalna politika.

Zbog toga, svuda u svetu savremena država nastoji da deo svojih aktivnosti

usmeri u kreiranje najboljeg okruženja za porast ukupne proizvodnosti činilaca, što

opet podrazumeva osiguranje i podsticanje razvijanja tržišta i konkurentne

mikroekonomije. U sklopu toga su četiri područja blisko povezana: ljudski resursi,

unutrašnja ekonomija, međunarodna ekonomija i makroekonomska politika, što

zahteva da politike koje se primenjuju u sklopu ta četiri područja i u odnosu prema

njima, moraju biti konzistentne. Posebno treba naglasiti da je država potrebna i

obavezna u brizi za ulaganje u ljudski kapital, a zatim i u brizi za infrastrukturu,

kako fizičku tako i socijalnu. Država je najodgovornija i za ostvarenje koncepta tzv.

održivog razvoja, kao razvoja koji vodi računa ne samo o tekućem razvoju, nego i o

očuvanju mogućnosti za razvoj budućih generacija.

U literaturi postoji više podela funkcija države u ekonomiji.

Najčešće se, kao prva funkcija države, ističe činjenica da ona definiše

zakonsku i institucionalnu strukturu ili pravni okvir u kome deluje tržište. Čak i u

čistoj laissez-faire krilatici tržišnih društava, država mora osigurati zakonski okvir i

sprovođenje ugovora, prava posedovanja i vlasništva. Takođe, država mora osigurati

zakonski status različitih oblika organizacije biznisa – od jednovlasničkih preduzeća,

Osnovi ekonomije

37

preko ortakluka do korporacija. Država, takođe, mora da obezbedi kontrolisanu

emisiju i regulisanje novčane mase, sistem standarda mera i dr.

Drugo, država interveniše u alokciji resursa kroz državnu potrošnju, politiku

poreza i sopstvenu proizvodnju izvesnih dobara i usluga. Npr. u Sjedinjenim

Državama oko 70% celokupnog outputa proizvodi se i prodaje na tržištu kao rezultat

brojnih proizvođača i potrošača koji pripadaju privatnom sektoru. Ostalih 30%

outputa rezultat je državnih odluka o trošenju – javni sektor – koji uključuje sve

nivoe vlada od lokalnih preko federalnih do saveznih. Iako veliki deo dobara i

usluga tog dela outputa proizvodi privatan biznis, on ga proizvodi na bazi ugovora s

državom i odraz je državne odluke o tome šta proizvoditi i za koga – autoput za

motorizovano stanovnišvo, škole za učenike i studente, oružje za državnu odbranu i

sl. Isto tako uvođenjem poreza utiče se na alokaciju resursa. Tako npr. znamo da se

može proizvoditi više kapitalnih dobara ako se proizvodi manje potrošnih dobara. U

svrhu veće proizvodnje jedne vrste dobara potrebno je resurse prebaciti iz jedne u

drugu proizvodnju. Ako država poveća poreze na profit, to ima za posledicu

smanjenje proizvodnje kapitalnih dobara, a povećanje proizvodnje potrošnih dobara

i stoga će se deo resursa realocirati iz proizvodnje kapitalnih dobara u proizvodnju

potrošnih dobara. Najzad, postoje i određene vrste dobara i usluga koje se ne bi

proizvodile ako bi izbor bio prepušten tržišnom mehanizmu a to su tzv. javna dobra.

Proizvodnja u privatnom sektoru ovih dobara ne bi se javila zato što su koristi od

njih široko raspršene među stanovništvom, pa nijedno preduzeće nema interes za tu

proizvodnju. Ta dobra se ne mogu proizvesti samo za određeni deo stanovništva, a

za drugi ne. Tako npr. prognoza vremena ne može biti namenjena samo nekima, a

drugima ne, već je namenjena svima. Isti je slučaj s narodnom odbranom, čistim

vazduhom, kulturnim sadržajima itd.

Treće, distribucija dohotka – u svim savremenim mešovitim ekonomijama

postoji deo stanovništva koji ne može na tržištu zaraditi za minimum životnog

standarda. U tom slučaju neophodno je redistribuirati dohodak od onih koji ga imaju

dovoljno i više od toga, onima koji nemaju, a to se jednostvano postiže porezom na

dohodak stanovništvu s višim dohotkom. Treba imati na umu da ekonomska nauka

ne može dati odgovor na pitanje koliko je neophodno preneti (transferisati)

siromašnima. To je pre svega socijalno i političko pitanje, a ekonomija može pomoći

u kreiranju efikasnih programa (može dati analizu troškova i koristi od različitih

sistema raspodele, prednosti i nedostatke davanja novca ili dobara i usluga

siromašnim i sl.). Isto tako treba imati na umu da deo transfera dohotka između

stanovništva ne znači obavezno redistribuciju od bogatih ka siromašnim. Plaćanje

socijalnog osiguranja i penzija penzionerima finansira se uglavnom porezima za

socijalno osguranje koji plaćaju svi zaposleni i poslodavci, a primaju penzioneri koji

čak mogu biti multimilioneri, dok s druge strane taj porez plaćaju i najniže plaćeni

radnici. Država može i na drugi način delovati na distribuciju dohotka: direktnom

intervencijom na tržištu. Primeri za ovo su zagarantovane cene poljoprivrednih

proizvoda, minimalne zarade, pomoć nezaposlenima, i sl.

Četvrto, država treba da deluje na održavanje stabilnosti cena, pune

zaposlenosti i ostvarenja ekonomskog rasta, na šta utiče merama ekonomske

politike, posebno fiskalnom i monetarnom politikom.

Uvod u ekonomiju

38

Zaključujući prethodno, možemo reći da postoje tri bitne ekonomske

funkcije države:

1) podsticanje efikasnosti,

2) podsticanje jednakosti i

3) podsticanje stabilnosti. Država sprovodi funkciju podsticanja efikasnosti pokušavajući da ispravi

tržišne nesavršenosti i neuspehe u slučajevima nesavršene konkurencije,

eksternalija i javnih dobara. Tržište ne uspeva da sprovede alokativnu funkciju ako

su na njemu prisutni elementi monopola pa je potrebna intervencija države, baš

kao u slučajevima eksternalija kada preduzeća mogu svojim aktivnostima

prouzrokovati vantržišni trošak (ili korist) drugim preduzećima. Kako u potrošnji

javnih dobara (škola, park, bolnica itd.) učestvuju svi članovi društva, bez obzira

snose li i koliko troškove vezane za svoje učestvovanje, tržišni mehanizam ne

može biti isključivi instrument efikasne alokacije javnih dobara. Zato se ovde

javlja država koja donosi odluke o njihovoj proizvodnji, ceni i dr., a koja kroz

poreze, carine, akcize, takse itd. prikuplja sredstva za njihovu proizvodnju,

održavanje, odnosno upotrebu.

Druga funkcija države javlja se zbog toga što i najefikasniji tržišni sistemi

mogu proizvoditi velike dohodovne nejednakosti koje ni moralno ni politički ne

mogu biti prihvatljive (npr. često su visoki dohoci posledica određenih pogodnosti

vezanih za tehnologiju, ili čak samo rođenje i time vlasništvo pojedinca). Tada

država može upotrebiti progresivno oporezivanje, propisujući veće poreske obaveze

onima s visokim dohotkom. Isto tako, izgradnjom sistema transfernih plaćanja (koja

uključuju pomoć starijim osobama, bolesnim, nezaposlenim i sl.) i

subvencionisanjem potrošnje licima s niskim dohotkom, bonovima za hranu,

subvencionisanom medicinskom negom i niskim stanarinama, država postiže

finansijsku sigurnost za siromašno stanovništvo.

Pored uloge podsticanja efikasnosti i jednakosti, država sporovdi i

makroekonomsku funkciju pomaganja održavanja ekonomske stabilnosti. Od

razvoja makroekonomske teorije i politike u 1930-im godinama, država je preuzela

ulogu da upotrebom fiskalne (oporezivanje i trošenje) i monetarne politike

(regulisanje ponude novca, kreditni uslovi, kamatna stopa) obuzdava inflaciju i

nezaposlenost, te poveća ekonomski rast. Svaka savremena ekonomija se suočava s

osnovnim makroekonomskim izazovom koji glasi: nijedna zemlja tokom dugog

razdoblja nema uspeha u održavanju slobodnog preduzetništva, niske inflacije i

pune zaposlenosti.

U donjoj tabeli sažeto je prikazana ekonomska uloga države u savremenoj

ekonomiji. U svim naprednim industrijskim ekonomijama većina cena i količina

dobara stvara se na tržištu, dok država programima oporezivanja, trošenja i

regulisanja upravlja celokupnom ekonomijom. Treba istaći da su i tržište i država

preko potrebni za dobro funkcionisanje ekonomije. Znači, radi se o dva

komplementarna, a ne međusobno isključiva, sistema ekonomske regulacije.

Osnovi ekonomije

39

Tabela 3: Državno otklanjanje tržišnih nedostataka (prema: Đ.Benić, str. 46)

Propusti “nevidljive

ruke” Intervencija države

Tekući primeri državne

politike Neefikasnost

monopol

eksternalije

javna dobra

Nejednakost

neprihvatljive

nejednakosti u

dohotku i bogatstvu

Nestabilnost

inflacija,

nezaposlenost, nizak

ekonomski rast

intervencija na tržištima

intervencija na tržištima

subvencionisanje

redistribucija dohotka

stabilizacija kroz makro-

ekonomsku politiku

antimonopolski zakoni

propisi o ekološkoj zaštiti

narodna odbrana, kultura

progresivno oporezivanje

dohotka i bogatstva; programi

podrške dohotka

monetarna politika (npr.

promene u ponudi novca i

kamatnoj stopi), fiskalna

politika (npr. programi poreza

i trošenja)

Na kraju, potrebno je istaći da akcija države u svakom od ovih područja ima

uticaja na ostala područja društvenog života. Tako npr. državno trošenje i promene u

porezima utiču na alokaciju resursa i distribuciju dohotka, pa čak i na konkretnu

tržišnu strukturu sektora u kojima država kupuje dobra. Takođe, promenom kamatne

stope monetarna politika utiče na alokaciju resursa i distribuciju dohotka.

Isto tako, treba naglasiti da delovanje države u javnom sektoru nije uvek

efikasno. Razlog tome su s jedne strane problemi vezani za veliku birokratiju, a s

druge strane razlozi leže u činjenici da političari često donose takve zakone koji im

osiguravaju izborne glasove, odnosno podršku odabranih grupa birača bez čijih

glasova se ne bi održali na vlasti. Upravo teorija javnog izbora kao grana

ekonomije i politička nauka bavi se načinom na koji države donose odluke i

upravljaju ekonomijom. Ona naglašava uticaj maksimiziranja glasova koje dobijaju

političari, nasuprot modelu maksimizacije profita proizvođača iz teorije tržišta.

Takođe, u ekonomskoj teoriji postoje neslaganja oko toga koliko je država efikasna

u suzbijanju inflacije i nezaposlenosti, kao i uticaju na ostvarenje ekonomskog rasta.

U okviru teorije javnog izbora, kao grane ekonomske nauke, suština

proučavanja odnosi se na načine donošenja odluka o oporezivanju, rashodima i

regulisanju i drugim politikama. Slično igri tržišta, “igra” politike mora da poredi

želje naroda da dobije kolektivna dobra s mogućnošću privrede da ih pribavi. Osnovne razlike nalaze se u tome da su glavni igrači u politici - političari -

prvenstveno zainteresovani da pobede na izborima, dok glavni igrači na tržištu –

preduzeća - trude se da ostvare profite.

Uvod u ekonomiju

40

13. BUDŽET KAO OSNOVNA INSTITUCIJA JAVNIH

FINANSIJA

Budžet (lat. naziv za kožnu torbu koju nosi ministar finansija) jeste jedna od

dve najvažnijih fiskalnih institucija svake savremene države (drugu čine razni

fondovi). On se obično definiše kao pregled javnih (državnih) prihoda i državnih

rashoda za finansiranje javnih funkcija (državne uprave, vojske, obrazovanja,

zdravstva, socijalne zaštite, kulture, javnih investicija, javnih dugova itd.) u toku

jedne (fiskalne) godine. Budžet priprema vlada, kao glavni izvršni organ državne

vlasti, a usvaja ga parlament, kao vrhovni zakonodavni organ, u vidu zakona o

budžetu za narednu godinu. Kroz budžet se preraspodeljuje najveći deo DBP, čak

preko 50%, što na svoj način govori o njegovom ekonomskom i finansijskom uticaju

za svako društvo. Ali i o socijalnom uticaju, imajući u vidu velike društvene grupe

koje su obuhvaćene i na strani prihodovanja budžeta (poreski obveznici) i na

rashodnoj strani gde se nalaze brojni korisnici budžeta (zaposleni u javnim službama

i državnoj upravi).

Savremeni koncept budžeta razvija se od 17. veka sa pojavom pravnih država

u kojima vlast polaže račune svojim građanima o prikupljenim i potrošenih

sredstvima.

Njega odlikuju različita rešenja koja uvek odražavaju ulogu države u

ekonomiji neke zemlje, kao i različiti koncepti vođenja ekonomske politike. Ono što je

nepromenjeno u ideji budžeta jeste činjenica da se budžet tretira kao važan instrument

ekonomske politike kroz koji se ostvaruju ključni ekonomski i socijalni ciljevi.

Budući da bužet ima prihodnu i rashodnu stranu, logično je da se mogu

pojaviti i deficiti i suficiti, što se, zapravo uvek i dešava, zbog različitih razloga i

ciljeva. U slučaju fiskalnog deficita budžet sadrži i plan za njegovo finansiranje

(zaduživanje države, prodaja imovine i kapitala itd.). U slučaju kada se ostvari

budžetski suficit donosi se plan za trošenje viška sredstava najčešće za prevremeno

smanjenje javnog duga, za čuvanje sredstava kod centralne banke ili za plasman na

finansijskom tržištu. Sve to govori da budžet ima više različitih funkcija, od kojih su

najvažnije sledeće:

Političke: budžet odražava politiku i prioritete Vlade, koja bi trebala u

značajnoj meri da odražava težnje građana; u demokratskim društvima

često se dešava da padnu vlade jer ne uspevaju da dobiju političku,

odnosno zakonsku podršku za svoj predlog budžeta;

Planske: budžet je finansijski plan države za određenu godinu;

Pravne: budžet se donosi u formi zakona;

Ekonomske: alokativne, distributivne i stabilizacione;

Kontrolne: ogleda se u kontroli izvršenja budžeta (parlament kontroliše

vladu preko završnog računa budžeta i državne revizorske institucije, a

ministarstvo finansija kotroliše budžetske korisnike preko budžetske

inspekcije)

Finansijske: ostvaruje se stalnim traženjem ravnoteže između prihoda i

rashoda.

Osnovi ekonomije

41

U sprovođenju budžetske politike, svaka država mora da poštuje određena

načela kao svojevrsne smernice koje omogućuju veću racionalnost budžetskog procesa

kao procesa prikupljanja i trošenja novca u okviru javne potrošnje. Najčešće, radi se o

sledećim načelima:

Načelo budžetskog jedinstva – prema kome svi javni prihodi i rashodi

određene teritorijalno-političke zajednice treba da budu iskazani u

jednom budžetu (mada postoje određena odstupanja kao što su fondovi

socijalnog osiguranja, budžeti za finansiranje vanrednih rashoda i sl);

Načelo potpunosti – zahteva da se u budžetu prikažu svi javni prihodi i

rashodi;

Načelo tačnosti – zahteva da se prihodi i rashodi iskažu što realnije,

odnosno da razlika između planiranih i ostvarenih budžetskih pozicija

bude što manja;

Načelo budžetske ravnoteže - zahteva da javni prihodi budu uravnoteženi

sa javnim rashodima;

Načelo specijalizacije – zahteva da se za svaku poziciju rashoda precizno

definiše namena, iznos sredstava i vremenski period u kome će se

realizovati rashodi;

Načelo trajanja (periodičnosti) budžeta – zahteva da se budžet donosi za

određeni vremenski period, koji po pravilu iznosi godinu dana;

Načelo jasnoće (transparentnosti) budžeta - podrazumeva da sve pozicije

prihoda i rashoda budu iskazane u skladu sa određenom standardnom

metodologijom;

Načelo javnosti – podrazumava da predlog budžeta, usvojeni budžet kao

i izveštaj o njegovom izvršenju (završni račun) budu dostupni najširoj

javnosti.

Osim navedenih načela budžeta, u literaturi se pominju i tzv. zlatna pravila

javnih finansija, kao što su:

najbolje u svim planovima jeste nastojanje da se što manje troši (dogma

“nužnog zla”: najniži nivo rashoda je najbolji nivo);

prihodi uvek treba da budu jednaki rashodima (dogma “uravnoteženog

budžeta”)

porezi treba što manje da utiču na društvene odnose (“dogma

neutralnosti”).

13.1. POREZI KAO MAKROEKONOMSKI INSTRUMENTI

Kao oblik prihoda države, porezi doživljavaju svoj puni razvoj i primenu tek

u kapitalizmu. Tako npr. još je “otac” moderne ekonomije Adam Smit u svom delu

“Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda” (1776. g.) izneo četiri poreska

principa, tzv. kanona: 1. svaki građanin je dužan državi plaćati porez, i to prema

svojoj sposobnosti i ekonomskim mogućnostima, 2. obaveza plaćanja tereta treba

biti regulisana zakonom, 3. porez treba da se naplaćuje onda kada je to za poreskog

obveznika najpovoljnije, 4. poreska administracija treba da ima što niže troškove.

Takođe, postoje mišljenja da porez predstavlja “učešće svakog građanina u državnim

Uvod u ekonomiju

42

teretima svih vrsta na bazi nacionalne solidarnosti”, ali zanimljivo je navesti i stav

znamenitog Ž. B. Kolbera (ministra finansija Luja XIV) koji je slikovito rekao da se

“umeće oporezivanja sastoji u tome da se s guske očerupa što više perja uz što manje

gakanja”. Ova metaforična misao čini se da ima i savremenu važnost.

Kao osnovna obeležja poreza mogu se navesti sledeća:

U osnovi poreza leži prinuda

Porez predstavlja davanje bez direktne protivnaknade

Porez predstavlja takav prihod kod kojeg nije unapred utvrđena svrha

za koju će se upotrebiti

Naplaćuju se isključivo u novcu, samo izuzetno u naturi.

Što se tiče ciljeva oporezivanja, možemo reći da je najvažniji fiskalni cilj,

dakle, punjenje budžeta. Pored fiskalnog cilja porez predstavlja efikasan instrument

ekonomske politike države u ostvarenju i ekonomsko-političkih i socijalno-

političkih ciljeva, kao i drugih zadataka. Znači, osim punjenja budžeta itekako je

važno i njegovo “pražnjenje”, tj. pitanje ciljeva za koje se budžetska sredstva troše,

kao i načina kako se to čini.

U pogledu elemenata oporezivanja oni mogu biti dvojake prirode: elementi

lične prirode i elementi materijalne prirode.

U elemente lične prirode spadaju: 1. poreski obveznik (poreski subjekt) koji

predstavlja fizičko ili pravno lice koje je po zakonu obavezno da plaća porez; 2.

poreski platac je fizičko ili pravno lice koje vrši plaćanje poreza ili predujmljuje

porez sa ciljem da ga prevali (evazija) na drugu osobu; 3. poreski destinatar je lice

koje po nameri zakonodavca snosi poreski teret.

U elemente materijalne prirode spadaju: 1. poreska sposobnost, koja

predstavlja ekonomsku sposobnost koja omogućava da se vrši plaćanje poreza (baza

za utvrđivanje visine poreza); 2. poreski izvor koji obeležava materijalna sredstva

kojima će poreski obveznik prići plaćanju poreza; 3. poreski objekat predstavlja

svaku ekonomsku činjenicu koja pruža osnov da se uvede neki poreski oblik.

(dohodak, imovina i sl.).

Osim navedenih elemenata treba još pomenuti poresku osnovicu, kao

vrednost koja služi za utvrđivanje visine poreza i poresku stopu kao iznos poreza

koji se plaća na poresku osnovicu, a koja može biti u fiksnom iznosu ili u

procentima/promilima. Što se tiče poreskih tarifa one mogu biti proporcionalne i

progresivne.

U okviru analize problematike poreza ukazaćemo još na neke osnovne

principe poreske politike:

1. finansijsko-politički princip odnosi se na zahtev da porezi budu izdašni i

elastični. Izdašnost poreza predstavlja zahtev da se primenom poreza osigura

dovoljna količina novca za pokriće rashoda države. Elastičnost poreza znači da

poreski sistem treba da bude tako izgrađen da omogućava i povećano i smanjeno

ubiranje poreza. Ukoliko se elastičnost postiže promenama poreskih stopa imamo

tzv. legalnu elastičnost. Ekonomska elastičnost je prisutna kod poreza čiji finansijski

efekat automatski prati rast i opadanje nacionalnog dohotka.

2. ekonomsko politički princip odnosi se na izbor poreskog izvora, tj. na

vođenje računa da porezi ne smeju da umanjuju postojeću imovinu, i u normalnim

okolnostima treba da se isplaćuju isključivo iz dohotka.

Osnovi ekonomije

43

3. socijalno-politički princip polazi od opštosti poreza koja znači da je svako

lice dužno da plaća porez, ne isključujući mogućnosti određenih oslobađanja od

plaćanja. Ravnomernost i proporcionalnost označava da oporezivanje treba vršiti

srazmerno privrednoj sposobnosti pojedinca.

4. porezno-tehnički princip ukazuje da određenost poreza znači da poreski

obveznik treba da bude unapred upoznat sa iznosom, rokom i načinom plaćanja

poreza.

Pogodnost plaćanja podrazumeva da celokupni postupak razreza, naplate i

kontrole bude obavljen u vreme kada je to za poreskog obveznika najpogodnije.

Smatrajući da ova problematika ima sve veći značaj i da je od neposrednog

praktičnog interesa za sve širi krug građana koji postaju poreski obveznici, ali i

korisnici budžeta, posvetili smo joj nešto veću pažnju. Time, naravno nije rečeno

sve, pogotovo što savremena poreska teorija i praksa svakodnevno svuda u svetu

pronalazi nove razloge kao i rešenja odnosno načine preraspodele društvenog

bogatstva.

14. EKONOMSKI AGREGATI

Iz prethodnih izlaganja vidljivo je da se u ekonomskoj analizi koriste dva

analitička nivoa: mikro (pojedinci, domaćinstva, preduzeća) i makro (nacionalna,

regionalna i međunarodna privreda). Takvi pristupi opredeljuju i upotrebu različitih

kategorija i pokazatelja ekonomske aktivnosti na pojedinim nivoima. Tako npr.

postoje pokazatelji produktivnosti rada na nivou preduzeća, privredne grane, jednog

društva ili globalne zajednice. Isto tako mogu se pratiti i drugi pokazatelji, a od

posebnog je značaja praćenje kretanja dohotka i njegove raspodele. Pri tome

moramo ove veličine pratiti na nivou zbirnog (agregatnog) iznosa, a ne samo na tzv.

“per capita” (po glavi stanovnika) iznosa. Agregiranje (sabiranje) određenih

fenomena i njihovih veličina ukazuje na sinergijske efekte pojedinih procesa koji

uzrokuju te fenomene i takve informacije imaju izuzetan značaj za donošenje

kvalitetnih upravljačkih odluka, kako na nivou preduzeća, tako i na nivou

makroekonomije. Naša statistika operiše sa tri agregata proizvodnje: društveni bruto

proizvod; društveni proizvod i nacionalni dohodak.

Najznačajniji agregatni pokazatelj jeste nacionalni dohodak kao veličina

koja podrazumeva novonastalu vrednost u privredi jedne zemlje u toku nekog

perioda, najčešće jedne godine. On se izvodi iz bruto domaćeg proizvoda (BDP

ili GDP Gross Domestic Product) koji predstavlja vrednost ukupne proizvodnje

roba i usluga koja se ostvari u čitavoj privredi po tržišnim cenama, bez obzira na

oblik vlasništva. Znači, ovaj pokazatelj predstavlja stvarnu meru finalne

proizvodnje. Međutim, u toj vrednosti sadrži se deo vrednosti tzv. međufazne

potrošnje (sirovina, poluproizvoda), kao i tzv. transfernih plaćanja (socijalna

zaštita, obrazovanje, zdravstvo, odbrana itd.). Posmatrano sa stanovišta toka

proizvodnje BDP se može matematički izraziti kao:

BDP = C + I + G + X

Uvod u ekonomiju

44

gde je C lična potrošnja, I su investicije, G državna potrošnja, a X razlika između

izvoza i uvoza. Ukoliko BDP posmatramo sa stanovišta tokova prihoda i troškova,

dobićemo sledeći izraz:

BDP = w + i + R + Pf + Dp + Tr

gde w označava najamnine (wages), i kamate (interes), R rentu, Pf profite, Dp

amortizaciju (depresijaciju), a Tr indirektne poreze.

Da bi se mogla odvijati reprodukcija, što znači neprekidna proizvodnja,

iz BDP treba izdvojiti onu utrošenu vrednost koja je potrebna za nastavak

proizvodnje, a to su svi stvarni troškovi (materijalni troškovi i amortizacija) posle

čega se dolazi do realne mere potrošnje koju smo nazvali nacionalni dohodak.

Znači;

BDP - (Mt + Dp) = ND

gde Mt označava materijalne troškove, a ND nacionalni dohodak.

Nacionalni dohodak u stvari predstavlja izračunatu čistu vrednost

proizvodnje koja je stvorena u posmatranom periodu, ali on nema robni iskaz, kao

npr. društveni proizvod. Zbog toga se preko njega ne može analizirati potrošnja, ali

je on važan pokazatelj rasta proizvodnje i mera razvojnih mogućnosti neke privrede.

Inače, ND se može izračunati na tri načina: prvi je tzv. dohodovni način koji

se zasniva na sabiranju svih dohodaka učesnika ekonomskih aktivnosti; drugi način

je rashodni jer polazi od troškova namenjenih potrošnji i troškova kojima se

povećava fond kapitala, tj. investicije; treći način koristi sabiranje dodatih vrednosti

u svakoj fazi proizvodnje u svim privrednim granama i svim preduzećima.

15. MERENJE BRUTO DOMAĆEG PROIZVODA

Zanimljivo i jednostavna objašnjenja kako se meri BDP daje G. Mankju u

svojoj poznatoj knjizi “Principi ekonomije”. On doslovno kaže9:

Bruto domaći proizvod (BDP) je tržišna vrednost svih finalnih dobara i

usluga proizvedenih u jednoj zemlji u određenom vremenskom periodu.

Mada ova definicija deluje prilično jednostavno ipak se javljaju mnoga

delikatna pitanja pri izračunavanju BDP-a jedne ekonomije. Razmotrimo zato

pažljivo svaki deo definicije.

“BDP je tržišna vrednost...”

Svima je verovatno poznata izreka “Ne mešaj žabe i babe”. Ipak, BDP

upravo to čini. BDP sabira mnogo različitih proizvoda u jedinstvenu meru vrednosti

ukupne ekonomske aktivnosti. To se čini pomoću tržišnih cena. Pošto cene

sameravaju broj ljudi spremnih da plate različita dobra, one predstavljaju i odraz

vrednosti tih dobara. Ako je cena jabuka dvostruko veća od cene pomorandži, onda

jedna jabuka dvostruko više doprinosi BDP u odnosu na jednu pomorandžu.

“... svih ...”

9 G. Mankju, str. 506-509

Osnovi ekonomije

45

BDP pokušava da bude sveobuhvatan. On uključuje sve proizvode koji su

proizvedeni u ekonomiji i prodati na legalnim tržištima. BDP pokazuje tržišnu

vrednost ne samo jabuka i pomorandži, već i krušaka, grejpfruta, knjiga, filmova,

šišanja, zdravstvenih usluga, itd.

BDP uključuje i tržišnu vrednost usluga stanovanja u stambenom prostoru

koji je raspoloživ u ekonomiji. U slučaju stambenog prostora za izdavanje, tu

vrednost lako je izračunati – zakupnina je jednaka i izdacima zakupca i dohotka

stanodavca. Ipak, mnogi ljudi poseduju sopstveni stambeni prostor u kojem žive, pa,

stoga, ne plaćaju zakupninu. Vrednost takvog stambenog prostora u kojima stanuju

vlasnici vlada uključuje u BDP na osnovu procenjene vrednosti zakupnine. To jest,

BDP se zasniva na pretpostavci da vlasnik, u stvari, plaća zakupninu samom sebi, pa

se ta zakupnina uključuje i u njegove izdatke i u njegov dohodak.

Postoje, međutim, neki proizvodi koji nisu uključeni u BDP jer je njihovu

vrednost teško izračunati. Iz BDP je isključena večina proizvoda koji se proizvode i

potroše kod kuće i koji nikada ne izađu na tržište. Povrće koje kupujete u piljarnici

deo je BDP-a, ali povrće koje gajite u sopstvenoj bašti nije.

Ovakva izuzeća iz BDP-a ponekad dovode do paradoksalnih rezultata. Na

primer, kada Vera plaća Petru da joj pokosi travnjak, ta transakcija predstavlja deo

BDP-a. Kada bi se Vera udala za Petra, situacija bi se promenila. Mada bi Petar i

dalje kosio Verin travnjak, vrednost košenja tada bi bila izostavljena iz BDP-a jer se

Petrove usluge više ne bi prodavale na tržištu. Dakle, kada se Vera uda za Petra,

BDP opada.

“... finalnih ...”

Kada kompanija Internešenel Pejper proizvede hartiju, a tu hartiju zatim

Holmark upotrebi za proizvodnju čestitki, hartija u tom slučaju predstavlja

međuproizvod, a čestitka se zove finalno dobro. U BDP je uključena vrednost

finalnih dobara. To je zato što je vrednost međuproizvoda već uključena u cene

finalnih dobara. Ako bismo tržišnu vrednost sabrali sa tržišnom vrednošću čestitke,

onda bi to bilo duplo računanje. To jest, tako bi se hartija (pogrešno) uračunavala

dva puta.

Važan izuzetak od ovog principa nastaje kada se međuproizvod napravi i

kada se, umesto da se koristi, doda na zalihe proizvoda preduzeća koje će se kasnije

koristiti ili prodati. U tom slučaju, međuproizvod se smatra “finalnim” u tom

trenutku, a njegova vrednost kao ulaganje u zalihe dodaje se na BDP. Kada se zalihe

međuproizvoda kasnije koriste ili prodaju, onda je ulaganje preduzeća u zalihe

negativno, pa se u skladu s tim i BDP u kasnijem periodu smanjuje.

“...i usluga...”

U BDP su uključena i materijalna dobra (hrana, odeća, automobii) i

nematerijalna dobra, odnosno usluge (šišanje, hemijsko čišćenje odeće, posete

lekaru). Kada kupite kompakt disk svoje omiljene grupe, vi kupujete dobro, a

kupovna cena predstavlja deo BDP-a. Kada kupite kartu za koncert iste grupe, vi

kupujete uslugu, a cena karte takođe predstavlja deo BDP-a.

“... proizvedenih...”

U BDP su uključena dobra i usluge koji se proizvode u tekućem periodu. U

njega nisu uključene transakcije koje obuhvataju dobra proizvedena u prošlosti.

Kada Dženeral Motors proizvede i proda novi automobil, vrednost tog automobila

Uvod u ekonomiju

46

uključuje se u BDP. Kada jedna osoba proda polovni automobil nekoj drugoj osobi,

vrednost polovnog automobila ne uključuje se u BDP.

“... u jednoj zemlji...”

BDP predstavlja vrednost proizvodnje unutar granica jedne zemlje. Kada

kanadski državljanin privremeno radi u SAD, njegova proizvodnja predstavlja deo

američkog BDP-a. Kada je američki državljanin vlasnik fabrike na Haitiju,

proizvodnja te fabrike ne predstavlja deo amerićkog BDP-a. (Ona je deo BDP-a

Haitija). Dakle, proizvodi se uključuju u BDP jedne zemlje ukoliko su proizvedeni u

toj zemlji, bez obzira na nacionalnost proizvođača.

“... u određenom vremenskom periodu ...”

BDP predstavlja vrednost proizvodnje koja se odvija u određenom

intervalu vremena. Taj interval obično je jedna godina ili kvartal (tri meseca).

BDP predstavlja tok dohodaka i izdataka u privredi tokom tog intervala. Kada vlada iznosi podatke o BDP za neki kvartal, ona ga obično izražava po

“godišnjoj stopi”. To znači da cifra koja označava BDP za taj kvartal predstavlja iznos

dohodaka i izdataka u tom kvartalu pomnožen sa 4. Vlada koristi ovu konvenciju da bi

olakšala poređenje između kvartalnih i godišnjih cifara BDP-a. Osim toga, kada vlada

iznosi podatke o BDP za neki kvartal, ona ih iznosi pošto su oni modifikovani

statsitičkim postupkom koji se zove sezonska korekcija. Podaci koji nisu korigovani

jasno pokazuju da je proizvodnja dobara i usluga u privredi veća u nekim periodima

godine u odnosu na neke druge periode. (Kao što možete da pretpostavite, sezona

kupovine za Božić predstavlja vrhunac). Kada posmatraju stanje u privredi, ekonomisti i

kreatori ekonomske politike često žele da detaljnije prouče te redovne sezonske

promene. Zato statističari iz vlade koriguju kvartalne podatke da bi jasno izdvojili

sezonski ciklus. Podaci o BDP koji se pojavljuju u vestima uvek su sezonski korigovani.

Ponovimo još jednom definicju BDP-a:

Bruto domaći proizvod (BDP) je tržišna vrednost svih finalnih dobara

i usluga proizvedenih u jednoj zemlji u određenom vremenskom periodu.

Trebalo bi da bude jasno da BDP predstavlja jedno fino merilo vrednosti

ekonomske aktivnosti. Na naprednijim kursevima makroekonomije uči se nešto više

o problemima koji se javljaju kod izračunavanja BDP-a. Ali, i iz ovoga može se

videti da je svaki deo definicije bremenit značenjem.

16. GREŠKE EKONOMSKOG ZAKLJUČIVANJA

Budući da je ekonomski život veoma složen, neizvestan i dinamičan,

ekonomisti koriste logiku i naučni pristup u procesu razotkrivanja unutrašnjih

uzročno-posledičnih veza pojava i procesa koji regulišu privredni život ljudi. Ipak, u

ekonomskom mišljenju i zaključivanju često se javljaju različite greške koje

potrebno prepoznati i izbeći. Neke od njih nastaju i zbog činjenice da je ekonomski

život neretko i snažno određen i obeležen brojnim neekonomskim uzrocima

(psihološkim, političkim, religioznim, kulturološkim itd.), a i mnoge od njih je teško

detektovati i još teže kvantifikovati i meriti. i meriti. Osim toga, kod ekonomista se

Osnovi ekonomije

47

dešava da percepcija stvarnosti nije ista, zbog čega dolazi do razilaženja u stavovima

oko tumacenja istih pojava i procesa. Najčešće, radi se o sledećim greškama:10

Pre svega, veoma često nismo sposobni da “ostale stvari ili varijable” držimo ili

tretiramo nepromenjenima. Ova greška nastaje u slučaju kada neka ekonomska pojava

zavisi od nekoliko nezavisnih varijabli. U pokušaju izolovanja i posmatranja uticaja

jedne nezavisne varijable pretpostavljamo da je delovanje svih ostalih varijabli

nepromenjeno i konstantno. Ako to ne učinimo tada, možemo doći do pogrešnog

zaključka u kojem uticaj jedne varijable nije razdvojen od uticaja druge pa se uticaj prve

pogrešno pripisuje drugoj varijabli. Zato kažemo da neki zaključak važi uz ceteris

paribus uslov, tj. uz uslov da su sve ostale varijable iste (nepromenjene) i da je njihov

uticaj konstantan.

Druga greška se naziva post hoc greška. Ona nastaje u slučaju kada se uzrok

pojave B traži u pojavi A zato što je pojava B nastala posle pojave A. Ovde se brkaju a)

vremenski sled nastajanja i b) uzročno-posledične veze između pojava. Tipičan primer

ovakve greške u zaključivanju jeste verovanje da će porast poreskih stopa uvećati

poreske prihode, previđajući da će doći i do porasta izbegavanja plaćanja poreza, zbog

čega je često bolje smanjiti pojedinačno poresko opterećenje i proširiti krug poreskih

obveznika.

Treća greška se naziva greška uopštavanja ili greška tipa pars pro toto. Ona

nastaje u slučaju kada se ono što vredi za jedan deo neke celine tretira kao da vredi za

celinu. Tu se deo uzima i prikazuje kao celina, što je, naravno, pogrešno. Celina može

biti veća od zbira delova. Takav sinergijski efekat postiže se naročitim načinom

povezivanja elemenata i znanjem i veštinom upravljanja celinom, odnosno sistemom

elemenata.

Četvrta greška je poznata pod nazivom subjektivnost. Ona se sastoji u brkanju

objektivnih činjenica i subjektivnih procena značenja tih činjenica, tako da se

subjektivni (interesni, moralni ili politički stavovi) tretiraju kao objektivne činjenice.

Ova greška nastaje zbog toga što različiti ljudi imaju različite interese u ponašanju, ali i

različite mogućnosti spoznaje različitih vrednosti, pa samim tim i različite kriterijume

vrednovanja u kojima se brkaju subjektivni i objektivni elementi ekonomske stvarnosti.

Zbog toga u vrednovanju istih pojava ili činjenica razni istraživači često dolaze do

različitih zaključaka koji su uslovljeni njihovim subjektivnim opredeljenjima i

stavovima. U tome treba videti donekle tačan razlog zašto različiti ekonomisti isti

problem vide na različit način.

Osim navedenog, ekonomske pojave veoma su podložne neizvesnosti i

verovatnoći, zbog čega ekonomski zakoni vrede samo prosečno i kao tendencije, a ne

kao čvrste relacije između zavisne i nezavisne varijable. Takođe, ekonomisti ne mogu

sve ekonomske varijable da mere, a kada to i čine to nikad nije na nivou tačnosti kao

npr. u fizici ili nekoj drugoj prirodnoj ili tehničkoj nauci. Isto tako, u ekonomiji su male

mogućnosti izvođenja eksperimentalnih provera nekih hipoteza što dodatno slabi

pouzdanost nalaza, odnosno doprinosi pogrešnim zaključcima. Srećom, posledice

ekonomskih grešaka su uglavnom materijalno-finansijskog karaktera, ali i takve mogu

da prouzrokuju prave ljudske drame.

10

Videti opširnije u: P.A.Samuelson-W.Nordhaus, Ekonomija, 14. izdanje, Zagreb,

1994. str. 5-7

49

II

ŠKOLE EKONOMSKE MISLI

Kao i u drugim oblastima ljudskog stvaralaštva i u ekonomiji postoji veliki

broj različitih teorijskih i metodoloških pristupa pojedinim pitanjima i problema koji

su predmet izučavanja. Na tragu pluralizma interesa, različititih mogućnosti

spoznaje, veće ili manje slobode mišljenja i govora, različite grupe ekonomista i

građana, odnosno škole ekonomske misli koje oni čine, za predmet istraživanja

uzimaju različite ekonomske probleme ili različite aspekte istih ekonomskih

problema.

Pojedinim ekonomskim problemima ili ekonomskom sistemu ekonomisti

pristupaju na različite načine, istražuju ih različitim metodama, s različitih gledišta i

s različitim ciljevima. Tako nastaju različiti izbori predmeta istraživanja, različiti

pristup izabranim predmetima, različite naučno-nastavne discipline i različite vrste

ekonomskih znanja koje one nude.

Mada najraniji počeci ekonomskog mišljenja sežu u duboku prošlost, čak u

treći milenijum pre Hrista (Egipat, Vavilon, Asirija), prva konzistentna i koliko-

toliko sistematizovana ekonomska saznanja susrećemo tek u 15. veku, od pojave

prvih oblika kapitalističke robne proizvodnje. Tako se pojavio merkantilizam kao

prva moderna škola ekonomske misli (J. Bodin, A. Montchretien i dr.) koja je

objašnjavala trgovinu (posebno spoljnu) kao glavni sadržaj ekonomskog života i

izvor materijalnog bogatstva koje se pre svega meri u novcu i zlatu. Zagovarali su

snažan državni intervencionizam.

Mada su merkantilisti opisivali i sistematizovali ekonomske pojave i

procese, oni su retko istraživali i formulisali ekonomske zakonitosti (uzročno–

posledične veze i odnose) koje postoje u ekonomiji, što je bitna osobina naučnog

metoda i ekonomije kao nauke. Zbog toga se i ne može reći da ekonomska nauka

počinje s merkantilističkom, nego s klasičnom liberalnom školom i njenim

predstavnicima (Adam Smith, David Ricardo, Say i dr.) koji su formulisali prve

ekonomske teorije. Oni su pošli od pretpostavki privatnog vlasništva, slobodnog

preduzetništva i egoizma kao pokretača ekonomskog života.

Mnogo posle merkantilizma (polovinom 18. Veka) pojavio se u Francuskoj

fiziokratizam kao učenje (F. Quesnay-a, J. Turgot-a i dr.) koje se suprotstavljalo

merkantilističkoj teoriji i politici ističući potrebu da se društvo mora organizovati na

osnovu prirodnih zakona i prirodnog poretka, slobodno i od države neometano.

Poljoprivreda treba da postane vodeća privredna grana, a usklađivanje privatnih i

društvenih interesa mora se odvijati slobodno po principu “laissez faire, laissez

passer”, što znači: pustiti stvari da idu svojim slobodnim tokom. Ovaj princip postao

je kasnije osnovno načelo klasičnog liberalnog učenja koje je i danas veoma živo.

Uvod u ekonomiju

50

1. KLASIČNA LIBERALNA EKONOMSKA DOKTRINA

Počev od 17. veka razvija se klasična liberalna škola (W. Petty, A. Smith, D.

Ricardo, J. S. Mill, T. Maltus i dr.), a uporedo s njom i prva kritika kapitalizma i

njegove prvobitne (divlje) akumulacije u vidu učenja socijalista utopista (S.

Sisimondi, Ch. Fourier, R. Owen i dr.). Polovinom 19. veka javlja se i marksistička

ekonomska škola (K. Marx, F. Engels i dr.), a kasnije i radikalni ekonomisti (S.

Bowles, R. Edwards i drugi) itd. Iz politekonomskog pristupa nastaju različite

koncepcije političke ekonomije kao naučne discipline, kao što su klasična politička

ekonomija, marksistička politička ekonomija, konstitucionalna politička ekonomija,

radikalna politička ekonomija itd.

Model ekonomije koji su formirali predstavnici klasične liberalne škole

(Adam Smith i drugi) sadrži pristupe, pretpostavke, teze, koncepcije i politike koje

izviru iz metodološkog individualizma, empirizma i ekonomskog liberalizma.

Njihova vrsta znanja poznata je pod nazivom klasična politička ekonomija.

Ekonomski teoretičari iz klasične škole posmatrali su ekonomiju sa

stajališta čoveka kao individue, njegove lične slobode i njegovog ličnog interesa u

ekonomskim procesima. Vođen svojim ličnim ekonomskim interesom, čovek,

prema A. Smithu, istovremeno i nesvesno (kao da ga pri tom vodi neka “nevidljiva

ruka”) ostvaruje i opšti društveni interes. Ili kako to Milton Friedman, predvodnik

monetarističke ekonomske struje, jedne od reformisanih struja neoliberalne

ekonomske doktrine, slikovito opisuje; pekar svako jutro ne ustaje u 3 sata ujutro

zato što zna da vi volite svež hleb, već zato što je prodavanje hleba njegov način

osiguravanja egzistencije sebi i svojoj porodici.

Klasičari su formirali model ekonomije na pretpostavci da u ekonomskoj

stvarnosti dominira potpuna konkurencija i oscilacije cena u oba smera, naviše i

naniže. Oscilacije cena brzo otklanjaju povremene neravnoteže (viškove i

manjkove roba) na pojedinim tržištima, tako da je makroekonomski sistem

stabilan i u stanju pune zaposlenosti. Po logici mehanicističkog pristupa

ekonomskoj stvarnosti (preuzet iz klasične fizike), klasični ekonomisti tržište su

posmatrali i objašnjavali kao samoregulišući mehanizam, koji pomoću podsticaja

želje za materijalnim dobrima, želje za zaradom i nagradom (sticanja profita, moći,

statusa, itd.) pokreće ljude na ekonomsku aktivnost i reguliše ekonomske procese i

odnose.

Klasična koncepcija slobodnog tržišta, kao regulatora ekonomskih

procesa, sažeto je izražena u jednoj tezi francuskog ekonomiste Jean Baptiste Say-

a (1767-1832) koja je poznata pod nazivom Say-ov zakon tržišta. Ta teza izražava

stav da svaka proizvodnja i ponuda dobara (kao roba) stvara svoju tražnju.

Država u klasičnom modelu privrede ima minimalnu ulogu. Njene

ekonomske funkcije su: a) čuvanje privatnog vlasništva, b) donošenje zakona i

osiguranje izvršavanja ugovora, c) odbrana zemlje od spoljnih neprijatelja i d)

snabdevanje privrede i društva potrebnom količinom novca u opticaju.

Dakle, klasičnu liberalnu školu karakteriše: zalaganje za privatno

vlasništvo i privatno preduzetništvo i odbacivanje državnog vlasništva i državnog

preduzetništva, zalaganje za vladavinu slobodnog tržišta, kao oblika regulacije i

Škole ekonomske misli

51

kritika državne regulacije, zalaganje za ravnotežni državni budžet, teza o

razdvojenosti (dihotomiji) robnog i novčanog sektora ekonomije iz koje proizilazi

i teza o neutralnosti novca u odnosima između monetarnog i robnog sektora.

Ekonomski liberalizam klasične škole nastao je kao idejna opozicija

merkantilističkom državnom intervencionizmu u vreme uspona trgovačkog

kapitalizma (16 - 18. st.). On je odgovarao industrijskim kapitalistima, a bio je

suprotstavljen feudalnom sistemu i merkantilističkoj politici. Ekonomski

liberalizam, kao filozofska osnova klasične i neoklasične škole, dominirao je na

akademskoj sceni od sredine 18. do kraja 20-tih godina 20. veka kada se javlja

kejnsijanizam. Treba reći da su na podlozi liberalne ekonomske doktrine mnoge

evropske zemlje i SAD ostvarile ubrzan ekonomski razvoj, ali uz velike socijalne

razlike, nezaposlenost i unutrašnju zaduženost.

2. MARKSISTIČKO EKONOMSKO UČENJE

Na ideje klasične ekonomske škole su reagovali socijalisti-utopisti i

socijalisti-rikardijanci koji su tvrdili da je kapitalizam neprirodan politički sistem, a

pre svega nepravedan i eksploatatorski. Ipak, klasičari su najžešćeg protivnika stekli

u ekonomskoj misli Karla Marxa (1818-1883). Njegov najveći doprinos u

ekonomskoj teoriji je bila njegova teorija o višku vrednosti u kojoj tvrdi da

kapitalista ekspropriše višak vrednosti nauštrb radnikovog dohotka. Po njemu,

vrednost ne određuju zakoni tržišta, kako se do tada smatralo, nego se ona stvara u

proizvodnji. Danas je sve više ljudi koji slično misle.

Znači, suštinski novo u okviru marksističke ekonomije odnosi se na

poimanje vrednosti i posebno novostvorene vrednosti, odnosno ''viška vrednosti'' za

koji je Marks tvrdio da nastaje kao rezultat neplaćenog rada radnika, a pripada

kapitalistima kao vlasnicima sredstava za proizvodnju. Taj proces privatnog

prisvajanja radnikovog viška rada jeste suština klasne eksploatacije koja se, po

Marksu, mora ukinuti tzv. eksproprijacijom eksproprijatora. Takvim učenjem Marks

je skrenuo pažnju na materijalne uslove ljudskih života i društvene odnose među

ljudima, tvrdeći da svest ljudi o uslovima njihovih života odražava te materijalne

uslove i odnose. Faktički, ovakvim učenjem Marks je dao novu teoriju socijalne

revolucije koju treba da izvede radnička klasa i radni slojevi društva. Naravno,

postajući ideology radničke klase on je navukao gnev kapitalista i trpeo veliku

kritiku.

Treba reći da je od samog svog nastanka, pa sve do danas u nekim

zemljama, markističko ekonomsko učenje vršilo snažan uticaj kako na ekonomsku

politiku mnogih zemalja, tako i na sveukupne socijalne procese. Štaviše, najnoviji

vidovi globalne ekonomske krize ponovo oživljavaju interes na Zapadu za Marksova

dela, posebno za njegovo najznačajnije delo “Kapital”.

Ukratko, sintagma marksističko ekonomsko učenje vezuje se za ime Karla

Marksa, nemačkog filozofa i ekonomiste, njegovog saradnika F. Engelsa i njihovih

nastavljača K. Kauckog, R. Hilferdinga, V.I. Lenjina, odnosno kasnijih sledbenika.

Ovo učenje nikad nije bilo jedinstveno, već je imalo više struja koje su se

razlikovale u nekim bitnim doktrinarnim pitanjima, a što je prisutno i danas. Kao što

Uvod u ekonomiju

52

smo već podvukli, suštinski novo u okviru marksističke ekonomije odnosi se na

poimanje vrednosti, stvaranje viška vrednosti, ulogu ljudskih činilaca proizvodnje,

eksploatacije rada, raspodele novostvorerne vrednosti, klasne borbe, svojine, robne

privrede itd. U centru pažnje marksističke ekonomske analize nalaze se interesi

radnika i drugih radnih slojeva, a ne vlasnika kapitala, zbog čega je ovo ekonomsko

učenje imalo snažan uticaj na radnički pokret u velikom delu sveta. Danas se javljaju

različite varijante tzv. neomarksističke ekonomske misli, posebno u razvijenim

zapadnim zemljama.

3. MARGINALIZAM

Krajem 19. veka javlja se marginalističko učenje, odnosno marginalistička

revolucija kojom otpočinje razvoj tzv. neoklasične ekonomije. Marginalizam (lat.

margo – rub, granica) istražuje granične pojave i ekonomske veličine u uslovima

oskudnosti dobara, te njihov uticaj na formiranje vrednosti i cena i na ponašanje

potrošača. Marginalisti su afirmisali matematički pristup ekonomiji zanemarujući

kvalitativnu analizu i istorijski (društveni) kontekst ekonomskog života, kao što su

to radili klasičari i posebno marksisti.

Neoklasičari su odbacili teoriju radne vrednosti i ponudili subjektivni

pristup i tzv. teoriju marginalne korisnosti, tj. korisnosti poslednje (dodatne,

granične) jedinice koju je potrošač spreman da kupi. Po njima svi su činioci

proizvodnje produktivni, a ne samo rad kao što tvrdi teorija radne vrednosti, i stoga

je, po njima, opravdano da njihovi vlasnici dobijaju nagradu (najamninu za rad;

kamatu za kapital; rentu za zemljište) na nivou vrednosti marginalnog proizvoda,

odnosno doprinosa koji pojedini činioci daju ukupnoj proizvodnji. Ulozi države u

ekonomiji daju minimalan značaj koji se svodi na utvrđivanje stabilnosti pravnih

institucija, garantovanje vlasničkih prava, omogućavanje slobodne konkurencije

privrednih subjekata isl. Istaknuti predstavnici ove škole ekonomskog mišljenja bili

su: Karl Menger; Leon Valras; Alfred Maršal; Ludvig Mizes; Jozef Šumpeter;

Fridrih fon Hajek i dr. Njihova dominacija na ekonomskoj i političkoj sceni trajala je

do kraja 20-tih godina prošlog veka, do početka velike ekonomske krize (1929-

1933) kada se javlja tzv. kejnsijanska ekonomska škola, nazvana po čuvenom

engleskom ekonomisti Johnu Maynardu Keynes-u.

4. KEJNSOVO UČENJE

Klasična ekonomska teorija bavila se pretežno problemima raspodele datog

obima zaposlenih resursa. Postklasična ekonomska teorija se retko bavila teorijom

zaposlenosti raspoloživih faktora proizvodnje. Ni ona nije uzimala u obzir činjenicu

nevoljne nezaposlenosti. Klasična teorija ne isključuje ni mogućnost voljne

nezaposlenosti, a ne dopušta ni mogućnost tzv. nevoljne nezaposlenosti. Engleski

ekonomista John Maynard Keynes (1883-1846), je smatrao da se klasična teorija

moze shvatiti kao teorija raspodele samo u uslovima pune zaposlenosti. Osim toga,

Škole ekonomske misli

53

Kejns je odbacio Sejov zakon tržišta i doveo u pitanje i mnoge druge teoreme

klasične teorije kao što su: korist od privatne i javne štednje, stav prema kamatnoj

stopi, klasična teorija nezaposlenosti, kvantitativna teorija novca, neograničena

korist od ekonomskog liberalizma u spoljnoj trgovini itd. Nezaposlenost faktora

proizvodnje bio je i ostao jedan od osnovnih problema savremenih tržišnih privreda.

Drugi osnovni problem savremenih privreda je problem inflacije. Kejns smatra da i

inflacija i nezaposlenost zavise od obima investicija.

Promenjivost u obimu investicija je najvažniji element kejnsijanske analize

problema zaposlenosti i stabilnosti cena. U stvari, investicije utiču na kolebanje

nacionalnog dohotka i zaposlenosti. Stoga Kejns smatra da tržišni sistem prepušten

sam sebi dovodi do cikličnih kretanja, do privredne nestabilnost, nezaposlenosti i

inflacije. Zato je on predložio mere makroekonomske politike koje imaju za cilj da

uklone, odnosno ublaže te poremećaje, ta ekstremna kretanja koja idu iz jedne

krajnosti (nezaposlenost) u drugu (inflacija). Kejns je smatrao da je nezaposlenost

veće zlo nego inflacija. Predlagao je da se u uslovima depresije sprovodi

ekspanzivna, a u uslovima inflacije restriktivna makroekonomska politika.

Kejnsova knjiga “Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca” zaista

predstavlja početak nove faze u razvoju ekonomske misli koja se naziva kejnzijanska

revolucija. U najkraćem, suština Kejnsovog ekonomskog učenja sastoji se u

socijalno-političkom konsensusu između sindikata (radnika), poslodavaca

(kapitalista) i vlade, sve u cilju povećanja proizvodnje, pune zaposlenosti i

pravednije raspodele nacionalnog dohotka. Ti ciljevi još nigde nisu ostvareni,

posebno ovaj poslednji.

Na kraju, treba reći da ova škola ekonomskog mišljenja takođe ima više

pravaca: “stari” kejnsijanci koji zagovaraju fiskalizam (poresku preraspodelu

dohotka); postkejnsijanci i nova kejnsijanska ekonomika.

5. NOVIJE EKONOMSKE TEORIJE: EKONOMSKI

NEOLIBERALIZAM

Slobode pojedinca, ekonomski i politički liberalizam danas se smatraju za

glavne ekonomske i političke vrednosti u velikom delu sveta, posebno razvijenom i

bogatom. U svim situacijama se preferira privatno nad državnim vlasništvom, a

slobodno tržište i potpuna konkurencija se smatraju najboljim regulatorom

ekonomskog sistema. Najvažniji ekonomski akteri prema ortodoksnoj neoklasičnoj

teoriji su “racionalni ekonomski ljudi”.

Pri tome, polazi se od pretpostavke da su njihove odluke uvek racionalne i to

zbog dva ključna razloga: 1) oni raspolažu svim informacijama koje su potrebne za

racionalno odlučivanje i 2) oni raspolažu sposobnošću identifikovanja svih

alternativa i obračuna svojih troškova i koristi. Oni su savršeni račundžije koji

uporno slede svoje interese, izražene ciljevima koje maksimiziraju, uzimajući uvek u

obzir sva spoljašnja ograničenja. Ortodoksija ne dopušta mogućnost da institucije

oblikuju racionalno ponašanje: one samo postavljaju ograničenja koja će se

racionalno ukalkulisati u uvek optimalni izbor. Ideja racionalnosti u neoklasičnom

Uvod u ekonomiju

54

modelu tesno je povezana s maksimizirajućim ponašanjem, odnosno utilitarističkom

filozofijom. Kritičari maksimizirajućeg i uvek racionalnog ponašanja aktera

neoklasične teorije najčešće se fokusiraju na probleme ograničenih sposobnosti

stvarnih ekonomskih aktera i njihovog odlučivanja u uslovima neizvesnosti.

Međutim, nobelovac (2001) Joseph Stiglitz ipak tvrdi da sve strane u razmeni nikad

ne poseduju identične informacije o stanju na tržištu, već uprava uvek zna više.

Na neki način može se reći da je neoliberalna škola najšira i trenutno

najuticajnija na svetskoj akademskoj sceni, obzirom na broj njenih sledbenika,

autora, nobelovaca pristalica neoklasike, objavljenih knjiga, udžbenika i časopisa. U

stvari, ova škola dominira na akademskoj i političkoj sceni od kraja 19. veka. Unutar

sebe se grana na niz podgrupa ili struja, a u drugoj polovini 20-tog veka došlo je do

snažne obnove neoklasične teorije kada su se pojavili brojni novi teorijski pravci.

Ukazaćemo ukratko na neke najvažnije.

Monetarizam, koji obnavlja analizu uloge i značaja novca i novčanih

agregata. Suprotno Kejnsu, monetaristi smatraju da je inflacija veće zlo od

nezaposlenosti.

Monetarizam je naziv za modifikovanu i proširenu kvantitativnu teoriju

novca koja je uklopljena u teoriju kapitala iz neoklasične škole. Idejni začetnik je

američki nobelobac Milton Friedman koji 50-tih godina 20. veka uvodi ideje

monetarizma u ekonomsku zajednicu i postiže veliki uspeh. On obnavlja teze

neoklasične škole preko teze o ulozi novca u zbivanju i regulisanju ekonomskih

procesa i ostalih monetarnih agregata. Svoj uspon doživljava u 60-tim i 70-tim

godinama, a pogotovo nakon velike naftne krize 70-tih kada se prvi put u istoriji

desilo da u privredi istovremeno egzistiraju i inflacija i velika nezaposlenost

odnosno stagflacija.

Do tada se smatralo da je to nemoguće, odnosno da jedna pojava isključuje

drugu. Može se reći da su kejnsijanci tada izgubili bitku na akademskom polju te da

neoliberalizam postaje vodeća paradigma Zapada. U 80-tim i 90-tim godinama

prošlog veka monetarizam postaje najsnažnija struja obnove neoklasike gde idejne

izvore u svojoj politici crpe svetski finansijski centri moći poput Pariskog i

Londonskog kluba, Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke. U to vreme

su istorijske okolnosti pogodovale idejnoj situaciji za obnovu neoklasičnog učenja

zbog kriza kejnsijanske ekonomije na Zapadu, ali i krize marksizma na Istoku.

Takvom stanju na idejnoj sceni pogodovala je i kriza političkih partija koje su

prihvatile kejnsijanstvo što je uzrokovalo uspon republikanske partije u SAD-u na

čelu s Ronaldom Reaganom i konzervativaca na čelu s Margaret Tacher u V.

Britaniji.

Jedna od osnovnih teza monetarizma se odnosi na dijagnozu stanja

kapitalističke privatno-vlasničke privrede za koju se tvrdi da je stabilna i da ne

boluje od velike nestabilnosti kako govore kejnsijanci, institucionalisti ili marksisti.

Oscilacije, povremene recesije nastaju tobože zbog grešaka u vođenju monetarne

politike odnosno zbog dozvoljavanja državi da se svojim intervencionističkim

merama upliće u privredu. Dalje, oni tvrde da je monetarni sektor strogo odvojen od

realnog (proizvodnog) i da se na realni sektor može uticati isključivo iz monetarnog

promenom novčane mase u privredi. Oni stabilizaciju počinju sa stabilizacijom na

tržištu novca tako da samo po sebi ono ne može biti izvor nestabilnosti, a od realnog

Škole ekonomske misli

55

sektora traže da se prilagodi monetarnom. Ipak, takva koncepcija je doživela veliku

kritiku. Danas je posebno osporavana, tako da neki autori smatraju da se ovih

meseci, navodno potpuno diskredituje monetaristički fundamentalizam.

Posebno osporavana je monetaristička koncepcija o prirodnoj stopi

nezaposlenosti. Monetaristi smatraju da u svakom društvu postoji određena stopa

nezaposlenosti koja inflaciju drži na stabilnom nivou, odnosno, niti je povećava niti

je smanjuje. Taj nivo nezaposlenosti se naziva prirodnim nivoom nezaposlenosti koji

se razlikuje od države do države (za SAD iznosi oko 5-6%). Kritičari ove koncepcije

tvrde da je prirodna stopa nezaposlenosti sporna koncepcija zbog toga što

nezaposlenost nije prirodna pojava, već društvena, zbog čega njen uzrok treba tražiti

u socijalnim zakonitostima, a ne prirodnim. Stoga bi, možda prikladniji naziv bio

društveno prihvatljiva stopa nezaposlenosti - no na taj način se zapravo opravdava

postojanje nezaposlenosti u društvu što se nikako ne može smatrati prirodnim.

Ponovićemo da monetaristi tolerišu nezaposlenost, a ne tolerišu neravnotežu na

tržištu novca, odnosno inflaciju.

Monetaristi, između ostalog, tvrde da su novac i ponuda novca varijable od

presudne važnosti za ekonomske procese. Oni izvor svih problema, ali i

uspostavljanje stabilnosti u privredi, vide u količini novca u opticaju koji, po njima,

uvek mora biti pod strogom kontrolom monetarne politike. Kritičari monetarizma

posebno osporavaju monetarnu politiku centralnih banaka koja je najčešće

restriktivna, bez obzira na stanje u privredi. Ona obično stabilizira jedan, monetarni

sektor, dok drugi ostavlja u neravnoteži. To se desilo uglavnom u svim tranzicijskim

zemljama koje su prihvatile monetarističku ekonomsku politiku prilikom

transformacije u kapitalističke ekonomije. Maksimalna socijalna neosetljivost,

potpuno zanemarivanje socijalne politike i nedovoljna osetljivost na rastuću

nezaposlenost kojom se plaća tzv. monetarna stabilnost, najčešći su prigovori

monetarističkoj doktrini i na njoj zasnovanoj ekonomskoj politici.

Ekonomika ponude, koja obnavlja analizu uloge i značaja agregatne

ponude robe i posebno uticaja poreza na povećanje proizvodnje i ponude roba; U

stvari, ekonomika ponude (supply-side economics) obnavlja klasičnu školu preko

ponovnog uvođenja Say-ovog zakona ponude.

Ova škola polazi od stanovišta da se osnovni uzroci ekonomskih poremećaja

nalaze na strani proizvodnje, a ne u domenu tražnje, čime odbacuje kejnsijanski stav

da tražnja predstavlja osnovnu polugu kojom se kontrolišu ekonomska kretanja.

Važno je istaći da fiskalna politika predstavlja jedan od glavnih instrumenata u

okvirima ekonomije ponude, budući da se polazi od stanovišta da se politikom

smanjivanja fiskalnog opterećenja treba delovati na porast privatne inicijative. Protiv

inflacije ekonomika ponude se bori kako merama finansijske politike tako i

proširenjem postojećih kapaciteta. Protagonisti ekonomike ponude insistiraju na

svođenju uloge države u tolerantne granice. Posebno značenje dobija privatna

inicijativa preduzetnika. Suprotno kejnsijanskom konceptu, koji je u osnovi

makroekonomski, koncepcija ekonomije ponude je mikroekonomskog karaktera.

Ekonomika racionalnih očekivanja, koja obnavlja analizu uloge i značaja

poslovnih očekivanja. Racionalno ponašanje u neoklasičnoj teoriji znači

konzistentno ponašanje, uvek racionalni akteri slede vlastite interese, konzistentno

se ponašajući, ostvariće u ravnoteži maksimum koristi i minimum troškova. Ne

Uvod u ekonomiju

56

ulazeći dublje u analizu racionalnog ponašanja prirođenom neoklasičnom homo

oeconomicusu, zdrav razum navodi na logičku misao koja sledi - ljudi nisu

racionalne mašine koje su u svakom trenutku sposobne da izračunaju sve varijante

ulaganja i iz toga rezultirajuće dobiti na osnovu čega će se uvek odlučiti za

optimalnu varijantu i maksimalno izbegavati entropiju sistema. Koliku količinu

tobožnje racionalnosti, zapravo “racionalne iracionalnosti” (G. Ritzer), mogu

ispoljiti suviše profitoljubivi kapitalisti, pokazuje aktuelna finansijska i ekonomska

kriza u svetu.

Neoklasična sinteza, koja kombinuje neoklasičnu (marginalističku)

mikroekonomiku i tržišnu regulaciju sa kejnzijanskom makroekonomijom i politikom

državne regulacije; Ovaj koncept su razvili poznati ekonomisti, nobelovci, Hicks i

Samuelson. Sinteza je nastala 30-tih godina prošlog stoleća, a postala je dominantna 50-ih

i 60-ih godina, a razvija se do danas. Sama sebe naziva “mainstream economics”.

Ekonomika javnog izbora (konstitucionalna politička ekonomija), koja obnavlja

upotrebu tržišnog pristupa u objašnjavanju političkog ponašanja ekonomskih aktera na

bazi ustavnih (konstitucionalnih) načela. Konstitucionalna politička ekonomija obnavlja

klasiku preko analize uticaja ustava i drugih pravila ekonomskog i političkog ponašanja na

ekonomsku delatnost. Na taj način pokušava se objasniti ponašanje političara pomoću

neoklasične analize o ponudi i tražnji pa se ta analiza najviše pominje pod nazivom teorija

javnog izbora. Samo ova grana neoklasike koristi naziv politička ekonomija, dok ostale za

svoju vrstu znanja više koriste izraz “economics”.

Psihološka ekonomija, koja raskida sa “homo ekonomikusom” i polazi od

psiholoških parametara u ekonomskom odlučivanju (psiholog D. Kaneman dobio je,

zajedno sa ekonomistom V. Smitom, Nobelovu nagradu za ekonomiju 2002. god.). Danas

i “najtvrđim” zagovornicima ekonomističkog pristupa, bilo da su tzv. tržišni

fundamentalisti ili pristalice ortodoksne državne regulacije, postaje sve očiglednije da u

epicentar ekonomskog života mora biti postavljen/vraćen čovek ne samo kao jedini svesni

stvaralac svih ekonomskih vrednosti, već pre svega kao akter koji je najodgovorniji za

odvijanje svih funkcija privrede, od proizvodnje do potrošnje. Doduše, takav holistički,

celoviti, pristup – koji treba da sagleda međusobnu povezanost ekonomskih i

neekonomskih pojava – još nije postao vladajuća paradigma u teorijskoj ekonomiji, ali ka

tome se postepeno ide. Dokaz da je još jedan neekonomista (pored brojnih matematičara,

statističara i dr.), psiholog Kaneman, dobio Nobelovu11

nagradu za ekonomiju, potvrđuje

naše očekivanje.

6. ODNOS EKONOMIJE I EKONOMIKE

Iz ekonomističkog pristupa nastaje ekonomika kao naučna disciplina,

odnosno “Ekonomika” kao naučno-nastavna disciplina. Iz njih izviru i

11

Nobelova nagrada za ekonomiju se dodeljuje tek od 1969. na inicijativu Švedske

narodne banke u znak sećanja na Alfreda Nobela koji nije zaveštao deo svog bogatstva za

nagrađivanje ekonomista, kao što je to učinio za druge nagrađivane oblasti (hemija, fizika,

medicina, mir, književnost). Utoliko nije korektno nagrađene ekonomiste od strane

kraljevske akademije Švedske nazivati – nobelovcima. Zbog, A. Nobela, razume se.

Škole ekonomske misli

57

specijalističke (uže) naučno-nastavne discipline kao što su “Ekonomika trgovine”,

“Ekonomika turizma” itd. Ekonomistički pristup prepoznajemo: a) po tome što

ekonomske procese, pojave ili događaje posmatra i objašnjava s gledišta retkosti i

oskudnosti resursa i ekonomskih dobara; zatim b) po tome što ga zanima

ekonomiziranje, odnosno pitanje: kako, u postojećim, izabranim ili zadatim,

tehnološkim, političkim, institucionalnim i ostalim ograničenjima (okvirima)

minimalizirati jednu ekonomsku varijablu (npr. troškove) i maksimalizirati drugu

varijablu (npr. ukupan prihod ili profit). Ekonomistički pristup prepoznajemo i c) po

tome što ekonomisti koji ga slede pokušavaju opisati ekonomsku stvarnost kakva

ona jeste (što predstavlja pozitivnu ekonomsku analizu) i pri tome izbeći normativnu

analizu i vrednosne, tj. moralne i političke procene, odnosno sudove. Oni koji slede

ekonomistički pristup obično izbegavaju raspravu o pitanjima kao što su sledeća:

a) Da li je postojeća ekonomska stvarnost dobra ili loša?

b) Za koga i zašto je nešto dobro, a za koga i zašto loše?

c) Kako postojeći politički ili pravni okviri ili “pravila ekonomske igre”

deluju na ekonomski razvoj – kao podsticaji, kao kočnice ili neutralno?

d) Ko, šta, kada i kako treba činiti ili ne treba činiti da se postojeće

ekonomsko stanje stabilizuje ili promeni u ovom ili onom pravcu?

Naučnici koji slede ekonomistički pristup, naprotiv, svoju misaonu i naučnu

delatnost obično ograničavaju na pitanje: kako unutar postojećih, izabranih ili

zadatih tehnoloških, političkih ili drugih ograničenja možemo racionalno i

ekonomično poslovati? Moralne i političke procene ne spadaju, prema njima, u

ekonomiku niti u ekonomsku nauku, već spadaju u etiku i politiku. Njih nastoje

odvojiti od ekonomike, a ekonomiku pokušavaju koncipirati kao egzaktnu,

inženjersku i prakseološku disciplinu.

Ipak, u najnovije vreme obnavlja se interes za ova pitanja. Tako npr.,

američki profesor Joseph Stiglitz (dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju za 2001.

god.) o odnosu ekonomije i morala kaže sledeće:

Ekonomisti ne vole da govore o moralu. Štaviše, velikani tradicionalne ekonomske

misli su pokušali da nas uvere kako pojedinci, koji se rukovode vlastitim interesima, nužno

rade u korist celokupnog društva. Glavna misao Adama Smita, sažeta u njegovoj čuvenoj

analogiji nevidljive ruke, glasi: pojedince koji se drže vlastitih interesa, tržište vodi, kao

nekom nevidljivom rukom, do toga da doprinesu opštem interesu. Sebičnost je tako izdignuta

do vrline...

Usredsređujući se na posledice nepotpune informisanosti, sproveo sam uz pomoć

Brusa Grinvalda sa Kolumbija univerziteta, jedno istraživanje koje je dovelo u pitanje

Smitov zaključak. Mi smo pokazali da u slučaju nepotpune informisanosti, a naročito kada

postoji asimetrija u informisanosti (tj. kada različiti ljudi znaju različite stvari), onda

ekonomija nikada ne postiže Pareto efikasnost. Drugim rečima, nevidljiva ruka povremeno

nije vidljiva naprosto zato što je nema. Tržišta ne vode ka efikasnosti, a kamoli ka ishodima

koji su u skladu sa socijalnom pravdom. Stoga često ima dobrih razloga za vladine

intervencije u cilju povećanja efikasnosti tržišta. (podvukao S.P.)

Daedalus, Summer 2004, No.133

Inače, termin economics (ekonomika) uveo je u ekonomsku literaturu

(krajem 19. veka) engleski profesor političke ekonomije i veliki predstavnik

Uvod u ekonomiju

58

neoklasične škole Alfred Marshall (1842-1924.). Maršal je zajedno sa suprugom

Mary Paley Marshall napisao i 1879. objavio knjigu pod nazivom Elements of

Economics of Industry (Elementi ekonomske industrije). Posle toga, odnosno 1890.

Maršal je objavio uticajnu knjigu-udžbenik pod nazivom Principles of Economics

(Načela ekonomike). U njoj je termin “ekonomika” upotrebio kao drugi naziv

(sinonim) za onaj krug pitanja koje je do tada istraživala politička ekonomija.

Nastojeći da pozitivnu analizu odvoje od normativne i da vrednosne sudove “izbace”

iz ekonomske nauke, neki Marshallovi sledbenici i interpretatori, posebno engleski

profesor Lionel Charles Robbins (1898-1984), termin, koncepciju i sadržaj

ekonomike nudili su, posebno od tridesetih do sedamdesetih godina, a) kao

alternativu političkoj ekonomiji i b) kao alternativni naziv (sinonim) za ukupnu

ekonomsku nauku.

Robins je 1932. objavio veoma značajno delo pod nazivom An Essay on

the Nature and Significance of Economic Science (Ogled o prirodi i značenju

ekonomske nauke). Ovo delo je imalo veliki uticaj na pojmovno razumevanje i

kasniji razvoj ekonomike (Economics) kao naučne discipline. U pojmovnom

određivanju ekonomike, većina autora kasnije nastalih udžbenika Economics-a

(uključujući i P.Samuelsona i W.Nordhausa) prihvataju potpuno ili variraju

Robinsonove ideje, pojmove i koncepcije. Sledeći Leona Walrasa (1834-1910),

Robins u spomenutom delu pojam ekonomske nauke izvodi iz retkosti resursa i

oskudnosti ekonomskih dobara. Oskudna su ona dobra koja su istovremeno i

korisna i ograničena (nedovoljna) u odnosu na potražnju za njima. Ekonomska

aktivnost, prema Robinsu, nije – kako se do tada tumačilo – svaka aktivnost koja

doprinosi materijalnom blagostanju ljudi. Pojam ekonomske aktivnosti Robins

sužava na jednu vrstu ljudskog ponašanja, koje je u vezi a) s materijalnim

dobrima, b) ciljevima, c) sredstvima i d) koja ima oblik izbora neke kombinacije

retkih sredstava u ostvarivanju zadatih ciljeva. Ekonomika se, prema Robinsu, ne

bavi ciljevima ekonomske aktivnosti niti vrednosnim sudovima, tj. ocenama

ekonomskih pojava i procesa. Ekonomika se bavi samo ljudskim ponašanjem u

situaciji koju karakteriše: a) postojanje više ciljeva koji su b) različiti po važnosti

i mogu se poređati po prioritetu, zatim c) činjenica da postoje ograničena

sredstva d) koja se mogu koristiti alternativno, tj. za ostvarenje različitih ciljeva.

Sva četiri uslova trebaju biti zadovoljena da bi ljudsko ponašanje moglo

poprimiti oblik izbora neke kombinacije retkih resursa i oskudnih sredstava radi

ostvarivanja nekog cilja. Ekonomika se ne bavi posebno niti ciljevima niti

sredstvima, već istražuje samo odnos između ciljeva i sredstava. Sledeći te ideje

Robins ekonomiku definiše kao “nauku koja proučava ljudsko ponašanje kao

odnos između ciljeva i oskudnih sredstava koja su podobna za alternativne

upotrebe”.

Logika ekonomiziranja, odnosno ekonomsko ponašanje prema mini-max

principu, može se posmatrati na različitim nivoima i objasniti različitim

pojmovima. Preciznije rečeno, ekonomistički pristup i ekonomiziranje možemo

objasniti:

- na psihološkom nivou, kao način mišljenja i ekonomskog ponašanja u

kojem ekonomski subjekti, pokušavaju minimalizirati svoj trud, muku ili napor,

na jednoj, i maksimalizirati zadovoljstvo ili korist na drugoj strani;

Škole ekonomske misli

59

- na fizičkom i organizacionom nivou, kao način delovanja i način

organizacije ljudi koji pokušavaju minimalizirati utroške ili inpute i maksimalizirati

rezultate ili outpute;

- na finansijskom nivou, kao način ponašanja ljudi koji minimaliziraju

troškove i maksimaliziraju prihode, profit ili neke druge finansijske varijable.

Ekonomiziranje, pored toga, možemo opisati: a) kao veštinu (postupak)

ostvarivanja zadatog cilja (ili rezultata) uz minimum troškova ili b) kao postupak

ostvarivanja maksimalnog outputa ili rezultata iz upotrebe ograničenih ili zadanih

inputa, odnosno troškova. Prema ekonomističkom pristupu uspešniji je onaj

ekonomski subjekt ili ekonomski sistem koji iz ograničenih resursa ostvari veće

outpute, odnosno koji zadati cilj (ukupan prihod, profit ili stope ekonomskog rasta

itd.) ostvari s manjim troškovima.

Politekonomski pristup prepoznajemo po sledećim osobinama:

Prvo, po tome što proučava društvenu stranu proizvodnje i raspodele

materijalnih dobara, odnosno proizvodne odnose između pojedinih ljudi, socijalnih

grupa ili zemalja. U analizi proizvodnih odnosa ekonomisti razmatraju sledeća

pitanja:

Kakav je formalni i stvarni položaj pojedinih ekonomskih subjekata u

procesu ekonomske reprodukcije društva na određenom stepenu

njihovog kulturnog i tehničko-tehnološkog razvoja?

Koliko i kako pojedini ekonomski subjekti daju ili ne daju doprinos

proizvodnji te kako, tj. po kojim kriterijumima i koliko učestvuju u

raspodeli materijalnih dobara i usluga?

Drugo, po tome što pored pozitivne ekonomske analize (tj. pored opisa

dominantnog načina proizvodnje kakav on jeste) sadrži još i viziju mogućeg i

poželjnog stanja ekonomije i društva te vrednosne sudove o sadašnjem stanju

ekonomskog sistema. Dok ekonomika izbegava normativnu analizu, moralne sudove

i političke dileme u ekonomiji (trebaju li bogati ili ne pomagati siromašnim ljudima;

da li je nezaposlenost veće zlo od inflacije itd), politička ekonomija, naprotiv,

vrednosne (tj. moralne i političke) sudove i političke dileme smatra legitimnim

predmetom istraživanja i sastavnim delom ekonomskog, odnosno politekonomskog

znanja. U tom kontekstu politekonomisti i teoretičari ekonomske politike, razmatraju

(pored ostalih) i sledeća pitanja: kako postojeći (nametnuti, izabrani ili zadati)

pravni i/ili politički okvir ekonomije možemo stabilizovati, usmeriti u ovom ili

onom pravcu ili zameniti nekim drugim, boljim pravnim i/ili političkim “okvirom”?

Ko i šta može ili ne može, treba ili ne treba činiti da se postojeće ekonomsko stanje

izmeni u ovom ili onom pravcu, tj. radi ostvarivanja ovih ili onih društvenih

vrednosti i ciljeva?

Politekonomski pristup, s jedne, i ekonomski pristup, s druge strane, nisu

dva potpuno suprotstavljena, već dva opciona i komplementarna pristupa iz kojih

nastaju dve posebne naučne ekonomske discipline – politička ekonomija i

ekonomika.

Prema neoklasičnoj sintezi ekonomiku možemo definisati kao nauku o

tome kako društva koriste oskudne resurse radi efikasne proizvodnje korisnih dobara

(unutar raznih ograničenja) i raspodele tih dobara različitim ljudima. Postoji

mnoštvo definicija ekonomike, ali svaka od njih sadrži pojmove oskudnosti i

Uvod u ekonomiju

60

efikasnosti. Zato možemo reći da ekonomika proučava različite ekonomske sisteme,

odnosno “mehanizme” alokacije retkih resursa radi efikasne proizvodnje i socijalno

prihvatljive raspodele oskudnih materijalnih dobara. U tom smislu ona je nauka o

izboru efikasnih rešenja u određenim materijalnim i institucionalnim ograničenjima.

Ekonomika ne proučava upotrebu svih materijalnih resursa i dobara, već

samo alternativne upotrebe retkih resursa te proizvodnju i raspodelu oskudnih

dobara čija je ponuda nedovoljna u odnosu na potražnju za njima. Oskudna dobra

(kao što su stan, automobil, odeća itd.) nazivaju se ekonomska dobra, a dobra kojih

ima u izobilju (tzv. slobodna dobra, kao npr. vazduh ili voda) nisu predmet

proučavanja ekonomike. Drugim rečima, u svetu oskudnosti ekonomika se bavi

konstrukcijom i funkcionisanjem ekonomskog sistema koji ekonomska dobra

proizvodi na efikasan način. Pri tome, neki ekonomisti iz neoklasične škole misle i

da je moguće i da treba, a drugi da nije moguće i da ne treba, usklađivati efikasnost i

pravednost kao društvene vrednosti.

Ovde se efikasnost razumeva u smislu Paretove koncepcije, tj. kao idealno

stanje ekonomskog sistema koji posluje na granici proizvodnih mogućnosti.

Paretova ili alokativna efikasnost definiše se kao stanje ekonomskog sistema u

kojem nije moguće proizvesti više jedne robe bez smanjivanja proizvodnje neke

druge robe. U tom stanju nije moguće poboljšati položaj jednog ekonomskog

subjekta – a da se istovremeno tim činom ne izazove pogoršanje položaja nekog

drugog subjekta.

61

III

OSNOVI PROIZVODNJE I TROŠKOVA

1. PROIZVODNJA

1.1. PROIZVODNI RESURSI

Proizvodnja je organizovani proces transformisanja proizvodnih resursa u

proizvode ili usluge. Proizvodni resursi ili proizvodni faktori su rad, zatečena

prirodna i od čoveka napravljena dobra namenjena proizvodnji određene robe ili

usluge. Proizvodni resursi ili proizvodni faktori su sve fabrike i svi tipovi mašina i

alata potrebnih za proizvodnju industrijskih i poljoprivrednih proizvoda, oprema za

transport i komunikaciju, svi tipovi ljudske aktivnosti, zemlja i mineralna dobra. Sve

vrste proizvodnih resursa je moguće klasifikovati u dve grupe : a) zatečena ili

napravljena dobra - zemlja i kapital; b) rad i preduzetništvo. U klasifikaciji

proizvodnih resursa zemlja se kao faktor proizvodnje odnosi na sve prirodne resurse

kao što su obradive površine, šume, mineralna ležišta i vode. Kapital obuhvata od

čoveka napravljena sredstva za rad kao što su alati, mašine, proizvodne hale,

skladišta, sredstva za transport i distribuciju namenjena proizvodnji roba ili usluga

za finalnu potrošnju ili zalihe. Novčani kapital kao sredstvo za kupovinu

proizvodnih faktora ne proizvodi realna dobra ili usluge i ne tretira se kao

proizvodni resurs. Rad su čovekove fizičke i mentalne sposobnosti zaposlene u

proizvodnji roba ili usluga. Specifična karakteristika ljudskog rada jeste sposobnost

inovativnog kombinovanja faktora proizvodnje u proizvodnom procesu. Ova

sposobnost se posmatra i kao poseban proizvodni faktor a naziva se preduzetništvo.

Proizvodnja dobara i usluga je namenjena potrošnji a ljudske potrebe za

potrošnjom su neograničene. Ekonomski resursi ili faktori proizvodnje, bez obzira

na njihovo izobilje, su ograničeni. Proizvodnja bi retke resurse trebala da koristi tako

da neograničene ljudske potrebe za potrošnjom zadovolji u najvećoj mogućoj meri.

1.2. UPOTREBA PROIZVODNIH RESURSA

Kako su potrebe za potrošnjom neograničene a resursi sa kojima

raspolažemo retki, sve potrebe se, u potpunosti, ne mogu zadovoljiti. U takvoj

situaciji drugo najbolje rešenje jeste maksimalno moguće zadovoljenje potreba sa

raspoloživim resursima. Problem se svodi na kombinaciju proizvodnih faktora ili

proizvodnih inputa sa kojima je moguće proizvesti maksimalnu količinu proizvoda u

određenom vremenskom periodu. Faktori proizvodnje su brojni i po pojavnom

Uvod u ekonomiju

62

obliku heterogeni, a načini njihovog kombinovanja zavise od tehnoloških rešenja

koja su promenljiva. Mnogo je načina upotrebe proizvodnih inputa u procesu

proizvodnje neke robe ili usluge, ali je za početni nivo analize neophodno

pojednostavljenje. Faktori proizvodnje ili proizvodni inputi i rezultati proizvodnje

odnosno proizvodni outputi se posmatraju u fizičkom a ne u monetarnom obliku a

tehnologija je nepromenljiva tokom posmatranog perioda analize. Tabela 4.

predstavlja hipotetičku matricu proizvodnje koja pokazuje različite nivoe

proizvodnje (Q) za različite kombinacije dva faktora proizvodnje – rada(L) i

kapitala(K).

Tabela 4. Matrica proizvodnje dva proizvodna faktora

Obim proizvodnje (Q)

(K)

5 8 9 13 16 15

4 11 12 14 18 16

3 6 12 14 16 14

2 4 11 13 14 12

1 1 3 6 11 9

1 2 3 4 5 (L)

Ukoliko koristimo jednu jedinicu faktora rad (L) i jednu jedinicu faktora

kapital (K) proizvodimo jednu jedinicu proizvoda (Q). Za proizvodnju 9 (Q) u

jednoj varijanti se koristi 5 (L) i 1(K) a u drugoj 2(L) i 5(K). Za iste obime

proizvodnje su moguće različite kombinacije faktora. Ukupnu produktivnost jednog

faktora dobijamo tako da drugi faktor zadržimo konstantnim. Ukoliko fiksiramo

proizvodni faktor kapital na dve jedinice (2 K) i menjamo učešće faktora rad,

dobijamo produktivnost jednog promenljivog faktora. Uz konstantni kapital

produktivnost jedne jedinice rada je 4Q, dve jedinice rada 11Q, tri jedinice rada

13Q, četiri jedinice rada 14Q i pet jedinica rada 12Q. Stavljanjem u odnos

proizvedene količine proizvoda i broja radnika koji, uz fiksirani kapital od dve

jedinice, proizvode tu količinu proizvoda, dobija se prosečna produktivnost faktora

rad )(

LQ

APL . Prosečni proizvod jednog faktora je uvek pozitivan, povećava se

do nivoa maksimalne efikasnosti konstantnog faktora a zatim opada.

Prosečna produktivnost nije dobra mera produktivnosti iz razloga što ne

pokazuje doprinos svake dodatne jedinice promenljivog faktora promeni ukupnog

proizvoda. Iz tog razloga se koristi granična produktivnost faktora koja poseduje

dinamičku komponentu i pokazuje za koliko se promeni ukupni proizvod ako se

Osnove proizvodnje i troškova

63

promenljivi faktor promeni za jednu jedinicu )(

LQ

MPL

. Relativna promena

proizvoda )(

QQ

u odnosu na relativnu promenu varijabilnog faktora rad )(

LL

pokazuje reaktivnost, odnosno elastičnost ukupnog proizvoda na promenu

posmatranog varijabilnog faktora. Elastičnost proizvoda je bezdimenizonalni broj

koji pokazuje za koliko se procenata promeni ukupni proizvod ako se posmatrani

varijabilni input promeni za jedan procenat. Ukoliko je varijabilni input rad,

elastičnost ukupnog proizvoda je:

L

LL

AP

MP

LQ

LQ

L

LQ

Q

E

(1)

Dakle, elastičnost ukupnog proizvoda na promenu varijabilnog inputa je

jednaka odnosu granične i prosečne produktivnosti posmatranog varijabilnog inputa.

Tabela 5. pokazuje produktivnost varijabilnog faktora proizvodnje i

elastičnost ukupnog proizvoda na izabrani varijabilni faktor proizvodnje.

Tabela 5. Produktivnost varijabilnog faktora proizvodnje

Q(Obim

proizvoda)

L(Varijabilni

faktor rad) APL=Q/L MPL=ΔQ/ΔL EL=MPL/APL

0 0

4 1 4 4 1,00

11 2 5,5 7 1,27

13 3 4,3 2 0,46

14 4 3,5 1 0,29

12 5 2,4 -2 -0,83

Prosečna produktivnost je maksimalna kada na fiksirani kapital od dve

jedinice zaposlimo dve jedinice rada. Granična produktivnost je najveća kada se

zaposli drugi radnik. Zapošljavanje drugog radnika povećava ukupni proizvod za 7

jedinica. Daljim povećavanjem faktora rad granična produktivnost rada se smanjuje,

da bi peti radnik smanjio obim proizvodnje, pa je njegova granična produktivnost

negativna. Elastičnost ukupnog proizvoda pri zaposlenosti dve jedinice rada

pokazuje da promena faktora rad za jedan procenat menja obim proizvodnje za 1,27

procenata u istom smeru. Ukoliko je zaposleno pet jedinica rada koeficijent

Uvod u ekonomiju

64

elastičnosti proizvoda na rad je -0,83. Ukupna proizvodnja se smanjuje za 0,83

procenta ako se varijabilni faktor rad poveća za 1 procenat.

Iz tabele 5. je očigledno da se, uz konstantnu količinu kapitala, povećanjem

varijabilnog faktora smanjuje njegova granična produktivnost. Na delu je zakon

opadajućeg prinosa na osnovu kojeg bi racionalni proizvođač trebao da odluči koji

je optimalni nivo zaposlenosti varijabilnog faktora. Rešenje ovog problema

podrazumeva podelu proizvodnog ciklusa u tri faze karakterističnih vrednosti

prosečne i granične produktivnosti varijabilnog faktora proizvodnje.

Graf 1. Proizvodne faze varijabilnog faktora

Prvu fazu (0-2 L) karakteriše rastuća prosečna produktivnost varijabilnog

faktora i povećanje vrednosti ukupnog proizvoda. Racionalni proizvođač ovu fazu

nastoji što pre prevazići s obzirom da je karakteriše nedovoljna iskorišćenost fiksnog

faktora proizvodnje. Drugu fazu (2-4L) koja počinje maksimalnim prosečnim

proizvodom i koju karakteriše opadajući ali pozitivni granični proizvod, racionalni

proizvođač nastoji da što duže zadrži, pošto se u toj fazi postiže maksimalni ukupni

Osnove proizvodnje i troškova

65

proizvod i puna iskorišćenost fiksnog faktora proizvodnje. Treća faza, koju

karakteriše negativni granični proizvod varijabilnog faktora je neracionalna, pošto

ukupni proizvod opada, fiksni faktor proizvodnje je u potpunosti iskorišćen, a

dodatni varijabilni faktor ne uvećava nego smanjuje ukupni proizvod.

U realnom proizvodnom procesu i rad i kapital mogu biti varijabilni.

Varijabilnost oba faktora proizvodnje podrazumeva da je za različite kombinacije

moguće dobiti iste obime proizvodnje (Tabela 4.). Proizvodnja od 14Q je moguća

kombinovanjem 3L i 4K, 3L i 3K, 4L i 2K i 5L i 3K. Slična situacija je i sa

proizvodnjom ostalih proizvedenih količina. Iste obime proizvodnje koji se dobiju

kombinovanje različitih količina varijabilnih faktora proizvodnje ekonomisti

nazivaju izokvantama (iste količine). Opis istih količina proizvoda za različite

kombinacije faktora proizvodnje iz Tabele 4. je dat na Grafu 2.

Graf 2. Izokvante

Količinu proizvoda od 6Q je moguće proizvesti kombinovanjem 3K i 1L i

1K i 3L. Količina proizvoda 11Q je moguća kombinovanjem 4K i 1L, 2K i 2L i 1K i

4L. Proizvodnja od 12Q je moguća kombinovanjem 4K i 2L, 3K i 2L i 2K i 5L.

Proizvodnja od 14Q je moguća kombinovanjem 4K i 3L, 3K i 3L, 2K i 4L i 3K i 5L,

dok je količinu proizvoda od 16Q moguće napraviti kombinovanjem 5K i 4L, 3K i

4L i 4K i 5L. Iz grafa 2. je očigledno da racionalni proizvođač nikada neće

kombinovati 4K i 2L i 2K i 5L za proizvodnju od 12Q pošto isti obim proizvodnje

može ostvariti sa manje proizvodnih faktora. Ista situacija je i sa ostalim količinama

proizvoda na grafu 2. Za racionalnog proizvođača je, dakle, relevantan samo onaj

deo izokvante koji ima negativan nagib, odnosno samo one tačke na izokvanti kroz

koje provučena tangenta ima negativan koeficijent smera.

Uvod u ekonomiju

66

Količinu proizvoda od 11Q je moguće proizvesti kombinacijom faktora 4K i

1L (tačka A na grafu 3), kombinacijom faktora 2K i 2L (tačka B na grafu 3) i

kombinacijom faktora 1K i 4L (tačka C na grafu 3). Ukoliko se pomerimo iz tačke A

u tačku B dve jednice kapitala su zamenjene (substituisane) jednom jedinicom rada.

Za istu količinu napravljenog proizvoda potrošnja kapitala je smanjena za dve

jedinice a potrošnja rada povećana za jednu jedinicu. Apsolutna vrednost nagiba

izmedju tačaka A i B na izokvanti 11Q je 2 (2K/1L), a ekonomisti ovaj relativni broj

nazivaju granična stopa tehničke substitucije (MRTS - marginal rate of technical

substitution). Granična stopa tehničke substitucije izmedju tačaka B i C je ½ i

upućuje na zaključak da je ta stopa manja ukoliko je konveksnost izokvante veća.

Granična stopa tehničke supstitucije u tački B je 1(4/4) i ona predstavlja apsolutnu

vrednost koeficijenta smera tangente u toj tački. Ukoliko je granična stopa tehničke

substitucije konstantna faktori proizvodnje su perfektni substituti.

Graf 3. Granična stopa tehničke substitucije i optimalna kombinacija faktora

Optimalna kombinacija faktora za određeni obim proizvodnje, međutim,

zavisi od cena tih faktora, odnosno od raspoloživih novčanih sredstava namenjenih

troškovima za kupovinu faktora proizvodnje. Ukoliko su poznati troškovi

proizvodnje i cene faktora rada (w) i kapitala (r), prozvođač može kombinovati

različite količine faktora za različite obime proizvodnje. Liniju koja opisuje ove

kombinacije ekonomisti nazivaju izotroškovnom linijom. Izotroškovnom zbog toga

što su ukupni troškovi, kao zbir proizvoda količine i cene rada ( wL) i količine i cene

kapitala (rK) na toj liniji uvek isti. Optimalna kombinacija faktora (minimalni

troškovi) je tačka u kojoj izotroškovna linija tangira izokvantu. Ukoliko

pretpostavimo da su ukupni troškovi 20, a prava DE na grafu 3. izotroškovna linija,

optimalna kombinacija faktora proizvodnje, sa cenama faktora r=5 i w=5, je 2K i

2L.(tačka B na grafu 3.) Ako troškovi proizvodnje ostanu isti, cena faktora kapital

poraste na 10 a cena faktora rad podne na 2,5 novčanih jedinice, optimalna

kombinacija za proizvodnju 11Q je 1K i 4L . Nova izotroškovna linija predstavlja

tangentu na tačku C u kojoj su troškovi za nove cene i nove količine faktora

minimalni. Naime,ako su ukupni troškovi

Osnove proizvodnje i troškova

67

rKwLC (2)

onda je jednačina izotroškovne linije:

Lr

w

r

CK

(3)

gde je )(

r

w

koeficijent smera izotroškovne linije ili granična stopa tehničke

substitucije u tački na izokvanti, a )(

r

C

odsečak na vertikalnoj osi koja predstavlja

faktor kapital. U tački C na izokvanti 11Q , gde su ukupni troškovi 20, cena kapitala

10 a cena rada 2,5, jednačina izotroškovne linije je:

LK 25,02

Optimalna kombinacija proizvodnih faktora uz date troškove i cene je:

)1(10)4(5,220 KL

Smanjenjem cena rada sa 5 na 2,5 povećano je učešće broja radnika, dok je

povećanjem cena kapitala sa 5 na 10 smanjeno učešće kapitala u proizvodnji 11Q.

Ukupni troškovi proizvodnje su ostali isti. Ukoliko bi na tržištu rada došlo do

povećanja cene rada sa 5 na 10 a na tržištu kapitala pada cene kapitala sa 5 na 2,5,

optilana kombinacija faktora za proizvodnju 11Q, pri unapred definisanim

troškovima, bi bila u tački A (4K i 1L).

Matrica proizvodnje (Tabela 4.) pokazuje da se, u određenom intervalu,

povećanjem upotrebljenih faktora menja obim proizvodnje. Relativna promena

obima proizvodnje u zavisnosti od relativne promene faktora može imati različit

intenzitet i smer. Promena rada i kapitala sa 2 na 4 jedinice (100%) dovodi do

promene obima proizvodnje sa 11Q na 18Q (64%). Promena kapitala od 2 do 4

jedinice i rada od 1 do 2 jedinice (100%) povećava obim proizvodnje za tri puta.

Ukoliko relativno povećanje faktora dovodi do relativno većeg povećanja obima

proizvodnje radi se o rastućoj ekonomiji obima. Ako relativno povećanje

upotrebljenih faktora dovodi do relativno manjeg rasta količine proizvoda radi se o

opadajućoj ekonomiji obima. Ako su ove promene relativno iste radi se o

konstantnoj ekonomiji obima. Relacija između tehnički maksimalno mogućeg

obima proizvodnje i faktora (inputa) za proizvodnju tog obima se naziva proizvodna

funkcija, i od posebnog je značaja za sve tipove proizvodnje. Izvorna matematička

formulacija proizvodne funkcije je:

),....,( 21 nxxxfQ (4)

gde su (Q) obim (output) a (x) faktori proizvodnje (inputi).

Uvod u ekonomiju

68

Kako proizvodni proces uglavnom podrazumeva heterogene inpute i

heterogene proizvode, količine se cenama prevode u monetarne ekvivalente i na

osnovu tih vrednosti se odredjuje tip relacije faktora i obima proizvodnje. Na osnovu

tako odredjene relacije (funkcije) je moguće donositi ocene o efikasnosti

(produktivnosti) upotrebljenih faktora proizvodnje. Matematička formulacija

proizvodne funkcije se u literaturi najčešće pripisuje matematičaru Charles-u Cobb-

u i ekonomisti Paul-u Douglas-u (1928). Istorija ideje o analitičkoj formulaciji veze

izmedju proizvodnih faktora i obima proizvodnje nas, medjutim, vraća na Johann-a

von Thunen-a (1840) koji je eksponencijalnom funkcijom nhqp

opisao relaciju

izmedju produktivnosti rada LQ

p i produktivnosti kapitala L

Cq u

poljoprivredi, pri čemu je h parametar koji predstavlja plodnost zemljišta i

efikasnost rada, a n je eksponent čija je vrednost izmedju 0 i 1. Jednostavnom

transformacijom (množenjem obe strane von Thunen-ove eksponencijalne funkcije

sa L) dobijamo funkcijunn LhCP 1

.

Izvorno, Cobb-Douglas-ova proizvodna funkcija je formulisana da, u

američkoj privredi za period 1899-1922, opiše zavisnost vrednosti industrijske

proizvodnje od faktora rada i kapitala. Koristeći metod najmanjih kvadrata za

odredjivanje parametara funkcije C. Cobb je P. Douglas-u, kao najbolju

aproksimaciju veze izmedju vrednosti proizvodnje (P) i broja radnika i vrednosti

kapitala (L i C), predložio homogenu eksponencijalnu fukciju opšteg tipa:

kkCbLP 1,

(5)

ili sa izračunatim vrednostima parametara,

41

43

, 01,1 CLP

Predložena funkcija je homogena u smislu da ako i rad i kapital pomnožimo

sa nekim faktorom (m) obim proizvodnje će se povećati za (m) puta . Kako je u

predloženom slučaju taj broj 1 [

41

43

] stepen homogenosti funkcije je 1. Ovo

upućuje na zaključak da se obim proizvoda povećava za onoliko puta za koliko se

povećaju faktori proizvodnje, odnosno da se radi o konstantnoj ekonomiji obima.

Granične produktivnosti rada i kapitala su

L

P

L

P

4

3

, odnosno

C

P

C

P

4

1

,

dok su elastičnosti granične produktivnosti rada i kapitala

4

3

)(log

)(log

L

P

,

odnosno

4

1

)(log

)(log

C

P

. Promena faktora proizvodnje rad za 1% (faktor kapital je

konstantan) dovodi do promene obima proizvodnje od 0,75%, dok promena faktora

proizvodnje kapital za 1% (faktor rad je konstantan) dovodi do promene obima

proizvodnje za 0,25%.

Osnove proizvodnje i troškova

69

Praktična primena i teorijska razrada izvorne relacije je dovela do izvesnih

promena početnih pretpostavki i formalne simbolike promenljivih, pa je opšti oblik

Cobb-Douglas-ove proizvodne funkcije:

ttt LKtAQ )( (6)

pri čemu je (Q) - količina ili vrednost proizvodnje, (K) - kapital i (L) - radna snaga,

izražena kao broj radnika ili broj radnih časova. Parametri i

predstavljaju

pondere ili težinske koeficijente doprinosa faktora kapitala i rada ukupnom

proizvodu, dok bi parametar (A) trebao da izmeri za koliko se ukupni proizvod

menja u nekom vremenskom intervalu (t) a da se ta promena ne može pripisati

uvećanju rada i kapitala. Parametar (A) bi, dakle, trebao da kvantifikuje efikasnost

upotrebe svih faktora koji doprinose promeni obima proizvodnje. Za sve faktore koji

utiču na efikasnu upotrebu proizvodnih resursa koristi se fraza “tehnički progres”, a

on obuhvata istraživanje i razvoj, menadžerske i organizacione spsobnosti, širenje

tehnoloških inovacija i sl. Radi se dakle o neutralnom tehničkom progresu u smislu

da se granična produktivnost faktora ne menja a ipak dolazi do povećanja obima

proizvodnje. Analiza tehničkog progresa u proizvodnoj funkciji je omogućila

jednostavan način konceptualizacije inovacija. Inovacije su, dakle, sve pozitivne

promene u proizvodnom rezultatu koje se ne mogu direktno pripisati povećanju

količina faktora rada i kapitala.

Empirijsko određivanje parametara se najčešće radi tako da se proizvodna

funkcija (6) logaritmovanjem transformiše u linearni oblik:

)ln()ln()ln()ln( LKAQ (7)

Parametri proizvodne funkcije i

se određuju primenom neke od

ekonometrijskih tehnika (najčešće regresionom). Kako zbir parametara i

može biti veći ili manji od jedan radi se o rastućoj ili opadajućoj ekonomiji obima.

Ukoliko menjamo K pri čemu je L konstantan tada je:

K

Q

Q

K

KK

QQ

K

Q

)1(

)1(

)(ln

)(ln

(8)

Prema tome, parametar predstavlja relativnu (procentnu) promenu Q

podeljenu sa relativnom (procentnom) promenom K, odnosno koeficijent elastičnosti

vrednosti ili količine proizvoda u odnosu na kapital. Na isti način, parametar

predstavlja elastičnost proizvoda na faktor rad. Parametar )ln(A

meri efikasnost

upotrebe faktora, predstavlja rezidual prozvodne funkcije i naziva se ukupna ili

totalna produktivnost faktora (total factor productivity - TFP). Kako se sve ostale

promenljive u proizvodnoj funkciji (7) osim promenljive (A) poznate, statistički se

efikasnost upotrebe faktora odredjuje kao razlika:

Uvod u ekonomiju

70

)ln()ln()ln()ln( LKQA (9)

Pošto određivanje parametara u jednačini (7) primenom regresione tehnike

podrazumeva sledeći analitički oblik:

)ln()ln()ln( 0 LKQ (10)

pri čemu je 0)ln(A

, ukupna efikasnost upotrebe faktora je na ovaj način

dekonponovana na srednju efikasnost 0 i odstupanje od te sredine . Ukoliko u

nekom vremenskom periodu merimo efikasnost upotrebe resursa (tehnički progres)

za određenu grupu firmi u oblasti mtaloprerađivačke industrije npr. tada parametar

0 meri srednju vrednost efikasne upotrebe resursa za sve firme, a odstupanje od

te efikasnosti, specifično za određeno vreme ili određenu firmu. Na ovaj način je

formalno rešen problem merenja statistički nemerljive efikasne upotrebe resursa

(tehničkog progresa). Međutim, i pored prihvatanja činjenice da su faktori koji

objašnjavaju tehnički progres važni, ostaje neslaganje oko pitanja da li je te faktore

moguće precizno odvojiti od osnovnih proizvodnih faktora rada i kapitala.

2. TROŠKOVI PROIZVODNJE

2.1. POJAM TROŠKOVA

Trošak se, u najopštijem smislu, može definisati kao korišćenje (upotreba)

ekonomskih resursa u cilju proizvodnje dobra ili usluge. Ekonomska dobra, resursi

ili proizvodni faktori, predstavljaju količine koje se moraju vrednosno izraziti. Da bi

definisali trošak moramo znati količinu i cenu resursa koji koristimo. Izdatak da bi

se nabavio (zaposlio) određeni proizvodni resurs naziva se finansijski trošak. Pored

finansijskog troška ekonomisti često koriste i pojam oportunitetnog troška.

Oportunitetni trošak se definiše kao vrednost nekog ekonomskog resursa u

alternativnoj upotrebi. Da bi objasnili razliku između finansijskog i oportunitetnog

troška koristimo sledeći primer. Pretpostavimo da profesor proizvodnog mašinstva

radi za godišnju platu od 5000 eura i istovremeno razmišlja da otvori svoj

projektantski biro. Projektovana godišnja zarada će mu biti 10000 eura. Da bi

krenuo u novi posao mora da iznajmi kancalariju (1500 evra godišnje), kupi opremu

i zaposli sekretaricu (4000 evra). Ukupni troškovi novog posla su 5500 evra

godišnje. Ovaj godišnji izdatak je ono što plaća direktno (finansijski trošak).

Oportunitetni trošak je ono što je do tada primao kao profesor mašinske tehnike,

dakle 5000 evra. Kada sabere ova dva troška dobije iznos od 10500 evra, što je više

od projektovane dobiti od 10000 evra godišnje. Pošto uporedi projektovanu zaradu

na novom poslu od 10000 evra sa zbirom oportunitetnog troška od 5000 evra (ono

što gubi ako napusti posao profesora) i finansijskih troškova od 5500 evra (ono što

Osnove proizvodnje i troškova

71

stvarno potroši otvaranjem sopstvenog projektantskog biroa) dolazi do zaključka da

mu je otvaranje sopstvenog projektantskog biroa ekonomski neisplativo.

Ekonomski koncept troška koji sadrži oportunitetni i finansijski trošak treba

razlikovati od računovodsvenog koncepta troškova, koji pod troškovima

podrazumeva isključivo finansijske troškove, odnosno direktne izdatke koji se

plaćaju za korišćenje nekog resursa.

Kada se govori o upotrebi nekog resursa u cilju proizvodnje dobra ili usluge

uvek se misli na upotrebu određene količine resursa. Kada kažemo da smo koristili

određenu količinu materijala u kvantitativnom smislu (kg,tone) koristimo izraz

utrošak materijala. Sa druge strane, trošak materijala je proizvod utrošenog

materijala i odgovarajuće cene tog materijala. U slučajevima gde se količina utroška

u fizičkom smislu jednostavno određuje, kategorija troška se lako izrazi i

interpretira. Problem predstavljaju dobra, resursi ili faktori proizvodnje koji se u

poslovanju ne troše jednokratno. Radi se o zgradama, mašinama, pravima, inventaru,

vozilima. Premda je njihovo fizičko trošenje manje uočljivo moguće ga je indirektno

izraziti kroz količinu proizvoda koje ta sredstva proizvedu, prevezu ili uskladište.

Fizičko trošenje se ovde iz praktičnih razloga prevodi u procente (stope), a

funkcionalna upotrebljivost zgrada, mašina i inventara sa vremenom opada.

Smanjenje vrednosti zgrada, mašina, poslovnog inventara ili voznog parka se naziva

amortizacija.

Pojam troškova podrazumeva vrednosno izražavanje upotrebljene količine a

to je moguće samo preko cene resursa ili dobra.

Postoji više vrsta i nivoa cena ali je sa aspekta troškova preduzeća

relevantna nabavna cena, odnosno stvarna nabavna cena proizvodnih resursa. To je

monetarni ili novčani izraz onoga što firma plaća za nabaku određenog proizvodnog

resursa. Stvarna ili cena koja je plaćena predstavlja osnovu svakog obračuna

troškova u organizaciji. U planiranju proizvodnje je, međutim, neophodno planirati i

cene. Planirane cene predstavljaju aproksimaciju stvarnih nabavnih cena koje se

koriste iz kalkulativnih razloga. Naime, stvarna cena je poznata tek pošto je neki

proizvodni resurs plaćen. Kako su planirane i stvarne nabavne cene resursa različite

o ovim odstupanjima je potrebno voditi računa prilikom obračuna stvarnih troškova

proizvodnje.

2.2. OSNOVNA PODELA TROŠKOVA

Polazeći od kriterijuma obuhvata, načina izražavanja i dinamike sve

troškove je, bez obzira na ostale podele, moguće klasifikovati na:

• Ukupne troškove

• Prosečne troškove

• Granične troškove

Ukupni troškovi predstavljaju apsolutni iznos utrošenog resursa izražen u

monetarnom ekvivalentu u nekoj jedinici vremena (računovodstvo operiše sa

mesecima, kvartalima i godinama). Kada se govori o ukupnim troškovima pojam

ukupni se može odnositi na celu organizaciju, određeni proizvodni resurs,

organizacionu jedinicu, pojedinu vrstu troška i slično.

Uvod u ekonomiju

72

Prosečni troškovi su troškovi po jedinici proizvoda. Do prosečnih troškova

dolazimo tako da ukupne troškove podelimo sa količinom proizvoda:

Q

TCATC

(1)

gde su ATC prosečni troškovi proizvoda, a TC ukupni troškovi potrebni za

proizvodnju količine proizvoda Q

.

Prosečni troškovi se često nazivaju i cene koštanja jedinice proizvoda ili

učinka. Iz relacije (1) je jasno da, u računovodstvenom smislu, ne bi trebalo koristi

pojam ukupnog troška za jedinicu proizvoda. Naime, kada se govori o jedinicama

napravljenih proizvoda onda se govori o prosečnim troškovima. Pri tome je moguće

govoriti i o prosečnim troškovima pojedinih delova prosečnog troška po jedinici,

kao što su, recimo, prosečni troškovi materijala.

Granični ili marginalni troškovi su dinamička kategorija i odnose se na

promenu ukupnih troškova kada se obim aktivnosti poveća za jednu jedinicu.

Q

TCMC

(2)

pri čemu je MC granični trošak, TC promena ukupnih troškova kada se obim

proizvodnje (aktivnosti) promeni za jednu jedinicu Q

.

Izraz promena aktivnosti za jednu jedinicu je šira kategorija od izraza

jedinice proizvoda, pošto kategorija aktivnost ima višeznačnu interpretativnost.

Jedinica proizvoda, naime može biti komad, kg ili tona proizvedene robe a jedinična

aktivnost to isto ali i dodatna proizvodna usluga, nova proizvodna linija ili nova

fabrika. Za razliku od graničnog troška (marginal cost) koji se definiše kao promena

ukupnih troškova usled proizvodnje dodatne jedinice proizvoda, promena ukupnih

troškova do koje dolazi usled odluke da se uvede novi proizvod ili nova proizvodna

linija se naziva dodatni ili inkrementalni trošak (incremental cost).

Tabela 6. Prosečni, ukupni i granični troškovi

Q TC ATC MC

0 100 - -

1 140 140 40

2 170 85 30

3 174 58 4

4 182 46 8

5 240 48 58

Osnove proizvodnje i troškova

73

Koncept graničnih troškova ima prednosti nad prosečnim troškovima pošto

je, pre svega, usmeren na kratki rok i daje informaciju o trošku dodatne jedinice

obima. Za razliku od prosečnog troška koji je isti za sve proizvode u seriji, granični

trošak je za svaki dodatni proizvod drugačiji. U tabeli 6. je prikazano kretanje

ukupnih graničnih i prosečnih troškova u zavisnosti od obima proizvodnje

(proizvodnih učinaka).

U zavisnosti od obima aktivnosti troškovi se dele na fiksne, varijabilne i

mešovite troškove.

Ukupni fiksni troškovi (TFC) ne zavise od obima učinaka. Ukupni fiksni

troškovi su isti i za pun i za neiskoriščen kapacitet proizvodnje. Ovi troškovi se

ponekad zovu i apsolutno fiksni troškovi. Tipični fiksni troškovi u organizaciji su

troškovi grejanja, osvetljenja, vremenske amortizacije opreme i zgrada, troškovi

plata administrativnog osoblja, troškovi netehnološke vode, porezi i takse, usluge,

doprinosi, članarine i slično. Ova podela je uslovna, pošto definitivna podela fiksnih

troškova zavisi od tipa delatnosti i vrste preduzeća. Prosečni fiksni troškovi su

jednaki ukupnim fiksnim troškovima podeljenim sa obimom proizvodnje.

Q

TFCAFC

(3)

Prosečni fiksni troškovi se smanjuju sa povećanjem obima aktivnosti.

Ukupni varijabilni troškovi (TVC) su troškovi koji se menjaju sa promenom

obima proizvodnje. Tipični varijabilni troškovi su troškovi direktnog rada, troškovi

materijala, energije, industrijske vode i slično. Varijabilni troškovi se odnose na one

izdatke koji su u direktnoj vezi sa promenom obima proizvodnje. Kod ovih troškova

je važno napomenuti da se varijabilnost određuje prema varijabilnosti količinske

komponente troška, odnosno varijabilnosti utroška faktora a ne varijabilnosti cene.

Varijabilnost cene ovde nema nikakvog značaja. Utrošeni materijal je varijabilni

trošak zato što se povećanjem proizvodnje troši više materijala. Ista stvar je sa

troškovima energije, živog rada, funkcionalne amortizacije opreme i slično.

Mešoviti ili polu varijabilni troškovi su oni troškovi koji se u zbiru ponašaju

drugačije od varijabilnih i fiksnih troškova kod promena obima proizvodnje. To su

troškovi koji rastu ili padaju sa obimom aktivnosti ali ne proporcionalno kao

varijabilni troškovi. To su, naime, oni tipovi troškova koji u sebi imaju i elemente

fiksnih i promenljivih troškova.

Prosečni varijabilni troškovi (AVC) se dobiju tako da se ukupni varijabilni

troškovi podele sa obimom proizvoda:

Q

TVCAVC

(4)

Zbir prosečnih fiksnih i prosečnih varijabilnih troškova je jednak ukupnom

prosečnom trošku.

Uvod u ekonomiju

74

Pošto granični troškovi predstavljaju promenu ukupnih troškova po dodatnoj

jedinici učinka (proizvoda) i kako se fiksni troškovi ne menjaju sa obimom

proizvoda, to se granični troškovi mogu definisati i kao promena ukupnih

varijabilnih troškova usled promene obima proizvoda:

Q

TVCMC

(5)

Tabela 7. daje pregled kretanja fiksnih i varijabilnih troškova u zavisnosti od

promene obima proizvodnje.

Tabela 7. Ukupni i prosečni fiksni i varijabilni troškovi

TFC TVC AFC AVC Q

100 0 - - 0

100 40 100 40 1

100 70 50 35 2

100 74 33 25 3

100 82 25 21 4

100 140 20 28 5

Ukupni fiksni troškovi se ne menjaju bez obzira na promenu obima

proizvodnje, dok ukupni varijabilni troškovi zavise od broja proizvedenih jedinica.

Na osnovu Tabele 6. i Tabele 7. grafički je moguće predstaviti odnos kretanja

ukupnih, prosečnih i graničnih troškova.

Ukupni fiksni troškovi su na kratki rok apsolutno fiksni i postoje i onda kada

nema proizvodnje. Prosečni fiksni troškovi se smanjuju povećanjem obima

proizvodnje usled sve većeg približavanja prosečnih ukupnih (ATC) i prosečnih

varijabilnih troškova (AVC). Geometrijski na grafu 4. oni predstavljaju distancu

izmedju krive ATC i krive AVC. Za obim proizvodnje 2Q prosečni fiksni trošak je

50 (85-35), dok je za obim 5Q prosečni fiksni trošak 20 (48-28). Granični troškovi

(MC) su visoki na početku i na kraju proizvodnog ciklusa a minimum dosižu pre

prosečnih varijabilnih i prosečnih ukupnih troškova. Granični troškovi su minimalni

u tački gde ukupni varijabilni troškovi počinju relativno brži rast, odnosno u onoj

fazi proizvodnog ciklusa gde je za isti obim potrebno više varijabilnog faktora i gde

počinje da deluje zakon opadajuće produktivnosti varijabilnih faktora (tačka A).

Granični troškovi su jednaki prosečnim varijabilnim i prosečnim ukupnim

troškovima na onim obimima proizvodnje na kojima su prosečni varijabilni i

prosečni ukupni troškovi minimalni. Prosečni varijabilni i prosečni ukupni troškovi

predstavalju nagibe linija iz izvora na ukupne i ukupne varijabilne troškove (npr.

AVC za 4Q je 20 u tački B, odnosno 80/4).

Pored klasifikacije prema dinamici i obimu proizvodnje postoji i

računovodsvena klasifikacija troškova. U računovodstvenom smislu ukupne

troškove je moguće klasifikovati sledeći tri kriterija:

• Vrstu troškova

Osnove proizvodnje i troškova

75

• Mesto troškova

• Nosioce troškova

Graf 4. Zavisnost ukupnih, prosečnih i graničnih troškova od obima proizvodnje

Po vrstama troškovi se klasifikuju na bazi kriterija čega je i u kolikoj

vrednosti utrošeno. U tom smislu se može govoriti o troškovima materijala,

troškovima goriva i energije, troškovima plata i nadnica, troškovima usluga,

troškovima poreza, troškovima kamata i slično. Svaku od ovih vrsta troškova je

moguće raščlanjivati. Ova podela troškova je posebno važna za finansijsko i

upravljačko računovodstvo preduzeća.

Klasifikacija troškova po mestima treba da odgovori na pitanje gde, odnosno

u kojim organizacionim delovima preduzeća troškovi nastaju.

Po nosiocima troškovi se razvrastavaju na bazi kriterijuma u vezi sa čim su

troškovi nastali. Razvrstavanje troškova po nosiocima je najvažnije, pošto su nosioci

troškova finalni proizvodi koji treba da se prodaju, ostvare prihod i doprinesu

Uvod u ekonomiju

76

rezultatu preduzeća. Razlika između troškova nocioca i prihoda određuje konačni

poslovni rezultat organizacije.

Sa aspekta upravljanja troškovima, dakle, isti trošak ima tri pojavna oblika:

po vrsti trošak materijala, po mestu trošak u proizvodnji i po nosiocu materijalni

trošak po konkretnom proizvodu. Treba napomenuti da je razvrstavanje troškova po

nosiocima karakteristično za proizvodni pogon, odnosno pogonsko knjigovodstvo.

Funkcionalna klasifikacija troškova deli troškova po funkcionalnim

delovima preduzeća za koje su određeni troškovi vezani. Ukupni troškovi preduzeća

se funkcionalno mogu podeliti u sledeće grupe troškova:

• Troškovi proizvodnje

• Troškovi nabavke

• Troškovi marketinga

• Troškovi uprave i administracije

• Troškovi istraživanja i razvoja

Funkcionalna klasifikacija troškova sledi organizacionu strukturu preduzeća.

Troškovi proizvodnje uključuju sve troškove rada, osnovne i pomoćne delatnosti

koja su vezana za direktnu izradu proizvoda. Ovo grupa troškova predstavlja

troškove proizvodnje u užem smislu. Ukoliko se ovim troškovima dodaju troškovi

nabavke i troškovi tehničkog upravljanja dolazi se do šireg pojma troškova

proizvodnje. Troškovi nabavke se odnose na troškove planiranja, realizacije nabavke

i skladištenja nabavljene robe. Troškovi marketinga se još nazivaju i troškovima

distribucije ili prodaje. Pod ovim troškovima se podrazumevaju vrednosti svih

aktivnosti koje se odnose na isporuku roba ili usluga odredjenom kupcu. Troškovi

uprave i admnistracije se odnose na troškove opštih, pravnih, kadrovskih, i

računovodstvenih poslova preduzeća. Troškovi istraživanja i razvoja su troškovi

vezani za razvoj novih proizvoda i novih tehnologija i odnose se na buduće

poslovanje organizacije.

2.3. POSLOVNI PRIHOD I CENA

Poslovni prihod predstavlja tržišnu vrednost prodatih proizvoda ili usluga.

Pridev poslovni se koristi da bi se napravila razlika između prihoda koji se ostvaruje

prodajom proizvoda ili usluge od drugih vanposlovnih prihoda koji mogu biti

vanposlovne ili finansijske prirode (recimo prihod od kamata). Sa aspekta obima

proizvodnje prihod se može podeliti na:

• Ukupni prihod

• Prosečni prihod

• Granični prihod

Ukupni prihod se ponaša slično kao i ukupni fizički proizvod. Kriva

ukupnog prihoda na grafu 5. pokazuje prirodu kretanja ukupnog prihoda u odnosu na

obim proizvodnje. Važno je istaći da prihodi u odnosu na obim proizvodnje imaju

opadajući karakter.

Ukupni prihod u početku raste, zatim ulazi u zonu stagnacije, a kod visokog

obima proizvodnje počinje da pada. Nime, iako pravimo sve više proizvoda ukupni

prihod postaje sve manji. Računovodstveni aspekt posmatranja ukupnog prihoda

Osnove proizvodnje i troškova

77

polazi od linearnog koncepta ukupnog prihoda. Ovaj koncept se bazira na

pretpostavci da preduzeće proizvodi dok se prihod povećava proporcionalno sa

obimom proizvodnje.

Graf 5. Ukupni prihod

Q(količina) TR(prihod)

0 0

1 7

2 12

3 15

4 16

5 15

Prosečni prihod (Graf 6.) se dobije tako da se ukupni prihod od prodaje

podeli sa odgovarajućim obimom proizvodnje:

Q

TRAR

(6)

gde je AR prosečni prihod a Q

odredjeni obim proizvodnje.

Ukupni prihod

0

2

4

6

8

10

12

14

16

18

0 1 2 3 4 5 6

Količina(Q)

Uk

up

ni p

rih

od

(TR

)

TR

Uvod u ekonomiju

78

Graf 6. Prosečni prihod

Q(količina)

Prosečni

prihod(AR)

0 -

1 7

2 6

3 5

4 4

5 3

Granični prihod se definiše kao promena ukupnog prihoda kada se proda

jedna dodatna jednica proizvoda:

Q

TRMR

(7)

gde je MR promena ukupnog prihoda kada se količina prodaje poveća za Q

.

Graf 7. pokazuje prirodu graničnog prihoda koji, za razliku od prosečnog

prihoda, može biti i negativan.

U našem primeru, kada se broj prodatih jednica poveća sa 4 na 5, ukupni

prihod padne sa 16 na 15 novčanih jedinica. U trenutku kada granični prihod postane

negativan racionalni proizvodjač zaustavlja proizvodnju.

Prosečni prihod

0

1

2

3

4

5

6

7

8

0 1 2 3 4 5

Količina(Q)

Pro

sečn

i p

rih

od

(A

R)

AR

Osnove proizvodnje i troškova

79

Graf 7. Granični prihod

ΔQ(količina)

Granični

prihod(MR)

0-1 7

1-2 5

2-3 3

3-4 1

4-5 -1

2.3.1. Ukupna, prosečna i granična dobit

Pošto su ukupni troškovi i ukupni prihodi definisani i monetarno, kroz

odgovarajuće cene, izraženi, moguće je izračunati ukupnu (bruto) dobit. Poslovni

dobitak se definiše kao pozitivna razlika između ukupnih poslovnih prihoda i

ukupnih poslovnih rashoda:

TCTRTPF (8)

gde je TPF ukupna dobit, TR ukupni prihod a TC ukupni troškovi.

Maksimiranje dobiti na dugi rok je glavni poslovni cilj svake

organizacije. Da bi se ostvario taj cilj potrebno je maksimirati ukupni poslovni

dobitak na kratki rok.

Ukupna dobit može biti ukupna dobit preduzeća ili ukupna dobit koju

ostvaruje neki proizvod ili grupa proizvoda.

Granični prihod

-2

-1

0

1

2

3

4

5

6

7

8

0 0,5 1 1,5 2 2,5 3 3,5 4 4,5 5

Količina(Q)

Gra

nič

ni

pri

ho

d(M

R)

MR

Uvod u ekonomiju

80

Prosečna dobit se odnosi na dobitak po jedinici prodate robe ili usluge i

predstavlja razliku između prosečne prodajne cene i prosečnih troškova proizvodnje.

Do ove veličine se dolazi tako da se ukupni ostvareni ili planirani dobitak podeli sa

ukupnom količinom prodatih proizvoda u posmatranom periodu:

Q

TPFAPF

(9)

gde je APF prosečna dobit po jedinici proizvoda ili učinka.

Radi se o vrednosti koja je ista za svaku prodatu jedinicu proizvoda.

Prosečna dobit je pokazatelj prosečne profitabilnosti, pošto pokazuje koliko svaka

prodata jedinica doprinosi ostavarenju dobitka organizacije.

Granična dobit je promena ukupne dobiti za dodatnu prodanu jedinicu robe

ili usluge:

Q

TPFMPF

(10)

Granična dobit pokazuje profitabilnost dodatne jedinice prodate robe i

menja se sa svakom dodatnom količinom prodaje.

2.3.1.1. Poslovni rezultat i krititiča (prelomna) tačka rentabilnosti

Poslovna dobit je pozitivna razlika između ukupnog prihoda i ukupnih

troškova poslovanja. Ukoliko su u posmatranom periodu ukupni poslovni troškovi

veći od ukupnog poslovnog prihoda firma ostvaruje poslovni gubitak. Premda na

kratak rok poslovni gubitak predstavlja relativno normalnu pojavu u poslovanju

firmi, na dugi rok firma mora da ostvaruje poslovnu dobit. Poslovni gubitak na

kratak rok može biti posledica internih i eksternih faktora koji utiču na poslovanje.

Nedovoljna iskorišćenost faktora rada i kapitala, smanjen kvalitet proizvoda, česti

kvarovi i zastoji u proizvodnji, previsoka prodajna cena proizvoda samo su neki od

internih faktora usled kojih firma ostvaruje poslovni gubitak. Neočekivane promene

na nabavnim ili prodajnim tržištima, a koje su van kontrole preduzeća, mogu dovesti

ili do previsokih troškova ili malih prihoda. Rezultat je opet poslovni gubitak. Kako

su prihodi, troškovi i dobit (gubitak) funkcija prodate (proizvedene) količine

proizvoda graf 8. pokazuje karakteristične faze poslovnog rezultata preduzeća u

zavisnosti od obima poslovne aktivnosti.

U rasponu od 0 do 1 količine proizvoda ukupni troškovi su, zbog postojanja

fiksnih troškova i malog obima prodaje, veći od ukupnih prihoda. To je

karakteristična početna faza proizvodnje koju karekterišu visoka investiciona

ulaganja, nedovoljna iskorišćenost kapaciteta, nerazvijeno tržište prodaje, pravljenje

početnih zaliha gotovih proizvoda i slično

Osnove proizvodnje i troškova

81

Graf 8. Prihodi troškovi i dobit

Ukupni troškovi

(TC=TFC+TVC) Količina (Q)

Ukupni prihod

(TR)

5 0 0

7 1 7

8 2 12

10 3 15

16 4 16

18 5 15

Da bi se ukupni fiksni i varijabilni troškovi pokrili potrebno je, u našem

primeru, napraviti bar jednu jedinicu proizvoda. Sve do tog obima proizvodnje

imamo zonu gubitka. Zona dobitka je u rasponu od jedne do četiri jedinice

proizvoda i predstavlja optimalnu zonu poslovanja. Posle četiri jedinice prodatih

proizvoda ukupni troškovi nadilaze prihode i ponovo ulazimo u zonu gubitka.

2.3.1.2. Analiza prelomne tačke

U analizi troškova, ukupnog prihoda i dobiti preduzeća od posebnog je

značaja analiza tkz. prelomne tačke (break even, cost-volume-profit analysis).

Kritičnu ili prelomnu tačku definišemo kao obim prodaje kod kojeg se prihodima od

prodaje roba ili usluga pokrivaju varijabilni troškovi za taj obim i ukupni fiksni

troškovi obračunskog perioda. Na prelomnoj tački troškovi su jednaki prihodima a

dobit preduzeća je jednaka nuli:

TCTR (11)

odnosno,

cc QAVCTFCpQ )( (11a)

TFCAVCpQc )(

(11b)

Prihodi,troškovi i dobit

0

2

4

6

8

10

12

14

16

18

20

0 1 2 3 4 5 6

Količina(Q)

Pri

ho

di,tr

oško

vi i d

ob

it

TC

TR

TFC

Uvod u ekonomiju

82

ili u konačnom obliku:

AVCp

TFCQc

(12)

gde je cQ količina prodate robe,

pprodajna cena robe a AVC prosečni varijabilni

trošak.

Mada se u literaturi ova analiza često razmatra na ovom mestu je koristimo

u užem, računovodstvenom smislu. Ovakav pristup polazi od nekoliko pretpostavki: Varijabilni troškovi su linearni

Fiksni troškovi su nepromenljivi

Prihodi od prodaje su linearni

Ukoliko pretpostavimo da prodajemo neki proizvod gde su fiksni troškovi

15 evra po toni, prodajna cena proizvoda 10 evra po toni i prosečni varijabilni

troškovi 10 evra po toni, onda je kritični obim prodaje 2,5 t . Na grafu 9 dajemo

ilustraciju određivanja kritičnog obima prodaje.

Graf 9. Određivanje kritičnog obima prodaje

Obim (Q)

Fiksni

troškovi

(TFC)

Varijabilni

troškovi (TVC)

Ukupni

troškovi

(TC) Prihod (TR)

0 15 0 15 0

1 15 4 19 10

2 15 8 23 20

3 15 12 27 30

4 15 16 31 40

5 15 20 35 50

6 15 24 39 60

Prelomna tačka(Break-even point)

0

10

20

30

40

50

60

70

0 1 2 3 4 5 6 7

Količina(Q)

Pri

ho

di,tr

oško

vi i d

ob

it

TFC

TVC

TC

TR

Qc

Osnove proizvodnje i troškova

83

Fiksni troškovi su definisani pre početka proizvodne aktivnosti i ne menjaju

se otpočinjanjem proizvodnje. Varijabilni troškovi su proporcionalni obimu

proizvodnje. Pozitivna razlika između prihoda od prodaje i varijabilnih troškova se

naziva kontribucioni dobitak po jedinici proizvoda (contribution margin per unit),

odnosno višak prihoda iznad varijabilnih troškova koji treba da pokrije fiksne

troškove i ostvari neto dobitak. U računskom smislu kontribucioni dobitak je jednak

razlici između prodajne cene proizvoda i prosečnih varijabilnih troškova

)( AVCp . Kontribucioni dobitak u našem primeru je onaj deo prihoda koji se sa

grafa čita kao razlika između mesta gde varijabilni troškovi presecaju fiksne

troškove i vertikalne projekcije te tačke na liniju ukupnog prihoda.

Pored definisanja kritičnog obima prodaje koji je potreban da se pokriju

troškovi u planiranju obima prodaje firma može poći od unapred definisanog obima

dobiti (profita). U tom slučaju je potrebno odrediti onu količinu prodaje koja

ostvaruje ciljani profit. Kako se profit definiše kao deo kontribucionog dobitka iznad

visine fiksnih troškova, obim prodaje potreban da se ostvari ciljani profit je:

AVCp

PFTFCQ P

P

(13)

gde je pQ planirana količina prodaje a PPF

planirani obim dobiti.

2.3.1.2.1 Operativni (poslovni) leveridž

Kretanje fiksnih i varijabilnih troškova od posebnog je značaja za ocenu

uspešnosti poslovanja preduzeća, pošto promene fiksnih i varijabilnih troškova

direktno utiču na nivo poslovne dobiti. Relativni odnos između ukupnih fiksnih i

ukupnih varijabilnih troškova naziva se operativni ili poslovni leveridž:

TVC

TFCOL

(14)

Ukoliko se ukupni fiksni troškovi povećavaju a prosečni varijabilni troškovi

smanjuju firma ima visok operativni leveridž. U takvoj situaciji prelomna tačka se

pomera na viši nivo a profit, kao deo kontribucionog dobitka, postaje varijabilniji.

Intenzitet varijabilnosti profita na obima prodaje je moguće izmeriti odnosom

relativne promena profita i relativne promene obima prodaje.

QQ

PFPFDOL

(16)

odnosno,

Uvod u ekonomiju

84

PF

Q

Q

PFDOL

(16a)

gde je DOL stopa operativnog leveridža (degree of operating leverage) ili

elastičnost (reaktivnost) profita na promenu obima prodaje.

Iz relacije (13) profit je:

TFCAVCpQPF )( (16b)

Pri čemu je promena profita:

)( AVCpQPF (16c)

Smenom u relaciji (16a) dobijamo stopu operativnog leveridža:

TFCAVCpQ

Q

Q

AVCpQDOL

)(

(

(16d)

odnosno,

])([

)(

TFCAVCpQQ

QAVCpQDOL

(16e)

ili u konačnom obliku:

TFCAVCpQ

AVCpQDOL

)(

)(

(16f)

Stopa operativnog leveridža (DOL) ili elastičnost profita na prodaju meri

procentnu promenu profita ako se prodaja promeni za jedan procenat.

Stopa operativnog leveridža od 2,33 znači da, ukoliko se prodaja proizvoda

poveća za 1 procenat profit će porasti za 2,33 procenta. Firma koja ima visok

opertativni leveridž ima i visoku stopu operativnog leveridža, odnosno veću

varijabilnost profita i veći kontribucioni dobitak od firme sa manjom stopom

operativnog leveridža.

85

IV

TRŽIŠTE, TRAŽNJA I PONUDA,

KONKURENCIJA I CENE

1. TRAŽNJA

Tržište je skup kupca i prodavca materijalnih i nematerijalnih roba ili

usluga. Kupac ili potrošač je pojedinac spreman da kupi robu u određenoj količini i

tačno određenih karakteristika. Količina neke robe koju kupac hoće i može da plati

naziva se tražena količina robe. Tražena količina neke robe zavisi, pre svega, od

cene.

Graf 10. Individualna kriva tražnje (1)

Količina (kg)

Cena kafe

(evra/kg)

1 2,5

2 2,25

3 2

4 1,75

5 1,5

6 1,25

7 1

8 0,75

9 0,5

10 0,25

TRAŽNJA ZA KAFOM (1)

0

0,25

0,5

0,75

1

1,25

1,5

1,75

2

2,25

2,5

2,75

0 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10

Količina(Q)

Ce

na

(p)

Uvod u ekonomiju

86

Cena je iznos koji potrošač plaća za odredjenu količinu robe. Pored cene na

traženu količinu utiče dohodak potrošača, cene roba istih ili sličnih karakteristika,

cene roba koje funkcionalno mogu da zemene tu robu i individualni ukus kupca.

Ukoliko pretpostavimo da tražena količina kafe zavisi samo od cene kafe,

individualni potrošač je spreman da za različite cene kupuje različite količine kafe.

Tabela 1. daje raspored tražene količine za tačno određenu cenu kafe koju je neki

potrošač spreman da plati, a Graf 10. predstavlja krivu (pravu) tražnje koja ilustruje

kretanje tražene količine kada se menja cena kafe.

Pod pretpostavkom da ostali faktori koji utiču na traženu količinu ostanu

nepromenjeni, tražena količina za kafom opada kako se cena kafe povećava. Pošto

različiti pojedinci imaju različite rasporede tražene količine za tačno određenu cenu,

realno postoji veliki broj individualnih krivih tražnje. Graf 10a. ilustruje kretanje

tražene količine drugog kupca za iste cene kafe.

Graf 10a. Individualna kriva tražnje (2)

Količina (kg)

Cena kafe

(evra/kg)

0 2,5

1 2,25

2 2

3 1,75

4 1,5

5 1,25

6 1

7 0,75

8 0,5

9 0,25

TRAŽNJA ZA KAFOM (2)

0

0,25

0,5

0,75

1

1,25

1,5

1,75

2

2,25

2,5

2,75

0 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10

Količina (q)

Cen

a k

afe

(p

)

Tržište, tražnja i ponuda, konkurencije i cene

87

Za iste cene drugi pojedinac kupuje manje količine kafe. Kako je tržište

skup svih kupaca koji su spremni da po određenoj ceni kupe ukupnu količinu neke

robe, tržišna tražnja za kafom se dobije tako što se horizontalno saberu individualne

krive tražnje svih pojedinaca koji kupuju kafu. Na grafu 11. je predstavljena tržišna

kriva tražnje za kafom na određenom prostoru i u određeno vreme.

Graf. 11. Tržišna krive tražnje za kafom

Količina (kg)

Cena kafe

(evra/kg)

1 2,5

3 2,25

5 2

7 1,75

9 1,5

11 1,25

13 1

15 0,75

17 0,5

19 0,25

Tržišna kriva tražnje poseduje osobine individualne krive tražnje.

Smanjenjem cena robe, pod pretpostavkom da ostali faktori koji utiču na tražnju

ostanu nepromenjeni, tražena količina robe se povećava. Povećanjem cena i pod

istim pretpostavkama za ostale faktore, tražena količina robe se smanjuje. Promene

tražene količine do kojih dolazi usled promene cene nazivaju se promene tražene

količine ili promene na krivi tražnje.

Tržišna tražnja za kafom

0

0,25

0,5

0,75

1

1,25

1,5

1,75

2

2,25

2,5

2,75

0 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20

Količina (Q)

Cen

a k

afe

(p

)

Uvod u ekonomiju

88

Za iste cene, međutim, tražena količina može biti veća ili manja. Tražena

količina za kafom može se povećati iako se cene kafe nisu promenile.

Graf 12. Promena krive tražnje

Količina (kg)

Cena kafe

(evra/kg)

1-3 2,5

3-5 2,25

5-7 2

7-9 1,75

9-11 1,5

11-13 1,25

13-15 1

15-17 0,75

1719 0,5

19-21 0,25

Usled preporuke zdravstvenih autoriteta da umerene količine kafe imaju

pozitivne efekte na zdravlje kardiovaskularnog sistema, pri istoj ceni od 2,5 evra/kg

tražnja za kafom se može povećati sa 1 na 3 kg, dok je kod cene 0,25 evra/kg to

povećanje sa 19 na 21 kg. U ovom slučaju se radi o povećanju tržišne tražnje za

kafom, odnosno horizontalnom pomeranju krive tražnje udesno. Osim povećanja

tražnje moguće je da, uz iste cene, dođe do smanjenja tražnje, odnosno

horizontalnog pomeranja krive tražnje ulevo. I u jednom i u drugom slučaju se radi o

promeni tražnje za kafom. Promena tražnje za nekom robom je, dakle, pomeranje

krive tražnje pri datim cenama, dok je promena tražene količine pomeranje po krivi

tražnje usled promene cene te robe.

Promena tražnje za kafom

0

0,25

0,5

0,75

1

1,25

1,5

1,75

2

2,25

2,5

2,75

0 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23

Kolicina (Q)

Cen

a k

afe

(p

)

Tržište, tražnja i ponuda, konkurencije i cene

89

2. PONUDA

Prodavac je pojedinac koji kupcu ili potrošaču nudi robu ili uslugu

određenih karakteristika po određenoj ceni. Ponudjena količina, kao i tražnja, pre

svega zavisi od cene. Ukoliko je cena niska ponuđena količina ja mala. Sa

povećanjem cene ponuđena količina robe se povećava. Tržišna ponuda je, kao i

tržišna tražnja, horizontalni zbir individualnih ponuda za određenu cenu. Kriva svih

ponuđenih količina za određenu cenu, na određenom mestu i za određeno vreme

naziva se kriva ponude neke robe. Graf 13. ilustruje tržišnu krivu ponude kafe.

Graf 13. Kriva ponude kafe

Cena kafe

(evra/kg) Količina (kg)

2,5 9

2,25 8

2 7

1,75 6

1,5 5

1,25 4

1 3

0,75 2

0,5 1

Ukoliko cena kafe poraste sa 1 na 2 evra/kg ponuđena količina se povećava

sa 3 na 7 kg. Ukoliko se cena kafe smanji sa 1,5 evra na 0,75 evra/kg, ponuđena

Kriva ponude kafe

0

0,25

0,5

0,75

1

1,25

1,5

1,75

2

2,25

2,5

2,75

0 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10

Količina(Q)

Ce

na

(p)

Uvod u ekonomiju

90

količina se smanjuje sa 5 na 2 kg.. Pomeranje ponude usled pomeranja cena se

naziva promena na krivi ponude. Ukoliko, međutim , usled povećanih prinosa kafe

dođe do povećane ponuđene količine kafe za istu cenu kriva ponude se pomera

udesno i tada se govori o promeni krive ponude (Graf 14).

Graf 14. Promena krive ponude

Cena kafe

(evra/kg) Količina (kg)

2,5 9-11

2,25 8-10

2 7-9

1,75 6-8

1,5 5-7

1,25 4-6

1 3-5

0,75 2-4

0,5 1-3

Prodavci, dakle za istu cenu od 1 evra/kg nude 5 kg kafe, a za cenu od 2

evra/kg 9 kg kafe. Do promene krive ponude može doći i ukoliko se, za iste cene,

ponuđena količina smanji, odnosno kriva ponude horizontalno pomeri ulevo. I u

ovom slučaju govorimo o promeni krive ponude.

Promena krive ponude kafe

0

0,25

0,5

0,75

1

1,25

1,5

1,75

2

2,25

2,5

2,75

0 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12

Količina(Q)

Ce

na

(p)

Tržište, tražnja i ponuda, konkurencije i cene

91

3. TRŽIŠNA RAVNOTEŽA

Ukoliko posmatramo krivu tražnje i krivu ponude primećujemo da se, u

zavisnosti od kretanja cena, tražene i ponuđene količine kreću u suprotnim

smerovima. Pri ceni od 0,5 evra/kg tražena količina je 9 kg, dok je ponuđena

količina za tu cenu 1 kg. Kako se cena povećava tražena količina se smanjuje a

ponuda raste. Pomeranje po krivi tražnje nadole i krivi ponude nagore usled

povećanja cena dovodi nas do mesta gde se kriva tražnje i kriva ponude neke robe

međusobno presecaju. Radi se tkz. ravnotežnoj količini ponuđene i tražene robe za

određenu cenu. Cena po kojoj se izjednačava ponuđena i tražena količina se naziva

ravnotežna cena i po toj ceni prodavci su prodali sve ponuđene količine robe a kupci

podmirili sve svoje potrebe za potrošnjom.

Graf 15. Ravnoteža ponude i tražnje

Tražnja (kg)

Cena kafe

(evra/kg) Ponuda (kg)

1 2,5 9

2 2,25 8

3 2 7

4 1,75 6

5 1,5 5

6 1,25 4

7 1 3

8 0,75 2

9 0,5 1

Ravnoteža ponude i tražnje

0

0,25

0,5

0,75

1

1,25

1,5

1,75

2

2,25

2,5

2,75

0 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10

Količina(Q)

Ce

na

(p)

Uvod u ekonomiju

92

U ravnotežnoj tački ne postoji višak ponude i nedostatak tražnje za kafom

niti prekomerna tražnja i nedovoljna ponuda kafe. Pri ceni od 1,5 evra/kg celokupna

ponuđena količina od 5 kg kafe je i prodata.

Ravnoteža na tržištu robe nije statička kategorija nego se neprekidno

pomera. Ukoliko se usled nekih događaja ponuda kafe poveća a tražnja za kafom

ostane ista uspostavlja se nova tržišna ravnoteža (Graf. 16.) Ravnotežna cena kafe je

sada 1,25 evra/kg, a ravnotežna količina 6 kg. (Tabela pored grafa 16.)

Graf 16. Povećanje ponude i nova ravnoteža

Tražnja (kg)

Cena kafe

(evra/kg)

Nova

ponuda (kg)

1 2,5 11

2 2,25 10

3 2 9

4 1,75 8

5 1,5 7

6 1,25 6

7 1 5

8 0,75 4

9 0,5 3

Povećanje ponude i nova ravnoteža

0

0,25

0,5

0,75

1

1,25

1,5

1,75

2

2,25

2,5

2,75

0 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12

Količina(Q)

Ce

na

(p)

Tržište, tražnja i ponuda, konkurencije i cene

93

Pri smanjenju ponude i nepromenjenoj tražnji za kafom tržišna ravnoteža bi

se uspostavila po višoj ceni i manjoj prodatoj količini kafe.

Ukoliko imamo sitaciju da je na tržištu došlo do povećanja tražnje uz

nepromenjenu ponudu, dolazi do uspostavljanja nove tržišne ravnoteže. Povećana

tražnja za kafom pomera cenu naviše i ravnoteža se uspostavlja pri ceni od 1,75

evra/kg. (Graf 17.).

Graf 17. Povećanje tražnje i nova ravnoteža

Ponuda (kg)

Cena kafe

(evra/kg)

Nova tražnja

(kg)

9 2,5 3

8 2,25 4

7 2 5

6 1,75 6

5 1,5 7

4 1,25 8

3 1 9

Smanjenjem tražnje uz istu ponudu ravnoteža na tržištu kafe bi se

uspostavila pri nižoj ceni i manjoj količini prodate kafe.

4. ELASTIČNOST TRAŽNJE I PONUDE

Tržišna tražnja robe zavisi od cene robe, dohotka potrošača, cene robe koja

odnosnu robu funkcionalno, u potpunosti ili delimično, zamenjuje (substituta), cene

robe čija potrošnja prati potrošnju odnosne robe (komplementa), ukusa potrošača i

sličnih faktora. Formalno, tržišna tražnja za nekom robom je funkcija više faktora:

Povećanje tražnje i nova ravnoteža

0

0,25

0,5

0,75

1

1,25

1,5

1,75

2

2,25

2,5

2,75

0 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10

Količina(Q)

Ce

na

(p)

Uvod u ekonomiju

94

),.....,( 21 nxxxfD (1)

gde je )(D tražnja a

),....( 2,1 nxxx su faktori od kojih tražnja zavisi.

Promena svakog od navedenih faktora direktno utiče na promenu tražene

količine u istom ili obrnutom smeru. Promena cene robe pomera tražnju u

suprotnom smeru. Povećanjem cena smanjuje se tražena količina a smanjenjem cena

tražena količina se povećava. Da bi se taj efekat izmerio ekonomisti stavljaju u

odnos relativnu (procentnu) promenu tražene količine prema relativnoj (procentnoj)

promeni cene. Ovaj odnos meri reaktivnost tržišne tražnje na promenu cene i naziva

se cenovna elastičnost tražnje. Formalno:

Q

p

p

Q

pp

QQ

E pD

(2)

gde je )( pDE

koeficijent cenovne elastičnosti, )( Qi

)( ppromene tražene

količine i cene, a )( p

i )(Q

početni nivoi cene i količine. Koeficijent cenovne

elastičnosti je bezdimenzionalni broj koji, ukoliko se interperetira kao relativni broj,

pokazuje za koliko se procenata promeni tražena količina ako se cena promeni za

jedan procenat. Kako tražena količina opada sa povećanjem cena i raste sa

smanjenjem cena, koeficijent elastičnosti ima negativan predznak. U tabeli pored

grafa 18. su izračunati koeficijenti cenovne elastičnosti tražnje za kafom.

Graf 18. Cenovna elastičnst tražnje

Cenovna elastičnost tražnje

0

0,25

0,5

0,75

1

1,25

1,5

1,75

2

2,25

2,5

2,75

0 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10

Količina(Q)

Ce

na

(p)

Tržište, tražnja i ponuda, konkurencije i cene

95

Tražnja (kg)

Cena kafe

(evra/kg)

Cenovna

elastičnost

tražnje │(Ep)│

1 2,5 10,00

2 2,25 4,50

3 2 2,67

4 1,75 1,75

5 1,5 1,20

6 1,25 0,83

7 1 0,57

8 0,75 0,38

9 0,5 0,22

Ukoliko se cena kafe smanji sa 2,25 evra/kg na 2 evra/kg tražena količina

kafe se poveća sa 2 na 3 kg. Dakle, smanjenje cene od 11% je dovelo do povećanja

tražene količine za 50%. Ukoliko bi se cena smanjila za 1% tražena količina bi se

povećala za 4,5%. Ukoliko bi se, međutim, cena kafe povećala sa 2 na 2,25 evra/kg

tražnja za kafom bi opala sa 3 na 2 kg. Povećanje cene od 12.5% dovelo je do pada

tražnje za kafom od 33,3%. Stavljanjem u odnos procentnih promena količine i cene

dobija se koeficijent elastičnosti od 2,67 koji pokazuje da, ukoliko se cena kafe

poveća za 1% tražnja za kafom će se smanjiti za 2,67%. Prema tome, iako se radi o

istom segmentu krive tražnje, odnosno istim apsolutnim promenama cene i količine,

koeficijenti elastičnosti su različiti u zavisnosti da li cena i količine padaju ili rastu.

Da bi se ovaj računski problem formalno rešio koristi se metod srednje vrednosti

relativnih promena cena i količina. Za razliku od prethodnog pristupa gde se

cenovna elastičnost tražnje merila u jednoj tački na krivi tražnje ovaj pristup meri

prosečnu elastičnost ili prosečnu relativnu (procentnu) promenu u segmentu krive

tražnje poznatu pod nazivom lučna elastičnost. Formalno:

21

21

12

12

21

12

21

12

2(

2(

QQ

pp

pp

QQ

pp

pp

QQ

QQ

E pARC

(3)

gde je )( pARCE

koeficijent lučne cenovne elastičnosti tražnje.

Koristeći pristup kroz srednje vrednosti procentnih promena vidimo da su

procentne promene cena i količina iste, bez obzira da li cena i količina u određenom

segmentu krive tražnje raste ili pada. I u slučaju da cena raste sa 2 na 2,25 ili pada sa

2,25 na 2 evra/kg srednja procentna promena je 11,76%. Kako je srednja procentna

promena količina 40%, koeficijent lučne cenovne elastičnosti je 3,4. Dakle, ukoliko

posmatramo tržište na kome cene variraju između 2 i 2,25 evra/kg kafe a tražena

količina između 2 i 3 kg kafe možemo reći da će se tražena količina kafe smanjiti ili

povećati za 3,4% ako ce cena kafe poveća ili smanji za 1%.

Uvod u ekonomiju

96

Na Grafu 18. je moguće primetiti da, iako je kriva (prava) tražnje za kafom

linearna (nagib je konstantan i iznosi -4) koeficijenti elastičnosti su u određenim

tačkama ili segmentima različiti. Razlog je jednostavan - relativne (procentne)

promene cena i količina duž funkcije tražnje su različite.

Ukoliko je koeficijent cenovne elastičnosti veći od 1 tražnja je elastična na

cene. Ako je koeficijent cenovne elastičnosti manji od 1 tražnja je neelastična na

cene, a ukolike je koeficijent cenovne elastičnosti jednak 1 tražnja je jedinično

elastična na cene. U primeru na grafu 9. tražnja za kafom je cenovno elastična u

rasponu cena od 2,5 evra/kg do 1,375 evra/kg )1( pDE

. Pri ceni od 1,375 evra/kg

imamo jediničnu cenovnu elastičnost tražnje za kafom)1( pDE

. U rasponu cena

od 1,375 evra/kg do 0,5 evra/kg tražnja za kafom je cenovno neelastična )1( pDE

.

Informacija o tome da li je tražnja za robom cenovno elastična ili neelastična od

posebnog je značaja sa aspekta poslovnog rezultata, odnosno ukupnog prihoda

preduzeća. Ukoliko je tražnja cenovno elastična povećanje cena će dovesti do pada

ukupnog prihoda. U primeru tražnje za kafom (Graf 18.) povećanje cene sa 2 na 2,25

evra/kg će dovesti do pada ukupnog prihoda sa 6 )32()( pQTR

na 4,5 evra.

Ukoliko je tražnja cenovno neelestična povećanje cene dovodi do povećanja

ukupnog prihoda. U primeru tražnje za kafom (Graf 18.) povećanje cene kafe sa

0,75 na 1 evro/kg dovodi do povećanja ukupnog prihoda sa 6 (0,75*8) na 7 evra

(1*7).

Na obim tražnje za nekom robom pored cene te robe utiče i dohodak

potrošača. Efekat promene dohotka potrošača na promenu tražnje se meri

dohodovnom elastičnošću tražnje. Dohodovna elastičnost tražnje je relativna

promena tražene količine robe u odnosu na relativnu promenu dohotka potrošača:

Q

I

I

Q

II

QQ

EID

(4)

gde je )( IDE

dohodovna elastičnost tražnje, )( Qi

)( Iobim promene tražene

količine robe i obim promene dohotka, a )(I

i )(Q

početni nivoi dohotka i traženih

količina.

Koeficijent dohodovne elastičnosti tražnje je bezdimenzionalni broj koji

pokazuje za koliko se procenata promeni tražena količina ako se dohodak promeni

za jedan procenat. Kako vrednost koeficijenta dohodovne elastičnosti može biti

različita za istu apsolutnu promenu dohotka u zavisnosti od toga da li dohodak raste

ili pada, za praktično izračunavanje se, kao i u slučaju cenovne elastičnosti, koristi

metod srednjih vrednosti ili tkz. lučna dohodovna elastičnost tražnje:

Tržište, tražnja i ponuda, konkurencije i cene

97

21

21

12

12

21

12

21

12

2)(

2)(

QQ

II

II

QQ

II

II

QQ

QQ

EIARC

(5)

gde je )( IARCE

koeficijent lučne dohodovne elastičnosti tražnje.

Za razliku od odnosa cena i tražene količine koji je uvek suprotan, odnos

dohotka potrošača i tražene količine neke robe nije uvek jednoznačan. Naime, za

očekivati je da povećanje dohotka potrošača povećava tražnju za nekim proizvodom.

Dohodak potrošača, međutim, nije kao cena direktno vezan za određenu robu.

Povećanje dohotka bi trebalo da poveća tražnju za proizvodom i koeficijent

dohodovne elastičnosti tražnje bi trebao da bude pozitivan. Ovo je slučaj

karakterističan za tražnju većine roba na tražištu. Radi se o tkz. normalnim robama

čija će se potrošnja povećati povećanjem dohotka potencijalnih kupaca. Vrednost

koeficijenta dohodne elastičnosti za normalne robe je uglavnom između 0 i 1.

Primeri takvih roba su većina prehrambenih proizvoda, odevnih predmeta i većina

polutrajnih potrošnih dobara. Visoki pozitivni koeficijenti dohodovne elastičnosti su

karakteristični za ekstremno skupe i kvalitetne proizvode, tkz. luksuzne robe. Kod

ove vrste roba relativno male, promene u dohotku značajno menjaju nivo tražnje za

ovim robama u istom smeru. Radi se o skupim i atraktivnim trajnim ili polutrajnim

potrošnim dobrima čiji su potencijalni kupci bogatiji slojevi društva. Tipični primeri

luksuznih dobara su skupoceni automobili, jahte, kuće za odmor, nakit, egzotična

putovanja i slično. Ovde je potrebno napomenuti da se radi i o apsolutno malom

broju bogatih kupaca i apsolutno malom broju luksuznih proizvoda. Naime,

relativno mala promena dohotka bogatih (koja je u apsolutnom iznosu velika)

dovodi do relativno velikih promena u tražnji za luksuznom robom (čija je količina

apsolutno mala).

Postoje, međutim, i robe kod kojih je koeficijent dohodovne elastičnosti

negativan, odnosno za kojima opada tražnja iako je dohodak potrošača porastao.

Radi se o tkz. inferiornim robama čija se potrošnja smanjuje sa porastom

potrošačkog standarda. Sa povećanjem raspoloživog dohotka potrošači prelaze sa

nekih jeftinijih i manje kvalitetnih na skuplje i kvalitetnije proizvode. Tipični

primeri inferiornih roba su jeftini i manje kvalitetni prehrambeni i odevni proizvodi.

Ukoliko dohoci siromašnih slojeva stanovništva porastu smanjuje se tražnja za

pasuljem, hlebom i slaninom. Uvećanje dohotka preusmerava se na potrošnju

kvalitetnijeg mesa , voća i skupljih polutrajnih potrošnih dobara.

Razume se da ovo preusmeravanje tražnje sa jedne na drugu vrstu roba

zavisi od funkcionalnih karakteristika ali i od cena tih drugih roba. Reaktivnost

tražnje za robom (x) na promenu cene druge robe (y) se meri odnosom relativne

(procentne) promene tražnje za robom (x) prema relativnoj (procentnoj) promeni

cene druge robe (y). Ovaj relativni odnos se naziva koeficijent ukrštene cenovne

elastičnosti tražnje:

Uvod u ekonomiju

98

x

y

y

x

y

y

x

x

xypDcrossQ

p

p

Q

p

p

QQ

E

)(

(6)

gde je )( )(xypDcrossE

koeficijent ukrštene cenovne elastičnosti tražnje, )( xQ

i

)( yppromena tražene količine robe

)(x i promena cene druge robe

)( y, a

)( xQi

)( yppočetna količina tražnje za robom

)(x i početna cena druge robe

)( y. U cilju

izbegavanja različitih vrednosti koeficijenta koji se dobiju zavisno od toga da li cena

druge robe raste ili pada, slično kao i kod cenovne i dohodovne elastičnosti, korsiti

se metod srednjih vrednosti, odnosno koeficijent ukrštene cenovne elastičnosti u

segmentu krive tražnje ili koeficijent ukrštene lučne cenovne elastičnosti tražnje:

21

21

12

12

21

12

21

12

)(

2)(

2)(

xx

yy

yy

xx

yy

yy

xx

xx

xypcrossarcQQ

pp

pp

QQ

pp

pp

QQ

QQ

E

(7)

Koeficijent ukrštene cenovne elastičnosti pokazuje za koliko se procenata

promeni tražnja za nekom robom )(x

ako se cena druge robe )( y

promeni za jedan

procenat. Smer i intenzitet ove veze zavisi od vrsta roba. Ukoliko proizvodi

podmiruju iste ili slične potrebe, koeficijent ukrštene cenovne elastičnosti je

pozitivan, pošto tražnja za robom )(x

ide u istom smeru kao i cena robe)( y

.

Ukoliko posmatramo tražnju za kafom i cenu čaja primećujemo da će porast cena

čaja dovesti do povećanja tražnje za kafom iz jednostavnog razloga što se deo

tražnje za čajem, usled viših cena čaja, preusmerava na kafu koja podmiruje slične

potrebe. Radi se dakle o robama substitutima za koje je koeficijent ukrštene cenovne

elastičnosti pozitivan. Ukoliko, međutim, posmatramo tražnju za kafom i cenu

šećera vidimo da će povećanjem cene šećera doći do smanjenja tražnje za kafom,

dok će smanjenje cene šećera dovesti do povećanja tražnje za kafom. Koeficijent

ukrštene cenovne elastičnosti ovakvih roba je negativan. Ovakve grupe proizvoda se

nazivaju komplementarnim robama, pošto potrošnja jedne robe podrazumeva

istovremeno i potrošnju druge robe. Ukoliko promena cene druge robe nema uticaja

na promenu tražnje za odredjenom robom radi se o nezavisnim robama i koeficijent

ukrštene cenovne elastičnosti tražnje takvih roba je nula ili blizu nuli.

Tražnja za određenom robom je istovremeno zavisna od cene te robe,

dohotka potrošača i cena roba substituta ili komplementrarnih roba, a smerovi

uticaja ovih faktora mogu biti različiti. Da bi se ocenio neto efekat ovh promena na

tražnju parcijalne efekate je potrebno izmeriti pojedinačno, a zatim izračunati neto

efekat na tražnju. Sledeći primer ilustruje proračun neto efekta promene cene,

Tržište, tražnja i ponuda, konkurencije i cene

99

dohotka potrošača i cene robe substituta na prodaju kafe. Prodavac kafe želi da

poveća prodajnu cenu kafe pretpostavljajući da će dohoci potrošača porasti za 15%,

a cena čaja opasti za 3%. Pošto raspolaže informacijama o vrednostima koeficijenata

cenovne, dohodovne i ukrštene cenovne elastičnosti tražnje za kafom

)3;5,2;67,2( )( xypDcrossIDpD EEE interesuje ga da li će mu se i za koliko

promeniti količina prodate kafe koja trenutno iznosi 3 kg dnevno ako prodajnu cenu

od 2 evra/kg poveća za 12,5%. Povećanje cene kafe od 12,5%, posmatrano

nezavisno od povećanja dohotka i promene cene čaja, dovodi do pada prodaje kafe

od 33%. ((12,5%*(-2,67)). Povećanje dohotka potrošača od 10% dovodi do porasta

prodaje kafe za 37,5% (15%*2,5). Smanjenje cena čaja od 3% preusmerava deo

dohotka potrošača sa kafe na čaj koji je zamena (substitut) za kafu i smanjuje

prodaju kafe za 9% (3%*3). Tražnja za kafom će dakle usled promene cene kafe,

dohotka potrošača i cene čaja opasti za 4,5%.(-33%-9%+37,5%). Prodavac kafe

može računati da će po novoj ceni od 2,25 evra/kg prodavati 2,865 kg dnevno.

Obim ponude neke robe ili usluge je, kao i obim tražnje, pre svega određen

cenom. Prirodno je očekivati da će obim ponude rasti sa povećanjem i opadati sa

smanjenjem cena na tržištu. Pored cene po kojoj se roba nudi na ponudu utiče cena

proizvodnih faktora odnosno troškovi proizvodnje, dužina proizvodnog ciklusa i

proizvodni kapacitet. Reaktivnost ponude na promenu cene se meri odnosom

relativne (procentne) promene ponuđene količine prema relativnoj (procentnoj)

promeni cene ili koeficijentom cenovne elastičnosti ponude:

s

ss

s

psQ

p

p

Q

pp

QQ

E

(8)

gde je )( pSE

koeficijent cenovne elastičnosti ponude )( sQ

i )( p

promena

ponuđene količine i promena cene, a )(Q

i )( p

početni nivo ponuđene količine i

cene.

Graf 19. Cenovna elastičnost ponude

Cenovna elastičnost ponude

0

0,25

0,5

0,75

1

1,25

1,5

1,75

2

2,25

2,5

2,75

0 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10

Količina(Q)

Ce

na

(p)

Uvod u ekonomiju

100

Ukoliko cena kafe poraste sa 0,75 na 1 evro/kg ponuđena količina se poveća

sa 2 na 3 kg. Kada se stavi u odnos povećanje količine od 50% prema povećanju

cene od 33,3% dobije se koeficijent elastičnosti od 1,5. Porast cene kafe od 1%

povećava ponudu kafe za 1,5%. Smanjenje cene sa 1 na 0,75 evra/kg smanjuje

ponuđenu količinu kafe sa 3 na 2 kg. Procentno smanjenje količine od 33,3%

podeljeno sa procentnim smanjenjem cene od 25% daje koeficijent cenovne

elastičnosti ponude od 1,33. Iako se radi o istom segmentu krive ponude koeficijenti

elastičnosti se razlikuju u zavisnosti da li cena pada ili raste. I u ovom slučaju se,

kao i kod funkcije tražnje, najčešće određuje koeficijent lučne cenovne elastičnosti

ponude metodom srednje vrednosti promene cene i količine.

Ponuda, kao i tražnja može biti više ili manje elastična na promene cene.

To pre svega zavisi od vrste proizvoda i objektivnih mogućnosti prodavaca da

trenutno povećaju ili smanje ponuđenu količinu robe. Za razliku od elastičnosti

tražnje, gde tražena količina brzo reaguje na promenu cene, elastičnost ponude na

cene, u kratkom roku, je mala. Prodavci i proizvođači, osim u slučajevima kad

raspolažu zalihama, nisu u stanju da u kratkom roku povećaju ponudu svojih

proizvoda. U dužem vremenskom periodu proizvođači se prilagođavaju povećanju

cena na tržištu tako što grade nove proizvodne kapacitete ili intenzivnije koriste

radnu snagu. Elastičnost ponude je stoga veća u početnim fazama proizvodnog

ciklusa kada proizvođači još uvek raspolažu nedovoljno iskorišćenim proizvodnim

kapacitetima. Cenovna elastičnost ponude je mala i za doba kod kojih postoji

apsolutno fizičko ograničenje ponude. Tu se, pre svega, misli na retka i neobnovljiva

prirodna dobra kod kojih ponuda objektivno ne može da reaguje na promenu cene.

5. STRUKTURA TRŽIŠTA

Koliko proizvoda se prodaje na nekom tržištu i na kom nivou će se formirati

cene, pre svega, zavisi od konkurentskog okruženja, odnosno načina organizovanja

razmene roba i usluga. Tip organizacije tržišta zavisi od broja prodavaca i kupaca,

vrste proizvoda, mogućnosti preorjentacije sa proizvodnje jedne na drugu robu,

odnosno mogućnosti ulaska na ili izlaska sa nekog tržišta, kao i od stepena

informisanosti svih potencijalnih učesnika o relevantnim faktorima koji determinišu

njihov položaj na tržištu. Tu se, pre svega, misli na prodajne i nabavne cene,

troškove proizvodnje i obim ponude i tražnje. U tom kontekstu je moguće govoriti o

četiri osnovna tipa organizacije tržišta: a) perfektnoj konkurenciji; b) monopolu;

c)monopolističkoj konkurenciji; d) oligopolu.

5.1. PERFEKTNA KONKURENCIJA

Perfektna konkurencija predstavlja idealan model funkcionisanja tržišta.

Perfektno konkurentsko okruženje podrazumeva veliki broj relativno malih kupaca i

prodavaca koji kupuju i nude homogen proizvod za čiju proizvodnju postoji potpuna

Tržište, tražnja i ponuda, konkurencije i cene

101

mobilnost faktora proizvodnje i perfektna informisanost kupaca i prodavaca o

sadašnjim ali i budućim cenama i troškovima proizvodnje.

Mnogo malih kupaca i prodavaca preuzimaju cenu koja postoji na tržištu i

nisu u stanju da svojom tražnjom ili ponudom pomeraju cene naviše ili naniže.

Proizvodi svih prodavaca na perfektnom tržištu su homogeni u smislu funkcionalnih

i estetskih karakteristika kao i standarda kvaliteta, tako da je kupcima u potpunosti

svejedno koji proizvod kupuju. Proizvodni resursi se na perfektnom tržištu lako

premeštaju sa jednog na drugo mesto, a firme na duži rok lako prelaze iz jedne u

drugu delatnost. Potpuna informisanost kupaca i proizvođača o uslovima na tražištu

onemogućava razlike u prodajnim cenama. Kupac koji je u potpunosti informisan o

cenama svih prodavaca proizvoda koji namerava da kupi nikada neće platiti više od

cene koja preovlađuje na tržištu. Sa druge strane, proizvođač koji je u potpunosti

informisan o sadašnjim i budućim cenama i troškovima pravi tačno onoliko

proizvoda koliko u tom ternutku može da proda. Na perfektnom tržištu pojedinačni

proizvođač prihvata ravnotežnu tržišnu cenu. Na perfektnom tržištu kafe (graf 20.)

ravnotežna tržišna cena od 1,375 evra/kg je prodajna cena po kojoj pojedinačni

prodavac može da proda sve ponuđene količine kafe.

Graf 20. Perfektna konkurencija

Tržište kafe u uslovima perfektne konkurencije

0

0,25

0,5

0,75

1

1,25

1,5

1,75

2

2,25

2,5

2,75

0 100 200 300 400 500 600 700 800 900 1000 1100 1200 1300 1400 1500 1600 1700 1800 1900 2000

Kolicina (Q)

Cen

a k

afe

(p

)

Proizvodjač kafe na tržištu perfektne

konkurencije

0

0,25

0,5

0,75

1

1,25

1,5

0 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10

Količina koju nudi proizvodjač (Q)

Cen

a k

afe

(p

)

Uvod u ekonomiju

102

Ravnotežna tržišna cena kafe je, sa aspekta individualnog prodavca

istovremeno i perfektno elastična funkcija tražnje. Kako prodavac kafe po toj ceni

prodaje sve svoje proizvode granični prihod, kao promena ukupnog prihoda po

dodatnoj jedinici prodaje, je uvek jednak ravnotežnoj ceni (p=D=MR). Za ocenu

ekonomskog položaja prodavca na tržištu perfektne konkurencije je potrebno imati i

informacije o troškovima i dobiti (Graf 21.) Ukoliko se položaj prodavca u ovom

tipu konkurentskog okruženja posmatra na kratak rok, optimalni obim proizvodnje je

onaj gde je granični trošak, kao promena ukupnog troška za dodatnu jedinicu

proizvodnje, jednak graničnom prihodu. Naime, sve dok je prihod od dodatne

jedinice prodaje veći od troška dodatne jedinice proizvoda firma uvećava dobit.

Maksimalna dobit je na onom obimu prodaje gde je granični prihod jednak

graničnom trošku (MR=MC).

Graf 21. Položaj proizvođača kafe

U slučaju proizvođača kafe optimalni nivo prodaje je 8(Q), odnosno onaj

obim na kojem je granični trošak jednak graničnom prihodu od 1,375 evra/kg

(MC=MR=p=1,375), odnosno tačka A na grafu 21. Kako je prosečni ukupni trošak

(ATC) na tom nivou prodaje 1 evro/kg, profit po jedinici proizvoda je 0,375 evra/kg

(1,375-1) ili, na grafu 21., razlika između tačaka A i B. Ukupni profit koji prodavac

kafe ostvaruje za prodaju 8(Q) je 3 (0,375*8). Cena i promena cene na

konkurentskom tržištu je parametar kome individualni prodavac mora da prilagodi

svoj obim proizvodnje i prodaje. Ukoliko cena na tržišu kafe padne na 0,75 evra/kg,

pri čemu granični i prosečni fiksni i varijabilni troškovi po jedinici ostanu isti,

optimalni obim prodaje je 7(Q) (MC=MR'=p'). Kako je na tom nivou prodaje

prosečni ukupni trošak po jedinici proizvoda veći od prodajne cene, prodavac

ostvaruje gubitak od 0,125 evra/kg (C-D'), odnosno 0,875 evra za ukupni obim

prodaje ((0,125*7(Q)). U ovakvoj situaciji pred proizvođača se postavlja dilema da

li, sa ovakvom cenom, nastaviti sa proizvodnjom ili preusmeriti resurse na

proizvodnju druge robe. Preusmeravanje resursa, međutim, podrazumeva gubitak

usled već nastalih fiksnih troškova (0,5 evra/kg). Gubitak proizvođača kafe, ukoliko

Položaj proizvodjača kafe na tržištu perfektne

konkurencije

0

0,25

0,5

0,75

1

1,25

1,5

1,75

0 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10

Količina koju nudi proizvodjač (Q)

Cen

a k

afe

(p

)

ATC

D'=p'=MR'

AVC

A

BC

E

F

MC

D=p=MR

Tržište, tražnja i ponuda, konkurencije i cene

103

na tom nivou prodaje zaustavi proizvodnju, iznosi 2,625 evra. (0,875-

0,5=0,375*7=2,625=C-E). Prema tome, i sa ovakvim gubicima ima smisla nastaviti

proizvodnju i prodaju pošto su, na kratak rok, gubici koji nastaju povlačenjem sa

tržišta veći od gubitaka nastalih usled pada cene. Ukoliko, međutim, cena kafe padne

na 0,4 evra/kg ukupni gubici proizvođača su jednaki ukupnim fiksnim troškovima i

to predstavlja obim prodaje na kojem definitivno treba zaustaviti proizvodnju (tačka

F na grafu 21.). Kako ova cena pokriva samo fiksne troškove koji postoje bez obzira

da li se proizvodi ili ne proizvodi, proizvodnja i prodaja po toj prodajnoj ceni više

nema smisla.

5.2. MONOPOL

Monopol predstavlja tip konkurentskog okruženja u kome jedan prodavac

prodaje proizvod za koji na određenom tržištu nema dovoljno dobre zamene

(substituta). Postoje različiti načini sticanja mogućnosti apsolutne kontrole ponude

robe na određenom tržištu. Ukoliko na tržištu postoji samo jedan proizvođač sirove

kafe ili samo jedan proizvođač rude gvožđa, on je u stanju da u potpunosti kontroliše

ponudu sirovine ostalim prerađivačima. Firme koje proizvedu nove vrste

industrijskih proizvoda patentima zaštićuju osvojene tehnologije i sprečavaju ostala

preduzeća da prizvode takvu vrstu roba, odnosno u potpunosti kontrolišu ponudu. Za

određene grupe proizvoda kao što su energetika, telekomunikacije ili transportne

usluge, proizvodnja, sa aspekta ekonomske opravdanosti, ima smisla samo ako se

proizvodi u velikim količinama, pa država omogućava samo izabranim firmama da

proizvode ili prave takvu vrstu proizvoda ili usluga. Radi se o tkz. prirodnim ili

kontrolisanim monopolima, odnosno firmama kojima država omogućava

monopolski položaj uz uslov da im kontroliše profite. Pored kontrole od strane

države apsolutna kontrola ukupne ponude od strane monopoliste je na duži rok

ograničena indirektnim substitutima. Naime, iako kafa ili ruda gvožđa nemaju

direktnu zamenu, na tržištu postoje indirektne zamene kao što je čaj i druge vrste

metala ili plastika kao zamena za metal. Ovi indirektni substituti preusmeravaju deo

tražnje sa kafe i rude gvožđa, ograničavaju apsolutnu tržišnu dominaciju

monopolističkog preduzeća i, na duži rok, omogućavaju ulazak novih proizvođača

na monopolsko tržište.

Za razliku od perfektne konkurencije tražnja za proizvodima monopliste ima

negativan nagib. Povećanjam cene tražnja se smanjuje a smanjenjem cene tražnja se

povećava. Graf 22. opisuje položaj monopoliste na tržištu kafe.

Kako kriva tražnje (D) ima negativan nagib granični prihod (MR)

monopoliste je manji od prodajne cene. Optimalni obim prodaje na kratak rok je

mesto gde su granični prihod i granični troškovi jednaki, odnosno prodaja raste sve

dok je dodatni trošak proizvedene jedinice proizvoda manji od dodatnog prihoda

prodate jedinice proizvoda. U slučaju kafe to je tačka A na grafu 22. odnosno

količina od 650 kg po ceni od 1,8 evra/kg. (tačka C). Profit monopoliste predstavlja

razlika izmedju prosečnog ukupnog troška i prodajne cene (C-E). Prosečni ukupni

trošak je 1,2 evra/kg a profit po jedinici 0,6 (1,8-1,2). Ukupni profit za taj obim

prodaje je 390 evra (0,6*650).

Uvod u ekonomiju

104

Graf 22. Monopol

Ukoliko, međutim, dođe do povećanja ukupnih troškova usled porasta

prosečnih fiksnih troškova, pri čemu se granični troškovi i granični prihodi ne

menjaju, odnosno prodajna cena ostane ista, monopolista ima gubitak od 0,45

evra/kg (F-C), odnosno 292,5 evra ukupno za optimalni obim prodaje (0,45*650). U

cilju minimiziranja gubitaka usled povećanja prosečnih fiksnih troškova

monopolista ostaje na tržištu, pošto bi ga napuštanje tržišta koštalo 682,5 evra [F-

E=(2,25-1,2)*650]. Deo krive tražnje na kojoj monopolista prodaje svoje proizvode

mora biti elastičan, pošto samo u tim uslovima smanjenje cene povećava ukupni

prihod. Ukoliko cena padne sa 2,25 na 2 evra/kg prihod će porasti sa 675 na 1000

evra. U neelastičnom delu krive tražnje pad cena smanjuje ukupni prihod. Pad cene

sa 0,5 na 0,25 evra/kg smanjuje ukupni prihod monopoliste sa 425 na 237,5 evra.

5.3. MONOPOLISTIČKA KONKURENCIJA

Monopolistička konkurencija je takav tip konkurentskog okruženja u kome

postoji mnogo prodavaca različitih proizvoda. Ovaj tip okruženja je karakterističan

za najveći deo sektora usluga i trgovine na malo. Sam naziv monopolistička

konkurencija ukazuje na postojanje konkurentskih i monopolističkih elemenata u

ovakvoj organizaciji tržišta. Konkurentski elementi su prisutni u činjenici da postoji

mnogo prodavaca na relativno ograničenom prostoru koji objektivno ne mogu bitno

uticati na položaj ostalih učesnika na tržištu. Osim toga, novi prodavci mogu

relativno lako ući i bez ozbiljnih posledica napustiti tržište monopolske

konkurencije. Za razliku od perfektnog konkurentskog tržišta gde prodavci prodaju

homogen proizvod na tržištu monopolske konkurencije se prodaju različite vrste

proizvoda. Apoteke na primer nude različite lekove i maju ambicije da kontrolišu

ponudu svih vrsta lekova. Velike robne kuće prodaje sve vrste kratkotrajnih ili

polutrajnih potrošnih roba i imaju za cilj da, na odredjenom prostoru, kontrolišu

Položaj proizvodjača kafe u uslovima monopola

0

0,25

0,5

0,75

1

1,25

1,5

1,75

2

2,25

2,5

2,75

3

0 100 200 300 400 500 600 700 800 900 1000 1100 1200 1300 1400 1500 1600 1700 1800 1900 2000 2100 2200 2300

Kolicina (Q)

Cen

a k

afe

(p

)ATC'

MC

ATC

F

C

B

E

A

DMR

Tržište, tražnja i ponuda, konkurencije i cene

105

ukupnu ponudu takvih roba. Ovaj tip ponašanja prodavaca ukazuje na elemente

monopolističkog ponašanja na tržištu monopolističke konkurencije. Kako svaki

proizvodjač na tržištu monopolističke konkurencije nudi različite vrste proizvoda

nije moguće govoriti o jedinstvenoj krivi tražnje. Na takvim tržištima ne postoji

jedna ravnotežna tržišna cena. Postoje karakteristične grupe cena za proizvode koje

nude različiti prodavci, pa se pri analizi položaja nekog prrodavca na tržištu

monopolističke konkurencije uzima reprezentativni prodavac na odredjenom

prostoru. Monopolistička konkurencija se nalazi izmedju perfektne konkurencije s

jedne i monopola sa druge strane. Ukoliko postoji veliki broj malih specijalizovanih

prodavaca koji ne utiču na cenu ovaj tip konkurencije se na duži rok transformiše u

perfektnu konkurenciju. Ukoliko se u uslovima monopolističke konkurencije,

zahvaljujući robnim markama, tražnja preusmeri samo na jednog prodavca ovaj

oblik konkurencije se na duži rok transformiše u monopol. Optimalni obim prodaje u

uslovima monopolitičke konkurencije je onaj gde su granični prihodi i granični

troškovi jednaki. Ukoliko većina prodavaca u dužem roku na ovim tržištima

ostvaruje profit konkurencija se povećava i veliki broj prodavaca ulazi na takva

tržišta. Kriva tražnje postaje horizontalnija, prodavci posluju sa manjim profitima a

cene i troškovi su veći nego u uslovima perfektne konkurencije. Usled pomeranja

krive tražnje prema horizontalnom položaju, cenovna elastičnost tražnje u ovom tipu

konkurencije je veća nego u uslovima monopola.

5.4. OLIGOPOL

Oligopol je oblik konkurentskog okruženja na kome se pojavljuje nekoliko

prodavaca homogenih ili diferenciranih proizvoda. S obzirom na broj prodavaca

moguće je govoriti o duopolu, odnosno takvoj organizaciji tržišta gde postoje samo

dva prodavca. Sa aspekta vrste proizvoda je moguće govoriti o čistom oligopolu na

kojem se prodaju homogeni proizvodi (npr. kafa, brašno, gvožđe) ili diferenciranom

oligopolu (automobili, pića i sl.). Ovakav tip konkurencije je dominanatan u većini

industrijskih grana i predstavlja najsloženiji tip organizacije tržišta. Najčešće se

javlja kao rezultat ekonomije obima po kojoj samo velike serije proizvoda

omogućavaju ulazak na takva tržišta. Objektivno, u većini industrijskih grana postoji

relativno mali broj masovnih proizvođača određenih proizvoda koji mogu da pokriju

celokupno tržište ponude. Prirodnu barijeru za ulazak na takva tržišta predstavljaju i

visoki fiksni troškovi potrebni za otpočinjanje masovne proizvodnje. Slično kao i

kod monopola barijeru za nesmetan ulazak na takva tržišta predstavljaju i eksluzivna

licencna prava nekih proizvođača. Osim toga, veliki proizvođači različitim

pogodnostima pri kupovini sirovina kontrolišu tržišta dobavljača, pa je pristup

potencijalnih konkurenata na tržište sirovina i kvantitativno ograničen. Da bi se

ocenio stvarni uticaj nekoliko firmi na tržištu određenog proizvoda često se koristi

indeks tržišne koncentracije koji predstavlja procentno učešće nekoliko najvećih

prodavaca na tržištu neke robe.

Za razliku od ostalih tipova konkurencije oligopol karakteriše izuzetno

velika dinamičnost i međuzavisnost prodavaca. Naime, mali broj učesnika na tržištu

omogućava budno praćenje ponašanja konkurenata. Ukoliko jedan od učesnika

Uvod u ekonomiju

106

smanji cenu i poveća tražnju za svojim proizvodom ostali učesnici na tržištu

oligopola se suočavaju sa padom tražnje za svojim proizvodima. Na koji način će

ostali konkurenti reagovati na smanjenje tražnje za svojim proizvodima je

komplikovano predvideti, pošto postoji mnogo mogućih odgovora na novonastalu

situaciju. Da bi se ocenio položaj i odredila funkcija tražnje za oligopolistu koji je

promenio cenu potrebno je pretpostaviti reakciju preostalih učesnika na tržištu. Kako

je ovaj način parcijalnog rešavanja problema oligopola u domenu pretpostavki,

analiza ovog tipa tržišne strukture je u teorijskom i praktičnom smislu jedan od

najkoplikovanijih delova miko i makro ekonomije.

6. FUNKCIJE TRŽIŠTA

Bez obzira na tip organizacije, odnosno oblik konkurentskog okruženja, na

tržištu, na duži rok, ne opstaju svi prodavci. Samo oni proizvođači koji imaju

kvalitetan proizvod i niže troškove proizvodnje mogu računati na odgovarajuću

tražnju za svojim proizvodima. Ravnotežna cena proizvoda, koja se formira

delovanjem sila ponude i tražnje, je kriterij koji eliminiše ekonomski neuspešne

proizvođače. Ekonomski neuspešan proizvođač proizvodi gubitke, pošto je njegova

produktivnost mala, proizvodi nedovoljno kvalitetni a ukupni troškovi proizvodnje

nadilaze prodajne cene. Na tržištu određene robe, na dugi rok, opstaju samo oni

proizvodi koji po kvalitetu zadovoljavaju potencijalne potrošače i čiji su troškovi

proizvodnje manji od prodajnih cena. Proizvođači takvih roba ili usluga ostvaruju

profit i ekonomski su uspešni. Tržšte, prema tome, predstavlja prilično savršen

mehanizam za selekciju proizvođača roba ili usluga.

Oni proizvođači koji usled selektivnog delovanja tržišta otpadaju kao

nekonkurentni (loši) proizvođači određene robe ili grupe roba prelaze u druge

privredne grane i prave robe druge vrste. Upošljavaju donesene ili nove resurse u

drugoj delatnosti i prave robu koju mogu prodati, odnosno za kojom postoji tražnja.

Tržišni mehanizam putem konkurencije među proizvođačima upošljava resurse tamo

gde je efikasnost tih resursa najveća. Drugim rečima, tržište razmešta ili alocira

ekonomske resurse po kriterijumu maksimalne efikasnosti.

Alocirajući resurse po principu maksimalne efikasnosti tržišni automatizam

istovremeno distribuira dodatnu vrednost između proizvođača različitih roba i

usluga. Srazmerno tome koliko efikasno koristi raspoložive resurse, odnosno koliko

proizvoda u datom konkurentskom okruženju uspe da proda, proizvođač učestvuje u

raspodeli ukupne vrednosti koja se na tržištu realizuje.

7. NAČINI FORMIRANJA PRODAJNIH CENA ROBA

Nivo prodajnih cena je određen tržišnom tražnjom s jedne, i troškovima

proizvodnje sa druge strane. U zavisnosti od tipa konkurentskog okruženja i vrste

proizvoda ukupni, prosečni i granični prihodi i troškovi su osnova od koje se polazi

pri dimenzionisanju optimalnih prodajnih cena i količine prodaje.

Tržište, tražnja i ponuda, konkurencije i cene

107

Najednostavniji, i u praksi najčešće korišćeni pristup određivanja prodajne

cene jeste pristup kroz pune prosečne troškove proizvodnje. Jednostavnost ovog

pristupa se sastoji u tome što je za određivanje prodajne cene dovoljna informacija o

prosečnim ukupnim troškovima pri pretežnom obimu proizvodnje. Na iznos

prosečnih troškova se dodaje projektovana stopa dobiti (profitna stopa) i dolazi se do

prodajne cene. Nivo projektovane profitne stope bi trebao da zvisi od cenovne

elastičnosti tražnje. Proizvođači obično koriste više profitne stope kod proizvoda

koji imaju manju cenovnu elastičnost, računajući da će na taj način doći do cena

koje maksimiraju profit po jedinici proizvoda. Prodajna cena po metodu punih

prosečnih troškova se formira na sledeći način:

)1( 'PFATCPs (1)

pri čemu je sP prodajna cena, ATC zbir prosečnih varijabilnih i prosečnih režijskih

troškova, a 'PF planirana profitna stopa.

Ukoliko pretpostavimo da je maksimalna godišnja proizvodnja kafe 10000

kg, pri čemu je prosečni stepen iskorišćenosti kapaciteta 75% a ukupni varijabilni i

ukupni režijski troškovi 6000, odnosno 4000 evra godišnje, za planiranu stopu dobiti

od 25%, prodajna cena kafe je 1,6625 evra/kg. Naime, za stepen kapaciteta od 75%

prosečni varijabilni trošak je 0,8 evra/kg (6000/7500), a prosečni režijski trošak 0,53

evra/kg (4000/7500). Primenjujući relaciju (9) prodajna cena je 1,33*(1+0,25),

odnosno 1,6625 evra/kg. Ovakav način formiranja prodajnih cena je jednostavan,

pošto ne zahteva precizne informacije o graničnim troškovima i prihodima za svaki

nivo proizvodnje, odnosno nije neophodno da se u cilju maksimiranja profita

zadovolji uslov MR=MC. Zamena za ovaj kriterijum je pretpostavka da su u

uslovima normalne iskorišćenosti kapaciteta prosečni troškovi približno jednaki

graničnim troškovima. Pored toga, nedostatak informacija o stanju tražnje za

proizvodom se u ovom metodu obračuna aproksimuje pretpostavkom da će prodavci

na punu cenu koštanja dodavati veću profitnu stopu za proizvode koji imaju manju

cenovnu elastičnost tražnje (kafa npr.) što dovodi do prodajne cene kojom se

ostvaruje maksimalna dobit.

Ukoliko proizvođač, međutim, raspolaže informacijama o graničnim

prihodima i graničnim troškovima, odnosno informacijama o tržišnoj tražnji, onda se

za određivanje prodajne cene i optimalne količine koriste preciznije tehnike. Sve ove

tehnike polaze od uslova jednakosti graničnog prihoda i graničnih

troškova.(MR=MC). Ukoliko proizvođač proizvodi jedan proizvod (npr. neskafu),

optimalna cena i količina je ona na kojoj su granični prihodi i granični troškovi

jednaki.

Ovaj uslov važi i ukoliko proizvođač proizvodi više različitih proizvoda. U

cilju povećanja profita i boljeg korišćenja postojeće opreme, proizvođač neskafe

može pokrenuti i proizvodnju espreso kafe, odnosno filter kafe. Postavlja se pitanje

koje su optimalne količine i cene preostalih vrsta kafe i da li one utiču na cenu i

količinu neskafe. Ukoliko pretpostavimo da svaka od tri vrste kafe ima svoju

funkciju tražnje i ukoliko proizvodnja dodatne vrste kafe direktno utiče na granični

Uvod u ekonomiju

108

trošak, za proizvođača je profitabilno da uvodi nove vrste proizvoda sve dok se

granični troškovi proizvodnje ne izjednače sa graničnim prihodom poslednje

uvedene vrste kafe. Na grafu 23. je geometrijsko rešenje nivoa cena i količina koje

maksimiraju profit proizvođača više vrsta kafe.

Graf 23. Određivanje cena i količina proizvođača kafe

Dnes, Despreso i Dfilter predstavljaju nezavisne funkcije tražnje za različitim

vrstama kafe. MRn, MRe i MRf su funkcije graničnih prihoda, a MC granični

troškovi proizvodnje kafe. Proizvođač kafe uvodi novu vrstu proizvoda sve do

momenta kada se granični prihod poslednje vrste kafe ne izjednači sa graničnim

troškovima proizvodnje (MRf=MC). Proizvođač kafe ostvaruje maksimalni profit

kada su granični prihodi sve tri vrste kafe jednaki graničnim troškovima proizvodnje

(MRn=MRe=MRf=MC=MR). Granični troškovi proizvodnje odražavaju povećanje

ukupnih troškova kako se uvodi proizvodnja nove vrste kafe. Oprema za

proizvodnju jedne vrste kafe se lako prilagođava proizvodnji novih vrsta kafe.

Ukoliko tačke jednakih graničnih prihoda N, E i F projektujemo na odgovarajuće

funkcije tražnje za svakom od tri vrste kafe, dobijamo cene i količine sa kojima

proizvođač ostvaruje maksimalnni profit. Sa cenom neskafe od 1,75 i količinom

300, cenom espreso kafe od 1,625 i količinom 300 i cenom filter kafe od 1,5 i

količinom 400 proizvođač kafe ostvaruje maksimalni profit.

Proizvođač kafe je velika kompanija podeljena na dva, profitno, delimično

samostalna, dela. Jedan deo kompanije prerađuje kafu a drugi je pakuje i prodaje.

Kako deo koji prerađuje kafu svoj proizvod isporučuje delu pakovanja i prodaje

Odredjivanje cena i količina različitih vrsta kafe

0

0,25

0,5

0,75

1

1,25

1,5

1,75

2

2,25

2,5

2,75

3

0 100 200 300 400 500 600 700 800 900 1000 1100 1200

Kolicina kafe (Q)

Cen

e k

afe

(p

)

Dnes

Despreso

DfilterPn

PePf

MCMRn MRe

MRf

MR

Qnes Qespreso Qfilter

N E F

Tržište, tražnja i ponuda, konkurencije i cene

109

potrebno je odrediti cenu po kojoj se ova razmena vrši. Cena po koj se vrši razmena

proizvoda između delimično samostalnih profitnih centara se naziva transferna cena.

Transferna cena je značajna jer omogućava određivanje optimalnog obima

proizvodnje svakog od samostalnih centara, obima proizvodnje kompanije kao

celine i nivoa profita koji se odnosi na svaki od profitnih centara. U primeru sa

proizvođačem kafe se pretpostavlja da proizvodni profitni centar nema eksterno

tržište i da je za jednu jedinicu finalnog proizvoda potrebna jedna jedinica proizvoda

koji se pravi u proizvodnom profitnom centru. Graf 24. daje geometrijsko rešenje za

transfernu cenu kafe.

Dpp je eksterna tražnja za finalnim proizvodom koji se prodaje od strane

sektora pakovanja i prodaje. MRpp je funkcija graničnog prihoda sektora prodaje.

MCpp i MCp su granični troškovi sektora pakovanja i prodaje i sektora proizvodnje.

Granični troškovi proizvođača kafe su dobijeni vertikalnim sabiranje graničnih

troškova sektora proizvodnje i sektora pakovanja i prodaje (MC=MCp+MCpp).

Optimalni obim prodaje finalnog proizvoda je mesto gde su granični troškovi

jednaki graničnom prihodu sektora prodaje (MC=MRpp), odnosno 467 jedinica (Q).

Optimalna cena po kojoj se kafa prodaje na eksternom tržištu je 2,125 (Pp).

Graf. 24. Određivanje transfernih cena

Kako je za svaku jedinicu finalnog proizvoda potrebna jedna jedinica

proizvoda koju pravi proizvodni sektor, transferna cena (Ptr) po kojoj proizvodni

sektor prodaje svoj proizvod sektoru pakovanja i prodaje je mesto gde je prodana

količina finalnog proizvoda (Q) jednaka graničnom trošku proizvodnog sektora

(MCp). Transferna cena je, dakle, 0,92 (Dp=MRp=Ptr).

Odredjivanje transferne cene kafe

0

0,25

0,5

0,75

1

1,25

1,5

1,75

2

2,25

2,5

2,75

3

0 100 200 300 400 500 600 700 800 900

Kolicina kafe (Q)

Ce

ne

ka

fe (

p)

Dpp

MRpp

MCpp

MCp

MC=MCp+MCpp

Dp=MRp=Ptr

Pp

Q

Uvod u ekonomiju

110

Proces proizvodnja određene robe ili usluge može biti takav da se

angažovanjem istih proizvodnih resursa istovremeno proizvode dva ili više

proizvoda u fiksnim proporcijama. Radi se o tkz. zajedničkim proizvodnim

paketima. Primeri za takve proizvodne procese su klanice gde se istovremeno

proizvodi meso, koža, perje ili vuna; proizvodnja i prerada sirove nafte u obliku

različitih derivata, ili prerada metala u obliku proizvodnje metalnih podloški

različitih oblika i dimenzija. Oba proizvoda obično imaju eksterno tržište i tražnju,

odnosno funkcije graničnih prihoda. Kako je priroda proizvodnog procesa takva da

se proizvodnjom jednog proizvodi i drugi proizvod, ne postoji način da se odrede

funkcije graničnih troškova pojedinačnih proizvoda. Na grafu 25. je određen

optimalni obim proizvodnje i nivo cena za dva istovremeno proizvedena proizvoda.

Graf 25. Određivanje cena zajedno proizvedenih roba

Prave D1 i D2 na grafu 25. predstavljaju funkcije tražnje, a prave MR1 i

MR2 funkcije graničnih prihoda zajedno (istovremeno) proizvedenih proizvoda.

Funkcija MR predstavlja granični prihod oba proizvoda i dobija se vertikalnim

sabiranjem individualnih graničnih prihoda (MR=MR1+MR2). Kako zbog prirode

proizvodnog procesa nije moguće odrediti pojedinačne granične troškove, postoji

samo jedna funkcija graničnih troškova proizvođača MC. Optimalni obim

proizvodnje i optimalni nivo cena je mesto gde su funkcije graničnih prihoda i

graničnih troškova zajednički proizvedenih proizvoda jednake (MR=MC). U našem

primeru to je količina od 250 jedinica (Q) sa cenama od 1,23 (P1) za prvi i 0,53 (P2)

za drugi proizvod.

Ukoliko bi se granični troškovi smanjili na MC' optimalni obim proizvodnje

bi bio 430 jedinica (Q') sa cenom 1,05 za prvi proizvod. Kako je, međutim, granični

prihod drugog proizvoda za svaki obim iznad 300 jedinica negativan proizvođač će

prodavati drugi proizvod samo do tog nivoa i po ceni od 0,50 (P2').

Odredjivanje cena zajedno proizvedenih proizvoda

0

0,2

0,4

0,6

0,8

1

1,2

1,4

1,6

1,8

2

0 100 200 300 400 500 600 700

Količina (Q)

Ce

na

(p

)

MR1MR2

MC

D1

D2

MR=MR1+MR2

P1

P2

MC''

P1'

P2'

Q Q'

111

V

PREDUZEĆE KAO OSNOVNI ORGANIZACIONI

OBLIK PROFITNE ORGANIZACIJE

1. POJAM PREDUZEĆA

Preduzeće je samostalna organizacija ili pravno lice koje obavlja neku

ekonomsku delatnost (proizvodnu, uslužnu) u cilju ostvarivanja profita ili dobiti.

Dobit/profit je razlika između ukupnih prihoda i ukupnih troškova poslovanja.

Preduzeće je, zapravo, osnovni organizacioni oblik privrednog života u

modernoj tržišnoj privredi svuda u svetu, pa tako i kod nas. Ovu činjenicu ilustruje i

slika 4.

Slika 4. Kontekst preduzeća

Postoje najmanje tri osnovna razloga zbog čega postoje privredna

preduzeća:

1. postizanje ekonomije obima

2. povećanje fondova

3. organizovanje procesa proizvodnje.

Kao osnovni privredni subjekt i pravno lice preduzeće ima osnovnu ciljnu

funkciju – sticanje i maksimiziranje profita (dobiti). Preduzeća koja obavljaju

delatnosti od opšteg društvenog interesa (tzv. javna preduzeća) kao što su komunalne

usluge, javni medijski servisi i sl. mogu imati i sekundarnu ciljnu funkciju.

U literaturi se koriste različiti sinonimi za označavanje pojma preduzeće.

Često srećemo pojam firma (na talijanskom firma znači potpis) kojim se potvrđuje

Uvod u ekonomiju

112

da neko (vlasnik, menadžer) stoji iza svega što preduzeće čini. U tom smislu postoje

tri vrste firmi: vlasničke, partnerske i korporativne. Reč korporacija potiče od

latinskog corpus (telo) što znači da predstavlja “telo sačinjeno od ljudi”.

Korporacija je nesumnjivo najrazvijeniji oblik kapitalističkog preduzeća.

Korporacija je uspela da otkloni sve slabosti ortačkih društava, posebno one koje se

odnose na rizik, budući da u slučaju bankrota korporacije vlasnik deonica gubi samo

ono što je uložio u deonice.

Korporacija je društvo kapitala, koje do sredstava za osnivanje i

poslovanje dolazi izdavanjem deonica ili akcija. Novčani iznos potreban za

osnivanje i rad korporacije zove se osnovna glavnica, koja se deli na određeni

broj akcija koje se nalaze u posedu akcionara, vlasnika korporacije. U

gigantskim korporacijama broj akcionara se penje na stotine hiljada pa i više

miliona. Korporacija je jedan od najsavršenijih načina prikupljanja kapitala,

posebno u onim delatnostima u kojima priroda procesa proizvodnje zahteva

veliki novac.

Korporacije imaju složenu organizacionu strukturu, s većim brojem

preduzeća (kćeri) u svom sastavu. Osnovni je kriterij upravljanja korporacijskim

poduzećima u njezinu sastavu posredstvom većinskog vlasništva nad dionicama

tih poduzeća. Velike korporacije, s obzirom na složenost svoje strukture,

pristupaju procesima divizionalizacije organizacijske strukture i decentralizacije

rukovođenja, te formiranju relativno autonomnih jedinica po delatnostima,

profitnim centrima i strateškim poslovnim jedinicama, kako bi izbegli njihovu

veliku tromost i podsticali prilagođavanje zahtevima okoline u kojoj deluju.

Korporacije imaju, posebno one najveće, na stotine pa i više lokalnih kompanija,

širom sveta.

U poslednje vreme u korporacijama se sve više razvija unutrašnje

preduzetništvo (intrappreneurship) – proces formiranja malih, relativno

autonomnih preduzeća, odnosno jedinica u okviru korporacije kojima se

dodeljuju potrebna sredstva, ljudi i organizaciona samostalnost da bi svi

pojedinci koji imaju preduzetničke ideje, talenat i sposobnost, a u velikim

sistemima su sputani, mogli realizovati te svoje ideje, otvaranjem novih firmi u

okvirima postojećeg preduzeća. Na taj način korporacija može sačuvati

najtalentovanije i najkreativnije ljude, a takođe može i ravnopravno konkurisati

malim inovativnim i fleksibilnim preduzetničkim firmama.

Ipak, korporacije imaju i izvesne slabosti. U samoj osnovi korporacije

nalazi se konflikt između onih koji snose rizik (akcionara) i onih koji tim

rizikom upravljaju (menadžera). Iako korporacije čine veoma mali procenat od

ukupnog broja preduzeća u privredi skoro svake zemlje, one su po svom

ekonomskom potencijalu, proizvodnji i broju zaposlenih noseći deo privrede

svake razvijene zemlje. Korporacije mogu biti privatne i javne (državne).

Osim navedenih pojmova, kao sinonim za preduzeće koristi se i izraz

kompanija (lat. com-panis znači delenje hleba). U suštini, sva preduzeća imaju

nekoliko osnovnih obeležja:

preduzeća su tehnološki i poslovno-finasijski entiteti

preduzeća imaju vlasnika; inokosnog ili akcionare

preduzeća poseduju imovinu

Preduzeće kao osnovni organizacioni oblik profitne organizacije

113

preduzeća imaju organizacionu i kadrovsku strukturu

preduzeća su složeni, dinamički, otvoreni i upravljani sistemi

(menadžment)

Sa stanovišta osnivanja preduzeća se dele na:

vlasnička: sva trgovačka društva, akcionarska društva, društva sa

ograničenom odgovornošću, ortačka društva, komanditna društva;

nevlasnička: društvena preduzeća i javna preuzeća u društvenoj svojini

Postoji više načina da se objasni pojava i razvoj preduzeća kao najčešćeg

organizacionog entiteta u savremenoj tržišnoj privredi. Istorijski podaci govore da

začeci prvih trgovačkih društava datiraju još u 12. stoleću, u Italiji, a do kraja 14. st.

nastaju trajna udruženja koja su imala poslovni oblik sličan današnjim javnim

trgovačkim društvima.

Što se tiče metodološkog pristupa razvoju preduzeća, treba poći od samog

koncepta preduzetništva kao suštine svakog preduzeća, tj. nastojanja da se uloženo

uveća. U tom smislu možemo razlikovati tri osnovna pristupa preduzetništvu: 1.

personalni, po kojem se preduzetništvo prikazuje kao delatnost ljudi s posebnim

psihološkim svojstvima; 2. neoklasični, koji preduzetništvo prikazuje kao delatnost

čiji je osnovni cilj optimizacija inputa u cilju maksimiranja outputa, tj. profita i 3.

sociokulturni, koji preduzetništvo posmatra kao splet društvenih odnosa i okolnosti,

odnosno ekonomsku delatnost unutar sociokulturnih institucija.

Da bi preduzeće uopšte moglo da postoji i funkcioniše, potrebno je ostvariti

nekoliko ključnih pretpostavki, a to su pre svega, sledeće:

Tržište,

Platežno sposobnu tražnju,

Konkurenciju,

Autonomiju privrednih subjekata,

Političko, pravno, socioekonomsko i kulturno okruženje,

Preduzetničku klimu u određenoj nacionalnoj ekonomiji,

Podsticanje razvoja preduzetništva, itd.

Značaj i važnost preduzetništva proističe pre svega iz činjenice da ono

doprinosi otvaranju novih radnih mesta i ekonomskom rastu; da podstiče

konkurentnost; da razvija lične potencijale preduzetnika i svih zaposlenih u

preduzetničkim organizacijama i samim tim razvija opšte društvene interese. Zbog

svega, razumljivo je zašto se problematika organizovanja, upravljanja i rukovođenja

u preduzetničkoj privredi nalazi u vrhu prioriteta saznajnog interesa i istraživanja

novih mogućnosti za što bolji “susret” ljudskih i materijalnih činilaca u

organizacionom obliku preduzeća.12

Pri tome, nikada ne smemo zaboraviti da svako

preduzeće postaje i ostaje (raste i razvija se) isključivo zbog svojih – klijenata.

12

Poučno je na ovom mestu podsetiti na jednu značajnu misao P. Druckera, koji

kaže: Posao svih poslova je osvojiti i zadržati klijente. Dodaćemo i to da je, zapravo, sve teže

zadržati klijenta nego ga osvojiti, pre svega zbog stalno novih konkurenata koji dolaze,

takoreći niotkuda. Stoga je upravljanje iskustvom klijenata postalo jedan od glavnih

poslovnih procesa savremenih preduzeća i preduzetnika. To je i razlog da se u poslednje

vreme naročito brzo razvija nova paradigma u menadžmentu poznata kao upravljanje

odnosima sa potrošačima (CRM - Customer Relationship Management).

Uvod u ekonomiju

114

2. OSNOVI TEORIJE PREDUZEĆA

U uvodnim razmatranjima kod postavljanja modela ponašanja proizvođača

pošlo se od neoklasične pretpostavke da proizvođač donosi proizvodne odluke tako

što nastoji da maksimizira profit, odnosno da maksimizira pozitivnu razliku između

ukupnih prihoda i ukupnih troškova. Drugim rečima, preduzeće se posmatra kao

crna kutija, tj. kao posebna i nezavisna jedinica odlučivanja koju karakteriše

homogeni cilj – a to je maksimizacija profita. Pri tome, organizacione i zakonske

karakteristike (unutrašnja struktura) preduzeća nisu važne. Neoklasična teorija

pretpostavlja potpuno znanje svih aktera na tržištu o svim bitnim tržišnim uslovima i

zbog toga će, navodno, doći do dugoročne ravnoteže.

Pod uticajem tehnoloških promena i širenja tržišta i naročito zbog jačanja

vojnoindustrijskog kompleksa, došlo je do nastanka velikih korporacija i u prvi plan

su došli menadžeri. Došlo je i do razdvajanja vlasništva i upravljanja. Na tom pitanju

se posebno angažovala menadžerska teorija preduzeća.

Teorija posredovanja bavi se pitanjem kako da se usklade interesi principala

i agenta (principal može biti vlasnik, zajmodavac, poslodavac, a agent je menadžer,

broker, zakupac zemlje itd.), i to tako da agent deluje u interesu principala. Za

razliku od neoklasične teorije u kojoj je glavni nivo analize bila industrija (sektor), a

preduzeće jedinica analize, teorija posredovanja fokusirana je na preduzeće kao

glavni analitički nivo, a jedinica analize je – transakcija.

S druge strane, evolutivne teorije preduzeća pokušavaju da analizom

promena u dugom roku objasne kako se preduzeće unutar nekog sektora (industrije)

prilagođava novim izazovima iz okoline. Drugim rečima, ove teorije istražuju kako

da se oblikuju ekonomske strukture koje u najvećoj meri omogućavaju sticanje

novih znanja i sposobnosti, koristeći se mnogim biološkim analogijama kao što su:

varijacija, selekcija, adaptacija itd. U stvari, insistiranjem na evolutivnom procesu

znači da preduzeće nije moguće objasniti kao rezultat racionalnih odluka homo

oeconomicusa, već se ono mora objašnjavati kao proces stalnog prilagođavanja i

usklađivanja sa socijalnom sredinom.

Za razliku od svih navedenih pristupa biheviorističke teorije smatraju da je

preduzeće bitno određeno ukupnim ponašanjem i zaposlenih i rukovodilaca, dok

menadžerska teorija preduzeća polazi od posebne uloge menadžera koji upravlja

preduzećem umesto vlasnika, pri čemu je cilj preduzeća rast prodaje (tržišnog

udela), a ne rast kapitala, što je inače glavni interes vlasnika (deoničara)

preduzeća. Najpoznatiji predstavnici menadžerske škole su: Frederick W. Taylor,

Peter Drucker, John K. Galbraith i dr.

Pored navedenih treba pomenuti još dve teorije: 1. etatističku teoriju

preduzeća koja je nastala u uslovima centralističkog upravljanja u bivšem

Sovjetskom Savezu kada je preduzećem upravljala država preko svog predstavnika u

preduzeću (direktora) i 2. teoriju o tzv. ilirskom preduzeću. Ova druga teorija nastala

je pedesetih godina u američkoj ekonomskoj teoriji kada je Benjamin Ward (studija

Preduzeće kao osnovni organizacioni oblik profitne organizacije

115

o modelu jugoslovenskog samoupravnog preduzeća iz 1958) utvrdio model novog

samoupravnog preduzeća koji je naišao na kritike drugih teoretičara. 13

Iako su ove alternativne teorije izvedene iz stvarnih obeležja preduzeća s

naglaskom na određene bitne momente u poslovanju savremenih akcionarskih

društava, one nisu uspele zameniti klasičnu teoriju preduzeća koje maksimizuje

profit ili vrednost. Jaka konkurencija kako na tržištu proizvoda i činilaca, tako i na

tržištu menadžera prisiljava menadžere da nastoje da maksimiziraju profite kako bi

preduzeće opstalo na tržištu, odnosno kako njih ne bi smenili. Stoga klasična

teorija predviđa ponašanje preduzeća tačnije od bilo koje alternativne teorije.14

2.1. KNJIGOVODSTVENI PROFIT NASUPROT EKONOMSKOM

Više puta je već navedeno da je profit pozitivna razlika između ukupnih

prihoda i ukupnih troškova. U svakidašnjoj javnoj upotrebi i poslovnim izveštajima

kategorije profita, poslovnog profita ili knjigovodstvenog profita razumeju se kao

razlike između prihoda preduzeća i eksplicitnih tzv. troškova (slika 5).

Eksplicitni troškovi su troškovi u knjigovodstvenom smislu i obuhvataju

sve direktne novčane izdatke koje preduzeće plaća za kupovinu ili angažovanje

resursa (nadnice za rad, kamate za pozajmljeni kapital, rentu za zemlju ili zgrade i

izdatke za sirovine).

Slika 5. Razlike između knjigovodstvenog i ekonomskog profita

Za razliku od toga, za ekonomiste je ekonomski profit jednak razlici

između prihoda preduzeća i eksplicitnih i implicitnih troškova. Naime, eksplicitni

troškovi su samo jedan deo ukupnih ekonomskih troškova. Ukupni ekonomski

13

M. Labus, cit. delo, str. 61 14

Isto, str. 90

Uvod u ekonomiju

116

troškovi obuhvataju osim novčanih izdataka (eksplicitnih troškova) i izvesne

neizdatke ili implicitne troškove.

Implicitni troškovi odnose se na vrednost činilaca koje preduzeće poseduje

i upotrebljava u sopstvenim proizvodnim procesima i predstavljaju veličinu prihoda

koja bi se ostvarila zapošljavanjem resursa u drugoj najboljoj alternativi

(oportuniteni trošak). Ovi troškovi uključuju platu koju bi preduzetnik mogao

zaraditi kada bi radio za nekog drugog i povraćaj koji bi preduzeće moglo zaraditi

investirajući svoj kapital i izdajući u najam zemlju, zgrade i ostale resurse drugim

preduzećima. Resursi koje preduzeće poseduje i upotrebljava u proizvodnom

procesu nisu preduzeću besplatni čak i kad ih upotrebljava kao svoje bez ikakvih

eksplicitnih izdataka. Njihovi implicitni troškovi jednaki su zaradi koju bi mogli

ostvariti u najboljoj alternativnoj upotrebi izvan preduzeća. Shodno tome,

ekonomisti u troškove uključuju eksplicitne i implicitne troškove pa se ekonomski

profit mora upotrebljavati u donošenju investicijskih odluka, dok se knjigovostveni

profit koristi u druge svrhe – računovodstvene, poreske i sl.

2.2. RESURSI I BILANSI PREDUZEĆA

U ostvarivanju svojih poslovnih ciljeva preduzeća koriste različite činioce,

faktore ili resurse, sopstvene ili pozajmljene, a koji se mogu podeliti na različite

načine, zavisno od potreba analize pored klasične podele resursa na tzv. materijalne,

ljudske, prirodne i finansijske, posebno je zanimljiva podela na tzv. opipljive i

neopipljive. U ove prve spadaju: zemlja, zgrade i postrojenja, materijali i novac, a u

druge svrstavamo sledeće dve grupe: 1. relacijske resurse (odnosi i veze, imidž i

reputacija preduzeća, kvalitet proizvoda ili usluge, poverenje, brendovi, goodwill) i

2. kompetencije (znanje, patenti, sposobnosti, stavovi). Očigledno je da ovi poslednji

resursi dobijaju sve veći značaj u odnosu na materijalne i fizičke resurse, što daje

šansu da i mala, znanjem intenzivna i kreativno vođena preduzeća postignu veliku

tržišnu vrednost. Inače, u svetu se tek razvijaju efikasne računovodstvene metode za

procenu stvarne vrednosti prduzeća čija se glavna aktiva sastoji od tzv. neopipljivih

resursa.

Već smo pokazali da kao samostalni poslovni subjekti preduzeća na tržištu

prodaju svoje proizvode i usluge i tako ostvaruju prihod kao primarni finansijski

rezultat koji treba da obezbedi opstanak preduzeća u konkurentskom okruženju.

Veličina tog finansijskog rezultata mora biti najmanje tolika da obezbedi nadoknadu

svih troškova koji su nastali prilikom proizvodnje prodatih proizvoda i usluga.

Troškove možemo definisati kao cenu ili novčani izraz utrošaka svih upotrebljenih

resursa (radne snage, materijala, opreme, energije itd., kao i neproizvozvodnih

rashoda). Ali, suštinski, preduzeće je najviše zainteresovano za onaj finansijski

rezultat koji se javlja kao pozitivna razlika između ukupnog prihoda i ukupnih

troškova u posmatranom obračunskom periodu, a to je – profit (dobit). Negativna

razlika između ukupnog prihoda i ukupnih troškova jeste – gubitak. Finansijski

izveštaj koji utvrđuje pojavu profita ili gubitaka naziva se bilans uspeha preduzeća.

Ovaj bilans daje ključne informacije o tome kako preduzeće posluje i kakva mu je

perspektiva. Jednostavan primer bilansa uspeha dajemo u tabeli 8.

Preduzeće kao osnovni organizacioni oblik profitne organizacije

117

Bilans uspeha preduzeća pokazuje sve finansijske tokove prihoda i rashoda

preduzeća u toku godine dana. Na levoj strani bilansa uspeha navedeni su svi prihodi

dok su na desnoj strani naznačene stavke rashoda. Razlika između ukupnih prihoda i

ukupnih rashoda predstavlja dobit preduzeća:

Tabela 8: Bilans uspeha preduzeća

PRIHODI RASHODI

prihodi od prodaje u zemlji troškovi materijal

prihodi od prodaje u

inostranstvu

plate i zarade i ostali lični

rashodi

prihodi od industrijske

svojine

doprinosi za penzione i

socijalne fondove

prihodi od finansijskih

ionvesticija

amortizacija

ostali poslovni prihodi plaćene kamate, lizing,

reklama...

UKUPNI PRIHODI UKUPNI RASHODI

Profit (dobit) = Ukupni prihodi – Ukupni rashodi

Ukoliko su ukupni rashodi veći od ukupnih prihoda, tada je dobit negativna i

preduzeće je ostvarilo gubitke u poslovnoj godini. Kako u ekonomskom životu vlada

fundamentalni zakon da ukupni rashodi ne mogu biti veći od ukupnih prihoda,

gubici se moraju pokriti iz nečije imovine ili iz nečijih tekućih prihoda. Metodi za

pokrivanje gubitaka mogu da budu različiti i oni zavise od oblika svojine i od

organizacije privrede u datom društvu. U normalnim ekonomskim prilikama dobit je

pozitivna veličina.

U praktičnom knjigovodstvenom prikazivanju profita preduzeća (slika 4),

primenjuje se postupak po kojem se dobit i ukupni rashodi grupišu na desnoj strani

bilansa, dok se na levoj strani prikazuju prihodi, tako da prethodna formula ima

sledeći oblik:

Ukupni prihodi = Ukupni rashodi + Profit (dobit)

Ukoliko se ostvari gubitak u poslovanju, to može biti dobra opomena i

dodatni poziv na oprez u budućem poslovanju. U stvari, slično domaćinstvima i kod

preduzeća postoji čvrsto budžetsko ograničenje koje kaže:

Ukupni prihodi ≥ Ukupni rashodi

Dakle, prihodi moraju da pokriju rashode, odnosno moraju biti veći od

rashoda ili barem jednaki rashodima. Ako se to ne desi, postoji imovina koja mora

da pokrije gubitke i da privremeno omogući nastavak poslovanja preduzeća. Na duži

rok kršenje čvrstog budžetskog ograničenja dovodi do erozije imovine i do

bankrotstva preduzeća. To je sluačaj kada preduzeće “jede samog sebe”, tj. troši

svoju supstancu.

Uvod u ekonomiju

118

Opšta je karakteristika savremenog poslovanja da se povećava neizvesnost

koja je vezana za tehnološke promene proizvodnog procesa, ali i za promene na

tržištu. Ovo poslednje se pre svega odnosi na cene i obim ponude istih roba na

tržištu na kojem se slobodno mogu pojaviti novi proizvođači ili se roba može uvoziti

iz inostranstva. Takođe, dolazi i do promena želja i ukusa potrošača što znači da

trenutno stanje njihovih preferencija uopšte ne odgovara ponuđenom asortimanu

proizvoda. U takvim okolnostima lako nastaju gubici u poslovanju koji se mogu

nadoknaditi samo na teret imovine preduzeća, odnosno njegove ekonomske

supstance.

Kao pravni subjekt preduzeće poseduje imovinu (aktivu) kojom odgovara za

preuzete obaveze po osnovu različitih ugovora sa različitim drugim poslovnim

subjektima i bankama. U tom smislu ono je vitalno zainteresovano za kretanje,

odnosno uvećanje (fizičko i vrednosno) te imovine. Finansijski izveštaj koji utvrđuje

stanje imovine i obaveza naziva se bilans stanja (imovine) preduzeća. Znači, bilans

stanja pokazuje koliki je fond bogatstva kojim upravlja preduzeće u jednom

određenom trenutku. O tome govori tabela 9.

Tabela 9: Bilans stanja (imovine) preduzeća

AKTIVA

PASIVA

STALNA IMOVINA (OSNOVNA

SREDSTVA)

zemljište i građevinski

objekti

postrojenja, mašine i

oprema

ulaganja u druga preduzeća

OBRTNA IMOVINA (OBRTNA

SREDSTVA)

gotovina

potraživanja od kupaca

ukupne zalihe

hartije od vrednosti

tekuće investicije

VLASTITI KAPITAL (NETO IMOVINA)

obične akcije

povlašćene akcije

sredstva rezervi

dobit iz ranijih godina

POZAJMLJENI KAPITAL (OBAVEZE)

dugoročne obaveze (krediti preko

1 godine)

kratkoročne obaveze (kratkoročni

krediti)

dugovanja dobavljačima

ostale kratkoročne obaveze

(porezi...)

UKUPNA IMOVINA OBAVEZE I VLASTITI KAPITAL

Navedena struktura bilansa stanja pokazuje da deo društvenog bogatstva

kojim upravlja neko preduzeće ima dva ekonomsko-pravna vida: u prvom se

sagledavaju pozitivni delovi ovog bogatstva, odnosno aktiva ili imovina preduzeća,

a drugi vid predstavljaju njegovi negativni delovi, odnosno pasiva ili obaveze

preduzeća. Razlika između ukupne imovine preduzeća i ukupnih obaveza je neto

imovina preduzeća. U literaturi se inače koriste razni sinonimi za neto imovinu

preduzeća, kao: neto vrednost preduzeća, kapital i rezerve, sopstveni kapital ili

poslovni fond. Sve su to značajne kategorije koje govore o stvarnoj ekonomskoj

snazi nekog preduzeća koje može biti predmet kupovine/prodaje, na berzi,

aukcijama, preuzimanjem (akvizicijama) itd.

Preduzeće kao osnovni organizacioni oblik profitne organizacije

119

U operativnom smislu aktiva se deli na tzv. osnovna sredstva (stvari, prava,

novac, zemljište, zgrade, mašine, oprema, tarnsportna sredstva, krupni inventar,

alati, stado, dugogodišnji zasadi itd.) i obrtna sredstva (stvari manje vrednosti, sitan

inventar, gotovina, materijal, gotovi i nedovršeni proizvodi, potraživanja od kupaca

itd.).

Ne samo tehnološki, već naročito ekonomski i knjigovodstveno, zanimljiv je

način kako se u reprodukciji ponašaju osnovna i obrtna sredstva. Tako npr. sredstva

za rad se u toku reprodukcije troše tako što prenose deo po deo svoje vrednosti na

novi proizvod. Taj proces se naziva amortizacija. Ona ima dva osnovna aspekta:

1. fizičko trošenje, koje se ispoljava kao funkcionalno (operativno)

trošenje; kao fizičko starenje (prirodno trošenje) ili kao oštećenje

sredstava (lom,kvar) i

2. ekonomsko trošenje, odnosno faktičko zastarevanje usled napretka

nauke i tehnologije i promena na tržištu. Ovo se ponekad naziva i

“moralno zastarevanje”

U praksi postoje dva sistema obračuna amortizacije - vremenski i

funkcionalni. Vremenski sistem obračuna amortizacije polazi od pretpostavke da će se

sredstva za rad istrošiti posle određenog vremena, bez obzira na to u kojoj se

meri koriste, tj. nezavisno od stepena korišćenja kapaciteta. Visina otpisa je funkcija

prosečnog veka trajanja sredstava za rad. U tom smislu razlikujemo proporcionalni,

progresivni, degresivni i kumulativni sistem amortizacije.

Funkcionalni sistem amortizacije se zasniva na obračunu amortizacije u

zavisnoti od stepena korišćenja stalnog sredstva, a osnova mu je učinak (obavljeni

zadatak ili izvedena funkcija). Otpis se vrši srazmerno upotrebi stalnih sredstava, a

primenjuje se za stalna sredstva kod kojih je moguće utvrditi zavisnost korišćenja i

inteziteta upotrebe kao što su kamioni, lokomotive, patenti, licence itd.

Kada je reč o obrtnim sredstvima, njihova bitna karakteristika je u tome da

ona ulaskom u proces reprodukcije ne zadržavaju svoj prvobitni oblik, već se

neprestano obrću, menjajući se i pretvarajući iz jednog pojavnog oblika u drugi.

Opšti pojavni oblici obrtnih sredstava su: stvari, prava i novac. U stvari ubrajamo:

sirovine i ostali materijal za proizvodnju; nedovršene proizvode i poluproizvode;

zalihe gotovih proizvoda; sitan inventar i sitnu ambalažu: sredstva za rad vrednosti

ispod zakonski propisane odnosno veka trajanja koji je kraći od godinu dana. Što se

tiče prava tu ulaze potraživanja za obrtna sredstva (npr. od kupaca), kao i licence

koje se isplaćuju srazmerno obimu proizvodnje. Novac kao obrtno sredstvo jeste

gotovina, žiralni novac na žiro računu i na drugim računima koji su namenjeni za

nabavku raznovrsnih sredstava, kao i različite isplate (lični dohoci, tuđe usluge i sl.).

2.3. RIZICI POSLOVANJA

Dobro je poznato da savremeno poslovanje prate razne vrste rizika:

proizvodnog, tržišnog, finansijskog, pravnog itd. Svaki rizik mora biti pokriven

odgovarajućim dohotkom. U prirodi je privrednih subjekata da manje ili više žele da

izbegnu rizik, jer sa nastupanjem rizičnog događaja nastaju štete i gubici u kapitalu

Uvod u ekonomiju

120

ili tekućem prihodu privrednih subjekata. Da bi se motivisali na prihvatanje rizika

mora im se staviti u izgled verovatnoća ostvarivanja prihoda, odnosno profita. Ipak,

od svih vrsta rizika najveći je rizik ne prihvatanje bilo kakvog rizika, dakle

odustajanje od preduzetničkog poduhvata.

Niti u literaturi, kao ni u praksi, ne postoji jedinstvena kategorizacija rizika,

ali postoji više pokušaja podela rizika.15

U donjoj tabeli nabrojane su i opisane opšte

vrste rizika, prema tzv. Zelenoj knjizi britanskog ministarstva finansija (HM

Treasury). Već sam broj od navedenih 30-tak vrsta rizika dovoljno govori koliko

puno izazova stoji pred svakim preduzetničkim poduhvatom i njegovim izvršiocima.

Zbog toga je posebno važno znanje i umeće upravljanja rizicima.

Tabela 10. Opšte vrste rizika

Vrsta rizika

Opis rizika

rizik

raspoloživosti:

rizik da će dobijena usluga kvantitetom biti manja od

ugovorene;

poslovni rizik: rizik da organizacija ne može ispuniti svoje poslovne

obaveze;

rizik građenja: građevina nije završena na vreme, u okviru budžeta i prema

ugovorenoj specifikaciji;

rizik pretakanja: rizik prilagođavanja poduhvata prema potrebi premeštanja

zaposlenih/klijenata s jednog mesta na drugo;

rizik zahteva: zahtev za uslugom ne odgovara planiranoj ili projektovanoj

ili procenjenom nivou usluge;

rizik

projektovanja:

projektant ne može isporučiti uslugu po traženim

karakteristikama i stanadardima kvaliteta:

ekonomski rizik: kada je realizacija poduhvata osetljiva na ekonomske uticaje

(npr. inflacija veća od očekivane);

rizik okoline: priroda poduhvata ima bitan uticaj na neposredno okruženje

i postoji velika verovatnoća prigovora od strane javnosti;

rizik finansiranja: kada su kašnjenja projekta ili promene obima projekta

posledica (ne)raspoloživosti finansijskih sredstava;

pravni rizik: promene zakonodavstava povećavaju troškove;

rizik održavanja: troškovi održavanja imovine premašuju budžet;

rizik korišćenja: troškovi korišćenja premašuju proračun, kvalitet odstupa od

standarda;

rizik planiranja: projekat nije uspešan zbog grešaka i propusta u planiranju;

politički rizik: političke promene koje utiču na poduhvat;

rizik nabavke: nedovoljan kapacitet dobavljača, sporovi između ugovornih

strana:

rizik informacija

o poduhvatu:

kvalitet prikupljenih bitnih informacija u fazi pokretanja

poduhvata može dovesti do neočekivanih problema

rizik reputacije: loš glas učesnika u poduhvatu u percepciji javnosti klijenta;

tehnološki rizik: promene u tehnologiji imaju za rezultat uslugu koja ne

uključuje optimalnu tehnologiju;

rizik obima: stvarni obim varira oko predviđenog

15

Videti opširnije u knjizi S.Pokrajac, D.Tomić, Preduzetništvo, Novi Sad, 2008.

Preduzeće kao osnovni organizacioni oblik profitne organizacije

121

Kao rezultat uspešnog poslovanja vremenom će doći do uvećanja vrednosti

imovine preduzeća, a to znači da neto imovina preduzeća može da premaši ukupni

zbir nominalnih vrednosti akcija. Ova razlika prikazuje se u bilansu stanja kao

rezerve. Postojanje pozitivnog iznosa rezervi ili neto imovine preduzeća iznad

nominalne vrednosti akcija mora da se odrazi na tržišnu cenu akcije koja će porasti

iznad njene nominalne vrednosti. Prodajom takve akcije na berzi njen vlasnik ne

samo da povlači uloženi kapital iz preduzeća nego istovremeno ostvaruje kapitalni

dobitak, jer je njena tržišna cena veća od nominalne vrednosti. Novi vlasnik sa

svojim kapitalom stupa na njegovo mesto i sasvim sigurno se nada da će i on, kao i

prethodni vlasnik, osim uobičajenih dividendi jednog dana moći da prisvoji i

kapitalnu dobit na osnovu daljeg rasta tržišne cene akcija. Međutim, tu postoji

značajan rizik jer umesto dividendi i kapitalnog dobitka mogu nastupiti i tekući i

kapitalni gubici. Ipak, rizik vlasnika kapitala je smanjen mogućnošću prodaje akcija

i njenog pretvaranja u likvidna novčana sredstva.

3. POJAVNI OBLICI PREDUZEĆA

Već je rečeno da je preduzeće institucija (entitet) unutar koje se transformišu

inputi u autpute. Ono se osniva i deluje u konkretnom ekonomskom, pravnom i

uopšte kulturnom okruženju koje je različito u pojedinim zemljama. U čisto

pravnom smislu postoje dva osnovna oblika preduzeća:

1. društva lica i

2. društva kapitala.

Svaka od ovih pravnih formi organizovanja privredne aktivnosti ima i

prednosti i ograničenja koja se tiču imovinske odgovornosti, upravljanja, kao i

pribavljanja novog kapitala. Zbog toga je važno prilagoditi pravnu formu preduzeća

konkurentim uslovima u kojima se realizuje profit kao ciljna funkcija.

Generalno posmatrano, postoje tri osnovna zakonska oblika preduzeća:

inokosna (jednovlasnička), partnerska (ortačka) i akcionarska (korporacije).

Posmatrano brojčano najviše je vlasničkih privatnih preduzeća, ali, već smo istakli,

najveći ekonomski značaj imaju korporacije u okviru društava kapitala.

3.1. DRUŠTVA LICA

3.1.1. Vlasnička preduzeća

U okviru ove vrste preduzeća radi se o preduzećima u kojima postoji jedan

jedini vlasnik preduzeća koji istovremeno donosi sve poslovne odluke. Funkcije

upravljanja i prisvajanja su sjedinjene su u istom licu. Krajnji vlasnik preduzeća je

ujedno i neposredni vlasnik stvari sa kojima preduzeće obavlja svoju poslovnu

aktivnost. Prednosti ovakve organizacije preduzeća su da vlasnik zadržava punu

vlasničku i poslovnu kontrolu nad preduzećem i da se ova preduzeća relativno brzo i

Uvod u ekonomiju

122

lako osnivaju. Vlasnik je, takođe, neposredno nagrađen za ličnu inicijativu,

preduzimljivost i uspešnost u poslovanju.

Ipak, postoje i loše strane ovakvog oblika privrednog organizovanja. Pre

svega, vlasnik uglavnom teško dolazi do novog kapitala neophodnog za proširivanje

privredne aktivnosti, jer zajam predstavlja osnovni oblik finansiranja investicija.

Vlasnici zajmovnog kapitala nemaju kontrolu nad njegovom upotrebom i zato

zahtevaju relativno visoke garancije (hipoteke, razne zaloge i slično) što veliki broj

vlasnika preduzeća ne može da ispuni. Na drugoj strani, vlasnik preduzeća

neograničeno odgovara svom svojom imovinom za obaveze preduzeća.

Krupan nedostatak ovakvih preduzeća proističe i iz činjenice da ona imaju

relativno slabu razvijenu inovativnu i istraživačku funkciju, što ih čini nedovljno

konkurentnim. Zbog svega, jasno je zašto se vlasnička preduzeća osnivaju samo u

određenim delatnostima, kao što je poljoprivreda, trgovina, ugostiteljstvo, zanatstvo

i komercijalne usluge, gde ne treba velika količina početnog kapitala, gde je niska

tehnološka opremljenost i gde su lične sposobnosti preduzetnika presudne.

3.1.2. Ortakluk

U ovom obliku preduzeća dolazi do udruživanja imovina više pojedinačnih

lica koji saglasno donose poslovne odluke, upravljaju preduzećem i dele profit.

Predmet udruživanja osim novčane imovine mogu biti i stvari, prava, rad ili usluge

što se sve, takođe, obračunava i izražava u novcu. Ovaj oblik preduzeća omogućava

formiranje veće mase kapitala, ali je on još uvek nedovoljan za finansiranje

delatnosti većih razmera. U svetu se obično ortakluci obrazuju kod profesionalnih

delatnosti (lekari, pravnici, konsultanti) kod kojih su lične sposobnosti i kvalifikacije

ortaka važnije od količine kapitala kojim raspolažu. To su prednosti ortačkog

društva.

Međutim, postoje i njegovi nedostaci. Oni se prvenstveno odnose na

donošenje zajedničkih odluka što je često dugotrajan, skup i mukotrpan posao.

U pogledu imovinske odgovornosti, pojedinačni vlasnici udruženi u

ortačko preduzeće u celini svojom imovinom odgovaraju za njegove obaveze. U

tom smislu još je više povećan pojedinačni rizik, jer sada svaki ortak svojom

imovinom u celini odgovara za dugove ortačkog preduzeća. Zato je uvek

delikatno pronaći “pravog” ortaka, a i kada se to desi svaki od njih ima

(ne)skrivenu želju da se što pre osamostali. Zakoni većine zemalja ne

dozvoljavaju da partneri prodaju svoj udeo osobi izvan partnerstva, osim ako na

to ne pristanu ostali partneri. U slučaju potpune nesaglasnosti ortaka partnerstvo

se likvidira.

Osim klasičnog ortakluka postoje i tzv. komanditna društva (engl.

limited partnership) kao privredna društva u koja se udružuju dva ili više lica

radi zajedničkog poslovanja. S obzirom na odgovornost i prava članova društva

postoje dve vrste članova: komplementari i komanditori.

Komplementari za obaveze društva odgovaraju solidarno i neograničeno

celom svojom imovinom, a komanditori za obaveze društva odgovaraju samo do

visine imovinskog uloga u društvu. Komanditno društvo pripada društvima lica.

Preduzeće kao osnovni organizacioni oblik profitne organizacije

123

Njime upravljaju komplementari, a poslovodnu funkciju obavlja jedna osoba, tj.

jedan od komplementara.

3.2. DRUŠTVA KAPITALA

Društva kapitala su akcionarska društva i društva sa ograničenom

odgovornošću.

3.2.1. Društva sa ograničenom odgovornošću

Društvo sa ograničenom odgovornošću je takvo društvo u kome svaki od

ulagača učestvuje sa određenim ulogom. Ulozi ne moraju biti jednaki i mogu se

sastojati iz novca, stvari i materijalnih prava. Društvo za svoje obaveze odgovara

celokupnom uloženom imovinom, ali članovi društva ne odgovaraju svojom

imovinom za obaveze društva. Članovi društva snose rizik za poslovanje društva

samo do visine svog uloga.

Ulagači mogu slobodno raspolagati svojim ulozima. Oni mogu potpuno

slobodno da prenose uloge između sebe, a ako žele da ih prodaju nekom licu izvan

društva, ostali članovi društva imaju pravo preče kupovine. Moguće je naknadno

povećati kapital društva izmenom ugovora o osnivanju, a članovi društva imaju

pravo preče kupovine novih udela.

Organi društva su direktor, upravni odbor, nadzorni odbor i skupština

društva.

3.2.2. Akcionarsko društvo (kompanija, korporacija)

O ovom tipo privrednih društava već smo nešto rekli, ali imajući u vidu

njihov značaj, moć i uticaj u savremenoj privredi, potrebno je reći još nekoliko

činjenica.

Svoje poreklo akcionarska društva ili korporacije vuku još iz vremena

dinastije Tjudor u Engleskoj kada je naglo počela da se razvija prekomorska

trgovina. Umesto da jedno lice poseduje ceo trgovački brod i snosi sav rizik, više

lica je kupovalo udele u kompaniji osnovanoj s ciljem da finansira spoljnu trgovinu.

Akcionarsko društvo kao pravno lice jeste privatni vlasnik svih stvari koje služe za

obavljanje poslovne aktivnosti, kao i nosilac potraživanja koja ulaze u njegovu

imovinu. Akcionari kao krajnji vlasnici preduzeća nemaju pravo neposrednog

upravljanja ili raspolaganja imovinom preduzeća. Ali, oni time nisu isključeni od

posrednog uticaja na poslovnu politiku preduzeća preko vršenja kontrole nad radom

direktora i upravnog odbora koji neposredno upravljaju preduzećem i njegovom

imovinom. Na strani prisvajanja akcionari zadržavaju sva svoja stvarna i obligaciona

prava. Pravo svojine na akcijama kao hartijama od vrednosti mogu da realizuju na

odgovarajućoj berzi. Pravo potraživanja dividendi realizuju u neposrednom odnosu

sa preduzećem. Dividende predstavljaju udele akcionara u dobiti akcionarskog

Uvod u ekonomiju

124

društva. Njihova visina i uplata zavisi od ostvarene dobiti preduzeća. Finansijski

izveštaj kojim se to utvrđuje predstavlja bilans uspeha preduzeća.

Iako je u korporaciji izvršeno odvajanje neposredne funkcije upravljanja

od vlasničke funkcije prisvajanja dividendi to ne znači da je prekinuta kontrola

vlasnika nad svojim uloženim kapitalom. Sada, umesto neposrednog nadzora nad

radom preduzeća, akcionari ostvaruju svoju kontrolu posredstvom tržišta akcija.

Vlasnicima akcionarskog kapitala je dovoljno da prate kretanje te cene i da dobiju

sve neophodne informacije o kvalitetu rada direktora u njihovom akcionarskom

društvu. Nepovoljno kretanje cena akcija pokreće deoničare na akciju radi

promene poslovne politike preduzeća ili, čak, promene njenog upravnog odbora i

direktora (menadžera).

Akcionarska društva se dele na otvorena i zatvorena akcionarska društva.

Zatvorena akcionarska društva (privatne kompanije po terminologiji engleskog

prava) ne iznose svoje akcije na javnu prodaju, niko nema ulog veći od polovine

kapitala, direktori imaju ovlašćenje da odbiju da daju saglasnost na promet akcija,

ne postoji upravni odbor i niko izvan kompanije ne može da utiče na njenu

poslovnu politiku. Otvorena akcionarska društva (javne kompanije) izlažu svoje

akcije na javnu prodaju, njihove akcije se kotiraju na berzama. Ovaj promet

(kupovina i prodaja) akcija vrši se preko brokera i dilera kao berzanskih

posrednika.

Brokeri obavljaju berzanske poslove u svoje ime za tuđ račun, tj. račun

nalogodavca. Oni ne snose rizik i ne mogu davati garancije za za krajnji ishod

posla. Za svoje posredovanje naplaćuju proviziju (brokeražu). Dileri su takođe

berzanski posrednici ali imaju ovlašćenja i za promet određenih vrsta proizvoda.

Oni na berzi nastupaju kao principali, tj. trguju u svoje ime i za svoj račun, što

znači da sami snose rizik.

Akcionarsko društvo sredstva za osnivanje i poslovanje pribavlja izdavanjem

akcija. Osnivanje akcionarskog društva može biti simultano i sukcesivno. Prilikom

simulatnog osnivanja prvu emisiju akcija otkupljuju isključivo osnivači bez javnog

poziva za upis i uplatu akcija. Svi osnivači potpisuju ugovor o osnivanju akcionarskog

društva i donose njegov statut. Postoji najmanji iznos kapitala za simultano osnivanje

akcionarskog društva, kao i najveći broj akcionara koji mogu biti osnivači ovakvog

društva. Kod sukcesivnog osnivanja osnivači upisuju jedan deo akcija, a za ostatak se

upućuje javni poziv ili prospekt svim zainteresovanim (društvenim pravnim) licima za

otkup akcija. Visina početnog kapitala mora biti veća nego kod simultanog osnivanja,

ali ne postoji ograničenje u pogledu broja akcionara. U prospektu se nalaze sve

relevantne informacije za osnivanje akcionarskog društva i ono mora imati odobrenje

nadležnog državnog organa za hartije od vrednosti (Komisija za hartije od vrednosti).

Zainteresovana lica prijavljuju svoju nameru za otkup određenog broja akcija

potpisivanjem izjave o upisu akcija. Akcije se uplaćuju u novcu, odnosno ulozi u

akcijama ne mogu biti lični rad i usluge.

Akcije su hartije od vrednosti koje se mogu izdavati na ime i na donosioca.

Akcije mogu biti redovne i prioritetne. Akcije daju svojim vlasnicima pravo na

upravljanje akcionarskim društvom (pravo glasa na skupštinama akcionara

kompanije), pravo na prisvajanje dividendi i pravo svojine na uplaćenom ulogu u

akcionarskom društvu, odnosno na odgovarajući deo likvidacione mase. Prioritetne

Preduzeće kao osnovni organizacioni oblik profitne organizacije

125

akcije daju određene povlastice svojim vlasnicima kao što je pravo prvenstvene

naplate dividendi, po pravilu u unapred određenom procentu, ili pravo prvenstvene

naplate iz likvidacione mase u slučaju likvidacije akcionarskog društva.

Obveznice su dužničke hartije od vednosti sa fiksnom kamatnom stopom koje

se izdaju u cilju prikupljanja kapitala. One su obezbeđene imovinom kompanije, a

vlasnik obveznice je poverilac kompanije kome se plaća kamata pre isplate dividendi.

Za društvena preduzeća je karakteristično to da je njihov kapital u društvenoj

svojini. Iz toga proističu razlike u upravljanju preduzećem i u prisvajanju dividendi u

odnosu na akcionarska društva sa privatnim vlasništvom kapitala.

U korporacijama se sve više razvija unutrašnje preduzetništvo

(intrapreduzetništvo) – proces formiranja malih, relativno autonomnih preduzeća,

odnosno jedinica u okviru korporacije kojima se dodeljuju potrebna sredstva, ljudi i

organizaciona samostalnost kako bi svi pojedinci koji imaju preduzetničke ideje,

talenat i sposobnost, a u velikim sistemima su sputani, mogli realizovati te svoje ideje,

otvaranjem novih firmi u okvirima postojećeg preduzeća. Na taj način korporacija

može sačuvati najtalentovanije i najkreativnije ljude, a takođe može i ravnopravno

konkurisati u pogledu preduzetništva i inovativnosti malim preduzetničkim firmama.

Na kraju, treba reći da korporacije imaju i izvesne slabosti. U samoj osnovi

korporacije nalazi se konflikt između onih koji snose rizik (akcionara) i onih koji tim

rizikom upravljaju (menadžera). Korporacije čine veoma mali procenat od ukupnog

broja preduzeća u privredi neke zemlje, ali po svom ekonomskom potencijalu,

proizvodnji i broju zaposlenih one su noseći deo privrede svake razvijene zemlje.

Korporacije se dele na privatne i javne.

3.2.3. Javno preduzeće

Javno preduzeće jeste državno preduzeće koje proizvodi javna dobra i pruža

javne usluge. U našem pravnom sistemu to su sva preduzeća, bez obzira na oblik

svojine, koja obavljaju svoju delatnost u oblasti od javnog interesa (enegetika,

komunalne usluge, mediji, saobraćaj itd.).

U tom smislu javno preduzeće može da bude i u privatnom vlasništvu, kao i

u državnoj svojini. Zbog postojanja javnog interesa država ima šira prava

intervencije u poslovne odluke preduzeća. Ona, po pravilu, kontroliše politiku cena

javnih preduzeća i postavlja ograničenja u pogledu izbora uprave preduzeća.

Društvo je posebno zainteresovano za rad javnih preduzeća u infrastrukturnim

delatnostima (energetika, saobraćaj), jer od poslovanja ovih velikih proizvodnih

sistema zavisi uredno snabdevanje stanovništva i obavljanje delatnosti u svim

drugim delovima privrede. Budući da država ima obavezu da vodi računa o

stabilnosti celokupnog tržišta, to je njena briga za infrastrukturne delatnosti posao od

javnog interesa.

3.2.4. Holding društvo

Holding društvo (engl. holding company) je pravni subjekt koji trajno

učestvuje u vlasništvu drugih, pravno samostalnih, preduzeća. U širem značenju to

Uvod u ekonomiju

126

je društvo koje je u druga društva uložilo svoj kapital, tako da drži sve ili većinu

deonica (odnosno udela) tih društava, što mu omogućava da upravlja njima i stiče

profit nastao njihovim poslovanjem (proporcionalno visini svoga udela u tim

društvima). U užem značenju holding je društvo čija se osnovna poslovna delatnost

sastoji u osnivanju, finansiranju i upravljanju drugim društvima. Sedište takvih

holdinških društava je najčešće u tzv. poreskim oazama, tj. državama (npr. Sejšelska

ostrva, Lihtenštajn, Luksemburg, Andora itd.) koje im pružaju izuzetne poreske

olakšice.

Inače, u poslovnim finansijama holding društvo označava društvo koje je

osnovano sa svrhom investiranja u vrednosne papire drugih društava i održavanja

nadzora nad tim društvima. Inače, holding je nastao u proizvodnim preduzećima

Amerike krajem 19. st. s ciljem da poseduje odnosno “drži” (engl. hold) deonice

drugih preduzeća (subsidiary company) i to u onom obimu koji mu omogućava

nadzor i upravljanje nad tim preduzećima. Kontrolni paket deonica je iznad 50%, ali

može biti i manje.

Kada se imovina holdinga sastoji isključivo od deonica drugih preduzeća tada

je reč je o čistom holding društvu. Ako društvo ima i druge delatnosti, to je mešovito

holding društvo. Ako je cilj holding društva vlasništvo industrijskog karaktera, reč je o

industrijskom holding društvu. Međutim, ako je holding društvu cilj samo ulaganje

sredstava, tu je reč o finansijskom holding društvu. To su, zapravo, društva koja

svojim osnovnim kapitalom učestvuju u osnovnom kapitalu drugog društva, koje opet

može učestvovati delom svoje aktive u osnovnom kapitalu trećih društava, itd. Na taj

način holding društvo ima uticaj na poslovanje svih tih društava (sestrinska društva,

društva-kćeri, društva-unuke) koja su pravno samostalna, ali ekonomski zavisna od

holdinga. Tako se oblikuju mreže od nekoliko desetaka (u nekim slučajevima i više od

stotinu) preduzeća koje kontroliše jedna interesna grupa. U međunarodnom

marketingu takve se mreže nazivaju grupe preduzeća (grupe društava). Matično

preduzeće u grupi (engl. parent company) može biti društvo s ograničenom

odgovornošću ili komanditno društvo s deonicama. Međutim, uobičajeno je u svetu da

matično preduzeće u grupi bude deoničko društvo.

3.3. MALO PREDUZEĆE

Malo preduzeće je specifičan pojavni oblik privrednog društva koji

zaslužuje posebnu analitičku pažnju, ne samo zbog svoje veličine.

O malim preduzećima se mogu čuti i pročitati najrazličitije informacije,

počev od potpunog potcenjivnja njihove uloge i značaja, pa sve do krajnje

neutemeljenih glorifikacija o tome kako su ona jedini i siguran put ekonomske

renesanse i razvoja svakog društva. Već ta činjenica o protivrečnim stavovima o

jednoj realno prisutnoj fenomenologiji dovoljan je razlog da o njima iznesemo neka

osnovna saznanja.

Teorijska i metodološka neslaganja oko malih preduzeća nastaju već

povodom njihove definicije, odnosno klasifikacije. Pri tome se koristi više

kriterijuma za njihovo razlikovanje u odnosu na velika preduzeća.

Preduzeće kao osnovni organizacioni oblik profitne organizacije

127

Prvi kriterijumi su kvantitativni i tu se posebno polazi od: bilansa uspeha;

obima prihoda i proseka zaposlenih.

Drugi kriterijim je kriterijum osnivanja preduzeća pri čemu se posmatraju

dve osnovne grupe malih (i srednjih) preduzeća. Osnivanje prve grupe potaknuto

je činiocima na strani ponude (supply driven), dok drugu grupu čine preduzeća čije

osnivanje je potaknuto činiocima na strani tražnje (demand driven). Treba reći da

mala i srednja preduzeća osnovana pod uticajem ponude predstavljaju osnovu za

relativno nekvalitetan razvoj. U stvari, takva preduzeća posledica su neuspeha

privrede neke zemlje i javljaju se u doba recesije. Kao osnovni motiv za osnivanje

tih preduzeća navodi se nezaposlenost, što ne treba da bude najvažniji uzrok

njihovog osnivanja. Uzrok primarno treba da izvire iz potrebe da se realizuje neka

dobra poslovna ideja. U protivnom (a tako se upravo čini kod nas) imaćemo nagli

porast broja malih preduzeća da bi se povećala zaposlenost (meka ili soft

employment), a da se uopšte ne zna da li taj veliki broj malih i mikro-preduzeća

uopšte ima ekonomsku perspektivu. Zbog toga se može doći u paradoksalnu

situaciju da nakon izvesnog vremena i njih neko (država) treba sanirati, što za

neka preduzeća može biti neostvarljivo, jer su rođena kao “mrtva”, tj. bez zdravog

poslovnog cilja, vizije i strategije. Znači, porast broja takvih preduzeća i

ekspanzija takvog oblika zaposlenosti odraz je, zapravo, razvojnog neuspeha i

ekonomske stagnacije neke zemlje, a ne njenog prosperiteta.

Treći kriterijum definisanja malih preduzeća čini zapravo grupa

kvalitativnih kriterijuma kao što su: oblik vlasništva, kvaliteta organizacijske

strukture, adaptabilnost poslovnog programa. Ovi kriterijumi polaze od toga da se

mala i srednja preduzeća uvek nalaze u privatnom vlasništvu i da vlasnik

preduzeća suštinski učestvuje u upravljanju preduzećem. Takođe, oni polaze od

toga da se finansiranje malih i srednjih preduzeća ne odvija preko tržišta kapitala.

U teoriji, u zakonodavstvu i u ekonomskoj praksi odomaćila se tzv.

trostepena podela preduzeća na: mala, srednja i velika. U definisanju malih, srednjih

i velikih preduzeća u Evropi i svetu veoma je teško pronaći jedinstvenu definicju.

Razlog tome je što različite zemlje imaju sopstvenu predstavu i definicju tih

preduzeća. Bez obzira na to ipak postoje neki osnovni kriterijumi na osnovu kojih se

mala i srednja preduzeća klasifikuju i razlikuju od velikih. U većini zemalja uzimaju

se u obzir najmanje tri osnovna kvantitativna kriterijuma:

godišnji prosek zaposlenih

zbir bilansa nakon odbitka gubitaka

godišnji prihod od prodaje.

Zanimljivo je ukazati na jedan pokušaj definisanja malih preduzeća od

strane Observatorije za evropska mala i srednja preduzeća (Observatory of European

Small and Midsize Businesses), inače savetodavnog tela Evropske Unije, osnovanog

1992. godine. Ova ustanova određuje mala i srednja preduzeća isključivo prema

broju zaposlenih.

Po tom kriterijumu tržište je bilo podeljeno na sledeće segmente:

mikro preduzeća s manje od 10 zaposlenih,

mala preduzeća koja broje između 10 i 49 zaposlenih,

srednja preduzeća koja broje između 50 i 249 zaposlenih.

Uvod u ekonomiju

128

U međuvremenu, došlo je do promene kriterijuma za određivanje

veličine preduzeća, a to znači i same definicije malih i srednjih preduzeća.

Kriterijum broja zaposlenih u novoj je definiciji ostao nepromenjen, ali je

značajnije povećan finansijski prag, i to zbog uticaja inflacije u periodu 1996-

2003, kao i povećane produktivnosti rada. Na taj način došlo se do novih

kriterijuma prema kojima je utvrđena je sledeća kategorizacija preduzeća:

Mikro preduzeća: (u 1996. god. nije postojao pojam mikro

preduzeća): broj zaposlenih: manje od 10 zaposlenih; finansijski kriterijum: od

2 do 10 miliona € prihoda i/ili do 2 miliona € bilansne imovine.

Malo preduzeće: broj zaposlenih: manje od 50 zaposlenih; finansijski

kriterijum: od 10 do 50 miliona € prihoda (u staroj definiciji 7 miliona €) ili do

10 miliona € bilansne imovine (u staroj definiciji 5 miliona €).

Srednje preduzeće: broj zaposlenih: manje od 250 zaposlenih;

finansijski kriterijum: od 50 do 250 miliona € prihoda (u staroj definiciji 40

miliona €) ili do 43 miliona € bilansne imovine (u staroj definiciji 27 miliona €).

3.3.1. Karakteristike malih preduzeća

Kao najvažnije karakteristike malih preduzeća mogu se izdvojiti

sledeće:

Mala preduzeća zadovoljavaju onaj deo tražnje za robom i

uslugama koje velika preduzeća teško mogu podmiriti. Male

jedinice, zapravo, nadopunjuju prazan tržišni prostor u

podmirivanju raznovrsnih potreba za robom i uslugama.

Mala preduzeća zbog svoje veličine mnogo su fleksibilnija, što im

omogućuje vrlo elastičnu ponudu i brzo prilagođavanje kretanjima

tražnje na tržištu, te brzo i agilno prilagođavanje novonastalim

uslovima.

Mala preduzeća traže relativno univerzalni tip radnika i opreme

koji mogu obavljati raznorodne poslove u procesu proizvodnje.

Naime, u malim preduzećima pojedini radnici treba da obavljaju

više poslova odjednom, a takve je često teško pronaći.

Tehnološki proces u malim preduzećima obeležava relativno visok

stepen zamenjivosti radnih resursa i sredstava za rad što proizlazi

iz karakteristika tehnologije. Mala preduzeća pokazuju veću

spremnost da staru tehnologiju zamene novom i da tu zamenu brže

obavljaju.

Mala preduzeća pružaju šire mogućnosti inovativnosti i uvođenja

novih tehnoloških rešenja i bržu primenu novih znanja i poslovnih

modela u svakodnevnom poslovanju.

Ekonomska samostalnost i spremnost na snošenje rizika u poslovanju

podstiče mala preduzeća da se elastično povezuju i umrežavaju radi

ostvarivanja uspešnijeg zajedničkog poslovanja, ali i lakšeg snošenja rizika.

Preduzeće kao osnovni organizacioni oblik profitne organizacije

129

3.3.2. Prednosti i nedostaci malih preduzeća

Kao prednosti malih preduzeća mogu se izdvojiti sledeće njihove

karakteristike:

Nezavisnost – pokretanje malog preduzeća preduzetnicima omogućava

gotovo u potpunosti autonomno delovanje. Međutim, taj veliki stepen

autonomnosti prati velika odgovornost za uspešno poslovanje.

Odgovornost za uspeh po pravilu preuzima preduzetnik osnivač malog

preduzeća.

Tržišna prilagodljivost – mala su preduzeća, za razliku od srednjih i

velikih, zbog svoje veličine u mogućnosti da se brzo prilagode tržišnim

promenama i novonastalim prilikama, te bez većih potresa mogu svoju

delatnost preorijentisati u skladu sa zahtevima potrošača u pogledu

kvaliteta, količine, dizajna i sl.

Mogućnost ostvarenja finansijskog uspeha – jedan od važnijih razloga

osnivanja malog preduzeća je mogućnost ostvarenja bitno veće zarade u

samostalnom poslu od one koju je preduzetnik mogao ostvariti kao

zaposlen u nekoj kompaniji.

Sigurnost posla – kad preduzetnik osnuje malo preduzeće, sigurnost

posla mu je zagarantovana sve dok pozitivno posluje. Prednost je i u

tome što je vlasnik istovremeno i menadžer koji sam odlučuje kada će,

koliko i do kada raditi.

Porodično zapošljavanje – jedna od prednosti je mogućnost

zapošljavanja članova sopstvene porodice. Prenošenje iskustva “s oca

na sina” omogućava stvaranje tradicije porodičnog posla; tako npr.

pojedina mala preduzeća u Srbiji imaju veoma dugu tradiciju. Saradnja

članova porodice pozitivno deluje na moral zaposlenih jer vlada veliko

međusobno razumevanje i poštovanje.

Izazov – kod vlasnika/preduzetnika je snažno razvijena potreba za

samoaktualizacijom, odnosno svest o mogućnosti ostvarenja velikog

uspeha, ali su svesni i rizika pri izgradnji samostalne poslovne karijere.

Uživaju u osećaju samostalnog razvoja te smatraju kako su sami

odgovorni za uspeh ili neuspeh. Ta spoznaja pruža im veliku psihološku

satisfakciju i zadovoljstvo.

Najvažniji nedostaci malih preduzeća su:

Porast odgovornosti – širok raspon odlučivanja koji ima preduzetnik u

malom preduzeću, u velikoj meri povećava odgovornost za poslovni

uspeh. Vlasnik preduzetnik često istovremeno obavlja ulogu izvođača,

menadžera, knjigovođe, prodavca, marketinškog stručnjaka i dr., pa je

zbog toga sam potpuno odgovoran za svoj poslovni uspeh.

Mogućnost propasti – vlasnik preduzetnik donosi brojne manje ili više

efikasne odluke. Međutim, rizik propadanja je velik jer preduzetnik

raspolaže oskudnim finansijskim i kapitalnim resursima pa ima malu

mogućnost ublaživanja nesupelih poslovnih poteza. Zbog toga broj

loših ili pogrešnih poslovnih odluka treba svesti na minimum. Takođe,

Uvod u ekonomiju

130

bez obzira na zalaganje i kvalitetno odlučivanje preduzetnika,

ekonomska recesija ili kriza mogu pogubno uticati na poslovanje malih

preduzeća. Tome treba dodati i prirodne nepogode koje, bez obzira na

osiguranje i naknadu štete, mogu naneti nesagledivu štetu poslovanju

malih preduzeća. Takođe, poznato je kako je znatan broj bankrota

prouzrokovan menadžerskim neiskustvom i nestručnošću.

Podložnost fluktuacijama na tržištu – mala preduzeća puno teže

podnose sezonske ili druge oscilacije u prodaji. Tako npr. za mala

trgovinska preduzeća Božić i novogodišnji praznici su posebno

profitabilni. Međutim, već u januaru su suočeni sa znatnim opadanjem

prodaje pa se moraju dobro pripremiti za takva razdoblja i precizno

isplanirati svoj novčani tok .

Zavisnost od konkurencije – uprkos vrlo uspešnom početku, uspeh

malog preduzeća naglo može narušiti pojava konkurencije u okruženju.

To je vrlo izraženo npr. u trgovini ili ugostiteljstvu, gde vlasnik male

prodavnice ili restorana može biti primoran na borbu za opstanak s

velikim lancima brze hrane (fast food) u svojoj neposrednoj blizini; u

trgovini na malo, gde su mali dućani, na Balkanu, postali inferiorni

velikim trgovačkim lancima.

Finansijska slabost – bez obzira na uspešno upravljanje finansijskim

sredstvima mala su preduzeća podložnija finansijskim krizama i

nelikvidnosti. Zbog toga su, kako bi brže prikupila novac, prisiljena

prodavati svoje proizvode i usluge po nižim cenama ili uzimati

nepovoljne kredite na tržištu što vrlo često rezultuje propašću malog

preduzeća pa čak dovodi i do gubitka lične imovine preduzetnika.

Nedostatak znanja i stručnosti - mala preduzeća, zbog svojih

ograničenih finansijskih mogućnosti, obično oskudevaju kvalitetnim

stručnjacima specijalizovanim za pojedinačne preduzetničke funkcije.

Takođe, mala preduzeća su zbog finansijskih ograničenja prisiljena

racionalizovati troškove dodatnog obrazovanja i treninga zaposlenih.

3.3.3. Virtuelne organizacije

Prethodni prikaz pojavnih oblika privrednog organizovanja daje dovoljno

argumenata da se zaključi da je problematika organizovanja privrede veoma važna

oblast u ukupnom ekonomskom životu jednog društva, zbog čega smo joj posvetili

nešto veću pažnju. U tom smislu posebno je važan segment malih i srednjih

preduzeća. O tome svedoče i aktivnosti u Evropi i drugim razvijenim delovima

sveta. Tako npr. u mnogim važnim dokumentima Evropske Unije često se ponavlja

stav da su mala preduzeća bazični oslonac evropske privrede. Takođe, smatra se da

su ona glavni izvor zaposlenja i da u njima nastaju mnoge poslovne i tehnološke

ideje. A u najnovijim nastojanjima Evrope da poveća svoju konkurentnost čuju se

zalaganja za uvođenje nove ekonomije (zasnovane na znanju i informatičkim

tehnologijama) za koju se, opet, kaže da će uspeti samo ukoliko se mala preduzeća

stave na vrh lestvice prioriteta.

Preduzeće kao osnovni organizacioni oblik profitne organizacije

131

Ipak, videli smo da su mala preduzeća veoma osetljiva na promene u

poslovnom okruženju. Posebno ih pogađa tekuća recesija, nedovoljan istraživačko-

razvojni rad, nedostatak obrtnog kapitala, pad tražnje i dr., ali se veruje da će među

prvima doživeti procvat kada prestane recesija i kada se ukinu birokratske prepreke i

omogući im se lakši pristup tržištu kapitala.

Brz razvoj savremene informatičke i telekomunikacione tehnologije

poslednjih godina omogućio je pojavu jedne potpuno nove forme i modela

poslovnog povezivanja i organizovanja, odnosno stvaranja organizacija bez granica,

tzv. virtuelnih organizacija koje nemaju ni klasičnu čvrstu organizacionu strukturu,

ni fizički prostor svog delovanja. One se sastoje od umreženih radnika, timova i

grupa koji putem računara razmenjuju informacije i znanje kroz komunikacione

mreže (intranet i internet). U tom smislu virtuelna organizacija je potpuna suprotnost

vertikalno integrisanom preduzeću. Kao savez preduzeća virtuelna organizacija ima

tzv. sržni program delovanja (core business) u kojem treba da bude vodeća, tj. bolja

od svih konkurenata. Da bi to trajno obezbedile virtuelne organizacije kao lideri

mreže, se snažno oslanjaju na eksterno snabdevanje (outsourcing) od takođe

najboljih snabdevača, odnosno lidera u svojem delu mreže. Na taj način se ostvaruje

maksimalna izvrsnost i velika brzina u ponudi i isporuci najkvalitetnijih proizvoda,

što su danas najvažniji faktori konkurentnosti. Sve se dešava na najširem globalnom

planu, čime se postiže i željena globalizacija poslovanja.

Inače, termin “virtualna korporacija” (engl. virtual corporation) u stručnu

literaturu uveden je godine 1992. (W. H. Davidow i M. S. Malone). Njihova knjiga

“Virtuelna korporacija: strukturiranje i revitalizacija korporacije za 21. stoleće”

izazvala je veliku pažnju i podstakla je brojna teoretska i praktična istraživanja na

tom novom području. Prema njihovom mišljenju virtuelna korporacija je

multinacionalno preduzeće čije se delovanje zasniva na saradnji između poslovnih

jedinica vlastitog preduzeća, ali i dobavljača, kupaca, istraživača i drugih spoljnih

stejkholdera. Brojni drugi autori ponudili su i drugačija tumačenja i definicije, ali

svi su ipak saglasni da će dalji razvoj informaciono-telekomunikacione tehnologije

ubrzati proces virtuelnog poslovanja i organizovanja. Danas je veoma rašireno

mišljenje da je virtualizacija nešto više od pukog elektronskog umrežavanja

postojećih organizacionih jedinica i da virtuelna organizacija ima originalne

karakteristike i načela organizacije preduzeća.

133

VI

TRŽIŠTE I NOVAC

1. ROBA, NOVAC, CENA

Već je ranije objašnjeno da su ključne kategorije tržišne privrede roba i

novac. Sada ćemo se samo podsetiti nekih osnovnih definicija. Tako npr.:

Roba je proizvod ljudskog rada namenjen razmeni, dakle nekom

drugom, budućem vlasniku. Osim što u sebi sadrži vrednost kao meru

opredmećenog tekućeg i minulog rada (prenetu vrednost sredstava za proizvodnju:

mašina, zgrada, materijala, energije itd.) roba mora da ima svojstvo upotrebne

vrednosti (korisnosti) za svog budućeg vlasnika. Na tržištu se kupuje upotrebna

vrednost, a plaća cena robe kao novčani izraz njene vrednosti.

Pojavi novca prethodila je duga istorija razmenskih odnosa, od naturalne

razmene (trampe) robe A za robu B, preko izdvajanja nekih proizvoda koji su se

počeli više ceniti (npr. koža, stoka, retki metali itd.) zbog čega su korišćeni kao opšti

ekvivalenti kojim se mere vrednosti svih ostalih roba, sve do izdvajanja robe opšteg

ekvivalenta (npr. stakla, srebra, zlata itd.) koji zadobija karakteristike novca.

Znači, novac je posebna vrsta robe kojom se mere vrednosti svih ostalih

roba, a koju društvo (lokalno, nacionalno, međunarodno) prihvata kao opšti

ekvivalent svih drugih roba.

Već smo istakli da sve ekonomske procese možemo podeliti na:

1. tokove roba ili realnu ekonomiju

2. tokove novca ili monetarnu ekonomiju.

Realna ekonomija se izražava i meri u količinama proizvedenog ili

prirodnog bogatstva (tone nafte, broj automobila itd.), zatim u broju zaposlenih

radnika, u količini instaliranih proizvodnih kapaciteta i slično. Novčana ili

monetarna ekonomija izražava se u količini i kretanju novca (plate, rente, kamate,

novčana masa, depoziti itd.). Realnu ekonomiju kontrolišu preduzeća i građani, a

monetarna ekonomija je pod nadzorom centralne monetarne vlasti koja ima

monopol na emisiju novca i regulaciju novčanih tokova.

Odnos realne i monetarne ekonomije je veoma složeno i važno pitanje.

Novčana ekonomija izvire iz realne, ali monetarna ekonomija ima niz specifičnosti,

relativnu samostalnost i povratni uticaj na realnu ekonomiju. Regulacija novčanog

dela ekonomije koristi se kao instrument stabilizacije ili destabilizacije celokupnog

ekonomskog sistema.

Novac je, dakle, stvar koja (snagom običaja ili po državno-zakonskoj

regulaciji) služi kao opšteprihvaćeno sredstvo razmene roba i kao opšteprihvaćeno

sredstvo plaćanja svih privatnih i javnih dugova. U opštem smislu, novac ima

sledeće funkcije:

kao merilo vrednosti svih drugih roba; zatim

kao sredstvo razmene roba;

kao sredstvo plaćanja svih privatnih i javnih dugova;

kao sredstvo štednje;

Uvod u ekonomiju

134

kao oblik u kojem se drži i čuva jedan deo ukupne imovine (sredstvo

tezauracije);

kao međunarodno sredstvo plaćanja (svetski novac), ako je priznat i

konvertibilan (razmenjiv) u međunarodnoj trgovini.

Ekonomska istorija poznaje razne vrste novca. Razdoblje trampe (razmena

robe za robu) zamenjeno je razdobljem robnog novca u u kojemu su ulogu opšteg

ekvivalenta imale neke retke robe, npr. školjke, vino, srebro, zlato i slično. Posle

robnog pojavio se metalni novac koji je, u raznim oblicima, kovan iz plemenitih i

drugih metala. Potkraj 17. i početkom 18. veka pojavio se papirni novac, koji nema

svoju vlastitu vrednost kao roba, nego samo simboličku vrednost, tj. traži se i

poseduje samo radi roba koje se s njima mogu kupiti. Savremene vrste novca (u

obliku papirnih novčanica, kovanog novca, čekova i slično) nemaju svoju unutrašnju

vrednost (ko robe), nego samo simbolički i deklarativno predstavljaju novac koji se,

radi toga, naziva još i fiat novac ili fiducijarni novac (tal. Fiat/fijat/ = Neka tako

bude! Neka se primeni!; lat. fiducija = poverenje).

Država kao legalni i legitimni nosilac javne vlasti ima monopol da

proglašava novčanu jedinicu i njene funkcije. Građani koji imaju poverenje u takvu

odluku i moć države prihvataju tu stvar za novac i pomoću nje obavljaju razmenu

roba i plaćanje dugova, sve dok takav (simbolički) novac ne izgubi (na primer u

kriznim inflacijskim situacijama) funkciju mere vrednosti i merila cena. Tada

građani obično nemaju više poverenja u monetarnu vlast pa funkcije novca počinju

obavljati neke druge robe ili strane (stabilne i konvertibilne) valute, odnosno devize.

Novac se na tržištu pojavljuje u više oblika. Veoma čest oblik novca jeste

gotovina ili efektivni novac (u obliku metalnog ili papirnog novca koji emituje

centralna banka neke države) te depozitni (bankarski ili žiralni) novac koji se

pojavljuje u obliku depozita (uloga novca u banku), čekova i potraživanja na

računima u bankama. Bankarski novac nema materijalni oblik, ali se (na zahtev

vlasnika) može pretvarati u gotovinu i materijalizirati. U najnovije vreme masovno

se širi tzv. elektronski ili digitalni novac. Razvijaju se razni finansijski telematički

servisi, tele-bankarstvo itd. Takođe, u platnom prometu i na tržištu novca pojavljuju

se (pogotovo u vreme restriktivne monetarne politike) razni supstituti (surogati)

novca u obliku bonova, menica, čekova, državnih obveznica i ostalih vrednosnih

papira. Oni obavljaju prometnu i platežnu funkciju novca i tako nadoknađuju

manjak transakcijskog novca.

Osim navedenih kategorija u ekonomskoj terminologiji često se koristi

pojam finansije koji ima daleko šire značenje od pojma “novac”. U najširem smislu

“finansije” obuhvataju sve novčane tokove, odnosno sve ekonomske i pravne

procese koji se zasnivaju i izražavaju u novcu. U tom smislu, finansije se odnose na

raznovrsne novčane operacije (tekuća gotovinska plaćanja, kreditiranje, osiguranje,

kupoprodaja deviza, emisija novca itd.), ali i na organizaciju i rad finansijskih

institucija u vezi s prikupljanjem, raspodelom, trošenjem i upravljanjem novčanim

sredstvima radi zadovoljavanja opštih i zajedničkih društvenih potreba (obrazovanje,

zdravlje, zaštita itd.).

Najvažnije finansijske institucije u modernim državama su banke,

osiguravajuća društva, penzijskii fondovi, štedno-kreditne zadruge i slično. U

bankarskom sistemu razlikujemo centralnu banku i poslovne (komercijalne) banke.

Tržište i novac

135

Obe vrste banaka učestvuju u emisiji novca, ali na različite načine, jer su im

funkcije, mogućnosti i uloge bitno različite.

Centralna banka (npr. Narodna banka u Srbiji) ima zakonski monopol da

emituje tzv. primarni novac kao zakonsko sredstvo plaćanja, kao i pravo da obavezuje

poslovne banke da kod nje drže određene rezerve. Na taj način ona pokušava da reguliše

ukupnu količinu novca u našoj zemlji.

Takođe, ona reguliše aktivnosti poslovnih banaka i vodi brigu o vrednosti

domaćeg novca (deviznom kursu), zatim o stabilnosti cena, finansijskim obavezama

države prema inostranstvu, itd. Poslovne banke učestvuju u kreiranju depozitnog novca,

ali unutar ograničenja i pravila koja su definisana zakonima i politikom centralne banke.

Monopol na stvaranje primarnog novca centralnoj banci omogućava obavljanje ostalih

funkcija koje se odnose na regulisanje novčanog sistema, kao što su kontrola ponude

novca i kredita u bankarskom sistemu, održavanje stabilne vrednosti novca, upravljanje

kursom domaće valute u odnosu na svetske valute, upravljanje deviznim rezervama

zemlje, održavanje stabilnosti domaćeg bankarskog sistema, obavljanje platnog prometa

među bankama, držanje računa državnih organa i druge funkcije.

Poslovne banke su finansijski posrednici koji prikupljaju (u obliku štednih

uloga ili depozita) trenutne viškove novca od jednih građana i preduzeća i plasiraju ga

(pozajmljuju) drugim građanima i preduzećima koji imaju manjkove novca. Poslovne

banke ostvaruju dobit kao razliku između aktivnih kamata (koje one naplaćuju od

zajmotražioca) i pasivnih kamata (koje one plaćaju štedišama, odnosno vlasnicima

depozita).

Kamata je cena upotrebe tuđeg (pozajmljenog) novca, odnosno novčani iznos

koji zajmotražilac plaća zajmodavcu prema dogovorenoj kamatnoj stopi. Kapitalista

preduzetnik (investitor) uzima kredit od kapitaliste bankara da bi pozajmljeni kapital

proizvodno uposlio i iz ostvarenog profita platio kamatu na dobijeni zajam. Kamatna

stopa je procentni iznos ukupnog duga (glavnice) koji dužnik, pored glavnice, treba da

plaća poveriocu u dogovorenom roku – obično na godinu dana. Nominalnu kamatnu

stopu treba razlikovati od realne kamatne stope koja se dobije kao razlika između

nominalne kamatne stope i stope tekuće inflacije. Ovakav približni način određivanja

realne kamatne stope važi samo u uslovima relativno niskih stopa inflacije i niskih

nominalnih kamatnih stopa (do 10%). Ukoliko su stope inflacije i nominalne kamatne

stope visoke nivo realne kamatne stope se određuje tkz. Fišerovom jednačinom:

1)1(

)1(

ir

gde je (r) realna kamatna stopa, (i) nominalna kamatna stopa i (π) stopa inflacije.

Ako je nominalna kamatna stopa i=5% i stopa inflacije π=2,5%, realna kamatna

stopa kao razlika nominalne kamatne stope i stope inflacije je 2,5% (r=i-π).

Približno ista vrednost se dobije i korišćenjem Fišerove relacije (2,439%). Ako je

međutim, nominalna kamatna stopa i=35% a stopa inflacije π=32,5%, iako realna

kamatna stopa kao prosta razlika nominalne kamatne stope i stope inflacije ostaje

2,5%, realna kamatna stopa određena Fišerovom jednačinom iznosi 1,88%. Prema

tome, što su nominalne kamatne stope i stope inflacije veće određivanje realne

kamatne stope kao proste razlike tih stopa nas vodi u sve veću grešku.

Uvod u ekonomiju

136

U uslovima postojanja inflacije dugovanje se obično vezuje za neku čvrstu

valutu (npr. evro ili švajcarski franak) čime se poverilac štiti od smanjenja realne

vrednosti svog plasmana, a dužniku je onemogućeno da ostvari tzv. inflatornu dobit,

što se inače masovno dešavalo u vreme hiperinflacije u našoj zemlji početkom 90-tih

godina prošlog veka.

Inflacija (engl. inflation) je prekomerno povećanje novčane mase u

opticaju, što vodi smanjenju vrednosti novca i opštem rastu cena. Inflacija se u

najopštijem smislu definiše kao konstantno povećanje opšteg nivoa cena u nekoj

privredi. Trenutno povećanje cene pojedinačne robe ili usluge nije inflacija. Naime,

do incidentnog povećanja cene nekog proizvoda može doći usled trenutno povećane

tražnje za tom robom. O inflaciji govorimo tek ukoliko cene većine roba i usluga

imaju tendenciju povećanja približno istog intenziteta. Inflacija kao proces

(tendencija) rasta opšteg nivoa cena se uglavnom posmatra u određenom

vremenskom intervalu. Ukoliko je stopa inflacije 5% to znači da je prosečni rast

cena svih roba i usluga bio 5%.

Visoke stope inflacije uglavnom imaju negativne posledice na ukupnu

privredu neke zemlje. Prva negativna posledica visokog rasta opšteg nivoa cena je

smanjenje kupovne moći dohodaka svih sektora u privredi. Ako je dohodak ostao

isti a cene porasle za 5% to zapravo znači da je trenutno moguće kupiti 5% manje

roba i usluga. Pad realnog dohotka znači smanjenje kupovne moći nominalnog

dohotka i smanjenje standarda stanovništva. Druga negativna posledica inflacije je

negativan uticaj na stvarnu zaradu po osnovu štednje ili investicija. Viša stopa

inflacije znači manju realnu kamatu i nižu internu stopu prinosa i po toj osnovi

inflacija obeshrabruje štednju i realne investicije. Treća negativna posledica visoke

inflacije je smanjenje konkurentnosti u međunarodnoj razmeni. Usled relativno viših

cena robu za izvoz je teže prodati a uvozna roba postaje jeftinija. Ovo je posebno

značajno u uslovima relativno stabilnog deviznog kursa. Tendencija rasta opšteg

nivoa cena podrazumeva neizvesnost u planiranju poslovanja što dovodi do

smanjenja domaćih i stranih investicija i negativno utiče na ukupni privredni rast.

Iako postoji mnogo uzroka i tipova inflacije16

sve ih je moguće svrstati u tri

osnovne grupe: uzroci inflacije na strani tražnje (demand- pull), uzroci inflacije na

strani troškova (cost-push), i monetarni uzroci inflacije. Inflacija na strani tražnje

se javlja kao rezultat povećanja ukupne (agregatne) tražnje u nekoj privredi. Ukoliko

svi delovi privrede (domaćinstva, poslovni sektor, država i strani kupci) mogu da

kupe više roba i usloga od onoga što privreda objektivno može da ponudi dolazi do

rasta opšteg nivoa cena. U uslovima kada privreda nije u stanju da poveća obim

proizvedenih roba i usluga da bi zadovoljila povećanje tražnje dolazi do inflacije. Do

povećanja tražnje iznad ukupne ponude može doći usled: a) povećanja nadnica u

uslovima pune zaposlenosti; b) povećanja inostrane tražnje za domaćim proizvodima

koja dovodi do povećanja potrošačke tražnje izvoznika i povećanja ukupne domaće

16

Npr. ekonomista Paul Einzig razlikuje dvanaest tipova inflacije: novčana;

kreditna; inflacija kupovne moći; budžetska inflacija; cenovna (posledica oporezivanja);

inflacija preteranog investiranja kao posledica pada proizvodnje; inflacija izazvana

devalvacijom ili depresijacijom u odnosu na stranu valutu; uvozna inflacija; inflacija

osiguranja i drugih izdataka socijalne pomoći i pune zaposlenosti; inflacija cena izazvana

restrikcijama u spoljnoj trgovini.

Tržište i novac

137

tražnje; c) inflatornih očekivanja u smislu da potrošači očekuju dalji rast cena pa još

više povećavaju tražnju za robama i uslugama koje u uslovima stabilnih cena ne bi

kupovali; d) promene potrošačkih navika u uslovima masovne potrošnje i veštačkih

potreba gde se više troši i manje štedi bez obzira na visinu ukupnog dohotka.

Inflacija na strani troškova nastaje kao posledica povećanja troškova proizvodnje

roba i usluga. Povećanje cena bilo kog inputa (rada, kapitala, zemlje, preduzetništva)

u kratkom roku dovodi do smanjenja ponude. Naime, u cilju zadržavanja određenog

nivoa profita preduzetnik prebacuje narasle troškove proizvodnje na potrošača

povećanjem cena kroz mehanizam smanjene ponude. Povećanje cena inputa kao

osnovnog transmisionog mehanizma inflacije može biti uzrokovano različitim

faktorima. Nedostatak radne snage u određenim sektorima može dovesti do

povećanja nadnica ili plata u tim sektorima a zatim po imitacionom ili domino

efektu do povećanja cene rada u ostalim sektorima privrede. Rast cena uvoznih

inputa dovodi do povećanja troškova proizvodnje i kroz reprodukcionu zavisnost do

povećanja opšteg nivoa cena (npr. povećanje cene sirove nafte). Radi se o tkz.

fenomenu uvezene inflacije. Monetaristička ekonomska teorija identifikuje i treću

grupu uzroka inflacije. Zastupnici ovog koncepta smatraju da je inflacija uvek i

svagde monetarni fenomen. Na osnovu obimnih empirijskih istraživanja monetaristi

zaključuju da je preterano visoka ponuda novca od strane države osnovni uzrok i

generator inflacije. Intuitivno je jasno da što je više novca u nekoj privredi to će se

više i trošiti pa će i agregatna (ukupna) potrošačka tražnja biti veća što dovodi do

rasta opšteg nivoa cena. Monetarizam, kao deo neoklasične ekonomske teorije,

inflaciju kao monetarni fenomen objašnjava kroz tkz. krivu dugoročne ponude.

Naime, pošto privreda na dugi rok delovanjem tržišnog mehanizma dostiže punu

zaposlenost resursa svako povećanje ukupne tražnje vezano za povećanje novčane

ponude od strane monetarnih vlasti deluje inflatorno. Bez obzira na uzroke rasta

opšteg nivoa cena jedna od osnovnih i najnezgodnijih karakteristika inflacije jeste da

se radi o samoodržavajućem procesu. Ukoliko u uslovima pune zaposlenosti resursa

dođe do povećanja ukupne tražnje i rasta opšteg nivoa cena, u sledećem koraku, viši

nivo cena podrazumeva i više troškove proizvodnje. Naime, viši nivo cena tera

radnike da traže plate iznad produktivnosti što dovodi do povećanja troškova

prozvodnje i inflacije na strani troškova. Proces se ovde, međutim, ne zaustavlja.

Više nominalne nadnice stvaraju iluziju o većoj kupovnoj moći stanovništva što kroz

kredite povećava ukupnu tražnju i dalje gura cene nagore. Stvara se tkz. inflatorna

spirala koju je veoma teško preseći. Iako se radi o složenim i često komplikovanim

mehanizmima transmisije rasta opšteg nivoa cena, ipak postoje relativno efikasna

sredstva za kontrolu i presecanje inflacione spirale.

Sredstva za zaustavljanje rasta opšteg nivoa cena pre svega zavise od tipa i

vrste uzroka inflacije. Ukoliko se radi o inflaciji na strani tražnje tada je

odgovarajuća politika ograničenja ukupne tražnje za robama i uslugama. Na

raspolaganju su deflatorna fiskalna i deflatorna monetarna politika. Povećanje

poreza i smanjenje budžetski izdataka s jedne i povećanje kamatnih stopa i ponude

novca sa druge strane ograničava ukupnu tražnju i stabilizuje cene. Iako je ove mere

antiinflacione politike lako razumeti njihovo praktično sprovođenje je prilično

komplikovano. Deflatorne fiskalne i monetarne politike su veoma nepopularne pošto

stanovništvo nije spremno da plaća veće poreze i pristane na smanjenje budžetskih

Uvod u ekonomiju

138

izdataka. Ubediti stanovništo da će od ovih mera na dugi rok imati koristi je

uglavnom teško izvodljiv poduhvat. Odricanje od trenutnog nivoa potrošnje u ime

veće realne potrošnje kasnije je, sa aspekta individualnih potrošačkih navika,

uglavnom neprihvatljivo. Smanjenje izdataka iz budžeta pogađa različite (često

ranjive) društvene grupe i bez otpora je teško sprovodljivo. Povećanje kamatnih

stopa kao mera deflatorne monetarne politike povećava anuitete na kratkoročne i

naročito dugoročne hipotekarne kredite što je opet nepopularna i bez socijalnih

tenzija teško sprovodljiva mera antiinflacione politike. Usled toga se antiinflaciona

politika u većini industrijalizovanih zemalja ne prepušta političarima i političkim

partijama. Ovu politiku vode centralne banke kao glavne monetarne institucije i

nezavisna tela čiji je glavni cilj održavanje stabilnosti opšteg nivoa cena.

Nezavisnost centralnih banaka je dobila na značaju tokom 80-tih godina kao reakcija

na neopravdano ekspanzivnu monetarnu politiku na kratak rok kako bi se postigla

kratkoročna politička stabilnost. Ovakva politika je dovodila do visokih stopa

inflacije a vlade su zarad svojih političkih ciljeva odbijale primenu nepopularnih

visokih kamatnih stopa na kredite. Nezavisnost centralne banke omogućila je

politiku projektovanja (ciljanja) željenih stopa inflacije koju sprovodi većina

industrijalizovanih privreda. Kako je inflacija samoodržavajući proces koji se često

bazira na inflatornim očekivanjima ciljana inflacija ta očekivanja ograničava i

postepeno eliminiše. Ukoliko se, međutim, restriktivne monetarne i fiskalne mere

sprovode u situaciji kada imamo inflaciju troškova, ograničenje tražnje dovodi do

pada ukupnog proizvoda i rasta stope nezaposlenosti. Kako je inflatorna spirala

proces koji sarži i uzroke rasta cena na strani tražnje i na strani troškova uobičajno je

da se u borbi protiv inflacije koriste različite mere ekonomske politike.

Monetarističko rešenje u borbi protiv inflacije je jasno. Novčana masa u nekoj

privredi bi trebala da raste po istoj stopi kao i društveni bruto proizvod. Međutim,

u praksi je za centralnu banku veoma teško da odmeri optimalnu novčanu masu.

Inflacija kao stopa rasta opšteg nivoa cena se statistički meri indeksima cena.

Najčešća mera je tkz. indeks troškova života (consumer price index-CPI). Indeks

troškova života se izračunava na osnovu posebne liste proizvoda i usluga lične

potrošnje i prosečnih cena na malo proizvoda i usluga. Pošto se cene svih

proizvoda ne menjaju u istom obimu i pošto količine različitih proizvoda različitim

obimima učestvuju u ukupnoj potrošnji određuje se tkz. reprezentativna

potrošačka korpa. Učešće proizvoda u korpi služi kao ponder u računanju

prosečne promene cene svih proizvoda. Indeks cena meri promene a ne tekući nivo

cena. Indeks troškova života u periodu od koga se meri promena je bazni period i

zauzima vrednost 100. Ako su cene u potrošačkoj korpi porasle za 10% onda je

potrošački indeks cena 110 a ako su cene u potrošačkoj korpi opale za 15 onda je

potrošački indeks cena u tekućem periodu 85. Potrošačka korpa kao reprezent

tipične strukture potrošnje nije univerzalna i zavisi od: stepena razvijenosti

privrede, visine dohodaka, potrošačkih navika, starosne i socijalne strukture i

slično. Najčešće se u potrošačkoj korpi robe i usluge grupišu u nekoliko grupa kao

što su hrana, odeća, stanovanje, obrazovanje, transport, zdravlje i sl. Osim toga

potrošačka korpa nije statična nego se, na bazi statističkih podataka o strukturi

potrošnje, periodično menja. Tabela 11. pokazuje jednostavni obračun indeksa

troškova života.

Tržište i novac

139

Tabela 11. Određivanje indeksa troškova života (CPI)

Period 1 Period 2

Proizvodi i

usluge

Vrednost

pondera

Troškovi Ponderisani

troškovi

Troškovi Ponderisani

troškovi

Hrana 40 650 26000 730 29200

Odeća 20 700 14000 710 14200

Stanovanje 30 1150 34500 1230 36900

Prevoz 10 450 4500 480 4800

Ukupno 100

Indeks 100 106,7

Na osnovu hipotetičkih podataka o potrošačkoj strukturi i izdacima za

potrošnju određen je indeks troškova života (CPI):

7,10610010045004800

1) (period troškoviiPonderisan

2) (period troškoviiPonderisanCPI

Na osnovu izračunatog indeksa je moguće zaključiti da je stopa inflacije

merena prosečnim rastom troškova života 6,7%. Način određivanja stopa inflacije

indeksom troškova života ima niz ograničenja. Prva grupa ograničenja je vezana za

metodologiju kompozije potrošačke korpe o kojoj je bilo reči u prethodnom delu

knjige. Drugi problem je vezan za preciznost statističkih podataka i veličinu uzorka

na osnovu koje se radi procena. Treći značajan problem se odnosi na komparabilnost

indeksa u dužem vremenskom periodu pošto usled izmenjene strukture potrošnje

dolazi i do promene sadžaja tipične potrošačke korpe. Otežana je i međunarodna

komparacija stopa pošto potrošačka korpa u različitim privredama može imati

različite strukture i sadržaje. Osim toga, promena tehničkih i upotrebnih

karakteristika postojećih roba suštinski predstavlja nove proizvode. Rast ovih cena je

posledica novih i poboljšanih postojećih karakteristika proizvoda. Ukoliko se roba

pod tim nazivom nalazi u tipičnoj potrošačkoj korpi to dovodi do viših stopa

inflacije iako se ne radi o istom proizvodu. Dodatni problem merenja stopa inflacije

povlače i sezonske oscilacije cena određenih proizvoda. Incidentno pomeranje cena

hrane ili cena sirove nafte naviše znčajno pomera stope inflacije. Statističari ovaj

problem sezonskih oscilacija najčešće rešavaju tako što pri obračunu indeksa

troškova života isključe kratkoročne promene cena hrane i energije. Pored indeksa

troškova života (CPI) za merenje stopa inflacije se koristi i indeks cena proizvođača

(Producer price index-PPI). Logika izračunavanja ovog indeksa je slična indeksu

troškova života samo se ponderi cena određenih grupa proizvoda određuju na bazi

Uvod u ekonomiju

140

učešča vrednosti grupe proizvoda u ukupnoj vrednosti proizvodnje realizovane na

domaćem tržištu.

Inflacija inače predstavlja opšti porast nivoa cena. Inflacija uvek znači pad

vrednosti novca, odnosno njegove kupovne moći. Nivo cena se meri pomoću indeksa cena

koji predstavljaju proseke potrošačkih i proizvođačkih cena. Prema intenzitetu inflacija se

deli na umerenu (do 10% godišnje), galopirajuću (preko 10% godišnje) i hiperinflaciju

(iznad 50% mesečno).

Deflacija je smanjivanje količine papirnog novca u opticaju; monetarna pojava

suprotna inflaciji.

Uzroci inflacije su brojni: prevelika tražnja za robama (inflacija tražnje); porast

novčane mase, javnih rashoda i izvoza; porast nominalnih zarada, porast cena inputa i

energije, promena deviznog kursa (inflacija troškova.

Stagflacija (stagnacija plus inflacija) je stanje u ekonomiji kada postoji stagnacija i

pad tražnje, ali i inflacija.

Incesija (inflacija plus recesija) je postojanje inflacije u uslovima resesije.

Visina kamatne stope zavisi od odnosa ponude i potražnje novca te od niza

drugih činilaca, kao što su: a) rok ili vreme vraćanja zajma (ako je rok duži –

kamatna stopa je obično veća); b) rizik plasmana ili sigurnost vraćanja novca (rizični

zajmovi imaju veću kamatnu stopu; c) likvidnost sredstava (likvidna sredstva

plaćanja, tj. ona koja se brzo mogu pretvoriti u gotovinu bez većeg gubitka

vrednosti, imaju obično manju, a nelikvidna sredstva veću kamatnu stopu); d)

administrativni troškovi (zajmovi s visokim administrativnim troškovima imaju veće

kamatne stope).

U situaciji kada vlasnik novca može da bira između držanja gotovog novca

kod sebe, radi svoje tekuće likvidnosti, i ulaganja novca u banku, radi zarade u

obliku kamata, kamata se može tretirati i kao oportunitetni trošak držanja novca u

novčaniku, a ne u banci.

U procesu prikupljanja depozita i odobravanja kredita poslovne banke mogu

kreirati depozitni novac, koji povećava ukupnu ponudu (odnosno ukupnu količinu)

novca u opticaju. To im omogućuje poslovanje po načelu delimičnog pokrića

depozita likvidnim sredstvima, odnosno poslovanje po načelu delimičnih rezervi

likvidnosti. Poslovne banke su se razvile na iskustvu zlatara. One procenjuju da

njihove štediše (deponenti) neće povlačiti svoje depozite istovremeno, u

celokupnom iznosu i tražiti isplatu u gotovini. Smatraju da je (radi osiguranja

likvidnosti) dovoljno zadržati kod sebe samo jedan deo uloženih depozita, odnosno

novčanih rezervi koje nazivaju obavezna rezerva. Drugi deo depozita koji

predstavlja višak rezervi, poslovne banke mogu pozajmljivati (davati na zajam,

kredit) građanima i preduzećima uz kamatu. Bankarske rezerve su novčana sredstva

koje poslovne banke drže kod sebe (u obliku gotovine, radi svakodnevnog

poslovanja i održavanja likvidnosti) ili na računima kod centralne banke.

Postoje različiti monetarni agregati koji predstavljaju količinske mere

agregatne ponude novca u nekoj zemlji. Monetarni agregati se razlikuju prema

stepenu likvidnosti raznih vrsta novca kojeg sadrže. Različite definicije monetarnih

agregata nastaju iz različitih koncepcija novca, odnosno iz različitih odgovora na

Tržište i novac

141

pitanje: šta se, u određenoj zemlji i istorijskoj situaciji, treba ili ne treba smatrati

likvidnim novcem, tj. sredstvom plaćanja obaveza.

Inače, monetarni agregati kao indikatori služe za određivanje kvaliteta i

funkcija novca u privredi, kao i za vođenje monetarne politike i politike likvidnosti.

Postoji više monetarnih agregata:

Primarni novac (M0) ili nulti agregat, koji obuhvata: gotov novac u

opticaju; žiro račune banaka; žiro račune države i obavezne rezerve poslovnih

banaka kod centralne banke;

Novčana masa (M1) sadrži gotov novac u opticaju i sve tzv. transakcione

depozite (depozite po viđenju, tj. tekuće i žiro račune privrede, stanovništva i

države);

Likvidna sredstva (M2) čine novčana masa, kratkoročni (do jedne godine)

oročeni depoziti, kratkoročne hartije od vrednosti, kratkoročni devizni depoziti

domaćih komitenata;

Ukupna likvidna sredstva (M3) obuhvataju pored likvidnih sredstava još:

sredstva rezervi, sredstva za doznake u inostranstvu, sredstva za pokriće akreditiva,

ostale ograničene depozite i sredstva za kupovinu deviza;

Ukupni depoziti (M4) obuhvataju još i dugoročne dinarske i devizne

depozite, ostala dugoročno (preko jedne godine) oročena sredstva, kao i dugoročne

obaveze po hartijama od vrednosti;

Monetarni potencijal (M5) je agregat koji obuhvata i instrumente tržišta

novca u posedu privatnog sektora (bankarske menice, blagajničke zapise isl.), kao i

serifikate o poreskim depozitima i štednji.

U razvijenim tržišnim privredama gde postoji razvijen bankarski sistem

centralna banka kao regulator monetarnih operacija na indirektan način kontroliše

kreditnu aktivnost poslovnih banaka. Dva su najvažnija mehanizma preko kojih

centralna banka kontroliše ukupnu novčanu masu u nekoj privredi: a) kroz primarni

novac i b) kroz proces multiplikacije. Primarni (bazni) novac centralna banka

formira odobravanjem kredita poslovnim bankama, odobravanjem kredita

neposrednim komitentima (državi) i kroz devizni račun centralne banke. Primarni

novac se razlikuje od novčane mase (M1) pošto u primarni novac ulaze depoziti

poslovnih banaka i neposrednih komitenata kod centralne banke i gotov novac dok

u M1 ulaze depoziti po viđenju nebankarskog sektora (stanovništva, privrednih

subjekata) kod poslovnih banaka i gotov novac. Odnos između novčane mase i

primarnog novca se naziva monetarni multiplikator i pokazuje koliko će jedna

jedinica primarnog novca centralne banke kreirati jedinica novčane mase M1.

Ukoliko je vrednost monetarnog multiplikatora 2 i ako je količina primarnog novca

1000 jedinica, ukoliko centralna banka planira da poveća novčanu masu za 5%,

vrednost novčane mase će u narednom periodu iznositi 2100 jedinica. Monetarni

multiplikator, međutim, nije stabilna veličina i centralna banka nije u stanju da preko

njega kontroliše količinu novca u opticaju. Postoje i drugi mehanizmi kreiranja

novčane mase na koje centralna banka ne može autonomno da deluje. Zbog toga

centralna banka poseduje i dodatne (dinamičke) mehanizme kojima novčanu masu

prilagođava stvarnim potrebama privrede. Dva su najvažnija mehanizma dinamičkog

prilagođavanja novčane mase od strane centralne banke: a) obim kredita odobren

Uvod u ekonomiju

142

poslovnim bankama i b) stopa obaveznih rezervi koju poslovne banke drže na

računima centralne banke.

Osnovna mera agregatne ponude novca je transakcijski novac, tj. onaj koji

služi za robno-novčane transakcije ili kupoprodaje roba i usluga.

Gotovinu čine a) kovani (metalni) novac izvan banaka i b) papirni novac.

Definicije novčane mase menjaju se zbog pojave novih vrsta novca, novih

vrednosnih papira i novih oblika i instrumenata plaćanja. To otežava regulaciju

agregatne ponude novca i smanjuje mogućnost uticaja monetarne politike na realne

agregate pomoću promena u monetarnim agregatima.

Količina novca u nekoj privredi je određena veličinom dohotka ili brojem

novčanih transakcija i brzinom opticaja. Transakcijska potražnja novca čini najveći

deo agregatne potražnje novca, a javlja se zbog potrebe ljudi da razmenjuju i plaćaju

robe i usluge. Za određen broj transakcija potrebna je određena količina novca.

Kako se pod transakcijom podrazumeva kupovina odnosno prodaja pri čemu je u

modernim privredama prodaja od kupovine razdvojena određenim vremenom,

količina novca u opticaju se može izraziti kao:

TVM

gde je (M) količina novca u opticaju, (T) broj transakcija i (V) brzina opticaja novca.

Drugim rečima brzina opticaja novca je odnos između broja transakcija i količine

novca koji je potreban da se taj broj transakcija realizuje:

M

TV

Dakle, transakciona brzina opticaja novca je broj koji pokazuje koliko se

transakcija u određenom vremenu obavi po jedinici novčane mase. Kako je broj

transakcija u nekoj privredi nemoguće pouzdano utvrditi za određivanje brzine

opticaja novca kao ključne determinante u projektovanju novčane mase ekonomisti

koriste koncept dohodne brzine opticaja novca. Dohodna brzina opticaja novca se

definiše kao odnos vrednosti društvenog proizvoda (dohotka) i količine novca:

M

YV

gde je (Y) vrednost nominalnog dohotka u određenom vremenu. Dohodna brzina

opticaja novca je broj koji pokazuje koliko jedinica društvenog proizvoda otpada na

jednu jedinicu novčane mase. Što je novčana masa veća to će pri datom dohotku

brzina opticaja biti manja a što je veličina društvenog proizvoda veća, pri datoj

novčanoj masi, i potrebna brzina opticaja će biti veća. Ovako definisana brzina

opticaja se svodi na vremenski period potreban da se izvrši određeno plaćanje.

Vremenski period potreban za izvršenje plaćanja zavisi od sistema plaćanja odnosno

organizacije platnog prometa u nekoj privredi. Ukoliko je sistem plaćanja

centralizovan ili decentralizovan to je i brzina opticaja novca veća ili manja. Isto

tako, stepen sigurnosti naplate za prodatu robu pozitivno utiče na brzinu opticaja

novca, odnosno smanjuje količinu novca koja se drži kao rezerva likvidnosti.

Tržište i novac

143

Inflatorne i cenovno nestabilne privrede beleže veću brzinu opticaja jer se usled

inflatornih očekivanja učesnici u razmeni (transaktori) brže oslobađaju novca

odnosno žele da što pre naplate svoja potraživanja.

Špekulativna potražnja novca nastaje zbog neizvesnosti kretanja na

finansijskom tržištu i pokušaja ljudi da ostvare neku zaradu u brzoj zameni raznih

vrsta novca ili u zameni novca za vrednosne papire, koristeći oscilacije kamatnih

stopa, deviznog tečaja i dividendi u svoju korist.

Sigurnosna potražnja novca nastaje zbog potrebe ljudi da jedan deo novca

drže u gotovini i da (u teškim i nepredviđenim situacijama) imaju finansijsku

sigurnost u pribavljanju potrebnih roba i usluga. Sigurnosna potražnja obično se

pribraja poslovnoj (transakcijskoj) potražnji za novcem.

Imovinska potražnja novca nastaje iz potrebe ljudi da jedan deo svoje

imovine (aktive) drže u obliku novca, izbegavajući grešku stavljanja “svih jaja u

jednu korpu”, tj. nastojeći da diverzifikuju (rasprše) svoj portfolio. Teorija koja

objašnjava metode i tehnike uspešnog upravljanja diverzificiranim (raspršenim)

oblicima imovine (kao što su novac, nekretnine, vrednosni papiri, preduzeća i

slično) naziva se teorija portfelja (portfolija).

U najnovije vreme sve više se koristi tzv. elektronski novac, kao poseban

oblik novca. On zamenjuje gotovinu i čekove i omogućava kupovinu preko

računara. Elektronski novac se definiše kao specifična “monetarna informacija”,

koja se putem elektronskih inpulsa u “realnom vremenu” prenosi između transaktora

koji obavljaju plaćanja. Ipak, ne postoji jedinstvena definicija elektronskog novca,

jer ona zavisi od aspekta posmatranja, namere istraživača, kao i od karakteristike

koja se želi naglasiti.

2. FINANSIJSKA TRŽIŠTA

2.1. OPŠTI POJMOVI

Odavno je poznato da je za svaku tržišnu privredu suštinski važno

postojanje efikasnog finansijskog sistema kao najvažnije poluge kvalitetnog

funkcionisanja privrednog sistema u celini. Postoji nekoliko ključnih elemenata

finansijskog sistema i to: finansijska tržišta; učesnici i posrednici, i finansijski

instrumenti.

Vrednosni papiri (hartije od vrednosti, HoV) su pismene isprave o pravu

korišćenja od strane njihovih vlasnika, i razlikuju se:

prema formi: na ime, na donosioca, po naredbi

prema izdavaocu: državne, privatne

prema sadržaju: stvarne hartije od vrednosti (daju vlasnicima pravo

preuzimanja stvari) i novčane hartije od vrednosti (daju vlasnicima

pravo na kamatu ili dividendu).

Svaka hartija od vrednosti mora da je u pisanoj formi i da u sebi sadrži neko

građansko, najčešće imovinsko pravo. Postoje četiri osnovne hartije od vrednosti:

menica; ček; akcija i obveznica.

Uvod u ekonomiju

144

Menica (engl. bill of exchange) je vrednosni papir po naredbi na osnovu

zakona; to je vrsta obligacionog vrednosnog papira čija je ekonomska funkcija u

dužnikovom davanju osiguranja plaćanja poveriocu uz dužnikovo preuzimanje

apstraktne novčane obaveze prema poveriocu, čije ispunjenje dospeva kako je

navedeno na samoj menici. Obzirom na broj lica postoje dve vrste menica: trasirana

menica i vlastita menica. Obzirom na način određivanja dospeća menične obaveze

postoje menica a dato, menica na određeno vreme od izdanja, menica na određeno

vreme od viđenja i menica po viđenju. Menica ima najmanje tri funkcije: 1. sredstvo

plaćanja, 2. kreditno sredstvo i 3. sredstvo za obezbeđenje kredita.

Ček (engl. cheque) je vrsta obligacionog vrednosnog papira kojim izdavalac

(trasant) nalaže trasatu (npr. banci) da imaocu čeka (remitentu) ili samom trasantu

izvrši plaćanje iznosa novca navedenog u čeku iz trasantovog pokrića kod trasata.

Osnovna funkcija čeka jeste da zamenjuje novac u opticaju, tj. da bude sredstvo

plaćanja. Ček dospeva po viđenju i mora imati pokriće.

Dok je sa stajališta svoje funkcije menica kreditni papir, ček je prvenstveno

platežno sredstvo. Razlike u funkciji menice i čeka vidljive su i iz načina na koji se

određuje dospeće potraživanja iz menice, odnosno na koji je određeno dospeće

potraživanja iz čeka. Izdavalac menice može da odredi dan kada menica dospeva ili

period čijim istekom menica dospeva, dok ček dospeva po viđenju, a isprava u kojoj

bi dospeće bilo drukčije označeno ne vredi kao ček.17

S obzirom na namenu, ček

moze biti: isplatni (gotovinski); obračunski (virmanski) – za bezgotovinsko plaćanje;

barirani (precrtani) – bezgotovinska naplata samo preko banke; putnički – isplata

gotovine u drugom mestu ili vršenje plaćanja; cirkulacioni – remitent traži isplatu od

druge (korespondentne) banke ili filijale banke; sertifikovani – banka odgovara za

isplatu čeka; dokumentarni – isplata uz robne HoV; akreditivni – kupuje se od

banke, a glasi na ime.

Akcije (deonice) su vlasnički korporativni vrednosni papiri koji nemaju

određen rok dospeća. Akcije mogu da izdaju isključivo akcionarska društva. Zbog

izmenjene vlasničke strukture kapitala koji postaje akcionarski, posebno su

interesantne i važne akcije (deonice) kao specifične hartije od vrednosti koje svojim

vlasnicima obezbeđuju tri grupe prava:

pravo na dividendu

pravo na učestvovanje u odlučivanju o izboru uprave (menadžmenta)

preduzeća

pravo na deo likvidacione mase u slučaju likvidacije preduzeća

Već smo ranije objasnili da postoji nekoliko vrsta akcija. Neke glase na ime,

a neke na donosioca. Osim toga, postoje tzv. obične akcije koje obezbeđuju samo

pravo glasa u skupštini akcionara i tzv. prioritetne (povlašćene), koje garantuju

isplatu dividende i pravo prvenstva kod naplate dela likvidacione mase, ali su

najčešće bez prava glasa.

Građani i preduzeća kupuju akcije raznih akcionarskih društava zbog

različitih razloga: težnja za sticanjem vlasništva; težnja za zaradom (dividendom);

17

Doduše, u našoj finansijskoj i komercijalnoj praksi tek je nedavno ukinuto

kreditiranje kupovine, odnosno odloženo plaćanje pomoću čeka (“ček na poček”), što je,

zapravo, bila protivzakonita radnja.

Tržište i novac

145

težnja za diversifikacijom svoje imovine (portfelja) u razne oblike (ne držati sva jaja

u istoj korpi) itd. Interes ulagača u obične akcije preduzeća je prirast na uložena

sredstva, odnosno što veća stopa profitabilnosti na ulaganje. Povraćaj uloženih

sredstava može se ostvariti kroz prinos od dividende ili kroz porast vrednosti

budućih dividendi. U prvom slučaju radi se o prihodu od isplaćenih dividendi, a u

drugom o prihodu od porasta vrednosti akcije u odnosu na početnu cenu akcije.

Zbog mogućih problema koji se mogu pojaviti oko isplate novčanih dividendi,

menadžmentu stoje na raspolaganju i drugi oblici realizacije politike dividendi, kao

što su: 1. reinvestiranje dividendi, 2. distribucija dividendi u akcijama, 3. otkup

vlastitih akcija, 4. druge bonusne emisije.

Špekulativni motiv, tj. procena da će vrednost akcija i zarada po osnovu

dividende biti veća od kamatne stope i zarade od uloga novca u banku, predstavlja

logičan, legalan i legitiman, ali i rizičan motiv za kupovanje akcija. Kretanje cena

pojedinih akcija (dnevni javni berzanski izveštaji) važan su podatak koji pokazuje

stvarnu uspešnost poslovanja datog preduzeća, ali ponekad mogu i da prikriju

stvarnost jer mogu biti posledica veštačke tražnje i naduvanih (bubble) cena od

strane berzanskih špekulanata, pristrasnih analitičara i konsultanata, nepouzdanih

revizora itd. To je razlog čestog naglog kraha firmi koje su imale sjajne berzanske

pokazatelje, a ubrzo se pokazalo da stoje katastrofalno loše, tj. da njihove finansijske

obaveze daleko premašuju prihode ili čak vrednost imovine. Protekle godine u

zapadnom svetu desilo se nekoliko spektakularnih bankrotstava veoma poznatih i

izvikanih firmi, posebno internet ili dot.com preduzeća. Ipak, najveći ikad zabeležen

bankrot jeste propast čuvenog “Enrona” 2001. godine u iznosu od preko 60 milijardi

dolara. Nedavno je propala i čuvena osiguravajuća kompanija AIG, zatim banka

Lehman Brothers itd. Osim toga, sve su učestalija otkrića namernih finansijskih

mahinacija i organizovanih prevara u svetu krupnog biznisa. Znači, ne postoji

nikakva sigurna zaštita od neuspeha. Zato je u pravu i prebogati Bil Gejts kada kaže

da ga stalno samo 6 meseci deli od – bankrotstva. Njegova formula je: inovirati,

inovirati, inovirati i tako biti makar malo ispred najbližeg konkurenta.

Praksa trgovanja akcijama i obveznicama na još nedovoljno razvijenom

berzanskom tržištu u Srbiji pokazuje zanimljiva iskustva. Već se može govoriti o

tankom sloju uspešnih i za naše prilike prilično bogatih brokera i mešetara (yapi-a)

koji vešto koriste svoja znanja i informacije ili možda neznanje i siromaštvo novih

vlasnika akcija koji ih brzo žele unovčiti. Uopšte, berza je mesto gde se brzo može

steći veliko bogatstvo, ali isto tako i brzo osiromašiti.

Prikupljanje novca preko emitovanja akcija čest je način da preduzeća

(kompanije) obezbede sredstva za uspešan rast, naročito u početnim fazama. U

stvari, preduzećima koja su upravo počela da posluju nasušno je potreban obrtni

kapital koji osnivač najčešće sam ne može da obezbedi u dovoljnoj količini. Osim

toga, takvim preduzećima su potrebne i investicije u proizvodnu opremu,

istraživanje i razvoj i sl., a prisutno je i snažno nastojanje da se prošire na nova

tržišta ili da uđu u neki novi posao. Razumljivo, s više novca kompanija može

povećati investiciona ulaganja, unaprediti razvoj i biti profitabilnija u budućnosti.

Izdavanjem novih akcija koje po određenoj ceni, koju inače određuje sama

kompanija, mogu kupiti stari ili novi akcionari, kompanija može doći do dodatnog

kapitala. Taj proces se zove dokapitalizacija kompanije.

Uvod u ekonomiju

146

U stvari, akcije koje izdaju pojedina preduzeća su surogati novca i

instrumenti prikupljanja finansijskih sredstava za početak rada ili za

“dokapitalizaciju” i razvoj preduzeća. Pomoću deonica preduzetnici prikupljaju

dugoročno slobodna novčana sredstva (odnosno kapital) za osnivanje i finansiranje

njihovog preduzeća koje organizuju kao deoničko društvo. Takvi vrednosni papiri su

deo tržišta kapitala koje treba razlikovati od tržišta novca na kojem se trguje s

kratkoročno slobodnim novčanim sredstvima, tj. samo s onim sredstvima koja

obavljaju ulogu platežnog i prometnog sredstva, a ne ulogu kapitala kao faktora

proizvodnje.

Kada se poslovanje i tržišni položaj nekog deoničkog preduzeća pogoršava,

tada vlasnici njegovih deonica često ih pokušavaju prodati po nominalnoj ceni ili po

tržišnoj ceni koja je manja od nominalne. Tržišna cena deonica raste iznad

nominalne kada se poboljšava poslovanje i tržišni položaj preduzeća. Kretanje cena

pojedinih deonica je važan podatak koji pokazuje bilo stvarni kvalitet poslovanja tog

preduzeća bilo procene budućih (očekivanih) rezultata poslovanja što ih formiraju

deoničari i berzanski špekulanti. Pad cena deonica obično najavljuje recesijske

tendencije u privredi i opadajuća (ili pesimistička) poslovna očekivanja. Rast cena

deonica, naprotiv, pokazuje širenje pozitivnih poslovnih očekivanja u kojima

preduzetnici i berzanski špekulanti očekuju porast profita, porast dividendi itd. Ipak,

kretanje tržišnih cena deonica je nepravilno i nepredvidivo, jer njihove cene reaguju

na mnoge ekonomske i političke događaje koji su teško predvidivi, što može zavarati

ulagače. U stvari, berza je krajnje rizično tržište i nikakve procene i prognoze ne

mogu biti pouzdane.

Tržišna cena deonica formira se po istom principu kao i tržišna

(kupoprodajna) cena zemlje. Tržišna cena zemlje formira se kao kapitalizirana

zemljišna renta, a tržišna cena deonica formira se kao kapitalizacija očekivane

dividende. Tržišna cena deonica formira se pod uticajem mnoštva predvidivih i

nepredvidivih varijabli. Sve se one izražavaju u kretanju i raskoraku između stvarne

kamatne stope i očekivane dividendne stope, koje se pojavljuju kao dve

determinantne cena deonica.

Tržišna cena neke deonice zavisi, dakle, od tri faktora: a) od nominalne

vrednosti deonice, b) od dividendne stope ili od iznosa dividende, i c) od kamatne

stope. Otuda, opšta formula za izračunavanje tržišnih cena deonica je sledeća:

r

NdV

gde je (V) tržišna cena akcije, (d) dividendna stopa i (r) kamatna stopa.

Stvarna cena akcije je dakle različita od njene nominalne vrednosti.

Generalno postoje dva pristupa u proceni vrednosti akcija. U prvi pristup spadaju

tzv. bilansne metode od kojih su najpoznatije metod knjigovodstvene vrednosti

akcije i metod likvidacione vrednost akcije. Knjigovodstvena vrednost akcije se

izračuna tako da se vrednost akcionarskog preduzeća podeli sa brojem običnih

akcija. Neto vrednost preduzeća se dobije iz bilansa stanja kao razlika imovine i

obaveza. Na sličan način se odredjuje i likvidaciona vrednost akcije ali je ovde

pretpostavka da se akcionarsko preduzeće lividira pa je u skladu sa tim i neto razlika

bilansne imovine i obaveza manja od knjigovodstvene vrednosti imovine. Drugi ili

tzv. diskontni metod tržišnu ili stvarnu cenu akcije determiniše na bazi budućih

Tržište i novac

147

prinosa i dinamika prinosa od akcije. Ključni princip kod diskontnog pristupa

odredjivanja cene akcije je koncept sadašnje vrednosti po kom je sve buduće prinose

potrebno umanjiti (diskontovati) u cilju dobijanja njihove ekvivalentne sadašnje

vrednosti. Sadašnja vrednost akcije se odredjuje kao razlika sadašnje vrednost

budućih prinosa i cene imovine:

Pr

CNPV

n

tt

ta

))1(

(1

gde je aNPV sadašnja vrednost akcije, tC

projektovani budući prinosi u vremenu

(t), (r) relevantna diskontna stopa koja bi trebala da bude na nivou kamatne stope za

finansijski plasman sličnog nivoa rizika i (P) cena trenutna cena imovine. Pri

odredjivanju sadašnje vrednosti akcije diskontna stopa je eksterni parametar i

unapred se odredjuje. Referentna stopa bi trebala da bude prosečni prinos na

alternativni finansijski instrument. Investitora u akcije, medjutim, interesuje i

prosečna stopa dobiti, odnosno interna stopa prinosa akcije. Ova stopa se definiše

kao ona diskontna stopa )( r

koja neto sadašnju vrednost akcije aNPV izjednačav

sa nulom. Ukoliko je interna stopa prinisa akcije veća od očekivane stope prinosa u

alternativne finansijske instrumene (r) ulaganje u konkretnu akciju je opravdano.

Usled ovakvih analitičkih prednosti, lakog razumevanja i jasne interpretacije ovaj

indikator opravdanosti ulaganja u akcijski kapital se u praksi veoma često koristi.

Osim navedenih činilaca, sledeća dva imaju posebnu važnost: 1. rezultati

poslovanja kompanije - loši rezultati snižavaju cenu, a dobri rezultati podižu cenu; 2.

tržišna očekivanja od budućnosti - profitabilna budućnost, visoka cena. Takođe,

ukoliko postoji verovatnoća, ili makar samo očekivanje, da će neko drugi (npr. jaka

strana kompanija) preuzeti posmatrano preduzeće, to često znači da će akcije početi

da rastu.

Nestabilno i teško predvidivo menjanje cena pojedinih deonioca odgovor je

na nepravilne i nepredviđene događaje u širem okruženju, ne samo poslovnom.

Kretanje cena na efektnim berzama iskazuje se preko raznih indeksa cena deonica.

Ti indeksi su obično ponderisane aritmetičke sredine cena određene, odnosno

izabrane i reprezentativne grupe (“korpe”) deonica. Dva najpoznatija ovakva

indeksa (na svetskom nivou) su Dow-Jonesov industrijski prosek (DJIA) koji

pokazuje kretanje cena deonica 30 velikih kompanija koje kotiraju na berzi u New

Yorku, te Standard i Poorov indeks koji obuhvata cene deonica iz 500 kompanija.

U pojedinim zemljama postoje posebne i specijalizovane institucije koje se

bave posredovanjem u trgovini i organizacijom susreta subjekata ponude i subjekata

tražnje roba ili vrednosnih papira. Najpoznatije takve institucije su berze (engleski

exchange; ruski birža) . S obzirom na predmet poslovanja razlikujemo devizne berze

(na kojima se trguje s devizama), robne berze (na kojima se trguje s raznim robama

– kao što su žito, obojeni metali, kafa itd.) i berze vrednosnih papira (na kojima se

trguje deonicama i obveznicama).

Berze vrednosnih papira (engleski: stock exchange) nazivaju se još i efektne

berze. Taj naziv koristi se zbog toga što su one, s uzročno-posledičnim i

Uvod u ekonomiju

148

funkcionalnim vezama, povezane s tržištem novca, tj. s efektnim (papirnim i

kovanim) novcem. Najpoznatije efektne berze nalaze se u Njujorku, Tokiju,

Londonu, Frankfurtu, Hong Kongu, Torontu i Cirihu. Berza u Beogradu osnovana je

1894. god. i radila je do 1941.god, a sadašnja je svoj rad obnovila 1989. god.

Obveznica (engl. bond; obligacija) je dužnički vrednosni papir (zadužnica),

odnosno finansijski instrument pomoću kojeg jedan pravni subjekt (država,

preduzeće itd.) koji izdaje (emituje) obveznice, prikuplja slobodna novčana sredstva

i zadužuje se na finansijskom tržištu kod drugih subjekata (drugih država, drugih

preduzeća ili građana) koji trenutno imaju višak novčanih sredstava. Može da glasi

na ime ili na donosioca, a izdaje se u gotovim apoenima. Kada kupac obveznice

kupuje taj vrednosni papir, on tim činom, zapravo, pozajmljuje neki iznos (glavnicu)

novca (na koji obveznica glasi) izdavaocu obveznice. Izdavlac obveznice (emitent)

obavezuje se na povraćaj pozajmljenog novca (glavnice) u određenom roku i uz

određenu kamatu koja se isplaćuje periodično ili se pribraja glavnici i isplaćuje u

vreme dospeća obveznice na naplatu. Kada se kao izdavalac pojavljuje država, tada

obveznice mogu služiti kao surogati novca, odnosno kao sredstvo plaćanja obaveza

prema državi.

Obveznice su kreditni instrument i predstavljaju svojevrsni ugovor o

kreditu. Razlikuju se od kredita po tome što one, kao finansijski instrument, mogu

biti predmet kupovanja i prodavanja na sekundarnom tržištu vrednosnih papira.

Obveznice mogu glasiti na ime ili na donosioca, a štampaju se, obično, u gotovim

apoenima. Ako se glavnica i/ili kamate otplaćuju postupno, obveznice mogu sadržati

anuitetne ili kamatne kupone preko kojih se, određenom dinamikom, otplaćuju

anuiteti ili kamate.

Razlikujemo dve osnovne vrste obveznica. To su: a) obveznice preduzeća ili

korporacijske obveznice i b) državne obveznice.

Korporacijske obveznice su dužnički vrednosni papiri preko kojih pojedina

preduzeća prikupljaju novčana sredstva za finansiranje i razvoj delatnosti kojima se

bave. Izdaju ih velike i uspešne kompanije u cilju prikupljanja potrebnih novčanih

sredstava u slučaju kada je novac na tržištu kapitala jeftiniji i pristupačniji nego

putem klasičnih bankarskih kredita. Korporativne obveznice nose veću kamatnu

stopu od državnih i lokalnih (municipalnih), ali i veći rizik povrata uloženih

sredstava. Prednosti su u relativno lakom plasmanu, te manjim troškovma izdavanja

od izdavanja deonica.

Svaka obveznica ima cenu i prinos (yield). Da bi se odredili prinos i cena

potrebno je znati datum do kada se pozajmljena sredstva moraju vratiti (rok

dospeća), nominalnu kamatnu stopu i nominalnu vrednost duga ili glavnicu duga

Rok dospeća obveznice je broj vremenskih perioda (godina ili kraće) na kraju kojih

onaj ko je izdao obveznicu i pozajmio novac mora da izvrši isplatu anuiteta (kamatu

i glavnicu). Kamata koju dužnik plaća naziva se kupon a kamatna stopa kuponska

stopa odnosno nominalna kamatna stopa obveznice. Isplaćena nominalna kamatna

stopa predstavlja nominalni prinos obveznice. Pored nominalnog prinosa investitora

ili kupca obveznice interesuje i tekući prinos kupljene obveznice. Tekući prinos se

odredjuje tako da se u odnos stavi vrednost kupona i cena po kojoj je obveznica

kupljena. Cena obveznice se uglavnom ne poklapa sa njenom nominalnom

vrednošću. Kako obveznica podrazumeva buduće ili očekivane prinose u cilju

Tržište i novac

149

odredjivanja stvarne (fair) cene neophodno je primeniti koncept sadašnje vrednosti.

Koncept sadašnje vrednosti polazi od pozitivne vremenske preferencije po kojoj sve

buduće vrednosti imaju manji značaj od ekvivalentnih sadašnjih vrednosti. Uslov

indiferentnosti pri izboru dve jednake vrednosti sada i u odredjenoj tački vremena u

budućnosti se postiže diskontovanjem (umanjenjem) vrednosti u budućem periodu

odgovarajućom diskontnom stopom. Polazeći od ovog principa cena obveznice je

jednaka sadašnjoj (diskontovanoj) vrednosti priliva po osnovu kupona (nominalne

kamate) i nominalne vrednosti obveznice na dan dospeća. Relevantna diskontna

stopa je stopa očekivanog prinosa odnosno preovladjujuća tržišna kamatna stopa za

ulaganja približnog istog nivoa rizika.

nt

n

r

B

r

C

r

C

r

CP

)1()1(....

)1()1( 2

2

1

1

gde je (P) cena (fair value) obveznice, (C) vrednost kupona ili kamate koju dužnik

periodično plaća imaocu obveznice, (B) nominalna vrednost obveznice (face

value), (t) broj vremenskih perioda do dospeća obveznice, (n) vreme dospeća i (r)

relevantna stopa očekivanog prinosa u alternativni plasmanu ili preovladjujuća

kamatna stopa na tržištu kapitala.Iz gornje relacije je očigledno da ukoliko je

vrednost kupona jednaka tržišnoj kamatnoj stopi cena obveznice se podudara sa

njenom nominalnom vrednošću. Ukoliko je nominalna vrednost obveznice 100

evra i šestomesečna vrednost kupona 4 evra te ako je ostalo još dve godine do

dospeća uz godišnju kamatnu stopu na tržištu kapitala od 6 % cena obveznice na

sekundarnom tržištu je:4/(1,03)+4/(1,03)²+4/(1,03)³+4/(1,03)4+200/(1,03)

4=187,39

evra. Cena obveznica na sekundarnom tržištu varira u zavisnosti od očekivanog

prinosa odnosno tržišnih kamatnih stopa. Ako je trenutna tržišna kamatna stopa

veća od ugovorene kamatne stope imaoci tih obveznica ostvaruju manji prinos od

tržišnog odnosno cena obveznice je manja od njene nominalne vrednosti. Takve

obveznice se na sekundarnim tržištima prodaju uz popust (diskont). Ukoliko je

medjutim vrednost kupona veća od tržišne kamatne stope cena obveznice na

sekundarnom tržištu je veća od njene nominalne vrednosti i takve obveznice se

prodaju uz premiju. Tekući prinos obveznice kao relativni odnos vrednosti kupona

i tržišne cene je trenutni pokazatelj rentabilnosti obveznice. Ovaj indikator se

menja u zavisnosti od promene tržišne vrednosti obveznice. Ulaganje u obveznice

na dugi rok, medjutim, zavisi od više parametara. Prinos obveznice na dugi rok je

determinisan cenom obveznice na prvi dan dospeća, fer vrednošću obveznice

(pravom cenom obveznice), brojem perioda do dospeća i vrednošću kupona. Da bi

se odredio stvarni prinos obveznice na dugi rok izračunava se prinos do dospeća ili

interna stopa prinosa obveznice. Interna stopa prinosa obveznice je diskontna

stopa koja izjednačava stvarnu cenu obveznice sa zbirom sadašnje vrednosti

vrenosti kupona i cene obveznice u roku dospeća:

nt

n

r

M

r

C

r

C

r

CP

)1()1(....

)1()1( 2

2

1

1

gde je (P) tržišna cena obveznice (fer vrednoat), (C) vrenost kupona, (t) broj perioda

do roka dospeća, (n) vreme dospeća, (M) cene obveznice o roku dospeća i (r) stopa

Uvod u ekonomiju

150

prinosa do dospeća koju je potrebno izračunati. Kako je kupovina obveznice odliv

gotovine za kupca a vrednosti zbira kupona i cene o roku dospeća(M) priliv za

imaoca obveznice ova razlika se još naziva i neto tok obveznice (cash-flow). Interna

stopa prinosa obveznice se još definiše i kao diskontna stopa koja izjednačava

sadašnju vrednost cash flow obveznice sa tržišnom cenom obveznice. Ukoliko je

obveznica na sekundarnom tržištu nominalne vrednosti od 100 Evra kupljena uz

diskont od 8% (92 evra) i čija je godišnja vrednost kupona 2,5% a rok dospeća 10

godina interna stopa prinosa obveznice je 3,46%. Dakle,

109

9

2

2

1

1

)1(

5,102

)1(

5,2....

)1(

5,2

)1(

5,292

rrrr

Ukoliko bi obveznica na sekundarnom tržištu bila kupljena bez diskonta tj. po

nominalnoj vrednosti (100 evra), stopa prinosa do dospeća bi bila jednaka

nominalnoj kamatnoj stopi (2,5%).

Dok su kupci i vlasnici deonica zapravo suvlasnici preduzeća (jer imaju

vlasnička prava u njemu), kupci i vlasnici obveznica nisu suvlasnici preduzeća koji

snose rizik njegovog poslovanja, jer nemaju, po toj osnovi, prava na dividendu niti

vlasnička prava. Kupci i vlasnici korporacijskih obveznica su, zapravo, kreditori

odnosno poverioci preduzeća.

Na razvijenim finansijskim tržištima korporacijske obveznice se često

koriste kao instrument finansiranja preduzeća. One se u kod nas sada retko koriste

mada predstavljaju vrlo pogodan finansijski instrument. Pojedina preduzeća mogu se

odlučiti na izdavanje obveznica: a) zato što ne žele izdavati deonice koje menjaju

(“razvodnjavaju”) postojeću vlasničku strukturu preduzeća; b) zato što u traženju

finansijera (poverioca) žele “preskočiti” poslovne banke i druge posrednike koji za

svoje usluge posredovanja naplaćuju visoke naknade (kamate, provizije, itd.); c) zato

što jednostavnim instrumentom i bez posebnih pregovora (i bez troškova

pregovaranja) žele doći do mnoštva malih ili srednjih investitora koji žele uložiti

svoj novac u njihovo preduzeće i njihovu poslovnu delatnost.

Kakav je položaj i interes građana ili preduzeća koji kupuju korporacijske

obveznice? Građani ili druga preduzeća mogu kupovati korporacijske obveznice: a)

zato što se one nude uz kamatne stope koje su veće od bankarskih kamatnih stopa; b)

zato što procenjuju da je ulaganje u neko preduzeće sigurnije nego ulaganje u

poslovne banke; c) zato što u slučaju bankrota (stečaja) preduzeća, vlasnici njegovih

obveznica imaju pravni status osoba čija se potraživanja (ulozi u preduzeće) prvi

isplaćuju, tj. pre isplata novca vlasnicima deonica.

Državne obveznice ili obveznice javnog sektora su dužnički vrednosni

papiri koje izdaje centralna državna vlast (odnosno ministarstvo finansija), niži

(lokalni) organi javne vlasti ili javni (državni) fondovi. Državne obveznice se koriste

kao finansijski instrument pomoću kojeg državna vlast rešava ili “premošćuje”

nesklad između dinamike “priticanja” novca u državni proračun (budžet), s jedne, i

trošenja novca, tj. finansiranja državnih delatnosti, s druge strane. Građani, banke ili

preduzeća kupuju državne obveznice a) zato što ih država nudi uz kamatne stope

koje su veće od trenutnih kamatnih stopa na finansijskom tržištu i/ili b) zato što

Tržište i novac

151

procenjuju da je to sigurnije ulaganje trenutnih viškova finansijskog kapitala, makar

i uz manju zaradu (odnosno kamate). Izdavanjem državnih obveznica formira se

javni (državni) dug koji plaćanje troškova sadašnje državne delatnosti prebacuje na

buduće generacije.

2.2. VRSTE FINANSIJSKIH TRŽIŠTA

Uvek kada govorimo o finansijskim tržištima moramo da mislimo na

složenu mrežu različitih institucija i mehanizama pomoću kojih se dovode u vezu

ponuda novca i tražnja za novcem. Na finansijskom tržištu se, dakle, nude i traže

finansijska sredstva i određuje njihova cena u zavisnosti od njihove ponude i tražnje.

Prema predmetu poslovanja struktura finansijskih tržišta podrazumeva:

tržišta novca, tržišta kapitala i devizno tržište.18

Prema stepenu centralizacije,

finansijska tržišta mogu biti: regionalna, nacionalna i međunarodna. Prema načinu

obavljanja transakcija ona mogu biti: trenutna (promptna) i terminska (slika 6).

Osim toga, finansijska tržišta se razlikuju i prema načinu njihove organizovanosti.

Po tome razlikujemo: organizovana tržišta (berze), kao registrovane zakonske

institucija sa jasno definisanim pravima i obavezama svih učesnika; i tzv. OTC

(Over The Counter) kao tržište koje nije formalizovano tržište, a ušesnici se mogu

štititi od nepravilnosti raznim ugovorima, internim limitima i slično.

Osim navedenih učesnika na finansijskom tržištu važnu ulogu imaju i

različiti finansijski posrednici kojima je primarna funkcija posredovanje između

onih sa viškom kapitala i onih sa manjkom kapitala. Danas je ta veza postala veoma

slojevita i kompleksna. Pri tome, posebno je važna uloga brokera i dilera. Broker

(engl. broker, nem. makler) je osoba ili firma koja za nekog drugog obavlja tržišne

transakcije. U osnovi oni obavljaju, za određenu proviziju, funkciju spajanja kupaca

i prodavaca, odnosno funkciju tržišnog posrednika. Mogu da rade za/i predstavljaju

kupce, prodavce ili mogu da kupuju za sebe i svoj račun kako bi profitirali iz

preprodaje posle nekog vremena. Oni koji rade za svoj račun zovu se dileri ili

market makers ili jobbers.

Tržište novca kao deo finansijskog tržišta je kratkoročno finansijsko tržište,

koje podrazumeva posebno određeno mesto, odgovarajuće vreme i propisana pravila

po kojima dolazi do organizovanog susretanja ponude kratkoročnih finansijskih

instrumenata (kratkoročnih hartija od vrednosti i žiralnog novca), uglavnom u cilju

obezbeđenja uslova za održavanje likvidnosti preduzeća i banaka. Obično se to

dešava na tzv. interbankarskom tržištu novca na kojem se odvijaju kratkoročne

kreditne transakcije između banaka, ali i između određenih preduzeća, nebankarskih

finasijskih institucija, pa i države.

18

O problematici finansijskih tržišta detaljno se može naći u monografiji prof.

Milutina Ćirovića Finansijska tržišta: instrumenti, institucije, tehnologije, u izdanju

Naučnog društva Srbije, Beograd, 2007. Takođe, veoma je informativna i knjiga-udžbenik

autora N. Vunjak i Lj. Kovačević; Finansijska tržišta i berze, Bečej, 2009.

Uvod u ekonomiju

152

Slika 6. Vrste finansijskih tržišta

U okviru novčanog tržišta - kao šireg pojma od tržišta novca, jer obuhvata

sve novčane transakcije unutar jedne nacionalne privrede - postoji šest

specijalizovanih tržišta koja su međusobno povezana i odnose se na: 1. tržište novca,

2. eskontno tržište (tržište menica), 3. lombardno tržište (tržište zaloga, npr. zlata,

nakita i drugih dragocenosti, kao i hartija od vrednosti), 4. kreditno-depozitno tržište

(kratkoročni krediti i depoziti), 5. bezgotovinsko primarno i sekundarno tržište i 6.

gotovinsko tržište monetarnog zlata i drugih plemenitih metala.

Na tržištu novca kao najvažnijem delu novčanog tržišta se kupuju i prodaju

kratkoročne državne obveznice, komercijalni zapisi, blagajnički zapisi poslovnih

banaka, akcepti, bankarski akcepti i ugovori o rekupovini. Kratkoročne državne

obveznice emituje ministarstvo finansija u cilju finasiranja budžetskog deficita. S

obzirom da se radi o hartijama od vrednosti iza kojih kao garant stoji država ovi

finansijsi instrumenti su usled niskog nivoa rizika vrlo atraktivni za potencijalne

investitore. Ove hartije od vrednosti mogu da kupuju fizička i pravna lica a njihov rok

dospeća se kreće od tri to šest meseci. Komercijalne zapise emituju kompanije sa

visokim bonitetima odnosno firme koje imaju visoki kreditni rejting. Kupcima

komercijalnih zapisa čiji je rok dospeća obično 15 do 30 dana garant nije nikakava

hipoteka preduzeća nego njegov bonitet. Vrlo često se kod emitovanja komercijalnih

zapisa daju i odgovarajuće bankarske garancije čime se povećava sigurnost kupca u

slučaju da emitetnt nije u stanju da o roku dospeća izmiri svoje obaveze. Kupci

komercijalnih zapisa su druga predizeća, banke i osiguranja. Blagajnički zapisi

poslovnih banaka su slični poslovnim zapisima preduzeća a emituju ih poslovne banke

u cilju prikupljanja kreditnih sredstava u uslovina restriktivne monetarne politike.

Akcepti su hartije od vrednosti koje emitiju poslovne banke a najčešće se koriste u

spoljnoj trgovini. U suštini bankarski akcept je menica izdata na donosioca. Ugovori o

rekupovini ili tzv. REPO operacije su poslovi koje sklapaju banke u cilju prikupljanja

novca tako da prodaju hartije od vrednosti po nižoj ceni uz obavezu da ih ponovo kupe

po višoj ceni pri čemu razlika u prodajnim i kupovnim cenama predstavlja kamatu.

Tržište kapitala čini skup odnosa ponude i tražnje dugoročnih i

srednjoročnih finansijskih sredstava. Ono je deo ukupnog finansijskog tržišta koje

još obuhvata tržište novca i kratkoročnih finansijskih sredstava.

Tržište i novac

153

U institucionalnom obliku tržište kapitala se sastoji od bankarskog tržišta

kapitala i berzanskog tržišta kapitala, a konkretni organizacioni oblici tog tržišta su

poslovne banke, berze, investicioni fondovi i brokerske kuće. Postoji i tzv.

neorganizovano tržište kapitala koje obuhvata neposredne odnose subjekata koji nude

kapital i subjekata koji ga žele investirati. Postoji podela tržišta kapitala na: hipotekarno

tržište, kreditno-investiciono tržište i tržište dugoročnih hartija od vrednosti (berze).

Na bankarskom tržištu kapitala trguje se zajmovnim kapitalom (formira se iz

dugoročnih depozita) gde su banke zajmodavci, a preduzeća zajmoprimaoci. Na

ovom tržištu novca centralna banka je glavni intervent i kontrolor koji ima pravo da

koristi mere kao što su stopa obaveznih rezervi (iznos depozita koji poslovne banke

deponuju u centralnoj banci), visina kamatne stope ili operacije (prodaja ili otkup

viška novca) na tzv. otvorenom međubankarskom tržištu.

Na berzanskom tržištu kupuju se i prodaju vrednosni papiri, a pre svega akcije

i obveznice. Postoji i podela tržišta kapitala na tzv. primarno tržište, na kojem se trguje

samo sa novoemitovanim vrednosnim papirima i sekundarno tržište (berze) na kojem

se trguje s ranije emitovanim vrednosnim papirima koji su sada u posedu drugih

pravnih lica. Tržište kapitala može biti nacionalno i međunarodno tržište kapitala.

Devizno tržište je deo finansijskog tržišta na kojem se trguje stranim

sredstvima plaćanja, tj. devizama na računima stranih banaka, a koje su plative u

inostranim finansijskim centrima, kao što su svetske devizne berze (Njujork,

London, Tokio, Frankfurt).

Inače, pod pojmom devize (engl. foreign currency) treba podrazumevati

sredstva međunarodnih plaćanja, odnosno potraživanja od druge zemlje koja glase

na stranu valutu, stečena po bilo kom osnovu i bez obzira na način raspolaganja.

Devize mogu biti u formi prenosivih potraživanja kod inostranih banaka i

finansijskih organizacija, prenosivih inostranih vrednosnih papira koji glase na

stranu valutu (menice, čekovi, obveznice i sl.), obračunskih jedinica, specijalnih

prava vučenja (SPV), inostranog gotovog novca, a odnedavno i u obliku

elektronskih izveštaja o međunarodnim dugovanjima i potraživanjima.

Devizno tržište (engl. foreign exchange market) je mesto na kojem se

obavlja kupoprodaja i zamena deviza. Devizni kurs (engl. exchange rate) je cena

jedne valute izražena drugom valutom. Posmatraju se međusobni kursevi vodećih

valuta, no obično se jedna značajna valuta, npr. američki dolar, koristi kao standard

za iskazivanje i poređenje svih kurseva. Devizni kurs oblikuje ponuda i tražnja na

deviznom tržištu. Ponuda i tražnja na deviznom tržištu je, medjutim, pod uticajem

različitih faktora. Jedan od najvažnijih faktora je relativni odnos cena. Ukoliko je

prosečni rast cena u jednoj zemlji veći od prosečnog rasta cena u nekoj drugoj zemlji

za očekivati je da će se i devizni kurs koji se formira na deviznom tržištu menjati.

Kako se početni devizni kurs formira sledeći princip pariteta kupovnih snaga valuta

odnosno logike da se uporedjuje odredjena količina roba i usluga koja se može

kupiti u različitim valutama promena količine robe koja se može kupiti različitim

valutama nužno menja njihov relativni odnos (devizni kurs). Ukoliko prosečne cene

u jednoj zemlji porastu više od prosečnog rasta cena u drugoj zemlji vrednost valute

prve zemlje bi trebala da se smanji upravo za razliku u promeni cena. Sa promenom

cena je usko povezana i produktivnost a relativni odnosi produktivnosti bitno

determinišu kretanje deviznih kurseva na deviznim tržištima. Povećanje

Uvod u ekonomiju

154

produktivnosti u jednoj privredi dovodi do smanjenja domaćih cena i domaći

proizvodi se više traže na inostranim tržištima.Usled veće tražnje za domaćom

valutom njena cena se u odnosu na inostranu valutu povećava devizni kurs domaće

valute se povećava. Potpuno obrnutu situaciju imamo ukoliko se domaća u odnosu

na inostranu produktivnost smanjuje. Cena jedne valute izražene u drugoj valuti se

menja i usled razlika u kamatnim stopama koje važe u različitim privredama.

Pomeranje kamatnih stopa naviše (naniže) u jednoj privredi direktno utiče na tražnju

za njenom valutom. Ukoliko se kamatna stopa u jednoj zemlji poveća u odnosu na

kamatnu stopu u drugoj zemlji tražnja za valutom odnosno hartijama od vrednosti

denominiranim u toj valutu se povećava pa cena (devizni kurs) te valute raste u

odnosu na valutu zemlje u kojoj su kamatne stope stagnirale ili se smanjivale. Na

nivo deviznog kursa neke valute direktno ili indirektno može uticati i centralna

banka.Direktan uticaj se vrši tako da centralna banka kupuje ili prodaje strano

sredstvo plaćanja smanjujući ili povećavajući ponudu deviza odnosno povećavajući

ili smanjujući devizni kurs. Na ovaj način se načešće brani odredjeni nivo deviznog

kursa odnosno granice njegovog pomeranja (fluktuacije). Na taj način se

kompenzuju udari na deviznom tržištu. Indirektni uticaj centralne banke na devizni

kurs se uglavno realizuje politikom ponude novca na domaćem finansijskom tržištu

pri čemu ta politika utiče na nivo domaćih kamatnih stopa. Pomeranje domaćih

kamatnih stopa sa druge strane utiče na ponudu i tražnju za deviznim sredstvima što

se na kraju manifestuje kao promena deviznog kursa. Uvozne carine kao mera

zaštite domaće proizvodnje podižu cene domaćih roba i usluga a time i tražnju za

domaćom valutom. Povećanje tražnje za domaćom valutom veštački podiže i cenu

(kurs) domaće valute u odnosu na strano sredstvo plaćanja.

Osim navedenih, institucionalizovanih, uređenih i kontrolisanih tržišta treba

ukazati i na postojanje tzv. crnog/sivog tržišta koje se mora suzbijati i pretvarati u

regulisano tržište. Crno tržište (engl. black market) je paralelno, ali nezakonito

robno i valutno tržište na kojem se obavlja ilegalna trgovina po cenama koje se bitno

razlikuju od onih na legalnom tržištu. U okvire aktivnosti crne berze spadaju

krijumčarenje robe, valuta i vrednosnih papira i kupoprodaja radi špekulacije

zaobilaženjem zakonskih propisa te plasman proizvoda čija je slobodna prodaja

trajno zabranjena (npr. droga, oružje). Crnom tržištu, naročito pogoduju valutna

nestabilnost i ekonomski poremećaji (nedovoljna snabdevenost robom, embargo na

uvoz robe i sl.) koji dovode do uvođenja mera kao što su limitiranje cena i

ograničavanje prometa nekih vrsta robe. Cene na crnom tržištu po pravilu su uvek

više, ali mogu biti i niže kao npr. u slučaju prodaje krijumčarene robe koja nije

opterećena obaveznim davanjima državi (carine, akcize, razni porezi). Ili kada uz

službeno devizno tržište postoji i slobodno tržište deviza na kojem je kao posledica

slobodnog kretanja ponude i tražnje cena niža.

2.3. KAPITAL I NJEGOVI OBLICI

Polazeći od osnovne definicije kapitala da je to vrednost koja se oplođuje,

dakle donosi prinos, potrebno je odmah ukazati i na specifičnost društvenih odnosa u

kojima je moguća takva oplodnja. U pojavnom smislu kapital se može imati više

Tržište i novac

155

različitih oblika, pri čemu je novac najčešći. Sama količina novca koja se nalazi u

ulozi kapitala pri tome nije presudna. Bitno je da osim vlasnika novca postoje i drugi

privatni vlasnici ostalih potrebnih elemenata kapitala kao što su radna snaga, sirovine,

sredstva rada, zgrade, uređaji i dr., s jedne strane kao i motiv, odnosno cilj da se

potrebni elementi spoje u nekom realnom proizvodnom ili prometnom procesu, s

druge strane i time nastala određena dobra i usluge koje se mogu prodati na tržištu.

U tom smislu jedna ista stvar može, ali ne mora da bude kapital. Novac koji

držimo u kući radi finansiranja tekućih kupovina nije kapital nego sredstvo razmene.

Ako jedan njegov deo uštedimo i stavimo na štedni račun u nekoj banci, on će se

oplođavati prema odgovarajućoj kamatnoj stopi i zbog toga taj novac tretiramo kao

novčani kapital. Vikendica u koju povremeno odlazimo na odmor nije kapital, ali

ako se koristi za izdavanje drugim turistima i za sticanje prihoda tada dobija oblik

realnog kapitala. Upravo u toj mogućnosti da se neko dobro nađe ili ne nađe u

procesu oplođavanja, ogleda se društvna suština kapitala kao kapital-odnosa, dakle

specifičnog društvenog stanja u kojem se neka vrednost uopšte može oplođavati.

Pravna sigurnost koja obezbeđuje da će rezultat takvog oplođavanja pripasti upravo

vlasniku sredstava koje se oplođuje (kapitala) stvara dodatnu, možda i najvažniju,

pretpostavku i razlog zašto neko hoće da bude – kapitalist.

Kapital u tržišnoj privredi uvek može da se preobrazi u svoj novčani oblik

kao njegovu najlikvidniju formu. Tako u našem primeru štedni ulog u banci možemo

da povučemo i pretvorimo u gotov novac. Vikendicu, takođe, možemo da prodamo i

da pretvorimo realni fond stambenog kapitala u novčani kapital. Ipak, važno je

uočiti da novčani kapital nikada sam po sebi ne može dugo da egzistira, jer dok je u

čistom novčanom obliku on se ne oplođuje. Zato on uvek teži da se što pre pretvori u

jedan od svoja dva osnovna pojavna oblika: realni i finansijski kapital.

U realnom obliku kapital egzistira kao sredstva za proizvodnju: mašine,

oprema, postrojenja, zgrade i drugi objekti, reprodukcioni materijal,

zalihe poluproizvoda, zalihe gotove a neprodate robe. On se često

naziva i realnom imovinom.

U svom finansijskom obliku kapital egzistira u različitim finansijskim

instrumentima koji donose prihod svom vlasniku.

Ti instrumenti mogu da budu novčani krediti, štedni ulozi, obveznice,

akcije, komercijalni zapisi i slično. Razlika između ove dve vrste finansijskih

instrumenata je u vremenu i riziku. Instrumenti depozitnog novca su kratkoročni

depoziti ili depoziti po viđenju, dok su ostali instrumenti finansijskog kapitala

dugoročnije prirode. Instrumenti finansijskog kapitala nose rizik, odnosno

mogućnost formiranja kapitalnih dobitaka ili gubitaka, a kod instrumenata

depozitnog novca tog rizika nema ili je veoma mali.

Ovakva situacija opredeljuje potencijalne ulagače da biraju između dva vida

ulaganja: 1. kupovine finansijskih instrumenata koji donose kamatni ili neki drugi

prihod ili 2. kupovine sredstava za proizvodnju, radi obavljanja privredne delatnosti

posredstvom koje se stiče dobit kao oplođeni kapital. Ali, ovaj drugi način mnogima

se čini spor, težak i neizvestan, pa se radije upuštaju u čiste finansijske transakcije.

Naravno za društvo je bolje da se razvija proizvodnja, zaposlenost, realni izvori

javnih prihoda, prostor za stvaralaštvo, proizvodne i druge inovacije itd. A za sve to

su potrebne investicije.

Uvod u ekonomiju

156

2.4. INVESTICIJE I INVESTICIONO ODLUČIVANJE

Pojam investicija se najčešće koristi za opisivanje tokova izdataka, odnosno

raspodele dohotka, namenjenih povećanju ili održanju realnog fonda kapitala. Ovaj

pojam se, zapravo najčešće, vezuje za realni kapital (zgrade, zemljište, opremu,

zalihe), ali i za tzv. neopipljiva ulaganja (npr. obrazovanje, zdravstvo, nauku,

standard itd.). Investicije (engl. investments) predstavljaju ulaganje materijalnih

vrednosti, novca i znanja u sadašnjosti radi ostvarivanja pozitivnog učinka u

budućnosti. Prema osnovnoj nameni, investicije se prvo dele na: 1. privredne

investicije i 2. neprivredne investicije. Takođe, važna je i pódela privrednih

investicija na: 1. investicije u osnovna sredstva i 2. investicije u obrtna sredstva.

Prema tehničkoj strukturi sve investicije dele se na: 1. investicije u građevinske

objekte i 2. investicije u kapitalnu opremu. Osim navedenih podela, važna je i

podela prema poreklu investicionih sredstava: 1. investicije iz domaćih i 2.

investicije iz inostranih izvora.19

Analitički je značajna i podela investicija sa

stanovišta vlasništva (privatne, javne), kao i sa stanovišta regionalne distribucije.

Posebno je važno imati na umu sledeću podelu investicija: bruto-investicije

koje obuhvataju ukupna ulaganja u osnovne (privredne i neprivredne) objekte i

obrtna sredstva; nove investicije koje čine bruto-investicije umanjene za

amortizaciju; i neto-investicije koje čine bruto-investicije umanjene za naplaćenu

(što ne znači i utrošenu) amortizaciju. Znači, bruto investicije čine ukupna ulaganja

koja potiču iz društvenog proizvoda, a namenjena su za zamenu dotrajalih i

povećanje novih osnovnih sredstava

Prema uticaju investicija na obim proizvodnje po stanovniku, odnosno

prema porastu bruto domaćeg proizvoda i nacionalnog dohotka po stanovniku (per

capita), a obzirom na prirodni priraštaj (natalitet) stanovnika, investicije se dele na:

1. demografske, koje predstavljaju minimalni deo investicija koji se mora ulagati da

bi se obzirom na prirodni priraštaj stanovnika veličina nacionalnog dohotka,

odnosno društvenog proizvoda po stanovniku ostala nepromenjena, tj. na postojećem

nivou u odnosu na prethodni period; 2. ekonomske investicije, koje obezbeđuju

porast domaćeg proizvoda, odnosno nacionalnog dohotka po stanovniku. S druge

strane, možemo razlikovati investicije u fizički i u ljudski kapital. Savremena

istraživanja nepobitno potvrđuju rastući značaj i posebno dugoročnu važnost

ulaganja u ljude, njihovo zdravlje, obrazovanje, kulturu itd.

Takođe, postoje i tzv. finansijske investicije, kada se radi o kupovini

vrednosnih papira (akcija, obveznica) radi sticanja prihoda. Postoji i podela investicija

na tzv. kapitalne i investicije u obrtna sredstva, uz već pomenute neto investicije (iz

19

S tim u vezi postoji rašireno mišljenje da bez inostarnih investicija nije moguć

privredni razvoj i da, sledstveno, treba učiniti sve potrebne reforme da se privuku inostrani

investitori. U nekim nerazvijenim i kapitalom siroamašnim zemljama (slično je i u Srbiji) čine

se veliki ustupci (neretko i preterani) stranim ulagačima, a nedovoljno se radi na izgradnji

investicionog ambijenta u kojem bi se u većoj meri aktivirala domaća štednja građana koja bi

mogla biti investirana u određene projekte i bez ikakvog uslovljavanja. Istorijsko iskustvo

svuda u svetu pokazuje da je glavni motiv inostranih investitora ostvarivanje i tarnsfer profita,

zbog čega svaka zemlja mora tražiti oslonac na domaćim izvorima.

Tržište i novac

157

ostvarenog profita) i bruto investicije (neto investicije plus amortizacija); na sopstvene

i zajedničke (kreditne) itd. Zbog značaja ukupnog procesa investiranja veliki značaj

imaju investitori kao raznolik krug vlasnika (individualnih, kolektivnih,

institucionalnih) kapitala kojeg mogu, ako žele i ako procene da im se to isplati, da

ulože u neki investicioni, odnosno predzetnički poduhvat.20

Principijelno, investicije predstavljaju žrtvovanje današnje potrošnje u

cilju povećanja buduće proizvodnje. To faktički znači da je i današnji realni

kapital posledica nekih ranije izvršenih investicija. U stvari, investicije u svakom

posmatranom vremenu predstavljaju razliku između sadašnjeg fonda realnog

kapitala i fonda realnog kapitala koji je postojao u nekom prethodnom vremenskom

periodu.

Bitne determinante investicija su: raspoloživa štednja, veličina prihoda od

investicija, veličina troškova investiranja (kamate i porezi) i očekivanja i

predviđanja budućih događaja. Dakle, sve se dešava i meri realnim (fizičkim)

vremenom.

Znači, vreme predstavlja jednu od suštinskih karakteristika investicija i

kapitala. Investiciona i kapitalna dobra su trajna dobra koja pružaju svoje usluge za

mnogo duže vreme nego što traje jedan obrt proizvodnog procesa. Tako npr. neka

mašina će se sasvim sigurno koristiti za duže vreme, a verovatno i niz godina u

budućnosti. Kao realni kapital ona pruža svoje usluge tokom niza godina, odnosno

ona pruža svoje usluge u realnom vremenu. Bitno je da ona radi, a ne da miruje i

tako propada i zastareva.

Pošto kapital pruža usluge tokom niza godina i kako se kao rezultat tih

usluga javlja određeni tok prihoda u tom periodu, postoji potreba da ovaj budući tok

prihoda kapitala svedemo na neku meru koja će biti uporediva s izdacima za

pribavljanje kapitala koji se jednokratno isplaćuju u sadašnjem trenutku. Dakle,

problem kapitala zahteva usvajanje nekog postupka kojim se izdaci i prihodi kapitala

u različitim vremenskim trenucima svode na izdatke i prihode jednog istog trenutka

(da bi međusobno bili uporedivi).

Inače, problem uporedivosti postoji i kod različitih fizičkih roba, npr.

potrošnih roba. Kako ćemo upoređivati našu potrošnju hleba, koja se meri

kilogramima, i potrošnju električne energije, koja se meri kilovat-časovima? Da

bismo različite fizičke robe uporedili moramo ih svesti na zajedničku jedinicu mere.

Za to nam služi vrednost roba. Kod kapitalnih dobara, međutim, osim ovog

problema određivanja vrednosti javlja se i dodatni problem svođenja na isti

vremenski trenutak. A to se direktno odnosi i na investicije i realni kapital jer se iza

njih nalaze trajna sredstva za proizvodnju koja pružaju proizvodne usluge u dužem

vremenskom periodu.

20

Biznis ili investicioni anđeli (engl. investment angels) je slikoviti izraz za bogate

osobe koje, na neformalnom tržištu kapitala nude kapital za poduhvate koji su obično tek u

početnoj (start-up) fazi zbog čega su visokorizični. Reč je o ljudima koji tragaju za ulaganjima

u visokorizične, ali i potencijalno visokoprofitabilne poduhvate, koji na zvaničnom tržištu

kapitala teško dolaze do fondova, te njihovim preduzetnicima nude kapital, zauzimajući pritom

suvlasničku poziciju. U mnogim zemljama pokazuje se da su upravo investicijski anđeli

značajni izvori finansiranja poduhvata koji se nalaze u ranim stadijumima razvoja.

Uvod u ekonomiju

158

U literaturi i finansijskoj praksi ovaj se postupak svođenja kapitalnih

prihoda i izdataka na istu vremensku jedinicu mere naziva - diskontovanje. Koncept

diskontovanja se izvodi iz koncepta kapitalizacije. Kapitalizacija je osnovni motiv

investiranja i polazi od pretpostavke da će se danas uloženo u nekom budućem

periodu uvećati za odredjeni iznos (kamatu ili profit). Jedna novčana jedinica uz

pozitivnu kamatnu stopu (r) na kraju godine poraste sa 1 na 1+1r , odnosno 1+r na

kraju godine. Na početku druge godine, uz pretpostavku neprekidnog rasta, početni

iznos od 1+r se do kraja druge godine poveća na (1+r) +(1+r)r, odnosno na 1+2r + r²

ili (1+r)². Početni iznos od jedne jedinice se na kraju bilo koje (n-te) godine u

budućnosti poveća na (1+r)n. Pozitivna kamatna stopa (r) ili očekivani prinos na

jednu novčanu jedinicu je nagrada (naknada) zato što tu jednu novčanu jedinicu

nismo potrošili sada nego se uzdržali od potrošnje. Dakle, ukoliko se uzdržavamo od

potrošnje ili neku vrednost pozajmljujemo drugom (investiramo), očekujemo

naknadu za uzdržavanja ili čekanje u obliku kamate. Faktor kapitalizacije

ilustrujemo na sledećem primeru. Početni iznos100 din.

Godišnja kamatna stopa10%

Vrednost početnog iznosa uvećanog za kamatu na kraju prve godine110 din.

Vrednost početnog iznosa uvećanog za kamatu na kraju druge godine121 din.

Vrednost početnog iznosa uvećanog za kamatu na kraju treće godine133,1 din.

Prethodnu kalkulaciju je moguće napisati i u opštem obliku kao: nrSP )1(

gde je (r) kamatna stopa, (P) budući iznosi sadašnjeg ulaganja (inveticije) i (S) trenutna

vrednost ulaganja.

Novčana ili neka druga vrednost (korist od nekog dobra) ima veći značaj

ukoliko je na raspolaganju u sadašnjem trenutku nego ukoliko je raspolaganje tim

istim dobrom (istom vrednošću) odloženo za neki period u budućnosti. “Filozofija”

na kojoj se bazira ova pretpostavka podrazumeva da je sadašnjost relativno važnija

od budućnosti, odnosno da ista vrednost (dobro, usluga, roba, novac) ukoliko može

ili se troši (uživa) sada ima relativno veći značaj (vrednost) od te iste vrednosti

(dobra, usluge, robe, novca) u nekom budućem vremenu. Racionalni pojedinac ili

donosilac odluke više ceni (preferira) sadašnjost od budućnosti. Ukoliko upoređuje

iste vrednosti u sadašnjosti i budućnosti, odnosno ukoliko bira između istih iznosa

sada i u budućnosti, on je indiferentan (nema dileme oko izbora) izmedju vrednosti u

sadašnjosti i te iste vrednosti umanjene (diskontovane) za određeni iznos u

budućnosti. Proces umanjenja budućih vrednosti i njihovo preračunavanje u

ekvivalentne sadašnje vrednosti naziva se diskontovanje (discounting), a iznos

(stopa) po kojoj se to umanjene računa diskontna stopa. Upotrebu diskontnog

faktora pokazujemo na obrnutoj kalkulaciji iz prethodnog primera.

P=S(1/(1+r)n)=133,1(1/(1+0,10)

3=100 din.

U ekonomskoj i finansijskoj analizi diskontna stopa se uglavnom bazira na

principu oportunitetnog troška kapitala, odnosno na principu izgubljene dobiti koju

bi uložena sredstva realizovala na nekom drugom mestu. Da bi se, međutim, do

kraja zadovoljio princip teorijske konzistentnosti, mora se u obzir uzeti i drugi deo

teorije, naime potrebno je pronaći stopu po kojoj su kolektivni pojedinci (društvo)

spremni da menjaju sadašnje odricanje za buduću potrošnju.

Tržište i novac

159

Osnovno pitanje koje se postavlja pri pokušaju da se donese neka investiciona

odluka jeste da li su pozitivne posledice (efekti) investicije veće od troškova. Dakle,

kada se razmatraju efekti na strani prihoda i troškova pored identifikovanja glavnih

stavki troškova i prihoda te stavke je neophodno i adekvatno valorizovati. Pri tome nije

dovoljno monetarno izraziti stavke efekata i troškova nego je te monetarne veličine

potrebno realno vrednovati. Realno vrednovanje podrazumeva eliminisanje uticaja rasta

cena (inflacije) i definisanje te vrednosti imajući u vidu činjenicu da ista monetarna

vrednost u sadašnjem trenutku ne odgovara njenoj vrednosti u budućnosti. Poredjenjem

neto efekta kao razlike izmedju prihoda i troškova u najopštijem smislu investitor treba

da donese odluku o tome da li neka investiciona odluka ima ekonomsko i finansijsko

opravdanje. Razume se da takvu odluku nije moguće doneti rutinskim pregledom

alternativnih ishoda. Za merenje i poredjenje alternativa kada se na bazi troškova i

efekata donosi odluka postoje rafinirane finansijske tehnike. Sve tehnike merenja efekata

investicije se dele u dve velike grupe: diskontne i nediskontne. Nediskiontne tehnike

posmatraju sve troškove i efekte kao ekvivalentne veličine bez obzira u kom trenutku

vremena se dešavaju. Diskontne tehnike uvažavaju vremensku dimenziju novčanih

veličina i sve troškove i efekte koji se dešavaju kasnije (u budućnosti) diskontovanjem

svodi na sadašnju trenutak. Ovo iz razloga što su samo tako izražene novčane jedinice

uporedive i što je investicionu odluku nephodno doneti u sadašnjem trenutku. Pošto su

troškovi i efekti na jedan ili drugi način izmereni a zatim uporedjeni i ako je efekat veći

od troška u investiciju ima smisla ulaziti. Kako te razlike mogu biti veće ili manje,

postoje dakle alternative, pa je potrebno odlučiti koja je od ponudjenih alternativa

optimalna (najmanji trošak ili najveći efekat). Postoje dve osnovne nediskontne tehnike

vrednovanja investicionih alternativa: period otplate (Payback Period) i jednostavna ili

godišnja stopa prinosa (Simple or Annual Rate of Return).

Najednostavniji način merenja i, zbog svoje jednostavnosti i lakog

razumevanja, najčešće korišćeni pristup ocene neto efekta investicije jeste period

otplate. Period otplate se definiše kao onaj period vremena (dani, meseci ili godine)

koji je potreban da kroz pozitivne efekte pokrijemo troškove koje smo imali usled

neke investicione aktivnosti. Ideja svakog investitora jeste da u što kraćem roku vrati

uloženi kapital. Ovo je posebno važno ako poslujemo u relativno nestabilnom

ekonomskom okruženju. Ovo je prilično gruba mera vrednosti nekog investicionog

poduhvata pošto ne razmatra efekte investicije kada su uložena sredstva već vraćena.

Pored toga, ovaj pristup u potpunosti zanemaruje činjenicu da neke investicije

objektivno imaju duže periode početnih troškova, odnosno efekti takvih investicija

se vraćaju kasnije.

Za komercijalne investicione alternative vrednost se meri tako da se neto

dobit posle amortizacije, kamata i poreza stavi u odnos prema uloženom akcijskom

kapitalu. U obračunu ovog pokazatelja se običnu uzima tipična ili reprezentativna

godina (ili neki drugi obračunski period). Vrlo često se ova mera vrednosti

alternative naziva i povrat na akcijski kapital i za odnosni period se računa na

sledeći način:

100t

t

Q

NPREt

Uvod u ekonomiju

160

pri čemu je (Ret) povraćaj na akcijski kapital, (NP) neto dobit ili neto profit a Qt

količina angažovanog akcijskog akcijskog kapitala u tom periodu. Ova pokazatelj se

može računati i na ukupno anagažovani kapital u odredjenoj godini poslovanja

preduzeća, pri čemu se iz neto dobiti isključuje kamata a u ukupni kapital uključuje

kapital angažovan kroz kredit. Povraćaj na ukupni godišnji kapital ili jednostavna

godišnja stopa prinosa na ukupni kapital se izražava na sledeći način:

100

t

tt

K

rNPRt

gde je (Rt ) jednostavna godišnja stopa prinosa na ukupni kapital, (rt ) kamata

plaćena na kreditno angažovana sredstva a (Kt ) ukupni angažovani kapital u

odnosnoj poslovnoj godini.

Ukoliko troškove i prihode neke investicione aktivnosti vrednujemo

uvažavajući vremensku dimenziju (preferenciju) koristimo dinamičke tehnike ocene

– diskontne tehnike. Zajednička karakteristika ovih tehnika jeste da budući

(projektovani) troškovi koji su posledica neke investicione aktivnosti i prihodi te

iste aktivnosti nemaju istu vrednost ako se dešavaju u sadašnjosti. Buduće vrednosti

se umanjuju (diskontuju) odgovarajućim diskontnim faktorima i svode na sadašnjost

i samo tako izračunate vrednosti je moguće konsistentno uporedjivati i na osnovu

njih donositi poslovne odluke. Najpoznatije i najčešće korišćene diskontne tehnike

merenja vrednosti investicionih alternativa su: neto sadašnja vrednost (Net present

value), koeficijent diskontovanih efekata i troškova (Benefit – Cost ratio) i interna

stopa prinosa (Internal rate of return). Neto sadašnja vrednost je najednostavnija i

najčešće korišćena diskontna tehnika. Odredjuje se tako da se od sadašnje vrednosti

prihoda odbiju sadašnje vrednosti troškova. U osnovi je ovu razluiku moguće

izračunati na dva ekvivalentna načina. Prvi način je da se prihodi i troškovi svedu na

sadašnje vrednosti a da se zatim izračuna njiva razlika. Isti rezultat se dobije ako se

prvo izračuna razlika prihoda i troškova a onda se ta razlika po odredjenoj, unapred

datoj, diskontnoj stopi svede na sadašnju vrednost. Jednostavna formula za

računanje neto sadašnje vrednosti je:

NPV = PVB-PVC

gde je (NPV) neto sadašnja vrednost efekta investicione aktivnosti, (PV) sadašnja

vrednost prihoda investicije i (PVC) sadašnja vrednost troškova.

Sledeći primer numerički objašnjava primenu navedene tehnike. Ukoliko neka

investiciona aktivnost koja će trajati sledeća četiri vremenska intervala (godine,

meseca) implicira sledeći raspored troškopva i prihoda i ako je relevantna

kamatna(diskontna) stopa 8%, neto sadašnja vrednost se izračunava na sledeći način:

Vre

me

Ukupni trošak

(investicioni i

operativni)

Diskontni

faktor

Sadašnja

vrednost

troškova

Ukupni prihod Sadašnja

vrednost

prihoda

0 10000 1,000 10000 0,000 0,000

1 4000 0,9259 3703,6 8000 7407,2

2 4000 0,8573 3429,2 8000 6858,4

3 4000 0,7938 3175,2 8000 6350,4

Sadašnja vrednost ukupnih

troškova (PVC)

20308 Sadašnja vrednost

ukupnih prihoda (PVB)

20616

Tržište i novac

161

Neto efekat investicije je razlika izmedju ove dve veličine i iznosi 308

(20616-20308) dinara. Ako je NPV pozitivna investicija je ekonomski opravdana,

ako je NPV negativna investicija je ekonomski neopravdana i ako je NPV=0 radi se

o situaciji gde smo na ivici prihvatljivosti donošenja neke odluke o ulasku ili

neulasku u inveticionu aktivnost.

Koeficijent diskontovanih troškova i efekata dobijemo tako da sve diskontovane

efekte podelimo sa diskontovanim troškovima

B/C=PVB/PVC

gde je (PVB) sadašnja vrednost prihoda a (PVC) sadašnja vrednost troškova. Ako je

B/C>1 investicija se prihvata, ako je B/C<1 investicija se ne prihvata i ako je B/C=1

inveticiono ulaganje je na granici prihvatljivosti. Granična produktivnost investicije

iz prethodnog primera je 1,015. Sadašnja vrednost neto dobiti je za 1,5% veća od

sadašnje vrednosti neto troškova, odnosno na jednu jedinicu sadašnje vrednosti neto

troškova u ovoj investicionoj aktivnosti se ostvaruje 1,015 jedinica neto dobiti.

Ukoliko sledimo prethodno navedene kriterije o opravdanosti na bazi kriterija

koeficijenta neto sadašnje vrednosti očigledno je da se radi o investiciji koja je na

samoj granici prihvatljivosti. Stoga se u ovakvim situacijama moraju koristiti i

dodatni kriteriji.

Očigledno je naime da se po odredjenoj diskontnoj stopi prihodi i troškovi

investicione aktivnosti izjednačavaju. Da bi rešili dilemu investirati ili ne investirati

moramo izračunati internu stopu prinosa (internal rate of return) koja se pored neto

sadašnje vrednosti najčešće koristi za vrednovanje investicionih aktivnosti.

Numerički način izračunavanja koristi sledeću formulu:

21

112

NPVNPV

NPVrrIRR

gde je (IRR) interna stopa prinosa, (r1 ) je niža diskontna stopa, (r2 ) viša diskontna

stopa, (NPV1 ) neto sadašnja vrednost po nižoj a (NPV2 ) neto sadašnja vrednost po

višoj diskontnoj stopi. Ukoliko se radi o investiranju u realni sektor privrede ovu

stopu možemo porediti sa komercijalnom kamatnom stopom. Ako je izračunata

stopa veća od komercijalne (bankarske) kamatne stope investicija je ekonomski

opravdana. Naime, od takve investicije zaradjujemo više nego da kapital aktriviramo

kroz bankarski sistem. Ukoliko je, medjutim, IRR manja od kamatne stope u

investiciju ne treba ulaziti a ako je IRR jednaka kamatnoj stopi investicija u realni

sektor je na ivici prihvatljivosti.

Za ilustraciju numeričkog odredjivanja IRR poslužićemo se podacima iz

primera koji smo koristili za proračun neto sadašnje vrednosti NPV. Po diskontnoj

stopi od 8% NPV je bila 308 dinara. Po višoj diskontnoj stopi od 10% NPV iz

prethodnog primera će biti -52,8 dinara. Kada se sve dobijene vrednosti uvrste u

prethodnu formulu za odredjivanje interne stope prinosa dobijamo njenu vrednost

koja iznosi 9,7%.

)8.52(0.308

0.308810%8IRR

Uvod u ekonomiju

162

Ukoliko je ova stopa veća od bankraske kamatne stope na sredstva oročena ,

recimo na četiri godine, kapital od 10000 dinara je ekonomski opravdano uložiti u

finansiranje inveticije.

Na kraju, objasnićemo i jedno veoma jednostavno pravilo za orijentacioni

obračun investicionog ulaganja, poznatu kao pravilo 72.

Ovo pravilo omogućava brzo izračunavanje visine prinosa i vremena otplate

ulaganja, odnosno: a) broja godina koje su potrebne da se udvostruči imovina uz

određeni godišnji prinos i b) visine prinosa koji je potreban da se udvostruči

imovina u zadatom broju godina.

Tako npr. za odgovor na pitanje koliko godina je potrebno ulagati da se imovina

udvostruči uz određeni godišnji prinos, treba podeliti 72 s vrednostima mogućeg godišnjeg

prinosa.

Dakle: 72 : visina prinosa = broj godina

Npr. uz godišnji prinos od 10% koliko godina je potrebno da se vrednost moje

imovine udvostruči? Odgovor je: 72 : 10= 7,2 godine

Za odgovor na pitanje koliki prinos mora biti da bi se imovina udvostručila u

zadatom vremenu, treba podeliti 72 sa zadatim brojem godina.

Dakle: 72 : brojem godina = visina prinosa

Npr. koliki prinos mora biti da bi se moja imovina udvostručila za 5 godina?

Odgovor je 72 : 5 = 14,4 % godišnje.

Ograničenje pravila 72 jeste da ono vredi samo za obračune do 20% godišnjeg

prinosa. Za godišnje prinose veće od 20% primena pravila dovodi do odstupanja i

nepouzdanih rezulata.

3. NAJAMNINE I TRŽIŠTE RADA

Pored već analiziranih činilaca (faktora) proizvodnje na tržištu se pojavljuje

i jedan faktor koji je kroz čitavu istoriju kapitalističkog društva, a i danas, izazivao

najviše kontroverzi. Reč je o radu, odnosno ljudima kao onima koji rade, koji svoje

učešće u raspodeli nacionalnog dohotka ostvaruju samo ako i kada rade. Ali, reč je o

ljudima bez kojih nijedan preostali faktor (zemlja, kapital) ne bi imao nikakav značaj

niti sposobnost stvaranja vrednosti. Može se reći da se čitava ekonomska teorija, pa i

konkretno-istorijska ekonomska praksa do danas spori oko prirode i karaktera rada

kao proizvodnog činioca. Marks je smatrao da radnici kapitalistima prodaju svoju

jedinu robu – radnu snagu, koja ima dva svojstva: vrednost, koja se sastoji od

vrednosti roba koje oni troše za svoju reprodukciju (hrana, stanovanje, odevanje,

obrazovanje, razonoda itd.) i upotrebnu vrednost koja se odnosi na naročitu

sposobnost radnika da stvaraju veću vrednost od sopstvene, dakle – višak vrednosti.

Kapitalisti, prema Marksu, kupuju upotrebnu vrednost robe radne snage, a plaćaju

cenu koja je uvek manja (za iznos viška vrednosti) od stvarne vrednosti koju radnici

Tržište i novac

163

u procesu rada stvore. Po njemu, kapitalisti eksploatišu radnike jer im ne plaćaju

punu “cenu rada”, već razliku zadržavaju za sebe u vidu dobiti ili profita.

Zastupnici drugih teorijskih struja smatraju da je dohodak od rada adekvatna

naknada za izvršeni rad. Taj dohodak se u literaturi naziva najamnina. Najamnine

se mogu utvrđivati na više načina: po vremenu (satnica, dnevnica, mesečna plata,

godišnja plata itd.), po komadu (za izvršenu količinu proizvodnje itd.) i

kombinovano. Pri tome, potrebno je razlikovati dve analitičke kategorije najamnina:

nominalne i realne najamnine. Prva se odnosi na količinu novca koju radnik

dobije kao svoju cenu rada (platu, lični dohodak), a druga se odnosi na stvarnu

kupovnu moć nominalnih najamnina, što znači, da se ove moraju sagledavati prema

kretanjima cena finalnih proizvoda koji se mogu kupiti za iznos nominalnih

najamnina. Drugim rečima, tok rasta cena (inflacije) i kretanje najamnina mogu

imati različite intenzitete što će uticati na porast ili pad realnih vrednosti najamnina,

a time i materijalnog standarda zaposlenih.

Tržište rada, kao i svako drugo tržište, može u morfološkom smislu biti

savršeno (perfektno) ili nesavršeno (imperfektno). U prvom slučaju polazi se od

toga da postoji veliki broj radnika koji traže posao uz istovremeno postojanje

velikog broja poslodavaca koji nude posao, s tim da niti jedan ne može diktirati

najamnine. Takođe, u ovom slučaju se polazi od pretpostavke da su radnici savršeno

pokretljivi (mobilni) tj. sposobni da lako prelaze s jednog radnog mesta na drugo.

Isto tako, pretpostavlja se da su radnici potpuno informisani o svim promenama na

tržištu rada. Najzad, pretpostavlja se da na savršeno konkurentskom tržištu rada

nema sindikata niti organizovanih poslodavaca, kao ni državnog uticaja. Na taj

način, doći će do formiranja najamnina isključivo pod uticajem ponude i tražnje

rada. Nažalost, ovakva situacija se u praksi gotovo nikad ne pojavljuje, već su na

sceni monopolska ponašanja kako na strani ponude rada koju zastupaju više ili

manje jaki sindikati, tako i na strani poslodavaca koji deluju preko svojih

organizacija, neretko i vlada.

Zbog svega, na tržištu rada dolazi do razlika među najamninama, ne samo

za različite radove, nego i unutar iste profesionalne ili radne grupe.

Takođe, na tržištu rada dolazi i do razlika u najamninama i zbog

diskriminacije određenih društvenih grupa, kao npr. rasnih, etničkih, polnih (ženski

rad je gotovo svuda manje plaćen), verskih i dr. Ta diskriminacija se odvija na

veoma suptilan način i nije uvek vidljiva na prvi pogled.

Sve savremene države u okviru svog delovanja kao jedno od centralnih

pitanja ekonomske i socijalne politike pokušavaju da rešavaju pitanje odnosa

najamnina, profita, poreza, kao načina preraspodele nacionalnog dohotka u čijem

stvaranju učestvuju brojni socijalni akteri, među kojima radnici i svi drugi koji žive

od rezultata svog rada i koji imaju važno mesto u procesu društvene reprodukcije.

Ali, evidentna je sve manja važnost niskokvalifikovanih radnika, a raste značaj

visokoobrazovanih radnika. Oni sve više postaju i vlasnici, suvlasnici ili partneri

svojih dojučerašnjih poslodavaca, pa se tako menja i način i mera njihovog učešća u

raspodeli nacionalnog dohotka. U krajnjem, i menadžeri su svojevrsni radnici, dakle

nameštenici koji za svoj rad dobijaju (neretko astronomski visoke) najamnine ali

koji, takođe, mogu biti otpušteni (ukoliko ne rade prema očekivanju svojih

poslodavaca, gazda) i naći se ponovo na tržištu rada.

Uvod u ekonomiju

164

U literaturi (Mankju 2005; str. 416) se ukazuje na i na tzv. kompenzacione

razlike u nadnicama koje nastaju usled karakteristika različitih poslova, kao npr.:

rudari su plaćeni bolje od ostalih radnika sa istim stepenom

obrazovanja, jer se time kompenzira prljav i opasan rad u rudnicima;

noćni rad u fabrikama se bolje plaća od rada u dnevnoj smeni, što je

kompenzacija za poremećeni ritam života;

profesori su plaćeni manje od lekara ili advokata, ali se smatra da je

profesorski rad kompenzacija i privilegija za veliko intelektualno i lično

zadovoljstvo koje pruža ta profesija.

3.1. NEZAPOSLENOST KAO EKONOMSKI PROBLEM

Svuda u svetu, kako u literaturi tako i u praksi, smatra se da je nezaposlenost

jedan od najvećih ekonomskih i socijalnih problema uopšte. Načelno, ona se javlja

kada postoje kvalifikovani radnici koji su spremni da rade po postojećim

najamninama, ali ne mogu da nađu zaposlenje. Radi se o licima starijim od 16

godina, sposobnim i voljnim da rade, koji aktivno traže zaposlenje, ali ga ne mogu

naći. Pri tome, postoje dve analitičke kategorije nezaposelnosti: 1. apsolutna

nezaposlenost, koja podrazumeva tačan broj nezaposlenih lica i 2. relativna

nezaposlenost, koja predstavlja odnos nezaposlenih lica i ukupne radne snage, tj.

ukupnog broja zaposlenih i nezaposlenih lica.

Problematika nezaposlenosti odavno je postala globalni problem i predmet je

detaljnog interesovanja svih vlada i brojnih međunarodnih institucija i foruma.

Posebno je značajna aktivnost Međunarodne organiazcije rada (ILO) kao dela

sistema OUN. Ova organizacija je usvojila definiciju nezaposlene osobe koja se

odnosi nasve osobe starije od 16 godina (a koje ne borave u institucijama kao što su

zatvori, starački domovi, ustanove za mentalno obolele i sl.), koje ne rade a

sposobne su za rad, te ako su:

1. tražili zaposlenje tokom protekle 4 sedmice

2. tražili zaposlenje ali su privremeno prekinuli rad zbog bolesti i sl.

3. čekali da budu pozvani na posao s kojeg su privremeno udaljeni

4. prihvatili ponuđeni posao i čekaju da počnu s radom u sledećih 30 dana.

Svalica koja ne rade, a ne nalaze se u gore navedenim kategorijama, ubrajaju

se u lica koja ne participiraju u radnoj snazi, odnosno ekonomski su neaktivnalica.

Da bismo objasnili razloge postojanja nezaposlenosti moramo objasniti tri

osnovne vrste nezaposlenosti:

Frikcionalnu nezaposlenost

Strukturnu nezaposlenost

Cikličku nezaposlenost

Frikcionalna nezaposlenost podrazumeva onaj deo nezaposlenosti koji se

javlja zbog toga što radnici stalno: 1. napuštaju poslove na kojima trenutno rade da

bi tražili nove poslove, 2. traže nove poslove nakon što su izgubili stare, 3. ulaze u

contingent radne snage kako bi tražili posao po prvi put, obično posle završetka

nekog nivoa formalnog obrazovanja, 4. ponovo ulaze u radnu snagu nakon razdoblja

ekonomske neaktivnosti, 5. prelaze sa starog na novo radno mesto. Znači, ovaj vid

Tržište i novac

165

nezaposlenosti je na neki način dobrovoljan i privremen.S druge strane, poslodavci

stalno: 1. traže zamene za radnike koji su dali otkaz ili otišli u penziju, 2. otpuštaju

neke radnike u nadi da će naći bolje, 3. traže nove radnike radi proširenja

poslovanja, što sve generiše tzv. frikcionalnu nezaposlenost.

Strukturna nezaposlenost razlikuje se od frikcionalnee po svojoj

dugotrajnosti.Ona se javlja zbog nesklada u strukturi ponude i potražnje za radom.

Taj nesklad može proisteći iz: 1. nesklada između veština koje se traže za

raspoložive poslove i veština s kojima raspolažu radnici koji traže posao, 2.

prostornog nesklada između preduzeća koja traže radnike i mesta stanovanja radnika

koji traže posao.

U cilju smanjenja strukturne nezaposlenosti država preduzima aktivne i

pasivne mere zapošljavanja. U prve spadaju programi koji omogućavaju razne

oblike prekvalifikacija radnika, unapređivanje obrazovnog sistema na način da on

svoju ponudu prilagođava potrebama tržišta rada, razni oblici podsticanja

zapošljavanja lica koja spadaju u diskriminisane radne grupe (lica s posebnim

potrebama, manjinske grupe itd. ).U pasivne mere zapošljavanja spadaju smanjenje

veličine svih oblika naknada i socijalnih prava nezaposlenih, odnosno smanjenje

dužine njihovog trajanja.

Kada je reč o cikličnoj nezaposlenosti treba reći da je ona posledica

cikličnih fluktuacija u kretanju BDP, odnosno odstupanja ostvarenog BDP od

mogućeg nivoa. Cikličke fluktuacije BDP uslovljavaju promene u agregatnoj tražnji

za radom, što onda u razdobljima recesije, zbog rigidnosti nadnica prema dole,

dovodi do povećanog otpuštanja radnika odnosno povećane nezaposlenosti. Da bi se

smanjila ciklična nezaposlenost primenjuju se odgovarajuća mere fiskalne i

monetarne politike.

3.2. UTICAJ NEZAPOSLENOSTI NA EKONOMIJU I DRUŠTVO

Već smo istakli da je nezaposlenost jedan od najvećih i najvažnijih problema

svih savremenih privreda. To iz razloga što ona predstavlja ogromno rasipanje

najdragocenijeg resursa koji se ne koristi, kao i zbog trošenja ranije stvorenog

dohotka. Obe posledice teško se odražavaju i na porodični život i na ukupnu

nacionalnu ekonomiju. Brojne su i bolne socijalne i psihološke posledice kod

nezaposlenih ljudi. Konkretan ekonomski uticaj nezaposlenosti prepoznaje se kroz

na smanjenje BDP-a. U stvari,u stanju nezaposelnostidruštvo koristirealno

raspoložive resurse koliko je to moguće, tako da nije u prilici daproizvede dobra i

usluge, koji bi omogućili ljudima da troše i izvoze.

Mada je ekonomski trošak nezaposlenosti uvek visok, nikakav novac ne može

adekvatno da prikaže humanu, socijaln i psihološkuštetukoja se javlja u periodima

trajne prisilne nezaposlenosti. Psihološke studije ukazuju da je otpuštanje s posla

jednako traumatski događaj kao i smrt bliskog prijatelja ili neuspeh u školi.

Nezaposlenost često dovodi do gubitka samopoštovanja, određenih mentalnih

poremećaja i bolesti, depresije i otuđenosti, porodičnih problema, bračnih lomova

itd. Osim toga, odavno je utvrđena tesna povezanost rasta stope nezaposlenosti i

rasta stope asocijalnog ponašanja, posebno kriminala, narkomanije, alkoholizma,

Uvod u ekonomiju

166

suicida i dr. Znači, nezaposlenost je fenomen koji ne pogađa samo nezaposlenog

pojedinca,već i porodicu nezaposlenog, ali i širu društvenu zajednicu.

Gubitak radnog mestauvek izaziva izvestan šok. Nakon togasledi aktivna faza

traženja novog radnog mesta. Tu je pojedinac još optimista i ne gubi nadu da će

uskoro naći novi posao. Ali što više negativnih odgovora dobija on sve više postaje

pesimist i počinje da patizbog strahova za sosptvenu egzistenciju. To može da ga

dovede do depresija. Na kraju, pojedinac postaje bezvoljan pošto je izgubio nadu.U

takvoj situaciji najviše patiuža porodica nezaposlene osobe. Pri tome, starije i

nedovoljno obrazovane i obučene osobe imaju najmanju šansu da dobijunovi posao.

Nezaposleni mogu pod određenim uslovima računati na pomoć za nezaposlene, ali

to je uvek znatno manje nego što bi iznosio njihov zarađeni prihod, što znači da

nastaju velike finansijske štete za nezaposlene i njihove porodice. Time se krug

patnji, nezadovoljstva i mogućih anomija dodatno povećava.

Posledice nezaposlenosti namakroekonomskom nivou takođe su velike. Pre

svega, zbog visoke nezaposlenosti kupovna moć stanovništva se jako smanjuje.

Nezaposleni jedva uspevaju da zadovolje svoje osnovne materijalne potrebe, a

kupovina luksuznih predmeta skoro da potpuno izostaje.Slično vredi i za radnike,

kojima preti nezaposlenost, tako da oni radije novac štede (za ‘’crne dane’’) negošto

kupuju. Posmatrano ekonomski to vodi do jasnog opadanja prodaje u različitim

sektorima ekonomije. Da bi preduzeća ipak ostvarila dobitke usprkos opadanja

prodaje, ona pokušavaju da svoje troškove snize. Zbog toga preduzetnici često

investiraju u racionalizaciju proizvodnje i poslovanja, otpuštaju radnike i

intenziviraju rad sapreostalim osobljem.

Osim navedenog, treba reći da je visoka nezaposlenost lošaza nacionalnu

ekonomiju i zbog toga što država ostvaruje niže prihode u budžetu. Takođe,

smanjuju se i prihodifondova, kao npr. fonda zdravstvenog osiguranja, penzijskog

fonda itd.Zbog toga se javljaju veliki deficitii državni rashodi se finansiraju

kreditima, a postepeno se redukuju i stečena socijalna prava, pada standard javnih

usluga i osiromašuju velike grupe stanovništva (npr. penzionera itd.). Ponekad

država pribegava povećanju zahvatanja od zaposlenih, čime se povećavaju troškovi

rada za poslodavce, a oni onda reaguju otpuštanjem, bilo iz razloga supstitucije

živog rada opredmećenim (novim tehnologijama, usled čega se javljaju tzv.

‘’tehnološki viškovi’’), bilo zbog restrikcije aktivnosti, kada nastaju ekonomski

viškovi zaposlenosti.Time se opasna spirala nezaposlenosti uvećava i posledice

mogu biti nesagledive.To je i razlog zašto ovo poglavlje ima ovaj naslov i ovu

dužinu.

167

VII

EKONOMSKI RAST I RAZVOJ

Ekonomski rast je dugoročni ekonomski i politički cilj svake zemlje jer on

omogućuje realno povećanje materijalnog bogatstva, pa samim tim i rast potrošnje i

životnog standarda uopšte. Drugim rečima, pod ekonomskim rastom se

podrazumeva povećanje potencijalnog BDP-a, odnosno proizvodnje i proizvodnih

kapaciteta. To se može postići na dva osnovna načina ili njihovom kombinacijom.

Prvi se odnosi na povećanu upotrebu činilaca proizvodnje, dakle investiranjem u

fiksni kapital. Drugi način se odnosi na porast efikasnosti upotrebe postojećih

proizvodnih fondova, odnosno instaliranih kapaciteta.

Osnovne pretpostavke, odnosno determinante ekonomskog rasta su: 1.

znanje i sposobnosti ljudi, 2. prirodna bogatstva, 3. formiranje kapitala, 4.

tehnologija. Sve veći broj ekonomista smatra da su ljudski resursi najvažniji faktor,

jer je bez njih i najsavremenija tehnologija mrtav kapital, dok drugi smatraju da su to

tehnologija i preduzetništvo, jer se bez njih ni ljudski resursi ne mogu iskoristiti.

Takođe, utvrđeno je da je posedovanje prirodnih resursa vrlo važna pretpostavka

ekonomskog rasta, ali to ne znači da su zemlje bogate prirodnim resursima

istovremeno i zemlje brzog ekonomskog rasta. Naravno, važi i obrnuto.

Država može da podstakne ekonomski rast na više načina, a pre svega

putem sledećih mera:

stvaranjem političke stabilnosti, bez koje nije moguć nikakav

ekonomski rast, pogotovo ne onaj koji se oslanja na inostrane

investicije;

jačanjem kreditne podrške, carinskih povlastica i drugih beneficija za

kreatore, ali i uvoznike savremene tehnologije;

podizanjem kvaliteta obrazovanja, na svim nivoima i podsticanjem

koncepta doživotnog učenja (life-long education);

jačanjem stabilnosti finansijskog sistema i posebno jačanjem nacionalne

valute i poverenja u bankarski sistem;

stimulisanjem štednje i investicionih ulaganja domaćih preduzetnika;

pojednostavljenjem i pojeftinjenjem administrativnih procedura vezanih

za ekonomske poslove;

jačanjem institucija pravne države, posebno pravosudnog sistema u cilju

zaštite svih učesnika privrednog života, a posebno ulagača i poverioca;

stimulisanjem tržišne konkurencije kao načina objektivne selekcije

najboljih kojima treba pomoći da budu još bolji.

Kada je reč o ekonomskom razvoju tada se misli na mnogo složeniju

kategoriju koja podrazumeva ne samo ekonomski rast (povećanje proizvodnje i

dohotka), već i složene strukturne, tehnološke, organizacione, upravljačke i druge

promene. Neki ekonomisti uzimaju u posmatranje i promene u svesti i kulturi ljudi

kao aspekte ekonomskog razvoja.

U najkraćem, pod privrednim razvojem podrazumevamo:

Uvod u ekonomiju

168

porast materijalne proizvodnje i nacionalnog dohotka uz istovremene

struktume promene i promene u funkcionisanju date privrede na opštoj

uzlaznoj razvojnoj liniji

to je jedinstvo kretanja i razvoja odnosno, najopštiji oblik kretanja i

razvoja privrede

svako kretanje privrede podrazumeva brojne promene koje su u istoj

meri i kvalitativne i kvantitativne

izazvane promene se vrše pod dejstvom naučnog i tehničkog progresa i

izmenama društvenog i privrednog okruženja

Shvaćen na ovaj način, pojam ekonomskog razvoja ostvaruje se tako da se

aktiviraju sledeći činioci:

ljudski proizvodni faktori (ponuda radne snage, obrazovanje, disciplina,

motivacija);

prirodni proizvodni faktori (zemljište, rudna i energetska bogatstva,

klima);

akumulacija kapitala (mašine, fabrike, putevi) i

tehnologija (nauka, inženjering, upravljanje, preduzetništvo);

Znači, neophodni su određeni potencijali (demografski, prirodni, prostorni,

tehnološki, kulturni itd.), ali i uslovi da se oni stave u ‘’pogon’’, u delatni proces iz

kojeg će nastati realna društvena bogatstva. Tu pre svega mislimo nabrojne

privredno-sistemske faktore (oblik svojine, sistem i način donošenja odluka,

koordinacioni i upravljački mehanizam, sistem motivacijeitd.), kao i na dejstvo

ekonomske i razvojne politike.

Inače, u literaturi se ova pitanja intenzivno analiziraju, nude se različita

teorijska rešenja, razvijaju novi koncepti i paradigme, ali praktični rezultati su ipak –

veoma nezadovoljavajući. Ne samo na strani nerazvijenih zemalja, nego čak i na

strani onih najbogatijih koji se suočavaju sa velikim problemima tzv. eksternih

efekata, odnosno eksternalija, zatim socijalno sve nepodnošljivije nezaposlenosti,

kao i sve veće međunarodne konkurencije usled pojave novih moćnih zemalja, kao

što su npr. Brazil, Kina, Rusija, Indija, Južna Afrika (BRIKS). Ove zemlje, pored

ostalih potencijala, poseduju više od polovine i svetskog stanovništva i teritorije.

Takođe, treba imati u vidu i mnoge druge “zemlje u razvoju” koje pokušavaju da

svoje komparativne prednosti (najviše je to jeftina radna snaga, zatim prirodni

resursi, velika unutrašnja tržišta i narastajuća inteligencija) pretvore u konkurentsku

prednost i ozbiljno ugroze zapadne monopoliste.

Što se tiče tzv. eksternalija u opštem značenju treba reći da se tu radi o

trošku ili koristi koji snosi jedan subjekt kao rezultat akcije koju je preduzeo drugi

subjekt. Eksternalije predstavljaju (čisto) javno dobro. Neko dobro je javno ukoliko

se ono troši od strane svakog pojedinca (nema ekskluzivnosti), i ukoliko svako može

da troši čitavu ponuđenu količinu (odsustvo rivaliteta u potrošnji). U tom smislu

može da se govori o pozitivnim eksternalijama, koje predstavljaju korist koju ima A

od akcije koju je preduzeo B, odnosno negativnim eksternalijama, koje predstavljaju

trošak koji ima A od akcije koju je preduzeo B subjekt.

Najčešći primeri negativnih eksternalija su: zagađivanje vazduha,

zagađivanje vode, zagušenje saobraćaja, porast premija osiguranja usled potrošnje

alkohola i duvana itd. Uticaj države povodom negativnih eksternih efekata svodi se

Ekonomski rast i razvoj

169

na donošenje odgovarajućih zakona, propisa, standardizovanih procedura, načina

naknade štete, uvođenje ekoloških poreza itd.

Kao primere pozitivnih eksternalija možemo navesti: dobro održavana

svojina naših suseda (npr. lepa komšijska bašta ili ograda), što povećava tržišnu

vrednost naše imovine; zatim napredak u nauci, ma gde da se desi, takođe

predstavlja primer pozitivne eksternalije, jer će taj napredak, pre ili kasnije, doneti

boljitak svima. Država može da utiče i u slučaju pozitivnih eksternih efekata, pre

svega merama podsticanja privrednih subjekata da ulažu u zaštitu prirodne sredine,

da investira u važne ekološke projekte, da vodi kampanje širenja ekološke svesti, da

pomaže ili obavezuje đake i studente na ekološko obrazovanje itd.

Sve do sada navedeno jasno pokazuje da problematika ekonomskog rasta i

razvoja predstavlja samu suštinu ekonomske i teorije i prakse. O tome govore i

napori svih donosioca ekonomskih odluka, počev od nivoa preduzeća, preko nivoa

nacionalne privrede, sve do globalnog nivoa koji nas svakodnevno sve više uverava

da je privredni mehanizam veoma složen i podložan poremećajima. Ovaj poslednji

nivo je posebno važan u vreme rastuće globalizacije svetske privrede koja pored

značajnih pozitivnih efekata donosi i teške probleme rastućeg zaostajanja (jaza,

gepa) najmanje razvijenih zemalja u odnosu na srednje i najrazvijenije zemlje.21

Takva činjenica, dugoročno, može da predstavlja opasnost za dalji razvoj svih, pa i

sadašnjih najrazvijenijih zemalja, zbog čega bi one trebale imati jasan interes da

pomognu da se taj jaz smanji. To je moguće, osim direktne i bespovratne pomoći,

učiniti putem direktnih investicija, otpisa dugova (izbavljenje iz tzv. dužničke krize

u kojoj se nalaze neke zemlje jer ne mogu iz tekućih prihoda da otplaćuju inostrane

kredite), ulaganjem u saobraćajnu i socijalnu infrastrukturu, čime bi se istovremeno

zaustavio odliv stanovništva iz tih zemalja i smanjio pritisak na tržište rada u

razvijenim zemljama. Znači, pomažući siromašnima bogati, zapravo, pomažu i sebi.

Možda i više!

Jednu od najznačajnijijih karakteristika dosadašnjeg ekonomskog razvoja

predstavljaju ogromne razlike između razvijenog i nerazvijenog dela savremenog

sveta. Naravno, nastanak i održavanje takvihrazlika u razvijenosti ima dugu

istorijsku prošlost. Npr. u ukupnom rezultatu dohodak u razvijenom delu sveta do

2000.god. se uvećao za 14, dok se u nerazvijenom delu sveta uvećao za samo 5 puta.

Iste godine odnos veličine društvenog proizvoda po stanovniku narelaciji razvijeni-

nerazvijeni iznosio je 67:1! Razlozi za ovo su mnogobrojni, a najvažniji su sledeći:

1. visoka stopa nataliteta uz smanjenu stopu mortaliteta;

2. visok udeo radne snage angažovane u poljoprivredi, uz nisku

produktivnost poljoprivredne proizvodnje;

3. nizak nivo primenjene tehnologije;

4. skroman nivo štednje stanovništva;

5. nizak kadrovski nivo proizvodnje i upravljanja.

21

Procenjuje se da danas oko 55% stanovništva naše Planete živi u 40

najsiromašnijih zemalja i da oni raspolažu samo sa 4% svetskog dohotka. Pokazatelj HDI

(Human Development Index), koji prati kretanje realnog BDP po stanovniku, očekivanu

životnu dob, obrazovnu strukturu stanovništva i stopu pismenosti. Takođe ukazuje na tešku

situaciju u pogledu razvojnih razlika savremenog sveta.

Uvod u ekonomiju

170

U nastojanjima svetske zajednice da se nađu rešenja za ublažavanje ovakve

situacije najveća pažnja se posvećivala „začaranom krugu siromaštva“. Prvi korak

predstavlja identifikacija potencijala kojima neka nerazvijena zemlja

raspolaže.Povoljna kombinacija faktora stvara pretpostavke za viši nivo

produtivnosti, a to obezbeđuje boljukonkurentnost na domaćem i stranom tržištu. To

je osnova za stvaranje relativno visokogdohotka, koji pored podmirivanja osnovnih

potreba obezbeđuje i štednju tj. akumulaciju.Štednja je osnovni uslov za

obezbeđenje investicija kojesu opet uslov za proces razvoja.Visok nivo investicija

znači nove tehnologije, tj.povećanje ukupnog razvojnog potencijala, čime se

obezbeđuju resursi i nastavlja ponovo krug razvoja, alisada na višem

nivourazvijenosti.

Inače, u literature je uobičajena sledeća podela zemalja sa stanovišta nivoa

razvijenosti:

Nerazvijene zemlje: karakteriše ih najniži dohodak po stanovniku u svetu,

najveći brojzaposlenih u poljoprivredi, oskudica kvalifikovane radne snage, nizak

stepen pismenosti, kratak životni vek stanovništva. Najveći broj ovih zemalja nalazi

se u Africi.

Tranzicijske zemlje: čine ih zemlje bivšeg SSSR i sve bivše socijalističke

zemlje Centralne i Istočne Evrope koje prolaze kroz proces tranzicije od

komandno-planskih ka tržišnim ekonomijama. Ove zemlje raspolažu solidnim

obrazovnim nivoom stanovništva, značajnimindustrijskim sektorom, značajnim

prirodnim resursima i razvijenom ali zastarelom infrastrukturom. Osim toga, njih

još karakteriše:visok stepen inflacije, visoka nezaposlenost, nizak nivo

produktivnosti, nizak nivo konkurentnostiroba i usluga, visok nivo unutrašnje i

spoljne zaduženosti.

Zemlje u razvoju: obuhvataju zemlje koje su na nivou prve grupe, ali

ostvaruju izvestan razvoj (rast dohotka po stanovniku, nešto veći nivo industrijske

proizvodnje). U ovu grupu spadaju zemlje Azije, Afrike, Latinske Amerike.

Novoindustrijalizovane zemlje: čine zemlje koje su u poslednje dve

decenije proteklog veka postigleizvanredno dinamičan razvoj naosnovu značajnih

napora u obezbeđivanju akumulacije iinvesticija, što je dovelo do visoke stope rasta

i dohotka po stanovniku. Tu spadaju: Republika Koreja, Malezija,Izrael, Irska,

Tajvan, Hong Kong, a u poslednje vreme u velikom usponu su i Vijetnam i

Indonezija

Visoko razvijene zemlje: SAD, zemlje Zapadne Evrope, Kanada, Japan,

Australija, Novi Zeland. Zajedničke su im karakteristike: veliki kapital uložen u

opremu, visoka produktivnost rada, stalni rast učešća sekundarnog i tercijarnog

sektora u ukupnoj proizvodnji, visoko učešće u svetskoj trgovini, stabilan politički i

pravni sistem, stabilan demokratski sistem, razvijene lične slobode građana,

odsustvo diskriminacije, izražena briga za socijalno ugrožene, siromašne,

hendikepirane stanovnike, stalan porast visokog nivoa obrazovanja, dobra

zdravstvena zaštita.

U slučaju nerazvijenih zemalja suština ekonomskog rasta i razvoja je u

nastojanju da takve zemlje što pre izađu iz tzv. začaranog kruga siromaštva i

nerazvijenosti koje su nastale kao posledice brojnih činilaca: prirodnog siromaštva,

(polu)kolonijalnog položaja, nedovoljno obrazovanog stanovništva, niskog

Ekonomski rast i razvoj

171

tehnološkog nivoa, loše organizovanosti privrede, zatvorenosti privrede prema

inostranstvu, nedovoljne motivacije zaposlenih, niske produktivnosti rada,

nedostatka investicija itd. Njima je neophodna veća ekonomska vitalnost22

, a to pre

svega znači da moraju ostvariti više stope ekonomskog rasta.

U stvari, izlazak iz navedenog kruga nerazvijenosti (slika 7) moguć je jedino

ako se promene, tj. unaprede, barem neki od navedenih činilaca što će dovesti do

porasta dohotka po stanovniku (per capita) kao stvarne, materijalne pretpostavke za

unapređenje svih ostalih pretpostavki, a pre svega bolje obučenosti i motivisanosti

radnih slojeva društva.

Slika 7. Začarani krug nerazvijenosti i siromaštva

U tom civilizacijskom naporu nerazvijenim zemljama na razne načine

pomažu mnoge globalne institucije, a pre svega specijalizovane agencije

Organizacije ujedinjenih nacija. Tako npr. na Milenijumskom samitu održanog u

Njujorku septembra 2000. godine, lideri 189 zemalja članica UN usvojili su

Milenijumsku deklaraciju u kojoj su navedene osnovne vrednosti na kojima treba da

se zasnivaju međunarodni odnosi u 21. veku: sloboda, jednakost, solidarnost,

tolerancija, poštovanje prirode, podela odgovornosti. Generalni sekretar UN je, u

septembru 2001. godine, u okviru svog izveštaja pod nazivom "Smernice za

implementaciju Milenijumske deklaracije UN" promovisao milenijumske ciljeve

razvoja, sa odgovarajućim indikatorima i zadacima koje svaka zemlja članica UN-a

treba da ostvari do 2015. godine. Milenijumska deklaracija sugeriše nerazvijenim

zemljama i zemljama u razvoju u kojima je prisutan problem siromaštva i

22

Slično kao u fizici, gde kinetička energija označava energiju tela u pokretu i

izračunava se kao polovina mase tela pomnožena sa kvadratom brzine kretanja tela ½mv2,

tako se može izračunati ekonomska vitalnost kao proizvod polovine DBP i kvadrata stope

rasta 1/2 DBPr2.

Uvod u ekonomiju

172

isključenost naročito osetljivih grupa, odnosno regiona, da usvoje i primene

nacionalne strategije razvoja sa ambicijama kako bi se postigli postavljeni

milenijumski ciljevi. Kao prioritetni, izdvojeno je sledećih osam ciljeva razvoja23

:

1. Iskoreniti krajnje siromaštvo i glad

2. Postići univerzalnost osnovnog obrazovanja

3. Promovisati jednakost među polovima i dati veća prava ženama

4. Smanjiti smrtnost dece

5. Poboljšati zdravlje majki

6. Izboriti se sa HIV-om/AIDS-om, malarijom i ostalim bolestima

7. Osigurati održivost prirodne sredine

8. Razviti globalno partnerstvo za razvoj

Iz svega rečenog jasno je da je ekonomski razvoj ne samo složen, već je on i

protivrečan proces promena, jer donosi i pozitivne i negativne posledice.

Ekonomska literatura prepuna je raznih teorijskih elaboracija ekonomskih modela

rasta i razvoja kojima se želi uspostaviti što bolja funkcionalna veza između činilaca

proizvodnje i efekata koji se ostvaruju u proizvodnji. To je naročito prisutno od 50-

ih godina prošlog veka, kada su razvijeni linearno-fazni modeli rasta, ali i kasnije,

sve do danas, kada se naglašava uloga javne politike u promociji ekonomskog

razvoja, posebno u oblasti razvoja infrastrukture i ljudskog kapitala. Zbog toga,

velika nada se polaže u koncept tzv. održivog razvoja kao paradigmi koja povezuje

ekonomske, sociološke i ekološke ciljeve, tj. ekonomsku sigurnost, socijalnu

pravednost i ekološku ravnotežu. U centru ovog “magičnog trougla” treba da se nađe

odgovarajuća (approppriate) tehnologija. Nekad (početkom 70-ih) se verovalo da će

to biti tzv. intermedijarna (“nešto između”) tehnologija, a danas preovladava

mišljenje da to mora biti visoka tehnologija, najbolja koja je na raspolaganju. Dakle,

ista onakva koja je razvijene učinila bogatim i moćnim. A da li i naprednim, to je

pitanje za druge, neekonomske analize, što ovom prilikom izostavljamo. Uopšte,

pitanje napretka (progresa) je daleko složenije i od pitanja ekonomskog rasta i od

pitanja društveno-ekonomskog razvoja. Ali, to je, razume se, ipak najvažnije pitanje.

Ali pre odgovora na njega moramo odgovoriti na ovde analizirana pitanja rasta i

razvoja.

Ipak, teorije razvoja nemaju valjane odgovore na jedno od najkrupnijih

razvojnih pitanja, a to je pitanje nezaposlenosti. Takođe, to je istovremeno u

izvesnom smislu i pitanje napretka.

U stvari, zaposleni predstavljaju onaj deo stanovništva koji obavlja neki

plaćeni posao (u privredi i vanprivredi) u punom ili skraćenom radnom vremenu,

kao i one koji su odsutni s posla zbog bolesti, štrajkova, praznika i sl. S druge strane

su nezaposleni, dakle stanovništvo (starije od 16 godina) koje nije zaposleno, ali

aktivno traži posao ili čeka da se vrati na posao. Osim ove dve kategorije, postoji i

treća koja se odnosi na predškolsku decu, ljude koji se školuju, zatim na penzionere,

domaćice, invalide, koji nisu radna snaga. Svi oni zavise od efikasnosti rada

zaposlenih u privredi, posebno u materijalnoj proizvodnji, jer ovi stvaraju novu

vrednost (nacionalni dohodak) koja se može deliti i trošiti. Stoga je razumljivo od

23

Videti opširnije na website-u: http://www.un.org.yu/srp/mdgs.htm, odnosno

http://www.un.org/millenniumgoals

Ekonomski rast i razvoj

173

koje je važnosti da što više ljudi bude zaposleno, da stvara nova bogatstva, da

povećava realni dohodak za raspodelu.24

Takođe, često se govori i o tzv. tehnološkim viškovima radne snage, što

treba uzeti sa krajnjim oprezom. Mada je to načelno moguće, čak i poželjno, to ipak

nije čest slučaj, barem ne u našoj sredini. Naime, sve je teže da se setimo kada su

radnici ostali bez posla zbog uvođenja nove tehnologije. Naprotiv, imamo i staru

tehnologiju i visoku nezaposlenost i niske stope rasta i relativno visoku inflaciju i

visoku spoljnu zaduženost i nisku produktivnost i nizak stepen korišćenja kapaciteta

i mali izvoz, ali zato imamo veliku iluziju da se može rasti i razvijati bez dubokih

promena u svim aspektima ponašanja, ne samo ekonomskog.

Stanje tzv. pune zaposlenosti naziva se situacija kada nema ciklične

nezaposlenosti, već postoji samo frikcionalna i strukturna, što se ponekad naziva i

prirodnom stopom nezaposlenosti i ona obično fluktuira (menja se) u zavisnosti od

kretanja frikcionalne i strukturne nezaposlenosti.

Na kraju, možemo postaviti pitanje: kakvog i za koga uopšte ima smisla

ekonomski rast, pa i razvoj, ako mnogi ljudi ostaju bez posla kao izvora i uslova

svoje egzistencije u svetu robnog privređivanja i novčane valorizacije svih vrednosti,

gde se skoro sve kupuje i prodaje? Samo odgovori koje će dati nezaposleni imaju

pravu vrednost. Ostali odgovori mogu biti samo interesantni.

24

Tzv. Okunov zakon govori da na svakih 2% smanjenja BDP-a, u odnosu na

potencijalni BDP, stopa nezaposlenosti se poveća za 1%. Posledica je ovog zakona da

stvarni GDP mora rasti jednako brzo kao i potencijalni BDP kako bi se sprečilo povećanje

stope nezaposlenosti.

175

VIII

GLOBALIZACIJA I “NOVA EKONOMIJA”

Pojam globalizacije. Mada ne postoji jedinstvena i opšte prihvaćena

definicija globalizacije, većina teoretičara slaže se da je globalizacija proces koji

vodi ka prožimanju i integraciji celog sveta u svim aspektima civilizacije. To znači

da globalizacija nije samo ekonomski fenomen, mada je upravo ekonomski aspekt

globalizacije dominantan. U stvari,globalizacija je izrazito interdisciplinaran pojam,

jer označava procese ekonomskog socijalnog, kulturnog i političkog delovanja koje

nadmašuje granice nacionalnih država.

Globalizacija se često poistovećuje s internacionalizacijom,

univerzalizacijom ili vesternizacijom (oksidentizacijom). Svi ovi termini

predstavljaju procese koji podstiču proces globalizacije, ali nemaju isto značenje kao

globalizacija. Ovi procesi odvijaju se među državama koje su političke i teritorijalne

jedinice, međutim globalizacija podrazumeva nadteritorijalne odnose, tj. odnose bez

granica (borderless) i uticaja fizičke udaljenosti. Zbog toga treba razlikovati

globalnu ekonomiju od međunarodne ekonomije, kao i globalnu politiku od

međunarodne politike.

Uzroci najnovije globalizacije su mnogobrojni, a najvažniji su sledeći:

tehnološki (informatičke i telekomunikacione tehnologije), brz i relativno jeftin

transport (avionski posebno), liberalizacija poslovanja, završetak hladnog rata i td.

Postoje i druga objašnjenja uzroka globalizacije. Dva se posebno izdvajaju: 1.

evolucioni pristup kojim se globalizacija tumači kao istorijski proces, odnosno

rezultat dugotrajnih ekonomskih, političkih i tehnoloških promena kroz istoriju

savremene civilizacije; 2. revolucionarni pristup koji posmatra globalizaciju kao

vrstu promene koja radikalno raskida s prošlošću, kroz potpuni preobražaj i

restrukturiranje globalnih društvenih i ekonomskih odnosa.

Dimenzije globalizacije su takođe višestruke: ekonomske (porast

međunarodne trgovine i inostarnih investicija, globalizacija finansijskog tržišta,

porast turističkih putovanja itd.); političke; ekološke; socijalne (svet postaje

“globalno selo”); kulturne (“amerikanizacija” kulture); vojne itd.

Alternative globalizacije inspirisane su željom da se zaustavi gubljenje

ekonomske nezavisnosti i političkog suvereniteta, kao i kulturnog identiteta manjih i

slabije razvijenih zemalja. Realnost alternativa leži u jačanju potencijala ljudskih

resursa, u razvoju obrazovne, zdravstvene i socijalne infrastrukture, olakšanom

transferu napredne tehnologije, a pre svega u relaksiranju i otpisu prevelikih dugova

ili makar kamata prema inostranim poveriocima.

Ekonomski aspekti globalizacije. U ekonomskom smislu globalizacija je

proces kojim se smanjuju ili potpuno ukidaju prepreke u međunarodnoj ekonomskoj

razmeni, i povećava ekonomska integracija među zemljama. To je proces

povezivanja industrijskih i finansijskih aktivnosti na svetskom tržištu, a na osnovi

naučno-tehnološke i informaciono-komunikacione revolucije. Ako se prihvati

evolucioni pristup, proces globalizacije počinje industrijskom revolucijom.

Sa čisto ekonomskog stanovišta osnovna misija globalizacije je uvećanje

profita. Generalno, profit se može povećati uz brži rast proizvodnje od rasta

Uvod u ekonomiju

176

troškova, ili smanjenjem troškova uz isti nivo proizvodnje. Globalizacija na izvestan

način čini oboje. Npr. industrijska revolucija i tehnološki napredak smanjivali su

troškove proizvodnje i omogućavali stvaranje novih proizvoda, ranije potpuno

nepoznatih.

Sa stanovišta revolucionarnog pristupa globalizacija je započela pred kraj

prošlog stoleća kada je došlo do burnog tehnološkog napretka, posebno u

informatici, telekomunikacijama i saobraćaju. U okviru informacionih tehnologija

poseban značaj ima Internet i njegove specifične tehnologije koje predstavljaju

ključnu tehnološku osnovu procesa globalizacije. U tome posebno mesto ima

elektronsko ili e-poslovanje.

Nezavisno od toga u koje će vreme neko smestiti početak procesa

globalizacije, nesporno je da je brzi tehnološki napredak uticao na smanjenje

transportnih i komunikacionih troškova, tako da oni danas ne predstavljaju

značajniju prepreku međunarodnoj razmeni. Osim toga, usvajaju se brojni

međunarodni standardi proizvodnje, transporta, platnog prometa, ukidaju se carinske

barijere i zaštite, što sve vodi u stanje u kome će se proizvodnja robe obavljati na

onom mestu u svetu koje pruža mogućnost da se to učini najjeftinije, a prodavaće se

tamo gde se može postići najveći profit. Pri tome je dovoljno da struktura i količina

tako proizvedenih dobara odgovara strukturi i veličini svetske tražnje. Jedan od

načina ostvarivanja tog uslova su preuzimanja (akvizicije) i spajanja (mergers)

preduzeća širom sveta. Proces globalizacije omogućava ovakve prekogranične

poslove, dok istovremeno ovakvi poslovi pospešuju proces globalizacije.

Kapital, tehnologija, rad, informacije i znanje su osnovni proizvodni faktori

koji se u globalnoj ekonomiji sve slobodnije kreću svetskim tržištem. Ipak, puna

sloboda kretanja još nije postignuta, jer postoje brojne prepreke (carinske i naročito

vancarinske). Potpuna liberalizacija svetske trgovine i investicija, a naročito tržišta

rada, tek treba da se ostvari, ali i ostvareni nivo je izuzetno veliki rezultat u

ekonomskom povezivanju sveta. Takođe, treba ukazati i na neskrivene pojave tzv.

ekonomskog patriotizma ili nacionalizma kada pojedine zemlje, pa čak i one

najrazvijenije (Francuska, Vel. Britanija, SAD i dr.), primenjuju otvoreni

protekcionizam prema sopstvenim proizvođačima i diskriminaciju prema

konkurenciji iz inostranstva. Znači, ideja da se malopre navedeni proizvodni faktori

kreću s mesta gde su jeftiniji na mesto gde su skuplji, a proizvodni pogoni lociraju

tamo gde je to najjeftinije, tek treba da se ostvari u punom značenju.Još uvek je

veoma prisutna težnja jačih i bogatijih da nameću svoje uslove u razmeni i posebno

u transferu tehnologije, posebno visoke. Raširena je i praksa da se npr. starije i

prljave tehnologije (cementare, rafinerije, petrohemija i sl.) lociraju u nerazvijene

zemlje, ne samo zbog nižih nadnica, nego i zbog nedovoljno čvrstih standarda rada i

zaštite okoline, niskom nivou ljudskih prava, te nedovoljne organizovanosti radnika.

Zbog svega, globalizacija tehnologije i proizvodnje produbljuje ekonomski jaz

između male grupe sve bogatijih zemalja i sve veće grupe sve siromašnijih, ali i

unutar samih njih gde se takođe odvija oštra bipolarizacija i imovinska stratifikacija.

Svetska trgovina se uvećava, broj turističkih putovanja raste (oko milijardu

turista godišnje), protok kapitala (manje radne snage) se ubrzava, spoljni dugovi

rastu, povećava se broj tzv. megaintegracija, transnacionalne kompanije (TNK)

postaju treća ekonomska sila sveta (posle SAD i Kine) i ne skrivaju svoje

Globalizacija i “nova ekonomija”

177

ekonomske i druge interese utičući na razne načine na globalne političke i

bezbednosne procese. U njihovim portfeljima je sve veće učešće tzv. intelektualne u

odnosu na realnu aktivu. One kontrolišu najvažnije tokove novca, informacija,

znanja i imaju rastuću efektivnu moć.

Transnacionalne kompanije su nosioci ne samo svetskih ekonomskih

procesa, nego i procesa globalizacije. Upravo na njihovom poslovanju može se

videti snaga globalne integrisanosti. Ipak, one su samo jedna strana globalizovanog

sveta. Bez druge strane, koju čine njihovi najznačajniji potrošači, svi napori

korporacija bili bi gotovo uzaludni. Osim toga, pre 15-tak godina došlo je do boom-

a, odnosno uzleta tzv. dot.com kompanija koje su svoje poslovanje zasnivale na

virtuelnim mrežnim strukturama. To su neki analitičari euforično pozdravljali kao

najavu tzv. nove ekonomije u kojoj fizički sadržaji i telesnost roba treba da gubi na

značaju, a raste monetarni i simbolički značaj. Čak je skovan izraz symbol economy.

Neverovatan finansijski uspeh nekih bivših (sada već propalih) internet

kompanija (npr. Worldcom), koje su zarađivale milijarde dolara (pre)prodajući

proizvode drugih proizvođača, inspirisao je nerealna očekivanja i mnoge pogrešne

poslovne poteze u smeru forsiranja trgovine, posredovanja, dilersko-brokerskih

operacija i mnogih drugih neproizvodnih ekonomskih aktivnosti čiji su preduzetnici

i investitori brzo doživeli – krah. Ali iluzije tako shvaćene “nove ekonomije” i danas

raspaljuju maštu o brzom i lakom bogaćenju, što razume se, nije uvek moguće.

Naravno, to nikako ne znači da treba zanemariti potencijale internet biznisa koji će

svakako rasti, ali ne sami po sebi, već u vezi sa svetom realne ekonomije, dakle

materijalne proizvodnje. A za to je neophodna sposobnost menadžmenta da

anticipira trendove na tržištu, uključujući promenu ponašanja i navika potrošača u

skladu s promenama tehnologije i mogućnostima koje ona pruža.

Stari modeli poslovanja i s njima povezani poslovni procesi sve teže mogu

odgovoriti savremenim zahtevima tržišta. Savremeno vođenje poslovanja teži

individualnom pristupu svakom kupcu (kastomizacija), a to znači prihvatanje novih

modela e-poslovanja i izgradnju elektronske arhitekture u preduzeću koja

podrazumeva Internet kao osnovnu poslovnu infrastrukturu. Ovo stoga što se težište

upravljanja preduzećem prenosi na upravljanje ponudom (supply-side), gde saradnja

i interakcija sa dobavljačima i najvažnijim kupcima predstavlja ključ uspeha.

Uprkops svemu, koncept “nove ekonomije” predstavlja realističnu i korisnu

ideju koja podrazumeva znatno širi sadržaj od internet biznisa.

Nova ekonomija. Doduše, već sama sintagma “nova ekonomija” kod

mnogih ekonomista izaziva izvesno osporavanje, mada za to nema ni metodološkog,

ni praktičnog razloga. To više govori o nerazumevanju takvih autora svega onog što

se poslednjih 30-tak, a naročito zadnjih deset godina dešavalo u oblasti privrede, a

pod uticajem najnovijeg tehnološkog talasa poznatog pod nazivom “treća tehnološka

revolucija”.

Dominacija tzv. visokih tehnologija, posebno informatičkih i

telekomunikacionih, ali i naprednih proizvodnih tehnologija (roboti, genetičko

inženjerstvo i dr.), kao i tehnologija u ostalim sferama ljudskog života (informisanje,

obrazovanje, lečenje, zabava, rekreacija, ishrana itd.) u prvi plan su stavile nove

resurse znanja, kreativnosti, inovativnosti i uopšte nove kulturepromena sa

dalekosežnim planetarnim (globalizacija) posledicama.

Uvod u ekonomiju

178

Budući da smo o ovome opširnije pisali u monografiji “Tehnologizacija i

globalizacija” (2004), kao i u udžbeniku “Uvod u sociologiju” (2009), odnosno

''Osnovi sociologije'' (2011) ovde ćemo ukazati na samo još nekoliko, uže

ekonomskih, aspekata “nove ekonomije”

Pre svega na delu su krupne promene u sadržaju i strukturi ljudskog rada,

što direktno utiče i na globalne strukturne promene kako u sferi proizvodnje, tako i u

ostalim fazama procesa društvene reprodukcije.

Novo znanje kao najvažniji činilac nove ekonomije na novi način definiše i

naš odnos prema prirodnim resursima, posebno mineralnim i energetskim, ali i

prostornim, pa čak i klimatskim kao opštem dobru.Nova ekonomije, novo preduzeće

i nova tehnologija neraskidivo su povezani i čine sinergetsku celinu. Obeležja nove

ekonomije:

1. Nova ekonomija je ekonomija znanja. Ključna imovina poslovnih

organizacija je intelektualna imovina i njen fokus je na naučnim

radnicima.

2. Nova ekonomija je digitalna ekonomija. Unutrašnja i spoljna

komunikacija se pomera od analogne ka digitalnoj. U staroj ekonomiji

informacioni tokovi su bili fizičkog karaktera: gotovina, čekovi,

šematski planovi, mape, fotografije, direktne ponude putem pošte. U

novoj ekonomiji informacija u svim svojim oblicima poprima digitalnu

formu.

3. Fizičke stvari sve više poprimaju svoj virtuelni oblik menjajući

metabolizam privrede, tipove institucija i mogućih odnosa i prirodu

ekonomske aktivnosti u celini. Virtuelni stranci (radnici koji su fizički

locirani u jednoj a obavljaju poslovnu aktivnost u drugoj državi);

virtuelna korporacija; virtuelno tržište; virtueni posao...

4. Nova ekonomija je ''molekularna ekonomija''. Masovno se zamenjuje

molekularnim u svim aspektima ekonomskog i društvenog života.

5. Nova ekonomija je mrežna ekonomija koja integriše molekule u klastere

koji sa ostalima formiraju mreže za kreiranje vrednosti. Nova

ekonomija produbljuje i jača međupovezanost unutar i između

organizacija i institucija.

6. Eleminišu se posredničke funkcije u ekonomskoj aktivnosti uključujući

agente, brokere, veletrgovce, i neke maloprodajne trgovce i sve što stoji

između proizvođača i potošača.

7. U novoj ekonomiji dominantni privredni sektor je rezultat konvergencije

tri delatnosti, koja obezbeđuje infrastrukturu za kreiranje vrednosti za

sve ostale sektore. Novi privredni sektori proizilaze iz konvergencije

računarstva (računari, softveri, servisi), komunikacije (telefonija,

kablovske veze), i sadržaja (zabava, izdavaštvo).

Globalizacija tehnologije i proizvodnje produbljuje jaz između male grupe

sve bogatijih zemalja i sve veće grupe sve siromašnijih, ali i unutar samih njih gde

se takođe odvija ovakva bipolarizacija i imovinska stratifikacija.

“Nova ekonomija” je takav tip privrede (proizvodne i uslužne) koji se prvi

put dominantno zasniva na znanju kao najvažnijem resursu. Naravno, i svi raniji

koncepti privrede snažno su se oslanjali na raspoloživo znanje, ali nikad nije u toj

Globalizacija i “nova ekonomija”

179

meri postojala proizvodnja znanja (naučno-istraživački rad, obrazovanje,

permanentno učenje, transfer, brz protok i diseminacija svih vidova znanja, od

tacitnog/nemog do eksplicitnog) kao najprofitabilnija ljudska delatnost. Čak i u

eksplicitnom smislu, kada se može govoriti o tzv. obrazovnom i naučnom

preduzetništvu (profitabilne školarine na elitnim univerzitetima, skupocene

konsultantske usluge, ekspertize, revizije projekata itd.). To, principijelno, znači da

svako, pa i siromašni – ako su talentovani, obrazovani, motivisani, inventivni, itd. -

mogu da imaju značajnu ulogu u stvaranju ekonomskih vrednosti, a samim tim i

bogaćenju. Nažalost, novo znanje, posebno kada je opredmećeno u vidu novih

tehnologija i novih proizvoda, dobija robni oblik i postaje predmet surove

monopolske eksploatacije i konkurencije.

U “novoj ekonomiji” preduzeća se fokusiraju na maksimizaciju vrednosti

poslovne mreže kao okvira poslovanja, a ključnu konkurentsku prednost ostvaruju

tako što uče kako da objedine decentralizovane kontrolne tačke unutar mreže vodeći

računa o brzini reagovanja na zahteve tržišta, kao i o kvalitetu roba i usluga koje

nude. Ipak, ključni akteri nove ekonomije su gigantske transnacionalne korporacije.

Osim svoje impozantne tehnološke, ekonomske, finansijske, kadrovske,

informatičke i dr. moći, one mogu da utiču na državnu upravu, zakone i politiku na

nacionalnom nivou. Njih mnogo ne brine što time faktički potkopavaju i

demokratiju i suverenitet država.

Nacionalne države u procesima ekonomske i tehnološke globalizacije

dobijaju nove uloge, a neke tradicionalne funkcije postepeno slabe. Ipak, one su još

uvek nezamenjiv činilac regulisanja mnogih ključnih procesa koji su bitni za

očuvanje ekonomskog i svakog drugog suvereniteta, kao i nacionalnog identiteta

koji je ponekad značajno ugrožen u vrtlogu tzv. turboglobalizacije. Nacionalne

države moraju imati vodeću ulogu u stvaranju efikasne infrastrukture (ekonomske,

kulturne, obrazovne, socijalne i dr.) čime doprinose jačanju konkurentske moći

“svojih” preduzeća na sve zahtevnijem svetskom tržištu. Država može pomoći u tzv.

brendiranju nekih svojih proizvoda. Danas sve više postaje važno ko (koje

preduzeće) nešto proizvodi, nego gde (u kojoj zemlji) se to proizvodi. Probirljivi

kupci sve više gledaju na “made by”, nego na “made in”. Zato kvalitet postaje

“novo jevanđelje” i kultna reč savremene privrede. On je neretko važniji i od cene i

od količine proizvedene robe. A kvalitet se može postići samo novim pristupom

radu, novom tehnologijom, novom organizacijom rada, novim rukovođenjem

(menadžmentom) i svime drugim novim, dakle drugačijim od onoga što baštini tzv.

stara ekonomija. O tome govori i donja slika.

Veoma zanimljivo objašnjenje pojave “noveekonomije” kao važnog

megatrenda u razvoju savremene civilizacij eponudio je C. K. Prahalad25

uočavajući

osam nepovezanosti ili praznina koje će, po njemu, oblikovati “novu ekonomiju”:

(1) globalizam je iza ovog autora prva odrednica budućnosti, stim što on u ovom

procesu vidi velike šanse za nerazvijene i zemlje u razvoju. On navodi podatak da

Kina i Indija već dugo imaju rast od 7-10% godišnje, dok je taj procenat kod

zapadnih zemalja tek oko 2% ili manje. Zbog nezaustavljivog trenda ka (2)

25

Videti njegov članak “Managing Discontinuities: The Emerging Challenge” u

časopisu Research –Technology – Management, May – June, 1998, pp. 14-22.

Uvod u ekonomiju

180

oslobađanju državne kontrole i privatizaciji dolazi do stalnog priliva inostranog

kapitala i tehnologije u domaće firme tako da mnoge lokalne industrije postaju

regionalne, nacionalne pa čak i globalne. To dovodi do (3) nestalnosti (brza promena

proizvodnih programa), (4) konvergencije više tehnologija (npr. automobili postaju

kombinacija novih materijala, elektronike i softvera sa tradicionalnim mašinstvom),

(5) neodređenih granica industrije (prožimanje konkurencije). Osim toga, (6)

standardi se razvijaju kroz tržišnu konkurenciju, a ne odlukama vlade; (7)

neposredovanje putem WWW ukida sve udaljenosti između proizvođača i korisnika

i (8) ekološka osetljivost se značajno povećava.

Osnovni problem ove “nove ekonomije” u nastajanju biće upravljanje

navedenim nepovezanostima, ali tako da se ono ne obavlja sa svakom ponaosob, već

sa svima istovremeno. To podrazumeva reviziju suštinskih sposobnosti (core

competencies) preduzeća i njihovu tranziciju u novi tip učećih organizacija

(learning organisations) u kojima će se: (1) ubrzati tzv. dvosmerni transfer znanja

(npr. u bankama će matematičari učiti bankarske, a bankari matematičke “cake”); (2)

odvijati integracija višestrukih tokova znanja kroz dobro strukturiane projektne

timove; (3) uvažavati raznolikost kultura radi bolje saradnje; (4) učiti zaboravljati

staro; (5) razvijati jezičke veštine, jer poznavanje stranih jezika postaje sve

značajniji kritički faktor uspešnog transfera znanja u globalnim razmerama.

NOVA EKONOMIJA

Deregulacija i

privatizacija

Izvor: C.K. Prahalad; “Managing Discontinuities: The Emerging Challenges”;

Research Technology Managment, May-June, 1998, pp. 14-22

Nestalnost

Eko-senzitivnost

Globalnost

Standardi

Neposredovanje

Neodređene granice

industrije

Konvergencija

Slika 8. Nova ekonomija

Globalizacija i “nova ekonomija”

181

Poslednjih godina, u okviru novih ekonomskih megatendencija odvija se i

jedna koja na novi način ilustruje tranziciju konkurencije – kao imanentnog i do

skora dominantnog oblika interkompanijskog komuniciranja u tržišnoj privredi – u

nove vidove povezivanja i saradnje. U toku je masovni proces globalnih

megaintegracja i stvaranja tzv. strateških alijansi gde se vodeće multinacionalne

kompanije spajaju u istinski globalna preduzeća i prave poslovne imperije. Teško je

pretpostaviti kada će se i na kojem stepenu ovaj proces zaustaviti, ali već sada se

uočava tendencija da u ključnim privrednim sektorima (automobilska industrija,

farmaceutika, avio industrija, telekomunikacije i dr.) ostaje samo nekoliko

(oligopoli) najjačih transnacionalnih giganata i relativno mnoštvo manjih nacionalnh

prozvođača koji mogu sačuvati svoju poslovnu samostalnost tek kao mala ili srednja

preduzeća (SMP) i to samo ako su čvrsto poslovno povezana sa pomenutim

gigantima. U meri u kojoj se okreću proizvodnji za svetsko tržište i njihova

“nacionalnost” se sve više gubi i utapa u tzv. transnacionalno i globalno okruženje.

”Nova ekonomija” je definitivno potvrdila da je ulaganje u ljudski i

intelektualni kapital najbolja od svih mogućih investicija. Ovu činjenicu niko

ekonomski odgovoran ne sme više ignorisati. Zemlje u tranziciji, kao što je naša,

naročito i posebno.

183

REČNIK OSNOVNIH EKONOMSKIH POJMOVA Sastavila Sonja Josipović, asistent Mašinskog fakulteta

agregatna ponuda; ukupna vrednost svih dobara i usluga proizvedenih u privredi sa

raspoloživom ponudom kapitala, rada i tehnologije;

agregatna tražnja; suma tražnji za tekućim proizvodom od strane svakog sektora

privrede koji kupuje: domaćinstva, poslovni sektor, država i strani kupci;

komponente agregatne tražnje u otvorenoj privredi su: državni izdaci, privatne

investicije, privatna potrošnja i saldo ekonomskih odnosa sa inostranstvom;

akcepti; hartije od vrednosti koje emituju poslovne banke; menica izdata na

donosioca; najčešće se koriste u spoljnoj trgovini;

akcionar; fizičko ili pravno lice koje je vlasnik jedne ili više akcija u akcionarskom

društvu;

akcija; hartija od vrednosti koja potvrđuje da njen vlasnik ima određeni udeo u

kapitalu nekog preduzeća i pravo na udeo u ostvarenoj dobiti;

aktivna kamata; kamata koju poslovne banke naplaćuju od zajmotražioca;

amortizacija; periodično otpisivanje dela nabavne vrednosti osnovnih sredstava ili

nematerijalne imovine tokom njihovog veka upotrebe;

anuitet; novčani iznos koji određenog datuma dospeva za isplatu i koji se

zajmodavcu plaća godišnje ili u kraćim vremenskim rokovima, na ime otplate

zajma; sastoji se iz dva dela: dela pripadajuće kamate i dela glavnice duga;

apresijacija; relativni porast vrednosti jedne valute u odnosu na drugu valutu;

aukcije; organizovana tržišta na kojima se obavlja javna prodaja izložene robe

putem nadmetanja kupaca;

barter; trgovina robama i uslugama bez korišćenja novca;

berza; organizovano tržište na kome se obavlja trgovina različitim robama (robne

berze) ili finansijskim instrumentima (finansijske berze); trgovina se obavlja na

tačno određenom mestu i po unapred definisanim pravilima i uslovima;

bilans stanja; finansijski izveštaj u okviru koga se prikazuju na jednoj strani bilansa

imovina preduzeća (aktiva), odnosno konkretni oblici ulaganja, a na drugoj

strani izvori finansiranja te imovine (pasiva) na izabrani dan bilansiranja;

bilans uspeha; finansijski izveštaj u kome se, prema unapred utvrđenim pravilima,

sučeljavaju prihodi i rashodi u cilju utvrđivanja uspeha, odnosno dobitka ili

gubitka preduzeća u izabranom obračunskom periodu;

biznis (investicioni) anđeli; bogate osobe koje, na neformalnom tržištu kapitala

nude kapital za poduhvate koji su obično tek u početnoj (start-up) fazi zbog

čega su visokorizični;

blagajnički zapisi; kratkoročne diskontne hartije od vrednosti koje mogu emitovati

poslovne banke, centralna banka i finansijske organizacije;

broker; berzanski posrednik koji obavlja berzanske poslove u svoje ime a za tuđ

račun (račun nalogodavca);

brokeraža; zarada (provizija) koju broker naplaćuje za svoje posredovanje u

berzanskim poslovima;

Uvod u ekonomiju

184

bruto domaći proizvod (nominalni BDP); tržišna vrednost svih finalnih dobara i

usluga proizvedenih u jednoj zemlji u određenom vremenskom periodu

(najčešće jedna godina);

brzina opticaja novca; pokazuje koliko se transakcija u određenom vremenu obavi

po jedinici novčane mase;

budžet; pregled javnih (državnih) prihoda i državnih rashoda za finansiranje javnih

funkcija (državne uprave, vojske, obrazovanja, zdravstva, socijalne zaštite,

kulture, javnih investicija, javnih dugova itd.) u toku jedne (fiskalne) godine;

carina; iznos koji se naplaćuje prilikom uvoza i/ili izvoza robe;

cena; iznos koji potrošač plaća za određenu količinu robe; novčani izraz vrednosti

određene robe;

cenovna elastičnost ponude; pokazuje za koliko se procenata promeni ponuđena

količina određene robe ako se cena promeni za jedan procenat;

cenovna elastičnost tražnje; pokazuje za koliko se procenata promeni tražena

količina određene robe ako se cena promeni za jedan procenat;

centralna banka; državna institucija koja kontroliše monetarnu politiku zemlje;

centralno-planska privreda; država donosi sve važnije odluke o proizvodnji i

potrošnji; bazira se na državnoj svojini nad sredstvima za proizvodnju,

centralizovanom državnom privrednom planiranju i administrativnom

upravljanju i rukovođenju;

ciklična nezaposlenost; uzrokovana recesijom; usled male potrošnje i proizvodnje

sveukupna tražnja za radom je niska;

ciljna inflacija; stopa inflacije koju centralna banka planira za određeni vremenski

period;

crno (sivo) tržište; paralelno, ali nezakonito robno i valutno tržište na kojem se

obavlja ilegalna trgovina po cenama koje se bitno razlikuju od onih na

legalnom tržištu;

ček; hartija od vrednosti kojom izdavalac (trasant) daje nalog trasatu (npr. svojoj

poslovnoj banci) da imaocu čeka (remitentu) ili samom trasantu izvrši plaćanje

određenog iznosa navedenog u čeku iz trasantovog pokrića kod trasata;

deflacija; smanjivanje količine papirnog novca u opticaju; monetarna pojava

suprotna inflaciji;

devize; sredstva međunarodnih plaćanja, odnosno potraživanja od druge zemlje koja

glase na stranu valutu, stečena po bilo kom osnovu i bez obzira na način

raspolaganja;

devizni kurs; cena jedne valute izražena drugom valutom;

devizno tržište; deo finansijskog tržišta na kojem se trguje stranim sredstvima

plaćanja (vrši kupovina i prodaja nacionalnih valuta);

depozit; novčano potraživanje klijenta prema banci koje nastaje polaganjem

novčanog uloga kod banke;

depoziti po viđenju; kratkoročna deponovana sredstva kod banaka sa

neograničenim pravom raspolaganja u pogledu vremena i iznosa do visine

pokrića;

depozitni (bankarski ili žiralni) novac; pojavljuje se u obliku depozita, čekova i

potraživanja na računima u bankama.

depresijacja; relativno smanjenje vrednosti jedne valute u odnosu na drugu valutu;

Rečnik osnovnih ekonomskih pojmova

185

dezinflacija; smanjenje stope inflacije;

diferencirani proizvodi; slični proizvodi (nisu identični) koji zadovoljavaju istu

potrebu;

difuzija; širenje inovacija;

dileri; berzanski posrednici koji obavljaju berzanske poslove u svoje ime i za svoj

račun;

diskontovanje; proces umanjenja budućih vrednosti i njihovo preračunavanje u

ekvivalentne sadašnje vrednosti;

dividenda; prihod koji ostvaruju vlasnici običnih i preferencijalnih akcija; deo

godišnje dobiti akcionarskog društva, koji akcionar dobija srazmerno učešću u

akcijskom kapitalu akcionarskog društva;

dobitak; pozitivan finansijski rezultat preduzeća u određenom obračunskom

periodu; pozitivna razlika između ukupnih prihoda i ukupnih rashoda

preduzeća;

dodatni (inkrementalni) troškovi; promena ukupnih troškova do koje dolazi usled

odluke da se uvede novi proizvod ili nova proizvodna linija;

dohodovna elastičnost tražnje; pokazuje za koliko se procenata promeni tražena

količina proizvoda ako se dohodak promeni za jedan procenat;

dohodna brzina opticaja novca; pokazuje koliko jedinica društvenog proizvoda

otpada na jednu jedinicu novčane mase;

društva kapitala; akcionarska društva i društva sa ograničenom odgovornošću;

društveno preduzeće; akcionarska društva sa društvenim kapitalom koji

obezbeđuje participaciju zaposlenih u upravljanju preduzećem i u prisvajanju

profita;

duopol; oligopol u kojem postoje samo dva preduzeća;

efektivni novac (gotovina); metalni ili papirni novac koji emituje centralna banka

neke države;

efektivnost; princip delovanja u skladu s postavljenim ciljevima; raditi „pravu

stvar“;

efikasnost; princip racionalnog delovanja, raditi „stvari na pravi način“;

ekonomičnost; ekonomski princip koji se zasniva na poslovanju uz što manje

troškove;

ekonomska dobra; oskudna dobra kao što su npr. stan, automobil, odeća itd.

ekonomska sloboda; pravo na vlastite proizvodne resurse i njihovu upotrebu

shodno reakcijama na ekonomske podsticaje, vlastitim sklonostima i

preferencijama;

ekonomski rast; povećanje realnog nivoa društvenog proizvoda u posmatranom

periodu; doprinosi višem nivou dohotka i boljem standardu života;

eksplicitni troškovi; direktni novčani izdaci koje preduzeće plaća za kupovinu ili

angažovanje resursa (npr. nadnice za rad, kamate za pozajmljeni kapital, izdaci

za sirovine itd.);

eksternalije; negativni ili pozitivni efekti po pojedince ili firme kao rezultat

proizvodnje ili konzumiranja nekog proizvoda od strane neke druge firme ili

nekog drugog pojedinca;

Uvod u ekonomiju

186

elastičnost proizvoda; bezdimenizonalni broj koji pokazuje za koliko se procenata

promeni ukupan proizvod ako se posmatrani varijabilni input promeni za jedan

procenat;

fiksni troškovi; troškovi koji ne zavise od obima proizvodnje (npr. troškovi

grejanja, osvetljenja, amortizacije opreme, troškovi plata administrativnog

osoblja, kamate na pozajmljena sredstva, porezi na imovinu i sl.);

fiksni devizni kurs; sistem u kome je devizni kurs fiksiran za duži vremenski

period;

finansijska tržišta; organizovana mesta na kojima dolazi do susretanja ponude i

tražnje za različitim finansijskim instrumentima i na kojima se kroz transakcije

formiraju cene tih instrumenata;

finansijski instrumenti; hartije od vrednosti i drugi oblici aktive koji su predmet

trgovanja na finansijskim tržištima;

fiskalna politika; skup državnih aktivnosti usmerenih na primenu javnih prihoda i

javnih rashoda sa ciljem postizanja odgovarajuće stope privrednog rasta i

stabilnosti cena;

frikciona nezaposlenost; kratkoročna nezaposlenost, obuhvata period koji radnici

provedu prelazeći sa posla na posao ili kada traže prvi put zaposlenje;

glavnica duga; osnovni, pozajmljeni iznos koji je dužnik dužan poveriocu i na koji

se najčešće obračunava kamata;

globalizacija; širenje međuzavisnosti između naroda, regiona i zemalja kao

posledica širenja ekonomskih, kulturnih, tehnoloških, ekoloških, političkih i

drugih veza i odnosa;

gotovina; kovani (metalni) novac izvan banaka i papirni novac;

granica proizvodnih mogućnosti; maksimalna kombinacija dobara koje privreda

nekog društva može proizvesti sa postojećim proizvodnim kapacitetima;

granična produktivnost faktora; broj koji pokazuje za koliko se promeni ukupni

proizvod ako se promenljivi faktor promeni za jednu jedinicu;

granična sklonost potrošnji; promena potrošnje do koje je došlo usled povećanja

dohotka pojedinca za jednu jedinicu;

gubitak; negativan finansijski rezultat preduzeća u određenom obračunskom

periodu; negativna razlika između ukupnih prihoda i ukupnih rashoda

preduzeća;

hartije od vrednosti (vrednosni papiri, HoV); dokument koji svom vlasniku ili

držaocu daje određena imovinska prava, koja može da iskoristi bezuslovno

(samim vlasništvom ili državinom) ili pod određenim uslovima (npr. akcije,

obveznice, menice, ček itd.);

hiperinflacija; ekstremno visoka inflacija koja dostiže 100% ili više mesečno;

holding društvo; društvo koje je u druga društva uložilo svoj kapital, tako da drži

sve ili većinu deonica (odnosno udela) tih društava, što mu omogućava da

upravlja njima i stiče profit nastao njihovim poslovanjem (proporcionalno visini

svoga udela u tim društvima);

implicitni troškovi; veličina prihoda koja bi se ostvarila zapošljavanjem činilaca,

koje preduzeće poseduje i upotrebljava u sopstvenim proizvodnim procesima, u

drugoj najboljoj alternativi (oportuniteni trošak);

Rečnik osnovnih ekonomskih pojmova

187

incesija; stanje u ekonomiji kada postoji inflacija u uslovima resesije; inflacija plus

recesija;

indeks troškova života; pokazuje relativne promene maloprodajnih cena u tekućem

u odnosu na bazni period samo određene grupe proizvoda i usluga za

podmirenje osnovnih životnih potreba;

indeks tržišne koncentracije; procentno učešće nekoliko najvećih prodavaca na

tržištu određene robe;

inferiorne robe; robe čija se potrošnja smanjuje sa porastom potrošačkog standarda

(npr. jeftini i manje kvalitetni prehrambeni i odevni proizvodi);

inflacija; prekomerno povećanje novčane mase u opticaju koje ima za posledicu

smanjenje vrednosti novca i opšti rast cena;

inovacija; primena novih znanja na način kojim se kreiraju novi proizvodi ili se

značajno menjaju stvari;

input; resurs upotrebljen u proizvodnji proizvoda ili usluga;

interna stopa prinosa; kriterijum za ocenu profitabilnosti ulaganja u investicioni

projekat; diskontna stopa koja izjednačava sadašnju vrednost prihoda investicije

sa sadašnjom vrednosti troškova;

invencija; pronalazak, izum, otkriće;

investicija; ulaganje materijalnih vrednosti, novca i znanja u sadašnjosti radi

ostvarivanja pozitivnog učinka u budućnosti;

javna dobra; dobara i usluge koje se ne bi proizvodile ili se ne bi proizvodile u

dovoljnoj meri ako bi izbor bio prepušten tržišnom mehanizmu (npr. nacionalna

odbrana, ulična rasveta); u njihovom korišćenju važe principi nerivalstva (može

ih koristiti rastući broj ljudi a da se količina dostupna drugima ne smanjuje) i

neisključivosti (niko ne može biti sprečen u njihovom korišćenju);

javno preduzeće; državno preduzeće koje proizvodi javna dobra i pruža javne

usluge, obavlja svoju delatnost u oblasti od javnog interesa (npr. energetika,

komunalne usluge, mediji itd.);

kamata; cena upotrebe tuđeg (pozajmljenog) novca; novčani iznos koji

zajmotražilac plaća zajmodavcu;

kamatna stopa (nominalna); procentni iznos ukupnog duga koji dužnik, pored

glavnice, treba da plaća poveriocu u dogovorenom roku;

kapital; ekonomska vrednost koja se oplođuje, odnosno donosi prinos: profit, rentu,

kamatu itd.;

kartel; grupa proizvođača u istoj industriji koji se dogovaraju o cenama i obimu

proizvodnje; ima za cilj povećanje cena i smanjenje ponuđene količine

proizvoda na tržištu;

koeficijent ukrštene cenovne elastičnosti; pokazuje za koliko se procenata

promeni tražnja za nekom robom ako se cena druge robe promeni za jedan

procenat;

komanditna društva; privredna društva u koja se udružuju dva ili više lica radi

zajedničkog poslovanja;

komanditori; za obaveze komanditnog društva odgovaraju samo do visine

imovinskog uloga u društvu;

komercijalni zapisi; hartije od vrednosti koje emituju kompanije sa visokim

bonitetima odnosno kompanije koje imaju visok kreditni rejting;

Uvod u ekonomiju

188

komplementari; za obaveze komanditnog društva odgovaraju solidarno i

neograničeno celom svojom imovinom;

komplementarne robe; robe za koje važi da potrošnja jedne podrazumeva

istovremeno i potrošnju druge robe;

kontribucioni dobitak po jedinici proizvoda; razlika između prodajne cene

proizvoda i prosečnih varijabilnih troškova; pokazuje doprinos (kontribuciju)

date jedinice proizvoda poslovnom rezultatu preduzeća;

kratkoročne državne obveznice; hartije od vrednosti koje emituje ministarstvo

finansija u cilju finasiranja budžetskog deficita;

kriva ponude; količina proizvoda koju su firme spremne da proizvedu po različitim

cenama;

kriva tražnje; grafički prikaz inverzne veze između cene i tražene količine;

kupac (potrošač); pojedinac spreman da kupi robu u određenoj količini i tačno

određenih karakteristika;

lični dohodak; dohodak koji prima pojedinac iz svih izvora (nadnica, kamate i

transferna primanja);

luksuzne robe; robe kod kojih relativno male promene u dohotku značajno menjaju

nivo tražnje za njima u istom smeru (npr. skupoceni automobili, jahte, nakit i

sl.);

makroekonomija; grana ekonomije koja proučava čitavu nacionalnu privredu kao

jednu funkcionalnu ekonomsku celinu; proučava ekonomske pojave i procese

na nivou nacionalne ekonomije kao proizvođačko-potrošačke celine;

marginalni (granični) prihodi; promena ukupnih prihoda usled prodaje dodatne

jedinice proizvoda;

marginalni (granični) troškovi; promena ukupnih troškova usled proizvodnje

dodatne jedinice proizvoda;

menica; hartija od vrednosti kojom se jedno lice (njen izdavalac) obavezuje da će,

po njegovom nalogu, drugo lice izvršiti isplatu menične sume trećem licu, o

roku dospeća menice;

mešovita privreda; tržišna ekonomija u kojoj država ima veliku ulogu;

mikroekonomija; grana ekonomije koja proučava pojedina tržišta (tržište hrane,

tržište novca, tržište tehnologije, tržište radne snage itd.) i ekonomsko

ponašanje mikroekonomskih subjekata, tj. građana, domaćinstava i preduzeća

na posebnim tržištima;

monetarna politika; komponenta ekonomske politike koja je usmerena na

regulisanje količine novca u opticaju u nacionalnoj ekonomiji; vodi je centralna

banka kao nosilac monetarne vlasti;

monetarni multiplikator; pokazuje koliko će jedna jedinica primarnog novca

centralne banke kreirati jedinica novčane mase;

monopol; tip konkurentskog okruženja u kome jedan prodavac prodaje proizvod za

koji na određenom tržištu nema dovoljno dobre zamene (supstituta);

monopson; situacija u kojoj postoji jedan kupac određenog proizvoda ili usluge na

datom tržištu;

multinacionalna kompanija; u odnosu na transnacionalnu kompaniju razlikuje se

po tome što se njeno rukovodstvo nalazi u više zemalja, znači ne može se reći

Rečnik osnovnih ekonomskih pojmova

189

samo za jednu zemlju da je matična zemlja (zemlja porekla), već je to veći broj

zemalja;

nabavna cena; monetarni ili novčani izraz onoga što preduzeće plaća za nabavku

određenog proizvodnog resursa;

nacionalni dohodak; novonastala vrednost u privredi jedne zemlje u toku

određenog perioda (najčešće jedne godine); bruto domaći proizvod umanjen za

materijalne troškove i amortizaciju;

nadnica; cena rada definisana tokom određenog vremenskog perioda;

neto sadašnja vrednost; kriterijum za ocenu profitabilnosti ulaganja u investicioni

projekat; razlika između sadašnje vrednosti prihoda investicije i sadašnje

vrednosti troškova;

normalne robe; robe čija se potrošnja povećava sa povećanjem dohotka

potencijalnih kupaca (npr. većina prehrambenih proizvoda i odevnih predmeta);

novac; posebna vrsta robe kojom se mere vrednosti svih ostalih roba, a koju društvo

(lokalno, nacionalno, međunarodno) prihvata kao opšti ekvivalent svih drugih

roba;

novčana masa; zbir gotovog novca u opticaju i depozita po viđenu;

obavezna rezerva; određeni deo depozita koji poslovne banke moraju da izdvajaju i

drže kod centralne banke;

obične akcije; vlasnicima daju pravo na dividendu, pravo glasa na skupštini

akcionara i pravo da, u slučaju likvidacije ili bankrotstva akcionarskog društva,

raspodele preostalu imovinu nakon izmirenja obaveza akcionarskog društva i

izvršene isplate vlasnicima prioritetnih akcija;

obrtna sredstva; kratkoročno vezana za preduzeće; u roku od godinu dana prenesu

svoju celokupnu vrednost na učinke (npr. gotovina, materijal, gotovi i

nedovršeni proizvodi, potraživanja od kupaca itd.);

obveznica; dužnička hartija od vrednosti sa fiksnom kamatnom stopom pomoću

koje jedan pravni subjekt (država, preduzeće itd.), koji izdaje (emituje)

obveznicu, prikuplja slobodna novčana sredstva i zadužuje se na finansijskom

tržištu kod drugih subjekata (drugih država, drugih preduzeća ili građana) koji

trenutno imaju višak novčanih sredstava;

održivi razvoj; koncept razvoja koji vodi računa ne samo o tekućem razvoju, nego i

o očuvanju mogućnosti za razvoj budućih generacija; naglasak je na ekološkoj

održivosti i očuvanju prirodne sredine;

oročeni depoziti banaka; vlasnici deponovanih sredstava kod banke ne mogu

određeno vreme raspolagati uloženim novcem; rok može biti unapred određen

ili sa različitim otkaznim periodom;

oligopol; tip konkurentskog okruženja na kome se pojavljuje nekoliko prodavaca

homogenih ili diferenciranih proizvoda;

oligopson; situacija na tržištu kada se na strani tražnje nalazi nekoliko kupaca koji

diktiraju uslove kupovine velikom broju prodavaca;

operativni (poslovni) leveridž; relativni odnos između ukupnih fiksnih i ukupnih

varijabilnih troškova;

oportunitetni trošak (opcioni trošak); vrednost dobra ili usluge kojeg smo se

odrekli, tj. kojeg gubimo u procesu ostvarivanja nekog drugog cilja; vrednost

nekog ekonomskog resursa u alternativnoj upotrebi;

Uvod u ekonomiju

190

optimalan obim proizvodnje; obim proizvodnje kod koga je granični trošak jednak

graničnom prihodu;

ortakluk; oblik preduzeća koje nastaje udruživanjem imovine više pojedinačnih lica

koji saglasno donose poslovne odluke, upravljaju preduzećem i dele profit;

osnovna sredstva; dugoročno vezana za preduzeće (duže od godinu dana);

postepeno prenose svoju vrednost na učinke (npr. zemljište, zgrade, mašine,

oprema itd.);

otvorena akcionarska društva; izlažu svoje akcije na javnu prodaju; njihove akcije

se kotiraju na berzama;

otvorena ekonomija; ekonomija u kojoj postoji razmena rada, kapitala i obveznica

sa drugim ekonomijama;

pasivna kamata; kamata koju poslovne banke plaćaju štedišama, odnosno

vlasnicima depozita;

patent; pravo kojim se štiti pronalazač i koji predstavlja novo tehničko rešenje

određenog problema koji ima inventivni nivo i koje je primenljivo;

perfektna konkurencija; tip konkurentskog okruženja u kome postoji veliki broj

relativno malih kupaca i prodavaca koji kupuju i nude homogen proizvod za

čiju proizvodnju postoji potpuna mobilnost faktora proizvodnje i perfektna

informisanost kupaca i prodavaca o sadašnjim ali i budućim cenama i

troškovima proizvodnje;

politika dohotka; skup mera i aktivnosti kojima se kontroliše nivo nadnica i cena u

širokom rasponu od neobavezujućih smernica do potpune regulacije;

poreska osnovica; vrednost koja služi za utvrđivanje visine poreza;

poreska sposobnost; ekonomska sposobnost koja omogućava da se vrši plaćanje

poreza (baza za utvrđivanje visine poreza);

poreska stopa; iznos poreza koji se plaća na poresku osnovicu, a koja može biti u

fiksnom iznosu ili u procentima;

poreski destinatar; lice koje po nameri zakonodavca snosi poreski teret;

poreski izvor; materijalna sredstva kojima će poreski obveznik obezbediti plaćanje

poreza;

poreski objekat; svaka ekonomska činjenica koja pruža osnov da se uvede neki

poreski oblik (dohodak, imovina i sl.);

poreski obveznik (poreski subjekt); fizičko ili pravno lice koje je po zakonu

obavezno da plaća porez;

poreski platac; fizičko ili pravno lice koje vrši plaćanje poreza ili predujmljuje

porez sa ciljem da ga prevali (evazija) na drugu osobu;

poslovne banke; finansijski posrednici koji prikupljaju (u obliku štednih uloga ili

depozita) trenutne viškove novca od jednih građana i preduzeća i plasiraju ga

(pozajmljuju) drugim građanima i preduzećima koji imaju manjkove novca;

poslovni prihod; tržišna vrednost prodatih proizvoda ili usluga;

predmet rada; materijalno dobro koje čovek oblikuje, menja i prilagođava svojim

potrebama (prirodna dobra i sirovine); objekt na kojem se vrši rad;

preduzeće; samostalna organizacija koja obavlja neku ekonomsku delatnost

(proizvodnu, uslužnu) u cilju ostvarivanja dobitka; bazični oblik privrednog

društva;

Rečnik osnovnih ekonomskih pojmova

191

preduzetništvo; ljudska aktivnost koja se sastoji od kombinovanja resursa u svrhu

proizvodnje dobara i usluga za druge;

preduzetnik; nosilac preduzetničkih aktivnosti; osoba koja se angažuju na

poslovima angažovanja sredstava, pronalazaka, inoviranja, unapređenja

organizacije proizvodnje i preuzimanja rizika;

prelomna tačka; pokazuje obim prodaje kod kojeg se prihodima od prodaje roba ili

usluga pokrivaju varijabilni troškovi za taj obim i ukupni fiksni troškovi

obračunskog perioda; tačka u kojoj su prihodi jednaki ukupnim troškovima;

primarni novac; zbir gotovog novca u opticaju, depozita poslovnih banaka i

depozita neposrednih komitenata kod centralne banke (emisione banke);

primarno tržište; tržište na kojem se trguje samo sa novoemitovanim vrednosnim

papirima;

prioritetne (povlašćene) akcije; garantuju isplatu dividende (pre dividende na

obične akcije) i pravo prvenstva kod naplate dela likvidacione mase preduzeća,

ali su najčešće bez prava glasa;

prirodna stopa nezaposlenosti; stopa nezaposlenosti pri kojoj su stvarna i

očekivana inflacija jednake;

privredni rast; povećanje realnog BDP-a u odnosu na njegovu veličinu u

prethodnom vremenskom periodu; povećanje agregatne ponude; najčešće se

kvantitativno izražava pomoću: stope rasta BDP-a, nacionalnog dohotka,

BDP-a po glavi stanovnika, nacionalnog dohotka po glavi stanovnika itd.

privredni razvoj; širi pojam od privrednog rasta, pored rasta obima nacionalne

proizvodnje obuhvata i sve neophodne privredno-sistemske i strukturne

promene; obuhvata i kvantitativne i kvalitativne promene;

prodavac; pojedinac koji kupcu ili potrošaču nudi robu ili uslugu određenih

karakteristika po određenoj ceni;

produktivnost rada; sposobnost ljudskog rada da u jedinici vremena proizvede više

ili manje proizvoda ili usluga;

profit (dobit); novčani (na tržištu realizovani) oblik viška vrednosti koji prisvaja

vlasnik kapitala kao svojevrsnu cenu upotrebe svog kapitala; razlika između

ukupnih prihoda i ukupnih troškova, tj. tržišne cene i cene koštanja ako

govorimo o jedinici proizvoda;

proizvodna funkcija; relacija između tehnički maksimalno mogućeg obima

proizvodnje i faktora (inputa) za proizvodnju tog obima;

proizvodni resursi; inputi odnosno činioci proizvodnje koji se koriste u proizvodnji

dobara i usluga; četiri osnovne kategorije proizvodnih resursa su: zemlja, rad,

kapital i preduzetništvo;

prosečni prihodi; prihodi po jedinici prodatog proizvoda ili uluge;

prosečni troškovi (cena koštanja jedinice proizvoda); troškovi po jedinici

proizvoda;

puna zaposlenost; puna iskorišćenost svih resursa i ostvarenje potencijalno najvišeg

obima proizvodnje;

rad; sastoji od svih ljudskih fizičkih i umnih sposobnosti koje se mogu upotrebiti u

proizvodnji dobara i usluga; aktivnost koja je deo procesa proizvodnje,

distribucije proizvoda, razmene ili potrošnje;

Uvod u ekonomiju

192

ravnotežna cena; cena pri kojoj bi prodavci prodali sve ponuđene količine robe a

kupci podmirili sve svoje potrebe za potrošnjom;

realna kamatna stopa; kamatna stopa koju pojedinci plaćaju za pozajmice, ili

dobijaju za depozite prilagođena za stopu inflacije; približno jednaka razlici

između nominalne kamatne stope i stope tekuće inflacije;

realna nadnica; cena rada očišćena od inflacije (nasuprot nominalnoj nadnici koja

uključuje inflaciju); stvarna kupovna moć nadnice;

realni bruto domaći proizvod (realni BDP); mera vrednosti svih finalnih dobara i

usluga proizvedenih u jednoj zemlji u određenom vremenskom periodu

(najčešće jedna godina), bez inflatornog računanja;

recesija; period pada realne ekonomske aktivnosti; period u kome realni BDP opada

u dva ili više kvartala za redom;

renta; ekonomska realizacija privatne svojine na zemljištu, nekretninama i drugim

oblicima kapitala koji se oplođuje, a dohodak pripada vlasniku u vidu zemljišne

rente, zakupnine i sl.;

roba; proizvod ljudskog rada namenjen razmeni, dakle nekom drugom, budućem

vlasniku; ima svojstvo upotrebne vrednosti (korisnosti) i vrednosti;

sekundarno tržište; tržište na kojem se trguje s ranije emitovanim vrednosnim

papirima koji su sada u posedu drugih pravnih lica;

sirovine; materijalna dobra na kojima je prethodno obavljen neki proces ljudskog

rada;

spoljnotrgovinska politika; deo celokupne ekonomske politike koji reguliše pitanja

koja se bave organizacijom i strukturom spoljnotrgovinske mreže (npr. broj

učesnika u spoljnotrgovinskoj mreži zemlje i njihova veličina, stepen slobode

aktera u spoljnoj trgovini itd.);

sredstva za proizvodnju; sredstva za rad i predmeti rada;

sredstva za rad; materijalna dobra kojima čovek deluje na predmete rada u cilju

proizvodnje proizvoda za zadovoljenje određene potrebe (npr. alati, mašine,

fabričke hale, infrastruktura itd.); posrednička veličina između izvršioca rada i

predmeta rada;

stagflacija; stanje u ekonomiji kada postoji stagnacija i pad tražnje, ali i inflacija;

stagnacija plus inflacija;

stagnacija; period niskih ili nultih stopa privrednog rasta;

stopa inflacije; procentualni porast opšteg nivoa cena u određenom vremenskom

periodu, obično godinu dana;

stopa operativnog leveridža (elastičnost profita na prodaju); pokazuje procentnu

promenu profita ako se prodaja promeni za jedan procenat;

strukturna nezaposlenost; dugoročna nezaposlenost koja nastaje kao rezultat

strukturnih problema, nepodudarnosti između ponude i tražnje za radnicima;

supstitut; proizvod koji ima brojne karakteristike kao i drugi proizvod i može da ga

zameni u potrošnji;

tehnički progres; osnovni pokretač privrednog razvoja pod kojim se podrazumeva

uvođenje novih sredstava za rad, predmeta rada, izvora energije i novih metoda

organizacije rada;

transferna cena; cena po kojoj se vrši razmena proizvoda između delimično

samostalnih profitnih centara;

Rečnik osnovnih ekonomskih pojmova

193

transnacionalna kompanija; matična kompanija koja obavlja proizvodnju i druge

aktivnosti u svojim filijalama lociranim u nekoliko različitih zemalja, ima

direktnu kontrolu nad poslovnim politikama svojih filijala i donosi i primenjuje

poslovne strategije u proizvodnji, marketingu, finansijama i drugim funkcijama

koje prevazilaze nacionalne granice;

troškovi; novčani izraz svih utrošaka proizvodnih resursa koji su nastali poslovnom

aktivnošću preduzeća;

tržišna privreda; privredu karakteriše slobodno, tržišno određivanje cena, kao i

slobodna razmena dobara i usluga na tržištima; preduzeća i domaćinstva

zajednički deluju na tržištima, gde cene i lični interes rukovode njihovim

odlukama;

tržište; skup kupaca i prodavaca materijalnih i nematerijalnih roba ili usluga;

tržište kapitala; skup odnosa ponude i tražnje dugoročnih i srednjoročnih

finansijskih sredstava;

tržište novca; kratkoročno finansijsko tržište, koje podrazumeva posebno određeno

mesto, odgovarajuće vreme i propisana pravila po kojima dolazi do

organizovanog susretanja ponude i tražnje kratkoročnih finansijskih

instrumenata, uglavnom u cilju obezbeđenja uslova za održavanje likvidnosti

preduzeća i banaka;

ugovori o rekupovini (REPO operacije); poslovi koje sklapaju banke u cilju

prikupljanja novca tako da prodaju hartije od vrednosti po nižoj ceni uz

obavezu da ih ponovo kupe po višoj ceni pri čemu razlika u prodajnim i

kupovnim cenama predstavlja kamatu;

ukupni troškovi; zbir fiksnih i varijabilnih troškova;

utrošci; naturalni izraz za utrošene proizvodne resurse (npr. tone materijala, sati

rada radnika, kWh električne energije, i sl.);

varijabilni troškovi; troškovi koji se menjaju sa promenom obima proizvodnje

(npr. troškovi direktnog rada, troškovi materijala, energije i sl.);

vlasnička preduzeća; preduzeća u kojima postoji jedan jedini vlasnik preduzeća

koji istovremeno donosi sve poslovne odluke;

vrednost; mera opredmećenog tekućeg i minulog rada (preneta vrednost sredstava

za proizvodnju: mašina, zgrada, materijala, energije itd.) sadržanog u robi;

zatvorena akcionarska društva; ne iznose svoje akcije na javnu prodaju; nijedan

akcionar nema ulog veći od polovine kapitala;

zatvorena ekonomija; ekonomija koja ne trguje robama, uslugama i kapitalom sa

drugim zemljama;

zemlja (prirodni resursi); obuhvata geografski prostor (tlo, vodene površine, mora,

jezera itd.) i sve sirovine koje se mogu naći u prirodi (ugalj, drvo, reke, vazduh,

energija sunca itd.);

195

LITERATURA

1. Bachouse, R. A History of Modern Economic Analysis, Basil Blackwell,

1985.

2. Benić, Đ. Osnove ekonomije, Zagreb, 2004.

3. Cerović, B. Tranzicija – Zamisli i ostvarenja, Beograd, 2012.

4. Cobb, C., P. H. Douglas, “A Theory of Production”, The American

Economic Review, Vol.18, No.1. March, 1928. (139-165)

3. Cvetanović, S. Teorija i politika privrednog razvoja, Niš, 1999.

4. Ćirović, M. Monetarna ekonomija, ECPD, Beograd, 1987.

5. Ćirović, M. Monetarno-kreditni sistem, Savremena Administracija,

Beograd, 1982.

6. Ćirović, M. Finansijska tržišta: instrumenti, institucije, tehnologije,

Beograd, 2007.

7. Devetaković, S., Jovanović-Gavrilović, B., Rikalović, G. Nacionalna

ekonomija, Beograd, 2008.

8. Dondur, N. Ekonomska analiza projekata, Beograd, 2002.

9. Dragićević, M. Ekonomija i novi razvoj, Zagreb, 1996.

10. Dubonjić, R. Ekonomija i menadžment, Beograd, 1995.

11. Financial Markets, Vytautas Magnus University, 2010.

12. Finansijska tržišta, Komisija za hartije od vrednosti, Beograd, 2008.

13. Grant, T. J. Stanlake's Introductory Economics, London, 2000.

14. Grupa autora, (red. M.Jakšić), Ekonomski rečnik, Beograd, 2006.

15. Hal, V. Mikroekonomija, Beograd, 2008.

16. Hausman, D. M., The inexact and separate science of economics,

Cambridge, 1992.

17. Ilić, B. Informatičko društvo i nova ekonomija, Beograd, 2003.

18. Jakšić, M. Praščević, A. Makroekonomska analiza, Beograd, 2006.

19. Jakšić, M. Osnovi makroekonomije, Beograd, 2008.

20. Kovačević, R. Međunarodne finansije, Beograd, 2011.

21. Kurz D. Heinz, Salvadori, Neri, Theory of Production, A Long-Period

Analysis, Cambridge University Press, 1997.

22. Labus, M. Osnovi ekonomije, Beograd, 1999.

23. Larry, R. Alternative Microeconomics, Chicago, 2005.

24. Lloyd G. Reynolds, Microeconomics, Richard Irwin,Inc, Illinois, Fourth

edition,1982.

25. Mankju, G. Principi ekonomije, prevod, Beograd, 2004.

26. Mankiw, G. Makroekonomija, prevod, Novi Sad, 2005.

27. Medić, Đ.–Polovina, S. Osnove ekonomije, Zagreb, 2002.

28. Mishra, S. K., A Brief History of Production Function, North-Eastern Hill

University, 2007.

29. Pirs, D. Moderna ekonomija, Beograd, 2003.

30. Pokrajac, S. Tehnologizacija i globalizacija, Beograd, 2004.

31. Pokrajac, S. Osnovi ekonomije, skripta, Beograd, 2007.

196

32. Pokrajac, S., Tomić, D. Preduzetništvo, Novi Sad, 2008.

33. Pokrajac, S. Osnovi sociologije, Beograd, 2011.

34. Pokrajčić, D. Ekonomika preduzeća – Principi i ciljevi, Beograd, 2013.

35. Ranković, J., Teorija bilansa, Beograd, 1992.

36. Rikalović, G., Jovanović-Gavrilović, B. (red.) Ekonomska politika i

privredni razvoj, Beograd, 2009.

37. Salvatore, D., Theory and Problems of Mamangerial Economics,

McGraw-Hill, Inc. 1989.

38. Samuelson, P.–Nordhaus, W, Ekonomija, Zagreb, 1994.

39. Samuelson, A. Paul, Nordhaus, D. William, Economics, 18th Edition, Mc

Graw Hill. 2004.

40. P.A. Samjuelson, V.D. Nordhaus, Ekonomija, Mate, Zagreb, 2009.

41. Solow, R. “Technical Change and the Aggregate Production Function”,

The Review of Economics and Statistics, Vol. 39. No.3. August 1957.

(312-320)

42. Spur, D. Economics, London, 1988.

43. Stevanovic, N., Obračun troškova, Beograd, 1993.

44. Stiglitz, J. Globalization and Its Discontents, New York, 2002.

45. Stiglic, Dž. Ekonomika javnog sektora, prevod, Beograd, 2004.

46. Šaj, O. Industrijska organizacija, prevod, Beograd, 2005.

47. Vunjak, N., Kovačević, Lj. Finansijska tržišta i berze, Bečej, 2009.