uticaj države na kretanje cena i efekti cenovne kontrole

Sadržaj:

I Uvod…………………………………………………………………...........................3

II Uticaj države na kretanje cena i efekti cenovne kontrole…….……………………4

1. Lasser-faire (ekonomski liberalizam) i državni intervencionizam………………...4

1.1.Neka područja državne intervencije…………………………………...……5

2. Državni intervencionizam i opšti nivo cena…………….…………………….……..6

3. Državni intervencionizam i relativne cene……………………………………..……8

3.1.Dejstvo poreza i subvencija na cene……………………………………...8

3.2.Posredne mere države u oblasti cena……………………………….…..10

3.3.Neposredne mere države u oblasti cena………………………………..11

4. Efekti cenovne kontrole……..……………………………………………………...13

III Zaključak……………………………………………………………………………..15

Literatura……………………………………………………………………………..16

Uticaj države na kretanje cena i efekti cenovne kontrole

I Uvod

Ekonomski liberalizam je doktrina koja se temelji na eliminaciji državne intervencije

u ekonomiji, prepuštajući sve slobodnom delovanju ekonomskih zakonitosti. Takav

sistem se zasniva na nesmetanom delovanju zakona vrednosti, neograničenoj tržišnoj

konkurenciji, privatnoj svojini i inicijativi. Ovaj sistem opstaje sve do velike ekonomske

krize koja traje od 1929. do 1933. godine. Sa ovom ekonomskom krizom nastaje

saznanje o nužnosti državne intervencije u privredna kretanja. Državni intervencionizam

podrazumeva vrlo snažno i presudno prisustvo države u ekonomskoj oblasti.

Važno područje državnog intervencionizma jeste nastojanje da se ostvari stabilnost

opšteg nivao cena. Najvažniji fenomen opšteg nivoa cena jeste inflacija. Dva osnovna

koncepta za suzbijenje inflacije su: strategija kojom se potpuno nastoji otkloniti inflacija i

tzv. šok terapija koja se svodi na zamrzavanje cena i najamnina. Kod relativnih cena, u

najvećem broju slučajeva, je reč o potrebi da one budu snižene ili povećane. Sniženje

cene neke robe može se vršiti: porastom ponude, smanjenjem tražnje, i istovremeno i

jednom i drugom merom. Povećanje se može izvršiti istim merama, ali obrnutog smera.

Važna sfera ekonomskog delovanja države jeste područje formulisanja

stabilizacione politike i borbe protiv inflacije. Država za taj zadatak ima na raspolaganju

posredne i neposredne mere. Što se tiče posrednih mera, postoje dve vrste takvih mera,

a to su monetarno-kreditna i poreska politika. Posrednik preko koga država deluje na

cene su ponuda i tražnja. Do neposredne kontrole će doći onda kada država utiče na

slobodno formiranje cena i kada ih administrativno određuje. U ove mere spadaju:

zamrzavanje, blokiranje, plafoniranje, garantovanje cena, i slično.

Što se tiče efekata cenovne kontrole,kao negativna posledica javlja se povećanje

poreza koje pogađa i potrošače i proizvođače (posredne mere), dok se kod neposrednih

mera javljaju: velike nestašice, oskudica, redovi čekanja, razne špekulantske akcije

preduzeća, pojava crnih berzi, dispariteta među cenama i sl.

Kontrola cena je diskriminatorna, nepravična i u krajnjoj liniji eksploatatorska: kad

se onemogući da cena logikom tržišnog automatizma robu uputi tamo gde joj je mesto,

ona se mora alocirati na neki drugi način; Administracija mora odlučiti ko će po

kontrolisanoj ceni dobiti robu, a ko ne.

2


II Uticaj države na kretanje cena i efekti cenovne kontrole

1. Lasser-faire (ekonomski liberalizam) i državni intervencionizam

Lasser faire – lasser passer u prevodu sa francuskog znači „pustite da stvari idu

svojim tokom“, označava sistem bez ikakvog uticaja države na privredni život društva.

Ova doktrina se temelji na zahtevu eliminacije državne intervencije u tržišne tokove

prepuštajući sve slobodnom delovanju ekonomskih zakonitosti. Takav sistem se zasniva

na nesmetanom delovanju zakona vrednosti, neograničenoj tržišnoj konkurenciji,

privatnoj svojini i inicijativi. Lasser-faire je postao vrhovni princip fiziokrata u

suprotstavljanju merkantilistima. Teoretičari koji su ga kao doktrinu prihvatili sa Robert

Tirgo i Adam Smit (nevidljiva ruka tržišta). Lasser-faire je isto što i ekonomski

liberalizam, pod kojim treba shvatiti ekonomsku politiku koja se zalaže za uklanjanje

ograničenja i prepreka ekonomskim aktivnostima privrednih subjekata. Međutim, već u

devetnaestom veku su neka privredna kretanja pokazala da ekonomski liberalizam i

lasser-faire nisu bas najbolji ekonomski sistemi. Ipak, tek se sa velikom ekonomskom

krizom (1929-1933.) uvidelo das u i u ekonomskom liberalizmu moguća privredna

kretanja koja dovode do visoke nezaposlenosti, uništavanja proizvodnih snaga i

proizvedenih dobara, i sličnih pojava. Sa ovom ekonomskom krizom nastaje saznanje o

nužnosti državne intervencije u privredna kretanja. Velika kriza svetske privrede je

događaj koji je uslovio značajne promene u makroekonomiji kao i prilagođavanja brojnih

institucija u privredi. Osnivač doktrine koja se zasniva na državnom intervencionizmu je

Džon Manjard Kejnz. Korene nalazi u Merkantilizmu (povećanje nacionalnog bogatstva i

sprečavanje odliva iz zemlje) i Protekcionizmu (zalaganje za čvrste carine i kvote kako bi

se sprečio odliv bogatstva iz jedne zemlje u drugu). Sa prihvatanjem ove doktrine

prihvaćen je i novi koncept makroekonomske politike, a to je da je država obavezna da

obezbedi da privreda funkcioniše uz prihvatljivu stopu proizvodnje i zaposlenosti. Dakle,

privrede širom sveta su u toku velike krize doživele šok , pa je posle krize pitanje

zaposlenosti postal primarni cilj ekonomske politike. Praksu ekonomskog liberalizma je

zamenila praksa intervencionizma.

3


1.1. Neka područja državne intervencije

Velika ekonomska kriza 1929-1933. pokazala je da tržište samo svojim samotokom

ne može da daje optimalna rešenja na najznačajnija ekonomska pitanja. Kriza iz

tridesetih godina jeste kriza najveće nezaposlenosti u istoriji kapitalizma. Uz pomoć

države, a na teorijskoj osnovici Kejnza, ta kriza je savladana. U posleratnom periodu

razvoja – pune tri decenije zapadni kapitalistički svet je na Kejnzovim receptima –

upravljanje privredom preko agregatne tražnje, imao punu zaposlenost, a u prve dve

decenije i više od toga, jer je tražnja za random snagom bila veća od ponude.1 Dakle.

Država je u posleratnom periodu postajala sve prisutnija u privrednom životu, tj. postaje

vlasnik kapitala (državnog), zastupnik javnog interesa, investitor…

Moderna država se povlači, i smanjuje svoju regulaciju u onim područjima

privrednog života, u kojima tržište i privatna svojina daju bolje rezultate. Polje delovanja

države ostaju neracionalne funkcije tržišta, pri čemu država najdelotvornije radi kada

imitira racionalni mehanizam tržišta. Svaka savremena država preduzima odgovarajuće

mere iz domena ekonomske politike, kako bi ublažila sledeće probleme: stagnantni

privredni rast, prekomernu nezaposlenost, inflaciju i deficit u platnom bilansu i slične

probleme. Privredni rast i nezaposlenost su međusobno povezani ciljevi. Zadovoljavajući

privredni rast znači i ostvarenje cilja pune zaposlenosti, koja se definiše kao stanje

zaposlenosti pri kome je procenat nezaposlenih manji od šest. Zatim, još jedno od

područja u kome deluje savremena država je platni bilans. Najbolja solucija za platni

bilans jeste kada se on nađe u ravnoteži. Postoje dva oblika neravnoteže, a to su suficit

i deficit.



posredne i neposredne mere, koje će kasnije biti opisane.

1 R. Marinković, Lj. Maksimović, Teorija cena, Ekonomski fakultet Univerziteta u Kragujevcu, Kragujevac, 2005. godine, strana 197.

4


2. Državni intervencionizam i opšti nivo cena

Cena je jedna od najbitnijih ekonomskih kategorija, i ima dosta različitih definicija, a

najčešće korišćena definicija je da je cena novčani izraz vrednosti robe, pri čemu je

neophodno dodatno određivanje pojma vrednosti. Nivo cena zavisi od mnogobrojnih

činilaca: obima ponude i tražnje, kupovne moći potrošača, njihovih potreba i

preferencija, troškova proizvodnje, mera ekonomske politike, tržišnih struktura itd. Pod

nivoom cena se podrazmeva visina cena, bilo pojedinačnih roba ili usluga, neke njihove

određene skupine ili svih roba i usluga u datoj privredi – opšti nivo cena.

Važno područje državnog intervencionizma jeste nastojanje da se ostvari stabilnost

opšteg nivao cena, koji najjednostavnije definisan, predstavlja zbir cena svih roba u

nekoj privredi, u određeno vreme. Sve moderne države su priznale da je stabilnost cena

jedan od preduslova za uspešno obavljanje ekonomske aktivnosti. Rast, ili pad svih

cena u jednoj privredi deluje destabilizujuće, primorava ekonomske subjekte da se bore

za očuvanje svojih prihoda i imovine. Najvažniji fenomen opšteg nivoa cena, a po nekim

istraživačima i glavni problem ekonomija dosta zemalja u period posle drugog svetskog

rata, jeste inflacija. Najjednostavnija definicija inflacije je da ona predstavlja opšti rast

cena, ili rast opšteg nivoa cena. Veoma veliki uticaj na istraživanje inflacije izvršila je tzv.

kvantitativna teorija novca i cena, koja se deli na “suptilnu” i “grubu”. Suptilna

kvantitativna teorija novca i cena (Milton Fridman) prvenstveno utvrđuje da novčana

masa raste brže nego cene. Tvorac grube kvantitativne teorije je Žan Boden, i on je dao

objašnjenje kretanja cena u to vreme, smatrajući da je glavni uzrok rsta cena obilje zlata

i srebra (Boden je pored ovog navodio i sledeća četiri uzroka: monopol, nestašicu robe,

preveliku potrošnju koja potiče od dvora i vlastele, obezvređivanje novca)2

Inflacija obezvređuje prihode ekonomskih subjekata koji ostvaruju primanja u

fiksnom iznosu. Na primer, vlasnici kapitala očekuju fiksan prinos na uložena sredstva,

tako da rast cena obezvređuje njihova ulaganja. Inflacija destimuliše trajna ulaganja,

čime se smanjuje rast proizvodnje, zaposlenosti, i sl. Sa druge strane, pad opšteg nivoa

cena, tj. deflacija, dovodi u nepovoljan položaj preduzetnike. Međutim, stabilnost opšteg

nivoa cena je veoma teško postići.

2 Prof. dr D.Zdravković, Prof. dr B.Stojanović, Doc. dr D.Đorđević, Prof. dr I.Stojanović, Teorija i politika cena, Ekonomski fakultet u Nišu, Niš, 2000.god, str. 300.

5


Antiinflaciona ekonomska politika je predmet mnogobrojnih kako naučnih, tako i

antiinflacionih programa, u velikom broju zemalja, manje-više svima onima u kojima je

inflacija značajan ekonomski,politički i socijalni problem. Inflacija se, naravno, ne može

savladati dok se ne otklone njeni uzroci. S druge strane, za inflaciju se ponekad kaže da

je sintetički pokazatelj stanja neke ekonomije. Dva osnovna koncepta antiinflacione

politike su: gradualistička strategija (kojom se potpuno nastoji otkloniti inflacija) i tzv. šok

terapija (uglavnom se svode na zamrzavanje cena i najamnina). U najznačajnije mere

antiinflacione politike spadaju:

-kontrola cena, posredna i neposredna, bar roba i usluga koje imaju najveći uticaj

na opšti nivo cena,

-restriktivna monetarno-kreditna ekonomska politika ili monetarno tragetiranje,

odnosno određivanje kolika treba da bude novčana masa, da preveliki raskorak između

te mase i robnih fondova ne bi izazvao rast opšteg nivoa cena,

-određivanje koliko smeju da rastu plate, koliko da devalvira domaći novac,

-pojačana kontrola monetarnih tokova od strane centralne banke,

-smanjivanje budžetskih rashoda države na raznim nivoima,

-stabilizacija deviznog kursa,

-mere koje stimulišu rast proizvodnje,ali ne i tražnje, jer rast ponude u odnosu na

tražnju deluje antiinflaciono.

6


3. Državni intervencionizam i relativne cene

Relativne cene predstavljaju odnose između cena različitih roba, za razliku od

apsolutnih koje jednostavno izražavaju cene roba izražene u novcu. Razlikovanje

relativnih i apsolutnih cena je posebno značajno kod analiza njihovog kretanja. Postoje

mnogobrojni razlozi zašto je državni intervencionizam u oblasti relativnih cena u više

slučajeva nužan, naročito kada je reč o cenama korišćenja javnih dobara, cenama u

delatnostima sa jakim eksternim efektima i cenama roba koje se proizvode u granama

sa niskom produktivnošću. Kontrola cena može da bude takva da cene prestaju da budu

factor alokacije, ili pak takva da cene to i dalje budu ali u okvirima koje određuje država.

Kod relativnih cena, u daleko najvećem broju slčajeva, reč je ili o potrebi da one budu na

nekom nižem ili na nekom višem nivou. Sniženje cene neke robe može se vršiti:

porastom ponude, smanjenjem tražnje, i istovremeno i jednom i drugom merom.

Povećanje cene se može izvršiti istim merama, ali obrnutog smera. 3

Delovanje na ponudu može se vršiti:

1.transferima proizvoda sa domaćeg na inostrana tržtšta i obrnuto,

2.povećanjem ili smanjenjem zaliha roba koje država ima,

3.tehničkim transformacijama proizvoda.

Promene u tražnji mogu se vršiti transferima proizvoda sa domaćeg na inostrana

tržtšta i obrnuto i racioniranjem.Mere kojima se može uticati na ponudu su: carine,

premije, kontigenti, zabrane, itd. mere kojima se utiče na cene (npr. kreditna politika) su:

kamatne stope, rokovi otplate kredita, procenti učešća zajmotražioca u visini kredita i

drugo.

3.1. Dejstvo poreza i subvencija na cene

Porezi su oblik javnih prihoda koje država naplaćuje od pravnih i fizičkih lica kao

obavezna i nepovratna davanja za pokriće opštih i zajedničkih društvenih potreba.

Subvencije su vrsta državnih rashoda radi podržavanja i potpomaganja privrednih i

neprivrednih delatnosti (npr. poljoprivrede, saobraćaja, stambene izgradnje, spoljne

3 Prof. dr D.Zdravković, Prof. dr B.Stojanović, Doc. dr D.Đorđević, Prof. dr I.Stojanović, teorija i politika cena, Ekonomski fakultet u Nišu, Niš, 2000.god, str. 308.

7


trgovine, regionalnog razvoja, itd). Sa aspekta teorije cena posebno su značajne

subvencije koje su upravo vezane za politiku cena, na pr. one radi podrške proizvodnje

poljoprivrednih i drugih proizvoda. Sve subvencije spadaju u grupu transvernih rashoda

države koji vrše značajno dejstvo na cene.

Kod poreza i subvencija jedna od najbitnijih podela je na njihovo određivanje po

jedinici proizvoda i ad valorem. Kod poreza po jedinici troškovi po jedinici rastu za

konstantni iznos za sve obime proizvodnje. Geometrijski izraženo takav porez izaziva

paralelno pomeranje krive ponude naviše, dok subvencije određene po jedinici

proizvoda izazivaju paralelno pomeranje krive ponude naniže. To je prikazano na slici

broj 1.Porezima se smanjuje potrošnja, pa se oni primenjuju s tim ciljem, naravno uz cilj

dolaženja do sredstava potrebnih državi. Dejstvo subvencija je obrnuto od poreskog,

potrošnja raste, budžetska sredstva se smanjuju.

Slika br. 1. Uticaj poreza i subvencija na cene i količine

c

R1

S

0

P1

c1 R1 P

c R P2

c2 R2

0

Q1 Q Q2 Q

8

R2

R


3.2. Posredne mere države u oblasti cena

Postoje dve vrste takvih mera, a to su monetarno-kreditna i poreska politika.

Posrednik preko koga država deluje na cene su ponuda i tražnja. U uslovima inflacije,

vodiće se restriktivna monetarno-kreditna politika. Ovakva politika može uspešno

delovati samo na inflaciju tražnje, dok je za inflaciju troškova kontraproduktivna. Poreska

politika sa većim ili manjim poreskim stopama zavisiće od prirode inflacije. U situaciji

inflacije tražnje, veće poreske stope imaju za posledicu manje dohotke potrošača, (kada

se oporezuju građani) manju tražnju i manje cene. Prema tome, ona tada deluje

stabilizaciono. Međutim ako se takva politika primeni na inflaciju troškova, pogotovu ako

se oporezuju oštrije proizvođači, cene će porasti.4 To je prikazano na sledećoj slici:

Slika br. 2. Povećanje poreza

S′

P

P′o

Po D

0 S,D

Posledice povećanja poreza na proizvodnju su: porast cene, pad tražnje, i zbog

toga smanjenje proizvodnje. Dakle, porast poreza pogađa proizvođače i potrošače, a

kratkoročno gledano, jedino država ima korist od porasta poreza. Međutim, na dugi rok

ni država nema koristi, jer bi smanjenje proizvodnje negativno uticalo na njen budžet. Da

se to ne bi dogodilo država treba da vodi selektivnu poresku politiku, tj. da više

oporezuje štetna i luksuzna dobra, a manje deficitiranu proizvodnju.

4 R. Marinković, Lj. Maksimović, Teorija cena, Ekonomski fakultet Univerziteta u Kragujevcu, Kragujevac, 2005. godine, strana 201.

9


3.3. Neposredne mere države u oblasti cena

Do neposredne kontrole cena dolazi onda kada država obustavlja njihovo slobodno

formiranje i manje-više ih administrativno određuje. U ove mere spadaju: zamrzavanje,

blokiranje, plafoniranje, garantovanje cena, i td. Tri glavne skupine mera su:

1)određivanje maksimalnih cena, 2)određivanje minimalnih cena i 3)određivanje fiksnih

cena.

Plafoniranje cena (maksimiranje) je mera u kojoj država određuje gornju granicu, i

preko te granice cena ne sme da ide. Glavni cilj je zaštita potrošača,a posebno

kategorije stanovništva sa niskim dohocima. Ova mera se najčešće primenjuje kod

proizvoda koji su od najvećeg značaja za životni standard stanovništva.

Kod minimalnih cena držva određuje najniže dozvoljene nivoe cena po kojima se

može vršiti kupoprodaja. Za cilj imaju zaštitu proizvođača, i to najčešće u poljoprivrednoj

proizvodnji. Otkupne cene za poljoprivredne proizvode, tzv. zaštitne cene imaju ulogu da

zaštite proizvođače od suviše niskih cena na slobodnom tržištu. Određujući tu donju

granicu država se obavezuje da će te poljoprivredne proizvode otkupiti o toj ceni, ukoliko

se desi da njihova cena padne ispod određene granice. Međutim, postoji i tržišno stanje

kada cene poljoprivrednih proizvoda rastu, tada država iz svojih rezervi plasira na tržite

određenu količinu te robe (kojoj je cena porasla), pa tako smanjuje novčanu masu u

opticaju i elimiliše ili ublažava porast cena.

Fiksna cena, ili stalna, utvrđuje se za određeni period i to tako da se može menjati

tek kad taj period istekne. Fiksiranje cena je od bitnog značaja u kupoprodajnim

ugovorima. Ono se pojavljuje kao jedna od garancija da tržišne nestabilnosti neće uticati

na finansijski položaj ekonomskih subjekata koji prilikom zaključenja kupoprodajnih

ugovora fiksiraju cene. Fiksiranje cena,kao jedna od mera neposrednog državnog

uticaja na cene utiče in a opšti nivo cena in a relativne cene. Česte su situacije da

država tačno odredi visinu cene jedne ili više roba, što se najčešće čini za one robe ili

usluge koje su od bitnog značaja za društvo ili privredu u celini, kao i za životni standard

stanovništva.

Pored ovih, postoji i mera zamrzavanja cena, koja se donosi kada je visok udeo

inflatornih očekivanja u inflacijama. Da bi ova mera dala željene rezultate mora se

10


strogo stručno primenjivati. Pre svega, to mora biti privremena mera, kojoj je optimalno

poželjno vreme trajanja šest meseci. Zatim, ne bi je trebalo primenjivati kao izolovanu

meru, već istovremeno sa nekim antiinflacionim merama. Mera zamrzavanja se treba

primenjivati u najvećoj tajnosti, kako bi dala maksimalne očekivane rezultate, i

poslednje, ovu meru treba veoma retko primenjivati, najviše jednom u deset godina.

Dobit, profit, je ono u privredama, ekonomijama, što stimuliše racionalnost

proizvodnje, produktivnost i ekonomičnost, i to posebno kada se radi o dobiti koja je

rezultat boljeg upravljanja preduzećem, diferencijacije proizvoda (na tržištima

monopolističke konkurencije), a koja vodi tehničkom progresu. No, društvo mora da vodi

računa o tome da se tržišta ne zatvaraju. Ipak, kod pojedinih proizvoda i usluga tržište

se u manjoj ili većoj meri ne može otvarati. To su monopolska, oligopolska i tržišta

deficitiranih i novih proizvoda.5

Državno određivajne cena u slučaju monopola može kao svoju negativnu posledicu da

ima pojavu crnoberzijanskog tržišta. Savremena tržišta (nacionalna, regionalna i

lokalna) često nose karakteristiku potiskivanja konkurencije, a jačanja raznovrsnih oblika

monopolizacije i, mnogo češće oligopolizacije, kao i karakteristike monopolističke

konkurencije.

Države koriste raznovrsne instrumente privrednog zakonodavstva, radi zaštite

konkurencije i onemogućavanja monopolističkih pozicija na tržištu (diktiranje cena,

neloalne konkurencije). U zakonodavstva mnogih zemalja ugrađene su mere zaštite od

monopolističkih praksi. Međutim, antimonopolska zakonodavstva razlikuju se od zemlje

do zemlje, po pitanju oštrine mera koje sadrže.

5 Prof. dr D.Zdravković, Prof. dr B.Stojanović, Doc. dr D.Đorđević, Prof. dr I.Stojanović, teorija i politika cena, Ekonomski fakultet u Nišu, Niš, 2000.god, str. 314.

11


4. Efekti cenovne kontrole

Kao negativna posledica posrednih mera države u oblasti cena javlja se

povećanje poreza koje pogađa proizvođača (zbog smanjenja proizvodnje), potrošača

zbog porasta cene i pada tražnje da bi se otklonili ti negativni procesi država treba da

vodi selektivnu poredku politiku. Deficitiranu proizvodnju treba manje da oporezuje jer se

povećanjem proizvodnje i ponude cene te proizvodnje najuspešnije stabilizuju. Štetne i

luksuzne proizvode (alkohol, cigarete, krzno, zlatne predmete isl.) treba da oporezuje po

većim stopama.

Mere neposredne kontrole cena su mnogo manje popularne od posrednih mera i

imaju mnogo više negativnih efekata. Njihovi negativni učinci su:

1.Ako se cena odredi ispod nivoa na kome bi se obrazovalo delovanjem ponude i

tražnje, tražnja će biti mnogo veća od ponude, a time se narušava mogućnost postizanja

tržišne ravnoteže. Niska cena destimuliše porast proizvodnje pa se javljaju stalne

nestašice, oskudica i redovi čekanja. Kod slobodnog tržišta nema nestašica i redova

čekanja jer ograničena ponuda ne izaziva nestašice već samo više cene.

2.Pošto se dozvoljavaju ona povećanja cena iza kojih postoji stvarni dokazani

rast troškova, javlja se težnja kod preduzeća da dozvoljavaju rast troškovima da bi imali

dokaze za povećanje cena.

3.Preduzeća nalaze razne načine da i bez formalnog povećanja cena ostvare

željene prihode. Takve špekulantske akcije nanose štetu društvu.

4.Ako se zamrzavaju cene inputa to negativno deluje na njihovu alokaciju jer se

ne usmeravaju prema tržišnim kriterijumima.

5.Propratna pojava kontrole cena je plima novih proizvoda do koje se dolazi često

i veštački.

6.Održavanje niskih cena putem kontrole uzrokuje pojavu crne berze na kojoj su

cene više ne samo od kontrolisanih, već i od cena koje bi se slobodno formirale.

7.Kontrola cena stvara nove disparitete među cenama roba jer cene jednih

proizvoda se komtrolišu više od drugih, jednima se dozvoljava veći rast, drugima manji.

Ti stvoreni dispariteti izazivaju loše usmeravanje investicija. Investiranje se ne vrši u

12


sektorima gde je najveća nestašica proizvoda već gde su najveće cene. Kako ističu

ekonomisti, dovoljno je uporediti bedno opremljene bolnice i luksuzne noćne locale.

8.Kontrola cena, osim što je teško sprovodljiva veoma je i skupa mera, jer

podrazumeva postojanje velikog administrativnog aparata koji bi kontrolisao cene.

Kad kontrola cena ukine alokacionu moć i distribucionu funkciju tržišta, onda na

scenu moraju da stupe neke nekonomske, tj.političke sile. Potiskivanje tržišta

posredstvom kontrole raščišćava teren za političku preradu i administrativno sputavanje

društva: kad se proizvodi moraju alocirati na načina koji mimoilazi tržište, automatski se

ukidaju i poznate tržišne slobode-sloboda izbora onih roba koje potrošaču odgovaraju.

Slobodna razmena po logici stvari isključuje eksploataciju i predstavlja tzv.igru sa

pozitivnom sumom. Kontrola cena nije samo potiranje elemetnarnih ekonomskih

sloboda nego je i težak udar na moral pojedinaca, društvenih grupa i zajednica kao

sredine.

Zbog navedenih negativnih efekata neposredne kontrole cena, postavlja se

pitanje da li je moguće da država odredi cenu između maksimalne i minimalne cene a

da to izazove najmanje negativnih učinaka, tj. minimalne greške neposredne kontrole

cena što je prikazano slikom broj 3. Kontrolisana cena koja bi donela najmanje

negativnih učinaka se nalazi u rasponu između monopolske cene (pm) i cene u potpunoj

konkurenciji (ppk) sve dok se kontrolisana cena ne odredi ispod cene u potpunoj

konkurenciji neće se smanjiti obim proizvodnje niti je moguća pojava nestašice

proizvoda i crne berze.

Slika br. 3. Minimalne greške neposredne kontrole cena

P

MC

pm AC

ppk

AR

MR

13


0 X0m Xopk X

III Zaključak

Velika ekonomska kriza pokazala je da tržište ne može samo da održava i utiče na

stabilnost privrede. Zbog toga dolazi do pojačane intervencije države u regulisanju

privrednih i ekonomskih aktivnosti. Međutim, najbolje i najpoželjnije je stanje u kome se

kombinuju državna regulacija i tržište koje slobodno funkcioniše. Iz tog razloga se

moderna država povlači, i smanjuje svoju regulaciju u onim područjima privrednog

života, u kojima tržište i privatna svojina daju bolje rezultate. Sve moderne države su

priznale da je stabilnost cena (opšteg nivoa cena) jedan od preduslova za uspešno

obavljanje ekonomske aktivnosti. Rast, ili pad svih cena u jednoj privredi deluje

destabilizujuće, primorava ekonomske subjekte da se bore za očuvanje svojih prihoda i

imovine. Državni intervencionizam u oblasti relativnih cena je u više slučajeva nužan, i

veoma značajan, naročito kada je reč o cenama korišćenja javnih dobara, cenama u

delatnostima sa jakim eksternim efektima i cenama roba koje se proizvode u granama

sa niskom produktivnošću.



posredne i neposredne mere.

U posredne mere kojima država utiče na cene spadaju: porezi, promene u ponudi,

delovanje na tražnju, porezi, subvencije i sl.

U neposredne mere spada plafoniranje, minimiziranje cena, određivanje fiksnih

cena, zamrzavanje, blokiranje i sl.

Cenovna kontrola ima veoma dosta negativnih posledica, a neke od njih su: ako se

snizi cena destimuliše se porast proizvodnje pa se javljaju stalne nestašice, oskudica i

redovi čekanja; kod preduzeća se javlja težnja da dozvoljavaju rast troškovima da bi

imali dokaze za povećanje cena; održavanje niskih cena putem kontrole uzrokuje pojavu

crne berze; kontrola cena stvara nove disparitete među cenama; kontrola cena je teško

sprovodljiva i skupa.

14


Literatura:

[1] Prof. dr Dušan Zdravković, Prof. dr Boban Stojanović, Prof. dr Dragomir

Đorđević, Prof. dr Ivan Stojanović, Teorija i politika cena, Ekonomski fakultet u

Nišu, Niš, 2000. godine

[2] Prof. dr Radosav Marinković, Prof. dr Ljiljana Maksimović, Teorija cena,

Ekonomski fakultet u Kragujevcu, Kragujevac, 2005. godine

[3] Prof. dr Stojan Babić, Prof. dr Milić Milovanović, Teorija cena, Ekonomski

fakultet u Beogradu, Beograd, 1997. godine

15

uticaj države na kretanje cena i efekti cenovne kontrole

Documents