TEORIJA KONFLIKTA

Deborah i Jackie žive zajedno sa majkom i decom u Čikagu. Debora, starija ćerka, radi

kao medicinska sestra noćne smene u bolnici. Njena dva dečaka posle škole provode vreme sa

bakom. Oni ne viđaju svog oca. Jackie, mlađa sestra, radi dnevne smene u pekari i povremeno

vikendom. Njena ćerka ide u vrtić u ulici, a vikende provodi sa ocem. Deborah i Jackie su

krenule u kupovinu. Žele da kupe deci novu odeću za Božić, ali nemaju dovoljno novca da

kupuju u fensi tržnim centrima. Zato, voze oko 40 km od grada u outlet tržni centar da nađu

povoljne radnje. Dok vozi, Jackie jadikuje o njihovom finansijskom stanju.

Jackie: Želela bih, da jednom, samo odem u robnu kuću i kažem svim tim naduvanim

prodavcima da spakuju sve što želim za decu i nas. Znam da se deca osećaju loše jer nemaju

„cool“ odeću. I ja bih želela da kupim mami džemper od kašmira. Samo pomisli- Mogla bih da

im kažem da sve spakuju i da nam dostave! Zar to ne bi bilo sjajno?

Deborah odgovara: Da seko, bilo bi sjajno, ali znaš da se to nikada neće desiti. Rođene smo

siromašne i uvek će tako i biti. Ali možemo da se nadamo da će naša deca ići na koledž i da će

zarađivati mnogo više, pa neće morati toliko da brinu o novcu kao mi.

Deborah i Jackie su provele zabavno poslepodne u kupovini, ali su ostale prilično dugo, i

vraćaju se kući vozeći prebrzo. Policajac ih zaustavlja zbog prebrze vožnje, i uprkos njihovim

molbama, dobijaju kaznu od 150 dolara. Na povratku kući sestre počinju da se raspravljaju.

Jackie jadikuje: prešle smo toliki put da uštedimo novac i vidi šta se desilo? Nemamo dovoljno

novca da platimo ovo! Zašto se nama uvek dešavaju ovakve stvari? Sada ćemo morati da radimo

prekovremeno da platimo kaznu.

Deborah odgovara: Kako to misliš mi? Ti si ta koja je vozila. Kako možeš da budeš toliko

neodgovorna? Morala si više da brineš kolikom brzinom voziš. Jackie nastavlja: Nisam vozila

toliko brzo. Da li si videla da nas je mercedes obišao? On je vozio 85 km/h ali njega nisu

zaustavili. Kladim se, da sam vozila BMW, da ni mene ne bi zaustavio! Znaš da ne mogu sebi da

priuštim da platim kaznu. Mislila sam da mogu računati na tebe, da ćeš mi pomoći u plaćanju-

naposletku, bila si u kolima sa mnom.

Deborah plače: Ova je upravo ono što uvek radiš. Ne brineš o sebi i očekuješ da ja to činim

umesto tebe. Umorna sam od toga. Jasno je da je ovo bila tvoja krivica, i ovaj put si sama, bez

mene.

Jackie viče: Ti si najgora sestra na svetu!

Ovaj put, obe sestre su emocionalno uzbuđene i voze se ostatak puta ćuteći.

Istorija

Teorija konflikta je ukorenjena u sociologiji gde je korišćena da objasni razlike između

klasa u društvu i takmičenju u retkim izvorima uključujući ekonomsko blagostanje, političku

moć i socijalni status. U nekim ranijim (ali i u nekim trenutnim) društvima ljudi su se rađali sa

ulogom u društvu koja definiše njihov socijalni status (kao što su rob, kmet, radna klasa ili

aristokratija) i ostajući to doživotno. Neki teoretičari su verovali da ako su povoljni uslovi, neko

ko je bio na nižem položaju može preći u viši ali se to dešava kao rezultat konflikta. Poznati

filozof Karl Max (1818-1883) se naziva i otac teorije konflikata. Na njegove stavove je duboko

uticao nemački filozof Georg Wihelm Friedrich Hegel (1770-1831). Hegelova teorija o evoluciji

ideja, poznata kao Hegelova dijalektika se zasnivala na prihvaćenoj ideji (tezi) koja bi mogla biti

izazvana suprotnom (antitezom) dok se ne uspostavi stabilna sredina koja kombinuje aspekte oba

ekstrema (sinteza). Sinteza bi onda postala nova teza i ceo proces bi bio započet ponovo. S

obzirom da Hegelova teorija naglašava ideje konflikata, Marks se više fokusira na praktičnije

ishode - ekonomsko blagostanje individua u društvu. Marks je preuzeo Hegelov pristup i

primenio ga u teoriju socijalne i ekonomske promene prateći dijalektičku formu. On je smatrao

da vladajuća klasa u društvu (ona koja kontroliše ekonomsku stabilnost i koja ima političku

moć) uvek srušena (oborena) od potlačene klase kroz konflikt, posle koje zauzvrat postaje

vladajuća klasa, koja biva takođe oborena od strane onih koji su potlačeni (Russel 1945/1972;

Turner1998). Marks je predvideo vreme kada će radnici (potlačeni i eksploatisani proletreijat)

ujediniti sile i zbaciti kapitalističke zemljoposednike i industrijalce (tiranska i eksplatatorska

buržoazija) i stvoriti svet gde će svako imati jednak pristup sredstvima. Ovo je bila bazična ideja,

sada poznatog Communis Manifest-a (1848). Ali pre nego što je komunističko društvo

preovladalo, bilo je mnogo godina klasnih konflikata u kojim je naglasak bio na tome kako se

raspodela retkih sredstava odigrala i ko je na kraju sačuvao moć u tim zajednicama. S obzirom

da je Marks bio glavni zagovornik teorije konflikta, naglasak je stavio primarno na ekonomski

uticaj ove teorije. Kasnije, sociolozi su se orijentisali ka interpersonalnim upotrebama.

Najznačajniji su: Max Veber, Georg Simmel i Levin Coser. Simmel je dodao interpersonalnu

dimenziju ljubavi, svojine, vrednosti i ljubomore u perspektivi konflikata u porodici, nešto što

ima izgleda da se kreće iz jednog ekstrema u drugi u međuljudskim odnosima, i da se nađe

sinteza u potrazi za ljubavlju. Ljudska interakcija u svojoj strukturi ima komponentne

nejednakosti. Coser je rekao da konflikt može da ujedini grupu isto kao što može da unapredi

koheziju i prilagodljivost unutar grupe. To je zato što borba sa konfliktima donosi fleksibilnost u

sistemsku strukturu i povećava kapacitet za promenu. Iako su ovi sociolozi bili važni u pomoći

da razumemo upotrebu konflikta u društvu detaljno, jedan teoretičar je bio najvažniji u pomoći

da se definiše potreba za razumevanjem konflikata u porodici - Jetse Sprey. Sprey je pisao da je

konflikt deo svake veze, uključujući i porodicu. On je podvlačio kako konflikt može biti shvaćen

u porodici specifikujući komponente teorije, pomaganjem istraživačima da proizvedu puteve u

kojem će klasifikovati konflikte u porodici, izdvajajući konflikt u porodici kao jedinstven u

odnosu na druge vrste konflikata.

Osnovne pretpostavke

Teorija konflikta pokušava da objasni kako uobičajene tako i neuobičajene socijalne

procese. U kontekstu braka i porodičnih studija objašnjava kako i zašto se stabilnost i

nestabilnost dešava i pod kojim uslovima su harmonični međuljudski odnosi mogući

(Sprey,1979,130.). Svi ljudi se nađu u konfliktnoj situaciji i važno je razumeti kako upavljanje

konfliktima vodi ka razumevanju stabilnosti i nestabilnosti u braku i porodici.

U prirodi ljudi je da su orijentisani ka sebi. Konfliktni teoretičari prave sigurne

pretpostavke o ljudskoj prirodi. Oni predpostavljaju da je individua orijentisana ka sebi i

skoncentrisana na svoje interese. Oni veruju da individue simbolički prosuđuju, što znači da su u

stanju da opišu vrednost stvari (npr.podeliti kolač sa nekim). Teoretičari veruju da ljudi imaju

neograničen potencijal da žele moć, prestiž, privilegije, postavljajući se u odnosima sa drugim

ljudima kao potencijalnim takmičarima.

Društva fuknckionišu pod večitom oskudicom sredstava. Konfliktni teoretičari daju

sigurne pretpostavke o prirodi društva. Društva predstavljaju organizovane sisteme za specijalno

preživljavanje. Oni funkcionišu pod večitom oskudicom sredstava i to vodi ka stalnim sukobima.

Prema ovim teoretičarima, takvi sukobi održavaju društvo i vode ka promenama. Kao i

strukturalni funkcionalisti, konfliktni teoretičari prepoznaju nejednakost kao neizbežan aspekt

većine veza, za razliku od drugih teoretičara, konfliktni teoretičari pokušavaju da reše tu

nejednakost.

Grupna dinamika je drugačija u porodici nego u drugim grupama. Kada primenjuje

konfliktnu teoriju, čovek mora da prizna razliku između grupe i porodice. Potražnja za

sredstvima varira između grupe i porodice zato što neke krize mogu iscrpeti porodična sredstva.

Na primer, bolest u porodici može izazvati maksimalan stres, dok bolest u grupi to neće izazvati.

Članstvo u grupi je dobrovoljno, dok članstvo u porodici nije. Ako članstvo u dobrovoljnoj grupi

postane previše napeto ili atmosfera postane previše takmičarska, član je može napustiti. Sa

druge strane, mnogo je teže napustiti porodicu, nego grupu. Veze u porodici su intezivnije

definisane zato što su bliže i imaju duži vek trajanja. Takođe, na raspuštanje porodice se više

obraća pažnja nego na raspuštanje grupe. Dvoje je potrebno da bi nastala grupa, a samo jedno da

bi se razbila. Tako, osoba sa najmanje interesa ima najveću moć. Sposobnost raspuštanja grupe

je zaista velika moć, pa porodice generalno, tolerišu veći stepen neslaganja nego grupa (Sprey,

1979.) Moć različitosti je tako drugačija u dobrovoljnoj grupi. Grupa se često ne zasniva samo na

jednom polu, tako da je veća nejednakost položaja. Takođe, u grupi je život statitčniji, dok su

promene unutar porodice dinamičnije. Kako deca rastu, dobijaju sve veću moć, a odrasli

starenjem gube moć. Ove promene drže porodicu u konstatnom fluidu.

Konflikt je sukob oko kontrole nad oskudnim sredstvima. Konfikt je kategorizovan

kao unutrašnji ili spoljašnji. Unutrašnji konfikt potiče iz unutrašnjosti društvenog sistema

(postoji između individua, porodice, društva). U bliskom spoju grupe, članovi mogu ugušiti

konflikt. Negativne emocije se mogu skupljati i pojačavati, fenomen koji socijalni psiholozi

upotrebljavaju odnosi se na „gunny-sacking“ („kap koja je prelila čašu“). Kada konfikt najzad

ispliva, biva pojačan. Nije samo konflikt problem, nego je takođe uvećana i njegova ekspresija.

Tako, ono što prizilazi iz teorije konfikta je studija o upravljanju konfiktima. Spoljašnji konfikt

potiče iz spoljašnjosti društvenog sistema. Pojedinac ne može da se nosi sa unutrašnjim

konfliktom, dok u isto vreme troši energiju da se bori sa spoljašnjim konfiktom. Primer može biti

konflikt između političkih partija oko poreske politike. Ali ako je rat proglašen od strane stranog

agresora, partije ostavljaju po strani njihove razlike i koncentrišu se na borbu sa drugom

državom (spoljašnji konflikt). Isto tako, par može prolaziti kroz težak period i brak im može biti

„nasukan na stene“. Onda se desi da se njihovo dete razboli od bolesti opasne po život. Oni

zaboravljaju na svoj problem i ujedinjuju se u borbi protiv agresora - u ovom slučaju bolesti.

Jedna od pretpostavki konflikta je da, u kontekstu diskusije, argumenata, pregovora i upravljanja

ljudi dolaze do novih razumevanja jedni drugih. Ovo je često slučaj u porodicama kada parovi ili

roditelji i njihova deca uče jedni o drugima kroz izlaganje argumenata. Tako, konflikti mogu

proizvesti nove ili drugačije vrednosti ili izmeniti postojeće norme. Na primer, u jednom

neslaganju sa 14-godišnjom ćerkom, majka može doznati da je ograničenje izlazaka do 21 h

uveče previše rano i da ćerka nema vremena čak ni da pogleda film sa svojim dečkom. Majka,

dok još uvek održava strogu kontrolu nad navikama izlazaka ćerke adolescenta, može prihvatiti

da pregovara o izlascima do 22 h vikendima, dok do 21 h sat može važiti ostalim danima.

Pregovori održavaju društveni red u tome što majka održava moć iako ni majka ni ćerka nisu

sasvim zadovoljne ishodom (majka verovatno ne želi da njena ćerka uopšte izlazi, dok ćerka ne

želi bilo kakva ograničenja). Ali društveni red je uspostavljen. Štaviše, konflikt omogućava

širenje odnosa između majke i ćerke, pošto obe uče o moći, pregovaranju, porodičnim vezama,

sazrevanju, slobodi i veštinama komuniciranja.

Konflikt se može klasifikovati. Postoje 2 vrste klasifikacije konflikta u porodici:

1.iz makrocosijalne perspektive,

2. iz mikrosocijalne perspektive

U zavisnosti od obrazovne orijentacije (da li je više sociološka ili razvojna), pitanja i

težiste su različiti. Teorija konflikta je jedna od nekoliko teorija koja može biti korišćena na oba

načina, mada to čini teoriju mnogo kompeleksnijom za razumevanje. Kao što je gore navedeno,

perspektiva konflikta nam dozvoljava da vidimo društvo kao mesto koje generiše, učvršćuje

nejednakost, što dovodi do sukoba i promena. Za razliku od zastupnika strukturalno-

funkcionalne teorije koji vide društvo kao ono koje u osnovi teži ka uspostavljanju ravnoteže,

teoretičari konflikta, vide da mi kao društvo, opisujemo značenja i vrednosti i razvrstavamo ljude

po nejednakim pravilima, po različitim nivoima moći. Kada primenimo teoriju u porodici, mi

analiziramo kako je porodica klasifikovana na osnovu pristupa oskudnim sredstvima i određuje

ko ima moć da sačuva te vrednosne strukture. Na primer, konfliktni teoretičari analiziraju

nejednaku raspodelu moći zasnovanu na društvenom položaju, polu, rasi, etničkoj pripadnosti i

obrazovanju. Iz makrosocijalne perspektive konfliktni teoretičari proučavaju ishode konflikta

između klasa ljudi koji imaju privilegije ili koji dominiraju i onih koji su u nepovoljnom

položaju - oni koji imaju naspram onih koji nemaju (čovek naspram žene; bogat naspram

siromašnog; belac naspram crnca; oni koji mogu da brinu o zdravlju naspram onih koji nisu u

mogućnosti; zaposleni naspram nezaposlenih; hetereroseksualci naspram homoseksualaca;

odrasli naspram dece; ljudi u braku naspram razvedenih). Ovim se ne podrazumeva da neka

individua ima više ili manje nego neko drugi, već pre da grupa kao celina ima više privilegija

nego neka druga grupa, i te privilegije utiču na porodicu i njihove izbore. Konfliktni teoretičari

koji proučavaju porodicu iz ove perspektive mogu na primer proučavati kako se odvija procedura

usvajanja. Uzimajući u obzir pet različitih grupa potencijalnih usvajatelja sa svim olakšavajućim

i otežavajućim okolnostima za proceduru usvajanja: belci, u braku, gornji sloj, heteroseksualni

par; beli, sredovečni, lezbejski par; Španac, sam, viša klasa, gej; crnkinja, sama, viša klasa i

belci, prethodno razvođeni, niže klase, venčani par. Da si socijalni radnik na procedurama

usvajanja, kako bi rangirao ove parove? Da li su svi faktori jednaki? Koji aspekte bi uzeo u

obzir? Generalno, nije slučaj da se porodice valjano uklapaju u stereotipske odlike, i povremeno

su vrednosti o određenoj porodici bazirane na mitovima ukorenjenim na klasnoj svesti.

Iz makrosocijalne perspektive, konfliktni teoretičari pomažu u dekonstriusanju i analizi

načina na koji naše društvo opisuje vrednosti i kako to vodi nejednakostima u porodici. Oni se

fokusiraju na široke društvene ishode kao što je ekonomska nejednakost između muških i

ženskih plata; različitih društvenih očekivanja od muških i ženskih odgovornosti za vaspitanje

dece i prihvatanju nasilja prema ženama i deci. Porodični konfliktni teoretičari prave razliku

između širokih društvenih ishoda i porodične dinamike. Na ovaj način feminističke porodične

teorije i teorije konflikta dele zajedničke ciljeve.

Iz mikrosocijalne perspektive, teoretičari posmatraju porodični sistem iznutra i traže

elemente koji mogu doprineti konfliktu. Dve velike strukturalne razlike u porodici su pol i uzrast.

Ove strukturalne razlike donose izrazitu asimteriju kod članova u sredstvima i autoritetu.

Upkos namerama porodice, društvo im daje pristup sredstvima na različite načine.

Odrasli imaju pristup sredstvima koja deca nemaju (npr.novac, sloboda, moć). Muškarci imaju

pristup sredstvima kojima žene nemaju pristup (fizička snaga, veće plate..). Zatim, deca nisu

svojom voljom članovi jedne porodice. U većini drugih društvenih grupa članstvo je dobrovoljno

ili je rezultat nečijeg ponašanja. Ali deca se pruključuju porodici bez prethodne „konsulatcije“.

Oni, uprkos njihovoj perpektivi članstva, moraju ostati unutar grupe i biti pod nadzorom onog ko

ima autoritet u porodici.

Porodični životni ciklus takođe utiče na dugoročnu ravnotežu sredstava u porodici.

Korišćenje sredstava i doprinos može biti različit u različitim fazama životnog ciklusa. U

ranijim fazama životnog ciklusa, roditelji imaju moć, dok deca imaju malo moći. Ali u kasnijim

fazama životnog ciklusa, deca tipično dobijaju moć dok je roditelji gube. Ova smena moći može

prouzrikovati konflikt.

Interakcija između različitih makrosocijalnih uticaja na unutarporodičnu dinamiku se

može videti na primeru kako moć menja životni pravac. U našoj kulturi, moć teži da se smanjuje

kako čovek stari. Ljudi se procenjuju na osnovu njihove sposobnosti da upravljaju finansijama, a

za starije odrasle se često kaže da je „prošlo njihovo vreme“ u tom pogledu. U nekim drugim

kulturama, moć se uvećava kako čovek postaje stariji. Da bi se stekla mudrost i iskustvo,

potrebno je da prođu godine, zato odrasli stariji uživaju veliko poštovanje, iako su njihove

fizičke sposobnosti znatno smanjene.

Bračni konflikt je najdramatičnija forma konflikta na mnogo načina. Prvo, svuda je

potrebno dvoje da bi postojao odnos ili veza, a treba samo jedno da se ta veza okonča. Tako, kao

i u teoriji razmene, osoba sa najmanje interesa u vezi ima najveću moć u održavanju veze.

Drugo, bračni konflikt može biti izazvan samo zato što je dijadni. Po definiciji u konfliktu

postoje različitosti, a u dijadi nema saveznika. Treće, bračni konflikt može biti izazvan zato što je

bračna veza došla do kraja. Ishod bračnog konflikta može biti ocenjen na dva načina. Prvi metod

je da se odrede obrasci „dobitka“ i „gubitka“- što je „održavanje skora“. Važan je broj pobeda,

ali i broj gubitaka. Drugi metod je da se odgovori na pitanje: Koje su posledice za vezu posle

konflikta? Konfikt u vezi se završava konstruktivno ili destruktivno. Bračni razlaz utiče na celu

porodicu, ali je ne okončava. U svakom trenutku, porodice se vide u sredini životnog ciklusa, u

različtim tačkama konfilkta, one rastu i menjaju se usput (Sprey,1979).

Konflikt ima pozitivne aspekte. Naposletku, konfliktni teoretičari veruju da je konflikt

dobar, što znači da je rezultat konflikta dobitak. Oni se slažu da je konflikt zapravo u korenu

napretka i promene. Konflikt dovodi do procesa asimilacije i kompromisa. Donosi solidarnost i

jedinstvo unutar grupe i osporava vrednosti i moć koju pripisujemo onima u drugim grupama. Mi

učimo u porodici, rastemo i menjamo se. Jedan od pozitvnih aspekata razvoja u porodici je

učenje pregovaranja, komuniciranja i upravljanja konfliktima. Zaista, u bliskim vezama, manje je

važno da postoje konflikti, već je bitnije kako se njima upravlja. Suočavanje sa konfliktom može

dovesti vezu na nov nivo intimnosti, oslobađa napetosti i ozlojeđenosti, pomaže identifikovanju

problema, povećava razumevanje i donosi obnovljen pristup vezi (Farrington and Chertok1993).

Makrosocijalni konfliktni teoretičari veruju da konfiktna teorija promoviše promenu tako što

identifikuje nejednakosti u društvu i u porodicama, i promoviše refleksiju i kritiku struktura i

vrednosti koje ovekovečuju tlačenje (ugnjetavanje).

Primarni termini i koncepti

Takmičenje

Sprey (1979) je definisao konflikt kao „stanje međuzavisnosti između elemenata

socijalnog sistema“. Kada jedan član porodice ili grupe dobija, drugi gube. Grupe koje postoje

dugo, kao što je porodica, imaju visoku sposobnost da funkcionišu u sistemnu konkuretnosti i da

priznaju njihovu nezavisnost. Oni shvataju da mogu da preokrenu pobeđivanje ili gubljenje i

donose odluke pri čemu članovi zajednički dobijaju ili gube, u zavisnosti od njihove spremnosti

da pregovaraju, sarađuju i traže kompromis.

Konflikt

Konfikt je direktan sukob između individua ili grupe preko oskudnih sredstava. Dešava

se kada ljudi koriste kontraverzne načine da postignu svoje ciljeve ili kada imaju inkompatibilne

ciljeve, ili kombinaciju ovih. Konfikt uključuje direktan sukob između protivnika, pošto je

konkurencija više indirektna i manje lična.

Konfliktno ponašanje može uključivati fizičku silu kao i sudsku parnicu ili uptrebu

drugih spoljašnjih sila u postizanju ciljeva. Konflikt može da se okonča kada obe strane postignu

sporazum (npr.jedna strana odustane, pregovori uspeju, ili je potpisan mirovni sporazum). Ovo

međutim, ne eliminiše konkurentske osnove.

Upravljanje konfliktima

Upravljanje konfiktima obuhvata suočavanje sa konfliktima dok se priznaje kontinuirano

postojanje osnovnih takmičarskih struktura. Postoje:

1. Najmanje dve osnovne takmičarske strukuture,

2. Postoje oskudna sredstva,

3. Svaka strana treba da ima priliku da pristupi tim sredstvima.

Kroz pregovaranje, upravljanje konfliktima može pomoći takmičarima da odluče da li žele da

učestvuju u recipročnom pristupu sredstvima (dobiti - izgubiti sada ili dobiti - izgubiti kasnije),

kompromisu u kojem obe strane gube neka sredstva ili opcija dobitak-dobitak, u kojoj obe strane

zajednički pobeđuju. Upravljanje konfliktima ne negira postojanje konflikta, ali traži načine da

spreči njihovu ekskalaciju.

Opšta saglasnost ili konsenzus

Opšta saglasnost se odnosi na stabilno stanje u kome društvo, grupe ili porodice

egzistiraju, deleći zajednička znanja i svest o datim pitanjima, vrednostima, normama.

Konsenzus je postignut kada sve strane „vide stvari na isti način“. Jednoglasnost, koja je

postignuta za vreme pregovora je specijalni slučaj saglasnoti koji se dešava kada se sve strane

slože o datom pravcu, akciji, percepciji ili situaciji. Upravljanje konfliktima traži saglasnost svih

uključenih strana.

Pregovaranje

Prema Spreju (1979), mnogo konfliktnih ponašanja je zapravo više fokusirano na

pregovaranje nego na svađu po sebi. Ovi termini se odnose na proces razmene dizajnirane tako

da se postigne kolektivni dogovor o spornom pitanju. Iako razmena može biti užarenija i

strastvenija kako individue ili grupe objašnjavaju svoje pozicije, glavna težnja je da oni

pokušavaju da održe pristup svom udelu u oskudnim sredstvima, i moraju, bar zbog ove

razmene, primiti i „one na drugoj strani“ kao protivnike koji žele da uzmu oskudna sredstva od

njih. Povremeno, pregovori mogu biti povezani sa neprijateljstvom, ali ovo nije uvek slučaj.

Moć

Moć se odnosi na sposobnost kontrolisanja pravca ili pravca delovanja drugih ljudi. Može

da važi za pojedinca ili grupu. To je posebno relevantan koncept u analizi porodice zato što

strukture odnosa u porodici daju autoritet roditeljima nad decom, i društvo je kroz istoriju davalo

nadmoć muškarcu nad ženom i dečacima nad devojčicama. Moć takođe može biti funkcija

ličnosti i temperamenta zato što neki ljudu imaju tendenciju da budu više ubedljivi (ili

nadjačajuće interpersonalno, bez obzira na godine, uzrast ili status). Teorija konflikta posmatra

stepen u kojem interpersonalne upotrebe moći ulaze u recipročne intereakcije, identifikujući

načine u kojima moć može da se koristi pozitivno, kao resurs (npr. autoritet ili privilegija) ili

negatvno (npr. neopravdano imati vlast nad drugima).

Asertivnost i agresija

Asertivnost znači ponašati se na način kojim se potvrđuju nečija prava i položaji ali ne

pod obavezom ako se izvodi na trošak drugih. Ona je u suprotnosti sa agresijom, koja

podrazumeva bihejvioralnu upotrebu moći kako bi se postiglo da ponašanje drugih prilagodimo

sopstvenoj dobrobiti, čak i ako je na trošak drugih. Kako se asertivnost najčešće koristi u

usmenim iskazima, agresija može da eskalira u psihološkom i fizičkom nadjačavanju nad

drugima.

Pretnje i obećanje

Pretnje su poruke, ne ponašanja, koje izražavaju isporuku kazne ukoliko zahtevi ne budu

ispunjeni u nekom trenutku u budućnosti; obećanja su poruke ne ponašanja koje izražavaju nešto

pozitvno kao nagradu ako zahtevi budu ispunjeni u budućnosti. Ove poruke, verbalne ili

drugačije, zahtevaju zajedničko razumevanje simbola i značenja, čineći ih smislenijim grupama i

porodicama koje imaju slična zajednička iskustva a manje su smislene ljudima sa strane koji ne

vide njihovu nerazdvojivu moć. Na primer, žena može pretiti mužu da će mu uništiti reputaciju

ako je on ostavi, ili muž može pretit ženi da će je ostaviti siromašnu ako ona ostavi njega, ove

pretnje predstavljaju prinude i iamju negativan uticaj na vezu održavanjem moći, iako fizička

agresija nije uključena.

Zajednička područja istraživanja i primena

Upravljanje konfliktima

Za one koji proučavaju teroiju konfikata, često je teško da naprave razliku između

konflikta sa nekim od smeštanja veze u kontekst konflikta. Svi znamo da je biti u konfliktu sa

nekim frustrirajuće i rastužujuće. U intimnim vezama, teško je shvatiti da li ima pobednika ili

gubitnika - oba partnera gube kada je konflikt destruktivan. Iako izgleda intuitivno da konflikt

treba da bude rešen da bi veza bila stabilna, teoretičari veruju da su razvoj i promena neophodni

za istinsku stabilnost. Tako, teoretičari odbacuju primedbu da konflikt između partnera treba da

se fokusira na rešenje i umesto toga veruju da se treba skoncentrisati na način upravljanja

konfliktima (Alberts 1990; Cahn 1990; Sprey 1979). Fokus je na tome kako parovi i porodice

izražavaju njihove potrebe i kako se snalaze sa individualnim željama kao grupa.

Moć u bračnoj dijadi je bila intenzivno proučavana. Blood i Wolfe (1960) su koristili

koncept moći da razumeju proces donošenja odluka između muža i žene. Good (1964) je

definisao negativan autoritet kao „neko ko može sprečiti nekog da uradi nešto“ i ukazao je da je

skrivena moć često u ulozi muškarca.

Cromwell i Olson (1975) definišu tri tipa moći u intimnoj vezi: snaga osnove, snaga

procesa i snaga ishoda. Snaga osnove je ono što unosimo u vezu ili naša lična imovina kao što su

znanje, veštine koje mogu poslužiti kao nagrada partneru. Moć procesa se odnosi na tehnike koje

koristimo da steknemo kontrolu u vezi.. To može uključivati naše sposbnosti ubeđivanja, umeće

rešavanja problema. Moć ishoda se odnosi na odluku koja se donosi na kraju. Ovi elementi moći

su bili korišćeni za procenu mnogih komponenata porodične dinamike i donošenja odluka.

Mada drugi faktori, kao što su novac, obrazovanje i zaposlenost doprinose ravnoteži moći

u socijalnom konfliktu, izgleda da je komunikacija jedan od ključnih faktora u interpersonalim

konfliktima. (Richmond, McCroskey and Roach 1997). Jedan od najpoznatijih istraživača u

poslednjih dvadeset godina u polju komunikacije između parova je John Gottman. Gotmanova

istraživanja i istraživanja njegovih saradnika su pokazale razlike između načina stresne i ne-

stresne komunikacije između parova, ilustrujući da oni koji imaju negativne obrasce

komuniciranja takođe imaju veći stpen bračnog neslaganja i konflikte. Čak i parovi sa visoko

stresnom komunikacijom i visokim stepenom konflikta mogu da nauče da razreše konfikt na što

pozitvniji i zadovoljniji način, što vodi ka pozitvnijim ishodima i većem porodičnom

zadovoljstvu. Upravljanje konfliktima, nije statična veština, nego se vremenom razvija.

Gotmanov istaživački tim je bio tako precizan da su mogli da predvide ishode neslaganja u 96%

stepena kritike i negativnih emocija na početku konfikta. Dalje, oni su pronašli, da je najvažniji

prediktor razvoda taj što negativne emocije eskaliraju u neslaganju (npr. ljutnja se spaja sa

prezirom).

Kada se poveže sa konceptom moći, negativna komunikacija dobija dodatno značenje.

Na primer, neki ljudi imaju veći stepen tolerancije na konflikt i mogu koristiti moć da pojačaju

konflikt. Ovakvi partneri se klasifikuju kao zahtevni, a njihovi partneri kao oni koji izbegavaju. I

istraživači su gledali na ove epitete jednostavno, gde zahtevni imaju veću moć u vezi nego nego

ovi drugi. Ali, još detaljnije analize komunikacije i moći razjasnile su još nekoliko stavki. Prvo,

parovi koji su izbegavali konflikte u potpunosti, bili su manje zadovoljni svojim vezama nego

oni koji su se suprostavljali jedni drugima. Drugo, izbegavanje nije uvek posmatrano negativno

ili kao element nedostatka u vezi; pronađeno je da je izbegavanje delotvorna veština koja služi da

odloži diskusiju sve dok partneri ne budu imali vremena i energije da razgovaraju o problemu

(Alberts 1990). Kombinovanje dimenzije moći sa komunikacijom je jedno od važnih polja

istraživanja nasilja u porodici i moći odstupanja.

Pol je takođe važna varijabla procene moći u vezama. U stvari, teorija konflikta se bazira

na nekim aspektima feminističke teorije zato što naglašava neminovnost konflikta između

muškarca i žene koji imaju nejednak pristup sredstvima u našem društvu. Feministička teorija

često ogleda govori o moći intimne veze. O ovome je više diskutovano u okviru feminističke

teorije.

Razvod

Očigledno se ne može svim konfliktima upravljati, a razvod je rezultat bračnog konflikta

koji se nije mogao rešiti. Istraživači koji su se bavili istraživanjem razvoda identifikovali su

nekoliko procesa koji odgovaraju iskustvu razvoda, uključujući emocionalni, ekonomski i

socijalni razvod (Shehan and Kammeyer 1997). Ovaj proces predstavlja iskustvo koji utiče

različito na par, i iskustvo razvoda će biti različito za oba partnera. Na primer, ako jedan partner

ima veću emocionalnu moć zato što je u većoj bliskosti sa decom, onda će procedura oko

usvajanja za njega biti od najveće važnosti u procesu razvoda. Ako par ima veliko materijalno

bogastvo a nema decu, onda će za njih biti važno pitanje raspodele materijalnih sredstava. Ako

par živi u maloj zajednici, onda je bitan socijalni aspekt razvoda. U najgorem slučaju može se

desiti da jedan od partnera širi glasine o drugom partneru, na primer da koristi droge ili da

zlostavlja decu, kako bi obezbedio starateljstvo nad decom. Očigledno, u ovako sukobljenim

vezama, konflikt se ne razvija u pozitvnom pravcu na način na koji su teoretičari predvideli da

može da se reši ali su ipak prikazali korist takmičenja, moći i pokušaja da se pristupi oskudnim

sredstvima u pokušaju iznalaženja rešenja.

Razvojne promene

Od posebnog interesa za razvoj porodice je kako se životni ciklus menja kroz porodičnu

dinamiku i kakve se moćne razlike dešavaju kako se individua menja. Na primer, generalno se

očekuje da postoje veći konflikti izmedju roditelja i adolescenata nego izmedju roditelja i mlađe

dece, zato što adolescenti stiču moć kao individue (Smetana and Gaines 1999). Pre nego što deca

postanu adolescenti, roditelji imaju svu moć, ali kako deca rastu, njihova moć se povećava, kroz

povećani pristup socijalnim i finansijskim mrežama, i posebno se kod muškaraca povećava

fizička moći. U večini porodica, konflikti su uglavnom oko manjih stvari, recimo, dnevnih

aktivnosti kao što su neki poslovi, održavanje svoje sobe, izbor hrane i slično (Dacey and Kenny

1997). Istraživanje konflikta između roditelja i adolescenata takođe se odražava kroz učestalost i

obim sukoba u odnosu roditelj - adolescent. Kada su adolescenti bili anketirani, izjasnili su se da

oni nisu naročito konfliktni, ali su se roditelji izjasnili da jesu. Uprkos različitosti u

perspektivama, važno je zapamtiti da konflikt može poslužiti adolescentu da nauči kako da se

izbori sa konfliktima i kasnije, kada odraste i napusti kuću.

Interakcija između razvojnih pitanja i socijalnih pitanja na makro nivou može biti viđena

u porodicima u načinu na koji se bore da pregovaraju o mnoštvu pitanja o pritiscima sa kojima se

adolescenti suočavaju. Jedan nivo konflikta se nalazi u unutrašnjim sukobima sa kojim se

suočavaju kada dođu u stadijum formalnih operacija. Na primer, njihova kognitivna sposobnost

da razmotre stvarno nasuprot idealnom ih onemogućava da maštaju o svojoj idealnoj ličnosti,

svojoj idealnoj porodici i idealnom društvu. Drugi nivo konfikta nastaje kada adolescent teži da

se izdvoji od roditelja dok još održava vezu sa porodicom. Treći nivo konflikta postoji kada

adolescent pokušava da se poveže sa društvom u celini ali možda nema sredstava za to. Četvrti

nivo konflikta postoji ako adolescent može da se poveže sa društvom ali mora da ostavi porodicu

„iza sebe“ da bi to uradio.

Skorije su Fouts, Hewlett i Lamb (2005) identifikovali odvikavanje od dojenja kao tačku

konfikta u porodičnom životu. U njihovoj etnografskoj studiji o Bofi farmerima i Bofi stočarima

u Centralnoj Africi, oni su posmatrali roditelje kako bi ispitali konflikte koji nastaju kao rezultat

sukobljavanja sa odvajanjem dece od dojenja. Iz perspektive koflikta, majke mogu poželeti da

odviknu decu od dojenja da bi mogle da se spreme za rođenje drugog deteta, ili da bi više radile

na seoskim poslovima. Deca, sa druge strane mogu odbijati odvajanje izlivajućim napadima besa

ili koristeći druga „psihološka oružja“ u nastojanju da sačuvaju materinsku pažnju za sebe.

Rezultati su otkrili da su deca Bofi farmera više izložena stresu po prestanku dojenja, nego deca

Bofi stočara. Majke dece farmera su odučavale svoju decu mnogo ranije (između osamnaestog i

dvadeset sedmog meseca nasuprot trideset trećeg i trideset šestog meseca), i za par dana ili

nedelju, upotrebljavajući zastrašujuća sredstva (kao što su bojenje bradavice crvenim lakom),

nosile su decu značajno manje, doprinoseći na taj način izražavanju straha kod svoje dece. Sa

druge strane, majke dece stočara, nisu prekidale niti odbijale decu od dojenja, dozvoljavajući im

da prestanu da sisaju kada oni osete da su spremni. Manji stepen stresa izražen kod dece stočara

može biiti rezultat postepenih promena u dojenju, pojačanim angažmanom drugih odraslih kada

majke postanu manje pažljive i manje straha u procesu odvikavanja deteta od dojenja. Ovaj

članak pokazuje kako je teroija konflikta najbolje iskorišćena kada je ugrađena u kulutrni i

socijalni aspekt.

Nasilje

Teorija konflikta je često korišćena u porodičnim studijama da razjasni pitanja

porodičnog nasilja. Jasne dinamike konflikta i moći su deo nasilnih veza, i istaživači su

analizirali ove veze da razjasne kako i zasto se nasilje dešava, koji su faktori predodređeni, zašto

ljudi ostaju u nasilničkim vezama, i šta motiviše ljude da napuste vezu koja je nasilnička.

Tipično, kada razmatramo nasilje koje je prisutno kod parova, često smatramo da je

fizička snaga moć u vezi, ali konfliktni teoretičari su proširili našu perspektivu. 1950-ih slika

kućnog nasilja je bila da snažni muž naređuje ženi šta da radi, i primorava je da se ponaša onako

kako on želi. U XXI veku slika kućnog nasilja mora uzeti u obzir nasilje u vreme zabavljanja i

udvaranja, nasilje u vanbračnoj zajednici, nasilje nad muškarcima od strane žena, neke vrste

seksualnog nasilja u vezi, i naše uvećanje znanja o mnogim formama nasilja (Johnson and

Ferraro 2000; Miller and Knudsen 1999). Nasilje nad ženom nije više dovoljan termin da uključi

sve tipove nasilja koje se pronalaze u intimnim vezama danas. Čak i oznake kao što je partnersko

nasilje, nasilje nad decom, i nasilje nad starima nije dovoljno. Unutar parova, sada moramo

razlikovati nasilje koje se desava kod parova, intimni terorizam i nasilni otpor. (Johnson i Feraro

2000). Konfiktni teoretičari su nam pomogli da analiziramo kompleksnost mnogih formi nasilja

koje postoje u porodicama.

Jedan od najvažnijih prediktora kućnog nasilja je nejdnakost moći (Sagrestano, Heavy

and Christensen 1999). Parovi sa ravnomernijom distribucijom moći u vezama, u manjem broju

slučajeva će prijaviti nasilje nego oni sa nejednakom moći u vezama. Pored toga, ozbiljnost

nasilja nad ženama je u zavisnosti od nasilnikove percepcije njene moći. Razlike u moći se mogu

videti u obrascima komunikacije, zato što verbalna prinuda može buti vrsta emocionalnog nasilja

i prethodnik fizičkom nasilju. Ironično, uprkos nadi da su žene poboljšale svoj položaj

obrazovanjem i postignućima na poslovnom planu, nasilje nad ženom je veće u parovima u

kojima žene imaju viši ekonomski, obrazovni i poslovni status od muškarca. Prepoznato je da se

najviše nasilja u porodici dešava između braće i sestara. Hoffman, Kiecolt i Edwards (2005) su

koristili konfliktnu, feminističku i teoriju socijalnog učenja da pitaju 651 studenta prve godine

koledža o njihovom iskustvu u vezi sa fizičkim nasiljem između braće i sestara u njihovoj

porodici. Kao što je moglo biti očekivano iz perspektive konfliktnog teoretičara, nasilje među

braćom i sestrama, naročito između braće, je bilo dominantnije kada su roditelji favorizovali

jedno od dece.

Kritika

Jedna od kritika teorije konflikta je da ona analizira porodicu sa destruktivnim,

negativnim terminima – a to su konflikt, moć i takmičenje. Mnoge teorije obrazovanja

preferiraju fokusiranje na konstruktivne i pozitivne termine – kooperacija, pravičnost i

saosećanje. Drugim rečima, jednostavno se ne uklapa u naš ideal kakvi bi odnosi „trebalo“ da

budu i stoga predstavljaju manje pozitivan model za učenje.

Druga kritika se odnosi na tvrdnju da, jednom kada teorija opiše odnose u terminima sa

elementima kompetencije, moći i pristupa resursima, ne predlažu se dalje rešenja kako porodica

može da se usavrši, poboljša. Druge teorije se fokusiraju na mogućnosti davanja predviđanja u

vezi sa porodicama. Teorija konflikta, po svojoj definiciji, ne daje statični pogled na porodicu

već preferira više stalno menjajuću perspektivu. Tako, teorija konflikta ne pozajmljuje svoja

shvatanja istraživanjima ili primenama ishoda koji su odmah prenosivi u izgradnji veština.

Izuzetak je rad Gotmana, ali njegov fokus je bio na konfliktima na interpersonalnom nivou a ne

na nivou društva.

Uprkos tome što neki naučnici teže da karakterišu porodice kao sigurna i srećna mesta,

teorija konflikta u suštini, opisuje situacije u kojima porodice to nisu. Teorija konflikta podiže

našu svest o situacijama u kojima se porodice suočavaju sa nejednakostima u zdravstvenoj nezi,

prihodu, pristupu obrazovanju, i jednakim šansama. Ohrabruje nas da sagledamo porodice u

njenim kompleksnim socijalnim sistemima. U dodatku, teorija konflikta uzima u obzir elemente

koji se stalno menjaju a koji su doneti u porodice razvojem, socijalnim događajima, socijalnim

pritiscima, i unutrašnjim i spoljašnjim silama.

ČITANJE PRIMERA

Čemu socijalna pomoć?

Karen Sekomb

Zašto žene koriste socijalnu pomoć? Uzimajući u obzir sramotno značenje koje nosi

upotreba socijalne pomoći, i negativnog shvatanja zaštite majki, zašto bi žene izabrale da koriste

socijalnu pomoć? Lenjost? Manjak motivacije? Očajanje?

Žene koje su korisnici socijalne pomoći često distanciraju sebe od drugih korisnika

socijalne pomoći. One nastoje da pripišu svoje razloge korišćenja socijalne pomoći okolnostima

koje su uglavnom van njihove kontrole. Njima je neophodna socijalna pomoć, rekle su mi , zato

što „Nema posla“; „Kako da se brinem o svojoj deci i da radim“; „Bila bih u redu samo kada bi

on platio izdržavanje deteta“; „Silovana sam“; „Tukli su me i zlostavljali“; „Napustio nas je i

pokušavam da stanem na svoje noge“; „Pokušavam da poboljšam sebe“; „Sistem socijalne zaštite

me kažanjava ukoliko pronađem posao“. U životu žena, ovo nisu mali i trivijalni razlozi.

Rhonda, kao i većina intervjuisanih žena, veruje da ima malo zajedničkog sa ostalim

primaocima socijalne pomoći. Ona kaže da poznaje mnogo drugih žena koje primaju socijalnu

pomoć za svoje porodice a koje izdržavaju same i da „uživaju“ u tome da primaju socijalnu

pomoć i da im sve bude pri ruci. Svoju situaciju je opisala kao potpuno drugačiju. Razložila je

okolnosti koje su je dovele do toga da prima socijalnu pomoć: Ne može da nađe stalan posao;

otac njenog sina ne plaća izdržavanje deteta; njen sin ima hronično oboljenje. Kako je tačno

njena situacija drugačija? Uprkos njenom uverenju da su okolnosti krajnje neobične, njena priča

ima poznati prizvuk drugih priča. Ronda je 28-godišnja bela žena sa 5-godišnjim sinom Bobijem,

koji je u obdaništu. Tokom 5 godina od rođenja njenog sina, u nekim periodima uzima socijalnu

pomoć, u drugim ne. Ostala je u kontaktu sa Bobijevim ocem, koji ne živi u državi; on vozi

kamion i viđa dete jednom mesečno. Tokom te posete, on izvede Bobija van, kupi mu odeću i

odvede ga na večeru u Mek Donalds. Međutim, on ne plaća izdržavanje deteta. Ronda ceni sve

što Bobijev otac čini za njega, ali očekuje malo više podrške u finansijskom pogledu ili nekom

drugom. Ronda i Bobijev otac se nikad nisu venčali. Bili su zaljubljeni, ali se njihova veza

okončala pre nego što je Bobi rođen.

Nakon rođenja sina, prešla je na kratko da živi sa majkom. Ali bilo je teško za dve

porodice da budu pod jednim krovom. Ronda je želela da bude na svom, tako da je aplicirala za

socijalnu pomoć.

Kad sam intervjuisala Rondu, ona i njen sin Bobi su se preselili iz prikolice u stan unutar

subvencionisanog stambenog projekta. Živeli su tu 6 meseci i ona ga je prezirala. Ni ona ni njen

sin se ne druže sa komšijama. Stan u kojem Ronda i Bobi žive je tesan, prljav i ruiniran. Ona je

ostala u projektu zato što je nakon gubitka posla, kirija od 11 dolara mesečno jedino što može da

priušti. Nakon plaćanja svih troškova, njoj ostaje vrlo malo za život. Ronda ne vidi sebe kao

zavisnu u odnosu na sitem socijalne zaštite. Tokom 5 godina u toku kojih povremeno (ne) prima

socijalnu pomoć, promenila je dosta poslova. Vrlo je ponosna na posao privatnog vrtića koji je

jedno vreme vodila u svojoj kući. Tvrdi da je to idealan posao i nešto čime bi volela da se bavi

opet jednog dana. Uživa u maloj deci. Imati decu oko kuće je naučilo Bobija odgovornosti, a nije

bila udaljena od njega po 8, 9h dnevno. Kao i druge intervjuisane žene, i u doslednosti sa

shvatanjima žena sa većim finansijskim sredstvima, kao idealan posao je izdvojila onaj koji

ometa što je moguće manje njene obaveze kao samohranog roditelja. Nažalost, Ronda je bila

primorana da zatvori vrtić zato što mnogi od njenih klijenata nisu plaćali račune za dečju negu. U

nemogućnosti da ih natera da joj plate, Ronda nije mogla da izađe na kraj sa svojim računima i

morala je da zatvori vrtić.

Ronda mi je rekla da „mrzi socijalnu pomoć“. Pa zašto je onda prima? Ona, kao i mnogo

njih pre i posle nje ima poteškoće u nalaženju stalnog posla koji je plaćen toliko da može da vodi

računa o svojoj porodici. Kada se preselila iz Merilenda na Floridu, postalo joj je mnogo teže da

nađe stalan posao sa punim radnim vremenom, u univerzitetskom gradu. Njene šanse su još

manje s obzirom da je odustala od škole u 10. razredu. Kasnije je dostigla GED (ekvivalent sa

diplomom srednje škole), nakon Bobijevog rođenja. Ronda mi je rekla da očajnički želi da radi,

jer u tome vidi kartu za bolji život za nju i Bobija. Posao daje nadu za bolji život, kako ona

veruje. Ispričala mi je sa entuzijazmom o poslu u fabrici koja bi trebalo da zaposli dvadeset

novih ljudi, za koji je aplicirala prošle nedelje. Ona zna da sa sigurnim poslom, njena kirija raste,

ostaće bez socijalne pomoći i njeni kuponi za hranu će biti znatno umanjeni. Ona priznaje da

postoje „nepogodnosti“ ali ona insistira da ostane na uverenju „da izađem napolje, da upoznajem

ljude. Praveći bolje za mene i mog sina“.

Ali, Ronda je zabrinuta zbog gubitka medicinskih dobrobiti. Kao korisnik socijalne

pomoći ona prima praktično besplatnu medicinsku negu za sebe i Bobija.

Pronalaženje posla koji bi doneo medicinske pogodnosti predstavlja izazov. Ali,

uzimajući u obzir Bobijevo stanje, medicinske dobrobiti su od prioritetnog značaja. Bobi pati od

trovanja obojenim olovom. Kao beba, progutao je ostatke oljuštenog obojenog zida u kući koju

su iznajmili. Trovanje obojenim olovom je ozbiljan i zajednički problem u starim, urušenim

građevinama u kojima siromašni često stanuju. Olovo izaziva oštećenja na mozgu i centralnom

nervnom sistemu. Bobi trpi česte bolove, i u toku tih perioda je letargičan i bez apetita. Dolazi do

razbuktavanja svakih nekoliko meseci, i lekari ga pomno nadgledaju. On nastavlja da ulazi i

izlazi iz bolnice.

Uprkos tome šta Ronda misli, njena situacija je sasvim tipična. Ne dobija sredstva za

izdržavanje deteta od strane detetovog oca. Ima poteškoće da nađe stalan posao sa dovoljnom

platom da je izvuče iznad nivoa da sedi kući i prima socijalnu pomoć. Štaviše, posao zahteva da

ona izgubi većinu dobrobiti socijalne pomoći, uključujući i programa zdravstvene zaštite. Uzevši

u obzir zdravstvene probleme u svojoj porodici, gubitak medicinskih dobrobiti je skupa cena za

neki posao sa minimalnom platom. Uprkos njenom navaljivanju da će se vrlo brzo odreći

socijalne pomoći, da li bismo se iznenadili kada bismo otkrili da se kasnije vratila u sistem?

Istina je da je Ronda u sistemu socijalne pomoći mnogo više iz strukturalnih razloga,

nego iz razloga malih ličnih primanja. Njoj ne nedostaje naročito inicijativa ili lični nagon.

Otkako je dobila bebu ona je dobila GED i otvorila je sopstveni posao – solidna postignuća

nekoga ko je samohrani roditelj malom detetu sa ozbiljnom dijagnozom. Ona je kao jednu od

svojih ličnih snaga opisala „odgovorna“. Ronda je uspela da kombinuje posao i majčinstvo kako

bi mogla da se ispuna u oba, a da nijedno ne trpi. Borila se kao vlasnik malog preduzeća, kao što

to čine mnogi vlasnici, dok nije bila prinuđena da zatvori posao zbog klijenata koji joj nisu

plaćali račune. Ronda je vredna i motivisana da poboljša okolnosti u svom životu. U ovom

pogledu, ona je tipična kao i mnoge žene koje sam upoznala a koje primaju socijalnu pomoć.

Žene kao korisnici socijalne pomoći, uključujući Rondu, u velikoj meri ističu dva

generalna objašnjenja njihove upotrebe socijalne pomoći: One navode bitne, nerazdvojne

probleme u našoj socijalnoj strukturi, i navode sudbinu. Nijedna perspektiva se ne fokusira na

individuu koliko se fokusiraju na spoljašnje sile koje su u velikoj meri van njihove kontrole.

Strukturalna perspektiva pripisuje siromaštvo i korišćenje socijalne pomoći ekonomskoj ili

socijalnoj neravnoteži koja ograničava mogućnosti za neke ljude.

Fatalizam pretpostavlja da siromaštvo i korišćenje socijalne pomoći može da se pripiše

lošoj sreći, nepredvidim hirovima ljudske prirode, ili jednostavno šansi. Ova objašnjenja

generalno nisu u saglasnoti sa ostalim primaocima socijalne pomoći. Oni se, međutim, koriste

rutinski od strane korisnika koji pokušavaju da objasne sami sebima zašto koriste pomoć.

Uticaj socijalne strukture

Žene koje primaju socijalnu pomoć obično pripisuju svoje oslanjanje na socijalnu pomoć

problemima i brigama koji su u vezi sa načinom organizovanja naše socijalne strukture. Njihove

brige, kako su mi rekle, prvenstveno su upućene na (1) manjak poslova sa minimalnom platom;

(2) manjak dobrog i kvalitetnog, pristupačnog obdaništa; (3) manjak učešća oca i prisiljavanje na

izdržavanje deteta; (4) neadekvatni sistemi prevoza; (5) šire gledano problemi u našoj socijalnoj

strukturi, kao što su rasizam ili seksizam; i (6) sistem socijalne pomoći koji eliminiše žene zbog

inicijative i ostavlja ih bez ikakve socijalne pomoći trajno.

Zaposlenost

Mnoge žene su pričale o poteškoćama nalaženja zaposlenja, naročito posla koji je plaćen

tako da pokrije životne troškove. Iako je stopa nezaposlenosti u naciji niska 5.2%, mnoge žene su

mi rekle da je podnošenje prijave za prijavom bezuspešno. „Ne možeš da nateraš nekoga da te

zaposli,“ kažu one.

Jedna žena, Kasandra, ispričala mi je o njenoj frustraciji nakon prijave za prijavom, bez

sreće u zadržavanju ijednog. Njene odgovornosti koje se odnose na vođenje računa o kući i deci

se ne smatraju legitimnim radnim iskustvom, čak i za uslužni sektor zanimanja. Opisala mi je i

svoju frustraciju nakon apliciranja za posao nastojnice.

Sara, 30-godišnja belkinja, razvedena majka, koja je nakon duže potrage za poslom,

konačno zadržala posao sa pola radnog vremena u fast fudu dok u isto vreme pohađa nastavu

kako bi dobila diplomu više škole. Komentarisala je poteškoće u nalaženju posla i sa čak

minimalnom dnevnicom. Ima dosta godina iskustva, uključujući i menadžerstvo u fast fud

industriji.

Ona se pitala da li su njene poteškoće u nalaženju posla u vezi sa činjenicom da je imala

radničko osiguranje (Workman’s Compensation), pa je stoga bila visok rizik za potencijalne

poslodavce. Ali još dosta drugih su izneli žalbe da je njihov slučaj izlovan.

Veoma je teško naći posao. Ljudi su probirljivi, i na nekim mestima ćete dobiti posao

samo ako poznajete nekoga. Provela sam godinu dana u traženju posla, i „Kolonel Sanders“ su

bili prvi koji su me zaposlili. Prošla sam mesta, zato što kad ste na radničkom osiguranju,

morate da popunite listu svaki mesec za koliko poslova ste konkurisali. Ja sam konkurisala za 20

do 100 poslova mesečno. I ovo je bilo prvo mesto koje mi je čak dalo ugovor na godinu dana.

Nije da nisam kvalifikovana. Imam 6 godina uskustva u menadžmentu.

Štaviše, kada žene nađu posao, većina ih je zaposleno u uslužnom sektoru, kao što su fast

fud industrija, koja generalno plaća minimalnu dnevnicu i ne daje beneficije. Restorani brze

hrane najčešće nude šanse za ponovno zapošljavanje žena koje su korisnici socijalne pomoći.

Oni generalno ne iziskuju diplomu srednje škole niti obimno iskustvo. Ipak, pored njihovih

mogućnosti, ovi poslovi se ne plaćaju dovoljno da bi izdržavale porodicu ni čak da se izvuku

iznad granice siromaštva. Ipak, mnoge žene su spremne da se nose sa ovim izazovom. Rekle su

mi da žele da rade i sa entuzijazmom mi ispričale savete koje su čule što se tiče poslova u kojima

zapošljavaju, i koliko se plaćaju. Iako većina žena nije izbegavala najmanje plaćene poslove,

poslovi koji su plaćeni 8 dolara na sat ili više, visoko su traženi. Žene bi se osećale sigurno kad

bi zarađivale 16,000 dolara na godišnjem nivou.

Lako je redukovati broj ljudi koji koriste socijalnu pomoć; jednostavno im onemogućite

beneficije posle dve ili tri godine, kao što su to mnoge države uradile. Ovim trikom, statistike

mogu da se obelodane i prikazuju u javnosti, pokazujući da korišćenje socijalne pomoći kao i

siromaštvo, opada. Ovo je, međutim, netačno. Pravi obim siromaštva neće opasti dok se

siromašni ne plate većim platama za posao koji rade.

Briga o deci

Pitanje o tome ko će da brine o deci je jedno od pitanja koje je vrlo zbunjujuće i stvara

veliki pritisak u današnje vreme. Ako očekujemo da se samohrane siromašne majke zaposle, ko

će onda brinuti, vaspitavati, negovati, disciplinovati, igrati se, učiti i voleti njihovu decu? I

koliko će ovo koštati, finansijski i socijalno?

Brinuti se o manjku sigurne i pristupačne dečje nege pojavila se kao najčešći strukturalni

razlog zašto se žene okreću ili ostaju korisnici socijalne pomoći. One znaju da je deci potrebno

više od starateljske nege u velikim i prepunim obdaništima u kako bi napredovali. Ipak, za

mnoge siromašne i porodice iz radničke klase, briga o deci se često javlja u takvom obliku da

ostavlja majke zabrinute. Neki su mi rekli da se ne osećaju prijatno kad ostavljaju svoju decu sa

strancima. Oni preferiraju da zavise od drugih članova porodice, ali priznaju da ne mogu uvek da

računaju na svoje majke, sestre ili druge ženske srodnike. Oni imaju svoje obaveze i dužnosti i

ne mogu uvek da im obezbede dan za čuvanje deteta kad im je potrebno. Živeći u velikoj

zbijenosti i u oblastima visokog kriminala, brinu o sigurnosti svoje dece.

„Neću da ga ostavim sa nekim koga ne znam dok nije dovoljno odrastao da mi kaže šta

se dešavalo.“ One brinu i o psihološkim efektima neadekvatne nege – skučenost, prljavština, ili

nelični uslovi – na njihovu decu. Majke povrh toga brinu i o ceni dečje nege. Nega dece košta

veoma dramatično u celoj zemlji, po troškovima mnoge zajednicame na Floridi dosta su ispod

proseka troškova u drugim zajednicama, a ipak su iznad pristupa većine siromašnih i porodica sa

niskim primanjima. Štaviše, Ronda koja ima GED, podsetila nas je da poslovi koje primaoci

socijalne pomoći uzimaju su više u uslužnom sektoru, i zbog toga je neophodno raditi vikendima

i noćima kada dečja nega možda nije dostupna.

Briga o deci nije samo problem majki sa malom decom. Majke sa starijom, decom

školskog uzrasta su takođe suočene sa znatnim dilemama kako da usklade zaposlenost i

roditeljske odgovornosti. Deca sa niskim primanjima imaju manje šanse da žive u krajevima koja

imaju programe pre i posle škole. Ovi programi su se pokazali od pomoći za učenike sa niskim

primanjima kako bi ostvarili više u akademskom pogledu, i pomažu im u učenju i ovladavanju

navikama.

Neke od intervjuisanih majki su navele da je roditeljstvo dugotrajniji i intenzivniji posao

kad deca postanu tinejdžeri. One se plaše da njihova deca ne dođu u problem sa zakonom; da

mogu da konzumiraju, prodaju drogu; da mogu da ostanu trudne; ili da mogu da se ispišu iz

škole. Ovde majke, kao i one koje se odazivaju studijama širom zemlje, zahtevaju više

organizovanih aktivnosti za svoju školsku decu. Zbog toga što su samohrani roditelji svojoj deci,

one nemaju nikoga sa kim bi podelile teret i odgovornosti o dečijoj nezi. One nemaju muža, i

generalno se ne mogu osloniti na oca svoje dece za pomoć ili olakšanje od dužnosti.

Žene koje primaju socijalnu pomoć usklađuju svoju zaposlenost sa roditeljskim

odgovornostima na mnogo načina, ali jedno je sigurno: Njihova deca su mnogo važnija od bilo

kog posla. Svoja zaposlenja vide kao „posao“; to nisu karijere sa obavezujućim diplomama koje

karijere zahtevaju. Dok se na „posao“ gleda važno u finansijskom i psihološkom smislu, ni pod

kakvim okolnostima on ne treba značajno da ometa roditeljske odgovornosti. Njihova prva i

najistaknutija odgovornost se doživljava kao biti „dobra majka“ svojoj deci. Pa, kako onda žene

koje uzimaju socijalnu pomoć pomiruju svoje uloge biti dobra majka i zaposlenje? Mnoge žene

nisu želele da rade pre nego što im deca krenu u predškolsko. Neke žene su odbile da rade

zahtevane vikende. Neke žene su preferirale da rade noćne smene kako bi bile kući popodne i

pomogle deci oko domaćeg posle škole.

Druge su želele da rade popodne kako bi mogle da odvedu u dovedu svoju decu iz škole.

Druge su insistirale da rade posao sa pola radnog vremena kako bi mogle da budu tu za svoju

decu prepodne i uveče. I na kraju, neke žene su tražile ili sanjale o poslu kod kuće, kao što je

Rondino obdanište, ili kao što je nekoliko drugih žena zaželelo da budu kozmetičarke radeći od

svoje kuće. Struktura poželjnog radnog dana može značajno da se razlikuje, ali osnovna težnja

je da posao treba da se organizuje oko porodice i važnih porodičnih događaja a ne obrnuto. Ovo,

međutim, nije lako postići.

Jedna žena, Kesi, mi je otkrila jaku težnju da radi noćnu smenu, ostavljajući svoju decu

kući same noću uprkos tome što imaju samo 12, 9, 8 i 6 godina. Iako je nekim ljudima odbojna

pomisao da ostavljaju decu ovih godina noću same u kući, ona je u tome videla najbolju moguću

alternativu zato što joj je omogućeno da provede čitav dan sa decom. Dalje je objasnila da njena

najstarija ćerka ima iskustva u buđenju i spremanju dece za školu. Sva njena deca izvršavaju

obaveze i veoma su odgovorna, tvrdi ona.

Očevo učešće

Treći strukturalni problem koji je naveden je manjak učešća očeva. Očinsko uključivanje

u emocionalno i finansijsko podizanje deteta primećeno je u većini ispitivanih slučajeva.

Odustvo očevog prisustva predstavlja rastući i alarmantni nacionalni trend. Manje od pola očeva

kojima je sud odredio da obezbede izdržavanje deteta plaćaju pun iznos regularno.

Žene koje sam intervjuisala morale su da prijave ime i boravište očeva svoje dece, ako su

to znale, kad su se prijavljivale za socijalnu pomoć. Ako je detetov otac plaćao izdržavanje

deteta, novac je išao u agenciju za socijalnu pomoć, i majkama je davano dodatnih 50 dolara u

čeku. Ovih 50 dolara namenjeno je kao podsticaj u pružanju informacija o očevima dece u

agenciji za socijalnu pomoć, samo ako su žene nerade da učine to. Ipak, uprkos obaveznog

pravila da se očevi identifikuju i očigledne žudnje žena da se pridržavaju ovog pravila, bilo bi

neophodno da agencija za socijalnu pomoć sprovede energično istraživanje za očevima, jer je

većina intervjuisanih žena nastavilo da ne prima alimentaciju ili da je prima vrlo mestimično.

Neke žene su negodovale ovo. One su zamerale slobodi koje očevi dece imaju, dok one sebe

osuđuju na primanje socijalne pomoći. Razvedena majka, Afroamerikanka koja prima socijalnu

pomoć za svoje dvoje dece, odgovorila je tipično na naše pitanje da li prima alimentaciju.

Ne, ne primam. Mom bivšem mužu sud je odredio da plaća izdržavanje deteta. On radi.

Ali ne dobijam alimentaciju od njega. Oni imaju novca – mogu da izlaze i kupuju sebi

automobile i mogu da štede novac u bankama, ali ne i da izdržavaju svoju decu. I meni se ne

sviđa to. Ne mislim da vlada treba da se pobrine o njihovoj deci, posebno ako on može sam da se

pobrine za svoju decu. Ne razumem to. Tako su strogi prema nama, ali gde je izdržavanje za

moju decu? Moja deca zaslužuju taj novac.

Ona i mnoge druge su priznale da majke koje primaju socijalnu pomoć su osuđene da

vode računa o svojoj deci, s obzirom da su očevi retko osuđivani za svoj neuspeh u izdržavanju

dece. Perl je sumirala osećanja mnogih kada je izjavila da je otpor očeva njene dece da plaćaju

alimentaciju, obmanuo njenu decu. Ona je 48-godišnja Afroamerikanka koja je razvedena. Perl

je rodila osmoro dece, od kojih troje još žive u kući i primaju socijalnu pomoć. Oni žive u

stambenim projektima, gde je ona živela 25 godina. Perlin život je bio težak. Završila je školu

samo do 8. razreda, odustala je kako bi mogla da radi kao radnik na farmi i pomogla svojim

sestrama i braći. Udavala se dva puta, razvela se zato što su joj muževi neprekidno bili neverni.

Radila je i prestajala je da radi većinu svog života – teške poslove, kao što su radnik na farmi ili

spremačica. Sada kad je sama, sanja o tome da odvede svoju mlađu decu van projekata da živi u

zemlji gde vidi sigurniji život za njih, oslobođena pritiska od droga i ispisivanja iz škole.

Verovatnoća da joj se ispuni san je vrlo slaba. Žalila se na zdravstvene probleme, i da nije

zadržala posao dugo godina. Otac njene najstarije dece je u zatvoru, kao što su i njena dva

najstarija sina. Otac najmlađe dece isprva je doprinosio u izdržavanju dece, ali je onda odustao

od plaćanja nekoliko godina pre ovog intervjua.

On se ponovo oženio i „shvatio da ima novu ženu i ne mora da plaća“, kako mi je rekla.

Perl je nastavila:

Svoj mojoj deci očevi duguju izdržavanje. Ranije sam pričala sa njihovim očevima o

tome. Rekla sam, pa, da si bio voljan da plaćaš izdržavanje svoje dece, oni bi mogli da žive i ne

bi morali da uzimaju socijalnu pomoć.

Dok se ovi sumorni trendovi u izdržavanju deteta ne promene kroz strožije prisiljavanje i

kroz menjanje pravila o većem očinskom uključivanju, biće veoma teško za žene da izdržavaju

svoju decu u potpunosti same.

Prevoz

Takođe je postalo jasno da je prevoz bio glavna strukturalna barijera kod žena da nađu i

zadrže poslove. Žene koje primaju socijalnu pomoć ne mogu da priušte sebi da kupe pouzdane

automobile. Onih nekoliko žena koje imaju novije modele su ih uglavnom dobile kao poklon od

članova porodice ili momaka. Često nisu prevodile kola na svoje ime, krijući od agencije za

socijalnu pomoć čak iako su bile jedini vozači, zato što bi to dovelo u pitanje njihove dobrobiti

od socijalne pomoći. Postoji dilema – kako naći i sačuvati pristojan posao, ako nisam u

mogućnosti da imam pouzdan prevoz? Većina žene koje imaju automobile, čak i one koje

prevazilaze maksimalni nivo potršnje, poseduju starije modele koji su u stalnom zapuštenom

stanju. Mnogi automobili tamane gas. Održavanje auta je skupo. Jedna žena je objasnila da njen

auto, iako joj je neophodan u mnogo pogleda, takođe doprinosi tome da je siromašna.

Javni prevoz, ili pešačenje, su prvobitne alternative za lične automobile. Dok je javni

prevoz dostupan u velikim opštinama u državi, žene su se žalile da je skupo i nepogodno.

Štaviše, javni prevoz sa svim svojim postojećim problemima, bio je u potpunosti onemogućen u

manjim opštinama u zemlji. Opštine koje su izgrađene nakon 1950. se često šire, nisu

prilagođene pešacima ili sistemu javnog prevoza, već umesto toga onima koji poseduju

sopstvene automobila. Jaka, centralna, stalno živa oblast u centru grada za posao, kupovinu, i

zabavu je uspomena iz prošle ere za mnoge opštinama. Umesto njih, brojni „šoping centri“ se

prostiru širom granica gradova i prelaznih zona između sela i gradova. Trotoari možda ne

postoje, prevoz ide 45 milja na sat i bez bazičnog oslonca, pešačenje, vožnja biciklom ili

oslanjanje na javni prevoz postaje teško i nepogodno.

Lako je reći „možes da pešačiš do posla“, dok realnost nameće nešto drugo. U mnogim

opštinama, pešačenje do posla može da bude više nego nezgodno, može da bude opasno ili

nepraktično. Pešačenje kroz krajeve sa visokom stopom kriminala ili prelaženje autoputeva,

naročito noću predstavlja posebnu opasnost. Pešačenje može da olakša za sat ili dva računima za

decu, i može da zahteva odsustvo od dece 9, 10 ili 11 sati umesto uobičajenih 8. Štaviše, u

surovim uslovima, kao što su jake kiše ili sneg, nepraktično je očekivati od žene da pešači

miljama i da i dalje može da se pojavi sveže doterana za posao. Život bez auta je težak u mnogim

gradovima u Americi. Čak i sa najboljim namerama, nije iznenađujuće da je ženi bez auta teško

da održava stalan posao.

Nekoliko žena nam je otkrilo razrađenu logistiku prevoza koja im omogućava da rade ili

idu u školu, uključujući zamene sata za sat i pola sata u svakom pravcu. Jedna majka,

Afroamerikanka Di, koja uči da postane računovođa, živi 5 milja od studentskog grada, opisala

nam je svoju prevoznu trasu koristeći gradski autobus:

Odlazim odavde u 6:45h da bih stigla u školu u 8:00h. To je sat i 15 minuta. Odlazim iz

škole u 2:00h kako bih stigla kući u 4:00h, to je 2 sata. To je 3 sata i 15 minuta koje ja

provedem. Mogla bih da odlazim odavde u 7:30h i da budem tamo u 8:00h. Tako bih imala 3h

odmora i mogla bih da dođem kući odmorna ili da radim nešto za to vreme.

Problemi za prevozom sprečavaju mnoge žene tako što traže posao zajedno, i koče druge

žene u ostajanju na svojim poslovima. Nekoliko žena mi je reklo da su odustale od „dobrih“

poslova zbog neodgovoarajuće šeme prevoza. Kada rade noću, nakon što autobusi prestanu da

idu, one su primorane da se oslanjaju na prijatelje, porodicu ili usluge taksija za prevoz kući.

Prijatelji i porodica, iako imaju dobre namere, nekad su nepouzdani. Taksiji su veoma skupi.

Zbog toga, rizik od gubljenja posla raste, i često postaje vrlo izvestan. Mnogi bi pitali, zašto onda

pokušavati?

Imala sam posao u septembru 6 dana. Morala sam da odustanem od posla jer je bilo

neophodno da plaćam prevoz. Nekad, noću je bilo teško jer smena koju sam ja radila je bila od 3

popodne do 12 noću. Mnogo ljudi ne žele da ustanu da bi došli po vas. Tako da sam morala da

odustanem od posla zbog troškova prevoza koje sam morala da plaćam.

U ovom primeru, kao i u još njih nekoliko, primalac traži posao uprkos preprekama,

istražuje alternative prevoza sa optimizmom, i konačno odustaju zbog racionalne lične

ekonomije.

Ljudi koji su oduvek imali pouzdane sopstvene automobile često previde obim ovog

problema za mnoge koji žele da rade. Izgradnjom gradskog okruženja raste i verovatnoća za

udaljenosti od radnog mesta i stoga umanjuje verovatnoću dolaženja do posla regularno bez

sopstvenog automobila.

Rasizam i diskirminacija žena na osnovu pola

-su neprijatna stvarnost našeg dvopolnog društva. Te polne razlike u društvu prožimaju

sve aspekte živtoa, te ljudi počinju da prave razlike i različito gledaju na prava muškaraca i žena.

Generalno, rasizam i diskriminaciju žena na osnovu pola, temelji se na 3 komponente:

1) negativni stavovi prema pripadnicima nacionalnih manjina i prema ženama

2) stereotipna uverenja kojima se potkrepljuju, dopunjuju ili opravdavaju predrasude

3) diskriminacija - postupak koji podrazumeva distancu ili isključivanje pripadnika nacionalnih

manjina ili žena.

Ti postupci mogu biti očigledno ili suptilnije izraženi. Kada je reč o očiglednoj

izraženosti, to može da dovede do ne angažovanja na poslu, preskakanja prilikom čekanja na

posao ili povećanje plate, kao i do prevremenog otkaza. Nekoliko Afroamerikanki, direktno je

izjavilo da su upravo zbog rasističkih uverenja bile sprečene da dobiju ili zadrže bolje plaćen

posao. Rasizam i diskriminacija žena, nekad mogu biti i teže uočljivi i delovati suptilnije

izraženo. Onda se obično govori o takozvanom „institucionalnom“ rasizmu i diskiminaciji na

osnovu pola. Obrasci nejednakosti mogu biti utkani u samo tkivo društva, tako da postaju njegov

normativ. Mogu biti ugrađeni u našu kulturnu ili socijalnu politiku. To se najčešće dešava

potpuno neprimteno. Tako da, čak i kada postane očigledno, ljudi ne uspevaju da uvide njegovo

značenje. Recimo, šanse za posao kod žena su ograničena, na način na koji kod muškaraca nisu i

jednim delom je za to odgovoran položaj žene u društvu. Recimo, žene neće biti tražene na

položajima dobro plaćenih poslova u oblasti trgovine, jer to nisu „ženska“ zanimanja.

Navodi se primer Stephanie 26togodišnje samohrane majke, čiji muž ne plaća alimentaciju

posle razvoda.

Sistem socijalne zaštite manjina, zavisi od celokupnog sistema

Zapravo, glavna tema najvećeg broja ispitanika bila je to što je sistem zaštite sam

odgovoran za njihovo oslanjanje na isti. Nekoliko odovara potvrdili su to da sistem zaštite može

da navede ljude da postanu lenji i da izgube motivaciju da rade, kao što su i neki socijalni

konzervativci tvrdili.

Primer 29-godišnje Afroamerikanke koja potvrđuje tezu.

Bilo kako bilo, većina ispitanih žena koje su izrazile brigu vezano za sam sistem zaštite,

rekle su da nisu korisnici sami po sebi lenji, već da su u sistem loše ugrađeni destimulacija i

kažnjavanje zbog rada. Kako kažu, raditi poslove koji su slabo plaćeni i bez zdravstvenog

osiguranja i drugih beneficija, ne popravlja njihovo samopouzdanje, već zapravo ugrožava

njihovo zdravlje i zdravlje njihove dece. Štaviše, kao dobre majke, kako kažu, one nikada ne bi

želele da ugroze dobrobit svoje dece. Na osnovu ovih intervjua, postalo je jasno da bez

konstantne pomoći u vidu: zdravstvenog osiguranja, brige o deci, prevoza, markice za hranu,

subvencionisanih stanova, posao podrazumeva ne samo previsok, već i opasan rizik. Mnoge žene

su se požalile da one žele da rade ili da mogu da nađu posao, pa čak i da su ga imale ranije, ali da

su bile primorane da daju otkaz, jer je posao automatski značio ukidanje beneficija, zapravo

snizivši njihov životni standard ili ugroziti zdravlje njihove dece. Pokazale su da sistem zaštite

izaziva frustracije, kao strogo struktuiran, zapravo ih obeshrabruje da rade, podizanjem stanarina,

ukidanjem Medicaid (zdravstvenog osiguranja) i ukidanjem potrebnih socijalnih usluga, pre nego

što su dobile šansu da se same snađu ( „stanu na svoje noge“).

Primer majke Jo, koja je imala posao u brzoj hrani, ali zbog navedenih uslova nije mogla da

radi.

Ona je uradila ono što je društvo od nje očekivalo - našla je posao. Ali uz taj posao njena

finansijska situacija je postala gora. Rekla mi je da je posao doveo do toga da padne „ispod nivoa

dobrobiti (blagostanja)“. To nije izolovan slučaj. Zapravo, bez odgovarajućih promena koja nada

ostaje njoj i ostalim majkama koje pokušavaju da dostignu određeni stepen blagostanja.

Ono što je bila briga svih ispitanika, jeste gubitak Medicaid. Medicaid je program,

napravljen tako da pokriva zdravstvenu brigu siromašnih. Ipak, nemaju svi siromašni pravo na

Medicaid.

Kao i kod drugih benificija, Medicaid ima određene kvalifikacione zahteve, od kojih su

neki određeni na državnom nivou. Danas, manje od 50% siromašnih je pokriveno Medicaid-om,

dok je 1975.god. to bilo 71%. Svaka država je dužna da obezbedi Medicaid za primaoce AFDC,

kao i TANF, kao i pripadnike SSI, što pokriva siromašne starce i invalide. Ipak, zavisi od države

da li će diskretno da pokrije i druge koji su siromašni, kao što su beskućnici ili oni koji ne

zarađuju dovoljno. Medicaid beneficije su glavni razlog zašto žene ostaju u sistemu zaštite, tako

dugo. Ako napuste sistem, rizikuju da se pridruže grupi neosiguranih. Više od 37 miliona

Amerikanaca, ili 18% populacije nema nikakvo zdravstveno osiguranje. Blizu dve trećine te

populacije su zaposleni ili zavise od zaposlenih odraslih, koji obično rade slabo plaćene poslove,

povremene poslove ili su na privremenom radu. Preko 10 miliona neosiguranih su deca mlađa od

15 godina. Ostatak od 25 do 48 miliona ljudi su „podosiguranici“-što znači da njihovo osiguranje

nije adekvatno da pokrije potrebe njihove porodice zbog izuzetno visoke mogućnosti da dobiju

ostavku ili zbog toga što određene procedure nisu uključene, ili određeni članovi njihove

porodice nisu pokriveni osiguranjem.

Dobro je poznato da osobe bez zdravstevnog ili sa nedovoljnim osiguranjem, manje nego

drugi koriste zdravstvene usluge, što rezultira negativnim posledicama po zdravlje. Kao

posledica toga, odrasli i deca češće trpe nepotreban bol, patnju, nesposobnosti, što čak dovede i

do smrtnog ishoda. Žene koje su u sistemu zaštite to znaju. Plaše se da će se ako nađu posao,

pridružiti sistemu neosiguranih ili onih koji su u sistemu podosiguranja.

Primer žene Stephanie koja navodi da je izgubila zdravstveno osiguranje, dok joj je ćerka bila

jako bolesna.

Svi se stalno žale, zato što se toliko novca izdvaja za ljude koji kao da se ne trude da

urade nešto za sebe, ali ako pogledate malo bliže, videćete da je sistem organizovan tako da ljudi

koji nađu posao i pokušavaju da poprave svoj životni standard, zapravo bivaju kažnjeni time što

gube beneficije.

Površno gledano, deluje da je sistem zaštite organizovan tako da „umanjuje“ nečiji

podsticaj i napor u potrazi za poslom, ali ako malo boje pogledamo shvatićemo da sistem ne

ohrabruje lenjost i zavisnost. I Afroamerikanke i bele žene su potvrdile da očajnički žele da rade,

ali da osećaju da bi zaposlenje ugrozilo dodatno njihov životni standard i zdravlje njihove dece.

One kažu da sistem zaštite treba promeniti tako da im se ne uskraćuju beneficije, bar privremeno,

„dok ne stanu na svoje noge“. Zapravo,oni donose najpametniju odluku s obzirom na okolnosti,

što ne znači da su lenje ili da žele da zavise od nekog.

Generalno, zabrinutost ovih žena odnosi se na pitanja socijalne strukture. Najčešće ih

brine nemogućnost da pronađu jeftinu i pouzdanu bebisiterku, dobre poslove, na kojima im je

plaćeno životno osiguranje, to što očevi njihove dece ne učestvuju u odgajanju dece,

neadekvatan javni prevoz, rasizam i diskriminacija žena, i sistem zaštite koji prerano ukida

njihove beneficije i prihode, što prepoznaju kao faktor koji smanjuje mogućnost njihovog

socijalnog napredovanja.

Fatalizam

Loša sreća, nesrećne okolnosti, loše veze – su događaji koji se nazivaju „fatalizmom“, na

šta aludiraju odgovori mnogih žena. Njima je potreban sistem zaštite iz privatnih okolnosti, koje

nisu njihova krivica. One osećaju da ne mogu da pronađu izlaz iz date situacije; uključuju se u

sistem zaštite kako bi pronašle izlaz iz očajne, neplanirane i nesrećne situacije.

Loša sreća

Recimo, mnoge žene sa kojima smo razgovarali, opisuju svoju prvu trudnoću, kao lošu

sreću. Nekoliko njih koje su prvo dete dobile kada su bile tinejdžerke, su rekle da su bile

iznenađene kadsa su saznale da su trudne – nisu znale da seksualna aktivnost može da dovede do

trudnoće, kao i da se pri prvom seksualnom odnosu može ostati u drugom stanju. Bile su

zbunjene i nisu puno toga znale o seksu. Nisu bile upućene u mogućnost kontrolisanja trudnoće.

Nisu ni znale da je neophodno da se štite, ili su se njihovi partneri žalili zbog upotrebe kondoma

i one su se povinovale njihovim željama. Kada su otkrile da su u drugom stanju, bile su

iznenađene. Kako se to desilo? Abortus nije bio opcija kod žena koje smo intervjuisali. Umesto

toga ove mlade žene su imale utisak da su „uhvaćene“ i imaju bebe.

Terri Lynn mlada majka navodi primer kako je ona ostala u drugom stanju i kako to nije

očekivala.

Jedna Afroamerikanka, koja ima četvoro dece komentarisala nesreću koju mlade žene

imaju u sovjim odnosima sa mladićima. Njen stav je da su tinejdžerske trudnoće nepoželjne, ali

da se ne može mnogo učiniti povodom toga. Prihvatljive su, ako ne i neizbežne. Dobiti jedno

dete van braka, se „naprosto desi“, najviše je brinu žene koje rode više dece van bračne

zajednice.

Svesna sam da prva beba može da bude greška. Razumete na šta mislim? Dešava se.

Izađete napolje, mladi ste, imate seks. Pogrešite.

Mislim, vode devojke računa o plodnim danima, ali momci baš tih dana žele seks. Devojke ne

razmišljaju o zaštiti ili plodnim danima. Samo žele da impresioniraju momka, tako da imaju

seks. I tako ostaju u drugom stanju.

Obe ispitivane žene navode kako je pritisak da se stupi u seksualne odnose jak i teško ga

je izbeći. Jedno istraživanje je pokazalo da najveći broj devojaka u Atlanti želi da nauči više iz

oblasti seksualnog obrazovanja i to o pitanju: „ Kako reći ne a da ne povredimo osećanja druge

osobe.“ Podaci pokazuju da je polovina žena starosti od 15 do 19 godina imala seksualne odnose,

bez obzira na rasu, nacionalnu pripadnost, religiju ili mesto življenja. Skoro jedna četvrtina

tinejdžerki nikad ne koristi kontracepciju. Ostale kontracepciju koriste s vremena na vreme.

Loše zdravlje

Za druge žene, zdravstveni problemi su bili ono što ih je sprečilo da nađu ili zadrže

posao, pa su nastavile da se oslanjaju na sistem zaštite. Skoro jedna trećina intervjuisanih žena se

žalilo na zdravstvene probleme, uključujući astmu, depresiju, visok krvni pritisak i bol u leđima.

S druge strane, mnoge druge žene su nam rekle da su im deca stalno bila bolešljiva ili su

imali emocionalne probleme, te se nisu osećale prijatno da ih kod kuće ostavljaju sa

bebisiterkama.

Kod siromašne dece češća je pojava širokog spektra bolesti, od onih hroničnih do akutnih

oboljenja, nego kod dece iz imućnih porodica. Na primer: tri puta je veća šansa da imaju

probleme sa gvožđem u krvi, 1,5% veća šansa da imaju problem sa dijarejom i dva puta veća

šansa da pate od teške astme. Jedan od glavnih krivaca za to jeste i što se ova deca rađaju sa

manje kilograma nego što bi trebalo, što se pripisuje siromašnoj ishrani majke, nedostatku nege,

stresu, njihovoj mladosti, nedovoljnoj uhranjenosti majke, pušenju ili slično. Takođe, veći je i

stepen smrtnosti kod ovi beba. Prema „Fondu za zaštitu dečijih prava“, tri puta je veća šansa da

će u toku odrastanja umreti siromašno dete, nego njegov vršnjak iz bogate porodice.

Majke su izrazile brigu da njihova deca neće dobiti potrebnu pažnju, fizičku i

emocionalnu podršku, koja im je potrebna. Jasmin, recimo, dugo radi puno radno vreme, često i

po više poslova, kako bi imali sve što im je potrebno.

Ona je razvedena i ima desetogodišnju ćerku, koja živi sa sestrom njenog bivšeg muža,

kao i petogodišnju ćerku o kojoj mora da brine. Posete lekarima za nju i njenu decu su postali

rutina, ali su u najmanju ruku stresni. Obe devojčice boluju od astme. Ona je bila u sistemu

zaštite četiri godine, zbog bolesti dece, kako je objasnila. Za Jasmin, kao i za puno drugih

intervjuisanih žena, biti dobra majka, znači biti fizički prisutan da brineš o svom bolesnom

detetu, kada je to potrebno. Odgovor koji se konstantno ponavljao jeste da im nije bilo prijatno

da svoje bolesno dete ostave u dnevnom boravku, sa bebisiterkama ili čak i sa članovima

porodica, više sati. Kao glavno i najvažnije, one vide mogućnost da svom detetu same pruže

pomoć koja mu je potrebna. Među „porodičnim vrednostima“, ovo su isticale kao najvažnije.

Vraćanje tradicionalnim porodičnim vrednostima je popularno kako kod Demokrata, tako i kod

konzervativnih Republikanaca. Ipak, među siromašnim ženama koje su u sistemu zaštite, takve

vrednosti se ne promovišu, već se zapravo osporavaju.

Razvodi/prekidanje veza

Glavni razlog zbog kog žene najčešće ulaze u sistem zaštite, jeste raskid ljubavne veze i

nemogućnost da samostalno izdržavaju svoju porodicu. Kada su u vezi ili žive zajedno,

supružnik ili partner predstavlja važan izvor prihoda za porodicu. Kada se veza prekine, taj

prihod biva naglo ukinut. Neke žene nisu u mogućnosti da nađu posao koji obezbeđuje prihode

iznad linije siromaštva. Ili nemaju radnog iskustva, pa ne znaju kako da nađu posao koji će

obezbediti prihode za porodicu. Prekid veze, zato je glavni razlog zbog kog su te žene ušle u

sistem zaštite. Kao što mi je 35-godišnja razvedena Afroamerikanka rekla:

Šta me je nateralo da se priključim sistemu zaštite? Pretpostavljam moj propali brak. Zato što

dok sam bila u braku, nisam bila u sistemu AFDC. Moj muž je radio, a i ja sam bila zaposlena.

USA ima najveći broj razvedenih brakova od svih zemalja sveta. Razvodi su češći kod

nižih socioekonomskih klasa, bez obzira na dodatne ekonomske teškoće koje prouzrokuju. Jedno

nacionalno istraživanje je pokazalo da, kod muškaraca i žena između 25 i 34 godine, oni koji

imaju samo srednju školu, mnogo se češće razvode nego oni koji imaju završen fakultet. Razloge

za to možemo pronaći u tome što ovi prvi mladi ulaze u brak, veća verovatnoća prerane trudnoće

ili porođaja, veći stres, krize i nestabilnosti u njihovom životu, povezanom sa ekonomskom

zavisnošću. Kada se ljudi recimo mladi venčaju, mnogo manje su spremni na bračne dužnosti.

Nezadovoljni su kada je reč o ljubavi, seksu, zaradi, partenerskim odnosima...Takođe su

češće skloni da svom partneru prebacuju loše raspoloženje, ljubomoru, nepotrebno trošenje

novca ili probleme sa zakonom.

Afroamerikanci su dva puta skloniji razvodu u odnosu na belce. Za to je odgovorno

mnoštvo faktora, počevši od toga da su češeće iz siromašnih porodica ili sami imaju niske

prihode, što izaziva dodatni stres. Štaviše, skloniji su ranom stupanju u brakove, ranim

trudnoćama ili rođenju deteta van bračne zajednice. Ovi faktori uvećavaju njihove šanse za

razvod.

Lillian Rubin, u svojoj knjizi „Porodice i linije grešaka“, radila je posle 20 godina,

intervjue sa 32 radničke porodice i uvidela da se 56% njih razvelo tokom ovog perioda. Svi osim

jednog muškarca, su svega nekoliko meseci dana nakon razvoda stupili u nove brakove ili u

ozbiljne veze. Suprotno od toga, Rubin je otkrila da su razvedene žene teže prolazile. One su

ostajale same duže vremena posle razvoda i više od pola njih je pristupilo sistemu socijalne

zaštite ili im je trebala pomoć, tokom teškog finansijskog perioda. Više od jedne trećine

razvedenih žena, nisu se ponovo udavale. Za najveći broj njih, život se pretvorio u borbu za

ekonomski opstanak.

Iako i muškarci i žene prolaze kroz finansijske teškoće posle razvoda, žene prolaze

mnogo teže i dramatičnije u odnosu na muškarce. Većina žena nije navikla da bude glavni

„hranilac“ u porodici. Kada su na to primorane, auz to moraju da brinu i o deci, to ume da bude

poražavajuće. Većina žena ističe da je primanje socijalne pomoći, bio jedini način da povrate

kontrolu nad svojim životima. To im je omogućavalo da sagledaju svoju situaciju, da se

reorganizuju, preispitaju svoje opcije ili da nastave školovanje ili nađu posao. Neke žene ističu,

da su ih partneri napustili i da su bile ostavljene da same brinu o deci. Takav je i slučaj jedne

Afroamerikanke Dee, koja ima troje dece mlađe od 5 godina. Dee je nekoliko godna radila u

Vojsci, što je bila karijera u kojoj je uživala. Ali muž je pritiskao da napusti svoj posao, pod

izgovorom da se posao loše odražava na njihovu porodicu. Dala je otkaz i postala domaćica, na

insistiranje svog bivšeg muža. Zatim, kada je postala finansijski zavisna od njega, on je napustio

bez upozorenja.

Moj muž nas je ostavio bez hrane. Dugovali smo za kiriju. Znate kada nas je ostavio, samo je

nestao. Bilo je kao da nikada i nije bio tu.

Stephanie, medicinska sestra, pričala je o svom šoku, kada je shvatila da će dete odgajati

sama. Od razvoda, njen muž nikada nije plaćao alimentaciju za dete, nije posetio ili zvao svoju

ćerku. Ona je, kao i većina žena mislila da će njen brak trajati večno, i da će on biti podrška njoj i

njihovoj ćerki. Napravila je pogrešan izbor, ali nije bilo načina da to zna na vreme. To je bio

izbor koji svaka žena može da napravi. Nikada nije ni zamišljala da će biti u sistemu zaštite.

Prisećam se - on me preklinjao da zadržim dete, kada sam saznala da sam u drugom

stanju - mislila sam da i on misli da ćemo zauvek biti par, da ćemo zauvek biti zajedno, i da će i

nju uvek želeti. A sada, četiri godine kasnije, ja sam sama i sama se staram o njoj. Čak i najbolji

planovi nekada propadnu.

Obe, Dee i Stephanie, kao i mnoge druge žene s kojima smo razgovarali, videle su sistem

socijalne zaštite kao kritično, ali privremeno rešenje, koje im omogućava da brinu o svojoj deci

odmah nakon razvoda ili raskida veze sa njihovim partnerima. Takva vrsta pomoći im je

omogućila da nastave obuku, kako bi mogle postati glavni hranioci svoje porodice, ili im je

omogućavala osnovnu finansijsku pomoć dok preispitaju svoje životne opcije. Nisu na sebe

gledale kao na neodgovorne žene. Umesto toga, na pomoć su gledale pozitivnije. To im je

omogućilo da preuzmu kontrolu nad svojim životom i bolje životno okruženje svojoj deci, dok

ne budu u stanju da im to samostalno obezbede.

Nasilje

U neke loše veze uključeno je nasilje i zlostavljanje. Nasilje je u tom slučaju, deo života

svake žene. Nijedna žena nije toga oslobođena. Silovanje je recimo, prestup koji se u USA

prijavljuje na svakih 5 min, a najveći broj silovanja ostaje neprijavljen. Među ženama koje smo

intervjuisali, dve su nam rekle da su svoju decu rodile, nakon što su bile silovane. One su postale

korisnici sistema zaštite, koji im je dao mogućnost da odajaju svoju decu, tako da ne moraju da

ih daju na usvajanje ili da izvrše abortus.

Iako u upitniku nije bilo pitanja vezano za nasilje u porodici, mnoge žene su svojom

voljom pričale o tome kako su u vezi trpele nasilje ili su vezu napustile zbog problema sa

nasiljem. Nasilje u porodici je dostiglo zapanjujući nivo. To je kritičan socijalni problem,

miliona ljudi, kako siromašnih tako i bogatih. Prava stopa nasilja u porodici, ne mora nikad biti

vidljiva, jer se dešava „iza zatvorenih vrata“, gde je „muškarcu njegova kuća, njegovo carstvo“.

Nasilje se definiše kao „postupak koji za nameru ima izazivanje fizičkog bola kod druge

osobe“. Istraživanjem je utvrđeno da od ispitanih, 16% parova je nekada na neki način bilo

učesnik nekog nasilničkog akta tokom trajanja njihove veze. Drugim rečima, ovi podaci

potvrđuju da svake godine u USA, približno jedan od šest parova, doživi neki čin nasilničkog

ponašanja u svojoj vezi.

Drugi podatak govori da više od 600 000 prijavljenih slučajeva nasilja svake godine -

ubistava, silovanja, ili napada potiče od strane supružnika, bivših supružnika, momaka ili

devojaka ili ljubavnika. To predstavlja više od 13% od ukupnog broja zločina ove kategorije.

Gotovo 3000 žena biva ubijeno od strane svojih muževa ili momaka, svake godine.

Iako je određeni stepen nasilja prisutan generalno u svim klasama društva, pokazalo se da

postoji povezanost između društvene klase i verovatnoće nasilja. To znači da, žene koje imaju

niže obrazovanje i manje prihode češće postaju žrtve nasilja, nego što je to slučaj sa visoko

obrazovanim ženama. Ove razlike mogu se pripisati i verovatnoći da nisu svi slučajevi nasilja

prijavljeni.

Jedna zlostavljana žena koja je preživela nasilje, Molly, potražila je zaštitu, pošto je

pobegla od svog muža, dok je on spavao. Imala je sinove od tri i četiri godine. Živeli su u

ruralnom planinskom kraju, trideset milja od grada. Njen muž je držao izolovanu od porodice,

prijatelja i blokirao je njihov telefon. I ona i deca, trpeli su njegovo zlostavljnje:

Muža sam napustila dok je spavao. Ostala sam u skloništu. Zgrabila sam neku odeću za

decu i pobegla. Moja mama je došla i pokupila nas. Nisam imala ni auto. Ni nameštaj. Ništa. To

je bilo u avgustu 1992.god. Morala sam da počnem iz početka. Dobila sam nekoliko svoji stvari

nazad, ali u osnovi izgubila sam sve što sam imala.

Molly je bila u sistemu zaštite tri godine, konstantno pošto je napustila svog muža.

Tokom te tri godine uspela je da završi AA stepen na lokalnom koledžu, a planira i da se prebaci

na Univerzitet i da dobije svoju diplomu. U isto vreme uspela je da se brine o svojoj deci. Njenoj

deci je dijagnostikovan poremećaj pažnje, što je aktivnost učenja znatno otežavalo i činilo je

gotovo nemogućom. Imali su teškoće u školi, dok nije uspostavljena tačna dijagnoza i nisu počeli

pravilno da se leče. Ne bi mogla ni da zamisli, kako bi se sa ovim problemima izborila sama, da

nije bila u sistemu socijane zaštite. Nije primala dečiji dodatak, kao ni pomoć od svog muža u

vidu alimentacije koju duguje.

Zbog loše sreće koju su imale u vezama, zbog toga što su bile žrtve silovanja ili nasilja u

vezi, mnoge žene su osetile da nemaju drugog izbora, nego da se priključe sistemu zaštite, u

takvoj očajničkoj situaciji. Mnoge žene primećuju da je pristupanje tom sistemu bio odgovoran i

racionalan potez, koji su morale da učine zbog svoje dece i zbog sebe. One ističu da nisu imale

čega da se stide i da priključivanje sistemu zaštite, za njih zapravo predstavlja podsticaj. To im

je omogućilo da postanu nezavisne od svog nasilnog partnera, da zadrže strateljstvo nad decom,

ili da brinu o svojoj porodici kada ih muž ili ljubavnik napusti. Ovo su pozitivni ishodi, koje naše

društvo ceni i podržava, makar u teoriji. Ko će zapravo podržati ideju da ćena koja trpi nasilje,

izgubi starateljstvo ili sa decom ostane na ulici? Intervjuisane žene su ovaj sistem podrške i

zaštite, videle kao kratkotrajan izlaz, privremenu ruku spasa, za vreme dok ne isplaniraju sledeći

korak u svom životu. Sve intervjuisane žene, sa izuzetkom od dve, su istakle da se nadaju da će

izaći iz sistema pomoći za najviše pet godina.

Nedoslednost među objašnjenjima intervjuisanih korisnika socijalne zaštite

Na osnovu intervjua, zaključili smo da postoji važna kontradiktornost: Kada su one lično

u pitanju, žene ulazak u sistem socijalne zaštite pripisuju različitim okolnostima, sudbini ili

slično; ali kada je u pitanju njihov pogled na druge korisnike socijalnog sistema zaštite, to se

najčešće pripisuje lenjosti, manama i ostalim nedostacima. To je slučaj sa obe intervjuisane

Afroamerikanke, kao i sa intervjuisanim belkinjama. Ono što je važno naglasiti da ovo nije

jedinstven slučaj. Mnoga istraživanja sa sličnom tematikom su pokazala, da svi ispitanici sebe

gledaju kao „netipične“ korisnike usluga sistema socijalne zaštite. Objašnjavaju da su oni u taj

sistem dospeli zbog loših okolnosti i igrom slučaja, dok nemaju isti pogled na stvari kada su u

pitanju drugi ljudi. Razloge za nesaosećanje sa ženama koje su u istoj poziciji, možemo potražiti

u objašnjenjima Teorije propisivanja. Ova teorija objašnjava da smo skloni da precenimo stepen

zavisnosti ponašanja ljudi, od njihovih ličnih osobina ili dispozicija, a skloni smo podcenjivanju

kad je upitanju zavisnost njihovog ponašanja od struktralnih faktora. Upravo iz tog razloga,

javlja se kontrastna situacija, pa smo skloni da ponašanje i radnje drugih pripisujemo njihovim

ličnim osobinama i dispozicijama, a da za situaciju u kojoj smo se sami našli opravdanje tražimo

u strukturi društva i okolnostima nad kojima nemamo kontrolu.

U skladu sa ovom teorijom,naši ispitanici su razloge za korišćenje socijalne zaštite drugih

žena pronalazili upravo u njihovim ličnim osobinama i dispozicijama.

Primaocima socijalne pomoći, pripisivali su osobine kao što su lenjost, nedostatak volje

da učine nešto da promene svoje uslove života, manjak želje da „poboljšaju sebe“, i životu u

okruženju koje podržava korišćenje socijalne pomoći (oslanjanje na druge). S druge strane, kada

je trebalo da navedu razloge zašto su i sami korisnici ovih usluga, takođe se oslanjajući na

pomenutu teoriju, tvrdili su da nisu oni krivi, da su takve okolnosti ili da je društvena zajednica

kriva. Jednostavno, nije njihova krivica! „Nema posla“, „Kako da se brinem o svojoj deci i da u

isto vreme radim“, „Silovana sam“, „Zlostavljana sam i iskorišćena“, „Pokušavam da promenim

nešto kod sebe“...Odgovori ovih žene, predstavljaju opšti trend, oni su ono što je rasprostranjeno

i zajedničko za većinu njih. Ipak, ima i žena koje se ne osećaju prijatno kada govore o tome da su

u sistemu socijalne zaštite i žele da što pre iz njega izađu. Jedna od njih, Rhonda mi je rekla:

To nije ono što ja želim za sebe i sina. Ima puno nedostataka. Ja prosto ne želim da

budem u tome. Radije ću pokušati da radim, upoznajem ljude. Stvorim bolji život za sebe i sina.