selimovic, mesa - za i protiv vuka

Mea Selimovi

ZA I PROTIV VUKA

Studija, 1967.

Elektronsko izdanje

Depna knjiga Beogradskog izdavako-grafikog zavoda

Mea Selimovi

ZA I PROTIV VUKA

Studija, 1967.

tampano izdanje

Depna knjiga Beogradskog izdavako-grafikog zavoda

Glavni i odgovorni urednik Dimitrije Tasi

Ureuju: Radoslav Brati, Ljubia Jeremi, Ljiljana Lapevi, Miroslav Maksimovi, Rajko Petrov Nogo, Jovan Radulovi, Tiodor Rosi, Dimitrije Tasi

Lektor: Olivera Markovi

Likovno-grafika oprema: Vukosava ibali

Korektura: BIGZ-a

Izdava: RO Beogradski izdavako-grafiki zavod, Beograd, Bulevar vojvode Miia 17

Generalni direktor: Dobrosav Petrovi

Za izdavaa: Antun Marti

tampa

RO Beogradski izdavako-grafiki zavod

Beograd, Bulevar vojvode Miia 17

Tira: 10 000 primeraka Beograd, 1987.

JU ISBN 86-13-00147-5

Internet izdanje

Izvrni producent i pokrovitelj:Tehnologije, izdavatvo i agencija Janus

Beograd, 24. april 2002.

Producent: Zoran Stefanovi

Likovno oblikovanje: Marinko Lugonja

Digitalizacija tekstualnog i likovnogmaterijala: Nenad Petrovi

Korektura: Nenad Petrovi

IOd prvih dana Vukove borbe za reformu jezika i pravopisa pa sve do naeg vremena, naunici, pisci, kulturni radnici i politiari uporno se opredeljuju i izjanjavaju za Vuka i njegova, shvatanja o jeziku i pravopisu, ili ustaju protiv njih. To konfrontiranje, koje ne prestaje vie od sto godina, oznaava stalno ivi interes za pitanja jezika i kulture, a istovremeno otkriva veoma razliita, esto i sasvim suprotna stanovita koja imaju optekulturne ali i klasnodrutvene izvore, danas manje uoljive i manje vane nego ranije. Razlozi prihvatanja ili odbijanja vukovskog, narodskog, u osnovi seljakog jezika razliiti su u raznim vremenskim razdobljima: u prvim decenijama XIX veka to je deo borbe za stvaranje nacije i slobodne srpske drave; u vreme Nedievo, a pogotovu Skerlievo, poeci evropeizacije i intenzivnije urbanizacije Srbije pokrenuli su proces graanske emancipacije i u ovoj sferi; u nae vreme, akumulirana duhovna i kulturna iskustva kao i neophodnost dostizanja evropskog pa i svetskog nivoa, zahtevaju bogatiji, razueniji, elastiniji jezik, sposoban da izraava sloenu sveukupnost ivota i sveta a ne samo njegovu ivopisnost, nijanse i prelaze a ne samo opte celine, unutranji vid stvari a ne samo njihovu vanjsku sliku, viu i suptilniju organizaciju misli i apstrakcije a ne samo njihov elementarni Tako je spor oko jezika oivljavao uvek u prekretnim vremenima, kad se neto bitno menjalo u naem drutvenom ivotu.

Jedna sumarna rekapitulacija ovih borbi, prenja, suprotstavljanja, esto surovih, gotovo uvek otrih, nije naodmet ni danas, kad pitanje jezika naeg vremena postaje veoma aktuelno.

II

Kad govorimo o naem narodnom jeziku, gotovo uvek polazimo od netane injenice, od mita, da je pravopisnu i jeziku reformu zapoeo i prvi formulisao Vuk. Uinili su to, meutim, drugi pre njega, sa manje ili vie doslednosti i odlunosti, jer Vuk nije pao s neba, ve je doao posle mnogih (bez obzira to je njihov uspeh bio delimian ili nikakav), preuzevi ideju koja je postojala, i davi joj nesluen zamah i drutveno-politiki znaaj, pretvorio je u odreujuu misao i realnu snagu epohe, u zavisnosti od intenziteta kojim je rasla snaga i istorijska uloga naroda. Kad ovo kaemo, nimalo ne umanjujemo istinski revolucionarni znaaj Vukova dela, nego ga svodimo u realne okvire, oslobaajui ga elemenata uda. To delo je toliko veliko, da Vuku ostaje neokrnjeno nae divljenje, i kad njegovim prethodnicima priznamo njihov udeo.

Po onome to danas znamo, pre Dositeja, Solaria, Stojkovia i drugih, narodnim srpskim jezikom vanredno lepim i istim, poeo je da pie jo Gavril Stefanovi Venclovi, u prvim decenijama XVIII veka, sto godina pre Vuka. "Prosto vam ovo govorimo vaim srbskim jezikom, a ne po knjiki skriveno", pie Venclovi,[1] objanjavajui to veoma zanimljivim mobilizatorskim razlogom: "Ako nepoznat glas truba daje, ko e se na boj pripraviti?" (Taj izuzetno daroviti pesnik, koji je delio zlo i dobro sa svojom seljakom pastvom doseljenom iz stare domovine u junu Ugarsku, smelo i otvoreno je izraavao svoja demokratska shvatanja: "Tko te hrani? Ne ora li i kopa? Da ih nije, kako bi ti, gospodiiu, ivio? Ko koga hrani ono mu je i gospodar". To je prvi, sasvim rani glas o seljatvu kao drutvenoj i politikoj snazi, koji e u Vukovom politikom manifestu Via klasa naroda naega zazvuati pretee.) Venclovi je izvrio i pravopisnu reformu, pisao je "uproenim pravopisom". On je "od est znakova, koliko e kasnije Vuk uneti u svoju novu azbuku, upotrebljavao ve tri: d, i [2] (samo je zamenjivao i ), a lj i nj, je pisao bez tankog jer, zamenivi ga apostrofom (l', n'). Ta rana anticipacija Vukove reforme, kao oevidan znak makar i poetaka jaih kretanja narodnih masa, potisnuta je polovinom XVIII veka ruskoslavenskim jezikom i starom fonetskom ortografijom, da bi se jae naglasila veza sa pravoslavnom Rusijom, kao ustuk pokuajima unijaenja i denacionalizacije.

Poetkom XIX veka Sava Mrkalj (da pomenemo samo jo njega), ovek darovit koliko i nesrean, ini prvi znaajniji i potpuniji pokuaj u smislu demokratizacije jezika i pravopisa.

O Savi Mrkalju ne znamo mnogo. Neto podataka dao je o njemu ore Rajkovi u Javoru 1877, Ljubo Stojanovi (ivot i rad Vuka St. Karadia), Mladen Leskovac (Prilozi i graa, 1950) i dr. Znamo da je studirao na petanskom univerzitetu i da se druio sa Lukom Milovanovim, prijateljem i saradnikom Vukovim, sa Dimitrijem Davidoviem, Fruiem i Vukom. (Vuk se tada leio u Peti.) 1810. tampao je svoju uvenu knjiicu pod naslovom koji odmah otkriva njegov stav: Salo debeloga jera libo Azbukoprotres u Budimu Gradu, 1810, u kojoj se zalae za fonetski pravopis i za princip: pii kao to govori", a protiv starog korenskog pravopisa i nepotrebnih pismena, tankog i debelog jer (, ), ime se grdno zamerio crkvenim vlastima, ak i vie nego zahtevom da prostonarodni jezik postane knjievni. Kao crkveni blagodejanac ubrzo je povuen u manastir, i tada poinje njegov krini put. Moemo samo da pretpostavimo kakav je, u manastiru Gomirju, bio ivot monaha Julijana, optuenog za pobunu i neprijateljstvo prema crkvi. Mitropolit je tada bio svemoni Stevan Stratimirovi, kulpinski plemi i dvorski savetnik, uporni potovalac slavenosrpskog jezika i etimolokog pravopisa, i on je Salo debeloga jera primio kao otvorenu diverziju, pa je od petanske cenzure zahtevao da se "vie nipoto ne smeju tampati spisi slini Mrkaljevom". ta se sve deavalo sa osetljivim Mrkaljem u samoi manastirskih elija, moemo da zakljuimo iz Mrkaljeve prisilne kapitulacije i njegove potonje tragedije. Kao to o slinim sluajevima pie Nikanor Gruji u svojoj Avtobiografiji, o emu Skerli kae: "ovek dobija vrtoglavicu kada ita istorije tih vizantijskih spletaka i gleda to vrzino kolo od zavada, sumnjienja, tubi, denuncijacija, neumoljivih gonjenja sve dok rtva oi ne sklopi. I kako su tada pojmljive rei Vukova pretee, Save Mrkalja, u kaluerstvu brata Julijana, kojega je ,bratija' gonila i kinjila, muila glau dok nije poludio, one njegove rei, kada nije hteo da ide ni kod prosveenoga Muickoga: ,Ne dam se ni jednom popu iv u ruke'". (Pisci i knjige, V.) Bio je prezren i bojkotovan:

arhimandrit manastira Gomirja i docniji patrijarh Rajai pie da niko od bratije ni sluitelja "ni edinoga slovese" sa Mrkaljem nije hteo da progovori, i zato nije udo to je "imao fiktivnu ideju da ga od svuda goni potajni neprijatelj, neki zao duh" (M. Leskovac).

ivei u manastiru, koji je bio "pozoritem razboja, nasilja i bijenija", poeo je da pada u melanholiju i teka depresivna stanja. 1817. g., pod pritiskom ili ve sasvim bez snage, napisao je Palinodiju kojom se odrekao svoje knjige i svojih ideja, odrekavi se tako slave i prava na vedro seanje iz 1810. godine. U jednoj pesmi iz 1825. g. Mrkalj kae, otkrivajui poneto od svoje velike muke:

Zlo je muno sadanje podneti,Zlo nas bive pee u pameti, Dnevne tuge raaju sne hudne, A sni noni rastue nas budne.

Otputen iz manastira, potucajui se kao privatni uitelj, osetio je svu gorinu usamljenosti i siromatva. Traei utehu, ili elei da umilostivi crkvene oce, pie 1821. jutarnju pobonu molitvu, pa jo 1828. sonet i slovo Lukijanu Muickom, ali je tada ve bio na kraju snage. 1825. poremetio je umom, iako je i docnije imao svetlih trenutaka. Umro je u bekoj ludnici.

Kopitar, koji je ranije sigurno mnogo oekivao od Mrkalja, i koji ga je veoma cenio a posle alio, neprestano je podsticao Vuka da se raspita za njega i njegovu sudbinu. O Mrkalju je pisao: "So klare grammatische Vemunft habe ich in Israel nicht gefunden". A isto tako, da "u Mrkaljevoj knjiici ima vie lingvistike filozofije nego u drugoj debeloj gramatici".

ta sadri ovo "delce" od osamnaest stranica, kako ga sam autor naziva u svojoj posveti Mihailu Koiu, "Kupcu i Gradaninu Petanskom, Nauka ljubitelju, Poitatelju i Blagodetelju knjinika", verovatno svome meceni? Knjiga je malo poznata: esto je pominjana, ali nije istaknut njen znaaj ni pionirska uloga Mrkaljeva.[3]

U Predgovoru Mrkalj kae da je Dositej izostavljao debelo jer (), i da je pisao narodnim jezikom, zapoinjui novu eru. Dosta panje posvetili su jeziku i Stojkovi, Tekelija, Solari, Doenovi i drugi. Pa ipak, malo ih je koji se usuuju da u pisanju odstupe od stare ortografije. Svako pie kako mu je bezopasnije. Najlake je ostati pri starom nainu, samo, da li je i najbolje?

Najvaniji cilj i naelo jezika jeste njegova najvea mogua razumljivost. Ko ovo naelo ne zaboravlja, on se dri narodnog jezika. Onaj ko za srpski narod govori i pie latinski, ili, to je gotovo isto, takozvanim slavjanskim jezikom, on oevidno gazi prvo i najvanije naelo jezika; on svoje misli ne saoptava kako treba, jer ga malo ljudi razume.

Rei su znaci naih predstava i misli, a pismena su znaci delova rei; rei se odnose na sluh a pismena na vid. Prirodno je, dakle, da je u jeziku potrebno samo onoliko pismena koliko ima glasova. Ako ih je manje, neemo znati zapisati svaku re; ako ih je vie, nepotrebna su, a mogu biti i tetna. "Na to e jednom prostom glasu dva ili tri znaka?"

Analizirajui azbuku i diferencirajui slova prema prirodi glasova (to je, ini mi se, prvi pristup fonetici kod nas uopte), i navodei niz primera (klasino obrazovan, znalac mnogih jezika, Mrkalj je veoma dobro upuen u nauku o jeziku), autor kae da "imamo toliko zagonetnih slova", da vie ne znamo ni itati slavjanske odnosno crkvene knjige. Sloenih pismena, kao to je nemako sch, mi imamo na alost vie nego i kod jednog "inojezinog naroda". Gotovo sva naa pismena mogu omekati ili primiti meki glas, a ta je to drugo nego, pored nae azbuke, povean broj novih sloenih pismena? "Ovo svojstvo naega jezika uinilo je da je sveti irilo pao na debelo jer (). Videi, naime, da su pismena, koja je za nas ve bio izmislio, podlona tako velikoj promeni, da bi predupredio svako zameateljstvo, dodao je jedan znak (pomenuto ), koji bi nas opominjao da onde gde on stoji, ne moe biti nikakva omekavanja. Sveca mi, izlina predostronost. Bolje bi sveti irilo uinio da nas je, umesto mnogih drugih, nepotrebnih slova, nauio svima koja tako nastaju. Tad mu ne bi bilo potrebno da razbija glavu ni sa tanko jer" (za koji kae da je "peti toak u kolima").

Sasvim je neobina ova sloboda s kojom ovaj mladi crkveni pitomac govori ne samo o "crkvenim" pismenima ve i o svetom irilu, prigovarajui i njemu, a jo vie - naravno -savremenicima, zbog komplikovane ortografije i nepotrebnih slova, to stvara samo nesporazume. Ali, "ko nam brani da ih izmenimo?" - kae slobodoumni Mrkalj, ne znajui ili ne hajui u to vreme za one koji su i jo kako branili ma kakvu izmenu.

elei da pojednostavi azbuku, Mrkalj predlae da se ostave slova: a, b, v, g, d, e, , z, i, i (kao j), k, l, m, n, o, p, r, s, t, u, f, x ("za x seljani Serblji ne znadu: no malo uljudniji gotovo svagda ga izgovaraju i ja ga zato upotrebljavam"), c, , , (erva) ve postoji, a d, l i n "trebalo bi nam pismena...pod kakvim nibud oblikom izrezati, pak tankom jeru onda kazati put za debelim". Azbuka treba da ima 29 slova i sva da budu "jedinozvuna", i tada e biti savrena.

I eto, uglavnom, ceo sistem nae azbuke i fonetskog pravopisa je tu, u osamnaest stranica tog znaajnog, prilino zaboravljenog dela. Trebalo je da se uzme jota (koju je Mrkalj naznaio), da Muicki oivi staro Venclovievo , da Vuk spoji l i (lj), n i (nj) i doda d (za strane rei), i veliki posao je zavren: jednostavna azbuka, za narod, moe da zameni staru, crkveno-patricijsku. Zar onda Mrkalj nije stvarni tvorac nae pojednostavljene azbuke i fonetskog pravopisa? (Mrkalj to objavljuje kao manifest: "Od danas na pravopis podvrgava se pod naelo: Pii kako to govori".)

Na kraju, Mrkalj je obeao "toliko nudnu jezika Srbskog soiniti Pismenicu, o em u Jezikoprotresu, buduoj knjiici mojoj, svojemjestno imade biti slovo". Na alost, pismenicu, gramatiku, nije uspeo da napie.

Tako je Vuk nasledio manje-vie dovren sistem ortografije, koji je odmah prihvatio. I umesto Mrkalja, izolovanog i onemoguenog, napisao prvu pismenicu srpskog jezika.

Nita ne oduzimamo od zasluga Vukovih pominjui Mrkalja, koji je postavio temelj Vukovu delu. Vuk nastavlja i dograuje, ogromno irei svoju zamisao, ali je od Mrkalja prihvatio osnovne principe, koji su odgovarali njegovim shvatanjima i duhu vremena: demokratski princip razumljivosti jezika, zahtev da pisci usvoje narodni jezik i fonetski pravopis, po naelu da svaki glas ima svoj znak. Napokon, nije mala zasluga Mrkaljeva to je beskompromisno udario na svetinju, starinski etimoloki pravopis, pominjui predrasude, nerazumnost i strah kao osnovne prepreke da se taj anahronizam odbaci.

Politiko-drutvena osnova Mrkaljeva stava u osnovi je ista kao i Vukova. Obojica su nosioci demokratskih, narodskih, antikonzervativnih shvatanja, naa vlastita rezonanca romantiarskog evropskog narodnjatva i neposredan izraz oslobodilakih pokreta kod nas, a naroito srpskog ustanka. Ali izmeu Mrkalja i Vuka postoje i velike razlike: Mrkalj je renegat crkve, branioca svih konzervativnih shvatanja, Vuk je njen prirodni neprijatelj; Mrkalj je poreklom iz graniarske porodice i sredine, Vuk iz ustanike seljake Srbije; Mrkalj je preuzeo, prihvatio misao o suverenitetu naroda, Vuk je tu misao nosio u sebi, disao njome; Mrkalj je intelektualac-naunik, Vuk naunik-organizator i borac; Mrkalj je labilan i prepreke ga zaustavljaju, Vuk je kavgadija i tekoe ga podstiu na vee napore. Mrkalja su stare drutvene snage skrile, Vuk je nastavio da deluje, slobodan fiziki i duhovno.

III

Sluaj, koji stvara velike ljude, doveo je Vuka na jedno od najvidnijih mesta nae istorije. Kad ve, zbog bolesne noge i tule, nije postao etovoa ni poginuo u borbi s Turcima, kad se zbog poodmaklih godina nije mogao upisati u gimnaziju u Karlovcima, doao je 1813. godine u carstvujui grad Be, jednu od glavnih evropskih metropola. Sluaj ga je uvao za vanije zadatke. Sve ono posle prelaska u Be nije sluajno.

Njegov dolazak u Be do sada nije potpuno ni zadovoljavajue objanjen. Zato ba u Be, u iu, u jedan od najznaajnijih tadanjih evropskih centara? Samo zato da naui nemaki jezik? Ima u tome neeg udnog, avanturistikog, nepatrijarhalno smelog, osvajakog. I ta je trebalo da radi u Beu? Po vlastitom priznanju, nameravao je da ivi od knjievnog rada! Ta samouverenost zaprepauje i imponuje. Jer, poi u svet s takvom namerom, tek elementarno pismen, bez ikakvih poznanstava u tuem velikom gradu, znai imati ogromno samopouzdanje, koje je moda proizalo i iz ustanikog iskustva da volja i htenje mogu mnogo, ak i kad to izgleda iluzorno, sve dok se ne pokua. Taj ustaniki duh, iskustvo i samosvest postali su sutina Vukove prirode, osnova njegova miljenja i odnosa prema ljudima, kao i odredite njegova krajnjeg cilja.

Moda je jo 1810. u Peti, kuda je iao zbog leenja, druei se s Mrkaljem i ostalim mladim ljudima sa visokih kola, video da mnogo bolje od njih zna narodni jezik, koji oni preporuuju knjievnicima kao knjievni. Moda ga je i neko od njih, uverivi se u njegovu izuzetnu bistrinu i u istotu njegovog izvornog jezika, nagovorio da napie neto o srpskom ustanku, o kome im je sigurno priao, a moda je i Vuk sam doao na tu misao, elei da s tim dogaajem, toliko vanim za srpski narod, upozna i Evropu.

Kopitar, duhovni stvaralac Vukov i njegov mentor, kao redaktor slovenske rubrike u Wiener allgemeine Zeitung-u pozvao je Vuka "k recenziranju slovenskih knjiga", im je proitao njegov lanak o ustanku. Na osnovu ega je usledio taj neoekivani poziv i to poverenje, kao u prii? Vuk nema nikakva iskustva u tom poslu, i jedva da ita zna osim srpskog jezika. E pa, upravo zbog jezika. Vuk je bio ovek kakvog je Kopitar ekao, kad se Mrkalj izgubio.

Taj udesno razboriti Kopitar, koji je, iz svojih razloga, preokrenuo istoriju srpske kulture, mogao je dati sigurnosti i samome Vuku, koji je uvideo koliko je jezik, prostonarodni jezik, znaajan uvaenom nauniku, i to ba onaj jezik kojim on govori, kojim govore seljaci u njegovu Triu. Ako je ikad imao kompleks nie vrednosti, a docnije znamo da nije, Kopitar ga je oslobodio na prvom koraku.

Februara 1814. Vuk alje recenziju o jeziku u Novine serbske (Novine serbske iz carstvujueg grada Vienne, s dozvoleniem Ego Kes. Kr. Veliestva) koje su izlazile ve est meseci. Recenzija nije objavljena. (tampana je prvi put u knjizi Kritike i polemike Vuka St. Karadia, izd. Matice srpske, Novi Sad, i S. k. zadruge, Beograd, 1960.)

Recenzija je zanimljiva iz mnogih razloga. Polazei od Azbukoprotresa Mrkaljeva, Vuk se zalae da narodni jezik postane knjievni ("oni koji piu moraju paziti na jezik prostoga naroda"), ali je u svemu ostalom nesiguran. Ni sam nije izbegao uticaju stila i jezika tadanjih pisaca (i, posredno, nemakog i slavjanskog jezika: red rei, mnoge parenteze, zatim starinski pa i nepravilni oblici: Serblji, uglaavaju i sl.). Neobina je i koncilijantnost Vukova, nevukovska bidermajerska finoa.

Serbske novine su, kae Vuk, "ot velike polze srpskom kao i proim narodima, a ako se komu ot Serbalja ove novine ne dopadaju, to su sledujui uzroci:

1. to se Serblji nijesu svojim novinama privikli!

2. til je svakih novina obino suv i opor, a osobito sad u vreme vojne, kad se gotovo cele novine iz datuma i iz imena sopstvenih [linih] sastoje.

3. to gospoda urednici serpskih novina gdikoje nove rei upotrebljavaju".

to se tie srpskoga jezika, "u tome g. serpskih novina urednici zasluuju est". No budui da "nijedna stvar od oveka soverena izii ne moe", recenzent je primetio neke pogreke, "osobito u pravopisu".

"Serblji budui da jot nikakve gramatike svoga jezika nemaju, zato oni koji piu moraju paziti na govor prostoga naroda, i ne odstupajui ot onoga treba svoj jezik da uglaavaju i da popravljaju."

Slae se s upotrebom novih rei, jer novine itaju ljudi koji razumeju "uglaeniji jezik". Zanimljiva je distinkcija koju ini izmeu uloge knjiga i novina, i o "uglaavanju" jezika: "A tomu je najbolje mesto u novinama, jerbo mnoge druge knjige moraju spisatelji serpski tako prosto pisati da ih svaki, i najprostiji seljak koji itati zna, razumeti moe. A u novinama to nije nuno; jerbo svaki koji ita novine, on razumeva malo i uglaeniji jezik".

Ali kad ukazuje na greke, Vuk-poletarac nema jo ni hrabrosti ni znanja da se sasvim odvoji od jezika i stila kritikovanih tekstova. Vuk je protiv tuih rei: juri, kapija, spijon, bajoneta, kompanija, regimenta rosijskih boraca itd. I ta predlae umesto toga? Umesto juri predlae rusku re pristup ili napadenije, umesto regimenta rosijskih boraca opet ruski naziv: jegerski polk! Dalje, umesto kapija -vrata, spijon -uvoda (jo ne upotrebljava h), bajoneta -bodilo, kompanija -druina (hajduki renik!). A reenicu: "Vojska je obsadna prajzska to pred tverdinicom Erfurtom stojae k Rajni otila, a mesto nje eju na obsadu tverdinice Saksonci dojti", ispravlja ovako ("To bi Serbin kazao"): "Vojska je prajzska to pred tverdinicom Erfurtom stojae (ili to je stajala) k Rajni otila, a na mesto edu na obsadu tverdinjice Saksonci doi". (Mesto edu moe i e: "Bolje je tako nego eju "!)

Izgleda neverovatno da je to Vukova ispravka! Uporeenjima uzetih iz seljakog ivota upozorava na potrebu da se uva istota jezika (slovenske rei treba posrbljavati "da ne stoje kao junad izmeu ovaca"), ali ostavlja blagostojanje (umesto "blagostojanje narodne" treba "blagostojanje narodnje").

Za tekst iz novina "Vestnik juno-tirolski soderava pozivanje kralemestnika talijanskog, koje je on gradanom veroneskim izdao", kae: "Ovo je dosta dobro, ali ja mislim da bi lepe bilo kao to bi prosti Serbljin kazao: U vestniku stoji pozivanije kralemestnika talijanskoga, koje je on gradanima (ili graanima) veroneskim izdao"! Ni Vukova redakcija nije u to vreme daleko od slavjanskog jezika. "O mirni umislenija njini" -"Moe za nevolju i tako podnijeti", ali je lepe i obinije: "o mirnim umislenijama njihovim". (Oevidno je da se Vuk naao u udu s reima kojih u narodnom jeziku nema, a jedva da se usuuje da ita prigovori tuem reeninom sklopu ovih novinskih izvetaja, tako da njegov zahtev za prihvatanje narodnog jezika ostaje u poetku samo apstraktan princip.) -"I pritjaeteli i polnomonici svobodno putovati mogu"; ovde samo svobodno nije dobro, ostalo jest! -Nije: "po berdam", nego "po berdima". -Umesto lepe rei dveri ("to je re slavenska") Vuk trai obinu, siromanu re vrata, negirajui nijanse i razlike: "to je god turska kapija, to su slavenske dveri, a to su slavenske dveri, to su serpska vrata". (Docnije, naroito u prevodu Novog zaveta, potpuno je odustao od ovog uskog puritanizma.)

Sve je to nesigurnost, sitno popravljanje, delimino oslanjanje na empiriju ("Serblji kau"), nedoslednost (zamera za bolestnici a prihvata vestnik, jer te rei u narodu nema), ali je karakteristino da mu je za sve glavni sudija i svedok narod, ili Serblji, ili ak ljudi ("kao to govore ljudi"), to je za Vuka isto (kao i za Venclovia).

Govorei "sverhu pismena serpskih" Vuk se poziva na Savu Mrkalja i njegovo delo Salo debeloga jera, ponavljajui Mrkaljev zahtev da se debelo jer i jeri izbace: "Budue da su ve mnogi oitali reenje debelom jeru () i dokazali su da je ono peti toak u kolima, a kad je debelo jer peti toak, to je i jeri () deveti u plugu; ono je u serpskomu jeziku toliko nuno i potrebno koliko i . Zato sad smesta [Mrkalj kae: od danas...] mogu g. urednici ta dva pismena slobodno izbaciti, a i neka im zasad jot slui po starom kao i dosad; neka slui da umekava pismena d, t, l, n, kao i dosad; pak

onda itateljima nee biti nuno nijednu re pogaati, nego e svaki moi itati kao da je sam napisao. To tako neka bude za vreme dok nee li otkud i kakva gramatika serpska izii. Istina je da bi najbolje i najlake bilo obrnuti po Salu debeloga jera (koje e najposle biti ako Serblji budu radi svoj jezik istiti, uglaavati i u soverenstvo dovoditi), ali to od g. urednika ne moe se zahtevati da oni sa novinama ponu (jerbo su oni prinudeni mnogima ugaati)".

Ovim dunim citatom eleo sam da pokaem kako Vuk govori s potovanjem o Mrkalju, zasnivajui sva svoja miljenja na njegovom delu i na njegovim idejama. Mrkalj mu je glavno ishodite i vrhovni autoritet. ak i za budunost ("koje e najposle biti") predvia pobedu upravo Mrkaljeve koncepcije o jeziku i pravopisu, i, prihvatajui je u potpunosti, namerava i sam da je sledi (tada je ve pisao svoju Pismenicu), iako je znao za sudbinu Mrkaljevu i za mone protivnike kojih su se g. urednici bojali i kojima su prinudeni ugaati.

Uskoro, zaista uskoro, Vuk se osamostaljuje, izrasta, njegovo skromno poetno znanje postaje neoekivano iroko a njegova hrabrost izazovna. Te iste 1814. godine on pie recenziju na Usamljenog junou, otpoinjui svoj ruilaki i graditeljski pohod. Ali u svome ogromnom delu on je, od samih poetaka do pobedonosnog zavretka, isticao dva osnovna principa svoje reforme, fonetski pravopis i narodni jezik. A njih je preuzeo od Mrkalja.

IV

Vuk se prihvatio zadatka, koji je Mrkalj formulisao kao neophodnost vremena, i pretvarajui - pod Kopitarevim uticajem - nesvesno znanje jezika u svesno, stvorio novu epohu u razvitku srpske nacionalne kulture, uvodei je u savremeno doba i u savremeni svet.

"Gramatiki genije", kako je rekao Kopitar, dalekovid, inteligentan, sistematian, uporan do tvrdoglavosti, dinamian i borben, Vuk nije gradio kabinetske teorije, nego se klao i guao za svoju narodnu i narodsku misao, pretvarajui je u delo. Nameui narodni jezik kao knjievni, morao je da dezavuie i rui slavjanski jezik crkve i patricijata u junoj Ugarskoj, kao smetnju razvijanju nacionalne kulture, kao smetnju formiranju nacije.

Osnovna drutvena pozicija Vukova bila je seljako-demokratska. I to je razumljivo, i zbog Vuka, i zbog vremena u kome su seljake mase, naroito u Srbiji, bile nosilac oslobodilakih tenji, od okupatora u prvom redu, ali i od svake eksploatacije. Razumljivo je takoe to je narod, uspean i delotvoran u svojoj pobuni (mada docnije izneveren), osvojio pravo na priznanje svega to je njegov izraz, svojstvo i duhovno stvaralatvo (jezik, moralne i etike osobine, usmena knjievnost). Naroito je vaan jezik kao sredstvo komunikacije u sazrelim uslovima za stvaranje nacije, jedinstvene privrede i ireg trita. Tako se na drutvenom, politikom i ekonomskom frontu konfrontiraju suprotnosti izmeu dotadanjih vlastodraca i onih koji ele da preuzmu vlast. Kako je to stvarno izvlaivanje, klasna i politika borba u najotrijem vidu, sukobi su veoma teki i sva su sredstva dobra kad treba da se onemogui klasni neprijatelj.

Svoju klasnu poziciju Vuk je otvoreno i britko formulisao 1836. godine u lanku "Via klasa naroda naega" (objavljen u Koveiu 1847 g. i ponovo u knjizi Vuk Stefanovi Karadi - Kritike i polemike, izd. Matice srpske Novi Sad i SKZ Beograd, 1960).

"Jezgra ovoga naroda gotovo su sve sami seljaci i teaci", kae Vuk, mislei na sve jugoslovenske krajeve. U Dubrovniku su, za vremena republike, vlastela upravljala zemljom i narodom, pa su se "pravima i gospodstvom vrlo razlikovali od svega njima podrunoga naroda", ali su se i puani ("kao die Brger") razlikovali od seljaka i teaka. "I dananji Hrvati (u varmei zagrepskoj, varadinskoj i krievakoj) imaju svoju gospodu, koja se od naroda prostoga, a i od varoana koji nijesu plemii, vrlo razlikuje." "Ali u onijeh koji su grkoga zakona, i koji se upravo Srbi zovu, jezgra je samo seljak i teak." "U Crnoj Gori niti ima grada ni varoi, i zato se ne moe ni misliti da ima kakijeh drugijeh ljudi osim seljaka i teaka." U Bosni i Hercegovini slino je kao u Crnoj Gori. "Ono malo varoana i graana sjede meu Turcima, drukije se od naroda nose i ive, i snjima se ne mijeaju ni u kakijem narodnijem poslovima: zato se meu narod gotovo i ne broje." U Srbiji je "do naega vremena" bilo slino kao u Bosni i Hercegovini. Sad se varoi poinju naseljavati i "varoani kao narod umnoavati", ali su seljaci u zemlji najpreteniji i najvaniji, "jedno zato to su oni najvie dananju slobodu zemlji pridobili", a drugo, to ih je najvie i to najvie plaaju, "i u svakom dogaaju najvie uiniti mogu". I samo u austrijskom carstvu, a naroito u Maarskoj, "Srbi imaju viu klasu ili svoju gospodu, koja se razlikuje ne samo od seljaka i od teaka nego i izmeu sebe". Najvea gospoda su vladike, a zatim spahije i plemii, "koji su po zakonima madarskima od ostaloga naroda daleko, tono se u nas rekne, kao nebo od zemlje". Meu graanima "purgeri" se razlikuju ne samo od seljaka i teaka nego i od ostalih varoana. Izmeu plemia i purgera su doktori, advokati, svetenici, uitelji i notaroi.

Via klasa trebalo bi da je od naroda uenija, mudrija, uljudnija, skladnija i rodoljubivija, "ali u nae je vie klase to sve naopako". Istina, mnoga gospoda su uila neke nauke koje prosti ne zna, ali od toga je njihovom razumu i srcu bilo vie tete nego koristi. U svemu ostalom oni su se pored Nemaca i Maara otuili od svoga naroda i njegovih obiaja; "pored tuijeh jezika na kojima nauke sluaju, kojima poslove slubene rade i u drutvima se razgovaraju, zaboravili su srpski i misliti, i njihov narodni jezik, kojega silu i sladost i bogatstvo oni ve i ne poznaju, ini im se prost i siromaan, zato su ga iskvarili i jednako ga kvare. to su pak oni koji velikijeh kola i nauka nijesu

uili, s gospodom zajedno pali u ovakve grijehe protiv naroda svojega, uzrok e biti to su se poveli ka gospodi, razum svoj kao davi gospodi pod zakup, vie gledaju ko ta radi i govori nego ta i kako radi i govori". Naim oficirima na granici lake se moe oprostiti "to su za narod svoj slabo marili, jer su oni carske sluge, koje su danas ovde a sjutra bogzna gdje, a uz to jo opaali su da im kato smeta napretku to su Srbi; zato su gdjekoji viui na svoju podrunu brau gledali da se udvore Nijemcima, te je toga radi bivalo da su ljudi nai u mjestu svome voljeli oficira makar od kog drugog naroda nego Srbina". Istiui razlike u privilegijama, moi i bogatstvu, Vuk kae da su "u svemu najdalje od naroda oni koji su bogatiji a najblie, majstori i manji trgovci". udno je, meutim, da ak i oni od gospode koji su voleli narod i eleli mu dobro, nisu znali "kako e, nego su radili protiv svoje elje i namjerenja". Zato se umotvorinama naega naroda cela uena Evropa divi i udi, "i njih radi narod na slavi i hvali", a umotvorine naih uenih ljudi su takve da im se svako mora smejati "i aliti narod to prema sebi nema uenijeh ljudi. Pa jo pored svega ovoga via klasa misli i govori da je ona prema evropskijem narodima upravo kao to treba, a narod prosti da je zaostao i da ne valja i da ga je ona bogzna kakvom mudrou nadvisila! Tako npr. Lukijan Muicki u Glasu narodolbca godine 1819. kae:

Svjet hvali vu klassu naeg' roda,Al' na prostu baca sram.

Na ovo sam mu ja jo onda pisao: Ovo je po naoj misli upravo naopako reeno...Prosta klasa naroda naega (tj. ona klasa koja u dananje vrijeme narod sastavlja) ne ustupa ni jednome od 5 ili 6 sebi oblinjijeh naroda ni u razumu ni u potenju, niti i u kakvoj drugoj dobrodjetelji; a va klassa onakova je kao to se othranjuje i u kakvom stanju ivi. Ako prostoj ne ini sramote, asti suvie ne ini nigdje".

Ovaj odluni obraun s klasnim protivnikom osvetljava Vukove osnovne pozicije, njegovo suprotstavljanje svemu to je ta via klasa inila i stvarala, jer je tue po duhu, njegovo nepoverenje prema preanima iz carevine, njegove neshvaene reakcije (odbojnost prema Dositeju npr., to je sigurno odbojnost prema gradanskoj kulturi a ne lina netrpeljivost, zavist ni uskogrudost).

Da li ipak Vuk nije bio suvie pristrasan u oceni i osudi vie klase, da nije preterao u otrini? ini se da nije. Tanost i istinitost njegova suda potvruju mnogi spisi i dokumenti. Pomenuemo samo dva: Avtobiografiju Nikanora Grujia, episkopa pakrakog, pisanu u dubokoj starosti Grujievoj, 1885/6. g. (objavljenu u Bogoslovskom glasniku 1904/5, a u posebnoj knjizi 1907, u Sr. Karlovcima); i Opisanije ivota Save Tekelije, izd. "Prosveta", Beograd, 1966. Oba ova pisca pripadaju vioj klasi, i njihovo svedoenje moemo primiti s punom verom.

"Vatreni Srb-Milutin", pie arhimandrit Ilarion Zeremski u predgovoru Grujieve Avtobiografije, "protosinel Nikanor Gruji-Srbenda Gruja", koji pie besede, latinske soterione, maarske ode uglednim ljudima (komorniku kraljevskom Ignaciju Tomaiu, Ignaciju baronu Segeiju prilikom intalacije za velikog upana baranjskog), alosne pesme (na smrt mitropolita Stevana pl. Stratimirovia) i dr., daje izvandredno ilustrativne podatke o jednom delu vie klase, o viem svetenstvu i izvitoperenostima u njemu, o intrigama, beskrupuloznosti, korupciji u vrhovima, tako da ostaje tajna (kao to je primetio i Skerli) kako i zato je ovu autobiografiju tampao Bogoslovski glasnik, mada su neka mesta izostavljena, kako nas obavetava Zeremski. Evo kakav je, po Grujiu, sastav crkvenog kongresa u Karlovcima 1837. godine (da navedem samo neke podatke): sedam episkopa (Stankovi, administrator mitropolijski, Manojlovi temivarski, Hranislav pakraki, Rajai vraki, Rac aradski, ivkovi budimski), osam arhimandrita, a od "gradanskog reda" ernojevi (grof Petar, veliki upan temivarski i kraljevski poverenik) i dr., od militaraca general Majna (Feldmarschall-Lieutenant), obertar (pukovnik) ui i dr.

To je stvarno via klasa, izdvojena, povlaena, sa feudalnim titulama i privilegijama. Patrijarh je, pria Gruji, primao sidoksije i konvencije, a dobijao je i veliko vlastelinsko dobro Dalj na uivanje. Koliko je Dalj bio unosan, tvrdi i sam Gruji, koji je jedno vreme, do izbora mitropolita Stankovia, upravljao vlastelinstvom, navodei da je za godinu i deset meseci sakupio 107000 forinti istog prihoda. Iz patrijarijskih fondova davao je novac na kredit uz 6% kamata, pa je interes podignut na zelenakih 7%. I episkopi, uz ogromnu platu, primaju dodatak za administraciju. Prihodi su im

neverovatno visoki. Episkop Platon "kupi za 40.000 kuu Servickovu i pokloni je gimnaziji novosadskoj, da bi se popularisao i tako poveao svoje anse pred izbor patrijarha". Bilo je i drugih prihoda: obiaj je bio "da se daju po preporuka podmieni osoba arhimandritski krstovi prostim igumanima". A o kupovini zvanja: "Kad se vratim iz Karlovca s pogreba Stankovia (Stankovi je bio mitropolit od 1837- 1842, M. S.) u Kuvedin, Iguman moj dozove me u svoju eliju, pa mi rekne nasamo: Sinko, moram da ti ispovijedim tajnu moju: ja sam dao pred Popoviem ovoj i ovoj osobi tri hiljade forinti srebra, a ona mi je obeala da e izraditi za te tri hiljade kod Stankovia (mitropolita, M. S.) da me proizvede za Arhimandrita kuvedinskog. Stankovi je umro, nije pravo da propanu moje tri hiljade, nego idi odmah k Popoviu, on je sad u Neradinu i iti da mi se odmah vrate moji novci. Ja naem Popovia u Neradinu i kaem mu zato me je poslao aa k njemu; a on mi odgovori: zar aa ne zna da je on poklonio te tri hiljade i da nema o njima ni kvite ni obligacije, pa kako bi ih mogao iskati natrag. Kaite mu neka metne krst na nji, kad ga nije mogao metnuti na prsa, kao to rade i drugi igumani koji su proli tako isto, kao i aa, pa se onda poe smijati". I igumani su dobro prolazili (jer su manastiri bili velika feudalna dobra), pa su se otimali za unosnije poloaje i bolja imanja. "Kad mi je pokazao Ivakovi prihode i izvore prihoda kruedolskih, ja mu kaem: mene je dakle patrijarh kaznio, kad me je premestio iz boljeg manastira u gori", pie Srbenda Gruja otvoreno.

Sve te privilegije, u krilu jedne feudalne drave, "pod krunom ugarskom", plaane su, s jedne strane, strahom prema viima od sebe, a s druge strane podanikom odanou prema carskoj kui, to je u tom svetu bilo sasvim obino, uz patetine izjave o srpskom rodoljublju. Na Blagovesti 1846, kae Gruji, naredi mitropolit Rajai svim episkopima da se odri "sveano blagodarenije za cara Ferdinanda koga je Bog umilostivio da pogleda milostivim okom i na nau crkvu, a meni pie privatno da napravim za tu blagovetensku svetkovinu jednu Eklogu, koja e se predstavljati na Blagovesti u Karlovcima". Gruji opisuje mnoge takve manifestacije istinske pokornosti, a meu njima jednu upravo grotesknu. 1852. g. Temivarci pozovu patrijarha da u njihovu mestu pozdravi cara Franju Josipa, koji je te godine putovao po Vojvodini. "Polazei u Temivar povede opet mene sa sobom i tu je pozdravio cara nemaki, kad je car pohodio nau srpsku crkvu." Prilikom careve posete Novom Sadu, Varadinu, Karlovcima, Titelu i Zemunu, patrijarh i episkopi izbezumljeno tre da bi ga pozdravili u svim tim mestima: "Kad je stigao car na parobrodu u Novi Sad, tu ga je doekao i patrijarh s nama na obali dunavskoj, i kada ga je pozdravio novosadski naelnik Jari, onda je seo car na Platonove koije (episkopa Platona Atanackovia, M. S.) i odvezao se u Novi Sad. Patrijarh uzme arhimandrita Stojkovia u svoj batar, i odveze se za carem, kad je najpre nama zapovedio da idemo natrag u Varadin i da onde ekamo cara. Dok smo mi ekali u Varadinu, dotle su pozdravljali u N. Sadu patrijarha sa: iveo! onako isto oduevljeno kao i cara. Posle po sata vrati se patrijarh bez Njegova Velianstva u Varadin i naredi da idemo bre u Karlovce, gde e da primi car podaniko poklonstvo od nas". Patrijarh opet uri u Zemun, "da doeka i onde svog velikodunog cara". A po predlogu Nikanora Grujia, na slavoluku u Karlovcima, s ulazne strane pisalo je: "Ljubav te eka", a sa izlazne: "Ljubav te prati". Meutim, patrijarh je stigao da svrati i na sala Isidora Nikolia, "koji je kupio patrijarh od Isidora za svog sinovca majora andora Rajaia".

Zaista, Vuk je imao pravo govorei da se via klasa odvojila od naroda (srpski patrijarh kupuje sala za svog sinovca andora, majora u austrijskoj vojsci!) i brinula se samo da odri postojee stanje i da sauva svoje feudalne privilegije, ne inei mnogo asti narodu.

I ideje tih ljudi su maglovite, bez korena u ivotu. Delegaciji koja je ila na slovenski kongres u Prag, patrijarh nareuje da preporui "od njegove strane afariku, Palackom, Hanki i drugim matadorima slovenskim neka nastoje od svoje strane, da se izbore ovom prilikom i proglase staroslavenski jezik za jezik opte slavenske knjievnosti". A Gruji je pozdravio kongres rekavi da Vojvodina srpska eli "da u ovom Zlatnom Pragu korai preko slavenskog praga u zlatnu budunost slavensku". Zaista, udna zbrka: pod krunom ugarskom, s podanikom poklonstvom caru-dobroinitelju crkve, s feudalnim privilegijama sa staroslavenskim jezikom kao opteslovenskim -u zlatnu budunost slovensku! I svako ko drukije misli, ko predstavlja "duh srpskog ustanka", njihov je neprijatelj. ak i Srb Milutin, Srbenda Gruja, grdi Vuka (mada kae da mu je bio "lini prijatelj") da je "orue u rukama onih duhova, koji rade i na politikom i na crkvenom i na knjievnom polju oko toga, da se ne konsolidira ni u narodnom ivotu naem ono, to njihovim tenjama ne ide u raun".

Drugu ivu ilustraciju tog sveta, samo mirskog, plemikog, daje Opisanije ivota Save Tekelije. Srednji plemi-u Ugarskoj, potomak graniarskog vojnog plemstva, posednik pustara i drugih imanja imao je ovu titulu: "Visokoblagorodni Gospodin Savva od Tjukjuli, gospodin Vizea i Kevermea, zlatne nadpetice kavaljer, carsko-kraljevskog i apostolskog Velianstva sovjetnik, mnogih slavnih maarskih komiteta prisedatelj i svih prava doktor" (Opisanije ivota, predgovor Aleksandar Forikovi). Veoma uen, poznavalac grke i rimske klasike, poliglota, koji je govorio grki, latinski, francuski, nemaki, ruski, maarski, vlaki, ak i turski, ovek koji je igrao vidnu ulogu u drutvenom i politikom ivotu u Ugarskoj, daje u svom opisaniju ivota ne samo izuzetno plastian svoj vlastiti portret tipinog dentrija, zemljoposednika, ve i sliku sredine kojoj je pripadao, drutvenog sloja za koji je bio vezan svakom ilicom svoga bia. Njegova zanimljiva knjiga, koja ga otkriva vie nego to bi on to elio u svojoj bolesnoj sujeti, indiskretno otkriva i celo jedno drutvo, njegovu klasnu psihologiju, moral i preokupacije. Tekelija pedantno nabraja ceo niz sudskih rasprava oko imanja, kua i novca, sa svim i svakim, sa susedima, s roenim bratom, sa sinovcima, i sve ih on grdi, svi su mu oni neprijatelji, jer hoe da ga unite, zbog novca, uvek zbog novca. I nijednog trenutka nee mu biti neugodno da o tome govori, jer je za njega i za njegov svet gubitak ili dobitak sutina ivota. On i u Rusiju putuje, nekoliko puta, radi nasledstva od svojih strieva koji su se kao generali i pukovnici ruske vojske obogatili u toj dalekoj zemlji. Dugo je traio enu prema sebi, dostojnu svoga drutvenog poloaja, i u kasnim godinama se oenio gospoicom plemenitom Bezek, da bi mu rodila sina-naslednika, a ona mu je darovala gonoreju, koju je teko izleio, a ena mu nikad. U sedamdeset i treoj godini priznaje da se zaljubio u jednu devetnaestogodinju institutkinju. Ali mu to nita ne smeta da o sebi ima veoma visoko miljenje i, bez zazora, pria kako je pisao Napoleonu da ga postavi za kralja Ilirskog kraljevstva! A Tekelija je jedan od najprosveenijih ljudi svoga doba i uveni dobrotvor koji je deo svoga imetka ostavio za kolovanje mladih Srba u svom zavodu Tekelijanum u Peti.

U svom famoznom pismu Napoleonu Tekelija opirno izlae mnoga svoja shvatanja, karakteristina za celu viu klasu (zbog ega je Vuk zauzeo frontalno neprijateljski stav prema njoj i osudio je kao protunarodnu i reakcionarnu). O srpskom ustanku (pismo je pisano 1804, 13. juna) kae da je to "samo hajduija i beskrajno prolivanje krvi" (prevod pisma, pisanog francuski, od Plamenke Vlahovi). Srpski narod "nema ljudi koji bi njim upravljali, koji bi mogli da mu daju samu ideju nacionalnog postojanja, jo manje da ga urede". Ovaj prezir prema voama ustanka prenosi i na ceo srpski narod: "Neukost naroda je velika u celoj naciji... svi istonjaci su neuki i bez knjievnosti... Stoga je teko da se takvim ljudima daju ideje o optem dobru, ljubavi prema zajednici, energiji i o svemu to ini postojanost jedne drave"! Ljudi iz naroda su i oholi, zavidljivi, osvetoljubivi. "Kad osete silu protiv sebe i njihov prvi pokuaj opozicije ne usledi odmah, oni gube prisebnost i postaju tako plaljivi da se mogu pomusti skoro kao ivotinje. Ali ako im se popuste uzde oni postaju nepodnoljivi kao svi oni kojima ne upravlja razum." Neukost je takoe veliko zlo meu njima, "izraslo iz korupcije a podrano siromatvom i osvetoljubljem. Za malo novca sposobni su da ubiju desetak ljudi, a naroito voe". Svejedno im je da li e danas biti odani Turcima, sutra Austrijancima. "To su posledice neprosveenosti i neznanja", podmiivanja, iskvarenosti. Bez pomoi Napoleonove, "sav dananji ustanak Srba nee imati nikakvu trajnost, svi e pokuaji biti uzaludni". I naravno, nudi svoje usluge da se nova drava uvrsti, na korist Napoleonovu ("trudiu se da pomognem izvrenje tog plana"), jer bi bez rukovodstva takvih kao to je on, nezreli, nesposobni, korumpirani srpski narod doveo u pitanje sve to je postigao.

Nasuprot takvom gospodskom stavu, Vuk, videli smo, kae da prosta klasa naroda naega, narod u stvari, "ne ustupa ni jednome od 5 ili 6 sebi oblinjih naroda ni u razumu ni u potenju niti u kakvoj drugoj dobrodjetelji". A via klasa je sebina, otuena, bez rodoljublja. Najvea gospoda su vladike, a zatim spahije i plemii, "koji su po zakonima madarskima od ostaloga naroda daleko...kao nebo od zemlje".

S viom klasom, protiv koje se podigao, Vuk se ni u emu ne slae. To su dva sveta, dva oprena shvatanja, dve istorijske epohe. I nimalo se ne tede u meusobnoj borbi. U pesmi Pismo jednom uenom Serbljinu, 1821. g., Sava Tekelija pie pamflet protiv Lukijana Muickog, zbog njegovog prijateljskog dranja prema Vuku i zbog narodnog jezika kojim je pisana prva verzija Glasa arfe iatovake. Ali njegov prekor Muickom je ipak obazriv, dok je prezir prema Vuku i govedarskom narodnom jeziku neskriven:

Glup Srbljinu budi, govedarski govori, onda si Vukov Srbljin. Ako si lepe to perom napisa, Neg to je baka izrekla krezuba, Srbski to nije. Pusto jezikaPie pravilo, baka gdi sudi. Otkad ona va postade profesor? Zato li mladost proveste u koli?ak bakin vi! pod starost da ste,Ne treba tu pera, batina je Dosta ovareva. Ali mi kaite Tko ita knjige? Ovar ili uen?Onom mrljali kao govoriitati on ne zna. Uen pravilo Ljubi, Slepake gusle Orfeju zar Lira da budu?...Ostavite vi to umadinskom VukuPo srpskim mranim umama divije nekUi kurjaie... Pustite vi Vuka s tencem urlikati Urlikanje psa ne uju nebesa.

Ova grubost i neverovatna otrina (nije otrinu izmislio Vuk!) govori o stvarnom neprijateljstvu, koje niim nije moglo da se premosti.

Ali, nije bio nerazuman, ni slab, ni maloduan taj svet protiv koga se Vuk digao. Bili su to obrazovani ljudi, najobrazovaniji tada medu Srbima, drutveno i ekonomski jaki, uvereni u svoju misiju uvara vere i Nationalitt-a, spremni da odluno brane svoj svet. Istina, vreme je bilo protiv njih, drukiji vetrovi su sve snanije duvali Evropom, ali je njihova mo bila toliko znatna da su jo mogli da nose uzdignute zastave svojih preivelih shvatanja. Vuk je doprineo da se ubrza njihov istorijski poraz: neugodnijeg i opasnijeg protivnika od Vuka teko da su mogli imati.

Vuk, ustanik koji prima udarce i nemilosrdno ih zadaje, koji bez aljenja ostavlja mrtve za sobom, jedna koncentrisana i sistematizovana stihija, ideolog i apologet pobedonosnog srpskog seljatva, najbrojnijeg i najdinaminijeg dela naroda u to vreme, upustio se u borbu protiv jednog na izgled kremeno vrstog sveta, protiv uglednih pojedinaca, protiv svih tadanjih knjievnika, protiv monih institucija, protiv mitropolita, protiv vladara, protiv celog jednog drutvenog sistema. Neverovatna kombinacija ustanikog golaa, seljakog tribuna, vidovitog politiara i pedantnog naunika, Vuk je "tumarnuo" u istorijsku guvu, u mutnu maticu i, nakon etvrt veka neprekidne i svestrane aktivnosti, prkosno oglasio pobedu: "Hvala Bogu! evo nas ve na obali"! (Moda je stranim nasiljem nad Mrkaljem crkva uinila pogrean korak, sa svoga stanovita, jer je ostavila upranjeno mesto za Vuka: da je Kopitarev izbor mogao da padne na Mrkalja, ko zna kako bi on izdrao sve tekoe i da li ne bi pokleknuo kad je sve dolazilo u pitanje.)

ivei u Beu, da bi "Srbiji i svemu narodu svome na veu polzu biti mogao", da bi za svoje delovanje omoguio iri prostor i vei zamah, Vuk se oslobodio uskih rodnih vidika, neposredne zavisnosti od samovolje vlastodraca, obzira prema svakome ko je u protivnikoj "partiji", robovanja ma emu to njegov um i njegova osnovna orijentacija nisu odobravali.

"Koga se bojite, kad vam um kae da onako treba?", pita ovaj slobodni ovek plaljivog iatovakog arhimandrita Muickog, savetujui mu da svoj bogomdani um ne ini robom, zabadava, bez ikakve potrebe. Treba se reiti duhovnog ropstva, robovanja "ne tijelom nego duhom", kaluerskog dogmatskog miljenja. Slobodan ovek moe samo slobodno misliti.

Vuk je upao u najsavremeniju evropsku duhovnu struju, koja je savreno odgovarala njegovoj pukoj, narodskoj sutini, i koja je stvorila povoljnu klimu za njegovu delatnost. Ali su pred njim stajale i velike prepreke, meu kojima dve najvee: to je njegov zaviaj, Srbija, zbog vekova turske okupacije, sasvim nepogodna da bude teren gde bi se moglo vojevati za kulturnu revoluciju, a to je

daleko kulturnija Vojvodina bila tvrdi bedem konzervatizma. Vuk je znao da je tu njegovo presudno bojite, u Vojvodini, gde treba pobediti neprijatelje i zadobiti prijatelje (a to su siromani uitelji, "majstori i manji trgovci"), i da e uspeh njegova rata zavisiti od uspeha koji tu postigne. I zaista, Vojvodina je njegovo ograje. Trebalo je preodoleti staru, zatvorenu, od naroda odvojenu, ljubomorno uvanu, pravoslavnu, slavjanstvujuu kulturu, udno sainjenu od ruskih, maarskih, nemakih, latinskih i narodnih uticaja, s alirama gospodske otmenosti (u kojoj se potuju "pravila delikatese"), s mirisom starine i svetosti. Preodoleti ime? Jezikom i duhom ovozemaljske, seljake kulture, stvarane vekovima u niim neokrnjenom celcu narodnog organizma. Cilj je mogao izgledati suvie smion i nerealan za svakoga, osim za Vuka. ak misli da je sve trebalo ranije uiniti i tada bi na narod "ve davno bio svoj".

Sukob versko-feudalnog konzervatizma i nacionalno-oslobodilakog dinamizma izbacio je na povrinu bitne razlike u shvatanju, mada su nazivi pojmova, oko kojih se vodio spor, esto bili isti (narod, sloboda, patriotizam, jezik). Narod je za Vukove protivnike bio apstraktan pojam a rad za njegovu polzu prazna parola, ili je prostota, gomila govedara, svinjara i teaka, gruba i neprosveena; za Vuka je narod mono stvaralako mnotvo koje o svojoj polzi treba da se brine samo. Jezik crkve, knjievnika i vieg graanskog sloja, sposoban je za izraavanje odreenih apstraktnih pojmova, ali je sveano ukoen, s mirisom na poutele knjige, na tamjan, na elijsku zatvorenost, na stilizovanu bidermajersku delikatesu. (Stratimirovi pie 1805: "Jee drugojaije govori prosto serbski klasa svjaenikov, oficijerov, uenih, tergovcev, hudonikov, rukodelcev i vseh s kultivirani ljudmi smeanih Serbov, a drugojaije klasa prostih zemljodelcev, ili kozarov ili govedarov, ovarov i proih podlejih ljudej koji niti rei imaju dosta, niti ih pravo izgovaraju, niti kadgod knjige itaju.") Vukov jezik, jezik seljaka i ovara, iv i sve, mirie na njivu, na planinski vetar, na krv, znoj, prkos, na iroke prostore ivota sa svim to je u njemu dobro i zlo, lepo i runo. To je apokrifni, izrazito svetovni jezik, osvetan mukom i gorkim iskustvima, sav ovozemaljski, ak i kad izraava naivnu fantastiku svoje detinje kosmogonije, neumitan kad pamti, podsmeljiv kad se spori, cinian kad se potuje, gibak, ivotan, ubedljiv uvek. Prirodan kao disanje, on je iskustvo, a empirija priznaje samo vieno i doivljeno, samo konkretnost. Ne gradi se, on postaje; ne misli se, on se doivljava; ne ui se, on se upija; nema pravila, ima svojstvo; ne vodi ga razum, ve jeziko oseanje. Ako se gradi a ne postaje, ako se misli a ne doivljava, ako ima dogmatska pravila a izgubio je svojstvo autentinosti i neponovljivosti, ako ga vodi razum a ne podsvesni oseaj -neto se zlokobno s jezikom desilo: on vie ne ivi, on umire. Kao instrument nacionalne kulture, takav jezik je onemoguen, sputan, nehranjen ivotnim sokovima, odvojen i zatvoren, on postaje neivotna vetaka tvorevina a ne puna spontanost od koje svako polazi kao od osnove sluei se njime i razvijajui ga prema svojim vlastitim mogunostima, ali uvek u ivoj i masovnoj komunikaciji. Onemoali jezik, koji se nuno okotava, kao i zatvoreno drutvo koje se njime slui, nesposoban je da izraava ivot, njegovo kretanje i razvitak, i pretvara se u aneminu visokoparnost. Jer jezik, izraz koliko i podstrek, nuno stagnira u zaustavljenom ivotu, ali i on moe pomoi da se ivot zaustavi.

VVuk rano izgovara re rat, u svojoj "srditoj i zubatoj" recenziji na Glas narodoljubca Lukijana Muickog iz 1819, odgovarajui na stihove u kojima Muickog prigovara Vuku zbog silovitog i nemilosrdnog tona, to bi moglo naneti tetu knjiestvu, jer gde se dvojica bore, trei se raduje.

Vuk kae na to: "Rat u knjiestvu nikad nije tetan, nego je od velike potrebe i polze, a osobito u ovakvom poetku kao to se sad knjiestvo nae nalazi". Tako, po logici ovih rei, i Vukova stava uopte, rat u knjiestvu nikad nije tetan jer raiava stvari, a pogotovu nije tetan u vreme kad se poinje od samog poetka: poetka narodnog.

Odriui svu dotadanju literaturu srpsku zbog nenarodnog jezika, odriui ak i Dositeja i njegovu slavu rodonaelnika srpske knjievnosti, to je bilo gotovo bogohulno, Vuk neprestano insistira na tvrdnji da poetak srpske knjievnosti pada u njegovo vreme, jer narodna knjievnost moe poeti samo sa narodnim jezikom, prostonarodnim jezikom, kako je govorio, jasno oznaavajui oprenost prema jeziku vie klase[5].

Vuk ne priznaje nita od ranije, negira sve do temelja, ne pristaje na evoluciju, na poboljavanja, popravljanje jezika, na kompromise. Vuk nee nagodbu, on hoe rat, hoe pobedu.

Neprijatelji su mu mnogobrojni. Izdvojiemo ovom prilikom samo trojicu: Lukijana Muickog Milovana Vidakovia i Jovana Hadia (odnosno Miloa Svetia, kako se u knjievnosti nazivao). Ne izdvajamo ih sluajno: oni su ugledni ljudi svoga vremena, cenjeni knjievnici, obrazovani i pametni branioci svojih shvatanja, karakteristini i po tome to su njihova miljenja veoma slina, naroito u odnosu na prostonarodni jezik. U njihovim polemikama s Vukom sadrani su svi glavni prigovori Vuku, sve ono to su i drugi mislili i pisali. (Odmah bih hteo da kaem, da njihova shvatanja, naroito ako ih uzmemo kao opte teoretske stavove, stanovita jedne razvijene ili relativno razvijene knjievnosti, nisu netana, bar ne u svojoj sutini; ali su bila neprihvatljiva tada, u poetku stvaranja knjievnog jezika i literature.) Zanimljivo je i to da Vukova pobeda nije sve raspre i sva pitanja skinula dnevnog reda. Docnije, na razvitak, posle Vuka, sve do drugog svetskog rata, vaskrsavao je i neprestano aktualizirao prigovore i koncepcije veoma bliske Muickovim, Vidakovievim i Hadievim (ta pojava nije ni zabeleena a kamoli objanjena u naoj istoriji knjievnosti); izvesni stavovi i argumenti ponavljani su ponekad doslovce (kod Skerlia, npr.).

Po aneminom kolskom znanju kojim smo optereeni, po navici da mislimo nainom legende koja zna samo za junake i izdajnike, po pamfletu Branka Radievia koji smo uili napamet, mi o Vukovim protivnicima nosimo pomalo prezrivo seanje kao o gomili mranih sova, trutova, notornih glupaka, koje Vuk rasteruje, lako, kao u igri. U stvari, bile su to drame, koje bi vredelo i drukije zabeleiti a ne samo ovako, usput i povrno.

Kakva je muka i pokora bio Vuk za neodlunog, tuinskim obrazovanjem, hijerarhijskom subordinacijom i kaluerskim nainom miljenja optereenog Lukijana Muickog, to je sigurno najbolje znao ovaj kulturni i smerni profesor karlovaki, protosinel mitropolijski, arhimandrit iatovaki i potonji vladika gornjokarlovaki. Veoma cenjen u svoje vreme ("Srpski Horacije", kae Kopitar, afarik: "Knez srpskih pesnika", Njego: "Genije Roda", Danii: "Otac novije srpske knjievnosti"), Muicki je na najpoznatiji pseudoklasini pesnik, kome je Horacije bio "glavni uzor" (Skerli).

Muicki je u poetku pristalica, i pomaga Vukov, prijatelj ak, pisao mu je ode, davao mu utoite u manastiru, dovodio narodne pevae da mu kazuju pesme, predlagao mu slova za novu azbuku, govorio: "ivi jezik naroda srbskog jeste sokrovie misli njegovih, stoljetijama utvrena i oseana. to se u njemu sadri, svetinja je svakom pravom Srbljinu". Ali on sam je pisao starim pravopisom i crkvenoslovenskim jezikom, pokazujui od samog poetka veze s Vukom neobino i zanimljivo dvojstvo svoje linosti, nejavnu liberalnost i javnu tradicionalnost. Taj udni ovek koji je bio

pokorni crkveni dostojanstvenik a u manastiru drao Vukovu sliku skrivenu pod portretom mitropolita akabente ("Vae je portre kod mene u biblioteci, tj. pod drugim portretom. Sauvaj Boe da znaju da je ovde", pie on Vuku), u neprestanom strahu od mitropolita Stratimirovia (koji mu je poruivao, nimalo delikatno: "Teraj Vuka iz iatovca, jer u inae oterati i tebe i njega"), Muicki je u procepu izmeu energinog mitropolita i sugestivnog Vuka, ali i izmeu literaturom apsorbovane elje da bude tolerantan prema savremenim idejama i svoje stvarne konzervativnosti. Kolebljiv, nesiguran, plaljiv, on se u poetku povija pod uticajem jake linosti, Vukove, ali nepomiren ni sa sobom ni sa Vukom. Po svemu, po psiholokom dvojstvu, po labilnoj poziciji izmeu dva snana oveka, po suprotnosti u samome sebi, izmeu dva shvatanja koja se nikako nisu mogla pomiriti, sluaj ovog oveka, koji se mnogo cime izdvajao iz kruga kojem je pripadao, neobino je zanimljiv. Bio je veoma obrazovan, iroke kulture, redak znalac klasine grke i rimske knjievnosti, u kontaktu s idejama savremenog sveta, poliglota koji je znao grki, latinski, nemaki, francuski, engleski, talijanski i ruski jezik! A moda jo vie zauuje njegova lektira. ("Iz sauvanog spiska njegove biblioteke vidi se jasno koliko je veliko bilo njegovo knjievno i filozofsko obrazovanje. Tu su ne samo svi glavni pisci grke i latinske starine, no i moderni, od Nemaca: Herder, Hegel, Kant, Mendelson, Kloptok, Gete, Viland, iler, Birger; od Francuza: Bosije, Molijer, Boalo, Lafonten, Volter, Helvecijus, Didro, Kondijak; od Engleza: ekspir, Goldsmit, Poup; od Talijana: Dante, Ariosto, Taso, Bokao, Goldoni; od Rusa: Ljermontov, Deravin. Muicki je izvesno bio najobrazovaniji pisac svoga vremena." J. Skerli: Istorija novije srpske knjievnosti.) Pod uticajem savremene evropske literature, naroito nemake, Muicki je pre Vuka pozivao na sakupljanje narodnih pesama, sam je beleio narodne rei i bio je sklon izvesnim manjim izmenama u jeziku i pravopisu. Smatrajui da ima razumevanja za ideje koje su vladale u evropskom romantizmu, nametnuo je sebi neprirodan zadatak da bude mentor ideje u koju nije verovao i koju intimno nije primao. Ne ocenivi dobro Vuka, ne predvidevi njegov iroki razmah ni radikalizam njegovih zahteva, Muicki se odjednom naao u udu: ovo to Vuk ini, on nije eleo! Mislio je da bude prosveeni crkveni velikodostojnik koji ima toliko irine da moe prihvatiti ak i narodni jezik i narodne pesme: zato ne? neka ive, za narod, uporedo sa viim, kulturnijim, razvijenijim jezikom i otmenijom knjievnou. Ko je mogao i pomisliti, a Muicki najmanje, da e Vuk, taj Ba-elik nae kulture, traiti neto drugo, i neto vie, mnogo vie! Vuk je raskidao jedan po jedan obru, postajui bezobzirni ruitelj svetinja, osvaja koji ne moli ve zahteva da njegova prosta puka misao zameni svaku drugu. Sve se izmenilo gotovo u asu, sve je drukije nego to je Muicki zamiljao: on vie nije zatitnik ni uitelj, moe da bude samo saradnik i pomaga. Ali on je sluajni saputnik, njegova misao nije raskolnika, uplaen je tim Vukovim idenjem do kraja. Njegove opomene kojima eli da zaustavi Vuka, lie na zaprepaenje: "Ja vidim da ste vi naumili popraviti naa pismena". "A najposle, da ne preeramo, treba da tie postupimo s naom reformom." "Podozriteljna je svaka reforma, najpae popovom i kaluerom." "K tomu vi slutite s njima na veliku jeres. A ja tako mi aljine i leba ne smem se u to uputati." "Na to nam opet novi rat? Rat, ako i ne biva krvoprolitan, tvori razdore, sjedinjene provincije deli na asti...treba u svemu sledstvije i kraj smotriti." "Ja ne bi nipoto mogao pregoreti , jat, ." "Za Boga!...Mlogo je reforme u jedanput! A pomislite kako su proli svi Reformatores! Teko si ga vaim takama!"

Vuka nee ni za trenutak omesti taj pokuaj zaustavljanja i to zastraeno ukazivanje na opasnosti. (Bogzna ta je sve Muicki znao od onoga to se deavalo neprijateljima crkve, i kakve su ga strave obuzimale!) Vuk ide svojim putem. Ali mu je stalo da uglednog pisca privoli na saradnju, vana mu je njegova podrka i njegovo slavno ime. Upozorava ga da je dunost knjievnika da pie za potomstvo: "Mi smo Platoni i Aristoteli narodu naem, mi treba sve cipore... da prezremo i da piemo za blagorodno potomstvo koje e biti isto od sadanjih budalatina nae blagoobraene prostote..."

Pa ga bodri, podstiui ga protiv karlovakog kruga, pokuavajui - uzalud - da mu nametne svoj nain miljenja (da nametne hajduku agresivnost plaljivom, opreznom, aneminom Lukijanu, naviknutom na mir manastirske biblioteke i na pokornost!): "Tu sad nema milosti, niti pomae vae molenje i laskanje, nego valja zube pokazati, da se oni vas uplae". Ili: "Vi ste mi kazali da budem konzekvent, i oemo vala...Ne bojte se nita. Naa je pobjeda".

Pa udara na njegovu sujetu: "Zato ne biste vi u srpskim odama uzeli moju ortografiju sasvijem? Koga se bojite, kad vam um kae da onako treba? Nemojte misliti da vam ja nudim kao Turin

vjerom: ja ne marim. Sto ih vie sad pristane sa mnom, to emo prije postaviti temelj srpskoj literaturi; a to ih manje pristaje, to je meni vea slava to nijesu svi ljudi kadri misliti kao ja".

A Muicki zaista nije bio kadar misliti kao Vuk. U tome je sve. Nije teko zamisliti koliko je Muickom postalo tegobno drugovanje s ovim temperamentnim megdandijom, koji je uneo nemir u njegov tihi manastir i u njegovo plaljivo srce. A Vukov radikalni stav okrenuo se protiv svega to je njegovo. Zar je on, "srpski Horacije", mogao misliti da je vea ast polagati temelje dubiozne prostonarodne knjievnosti nego biti laureat knjievnosti koja uiva ugled i priznanje? Zatim, on je mogao biti benevolentni mecena, prosveeni zatitnik tue mu ideje sa visokog crkvenog mesta koje je prieljkivao, ali nije mogao negirati sebe i ono to je bio u sutini. U stvari, Muicki je iskreno i uvereno mislio da u srpskom i svakom drugom narodu postoji prosti, primitivni puk i uzdignuta elita, u koju je i sebe ubrajao. (I svet na tu prostotu baca sram, a Vuk na to: "To ja ne odobravam!" Kao aetu!) ivei u svetu koji je verovao u svoju dugotrajnost ako ne i venost, potpuno uklopljen u instituciju crkve, strogo hijerarhijski organizovane, sa mentalitetom i predrasudama svoje klase, Muicki je svoj apstraktni patriotizam bez muke spajao s najlojalnijim podanikim oseanjima, piui bezbroj oda punih divljenja, i ekstatinog oduevljenja caru, carskim generalima, ministru dvora, a kao crkveni dostojanstvenik veliao je u mnogim pesmama mitropolita Stratimirovia, nazivajui ga najveim sinom srpskog naroda i laskajui mu bez ikakva stida i mere. (Ko ne shvati mentalitet, sistem odnosa i prilike, ko ne uzme u obzir injenicu vojniki stroge crkvene subordinacije, ropskog samozatajivanja svoje linosti, potpune zavisnosti od miljenja i dobre volje nadreenih, teko e shvatiti jednu - za obine pojmove -gotovo detinjastu pesmu Lukijanovu u kojoj on, kao mitropolijski protosinel, skrueno lamentira zbog toga to su zavidljiva sabraa sakrila od njega da je mitropolit otiao u posetu jednom manastiru, ne setivi se da i njega povede u sviti!)

Uza svu svoju obrazovanost i relativnu prosveenost, uza svu elju da ide u korak s vremenom, Muicki je bio stvarno konzervativan, aristokratski nastrojen, ogrezao u patricijski, nedemokratski nain miljenja, i njegovo nasilje nad sobom nije moglo dugo trajati.

Srpski narod je orao i kopao, pie Muicki, mnogo se trudio, junaestvovao, ali malo mislio, osim o nasunim potrebama ("kromje o pervama nudama"), zato je njegov jezik siromaan reima za umozritelne misli, za apstraktne pojmove. To je, uostalom, tano. Muicki predlae da se tom nedostatku doskoi time to bi se stvarale nove rei, obraajui se za pomo "bogatom i blagovolatelnom sojuzniku i spomoniku - slavenskom jeziku". Smatrao je da jezik stvaraju knjievnici, kao to je u svim literaturama.

Da, odgovarao mu je Vuk, istina je da su npr. Viland, Gete, iler i drugi slavni nemaki pesnici mnogo pomogli nemakom jeziku, ali ne treba zaboraviti ni to "da su poete znale i svoju narodnu gramatiku kakogod i poeziju; a u nas su svi spisatelji poete i vitije [oratori], gramatike ne zna upravo nijedan". I trai da narodni jezik bude knjievni i da knjievnici ue jezik od naroda i u narodnim pesmama.

To je za Muickog sasvim neprihvatljivo. ta je onda knjievnik? veiti podraavalac, dunik, skromni uenik prostote? Ne, to je nemogue, to bi znailo vratiti se u primitivizam, prezreti kulturu koja se generacijama stvarala, napustiti velike i vene uzore svetske literature, grke i rimske klasike pre svega.

Nije bilo lako Vuku s Lukijanom, ni Lukijanu s Vukom.

O njihovom dubokom neslaganju, o Vukovom nastojanju da urazumi svog nesigurnog prijatelja, o strahu Muickog od Vuka i njegove otre rei, ostavio nam je sam Vuk lepo svedoanstvo u svojoj "zubatoj i srditoj" recenziji na Lukijanov Glas narodoljubca ("pesma liriesko-didaktieska, posveena Serpskom rodu, L. M. 1819."). Naljutivi se zbog misli izreenih u toj pesmi posveenoj Serpskom rodu, Vuk poalje Muickom pismo i svoju recenziju, zapretivi da e je objaviti ako pesmu ne izmeni: "Ako li je [recenziju] nijeste radi vidjeti natampanu a vi: a) valja da nainite drugu odu i u njoj "otpjevate natrag to na to se vie u recenziji, i tu odu da poaljete Davidoviu da je tampa u novinama, i b) da se unapredak ni u kakvoj vaoj odi ne nae toga na to se vie u recenziji". Nikad vie, ni u jednoj buduoj pesmi! To je ultimatum, otvorena pretnja. I jo mu

poruuje: "Sad izbirajte, ili volite mir ili rat? Vama u ovakvim stvarima ne treba nita oprostiti: jedno, vas radi i vae esti i ivota vaih oda; a drugo, radi napretka knjiestva naega: da nam ne sablanjavate naih goludravaca". Muicki je izabrao mir a ne rat, izvrio je bitne ispravke u pesmi, "otpjevao natrag", ko zna s kakvom mukom i otporom u sebi, i mada je nije poslao Davidoviu, Vuk nije objavio recenziju. Recenzija je tampana posthumno, 1897 (u Brankovu kolu).

Odajui priznanje odama i drugim pesmama Lukijana Muickog, Vuk u recenziji kae da se ode "daleko...odlikuju od sviju naih dodandananjih stihova, kako poetieskim duhom, koji svuda plamti rodoljubljem: tako i novom (Horacijevom) mjerom, koju su ekoji ueni ljudi odricali slavenskim narjejima kao nemoguu". Ostavljajui da to presude pozvaniji, Vuk naglaava da eli kazati nekoliko "primjeanija o stvari i o jeziku". U prvoj polovini pesme Muicki govori o slavenskom i srpskom jeziku i o tome kako treba pisati. "Ovo su najvanije stvari za dananje knjiestvo nae: zato u nas mlogi ljudi piu knjige, ali kako ih treba pisati, slabo je ko o tome do danas pisao." Prigovarajui Muickom to se ogreio o pravilnost srpskoga jezika, Vuk obelodanjuje i svoju kartezijansku strogost kad je re o jeziku, ne doputajui ak ni pesnike slobode, pa zamera pesniku to je mesto u pisao v. "Ovdje moe rei g. M.: ,Ali sa u bio bi jedan slog vie, a meni vie nije trebalo.' ta mi marimo za njegove slogove i stihove! To je njegova briga; zato trai besmrtnu slavu..." A "pisati stihove grdei jezik i inei mu nepravdu nije velika majstorija". Vuk otvoreno i iskreno kae: briga mene za njegove stihove! On jedino ne doputa da se ini nepravda jeziku! Iz istog razloga zamera to je "na mlogo mjesta izostavio pomagatelni glagol jesam: koveg dragi nama on; oi umu svud pomo; esto l' to? Ali gde ti sredstvo: Gde svirepa grud. Ta ivot kratak; Svojem caru verni mi itd. A to Srblji niti govore, niti moe podnijeti u njihovom govoru". Vuk trai potpunu jasnost, gramatiku kompletnost svih reeninih delova, racionalnu dovrenost, vrlo blisku prozi i kolokvijalnom jeziku.[6]

Ali osnovne zamerke tek dolaze. Poto je naveo Lukijanove stihove koji se odnose na jezik i Vukovu borbu:

Na to nama tetn rat?Zna! gdje s' bore dva tu- radost treem,Rat med braom ruj dom -

Vuk odgovara:

"Rat u knjiestvu nikad nije teten nego je od velike potrebe i polze...U ovakvom ratu de se dva brata bore ne samo da se trei mora nauiti emu, nego se sva tri mogu (i moraju) nauiti: pa zato se ne bi borili da se naue? Kako li e ovdje rat meu braom ruiti dom, kad se sad tek bore kako treba dom zidati".

I napokon, glavni predmet spora: ko stvara jezik i njegova pravila, poeta i vitija (orator) ili gramatik? Muicki kae, zamerajui gramatiarima, zamerajui Vuku, to se nameu za uitelje i jezike zakonodavce:

Grammatic! pokor'te venom blaguRoda lestnu vau ud!Poeta, viti mogu vam zakonDavat', al' v nima ne!

Vuk replicira vrlo razlono, formuliui tano zadatak gramatiara.

"Ovo kako god to nije istinito, tako moe biti na tetu dananjem knjiestvu naemu. Gramatik je kako god istorik svoga vremena, ili tatistik, koji opisuje stvari onako kakve jesu: njegova je dakle najvea dunost i zasluga to vie moe da pozna jezik i da ga vjerno opie kakav je (ne dajui zakon nikome). Kako moe dakle sad gramatik pokoriti svoju ud blagu roda? Kako li je to blago roda koje iziskuje da gramatici ne opisuju jezika kakav je, nego da lau? - Poeta i vitija moraju znati jezik kojim pjevaju i vitijstvuju. Ako dakle znadu jezik sami od sebe, ne treba im ni gramatika; ako li ne znadu jezika, valja da ga ue; a za uena je sramota i danguba da zae po narodu da ui jezik od

ljudi, nego mora da trai gramatiku da iz nje ui kakav je jezik. Kako mogu dakle sad poeta i vitija davati zakon gramatiku, ili upravo rei jeziku."

Muicki je, sigurno nerado, prignuo glavu i ispravio ona mesta na koja se "vie u recenziji". Stihovi o gramatiarima, poetama i oratorima u novoj verziji glase:

Gramatika da meru uvaLjubi bogatstvo Slovar. Poeti, vitiji nek nam ne lomeKrila; nek nam ne koe let!

Okljatreno, razvodnjeno, onemoalo. Umesto pobune -nagodba. U tom asu kapitulacije i nedobrovoljnog odustajanja od svoje najiskrenije misli, Muicki je sigurno mislio da je to sotona glavom a ne "bodri i krilati" Vuk, kako je jednom ranije napisao.

Od 1820- 1821. Muicki je u svojim "natpisima" branio Vuka, ali se i ograivao u poneemu, ostajui veran crkvenoslavenskom jeziku i staroj ortografiji. To dvolije nije moglo biti od velike pomoi Vuku, moglo je i da odmogne, jer prijateljeva zamerka je tea nego neprijateljeva. Bilo je samo pitanje vremena kad e Vuk da raisti neraiene odnose. "to se tie dvolienja vaega", pie on Muickom, "pomislite na potomstvo. Niti ete do vijeka iviti vi ni a Steva [mitropolit Stevan Stratimirovi]... a zato da potomstvo vas za primjer uzima- da kaluer mora kaluerski misliti? druge uite da uzmu uma tit, i da budu svoji, a sami niste svoji! Prijateljstvo nae nemojte u tom ni malo da vas smeta, nego ako mislite da je pravije, slobodno okrenite protiv nas."

ta je Muicki mogao da uini? Bez ikakve potrebe vezao se za Vuka, a sve to je nauio, sve to je pisao, sve to je najdublje oseao, bilo je protiv Vuka. Pomagao je da se sakupljaju narodne pesme, ali je Horacijeva poetika bila njegov vrhovni i jedini pesniki zakon; govorio je da je "ivi jezik naroda srpskog...otpeatak duha i karaktera njegova", a bio duboko uveren da taj narodni jezik nije pogodan ni dovoljan za knjievnost. Razlikujui, uostalom s pravom, "vnenje" i "vnutrenje" bogatstvo jezika, smatrao je da se vnenje, spoljanje bogatstvo jezika sastoji u reima koje oznaavaju vanjski svet, a vnutrenje, unutranje bogatstvo je u reima za apstraktne pojmove, za umozritelne misli. Siromatvo narodnog jezika u reima za umozritelne misli osnovna je prepreka da pesnik izrazi sloenije umozritelne i filozofske ideje. Kako da se taj nedostatak rei? Odakle da se uzmu rei za vnutrenje pojmove? Iz slavjanskog jezika, koji je bogat tim reima, kao i stvaranjem novih rei u duhu srpskog jezika, to je posao i zadatak knjievnika.

Eto, to je sutina spora izmeu Vuka i Muickog, sutina i ostalih otpora, to je kapitalni problem naeg jezika uopte. Na jezik je stvarno siromaan reima za umozritelne misli, i bilo bi dobro da se taj nedostatak mogao nekako reiti. Samo, da li se tada mogao reiti? Da li je Vuk mogao pristati na ustupke a da ne ugrozi istotu i integritet svoje reforme? Zar ne bi odmah priznao ono to su svi njegovi protivnici govorili, da je jezik seljaka, oraa i kopaa zaista jednostran i siromaan, i pristao na rizik da infiltracijom tuih gradanskih, ruskih i hibridnih rei dovede u pitanje narodsku sutinu novog knjievnog jezika.

Potpuno iskljuujui pisce iz tog posla graenja novih rei i stvaranja jezika, osim u velikoj nevolji i sa savrenim poznavanjem duha narodnog jezika (a za to je potrebno da pisci ue jezik od naroda, jer su ga pod tuim uticajem zaboravili i iskvarili), Vuk insistira na svojoj ideji, da knjievni jezik bude "govor onih Srbalja koji ive u selima, daleko od gradova". On uporno zahteva, imao je dubokih razloga za to, seljaki narodni jezik, "daleko od gradova", od vojvoanskih gradova prvenstveno, to dublje na jugu, u centralnim oblastima naim, preporuujui za uzor neiskvareni narodni jezik, nevin i ist od tuih uticaja, nepomuen bezbrojnim j nanosima to su se taloili u knjievnom jeziku prosveenog gradanstva i crkve, u krajevima na periferiji naeg narodnog korpusa, gde je uticaj, prostorno i po mnogobrojnim vezama bliskih tuih kultura, bio znatan. (U tim neslaganjima oko jezika Muicki je bio naroito nezadovoljan zbog toga to je Vuk forsirao juni govor. Vuk je mislio da se najgore govori u Sremu, Bakoj i Banatu. "Srpski se govori najistije i najpravilnije u Hercegovini i u Bosni. Istina da onamo po varoima i gradovima ima mnogo turskijeh rijei, u ostalome ona braa naa zakona Turskog govore ljepe srpski od seljaka i Grkoga i Rimskoga zakona." Muicki se ljuti: "Volete Srijemcima prkositi, i sa tim i literaturi koditi". I

moli ga da ostavi "ercegovaki dialekt", jer se na to ljute itatelji, "Sremci, Bavani i Banaani". "I meni je ve, da iskreno kaem, postalo mrsko.")

Rascep i odvajanje bili su neizbeni, jer ni Vuk ni Muicki nisu hteli, niti su mogli, da odustanu od svojih shvatanja. Lukijanova iluzija o sebi nije mogla dugo da se odri, i on se naao na onoj strani gde mu je i bilo mesto. Vuk je digao ruke od njega ve 1823 g. "Muicki je kaluer", pie on Kopitaru, karakteriui slavnog pesnika tom, za Vuka, najgorom oznakom koja znai robovanje duhom, dogmatsko miljenje, nepotovanje razloga svoga uma, ali i drutvenu i klasnu pripadnost. "Od njega e, ini mi se, i slavenski imati polze koliko i srpski. Srean mu put!"

A 1842. ostavio je o njemu sud za istoriju, kao i sve to je rekao, objanjavajui kako Muicki nije poznavao "ni naijeh narodnijeh pjesama, a kamo li vrijednosti njihove", a ipak se interesovao za njih. "Sam od sebe on jamano nije na to doao, nego ili itajui Herdera, ili po napominjanju kakvoga drugoga inostranca." Podsticaj je, dakle, literarni, izvana, po uzoru na nemaki romantizam, koji se zanimao za narodno stvaralatvo. Da je to povrno interesovanje, bez unutranje potrebe, i razumevanja (a to znai, po Vuku, da su njegova interesovanja knjika, primljena sa strane, ak i u onome to je najdublje nae, da Muicki -prema tome -nije imao nikakve veze s narodom), Vuk izriito tvrdi da nijednu narodnu pesmu nije mogao do kraja sasluati: "Po svoj prilici bio je tome uzrok to se iz mladosti navikao na slavenski jezik i na misli i stihove drugijeh naroda, pa mu se ono nae sve inilo prosto i nisko, kao to je i meni samom mnogo puta govorio da u piui ovako narodnijem jezikom ostati do vijeka samo prostonarodni spisatelj. Kad bi Muicki i poslije poznavao svu pravu vrijednost naijeh narodnih pjesama, onda bi on njihovijem duhom i jezikom pjevao svome narodu, a ne bi rimskijem razmjerom, za koji jo ostaje pitanje da li se u nas moe pjesmom nazvati, i onako mjeovitim jezikom, koji upravo uzevi nije nikakav jezik". To nerazumevanje narodnih pesama i neprihvatanje narodnog jezika za Vuka je isto to i odroenost, duhovno renegatstvo. To je bio i razlog to od Muickog, ni od veine tadanjih knjievnika, nije oekivao nikakva dobra. Zato je tako otro sveo raune s Muickim, jednim od retkih prijatelja, u vreme kad je bio prilino usamljen. Zbog jezika, ortografije i duha knjievnosti.

Za Vuka je u narodnim pesmama najvanija istota i sladost naeg jezika. Zadatak knjievnika trebalo bi da bude, kae on, da iz - narodnih pesama naue narodni jezik i da "pjevaju njihovijem duhom". Ne objanjavajui mnogo u emu je taj duh, ne ulazei u ocenu estetske vrednosti narodne pesme, zadravajui se na perifernim pitanjima i optim tvrdnjama (narodne pesme su "jedino i vjeno ukraenije literature"), gotovo sva Vukova panja okrenuta je jeziku.

I prva srpska knjievna recenzija, na Vidakovieva Ljubomira u Jelisiumu, 1817. g., obraun je sa protivnicima narodnog jezika. Istorija sukoba poinje 1815, kad je u Novinama srbskim objavio recenziju na Usamljenog junou ("koju sam ja po istom govorenju prostoga naroda napisao", kako kae u pismu Kopitaru), obazrivo piui o romanu: "Sadranije ove knjige jest romantiesko; no ovaj povijestnonravouitelni roman...sadrava u sebi dosta istini podobnu pripovijetku. On je povijesnim dogaajima i shodno otuda proizvedenim nravouitelnim naukam obilan, koje su svakom nevinom srcu blagoprijatne...Sve ovo znao je g. sainitelj slatkim tilom tako sastaviti da ga svako rado ita, osobito koji u istorieskom prizreniju i narodnostima ljubopistvu svome hranu trai". Priznajui mu tako znaaj moralno-istorijskog tiva, Vuk primeuje da u ovoj "inae voope izrednoj knjiici" ima mnogo nedostataka u pogledu "vnutrenje cijene [vrednosti] njegove, blagovkusnog kroja i sojuza asti k jednom ili dvoma glavnim namjerenijama, silnih i istih figura, plodonosnog voobraenja (imaginacije]; karaktera lica dejstvujueg" itd. (Ova upotreba prilino komplikovane strune terminologije o materiji za koju Vuk nikad nije pokazivao naroito razumevanje - o strukturi, kompoziciji dela, karakteru likova itd. - u tako rano vreme, vreme Vukova uenja, svedoi da je iza Vuka u svemu stajao Kopitar.) Zato upuuje slavnog romansijera "na itanje dobrih romana u stranim jezicima, na razmiljanje o potrebi, koncu i blagovkusnom vidu romana jednog voope", ali se vie zadrava na jeziku u romanu. Istina, po mnogo emu se vidi, kae Vuk, da je pisac roen u Srbiji, pa je imao uslova da mu jezik bude ist, ali je "odonuda u djetinjstvu iziao i tue jezike uei i na njima nauke sluajui svoj pozaboravio". Pisac se mora starati koliko za stvar o kojoj pie, "toliko (ako se ne smije rei vie) za istotu i za svojstvo jezika na kome pie". A uzor mora da mu bude isti i nepokvareni govor naroda srpskog. "Koji spisatelj srpski grijei protiv govora svog naroda, onaj grijei protiv pravila svoga jezika." Ostavljajui po

strani stvar, Vuk navodi Vidakovieva ogreenja o narodni jezik (i mirisom ispolnenij vozduh; kosa dolga; dolnost; ove zelene cvetmi preisprerene livade; cvetmi posutim livadami; po verhovi lisnatih dreves zefira kolebanije; za nekoliko asov; milion milionov ivotnih; i bistrih preko kamenija potoiah um? meni se im Pavlimir i dr.) i odmah postaje otar: "Ovo je pravi gad u srpskom jeziku, i ovo bi sramota bilo uti i od Grka koji ui srpski, a kamoli u srpskim knjigama itati". A ovakve greke mogu se nai ne samo kod Vidakovia ve svugde "u Madarskoj po varoima".

Besan na ovu recenziju, uvreen u sujeti slavnog pisca, Vidakovi je odgovorio u Novinama srpskim, 1815. g., i ponovo 1817. u predgovoru Ljubomira u Jelisiumu, ne tedei Vuka: "On isti, po mojemu u jeziku razmotreniju, da je za ono vreme spavao, bolje bi uinio neeli to je ono pisao". Neka se svako "vodi" po svome vkusu, a svoje pravilo neka Vuk zadri za sebe. "I istinu vam, mojim itateljem ispovedam da se ja nisam dovoljno onomu spisatelju nauditi mogao kako se on smeo usuditi onako do krovava ivca nau azbuku potkresavati i onolika naa krasnjeja pismena, okolo 16, bez kojih mi ne moemo biti, izostaviti! Kako je se derznuo, velim, u ovu ljubeznu naroda naeg zenicu dirnuti!"

Govorei s visoka o Vuku, i optuujui ga za tei greh nego to je kritika njegova romana, Vidakovi se obraa svojim vernim itaocima. Zato i Vuk, u svojoj unitavajuoj recenziji, 1817. g., potpuno drukijoj po tonu od one ranije, eli da razoblii Vidakovia upravo u oima njegovih itatelja, ne insistirajui vie na jeziku ve na stvari i moralu, gde je Vidakovi mislio da je neprikosnoven i neranjiv.

Aludirajui na Dositeja, Vuk u toj recenziji kae da ima oko etrdeset godina kako smo poeli srpski pisati, i za to vreme ne samo da nismo napredovali "nego smo toliko udarili natrag da bi nam trebalo jot 40 godina da doemo na ono mjesto gdje smo prije bili". Nai pisci piu kako im na um padne. "Kako koji zaree pero da pie, on ve odmah pone misliti kako e jezik popravljati, a ne kako e ga uiti; zato je gotovo svakog naeg spisatelja prva knjiga bolja od druge, druga od tree itd." Ovo zlo toliko se uvreilo da ga nee nestati sve dok ne ponemo jedan drugog pred svetom "neprijateljski recenzirati i kritizirati". Istina, tako e se ponekad osramotiti pisac, ponekad recenzent, ponekad obojica, ali narod i literatura uvek e dobiti ("a koji se trude za narod, zato bi se alili i osramotili kato njegove polze radi?", kae Vuk ironino). Tako e i nai spisatelji poeti jednom misliti i sumnjati o onome to piu, "znajui da e za svaku rije odgovarati pred svijetom". Na taj nain su Nemci, Francuzi, Talijani i Englezi usavrili svoju literaturu, i samo u Nemakoj ima deset novina "koje samo knjige recenziraju". A poznato je da se ravi pisci boje recenzenata, i tue se na njih, u svojim predgovorima. (To je direktna aluzija na Vidakovia, koji se u predgovorima svojih knjiga tui na Vuka; prema tome, Vidakovi se, kao rav i slab pisac, boji recenzenata.) A dobri pisci ne samo da se ne boje recenzenata nego ih i izazivaju da ih recenziraju kako god hoe, "pa ako koji to pametnije i bolje dokae, oni prime s radosti; ako li pone ludovati, a oni mu se siti nasmiju, pa mir".

Koje nae pisce recenzirati? -pita Vuk, zapinjui luk da izbaci strelicu: "Mi velimo one koji najvie piu, i koji ine (zaista ili po mneniju njihovom) kao neku epohu u literaturi; i zato smo 1815. godine poeli od g. Vidakovia". U svakoj knjizi gleda se na dve stvari, na stvar o kojoj se pie i na jezik kojim se pie. U pogledu predstavljanja stvari ne moe se od svakoga oekivati ("osobito sad kod nas") da bude klasini spisatelj, ali jezik moe i mora znati svaki pisac. "Zato smo u prvoj recenziji srpskoj govorili samo o jeziku." Ali g. Vidakovi ne doputa da se progovori o stvari, nego se predstavlja kao srpski Viland ili Gete. "Zato moramo sad poeti od stvari; ali je opet mi neemo kritizirati, nego emo nakratko pripovieti to se nalazi u ovoj moralnoj povesti, pa neka itatelji sami sude (samo emo ih mi gdjeto opomenuti)." U fusnoti Vuk primeuje da e to biti vrlo teko, "zato u njoj ima sedamdeset i sedam predmeta", i zato e se on zadrati samo na onome to je najvanije.

Iznosei soderanije po glavama, (po astima), Vuk uglavnom ukazuje na neloginosti, nepoznavanje geografije, nemotivisanost radnje, proizvoljnosti svake vrste, insistirajui na pedantnom nabrajanju faktografskih greaka, nainom koji nije nimalo vet (u beskraj se niu reenice: kako je ovo, kako je ono), ali pogodnim za diskvalifikaciju. Polazei od zahteva istorijske, geografske i druge tanosti, prigovara Vidakoviu to svoga junaka alje za jednu no da doe iz

Hercegovine na Moravu, propraajui sve primere podrugljivim i veoma grubim primedbama, npr.: "to samo onaj moe rei koji niti misli ta govori, niti zna o emu govori"; to je Ljubomir rekao da je prodao neku zemlju za 5000 dukata ("da li ovdje Ljubomir ne lae togod: u poetku etrnaestog stoljetija mogao je ovek kupiti pola Hercegovine, ako se prodavala, za pet hiljada dukata, a on nije ni selo prodao, nego kae da je to uzeo samo za neku zemlju "); to je Ljubomir "klekao pred ikonostasom", molei se bogu ("Valjada je bio okac: zato mi ne kleimo kad se molimo bogu"); to junaci romana piju ujutro kavu ("To je bilo oko polovine etrnaestog stoljetija, a kava je prvi put doneena u Evropu 1652. godine, -tako poslije 300 godina"); ismejava i linost francuskog filozofa, koji je znao srpski "no pokvareno" ("Nije mogao pokvarenije znati nego dekoji na spisatelj"). Parmenion je "pri svoj njegovoj nauki budala..." ("Nije udo to je budala: zato kau da ima i vie profesora i uitelja takvih budala." To je gruba aluzija na Vidakovia, koji je bio uitelj i profesor). Melisa kae Svetozaru da nije htela ui u sobu zato to je mladi bio sam. ("To je nalik na ono to pripovijedaju kako je vozio kum kumu na kolima, pa kad su nastupili u umu, onda kuma rekne: "Ustavide kume kola da osijeem prut. -to e ti prut, kumo? -Da se branim od tebe da me ne...") Ki Nikole Buina pobegne s voljenim mladiem i venaju se u nekom selu. ("I to je bila potena djevojka, pravoga srpskoga karaktera!"). Ljubomir pria "hercegovake lude obiaje" u svatovima: "Ovdje moramo kazati", veli Vuk, naroguen zbog nepotovanja svetinje narodnih obiaja "da je Ljubomir pravi magarac i bezobrazna budala. Zar mu je malo to bunca i luduje u drugim stvarima, koje pokazuju njegovu magareu pamet, nego se mea i u obiaje narodne i u svetinju.[7] Ovakove bljuvotine da dou sluajno u ruke Dobrovskome u Pragu, ikovu i Rumjancovu u Petersburg... oni bi mislili da su to zaista srpski obiaji...A ako se u Bakoj ili u Srijemu i popnu kato na kuu, ta je Ljubomiru za to? Bi li bio bolji kad se to ne bi dogaalo... ta li mu smeta to Srblji po obiaju slave svoga sveca, krsno ime, i vesele se uz mesojede i igraju? Vid'la aba gdje se konji kuju, pa i ona digla nogu. Tako i nas Ljubomir, valjda je uo gdje Dositej i Reljkovi (i jo gdjekoji) viu na obiaje narodne, a nije znao rasuditi da su oni u tome svi ludovali". Kao i u Rjeniku, Vuk ovde govori o svojim patrijarhalnim shvatanjima, suprotnim od racionalistikih, izriito tvrdei da su svakom narodu najsvetije tri stvari: zakon, jezik i obiaji, po tome su narodi bliski i po tome se meu sobom razlikuju. Kad narod izgubi te svetinje, on gubi i svoje ime, jer gubi svoja autentina svojstva. I evo Vukovog "veruju", koje pokazuje koliko je Vuk neverovatno komplikovana linost, napredna kad rui stari drutveni red i zahteva poznavanje prava naroda da se afirmie kao stvaralaka snaga u drutvu i politici, konzervativna kad prihvata i brani sva verovanja i predrasude patrijarhalnog seljatva (to je izazvalo Skerlia da se onako otro odupre Vukovim idejama): "I ta bismo dobili s tim ako bi narod prestao slaviti sveca, o Boiu loiti badnjake, prostirati slamu, mirboiti se, brati ivanjsko cvee, drati zavetine i nositi krste i litije itd.". "Kad bi to, velimo, sve prestao narod initi, ta bi poeo mjesto toga? Volovi mogu biti bez ovakovih stvari, ali ljudi ne mogu; to znaju, i znali su svagda, svi pravi filozofi, ali ne znaju ovakovi ludi reformatori." Roman Milovana Vidakovia, graanskog pisca, pod znatnim uticajem prosvetiteljskih ideja, bio je za Vuka zgodna prilika da iskali svoj gnev protiv ideja evropskog racionalizma koje znae opasnost za samosvojnost narodnog bia.

Recenzija kipti od ironinih primedaba (u zagradama), ponekad opravdanih, esto nepravednih:

-Ala razumije ovjek fiziku!

-teta to i danas ne pjevaju slavuji uz berbu nego samo u proljee!

-Pametno mome i utivo!

-To je neto nalik na stidljivu kurvicu.

-To je ono to pripovijedaju: sve veli al nee.

-Morao je biti nekakav vjetrenjak i budala.

-To je utivost!

-To je moral!

-Sve su to stari obiaji srpski, nego ne znamo u kakvom su pljesnivom njemakom romanu sauvani.

-Zato nam nije g. soinitelj istolkovao ta znai to?

-Po kome to obrascu i pravilu babe Smiljane?

-Poznaje ovjek mjesta o kojima pie! U Hercegovini su poznate kolesnice kao u Beu samari!

-G. soinitelj i njegov Svetozar misle da je ve to najvee i savreno prosveenije kad ovjek ne vjeruje da ima duhova!

-Neto se ovom naem g. soinitelju sve vrti po glavi kleanje kao da je sav svoj vijek proveo s djecom u koli; ili kao da je mlogo itao stare njemake romane itd.

Odustajui od namere da trai "ono to mora biti u pravom romanu, jer e g. soinitelj rei, kao u odgovoru na prvu recenziju, da je on najvie pazio na moral, a u roman da se uputao samo koliko mu je doputao blagoobrazni karakter naroda naega", Vuk kae da e gledati samo ono to pisac u predgovoru obeava, tj. stare obiaje srpske i blagoobrazni karakter naroda naega. I preputa itaocima da sami sude da li je ono moral "to su Melisi govorili roditelji da se uda za Parmeniona, pa e on umrijeti i ona se poslije moe s novcima lasno udati za mlada mua"; je li moral to Pelopida udeava da se njena sinovica sastane sa Svetozarem? Je li moral "to Ljubomir kae za djecu kako e se razlikovati od ljudi prostoga roda"? Jesu li stari srpski obiaji da momak ide s roditeljima da prosi devojku, da devojke hodaju s momcima ispod ruke i razgovaraju o ljubavi, da momci klee pred devojkama i devojke pred momcima, da ene dre dojkinje; da li su se Srbi u vreme Duanovo pozdravljali: "Imam li est ovde pozdraviti g. N.? Na slubi, ja sam. Drago mi je, na slubi vaim blagorodijam" itd. ("Ili moe biti da je sva srpska narodnost -Nationalitt -i svi stari obiaji kad se iznese hladno peenje s belim lukom, mlad sir, suvo meso, pogaa, utura ili tikva ili kondir vina, utura paline; kad povrve ae od ruke do ruke i kad se ponu kuckati; kad produe vrijeme pri ai vina i s nogu za srena puta ispiju po nekolike itd.") Pored kritike prikazivanja narodnog ivota u idilinom timungu i sa operetskim rekvizitima, uoljivo je da se Vuk zgraa nad graanskim moralom i obiajima, koje je Vidakovi preneo u daleku prolost, i toboe postavlja pitanja, da bi sve to odbacio.

Pitanja pljute kao grad, kao udarci, ironina, podrugljiva, potcenjivaka, s intonacijom koja ne ostavlja mogunosti za sumnju i kolebanje a najmanje za milost, seljaki visprena, ili i knjika (kad u ovom lucidnom laikom tekstu sasvim neoekivano naiemo na Aristotelovu misao, to kod Vuka zvui sasvim strano, da u pravom romanu "predstavlja se ovek kao to jest, i kao to bi trebalo da bude", setiemo se Believe rei, da je teko ustanoviti gde prestaje Vuk a gde poinje Kopitar), i Vidakovi je do krvava ivca potkresan, i sve njegovo je dovedeno u pitanje. Ne naroito dostojanstvenim nainom m suvie fer, ali veoma efikasno: ovo nemilosrdno podsmevanje deluje ubitano. Odgovarajui na zajedljivo pitanje Vidakovievo, "koji su to romani po vkusu recenzenta", Vuk pominje zaista dobre romane (koliko puta se moramo setiti Kopitara!) -Geteova Vertera, Lesaova il Blaza, Goldsmitova Vekfildskog svetenika, Fildingova Tom Donsa, Sternova endija i dr., ali tim ozbiljnim nabrajanjem priprema poraznu reenicu, preporuujui Vidakoviu da, umesto tih velikih dela, "uzme najgori njemaki roman koji ve ni slukinje ne itaju, pa e vidjeti da je pametnije pisan nego njegov Ljubomir".

Tako izgleda Vukovo "samo gdjeto opomenuti"! U stvari, to uporeivanje namenjeno je sujeti italaca za koje nije ba velika ast da itaju romane gore i od najgorih nemakih, to ih ni slukinje ne itaju. Ali je i udarac Vidakoviu i njemu slinima koji najvie piu i "koji ine (zaista ili po mnjeniju njihovom) kao neku epohu u literaturi". Jer, Vidakovi, koji misli da ini kao neku epohu (nije teko osetiti ironiju ovog narodskog kao), "na mnogo mjesta ne zna ta govori nego bunca kao baba u bolesti i pravi magarcima svoje itatelje, ili sebe samoga". Iz svega toga, kae Vuk, moramo zakljuiti (ne: moemo, ve: moramo, po snazi injenica) "da g. V. ne zna ni istorije, ni geografije, ni logike, ni poezije, ni retorike, niti zna ta je moral, ni stid, ni utivost, niti poznaje karaktera naroda naega, ni nita".

Ova recenzija, jedna od najbezobzirnijih u naoj knjievnosti uopte, malo govori o knjievnim kvalitetima romana, i ta dimenzija, Vuku prilino strana i izvan njegova interesovanja, apsolvirana je u nekoliko optih reenica. Vuk kritikuje moral, nepoznavanje narodnog ivota, tue literarne uticaje, neumerenost pieve fantazije, ogreenje o faktografsku tanost, napokon jezik, u kojem ima dosta slavjanskih rei i oblika. Osporivi mu ma kakvu vrednost, deklasirajui ga potpuno, recenzija je nanela mnogo tete Vidakovievom renomeu, to se vidi i iz njegovog odgovora, u septembru 1817. u Novinama srpskim, gde se osvre na Vukovu "porugu", ali moli svoje itaoce, "ljubitelje tenija

selimovic, mesa - za i protiv vuka

Documents