ROMANTIZAM

Ovaj književni pravac vlada u Evropi u posljednjoj deceniji 18. vijeka i prve 3 decenije 19. vijeka.Pojavu romantizma uslovila su istorijska dešavanja u Evropi (npr. pobjeda Francuske revolucije). Nakon Francuske revolucije mnogi narodi su se pobunili.Za romantizam je predmet umjetnosti svijet čovjekovih osjećanja, iracionalizam, osporavanje klasicističkih normi, oslanjanje na narodnu knjigiževnost i etnografsku građu.Krajem 18. vijeka epoha prosvjećenosti okončava svoju prevlast. Sumnju u moć razuma najavio je već sentimentalizam, čiji predstavnici rješavaju spor sa građanskom kulturom povlačeći se u sebe, u svijet svojih osjećanja i u prirodu. Slično postupaju i predromantičari. Oni spore klasicističko učenje o pravilima i zakonima pisanja. Obnavlja se zanimanje za narodnu književnost, za prirodan, spontan izraz i prevlast mašte u stvaralačkom postupku. Teme se traže u dalekim i neobičnim zemljama, stvarnim ili imaginarnim i u zanimljivoj prošlosti. Junaci koje pisci stvaraju su obuzeti različitim strastima i posvećeni su svojoj sudbini.Romantizam kao književno-istorijski pojam pojavljuje se još u 17. vijeku: U Francunskoj 1669, a u Engleskoj 1674. Međutim, prvi veliki teorijski tekstovi pojavljuju se u 18.vijeku, npr: “Porijeklo romantičke književnosti u Evropi”, rasprava Engleza Tomasa Vortona izdata 1774. On pod terminom “romantika” podrazumijeva opreku između renesanse i klasicizma.Romantizam u EngleskojEngleska je kolijevka romantizma, premdaa neki istoričari književnosti smatraju da je to Njemačka, gdje je romantizam bio najsnažnije izražen. Romantizam u Engleskoj počinje 1798. djelom “Lirske balade” Vilijama Vosforta i Samjuela Tejlora Kolridža. Vosfort je osnovao književnu školu lakista u kojoj pjesnici pjevaju o prirodi, a uzor im je Ruso. Nasuprot njemu, lord Džordž Gordgon Bajron počinje novu struju koju karakterišu dva motiva: motiv razočaranja koje prelazi u svjetski bol i motiv kulta slobodne, gorde lčnosti. Oba ova pojma objedinjena su u terminu bajronizam.Veliki pjesnici bili su i Džon Kits, koji je vjećnu ljepotu umjetsnosti stavljao ispred života, zatim Irac Tomas Mor, te Persi Biš Šeli, koji u svojim djelima traga za putevima čovjekove slobode.Najizrazitije novine u englesku književnost romantizma donio je Škot Volter Skot, koji je napisao 30 romana (Hajvanho) i koji je ozivio nacionalna osjećanja. Njegova djela su drukčijeg tipa od ostalih, jer piše u prozi i o srednjovjekovnim vitezovima. Udaljava se o svjetskog bola i piše o feudalizmu.Romantizam u NjemačkojNjemački romantizam je po umjetničkoj snazi najjači u Evropi. U njemačkoj je 1766. Gotfrid Herder prvi upotrijebio pojam romantika, pod njim podrazumijevajući svu književnost napisanu u tradiciji različitoj od antičke. Značajna predavaja o razlici klasicizma i romantizma držao je August Vilhelm Šlegelizmeđu 1798. i 1811. godine. U tim predavanjima on kao romantička označava Šekspirova djela, španske drame i romanse, cjelokupnu poeziju italijanske renesanse,

škotske balade i njemačke epove. On je uz svoga brat Fridriha utemeljio romantičarski pokret u Njemačkoj.Romantizam u FrancuskojU Francuskoj književnosti romantizam je prolazio kroz različite faze. Prva je pisala o romantzmu Madam de Stal (prvo ime Žermena Neker). Svije poglede je izložila u knjigama „O književnosti“ (1800) i „O Njemačkoj“ (1810). Protiveći se racionalizmu, De Stal ističe da je moderna poezija „zapis pjesnikove duše“. Poznati francuski romantičar Fransoa Šatobrijan u raspravama ističe u prvi plan da poezija treba da budi bol i divljenje.Romansijer Stendal (Anri Bejl) govori o sebi kao o romantičaru u jednom članku iz 1822. Roman “Crveno i crno” izdao je 1835.Najveću buru među piscima klasičkog opredjeljenja, izazvali su članci Viktora Igoa, koji je izdao drame Kronvel 1828. i dramu Ernani 1830. u kojoj osporava 3 dramska jedinstva. Posebna ga zanima groteska. On želi da na nov način protumači teoriju mimezisa u književnom djelu. Igoovom krugu pripadali su Alfonse de Lamartin, kritičar francuskog građanskog društva i Teofil Gotje, koji zastupa larpurlatizam.Posmatrajući razvoj prirode i društva kroz istoriju, Igo je dijeli na 3 faze, a svakoj odgovara neki oblik:

- prvobitno (oda, koja govori o vječnosti)- antičko (ep, koji govori o istoriji)- modern (drama, koja govori o protivriječnostima života)

Godine objavljivanja Kronvel i Ernani uzimaju se kao godine pobjede romantizma u Francuskoj.

Romantizam u ItalijiU Italiji koja je bila pod Napoleonovom vlašću trajap je oko 10 godina (1815-1825) i bio je u službi nacije, kao kod nas.Najvažniji predstavnik bio je Alesandro Maconi sa djelom “Vjerenici”, romanom iz 1823. Ovo djelo je najpoznatije na italijanskom jeziku poslije Božanstvene komedije. Poznat je i Đakomo Leopardi, on polazi od arkadijske lirike i patriotske retorike, preko verterovske sentimentalnosti i platonovog idealizma, do homersko-volterovske sentimentalnosti i bajronovske satire. Teme su mu ljubav, priroda, domovina i ljudska sudbina. Neuslišena ljubav izaziva razočaranje, okrutna priroda gorčinu.

Romantizam kod SlovenaKod Rusa: Puškin, Žukovski, Mihail Jurijevič LjermontovPoljaci: Adam Mickijevič (u sllužbi nacionalnog oslobođenja)

Oslanjanje na tradiciju usmenog pjesništva prisutno je i u djelu “Smrt Smail-age Čengića” Mažuranjića. U sličnom stvaralačkom miljeu, izdvaja se lirski, metaforičan rad Petra Preradovića.Slovenački: Franc Prešern, “Sonetni vijenac” posvećen Juliji PremicovSkoro svi romantičari su pisali sonete.

Načela romantizma su: subjektivnost, metaforičnost, muzikalnost, romantičarski pejzaž, hiperbolizacija i fantastika, nemotivisanost zbovanja, fragmentarnost struktura, hibridnost književnih vrsta, težnja ka beskonačnosti i slobodi svemoć pjesnika, obogotvorenje imaginacije, romantičarsko shvatanje prirode (harmonija), istorizam.

PUŠKIN

Aleksandar Sergejevič Puškin (Moskva, 1799 — Sankt Peterburg, 1837) je bio ruski književnik. Mnogi ga smatraju za najboljeg ruskog pesnika i oca moderne ruske književnosti. Puškin je među prvima u Rusiji počeo da piše narodnim jezikom i distancirao se od romantičarske književnosti popularne u zapadnoj Evropi. Napravio je stil koji je mešao satiru, romantiku i dramu.

Puškin je rođen u neimućnoj, obrazovanoj, aristokratskoj porodici. Pradeda po majci mu je bio crni Etiopljanin, Ibrahim Petrovič Ganibal, koga je u Carigradu kupio srpski grof Sava Vladislavić Raguzinski, trenutno na poslu za cara Petra. Grof Sava je njegovog pradjeda poklonio caru po povratku u Rusiju, koji ga je potom i prisvojio za svoje kumče Petra Velikog. U ranom detinjstvu o Puškinu su se starale dadilje i učitelji francuskog jezika. Znanje jezika je razvijao među članovima nižih slojeva. 1811. godine je primljen u elitnu gimnaziju u Carskom selu, koju je pohađao do 1817. godine.

Nakon škole, obezbedio je mesto u Savetu spoljnih poslova u Sankt Peterburgu. Puškin je brzo uplivao u liberalne političke vode i zbog revolucionarnih pesama je poslat u egzil u južnu Rusiju (zvanično je samo premešten po dužnosti), gde je ostao od 1820. do 1823. Nakon toga je godinu dana proveo u Odesi, gde mu je cvetao društveni život, a upustio se i u dve afere sa udatim ženama. Međutim, pošta mu presreće pismo, u kojem iskazuje pozitivan stav prema ateizmu. Puškin je po drugi put proteran, ovaj put u severnu Rusiju, na seosko imanje svoje majke - Mihajlovsko.

Decembra 1825. godine u Sankt Peterburgu su se dogodila pobuna vojske i kod puno učesnika su pronađene Puškinove pesme. Iako on sam nije učestvovao u protestima, spalio je sav materijal za koji je smatrao da može da ga kompromituje. 1826. Puškin je napisao peticiju za puštanje na slobodu i nakon prijema kod cara Nikolaja I, pušten je. Car Nikolaj je odlučio da on lično postane cenzor Puškinovih dela. Iako je dobio de jure slobodu, Puškin nije dobio slobodu kretanja i pisanja.

Od 1826. do 1831. godine Puškinov društveni život se uozbiljio. Znalo da se da Puškin traži ženu i da cilja na neke od najlepših Ruskinja. 1829. godine upoznao je Nataliju Gončarevu, kojom se i oženio 1831. Dve godine kasnije, Puškin je proglašen za Kamerjunkera. U pitanju je dvorski čin, koji se obično dodeljuje mladim aristokratama. Ovo je uvredilo Puškina, između ostalog zato što je verovao da mu je taj čin dodeljen da bi njegova supruga mogla da odlazi na dvorske balove.

Puškin je ubrzo zapao u lošu finansijsku situaciju, velikim delom zbog rashoda svoje supruge. Uspeo je da dobije pozajmnicu, zahvaljujući kojoj izdaje svoj žurnal 1836. godine, koji nije doneo zaradu. Konačno, 1837. godine Puškin je izazvao D'Antesa na dvoboj, zbog sumnje da se udvarao njegovoj supruzi.

Dvoboj

Dvoboj je održan 8. februara 1837. Na jednoj strani je stajao slavni ruski pesnik, Puškin, a na drugoj D'Antes, osoba koju je Puškin optužio za zavođenje njegove žene. Dvoboji su bili česta pojava u Rusiji i prihvatljiv način, iako godinama nezakonit, branjenja časti među ruskom aristokratijom. Prvo bi pucao jedan učesnik, pa zatim drugi, ukoliko je u stanju.

Prvi metak je opalio D'Antes. Pogodio je Puškina u stomak. Ovaj se uhvatio rukom za ranu i pao napred u sneg. Rukama se pridigao na kolena, uperio pištolj i pokušao da opali. Međutim, pištolj je bio pokvašen. Puškin je zatražio da zameni pištolj, što mu je i dozvoljeno. Opalio je, ali je metak je samo okrznuo D'Antesa. Puškin je ubrzo prenet u krevet, gde je lekar pokušao da mu sanira ranu. Ipak, Aleksandar Sergejevič Puškin je preminuo dva dana kasnije, 10. februara 1837. (29. januara po starom kalendaru).

Puškin je objavio prvu pesmu sa 14 godina, kao učenik u carskoj gimnaziji, u časopisu Evropski glasnik. Tokom školovanja je počeo da piše i svoje prvo veliko delo, Ruslan i Ljudmila, izdato 1820. Delo je bazirano na bajkama koje je čuo od svoje babe.

Od 1817. do 1820. njegova politička aktivnost je uticala na njegova dela. Između ostalog, napisao je delo Oda slobodi. Zbog ovih dela je prognan. Tokom prvog izganstva (1820—1823) napisao je dela Kavkaski zatvorenik, Braća razbojnici i započeo je Česmu Bahčisaraja. Takođe je započeo rad na jednom od svojih najpoznatihijih dela: Evgenije Onjegin.

Tokom kratkog perioda slobode, završio je rad na Česmi Bahčisaraja, i napisao je Cigane. Tokom drugog perioda u egzilu (1824—1826), započeo je rad na Borisu Godunovu. To delo je izdao tek 1831. i pravo na to je dobio kao poklon za venčanje. Jevgenija Onjegina je izdao 1833. godine.

Belkinove priče (puno ime: Priče pokojnog Ivana Petroviča Belkina), izdate 1831, nisu postale posebno popularne za vreme Puškinovog života, ali su danas veoma cenjene. Smatra se da je ovim pričama Puškin pokazao šta misli o dotadašnjoj ruskoj prozi i da namerava da napravi novu rusku književnu tradiciju.

Evgenije Onjegin, kratak sadržaj

Evgenije Onjegin je delo Aleksandra Sergejeviča Puškina, napisano 1825, a izdato prvi put 1833. godine. Sam pisac je doživeo sudbinu svog lika Vladimira Lenskog (umro je u dvoboju).

Puškin se u Evgeniju Onjeginu najviše, mada ne sasvim, odvaja od svojih romantičarskih nazora. Sa formalne strane u romanu se zapaža uticaj Bajronovih dela Čajlda Harolda i Don Žuana. Karakteristike romantizma se ogledaju i u tome što je pesnik stalno prisutan u delu, iskazujući sud o svojim junacima i predviđajući njihovu budućnost. Evgenije Onjegin je napisan u stihovima, u tzv. onjeginovskoj strofi s karakterističnim četvorostopnim jambom da bi pisac svog junaka, uz sve njegove mane, prikazao, ipak, u jednom poetskom tonu. Naime, u vreme nastanka dela, prozni roman se smatrao nižom književnom vrstom. Tako stihovi omogućavaju harmoniju emocionalnih utisaka i estetskog efekta.

U romanu je oslikan čitav ruski život dvadesetih godina devetnaestog veka, zastupljeni su svi društveni slojevi, od plemića do mužika i čitava skala prizora, od balova u Moskvi do pejzaža ruskog sela, ali poentu romana čini realističan opis problema ruske vladajuće klase prikazan kroz likove dva tipična ruska mlada plemića pesnikovog doba, Lenskog i Onjgina. U tom smislu Puškinov roman se razlikuje od Bajronovog Don Žuana koji je po žanru avanturističko - ljubavni.

Onjegin se rodio pored Neve. Njegov otac je proćerdao porodični imetak. Evgenije je dobio osrednje obrazovanje, od svega je znao po malo, ali je u zavođenju bio virtuoz. On odlazi na seosko imanje, da sa stricem koji umire i ostavlja mu ogromno bogatstvo, provede poslednje dane. Tu se u njega zaljubljuje Tanja Larina koja mu svoja osećanja iznosi u pismu. Međutim, Onjegin je odbija. Na proslavi Tanjinog imendana njena sestra Olga očijuka sa Evgenijem. Evgenije prihvata flert iz dosade. Lenski, Olgin verenik poziva Onjegina na dvoboj i tom prilikom gine. Ubrzo potom, Olga se udaje za nekog ulana i odlazi sa njegovim pukom. Nešto kasnije, udaje se i Tanja za jednog moskovskog kneza. Za to vreme Onjegin besciljno luta svetom. Kad ponovo sretne Tanju, ona se mnogo promenila. Postala je dama koja ume da sakrije osećanja; pa pri prvom susretu ne pokazuje ni zbunjenost, ni iznenađenje. Sada Evgenije pati i piše pisma. Dolazi do razgovora između njih kojom prilikom Tanja postavlja svoje čuveno pitanje koje predstavlja najbolju kritiku Onjeginovog lika: zašto je sada progoni kad mu se nije dopadala pre, van taštine i dvorske svite.

Tatjana Larina je jedan od najlepših ženskih likova u istoriji svetske književnosti. Ona jedina u Puškinovom romanu prihvata svoju, ne baš srećnu sudbinu, ne gubeći ni ravnotežu ni dostojanstvo. Posle Tanjinih reči Onjegin shvata svoje licemerje kao i ulogu svoje klase u društvenom životu Rusije: takvi nemaju nikakvu budućnost. On je tip tzv. ’’suvišnog čoveka’’, koji će se kasnije javljati i u delima drugih ruskih pisaca npr. Ljermontova, Turgenjeva itd. ’’Suvišan čovek’’ je neprilagodljivi individualista koji nije u stanju da realizuje svoje relativno velike potencijale u svetu na koji gleda sa dozom kriticizma. Onjeginova nesreća leži, dakle, u raskoraku između želja i mogućnosti. Antipod njegovom liku je Lenski, koji je takođe tragični junak. Za razliku od Onjegina on je veoma obrazovan. Obožavalac je Kanta i Getea, ali na žalost ne poznaje pravi život. Uzrok njegove nesreće leži u idealizovanju stvarnsti. Tako ga prvi životni problem sa kojim se suočava vodi u smrt.

BAJRON

Lord Džordž Gordon Bajron (London, 1788 — Misolongi, 1824) je bio pesnički prvak engleskog romantizma; stekao je međunarodnu književnu slavu romantičnim epom „Čajld Harold“, a potom i poemom „Don Žuan“ i poetskim dramama „Manfred“ i „Kain“. Bajron se rodio kao deklasirani aristokrata, no kasnije pripada najvišim krugovima, iako je po prirodi buntovnik i slobodoumnih nazora. Umire od malarije u borbi za oslobođenje Grčke od turskog jarma. Njegov život i delo usko su povezani, dopunjuju se i stvaraju gotovo nedeljivu celinu. Slobodarski duh i pesničko delo engleskog buntovnika nadahnuli su mnoge velike pesnike, kao što su npr. Puškin, Ljermontov, Lamartin i drugi.

Život

Bajron je rođen 1788. godine u Londonu, u siromašnoj plemićkoj porodici. Otac mu je rano umro, pa se o njemu starala majka, nervozna i nesrećna žena. Rano je ostao hrom, pa je zbog te fizičke mane mnogo patio, mada mu to nije smetalo bude izvrstan plivač, bokser i jahač. Posedovao je izuzetnu lepotu, zbog čega je bio vrlo voljen od žena. Kada je imao deset godina, nasledio je neki zamak, imanje i titulu lorda, što mu je omogućilo da postane član Doma lordova, da okuplja vesela društva i priređuje prave bahanalije. Vrlo slobodan u ispoljavanju svojih ideja, po prirodi buntovan i neprilagodljiv, sa prezirom se odnosio prema konzervativnom društvu, lažnom moralu i pravilima života koja su gušila i ponašanje, i osećanja, i misao. Za Bajronov život, za koji možemo reći i da je nadmudrio njegovu umetnost, važno je to što je bio aristokratski. Aristokrate u 19. veku u Engleskoj imale su mnogo privilegija ali i prepreka. Bajron nije hteo da se ponaša kao engleski lord, i zato je sebe pretvorio u izopštenika. Već u ranoj mladosti, kada su školski tutori uspevali da privole tek da čita lektiru, i kad se tek začinjao njegov sočan ljubavni život, Bajron je već imao status ukletog ljubavnika «koji na svojoj i tuđoj patnji iznova započinje zidanje peščanih kula».

Na Kembridžu, gde kao mladi aristokrata i nije imao prave potrebe da uči, Bajron se zanimao čitanjem i liberalno političkim idejama. Ostalo vreme provodio je u Londonu, na zabavama, poprilično raskalašnim i čiji je bio idejni predvodnik. Za te žurke imao je ono što je bilo potrebno – «neobuzdanu individualnost i često napadan stil ponašanja i življenja». Bio je lep, zgodan – i hrom – lutka visokog društva. Njegova rana poezija izazvala je slabašan odjek. U časovima dokolice 1807. mladi Bajron je izjavljivao kako mu krajnji cilj i nije da bude pesnik, već da se posveti širem javnom i političkom delovanju.

Bajron je na apsolventskom putovanju po Mediteranu proveo pune dve godine – od 1809-1811, i upravo na tom «velikom putovanju», on je stekao neophodna iskustva potrebna da bude pesnik. Među najvažnijima stoji osećanje svetskog bola - Veltšmerc (nem. Weltschmerz). To je posebna vrsta romantičarske nejasne i neizlečive tuge, i osećanja da je ovaj svet najgori od svih mogućih svetova, koji će Bajron donekle integrisati u svoje pesništvo.

Već u prvom odgovoru na negativne kritike, mladi Bajron je pokazao da on ne nudi nikakvu «novu poeziju za novo doba» već da želi da degenerisanoj sadašnjosti ponudi lepšu prošlost – Bajron je bio privržen klasicističkim pravilima i normama više no ijedan drugi romantičar.

Priliku da i sam odigra ulogu bajronovskog junaka, pošto ga je uobličio svojim «Hodočašćem Čajlda Harolda» i nizom «istočnjačkih priča» u stihu, Bajron dobija 1816. kada ga zbog greha bluda (afera sa svojom sestrom Ogastom) svetina napada. Lišen poze, a prisiljen da živi njenu stvarnost, Bajron počinje da izražava svoj najvažniji stav – da je samo stvaranje put iz iskrene tragike i besmislenosti ljudskog života. Zato na početku trećeg pevanja Harolda Bajron poredi svoj pad sa Napoleonovim padom, opisujući, simbolički, Vaterlo.

Kako nije mogao da izdrži izrugivanje svetine, i detronizaciju koju je u Engleskoj doživeo, pesnik je otišao u novo lutanje - samoprognanstvo, na kome je prikupio materijal za dela koja je pisao.

Njegovo prvo odlično delo jeste Šijonski Sužanj*, napisan u Švajarskoj, nakon susreta sa Šelijem. Osnovna poruka o robu koji se oslobađa iz tamnice je u tome da svi ideali, pa i sloboda, gube vrednost kada se ostvare. Tu istinu otkriva i Čajld Harold u drugoj polovini speva. Za čitavu životnu tragediju iskusniji, junak koji je do malopre lutao obalama Mediterana, i najmanji spoljašnji povod u predelima koje nalazi koristi za samopreispitivanje, povod za razmišljanje o velikoj tajni života, i još većoj tajni umetničkog stvaranja.

Produkt ovakve umetničke samosvesti je Don Žuan. Bajron sad već živi u Veneciji i još prezire sve što je englesko – do te mere da menja svoju sadržinu pod utiskom italijanskog duha i književne tradicije, a iz metrike uzima otava rimu – laku tečnu i izuzetno pogodnu za pesničko pripovedanje.

U neku ruku, kroz Don Žuana koji i nije tipičan Bajronovski junak, pesnik pokušava da se razračuna sa svojim «drugim ja» iz ranih priča u stihu, pesama, i speva Čajld Harold. 16000 hiljada stihova imao je Don Žuan 1824, kada je Bajron umro, od malarije, razočaran u svoje pokušaje da pomogni Grčkoj da pobedi u ratovima protiv Turaka, i stane na noge.

Don Žuan, u nezavršenom vidu u kome ga danas čitamo pisan je šest godina. U mnogom, građen je kao prvi pravi proizvod Bajrona, još uvek romantičarski ličan, pošto je reč o autoironiji (samoruganju), ali podosta širi i obuhvatniji od prethodnih Bajronovih pesničkih poduhvata.

Bajron se smatra prvom slavnom ličnošću u modernom smislu. To je bila delom i pesnikova strategija, kada je nagonio slikare da ga prikazuju kao čoveka od akcije, ili kada se putem svojih stihova samoreklamirao.

Poetika

Lord Gordon bio je nastariji u takozvanom drugom krugu engleskih romantičara, i jedan je od najzaslužnijih za stvaranje mita o romantičarama zbog svojih stihova koji govore o seti, egzilu i čežnji.

Svi predstavnici drugog kruga romantičara (Bajron, Šeli, Kits) su rano i tragično stradali pesnici čije stvaralaštvo i život doprinose stvaranju romantičnog stereotipa, a to je – pobuna protiv društva, patnja i tugovanje i eksperimentisanje sa halucinogenim drogama.

Za dela Bajrona indikativan je jedan poseban tip junaka, čiji se veliki deo karakteristika može pripisati samom piscu. Proučavaoci su pronašli tragove bajronovskog junaka u Džonu Miltonu i mnogim stvaraocima Romantičkog pokreta. To je idealizovan karakter čiji su atributi talenat, strast, prezir prema društvu i njegovi institucijama, nedostatak poštovanja prema rangu i privilegijama (iako ih junak poseduje), gajenje ljubavi koju je srušilo društveno neodobravanje ili smrt, pobuna, prognanstvo, tajna prošlost, arogancija, preterano samopouzdanje ili nedostatak dubljeg uvida i na kraju, samodestruktivnost.

Veličina Bajronove poezije je u tome što je promenila književna shvatanja Evrope. Bajronovski junak je puno obrađivan, i emocionalna težina koju stvara je naravno neizmeriva. Bajronov idealizam, njegov «svetski bol», i njegova, najblistavija od svih bajronskih sudbina, učinili su ga jednom od najvećih figura romantizma. Romantizam, kao reakcija na strahovladu razuma, reda i poretka, sa Bajronom je dobio novi pravac.

Brojne borbe za nezavisnost (Francuska, Grčka, Amerika, Španija) svorile su i konretne socijalne teme romantizma, o nedopustivosti bestidnog bogatstva, o besmislenosti rata i o krahu tiranija. Pesnički fokus je na malom junaku, običnom čoveku.Čajld Harold, prepričano prvo pjevanjeNa početku se obraća Heladi i kako on putnik ne želi da budi 9 muza. Već u 2.strofi opisuje se Čajkd Harold kao mladić „mlad vitez jedan“ koji je voleo da bludi i pijanči. Bio je plemenitog roda ali je ukaljao čast poropdice time što jeučinio zlo delo (ovde se misli na ubistvo rođaka zbog koga je bio osuđen). Zbog toga, zbog neostvarene ljubavi, on napušta svoj kraj, odlazi na putešestvije. Nikome se nije javio, ni majci, ni sestri, ali moli čitaoce da ne misle da je on bio gvozdenog srca. Otisnuo se morem i kad je sunce zašlo počeo da peva svoju tužnu pesmu. „Zbogom, zbogom! Mojoj rodnoj grudi!“... u žalosnom tonu saopštava kako on i nema koga da ostavi, čak i pas koga ostavlja, brzo će ga zaboraviti i neće prepoznati ako se vrati. Dalje se opisuju utisci o zemljaka kraj kojih i kroz koje prolazi, Francuska, Engleska, Portugalija. Daje opis društvenog, socijalnog stanja, svuda je siromaštvo.. posledica ratova i odluka spoljnopolitičkih dešavanja u ono vreme između Francuske i Engleske. Crkvu naziva „bludnica vavilonska“, jer ona je u raskoši dok je narod siromašan. Zapahnut je duhom Španije, on joj klikće: „O, predivna, Španijo! Tle čarobno,slavno!“ (35.strofa) Spominje i zaziva vreme kada je Pelagiov steg bio herojski (Pelagio je junak za koga se po legendi veruje da mu je sam Bog usred bitke podario s neba taj steg), spominje još niz detalja iz španske herojske istorije, a zatim se obraća sinovima Španije tražeći od njih da se probude, da budu hrabri. Spominje i aludira na bitku kod Tavalera koja se zbila 1809.godine i opisuje Špance kao žrtve, Francuze kao ljute osvajače, a Engleze kao one koji štite slabije. Ima gađenja na rat uopšte, sve tetakozvane ideologije zbog kojih se vode ratovi naziva „praznimsofizmima“, a to su argumenti iz kojih se izvodi pogrešan zaključak. On klikćeslavnom bolu jezera Albuera blizu Valensije gde su Englezi i Španci pobediliFrancuze 1811.godine.Harold kreće put Sevilje „grad slobodan, koji pljačkaš bi da zgrabi“ i opisuje gakao stecište za one koji

su mladi i puni požude i ludosti, grad koji je ispunjen porocima.Narod je nekada kliktao „Da živi kraj!“ i kleo Godoja (koji je bio španski premijer,ljubavnik španske krajice, koji je potpisao ugovor sa Francuskom koji je kasnijeFrancuzima poslužio kao razlog za pohod na Španiju).Onžali zato što „mladi,gordi, hrabri“ hrle u rat, ne vide da korist od rata imaju samo vođe koje zgrćumoć na taj način.Strofe od 54.do 57. Govore o Avgustini, mladoj Španjolki koja je nastavila da pucaiz topa kada je njen dragi poginuo. On se divi ovoj hrabroj dami koja je isto ženakao i druge i ona žudi za poljupcima, ali je i junak i mnogo je veća i lepša od svihdrugih „bledih dama“.U 59.strofu napisao je u TurskojStrofe od 60.do64. napisane su u Grčkoj u podnožju Parnasa (po predanju to jeplanina na kojoj borave muze) Kaže da nije čudno što se oduševljava i da bisvako želeo da lirom dozove muze, ali one „ne šire više krila s planine ove“. Onpada na kolena pred slikom veličanstva Parnasa i radostan je.Zatim seopisujenedelja i kako je svuda slave.. u nizu strofa zatim se pažnjapoklanja izvanredno opisanoj slici borbe matadora sa bikovima, do detaljaopisuje kako bik pada, kako ga gađa strela, kako ropće, kako svi klikću, i uopštekao je u toj prašnjavoj areni ceo mladi svet i puno Španjolki. One su prikazanekao zavodnice, one lepo igraju i neodoljive su.U 82.strofi kaže da je Harold bio često zaljubčljen, ali nije naučio da pije sa izvoraLetinog (tj.,ne ume da zaboravi) pa je o ljubavi spoznao da je ona ta koja donosinežnost i lepotu, ali se one brzo rasprše „preko cveća gorka i otrovna pena“.Gledao je dugo prizor veselja u areni, ali se nije veselio, jer još uvek na bledomčelu nosi „Kainovu kob“. Nijedan mu prizor nije odagnao tugu. Napisao je tadapesmu „za Inez“ i pretpostavlja se da je ona bila namenjena ćeri engleskogvicekonzula u Atini, Terezi.On se u toj pesmi divi njenoj naklonosti, ali ona nije uspela i ne može da gausplamsa, jer on još luta i oseća se „kao Jevrej iz predanja“ (čovek koji popredanju nije dozvolio Hristu da se odmori uz njegovu ogradu pa je osuđen davečno luta). „Prokle me sudba da lutam sam, I da me mnoga sećanja muče: Što god me snađe, tešim se – znamSve najgore me već snašlo juče.“On zna da bi ona htela da sazna šta to njega muči, ali je bolje da ne sazna.Zatim se opet vraća pokliču narodnog opšteg žara da brani slobodu spramplemićkih kukavičkih izdajstava, spominje čak i poklič koji je narod Španijegovorio 1808.godine kada je krenuo u odbranu od Francuske : „Rat do noža“.On saoseća sa Špancima koji brane slobodu, pita se koliko će još krvi proteći iproći dana da se oružje spusti.U 91.strofi obraća se svom prijatelju (misli na oficira Džon Vitfilda koji je umro odgroznice 1811.godine) i srce mu je ispunjeno tugom, bilo bi mu lakše da jenjegov prijatelj poginuo u borbi sa mačem, nega ovako.U 92.strofi kaže da će se sa njim sresti kada i on strada, tj. U smrti.U 93.strofi, poslednjoj u prvom pevanju, obraća se čitaocima i kao da polemiše sa njima „Ćuti!Strpljiv budi!“ imperativno se obraća i želi da se strpe do idućeg dela i da onaj koji želi može dalje da čita šta je bilo na putu kroz istoriju Helada.

REALIZAM

Naziv realizam dolazi od latinske riječi RES – stvar. Može se reći da realizam vuče korijene od definisanja mimesisa, tj. podražavanja stvarnosti u umjetnosti.Kao književno-istorijski pojam označava epohu u kojoj vada realistička stilska formacija. Uslovna periodizacija jeste 30-ih do 70-ih godina 19. vijeka. Kod nas tek tada počinje.U razdoblju realism vodeću ulogu ima francuska, ruska i njemačka književnost.Pod ovim pojmom podrazumijeva se i estetska vrijednost djela, odnosno djela koja imaju realističko u sebi – estetika realizma.Žil Šanfleri je prvi teoretičar realizma. U svojim spisima zacrtao je stilska načela realističnog romana. Realizam podrazumijeva vjeru u napredak nauke, filozofije.Bitni elementi su fibula i karakter. Ne insistira se na fabuli zbog nje same, vć upravo zbog karaktera, likova. Karakterizacija je najznačajnija (to je niz postupaka kojima se lik predstavlja publici). Postoji nekoliko vrsta karakterizacije:

- Direktna podrazumijeva postupak kojim autor, pripovjedač ili neki drugi lik u djelu neposredno objašnjava svojstva jednog lika

- Indirektna se prepoznaje po tome što se junak sam otkriva kroz svoje postupke, najčešće u drami

- Mješovita karakterizacija, npr. Čiča GorioPrema drugim mjerilima postoje druge vrste karakterizacija, npr. unutrašnja i spoljašnja (fizička)

Deskriptivnost je veoma značajno načelo realizma. Opisi su često u funkciji karakterizacije glavnih junaka (Orkanski visovi, Čiča Gorio). Majstori deskripcije su Turgenjev i Balzak. Realistički pisci koriste i jezik u deskripcije junaka (stalež). Kod nas je to karakteristično za Matavulja.Dolazi do stvaranja monumentalnih tipičnih karaktera. Tipski su oni likovi koji nose vanvremenska obilježja. Takvi su tipovi lakrdijaša, zavodnika, vojskovođe, itd.Realizam insistira na tipu junaka koji nose društvena i vremenska obiljezja doba iz koga potiču. Likovi, prema Forsterovoj tipizaciji u “Aspektima romana”, mogu biti ravni (flat), kod kojih je opisana samo jedna karakteristika i puni ili reljefni, zaokruženi, kao npr. Raskoljnikov.Sljedeće bitno svojstvo jeste objektivnost pripovjedanja. Postoji distance između pisca i onoga o čemu on pripovjeda. Takvo nastojanje uslovilo je stvaranje različitih tipova pripovjdanja, a za realizam je najznačajnije pripovjedanje u 3 licu sa raznim modifikacijama, npr. bezlično pripovjedanje (Madam Bovari), zatim sveznajuće pripovjedanje koje podrazumijeva ličan stvar autora, drugi oblik je tehnika skaza (termin je uveo Viktor Šklovski). Pisac nas na početku upoznaje sa pripovjedačem.Američki teoretičar Vejn But ovaj tip pripovjedača, koji je neposredan učesnik događaja o kojima priča jeste djelatni pripovjedač, a drugi je dramativni pripovjedač.Bitna odlika realizma jeste i žanrovska specifičnost. Najčešće se piše proza – roman i novela, al ii realistička komedija, kao i satirični i deskriptivni pjesnički oblici.

Karakteristična je i analitička slika stvarnosti – analiziranje same stvarnosti, ono što treba istači je prevlast romana. Čitalačka publika proširuje se sada mlađom generacijom željnom saznanja o svijetu u kome živi. Roman daje vjernu i realističku sliku društva.

Čiča GorioOpis pansiona Voker i njenih učesnika (stanara) predstavlja osnovu ovog romana, kao i ovoga pravca. Autor je sveznajući pripovjedač i mi ne znamo ko je on. Kada kaže tužna književnost on misli na romantizam, u kome Balzak počinje da piše. Kada se pita da li će njegovo djelo razumijeti izvan Pariza, to govori zbog toga što ovo djelo predstavlja karakteristike toga mjesta. ALL IS TRUTH – insistiranje na istinitosti, objektivnosti, što je odlika realizma. Na početku djela pisac sa skoro svim likovima. Čiča Gorio je djelo iz ciklusa Ljudska komedija. On je htio po uzoru na Božanstvenu komediju da prikaže čovjeka kako se uzdiže, dolazi do raja, odnosno do pročišćenja. Može se pretpostaviti das u Balzakovi uzori bili antički pisci, po čemu je i dao ime romana, kako su činili antički pisci. Na početku romana čitalac nema jasnu sliku o čiči Goriju. Ostali stanari nemaju lijepo mišljenje o njemu. Postoji i epistolarni karakter u ovom romanu.Struktura romana je jako složena. Postoje 3 narativna staništa: 1. prati čiču Gorija, 2. Ežena de Rastinjaka, a 3. Votrena.

BALZAK

Onore de Balzak (1799 —1850) je bio francuski romanopisac koji se smatra ključnim autorom realizma.

Balzak je prešao da živi u Parizu 1814. godine. Njegovo pohađanje Pravnog fakulteta u Parizu se poklopilo sa početkom francuske restauracije. Ulazio je u različite poslovne poduhvate koji su mu umesto zarade donosili samo gubitke i dugove. Propao je u poslu sa slovolivnicom i štamparijom. Posle tog finansijskog sloma dugovi će ga pratiti čitav život.

Svom prezimenu je dodao plemićko de 1830. godine. Od tada se potpisivao kao Onore de Balzak.

Poljska plemkinja, Evelina Hanska, sa svog imanja u Verhovnji, u Ukrajini je započela prepisku sa Balzakom 1832. godine. Iz prepiske sa zagonetnom Strankinjom koja se divi Balzakovim delima, razvila se obostrana ljubav. Sa gospođom Hanskom se sastao najpre u Švajcarskoj, zatim u Beču i Petrogradu. Nakon što je postala udovica 1842. godine, gospođa Hanska je odbila ruku Balzaka. Sa njom je zatim putovao po Nemačkoj, Francuskoj, Holandiji i Belgiji. Venčao se sa gospođom Hanskom 1850. godine u Berdičevu, u Ukrajini.

Bio je predsednik Društva književnika. Dva puta se kandidovao za Francusku akademiju. Prvi put (1839) je povukao kandidaturu u korist Viktora Igoa, a drugom prilikom (1849) je dobio samo dva glasa.

Ljudska komedija (La Comédie humaine) zajednički je naziv za njegove romane, međusobno povezane, u je nastojao da pruži sliku o svom vremenu, društvenim i istorijskim, filozofskim kretanjima, da prikaže život svih društvenih klasa i slojeva, da osvetli tajne čovekove psihe. Balzak je prvi upotrebio mehanizam vraćanja istih likova kroz svoje knjige kako bi izrazio jedinstvo društva koje slika. U predgovoru «Ljudskoj komediji» (objavljenom 1842. godine) je naglasio da će to biti istorija koju su zaboravili toliki istoričari, istorija naravi. Predvideo je da «Ljudska komedija» sadrži 137 dela, ali je stigao da napiše 91 delo. Tom broju se mogu dodati još tri romana koje nije predvideo prvobitnim planom. U broj od 94 dela ne ulaze «Golicave priče» ni Balzakovi mladalački romani napisani pre 1829. godine.

Iz želje za novcem i slavom pisao je ono šta je smatrao popularnim, i čime bi mogao da privuče širi krug čitalaca. Često je pisao i po 16 sati dnevno uz pomoć sveće i kafe ne bi li što pre objavio svoje delo. Ovakvo pisanje rezultovalo je time da većina njegovih dela daje utisak nedovršenosti i neurednosti, ima greške u tekstu, a pojedini delovi su površni ili nedovršeni.

Iako je odrastao daleko od Pariza, Balzak je bio dosta vezan za ovaj grad. Svoja najbolja dela je napisao u Parizu ili o Parizu.

Onore de Balzak i Gistav Flober imali su veliki uticaj na kasnije realističare i naturaliste: Gi de Mopasan, Žorž-Šarl Ismans, i u Engleskoj Džordž Eliot.

Čiča Gorio

Čiča Gorio objavljen je 1835. Deo je velikog ciklusa koji je Balzak nazvao Ljudska komedija.

Tipološke odlike

Roman Čiča Gorio je složene strukture, tipološki višeznačan te se može odrediti i kao društveni roman, i kriminalistički i ljubavni i roman o vaspitanju ili o razvoju karaktera.

Balzak neposredno i verno prikazuje stvarnost, analitički postupa u obradi, zauzima kritički odnos prema savremenim pojavama i likovima, prikazuje predstavnike različitih društvenih slojeva. Pisac daje široku i vernu analitičku sliku društva prateći svoje likove u njihovom razvoju, sazrevanju, kretanju u različitim društvenim krugovima. Pored toga, u romanu se javlja zaplet karakterističan za kriminalističke romane. Nosilac tog značenjskog dela romana je tajanstveni lik Votren. U romanu su prikazana i tri ljubavna trougla. Lik glavnog junaka Ežena de Rastinjaka dat je u razvoju pa se roman može odrediti i kao roman o vaspitanju ili o razvoju karaktera.

Istorijska pozadina

Radnja romana je vremenski tačno određena: kraj 1819. i početak 1820. godine. Period između 1814. i 1830. je doba Burbonske restauracije, period obnove monarhije posle Napoleonovog poraza. Tada se na vlast vratila burbonska kraljevska dinastija svrgnuta 1792, za vreme Velike francuske revolucije (1789—1799).

Kroz priču o tome kako je čiča Gorio stekao svoje bogatstvo čitalac saznaje čitavu istoriju uspona francuske buržoazije. U romanu «Čiča Gorio» jasno se vidi da povratak Burbona nije značio i potpuno uspostavljanje režima koji je bio na vlasti pre revolucije. Plemstvo je suviše oslabljeno da bi predstavljalo vodeću društvenu snagu. Ako je plemićka titula i dalje na ceni, ako se mesta u visokoj društvenoj administraciji po pravilu dodeljuju pripadnicima plemstva, buržoazija je snažnija od plemstva zato što je bogatija. Moć novca jača je od svega. Odnose među ljudima određuje novac kao neko mračno božanstvo. Sa tog aspekta nema suštinske razlike u odnosima ljudi bilo da se nalaze u pansionu gospođe Voker ili u salonu vikontese De Bozean. U oba slučaja na snazi su vučji zakoni.

Pisac insistira na samom početku romana kako je ono o čemu on govori «All is true», «sve je istinito», «ona je tako istinita da svak može videti njene elemente oko sebe, u svojem srcu možda».

Izvesno je da je priča istinita, u tom smislu što su njeni pojedini delovi, pojedinačne karakterne crte likova, kao i istorijski podaci, uzeti iz životne stvarnosti – «svak može videti njene elemente oko sebe».

Kompozicija

Fabula romana prati pokušaje provincijalca Ežena de Rastinjaka da se probije u visoko društvo Pariza. On je siromašni plemić koji sanja o uspehu, slavi, novcu, ljubavi, a primoran je da živi u siromašnom, bednom pansionu Voker. U pansionu upoznaje čiča Gorija, tragičnog junaka, kojeg ubija preterana, strasna roditeljska ljubav prema svojim dvema ćerkama. One posećuju oca samo da bi od njega dobile novac, stideći se njega, običnog građanina, budući da se kreću u aristokratskim krugovima. Gorio umire sam. U poslednjim trenucima negovali su ga Rastinjak i student medicine Bjanšon, koji mu i pogreb plaćaju. Na pogrebu nesrećnog starca nije se pojavila ni jedna ćerka. Rastinjak je razočaran, ispunjen prezirom i mržnjom prema pariskom društvu koje je upoznao u svoj njegovoj demonskoj okrutnosti. I pored toga ne napušta ga želja da postigne uspeh u tom društvu.

U romanu postoje tri ljubavna trougla. Prvi je između Rastinjaka, Delfine i Viktorine Tajfer. Vikontesa De Bozean voli markiza Ažida-Pinto, Anastazija de Resto je u vezi sa grofom Maksimom de Trajem.

Međutim, ljubavni odnosi junaka u potpunosti su uslovljeni materijalnim interesima. Vikontesu de Bozean napušta ljubavnik da bi se oženio bogatom udavačom, grofica de Resto zadržava svog ljubavnika plaćajući njegove velike dugove. Veza između Rastinjaka i Delfine počiva na uzajamnom interesu. Rastinjaku je Delfina potrebna da bi uspeo u visokom društvu, a njoj, ćerci trgovca i ženi bankara, potreban je Rastinjak za ulazak u salon vikontese De Bozean.

U romanu možemo pratiti i zaplet karakterističan za kriminalni roman. Gospodin Votren, u podzemlju poznat kao Laži-Smrt, bankar robijašnica, čuvar novca robijaša, za kojim traga policija (policijski agent Gondiro) i konačno ga otkriva zahvaljujući svojim dostavljačima (gospođica Mišono).

Upravo će Votren pružiti Rastinjaku lekcije o životu u Parizu. Votren iz svog ugla, vikontesa De Bozean sa svog stanovišta, kazuju istu priču Rastinjaku o društvu u kome vladaju vučji zakoni moći i novca. Put do uspeha vodi preko bespoštedne borbe u kojoj opstaju samo najbezobzirniji, najpodliji, najlicemerniji. Čovek mora pogaziti sve ljudsko u sebi, ne sme da pokaže ni u jednom trenutku saosećanje za druge ljude. Put do uspeha ne vodi preko poštenog rada i mukotrpnim napredovanjem na društvenoj lestvici. Ići za sjajem i bogatstvom znači odlučiti se na laž, savijati se, puzati. Prodajte svoja ubeđenja, govori Votren Rastinjaku, nudeći mu pogodbu.

Votren će udesiti da Viktorinin brat bude ubijen u dvoboju. Njen otac, ostavši bez naslednika, prihvatiće ćerku koje se sada odriče. Na Rastinjaku je da osvoji Viktorinu dok je ona još uvek sirotica. To i neće biti tako teško jer je ona već zaljubljena u Rastinjaka. Votren će zauzvrat dobiti dvesta hiljada franaka od Rastinjaka kome će buduća supruga doneti u miraz milion franaka. Demonska ponuda mladiću koji je na velikim iskušenjima. Votren će Rastinjaku u jednom trenutku reći »... lep mladić, otmen, ponosit kao lav, a mio kao devojka. Vi biste bili krasan plen za đavola.»

Mladi ljudi su Tantali u Parizu kaže pisac. Oni se bore protiv samih sebe i uvek ostaju pobednici. Mladi ljudi su gladni uspeha, slave, bogatstva, provoda, lepote. Sve što se čini da je nadohvat ruke u isto vreme je i nedostižno. Pred tolikim iskušenjima pravo je čudo kaže pisac, kako je malo zločina i prestupa koje vrše mladi ljudi.

Likovi

Čiča Gorio Između gostiju pansiona posebnu pažnju privlači prezreni lik kome su se svi podsmevali – čiča Gorio, nekadašnji fabrikant rezanaca. Čiča Gorio u jednom trenutku kaže Rastinjaku kako bi prodao Oca, Sina i Svetog Duha da svojim ćerkama uštedi jednu suzu. Ono što pokreće Gorija, zbog čega živi, jeste tragična, prevelika ljubav prema ćerkama. Balzakove junake pokreću strasti. Votren govori Rastinjaku o ljudima sa strastima u Parizu. Gorio je jedan od njih. Sa tog aspekta roman Čiča Gorio je duboka analiza ljudskih strasti.

Ežen de Rastinjak Kao poseban značenjski sloj romana izdvaja se priča o Rastinjaku kao mladom čoveku koji ulazi u život. Na početku on je provincijalac bez životnog iskustva, neiskvaren, sa verom da se u životu može uspeti poštenim radom. Njegova životna škola je surova. Oseća teret siromaštva i poniženja, sluša obeshrabrujuća predavanja Votrena, izbliza će videti primere najcrnje ljudske nezahvalnosti. Sahranjujući starca pokopaće svoje iluzije o životu. Na kraju romana Rastinjak je spreman na bespoštednu borbu u kojoj pobeđuju najjači i najbezobzirniji.

FLOBER

Gistav Flober (fr. Gustave Flaubert; 12. decembar 1821 — 8. maj 1880) francuski književnik koji je stvarao u doba realizma. Poznat je po svom romanu „Gospođa Bovari“ i privrženosti stilu koji se najbolje ogleda u potrazi za “le mot juste” (prava reč).

Rođen je 12. decembra 1821. u Ruanu u Francuskoj. Otac mu je bio hirurg a majka potomak jedne od najstarijih i najuglednijih normanskih familija. Obrazovanje je stekao u rodnom gradu koji je napustio tek 1840. kada je otišao u Pariz na studije prava. U školi je bio lenj, ali je već od jedanaeste godine pokazivao interesovanje za književnost. Flober je u mladosti bio energičan, ali stidljiv, individualist i, navodno, bez ambicija. Voleo je selo, a Pariz smatrao izuzetno neugodnim mestom za život. Stekao je poznanstvo sa Viktorom Igoom i 1840. putovao na Pirineje i Korziku. Po povratku u Pariz vreme je provodio sanjareći na porodičnom imanju. Godine 1846. Flober je napustio Pariz i studije prava i vratio se u Kruaset, blizu rodnog Ruena, gde je živeo sa svojom majkom. Imanje, kuća na prijatnom mestu uz Senu ostao je Floberov dom do kraja života. Od 1846. do 1854. bio je u vezi s pesnikinjom Luiz Kole. Za Flobera, koji se nije ženio, ova veza bila je jedina značajna sentimentalna epizoda u životu.

Njegov najprisniji prijatelj u to vreme bio je Maksim di Kamp s kojim je putovao u Englesku, Grčku i Egipat. Ova putovanja ostavila su snažan utisak na Floberovu maštu.

Književni opus

Floberovo delo je, može se reći bez ikakve ograde, središnji narativni opus 19. veka. Iako su veliki ruski romanopisci poput Tolstoja i Dostojevskog popularniji i uticajniji kod šireg čitateljstva, iako je njihov zahvat u stvarnosti uzbudljiviji i ostavlja veći utisak - Gistav Flober ostaje nenadmašiv, uzoran majstor. Kao što je za Velaskeza rečeno da je bio slikar za slikare, tako se za Flobera može reći da je pisac za pisce, veliki učitelj i merilo majstorstva. Raznovrsnost piščevog dela zapanjuju: na njega se pozivaju kako naturalistička i realistička škola, od Mopasana, Zole, Sinklera, do nebrojenih američkih i evropskih naturalista, tako i simbolistička struja radikalnog esteticizma koja insistira na formalnom savršenstvu narativne umetnine, utelovljena u Prustu i Džojsu. Ako se tome doda da su opusi Konrada, Kamija, Kafke i Sartra nezamislivi bez Flobera - dobija se utisak o dubini i dosegu uticaja majstora iz Kruaseta.

U momentima inspiracije napuštao je sve obaveze i prepuštao se pisanju, a često bi proveo celi dan u pisanju, i na kraju napisao svega par rečenica. Ovo objašnjava zašto su njegova dela malobrojna, ali izuzetno kvalitetna.

Dela Gistava Flobera se naročito ističu lepotom stila i veštinom opažanja. Mnogi istraživači u Floberovom delu nalaze odjeke romantizma. Način na koji je portretisao svoje likove je bio inspirativan za mnoge potonje pisce, od Emila Zole do Marija Vargasa Ljose.

Gistav Flober ostaje najuticajniji pisac 19. veka; ako se za Gogoljev „Šinjel“ kaže da je sva kasnija ruska književnost izašla iz njega, bez preterivanja se može konstatovati da je veliki deo svetske narativne proze druge polovine 19. i čitavog 20. veka potekao iz Floberovog opusa.

Jedna od mnogobrojnih odlika Floberovog dobrog stila pisanja jeste u tome što mu je pošlo za rukom da u tekstu od dve hiljade reči nijednom ne ponovi istu reč.

Gospođa Bovari

Prvo Floberovo remek delo je ujedno i najkontroverznije: „Gospođa Bovari“, iz 1857, plod šestogodišnjeg rada, turobna pripovest o egzistencijalnoj dosadi, preljubama i samoubistvu žene provincijskog normandijskog lekara, Eme Bovari, savršeno komponovana kao jedan od egzemplarnih psiholoških romana, izazvala je skandal zbog svoje otvorenosti, a onda i sudski proces zbog navodno nemoralnih dijelova teksta.

Ova godina bila je, uslovno rečeno, godina skandala u književnosti - za Flobera i Bodlera, koji je te iste godine objavio svoju zbirku „Cveće zla“.

Flober je u ovom romanu kritikovao „trivijalnu“ književnost, koju je čitala njegova junakinja i koja joj je, zauvek i nepovratno, oduzela realan pogled na život. Misli svoje junakinje predočavao je metodom doživljenog govora (koji mu je i poslužio da se odbrani na sudu). Naime, taj govor iskazan je u trećem licu, ali bez najave da je uveden govor junaka. To je svojevrsna kombinacija junakovog i autorovog glasa. Zbog Eminog nesklada da prihvati svet u kome živi onakvim kakav on jeste, zbog njene stalne potrebe da živi u svetu nadanja i maštanja, u književnosti termin „bovarizam“ označava osobu koja živi na granici između svojih ideala i snova, tačnije - na granici onoga što ona jeste i onoga što ona misli da je. " Madam Bovari, to sam ja!", čuvena je Floberova rečenica.

Ovaj roman odlikuju karakteristike koje se sreću i u kasnijim Floberovim delima: verodostojnost u prikazu pojedinosti, impersonalni pristup u kojem se ne čuje glas pisca niti se uopšte zna za njegovo postojanje, te harmonični i negovani stil koji je postao uzor francuske proze.

Salambo

U sledećem romanu „Salambo“ (1862), autor je dao maha svom potiskivanom temperamentu, no, ni tu nije izneverio arhivarski i trezveni pristup - u tom spoju nespojivih komponenti leži čar prikazima stare Kartagine, kao i opisu razmaha bujnih strasti i atavizama koji su uzbuđivali piščevu maštu, najčešće svesno ograničenu na prozaičnu malograđansku svakodnevnicu.

Sentimentalno vaspitanje

Godine 1869. Flober je objavio svoj najveći roman „Sentimentalno vaspitanje“ (L`Education sentimentale). To poluautobiografsko delo u kojem je rekreirao svoju mladenačku očaranost Eliz Šlezinger i studentske dane, autor je opisao kao “moralnu povest ljudi moga naraštaja”. Više

od toga, roman „Sentimentalno vaspitanje“, koji prati razgorevanje i sagorevanje strasti i ambicija Frederika Moroa i kruga njegovih pariških prijatelja - roman je o korozivnoj sili Vremena koja rastače bilo kakav životni poriv. Delo zapravo nema zaplet i rasplet u konvencionalnom smislu reči: likovi se vrte u prostoru vlastitih projekcija i želja, vreme prolazi i ništa se bitno ne rešava niti ostvaruje a konac romana je potresan u svojoj svesno naglašenoj banalnosti - patos neostvarenih žudnji i izjalovljenih ambicija, sublimiran u nezaboravnim scenama susreta ostarelih Frederika i njegove mladenačke ljubavi, kao i u konačnom dijalogu s “prijateljem” o antiklimaktičnim “vrhuncima” njihovih sterilnih života, formira polazište za velika ostvarenja Foknera i Prusta u 20. veku, hroničara receptivne preosetljive svesti paralizovane pred hipnotičkom moći interferentnog spoljašnjeg sveta.

Ostala dela

Sasvim su drugačije fantastične vizije „Iskušenja Svetog Antonija“ (1874), dramsko-romanesknog dela, tog “francuskog Fausta” na kome je radio preko 25 godina.

Poslednje, posthumno delo, „Buvar i Pekiše“ (1881), groteskna je prethodnica antiromana smeštena oko bizarnih seoskih "poduhvata" dvojice penzionisanih činovnika, hibridna je studija okarakterisana i kao svojevrsna farsična enciklopedija ljudske gluposti.

Djela

Gospođa Bovari (Madame Bovary), 1857. Salambo (Salammbo), 1862. Sentimentalno vaspitanje (L`Education sentimentale), 1869. Iskušenje Svetog Antonija (La Tentation de Saint Antoine), 1874. Buvar i Pekiše (Bouvard et Pécuchet), posthumno 1881. Tri priče (Trois contes), 1877.

„Gospođa Bovari“, roman Gistava Flobera, francuskog romanopisca, objavljen 1857. godine. Po objavljivanju roman je izazvao skandal.

Knjiga je doživela buran uspeh, ali je pisac bio optužen za povredu javnog morala od strane pariskog suda za prestupe. Oslobođena je zahvaljujući odličnom advokatu Senardu.

Gospođa Bovari je remek-delo realizma po realističnoj književnoj doktrini (studija karaktera, analiza osećanja, izbor pojedinosti), po savršenom stilu, te po moralnoj pouci (Ema Bovari prikazuje duh cele jedne epohe, a ne samo romantičnim sanjarenjima uništenu ženu).

Tema dela je ispraznost braka i malograđanske sredine. Isprepliću se motivi ljudske ograničenosti i osrednjosti. Izvor i građu za ovo delo Flober je pronašao u nekom novinskom izveštaju koji mu je poslužio kao inspiracija (nije redak slučaj da književnici posežu za takvim oblikom inspiracije, npr. Dostojevski se služio sudskom hronikom).

Vreme i prostor obuhvata hronotop provincijskog gradića s gustim lepljivim vremenom koje puzi unutar prostora. Likovi su socijalno motivisani, socijalno reprezentativni. Pripovedač je nepristrastan, njegova se osobnost ne zapaža, pisac se poistovjećuje s unutarnjim svetom likova, služi se jezikom koji reprodukuje reči ili svest određenog lika, ali to ne naglašava posebno već pripoveda u 3. licu.

Ovaj roman kritika često ocenjuje kao životopis malograđanske preljubnice, epopeju provincijske bede, a stilski kao antiromantičarski romantizam.

U razotkrivanju iluzija Flober zapravo razotkriva sebe i svoju intimu, što je najbolje izrekao rečenicom: 'Gospođa Bovari, to sam ja!'

Fabula romana

Šarl Bovari, seoski lekar i udovac, ženi se ljupkom devojkom Emom Ruo. Ema je kći imućnog seoskog gospodina. Ranu mladost i školovanje provela je u manastiru uršulinki gde često kradom čita zabranjene romantične ljubavne romane u koje uranja svom silinom svoje mašte.

Od braka je očekivala ostvarenje svojih romantičnih snova, sreću i mir, no ubrzo se pita:

Bože, zašto sam se udala?

Dobroćudni Šarl svim svojim jednostavnim srcem ljubi Emu i misli da mu je ljubav uzvraćena. Međutim, mlada žena vrlo brzo shvata raskorak između svojih snova i monotone jednoličnosti svakodnevnog malograđanskog života. Njen duh vapi za pustolovinama.

Nakon selidbe u Jonvil Ema upoznaje pristalog advokatskog pripravnika Leona s kojim se počinje tajno sastajati. Leon odlazi u Pariz, a Ema, željna ljubavnih pustolovina, predaje se ljubavnoj vezi sa elegantnim baronom Rodolfom. Sledi ljubavna romansa uz vatru kamina, izlete u prirodu... Potpuno zapušta Šarla, kuću, dete. Opsednuta je ljubavnikom, lepim haljinama i svojim sada uzbudljivim životom. Nagovara Rodolfa da je otme i da pobegnu.

U početku Rodolf pristaje, ali joj kasnije šalje pismo u kojem objašnjava da je odustao od bega. Ema je potpuno skrhana, doživljava slom nerava. Šarl je pokušava utešiti, pokazuje potpuno razumevanje, brine se za dete, vraća sve dugove i ne pitajući kako su nastali. Ona ponovo živi teško podnoseći dosadu svakodnevnog života. Šarl je želi razvedriti i zabaviti te je odvede u pozorište u Ruan. Tamo susretne Leona i obnovi s njim stari flert, ali kod Leona sve više raste zasićenost Emom. Ema je upadala u sve veće dugove u težnji da ostvari svoje želje za raskoši i sjajem.

Sav ostali svet bio je za nju izgubljen, bez određena mesta i kao da nije ni postojao. Što su joj, uostalom, stvari bile bliže, to više su se od njih odvraćale njene misli. Sve što ju je neposredno okruživalo, dosadno selo, glupi malograđani, osrednji život, činilo joj se izuzetkom u svetu,

pukim slučajem, koji ju je držao u svojim okovima, dok se izvan toga kruga protezala unedogled neizmerna zemlja blaženstva i strasti.

Očajna zbog pretnje prisilne naplate dugova odlazi Rodolfu. Moli ga da je spasi od dugova, ali on je odbija. Ema je poražena i ponižena. Dok sudski izvršitelj popisuje stvari u porodičnoj kući:

Bila je tako tužna i tako mirna, u isti mah tako mila i tako povučena, da si u njenoj blizini osećao kako te obuzima neki ledeni čar, kao što te u crkvama hvata zima od hladnoće mramora, koja se meša s mirisom cveća.

Ne može prihvatiti poraz i ponovni povratak u dosadu svakodnevnog života te radije bira beg u smrt. Ispija otrov i umire.

Šarl, jecajući, sav kao lud, u očaju govori svojoj umirućoj ženi: Zar nisi bila srećna? Jesam li ja možda kriv? Činio sam ipak sve što sam mogao! Uskoro i on umire ostavljajući iza sebe nezbrinuto dete.

TOLSTOJ

Grof Lav Nikolajevič Tolstoj (rus. Лев Николаевич Толстой; Jasna Poljana, 9. septembar 1828 — Astapovo, 20. novembar 1910) bio je ruski pisac svrstan u najveće ruske realiste toga doba. Poznat po svoja dva najveća dela, Ana Karenjina i Rat i mir, koja slikaju duboku, psihološku i društvenu pozadinu Rusije i njenog društva u 19. veku.

Bio je esejist, dramatist, kritičar i moralni filozof, i pored svega pacifista i levičar. Svojim naprednim, nenasilnim idejama otpora uticao je na kasnije ličnosti kao što su Martin Luter King i Gandi. Proglašen je za najboljeg pisca u poslednjih 200 godina i to od strane 125 američkih i britanskih književnika koji su učestvovali u anketi koja je trajala više godina.

Detinjstvo i mladost

Rođen je u Jasnoj Poljani u Rusiji, od oca Nikolaja Iliča Tolstoja i majke Marije Nikolajevne (rođ. Vokonski). Bio je izdanak jedne od najznačajnijih ruskih grofovskih porodica, koja je već nekoliko vekova Rusiji davala mnoge generale, diplomate i pisce.

Dugo godina imao je tutore, ali nakon smrti roditelja 1830. brigu o njemu su preuzeli najbliži rođaci. Na Kazanjskom Univerzitetu je studirao pravo i orijentalne jezike, nakon što je 1844. napustio studije arapsko-turske filologije. Ubrzo i to napušta, podučavajući se samostalno, a započinje i vođenje dnevnika, koji piše do kraja života. Dugo vremena je provodio u Moskvi i Sankt Peterburgu. Napuštajući seoski život, odlazi u južnu Rusiju, gde je njegov brat služio u

Krimskom ratu. Ubrzo kao dobrovoljac započinje službu u vojsci, i piše svoje prvo autobiografsko delo „Detstvo“ (Detinjstvo), što mu je donelo priznanje i otvorilo mu put u književne vode. Nakon povratka, otvara školu u Jasnoj Poljani za seosku decu i piše o progresivnim teorijama školovanja.

Rano stvaralaštvo i brak

Kasnije delo „Otročestvo“ (Dečaštvo) kao i prethodno, usredsređuje se na psihološku i moralnu karakterizaciju heroja od njegove desete do kasnijih godina. Prikazuju svežu, idiličnu sliku ranog detinjstva, nevinosti i radosti, ali i pripovedačevu opservaciju. Godine 1855. pojavljuju se „Sevastopoljske priče“, verovatno autobiografsko delo o mladiću koji je prisiljen na vojnu službu (gde je i sam Tolstoj učestvovao u odbrani opkoljenog Sevastopolja).

Dana 23. septembra 1862. venčao se sa Sofijom Andrejevnom Bers, kćerkom moskovskog fizičara, s kojom je imao trinaestoro dece, od koje je petoro umrlo u ranom dobu. Iako je žena iz njegovih ranih dnevnika doznala za brojne Tolstojeve ljubavne afere, što on nije sakrivao, imali su skladan bračni odnos i porodičnu sreću, što je njemu omogućilo da nesmetano radi na najvećim delima.

U svetu postoji oko 200 potomaka Lava Tolstoja koji se svake druge godine okupljaju u Jasnoj Poljani.[1] Tolstojev čukununuk Genadij Murigin Ivanovič Tolstoj je posetio Beograd i Srbiju početkom 2013. godine.[2]

Kritike i prihvaćenost

Engleska književnica Virdžinija Vulf tvrdi da je Tolstoj najveći romanopisac svih vremena. I sam Džejms Džojs je zapisao: “On nije nikad dosadan, niti glup, nikad umoran, pedantan ili teatralan.“ Tomas Man je pisao o Tolstojevoj bezazlenosti: “Rijetko je radio kao umetnik, više kao prirodnjak.“ Veliku reputaciju su mu doneli dela „Rat i mir“, „Ana Karenjina“. Njegov književni rad sastojao se iz pokušaja napada na rusko društvo, koje je verno slikao, a i sam mu je pripadao. U delu „Kozak“(1863) opisuje kozački život i ljubav jednog aristokrate, zaljubljenog u seosku devojku. Delo „Ana Karenjina“ (1877) ima za temu život uzorne majke i supruge u atmosferi licemerja visokog plemstva, koja razbija okove i protiv pravila započinje život sa čovjekom koga voli. Na sasvim drugoj strani je lik Ljevina, seoskog vlastelina, koji je u potrazi za verom u Svevišnjeg i filozofskim motivima za život. On živi i radi sa seljacima, pokušavajući da sprovede reformu njihovog postojećeg stanja.

Smrt

Veruje se da je Tolstoj umro od zapaljenja pluća u Astapovu, na železničkoj stanici 1910. godine, nakon što je usred zimske noći napustio dom. Imao je 82 godine. Dugo je bolovao, pa su brigu o njemu preuzele supruga i kćerke. Na mesto smrti odmah su došli lekari, dajući mu injekcije morfija. Policija je pokušala da ograniči pristup posmrtnoj ceremoniji, ali hiljade seljaka je bilo u

koloni na njegovoj sahrani. Neki su, doduše, znali samo da je „neki aristokrata preminuo“. Tako se ispostavilo da nisu dovoljno znali o životu i delu ovog ruskog realiste.

Dela

Romani i novele

Detinjstvo (rus. Детство; 1852) Dečaštvo (rus. Отрочество; 1854) Mladost (rus. Юность; 1856) Porodična sreća (novela, 1859) Kozaci (rus. Казаки; 1863) Rat i mir (rus. Война и мир; 1865–1869) Ana Karenjina (rus. Анна Каренина; 1875–77) Smrt Ivana Iliča (rus. Смерть Ивана Ильича; 1887) Krojcerova sonata (rus. Крейцерова соната; 1889) Vaskrsenje (rus. Воскресение; 1899) Hadži - Murat (rus. Хаджи-Мурат; napisano 1896–1904, izdano 1912)

Kratke priče

Upad (1852) Sevastopoljske priče (rus. Севастопольские рассказы; 1855–56) Ivan glupak: Izgubljena prilika (1863) Polikuška (1863) Kavsaski zatvorenik (rus. Кавказский Пленник; 1872) Putnik: Priča jednog konja (1864, 1886) Koliko je čoveku poterbno zemlje? (rus. Много ли человеку земли нужно; 1886) Kozak i radnik (1895) Otac Sergej (rus. Отец Сергий; (1898)

Komadi

Moć tame (rus. Власть тьмы; (tragedija, 1886) Voće prosvećenja (komedija, 1889) Živi leš (rus. Живой труп (1900)

Naučna dela i polemike

Ispoved (Ispovedь; 1882) U šta verujem (i pod nazivom Moja vera) (rus. В чём моя вера; 1884) What Is to Be Done? (1886) Carstvo Božje u tebi (rus. Царство Божие внутри вас; 1894) Jevanđelje u pismima (1896)

Šta je umetnost? (1897) Zakoni ljubavi i nasilja; 1940

Spoljašnje veze

Ana Karenjina (rus. Анна Каренина) je roman ruskog pisca Lava Tolstoja, koji je prvo objavljivan u delovima od 1873. do 1877. godine. Prva pojava romana je bila u „Ruskom glasniku“ (rus. Русский Вестник), ali nije objavljen do kraja, pošto je Tolstoj došao u sukob sa urednikom Mihailom Katkovim oko pitanja koja su pokrenuta u završnom delu. Stoga je prva pojava romana u celini bila u obliku knjige.

Naširoko smatrana vrhuncem realizma, Tolstoj je ovu knjigu smatrao svojim prvim pravim romanom. Lik Ane je verovatno, makar delom, inspirisan Marijom Hartung (1832—1919), starijom ćerkom ruskog pesnika Aleksandra Puškina.

Zanimljivo je i to da je kao prototip za lik grofa Vronskog poslužio pukovnik Rajevski koji je zaista kao dobrovoljac učestvovao u srpsko-turskom ratu i tamo poginuo.

Glavni likovi

Ana Arkadjevna Oblonska,udata Karenjina (rus. Анна Аркадьевна Каренина): sestra Stepana Oblonskog, Karenjinova žena i ljubavnica Vronskog.

Grof Aleksije Kirilovič Vronski (rus. Алекcей Киpиллович Bpонcкий): Anin ljubavnik, konjički oficir.

Princ Stepan „Stiva“ Arkadijevič Oblonski (rus. Cтепан "Cтива“ Аркадьевич Облонский): Anin brat, državni službenik (34 godina).

Princeza Darja „Doli“ Aleksandrovna Oblonska (rus. Дарья „Долли“ Александровна Облонская): supruga Stepana Arkadijeviča, (33 godina).

Grof Aleksije Aleksandrovič Karenjin: Anin muž, visoki državnik. Broj njegovih godina nije poznat, ali je poznato da je punih dvadeset godina stariji od nje.

Konstantin „Kostja“ Dmitrevič Ljevin: Kitin prosioc, bliski prijatelj Stepana Arkadijeviča i zemljoposednik, (32 godina).

Nikolaj Dmitrijevič Ljevin: Konstantinov stariji brat, osiromašen alkoholičar. Sergej Ivanovič Koznišev: Konstantinov polu-brat, proslavljen pisac, (40 godina). Princeza Jekatarina „Kiti“ Aleksandrovna Ščerbacki: Dolina mlađa sestra i kasnije

Ljevinova supruga, (18 godina). Princeza Jelisaveta „Betsi": petrogradska bogatašica, sestričina Vronskog, Anina

drugarica. Grofica Lidija Ivanovna: Vođa visokog društva koji uključije Karenjina, a izbegava

princezu Betsi. Njeni poslovi su mističnog i spiritualnog karaktera. Grofica Vronski: majka Aleksija Vronskog Sergej „Serjoža“ Aleksijič Karenjin: sin Ane i Aleksija Karenjina Ana „Ani": ćerka Ane i Vronskog

Varenjka: mlada devojka siroče, polu-usvojena od strane boleske ruske plemkinje madam Štal, sprijateljuje se s Kiti dok boravi u inostranstvu.

Radnja

Roman je podeljen na osam delova. Njegov epigraf je Osveta je moja, ja ću je vratiti preuzeta je iz poslanice Rimljanima 12:19.

Roman počinje sa jednim od Tolstojevih najčešće citiranih redova:

„Sve srećne porodice liče jedna na drugu; svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način.

”

Prvi deo

Roman počinje scenom Stepana Arkadijeviča Oblonskog ("Stive"), moskovskog aristokrate i državnog službenika koji je bio prevario svoju ženu Darju Aleksandrovnu ("Doli"). Doli je otkrila da je muž prevario sa njihovom guvernantom, pa porodica i čitavo domaćinstvo pati. Stiva obaveštava Doli da njegova udata sestra, Ana Karenjina, dolazi im u posetu iz Sankt Peterburga.

U međuvremenu, Konstantin Dmitrijevič Levin ("Kostja"), Stivin prijatelj iz detinjstva, stiže u Moskvu kako bi zaprosio Dolinu najmlađu sestru, princezu Katarinu Aleksandrovnu Ščerbacki ("Kiti"). Levin je strastveni, nemiran, ali stidljiv aristokratski zemljoposednik koji, za razliku od njegovih prijatelja iz Moskve, bira da živi na selu na svom velikom imanju. Tu on saznaje da ima suparnika u pogledu Kitine udaje, grofa Aleksija Vronskog, vojnog oficira.

Čekajući Anu na železničkoj stanici, Stiva susreće Vronskog, koji je tu da dočeka svoju majku, groficu Vronsku. Ispostavlja se da su Ana i grofica Vronski putovale i razgovarale zajedno u istom vagonu. Nakon što se svako pronašao sa svojima i Vronski video Anu po prvi put, jedan železnički radnik gine slučajno padnuvši ispred voza. Ana to tumači ovo kao „loš znak“. Vronski je, međutim, opčinjen Anom. Ana je, pak, zabrinuta jer se po prvi put odvojila od svog malog sina Sergeja ("Serjože") na duže vreme.

U kući Oblonskog Ana govori emotivno i ortvoreno sa Doli o Stivinoj aferi i ubeđuje je da je Stiva još voli, uprkos neverstvu. Doli je dirnuta Aninim govorom i odlučuje da zbog dece oprosti Stivi.

Kiti, koja dolazi u posetu Doli i Ani, ima samo osamnaest godina. Njoj je ovo prva sezona kada je roditelji daju na udajanje i ona očekuje da će se uskoro udati za čoveka iz njenog staleža. Vronski joj pokazuje značajnu pažnju, a ona očekuje da će igrati sa njim na balu te večeri. Kiti je veoma zadivljena Aninom ličnošću i lepotom i postaje opsednuta njom, baš kao što je Vronski. Kada Ljevin nasamo prosi Kiti u njenom domu, ona ga nespretno odbija, verujući da se Vronski

zaljubio u nju i da će je on zaprositi. Na taj korak se odlučuje pod uticajem njene majke koja je ubeđena da je Vronski bolja prilika za Kiti, za razliku od Kitinog oca, koji favorizuje Ljevina.

Na balu napravljenom u Kitinu čast, Ana se na opšte iznenađenje svih pojavljuje u crnoj somotskoj haljini, koji je jednim delom od crne prozirne čipke, i u ono vreme nikako ne priliči Ani, jednoj uglednoj ženi, supruzi i majci. Kiti je ubeđena da će je Vronski definitivno zaprositi i da će se ovim balom sve razrešiti, ali on celo veče igra sa Anom, birajući je kao partnerku za ples pred šokiranom Kiti slomljenog srca. Kiti shvata da se Vronski zaljubio u Anu i nema nameru da je prosi, uprkos njegovim otvorenim flertovanjima. Vronski je smatrao svoje odnose prema Kiti samo kao izvor zabave i pretpostavljao je da i Kiti to čini iz istih razloga. Ana, iako je svojevoljno plesala sa Vronskim sve vreme na balu, potrešena Kitinim slomljenim srcem, iste večeri se vraća u Sankt Peterburg. Vronski putuje istim vozom. Tokom putovanja, u neko doba noći njih dvoje se susreću i Vronski izjavljuje Ani svoju ljubav. Ana ga odbija, mada je njegova pažnja ne ostavlja ravnodušnom.

Ljevin, uvređen i razočaran što ga je Kiti odbila, vraća se na svoje imanje, napuštajući svaku nadu za brak. Ana se vraća u Sankt Peterburg kod svog supruga, Aleksija Aleksandroviča Karenjina, visokog vladinog zvaničnika, i kod sina Serjože. Videvši svog muža po prvi put nakon njenog susreta sa Vronskog, Ana shvata da je on ne privlači, da joj se gadi, iako ona sama kaže da je dobar čovek

Drugi deo

Porodica Ščerbacki konsultuje lekara zbog Kitinog zdravlja, koji je narušeno od kada se razočarala u Vronskog. Mladi specijalista savetuje da Kiti treba da ide u inostranstvo, u banju, da se oporavi. Doli govori Kiti da je ona razume da pati zbog Vronskog i Ljevina, koga je uzaludno povredila. Kiti, koja se oseća poniženom od strane Vronskog i mučena od strane njenog odbijanja Ljevina, vređa njenu sestru pozivajući se na Stivina neverstva, rekavši joj da nikada ne može voleti čoveka koji ju je prevario. U međuvremenu, Stiva posećuje Ljevina na njegovom seoskom imanju, radi prodaje šume u blizini parcele zbog slabe materijalne situacije porodice Oblonski.

Za to vreme, u Sankt Peterburgu, Ana počinje da provode više vremena u krugu kneginje Betsi, moderne bogatašice i rođake Vronskog. Vronski nastavlja da prati Anu. Iako ga se ona u početku pokušavala otarasiti, ipak mu poklanja svoju pažnju. Karenjin podseća ženu da s njene strane nije u redu u javnosti poklanjati previše pažnje Vronskom, koja postaje predmet ogovaranja. On je zabrinut zbog svog ugleda i ugleda svoje supruge, iako se nada i želi da veruje da je Ana iznad svake sumnje.

Vronski, inače strastveni konjanik, učestvuje u trkama, previše naprežući svoju kobilu Fru-Fru - njegova neodgovornost je uzrok pada i slomljene kičme nesrećnoj kobili. Ana sve posmatrajući sa tribina u masi nije u stanju da sakrije svoju uznemirenost tokom nesreće. Neposredno pre toga, Ana je rekla da Vronskom da je trudna i nosi njegovo dete. Karenjin je takođe prisutan na trkama i shvativši da je Anino ponašanje neprikladno, nakon trka je opominje. Ana, u izlivu

ekstremnog stresa i emocija, priznaje svoju aferu mužu. Karenjin je zamolio da prekinu sa tim da bi se izbegli dalji tračevi, verujući da će njihov brak biti očuvan.

Kiti i njena majka putuju u nemačkom banju da se Kiti popravi zdravlje. Tamo upoznaju Madam Štal u invalidskim kolicima i njenu usvojenu kćerku Varenjku. Varenjka ostavlja snažan utisak na Kiti pomaganjem bolesnicima u banji, čitanjem im Jevanđelja i svojim ponašanjem u potpunosti. Pod njenim uticajem, Kiti se družeći s njom postaje izuzetno pobožna, ali postaje razočarana kritikama njenog oca kada sazna da Madam Štal glumi svoju bolest. Uskoro se zatim vraćaju u Moskvu.

Treći deo

Ljevin nastavlja da radi na svom imanju, pokušavajući da fizičkim radom nekako zaboravi na Kiti i duševni bol, što mu skoro u potpunosti i uspeva. Uskoro mu u posetu dolazi njegov brat Sergej Ivanovič Koznišov. Ovde su posebno istaknute suprotnosti dvojice braća. Dok Ljevin na selu uvek radi, vredan je i gotovo da nema vremena za odmor, Sergej selo smatra kao mesto za razonodu i relaksaciju. Ljevin razvija svoje ideje koje se odnose na poljoprivredu, kao i jedinstven odnos između poljoprivrednog radnika i svoje rodne zemlje i kulture. Smatra da se mora nešto promeniti u sistemu kako bi radnicima stalo do toga što rade i sa zemljoposednicima razvili prijateljski odnos, što i pokazuje ličnim primerom. On veruje da evropske poljoprivredne reforme neće imati efekta u Rusiji zbog jedinstvene kulture i ličnosti ruskog seljaka.

Kada Ljevin na molbu Oblonskog poseti Doli u obližnjem selu Jerguševu, ona pokušava da razume šta se desilo između njega i Kiti i da objasni i opravda Kitino ponašanje. Sam razgovor o Kiti Ljevina izbaci iz ravnoteže i on stvori odbojnost prema Doli. Nakon toga Ljevin odlučuje da će zaboraviti Kiti i da će se oženiti seljankom. Međutim, sutradan slučajno viđa Kiti u njenoj kočiji, i Ljevin shvata da slobodno može odbaciti misli o braku sa seljankom, jer je on još uvek voli. Uskoro mu u posetu stiže drugi brat, Nikolaj. On je vrlo bolestan, razdražljiv i Ljevin oseća sopstvenu krivicu što mu je Nikolaj naporan. Već drugog dana njih dvojica su se posvađali i, iako su znali da je Nikolaj zbog bolesti zadnji put ovde, on odlazi kući.

U međuvremenu, u Sankt Peterburgu, Aleksije Karenjin je napisao pismo Ani u kome traži da se ona vrati kući, ali pre nego što joj je pismo stiglo, ona mu piše da sa sinom odlazi u Moskvu. Dobivši njegovo pismo, Ana se našla uvređena i bila je ubeđena da je njen muž želi kući dokrajčiti i uništiti. Potom se nalazi sa Vronskim i govori mu da njen muž zna za njih dvoje. Kada je Ana otišla kući, njen muž je nije dočekao, već ga je ona našla u kabinetu. Karenjin odbija razvod, insistirajući na tome da će njihov odnos nastaviti. Zahteva od nje da se prestane viđati sa Vronskim i preti joj time da će joj oduzeti Serjožu.

Četvrti deo

Ana i Aleksije Karenjin nastavljaju da žive zajedno, a sa Vronskim se viđa samo van kuće. Kada ih je jednom muž zatekao u kući, smatra da su preterali, konsultuje sa advokatom oko dobijanja

razvoda. U to vreme, razvod u Rusiji se mogao zahtevati jedino od strane nedužnog supružnika, ali je potrebno ili da optuženi priznaje preljubu - što bi upropastilo Aninu poziciju u društvu i bar nju iz re-udaje - ili da krivac bude uhvaćen u preljubi. Karenjin uzima od Ane neka ljubavna pisma od Vronskog, koja advokat smatra kao nedovoljan dokaz afere. Stiva i Doli su isključivo protiv razvoda Karenjinih.

Ana ima težak porođaj. Porođajna groznica, od koje umiru 99% žena, traje joj tri dana. Za to vreme zahteva da se pored njenog kreveta, Karenjin i Vronski pomire i pruživši mu ruku, tu Karenjin sve oprašta Vronskom. Međutim, Vronski se oseća neprijatno zbog Karenjinove velikodušnosti, oseća se bezvrednim i poniženim, pokušava samoubistvo pucajući sebi u grudi, ali pogađa rame i ostaje živ. Tada dolazi do preokreta, Ana se oporavlja i smatra da ne može da podnese živi sa Karenjinom uprkos njegovom oproštaju i njegove vezanosti za novorođenče Anu, o kojoj se jedini zaista brinuo, i kome je jedino bilo stalo do nje. Kada je saznala da Vronski odlazi u Taškent, po vojnoj obavezi, ona postaje očajna. Tada Ana i Vronski zajedno beže u Evropu, uzevši malu Anu sa sobom, ostavljajući Serjožu i Karenjinovu ponudu razvoda.

U međuvremenu, Stiva deluje kao provodadžija sa Ljevinom. On organizuje sastanak između njega i Kiti, što dovodi do njihovog pomirenja i veridbe.

Peti deo

Ljevin i Kiti su se venčali i započeli svoj novi život na svom imanju. Iako su bili srećni i voleli su se, prvih par meseci im je bilo teško da se priviknu jedno na drugo. Ljevin se oseća nezadovoljno zbog vremena koje Kiti želi da provede sa njim i shvata da par meseci ništa konkretno nije uradio. Kada se brak počinje poboljšati, Ljevin saznaje da njegov brat, Nikolaj, umire od iscrpljenosti bolešću. Kiti se ponudi da odu zajedno do Nikolaja i tamo se pokazuje od velike pomoći bolesniku. Videvši da je njegova supruga preuzela kontrolu nad situacijom neuporedivo bolje i sposobnije od njega, Ljevinova ljubav prema Kiti raste. Kiti na kraju saznaje da je trudna.

U Evropi, Vronski i Ana se bore da pronađu prijatelje koji će ih prihvatiti. Dok se Ana oseća srećno što konačno može da bude nasamo sa Vronskim, on se oseća ugušeno pored nje. Oni ne mogu da se druže sa Rusima iz visoke klase i teško im je da nađu način da se zabave. Vronski, koji je verovao da je Ana ključ za njegovu sreću, shvata da mu je sve dosadno i nezadovoljan je sobom. On počinje da slika. Međutim, Vronski ne vidi da sva ta njegova umetnost nema talenta ni strasti, a da je njegov razgovor o umetnosti izuzetno pretenciozan. Postaje sve nemirniji, biva im sve dosadnije i Ana i Vronski odlučuju da se vrate u Rusiju.

U Sankt Peterburgu, Ana i Vronski borave u jednom od najboljih hotela, ali su uzeli odvojene apartmane, navodno zbog bebe Ane. Postaje jasno da njima tu nije mesto i da nisu prihvaćeni u ruskom društvu. Svi ih izbegavaju, čak i Anina stara prijateljica Betsi. Ana ima česte promene raspoloženja, napade ljubomore i izlive besa. Ana počinje da se plaši da je Vronski više ne voli. U međuvremenu, Karenjin nalazi utehu kod grofice Lidije Ivanovne, entuzijaste verskih i mističnih ideja modernizovano sa višim klasama. Ona ga savetuje da drži Serjožu podalje od Ane i Serjoži govori da mu je majka mrtva. Međutim, Serjoža koji je bio vrlo vezan za nju, odbija da veruje da

je to istina. Ana maskirana nepozvana odlazi u posetu Serjoži na njegov deveti rođendan, ali ju je zatekao Karenjin.

Ana, očajnički pokušavajući da povrati bar neke njene nekadašnje pozicije u društvu, prisustvuje predstavi u pozorištu na kojoj su prisutni svi iz visokog društva Sankt Peterburga. Vronski je moli da ne ide, ali on nije u stanju da prvenstveno sebi objasni zašto ona ne bi trebalo da prisustvuje toj predstavi. U pozorištu, Ana je otvoreno odbijena od svojih bivših prijatelja, od kojih joj jedan namerno pravi scenu, vređa je i ona napušta pozorište. Ana je beznadežna. Ne može da nađe mesto za sebe u Sankt Peterburgu. Iako se često svađaju i prepiru, Ana i Vronski se dogovaraju da odu na Vronskovo seosko imanje.

Šesti deo

Doli sa majkom i decom provede leto sa Ljevinom i Kiti. Ljevinov život je jednostavan i neiskvaren, iako je Ljevin pomalo nelagodno zbog prisustva tolikog broja Ščerbatskih. On postaje izuzetno ljubomoran kada je jedan od posetilaca, Kitin brat od strica, Veslovski, otvoreno koketira sa trudnom Kiti. Ljevin pokušava da prevaziđe svoja osećanja, ali je na kraju podlegao njima i stvara neprijatnu scenu, bukvalno isteravši Veslovskog iz svoje kuće. Veslovski odmah ide da ostane sa Anom i Vronskim na obližnjem njihovom imanju.

Kada Doli ode u posetu Ani, ona je pogođena razlikom između Ljevinove aristokratskog, ali jednostavnog kućnog života i neskrivenog luksuznog i raskošnog Vronskovog imanja na selu. Ona takođe nije u stanju da održi korak sa modernim Aninim haljinama i ekstravangardnim trošenjem Vronskog na bolnicu koju gradi. Pored toga, Ana i Vronski nisu u najboljim odnosima, i Doli to primećuje. Takođe primećuje da se Ana jako promenila, da je postala anksiozna i da otvoreno flertuje sa Veslovskim. Njoj je neugodno zbog toga, a Vronski traži od nje da Doli ubedi Anu da se razvede od Karenjina, tako da može da se uda za njega i živeti normalno.

Ana je postala izuzetno ljubomorna na Vronskog i ne može da podnese kada on odlazi čak i na vrlo kratke izlete. Kada Vronski odlazi za nekoliko dana za vreme pokrajinskih izbora, Ana postaje ubeđena da ona mora da se uda za njega, kako bi ga sprečila da je napusti. Nakon što Ana napiše pismo svom suprugu Karenjinu, ona i Vronski napuštaju selo i idu za Moskvu.

GOGOLJ

Nikolaj Vasiljevič Gogolj (rus. Николай Васильевич Гоголь, ukr. Микола Васильович Гоголь; Veliki Soročinci, 1. april 1809 — Moskva, 4. mart 1852) je bio ruski pisac rođen u Ukrajini. U svojim delima je pokazivao duboko razumevanje i poštovanje za ljude, mentalitet, istoriju i kulturu Ukrajine i Rusije.

Hronološki je prvi među plejadom velikih ruskih realista, pisao je pripovetke, romane i komedije. U njegovim radovima je prisutan i uticaj prethodne epohe nacionalnog romantizma.

Gogolj je imao veliki uticaj na kasnije ruske realiste.

Kuća Nikolaja Gogolja u Odesi, gde je živeo u periodu 1850-1851

Gogoljev grob na moskovskom groblju Novodevičje.

Otac, stari kozački oficir, razvio je kod Gogolja književni ukus. Majka mu je prenela mističnu religioznost, koja ga je morila u docnijem životu. Posle detinjstva provedenog na selu u Ukrajini, našao je posao u ministarstvu u Sankt Peterburgu.

Svoj javni književni rad je otpočeo 1829. kada je pod pseudonimom objavio neuspelu romantičnu poemu „Gans Kihelgarten“. Godine 1831. napušta državnu službu i postaje profesor istorije u školi za kćeri oficira, a od 1834. na Univerzitetu u Sankt Peterburgu. Udaljenost i nostalgija za rodnom Ukrajinom inspirisala ga je da napiše zbirku pripovedaka „Večeri na majuru kod Dikanjke“ (1831 — 1832). U pričama je koristio elemente folklora, fantastike i humora, kojima je opisivao život na selu.

Na Gogoljevo opredjeljenje za književnost jako su uticala prijateljstva sa Žukovskim i, naročito, Puškinom koji mu je dao ideje za nekoliko djela.

Naredni period je za Gogolja bio veoma plodan. Napisao je zbirke pripovedaka Arabeske i Mirgorod (1835). Njegova najpoznatija drama, „Revizor“, nastala je 1836. i privukla veliku pažnju književne i političke javnosti, pa i samog cara.

Iste godine počeo je da piše svoj kapitalni roman, „Mrtve duše“. Smatrao je da je ovo delo njegova misija kojom će postići natčovečanski podvig. Prvi deo „Mrtvih duša“ se pojavio 1842. i pored prethodne cenzure. Ovo delo predstavlja detaljnu satiričnu studiju Rusije posmatrane iz perspektive glavnog junaka Čičikova.

U kasnijem životu pao je u depresiju i počeo da vodi asketski život. Od 1836. do 1848. putovao je po Zapadnoj Evropi. Zapao je u stvaralačku krizu, a počeo je da pokazuje znake paranoidne psihoze (verovatno šizofrenije). U noći 24. februara 1852, u naletu manije inspirisane

religioznim zanosom, spalio je svoje rukopise, među kojima je bio drugi deo romana „Mrtve duše“. Sam je rekao da ga je na ovaj potez naveo đavo. Nekoliko dana kasnije, 4. marta, je preminuo. Pokopan je na moskovkom groblju Novodevičje.

Poezija

Ganc Kuhelgarten (1829)

Pripovetke i romani

Večeri na salašu kod Dikanjke (1831 — 1832) o Prva knjiga

Soročinski sajam Veče uoči Ivana Kupale Majska noć, ili Utopljenica Izgubljeno pismo

o Druga knjiga Badnje veče Strašna osveta Ivan Fjodorovič Šponjka i njegova tetka Začarano mesto

Zbirka Mirgorod (1835) o Vijo Priča o tome kako su se posvađali Ivan Ivanovič i Ivan Nikiforovičo Starovremenske spahijeo Taras Buljba (1835, 1842)

Peterburške priče o Nevski prospekto Nos (1836)o Šinjel (1842)o Zapisi ludakao Portreto Kočije

Mrtve duše (1842)

Drame

Ženidba (1833) Revizor (1836, 1842)

Spoljašnje veze

Revizor (rus. Ревизор) je dramsko delo ruskog pisca Nikolaja Vasiljeviča Gogolja, po vrsti komedija karaktera. Prvo izdanje objavljeno je 1836, a drugo, prepravljeno izdanje 1842.

godine. Gogolj je ovu komediju napisao inspirisan anegdotom koju mu je prepričao prijatelj Aleksandar Sergejevič Puškin.[1] Revizor je dvadeset godina kasnije poslužio kao inspiracija srpskom piscu Branislavu Nušiću za komediju Sumnjivo lice.[2] Jedno od najvećih dela svetskog realizma, Revizor ismeva društveno stanje i ljudske naravi.[3][4] Tema je uzeta iz društvene stvarnosti Ruske Imperije u prvoj polovini 19. veka.[3] O samom delu, Gogolj je rekao:

„

U Revizoru ja sam odlučio da na jednom mestu skupim sve ono što je u Rusiji ružno, a što sam ja tada znao, sve nepravde koje se čine na onim mestima i onim slučajevima gde se pravednost traži od čoveka više od svega, i hteo sam da sve ismejem u jedan mah.[3]

”

Pozadina i inspiracija

Početkom svoje karijere, Nikolaj Vasiljevič Gogolj je bio poznat po svojim kratkim pričama, zahvaljujući kojima je zaradio poštovanje drugih ruskih književnika, pogotovo Aleksandra Sergejeviča Puškina. Nakon što je stekao svoju reputaciju, Gogolj je počeo da radi na pozorišnim predstavama. Njegov prvi pokušaj da napiše satiričnu dramu o carskoj birokratiji 1832. nije uspeo, jer je Gogolj strahovao da bi delo moglo biti zabranjeno ili cenzurisano. 1835. je dobio inspiraciju za novo delo od Puškina. Gogolj je 1835. Puškinu napisao:

„

Učini mi uslugu; pošalji mi neku temu, komičnu li ne, ali autentičnu rusku anegdotu. Moja ruka želi da napiše komediju... Daj mi temu i ja ću sklepati komediju u pet činova — obećavam, smešniju od pakla. Za ime Božje, uradi to. Moj um i moj stomak gladuju.[1]

”

Puškin je imao spremnu priču o čoveku za koga se greškom umislilo da je revizor iz 1833. Njegove beleške su bile slične onome što će jednoga dana postati bazični elementi za Revizora:

„Krispin dolazi u provinciju... na vašar. Gradonačelnik je poštena budala — gradonačelnikova žena flertuje sa njim — Krispin zavodi njegovu kćerku.[5]

”

Teme

Književna kritika je Gogolju prebacivala da u svojoj komediji nije stvorio nijednu pozitivnu ličnost. Posle prvih premijera koje su izazvale velike sporove, diskusije i sukobe, Gogolj je rekao da je stvorio jednu retku pozitivnu ličnost — smeh.[6] Gogolj je smatrao da bi književnost trebalo da prikaže realnost surovu kakva jeste i da bi takva realnost morala da se menja. Pišući svoj roman Mrtve duše, Gogolj je zapisao:

„

Zato što je već vreme, najzad, da se dozvoli pozitivnoj ličnosti da predahne; zato što smo pretvorili u tegleće kljuse pozitivnog čoveka i što nema pisca koji nije jahao na njemu, terajući ga i bičem i svačim što mu padne pod ruku; zato što su izmučili pozitivnu ličnost do te mere da sada na njoj nema ni senke od vrline, nego su ostale samo kost i koža umesto tela; zato što licimerno dozivaju pozitivnu ličnost; zato što ne poštuju tu pozitivnu ličnost. Ne, vreme je najzad da se upregne i podlac. Dakle, prežemo podlaca![7]

”

Zbog oštrog Gogoljevog prikaza ruskog društva, cenzor je najpre odbio delo 1835, ali je nakon apela samog cara Nikolaja I dao dozvolu da se stavi na pozorišni repertoar. Ali, uspeh ovog dela toliko je prodrmao birokratiju u Rusiji, te je konstanti pritisak putem novina primorao Gogolja da se preseli u Rim.[7] Revizor pokazuje sve društvene poroke, socijalna zla, dvoličnost u druge društvene probleme.[8] Svi likovi prikazani u komediji, sem Hlestakova, prikazani su kao naivni, skloni dodvoravanju, nesposobni i nesnalažljivi.[5] Gogolj je odlično prikazao sve probleme društva Ruske Imperije 19. veka, ismevajući društveno stanje i ljudsku narav.[3][4][5] On je rekao:

„

U Revizoru ja sam odlučio da na jednom mestu skupim sve ono što je u Rusiji ružno, a što sam ja tada znao, sve nepravde koje se čine na onim mestima i onim slučajevima gde se pravednost traži od čoveka više od svega, i hteo sam da sve ismejem u jedan mah.[3]

”

Radnja

Revizor se sastoji iz pet činova. Radnja se odigrava u provincijskoj sredini i prikazuje sve slojeve društvenog aparata, sudstvo, zdravstvo i obrazovanje. Gradonačelnik Anton Antonovič poziva sve glavne ljude u gradu da im saopšti iznenadnu i neprijatnu vest — u grad dolazi revizor iz Petrograda. Iz njegovih reči se saznaje da u bolnici vlada prljavština, bolesnici liče na kovače, nema bolesničkih lista i dijagnoza, sve zaudara na kupus, puši se duvan. U sudu je opšti nered; sudija, veliki ljubitelj lova, uzima lovačke pse za mito, a gradonačelnik sve što mu padne šaka, bilo da je to skupocena bunda, šal ili bilo šta drugo. Gradske spahine Dopčinski i Bopčinski donose vest da je revizor odseo u gradskoj gostionici, da mu je ime Ivan Aleksandrovič Hlestakov i da je tu već dve nedelje. Nastaje opšti metež, jer su svi u strahu da je revizor za te dve nedelje primetio mnoge stvari koje mu se nisu dopale. Odlučuju da svi odu u gostionicu i potraže ga.

U drugom činu, mesto dešavanja je gostionica, odnosno soba u kojoj su odseli Hlestakov i njegov sluga Osip. Iz Osipovog monologa saznajemo da je već drugi mesec kako je Hlestakov krenuo iz Petrograda, ali nikako da stigne u Saratov gde mu žive roditelji. Hlestakov je u prethodnom mestu izgubio sav novac kockajući se i u ovom gradu ne može ništa da plati, te mu

gostioničar preti da će ga prijaviti vlastima i oterati ga zatvor. Upravo tada dolazi gradonačelnik sa svojom svitom, i nastaje komična situacija koja se gradi na nesporazumu i uzajamnom strahu. Hlestakov je ubeđen da je gradonačelnik došao da ga uhapsi, a gradonačelnik da je „revizor“ nezadovoljan situacijom koju je zatekao.

Gradonačelnikova žena Ana Andrejevna i kćerka Marija Antonovna takođe su uzbuđene jurnjavom koja je nastala u gradu. Dopčinski im javlja da će u njihovu kuću na konak doći „revizor“ i da ona, Ana Andrejevna, sve dobro pripremi. Gradonačelnik dovodi uglednog gosta u kuću, i tu do izražaja dolazi provincijski duh njegove supruge i kćerke. One su obe fascinirane prisustvom i pričama Hlestakova o petrogradskom životu i otmenom gradskom društvu. Hlestakov, u pričanju, gubi granicu između istinitog i izmišljenog. Gradonačelnik i svi oko njega drhte od straha i divljenja slušajući sve te priče, a Hlestakov se sve bolje i više upušta u svoju ulogu. Hlestakov shvata koliko su malograđani spremni da ocrne sve oko sebe kako bi se izdigli u odnosu na ostale i šta su sve spremni da urade da bi očuvali svoj položaj u društvu. Prvo mu dolazi Ljapkin–Tjapkin, sudija. Kao i svi, i sudija je zaplašen revizorom. Sudija ogovara svakog od bližnjih kako bi sebe prikazao u što boljem svetlu, a Hlestakov mu obećava da će mu pomoći ukoliko mu on pozajmi svoj novac. Za sudijom mu dolaze i druge važne ličnosti u gradu, trgovci koji se žale na gradonačelnika i žena jednog podoficira, čijeg je muža gradonačelnik nezakonito oterao u vojsku, a nju išibao. Hlestakov svima obećava da će im pomoći, ako mu zauzvrat pozajme određenu svotu novca.

Hlestakov se naizmenično udvara gradonačelnikovoj ženi i kćerki, da bi se na kraju stekao utisak da on prosi Mariju Antonovnu. Ana Andrejevna ne mari za ženidbu kćerke i Hlestakova; ona smatra da Hlestakov njoj udeljuje komplimente, kojima ona hrani svoju sujetu. Hlestakov piše pismo svom prijatelju, novinaru, u Petrograd, čiji će se sadržaj otkriti u petom činu. Odlazi, uz izgovor da će se ubrzo vratiti, a gradonačelnikova porodica ostaje presrećna jer se stvari za njih odigravaju na takav neverovatan način.

Peti čin donosi razrešenje radnje. Na početku čina je data slika malograđanske porodične sreće. Gradonačelnik u udaji svoje kćeri vidi šansu za napredak u karijeri, a verujući da će mu zet obezbediti visoki položaj u prestoničkom društvu, izriče pretnje i osvetu svima koji su se žalili na njega. Svi likovi — sudija, školski nadzornik, upravnik bolnice, trgovci i policajci sa svojim suprugama, malograđankama — dolaze da mu čestitaju, a onda sledi šok za sve njih. Dolazi upravnik pošte sa Hlestakovljevim pismom, koji oni naglas čitaju. U njemu Hlestakov ismeva svakog od njih panaosob, a takođe otkriva da on nije nikakav revizor, već slučajni prolaznik i prevarant. Dok se svi čude brukom koju je ovo pismo izazvalo, stiže vest da je pravi revizor došao u mesto.

Vest koja je pristigla skameni celu grupu. Sve se pretvara u nemu cenu, u kojoj nema ni pokreta ni reči. Tako su na kraju drame likovi u istom položaju kao i na početku predstave, kao da se epizoda sa Hlestakovim nikada nije ni dogodila.

Likovi

- Anton Antonovič Skvoznik–Dmuhanovski je gradonačelnik mesta. Prema Gogoljevoj „napomeni gospodi glumcima“, on je čovek koji je ostario u državnoj službi i, na svoj način, promoćuran. Pravi se da je čestit, iako je podmitljivac.[9]

- Ana Andrejevna, njegova žena, provincijska koketa, delimično vaspitana na romanima. Vrlo je ljubopitljiva i često ispoljava taštinu.

- Marija Antonovna, gradonačelnikova kćerka, koju majka vaspita po sebi.- Ivan Aleksandrovič Hlestakov je činovnik iz Petrograda, mladić od dvadeset i tri

godine. Gogolj ga opisuje kao „vitkog, suvonjavog; priglupog i, štono vele, malo udarenog“.[9] Ljudi iz varoši umišljaju da je on revizor.

- Osip, Hlestakovljev sluga; mudrica je i voli da samom sebi drži pridike na račun svoga gospodara.

- Luka Lukič Hlopov, školski nadzornik. Hlestakov u pismu navodi da „školski nadzornik smrdi na crni luk“.[10] Njegova žena slična je Ani Andrejevnoj.

- Amos Fjodorovič Ljapkin–Tjapkin je oblasni sudija. Gogolj navodi da je on „pročitao pet–šest knjiga i stoga je pomalo slobodouman“.[9] Veliki je ljubitelj dosetki i pridaje važnost svakoj svojoj reči.

- Artemij Filipovič Zemljanika je upravnik bolnice, „prepredenjak i lupež“.[9]

- Ivan Kuzmič Špekin, upravnik pošte koji čita tuđa pisma.[10]

- Pjotr Ivanovič Bopčinski i Pjotr Ivanovič Dopčinski, gradske spahije. Dopčinski je malo ozbiljniji od Bopčinskog, ali je Bopčinski nametljiviji i življi od Dopčinskog.

- Hristijan Ivanovič Hibner, sreski lekar koji ne razume ni reč ruskog jezika.[11]

- Fjodor Andrejevič Ljuljukov, Ivan Lazarevič Rastakovski i Stepan Ivanovič Koropkin, penzionisani činovnici, vrlo ugledni u gradu.

- Stepan Iljič Uhovjortov, policijski pisar.- Svistunov, Pugovicin i Deržimorda, policajci.- Abdulin, trgovac.- Fevronja Petrovna Pošljopkina, bravareva žena, koji je gradonačelnik naredio da

išibaju.[11]

- Miška, gradonačelnikov sluga.- Podoficireva žena, kafanski momak, gosti i gošće, trgovci, građani i molioci kao

pojave.

Šinjel (rus. Шинель) je pripovetka Nikolaja V. Gogolja. Prvi put je izdata 1842. godine.

Kompozicija

Kompozicija se odvija hronološki, a pripovetka spada u nefabularnu prozu, odnosno prozu u kojoj nema puno događanja i u kojoj fabula nije na prvom mestu. Šinjel započinje uvodom u kojem se opisuje Akakijev lik i život, a zatim dobijanjem novog šinjela radnja se zapliće i kulminira krađom istog. Smrću glavnog lika pripovetka se raspliće i završava epilogom (dodatkom), koji za razliku od prethodnih delova pripovetke dobija fantastičnu dimenziju i u kojem se pojavljuje duh protagoniste u obliku Akakijevog mrtvog tela. Pomoću Akakijevog duha vrši se osveta, pravda biva zadovoljena, a za Akakija život počinje tek nakon smrti.

Velikoj popularnosti pripovetke pripomogao je Fjodor Dostojevski svojim čuvenim citatom „Svi smo mi izašli iz Gogoljevog Šinjela“, Dostojevski je time iskazao poštovanje prema autoru.

Ernest Miler Hemingvej (engl. Ernest Miller Hemingway; Ouk Park, 21. jul 1899 — Kečum, 2. jul 1961) je bio američki pisac i novinar. Bio je pripadnik pariskog udruženja izgnanika dvadesetih godina dvadesetog veka, i jedan od veterana Prvog svetskog rata, koji su kasnije bili poznati kao „izgubljena generacija“. Dobio je Pulicerovu nagradu 1953. godine za svoj roman Starac i more, kako i Nobelovu nagradu za književnost 1954. godine.

Svojim posebnim načinom pisanja koji karakteriše škrtost na rečima, nasuprot stilu njegovog književnog suparnika Vilijama Foknera, Hemingvej je značajno uticao na razvoj lepe književnosti dvadesetog veka. Mnogi njegovi romani se danas smatraju klasičnim delima američke književnosti.

Ernest Hemingvej(1950)

Hemingvej je od oca nasledio avanturistički duh i nemiran temperament što je vrlo rano odredilo njegov životni put. Nije hteo da troši vreme na sticanje univerzitetskog obrazovanja. Počeo je da radi kao novinar, otkrio je svoj spisateljski dar i pisanje mu je postalo životni poziv. Ribolov i lov su mu bili omiljeni hobi. Kad god je putovao, a bio je strastveni putnik, obavezno je nosio tri stvari: udice, pušku i pisaću mašinu. Fizički snažan, radoznao i žedan života, obišao je Evropu, Ameriku, Kinu, Afriku, a živeo je u Parizu, Ki Vestu, Havani.

Aktivno je učestvovao u Prvom svetskom ratu, grčko-turskom ratu, Španskom građanskom ratu i Drugom svetskom ratu. Bio je ratni dopisnik ali i borac, što mu je omogućilo da stekne ogromno iskustvo i skupi solidnu građu za svoje pisanje.

Hemingvej je voleo intenzivno življenje koje je podrazumevalo putovanja, lov, koridu, piće, žene. Istovremeno je putovao, ratovao, uživao u lepotama života i neprekidno pisao. Hemingvej se oglasio kao pisac u Parizu. Kada se iz rata vratio u Ameriku, fizički i psihički ranjen na italijanskom ratištu, nije mogao da se smiri. Ugovorio je dopisnički rad za jedan američki list, oženio se i vratio se u Pariz, koji je u to vreme bio središte književnog i kulturnog života starog kontinenta.

Tu će ući u krug Getrude Stajn i Ezre Paunda, koji će podržati Hemingvejeve književne ambicije. Objaviće Tri priče i deset pisama (1923), U naše vreme (1924) i Prolećne bujice (1926). Ove

knjige skreću pažnju na novo književno ime, a ono će odjednom blesnuti 1926. godine kada izlazi jedan od njegovih najboljih romana Sunce se ponovo rađa. To je bio roman o ljudima „izgubljene generacije“ — izraz Getrude Stajn, kojim je označena generacija mladih koja je preživela strahote svetskog rata i iz njega ponela ne samo fizičke nego i duševne ožiljke, ali i duboko razočarenje zbog izneverenih ideala i pomerenih vrednosti u posleratnoj stvarnosti. Hemingvej živi, putuje i piše: Zbogom oružje (1929), Snegovi Kilimandžara (1935), Imati i nemati (1937). Iskustvo iz Španskog građanskog rata pretočiće u roman Za kim zvona zvone (1940), još jedan roman koji će osvojiti veliki broj čitalaca i još više učvrstiti reputaciju Ernesta Hemingveja kao velikog pisca. Popularnosti ovoga romana doprineće njegova filmska verzija sa Gari Kuperom i Ingrid Bergman u ulogama Roberta Džordana i Marije. Posle toga nastaje velika pauza ćutanja, ali intenzivnog života i putovanja. Godine 1950. izlazi roman Preko reke pa u šumu, koji kritika proglašava najslabijim delom Ernesta Hemingveja. To je pogodilo pisca koji 1952. godine objavljuje roman Starac i more i njime zadobije nepodeljena priznanja kritike, Pulicerovu nagradu za književnost, a 1954. godine i Nobelovu nagradu. Kada je osetio da mu zdravlje popušta i onemogućava život kakav je želeo da živi, izvršio je samoubistvo lovačkom puškom 1961. godine, završivši kao i njegov otac 1928. godine.

Posthumno je 1964. godine objavljena memoarska proza Pokretni praznik - o životu u Parizu i „izgubljenoj generaciji“.

Starac i more je roman američkog književnika Ernesta Hemingveja. Roman je 1951. napisan na Kubi, a objavljen je 1952. u Sjedinjenim Američkim Državama.

Radnja

Upozorenje: Slede detalji zapleta ili potpun opis.

Nakon 84 dana lošeg ulova, ribar Santijago odlučuje da ponovo iskuša sreću, ali ovog puta isplovljava mnogo dalje nego što je činio do tada. Sasvim neočekivano, nakon što je već počeo da očajava, uspeva da ulovi veliku ribu. Zbog njene veličine Santijago je ne može izvući na čamac i dopušta da ga riba odvuče daleko na pučinu. Nakon tri dana borbe, uspeva da ubije ribu, ali je riblja krv privukla ajkule koje su je oglodale do kostiju. Stigavši na obalu, Santijago postaje junak jer toliki riblji skelet niko od ribara nije do tada video ni ulovio. Na taj način Santijago je povratio ugled vrsnog ribara.

Likovi

Glavni likovi u romanu su starac Santijago i dečak Manolino.

Santijago je ostareli ribolovac koji živi u sirotinjskoj kolibi spavajući na novinama. On već 84 dana izlazi na more i vraća se bez većeg ulova. Svi u naselju misle da je starac „izgubio“ ribolovačku sreću. Noću sanja lavove i žali za vremenom kada je bio prvak u obaranju ruku i vrstan ribolovac.

Manolino je jedini pravi Santijagov prijatelj. Zajedno su 40 dana lovili ribu, ali kako nije bilo ulova Manolinovi roditelji su odlučili da ga pošalju na brod koji ima više sreće.

U priči se govori o bici između starog, iskusnog ribara i jednog velikog igluna. Na početku romana objašnjeno je da ribar zvani Santiago već 84 dana nije ulovio niti jednu ribu. Nesreća ga je tako dugo pratila da su roditelji Manolinu, njegovom mladom šegrtu, zabranili da plovi sa njim i da umjesto toga radi kod uspješnijih ribara. Kako je on još uvijek bio odan starcu, svake je večeri posjećivao njegovu kolibu, dovlačio opremu za ribolov, donosio mu hranu i diskutirao o američkom bejzbolu, a naročito o svom omiljenom igraču, Joeu DiMaggiu. Santiago je rekao Manolinu da će sljedećeg dana isploviti daleko, uvjeren da će njegova nesreća brzo doći svome kraju.

Na 85-i dan Santiago isplovljava sam u svojem lakom čamcu. Zabacuje udice u podne prvog dana; velika riba, za koju je siguran da je iglun, zagrize mamac. Santiago ne može izvući igluna iz vode pa ovaj počne vući njegov čamac. Na taj način prođu dva dana i dvije noći, tijekom kojih starac održava napetost konopca sa udicom svojim tijelom. Mada je ranjen, Santiago pokazuje suosjećajnost prema ribi i često je naziva "bratom". Također odlučuje da je niko neće pojesti zbog njenog dostojanstva.

Trećeg dana riba počinje kružiti oko čamca, čime pokazuje da je umorna. Santiago, sada potpuno istrošen i u bunilu koristi svu preostalu snagu da privuče ribu i zabije harpun u nju, završivši time dugu borbu sa njom. Santiago zaveže igluna sa strane svog čamca i uputi se kući, razmišljajući kolika će biti cijena ulova i koliko će ljudi nahraniti.

Dok Santiago nastavlja svoj put prema obali, trag krvi u vodi privuče morske pse. Prvog, modrulja, Santiago ubije harpunom, ali pri tome izgubi sami harpun. Santiago napravi novi harpun od svog noža i kraja vesla, što mu pomogne da otjera drugi nalet morskih pasa; sve skupa, on ubije pet morskih pasa. Međutim, morski psi nastavljaju napadati i do večeri su gotovo potpuno pojeli Santiagov ulov. Ostaju samo glava, kralješnica i rep. Napokon dospjevši na obalu prije zore sljedećeg dana, Santiago se vuče do svoje kolibe, noseći teško jedro na ramenu. Uspijeva doći kući, legne u krevet i pada u dubok san.

Sljedećeg dana se oko broda (za koji su još prikačeni ostaci ribe) okupi grupa ribara. Jedan od njih je izmjeri i kaže da je duga 5,5 m od repa do nosa. Turisti u obližnjem kafiću je netočno smatraju morskim psom. Manolin, koji je bio zabrinut dok je starac bio u ribolovu, zaplače kada ga nađe u krevetu. Donese mu novine i kafu. Kada se starac probudi, jedan drugome obećaju da će opet ići u ribolov zajedno. Santiago se vrati u krevet i počne sanjati o svome doživljaju iz mladosti, kada je vidio lavove na nekoj afričkoj obali.