Miroslav Antic Nepovratna pesma (Tako zamisljam nebo)Nikad nemoj da se vraa kad ve jednom u svet kree. Nemoj da mi neto petlja. Nemoj da mi hoe-nee. I ja beim bez povratka. Nikad neu unatrag. ta ti znai staro sunce, stare staze, stari prag? To je ono za im moe da se pati. To je ono emu moe srce dati. Al ako se ikad vrati - mora znati: tu e stati. I ostati. Oima se u svet tri. Glavom rije mlako vee. Od reke se deak ui ka morima da potee. Od zvezda se deak ui da zapara nebo sjajem i od druma da se mui i vijuga za beskrajem. Opasno je kao zmija, opasno je kao metak kad u meni veno klija i arlija moj poetak. A meni se u svet srlja. Stisnem srce. I zamurim. Al kad poem neu stati, jer jedino znam da urim. Ne znam kuda. Ne znam zato. Ne znam ta se tamo skriva. Znam jedino da ne mogu tu, gde kako pruim nogu vezuje me odmah neko, zauzdava i potkiva. Opasno je kao munja. Opasno je kao metak kad u meni veno kunja i mui me moj poetak. Zato beim. Trim. Traim. Stvaram zoru kad je vee. Nek od mene ivot ui i da tepa i da tee.

Ja sam takvo neko udo to ne ume nita malo, pa kad krenem krenem ludo, nestrpljivo, radoznalo Ne znam ta me tamo eka u maglama izdaleka, al ako se i pozlatim, il sve teko, gorko platim ja u uvek samo napred. Nikad neu da se vratim.