Đorđe Nikolić - zbirka pesama "Vi niste od ovoga sveta"

Srspska književna zadruga ove godine objavila je zbirku pesama " Vi niste sa ovoga sveta " pesnika Đorđa Nikolića.

***"Najugledniji srpski pesnik u rasejanju, Nikolić je odranije pesnik sinteze, u novoj knjizi više nego pre. U prethodnim delima njegov pesnički sistem zasnivao se na formi i tematici. U novom lirskom projektu, sinteza je u pesničkom identitetu koji je ostvaren u nekoliko krugova ili nivoa: lični, zavičajni, nacionalni, hrišćanski. Nikolićeva lirika počinje od rodoslova i porodičnog predanja, prelazi u ustaničku i svetosavsku tematiku koja ima opštepravoslavne dimenzije, a kao središte pesništva i života uzima sudbinu egzila kao metafizičkog odredišta sudbine. Egzil je i porodični i nacionalni kosmos. U njemu se zbiva drama pojedinca i porodice, tragika dostojna poezije i njenih najdubljih osećanja.

Životni put pesnika Đorđa Nikolića, ističe profesor Miroslav Egerić, kao da preslikava klasičan izbor i put naših odvažnih predaka, koji su tokom 19. i 20. veka odlazili u Ameriku, kao što su pre njih njihovi preci, iz Hercegovine i Crne Gore, dolazili u Šumadiju i krčili šume, dižući na novom prostoru kuće i zasnivajući svoj novi život. Đorđe Nikolić, koji živi u mnogoljudnom Čikagu, odvažio se i sam po ugledu na pretke, danas objavljuje knjigu za knjigom poezije, sabirajući plodove onog što je na vreme iskustvom i rukom zasejano. Knjiga „Vi niste od ovog sveta”, naglašava Egerić, pokušaj je obnove srpske rodoljubive i religiozne lirike. Ona osnažuje iskrenost i duhovnost koju ovaj pesnik smatra, ne samo stepenom razvoja naše literature, nego i obnove njenih ponešto zaboravljenih, a ranije vitalnih tokova."

****"Kod Đorđa Nikolića, u njegovoj tihoj lirici, primećuje Želidrag Nikčević, pesma je molitva koja se uzdiže prema nebu, tražeći i dajući utočište. Nikolićevo pesničko delo je u izvesnom smislu potraga za svetlošću, a istovremeno i potraga za prvobitnim jezikom – „onim koji je prethodio gramatici”. Kod njega pesništvo ima pozitivnu, ne samo smernu, pokajničku, nego i nacionalnu, sabornu, iskupiteljsku ulogu.

Lirski identitet Đorđa Nikolića, kaže Dragan Lakićević, ima nekoliko nivoa: lični, porodični, zavičajni, nacionalni, religiozni. Sintezi tih slojeva težila je njegova poezija još od ranih knjiga – pesama i poema, od ogledanja u haikuu i desetercu – do soneta i do forme narativne poeme i do obrasca crkvenog pesništva koje podseća na molitve, službe, kanone...

Registar obeležja ove poezije jeste i niz znamenja: slike, portreti, prizori – zavičaj koji je rodio pesnika i njegovu senzibilnost. Taj zavičaj je u Nikolićevoj poeziji više duhovnost i istorija, nego pejzaž i geografija. Zavičaj je Šumadija, zemlja Srbija, a Srbiju i Šumadiju čine preci i predanje, hramovi i vera, opšta i pojedinačna sudbina. Te elemente uzima u svoje pesničke slike i simbole Đorđe Nikolić. On ih određuje po imenima, datumima, geografskim podacima, ali ih ne izdvaja iz univerzalne šumadijske i srpske egzistencije – satkane od zaveta i stradanja, i vere koja sve to obuhvata. U veri je ceo čovekov put i smisao, pre svega ljubav koja intonira ukupni lirski rodoslov Đorđa Nikolića."

Crni

Majka me u crnini rodi,U crnini poviI u crnini zadoji.

U žalosti za Miodragom,Crnim,Starijim bratom moga oca,Svojim deverom,Koga je bratom zvala.

Govorili su o Crnom:Ni gorostasnijeg,Ni čestitijeg,Ni hrabrijeg,Ni odanijeg,Ni postojanijegKraljevskog gardisteSa Oplenca.

I stamen,I neustrašiv,I pravdoljubiv,I sažaljiv,I milosrdan,

I Bogobojažljiv,I Bogoljubiv.

Bio je najoraškiji među Orašanima,Kako nas zovu u Šumadiji,Po poreklu naših predaka PejovićaIz sela Oraha u Crnoj Gori,Odakle nas dovedeČukundeda moga oca,Nikola,Početkom devetnaeste stotine,Pa mu njegov sin,A moj čukunded Andreja,ZablagodariSvetonikoljskim,Mirlikijskim zavetom,I prezimenom Nikolić.

U ratu vojevaZa Krst ČasniI Otačastvo.

U nemačkomZarobljeništvuDočeka oslobođenje.

ZarobljeniciPonadano pevajuO slobodi.U Otadžbini,Namešteni pobednici

Nastaviše svoj ratProtiv svojih.

Zarobljenike, koji preživešeI vratiše se kući,Čekale su Udbine crne trojkeCrnih noćiI crnih dana,Crnih zoraI crnih svitanja.

Pobeđen je i kamenNa koji pobedniciNisu kročili.

Naša sloboda je bilaZatočenijaOd svih slobodaU istoriji slobodnih.

Nova pravda imala jeČetvore oči;Uhodljive,Mnogoumnožive.

Uši mikrofonaHvatale su i zuj stenice.U svakom džepu po jedno uho,Naročito u onim naprsnim džepovimaUniformi,Sa zakopčanim preklopom.

Više ušiju nego džepova.

Da ničija ni senkaNe promakne.

I senka se čuje.

Razglasna stanicaDezinformacija.

Blatiti,Blatiti,Blatiti.

Sve dok mu se kostiS glinom ne speku.

Novo doba,Nove sudije,Nova sudanija

Bez zakletve,Nove presudeBez optužbi,Bez časnog suda i svedoka.

Preki sudovi su postaliVrhovni.Preki je značilo –Brzo i jednostavno.Bez sudskog procesa.

Samo je Đeneralu montiranoPetonedeljno suđenje,A znalo se još pre hapšenja,Ako ga neko bude izdao,Kakva će presuda biti.

U jednojNepostojećoj presudiPrekog suda,Ispisaše imeCrnogIz stupca živihI uneše u stubac mrtvih,Na svojim bezbrojnimCrnim spiskovima.

Na njima smo,Onakvi kakvi smo odvajkada biliI kakvi jesmo,Uvek bili brojniji.

Izbegnuti suGoli otoci,Zabele,Mitrovice,Opštinske apsane,Crne jame…

Geografija zatočeništvaZamenjena je geografijom smrtiI proširena na svaku stopuOslobođene,Pa utamničene Srbije.

Smrt rešava sve probleme; Nema čoveka, nema problema, Govorio je maršalov idejni otac,Surovi Gruzin,Tvorac neprebrojnihSovjetskih Arhipelaga Gulaga,Tamničar ruskog naroda,

Ruskog duha i vere.

Premnogo vas je ostalo u životu, Ali još imamo vremena Da tu grešku ispravimo, Govorio je surovi užički komesar,Načelnik Ozne,Nenadmašni sejač smrti,Žetelac nevinih srpskih glava.

Ostvarile su se proročanske rečiZatočenog pesnikaSvetislava Stefanovića:Niko od nas ne zna Kako će završiti, Kojima je svom utamnitelju,Užičkom odrodu,Mirno odgovorio na pretnju…kako će gadno proći…Streljan je Stefanović,Ali je ostala njegova reč Pravde,A Pravda i dalje čeka.

I sam sin svih naroda govorio je daSrbija nema čemu da se nada,Za nju neće biti milosti,A kasnije predlagaoDa se dignu ruke od masovnogUbijanja u zemlji Srbinovoj,Jer, niko se više ne boji smrtne kazne.

(DŽelatu se ime ne pominje.DŽelatu je ime u zanatu.)

Svako mesto u Srbiji imalo jeSvoje crne trojke.

U Otadžbini, porobljenoj oslobođenjem,Nije bilo slobode ni sigurnosti za Crnog.

Na pragu i ognjištu,Ni u rođenoj kući,Za njega nije bilo mesta.

Po povratku iz logora,Rekao je jednom svom Orašaninu,Otpadniku od bogočestivog roda i imenaI krsne slave Svetog Arhangela Mihaila:

Da sam znao kako ćeteZverski da se ponašate prema naroduI da radite ovo ššo radite,

Nikada se iz zarobljenitva Ne bih kući vratio.

Uskoro zatim,U sokaku Oraških u rodnom mu Jelencu,Jedne tamne noći,Tamnih poratnih godina,Tamne, zatočene, slobode,Dočekale su CrnogMotke, tojage i metalna štangla,Drugova nove vlasti,Klasnih neprijatelja,NJegovih komšija,Koji ga, pred dvorišnom kapijom -Ostaviše za mrtvog.

Zemlji blizu, zemlji se ne dade.

Crni se nije dao smrti.

Na njega nije smela jedna trojka;

Ali sačekale su ga dve:

Dvojica Nikolića,Prokletog krštenog imena,Pred Bogom jedine naznačice,Sramni potomci časnih Orašana,Krvnih srodnika Crnog,Srodnijih s PartijomNego s bratom –Čuvala su stražu.

Četvorica tukla.

I četvorici se Crni,Goloruk,Odupre i prežive.

Smrt samo jednom dolazi.Jedanput će zasigurno doći.

Smrt u rukama smrtonosaca,Najupornije čekaI nikad ne zakasni.

Partija je imala strpljenjaI kadrova.

Komesari i trojkeBrinuli su o tomeDa u besklasnom društvu

Partijsku pravduDobiju svi po partijskoj pravdi.

Partija te tuži, Partija ti sudi.

Dvadeset drugog novembraČetrdeset osme,Udesiše komesari,Ovoga puta uspešno,Da usred bela danaNa jednoj sivoj beogradskoj ulici,Udari kamion u drvo.

Ostao je samo crn tragGuma izrađenih negde pod Uralom.

Drvo,Kao preko nišana,Pade na svoju metu.

Na Crnog.

Onaj od poverenja,Koji dovede CrnogDo kobnog stabla drvoreda,Osta na licu mesta – nepovređen.

Na brzinu gaUkloniše s mesta nesreće.

Ko je kriv što se CrnomNe dade da preživi.

Sam je kriv.

Što je se vraćao kući iz zarobljeništva,Kad nije morao.

Hteo je u oslobođenu Otadžbinu,A mogao je, poput mnogih Srba,Nemačkih zarobljenika – u Ameriku;…kod ujaka.

I Voždova je pala pod drvetom.

Mrtvog ga odneše sa trotoaraPoprskanogGolgotskim kapima.

Pao je dub,Pao je Crni.

Pao jeRadovanjski –Na veru.

Kad ga nije odneo rat,Odneće ga kamion,Sa zastavom Oslobodilaca,U večitu slobodu.

Zavijori još jedanCrn barjakNa Oplencu,Usudnim ukrasom –Crnim u crnoUcrnokrašene Srbije.

Kao i crnim maramamaSrpkinjaMajki, kćeri,Snaha i sestara.

Starica,Što još ni onu crninu,Iz BalkanskihI Prvog rata,Nisu skinule.

Za onima tek zamomčenim,Tek stasalim za ženidbu,Neregrutovanim,ŠkolarcimaI seljacima,Čiji je prvi izlazak iz selaBio poslednji,Poslatim da kaoĐurđevdanski jaganjciBudu poklaniNa pitomim sremskim poljima.

U Srba je crno pesma,Plač uspavanka,Kuknjava napevanje,Zapomaganje arija.

Kad srce puca –Rastavljanje od života.

Gospod ni kukavicu nijeU crno odenuo,A ona vazda crno pevaI veselija je od svake Srpkinje.

I prvo rođenjeU našoj familiji,Posle smrti Crnog,Beše radosno –

U crnini.

Baba Nevena,Do sudnjeg dana ojađena,Do veka u žalosti i crnini,U molitvi Bogorodici Utešiteljki,Majci Prevečnog Mladenca,Crna i kukavna,Crno zabrađena,Na crninu osuđena,I promeni svetom;U crninu okovanoj,Crnini za veka predanoj,Tek joj smrt crninu raskovaI u crninu snovaU mrtveno crno-odenu.

I Crnom,Svom prvencu,U crnom odeIz crnog života,Crna srca,A ničije srce ne pocrniI ne prepukneKao majčino,

Kad je meni bila osamnaesta.

Na Svetog Antonija Velikog,3O. 1. 2O11.

Svetlana Orasanin:

Moj deda Ilija mi je pričao o tome da smo se prezivali Janković. Otac mog dede se zvao Mirko, a majka Angelina, a Mirkovi roditelji su Obrad i Danica i znamo još samo da se Obradov otac zvao Ilija. Moj deda ima braću Ljubisava i Milana, koji sada žive u Čačku, imali su i sestru Živanu, koju je mladu medved ubio u šumi. Znamo još da je Mirko imao brata Svetozara i još braće za koju još uvek nemamo podataka kako su se zvali.