naučni intervju: "sva lica genetike"

1
Субота 1. март 2014. [email protected] 09 НАУКА У свету национални научни савети доносе двадесетогодишње пројекције развоја науке. Министри имају задатак да за то на нивоу владе обезбеде потребна материјална средства. Један од бивших министара мени је рекао да ће да финансира само оно што ће добити Нобелову награду. Рекао сам: „Дивно”. Прво не знам никога у овом тренутку ко зна шта ће то заслужити да добије ово признање, а друго цела Србија да дâ цео свој буџет не може да исфинансира тако нешто! – каже академик Марко Анђелковић ИНТЕРВЈУ Др Зорана Курбалија Новичић А кадемик Марко Анђелковић је један од пионира популационе генетике у Србији. Београдски ђак који је једно време провео на Универзитету у Ти- бингену, био асистент, бавио се ис- траживањима, докторирао, имао постдоктор- ски рад на престижном Универзитету Јејлу, до пензије је био редовни професор Биолошког фа- култета у Београду. Данас је редовни члан САНУ и научни саветник Института за биолошка ис- траживања „Синиша Станковић”, где је основао истраживачку групу која ради и ствара у оквиру Одељења за генетику популација и екогеноток- сикологију. Разговор је вођен на 7. фестивалу науке у Београду. Ви сте популациони генетичар. Зашто је по- пулациона генетика важна? Свако је себи важан. Али било која јединка, би- ло које врсте, па и Хомо сапиенса, не би била у стању да уради ништа за будућу добробит или продужење своје врсте, она је тренутак еволу- ције. Да би могла као врста да опстане, мора да постоји популација. Да нема популације, тешко бисмо онда говорили о еволуцији. Имамо велики бум, убрзани развој много метода у кратком периоду. Да ли смо неке основне проблеме популационе генетике сад у стању боље да решимо употребом но- вих метода молекуларне генетике? Убрзан је развој не само метода него општег сазнања. Светска наука је негде крајем осам- десетих достигла ниво да се сваких 10 година дуплира знање. То је просек за целу науку, а у генетици је то за пет година. То је фрапантно много. Опште знање се много брже стиче, мно- го брже расте, а нормално га прате и технике. Ми сада само добијамо већу количину инфор- мација о генетичком полиморфизму. Имамо бо- ље одговоре на нека питања него што смо има- ли пре двадесет, тридесет година, али коначне одговоре немамо. Данас је секвенционирање веома популарно. Секвенцира се сваки могући организам, пр- во модел организам па и немодел организми, врсте које су угрожене итд. Развијамо софт- вере који ће пробати ту огромну количину информација да обраде и анализирају . Шта ћемо са толиком количином информација? То сазнање постаје све доминантније, све више говоримо о адаптивном смислу целог генома као комплекса, а једног дана имаћемо бољу сли- ку о томе да ли је нешто адаптивно неутрално или адаптивно укључено у адаптивне процесе, јер само тако живи свет и функционише у сво- јој комплексности. У Србији, наука за коју се издваја тек 0,3 од- сто бруто друштвеног производа, полако еродира. Да ли ћемо се зауставити или ћемо лупити у нулу? Србија, мислим на људе који је воде, никада ни- је имала довољно жеље ни снаге да јасно дефи- нише улогу науке у друштву и да на основу тога направи и научну политику и научну стратеги- ју. Када ње нема, онда можете да издвајате 0,3 одсто... Ми је имамо на папиру, у САНУ постоји одбор чији сам ја члан, пратимо остваривања те стратегије и за три године смо увек подносили извештај без иједне позитивне оцене. Наука је развојна снага ако има шта да развија, али тек у секундарном кораку. Примарни корак науке је образовна улога у друштву. У многим земља- ма света, та улога науке се никад не ставља под знак питања. Када производне снаге, како се то говорило у време социјализма, стасају да могу да примене науку на оригиналан начин, не да узимају лиценце, онда наука постаје развојна снага, нешто што доноси новац, повећава бру- то национални доходак итд. И у то време, кад је постојао прво СИЗ за науку па фонд за нау- ку, српска наука је направила такав искорак да још увек имамо бенефит од ње. Тада су напра- вљени еминентни научни институти, еминент- не институције – посебно у области пољопри- вреде – које су постале светски реномиране по производњи семена, садница итд. Како ћемо да се боримо са европским тржи- штем, да будемо конкурентни са колегама из европских лабораторија и да аплицирамо за финансирање пројеката, у ситуацији када се у наше истраживање не улаже ништа, а ми, научници, заправо примамо само плате? Никада није било довољно новца за науку ни у Америци, конкуренција је тамо страшна да до- ђете до пројекта. Зато мора да постоји научна по- литика, и научна стратегија, да бисте тај новац рационално користили. Када је Србија пре шест- седам година формирала Национални научни савет био сам врло, врло задовољан том иници- јативом. Шта се десило? Један од министара који је дужио науку врло брзо после тог формирања је претворио Национални научни савет у саве- тодавно тело министра. Потпуно накарадно. У свету национални научни савети доносе дваде- сетогодишње пројекције развоја науке. Мини- стри који се смењују имају само задатак да за то на нивоу владе обезбеде потребна материјална средства. Не може министар да зна како ће се 20 година развијати наука. Један од бивших ми- нистара мени је рекао да ће да финансира само оно што ће добити Нобелову награду. Рекао сам: „Дивно”. Прво не знам никога у овом тренутку ко зна шта ће то заслужити да добије ово при- знање, а друго цела Србија да дâ цео свој буџет не може да исфинансира тако нешто! Да ли су сви пројекти у Србији толико фанта- стични да је огромна већина пројеката са ко- јима смо аплицирали те 2010. године добило финансирање или не постоје прави критери- јуми? Да ли је наука само социјална катего- рија, научници примају плате и то је то? Критеријуми постоје. Неки их примењују, неки не. Речено је да ће кроз две године да се изврши валоризација свих истраживача на том пројекту и свим пројектима. То је требало да буде извр- шено ове године. А није. Зашто? Јер онда бисмо вероватно дошли у ситуацију да имамо истра- живаче који то нису. Знате да се оперише бројем од неких 12.000 истраживача у Србији. Да ли нам треба толико истраживача? Колико знам, према мерилима која примењује Европска унија, ми би требало и да имамо негде око 20.000–21.000 истраживача. Ми их немамо много, али, важније је колико имамо правих на- учника. Никад у Србији, по мојој грубој оцени, није било више од 4.000. Учинило ми се да је 12.000 прилично робу- стан број... Било је званично и 16.000, па ништа. Фестивал науке постоји већ седму годину. Да ли ви на популаризацију науке гледате као на кловновски посао, или популаризација науке има дубљу причу? Популаризација науке је пут за стварање сигур- ног научног подмлатка, јер, у лаичкој попула- цији имате оне који мисле да наука може све и оне други који се боје тога да ће наука моћи све да уради, тако да имате оне који су еуфорични са науком и оне који су скептични. Наука ве- роватно може све, само никада неће успети у томе до краја, а с друге стране само истина о науци, научним достигнућима, научним про- блемима, даје људима снагу да је користе. По- пуларизација науке је један од путева да се то постигне. Има и других путева, као што је јав- но иступање људи из науке. Они не треба да буду негде мистично затворени, замишљени, што је можда једна од наших специфичности. Кад гледате наше старе комедиографе у Србији, ако је неко чудан, онда је он научник, ако ћу- ти, ништа не говори, он размишља. Онај који размишља увек ће имати шта да каже, тако да га други разумеју. Ви сте организовали скуп у САНУ о генетич- ки модификованим организмима, где је ве- лики број колега аргументовано говорио на ту тему. Да ли наука може општој популаци- ји да одговори на тако велике проблеме, шта ћемо јести и како ћемо се лечити? Апсолутно може. Показало се да ми знамо шта се ту дешава, и шта нам треба, и шта нам не тре- ба, и умемо да то образложимо. Српска наука у тој области сасвим аргументовано може да по- могне онима који су позвани да донесу одлуку, то јест онима које су бирачи бирали да о томе одлучују, а људи из науке ће да кажу шта је за Ср- бију добро, шта за Србију није потребно и шта евентуално може да буде штетно. Да ли Србија има научну инфраструктуру за праћење узорака на границама, да ли садр- же ГМ компоненте или не? Србија има инфраструктуру , да ли је она до- вољна да све испрати не знам. Постоје два про- блема. Један је проблем функционисања свих служби. Није потребно само да оде узорак у ре- ферентну лабораторију него да сте сигурни да ниједан други узорак, односно нека друга по- шиљка није прошла. И друго, ко је спреман то да плати. На том скупу изнео сам предлог који, мислим, нема шансе да заживи: да не морамо само ми да дајемо своје паре за контролу, него да направимо такве законске регулативе да на- терамо компаније да саме контролишу. Да ли ће ГМ храна или лекови ући у неку вр- сту процедуре тестирања кроз батерије те- стова, да ли је то прави пут? По мени је потпуно и логично да то буде тести- рано. Ми не конзумирамо нову технологију, ми конзумирамо нови производ. Ако неко каже да он садржи компоненте које иначе постоје у жи- вим организмима, тај је потпуно у праву. Ком- плексност генома се огледа у томе да је стабилан и да може да буде нарушен и да постигне неку другу стабилност. Е, та друга стабилност је ово што би требало истестирати. Ни у Америци нема довољно новца за науку Српска наука зна шта је добро: Марко Анђелковић П омисао да смо искусили све видове деструкције (поср- бљено: разарања) оповргао је г. Меденица, који нам ну- ди деструктивну критику белим листићима као аукцијски ра- ритет. Своју наклоност према поступ- ку гђе Пешић он поткрепљује наво- дима уваженог Гилмана: „Критичар, вели д(от)ични учитељ, нема никакву обавезу према ствараоцима и умет- ничким установама, већ само према уметничкој истини онако како је он доживљава и тумачи: говорећи исти- ну, он потенцијално ствара услове у којима ће уметност да се развија и унапређује.” Другим речима, крити- чар је беспоштедни крсташ, баштиник вечне и заточник личне (увек апсо- лутне!) истине о нишчима које нати- че на свој праведнички мач. При то- ме господин И. М. опомиње: „Главна опасност које критичар треба да се чу- ва јесте да, зарад наводног ’вишег ин- тереса’ (спаса уметности, рецимо), не почне да лаже, игра игру судбоносног избора ’ми или они’.” Текстописац се, нажалост, не при- држава властитих упозорења, као да га наднаслов колумне – Међучин ослобађа обавезе да залази у узро- ке и последице примера деструкције којим се, по властитом избору, бави: ласно је објаснити деструктивну кри- тику, али не и како и зашто обрачун са једном јавном личношћу (Б. Т.) мо- же часком да прерасте у подршку ску- пини коју је „прокажени” годинама водио. Ако у олаком одрицању твор- ца од умотворине нема лагања, није ли на делу улагање у неку нову (лич- ну!) улогу? Навођењем Шоове тврдње да „кри- тичарева лојалност јесте вид коруп- ције” господин И. М. доводи у питање сопствени панегирик посвећен гђи В. П. Покушај да лична нетрпељивост постане теоретски утемељена као да- лекосежно важећи политички чин нагони га да после похвале принци- пијелности гђе В. П, њено „опредељи- вање за нека имена и партије” правда „импулсивним темпераментом”. По- властицу да се буде недоследан он, очигледно, додељује само носиоци- ма апсолутне истине (коме другом, ако не себи и гђи В. П!). Тиме осна- жује сестринску блискост неприн- ципијелности и претеране амбици- је. Штавише, хвата се у замку деобе на ми (деструктивно напредни) и они (конструктивно назадни), коју је сам прогласио опасном. Исказ „Концепт ’белих гласачких листића’ (...) направио је револуци- ју у поимању критичког мишљења у нашој средини” подсећа да зачетни- ци револуција обично не знају како да их окончају. Поступак „Листићи не-Тадићи”, који се преко ноћи про- меће у „Не-листиће заобићи” своди се на сасвим једноставан образац: по- што му нанесе повреду, видар повре- ђеном нуди исцељење и затварањем круга спасава себе од беспосличарске чамотиње. Уместо револуционарног, тај „подвиг” заслужује неки назив ко- ји би одразио сву његову неозбиљност (као „Минирам, па доминирам”, или „Развали, па похвали”). Кад они који су се годинама срча- но опирали озверавању народа по- сустану и постану нехотични винов- ници његовог слуђивања, не чуди да их у заштиту узме неко ко политичке чинове без зазора тумачи алатом де- структивне позоришне критике. На- ма преостаје само да се, верни узору градитељства, и даље уздамо у грађан- ску трезвеност. *Архитекта и преводилац из Београда О деструкцији, с нежношћу Поводом колумне Ивана Меденице „Весна Пешић или неопходност деструктивне критике”, субота, 15. фебруар 2014. РЕАГОВАЊЕ Живојин Кара-Пешић *

Upload: festival-nauke

Post on 17-Mar-2016

216 views

Category:

Documents


0 download

DESCRIPTION

Pričali smo o genetici i njenom ubrzanom razvoju; o primeni u poljoprivredi, medicini, farmaciji; o tranziciji iz genetike u genomiku; o genetski modifikovanim organimima; o licu i naličju istraživanja iz oblasti genetike; o budućnosti naučnih istraživanja i o preseku stanja nauke u Srbiji.

TRANSCRIPT

Page 1: Naučni intervju: "Sva lica genetike"

Субота 1. март [email protected] 09НАУКА

У свету национални научни савети доносе двадесетогодишње пројекције развоја науке. Министри имају задатак да за то на нивоу владе обезбеде потребна материјална средства. Један од бивших министара мени је рекао да ће да финансира само оно што ће добити Нобелову награду. Рекао сам: „Дивно”. Прво не знам никога у овом тренутку ко зна шта ће то заслужити да добије ово признање, а друго цела Србија да дâ цео свој буџет не може да исфинансира тако нешто! – каже академик Марко Анђелковић

ИНТЕРВЈУ

Др Зорана Курбалија Новичић

Ака де мик Мар ко Ан ђел ко вић је је дан од пи о ни ра по пу ла ци о не ге не ти ке у Ср би ји. Бе о град ски ђак ко ји је јед но вре ме про вео на Уни вер зи те ту у Ти­бин ге ну, био аси стент, ба вио се ис­

тра жи ва њи ма, док то ри рао, имао пост док тор­ски рад на пре сти жном Уни вер зи те ту Јеј лу, до пен зи је је био ре дов ни про фе сор Би о ло шког фа­кул те та у Бе о гра ду. Да нас је ре дов ни члан СА НУ и на уч ни са вет ник Ин сти ту та за би о ло шка ис­тра жи ва ња „Си ни ша Стан ко вић”, где је осно вао ис тра жи вач ку гру пу ко ја ра ди и ства ра у окви ру Оде ље ња за ге не ти ку по пу ла ци ја и еко ге но ток­си ко ло ги ју. Разговор је вођен на 7. фестивалу науке у Београду.

Ви сте по пу ла ци о ни ге не ти чар. За што је по­пу ла ци о на ге не ти ка ва жна?

Сва ко је се би ва жан. Али би ло ко ја је дин ка, би­ло ко је вр сте, па и Хо мо са пи ен са, не би би ла у ста њу да ура ди ни шта за бу ду ћу до бро бит или про ду же ње сво је вр сте, она је тре ну так ево лу­ци је. Да би мо гла као вр ста да оп ста не, мо ра да по сто ји по пу ла ци ја. Да не ма по пу ла ци је, те шко би смо он да го во ри ли о ево лу ци ји.

Има мо ве ли ки бум, убр за ни раз вој мно го ме то да у крат ком пе ри о ду. Да ли смо не ке основ не про бле ме по пу ла ци о не ге не ти ке сад у ста њу бо ље да ре ши мо упо тре бом но­вих ме то да мо ле ку лар не ге не ти ке?

Убр зан је раз вој не са мо ме то да не го оп штег са зна ња. Свет ска на у ка је не где кра јем осам­де се тих до сти гла ни во да се сва ких 10 го ди на ду пли ра зна ње. То је про сек за це лу на у ку, а у ге не ти ци је то за пет го ди на. То је фра пант но мно го. Оп ште зна ње се мно го бр же сти че, мно­

го бр же ра сте, а нор мал но га пра те и тех ни ке. Ми са да са мо до би ја мо ве ћу ко ли чи ну ин фор­ма ци ја о ге не тич ком по ли мор фи зму. Има мо бо­ље од го во ре на не ка пи та ња не го што смо има­ли пре два де сет, три де сет го ди на, али ко нач не од го во ре не ма мо.

Да нас је се квен ци о ни ра ње ве о ма по пу лар но. Се квен ци ра се сва ки мо гу ћи ор га ни зам, пр­во мо дел ор га ни зам па и не мо дел ор га ни зми, вр сте ко је су угро же не итд. Раз ви ја мо софт­ве ре ко ји ће про ба ти ту огром ну ко ли чи ну ин фор ма ци ја да об ра де и ана ли зи ра ју . Шта ће мо са то ли ком ко ли чи ном ин фор ма ци ја?

То са зна ње по ста је све до ми нант ни је, све ви ше го во ри мо о адап тив ном сми слу це лог ге но ма као ком плек са, а јед ног да на има ће мо бо љу сли­ку о то ме да ли је не што адап тив но не у трал но или адап тив но укљу че но у адап тив не про це се, јер са мо та ко жи ви свет и функ ци о ни ше у сво­јој ком плек сно сти.

У Ср би ји, на у ка за ко ју се из два ја тек 0,3 од­сто бру то дру штве ног про из во да, по ла ко еро ди ра. Да ли ће мо се за у ста ви ти или ће мо лу пи ти у ну лу?

Ср би ја, ми слим на љу де ко ји је во де, ни ка да ни­је има ла до вољ но же ље ни сна ге да ја сно де фи­ни ше уло гу на у ке у дру штву и да на осно ву то га на пра ви и на уч ну по ли ти ку и на уч ну стра те ги­ју. Ка да ње не ма, он да мо же те да из два ја те 0,3 од сто... Ми је има мо на па пи ру, у СА НУ по сто ји од бор чи ји сам ја члан, пра ти мо оства ри ва ња те стра те ги је и за три го ди не смо увек под но си ли из ве штај без ијед не по зи тив не оце не. На у ка је раз вој на сна га ако има шта да раз ви ја, али тек у се кун дар ном ко ра ку. При мар ни ко рак на у ке је обра зов на уло га у дру штву. У мно гим зе мља­ма све та, та уло га на у ке се ни кад не ста вља под знак пи та ња. Ка да про из вод не сна ге, ка ко се то го во ри ло у вре ме со ци ја ли зма, ста са ју да мо гу да при ме не на у ку на ори ги на лан на чин, не да узи ма ју ли цен це, он да на у ка по ста је раз вој на сна га, не што што до но си но вац, по ве ћа ва бру­то на ци о нал ни до хо дак итд. И у то вре ме, кад је по сто јао пр во СИЗ за на у ку па фонд за на у­ку, срп ска на у ка је на пра ви ла та кав ис ко рак да још увек има мо бе не фит од ње. Та да су на пра­вље ни еми нент ни на уч ни ин сти ту ти, еми нент­не ин сти ту ци је – по себ но у обла сти по љо при­вре де – ко је су по ста ле свет ски ре но ми ра не по про из вод њи се ме на, сад ни ца итд.

Ка ко ће мо да се бо ри мо са европ ским тр жи­штем, да бу де мо кон ку рент ни са ко ле га ма из европ ских ла бо ра то ри ја и да апли ци ра мо за фи нан си ра ње про је ка та, у си ту а ци ји ка да се у на ше ис тра жи ва ње не ула же ни шта, а ми, на уч ни ци, за пра во при ма мо са мо пла те?

Ни ка да ни је би ло до вољ но нов ца за на у ку ни у Аме ри ци, кон ку рен ци ја је та мо стра шна да до­ђе те до про јек та. За то мо ра да по сто ји на уч на по­ли ти ка, и на уч на стра те ги ја, да би сте тај но вац ра ци о нал но ко ри сти ли. Ка да је Ср би ја пре шест­се дам го ди на фор ми ра ла На ци о нал ни на уч ни са вет био сам вр ло, вр ло за до во љан том ини ци­ја ти вом. Шта се де си ло? Је дан од ми ни ста ра ко ји је ду жио на у ку вр ло бр зо по сле тог фор ми ра ња је пре тво рио На ци о нал ни на уч ни са вет у са ве­

то дав но те ло ми ни стра. Пот пу но на ка рад но. У све ту на ци о нал ни на уч ни са ве ти до но се два де­се то го ди шње про јек ци је раз во ја на у ке. Ми ни­стри ко ји се сме њу ју има ју са мо за да так да за то на ни воу вла де обез бе де по треб на ма те ри јал на сред ства. Не мо же ми ни стар да зна ка ко ће се 20 го ди на раз ви ја ти на у ка. Је дан од бив ших ми­ни ста ра ме ни је ре као да ће да фи нан си ра са мо оно што ће до би ти Но бе ло ву на гра ду. Ре као сам: „Див но”. Пр во не знам ни ко га у овом тре нут ку ко зна шта ће то за слу жи ти да до би је ово при­зна ње, а дру го це ла Ср би ја да дâ цео свој бу џет не мо же да ис фи нан си ра та ко не што!

Да ли су сви про јек ти у Ср би ји то ли ко фан та­стич ни да је огром на ве ћи на про је ка та са ко­ји ма смо апли ци ра ли те 2010. го ди не до би ло фи нан си ра ње или не по сто је пра ви кри те ри­ју ми? Да ли је на у ка са мо со ци јал на ка те го­ри ја, на уч ни ци при ма ју пла те и то је то?

Кри те ри ју ми по сто је. Не ки их при ме њу ју, не ки не. Ре че но је да ће кроз две го ди не да се из вр ши ва ло ри за ци ја свих ис тра жи ва ча на том про јек ту и свим про јек ти ма. То је тре ба ло да бу де из вр­ше но ове го ди не. А ни је. За што? Јер он да би смо ве ро ват но до шли у си ту а ци ју да има мо ис тра­жи ва че ко ји то ни су. Зна те да се опе ри ше бро јем од не ких 12.000 ис тра жи ва ча у Ср би ји.

Да ли нам тре ба то ли ко ис тра жи ва ча?Ко ли ко знам, пре ма ме ри ли ма ко ја при ме њу је Европ ска уни ја, ми би тре ба ло и да има мо не где око 20.000–21.000 ис тра жи ва ча. Ми их не ма мо мно го, али, ва жни је је ко ли ко има мо пра вих на­уч ни ка. Ни кад у Ср би ји, по мо јој гру бој оце ни, ни је би ло ви ше од 4.000.

Учи ни ло ми се да је 12.000 при лич но ро бу­стан број...

Би ло је зва нич но и 16.000, па ни шта.

Фе сти вал на у ке по сто ји већ сед му го ди ну. Да ли ви на по пу ла ри за ци ју на у ке гле да те као на клов нов ски по сао, или по пу ла ри за ци ја на у ке има ду бљу при чу?

По пу ла ри за ци ја на у ке је пут за ства ра ње си гур­ног на уч ног под млат ка, јер, у ла ич кој по пу ла­ци ји има те оне ко ји ми сле да на у ка мо же све и оне дру ги ко ји се бо је то га да ће на у ка мо ћи све да ура ди, та ко да има те оне ко ји су еуфо рич ни са на у ком и оне ко ји су скеп тич ни. На у ка ве­ро ват но мо же све, са мо ни ка да не ће ус пе ти у то ме до кра ја, а с дру ге стра не са мо исти на о на у ци, на уч ним до стиг ну ћи ма, на уч ним про­бле ми ма, да је љу ди ма сна гу да је ко ри сте. По­пу ла ри за ци ја на у ке је је дан од пу те ва да се то по стиг не. Има и дру гих пу те ва, као што је јав­но исту па ње љу ди из на у ке. Они не тре ба да бу ду не где ми стич но за тво ре ни, за ми шље ни, што је мо жда јед на од на ших спе ци фич но сти. Кад гле да те на ше ста ре ко ме ди о гра фе у Ср би ји, ако је не ко чу дан, он да је он на уч ник, ако ћу­ти, ни шта не го во ри, он раз ми шља. Онај ко ји раз ми шља увек ће има ти шта да ка же, та ко да га дру ги раз у ме ју.

Ви сте ор га ни зо ва ли скуп у СА НУ о ге не тич­ки мо ди фи ко ва ним ор га ни зми ма, где је ве­ли ки број ко ле га ар гу мен то ва но го во рио на ту те му. Да ли на у ка мо же оп штој по пу ла ци­ји да од го во ри на та ко ве ли ке про бле ме, шта ће мо је сти и ка ко ће мо се ле чи ти?

Ап со лут но мо же. По ка за ло се да ми зна мо шта се ту де ша ва, и шта нам тре ба, и шта нам не тре­ба, и уме мо да то обра зло жи мо. Срп ска на у ка у тој обла сти са свим ар гу мен то ва но мо же да по­мог не они ма ко ји су по зва ни да до не су од лу ку, то јест они ма ко је су би ра чи би ра ли да о то ме од лу чу ју, а љу ди из на у ке ће да ка жу шта је за Ср­би ју до бро, шта за Ср би ју ни је по треб но и шта евен ту ал но мо же да бу де штет но.

Да ли Ср би ја има на уч ну ин фра струк ту ру за пра ће ње узо ра ка на гра ни ца ма, да ли са др­же ГМ ком по нен те или не?

Ср би ја има ин фра струк ту ру , да ли је она до­вољ на да све ис пра ти не знам. По сто је два про­бле ма. Је дан је про блем функ ци о ни са ња свих слу жби. Ни је по треб но са мо да оде узо рак у ре­фе рент ну ла бо ра то ри ју не го да сте си гур ни да ни је дан дру ги узо рак, од но сно не ка дру га по­шиљ ка ни је про шла. И дру го, ко је спре ман то да пла ти. На том ску пу из нео сам пред лог ко ји, ми слим, не ма шан се да за жи ви: да не мо ра мо са мо ми да да је мо сво је па ре за кон тро лу, не го да на пра ви мо та кве за кон ске ре гу ла ти ве да на­те ра мо ком па ни је да са ме кон тро ли шу.

Да ли ће ГМ хра на или ле ко ви ући у не ку вр­сту про це ду ре те сти ра ња кроз ба те ри је те­сто ва, да ли је то пра ви пут?

По ме ни је пот пу но и ло гич но да то бу де те сти­ра но. Ми не кон зу ми ра мо но ву тех но ло ги ју, ми кон зу ми ра мо но ви про из вод. Ако не ко ка же да он са др жи ком по нен те ко је ина че по сто је у жи­вим ор га ни зми ма, тај је пот пу но у пра ву. Ком­плек сност ге но ма се огле да у то ме да је ста би лан и да мо же да бу де на ру шен и да по стиг не не ку дру гу ста бил ност. Е, та дру га ста бил ност је ово што би тре ба ло ис те сти ра ти. ¶

Ни у Америци нема довољно новца за науку

Српска наука зна шта је добро: Марко Анђелковић

По ми сао да смо ис ку си ли све ви до ве де струк ци је (по ср­бље но: ра за ра ња) опо вр гао је г. Ме де ни ца, ко ји нам ну­ди де струк тив ну кри ти ку

бе лим ли сти ћи ма као аук циј ски ра­ри тет. Сво ју на кло ност пре ма по ступ­ку гђе Пе шић он пот кре пљу је на во­ди ма ува же ног Гил ма на: „Кри ти чар, ве ли д(от)ич ни учи тељ, не ма ни ка кву оба ве зу пре ма ства ра о ци ма и умет­нич ким уста но ва ма, већ са мо пре ма умет нич кој исти ни она ко ка ко је он до жи вља ва и ту ма чи: го во ре ћи исти­ну, он по тен ци јал но ства ра усло ве у ко ји ма ће умет ност да се раз ви ја и уна пре ђу је.” Дру гим ре чи ма, кри ти­чар је бес по штед ни кр сташ, ба шти ник веч не и за точ ник лич не (увек ап со­лут не!) исти не о ни шчи ма ко је на ти­че на свој пра вед нич ки мач. При то­ме го спо дин И. М. опо ми ње: „Глав на опа сност ко је кри ти чар тре ба да се чу­

ва је сте да, за рад на вод ног ’ви шег ин­те ре са’ (спа са умет но сти, ре ци мо), не поч не да ла же, игра игру суд бо но сног из бо ра ’ми или они’.”

Тек сто пи сац се, на жа лост, не при­др жа ва вла сти тих упо зо ре ња, као да га над на слов ко лум не – Ме ђу чин – осло ба ђа оба ве зе да за ла зи у узро­ке и по сле ди це при ме ра де струк ци је ко јим се, по вла сти том из бо ру, ба ви: ла сно је об ја сни ти де струк тив ну кри­ти ку, али не и ка ко и за што об ра чун са јед ном јав ном лич но шћу (Б. Т.) мо­же ча ском да пре ра сте у по др шку ску­пи ни ко ју је „про ка же ни” го ди на ма во дио. Ако у ола ком од ри ца њу твор­ца од умо тво ри не не ма ла га ња, ни је ли на де лу ула га ње у не ку но ву (лич­ну!) уло гу?

На во ђе њем Шо о ве тврд ње да „кри­ти ча ре ва ло јал ност је сте вид ко руп­ци је” го спо дин И. М. до во ди у пи та ње соп стве ни па не ги рик по све ћен гђи В.

П. По ку шај да лич на не тр пе љи вост по ста не те о рет ски уте ме ље на као да­ле ко се жно ва же ћи по ли тич ки чин на го ни га да по сле по хва ле прин ци­пи јел но сти гђе В. П, ње но „опре де љи­ва ње за не ка име на и пар ти је” прав да „им пул сив ним тем пе ра мен том”. По­вла сти цу да се бу де не до сле дан он, очи глед но, до де љу је са мо но си о ци­ма ап со лут не исти не (ко ме дру гом, ако не се би и гђи В. П!). Ти ме осна­жу је се стрин ску бли скост не прин­ци пи јел но сти и пре те ра не ам би ци­је. Шта ви ше, хва та се у зам ку де о бе на ми (де струк тив но на пред ни) и они (кон струк тив но на зад ни), ко ју је сам про гла сио опа сном.

Ис каз „Кон цепт ’бе лих гла сач ких ли сти ћа’ (...) на пра вио је ре во лу ци­ју у по и ма њу кри тич ког ми шље ња у на шој сре ди ни” под се ћа да за чет ни­ци ре во лу ци ја обич но не зна ју ка ко да их окон ча ју. По сту пак „Ли сти ћи

не­Та ди ћи”, ко ји се пре ко но ћи про­ме ће у „Не­ли сти ће за о би ћи” сво ди се на са свим јед но ста ван обра зац: по­што му на не се по вре ду, ви дар по вре­ђе ном ну ди ис це ље ње и за тва ра њем кру га спа са ва се бе од бес по сли чар ске ча мо ти ње. Уме сто ре во лу ци о нар ног, тај „под виг” за слу жу је не ки на зив ко­ји би од ра зио сву ње го ву нео збиљ ност (као „Ми ни рам, па до ми ни рам”, или „Раз ва ли, па по хва ли”).

Кад они ко ји су се го ди на ма ср ча­но опи ра ли озве ра ва њу на ро да по­су ста ну и по ста ну не хо тич ни ви нов­ни ци ње го вог слу ђи ва ња, не чу ди да их у за шти ту узме не ко ко по ли тич ке чи но ве без за зо ра ту ма чи ала том де­струк тив не по зо ри шне кри ти ке. На­ма пре о ста је са мо да се, вер ни узо ру гра ди тељ ства, и да ље узда мо у гра ђан­ску тре зве ност.

*Ар хи тек та и пре во ди лац из Бе о гра да

О де струк ци ји, с не жно шћуПо во дом ко лум не Ива на Ме де ни це „Ве сна Пе шић или нео п ход ност де струк тив не кри ти ке”, су бо та, 15. фе бру ар 2014.

РЕАГОВАЊЕ

Жи во јин Ка ра­Пе шић*