nacelnici vma

Начелници

Војномедицинске

академије

Београд, 2009.

Монографија

„Посвећено родоначелницима војног санитета

и утемељивачима савремене медицине на

нашим просторима и онима који настављају

њиховим путем, у служби здравља и отаџбине“

Начелници Војномедицинске академије

ПРЕДГОВОР

У години када обележава 165 година неговања традиције и 60

година од када ради под именом ВМА, Војномедицинска академија

чува сећање на своје најодговорније припаднике и претходнике,

који су уградили своја знања, искуства, креативну енергију,

храброст и патриотизам у темеље једне од највећих медицинских

институција у Србији и региону.

Људи су на ВМА одувек били највеће благо, али и покретачка снага

нашег „храма здравља“.

Стручне и научне величине српског и југословенског санитета и

многе друге давнашње, али и данашње колеге, на жалост, нису у

нашој земљи довољно проучене, нити су њихови доприноси

адекватно третирани и вредновани. Ова монографија је скроман

допринос да се родоначелници и легенде војног санитета не

забораве, а млади истраживачи охрабре да се стручно и са

ентузијазмом позабаве проучавањем професионалних и људских

достигнућа ових дивова медицине који су радили у најтежим

временима и оскудици која прати Србију вековима. У том смислу,

у монографији су објављене чињенице и други битни подаци који

могу да буду корисни, како истраживачима, тако и архиварима,

новинарима, публицистима, другим ауторима и појединцима који

се баве проучавањем корена војног и целокупног санитета на

нашим просторима. Са друге стране, данашње и будуће колеге у

Војномедицинској академији би требало да знају основне податке

о колегама које су допринеле угледу, снази и величини ВМА.

У моногорафији “Начелници Војномедицинске академије“

објављене су биографије управника Главне војне болнице у ратном

и послератном периоду, као и биографије свих начелника ВМА од

1949.године до данас. У ауторском тексту генерал–мајора у пензији,

примаријуса др Бранислава Поповића, изнети су основни подаци о

коренима и најважнијим догађајима у историји војног санитета

ових простора у периоду од 1844. до 1944. године, са посебним

освртом на најзначајније личности из света медицине који су

обележили овај буран историјски период. У тексту Колегијума

начелника ВМА “Балканска престоница здравља”, представљена је

Војномедицинска академија какву имамо данас.

Управа ВМА

Београд, фебруар 2009. године


ВМА

Балканска престоница здравља

Колегијум начелника ВМА



Војномедицинска академија (ВМА) је једна од водећих установа

у Србији и региону у области лечења, превентивне медицине, фар-

мације, образовања и научноистраживачког рада.

Као установа такозваног "централног типа", у њој се за само

десетак минута може оформити врхунски колегијум медицин-

ских стручњака свих профила и то 24 часа дневно, свих 365 дана

у години.

ВМА данас има 27 клиника, 17 института, моћан Дијагностичко

поликлинички центар са Центром за дневну хирургију и Амбулан-

том за дијаспору, Центар за контролу тровања, Центар хитне по-

моћи, Центар за трансплатацију органа и костне сржи, Центар за

клиничку фарамакологију, Одељење за здравствену негу, Одељење

за превенцију и контролу болничких инфекција...

Поуздан гарант успешности ВМА је квалитет медицинских

стручњака међу којима је 470 лекара, 40 стоматолога, 36 фарма-

цеута и 1.400 медицинских техничара свих профила.

ВМА располаже са 1.200 болничких постеља. Годишње се у овој

кући здравља хоспитализује 30.000 болесника, обави око 20.000 хи-

руршких интервенција, од најједноставнијих до најсложенијих,

више од пола милиона специјалистичких прегледа и око три ми-

лиона дијагностичких и лабораторијских процедура.

Наставно-научни потенцијал ВМА чини више од 140 професора

и доцената и 98 доктора наука, а њихов рад и активности коорди-

нира Наставно-научно веће ВМА које је 30.октобра 2008.године

одржало своју 500.седницу. У сваком тренутку, на последипломском

школовању и разноврсним областима едукације у ВМА налази се

више од 250 људи.

Научни рад у ВМА и истраживања спадају по много чему у сам

врх светске медицине. Тренутно се под, руководством Института

за медицинска истраживања ВМА у нашој кући спроводе два

“мега” научна пројекта са више од 60 научноистраживачких зада-

така. Под истим кровом овде се уочени медицински проблеми и

недоумице могу проверити научним методом, а добијени резултати

могу се валоризовати у клиничкој пракси. Наш Војносанитетски

преглед (ВСП), гласило лекара, фармацеута и стоматолога Војске

Србије је, одлуком међународних експерата, од јуна 2008. године

уврштен у листу најпрестижнијих светских стручних часописа који

се баве клиничком медицином (SCIE-листа). То, свакако, импонује,

3


4

Војномедицинска академија данас

али и обавезује нас који га стварамо, да поштујемо високе стандарде

које намеће светска медицина.

ВМА, по различитим основама, дневно походи и до 10.000 људи,

из Србије, бивших југословенских република, из света. У ВМА се

лече војни осигураници, државно и војно руководство земље,

црквени великодостојници, дипломатски кор, држављани страних

земаља који бораве у србији, али је ова установа отворена и за све

наше грађане којима је медицинска помоћ неопходна.

Процес рада и руковођења у ВМА одвија се у складу са интег-

рисаним системом квалитета менаџмента ИСО 9001.

Дуга традиција, искуство и углед ВМА у друштву и држави кру-

нисани су многобројним одликовањима, наградама, признањима и

захвалницама које красе просторије наше институције. Поштујемо

традицију, градимо будућност!

Ова престижна институција и наше национално благо, одлуком

независне европске комисије, недавно је проглашена „супербрен-

дом Србије“ у области лепоте и здравља. ВМА је добила и награду

Привредне коморе Србије, Привредног прегледа и Министарства

за трговину и услуге Републике Србије за најбољи корпоративни

бренд у области медицине и здравства "Најбоље из Србије 2007".

Једна од новина у раду ВМА је осмишљена отвореност установе,

производња записа о нама, у свим битним појединостима, њихов

пласман и остварено стратешко партнерство са медијима на истом

задатку промоције и очувања људског здравља као основног чи-

ниоца успешног и срећног живота.

Овако би, у најкраћем, изгледала лична карта ове светски познате

институције смештене на Бањичком вису, препознатљивог симбола

Београда и Србије, установе која је, као државна и војна институ-

ција, увек била са својим народом и државом, делећи добро и зло

који представљају неумитне карактеристике живљења на балкан-

ској ветрометини.

ВМА је више од болнице и медицинског стручног и научно-

истраживачког центра. То је кућа здравља и лепоте, установа којој

се верује...


5


6

Из историје војног санитета

165 година у служби здравља и отаџбине

Читавих 165 година ВМА је у служби здравља, увек уз свој народ

и државу кроз беспућа немирне и сурове балканске стварности. У

кратком времеплову сетићемо се само најзначајнијих датума. Све

је почело 2.марта 1844. године оснивањем Главне војне болнице.

Овај датум се данас обележава као дан ВМА. Актима највиших ор-

гана власти бивше Југославије, 1949. године, основана је Војноме-

дицинска академија. Априла 1960. године Скупштина ФНРЈ

усвојила је Закон о ВМА којим се она дефинише као највиша

војноздравствена, научноистраживачка и образовна институција.

Године 1981. завршена је изградња нове зграде ВМА на Бањичком

вису. Ово здање је понос југословенске архитектуре и један од сим-

бола Београда. Најзад, Одлуком Владе Републике Србије од 13. де-

цембра 2007. године, ВМА је функционално интегрисана у систем

јавног здравства Републике Србије са 40 посто својих капацитета.

Овај споразум почео је да се примењује 1. јануара 2008.године.

Војномедицинска академија је, у време постојања Југославије,

функционисала као савезна војноздравствена, научноистраживачка

и образовна институција. Системи цивилног и војног здравства

функционисали су паралелно и одвојено. После распада земље, у

скоро свим бившим југословенским републикама, војноздравствене

установе интегрисане су у цивилне структуре, без очувања соп-

ствених специфичности. ВМА је у тешким временима за српски

народ и државу, у ратним околностима последње деценије дваде-

сетог века, збринула велики број повређених и оболелих са ратом

захваћених подручја, наши хирурзи и лекари осталих специјално-

сти стекли су јединствена и непоновљива искуства, сви наши капа-

цитети даноноћно су били у функцији. Није се гледала вера и

нација, у питању су били људски животи! Полагао се још један

испит медицинске струке, али и хуманости и човечности! Мате-

ријална оскудица и криза друштва није мимоишла ни ВМА, нити

њене припаднике. Издржали смо и то бреме, сачували своје капа-

цитете, показали шта знамо и колико можемо. Али и након свега

тога, ВМА се суочила са још једном битком, за опстанак и одбрану

властитог идентитета. Наиме, у турбулетним транзиционим вре-

менима, било је оних који су сматрали да ВМА, као таква, пред-

ставља баласт и да није потребна овој држави, да мора бити


7


угашена, односно трансформисана у цивилну здравствену установу.

Наш циљ је био јасан и недвосмислен: овај храм медицине и науке,

ову кућу здравља је требало сачувати, одбранити њен углед и до-

стојанство, традицију, организацију, принципе рада, сачувати наш

највреднији ресурс - људе, светски признате стручне и научне ауто-

ритете. То је био наш дуг према учитељима и узорима, али и оба-

веза према генерацијама које долазе.

У тренду

Колеге које смо послали у светске медицинске центре враћају

се у ВМА обогаћени новим знањима које примењују у нашој

пракси. Наши афирмисани стручњаци изградили су одавно бројне

мостове сарадње са својим колегама у иностранству, резултати

наше научне и стручне праксе стално се потврђују на светској на-

учној позорници, а у ВМА се скоро сваког месеца уводе нове ме-

тоде дијагностике и лечења, тако да се и најсложенији

медицински захвати као што је трансплантација јетре изводе ру-

тински, као и трансплантација бубрега, трансплантација костне

сржи, трансплантација матичних ћелија и ћелијска терапија, што

данас предстваља апсолутни хит и велики напредак у свету ме-

дицине. Велику пажњу посвећујемо минимално инвазивној ен-

доскопској хирургији, неурохирургији (спинална хирургија,

уградња вештачких дискуса...), ортопедској хирургији (навига-

циона технологија у уградњи вештачког кука и колена), а имамо

изузетне успехе у хирургији предњег и задњег сегмента ока, рег-

ракторној хирургији итд. Значајни су и резултати у области ин-

тервентне кардиологије и неурологије, гастроентерологије,

пулмологије, реуматологије, ендокринологије, стоматологије. Им-

пресивне резултате постигли смо у области трансфузиолошке

службе, као и у области превентивне медицине којој посвећујемо

све више пажње. У овој кући функционише и Национални центар

за контролу тровања који је поуздан ослонац нашој држави у свим

акцидентним ситуацијама. Институт за фармацију ВМА осим

бриге о санитетском снабдевању (лекови, дијагностикуми, реа-

генси) бави се и сопственом производњом и представља “малу

фабрику лекова”.

8


Интензивна међународна сарадња

Упоредо са борбом за очување наших ресурса, морали смо и да

стално изналазимо модалитете који ће ВМА профилисати као ли-

дера у медицинској струци и науци, који не заостаје за светском

медицином. Дакле, упорним радом, потпуно смо ревитализовали

позицију ВМА. Сада је наша институција један значајан национа-

лан ресурс и бренд државе и војске у оквиру међународних интег-

рација, што недвосмислено потврђује и чињеница да је само у

последњих годину дана овај храм здравља посетило више од 50 де-

легација највишег војномедицинског ранга, са Истока и Запада, из

Кине, САД, Русије, Велике Британије, Норвешке, Јапана, Мађарске,

Чешке Републике, Немачке, Аустрије, Италије…

Имамо изванредну сарадњу са војноздравственом службом Кра-

љевине Норвешке, који су наши стратешки партнери на путу међу-

народних интеграција! Такође, многи наши лекари усавршавају се

у Народној Републици Кини, а медицински стручњаци из ове земље

долазе код нас. Успоставили смо добру сарадњу са здравственом

службом Чешке Републике, а недавно смо са генералом Урбаном,

ректором Универзитета одбране Чешке Републике потписали и Уго-

вор о сарадњи у области размене студијских програма, научника и

стручног усавршавања. Са колегама из Италије потписали смо та-

кође Протокол о сарадњи у области биотехнологије ткива коже и

њеној примени у клиничкој пракси, што ће представљати велики

напредак за нашу пластичну хирургију. Оживљавамо и интензиви-

рамо некада снажну сарадњу са војномедицинским центрима из

САД. Недавно, приликом званичне посете делегације чувеног аме-

ричког Wалтер Реед-а, један од челних људи ове установе јавно је

изразио своје дивљење и импресиван став о српском војном здрав-

ству, а посебно о организацији и функционисању ВМА, о бриљант-

ним резултатима наших стручњака у дијагностичкој и терапијској

пракси, као и у научноистраживачком раду и публицистичкој де-

латности.

ВМА је данас и регионални лидер за војномедицинску сарадњу,

код нас поново долазе колеге са простора Балкана и југоисточне Ев-

ропе, да се теоријски и практично оспособе за збрињавање и

лечење повређених и оболелих у условима масовних катастрофа,

политрауматизованих пацијената, да овладају знањима из области

9


ратне хирургије и осталих грана медицине како би своје знања и

искуства употребили за опште добро човечанства. Јер, болест не

познаје границе, зар не?

У 2008.години одржана је мултинационална војно санитетска

вежба “Сигуран пут 08” у рејону Бујановачке бање, у којој су уче-

ствовали припадници оружаних снага Србије, Норвешке, Републике

Македоније. Било је 34 посматрача из осам земаља света, са три

континента. Вежба је представљала проверу оспособљености наше

лаке пољске болнице за евентуално учеше у мировним мисијама и

збрињавање повређених и оболелих у условима масовних ката-

строфа, у складу са одлукама државног руководства. Веома ус-

пешно смо положили и тај испит и добили међународни сертификат

„CREVAL“.

У прилог успешне међународне сарадње говори и чињеница да

су бројни врхунски ауторитети медицинске струке и науке, послед-

њих година, са поносом промовисани у гостујуће професоре ВМА.

Међу њима су проф. др Норман Рич из САД, легенда светске хи-

рургије, наш светски познати генетичар, проф. др Миодраг Стојко-

вић, велико име светске офталмохирургије, др Томас Џон са Лајола

Универзитета из Чикага, командант Здружених санитетских снага

Краљевине Норвешке, генерал, проф. др Лиф Свере Росен и многи

други.

ВМА функционално интегрисана у систем јавног здравства

ВМА је увек била отворена за све оне којима је медицинска помоћ

била неопходна, без обзира да ли су у питању били војни или цивилни

осигураници. Међутим, због административних препрека, а неретко

и сујете и суревњивости, тако својствене медицинској струци, наши

грађани су раније услуге ВМА морали да плаћају сами. Упркос томе,

велики број грађана лечио се на ВМА, што говори о поверењу које

ВМА ужива у нашем народу и међу грађанима Србије. С друге

стране, смањивањем територије наше државе, капацитети ВМА по-

стали су недовољно искоришћени, а ВМА је практично функциони-

сала као екстериторијална болница, непрепозната у систему јавног

здравства Републике Србије коме је могла да пружи много тога у свим

областима лечења, образовања и научно истраживачком раду, чији

10


би се резултати валоризовали у свакодневној медицинској пракси.

Стога смо оправдано проценили да је за грађане Србије и за

српску медицину изузетно значајно да ВМА буде у систему јавног

здравства Републике, да сви грађани равноправно користе њене ка-

пацитете. Успели да нађемо модалитет функционалне интеграције

ВМА у систем јавног здравства, укључивањем 40 одсто наших ка-

пацитета у здравствени систем државе Србије. Овај споразум, веома

значајан за нас, али свакако много значајнији за грађане Србије,

почео је да се реализује од 1.јануара 2008. године и врло се успешно

спроводи. Успели смо да нашим грађанима омогућимо да уз лекар-

ске упуте, дођу у ВМА и лече се као у свакој другој здравственој

установи терцијарног типа у Србији. Овим споразумом обезбеђено

је рационално коришћење постојећих капацитета ВМА, очували

смо сопствене специфичности, организацију рада, принципе руко-

вођења, али смо и на још један начин осигурали егзистенцију ове

установе. Иначе, у протеклом периоду, ми смо комерцијализацијом

многих наших активности, па и оних везаних за едукативну делат-

ност, научноистраживачке пројекте, клиничко и лабораторијско ис-

питивања лекова и намирница и друго, успели да потпуно

консолидујемо нашу финансијску ситуацију, тако да је ВМА данас

стабилан и добро организован систем, који је 24 часа дневно на рас-

полагању онима којима је медицинска помоћ неопходна.

Стратешки правци даљег развоја ВМА

Наш најзначајнији ресурс и највредније благо су људи, стручни

кадрови, професори, доктори, специјалисти из различитих области

медицине, стоматологије, фармације...

Овде се негује стручност, мултидисциплинарност, а изнад свега

колективни дух и тимски рад као неопходни предуслов сваког ус-

пеха. Желимо да у периоду који долази још више него до сада ин-

вестирамо у људе, у њихову перманентну едукацију како би били

неспорни лидери у својој струци, познати и признати ван граница

наше земље, на светској научној позорници. Зато смо у протеклом

периоду и 50-так наших млађих стручњака послали у еминентне

светске центре, од Хјустона до Токија, да се упознају са најновијим

достигнућима медицинске струке и науке и да та знања пренесу у

11


нашу праксу. Наше стручњаке и убудуће ћемо слати на усаврша-

вања у медицинске центре широм света. Определили смо део при-

хода ВМА у те сврхе, а у овим напорима имамо јасну подршку

Министарства одбране.

Такође, императив времена је инвестиција у нове медицинске

технологије. У периоду који је за нама, помало смо изгубили трку

са модерном технологијом, али се трудимо да то надокнадимо. А

оно што имамо, а то је 32.000 разноврсних апарата и уређаја, ради

и функционише, захваљујући моћној материјално-техничкој бази

организованој у Сектору за логистику. Менаџмент ВМА је донео

одлуку и кренуо путем убрзане технолошке обнове наше куће.

Иначе, важно је истаћи да ВМА у протеклом периоду није добила

ни један једини динар донације, те да смо из сопствених средстава,

обезбеђених од прихода ВМА, купили и мултислајсни скенер најно-

вије генерације и нови дигитални мамограф, чиме наша установа

даје допринос борби против једне од највећих пошасти савременог

доба, када је женска популација у питању, а то је рак дојке. Надо-

градили смо и линеарни акцелератор који сада спада у најмодерније

у овом делу Европе. Куповином и стављањем у функцију тзв. ег-

зајмер ласера, ВМА је постала једина државна болница у Србији у

којој се ласерским путем скидају високе диоптрије. Наша намера

је да ВМА поново буде институција која располаже са најмодер-

нијом медицинском опремом и врхунски специјализованим кадром

обученим да ту опрему користи. Завршене су административне про-

цедуре и у току је инсталација још неколико модерних медицинских

уређаја, најновијег типа магнетне резонансе од три тесле, бароко-

море, завршавамо реконструкцију и опремање модерне ангиосале,

где ће наши стручњаци, специјалисти из области интервентне кар-

диологије и радиологије моћи да решавају најкомпликованије кар-

диолошке случајеве.

Ради се и на обнављању опреме и уређењу простора на Одељењу

функционалне гастроентерологије и пулмологије…

Важан стратешки задатак и приоритет ВМА у периоду који до-

лази, представља интеграција наше куће у академски, образовни и

научноистраживачки простор Републике Србије. Сматамо да наши

професори и доценти имају много тога да кажу и покажу српским

студентима медицине, као и да заједно са својим колегама из ци-

вилних медицинских установа можемо да конкуришемо за разне

12


научне пројекте, чије ћемо резултате, као и до сада, верификовати

у свакодневној клиничкој пракси, кроз радове публиковане у воде-

ћим међународним часописима или излагањем на стручним скупо-

вима највишег ранга. Држава Србија могла би много боље да

искористи тај велики стручни и научни потенцијал којим располаже

ВМА. С тим у вези, почели смо и процес акредитације наших сту-

дијских програма.

Полазећи од наведене чињенице да су људи, највећа вредност и

предност ВМА, као један од најважнијих стратешких приоритета

зацртали смо перманентно улагање у стандард запослених који су

у свим досадашњим тешким временима показали висок степен

идентификације са својом установом, припадности и специфичне

мотивације.

Војна компонента, на коју смо изузетно поносни, темељ је ус-

пешне радне дисциплине и ефикасног функционисања овог нацио-

налног колоса, чије је место увек и само у оквиру система одбране

Републике Србије.

Ми смо се заувек определили:

У служби здравља и отаџбине!


Београд, фебруар 2009. године

13

ПРЕГЛЕД РАЗВОЈА ВОЈНОГ

БОЛНИЧКОГ СИСТЕМА У

СРБИЈИ ПРЕ ОСНИВАЊА

ВОЈНОМЕДИЦИНСКЕ

АКАДЕМИЈЕ


Прим. др Бранислав Поповић, генерал-мајор у пензији


16

Дан Војномедицинске академије, 2. март 2009. године, обележава

165 година развоја српских војних болница. Дан ВМА је усвојен

према датуму Указа кнеза Александра Карађорђевића о устројству

војних болница, којим је Пројекат за ''Устројеније шпитаља цент-

ралне војске'' из 1843. године постао закон само са неким мањим

изменама и допунама. Указ је донет 19. фебруара 1844. године, од-

носно 2. марта по грегоријанском календару.

Пошто је тако ''устројеније шпитаља'' постало закон, приступило

се мерама да се дотадашња војна болница реформише према тада

важећим прописима. Само две године касније (1846.) учињен је ве-

лики корак за унапређење српског војног санитета. Почела је из-

градња велике војне болнице у Београду. Болница је завршена 1848.

године на Цветном тргу, према пројекту који је поменутим указом

озакоњен.

Први управник ове болнице, која је постепено расла и са два оде-

љења (унутрашње и спољашње) достигла капацитет од 150 по-

стеља, био је санитетски потпуковник др Јосиф Холец. На том

положају су касније била и друга позната имена: др Димитрије Ге-

расимовић, др Светозар Арсенијевић, др Роман Сондермајер и др

Сима Карановић, који спадају у најистакнутије војне докторе у

дужем временском периоду.

Болница на Цветном тргу није, очигледно, била прва српска

војна болница у којој су лечени војници, али је била прва институ-

ција која је наменски пројектована и грађена за болницу. Наиме,

1836. године уведена је регрутација. Где год је могао доспети војни

лекар регрутовало се према лекарском мишљењу. Исте године ос-

нивају се војне болнице у Београду, Крагујевцу, Ћуприји и Чачку.

Касније и у другим гарнизонима сталне војске (Пожаревац и др.).

У Београду је те године војна болница смештена у касарни у Сава

Мали. Њен први управник био је др Карло Белони, да би га убрзо

заменио др Мајнерт.

Марта 1838. године књаз Милош нареди да се београдска војна

болница исели из касарне у нову зграду која је подигнута за

Окружни суд и која се налазила насред једне ливаде испод садаш-

њег ''Зеленог Венца''. Вероватно је разлог за такву одлуку био опрез

да се преко болнице не шире заразне болести на остале војнике.

Али је у октобру исте године др Белони поново примио болницу и

преместио је у зграду звану ''Палилулска касарна'', која у то време


17


18


беше довршена. Крајем 1839. године болница је била већ толико

уређена да је имала организована одељења, посебну собу за рекон-

валесценте и купатило. Тада је већ цела зграда припадала војној

болници.

РАЗВОЈ КРОЗ РАТНА ИСКУШЕЊА

Поменуте војне болнице су значајне и по томе што су биле исто-

времено и прве болнице цивилног санитета у Србији. У другим

државама у којима су народи имали мање бурну историју и срећу

да се нормалније развијају, било је уобичајено да се из развијенијег

здравства могу задовољити повећане потребе војске у рату, уз ис-

товремено здравствено обезбеђење осталог дела народа - цивила.

Наш народ није био те среће...

Мирнодопски развој је стално прекидан ратовима. На почетку

Првог светског рата било је 534 лекара, да би се на крају рата тај

број попео за око 50%. Из овога се јасно види колико је било тешко

здравствено збринути и војску, и цивиле. Сви способни лекари били

су ангажовани у војсци и опет је то било десет пута мање лекара у

односу на исти број немачких војника. Немачка је завршила Први

светски рат са укупно 18.325 лекара. Ово може бити и репрезента-

тивни податак за општи однос снага, а говори и о томе са колико

напора су наши лекари морали да обезбеђују рањенике и болеснике,

уз велику помоћ хуманитарних мисија лекара из многих земаља

света.

На чињеницама да су војне болнице у Београду постојале и пре

Указа кнеза Александра Карађорђевића од 2. марта 1844. године,

постоје мишљења да је дан Војномедицинске академије могао да

буде везан и за неки други историјски датум: за оснивање болнице

''Палилулска касарна'' 1838. године или чак дан оснивања војне бол-

нице ''Сава Мала''.

Носиоци таквих ставова полазе од мишљења да доносиоцима

одлуке о дану ВМА нису била доступна документа и сазнања о ос-

нивању првих војних болница. При томе се потцењује значај да је

болница на Цветном тргу грађена по Пројекту из 1843. године, за

који је уложен напор и највиша стручна знања на тадашњем нивоу,

са циљем да се изгради модеран објекат са свим специфичностима


19


20


које захтева болница. Указ кнеза Александра Карађорђевића само

озакоњује и подстиче изградњу војне болнице по том пројекту. У

ствари др Емерих Линдермајер, у својству првог шефа војног сани-

тета, још је 1839. године сачинио предлог за организовање законски

уређене војне болнице.

НЕОПХОДНОСТ ПРОШИРЕЊА КАПАЦИТЕТА

Кад су временом просторије болнице постале недовољне за

пријем болесника не само из Дунавске дивизије, већ и болесника

из осталих гарнизона Србије, (многе медицинске услуге су се могле

добити само у овој болници, која је за оно време била најбоља војна

болница), онда је 1903. године иницијативом санитетског пуковника

др Михајла Марковића, ондашњег начелника војног санитета, од-

лучено да се сазида нова и већа болница.

Већ следеће, 1904. године, почиње зидање зграде на Западном

Врачару, где ће бити премештена потоња главна војна болница, која

је касније прерасла у Војномедицинску академију.

Енергичним заузимањем санитетског пуковника др Димитрија

Герасимовића и др Романа Сондермајера болница је завршена и 1.

новембра 1909. године почиње да ради под називом ''Општа војна

болница'' са 400 болесничких постеља и са одељењима: унутраш-

њим (са одсеком за заразна и нервна обољења), очним, кожно-ве-

неричним, рендгенолошким лабораторијумом и зубном станицом.

За управника болнице постављен је санитетски потпуковник др

Роман Сондермајер, а за шефове одељења већ истакнути лекари: др

Ђока Владисављевић, др Чеда Ђурђевић, др Жарко Трпковић, др

Милутин Поп Јовановић, др Милош Ђ. Поповић, др Александар

Марковић, а за секундарне лекаре, који ће временом постати истак-

нути стручњаци и руководиоци: др Жарко Рувидић и др Живојин

Стојадиновић.

У то време се са специјализације на Другој Бечкој хируршкој

клиници враћају наши еминентни хирурзи: др Лаза Генчић, др Чеда

Ђурђевић, др Михајло Петровић, др Јордан Стајић, др Светислав

Милосављевић, др Крста Драгомировић, др Петар Николић, који

су нашој војној хирургији створили велики углед, како у војсци,

тако и у грађанству.


21


22


Наведени и други услови су обезбедили војној болници на

Врачару високи стручни ниво, као и могућности за даљи развој.

НАЈБОЉА БОЛНИЦА НА БАЛКАНУ

Епитет највеће и најбоље болнице на Балкану брзо је потврђен,

али долази период ратова: Први и Други Балкански рат, а затим и

Први светски рат...

Под аустријском окупацијом измењено је и име болнице, али јој

непријатељ одаје пуно признање. У војно-медицинском листу ''Der

Militerare'' пише: ''Војна болница је изграђена 1909. године и одго-

вара готово у сваком погледу захтевима који се постављају једној

модерној болници.''

После пробоја Солунског фронта и првих дана по доласку наше

војске у Београд, у болници су инсталирани завојиште и пољска

болница Дунавске дивизије.

Управник војне болнице био је санитетски пуковник др Роман

Сондермајер, а од лекара у болници су радили санитетски потпу-

ковник др Драгослав Поповић, др Живан Гашић, др Никола Вуче-

тић, др Александар Радосављевић и сестра Боса Ранковић, хероина

са светским одличјем - медаљом ''Флоренс Најтингејл''.

На први поглед, услед ратова, изгубљено је драгоцено време за

развој војне болнице на Врачару, али с друге стране долазе јој кад-

рови са огромним знањем и стручним искуством стеченим у најте-

жим условима у областима збрињавања повређених и оболелих и

превентивномедицинске заштите.

Многи лекари са којим је болница почела да ради 1909. године

били су млади официри (капетани прве и друге класе). Само десе-

так година касније, након искустава стечених на Солунском фронту,

у пољским болницама (Драгоманци и др.) и Болници престолона-

следника Александра у Солуну, која је на фронту имала функцију

централне (главне) болнице Српске војске, ти млади лекари се вра-

ћају као ветерани и хероји. Сетимо се проф. Михајла Петровића,

проф. Нешића, проф. Александра Костића, академика Косте Тодо-

ровића, ђенерала Жарка Рувидића, Јордана Стајића и других. (чи-

нови и звања су из каснијег периода).


23

Са таквим кадровима, војне и цивилне здравствене установе су

кренуле у нови почетак... Главна војна болница је и простором и

кадровима учествовала у стварању и раду новоотвореног Медицин-

ског факултета у Београду.

ГЛАВНА ВОЈНА БОЛНИЦА

Ни данас није јасно због чега болница на Врачару тада није до-

била и званично назив Главна војна болница. Тек доласком ђенерала

др Јордана Стајића за начелника војног санитета (Санитетског оде-

љења Министарства војске и морнарице) и његовим залагањем

''Стална војна болница Прве армијске области'' проглашена је за

Главну војну болницу и од 1. априла 1930. године и официјелно

носи то име.

За првог управника Главне војне болнице постављен је ђенерал

др Сава Поповић, који је на овом положају био до 11. јануара 1933.

године. Након њега, за вршиоца дужности постављен је санитетски

бригадни ђенерал др Жарко Трпковић који је на тој функцији био

нешто више од годину дана, до 8. августа 1934. године. На његово

место долази санитетски бригадни ђенерал др Милан Димит-

ријевић, а од 9. јануара 1936. године за управника болнице постав-

љен је санитетски ђенерал др Ђорђе Протић.

У овом тексту говоримо о Главној војној болници од када је такво

име официјелно носила, а у ствари, она је то била од самог отва-

рања. Зато су у праву организатори прославе 18. децембра 1938. го-

дине када тај чин дефинишу као : ''Прослава стогодишњице војне

болнице и 30-годишњице оснивања Главне војне болнице (ГВБ)''.

Ипак на укупну активност болнице имао је утицај и официјелни

назив.

Период до почетка Другог светског рата обележен је интензивним

развојем и улагањима у квалитет здравствених услуга. Године 1930.

оснива се Војно-хигијенски завод, формирају се нова одељења, по-

дижу се спратови над првим и другим унутрашњим одељењем, уре-

ђује се велика болничка библиотека и ствара се Хигијенски музеј...

Године 1937. се на Авали подиже угледно Реконвалесцентно оде-

љење, формира ђачка чета и повећава капацитет болнице прво на

1.200, па онда на 1.500 кревета, уступањем зграда Војне академије.


24

У времену од 1931. до 1938. године у Главној војној болници су

реализована 32 курса усавршавања уз учешће најодговорнијих ле-

кара и старешина, као на пример ђенерала др Саве Поповића, ђе-

нерала др Жарка Рувидића и др.

Са болничких одељења публикују се научни радови, који су за-

пажени и у иностраној литератури.

Развија се интензивна наставна и истраживачка активност,

укључујући специјализације и учешће у настави Медицинског

факултета.

ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ

Непосредно пред Други светски рат Главна војна болница

(ГВБ) досеже врх у стручној делатности свих специјалности

укључујући и превентивне гране медицине. Тада ГВБ има 14

болничких одељења, реконвалесцентно одељење, апотеку, војно-

хигијенски завод, болничарску чету, интернат војних питомаца

и ђачку чету.

После окупације 1941. године, ГВБ наставља са радом у

знатно смањеном обиму, јер је један број лекара и других про-

фила медицинске струке одведен у немачко заробљеништво, док

су други напустили Београд.

У околностима окрутне окупације, када су и одељења бол-

нице понекад била ограђена бодљикавом жицом, није се могао

ни очекивати неки посебан рад пуним капацитетом. Болница је

била у надлежности владе Милана Недића и у њој су се лечили,

поред припадника оружаних јединица те владе, оболели ратни

заробљеници, четници Косте Пећанца и Драже Михајловића и

један број цивилних лица.

Убрзо по ослобођењу Београда Санитетско одељење Врхов-

ног штаба (СОВШ) преузима ову болницу и проглашава је за

Главну војну болницу Народноослободилачке војске Југославије

(НОВЈ). За управника је постављен др Ивица Павлетић, до тада

шеф хируршке екипе Прве пролетерске дивизије. Први званични

извештај добијен је 25. октобра 1944. године. Од тада па до краја

рата Врховни штаб НОВЈ свакодневно је примао детаљни из-

вештај о раду ове установе.


25

На дан 25. октобра 1944. године болница је имала 761 кревет са

744 рањеника и болесника. У њој је радило 32 лекара, од којих че-

тири хирурга и 142 лица медицинског и другог особља.

Затечено стање у болници било је лоше. Део грађевина је оште-

ћен приликом бомбардовања Београда. Током рата било је насељено

око 120 станара са породицама, што је отежавало рад и спречавало

проширење капацитета.

Главна војна болница НОВЈ је у том времену подразумевала ком-

плекс болничких установа које су чиниле: војна болница, желез-

ничка болница, градска болница, поједина одељења Опште државне

болнице, клиника Медицинског факултета и још неке мање бол-

нице. За смештај лаких рањеника користио се чешки дом и учитељ-

ски дом у Београду. Цео комплекс радио је под управом ГВБ. За

прихват рањеника било је организовано Централно пријемно оде-

љење, где је вршена тријажа рањеника. Због великог броја рање-

ника и болесника радило се даноноћно. Рањеници су касније

евакуисани из ГВБ у болнице Смедерево, Панчево, Ковин, Кра-

гујевац, Ниш и друге болнице Главног штаба широм Србије.

Не улазећи у даљу анализу обављања великог посла, у овој најве-

ћој војној санитетској установи за период од седам месеци и пет

дана, колико је радила до краја рата, примљен је на лечење 16.991

рањеник и болесник. У истом периоду излечено је и враћено у једи-

нице 6.582 лица, а умрло 485.


26

ОД ГЛАВНЕ ВОЈНЕ БОЛНИЦЕ ДО ВМА

По завршетку рата Главна војна болница имала је структуру

са 26 делова, од којих су била 22 медицинска, апотеку и три по-

моћна одсека: културно-просветни, економски и технички одсек.

Управник је био мајор др Воја Стојановић, од 1948. главни хи-

рург Југословенске армије, демобилисан 1949. у чину санитет-

ског пуковника.

У структури руковођења ГВБ одмах после рата били су многи

познати стручњаци, касније професори Војномедицинске акаде-

мије, односно Медицинског факултета, као што су пуковник др

Радмило Јовановић, пуковник др Милан Арсенијевић, капетан

др Чедомир Плавшић, капетан др Станислав Букуров и други.

Треба имати у виду да се у развој ГВБ укључују искуства из

рада и развоја санитета у народноослободилачком рату, као и она

сазнања која су настала у раду Централне болнице Главног

штаба, одликоване орденом Народног хероја.

После Воје Стојановића на дужност управника долази генерал

мајор др Војислав Дулић, а затим Херберт Краус, који је био на

дужности у тренутку указа од 26. јула 1949. године.

Иницијативу за оснивање Војномедицинске академије у Бео-

граду и своју концепцију у вези са тим дао је Гојко Николиш.

Свечана академија је одржана 28. априла 1950. у сали клуба

Војномедицинске академије, под руководством радног председ-

ништва, с генералом др Гојком Николишем на челу.

Начелник ВМА, генерал-мајор др Херберт Краус одржао је

уводно предавање, а затим су прочитане наредбе о унапређењу

и одликовању заслужних појединаца. Истог дана увече, одржана

је свечана академија у Централном дому Југословенске армије

којој је присуствовао Јосип Броз Тито са сарадницима и начел-

ником Генералштаба Југословенске армије, генерал-пуковником

Кочом Поповићем.

Пажљиво проучавајући документа и објављене публикације и

радове о коренима српског војног санитета, стиче се утисак да

је оснивање ВМА логичан корак и врхунски успех у развоју

српског војног санитета у деветнаестом и двадесетом веку. У том

периоду ратови су често ометали, али истовремено и подстицали

тај развој.


27


ЛЕГЕНДЕ ВОЈНОГ САНИТЕТА

КАРЛО БЕЛОНИ

Рођен је 1806. године у месту Леви у Горњој Ма-

ђарској (тадашња Аустрија) у словачкој лутеран-

ској породици, а преминуо у Београду 1877.

године.

Био је лекар и руководилац српског војног санитета.

По доласку у Србију 1836. године постављен је за лекара војне

команде у Чачку, након чега добија премештај у Јагодину. На захтев

грађана враћа се у Чачак, где је 1841. године постављен за окруж-

ног физикуса и варошког лекара, а после тога и за физикуса и оп-

штег лекара у Београду. Истовремено је био лекар у војној болници.

Године 1847. постављен је за шефа војног санитета. Након што

је установљена Главна војна управа 1859. године у којој је органи-

зован Војно-санитетски одсек, др Белони је постао шеф тог одсека,

а након што је организовано Министарство војно 1863. године био

је шеф одсека у Министарству. У овој служби остаје остаје све до

пензионисања 1877. године.

Др Белони је учинио много на утемељењу наше војно-санитетске

службе. Отварао је и уређивао „војене шпитаље“, војне болнице, ан-

гажовао је (углавном из Аустрије) стране лекаре и ранаре – хирурге,

као и прве војне апотекаре. Био је оснивач Сместилишта лекова и

прибора Главног депоа (касније санитетско-апотекарско слагалиште),

а израдио је и прву Војну фармакопеју по угледу на аустријску.

Приликом епидемије тифуса у Београду 1838. године и сам обо-

љева од ове тешке болести и остаје непокретан, али није прекидао

своје лекарско деловање лечећи болеснике преко својих сарадника.

Преминуо је 1877. године у Београду.


31


32

Др Владан Ђорђевић

ВЛАДАН ЂОРЂЕВИЋ

Рођен је 21. новембра 1844. године у Београду, где је и преминуо

31. августа 1930. године.

Био je лекар, политичар и књижевник.

Студије медицине завршио је у Бечу где је специјализирао и док-

торирао хирургију.

Као војни лекар 1872. године оснива Српско лекарско друштво,

а 1874. године покреће Српски архив за целокупно лекарство. Био

је и један од организатора Српског друштва Црвеног крста основа-

ног 1876. године.

У међувремену, постао је начелник Санитетског одељења Ми-

нистарства унутрашњих дела. У том својству је 1879. године изра-

дио и кроз Скупштину провео Закон о народном санитетском

фонду, а године 1881. и Закон о уређењу санитетске струке и чу-

вању народног здравља. Овим документима били су ударени те-

мељи модерне санитетске службе у Србији.

Из фазе у којој је био први човек српске медицине, улази у фазу

непосреднијег ангажовања у политици у чему је био веома успе-

шан. Владан Ђорђевић био је председник Београдске општине од

1884. до 1888. године, али са ове дужности бива пензионисан због

неслагања са Владом. Као први човек престонице, остао је упам-

ћен по доприносу у решавању комуналних проблема. Бавио се

озелењавањем површина, калдрмисањем улица, основао је

Цветну пијацу, подигао Ново гробље, које је по њему добило

назив Владановац.

Након тога улази у високу политику и постаје министар просвете

1888. године, али опет бива пензионисан. Био је посланик у Атини

од 1891. године, а у Цариграду од 1894. године.

У периоду који следи Ђорђевић заузима највише политичке по-

ложаје у држави. У периоду од 1897. до 1900. године био је пред-

седник Министарског савета и министар иностраних дела.

Писао је романе, расправе из медицине и дела из историје

Србије у XIX веку, посебно о Српско-турском и Српско-бугарском

рату. Његова посебно значајна дела су: „Историја српског санитета“,

у четири свеске (1879-1886.) и књига „Крај једне династије I-III“

( 1899, 1900. и 1905.).


33

ЛАЗА ДОКИЋ

Рођен је у Београду 1845. а преминуо у Опатији

1893. године.

Био je лекар, зоолог, професор Велике школе, ака-

демик и председник Владе.

Потиче из сиромашне породице и као државни

стипендиста 1863. године студирао је медицину у Бечу. Године

1869. бива промовисан за доктора медицинских наука, а нешто кас-

није и за доктора хирургије.

По повратку у земљу, радио је као физикус у ужичком, а потом

и у београдском округу. Као војни лекар учествовао је у Српско-

турском рату и то 1876. године као санитетски мајор, затим као ре-

ферент санитета у Ибарској војсци, а 1877. и 1878. године био је

начелник санитета Шумадијског кора.

Постављен је за професора зоологије, анатомије и физиологије

на Великој школи 1878. године.

Био је члан Државног савета од 1888. године, а потом и његов

председник. Председник владе и министар просвете постао је 1893.

годинe и био заслужан за преуређење основног и средњег школства,

као и за претварање непотпуних у потпуне гимназије и оснивање

преко 50 женских основних школа.

Објавио је књиге: „Шкољке у Краљевини Србији“, „Грађа за

фауну Краљевине Србије“, „Аналитички и систематски преглед жи-

вотиња у Краљевини Србији“, а дело под називом: „Приложак за

познавање гастроподске фауне у Србији“, које је оставио у руко-

пису, по стручним мишљењима је његово најбоље научно дело.

Објавио је и низ радова у Српском архиву чији је био уредник, али

и низ књижевних прилога у тадашњим литерарним часописима.


34

МИХАИЛО ЛАЗАРЕВИЋ

Рођен је у Београду 1846. године, где је и преми-

нуо 1899. године.

Био је лекар и писац, а популаризацији науке је

дао прилоге који спадају у најквалитетније у нас.

Медицину је студирао у Бечу, а по повратку у

Србију бавио се приватном лекарском праксом, као први међу

нашим лекарима који се посветио педијатрији.

У војну службу као гарнизонски лекар у Београду ступио је

1874. године. За време ратова од 1876. до 1878. године био је

управник Ратне болнице у манастиру Свети Роман код Ђуниса, а

потом и командир Окружног санитетског одељења Смедеревске

војске. Године 1894. напушта војну службу и враћа се привaтној

пракси. За начелника санитета у Министaрству унутрашњих дела

бива постављен 1895. године и на тој дужности испољава велику

ангажованост у изналажењу одговарајућих начина унапређења

српске здравствене службе и оспособљавању лекарског кадра.

После пензионисања са места начелника санитета посветио се на-

учном раду и ентомологији.

Као младић и члан Уједињене српске омладине, шездесетих го-

дина 19. века, писао је и објавио већи број поетских састава под

псеудонимом Радмило-Радмио. После започињања лекарског рада

посветио се стручној и популарно-здравственој литератури. Објав-

љује знатан број радова углавном у Српском архиву и Народном

здрављу о инфективним и дечјим болестима, али и о војносанитет-

ским питањима. Дао је свој највећи научни допринос у области

ентомологије.


35

МИХАИЛО-МИКА МАРКОВИЋ

Рођен је 1847. године у Крагујевцу, а преминуо

1911. године.

Био је лекар, санитетски пуковник и начелник

војног санитета.

После уписа на Технички факултет Велике школе

у Београду, као државни стипендиста, прелази на студије медицине

у Бечу, где је и дипломирао 1871. године. По повратку у Србију по-

стављен је за физикуса округа рудничког, а 1877. из Горњег Мила-

новца прелази у Београд и отвара приватну праксу.

Учествовао је у Српско-турском рату 1876. године као резервни

санитетски официр. У рату од 1877. до 1878. године био је шеф

трупских лекара Шумадијске дивизије, а потом командир корпусне

санитетске јединице. У рату 1885. године био је постављен за рефе-

рента санитета Моравске дивизије. У сва три рата збринуо је око

7.000 рањеника и оперисао више од 100 људи. У Српско-бугарском

рату успео је да примени јодоформни завој као антисептичко сред-

ство, тако да је наша војска била прва у свету која га је применила.

Прелази у активну војносанитетску службу као капетан прве класе,

а 1886. године је постављен за начелника Војног санитета у Мини-

старству војном. Године 1900. био је изабран за члана Државног савета.

Увео је низ реформских потеза као што су: конкурс за добијање

стипендије за студије медицине у иностранству и за слање санитет-

ских официра на специјализације на страни, стварање пет хирурш-

ких одељења у војним болницама, подизање и уређивање

Пастеровог завода у Нишу, обавезно оперисање регрута оболелих

од киле и позивање на одслужење војног рока по потпуном из-

лечењу, уређење и опремање санитетско-апотекарског слагалишта,

редовна планска обука болничара, обавезан стручни војносанитет-

ски испит за стицање свих чинова санитетских официра и друго.

Марковић је написао књигу „Ратна санитетска служба“, као и

расправу „О узроцима великог процента умирања и боловања у

нашој војсци“ 1893. године.

Био је пет година председник Српског лекарског друштва и први

председник Друштва за чување народног здравља.

Објавио је 1906.године мемоаре „Моје успомене“ у којима је изнео

много података и запажања о најистакнутијим личностима тога доба.


36

МИЛИВОЈЕ ПЕТРОВИЋ

Рођен је 1877. а преминуо 1938. године.

Био је стоматолог и пуковник.

Учествовао је у балканским ратовима, као и у

Првом светском рату као припадник Тимочке ди-

визије. После рата руководи првом зубном ста-

ницом Главне војне болнице у Београду, која је основана 1934.

године.

Био је активан у формирању првих стоматолошких друштава у

Југославији и објавио је велики број радова из свих грана стомато-

логије у домаћим и страним часописима. У његовом посебно важ-

ном раду, објављеном 1923. године у Српском архиву, описани су

почеци рада стоматолошке службе у српској војсци и стање уста и

зуба војничког састава у том периоду.

Био је и оснивач првог југословенског стоматолошког часописа

„Гласник зубнолекарске струке“ који је излазио од 1932. до 1933.

године, а наставио да излази у Љубљани под називом „Стомато-

лошки гласник“.

Као представник југословенских зубних лекара учествовао је на

Другом стоматолошком конгресу у Будимпешти.

Одликован је Карађорђевом звездом са мачевима.


37

ЖАРКО РУВИДИЋ

Рођен је у Лесковцу 1880. године, а преминуо у

Београду 1947. године.

Био је интерниста и санитетски генерал.

Медицину је студирао у Грацу и Бечу, где је и

дипломирао 1905. године. Специјализирао је

унутрашње болести на клиници проф. Neusser-а у Бечу.

Служио је као санитетски поручник 1905. године, најпре као пу-

ковски лекар Шестог пешадијског пука у Београду, а потом у По-

жеги и Крушевцу. У балканским ратовима био је пуковски лекар

12. пука. Радио је и као шеф Унутрашњег одељења Војне болнице

у Скопљу. Током Првог светског рата 1914. године био је референт

санитета Дринске дивизије, а 1915. преболео пегавац и прешао

преко Албаније. На Солунском фронту успешно је организовао ева-

куацију и збрињавање рањеника у току Кајмакчаланске битке. У пе-

риоду од 1917. до 1918. године био је шеф Унутрашњег одељења и

управник Војне болнице Престолонаследник Александар у Солуну.

Године 1918. постављен је за референта санитета Југословенске ди-

визије, а 1919. године за управника Сарајевске болнице која постаје

болница Друге армијске области. У периоду од 1921. до 1934. го-

дине био је шеф Унутрашњег одељења болнице Прве армијске

области која је 1931. године постала Главна војна болница. Помоћ-

ник начелника био је од 1934. године, а касније постаје начелник

Санитетског одељења Министарства војске и морнарице у чину са-

нитетског генерала. Пензионисан је 1940. године, да би поново био

активиран на истом положају 1941. године почетком Другог свет-

ског рата.

Био је члан многих организација и то: члан и председник Главног

санитетског савета, члан Главног одбора и председник Санитетске

секције Друштва Црвеног крста Југославије, председник и настав-

ник школе за нудиље, делегат наше земље на дипломатској конфе-

ренцији у Женеви 1929. године на којој је донета Женевска

конвенција за побољшање судбине рањеника и болесника у

војскама у рату. Био је активан учесник на бројним конгресима и

другим скуповима војне медицине, Црвеног крста и других струч-


38

них скупова у земљи и иностранству. Жарко Рувидић био је члан

управе Лекарске коморе, председник српске и југословенске Лиге

против туберкулозе, један од оснивача Југословенског физиолошког

друштва и председник Друштва љекара Босне и Херцеговине.

Бавио се интерном медицином, а посебно туберкулозом,али и

социјално-медицинским питањима. Као начелник војног санитета

допринео је реорганизацији санитетске службе доношењем нове

Ратне санитетске службе у војсци, Санитетске службе у миру,

Уредбе о сузбијању туберкулозе у војсци и друго, оснивањем Фонда

за сузбијање туберкулозе војних лица и др.

Објавио је и многе научне и стручне радове: „Поглед на савре-

мену дијагностику и терапију плућне туберкулозе“ (Српски архив

целокупног лекарства, 1911. године), „Евакуација рањеника по за-

узећу Кајмакчалана 1916. године“ („Ратник“), „Епидемија скорбута

у српској војсци на Солунском фронту“ ( у књизи пуковника др

В.Станојевића „Наше ратно санитетско искуство“), Историја сани-

тетских јединица и установа Дринске дивизије (Војно-санит.

глас.1940.), „Туберкулоза у нашој војсци“ (1922), као и „Развој

војног санитета за 20 година 1920 -1940“.

Одликован је Сребрном медаљом Обилића 1913, Орденом

Белог орла V реда 1917. и III реда 1936. године, орденом Св.Саве

II реда 1928. године, Југословенском круном II реда 1940. године,

Француском Легијом части „Officier“ 1937. и „Commandeur“

1938.године, грчким орденом Св.Спаситеља 1918. године, Крстом

милосрђа, Орденом Црвеног крста, а добио је Армијску похвалу

за успешну евакуацију рањеника у Кајмакчаланској бици и друга

признања.


39

РАДМИЛО ЈОВАНОВИЋ

Рођен је 18. новембра 1893. године у Крушевцу, а

преминуо 1951.године.

Био је интерниста и професор на Војномедицин-

ској академији.

Основну школу и гимназију завршио је у Бео-

граду. Године 1911. као војни питомац, започиње студије на Меди-

цинском факултету у Нансију у Француској. Студије прекида два

пута и то по завршетку прве године ради учешћа у Балканским ра-

товима, а затим 1914. године по завршетку друге године студија због

Првог светског рата. Студије у Нансију завршава тек 1922. године,

када је и произведен у чин санитетског поручника Југословенске

војске.

Године 1923. одлази у Париз на специјализацију из интерне ме-

дицине. У периоду од 1933. до 1945. године ради прво као секун-

дарни лекар и шеф одсека у Главној војној болници, а затим као

начелник Другог унутрашњег одељења.

При оснивању Војномедицинске академије 1950. године изабран

је за ванредног професора Интерне медицине и постављен за шефа

Катедре групе интерних предмета, а редован професор постаје 1955.

године. Исте године био је изабран за дописног члана Српске ака-

демије наука (САНУ). За председника Главне војнолекарске коми-

сије Југословенске народне армије био је постављен 1956. године.

Објавио је више стручних и научних радова у земљи и иностран-

ству, као и две монографије: „Монографија о раној дијагностици

плућне туберкулозе“ и „Монографију о савременом лечењу анти-

биотицима“ (објављено у Војносанитетском прегледу).

Био је члан Светског удружења за међународно право Internatio-

nal Law Association (ILA), Међународног комитета војне медицине

и фармације, као и Међународне лекарске правне комисије.

Био је носилац многобројних ратних и мирнодопских одликовања.


40

ГОЈКО НИКОЛИШ

Рођен је 11.августа 1911. године у Сјеничаку (Карло-

вац), а преминуо у Шареу (Француска) 1995. године.

Био је лекар, професор ВМА, генерал и академик.

Дипломирао је на Медицинском факултету у Бео-

граду 1936. године. Године 1937. одлази у Шпанију

као добровољац на страни Републике у грађанском рату, где је радио

као лекар.

По повратку у Србију 1941. године прикључује се партизанском по-

крету отпора. Новембра 1941. године постављен је за референта сани-

тета Врховног Штаба Народноослободилачког покрета. Дужност шефа

Санитетског одсека Врховног штаба НОВ и ПОЈ врши у периоду од

1942. до 1944. године. Начелник Санитетске управе Министарства од-

бране био је у два мандата и то 1944-1953. и 1954-1966. године. Био је

већник АВНОЈ-а, амасадор (1953-1954. године) и заступник у Сабору

Социјалистичке републике Хрватске у више мандата.

Звање редовног професора на ВМА добија 1970. године, као и чин

генерал-пуковника.

Објавио је више од 100 радова из области ратне и мирнодопске ме-

дицине, као и актуелних друштвених и политичких питања.

Био је покретач првог стручног часописа у рату „Партизански са-

нитет“ у Фочи 1942. године, као и један од оснивача и уредника ча-

сописа „Војносанитетски преглед“.

Аутор је поглавља Медицина војна (у Војној енциклопедији, том

10.) и поглавља у другим едицијама. Међу радовима су и „Развој војне

медицине у Срба“ (Глас САНУ, 1973), „Одбрана помоћу малих сред-

става“ (посебно издање САНУ, 1977), и коаутор рада (са Ђ. Драгић)

„Заједништво и особености у развоју санитетске службе у току На-

родноосолободилачког рата 1941 – 45 (Acta historiae medicinae... 1993).

Године 1970. изабран је за дописног, а 1978. године и за редовног

члана САНУ, члан Медицинске академије Српског лекарског друштва,

члан Удружења књижевника Србије, дописни члан Југоловенске ака-

демије знаности и уметности ЈАЗУ и члан других научних и друшт-

вених организација.

Био је носилац Партизанске споменице 1941, Ордена народног хе-

роја, Ордена заслуга за народ са златним венцем, Ордена ратне заставе,

Ордена за војне заслуге са великом звездом и бројних иностраних од-

ликовања Шпаније, СССР, Пољске, ЧСР, Бугарске и других признања.


41

БОРИСЛАВ БОЖОВИЋ

Рођен је 9. априла 1913. године у Стијени Пиперској

(Подгорица), а преминуо у Београду 1987. године.

Био је интерниста, професор универзитета, акаде-

мик и резервни генерал-мајор санитетске службе

ЈНА.

Медицину је завршио на Универзитету у Београду 1938. године

и као лекар радио на Трећој интерној клиници.

Ступио је у партизански покрет 1941. године и исте године био

постављен за референта санитета Прве пролетерске бригаде. Након

тога је био руководилац Санитетске службе Главног штаба НОПО

Црна Гора, а 1942. године је упућен за референта санитета Главног

штаба НОВ и ПО Хрватске. Био је начелник санитета одељења

Штаба базе у Барију (Италија), а 1944. године начелник санитета

Главног штаба НОВ и ПО Србије и лични лекар Јосипа Броза Тита.

После рата се вратио у Трећу интерну клинику, а звање редовног

професора Медицинског факултета у Београду стиче1962. године.

Као директор Интерне Б клинике, био је заслужан за организацију

једног од првих ендокринолошких одељења у земљи, клиничке и

експерименталне лабораторије и клиничког одељења и амбуланте

као и последипломске наставе.

Декан Медицинског факултета био је у три мандата (1967/68,

1968/69 и 1969/70).

Као ужа област његовог научног рада наводи се: лергоимунологија,

улмологија, канцерологија, гастроентерологија и ендокринологија.

Објавио је књиге „Клиничка ендокринологија“ (као коаутор

1962. године), „Ендокринологија“ (1974. године) као први уџбеник

из те области, „Примарни рак плућа“, као и већи број стручних и

научних радова .

Био је и дописни члан Српске академије наука и уметности од

1965. године, а редован члан постаје 1974. године. У оквиру Акаде-

мије бавио се испитивањем здравственог стања народа, посебно ис-

питивањем дијабетеса, гушавости, алергијских и малигних обољења.

Био је носилац Партизанске споменице из 1941. године, Ордена

рада са златним венцем и више других југословенских и страних

одликовања и признања.


42

ИСИДОР ПАПО

Рођен је 31. децембра 1913. године у Љубушком

код Мостара, а преминуо 14. октобра 1996. године

у Београду.

Био је хирург, професор универзитета, академик

и генерал Југословенске народне армије.

Медицински факултет је завршио у Загребу 1937. године. Био је

лекар на Хируршком и Гинеколошком одељењу болнице у Сарајеву,

а 1941. године придружује се партизанима где је био лекар Треће

дивизије Народноослободилачке војске. Почетком 1944. године од-

лази на усавршавање из ратне хирургије у Савезнички хируршки

центар у јужној Италији. У периоду од 1944. до 1945. године по-

стаје управник Првог болничког центра у Новом Саду. На Срем-

ском фронту 1945. године био је руководилац хируршких покретних

установа и Центра за специјализован хируршки рад.

На усавршавање је ишао у СССР (1946-1947. године), а у САД

(1950. године) стиче искуства из хирургије срца, крвних судова и

плућа на Универзитетима Џон Хопкинс, Станфорд и на Клиници

Мајо. Године 1947. постаје начелник хируршког одељења Главне

војне болнице у Београду, 1950. године и начелник Клинике за хи-

руршке болести ВМА. Након тога постављен је за начелника Ка-

тедре за хирургију, а потом и главни хирург Југословенске народне

армије. Године 1950. изабран је за доцента, за ванредног професора

1953. године. Статус редовног професора стиче 1956. године.

Највеће успехе Др Папо постиже у хирургији једњака и кардио-

васкуларној хирургији. Први је код нас извршио антеторокалну

јејунопластику која се данас у хирургији назива антеторокална

јејунопластика Јудин-Папо, прву операцију митреалне стенозе на

затвореном срцу 1951.године и укупно 1.500 митралних комисуро-

томија. Највише домете у хирургији срца остварује од 1962.године

оперативним захтватима на отвореном срцу помоћу вантелесног

крвотока у хипотермији или кардиоплегији. Прве операције урође-

них срчаних мана вршио је од коарктације аорте (1953), пролазног

артеријског канала (1954) и атриалног септалног дефекта (1960) и

први у Југославији ушивао септилни дефект на отвореном срцу у

хипотермији (више од 500 болесника). До 1987. године оперисао је


43


44


45

2.000 болесника са урођеним манама и то на отвореном срцу уз ван-

телесни крвоток. Уградио је Стар-Едвардсову валвулу у аортни

отвор (1965). Укупно је уградио 3.908 вештачких срчаних валвула

и извршио велики број аортокоронарних венских бајпас-операција

и урадио више од 10.000 операција на срцу.

Био је по позиву предавач и модератор у Енглеској, Шведској,

Индији, СССР-у, Египту, Малезији, Панами, Перуу, Боливији, Ал-

жиру, Тунису, Аустралији, Аргентини и Замбији.

Публиковао је 217 радова, од тога 17 у иностранству. Био је

главни редактор уџбеника „Ратна хирургија“, у коме је обрадио

ратне повреде грудног коша, трбуха и карличног предела.

Био је члан САНУ (дописни од 1961, редовни од 1968. године),

дописни члан АНУБиХ (1969), ЈАЗУ у Загребу (1975) и Академије

Перуа (1974), почасни члан Краљевског хируршког удружења у Лон-

дону (1969), Удружења хирурга Париза, Америчког удружења војних

лекара, Британског удружења хирурга, Collegium internationale chi-

rurgiae digestivae, Медицинске академије СЛД и Збора лијечника

Хрватске, члан научног савета Међународног удружења за кардио-

васкуларну хирургију, Академије хирургије Француске, Немачког

удружења хирурга, програмског комитета Међународног симпо-

зијума Wound Ballistic, Аустријског друштва трауматолога, Хирурш-

ког удружења Лос Анђелеса, Удружења грудних хирурга Боливије,

дописни члан Енглеског друштва хирурга, добитник награде

АВНОЈ-а, ЗАВНОБиХ-а, Октобарске награде Београда, награде ЈНА

„22.децембар“ и друге.

Папо је био бриљантан хирург, наш најистакнутији ратни хирург

и један од најбољих кардиохирурга у свету свога времена.


УПРАВНИЦИ

ГЛАВНЕ ВОЈНЕ БОЛНИЦЕ

1944 - 1949

Др Ивица Павлетић рођен је у Бакру 1914. године. Медицину је

студирао на Свеучилишту у Загребу. За време студија бавио се и ли-

терарним стваралаштвом и активно се укључио у револуционарне

кругове. Као млад лекар радио је у Судско-медицинском заводу у

Загребу, а непосредно пред Други светски рат започео је специјали-

зацију из хирургије. Због рада за народноослободилачки покрет ин-

терниран је у јесен 1942. године у логор смрти у Јасеновцу, одакле

је почетком 1943. ослобођен заменом за немачке официре.

Након доласка у НОВЈ био је лекар у Првој пролетерској бри-

гади, а после члан мобилне хируршке екипе Друге пролетерске ди-

визије. Од августа 1944. био је члан првог уредништва

Војносанитетског прегледа, а у октобру 1944. још у току борби за-

ослобођење Београда, постављен је за првог управника Главне

војне болнице.


48

Санитетски пуковник

Др Ивица Павлетић(1914 — 1984)

Управник Главне војне болнице: oктобар 1944-март 1945

У априлу 1945. године упућен је на усавршавање у лењинградску

Војномедицинску академију, где је имао прилику да се упозна с до-

стигнућима совјетске ратне хирургије. Након повратка, у априлу

1946. године, упућен је са још неколико хирурга-официра ЈНА на

Медицински факултет у Београду, на пионирски задатак, да као ре-

довни наставни предмет уведу и изводе наставу из ратне хирургије,

полажући тименеке од значајних темеља југословенске ратнохи-

руршке доктрине.

Од 1954. прелази на дужност одговорног секретара Војносани-

тетског прегледа (ВСП) у саставу Санитетске управе ЈНА, а 1961.

године постављен је за првог начелника новоформираног Инсти-

тута за војномедицинску документацију и уједно главног и одго

ворног уредника ВСП. Ту је и радио до 1963. године. Због наруше-

ног здравља пензионисан је 1964. године.

На свим дужностима које је обављао Ивица Павлетић је неште-

димице улагао све потенцијале свог богатог, искричавог интелекта,

страсно и бескомпромисно је сагоревао на сваком задатку, те је за-

служено добио многа признања и висока војна одликовања.


49

Војислав Стојановић је рођен 1906. године у Нишу. На Медицинском

факултету у Београду дипломирао је 1929. године. Ступио је у војну

службу и почео специјализацију из хирургије.

По завршеној специјализацији постављен је за шефа хируршког оде-

љења сталне Косовске војне болнице. Године 1938. примио је дужност

шефа Хируршког одељења Бановинске болнице у Прокупљу.

Од 1941. године учествовао је у НОБ-у као хирург, а 1944. године по-

стављен је за хирурга Главног штаба НОВ и ПОЈ за Србију. На Сремском

фронту руководио је целом хируршком службом. Године 1945. постављен

је за главног хирурга Главне војне болнице и главног хирурга ЈНА.

Демобилисан је 1949. године у чину санитетског пуковника. Ускоро је по-

стављен за управника Друге хируршке клинике и на тој дужности је остао до

1977. године када је пензионисан, али је остао у својству научног саветника.

Марта 1955. године изабран је за редовног професора хирургије Меди-

цинског факултета у Београду, а 1956. године за шефа Катедре хирургије.


50

Санитетски пуковник

Проф. др Војислав К. Стојановић(1906-1991)

Управник Главне војне болнице: март 1945-јули 1945

Професор Стојановић је био један од најактивнијих чланова и председ-

ника Хируршке секције СЛД-а. Он је основао „Научно друштво Србије”

и био његов дугогодишњи председник. Био је и председник Савеза удру-

жења универзитетских наставника и других научних радника Југославије.

Он је био и председник Међународног друштва универзитетских профе-

сора и доцената, један је од оснивача и председник Европског друштва за

кардиоваскуларну хирургију. Био је члан Међународног хируршког

друштва, члан или почасни члан многобројних организација Француске,

Италије, Источне Немачке, Чехословачке, СССР-а.

Био је члан редакционог одбора више међународних часописа, члан

Француске академије хирургије и Националне медицинске академије

Француске.

Носилац је партизанске споменице 1941, француског ордена Легије

части, добитник Октобарске награде Београда 1962. године, Седмојулске

награде 1969, награде АВНОЈ-а 1976. године. Носилац је медаље Универ-

зитета у Стразбуру, медаље Академије наука СССР-а имена Вишњевског

у Москви, медаље Хумболтовог универзитета, медаље Универзитета у

Глазгову, медаље Института Академије медицинских наука за хирургију

срца и крвних судова и Научног друштва хирурга СССР-а, медаље „Тур-

кинија” чехословачког удружења хирурга...

Професор Стојановић је одржао многобројна предавања по подружни-

цама СЛД-а, на хируршкој и у другим секцијама, симпозијумима и кон-

гресима. Учествовао је на бројним међународним скуповима, где је бивао

референт по позиву или као главни референт у Копенхагену, Риму, Ам-

стердаму, Стразбуру, Паризу, Њујорку, Лондону, Москви, Берлину и дру-

гим градовима. Изводио је демонстрационе операције у Италији и

Француској. У својству визитинг професора боравио је у Француској, За-

падној и Источној Немачкој, Италији, Енглеској, Либији, САД и СССР-у.

Био је позван од УНЕСКО-а у решавању проблема универзитетске наставе.

Био је пионир кардијалне и васкуларне хирургије у нас. Први је приме-

нио локалну хипотермију у хирургији отвореног срца која је касније по-

стала широм прихваћена метода, конструисао је валвулотом за затворену

комисуротомију код митралних стеноза („жицани валвулотом по Стојано-

вићу").

Објавио је више 480 радова, од чега 180 у иностранству. Написао је

књиге „Ратна хирургија“, која је издата у више издања, „Практикум из хи-

рургије“ (са др А. Баљозовићем), „Критеријуми за оцену радне способно-

сти“ (коаутор), „Хирургија ендокриних жлезда“, „Кардиохирургија

урођених срчаних мана и великих крвних судова“...


51

Генерал-мајор др Војислав Дулић рођен је 12. маја 1900. године

у селу Брежане, срез Пожаревачки, у земљорадничкој породици.

Основну школу завршио је у родном селу 1911. године и три раз-

реда гимназије у Пожаревцу 1914. године, када му је почетак Првог

светског рата и напад на Србију прекинуо даље школовање.

У четрнаестој години, заједно са српском војском, у којој су му

били и отац и браћа, повлачи се преко црногорских масива и пла-

нинских гудура Албаније у Сан Ђовани ди Медуа, укрцава у савез-

нички брод, који га са осталим земљацима пребацује прво на

Корзику, а онда у Француску. Ту, у граду Поатијеу, наставља шко-

ловање у лицеју. До краја 1919. године тамо завршава седам разреда

гимназије, када се враћа у свој родни крај и у Пожаревцу завршава

матуру 1920. године. Медицински факултет завршио је у Београду.


52

Генерал - мајор

др Војислав Дулић(1900-1953)

Управник Главне војне болнице: јули 1945 - децембар 1946

Већ као студент активно је учествовао у омладинском покрету.

По завршетку школовања одлази у свој родни крај, где ради као

лекар опште праксе. Од 1934. године све више се повезује и ради

за раднички покрет. Због сарадње са тада илегалном Комунистич-

ком партијом Југославије, бива ухапшен јануара 1937. године и

спроведен у београдску Главњачу у којој је одлежао три месеца. Из

затвора је изашао са још јачим уверењем да борбу за народна права

треба наставити још упорније. У својој ординацији, али и ван ње,

наставља рад на здравственом и политичком просвећивању свога

краја. Од 1940. године, до почетка устанка 1941. године, ради као

лекар здравствене задруге у Лазници - Хомоље, а затим у Равном

Гају - Гружа Крагујевачка. Од априла 1941. године до капитулације

југословенске војске налазио се на дужности лекара Дринске диви-

зије. Избегава заробљавање и враћа се у Равни Гај. Октобра 1941.

године ступа у редове Крагујевачког партизанског одреда, као од-

редски лекар.

У току народноослободилачког рата био је на овим дужностима:

референт санитета Трећег батаљона Прве пролетерске бригаде, ре-

ферент санитета Друге пролетерске бригаде, референт санитета

Друге пролетерске дивизије, референт санитета Другог народно-

ослободилачког корпуса и начелник санитета Главног штаба

Србије. По ослобођењу Београда постављен је за повереника на-

родног здравља за Србију. Од јула 1945. године до децембра 1946.

године био је на дужности управника Главне војне болнице Југо-

словенске армије, од децембра 1946. године до своје смрти био је

на служби у Генералштабу ЈНА као старији инспектор санитетске

службе.

За показану храброст, пожртвовање и самопрегор, као и успехе

у руковођењу санитетском службом својих јединица у НОР-у одли-

кован је: Орденом заслуге за народ првог реда, Орденом братства и

јединства првог реда, Партизанском звездом другог реда, Орденом

Народне армије другог реда и Орденом за храброст. Носилац је

Споменице 1941. године. Од ослобођења стално је биран у Пожа-

ревачком срезу за народног посланика Народне скупштине Србије.

Поред тога био је потпретседник Главног одбора Црвеног крста

Југославије. Упорним и стрпљивим радом, дао је значајан допринос

на изградњи санитетске службе наше Армије у току рата и у после-

ратном периоду.


53

НАЧЕЛНИЦИ

ВОЈНОМЕДИЦИНСКЕ

АКАДЕМИЈЕ

1949 - 2009


Др Херберт Краус је рођен 1910. године у Бачинцима, у Срему.Медицински факултет је завршио 1936. године у Загребу.

Народноослободилачком покрету је приступио 1941. године. Биоје лекар Ваљевског и Првог шумадијског одреда, а затим је радио упартизанским болницама у Новој Вароши и Фочи, а од септембра1942. био је на дужности у Санитетском одсеку Врховног штаба.

После ослобођења био је на разним руководећим дужностима уСанитетској служби Југословенске народне армије (ЈНА), измеђуосталог и начелник Главне војне болнице од децембра 1946. до ок-тобра 1947. године и начелник ВМА од септембра 1949. до јануара1953. као и од новембра 1954. до маја 1956. године.

Од 1956. на раду је у државној управи где је обављаофункције секретара за народно здравље Савезног извршног већаи директора Савезног завода за здравствену заштиту,


56

Генерал-мајор

Др Херберт Краус(1910-1970)

Управник Главне војне болнице: децембар 1946-октобар 1947

Начелник ВМА

септембар 1949 - јануар 1953, новембар 1954 - мај 1956

све до своје смрти 1970. године.

Др Херберт Краус је припадао ономе покољењу које је своју

личну судбину и срећу нераскидиво везало за судбину и срећу

земље. Др Херберт Краус је током ратних дана преживљавао све

велике и мале патње рањеног борца и он је, сасвим исправно, смат-

рао да његова лична, непосредна, делотворна брига за човека,

појединца, рањеника има исту вредност колико и његови широки

организациони захвати. Као таквога знали су га бројни рањеници,

његови саборци као и најближи сарадници.


57

Рођен је у Травнику 1896. године, а Медицински факултет за-

вршио је у Бечу 1923. године.

Због свог револуционарног рада, 1929. године осуђен је на десет

година затвора, које је провео у Сремској Митровици, Лепоглави и

Марибору.

Од првих дана устанка у Босни и Херцеговини, 27. јула 1941. го-

дине прикључује се народноослободилачком рату и постаје управ-

ник прве партизанске болнице у Дрвару. Био је заменик политичког

камесара Првог крајишког народноослободилачког одреда, референт

санитета Седме крајишке бригаде, лекар у болници Прве протетер-

ске дивизије, затим референт санитета Шеснаесте војвођанске ди-

визије и Трећег корпуса Народноослободилачке војске Југославије.

Био је активни учесник Првог конгреса партизансиких лекара

одржаног у Босанском Петровцу од 25. до 27. септембра 1942. го-

дине, битака на Неретви и Сутјесци...


58


Др Мони Леви(1896-1986)

Начелник ВМА: мај 1953 - новембар 1954

После рата обављао је дужност начелника санитетског одељења

Шесте армије у Сарајеву, радио у Санитетској управи Државног

секретаријата за народну одбрану и обављао дужност начелника

Војномедицинске академије од 1953. до 1954.године. Демобилисан

је 1956. годиине у чину генерал-мајора Санитетске службе, након

чега је постављен за председника Савета за здравство Социјали-

стичке републике Босне и Херцеговине. На тој дужности је остао

до 1958. године, када одлази у пензију.

Носилац је Партизанске споменице 1941. године, одликован је

Орденом заслуга за народ са златном звездом, Орденом братства и

јединства са златним венцем и многим другим високим друштве-

ним признањима.

Аутор је многих чланака који су се углавном односили на наста-

нак и развој санитетске службе у току народноослободилачког рата.

Године 1982. издаје и запажену књигу »Доживљаји и сусрети на

стазама револуције« у којој износи догађаје и личности са којима

се сусретао у својој дугогодишњој револуционарној борби. Ту су и

сусрети са Титом, Родољубом Чолаковићем, Мирославом Крлежом,

Ђуром Пуцаром Старим и многим другима.

Др Мони Леви био је изузетна личност, имао је разумевања за

људе и њихове проблеме, настојећи увек да им помогне у границама

својих могућности. Искрено се радовао успеху и напредовању

својих сарадника.


59

Иво Краљ је рођен у селу Лоњица, недалеко од Загреба, 1913. го-

дине у сиромашној породици. Медицину је студирао у Загребу, где

је због слабог материјалног стања повремено радио у Хигијенском

заводу. Још у студентским данима повезао се са радничким покре-

том, тако да му је усташка власт забранила полагање испита на фа-

култету у трајању од годину дана. Дипломирао је 1942.године.

Заједно са супругом Јелком, медицинском сестром 10.јула 1942.

године одлази у Банијски партизански одред у Суњи код Сиска и

као лекар, све до краја рата, брине о рањеницима и болесницима.

Учествује у изградњи тајне болнице на Петровој гори капацитета

120 кревета, која конспиративно ради скоро пуне две године. Из-

весно време био је и управник те болнице. У време IV и V не-

пријатељске офанзиве са 7. Банијском дивизијом прелази Неретву

и Сутјеску, обољева од пегавог тифуса негујући тифусаре, враћа се


60

Генерал-потпуковник

Др Иво Краљ(1913-1998)

Начелник ВМА: мај 1956 - март 1958

на терен Хрватске и крајем 1943. године постаје начелник санитетаГлавног штаба Хрватске. На тој дужности остаје све до краја рата.

После рата, у чину санитетског потпуковника, иако има право даспецијализира било коју грану медицине, опредељује се за рад наорганизацији санитетске службе. У том циљу одлази на једного-дишње усавршавање 1945/46. у Војномедицинску академију у Ле-њинград, а касније 1952/53. у Сједињене америчке државе. Умеђувремену, постаје начелник Катедре за организацију и тактикусанитетске службе (I Катедра) Војномедицинске академије у Бео-граду. Уноси сва своја знања у рад на усавршавању активних и ре-зервних санитетских официра: лекара, фармацеута и стоматологаиз организације санитетске службе, доприносећи на тај начин ства-рању првих генерација санитетских старешина на пољу војне ме-дицине и фармације. Из тог домена објавио је низ запаженихстручних радова, да би касније, као члан редакцијског одбора уче-ствовао у изради капиталног дела "Санитетска служба рата Југо-славије 1941-1945".

У послератном развоју је успешно обављао изузетно важнефункције. Био је заменик начелника, па начелник Војномедицин-ске академије од 1956. до 1958. године, заменик, па затим начел-ник Санитетске управе Савезог секретаријата за народну одбрану(ССНО), да би 1975. године био пензионисан као члан студијскегрупе ССНО из подручја војне медицине. За предани и успешанрад у санитетској служби одликован је низом ратних и мирнодоп-ских одликовања.

Више од свих одликовања његове груди красило је хумано људ-ско срце, које се у рату приказивало свакодневном великом бригомза рањенике и болеснике, а у миру у сталоженом и пријатељскомодносу према сарадницима и подређенима, за које је као високивојни руководилац увек имао праву реч и савет.


61

Генерал-потпуковниик професор др Томислав Кроња рођен је

1914. године у Шибенику. Гимназију је завршио 1933. године у Ши-

бенику, а Медицински факултет 1940. године у Загребу.

Као млад лекар, 1941. године приступа народноослободилачком

покрету, где је све своје знање и способности посветио рањеним и

болесним друговима. И у том периоду његова енергија и способ-

ност у организацији санитетске службе били су веома високи.

Руководио је санитетском службом бригаде, дивизије и корпуса.

Посебно се ангажовао на образовању и усавршавању партизанских

санитетских радника. У сталној борби са тешкоћама, са оскудицом

у стручним кадровима, лековима и другим средствима за негу и

лечење рањеника и болесника, расло је и његово искуство, стручне

и организаторске способности. Висока лекарска етика, љубав према

болесницима и немирење са тешкоћама остали су у току целог живота

његове главне особине.


62


Проф. др Томислав Кроња(1914-1972)

Управник Главне војне болнице: мај 1949 - децемабр 1949

Начелник ВМА: март 1959 - фебруар 1971

У послератном периоду обављао је одговорне дужности у војном

санитету, а увек се залагао за то да се остваре савремени услови за

превентивно-медицинску заштиту и лечење, за стручно усаврша-

вање и развој кадрова и научноистраживачку делатност.

Посебно су дошле до изражаја његове стручне, организаторске

и управљачке способности у руковођењу са тако великом стручном,

наставном и научном установом као што је Војномедицинска ака-

демија, која се развијала у складу са захтевима модерне медицине.

Захваљујући не само пожртвовању и способностима, него и одме-

реном и коректном односу према сарадницима, успевао је да на

свим важнијим питањима мобилише снагу колектива.

Иако је увек био ангажован на одговорним и високим управним

дужностима, никад није запостављао властити стручни развој и уз-

дизање. Схватао је у пуном смислу важност и значај функција које

су му поверене, прихватао их је одговорно и дисциплиновано, али

није допуштао да га управни послови удаље од медицинске науке.

Увек је сматрао да руководилац санитетске службе мора у првом

реду да буде добар медицински стручњак, па је налазио времена и

снаге да уз своје редовне дужности заврши специјализацију из не-

уропсихијатрије, студије психологије и да докторира.

Осим тога, објавио је велик број запажених научних радова, због

чега је добио опште признање у медицинским круговима у земљи

и инстранству.

Изабран је за ванредног професора Војномедицинске академије

и за наставника из предмета Психологија као ванредни професор

на Филозофском факултету у Нишу. Био је ангажован као експерт

Светске здравствене организације за организацију здравствене

службе.

За војне заслуге и успехе у руковођењу добио је низ високих од-

ликовања, похвала и награда.


63

Родио се у Креки 9.новембра 1910. године. Основну школу и гимназију

завршио је у Тузли, а Медицински факултет у Београду маја 1935. године.

По одслужењу војног рока произведен је у чин резервног потпоручника са-

нитетске службе.

Након обавезног стажа запошљава се као лекар социјалног осигурања и

ради у Олову, Хан Пијеску и Тузли. Ту га 1941. године затиче рат. Од првих

дана окупације сарађује са Народноослободилачким покретом, да би 1943.

године ступио у 19. бирчанску бригаду и преузео дужност лекара и рефе-

рента санитета. Априла 1944. године постављен је за референта 38. Народ-

ноослободилачке ударне дивизије Трећег корпуса, децембра преузима

дужност начелника Санитетског одељења у штабу Комитета народног ос-

лобођења Југославије (КНОЈ), марта 1948. ради у Санитетском одељењу ар-

мије у Скопљу, да би новембра 1949. године преузео функцију наставника

у Вишој војној академији за предмет Организација и тактика санитетске

службе. Од 1952. године је на дужности у Санитетској управи ЈНА, затим

од 1956. до 1963. начелник је Санитетског одељења Прве армије. Године


64


Проф. др Ђорће Драгић 1910-1998

Начелник ВМА: фебруар 1971 - септембар 1979

1963. прелази на дужност заменика начелника ВМА. Начелник ВМА био је

од јануара 1971. до пензионисања 1979. године.

У сложеној установи каква је ВМА до пуног изражаја су дошле његове

изузетне особине руководиоца, лекара и хуманисте највиших етичких и ин-

телектуалних квалитета. Његова иступања била су увек темељно припрем-

љена са анализом, реалним закључцима, директивама и дефинисањем

конкретних задатака. Са поштовањем се односио према сарадницима, увек

спреман да подржи иницијативе усмерене ка унапређивању делатности

ВМА. Увек је био спреман да ода признање, да похвали, а и награди ус-

пешно извршавање задатака. Генерал др Драгић је руководио установом у

деликатном периоду изградње нове ВМА. Захваљујући залагању целокуп-

ног састава ВМА обезбеђен је ефикасан прелаз на нову локацију без пре-

кидања континуитета рада.

Уз редовно извршавање функционалних дужности генерал Драгић је

остварио изузетно плодну научноистраживачку делатност на изучавању ор-

ганизације и тактике санитетске службе у народноослободилачком рату. Ре-

зултат те делатности је велика публицистичка активност са око 80

објављених књига, монографија и чланака у стручним часописима и енцик-

лопедијама уз бројна реферисања на стручним скуповима у земљи и ино-

странству. Његова књига "Санитетска служба у партизанским условима

ратовања" јединствена је југословенска ратномедицинска публикација која

је доживела четири издања, а изводи су објављени и на француском, енг-

леском и руском језику. За ову делатност генералу др Драгићу су додељене

две награде "22. децембар" и то 1961. и 1963. године, а изабран је и за ре-

довног професора ВМА за предмет Историја медицине.

Генерал Драгић је уживао изузетан углед у ширим медицинским круго-

вима. Био је члан Научног друштва за историју медицине, Удружења за ме-

ђународно право секције за међународно-медицинско право, члан Савета

Медицинског факултета у Београду, Савета Специјалне болнице за дечју ту-

беркулозу, председник Суда части Српског лекарског друштва, одборник

Социјално-здравственог већа Скупштине града Београда, члан одбора за

борачка и инвалидска питања и др.

Носилац је многобројних одликовања: Ордена за храброст, Ордена за-

слуга за народ, Ордена братства и јединства, а међу другим мирнодопским

одликовањима истичу се Орден за војне заслуге са великом звездом, Орден

рада са црвеном заставом и Орден народне армије са ловоровим венцем.

По одласку у пензију наставио је своје студијске и публицистичке

активности.


65

Др Боривој Врачарић је рођен у Цириху 1918. године, где су се његови

родитељи нашли ношени стихијом Првог светског рата. Убрзо по његовом

рођењу, породица се преселила у Нови Сад, где је Боривој 1928. године

завршио основну школу. Гимназију завршава 1936. године када је уписао

Медицински факултет на коме је и дипломирао 1942. у Београду.

Године рата провео је помажући ратне страдалнике у Београду и око-

лини. Као велики хуманиста, испољио је огромну преданост у раду и

спремност да се жртвује у спашавању људског живота. У тим тешким вре-

менима рано се укључује у отпор окупатору због чега је 1943. године био

упућен на принудни рад у Бор, а потом у болницу за избеглу децу у Бео-

граду. После ослобођења Београда ступио је у јединице Народноослобо-

дилачке војске и тада почиње његово успешно војностручно руковођење

и официрско напредовање.

Богат и сложен животни пут генерала Врачарића наставља се упући-

вањем на специјализацију их хигијене у Лењинградску Војномедицинску

академију крајем 1945. године.

Због широке ерудиције и самопрегорног рада ускоро постаје један од

водећих стручњака из превентивне медицине, тако да је већ 1950. године


66


Проф. др Боривој Врачарић(1918-1997)

Начелник ВМА: септембар 1979 - октобар 1982

постављен за начелника Института за хигијену Завода за превентивну ме-

дицину ВМА. На тој дужности остаје до 1973. године, када долази на чело

Завода за превентиину медицину ВМА.

Радио је у корист професије, за добро народа и интерес војске. У том

смислу је реализовао више истраживачких пројеката, увео оригиналне

доктринарне принципе, развио специфичну методологију рада и образо-

вао већи број младих специјалиста, доктора наука и касније угледних про-

фесора.

Употпуњујући своје знање, као један од пионира хигијене, усавршава

се у Сједињеним америчким државама, Енглеској, Француској и Русији.

Широкој лепези проблема из хигијене, као што су вода, исхрана, ста-

новање, лична опрема, физичка развијеност и кондиција војника, дао је

оригиналан допринос. За његово име посебно се веже проучавање могућ-

ности коришћења дивље флоре и фауне за исхрану у условима крајње

оскудице. Активно учествујући у теренским истраживањима, потврдио

се као посебна личност која је кроз искушавања свог духа и тела боље ра-

зумевала и остале. Књига "Исхрана у природи" у којој је приказано ори-

гинално испитивање, доживела је бројна издања и признања, за коју је

добио и награду "22. децембар".

Итегрисаност високог стручног образовања, широке културе, пошто-

вања сарадника и наглашеност моралних принципа довели су до тога да

професор Врачарић буде цењен и вољен у средини у којој је радио, по-

штован од колега са којима се сретао и уважаван од свих који су га позна-

вали. А број људи који су имали прилику да упознају професора

Врачарића био је несумњиво велики. Томе није допринела само његова

респективна стручна делатност и стваралачка активност, већ и широка

друштвена ангажованост.

Генерал проф. др Боривој Врачарић је био дугогодишњи члан Комисије

за исхрану Савезног завода за здравствену заштиту, затим одборник Град-

ске скупштине Београда и члан Савета за здравље.

Био је генерални секретар Удружења за превентивну медицину Југо-

славије, председник Секције за превентивну медицину Српског лекарског

друштва (СЛД), члан Медицинске академије СЛД која му је одала при-

знање за животно дело, потпредседник Друштва антрополога Југославије,

члан редакције више часописа итд.

Свој богат радни век генерал проф. др Врачарић је завршио на дужно-

сти начелника ВМА. Ову дужност је обављао од 1979. до 1982. године, у

време када се ВМА преселила из старих објеката у ново савремено здање

на које је неизмерно био поносан. Мноштво крупних обавеза везано за

изградњу и усељење у нови објекат генерал Врачарић је невероватном

енергијом успешно решавао и по томе ће, између осталог, остати записан

на посебном месту у аналима ВМА као њен неуморни неимар.


67

Генерал-потпуковник, академик Владимир Војводић рођен је 27.

фебруара 1930. године у Цетињу. На Медицинском факултету у Бео-

граду дипломирао је 1956. године, где је и докторирао 1964. године.

На Војномедицинској академији у Београду биран је за доцента

1964. године, ванредног професора 1970. и редовног професора

1975. године за предмет Фармакологија и токсикологија. Учество-

вао је у извођењу последипломске наставе у Војномедицинској ака-

демији и медицинским факултетима у Београду, Сарајеву, Љубљани

и Загребу и Технолошком факултету у Београду.

Био је заменик начелника Војномедицинске академије од 1978.

до 1980. године, а начелник Војномедицинске академије од 1982.

до 1988. године. У чин генерал-потпуковника унапређен је 1988. го-

дине. Дужност начелника Санитетске управе ЈНА обављао је од

1988. до 1992. године. Последње две године професионалне ка-

ријере провео је на дужности помоћника начелника Генералштаба


68


Академик, проф. др Владимир Војводић(1930-2008)

Начелник ВМА: oктобар 1982 - децембар 1988

за науку и истраживање. Пензионисан је крајем 1993. године.Био је председник Удружења токсиколога Југославије, руково-

дилац Комисије за отрове Савезног комитета за здравље и со-цијалну политику, члан издавачких и уређивачких савета: Војнодело, Pharmaca, NBC Chemical Defence and Technology, MedicalCorps International.

Као експерт за хемијско оружје, био је представник Југославијеу Комитету за разоружање Уједињених нација у Женеви од 1972.до 1982. године. Био је експерт Светске здравствене организацијеза токсикологију.

Учествовао је са рефератима на многим међународним конгре-сима и симпозијумима: Солт Лејк Сити, Сан Дијего, Канзас Сити,Торонто, Стокхолм, Умеа, Хелсинки, Москва, Париз, Лион, Брисел,Лондон, Лидс, Едингбург, Варшава, Праг, Женева и др.

Његов радни опус покривао је област фармакологије и токсико-логије, а посебна област интересовања била му је војна токсиколо-гија и изучавање биолошких ефеката оружја за масовноуништавање, посебно бојних отрова. У тој области био је ауторитетна планетарном нивоу, изузетно цењен и поштован у стручној и на-учној јавности.

Аутор је више од 400 научних и стручних радова, публикованих удомаћим и иностраним часописима и више монографија, од којихнеке, као што је “Токсикологија бојних отрова”, ни до данас нисупревазиђене.

Генерал, академик Владимир Војводић био је редовни члан Ме-дицинске академије Српског лекарског друштва, почасни чланУдружења љекара Црне Горе и редовни члан Британског фармако-лошког удружења. За ванредног члана Црногорске академије наукаи умјетности изабран је 19. новембра 1993. године, а за редовног 6.децембра 1996. године.

Један је од ретких двоструких лауреата награде „22. децембар"1973. и 1981. године. Добитник је Повеље Српског лекарскогдруштва за животно дело (1984. године). Носилац је 15 високих до-маћих и једног страног одликовања.

Настављајући мукотрпан и частан посао својих претходника, апоштујући и подстичући креативност и вредноћу својих сарадника,успео је, да као круну свог рада, позиционира Војномедицинскуакадемију међу најбоље медицинске установе у свету.

Генерал Војводић преминуо је августа 2008. године.


69


Проф. др Михајло ЂукнићНачелник ВМА: мај 1989 - јули 1992

70


Михајло Ђукнић је рођен 1927. године у Београду. Основну школу,

гимназију и Медицински факултет је завршио у Београду 1951. го-

дине, међу првима у генерацији.

По завршетку лекарског стажа у санитетској официрској школи

постављен је за начелника санитета Гардијског пука у Сарајеву. За

време Арапско-израелског рата шест месеци је боравио на Синају у

саставу мировног контигента Уједињених нација као начелник Са-

нитетског одреда Југословенске народне армије.

Од 1958. године налазио се на специјализацији опште хирургије

у Клиници за хируршке болести ВМА код проф. др Исидора Папе.

Специјалистички испит положио је 1962. године са одличним успе-

хом и од тада је био стално запослен у Клиници за хируршке болести

Војномедицинске академије, као асистент, доцент и професор.

Докторску дисертацију из области ратне хирургије под називом

71


„Удружена хемијска повреда“ одбранио је у ВМА 1977. године. Био је на усавршавању у познатим светским клиникама у Аме-

рици, Русији, Француској, Енглеској и Чехословачкој. По повраткуиз Лондона 1965. године први је у нашој земљи урадио операцију су-жења каротидне артерије, а међу првима је оперисао анеуризму аб-доминалне аорте. Након боравка у еминентној америчкој војнојболници Волтер Рид посветио се значајном унапређењу васкуларнехирургије и збрињавања повреда крвних судова.Током усавршавањау Клиници за ратну хирургију у Лењинграду упознао се са ратнохи-руршком доктрином и проблематиком ратне ране и дејства савреме-ног оружја са пројектилима велике почетне брзине, као и сазнањимао удруженим радијационим и хемијским повредама и начину њихо-вог збрињавања.

Учествовао је на многобројним хируршким конгресима у земљии иностранству. Као визитинг професор боравио је у Америци, Енг-леској и Француској.

Аутор је више од 200 научних и стручних чланака из опште, вас-куларне и ратне хирургије. Коаутор је неколико књига и сарадник уенциклопедијама. Посебно се истичу његови радови из области ен-докрине хирургије.

Био је начелник Клинике за хируршке болести ВМА, главни хи-рург ЈНА и начелник ВМА од 1989. до 1992. године. У чин генерал-мајора унапређен је 1987. године.

Редовни је професор хирургије у ВМА, редовни члан Медицинскеакадемије Српског лекарског друштва (СЛД). Члан је Међународногудружења дигестивних хирурга и Интернационалног удружења закардиоваскуларну хирургију.

Носилац је највише војне награде „22 Децембар". Као четврти хи-рург у свету 1988. године добио је америчку награду за ратну хирур-гију ,,De Bаkеy". Изабран је и за почасног доктора медицинскихнаука Војномедицинске академије у Лењинграду 1988. године.

Носилац је више одликовања, повеља и признања. Био је вишепута биран у Председништво хирурга Југославије и у Управни одборХируршке секције СЛД. Био је председник Председништва Хи-руршке секције СЛД-а од маја 1980. до маја 1981.године.

Проф. Ђукнић је пензионисан 1994. године Након тога обављаоје дужности потпредседника Југословенског црвеног крста и Црве-ног крста Србије.


Проф. др Јован БјелићНачелник ВМА: март 1992 - јуни 1996

72


Проф. др Јован Бјелић рођен је 1931.године у селу Конатице, оп-

штина Обреновац. Основну школу и гимназију завршио је у Бео-

граду, где је и матурирао у Првој мушкој гимназији. За време

студија био је главни и одговорни уредник стручног часописа „Ме-

дицински подмладак“ и потпредседник Савеза студената Београд-

ског универзитета. Студије медицине завршио је 1959. године и

након завршеног лекарског стажа и Школе резервних официра Са-

нитетске службе до 1963. године био је начелник санитета Првог

гардијског пука.

Специјализацију из интерне медицине завршио је 1967.године

са одличним успехом, а затим испунио све услове за звање га-

строентеролога. Завршио је обуку за све ендоскопске дијагностичке

и терапијске процедуре из гастроенерологије, делом у клиници Bic-

hat у Паризу.

73


Проф. др Јован Бјелић један је од оснивача Института за га-

строентерологију ЈНА, касније Клинике за гастроентерологију

ВМА, где је био начелник Одељења за функционалну дијагностику

и хипотермију, а затим и начелник Одељења за пробавни тракт.

Пет година је био предавач на последипломским студијама из га-

стоенерологије на Медицинском факултету у Београду, као и члан

Државне комисије за гастроентерологију.

За доцента интерне медицине изабран је 1974. године, а реиза-

бран 1980. године.

Објавио је више од стотину стручних и научних радова у дома-

ћим и страним часописима.

У чин генерал-мајора унапређен је 1991. године, а у чин гене-

рал-потпуковника 1995.године.

Заменик начелника ВМА био је од 1986. до 1992.године, а начел-

ник ВМА од марта 1992. до јуна 1996.године.

Проф. др сц. мед. Ацо Јовичић је рођен у селу Бјелуша, општинаАриље, 23. јануара 1943. године. Медицински факултет је уписао1962. године у Сарајеву, а завршио 1967. године, први у генерацијии са највећим просеком.

Обавезни лекарски стаж је обавио у Војној болници у Сарајевуи Војномедицинској академији. Током 1968/69. године служио јевојни рок у Школи резервних санитетских официра у Београду, азавршио као најбољи у класи.

Од почетка 1970. године до јуна 1975. године службовао је у гар-низону у Новом Саду као трупни војни лекар. У том периоду је пре-времено унапређен у чин капетана и капетана прве класе, одликованје, положио испит за чин мајора са одличним успехом, а Гарнизон-ска амбуланта, чији је управник био, проглашена је за најбољу уПрвој армијској области.

После специјализације неуропсихијатрије, докторску дисерта-цију је одбранио 1981. године у Војномедицинској академији. Задоцента за област неуропсихијатрије је изабран 1982. године, за


Проф. др Ацо ЈовичићНачелник ВМА: јун 1996 - јун 2001

74


75


ванредног професора 1987. године, а редовног 1992. године.Био је на усавршавању у Њукастлу (1984) и Минхену (1986).Од завршетка специјализације до 1982. године радио је као оде-

љенски лекар у Клиници за неурологију Војномедицинске акаде-мије. Од 1982. до 1987. године био је начелник Првог одељењаКлинике за неурологију, а од 1987. до 1993. године начелник Кли-нике за неурологију и у исто време начелник Групе клиника за не-уропсихијатрију.

Од марта 1993. до јуна 1996. године био је заменик начелникаВојномедицинске академије, а од јуна 1996. до јуна 2001. годиненачелник Војномедицинске академије. Од јуна до краја новембра2001. године био је на дужности начелника Санитетске управе Ге-нералштаба Војске Југославије. Крајем новембра исте године пен-зионисан је на лични захтев.

Превремено је унапређен у чин пуковника 1987. године. У чингенерал-мајора је унапређен по редовном поступку jуна 1995, а де-цембра 1997. године превремено је унапређен у чин генерал-потпу-ковника.

Публиковао је у домаћим и интернационалним часописима 856стручних и научних радова. Аутор је три стручне књиге и коаутор15 књига. Активно је, са радовима, учествовао у 20 стручних и на-учних скупова широм света. Био је ментор у више од 100 магисте-ријума и доктората и активни члан Уређивачког одбора часописа"Војносанитетски преглед" непрекидно од 1982. године до краја2001. године.

Од почетка своје стручне и научне каријере бавио се бројним обла-стима неурологије, а нарочито васкуларним оболењима мозга, не-уроимунолошким оболењима и поремећајима, молекулскимосновама неуролошких оболења и поремећаја и фармакотерапијом.Своју стручну, научну и наставну активност није прекидао ни завреме обављања највиших функција у Војномедицинској академији.Од 1976. године активно се посвећивао свим областима клиничке не-урофизиологије (електроенцефалографија, електромионеурографијаи све врсте евоцираних можданих потенцијала).

Био је активан члан свих домаћих професионалних удружења не-уролога и неурофизиолога, светких асоцијација неуролога и неуро-физиолога и европског друштва неуролога.

Добитник је многобројних признања у земљи и иностранству ивише пута одликован и награђиван.

Објавио је и две књиге литерарних есеја.


Проф. др Момчило КрговићНачелник ВМА: јуни 2001 - јануар 2002

76


Рођен је 1942. године у Вашкову, општина Пљевља. Основну

школу и гимназију завршио је у Бијелом пољу. Медицински факул-

тет завршио је Београду.

Лекарску каријеру започео је као војни лекар у Словенији одакле

је отишао на специјализацију. По завршетку специјализације радио

је као начелник Интерног одељења у Војној болници у Сплиту од

1976. до 1986. године.

Специјализацију из интерне медицине завршио је на ВМА са од-

личним успехом, а субспецијализацију из кардиологије у Загребу.

Од 1986. године постављен је за начелника ургентне кардиоло-

гије у Клиници за ургентну медицину ВМА. На овој функцији остао

је до 1996. године, када је постао помоћник начелника ВМА за

лечење.

77


Докторску дисертацију са темом „Допринос дијагностици кли-

ничких облика поновног инфаркта миокарда“ одбранио је 1993. го-

дине на ВМА. Исте године изабран је за доцента из области интерне

медицине и постао члан Научно-наставног већа ВМА.

Године 1997. унапређен је у чин генерал-мајора и постављен за

начелника Санитетске управе у Генералштабу Војске Југославије

где остаје све до 2001.године.

За ванредног професора је изабран 1999. године. Био је председ-

ник испитне комисије за полагање специјалистичких испита из Ин-

терне медицине и ментор великом броју лекара у току њихове

специјализације и лекарима специјалистима при изради магистар-

ских и докторских радова и одбрани дисертација, као и руководилац

више стручних и научноистаживачких студија.

За начелника ВМА постављен је 2001.године, а ову функцију

обављао је до пензионисања.

Објавио је више од 150 стручних и научних радова у стручним

часописима у земљи и иностранству и више стручних монографија.

Своје радове излагао је на многобројним стручним састанцима,

симпозијумима, саветовањима и конгресима у земљи и свету.

Члан је Српског лекарског друштва, а више година био је члан

Председништва Кардиолошке секције Српског лекарског друштва.

Члан је и више међународних кардиолошких удружења.

Због изузетних стручних и војничких успеха више пута је награ-

ђиван и одликован највишим државним одликовањима и ванредно

унапређиван у виши војнички чин.


Доц. др Зоран СтанковићНачелник ВМА: јануар 2002 - април 2005

78


Зоран Станковић је рођен 9. новембра 1954. у Теговишту, оп-

штина Владичин Хан. Основну школу завршио је у Џепу, гимназију

у Владичином Хану, а Медицински факултет у Нишу 1980. године.

Трупну службу је обавио од 1982. до 1987. године у Пећи, где је

радио као управник гарнизонске амбуланте. Специјализацију из суд-

ске медицине завршио је 1987. године у ВМА. После завршетка спе-

цијализације обављао је дужност лекара-форензичара у Институту

за судску медицину и патологију ВМА, а 1996. године постављен је

за начелника Института за судску медицину.

Докторску дисертацију одбранио је 5. децембра 1997. у ВМА

са темом: „Проблеми судскомедицинске обраде лешева у ратним

условима”.

Био је доцент на Полицијској академији у Београду за предмет

Криминалистичка медицина и предавач на Медицинском факултету

у Бања Луци.

79


Током каријере обављао је низ одговорних друштвених и профе-сионалних функција: министар одбране Републике Србије, начел-ник ВМА од 2002. до 2005. године, председник Комитета заприкупљање података о извршеним злочинима против човечностии међународног права Владе СР Југославије, експерт Комисије захуманитарна питања и нестала лица Владе СРЈ, експерт Комисијеза тражење несталих лица Владе Републике Српске, члан „AD HOCгрупе за Вуковар“ у оквиру Међународног комитета Црвеног крстаи др.

До сада је публиковао више од 40 научних и стручних радова,учествовао у писању више књига, излагао на многобројним струч-ним скуповима у земљи и иностранству.

Носилац је више одликовања и признања: Цвијићеве медаље(1999.), Медаље за војне заслуге (1998.) и Беле повеље Српског ле-карског друштва (1993.). Проглашен je за најбољег старешину Са-нитетске службе у Војсци Југославије 1993. године, када је добиои Годишњу награду за организацију здравствене службе у ратнимусловима.

Рођен је 10. септембра 1956. године у Смедереву. Средње-

школско образовање је стекао у смедеревској гимназији. Медицин-

ски факултет је завршио 1981. године, а специјализацију из опште

хирургије у Војномедицинској академији у Београду 1992. године.

За асистента из предмета Хирургија у ВМА изабран је 1994. го-

дине. Докторски рад под називом „Вредности нових метода процене

тежине ратних повреда за јединствену ратнохируршку доктрину“

одбранио је 1997. године, чиме је стекао звање доктора медицинских

наука. У звање доцента за предмет Хирургија изабран је 1999. го-

дине, у звање ванредног професора 2005. године, а децембра 2008.

године изабран је за редовног професора ВМА. Од 2007. године је

гостујући професор Медицинског факултета у Нишу.

Професионалну каријеру је започео 1984. године у гарнизону

Чачак. У свом развојном путу прошао је све предвиђене дужности,


80


Проф. др Миодраг ЈевтићНачелник ВМА: од априла 2005. године

остварујући при том врхунске резултате у служби. Гарнизонска ам-

буланта којом је руководио више пута је проглашавана најбољом у

Првој армијској области и у ЈНА. Три пута је ванредно унапређи-

ван, а чин генерал-мајора Санитетске службе Војске Србије носи

од 2005. године.

У досадашњем раду остварио је највиша достигнућа у стручној,

наставничкој и научноистраживачкој делатности. Руководи наставом

ратне хирургије и активно реализује последипломску наставу из

предмета „Основи ратне медицине“ у ВМА. За резултате у домену

руковођења и командовања до сада је оцењиван највишим оценама.

Као човек потпуно посвећен и одан војничком позиву и лекарској

дужности, током 90-тих година активно је учествовао у збрињавању

повређених и оболелих на ратом захваћеним подручјима. У таквим

условима стекао је јединствена, вредна и светски призната искуства

у области збрињавања повређених у условима масовних катастрофа,

ратне хирургије и ратне васкуларне политрауме. Резултатима своје

докторске дисертације и многобројним стручним референцама

сврстао се међу водеће светске експерте у овој области.

Активни је члан више стручних удружења хирурга у земљи и

иностранству. Стални је члан Српског лекарског друштва, Научног

и Управног одбора Удружења флеболога и ангиолога Србије, члан

је Управног одбора Удружења за васкуларну медицину Србије, члан

је Научног савета Задужбине Андрејевић, Европске асоцијације

трауме и ургентне хирургије, Интернационалног гастро-хируршког

клуба, Европског удружења васкуларне хирургије, Америчког удру-

жења војних хирурга и национални делегат у Светском комитету

војне медицине.

Редовно учествује у стручним расправама у земљи и иностран-

ству, а реферише о својим и најновијим достигнућима у области хи-

руршке науке и организације рада медицинске службе. Аутор је

више од 150 стручних и научних радова које је публиковао у земљи

и иностранству. Аутор је и коаутор у 12 објављених књига у ВМА

и на Медицинским факултетима у Београду и Бања Луци.

Дужност начелника Војномедицинске академије обавља од

2005. године.

Носилац је више одликовања и високих признања.


81

САДРЖАЈ


ВМА БАЛКАНСКА ПРЕСТОНИЦА ЗДРАВЉА................. 3

Бранислав Поповић

ПРЕГЛЕД РАЗВОЈА ВОЈНОГ БОЛНИЧКОГ

СИСТЕМА У СРБИЈИ ПРЕ ОСНИВАЊА

ВОЈНОМЕДИЦИНСКЕ АКАДЕМИЈЕ ................................ 16

ЛЕГЕНДЕ ВОЈНОГ САНИТЕТА

Карло Белони........................................................................... 31

Владан Ђорђевић .................................................................... 33

Лаза Докић............................................................................... 34

Михаило Лазаревић ................................................................ 35

Михаило-Мика Марковић ...................................................... 36

Миливоје Петровић ................................................................ 37

Жарко Рувидић ........................................................................ 38

Радмило Јовановић ................................................................. 40

Гојко Николиш......................................................................... 41

Борислав Божовић................................................................... 42

Исидор Папо............................................................................ 43


УПРАВНИЦИ ГЛАВНЕ ВОЈНЕ БОЛНИЦЕ 1944-1949

Ивица Павлетић....................................................................... 48

Војислав К. Стојановић .......................................................... 50

Војислав Дулић ....................................................................... 52

НАЧЕЛНИЦИ ВМА 1949-2009

Херберт Краус ......................................................................... 56

Мони Леви ............................................................................... 58

Иво Краљ ................................................................................. 60

Томислав Кроња ...................................................................... 62

Ђорће Драгић .......................................................................... 64

Боривој Врачарић.................................................................... 66

Владимир Војводић................................................................. 68

Михајло Ђукнић...................................................................... 70

Јован Бјелић............................................................................. 72

Ацо Јовичић............................................................................. 74

Момчило Крговић ................................................................... 76

Зоран Станковић ..................................................................... 78

Миодраг Јевтић ....................................................................... 80

CIP - каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд

355.721(497.11)1844/2009

355.721(497.11)1949/2009;929

Монографија

“НАЧЕЛНИЦИ ВОЈНОМЕДИЦИНСКЕ АКАДЕМИЈЕ”

Војномедицинска академија, Београд, фебруар 2009.

Издавач

Војномедицинска академија, Београд, Црнотравска 17

За издавача

Начелник ВМА, генерал-мајор проф. др Миодраг Јевтић

Уредник

Начелник Одељења за морал и односе са јавношћу ВМА

Др сц. мед. Елизабетa Ристановић

Извршни уредник

Станко Певац

Штампа

Вршац, Миленијум центар

ISBN 978-86-901981-6-0

Ристановић Елизабетa, уредник

COBISS.SR-ID 155648012

nacelnici vma

Documents