Martin Luter

Prvobitno shvatanje Lutera o pravu na otpor:Razlog zbog kog se Luter sve do Torgauške konferencije dosledno suprotstavljao svakom aktivnom otporu prema vlastima, bez obzira na to iz koje kategorije podanika taj otpor dolazio, bio je motivisan njegovom mržnjom i strahom od destruktivnih potenicijala rulje. Obični ljudi su morali biti na svaki način zauzdani, tako da se uzdrže od prohteva i reči koji se mogu preobratiti u pobunu i da ništa ne preduzimaju bez zapovesti starešina i sudelovanja vlasti. Sve i kada krši Božje zapovesti, obični ljudi ne smeju da se pobune protiv vladara zbog četiri razloga: "sam Bog želi da narod bude kažnjen", "pobuna nikada ne može proći bez prolivanja nevine krvi ili štete", "niko ne može biti sudija u svojoj stvari" i "pobuna je delo đavola". Sve što je običan čovek mogao da učini jeste da prepusti Bogu da na Strašnom sudu kazni nosioce vlasti za sva nedela koji su na ovom svetu počinili. Ono što je Luter nesumnjvo hteo da izbegne jeste da se rulja, kao mnogoglavo čudovište, podigne na ustanak i sruši ili ugrozi postojeći poredak. Nju je Luter nastojao da na svaki način drži po strani od svih političkih zbivanja, smatrajući je politički nezrelom i nesposobnom za bilo kakvu smislenu akciju. Tek nakon što je onemogućen svaki kompromis između katoličkih i protestantskih kneževa Luter je nateran da se pridruži saksonskim pravnicima u njihovom opravdanju otpora imperatoru koji ratuje i protiv Boga i prava. Sa drugim teolozima on objavljuje deklaraciju u kojoj prihvata postojanje obaveze otpora. Luter će se odvažiti da sa drugim teolozima izrazi svoje mišljenje saksonskom knezu-izborniku i hesenskom knezu o tome da postoji prirodni poredak, u skladu sa kojim svako ima prirodno pravo da se brani od diktature imperatora i zbog koje po prirodnom pravu prestaju sve obaveze između podanika i najviše vlasti. Luter je počeo da prihvata stanovište da se u verskom ratu mora računati na svakog vernika koji je sposoban da se pridruži vojsci protestantskih kneževa i gradova i da se takvima mora olakšati savest izuzimanjem ih iz

1

proskribovane definicije pobunjenika. Luter je ustrajavao na svom stanovištu da u temelju svake države stoji prirodno pravo, koje je Mojsije kodifikovao u Dekalogu i koje važi za sve ljude. Luter time još nije rešio problem nastupanja podanika u situaciji kada državna vlast prestane da se drži zapovesti iz Dekaloga. Rešavanje tog problema postalo je moguće tek sa njegovom sklonošću da pravo na otpor tiraniji utemelji i u prirodnom pravu, uključujući tu i prirodno pravo na samoodbranu.

Luterovo pravo na samoodbranu: Pravo na samoodbranu Luter razvija u dve varijante:1) Prva varijanta bi se mogla nazvati i pravom na otpor "Antihristu" ili "apokaliptičnom tiraninu". Svi podanici imperatora su dužni da se pokoravaju svim njegovim političkim odlukama, donetim na osnovu ovlašćenja koja on ima u Svetom Rimskom Rajhu Nemačke Nacije. Ako imperator postupa u nekom drugom svojstvu - konkretno, kao najamnik pape u ratu koji ovaj vodi protiv nekih kneževa i gradova - onda za njegove podanike ne postiji nikakva obaveza na pokornost. Kada je u pitanju sam papa kao pokretač rata - pošto papa nije nosilac nikakve vlasti koja potiče od Boga i koja na osnovu toga iziskuje pokornost i odustajanje od otpora, to on ne može biti čak ni tiranin već jedino čudovište. Ako jedno takvo čudovište krene na Nemce i ako mu se pri tom pridruži i imperator onda ne postoje nikakve prepreke da im se pruži otpor na svaki mogući način i svim sredstvima.2) Druga varijanta mogla bi se nazvati pravom na samoodržanje. Luter piše da je moguće da imperator i jedan deo kneževa krenu u rat protiv protestanata na osnovu legalno donesene odluke, a da ipak otpor potonjih bude opravdan. Jer, kada ubice i krvožedni psi hoće da vode rati i da ubijaju nije nikakva pobuna podići se i braniti se. Imperator i kneževi su tako postali pobunjenici od kojih su se protestanti samo branili. Pobunjenikom može se nazvati onaj koji neće da trpi vlasti i pravo, već ih napada i bori se protiv njih, hotevši da ih sruši, sam postane gospodar i nametne svoje pravo. Odbrana od krvožednih pasa ne može biti pubunjenička.

2

Samoodržanje nije i ne može biti isto što i samoodbrana u pozitivnom pravu pošto se onaj ko ga upražnjava nalazi van domašaja pozitivnog prava i postaje sam sebi sudija. Luter je sasvim eksplicitan u svom stavu da samoodržanje nema nikakve veze ni sa religioznim zapovestima. Ako imperator postane tiranin i napadne svoje podanike, onda više ne važi pitanje da li je dozvoljeno boriti se za veru, već se treba boriti za svoju decu i porodicu. Kada je u pitanju samoodržanje, onda je, dakle, svako ovlašćen da zaboravi i civilno i kanonsko pravo i da se na osnovu prirodnog prava nasiljem suprotstavi krvožednim psima i onemogući im da uzmu ono što im, u skladu sa njihovim animalnim porivima pripada, a to je krv.

Žan Kalvin

Federalnoteološka teorija:Za Kalvina je Dekalog zaista postao svojevrsan pravni temelj saveza Boga sa narodom. Što se zapovesti tiče, one su podeljene po pločama: prvu ploču čine četiri zapovesti koje se odnose na samog pojedinca, a drugu ploču zapovesti koje se tiču pojedinčevog odnosa prema bližnjem. Ove zapovesti će Kalvin učiniti centralnom temom ne samo svoje pravne teorije, već i analize političkih institucija. Sa stvaranjem države nastale iz društvenog ugovora građana, kao temelj pravnog poretka više ne postoji Dekalog već na ustavotvornoj skupštini donet ustav. Po federalnoteološkoj koncepciji iz starozavetnog ugovora Boga i njenovog izabranog naroda proističe odnos obostrane obaveze. Božji ugovor sa čovekom predstavlja po federalnoteološkoj koncepciji akt postavljanja uslova, definisanih u Dekalogu, prema kojima će se čovek pokoravati Bogu, da bi zauzvrat dobio Božji blagoslov i da bi živeo. Bog je samo poverilac, a ne i dužnik - ugovor je taj koji mu pribavlja poslušnost vernika, dok njegovo obećanje blagoslova i života ne prati nikakva mogućnost vernika da kazne njihovo izostanjanje. Ta logika se prenosi i na državu, koja je za Kalvina još uvek Božja tvorevina i samim tim povlači

3

jednaku obavezu na poslušnost podanika i vernika. Svi koji su obuhvaćeni obostranom obavezom upućeni su jedni na druge i samim tim dužni da žive u zajedništvu na temelju svog odnosa prema Bogu i u skladu sa Dekalogom, kao osnovnim zakonom. Kalvinova federalnoteološka teorija represivno je vladala u Ženevi, gde je postojao konzistorijum (duhovna policija) koji je sprovodio religiozni teror.

Pravo na otpor tiraniji:Kao argument za nepružanje otpora tiraniji Kalvin ponavlja Tominu tezu o tiranima kao Božjoj kazni za grehe puka i preporučuje usrdne molitve kako bi se Bog smilovao i sam uklonio tiranina. Kalvinova ideja je podrazumevala božansko poreklo svih ljudskih institucija, a pošto su i država i crkva potčinjene Bogu, one nužno zahtevaju pokornost podanika/vernika. Opšte pravilo za Kalvina bilo je da je hrišćanin dužan da se pokorava i dobrom i lošem vladaru jer, neposlušnost prema tiranskoj vlasti po Kalvinovom mišljenju bilo bi moguće tek ako bi podanici kršili Božje zapovesti. Privatni pojedinac ima pravo samo na pasivan otpor po ugledu na Hrista i rane hrišćane. Ukoliko pasivan otpor ne bi urodio plodom za pojedinca bi preostalo samo to da se isele iz zemlje. Od ovog pravila postoji samo jedan izuzetak: ako bi Bog izričito zatražio tiranoubistvo. Tada bi ono moglo biti dopušteno, ali ne svim privatnim pojedincima, nego samo osvetnicima. Može se samo nagađati šta je Kalvina opredelilo da u svojoj koncepciji predvidi "osvetnike". jedno od mogućih objašnjenja bilo bi da je Kalvinu bilo potrebno neko rešenje u slučaju kada se tiranija uspostavlja nad pukom koji Bog nema nameru da kazni. Međutim, stvari stoje sasvim drugačije tamo gde postoji pučki magistrat zadužen za obuzdavanje kraljeve samovolje poput efora. U tom slučaju efori su dužni da ograniče imperatovu samovolju. Zaključak Kalvinovih izlaganja o pravu na otpor tiraniji ekstremno je legalistički: ustavnopravni argument može da važi samo u onim porecima gde su eksplicitno predviđeni pučki magistrati sa eksplicitnim ovlašćenjima primene prava na otpor tiraniji.

4

Prirodno pravo:U kontekstu Kalvinovog učenja, posezanje za prirodnim pravom u opravdanju otpora tiraniji je praktično nemoguće jer su sadržaji prirodnog prava za njega manje-više indentični sa Dekalogom. U skladu sa shvatanjem prirodnog prava čovek poseduje "prirodni instikt" održanja društva, saosećanja sa drugim ljudima i izbegavanja okrutnosti, brutalnosti i krvoprolića. No, kako je čovek biće koje je grešno, on ne može da razume svoju prirodu bez pomoći Božje objave, tj. Dekaloga. Sklonost gresima, pa samim tim i nasilju, bila je po Kalvinu posledica ovostranosti, a to znači degeneracije one dobre, izvorne prirode, pa je zato malo verovatno da bi se kod njega moglo pronaći neko prirodnopravno uporište za pravo na otpor tiraniji.

5

Mornaj i Languet: "Optužbe protiv tirana"

Dvostruki savez:Vrhunac francuske monarhomaške misli predstavlja spis "Optužbe protiv tirana", objavljen pod psedonimom Stefan Junije Brut. Postoje nagađanja da li je autor ovog spisa Filip du Plesis - Mornaj ili Hjubert Languet. Pseudonim Stefan Junije Brut - Kelt, objedinjuje tri istorijske ličnosti: hrišćankog mučenika Stefana, Lucija Junija Bruta i Marka Junija Bruta. Kombinacijom ovih imena objedinjeni su motivi odbrane ispravne religije, uspostavljanja ispravnog (republikanskog) uređenja i tiranoubistva. Dodatak Kelt na kraju treba da ukaže na borbu Kelta protiv "rimskog despotizma".Središte koncepta predstavlja teorija o dvostrukom savezu u kojem stoje kralj i puk: prvi savez je radi ispravne vere, a drugi zarad ispravne vladavine. Prvi savez otkriva teoriju o savezu Boga, kralja i naroda radi praktikovanja ispravne vere. Po toj teoriji Bog je stvaralac kako naroda, tako i kralja - on ih sam bira i konstituiše kao takve. Bog se u odnosu prema kralju stavlja u poziciju sizerena prema vazalu: kralj se zaklinje na vernost i pokornost Bogu u skladu sa propisima božanskog prava. Puk ima pravo da se odrekne svoje obaveze prema vladaru, ako se ovaj, kao vazal odrekao svojih obaveza prema Bogu kao sizerenu. Drugi savez počiva na pretpostavci prirodne slobode ljudi i njihovog odustajanja od prava svoje prirode zarad neke velike koristi tj. zaštite koju daje država. Pošto niko nije rođen kao kralj, niko ne može ni da vlada bez saglasnosti puka. U početku je puk neposredno na skupštini birao svoga kralja, ali otkako su države počele da šire svoje granice i zato izbor vrše predstavnici puka.

Pravo na otpor tiraniji:U Optužbama protiv tiranina nalazi se dosta federalističkih elemenata: država se sastoji od čitavog niza privilegovanih provincija , regiona i gradova koji predstavljaju države u državi i

6

samim tim u svakom momentu mogu da se odrupru eventualnoj tiraniji centralne vlasti. Tiranin može biti tiranin-uzurpator i tiranin koji protiv-pravno obavlja regularno dodeljenu mu vlast. Protiv tiranina koji protivpravno obavlja vlast pravo na otpor imaju i niži i pučki magistrati i to samo ako potpuno krši pravo i ugrožava puk. Niži magistrati mogu pružiti otpor i jeretičkom kralju zbog religioznih razloga. Ukoliko se svi magistrati sastanu i ne mogu jednoglasno da se dogovore oko pružanja otpora tiraninu, onda je za pozitivnu odluku dovoljna većina. Protiv tiranina povesti rat je kao i protiv svakog drugog neprijatelja. Pravo na pobunu ima i jedan niži magistrat na osnovu obaveze sprečavanja kralja i drugih magistrata da ruiniraju državu. Takođe, kraljevi susednih država imaju obavezu da oslobode puk koji je potpao pod tiransku vlast. Privatni pojedinac ne može nikada da pruži otpor tiraninu koji protiv pravno vrši regularno dodeljenu mu vlast jer u ovim slučajevima radi se o ljudima koji i sami postaju tiraniUkoliko se desi da neki tiranin uzurpira presto, više nema mogućnosti da se govori o državi, već pojedinci ulaze u stanje u kojem čovek čoveku postaje vuk. U takvom stanju tiraninu može da se suprotstavi svaki prirodni pojedinac, pozivajući se na prirodno pravo. Prirodno pravo nas, pre svega, uči da održimo i čuvamo svoj život i svoju slobodu.

7

Johan Altuzius

Teorija o simbiotskom suživotu ljudi"Nizozemska stranka" u Emdenu bila je ključna u predstojećoj borbi za očuvanje nezavisnosti, a Johan Altuzius je u toj stranci obavljao funkciju sindikusa. Uticaj monarhomaha na Altuzijusa nije nikada bio sporan, ali sporna je mogućnost da se Altuziusova teorija svrsta među monarhomaške. Naime, već u Mornajovoj i Languetovoj teoriji pokazala se potreba za trećim ugovorom (pored ugovora o ispravnoj religiji i ugovora o vlasti) - ugovorom između samih pripadnika puka radi pružanja otpora vladaru. Taj treći ugovor će kasnije u istoriji socijalnih teoriji postati poznat kao društveni ugovor. Altuzijus nije mogao a da ne registruje potrebu za inoviranjem monarhomaške ugovorne teorije. Na tu potrebu on će odgovoriti novom teorijom o simbiotskom suživotu ljudi. U Altuziosovoj teoriji zajednički život proizlazi iz društvenog ugovora, bilo da je eksplicitan ili prećutan, kojim se pojedinci obavezuju na činjenje svega što je korisno i nužno za društveni život. Iz zajedničkog života ljudi nastaje simbioza koja počiva na tri principa: autarhiji (samodovoljnosti), eunomiji (uređenosti) i eutasiji (unutrašnjoj čvrstini). Ljudi mogu živeti i u zajednicama kao što su plemena, a da u njima ne nastane simbioza. Ove tri osobine su ono što Altuziusa najviše zanima, a najboljeg garanta njihovog postojanja on nalazi u vlasti.

Prirodno stanje i društveni ugovorAltuzius citira stav Fernanda Vaskueza da su po prirodnom pravu svi ljudi jednaki i slobodni od svake vlasti osim od one za koju se sporazumno opredele i prenesu joj svoja prava. Altuzius ekplicitno odbacuje mogućnost da u prirodnom stanju nije bilo nikakve vlasti i da su se pojedinci rukovodili isključivo odredbama prirodnog prava. To je, po njemu, bilo vreme dok je još na zemlji vladao Bog bez posrednika. Kada je jevrejski narod zatražio nekog kralja iz svojih redova, Bog je prvo postavio Saula, zatim Davida, da bi na kraju pravo izbora vladara predao celom puku. Pravo puka da sebi

8

bira vladara važi, dakle, kao biblijski posvedočeno prirodno pravo. Puk ne bi, i kad bi hteo, mogao da otuđi svoj suverenitet pošto mu ga je Bog dodelio kao prirodno pravo. Ugovor o nalogu kojim puk predaje vlast vladaru koga je izabrao, ne znači otuđenje suvereniteta i isključuje svaku mogućnost naknadnog ugovora, kojim bi vladar stekao suverenitet. Jedan takav ugovor o prenosu suvereniteta bio bi ništavan jer bio kršio od Boga postavljeno prirodno pravo. Bog i dalje ostaje instanca koja stvara, garantuje i sankcioniše prirodno pravo. Na osnovu ugovora o nalogu vladar se obavezuje da će vladati u skladu sa tablicama Dekaloga i ustavom. Dakle, svaki vladar je dužan da prvo vodi računa o Dekalogu, a tek onda o ustavu. Za Altuzijusa je naročito bila važna peta zapovest, zato što je predstavljala temelj pretvaranja roditeljskog autoriteta u politički. Za Altuzijusa nije postojalo neko prirodno pravo koje nije pozitivirano kroz biblijski tekst i na taj način zaštićeno božanskim autoritetom. Najznačajnija novina koja se pojavljuje kod Altuzijusa tiče se utemeljenja nove, političke nauke i njenog odvajanja od pravne nauke. Altuzijus razlikuje pravo od činjenica i smatra da bi činjenicama trebalo da se bave političke i druge nauke, a ne pravna. Cilj pravne nauke je da pravo izvodi iz činjenica i da ga zatim primenjuje na ljudski život. Simbiotičko srastanje zajednica nije dovoljno da bi držalo na okupu ove zajednice, već je potrebno da postoji i sila, odnosno vlast. Vlast se javlja kao goli fakt, prirodna činjenica. Osnovna razlika između države i svih ostalih zajednica jeste u tome što država jedina ima suverenitet. Suverenitet mora da bude pučki, pošto ga je puk dobio direktno od samog Boga. Za njega emocije i potpuno ujednačeni jezik, religija, običaji, moral i zakoni čine etnički homogeni temelj nad kojim se uzdiže jedna kolektivistička država. Bog je svakom narodu kao etničkom jedinstvu dao suverenitet, pošto ga je pretvorio u politički i neprikosnoveni i jedinstveni puk.

Pravo na otpor tiraniji preko eforaIako Altuzijus ne pravi deobu ugovora na društveni ugovor i ugovor o vlasti ona je neizbežna u arhitektonici njegove teorije.

9

Logika društvenog ugovora govori da su pojedinci već nepovratno utopljeni u privatne zajednice, koje se zato samostalno udružuju u opštine, dok se opštine udružuju u provincije, a provincije u državu. Udruživanje javnih zajednica ide odozdo naviše, s tim da viša zajednica ne može poništiti identitet i celovitost nižih zajednica, nego ih mora u svom poretku međusobno uskladiti. Na svakom nivou javnih zajednica važe različiti kriterijumi za određenje puka. U gradu su to privatne korporacije, u provinciji staleži, a u državi gradovi i provincije. Na drugoj strani, logika ugovora o vlasti govori da je Bog dao puku u državi usverenitet i da je ovaj na osnovu toga izabrao sebi vladara da vlada na osnovu Dekaloga i ustava. Suverenitet je tako jedan, jedinstven i nedeljiv i čini specifičnost države, kao najviše javne zajednice. Logika društvenog ugovora polazi od primata nižih zajednica, a logika ugovora o vlasti od primata države. Pokušaj usklađivanja ove dve logike nalazi se u Altuzijusovoj teoriji dualističkog sistema vlasti unutar federalne države. Puk ugovorom predaje vlast vladaru, ali svoju suverenost čuva na taj način što sebi bira pučke magistrate - efore - koji imaju obavezu da kontrolišu vladara da ne zloupotrebi vlast. Desi li se, pak, da je vlast zloupotrebljena efori su obavezni na otpor jer predstavljaju puk, koji se po osnovu ugovora sa Bogom obaveza da Bogu da božje. Altuzijus predviđa tri uslova za korišćenje prava na otpor 1) tiranija mora biti notorna 2) tiranin mora biti opomenut 3)sva druga (miroljubiva) sredstva moraju biti iscrpljena. Ukoliko bi se desilo da se vladar pretvori u tiranina i da efori tome ne pruže otpor, oni postaju saučesnici. U tom slučaju, pravo na otpor tiraniji ima svaki pojedini efor koji može da se upusti u borbu protiv saveza tiranina sa preostalim eforima. Obaveza efora na otpor tiraniji je i ustavne i religiozne prirode, tj. stoji u zaštiti kako ustava države tako i Dekaloga. Na nivou provincije Altuzijus je prinuđen da odstupi od svoje teorije u dva rešenja. Prvo, on tvrdi da se provincije ne sastoje iz gradova i sela, nego iz staleža. Drugo, staleške skupštine (efori) u provinciji ne biraju sami sebi vladara, već im ga postavlja vladar države. Altuzijus predviđa dve vrste efora: opšte, koji se staraju o opštem

10

stanju u državi (kneževi-izbornici) i posebne koji štite posebne interese onih koje zastupaju (staleži). Iz toga proizilazi da su samo posebni efori pučki magistrat, ali da im nedostaje ovlašćenje kontrole vladara. Altuzijusovo rešenje po kome staleški efori imaju najveći značaj na nivou provincije, dok na nivou države bivaju redukovani na čuvare partikulatrnih interesa, inspirisano je političkim prilikama u Nizozemskoj i Nemačkoj. Ako se u jednoj državi uspostavi tiranija nju mogu da zbaci samo opšti efori, dok jedino što posebnim eforima preostaje jeste da otcepe deo teritorije od države na kojem imaju partikularni interes. To pravo mogu da koriste samo staleži koji čine provincijalne efore i koji imaju svog predstavnika u posebnim eforima države. Altuzijusove teorije imaju glavni cilj da opravdaju otcepljenje nizozemskih provincija od Španije. Altuzijus je, u stvari, svojom teorijom uspeto da vladara obaveže da sluša staleže, ali ga je oslobodio obaveze da deli vlast sa njima. Dakle, vladar vlada samostalno, uz samo povremene konsultacije sa staležima, a ukoliko postane tiranin, staleži moraju da mu pruže otpor.

Pravo na otpor tiraniji privatnim pojedincimaIako pravo na otpor tiraniji Altuzijus dodeljuje prvenstveno eforima a uskraćuje pojedincima on ipak predviđa neke slučajeve u kojima i privatna lica mogu biti ovlašćena na otpor tiraniji. Kao i francuski monarhomasi, on predviđa opšte pravo otpora uzurpatoru, ali tako što ga karakteriše kao javnog neprijatelja. Osim otpora javnom neprijatelju otpor privatnih lica dozvoljen je 1) kada efori započnu otpor, a privatna lica pomažu 2) kada vladar direktno napadne podanika njemu je dozvoljeno da se brani. Altuzijus predviđa otpor privatnih lica i protiv svakog magistrata koji prekoračuje svoja uvlašćenja u upotrebi sire, a da pri tom nije postao tiranin. U slučaju, kada je život u pitanju kraljevski ustavi i prirodno pravo daju i privatnim licima oružje protiv magistrata. Ovde Altuzijus obnavlja prirodno pravo na samoodržanje i formuliše ga kao sasvim nedvosmisleno univerzalno pravo svakog pojedinca, bilo on nosilac vlasti ili ne. Emdenski makijevalizam je

11

nazivana ova teorija o pravu na otpor pojedinaca jer ju je Altuzijus upotrebio u borbi za nezavisnost tog grada.

12

Hobz

Misao o ustavnoj državi kod Hobza proizilazi iz tri osnovne ideje: postojanja prirodnog stanja, prirodnog prava i prirodnih zakona; ideje da država nastaje iz društvenog ugovora; kao i ideje da je država mašina koja funkcioniše zahvaljujući postojanju suverene vlasti.

Hobzovo shvatanje prirodnog stanja:Priroda je za Hobza sveukupnost sila i tela koji se prema određenim zakonistima sudaraju ili usklađuju. Postoje i države kao jedina veštačka tela koja nisu stvorena na prirodan način već stvaralačkom aktivnošću ljudi. Ljudi su za Hobza jedina privilegovana stvorenja koja poseduju Božji dar stvaranja. Da bi razumeli državu, ljude je moraju rasklopiti na sastavne delove i otkriti zakone koji ih sve zajedno stavljaju u pogon. Osnovni sastavni deo države kao mašine su građani. Oni su pre svega prirodna bića koja slede svoje porive i realizuju ih u okviru slobode koja je ostavljena njihovom kretanju. Međutim, da bi postali građani jedne države ljudi svoju slobodu moraju ograničiti tako što će se pridržavati posebnih zakona koji ne postoje nigde u prirodi već samo u njihovom razumu. Hobz slobodu shata isuviše materijalistički - kao puko odsustvo smetnji prema kretanju. U to vreme Hobz nije vodio računa o razlici između apsolutnih (fizičkih) prepreka i arbitrarnih (koje deluju psihološki i koje se mogu prevladati ako je pojedinac spreman za to da plati). Hobz zatim uočava razliku između tih prepreka i zaključuje da zakoni razuma mogu biti samo arbitrarne prepreke, koje utiču na volju ljudi i zato se mogu prevazići. Samim tim, on razlikuje prinudu i nužnost: pod prinudom postoji izbor između dva zla, a pod nužnošću ne postoji nikakav izbor. Prilikom rasklapanja države Hobz je došao do zaključka da dva njena dela (građani i građanski zakoni) postoje i u prirodnom stanju. Ono što čovekom u normalnim prilikama vlada jesu njegove strasti. Strasti su unutrašnje sile koje ljude kao prirodna tela pokreću da u svetu

13

preduzimaju određene radnje i postižu određene učinke. Hobz iz Aristotelove filozofije izvlači da čovek po prirodi želi rat, budući da je usamljen i prepušten igri slučaja. Za Hobza je ovaj usamljeni čovek postao pravilo, što je prirodno stanje preobratilo u rat svih protiv sviju. Čovek se može ponašati drugačije u različitim situacijama: u dobro uređenoj državi on je prema drugom čoveku poput Boga, dok je u prirodnom stanju čovek čoveku vuk. Samo država je ono što pomoću vaspitanja od čoveka stvara društveno biće. Čak i ako bi se desilo da jedan dobro vaspitan čovek, koji je postao društveno biće, nekim slučajem zapadne u prirodno stanje on bi morao da posegne metodama borbe za opstanak, koje odgovaraju vukovima. Hobz definiše prirodno stanje kao i stanje malih porodica. Razlog zbog kog su ljudi izvorno živeli u ovim malim porodicama jeste da bi pljačkali i otimali jedni od drugih. Prirodno stanje, ipak, nije dedukovano iz ograničenih resursa već iz čovekovih strasti. Tek će stvaranje velikih država, koje više nisu utemeljene na prirodnim strastima izmeniti ovu situaciju utoliko što države više neće biti adekvatne aglomeracije snaga njihovih članova i samim tim će se odmeravanje snaga sa drugim državama odvijati po sasvim drugačijim pravilima nego što je to slučaj sa pojedincima i njihovim prirodnim zajednicama. Hobz pominje da i u dobro uređenim državama postoje ostaci prirodnog stanja. Na kraju, sve države su međubno povezane u prirodnom stanju i neprekidno nalaze povode za ratove. Mir se, dakle, može uspostaviti samo unutar granica države. Prirodno stanje je večna osnova ljudske egzistencije koja može biti samo delotvorno suzbijana, ali nikada i odstranjena. Hobzovo shvatanje prirodnog prava: Živeći u prirodnom stanju, čovek za Hobza ne samo da nije socijalan, nego se, upravo suprotno, nalazi pod vlašću antisocijalnih i autodestruktivnih strasti. Hobz pravi razliku između slave i časti. Odbijanje građanina suverenove naredbe zbog nečasne radnje je pozitivna stvar, dok je on za slavu nalazio samo reči osude. Razlog tome jeste što se slava sa bojnih polja ne može preneti u sudnice, a čast se može odbraniti na sudu. Razum za

14

Hobza jeste obična sposobnost izvlačenja koristi iz iskustva. Najelementarniji uvid koji pruža razum tiče se samoodržanja. Kod Hobza samoodržanje je čisto razumski koncept koji se sukobljava sa čovekovom prirodom, sklonom samouništenju. Kod njega je prirodno pravo na samoodržanje u prirodnom stanju sastavljeno od: 1)prava na samoodbranu 2)prava na sve stvari 3)pravo prvog udarca. Ovo pravo može se pokazati kao uzrok nove destrukcije, no postoje dva razloga zašto to nije tako. Prvo, razum eliminiše iracionalne strasti kao pokretače ratovanja i samoodržanje ustoličuje kao neprikosnoveno vrhunsku vrednost. Drugo, racionalizacijom interesa samoodržanja, razum otkriva njegove aporije. Racionalno otkriće prirodnog prava priprema u isti mah spoznaju da ono nije dovoljno za obustavu ratovanja i da se mora ići dalje kako bi se obezbedilo samoodržanje. Sledeći stepen racionalizacije po Hobzu vodi otkriću dvadeset prirodnih zakona koji dopunjuju prirodno pravo.

Hobzovo shvatanje prirodnih zakona: Razlikovanje prava i zakona jeste u tome što je pravo sloboda izbora, a zakoni su obaveze da se nešto uradi ili ne uradi. Samim tim, prirodno pravo predstavlja jednostavno racionalizaciju mogućnosti koje pojedinac može da bira u prirodnom stanju. Onog momenta kada pojedinac uvidi da je ta sloboda varljiva, pošto kratkoročno koristi i dugoročno šteti, on dolazi u iskušenje da uskladi oba aspekta prihavatanjem regulativnih zakona. Zato Hobz može da zaključi da se prirodni zakoni odnose na stvari koje su neophodne radi "konstantnog opstanka". Prirodno pravo može da obezbedi samo privremeni, ali ne i konstantni opstanak i jedino dugoročno rešenje je u udruživanju sa drugim pojedincima radi podvrgavanja univerzalnim zakonima. Prirodni zakoni tako postaju politička ekstenzija prirodnog prava, sa ciljem da se prevaziđu njegove imanentne protivrečnosti i ograničenosti. Među dvadeset prirodnih zakona koje Hobz pominje u Levijatanu ključna su prva dva. Prvi direktno interveniše u protivrečnosti prirodnog prava, afirmišući vrednost mira. To je, po Hobzu, u interesu i slabih, ali i

15

jakih jer na taj način izbegavaju rizik da će postati žrtve udruženih slabića. Društvo tako nastaje iz svesti pojedinaca o jednakostima mogućnosti - da se ubije i da se bude ubijen. Prirodni zakoni ovu jednakost nadomeštaju jednom novom jednakošću: pošto u prirodnom stanju niko ne uživa nikakvu odlučujuću prednost u odnosu na druge ljude, svi treba da se zajedno podvrgnu regulaciji prirodnih zakona. Jednakost pred smrću na taj način se zamenjuje sa jednakošću pred zakonima. Upravo to sankcioniše drugi prirodni zakon uspostavljajući ravnotežu slobode - svako drugima priznaje onoliko slobode koliko i sam traži za sebe. Time je samoodržanje definitivno redukovano na pravo na samoodbranu, dok su zabranjeni pravo na sve stvari i pravo prvog udarca. Osnovni problem Hobzovog shvatanja prirodnih zakona jeste što oni samo načelno obavezuju, dok im je obavezivanje kao konkretna norma zavisno od konteksta. Zbog toga prirodni zakoni u prirodnom stanju postoje, ali ne sprovode se (postoje samo u razuumu kao želja). Razumu je ostalo samo da ti zakoni progovore. Taj problem se rešava ugovornim udruživanjem ljudi radi oformljivanja odgovarajućeg suverena koji će silom garantovati prirodne zakone. To reguliše treći prirodni zakon koji od ljudi traži da se pridržavaju ugovornih obaveza.

Strah kao uslov prelaska iz prirodnog u društveno stanje:Shvate li pojedinci svoj dugoročni interes na ispravan način, onda se moraju potruditi da izađu iz prirodnog stanja i zasnuju državu. Ljudi zapravo veoma teško dolaze do isljučivo logičkog zaključka o potrebi stvaranja društva pošto ih nepresteno zaslepljuju mogućnosti postizanja dobiti i slave. Hobz stiže do svoje poznate forumule po kojoj je za prelazak iz prirodnog u društveno stanje potrebna saradnja razuma (sa njegovom sposobnošću da spozna prirodno pravo i dvadeset prirodnih zakona) i tri strasti: straha od smrti, žele za stvarima koje život čine udobnim i nade da se te stvari mogu steći uz pomoć rada. Pomenute strasti se mogu redukovati na samo jednu - strah - kao fundamentalnu, strah od svakog ko bi mogao da ubije, da oduzme imovinu ili da onemogući

16

privređivanje samostalnim radom. Hobz je takođe razlikovao strah od preplašenosti. Preplašenost nije dobra jer ljudi ne bi mogli da podnesu uzajamne poglede, dok strah podrazumeva kao izvesno predviđanje budućeg zla - nepoverenje, podozrenje i obraćanje pažnje. Odatle proizilazi zaključak da samo racionalno utemeljeni strah, kao refleksivni princip samoodržanja i sigurnosti, može biti osnova građanskog društva, dok je instiktivno prouzrokovano stanje preplašenosti bezvredno i predstavlja jednaku opasnost po građansko društvo koliko i druge strasti. Samo oni pojedinci koje pokreće racionalni strah i koji traže sigurnost građanskog društva mogu ozbiljno pristupiti zaključenju validnog društvenog ugovora. Ljudi su po prirodi jednaki jer i najslabiji može ubiti najjačeg i zato nema nikoga ko bi bio privilegovan prilikom zaključenja društvenog ugovora. Egalitarizam u zaključivanju društvenog ugovora je najveća dodirna tačka između Hobza i leverela. Što se bogaćenja tiče, Hobz ga je priznavao kao legitiman cilj ljudske delatnosti, ako ispunjava dva nužna uslova: ako je posledica rada i štedljivosti. Hobzovi pojedinci koji žele da napuste prirodno stanje imaju nameru da sami privređuju i da se jedino od toga izrdžavaju. Samim tim, za njih se menja koncept samoodržanja: ono sada počinje da obuhvata pravo na samoodbranu, pravo na rad i prisvanjanje proizvoda vlastitog rada. Hobz za realizaciju ovog drugog prava predviđa savršen tržišni model u kojem sitni sopstvenici rade sredstvima u njihovom vlasništvu i izdržavaju se od prodaje svojih proizvoda na tržištu. Zbir međusobno jednakih osoba, koje strahuju jedne od drugih, ali se ipak racionalno opredeljuju za ujedinjavanje u državu, kako bi mogle da se izdržavaju od plodova sopstvenog rada, Hobz naziva mnoštvom. Njihov cilj je da prevaziđu svoje stanje labave povezanosti i postanu čvrsto integrisani puk. Put od mnoštva do puka vodi preko društvenog ugovora.

Hobzovo shvatanje suverenita puka u državi (Elementi prirodnog prava i Filozofski rudimenti):

17

Elementi prirodnog i političkog prava i Filozofski rudimenti: Prva država koja biva stvorena društvenim ugovorom jeste demokratska država i u njoj nastaje dualizam mnoštva i puka. Mnoštvo ne nastaje stvaranjem države nego nastavlja da postoji u vidu podanika, dok vlast od njega čini istovremeno i suvereni puk. Hobz odbacuje ugovor o vlasti, on sada stapa puk i vladara u jedinstveno političko telo, koje suvereno vlada na podanicima. Puk ne može da postoji bez suverene vlasti, ali se od nje ne može ni razlikovati. On je jedinstveno političko telo, čiju jedinstvenu volju omogućava suverena vlast. Ako je država u međuvremenu postala monarhija, onda je praktično ceo puk ujedinjen u ličnosti monarha (monarh je tada puk) i nikada ne može da se pobuni protiv njega. Postojeći i kao mnoštvo podanika i kao suvereni puk oni su prisiljeni da biraju između pomirenja ta dva identiteta (imperativ da se uvek podvrgavaju onome što od njih zahteva suverena vlast) i stvaranja prvobitnog hausa (u kom postoji samo mnoštvo individua). Smisao cele ove akrobatike jeste da pokaže suverenu vlast kao neprikosnovenu i nemogućnost podanika da se pobune protiv nje, a da pri tom ne zapadnu u protivrečnost sa samima sobom.

Društveni ugovor i stvaranje države (Levijatan):Levijatan: U Levijatanu Hobz pre svega uviđa besmislenost dihotomije mnoštva i puka u državnom stanju i odlučuje se da mnoštvo ostavi u prirodnom stanju. Puk postaje jedini socijalni supstrat države. Društveni ugovor sada više nema obavezujuću snagu i ne može da stvara državu, nego stvara samo jedno prelazno stanje koje još nije država, ali u kojem puk već postoji. Pošto je društveni ugovor jedini ugovor koji se ne sačinjava unutar države i samim tim ne štiti državnim sankcijama, on se od svih ostalih ugovora razlikuje po tome što je proizvod racionalne vere i poverenja ljudi. Njegova neposredna uloga jeste samo da okupi buduće građane u jednom prelaznom stanju u kojem moraju biti preduzete izvesne političke radnje kako bi se tek retroaktivno osnažile odredbe društvenog ugovora. Građani na osnovu društvenog ugovora postaju puk, koji još nije suveren i koji tek

18

mora stvoriti vlast kao agens vlastite integracije i subjektiviteta. Hobz govori da će puk moći to da učini ako se okupi na jednom mestu tj. ako odlučuje u jednoj skupštini. (ustavotvornoj skupštini). U Levijatanu pojavljuje se i čin autorizacije. Svi budući građani države bi trebalo da prenesu svoje pravo da vlada sobom na suverena. Pojedinac ne može u potpunosti da se odrekne ovog prava, pošto je njegovo pravo na samoodržanje neotuđivo. zato pojedinci mogu da na suverena prenesu pravo da nad njima vlada samo do onog momenta dok se u društvenom stanju ne osete isto tako ugroženi kao što su bili u prirodnom. To znači da je obaveza pojedinca zavisna od "dovoljne sigurnosti" i gde ta sigurnost nedostaje ona može svoje održanje obezbediti putem bilo kog sredstva koje joj izgleda opravdano. Pojedinci prilikom zaključenja društvenog ugovora još uvek ne znaju ko i kakav će biti suveren, ali znaju da to sigurno neće biti neko ko je potpisao društveni ugovor. Način stvaranje države preko društvenog ugovora odvija se na sledeći način: prva stvar koju ustavotvorna skupština treba da učini po okupljanju jeste da se opredeli za način donošenja odluka većinom glasova. Ovo je potrebno zato što je među ljudima uvek prisutna razlika u mišljenju i zato što bi zahtevanje da se sve odluke donose jednoglasno blokiralo rad ustavotvorne skupštine. Prihvatanjem većinskog principa u odlučivanju svi članovi ustavotvorne skupštine obavezuju se da će prihvatiti sve odluke koje budu donete, bez obzira na to da li su glasali za ili protiv njih. Pošto pojedinci nikada ne mogu otuđiti jedan deo vlasti nad sobom, koji se tiče njihovog sopstvenog samoodržanja, oni bi na ustavotvornoj skupštini morali da preciziraju u kom obiju prosleđuju vlast suverenu. To bi onda bila deklaracija osnovnih prava čoveka. Ono što ustavotvorna skupština nedvosmisleno mora da rešu jesu pitanja kako će izgledati i ko će biti suveren. To znači da ustavotvorna skupština mora prvo da odluči kakvo će biti državno uređenje tj. da li će za suverena imati jednu osobu ili skupštinu. Zavisno od toga da li se opredeli za monarhiju ili aristokratiju, skupštini ostaje samo da izabere monarha, odnosno

19

članove zakonodavne skupštine. Time se posao ustavotvorne skupštine završava i ona se raspušta prepuštajući suverenu da vlada samostalno.

Nastanak države putem osvajanja:Hobz u legitiman način nastanka države uključuje i osvajanje. Osvajanje ne može biti obična pobeda u ratu, već to postaje tek na osnovu pristanka podanika bivšeg suverena na podređivanje pobedniku u ratu. Ovaj pristanak postaje dovoljan razlog za konstataciju da je uspostavljena jedna sasvim normalna država, koja se u daljem toku njenog funkcionisanja uopšte neće razlikovati od države uspostavljenje putem institucije. Hobz je ipak priznao da se podanici suverenu-osvajaču pokoravaju zato što svi strahuju od njega. Ovom teorijom obesmišljen je problem prelaska iz prirodnog u društveno stanje jer se sada svako osvajanje pokazuje kao legitimni osnivački čin države. U Levijatanu koncepcija nastanka suverene vlasti putem institucije podrazumevala je da iz društvenog ugovora može proizaći samo puk, a ne i suverena vlast i da se sama ta institucija zbiva nakon zaključenog ugovora, a ne pre njega. Otuda, reći da država može da nastane saglasnošću puka, kojim se legitimiše pobeda osvajača nad starim suverenom, znači zapravo reći da je država samo pravna forma za ranije već uspostavljene faktičke odnose moći, da suverenost prethodi državi i da suveren nije puk nego osvajač. To je upravo ono što Hobz u celom svom Levijatanu najviše pobija. Hobz je nastojao da pokaže da su takve konstrukcije logički menoguće, koristeći se argumentom da su takvi ugovori besmisleni jer u prirodnog stanju ne postoji suveren. Pošto u prirodnom stanju nema nikakve instance koja bi stajala nad suverenom-osvajačem, to je on slobodan da čini šta hoće sasvim nezavisno od toga da li mu se puk pokorava dobrovoljno ili pod pretnjom gole sile. Ako se prihvati opcija u kojoj i stečena država nastaje iz društvenog ugovora, onda ovaj ugovor ima karakter obične ugovorne razmene poslušnosti za sigurnost i zapravo se ne može uzeti kao temelj države. Država podrazumeva institucije, anistitucije se ne mogu

20

stvoriti bez ustava. To Hobz ponovo suočava sa imperativom da suveren i puk otpočnu pregovore i svoj incijalni društveni ugovor tako prošire da on može da im posluži kao instinski konstitucijalni temelj države.

Hobzovo shvatanje revolucije: Shvatanje revolucije Hobz je izneo u Behemotu: istoriji uzroka građanskih ratova u Engleskoj. Behemot označava mnoštvo, agregaciju čudovišta ili samog đavola. Za Hobza Levijatan simbolizuje državu, a Behemot revoluciju, odnosno pobunu podanika protiv suverena. Inicijator ovog spisa je restauracija monarhije u Engleskoj. Dva osnovna obeležja revolucije su: 1) revolucija ima unutrašnju logiku kretanja, koja se, jednom pokrenuta ne može zaustaviti. Tj. revolucija ima zakonitosti u cirkularnog kretanju: kada je jednom započela, ona se na početak vraća samo istim putem. 2) Revolucija je uzaludna: uzurpacije ne može da utemelji legitimnu vlast i zato se ukradena vlast na kraju vraća njenom pravom vlasniku. Dakle: nasilno oduzimanje vlasti inspirisano radikalnim ciljevima dovodi do niza uzurpatorskih ciklusa i nezadržive spirale nasilja. U jednom momentu otpor puka skreće sa njegovog prvobitnog smera ka početnoj poziciji - onoj istoj koju su revolucionari neprekidno nazivali tiranijom. Revolucija koja se obrela u prirodnom stanju i krenula putem uzurpatorskih ciklusa može računati da će okončati čvrstom rukom koja više neće biti nazivana tiranijom i koja će zadovoljiti želje za redom i mirom kod najširih slojeva stanovništva.

21

Džon Lok

Lokovo prirodno-pravno učenje:Lok je bio vatreni pobornik restauracije i upočetku protivnik bilo kakog prava na otpor tiraniji. Lokovo najznačajnije delo je Dve rasprave o vladi. Lok je verovao da je čoveka stvorio Bog prema svom liku, da svetovna vlast potiče od Boga, da Biblija sadrži bukvalan opis ljudske praistorije i da je autoritet u svim moralnim pitanjima. Pošto je društveno biće po prirodi, čovek za Loka urasta u ljudske zajednice, koje evoluiraju od porodice do države i pri tom zadržavaju svoje uporište u harmoničnom prirodnom zakonu. U Dvema raspravama o vladi Lok je branio interese celokupnog radnog dela engleske nacije i bio protiv neproduktivne dvorske klase. On tada usvaja predstavu društva koje se sastoji iz dve klase: svih onih koji privređuju na bilo koji način i onih koji ničim ne doprinose društvu. Lok je pokušao da dokaže da obični ljudi nisu nepostojanog mišljenja i buntovničkog karaktera, da se zapravo teško odlučuju na otpor jer su pristalice reda i poretka i da otpori puka tiraniji predstavljaju veoma retku pojavu. U svojoj političkoj teoriji Lok, poput Hobza, polazi od prirodnog stanja u kojem vlada osnovno pravo na samoodržanje. Samoodržanje Lok, pak, smatra kao pravo na svojinu. Međutim Lok ne predviđa distinkciju između prirodnih prava i zakona i odlučno se suprotstavlja izjednačavanju prirodnog stanja sa stanjem rata svih protiv sviju. Lok hoće da važenje prirodnog zakona učini univerzalnim i utemeljenim u Bogu. Prirodni zakon je po Loku potpuno neprotivrečan i zahteva jednostavno očuvanje svih ljudi, tj. solidarnost celog ljudskog roda u njegovom kolektivnom opstanku. Po prirodi smo dakle, skloni da težimo zajedništvu. Ipak, Lok je na kraju bio prinuđen da se prikloni Hobzu i da u izbegavanju rata pronađe onaj presudni razlog zbog kojeg su ljudi napustili prirodno stanje i ušli u društvo. Lok prihvata stav racionalne filozofije po kom ljudi u prirodnom stanju, iako mogu biti veoma razvijena racionalna bića, zbog svog egoizma nisu spremni da prihvate važenje prirodnog zakona u njihovim posebnim slučajevima. Ljudi u prirodnom stanju žive ili

22

harmoničnim društvenim životom ili se vodi rat svih protiv sviju. Naime, kada njegovo vlastito održanje (svojina) nije dovedeno u pitanje pojedinac treba onoliko koliko može da sačuva ostale ljude i ne sme da oduzme ili povredi život ili ono što služi očuvanju istog. Dakle, Lokov prirodni čovek je u isti mah i egoističan i solidaran, kao što i prirodno stanje može biti i pakao i raj.

Lokova teorija države (podela vlasti):Cilj vlade je da čuva svojinu građana. Lok je upotrebljavao reč svojina u značenju privatnog vlasništva nad nekom stvari i kao zbirni pojam za život, slobodu i imovinu. Vlada ima sasvim drugačije ciljeve u zavisnosti od toga koje od dva značenja svojine prihvatimo. U užem značenju to je oligarhijski uređeno društvo, a u širem - demokratsko. Vlada po Loku nikako nije smela biti apsolutna. Konstitucionalno uređenje vlasti (zakonodavna, izvršna i federativna) raspoređene su na barem dva ili više organa. Po Lokovom mišljenju suverena i nepodeljena vlast ne samo da nije spas iz prirodnog stanja nego je upravo obrnuto - njegov produžetak. Onaj ko hoće da stavi nekoga pod svoju arbitrarnu vlast, taj sebe stavlja u stanje rata sa njim. Produžetak rata u obliku arbitrarne vlasti pokazuje se kao još gori od onog koji je postojao u prirodnom stanju pošto je u mnogo gorem položaju onaj ko je izložen arbitrarnoj vlasti monarha koji raspolaže vojskom od 100.000 ljudi nego onaj ko je izložen 100.000 ljudi pojedinačno - borba licem u lice može doneti veći uspeh nego tlačenje pomoću vojske od strane apsolutnog monarha. Lok smatra da je potrebno napustiti prirodno stanje i da je u društvenom stanju potrebno da postoje zakoni koji će regulisati sukobe između ljudi, kao i sud koji će presuđivati sporove kada do njih dođe. Međutim, Lok je smatrao da se ne sme preneti sva vlast na jednog suverena pošto će odatle proizaći najgore moguće tlačenje i nesigurnost. Zato se Lok opredeljuje za princip podele vlasti kao najbolji za očuvanje ljudske slobode u građanskom društvu. Lokova teorija podele vlasti ima vrlo značajne nedostatke pošto u njoj postoji podela vlasti samo između legislative i egzekutive (federativna vlast spada

23

pod egzekutivu). Problem treće, sudske vlasti ostaje nerešen. U slučaju ustavnih sporova, Lok je imao jednostavno rešenje po kojem je puk jedini sudija. Lok prihvata postojanje tri organa koji su nosioci legislative (kralj, Gornji i Donji dom) i samo jednog vrhovnog organa koji je nosilac, osim dela zakonodavne, još i izvršne i federativne vlasti. Tako na kraju, Lokov vrhovni organ vlasti - monarh u svojim rukama sjedinjuje sve tri vlasti i nema nijednu instancu vlasti iznad sebe.

Pravo na otpor tiraniji: Kršenje ustava koje čini monarh dovodi do raspuštanja celokupnog političkog sistema (mešovite monarhije) i povratka sve vlasti njenom izvoru - celokupnom puku. Ukoliko bi se desilo da ne usledi raspuštanje celog političkog sistema, već da jedna vlast pokuša da uspostavi svoj suverenitet onda bi svaki pojedinac imao pravo na otpor iako nikada ne bi smeo upotrebiti silu protiv kralja lično nego samo protiv njegovih ministara. Teorija o božanskom pravu vladanja bila je po Loku opasna za same legitimne vladare jer im je pružala sigurnost koje u stvari nije bilo jer su stalno na meti nezadovoljnih podanika. Zbog toga je njima u interesu da ne postanu tirani i ne provociraju njihov otpor. Osnovni zakon samoočuvanja ulimativni je osnov koji svakog pojedinca ovlašćuje da se pobuni protiv vlasti koja pokuša da mu ga oduzme. Tiranima Lok naziva sve one koji vrše vlast izvan prava i tako podižu pobunu protiv društva zbog čega je ono prinuđeno da pruži otpor ovim "pobunjenicima": Postoje dva koraka koja vode ka stanju rata: prvo egzekutiva i legislativa dolaze u takav sukob da se vlada raspada i vlast se vraća puku, a zatim egzekutiva pokušava da se nametne kao apsolutna vlast čime direktno ulazi u rat sa pukom. Konkretno u engleskom slučaju, tiranijom bi se mogao nazvati i slučaj kada legislativu, koja je sastavljena iz tri elementa, uzurpira jedan element. Tada je razrušena ustavom predviđena zakonodavna vlast i uspostavljena tiranija kralja kao jednog njenog elementa. Moguće je i da vlada u celosti (i legislativa i egzekutiva) uzurpira volju društva i počne da deluje po privatnoj volji. Tada ona gubi

24

pravo na poslušnost društva, pošto je njihova poslušnost isključivo uslovljena garancijom neprikosnovenosti njihove svojine. Egzekutiva može biti samo izvršilac zakona, legislativa može biti samo izvršilac osnovnih prava i sloboda podanika. Zakonodavna vlast je u jednom društvu legitimna i može računati na poslušnost građana samo ako je ustanovljena njihovom saglasnošću. Kod Loka nije jasno o kakvoj se saglasnosti radi: ako je izričita (u formi izbora ili referenduma) onda je vlada legitimna samo dok uživa eksplicitnu podršu, a ako je prećutna, onda samo dok je građani trpe i dok se protiv nje ne pobune. Lok zahteva da svaki građanin plaća porez samo sa njegovom vlastitom saglasnošću, jer u suprotnom vlada krši osnovno pravo svojine. Iz svega što je Lok napisao o pravu na otpor tiraniji ne vidi se kako bi društvo trebalo da postupi kada vlada uzurpira zajedničku volju, a da pri tom ne ugrozi pojedince u njihovoj svojini. Lok je, u stvari razlikovao dve vrste tiranije - sporadičnu, sa vrlo uskim krugom učinaka i smišljenju, sa sveobuhvatnim posledicama - pri čemu je otpor savetovao samo u drugom slučaju, dok je u prvom slučaju malobrojne ljude koji trpe tiraniju odvraćao od pobune, jer bi ih ona mogla odvesti u propast. Tiraninu koji smišljeno sprovodi tiraniju svaki se čovek može odupreti isto kao i drugom zločincu. Pošto postojanje tiranije podrazumeva da je zakonodavno telo raspušteno ili razbijeno to je svakom pojedincu ostavljeno na volju da sam preduzme sve ono što smatra za shodno kako bi u ovim uslovima obezbedio svoju svojinu. Ni Bog ne ostaje skrštenih ruku kada vidi da puk započinje borbu za svoja izgubljena prava: jaram tiranina prestaje čim Bog da onima pod njegovom potčinjenošću hrabrost i mogućnost da ga zbace. Lok tvri da puk, kada se jednom vrati u prirodno stanje (kao stanje rata) ima pravo da ponovo uspostavi svoje zakonodavno telo kako bi mu ono vratilo pravni poredak. Na jednom mestu u svom izlaganju Lok govori o tome da neizvršavanje zakona dovodi, polako ali sigurno, ne samo do raspada vlade, nego i do pretvaranja puka u zbrkanu gomilu bez poretka ili povezanosti. Lok upozorava na to da dugotrajnija tiranija pasivizuje podanike, pa ropstvo može da se zapati i da

25

potpuno isljuči mogućnost korišćenja prava na otpor. Zato je mnogo bolje sprečiti tiraniju nego je svrgavati. A ako tiranija nastupi, potrebno je brzo delati i sprečiti da puk otupi i prestane da oseća izopačenost tiranskog stanju u kom se obreo.

Prelazak tiranije u revoluciju:U Dvema raspravama o vladi nalazimo prve nagoveštaje prelaska sa paradigme prava na otpor tiraniji na revolucionarni diskurs. Kada se vlada raspadne, narod ima slobodu da se o sebi stara uspostavljanjem novog zakonodavnog tela, koje se razlikuje od prethodnog u izmeni lica ili oblika vlade. Dakle, otpor tiraniji može da rezultira promenom celokupnog uređenja, ako puk dođe do uverenja da je ono bilo loše i da samo po sebi vodi u tiraniju (nije bilo u stanju da zaštiti svojinu). Za Loka postoji jedan izvor revolucionarnih uslova - tiranija, i jedan način da se otpočne revolucija - otpor tiraniji (rat)

26

Šarl-Luj Monteskje

Tipologija državnih uređenja kod Monteskjea:Osnovna Monteskjeova misao je da je politička sloboda građanina najviša vrednost kojom se ima rukovoditi svaka umerena vladavina. Svojom klasifikacijom državnih uređenja Monteskje je izbegao moralizam Platonove, šematizam Aristotelove i istorizam Polibijeve klasifikacije. Monteskje se bavi različitim oblicima državnih uređenja pokazujući na koji se način pojedini segmenti društvene stvarnosti uklapaju u određeni tip političke organizacije. Pojam tipa trebalo bi da omogući svođenje raznolikih društvenih pojava na manji broj kategorija čime bi se olakšala njihova analiza, dok pojam zakon implicira sveopštu povezanost i međuzavisnost društvenih pojava. Monteskje smatra da postoje tri osnovna tipa državnih uređenja: republika, monarhija i despotija. Pored ove podele on razlikuje zakonite (republika i monarhija) i nezakonite vladavine (despotija). U dobrim uređenjima vlast se sprovodi u skaldu sa postojećim zakonima. Pošto su opšti i važe podjednako za sve zakoni su čvrsto jemstvo protiv arbitrarnog vršenja vlasti i zaloga individualne slobode. Za Monteskjea svaki državni oblik podrazumeva i osobenu društvenu strukturu, kao i naročit raspored pojedinih socijalnih sila. Monteskje pravi razliku između prirode svake vladavine i njenog načela. Priroda vladavine govori ko i kako vlada, a načelo nam sugeriše ideju društvene organizacije, takođe ono nam govori koji tip pojedinca najbolje odgovara određenom tipu društva, to jest šta društvo zahteva od svih, ili određenog broja pojedinaca. Određeni tip društva zahteva i razvija izvestan tip poželjne ličnosti bez kojega se ono ne može za dugo održati te bitno menja prirodu.

Republika:Republika je poredak u kojem suverenu vlast ima grupa ljudi (aristokratija) ili pak ceo narod (demokratija). Vlast se vrši prema jasnim i određenim zakonima, koje u demokratiji donosi narodna skupština, odnosno plemićko telo u aristokratiji. Idealni tipovi

27

republike vezan je za malu teritoriju (grčki polisi, renesansne italijanske države). Kada govori o demokratiji Monteskje pokazuje strah od tiranije većine. Stoga u demokratiji narod treba da ima samo zakonodavnu, dok je izvršna vlast u rukama senata. Zakoni koji ustanovljuju pravo glasa u toj vladavini su osnovni. Načelo republike je vrlina, a ona se sastoji u ljubavi prema domovini, zakonima i jednakosti. Republikanska vrlina je politička vrlina koja se sastoji u delanju za opšte dobro. Građanin je onaj tip pojedinca koji odgovara republici kao tipu državnog uređenja. Poštovanje načela vrline neophodno je zbog toga što je u demokratiji izvršna vlast daleko slabija nego u monarhiji ili despotiji. Skloniti građane opštem dobru znači lišiti svakoga ponaosob jednakog dela njegovog pojedinačnog dobra i na taj način smanjiti razlike među ljudima. Stoga, demokratija od svojih građana zahteva izvesno samoodricanje, skromnost i umerenost postaju vrline koje se u tom uređenju najviše cene. Politička vrlina se u republikama ostvaruje kroz jedinstveni obrazovni i vaspitni sistem: zakonodavac na taj način upućuje poštovanju zakona i običaja, jer očuvati običaje isto je što i očuvati republiku. Takođe, za očuvanje republike bitna je slobodna trgovina (kao i u svim ostalim slobodnim uređenjima). Dok su zakoni sredstvo političke prinude, običaji su sredstvo društvene prinude. Za očuvanje republike potrebna je srednja klasa. Propadanje svakog uređenja započinje izopačavanjem načela na kojem ono počiva: republika nestaje kada vrlina počne da iščezava. Demokratiju može uništiti kako duh nejednakosti tako i duh krajnje nejednakosti. Duh nejednakosti uništava vojničkre publike (Rim): uvećanje privatnih poseda, lična korist i uživanje postaju moralni ideali. Duh jednakosti uništava trgovačke republike (Atina): snaga običaja slabi, demagozi huškanjem raspaljuju oholost naroda. Demokratija prelazi u despotiju i u jednom i drugom slučaju. Prema Monteskjeu potpuna jednakost i prava jednakost nisu isto. Pravi duh jednakosti sastoji se u tome da se čovek pokorava i vlada sebi jednakima.

Monarhija:

28

Monarhija je uređenje vezano za teritoriju srednje veličine. U njoj vlada jedan čovek, rukovodeći se postojanim i objavljenim zakonima koji jemče da vlast, iako usredsređena u jednim rukama, neće biti arbitrarna. U društvu moraju postojati stvarne sile koje će, u slučaju potrebe, prinuditi monarha da dela u skladu sa zakonima. U monarhiji su to plemstvo i sveštenstvo. Njihovo postojanje neophodno je želi li se očuvati politička sloboda. Ovi srednji nivoi moći obezbeđuju minimum nezavisnosti individualnih i grupnih interesa u odnosu na opšti interes. Ako se oni nasilno odstrane ili se onemogući njihovo obrazovanje bivaju stvoreni uslovi za uspostavljanje autokratije ili totalitarne demokratije. Načelo monarhije je čast, a u prirodi je časti da zahteva povlastice za određeni broj ljudi koji se odlikuje pre svega svojim plemenitim poreklom. Bez kralja nema plemstva, a bez plemstva kralj postaje despot. Čast pokreće sve delove političkog tela, povezuje ih samim svojim delovanjem pa ispada da se svako kreće prema zajedničkom dobru misleći da hodi za svojim pojedinačnim interesima. U ideji monarhije skrivena je, dakle, ideja klasičnog liberalizma - dovoljno je da svako radi u sopstvenom interesu da bi interes svih bio zadovoljen. Načelo časti čini da monarh od svojih podanika zahteva samo ono što se s tim načelom ne kosi. Čast zabranjuje postupke koji ni zakonom nisu predviđeni. Zakoni u monarhiji moraju okrepljivati načelo časti, a samim tim i podržavati plemstvo. Pored toga što ograničava vlast monarha, postojanje plemstva inicira da zavist najnižih slojeva nije upućena kralju nego samom plemstvu. Značajna prednost monarhije nad republikom sastoji se u činjenici da je izvršna vlast u uređenju jednog čoveka jača te je lakše da se spreče neredi u državi. Nejednakost poseda i bogatstva u prirodi su monarhije - dok bogatstvo uništava republiku, siromaštvo upropašćuje monarhiju. Monarhija propada kada kralj ukine prerogative plemstva i počne da vlada arbitrarno ne poštujući ni zakone ni čast. To se dešava zbog želje za moći.

Despotija:

29

Despotija je za Monteskjea takođe nužan oblik državnog uređenja. Njeni zakoni odgovaraju veliki istočnjačkim carstvima koja su zbog prirode podneblja, brojnosti, raspršenosti i etničke raznovrstnost, fatalističkog oblika religije gotov predodređena da stoje pod vlašću jedno čoveka nesputanog zakonima. On vlada po sopstvenom nahođenju i bez ikakvih ograničenja. Takav čovek vlast najčešće prepušta nekome drugom vlast, ali uvek jednom čoveku. Prirodi despotije odgovara veliko prostanstvo, a što je teritorija veća despotska vladavina je gora. Cilj takve vladavine je naslada vladara. Načelo despotskih država jeste strah koji je uslov opstanka države, pa su despotije uglavnom vojničke države. Strah obuzima i samoga despota. Jedino što se u despotskim državama može suprotstaviti vladaru jeste religija, međutim ona uglavnom deluje u njegovu korist. Jedino neznanje i slepo verovanje u religijsku dogmu mogu biti spojivi s despotizmom i doprineti njegovom održavanju. Cilj despotske države je mir, koji se ogleda u apsolutnoj poslušnosti neprikosnovenoj vladarevoj volji. U despotskim državama guše se svi poduhvati u kojima bi mogla doći do izražaja slobodna volja pojedinaca. Malo se ko upušta u trgovinu jer dobitak i bogatstvo nikada nisu sigurni. Pljačka i prevara su prirodni izvori bogaćenja. Materijalna dobra i novac su jedino što podanici mogu jedni drugima da ponude. Despotska država isljučuje mogućnost bilo kakvog razvoja jer je njen jedini interes očuvanje postojećeg stanja. zato despotska vlast nastoji da uništi sve oblike društvene organizacije. Despotska vlast teži da izoluje pojedince i da ih učini ravnodušnim kako prema javnim poslovima tako i prema sudbini njihovih bližnjih. Izopačenje despotije znači njeno poboljšanje. Despotska vlast, uprkos svom nasilništvu ne može se održati jer u sebi nosi klicu vlastite propasti (ili će se narod pobuniti, ili će je uništiti spoljni neprijatelj ili će se usled korupcije sama urušiti).

Monteskjeova podela vlasti:Verovanje da je političku slobodu koja se sastoji u tome da se čini sve ono što zakon dopušta i izričito ne zabranjuje, moguće ostvariti

30

samo u onim oblicima vladavine u kojima se vrhovnoj vlasti suprotstavljaju podređeni i niži oblici, odvelo je Monteskjea teoriji o podeli vlasti. Teorija o podeli vlasti implicitno sadrži i zamisao o poželjnom, najboljem mogućem tipu društva. Po toj zamisli, društvo nije jedinstvena, monolitna i nepromenljiva celina, već dinamičan i konfliktan sistem u okviru kojega postoje grupe rukovođene svojim posebnim interesima. Učenje o podeli vlasti Monteskje je izložio u Duhu zakona. Tu teoriju su prihvatili najpre osnivači američke demokratije, a potom i tvorci dvaju francuskih ustava. Da bi se očuvala sloboda građanina i suzbila opasnost da se umerena vladavina izvrgne u despotizam, potrebno je da u samu vlast budu ugrađeni mehanizmi koji će njene različite funkcionalne i organizacione elemente uzajamno ograničavati, uravnotežavati i nadzirati. On je bio čvrsto ubeđen da je podelom vlasti najzad pronađen oblik vladavine kojoj ne preti opasnost tiranske uzurpacije i u kojoj se sloboda sastoji samo u tome da se može činiti samo ono što se sme hteti, a da se ne bude prinuđen činiti ono što se ne sme hteti. On je doslednije negoli Lok istakao potrebu da vlast bude nesvodivo raspodeljena između tela koje zakon donosi, potom onoga koje ih izvršava te, onoga koje zaglađuje sporove i izriče kazne kada se zakoni ne poštuju. Jednopartijska priroda režima rastvara tročlanu podelu, ipak, do puke forme i na taj se način potvrđuje do koje mere demokratija može zaista biti formalna. Stoga, ustavno načelo podele vlasti on je smatrao nužnim, ali ne i dovoljnim uslovom da bi se o jednoj vladavini moglo govoriti kao o umerenoj.

31