Ketrin Nevil

MAGIČNI KRUG

Doba se vraća.

Moto Lorenca de Medičija

Samo vreme je krug; sve se vraća.

Fridrih Niče

Ono što se vrti ide u krug.

Moto Anđela pakla

PEĆINA

Upoznati nisu sa budućom tajnom, niti se razabiru u stvarima drevnim. A ne znaju ni šta će dogoditi se, i neće duše spasiti od buduće tajne.

Svici Mrtvog mora, proročanstvo Esenovo

Otpočelo je poslednje doba pesme Kume. Iz obnovljenog duha Doba rođen je novi Poredak. Sada se Devica vraća, vraća se vladavina Saturna. Novo pokolenje poslato je dole sa nebesa u visinama.

Vergilije, Četvrta ekloga, Sibilino mesijansko proročanstvo

Kuma, Italija: jesen, godine Gospodnje 1870.

Vreme je pred sumrak. Izgledalo je kao da vulkansko jezero Avernus, visoko iznad Kume, lebdi u vazduhu, delimično obavijeno metalnom izmaglicom. Između pramenova magle, staklasta površina jezera odslikavala je oblake koji su se prelivali poput opala dok su klizili preko srebrnog polumeseca.

Po zidovima kratera divlje su rasli zakržljali hrastovi koji su menjali boju od krvavocrvene do purpurne u sutonu. Miris koji se širio iz tamnog sumpornog jezera ispunjavao je vazduh opasnošću. Sam predeo oko ovog drevnog, svetog mesta kao da je nešto iščekivao, nešto što je predskazivano hiljadama godina. Nešto što će se upravo večeras dogoditi.

Kada je tama postala dublja, između drveća koje se protezalo duž ivice vode pojavila se jedna neprimetna prilika. Žurno su je sledile još tri prilike. Iako su svo četvoro na sebi imali otporne kožne pantalone, kožne haljetke i šlemove, na osnovu držanja i stasa lako se dalo zaključiti da je njihov vođa žena. Preko ramena je nosila prebačene pijuk, urolanu i nauljenu ceradu, jak konopac, i ostalu opremu za penjanje. Muški saputnici su je bez reči sledili duž naspramne ivice jezera.

Žena se ponovo povukla među senke, gde je gusto drveće zaklanjalo nadnoseću stenu. Stala je da opipava u mraku pročelje stene prekriveno puzavicama dok ponovo nije pronašla skrivenu pukotinu. Navukavši debele rukavice, uklonila je kamenje koje je s toliko pažnje ranije vratila na mesto. Srce joj je ludački tuklo dok se postrance provlačila kroz uski procep u stenju; trojica saputnika su je sledili.

Kada se našla sa druge strane stene, žena je hitro razmotala ceradu i uz pomoć ostalih nagurala je u pukotinu. Posle toga se više nikakav trag svetlosti iz pećine nije mogao nazreti spolja, te je skinula metalni šlem i upalila karbidnu rudarsku lampu na njemu. Zabacivši unazad grivu plave kose, zagledala se u trojicu kršnih saputnika čije su oči svetlucale pri svetlosti lampe. Zatim se osvrnula po pećini.

Zidovi nepregledne šupljine, nastali od lave, uzdizali su se preko stotinu stopa iznad njih. Zastao joj je dah kada je shvatila da stoje na samoj ivici ponora koji se obrušavao u prazninu crnu poput katrana. Čula je zvuk vode koja je proticala nekoliko stotina metara ispod njih. Ovim prolazom nekada su hodili oni koji su tragali za tajnama duboko u utrobi ugašenog vulkana. Ovo je bilo legendarno mesto koje su mnogobrojni tražili tokom vekova, pećina koja je nekada služila kao dom najdrevnijoj od svih proročica: Sibilino proročište.

Dok je sada prelazila snopom iz svetiljke preko svetlucavih zidova, žena je dobro znala šta je pronašla; nemoguće da je došlo do greške. Pećina je bila upravo onakva kakvom su je opisali oni koji su je posećivali od najranijih vremena - Heraklit, Plutarh, Pauzanije i pesnik Vergilije, koji ju je ovekovečio u stihu kao mesto na kome je Eneja ušao u podzemni svet. Bila je i te kako svesna da su ona i trojica njenih saputnika možda prvi koji su ugledali ovo mitsko mesto posle dva milenijuma.

Kada se car Avgust dočepao vlasti u Rimu 27. godine pre n.e., prvo što je uradio bilo je da prikupi sve primerke knjiga njenih proročanstava, pod nazivom „Sibilina proročanstva". Spalio je sva koja je smatrao za „neautentična" - to jest ona koja nisu podržavala njegova prava ili su proročki zagovarala povratak Republike. Potom je naredio da se kumanska pećina zapečati. Zvanični ulaz u nju, koji se nalazio ne ovde nego u podnožju vulkana, bio je zatrpan čitavom planinom kamenja. Svaki trag o postojanju čuvene pećine bio je izgubljen za čovečanstvo. Sve do sada.

Mlada žena je spustila svoju opremu i ponovo stavila na glavu rudarski šlem sa malim izvorom svetlosti. Iz kožnog haljetka je izvadila grubo iscrtanu mapu koju je ponela sa sobom i predala je najvišem od trojice muškaraca. Po prvi put mu se tada glasno obratila.

„Aši, ti ćeš poći sa mnom. Tvoja starija braća moraju da ostanu ovde i čuvaju ovaj ulaz. Ako dole naiđemo na neku prepreku, ova pukotina biće jedini izlaz kroz koji ćemo moći da umaknemo." Okrenuvši se na ivici ponora, neustrašivo je dodala: „Ja ću da siđem prva."

Međutim, on ju je uhvatio za zglavak. Bio je zgodan. Zabrinuto se zagledao u nju. Zatim ju je privukao i nežno poljubio u čelo.

„Ne, dopusti meni da siđem prvi, Klio", reče on. „Znaš da sam rođen na stenama, karita; verem se poput koze. Moja braća će te spustiti za mnom." Kada je odmahnula glavom, on joj reče: „Bez obzira šta je tvoj otac ucrtao u tu mapu pre nego što je umro, to je samo mišljenje jednog učenog čoveka, nastalo na osnovu iščitavanja prašnjavih knjiga. Tvoj otac nije uspeo da pronađe to mesto iako je proputovao gotovo ceo svet. I sama dobro znaš da su proročišta često opasna. Ono u Delfima krije leglo smrtonosnih pitona u pećini. Ne možeš znati šta ćemo zateći u svetilištu za koje pretpostavljaš da se nalazi tamo dole, u tami."

Klio se stresla na tu pomisao, a dvojica kršnih muškaraca klimnuše podržavši hrabru odluku svoga brata. Aši upali i drugu svetiljku koju pričvrsti za svoj šlem. Muškarci svezaše jak konopac za stenu. Njihov mlađi brat dohvati golim šakama konopac, a čizmama sa kramponima odupre se o zid i nestade u tami pošto im je uputio kratak, očaravajući osmeh.

Proteklo je naizgled strašno mnogo vremena pre nego što je konopac omlitaveo, što je bio znak za ostale da je dodirnuo dno. Klio je provukla vlastiti konopac između nogu i napravila ormu, koju su braća privezala za glavni konopac kao dvostruko obezbeđenje ako se oklizne. Potom je i ona nestala preko ivice.

Dok se Klio spuštala niz strmo pročelje stene, sama u tišini, proučavala je škriljac pri svetlosti svoje svetiljke kao da on sadrži ključ nekakve zagonetke. Da su zidovi imali uši, pomisli ona, ovaj ovde bi mogao da otkrije hiljade godina tajni. Isto kao i sama Sibila, žena koja je mogla da vidi i budućnost i prošlost.

Najstarija proročica u istoriji, žena koja je živela u mnogim zemljama tokom više od dvanaest pokolenja. Sibila je bila rođena na brdu Ida, sa koga su bogovi nekada nadgledali rat u ravnici oko Troje. Više od pet stotina godina pre Hrista, Sibila je otputovala u Rim i ponudila kralju Tarkviniju da kupi knjige njenih proročanstava koje su obuhvatale narednih dvanaest hiljada godina. Kada je odbio da plati cenu koju je tražila, spalila je prva tri toma, zatim još tri, dok nisu preostale samo još tri knjige. Njih je Tarkvinije kupio po prvobitnoj ceni i smestio ih u Jupiterov hram, gde su ostale dok i to zdanje nije bilo spaljeno do temelja, 83. godine pre Hrista, zajedno sa dragocenim sadržajem.

Sibilina vidovitost zadirala je veoma duboko i daleko. Čak su joj i bogovi ispunjavali sve želje. Međutim, kada je zatražila da poživi hiljadu godina, zaboravila je da poželi i večitu mladost. Kada se primakao kraj njenog života, toliko se smanjila da je od nje ostao samo glas, koji je nastavio da proriče iz staklene bočice smeštene u ovu drevnu pećinu tajni. Ljudi su dolazili izdaleka da čuju njenu pesmu - dok je Avgust nije ućutkao napuljskom glinom za vjeke vjekova.

Klio se svim srcem nadala da je tačno obaveštenje koje je njen otac iščeprkao iz mnoštva pročitanih drevnih tekstova, ta vizija koju je u celosti shvatio tek na

samrtničkoj postelji. Bilo da je tačno ili ne, već je žrtvovala sve što je naučila u svom mladom životu da bi ispunila tu najveću želju čoveka na samrti.

Kada je stigla do dna, osetila je Ašijeve snažne šake oko svog struka. Pomogao joj je da nađe oslonac na klizavom kamenju koje se nalazilo s obe strane podzemne bujice.

Više od sata napredovali su kroz pećine ispod vulkana, sledeći uputstva koja im je njen otac ostavio na mapi. Konačno su stigli do šupljine, visoko u steni, ispod koje su Sibiline naslednice, mlade seljančice, vekovima sedele na zlatnom prestolu - od koga je ostala samo gomila izmrvljenog kamenja - prenoseći proročanstva iz uma drevne boginje.

Aši je zastao pored Klio. Iznenada se sagnuo i poljubio joj usne. Osmehnuo se. „Još malo pa ćeš biti slobodna", reče on.

Ne rekavši više ništa, stao je da se penje uz gomilu izmrvljenog kamenja ka šupljini. Uz preostali deo stene izvukao se zahvaljujući snazi svojih mišica. Klio je zadržavala dah dok je napredovao uz stenu zabadajući u nju krampone. Videla je kako ispruža ruku i zavlači šaku u visoku šupljinu, opipavajući tu mračnu rupu iznad svoje glave. Posle jednog trenutka izvukao je nešto iz nje.

Kada se vratio, pružio je taj predmet Klio. Svetlucao je i podsećao na bočicu, ne veću od njenog dlana. Klio nikada nije poverovala da je Sibilin glas čuvan u ampuli, već je smatrala da su njene proročke reči bile pohranjene u drevnu bočicu. Plutarh je rekao da su njena proročanstva bila ispisana na komadićima metala tako lakim da bi ih vetar odneo ako bi mu bili prepušteni.

Klio je pažljivo otvorila bočicu i sićušni listići joj ispadoše na dlan. Bili su veličine nokta i ispisani na grčkom. Dodirnula je jedan listić i zagledala se u Ašijeve tamnopurpurne oči koje su zuriie u njene.

„Šta piše?", prošaputa on.

„Na ovom piše na grčkom En to pan", reče mu ona. „To znači: Jedan su svi."

Sibila je predvidela šta će se dogoditi u svakoj kritičnoj tački preokreta u istoriji - a što je još važnije, znala je u kakvoj vezi je ona sa svakim kritičnim događajem iz prošiosti. Priča se da je predvidela dolazak novog nebeskog doba odmah posle njenog doba - doba Ribe, čiji će avatar biti kralj koga će roditi devica. Sibila je bila u stanju da sagleda tajanstvene veze, nalik na paukove niti, koje su se protezale preko mnogo hiljada godina, povezujući eru Ribe sa erom Vodolije, vodonošom, erom koja će nastupiti tek dvadeset vekova kasnije - a to je otprilike sada.

Klio je vratila listiće nazad u bočicu. Kada su ona i Aši krenuli nazad istim putem kroz pećine ka površini, obuzeo ju je strah, jer je shvatila pravo značenje ovog trenutka. Bilo je upravo onako kako je njen otac uvek zamišljao. Izvadivši iz

zemlje jednu ovakvu bočicu, bočicu napunjenu vremenom - otčepivši odavno zamrli glas prošlosti - otvorila je vrata koja je možda trebalo da ostanu zatvorena. Otvorila je Pandorinu kutiju.

Večeras je Sibilina pesma koja je ležala nema u tami ispod vulkana još jednom bila probuđena da bi je ponovo čula ljudska bića po prvi put posle skoro dve hiljade godina.

ULAŽENJE U KRUG

I tako nam je (Isus) rekao da obrazujemo krug, da se uhvatimo za ruke. On je stao u sredinu i rekao: 'Odgovarajte mi sa Amen.' I poče da peva i da govori... Plešite, svi vi... Plesač pripada vaseljeni. Onaj ko ne pleše ne zna šta se dešava... Ako me budete sledili u plesu, videćete sebe u meni koji govorim, a kada budete videli šta radim, ne govorite nikom o mojim tajnama. Poskočih: ali da li shvatam celinu?

Dela Jovanova, Apokrif Novog zaveta

Jerusalim: rano proleće, godine Gospodnje 32.

PONEDELJAK

Pontije Pilat bio je u nevolji, velikoj i ozbiljnoj nevolji. Smatrao je da je najveća ironija to što po prvi put za sedam godina koje je proveo na položaju rimskog prefekta, guvernera Judeje, prokleti Jevreji nisu bili krivi.

Sedeo je sam visoko iznad grada Jerusalima, na terasi palate koju je sagradio Irod Veliki i koja je gledala na zapadni zid i kapiju Jafa. Ispod njega je sunce na

zalasku pronosilo požar kroz lišće nara u kraljevskim vrtovima, obasjavajući Irodovu baštinu - zlatne kaveze ispunjene golubicama. Iza tih vrtova uzdizala se Sionska gora gusto zasađena rascvalim bagremovima. Pilat nikako nije mogao da se usredsredi na ono što ga je okružavalo. Kroz pola sata moraće da izvrši smotru trupa dovedenih radi jevrejskog praznika koji će se slaviti nedelju dana. Uvek bi nešto pošlo naopako u takvim prilikama kada se u gradu okupi mnogo hodočasnika. Strepeo je od kakve nesreće nalik onima kojima je imao prilike da prisustvuje u prošlosti. Ali to ni izdaleka nije bio njegov najveći problem.

Za nekoga na tako visokom položaju, Pontije Pilat je bio čovek iznenađujuće skromnog porekla. Kao što je to samo njegovo ime isticalo, bio je potomak bivših robova. Imao je pretka kome je podaren pileus - kapa obeležje oslobođenog čoveka koji je, zahvaljujući plemenitim delima i ličnim postignućima, unapređen u građanina Rimskog carstva. Bez ikakvog obrazovanja ili prednosti stečenih rođenjem, već samo zahvaljujući kombinaciji inteligencije i velikog zalaganja, Pontije Pilat se uzdigao do staleža konjanika u Rimu i sada je bio vitez Carstva. Ali tek kada ga je otkrio Lucije Elij Sejan, Pilatova zvezda, zajedno sa zvezdom njegovog gazde, jurnula je uvis poput meteora preko neba.

Tokom ovih proteklih šest godina - koje je car Tiberije proveo u velelepnom utočištu, zabavljajući se na Kapriju (kolale su glasine da voli dečake, decu koja su još sisala i egzotični zoološki vrt pun uvezenih zveri) -Sejan je postao najmoćniji i najomraženiji čovek u Rimu od koga su svi strepeli. U svojstvu kokonzula, sa Tiberijem, Sejan je imao odrešene ruke da vlada Senatom po vlastitoj volji. Hapsio je neprijatelje na osnovu izmišljenih optužbi i širio kontrolu u inostranstvu postavljajući svoje kandidate na tamošnje visoke pložaje - isto kao što je postavio Pontija Pilata ovde u Judeji. Ukratko, problem Pontija Pilata bio je u tome što je Lucije Elij Sejan bio ubijen.

I ne samo da je Sejan bio mrtav, već je bio pogubljen zbog izdaje i zavere po naređenju samog Tiberija. Optužili su ga da je zaveo carevu snaju, Livilu, koja mu je pomogla da otruje njenog muža, Tiberijevog jedinog sina. Kada je prošle jeseni pred rimskim senatom pročitan naglas dokument koji im je uputio car sa Kaprija, nemilosrdni, hladnokrvni Sejan - koga je ova izdaja pogodila kao grom iz vedra neba - potpuno je klonuo i nije bio u stanju čak ni sam da iziđe iz prostorije. Iste te noći, po naređenju rimskog senata, Lucije Elij Sejan bio je zadavljen u zatvoru. Sa njegovog beživotnog tela skinuta je sva odeća i potom je bilo bačeno na stepenice Kapitola, gde je ostalo da leži tri dana uveseljavajući građane Rima koji su mu vraćali milo za drago, pljujući ga, urinirajući i prazneći svoje utrobe nad njim, ubadajući ga i puštajući svoje životinje na njega. Na kraju su ga bacili u Tibar da ribe dokrajče ono što je ostalo od njega. Međutim, Sejanov kraj nije bio i kraj priče.

Pohvatani su i pobijeni svi članovi Sejanove porodice - čak i njegova mala kćer koja je bila devica i po rimskom zakonu nije mogla da bude kažnjena smrću. Zato su je vojnici prvo silovali, a potom joj prerezali grlo. Sejanova otuđena žena izvršila je samoubistvo; saučesnicu Livilu je vlastita porodica zaključala u sobu i ostavila da

umre od gladi. Do sada, a još nije proteklo ni pola godine od njegove smrti, svi Sejanovi saveznici ili saradnici, koji još nisu bili pogubljeni, izvršili su samoubistva popivši otrov ili se bacivši na vlastite mačeve.

Pontija Pilata nisu užasavale takve stvari. Veoma dobro je poznavao Rimljane, mada nikada neće biti jedan od njih. Tu grešku je Sejan počinio: želeo je da bude Rimljanin plemić i da ženidbom uđe u carsku porodicu. Mislio je da će moći da ih istisne sa tog položaja. Sejan je verovao da će njegova krv obogatiti krv careva. Umesto toga, sada je obogaćivala rečni mulj.

Pilat se nije zavaravao, tačno je znao da je u velikoj nevolji. Bez obzira na to koliko bio kvalifikovan za ovaj položaj i bez obzira na to koliko je provincija Judeja bila udaljena od Rima, on je svoje ime ukaljao čim mu je pokojni dobročinitelj, sa kojim su ga povezivale i mnoge druge stvari, učinio prvu uslugu i on je prihvatio. Možda će Pilatove postupke prema Jevrejima, na primer, posmatrati u svetlu Sejanovih, koji je započeo vlastitu političku karijeru progonom rimskih Jevreja i okončao je proterivanjem svih Jevreja iz Rima - dotično naređenje je nedavno opozvao car lično. Tiberije se pobunio tvrdeći da nikada nije želeo da ijedan njegov podanik oseti netrpeljivost ostalih, da je sve to bilo Sejanovo maslo. To je samo još više pojačalo nervozu Pontija Pilata, i to s pravom. Tokom proteklih sedam godina, Pilat se često suprotstavljao tom judejskom ološu koji je toliko prezirao.

Iz nekog razloga, koji Pontiju Pilatu nikako nije bio jasan, za Jevreje nisu važili rimski zakoni kojih su ostali porobljeni narodi morali da se pridržavaju - oni nisu morali da služe u rimskoj vojsci i gotovo da nisu plaćali nikakve poreze, uključujući tu čak i one koje su plaćali Samarićani, pa čak i rimski građani koji su živeli u ovim provincijama. Rimski senat je izglasao zakon prema kome čak i čistokrvni rimski građanin može biti osuđen na smrt samo zato što je neovlašćeno prešao preko jevrejskog brda sa Hramom.

A kada je Pilat morao da sakupi sredstva da bi završio akvadukt i doneo život u ovu nedođiju, šta su prokleti Jevreji uradili? Odbili su da plate za podizanje nasipa akvadukta, tvrdeći da su Rimljani dužni da se brinu o narodu koji su porobili i pretvorili u roblje. (Pretvorili u roblje - baš zabavno. Nije im mnogo trebalo da zaborave svoje boravke u Egiptu i Vavilonu.) I tako je on „pozajmio" potrebna sredstva od desetine koju su ubirali za hram, završio akvadukt i okončao jadikovke. Međutim, to nije bio kraj njegovim mukama sa Jevrejima i njihovim poslanicama upućivanim Rimu, iako je on odneo pobedu. Razume se, to je bilo još za Sejanova života.

Sada se nešto novo pomaljalo na obzorju. Nešto što bi ga moglo spasti, skrenuti Tiberijev gnev. Njegova ruka bila je dugačka i stisak snažan kada je reč o odmazdi prema podređenima koji su pali u njegovu nemilost.

Pilat ustade i uznemireno stade da šparta po balkonu.

Saznao je od svojih upravnih organa - gnezda uhoda i doušnika koji su od najveće važnosti za svakog guvernera kolonije u kojoj živi porobljen narod - za nekog tamo Jevrejina koji luta unaokolo po divljini tvrdeći, kao i toliki drugi, da je inunctus - onaj koji je primio pomazanje. Takvog su Grci zvali christos, što znači pomazan svetim uljem, a Jevreji mashiah, što je značilo isto, koliko je on razumeo. Ta drevna stvar, tako mu je rečeno, imala je duboke korene u istoriji njihove vere: verovali su da neko dolazi, da će iznenada stići i da će ih osloboditi svih stega koje su smatrali da ih sputavaju i da će taj neko pretvoriti ceo svet u raj u kome vladaju Jevreji. U poslednje vreme je njihova želja da ugledaju potencijalnog pomazanog kralja izgleda dostigla vrhunac - a za Pontija Pilata je to bio blagoslov kome se nadao. Jevreji će biti ti koji će da ga spasu!

Kako su stvari sada stajale, Sanhedrin, jevrejsko veće staraca, podržavalo je ovog novog kandidata, isto kao i veliki broj učenika iz esenske kolonije, sledbenika ludaka koji je pre nekoliko godina hodio unaokolo uranjajući ljude u vodu. Kolale su glasine da ga je pogubio Irod Antipa, jevrejski tetrarh u Galileji, jer je nazvao Antipovu ženu Irodijadu kurvom - i da je Antipa skratio momka za glavu na zahtev svoje pastorke, Salome. Zar nije bilo kraja neveri tih ljudi? Antipa se plašio tog novog pomazanog; verovao je da je on reinkarnacija onog koji je uranjao ljude u vodu i koga je skratio za glavu i da se vratio da bi se osvetio tetrarhu.

Postajao je, međutim, i treći takmičar u ovoj igri, koji je doveo Pilata u još bolji položaj: jevrejski vrhovni sveštenik Kajafa, rimska marioneta sa većom policijskom silom u Jerusalimu od samog Pilata, koji se takođe zalagao za to da se otarase mutivoda čiji je cilj bio da sruše rimsko carstvo i civilizovanu upravu. Sajafa i Antipa mrzeli su tog Jevrejina i pribojavali ga se, a Sanhedrin i uronjeni u vodu su ga podržavali. Sve bolje od boljega. Kada taj momak padne, povući će sve njih za sobom.

Pilat se zagledao preko ravnice s druge strane zapadnog zida ka mestu na kome je upravo zalazilo sunce. Čuo je okupljanje novih trupa u dvorištu, kao i uvek u vreme praznika. Motriće na reku hodočasnika koja će doći da proslavi prolećnu ravnodnevicu, koju su, kao i obično, Jevreji želeli da izjednače sa vlastitim jedinstvenim verskim uzbuđenjima: u ovom slučaju, sa prelaskom nekog duha u Egiptu preko njihovih kuća pre više od hiljadu godina.

Pilat je slušao kako oficir zadužen za obuku izvikuje naređenja novim trupama. Čuo je zvuk njihovih kožnih đonova po mermernim pločicama u dvorištu ispod. Konačno se Pilat okrenuo da pogleda preko zida balkona trupe ispod sebe, koje su začkiljivši podigle poglede prema njemu, jer ga je sunce koje mu je bilo za leđima obavijalo poput plamenog oreola, tako da su mogli da nazru samo njegov neodređeni obris. Uvek je birao ovaj čas i ovo mesto upravo iz tog razloga.

„Vojnici Rima", poče on, „morate biti spremni za predstojeću nedelju, za gomile hodočasnika koji će preplaviti ovaj grad. Morate biti spremni da iziđete na kraj sa svime što može da se desi i što bi moglo da predstavlja nepotreban teret za carstvo.

Kolaju glasine da će pristići i huškači čiji je cilj da miroljubivu proslavu pretvore u pobunu, da pogaze red i zakon. Vojnici Rima, možda će tokom predstojeće nedelje ono što će svako od nas ponaosob uraditi izmeniti tok carstva, možda čak i tok istorije. Ne zaboravimo da je naša najvažnija obaveza da sprečimo bilo kakav čin uperen protiv države ili statusa kvo od strane onih koji žele, radi religijskog žara ili lične slave, da izmene sudbinu Rimskog carstva - da izmene tok naše sudbine."

UTORAK

Još nije bilo svanulo kada je Josif iz Arimateje, zamagljenog pogleda i iscrpljen od putovanja, stigao blizu Jerusalima. U tami svoga uma još je mogao da čuje zvuke prethodne noći - vodu koja udara o bokove velikih brodova, uranjanje vesala u vodu, šapate preko površine mora neobasjanog mesečinom - dok se mali čamac približavao njegovoj trgovačkoj floti koja je bila ukotvljena izvan luke Jopa, čekajući prvu svetlost da uđe u luku.

Čak i pre nego što se Nikodemov glasnik identifikovao i ukrcao na brod, čak i pre nego što je Josif video poruku koju je čak ovamo došao da mu preda, osetio je da im se sprema propast. Uopšte se nije iznenadio što je poruka bila šifrovana; pošiljalac nije želeo da je vidi i shvati bilo ko drugi. Ali za Josifa ona je uzburkala hiljadu duhova već i samim onim što nije govorila. Još i sada je mogao da vidi reči poruke:

Požuri. Kucnuo je čas. Nikodem.

Pisalo je da je čas kucnuo. Ali kako je to bilo moguće? pomislio je Josif ispunjen strepnjom. Još nije bilo pravo vreme za to!

Prenebregavši vlastito mišljenje i oprez, Josif je probudio svoju usnulu posadu i naredio da njegov zapovednički brod oslobode od ostalih - smesta, u ovo gluvo doba noći - i da samo ovaj brod odvezu u luku Jopu.

Njegovi ljudi su se žučno usprotivili tome, očigledno smatrajući da je poludeo. I kada su konačno pristali u luci, Josif je nastavio sumanuto da se ponaša. Ostavio je posadu da obezbedi njegov dragoceni tovar - nečuveni postupak za vlasnika jedne tako velike trgovačke flote - i ne obazirući se na rimski policijski čas, odtutnjao je ulicama, zatim probudio sluge da mu izvedu konje i da ih upregnu i otputio se sam samcijat u noć. Sanhedrin, jevrejsko veće staraca, sastaće se u zoru. Neizostavno je morao da prisustvuje tom okupijanju.

Vozeći se opasnim putevima zaleđa - u mukloj tišini koju je narušavao samo topot konjskih kopita po izlomljenom kamenju, njihov topao dah pomešan sa penom i glasanje cvrčaka u udaljenim gajevima - Josif je slušao nemu misao koja se šapatom ponavljala u dubinama njegovog uma:

Šta li je Učitelj učinio?

Kada je Josif iz Arimateje ušao u grad, nebom je tek počela da krvari blaga izmaglica crvenila iznad Maslinske gore, ističući siluete iskrivljenih obličja tog drevnog drveća. Josif je zadobovao pesnicama po vratima da bi podigao konjušara iz postelje i ostavio mu konje da ih napoji i istimari. Zatim se žurno uputio peške ka gornjem gradu, preskačući po dva kamena stepenika.

U vlažnoj tami pred svitanje koja ga je okruživala, primetio je lelujanje bagremova na ranojutarnjem povetarcu. Ovo drveće krhkih grana otežalih od cvetova, svakog proleća bi odenulo Jerusalim u bogatu zlatnu halju. Vireći iz niša i kroz lukove, ono kao da je prodiralo u svaku poru ovog grada-lavirinta. Čak i sada, dok je Josif išao krivudavim uličicama i peo se uz brdo, udisao je njihov težak miris, koji je podsećao na miris tamjana što se izvija iz kandila, uvlačeći se u pukotine u senci usnulog grada i vrtložeći se u pijanim virovima oko podnožja Sionske gore.

Bagrem: sveto drvo.

„Neka mi naprave svetilište, kako bih mogao da boravim među njima", naglas je recitovao Josif.

Visoki Nikodem kraljevskog držanja iznenada se obreo ispred njega i Josif shvati da je već stigao do poznate kapije parka koji je okruživao Nikodemovu palatu. Sluga je zaključavao kapiju za njim, kada je Nikodem. sa šumom kose koja se nesputano vijorila oko njegovih širokih ramena, raširio ruke u znak dobrodošlice. Josif mu je srdačno uzvratio zagrljaj.

„Kada sam bio dečak u Arimateji", reče Josif, zagledavši se preko mora zlatnih grana, „duž cele reke protezali su se nasipi zasađeni chittahom, drvećem koje Rimljani nazivaju akacija zbog oštrog trnja. Jahve nam je naložio da od tog drveta sagradimo prvi zavetni šator, rešetke i oltar, svetinju nad svetinjama, čak i zavetni kovčeg. I Kelti i Grci su to drvo smatrali svetim isto kao i mi. Oni ga zovu 'zlatna grana'."

„Suviše dugo si ostao među paganima, prijatelju moj", primeti Nikodem, odmahujući glavom. „Bog verovatno i sam tvoj izgled smatra za bogohuljenje."

To je teško bilo poreći, skrušeno pomisli Josif. U kratkoj togi i sandalama čiji su mu kaišići bili upleteni do polovine listova, sa mišićavim, potamnelim udovima, izbrijanim licem - kože ispucale i ogrubele od dugog boravka na slanom morskom vazduhu - kose nepodšišane na propisan način, upletene i podignute s vrata kao u Norvežanina, znao je da sigurno više liči na kakvog Kelta sa severa nego na sebe sama: uglednog i poštovanog judejskog trgovca i, poput Nikodema, zvaničnog člana veća „sedamdesetorice", kako su obično nazivali Sanhedrin.

„Hrabrio si Učitelja, dok je još bio dečak, da sledi način života stranaca koji može da odvede samo u propast", istaknu Nikodem kada krenuše nizbrdo. „Uprkos tome, poslednjih nekoliko nedelja molio sam se da stigneš pre nego što bude suviše

kasno. Jer možda jedino ti možeš da umanjiš štetu počinjenu tokom poslednjih godinu dana dok si bio odsutan."

Bilo je tačno da je Josif odgajao mladog Učitelja kao vlastito dete, od kada je dečakov otac - drvodelja koji se takođe zvao Josif - umro. Vodio ga je na mnogobrojna putovanja u inostranstvo kako bi se upoznao sa drevnom mudrošću raznih kultura. Uprkos toj svojoj roditeljskoj ulozi, Josif iz Arimateje, koji je već bio napunio četrdeset godina neophodnih za ulazak u Sanhedrin, bio je samo sedam godina stariji od svog štićenika, o kome nikako drugačije nije mogao da razmišlja osim kao o Učitelju. Ne samo kao o rabhiju, što znači moj gospodar ili učitelj, već kao o velikom duhovnom vođi kakav je postao. Nikodemov komentar mu ipak nije bio sasvim jasan.

„Štetu koju ja mogu da umanjim? Došao sam čim sam mogao, pošto sam primio tvoju poruku", stade da ga uverava Josif, odbacivši i samu pomisao da je time ugrozio svoje bogatstvo i sam život. „Pretpostavio sam da je nekakva politička kriza - nekakav hitan slučaj - nepredviđena nesreća dovela do toga da promenimo plan..."

Nikodem zastade i zagleda se u Josifa svojim tužnim, tamnim očima, koje kao da su prodirale do najvećih dubina - mada su danas bile okružene crvenilom usled iscrpljenosti, a možda i od plakanja. Josif je iznenada primetio koliko je njegov prijatelj ostareo tokom ove jedne kratke godine koliko je bio odsutan. Spustio je šake na Nikodemova ramena i smrknuto čekao, osetivši kako ga ponovo obuzima ista ona jeza, mada je vazduh postajao sve topliji i miomirisniji. Nebo sad više nije bilo boje lavande već breskve, jer se sunce primaklo obodu. Nije bio siguran da želi da čuje odgovor.

„Nije nastupila nikakva politička kriza", odvrati Nikodem, „bar još nije. Ali se dogodilo nešto možda još gore; pretpostavljam da bi se to moglo nazvati krizom vere. On sam predstavlja tu krizu, razumeš. Toliko se promenio da bi ga jedva prepoznao. Čak ni njegova vlastita majka to ne shvata. Kao ni njegovi najbliži učenici - dvanaestorica koje naziva magični krug."

„Promenio se? Kako se promenio?" upita Josif.

Dok je Nikodem birao reči, Josif se zagledao u grad ispod njih u kome su bagremovi šumeli na povetarcu, pomerajući grane poput prstiju, milujući ga šuštavim uzdasima. Pomolio se - molio se za neku vrstu uverenja, vere koja će ga pripremiti za ono što je osećao da se sprema. U trenutku kada je osetio nagoveštaj nade, sunce se izdiglo iznad Sionske gore u eksploziji svetlosti, odbijajući se o fasade vila i palata koje su se izdizale iznad njih visoko na padinama Sionske gore, probijajući se čak u lavirintske prolaze donjeg grada. S druge strane, u daljini, nalazio se veličanstveni Solomonov hram, a ispod njega, odaja od klesanog kamena u kojoj će se Sanhedrin sastati ovog jutra.

Solomonov otac, David, prvi kralj Izraela, zamislio je taj hram u snu. Ponovo podizan i popravljan posle svake nesreće, i ukrašavan zahvaljujući blagu koje su

podarili mnogi veliki kraljevi, taj hram je predstavljao dušu jevrejskog naroda. Hram je blistao u dolini poput sunca izdižući se iz mora otvorenih dvorišta; njegovi beli mermerni stubovi presijavali su se podsećajući na šumu utvarnog drveća na jutarnjoj svetlosti. Svetlucavi crepovi od čistog zlata na krovovima - poklon Iroda Velikog - zaslepili bi oko u zoru, što je upravo bio slučaj sada, i mogli su da oslepe odbijajući svetlost u podne.

Međutim, dok je to zračenje ispunjavalo Josifovo srce, Nikodem mu je prošaputao u uvo.

„Dragi moj Josife, ne mogu da smislim nijedan drugi način da to objasnim. Svi se pribojavamo da je Učitelj najverovatnije potpuno poludeo."

Odaja od isklesanog kamena uvek je bila hladna i vlažna. Voda je izbijala iz zidova i napajala lišajeve koji su tamo rasli u svim duginim bojama. Isklesana u samoj steni brda na kome je počivao hram, ta odaja je obrazovala jajoliku nadsvođenu komoru ispod svešteničkog suda i visokog oltara, negdašnjeg gumna Davidovog. Do nje se stizalo zavojitim stepeništem od trideset tri stepenika uklesana u drevnu stenu. Josif je oduvek imao utisak da je sam ulazak u tu odaju izvestan oblik obrednog upućivanja. U letnjim danima je lepljiva svežina koja je u njoj vladala predstavljala pravo olakšanje. Ali danas, ona je samo doprinosila predosećanju propasti koje je obuzelo Josifa kada je saslušao Nikodemove reči.

Iako su veće obično nazivali „sedamdesetorica", zapravo se sastojalo od sedamdeset jednog člana kada se ubroji i vrhovni sveštenik, i to je bilo u skladu sa brojem članova sličnih veća još od Mojsijevog vremena.

Korpulentni vrhovni sveštenik Josif Kajafa, umotan u purpurni molitveni šal i žutu odoru, prvi je sišao niz stepenice. Na vrhu njegovog štapa nalazio se raskošan ananas od čistog zlata, koji je simbolizovao život, plodnost i podmlađivanje naroda. Kao i svi vrhovni sveštenici pre njega, Kajafa je bio zvanični predsednik Sanhedrina zahvaljujući svom religijskom statusu, što je podrazumevalo i pravni status, jer su zakon i Tora bili jedno.

Od drevnih vremena, vrhovni sveštenici poticali su iz roda Sadukeja -sinova Sadoka, prvobitnog vrhovnog sveštenika kralja Solomona. Ali posle rimske okupacije, prvo što je uradio kralj Irod Veliki, marioneta Rima koji ga je postavio, bilo je da pogubi potomke mnogih uglednih porodica, zamenivši ih u Sanhedrinu svojim ljudima. Ovo čišćenje značajno je poboljšalo situaciju fariseja, liberalnije i narodnije stranke koju su sačinjavali izučavaoci Tore i prepisivači i kojoj su pripadali i Nikodem i Josif.

Fariseji su kontrolisali većinu glasova, tako da je vođa njihove stranke, Gamaliel, unuk legendarnog rabhija Hilela, bio zapravo predvodnik Sanhedrina, i trn u oku Josifu Kajafi. Fariseji nisu mogli da se suzdrže i ne istaknu u svakoj prilici

da Kajafa nije došao na ovaj položaj zahvaljujući poreklu, što je bio slučaj sa saducejskom aristokratijom, niti zahvaljujući učenosti, poput fariseja, već tako što se oženio kćerkom jednog nasija, princa.

Postojala je jedna osoba koju je vrhovni sveštenik mrzeo više od nekog fariseja, naslućivao je Josif dok je silazio za svojim sadruzima niz kameno stepenište u odaju. Ta osoba bio je Učitelj lično. Tokom prethodne tri godine Kajafa nije dao svojoj policiji u hramu da predahne, držao ih je kao čopor pasa koji je pratio svaki Učiteljev korak. Pokušao je da uhapsi Učitelja zbog podsticanja nemira posle prevrtanja stolova u dvorištu hrama gde je već pokolenjima porodica Josifa Kajafe držala unosnu koncesiju nad golubicama. Zaista, bogatstvo koje je zgrnuo od prodaje ptica za žrtvovanje tokom svetih dana i hodočašća platilo je sadašnju Kajafinu sinekuru zajedno sa mirazom jevrejske princeze kojom se oženio.

Kada je njih sedamdeset i jedan sišlo niz zavojito stepenište i zauzelo svoja mesta, vrhovni sveštenik Kajafa ih je blagoslovio i sklonio se u stranu kada je plemeniti rabhi Gamaliel, oko koga su se vijorili dugačka kosa i bogata odora, istupio da otvori sastanak veća.

„Bog nam je udelio težak zadatak", počeo je Gamaliel na svoj dramatičan način, glasom koji je odzvanjao poput zvona. „Bez obzira na našu misiju, bez obzira na naše želje i bez obzira na ishod današnjeg okupljanja, osećam da govorim u ime svih nas kada kažem da niko neće napustiti ovu prostoriju potpuno zadovoljan, jer moramo raspraviti tužan slučaj Ješue ben Josifa iz Nazareta. Pošto je naše breme teško, voleo bih da počnem nečim što nas može nadahnuti. Kao što vidite, upravo nam se vratio najveći lutalica među našom nomadskom braćom - Josif iz Arimateje."

Svi okupijeni oko stola okrenuše se i zagledaše u Josifa. Mnogi kiimnuše u njegovom pravcu.

Gamaliel nastavi: „Pre tačno godinu dana Josif iz Arimateje je pristao, na nagovor galilejskog tetraha, Iroda Antipe, i mene lično, da krene na tajni zadatak u Rim u ime potomaka Izraela. Taj zadatak trebalo je da uklopi u svoje uobičajene planove za putovanja. Njegova trgovačka flota je kao i uvek trebalo radi trgovine da obiđe Britaniju, Iberiju i Grčku. Ali kada je izdato naređenje da svi Jevreji budu proterani iz Rima, zamolili smo Josifa da otputuje direktno na Kapri..."

Samo što je Gamaliei pomenuo Kapri, začuo se žamor glasova i članovi veća su se uzbuđeno okrenuli svaki prema svom susedu.

„Neću vas držati u neizvesnosti, jer je većina vas već sigurno pogodila šta se spremam da kažem. Uz pomoć carevog sestrića Klaudija, koji poznaje Irode još od ranije, Josif od Arimateje ugovorio je sastanak sa carem Tiberijem u njegovoj palati na Kapriju. Za vreme tog sastanka, i zahvaljujući umnogome pravovremenoj smrti Lucija Sejana, Josif iz Arimateje uspeo je da ubedi cara da bi bilo veoma mudro da odobri povratak Jevreja u Rim."

Odjednom su svi zalupali šakama po stolu i nekolicina onih koji su sedeli u blizini od srca je stisnula Josifove šake, uključujući i Nikodema. Svi članovi veća su još pre nekoliko meseci čuli za rimski proglas koji im je išao naruku. Ali, sve do sada, dok se Josif nije bezbedno vratio sa svojih putovanja, njegova umešanost ostala je dobro čuvana tajna.

„Shvatam da će moj zahtev izgledati prilično neuobičajen", nastavio je Gamaliel, „ali pošto nam je Josif iz Arimateje učinio veliku uslugu i imajući u vidu jedinstvenu prirodu njegovog odnosa sa Ješuom ben Josifom iz Nazareta, voleo bih na početku njega da pitam kako bi on želeo da nastavimo ovaj sastanak. Josif je među prisutnima jedini koji nije upoznat sa svim okolnostima koje su dovele do krize."

Nijednom nije pogledao vrhovnog sveštenika Kajafu koji se mrštio iza njegovih leđa zbog ove promene u protokolu. Ostali su, međutim, zaklimali glavama u znak saglasnosti, tako da je Josif odgovorio.

„Svima vam najtoplije od srca zahvaljujem. Stigao sam jutros nešto pre svitanja, i dok mi ovde sedimo, moja flota još nije ušla u luku, niti sam ja imao vremena da odspavam, da se okupam i presvučem. To vam je dokaz sa kolikom hitnjom sam pristupio rešavanju problema koji je pred nama. Zapravo, nisam imao vremena ni da saznam s čim smo to suočeni, znam samo to da je Ješua, Učitelj - koga, kao što većina vas zna, smatram svojom jedinom porodicom - u nekoj velikoj i ozbiljnoj nevolji koja se odnosi i na sve nas."

„Onda moramo sve da ti ispričamo", reče Gamaliel, „i to mora da učini svaki od nas ponaosob, jer je većina nas učestvovala u pojedinačnim događajima, ali ne u svima. Priča treba da krene od mene."

UČITELJEVA PRIČA

Prošle jeseni je sam stigao u Jerusalim, u vreme Proslave zavetnog šatora. To je zaprepastilo sve koji ga poznaju. Učenici su ga tri puta zvali da siđe s njima s gore Galilejske da širi reč Božju kao što je to činio prilikom svih svetih događaja i da isceljuje svetinu okupljenu na proslavi. Tri puta je odbio i poslao ih same. A onda je sam sišao u potaji, pojavivši se iznenada, neočekivano u spoljašnjim dvorištima hrama. Izgledao je čudno i tajanstveno, nimalo nalik na sebe - kao da je sledio nekakvo unutrašnje vlastito ustrojstvo.

Tokom Sukota, za vreme jesenje ravnodnevice, kada slavimo prvi zavetni šator sačinjen od grana bagrema, po Gospodovom naređenju, a tokom našeg egzodusa iz Egipta, takođe slavimo i uspomenu na grube kolibe ili šatore podizane u divljini u kojima se živelo tokom tog hodočašća. Za vreme proslave prošle jeseni, svaki vrt,

dvorište i privatni park u Jerusalimu, bili su ispunjeni kao i uvek improvizovanim šatorima podignutim na brzinu od grana ukrašenih cvetovima kroz koje su zvezde mogle da sijaju, povetarac da duva i kiša prska po našim porodicama i posetiocima koji su u njima živeli i gostili se cele nedelje, sve do kraja praznika. Sukot se okončava u hramu čitanjem poslednjeg poglavlja iz Tore o smrti Mojsijevoj, čime je označen završetak starog ciklusa i što predstavlja isto što i smrt Mojsijeva za naš narod.

Na završetku slavlja osme noći, domaćin ustaje od večere u svakom dvorištu ili vrtu i čita molitvu koja je najstarija u hagadskoj tradiciji, starija je i od samog praznika. Za šta se on to moli? Traži od Boga uslugu, jer je nedelju dana 'živeo u daščari': naredne godine, možda će zaslužiti da sedi u Levijatanovoj daščari. A šta označava daščara Levijatanova? Dolazak novog doba, doba mesijanskog kraljevstva koje počinje pojavom mesije, onog koji je pomazan i koji će pobediti morsku neman, upotrebivši njenu kožu za daščaru pravednih, a njeno meso za mesijanski banket. On će nas osloboditi stega, ujediniti nas u jedno kraljevstvo, vratiti kovčeg i slaviti hram poput Davida i Solomona. Kao prirodni potomak ovih moćnih prinčeva, povešće izabrani narod u slavu i dozvati zlatnu zoru -ne samo nove godine, već novog eona.

Kao što vidiš, nipošto nije slučajno što je Učitelj sam sišao sa gore Galilejske da prisustvuje baš ovom prazniku.

Te osme noći pojavio se upravo u vrtu Nikodemovom, za Simhat Toru. Nikodemov vrt je velik i gusto pošumljen. Kao i uvek u ovakvim prilikama, bilo je mnogo šatora od granja i cveća i baklji koje su osvetljavale gozbu tako da su kapije mogle da ostanu otvorene za hodočasnike i sve ostale.

Na kraju praznika, kada je Nikodem ustao da ih blagoslovi i zamoli za čast da naredne godine u ovo doba sedi u šatoru morske nemani, Učitelj je ustao sa svog mesta u jednoj od obližnjih daščara. Uputio se ka Nikodemu u svojoj lepršavoj beloj odori dok se kosa vijorila oko njega. Pomerio je rukom u stranu činije i pehare i popeo se na niski, mesingani sto.

Podigao je uvis krčag sa vodom koji je držao u jednoj ruci dok se drugom pridržavao za grane senice radi ravnoteže i počeo da sipa vodu posvuda - po stolu, tlu - poprskao je čak i goste koji su se još naslanjali na sto i koji uznemireni poskakaše na noge. Svi su bili ili zapanjeni ili zbunjeni, niko nije znao šta je hteo ovim činom niti su mogli da pretpostave. Zatim je Učitelj bacio krčag na tle. Podigao je ruke i povikao:

„Ja sam voda! Izlivam se za vas; svako ko je žedan treba da dođe da se napije mene! Ako verujete u mene, reke žive vode će poteći iz vas..."

Oni koji su prisustvovali ovom činu posle su se prisećali da je njegov glas bio veoma bogat i reči pune nadahnuća, tako da su tek kasnije shvatili da niko nije imao pojma o čemu on to govori.

Kada je večera završena i ljudi počeli da izlaze kroz njegove kapije, Nikodem je načuo razgovor koji je vodila nekolicina njegovih sadruga fariseja. Na brzinu su sazvali tajno veće koje je trebalo da se održi kasnije te noći u Kajafinoj palati na drugom kraju grada. Nikodem je rešio, mada nije bio pozvan, da prisustvuje, jer je bilo jasno da je Učitelj uspeo da uzdrma i zbuni čak i svoje najveće pristaše svojim čudnim postupkom.

Narednog jutra, Nikodem je rano otišao do dvorišta hrama u potrazi za Učiteljem pre nego što ga ostali pronađu. Želeo je da ga zaštiti od svega što bi mogao da uradi ili kaže, jer su često čak i njegovi učenici pogrešno shvatali njegove reči. Prethodne noći, uprkos žučnom protivljenju Nikodema i ostalih - čak i vlastite policije u hramu - Kajafa je zatražio da se obave pripreme za Učiteljevo hapšenje čim se on ujutro pojavi.

Učitelj je stigao neposredno posle Nikodema. Na sebi je imao istu onu belu odoru. Čim je stupio u dvorište hrama, oko njega se obrazovao veliki krug - koji su sačinjavali i mnogi od onih što su prisustvovali tajnom sastanku. Ovog puta su bili bolje pripremljeni. Na Kajafin nagovor, danas su sa sobom doveli preljubnicu. Gurnuli su je pred Učitelja i zapitali ga da li on smatra da bi trebalo da je kamenuju, što joj je po zakonu, razume se, sledovalo. To je bila zamka: svima je bilo poznato da Učitelj - poput Hilela, koji je bio slobodouman kada je reč bila o ponašanju u braku i koji je naročito poštovanje gajio prema ženama - veruje u praštanje takvih greha ako se počinilac iskreno pokaje.

Na zaprepašćenje svih, Učitelj nije ni reč izustio. Nemo je čučao u prašini i crtao po njoj vrhom prsta kao da nije čuo ni jednu jedinu izgovorenu reč. Do tada se oko njega okupila poveća skupina znatiželjna da vidi šta će da uradi i spremna da se ruga ženi, koju su držali neposredno ispred njega poput komada mesa koji se klati na kuki.

Pošto su ga prilično dugo saletali, on ustade i ćutke odmeri gomilu -prodorno se zagleda u svaki par očiju, kao da izriče konačni sud o pojedinačnoj duši svakog čoveka. A onda progovori:

„Neka prvi kamen baci onaj među nama koji sebe smatra bezgrešnim", reče im on.

Zatim je ponovo čučnuo u prašinu i ćutke nastavio da crta prstom. Posle dosta vremena, podigao je pogled i ugledao ženu pred sobom. Bila je potpuno sama.

„Pođi i ne greši više", rekao joj je.

Čuvši te reči, Nikodem koji je sve to promatrao iz prikrajka, shvati koliko je bilo važno ono što je Učitelj učinio. Rizikovao je vlastiti život zbog žene za koju je

znao da je kriva za ono za šta je optužuju, jer je rekao "ne greši više'. Učitelj je naterao sve prisutne da budu sami sebi sudije - uključujući tu i ženu, jer će i ona morati da uvidi veličinu onoga što je za nju bilo učinjeno.

Kada se žena udaljila i Učitelj ostao sam, Nikodem mu je prišao dok je ovaj još crtao prstom po pesku. Nikodema je zanimalo da vidi šta to Učitelj crta. Spustio je pogled i u prašini ugledao nacrtanu neku vrstu čvora -veoma složenog čvora, jer je teško bilo razabrati početak ili kraj; činilo se da stalno ide u krug.

Učitelj je osetio Nikodemovo prisustvo i ustao iz prašine. Stopalom je izbrisao sliku koju je nacrtao. Kada je Nikodem započeo razgovor o riziku kome se Učitelj izložio došavši sam iz Galileje bez ikakvog upozorenja, Učitelj se osmehnuo i samo je rekao:

„Dragi moj Nikodeme, da li ti se čini da sam sam? Nisam. Došao sam ovamo sa svojim Ocem. Nemoj zaboraviti, da shofar duva i u Galileji.

To se, razume se, odnosilo na Dan pomirenja koji su proslavili prethodne sedmice dok je Učitelj još bio u Galileji. Tom prilikom se duvalo u rog ovna kao i uvek na kraju svake godine, što je bio znak svim ljudima da u nastupajućoj godini razmisle o tome kako bi mogli još više da postupaju u duhu Božje volje. Međutim, Nikodema je proželo neprijatno osećanje, jer je Učitelj kao usput pomenuo tu vekovima staru tradiciju. Učinilo mu se da bi ona mogla poprimiti novo značenje u Učiteljevom grozničavom i plodnom umu. Šta je zapravo naumio?

Pre nego što je Nikodem stigao da potegne tu temu, Učitelj se žurno uputio ka dvorištu u kome su bili oni koji menjaju novac, a koje se nalazilo unutar zemljišta koje je pripadalo hramu. Nikodem se zaduvao dok ga nije sustigao. Tamo su Učitelja ponovo okružili isti oni koji su mu se napolju rugali - što je i mogao očekivati i što je izgleda i želeo - optužujući ga da je izigravao lažnog svedoka. Tada je to uradio, to što je izazvalo glasine da je možda lud.

Kada su ti ljudi rekli da vode poreklo od Avramovog semena i da im nije potreban Učitelj koji će ih podučavati, što je on voleo da radi, i da im se naročito nisu dopale njegove pretenciozne tvrdnje da je on mesija i naslednik Davidove loze, Učitelj je imao smelosti da izjavi kako je lično poznavao Avrama. Štaviše, rekao im je da se Avram silno obradovao kada je čuo za Učiteljevu misiju ovde na zemlji. Oni rekoše da Učitelj nije bio dovoljno star da bi poznavao čoveka koji je bio mrtav, poput Avrama, već hiljadama godina. Učitelj ih je ućutkao jednim pogledom. Potom im je kazao da ih je lično Bog upoznao! Rekao je da je on, Učitelj, sin Božji - telo Božje! Ali ni to nije bilo sve. Rekao im je, i mnogi ovde prisutni to mogu da potvrde:

„Ja i moj Otac smo jedno. Pre Avrama... ja postojim!'' Upotrebio je sveto ime da sebe opiše, što je samo po sebi bogohulno i zaslužuje bičevanje ili čak kamenovanje.

Ali to je bio samo početak. Pre otprilike tri meseca, dosta posle proslave, Učitelj je bio pozvan u Vitaniju, u dom mladog Lazara, brata Mirjam i Marte iz

Magdale, među svoje najbliže učenike. Dečak je bio teško bolestan i žudeo je da ga vidi pre nego što umre. Čak i po tvrđenju dvanaestorice, Učitelj se ružno poneo, odbio je da napusti Galileju i poseti porodicu iako je situacija bila kritična i žene ga preklinjale da pokuša da izleči dečaka, da ga spase izvesne smrti. Kada je konačno stigao, dete je bilo mrtvo već tri dana. Mirjam im je kazala da je leš već počeo da truli i da je zaudarao, i da su ona i sestra odbile da dozvole Učitelju da ude u kriptu kada je to zatražio.

I tako je ostao da stoji napolju. Stajao je napolju i dozivao Lazara -mladog, mrtvog Lazara - dok ovaj nije ustao iz groba. Podigao ga je iz grobnice predaka. Podigao ga je u stanju raspadanja, umotanog u istrulelu krpu u kojoj se sahranjuju mrtvi sa sve crvima koji su već počeli da izjedaju leš. Podigao ga je iz mrtvih. „Blagi Bože", prošaputao je Josif iz Arimateje kada je priča bila gotova. Zurio je u ostale za stolom staklastog pogleda ne uspevajući da primora sebe da progovori. Šta je uopšte mogao da kaže? Sadukeji su propovedali da je smrt jednostavno kraj života; fariseji su smatrali da dobrog čoveka, koji je dobro proživeo život, možda čeka kao nagrada večni život na nebu. Ali niko nije verovao u uskrsnuće, u vraćanje napola trulog leša iz groba u život na zemlji. To je predstavljalo nezamislivi užas.

Mnogi od prisutnih za stolom pokušaše da izbegnu njegov pogled kada su videli koliko je to sve Josifa zaprepastilo. Ali se zato vrhovni sveštenik Kajafa, koji ničim nije doprineo priči koju su ostali ispričali, sada udostojio da ih počastvuje vlastitim mišljenjem.

„Sve mi se čini da tvoj bratanac, naš voljeni Ješua ben Josif iz Nazareta, sin skromnog drvodelje, pati od iluzije veličine, dragi moj Josife", izjavi on svojim ljigavim glasom koji je svima išao na živce. „Umesto da se ponaša kao vođa - učitelj, rabh ili gospodar, pomazani kralj ili šta god -čemu su se naši ovde prisutni sadruzi nadali, on se izgleda izmetnuo u ludaka koji misli da je, genealoški, potomak jednog i jedinog pravog Boga i da može da odlučuje ko će živeti, a ko umreti. Pitam se kako mu je uopšte tako nešto moglo pasti na pamet?" Pogledao je Josifa i iscerio se.

Josif je dobro znao da su se mnogi prisutni, mada u sebi, sigurno slagali sa vrhovnim sveštenikom. Bog se nije mogao opisati i bio je nedodirljiv: On nije mogao biti prikazan prema čovečjem liku. Kako je do ovoga uopšte moglo da dođe? pomisli Josif. Tokom jedne kratke godine, njegov svet se potpuno izokrenuo.

Josif je morao lično da vidi Učitelja, i to smesta. Poznavao ga je bolje od bilo koga - oduvek je verovao da je jedino on u stanju da sagleda čistoću njegove duše. Morao ga je videti pre ostalih, pre nego što bude suviše kasno.

PETAK

Josifovo predivno, ali veoma zaraslo imanje na gori Maslinskoj, koje je retko obilazio u poslednje vreme zbog čestih putovanja, zvalo se Getseman. Bio je siguran da Učitelj neće odvesti svoje učenike na Getseman, niti će tamo otići sam, bez Josifovog odobrenja. Što znači da je postojalo samo jedno mesto na kome je mogao da odsedne u ovoj brdovitoj zemlji, a to je bilo u gradu Vitaniji - u domu Lazara iz Magdale i njegovih sestara, Mirjam i Marte.

Pri samoj pomisli na sestre iz Magdale, Josif je uvek morao da se bori protiv snažnih osećanja. Mirjam iz Magdale ili Marija kako su je zvali Rimljani, podsećala ga je na sve greške njegovog života, kao Jevrejina i muškarca. Voleo ju je - o tome nije bilo zbora - i to u svakom pogledu, voleo ju je kao što bi muškarac trebalo da voli ženu. Iako je imao četrdeset godina i bio dovoljno star da joj bude otac, već je trebalo da ispuni svoju prokletu jevrejsku dužnost prema Bogu i da zagadi zemlju plodovima svoga semena - kao što bi to Nikodem verovatno rekao.

Mirjam je, međutim, volela drugoga. I samo je Josif iz Arimateje znao zasigurno, mada su mnogi drugi podozrevali, da je predmet njene ljubavi Učitelj. Josif nije mogao da je krivi zbog toga, jer ga je i on voleo. Zbog toga se nikada nije otvorio pred njom niti će to ikada učiniti, sve dok Učitelj bude živ. Ipak je poslao glasnika u Vitaniju i pozvao se na večeru.

Učitelj će doći iz Galileje u četvrtak, tako da su za petak pripremali formalni ručak i laku večeru kada će, kako je stajalo u Martinom poverljivom odgovoru, Učitelj imati nešto važno da objavi. Pošto je prilikom poslednje posete Učitelj podigao iz groba mladog domaćina, Josif se zapitao šta li je izopačeno smislio ovog puta.

Josif se u petak ujutro odvezao do Vitanije, grada koji se nalazio nekoliko kilometara dalje od Getsemana. Kada se zaustavio ispred kuće, ugledao je viziju - ili pre utvaru u belom - koja se spuštala niz brdo raširenih ruku. Bio je to Učitelj, ali nekako izmenjen. Oko njega je išlo najmanje stotinu ljudi, i kao i obično, većina njih bile su žene. Svi su takođe bili odeveni u belo, nosili su u naručju naramke cveća i pevali neki čudan, ali proganjajući napev.

Josif je ostao bez reči da sedi u kolima. Kada je Učitelj stigao do njega, u odori koja je obavijala njegove udove poput vode, zagledao se u Josifove oči i osmehnuo se. U tom trenutku je Josif u njemu video dečaka kakav je nekada bio.

„Voljeni Josife", oslovi ga Učitelj, dohvativši njegove šake i povukavši ga da siđe sa kola, „kada bi samo znao koliko sam žudeo za tobom."

A onda, umesto da ga zagrli, Učitelj krenu šakama uz Josifove mišice, preko njegovih ramena i lica, kao da pregledava kakvu životinju ili želi dobro da upamti

njegove crte kako bi isklesao pagansku skulpturu prema njegovom liku. Josif uopšte nije znao šta da misli. Pa ipak - osetio je neku vrstu toplog peckanja duboko ispod kože, u mesu, kostima, kao da se dešava nekakva fizička promena. Bilo mu je nelagodno i povukao se.

Ljudi koji su pevali i mileli oko njih nervirali su Josifa; nije prepoznao nikoga od njih i jedva je čekao da odvuče Učitelja odatle. Kao da mu je pročitao misli, Učitelj reče:

„Hoćeš li ostati uz mene, Josife?"

„Misliš na ručku i preko noći?" upita Josif. „Da, Marta je sve sredila. Ostaću koliko god budeš želeo; zaista moramo da razgovaramo."

„Pitam te, hoćeš li ostati uz mene", ponovio je Učitelj glasom koji Josif nije umeo da protumači.

„Da ostanem uz tebe?" upita Josif. „Ovaj, da, dobro znaš da ću uvek biti uz tebe. Upravo zbog toga moramo..."

„Hoćeš li ostati uz mene, Josife?" ponovi Učitelj, gotovo kao da ponavlja rečenicu da bi je bolje upamtio. Iako se i dalje osmehivao, jedan njegov deo kao da je bio zagledan u veliku daljinu. Josifa prože užasna jeza.

„Moramo da uđemo unutra", reče on brzo. „Jako dugo se nismo videli; moramo da porazgovaramo o mnogim stvarima u četiri oka."

Oteravši ostale, stao je da požuruje Učitelja stazom koja je vodila do kuće. Poslaće nekoga dole da se pobrine za konje. Stigli su do natkrivenog trema sa stubovima duž velike i nepravilno postavljene kamene kuće.

Kada je Josif zašao među tamne prolaze u dvorištu sa fontanom u hladu drveća, uhvatio je Učitelja za ruku. Kada je vrhovima prstiju dodirnuo hladan laneni rukav, materijal mu je privukao pažnju - setio se da su Nikodem i nekolicina drugih pomenuli tu novu belu odoru. Josif, koji je bio dobro upućen u stranu robu koju je uvozio, prepoznao je pod dodirom da to nije bilo u svetu poznato, ali ne preskupo platno iz Galileje, čija je proizvodnja donela bogatstvo porodici Magdali i mnogim drugim stanovnicima Galileje, već je to verovatno bilo daleko skuplje pelusijansko platno iz severnog Egipta - za koje se čak moglo reći da je dragoceno, jer je po ceni konkurisalo drugoj jednoj tkanini koja se takođe dobijala nekim tajanstvenim i tajnim procesom: kineskoj svili, tkanini toliko retkoj da je u Rimu bilo zabranjeno da je nosi bilo ko drugi osim članova carske porodice. Kako li je, za ime sveta, Učitelj došao do takvog bogatstva? Ako se ima u vidu njegova poruka da treba odolevati zamkama ovosvetovnog bogatstva, bilo je krajnje neobično što je zadržao odoru umesto da je proda i razdeli novac siromašnima, kao što je to oduvek radio čak i kada su u pitanju bili mnogo skromniji pokloni.

Martu, stariju sestru, čija je upletena kosa bila prekrivena maramom, a vrat znojav, zatekli su među slugama kod glinenih ognjišta u zadnjem delu kuće.

„Spremam pravu gozbu za danas", ponosno je rekla Marta kada su obojica muškaraca prišli da je zagrle, pazeći da se ne sudare sa slugama koji su nosili poslužavnike prepune hrane. „Marinirana riba u vinu", nastavi ona, „razne vrste hleba i sokova od pečenja, pileća supa, pečeno jagnje, prvo prolećno povrće i trave iz našeg vrta. Danima već kuvam! Pošto je Učitelj, kao i obično, usvojio sve ove posetioce, morala sam da pripremim više hrane nego što sam planirala. Iako Pasha pada tek naredne nedelje, na ovaj način naša porodica želi da zahvali - ne samo za tvoj bezbedni povratak sa mora, Josife, već i za čudo od pre samo tri meseca koje je Učitelj izveo, zahvaljujući svojoj veri; sigurna sam da si već čuo kako je vaskrsao našeg mladog Lazara."

Marta je gledala Učitelja sa uobičajenom naklonošću i izgleda da nije primećivala da nešto nije u redu. Josif je iznenađeno takođe podigao pogled ka njemu i zaista, malopređašnje osećanje da nije sa ovoga sveta je nestalo. Zamenilo ga je iskreno saosećanje koje je Josif oduvek osećao. Ono je verovatno predstavljalo objašnjenje za veliki broj odanih sledbenika koji je Učitelj pridobio tokom veoma kratkog razdoblja. Učitelj kao da je znao svaku mračnu tajnu pokopanu u čovekovim grudima, ali je posedovao i sposobnost da oprosti i da da oprost svima.

„Dragi Josife", zaustio je Učitelj, osmehujući se kao da će da mu ispriča neku privatnu šalu, „nemoj, molim te, da poveruješ ni reč od onoga što ti je ova žena rekla! Njena vlastita vera i vera njene sestre podigli su mladog Lazara iz zemlje. Ja sam samo pomogao pri rađanju kao kakva babica, ali samo je Bog u stanju da izvodi čuda kao što su rađanje i ponovno rađanje, bilo iz materice ili grobnice. I to samo zarad onih koji iskreno veruju."

„Naš brat Lazar može s tobom podeliti svoje iskustvo", stade Marta da uverava Josifa. „Trenutno je napolju na terasi, sa ostalim gostima."

„A Mirjam?" upita Josif.

„Zaista bi trebalo nešto da preduzmeš s njom u vezi, Učitelju", reče Marta, blago se ražestivši. „Celo jutro đipa po planini s tobom i ostalima; trenutno je u voćnjaku sa učenicima i njihovim porodicama koje nisu odavde. Samo je zanima filozofsko blebetanje dok život ide dalje, i stvarnost je prebačena poput sedla preko ramena nas teretnih životinja. Trebalo bi da je ti javno ukoriš."

Učitelj udalji Martu od sebe kako bi je osmotrio. Progovorio je s takvom hitnjom i strašću da je Josif ostao potpuno ošamućen.

„Volim Mirjam", reče Učitelj njenoj sestri glasom koji je više bio ljut nego pun ljubavi. „Volim je više od svoje majke, više nego što volim ovde prisutnog Josifa, koji me je odgajio. Volim je više od sve moje braće, čak i od onih koji su sa mnom od samog početka. Postoji veza, čvor, koja pomaže Mirjam i meni da se razumemo, koja

mora biti dovoljno jaka da sve prevaziđe - čak i smrt. Šta misliš, hoće li Mirjam postati važnija ako ti bude pomagala oko pripreme obroka, pa makar to bio obrok za hiljadu ljudi ili ako bude sedela sat duže kod mojih nogu dok sam još sa vama?"

Josifa je zapanjila Učiteljeva okrutnost. Kako je mogao da kudi ženu koja ga je upravo uzdizala u nebesa što joj je spasao brata i koja je provela tri dana kuvajući za njega, njegove učenike, i stotinu nepozvanih gostiju?

Josif primeti da je Marti zadrhtala brada i da joj se lice zgrčilo. Ali kada je zakoračio da se umeša, Učitelj se ponovo izmenio. Dok je Marta pokušavala da sakrije uplakano lice šakama, Učitelj ju je uhvatio za zglavke, pognuo glavu i poljubio joj dlanove, koji su još bili prekriveni testom i brašnom. Potom je ponovo privukao Martu u zagrljaj, poljubio je u teme i nastavio nežno da je ljulja, dok se nije opustila i prestala da plače. Tada ju je Učitelj odvojio od sebe i pogledao.

„Mirjam je odabrala pravi put, Marta", rekao je nežno. „Svako od nas treba da daje onoliko koliko je u stanju. Nikada nemoj tražiti da neko bude kažnjen zato što se pokorava Očevoj volji." Josif još nije uspeo da se razabere u svemu tome, a Učitelj ga je uhvatio za ruku i skliznuo na terasu.

U ograđenim vrtovima ispod, pozvani gosti su se kretali između stolova, ćilima i ostalih aranžmana postavljenih tu radi njih ispod senica od vinove loze koje su vodile do voćnjaka. S druge strane vrtova nalazili su se izbledeli kameni bedemi na kojima su nepozvani, ali dobrodošli gosti, mogli da se počaste u hladu pored malog potoka.

Ispod senica od vinove loze čije su mladice tek počele da se razmotavaju, Josif je ugledao ribare iz Galiieje: Andriju i njegovog brata Simona koji su se priljubljenih glava došaptavali sa svojim partnerima, Jovanom i Jakovom Zebedejom, koje je on zvao „grom i munja", zbog neobuzdanih i eksplozivnih karaktera. Blizu njih je stajao mladi Jovan Marko, koji je izišao radi današnje proslave iz majčine kuće u Jerusalimu.

Josifa je uplašio toliki broj važnih učenika i njihovih porodica okupljenih na jednom mestu. Naročito ovde u Judeji, gde su sada bili pod jurisdikcijom Rima i nadohvat Kajafi. Ako su nameravali duže da ostanu. moraće da ih prebaci na svoje imanje Getseman, gde su sluge uvek bile na straži.

Odagnavši takve misli, zaustavio je Učitelja i povukao ga u zaklon rešetkaste senice od čokota pre nego što su oni odozdo uspeli da ih spaze.

„Voljeni moj sine", blago ga oslovi Josif, „toliko si se izmenio za ovih kratkih godinu dana koliko sam bio odsutan da te više ne prepoznajem."

Učitelj skrenu pogled na Josifa. Njegove oči koje su se prelivale poput opala, ta čudna mešavina smeđe, zelene i zlatne, oduvek su za Josifa bile nestvarne. Bile su to oči čoveka naviklog na druge, fantastične svetove.

,,Ja se nisam izmenio", tužno je odvratio Učitelj s osmehom. „Svet se menja, Josife. U vremenu promena, kao što je ovo, moramo se usredsrediti na jednu jedinu stvar koja je nepromenjiva i neprolazna. Uskoro će svanuti dan koji su predviđali još od vremena Enoha, Ilije i Jeremije. Isto onako kao što sam ja pomogao da mladi Lazar ustane iz groba, naš je zadatak da sada pomognemo svetu da pređe u novo doba: zbog toga sam ovde. Nadam se da ćeš mi se pridružiti, da ćete mi se svi pridružiti. Nadam se da ćete ostati uz mene. Mada ne morate svi da me sledite tamo gde moram da pođem."

Josif nije shvatio ovu poslednju primedbu, ali je žurno nastavio.

„Svi smo zabrinuti za tebe, Ješua. Saslušaj me, molim te. Ostali članovi Sanhedrina ispričali su mi o tvom dolasku iz Galileje za vreme praznika prošle jeseni. Ješua, znaš da u Sanhedrinu imaš najjaču potporu. Mislio sam da je sve dogovoreno kada sam otišao prošle godine, da će te pomazati za vreme predstojećeg praznika u jesen. Planirali su da te pomažu kao mesiju - kao našeg izabranog kralja i duhovnog vođu! Zašto si sve to izmenio? Zašto pokušavaš da odbaciš sve što su mnogi mudri ljudi tako dugo planirali?"

Učitelj pređe šakom preko očiju. „Sanhedrin nije moja najjača potpora, Josife", reče on. Zvučao je umorno. „To je moj Otac na nebu, i ja slušam samo Njegove zapovesti. Ako se slučajno Njegove ideje kose sa idejama Sanhedrina, bojim se da će morati da odmere snagu s Njim." Potom je uputio Josifu isti onaj zagonetni osmeh i dodao: „A što se tiče onoga što je nepromenjivo i neprolazno - to je čvornovat problem."

Učitelj je voleo da skriva tajne u zagonetkama i Josif je uočio da se stalno vraća na čvorove. Josif je upravo hteo da pokrene tu temu kada se veo od vinskih pipaka koji ih je okruživao razmaknuo i Mirjam se obrela pred njima. Osmehivala se tophm, senzualnim osmehom koji bi uvek uzburkao Josifova osećanja.

Bujna kosa duginih boja slobodno joj je padala oko ramena nagoveštavajući divlju raskalašnost, zbog čega su članovi veća - pa čak i mnogi od učenika - smatrali da predstavlja nepotrebnu političku pretnju u Učiteljevoj sviti. Josif je oduvek bio mišljenja da postoji nešto primitivno u vezi s njom, nalik na prirodnu silu. Bila je poput one drevne Lilit koju su najstariji hebrejski tekstovi nazivali Adamovom prvom ženom: zrelo voće koje prosipa život, ništa ne zadržavajući.

,,Josif iz Arimateje!" povika ona i baci mu se u naručje. „Svima si nam nedostajao, ali sam ja najviše od svih čeznula za tobom." Malo se udaljila i ozbiljno se zagledala u njega onim svojim krupnim sivim očima ispod gustih trepavica. „Učitelj i ja smo često o tome razgovarali. Kada si ti ovde, nikada se niko ne posvađa, niko ne cvili niti se žali. Ti sve to odagnaš i sve izgleda tako jednostavno kada si ti tu."

„Voleo bih da mogu da shvatim šta se to izmenilo od mog odlaska, jer nešto sigurno jeste", reče joj Josif. „U prošlosti nikada nisu izbijale svađe."

„On ti je sasvim sigurno rekao da se ništa nije promenilo, zar ne?" upita Mirjam Josifa, podrugljivo bacivši pogled na Učitelja. „Sve je kako treba, hvala - da li ti je to kazao? Nije tako; mesecima se krio, čak i od vlastitih sledbenika. I sve to da bi mogao trijumfalno da uđe u grad na Pashu naredne nedelje, okružen..."

„Kako stvari sada stoje, nećeš ići u Jerusalim?" upita Josif Učitelja sav uznemiren. „Mislim da to ne bi bilo mudro. Sanhedrin će sasvim sigurno odbiti da te pomaže naredne jeseni ako budeš nastavio da zakuvavaš stvari za vreme Pashe."

Učitelj zagrli jednom rukom Josifa, a drugom Mirjam, i privuče ih bliže k sebi kao da su njegova deca.

„Ne mogu da čekam do jeseni. Kucnuo je moj čas", jednostavno reče Učitelj. Zatim blago stegnu Josifa i prošaputa mu u uvo. „Ostani uz mene, Josife."

Dok je sunce zalazilo, gomile sledbenika mirno pređoše preko brda, ostavivši za sobom u vrtovima i voćnjacima snežni tepih od cvetnih latica.

Kada se spustila tama, Marta je zapalila vatre u glinenim lampama sa uljem. Prisutna su bila dvanaestorica, mladi Lazar, koji je bio bled i izmučen i koji gotovo da reč nije izustio celog dana, nekoliko starijih žena i sestre. Učiteljeva majka se izvinila, rekavši da može da siđe sa Galileje tek po završetku Pashe.

Kada je ova mala skupina zauzela svoja mesta pri treperavoj svetlosti, Učitelj je zahvalio i svi počeše da lome hleb iznad obilato napunjenih činija vrele supe. Mirjam je ustala i podigla prelepo isklesanu kamenu kutiju koja je počivala pored nje na stolu. Otišla je do mesta na kome je sedeo Josif blizu Učitelja i zamolila ga da joj pridrži kutiju. Zatim je bez reči podigla poklopac i uronila obe šake u nju dok su ostali za stolom zanemeli i podigli poglede ka njoj, njenom lebdećem obličju koje je podsećalo na anđela sudbine ili proročanstva, pri svetlosti vatre.

Kada je izvukla pune šake, terasa, vinograd i vrtovi istog časa behu obavijeni oblakom sveobuhvatnog pohotnog mirisa despika. Josif je dobro znao da je to ulje bilo izuzetno dragoceno. Šake pune rubina i zlata ne bi bile smatrane za takvo rasipništvo.

Okupljeni su jedan za drugim počeli da shvataju šta se sprema. Simon je odgurnuo svoj tanjir i počeo da ustaje; Jakov i Jovan Zebedej posegnuše da je zaustave; Juda skoči na noge - ali svi su zakasnili.

Josif je držao kutiju od alabastera i zapanjeno gledao kako Mirjam, čije je lice bilo gotovo blaženo lepo pri ovoj svetlosti, pušta da ulje curi iz njenih skupljenih šaka po Učiteljevoj glavi, da mu kaplje niz lice i vrat na odoru: bio je to tradicionalni, sveti obred pomazanja kralja. Potom je kleknula pred Učitelja i dala Josifu znak da joj doda kutiju. Razvezala je Učiteljeve sandale i ponovo zahvatila obema šakama ulje u vrednosti kraljevske krune ukrašene draguljima, i sipala

tečnost preko njegovih bosih stopala. U znak potpunog predavanja i obožavanja, prebacila je napred svoje svilaste uvojke i upotrebila ih da obriše Učiteljeva stopala.

Josif i ostali sedeli su kao zaleđeni. Zaprepastila ih je ova čudna i užasna sprdnja - gotovo seksualno izvrtanje starog obreda pomazanja, koji je ovde izveden bez ovlaštenja sveštenika ili države i to na neposvećenom tlu. I kao da sve to nije bilo dovoljno, izvela ga je žena!

Prvi je progovorio Juda, koji je blagim rečima izrazio ono što su svi osećali: sve ostalo na stranu, ali protraćili su pravo bogatstvo u retkom ulju. „Mogli smo da prodamo to ulje i pomognemo siromašnima!" povikao je on, sav plav od besa.

Josif se okrenuo ka Učitelju, pokušavajući da shvati.

Učiteljeve oči su pri svetlosti vatre svetlucale tamnozelenim sjajem. Gledao je u Mirjam, koja je klečala na tlu pored Josifovog kolena. Gledao ju je kao da je nikada više neće videti, kao da želi da ureže u sećanje njene crte lica.

„Zašto si toliko zabrinut za siromašne, Judo?" upitao je Učitelj, ne skidajući pogled sa Mirjam. „Siromašni će uvek biti uz tebe. Ali ja - ja neću biti tu zauvek."

Josifa je ponovo prožela ona užasna jeza. Osećao se bespomoćan dok je sedeo pored Učitelja, nemoćno držeći kutiju sa uljem. Učitelj se okrenuo ka Josifu kao da mu čita misli.

„Mirjam će ti kasnije objasniti ono što treba da znaš", rekao je Josifu tihim glasom, jedva pomerajući usne. „Za sada, želim da mi obezbediš životinju na kojoj ću naredne nedelje ujahati u Jerusalim."

„Preklinjem te da zaboraviš na taj rđav plan", žurno prošaputa Josif. „Opasno je - i nije samo to u pitanju, u tome nema ničeg svetog. Vulgarizuješ proročanstva. Iako volim Mirjam, moram da istaknem da nijedan judejski kralj nikada nije bio pomazan na neosvećenom tlu, niti od strane žene!"

„Nisam došao ovamo da budem kralj Judeje, voljeni moj Josife. Imam ja drugo kraljevstvo - i kao što si video, imam i drugačiji metod pomazanja. Ali takođe imam još jednu molbu, prijatelju. Do večere za Pashu mnogi će se dati u potragu za mnom. Opasno je otkriti gde ćemo se sastati te večeri. Moraš doći u hram i dovesti ostale. U blizini pijace ugledaćeš čoveka koji će nositi krčag sa vodom. Pođi za njim."

„To su tvoja jedina uputstva? Da odemo tamo i sledimo neku nepoznatu osobu?" upita Josif.

„Sledi vodonošu", reče Učitelj, „i sve će se zbiti onako kako je planirano."

SUBOTA

Dogodilo se odmah posle ponoći. Kajafa nikada neće zaboraviti trenutak kada su došli da ga probude, kao ni kucanje na vratima njegove spavaće sobe dok se on meškolji pod prekrivačima, pitajući se koliko je sati. O osećanju koje ga je tada proželo ranije je samo slušao, ali ga nikada nije iskusio: dlake su mu se bukvalno nakostrešile duž kičme! Znao je da će se zbiti nešto opasno i uzbudljivo. Znao je da je na to čekao celog života, iako nije bio u stanju da kaže šta je to.

Pred vratima njegove spavaće sobe nalazila se policija iz hrama, koja je čuvala palatu vrhovnog sveštenika i njega lično. Rekli su mu da je na kapiju palate došao neki čovek - čak ovamo, u obezbeđeni deo grada, i to sada, usred noći, mnogo časova po početku rimskog policijskog časa -tražeći da ga vidi. Bio je to crnomanjast, zgodan muškarac, rekli su, snažan, kao isklesanog lica i gustih veđa. Odbijao je da razgovara sa bilo kim drugim osim sa vrhovnim sveštenikom Kajafom, o krajnje privatnoj i veoma hitnoj stvari. Nije imao nikakve isprave, nije imao zakazano, niti objašnjenje za svoju posetu, i policija hrama je dobro znala da je njena dužnost da ga uhapsi i ispita ili da ga otera. Ipak su oklevali da učine bilo jedno bilo drugo.

Duboko u duši Kajafa je znao da ne mora dalje da ih isputuje. Kao što jedan izdajnik razume drugog, Josif Kajafa je shvatio da je oduvek znao ovog čoveka, da ga zna čitavu večnost.

Sluga ga je umotao u čauraste nabore njegovog bogatog zelenog kućnog ogrtača i on, u pratnji stražara iz hrama, krenu ćutke tapkajući kamenitim hodnicima ka odaji u kojoj ga je čekao taj stranac. Kajafa je dobro znao da je ovo bio trenutak od sudbinske važnosti. Znao je da je kucnuo njegov čas.

Ali kasnije, kada su ga pitali o toj noći - zapravo ispitivali, kako Rimljani, tako i Sanhedrin - čudno, ali to je bilo sve čega je mogao da se seti. Buđenja u gluvo doba noći, ovog marša duž dugačkog hodnika - i osećanja da se ispunjava njegova lična sudbina, što nikada nije pomenuo, razume se, jer se to ticalo samo njega i nikog drugog. Sam taj stranac, njihov susret, sve je to bilo kao u magli, kao da je Kajafin um bio zamagljen od pića.

Konačno, zašto bi trebalo da ga se seća, kada su se sreli samo na trenutak i to samo te noći? Policija se pobrinula za ostalo; isplatili su mu trideset srebrnjaka za dotični posao. Kako su mogli da očekuju od Kajafe da se posle toliko vremena seća njegovog imena? Bio je to neki momak iz Dares-Keriota, mislio je on, ali čak ni u to nije bio siguran. To uopšte nije bilo važno ako se stvar posmatra u široj perspektivi, u velikoj tapiseriji istorije, pomisli Kajafa. Važan je bio samo trenutak.

Dve hiljade godina od sada, njihova imena biće poput zrnaca prašine nošenih preko nepregledne ravnice. Kroz dve hiljade godina, niko se neće sećati ničega.

NEDELJA

Tiberije Klaudije Neron Cezar mogao je da vidi u mraku.

Dok je stajao u mrkloj noći na parapetu, u noći bez meseca ili zvezda, ipak je jasno razabirao linije i vene na vlastitim snažnim šakama koje su počivale na zidu parapeta. Krupnim tamnim očima osmatrao je more; mogao je da razabere bele kreste talasa sve do napuljskog zaliva, čija se obala protezala kroz mastiljavu tamu.

Imao je tu sposobnost praktično od detinjstva i ona mu je omogućila da majci pomogne pri bekstvu preko livada i planina i kroz pomahnitali šumski požar koji joj je oprljio kosu, dok su je progonile trupe Gaja Oktavijana, pokušavajući da je uhvate kako bi Oktavijan mogao da je zavede. A onda je Oktavijan postao Avgust, prvi rimski car. Tiberijeva majka se razvela od njegovog oca, kvestora, zapovednika pobedničke aleksandrijske flote Julija Cezara i postala prva rimska carica.

To je bila Livija, izuzetna žena, ključni pokrovitelj pax romanae, koju su poštovale vestalske device i gotovo svi u carstvu smatrali za pravo blago. Irod Antipa je u Galileji sagradio grad koji je nazvao po njoj i nekoliko puta je predlagano da bude proglašena za besmrtnu što je dekretom već bilo odobreno Avgustu.

Livija je konačno bila mrtva. Zahvaljujući njoj, Tiberije je postao car. Da bi ostvarila sinovljeve ambicije, potrovala je sve legitimne naslednike koji su se isprečili između njega i prestola. Šaputalo se da je otrovala čak i božanskog Avgusta. Ili bi možda trebalo reći, da bi ostvarila vlastite nebrojene ambicije. Tiberije se pitao da li i Livija - gde god da se sada nalazila - može da vidi u mraku.

Sećao se kako je prošle godine prostajao na istom ovom mestu najveći deo noći, čekajući da se zapale naručene logorske vatre na kopnu, na Vezuvu, čim postane izvesno u Rimu da je Sejan mrtav.

Osmehnuo se u sebi, sa gorčinom i dubokom i beskrajnom mržnjom prema onome koji se pretvarao da je njegov najveći i jedini prijatelj. Onome koji ga je izdao na kraju, kao i svi ostali.

Činilo mu se da je prošlo hiljadu godina od kada je Tiberije stajao na onom drugom parapetu za vreme svog prvog dobrovoljnog izgnanstva na Rodos, kuda je utekao od svoje žene drolje, Julije, Avgustove kćeri, zbog koje je morao da se razvede od svoje voljene Vispanije. Nedelju dana pošto je Avgust lično prognao Juliju i napisao svom zetu pismo u kome ga preklinje da se vrati u Rim, primećeno je znamenje: orao, ptica koja nikada do tada nije viđena na Rodosu, spustila se na krov njegove kuće. Na osnovu toga je astrolog Trasil ispravno predvideo da će Tiberije naslediti presto.

Tiberije je verovao da svetom vlada sudbina, da se sudbina može saznati pomoću astrologije, znamenja ili tradicionalnim metodama predviđanja, čitanjem iz kostiju ili iznutrica. Pošto su naše sudbine unapred određene, uzaludno je moliti se bogovima, pokušavati da ih se umilostivi žrtvama ili skupim podizanjem javnih hramova i spomenika.

Ni lekari nisu bili ni od kakve koristi. Sa sedamdeset četiri godine, iako nije bio lečen niti uzimao lekove još od tridesete, Tiberije je bio jak poput bika, skladan i zgodan sa bojom kože kao u kakvog mladog atlete. Mogao je da probije svežu, sočnu jabuku bilo kojim prstom obe šake. Tvrdili su da je tokom svojih vojničkih dana u Nemačkoj na taj način ubio čoveka. Zaista je bio odličan vojnik i državnik par ekselans - bar u početku.

Ali ti dani su prošli. Znamenja su se promenila, i to ne u njegovu korist. Nikada neće moći da se vrati u Rim. Samo godinu dana pre Sejanove afere, Tiberije je krenuo uz Tibar - ali je njegova mala zmija ljubimica, Klaudija, koju je nosio u nedrima i hranio iz ruke, pronađena jednog jutra na palubi; napola su je izjeli mravi. Znamenje je govorilo: čuvaj se rulje.

Sada je svake noći stajao na ovom visokom grebenu na kome se nalazila njegova palata, na zarasloj steni čija je istorija ležala uronjena u davninu i misteriju. Nazvali su ga Kapri: jarac. Neki su smatrali da je tako nazvan zbog Pana, polučoveka, polujarca, koga je bog Hermes napravio sa vodenom nimfom. Ostali su verovali da je ime dobio po sazvežđu Jarca, koje se izdiže poput ribe iz mora. Bio je siguran da neki čak govore kako je ime dobio po napaljenom caru koji ih je podsećao na jarca i koji je skupljao devojčice naložnice na jednom ostrvu, opterećen seksualnom izopačenošću. Bilo mu je svejedno šta govore. Zvezde koje su upravljale njegovom sudbinom bile su i dalje iste kao i kada se rodio. To ništa nije moglo da izmeni.

Iako je Tiberije bio pravnik, vojnik, državnik, car, on je, kao i njegov bratanac Klaudije, u dubini duše bio zaljubljenik u istoriju. U Tiberijevom slučaju, to se naročito odnosilo na istoriju bogova, koju je većina u ova moderna vremena smatrala mitom. Najviše je voleo priče o Grcima.

A sada, posle tolikih godina koje je proveo u izgnanstvu na ovoj gomili kamenja - godina tokom kojih je samo slušao o tragedijama i izdajama u svakodnevnim poslovima spoljašnjeg sveta - isplivao je na površinu novi mit na samom kraju Rimskog carstva. Zapravo, nije bila u pitanju nikakva nova priča, koliko je Tiberiju bilo poznato, već veoma drevni -možda čak najstariji mit na svetu - koji se mogao naći u svakoj civilizaciji od svitanja zabeležene istorije. Bio je to mit o 'bogu koji umire', bogu koji se na kraju žrtvuje kako bi postao besmrtan. Bogu koji, davši vlastiti život kao smrtno biće, uništava stari poredak i omogućava njegovo ponovno rađanje u vidu novog svetskog poretka, novog eona.

Dok je Tiberije tako stajao i osluškivao udaranje tamnog mora o hridi ispod, zagledao se u daljinu ka nejasnim sjajnim obrisima Vezuva u kome se vrela lava

bućkala i ključala od pamtiveka, mada je do erupcije dolazilo, bar su tako govorili, samo na kraju svakog eona.

Ali zar upravo ne ulaze u novo doba? Zar ovo nije bio novi eon na koji su astrolozi čekali? Tiberije se pitao da li će dovoljno dugo poživeti da vidi na delu silu boga vulkana kada se oslobodi iz utrobe zemlje. To će se uskoro zbiti; ovoga puta po sredini razdoblja od četiri hiljade godina.

U tom je trenutku, u blizini talasa koji su se razbijali o glavno kopno, ugledao na trenutak veslo; to mora da je bio brod koji je čekao. Proveo je na straži pola noći, a sada, dok se približavao kroz sve ređu tamu koja je nagoveštavala skoro svitanje, čvrsto se uhvatio za zid ispred sebe. Taj brod mu je donosio svedoka. Svedoka koji je prisustvovao smrti boga.

* * *

Bio je visok i vitak, imao maslinastu kožu, bademaste oči i kosu poput gavranovog krila koja mu je onako sjajna i ravna sezala do ramena. Bio je odeven u belu lanenu tuniku, opasanu ovlaš konopcem, a mišice su mu krasile narukvice od bronze koje su bile uobičajene kod stanovnika južnih krajeva. Tiberije je sedeo pred njim na drugom kraju terase na svom mermernom prestolu smeštenom na izdignutu mermernu kocku koja je gledala na more. Iza čoveka su stajali carski stražar kao i kapetan i posada koji su ga prebacili preko mora. Dok je prelazio preko terase i spuštao se da klekne pred Tiberijetn, bilo je jasno da je zaplašen - ali ponosan.

„Ime ti je Tamuz i ti si Egipćanin", reče car, davši mu znak da ustane. „Kažu da si kormilar trgovačkog broda koji saobraća između Judeje i Rima." Pošto je svedok nastavio da ćuti, Tiberije dodade: „Slobodno govori."

„Upravo je onako kao što vaša ekselencija - vaše carsko visočanstvo -kaže", odvrati Tamuz. „Moj gospodar je vlasnik flote trgovačkih brodova. Ja sam kormilar na jednom od njih koji ne prevozi samo teret već i veliki broj putnika."

„Ispričaj mi svojim rečima šta si video. Ne žuri."

„Bilo je to kasno jedne noći, posle večere", poče Egipćanin Tamuz. „Niko nije spavao: većina putnika je pričala na palubi završavajući vino koje su pili posle večere. Upravo smo plovili duž obale rimske Grčke u blizini Ehinada. Vetar je prestao i brod je plutao u blizini mračne pošumljene obale ostrva Paksi koje podseća na dvogrbu kamilu. U tom trenutku je preko vode zabrujao duboki glas - glas sa Paksija, koji me je dozivao po imenu."

„Dozivao je Tamuza", promrmlja car, kao da se setio neke napola zaboravljene melodije.

„Da, gospodaru moj", odvrati Tamuz. „U početku nisam obratio pažnju, jer sam morao da krmanim, i nisam odmah shvatio da to mene neko doziva. Veoma sam se iznenadio posle drugog poziva, jer me niko živ nije znao na tom malom grčkom ostrvu; čak ni putnici na brodu nisu znali moje ime. Kada je po treći put bilo izgovoreno moje ime, putnici su počeli da se osvrću oko sebe, jer je naš brod bio jedini u ovom delu tamnog mora. Nekako sam uspeo da se priberem i da posle trećeg poziva odgovorim tom skrivenom glasu koji me je dozivao preko vode."

„Šta se dogodiio kada si se odazvao?" upita Tiberije, okrenuvši lice od prve jutarnje svetlosti u senku, kako mornari i stražari koji su stajali u blizini ne bi mogli da mu pročitaju misli kada bude čuo Egipćaninov odgovor.

Tamuz reče: „Onaj što me je dozivao povika: Tamuze, kada se nađeš nasuprot Palodu na kopnu, objavi da je veliki Pan mrtav!'"

Tiberije skoči na noge i onako visok se nadnese nad sve njih, zagledavši se Tamuzu u oči. „Pan?" obrecnu se on. „O kom to Panu govoriš?"

„Gospodaru moj, on nije jedno od egipatskih božanstava u koja sam odgojen da verujem. I mada sam, postavši stanovnik velikog Rimskog carstva, odbacio te paganske ideje, bojim se da nisam baš najbolje upućen u novu veru koju sam prihvatio. Ali koliko sam shvatio, taj gospodar Pan je polubožanski sin boga po imenu Hermes, koga u Egiptu zovemo Tot. A pošto je polubožanstvo, možda je gospodar Pan podložan umiranju. Nadam se da nisam počinio svetogrđe što sam to rekao."

Podložan umiranju! pomisli Tiberije - najveći Bog u hiljadu godina? Kakva je ovo apsurdna priča? Lica poput maske, protrijao je vilicu kao da se ništa neobično nije dogodilo, ponovo seo i klimnuo Tamuzu da nastavi, mada je već počeo da podozreva da nešto nije kako treba.

„Putnici i posada nisu bili ništa manje zapanjeni od mene", nastavi Tamuz. „Stali smo između sebe da razmatramo da li bi trebalo da poslušam onaj glas ili možda da odbijem da učestvujem u ovom neobičnom zahtevu. Na kraju sam ovako razrešio dotični problem: ako počne da duva povetarac kada budemo prolazili pored Paloda, nastavićemo dalje i ništa neću preduzeti. Ali ako more bude glatko i ako ne bude vetra, naglas ću objaviti ono što mi je rečeno. Kada smo se konačno obreli nasuprot Palodu, vetra nije bilo i more je bilo glatko - te sam uzviknuo: 'Veliki Pan je mrtav!'"

„Šta se onda zbilo?" upita Tiberije, nagnuvši se iz senke kako bi se ponovo zagledao kormilaru u oči.

„Istog časa se sa kopna prolomio krik", odvrati Tamuz. „Mnogi glasovi zaplakaše i zakukaše, začu se glasno zapomaganje izazvano čuđenjem i zaprepašćenjem. Gospodaru moj, imao sam utisak da su cela obala i sama

unutrašnjost u dubokoj žalosti zbog neke užasne porodične tragedije. Vikali su da je to smak sveta: da je umro sveti jarac!"

Nemoguće! Tiberije umalo nije naglas povikao dok je slušao te fantomske krike u tami koji su mu odzvanjali kroz um. To je bila potpuna ludost! Prvi vrač obavio je prvi žreb za sudbinu Rima u vreme Romula i Rema - koje su odgajili vukovi, što je takođe bilo predskazano. Od tog doba pa sve do današnjih dana, nikada niko nije ni nagovestio ovako mračan događaj. Tiberije je osetio da mu je koža hladna i lepljiva uprkos toplini jutarnjeg sunca.

Nije li ova era predstavljala zoru Rimskog carstva, koje je, zapravo, počelo sa Avgustom? Svi su znali da je „bog koji umire" bio bog samo po imenu, jer bogovi ne mogu stvarno da umru. Odabrana je zamena: novi „bog" koji će podmladiti, obnoviti stari mit. Ovog puta je to trebalo da bude siromašni pastir, seljak ili ribar - neko ko upravlja kolima ili ide za plugom - a ne neki od najdrevnijih i najmoćnijih bogova Frigije, Grčke i Rima. Veliku rimsku civilizaciju, odgajenu na grudima vučice, neće srušiti tamo neki stari, ćelavi kralj pustinjak koji skončava život u izgnanstvu na ostrvu nazvanom po jarcu. Ne, to mora da je laž, trik kojim se poslužio neki od njegovih mnogobrojnih neprijatelja. Čak je i kormilarevo ime, Tamuz, zaudaralo na mit, jer to je bilo ime najstarijeg boga koji je umro -starijeg od Orfeja, Adonisa ili Ozirisa.

Car se pribrao, dao znak stražaru da isplati kormilaru nekoliko srebrnih novčića za njegov trud i potom se okrenuo kako bi svima stavio do znanja da je audijencija završena. Ali dok je Tamuz primao novac, Tiberije dodade: „Kormilaru, pošto je na brodu bilo puno putnika, sigurno postoji još neki svedok koji bi mogao da potvrdi ovu neobičnu priču?"

„Svakako, moj gospodaru", složi se Tamuz, „mnogi su čuli ono što sam ja čuo, prisustvovali su onome što sam učinio." Tiberiju se učini da je u nedokučivim dubinama tih crnih očiju primetio neku čudnu svetlost. „Bez obzira na ono što mislimo da znamo", nastavio je Tamuz, „postoji samo jedan svedok koji nam može reći da li je taj Veliki Pan bio smrtnik ili bog i da li je živ ili mrtav. Ali taj jedini svedok je samo glas, glas koji doziva preko vode..."

Tiberije mu nestrpljivo dade znak rukom da se udalji i ode do izdvojenog parapeta - svog zatvora. Ali dok je posmatrao kako kormilara odvode niz padinu ka luci, car pozva svog roba i dade mu zlatan novčić, pokazavši ka Egipćaninu koji je išao stazom ispod. Brzonogi rob siđe stazom i predade novčić krmanošu, koji podiže pogled ka terasi na kojoj je stajao Tiberije.

Car mu nije čak ni mahnuo, već se okrenuo i ušao u prazne odaje palate. Tamo je sipao mirišljavo uije u amforu na svom oltaru i zapalio ga u čast bogova.

Znao je da mora da pronađe taj glas - glas koji doziva iz divljine. Mora ga pronaći pre nego što umre. lii će sam Rim biti uništen.

SVEDOK

Jedva i sam pobegoh da kažem ti... Moja misao Potamnela kao voda od vetra... Postoji uvek Neko ko reći im mora, zar ne?... Neko izabran zato što mu se pružila prilika da vidi, Što je slučajno stekao uvid, Što se sapleo o pravi trenutak, Nepripremljen, neupozoren, nespreman, Ne razmišljajući ni o čemu... a onda se to dogodi, i on to vidi. Uhvaćen u tu nerazmrsivu mrežu Svedoka, očevica... To sam bio ja. Samo ja. Niko drugi. Trenutak nas je Zatvorio zajedno u svom razjapljenom kezu Užasne neverice. Samo ja. Niko drugi, da ti saopštim... Ja koji nisam ništa shvatao, nisam ništa Znao, kome nisu ništa odgovorili.

Arčibald Makliš, J. B.

Bog uvek pobeđuje. Arčibald Makliš, J. B.

Reka Snejk, Ajdaho: rano proleće, 1989.

Padao je sneg. Padao je već tri dana. Činilo se da nikada neće prestati da pada.

Vozila sam se kroz gusti sneg još od pre svitanja. U ponoć sam stala u Džekpotu, Nevada, jer je to bio jedini ružičasti neonski znak na nebu na koji sam

naišla posle najmanje stotinu kilometara stenovite nedođije kroz koju sam prošla vraćajući se iz Kalifornije u Ajdaho, na posao u nuklearki. U Džekpotu sam, ne obazirući se na zveket mašina za kocku, sela za šank, pojela krvavu šniclu sa krompirićima i iskapila čašu škotskog viskija koji sam potom sprala šoljom vruće crne kafe. Bio je to lek za sve, koji je moj ujak Ernest uvek preporučivao za ovakvu vrstu stresa i velikog bola. Potom sam se vratila u hladnu crnu noć i nastavila dalje.

Da nisam zastala radi celodnevnog skijanja u Sijerama kada je pao prvi novi sneg, jer sam iznenada osetila da mi je upravo to neophodno da ublaži bol u mojoj duši, ne bih sada jedrila po crnom snegu usred nedođije. Bar sam dobro poznavala ovu nedođiju - znala sam svaku neravninu na putu od Stenovitih planina do obale. Često sam prolazila tuda na svojim poslovnim putovanjima; radila sam kao stručnjak za nukelarno obezbeđenje. Arijel Ben, nuklearna devojka. Međutim, razlog zbog koga sam pošla na ovo poslednje putovanje najradije bih zaboravila.

Osećala sam da mi se telo pretvara u autopilota na tom dugačkom, monotonom potezu autoputa. Mračne vode uma počele su da me povlače nazad ka mestu na koje nisam želela da se vratim. Kilometri su promicali i mene zahvati snežni kovitlac. Gume sa lancima su drobile crni led pod sobom.

Nisam mogla da izbrišem umrljanu sliku travnate padine u Kaliforniji sa geometrijski savršenim ustrojstvom koje su sačinjavale nadgrobne ploče po njoj, ti tako tanki slojevi kamena i trave. Sve je to razdvajalo život od smrti - sve je to razdvajalo mene od Sema - zauvek.

Trava je bila metalnozelena, one svetlucave, divne zelene boje koja postoji samo u San Francisku i to samo u ovo doba godine. Naspram sjajnog travnjaka, marširale su preko brda poput krede bele nadgrobne ploče u lelujavim redovima. Tamno drveće eukaliptusa nadnosilo se nad grobljem između nizova orijentira, a sa njihovih srebrnih listova kapala je voda. Pogledala sam kroz tamna stakla limuzine dok smo skretali sa glavnog puta i ulazili u Presidio.

Prolazila sam ovuda svaki put kada bih se našla u oblasti zaliva. Bio je to jedini put koji je vodio od mosta Golden Gejt do marine u San Francisku, i prolazio je pored vojnog groblja u koje smo upravo ulazili. Danas, dok sam sve to gledala izbliza i usporeno, sve mi je delovalo predivno i zanosno.

„Semu bi se dopalo da ovde počiva", rekoh, progovorivši prvi put za vreme cele vožnje.

Džersi, koja je sedela pored mene u limuzini, kratko reče: „On i jeste ovde, zar ne? Inače čemu sva ova ujdurma?"

Osetila sam njen dah u zatvorenom prostoru.

„Majko, koliko si već popila?" upitah. „Bazdiš kao pivara."

„Kati Sark", odvrati ona sa osmehom. „U čast mornarice."

„Blagi bože, ovo je sahrana". primetih iznervirano.

„Ja sam Irkinja", istaknu ona. „Mi to zovemo bdenje. Tako ispraćamo jadnike na njihov veseli put. Po mom mišljenju, to je mnogo civilizovanije..."

Već je imala muke da izgovori trosložne reči. Strepela sam da ne pokuša na groblju da održi govor u slavu preminulog, jer je to bila dužnost vojske. Ništa me ne bi začudilo kada je ona u pitanju - naročito u ovom stanju početne pripitosti. A u kolima iza naših, vozili su se Avgust i Grejs, moji uštogljeni otac i maćeha koji su imali primedbe na sve i svakoga.

Limuzine su prošle kroz gvozdenu kapiju groblja Presidio i nastavile pored kapela. Nije bila predviđena nikakva služba u kapeli. Kovčeg je bio zatvoren, kako nam je rečeno, iz razloga državne bezbednosti. Malo diskretnije su nam stavili do znanja da bismo teško prepoznali Sema. Porodice žrtava bombardovanja obično nisu volele da im to bude omogućeno.

Pogrebna povorka je išla duž Avenije Linkoln i zaustavila se pored puta zaklonjenog mnoštvom eukaliptusa na suprotnom kraju groblja. Tamo je već bilo parkirano nekoliko kola; sva su imala prepoznatljive bele tablice američke vlade. Na vrhu malog brega nalazio se tek iskopani otvoreni grob oko koga je stajala skupina ljudi. Jedan od njih je bio vojni kapelan, a jedan sa dugačkom debelom pletenicom ličio je na šamana koga sam tražila. Semu bi se to dopalo.

Naše tri limuzine zaustaviše se ispred vladinih vozila: Džersi i ja u porodičnim kolima, Avgust i Grejs iza nas, i Sem u crnoj limuzini na čelu. U kovčegu obloženom olovom. Svi smo izišli i krenuli uz brdo dok su istovarivali Sema iz mrtvačkih kola. Avgust i Grejs su tiho stajali po strani, ne mešajući se - što sam iskreno rečeno cenila, tako da Džersin dah neće predstavljati problem. Osim ako neko ne upali šibicu blizu nje.

Iz gomile vladinih tipova izdvojio se neki čovek u trenčkotu sa tamnim naočarima i otišao da progovori reč-dve sa druga dva člana porodice. Zatim je prišao Džersi i meni.

Iznenada sam shvatila da nismo obučene za sahranu. Ja sam na sebi imala jedinu crnu haljinu u mojoj garderobi, sa purpurnim i žutim cvetovima hibiskusa. Džersi je bila u šik francuskom kostimu one posebne nijanse ledenoplave koja je bila njen zaštitni znak dok je još nastupala, jer joj se slagala sa bojom očiju. Nadala sam se da niko neće primetiti ovo naše narušavanje protokola.

„Gospođo Ben", čovek se obratio Džersi, „nadam se da nemate ništa protiv da sačekamo još nekoliko minuta? Predsednik bi voleo da prisustvuje službi."

Nije mislio na sadašnjeg predsednika, razume se, već na bivšeg: onog koga je Džersi nazivala Kikirikaš, i za koga je nastupala dok je bio u Beloj kući.

„Do đavola ne", odvrati Džersi. „Meni ne smeta da čekam ako Semu ne smeta!"

A onda se nasmejala i ponovo me zapahnula svojim dahom. Iako nisam mogla da vidim čovekove oči iza naočara, primetila sam da je stisnuo usne u tanku crtu. Zurila sam u njega u kamenoj tišini.

Helikopter se upravo spuštao s druge strane puta na polju Krisi pored zaliva. Dvoja kola zatamnjenih stakala krenuše prema njemu da pokupe našeg uvaženog gosta.

„Gospođo Ben", nastavi čovek iza naočara šapatom kao u kakvom špijunskom filmu, „naloženo mi je da vam kažem da je predsednik, u ime sadašnje administracije, organizovao sve oko današnje sahrane. Iako vaš sin nije tehnički bio pripadnik vojske, već samo civilni savetnik, izgubio je život u službi - pre bi se moglo reći, radeći kao savetnik vojske. Stoga naša vlada planira da mu oda odgovarajuću počast. Ovo će biti skromna služba; sviraće vojni orkestar, zatim će biti ispaljen plotun iz sedamnaest pušaka u znak oproštaja od preminulog. Posle toga predsednik namerava da vam uruči medalju za izuzetne zasluge."

„Zbog čega?" upita Džersi. „Nisam ja umrla, medeni."

Ceremonija nije protekla baš onako kako je bilo planirano.

Avgust i Grejs su se po završetku povukli u svoj apartman na vrhu Mark Hopkinsa na Nob Hilu i uputili mi poruku da me „očekuju" na večeri. Pošto je tek bilo vreme ručka, odvela sam Džersi u Buena Vistu na tečni ručak. Pronašle smo drveni sto kod prozora koji su gledali na kejeve i luku.

„Arijel, dušo, zaista mi je žao zbog onoga što se dogodilo", rekla je Džersi, iskapivši prvu čašu viskija kao da je mleko.

„To ne menja stvar", odvratih, ponovivši njene reči koje mi je govorila dok sam bila mala kada bih nešto zgrešila. „Večeraću sa Avgustom i Grejs. Šta, do davola, da im kažem?"

„Nek' se nose", reče Džersi, gledajući me onim svojim čuvenim ledenoplavim očima, koje su delovale iznenađujuće jasne, ako se ima u vidu njen trenutni način ishrane. „Kaži im da su me uplašile puške. Istina je. Prepale su me one proklete puške koje su opalile tako blizu mojih ušiju."

,,Znala si da će mu odati počast plotunom", istakoh. „Bila sam prisutna kada ti je agent obezbeđenja to saopštio. Bila si pijana kao letva. Zbog toga si upala u grob - blagi bože - pred svim tim ljudima!"

Džersi me je povređeno pogledala, a ja sam joj odlučno uzvratila pogled.

A onda me je odjednom spopalo i nisam mogla da se suzdržim. Počela sam da se smejem. Džersi je u prvom trenutku bila iznenađena, a onda je i ona počela da se smeje. Smejale smo se dok nam suze nisu potekle niz obraze. Smejale smo se dok

nismo ostale bez daha. Gušile smo se od smeha prisećajući se kako je moja majka izgledala ispružena, sa zadnjicom okrenutom naviše, u rupi dubokoj dva metra, pre nego što su uopšte stigli da spuste kovčeg.

„Pred Kikirikašem lično", doslovce je vrisnula Džersi, i mi se ponovo zacerekasmo.

„Pred Avgustom i Grejs", uspeh nekako da izgovorim između histeričnog zacenjivanja.

Dugo nam je trebalo da se smirimo; na kraju smo samo dahtale i kikotale se. Obrisala sam suze salvetom i sa uzdahom se zavalila u stolici, držeći se za stomak koji me je boleo od smeha.

„Volela bih da je Sem mogao da vidi šta si uradila", rekoh Džersi, stisnuvši joj ruku. „Bilo je tako bizarno - voleo je takve stvari. Umro bi od smeha."

„Ionako je umro", primeti Džersi. I naruči još jedno piće.

U sedam sati stigla sam do Marka u limuzini koju je Avgust poslao po mene. Uvek kada bi posetio neki grad, Avgust je iznajmljivao kola kako ne bi morao da se blamira i zaustavlja taksi. Moj otac je držao do takvih stvari. Rekla sam vozaču da dođe po mene u deset kako bi me vratio do male viktorijanske krčme s druge strane mosta u kojoj sam odsela. Iz iskustva sam znala da će tri sata sa Avgustom i Grejs biti više nego dovoljno.

Njihov apartman u potkrovlju bio je prostran i ispunjen raskošnim cvetnim aranžmanima koje je Grejs morala da ima gde god da se nalazila. Avgust mi je otvorio vrata kada sam pokucala i strogo me pogledao. Moj je otac uvek bio elegantan; imao je srebrnu kosu i preplanuo ten. U crnom kašmirskom blejzeru i sivim pantalonama, ličio je na pravog feudalnog gospodara. Tu je ulogu uvežbavao celog života.

„Kasniš", reče on, pogledavši na svoj zlatni sat. „Trebalo je da stigneš u pola sedam kako bismo stigli da porazgovaramo u četiri oka pre večere."

„Dovoljno mi je bilo jutrošnje porodično okupljanje", obavestih ga.

Istog časa sam zažalila što sam pomenula prethodne događaje od tog dana.

„I o tome želim da razgovaram s tobom: o tvojoj majci", reče Avgust. „Prvo, šta želiš da popiješ?"

„Ručala sam sa Džersi", odvratih. „Mislim da mi ne treba ništa jače od vode."

Gde god da ode, Avgust je imao dobro opremljen bar, iako je on sam veoma malo pio. Možda su oko toga nastali problemi dok je bio u braku sa majkom.

„Napraviću ti blagi špricer", reče on i štrcnu sodu iz boce u mrežici, i potom mi pruži vinsku čašu.

„Gde je Grejs?" upitah, otpivši gutljaj dok je on sebi razblaživao viski.

„Leži. Prilično ju je uznemirio onaj mali debakl koji je tvoja majka jutros izvela - ko može da je krivi? Bilo je neoprostivo." Avgust je uvek Džersi nazivao „tvoja majka", kao da sam ja odgovorna za njeno postojanje, a ne obrnuto.

„Smatram da je njena predstava ublažila morbidnost celog događaja", rekoh mu. „Hoću da kažem da ne smatram prirodnim to što obezbeđuju vojni orkestar, plotun iz pušaka i dodeljuju nekom medalju samo zato što je raznet u paramparčad poput kakvog raščerečenog pačvorka u službi vlade Sjedinjenih Država."

„Ne menjaj temu dok razgovaraš sa mnom, mlada damo", ukorio me je otac svojim najautoritativnijim glasom. „Ponašanje tvoje majke bilo je najblaže rečeno šokantno. Žalosno. Imali smo sreće što reporterima nije bio dozvoljen pristup."

Avgust nikada ne bi upotrebio reči kao što su „odvratno" ili „ponižavajuće". One su bile suviše subjektivne i odnosile su se na lična osećanja. Njega je zanimalo samo ono što je objektivno, daleko - stvari kao što su pojava i ugled.

U tom pogledu sam bila dosta na njega, mada to nisam želela da priznam. Međutim, smetalo mi je što ga je više zanimalo ponašanje moje majke za vreme jednog javnog događaja nego Semova nasilna smrt.

„Pitam se da li ljudi vrište kada umiru na taj način?" upitala sam naglas.

Avgust se okrenuo na peti tako da nisam mogla da mu vidim lice. Otišao je do vrata spavaće sobe. „Probudiću Grejs", obavestio me je preko ramena, „kako bi stigla da se na vreme spremi za večeru."

„Ne znam kako uopšte možemo da pričamo", reče Grejs, brišući oči naduvene od suza, i sklonivši pramen plave kose sa čela nadlanicom. „Ne znam kako možemo da jedemo. Neverovatno je da sedimo ovde u restoranu, pokušavajući da se ponašamo kao ljudska bića."

Do tog trenutka mi nikada nije palo na pamet da je neko poput Grejs uopšte pomišljao na to da se ponaša kao ljudsko biće. Stvari su počele da se popravljaju.

Osmotrila sam zidove restorana, koji su bili prekriveni naslikanim rešetkama sa vinovom lozom. Tu i tamo videli su se sićušni crveni gušteri koji kao da su se grejali na nevidljivom suncu. Skupine stolova bile su odeljene velikim žardinjerama sa svežim hrizantemama - to cveće su Italijani nosili na groblje svojim mrtvima.

Započela sam i završila dan na groblju. Tog popodneva sam potražila dotičnu reč u jednoj knjižari. Poticala je od grčke reči koimeterion, odaja za spavanje; koiman, uspavati; ili latinske cunae, kolevka. Dopalo mi se da zamišljam kako Sema, gde god sada bio, ljuljuškaju dok spava.

„Bio je tako mlad", izgovorila je Grejs između kratkih jecaja dok je stavljala u usta još jedan zalogaj tartarskog bifteka. Namestila je svoju dijamantsku narukvicu i pevuckavim glasom dodala: „Nije li tako?"

Grejs, zapravo, nikada nije upoznala Sema. Moja majka se razvela od Avgusta pre skoro dvadeset pet godina, a on i Grejs su bili u braku nešto više od petnaest. U međuvrememenu je proteklo mnogo poslovične vode ispod mosta. Među te događaje ubrajam i onaj kada je Sem postao moj brat iako nije bio sin ni moje majke ni mog oca. U mojoj porodici vladaju prilično složeni međusobni odnosi.

Međutim, nisam imala vremena da razmišljam o tome, jer je Grejs prešla na svoju omiljenu temu: novac. Kada se prebacila na razgovor o novcu, njene suze su nekim čudom presušile i oči su joj zasijale.

„Danas popodne smo iz apartmana nazvali advokate", obavestila me je, naprasno živnuvši i nastavivši s puno poleta. „Kao što znaš, za sutra je zakazano čitanje testamenta - i mislim da bi trebalo da ti kažem da smo dobili neke dobre vesti. Iako nisu hteli da nam saopšte pojedinosti, razume se, izgleda da si ti glavna naslednica!"

„Oh, superiška", odvratih. „Nije prošlo ni nedelju dana od kada je Sem umro, a ja sam već profitirala. Jesi li iskopala koliko ću stvarno biti bogata? Mogu li odmah da se penzionišem? Ili će mi poreznici uzeti najveći deo?"

„Grejs nije tako mislila i ti to dobro znaš", reče Avgust, koji je crtao po svojoj cremme de volaille dok sam ja bockala kapru na mom škotskom lososu. Kotrljali su se po tanjiru i izbegavali moju viljušku. „Grejs i ja samo vodimo računa o tvojim interesima", nastavi on. „Nisam poznavao Sema - bar ga nisam dobro poznavao - ali sam siguran da je tebe veoma voleo. Praktično ste odrasli kao brat i sestra, nije li tako? A kako je on jedini Ernestov naslednik, Sem mora da je bio veoma - to jest. finansijski obezbeđen?"

Moj pokojni stric Ernest koji se bavio vađenjem rude i minerala, bio je očev stariji brat i bio je bogat kao Mida. Povrh svega toga, umro je ne izgubivši nijedan cent koji je zaradio, pošto ga trošenje novca nije zanimalo. Sem je bio njegovo jedino dete.

Kada su se moji roditelji, Avgust i Džersi razveli, ja sam bila još veoma mala. Moja majka je nekoliko godina posle toga jurcala sa mnom unaokolo, obilazeći sve svetske prestonice. Bila je dobrodošla na takvim mestima, jer je postala čuvena pevačica još mnogo pre nego što se udala za mog oca - tako je i upoznala Kikirikaša i gotovo sve ostale iz visokog društva. Muškarci iz porodice Ben oduvek su voleli glamurozne žene. Ali su često, kao i moj otac, teško podnosili da žive sa njima.

Džersi je pila godinama. Svi su ionako očekivali od operskih pevača da ispijaju šampanjac kao da je voda. Tek kada je Avgust objavio svoju veridbu sa Grejs - koja kao da je bila klonirana Džersi, ali dvadeset godina mlađa - boca je izišla iz

Džersinog plakara. Pobegla je sa mnom u Ajdaho, da se posavetuje sa mojim stricem Ernestom, udovcem i pustinjakom, o finansijskim stvarima - moj je otac uložio sav njen prethodno zarađen prihod od muzike na svoje ime, što je bila još jedna od osobina muškaraca iz porodice Ben - i na iznenađenje svih, Džersi i Ernest su se zaljubili jedno u drugo.

A ja, dete koje je odraslo poput Eloize u Plazi, jedući pate de foie gras pre nego što sam umela to i da izgovorim, odjednom sam se obrela na mestu koje nisam znala, a koje sam skoro dvadeset godina kasnije nazivala domom.

Tako je pitanje mog oca, naizgled neodređeno, zapravo bilo krajnje otvoreno i zadiralo u srž stvari. Moja majka, koja se udala prvo za jednog pa za drugog brata, nije pila dok je Ernest bio živ. Ali pošto ju je dobro poznavao, Ernest je ostavio sav novac Semu, unevši u testament klauzulu da se stara o njoj i meni „onako kako bude smatrao da je najbolje". Sada je i Sem bio mrtav, a ja sam najverovatnije zahvaljujući toj činjenici postala multimilionerka.

Stric Ernest je umro pre sedam godina, dok sam još bila u koledžu, i niko od nas od tada nije video Sema. Jednostavno je nestao. Džersi i ja smo svakog meseca dobijale naše čekove. Ona bi svoje propila, a ja sam moje stavljala na račun koji nisam dirala. U međuvremenu sam povukla radikalni potez, uradila sam nešto što žene iz porodice Ben nikada nisu radile. Zaposlila sam se.

Prve nedelje pošto sam se zaposlila u obezbeđenju nuklearke, Sem mi se javio. Nazvao je moju kancelariju, mada sam bog zna kako je saznao gde sam.

„Zdravo, maheru." To mu je bio omiljeni nadimak za mene još od detinjstva. „Prekinula si porodičnu tradiciju; odrekla si se visokih nota i đipanja među horistkinjama?"

„Život na okrutnoj pozornici nije onakav kao što devojka zamišlja", citirala sam iz svog bogatog muzičkog repertoara koji niko nije tražio da naučim. Bila sam, međutim, veoma srećna što mu čujem glas. „Gde si bio sve ove godine, brate po krvi? Pretpostavljam da tebi nije potrebno probitačno zaposlenje, pošto si postao porodični dobročinitelj sa punim radnim vremenom. Hvala ti za sve one čekove."

„Zapravo primam priličnu nadoknadu za svoje usluge", ispravi me Sem, „od velikog broja vlada koje moraju da ostanu anonimne. Obezbeđujem im usluge koje niko drugi nije u stanju - sem možda onih koje sam lično obučio: tu skupinu sačinjava samo jedna osoba. Možda ćeš jednog dana razmotriti predlog da mi se pridružiš u zajedničkoj pustolovini?"

Posle ove zagonetne ponude za posao, Sem mi se više nijednom nije javio. Tek iz razgovora sa izvršiocem njegovog testamenta, saznala sam nešto novo o Semu.

Osetila sam kako gume prokiizavaju po snegu. Kola su klizila po putu.

Osetila sam nalet adrenalina kada sam se trgnula i čvrsto stegla volan. Uloživši svu snagu u to, uspela sam da skrenem nekoliko tona čelika sa ivice izbočine. Ali sada sam jurila u suprotnom pravcu, potpuno van kontrole.

Prokletstvo, nisam smela da sletim s puta! Tamo nije bilo ničega osim snega i samo snega. Bila je takva pomrčina i padao je tako gust sneg da čak nisam mogla da vidim ni šta se nalazilo sa bilo koje strane puta - možda provalija? Čula sam kako moj um, kao iz bunara, vrišti „Budalo! Budalo!" dok sam naprezala mozak da se setim kada sam prošla pored poslednjeg svetla u tom haosu napolju. Pre pedeset kilometara? Sto?

Dok sam u panici razmišljala o takvim stvarima, uspela sam, zahvaljujući našoj sposobnosti da radimo dve stvari istovremeno, da ovladam mišićima i telesnim sokovima i da povratim kontrolu nad kolima. Cimala sam ih napred-nazad poput kakvog jo-joa trudeći se da auto zadržim na putu. Istovremeno sam se pomahnitalo okretala levo-desno i pokušavala da osetim tle pod sobom - isto bih uradila i da sam na skijama - samo što su mi sada gume bile kao skije hidroaviona i kretale su se po novom snegu koji je obrazovao glatki, mekani sloj povrh dubljeg i smrtonosnog sloja crnog leda tvrdog poput dijamanta.

Imala sam utisak da je moja borba trajala beskrajno dugo pre nego što sam osetila da dobijam ovaj rvački meč i da nekoliko tona čelika polako ponovo uspostavlja ravnotežu. Drhtala sam poput lista dok sam usporavala na trideset, dvadeset pet. Duboko sam udahnula i izdahnula, znajući, kao svaka devojka sa planine, da ne smem potpuno da zaustavim kola kada sneg ovako gusto pada, jer bi se moglo desiti da ih više ne pokrenem.

Dok sam nastavljala kroz crnu i praznu noć, upućujući molitve zahvalnosti uvis, nekoliko puta sam snažno ošamarila samu sebe i spustila prozor na kolima. Snežne iglice u kovitlacu bockale su me po koži. Duboko sam udahnula ledeni vazduh i zadržala ga u plućima ceo minut. Nadlanicom rukavice sam obrisala oči koje su me pekle, sa glave sam strgla skijašku kapu i rastresla kosu na kovitlacu vetra koji je ludovao po unutrašnjosti kola, podižući komadiće hartije. Kada sam ponovo podigla prozor, već sam se bila vratila u stvarnost i uglavnom se otreznila. Šta to, do đavola, nije bilo u redu sa mnom?

Razume se da sam znala šta nije bilo u redu. Sem je bio mrtav i ja nisam mogla da zamislim život na ovoj planeti bez njega. Šizofrenik bi to stanje možda nazvao „biti van sebe" od tuge. Iako ovih proteklih sedam godina nisam mnogo viđala Sema niti se često čula s njim, on je uvek bio prisutan šta god da sam radila. On je na neki način bio jedini bliski član porodice koga sam ikada imala. Kada sam to prvi put shvatila tokom njegovog odsustva, počela sam da razgovaram s njim u svom umu. Sada više nisam imala s kim da razgovaram, čak ni u glavi.

Ipak, nisam nameravala da se ovog trenutka pridružim Semu u večnim lovištima. I to tako što ću pasti na testu inteligencije ovde na putu usred noći. Tada sam primetila nekakvu mrlju svetlosti u daljini koju sam jedva razabrala kroz

debelu čipkanu snežnu zavesu. Bila je dovoljno velika za grad, kojih nije bilo baš mnogo u ovoj nedođiji. Obradovala sam mu se kao da mi je dom.

Ali, to još nije bio kraj moje pustolovine.

Zaustavila sam kola na putu iznad kuće sa šarmantnim podrumom ukopanim duboko u tle, koji sam nazivala svojim domom, i pogledala iscrpljeno i frustrirano naniže. Prilazni put se nije video. Nestao je pod tim umućenim šlagom koji nazivamo sneg i koji je napadao do iznad prozora prvog sprata. Izgleda da ću posle ni sama ne znam koliko kilometara zamorne bitke da održim kola na putu, sada morati da se prihvatim i lopate ako želim uopšte da stignem do kuće, da i ne pominjem otkopavanje svog stana u prizemlju duboko zakopanog u tle. To i zaslužujem kada živim u podrumu u Ajdahu - poput kakvog prokletog krompira.

Isključila sam motor i ostala da sedim i zurim u mrklu tišinu niz strmo brdo na mestu gde se nekada nalazio prilazni put, pokušavajući da dokonam šta mi valja činiti. Poput svih brđana, u prtljažniku sam tokom cele godine nosila zalihe za slučaj nužde - pesak, so i vodu, toplu odeću, nepropusne čizme, sve za potpirivanje vatre, rezervne svećice, konopce i lance - ali nisam imala lopatu. Čak i da sam je imala, ne bih bila u stanju da raskrčim ceo prilazni put.

Sedela sam potpuno otupela, posmatrajući mekani, nepostojani pokrov snega koji je padao tiho oko mene. Sem bi u ovom trenutku rekao nešto smešno, pomislih. Ili bi možda iskočio napolje i zaigrao na snegu - snežni ples, kao da se kiti radom bogova...

Odmahnula sam glavom i pokušala da odagnam takve misli. Čula sam da telefon zvoni u mom stanu u suterenu. Svetla su bila pogašena u glavnoj kući, što je značilo da je moj ekscentrični, iako divni gazda, mormon otišao na skijanje u planine ne želeći da propusti sveži snežni prah - ili se možda u hramu moli da se prilazni put sam od sebe očisti.

Pošto nisam volela da gacam po dubokom snegu, bilo mi je jasno da jedino na skijama mogu da prevalim strminu između kuće i kola. Srećom, u prtljažniku sam, pored ostale opreme, imala skije i čizme za nordijsko skijanje. Kad bih samo uspela da pratim liniju prilaznog puta. Travnjak ispred naše kuće sada je predstavljao zjapeći ponor, gotovo već nevidljiv pod nanosima snega. Ako upadnem u njega, to bi moglo biti smrtonosno, jer se sneg ponašao poput živog peska. Takođe ću morati da ostavim kola ovde gore na putu preko noći, što znači da bi i ona mogla nestati ako se u zoru dovde probiju raonici za sneg pre nego što stignem da ih spasem od nanosa kojima će ih zasuti.

Izišla sam i izvukla skije iz prtljažnika, kao i platnenu torbu i još neke stvari koje sam mislila da mogu poneti prebačene preko ramena; spustila sam ih na ravan put. Vratila sam se unutra da potražim čizme, kada mi kroz zadnji prozor pogled

pade na zastavicu koja je virila iz snežnog nanosa poput kakvog veselog mamca označavajući mesto gde se nalazilo moje poštansko sanduče. Setih se da sam zaboravila da javim da mi ne isporučuju poštu pre nego što sam na brzinu otišla na sahranu. Zalupivši zadnja vrata kola i uhvativši se za ručku radi ravnoteže, skinula sam gomilu snega sa sandučeta i izvukla poštu koja se gomilala cele nedelje. Bilo je više pošiljki nego što sam mogla i da zamislim. Pustila sam ručku vrata i posegla za platnenom torbom, slučajno se udaljivši korak-dva od kola.

Posle prvog koraka potonula sam u sneg do pasa i nastavila da tonem. Osetila sam da me obuzima strah dok sam pokušavala da odagnam paniku. Znala sam da bih samo još brže nastavila da propadam ako bih pokušala da se džilitam. Dovoljno dugo sam živela u ovim krajevima i naslušala se priča o ljudima koji su se ugušili kada su upali u beskrajno duboki sneg, gde nisu mogli da pokreću ni ruke ni noge i iz koga nisu uspeli da se izbave. Istog trenutka kada sam počela da tonem, takođe sam se setila da sam otišla na sahranu ne oglasivši to na velika zvona. Samo sam šefu rekla da imamo smrtni slučaj u porodici i ostavila svom gazdi zagonetnu poruku. Bilo je sasvim moguće, iako će sigurno pronaći moja kola, da niko ne nađe mene pre nego što se sneg otopi u proleće!

Gomilu pošte koja mi je smetala, bacila sam na put ispod kola kako ne bi propala u sneg i nestala. Uspela sam da izvučem jedan lakat na čvrstu površinu i nastavila da kopam drugom šakom dok nisam uspela dovoljno da se izmigoljim i obe ruke položim na put. Dok sam se izvlačila na mišiće. imala sam utisak da izlazim iz bazena sa tegovima od dvadeset pet kilograma pričvršćenim za noge: na to sam utrošila svu preostalu snagu. Ostala sam da ležim potrbuške na putu, tresući se i goreći od straha i iscrpljenosti. To nije dugo potrajalo; uskoro je počela da me prožima jeza od hladnoće, jer je led koji se zalepio za moju neodgovarajuću odeću, dok sam bila uronjena u sneg, uspeo da je promoči.

Posrćući sam ustala i otvorila vrata kola. Bila sam smrznuta, mokra, potpuno onemoćala i strašno besna na samu sebe. Zar deca brđana kao obaveznu lektiru nemaju „Kako se pali vatra" od Džeka Londona? U njoj je reč o tipu koji odlazi u tundru na šezdeset stepeni ispod nule, ne slušajući ničije savete. Smrznuo se i umro. Umirao je dugo. Ja to nisam imala u planu.

Izvadila sam iz kola lake čizme za nordijsko skijanje, ušnirala ih smrznutim prstima u natopljenim rukavicama, stala na dugačke nordijske skije lake kao pero, nagurala gomilu pošte u vreću koju sam prebacila preko ramena i spustila se u slalomu do zadnjih vrata. Zašto to nisam odmah uradila i ostavila poštu u sandučetu do jutra?

Telefon je ponovo zazvonio dok sam skidala skije. Otvorila sam vrata i skotrljala se - zajedno sa gomilom snega - niz strmo stepenište do moje udobne podzemne tvrđave. Bar je bila udobna kada sam je napustila pre nedelju dana.

Upalila sam svetla i ugledala led sa unutrašnje strane prozora i kristalne šare na ogledalima i staklu koje je štitilo slike. To me je podsetilo na „Doktora Živaga".

Tiho psujući svog gazdu, koji mi je isključivao grejanje radi uštede svaki put kada bih izišla iz zgrade, skinula sam čizme koje su se cedile pre nego što sam zakoračila na orijentalne tepihe, potrčala preko dnevne sobe čiji su zidovi bili prekriveni knjigama i bacila se na jastuke da dohvatim slušalicu telefona koji se nalazio na podu.

Najradije bih šutnula samu sebe što sam je podigla: bio je to Avgust.

„Zašto si otišla?" bilo je prvo što me je pitao. „Grejs i ja samo što nismo poludeli od brige dok smo pokušavali da te pronađemo. Gde si bila?"

„Igrala sam se na snegu", rekoh mu, prevrnuvši se na leđa na jastucima i namestivši slušalicu između uveta i ramena. „Mislila sam da je žurka gotova; zar se spremalo još kakvo slavlje?" Otkopčala sam pantalone i pokušala da se izmigoljim iz njih kako ne bih zaradila upalu pluća u ovoj ledenoj tamnici - mada je bilo mnogo verovatnije da bih se uplesnjivila. Videla sam svoj dah u vazduhu.

„Oduvek sam smatrao da je tvoj smisao za humor neprimeren, najblaže rečeno", hladno me je obavestio Avgust. „Ili je možda u pitanju tvoj tajming. Kada si nestala neposredno po čitanju testamenta, nazvali smo tvoj hotel i rečeno nam je da si se odjavila još tog jutra. Pošto nam je pročitan testament, Grejs i ja smo, razume se, pristali da održimo konferenciju za štampu..."

„Konferenciju za štampu!'' ponovih, naglo se uspravivši u sedeći položaj. Pokušavala sam da zadržim slušalicu prislonjenu uz uvo dok sam skidala mokru parku1 i džemper, ali sam uspela da uhvatim samo Avgustove poslednje reči:

„...mora takođe pripasti tebi."

1 Krzneni kaput krojen poput košulje; nepromočiva bluza s kapuljačom. (prim. prev.)

„Šta mora da mi pripadne?" upitala sam. Istrljala sam naježenu kožu, ustala i povukla telefon za sobom do kamina. Gurala sam šišarke i hartiju ispod gomile poređanih cepanica kada mi je Avgust odgovorio.

„Rukopisi, razume se. Svi znaju da ih je Sem nasledio i da su veoma vredni. Ali posle Ernestove smrti niko nije mogao da pronađe Sema. Kao da ga je progutao mrak. Kada sam pokušao da povedem razgovor o tome tokom večere posle sahrane, imao sam utisak da želiš da izbegneš tu temu. Ali sada kada je obelodanjeno da si ti ne samo Semov glavni naslednik već i njegov jedini naslednik, stvari su se, razume se, promenile..."

„Razume se?" nestrpljivo ponovih dok sam palila šibicu i prinosila je hartiji. Sa olakšanjem sam gledala kako cepanice istog časa zahvataju plameni jezičci. „Nemam pojma o kakvim to rukopisima govoriš!"

Pomislih da je veoma čudno što je mom ocu, koji je neizmerno cenio privatnost, uopšte palo na pamet da pristane da održi konferenciju za štampu, bez obzira na moguću vrednost dotičnih rukopisa. To je bilo više nego sumnjivo.

,,Hoćeš da kažeš da ne znaš za njih?" upitao me je Avgust čudnim glasom. „Kako je to moguće, kad su svi, Vašington post, London tajms i Internešenal herald tribjun bili prisutni? Razume se, ništa nismo mogli da im kažemo, pošto rukopisi nisu bih kod izvršioca testamenta, a i ti si isparila."

„Možda bi mogao da me uputiš u stvar pre nego što se smrznem", procedih kroz zube koji su mi cvokotali. „Kakve mi je to rukopise Sem ostavio - nemoj mi reći, pusti me da pogađam: pisma Frensisa Bekona upućena Benu Džonsonu u kojima Bekon priznaje, ono što smo oduvek podozrevali, da je on napisao sve Šekspirove drame."

Na moje iznenađenje, Avgust je istog časa odvratio. „Vrede mnogo više", obavestio me je. Nema sumnje da je moj otac bio čovek koji je shvatao značenje reči kao što su „vredi" i „vrednost". „Istog časa kada saznaš bilo šta o njima, a uopšte ne sumnjam da hoćeš", nastavi on, „moraš smesta da obavestiš mene ili naše pravne zastupnike. Mislim da ne shvataš u potpunosti šta te je snašlo."

U redu, pomislih, pokušaću još jedanput. Duboko sam udahnula.

„Pretpostavljam da je tako", složih se. „Da li bi mogao da podeliš sa mnom, oče, ono što izgleda već ceo svet zna? Kakvi su to rukopisi?"

„Pandorini", kratko odvrati Avgust. To ime je zvučalo gorko poput pelena kada bi ga on izgovorio - a možda je i bilo takvo.

Pandora je bila moja baka - ljubljena majka moga oca, koja ga je napustila odmah po rođenju. Iako je nikada nisam upoznala, po svemu sudeći je bila najživopisnija, najblistavija i najneobuzdanija od svih žena iz porodice Ben. A kada je reč o našem porodičnom stablu, to je onda nešto značilo.

„Pandora je imala rukopise?" upitala sam oca. „Kakve?"

„Oh, dnevnike, pisma, prepisku sa slavnima i gotovo slavnima, takve stvari", odvrati on nonšalantno. A onda, kao uzgred, dodade: „Čak je moguće da je napisala i neku vrstu memoara."

Možda otac i ja nismo imali iste poglede na mnoge stvari, ali dobro sam znala kada zateže lanac. Mora da me je zvao svakih petnaest minuta u protekla dva dana; zato sam čula dva puta zvonjavu telefona za vreme svog kratkog boravka napolju. Ako je panično pokušavao da me nađe i ako je ta roba bila tako vruća da je morao da pristane na konferenciju za štampu, zašto me je onda sada ovoliko zavlačio?

„Otkud toliko zakasnelo zanimanje?" upitala sam. „Hoću da kažem, najdraža bakica je već godinama mrtva, nije li tako?

„Vladalo je opšte mišljenje da je Pandora ostavila te rukopise... drugoj strani porodice", ukočeno odvrati moj otac. Počela sam da razmišljam o krajnje složenim odnosima koji su vladali u mojoj porodici. „Ernest ih je sigurno držao pod ključem decenijama, iako je dobio mnogobrojne ponude", nastavio je Avgust. „Međutim, nije

mogao da proceni njihovu pravu vrednost pošto su očigledno bili ispisani nekom vrstom šifre. Zatim je tvoj rođak Sem..."

Svih mu svetaca!

Stajala sam ispred kamina u donjem rublju, sa slušalicom u ruci, dok je očev glas nastavio da pravi buku bez ikakvog smisla. Blagi bože - bili su šifrovani!

Sem je nestao upravo u vreme kada mu je umro otac Ernest. Ni sa kim nije bio u vezi sedam godina, a sada je bio mrtav. Šta se poklapalo sa tom vremenskom pukotinom? Semovo nasledstvo - uključujući možda i rukopise. Čime se Sem to bavio, koja je bila njegova profesija? Čemu me je podučavao još od detinjstva, ne štedeći vreme? Upravo zahvaljujući tome, dobila sam ovaj odlično plaćen posao.

Sem je provaljivao šifre i u tome je bio jedan od najboljih na svetu. Ako je Sem znao za bakine rukopise, teško da je mogao da odoli da ih ne pogleda, naročito ako je njegov otac želeo da utvrdi kolika im je vrednost. Mora da ih je video - verovatno je razbio šifru još mnogo pre Ernestove smrti. U to sam bila ubeđena. Gde se onda nalaze ti rukopisi?

Međutim, u ovom trenutku me je mučilo mnogo važnije pitanje, vezano za jedinstvenu situaciju u kojoj sam se obrela:

Šta se nalazilo u tim dnevnicima moje bake, koje sam sada ja tehnički nasledila, što je bilo toliko opasno da je zbog njih Sem izgubio život?

ČVOR

Kada Aleksandar nije uspeo da razveže Gordijev čvor, čiji su krajevi bili tajanstveno zamršeni i savijeni unutar njega samog, uzeo je mač i presekao ga nadvoje.

Plutarh Izgleda da je tajna Gordijevog čvora bila religijske prirode, verovatno se odnosila na neizrecivo ime Dionisa, i predstavljala šifru u unakrsno svezanom čvoru... Aleksandrovo brutalno presecanje čvora, kada je svečano uveo svoju vojsku u Gordium radi invazije Velike Azije, okončalo je vekovnu božansku vladavinu svetom, jer je moć mača stavio iznad moći religijskih misterija.

Robert Grejvs, Grčki mitovi

Bilo je skoro tri sata ujutro kada sam odvrnula slavine velike kade na četiri šape, moleći se da se cevi nisu smrzle i gledajući sa olakšanjem toplu vodu kako počinje da puni kadu. Ubacila sam u vodu neke soli i tečnost koja je stvarala mehuriće, skinula se i ušla unutra. Kada je bila tako duboka da mi je voda dopirala do nosa, te sam morala da oduvam mehuriće. Dok sam sapunjala kosu koja se isprljala tokom puta, shvatila sam da o mnogo čemu moram dobro da razmislim. Ali moj mozak je pratio nekakvu nejasnu logiku - što nije bilo nikakvo čudo, ako se uzme u obzir sve što se izdešavalo prethodne nedelje i moje traumatično putovanje kući.

Dok sam se kiselila, vrata kupatila se naglo otvoriše na škripavim šarkama i unutra bez ikakve najave upade Jason - što je verovatno značilo da se vratio i Olivje, moj gazda. Jason jedva da me je i pogledao onim svojim prodornim zelenim očima. Stao je da baza unaokolo i s prezirom je odmerio moj nakvašeni svileni veš na podu. Zatim je počeo da ga povlači šapom, verovatno pomislivši da bi moje dugačke gaće mogle da posluže kao udobna postelja, ali sam ga preduhitrila ispruživši ruku i izvukavši ih ispod njega.

„E nećeš!" odlučno sam kazala.

Jason je skočio na drvenu ivicu kade, ispružio šapu i počeo da udara po mehurićima. Upitno me je pogledao. To je bio znak da ga poprskam. Koliko je meni bilo poznato, Jason je bio jedina mačka koja je volela vodu - svaku vrstu vode. Njemu je bilo normalno da odvrne slavinu na sudoperi kada je žedan; više je voleo toalet od korpe za spavanje; bio je poznat po tome što je skakao u reku Snejk ispod vodopada da dohvati svoju omiljenu crvenu gumenu lopticu. Umeo je da pliva protiv struje isto onako dobro kao i bilo koji pas.

Ali noćas - pre će biti ovog jutra - bila sam suviše umorna da bih ga sušila. Gurnula sam ga sa ivice kade, izišla i obrisala se. U velikom mekanom bademantilu i sa peškirom obmotanim oko glave otapkala sam do kuhinje i zagrejala vodu za šejk-rum koji sam nameravala da popijem pre nego što pođem u krevet. Dohvatila sam metlu i vrhom drške udarila nekoliko puta po tavanici kako bih Olivjeu stavila do znanja da sam se vratila - mada će to lako moći da zaključi kada bude video moja kola ostavljena na putu.

„Najdraža moja", uskoro začuh Olivjeov glas kako klizi niz stepenice; imao je osoben kvebeški naglasak. „Sjurio sam se na đonovima iz džipa do kuće, ali nisam bio siguran da li da ti odmah pošaljem malog argonauta - nisam znao da li spavaš. Mogu li i ja da siđem?"

„Možeš. Dođi da na brzinu zajedno popijemo šejk-rum pre nego što se srušim", doviknula sam mu. „I da me obavestiš šta se dešava na poslu."

Olivje Maksfild i ja smo se upoznali pre nekih pet godina, kada smo određeni da radimo na istom projektu. On je predstavljao čudnu mešavinu: bio je nuklearni inženjer i odličan kuvar, pobornik Jenki slenga i kaubojskih barova, i zadrti „Džek"

mormon. Rodio se u porodici kanadskih Francuza katolika koja je bila odana la cuisine francaise. Bio je moderni genije za kulinarstvo, a mormonska ograničenja vezana za alkohol i kofein teško su se uklapala u Olivjeovu nouvelle ličnost.

Čim smo se upoznali, Olivje mi je kazao da je unapred znao da ću uskoro ući u njegov život, jer sam mu se javila kao blagoslovena Devica u snu u kome sam se takmičila u igranju flipera sa prorokom Moronijem. Na kraju prve nedelje koju smo proveli zajedno na poslu, Olivjeu je dat znak da bi trebalo da mi ponudi da se za malu stanarinu uselim u njegov stan u prizemlju. Pravi fliper na kome sam ja, kao Devica Marija, pobedila proroka, nekim čudom se pojavio u kaubojskom baru u blizini naše kancelarije.

Možda je to bila posledica mog šašavog odgoja, ali Olivje mi je delovao kao pravo osveženje u nuklearnom postrojenju prepunom inženjera i fizičara, koji su svi odreda donosili ručak u smeđim kesama i odlazili kući u pet sati da odgledaju sve televizijske reprize sa svojom decom. Stalno sam posećivala prijeme u domovima „porodica sa terena". Leti su pekli hamburgere i kobasice na roštilju u zadnjem dvorištu; zimi bi ih zamenili špagetima, salatama i hlebom premazanim belim lukom pripremljenim u prostoriji za okupljanje. Kao da niko u ovoj udaljenoj pustinji u brdima nikada nije čuo ni za šta drugo.

Za razliku od svih njih, Olivje je živeo u Montrealu i Parizu i jedno leto je čak proveo u letnjoj radionici na jugu Francuske gde je naučio da sprema kordon ble. Mada je možda škrtario kada su u pitanju bile usluge koje je trebalo da obezbedi jedan kućevlasnik, kao što su grejanje i čišćenje prilaznog puta, imao je on i svojih dobrih strana. Dok je mleo meso ili ga seckao na kockice, miksirao i topio puter u svojoj ogromnoj industrijskoj kuhinji na spratu, pripremajući savršene obroke za Jasona i mene bar jednom nedeljno, uveseljavao me je pričama o naboljim kuvarima Evrope, protkanim najnovijim modnim ludostima iz kaubojskog bara. Kako bi to Francuzi rekli, bio je „neponovljiv".

„Zbog čega si tako na brzinu otišla?" Kroz napola otvorena vrata koja su vodila na stepenište provirio je Olivje sa svojim privlačnim osmehom i rupicama na obrazima i provukao prste kroz kovrdžavu smeđu kosu dok me je gledao krupnim tamnim očima. „Gde si nestala? Pod se svakog dana raspitivao o tebi, a ja nisam znao šta da mu kažem."

„Pod" je bio često korišćeni nadimak moga šefa, direktora i glavnog upravnika celog ovog nuklearnog postrojenja. Koristili smo ga iza njegovih leđa. Pravo ime mu je bilo Pastor Oven Dart, ali on nimalo nije ličio na pastira. Malom reorganizacijom monograma dobijao se opis koji mu je bolje odgovarao: Princ Tame.

Volela bih da dokažem kako ovaj nadimak ne odgovara mom šefu. Ali ako želim da budem pravedna prema deset hiljada zaposlenih u ovom postrojenju - pa čak i prema industrijskom đubretu u Vašingtonu s kojim se prisno družio - koliko je meni poznato, ja sam bila jedina koju taj čovek nije oprljio. Bar za sada. Izgleda da sam se Podu iskreno dopadala, odabrao me je za ovaj posao dok sam još bila na

fakultetu. Rezultat te neočekivane naklonosti bio je taj da nisu baš sve kolege imale poverenja u mene - što je predstavljalo još jedan razlog zbog koga je Olivje, zanosni kvebeški mormon kauboj i gurman, bio jedan od mojih retkih prisnih prijatelja.

„Izvini", rekoh Olivjeu, sipajući vrelu vodu preko mešavine smeđeg šećera, putera i ruma u dva staklena vrča, i pružajući jedan njemu. „Morala sam iznenada da odem. Neočekivani smrtni slučaj u porodici."

„Oh, nadam se da nije neko koga ja znam?" upita Olivje galantno se osmehnuvši u znak podrške - iako smo oboje znali da nije poznavao nikoga iz moje porodice.

„Sem je umro", rekoh, pokušavši da sperem knedlu u grlu kremastim toplim napitkom.

„Blagi bože! Tvoj brat?" upita Olivje, skljokavši se na sofu pored kamina.

„Moj rođak", ispravih ga. „Zapravo moj brat-pastorak. Odgajeni smo kao brat i sestra. Pre mi je brat po krvi. To jest, bio je."

„Pobogu, odnosi u tvojoj porodici baš su složeni", primeti Olivje, ponovivši sa sprdnjom moj vlastiti odgovor kada bi neko počeo da se raspituje o mojoj porodici. „Jesi li sasvim sigurna da si u bilo kakvoj rođačkoj vezi sa tim tipom?"

„Ja sam njegov jedini naslednik", rekoh mu. „Meni je to dovoljno."

„Znači da je bio bogat, ali ne baš blizak rođak, je li to u pitanju?" s puno nade upita Olivje.

„Pomalo i jedno i drugo", rekoh mu. „Ja sam mu verovatno bila bliža od bilo koga u porodici." Što nije govorilo bog zna šta, ali Olivje to nije znao.

„Mora da ti je strašno! Ali nešto ne razumem. Zašto nikada nisam čuo ništa o njemu, osim imena? Nikada nije došao da te poseti, niti te je koliko znam zvao, tokom svih ovih godina koje smo proveli radeći zajedno i deleći ovo skromno prebivalište."

„Naša porodica komunicira telepatski", odvratih. Jason se umiljavao oko mojih nogu kao da pokušava sam samcijat da ukrasi majski stub, te ga podigoh i dodah: „Nama nisu potrebni sateliti ili mobilni..."

„To me podseti", prekinu me Olivje. „Otac te već danima zove. Nije hteo da kaže zbog čega - samo da moraš smesta da mu se javiš."

Upravo u tom trenutku je zazvonio telefon, prepavši Jasona, koji iskoči iz mog naručja.

„Mora da su telepate kada hvataju naše vibracije u ovo doba", primeti Olivje. Dok sam pružala ruku da dohvatim slušalicu, on je dovršio piće i uputio se ka

vratima. „Napraviću ti palačinke pre posla, u znak dobrodošlice", dobacio je preko ramena. I nestao.

„Gavroše, dušo", bile su prve reči koje sam začula kada sam podigla slušalicu.

Blagi bože, možda su članovi moje porodice zaista iznenada postali telepate. Bio je to moj stric Laf. Nisam se čula s njim vekovima. Oduvek me je zvao Gavroš: francuski naziv za pariskog malog uličara.

„Lafe?" rekoh. „Gde si ti? Zvučiš kao da si udaljen milion milja."

„Trenutno sam u Beču, Gavroše", što je značilo da se nalazi u velikom apartmanu iz osamnaestog veka koji gleda na Hofburg u kome smo Džersi i ja nekada boravile - i gde je bilo osam časova više nego ovde, to jest, jedanaest sati ujutro po njegovom vremenu. Stric Laf očigledno nikada nije shvatio princip različitih vremenskih zona.

„Strašno mi je bilo žao kada sam čuo za Sema, Gavroše", obavesti me on. „Hteo sam da dođem na sahranu, ali je tvoj otac, razume se..."

„U redu je", stadoh da ga uveravam, ne želeći da otvorim tu konzervu sa crvima. „Bio si prisutan duhom, isto kao i stric Ernest, mada je on mrtav. Pronašla sam šamana koji je izveo mali obred na sahrani, a onda je vojska odala poštu Semu, a Džersi je upala u otvorenu raku."

„Tvoja majka je upala u raku?" ponovio je stric Laf sa oduševljenjem kakvog petogodišnjaka. „Pa to je veličanstveno! Misliš li da je to bilo planirano?"

„Bila je pijana, kao i obično", obavestih ga. „Ali je ipak bilo zabavno. Volela bih da si mogao da vidiš Avgustovo lice!"

„Sada još istinskije žalim što nisam mogao da prisustvujem!" reče Laf sa zadovoljstvom koje mi je bilo nespojivo sa čovekom njegovih godina; ušao je u devedesete.

Moj otac, Avgust i moj stric, Lafsadio Ben nikada se nisu voleli. Možda zato što je moja baka Pandora pobegla s Lafom, pastorkom mog dede iz prethodnog braka, kada je ostavila mog oca odmah po rođenju.

O tome se nikada nije razgovaralo u mojoj porodici, ni u javnosti ni privatno. To je bila samo jedna od stvari o kojima se nije razgovaralo. Iznenada mi je palo na pamet da bih verovatno mogla da zgrnem bogatstvo - da ga upravo nisam nasledila od Sema - ako bih napravila potpuno nov model teorije složenosti, zasnovan samo na vezama unutar moje porodice.

„Striče Lafe", oslovih ga, „želim nešto da te pitam. Znam da nikada ne razgovaramo o porodici, ali hoću da znaš da je Sem sve ostavio meni."

„Gavroše, to sam i očekivao od njega. Ti si dobra devojka i treba samo da ti se dešavaju lepe stvari. Ja imam dovoljno - ne brini za mene."

„Ne brinem ja za tebe, Lafe. Ali želim da se kod tebe raspitam o nečemu što je u vezi s našom porodicom. O čemu možda samo ti nešto znaš. O nečemu što je Sem očigledno takođe ostavio meni - a nije reč ni o nekretninama ni o novcu."

Moj stric Laf je zanemeo tako da nisam znala da li je još na vezi. Konačno je progovorio. „Gavroše, jasno ti je da se međunarodni telefonski razgovori snimaju?"

„Zaista?" upitah, mada sam to veoma dobro znala zahvaljujući svojoj profesiji. „Ali to ne utiče na naš razgovor", dodadoh.

„Gavroše, zvao sam te s razlogom", reče stric Laf glasom koji je sada zvučao sasvim drugačije nego malopre. „Žao mi je što nisam mogao da dođem na Semovu sahranu. Ali igrom slučaja, narednog vikenda ću biti veoma blizu tebe. Dolazim u onaj veliki hotel u Sunčanoj dolini..."

„Naredne nedelje ćeš biti u Kolibi sunčane doline? "upitah. „Dolaziš iz Austrije u Sunčanu dolinu?"

Hoću da kažem, put od Beča do Kečuma nije idealan ni pod najboljim uslovima - a Laf još malo pa će napuniti devedesetu. Tamo se, u stvari, teško stizalo čak i iz susedne države, jer su planine bile visoke, a vreme promenljivo. Šta je njemu?

„Lafe, iako veoma želim da te vidim posle svih ovih godina, mislim da ti to nije baš pametno", rekoh mu. „Pored toga, već sam odsustvovala s posla nedelju dana zbog sahrane. Nisam sigurna da ću moći da se izvučem."

„Dušo", zausti Laf. „Mislim da znam šta to želiš da me pitaš. Takođe znam odgovor. Zato te molim da dođeš."

U trenutku kada su mi se oči već sklapale, setila sam se nečeg o čemu godinama nisam razmišljala. Setila sam se vremena kada me je Sivi Oblak prvi put posekao. Mogla sam da vidim tanku liniju kapljica krvi, nalik na ogrlicu od sićušnih rubina na mojoj nozi po kojoj je prevukao oštrim nožem. Nisam plakala iako sam bila veoma mala. Sećam se boje: prelepa, iznenađujuće crvena - životni sok koji je napuštao moje telo. Ali nisam se plašila.

Od detinjstva nisam sanjala taj san. Iznenada me je posetio, kao da je sve vreme čekao u senkama moga uma...

Bila sam sama u šumi. Izgubila sam se među tamnim drvećem čije su se grane cedile. Šumsko tle je isparavalo, oblaci pare su se podizali i kovitlali na nekoliko preostalih snopova svetlosti. Vlažne borove iglice obrazovale su sunđerast tepih pod mojim stopalima. Imala sam samo osam godina. Izgubila sam Sema iz vida, a

potom sam izgubila i trag. Sve se više smrkavalo, tako da nisam mogla da ga sledim onako kako me je učio. Bila sam sama i uplašena. Šta da radim?

Tog sam jutra jedva čekala da svane. Moj mali ranac je već bio spakovan. Ponela sam sve što sam znala da mi može ustrebati: granulu, jabuku i džemper ako zahladni. Iako nikada do tada nisam ozbiljnije i duže pešačila, a kampovala sam samo po jednu noć u zadnjem dvorištu, ispunilo me je veliko uzbuđenje što ću potajno slediti Sema ovog prvog dana njegovog tiva-titmasa.

Sem je bio samo četiri godine stariji od mene i počeo je da odlazi na ova putovanja kada je imao osam kao ja u to vreme. Sada je imao dvanaest i ovo mu je bilo peto putovanje - i sva odreda bila su bezuspešna. Svi u plemenu su se molili da ovog puta doživi viziju. Ali malo njih se zapravo nadalo da će se to ostvariti. Konačno, Semov otac (stric Ernest) bio je bledoliki koji je stigao izdaleka. Kada je Semova majka, Sjajni Oblak, umrla kao vrlo mlada, otac je odveo dete iz rezervata u Lapvaiju, tako da nije prošlo odgovarajuću obuku svoga naroda. A onda je taj otac uradio nešto grozno: za novu ženu je uzeo Engleskinju (Džersi) koja je pila previše vatrene vode. Nikoga nije prevarila kada se pojavila sa svojom kćerkom, prestala da pije i čak počela da zahteva da oba deteta provode svako leto sa Semovim dedom i babom u rezervatu. Nikoga nije mogla da prevari takvim trikovima.

Tiva-titmas je bio najvažniji događaj za svakog mladog Nez Persea. Predstavljao je njegovo ili njeno uvođenje u život i vaseljenu. Preduzimane su razne mere koje je trebalo da omoguće dotičnoj osobi da doživi viziju - tople kupke, boravak u kolibi sa blatom koje isparava, pročišćavanje pomoću štapića od brezove kore gurnutim u grlo - naročito ako vizija dugo nije dolazila ili ako je bilo mnogo prethodnih pokušaja.

Sem je odrastao u ovim planinama i mogao je da pozdravi svaki kamen, potok i drvo kao da su živi, kao da su mu prijatelji. Pošto je već bio u četiri slične potrage, znao je bez ičije pomoći da pronađe to mesto i po mraku i to vezanih očiju - dok ja, prokleti mali idiot kakav sam bila, nisam mogla da nađem čak ni trag.

I tako sam se jadna ja izgubila. Bila sam mokra do gole kože, jer me je iznenadio planinski pljusak; smrzavala sam se, gladna i umorna, a stopala su mi bila sva u ranama. Bila sam tako mala i mlada - i na smrt preplašena vlastitom glupošću. Sela sam na kamen da razmislim o svojoj situaciji.

Jedva vidljivo sunce lebdelo je kroz guste krošnje drveća na dalekom obzorju. Kada zađe, okružiće me potpuna tama. Pretpostavljala sam da sam nekih petnaest kilometara udaljena od mesta sa koga sam jutros krenula. Nisam imala vreću za spavanje, nepromočivu odeću, šibice, niti višak hrane. Da sam i ponela kompas ne bih znala kako da ga upotrebim. Što je bilo još gore, znala sam da će, kada sunce zađe, oko mene početi kroz tamu da mile razni glodari, zmije, insekti i divlje zveri. Temperatura se sve više spuštala dok je sunce zalazilo i u kosti počeše da mi se uvlače vlaga i jeza. Zaplakala sam dubokim jecajima koji su bili posledica sputanog straha, besa i očajanja.

Jedino što sam umela bilo je da šaljem i primam šifrovane poruke na indijanski način pomoću dimnih signala ili ogledala koje odbija sunčeve zrake. Sem me je tome naučio. Pošto se već bilo skoro smračilo, to mi nije bilo ni od kakve koristi. Ili možda jeste?

Zatomila sam jecaje i zagledala se kroz suze u reflektujuće biciklističke trake na mom malom ruksaku. Obrisala sam oči šakom i nos rukavom, stala na klecave noge i osvrnula se unaokolo.

Kroz sve tamniju izmaglicu u šumi primetila sam da sunce još nije potpuno zašlo. Ali uskoro hoće. Ako bih uspela da se popnem dovoljno visoko pre nego što nestanu poslednji zraci, videla bih daleko. Mogla bih da osmotrim vrhove planina i pronađem mesto u visinama do koga sam znala da Sem mora da stigne pre zalaska sunca: magični krug. Sve je to bilo na dugačkom štapu, ali to je možda bila moja jedina šansa da uputim poruku iskoristivši poslednje reflektovanje svetlosti. Zaboravivši na umor i strah - zaboravivši da je mnogo opasnije noću iznad linije drveća nego ovde u okrilju šume - pojurila sam na svojim malim nogama utrkujući se sa zalazećim suncem.

U snu sam čula zvuke šume koji su mi se sve više primicali dok sam pomahnitalo grabila preko kamenja, a grančice i trava mi nanosile posekotine; čula sam kako nešto veliko škljoca zubima iza nekog drveta. U snu je šuma postajala sve mračnija i mračnija, ali sam napokon ipak stigla do najviše tačke, na sam vrh. Pognula sam se i otpuzala do ivice i zagledala se preko planinskih vrhova ispod.

Na jednom planinskom vrhu, ispod mesta na kome sam se nalazila, s druge strane široke provalije, ugledala sam magični krug, a u njegovom središtu Sema. U snu je on sedeo na tlu odeven u odeću od jelenje kože sa resama i kosa mu je slobodno lepršala oko ramena; sedeo je prekrštenih nogu i ruku i meditirao - ali leđima okrenut meni! Bio je okrenut ka suncu na zalasku. Neće moći da vidi moje signale.

I zato sam glasno uzviknula njegovo ime i nastavila da ga dozivam, u nadi da će odjek dopreti do njega. Potom se povik pretvorio u krik. Međutim, on je bio suviše daleko...

Olivje me je drmusao za ramena. Videla sam da svetlost prodire kroz visoke prozore moje tamnice, što je značilo da se deo snega koji je prekrivao prozore istopio. Koliko li je bilo sati? U glavi mi je tutnjalo. Zbog čega me je Olivje drmusao?

„Jesi li dobro?" upitao je kada je video da sam otvorila oči. Delovao je zaplašeno. „Vrištala si, da znaš. Čuo sam te odozgo. Mali argonaut se zavukao pod moj frižider kada te je čuo."

„Vrištala sam?" upitah. „Bio je to samo san. Nisam ga sanjala godinama. Konačno, nije se sve baš tako dogodilo."

„Šta se nije tako dogodilo?" upita Olivje zbunjeno.

A onda sam shvatila da je Sem stvarno mrtav. Jedino sam još mogla da ga vidim u snu. Iako je taj san predstavijao netačno sećanje, to je bilo sve što mi je preostalo. Sranje. Imala sam utisak da me je u glavu šutnula mazga karme.

„Palačinke su gotove", obavesti me Olivje. „Spremam ti mlečni šejk i litre cikorije kao i one slatke, odvratne svinjske kobasičice - koje imaju dovoljno holesterola da ti zauvek zapuše sve cevi - a uz to još nežno kuvana jaja..."

„Meko kuvana", ispravih Olivjeov Jenki sleng, pastiš narodnog narečja. „Koliko je tačno sati, gazda?"

„Vreme je za 'branč'2, ne za doručak", odvrati Olivje. „Čekao sam te da bih te povezao na posao. Bojim se da je raonik zatrpao tvoja kola."

2 Branč - međuobrok. (prim. prev.)

Odlučila sam da se posle branča natrontam i navučem debele rukavice, te otkopam kola pre nego što se javim na posao. Bilo mi je potrebno razmrdavanje posle dva dana provedena za volanom. Ponekad je, posle ovakvog topljenja snega, znao da stegne veliki mraz, što bi značilo mesec dana otkopavanja smrznutog automobila. Takođe mi je bilo potrebno da izvesno vreme provedem sama i da se psihički prebacim sa sahrane u fabriku.

Izvukla sam svoj portabl radio i iznela ga napolje gde sam, okružena svetlucavim snežnim dinama i kućama ukrašenim ledenicama, ručno uklonila bljuzgavi sneg sa moje male „honde" u ritmu pesme Boba Sigera koji je zavijao „Vatra ispod mene". Razmišljala sam o raznolikom materijalu iz koga su istkani naši snovi i naša stvarnost.

Zapravo, nisam ja pronašla Sema u onim šumama, već je on pronašao mene. U stvarnoj priči - ne u snu - popela sam se iznad linije drveća, gde je vazduh bio toliko redak da drveće nije moglo da opstane i gde nijedna životinja, bar su tako govorili, nikada nije spavala. Bio je pun mesec i ja sam stajala na jednom kamenu, okupana sjajnom belom svetlošću. Sunce je odavno bilo zašlo, i nebo je bilo purpurno-crno i poprskano zvezdama. Gusta mračna šuma protezala se svuda unaokolo ispod mene.

Mislim da nikada nisam osećala veći užas nego tada dok sam stajala na toj mlečnoj svetlosti, zureći naviše u celu vaseljenu. Toliko sam bila isprepadana da sam zaboravila i na glad. Suviše sam bila uplašena čak i da bih plakala. Nemam pojma koliko dugo sam tako stajala nesposobna da se pokrenem, znajući da će me, bez obzira na opasnost koja je pretila životinjici poput mene izloženoj na milost i nemilost ovde gore, svaki korak koji napravim odvesti bliže toj mračnoj i neprobojnoj šumi punoj noćnih zvukova iz koje sam upravo umakla.

A onda je on, usred noći, došao kroz šumu u potrazi za mnom. Kada sam primetila kretanje na obodu šume, povukla sam se u strahu. Ali kada sam uočila odsjaj Semove bele odeće od jelenje kože, potrčala sam preko nepreglednog prostranstva i bacila mu se u zagrljaj plačući od olakšanja.

„Sve je u redu, maheru", reče Sem, odvojivši me od sebe kako bi me pogledao očima srebrnasto-sivim od mesečine. „Kasnije ćeš mi ispričati kako ti je pala na pamet ta luda ideja da kreneš za mnom. Imala si sreće što sam se vratio istim putem i pronašao tvoje tragove. Nadam se da shvataš da si ugrozila moj veoma važan noćašnji sastanak sa totemskim duhovima. I zar te nisam učio da se nikada noću ne penješ iznad linije drveća? Zar ti moj deda, Suri Medved, nikada nije rekao zašto čak ni vuk ni jaguar nikada ne provode noć iznad linije drveća?"

Odmahnula sam glavom i nastavila da grcam. On me je jednom rukom zagrlio, a drugom podigao moj ruksak sa tla. Vratili smo se u šumu. Sem me je uhvatio za ruku, a ja sam pokušala da budem hrabra.

„Totemski duhovi žive iznad linije drveća, eto zašto", reče Sem. Dok smo se kretali kroz gusto rastinje, mogla sam da čujem šljapkanje njegovih mokasina po vlažnom tlu ispred mene. „Životinje osećaju da su duhovi tamo gore, iako ne mogu da ih vide niti namirišu. Zbog toga, ako želiš da sretneš duhove, moraš da čekaš na mestu na kome čak ni drveće ne može da opstane. Ali mesto na koje sam se ja uputio zaštićeno je snažnom magijom. Pošto je suviše kasno da te vratim nazad, moraćeš noćas da ostaneš ovde gore sa mnom. Izgleda da ćemo zajedno obaviti naš tiva-titmas, ti i ja. Čekaćemo u krugu da duhovi uđu u nas."

Iako me je preplavilo olakšanje što me je spasao da ne provedem noć sama na Ćelavoj planini, nisam baš bila sigurna za tu rabotu sa totemskim duhovima.

„Zašto želimo da duhovi... uđu u nas?" Jedva sam uspela da izustim.

Sem mi nije odgovorio, samo mi je stisnuo šaku stavivši mi do znanja da me je čuo i mi nastavismo da se penjemo kroz mračnu šumu. Posle naizgled jako dugo vremena, konačno smo stigli do kruga. U šumi je još bilo mračno, ali je snop bele mesečine obasjavao to mesto, osvetljavajući goli, nadsvođeni greben i krug od kamenja. Podsećao je na amfiteatar u kome je Džersi jednom nastupala u Rimu.

Jedno pored drugog, držeći se za ruke, Sem i ja iziđosmo iz šume. Nešto čudno se dogodilo kada smo stupili u krug. Mesečina je ovde bila drugačija: svetlucava i treperava kao da u vazduhu vise komadići srebra. Podigao se blagi, ali hladni povetarac. Međutim, ja se više nisam plašila; ovo magično mesto me je uistinu zadivilo. Prožeo me je osećaj kao da na neki način pripadam ovde.

Sem, koji nije puštao moju ruku, povede me do središta kruga i kleknu pred mene. Odvezao je vrećicu pričvršćenu za pojas i izvadio iz nje neke stvarčice za koje sam bila uverena da su talismani - šarene perlice i „srećna" pera - koje je redom upleo u moju kosu. Potom je poređao cepanice i grane u sredini kruga i brzo

potpalio vatru. Dok sam stajala i grejala šake, shvatila sam koliko mi je užasno bilo hladno - vlaga i hladnoća su mi se uvukle u kosti. Vreli plamenovi plazili su se put neba dok su iskrice skakale u mrklu noć, mešajući se sa zvezdama. U grmlju sam čula glasanje jesenjih cvrčaka, a iznad glave sam razabrala Velika i Mala kola.

„Mi ih zovemo Veliki i Mali medved", reče Sem, prateći moj pogled. Seo je prekrštenih nogu pored mene na tle i prodžarao vatru. „Verujem da bi se moglo dogoditi da na kraju medved bude moj totemski duh - mada je nikada nisam video licem u lice."

„Nju?" upitah, iznenađeno.

„Medved je značajan ženski totem", odvrati Sem. „Isto kao i lavica, ženka štiti mlade - ponekad čak i od oca - i nabavlja im hranu."

„Šta se dešava kada tvoj totemski duh... uđe u tebe?" upitah ga, i dalje zabrinuta zbog svega onoga što je trebalo da se dogodi. „Mislim, da li ti to nešto uradi?"

Sem se osmehnu svojim ironičnim osmehom. „Nisam siguran, maheru. U mene nikada nije 'ušao' - ali mislim da ćemo znati ako se to dogodi nama. Moj deda, Suri Medved, kazao mi je da totemski duh prilazi polako, ponekad u čovečjem obliku, a ponekad kao životinja i prvo proverava da li si spreman. Ako jesi, on ti se obrati i saopšti ti tajnu, sveto ime - ime koje niko drugi sem tebe nikada neće saznati, osim ako ne odlučiš da ga podeliš sa nekim drugim. To ime, kaže moj deda, predstavlja ličnu duhovnu moć svakog indijanskog ratnika, koja je odvojena i na mnogo načina značajnija od naše večne duše."

„Zašto tvoj totemski duh nikada nije ušao u tebe i dao ti tvoje ime?" upitala sam ga. „Toliko dugo se već trudiš."

Semu je kao ahat crna sjajna kosa sezala do ramena i zaklanjala oči dok je džarao vatru, tako da sam nazirala samo njegov profil: tamne trepavice, istaknute jagodične kosti, prav nos i jamicu na bradi. Odjednom mi se pri ovoj svetlosti učinio mnogo stariji od mog dvanaestogodišnjeg brata-pastorka. U tom trenutku mi je sam Sem ličio na nekog drevnog totemskog duha. A onda se okrenuo ka meni. Njegove oči pri svetlosti vatre bile su jasne i duboke poput dijamanata; smešio se.

„Znaš li zašto te uvek zovem 'maher', Arijel?" upita me on, a kada sam odmahnula glavom, on nastavi: „Zato što si, iako imaš samo osam godina, koliko sam i ja imao kada sam krenuo na moj prvi tiva-titmas, mnogo pametnija nego što sam ja onda bio. Možda si pametnija od mene i sada. Prvi put kada sam sam zašao u ove šume bez vodiča, već sam znao svaki prut i kamen na stazi. A ti se nisi plašila tek tako da kreneš sama danas slepo verujući u ono što će ti se dogoditi. To je ono što moj deda naziva potrebna vera."

,,Ja sam tebe sledila", istakoh. „I ja mislim da sam možda samo glupa!“

Sem zabaci glavu i nasmeja se. „Ne, ne. Nisi glupa", reče on. „Možda će, maheru", dodade on osmehujući se svojim predivnim osmehom, „možda će upravo to što si se izgubila u šumi i gotovo nastradala biti neka vrsta talismana za mene - moja srećna zečja šapa." Povukao me je za kikicu. „Možda će se moja sreća promeniti zato što sam te pronašao."

Tako je i bilo. Sem je postao Sivi Oblak i naš totemski duh nas je blagoslovio svetlošću. A kada smo pomešali krv, ja sam postala delom Indijanka. Od te noći pa nadalje, u meni kao da se razvezao nekakav čvor, i moj put kroz život zauvek će biti prav i jasan.

To jest, od te noći pa sve do sada.

* * *

Vladu Sjedinjenih Država stalno su optuživali da traći dolare poreznika, ali nikada na komforne radne uslove za svoje službenike. Naročito ne ovde u provincijama, gde se štedela svaka para koja je mogla da obezbedi komfor u radnoj sredini. Smatrali su da je probitačnije vratiti je u kasu. Tako je više novca utrošeno na popločavanje šest ari parking prostora koji je okruživao mesto na kome smo radili i na kome su vladini službenici parkirali svoja kola, nego na izgradnju, opremu, popravke, čišćenje ili grejanje zgrada u kojima su ljudska bića morala da rade.

Dok sam ulazila na nepregledan parking nešto posle pauze za ručak, sa snegom i dalje ponegde prilepljenim za moja kola, osmotrila sam parking koji se protezao dokle mi je pogled sezao. Kao što sam i podozrevala, u ovako kasno doba dana jedina prazna mesta rezervisana za zaposlene izgleda da su se nalazila u zapadnom Vajomingu. U ovo doba godine i posle topljenja do kakvog je jutros došlo, temperatura je u kasno popodne znala da padne na petnaest stepeni ispod nule; hladnoća je obično bila praćena jakim vetrom. Ledeni klikeri već su dobovali po mom vetrobranskom staklu. Odlučila sam da rizikujem kaznu i ostavim kola ispred glavnog kompleksa, gde se nalazilo nekoliko parking mesta za posetioce koji su dolazili u službene posete. Zaposlenima je bilo zabranjeno da tamo parkiraju ili da ulaze kroz predvorje za goste. Obično sam uspevala da nagovorim tamošnjeg službenika obezbeđenja da mi dopusti da se upišem u knjigu umesto da zaobilazim ceo nepregledni kompleks kako bih ušla kroz službene zamke za zaposlene sa zadnje strane.

Uvukla sam se na jedno slobodno mesto, obukla kožuh, obmotala dugačak kašmirski šal sa resama oko lica i natulila vunenu skijašku kapu preko ušiju. Potom sam iskočila iz kola, zaključala ih i potrčala ka staklenim ulaznim vratima. Uradila sam to u poslednji čas, jer nalet vetra koji je ušao za mnom umalo nije otkinuo vrata sa šarki. Uspela sam da ih nekako zatvorim, i ušla kroz naredna vrata u predvorje.

Upravo sam odmotavala šal i brisala oči koje su me pekle od vetra kada sam ga ugledala. Stajao je kod recepcije i odjavljivao se. Sledila sam se.

Hoću da kažem, kako sam mogla da zaboravim stihove pesme „Jedne čarobne večeri - ugledaćeš stranca..." - kada ju je Džersi puštala u nedogled; pevala ju je sa Ditrihom Fišerom-Diskauom na pozornici Sale Plejela.

Znači, to je bio taj stranac. I mada scena nije bila baš idilična - predvorje za posetioce aneksa tehničkih nauka - uopšte nisam sumnjala da je on jedino ljudsko biće na zemlji koje je stvoreno samo za mene. On je bio poklon koji su mi bogovi poslali da me uteše zbog smrti rođaka Sema. Kad samo pomislim da sam mogla da uđem na druga vrata. Kako su samo prefinjene tajne koje nam sudbine ostavljaju iza svakog ugla.

On je zapravo pomalo ličio na kakvog boga - bar na boga iz moje slikovnice. Tamna kosa bila mu je začešljana unazad i sezala do kragne; bio je visok i vitak, i imao kao isklesan makedonski profil koji uvek povezujemo sa junacima. Mekani kaput od kamelhara i beli svileni šal sa resama, nonšalantno su visili sa njegovih širokih ramena. Među dugačkim, gracioznim prstima držao je par skupih italijanskih kožnih rukavica. On sigurno nije bio nikakav kauboj-inženjer koji svira u rog, što bi rekao Olivje.

U njegovom držanju i stavu bilo je nečeg posebnog, kraljevskog, što se graničilo sa arogancijom. Kada se okrenuo od službenice obezbeđenja, Bele - koja je zevala u njega otvorenih usta poput ribe - i uputio prema meni, videla sam da su njegove oči, ispod gustih trepavica, tamnotirkizne, jasne i neverovatno duboke. Prešao je lagano pogledom preko mene, a ja shvatih da sam ovako odevena privlačna poput kakve polarne medvedice.

Uputio se ka meni, to jest ka izlazu. Odlazio je iz zgrade! Uhvatila me je panika, znala sam da nešto moram da uradim - da se srušim na pod, da li da se tobože onesvestim ili da se prostrem koliko sam dugačka? Umesto toga sam zatvorila oči i udahnula njegov miris dok je prolazio: mešavina borovine, kože i limuna od koje mi se blago zavrtelo u glavi.

Možda mi se samo učinilo, ali mislim da je prošaputao nešto prolazeći pored mene: „očaravajuće" ili možda „izuzetno". Ili je možda samo rekao „izvinite", jer sam mu izgleda zasmetala da iziđe. Kada sam otvorila oči, njega više nije bilo.

Otišla sam da pogledam registar, ali kada sam stigla do recepcije, Bela, koja je do tada uspela da se povrati, tresnu list hartije preko otvorene stranice. Iznenađeno sam primetila kako me strelja pogledom ne kao službenik obezbeđenja, već pre kao besna, napaljena mačka.

„Morate da prođete kroz zamke, Benova", obavesti me ona, pokazavši prema vratima koja su vodila napolje. „Zaposleni nemaju pravo da čitaju registar."

„Svi ostali posetioci mogu da pročitaju ko je bio ovde dok se upisuju", istakoh. „Zašto to ne bi mogli i zaposleni? Nikada nisam čula za to pravilo."

„Vi radite u obezbeđenju nuklearke, a ne u obezbeđenju zgrade; zato to ne znate", odbrusi mi ona, kao da je moje polje rada bilo neka vrsta primitivnog atavizma u poređenju sa njenim.

Istrgla sam papir ispod njenih svetloljubičastih noktiju pre nego što je shvatila šta se događa. Uzela mi ga je, ali je bilo kasno. Ja sam već bila pročitala ime:

Prof. dr Volfgang K. Hauzer; MAAE Krems, Austrija. 3

3 MAAE = IAEA, International Atomic Energy Agency. (prim. prev.)

Nisam imala pojma gde se u Austriji nalazi Krems. Ali MAAE je bila Međunarodna agencija za atomsku energiju. Predstavljala je grupu koja je patrolirala ovom industrijom širom sveta - mada poslednjih godina nisu imali baš puno posla. Sama Austrija nije imala atomske centrale. Bez obzira na to, dala je neke od vrhunskih nuklearnih stručnjaka na svetu. Veoma me je zanimalo da bacim pogled na kurikulum vite profesora dr Volfganga K. Hauzera. I to nije bilo sve.

Osmehnula sam se Beli i nažvrljala svoje ime u registar. „Imam hitan sastanak sa šefom, Pastorom Dartom. Zamolio me je da dođem ovamo iz druge zgrade što je pre moguće", rekoh joj dok sam skidala kožarac i šal i kačila ih na vešalicu u predvorju.

„To je laž. Dr Dart je još na ručku sa nekim posetiocima iz Vašingtona", obavestila me je prezrivo Bela. „Znam, jer se odjavio zajedno s njima pre nešto više od jednog sata. Uverite se sami..."

„To onda znači da je registar sada dostupan i zaposlenima, super". rekoh joj uz osmeh i provukoh se kroz unutrašnja vrata.

Olivje je sedeo u našoj zajedničkoj kancelariji i igrao se kompjuterskim terminalom. Mi smo bili direktori programa zaduženi za pronalaženje, povraćaj i odlaganje „vrelog otpada" kao što su šipke goriva i drugi transuranski elementi: to jest, materijali koji imaju atomski broj viši od urana. Ulazili smo im u trag pomoću programa koje su za naše potrebe napravili i razvili naši kompjuteristi.

„Ko je profesor dr Volfgang K. Hauzer iz MAAE u Austriji?" upitala sam kada je Olivje podigao pogled sa svoje mašine.

„Oh, bože, nećeš valjda i ti?" zavapi on, odgurnuvši se na stolici sa točkićima i protrljavši oči. „Samo što si se vratila na posao. Kako si mogla tako brzo da se zaraziš? Nema žene koja nije podlegla njegovim čarima, do danas. Zaista sam mislio da ćeš ti uspeti da odoliš. Uložio sam dobru lovu na tebe, da znaš. Otvorili smo kladionicu."

„Veličanstven je", rekoh Olivjeu. „Ali ima tu još nečeg. Postoji nešto - ne znam kako to da nazovem - nije pravi životinjski magnetizam..."

„Oh, ne!" povika Olivje, ustavši i položivši mi šake na ramena. ,,Mnogo je gore nego što sam zamišljao! Možda sam izgubio i novac za namirnice!"

,,Nisi valjda uložio i budžet za egzotične začine?" upitah ga sa osmehom.

Ponovo je seo, spustio glavu u šake i zastenjao. Odjednom mi pade na pamet da je profesor dr Volfgang K. Hauzer posle nedelju dana prvi koji mi je izmamio osmeh i naterao me da zaboravim, na celih deset minuta, šta se dogodilo Semu. To mi je bila dovolja nadoknada za Olivjeovu izgubljenu opkladu i nekoliko veličanstvenih voćnih čajeva.

Olivje skoči na noge kada se oglasio alarm za uzbunu i začuo glas iz zvučnika:

„Ovo je provera sistema za uzbunu. U toku je naša zimska protivpožarna vežba. Vreme održavanja vežbe odredili su lokalna vatrogasna služba i federalna bezbednost. Molimo vas da požurite do najbližih izlaza za slučaj nužde i sačekate na parkingu podalje od zgrade dok se ne oglasi alarm za prestanak uzbune."

Svetog mu sranja! Za vreme vatrogasnih vežbi smeli smo da koristimo samo izlaze za slučaj opasnosti. Zatvarali bi sve zamke i sva vrata koja su vodila nazad u zgradu, u kojoj bi ljudi mogli da se nađu u klopci za vreme prave uzbune - tu su spadala i vrata koja su vodila u predvorje u kome se nalazio moj kožarac. Napolju je temperatura spala debelo ispod nule kada sam dolazila, a sada je sigurno bilo još hladnije. Vatrogasna vežba mogla je da potraje i trideset minuta.

„Hajdemo", reče Olivje, oblačeći parku. „Uzmi stvari - idemo!"

„Kaput mi je u predvorju", rekoh kada sam žurno krenula za njim prema izlazu preko nepreglednog sprata na kome više nikog nije bilo. Reka ljudi je napuštala zgradu kroz četiri izlaza. Napolju je duvao ledeni vetar.

„Ti si potpuno luda", obavesti me on. „Koliko puta sam ti kazao da ne prolaziš kroz predvorje? Sada ćeš se pretvoriti u santu leda. Podelio bih s tobom moj kaput, ali ne možemo oboje da stanemo u njega. Ali zato možemo da ga nosimo na smenu. Čekaćemo da onaj drugi poplavi."

„Imam u kolima uložak za parku, a ključevi su mi u tašni", rekoh mu. „Otrčaću do kola i uključiti grejanje. Ako se vežba oduži, odvešću se do kaubojskog bara na čaj."

„U redu, pridružiću ti se", reče Olivje. „Pretpostavljam da si se i nepropisno parkirala, ako si ušla na glavna vrata?"

Osmehnula sam mu se pre nego što smo jurnuli napolje zajedno sa ostalima i nastavili da trčimo oko zgrade.

Kada sam htela da otključam kola, primetila sam da su bravice već podignute. To je bilo čudno; uvek sam zaključavala kola. Možda sam danas bila rastrojena i zaboravila. Uvukla sam se unutra, obukla parku i uključila grejanje dok je Olivje ulazio s druge strane. Motor je s mukom proradio, što znači da je bilo dobro što sam morala da iziđem i pokrenem ga. Po ovakvom vremenu, bez zaštite, ulje u rezervoaru moglo je da se zaledi.

A onda sam primetila čvor koji je visio sa mog unutrašnjeg retrovizora.

Sem i ja smo kao deca stavili sebi u zadatak da naučimo da vezujemo sve vrste čvorova. Postala sam na neki način stručnjak za to. Većinu čvorova sam mogla da vežem jednom rukom kao pravi mornar. Sem je govorio da su Inke iz Perua koristile čvorove umesto jezika; umeli su da računaju, pa čak i da ispričaju priču pomoću njih. Kao mala slala sam čvornovate poruke ljudima - čak i sebi samoj, da vidim da li ću kasnije moći da se setim šta su značile - kao kada vežete končić oko prsta.

Imala sam običaj da ostavijam parče konca ili kanapa na raznim mestima - kao što je unutrašnji retrovizor. Kada bih bila pod velikim pritiskom ili kada sam rešavala neki problem, počela bih da ih vezujem i razvezujem, ponekad čak i da pravim složeni makrame. Kada bih završila čvornovato ustrojstvo, nekim čudom bi se razrešio i moj problem. Ali nisam se sećala da sam videla ovaj komadić konca na povratku kući, pa čak ni danas popodne dok sam išla na posao. Pamćenje je počelo da me izdaje.

Kada sam osetila da se kola zagrevaju, dodirnula sam čvor. Zapravo su postojala dva čvora, ako računate i deo obmotan oko drške retrovizora: bio je to Solomonov čvor koji se odnosio na donošenje izrazito važne odluke i na klizavi teren, i upravo je takav i bio. Na šta li sam mislila kada sam ga tu stavila? Razvezala sam konac i počela da se igram njime.

Olivje je uključio radio i pronašao neku užasnu unjkavu kaubojsku muziku koju je toliko voleo. Zažalila sam što sam ga pozvala da podeli sa mnom moje vozilo, utočište; konačno, provodili smo devedeset posto vremena pod istim krovom. U tom trenutku mi je palo na pamet da nisam videla tragove Olivjeovog ulaska ili izlaska, kao ni bilo čije otiske u snegu kada sam sinoć stigla - ispravka, kada sam jutros stigla - ispred kuće. Sneg je možda neprestano padao i vetar duvao, ali ipak je trebalo da ostane nešto što bi svedočilo o njegovom prisustvu. Zašto nije uneo moju poštu, ako uopste nije izlazio? Zaplet je postajao sve uzbudljiviji.

„Olivje - gde si bio za vreme mog odsustva?"

Olivje me pogleda svojim tamnim očima i ovlaš me poljubi u obraz. „Dušo, moram da ti priznam", reče mi on, „sreo sam kaubojku kojoj nisam uspeo da odolim."

„Proveo si mećavu sa kaubojkom?" upitah iznenađeno, jer Olivje nije bio od onih koji bi pokupili curu za jednu noć. „Da čujem. Je li lepa? Da li je mormonka kao i ti? I gde je bila moja mačka dok se sve to dešavalo?"

„Ostavio sam malog argonauta sa ogromnom činijom hrane; znaš i sama da sam sebi spravlja piće. A što se tiče dame, naš odnos bi se najbolje mogao opisati u prošlom vremenu. Istopio se zajedno sa snegom; bojim se da je sada već zamrznut kao i taj led napolju."

Krajnje poetski rečeno.

„Naredne nedelje moram u Sunčanu dolinu", rekoh. „Hoćeš li ponovo ostaviti Jasona u onom ledenom podrumu ili da ga povedem sa sobom?"

„Ideš na skijanje?" upita Olivje. „Zašto nas ne povedeš obojicu? Baš sam razmišljao o tome kuda da pođem da uhvatim malo od ovog novog snega. U Sunčanoj dolini imaju osamdeset centimetara podloge na padinama, a u udubljenjima i do metar i po rastresitog snega." Olivje je bio odličan skijaš i klizio je poput pera po takvom snegu. Ja nikada nisam uspela da naučim da skijam kroz duboki sneg, ali sam volela da ga gledam iz daljine.

„Verovatno neću imati prilike da puno vremena provedem na stazama. Stric mi dolazi u posetu. Želi da porazgovaramo o nekim porodičnim stvarima."

„Mogu da zamislim!" složi se Olivje. „Od kada si postala naslednica, ta tvoja inače odsutna porodica, počela je da ti ukazuje veliku pažnju." Odmah je zažalio što je to uopšte pomenuo.

„U redu je", rekoh Olivjeu. „Polako se oporavijam. Pored toga, moj stric je i sam veoma bogat čovek. On je poznati violinista i dirigent u..."

„Nije valjda Lafsadio Ben? On je tvoj stric?" upita Olivje. „Pošto je prezime Ben veoma retko, uvek sam se pitao da nisi u rođačkim vezama sa nekim od poznatih."

„Verovatno sa svima njima", rekoh i napravih grimasu. „Benovi su moja sudbina."

Signal za prestanak vežbe oglasio se u trenutku kada sam saopštavala Olivjeu da može da pođe sa mnom ovog vikenda ako želi. Nevoljno sam isključila motor, jer sam ponovo morala da iziđem na tu užasnu hladnoću. Dok sam zaključavala vrata, setila sam se da sam ih bila zaključala i pre nego što sam ušla u predvorje. Nisam imala priviđenja - neko je provalio u moja kola.

Pogledala sam u prtljažnik gde je zadnje sedište bilo spušteno. Sve što sam obično tamo držala i dalje je bilo tu, ali malo ispomerano. Neko je pretražio kola. Ipak sam zaključala vrata, uradila sam to refleksno. Sledila sam Olivjea do zadnjeg ulaza i umalo se nisam sudarila sa šefom, Pastorom Dartom, dok je ulazio.

„Benova, vratila si se!" reče on i osmeh mu pređe preko ratobornog lica. „Dođi u moju kancelariju za otprilike pola sata, biću slobodan. Da sam znao da se danas vraćaš, raščistio bih palubu. Moram da razgovaram s tobom o mnogim stvarima."

Bela, službenica obezbeđenja, išla je na korak ispred nas; okrenula se i zafrknula nosem preko ramena. Rekla sam Podu da ću doći i vratila se u svoju kancelariju u trenutku kada je zazvonio telefon.

„Ti se javi", reče Olivje. „Zaboravih da ti kažem, pre nego što si došla, javljala se izvesna dama iz nekih novina zbog dokumenata koje kaže da si nasledila. Ali posle je neko celog jutra spuštao slušalicu kada bih se ja javio. Verovatno neki krelac."

Podigla sam slušalicu kada je telefon zazvonio četvrti put. „Arijel Ben, Uprava za otpad", rekoh.

„Zdravo, maheru", reče taj tihi, poznati glas - glas koji sam verovala da ću čuti još samo u snu. „Izvini. Zaista mi je žao što je sve moralo da ispadne ovako - ali ja nisam mrtav", reče Sem. „Međutim, mogao bih uskoro da budem ako mi ti ne pomogneš. I to brzo."

RUNE

MARSIJAS:

Crno, crno, nepodnošljivo crno! Odlazi, aveti vekova, odlazi! Dovoljno je što sam ja prešao na drugu stranu. Pronašao sam tajnu veze Od misli do misli kroz nebrojeno godina, Kroz mnogo života, u mnogo sfera, Dovedenu do tačke tamnog ustrojstva Ovog mog postojanja. Saznao sam svoju tajnu. Sve što sam bio... sve što jesam. Runa je potpuna kada sve ono što ću biti promakne u trenu Poput senke na nebu... OLIMPAS:

Kroz život, kroz smrt, po kopnu i moru Sasvim sigurno ću pratiti te ja.

Alister Krouli, AHA

Morala sam da sednem i to smesta. Krv mi je iscurila iz mozga poput vrtloga kroz otvor na sudoperi, kada sam se skljokala na stolicu. Spuštala sam polako glavu dok čelom nisam dodirnula kolena, kako se ne bih onesvestila.

Sem je bio živ. Živ.

Bio je živ, zar ne? Ili sam možda sanjala. Takve stvari se ponekad dešavaju u snovima - stvari koje mogu da izgledaju veoma stvarne. Međutim, Semov glas je i dalje bio tu, zujao je u mom uvetu, iako sam se tek bila vratila sa njegove sahrane. Očigledno je kucnuo čas da proverim jesam li pri zdravoj pameti.

„Jesi li tu, Arijel?" Sem je zvučao zabrinuto. „Ne čujem te da dišeš."

To je bilo tačno: bila sam prestala da dišem. Morala sam da uložim svesni napor da bih ponovo počela, da bih obnovila čak i tu najosnovniju automatsku funkciju. Progutala sam knedlu, stegla naslon stolice, ispravila se i primorala sebe da skvičeći odgovorim.

„Zdravo", izustila sam u slušalicu. Zvučala sam smešno, ali šta je za ime sveta trebalo da kažem?

„Izvini. Znam kroz šta upravo mora da prolaziš, Arijel", reče Sem: to je bio najumereniji iskaz ovog veka. „Ali molim te da mi ne postavljaš nikakava pitanja dok ne budem u stanju da ti sve objasnim. U stvari, opasno je po tebe da bilo šta kažeš ako nisi potpuno sama."

„Nisam", brzo mu rekoh. Sve to vreme pokušavala sam da zauzdam svoj podivljali um i uspostavim kakvu-takvu kontrolu nad samom sobom.

„To sam i mislio", reče Sem. „Zovem te od jutros, ali sam uvek spuštao slušalicu kada bi se javio neko drugi. Pošto sam te sada dobio, prvo što moramo da uradimo jeste da nađemo čistu telefonsku liniju kako bih mogao što pre da te uputim u sve što se dogodilo."

„Mogao si da me zoveš na kuću", predložih, pažljivo birajući reči. Takođe sam pomerila stolicu sa točkićima malo dalje od mesta na kome je sedeo Olivje, okrenut ledima prema meni, i dalje kucajući po terminalu.

„Neće moći; prisluškuju ti kućni telefon", reče Sem, koji se razumeo u te stvari. „Ova linija u tvojoj kancelariji je bar za sada čista - što će nam biti dovoljno da razradimo plan. Ni kola ti više nisu bezbedna", dodade on, predvidevši moje naredno pitanje. „Neko je provalio u njih i temeljito ih pretražio. Ostavio sam čvoriće da te upozorim. Nadam se da nisi držala ništa vredno ni u kolima ni u kući: ubeđen sam da na tebe motre pravi profesionalci, i to skoro sve vreme."

Pravi profesionalci? Šta je to trebalo da znači: da sam i ja na neki način bila uvučena u ovaj špijunski triler? Samo mi je još to trebalo povrh svega ostalog kroz šta sam prošla u poslednja dvadeset četiri časa. I mada sam se pitala šta je Sem mislio kada je rekao „ništa vredno", morala sam da se ograničim na odgovor tipa:

„Nisam primetila..." I umesto da dodam „da išta nedostaje" rekla sam: „...ništa neobično."

Olivje je ustao i protegao se. Kada je pogledao u mom pravcu, ja sam okrenula stolicu prema stolu i pravila se da hvatam važne beleške tehničke prirode. U glavi mi je i dalje dobovalo, ali sam znala da moram brzo da završim razgovor sa Semom. Upitala sam ga: „Šta predlažeš?"

„Moramo smisliti način da se čujemo u određeno vreme, a da oni koji motre na tebe ne primete da nešto kriješ. Nema, na primer, uletanja u telefonske govornice na ulici."

To mi je zapravo prvo palo na pamet. Precrtaj to.

„Putem kompjutera?" upitah, i dalje žvrljajući po blokčetu. Ne znam šta bih dala samo da Olivje iziđe da prošeta.

„Kompjuter?" ponovi Sem. „Nije dovoljno bezbedno. Svaki seronja može da upadne u vladin kompjuterski sistem - naročito kompjuterski sistem obezbeđenja. Morali bismo da razradimo višeslojnu šifru radi zaštite, a za to nemamo vremena. Malo niže od tvoje kancelarije nalazi se kaubojski bar Bezimeni. Nazvaću te tamo kroz petnaest minuta."

„Imam zakazan sastanak sa šefom kroz petnaest minuta", rekoh mu. „Videću da li..."

Izabravši pravi trenutak, Pod je provirio kroz vrata. „Benova, raščistio sam palubu pre nego što sam očekivao. Dođi u moju kancelariju čim završiš razgovor. Moramo da popričamo o nečem veoma važnom."

„U redu, pretpostavljam da moraš da pođeš", začula sam Semov glas u svom uvetu. Olivje je krenuo za Podom na sastanak, a Sem je dodao; „Neka bude onda za jedan sat. Ako i tada još budeš zauzeta, nastaviću da te zovem otprilike svakih petnaest minuta dok te ne dobijem. I, Arijel... Zaista mi je mnogo žao zbog svega ovoga." Potom se veza prekinula.

Šaka mi je podrhtavala dok sam vraćala slušalicu na mesto. Zatim sam pokušala da se osovim na klecave noge.

Pod je zastao na vratima i upravo je govorio Olivjeu: „Tvoje prisustvo neće biti neophodno na ovom sastanku, zvao sam samo Benovu. Pozajmljujem je na nekoliko nedelja za jedan hitan projekat. Da malo 'gasi požar' sa Volfgangom Hauzerom iz MAAE."

On iziđe napolje, a Olivje se stenjući skljoka nazad u svoju stolicu.

„Šta sam to skrivio da ovo zaslužim, proroku moj Moroni?" upita on, prevrnuvši oči ka tavanici kao da je očekivao da tamo ugleda mormonskog proroka kako lebdi. Potom se ljutito zagledao u mene. „Nadam se da shvataš da ovo znači da

sam izgubio celogodišnji budžet za raznobojne rezance sa povrćem iz severne Italije, kao i naknadu za gurmansko vinsko sirće sa iravama i začinima?"

„Oh, Olivje, izvini", rekoh, potapšavši ga po leđima dok sam delimično ošamućena prolazila pored njega na putu ka vratima.

Svetog mu sranja - izgleda da će ovo na kraju ispasti veoma zanimljiv dan.

Lokacija u Ajdahu na kojoj sam ja radila bila je prva u svetu kada je u pitanju bezbednost nuklearnih istraživanja: to jest, mi smo proučavali kako je dolazilo do nesrećnih slučajeva i kako se oni mogu sprečiti.

Tema o kojoj su svi u poslednje vreme govorili - menadžment za otpad - odlično se uklopila u projekat na kome smo Olivje i ja radili proteklih pet godina. Nas dvoje smo kontrolisali najveću postojeću bazu podataka zahvaljujući kojoj smo mogli da identifikujemo i pratimo gde su toksične, opasne i transuranske materije bile uskladištene ili zakopane. Pošto smo bili pioniri na tom polju, smatrali smo da je naše pravo i da prikupimo najveći broj skatoloških viceva i duhovitih primedbi kao što je: „Otpadni materijal drugih mi mažemo na hleb."

Međutim, Olivje i ja smo bili sitne ribe. Pravi krem istraživanja koje se vršilo ovde u Ajdahu predstavljali su testovi široke primene vezani za otapanje i ostale tipove nesrećnih slučajeva u našim reaktorima u pustinji lave. Iako nije predstavljalo nikakvo iznenađenje što je Međunarodna agencija za atomsku energiju, svetski pas čuvar, poslala predstavnika kao što je Volfgang Hauzer u Ajdaho da sa nama razmeni ideje o toj temi, nisam bila pripremijena na ono što mi je Pod upravo govorio o ovoj predstojećoj misiji.

„Arijei, svesna si problema koji su trenutno aktuelni u Sovjetskom Savezu", bile su njegove prve reči pošto je zatvorio vrata za mnom.

„Hm - ovaj, svakako. Hoću da kažem, o tome slušamo na vestima u šest svakog dana", odvratila sam. Gorbačov je morao debelo da plati što je uveo slobodu u zemlju koja je zatvorila i pobila milione ljudi samo da bi ih sprečila da o tome pričaju za vreme čaja.

„MAAE je zabrinut", nastavio je Pod, „smatra da bi Sovjetski Savez mogao izgubiti kontrolu nad pojedinim republikama - to jest, da bi mogao zauvek izgubiti kontrolu - jer u njima postoje velike zalihe nuklearnog oružja i materijala, a da i ne pominjemo rasplodne reaktore, koje oni toliko vole a od kojih mnogi predstavljaju muzejske primerke sa neodgovarajućim kontrolnim sistemima. Sve to može da padne u ruke neobučenim provincijalcima, koji više neće odgovarati centralnoj vlasti i koji neće imati šta da izgube, a mnogo će moći da dobiju u novonastaloj situaciji."

„Svetog mu...", zaustih. „Kako mogu da vam budem od pomoći?"

Zabacio je glavu i nasmejao se, iznenađujuće toplo i otvoreno. Bez obzira na njegovu uglavnom zasluženu reputaciju, meni se Pastor Oven Dart iskreno dopadao. Taj bivši vojni šampion u boksu i veteran iz Vijetnama bio je žilav i grub i nosio je svoju čupavu sedu kosu i grubo, izubijano lice kao bedževe koji su odslikavali njegovu unutrašnju prirodu. Iako tek nešto malo viši od mene, Pod je bio borac kavgadžija koji je umeo da se izvuče i kada je sateran u ugao. Ipak mi je bilo drago što do sada nisam morala da ga naljutim. Na nesreću, to će se uskoro promeniti.

„Zanima te u čemu će se sastojati tvoj zadatak?" upitao je Pod. „To ću prepustiti Volfgangu Hauzeru, kada se vrati. Da sam znao da si došla, zadržao bih ga da vas upoznam, ali je otišao da obavi neke poslove na terenu i biće odsutan do kraja nedelje. Samo ovo mogu da ti kažem, a ni to nije za javnost: moraćeš da kreneš sa dr Hauzerom u Rusiju kroz nekoliko nedelja. Pripreme su već u toku."

U Rusiju? Nisam mogla da idem u Rusiju. Sem samo što je ustao iz groba i za petama mu je bio odred ubica sam bog zna odakie. Malopre se skrivao na nekoliko metara odavde, na parkingu, i ostavio mi je poruku na komadiću konca. Sem i ja smo mislili da trenutno imamo problema da stupimo u vezu, ali koliko je meni bilo poznato, telefoni u Sovjetskom Savezu nisu uopšte radili! Koliko god da mi se dopala ideja o intimnom provodu u inostranstvu sa veličanstvenim dr Volfgangom Hauzerom koji miriše na borovinu, znala sam da smesta moram ovo da okončam.

„Zahvalna sam vam na ukazanoj prilici, gospodine", rekoh Podu, „ali iskreno rečeno, ne vidim kako bih ja mogla da pomognem u ovom projektu. Nikada nisam bila u Rusiji i ne govorim jezik. Nisam diplomirani hemičar ni fizičar, tako da ne bih znala šta klasifikujem ni kada bi me ujelo. Moj posao je oduvek bio obezbeđenje - lepljenje nalepnica i ulaženje u trag onome što su drugi već iskopali i identifikovali. Pored toga, rekli ste Olivjeu Maksfildu da će ovaj posao potrajati svega nekoliko nedelja i da me neće odvojiti od našeg zajedničkog projekta."

Toliko sam se trudila da se izvučem iz ovoga da sam ostala bez daha, ali sam na kraju stekla utisak da nisam ništa postigla.

„Ne brini", stade da me razuverava Pod glasom koji me uopšte nije razuverio. „Morao sam Maksfildu nešto da kažem, jer bi se inače zapitao zašto on nije bio uključen u ovo. Konačno, oboje ste direktori vašeg programa."

Htela sam da ga pitam zašto Olivje nije bio uključen. Ali Podov glas je poprimio onaj rezervisani ton koji je često koristio u razgovoru sa onima kojima je već pripremio govor za sahranu. Skočio je na noge i počeo da me gura ka vratima. Prožela me je jeza, jer sam znala šta još moram da uradim.

„Stvar je u tome", dodade on pre nego što smo stigli do vrata, „da te je MAAE odabrao još pre nekoliko meseci, na osnovu tvog izveštaja i moje preporuke. Tvoj izbor je bio podrobno razmotren i to je sada gotova stvar. Iskreno da ti kažem, Benova, trebalo bi da skačeš od sreće zbog prilike koja ti se ukazala. To je zaista

vrhunski zadatak. Trebalo bi da mi ljubiš ruku što sam se pobrinuo da ga ti dobiješ."

Počela sam da se zanosim od silnih udaraca koji su mi bili zadati od pauze za ručak. Kada je otvorio vrata, bubnula sam: „Ali ja čak nemam ni rusku vizu!"

„To je sređeno", hladno reče Pod. „Vizu će ti izdati sovjetski konzulat u Njujorku."

Ponovo sam gadno u sebi opsovala. Ali bar sam saznala loše vesti pre novog telefonskog razgovora sa Semom. Možda će uspeti da smisli - pored svega ostalog što moramo da otkrijemo - kako da me spase ovog puta.

„Koliko sam shvatio", dodade Pod nešto pomirljivije dok sam se spremala da odem, „prošle nedelje si bila odsutna zbog smrtnog slučaja u porodici. Nadam se da ti nije umro niko mnogo blizak?"

„Trenutno je bliži nego što to mogu da izrazim", odvratih sa neobavezujućim izrazom lica. Dodirnuh Podovu ruku. „Ali hvala na brizi."

Dok sam se udaljavala hodnikom, pogledala sam na sat i zapitala se koliko je zapravo Sem bio udaljen od ovog mesta. Zatim sam otišla da navučem svoju termalnu opremu i uputila se u kaubojski bar Bezimeni.

Mračna unutrašnjost prostorije sa zidovima obloženim drvetom zaudarala je na pivo i dim. Svirao je džuboks. Stigla sam nekih dvadeset pet minuta prerano, sela za sto u blizini telefona na zidu, naručila virgin mary i čekala. Konačno se oglasio telefon. Skočila sam na noge i podigla slušalicu već posle prve zvonjave.

„Arijel." Osetila sam po Semovom glasu da mu je laknulo što sam se javila. „Ne mogu da dođem k sebi od brige još od sahrane, želeo sam sve da objasnim, da te obavestim šta se dogodilo, o čemu je ovde zapravo reč. Ali prvo - jesi li dobro?"

„Mislim da se oporavljam", rekoh mu. „Ne znam da li želim da se smejem ili da plačem. Presrećna sam što si živ, ali sam i besna što si sve nas -naročito mene - naterao da prođemo kroz svo to sranje. Za sada moram da ti verujem na reč da je bilo neophodno da se pretvaraš da si mrtav. Ko još zna za ovo osim mene?"

„Trenutno niko ne može da zna za mene, sem tebe", odvrati on glasom napetim kao žica na gitari. „Bićemo u strašnoj opasnosti ako iko drugi sazna da sam živ."

„Ko smo to mi, bledoliki?" citirala sam Tontov odgovor Usamljenom Rendžeru kada su ih opkolili neprijateljski raspoloženi Apači.

„Arijel, ozbiljno to mislim. Trenutno si ti u većoj opasnosti od mene. Strašno sam se plašio da se nećeš odmah vratiti u Ajdaho. Pošto sam otkrio da ti prisluškuju

telefon i da su ti ispreturali kola tražeći paket, preostalo mi je samo da se molim da si bila dovoljno prisebna da ga skloniš na neko bezbedno..."

Kelnerica je prišla da pokupi bakšiš sa stola i upitno je podigla obrve pitajući me želim li još jednom isto.

Odmahnula sam glavom i rekla Semu na drugom kraju veze: „Ne razumem", mada sam se pribojavala da ipak razumem. Kada se kelnerica udaljila, dodala sam promuklim šapatom: „Kakav paket?"

Na drugom kraju je na trenutak zavladala mrtva tišina. Doslovce sam mogla da osetim napetost. Sem je konačno progovorio drhtavim glasom.

„Nemoj mi reći da ga nisi primila, Arijel", reče on. „Blagi bože, samo to nemoj da mi kažeš. Morao sam da ga se rešim, i to brzo, pre sahrane. Jedino sam tebi mogao da verujem. Ubacio sam ga u poštansko sanduče, adresovanog na tebe. Poslao sam ga kao običan paket, sporovozno. Bio sam siguran da niko neće pomisliti da sam toliko smeo, da bih ga mogao poslati običnom poštom. Nadao sam se da ćeš da se vratiš neposredno po njegovom prispeću, da će te čekati u pošti. Kako je moguće da ga nisi primila, osim... ako još nisi otišla da pokupiš poštu?"

„Svetog mu sranja, Seme", prošaputah. „Šta si mi to uradio? Šta si mi to poslao poštom? Nadam se da nije u pitanju moje 'nasledstvo'?"

„Da li ga je neko pominjao tokom sahrane?" upita on, takođe šapatom kao da smo prisluškivani.

„Neko?!" morala sam da prigušim glas. „Naglas je pročitano u testamentu. Avgust i Grejs su priredili konferenciju za štampu! I mediji su zainteresovani, ne prestaju da me zivkaju! Stric Laf stiže ovamo iz Austrije! Da li ti je to dovoljno 'nekih'?"

Već je grlo počelo da me boli od šaputanja. Nisam mogla da poverujem šta se desilo sa mojim donedavno mirnim i dobro organizovanim životom, koji mi je sada ličio na konfete. Nisam mogla da poverujem da je Sem živ i da želim da ga ubijem.

„Arijel, molim te", reče Sem. Glas mu je zvučao kao da sam sebi čupa kosu. „Jesi li pokupila poštu ili nisi? Da li bismo mogli da smislimo bilo kakvo objašnjenje zašto nisi" - blago se zagrcnuo - „videla paket?"

Osetila sam mučninu u stomaku. Nije mi dugo trebalo da shvatim šta se nalazilo u tom paketu: Pandorini rukopisi. Rukopisi kojih su svi jedva čekali da se dočepaju. Rukopisi zbog kojih sam mislila da je Sem ubijen.

„Zaboravila sam da otkažem isporuku pošte", rekla sam Semu. Čula sam ga kako oštro uvlači vazduh na drugom kraju, pa sam iznervirano dodala: „Bila sam pomalo izvan sebe! Morala sam da idem na sahranu nekome ko mi je bio veoma blizak. Jednostavno sam zaboravila."

„Ako je sve vreme bio u tvom sandučetu", reče Sem i dalje šapućući, „gde je onda sada?"

Sjajno. Nalazio se u gomili pošte na podu moje dnevne sobe - ili možda zatrpan ispod sedam stopa snežnog nanosa. A onda sam se setila kako sam potonula u sneg i bacila poštu ispod kola.

„Izvadila sam svu poštu iz sandučeta kada sam sinoć stigla kući", rekoh Semu, „i bacila sam je na pod kada sam ušla unutra. Nisam je sinoć pregledala. I dalje leži tamo."

„Moj bože", zausti Sem. „Ako su ti prisluškivali telefon i pre nego što si se vratila kući, onda su do sada sasvim sigurno temeljito pretražili ceo stan i to možda više puta. Sasvim sigurno su to ponovo uradili pošto si danas otišla na posao. Arijel, umalo me nisu ubili zbog tog paketa, a tvoje jedino osiguranje je da nastave da misle kako ga još nisi primila. Nije mi uopšte palo na pamet da ću i tebe dovesti u opasnost kada sam ga poslao."

„Baš slatko", rekoli mu. „To mu dođe neka vrsta lanca sv. Antuna, koji ne smeš da prekineš ako ne želiš da te strefi grom i da ne budeš osuđen na večno prokletstvo?"

„Ne razumeš - bićemo prokleti", reče Sem. Nikada ranije nisam čula ovakvo očajanje u Semovom glasu koji kao da je dolazio sa dna bunara. „Veoma je važno, Arijei, da ne padne u pogrešne ruke. To je mnogo važnije od nas dvoje - mnogo je važnije od tvog ili mog života..."

„Molim?" upitali. „Jesi li ti potpuno pošašavio? Šta to pokušavaš da mi kažeš? Da bi trebalo da rizikujem život zbog nečega što nikada nisam videla? Zbog nečega za šta čak ni ne želim da znam?"

„To je deo tebe, i ti si deo toga", reče Sem po prvi put razdražijivo. „I mada mi je jako, jako žao što sam te upleo u sve ovo, Arijei, šta je učinjeno, učinjeno je. Ti si jedina koja može da nađe taj paket - i ti to moraš da uradiš. Ako ne uspeš, uveravam te da u opasnosti neće biti samo naši životi."

Nisam znala šta da radim. Samo sam želela da sve nestane. Želela sam da se sakrijem ispod kreveta i da sisam palac. Ipak sam probala da se saberem.

„U redu, počnimo od početka. Kako izgleda taj paket?" upitali Sema.

Izgleda da je pokušao da usredsredi svoje misli. Odsečno je rekao: „Bio je veličine nekoliko araka hartije."

„Pa to je ogromno! U mom sandučetu se nije nalazilo ništa slično." Znala sam to, jer sam svu poštu držala u jednoj ruci kada sam počela da tonem u sneg i uspela sam svu jednom rukom da bacim na put dok sam tonula. „Postoji samo jedno objašnjenje", rekoh Semu. „Paket još nije stigao."

„To nam daje vremena da predahnemo, ali ne zadugo", smricnuto odvrati Sem. „Mogao bi da stigne danas, a ti nisi kod kuće. Ali oni verovatno jesu - ili bar motre na kuću."

Veoma me je zanimalo ko su ti „oni", ali sam prvo htela da utvrdim osnovne činjenice.

„Mogla bih danas da stopiram poštu..." zaustih, ali me Sem prekinu.

„Bilo bi suviše sumnjivo. Onda bi znali da stiže poštom. Kao što rekoh, smatram da te neće ni dirnuti dok ne budu sigurni da je paket kod tebe - ili kod njih ili dok ne budu sigurni da znaju kako će stići - što znači da si trenutno bezbedna. Predlažem ti da se vratiš kući u uobičajeno vreme i kao uzgred proveriš ima li pošte u sandučetu, onako kako to obično činiš. Ali da bismo bili sigurni, pozvaću te ponovo na ovaj telefon sutra u isto vreme."

„Primljeno", odvratih. „Ako ranije budeš morao da stupiš sa mnom u vezu, moja e-mail adresa je ABehn@Nukesite. Možeš da šifruješ poruku kako god želiš. Samo mi daj nagoveštaj u drugoj poruci o čemu je reč, važi? I, Seme... Stric Laf dolazi za vikend. Naći ću se s njim u Kolibi sunčane doline. Rekao je da će mi ispričati istorijat... mog nasledstva."

„To će biti krajnje zanimijivo čuti iz njegovih usta. Hvataj beleške", reče Sem. „Moj otac nikada nije voleo mnogo da priča o porodičnoj istoriji, isto kao ni tvoj. Ako ćeš odsesti u hotelu, možda bismo mogli da se otresemo tvojih pratilaca i sastanemo se na planini. Oboje je poznajemo kao vlastiti dlan."

„To je sjajna ideja. Bojim se da će sa mnom poći i moj cimer i moj mačor", rekoh mu, „ali bez obzira na sve, smislićemo već nešto. Pod pretpostavkom da poživimo toliko dugo. Pobogu, Seme, srećna sam što si... hm, tu." Nisam mogla da nateram sebe da prekinem ovu zvučnu pupčanu vrpcu. Videla sam da kelnerica ponovo prilazi mom stolu i znala sam da moram to da učinim.

„I meni je drago što si ti tu, maheru", reče Sem. „Nadam se da ćemo oboje još dugo, dugo biti tu. Ponovo te molim da mi oprostiš, dušo. Nije bilo drugog načina da ovo odradim."

„Vreme će pokazati", rekoh mu.

Molila sam se da nam ga je dovoljno preostalo. Bar toliko da se dočepamo tih Pandorinih pogubnih rukopisa.

Olivje je morao da radi do kasno kako bi mogao ovog vikenda da pođe na skijanje, te sam svratila do prodavnice po meso i ostale namirnice za Jasonovu i moju večeru. Već se bilo smrklo kada sam stigla kući, ali mesec se na mahove probijao kroz oblake i vetar je oduvao dovoljno snega tako da sam gotovo nazirala

prilazni put. Izišla sam i nabacala so i šljunak na preostali deo. Zatim sam uvezla kola i pustila Jasona u tamu prošaranu svetlošću da ispita sneg.

Pošto sam odložila kupljene namirnice, krenula sam prilaznim putem, što sam nonšalantnije mogla, da pogledam ima li pošte. U umu mi je odzvanjao Semov glas koji mi je govorio da se ponašam što normalnije, iako mi je srce ludački tuklo. Potpuno nesvesno sam posmatrala Jasona kako skače po zaleđenom snegu koji je još pokrivao strmi travnjak. Molila sam se da me čeka u poštanskom sandučetu - bez obzira na posledice - i da stavim tačku na ovaj lepljivi užas koji bi me obuzeo svaki put kada bih pomislila na to.

Dok sam vadila poštu iz sandučeta, oblaci koji su promicali nebom iznenada zakloniše mesec i put ostade u potpunoj tami. Pod prstima sam mogla da osetim da se unutra ne nalazi nikakav veliki paket. Klonula sam duhom. To je značilo da ću morati da provedem još jedan dan u neizvesnosti, a možda i više njih i da će moj i Semov život biti u opasnosti sve dok se ne dočepamo tog paketa. Ali sada će biti hiljadu puta gore, jer više neću živeti u blagoslovenom neznanju.

U tom trenutku mi se u glavi upalila sijalica. Znala sam šta nije u redu sa tom slikom.

Niko nije uzeo taj tajanstveni Semov paket. On se uopšte nije našao u mom sandučetu za poštu niti je mogao tamo da se nađe! U moje poštansko sanduče nije mogao da stane ni jedan jedini ris hartije. A kako je sneg sprečavao bilo koga da stigne do mojih vrata i ostavi paket, u šta sam se i sama sinoć uverila, to je značilo da poštar uopšte nije bio u prilici da ga isporuči. U tom slučaju je sigurno ostavio žuti poštanski papirić kojim me obaveštava da dođem u glavnu poštu u radno vreme i lično podignem paket.

Ko god da su bili Semovi „profesionalci", znala sam da čak ni kriminalci ni špijuni ne bi bili toliko ludi da čekaju ovde, na otvorenom putu, u ovakvoj jednoj seoskoj zajednici gde svi sve poznaju, ne bi li u mom sandučetu za poštu pronašli žuti papirić. Naročito ako nisu bili sigurni da će ta „vredna" stvar stići običnom poštom.

Čak i da je neko pronašao taj poštanski papirić, da li bi pokušao da pokupi paket sa pošte? To bi bilo veoma rizično u gradu ove veličine, gde bi stranca koji bi probao da podigne tuđu poštu ne samo upamtili već i ispitali na licu mesta. Mi stanovnici Ajdaha smo po prirodi sumnjičavi kada su stranci u pitanju, Ako je paket zaista stigao, žuti papirić se možda još nalazi na vlažnoj gomili pošte u mojoj kući. Međutim, ako su je danas popodne pretražili, verovatno su ga pronašli. Čak i da večeras ne zateknem kod kuće taj papirić, mogu sutra čim se pošta otvori da odem i sama podignem paket - sa papirirćem ili bez njega.

Uputila sam se nazad ka kući noseći današnju poštu sa namerom da pregledam celonedeljnu raskvašenu poštu na podu. Ali kada sam bila negde na polovini prilaznog puta, oblaci su se na trenutak rastvorili i mesečina je obasjala travnjak

prekriven snegom. Videla sam Jasona kako sedi na talasima snega nalik na šlag, udarajući šapom po nekakvom listiću. Počela sam da ga dozivam da se vrati unutra sa mnom obećavajući mu večeru. A onda sam se ukočila. Nije udarao ni po kakvom listiću već po uglu žutog papirića napola zatrpanog snegom - koji je najverovatnije odleteo sa gomile koju sam sinoć bacila pod kola.

Jasno sam ga videla, ali nisam mogla da ga dohvatim. Pokorica je možda bila dovoljno jaka da izdrži malu mačku, ali sigurno ne bi izdržala pedeset pet kilograma jedne zdrave nuklearne ženske. Ako bih pokušala da odem do mesta na kome se Jason igrao sa papirićem, propala bih kroz pokoricu i ponovila iskustvo od prethodne noći. Nisam mogla ni da se poslužim nordijskim skijama kao sinoć. Ako su me uhodili, to bi bilo mnogo providnije od uskakanja u telefonske govornice. Sem to ne bi odobrio.

Mogla sam da uradim samo jedno: da se nadam da se Jasonova opsesija i talenat da vraća stvari odnosi i na nešto drugo osim na njegovu crvenu gumenu lopticu.

„Jasone, hvataj", prošaputala sam čučnuvši na prilaznom putu i ispruživši šaku.

Jason me je pogledao i zamahao repom. Oblaci su se ponovo navukli, obavivši nas tamom. I dalje sam mogla da nazrem obris Jasonovog malog crnog tela naspram čistog belog snega, ali pri ovoj svetlosti - to jest pri nedostatku svetlosti - nisam više videla papirić. Pomolila sam se da ga u igri ne zakopa, jer bih u tom slučaju sutra morala da prekopam celu baštu. To bi bilo veoma teško uraditi „nonšalantno" kako mi je Sem naložio da se ponašam - i bilo bi gore od ideje da upotrebim nordijske skije.

„Hajde, Jasone", prošaputala sam nešto glasnije, pitajući se da li se moja nevidljiva njuškala nalaze s druge strane puta u šumi.

Ustala sam, pokušavši da se ponašam kao obična žena koja zove svoju običnu mačku na večeru. Nastavila sam da silazim niz prilazni put, ne želeći da budem suviše upadljiva. Pored toga, i sam Jason će postati sumnjičav ako počnem da se ponašam suviše normalno. Bio je navikao da vodi krajnje ekscentričan život pored mene. Ipak je shvatio poruku. Pre nego što sam stigla do zadnjih vrata osetila sam kako se češe o moje čizme kao i uvek kada je želeo da ga podignem. Ponovo sam čučnula u potpunoj pomrčini, skinula rukavice i opipala Jasonovu njuškicu koju nisam mogla da vidim: u ustima je držao parče hartije.

Hvala bogu, pomislih - rešivši da ne razmišljam previše o onome što bi moglo da usledi neposredno po ovom otkriću. Srce mi je ponovo ludački zalupalo dok sam pažljivo izvlačila papirić, držeći ga ovlaš vrhovima drhtavih prstiju.

„Dobra maca!" prošaputah. Jason poče da prede i ja ga potapšah po mekanoj glavici.

U tom trenutku je zaslepljujuća svetlost preplavila prilazni put; počela sam da se davim u toj svetlosti, sleđena poput divljeg zeca na jarkoj svetlosti dok se džinovska mašina urlajući spuštala odozgo prema meni. Uhvatila me je panika, jer nisam znala gde da se sklonim. Jason se sakrio iza mene kao da traži zaštitu pred čudovištem koje proždire sve na svom putu. Ipak sam u tom deliću sekunde uspela da budem toliko prisebna da gurnem žuti papirić u rukav kožarca.

Visoki farovi i motor koji je urlao stuštiše se ka meni niz prilazni put i zakrčiše izlaz. Stajala sam kao prikovana tom bukom, pokušavajući onako zaslepljena da napipam svoja kola i iskoristim ih kao tampon zonu. Iznenada se svetla pogasiše i motor umuknu i ponovo se obresmo u tami. Vrata kola su se otvorila i s treskom zatvorila, i ja začuh Olivjeov glas sa onim njegovim kvebeškim naglaskom kako mi dovikuje:

„Cvrčka mu Džiminija, zar im nikada ne dosadi da se igraju na snegu?"

„Kakvo je to čudovište?" doviknuh u prazninu. „Sami farovi kao da su deset stopa visoki! Iz straha sam gotovo iskočila od kože."

„Hoćeš da kažeš da si iskočila iz kože od straha", ispravi me Olivje; njegov glas mi je prilazio kroz tamu. „Smrzlo mi se ulje pre nego što sam krenuo s posla. Pretpostavljam da je temperatura pala više nego što sam mislio. Lari programer mi je pozajmio svoj kamion do sutra. Prvo sam njega odvezao do stana u gradu pre nego što sam došao ovamo."

Zanimalo me je kako je Olivje uspeo da stigne dovde našim mračnim, napuštenim putem, a da ja ni ne vidim ni ne čujem taj kamion, ali mi je ujedno i laknulo što je to bio Olivje, a ne banda špijuna ubica. Sačekala sam ga, zagrlila kada mi je prišao i nas troje zajedno uđosmo u kuću.

„Imam samo jednu šniclu", rekoh Olivjeu na odmorištu gde su se naša stepeništa račvala. „Mislila sam da ćeš pojesti nešto u kancelariji."

„Ccc, cccc." Odmahnuo je rukom. „Iscrpljen sam još od našeg doručka; ništa nisam mogao da stavim u usta. Idem na spavanje, ako ti i argonaut nemate ništa protiv da večerate sami. Možda će zdrav san učiniti čudo."

Čuli smo kako moj telefon zvoni. Olivje izvi obrvu. Nije bilo uobičajeno da imam toliko poziva.

„Nadam se da moj telefon ne stiče loše navike", rekoh. „Možda ću morati da uđem u dvadeseti vek i nabavim neku od onih zlih sekretarica."

Olivje i ja se rastadosmo; pojurih niz stepenice i dohvatih slušalicu kada je telefon zazvonio po šesti put.

„Arijel Ben?" začuh kreštavi glas neke žene sa upadljivim srednjoatlantskim naglaskom. „Ovde Helena Vurir Le Blan iz Vašington posta." Tako mi svega, to mora da je bilo lažno ime. Nikada nisam volela novinarke: suviše su navalentne.

„Gospođice Ben", nastavi ona ne sačekavši odgovor, „nadam se da nemate ništa protiv što vam dosađujem u ovom po vas bolnom trenutku, ali pokušala sam u nekoliko navrata da vas nađem na poslu. Ovaj privatni broj mi je dala vaša porodica. Uveravali su me da nećete imati ništa protiv da mi posvetite nekoliko trenutaka. Da li je sada zgodno?"

„Kao i bilo kada", složih se sa uzdahom.

Počinjala je da me boli glava. Nije ni čudo. Koliko puta ovog popodneva srce samo što mi nije stalo. Moja šnicla se zagrevala, kuća mi se hladila i imala sam žuti papirić u rukavu koji je bio vreliji od nobelijuma čiji je poluživot mnogo duži nego što će biti moj ako nešto ne preduzmem i to uskoro. Intervju za Vašington post? Do đavola, zašto da ne?

„Šta vas zanima, gospođice... hm, Le Blan?" upitala sam učtivo, izvukavši žuti papirić koji je Jason doneo i gledajući u njega dok sam razgovarala. Da, to je bilo to: poštanski žig San Franciska. Na pečatu je stajalo: „suviše veliki paket za poštansko sanduče."

Sela sam na kožnu sofu i skinula kaput. Zatim sam gurnula papirić u zadnji džep pantalona i počela da palim vatru u kaminu gde sam obično spremala večeru. Jason je skočio na policu iznad kamina i pokušao da me lizne po licu, pa sam ga ovlaš čvrknula po ušima. Na trenutak sam se zapitala čije li se raskomadano telo nalazilo u onom sanduku pod crnom zemljom. Ili su samo pokopali komad olova i kakav kamen umesto Sema?

„Vaš pokojni rođak mora da je bio veoma hrabar čovek", tako je glasila prva rečenica koju je gospođica Le Blan smislila kao uvod u naš razgovor.

„Slušajte, gospođice, trenutno baš nisam raspoložena da ćaskam o mom pokojnom rođaku", rekoh joj bacajući cepanice na sinoćnji hladan pepeo. „Čemu toliko iznenadno zanimanje za mene i moju porodicu? Bojim se da mi to niko nije razjasnio."

„Gospođice Ben - Arijel - mogu li da vas zovem Arijel? Sigurno ste svesni da već tri pokolenja vaša porodica daje pojedince na glasu po svom talentu i..." Pohlepi, žudela sam da dodam, ali je ona pronašla diplomatskiji izraz. „...od svetskog društveno-ekonomskog i kulturnog uticaja? A ipak još niko nije napravio temeljnu studiju o jednoj porodici čiji je doprinos..."

„Vašington post želi da napravi temeljnu studiju o mojoj porodici?" Prekinula sam je. Kakva smejurija. „Mislite, kao nastavci u nedeljnom prilogu?"

„Ha, ha", nasmeja se ona zvonko. Istog časa je prestala, jer se očigledno setila da sam u žalosti. „Svakako da ne. Gospođice Ben, mogu li odmah da pređem na stvar?"

To je bila moja najveća želja. Konačno, obe smo znale za čim je tragala. Ipak sam samo rekla da.

„Zainteresovani smo, razume se, za rukopise. Naše novine bi želele da dobiju ekskluzivno pravo objavljivanja. Spremni smo da platimo veliku sumu, svakako. Ali ne želimo da uletimo u licitacijski rat."

Licitacijski rat?

„Na koje tačno rukopise mislite?" upitah naivno. Neka zaradi platu.

Dodirnula sam vrhovima prstiju zapaljivi žuti papirić u džepu pantalona i zatvorila oči; zatim sam potpalila vatru, sve vreme razmišljajući o tome kako bi život bio jednostavniji kada bih ga slučajno ispustila u plamen. Međutim, naredne reči gospođice Helene „Post" vratiše me u stvarnost.

„Na pisma i dnevnike Zoe Ben", reče ona. „Mislila sam da je porodica razgovarala s vama..."

„Zoe Ben?!" ponovih, zamalo se ne zagrcnuvši izgovarajući to ime. Ovo je bilo gore od mojih najcrnjih pretpostavki. „Kakve veze ima Zoe s bilo čim?"

„Nemoguće da ne znate šta ste sve nasledili, gospođice Ben." Helenin formalan i snažan glas gotovo se topio od iznenađenja.

„Zašto me ne uputite?" predložih.

Sada je imala svu moju pažnju. Mnogo štošta je napisano o mojoj užasnoj tetki Zoi - otuđenoj polusestri mog oca i pravoj crnoj ovci porodice. Najveći deo toga je sama Zoe napisala. Ali sada sam prvi put čula da postoje neka pisma i dnevnici. Konačno, šta je Zoe još mogla da kaže što bi bilo gore od onoga što je već objavila u štampi diljem sveta?

„Bila sam na konferenciji za štampu u San Francisku, gospođice Ben." Helena duboko uzdahnu. „Rečeno nam je da kao jedina naslednica pokojnog rođaka Semjuela Bena polažete pravo i na dobra koja je on nasledio. U ta dobra spadaju i ostavštine vaše bake, čuvene operske pevačice Pandore Ben i vašeg strica, rudarskog magnata Ernesta Bena. Na toj nedavnoj konferenciji za štampu i vaš otac i gospodin Adams, izvršitelj testamenta, rekli su da u ta dobra, koliko su oni shvatili, verovatno spadaju ne samo prepiska Pandore Ben sa ličnostima poznatim u svetskim razmerama i njene privatne beleške već i prepiska i beleške njene pastorke Zoe, čuvene..." Drolje? Ta reč mi je lebdela na usnama, ali je ona završila rečenicu drugačije: „...igračice."

Kao što već rekoh, moji porodični odnosi su veoma složeni.

„Sve mi se čini, Helena, pošto ste toliko toga saznali na toj konferenciji za štampu koju sam na nesreću propustila, da je tamo neko morao imati predstavu o

tome gde se zapravo nalaze ti važni rukopisi?" Mogu da potvrdim da nisu bili pomenuti pri čitanju testamenta.

„Svakako, gospođice Ben", reče mi ona. „Zbog toga sam vas odmah i pozvala, jer je vreme od suštinskog značaja. Prema rečima izvršioca, u slučaju smrti vašeg rođaka sva njegova imovina mora vama biti stavljena na raspolaganje najkasnije nedelju dana od čitanja testamenta."

Svetog mu sranja. Moj život je doveden u opasnost - smešteno mi je -i sve je to uradio niko drugi do moj brat po krvi, Sem.

Zapravo, nije bilo potpuno nemoguće razjasniti drugima odnose u mojoj porodici. Bilo je samo prokleto neprijatno.

Moj deda Hijeronim Ben, Holanđanin, koji je emigrirao u Južnu Afriku, ženio se dva puta, prvo Hermionom, bogatom udovicom, Južnoafrikankom holandskog porekla, koja je već imala malog sina, mog strica Lafsadija. Njega je deda Hijeronim usvojio i dao mu svoje prezime Ben. U braku Hijeronima i Hermione rođeno je dvoje dece: moj stric Ernest, koji je rođen u Južnoj Africi i moja tetka Zoe, rođena u Beču, gde se porodica preselila na prelasku dva veka. Oni su bili polubrat i polusestra mom stricu Lafu, jer su svo troje imali istu majku.

Prema priči, Hermiona se razbolela u Beču dok su deca još bila mala i moj deda je na njen zahtev, unajmio privlačnu mladu studentkinju sa Bečkog konzervatorijuma da bude neka vrsta dadilje ili au pair mlađoj deci i da se brine o njihovom muzičkom obrazovanju. Posle Hermionine smrti, ta mlada žena, Pandora, postala je jedno za drugim: dedina druga žena i majka moga oca, Avgusta; a pošto ih je obojicu napustila i pobegla sa mojim stricem Lafom - najpoznatija operska pevačica u postsecesionističkom Beču.

Stvar se dalje još više zapetijala kada je moja tetka Zoe, potonja crna ovca porodice, koju je Pandora praktično odgajila i koja se jedva sećala bolesne majke i njene smrti, a još manje svog zaposlenog oca - odlučila da pobegne sa Lafom i Pandorom, prouzrokovavši tim jednim jedinim udarcem, ono što je kasnije postalo poznato kao „porodični raskol". Malo više vremena biće potrebno da se opiše Zoin potonji život kao kraljice noći, najpoznatije demimondenke4 i pratilje velikih i slavnih još od vremena Lole Montez.

4 Demimondenka (fr. demimondaine) - dama iz polusveta, javna žena. (prim. prev.)

Umirala sam da saznam, da tako kažem, koliko je stric Laf, ključni glumac u porodičnoj drami, znao o tim rukopisima koje sam nasledila; čiji su zapravo bili, Pandorini ili Zoini i kakvu su ulogu igrali u posvemašnjoj slici - nadala sam se da ću to obaveštenje dobiti narednog vikenda. Ako poživim dotle.

I Sem je očigledno znao daleko više nego što je mogao da mi kaže. Ostalo je da se vidi zašto su pisma i dnevnici stari nekoliko decenija predstavljali i danas vruće krompire, zašto je moj otac rekao da su napisani u šiframa kada niko drugi to nije ni pomenuo, zašto je Sem lažirao vlastitu smrt uz pomoć vlade Sjedinjenih Država i namestio mi da ispadnem žrtva na konferenciji za štampu sazvanoj povodom nagvaždanja o testamentu. Zbog ovog poslednjeg i dalje sam se penila u nemoćnom besu. Ali za sada, pošto neću moći da se okomim na Sema, čak ni preko telefona, sve do sutra popodne u kaubojskom baru Bezimeni, moraću da poboljšam svoje izglede da ostanem do tada živa.

Prvi korak bio je da prekinem telefonski razgovor sa Helenom, zvezdom istraživačkog novinarstva za Post (koja je mnogo više rekla meni nego ja njoj). Obećala sam joj da ću je pozvati odmah čim dobijem te rukopise.

Moj naredni korak bio je od izuzetne važnosti za dane koji slede. Trebalo je da odlučim da li da ostavim paket još malo da leži anonimno na pošti. U tom slučaju moraću da sakrijem samo ovaj komadić hartije ili da podignem paket i pokušam da smislim šta ću s njim dok ne budem u prilici da ga predam Semu. On je sasvim sigurno zasluživao da mu bude vraćen sa istom revnošću kojom je on meni uvalio taj vrući krompir. Šta god da se u njemu nalazilo - a već sam bila odlučila da ne želim da saznam - biće najbolje da ostane pokopano. Kakva sam samo budala bila kada sam mislila da mogu da umaknem svojoj užasnoj porodici tako što ću se, poput krompira, zakopati ovde u Ajdahu.

Te noći, pre nego što sam pošla na spavanje, skinula sam svoj pleteni i poput pera lak „hvatač snova" sa mesta iznad kreveta na kome je uvek visio i terao ružne snove. Stavila sam ga u ladicu. Mislila sam da bih možda mogla, ako posejem ideju u svoju psihu neposredno pre nego što zaspim, da uhvatim san koji će mi staviti na dlan nit potrebnu da iziđem iz košmarnog lavirinta u koji se moj život pretvarao velikom brzinom.

Probudila sam se pre zore sva u znoju.

Sanjala sam da sam trčala - ne uspravno, već na sve četiri - što sam najbrže mogla kroz trsku tako gustu da sam jedva nešto videla. Za vratom sam osećala vreli dah neke ogromne tamne životinje koja je čeznula da u mene zarije oštre zube kojima je škljocala. Kroz trsku sam razabrala da ću uskoro izbiti na neku livadu iza koje se nalazio zid. Da li mogu da je pređem dovoljno brzo, skočim i umaknem zveri koja me progoni? Uložila sam još malo snage, iako su mi pluća već pucala; prešla sam travnjak i skočila ka zidu.

U tom trenutku sam se probudila i sela u krevetu. Jason, koji je upuzao u postelju i nekako se ugurao ispod mene i toplog jastuka, ležao je postrance, čvrsto zatvorenih očiju. Ali je veslao nogama kao da beži pred nečim užasnim. Počela sam da se smejem.

„Probudi se, Jasone", rekoh. Tresla sam ga dok nije otvorio oči. Koliko čovek mora da bude ošamućen da bi se uklopio u snove svoje mačke?

Dan mi je počeo tako što sam donela važnu odluku. Pokupiću paket iz pošte. Nisam imala drugog izbora. Nikada se neću oporaviti ako to odložim a prokleta stvar nestane. Gde da ga sakrijem bilo je drugo pitanje. Moja kancelarija nije bila bezbedna: suviše ljudi ulazi i izlazi preko celog dana. Dok ne budem videla paket, neću znati da li uopšte mogu da pohranim sva dokumenta na jedno mesto - u neku ladicu ili aktovku, na primer - kad već nije stao u moje sanduče.

Laknulo mi je kada sam izišla i videla da Olivjeov ogromni pozajmljeni kamion više ne blokira prilazni put, tako da sam mogla u rikverc da izvezem svoja kola ne silazeći s puta. Sigurno je jako rano morao da pokupi Larija programera.

Zaustavila sam kola ispred pošte otprilike deset minuta po otvaranju. Ispred nje još nije bilo parkiranih automobila kada sam ja došla na parking. Izišla sam i klimnula u znak pozdrava poštanskom radniku koji je posipao kamenu so po stepenicama. Kucanje mog srca i dobovanje u glavi odzvanjali su iznutra poput timpana navučenih na latinoameričke ritmove. Zašto sam bila tako napeta? Ovde apsolutno niko nije imao pojma šta se nalazi u paketu koji sam se spremala da podignem.

Otišla sam do šaltera i predala Džordžu, poštanskom službeniku, žuti papirić. Otišao je u zadnju sobu i vratio se noseći veliki paket - veći od risa papira, umotan u smeđu hartiju i uvezan kanapom.

„Izvinite što ste morali da dolazite čak ovamo po to, gospođice Ben", procedi Džordž kroz retke zube dok mi ga je predavao. Počešao se po glavi. „Bilo bi mi drago da sam mogao da ga dam onom tipu koga ste poslali malopre po njega i koji mi je rekao da ste izgubili obaveštenje o prispeću. Rekao sam mu da onda morate da dođete lično ili da pošaljete potpisanu izjavu da smem da mu ga predam. Izgleda da ste ipak našli obaveštenje o prispeću."

Stajala sam kao u transu. Ništa nisam čula, kao da sam se nalazila pod staklenim zvonom. Držala sam paket i ćutala. Džordž me je gledao i verovatno razmišljao o tome da bi trebalo da mi ponudi čašu vode, da me rashladi lepezom ili da uradi nešto slično.

„Tako znači", uspela sam da procedim. Zatim sam pročistila grlo. „Sve je u redu, Džordže. Ionako sam morala da prođem ovuda, nije mi bilo teško." Nonšalantno sam krenula ka vratima, smišljajući kako da mu postavim pitanje na koje sam morala da dobijem odgovor. Kada sam stigla do vrata, setila sam se.

„Uzgred budi rečeno", rekoh Džordžu, „zamolila sam nekolicinu ljudi da ga podigne ako budu prolazili ovuda. Ko je na kraju svratio, moram da znam kako bih mogla ostalima da kažem da se ne muče?"

Očekivala sam da će reći „neki novi u gradu" ili nešto slično. Ali od njegovog odgovora mi se sledila krv u žilama.

„Bio je to gospodin Maksfild, vaš gazda. Njegova poštanska adresa je odmah ispod vaše. Zato mi je bilo žao što nisam mogao da mu dam paket. Ali pravila su pravila."

Olivje! Osetila sam grč u stomaku. U sećanje mi se vratila slika onog kamiona sa visokim farovima od sinoć - i prazan prilazni put na kome su se videli samo tragovi guma kada sam jutros krenula. Pokušala sam da se osmehnem i zahvalim Džordžu. Zatim sam izišla, ušla u kola i ostala da sedim sa paketom u krilu.

„Za sve si ti kriv", rekoh mu.

Znala sam da ne bi trebalo, ali morala sam to da uradim. Zavukla sam šaku u odeljak za rukavice i izvadila nož za divljač sa drškom od kosti koji sam tamo držala i koji nikada nije ni dotakao divljač. Presekla sam konopac i rastvorila papir. Očajnički sam želela da saznam vrstu otrova pre nego što budem morala da ga popijem. Kada sam ugledala prvu stranu, počela sam da se smejem.

Bila je ispisana jezikom koji nisam umela da čitam, slovima koja čak nisu bila ni slova alfabeta, mada su mi bila neobično poznata. Prelistala sam ostatak kao da je špil karata: otprilike dva risa papira i sve stranice bile su slične, ispisane crnim mastilom, i sve ih je ispisala ista ruka. Prekrivali su ih paperjasti, štapičasti znaci i mestimični kružići i čvorići koji su ličili na prilike koje plešu preko stranica, poput simbola iscrtanih na indijanskom vigvamu. Na šta su me podsećali?

A onda sam shvatila šta to gledam. Iste znake sam videla jednom na nekom groblju u Irskoj, na koje me je Džersi odvela da obiđemo njene pretke. Bile su to rune: jezik starih Germana koji su nekada živeli diljem severne Evrope. Ceo ovaj prokleti rukopis bio je ispisan jezikom koji je bio mrtav hiljadama godina.

Samo što sam to shvatila, krajičkom oka sam na trenutak uhvatila nešto tamno na parkingu. Podigla sam pogled sa rukopisa i videla Olivjea kako prilazi mojim kolima preko leda posutog šljunkom i solju! Bacila sam rukopis na suvozačevo sedište i on delimično iskliznu iz hartije u koju je bio umotan tako da je nekoliko stranica odlepršalo na pod kola; uopšte nisam na njih obratila pažnju. Pokušavala sam da uvučem ključ u bravu, ali sam u svojoj histeriji dva puta promašila. Kada sam konačno uspela da upalim motor, on je već gotovo bio stigao do suvozačevih vrata. U panici sam spustila laktom dugmence za zaključavanje vrata i zatvorila sva vrata istovremeno, dok sam istovremeno ubacivala menjač u rikverc.

Olivje je zgrabio kvaku na suvozačevim vratima i pokušao nešto da mi dovikne kroz prozor. Uopšte nisam na njega obraćala pažnju dok sam ubacivala menjač u prvu. Izletela sam sa parkinga vukući Olivjea sa sobom sve dok nije konačno pustio kvaku. Pogledala sam mu lice na trenutak pre nego što sam produžila ulicom. Zurio je kroz staklo u rukopis!

Nastavila sam da vozim sa saznanjem da Olivje juri rukopis, svesna da sada zna da je on kod mene. Hvatala me je sve veća histerija. Šanse da ga u ovom trenutku sakrijem bilo gde u gradu bile su ravne nuli. Znala sam da mi preostaje samo jedno, da ga iznesem iz grada i sakrijem. Ali gde?

Olivje je znao da ću da se nađem sa stricem u Sunčanoj dolini ovog vikenda, što znači da bi to bilo suviše očigledno. Morala sam da iziđem na put i krenem u nekom pravcu, i to brzo, pre nego što se on vrati do svojih kola i krene za mnom. Apsolutno najgora stvar koja je mogla da mi se dogodi bila je da budem uhvaćena sa ovim rukopisom u kolima.

Pošto nisam imala vremena da razmislim, a ionako mi ništa nije padalo na pamet, nastavila sam punom brzinom ka Sven Veliju, s namerom da pređem preko Tetonskog prelaza u Džeksonovu rupu.

ZMIJA

ZMIJA:

Zmija nikada ne umire. Jednog dana ćeš me videti kako izlazim iz ove prelepe kože, nova zmija sa novom i još lepšom kožom. To je rađanje. EVA:

Već sam to videla. Predivno je.

ZMIJA: Ako to mogu, postoji li nešto što ne mogu? Kažem ti da sam veoma suptilna. Kada ti i Adam razgovarate, čujem kako pitate 'Zašto?' Uvek 'Zašto?' Ugledate nešto i pitate 'Zašto?' A ja sanjam stvari koje nikada nisu bile, i pitam 'Zašto da ne?'

Džordž Bernard Šo. Povratak u Metuzalem

Biće mi potrebno dobrih dva sata pri ovakvim zimskim uslovima na putu da pređem preko granice u Ajdaho, a potom u Vajoming. Ali mi se zato po prvi put od povratka iz San Franciska - zar je to bilo juče ujutro - pružila prilika da dobro porazmislim o svemu.

Već sam odsustvovala sa posla duže od nedelju dana i šef mi trenutno nije bio baš naklonjen, jer sam se uplašila odlaska u Rusiju. Ako drugog dana po povratku budem odsustvovala bez dozvole, mogu vrlo lako ostati bez posla. Takođe sam se bila dogovorila da danas popodne sačekam Semov telefonski poziv u kaubojskom baru Bezimeni. Posle ovog neočekivanog obrta, nisam imala pojma kako ću stupiti ponovo u vezu sa njim. A kao šlag na tortu, setila sam se pre nego što sam stigla do kraja doline da ne mogu da ostavim svoju mačku u kući sa zlikovcem - i to zlikovcem kome još dugujem ovomesečnu kiriju!

Na kraju doline put se strmo i vijugavo spuštao podsećajući na vadičep sve dok se nije sreo sa okukom reke koja se naizgled pojavila niotkuda iz gustog rastinja. Potom je nastavio da je prati. Znala sam napamet svaki zaokret i okuku. Spuštala sam se kao da vozim slalom. Prošavši ispod zaglušujućeg dvostrukog vodopada, spustila sam se u lančano povezane doline koje su izdubile brze vode reke Snejk.5

5 Snejk - zmija (prim. prev.)

Snejk je jedna od najlepših reka u Severnoj Americi. Za razliku od širokih, samozadovoljnih reka koje navodnjavaju Srednji zapad, Snejk se ponaša više kao njena imenjakinja: mračan, tajanstven reptil koji se prijatno oseća jedino u divljim i nepristupačnim pukotinama planina. Teče u cikcak gotovo svih tri hiljade vijugavih kilometara od Jeloustouna u Vajomingu kroz Ajdaho, Oregon i državu Vašington, gde se uliva u golemu Kolumbiju na njenom putu do okeana. Međutim, staklasti sjaj osoben za najveći deo rečne površine skriva podvodne vrtložne zamke koje iznenada napadaju i često su pogubne. Ta voda je tako brza, struja tako jaka, skriveni vrtlozi tako duboki da je retko koje odneto telo ikada bilo pronađeno. Znala je da proguta čak i cele automobile koje nikada više ne bi uspeli da izvuku. Time su se mogla objasniti govorkanja da u njoj živi ogromna vodena neman, koja proždire sve što odvuče u svoju podvodnu jazbinu.

Kao i obično u ovo doba godine, dolina ispod bila je obavijena gustom maglom poput one u močvarama, koja je nastajala kada bi se toplija voda reke sudarila sa ledenohladnim vazduhom. Neposredno pred poslednji spust, dok je put još bio vidljiv, ovdašnji žitelji bi obično proverili ispred i iza sebe idu li još neka kola s kojima bi mogli da se sudare kada se spuste tamo dole u to testo. Tada sam ih ugledala, upravo su izišla iz krivine iza mene - siva vladina kola sa standardnim belim tablicama istovetnim stotinama drugih iz naše flote u nuklearki, koja je svaki od deset hiljada zaposlenih mogao da pozajmi radi obilaska postrojenja ili nekog drugog službenog posla. Šta će ona ovde, na putu za nigde? Bila je predviđena stroga kazna, čak i mogućnost gubitka posla, ako bi neko koristio vladina vozila za lične potrebe ili zabavu.

Možda su korišćena u službenu svrhu, pomislih. Sem je kazao da me uhode sve vreme, nije li tako? Ako je čak i Olivje zavukao šake u posudu sa kolačićima, ko zna koliko ih je još u igri? Iako nisam mogla da vidim vozača kroz vetrobransko staklo, kada sam ugledala kola kako se pojavljuju iz poslednjeg zaokreta bila sam ubeđena da prate upravo mene. Bila sam sama na putu.

Ali ja sam poznavala svaku krivinu i izbočinu na ovom putu i znala sam da je najbolje mesto da ih se otresem upravo testo. Čim sam stigla do poslednjeg strmog spusta, ubrzala sam i uronila. Videla sam da je i on ubrzao i učinio isto. A onda je po nama pao prekrivač od guste bele magle i ostali smo izolovani u njegovom zagrljaju. Čula sam samo zvuk tišine dok su moja kola jurila niz put prepun oštrih krivina, krećući se poput same zmije kroz maglu.

Imala sam utisak da već satima krivudam po putu kroz mekanu belinu nalik na unutrašnjost jastučnice, ali sam na satu u kolima videla da je prošlo svega dvadeset minuta. Znala sam da će put uskoro ponovo izići iz magle kada se približi prelazu. Tamo gore se put račvao, tako da ste na raspolaganju imali nekoliko puteva kojim ste mogli da stignete u Džekson. Kod prvog znaka za skretanje koji se pojavio, gotovo nevidljiv u kovitlacu magle, prikočila sam i sišla s puta. Potom sam isključila motor i malo otvorila prozor da bih čula druga kola.

Manje od jednog minuta kasnije vladina kola su projurila pored mene. Čula sam zvuk motora i kroz maglu razabrala obris i tamnosrebrnu boju automobila, ali to je bilo sve. Sačekala sam punih pet minuta pre nego što sam ponovo krenula.

Put preko prelaza bio je čist, što mi je pružilo mogućnost da malo predahnem i razmislim. Pitala sam se kakav mi je to rukopis dopao šaka, zašto ga svi žele i kako to da je ispisan runama. To sasvim sigurno nije bila nikakava prepiska koja je pripadala baki Pandori ili mojoj pokvarenoj tetki Zoi. Niti su te stranice podsećale na uspomene vezane za bilo koju od legendarnih ličnosti sa kojima su one navodno imale posla tokom svojih dugih života. Iako je keltski jezik sigurno bio star hiljadama godina, ovaj dokument na sedištu pored mene nije ni počeo da žuti: imala sam utisak da je mastilo prilično sveže. Znala sam da je sasvim moguće da ga je Sem lično ispisao runskom šifrom u pokušaju da prepiše ključne elemente originala, i najverovatnije opasnije dokumente - a možda i da bi nagovestio gde se nalaze originali, u slučaju da se njemu nešto dogodi.

Nikako nisam shvatala zašto je Sem „morao da se oslobodi" tog rukopisa. Ako je lažirao smrt, ako su svi na planeti znali da ću ja biti njegov naslednik, ako su čak i novinari znali dovoljno da zatraže konferenciju za štampu i traže ekskluzivna prava, i ako me je uhodio čovek koji mi je izdao stan, onda je cela ova situacija trebalo nekoga da istera na čistac: nekoga ko je želeo da se dokopa pravih dokumenata iz ko zna kog razloga. A ja sam poslužila kao mamac.

Sada sam tačno znala šta moram da uradim: morala sam da sakrijem ovaj dokument na mestu na kome ga niko sem mene - uključujući tu i Sema - neće moći da pronađe. Tačno sam znala koje je to mesto.

Baš dobro što sam ponela skije.

Kod Džeksonove rupe sam ušla na parking okrenut ka Grand Tetonima – ili velikim sisama, kako su francuski traperi krstili ove snegom prekrivene planinske vrhove uperene ka nebu, koji su podsećali na grudi kakve igračice. Gurnula sam rukopis u jedan od mojih platnenih ruksaka sa preklopom koje sam držala u prtljažniku, zgrabila srebrnasto skijaško odelo i parku, termosokne i rukavice koje uvek tamo držim, ušla u kolibu i uputila se do toaleta da se pretvorim u Snežnu kraljicu. Potom sam kupila šolju kafe, usitnila novac u kafeteriji i pozvala Poda da mu objasnim zašto odsustvujem s posla tek što sam se vratila s puta. Želela sam da se uverim da nije podilkanio pošto se, posle našeg ne baš prijatnog razgovora juče, nisam pojavila jutros u kancelariji.

„Benova, gde si ti?" upitao je čim me je sekretarica spojila.

„Sinoć sam iznenada shvatila da moram da pokupim neke podatke sa ove zapadne lokacije sa koje vas i zovem", slagala sam.

Nuklearka u Arku u dubokoj pustinji u kojoj su bila smeštena pedeset dva vladina eksperimentalna reaktora, nalazila se na tri sata vožnje u suprotnom smeru od grada i pošte koje sam napustila u velikoj žurbi. Međutim, shvatila sam da je moja laž bila apsurdna i nepotrebna čim sam čula naredne Podove reči.

„Poslao sam Maksfilda da te traži unaokolo čim je jutros došao. Volf Hauzer se neočekivano vratio u grad i pojavio se ovde dosta rano. Bio je oduševljen kada je čuo da ćeš se pridružiti njegovom projektu i želeo je odmah da te upozna, pošto je morao ponovo da ode iz grada zbog nekog posla. Zvali smo te na kuću, ali si već bila otišla. Zato sam poslao Maksfilda da pokuša da te uhvati u pošti..."

„Pošti?" upala sam mu u reč, nadajući se da sam to učinila nonšalantno, mada mi je u ušima opet počelo da zvoni, a u glavi da tutnji. Zašto za ime sveta u pošti? Privukla sam svoje psihološke karte bliže grudima kako bih mogla da zavirim u njih: da li je i Pod bio u ovome? Više nikome nisam verovala, a to teško da je bio protivotrov za paranoju. Međutim, on je i dalje govorio.

„Pošto si juče otišla s posla zvala me je neka predstavnica Vašington posta'', objasni on. „Rekla je da već nekoliko dana pokušava da stupi s tobom u vezu zbog nekakvih vrednih papira za koje je na konferenciji za štampu saznala da su ti poslati; i da Post hitno želi da razgovara s tobom o njihovom otkupljivanju. Rekao sam joj da ću se pobrinuti da je danas pozoveš.

Kada se Hauzer jutros iznenada pojavio, palo mi je na pamet da si možda otišla da podigneš poštu - jer si očigledno očekivala važna dokumenta. Odmah sam poslao Maksfilda. Posle mi je ispričao da te je pronašao i da si se krajnje neobično ponašala."

Znala sam šta sada sledi: priča o tome kako sam se odvezla sa pojedinim delovima Olivjeovog tela prikačenim za moja kola i kako sam ostatak pokušala da razmažem po asfaltu. Ispala sam budala i još više od toga. Mada je njegovo objašnjenje delovalo prilično suvislo, bilo je nekoliko nepovezanih stvari. Na primer, da li je bila Podova ili Olivjeova ideja da podignu taj paket. Međutim, nisam mogla da smislim način kako to Poda da pitam, a da mu ne stavim do znanja da je paket fizički već kod mene.

„Toliko nevolja samo zato što sam se ponovo mimoišla sa dr Hauzerom", rekoh izvinjavajući se. „Šta se tu može. I ja sam bila u velikoj žurbi, tako da nisam shvatila da Olivje stoji tako blizu mojih kola. Izvinite mu se, molim vas, u moje ime što mu umalo nisam prešla preko stopala." Potom sam dodala, opreznije: „Dr Hauzer i ja se izgleda mimoilazimo poput dva broda u noći. Stvari su se poprilično zapetljale, ali uverena sam da ćemo se uskoro sresti. Sinoć sam razmišljala o tom projektu. Slažem se s onim što ste rekli. To bi zaista mogao biti veliki plus u mojoj karijeri."

Pothranjivala sam Podov ego. Možda je došlo do pometnje u mom smekšalom mozgu posle tolikog stresa i histerije, te sam poverovala kako su svi koje sam ikada upoznala krenuli u poteru za mnom. Možda mi je zaista bio potreban odlazak u SSSR kako bih se suočila sa potpuno drugačijom stvarnošću od moje, koja je počela da deluje prilično „virtuelno". Kucnuo je čas da se sjurim niz brdo i pročistim vijuge.

Rekla sam Podu da ću se vratiti sa lokacije pre kraja radnog vremena i spustila slušalicu. Laknulo mi je što je Olivje otpao kao kandidat za špijuna, ubicu i potencijalnog ubicu mačke kakvim sam počela da ga zamišljam. Ipak sam nameravala da preduzmem odgovarajuće korake i sakrijem ovaj rukopis tamo gde ga niko nikada neće naći - možda čak ni ja.

Morala sam da sačekam pola sata da kabina bude prikopčana. Kada je i to konačno bilo gotovo, red putnika se toliko odužio da su morali da nas naguraju poput sardina i izmere nakrcanu kabinu pre nego što su je pustili da krene preko dubokih provalija po kablu tankom poput vretena. Dok sam se gurala među svim tim nemirnim žiteljima Srednjeg zapada i japanskim turistima, našla sam se lica priljubljenog uz staklo prozora što mi je omogućilo predivan pogled na pad od sedamdeset metara koji ćemo iskusiti ako se pokaže da smo ipak preteški za ovaj narandžasti sanduk. Brže i jednostavnije bih stigla da sam se odlučila za ski-lift. Nisam, međutim, bila sigurna da ću moći da pronađem mesto koje sam tražila ako ne krenem od Scile i Haribde.

Scila i Haribda bile su dve istovetne stene: džinovske kamene kupe, jedna pored druge, između kojih ste morali da prođete na skijama čim iziđete iz gondole - osim ako ne rešite da ih zaobiđete i zađete u duboki sneg, što sam veoma retko činila, i što naročito danas nisam imala nameru da uradim, jer sam morala da održim ravnotežu na ovoj izdajničkoj padini sa gotovo pet kilograma nezakonitog rukopisa na leđima.

Prolaz između stena visokih gotovo kilometar bio je uzak, strm i uvek zaleđen, jer je njime prolazilo mnogo skijaša. Podsećao je na slepi tunel u koji je svetlost dopirala samo kroz usku pukotinu neba. U njemu nije bilo dovoljno prostora za kočenje ili vožnju u plugu, niti bilo čega dovoljno mekog u šta ste mogli da zarijete bridove skija radi kontrole.

Jednom sam tokom leta krenula peške do te livade i pokušala da se popnem kroz pukotinu između Scile i Haribde. Suviše je strma da bi se savladala peške bez klinova i konopaca. Mnogo je jednostavnije spustiti se po snegu: bili su vam neophodni samo čelični živci. Morali ste da savijete i spojite kolena, priljubite ruke uz telo, sačuvate ravnotežu, sjurite se kroz pukotinu i nastavite da se molite da ne naletite na led ili kamenje kada ponovo iziđete na svetlost dana.

Izišla sam iz gondole zajedno sa ostalim sardinama. Pronašla sam svoje skije i štapove među gomilom sličnih i izvadila ih. Namerno sam se zadržala pored gornje kolibe za zagrevanje da otresem sneg sa pancerica, stanem na skije, obrišem naočare, kako bih omogućila ostalima, koji su jedva čekali da se sjure niz planinu, da krenu prvi. Želela sam da pred sobom imam prazno brdo kada iziđem iz prolaza kako ne bih morala da izbegavam tela koja su se obično nalazila na padini ispod Scile i Haribde, ali prvenstveno da bih mogla neprimećena da istražim mesto koje sam tražila, što je bilo mnogo važnije.

Znala sam da naredna gondola dolazi tek kroz pola sata. Kada se sve smirilo i gomila se razišla, sama sam se otisnula preko brda. Jedini zvuk koji se čuo bio je zvuk mojih skija po snegu kada sam zauzela položaj za spust i zaronila kroz klanac između svetlucavih i mamutski crnih obličja Scile i Haribde.

Održala sam se na stazi dok nisam izbila na drugu stranu, a onda me je postrance udario nalet vetra, svom snagom zahvativši moj ruksak. Zanela sam se i umalo nisam pala, ali sam uspela da podignem levu skiju i prebacim težinu na desno koleno dok vrhovima rukavica nisam očešala tle. Zatim sam se podigla i prebacila težinu na levo koleno poput klizača. Postojala je opasnost da padnem, sve dok nisam povratila ravnotežu i uhvatila ritam.

Duboko sam udahnula i nastavila da skijam, osmatrajući niz brda - u daljini se veličanstveno uzdizao Grand Teton koji mi je služio kao orijentir - tragajući za grebenom sa koga sam znala da moram da skočim kako bih pronašla pukotinu i pećinu koje sam tražila. U tom trenutku mi se učinilo da sam čula nekog skijaša iza sebe. Čudno, pošto sam se nalazila na najvišoj skijaškoj padini planine. Ostale žičare nisu vozile ovako visoko i mislila sam da su svi izišli iz gondole pre mene.

„Vaš wedeln je malo nakrivijen", primeti neki hrapavi glas sa nemačkim naglaskom na nekoliko jardi iza mene.

Bilo je mnogo Nemaca koji su tumarali po skijaškim stazama, rekoh sebi. Nemoguće da je on.

Ali bio je. Sustigao me je i nastavio da vozi uporedo sa mnom. Ponovo sam osetila slabost u kolenima dok sam se zaustavljala. Skinuo je naočari, navukao ih poput gumene trake oko rukava crnog skijaškog odela i osmehnuo mi se onim svojim zaprepašćujućim tirkiznim očima.

„Dobro jutro, dr Hauzere", uspela sam da prozborim. „Šta vas dovodi ovamo gore na skijanje usred nedelje?" Jedva mi je pošlo za rukom da se priberem. Konačno, ovo teško da je slučajnost. Što je značilo da bi moglo biti opasno. Zato sam nastavila niz padinu.

„I ja bih mogao vama da postavim isto pitanje, madmoazel Ben", doviknuo je za mnom i ubrzao da me sustigne. „Trebalo bi da radim na izuzetno važnom projektu. Ali izgleda da me vi u tome ometate."

Pogledala sam ga i pomislila da ima zaista predivna usta, a tek jagodice...

Odvojili smo pogled jedno od drugog svega nekoliko sekundi pre nego što smo udarili u ispupčenje, doslovce u poslednjem trenutku. Razdvojili smo se i zaobišli kvrgu, a kada smo se ponovo približili jedno drugom dr Hauzer se smejao. Nastavili smo da letimo nizbrdo, jedno pored drugog u savršenom ritmu. Iznenada je zabio štapove u sneg u toku vožnje, podigao obe skije u vazduh i preskočio preko oborenog debla na stazi; njegova snaga i spretnost su me iznenadili. To ga uopšte nije omelo u vožnji; i dalje se kretao lako poput vode preko mora ustalasanih mogula.

Lako se moglo objasniti kako me je prepoznao. Pod mi je kazao da je pregledao moje dosjee, što znači ne samo da je video podatke o meni već i fotografije koje je napravilo obezbeđenje. To ipak nije objašnjavalo šta je tražio ovde na planini, sto pedeset kilometara od grada. Kao da mi čita misli, zaustavio se na mestu gde se staza račvala podigavši oblak snega i okrenuo se ka meni.

„Prevalio sam dve države i popeo se na ovu planinu u poteri za vama. To je sasvim dovoljno za jedno jutro. Kako bi bilo da odemo do skijaške brvnare koja se nalazi malo niže i da vas častim lepim toplim ručkom. Onda bismo možda mogli da porazgovaramo, i da se malo bolje upoznamo. Osim ako niste", dodade on, „poneli ručak za sebe u ruksaku?"

„Nisam, biće mi drago da vam se pridružim", odvratih, nadam se ne suviše žurno. „Izvinite. Nisam znala da me to vi pratite."

„Prihvatam sva izvinjenja", reče on i nakloni se. „Ali trik koji ste izveli u magli bio je zaista dobar. Kada ste nestali, isprobao sam puteve koji su vodili u tri različita pravca dok nisam shvatio šta ste uradili. Recite mi, kako je jedna mlada žena kao što ste vi naučila da tako stručno - mislim da vi Amerikanci to kažete - 'zavara trag'?"

„Pretpostavljam da sam upravo zbog toga odlučila da se bavim obezbeđenjem", odvratih mu. „Oduvek su me zanimale stvari koje su skrivene: praćenje, otkrivanje, hvatanje."

„Kao i mene", odvrati profesor dr Volfgang K. Hauzer i zagonetno se osmehnu.

Kada smo završili ručak u restoranu na polovini planine koji je ličio na ptičje gnezdo i u koji su skijaši svraćali da se zagreju, dr Hauzer me je oslovljavao sa Arijel i zahtevao da ja njega zovem Volfgang. Pokazao mi je kako da napravim stolice od naših parki: razapeli smo ih preko skija i štapova koje smo poboli u sneg. Visili smo u njima i sunčali se s druge strane drvene terase, umačući hrskavi crni hleb u gulaš od ostriga i pijući Glühwein začinjen karanfilićem i posut cimetom.

Volfgang mi je dao mnogo skijaških saveta dok me je sledio do restorana. Bio je neverovatan skijaš, bolji čak i od Olivjea. Ja sam se skijala po planinama diljem sveta još od detinjstva i umela sam da prepoznam majstora kada bih ga videla. Malo je bilo onih koji su posedovali takvu kombinaciju snage i gracioznosti zahvaljujući kojoj je sve što bi radili na planini delovalo krajnje lako.

Kada smo nevoljno počeli da skupljamo svoje stvari spremajući se da nastavimo spust niz planinu, moj novi kolega se okrenuo prema meni sa šeretskim izrazom lica. „Baš se nešto pitam šta bi trebalo da tražim od tebe za sve one jutrošnje besplatne lekcije iz skijanja?"

„Ne bi trebalo ništa da mi naplatiš", rekoh mu, vezujući parku oko struka. „Svi znaju da je u prirodi Austrijanaca da dele besplatna skijaška uputstva, da je za njih to isto kao i disanje. Ne naplaćuje se ono što je urođeno."

Učinilo mi se da se nasmejao sa izvesnom nelagodnošću.

„Ipak moram da ti postavim jedno ozbiljno pitanje", reče on. ,,Zaista sam te prepoznao na osnovu fotografija - po očima zapravo - kada si ušla juče u zgradu, iako si bila sva umotana i ličila na polarnog medveda." Upravo sam i ja to bila pomislila. „Želeo sam još tada da porazgovaram s tobom, ali mi je bilo malo neprijatno pred ostalima."

Uzeo mi je ruksak iz ruku kada sam htela da ga stavim na leđa i spustio ga na tle; zatim mi je položio šake na ramena. Osetila sam kako toplina iz njegovih prstiju prelazi u moje telo. Bio je prvi čovek koga sam ikada srela ili o kome sam sanjala, zbog koga bi mi zaklecala kolena čim bi me pogledao - a sada me još i dodirivao. A posle onoga što mi je rekao, ostala sam bez teksta.

„Arijel, znaš da ćemo uskoro tesno sarađivati na veoma važnom zadatku. Sasvim sam svestan da imajući u vidu te okolnosti, ne bi trebalo da ti kažem ono što ću sada reći - ali ne mogu da odolim. Moram da ti kažem da će mi biti veoma teško da ne prekoračim poslovni odnos kada si ti u ptanju - onu vrstu odnosa koja je

neophodna kako bismo uspešno završili ovaj projekat. Uveravam te da nisam ovo planirao. Tako nešto mi se do sada nikada nije dogodilo..." Polako je zaćutao kao da očekuje od mene da nešto kažem. Kada sam zadržala dah, čekajući da se i druga pancerica otkači, dodao je: „Ne znam kako ovo da ti kažem, ali, Arijel, ti me strašno privlačiš. Veoma... veoma me privlačiš."

Ja ga privlačim? Svetog mu sranja. Našla sam se u nebranom grožđu i bila sam svesna toga. Mogla sam da se utopim u dubinama tih tirkiznih očiju dok je sav napet stajao ispred mene. Ovaj tip je bio opasan u više pogleda - a moj život je već ionako bio u opasnosti, tako da mi dodatne besplatne lekcije iz skijanja zaista nisu bile potrebne. Da samo nije tako... privlačan.

Zaboravi, nije bio privlačan, posedovao je harizmu: bio je magičan. Ja sam to znala, a znali su i svi ostali koji bi ga makar jednom pogledali. Nemoguće da se to meni dešavalo - povrh svega ostalog. Ne sada. Zbog čega je Pod rešio da meni servira ovaj otrov? Morala sam da učinim nešto kako bih se vratila u stvarnost, kakva god ona bila.

Zatvorila sam oči i duboko udahnula. Sabravši sve svoje rezerve, zakoračila sam unazad tako da su njegove šake spale s mojih ramena i prekinula vezu među nama. Potom sam otvorila oči.

„Kako glasi pitanje?" rekoh.

„Pitanje?" ponovi on na trenutak zbunjen.

„Ozbiljno pitanje koje si pre samo nekoliko trenutaka morao da mi postaviš", objasnih.

Volfgang Hauzer slegnu ramenima pomalo uvređen. Izgleda da nije razmislio o tome kakav odgovor zapravo očekuje od mene - niti šta sledi po scenariju.

„Ne veruješ mi", izjavi on. „U pravu si - zašto bi mi verovala? Sledio sam te poput idiota kroz maglu, jurio sam te niz skijašku stazu i odvukao na ručak. Izblebetao sam šta osećam prema tebi, a dobro znam da je to trebalo da zadržim za sebe. Iskreno se izvinjavam zbog svega toga. Ipak želim nešto da ti kažem..."

Čekala sam. Ali bila sam sasvim nepripremljena za ono što je usledilo.

„Lično poznajem tvog strica Lafsadija Bena, iz Beča", obavestio me je. „Poslat sam ovamo u Ajdaho da te zaštitim što najbolje znam i umem. Pre nego što si se vratila sa sahrane u San Francisku doleteo sam ovamo da se postaram da budeš dodeljena mom projektu - ne samo zbog tvoje profesionalne stručnosti, priznajem, već i zato što dokumenti koje si nasledila ne smeju pasti u pogrešne ruke. Da li me razumeš?"

Svete mu Majke Božje i svih svetaca. Šta on to priča?

„Arijel", nastavi on, „uveravam te da nisam očekivao kada sam preuzeo ovaj zadatak da ću..." Zaćutao je i na trenutak mi se zagledao u oči. „Oh, Scheiss, kako sam samo ovo zabrljao", izgovori on konačno i okrenu se da izvuče svoje skije iz snega kako mu ne bih videla lice. „Vratimo se u grad, važi?"

Ova nova sitacija poremetila je moje tek smišljene planove. Pokušala sam da nađem bilo kakav izgovor: da zbog tuge i bola želim malo da budem sama i razmislim. Ali pošto smo se tako lepo sprijateljili zahvaljujući Glühweinu, i pošto mi je otkrio da poznaje odmetnutu granu moje porodice i nagovestio da izgara za mnom, a takođe sam primetila da je u više navrata odmerio moj ruksak, pomislih da bi to bilo suviše providno. I mada me nijednom nije pitao šta tražim ovde gore, shvatila sam da mi jedino preostaje da nekako dobijem na vremenu, spustim se niz planinu i brigu oko toga gde ću pohraniti rukopis odložim za kasnije dok se sama budem vraćala kući.

Kada smo se obukli i stali na skije, Volfgang je uspeo da povrati svoj šarm i samokontrolu i predložio mi je da ga pratim dok se budemo spuštali niz planinu. Kao što dobri skijaši rano nauče, ako si u stanju da pratiš svoju zamišljenu putanju - ritmičku kombinaciju prebacivanja težine i zabadanja štapova - sledeći nekog superiornog skijaša, to vredi više od deset hiljada časova sa instruktorom koji se dere na nekom stranom jeziku; „Savij zee kolena! Ne vuci zee štapove!" bila sam oduševljena što mi se ukazala ovakva prilika - sve dok nije uleteo u dubok sneg.

Skrenuo je sa utabane padine i sjurio se u gaj jasika pod debelim snegom, vozeći slalom između drveća. Bio mi je potreban trenutak da shvatim da se uputio ka velikom udubljenju ispunjenom snegom nalik na šećer u prahu koje je svake godine privlačilo na hiljade turista. Ono se nalazilo na suprotnom kraju ovih šuma. Ali svih ovih godina tokom kojih sam dolazila na ovu planinu, ja sam ga izbegavala kao kugu.

Skijanje po dubokom snegu zahtevalo je sasvim drugačiji pristup od osnovnih nordijskih ili alpskih tehnika. Skijaš mora da se zavali unazad kao u stolici za ljuljanje, primoravajući na taj način vrhove skija da se izdignu visoko iznad snega kako ne bi mogli da se zariju u njega i zaustave skijaša u mestu. Za to su neophodni velika elastičnost kolena i snaga u butinama. Ako se vrhovi zariju u sneg, ako se skijaš zaustavi, zanese i padne, on istog časa počne da tone.

Pošto nikada nisam uspela da uhvatim taj naročiti ritam, osećala sam se potpuno bespomoćna na dubokom snegu. Ali sada sam na leđima nosila težak ruksak i zato sam se lirabro uputila kroz gaj jasika umesto da se vratim na utabanu padinu sa koje sam upravo došla.

A onda se dogodilo.

Stigla sam već do ivice šume kada sam shvatila da nešto nije u redu. Osetila sam da dolazi mnogo pre nego što sam mogla da je čujem. Nije bilo zvuka, možda samo šapat kada je zemlja drhtavo i otegnuto uzdahnula. Mislim da su moji dlanovi, koji su zabrideli u toplim rukavicama, osetili šta se sprema pre moje svesti. Onog trenutka kada sam shvatila šta se dešava, takođe sam shvatila da ne znam šta ću.

Tle se pomeralo pod mojim nogama - zapravo ne samo tle, već će pre biti sneg! Planina je odbacivala svoju kožu: jednim naglim cimajem htela je da se oslobodi prekrivača debelog metar i po, koji je nastajao cele zime. Obrela sam se usred lavine.

A onda se začula buka, prvo tutnjava, zatim i treskanje, kada je sneg počeo da juri, a šljunak i kamenčići da se kotrljaju niz planinu oko mene. Jurila sam duž oboda šume najbrže što sam se usuđivala, trudeći se da ne padnem, ali nisam znala da li da rizikujem i zađem u šumu u kojoj je drveće moglo da padne na mene ili da ostanem ovde gde su se niz planinu, poput cementa, survavale tone snega.

Usta su mi se osušila od užasa, a šake su počele da mi se koče. Samo da se ne onesvestim - a onda pomislih da to možda i ne bi bilo tako loše, jer ne bih ništa osetila kada bi me sneg zatrpao. Kretala sam se, ali sam znala da se sneg kreće brže. S moje leve strane, na otvorenoj padini, podizao je veliko kamenje u vazduh kao da su dečje lopte na naduvavanje. Krajičkom oka sam videla da sa moje desne strane drveće pada kao pokošeno i da mu korenje sada štrči put neba. Lavina je bila živo biće koje diše i proždire sve što joj padne u čeljust, poput one nemani u reci Snejk.

Nisam mogla da joj umaknem. Ja nisam bila dobra u spustu, čak i bolji skijaši od mene koji su pokušali da pobede lavinu u prošlosti, nisu u tome imali mnogo uspeha. Nisam znala nijedan trik koji je mogao da me spase. I još sam na leđima teglila taj prokleti ruksak.

U tom trenutku postala sam svesna dve stvari. Prvo, pošto sam jako dobro poznavala planinu, shvatila sam da će ubrzo doći kraj šumi koja se protezala s moje desne strane i koja me je odvajala od udubljenja s dubokim snegom u podnožju padine. Drugo, šta se dogodilo sa tim udubljenjem? Pošto se duboki sneg kretao brže od utabanog snega i prerastao u nekontrolisanu lavinu, šta se dogodilo sa Volfgangom Hauzerom?

Na oba pitanja sam u istom trenutku dobila odgovor.

Ispod sebe sam mogla da vidim mesto na kome su se te dve vrste snega srele u paklenom kotlu u koji su utabana padina s moje leve strane i udubljenje s dubokim snegom s moje desne strane izručili tone snega, kamenja i dubreta. Sa mesta njihovog sudara snežni levak protezao se do neba.

Noge su me strašno bolele od naprezanja, svaki mišić je vrištao da stanem i predahnem, ali sam dobro znala da bi to značilo sigurnu smrt. A onda sam u kovitlacu s desne strane, ugledala neku crnu priliku kako seče između drveća.

Drveće je bilo čupano iz tla i sneg se survavao bez prestanka, ali se on i dalje približavao.

„Arijel!" zaurlao je nadjačavši strašnu grmljavinu koja nas je okruživala. „Skoči! Moraš da skočiš!" Upaničeno sam se osvrnula oko sebe, pokušavajući da shvatim šta hoće da kaže - a onda sam shvatila.

Na mestu gde se završavala šuma nalazio se ispust koji je štrčao u vazduh poput skakaonice. Nisam mogla da vidim preko vrha, ali sam dobro znala šta je s druge strane. Mnogo puta u prošlosti sam se spuštala tuda. Pustila bih da mi vrhovi skija pređu preko pregiba i potom poput suze sklizula niz strmo pročelje stene u ponor; zatim bih nastavila da vozim slalom kroz šumu kamenja koje je prekrivalo dno klanca.

Ali pri ovoj brzini neću uspeti da usporim na ivici klanca i bezbedno pređem preko pregiba. Ako pokušam da usporim, smlaviće me pokrenuti sneg. Morala sam ili da zaobiđem klanac i rizikujem prelaz preko otvorene padine, mada sam znala da su moje šanse da u tom naumu uspem bile ništavne, jer mi se lavina sve više približavala; ili da skočim, kao što mi je Volfgang savetovao i pomolim se da doskočim na skije posle leta od tri stotine metara i to na sneg umesto na tvrdo, oštro kamenje.

Nisam imala vremena da razmislim, morala sam da delam. Odbacila sam štapove da se ne nabodem na neki od njih kada udarim o tle. Potom sam odbacila i parku vezanu oko struka da bih bila pokretljivija i odletela što dalje. Znala sam da neću imati dovoljno vremena da otkačim prokleti ruksak pre skoka, tako da je on morao da pođe sa mnom: leteći grbavac iz Notr-Dama.

Oslonila sam se o pancerice kako bih povećala brzinu i kontrolu. Kada sam poletela sa stene, ispravila sam telo, ispružila se u svoj svojoj visini na vetru sa rukama priljubljenim na ledima i isturene brade, kako bih odletela što dalje od stene i bezbedno doskočila.

Skije su mi počivale na prostoru bez dna. Jurila sam ka klancu, padala. Bio je to slobodan pad; znala sam da moram da se usredsredim, a ne da paničim. Trudila sam se da mi vrhovi skija ostanu podignuti, a same skije priljubljene jedna uz drugu zbog prizemljenja. Sneg i šut su leteli sa stene i padali poput mora konfeta oko mene. Nisam prestajala da padam. Dok mi se tle sve više približavalo, videla sam koliko je zapravo uska traka snega ispod i koliko mnogo golemog kamenja ima na dnu. Ponovo su mi na pamet pale ona zmijolika neman i otvorene čeljusti smrti.

Posle čitave košmarne večnosti, moje skije su udarile o sneg, a ja sam istovremeno rukom lupila o kamen. Nazubljene ivice su mi rasparale rukav srebrnog odela poput zupčastog noža; osetila sam da su mi rasparale i meso od lakta do ramena. Usled udarca sam poletela oštro u stranu i izgubila ravnotežu. Iako još nisam osećala bol, ruka je počela da mi pulsira kada je topla krv stala da mi natapa rukav.

Šuma oštrog kamenja promicala je pored mene kao u magli. Davala sam sve od sebe da ostanem na nogama. Zapela sam za nešto ivicom skije koja je poletela u stranu, a ja naglavačke. Napravila sam salto mortale potpuno van kontrole, skije su mi udarale po stenju, vezovi su se otvorili. Ali na moje iznenađenje, ruksak me je više puta zaštitio kada sam udarila u kakav kamen.

Ramena i potkolenice nisu imale toliko sreće: imala sam utisak da nisu izbegle nijedan kamen. Osetila sam kako se na njima rascvetavaju tamne modrice dok sam pokušavala da zaštitim glavu povređenom i krvavom rukom. Otkačena skija je poletela naviše i lupila me po čelu. Krv mi je potekla u oko. Na kraju sam bila odbačena na jedan ogromni kamen koji me je zaustavio - ali ne i smirio.

Bila sam sva izubijana i krvarila sam. Počela sam da osećam damare bola, ali me je strašna tutnjava odozgo opominjala da nemam vremena za plakanje. Sneg i šut su padali u klanac sa planine. Vazduh je bio ispunjen prljavštinom koja je potamnela nebo. Celo drveće, zajedno sa korenjem i svim ostalim, bacano je u prostor iznad mene. Ovaj skok mi je obezbedio dovoljnu prednost tako da sam sada imala šansu da je preteknem, ali samo ako nastavim da se krećem.

S mukom sam ustala i što sam brže mogla namestila skije, koje su mi visile na sigurnosnim uzicama sa članaka. Uskočila sam u vezove i krenula niz couloir od snega, promičući brzo između kamenja, kada me je Volfgang Hauzer sustigao, teško dišući.

„Pobogu, Arijel, sva si izubijana", reče on dahćući.

„Živa sam i ništa nije slomljeno", obavestih ga dok smo jurili jedno pored drugog u želji da izbegnemo nadolazeću lavinu, koja je prigušivala naše glasove. „Kako si ti?"

„Dobro sam", doviknuo mi je. „Hvala bogu da si skočila. Celo udubljenje se urušilo. Da si izišla iz šume našla bi se u klopci između dve lavine koje ništa više nije moglo da zaustavi."

„Svetog mu sranja!" rekoh, pogledavši Volfganga.

On se nasmejao i zavrteo glavom. „Uzela si mi reč iz usta."

Na suprotnom kraju klanca nalazila se još jedna strma litica koja se izdizala iznad nas. Srećom, do nje je vodila zakrivljena rampa od snega koji je prekrivao stenje i mi se popesmo njome ostavljajući u snegu tragove nalik na riblju kost. Na pola puta uz rampu, Volfgang je zastao i pogledao unazad ka kraju klanca koji smo upravo napustili. Kada sam došla do njega, položio mi je ćutke šaku u rukavici na rame i klimnuo u tom pravcu. Već mi se pomalo vrtelo od gubitka krvi, ali kada sam pogledala tamo gde je pokazivao, osetila sam kako mi se diže stomak. Čučnula sam i obuhvatila rukama pancerice.

Dolina više nije postojala. More crnog kamenja između koga smo upravo prošli potpuno je nestalo. Nekadašnji klanac bio je gotovo do vrha ispunjen prljavim belim snegom, korenjem i granama koje su posezale ka nebu. Jedini orijentir koji je ostao bila je isturena stena sa koje smo skočili, a koja se uzdizala manje od dva metra iznad sadašnjeg dna doline.

Osetila sam kako me Volfgang nežno miluje po kosi dok sam se tresla u užasu. Gledali smo kako poslednji ostaci snega padaju sa stene kao kroz rešeto, posle čega je padina ostala gola i tamna, lišena svog belog prekrivača. Po njoj su se sada kotrljali još samo retki kamenčići. Za manje od deset minuta sve je bilo uništeno. Počela sam da plačem. Volfgang me je podigao na noge bez reči, zagrlio me i milovao dok moji jecaji nisu utihnuli. Zatim se odvojio od mene i obrisao mi krv i suze sa lica rukavicom i očešao mi čelo usnama kao da tetoše uplašeno dete.

„Trebalo bi što pre da te očistimo i zakrpimo. Ti si jedno veoma dragoceno stvorenje", rekao mi je uz nežan osmeh. Međutim, naredne reči predivnog dr Hauzera, iako su bile isto tako nežne i utešne, mene su prestravile.

„I više nego dragocena", reče on. „Ti si neverovatna, draga moja - umakla si lavini i uspela da sačuvaš taj rukopis u ruksaku." Kada sam ga pogledala sa iskrenim strahom, dodao je: „Oh, ne moram da ga vidim da bih znao šta je. Sledio sam te u planinu da se uverim da ga nećeš sakriti ili izgubiti. Ako unutra imaš rukopis ispisan runama, što verujem da je slučaj, onda on pripada meni. Lično sam ti ga poslao."

MATRICA

matrix (latinski - materica)... ono što obuhvata sve ili rađa sve. Izvor, poreklo ili uzrok. Na grčkom - stvar, majka.

Vekovni rečnik

U tragediji se tragični mit ponovo rađa iz muzičke matrice. On budi najekstravagantnije nade i obećava zaborav i za najgorči bol.

Fridrih Niče

Sve što je otvoriio matericu je moje.

Izlazak 34:19

Svako može da pogreši, ali ovo je bilo sjajno. I mea culpa, mea culpa, svi zaključci koje sam na brzinu donela bili su moji. Sem nijednom nije pomenuo rune niti da mi je poslao rukopis - samo je rekao da mi je poslao nešto veličine nekoliko risova hartije. U jednom jedinom danu umalo nisam pregazila svog gazdu, bežala sam preko dve države i za dlaku sam izbegla da me zatrpa lavina dok sam očijukala sa veličanstvenim austrijskim naučnikom. I sve to zbog pogrešnog paketa. Obećala sam bogovima da ću prestati da se bavim nagađanjima ako sudbina prestane da mi baca ovakve nezgodne iopte. Ali ni to nije moglo da mi pomogne u rešavanju nove krize: pravom paketu koji mi je Sem poslao izgubio se svaki trag. A zahvaljujući mojoj ishitrenoj reakciji, možda se trag sada izgubio i Semu.

Dok sam se onako izubijana i okrvavljena spuštala niz planinu, Volfgang je pokušao da me obavesti o rukopisu ispisanom runama koji mi je poslao - što nije bilo nimalo lako jer smo jurili na skijama i jedva čekali da stignemo do klinike u kampu gde će moći da me zakrpe. Ipak je usput uspeo da mi objasni da je nameravao da mi da rukopis čim je došao u Ajdaho da me angažuje za rad na projektu, ali je otkrio da sam još na Semovoj sahrani. Pošto sam se zadržala, a on morao da napusti grad zbog drugih poslovnih obaveza, ostavio je rune na pošti da me sačekaju kada se vratim. Jutros kada je Pod poslao Olivjea da me traži, Volfgang se takođe provezao pored pošte. Videvši kako panično bežim, odlučio je da me lično uhvati.

Kada smo se Volfgang i ja spustili niz planinu, upitala sam ga kakve su to rune u mom rancu, i šta treba da radim s njima pošto ne umem ni da ih pročitam. Objasnio mi je da je to kopija dokumenta koji mu je moja porodica iz Evrope poverila i zamolila ga da mi ga donese i da su rune, koliko je on shvatio, na neki način povezane sa rukopisima koje sam upravo nasledila od mog rođaka Sema. Rekao mi je da će mi ispričati sve što zna čim me pogledaju u ambulanti i čim ulučimo priliku da sednemo i obavimo taj poverljivi razgovor.

Proveli smo jedan sat u klinici baznog kampa okruženi bočicama iz kojih su se širili prodorni mirisi, među članovima skijaške patrole koji su jurih unaokolo sa nosilima i pejdžerima izvlačeći povređene sa ranjene planine. U celoj toj gužvi dozvolila sam lekarima da me polože na metalni sto, izbodu, previju mi glavu i stave četrnaest kopči na ruku.

Razume se da Volfgang i ja nismo mogli da nastavimo naše ćaskanje usred tog hirurškog pozorišta u haosu. Ali mogla sam da razmišljam. Znala sam da naš nuklearni projekat nije mogao da bude paravan za službeno putovanje Volfganga Hauzera u Ajdaho. Za početak, on je zaista bio službenik visokog ranga u MAAE, jer inače ne bi dobio dozvolu da kroči u naše postrojenje, a još manje da dobije na uvid dosje osobe iz vladinog obezbeđenja, koja je takođe na visokom položaju i ima velika ovlaštenja. Znači, nije bilo sumnje: sve je bilo po propisu.

Ipak nisam imala odgovor na jedno od ključnih pitanja: kako to da je profesor dr Volfgang K. Hauzer stigao u Ajdaho dok sam ja bila na Semovoj sahrani u San

Francisku? Kako je iko mogao znati - a neko je očigledno to unapred znao - da će zahvaljujući Semovoj smrti oni drugi dokumenti, koji se još nisu pojavili, pasti meni u ruke?

Pošto su me lekari nakljukali lekovima i hirurg mi stavio kopče na ruku, Volfgang i ja smo zaključili da će biti najbolje da me on odveze kući mojim kolima i da kasnije pošalje nekoga iz kancelarije da pokupi vladino vozilo odavde.

Povratak kući je za mene protekao kao u nekoj izmaglici. Bol se vratio odmah pošto su anestetici prestali da deluju. A onda sam se setila - suviše kasno, pošto sam već uzela tabletu koju mi je lekar dao - da obično preterano burno reagujem na kodein. Uskoro sam se osećala kao da me je neko udario po glavi čekićem. Najveći deo puta nisam bila pri sebi, tako da nisam dobila odgovore na svoja pitanja.

Već se prilično smračilo kada smo se vratili. Mada kasnije nisam mogla da se setim da sam mu dala uputstva kako da stigne do moje kuće niti kako smo stigli do nje, ipak sam se sećala da sam sedela u kolima na prilaznom putu i da me je Volfgang pitao da li da se mojim kolima odveze do hotela ili da uđe i pozove taksi. Moj odgovor kao i sve drugo, ostao je nejasan.

Zamislite onda moje iznenađenje kada sam se probudila u zoru narednog jutra u vlastitom krevetu, a ranac i jučerašnju odeću - zajedno sa crnim skijaškim odelom za koje sam iznenada shvatila da nije moje - zatekla na gomili prebačenoj preko stolice na drugom kraju sobe! Opipavši se ispod prekrivača, shvatila sam da na sebi imam samo rastegljiv svileni dugački zimski veš, koji nije ostavljao mnogo mašti na volju.

Sela sam u krevetu. Prekrivači su skliznuli sa mene i ja ugledah kuštravu glavu, preplanulu ruku i gola mišićava ramena profesora dr Volfganga K. Hauzera kako vire iz moje vreće za spavanje na podu. Promeškoljio se i prevrnuo na leđa. Jedva sam nazirala crte njegovog lica pri ranoj jutarnjoj svetlosti koja je prodirala kroz visoke prozore podeljene poprečnom gredicom: guste tamne trepavice zaklanjale su mu istaknute jagodične kosti. Dugačak, uzak nos, brada sa rupicom i senzualna usta činili su kombinaciju koja je nagoveštavala profil kakve rimske skulpture. Čak i dok je spavao, bio je najlepši muškarac koga sam ikada videla. Ali šta je tražio napola go u mojoj vreći za spavanje na mom podu?

Volfgang Hauzer otvori oči. Okrenuo se na bok, pridigao na lakat i osmehnuo mi se onim neverovatnim tirkiznim očima, nalik na opasna plimska jezerca sa podvodnim strujama. Slična reci.

„Kao što vidiš, ostao sam da prespavam", reče on. „Nadam se da ne misliš da sam bio suviše slobodan. Ali onesvestila si se još na prilaznom putu, čim sam ti pomogao da iziđeš iz kola sinoć. Uhvatio sam te pre nego što si tresnula o tle. Nekako sam uspeo da te spustim niz stepenice i da ti skinem tu iscepanu i krvavu

odeću, posle čega sam te odmah smestio u krevet. Plašio sam se da odem dok lekovi ne prestanu da deluju i dok se ne uverim da si dobro. Jesi li dobro?"

„Nisam sigurna", odvratih, jer sam još pomalo lebdela, a u ruci kao da sam imala žeravicu. „Zahvalna sam ti što si ostao. Juče si mi spasao život. Da nije bilo tebe, sada bih se sigurno nalazila na dnu onog kanjona pod tonama snega i šuta. Još sam prilično uzdrmana."

„Ništa nisi stavila u usta od juče u podne." Volfgang sede i raskopča vreću za spavanje. „Moram da odem iz grada; zahvaljujući jučerašnjem danu, kasnim sa rasporedom. Hoćeš da ti spremim doručak? Znam gde šta stoji u kuhinji. Tvoja mačka mi je sinoć pokazala. Izgleda da je očekivala da joj spremim večeru, pa sam to i učinio."

„Ne mogu da verujem", rekoh, smejući se. „Spasao si mi život i čak si mi mačku nahranio! Uzgred budi rečeno, gde je Jason?"

„Možda misli da treba da bude diskretan", odvrati Volfgang uz saučesnički osmeh.

Zatim mi je okrenuo leđa, izvukao se iz vreće za spavanje samo u gaćama, zgrabio svoje crno skijaško odelo sa stolice i žurno ga navukao. Nisam mogla da ne primetim, iako sam ga samo na trenutak videla i to s leđa, da je profesor dr Volfgang K. Hauzer bio zaista veličanstveno građen. Razne mračne, erotske vizije iznenada preplaviše moj um. Na moj užas bile su propraćene izdajničkim prilivom krvi. Pre nego što je stigao da se okrene i pročita mi skrivene misli sa vrelih obraza, dohvatila sam jastuk i zagnjurila lice u njega.

Prekasno. Začula sam tapkanje bosih nogu po hladnom betonskom podu. Opruge su zacvilele kada je seo na ivicu mog kreveta. Oduzeo mi je jastuk i zagledao se u mene tim svojim očima bez dna. Osetila sam njegove prste na mom ramenu, posle čega me je privukao k sebi i poljubio.

Ne mogu da kažem da me niko ranije nije poljubio. Ali ovo nije nalikovalo nijednom poljupcu koji sam doživela: bez značajnih uzdisaja, grickanja usne, pljuvačke, istraživanja i glumatanja, što je bio isuviše čest slučaj u mojoj prošlosti koja ne zaslužuje da bude citirana. Umesto svega toga, kada su se naše usne srele, oslobodio se nalet energije šireći se od njega ka meni i ispunio me vrelom i vlažnom željom. Kao da smo već vodili ljubav i osetili potrebu da to ponovimo. Još jednom i još jednom.

Zapitala sam se da li bih mogla profesora dr Volfganga K. Hauzera da zatvorim u bocu.

„Arijel, divna si", reče on, dodirujući mi kosu vrhovima prstiju i gledajući me tim svojim zamagljenim indigo očima. „Čak i sada, prekrivena posekotinama, kopčama i modricama - kada ličiš na strašnu olupinu - želim da radim stvari sa tim tvojim uzvišenim telom koje nikada ni sa kim nisam radio."

„Ja mislim... ja ne mislim..." stadoh da blebećem. Prevelika doza hormona je na mene, izvan svake sumnje, delovala kao lobotomija. Pokušala sam da se saberem bar toliko da mogu suvislo da govorim. Ali Volfgang spusti prst na moje usne.

„Ne, dozvoli mi da nastavim. Juče je sve pošlo naopako među nama, jer sam pokušao da požurim stvari kada to nije trebalo. Ne želim da tako bude s tobom. Veoma ti se divim, draga moja, veoma si snažna i hrabra. Znaš li da je tvoje ime nekada bilo drevni naziv za Jerusalim, sada sveti grad tri religije? U svom najstarijem obliku, Arijel znači Božja lavica."

„Lavica?" ponovih, tek sada povrativši glas posle poljupca. „To je reputacija koju treba zaslužiti."

„Isto je i sa imenom Volf, " reče mi on sa zagonetnim osmehom.

„Shvatila sam - oboje smo lovci", rekoh, uzvrativši mu osmeh. „Ali ja radim sama, dok tvoja vrsta putuje u čoporima."

Pustio je pramen moje kose kojim se poigravao i ozbiljno me pogledao. „Ja tebe ne lovim, draga moja. Iako mi ti i dalje ne veruješ. Ovde sam da ti pomognem i da te zaštitim, ništa više. Sva osećanja koja možda gajim prema tebi su moj problem, ne tvoj - i ona ne bi trebalo da utiču na ciljeve niti misiju onih koji su me ovamo poslali."

„Stalno ponavljaš oni koji su me poslali, ali ne kažeš ko su oni. I zašto mi niko ništa o tome nije kazao?" nestrpljivo sam upitala. „Juče si tvrdio da si prijatelj mog strica Lafa, ali on meni nikad nije pomenuo tvoje ime. Mislim da bi trebalo da znaš da ću se videti s njim ovog vikenda u Sunčanoj dolini. Lako ću saznati istinu."

„Rekao sam poznanik, ne prijatelj", ispravi me Volfgang Hauzer, okrenuvši se u stranu bezizražajnog lica. Zagledao se u svoje šake. Zatim je ustao i zagledao se u mene. I dalje sam sedela među zgužvanom posteljinom. „Jesi li završila?"

„Nisam još", odvratih, zagrejavši se za moju temu. „Kao prvo, kako to da su svi izgleda znali da treba da dobijem to prokleto nasledstvo - čak i pre nego što je moj rođak umro?"

„Odgovoriću ti na sva pitanja ako zaista želiš da znaš", tiho reče Volfgang. „Ali moram da te upozorim da bi takvo znanje moglo da bude veoma, veoma opasno."

„Znanje nikada nije opasno", rekoh mu, osetivši kako u meni raste bes. „Neznanje je opasno. Naročito neznanje o stvarima koje utiču na vlastiti život. Dojadilo mi je što svi nešto kriju od mene, tvrdeći da je to za moje dobro! Dosadilo mi je da me uvek drže u mraku!"

Čim sam to izgovorila, shvatila sam da to ozbiljno i mislim. U osnovi, to je bilo ono što nije valjalo u mom životu. Nije u pitanju bio samo strah od nepoznatog niti tajanstveni paket - čak ni to što zbog sadržaja tog paketa ljudi mogu da budu ubijeni. U pitanju je bilo samo neznanje: nikada nisam mogla da izvučem celu istinu.

Smetala mi je ta potreba za skrivanjem, toliko rasprostranjena u poslu kojim se bavim, koja je bila široko zastupljena i među članovima moje porodice - ideja da nikada ništa ne treba raditi otvoreno, da sve zahteva zaveru i prikrivanje.

Zahvaljujući Semu, postala sam pravi majstor u toj igri. Zahvaljujući Semu, nikom živom na kugli zemaljskoj nisam verovala. Niti je iko mogao meni da veruje.

Volfgang me je gledao sa čudnim izrazom na licu. I mene je iznenadio ovaj izliv strasti. Sve do sada, nisam shvatala koliko su ta osećanja duboko zakopana u meni - niti kako brzo mogu da isplivaju na površinu.

„Ako je to ono što moram da uradim kako bih zadobio tvoje poverenje, onda ću ti uvek sve govoriti bez obzira da li ti to želiš da znaš ili ne, bez obzira na opasnost po bilo koga od nas", odvrati on krajnje iskreno, bar mi se tako učinilo. „Jer je od najveće važnosti da mi potpuno veruješ čak i ako ti se ne svide odgovori. Osoba koja me je poslala ovamo je ista ona koja me je zamolila da ti predam taj rukopis ispisan runama." Pokazao je na moj ruksak na stolici. „Iako je nikada nisi upoznala, pretpostavljam da ćeš prepoznati ime. To je tvoja tetka: Zoe Ben."

Već me je brinula moja potreba da svaki put kada mi se desi nešto zapanjujuće ili uznemirujuće kažem „svetog mu sranja". Hoću da kažem, šta je zapravo sveto sranje?Da li bogovi ili sveci eliminišu otpad kao i mi ostali? Što je bilo još važnije, da li sam toliko kreativno zaribala da nisam mogla da smislim nikakav pametniji uzvik, čak ni u privatnosti vlastitog uma?

Kao što već rekoh, u mom poslu je bilo uobičajeno da se smišljaju duhovite izreke o otpadu - možda zbog toga što je svakodnevno čišćenje za sve brojnijim stanovništvom koje je proizvodilo sve više otpada živeći na ovoj sve manjoj planeti samo po sebi predstavljalo zastrašujući i depresivan zadatak kada morate svaki dan da se s njim suočavate.

Stoga nije bilo nimalo neobično što me je Olivje tog jutra pozdravio kada sam ušla u kancelariju pesmom Toma Lerera Zagađenje, koja je bila omiljena među ljudima iz branšc zbog rečenice kao što je; „Otpatke od doručka koje baciš u Zaliv, popiju za ručak u San Hozeu." Olivje je pucke-tao prstima kao da su kastanjete kada se okrenuo na stolici i ugledao me.

„Oh, blagosloveni moj proroku Moroni!" povika on. „Ličiš na nešto što je argonaut dovukao, ako nemaš ništa protiv što to kažem. Šta ti se dogodilo? Da se nisi zakucala u uličnu svetiljku obuzeta jučerašnjom neodoljivom potrebom da gaziš pešake?"

„Naletela sam na lavinu u strašnoj želji da se rastanem sa životom", rekoh mu, znajući da će početi da se ispredaju priče u postrojenju čim procuri da neko mora da pokupi vladina kola koja je vozio Volfgang i da smo proveli dan zajedno na

skijanju. „Izvinjavam se zbog onoga što se dogodilo kod pošte, Olivje. Ovih dana nisam baš pri sebi."

„Lavina? Na putu od pošte do posla? Mora da se zakuvavaju stvari u odeljenju pustolovina", primeti Olivje, ustavši da mi pomogne da sednem. Položio mi je ruku na naslon stolice. „Juče uopšte nisi došla na posao, a kada sam se sinoć vratio kući u sedam sati, tvoja kola su se nalazila na prilaznom putu, ali je cela kuća bila u mraku i sve je bilo tiho. Jason i ja smo jeli sami, pitajući se gde bi ti mogla biti."

Znači, Jason je iskukao dve večere - jednu dole i drugu od Olivjea koji je imao zalihu gurmanske hrane za mačke. Kakav mali prevarant. Bilo mi je žao što nije ljudsko biće, dala bih mu da rešava neke od mojih problema. Znala sam da Olivje čeka na odgovor. Ztvorila sam oči i pritisla vrhovima prstiju zavoj iznad pulsirajućeg oka. Potom sam ih otvorila i zagledala se u Olivjea.

„Nadam se da nisi razmišljao da uložiš i budžet za piliće i srnetinu sa farme", prokomentarisala sam.

Olivje se zablenuo u mene otvorenih usta. „Nisi valjda?" jedva je izgovorio. „Nisi stvarno..."

„Provela noć sa dr Hauzerom? Jesam", odvratih, „ali se ništa nije dogodilo."

Imajući u vidu sveopštu pažnju koju je privlačio Volfgang Hauzer i pošto je ovo jedan veoma mali grad, ionako će svi uskoro saznati za to.

„Ništa se nije dogodilo!'' gotovo je zavrištao Olivje. Zalupio je vrata i bacio se u svoju stolicu. „Šta to treba da znači?"

„Spasao mi je život, Olivje", rekoh mu. „Bila sam povređena, kao što možeš da vidiš, i on me je dovezao kući. Onesvestila sam se i on je ostao sa mnom." Položila sam bolnu glavu u šake.

„Mislim da mi je potrebna nova religija", izjavi Olivje, ustajući. „Prorok Moroni izgleda nije najbolje upućen u impulsivno ponašanje žena. Oduvek sam se divio jevrejskoj veri, moći te njihove hebrejske reči: Oj! Koje je njeno etimološko poreklo, šta misliš? Zašto se čovek oseća tako dobro kada trči unaokolo i izgovara to oj?'' Olivje poče da korača unaokolo ponavljajući oj-oj-oj.

„Učinilo mi se da je kucnuo čas da se umešam. „Idemo li ovog vikenda u Sunčanu dolinu?" upitala sam ga.

„Zbog čega bih inače radio do kasno svake noći?" odvratio mi je pitanjem.

„Ako se Volfgang Hauzer do tada vrati sa svog puta, i on će poći s nama", obavestih ga. „Konačno, u ponedeljak počinjem da radim na njegovom projektu, a i spasao mi je život."

„Oj", izgovori Olivje, podigavši pogled ka tavanici. „Proroče moj, zaista si zezn'o stvar."

Nadala sam se da će Olivje dokučiti značenje te reči oj, i to uskoro. Jer je počela da zvuči kao odličan opis mog trenutnog života.

Ranije tog jutra, pošto još nisam mogla da pokrećem ruku zbog kopči, Volfgang me je dovezao na posao. Zamolila sam ga da stane kod pošte i sačeka me u kolima sa upaljenim motorom, dok ja skoknem unutra. Potpisala sam formular kojim sam ovlastila Džordža, poštanskog službenika, da zadrži svu moju poštu nekoliko dana dok mi ruka ne zaceli. Zamolila sam ga da mi javi na posao ako stigne neki veći paket - kako poštar ne bi morao da mi ostavija obaveštenja u poštanskom sandučetu. Ako stigne nešto važno, svratiću do pošte na putu kući s posla i ljudi sa pošte će mi to jednostavno ubaciti u kola.

„Nadam se da se nisi suviše zaprepastila kada sam pomenuo tvoju tetku Zoe", rekao mi je tog jutra Volfgang dok sam proždirala omlet sa pavlakom i kavijarom koji je uspeo da smućka od onoga što je zatekao u mom frižideru. „Tetka bi veoma volela da te upozna i da ti nju upoznaš. Ona je neverovatna žena velikog šarma - mada razume zašto je ostatak porodice smatra crnom ovcom."

Kako i ne bi, pomislih. Većina pojedinosti iz Zoinog života bila je svima poznata iz knjiga koje je već objavila, a u kojima naširoko i nadugačko priča o svom životu. Na primer, sve se znalo o njenom legendarnom pozivu plesačice poznate u Evropi, čije se ime pominjalo pored imena Isidore Dankan, Žozefine Beker i Nižinskog. Ili sporednom pozivu kao jedne od najčuvenijih mondenki u Evropi, čije se ime opet pominjalo pored imena kao što su Lola Montez, Koko Šanel i izmišljene Dame sa kamelijama. I tako dalje i tako dalje.

Ali do jutrošnjeg doručka sa Volfgangom, nisam čula i neke druge pojedinosti, kao na primer to da je za vreme Drugog svetskog rata moja čuvena tetka Zoe bila članica francuskog Pokreta otpora, a da i ne pominjem da je radila kao doušnik KSO6 - Kancelarije strateških operacija, prve zvanične američke špijunske grupe.

6 KSO = OSS, Oftice of Strategic Services. (prim. prev.)

Pitala sam se koliko je od svega toga moglo da bude tačno. Iako takvi poduhvati nisu bili strani našem ogranku porodičnog stabla, smatrala sam malo verovatnim da bi jedna grupa kao što je KSO - koja je razbijala šifre, odgonetavala šifrovane poruke i dejstvovala u najvećoj tajnosti - mogla da ima bilo kakve veze sa nekim ko se preterano uzbuđuje, previše ogovara, sa jednom svetski poznatom torokušom kao što je bila moja tetka Zoe. Ali kada sam bolje razmislila, ugled koji je ona imala mogao je da posluži kao najbolja kamuflaža - na dugačke staze, i nema sumnje da je bio mnogo veći od ugleda njene filozofske prethodnice, takođe plesačice, Mate Hari.

Ako su najnoviji izveštaji o Zoi bili tačni, sada je imala osamdeset tri godine, bila je živa, džilitala se po Parizu, ispijala šampanjac i živela kao i uvek bestidno i skandalozno. Zanimalo me je kako se spetljala s nekim kao što je Volfgang Hauzer, visoki službenik MAAE u Beču.

Volfgang mi je objasnio da ga je prošlog marta, pre godinu dana, na proslavi pedesetogodišnjice okupljanja međunarodnih „mirovnjaka" iz Drugog svetskog rata u Beču, Zoe regrutovala pošto su se njih dvoje prisno sprijateljili na pozdravnom okupljanju u lokalnom Hojrigeru: jednom od onih tipično austrijskih pabova sa baštom u kojima se grožđe na licu mesta ubere, ispresuje i popije. Prema Volfgangovim rečima, posle nekoliko litara mladog vina Zoe je stekla dovoljno poverenja u njega da mu ispriča o rukopisu pisanom runama. Zatim je zatražila njegovu pomoć.

Volfgang je rekao da je Zoe došla u posed tog rukopisa, čiju kopiju i ja sada imam, pre nekoliko decenija - mada mu nije otkrila ni gde ni kako; rekla je samo da datira iz vagnerijanske ere s kraja prošlog veka, kada se u Nemačkoj i Austriji pojavilo zanimanje za oživljavanje korena njihove navodno superiorne tevtonske kulture. Objasnio mi je da su nastala mnoga društva koja su krstarila Evropom slikajući i dešifrujući runske natpise sa drevnih kamenih spomenika.

Zoe je smatrala da je njen dokument retka i vredna stvar i da bi mogao da bude u nekoj vezi sa rukopisima koje je Sem nasledio od Zoinog otuđenog brata Ernesta. Nagovestila je Volfgangu da Sem možda poseduje i druge dokumente pisane runama, koji bi njoj mogli pomoći da identifikuje i prevede svoje. Ali posle Ernestove smrti, Zoe nikako nije mogla da pronađe Sema i porazgovara s njim o ovome.

Zoe se ponadala da bi, zahvaljujući položaju koji je Volfgang zauzimao u međunarodnim nuklearnim krugovima, mogla preko mene da dođe u vezu sa Semom i razmotri tu stvar ne mešajući u to ostatak porodice -mada Volfgangu nije bilo najjasnije zbog čega je izabrala baš njega, potpunog stranca, da mu se poveri.

Pošto sam znala kakav glas bije moju tetkicu, meni su njeni razlozi bili sasvim jasni. Zoe je možda imala osamdeset tri godine, ali nije bila potpuno slepa. Muškarci sa kojima je ludovala nisu uvek bili bogati, ali su zato bili više nego zgodni, a neki od njih čak i zanosni kao Herr Volfgang Hauzer lično. Da nisam držala u ruci taj famozni rukopis, pomislila bih da ga je stara koka izmislila samo da bi dodala Volfganga kao poslednji kamenčić u svoju već ionako otežalu krunu.

Iako je pristao da udovolji Zoinom zahtevu da zaobiđe našu porodicu sa kojom ona nije razgovarala, pronađe Sema i mene i pridobije nas za ovaj projekat, Volfgang se nije odmah dao na posao. Učinio je to tek kada je pronašao legitiman raziog da dođe ovamo u Ajdaho. Nije mogao da zna da će Sem umreti pre nego što on stigne - niti kako ću ja reagovati na stupanje u vezu sa još jednim rođakom od onih koje sam obično izbegavala poput kuge.

Nije imalo svrhe objašnjavati Volfgangu da je moj rođak Sem sasvim sigurno dešifrovao takav neki dokument, ako je ikada makar i nakratko ovaj bio u njegovom posedu. Jedini neprovaljeni sistem šifri u ovom veku smislio je za vreme Drugog svetskog rata Navaho Indijanac. Kultura američkih urođenika razvila je sklonost ka takvim stvarima i ja sam znala da Sem takođe živi i diše da bi se time bavio.

Ja sam bila jedina osoba na planeti koja je znala da je Sem živ i da diše, i morala sam stalno na to da se podsećam. Da bih razvezala čvor koji sam vezala oko sebe, samo je trebalo da ga pronađem.

Ostatak nedelje protekao je izluđujuće mirno. Ne mogu reći da sam očekivala da će ponovo neko da me juri kolima niti da ću doživeti još jednu lavinu koja bi me spasla dosade. Problem je bio u tome što još nije stigao nikakav paket i što nisam bila u stanju da stupim sa Semom u vezu.

Obišla sam kaubojski bar Bezimeni i raspitala se, što sam mogla nonšalantnije, o telefonskim pozivima. Šanker mi je kazao da je primetio da je javni telefon na drugom kraju prostorije nekoliko puta zvonio početkom nedelje. Ali niko nije podigao slušalicu i telefon se od tada više nije oglasio.

Svakog dana sam proveravala e-mail poruke na kompjuteru, ali nisam nijednu dobila.

Olivje i ja smo morali da uskladimo raspored vožnje za nekoliko narednih dana dok nisam ponovo mogla da vozim kola, a Volfgang i dalje bio van grada. Na neki način sam imala sreće što paket nije stigao dok se nisam dovoljno oporavila da sama odem po njega. U međuvremenu sam sakrila rukopis ispisan runama na mestu gde niko neće moći da ga nađe, pod nosevima deset hiljada vladinih službenika: u UMO.

Uputstva Ministarstva odhrane predstavljala su Bibliju za sve istraživačke i razvojne grane federalne vlade: trideset pet masivnih povezanih tomova pravila i propisa koje ste morali da konsultujete ako ste želeli bilo šta da uradite od sastavljanja kompjuterskog sistema do konstruisanja reaktora lake vode. Poreznike je koštalo čitavo bogatstvo da se napravi i revidira ovaj ključni dokument. Imali smo mnogo kompleta unaokolo: jedan smo držali na polici visokoj dva metra ispred moje kancelarije. Tokom svih ovih pet godina koliko ovde radim, nijednom nisam nikoga videla da makar iz dosade pride polici i zaviri u njega, a još manje da to učini sa nekom određenom namerom. Da budem iskrena, mogli smo da obložimo zidove toaleta UMO-om, mada sumnjam da bi ga čak i tada iko primetio.

Ja sam bila jedina, koliko znam. koja je stvarno pokušala da ga čita -ali jednom je bilo sasvim dovoljno. Ono što sam tamo videla bilo je još manje razumljivo od ispravljenog Poreznog zakona domaće službe prihoda: stil kojim pišu vladine službe,

par exellence. Bila sam sigurna da niko neće pronaći rukopis ispisan runama ako ga tamo sakrijem.

Zato sam u petak, prvog dana kada sam bila u stanju sama da se odvezem na posao, ostala posle Olivjea. To ga nije iznenadilo. U zoru je trebalo da krenemo za Sunčanu dolinu, tako da sam sada morala da završim sve zaostale poslove. Čim je otišao da se spakuje za put, počela sam da skidam tomove mojih Uputstava sa obližnjih polica i da otvaram klizne držače. Ubacila sam po jednu stranicu ispisanu runama na svakih četrdeset do pedeset stranica kompleta.

Bilo je već deset sati kada sam završila. Imala sam sreće što nisam povredila ruku dižući te teške tomove toliko dugo. Kada sam se skljokala u stolicu za radnim stolom da se malo odmorim i priberem misli, udarila sam po mišu. Test-šare koje su se vrtele po ekranu nestadoše i pojavi se čist ekran koji je osvetlio prostoriju u polumraku.

Zabuljila sam se u njega. Pola ekrana je zauzimao simbol koji nikada nisam videla, nalik na džinovsku zvezdicu.

Ispod tog simbola bio je otkucan znak pitanja.

Kako je ovo dospelo na ekran mog kompjutera? Niko ovde u kancelariji nije to mogao da uradi; ceo dan sam bila za stolom.

Ukucala sam znak pitanja u moj terminal, tražeći Pomoć. Pojavila se poruka koju mi Pomoć nikada ranije nije dala i za koju sam bila ubeđena da nije bila u programu: glasila je da treba da proverim svoju poštu.

Pozvala sam fajl sa porukama, iako sam ga pre samo nekoliko sati podrobno pročešljala. Ipak sam našla jedan novi dokument. Pozvala sam poruku na ekran.

Polako je počela da se oblikuje preko ekrana kao da se u samoj elektronskoj cevi nalazila neka skrivena šaka kojaju je ispisivala iznutra tako da je ja vidim spolja. Gledala sam slova koja su se pojavljivala kao nekom magijom, zadivljeno i pomalo ošamućeno. I pre završetka znala sam ko ju je poslao. To je mogao da bude samo Sem.

Napravila sam nekoliko kopija na laserskom printeru koji je stajao pored stola kako bih mogla još jednom da se pozabavim njima.

Iako sam znala da prvo pravilo bezbednosti zahteva da se što pre obriše pristigla šifrovana poruka, nisam to učinila, jer sam isto tako dobro poznavala Sema. Da je Sem želeo da poruka bude smesta uništena, on bi je tako i programirao: da se sama uništi odmah pošto bude odštampana. Činjenica da je poruka još čučala na mom ekranu značila je da ona sadrži još tragova, osim niza samih slova. Zapravo, jedan sam već bila primila: bila je to zvezdica.

Iz ladice stola dohvatila sam tri jeftine vladine providne hemijske. Spojila sam ih gumicom. Zatim sam ih raširila poput pahulje i tako dobila zvezdicu. Počela sam da ih povlačim preko stranice da vidim hoće li se duž bilo koje od tri ose pomoliti akrostih. Nisam imala sreće - mada to zapravo nisam ni očekivala. To bi bio suviše jednostavan trag, te stoga i suviše opasan po Sema ako bi ga ostavio u mom kompjuteru.

Dok sam pogledom skenirala stranicu ispunjenu slovima, malo sam se udaljila od nje kako bih je celu obuhvatila. Kada treba da razbijete nepoznatu šifru, uvek

predstavlja veliku prednost ako osoba koja je šifrovala poruku pokušava da stupi s vama u vezu. Još od veće koristi vam može biti ako vas je ta osoba lično obučavala, kao što je Sem mene.

Trenutno sam, na primer, mogla da pravim pretpostavke o skrivenoj poruci ispred sebe: Sem mi je nikada ne bi poslao, kao što mi ne bi poslao ni bilo kakvu drugu poruku preko kompjutera, jer je kompjutere smatrao krajnje nesigurnim, osim ako sama poruka nije bila važna ili hitna ili oboje. To jest, ako to nije bilo nešto što sam svakako morala da saznam pre nego što odem, a on je znao da planiram da otputujem do Sunčane doline za vikend. Ipak je čekao cele nedelje da je pošalje - preko žice, gotovo u poslednjem trenutku u petak uveče. Očigledno nije uspeo da smisli nijedan drugi način da stupi sa mnom u vezu, te je stoga bio primoran da upotrebi metod u koji nije imao poverenja. To mi je govorilo dve ključne stvari o „osobenosti" šifre koju je upotrebio.

Prvo, pošto je znao da postoji rizik da je nanjuši i neko drugi osim mene, šifra će biti višeslojna, sa zamkama na svakom tragu, tako da će svako ko pokuša da je reši morati da žrtvuje dosta vremena i truda.

Drugo, pošto je Sem bio primoran da rizikuje, verovatno zato što ga je pritiskalo vreme, sigurno je upotrebio dovoljno jednostavnu šifru koju ću ja moći brzo i tačno da rešim i to sasvim sama.

Kombinacija ova dva veoma važna sastojka rekla mi je da ključ ove šifre mora biti nešto što bih najverovatnije samo ja mogla da uočim.

Upotrebila sam lenjir kao vodić i pretražila stranicu. Prvi trag se istog časa ukazao. Samo dva znaka na ovoj stranici nisu bila slova alfabeta: dva znaka & u redovima dvanaest i šesnaest. Pošto je to oznaka za veznik i, možda su oni obrazovali neku vezu među delovima poruke. Iako je to mogao da pretpostavi bilo ko, bila sam ubeđena da su upravo na tim mestima tragovi - kako lažni tako i oni pravi - počinjali: što će reći, u sredini. Bila sam još sigurnija da ću pronaći nagoveštaj „samo za moje oči", koji će mi reći gde da potražim mesto sa koga treba skrenuti sa očigledne staze.

Nisam se razočarala. Znak & u šesnaestom redu spajao je reči Scila i Harihda, i vodio do cele poruke Džekson Hol četrnaest časova, Scila i Haribda. To je bila navlačaljka, ne samo zato što sam samo ja tako zvala te dve stene - mogli su i drugi da znaju za to - već pre zbog toga što sam bila rekla Semu da ovog vikenda idem u Sunčanu dolinu, a ne u Džekson Hol, da se vidim sa stricem Lafom. Ali navlačaljka ili ne, ipak mi je saopštila da će mi poruka za kojom tragam objasniti gde će Sem pokušati da se nađe sa mnom ovog vikenda. Hvala bogu.

Naišla sam na još nekoliko raštrkanih poruka koje su iskočile sa stranice, kao ona koja je počinjala sa Veliki u četrnaestom redu, u kojoj je stajalo da će se naći sa mnom u nedelju kod Velikog Tarija, lift broj tri, u četiri sata popodne.

Ipak sam smatrala da će Semova prava poruka pre biti zakopana među protivrečnim porukama koje su se granale od drugog znaka &. A sve one su se odnosile na mesta u Sunčanoj dolini.

Znak & u dvanaestom redu povezivao je dve reči dolina i dan. Vraćajući se naviše, u njoj je stajalo gledano sa jugoistoka pravo na sever: Sunčana dolina & (Sunčani) dan. Odatle su kretala račvanja koja je bilo teško slediti.

U jednom je stajalo podne, a posle te reči sam se izgubila u lavirintu. Posle izvesnog vremena pronašla sam povratno deset, koje sam sledila u krug, pročitavši: deset ujutro, soba trideset sedam. Teško da bi Sem na tako složen način uputio jednu tako jednostavnu poruku. Do sada je najsloženija bila reč veče koju sam konačno pronašla kako se grana naviše iz znaka &. Ta poruka je poigravala preko cele stranice: Nedelja veče u trpezariji hotela dvadeset časova, nosi žuti šal - kao da mi je bila potrebna zastava da bi me prepoznao. Hmm.

Pored toga, iako se Sunčana dolina nalazila u blizini tri grada, dva planinska lanca i mnogo kilometara otvorene tundre pogodne za skijanje gde smo mogli da se nađemo, bila sam ubeđena da je Sem kazao kako bi trebalo da se sretnemo na Ćelavici, na samoj planini za skijanje, jer smo je oboje odlično poznavali. Imajući u

vidu gomilu kopči i moje trenutno fizičko stanje, nisam baš jedva čekala da ponovo stanem na skije. Ali izgleda da neću imati drugog izbora.

Bila sam ubeđena da još nisam naišla na pravu poruku. Ona je morala da usledi posle reči podne (noon) - da vidimo gde je ona vodila. Pronašla sam reč sastali (met), koja se nadovezivala na dugačku poruku koja je izgleda bila deo neke veće slike, ali dotična reč nije sadržajno vodila u tu rečenicu. Pogledala sam ponovo. Pronašla sam reč dalje (on), pored koje su bili u (in) i ka (to). Pogled mi se ukrstio iako sam prstom povlačila kroz lavirint slova na stranici ispred sebe.

A onda sam pronašla pravu reč: Svisveti (Toussaint). Protezala se na sever od reči dalje (on), zatim je skretala na istok, pa ponovo na jug. Svisveti (Toussaint) - Dan svih svetih - na tome se završavalo moje ograničeno poznavanje religije. Odlazila sam kao mala u crkve samo kada je Džersi bila angažovana da u nekoj nastupi, tako da nisam mogla da se setim da li je taj praznik bio bliži Danu svih duša ili Karnevalu - a ni jedan ni drugi ionako nisu padali oko naredne nedelje. Mada su sve padine za skijanje imale nazive, u Sunčanoj dolini nije postojala nijedna staza pod nazivom Svisveti ili Mardi Gras. Međutim, većina padina na Ćelavici bila je nazvana po praznicima: Praznik, Uskrs, 30. april (Mayday), Božić. To verovatno nije bila nikakva slučajnost.

Začkiljila sam i ponovo se zagledala u rešetku. Već sam bila provela ceo sat buljeći u ovu zagonetku od koje sam ozrikavela, a ruka koja je počela da zarasta bolela me je i svrbela kao luda. Uspela sam da povežem reč Svisveti (Toussaint) sa nekim rečima koje sam ranije pronašla, kao što su pođi (go) i kroz (through), ali potom sam se ponovo izgubila. Prokletstvo, Seme! Idi do Svisveti (Toussainta), prođi kroz - kroz šta da prođem?

Na desetine staza i nižih padina račvalo se od one četiri koje sam pomenula. Duboko sam udahnula, zatvorila zamućene oči i pokušala da zamislim planinu u tri dimenzije. Na primer, ako siđete sa uspinjače na vrhu kod Lukauta sa koga možete da stignete do tri gorepomenute padine - sve osim Mayday - i ako zaobiđete žičaru, spustićete se stazom koja bi iz ptičje perspektive veoma podsećala na način na koji su slova koja su obrazovala poruku bila raspoređena na hartiji! Zaista, ako krenemo unazad do samog početka poruke, reči Sunčana dolina nalazile su se na stranici, ako me je pamćenje služilo, pod istim uglom kao i žičara na planini!

Znala sam da sam nabasala na nešto i zato sam se potrudila da ostanem usredsređena na planinu. Kada siđete sa žičare, morate da se spustite niz mali ispust, a potom da prođete kroz široko, mogul7 polje. Otvorila sam oči i potražila reč mogul blizu mesta gde bi trebalo da se nalazi polje. Potrajalo je minut, ali sam je pronašla - cikcak ustrojstvo, identično tragu kojim ste morali da prođete na skijama - posle koga je usledila reč polje (field). Srce mi je brže zakucalo.

7 Mogul - (fig.) veliko, važno, bogato. (prim. prev.)

Mada dešifrovanje još nije bilo završeno.

Bila sam pronašla reč dole (down) neposredno posle reči polje (field), ali znala sam da se još pet padina grana od tog mogul polja, ali nisam mogla da se setim njihovih imena kao što se ne bih setila ni onih prvih da nisam pronašla Svisvete (Toussaint). Oduvek sam pamtila samo geografske oznake, brojeve žičara i mesta do kojih vode, kao i oznake težine staza: zelena, plava ili crna; krug, kvadrat ili dijamant. Ništa od toga mi ovde izgleda neće biti od pomoći.

Podsetila sam samu sebe da me je Sem odlično poznavao. Neposredno posle reči dole (down), ugledala sam slovo b i sledila sam ga kroz oštar zaokret unazad koji je obrazovao dve reči: crni dijamant (black diamond). Crni dijamant je prolazio ispod mogul polja koje se završavalo u podnožju jedne druge žičare. Ako krenem tom stazom, stići ću na vrh naredne padine. Sledila sam reči na hartiji do tog mesta. I pročitala zatim sledi ovu stazu kroz (then follow this path through), a reč koja je išla posle njih na sever bila je šumu (woods). Kada se reč završavala na ivici stranice, to je značilo „izlaz", pretpostavila sam da je to kraj poruke. I da je on označavao mesto gde ću se sresti sa Semom u podne u nedelju.

Sada sam mogla da sagledam celo ustrojstvo. Poći ću uspinjačom broj tri do Lukauta, spustiti se kroz mogul polje i skrenuti na prvom odvajanju na Crni dijamant, to jest, najtežu stazu. Sve je bilo jednostavno - osim strmine te padine. Neću se dobro provesti ako slučajno padnem, jer mi ruka još nije zacelila. Znala sam da će me ta staza odvesti s druge strane planine, podalje od turista, u daleke šume gde su staze bile uske i gde ću ja lako moći da uočim orijentire koje će mi Sem ostaviti, kako bi on mogao u poslednjem trenutku da ih izmeni, ako bude potrebe, i preusmeri me.

Bila sam veoma ponosna na samu sebe, što sam uspela sve ovo da dešifrujem sa matrice 26x26 - mada sam znala da je Sem bio sjajan, jer je sve to smestio u geografski kontekst koji je mogao da pročita samo neko ko je poznavao okolinu isto onako dobro kao i on.

Upravo sam se spremala da obrišem matricu sa ekrana kada sam se setila da bi trebalo da potražim i dublji sloj. Kliknula sam dva puta mišem na zvezdicu, ništa. Zatim sa pokušala sa prvim slovom Sunčane doline, i na kraju sam kliknula na izlazno slovo a (s) u reči šuma (woods). Slika sa ekrana je nestala i odmah se pojavila poruka:

Keen gnosis of gnosis. Potpis: Reg du Coly.

Reg du Coly je bio anagram od Grey Cloud (Sivi Oblak). Semovo sveto duhovno ime za koje sam samo ja znala - kao što su bili C.G. Loudver i Lou D. Grecy i sve ostale premeštaljke slova naših imena koje smo izmišljali kako bi zadivili jedno drugo kao deca. To je značilo da je i drugi deo anagram i da sadrži drugu polovinu poruke koju je Sem uputio meni.

Biće to duga noć.

Zapravo i nije bila tako duga. Bila sam jako dobra u rešavanju šifrovanih anagrama - a Sem je na to računao.

Prva reč ovog anagrama bila je keen, za koju mi je rečnik pod vrhovima mojih prstiju kazao da znači naricaljku ili tužbalicu za mrtvima. Krajnje odgovarajuće, ako se ima u vidu da je Sem tehnički bio mrtav i da sam ja trenutno upravo to želela da radim, da naričem, iako sam znala da je on zapravo živ.

Druga reč gnosis, znala sam da znači znanje - naročito tajno, skriveno, ezoterično znanje potrebno za preobražaj. Što je takođe kontekstualno odgovaralo mojoj genealoškoj sklonosti, mojoj karijeri i situaciji u kojoj sam se izgleda našla sedeći u ovom trenutku ispred kompjutera.

Najlakši i najbrži način da se dešifruje jedan anagram jeste da se uzmu sva zajednička slova koja se potom sortiraju u skupove i da se potom vidi koje reči obično daju. Na primer, u Semovoj poruci od osamnaest slova Keen gnosis of

gnosis, nalazimo sledeći broj samoglasnika i suglasnika: e=2, i=2, o=3, f=1, g-2, k=1, n=3, s=4. Niste mogli baš puno suvislih rečenica da složite sa tako ograničenim izborom. Da bi pojednostavio čak i te opcije, dao mi je dva traga u rečima keen i gnosis.

Ako je keen bila tužbalica ili naricaljka, onda je to bio zvuk, vrisak, možda čak muzika. A imajući u vidu da su moja majka i baka spadale među najveće pevačice svoga vremena, vrlo je bilo verovatno da je pod keen Sem podrazumevao pesmu.

U garnituri slova koju mi je Sem dao bilo je dovoljno slova da se napravi reč song (pesma) ne jednom nego dva puta - što je bilo sasvim dovoljno. Od preostalih slova, pošto sam pozajmila iz moje gomile ona pomoću kojih sam obrazovala dve songs (pesme), brzo sam sastavila reči seek (traži) i in (u). Ergo: I Seek in Song of Songs glasila je moja poruka. (Tražim u Pesmi nad pesmama.)

To ću i da uradim.

Olivje je imao mormonsku Knjigu u prvoj ladici, ali ne i Bibliju. Ali blagi bože, bilo je toliko religijskih fanatika u postrojenju da su čak čitali Bibliju i za vreme pauze za ručak. Mora da ovde negde postoji neki primerak. Obišla sam nekoliko kancelarija dok nisam jedan pronašla. Prelistala sam ga i našla tu ono što sam tražila.

Počela sam da čitam: Pesma nad pesmama... Solomonova...

Nije mi promaklo da ovo nije prvi put da Sem pravi aluzije na Solomona. Prvi put je to uradio kada je vezao Solomonov čvor i obesio ga o moj retrovizor: tada je i prvi put stupio u vezu sa mnom od kada je ponovo rođen. Pošto večeras više nisam imala mnogo vremena da dešifrujem skriveno značenje u pesmi na sedam strana koja je oduševljavala mnoge tokom hiljadu godina, ja sam svoje zanimanje utažila tako što sam odmah pročitala poslednji stih:

„Brže, dragi moj! I budi kao srna ili kao jelenče na gorama mirisnijem."

Shvatila sam da moram što brže da krenem u planinu.

RINGIŠPIL

Teško Arijelu, Arijelu... ali ću pritijesniti Arijela, i biće žalost i tuga... Jer se Gospod razgnjevio na sve narode, i razljutio se na svu vojsku njihovu, zatrće ih, predaće ih na pokolj.

Isaija 29. 1, 2; 34. 2

Ne može se reći da je prijatnije posmatrati bitku nego ringišpil, ali uopšte se ne dovodi u pitanje šta privlači veću gomilu.

Džordž Bernard Šo

Sunčeva svetlost treperila je poput crnih dijamanata na vulkanskim kupama kratera Mesečevog nacionalnog spomenika. Divlja, izuvijana korita lave protezala su se preko doline dok su kola jurila napuštenim putem ka Sunčanoj dolini.

Pošli smo mojim kolima pošto su Olivjeova još bila na popravci, ali je on vozio. Jason je sedeo ili stajao sa prednjim šapama na kontrolnoj tabli, razgledajući okolinu i pomno vodeći računa o tome kako Olivje vozi. Ruka mi se već bila dovoljno oporavila, tako da se Olivje iznenadio kada sam ga zamolila da on vozi svih 150 milja kako bih ja mogla da sedim na zadnjem sedištu i čitam Bibliju. Možda je pomislio da su me moje nedavne nevolje nagnale da potražim utehu u Božjoj knjizi, ali nisam ja utehu tražila u Pesmi nad pesmama, koja mi je otvorena ležala u krilu - i malo je bilo verovatno da će mi je ona pružiti.

Bilo mi je čudno što je Sem odabrao Bibliju da u njoj sakrije svoju poruku. Nijedno od nas nije bilo neki naročiti stručnjak za religiju, a ovo poglavlje, koje zapravo nikada do sada nisam pročitala, nije nimalo zaostajalo po vrelini za poglavljima iz knjiga koje ljudi uvijaju u smeđi papir. Žestoka priča o ljubavi između kralja Solomona i Sulamke koja radi u vinogradima ostavlja čoveka bez daha i spada manje-više u istu kategoriju kao Kamasutra. Već u sedmom poglavlju on pije iz njenog pupka. Kažem vam: taj je umeo da strgne odeću.

Teško je zamisliti da se takvi stihovi čitaju naglas sa predikaonice, iako se nalaze između „pepeo pepelu" za šta se zalažu eklezijasti i Isaijine vatre pakla. Letimično sam pročitala i jedno i drugo da bih stekla uvid u nadi da će mi nagovestiti šta je to Sem pokušavao da mi kaže. Uzalud.

Kada smo stigli do Sunčane doline, Olivje je istovario putne torbe i skije i prijavili smo se na recepciji. Potom sam odnela Jasona u moju sobu i pozvala Lafa da mu kažem da smo stigli. Nekoliko dana ranije ostavila sam poruku ovde u hotelu za Lafa, nagovestivši mu da ću možda dovesti dvojicu prijatelja za vikend. Laf je odvratio da će nas čekati i da će nas sve voditi na ručak. Posle toga sam dobila poruku od Volfganga u kojoj me obaveštava da su ga zadržali u Nevadi, tako da ćemo danas na ručku biti samo stric Lafsadio, Olivje i ja - bar sam ja tako mislila. Pošto smo ostavili opremu u svojim zasebnim sobama, Olivje i ja smo zajedno otišli do trpezarije da se nađemo sa Lafom.

Masivan kameni kamin, zidovi obloženi drvetom, visoka tavanica sa kristalnim lusterima, uštirkani stolnjaci od damasta prekriveni teškom srebrninom i posudama za kafu, kao i ogromni prozori koji su gledali na snežne livade - svedočili su o vremenu tihe elegancije između dva rata, kada je železnica izgradila Sunčanu

dolinu ne bi li privukla bogate i slavne u nepoznatu, te stoga i egzotičnu divljinu Stenovitih planina u Ajdahu.

Maitre d'hotel4 otpratio je Olivjea i mene do velikog okruglog stola rezervisanog za naše društvo na najboljem mestu pored prozora. Činija krvavocrvenih ruža počivala je na sredini stola, koji je jedini na taj način bio ukrašen u prostoriji. Nekolicina prisutnih je diskretno pogledala u našem pravcu dok smo sedali za sto. Čaše za vodu su istog časa bile napunjene i magično se pojavila korpa sa svežim, još toplim kiflama. Lično je maître d’ izvadio dom perinjon iz posude sa ledom pored našeg stola i napunio naše kristalne čaše za šampanjac.

8 Maitre d'hotel - šef sale, glavni kelner. (prim. prev.)

„Nikada do sada nisam bio ovako uslužen", priznade Olivje kada smo ostali sami. „Obično me odmere s hladnim prezirom i donesu još hladnije jelo."

„Misliš na to što smo odmah bili posluženi vinom i što su nas dočekale ruže?" upitah. „Sve je to zasluga mog strica Lafsadija; on je princ senzacije i raskoši. Ovo je bilo samo zagrevanje publike."

U tom trenutku, u pravom trenutku, Laf je ušao kroz dvostruka vrata na drugom kraju ogromne trpezarije. Njegovu svitu sačinjavali su maître d’ kao i Lafov lični sobar, neka nepoznata žena i nekoliko kelnera. Zastao je i skinuo rukavice, izvlačeći prst po prst, pre nego što je nastavio ka nama u ogrtaču do zemlje koji je bio njegov zaštitni znak i nadimao se u talasima, privlačeći u prolazu pažnju ostalih prisutnih. Stric Laf se nije plašio da će se izgubiti u gomili - niti se to moglo dogoditi: bio je slavan i svuda su ga prepoznavali, čemu je doprinelo i to što se njegova fotografija pojavila na isto onoliko omota za albume kao i fotografija Franca Lista.

Dok je dugačkim koracima prelazio preko prostorije, Laf je zamahivao štapom sa zlatnom drškom ispred sebe kao da tera divlje zveri sa staze. Ustala sam od stola da ga pozdravim. Kada je raširio ruke da me zagrli, ogrtač mu je skliznuo sa ramena. Otpozadi ga je uhvatio (jednim prstom, pre nego što je porub dodirnuo tle) Volga Dragonof, Lafov besprekorni sobar iz Transilvanije, koji ga je potom okrenuo elegantno u vazduhu i prebacio preko ruke - znala sam da su tu koreografiju uvežbali, jer je sve bilo savršeno izvedeno.

Ne obazirući se na sporednu predstavu iza svojih leđa, Laf me je zagrlio. „Gavroše! Kakav prizor za napaćene oči!" reče on sav sijajući; potom me je udaljio od sebe da me bolje osmotri.

Kelneri su kao jedan odmakli od stola naše stolice i ostali da ih pridržavaju otpozadi, čekajući da se smestimo. To je značilo da ćemo još malo da postojimo, jer Laf nije voleo da mu diktiraju šta da radi - čak ni govorom tela - oni koji ga služe. Zabacio je unazad grivu sede kose koja je sezala do ramena, gledajući me svojim prodornim plavim očima.

„Još si lepša nego što ti je majka nekada bila", reče mi on.

„Hvala, striče Lafe, i ti sjajno izgledaš", odvratili. „Dozvoli da te upoznam sa mojim prijateljem Olivjeom Maksfildom."

Pre nego što je Olivje stigao bilo šta da kaže, mlada žena koja je došla sa Lafom izdvojila se iz skupine iza njega. Kao da joj nudi pomoć da pređe kakav potok, Laf savi ruku u laktu na koju ona položi dugačku i elegantnu šaku - šaku koja je gotovo razmetljivo bila lišena bilo kakve boje ili nakita - i osmehnu nam se.

„Oduševljen", odvrati Laf. „Gavroše, predstavljam ti moju saputnicu: Bambi."

Bambi? Hoću da kažem, ova riba je bila prva liga. Do sada su to već svi u prostoriji primetili.

Morala sam da odam priznanje stricu Lafu. Ona nije bila nikakav običan ukras za rukav kakve je Laf timario u svojoj štali od kada je Pandora, velika strast njegovog života, umrla. Au contraire, ova je bila čistokrvna ždrebica, jedna od najlepših žena koje sam ikada videla i od koje vam je zastajao dah. Imala je lice koje je istovremeno uspevalo da podseća na skulpturu i da bude senzualno, beživotne oči, pune usne i visoke jagodične kosti uokvirene dugačkom plavom kosom. Na sebi je imala pripijeno, jednodelno bež odelo od somota. Zip je bio dovoljno otvoren da nagovesti ono što se nalazilo ispod - što je samo po sebi bilo zaista zapanjujuće. Međutim, nisu svi u odaji zanemeli samo zbog njene raskošne lepote. Posedovala je još jedan ređi kvalitet. Zračila je nekom vrstom treperave svetlosti, kao da je napravljena od živog zlata koje diše. Kosa joj se presijavala poput vodopada kada se kretala; njeno telo posedovalo je sjaj slatke, zrele voćke; široko razmaknute oči svetlucale su iz dubina bezbrojnim majušnim zlatastim iskricama. Da, to je sasvim sigurno bilo lice zbog koga je hiljadu brodova diglo sidra i zbog koga su legendarne kule Ilijuma završile u dimu.

U redu, možda je to bilo kiselo grožđe - ali mora da je imala neki nedostatak. A onda je otvorila usta i progovorila.

„Grüss Gott, Fräulein Ben", reče ona. „Vaš Onkel mi je mnogo pričao o vama. Bio mi je životni san da vas upoznam."

Hmm: životni san. Ne bi se baš mogla svrstati među ambiciozne. I pored Hochdeutsch9 naglaska, njeno ponašanje bilo je isprazno i manjkavo kao ponašanje nekog ne baš bistrog deteta. Pružila mi je prste poput mlitave kuhinjske krpe; njene oči, koje su samo pre jednog trenutka delovale kao da poseduju nedokučivu dubinu, sada su mi izgledale samo nedokučivo prazne. Pogledala sam Olivjea, koji je slegnuo ramenima i pomalo tužno mi se osmehnuo. Gore je sasvim sigurno bilo mesta za iznajmljivanje.

9 Hochdeutsch - visokonemački (književni) jezik. (prim. prev.)

„Nadam se da ćete se vas dve slagati kao sestre", reče Laf, stisnuvši Bambinu ruku.

Laf se okrenuo ka našem stolu i kelnerima koji su čekali, konačno spreman da sedne, što je bio znak i za nas ostale da postupimo isto. Transilvanijska desna ruka, Volga Dragonof - koji je mogao da nasluti svaki Lafov ćef kao da su bili povezani čeonim režnjem - pronašao je sebi stolicu na drugom kraju prostorije pored vrata i ostao tamo da sedi držeći preko krila Lafov ogrtač. Nikada nisam videla Volgu da ruča s mojim stricem niti s bilo kojim članom porodice, čak ni kada su se nasukali u dozidanoj zgradi u Tirolu i nisu imali ništa za jelo osim grickalica. Klimnula sam Volgi i on mi je uzvratio, ali se nije osmehnuo. Volga se nikada nije smešio.

,,Bambi je izuzetno talentovana čelistkinja", pričao je Laf Olivjeu, i to privuče moju pažnju. Znala sam šta to znači. „Svi znaju", nastavi on, „da su spretni prsti i pokretljivost zgloba zaštitni znaci svih velikih umetnika. Ali malo je onih koji shvataju da je, kada je reč o čelu..."

„Najvažnije kako ga pridržavaš butinama", dovrših rečenicu umesto njega.

Olivje me pogleda, zagrcnu se i posegnu za vodom.

„Da, tako je", složio se stric Laf u trenutku kada je maître d’ doneo jelovnike. „Samo telo izvođača mora postati instrument i potpuno obuhvatiti muziku u vrelom i sveobuhvatnom strastvenom zagrljaju."

„Razumem", uspeo je nekako da zagrakće Olivje. Zaprepašćeni pogled nije odvajao od Bambinog veličanstvenog tela.

,,Ja ću oeufs Sardou", govorio je stric Laf maître d’-u. „Ali sa béarnaise, i dosta limuna."

Olivje se nagnuo ka meni i prošaputao: „Dobio sam osip."

„Gavroše, možda biste vi mladi voleli da odete na skijanje danas popodne, posle branča?" upitao je stric Laf pošto je naručio i za Bambi kao da je neko dete.

Odmahnula sam glavom i pokazala na povređenu ruku.

„Onda nas dvoje možemo da obavimo svoj privatni razgovor dok ostali skijaju. Ali palo mi je na pamet da bih za vreme ručka mogao da vam ispričam priču koja bi sve zanimala..."

„Porodičnu priču?" upitah, glasom za koji sam se nadala da opominje na oprez i uzdržanost. Zar mi stric Laf preko telefona nije kazao da je ono što ima da mi ispriča poverljivo?

„Ne baš porodičnu", odvrati Laf sa osmehom, potapšavši me po šaci. „Zapravo, to je priča o meni za koju sam uveren da je nikada nisi čula, jer je ne zna ni tvoj otac,

a nije je znao ni moj polubrat Ernest. Ne zna je ni Bambi, koja misli da zna sve mračne tajne koje se kriju iza mog providnog i javnog života."

Bila je to pomalo čudna ocena isprazno predivne Bambi, čije ponašanje je nagoveštavalo da nije u stanju da se zainteresuje za bilo koju temu.

„Uprkos svom dugom i ispunjenom životu, Gavroše", nastavio je Laf, „još se sećam svega što sam video, okusio, omirisao. Moramo jednom porazgovarati o mojoj filozofiji da su mirisi u stanju da prizovu veoma rana sećanja. Međutim, najjača sećanja su ona vezana ili za najveću lepotu ili za najveću gorčinu. Dan kada sam upoznao Pandoru, tvoju baku, predstavljao je kombinaciju toga dvoga."

Pristigla je povorka kelnera i spustila na sto naručena jela. Zatim su svi u istom trenutku podigli poklopce raskošnim pokretima ruku. Laf mi se osmehnuo i nastavio: „Ali da bih vam objasnio kako je to sve počelo, prvo moram da vam pričam o gorčini - a tek onda o lepoti.

„Rođen sam, Gavroše, krajem 1900, u provinciji Natal na istočnoj obali Južne Afrike. Naziv mestu je četiri stotine godina ranije dao Vasko da Gama u spomen na rođenje Hristovo, jer ga je ugledao na Božić. Astrološki znaci u vreme mog rođenja bili su izuzetni: pet planeta je istovremeno prolazilo kroz sazvežđe Strelca. Najvažnija od njih bio je Uran, donosilac novog svetskog poretka, planeta od koje se očekivalo da najavi novu eru Vodolije koja samo što nije započela. Neko bi to mogao nazvati pre novim svetskim neredom, jer se još od davnina proriče da će doba Vodolije početi nasilnim uništavanjem starog poretka, koji će biti razoren i odnet u more kao plimskim talasom. Za moju porodicu u Natalu, taj preokret je već bio počeo: rođen sam na vrhuncu Burskog rata, događaja koji je krstio ovaj vek vatrom i krvlju.

Dve godine posle mog rođenja, ovaj rat se rasplamsao između engleskih naseljenika koji su došli mnogo kasnije i potomaka ranijih holandskih emigranata koji su sebe nazivali Burima, prema nemačkoj reči Bauer ili seljak - to su oni koje mi Englezi jednostavno zovemo seljačine ili seoski tikvani..."

,,Mi Englezi, striče Laf?" iznenađeno ga prekinuh. „Mislila sam da naša porodica vodi poreklo od Južnoafrikanaca holandskog porekla."

„Možda je moj očuh - tvoj deda Hijeronim Ben - polagao pravo na to seljačko poreklo", složio se Laf smrknuto se osmehnuvši. „Ali moj pravi otac bio je Englez, a moja majka Holanđanka. Mešoviti brak mojih roditelja, i to što sam se rodio u zemlji koju je razdirao jedan takav rat, dovoljno su objašnjenje zašto sam bio toliko ogorčen na proklete Bure. Ovaj rat je predstavljao šibicu koja je zapalila niz događaja koji će uskoro zahvatiti ceo svet i baciti našu porodicu u samo središte haosa. Dovoljno je samo da pomislim na te događaje, pa da se zagrcnem od gorčine i da ne mogu više da ugasim svoju neumoljivu, goruću i beskrajnu mržnju prema tim ljudima."

Svetog mu sranja. Neumoljiva, goruća, beskrajna mržnja? Sve do ovog trenutka, kao i svi ostali, i ja sam smatrala da je Laf briljantan violinista, ali ipak diletant, čiji se najveći problem sastojao u tome da odluči koje će delo da gudi dok gori Rim ili u kojim je društvenim okolnostima prikladno za jednog džentlmena da zadrži pantalone. Ova promena tona je umnogome izmenila taj utisak.

Primetila sam da su i Olivje i Bambi zurili u njega zaboravivši na tiranu. Laf je dohvatio krišku limuna uvijenu u gazu, nab'o je na viljušku, iscedivši pri tom malo dodatnog soka u svoj béarnaise sos. Pogled nije skidao sa snega koji je počeo da se cedi sa skija ispred panoramskih prozora.

„Teško je shvatiti dubinu tog osećanja i ogorčenost koju ono izaziva, Gavroše", reče Laf, „dok se ne upoznaš sa istorijom te čudne zemlje u kojoj sam rođen. Kažem čudne, jer to u početku i nije bila zemlja, već poslovni poduhvat - kompanija. Bila je poznata kao ta Kompanija; i ta Kompanija je od samog početka stvarala privatan, potpuno odvojen svet za sebe, na crnom i malo poznatom kontinentu. Ostvarila je izolaciju koja je bila isto onako neprobojna kao ona koju obrazuje trnovita živica od gorkog badema, koja je i postala simbol Bura i njihove želje da žive izdvojeni od ostatka sveta..."

ŽIVICA OD GORKOG BADEMA

Od samog početka kada je Holandska istočnoindijska kompanija podigla garnizone duž Rta dobre nade, mnogi Buri počeli su da se bave stočarstvom; čuvali su stada ovaca i stoke i zahvaljujući tome, bili su mnogo pokretljiviji od seljaka koji su obrađivali zemlju. Kada bi im dosadilo da udovoljavaju pohlepnim i tiranskim hirovima Kompanije, jednostavno bi se pokupili i otišli na zelenije pašnjake. To im je ubrzo prešlo u naviku; uopšte nisu vodili računa o tome ko već naseljava nove zemlje koje bi oni poželeli. Niti su imali nameru da ih sa bilo kim dele.

Za manje od jednog veka, ti Buri selice zauzeli su gotovo svu zemlju koju su formalno naseljavali Hotentoti, porobili su njih i njihovu decu, i lovili su Bušmane kao da su divlje životinje. Malo je nedostajalo da ih istrebe. Kada bi se Buri zadržali dovoljno dugo na nekom mestu, imali su običaj da ograde svoja imanja gustim drvećem gorkog badema sa oštrim trnjem, jer su bili uvereni da su viša rasa koju je odabralo Božje proviđenje. Bio je to prvi jasni simbol aparthejda smišljen da spreči urođenike u krivolovstvu i da ne dozvoli međusobno mešanje.

To je moglo da potraje u beskonačnost. Međutim, 1795. Englezi su zauzeli Rt. Na zahtev prognanog Princa od Oranža (i sama Holandija je bila potpala pod francusku revolucionarnu vladu), Britanija je kupila Koloniju na Rtu od Holanđana za šest miliona funti. Bure-koloniste koji su tu živeli niko ništa o tome nije pitao; u to vreme to nije bio običaj. To ih je svejedno zabolelo, jer će se od tada ponašati

prema njima kao prema pravoj koloniji, i teraće ih da se pridržavaju zakona i reda koji su bili u velikom neskladu sa njihovim dotadašnjim načinom života.

Iz Engleske su takođe počeli da pristižu novi kolonisti: zemljoradnici i naseljenici sa ženama i decom i misionari koji su odlazili u šikaru da se brinu o potrebama urođenika. Misionari su se brzo pobunili i izvestili Englesku o odnosu prema lokalnim plemenima. Posle manje od četrdeset godina britanske vladavine, decembra 1834, donet je zakon o ukidanju ropstva kojim se oslobađaju svi robovi u engleskom carstvu, uključujući tu i one koje su Buri saterali u obore kao stoku. Za njih je to bilo potpuno neprihvatljivo. Tako je počela Velika seoba.

Hiljade Bura učestvovalo je u toj seobi preko reke Oranje, kroz Natal, do divljih predela severnog Transvala, bežeći pred britanskom vladavinom. Prisvojili su svu teritoriju Bečuana i borili se protiv ratobornog plemena Zulu. Te ratnički raspoložene selice obrazovale su naoružane kampove koji su im omogućili da opstanu. Uvek su lebdeli na ivici anarhije, ali su i dalje verovali da ih je Bog izabrao.

Verovanje Bura u njihovu rasnu superiornost dovela je do belog usijanja separatistička, reformisana – ili Doper - crkva, čiji je jedan od najzagriženijih pripadnika bio mladi Paulus Kriger koji će kasnije, kao predsednik Transvala, izazvati Burski rat. Vođe tih kalvinističkih crkava bile su odlučile da obezbede prevlast i opstanak burske hegemonije: zauvek odabran, zauvek čist, zauvek beo.

Da bi sačuvali rasnu čistotu, sama crkva je organizovala pohare po sirotištima u Holandiji. Odvodili su devojčice koje nisu imale nikakve izglede za bolju budućnost. Brodovi puni tih devojaka, zapravo još dece, odlazili su za kolonije na Rtu, prevozeći neveste za nepoznate Bure u divljinama otvorenih pašnjaka. Među njima, u kasnu zimu 1884, nalazila se i devojka siroče po imenu Hermiona, koja će postati moja majka.

Moja majka je tek napunila šesnaest godina kada joj je rečeno da će biti poslata na afrički kontinent, zajedno sa ostalim mladim devojkama, gde će se udati za muškarce čija im imena čak nisu ni saopštili. Ništa se ne zna o Hermioninim roditeljima, mada je najverovatnije bila nezakonita. Odrasla je u kalvinističkom sirotištu u Amsterdamu i često se molila Tvorcu da se nekom bizarnom igrom sudbine, zahvaljujući kakvoj pustolovini, oslobodi strogog, bezbojnog bitisanja. Međutim, nije mislila da će Bog uslišiti njenu molbu tako što će je baciti na drugi kraj sveta gde će biti prodata kao marva. Niti ju je kalvinističko obrazovanje koje je dobila uputilo u to šta podrazumeva bračna veza. Ono što je napabirčila iz šaputanja ostalih devojaka samo je pojačalo njen strah.

Kada su mlade žene stigle u luku u Natalu - uzdrmane olujnim prelaskom preko mora, izgladnele i bolesne od straha što su ostavile za sobom delić stvarnosti koju su poznavale - dočekala ih je rulja pijanih Bura seljaka, namenjenih im muževa, koji nisu hteli ni da sačekaju da crkveni velikodostojnici svakom od njih

odaberu odgovarajuću družicu. Došli su sa namerom da sami odaberu sebi nagradu i da je odnesu kući.

Hermiona i ostale devojke šćućurile su se na palubi poput preplašenih životinja, zureći u nepregledno more lica koja su urlala i gurala se ka spuštenoj rampi. Sveštenici na brodu povikaše posadi da ponovo digne rampu, ali je rulja prigušila njihove glasove. Hermiona je zatvorila oči i počela da se moli.

Zavladao je neopisiv metež. Pijani, razulareni Buri preplaviše brod. Podizali su devojke koje su vrištale i prebacivali ih preko širokih ramena poput vreća brašna. Dete koje se čvrsto držalo za Hermionu bilo je od nje otrgnuto i bez reči je nestalo u kovitlacu tela. Hermiona se sva očajna stiskala uz ogradu, razmišljajući o tome da se venča sa morem umesto sa nekim od tih smrdljivih grubijana što joj je već i ranije u nekoliko navrata palo na pamet.

U tom trenutku su je otpozadi ščepale dve ruke i prikovale njene ruke uz bokove; potom su je podigle. Pokušala je da šutira i da grize, ali je njen nevidljivi napadač nastavio da se probija kroz gomilu, stežući je sve čvršće i urlajući joj vulgarnosti u uvo. U glavi joj se zavrtelo dok ju je nosio niz rampu prema blatnjavim lučkim ulicama i polako je počela da gubi svest. A onda je nešto snažno udarilo u njenog napadača i ona polete na zemlju. Oslobodila se i počela da kopa noktima po blatu ne bi li ustala i pobegla -mada nije imala pojma kuda - kada je osetila da je nečija šaka uhvatila njene. Bila je to čvrsta, hladna šaka koja ju je samouvereno stezala, za razliku od grubih šapa koje su je malopre zgrabile. Umesto da se otrgne i pobegne, ona je iz nekog razloga zastala i zagledala se u vlasnika šake koja je sputavala njene.

Imao je oči iste bledoplave boje kao što su bile i njene. U njihovim uglovima su se javile bore kada joj se osmehnuo osmehom kakav nikada do tada nije videla: osmehom posedovanja, gotovo vlasništva. Veoma intimnom kretnjom joj je sklonio kovrdžu sa lica, kao da su sami i kao da se poznaju godinama.

„Pođi sa mnom", rekao je.

To je bilo sve. Pošla je za njim bez ijednog pitanja, prekoračivši pažljivo preko ispruženog tela svog napadača. Stranac ju je podigao na konja koji je čekao, popeo se iza nje i privio je uz sebe.

„Ja sam Kristijan Aleksander, lord Stirling", izgovorio joj je u uvo. „Čekao sam te veoma, veoma dugo, mila moja."

Moja majka, Hermiona, imala je sreću da bude jedna od najvećih lepotica svoga vremena. Ta srebrnasto-plava kosa i beo ten dobro su joj poslužili kada je debitovala na obalama Afrike. Moj otac, međutim, nije ni izdaleka bio plemeniti lord za kakvog se izdavao - mada je bilo malo onih, uključujući tu i moju majku, koji su u to vreme to znali.

Kristijan Aleksander bio je peti sin maloposednika iz Hertfordšaira, koji nije imao šanse bilo šta da nasledi. Kao mladić, otišao je u Orijel u Oksfordu zajedno sa prijateljem iz detinjstva, sveštenikovim sinom. Kada je prijatelj počeo svake godine zbog zdravlja da odlazi u Afriku, mom ocu se pružila prilika da krene s njim. Bio je dovoljno dalekovid da je iskoristi. Na kraju će mu moj otac postati poslovni partner u koga je imao bezgranično poverenje. Ime tog prijatelja iz detinjstva bilo je Sesil Džon Rouds.

Sesil Rouds se ozbiljno razboleo još kao vrlo mlad. Tokom svog drugog putovanja u Afriku čak je verovao da mu je preostalo manje od šest meseci života. Ali rad i boravak napolju u toploj suvoj klimi malo-pomalo su mu povratili zdravlje tokom godina. Za vreme njihovog prvog putovanja, u kasno proleće 1870, kada su obojica imala po sedamnaest godina, seljaci su obrađujući zemlju na farmama De Beera, pronašli dijamante. Tada je Sesil Rouds doživeo viziju.

Isto onoliko koliko je Pol Kriger verovao u božansko proviđenje Bura, toliko je i Sesil Rouds počeo da veruje u sudbinsku pojavu Britanaca u Africi. Rouds je želeo da se polja dijamanata ujedine u jednu kompaniju, britansku kompaniju. Želeo je da izgradi britansku železnicu od Rta dobre nade do Kaira, koja bi povezala britanske države u Africi. Kasnije, kada budu otkrivene nepregledne afričke zlatne rezerve, i njih će prisvojiti za britansko carstvo. U međuvremenu je Rouds postao moćan, a moj otac -u potpunosti zahvaljujući njihovom prijateljstvu - postao je bogat.

Godine 1884, kada je šesnaestogodišnja Hermiona stigla iz Holandije, moj je otac imao trideset dve i već je više od deset godina bio milioner. Obogatio se na dijamantima. Decembra 1900, kada sam se ja rodio, moja majka je već bila napunila trideset dve godine. A zahvaljujući Burskom ratu, moj je otac bio mrtav.

Svi su verovali da je rat gotov kada su prestale opsade Mafekinga, Lejdismita i Kimberlija. Britanci su aneksirali Transval i Pol Kriger je utekao u Holandiju, neka dva meseca pre mog rođenja. Mnogi Britanci su se tada spakovali i otišli kući. Ali su zato gerilci nastavili da se bore u planinama još celu jednu godinu; Englezi su pokupili žene i decu iz pobunjeničkih burskih kolonija i zatvorili ih u prve koncentracione kampove. Moj je otac umro usled komplikacija nastalih posle ranjavanja u Kimberliju, a Rouds je umro dve godine kasnije, jer mu se zdravlje pogoršalo za vreme iste opsade. Dve godine nakon toga Kriger će umreti u Holandiji. Bio je to kraj jednog doba.

Ali kako to biva sa svakim krajem, to je ujedno bio i novi početak. Ovaj je označio početak terorizma i gerilskog ratovanja, koncentracionih logora i genocida: svitanje jednog sjajnog novog doba na kome umnogome možemo da zahvalimo Burima, mada su i Englezi dali svoj grozan obol.

Kada je moj otac umro, Sesil Rouds je preneo veliki iznos gotovine i prihod od vlasništva nad rudnikom na moju majku u zamenu za očeve deonice i interes proisteicao iz ulaganja u koncesije firme za vađenje dijamanata De Beers. Takođe je izdvojio iz svog neizmernog bogatstva velikodušnu sumu za moj odgoj i

obrazovanje, u znak zahvalnosti mom ocu koji je dao život u službi Južne Afrike pod kontrolom Engleza.

Dok je sve to sređivao umesto ožalošćene udovice Hermione Aleksander, gospodin Rouds je ispustio iz vida neke veoma važne stvari, kao na primer to da moja majka nije bila dobro odgojena, razumna Engleskinja koliko god to ledi Stirling - kako su je oslovljavali - nagoveštavala, već siromašno holandsko siroče odgojeno u kalvinističkom sirotištu. Celokupno njeno iskustvo svodilo se na to da se o njoj brine stariji, ludo zaljubljeni muž koji ju je držao kao malo vode na dlanu. Imala je samo trideset dve godine i još je bila velika lepotica, i imala je samo jedno od nje zavisno, tek rođeno dete (mene). Zaboravio je i na to da je sada bila jedna od najbogatijih žena u Africi, možda i na svetu - zbog čega je bila samo još privlačnija.

Gospodin Rouds nije mislio na te stvari, a verovatno nije ni moja majka, jer nije vodila računa o materijalnim stvarima niti je bila pohlepna. Ali naći će se već drugi, i to veoma brzo, koji će umesto nje početi o tome da razmišljaju. Najbrži je, razume se, bio Hijeronim Ben.

Oni koji znaju Hijeronima Bena kao industrijskog magnata i nemilosrdnog pregovarača, ne mogu ni da zamisle da je on 1901. godine, tek što sam se rodio, ušao u život moje majke prerušen u siromašnog kalvinističkog sveštenika koga je poslala crkva - u tajnosti, iako je rat još besneo - da je uteši u njenom bolu i da je vrati njenom narodu i njihovoj veri.

Moja majka je izgleda bila vraćena pod okrilje čim su ustali sa kolena posle prve molitve. Ali ne pod zaštitničko okrilje bilo koje crkve, već u okrilje Hijeronima Bena. Tri meseca pošto su se upoznali, ja još nisam bio napunio ni šest meseci, njih dvoje su se venčali.

Moram dodati da je, na stranu religija, Hijeronim Ben očigledno privlačio ožalošćenu udovicu. Fotografije iz tog vremena napravljene na metalnoj podlozi ne idu na ruku čoveku koga sam poznavao kao dete. Često sam pokušavao da uporedim slike svog pokojnog oca sa slikama svog očuha i pronađem nešto što bi išlo ocu u korist - ali uzalud. Otac me je gledao iz rama bledim, jasnim očima, lepim brkovima i bez obzira na to da li se slikao u vojničkoj uniformi ili odelu džentlmena, delovao je kao romantičar i pustolov. Za razliku od njega, Hijeronima Bena bi u to doba sigurno opisali kao veličanstveni komad konjskog mesa: danas bi ga nazvali pastuv. Pripadao je onoj vrsti ljudi koja kada pogleda ženu, svi imaju utisak da je već spustio šake na nju. Uopšte ne sumnjam da je Hijeronim Ben dobro znao kako da upotrebi te šake: često i uspešno ih je zavlačio u tuđe džepove dok je gomilao svoje bogatstvo. Kako sam u to vreme mogao znati da je već počeo da ih zavlači u naše?

Kada se rat završio, a ja napunio dve godine, majka je rodila mog brata, Ernesta. Kada je Ernest napunio dve, a ja četiri, poslali su me u Kinderheim - internat za malu decu - u Austriji. Kazali su mi da će moja porodica ubrzo da se

preseli u tu zemlju. Sa šest godina su me obavestili, dok sam boravio u školi u Salcburgu, da imam i sestricu po imenu Zoe.

Tek kada sam napunio dvanaest godina konačno mi je rečeno da ću videti svoju porodicu i uručena mi je vozna karta za Beč. Tada sam prvi put za skoro osam godina video majku. Nisam znao da će to ujedno biti i poslednji put.

Saznao sam da mi majka umire i pre nego što sam je video.

Sedeo sam naspram velikih dvostrukih vrata u velikom hodniku kroz koji je vukla promaja, na stoiici uspravnog naslona tapaciranoj kožom - i čekao. S moje leve strane, čekalo je dvoje mojih novih poznanika: polubrat i polusestra, Ernest i Zoe. Sestra, Zoe, vrpoljila se na stolici, povlačeći svoje plave uvojke i pokušavajući da skine pažljivo uvezane trake iz kose.

„Mama ne želi da nosim trake!" žalila se ona. „Veoma je bolesna i one joj grebu lice kada je poljubim."

To dete se veoma čudno ponašalo za jednu šestogodišnju devojčicu. Više je ličila na kakvog pruskog oficira. Dok je ozbiljni Ernest još govorio onim unjkavim južnoafričkim naglaskom koji sam ja izgubio tokom osmogodišnjeg školovanja u austrijskom internatu, ova mala napast govorila je zapovedničkim, aristokratskim nemačkim viših klasa i posedovala je samouverenost hunskog vođe Atile.

„Siguran sam da tvoja dadilja ne bi želela da padne u nemilost kod svoje gospodarice ako bi je tvoje trake ogreble", odvratio sam, pokušavši da je smirim.

Iako nije bilo baš najumesnije reći „svoje gospodarice", bilo mi je teško da za ženu za koju sam znao da leži u krevetu iza tih vrata kažem „majka". Nisam bio siguran šta ću osetiti kada je konačno budem video. Jedva da sam je se uopšte sećao.

Naš brat Ernest nije mnogo govorio; mirno je sedeo pored Zoe prekrštenih šaka u krilu. Bio je svetla, gotovo besprekorna verzija svog mnogo grublje isklesanog zgodnog oca, ali je nasledio majčinu veličanstvenu pepeljastoplavu kosu. Smatrao sam da je zaista predivan, poput kakvog anđela sa slike. Međutim, ta kombinacija ne bi predstavljala prednost u školi kao što je bila moja, koju pohađaju grubi dečaci.

„Ona umire, znaš", obavestila me je Zoe, pokazavši svojom malom šakom prema zabranjenim duplim vratima s druge strane hodnika. „Možda ćemo je sada poslednji put videti. Mogli su bar da se postaraju da mogu da je poljubim na rastanku."

„Umire?" ponovih, začuvši odjek te reči u neosvetljenom hodniku. Osetio sam kako mi u grudima raste nešto čvrsto i ošamućujuće. Kako je moguće da moja majka umire? Bila je tako mlada kada sam je poslednji put video. Kao i na svim

onim njenim slikama koje sam držao na komodi u školi: bila je tako lepa i tako mlada. Možda se razbolela. Uopšte nisam bio pripremljen na to da bi mogla umreti.

„Grozno je", rekla je Zoe. „Zaista odvratno. Mozak joj ispada. I ne samo mozak, u tami njene glave raste nešto užasno i sablasno. Morali su da joj naprave rupu u lobanji, kako je ne bi zgnječilo..."

„Zoe, prestani", tiho reče Ernest. Zatim me je tužno pogledao, svojim bledosivim očima zaklonjenim iza dugačkih, gustih trepavica.

Bio sam u šoku. Ali pre nego što sam stigao da se priberem, velika vrata su se otvorila i Hijeronim Ben iziđe u hodnik. Nisam ga video ranije te večeri kada su me dočekali na stanici. Jedva sam ga prepoznao sa širokim zulufima kakvi su tada bili u modi, ali obris njegovog privlačnog kao isklesanog lica iza njih i dalje je bio muževan i upečatljiv, bez onog samozadovoljstva koje se često sreće kod pripadnika austrijske više klase. Delovao je kao da savršeno vlada situacijom i kao da ga se nimalo ne dotiče užas koji je Zoe opisala i koji možda leži s druge strane vrata.

„Lafsadio, sada možeš da uđeš i vidiš majku", obavestio me je Hijeronim. Uvideo sam da mi se noge tresu kada sam pokušao da ustanem i da mi je u grlu zastala knedla slična komadu leda.

„Poći ću i ja", objavila je Zoe, istog časa se obrevši pored mene i gurnuvši svoju malu šaku u moju. Dok je marširala ka vratima i ja je sledio, moj očuh je ostao da gleda za nama. Nabrao je veđe i kao da je nešto hteo da kaže. Ali u tom trenutku je ustao i Ernest i pridružio nam se.

„Ne, svi ćemo ući zajedno, mi deca", tiho je kazao. „Znam da će otac smatrati da je tako najbolje, jer ćemo na taj način najmanje zamoriti majku."

„Svakako", odvrati Hijeronim posle jedva primetne pauze, i koraknu u stranu kako bismo svi zajedno mogli da prođemo kroz visoka obložena vrata.

Tada sam prvi put, ali to neće biti i poslednji, video kako Ernestova smirena pribranost odnosi prevagu nad jasnim, tvrdoglavim namerama Hijeronima Bena. Niko nikada nije uspeo u tome.

I pored sveg bogatstva mog pokojnog oca, naših veličanstvenih plantaža u Južnoj Africi i sjaja mnogih imanja koja sam od tada video u okolini Salcburga, nikada u svom mladom životu nisam kročio u sobu tako veliku kao što je bila ona koja se nalazila iza tih vrata. Ulivala je strahopoštovanje poput unutrašnjosti kakve katedrale: visoka tavanica, predivan nameštaj, ostale potrepštine i draperije, bogatstvo boja uvezenih lampi od mutnog stakla, koje su podsećale na boje dragog kamenja, svilene, tečne linije kristalnih činija ispunjenih cvećem, blagi sjaj uglancanog i skupog bidermajera.

Zoe mi je kazala, dok smo čekali u hodniku, da je u donje spratove kuće već bio uveden onaj novi izvor energije - električna struja, za koju sam znao da ju je pre jednu deceniju instalirao Tomas Alva Edison lično u palati Šenburn ovde u Beču. Međutim, sobu moje majke osvetljavao je meki žuti sjaj gasnih lampi i grejala ju je vatra koja je pucketala iza niskog staklenog paravana postavljenog ispred kamina na drugom kraju prostorije.

Nadam se da nikada više neću videti sličan prizor. Moja majka je ležala u ogromnom krevetu sa baldahinom, lice joj je bilo belje od čipkanog prekrivača. Imao sam utisak da je laka poput pera. Ličila je na ljušturu iz koje je sve bilo isisano i koja samo što se nije pretvorila u prah koji će vetar da oduva. Kapa koju je nosila nije mogla da sakrije činjenicu da joj je glava obrijana - ali hvala bogu skrivala je ostatak priče.

Nikada nije trebalo da poverujem da je to moja majka. U mom detinjem sećanju, ona je bila prelepa žena koja mi je pevala uspavanke svojim predivnim glasom sve do četvrte godine mog života. Kada me je pogledala tim svojim vodnjikavim plavim očima, poželeo sam da prekrijem šakama svoje i da jecajući izjurim iz sobe; nisam želeo ponovo da se sećam svog izgubljenog detinjstva ni činjenice da sam bio napušten, koja više nije mogla da bude ni popravijena niti okajana.

Moj očuh se oslonio prekrštenih ruku o tamnu hrastovinu pored ulaznih vrata, usredsredivši pogled svojih hladnih, nepokretnih očiju na krevet. Mala skupina slugu lebdela je u blizini kamina, neki od njih su tiho jecali ili se držali za ruke i gledali kako mi deca prilazimo majčinom krevetu. Neka mi je Bog na pomoći, ali ja sam samo želeo da ona nestane kao da ju je zemlja progutala. Zoina majušna šaka stisnu moju u znak podrške, a kada stigosmo do kreveta, začuh Ernestov glas pored sebe.

„Lafsadio je ovde, majko", reče on. „Voleo bi da dobije tvoj blagoslov."

Usne naše majke su se pomerale. Ernest podiže malu Zoe na krevet. Nasuo je čašu vode i dodao je Zoi, koja je kap po kap sipala između majčinih osušenih usana. Pokušavala je nešto da prošapuće, i Zoe uze na sebe da prevodi. Za mene je bilo sablasno i neprirodno da slušam možda poslednje reči žene na umoru koje su izlazile između usana šestogodišnjeg deteta nalik na ružine pupoljke.

„Lafsadio", obratila mi se majka preko Zoe, „dajem ti svoj blagoslov od sveg srca. Želim da znaš da me strašno boli što smo toliko dugo bili razdvojeni. Tvoj očuh je smatrao... mi smo verovali da će tako biti najbolje za tvoje... obrazovanje."

Čak je i to šaputanje, koje nam je Zoe prenosila, za nju predstavljalo veliki napor, i iskreno sam se nadao da neće imati snage da nastavi. Od svih ponovnih sastanaka sa majkom koje sam zamišljao tokom godina, nijedan nije bio ni nalik ovome: opraštanje pred uplakanim promatračima teško da bi se moglo nazvati dobrodošlicom, pošto sam u poslednjem mogućem trenutku bio primljen u

porodicu potpunih stranaca. Bilo je krajnje sablasno; jedva sam čekao da se okonča. Bio sam u toj meri pometen da mi umalo nisu promakle presudne reči: „...te se stoga tvoj očuh velikodušno ponudio da te usvoji i da preuzme na sebe odgovornost za tvoje dobrobitje i obrazovanje kao da si jedno od njegove dece. Nadam se da ćete se dobro slagati. Danas sam potpisala papire. Ti si sada Lafsadio Ben, pravi brat Ernesta i Zoe."

Usvojio me je? Blagi bože! Kako sam mogao da postanem sin čoveka koga jedva da sam poznavao? Zar nisam imao izbora? Hoće li ovaj užasni prevrtljivac, koji je na prevaru uskočio u krevet moje majke, sada kontrolisati moje obrazovanje, moj život, imovinu moje porodice? Sav prestravljen, shvatio sam da kada moja majka umre, ja više neću imati nikog od porodice. Obuzeo me je bes, onaj mračni, očajnički bes koji tako duboko mogu da osete verovatno samo deca koja nemaju nikakavog udela u vlastitoj sudbini.

Upravo sam se spremao da izjurim iz sobe kada me je ovlaš po ramenu dodirnula nečija šaka. Očekivao sam da ugledam očuha, koji je pre samo nekoliko trenutaka bio iza mene. Umesto njega, tamo je stajalo najdivnije stvorenje koje me je gledalo jasnim zelenim očima u čijim dubinama je gorela nepostojana vatra - očima divlje životinje. Njeno lice, uokvireno nesputanom grivom tamne kose, podsećalo je na stvorenja prikazana na Ondinovim slikama, koja su se uzdigla iz iskričavih magičnih morskih kraljevstava. Bila je krajnje zanosna. Uprkos mojoj mladosti, bio sam odlično pripremljen da me ona očara. Zaboravio sam na Hijeronima Bena, svoju budućnost, svoj očaj - čak i na majku koja je umirala na tom krevetu.

Govorila je neobičnim stranim naglaskom i veoma muzikalnim glasom koji kao da je u sebi krio zvona. „To je, znači, naš mali engleski lord Stirling?" Osmehnula mi se. „Ja sam Pandora, prijateljica i družbenica tvoje majke."

Da li mi se samo učinilo ili je naglasila da je majčina prijateljica? Nije mi delovala dovoljno stara da bude njena družbenica - možda je mislila da je plaćena družbenica - ali je rekla i da je njena prijateljica, nije li? Kada je Hijeronim prišao da joj se obrati, Pandora je skliznula pored njega kao da ga nije primetila i uputila se ka krevetu na kome je ležala moja majka.

Podigavši malu Zoe sa pokrivača kao da je jastuk, nonšalantno je prebacila dete preko ramena. Zoe je iskrenula glavu i pogledala me. Izvila je jednu obrvu kao prava mala mudrica. Stekao sam utisak da delimo neku tajnu.

„Frau Hermiona", obratila se Pandora mojoj majci, „da sam vila i da vam kažem da ću vam ispuniti tri želje pre nego što umrete - po jednu za svako od vaše dece - šta biste im poželeli?"

Sluge su počele da se došaptavaju - nema sumnje da su bile šokirane, isto kao i ja, načinom na koji je ova pridošlica odgurnula u stranu gospodara domaćinstva i

odnosila se prema skoroj smrti gospodarice i poslednjim željama gotovo kao da je u pitanju nekakva salonska igra.

Ali još me je više iznenadila promena koju sam uočio na majci. Boja se vratila u te samrtnički blede obraze i obasjala ih ružičastim sjajem. Kada su ona i Pandora ukrstile poglede, blaženi osmeh obasja njeno lice. Mada ću uvek biti spreman da se zakunem da nijedna žena nije ni reč izustila, imao sam utisak da komuniciraju. Posle jednog dugog trenutka, majka klimnu. Nastavila je da se smeši i pošto je zatvorila oči.

Pandora, kojoj se Zoe klatila sa ramena poput krznenog šala, okrenu se prema nama ostalima. „Kao što znate, deco, ako naglas izgovorite želju, ona vam se neće ostvariti: to raskida čaroliju", objavi ona. „Zato ću svakome ponaosob šapnuti ono što vam je majka poželela."

Možda je Pandora bila vila ili čarobnica, jer je sasvim sigurno tako i izgledala. Spustila je Zoe sa ramena na krevet i povukla je za uštirkane trake u kosi, zavrtevši glavom. „Jadnice moja, uvezali su te i nakinđurili kao da si božićna guska", rekla je Zoi. I kao da je znala o čemu smo malopre razgovarali u hodniku, odvezala je krute trake iz Zoine kose dok joj je šaputala majčinu želju na uvo. Zatim je kazala: „Sada možeš da poljubiš majku i da joj zahvališ na želji."

Zoe je otpuzala preko kreveta i uradila kako joj je bilo rečeno.

Pandora je zatim otišla do Ernesta i njemu prošaputala želju u uvo, posle čega je usledila istovetna procedura.

Bilo mi je teško da poverujem da je, kada sam ja bio u pitanju, postojalo još nešto što bi meni mogla da poželi. Šta je majka mogla da poželi meni kada je upravo priznala da me je iza mojih leđa prodala kao kakvu pokretnu imovinu Hijeronimu Benu, koji sigurno neće gubiti vreme da uništi sve moje nade za budućnost, kao što je to već učinio sa onim sadašnjim i prošlim?

Možda mi se samo pričinilo da se moj očuh, koji je i dalje stajao blizu mene, ukočio kada je Pandora prišla nama deci u svojoj šuštavoj haljini od sive svile. Po prvi put od kada je ušla u sobu, ne samo da ga je primetila, već ga je pogledala u oči, ali sa izrazom koji nisam mogao da dokučim.

Ponovo je spustila šaku na moje rame i nagnula se ka mom uvetu tako da je svojim obrazom očešala moj. Mogao sam da namirišem toplinu njene kože i zatreperio sam istim onim uzbuđenjem kao i malopre. A krv mi se sledila kada mi je rekla krajnje odlučno.

„Ne smeš nipošto da odreaguješ - moraš se složiti sa svime što ću reći". žurno je prošaputala. „Svi smo u velikoj opasnosti zbog tvog prisustva ovde - a najviše od svih ti. Ne mogu ništa da ti objasnim dok te ne izvučem iz ove kuće pune uhoda, laži i bola. Pokušaću nešto da sredim za sutra, jesi li razumeo?"

Opasnost? Kakva opasnost? Ništa nisam shvatio, ali sam klimnuo glavom stavivši joj do znanja da neću odreagovati. Pandora mi čvrsto stegnu rame i vrati se do kreveta, uzevši majčinu šaku u svoju dok se obraćala slugama.

„Frau Ben je srećna što konačno vidi svu svoju decu na okupu", obavestila ih je Pandora. „Međutim, i ova kratka poseta ju je iscrpla. Moramo je ostaviti da se odmori."

Ali pre nego što su sluge izišle, Pandora se obratila mom očuhu koji se nalazio na drugom kraju sobe. „Herr Ben, vaša žena bi takođe volela da naložite da spreme kočiju za sutra ujutro, kako bih mogla da povedem decu u obilazak Beča pre nego što se Lafsadio vrati u školu."

Oči mog očuha su zasvetlucale na trenutak dok je stajao pored mene, na pola puta između kreveta i vrata. Kao da je malo oklevao pre nego što joj je ovlaš klimnuo.

„Biće mi zadovoljstvo", reče on, mada nije tako i zvučao. Okrenuo se i izišao iz sobe.

Padao je sneg kada smo narednog jutra izišli iz kuće, međutim, natmureno nebo i neprijatno vreme nisu mogli da obeshrabre Zoe, koja je bila uzbuđena što učestvuje u nekakvoj tajni - posebno zato što je ona uključivala i novog brata koga je mogla da obučava i maltretira. Jedva je sačekala da je sluge umotaju pre nego što me je odvukla do štala gde smo mi deca, kako sam otkrio, imali vlastito prevozno sredstvo: kočiju sa četiri konja. Po naređenju mog očuha, kočija je već bila upregnuta i konji su udarali kopitama, a kočijaš je čekao sedeći na svom visokom sedištu. U obližnjim boksovima nalazili su se izletnička kočija sa dva reda sedišta i na četiri točka i laka kola na dva točka, kao i porodična nova, sjajna motorna kola.

Cele noći sam se prevrtao i nisam mogao da zaspim. Mučilo me je toliko pitanja vezanih za Pandorino zagonetno saopštenje.

Dok smo tog jutra kloparali po kaldrmisanim ulicama u toploj zatvorenoj kočiji i ja prvi put razgledao Beč, primetio sam da se Ernest nekoliko puta okrenuo i pogledao u ukočena leđa kočijaša kroz prozor od liskuna koji nas je delio. Zato sam pazio šta govorim i čekao, postajući sve napetiji iz trenutka u trenutak. Ali ma koliko se trudio, nisam mogao da zamislim u kakvoj se zapravo opasnosti - u prefinjenoj atmosferi kakva je vladala u domaćinstvu Benovih, okružen slugama i bogatstvom - mogao naći jedan dvanaestogodišnjak.

Pandora me je prekinula u takvom razmišljanju. „Da li si ikada do sada bio u zabavnom parku?" upitala me je sa osmehom. „Volksprater ili narodni park, nekada je bio rezervat za lov cara Jozefa II, brata Marije Antoanete i Mocartovog zaštitnika. Danas se u njemu nalaze mnoge zanimljive stvari za vožnju. Tu je karusel: mali Englezi ga zovu ringišpil, jer se vrti u krug. Sedneš na konjića koji se diže i spušta

dok se točak okreće, tako da imaš utisak da jašeš. Ovaj u Prateru ne samo da ima životinje već i ceo Tiergarten životinja."

„Tata nam ne dozvoljava da idemo u Prater", reče Zoe, krajnje razočarano.

„Kaže da ga posećuju radnici iz nižih klasa koji piju pivo i jedu kobasice", objasnio je Ernest. „A kada sam primetio da možda ne posećuju jedno takvo mesto zimi, otac je rekao da je Prater zimi zatvoren - čak i džinovski ferisov točak."

„Kao i obično, vaš je otac napola u pravu, a napola greši", reče Pandora. Bila je to drska primedba za devojku njenih godina o čoveku očuhovog položaja, bez obzira na prirodu njihovog odnosa, koji mi se sve više i više činio veoma složen. „Park je možda zatvoren zimi, ali ja imam naročite veze koje se ne prekidaju po lošem vremenu."

Kada smo stigli do parka, postalo je već strašno hladno. Mesto je zaista delovalo grozno pusto i golo i bilo je očigledno zatvoreno. Na ulaznoj kapiji bile su podignute prepreke koje su onemogućavale našoj kočiji da uđe do mesta gde su se nalazili veliki mehanički vrtuljci. Zoe je bila očajna.

„Nije u redu", reče nam Pandora. „Lafsadio, ponesi Zoe na ramenima kroz te nanose. Lakše ćemo hodati kada uđemo u park."

Naložili smo kočijašu da smesti kočiju i konje pod nadstrešnicu. Pandora je zadigla svoje teške suknje, a ja sam podigao Zoe na ramena i mi krenusmo kroz nanose snega. Zaobišli smo barikade i ušli pod tihe bele arkade parka. Kada smo stigli do širokog Hauptallee sa kapelom od negovanog drveća gde su staze bile raščišćene, spustio sam Zoe.

„Lafsadio, sada ti svi možemo reći ono što nismo mogli sinoć", poče Ernest. „Vidiš, otac uopšte nije želeo da dođeš ovamo u Beč; strašno su se svađali oko toga. Da nije bilo Pandore, ti ni ne bi bio ovde."

Svadali su se zbog mene? Pogledah u Pandoru.

„Šta znaš o svom očuhu?" upita me ona.

„Gotovo ništa. Nisam video ni njega ni majku skoro osam godina", odvratih, pokušavši da potisnem ogorčenost. Mada mi je pripadala muka i pri samoj pomisli da sam sada zakoniti sin Hijeronima Bena, bilo mi je nezgodno što to govorim pred njegovo dvoje dece koja su koračala pored mene.

„Ni Zoe ni ja ne poznajemo dobro oca", obavestio me je Ernest šutirajući sneg svojim savršeno uglancanim čizmama do kolena. „Uvek je na sastancima ili je odsutan nekim važnim poslom. Nikada ne ostajemo nasamo ni sa majkom: moj tutor ili Zoina dadilja ili neki od slugu uvek su u blizini, isto kao i sinoć."

„Vaša majka je na neki način zatvorenica u vlastitoj kući", složila se Pandora. Kada je primetila moj izraz lica, dodala je: „Nisam htela da kažem da je drži lancima

vezanu na tavanu. Ali od kada su se preselili u Beč pre osam godina, nikada joj nije bilo dozvoljeno da ostane sama. Na nju motri gomila slugu koji čitaju njenu poštu. Nema ni prijatelje niti joj ko dolazi u posetu i nikada ne izlazi iz kuće bez pratnje."

„Ali ti si rekla da jesi njena prijateljica", naglasih.

Svih ovih godina sam mozgao o tome zašto me je majka napustila. Osećao sam se još gore zbog toga, jer je zadržala drugo dvoje dece pored sebe. Verovao sam - ili sam žudeo da verujem - da iza svega toga stoji moj očuh. Da li je on zaista bio tako zao lopov kao što sam zamišljao? Ali Pandora je tek bila počela da mi otkriva stvari.

„Pošto se tvoja majka pre dvanaest godina udala za Hijeronima Bena", poče ona, „on je upotrebio bogatstvo tvoga oca radi vlastitog bogaćenja, uključujući tu i udeo u rudnicima koji je tvoja majka još imala, u međunarodnom mineralnom i industrijskom konzorcijumu sa tako raširenim posedima da se njima više nije moglo upravljati iz provincije kao što je bila Afrika, već samo iz jedne svetske metropole kakav je Beč. Tvoj očuh je uskoro otkrio da u Beču nije dovoljno samo imati bogatu i lepu ženu čiju imovinu može nekažnjeno da eksploatiše. Da bi dobio pristup u najbolje salone, bile su mu neophodne besprekorne društvene preporuke. U naprednoj katoličkoj Austriji, morao je brzo da pokopa sve jadne holandske kalvinističke korene, kao i priče o nepoznatim roditeljima i majčinom detinjstvu provedenom u sirotištu. Od žene Hermioninog položaja očekivalo se takođe da bude kulturna i obrazovana: da se razume u umetnost i muziku, što sa njom nije bio slučaj.

Ali ova situacija je donela i nešto dobro. Iako je u kući neko uvek motrio na Hermionu, bilo joj je dozvoljeno da pomaže u biranju tutora koji će davati časove njoj i njenoj deci - a ti časovi će joj po prvi put omogućiti da, makar na kratko, ostane sama sa nekim ko nije pod potpunom vlašću njenog muža. Tako smo se upoznale tvoja majka i ja; pre mene je već bila razgovarala sa velikim brojem tutora. Ali pošto bi provela sa svakim samo po nekoliko minuta, a ulazili su jedan za drugim, zaključila bi da nijedan ne ispunjava kriterijum koji je potajno zacrtala."

„Potajno?" upitao sam, iznenađen.

Pandora me je pogledala u oči sa čudnim izrazom na licu i odvratila: „Tvoja majka je bila ubeđena da će biti zadovoljna jedino sa instruktorom koji dolazi iz Salcburga."

„Salcburga!" povikao sam, jer sam tog trenutka shvatio. „Majka je želela da me pronađe - ali joj on to nije dozvoljavao?"

Pandora je klimnula i nastavila: „Imala sam prijatelja po imenu Avgust - Gustl skraćeno - mladića koji je svirao violu i studirao na Bečkom muzičkom konzervatorijumu i koji je davao časove kako bi mogao da plati kiriju. Gustl je došao iz grada nedaleko od Salcburga, i znao je da ja tamo imam porodicu. U vreme kada je tvoja majka obavljala razgovore sa tutorima i navela razgovor na Salcburg,

Gustl je pomenuo mene i tako sam ja postala učiteljica muzike u domaćinstvu Benovih."

„I tako te je Pandora pronašla u Salcburgu", zacvrkutala je Zoe, „i zato majka, Ernest i ja znamo toliko o tebi!"

„Ali nikada me nisi posetila u Salcburgu", islakoh ja.

„Zar nisam?" upita Pandora, izvivši obrvu.

Upravo smo bili stigli do središta parka. Na tom mestu, gde su se spajale mnogobrojne staze, nalazio se džinovski ferisov točak koji je Ernest pomenuo, okićen malim srebrnim stolicama koje su visile sa njega i koji je bio tako visok da se gubio među teškim oblacima. Bio sam ubeđen da se sa njegovog vrha, po vedrom danu, vidi ceo Ringštrase, magični krug koji je obilazio oko grada Beča. Iza njega nalazio se karusel: nojevi koji se propinju, žirafe i jeleni koji su mi se činili neprimereni ovoj mračnoj divljini prekrivenoj snegom. Taj krug se tajanstveno bez prestanka okretao u tišini, mada ga na prvi pogled ništa nije pokretalo. Imao sam utisak da su životinje nas čekale.

Nedaleko odatle, na jednoj kamenoj klupi, sedeo nam je leđima okrenut neki čovek u kaputiću i sa štrikanom mornarskom kapom na glavi. Počeo je da se okreće, kao da nas je očekivao. Ščepah Pandoru za ruku dok smo stajali tu na stazi.

,,Zašto me je očuh svih ovih godina držao podalje od majke?" upitah. „Koja majka bi to dozvolila? Čak i da je bila zatvorenik kao što ti tvrdiš, sigurno je mogla da prokrijumčari koje pismo za svo to vreme..."

„Tišina", nestrpljivo me ućutka Pandora. „Rekla sam ti sinoć da si u opasnosti. Svi smo u opasnosti, čak i na ovom usamljenom mestu, ako neko čuje o čemu razgovaramo. Zbog novca, Lafsadio - novca tvog oca Kristijana Aleksandera - u pitanju je otprilike pedeset miliona funti sterlinga u zlatnim krugerandima i vrednim deonicama u rudnicima koje sam ti pominjala. Sve je to ostavljeno u fond, kako bi tvoja majka mogla da živi od prihoda dok je živa - a ostatak treba da pripadne tebi posle njene smrti. Zar ne shvataš, ona će uskoro umreti! On se dočepao kontrole nad novcem; primorao ju je da potpiše dokumenta za usvajanje, preteći da će uskratiti izdržavanje i ostaloj deci ako odbije. Ta žena neopisivo pati i kaje se, jer ne zna šta će biti sa bilo kojim od vas..."

„Ernest i ja želimo da pobegnemo s tobom", završila je Zoe njenu rečenicu.

„Sa mnom?" protestovao sam dok mi je u glavi ključalo. „Ali ja nikuda ne bežim. Kuda bih išao? Šta bih radio?"

„Mislila sam da umeš da čuvaš tajnu", odlučno reče Pandora Zoi, povukavši je za loknu koja je virila iz detetove krznom opšivene kapice. Zatim se obratila meni: „Želim da te upoznam sa mojim rođakom Dačaninom Basaridom, koji će mi pomoći da ti objasnim šta smo smislili. Zimi je čuvar parka ovde u Prateru. Leti..."

Moj um je sasvim prestao da funkcioniše. Mladić u kaputiću nam je prišao, uzeo moju šaku u rukavici među svoje dve i toplo mi se osmehnuo kao da smo imali neku zajedničku tajnu - i jesmo! Bio sam potpuno pometen. A onda su delići polako počeli da se uklapaju kroz magličastu šumu mojih misli.

Nikada nikome nisam pričao o svojoj opsesiji, koju sam održavao poput plamena tokom svih ovih dugih dana detinjstva. Od samog dolaska u školu u Salcburgu, svakog dana posle časova, odlazio sam u obližnju šumu i satima svirao na maloj violini - gotovo igrački - koju sam dobio kao dete. Čak ni učitelji u školi nisu znali za to.

Međutim, postojale su granice šta može da se postigne, i pored velike želje, na jednom tako neodgovarajućem instrumentu - da i ne pominjem da sam sticao znanje tako što bih se prišunjao vratima Mocarteuma da slušam. Sve se to jednom promenilo, pre skoro godinu dana, kada je šumom naišao jedan tamnokosi, zgodni mladić svirajući na svojoj violini. Izvlačio je iz nje tako umilne zvuke, a ujedno i tako natprirodne, da je čovek lako zaboravljao da je u pitanju violina i imao utisak da zvuci dolaze iz duše i da se mešaju sa vazduhom u jednom dugom i strastvenom zagrljaju. On je vodio ljubav sa vetrom.

Tog je dana mladić za koga sam upravo saznao da je Pandorin rođak Dačanin Basarid - čije ime sam tek danas otkrio - postao moj učitelj. Sastajali smo se nekoliko puta nedeljno u šumi i on me je naučio da sviram upotrebivši tek nekoliko reči. On je, znači, bio veza koju su Pandora i moja majka poslale da me pronađe u Salcburgu.

„Tvoja majka zaista ima poslednju želju za tebe, Lafsadio", reče Pandora podižući malu Zoe na platformu karusela koja se okretala. „Kada je od nas saznala za tvoj dar, počela je da se moli da postaneš veliki violinista - čak najveći na svetu. Zbog toga je sačuvala privatni fond, koji je za tebe izdvojio tvoj kum, gospodin Rouds, fond o kome tvoj očuh ništa ne zna - suma nije velika, ali je dovoljna da se plati tvoje muzičko obrazovanje kada budeš spreman. Dačanin je pristao da te narednih nekoliko godina priprema za konzervatorijum. Ako očuh prestane da ti plaća školarinu, naći ćemo ti gde ćeš da stanuješ. Da li ti se majčin plan uopšte dopada?"

Da li mi se dopada? Moj svet se u jednom danu izokrenuo naopačke, od budućnosti koja je ličila na zatvor i sa očuhom kao čuvarem tog zatvora, u miomirisnu postelju od ruža i narcisa na kojoj će se uskoro ostvariti sve moje fantazije.

Imao sam utisak da se vozimo na snegom pokrivenom karuselu tek nekoliko trenutaka, mada je sigurno protekao ceo sat, a možda i više. Dačanin je svirao delove melodija na violini smrznutim prstima - objasnio nam je da nema pare da se pokrenu orgulje na paru - a Pandora je pevušila kontrapunkt kroz šal, odakle je izlazio njen dah. Zoe je plesala i propinjala se po krugu dok se ovaj okretao, a Ernest i ja smo ponosno jahali gore-dole na odabranim životinjama, ja na vuku, a on na

orlu raširenih krila. Između toga, moj brat i sestra su mi šapatom pričali o tome kakva bi mogla da bude budućnost bez naše majke - što je iz moje perspektive gledano predstavljalo zanimljivu pretpostavku, koja je opisivala celu moju prošlost.

Što se tiče Pandorine uloge u svemu tome ili pitanja zbog čega je odlučila da našoj porodici učini čast i podari joj svoju magiju, to je i dalje za mene predstavljalo misteriju. Postao sam strašno euforičan kada sam shvatio da ću moći da ostvarim svoj san, tako da mi nije ni palo na pamet da bi mogle proći godine pre nego što saznam odgovore na tako važna pitanja.

Moj prvi izlazak sa porodicom prekinuo je novi pridošlica, koji je dolazio alejom iz suprotnog pravca iz koga smo mi došli.

„Blagi bože, to je Laki"10 reče Pandora, smaknuvši šal i uhvativši rođaka za ruku. „Kako nas je pronašao ovde?"

10 Lucky - onaj ko je srećan, ko ima sreće, ko donosi sreću. (prim. prev.)

Nisam smatrao da je ovo narušavanje mog maštanja imalo bilo kakve veze sa srećom. Možda je došao po nas da nas vodi kući. Proučavao sam ga sa mog vuka dok se približavao.

Bio je vitak, imao je dugačko, bledo, sveže izbrijano lice, i bio je stariji od Pandore - možda čak dvadeset pa i više godina. Nosio je izlizano, ali ispeglano odelo, dugački šal sa resama kakve su nosili umetnici, ali preko toga nije imao kaput iako je bilo veoma hladno! Svilenkasta smeđa kosa bila mu je podšišana na pomodan „romantičarski" način, tako da je s vremena na vreme morao da je zabacuje unazad. Lupkao se šakama u rukavicama po grudima ne bi li se zagrejao, a dah se vukao za njim. Kada je došao dovoljno blizu, ugledao sam zapanjujuće plave oči od kojih je čoveku bilo teško da odvoji pogled.

Doviknuo je Pandori: „Toliko dugo vas već tražim da sam se pretvorio u santu leda na ovoj hladnoći, Fräulein.''

Zoe je zacvrkutala: „Molim te, molim te, Laki - popni se na karusel i zapleši sa mnom." Tada sam shvatio da mu je Laki ime.

Odmerio je Zoe tobože joj se narugavši: „Pravi muškarci ne plešu, Liebchen", rekao joj je. „Osim toga, moram nešto veoma važno svima da vam pokažem. Moramo to danas da vidimo. Zatvoriće Hofburgov muzej radi čišćenja i popravki naredne nedelje, a pošto su ove Bečlije tako gemütlich, ko zna kada će ga ponovo otvoriti. Mene odavno već neće biti. Ali zato imam za sve nas današnje karte za Hofburg, idemo?"

„Žao mi je što si dolazio čak ovamo po ovoj hladnoći, Laki", reče Pandora. „Ali obećala sam Frau Ben da ću danas pokazati njenom sinu Beč. Mora uskoro da se vrati u školu."

„Znači ovaj momak je drugi Benov sin - onaj engleski, koji je delimično Bur?" upita Laki.

Iako ga nisam ispravio po pitanju svog burskog porekla, zapitao sam se kako je neko tako niskog porekla, ko čak nije imao ni kaput, pa ni kaputić poput Dačanina, uopšte mogao da poznaje moju porodicu ovde u Beču.

„Laki je bio Gustlov cimer, Lafsadio", objasni Pandora. „Gustl je muzičar o kome sam ti pričala, onaj koji je upoznao tvoju majku i mene. Poznaju se još iz gimnazije i čak su zajedno napisali operu."

„Ali već dugo nisam video Gustla", reče joj Laki sa osmehom. Popevši se na karusel koji se okretao, došao je do mog vuka i dodao gotovo šapatom, kao da nas dvojica imamo neku zajedničku tajnu: „Naši putevi su veoma različiti. Gustl se opredelio za svetovno, ja za božansko."

Kada mi je Laki prišao blizu, video sam da ima zaista izuzetne oči. Gotovo da me je hipnotisao. Proučavao me je kao da je od njegove ocene zavisila vrednost celog mog života i klimao zadovoljno glavom, zbog čega sam, ni sam ne znam zašto, i ja bio veoma zadovoljan. Zatim se okrenuo ka Pandori, uzevši njene šake u svoje i prinevši njene prste svojim usnama. Ali umesto njenih prstiju poljubio je vlastite šake - čudan, tipično austrijski običaj koji sam ponekad viđao u Salcburgu.

„Više ne pišem libreta", nastavio je on. „Ponovo radim na slikama; postigao sam izvestan uspeh sa svojim akvarelima. Kada sam prošlog Miholjdana bio angažovan da doteram pozlatu u Rubensovoj galeriji u Kunsthistorisches muzeju, jedne večeri sam prešao preko ulice do Hofburga neposredno pre zatvaranja. Tada sam pronašao tu krajnje zanimljivu stvar, koju od tada pomno proučavam svake noći u biblioteci. Otputio sam se i uzvodno do Kremsa, a bio sam i u manastiru Melk, zbog njihove biblioteke u kojoj ima mnogo zanimljivih rukopisa - čak sam jednom bio i u Salcburgu radi dodatnog istraživanja." Potom se okrenuo ka meni.

„Ja ne verujem u slučajnosti, mladiću", reče mi Laki. „Verujem samo u sudbinu. Na primer, smatram da je veoma zanimijivo koje ste životinje vas dvojica odabrali iz ove ogromne menažerije. Naziv za orla u starom visokonemačkom je Earn i Ernest je zajahao orla, dok je zver koju si ti odabrao vuk. Ime Pandorinog rođaka Dačanina potiče od reči Dači, ljudi-vukovi iz drevne Trakije. To je jedno od najstarijih plemena lovaca u Evropi. Kao što vidite, učenje ne samo da razvija intelekt već i način na koji sagledavamo sami sebe i našu istoriju. Moj nadimak, Laki, neka je vrsta privatne šale među mojim prijateljima. Moje kršteno ime na starom visokonemačkom je Athal-vuk, što znači visokog roda ili srećni vuk - Laki vuk, razumeš? A moje prezime mora da je prvobitno značilo isto što i Boer (Bur): Heideler, ili zdrav čovek, poput Bauera, onaj koji živi od zemlje..."

„Vau", povikah, prekinuvši životnu priču strica Lafa i napravivši pokret rukom dok smo sedeli u trpezariji hotela Koliba sunčane doline. „Zauzdaj se malo, partneru - hoćeš da kažeš da je taj tip bio Adolf Hitler?"

Pošto se Laf samo osmehnuo, pogledala sam Olivjea i Bambi, koji su me gledali staklastim pogledom pastrmke koja je upravo shvatila da više ne udiše vodu.

„Gavroše, priča je bila pri samom kraju", reče Laf.

„Za mene je definitivno gotova", rekoh mu, odgurnuvši svoj napola pojeden saumon fumé omlet i ustavši.

„Kuda ćeš?" ljubazno me je upitao Laf.

Olivje je pokušavao da iziđe na kraj sa svojom salvetom i da shvati da li je moj gost ili Lafov. Dala sam mu znak da ostane gde jeste.

„Napolje da se prošetam", obavestih Lafa. „Moram da udahnem malo svežeg vazduha pre nego što od mene zatražiš da uzmem bilo šta drugo."

„Tražim od tebe da uzmeš samo još malo šampanjca", reče on, i dalje se osmehujući i tapšući me po zdravoj ruci. „Potom ću i ja s tobom u šetnju - ili možda čak i na plivanje? - dok tvoj prijatelj bude pokazivao Bambi planinu. To jest, ako nemate ništa protiv." Laf izvi upitno obrvu pogledavši Olivjea, koji skoči na noge.

Posle gungule koju su stvorili kelneri, kaputi, zahvaljivanje i grljenje, Bambi i Olivje se uputiše ka padinama, a Laf i ja odosmo na spoljašnji termalni bazen u staklu, okružen planinama i sa otvorenim krovom. Tamo nas je čekao Volga Dragonof držeći kupaće kostime.

„Striče Laf', počeh kada smo nas dvoje konačno ostali sami udobno uronjeni u mineralnu vodu koja se pušila, „kako si mogao da ispričaš jednu tako blesavu priču za doručkom? Olivje mi je prijatelj i kolega. Posle ovog jutros, misliće da je moja porodica još luđa nego što zapravo jeste."

„Luda? Ne vidim ništa ludo u mojoj priči", pobuni se Laf. „Sve je sušta istina."

Zaronio je glavu. Kada se ponovo pojavio, srebrna griva mu je bila zalizana, tako da su se sada isticali veličanstvena struktura kostiju njegovog lica i one njegove prodorne plave oči. Pomislih da je zaista morao biti zgodan kao mlad. Nije čudo što se Pandora zaljubila u njega. Ali zar to nije bio deo problema?

„Sve što si ispričao bio je mit", istakoh, „naročito oni delovi o našoj porodici. Sada sam prvi put čula da je tvoj otac bio Englez - kao i da je posedovao bogatstvo koje je iznosilo nekih sto miliona dolara! I ako je Pandora zaista mrzela mog dedu Hijeronima onoliko koliko ti kažeš da jeste, zašto se udala za njega još iste godine, kada si ti imao samo dvanaest godina i ostala s njim dovoljno dugo da mu rodi dete?"

„Mogu da zamislim kako glasi Avgustova verzija priče", primeti Laf sa prvim tragom cinizma do sada. „Biću otvoren, pošto smo ostali sami. Mada mi je mrsko što ja moram da ti pričam o rođenom ocu, Gavroše, postavila si mi pitanje - i to dobro pitanje - zbog čega se Pandora udala za jednog tako odvratnog čoveka.

„Kada smo se vratili tog popodneva u kuću u Beču, saznali smo da je moja majka umrla u našem odsustvu. Mlađa deca su bila izvan sebe od žalosti i svo troje su nas poslali rano u krevet. Narednog jutra, još pre zore, nekoliko snažnih slugu me je silom odvuklo na voz i vratilo u Salcburg.

„Pet narednih godina nisam video Pandoru, jer je odvedena iz Beča, a umešao se i Prvi svetski rat. Tek pet godina kasnije ću saznati da ju je moj očuh te iste noći silovao - i to više puta. Primorao ju je da se uda za njega pod pretnjom da će otkriti neke stvari o njoj koje bi mogle i nju i njenu porodicu da uvale u veliku opasnost."

„On je šta?" zinula sam u čudu. „Jesi li lud?"

„Nisam - ali sam u to vreme mislio da bih mogao poludeti", odvratio mi je Laf s gorko-slatkim osmehom. Znala sam po načinu na koji je to kazao da govori istinu i zapitala sam se da li je ikome do sada pričao o tome.

„Završi priču, striče Lafe", rekoh dophvavši do njega i spustivši mu šaku na rame. „Izvini zbog onoga što sam rekla. Zaista želim sve da saznam."

„Dozvoii da nastavim od mesta kada je Laki krenuo s nama kočijom do Hofburga da pogledamo kolekciju oružja i njegovo tamošnje otkriće, tajanstveno i zadivljujuće drevno blago..."

MAČ I KOPLJE

Tokom mnogih vekova, austrijski Habzburgovci rasparčavali su i lepili svoje nepregledno carstvo nizom veličanstvenih brakova sa ženama koje su bile naslednice zemalja kao što su Španija, Mađarska i tako dalje. Sada je deo Hofburga, habzburške zimske palate bio pretvoren u muzej u kome su izlagali kraljevske dragulje, srebro, i mnogobrojne kolekcije sakupljene tokom vekova.

Lakija je naročito zanimala jedna od najvećih kolekcija na svetu koja se tu nalazila. Rekao je da veruje u sudbinu, i dok smo se kočijom vozili ka muzeju, naglasio je nama deci da sudbina naroda koji govori nemački nikada nije smela da se zasniva na tim šarenolikim brakovima iz kojih su se izlegli ovi odrpanci koje vidimo oko nas na ulicama prestonice. Ali to već spada u drugu priču o Adolfu, sa kojom su se do sada, na nesreću, već svi upoznali.

Za nas je važnije to što je Laki otkrio u Hofburgu dve relikvije koje su ga ošamutile: mač i koplje. Te dve stvari za koje je on verovao da su veoma drevne i

vredne bile su izložene, što je bilo krajnje čudno, u običnom staklenom sanduku u uglu koji kao da je bio zaboravljen od svih. Mač je bio dugačak i zakrivljen, sa drškom koja je pre podsećala na srednjovekovnu nego na drevnu. Koplje je bilo malo, crno i neupadljivo, sa neočišćenim prstenom medne boje koji je spajao držak i kopljište. Mi deca smo ih izvesno vreme gledali, a onda je Ernest zatražio od Lakija da nam objasni šta oni predstavljaju.

„Ova dva komada", poče Laki gotovo snenim glasom, „stara su bar dve hiljade godina, a verovatno i više. Poznata je činjenica da su postojali još u vreme Hrista i vrlo je verovatno da su njima rukovali njegovi učenici.

Mislilo se da je ovaj mač nosio sveti Petar, koji ga je iskovao u vrtu Getseman i da je njime odsekao uvo stražaru hrama. Isus mu je kazao da ga ostavi, jer Oni koji od mača žive, od mača će i umreti."

„Koplje je još zanimljivije", nastavio je Laki. „Nosio ga je rimski centurion, neki Gaj Kasije Longin, čiji je zapovednik bio Pontije Pilat. Longin je probo Hrista na krstu istim ovim kopljem, kako bi se uverio da je mrtav. Okupljeni su videli kako krv ističe iz rane..."

Mogao sam da vidim Lakijevo dugačko, bledo lice u staklu sanduka ispred nas. Zurio je u to oružje kao da je izgubljen u nekom snu. Zenice su mu se raširile, pojačavajući hipnotičku moć tih prodornih plavih očiju ispod gustih tamnih trepavica. Pandora, koja je stajala sa suprotne strane sanduka prekinula je čaroliju.

„Na kartici u sanduku piše", hladno nas je obavestila, „da se smatra da je ovaj mač nekada pripadao Atili, a koplje Fridrihu Barbarosi, velikanu nemačke istorije i tevtonskog mita. Takođe piše da postoji legenda prema kojoj svaki put kada se ova dva oružja nađu u rukama jednog ratnika, kao što su se očigledno našla u rukama Karla Velikog, taj ratnik postaje predvodnik celog civilizovanog sveta."

„Da li zbog toga Habzburgovci vladaju tolikim zemljama?" upitao sam je, uzbuđen što sam zavirio u tajne drevne legende. „Zato što trenutno poseduju oba, je li tako?" Umesto nje, odgovorio mi je Laki, koga su njene reči očigledno takođe povratile iz transa.

„Legenda kaže da ih ratnik mora posedovati", odbrusi on. „Takozvani Habzburgovci upravo su onakvi kao što kaže i samo njihovo ime: gnezdo sokola, ali ne i sam soko. Zadremaju čim slete i pune gnezdo perjem. Oni nisu lovci niti su predvodnici jednog ponosnog, hrabrog naroda. Otkrio sam da samo posedovanje ta dva predmeta nije dovoljno za sticanje moći o kakvoj ti govoriš. Postoji mnogo sličnih relikvija, prekrivenih drevnom prašinom eona - ali samo kada se sve nađu u rukama jednog čoveka, svet će biti preobražen. Ja verujem da će uskoro doći to vreme."

Mi deca smo sa novim poštovanjem zurila u oružja u staklenom sanduku. U sebi sam se pitao kako uopšte može da dođe do jednog tako dubokog preobražaja ako i sva ostala drevna blaga deluju tako krhko i nevažno kao ova.

„Ako to vreme samo što nije došlo", reče jedan tihi glas iza mog ramena, „onda sigurno znaš i koji su ti ostali predmeti koje tražiš?"

Okrenuli smo se i ja videh da je te reči izgovorio Pandorin mladi rođak, moj učitelj violine Dačanin Basarid, koji je tokom cele vožnje bio tako tih da smo gotovo zaboravili na njega.

Laki uzbuđeno klimnu glavom. „Verujem da ih je ukupno trinaest. Neki od njih su sudovi za posluživanje, neki delovi odeće, ima tu ratnog pribora i sprava - jedan dragi kamen i tabla za nekakvu igru. Iako sam tokom izučavanja otkrio na koji način je svaki od tih predmeta mogao da bude prerušen tokom vekova, sasvim sam siguran da su poslednji put svi bili na okupu u Hristovo vreme: drugim rečima, u poslednjem Novom dobu. Zbog toga sam otišao u Melk da nastavim izučavanja, a potom u Salcburg, jer ovde na reci i visoko gore u planinama Salckammergut nalaze se u našoj zemlji mesta na kojima su boravili drevni narodi i znam da će poruka za kojom tragam biti pronađena u njihovoj blizini. Tamo čeka obaveštenje, ispisano runama..."

„Runama?" ponovih sa nelagodnošću. Primetila sam da Laf ne samo što je napravio pauzu, već je naizgled otplovio u neki drugi svet.

„Rukopis ispisan runama. Pretpostavljam da je to ono 'nešto' što ti je tvoj rođak Sem zaveštao u testamentu", reče Laf, vrativši se sa mora svojih košmarnih sećanja. „Laki ili Adolf, pokušavao je još tada, pred samo izbijanje Prvog svetskog rata u Beču, da sakupi i dešifruje sve rukopise, ali ubeđen sam da taj zadatak nikada nije dokrajčio. Međutim, neko drugi jeste."

„Mislim da nisam od Sema nasledila taj rukopis", rekoh, mada nisam mogla da mu otkrijem da je Sem živ ili da sam razgovarala s njim o tome. „Ali sam dobila jedan drugi dokument ispisan runama od tvog prijatelja, mada još nisam bila u prilici da ga pogledam..."

„Mog prijatelja?" upita Laf. „Kog prijatelja?"

„Volfganga Hauzera - iz Beča..."

„Gavroše, šta to pričaš?" Iako smo bili okruženi parom, mogla sam da vidim da je Lafovo lice prebledelo ispod oštavelog tena. „Volfgang Hauzer nije moj prijatelj. Kako je on mogao da dođe u posed tog rukopisa? Odakle mu?"

Ne znam da li je izraz mog lica govorio koliko mi nije dobro, ali kada me je pogledao, Laf upita: „Oh, Gavroše, šta si uradila?"

Molila sam se da odgovor ne bude „kraljevski sam zeznula stvar", mada mi je sve više ličilo na to.

„Striče Lafe, želim da mi kažeš ko je zapravo Volfgang Hauzer i odakle ga znaš", rekoh, pažljivo birajući reči iako sam bila prilično sigurna da ne želim da čujem odgovor.

„Ja ga ne poznajem", reče Laf. „Sreo sam ga jednom ili dvaput. On je Zoin miljenik - jedan od onih zgodnih momaka koje voli da drži kao ukrase."

Aplaudirala sam sebi što nisam ni trepnula kada sam čula njegov nemilosrdni opis poslednje velike požude moga života - i što sam propustila da primetim da bi neko mogao to isto da kaže za strica Lafa i Bambi.

„Međutim, dobro poznajem tvoju tetku Zoe", nastavio je Laf. „Nikada nije bila kraljica noći kako je volela da se predstavlja - daleko od toga. To je bila pametna žvaka, propagandni program smišljen i napravljen da odgovara Zoe, najčuvenijoj plesačici svojih dana, koji je napravio najpametniji prodavac veka. Ona i taj dobročinitelj decenijama su pokušavali da dobiju taj rukopis od Pandore, jer ga je ona sakupila. Možda si do sada već pogodila da je Zoin mentor, najbolji prijatelj i najbliži poverenik tokom dvadeset godina bio niko drugi do Adolf Hitler."

Laf je zaćutao i zagledao se u mene. Do tada mi je već toliko bilo muka da sam osećala da moram da iziđem iz ove pare i toplog bazena pre nego što se onesvestim. Lafove naredne reči su poput odjeka stigie do mene preko vode.

„Nema šanse da su bilo Zoe bilo Volfgang Hauzer mogli da dođu do kopije tog rukopisa. Ernest je čuvao celog svog života sve što mu je pripadalo." Posle male pauze je prošaputao: „Gavroše, nadam se da ga nisi poverila Hauzeru na čuvanje - da ga nisi čak ni ostavila samog u istoj prostoriji s njim. Ako jesi, onda si sigurno dovela u opasnost sve zbog čega su Ernest i Pandora rizikovali svoje živote - zbog čega su možda zaista platili svojim životima, kao i tvoj rođak Sem."

ISTINA

Ako mi okolnosti na ruku idu, naći ću gde istina je skrivena, iako, zapravo, skrivena je u središtu.

Šekspir, Hamlet

ISUS:

Ja sam zato rođen, i zato dođoh na svijet da svjedočim istinu. I svaki koji je od istine sluša glas moj. PILAT: Šta je istina?

Jevanđelje po Jovanu 18:37,38

Stoga napor da se stigne do Istine, a naročito do istine o bogovima, predstavlja čežnju za božanskim.

Plutarh, Moral

To mi je neka vrsta hobija: istina.

Keri Grant, kao vrhunski lopov Džon Robi u Uhvatiti topova

Judeja: proleće, godine Gospodnje 33.

PRVI APOSTOL

A Isus ustavši rano u prvi dan nedjelje, javi se najprije Mariji Magdaleni... i oni (njegovi učenici) čuvši da je živ i da ga je ona vidjela ne vjerovaše.

Jevanđelje po Marku, 16:9,10

„Ali šta je istina?" upitao je svog starijeg brata Jakova Jovan Zebedej. „Kako može Josif iz Arimateje da očekuje od bilo koga od nas da se seti nečega što se dogodilo pre više od godinu dana?"

Braća su ostavila za sobom luku Jafu i brod kojim se Jakov upravo vratio sa svoje jednogodišnje misije po keltskoj Iberiji. Uputili su se kamenitim putem koji je vodio iz grada.

„Kada sam sa Josifom posetio ostrva Britanije", reče Jakov, „rekao mi je kako veruje da u priči o Učiteljevim poslednjim danima nedostaje neki ključni element. Znaš i sam da je Učitelj uvek govorio kako će njegova baština biti to što će podeliti

svoje tajne sa najodanijim učenicima. Josifu je palo na pamet da je Učitelj možda, kada je shvatio da će kratko boraviti ovde na zemlji s nama, stvarno podelio s nama te tajne, ali kako je on uvek govorio u parabolama, niko od nas nije shvatio skriveno značenje njegovih reči. Zbog toga sam pohitao ovamo iz keltske Iberije da donesem Josifovo pismo u kome moli Mirjam iz Magdale da se pozabavi ovim. On se nada da ćemo joj mi - ti, Simon Petar i ja, u svojstvu Učiteljevih odabranih naslednika - pružiti podršku."

Jakov i njegov mlađi brat Jovan Zebedej, zajedno sa svojim poslovnim partnerom, Simonom Petrom i njegovim bratom Andrijom, bili su prvi učenici koje je Učitelj regrutovao za svoju misiju. Kada ih je pronašao na obalama Galilejskog Jezera, rekao im je da spuste svoje ribarske mreže i krenu za njim: naučiće ih da ribare duše. Tako su Zebedeji, kao prvoizabrani očekivali povlašteni odnos. I uvek su ga imali - donedavno. Ova godina ih je koštala svega, gorko pomisli Jovan. Njegov stariji brat je suviše dugo bio odsutan i morao je o mnogim stvarima da ga obavesti.

„Možda bi mogao da mi objasniš kakve veze sa svim tim ima Mirjam iz Magdale?" upitao je Jakova. „Zašto bi ona trebalo da bude zvanični glasnik?"

„Josif je oduvek podržavao Mirjaminu tvrdnju da je ona prvi apostol: bila je prva koja je videla Učitelja kada je ustao iz groba u Josifovom vrtu Getseman tog jutra", odvrati Jakov. „Kada govori o Mirjam, Josif je uvek naziva Prvim glasnikom - apostolom nad apostolima. Bez obzira na to da li mi želimo da verujemo da je Učitelj zaista poštovao toliko Mirjam, moramo biti pošteni i priznati da tako nešto ne bi bilo strano njegovom karakteru. Istina je da se to ni po čemu ne bi razlikovalo od počasti kojima je Učitelj sve vreme zasipao Mirjam za svog života."

„Počasti i poljupci!" obrecnu se Jovan. „Ceo svet zna da sam ja bio Učiteljev najmiliji učenik. Odnosio se prema meni kao prema svom detetu i grlio me je čak i češće nego Mirjam. Zar me nije poverio svojoj majci i zamolio je da se brine o meni posle njegove smrti kao da sam njen sin? Učitelj je kazao da ćemo ti i ja pijuckati iz njegovog pehara kada nastupi kraljevstvo nebesko - a ta počast nije ništa manja od bilo koje koju je darivao Mirjam."

„Zazirem od tog kaleža, Jovane", tiho primeti Jakov. „Možda ne bi bilo zgoreg da ga se i ti pribojavaš."

„Sve se promenilo od kada si otišao iz Judeje. Jakove", reče mlađi čovek. „Čak ni naš trijumvirat više ne postoji. Petar kaže da samo jedan 'kamen' može da bude kamen temeljac i da je Učitelj njega odabrao. Došlo je do razdora, ljubomore, odbijanja, prijatelj se digao na prijatelja. Da si ostao ovde u Jerusalimu protekle godine, stvari možda ne bi dospele u tako jadno stanje."

„Potreslo me je to što sam čuo", reče Jakov. „Ali stvari se sigurno nisu toliko promenile da više nema spasa."

Spustio je šake na ramena mlađeg brata isto onako kao što je to Učitelj imao običaj da uradi. Jovana obuze tuga. Strašno su mu nedostajali Učiteljeva jednostavnost i snaga!

„Ti ne razumeš, Jakove", reče Jovan. „Mirjam je postala Petru trn u oku. Svih ovih meseci živi izdvojeno sa svojom porodicom u Vitaniji i niko je nikada ne viđa. Petar joj zamera, čak i više nego meni, što je bila veoma bliska sa Učiteljem. Sve je promenio zbog nje: žene ne propovedaju niti isceljuju - niti sada idu u misije u druge zemlje, osim u pratnji apostola muškarca. Moraju i da pokrivaju kosu. Sada govore da su otvorenost i slobode koje su bile dozvoljene dok je Učitelj bio živ bile prevelike i da će većinu žena pretvoriti u bludnice..."

„Hoćeš da mi kažeš da je Simon Petar sve to odlučio na svoju ruku?" prekide ga Jakov.

„Uz podršku drugih - mada te uveravam da ja nisam među njima! Jakove, moraš razumeti: dok ti i Josif želite da saznate istinu, ima i onih koji veruju da je već znaju. Već se ispreda saga koja treba da objasni svaku Učiteljevu reč i delo, i često to rade oni koji ga nikada nisu shvatali, a neki od njih ga uopšte nisu ni poznavali. Te priče su zbunjujuće, protivrečne i ponekad predstavljaju smislene laži! Ima onih koji nagoveštavaju, na primer, da sedam đavola koje je Učitelj isterao iz Mirjam nisu bili samo gresi ponosa ili taštine za koje su bili krivi njeno obrazovanje ili lepota, već nešto mnogo gore - nešto nepošteno..."

„Kako mogu da govore takve stvari?" povika Jakov. „Kako Petar to dozvoljava? Zar se ne plaši da će ga Učitelj potpuno isključiti iz carstva?"

„Nemoj zaboraviti", primeti Jovan s gorkim osmejkom, „da su ključevi tog carstva kod Simona Petra. Dao mu ih je Učitelj i on nikome ne dozvoljava da to zaboravi. Kao što vidiš, dragi moj brate, došao si u poslednji čas."

Brigantium: leto, godine Gospodnje 34.

REČI

Ustaće narod na narod, i carstvo na carstvo... Jer će izići lažni hristosi i lažni proroci... sunce će pomrčati, i mjesec svoju svjetlost izgubiti. I zvjezde će spadati s neba i sile nebeske pokrenuti se... I u svima narodima treba da se najprije propovjedi jevanđelje... Nebo i zemlja proći će, ali riječi moje neće proći.

Isus iz Nazareta Jevanđelje po Marku 13:8-31

Josif iz Arimateje stajao je na visokoj steni iznad zaliva Brigantium, posmatrajući kako brod Jakova Zebedeja ulazi u maglu i nestaje na moru pri poslednjoj svetlosti sunca na zalasku. Brigantium, nekadašnje središte u kome su obožavali veliku keltsku boginju Brighde, bio je poslednja keltska morska luka na kontinentu koja je postojala još od drevnih vremena. Najveći deo Iberije bio je već stotinama godina, još od Punskih ratova, pod rimskom vlašću. Ali ovaj udaljeni severoistočni deo zauzet je posle velikog krvoprolića, tek u skorije vreme, za vladavine Avgusta, i duh urođenika još nije bio izbrisan.

Bilo da su ih zvali Kelti, Keltoi ili Galtoi, Galicijani, Galatiani, Gali ili Gaulus, ta paganska plemena, kakvima su ih smatrali Rimljani, ostavili su svoj pečat na civilizacije odavde pa sve do Frigije; oni sami osnovali su mnoge od tih civilizacija. Briljantne keltske zanatlije i dalje su uticale na umetnike od Skandinavije do Mauritanije; divlji keltski ratnici izveli su tolike pljačkaške pohode po kontinentu tokom godina da su Rimljani, samo da bi ih odbili, razvili legionarni sistem koji je danas kontrolisao najveći deo sveta. Očuvanje njihove istorije i vere, očuvanje njihovog jezika, palo je u zadatak keltskim druidima - ljudima kakav je bio i ovaj koji je u ovom trenutku stajao pored Josifa na steni.

Brod ispod progutala je hladna, mračna magla koja je uvek obavijala ovu obalu, čak i leti. Ali odavde odozgo, Josif je i dalje mogao da razabere obalu, površinu koju su remetili samo nadolazeći talasi; svaka uska svilenkasta linija nestajala je ispod naredne. To ga je podsetilo na Učiteljeve reči. Iako im je Učitelj uvek govorio da ne urezuju njegove reči u kamen, već da ih zadrže u svojim mislima, možda su te reči već bile isparile iz umova ljudi - jer među njima nije bilo druija, poput njegovog saputnika, koji je bio obučen da ih sačuva u svom srcu.

Ako je to bilo tačno, onda su jedine preostale Učiteljeve reči možda bile one koje je tokom prethodne godine sakupila Mirjam iz Magdale i koje su se sada nalazile zapečaćene u glinenim amforama u ribarskoj mreži kod njegovih nogu: sećanja onih koji su videli i slušali Učitelja tokom poslednje nedelje koju je proveo na zemlji.

Josif i drui su se popeli iz mračne, vlažne magle ispod, do ovog usamljenog mesta da isprate brod i potom porazgovaraju o vlastitoj misiji. Josif se sada po prvi put okrenuo ka svom saputniku.

Pri kosoj svetlosti sunca na zalasku, druijevo grubo, četvrtasto lice postalo je tamnobakarno. Crveno-zlatna kosa bila mu je upletena u mnogobrojne složene pletenice sa čvorovima koje su mu padale niz široka ramena i snažne grudi. Na sebi je imao istu široku keltsku tuniku kao i Josif, ali mu je preko jednog ramena bio prebačen ogrtač od debelog krzna crvene lisice prikačen zlatnim brošem, obeležjem visokog zvaničnika Klana lisice. Oko snažnog vrata i mišica nosio je kao i uvek debele, zavojite grivne, koje su označavale status princa ili sveštenika: pošto je bio drui, smatran je za obojicu.

On je bio Lovernije, princ Lisica, čovek kome je Josif verovao celog života - i pored Učitelja, najmudrija osoba koju je ikada upoznao. Josif se molio da ih njegova velika mudrost provede kroz krizu za koju je osećao da se sprema.

„Još malo pa će biti gotovo, Lovernije", reče Josif.

„Gotovo - možda", odvratio je Lovernije. „Ali svaki kraj je i novi početak, kao što mi je to rekao Isus iz Nazareta kada si ga kao sasvim malog doveo da živi među nama. Rekao mi je da je na putovanjima na koja si ga vodio naučio da se svi opiru promeni." Lovernije dodade sa upitnim osmehom: „Pitam se da li shvataš šta to tačno znači?"

„Bojim se da znači", reče Josif, „da i ti kao i Mirjam iz Magdale veruješ da je Učitelj stvarno živ: da je prošao kroz preobražaj smrti, ali ipak na neki način još hodi među nama."

Drui slegnu ramenima. „Seti se njegove izjave: Biću uvek sa vama, čak i kada dođe kraj sveta."

„Duhom, da, to je moguće", složi se Josif, „ali teško da se meso može prebacivati i skidati kao da je kakav ogrtač, kako bi neki rekli! Ne, mudri moj prijatelju. Nije me ovamo dovelo nikakvo primitivno sujeverje. Ja tragam za istinom."

„Ono za čim ti tragaš, prijatelju moj", izjavi Lovernije, odmahujući glavom, „nikada nećeš naći u tim glinenim amforama kod svojih nogu: one sadrže samo reči."

„Ali ti si bio taj", usprotivio se Josif, „koji mi je prvi pomenuo magiju kojom druid oprema reči. Rekao si da same reči poseduju moć da ubiju ili izleče. Molim sa da nam neka od tih sećanja otkriju Učiteljevu poslednju poruku nama - isto onako kao što se on molio da njegove reči ne budu zaboravljene."

„Pisanje ne pomaže sećanju već ga uništava", primeti Lovemije. „Zbog toga je naš narod ograničio upotrebu pisane reči na sakramentalne funkcije: da se zaštiti ili posveti neko mesto, uništi neprijatelj, podignu elementi, upotrebi magija. Velike istine ne mogu da budu pretočene u reči, kao što ni ideje ne mogu da budu uklesane u kamen. Možeš otvoriti svoje glinene lađe, prijatelju moj, ali ćeš u njima naći samo sećanja na sećanja, senke senki."

„Još od dečaštva Učitelj je pamtio druija", reče Josif. „Znao je Toru napamet i mogao je satima da recituje stihove iz nje. Za vreme dugih putovanja po moru imao sam običaj da mu čitam priče, koje je on takođe upamtio. Omiljena mu je bila Pitijanske ode od Pindara - naročito rečenica Kairos i plima ne čekaju nijednog čoveka. U grčkom jeziku postoje dve reči za 'vreme': chronos i kairos. Prva označava vreme prolaska sunca preko nebesa. Ali kairos označava neophodni trenutak - kritični tren kada čovek mora da uhvati plimu ili potone i bude potpuno uništen. Ovo drugo značenje je Učitelju bilo veoma važno.

„Poslednji put kada sam ga video - otišao sam do njega da mu kažem da sam nabavio belog magarca koga je tražio da na njemu ujaše u Jerusalim naredne nedelje - on mi je kazao: 'Onda je sve obavljeno, Josife, i ja idem da se sretnem sa svojim kairosom'. To su bile poslednje reči koje mi je rekao pre nego što je umro." Josif treptanjem odagna suze iz očiju i proguta knedlu. „Strašno mi nedostaje, Lovernije", prošaputao je.

Keltski princ se okrenu ka Josifu. Iako su njih dvojica bili istih godina i gotovo iste visine, on zagrli Josifa i poče da ga ljulja kao dete, isto kao što je to činio Učitelj kada bi reči bile nedovoljne.

„Onda možemo samo da se nadamo", konačno progovori Lovernije, „da će ti odsevi reči, čak i da nisu svi tačni, bar malo umanjiti bol tvoga srca."

Josif pogleda prijatelja i klimnu. Zatim priđe mreži i izvadi amforu koju je Mirjam obeležila kao prvu u nizu. Polomio je pečat, izvukao i razmotao svitak i počeo da čita naglas:

Josifu iz Arimateje u Glastonariju, Britanija Od Mirjam iz Magdale Vitanija, Judeja Dragi moj voljeni Josife,

mnogo ti hvala na tvom pismu, koje mi je doneo Jakov Zebedej kada se vratio iz posete tebi. Žao mi je što je bila potrebna cela godina da ispunim tvoj zahtev, ali već si verovatno saznao od Jakova da se ovde sve promenilo - sve.

Oh, Josife, kako mi samo nedostaješ! Veoma sam ti zahvalna što si tražio od mene da se pobrinem za to. Izgleda da se jedino ti sećaš koliko se Učitelj oslanjao na žene. Ko je drugi do žena finansirao njegovu misiju, obezbeđivao mu zaklon, putovao, podučavao, isceljivao i brinuo se o njegovim potrebama? S njegovom majkom Marijom sledili smo ga do Golgote; stajale smo i plakale ispod krsta dok nije umro i otišle smo do groba da operemo njegovo telo, da ga pripremimo retkim travama i uvijemo u fino platno iz Magdale. Ukratko, mi žene smo bile te koje su ostale uz Učitelja od početka do kraja. Čak i posle kraja, dok se njegov duh nije popeo na nebesa.

Josife, oprosti mi što te zamaram ovim uzburkanim osećanjima. Ali kada si posegao za mnom preko vode putem pisma, osetila sam se poput davljenice spasene u poslednji čas. Slažem se da se nešto značajno dogodilo tokom Učiteljevih poslednjih dana i strašno sam razočarana što ne mogu smesta da dođem u Britaniju kao što želiš. Možda se pokaže da je ovo odlaganje pravi blagoslov - jer možda sam upravo ja otkrila nešto o čemu nije bilo ni pomena u bilo kom sećanju koje sam prikupila za tebe: odnosi se na Efes.

Učiteljeva majka, koja je bila i meni kao majka, uznemirena je kao i sve mi zbog onoga što se dogodilo sa baštinom njenog sina za ovako kratko vreme. Odlučila je da se preseli u Efes na jonsku obalu i zamoiila me je da krenem tamo s njom i ostanem celu godinu dok se ne smesti.

Njen zaštitnik, mladi Jovan Zebedej, koga je Učitelj imao običaj da zove parthenos, ili „devica koja crveni", sada je odrastao čovek. Sagradio nam je malu kamenu kuću na Ortigiji, planini Kvail, na obroncima grada: možda se sećaš tog mesta sa svojih putovanja? Sigurna sam da ga se Učitelj sećao, jer ga je lično odabrao i rekao svojoj majci za to neposredno pred smrt. Čudan izbor mesta: rekli su mi da je ta kuća sagrađena od kamena iz svetog izvora za koji Grci veruju da obeležava mesto na kome se rodila njihova boginja Artemida (ili Dijana, kako je Rimljani zovu). Ali postoji još nešto.

Svake godine za vreme njihove proslave Eostre - prolećne ravnodnevice kada slave rođenje boginje - Ortigija postaje stecište hodočasnika iz celog grčkog sveta. Deca tumaraju po planini tražeći poslovična jaja Eostre, simbole sreće i plodnosti, koja su bila sveta za boginju. Ironično, ali ta svečanost se održava upravo za vreme naše Pashe: iste one nedelje, u kojoj je pre dve godine umro Učitelj. Tako su ta paganska boginja i njeni obredi na neki čudan način povezani sa sećanjem na Učiteljevu smrt i sa onom stvari za koju sam ti rekla da nedostaje u svim ostalim saopštenjima: priča koju nam je Učitelj ispričao na planini, upravo onog dana kada si ti došao u moju kuću pre dve godine, posle godinu dana provedenih na moru.

„Kada sam bio mlad", Učitelj nam je rekao tog jutra, visoko na livadi punoj divljeg cveća, „otputovao sam među strance. Naučio sam da narod sa dalekog severa ima reč za ono što smatra istinitim: 'dru', koja takođe znači uverenje i 'troth' - garancija. Isto kao što su u našoj judejskoj tradiciji istina, pravda i vera jedno: sveštenici takođe dele pravdu. Kada neki od njihovih sveštenika sudi, kao što su to činili i naši preci u drevna vremena, on stoji pod duruom, drvetom koje mi nazivamo hrast. Stoga se njihov sveštenik zove d'rui ili d'ruid u množini, što znači onaj koji daje istinu.

„Kao i drevni Hebreji i ti severnjaci smatraju da je broj trinaest najsvetiji, to je broj meseci u godini po lunarnom kalendaru. Pošto trinaesti mesec označava kraj godine, to je broj koji poistovećujemo sa promenom, broj novog ciklusa, broj ponovnog rođenja i nade. Sam taj broj je seme istine u priči o Jakovu, koji se rvao sa Božjim anđelom i bio preobražen u Isra'el. Svi su skloni da zaborave da naš praotac, Jakov, nije imao dvanaestoro dece - imao ih je trinaestoro."

A onda, kao da je sve pojasnio i kao da je sesija završena, imali smo utisak da je Učitelj otplovio prema unutrašnjem carstvu i okrenuo se od nas kao da će da ode.

„Ali, Učitelju!" povikao je Simon Petar. „Sigurno je u pitanju neka greška? Priznajem da ne znam ništa o tim hrastovim-ljudima o kojima pričaš. Ali u našem narodu vlada uverenje, posvedočeno u Tori, da postoji dvanaest plemena Izraela - ne trinaest kao što ti reče. Ta stvar nikada nije bila dovedena u pitanje!"

„Petre, Petre, Bog ti je dao uši. Trebalo bi da Mu se odužiš tako što ćeš ih koristiti!" rekao je Učitelj, smejući se dok je stezao Petrovo rame. Kada se Petar snuždio, Učitelj je dodao: „Nisam rekao trinaest plemena, već trinaestoro dece. Saslušaj priču malo pažljivije: zapitaj se zbog čega bi ta činjenica trebalo da predstavlja seme istine za kojim sam tragao."

Učitelj je došao do mesta na kome sam sedela sa ostalima u širokom krugu na travnatoj livadi i položio mi šaku na kosu osmehujući se.

„Možda će Mirjam jednog dana pronaći odgovor", rekao je Učitelj Petru. „Oduvek sam smatrao Mirjam svojim trinaestim učenikom. Ali jednog će dana ona postati i moj prvi apostol: trinaest i jedan, ispunjenje ciklusa. Alfa i omega, prvi i poslednji." Potom je dodao, gotovo kao uzgred: „Jakovovo zaboravljeno dete koje sam pomenuo zvalo se Dina. Kako ja gledam na stvari, Dina otelovljuje seme istine u priči. Njeno ime, kao i ime njenog brata Dana, znači sudija."

Osmehujući se onim svojim čudnim osmehom, Učitelj se ponovo okrenuo od nas i uputio se niz planinu. Svi smo ga sledili.

Josife, dobro znaš kao i ja da Učitelj nikada nije koristio parabolu ili paradoks radi zbunjivanja ili pukog nadraživanja: uvek je postojao motiv. Smatrao je da ćemo u potpunosti shvatiti istinu, u potpunosti je prihvatiti i da će ona postati deo nas, samo ako budemo sami tragali za njom i ako sami dođemo do nje.

Tog jutra nam je Učitelj jasno stavio do znanja da je broj trinaest povezan sa hebrejskim lunarnim kalendarom, te stoga i sa konceptom smene godišnjih doba. Ali zašto nije pomenuo i ono što je sigurno znao: da je rimsko ime za Dinu Dijana? I zašto nam nije izložio svoj plan da njegova majka jednog dana živi u čuvenom gaju hrastova u Ortigiji? Da će njena kuća biti podignuta pored izvora na samom mestu na kome se rodila boginja meseca Artemida - koju takođe zovu Dijana iz Efesa, gospodarica potoka i izvora, čiji se obredi izvode u hrastovim gajevima diljem grčkog sveta? Ne, nemoguće da je ta priča slučajno bila poslednja koju je Učitelj ispričao svojoj pastvi kako se posle pokazalo, poslednjeg dana kada smo svi bili zajedno. Ja sam napravila jedinu grešku što to nisam ranije uvidela.

Josife, znam da će ova priča i izveštaji koje sam poslala predstavljati hranu za tvoj um, i da ćeš ih, pre nego što se ponovo sretnemo, u potpunosti svariti. Ja ću, pak, u međuvremenu dati sve od sebe da saznam nešto više o Učiteljevim privatnim motivima - jer sam sasvim ubeđena da su oni upravo to - da pošalje svoju majku u dom ove efeške boginje. Možda zajedno, ti i ja možemo da pronađemo kariku koja nedostaje i koja će povezati sve ove naizgled različite i razbacane događaje iz Učiteljevih poslednjih dana.

Za sada se molim, Josife, da ti hodiš s Bogom; i šaljem ti svoje oči, uši, srce i svoj blagoslov - kako bi mogao da vidiš, čuješ, voliš i veruješ onako kako je Učitelj to želeo da radimo.

Mirjam iz Magdale

Kada je Josif podigao pogled sa pisma, sunce je već zašlo za obzorje obojivši more krvlju. Uskovitlana magla kotrljala se preko vode poput sumpornih isparenja koja se izdižu iz dubina. Pored njega je stajao Lovernije pogleda uprtog u pakleni prizor. Bio je izgubljen u mislima i ćutao.

„Postoji nešto u ovoj priči što Mirjam nije pomenula", reče Josif. „Tačno je da je Jakovova kćerka, Dina, bila jedno od trinaestoro dece, ali nije bila trinaesto koje mu se rodilo. Redosled rađanja je vaoma važan u Tori - bar kada su u pitanju sinovi nekog plemena. Dina je bila poslednje dete koje je rodila Jakovova starija žena, Lija, ali nije bila poslednja od Jakovljevih trinaestoro."

„Taj vaš predak je, znači, imao više od jedne žene?" upitao je Lovernije sa zanimanjem. Poligamija je bila retka među Keltima i neprihvatljiva među elitnom klasom druida.

„Jakov je imao dve žene i dve naložnice", odvrati Josif. „Rekao sam ti da je Učitelj imao izuzetno pamćenje, naročito kada je u pitanju bila Tora. Svi brojevi u Tori su značajni - jer se hebrejski alfabet, isto kao i grčki, zasniva na brojevima. Slažem se da je Učitelj želeo da priča o Dini bude sagledana iz mnogo uglova."

„Ispričaj mi je onda", reče Lovernije.

Bio je sumrak i magla je progutala obalu ispod. Ubrzo će pasti noć, te je Lovemije sakupio nekoliko obližnjih grmova, grana i grančica, i počeo da kreše kremen koji je izvadio iz vreće uvezane kanapom kako bi na brzinu potpalio vatru. Dvojica muškaraca sedeli su na obližnjem stenovitom platou dok je Josif pričao priču.

TRINAESTO PLEME

Priča počinje u vreme kada je naš predak Jakov bio mlad. Jakov je dva puta prevario svog brata blizanca Isava za ono što mu je pripadalo kao prvorođenom. Kada je saznao da je Isav pripretio da će ga ubiti čim njihov otac umre, Jakov je pobegao iz zemlje Kanaan i uputio se na sever, u postojbinu plemena svoje majke. Kada je stigao u planine u blizini reke Eufrata, prva osoba koju je Jakov ugledao bila je lepa pastirica koja je dovela svoje ovce na izvor, i Jakov se zaljubio u nju. Ispostavilo se da je ona njegova rođaka Rahila, mlađa kćer majčinog brata, Labana. Jakov je odmah zatražio njenu ruku.

Jakov je radio sedam godina za svog ujaka da bi dobio Rahilu za nevestu. Ali u zoru posle prve bračne noći saznao je da su ga prevarili: žena s kojom je te noći legao - i koja je zamenila Rahilu pod okriljem noći - bila je njena razroka starija sestra, Lija. Na severu je bio običaj da se prvo uda najstarija kćer. Kada je ujak Laban ponudio Jakovu Rahilu da mu bude druga žena, Jakov je pristao da plati

miraz i za nju. Tako se još sedam godina znojio na ujakovim poljima. Broj sedam je takođe ključni broj u istoriji našeg naroda. Bog je stvorio svet za šest dana, a sedmog se odmarao. Broj sedam označava ispunjenje i završetak svih kreativnih preduzetništva, to je broj božanske mudrosti. Stoga je značajno da se Jakovljeva jedina kćerka rodila kao sedma po redu, a isto tako važni su i ključni događaji koji su doveli do njenog rođenja:

Dok je Bog prenebregavao Rahilinu želju da ima decu, njena sestra Lija rodila je četiri sina. Rahila je ponudila mužu svoju služavku Bilhu, koja mu je rodila još dva sina. Kako Jakov više nije dolazio u Lijinu postelju, ona mu je ponudila svoju služavku, Zilpu, koja je isto tako imala dva sina sa Jakovom - dok je nesrećna Rahila i dalje bila jalova. Ali stvari će se uskoro promeniti.

Jednoga dana, najstariji sin, Ruben, pronašao je mandragore u polju žita i doneo ih majci Liji. Mandragore, kao i majske jabuke, pospešuju začeće i povezuju ih sa Evinim iskušenjem. Rahila je zamolila Liju da ih podele. Lija je pristala, ali samo pod uslovom da se Jakov vrati u njenu postelju i ponovo počne da obavlja svoje bračne dužnosti. Očajna Rahila se složila, posle čega je Lija rodila još dva sina. Posle toga je trebalo da usledi događaj od velike važnosti. Lijino sedmo i poslednje dete - a Jakovovo jedanaesto - bila je devojčica, koja je dobila ime Dina.

Po Dininom rođenju, Lija više nije mogla da rađa, a Rahila je počela. Rahilin prvorođeni sin Josif, koji je kasnije postao vicekralj Egipta, bio je, znači, Jakovovo dvanaesto dete. Poslednje dete bio je Benjamin, čije rođenje je Rahilu stajalo života i označilo kraj porodičnog ciklusa. On je bio trinaesti.

Redosled kojim su se deca rađala, način na koji je svakog od njih Jakov blagoslovio pre smrti, pa čak i način na koji je Mojsije kasnije blagoslovio plemena u pustinji, bili su veoma važni za istoriju našeg naroda. Dina se ne pojavljuje ponovo u priči sve dok se njen otac Jakov nije vratio iz dobrovoljnog izgnanstva na sever i doveo svoju porodicu u zemlju Kanaan.

Jakov je kupio zemlju od lokalnog princa Hamora, iskopao bunar koji još stoji u podnožju svete gore Garizim i nastanio se sa porodicom u zemlji Kanaan. Dok je Dina jednog dana prolazila žitnim poljima pošavši da se nađe sa nekim lokainim devojkama, Hamorov sin Sihem ju je ugledao i poželeo, i ukaljao je tu u polju. Ali Sihem je ubrzo shvatio da je zaljubijen u Dinu, odveo je kući i zamolio oca Hamora da se pobrine za venčanje.

Kada je Hamor otišao do Dininog oca i njene braće, ponudio im je polovinu svoga imanja ako dozvole da dođe do ovog venčanja. Jakov i njegovi sinovi su pristali, ali samo ako svi muškarci iz kanaanskog klana pristanu da budu obrezani, kao što to zahteva jevrejski zavet. Međutim, dvojica Dinine braće su slagala da pristaju na pogodbu - i čim su se kanaanski muškarci podvrgli zahvatu obrezanja, Simon i Levi su napali njihova domaćinstva, pobili sve muškarce, na silu odveli Dinu iz kuće njenih otmičara, poharali i porušili kuće i pobegli sa ženama i decom, ovcama i ovnovima i materijainim bogatstvom. Jakovijeva porodica bila je

primorana da pobegne iz Kanaana iz straha od odmazde zbog ove prevare i masakra.

Znamo još dve stvari vezane za ovu priču:

Jakov i njegova porodica napustili su Kanaan i nikada se nisu vratili. U blizini bunara koji je Jakov tamo iskopao izrastao je hrast Sihem, pod kojim će jednog dana Mojsije naložiti Jevrejima da podignu svoj prvi oltar po povratku iz Egipta u obećanu zemlju. Pod tim sada poznatim drvetom, Jakov je zakopao svu odeću, nakit i blaga, pa čak i kipove i idole - sve što je pripadalo njegovim ženama i naložnicama, slugama i zarobljenicima iz Kanaana - kako bi svi mogli da odenu čistu odeću i počnu novi život pre nego što se upute u zemlju u kojoj je živeo narod njegovog oca.

Između zemlje Kanaan koju su ostavili za sobom i Judeje koja je ležala pred njima, u blizini Vitlejema, Rahila je rodila trinaesto i poslednje dete. Nazvala ga je Ben-Oni, ali mu je Jakov dao ime Benjamin - potom je umrla.

„Šta je bilo sa Dinom koja je bila uzrok svih ovih promena sreće, tih početaka i završetaka i sudbinskih preokreta?" upitao je Lovernije, kada je Josif završio svoju priču.

„Nikada nećemo saznati kako se ona osećala zbog izdaje koju su njena braća počinila u njeno ime, jer se ona više ne pominje u Tori", reče Josif. „Međutim, predmete koji su bili zakopani ispod onog hrasta često nazivaju 'Dininom zaostavštinom', jer su oni izmenili sudbinu jevrejskog naroda, lišili ga prošlosti, pa čak i identiteta. Od toga dana pre skoro dve hiljade godina kada su napustiti Kanaan - današnju Samariju - i ušli u Hebron -današnju Judeju - kao da su se ponovo rodili i započeli novi i drugačiji život."

„Misliš li da je to bila skrivena poruka Isusa iz Nazareta?" upitao je Lovernije. „Da se oslobodimo prošlosti i započnemo novi život?"

„Nadam se da ću upravo to saznati iz sadržaja ovih ćupova", odvratio je Josif.

„Na osnovu pisma ove žene, nagađam šta je imao na umu Isus iz Nazareta i zašto je ispričao tu priču svojim učenicima", primeti princ. „Sve to ima veze sa Jakovovim bunarom koji si pomenuo i drvetom."

Josif se zagledao u te tamnoplave oči, gotovo crne pri svetlosti plamena.

„I moj narod ima hrastovo drveće, prijatelju moj", reče Lovernije, „koje raste u gajevima, i svako od njih ima svoj sveti bunar, koji se napaja iz svetog potoka. Na svakom od tih svetih mesta mi odajemo poštu jednoj izuzetnoj boginji. Njeno ime nije ni Dina ni Dijana. Ali je Danu - moje vlastito pleme, na primer, Tuatha De Danaan je Danuin narod - što mi izgleda suviše slično da bi bilo slučajno. Danu je velika devica, majka svih 'pronađenih voda' - to jest, svežih voda kao što su potoci i vrela. Samo njeno ime znači 'dar', jer takva voda sama po sebi predstavlja život.

Odajemo joj poštu slično kao što je to činio tvoj predak Jakov, samo što mi ne zakopavamo naše blago pod hrast, mi ga bacamo u bunar u blizini hrasta, gde ga dočekuju raširene ruke boginje."

„Ne misliš valjda da je Učiteljeva poslednja poruka bila..." zausti Josif.

„Neznabožačka ili paganska, kako bi je ti mogao nazvati?" Lovernije je završio rečenicu umesto njega sa setnim osmehom. „Bojim se da ga nikada niste razumeli, niko od vas, čak ni kada je bio dečak. Videli ste u njemu velikog filozofa, moćnog proroka, kralja spasitelja. Ali ja ga vidim kao što jedan fili, ili vidovnjak, vidi drugog, bez vela koji prekriva oči: što će reći, nagog. Nagog kakvi smo kada dolazimo na ovaj svet i nagog kakvi smo kada umiremo. Jedan fili može da vidi bolnu dušu drugog - a njegova duša je bila drevna, duša tog vašeg Isusa iz Nazareta. Ali postojalo je tu još nešto..."

„Još nešto?" upita Josif sa strahom.

Princ Lisica se zagledao u vatru, posmatrajući iskrice koje su puzale poput nečeg živog po tlu pre nego što bi nečujno nestale na crnom noćnom nebu. Josif je osećao peckanje po koži izazvano iščekivanjem pre nego što je začuo reči koje je drui prošaputao:

„U njemu je bog."

Josif je odjednom ostao bez daha, kao da mu je bio zadat snažan udarac.

„Bog?" ponovi on. „Ali, Lovernije, ti znaš da za naš narod postoji samo jedan Bog: Kralj nad kraljevima, Gospodar nebeskih vojski, Bog čije ime se ne izgovara, čiji lik se nikada ne urezuje, čiji dah je stvorio svet i koji je stvorio Sebe jednostavno rekavši Ja jesam. Zar hoćeš da kažeš da bi taj Bog mogao da uđe u neko živo ljudsko biće?"

„Bojim se da sam uočio sličnost između njega i jednog drugog boga", polako reče princ. „Čak i njegovo ime je ime velikog keltskog boga Esusa, gospodara podzemnog sveta, bogatstva koje izvire iz zemlje. Ljudske žrtve - ili tačnije, oni koji se žrtvuju Esusu - moraju da vise na drvetu ako žele da steknu pravu mudrost i saznanje o besmrtnosti. Votan, bog dalekog severa, visio je devet dana na drvetu ne bi li saznao tajnu runa, tajnu nad tajnama. Vaš Isus iz Nazareta visio je devet časova, ali ideja je ista. Verujem da je on bio šaman najvišeg stepena - žrtvovao se da bi ušao u magični krug u kome prebiva istina i da bi stekao božansku mudrost i duhovnu besmrtnost."

,,Žrtvovao se? I to zbog mudrosti? Zbog neke vrste besmrtnosti?" povika Josif iz Arimateje, iznervirano skočivši na noge. Rimljani jesu pričali o žrtvovanju ljudi među Keltima, ali sada je prvi put čuo da to pominje jedan drui. „Ne, ne. To jednostavno nije moguće. Ješua je možda bio Učitelj, ali ja sam ga odgajio - on je za mene bio moje jedino dete. Poznavao sam ga bolje od bilo koga. On nikada ne bi mogao da okrene leđa čovečanstvu ili da se odrekne svoje životne misije da traži

spas za sva ljudska bića uz pomoć ljubavi i to ovde na zemlji! Uvek je težio životu i svetlosti. Ne traži od mene da poverujem da bi se Učitelj upustio u nekakav mračan, varvarski obred u želji da prizove bogove naših predaka žedne krvi."

I Lovernije je bio ustao. Spustio je šake na Josifova ramena i prodorno mu se zagledao u oči pre nego što je progovorio.

„Ali to je upravo ono u šta ti veruješ, moj prijatelju", reče on. Kada se Josif odvojio od njega u znak protivljenja, Lovernije je dodao: „Toga si se sve vreme i plašio, zar ne? Inače ne bi čekao da Jakov Zebedej ode da bi otvorio te glinene ćupove. Zašto si doveo mene sa ostrva da budem pored tebe kada ih otvoriš?"

Ne sačekavši Josifov odgovor, princ podiže mrežu sa glinenim amforama i prinese ih vatri da ih bolje pogleda.

„Naša jedina nedoumica sastoji se u tome da li da ih pročitamo ili spalimo", rekao je Josifu. „Tvoj gospodar je krenuo putem koji mi je dobro poznat, znaš. U mom narodu, samo oni koje je odabrala sudbina smeju da slede put druija, glasnika bogova. To je put koji priprema onoga koji je njime krenuo za samožrtvovanje. Mislim da je tvoj Isus oduvek nameravao to da uradi zarad čovečanstva. Kao'što već rekoh, taj put takođe daje glasniku mudrost i istinu koji su od suštinske važnosti za ostvarenje takvog jednog cilja. Ali postoji još jedan put, mnogo opasniji, ali koji na kraju donosi - ako se uspešno pređe - mnogo veće znanje i moć."

„Kakvu moć?" upitao je Josif.

Lovernije spusti mrežu i smrknuto pogleda Josifa. „Moramo otkriti koje su to tačno predmete tvoji preci zakopali ispod korenja pomenutog hrasta u Samariji i gde se oni danas nalaze: da li su zaista ostali pod zemljom tokom protekla dva milenijuma, mada se pribojavam da nisu. Podozrevam da Isus iz Nazareta nije samo želeo da ispriča priču o silovanju Dine i osveti njene braće. Mislim da se seme istine u njegovoj priči odnosi na jedan veći preobražaj - i da predmeti koje je Jakov zakopao možda predstavljaju ključ te tajne."

„Ali ja sam ti ispričao o tim stvarima", primeti Josif. „Učitelj ih nikada nije pominjao. Osim toga, reč je samo o odeći, nakitu, ličnom blagu i kućnim ikonama slugu, koji su zakopani već dve hiljade godina. Kako bi oni mogli da imaju veze sa preobražajem ih da objasne Učiteljeve postupke?"

„Rekao si da su zakopani pored svetog bunara i ispod svetog hrasta, a razlog zbog koga su zakopani bila je promena identiteta plemena koja će poteći od Jakova. To nam govori da nisu u pitanju bila samo lična dobra već talismani koji su posedovali harizmu svakog pojedinog člana plemena", reče Lovernije. „Upućenik koji odabere teži put koji sam malopre pomenuo mora kao prvo da poseduje te talismane. Oni moraju da budu sjedinjeni u zajedničkoj sili za vreme njegovog prizivanja drevnih tajni. Ubeđen sam da je to bio cilj tvog učitelja. Ako je odabrao da sledi taj put zarad vašeg naroda, mora da je došao u posed talismana vaših predaka.

Bez obzira na to da li je uspeo ih ne u svom konačnom cilju preobraženja, ti predmeti moraju smesta biti vraćeni u zemlju, kako bi se umilostivili bogovi."

„Ne shvatam", pobunio se Josif. „Hoćeš da kažeš da je Učitelj iskopao te predmete koji su milenijumima bili zakopani - ili možda nikada nisu ni postojali - da bi stekao za sebe neku tajanstvenu moć. Ali, Lovernije, Učitelj je već za života učinio velika dela. Vaskrsao je mladog Lazara. A posle vlastite smrti, prikazao se Mirjam kao u stvarnom životu. Koje su to veće moći od onih koje je već posedovao?"

Plamenovi su već dogorevali i njih dvojica bez reči počeše da gase vatru i da se spremaju za povratak na Josifov brod. Lovernije podiže mrežu sa glinenim amforama i prebaci je preko širokog ramena. Josif je samo nazirao njegovo mišićavo obličje. Do njega iz mraka dopre tihi Lovernijev glas.

„Kada sam ti kazao da je tvog učitelja zaposeo bog, bojim se da nisam bio potpuno jasan", reče on. „Druid veruje da samo bog može da donese Novo doba."

Sirijska Antiohija: jesen, godine Gospodnje 35.

VREME ZA ISTINU

Zašto smatraju da je Saturn otac Istine? Da li zato što misle... Saturn (Kronos) je Vreme (Hronos), i da Vreme otkriva istinu? Ili možda zato što je poslovično Doba Saturna... doba najveće pravednosti, najvećma doprinelo istini?

Plutarh, Rimska pitanja

Lucije Vitelije, novopostavljeni carski legat u rimskoj Siriji, hodao je gore-dole po svojim odajama. Ove nepregledne službene prostorije u kojima su se obavljali poslovi vezani za rimske legije u sirijskoj Antiohiji, gledale su na dvorište koje ih je spajalo sa barakama garnizona za oficire Treće legije. Uvek kada bi Vitelije prošao pored prozora koji su bili okrenuti ka tom dvorištu, opsovao bi sebi u bradu. Svaki put kada bi to uradio, njegov pisar bi na trenutak podigao pogled - a onda bi ga ponovo žurno spustio na diktat ispred sebe da proveri da li je nešto zabrljao. Upravo je pokušavao da ukloni jednu brljotinu kada je ušao glavni konjušar.

„Gde je taj đavo Marcelije?" eksplodirao je Vitelije. „Poslao sam po njega pre skoro jedan sat! Zar nemam dovoljno briga, a tek što sam stigao u ovu državu haosa: prvo prokleti Partani, a sada Jevreji?"

„Ekselencijo, poslao me je da vam kažem da će se još samo malo zadržati", izvinio se konjušar, spustivši se pri tom na jedno koleno. „U pitanju su drugi oficiri: oni ga zadržavaju svojim tiradama. Ne žele da ide u Judeju ako nije reč samo o saslušanjima, tako kažu. Ne žele javno suđenje..."

„Oni ne žele javno suđenje?" Vitelijevo lice je buknulo. „Budi tako dobar pa ih podseti ko je rimski legat!" Pisar koji je sedeo iza njega, počeo je da se vrpolji na stolici i da nervozno pogledava prema portalu kao da želi da pobegne. „Nije važno", besno dodade Vitelije. „Ako budem morao, sam ću da osvežim pamćenje mojih oficira, ukoliko su zaboravili ko je sada ovde glavni!" Uputio se ka vratima, umalo se ne sudarivši sa oficirom legionara Marcelijem, koji je upravo ulazio.

„Sire, izvinite što kasnim", reče oficir, popravivši ogrtač i naklonivši se. „Ali kao što verovatno znate, još od kada je Rim pripojio Kapadokiju, oficiri imaju velikih muka da održe red među trupama, pored toga što nas Partani pljačkaju celom dužinom severne granice. A sada još i ta stvar sa prefektom Judeje Pontijem Pilatom..."

Marcelije provuče prste kroz kratko podšišanu kosu i zavrte glavom. ,,Iskreno govoreći, oficiri se plaše da bi, ako izvedemo Pilata na javno suđenje kao što je bilo planirano, građanski nemiri mogli uzdrmati celu južnu oblast. Taj čovek je politički vruć krompir. Od samog početka su njegovi postupci bili izazivački. Pokrao je novac Jevreja namenjen izgradnji hrama, ukaljao je zemljište hrama i svešteničke halje, sagradio akvadukt kroz jevrejsko groblje. Pre nekoliko godina je razapeo na krst omiljenog jevrejskog propovednika zajedno sa nekim običnim lopovima. Jednom reči, peckao je Jevreje što je nedopustivo ponašanje za glavnog administratora jedne rimske provincije - a sada još i taj masakr u Samariji. Molim vas da shvatite da oficiri opravdano brinu. U nezgodnom smo položaju. Ako sud proglasi Pilata krivim, Jevreji će se osokoliti smatrajući da su konačno izvojevali neku vrstu pobede nad Rimom. A ako ga proglase nevinim što je naredio da tih stotinak Jevreja Samarićana bude pogubljeno, možemo očekivati otvorenu pobunu."

„Dragi moj Marcelije, budi ubeđen da sam se dobro uputio u ceo slučaj", primeti legat, davši mu znak da sedne. „Mogao si nam obojici uštedeti dosta vremena i nerviranja da si došao odmah čim sam te pozvao, jer sam već doneo odluku. Malo toga možemo da uradimo ili bi trebalo da bude urađeno u vezi sa prestupima koje je Pilat već počinio. Ali zbog ovog poslednjeg, Pilat će biti poslat u Rim i tamo će mu biti suđeno."

„Pred Senatom?" zapanjeno upita Marcelije. „Ali to je neizvodljivo. Pilat je vaš podređeni, carski legatu. On je vojni guverner jedne provincije."

„I pripadnik konjičkog reda", dodade Vitelije. „Stoga mu može biti suđeno pred vojnim tribunalom sastavijenim od njemu jednakih. Potom će ga rimski senat ili osloboditi ili osuditi."

Marcelije se široko osmehno na ovo neverovatno pametno rešenje problema za koji je do ovog trenutka verovao da je nerešiv. A onda je shvatio da su konjušar i pisar još u sobi s njima.

„Možeš da se udaljiš", Vitelije reče konjušaru, koji smesta iziđe. Pisaru se obratio rečima: „Pročitaj oficiru Marceliju siužbeno saopštenje koje će biti upućeno na Kapri."

Pisar ustade, razmota svitak i poče da čita naglas:

Za: Tiberija Cezara rimskog cara na Kapriju Od: Lucija Vitelija legata carskog Rima u Sirijskoj Antiohiji Poštovana ekselencijo...

Ovim izveštavam Vašu ekselenciju da sam u svojstvu ovlašćenog legata rimske kolonije Sirije smenio Pontija Pilata sa mesta prefekta Judeje i oslobodio ga svih daljnjih dužnosti u istočnim provincijama carstva. Zbog ozbiljnosti optužbi i težine dokaza protiv Pilata i nezadovoljstva naroda prema njemu, naredio sam da bude vraćen u Rim gde će mu se suditi pred vojnim tribunalom konjičkog reda i gde će odgovarajuću presudu doneti rimski senat. Bivšeg prefekta zameniće Marcelije, dugogodišnji stariji oficir treće legije. Mislim da će se Vaša ekselencija složiti da je njegova prošlost besprekorna.

Prilažem izveštaj jednomesečne istrage koju je sprovelo naše oblasno vojno veće zbog žalbi uloženih legiji od strane veća Samarićana u Sihemu, koji optužuju Pilata za zločine protiv civilnog stanovništva i nekih od njihovih vođa. Verujem da će ovaj izveštaj u potpunosti opravdati i podržati moju odluku.

Molim se bogovima za zdravlje Vaše ekselencije kao i za zdravlje carske porodice. I molim za dopuštenje da uputim svoje najtoplije pozdrave mom sinu Auliju za koga ću zapaliti češer mirte kako bi nastavio da udovoljava Vašoj ekselenciji kao peharnik, plesač i sadrug ostalim mladićima na ostrvu Kapri. Ostajem odani i zahvalni sluga rimskog carstva:

Lucije Vitelije, carski legat, u Sirijskoj Antiohiji

Izveštaj Treće legije u Antiohiji istraga povodom optužbi po predmetu: Veće Sihema, Samarija,

versus Prefekta Judeje Pontija Pilata Pismena žalba uložena je od strane građanskog veća Sihema protiv Pontija

Pilata, rimskog prefekta Judeje, jer je prošlog meseca izdao naređenje za surovu odmazdu, koja je za ishod imala smrt sto dvadeset sedmoro samarićanskih građana - muškaraca, žena i dece - za vreme religijskog hodočašća više od četiri hiljade ljudi na hebrejsku svetu goru Garizim. U žalbi se prefekt Pilat dalje optužuje da je naredio potonje zatvaranje, mučenje i pogubljenje nekih od najistaknutijih građana Samarije od kojih je većina ranije bila uhapšena po njegovom nalogu na tom mestu.

Samarija je politički važna centralna regija rimske Palestine koja razdvaja provinciju rimsku Judeju od tetrarhije Galileje kojom upravlja rod Antipa. Glavni grad, Sihem, nalazi se između dva važna religijska mesta: gore Eval i gore Garizim. Judejci i Samarićani se odavno mrze. Vekovima su samo Samarićani upražnjavali drevni oblik hebrejskog obožavanja vezanog za brdo Garizim, koje uključuje poštovanje golubice (duha svetog) i svetog hrasta. Svi Hebreji, uključujući i Judejce, slažu se da je brdo Garizim sveto mesto značajno za istoriju njihove vere. Oni ga zovu Tahbur Ha'ares, što znači apsolutno geografsko središte zemlje, mesto oko koga se okreću četiri strane sveta, ili ono što bismo mi nazvali Axis Mundi.

Prema legendi, izvesne obredne posude i drugo blago iz prvog hrama kralja Solomona u Judeji odneto je tokom uništenja hrama i tamo pokopano, a po povratku Jevreja iz egipatskog ropstva, njihov duhovni vođa Mojsije naložio je da tamo budu položene i svete relikvije iz njihovog prvog zavetnog šatora podignutog u divljini, uključujući poznati zavetni kovčeg, pa čak i sam zavetni šator. Različiti ogranci Hebreja takođe se slažu u svom uverenju da je bunar sveže vode u blizini Sihema, danas poznat i po svojim isceliteljskim osobinama, iskopao njihov predak Jakov, i da je po prispeću u ovu zemlju sagradio prvi oltar na ovom mestu.

Među Hebrejima svih uverenja takođe odavno vlada mišljenje da će te svete relikvije ugledati svetlost dana u zoru novog milenijuma posle Mojsija, koji će, prema njihovom kalendaru, uskoro nastupiti. Stoga se prošlog meseca, pošto je jedan Samarićanin prorok predvideo da će ti predmeti ugledati svetlost dana u vreme jesenje ravnodnevice, okupilo njih četiri hiljade i uputilo ka gori.

Kada je to čuo, Pontije Pilat je pozvao garnizon rimskih vojnika smešten u obližnoj Cezareji, naložio im da se preruše u hodočasnike i odu na mesto hodočašća. Kada su hodočasnici stali da se penju uz svetu planinu, vojnici su po Pilatovom naređenju mnoge posekli. Ostali, naročito oni bogati i istaknuti među njima, bili su posle toga uzeti kao taoci i prebačeni u Cezareju, gde su bili ispitivani u vezi sa motivima tog hodočašća i potom po prekom postupku pogubljeni, takođe po Pilatovom naređenju.

Tokom ispitivanja pred ovim tribunalom, Pilat je izjavio da je pokušao da spreči građanske nemire, pošto je prethodno saznao da će mnogi hodočasnici nositi

oružje. Ali kako Samarićani i ostali ionako idu naoružani zbog mnogobrojnih razbojnika u ovom kraju i pošto su mnogi masakrirani na Garizimu bili nenaoružane žene i deca, objašnjenje je smatrano nezadovoljavajućim. Prefekt je poslat nazad u zatvor u Antiohiji gde će ostati do daljnjeg.

Inkvizitori ovog tribunala su se složili, imajući u vidu izveštaje rimskih vojnika koji su prisustvovali ispitivanju uhvaćenih Samarićana, da je glavni cilj prefekta Pilata bio da sazna gde bi mogli biti zakopani pomenuti predmeti hebrejske tradicije. U svetlu te mogućnosti, naredili smo pomoćnoj falangi Treće legije da ode u tu oblast i pretraži brdo Garizim. U svom izveštaju su potvrdili da su pronašli brojna mesta na planini na kojima je zemlja bila sveže isprevrtana. Pošto hodočasnici nisu još bili počeli svoj uspon kada su ih napale rimske trupe, to je očigledno obavio neko drugi, možda po naređenju samog Pilata. Međutim, drevne, svete relikvije nisu bile pronađene.

Rim: Proleće, godine Gospodnje 37.

GUJA

Odgajam guju za rimski narod, i Faetona za ceo svet.

Tiberije, govori o Gaju

Neka me mrze, samo neka me se plaše. Gaj Kaligula

„Kakva neverovatna mala iznenađenja nam priređuje život kada im se

najmanje nadamo!" reče car Gaj, tobože ljubazno, svom stricu Klaudiju.

Šetali su ruku pod ruku preko Marsovog polja i duž Tibra u pravcu Avgustovog mauzoleja, hrama posvećenog božanskom Avgustu koji je ostao nezavršen posle Tiberijeve smrti. Gaj se osmehnuo u sebi kao da je posredi neka privatna šala. Duboko je udahnuo miris sveže prolećne trave i nastavio:

„Kad samo pomislim da su me do pre samo mesec dana smatrali maliin Kaligulom - Čizmicom - rođenom u čizmi, koga je otac odgajio među vojnicima", reče on. „I da sam sa osamnaest godina bio samo jedan od dečaka-plesača koje je deda držao radi zabave zajedno sa svojim haremom na onoj užasnoj stenčugi zvanoj Kapri. A pogledaj me danas - imam dvadeset četiri godine i vladar sam celog

nepreglednog Rimskog carstva! Zar majka ne bi bila ponosna?" A onda mu se lice iznenada smrklo od besa i on pakosno odbrusi. „Da su joj samo dozvolili da poživi dovoljno dugo i vidi to!"

Pošto je bio upoznat sa istorijatom carske porodice, Klaudija ova nagla i žestoka promena raspoloženja nije mnogo zapanjila. Nežno je potapšao bratanca po ruci dok su šetali. Kao i mladi car, koga su svi i dalje od milja zvali Kaligula, i Klaudije je proveo život pitajući se koji će od njih, uključujući tu i sebe, sledeći biti ubijen, i koji član porodice će to organizovati.

Svi su, na primer, pričali o tome kako je Tiberije, pre nego što se popeo na presto, ubio Germanika - Kaligulinog oca i Klaudijevog brata - kako bi sprečio Germanika, kao Tiberijevog zakonski usvojenog sina koji je bio Avgustov miljenik, da umesto njega nasledi presto. Ali on je bio poslednji član porodice o čijem se uzroku smrti samo nagađalo. Kaligulina dva brata i majku Agripinu Tiberije je otvoreno izgnao, naredio da budu prebijeni i ostavljeni da umru od gladi.

„Prirodno, posumnjaće da sam bio saučesnik", dodao je Kaligula, misleći na smrt dede koji je usvojio njegovog oca. „Tačno je da sam bio prisutan kada se Tiberije zaustavio kod seoske kuće u Misenumu. Bio sam tamo one noći kada je iznenada umro. Umro je od lošeg varenja posle trodnevnog čašćenja tokom puta. Priznajem da deluje sumnjivo i liči na trovanje - ali nebesa znaju da sam imao isto onoliko motiva kao i bilo ko drugi da sredim starog jarca. Konačno, naredio je da se pobiju gotovo svi sa kojima je ikada večerao."

„Pa dobro, ako stvari već tako stoje i ako svi veruju da si ti to uradio", primeti Klaudije namignuvši, „pitam se kakvim divnim nagradama Senat i građani Rima planiraju da te zaspu? Da li si znao da je svetina za vreme svetkovine povodom tvog ustoličenja na ulicima uzvikivala: Tiberije Tibru? Isto kao u dobra stara Sejanova vremena - ono što bi gore mora sići dole."

„Ne govori to!" povika Kaligula. Istrgao je svoju ruku i pogledao Klaudija krajnje neljudskim pogledom. Zatim je uz osmeh od koga se Klaudije sav naježio, dodao: „Da li si znao da tucam svoju sestru?"

Klaudije je bio zatečen. Bilo je poznato da je Kaligula kao dete imao napade tokom kojih bi pao na zemlju i na usta bi mu pošla pena, što je bio čest slučaj među cezarima. Ali sada, dok je stajao na svežem vazduhu na svetlozelenom travnjaku Marsovog polja pod predivnim plavim nebom jednog naizgled normalnog prolećnog dana, Klaudije je shvatio da posredi nije bilo obično ludilo. Znao je da mora nešto da odgovori na bratančevu primedbu, i to što pre.

„Nebesa mu!" glasno se nasmejao. „Ne, ne, to mi uopšte nije palo na pamet - kakvo iznenađenje! Zaista, kako sam to mogao da naslutim? Hoću da kažem, rekao si 'moju sestru', ali ti zapravo imaš tri sestre i jedna je lepša od druge!"

„Svi u porodici su u pravu što se tebe tiče, striče Klaudije", hladno primeti Kaligula. „Ti jesi velika budala. Sada mi je baš žao što sam te postavio za svog prvog konzula da zajedno sa mnom vladaš državom. Iako sam te oduvek više voleo od bilo koga u porodici, zaista je trebalo da odaberem nekoga bistrijeg."

„Uvek možeš da me razrešiš te dužnosti - mada sam veoma zadovoljan i presrećan zbog ukazane mi časti", žurno reče Klaudije, pitajući se šta da uradi. Čekao je, moleći se da mu bogovi ukažu na pravi put, dok na kraju njegov bratanac nije progovorio.

„Ne govorim o svojoj sestri!" tiho prosikta Kaligula, iako stražari postavljeni oko polja nisu ni u kom slučaju mogli da ih čuju. „Zar ne shvataš? Govorio sam o boginji."

„A, o boginji", ponovi Klaudije, trudeći se da gleda Kaligulu u oči, iako je imao utisak da će ga ovaj spaliti pogledom.

„Boginju! "vrisnu Kaligula. Ljutito je stegao šake u pesnice. U lice mu se vratila tamna boja. „Zar ne shvataš? Obična smrtnica ne može da postane moja carica! Braća i sestre smrtnici ne mogu između sebe da se žene i udaju! Ali bogovi se uvek žene svojim sestrama - to se uvek radi - tako to oni rade! Po tome mi znamo da su oni zaista bogovi, znaš: jer svi tucaju svoje sestre!"

„Svakako", reče Klaudije, kucnuvši se po čelu kao da mu je tek tada svanulo. „Nisi kazao da je boginja, zato sam bio zbunjen. Tvoja sestra boginja. Svakako. Znači, govoriš o... Drusili!" završi on, moleći se svim pravim boginjama kojih je mogao da se seti da je to tačan odgovor.

Kaligula se osmehnu.

„Striče Klaudije", poče on, „pravi si lisac. Znao si sve vreme, samo si se pretvarao kako bi me naterao da ti kažem. Dozvoli mi da podelim s tobom sve ideje o tome šta smatram da bi trebalo da uradimo kako bismo spasli carstvo."

Kaliguline ideje o tome kako da spasu carstvo zaprepastile su čak i Klaudija, čija je sklonost ka skupim ženama i rasipničkim pijanim banketima bila dobro poznata. Tokom jednog sata koji su proveli zajedno obišavši Avgustov mauzolej i hram i razgovarajući o tome kako bi ta građevina mogla da bude završena, Klaudije je na brzinu sračunao koliko bi te njegove ideje koštale.

Kaligula je već obasuo retkim dragim kamenjem komičara Mnestera i mnoge druge svoje miljenike. Kada je Irod Agripa, zet galilejskog tetrarha Iroda Antipe, bio pušten iz zatvora u kome je proveo po Tiberijevom naređenju proteklih šest meseci, Kaligula je javno zamenio gvozdene lance kojima je bio okovan u zatvoru zlatnima iste težine. Ako bude ostvaren samo manji deo ostalih njegovih projekata, računao je Klaudije, na to će otići celokupno Tiberijevo lično bogatstvo - ostavština od dvadeset sedam miliona zlatnika - a značajno će opustošiti i državnu riznicu.

„Ovde u Rimu, završiću Avgustov hram i Pompejevo pozorište", reče mladi car, nabrajajući na prste. „Proširiću carsku palatu preko brda Kapitol, spojiću je sa hramom Kastora i Poluksa, dodati akvadukt za navodnjavanje vrtova i izgraditi novi amfiteatar za Mnestera. U Sirakuzi ću obnoviti sve uništene hramove. Prokopaću kanal kroz prevlaku do Grčke, obnoviću Polikratovu palatu na ostrvu Samosu, vratiti kip olimpskog Jupitera u Rim gde mu je mesto - takođe planiram da izgradim novi hram didimeanskom Apolonu u Efesu, čije ću projektovanje i izgradnju lično nadgledati..."

Nastavio je tako celo jutro sve dok nisu stigli do palate. Tek tada, kada su se obreli u privatnim Kaligulinim odajama, Klaudije je došao u priliku da postavi pitanje koje ga je mučilo celo jutro.

„Dragi moj Gaje, ti si primer nesebičnosti kada je u pitanju rimski narod!" rekao je svom bratancu koji se kratkim stepeništem popeo na presto ukrašen dragim kamenjem, tako da je sada bio nekoliko stopa iznad strica, te je Klaudije morao da se napne kako bi ga ovaj čuo. „Narod će sigurno biti nagrađen za svoju ljubav i veru koju su polagali u tebe. Kažeš da si čak sredio da narodu ponovo pružiš hleba i igara koje po sjaju neće zaostajati za onima iz vremena pre Tiberija, koji je zabranio sve slične stvari! Međutim, mislim da tebi ne pristaje uloga sakupljača poreza. Što znači da si smislio neki pametan način da popuniš svoje trezore?"

„Zar se sa bogom razgovara o mukama oko novca?" odvrati prezrivo Kaligula.

Podigao je zlatnu Jupiterovu munju koju je voleo da nosa unaokolo kada je u javnosti obavljao državničke poslove i zamišljeno počeo da čisti nokte njenim vrhom.

„Pa dobro, pošto si ti moj konzul, pretpostavljam da bi trebalo da ti kažem", poče Kaligula, gledajući sa svog zlatnog prestola Klaudija. „Sećaš se Publija Vitelija, ađutanta mog oca Germanika? Bio je prisutan kada je otac umro, u trideset trećoj godini, na svom poslednjem pohodu u Siriju."

„Veoma dobro sam znao Publija", reče Klaudije. „Bio je najodaniji saveznik mog brata, čak i u smrti. Ti si u to vreme bio mali, tako da možda ne znaš da je on izveo Pisa - Tiberijevog agenta i prijatelja - pred sud pod optužbom da je otrovao tvog oca. I Tiberije je mogao da bude optužen za ubistvo da nije spalio tajna uputstva izdata Pisu kada su mu bila podneta na uvid. Tiberije je bio zlopamtilo kada su u pitanju takva izdajstva i nije zaboravio šta je Vitelije učinio. Publije je kasnije bio uhapšen i optužen da je učestvovao u Sejanovoj zaveri. Pokušao je da preseče vene, razboleo se i umro u zatvoru. Kasnije je njegov brat Kvintije, senator, javno bio degradiran za vreme jedne od čistki koje je Tiberije naredio."

„Zar ti se onda ne čini čudnim", polako reče Kaligula, „što je deda, pošto je uništio dva brata iz iste porodice - neposredno pred svoju smrt, promenio ćud i naimenovao njihovog najmlađeg brata za carskog legata u Siriji?"

„Lusija Vitelija?" upita Klaudije, izvivši obrvu. „Pretpostavljam, kao verovatno i svi u Rimu, da je to naimenovanje došlo kao... neka vrsta lične usluge." Zatim je dodao: „Zbog mladog Aulija, mislim."

„Ko zaslužuje tako visoku počast više od oca nekoga kao što je Aulije?" sarkastično primeti Kaligula. „Konačno, taj momak je velikodušno darivao Tiberiju svoju nevinost još sa šesnaest godina. Valjda ja to znam, bio sam prisutan tom prilikom. Ali nisam to hteo da kažem."

Kaligula ustade, siđe niz stepenice i poče da korača po sobi, lupkajući munjom po dlanu. Zatim ju je odložio na sto i dohvatio pun vrč vina, sipao malo u pehar i pozvonio. Kušač, dečak od devet ili deset godina, smesta uđe unutra i popi vino dok je Kaligula punio druga dva pehara do vrha. Jedan je uzeo za sebe, a onda je dao znak stricu da se i on posluži; potom je sačekao da se kušač nakloni i napusti prostoriju. Na Klaudijevo zaprepašćenje, njegov bratanac tada otključa jednu veliku kutiju na stolu i izvadi iz nje dva skupa bisera od kojih je svaki bio veličine njegovog palca i ubaci ih u pehare s vinom da se rastope.

„Naredio sam da mi donesu Tiberijeve hartije sa Kaprija i sve sam ih pročitao", nastavi Kaligula pošto je popio gutijaj vina i obrisao usta. „Među njima sam našao veoma značajno pismo Lusija Vitelija, napisano neposredno pošto je stupio na svoj položaj u Siriji pre više od godinu dana. Ono se odnosi na neke predmete velike vrednosti koji su nekada pripadali Jevrejima i koji su zakopani na nekakvoj tobože svetoj planini u Samariji. Izgleda da je za tim predmetima tragao i bivši štićenik Sejanov, Pontije Pilat. Pilat je očigledno pobio izvestan broj ljudi pokušavajući da ih se dočepa."

Klaudije, jedini zaista siromašni član carske porodice, razmišljao je kako da izvadi biser bratancu iza leđa pre nego što se ovaj rastopi. Ali je ipak zaključio da to ne pokuša i otpio gutljaj izuzetno poboljšanog vina.

„Šta je tačno Vitelije kazao: o kakvim je predmetima reč? I šta je bilo s njima i sa Pilatom?" upita on.

„Pilat je bio smenjen, ali je držan u Antiohiji pod stražom najmanje deset meseci dok je čekao na brod za prevoz trupa koji se vraćao pravo za Rim", odvrati Kaligula. „Stigao je ovamo iste one nedelje kada je deda umro, tako da sam sredio da Pilata zadrže ovde radi ispitivanja - mada to zapravo i nisam morao da uradim, jer sam i sam uspeo da povežem delove priče još pre izvesnog vremena, a ostalo sam nagađao. Kao što znaš, prvo što sam uradio kao car odmah posle sahrane bilo je da oslobodim Iroda Agripu iz zatvora i da mu dodelim tetrarhiju Lisijana i njegovog pokojnog strica Filipa u Siriji, kao i titulu kralja. Izdao sam mu nalog da obavi nešto za mene kada se tamo vrati."

Klaudije je počeo da misli da mu se um zaista malo razbistrio posle prvog gutljaja vina, jer je upravo shvatio da ovaj njegov bogom opsednuti bratanac možda

i nije toliko lud koliko izgleda. In vino veritas, pomisli on i otpi jošjedan poveći gutljaj.

„Sigurno se svi sećaju", reče Kaligula, „da sam šest godina živeo sa dedom na Kapriju gde sam dosta toga čuo i video - a pri tome ne mislim samo na bančenje. Pre pet godina nešto se dogodilo. Možda se sećaš. Tiberije je naredio da u Rim dovedu jednog egipatskog krmanoša, a potom se sastao s njim na Kapriju..."

„Misliš na onog istog Egipćanina koji se pojavio pred Senatom - na onog koji je tvrdio da je čuo, dok je jedne noći plovio u blizini Grčke u vreme prolećne ravnodnevice, da je veliki bog Pan mrtav?" upita Klaudije, veoma zainteresovan. Otpio je još jedan gutljaj.

„Da, na tog", odvrati Kaligula. „Deda nije hteo ništa da kaže o tom sastanku i nikada ga nije pominjao. Ali ja sam znao da ga je ono što je čuo od Egipćanina, ma šta to bilo, promenilo. Jednog dana sam razgovarao o tome sa mužem moje sestre Drusile..."

„Boginje", dodade Klaudije i štucnu, ali se Kaligula nije obazreo na tu primedbu.

„Pre pet godina", nastavi on, „kada je moj zet Lucije Kasije Longin bio konzul ovde u Rimu, njegov rođeni brat - oficir po imenu Gaj Kasije Longin - služio je u Trećoj legiji u Siriji. One nedelje kada je padala prolećna ravnodnevica, on je bio dežurni oficir dodeljen Pontiju Pilatu i zadužen za javno pogubljenje u Jerusalimu. Dogodilo se nešto što mu se učinilo veoma čudno."

„Hoćeš da kažeš da ove glasine o smrti velikog boga Pana možda imaju veze sa dragocenim predmetima za kojima je Pilat tragao?" upita Klaudije, pomalo zamućenog uma od vina. „Zbog nečega što si o njima saznao od svog zeta, pustio si Iroda Agripu iz zatvora i naimenovao ga za kralja, kako bi mogao da ti pomogne u razrešavanju tajne šta se s njima desilo?"

„Upravo tako!" povika Kaligula, dohvativši svoju munju i podigavši je visoko kao da namerava da je zavitla u tavanicu. „Striče Klaudije, ti možda jesi pijanica, u šta svi veruju, ali nisi budala - ti si genije!"

Uhvativši Klaudija pod ruku, povukao ga je nazad ka prestolu i oni zajedno sedoše na stepenice, a mlađi muškarac se nagnu ka svom stricu.

„Kao što već rekoh, pre pet godina, u petak pre ravnodnevice, Pilat je naredio da se razapne na krst i jedan Jevrejin koji je podsticao na nerede zajedno sa nekim kriminalcima, znajući da po zakonu tela moraju da budu skinuta pre nego što padne mrak, jer je sledio jevrejski Šabat za vreme koga ne bi mogla da budu uklonjena. Smrt se može ubrzati, tako su mi rekli, ako se polome noge, usled čega se pluća uruše i čovek se uguši."

Možda je to bila posledica pića, pomisli Klaudije, ali izgleda da se svetlost u prostoriji prigušila i oči njegovog bratanca poprimile neki čudan sjaj dok je opisivao taj nimalo privlačan čin. Otpio je još jedan gutljaj.

„Gaju Kasiju Longinu je to bilo prvo razapinjanje na krst", nastavio je Kaligula. „Kada je došlo vreme da se otarasi tela, jednostavno je dojahao na konju i ubo onog u sredini. Ali pošto je to uradio, Gaj je primetio nešto čudno u vezi sa kopljem kojim je to učinio. Neko od vojnika mora da mu ga je dodao neposredno pre nego što su pošli na mesto razapinjanja na krst, jer nije bilo njegovo. Bilo je drevno i ulubljeno i kao da je bilo napravljeno od nekog starog metala. Seća se da je drška bila ručno povezana sa sečivom nečim što je ličilo na crevo lisice. Nije mnogo razmišljao o tome dok tela nisu bila odneta i on se vratio u Pilatov štab pre nego što će se uputiti nazad u Antiohiju. Pilat je upitao Gaja da li je kod njega koplje, nagovestivši da je ono neka vrsta službene regalije koju bi trebalo da mu vrati - mada sumnjam da je to bila istina. Gaj je tek tada shvatio da je koplje nestalo."

„Misliš da je to bio jedan od predmeta?" upita Klaudije. Oči su počele da ga bole, možda od vina ili iznenadne tame koja je zavladala u sobi. „Ali nije mi zvučalo kao da je dragoceno ili tajanstveno, a i odakle se stvorilo?"

„To što je nestalo i nikada nije pronađeno govori mi da jeste tajanstveno", primeti Kaligula. „A to što ga je Pontije Pilat želeo nekoliko godina pre onog masakra na planini, govori mi da je dragoceno - što takođe znači da je on smatrao da su neki od tih predmeta već bili iskopani. A odakle se stvorilo ili gde je nestalo, podozrevam da je moj deda upravo to pokušavao da otkrije kada je umro hitajući kući na Kapri i zaustavivši se u Misenumu. Imam mnogo razloga da verujem da je neposredno pred smrt došao do odgovora."

„Tiberije?" upita Klaudije. Konačno je spustio pehar i zagledao se u svog bratanca pri deprimirajuće slaboj svetlosti. „Ali on je bio vlasnik dvadeset sedam miliona u zlatu. Zašto bi se toliko mučio da dođe do još većeg bogatstva?"

„Kada sam rekao kako verujem da su ti predmeti vredni", reče Kaligula, „nisam mislio na materijalno bogatstvo, već nešto mnogo više - nešto što nisam podelio ni sa kim, čak ni sa Drusilom. Vidiš, nije bilo nimalo slučajno što sam se zadesio u Misenumu kada je Tiberije stigao one noći tokom koje je umro: čekao sam ga tamo. Iako je retko napuštao Kapri, ovog puta je bio odsutan mesecima, ali niko nije mogao da sazna gde je. Ja sam otkrio da je Tiberije otišao na ona ostrva koja zovu Paksi, upravo ona na kojima je egipatski krmanoš čuo sablasni krik. Mislim da znam šta se nadao da će tamo pronaći.

„Na ostrvima Paksi, u blizini grčke obale, nalazi se jedan ogroman kamen poput onih u zemljama Kelta. Na njemu je zapis ispisan izgubljenim jezikom za koji se veruje da ga niko ne može odgonetnuti. Tiberije je, međutim, mislio da zna nekoga ko bi mogao - nekoga ko bi imao isto onako veliki interes kao i on da to uradi, nekoga ko mu je dugovao veliku uslugu. Ti znaš ko je to, striče Klaudije. Ti si

ga lično odveo na Kapri pre nekoliko godina da zatraži tu uslugu: da deda ukine Sejanov dekret i dozvoli Jevrejima da se vrate u Rim."

„Josif od Arimateje! Bogati jevrejski trgovac i prijatelj Iroda Agripe? Šta on zna o bilo čemu od ovoga?" povika Klaudije.

,,Josif od Arimateje je izgleda znao dovoljno, jer se sastao sa Tiberijem na Paksiju i proveo ovih nekoliko proteklih meseci odgonetajući zapis u kamenu", odgovorio je Kaligula. „Kada se deda razboleo tokom večere te noći, ostao sam u njegovoj sobi da ga pazim i čuo sam šta je govorio u snu - ili pre šta je isplivalo iz njegovih košmara tokom tih poslednjih grozničavih bednih bacakanja. Da li da kažem? Sve sam zapisao. Ja sam jedini na svetu koji zna - do sada."

Kada se Kaligula osmehnuo, Klaudije je pokušao da mu uzvrati osmeh, ali su mu usne bile utrnule. Trenutno više nije gajio nikakve iluzije o uzroku Tiberijeve smrti. Samo se molio da vino koje je on upravo polokao nije takođe bilo otrovano. Bilo mu je zaista muka.

Kada je Kaligula uzeo stričevu šaku u svoju, Klaudiju se učinilo da se u sobi još više smračilo. Jedina svetlost na koju je još mogao da se usredsredi bio je neobičan sjaj koji se javijao iz dubine Kaligulinih očiju.

„Svakako", uspeo je da prošapuće Klaudije dok se tama spuštala.

TRINAEST SVETIH PREDMETA

Svakog eona, kada za vreme prolećne ravnodnevice sunce počinje da se uzdiže naspram pozadine novog zvezdanog sazvežđa, bog silazi na zemlju i rađa se u telu smrtnika. Bog živi među smrtnicima do svog sazrevanja, zatim sebi dozvoljava da bude žrtvovan, odbacuje telo koje je zatvor i vraća se u vaseljenu. Pre svoje smrti, bog prenosi sveopštu mudrost samo jednom izabranom smrtnom biću.

Ali da bi ta božanska mudrost bila obelodanjena u hronološkom vremenu na zemlji, ona mora biti utkana u tkanje od čvorova koje predstavlja preseke duha i materije u celoj vaseljeni. Samo istinski posvećenik, onaj koga je bog uputio, znaće kako to da uradi.

Da bi se uspostavila ta veza, potrebno je okupiti na jednom mestu trinaest svetih predmeta. Svaki predmet ispunjava određeni cilj u obrednom ponovnom rađanju novog doba i svaki od tih predmeta mora biti pomazan božanskom tečnošću pre nego što bude upotrebljen. Predmeti za naredno doba su:

Koplje Poslužavnik Mač Ogrtač Ekser Razboj

Pehar Ular Kamen Točak Kutija Tabla za igru Kazan

Ako te predmete objedini neko ko ne poseduje večnu mudrost, mogao bi da

donese ne doba kosmičkog jedinstva već divijaštva i užasa.

„Shvataš?" upita Kaligula kada je završio ovo izlaganje. „Koplje za koje sam ti rekao da je bilo upotrebljeno pri razapinjanju na krst u Judeji bilo je prvi predmet na tom spisku. Shvataš li šta to znači? Tiberije je mislio da je Pan bog koji je dozvolio da bude žrtvovan kako bi doneo novi eon: jarac-bog, bog koji se povezivao sa ostrvom Kapri ili njim lično.

Ali kada su preveli zapis na tom kamenu sa Paksija, pokazalo se da su Jevreji, dragi moj, obezbedili potreban leš od krvi i mesa za ovaj prelaz. Nisu li Jevreji ti koji trče po celom svetu i proučavaju drevne jezike kako bi mogli da prevode tajne? Zar si i na trenutak mogao da pomisliš da tvoj Josif iz Arimateje nije znao šta radi kada je preklinjao Tiberija da dozvoli njegovom narodu da se vrati u Rim? Zar misliš da nije znao šta je uradio kada je ukrao telo tog razapetog Jevrejina u Judeji? Jer upravo to je uradio. Takođe je uzeo koplje koje je Gaj Kasije Longin zario u njega."

„Blagi bože, Gaje! Molim te okani se toga!" povika Klaudije, spustivši u krilo glavu u kojoj mu se vrtelo dok mu je utroba gorela od suviše uzbuđenja i vina. „Donesi mi pero. Moram da se ispovraćam."

„Zar ni na trenutak ne možeš da se usredsrediš ni na šta?" upita njegov bratanac, ustavši i donevši mu činiju i nojevo pero sa obližnjeg postolja.

Klaudije podiže glavu i mahnu perom kroz vazduh da ga raširi. Zatim je otvorio usta i stao da golica zadnji zid grla dok nije počeo da povraća vino u činiju.

„Sad je bolje. Razbistrilo mi se u glavi", rekao je Kaliguli. „Ali, Bahusa ti, kaži mi šta sve to znači."

„To znači da ćemo ti i ja", reče Kaligula, „dok Irod Agripa bude u Judeji tragao za ostalim predmetima, otići u Britaniju da nađemo Josifa iz Arimateje - i uzmemo to koplje."

POVRATAK

Fu/Povratak: Prekretnica

Heksagram 24

Vreme tame je prošlo. Zimska ravnodnevica donosi pobedu svetlosti. Posle vremena izumiranja sledi prekretnica. Vraća se moćna svetlost koja je bila prognana. Dolazi do kretanja, ali ono nije izazvano silom... Ideja povratka zasniva se na ponavljanjima u prirodi. Kretanje je kružno i ponavljanje se završava... Sve proizlazi iz sebe sama u određeno vreme.

Ričard Vilhelm, Ji Đing

Što više čovek zna, što više razume, tim više shvata da se sve vrti u krug.

Johan Volfgang Gete

I dalje sam bila svađalački raspoložena, iako sam ceo sat provela u toplom bazenu. Šta da radim sa izveštajem koji mi je podneo stric Laf o nacističkim kolaboracionistima jurišnicima i Burima silovateljima koji krase moje porodično stablo - da i ne pominjem moju obožavanu sedokosu tetku Zoe u Parizu, koja je plesom prokrčila put do samog srca Adolfa Hitlera -istorija moje porodice mi je sve više i više ličila na ono čime sam odabrala da se bavim: svinjariju koju zakopate i ona ostane zakopana pola veka, a onda počne da curi napolje.

Kada je Laf otišao na popodnevnu sijestu, ja sam se vratila u svoju sobu da se osamim i razmislim. O mnogo čemu sam morala da razmislim.

Znala sam da je moj rođak i brat po krvi inscenirao vlastito ubistvo i smestio mi da budem javna žrtva, ali izgleda da je on za to iskoristio rukopis koji je njegov vlastiti otac, Ernest, tako ljubomorno čuvao, isto kao i baba Pandora - rukopis koga su moj otac i maćeha, uz pomoć i na nagovor svetske štampe, prećutno želeli da se dočepaju i objave zarade radi. Mada još nisam bila načisto o čemu je reč u tom tajanstvenom rukopisu, sada sam bila sasvim ubeđena da je dokumet koji sam sinoć razvrstala između stranica UMO-a poslao Sem.

Bacila sam smeđu hartiju u koju je bio uvijen tako da nisam mogla da ispitam marku. Ali onog trenutka kada je Laf to pomenuo, pred očima mi se stvorila živa slika: žuti poštanski papirić koji je Jason izvukao iz snega, i zip-kod pošiljaoca koji je počinjao brojevima 941, što znači da je paket bio poslat iz San Franciska i da je tvrdnja Volfganga Hauzera da mi ga je on poslao iz Ajdaha bila laž, kao možda i sve ostalo što mi je ispričao.

Prekoravala sam sebe što sam pala na još jedno veličanstveno lice i zaklela sam se da mu ni lavina više nikada neće pomoći da me uhvati nespremnu. Možda je bilo suviše kasno da se popravi pričinjena šteta, sada kada sam znala da mi je taj dokument poslao Sem. Volfgang je proveo celu noć u istoj prostoriji s njim, a kako sam ja spavala, nisam mogla da znam da li ga je proučio, možda čak snimio ili napravio neku drugu vrstu kopije. U osnovi sam napravila pun krug i vratila se tamo gde sam bila i pre nedelju dana - između Scile i Haribde, čekića i nakovnja.

Dok sam otključavala vrata svoje hotelske sobe, shvatila sam da sam potpuno zaboravila na Jasona. Sedeo je nasred ogromnog kreveta i videlo se da je strašno ljut.

„Mjau!" ljutito je zafrktao.

Tačno sam znala zbog čega je toliko besan. Imao je dovoljno hrane, ali ja sam otišla na kupanje bez njega! Odao me je miris hlora.

„U redu, Jasone, šta kažeš na jednu finu kupku?" predložila sam.

Umesto da odjuri u kupatilo i otvori slavinu, što je obično činio kada bi čuo reč kupka, prošao je pored mene i podigao sa poda ružičasto parče hartije na koje umalo nisam stala - zaista je postao dobar u donošenju papira - položio mi je šape na kolena i dodao papirić; bila je to telefonska poruka gurnuta ispod vrata. Snuždila sam se kada sam je pročitala.

Za: Arijel Ben Od: Gospodina Solomona Izvini, ne mogu da dođem na dogovoreni ručak u podne. Radi nove rezervacije, molim te nazovi (241) 178-0217. Savršeno. Sem je iznenada promenio naše planove za podne. A na ovom

lažnom telefonskom broju - pretpostavila sam da je lažan - obavestiće me o toj izmeni.

Ovo je treći put da Sem pominje kralja Solomona, čije stihove u Bibliji još nisam imala vremena pažljivo da proučim i potražim u njima skriveno značenje. Međutim, ova poruka mi je pre ličila na ishitrenu promenu u poslednji čas nego na neko veliko odgonetanje. Sem je mogao bez bojazni da pretpostavi da će to ime - posle mog sinoćnjeg bavljenja dešifrovanjem - meni mnogo toga reći što ostalima

ne bi na prvi pogled zapalo za oko: to jest, da „telefonski broj" gospodina Solomona ukazuje na Pesmu nad pesmama.

Uzdahnula sam, otvorila tašnu, izvadila Bibliju koju sam ponela sa sobom i uputila se u kupatilo gde sam zapušila kadu i pustila vodu za Jasona. Dok sam čekala da se kada napuni, ponovo sam pogledala poruku i otvorila knjigu. Solomonova pesma imala je samo osam poglavlja, što znači da se „oblasna šifra" 214 odnosila na poglavlje 2, stih 14:

Golubice moja u rasjelinama kamenjem, u zaklonu vrletnom! daj da vidim lice tvoje, daj da čujem glas tvoj; jer je glas tvoj sladak i lice tvoje krasno.

Sem nikada ne bi uspeo da čuje moj sladak glas niti da vidi moje krasno lice da

mi nije dao bar malo određenija uputstva. Što je i učinio u poglavlju 1, stihovi 7- 8. Setila sam se da u njima mlada žena sa privlačnim pupkom pita svoga voljenog gde će ručati narednog dana u podne, a on joj objašnjava kako da ga pronađe:

Kaži mi ti, kojega ljubi duša moja, gdje paseš, gdje planduješ? jer zašto bih lutala među stadima drugova tvojih ? Ako ne znaš, najljepša između žena, pođi tragom za stadom, i pasi jariće svoje pokraj stanova pastirskih.

Na ovoj planini nije postojalo nijedno mesto čiji naziv je imao bilo kakve veze sa pastirima, kozama ili ostalom marvom. Ali je zato postojao pašnjak dole niz put odavde pod nazivom Ovčja livada na kome su leti podizali šatore i gde je svirala muzika. Zimi je to bila popularna oblast za nordijsko skijanje: ravno otvoreno polje do koga se lako stizalo sa puta. Znači, to mora biti novo mesto mog susreta sa Semom.

Međutim, učinilo mi se čudnim da bi Sem zamenio prethodni složeni scenario pun prikrivenih tragova ovim vidljivim mestom pored glavnog puta. To jest, bilo mi je čudno dok nisam pročitala poglavlje 2, stih 17, u kome se kaže kada ćemo se naći.

Dok zahladi dan i sjenke otidu, vrati se, budi kao srna, dragi moj, ili kao jelenče po gorama razdijeljenijem...

Dok zahladi dan? Misli li on to pre svitanja? Bilo mi je sasvim jasno zašto je

Sem možda pomislio da bi sastanak u podne mogao biti suviše upadljiv. Žičare kojima je trebalo da stignemo da prvobitnog odredišta ne počinju da rade pre devet sati. Ali kako neupadljivo da prevalim tri milje kolima do Ovčje livade pre izlaska sunca, izvadim skije za nordijsko skijanje iz kola i krenem sasvim sama po mraku na brzu vožnju? Pomislila sam da je Sem potpuno sišao s uma.

Srećom, svi iz moje svite takođe su poželeli rano da legnu. Olivje se očigledno premorio pokušavajući da se dokaže pred Bambi kada je video kako ona dobro skija, pa ju je vukao po svim crnim dijamantskim stazama diljem cele planine. Vratio se iscrpljen, jer nije bio naviknut na tako intenzivan Sturm und Drang.

Pošto je Bambi skijala ceo dan, jedino slobodno vreme koje je preostalo njoj i Lafu za vežbanje, koje muzičari ne mogu da preskoče nijednog dana, bila su ona dva sata pred večeru. Uprava nam je pozajmila Sunčanu sobu i klavir koji se nalazio u njoj. Ja sam brljavila po ono malo Šuberta i Mocarta što sam još umela da odsviram, Olivje je zurio u Bambi, a Volga Dragonof je okretao listove. Laf se često štrecao zbog moje zarđale tehnike i svirao divno kao i uvek, a Bambi nas je zaprepastila virtuoznošću koja se retko čuje u koncertnim dvoranama. Zaslužila je pohvalu i za nešto više od čvrstog stiska svojih butina. To me je nateralo da se zapitam da li je moj prvi utisak bio pogrešan.

Kada smo svi izišli iz te prostorije i uputili se na večeru, spoljašnji balkon bio je ispunjen hotelskim gostima koji su gromko zapljeskali, počastvovali Lafa mnogobrojnim video-sam-vas-tada-i-tada i tražili mu autogram žurno vadeći menije, hotelske koverte, pa čak i ski-paseve.

„Gavroše", obrati mi se Laf kada je zamrlo i poslednje „ura" i gosti se razišli, „mislim da ću ipak večerati u svom apartmanu i ostaviti vas mlade same. Nisam više mlad kao nekada i moje telo nije baš oduševljeno zbog dolaska ovamo iz Beča. Vidimo se za doručkom. Ispričaću vam još neke stvari."

„U redu, striče Lafe", rekoh, zapitavši se koliko ću od te „priče" još moći da podnesem. „Ali nemoj suviše rano - najbolje da se nađemo ponovo na branču. Moram nešto da obavim ujutro." Da projurim kroz pašnjak za ovce u pet ujutro, pomislih.

Bambi je odbila da se pridruži Olivjeu i meni i uputila se sa Lafom i Volgom ka njihovim apartmanima. Kada sam htela da krenem ka trpezariji, Olivje me je iznenadio, jer je takođe odustao od večere.

„Priznajem", reče mi on. ,,Moje telo nije bilo baš oduševljeno današnjim odlaskom na planinu. Sve me boli. Pomislih da odem do termalnog bazena pre zatvaranja, posle toga da naručim supu u sobu i svalim se u krevet."

Pogledavši na sat, utvrdih da je skoro deset i odlučih da učinim isto.

Do jedanaest smo Jason i ja podelili makarone sa plodovima mora i hleb sa belim lukom, odslušali prognozu vremena u kojoj je rečeno da sunce sutra izlazi u pola sedam i ušuškali se u krevetu. Ja sam dremljivo čitala, pijuckajući ostatke vina koje su mi poslužili u sobi i upravo sam razmišljala o tome da ugasim svetlo.

Jason je odjednom podigao glavu sa jastuka na kome se sklupčao. Načuljio je uši i zagledao se u vrata koja su vodila u hodnik kao da očekuje nekoga da uđe. Na trenutak je pogledao u mene, ali ja ništa nisam čula. Nečujno je prešao preko

kreveta, skočio na pod, otapkao do vrata i ponovo se okrenuo da me pogleda. Neko se sasvim sigurno nalazio ispred vrata.

Duboko sam udahnula. Zatim sam smakla prekrivače i ustala, zgrabila kućnu haljinu koja je ležala prebačena preko obližnje stolice i uputila se ka vratima. Jason je bio na oprezu, a on nikada nije grešio kada se pred vratima nalazio neko ko se spremao da pokuca. S druge, pak, strane, ako je neko nameravao da pokuca - zašto to već nije učinio?

Provirila sam kroz špijunku i ugledala poznato lice koje uopšte nisam očekivala. Dohvatila sam kvaku i naglo otvorila vrata.

U prigušenoj žutoj svetlosti hodnika, stajala je prelepa plavuša Bambi, širom otvorenih bledih, bezazlenih očiju, kojoj su lice uokviravali svetlucavozlatni pramenovi. Bila je odevena u avant le boudoir, dugačku crnu somotsku odoru sašivenu po uzoru na muški smoking, koja je otkrivala slapove antikne čipke i traka oko grla i zglavaka. Međutim, primetila sam da jednu ruku drži iza leđa.

Uhvatila me je panika kada mi je na pamet pala suluda, ali dosta verovatna pomisao: iza leđa krije pištolj! Umalo nisam odskočila unazad i zalupila joj vrata pred nosom. U tom trenutku ispružila je ruku koju je skrivala iza leđa sa bocom remi martena i dve čaše za brendi.

Osmehnula se. „Da li bi sa mnom popila čašicu konjaka?" upitala je. „To mu dođe kao neka vrsta mirovne ponude, mada ne samo u moje ime."

„Moram prilično rano da ustanem..." počela sam.

„Moram i ja", požurila je da kaže Bambi. „Ali ne bih baš volela da ti ovde na hodniku kažem ono što imam. Mogu li da uđem?"

Nevoljno sam se sklonila u stranu da je propustim.

Bez obzira na neverovatnu lepotu te žene i dokazanu virtuoznost, mene je i dalje nešto mučilo - a to nije bio samo njeno ludo ponašanje. Zapravo, imajući u vidu sve ove kvalitete, palo mi je na pamet da ona tom svojom odsutnošću možda prikriva koliko je ranjiva, kao Džersi sa njenim pićem.

Otišla sam do stola za kojim je Bambi sipala piće, ali sam ostala na nogama. Podigla sam čašu i ona i ja se kucnusmo i otpismo svaka po jedan mali gutljaj.

„Šta to nisi mogla da mi kažeš napolju u hodniku?" upitala sam.

„Molim te sedi", tiho izusti Bambi.

Glas joj je bio veoma umirujući, tako da sam tek na pola puta do stolice shvatila da je njime postigla isti efekat kao kada iskusni kočijaš povuče uzdu. Odlučila sam da od sada pažljivije slušam gospođicu Bambi.

„Ne želim nikakvu netrpeljivost među nama", poče da me uverava Bambi. „Nadam se da ćemo biti prijateljice."

Pri prigušenoj svetlosti u mojoj sobi primetila sam zlatne tačkice u njenim očima koje su napola skrivale trepavice. Ni za živu glavu nisam mogla da razaberem šta zapravo misli, ali sam iznenada osetila da je veoma važno da to otkrijem i zato sam odlučila da će biti najbolje da budem iskrena.

„Ne osećam netrpeljivost prema tebi, ali ne shvatam ljude poput tebe", priznala sam, „zato se osećam neprijatno u tvom društvu. Tvoj izgled govori jedno, reči drugo, a ponašanje treće. Imam osećaj da uopšte nisi onakva osoba za kakvu se izdaješ."

„Možda nisi ni ti", primeti Bambi, spustivši šaku da dodirne Jasona po glavi onim svojim dugačkim, vitkim prstima. Nije počeo da prede, ali nije ni pobegao.

„Nismo razgovarali o meni", rekoh. „Sigurna sam da si iz našeg jutrošnjeg razgovora razabrala da sam odrasla u porodici koja nikada nije bila veoma bliska. Ako delujem tajanstveno kada sam u njihovoj blizini, onda je to samo stoga što želim da se distanciram od njihovih prepirki. Zbog toga sam odabrala da krenem svojim putem - drugačijim od ostalih."

„I ti veruješ u to?" zagonetno me je upitala. Potomje dodala: „Ali znaš, mi jesmo zapravo razgovarali o tebi. Važno je šta misliš o meni. Kada sam rekla da ne želim da među nama vlada netrpeljivost, nisam mislila da kažem kako se nadam da ćemo se zbližiti kao sestre, kao što to očekuje tvoj stric. Želim samo da objasnim da bi u sadašnjim okolnostima bilo... kako da kažem?... dosta teško ako ne budemo mogle bar da budemo prijateljice."

„Slušaj", zaustih, otpivši još jedan gutljaj brendija: bio je odličan. „Zaista nema razloga da ti i ja brinemo hoćemo li postati drugarice ili ne. Konačno, posle dosta godina prvi put sam se sada videla sa stricem Lafom, tako da je malo verovatno da ćemo se ti i ja, posle ovog vikenda, ikada ponovo videti."

„Varaš se što se toga tiče", odvrati ona sa osmehom. „Ali pre nego što ti objasnim, volela bih da mi kažeš zbog čega se u mom društvu osećaš 'neprijatno'. Ako nemaš ništa protiv."

Zagledala sam se ponovo u te bistre, otvorene oči, ali su one i dalje za mene ostale nedokučive. Ta riba je bila mustra i po, ali ako ona to želi, onda će i dobiti ono što je tražila, zaključila sam - makar to bio i šamar.

„U redu, možda će ti se ovo učiniti suviše lično", rekoh joj, „ali ti si ovamo došla usred noći s bocom brendija i tražila da proćaskamo. Život moga strica Lafa teško da je zatvorena knjiga, te si stoga sigurno svesna da je imao mnogo žena, sve jednu lepšu od druge, a mnoge od njih, poput moje bake Pandore, bile su i veoma talentovane. Ti se, međutim, razlikuješ od ostalih: verujem da si zaista nadarena. Tvoje večerašnje sviranje bilo je izuzetno, na svetskom nivou - mislim da

zahvaljujući svom vaspitanju imam pravo da sudim o tome. Nije mi jasno zašto bi neko ko poseduje takvu veštinu pristao da bude ukras, đinđuva, makar taj neko bio talentovan, slavan i šarmantan kao moj stric Laf. Moja baka to ne bi uradila i iskreno rečeno, meni nije jasno zašto ti to radiš. Pretpostavljam da se zbog toga osećam neprijatno u tvom društvu: osećam da postoji skriveni scenario iza cele priče."

„Razumem. Možda je to tačno", reče Bambi, gledajući u svoje šake. Kada je podigla pogled prema meni, nije se više osmehivala. „Tvoj stric Lafsadio mi je mnogo važan, Fräulein Ben; on i ja se savršeno razumemo", reče mi ona. „Ali to je nešto sasvim drugo. Nisam zbog toga došla ovamo sama noćas da tražim tvoje prijateljstvo."

Čekala sam. Te oči prošarane zlatom su me fiksirale. Ono što mi je potom rekla pogodilo me je kao grom iz vedra neba.

„Fräulein Ben", poče Bambi, „plaši me zanimanje mog brata za tebe. Ako uskoro nešto ne preduzmeš, plašim se da bi nas to njegovo zanimanje sve moglo dovesti u opasnost."

Ostala sam ukočeno da sedim. Ovo nisam mogla ni da pretpostavim -ali odjednom mi je postalo jasno zašto mi je sve što je imalo neke veze sa Bambi delovalo tako poznato.

„Tvoj brat?" jedva sam izustila, mada čovek nije morao da bude nuklearni fizičar da bi shvatio ko bi to mogao biti.

„Dozvoli mi da se predstavim kako dolikuje, Fräulein Ben", reče ona. „Zovem se Betina Brunhilda fon Hauzer - i Volfgang je moj jedini brat."

Heilige Scheiss, jedino to mi je palo na pamet kada sam se suočila sa ovim obrtom događaja. Znači Bambi je bio samo nadimak koji joj je nadenuo stric Laf, isto kao što je mene zvao Gavroš. Zapravo, čula sam za Betinu fon Hauzer, mladu čelistkinju koja je počela da uskomešava duhove u svetskim koncertnim krugovima, mada mi uopšte nije palo na pamet da je Bambi Betina ili da bilo koju od njih povežem sa vlastitom, prilično opasnom strašću, Volfgangom Hauzerom.

Ovo neprijatno iznenađenje nateralo me je da prema svima postanem još podozrivija nego što sam bila - naročito prema stricu Lafu, čije mi se ponašanje, kada bolje razmislim, činilo sumnjivim. Da je Laf bio tako opušten sa Bambi, onda bi pred njom mogao da kaže sve, kao što je rekao meni. Zašto je onda sačekao da ostanemo sami da bi mi u termalnom bazenu ispričao priču o Hitleru i runama? Zašto me je Laf upozorio da budem oprezna sa Volfgangom, kada sam ga pomenula, ni ne nagovestivši mi da su ovo dvoje u srodstvu? Ako je Laf smatrao da je tetka Zoe, pristaša Schutzstaffela, tako bliska sa Bambinim bratom, zašto je onda doveo Bambi sa drugog kraja sveta da me poseti?

A ta ista Bambi se šunja na vrhovima prstiju po hotelu u gluvo doba noći u svom raskošnom rublju i upada kod mene sa bocom brendija da bi mi otkrila - iza Lafovih leđa - nekoliko stvarčica koje možda ni sam nije znao i mnoge koje se nije potrudio da pomene. Pošto je Bambi naglasila da se ona i Laf „savršeno razumeju", morala sam da pretpostavim da sam ja jedina u ovoj porodičnoj matrici koja nema pojma šta se dešava. Ali sam čvrsto bila rešila da saznam.

Srećom, posedovala sam vredno tajno oružje, to jest, i pored svoje mladosti, male težine i ne baš bogatog iskustva, mogla sam da bacim pod sto sve kauboje. Bila sam u stanju cele noći da ispijam duple tekile jednu za drugom i da ostanem na nogama, iziđem kroz pokretna vrata i ujutro da se setim svega što je bilo rečeno. Tako da pola boce remi martena za mene nije predstavljalo nikakav izazov. Nadala sam se da će mi ovaj moj talenat pomoći da ispitam Bambi. Sipala sam nam narednu turu pića.

Do tri ujutro, brendi je bio gotov, isto kao i Bambi. Onesvestila se usred rečenice, sedeći uspravno na stolici, ali sam ipak uspela da je podignem na noge i odvedem do lavirinta apartmana na drugom kraju hotela. Nisam mogla da je ostavim u mojoj sobi i rizikujem da se probudi kroz nekoliko časova i vidi da me nema. Ali za tri sata sestrinskog, mada pijanog ispitivanja, saznala sam više nego što sam očekivala, uključujući tu i neke stvari koje su mi zaista otvorile oči.

Volfgang Hauzer nije bio Austrijanac; on i njegova sestra bili su Nemci rođeni u Nirnbergu. Odrasli su tamo i u Švajcarskoj, a kasnije su studirali u Beču, on nauku ona muziku. Njihova porodica, iako nije bila bogata, bila je jedna od najstarijih u Evropi. Imali su fon u prezimenu već stotinama godina, mada ga je Volfgang izbacio iz svog prezimena, kako mi je Bambi objasnila, jer je smatrao da je neprilično koristiti ga u poslovnim pregovorima. Prema njenim rečima, njihovi životi bili su idilični u poređenju s mojim sve dok nisu došli u vezu sa porodicom Ben.

Ispostavilo se da je Bambi već više od deset godina štićenica mog strica Lafa, još od svoje petnaeste godine. Kada su svi shvatili koliko je nadarena, i kada je on ponudio da joj uzme najbolje učitelje i lično se pobrine za njeno obrazovanje i vežbanje, porodica je Bambi dozvolila da ode da živi u Lafovoj kući u Beču. Volfgang je često tamo posećivao svoju sestru, tako da Lafova tvrdnja da ga jedva poznaje nije mogla biti tačna.

Međutim, pre samo sedam godina dogodilo se nešto, što je izmenilo čak i ovaj ograničeni porodični odnos. Volfgang je nekoliko godina pre toga dobio sve svoje titule i prvi posao savetnika u nuklearnoj industriji koji je prihvatio po završetku studija, sve ga je češće vodio na putovanja van Beča. A onda jednog dana pre sedam godina, vrativši se s puta, Volfgang je svratio da obiđe sestru u stanu strica Lafa koji gleda na Hofburg. Volfgang je rekao Lafu i Bambi da napušta svoj stari posao i da prelazi u Agenciju za međunarodnu atomsku energiju. Želeo je da njih dvoje izvede na ručak u obližnji restoran da to proslave.

„Posle ručka", rekla je Bambi, „Volf nas je pozvao da pođemo s njim u Hofburg. Odveo nas je u Wunderkammer da vidimo drago kamenje, a potom smo posetili čuvene zbirke iz drevnog Efesa koje se sada tamo nalaze; na kraju smo otišli u Schatzkammer11 da pogledamo Reichswaffen."

11Schatzkammer - riznica sa blagom. (prim. prev.)

„U riznicu, da vidite kraljevsko oružje", rekoh.

Nisam zaboravila priču koju mi je Laf ispričao u termalnom bazenu tog jutra. O svojoj poseti tim istim odajama u Hofburgu pre više od sedamdeset pet godina, u društvu Adolfa Hitlera.

,,Ja", odvrati Bambi. „Moj brat nas je odveo da vidimo mač i koplje, i upitao je tvog strica: 'Da li ste vi i Pandora znali sve o svetim predmetima?' Lafsadio, međutim, ništa nije odgovorio, tako da je Volf dodao da njega već dugo zanimaju ti predmeti. Ta priča je bila dobro poznata u Nirnbergu: Adolf Hitler je mnoge pokupio iz carske riznice u Beču - na primer, simbole Prvog rajha, carsku krunu, kuglu sa krstom i skiptar, carski mač i tako dalje - i preneo ih je u nirnberški zamak. To je bila prva stvar koju je Hitler uradio posle - kako se kaže? - Anschlussa."

„Nemačkog pripojenja Austrije 1938", rekoh ja.

Da li je bila samo slučajnost što je pre tačno godinu dana - u martu 1988, na pedesetogodišnjicu istog tog udara - moja tetka Zoe stigla u Beč sa svojim saborcima „mirovnjacima" iz Drugog svetskog rata i tamo upoznala Herr profesora dr Volfganga K. Hauzera? Mislim da nije, naročito pošto mi je Bambi kazala da je Laf odlučno okrenuo Volfgangu leđa, i odbio ponovo da ga vidi ili da ga pusti u kuću pošto je Volfgang uporno tvrdio da je Pandora sigurno znala nešto veoma važno o tim predmetima, jer je bila Hitlerova miljenica i uspela tokom celog rata da zadrži svoj skupi stan na Hofburgu i da nastupa u bečkoj operi. Nešto što ih je povezivalo sa Nirnbergom, čak i sa samim Hitlerom.

„Ti i Volfgang ste odrasli u Nirnbergu, gde je suđeno svim nacistima neposredno posle rata. Da li su ti predmeti pominjani tokom salušanja?"

„Ne znam", odvratila je Bambi, položivši jedan lakat na sto kako bi se pridržala. „Suđenje u Nirnbergu - rat - sve je to bilo pre nego što smo se Volfgang i ja rodili. Ali čak i posle rata su svi u Nirnbergu znali za te relikvije. Čuvane su u jednoj odaji u zamku. Hitler je verovao da su one na neki način svete i da sadrže tajanstvene moći vezane za stare nemačke loze. Hitler je imao stan u Nirnbergu u kome je odsedao kada je dolazio da obiđe relikvije. Taj stan se nalazio u blizini centra grada pored opere, i njegovi prozori gledali su na zamak, tako da je uvek iz svojih odaja mogao da vidi mesto na kome su se nalazili sveti predmeti. Često su izlagani u javnosti na onim velikim okupljanjima članova nacističke partije na polju Cepelin. Ostali su u Nirnbergu sve do okončanja rata kada su vraćeni u Beč..."

„Svakako - Nirnberg!" Do tog trenutka se toga uopšte nisam setila, ali mi je sada odjednom sinulo: svi oni filmovi o marširanju i noćnim okupljanjima sa zastavama i ogromnim barjacima i stroboskopskim svetlima koja su osvetljavala nebo i hiljade ljudi postrojenih tako da dočaraju živu šahovsku tablu - sva ta čuvena okupljanja održavana su u Nirnbergu. To me je nagnalo da sebi postavim još jedno pitanje.

Pogledala sam u bocu konjaka i videla da je gotovo prazna, ali nisam želela da se Bambi onesvesti pre nego što otkrijem ono što me je zanimalo, tako da sam ostatak sipala u svoju čašu.

„Zašto Nirnberg?" upitala sam je. „To je jedan običan provincijski gradić daleko od utrtog puta, stotinama kilometara od bilo čega, zar ne? Zašto je Hitler doneo te predmete na jedno tako skrajnuto mesto - ili zašto je tamo održavao okupljanja, kada smo već kod toga?"

Bambi me je pogledala onim svojim širom otvorenim očima koje su sada bile malo zamagljene od konjaka.

„Nirnberg je osa", reče ona. „Zar nisi znala?"

„Osovina? Hoćeš da kažeš da su se tamo sastale sile Osovine za vreme rata? Mislila sam da su se obično sastajali u Rimu, Beču ili..."

„Hoću da kažem da je to ona osa", reče ona. „Svetska Osa, mesto za koje se misli da se na njemu sreću sve geomantičke linije moći. Njegov drevni naziv je Nornenberg - Brdo Norni. Naša istorija smatra da su tri Norne, boginje Sudbine - Wyrd, Verthandi, Skuld: Postala je, Postaje, Postaće - živele od pamtiveka baš u tom brdu. Kod njih je preslica sudbine; one predu priču naše sudbine isključivo runama. Te žene su poput suđaja, i njihova tapiserija od runa predstavlja stvarnu Osudu Nirnberga, jer priča koju one ispisuju odlučiće sudbinu sveta u poslednjim danima: die Gotterdammerung - sumrak bogova - priča o tome šta će se dogoditi na kraju vremena."

Možda je bilo naivno od mene što sam mislila da bih mogla da raspetljam čvorove u tom vijugavom lavirintu, tako što ću pokušati da razmrsim rodbinske veze unutar vlastite porodice. Nisam mogla da ne primetim da su moji najbliži rođaci izgleda bili do guše u tom nacional-socijalističko-mitološko-kosmičkom Scheiss.

Nije me iznenadilo što je neko koga uopšte nisam poznavala, kao što je Bambi, znao toliko odvratnih stvari o mojoj porodici o kojima ja nisam imala pojma. Konačno, ceo život sam pokušavala da se distanciram od njih. Ispostavilo se da sam imala dosta opravdanih, mada nepoznatih, razloga za tako nešto.

Ali morala sam da se zapitam - ako je tačno ono što je Bambi kazala -kako su Laf, Pandora i Zoe živeli tako dobro posle Hitlerove smrti? U posleratnom Parizu su Francuskinjama koje su bile suviše slabe prema Gestapou brijali glave i sprovodili ih ulicama da im se narod ruga. U mnogim zemljama su muzičare koji su makar samo svirali za naciste, javno ponižavali posle rata i njihov ugled je bio zauvek uništen. A oni koji su bili zaista bliski sa vrhuškom, kao što je Volfgang verovao da je sa Pandorom bio slučaj, bivali su osuđivani na dugogodišnju robiju ili vešanje. To me je nagnalo da se zapitam: ako je Pandora zaista ostala u Beču i bila čak Hitlerova omiljena operska pevačica tokom celog rata, kao što tvrdi Bambi, zašto je Laf uopšte pomenuo njeno ime i još naglasio činjenicu da je Zoe veoma dobro poznavala Hitlera umesto da distancira kako sebe tako i našu granu porodice što je više moguće?

Postojala je još jedna čudna i gotovo zastrašujuća slučajnost u ovoj porodičnoj sagi. To je poslednje što mi je palo na pamet pre nego što sam sklopila oči da uhvatim bar nekoliko sati odmora i pripremim se za sastanak sa stadom ovaca na livadi.

Bambi mi je rekla da je do sukoba između njenog brata Volfganga i mog strica Lafa došlo pre sedam godina u Beču, što će reći 1982. Ali pre tačno sedam godina, 1982, umro je i moj stric Ernest: te iste godine Sem je nasledio rukopis ispisan runama i onda iznenada nestao. Niko ništa o njemu nije znao sve do sada.

Belo prostranstvo svetlucalo je sablasnim plavičasto-belim sjajem naspram mračnih i zloslutnih šuma na svetlosti pre svitanja. Mesec je i dalje visio poput ukrasa na zvezdama posutom pruskom plavom nebu. Vazduh je mirisao na hladnoću i opasnost, kao i uvek u ovo doba godine pred zoru. Sneg je nastavio da pada do duboko u noć, i na livadi nije bilo svežih tragova. Odvezla sam se do sredine otvorenog prostora, nagla se unazad na skijama i zagledala se u šumu.

U tom trenutku me je tako snažno u leđa pogodila grudva da mi je spala kapa i sneg mi zapao za vrat. Kada sam se okrenula, ugledala sam nečiju priliku koja se na trenutak odvojila od šumske pozadine: prošla je na tren kroz mesečinu i skliznula nazad u šumu. Međutim, podignuta ruka mi je kazala da je to Sem i da treba da ga sledim. Dohvatila sam kapu, gurnula je u džep, prešla na skijama preko pašnjaka i zaronila među srebrne jele i breze na mestu gde sam videla da je nestao.

Stala sam da oslušnem. Huk sove začuo se sa blagog nasipa i ja krenuh za njim dublje u šumu gde je tama bila gotovo neprobojna. Kada sam ponovo zastala ne znajući kuda dalje da krenem, čula sam njegov šapat sasvim blizu:

„Arijel, uzmi ovo i sledi me."

Osetila sam da me je uhvatio za zglavak, stavio mi je u šaku petlju sa svog skijaškog štapa i krenuo ispred mene kroz tamu. Svoje štapove sam čvrsto stezala u

drugoj šaci dok sam ga slepo sledila, jer uopšte nisam videla kuda me to vodi. Dugo smo vijugali između drveća, a zatim smo započeli uspon ka livadi u visinama. Kada smo konačno izbili na otvoren prostor, nebo je postalo kobaltno-plavo tako da sam gotovo mogla da razaznam Semov obris ispred sebe.

Okrenuo se na skijama i uvukao vrhove svojih skija između mojih kao da smo isprepleli prste, a onda me je zagrlio kao ja njega na onoj planini pre skoro osamnaest godina. Mirisao je na preplanulu kožu i dim od drveta. Zaronio je lice u moju puštenu kosu i prošaputao:

„Hvala bogu, Arijel. Živa si, bezbedna si..."

„Ali ne zahvaljujući tebi", promrmljala sam preko njegovog ramena.

Zatim me je odvojio od sebe i odmerio me u predjutarnjoj tami; jedina svetlost dolazila je od mlečne mesečine i čudnog svetlucanja snega ispod naših nogu.

Nlsam videla Sema više od sedam godina. Tada je još bio jako mladolik. Trebalo je da mi padne na pamet da je mogao da se promeni. Evo ga sad ispred mene: visok, širokih ramena, zgodan na grub način; imao je Ernestov kao isklesan profil, majčinu dugačku crnu kosu koja mu je padala na ramena i tajanstveno lepe srebrnaste oči koje kao da su bile osvetljene iznutra. S nelagodnošću sam shvatila da preda mnom ne stoji moj mladoliki mentor i brat po krvi, već neverovatno zgodan muškarac. Sem je mene gledao krajnje iznenađeno, i ja shvatih da i moja reakcija mora da je uglavnom slična njegovoj.

„Šta se desilo sa onom stabljikom pasulja sa razbijenim kolenima koja me je svuda pratila?" upitao me je krajnje neobično se osmehnuvši. „Blagi bože, maheru - tvoj izgled obara s nogu."

„Ti mene umalo nisi oborio onom grudvom", primetih, osećajući se isto tako neobično. Bilo mi je teško da gledam Sema. Morala sam prvo da se naviknem na ideju da smo on i ja sada dve odrasle osobe.

„Izvini", reče on i dalje me odmeravajući kao da sam potpuni stranac. „Imam osećaj da je to sve što mi preostaje da ti kažem, Arijel - koliko mi je žao što se sve ovo dogodilo. Koliko mi je žao što sam te umešao u sve ovo."

„Izvini nije dovoljno", odvratih, ponovo citirajući Džersi. Ali sam se osmehnula i on mi je uzvratio osmeh. Shvatila sam da smesta moram da mu kažem.

„Seme", počela sam, „i ja moram zbog nečega da se izvinim, i samo da znaš da mi nikada u životu nije bilo zbog nečega toliko žao kao zbog ovoga. Nadam se da nisam uništila sve tvoje nade ili oboje dovela u još veću opasnost, ali uradila sam nešto zaista glupo i budalasto, i strašno pogrešno. Ostavila sam nekoga cele noći samog pored rukopisa ispisanog runama..."

Posmatrao me je sve vreme i videla sam kako užas raste u njemu dok sam izgovarala tu dugačku litaniju dubokog kajanja da bih tek na samom kraju izrekla ono bitno. A onda je mene čekalo iznenađenje.

„O kakvom to rukopisu ispisanom runama pričaš?" upitao je Sem.

Imala sam tu zanimljivu fantaziju da će moje srce, ako bude doživelo dovoljno sunovrata do peta, pre ili kasnije potpuno prestati da kuca i nastaviti da skače gore-dole kao jo-jo. Međutim, pet milja nordijskog skijanja sa Semom preko livada u visinama delovalo je kao masaža grudnog koša. Kada smo stigli do kolibe, bilo mi je sasvim dobro, to jest, uspela sam da povratim moć govora.

I saznala sam razlog zbog koga je Sem izmenio plan za naš današnji sastanak. U poslednje vreme ga je proganjao osećaj da je u velikoj opasnosti, tako da je izbegavao hotele i od svoje smrti spavao je u lovačkim kolibama, zaklonima za patke i poljskim straćarama po celom Ajdahu, koje su bile napuštene ili se nisu koristile u ovo doba godine. Kada je nešto pre mene stigao u Sunčanu dolinu, Sem je otkrio da ne postoji nikakvo slično sklonište u blizini skijaških staza. Muvao se unaokolo dok nije pronašao ovo, na oko dve milje skijama od glavnog puta. Međutim, okolina je bila potpuno otvorena, tako da je bilo ko mogao lako da me prati, osim ako stignem dok je još uglavnom mrak.

Kada smo došli do napuštene kolibe u kojoj je Sem proveo noć, skinuli smo skije, otresli sneg sa vezova, poboli skije i štapove u sneg iza kolibe i ušli unutra. Sem je prodžarao ugljevlje na izdisaju i ubacio još nekoliko cepanica na sinoćnju vatru. To je bio jedini izvor toplote u kolibi. Ispred nje se nalazila još samo pumpa za vodu. Sem je povlačio ručku dok nije napunio lonče koje je potom stavio na vatru kako bi skuvao instant-kafu. Zatim je privukao hoklicu pored stolice na kojoj su iskočili federi i na koju sam se ja već posadila.

„Svestan sam, Arijel, da možda ne razumeš mnogo štošta od onoga što sam uradio, niti znaš zašto sam to uradio", zausti on, „ali pre nego što počnem da ti objašnjavam šta se sve dogodilo, moram da se obavestim o prethodnoj nedelji: zašto nisi sačekala moj telefonski poziv, šta znaš o nestalom paketu i šta si sve do sada saznala od Lafa."

„U redu", nevoljno sam pristala, jer sam i sama želela da postavim milion pitanja. „Ali prvo - ako mi ti nisi poslao rukopis koji sam pomenula, onda moram smesta nešto da saznam, jer sam upoznala nekog ko mi je kazao da mi ga je on poslao. Jesi li ikada čuo za dr Volfganga K. Hauzera?" Kada sam videla da se Sem na tren nasmešio, dodala sam. „Znači, poznaješ ga!"

Sem je, međutim, odmahnuo glavom. „Ne znam, možda sam tako reagovao zbog načina na koji si izgovorila njegovo ime." Sem me je gledao nekako čudno, prisno. „Mislim da sam oduvek u tebi video mog malog brata po krvi, moju srodnu

dušu", nastavio je. „Ali sada sam osetio... hoću da kažem, ko je zapravo taj tip, Arijel? Dešava li se nešto o čemu bi želela da popričaš sa mnom?"

Osetila sam kako me obliva rumenilo. Na toj prokletoj irskoj koži koju sam nasledila od Džersi odražavalo se svako moje trenutno osećanje. Prekrila sam lice šakama. Sem ih je sklonio. Otvorila sam oči.

„Blagi bože, Arijel, da nisi zaljubljena u njega?" upitao je. Zatim je skočio na noge i počeo da kruži po kolibi, trljajući čelo šakom, dok sam ja samo sedela ne znajući šta da kažem.

Sem je ponovo seo i žurno se nagnuo ka meni.

„Arijel, na stranu sve ono što ja možda privatno mislim o toj situaciji, ovo uopšte nije trenutak za romansu! Rekla si da si nedavno upoznala tog čoveka. Da li znaš bilo šta o njemu? Poreklo? Imaš li pojma koliko opasno može da se pokaže po nas oboje to tvoje „prijateljstvo" sklopljeno u nevreme?"

Strašno me je uznemirio ovaj njegov ispad. Poželela sam nečim da ga gađam. Skočila sam na noge u trenutku kada je voda za kafu proključala. Sem je dohvatio rukavicu da podigne lonče sa vatre. To nam je oboma pružilo bar trenutak da se smirimo.

„Nisam rekla da sam u bilo koga zaljubljena", obavestila sam Sema najmirnije što sam mogla.

„Nisi ni morala", odvrati Sem.

Petljao je oko lončeta i nije gledao u mene. Zatim se okrenuo tako da nisam mogla da mu vidim lice i počeo da sipa kafu u šolje. Konačno je progovorio kao da razgovara sam sa sobom:

„Upravo sam shvatio da trenutno mnogo bolje razumem tvoja osećanja od svojih."

Kada se ponovo okrenuo ka meni držeći dve šolje sa kafom, pomalo napeto se osmehivao. Pružio mi je jednu šolju i razbarušio mi kosu kao što je to radio dok smo bili deca.

„Jako mi je žao, dušo", rekao je. „Nemam nikakva prava da ti određujem u koga ćeš da se zaljubiš, niti da te unakrsno ispitujem kao malopre. Pretpostavljam da sam bio iznenađen, to je sve. Dovoljno si pametna da se ne zagreješ za nekoga ko bi mogao oboje da nas uvali u nevolju. Ko zna? Možda postoji neka veza u toj situaciji koja bi mogla da nas izvadi iz gužve u koju sam nas uvalio, samo treba da je pronađemo. Uzgred budi rečeno, taj Volfgang K. Hauzer - samo sam znatiželjan - da li ti je kazao umesto čega stoji to K? "

Iznenađeno sam odmahnula glavom. „Nije. Zašto? Da li je to važno?"

„Verovatno nije", reče Sem. „Ali kada ga naredni put budeš videla, mogla bi da ga pitaš. A sada mi ispričaj šta se sve dešavalo prošle nedelje."

Duboko sam udahnula i mi ponovo sedosmo. Uputila sam Sema u sve što se izdešavalo. Gotovo u sve. Posle Semove reakcije na način na koji sam izgovorila Volfgangovo ime, izostavila sam sitnicu da je proveo noć i sa mnom, ne samo sa rukopisom. Ali ništa drugo nisam prećutala.

Kada sam završila podnošenje ovog iscrpnog izveštaja, i sama sam počela da uviđam da je Volfgang Hauzer izgleda igrao ključnu ulogu u ovoj priči. Možda i zato što se zaplet vrteo oko pogrešnog paketa. Pravi paket, onaj koji mi je Sem poslao, još nije bio pronađen. Nameravala sam da saznam koliko je on zapravo opasan.

„Ne mogu da verujem da ga još nema", smrknuto reče Sem, čitajući mi misli. „Nešto se tu jednostavno ne uklapa."

Pitala sam Sema šta se toliko vredno nalazi u tom izgubljenom paketu da su se izgleda svi na planeti dali u poteru za njim - uključujući tu i članove naše porodice koji međusobno ne razgovaraju već godinama - i zašto je paket toliko opasan da je morao da lažira vlastitu smrt.

„Kada bih znao sve odgovore", tužno se osmehnuo Sem, „ne bismo morali da se krijemo u ovoj izolovanoj kolibi da bismo razgovarali jedno s drugim posle nedelju dana zamajavanja tajnim šiframa."

„Zamajavanja?" ljutito ponovih. „Ti si taj koji se zamajavao lažnim sahranama, biblijskim anagramima i tajnim sastancima! Posle svega što sam doživela protekle nedelje, želim odgovore i to smesta. Šta se nalazi u tom izgubljenom paketu i zašto si ga poslao meni?"

„To je moje nasledstvo", odvrati Sem, kao da se to samo po sebi podrazumeva. „Saslušaj me, molim te, Arijel. Moraš da, shvatiš sve što imam da ti ispričam. Pre sedam godina, neposredno pred njegovu smrt, otac mi je prvi put kazao šta mu je Pandora ostavila. Rekao mi je da nikada pre toga nije o tome ni sa kim razgovarao, jer su ga na to obavezivale odredbe Pandorinog testamenta. Otac ga je pohranio u sef u banci u San Francisku, gde se nalazilo sedište naše advokatske firme. Kada je otac umro, uzeo sam kutiju i doneo je ovamo u Ajdaho da proučim ono što se u njoj nalazilo. Našao sam gomilu starih, retkih rukopisa koje je Pandora sakupila za života. Paket koji sam ti poslao sadrži njihove kopije..."

„Kopije?" povikala sam. „Morao si da lažiraš smrt - životi su nam u opasnosti - zbog gomile duplikata nečega?"

,,To su jedine kopije." Za osobu koja je toliko dugo čekala da objasni svoje postupke, bar se meni tako učinilo, Sem je to rekao pomalo nestrpljivo. „Umesto da kažem da su originali stari i retki, trebalo je da kažem da su drevni. Bili su pohranjeni u hermetički zapečaćenoj kutiji koja ih je štitila od raspadanja. To su zapisi na papirusu i platnu i na metalima kao što su bakar i olovo. Nekoliko ih je

ispisano na drvenim daskama ili metalnim pločama. Na osnovu materijala i jezika na kojima su ispisani - grčki, hebrejski, latinski, sanskritski, akadski, aramejski, pa čak i ugaritski - došao sam do zaključka da ti rukopisi vode poreklo iz raznih oblasti na svetu i da su pisani u raznim vremenskim razdobljima. Odmah mi je bilo jasno da u rukama držim nešto neuporedivo vredno. Ali sam isto tako naslutio, kao što je verovatno i moj otac, da su na neki način opasni. Mnogi su bili gadno propali od starosti, gotovo su se pretvorili u prašinu i nije ih bilo lako snimiti. Morao sam da upotrebim složenu, skupu opremu i procese. I tako sam napravio po jednu kopiju od svih - ja lično, svojeručno, i na to sam utrošio mnogo godina - kako bih mogao da počnem da ih prevodim. Potom sam stavio kopije u sef, a originale sakrio na mesto gde verujem da neće biti pronađeni. Bar dok moji prevodi na engleski ne budu završeni."

„Jesi li uspeo dosta da ih prevedeš?" upitala sam.

„Svega nekoliko", odvratio je Sem. „Sve mi to liči na papazjaniju naizgled nepovezanih stvari. Pisma, priče, svedočenja, izveštaji. Birokratska administracija carskog Rima, keltske i tevtonske legende. Opisi trakijskih proslava i svetkovina u Judeji, priče o paganskim bogovima i boginjama iz severne Grčke - a nigde niti koja sve to povezuje. Ipak mora postojati nešto, jer ih Pandora inače ne bi ni skupljala."

Um mi je grozničavo radio, ali vrteo se u krug. U kakvoj vezi su mogli biti ti dokumenti sa neonacističkom zaverom koju sam očekivala posle razgovora sa Lafom i Bambi? Svi događaji koje su oni opisali zbili su se u prošlom veku, dok se jezici kao što su ugaritski, koliko sam ja bila upućena, ne govore već hiljadama godina. Setila sam se Norni i njihove skrivene pećine u brdu kod Nirnberga u kojoj su tkale i prele poguban plan za poslednje dane ovog sveta. Ali šta ako niko ne bude mogao da ih pročita kada sve bude gotovo?

Dok je Sem pijuckao mlaku kafu, postalo mi je jasno koliku frustraciju mora da oseća jedan tako dobar razbijač šifri kakav je bio on dok ljušti luk i razmišlja o slojevima koji mu još preostaju do jezgra.

„Ako nisi bio u stanju da nađeš nikakvu vezu između tih Pandorinih rukopisa posle dugogodišnjih pokušaja", rekoh, „zašto onda svi misle da su oni tako vredni i opasni? Da nisu u nekakvoj vezi sa predmetima u Hofburgu - onima za koje svi tvrde da je Hitler pokušao da ih sakupi?"

„I ja sam to pomislio, i pre nego što si ti to pomenula", reče Sem. „Ali meni je bilo važnije da saznam odakle potiču ti dokumenti, kako je Pandora došla do njih i na prvom mestu, zašto ih je želela. Možda je najvažnije bilo da shvatim zašto ih je - od svih ljudi - zaveštala mome ocu."

„I ja sam se to pitala, od kada sam saznala za ta dokumenta", priznadoh. „Da li si to otkrio?"

„Možda", reče Sem. „Ali zanima me šta ti misliš. Do sada nisam imao s kim da razgovaram o svojoj teoriji. To mora da ima neke veze sa Pandorinim testamentom. Kada je Pandora umrla, mog oca su, kao glavnog naslednika, pozvali u Evropu da prisustvuje čitanju testamenta. Bio je iznenađen. Konačno, bila mu je maćeha samo tokom kratkog razdoblja dok je bila udata za Hijeronima. Nije ga videla od 'porodičnog raskola'. Siguran sam da ćeš se složiti, Arijel, da se priča strica Lafa o našoj porodici sigurno dosta razlikuje od priča naših otaca Ernesta i Avgusta. Oni teško da su je zadržali u tako lepom sećanju, jer je pobegla i ostavila ih u Beču sa ocem da ih sam podiže."

Sacrée merde12", pomislih, pošto sam se ponovo suočila sa složenom i gorkom istorijom svoje porodice. Ali iznenada mi je nešto palo na pamet: da nije Pandora možda računala na tu duboku ogorčenost i složene odnose u našoj porodici? I to sam rekla Semu.

12 Svetog mu sranja. (prim. prev.)

„I sam sam predosećao tako nešto", odvrati Sem. „A kada si mi ispričala ono što si ti saznala, sve se uklopilo. Mislim da je od samog početka raskol u porodici bio u središtu svega. Razmotrimo to pobliže. Prvo je Pandora izazvala razdvajanje kada je otišla sa Lafom i Zoe. Porodica je pretrpela snažan udarac kada je Pandora napustila tvog oca odmah posle porođaja, i tim njenim činom mogu se objasniti njegova današnja hladnoća i preokupiranost samim sobom. Celog svog života trudila se da stvari ostanu takve kakve jesu. Znamo da je potom ostavila mom ocu te retke i drevne dokumente koje sam ti opisao. A prema rečima tvog prijatelja Hauzera, Zoe poseduje originale nekakvog rukopisa ispisanog runama čija je kopija sada kod tebe. Ne znamo šta je Laf nasledio od Pandore osim stana koji gleda na Hofburg - koji je sam po sebi najverovatnije dosta važan -ali znamo da je znao za postojanje rukopisa ispisanog runama, mada izgleda nije znao da je kod Zoe."

Sem je zaćutao i osmehnuo mi se.

„Kao što vidiš, maheru, sve to ukazuje na jedno jedino pitanje: da si ti neko ko želi nešto da sakrije i da želiš da to ostane skriveno još mnogo vremena posle tvoje smrti, da li bi mogla da smisliš bolje osiguranje nego da to razdeliš među četvoro braće i sestara kao što su Lafsadio, Ernest, Zoe i Avgust, koji se međusobno mrze još od kolevke, figurativno rečeno?"

Pun pogodak. Od trenutka kada su poverovali da sam ih ja 'nasledila', svi iz moje porodice počeli su da šalju emisare tamo-amo, neki su čak lično došli iz Evrope ili me zvali posle ponoći da me ispituju. Čak je i Olivje zapazio neobično ponašanje mojih rođaka. U porodici kao što je naša, koju muče drevne rane, čiji članovi su sumnjičavi jedni prema drugima i koji se međusobno mrze, Pandora je pronašla savršeno okruženje da razdeli svoj plen tako da niko ne može da pogodi ko je šta dobio.

Međutim, mene je mučilo nešto drugo.

„Šta te je nateralo da preduzmeš jedan tako drastičan korak i proglasiš sebe mrtvim?" upitala sam Sema. „I ne samo da proglasiš sebe mrtvim, već si organizovao i tu svečanu sahranu - porodica, vojni orkestar, važni zvaničnici, štampa - zašto si toliko uzburkao vodu? Kako si nagovorio vladu na saradnju? I zbog čega si ugrozio moj život poslavši mi ta dokumenta i obavestivši sve da si to uradio?"

„Arijel, molim te", zausti Sem, uzevši moju šaku u obe svoje. „Kunem ti se životom da te ne bih izložio takvoj opasnosti da sam imao drugog izbora. Ali više od godinu dana sam znao da me neko prati. A onda je prošlog meseca u San Francisku neko čak pokušao i da me ubije. Nije moglo biti greške. Bomba je stavljena u moja kola..."

„Bomba?" povikala sam.

Ali u tom trenutku, obuzeo me je još veći užas. Već sam se bila pitala, ako Sem nije mrtav, šta je sahranjeno u onom sanduku na groblju Presidio u San Francisku. Zato sam sada upitala Sema drhtavim glasom: „Blagi bože, hoćeš da kažeš da je neko drugi poginuo umesto tebe? To hoćeš da kažeš?"

„Da", polako je odgovorio, „neko je poginuo u mojim iznajmljenim kolima u Čajnataunu."

Sem se zagledao uprazno, a glas mu je bio neobično dalek, kao da je sećanje propustio kroz paravan od magle. „Mada nikada nisam radio otvoreno za vladu ili vojsku, tokom godina koje sam proveo kao nezavisni konsultant obučio sam većinu njihovih kriptoanalitičara i čak sam asistirao i Stejt departmentu. Često sam pomagao raznim ograncima te službe u osetljivim dešifrovanjima koje je trebalo obaviti brzo i čisto. Rezultat toga je da znam mnogo ljudi i mnoge tajne.

„Čovek koji je ubijen u toj eksploziji kola bio je moj prijatelj i vladin službenik na visokom položaju sa kojim sam sarađivao godinama. Zvao se Teron Vejn. Teron je pre godinu dana, na moj zahtev, naložio jednom agentu u svojoj službi da pokuša da sazna ko me to prati i zašto. Prošlog meseca Teron me je pozvao da smesta dođem u San Francisko: agent koji je radio na mom slučaju umro je pod tajanstvenim okolnostima. Agencija je zapečatila mali iznajmljeni apartman koji je koristio kao tajnu kancelariju. Politika vlade je da uvek očisti takva mesta i pokupi ili uništi zapise pre nego što padnu u bilo čije ruke. Ali u ovom slučaju, Teron je mislio da bi ono što nađemo moglo da ima neke veze sa mnom kao i sa agentovom smrću. Pažijivo smo pregledali celo mesto. Sve sam provalio, uključujući i ono što je bilo u kompjuteru, i potom uništio podatke.

„Na osnovu onoga što smo saznali, složili smo se da će biti brže i manje sumnjivo ako peške odem do naredne stanice, a Teron obiđe oko bloka mojim kolima i pokupi me. Kada sam izišao na vrh strmog stepeništa koje je vodilo iz kuće u kojoj se nalazio stan, ja sam zastao, jer me je Teron zamolio da proverim da nije

stigla nova pošta dok smo bili u stanu, Bio sam na polovini stepeništa kada je Teron upalio kola i kada su ona eksplodirala..."

Sem je zastao, prekrio šakom oči i protrljao slepoočnice. Nisam znala šta da kažem. Nisam se pomerila dok nije spustio šaku i bolnim pogledom se zagledao u mene.

„Arijel, ne mogu da ti opišem koliko je to bilo grozno", reče on. „Poznavao sam Terona Vejna skoro deset godina: bio je pravi prijatelj. Znao sam da je bomba bila namenjena zapravo meni i da moram da ga ostavim tamo rasutog po pločniku kako bi svi pomislili da sam ja u pitanju. Morao sam da dopustim drugima da dođu da ga pokupe u kese kao da je đubre. Ne možeš da zamisliš kako sam se osećao."

Mogla sam da zamislim i to veoma živo i počela sam da drhtim kao prut. Pre dve nedelje sam mislila da je Sem mrtav i nisam ni pomišljala ni na kakvu opasnost, a sada me je saznanje da smo oboje u velikoj opasnosti tresnulo kao maljem. Nije bila u pitanju lažna sahrana - nije čak posredi bio ni nesrećni slučaj - već pravo ubistvo, nasilna smrt koja je bila namenjena Semu. Ako je Semov pokojni mentor bio funkcioner visokog ranga, očigledno u obaveštajnoj službi, on je morao znati bolje od mene kako da se zaštiti. Sada mi je bilo jasno da mnogobrojne mere opreza koje je Sem preduzeo nisu bile nimalo preterane.

„Zbog čega si siguran da je ta bomba bila namenjena tebi?" upitala sam.

„U kompjuteru u tom stanu pronašao sam broj za koji sam do tog trenutka verovao da ga samo ja znam; broj sefa u banci udaljenoj svega nekoliko blokova odatle", reče Sem. „Očigledno, da je onaj ko je pokušao da me ubije već bio otkrio da sam kopirane rukopise pohranio u banku u Čajnataunu, i bio je uveren da može da dođe do njih - možda još i lakše ako ja budem mrtav.

„Slučajnost je bila prevelika, jer je bomba eksplodirala istog dana kada sam se uputio u banku da uzmem rukopise. Odjurio sam tamo, uzeo rukopise i dobio veliku podstavljenu kovertu od službenika, zalepio marku iz automata i ubacio koverat u najbliže poštansko sanduče, poslavši ga jedinoj osobi kojoj sam znao da mogu bezgranično da verujem: tebi. Sa javnog telefona sam pozvao Teronovog nadređenog i prijavio sve što se dogodilo. Vlada je odlučila da nastavimo da se pretvaramo da sam mrtav. Prekršio sam datu reč i ugrozio svoj status tajnog agenta kada sam stupio u vezu s bilo kim - naročito s tobom, članom porodice." Sem me je pogledao čudno nedokučivim očima.

„Porodice?" ponovih. „Kakve veze to ima sa porodicom?" Bila sam zapravo sve ubeđenija da ne želim da saznam.

„Postoji samo jedna stvar koja povezuje sve deliće ove slagalice, i samu slagalicu sa našom porodicom", reče Sem. „Smatram da je to i dalje Pandorin testament. Pošto smo se već složili da je verovatno podelila nešto važno na troje naših rođaka, ostaje pitanje - šta je ostavila četvrtom, svom jedinom detetu?"

Zagrcnula sam se i osetila da sam blago pozelenela.

„Avgustu? Mom ocu?" upitah. „Zašto bi njemu bilo šta ostavila? Konačno, napustila ga je odmah po rođenju, je li tako?"

„Dušo", zausti Sem sa ironičnim osmehom, „on je jedini u porodici osim tebe i mene o kome nismo razgovarali. Ja sam imao samo četiri godine, a ti se još nisi bila ni rodila kada je Pandora umrla i zato bih želeo nekoliko stvari da postavim na pravo mesto. Zar ti ne izgleda čudno da je moj otac, Ernest, najstarije dete Hijeronima Bena, nasledio samo deonice rudnika u Ajdahu - dok je tvoj, najmlađi među njima, završio sa svetskim carstvom koncesija na vađenje i preradu rude..."

„Pokušavaš li ti to da mi kažeš kako misliš da je moj otac imao nešto sa svim tim?" upitala sam u neverici, povukavši šaku. Kada sam ustala, Sem je ostao da sedi i dalje me pomno posmatrajući. U glavi mi se vrtelo, ali on još nije bio završio.

Rekao je: „Mislim da moraš da dođeš do nekih odgovora - ako ni zbog čega drugog, a ono zbog sebe. Šta misliš, zašto je Avgust istog trenutka kada je saznao da sam mrtav, stupio u vezu sa izvršiocem mog testamenta da bi saznao šta sam ti ostavio? Sama si mi rekla da je to uradio. Zašto je održao konferenciju za štampu u San Francisku i saopštio javnosti sadržaj mog testamenta? Zašto te je Avgust zvao u Ajdaho dan za danom i zašto ti je rekao da ga obavestiš čim dobiješ rukopis koji si nasledila od mene kada te je konačno dobio? Kako je Avgust uopšte bilo šta saznao o bilo kom od rukopisa?"

„Ali svi smo znali za njih!" povikala sam. „Bili su pomenuti u tvom..."

Već sam zaustila da kažem „...testamentu." A onda sam shvatila, doživevši užasan šok, da za vreme čitanja testamenta nijednom reči nisu bili pomenuti nikakvi slični papiri, već samo činjenica da sam ja jedini naslednik. Ta sitnicaje za sobom povlačila još mnoga pitanja. Ako sam ja Semov jedini naslednik, zašto je Avgust prisustvovao čitanju testamenta? Zašto je održao konferenciju za štampu? Zašto je Avgust uopšte prisustvovao Semovoj sahrani? On se nije viđao sa Semom ni sa svojim bratom ni dok je ovaj bio živ.

Sem je sedeo i klimao glavom - ali mu je osmeh iščezao sa usana.

„Imajući u vidu njegovo ponašanje za vreme i posle sahrane, da li si naslutila zbog čega je bilo toliko važno da svi u našoj porodici, naročito tvoj otac, poveruju da sam zaista mrtav?" upitao me je Sem. Ustao je i pogledao me pravo u oči.

„Jesi li ti lud?" upitah ga. „U redu, priznajem da je Avgust seronja i da njegovo ponašanje zahteva izvesna objašnjenja. Ali ne mogu da zamislim da bi te on proganjao i pokušao da ubije zbog tih rukopisa, bez obzira na to šta on misli o njihovoj vrednosti. Čak i pod krajnje neverovatnom pretpostavkom da je ono što nagoveštavaš tačno, da je Avgust sposoban za tako nešto, zašto ranije nije nešto preduzeo da se dočepa tih rukopisa? Konačno, Ernest ih je nasledio pre više decenija i kod njega su bili skoro dvadeset godina."

„Možda Avgust nikada nije shvatio da su kod mog oca", odvrati Sem. „Niko izgleda nije znao da sam ih ja nasledio, do pre godinu dana kada su počeli da me prate..."

Pre godinu dana. Pre godinu dana neko je počeo da prati Sema. Pre godinu dana Sem je stupio u vezu sa svojim prijateljem u vladi i možda su upravo zbog toga dva njihova službenika bila mrtva. Šta se još važno dogodilo pre godinu dana? Bilo mi je negde u podsvesti. Napregla sam mozak. Setila sam se i još nekoliko stvari je leglo na svoje mesto.

Tačno pre godinu dana, u martu 1988, Volfgang Hauzer je upoznao moju tetku Zoe na okupljanju povodom Anschlussa u Beču. I Zoe mu je otkrila da je vlasnik rukopisa ispisanog runama!

Sem je, znači, bio u pravu što se tiče jedne stvari: ako je moj otac zaista nasledio nešto od Pandore pre dvadeset pet godina i kasnije na neki način saznao da je i Zoe nešto nasledila, ne bi mu bilo teško da shvati - kao što smo to Sem i ja upravo uradili - da postoji više delova slagalice. Ili da dođe do zaključka da je Pandora ostale delove zaveštala drugim članovima porodice.

Avgust je zapravo bio taj koji mi je kazao da su rukopisi Pandorini i da su ispisani nekom vrstom šifre. Neposredno posle toga, kakva slučajnost, usledio je poziv od gospođice Helene Lenti-Moniker iz Vašington posta - koja je moj privatni broj dobila od mog oca lično i koja mi je rekla da bi ti rukopisi zapravo mogli biti Zoini. Kako sam mogla znati da ne radi za mog oca, a ne za Post ? Pa ipak, ništa od ovoga nije dokazivalo da je Avgust jedini krivac koji pokušava da prikupi razdeljene rukopise - a još manje da bi on mogao biti ludak sa bombom.

„Znaš li ko je bio izvršilac Pandorinog testamenta?" upitala sam Sema.

„Tačno! To je kritična tačka." Ščepao me je za obe ruke. Prostrelio me je bol sve do ramena; trgla sam se i nisam mogla da zatomim uzvik bola. Sem me je žurno i uplašeno pustio.

„Šta je bilo?" upitao je.

„Četrnaest kopči. Umalo se nisam sudarila sa lavinom", obavestih ga o jednom od manje dramatičnih događaja iz prošle nedelje koje sam uspela da izostavim iz pređašnjeg izveštaja. Uvukla sam vazduh i oprezno dodirnula ruku koja mi je pulsirala ispod tkanine.

Sem me je zabrinuto posmatrao. Ispružio je ruku i nežno me pomilovao po kosi, vrteći glavom.

„Gotovo je zacelila; dobro sam", rekoh. „Palo mi je na pamet da je Pandora morala imati veliko poverenje u osobu koja je posle njene smrti razdelila ta dokumenta koja je skupljala i štitila celog života."

„Do istog zaključka sam i ja došao - zahvaljujući još i nekim čudnim okolnostima", reče Sem. „Moja majka, Bistri Oblak, umrla je svega nekoliko meseci pre Pandore. I otac i ja smo bili u šoku i u žalosti, a ja nikada pre toga nisam putovao tako daleko, čak u Evropu. Stoga je otac zatražio da mu pošalju poštom sve pravne papire koje treba da potpiše kako bi mogao da podigne nasledstvo. Na njegovo iznenađenje, rečeno mu je da to neće biti moguće: u Pandorinom testamentu izričito je stajalo da on mora lično da potpiše i preuzme svoje nasledstvo od izvršioca. I tako smo otac i ja otišli u Beč."

„Znači da je izvršilac odigrao važnu ulogu", primetih. „Ko je to bio?"

„Čovek za koga smo upravo saznali da je bio Lafov prvi učitelj violine", odvrati Sem. „Pandorin, tamnokosi, romantični rođak Dačanin Basarid, koji se pridružio njoj i deci na karuselu u Prateru, a potom otišao sa njima u Hofburg da vidi oružje. Kada smo otac i ja otišli u Beč radi testamenta, ja sam imao samo četiri godine, a Dačanin Basarid bio je u sedamdesetim, ali nikada neću zaboraviti njegovo lice. Bio je divlje zgodan. Divlje - upravo onako kao što je Laf opisao mladu Pandoru.

„Takođe je zanimljivo što je Laf pomenuo taj isti karusel kada je pričao o Hitleru koji je deci rekao da Earn znači orao na starom visokonemačkom, a Daci vuk. Takve reči izgleda da su važne. Ono malo rukopisa koje sam preveo odnose se na porodicu rimskog cara Avgusta. Voleo bih da saznam ko je tvom ocu dao isto ime. Ti, razume se, znaš šta na grčkom znači Pandorino prezime, Basarid?"

Odmahnula sam glavom.

„Kože ili krzna lisica", reče Sem. „Saznao sam, međutim, da koren te reči potiče iz libijsko-berberske reči, bassara, što znači lisica. Vrlo slično je Laf opisao Pandoru, kao divlju životinju. Ironično, zar ne?"

„Pohvatajte nam lisice, male lisice, što kvare vinograde, jer naši vinogradi cvatu", navedoh stih iz Solomonove Pesme nad pesmama.

Zapanjeno je podigao pogled i uputio mi onaj svoj ošamućujući osmeh odobravanja zbog koga sam se uvek, još kao dete, osećala kao da sam upravo uradila nešto neverovatno pametno.

„Znači, shvatila si moju poruku!" primeti on. „Znao sam da ti to možeš, maheru, ali nisam mislio da ćeš imati vremena da sve to tako brzo povežeš."

„I nisam", rekoh, dok mi je um i dalje radio vrtoglavom brzinom. „Dešifrovala sam onoliko koliko mi je bilo dovoljno da shvatim gde treba da se nađemo ovog jutra - ali ne i ono drugo, šta god to bilo, što si želeo da saznam."

„Ali u tome i jeste stvar, zar ne razumeš?" upita Sem. „U tome je ironija. Lukava mala lisica, Pandora, jeste pokvarila vinograde - i ostali su takvi bar poslednjih dvadeset pet godina - uspela je da rukopisi ostanu razdvojeni. Počeo sam da shvatam šta je uradila tek pošto sam ti poslao paket." A onda je njegov osmeh

izbledeo dok me je gledao pri toj prigušenoj svedosti vatre svojim srebrnastim očima. „Arijel", tiho je rekao, „mislim da nam je oboma jasno šta moramo da uradimo."

Snuždila sam se, mada sam znala da je u pravu. Ako je ova zagonetka bila tako opasna i drevna da su je svi želeli, nećemo biti bezbedni dok ne saznamo o čemu je reč.

„Ako se paket koji si mi poslao nikada ne pojavi", rekoh, „pretpostavljam da ćeš morati sve da rekonstruišeš iz originala koje si sakrio; a Zoine rune..."

„To može da sačeka, pošto sada bar znamo da postoje originali", reče Sem. „Arijel, ako neko tako očajnički želi da se dočepa tih rukopisa da su čak i naši životi ugroženi, naš prvi zadatak jeste da saznamo o čemu je reč u ta četiri razdvojena dela i zbog čega je Pandora uopšte skupljala te rukopise. Moram da posetim jedinu osobu koja može da odgovori na to pitanje: njenog rođaka i izvršioca testamenta, Dačanina Basarida."

„Zašto veruješ da je Dačanin Basarid još živ?" upitah. „Ako je bio približno Pandorinih godina, onda u Beču, sada je već blizu stotke. Kako uopšte misliš da ga nađeš? Konačno, prošlo je dvadeset pet godina od kada si ga video. Mislim da se trag do sada već malo ohladio."

„Naprotiv", reče Sem. „Dačanin Basarid je živ, zakoračio je u devedeset petu i još ga se sećaju u određenim krugovima. Pre pola veka, bio je poznati violinista koji je svirao onim olujnim Paganini stilom: zvali su ga Princ Lisica. Ako nisi čula za njega, to je samo zato što je iz nekog razloga, mada je nastupao u javnosti, odbijao da snima. Do jutros nisam znao da je podučavao i Lafa. A što se tiče toga gde bismo ga danas mogli naći, pomislio sam da ti je to možda kazao tvoj prijatelj Hauzer. Koliko sam shvatio, poslednjih pedeset godina, čak i tokom celog rata, stalna baza Dačanina Basarida bila je Francuska. On je Zoin prisan prijatelj. Zoe je već sigurno napunila osamdeset i neku. Ako iko može da ugovori sastanak s njim, onda je to ona."

Znala sam da bi bilo suviše opasno za Sema da ode u Pariz u potragu za Dačaninom Basaridom. Morao bi da prođe kroz pasošku i carinsku kontrolu dve zemlje koristeći lažna dokumenta. Ali ubrzo sam našla rešenje tog problema:

Nije li Volfgang Hauzer rekao da želi da mi pomogne da „zaštitim" svoje nasledstvo i da se nada da ću upoznati tetku Zoe u Parizu kako bih saznala nešto više o tome? Pošto je Pod nameravao da nas pošalje u Rusiju da obavimo zadatak za vladu, možda bismo nas dvoje mogli da skoknemo do Pariza i posetimo Zoe. Sem nije zvučao baš oduševljeno što ću se provoditi u Parizu sa Volfgangom, ali zar nije bila njegova ideja da ispitamo Dačanina Basarida. Ovo je bio najjednostavniji način da to obavimo.

Zaključili smo da bi Sem narednih nedelja, dok ja ne sredim sve oko svog puta za Rusiju, mogao malo da protrese naše porodično stablo da vidimo hoće li otpasti koja trula jabuka - i da bi bilo dobro da poseti svog dedu, Surog Medveda, u rezervatu Nez Persea u Lapvaiju. Iako nijedno od nas nije već godinama videlo Surog Medveda, mislili smo da bi on mogao da nam ispriča ponešto o Semovom ocu, iz vremena kada je Ernest živeo u Lapvaiju pre Semovog rođenja. To bi moglo da baci malo više svetla bar na jednog od članova umešanih u porodični raskol za koga smo znali da je nasledio rukopise.

Međutim, shvatila sam da je u mojoj porodici postojalo još nešto pored ekscentričnosti, slave i svađa između zaraćenih strana. Postojalo je nešto tajanstveno što je izgleda bilo zakopano u samom njenom jezgru. Da bismo istražili to jezgro bili su nam potrebni sveži podaci koje ćemo dobiti iz nepristrasnog spoljašnjeg izvora. Tada sam se setila mormonske crkve Isusa Hrista svetaca sudnjeg dana.

Malo neupućenih ili krivovernih zna da mormonska crkva poseduje obimnu genealošku bazu u blizini Solt Lejk Sitija, u kojoj se nalaze zapisi o porodičnim lozama koje potiču još iz vremena Kaina i Seta. Olivje mi je kazao da se ti zapisi čuvaju u kompjuterima. Svetske loze utkane u tehnologiju mikročipova, skrivene duboko u pećinama otpornim na bombardovanje u planini Juta - isto kao i tapiserije od runa čuvenih Norni od Nirnberga, pomislih.

Lako smo se dogovorili oko toga šta će ko da uradi, ali nam je preostalo da rešimo problem komunikacije kada napustimo ovu kolibu i rastanemo se. Neće nam biti nimalo lako da ostanemo u vezi pošto nijedno od nas nije znalo gde će biti sutra ujutro. Sem je imao plan: svakog dana, gde god da se nalazio, pronaći će centar za slanje poruka faksom i uputiće faks mom kompjuteru na poslu pod lažnim imenom, ali sa stvarnim brojem na koji ja njemu mogu da pošaljem uzvratni faks. Potom ću ja otići do kopirnice i poslati mu novi izveštaj sa ključem za dešifrovanje i broj na koji može da odgovori. To je moglo da funkcioniše izvesno vreme, pošto je bilo kopirnica u svim gradovima na svetu - osim možda u Sovjetskoj Rusiji, a ja ću uskoro upravo tamo da otputujem.

Sem je ugasio vatru i mi iziđosmo iz kolibe. Unutra smo bili tek nešto malo više od jednog sata, a sunce je već zaslepljujuće sijalo odbijajući se od snega na visokoj livadi. Neposredno pre nego što sam stavila tamne naočari, Sem me je zagrlio, privukao me k sebi i poljubio u kosu. Zatim me je udaljio od sebe.

„Ne zaboravi da te volim, maheru", ozbiljno mi je kazao. „Ubuduće izbegavaj lavine; voleo bili da mi se vratiš u jednom komadu. I nisam baš siguran da bi trebalo da ideš u Pariz..."

„Volim i ja tebe", rekoh Semu, osmehujući se. Stavila sam naočari i uzela ga za ruku. „U međuvremenu, brate moj po krvi, neka duh Velikog medveda hoda po otiscima tvojih mokasina. I pre nego što se rastanemo, moraš mi se zakleti njenim totemom, da ćeš i ti voditi računa o sebi na isti način."

Sem mi je uzvratio osmeh i podigao šaku, okrenuvši dlan prema meni.

„Tako mi Injuna", reče on.

Upravo sam bila prelazila preko vrha visokog pašnjaka kada sam ugledala njegov obris naspram senovitoplavog snega na nižoj livadi. Uočila sam njegovu atletsku građu u sjajnom tamnom ski-odelu. Nosio je naočari za skijanje i kovrčava kosa mu se vijorila na jutarnjem povetarcu. Nisam morala da mu vidim lice. Niko drugi se nije kretao tako graciozno i spretno po snegu. To je izvan svake sumnje bio Volfgang Hauzer. Išao je ka meni po mojim tragovima za koje sam bila sigurna da su jedini na novom snegu koji je noćas napadao.

Svetog mu sranja. Hvala bogu što sam odlučili da se razdvojimo. Međutim, Volfgang će već kroz nekoliko trenutaka stići do mesta u šumi gde su se ukrstili moji i Semovi tragovi jutros, imajući u vidu brzinu kojom se on kretao. Kako, do davola, da mu objasnim zašto i s kim sam odlučila da odem na skijanje na ovom izolovanom mestu pre svitanja? Pitanje šta je sam Volfgang radio ovde kada je trebalo da se nalazi šest stotina milja odavde u Nevadi, moraće da sačeka.

Obuzeta panikom, sjurila sam se niz obod i presekla kroz šumu. Uopšte mi nije palo na pamet da bi trebalo da se vratim istom stazom kojom sam jutros došla. Nisam čak ni bila sigurna gde se u ovim šumama nalazi moj stari trag, niti gde smo se tačno Sem i ja sreli, jer je još bio mrak. Moj jedini cilj bio je da presretnem Volfganga pre nego što stigne do tog mesta, a onda nam predstoji krajnje ozbiljan razgovor. Kretala sam se tako brzo između drveća da sam proletela pored njega.

„Arijel!" čula sam odjek svog imena i zaustavila skije. Umalo se nisam obmotala oko drveta.

Oprezno sam krenula nazad kroz šumu. Volfgang je skijao između drveća i u prolazu sklanjao u stranu grane jela pod snegom. Svaki put kada bi pustio granu, tovar snega bi pljusnuo o tle. Kada smo se našli na prošaranoj svetlosti, pogledao me je upitno, ali i strogo, pa sam pomislila da će napad biti najbolja odbrana.

„Dr Hauzere, kakvo iznenađenje", rekoh, pokušavajući da izmamim osmeh, mada nisam bila sigurna da li je pronašao naše tragove. „Nalećemo jedno na drugo na najčudnovatijim mestima, zar ne? Mislila sam da ste trenutno u Nevadi."

„Rekao sam ti da ću doći ako budem ikako mogao", pomalo iznervirano je odvratio. „Vozio sam cele noći da stignem ovamo."

„Pretpostavljam da si odlučio da se malo opustiš od puta skijajući po ovoj nedođiji?" suvo sam primetila.

„Arijel, prestani, molim te, da igraš te igre sa mnom. Otišao sam u tvoju sobu čim sam stigao u hotel - još nije bilo ni svanulo. Kada sam otkrio da nisi tamo, užasno sam se zabrinuo da ti se nešto desilo. Pre nego što sam sve digao na uzbunu,

otišao sam do parkinga i video da nema ni tvojih kola. Noćas je padao sneg: jedini sveži tragovi od parkinga vodili su ovamo, sledio sam ih i našao tvoja kola u šumi. Sledio sam tragove tvojih skija dovde. Sada je na tebe red da objasniš zašto si pošla na skijanje sasvim sama, na nekoliko kilometara od hotela i to pre svitanja?"

Vau - misli da sam skijala sama, što je značilo da nije stigao do naših tragova. To me je spaslo od narednog očajničkog koraka na koji sam se već bila pripremila: da slažem bez premišljanja. Ali me još nije izvuklo iz šume.

„Mislila sam da će mi malo vežbe dobro doći da izbacim iz sebe sav onaj konjak koji smo tvoja sestra i ja slistile noćas u mojoj sobi", rekoh mu. Nisam lagala.

„Betina?" zapanjeno je pitao - i ja sam znala da sam pritisnula pravo dugme. „Betina je odsela u ovdašnjem hotelu?"

„Jednu stvar sam povezala", rekoh, ali kada me je Volfgang zbunjeno pogledao, prevela sam mu: „Zajedno smo se napile i ja sam iz nje izvukla neka obaveštenja o tebi. Sada shvatam zašto si kazao da ti je moj stric Lafsadio samo poznanik, ne i prijatelj. Ali tokom našeg podužeg razgovora o mojoj porodici, mogao si bar da pomeneš da tvoja sestra živi sa mojim stricem već deset godina."

„Izvini", reče Volfgang, odmahujući glavom kao da je tek počeo da se budi. Možda se tako i osećao, ako je stvarno vozio cele noći. Zagledao se u mene zamagljenim tamnoplavim očima. „Nisam veoma dugo video Betinu. Pretpostavljam da ti je i to objasnila?"

„Jeste, ali kladim se da će mi se tvoje objašnjenje više dopasti. Hoću da kažem, ne shvatam zašto bi se dvoje ljudi kao što ste ti i Bambi - tvoja sestra- otuđilo samo zbog preterane teatralnosti nekoga kao što je stric Laf?"

„Zapravo, ja se i dalje s vremena na vreme viđam sa sestrom", reče Volfgang, ne odgovorivši na moje pitanje. „Iznenađen sam što čujem da ju je Lafsadio tek tako doveo ovamo iz Beča. Sigurno nije pretpostavio da bih ja mogao biti ovde."

„Sada će znati", rekoh mu. „Hajde da svi zajedno doručkujemo, pa ćemo videti koju vrstu vatrometa će to izazvati."

Volfgang je pobo štapove u sneg i spustio mi šake na ramena. „Veoma si hrabra kada planiraš takav jedan obrok. Jesam li ti već rekao da si mi nedostajala i da je Nevada zaista užasno mesto?"

„Mislila sam da su Nemci oduvek voleli sva ta neonska svetla", primetili.

„Nemci'?" ponovi Volfgang, sklonivši šake s mojih ramena. „Ko ti je rekao... oh, Betina. Izgleda da si je stvarno napila."

Uzvratila sam mu osmeh i slegnula ramenima. „Moja omiljena tehnika ispitivanja: naučila sam je na grudima moje majke", priznadoh. „Pošto smo izgleda

praktično u srodstvu, zahvaljujući vezi mog strica i tvoje sestre, pade mi na pamet da bih mogla da ti postavim neka ličnija pitanja - na primer, umesto čega stoji K? "

Volfgang se i dalje osmehivao, ali je znatiželjno izvio obrvu. „Stoji umesto mog srednjeg imena: Kaspar. Zašto pitaš?"

„Kao Kaspar, prijateljski raspoložen duh?" upitah i nasmejah se.

„Kao Baltazar, Melhior i Kaspar - znaš već, ona tri mudraca koji su doneli poklone malom Isusu." Potom je Volfgang dodao: „Ko ti je predložio da mi postaviš to pitanje?"

Možda umem sjajno da ispitujem mortus pijane, ali izgleda da nema spetljanije osobe na svetu od mene, kada treba odgovoriti na neočekivano pitanje. Pokušala sam naslepo.

„Pretpostavljam da ne znaš da imam fotografsko pamćenje", rekoh, ne odgovorivši mu zapravo na pitanje. „Videla sam tvoje ime upisano u knjigu posetilaca u nuklearki, sa sve onim Herr Professor Doktor, kao i to da si stacioniran u Kremsu u Austriji. Gde se pobogu nalazi taj Krems?" Nastavila sam da trabunjam u nadi da ću uspeti da se izmigoljim Volfgangovom prodornom i prilično sumnjičavom pogledu.

„Upravo tamo ćemo se ti i ja uputiti u utorak", reče Volfgang. „Imaćeš priliku sama da vidiš gde je."

„Misliš na ovaj utorak?" upitah osetivši blagu histeriju. Nemoguće da se to ponovo događa - ne sada. Tek što sam pronašla Sema i neću moći ponovo da stupim u vezu s njim pre nego što on pronađe mene. „Hoćeš da kažeš da prekosutra krećemo za Austriju?"

Volfgang klimnu, a onda žurno nastavi.

„Pastor Dart me je juče pozvao u Nevadu. Pokušavao je oboje da nas pronađe - tebe i mene - i laknulo mu je kada je čuo da znam gde si", rekao mi je. „Naš avion za Beč polazi iz Njujorka kasno uveče u ponedeljak - to jest, sutra. Da bismo uhvatili taj let, moramo da letimo ceo dan; zato sam celu prethodnu noć vozio iz Nevade dovde da te pokupim kako bismo se oboje vratili na vreme da se spakujemo. Pošto si mi rekla da će Maksfild biti ovde, pomislih da bi on mogao da vrati kasnije tvoja kola, a da ti pođeš sa mnom. Ti i ja moramo da razmotrimo mnoge stvari u četiri oka pre nego što napustimo zemlju. Imaćemo vremena da ovde doručkujemo, ali moramo..."

„Stani malo!" povikah. podigavši skijašku rukavicu. ,.Mogu li da pitam zašto ti i ja ovako iznenada letimo zajedno za Beč? Da mi nije nešto promaklo?"

„Zar ti nisam rekao?" upita on pomalo zbunjeno se osmehujući. „Dobili smo vize za Sovjetski Savez. Beč je naša prva stanica na putu do Lenjingrada."

Volfgang mi je doneo mah rečnik ruskog za turiste i ja sam ga prelistavala dok smo se vraćali iz Sunčane doline. Želela sam smesta da pronađem neke ruske reči koje bi iskreno odrazile trenutno stanje mog uma. Pronašla sam reči za konstipaciju (zatvor, zahpoer), za dijareju (proliv, pahnoes), i za utrobu (kyee-SHESCH-nyeek) - ova poslednja je, prema mom mišljenju, bila najpribližnija koju ću uspeti da nađem da bih izrazila ono što sam osećala. Iako sam otkrila da Volfgang dosta tečno govori ruski, osećala sam se veoma čudno kada sam mu zatražila da prevede izraz „sveto sranje".

Reći za branč da je protekao u prilično napetoj atmosferi bilo bi više nego blago. Laf me je ošinuo pogledom kada sam uletela sa Volfgangom i kada su se Bambi i njen brat zagrlili. Potom me je Olivje mrko gledao tokom celog obroka pošto je jedno za drugim saznao pod: a) da je Bambi Volfgangova sestra; b) da će me Volfgang danas vratiti kući, dok će Olivje morati da vrati moja kola i moju mačku; c) da Volfgang i ja u zoru krećemo na naše idilično zajedničko putovanje u SSSR.

Laf se malo pribrao kada je čuo da je naša prva stanica Beč - i on je trebalo da se vrati u Beč iz San Franciska u ponedeljak uveče - te me je pozvao da ga posetim u slučaju da je među nama ostalo nešto nedorečeno. Pre nego što sam napustila trpezariju, povela sam Lafa u stranu.

„Lafe", počeh, „znam šta osećaš prema Bambinom bratu. Ali pošto ćemo on i ja biti poslovno u Beču, molim te da ovog puta napraviš izuzetak i oboje nas pozoveš kod sebe. Postoji li još nešto u vezi sa našom porodičnom situacijom za šta veruješ da bih trenutno trebalo da znam?"

„Gavroše", oslovi me Laf i uzdahnu, „imaš oči na svoju majku Džersi, te ledenoplave oči na koje je oduvek bila toliko ponosna. Ali tvoje više podsećaju na Pandorine - oči divljeg leoparda - jer su tvoje od čistog zelenog leda. Ne krivim Volfganga: zapravo ne znam kako ijedan muškarac može da odoli takvim očima. Ja nisam mogao. Ali, Gavroše, ti moraš biti sigurna da ćeš uspeti da odoliš muškarcima - dok ne saznaš u šta si zapravo umešana."

To je bilo sve što je Laf hteo da mi kaže, ali ja sam znala da je bio iskren. Bio je zabrinut za mene, a ne zbog neke kavge sa Bambi ili našom porodicom.

Poljubila sam Lafa, zagrlila Bambi, uručila Jasona Olivjeu i rukovala se sa tihim Volgom Dragonofom koji se nikada nije smešio. Dok smo se duž reke Snejk vraćali dvesta pedeset kilometara do mog stana u prizemlju, pitala sam se u šta sam se to zapravo polako uvaljivala. Takođe sam se pitala kako da stupim u vezu sa Semom i obavestim ga o razvoju događaja.

Volfgang mi je tokom puta punio uši o našem predstojećem putovanju. U poslednjem trenutku je organizovao ovaj kratki boravak u Beču na putu za Rusiju, i to s razlogom - ali taj razlog nije bio onaj sa kojim je upoznao Poda.

Iako je sedište MAAE bilo u Beču, Volfgangova kancelarija nalazila se u Kremsu, srednjovekovnom gradiću na Dunavu na početku Vahaua, doline u Austriji najpoznatije po vinogradima. Volfgang je rekao Podu da ćemo morati da svratimo tamo i prođemo kroz gomilu papira, kako bih se upoznala sa filozofijom MAAE kao i našom posebnom misijom u SSSR-u, pre nego što me povede u Rusiju. Izgleda da je Pod naseo.

Tek kada je Volfgang pomenuo Vahau, setila sam se da sam u detinjstvu već čula za Krems. Iza njega se prostirao drugi deo dunavske doline, Nibelungengau, u kojoj su nekada živeli rani, magični stanovnici Austrije. U njoj se zbiva radnja Nibelunškog prstena Riharda Vagnera, ciklusa koji se sastoji od četiri opere. Snimci tih opera u kojima je pevala moja baka Pandora danas su poznati širom sveta. Takođe sam se setila da smo se u Vahauu, Džersi i ja jednom popele do ruševina Dürnsteina uskom stazom koja je gledala na plavo-sivi Dunav. U tom zamku je trinaest meseci, dok god za njega nije plaćen otkup, bio zatočen Ričard Lavlje Srce. Zarobljen je na povratku iz krstaških ratova.

Međutim, Volfgang je imao lični razlog za odlazak u Krems. Hteo je da posetimo jedno drugo mesto u Vahauu: čuveni manastir Melk. Nekada je to bio zamak-tvrđava kuće Babenbergovaca, prethodnika Habzburgovaca, a danas je to benediktinska opatija. U Melku se nalazi biblioteka sa blizu sto hiljada knjiga od kojih su mnoge veoma stare. Prema Volfgangu, čija se priča nije poklapala sa onom koju mi je Laf ispričao u termalnom bazenu, Adolf Hitler je u Melku obavio prva istraživanja vezana za tajnu istoriju runa, kao što su one u rukopisu tetke Zoe. Očigledno je Zoe bila ta koja ga je zamolila da me odvede u Melk radi našeg vlastitog istraživanja.

Stigli smo oko pet i Volfgang me je ostavio ispred vrata mog podruma. Dogovorili smo se da se nađemo na aerodromu u pola deset ujtro kako bismo uhvatili vezni let za Solt Lejk. Imala sam na raspolaganju samo to veče da se spremim za put. Pokušala sam da se usredsredim na stvari koje će mi biti potrebne za ovo dvonedeljno putovanje čiji ćemo najveći deo provesti u Sovjetskom Savezu, u kome nikada nisam bila u ovo doba godine. Pratio me je osećaj da sam na nešto zaboravila. Volfgang mi je dao spisak neophodnih stvari koje je bilo preporučljivo poneti i na njemu su se nalazili flaširana voda i poveće količine toalet papira, tako da sam prvo to spakovala. Iako nisam znala mnogo o Lenjingradu u rano proleće, sećala sam se da Beč u aprilu nije isto što i Pariz. U Beču je obično strašno hladno, što je podrazumevalo termalni šok.

Sve vreme pakovanja pokušavala sam da se priberem i smislim način kako da stupim u vezu sa Semom. Palo mi je na pamet da bi Sem mogao da ostavi poruku u mom kompjuteru pre mog polaska sutra ujutro, tek da proveri novodogovoreni način komunikacije. Mogla sam da pokupim svaku takvu poruku na putu za aerodrom, pa čak i ako tada ne budem imala vremena da odgovorim, bar ću znati broj na koji mogu da mu faksom uputim poruku kada stignem u Solt Lejk ili ću to uraditi sa Kenedija kada dođemo u Njujork. Shvatila sam da ionako ne bi bilo

pametno da samo odjurim bez pozdrava. Trebalo bi da se bar pojavim na poslu i proverim ima li moj šef, Pastor Dart, neko uputstvo za mene pred put.

Spustila sam spakovane torbe pored ulaznih vrata i već sam nameravala da pođem na spavanje kada sam čula da je Olivje stigao. Lupao je unaokolo skijama. Popela sam se u kućnoj haljini i krznom obrubljenim mokasinama da vidim treba li mu pomoć.

„Verovatno ništa nisi jela od branča", bilo je prvo što mi je Olivje rekao. To je bilo potpuno tačno - zaboravila sam. „Nameravao sam da napravim za večeru sendviče od raženog hleba sa paštetom od dimljene pastrmke, za malog argonauta i sebe i da zajedno tugujemo zbog tvog sutrašnjeg odlaska. Pretpostavljam da ćemo od sutra nas dvojica svakog dana večerati sami kao neženje; da li bi htela bar još danas s nama nešto da pregrizeš?"

„Volela bih", rekoh mu. Iako sam bila mrtva umorna, u tom sam trenutku shvatila da možda sutra neću imati vremena za doručak i da na raznim letovima neću dobiti ništa osim kikirikija sve do popodneva. „Da nam skuvam grog da bolje klizi?" predložila sam. Želela sam da se izvinim Olivjeu što je naš vikend tako ispao, mada sam ubrzo otkrila da to neće biti neophodno.

„Bien sûr", odvrati Olivje sa osmehom, pošto je ubacio skije na policu u ostavi i obesio štapove za petlje. „Delimično si se iskupila što si me naljutila, draga moja, time što si me upoznala sa predivnom, raskošnom Bambitom", nastavi on. „Mislim da sam zaljubljen - a ona čak nije ni nalik kakvoj kaubojki za koju sam oduvek mislio da će mi prirasti k srcu."

„Ali izgleda da su ona i moj stric Lafsadio u šemi", istakoh ja. „A i žive u Beču, što je prilično daleko odavde."

„Nema veze", reče Olivje. „Skijaški dani tvoga strica su prošli, iako gudački još nisu. Voljan sam da sledim ovu ženu poput roba, padinama, zauvek, samo da bih gledao kako se njiše njen wedeln. A pošto si se ti slizala sa njenim bratom, ona bi mogla uskoro da nam dođe u posetu."

Sišla sam da zagrejem malo burgundca i spustim u njega nekoliko kesica Glühwein iz svoje stalne zalihe i napravim skraćenu verziju kuvanog začinjenog vina. Dok sam čekala da se vino zagreje, setila sam se nečega što umalo nisam zaboravila.

Prešla sam preko velike, hladne dnevne sobe do zida sa knjigama i stala da listam težak tom sa slovom H iz moje pohabane Enciklopedije Britanike dok nisam pronašla ono što sam tražila. Iznenadila sam se kada sam otkrila da je postojala stvarna osoba po imenu Kaspar Hauzer. Njegova priča bila je više nego čudna:

HAUZER, KASPAR

Mladić čiji je život bio izuzetan ako se imaju u vidu okolnosti koje su ga

okruživale; te okolnosti odnosile su se na očigledno neobjašnjivu tajnu. Pojavio se, odeven u seljačko ruho, na ulicama Nimberga 26. Maja 1828. Delovao je bespomoćno i zbunjeno... Kod njega su pronađena dva pisma: jedno od siromašnog seljaka, u kome se kaže da mu je dečak bio poveren na čuvanje oktobra 1812, i da ga je on, držeći se dogovora, naučio da čita i piše i podučavao hrišćanstvu, ali da ga je do unapred dogovorenog trenutka puštanja držao zatvorenog. U drugom pismu, koje je napisala njegova majka stajalo je da je rođen 30. aprila 1812, da se zove Kaspar i da je njegov otac, bivši konjički oficir u šestoj regimetni u Nirnbergu, mrtav. (Mladić) je odbijao svaku drugu hranu osim hleba i vode i izgleda da nije ranije video nijedan od predmeta koji su se koristili u spoljašnjem svetu, a potpisivao se kao Kaspar Hauzer.

Dalje se u članku objašnjava da je Kaspar Hauzer privukao pažnju međunarodne naučne zajednice kada je izbilo na videlo da je odrastao u kavezu, i da nije moguće pronaći ni njegovu porodicu ni seljaka koji ga je odgojio. U to vreme je očigledno u celoj Nemačkoj vladalo veliko naučno zanimanje za stvari kao što su „deca prirode" koju su odgajile divlje životinje, kao i za „somnabulizam, životinjski magnetizam i slične teorije okultnog i neobičnog". Hauzer je bio smešten u dom lokalnog direktora škole u Nirnbergu, ali:

Oktobra 17. 1829. pronađen je sa ranom na čelu koju mu je, prema njegovom vlastitom tvrđenju, zadao neki čovek pocrnelog lica.

Britanski naučnik, lord Stenhoup, došao je da vidi dečaka i zainteresovavši se

za njega, premestio ga je u dom vrhovnog sudije gde je mogao podrobno da ga prouči. Javnost je već gotovo bila zaboravila njegov slučaj kada je 14. decembra 1833. Kasparu Hauzeru prišao neki stranac i teško ga ranio u levu stranu grudi. Tri ili četiri dana kasnije je umro.

Tokom narednih sto pedeset godina izgleda da je bilo napisano dosta knjiga o Kasparu Hauzeru u kojima se polazilo od suludih pretpostavki da ga je ubio lično lord Stenhoup, pa do onih koje su smatrale da je Kaspar Hauzer bio zakoniti naslednik nemačkog prestola, čije je kidnapovanje dovelo do preokreta u političkom poretku. Enciklopedija je nagoveštavala da je cela priča bila „prevara", i smatrala je da su istorijske činjenice „u svakom slučaju nepotpune i zbrkane".

Mene je zbunjivalo to što je Volfgang K. Hauzer - koji je isto tako bio iz Nirnberga kao i njegov imenjak - pokušao da me uveri da je srednje ime dobio po biblijskom mudracu, ni ne pomenuvši dobro poznatu istorijsku ličnost koja je zaslužila da dobije celu stranu u Enciklopediji Britanika. Što se tiče dalje veze sa dečakom koji je odgajen poput životinje - ne prevodi li se ime Volfgang kao „onaj koji trči sa vukovima"?

Pogledala sam preko sobe i primetila da Jason njuška moje putne torbe pored vrata. Te dve torbe su mu rekle da ću biti odsutna mnogo duže nego što je jedan vikend i uplašila sam se da bi mogao gadno da se ispiški po njima, kao što je to radio u prošlosti kada bi naslutio da odlazim, a on ostaje kod kuće.

„Oh, ne, nećeš", rekoh. Podigla sam ga, uzela Glühwein koji je ključao i popela se u Olivjeovu toplu kuhinju. „Olivje, pripazi malo na mog cimera dok me nema", rekoh mu. „Mislim da nije baš oduševljen što idem, a ti dobro znaš šta to znači."

„Može da ostane kod mene", reče Olivje, namazavši vrh tosta paštetom i ponudivši ga Jasonu. „Bar neću morati da grejem tvoj stan. A šta ćemo sa poštom?" dodao je. „Da li ćeš imati vremena sutra da svratiš? Ili bi više volela da ja... šta je bilo?"

Prokletstvo! Znala sam da sam nešto zaboravila! Otvorila sam usta kada mi je ponudio paštetu na tostu koji sam počela da žvaćem tako da nisam mogla da mu odgovorim. Vino koje se pušilo sipala sam u šolje i otpila dobar gutljaj dok je moj mozak pravio salto mortale pokušavajući da smisli kako da se izbori sa ovom propašću.

„Sve je u redu", konačno rekoh Olivjeu. „Setila sam se šta sam zaboravila da spakujem, to je sve. Imaću sutra dovoljno vremena sve to da obavim; da stopiram poštu i da svratim do kancelarije."

Hvala bogu, to je bila istina - pošta se otvarala u devet, a na aerodromu nisam morala da budem pre pola deset radi čekiranja. Ali moglo je da bude i obrnuto i u tom slučaju bih bila u ozbiljnoj nevolji, jer bi se moja pošta gomilala još dve nedelje dok se ja provodim po Rusiji. Za šta li meni služi mozak?

Kada smo završili sa jelom i ja se vratila dole, debelo sam ispsovala samu sebe što sam bila toliko prisebna da spakujem budilnik i pidžamu -dok sam s druge, pak, strane umalo zaboravila jedinu stvar zbog koje smo i Sem i ja mogli da nastradamo. Kakva korist od fotografskog pamćenja banalnosti, pomislih, kada ti sve važne stvari izvetre iz glave?

U kancelariji sam bila u pola devet narednog jutra. Torbe i pasoš gurnula sam u gepek kola. Ovog puta sam se parkirala iza zgrade i prošla kroz celokupnu proveru za zaposlene. Nisam nameravala da ponovo ostanem bez toplog kaputa pred put za Sovjetski Savez. Ali kada sam prošla kroz prva vrata i prislonila propusnicu na monitor, nisam začula škljocanje koje bi označilo da je čuvar obezbeđenja na glavnom ulazu s druge strane zgrade otvorio naredna vrata. Sledila sam se. Okrenula sam se, pogledala u kameru i viknula: „Ima li koga?" Prokleti stražari trebalo je da budu na svojim mestima sve vreme.

Začula sam nekakvo škripanje, a potom i Belin glas iz interkoma. „Ne mogu dobro da vas vidim i uporedim sa slikom na legitimaciji", obavestila me je unjkavim službenim glasom. „Morate da se okrenete prema kameri: znate pravila."

„Pobogu, Bela, dobro znaš ko sam", rekoh. „Ledeno je ovde napolju."

„Okrenite lice kako treba i prislonite propusnicu na monitor kako bih mogla da obavim identifikaciju - u protivnom nećete ući", ostala je uporna.

Prokleta kučka. Primorala sam sebe da „zauzmem pozu". Bela je, nema sumnje bila među onima koji su saznali da sam se prošle nedelje skijala u Džekson Holu sa Volfgangom Hauzerom. Rešila je da izravna račune tako što će me zadržati na vratima. Uopšte nije žurila da obavi identifikaciju nekoga koga je viđala svakog dana. Kada sam konačno čula škljocanje vrata, širom sam ih otvorila. Dok sam prolazila pored kamere, osmehnula sam se i podigla srednji prst. Čula sam kako je Bela zadahtala; histerično je brbljala sve dok staklena vrata nisu prigušila njen glas.

Nije mogla bog zna šta da uradi i ja sam to znala. Službenici obezbeđenja nisu smeli da napuste svoje mesto pre kraja smene. Ako je sada bila na dužnosti, to je značilo da će ostati vezana za svoje mesto do deset sati, a tada ću ja već poleteti.

Otišla sam u svoju kancelariju i proverila e-mail poruke. Kao što sam se i nadala, zatekla sam jednu od Sema - „Preduzeće Velikog medveda" -posle čega je sledio telefonski broj sa pozivnim Ajdaha, verovatno negde između Sunčane doline i rezervata u Lapvaiju. Upamtila sam ga, obrisala iz kompjutera i upravo sam se spremala da posetim Poda kada je on provirio i zbunjeno se zagledao u mene.

„Benova, upravo sam primio poziv od obezbeđenja koje traži od mene da te smesta pošaljem kod direktora", obavestio me je. „Iznenađen sam što te vidim ovde. Zar ne bi trebalo da poletiš u deset sa Volfgangom Hauzerom? Direktor kaže da je došlo do izvesne povrede protokola. Možda bi ti mogla da mi objasniš o čemu je reč?"

„Ovaj... da, krenula sam na aerodrom", rekoh, snuždivši se. „Samo sam svratila da se pozdravim s vama."

Prokleta Bela - je li to ona mene prijavila? Dobro sam znala šta se podrazumeva pod narušavanjem protokola u nuklearnom postrojenju. Mogli su da prođu sati pre nego što obave uvodne provere. Reč službenika obezbeđenja bila je zakon. Ako njena optužba izdrži proveru, mogli bi da me suspenduju s posla. Šta to pobogu nije bilo u redu sa mnom? Zašto nisam mogla da joj progledam kroz prste, prođem proveru i zaboravim na nju? Zašto sam morala da joj pokažem prst?

Pod me je otpratio do kancelarije direktora obezbeđenja. Celim putem sam se pitala kako ću, ako se i izvučem iz ovoga na vreme da uhvatim avion, stići do pošte. Pitala sam se da li je moguće izvršiti neku vrstu transplantacije IQ-a ili dodavanja hormona koji bi ublažili žensku agresivnost. Čak sam pomislila da padnem na pod i pretvaram se da sam dobila nekakav napad.

Peterson Flang, direktor obezbeđenja, sedeo je za svojim radnim stolom kada smo ušli. Pošto nikada nisam videla Petersona Flanga da ne sedi za svojim stolom, često sam se pitala da li uopšte ima noge.

„Službenice Ben", oslovio me je direktor obezbeđenja, namrštivši se, ,,jutros je protiv vas podneta prijava zbog ozbiljne povrede protokola obezbeđenja."

Pod me je pogledao upitno, očigledno se pitajući kako sam uspela to da uradim kada sam došla tek pre nekoliko minuta. I sama sam se to zapitala; očigledno ću da padnem na još jednom testu inteligencije. „Benova treba danas da krene na jedan veoma važan zadatak", obavestio je Pod Flanga, pogledavši na sat. „Njen avion polazi za manje od jednog sata. Nadam se da ovo nije toliko ozbiljno kao što ste nagovestili."

„Službenici obezbeđenja koja je prijavila povredu protokola, upravo je stigla zamena i ubrzo će nam se pridružiti", reče Flang.

U tom trenutku je unutra uletela Bela. „Razbesnela si me!" razdrala se, i stala da mi maše dugačkim nalakiranim prstom pred nosom čim me je ugledala.

„Uradila sam isto što i ti upravo radiš", istakoh. „Samo što sam ja možda upotrebila drugi prst."

„O čemu ova žena priča?" upitao je Pod, pokazavši na Beiu. U glasu mu se osećalo ono njegovo opasno ne-zezajte-se-sa-mnom kada se zagledao u direktora obezbeđenja.

Ja sam, međutim, znala da sam u nevolji. Iako je Pod bio direktor celog nuklearnog postrojenja, osoblje obezbeđenja je podnosilo izveštaje direktno Odeljenju nacionalne bezbednosti FBI. Peterson Flang je mogao da preskoči Poda i da me zadrži ovde ako odluči da tera mak na konac, a time bi ujedno zavadio i mene s Podom, jer bi ovaj bio primoran da mi održi lekciju, popuni izveštaje i obavi gomilu drugih gluposti. Morala sam veoma brzo da razmišljam.

„Službenice Ben", poče Peterson Flang, „ovde prisutna službenica obezbeđenja optužuje vas da ste joj uputili opsceni i preteći gest preko kamere obezbeđenja postavljene kod ulaznih vrata, dok je ona, vršeću svoju dužnost, samo pokušavala da uporedi vaše lice sa fotografijom na propusnici."

„Sve imam snimljeno", zareža Bela na mene, „zato se ne trudi da porekneš."

Njen stav me je strašno razbesneo. Okrenula sam se Petersonu Flangu i ljubazno ga upitala: „Šta tačno vaša službenica obezbeđenja misli čime sam joj pretila pokazavši joj prst?"

Zaprepašćeno se zagledao u mene, skočivši na noge. Ipak je, znači, imao noge. „Obezbeđenje je najozbiljniji posao u ovom postrojenju, službenice Ben!" zagrmeo je. „Sigurno nije predmet frivolnosti!"

Pokušavala sam da se setim šta se tačno podrazumeva pod frivolnošću, da li je to nešto ozbiljno ili olako, kada je Pod prekinuo naše zanimljivo ćaskanje. „Šta si joj zapravo uradila, Benova?" otvoreno me je pitao.

„Pokazala sam joj prst pred kamerom obezbeđenja. gospodine, kada nije htela da me pusti da uđem", odvratila sam. „Bila je pravi davež, a ja sam se plašila da ću zakasniti na avion ako nastavim da se zajebavam s njom."

„Davež...!!!" Peterson Flang se pušio. Sručio se nazad u stolicu - možda je samo imao opruge tamo dole.

Pastor Dart je zurio u mene prekrivši usta šakom. Da ga nisam poznavala, pomislila bih da se smeje. Stvari su se konačno smirile i Pod je preuzeo kontrolu.

„Moje je mišljenje", objavi on svojim najboljim zezaj-se-sa-mnom-i-sjebaću-te glasom, „da službenica Ben ne zaslužuje ništa jače od usmenog upozorenja. Moram takođe da napomenem da se nedavno vratila sa sahrane člana porodice i odmah saznala da već kroz nedelju dana mora da krene na važan zadatak preko okeana kao ispomoć dr Hauzeru, našoj vezi sa MAAE. Preklinjala me je da je ne šaljem na taj zadatak, ali ja..." Zaćutao je, jer se Bela bacila preko direktorovog stola i stala da vrišti unoseći mu se u lice.

„Morate mi dozvoliti da je prijavim! Ne smete joj dozvoliti da ode na taj put s njim!"

Peterson Flang je skrušeno pogledao Darta i odmahnuo šakom. „Ja ću se dalje pobrinuti za ovo", zaključio je, a Pod i ja smo se okrenuli i izišli.

„Benova, kasnije ćeš mi objasniti o čemu je ovde bilo reči", obrati mi se Pod, „a sada požuri da sa Hauzerom stigneš na taj avion." Dok sam polazila, Pod je zavrteo glavu i iscerio se. „Ne mogu da poverujem da si to uradila. Ali molim te, nemoj pokušati ponovo."

Ostalo mi je samo dvadeset minuta da stignem na aerodrom, koji je bio udaljen dobrih deset minuta, ako ne računamo skretanje koje me je još čekalo. Zaustavila sam se uz škripu kočnica pred poštom, uopšte se ne trudeći da se propisno parkiram. Izletela sam iz kola i potrčala uz stepenice. Poštanski siužbenik, Džordž, bio je za šalterom kada sam ušla, ali je u redu već čekalo nekoliko ljudi.

„Džordže, moram da stopiram poštu na nekoliko nedelja", doviknula sam mu preko njihovih glava. „Popuniću formular, ali za danas sam već zakasnila, zar ne?"

„Oh, gospođice Ben, izvinite", reče Džordž, mereći poštu ostalih mušterija i udarajući pečate. „Moram da vam kažem da je ovo samo moja greška, ali pokušao sam da je ispravim. Sačekajte trenutak, odmah ću vam ga doneti."

Pozvonio je, a mene je ponovo obuzela već poznata malodušnost. Šta je pošlo naopako? Šta je to Džordž morao da mi nadoknadi? Šta će mi to doneti odmah? Strašno sam se uplašila da znam, ali ipak sam ispunila formular i predala mu ga.

Pomoćni siužbenik, Stjuart, izišao je otpozadi i počeo da skuplja ceduljice onih koji su došli da podignu pakete. Džordž je nestao pozadi i vratio se sa paketom. Nije ličio na onaj koji sam primila prošle nedelje - ali koverta je bila velika i podstavljena, upravo onakva kakvu je Sem opisao, veličine otprilike dva risa hartije.

„Prošle nedelje sam vam dao pogrešan paket", reče Džordž. „Ovo je onaj za koji smo vam ostavili izveštaj o prispeću, ali ja nisam proverio. Onaj drugi je stigao onog dana kada ste došli; još ga nismo bili ni popunili. U subotu smo pregledali tamo dole pakete koje niko nije došao da podigne kako bismo ih vratili pošiljaocima - srećom da sam se našao tu i uvideo svoju grešku. Strašno mi je žao, gospođice Ben."

Pružio mi je paket, a ja sam zaškrgutala zubima pre nego što sam ga pogledala. Znala sam da mi je ostalo manje od deset minuta da stignem na let i krenem u Evropu sa Volfgangom Hauzerom. Primorala sam sebe da pogledam paket. Poštanski broj je bio iz San Franciska, isti kao i na žutom papiriću koji sam našla u snegu. Ovog puta nije moglo biti greške: rukopis na koverti bio je Semov.

DAR

Opasnost (za onog ko daje i onog ko prima) nigde se bolje ne oseća nego u

veoma drevnom germanskom zakonu i jezicima. Ovo objašnjava dvostruko značenje reči dar na svim tim jezicima: s jedne strane dar, s druge otrov...

Ova tema fatalnog dara, poklona ili nekog vlasništva koje se pretvara u otrov, utkana je u osnove germanskog folklora. Rajnino zlato pogubno je za one koji ga osvoje, Hagenov pehar je poguban za junaka koji pije iz njega. Hiljade priča i romansi ove vrste, kako germanskih tako i keltskih, i dalje proganja našu osetljivost.

Marsel Maus, Dar

(Kada je Prometej ukrao vatru od bogova, u znak odmazde) Zevs je naložio čuvenom zanatliji Hefestu da napravi dar: da pomeša zemlju i vodu i oblikuje prelepu devojku nalik na besmrtnu boginju... zatim je Zevs naložio Hermesu da je nauči svim mogućim besramnim trikovima i prevarama... Hermes je ovoj ženi dao ime „Pandora": ona koja daje sve poklone.

Epimetej je zaboravio da ga je brat Prometej upozorio da nikada ne primi dar koji mu bude poslao Zevs sa Olimpa, da ga vrati kako ne bi doneo zlo čovečanstvu. Epimetej je primio dar. Tek kasnije, kada je to zlo postalo njegovo vlastito, shvatio je šta je učinio.

Hesiod, Radovi i Dani

Timeo Danaos et dona ferentes. (Bojim se Danajaca i kada darove nose.)

Vergilije, Enejida

Izletela sam iz pošte, uskočila u kola i uputila se vratolomnom brzinom na aerodrom. Zaustavila sam kola uz škripu kočnica na parkingu, iskočila, pokupila stvari i krenula preko zaleđenog prilaznog puta. Kada sam se našla unutra, mahnito sam osmotrila dva izlaza. Kod pulta obezbeđenja za izlaz B ugledala sam Volfganga kako mlatara rukama, žučno raspravljajući sa tipom iz zemaljske posade.

„Hvala bogu", izgovorio je Volfgang sa olakšanjem onog časa kada me je ugledao, ali videla sam da je besan. Članu posade je brzo rekao: „Jesmo li zakasnili?"

„Samo sekund", odvratio je čovek, podigao slušalicu i pozvao pilotsku kabinu dok me je Volfgang iza njegovih leđa streljao pogledom. Čovek je slušao, i na kraju klimnuo. „Stepenice još nisu uklonjene - ali biće bolje da požurite, momak. Mi se držimo reda vožnje."

Provukao je naše torbe kroz skener i dao nam bording karte, Pojurili smo preko asfalta i popeli se uz metalne stepenice. Onog trenutka kada smo vezali pojaseve, avion je krenuo.

„Nadam se da imaš valjano objašnjenje za ovo", reče Volfgang dok smo rulali prema pisti. „Znala si da ne postoji drugi let za Solt Lejk u naredna tri sata. Proteklih pola sata sam ožvalavio ne bih li ih ubedio da zadrže avion; mogli smo da propustimo sve vezne letove! O čemu si razmišljala?"

Srce mi je još dobovalo u ušima kao ludo od cele te trke; disala sam isprekidano; gotovo da nisam mogla da govorim.

„Ja... ovaj.... morala sam nešto važno da obavim usput."

„Da obaviš?!" upitao me je Volfgang u neverici.

Nameravao je da doda još nešto, ali u tom trenutku proradili su mlazni motori. Usne su mu se i dalje pomerale, pa sam pretpostavila da ga više ne čujem. Ljutito se okrenuo na drugu stranu, izvadio novine iz aktovke i stao da ih prelistava dok je

naš avion jurio pistom i dobijao na visini. Nismo ponovo progovorili tokom glatkog, ali zaglušujućeg četrdesetominutnog leta do Solt Lejka. Nisam imala ništa protiv. Morala sam dobro da razmislim o mnogim stvarima.

Uopšte nije bilo sumnje da je paket u mojoj platnenoj torbi koju sam gurnula pod sedište predstavljao poklon koji je moja baka Pandora zaveštala stricu Ernestu i koji je od njega nasledio Sem - poklon toliko opasan da je već stajao života ne samo nekolicinu Semovih kolega, već možda i Pandoru i Ernesta - poklon tako razoran da umalo nije ubio i Sema. A sada je taj poklon bio moj.

Pošto više nisam imala poverenja u prijatelje, kolege i većinu članova svoje porodice i nisam smela da ih pustim ni da priđu tom otrovnom paketu, razumljivo je što nisam bila voljna da ga ostavim kod Džordža iza poštanskog pulta u prisustvu desetak stranki. Kako nisam imala vremena da nađem skrovište između pošte i aerodroma, sada sam morala da smislim šta mi valja činiti sa ovim smrtonosnim nasledstvom pre nego što stignem u Sovjetsku Rusiju, jer sam znala da će ga tamo podrobno pregledati i najverovatnije konfiskovati, što bi moglo da ugrozi sve zainteresovane strane. Naročito mene.

Imajući to na umu, prvo što mi je palo na pamet bilo je da ga uništim. Razmišljala sam o raznim načinima u slučaju ako budem morala na brzinu da ga se otarasim: smrt u vodi, smrt u vatri. Ali kada smo stigli u Solt Lejk, broj mogućnosti koje sam imala na raspolaganju prilično se smanjio. Uopšte nije bilo praktično baciti hiljadu strana u toaletsku šolju, niti zapaliti logorsku vatru sa pet kilograma hartije na bilo kom aerodromu kroz koje ću proći u naredna dvadeset četiri časa. Ništa mi nije garantovalo da ću slobodnije da dišem ako ga budem uništila, jer nisam imala predstavu ko je želeo te rukopise niti zašto. Zar bih mogla da objavim da taj predmet, koji su mnogi želeli, više nije u igri? To bi moglo biti pogubno po Sema, jer je on jedini znao gde su skriveni originalni, drevni dokumenti.

Jedino rešenje bilo je da sakrijem paket kao što sam uradila i sa onim prvim, negde gde nikome neće pasti na pamet da ga traži.

Znala sam da ormanići na aerodromu u Solt Lejku, za razliku od onih u kojima likovi iz filmova pohranjuju svoj plen, rade poput parking satova, možete ih iznajmiti samo na nekoliko sati. Čak i da sam imala vremena da razdelim paket na više manjih koje bih ponovo poslala sebi, to mi nije izgledalo ništa manje rizično nego da sam paket ostavila u pošti. Pored Olivjea i Poda, sam bog zna ko je još njuškao oko tog mesta. Ponestajalo mi je ideja.

Na aerodromu u Solt Lejku, ponovo sam se izvinila Volfgangu zbog svog kašnjenja. On je i dalje bio smrknut. Kada smo se čekirali i predali putne torbe za let do Beča, uputila sam se u toalet i otvorila Semov paket: ugledala sam neobične kvačice ispisane nekim stranim slovima, ali rukopis je nema sumnje bio Semov. Gurnula sam te papire među radni materijal u torbu i prebacila je preko ramena, pokušavajući da razbistrim mozak dok ne poletimo. Pre nego što sam izišla iz predvorja, pozvala sam faks broj 800 i poslala kratku poruku Semu: Dobila sam tvoj

poklon. Veće je blaženstvo poslati ga nego primiti. Poruka sa aerodroma u Solt Lejku obavestiće Sema da sam krenula na put sa Volfgangom. Dodala sam da će sve poruke poslate faksom u mom odsustvu biti prosleđene.

Volfgang me je po dogovoru čekao na ulazu u kafeteriju. Držao je dve papirnate čaše iz kojih se pušilo. Rekao je: „Uzeo sam nam dva čaja dok čekamo kod izlaza. Unutra je prevelika gužva."

Preko njegovog ramena ugledala sam nizove stolova koje su već od ranog jutra zauzele mormonske starešine - izribani mladići rumenih obraza koji su pijuckali vodu sa ledom dok su čekali polaske svojih aviona - u uštirkanim belim košuljama, tamnim odelima sa kravatama i sa istovetnim ruksacima naduvenim od reklamnog materijala. Dan za danom, iz godine u godinu, te mlade starešine rasipale su se po kugli zemaljskoj poput ocvalog maslačka, odlazeći da šire neizvitoperenu veru crkve Isusa Hrista svetaca sudnjeg dana, čije se središte nalazilo ovde u Solt Lejk Sitiju.

„Ne uspevaju da preobrate mnogo Austrijanaca u svoju veru", prokomentarisao je Volfgang dok smo se udaljavali hodnikom ka našem izlazu. „Retko kad neko pređe u drugu veru u zemlji u kojoj je katoličanstvo Rima tako jako. Ali na ovom aerodromu uvek ih je tako mnogo, dolaze i odlaze, svi ti mladi ljudi. Meni deluju tako strano i čudno."

„Nisu baš tako čudni, samo su različiti", rekoh mu, skinuvši poklopac sa svog čaja i pokušavši da otpijem gutljaj: bio je vreo. „Na primer, upoznao si mog gazdu, Olivjea. On je mormon. Ali on je pre ono što oni zovu Džek mormon: to jest, on se ne drži svih pravila. Ponekad pije kafu ili alkohol, iako su zabranjeni. Mada nije baš ženskaroš, kaže da ipak nije ostao ni devica..."

„Devica?" ponovio je zaprepašćeni Volfgang. „Je li to uobičajeno?"

„Uveravam te da nisam nikakav stručnjak", odvratih smejući se. „Ali prema Olivjeu, to je manje-više na dobrovoljnoj bazi - mislim, očuvanje čistote tela i duše. Izgleda da se na taj način pripremaju za spasenje u zlatnom dobu."

„Zlatnom dobu?" upita Volfgang. „Ne razumem."

„To je neka vrsta vežbe", obavestih ga. „Katolici imaju katehizam, je li tako? Koliko sam shvatila, ovo je njihov: Današnji dan obeležava početak kraja, vreme usporava i na kraju će da stane. To su Sudnji dani, posle kojih će prestati da postoji svet kakav poznajemo. Samo oni koji su pročišćeni i koji su priznali da je Isus Hrist, kako oni kažu, Svetlost i Put, biće spaseni kada se on vrati na zemlju da sudi i kažnjava i donese Novo doba. Pripremaju se tako što se krste, čiste i pročišćavaju tokom ovih, poslednjih dana, kako bi svako od njih mogao da vaskrsne u novom, eteričnom biću i da mu bude podaren večni život. Odatle im i naziv Sveci Sudnjeg dana."

„Ideja Sudnjeg dana je veoma raširena i drevna", složio se Volfgang. „Tokom cele istorije u nju su verovali gotovo svi narodi na zemlji. Eshatologija potiče od eschatos - najdalji, krajnji, ekstremni. U katoličanstvu ta doktrina je Parousia: prisustvo ili drugi dolazak, kada se spasilac ponovo pojavljuje radi konačnog suđenja." A onda je neočekivano dodao: „Veruješ li ti u to?"

„Pitaš me da li verujem u Apokalipsu - Dolazim brzo i sve to?" upitah. Uvek sam se neprijatno osećala kada sam flertovala sa verom. Nije li stvarnost bila dovoljno gadna? „To obećanje je dato pre dve hiljade godina i nekolicina onih koje znam još zadržava dah. Bojim se da je potrebno nešto opipljivije da bih se ja upecala."

„U šta onda veruješ?" upitao me je Volfgang.

„Nisam sigurna", priznala sam. „Odrasla sam u društvu Nez Perse Indijanaca. Moglo bi se reći da je jedino religijsko obrazovanje koje sam dobila bila njihova mudrost. Mislim da verujem u ono u šta oni veruju, kada je reč o ideji Novog doba."

Nastavila sam dok smo išli hodnikom. „Kao i većina plemena, Nez Persei veruju da su američki uređenici izabrani narod koji će dovesti do prelaska. Krajem prošlog veka živeo je prorok po imenu Vovoka, Paijuta iz Nevade. Razboleo se i imao viziju koja mu je otkrila šta će se dogoditi na kraju vremena - koji će za Paijute obeležiti svitanje tog novog eona. Vovoka je imao priviđenje nadahnutog i vizionarskog plesa koji je omogućavao ljudima da pređu granicu između sebe samih i sveta duhova. Ljudi bi se držali za ruke i plesali u krugu pet dana bez prestanka, svake godine. Nazvao ga je Vanagi Vacipi, Ples duhova.

„Plesači prizivaju sina Velikog duha; on će stići u kovitlacu vetra i svi Vasišu - svi vi sinovi Evropljana sa račvastim jezicima, koji ukaljate sve čega se dotaknete - bićete oduvani. Duhovi predaka će se vratiti na zemlju, zajedno sa svim bizonima koje su poklali belci. Majka Zemlja će ponovo postati darežljiva i mi ćemo živeti u harmoniji sa prirodom, kao što je predviđeno u svim drevnim vizijama."

„Veoma je lepo", reče Volfgang. „I ti zaista u to veruješ, u tu harmoničnu sliku ponovo stečenog raja?"

„Mislim da je vreme da neko počne u to da veruje", stadoh da ga uveravam. „Ovde na trećoj planeti zaista smo opoganili vlastito gnezdo. Zbog toga sam odabrala da se bavim ovim poslom. Uklanjanje nuklearnog otpada je neka vrsta mog vlastitog obreda pročišćenja: pomažem da se stvari očiste."

Sem je jednom primetio da nijedna civilizacija u istoriji, ma kako bila moćna, nikada nije dugo preživela bez pristojnog vodovoda. Rim je održavao kontrolu nad polovinom sveta pomoću akvadukata, vode i sistema za odvođenje otpada. Kada je Gandi želeo da oslobodi Indiju od Britanaca, prva stvar koju je uradio bila je da natera narod da uzmu krpe u šake i oribaju toalete. Kada sam to rekla Volfgangu, on se nasmejao.

Stigli smo do izlaza. Spustio je aktovku u čekaonici i dodirnuo svojom papirnatom čašom moju kao da nazdravljamo šampanjcem. „Spasavanje sveta putem kontrole otpada, vrlo je usklađeno sa misijom mog poslodavca, MAAE", primetio je sa osmehom. „Ali u osnovi, ljudi su još svuda isti. Ne mogu da shvatim kako će pročišćenje na način mormona ili čišćenje za drugima kao što je to uradio Mohandas Gandi - ili plesanje po travnatim ravnicama, koje preporučuju vaši američki Indijanci - izmeniti ljudsko ponašanje ili dovesti do globalne reforme."

„Razgovarali smo o verovanju, ne o ponašanju", istakoh. „Kada se stvari spuste na zemlju, rezultati nikada nisu onakvi kakve smo očekivali. Na primer, ti smatraš da je ideja o Plesu duhova divna, ali razmisli do čega je ona dovela. Taj ples u sebi sadrži toliko rajskih elemenata da su ga ubrzo prihvatili Arapaho Indijanci, Oglale, Šošoni - i naročito Lakote, koje je on na kraju i uništio."

„Kako to misliš, uništio?" upita Volfgang zbunjeno.

„Bili su pobijeni", zapanjeno uzvratih. Bilo mi je teško da poverujem da postoji neko ko nije uopšte čuo za tu priču. „To je jedna od najgorčih stvari u istoriji američkih urođenika, ali u osnovi je posledica sukobljenih verovanja. Bilo im je onemogućeno da love; sakupili su ih i smestili u rezervate i primorali da se bave poljoprivredom. Na samom kraju prošlog veka nastupila je velika glad. Na hiljade ih je umiralo od gladi. Počeli su da plešu i nisu prestajali. Ples je postao divlji, pun ekstaze i histerije: ljudi su padali u trans, pokušavajući u očajanju da vrate idiličnu, arkadijsku prošlost kada su zemlja i njena deca bili jedno. Verovali su da će magične košulje koje su nosili odbiti metke vojnika. Bele doseljenike plašila je ta nova vera - pomislili su da je reč o ratnim plesovima - tako da je Ples duhova bio zabranjen. Lakote su pronašle jedno udaljeno mesto i nastavile da plešu, ali su vladine trupe dojahale i posekle cele porodice, pobile ih iz pušaka i iskasapile: muškarce, žene, decu, čak i bebe. Sigurno si čuo za masakr svih Plesača duhova iz 1890. kod Ranjenog kolena?"

„Bili su masakrirani?" upitao je Volfgang sav užasnut i sa nevericom. „Zato što su plesali? "

„Teško je to zamisliti", složila sam se, sarkastično dodavši: „Međutim, federalna vlada je obično zauzimala čvrst stav kada su u pitanju bili pokrajinski problemi."

A onda sam šutnula samu sebe što sam toliko brbljala o nečemu što je bilo i što je zasluživalo da bude za Sema i najveći deo američkih urođenika, njihova vlastita vizija holokausta i apokalipse spojene u jedno.

„To je zaista neverovatna priča", reče Volfgang. „Proizilazi da su potomci civilizovanih belih Evropljana negativci u tom komadu?"

„Nemaš pojma koliki", zaključila sam."Ali pitao si me u šta verujem, te pretpostavljam da ću morati da se poslužim uobičajenom plemenskom mudrošću:

volela bih da postoji nešto slično Plesu duhova što bi obnovilo harmoniju između nas i naše Bake Zemlje, kako je zovu američki urođenici. Ja, na žalost, ne bih bila od velike pomoći pri tom: ne plešem baš najbolje."

Volfgang se osmehnuo. „Kako je to moguće", primeti on, „kada je tvoja teka Zoe bila jedna od najvećih plesačica veka? Izgleda da poseduješ veliki broj potrebnih kvaliteta. Imaš stas plesačice: tvoje kosti, pokreti tvojih mišića, način na koji skijaš, na primer..."

„Ali plašim se da skijam po dubokom snegu", istakoh. „Uvek moram da imam kontrolu, pravi sam manijak kada je to u pitanju. Ne možeš da budeš manijak kontrole i zaista dobra plesačica. Semova majka - mada je nisam upoznala - bila je punokrvna Nez Perse", rekoh. „Dok smo bili mali, i Sem i ja smo postali 'braća po krvi'. Želela sam da se pridružim plemenu i postanem Nez Perse, ali se Semov deda nije složio, jer sam odbila da plešem. Pridošlica u plemenu mora da postane ono što Hopi nazivaju hoja, to je takođe naziv za ples inicijacije. Znači 'spreman da poleti iz gnezda' - isto kao beba ptičica."

„Ali ja sam te video kako skačeš sa stene", primeti Volfgang i dalje se smešeći. „A zamišijaš da ne možeš dovoljno da se opustiš i zaplešeš po dubokom snegu. Shvataš li koliko snažna stvar može da bude verovanje - to jest, da si ti zapravo sama zaključila da jednu stvar možeš da uradiš, a drugu ne?"

„Bar znam šta mislim o Semovom dedi", rekoh, izbegavši da odgovorim na Volfgangovu primedbu. „Mislim da se on nadao da će udaljiti Sema, svog jedinog unuka, od mog dela porodice. Mi smo pomalo neobični. Što se tiče Surog Medveda, on je sigurno mislio da bismo Sem i ja mogli postati suviše bliski. Nez Persei veoma vode računa o krvnom srodstvu. Pošto sam Semova rođaka, mene bi smatrali zabranjenim voćem: oni ne dozvoljavaju brak ni između najudaljenijih rođaka..."

„Brak?" prekinu me Volfgang. „Ali rekla si da ste tada bili još deca."

Prokletstvo. Osetila sam kako mi se vrela krv penje u obraze dok sam pokušavala da sagnem glavu. Volfgang mi je stavio prst pod bradu i podigao mi lice ka njegovom.

„I ja u nešto verujem, draga moja", obavestio me je. „Da taj tvoj rođak nije blaženopočivši, mislim da bih se veoma uzbudio zbog ovog tvog priznanja potvrđenog rumenilom."

U tom trenutku - hvala nebesima - preko razglasa je objavijen polazak našeg aviona.

Tokom dugog puta do Njujorka, Volfgang je popunio još neke praznine, preskočene juče, koje su se odnosiie na našu predstojeću misiju u Sovjetskom

Savezu za Međunarodnu agenciju za atomsku energiju. I sama sam već dosta znala o tome čime se MAAE bavi.

Svi koji su radili dugo i naporno na nuklearnom polju kao ja, bili su poznati kao nuklearci i bili su prezreni i omraženi. Uzmite u obzir samo popularnost siogana kao što su: Nijedan nuklearac nije dobar nuklearac ili Jedini dobar nuklearac je mrtav nuklearac - kakva duboka mudrost filozofske škole nalepnica na branicima.

Glavni zadatak Volfgangovog poslodavca bio je da usmeri nuklearne materijale u mirnodopske i pozitivne svrhe. U to je spadala dijagnoza i lečenje bolesti, uklanjanje toksičnih pesticida iz prošiog veka putem programa kao što je sterilizacija insekata i razvoj atomske energije, koja trenutno obezbeđuje sedamnaest procenata svetske električne energije i značajno smanjuje zagađenje koje izazivaju fosilna goriva, kao i vađenje ruda i seču šuma. Sve to obezbeđuje Agenciji neophodan paravan da obezbedi i takođe sačuva materijal neophodan za oružje. Nedavni nuklearni fijasko mogao je još malo da odškrine ta vrata.

Šest meseci posle nesrećnog slučaja u Ukrajini 1986, MAAE je počela da traži podatke o svim nesrećnim slučajevima čije posledice su mogle da se osete i preko granica - kao ta gužva u Černobilju, koju su Sovjeti poricali dok u celoj severnoj Evropi nije otkrivena pojačana radijacija. Godinu dana kasnije MAAE je napravila program u kome se obaveštavaju države članice o opasnostima koje prete od otpada. Olivje i ja smo se svakog dana bavili time. Pre nekoliko meseci, Agencija je dodala mnogo strože propise protiv ilegalnog transporta i odlaganja radioaktivnog otpada. Iako je nesreća u Černobilju dovela do mnogih od ovih promena, najvećem delu javnosti nikada nije bilo razjašnjeno zašto je do nje došlo.

Černobilj je bio rasplodni reaktor kakve su sovjetska vlada i vlada SAD, među ostalima, odavno podržavali, ali kojih se javnost instinktivno svuda plašila. Možda i opravdano. Kao što samo ime kaže, rasplodni reaktor zapravo proizvodi više goriva nego što troši - nalik tehnici koju su legendarni Brđani sa Stenovitih planina koristili za pravljenje hleba pomoću „sopa", neke vrste kvasca koji se koristi za dizanje hleba, a koju sam objasnila jednom prilikom Olivjeu. Uzmete mali nuklearni kvasac, fisioni materijal kao što je plutonijum 239 i dodate dosta običnog materijala kao što je uran 238, koji sam po sebi nije pogodan kao gorivo. Na kraju dobijete veću količinu kvasca - više plutonijuma - koji možete da reciklirate kao nuklearno gorivo ili da ga upotrebite za pravljenje bombi.

Pošto su rasplodnici toliko isplativi, Rusi su ih koristili decenijama, isto kao i mi. Kuda je otišao sav taj plutonijum? Nije tajna gde je završio onaj dobijen u SAD za vreme hladnog rata. Bio je prerađen u bojeve glave; toliko bojevih glava da je svako u Americi mogao da drži po nekoliko u garaži. Ali kada je reč o ruskom vrućem otpadu, imala sam osećaj da bismo to mogli uskoro saznati - kada stignemo u Beč.

* * *

Sedište Međunarodne agencije za atomsku energiju nalazilo se u Vagramerštrase pored Donauparka, na ostrvu koje obuhvataju novi i stari dunavski rukavaci. S druge strane staklastog prostranstva reke leži Prater sa svojim poznatim džinovskim Ferisovim točkom - isti onaj zabavni park u kome je, pre sedamdeset pet godina, moja baka Pandora provela jutro vozeći se na karuselu sa stricom Lafom i Adolfom Hitlerom.

U devet ujutro u utorak, Volfgangov kolega Lars Feniš pokupio je nas i naš prtljag na Flughafen i odvezao nas u grad na današnji sastanak. Posle dugog i iscrpljujućeg putovanja tokom koga nisam uhvatila mnogo sna, sedela sam na zadnjem sedištu i nisam baš bila raspoložena za priču. Dok su dvojica muškaraca razgovarali na nemačkom o našem rasporedu i planovima za taj dan, ja sam zurila kroz plavo obojene prozore u turobno predgrađe kroz koje smo prolazili. Ali što smo se više približavali Beču to me je više obuzimala nostalgija, i ja uronih u prošlost.

Prošlo je skoro deset godina od kada nisam bila u Beču, ali sve do ovog jutra nisam shvatila koliko mi nedostaje taj grad mog detinjstva: svi oni Božići i raspusti provedeni sa Džersi među muzičarima kod strica Lafa -kolačići posuti šećerom, otvaranje poklona uvezanih mašnama i traženje uskršnjih jaja. Moja lična slika Beča bila je bogatija i višeslojnija od jeftine sentimentalne slike koju je ovaj grad nudio ostatku sveta: kao što reče stric Laf: „To je grad od Strudel und Schnitzel und Schlag". Ja sam videla drugačiji Beč - grad mnogih tradicija, uronjen u ukuse i arome toliko različitih kultura da nikada nisam mogla da razmišljam o Beču, a da me ne obuzme, kao sada, ono osećanje njegove magične istorije.

Od svojih početaka, Beč je bio kulturna kapija koja je istovremeno povezivala i delila istok, zapad, sever i jug: tačka fuzije i fisije. Zemlja koju mi danas zovemo Austrija - Österreich ili istočno kraljevstvo - u drevna vremena zvala se Ostmark: istočni znak, granica gde se završavao svež i nov Zapadni svet i počinjao tajanstveni Istok. Ali reč Mark takođe znači bara - i u ovom slučaju označava one maglovite močvare duž reke Dunav.

Dunav je dugačak dve hiljade sedamsto kilometara, proteže se od Crne šume do Crnog mora i najvažniji je vodeni put koji spaja zapadnu i istočnu Evropu. Rimsko ime Ister ili utroba i dalje se koristi za opisivanje aluvijalne delte koja razdvaja Rumuniju od SSSR-a. Ali bez obzira na to kakvo ime reka imala na mnogobrojnim jezicima tokom mnogo vekova - Donau, Don, Danuvius, Dunarea, Dunaj, Danube - najstarije keltsko ime iz koga su proistekla sva ostala bilo je Danu: dar.

Dar vode ne poznaje granice, ona slobodno donosi svoj dar života svim narodima. Postojao je još jedan dar koji je milenijumima ubiran duž obala Dunava - blago tamnog zlata zahvaljujući čijoj rodnosti je sagrađen i sam Beč, i po kome je grad dobio ime: Vindohona, dobro vino.

Čak i danas, na vrhovima brda koja gledaju na Beč, mogu da vidim nizove čokota izrasle iz kvrgavih starih stabala, izbrazdane naizmeničnim poljima žutih snopova kukuruza od prošlojesenje žetve - dar boginje Cere. Ali vino je bilo dar jednog drugog božanstva, Dionisa. Njegov dar je ublaživao bol, donosio snove i ponekad činio da ljudi polude; on je izmislio ples i njegove najistaknutije sledbenice bile su žene koje su pomahnitalo igrale. Zato sam mislila da ako je ijedan grad pripadao upravo tom bogu, onda je to bio Beč, grad vina, žena i pesme.

Još kao vrlo mlada naletela sam na to božanstvo upravo ovde u Beču. kada je Džersi imala matine u Bečkoj državnoj operi gde je pevala arije iz opere Ariadne auf Naxos Riharda Štrausa.

Kada ju je njena velika ljubav Tezej napustio i ostavio na ostrvu Naksos, Arijadna razmišlja o samoubistvu - dok se na sceni ne pojavi Dionis da je spase. Stihovi koje je Džersi, kao Arijadna, pevala tog popodneva: „Ti si kcipetan crne lađe koja plovi mračnim putem..."Arijadna veruje da je prilika koja se iznenada pojavila pred njom bog smrti, koji je došao da je vodi u Had. Ona ne shvata da je to Dionis lično, da je zaljubljen u nju i da želi da je oženi, da je odnese na nebesa i baci njenu venčanu tijaru među zvezde da postane sjajno sazvežđe.

Bila sam veoma mlada i nisam razumela situaciju ništa bolje od Arijadne. Pretpostavljam da sam zbog toga prvi i poslednji put u životu izišla na scenu. To mi članovi moje porodice nikada nisu dozvolili da zaboravim. Zaista sam verovala da taj užasni princ tame (tenor) namerava da odnese moju majku u pakao i stavi je na večne muke. Istrčala sam na pozornicu i pokušala da je spasem! Bukvalno sam srušila pozorište. Scenski radnici su me na silu i nimalo dostojanstveno odvukli sa pozornice. Hvala bogu da je stric Laf bio tu da mene spase.

Posle toga smo ostavili Džersi da daje autograme u svojoj garderobi ispunjenoj cvećem i da se, bez ikakve sumnje, izvinjava svojoj zapanjenoj publici zbog neuvežbanog ponašanja svog deteta. Laf me je odveo da me razveseli na Sachertorte mit Schlagobers, a posle toga u šetnju po Prstenu koji obilazi oko Beča. Kada smo stigli do jedne fontane, Laf je seo na ivicu, privukao me i zagledao se u mene nekim čudnim poluosmehom.

„Gavroše, mila moja,", poče on, „daću ti mali savet: Ne bi trebalo nikada da zarivaš svoje slatke zubiće u nogu nekoga kao što je Bahus, kao što si to danas uradila. Ne govorim ti to samo zbog toga što taj tenor možda više neće hteti da se pojavi na pozornici s tvojom majkom, već i zato što je Bahus - ili Dionis, kako ga još zovu - značajan bog. Mada se", razuverio me je moj stric, „taj pevač samo pretvarao da je on."

„Žao mi je što sam ujela čoveka koji je pevao mami", priznala sam. Ali njegove reči su me zainteresovale. „Rekao si da se on samo pretvarao da je bog, da li to znači da postoji pravi... Da-jo-nis?" Pokušala sam da izgovorim ime boga. Kada se Laf osmehnuo i klimnuo, poželela sam da mu postavim još gomilu pitanja: „Jesi li ga ti ikada video? Kako izgleda?"

„Ne veruju svi da on postoji, Gavroše", iskreno mi je kazao Laf. „Misle da je on samo deo jedne bajke. Ali za tvoju baku Pandoru on je bio veoma poseban. Ispričaću ti u šta je ona verovala: taj bog dolazi samo onima koji traže njegovu pomoć. Ali pre nego što je zatražiš, njegova pomoć ti mora zaista biti potrebna. On jaše na životinji koja je njegov najbliži sadrug -divljem crnom panteru sa smaragdno zelenim očima."

Bila sam veoma uzbudena. Slika tenora koga sam pre samo jedan sat ujela za list potpuno je iščilela. Jedva sam čekala da taj živi bog stigne u samo srce Beča, bešumno se krećući uz Kertnerštrase na leđima svoje snažne zveri iz džungle.

„Ako mi zaista ustreba njegova pomoć i ako on dođe da me spase, striče Lafe, misliš li da će me odneti, kao Arijadnu?"

„Gavroše, sasvim sam uveren u to, ako je to ono što želiš. Ali moram prvo još nešto da ti kažem. Bog Dionis je voleo Arijadnu i sišao je na zemlju po nju pošto je ona bila smrtna. Ali vidiš, kada neki značajan bog siđe na zemlju, to može da izazove svakojake nevolje. Zato nikada ne smeš da zatražiš njegovu pomoć ako ti zaista nije neophodna - da ne bi bila kao onaj mali dečak koji je vikao vuk. Shvataš?"

„U redu", pristala sam. „Pokušaću - ali na kakvu nevolju si mislio? Šta ako slučajno pogrešim? Hoće li se dogoditi nešto rđavo?"

Laf je uzeo moju šaku u svoju i zagledao mi se u oči kao da zuri kroz eone.

„Gavroše", reče on, „kada neko ima oči kao ti, oči boje mora, uveravam te da će, ako ikada i napraviš takvu grešku, čak i bog oklevati da te okrivi. Tvoja baka je verovala da će njegovo vreme uskoro doći, Dionisovo vreme. Ako ga pozovu, on će doći i osloboditi vode, jer je on bog vlage, potoka, fontana i reka. Kiše će padati kao u Nojevo doba, i reke će poplaviti svoje obale..."

Iznenada sam se u panici setila dečaka koji je vikao vuk kada vuka nije bilo. Odjednom sam počela da se pribojavam tih moći za koje je Laf rekao da je moja baka bila u stanju da prizove, nagovestivši da ih možda i ja posedujem.

„Stvarno misliš da bi svet mogao biti poplavljen i uništen ako bi neko samo zatražio pomoć pre nego što mu stvarno ustreba? Neko poput mene?" upitah.

Laf je trenutak ćutao. Nije se potrudio da me razuveri kada je progovorio.

„Mislim, Gavroše, da ćeš ti znati da zatražiš pomoć u pravom trenutku", tiho je rekao. „I sasvim sam siguran da će i sam bog znati tačno kada treba da dođe."

Tokom proteklih dvadeset godina nisam se često sećala te epizode iz svog detinjstva. Ali sada, dok smo prelazili na ostrvo i približavali se našem odredištu, još jednom sam bacila pogled na platnenu torbu na zadnjem sedištu pored mene, torbu u kojoj se nalazio Pandorin rukopis.

Prošli smo obezbeđenje i zaustavili se ispred Međunarodne agencije za atomsku energiju. Kada sam izišla iz kola i dalje stežući smrtonosnu torbu, u umu mi je samo na tren odjeknulo ono što je stric Laf kazao tako davno u Beču: da ću ja znati kada da pozovem boga. Pitala sam se da li je ovo taj kritični trenutak.

Možda nisam bila sigurna što se tiče kritičnog trenutka, ali do ručka sam već imala prilično jasnu sliku o tome gde se nalazi kritično mesto: u SSSR-u, u oblasti koju najčešće nazivaju Žuta stepa. U knjigama iz geografije bila je poznata kao Centralna Azija.

Prema rečima Larsa Feniša i njegovih kolega koji su sa nama bili zaključani u sali za konferencije u MAAE radi našeg kratkog višečasovnog brifinga, bila je to jedna od najtajanstvenijih i najnestalnijih oblasti na svetu.

Ovaj delić zemaljske kugle o kome smo razgovarali, bio je prikazan na četvorobojnoj karti na obližnjem zidu, koja se odnosila na sovjetske republike Turkmeniju, Tadžikistan, Uzbekistan, Kirgistan i Kazahstan. U njima su se nalazile neke od najviših planina na svetu. Nedavno je u njima došlo do političkih i religijskih previranja, a od davnina su poznate po međuplemenskim ratovima i nasilju.

Imale su i neke pomena vredne susede. Odmah s druge strane ograde nalazile su se Kina, članica lige velike petorke koja je posedovala nuklearno oružje; zatim Indija, nacija koja je tvrdila da ne poseduje nuklearno oružje, ali je samo izazvala eksploziju mirnodopskog uređaja pre nekoliko godina; da ne pominjem Pakistan, Avganistan i Iran - trio za koji sam sigurna da bi bio oduševljen da bude primljen u klub. To baš nije bilo mesto sa najblažom klimom za posete.

Za budućnost čovečanstva je od suštinske važnosti glavna misija Međunarodne agencije za atomsku energiju: njen zadatak bio je da vodi računa da ne dođe do bujanja materijala od kojih se pravi oružje i da se nove zemlje ne dokopaju novih bombi. Sve do ovog sastanka nije mi palo na pamet da je to bio cilj koji MAAE nikada neće ostvariti, čak i uz punu podršku Sjedinjenih Država i svih naših saveznica, bez učešća i čelične odlučnosti isto tako spremnog na saradnju Sovjetskog Saveza, koji će uspostaviti ravnotežu na osi istok-zapad. Veoma sam se iznenadila kada sam saznala da je tokom nekoliko proteklih decenija SSSR zapravo pružao takvu podršku. Drugo, još veće iznenađenje, doživela sam kada sam saznala da MAAE nije bila inicijator Volfgangove i moje misije u SSSR-u - već da su nas sami Sovjeti pozvali da dođemo.

Istina je da su prethodnih godina, naročito posle katastrofe u Černobilju, Rusi možda malo smekšali po pitanju intervencija spolja od strane nekoga kao što je MAAE. Na stranu glasnost i perestrojka, sovjetski međunarodni položaj nije bio baš onako sjajan kao što su to nagoveštavali njihovi stručnjaci za odnose sa javnošću. Zbog čega bi Sovjeti iznenada promenili svoje ranije držanje iz vremena hladnog rata i čedno nas zamolili da pregledamo njihovo rublje?

Do kraja našeg ozbiljnog brifinga dobila sam odgovor na to i na još mnoga pitanja u vezi sa tajanstvenom klikom za koju nikada do tada nisam čula. Zvali su se Grupa 77 i izgleda da je njihova ambicija bila da se pridruže klubu koji je kontrolisao sve vrste nuklearnog naoružanja na svetu.

Već je bio jedan sat popodne kada smo Volfgang i ja konačno uspeli da pobegnemo iz sale za sastanke i krenuli na ručak, prethodno se velikodušno zahvalivši Larsu i prijateljima što su nas mučili tri sata. Nakon probdevene noći i slabog doručka posle koga su usledih sati intenzivnog brifinga, bila sam više nego spremna da pojedem nešto konkretno i za malo gemütlich atmosfere. Srećom, kafeterije u Beču skoro nikada nisu prestajale da služe hranu.

Ostavili smo prtljag u štabu MAAE s namerom da ga kasnije pokupimo i zaustavih taksi. Ostavio nas je kod kanala i peške smo se uputili ka Kafeu Central. Volfgang se nadao da nam još čuvaju rezervaciju za ručak. Iako mi nije bilo baš prijatno da teglim tešku torbu kaldrmisanim ulicama Beča, bar sam imala udobne cipele. Prijalo mi je da hodam. Nismo daleko odmakli kada mi se u glavi dovoljno razbistrilo od sveobavijajuće magle iz kanala, tako da sam mogla delimično da usredsredim misli.

„Kaži mi još nešto o toj Grupi 77", predložila sam Volfgangu. „Liče mi na napadački vod Trećeg sveta koji pokušava da se dočepa što više tečnog plutonijuma. Odakle su?"

„Mi ovde u Beču već dugo znamo za njih", rekao mi je. „Ranih šezdesetih se sedamdeset sedam zemalja u razvoju, članica UN, udružilo kako bi u kuloarima promovisale saradnju među zemljama Trećeg sveta. Iako su zadržale naziv Grupa 77, danas gotovo da se udvostručio njihov broj i naučile su da glasaju kao jedan blok; tako su postale moćnije. Iako su mnoge od njih i članice MAAE, Agencija se ogradila od takvih skupina sa posebnim interesovanjima tako što članovi veća uglavnom potiču iz visokoindustrijalizovanih nuklearnih nacija koje su mudro birale s kim će da podele a s kim ne svoju atomsku ekspertizu."

„Ti znači misliš da su se Sovjeti zabrinuli da bi Grupa 77 mogla da se sliže sa republikama iz Centralne Azije?"

„Možda", odvrati Vofgang. „Postoji neko ko može mnogo više da nam kaže o tome, ako odluči da to uradi. On dobro poznaje te ljude. Trebalo je da nam se pridruži na ručku i nadam se da nas čeka. Izuzetno teško je bilo sve uklopiti: on je star i svojeglav, i odbio je da o tome razgovara sa bilo kim drugim osim sa tobom. Zbog toga sam se uznemirio kada sam pomislio da ćeš propustiti let iz Ajdaha. Dosta sam se namučio da svima udovoljim na ovom putovanju, samo da znaš."

„Izgleda da je tako", složila sam se. Nisam imala pojma šta se dešava. Dok smo išli ulicama, magla oko nas se zgusnula. Iako je Volfgang nastavio da govori, njegov glas je delovao kao da dolazi iz daljine i uhvatila sam samo poslednje reči.

„...iz Pariza prošle noći, dok smo ti i ja putovali ovamo. Smatrao je da je veoma važno da se vidi s tobom lično."

„Ko je stigao sinoć iz Pariza?" upitala sam.

„Naći ćemo se sa tvojim dedom", reče Volfgang.

„To je nemoguće. Hijeronim Ben je mrtav već trideset godina", rekoh.

„Ne mislim na čoveka za koga misliš da ti je deda", reče on. „Mislim na čoveka koji je doleteo iz Pariza sinoć da se vidi s tobom, čoveka koji je napravio tvog oca Avgusta sa tvojom bakom Pandorom - možda jedinog čoveka koga je ikada iskreno volela."

Možda zbog magle, možda zbog nedostatka sna i hrane, ali odjednom sam osetila nesvesticu, kao da sam upravo sišla sa karusela, a stvari oko mene nastavile su da se okreću. Volfgang me je uhvatio pod ruku kao da želi da me pridrži. Ipak sam i dalje čula njegov glas.

„Nisam znao koliko mogu da ti kažem, ali to je bio pravi razlog zbog koga sam došao u Ajdaho da te pronađem", reče mi on. „Kao što sam ti već objasnio prvog dana na planini, dokumenti koje si nasledila ne smeju da padnu u pogrešne ruke. Čovek sa kojim treba da se nađemo zna dosta o tajni koju oni kriju. Mislio sam da bi bilo dobro da te prethodno pripremim, jer bi mogla - ovaj, postoji nešto u vezi s njim što je teško opisati, ali pokušaću. On podseća na neku drevnu priliku opsednutu magičnim moćima, liči na nekakvog maga. Možda već podozrevaš ko je to, taj tvoj deda. Njegovo ime je Dačanin Basarid."

MAG

Reč mag izvedena je iz Maja, ogledalo u kome Bram, prema indijskoj mitologiji, iz svekolike večnosti vidi sebe i svu svoju moć i čuda. Odatle takođe potiču naši izrazi magija, magični, imidž (image), imaginacija, i sve one podrazumevaju učvršćivanje u obliku... snage iskonske, bezoblične, žive materije. Mag je, stoga, onaj koji proučava delovanje Večnog života.

Čarls Vilijam Hekerton, Tajna društva

On je taj koji možda duguje svoju vezu sa svetom slika (images) i pojava - pošto je puteno, poiiotno, grešno vezan za njih, ali istovremeno budite svesni da on isto toliko pripada svetu ideja i duha, kao mađioničar koji učini da prikaza bude providna kako bi kroz nju zasijali ideja i duh.

Tomas Man

Čovek je iznad zvezda ako se pridržava uzvišene mudrosti. Takva jedna osoba, koja je gospodar neba i zemlje zahvaljujući svojoj volji, jeste mag. Magija nije čarobnjaštvo, već najviša mudrost.

Paracelzus U svom vlastitom magičnom krugu luta taj predivni čovek i vuče nas za sobom da lutamo i učestvujemo u tome.

Johan Volfgang Gete

Volfgang je želeo da me pripremi za susret sa Dačaninom Basaridom. Ali kako je bilo šta moglo da me pripremi za događaje od protekle dve nedelje? A sada još i ovo - otkriće da je moj nepodnošljivo arogantni otac možda zapravo izdanak ljubavnika moje bake, a ne zakoniti sin Hijeronima Bena.

Dok smo išli kroz lavirint kaldrmisanih ulica ka Kafe Centralu, Volfgang je izgleda shvatio da mi je potrebno malo mira i tišine. Bilo mi je dosta svih tih iznenađenja vezanih za moju porodicu. Uopšte mi nije pomagalo to što je svaka nova činjenica izazivala i novo pitanje. Na primer, ako je Dačanin Basarid zaista bio moj deda i ako je Hijeronim to znao, zašto bi Hijeronim odgojio mog oca Avgusta kao zenicu oka svog, voleći ga više ne samo od svog pastorka Lafa, već i od svoje zakonite dece, Zoe i Ernesta?

Dačanin Basarid odigrao je ključnu ulogu u svakoj sceni, kada se stvari posmatraju sa odstojanja. Na primer, ako je Pandorina zaostavština bila razdeljena - kao što smo Sem i ja pretpostavljali - među članovima porodice Ben tako da niko nije znao šta su oni drugi dobili, onda je kao izvršilac njenog testamenta, Dačanin možda bio jedina živa osoba koja je mogla da kaže na koji način su ti rukopisi povezani i sa kim.

Setila sam se da je stric Laf, kada mi je pričao svoju verziju porodične sage, opisao Dačanina kao svog prvog učitelja violine, Pandorinog zgodnog mladog rođaka, koji mu je dozvolio da se vozi na karuselu u Prateru i koji je kasnije krenuo sa Pandorom, njenim prijateljem Lakijem i decom, do Hofburga da vidi koplje Karla Velikog i Atilin mač.

To je bila okosnica priče bez popunjavanja praznina. Jedna praznina, međutim, mogla bi biti veza koju je Laf propustio da pomene. Prema njegovom tvrđenju, a on je bio očevidac, za vreme vožnje na karuselu u Prateru, Dačanin je izgleda bio prisan i sa Lakijem i sa Pandorom. Kasnije u muzeju, njegovo nenametljivo pitanje postavljeno u pravom trenutku o onim drugim predmetima koje tražiš iznelo je na videlo koje je još predmete Hitler smatrao svetima - činije, oruđe i tako to - i otkrilo je kako i gde je tragao za njima.

Ali ako se Pandorin rođak zapravo nalazio u središtu celog zapleta, kao što je Sem nagovestio i u šta sam ja počela da verujem, kako je ta uloga zvezde pripala Dačaninu Basaridu?

Kafe Centralje nedavno bio preuređen. Pozadi su još bili u toku radovi o čemu su svedočili malo prašine i povremeno testerisanje. Od moje poslednje posete bili su izbačeni staro tamno drvo koje je oblagalo zidove, slojevi tapeta i propale zidne daske koje su služile kao sedišta oko kamina; sada je to mesto bilo svetlo i prostrano.

Dok smo prolazili kroz prostoriju, magla napolju se podigla; bleda svetlost potekla je kroz velike prozore i zasvetlucala na vitrini od mesinga i stakla ispunjenoj raskošnim bečkim kolačima. Mali mermerni stolovi bili su raštrkani, ljudi su sedeli na krutim stolicama čitajući novine zakačene na uglancane drvene ramove, šuštave kao da su tek oprane i ispeglane. Obojena gipsana prilika Bečlije srednjih godina sedela je sama za svojim uobičajenim stolom blizu vrata, a ispred njega na stolu nalazila se gipsana šolja kafe.

Volfgang i ja se uputismo ka izdignutom delu za ručavanje u dnu kafea gde su stolovi u otvorenim ložama bili prekriveni uštirkanim belim stolnjacima, postavljeni svetlucavim srebrnim priborom i ukrašeni vazom sa svežim cvećem. Maître d' nas je odveo do našeg stola, sklonio pločicu na kojoj je pisalo da je sto rezervisan i primio naše narudžbine za vino i flaširanu vodu. Kada je piće stiglo, Volfgang reče: „Nadao sam se da će već biti ovde."

Vino me je opustilo, ali je zato Volfgang negde odlutao u mislima. Pogledao je unaokolo, zavalio se u stolici i stao nestrpljivo da presavija i razmotava svoju salvetu.

„Izvini", reče. „Pošto smo mi zakasnili, moguće je da je on već ovde. Dozvoli da ga potražim. U međuvremenu bi mogla da naručiš neko predjelo ili ribu za početak. Poslaću ti kelnera." Ustao je, ponovo se osvrnuo oko sebe i potom me ostavio samu za stolom.

Pijuckala sam vino i proučavala jelovnik. Nisam sigurna koliko je vremena prošlo, ali baš kada sam počela da se pitam da li sama da potražim kelnera, preko stola je pala neka senka. Podigavši pogled, ugledala sam jednu visoku priliku umotanu u zeleni kaput. Šešir širokog oboda zaklanjao mu je lice od svetlosti koja je dopirala kroz prozore iza njega, tako da nisam mogla da mu razaberem crte lica.

Preko ramena mu je nonšalantno visila kožna torba slična mojoj. Spustio je torbu na suprotni kraj lože gde je do malopre sedeo Volfgang.

„Mogu li da ti se pridružim?" upitao je tihim glasom. Ne sačekavši ni da klimnem glavom, raskopčao je kaput i okačio ga na obližnju kuku. Nervozno sam se osvrnula da vidim šta je zadržalo Volfganga. Blagi glas reče: „Video sam našeg prijatelja Herr Hauzera malopre u kuhinji. Bio sam tako slobodan da ga zamolim da nas ostavi same."

Zaustila sam da se pobunim, ali on je skliznuo u ložu naspram mene i skinuo šešir. Tada sam ga prvi put jasno ugledala. Nisam mogla da odvojim pogled od njega.

Takvo lice još nikada nisam videla. Iako je bilo izborano poput drevnog kamena, podsećalo je na bezvremenu masku izvajane lepote i ogromne moći. Njegova dugačka kosa, gotovo crna i samo mestimično prošarana srebrnim pramenovima, bila je začešljana od lica i otkrivala njegovu snažnu vilicu i visoke jagodice. Sitne pletenice su mu padale po ramenima.

Na sebi je imao prsluk od parčića kože i košulju širokih belih rukava, nezakopčanu do kraja, tako da je otkrivala nisku fino oblikovanih perli od kamenčića raznih boja. Prsluk je bio ukrašen motivima ptica i životinja jarkih, treperavih boja šafrana, jarkocrvene, boje šljive, plave boje neba, skerletne, boje tikve, zelene. Bile su to boje praiskonske šume.

Njegove drevne oči ispod gustih obrva imale su dubinu i boju koja se mogla naći samo u najređem dragom kamenju, bili su to bazeni izmešane boje, ponoćnopurpurne, smaragdno-zelene i ebonos-crne, i u njihovim dubinama goreo je taman plamen. Od svih koji su ga opisali mislim da je Volfgangov opis bio najbolji.

„Zbog načina na koji me gledaš, osećam se krajnje samosvesno, draga moja", primeti on.

Pre nego što sam stigla da odgovorim, ispružio je šaku preko stola i nonšalantno mi uzeo jelovnik iz ruke, sklonivši ujedno i moju čašu sa vinom. „Bio sam toliko slobodan...", rekao mi je tim svojim blagim glasom sa egzotičnim naglaskom. „Doneo sam nekoliko boca Côtes du Rhône iz mog vinograda u Avinjonu. Ostavio sam ih ranije u kuhinji da ih - kako biste vi to rekli? - pustim da malo dišu. Pre nego što je naš prijatelj Volfgang pristao da ode, naglasio je da ništa nisi jela celog dana i da moraš uz vino nešto i da pojedeš. Nadam se da voliš Tafelspitz? "

Kelner je nenametljivo doneo novu bocu za sto i nove vinske čaše, sipao nam vino i brzo nestao kada je Dačanin nastavio.

„Pošto si ti moj jedini naslednik, vinograd i čokoti će jednog dana pripasti tebi, i zato mi je drago što ćeš se upoznati sa njima - isto kao što sam ja oduševljen što ću upoznati tebe. Da li je potrebno da se i formalno predstavim? Ja sam tvoj deda,

Dačanin Basarid. Ovako ljupka unuka za mene je mnogo bolji dar od svih vinograda u Voklusou."

Svetog mu sranja, pomislih dok smo se kucali čašama - samo mi još to treba, još jedno nasledstvo. Ako sva moja nasledstva ispadnu kao ovo poslednje, neću dovoljno dugo poživeti da bilo koje pokupim!

„I ja sam oduševljena što sam tebe upoznala", rekla sam Dačaninu Basaridu i iskreno sam to mislila. „Želim samo da naglasim da sam za našu rodbinsku vezu saznala tek pre nekoliko trenutaka i zato se nadam da shvataš zašto sam još u šoku. Moja baka Pandora je umrla pre nego što sam se rodila. Moja porodica retko priča o njoj i zato ni o njoj ne znam gotovo ništa kao ni o tebi. Ali ako si zaista moj deda kao što tvrdiš, moram da se zapitam zašto se to od mene krilo svih ovih godina? Da li ostali znaju?"

„Slažem se da je to za tebe bio šok", složi se Dačanin elegantno zamahnuvši svojim dugačkim prstima, prstima violiniste setih se, kroz vazduh. „Sve ću li objasniti - možda čak i neke stvari koje bi više volela da ne saznaš - mada sam ja uvek više voleo i najsuroviju istinu od najlepše izmišljotine. Ali moraš mi reći šta si već čula, kako bih mogao da ti ispričam ostalo."

„Bojim se da znam veoma malo", rekoh mu. „O ovom delu porodice sam čula samo to da ste ti i Pandora bili rođaci; da je ona studirala muziku u Beču, radila kao družbenica ili tutor kod Benovih; i da si ti učio mog strica Lafsadija da svira violinu. Rekao je da si tada bio mlad, ali veliki majstor."

„Kakav kompliment... stiglo je naše jelo", reče on. „Mogu sve da objasnim za vreme jela. Nema tu neke velike tajne, kao što bi neko mogao da pretpostavi."

Posmatrala sam kelnera kako spušta čitav niz prekrivenih pladnjeva. Kada je podigao poklopac sa mog Tafelspitza - tradicionalnog austrijskog jela, koje je bilo posluženo na tanjiru sa odeljcima i sastojalo se od kuvane govedine sa hladnim sosom od jabuke i rena, krompira kuvanih u vrućem sirćetu, penasto umućenog spanaća i sveže zelene salate sa belim pasuljem - fantastično je i izgledalo i mirisalo. Dačaninov ručak je, međutim, bio meni nepoznat. Pitala sam ga šta je to.

„To je najbolji način da saznaš sve o ljudima: potrudiš se da otkriješ šta jedu", rekao mi je. „Na primer, u ovoj dubokoj zdeli nalazi se mađarska hladna supa od višanja. Jelo za koje si me pitala su ćevapčiči, neka vrsta kebaba od mlevene junetine, jagnjetine, belog i crnog luka, i paprikesh; pripremaju se na roštilju od tinjajućih čokota vinove loze tako da imaju ukus vinograda. U Dalmaciji tvrde da su ih izmislili Srbi, ali to jelo je mnogo starije. Izmislili su ga zapravo Dačani - moji imenjaci - drevno pleme koje je nekada naseljavalo Makedoniju, koja je sada u sastavu Jugoslavije. Za njih su znali sve do Kaspijskog jezera, gde su sebe nazivali Daoi: vukovi. Nas vukove, lako je prepoznati po tome što mnogo volimo da jedemo meso." I on nabode jedan ćevapčić viljuškom i ustremi se na njega svojim veličanstvenim belim zubima.

Kada se prvi zalogaj Tafelspitza istopio u mojim ustima, shvatila sam koliko sam gladna. Dačanin je birao zalogaje iz raznih jela i nudio mi ih. Imala sam želju da poput vuka pojedem sve što sam videla, ali sam naterala sebe da nastavim razgovor.

„Znači, potičeš sa Balkana, ne iz Austrije?" upitala sam.

„Ime jesam dobio po Dačanima, ali moj narod je romskog porekla. Ko može da kaže odakle su prvobitno došli Romi", primeti on i slegnu ramenima.

„Romskog?" ponovih. „Jesu li ime dobili po Rimu? Ili si mislio na Rumuniju?"

„Zapravo se naš jezik zove romski i on vuče korene iz sanskrita, a ponekad i mi sebe tako nazivamo - mada su nas drugi tokom godina različito zvali: Bohèmes, Cingari, Tsiganes, Gitanos, Flamencos, Tartares, Zigeuner..."

Kada je primetio da ga i dalje belo gledam, objasnio je: „Većina bi nas nazvala uobičajenim imenom Cigani, jer se nekada verovalo da dolazimo iz Egipta, mada postoje i brojna druga mišljenja: Indija, Persija, Centralna Azija, Spoljna Mongolija, Južni pol - čak i magična mesta koja nikada nisu ni postojala. Ima i onih koji misle da smo došli iz svemira. Kao i onih koji misle da bi nas što pre trebalo vratiti tamo!"

„Znači, ti i Pandora ste Cigani?"

Priznajem da sam bila zbunjena. Pre jednog sata imala sam majku Irkinju i oca za koga sam mislila da je delom Austrijanac, delom Holanđanin. A onda se ispostavilo da sam nezakoniti potomak para Cigana rođaka koji su mog oca napustili odmah po rođenju. Ali ma koliko da sam bila zbunjena svojim poreklom, nisam imala razloga da sumnjam u ono što mi je Dačanin Basarid ispričao o svome: izgledao je divlje kao što su ga svi i opisivali.

„Pojedinosti vezane za našu porodicu nikada ne treba otkrivati pred Gadje - ostalima, tuđincima", krajnje ozbiljno me je upozorio Dačanin. „Zato sam udaljio našeg prijatelja Hauzera. A odgovor na tvoje pitanje glasi: da, mi smo Romi. Iako je Pandora odrasla delimično među Gadje, u srcu i duši uvek je bila jedna od nas. Poznavali smo se od detinjstva. Predivno je pevala i već onda se videlo da će biti velika diva. Možda znaš da u sanskritu taj izraz označava anđela, dok na persijskom znači đavo? Pandora je bila pomalo i od jednog i od drugog.

Što se tiče porekla Roma, naše sage kažu da smo mi došli na zemlju pre mnogo eona iz svog iskonskog doma koji se još može naći na noćnom nebu: iz sazvežđa Orion, moćnog lovca. Ili tačnije, sa tri zvezde koje obrazuju pojas u središtu - omphalos, pupka ili pupčane vrpce Oriona - nazvane Tri kralja, jer sijaju poput zvezde koja je Mudrace odvela do Vitlejema. U Egiptu su Oriona izjednačavali sa bogom Ozirisom, u Indiji sa Varunom, u Grčkoj sa Uranom, a u nordijskim zemljama sa Vretenom vremena. U svim kulturama je poznat kao glasnik, glavni vodič za svaki prelazak u novo doba."

Nisam htela da dozvolim da skrenemo sa glavne teme kada je radnja postala zanimljiva. A Dačaninovu priču je zamagljivalo mnogo više od zvezdane prašine. Kako su on i Pandora mogli da budu Cigani kada su, koliko sam ja čula, nacisti smatrali da se Cigani nalaze na evolucionoj lestvici niže od katolika, komunista, homoseksualaca ili Jevreja?

„Ako ste ti i Pandora Cigani", počeh, „kako je ona mogla da živi kako je živela i gde je živela, jurcajući unaokolo sa onom vrstom ljudi sa kojom je jurcala, kako pre tako i za vreme Drugog svetskog rata?"

Dačanin me je posmatrao sa čudnim poluosmehom. „A kako je to ona živela? Mislio sam da gotovo ništa ne znaš o njoj."

„I ne znam", složila sam se. „Htela sam da pitam, kako su Pandora i Laf uspeli da ostanu u onom luksuznom stanu u Beču tokom celog rata - bila sam u njemu i znam kako izgleda - i kako su mogli da žive tako raskošno? Kako je mogla da ima veze sa nacistima i njima sličnima? Ne mislim na to kako je uspela da prođe kao Bečlijka iz više klase iako je bila Ciganka, već kako je mogla sebi da dozvoli da ostane ovde u Beču kada su njen sopstveni narod..." - spustila sam glas - „hoću da kažem, kako je mogla da ostane ovde kao Hitlerova omiljena operska zvezda ?"

Dačanin se zagledao u naše vinske čaše kao da je tek sada primetio da su prazne i lično ih je ponovo napunio. Znajući koliko su bečki kelneri revnosni u tim stvarima, mogla sam samo da pretpostavim da im je naložio da ostanu po strani.

„To su ti kazali?" upitao je, kao da razgovara sam sa sobom. „Baš zanimijivo. Voleo bih da mi kažeš gde si to čula, jer mi se čini da je ta priča nastala zahvaljujući udruženim snagama većeg broja kreativnih umova." Pogledao me je i dodao: „Veoma kreativnih. Krajnje odgovarajuće za potomka kao što si ti, iz porodične loze koja vodi poreklo iz sazvežđa Orion."

„Hoćeš da kažeš da ništa od toga nije istina?"

„Hoću da kažem da je polovična istina takođe polovična laž", obazrivo je rekao. „Nikada nemoj da mešaš ono u šta ljudi veruju sa stvarnošću. Jedina istina koju vredi istražiti je ona koja će nas odvesti bliže središtu."

„Središtu čega?" upitah.

„Kruga same istine", odvratio je Dačanin.

„Hoćeš li mi onda pomoći da se oslobodim tih poluistina i verovanja koje sam pokupila usput i baciti malo svetla na moju stvarnost?"

„Hoću - mada je teško valjano odgovoriti na pitanja ako ona nisu valjano postavljena."

Neočekivano je ispružio šake i pokrio njima moje koje su bile položene pored tanjira. Osetila sam elektricitet koji mi je prošao kroz meso i kosti, ispunjavajući me

toplotom. Ali pre nego što sam bilo šta uspela da kažem, pozvao je kelnera pokretom ruke i rekao mu nešto na nemačkom što nisam uspela da razumem.

„Naručio sam na desert", reče on, „nešto dobro, ima mnogo čokolade. Taj slatkiš je dobio ime po čuvenom ciganskom violinisti iz prošlog veka, Rigu Jančiju, koji je slomio srce svim plemkinjama u Beču - i to ne samo svirajući Paganinija!" Nasmejao se i zavrteo glavom, ali dok je povlačio šake sa mojih, kao da me je pomno posmatrao.

Bez ijedne reči izvadio je nešto iz unutrašnjeg džepa prsluka i pružio mi. Na mom otvorenom dlanu ostao je da leži mali zlatni medaljon ovalnog oblika sa ugraviranom životinjsko-ptičjom šarom sličnom onoj na njegovom prsluku. Sa obe strane nalazila se bravica: kada sam pritisnula jednu od njih, podigao se poklopac na jednoj strani medaljona. Unutra se nalazila prilično stara slika - svetlucava, ručno bojena fotografija na metalu nalik na platinom prevučene fotografije na limenoj ploči sa početka veka. Ali za razliku od mnogih fotografija iz tog razdoblja, na kojima su osobe imale staklasti izraz izbuljenog lososa, ova slika živih boja posedovala je svežinu nedavno napravljene fotografije.

To lice u ovalu očigledno je pripadalo Dačaninu Basaridu. Sa izvesnim strahopoštovanjem sam gledala taj magnetizam koji su svi opisivali; njegova prirodna primitivnost isticala se poput prirodne sile u toj vremenskoj kapsuli iz njegove mladosti. Slobodno puštena crna kosa bila je začešljana unazad, a raskopčana košulja otkrivala mu je prsa i snažan vrat. Njegovo lepo lice, uzak nos, prodorne tamne oči i blago rastavljene usne naprosto su plenili i podsetili su me na Lafovog pantera, božjeg sadruga iz džungle.

Kada sam pritisnula drugu bravicu i otvorila drugi poklopac, umalo nisam ispustila medaljon. Kao da sam u ogledalu gledala vlastiti odraz!

Lice u medaljonu imalo je isti bledi „irski" ten kao i ja, moju neukrotivu gustu, tamnu kosu i bledozelene oči. Svaka pojedinost - čak i rupica na bradi - bila je istovetna. Iako je odeća pripadala drugom mestu i vremenu, pomislila sam da bi se ovako sigurno osećao neko ko bi idući ulicom naleteo na svog blizanca ili bliznakinju.

Dačanin Basarid me je i dalje pomno posmatrao. Konačno je progovorio.

„Ista si ona", jednostavno je rekao. „Volfgang Hauzer me je upozorio, ali ipak nisam bio dovoljno pripremljen. Izvesno vreme sam te posmatrao iz zadnjeg dela restorana pre nego što sam uspeo da nateram sebe da priđem stolu i da se upoznam s tobom. Teško je objasniti kako se osećam -kao da imam vrtoglavicu ili da padam kroz vremenski tunel..." Zaćutao je.

„Mora da si je mnogo voleo."

Čim sam to izgovorila, shvatila sam u potpunosti i sa velikim bolom šta je to govorilo o njemu i ulozi koju je on odigrao u odnosu na moju porodicu. Koliko god to bilo okrutno, nije se moglo izbeći. Morala sam da pitam.

„Ako ste ti i moja baka odrasli zajedno i ako ste se voleli, ako je ona nosila tvoje dete, zašto se udala za Hijeronima Bena? Mislila sam da ga prezire. Zašto je pobegla sa Lafsadijem odmah po detetovom rođenju i napustila ga?"

„Kao što sam već rekao, teško je odgovoriti na pitanja ako ona nisu valjano postavljena", rekao mi je čudno se osmehnuvši. „Ne smeš poverovati u sve što čuješ, a najmanje u ono što čuješ od mene - konačno, ja sam Rom! Objasniću ti koliko budem mogao, jer smatram da imaš prava da znaš. Zaista, ti moraš sve da znaš, ako misliš da zaštitiš te hartije koje imaš u torbi ispod stola..."

Gutljaj vina koji sam upravo bila otpila kao da je bio iznenada usisan kroz moj dušnik. Zakašljala sam se i posegnula za vodom zapitavši se da li ima X-zrake u očima ili je u stanju da mi čita misli.

„Volfgang Hauzer mi je kazao za njih kada smo se nakratko sreli u kuhinji", reče on čitajući mi misli. „Dok su ti torbu pregledala dvojica carinika i službenik obezbeđenja u MAAE, učinilo mu se čudnim što nosiš toliko hartije samo zbog posla. Došao je do razumne pretpostavke. Ali stići ćemo već na to. Prvo ću da odgovorim na tvoje pitanje. Pandora je zaista bila moja ljubavnica i majka moga sina i jedinog deteta, ali uopšte mi nije bila rođaka. Bila je moja žena. Te slike koje držiš u ruci napravljene su na dan našeg venčanja."

„Bio si oženjen Pandorom?" upitala sam u neverici. „Ali kada?"

„Kao što vidiš, na toj slici mogla je imati osamnaest ili dvadeset godina", reče on. „Ali zapravo je imala trinaest, a ja sam imao šesnaest, onog dana kada smo se venčali. To je bilo drugo vreme, znaš: devojčice nežnog doba već su bile žene, a rani brakovi su ionako uobičajeni među Romima. Pandora je sa trinaest godina bila žena, uveravam te. Otišla je kada sam ja napunio dvadeset, a ona sedamnaest, i naš sin Avgust rođen je u kući Hijeronima Bena."

Po umu mi se motalo hiljadu pitanja, ali u tom trenutku je stigao kelner sa čokoladnim desertom nazvanim po ciganskom violinisti, činijom Schlagobersa i bocom grappae, italijanskog likera koji udara u glavu i koji se spravlja od fermentizovanog zrna grožđa. Dvaput je jači od konjaka. Kada se kelner udaljio, odmahnula sam rukom stavljajući mu do znanja da ne želim više ništa da pijem - već sam se ionako pušila. Dačanin mi je ipak napunio čašu, zatim je podigao svoju i njome dodirnuo moju.

„Nemoj odbiti. Možda će ti biti potrebno pre nego što završim", reče on.

„Još nisi završio? "zasiktala sam tiho, mada sam utvrdila da smo jedino još mi ostali u ovom delu restorana kada sam se osvrnula oko sebe i da kelneri stoje na drugom kraju prostorije sa salvetama prebačenim preko ruku i razgovaraju.

Posle onolike priče o verovanjima koja se sudaraju sa stvarnošću, odjednom sam shvatila u šta ja verujem: od svega što sam do sada mislila da ne žclim da čujem, ovo će biti najgore. Molila sam se da stvarnost dokaže da grešim, ali nisam u to polagala mnogo nade. Na trenutak sam sklopila oči. Kada sam ih otvorila, Dačanin Basarid je sedeo pored mene, sprečavajući me da iziđem iz separea. Spustio mi je jednu šaku na rame i ponovo sam osetila energiju tog čoveka. Bio mi je tako blizu da sam mogla da udahnem njegovu namirisanu toplinu, koja je podsećala na miris žalfije i logorske vatre, na vlažnu aromu guste borove šume kroz koju se kreće božanski panter.

„Arijel, znam da te je ono što sam kazao šokiralo i možda čak uplašilo, ali to je samo deo onoga što sam hteo da ti otkrijem i zbog čega sam došao iz Francuske", reče on ozbiljno. Uzeo mi je medaljon iz šake, pažljivo ga zatvorio i vratio u džep prsluka. „Obavezno moraš da čuješ sve što imam da ti kažem, ma koliko bilo neprijatno. Trenutno bi bilo opasno za svakoga od nas ako bi odlučio da se pravi gluv i slep - naročito za tebe."

„Nisam u stanju da donesem bilo kakvu 'odluku'", ogorčeno sam rekla. „Mislim da mi je dosta svega."

„Samo ti se čini", reče on. „Ti si jedina Pandorina i moja unuka. Možda to još ne znaš, ali rođena si, kako bi to neko mogao reći, da bi se srela sa sudbinom; tvoje putovanje ka njoj već je počelo. Moj narod, međutim, pravi razliku između sudbine i kobi. Mi ne smatramo da smo rođeni sa kobi koja nas tera da se držimo scenarija koji je napisala neka viša ruka, već da svako od nas ima sudbinu, ustrojstvo iz prethodnog života koje svim svojim srcem težimo da ostvarimo. Međutim, da bi se čovek prelio u taj novi oblik - tu višu lađu - moraš prepoznati svoju sudbinu i shodno tome je tražiti - isto onako kao što labud odgajen među pilićima mora da shvati da je njegova sudbina da nauči da pliva i leti ili će ostati ptica vezana za tle koja po ceo dan kljuca po prašini."

Ovim poređenjem je uspeo strašno da me naljuti. Kako je uopšte mogao da nagovesti da bilo šta u našoj labuđoj krvi može da teži višoj lađi? Otpila sam poveći gutljaj grappae i okrenula se prema njemu.

„Slušaj", počela sam iznervirano, „možda je moja sudbina bila da budem Pandorina jedina unuka, možda je moja sudbina bila da toliko ličim na nju i možda je tačno da sam se rodila neposredno posle njene smrti, ali to me ne čini nekom vrstom njene reinkarnacije niti njenog klona - niti znači da je njena sudbina na bilo koji način povezana sa mojom. U meni ne postoji nikakav oblik ili ustrojstvo niti bilo šta drugo što bi me nateralo da uradim makar jednu od onih groznih, okrutnih stvari koje je ona izgleda učinila tebi, i svima ostalima sa kojima je bila u dodiru."

Dačanin me je trenutak gledao širom otvorenih očiju. A onda je prsnuo u neku vrstu ledenog smeha.

„Upravo na to sam mislio kada sam ti rekao da ne veruješ u sve što čuješ. Vidiš šta se dogodi kada ne postavljaš valjana pitanja", reče on. Pošto ništa nisam rekla, on dodade: „Moraš shvatiti da niko od nas nije bio pion. Ni Hijeronim Ben ni ja. Niti Pandora, Lafsadio, Ernest ili Zoe. I mi smo mogli da biramo isto kao i ti. Ali izabrati znači doneti odluku, a odluke pokreću događaje. Kada se jednom nešto dogodi, sat se više ne može vratiti unazad kako bi se to izmenilo. Ipak, uvek možeš da proučiš lekcije iz istorije, za to nikada nije kasno."

„Celog života sam izbegavala da proučavam istoriju moje porodice", rekla sam mu. „Ako mi je toliko dugo to polazilo za rukom, zašto sada da počnem?"

„Možda zato što neznanje nije nikakav uspeh", odvrati Dačanin.

Ponavlja li on to moje reči? Raširila sam ruke, stavivši mu do znanja da sam voljna da nastavim.

„Neposredno pred naše venčanje", poče Dačanin, „Pandora i ja smo, užasnuti, saznali da je nešto veoma vredno, nešto što pripada našoj porodici, nešto od neprocenjive važnosti, prevarom dospelo u ruke čoveka po imenu Hijeronim Ben. Pandora je bila opsednuta željom da to povrati. Oboje smo se poduhvatili te misije svesni moguće kazne ako ne uspemo. Trebalo nam je dosta vremena da ga pronađemo, i kada smo konačno uspeli, shvatili smo da ćemo morati, ako želimo uspešno da obavimo zadatak, da se uvučemo u njegov dom i steknemo poverenje porodice. Ja sam se sprijateljio sa Lafsadijem u njegovoj školi u Salcburgu - a Pandora je upoznala Hermionu i decu i konačno se uselila u Benovu kuću u Beču. Niko, međutim, nije mogao znati da će se Hermiona teško razboleti pre nego što naš trud urodi plodom. Bolest mozga ju je brzo savladala i ona je umrla, a Hijeronim je iste noći silovao Pandoru i primorao je da se uda za njega. Taj čovek je bio najveća moguća propalica. Ali kada se udala za njega, ona je već bila udata za mene. Izvesno vreme nisam mogao da prihvatim da nas je sve izložila takvoj sudbini - jer šta je gore od toga da ti trudnu ženu ukalja drugi muškarac i da potom nju sramno izbaci, a dete kidnapuje..."

„Kidnapuje?" ponovila sam zapanjeno. „Šta hoćeš da kažeš, pobogu?"

„Hoću da kažem da niko nije napustio tvoga oca", rekao mi je jasno i glasno. „Kada je Hijeronim Ben otkrio da je Pandora uspela da povrati ono što je tražila, izbacio ju je na ulicu, zatvorio kuću i pobegao sa našim detetom. Za Avgusta je tražio otkup koji Pandora i ja nismo mogli da platimo, čak i da smo imali načina."

„Otkup!" ponovila sam. A onda mi je postalo jasno. Nijedno od nas nije spustilo pogled na torbu koja se nalazila ispod stola. Um mi je bio u takvoj pometnji da mi je bio potreban minut da svarim ono što je rekao.

„Možda ne znaš tačno šta je u toj tvojoj torbi", reče on, „ali sigurno imaš prilično jasnu sliku o vrednosti tih hartija i opasnosti koje one nose sa sobom. Da nije tako, ti bi ih prodala, spalila ili bi ih ostavila negde pre nego što si došla ovamo.

U protivnom, nikada ne bi preuzela na sebe tako veliku obavezu da proputuješ s njima pola sveta. Kada mi je Volfgang Hauzer kazao kako veruje da su hartije kod tebe i kada sam odlučio da ti ispričam sve o našoj porodici - uključujući i to da smo ciganskog porekla - brzo sam ga udaljio. Vidiš, meni je mnogo više značilo obaveštenje da su te hartije kod tebe nego njemu. Zamolio sam ga da se nađemo nedaleko odavde, za petnaest minuta."

Zastao je i pogledao me pravo u oči. Sledila sam se kada sam čula njegove naredne reči:

„O važnosti tih dokumenata mogla si da saznaš tek nedavno, i to od nekoga ko zna više nego dovoljno o njihovom pravom značaju. Pošto to nisi saznala od mene, a svi ostali su svoju tajnu poneli u grob, pretpostavljam da si to čula od osobe koja je bila njihov poslednji vlasnik, što me navodi na zaključak da je tvoj rođak Semjuel živ - i da si nedavno razgovarala s njim."

OSA

Grane i voće... Drveta Sveta pojavljuju se u umetnosti i grčkom mitu, ali njihovi koreni su u Aziji... Drvo Sveta predstavlja simbol koji se dopunjuje ili povremeno preklapa sa simbolom Središnje Planine, a oba ta oblika samo su razrađeniji oblici Kosmičke Ose ili Stuba Sveta.

E. A. S. Batervort, Drvo u pupku zemlje

U vaseljeni u kojoj se planete okreću oko sunaca, a meseci oko planeta, gde sila uvek pobeđuje slabost primoravajući je da postane poslušni rob ili je pretvara u prah, ne mogu postojati posebni zakoni za čoveka. I za njega važe večni principi ove krajnje mudrosti. On može pokušati da ih shvati, ali nikada ne može da utekne od njih.

Adolf Hitler, Mein Kampf

Bila sam u haosu. Pravom haosu. Zaista mi nije bilo dobro. Kako sam mogla da budem tako naivna i pomislim da bi jedna nevina nuklearna devojka, koja nije prošla obuku za špijuna, mogla da spase te opasne rukopise i ujedno zaštiti Sema, kada je dvoje ljudi koji su me prvi videli odmah shvatilo šta vučem u torbi?

Pokušala sam da prikrijem svoja uzburkana osećanja kada je kelner došao da nam ispostavi račun. Sam bog zna kako sam uspela da se izvučem iz separea, navučem kaput i prođem kroz ceo restoran. Dačanin Basarid me je sledio bez reči. Kada smo izišli na Herengase, čvrsto sam stegla moju smrtonosnu torbu.

„Draga moja, gotovo da mogu da namirišem tvoj strah", reče Dačanin. „Strah je neophodan i zdrav. Izoštrava našu svest i ne treba ga potiskivati..."

„Ti ne razumeš", žurno sam ga prekinula. „Ako ste ti i Volfgang naslutili da su papiri kod mene, možda su i drugi to shvatili. Sem je u strašnoj opasnosti - neko je već pokušao da ga ubije. Ja čak ni ne znam kakvi su to rukopisi, a još manje kako da ih zaštitim. Ne znam kome mogu da verujem!"

„Odgovor je jasan", reče Dačanin. Smireno je uklonio moju šaku sa torbe i gurnuo je pod svoju. „Moraš verovati jedinoj osobi koja zna kakvi su to papiri i koja može da te posavetuje, bar za sada, šta da radiš sa njima - u oba slučaja sam to ja. Dalje, pošto naš prijatelj Herr Hauzer veruje da su papiri kod tebe, bilo bi pogrešno pobuditi njegovu sumnju pretvarajući se da nisu. Moraš mu se poveriti, reći mu bar ono što je već naslutio. To bi moglo da ti se isplatiti i u drugom pogledu. Ali on nas čeka nedaleko odavde, hajde da mu se pridružimo. Želim oboma nešto da pokažem."

Pokušala sam da se smirim. Dačanin je i dalje držao moju ruku pod svojom i vodio me uskim uličicama ka mestu gde se Graben spajao sa Kertnerštrase, još jednom avenijom sa pomodnim radnjama i mestu gde se Stefanplac širio oko dragog kamena u svom centru: katedrale svetog Stefana sa pozlaćenim crepovima i mnogobrojnim tornjićima, koja se nalazi u samom srcu bečkog kruga.

Volfgang se šetkao gore-dole na mestu gde su se dve ulice spajale. Pogledao je na sat, a onda osmotrio gomilu. To me je podsetilo na naš prvi susret u aneksu tehničkih nauka u nuklearnom postrojenju u Ajdahu. Na sebi je imao isti ovaj elegantni kaput od kamelhara, svileni šal i kožne rukavice. Blagi bože, zar je to bilo pre samo nedelju dana? Meni se činilo kao da je prošlo milion godina.

„Da li ti je poznato značenje reči eon? - ili tačnije aion na grčkom", upitao me je Dačanin. „To ima veze sa razlogom zbog koga sam vas oboje doveo na ovaj ugao."

„Veliki vremenski raspon", odgovorih. „Duži od milenijuma."

Volfgang nas je primetio i kroz gužvu krenuo prema nama sa izrazom olakšanja na licu. Ali čim me je pogledao, njegove oči su se zamaglile od zabrinutosti.

„Izvini što sam pristao da te ostavim", reče mi on. „Već si ionako bila iscrpljena." Zatim se obrecnuo na Dačanina: „Izgleda užasno - šta ste joj to rekli?"

„Baš ti hvala", prokomentarisah ja sa čudnim osmehom. Ako se već na prvi pogled po mom izrazu lica dalo zaključiti koliko sam uzdrmana, morala sam što pre da se priberem.

„Ne budi takav", poče da razuverava Dačanin Volfganga. „Arijel je samo morala da preživi jedan sat sa članom vlastite porodice. To možda nije prijatan zadatak, ali se ona odlično snašla."

„Uživali smo u hrani i filozofiji", obavestih Volfganga. „Sada smo prešli na milenijum - Dačanin se upravo spremao da mi objasni šta znači grčka reč aion."

Volfgang iznenađeno pogleda Dačanina. „Upravo o tome smo Arijel i ja još juče razgovarali u Juti", primeti on. „Dolazak novog veka ujedno će biti i početak novog doba ili eona - ciklusa od dve hiljade godina."

„To je opšterasprostranjeno mišljenje", primeti Dačanin. „Nepregledno vremensko razdoblje, ciklus koji se ponavlja, potiče od reči aevum, pun ciklus ili osa. Ali za drevne Grke reč aion značila je nešto više: vlagu, sam životni ciklus koji počinje i završava se u vodi. Oni su zamišljali reku od svih voda koja obuhvata kopno poput zmije koja guta svoj rep. Zemljin aion sastojao se od reka, potoka, vrela, podvodnih voda koje izbijaju iz dubina u obliku zraka da stvore i nahrane sve oblike života. Egipćani su verovali da se rađamo iz suza bogova i da je zodijak kružna reka čije su ose rep Malog medveda. To je još jedan razlog zašto sazvežđe i jednog i drugog Medveda nazivaju zahvatači ili ronioci i dovodi nas od onoga što sam želeo da vam pokažem, nedaleko odavde."

Na uglu ispred koga se Volfgang šetkao, uzdizao se zid nenametljive sive zgrade. Dačanin je upro prst u mali cilindrični stakleni sanduk. U njemu se nalazio nekakav skvrčeni predmet dugačak otprilike jedan metar, kože prekrivene crnim izbočinama kao da boluje od kakvog gljivičnog oboljenja. Imali ste utisak da se uvija, da je živ. Bilo mi je odvratno i da ga gledam, mada se nalazio iza stakla.

„Šta je ovo?" upitala sam Dačanina.

Odgovorio mi je Volfgang. „Nadaleko je poznat - to je Stock-im-Eisen. Stock znači panj, a Eisen je gvožđe. To je deblo drveta staro pet stotina godina, gusto prekriveno staromodnim drvodeljskim zakivcima sa četvrtastim glavama, tako da se ne vidi drvo. Narod priča da je nekakav kovački esnaf imao običaj da to radi. Naglergase i uličica Onih koji prave zakivke, nalazi se nedaleko odavde. Panj je pronađen tek nedavno, kada su prokopavani tuneli za U-bahn. Pronašli su i ranu kapelu koju možete da vidite u podzemnoj i savršeno je obnovili. Nikome nikada nije bilo jasno zašto su bili zakopani tako duboko, pre mnogo vekova - niti ko je to uradio."

„Gotovo nikome", izjavi Dačanin sa tajanstvenim osmehom. „Ali kasno je i moram da vam pokažem još jedan zakivak u Hofburgovoj riznici. Moraću usput malo da vam pričam o drveću i zakivcima." Uputili smo se peške niz široku

Kertnerštrase zajedno sa turistima koji su se muvali oko nas na kasnoj popodnevnoj svetlosti.

„U mnogim kulturama", počeo je Dačanin, „smatralo se da zakivak poseduje sveto svojstvo povezivanja i da spaja različita kraljevstva kao što su vatra i voda, duh i materija. Pošto je drvo često u drevnim tekstovima smatrano Svetskom osom, koja sprovodi energiju sa neba na zemlju, zakivak je nazivan Božjom šarkom ili stubom i mislilo se da on sapinje tu energiju. Na hebrejskom se zakivak nalazi i u samom Božjem imenu: reč od pet slova Jahve izgovara se Jud-Hej-Vav-Hej, gde slovo Vav znači zakivak. U nemačkom, Stock, ne samo da znači panj ili deblo, već i štap, šipka, čokot - i košnica. Pčele vezujemo za šuplje drveće. Veoma je važno kako su sve te stvari povezane", reče on.

Za sada još nisam imala pčelu u svojoj kapici, mada mi je u glavi zujalo. Zodijak je možda zoološki vrt prototipskih životinja, ali ovaj novi eon o kome smo razgovarali predstavljaće čovek, Vodolija-vodonoša, koji sipa mlaz vode u usta ribe. Mada se to možda dobro slagalo sa roniocima, Dačanin je rekao da postoji nešto što sve to povezuje - nebo što se okreće. drveće i zakivke, tekuće vode, medvede - možda čak i Oriona moćnog lovca. Pomislih da sam shvatila.

„Boginja Dijana?" upitah.

Dačanin me je iznenađeno pogledao. „Tačno", reče on sa odobravanjem. „Ali vrati se stazom koju si sledila. Često je putovanje isto toliko važno kao i zaključak."

„Kakav zaključak?" upitao je Volfgang, okrenuvši se ka meni. „Oprostite mi što ne shvatam kakve veze ima rimska boginja sa drvećem i zakivcima."

„Dijanu ili Artemidu na grčkom, izjednačavali su sa Roniocima", rekoh ja. „Ursa, Major i Minor su medvedi koji se okreću oko nebeske motke - to jest, ose. Ona je takođe vozila mesečeve kočije dok je njen brat Apolon vozio sunčeve kočije. Bila je devica-Iovac koja je sledila divljač noću sa vlastitim čoporom pasa. U ranim religijama, čin lova na životinju i proždiranja životinje činio je jedinstvo sa tom životinjom. Stoga je Artemida bila gospodarica svih totemskih zveri. Ona i danas vlada nebesima o čemu nam svedoči njeno ime - arktos je medved; themis je zakon."

„Više od zakona - themis je pravda", reče Dačanin. „To je važna razlika. Proročište u Delfima bilo je themistos - ono koje ne samo da je znalo šta je pravo već je moglo i da proriče, bilo je u stanju da prevede višu pravdu bogova."

„Što dalje objašnjava njenu vezu sa pčelama..." htela sam da dodam.

„Molim vas", prekinuo me je Volfgang iznervirano. „Nemam pojma na šta misliš."

„Pčele su bile proročanstva", rekoh. „I imena Debora u Starom zavetu, i Melisa - ime za delfsko proročište i za Artemidu, značila su pčela. Pčele su takođe

poistovećivali sa devicom, jer se verovalo da same sebe stvaraju partenogenezom, bez parenja."

„Tačno", potvrdi Dačanin. „Devica je važna za eon koji je na izmaku. Pre dve hiljade godina, kada je ovo doba počinjalo, u celom svetu poštovali su boginju devicu. Rimljani su je nazivali Dijana efeška: njen grčki hram u Efesu, Artemision, bio je jedno od sedam svetskih čuda. Čuveni kip boginje, protiv čijeg poštovanja se sveti Pavle toliko zalagao, još i danas stoji tamo; njena odora prekrivena je izrezbarenim životinjama i pticama kao i njenim proročkim pčelama. Ista ta boginja u novoj inkarnaciji, zajedno sa svojim sinom, ribarom ljudskih duša, obrazuje osu eona koji se upravo završava: doba Ribe. Sazvežđe koje se nalazi nasuprot sazvežđu Ribe na zodijačkom krugu jeste sazvežđe Device."

„Isus i Devica Marija predstavljaju par, jer se ta dva sazvežđa nalaze nasuprot jedno drugom u zodijaku?" upitah zainteresovano kao i uvek kada bi neko drugi razbio pred mojim očima šifru koju nisam videla. Primetila sam da je ovo i Volfganga zainteresovalo.

„Dvanaest sazvežđa zodijaka u stvarnosti su veoma različite veličine", istakao je Dačanin. „Astrolozi jednostavno dele nebo na dvanaest istovetnih delova kao tortu i potom jedno sazvežđe u svakom parčetu proglase za vladara. Zbog nagiba zemljine ose (ili osa), svakog eona od dve hiljade godina, za vreme prolećne i jesenje ravnodnevice - ta dva dana u godini kada su dan i noć iste dužine - izlazak sunca kao da se pomera od jednog klina na nebu ka drugom, krećući se unazad kroz znakove zodijaka. To jest, sa svakim novim dobom, sunce kao da se pojavljuje u znaku koji prethodi onome koji će potom doći, ako se kreće svojim uobičajenim putem tokom jedne obične godine. Zbog toga se smena eona naziva Precesija. Ravnodnevica.

„Tokom prethodnog ciklusa od dve hiljade godina, za vreme ravnodnevica, viđali smo sunce kako izlazi naspram pozadine dvojnih sazvežđa, koja su udruženo vladala ovim dobom: Ribe za vreme prolećne ravnodnevice i Device u jesen. Imajući to u vidu, možemo reći da karakter doba određuje karakter njegovih vladara. To bismo mogli nazvati nebeskom mitologijom.

„Veoma je zanimljivo to što legende svih naroda u velikoj meri odgovaraju arhetipskim slikama koje se vezuju za svaki novi eon. Doba Blizanaca, na primer, bilo je istorijsko razdoblje poznato po legendama o blizancima: Romulu i Remu, Kastoru i Poluksu. Naredno doba Bika, simbolično su predstavijali egipatski bog-bik Apis, Mojsijevo zlatno tele i Beli morski bik Krićana, otac Minotaurov. Doba Ovna, vezuje se za Zlatno runo za kojim su tragali Jasonovi argonauti, ovnovske rogove Aleksandra Velikog i ostale upućenike kasnijih egipatskih misterija. I, razume se, Isus Jagnje, koji je bio centralna figura prelaska iz doba Arijane u doba koje se upravo završava: doba Ribe.

„Simboli ribe takođe su obeležili ovaj eon. Imamo Kralja ribara, koji je čuvao Sveti gral za kojim su tragali kralj Artur i njegovi sveti vitezovi okruglog stola. Mada

bi sam pehar Gral predstavljao simbol koji više odgovara predstoječem novom dobu - iz njega se sipa, shvatate."

Presekli smo preko trga sa grotesknom baroknom fontanom koja je svuda unaokolo štrcala vodu. Znala sam da se približavamo Prstenu.

„Šta možeš da nam kažeš o dobu Vodolije?" upitala sam Dačanina.

„Od samog početka je slika ovog doba podsećala na potop", rekao mi je Dačanin. „Ne u smislu poplave kakvu je iskusio Noje u Prvoj knjizi Starog zaveta, kada je voda sa nebesa poplavila zemlju kaznivši čovečanstvo za njegove grehe. Ovo će zapravo biti doba neočekivanih, nasilnih preokreta u tkanju celog društvenog poretka. U tečnosti koju sipa vodonoša vide džinovski plimski talas oslobođenja: zemaljske vode će se podići, stvarajući izvore slobode koje neće uspeti da zauzdaju nikakve spone tiranije - to će bar važiti za one koji tragaju za takvim oslobođenjem. Izgleda da Uran, planetarni vladar ovog nadolazećeg doba, nije slučajno pronađen u zoru Francuske revolucije.

Prema predanju, doba koje dolazi poteraće nezaustavive vode. One koji podižu brane da je zadrže, one koji grade zidove kako bi se oduprli promenama, one koji guše, koji su nesavitljivi i ne prihvataju - one koji žele da vrate kazaljke na satu i vrate se u zlatno doba koje nikada nije postojalo - uništiće plimski talas preobražaja. Preživeće samo oni koji nauče da plešu po površini vode."

„Pođi sa bujicom", rekoh uz osmeh. „Pokolenje moje majke napisalo je mnoštvo knjiga, pesama i drama o dobu Vodolije. Kad njih čovek sluša, pomisli da je to bilo doba ljubavi, mira i - šta ono beše'? - moći cveća. Ono što si ti opisao više mi liči na pravu revoluciju."

„Revolucija opisuje i krug", istaknu Dačanin. „Međutim, ideje koje si ti pomenula su fantazije dekadentnije od bilo koje bombone posute šećerom: njihove vrednosti uopšte ne odgovaraju tom dobu. To su samo utopijske zamisli veoma opasne u datim okolnostima. Ne zaboravi da se Utopija, ou topos, prevodi kao ne-mesto. Ako pažljivo pogledaš, upravo ćeš tamo naći zlatno doba svake postojeće legende."

„Kako snovi o boljem svetu mogu biti opasni?" upitah ga.

„Nisu, ako je taj svet zaista bolji za sve. I sve dok je to stvarni svet, a ne samo san", reče Dačanin. „Ove godine, 1989, obeležavaju se dva veka od kada su utopijski ideali Žan-Žak Rusoa najavili Francusku revoluciju koju smo malopre pominjali. Sunce je tada u doba prolećne ravnodnevice izišlo nekoliko stepeni od vrha - tačke na zodijačkom krugu koja označava ulazak sunca u znak Vodolije - dovoljno blizu da se oseti privlačna sila predstojećeg doba. Pa ipak, dvadeset godina nakon krvoprolića, francuska monarhija je obnovljena i usledile su nove decenije pobuna.

„Godina 1933, ista ona kada je Hitler došao na vlast, dovela nas je na jedan stepen od početka odbrojavanja u pravcu novog doba. A danas smo na desetinu jednog stepena od vrha doba Vodolije: to se već događa."

„Hoćeš da kažeš da Napoleona i Hitlera povezuje novi eon?" upitah. „Oni se sigurno ne uklapaju u ničiju sliku o utopijskim idealistima."

„Misliš?" upita Dačanin izvivši obrvu. „A upravo to su bili."

„Stani malo!" rekoh. „Nemoj, molim te, da mi kažeš da si se divio tim momcima!"

„Želim samo da ti skrenem pažnju na to", obazrivo je nastavio Dačanin, „koliko opasni mogu biti idealizam i duhovnost, kada se podgrevaju u pogrešnoj pećnici. Idealisti koji krenu od želje da stvore viši oblik civilizacije skoro uvek otkriju da moraju prvo pokušati da poprave kulture i društva. I to se uvek, bez razlike, završava tako što pokušaju da očiste pšenicu od kukolja - uz pomoć genetike, nauke o stvaranju zdravog podmlatka, čega god - kako bi odgajili bolji soj ljudskih bića."

Posle ovih teških reči stigli smo do Hofburga. Volfgang nam je kupio karte i svi uđosmo u Schatzkammer.

Išli smo kroz sobe sa velikim staklenim vitrinama do vrha ispunjenim kraljevskim dragim kamenjem, carskim regalijama, kostimima i relikvijama: videli smo osmougaonu, dragim kamenjem ukrašenu, milenijum staru krunu Svetog rimskog carstva sa likom Rexa Solomona utisnutim sa strane, habzburšku krunu i žezlo na kome je bilo ispisano AEIOU - Austriae est imperare orbi universo: Austrija je vladar celog sveta - i ostale skromne porodične drangulije. Konačno smo stigli do poslednje odaje sa državnim mačevima i ostalim carskim obrednim oružjima.

Tamo je, na komadu crvenog pliša u malom sanduku uza zid, pored ostalih predmeta naizgled veće vrednosti i zanimljivosti, počivao mali predmet u obliku bodeža; dva grubo obrađena komada od neke vrste gvožđa povezana nečim što je ličilo na mačje crevo. Drška je odgovarala koplju, a središnji deo bio je obmotan tankom trakom bronze: upravo tako nam je Laf opisao koplje koje je video za vreme svoje posete Hofburgu, pre skoro osam decenija.

„Nije ništa naročito, zar ne?" primeti Dačanin stojeći pored mene dok smo zurili u stakleni sanduk.

Volfgang, koji je stajao s moje druge strane, reče: „Međutim, to bi trebalo da bude čuveno koplje Longin. O njemu je napisano mnogo knjiga. Gaj Kasije Longin bio je rimski centurion za koga se tvrdi da je ubo Hrista upravo ovim oružjem. Kažu da se ispod bronzane trake nalazi jedan od zakivaka korišćenih pri raspinjanju, koji je izvađen iz Hristovog tela. Takođe se tvrdi da je mač Karla Velikog koji se nalazi u narednoj vitrini - a za koji se veruje da je pripadao Atili - isti onaj koji je pre dve hiljade godina iskovao sveti Petar u vrtu Getseman."

„Sve su to gluposti, razume se", reče Dačanin. „Ovaj ovde mač je zapravo srednjovekovna sablja, a ne neko rano oružje Jevreja ili Rimljana. A koplje pred nama je samo kopija. I o tome su napisane knjige. Svi su ga priželjkivali, od najranijih vremena do Adolfa Hitlera, zbog tajanstvenih moći koje poseduje. Postoji izveštaj da je Hitler, pošto je odneo pravo koplje Longin u Nirnberg, zajedno sa ostalim sličnim vrednim predmetima koje je sakupio, napravio kopije svakog pojedinačnog predmeta, tako da mi danas gledamo te kopije. Od tada pa nadalje, svi zainteresovani za moć i slavu traže one prave, uključujući tu i Vindzore za vreme njihovog dugog izgnanstva i američkog generala Džordža Patona, koji je proučavao drevnu istoriju i lično prevrnuo zamak Nirnberg naglavačke u potrazi za njima čim je tamo stigao pri kraju rata. Međutim, autentični predmeti su nestali."

„Ne verujete valjda u sve one priče o tome kako je Hitler preživeo rat i da kod sebe čuva sve te svete stvari?" upitao je Volfgang Dačanina.

„Kao što vidiš, draga moja", obratio mi se Dačanin sa osmehom, „postoji mnogo priča. Neke su čak dosta dugo preživele, i nastavile da žive i posle smrti gotovo svih koji su tokom istorije bili u nekakvoj vezi sa tim predmetima, od Hitlera do Isusa Hrista. Pošto se religije i politički pokreti - koji su za mene često nerazlučivi, priznajem - uglavnom zasnivaju na takvim pričama, odbijam da komentarišem. Ta mi tema nije nimalo važna ni zanimljiva. Mene zapravo zanima zašto su pojedinci, poput Hitlera ili Patona, uopšte želeli da se domognu takozvanih svetih predmeta. Samo jedna osoba može da odgovori na to pitanje."

„Nećete valjda da kažete da vi znate gde bi ti sveti predmeti mogli da se nalaze?" upita Volfgang. Razume se, i ja sam želela da čujem odgovor, ali se Dačanin nije upecao.

„Kao što sam već objasnio Arijel", strpljivo je kazao, „važniji je sam proces potrage od njenog konačnog ishoda."

„Ali ako stvar nije u svetim predmetima," iznervirano reče Volfgang, „u čemu je?"

Dačanin se smrknuo i odmahnuo glavom. „Ne šta", ponovio je on. „Ne ko, niti kako, niti gde, niti kada, već zašto: to je pravo pitanje. Ali pošto su vama izgleda važne činjenice, reći ću vam ono što znam. Već sam sredio da to uradim kada ovde završimo."

Stavio mi je prst pod bradu. „Onog trenutka kada sam saznao od Volfganga šta možda nosiš sa sobom, rezervisao sam nam jedno mesto, telefonom iz restorana. Imamo zakazan sastanak u tri sata, što će reći kroz jedan minut, na samo nekoliko koraka odavde, na Jozefplacu. Mesto nam je stavljeno na raspolaganje jedan sat, do četiri kada zatvaraju, i može se lako desiti da nam toliko vremena i bude potrebno. Nadam se da naš prijatelj Volfgang neće biti razočaran što sve što će čuti neće biti samo suve činjenice; priča ima i svoju pozadinu, a biće propraćena i sa malo rekla-

kazala i nekoliko mojih pretpostavki. Ispričaću vam je dok se vas dvoje budete lišavali tih opasnih papira..."

„Da se lišimo papira!" zagrcnula sam se i još čvršće stegla torbu. I Volfgang se izgleda zagrcnuo.

„Draga moja, budi razumna", reče Dačanin. „Ne možeš ih poneti u Sovjetski Savez. Njihovi carinici konfiskuju sve što ne mogu da identifikuju -uključujući i kartice za parking. Ne možeš ih pobacati po ulicama Beča niti poveriti Volfgangu ili meni, pošto obojica sutra napuštamo zemlju. Stoga sam pribegao jedinom rešenju koje sam uspeo da smislim u ovako kratkom roku - da ih sakriješ na mestu gde ih niko sigurno neće skoro pronaći: među retkim knjigama austrijske Nacionalne biblioteke."

Nationalbibliotek, sagrađena oko 1730, predstavlja jednu od najimpresivnijih biblioteka na svetu - ne zbog svoje veličine ili veličanstvenosti već zbog svoje nezemaljske, vilinske lepote i egzotične prirode kolekcije retkih knjiga, od Avicene do Zenona, što je svrstava na drugo mesto po važnosti, odmah posle one u Vatikanu.

Retko sam u nju odlazila kao dete, ali se još živo sećam penaste barokne arhitekture biblioteke i neverovatne pastelne trompe l' oeil tavanice u visokoj kupoli. Poslednje iznenađenje, ali ne i najmanje - najlepše na svetu za jedno dete - vitrine sa knjigama bile su zapravo vrata obložena knjigama iza kojih su se krile tajne odaje sa zidovima isto tako pokrivenim knjigama; u svakoj od njih nalazili su se veliki sto sa stolicama i visoki prozračni prozori koji su gledali na dvorište. Naučnici su mogli da se tu zatvore i rade u miru i tišini satima. Jednu od tih prostorijaje Dačanin rezervisao za nas.

„To je dobar plan", stao je da me uverava Volfgang kada smo se nas troje sklonili u prostoriju. „Ja se nikada ne bih setio ničeg boljeg u tako kratkom vremenu."

Kada sam malo bolje razmislila, složila sam se da je Dačanin, iako je moglo biti rizično, smislio prihvatljiv način da zaštiti rukopise. Na osnovu brze procene koju sam napravila pročitavši obaveštenje, zaključila sam da kolekcija biblioteke koja se sastojala od knjiga, folija, rukopisa, mapa, časopisa i inkunabula broji otprilike četiri miliona jedinica. Već bi to samo po sebi, kao i činjenica da su skladišta knjiga bila zatvorena za javnost, veoma otežalo život svakome ko bi želeo da se dočepa nasumice pohranjenih stranica.

Celih deset minuta samo smo popunjavali kartice za desetine naslova, koje smo zatim dali bibliotekarima. Potom smo sačekali da nam knjige budu donesene. Kada smo ostali sami, počela sam da ubacujem stranice u knjige uzete sa polica u

ovoj sobi. Kao još jednu meru predostrožnosti, predložila sam da kada završimo, uništimo sve kartice i ne sačuvamo nikakav spisak.

„Ali kako ćemo ponovo da ih nađemo?" pobunio se Volfgang. „Naći hiljadu stranica među ovoliko knjiga - za to bi bile potrebne desetine ljudi koje bi samo na tome radili godinama!"

„Na to i računam", odvratila sam.

Nisam smatrala za neophodno da ponovo pomenem svoje fotografsko pamćenje ni sposobnost da spisak od pet stotina stavki - kao što su ime autora i naslov svake knjige u koju smo ubacili po nekoliko stranica -pamtim tri meseca. Ako ne budem u stanju da se vratim do tada, napraviću spisak, ponovo ga upamtiti i ponovo uništiti.

Veći problem bio je Dačanin. Kao što je rekao u Schatzkammeri, morao je da se vrati u Pariz, tako da je naš zajednički boravak u biblioteci verovatno bio poslednji za duže vreme, a želela sam toliko toga da saznam pre nego što on ode. Moraću istovremeno da hodam i žvaćem žvaku - to jest, moraću da pokušam jednim delom mozga da slušam Dačanina, a drugim da pamtim spisak knjiga. Približila sam stolicu njegovoj pored prozora. Volfgang je ostao kod vrata da prima naručene knjige. Svaku gomilu bi prosledio do mene, budno motreći da nas neko ne čuje. Počela sam da punim tomove presavijenim stranicama rukopisa i klimnula Dačaninu da nastavi.

„Pokušaću da odgovorim na oba vaša pitanja", poče on, „i kojih trinaest predmeta se smatra svetim i zbog čega su značajni Pandorini papiri koji su kod Arijel. Odgovor na oba pitanja leži u dalekom delu sveta koji je danas malo posećen - te stoga i slabo razumljiv. Nekada je ta oblast mogla da se pohvali najvišom kulturom. Ali sada njena prošlost leži zakopana pod prašinom vekova. Velike sile su se sve vreme borile oko nje, a oko njenih granica se i dan-danas vode rasprave. To je zemlja tako divlja i tajanstvena, čiji narod, isto kao ni divlji panter, nikada ne može biti ukroćen. Neki su platili životom pre nego što su to naučili."

Okrenuo se da me pogleda onim svojim tamnim purpurno-zelenim očima. „Govorim o mestu koje ćete oboje - koliko sam shvatio - istraživati na svom putovanju kroz Rusiju. Baš je dobro što smo se danas sreli. Ja sam jedan od retkih koji mogu da ispričaju njegovu istoriju i što je još važnije, da vam otkrijem dublje značenje koje se krije iza te istorije - jer sam se tamo rodio pre skoro jednog veka."

„Ti si rođen u Cantralnoj Aziji?" iznenađeno sam upitala.

„Da. Nekada se u toj oblasti govorio sanskrit, što je važan podatak. Dopustite da vam opišem moju domovinu kako biste dobili jasniju sliku."

Dačanin je izvukao iz svoje torbe tanak komad urolane kože uvezan trakom od semiša. Razmotao ju je i pružio meni. Delovala je tako krhko da sam oklevala da je

dodirnem, pa ju je Dačanin raširio po stolu. Volfgang nam je prišao i zagledao se u nju.

Bila je to drevna mapa, brižljivo iscrtana i ručno obojena, ali bez granica. Mapa koju sam proučavala celog jutra odnosila se uglavnom na isti teren i zato sam imala osećaj da topografski poznajem tu ledinu čak i bez oznaka: dva velika mora na kopnu bila su Aralsko i Kaspijsko, dve glavne reke Oks i Ind, a planinski venci Hindukuš, Pamir i Himalaji. Ucrtane su bile jedino lačkaste linije koje su verovatno označavale najprometnije puteve. U kartu je bilo uneto i nekoliko krugova koji su označavali geografska obeležja - prepoznala sam, na primer, Mont Everest. Ostale je bilo teško prepoznati bez veštačkih demarkacionih linija koje označavaju državne granice i na koje smo toliko navikli. Predvidevši to, Dačanin je razmotao komad providne tkanine na kome su bile označene sadašnje granice i položio ga preko karte tako da su razdeljene oblasti ponovo oživele.

„U ovoj oblasti je tokom vekova živelo toliko naroda da to lako zamagli čovekovu svest o tome šta je važno", objasnio je on. „Ovi krugovi na karti označavaju mesta od legendarnog, čak magičnog značaja koja odolevaju svim poiitičkim promenama. Na primer, ovde."

Pokazao je na tačku u kojoj se Avganistan sužavao u krak što se provlači između dve planinske oblasti ruskog Tadžikistana i Pakistana i dodiruje najzapadniji deo Kine.

„Sasvim sigurno nije slučajno", reče Dačanin, „što se prvi od velikih preokreta koji je najavio naš ulazak u novi eon dogodio upravo u ovom kutku sveta. Od drevnih vremena, ta tačka je, više od bilo koje druge na svetu, predstavljala kulturni kazan u kome su se mešali istok, zapad, sever i jug - tako da ona predstavlja savršeni mikrokosmos tog novog doba koje je pred nama."

„Ali ako ovo doba treba da postane talas koji će srušiti zidove i pomešati kulture", zausti Volfgang, „ne shvatam kakve veze on ima sa ovim delom sveta - naročito sa Avganistanom u kome Rusi vode svoj krvavi, ali beznačajni mali rat koji teško da će uticati na bilo koju drugu kulturu osim tamošnje."

„Nije baš toliko beznačajan. Dostignuta je tačka preokreta", reče Dačanin. „Možda misliš da su se Sovjeti slučajno tek ovog februara povukli iz tog nesrećnog rata posle deset godina od upada? Do povlačenja je došlo upravo u trenutku kada je sunce za vreme prolećne ravnodnevice, kao što sam to već ranije opisao, bilo na jednu desetinu stepena od ulaska u sazvežđe Vodolije - tačno jedanaest godina i jedanaest meseci pre službenog svitanja novog eona čiji se dolazak očekuje 2001. godine."

„Slažem se sa Volfgangom", rekla sam Dačaninu, gurnuvši još jedan list hartije u knjigu. „Malo je verovatno da će trupe koje marširaju kući iz rata bez pobednika pokrenuti novi cikius od koga će se zemlja zatresti i koji će trajati dva milenijuma. Za Ruse je to pre ličilo na ponovno vraćanje u posao."

„To je zato što niko nije postavio ključno pitanje: Šta su Sovjeti uopšte tamo tražili?" reče Dačanin. „Odgovor je jednostavan. Isto kao i Hitler pre pedeset godina i oni su tragali za svetim gradom."

Volfgang i ja smo na trenutak prestali da kljukamo knjige dodatnim papirima i zagledali se u Dačanina. Lupkao je po karti kao da razmišlja i počastvovao nas prepredenim osmehom.

„Ta oblast je oduvek obilovala magičnim gradovima", reče on. „Neki od njih su zaista i postojali dok su drugi predstavljali nagađanja ili mit, kao što je mongolski grad Šan-Du - Ksanadu Kublaj-kana - koji je opisao Marko Polo. Ili himalajsko utočište Šangri-La: prema legendi ono se pojavljuje samo jednom u svakom milenijumu. Tu je zatim i oblast na dalekom zapadu Kine, republika Ksinjang. Oko 1920. godine, ruski mistik Nikolaj Roerih zabeležio je priče koje je prikupio od Kašmira do kineskog Ksinjanga i Tibeta o neverovatnom gradu Šambali koji je potonuo; on je orijentalna verzija Atlantide. Verovalo se da je taj čudovišni grad nekada progutala zemlja, ali da će se ponovo pojaviti i to ubrzo, kako bi najavio rođenje novog eona."

Dačaninove oči bile su zatvorene, ali dok je klizio prstima preko karte kao da je bio u stanju da vidi svako od tih mesta kada bi ih dodirnuo. Iako je priznao da uglavnom prepričava mitove, za njega su oni delovali tako stvarno da sam bila

zadivljena. Morala sam malo više pažnje da obratim na hartije koje je trebalo da sakrijem.

„Ovde u Nepalu", nastavi on, „budisti su hiljadama godina verovali da je izgubljeni grad Agarti zakopan na Kinčindžangi - trećem najvišem vrhu na svetu, čije ime znači pet svetih snežnih blaga. Južno od druge po visini planine na svetu, K2 - u oblasti oko koje se spore Kina, Indija i Pakistan - nalazi se još jedna tajna zaliha tajanstvenog blaga i svetih rukopisa. Za njima je tragao i legendarni okultista Alister Krouli, koji je prvi pokušao da se popne na ovu planinu 1901. godine. Najmagičnija visija u ovoj oblasti je Pamir - sa najvišim vrhom koji se nekada zvao Staljinov vrh, a danas se zove Vrh komunizma - u Tadžikistanu. Sa svojih gotovo sedam i po hiljada metara to je najviši vrh u Sovjetskom Savezu. Zaratustrini Persijanci su ovu planinu smatrali za glavnu osu mreže moći koja spaja svete tačke Evrope i Mediterana sa onima na Bliskom istoku i u Aziji - za relej koji, kako veruju mnogi, može da bude aktiviran samo pod pravim okolnostima, kao što su one koje će se dogoditi na prelasku u ovaj novi eon.

„Najzanimljivije od svih tih svetih mesta, međutim, bio je grad koji je osnovao Aleksandar Veliki oko 330. godine pre nove ere u blizini današnje granice između Rusije i Avganistana. Prema legendi, na ovom se mestu, pre mnogo hiljada godina, uzdizao grad krajnje tajanstven i magičan: poslednji od sedam legendarnih Solomonovih gradova."

„Kralja Solomona?" upitao je Volfgang čudnim glasom. „Ali da li je to moguće?" Ustao je, tiho nešto rekao bibliotekaru napolju, zatvorio vrata ispunjena knjigama i vratio se da sedne pored mene.

Nisam prestala da pohranjujem Pandorine hartije u tomove knjiga i nisam digla glavu kako niko ne bi mogao da mi vidi lice. Znala sam da Dačanin nije slučajno pomenuo Solomona, kao što ni Semove mnogobrojne aluzije nisu bile slučajne: Solomonov čvor koji je ostavio na retrovizoru mojih kola, anagrami i telefonske poruke koji su me upućivali na Pesmu nad pesmama. Mnoštvo nagoveštaja, ali šta je to značilo? Osećala sam se poput reaktora koji je dostigao kritičnu masu. Sedela sam i pokušavala da vratim unutra svoje kontrolne šipke i da se usredsredim na veze. Gurnula sam gomilu knjiga ka Volfgangu, koji mi je dodao novu.

„Malo ko bi taj deo sveta povezao sa Solomonom", priznao je Dačanin. „Pa ipak, ceo pojas između Indijske nizije i Avganistana, malo južnije od mesta za koje se misli da krije grad, dobio je ime po njemu: Sulejmani. Njegov presto u svetom krateru na vrhu, - takht-i-Suliman - drevni narodi su smatrali za još jednu osu koja spaja nebo i zemlju.

„Kada je reč o Solomonu, mit se često meša sa činjenicama: za njega se govorilo da je bio mag koji je vladao vodom, zemljom, vetrom i vatrom; da je razumeo jezik životinja i da je koristio usluge mrava i pčela da sagradi grad u Jerusalimu; da su golubice i vile projektovale njegov magični grad sunca u Centralnoj Aziji, mesto za

kojim je dugo tragao Aleksandar Makedonski po mnogim zemljama. Solomon je jednom prilikom poveo Balkis, kraljicu od Šibe, u obilazak mnogih gradova koje je stvorio, na magičnom ćilimu na koji je stavio kraljevski presto. Kraljica se osvrnula da pogleda svoju domovinu, a Solomonov duh je napravio udubljenje na vrhu planine u koje je spustio presto kako bi ona imala bolji pogled. Pravi takht-i-Suliman pominje se u izveštaju ekspedicije iz 1883. Na istom tom mestu postojao je i persijski hram vatre iz Aleksandrovog vremena. Veza sa obožavanjem vatre važna je za našu priču. Aleksandar i Solomon, svaki sa jednom nogom u istoriji i drugom u legendi, povezani su i na druge načine - u predanju Hindusa, budista, tantričkih Tibetanaca, nestorijanskih hrišćana- čak i u svetoj knjizi islama, Kuranu."

„Solomon i Aleksandar se pominju u Kuranu?" upitah iznenađeno.

„Tako je", potvrdi Dačanin. „Jedan od svetih predmeta koji toliko zanimaju Volfganga opisan je u Kuranu: magičan, sjajni zeleni kamen za koji se veruje da je pao sa neba pre mnogo miliona godina. Solomon, koji je bio upućen u tajne persijskih magova, posedovao je komadić tog kamena. Krasio je prsten koji on nikada nije skidao, sve do smrti. Kasnije je Aleksandar tragao za tim kamenom zbog njegovih moći nad nebom i zemljom."

Nastavila sam da slušam i da punim knjige, a Dačanin je počeo svoju priču.

KAMEN

Rođen je u ponoć jedne vrele noći sredinom leta, u pasjim danima 356. godine

pre nove ere, u Pelagoniji u Makedoniji. Nazvali su ga Aleksandar.

Pre njegovog rođenja, u predskazanju Sibilskog proročišta stajalo je da će onaj koji tek treba da dođe, krvlju natopiti Aziju. Priča se da se Artemision, veliki hram Artemidin u Efesu, zapalio sam od sebe i bio potpuno uništen kada je prvi put zaplakao. Zaratustrini magovi, koji su prisustvovali ovom spaljivanju, bar nam tako priča Plutarh, plakali su, zapomagali, šamarali sami sebe i prorekli pad Persijskog carstva, koje se nadaleko proširilo; taj pad je počeo upravo u tom času.

Aleksandrova majka, Olimpija, princeza iz Epira, bila je sveštenica orfičkih misterija života i smrti. Njegovog oca, Filipa II Makedonskog, upoznala je kada joj je bilo trinaest godina na ostrvu Samotraki za vreme njihovog upućivanja u mračne dionizijske misterije, koje su vladale zimskim mesecima. Dok se nije udala za Filipa, pet godina kasnije, Olimpija je takođe bila Bahusova sveštenica, sledbenica Dionisa boga vina, koje su u rodnoj Trakiji nazivali bassarides po krznima lisica u koja su se odevale (i još zbog nečeg) kada su pomahnitalo plesale preko brda po vascelu noć, pijane od čistog vina i lude od požude za seksom i krvlju. Obuzete bogom, basaride

su hvatale divlje životinje golim rukama i čerečile ih zubima. Kada su bile u takvom stanju, nazivali su ih maenade - pomahnitale.

Olimpija je često spavala sa proročkom zmijom, jednim odraslim pitonom. Ta njena navika je u tolikoj meri plašila njenog muža da je na izvesno vreme začeće deteta bilo odloženo. Na kraju je Filipu prorokovano da će izgubiti oko zato što gleda ženu kako se pari sa svetim reptilom; u tom tajanstvenom događaju Zevsova munja je rasporila njenu matericu i iz nje su suknuli plamenovi, najavivši dete koje će jednoga dana zapaliti Istok. Proročište je reklo da njihov brak mora biti i telesno isproban. Njihovo dete će ujediniti četiri strane sveta i probuditi dragonsku silu koja je uspavana u tlu. Tada će svanuti zora novoga doba.

Aleksandar je bio plav, rumen, zgodan, dobro građen i imao je jedno plavo-sivo oko, a jedno tamnosmeđe. Njegov pogled je plenio, a iz usta i celog tela širio mu se veličanstven, pikantni miris zahvaljujući njegovoj vreloj, vatrenoj prirodi. Učitelj mladog princa bio je Aristotel, koji ga je podučavao metafizici i tajnama persijskih magova. Uskoroje postao suviše mudar za svoje godine. Majka, Olimpija, podučavala ga je misterijama. Postao je predvodnik flote, vrhunski konjanik i vrstan ratnik. Svi su mu se divili u očevom kraljevstvu.

Ali kada je napunio osamnaestu, Aleksandrov život se izmenio. Otac se razveo od majke, proterao je i oženio se mladom Makedonkom, Kleopatrom, koja je rodila i drugog mogućeg naslednika kraljevske loze. Olimpija je pobesnela i upotrebila svoje zavidne magične moći. Poslužila se lukavstvom i kletvom i sredila da Filipa ubije jedan od njegovih ljubavnika, kako bi Aleksandar mogao da ga nasledi na prestolu. Aleksandar je imao dvadeset godina kada je, posle očeve smrti, postao kralj Makedonije.

Prvo mu je bilo da svoje susede, Iliriju i Trakiju, priključi Makedoniji. Potom je spalio pobunjenički grad Tebu u centralnoj Grčkoj i stanovništvo pretvorio u robove. Grčki gradovi na jonskoj obali današnje Turske su više od sto pedeset godina bili persijski vazali. Aleksandar je odlučio da porazi Persijance i vrati demokratiju, a u nekim slučajevima i autonomiju, bivšim grčkim kolonijama. Njegova prvobitna zamisao da prekine dve stotine godina staru vladavinu Persijskog carstva nad istočnim i zapadnim svetovima ubrzo je poprimila svetske razmere. Njegova konačna misija biće da se poveže sa božanskim fluidom - da postane živi bog.

Aleksandrove vojske ušle su u Aziju kroz Frigiju - današnju Anadoliju, oblast u središnjoj Turskoj - i stigle do grada Gordiona. U osmom veku pre nove ere, četiri stotine godina pre Aleksandra, proročište je saopštilo narodu Frigije da će se jednog dana pojaviti njihov pravi kralj i da će ga poznati po tome što će na njegovim kolima, dok bude ulazio kroz gradske kapije, sedeti gavran. Istočnim putem pristigao je pastir, Gordije. Kada je stigao do prvog grada, proročki gavran sedeo je na jarmu njegovih volujskih kola i oni su zajedno ušli u grad. Gomila je klicajući otpratila Gordija do hrama i krunisala ga za kralja. Uskoro su otkrili da niko ne

može da razveže složeni čvor na kožnom kaišu kojim je jaram bio privezan za motku njegovih kola. Proročište je reklo da će onaj ko razveže taj čvor jednog dana postati gospodar cele Azije. To je bio Gordijev čvor koji će, četiri stotine godina kasnije, Aleksandar preseći svojim mačem.

Gordije je oženio proročicu Sibilu - pod tim imenom se podrazumeva i pećina i kocka - veliku boginju majku sveg stvaranja još od ledenog doba. Sibilino mesto rođenja bilo je brdo Ida na obali Jonskog mora sa koga su bogovi pratili Trojanski rat, ali njeno glavno svetilište nalazilo se u Pesinu, samo nekoliko milja od Gordiona, u kome su je čuvali kao svetinju u vidu crnog meteora. Sto dvadeset godina posle Aleksandrove smrti, ovaj kamen će biti donet u Rim i položen u svetilište na brdu Palatin kao zaštita protiv Hanibala i njegovili snaga za vreme Punskih ratova. Ostao je tamo, održavajući frigijsku moć, duboko u doba cezara.

Gordije i njegova žena proročica usvojili su polusmrtnog sina boginje Sibile, dečaka po imenu Mida, koji je kao i boginja bio rođen na brdu Ida. Mida je postao drugi frigijski kralj. Mida je u mladosti, u pratnji kentaura Silena, učitelja boga Dionisa, putovao u Hiperboreju, magičnu zemlju s druge strane severnog vetra, koja je bila povezana sa polarnom zvezdom i svetskom osom. Po njihovom povratku, Dionis je obećao Midi nagradu kakvu poželi. Mida je zatražio da se sve što dodirne pretvori u zlato. Čak i danas u rekama u kojima se on nekada kupao ima zlata.

Pošto je 333. godine pre nove ere presekao Gordijev čvor, Aleksandar je posetio i grob kralja Mide, kao i Sibilin hram da vidi crni kamen. Na kraju je obišao i hram boga zaštitnika svih frigijskih kraljeva, Dionisa. Pošto se osvežio u potocima i vrelima istočnih bogova, krenuo je u osvajanje Istoka: Sirije, Egipta, Mesopotamije, Persije, Centralne Azije i Indije.

Ključni događaj svih ovih pohoda zbio se u Centralnoj Aziji, na Steni bez ptica - gradu sagrađenom na stenovitoj kuli od sedam hiljada stopa za koju se verovalo da predstavlja stub koji pridržava nebo. Nalazio se tako visoko da ga nije mogao dosegnuti ni hitac iz katapulta. Aleksandar je odabrao tri stotine vojnika iz planinskih predela Makedonije, koji su umeli vešto da se penju po stenju i gradskim zidinama samo uz pomoć ruku. Kada su se našli iznad branitelja, zasuli su ih strelama i ovi su se predali.

Negde blizu tog mesta, kaže se u Kuranu, Aleksandar je podigao dve ogromne gvozdene ograde i onemogućio plemenima sa istoka, koja su se zvala Gog i Magog - a koja su u potonjim vremenima nazivali Mongoli - da prođu kroz taj težak planinski prolaz. Tu je on takođe sagradio svoj sveti grad na mestu nekadašnjeg sedmog Solomonovog grada. Priča se da je sveti Solomonov kamen poslužio kao kamen temeljac, koji omogućava gradu da se izdigne u osvit svakog novog eona.

Kada je u oblasti s druge strane Oksa uspostavljen mir, u posetu je došla gomila plemića iz Nisa, doline s druge strane Hindukuša. Iako je Aleksandar još bio u oklopu i sav prašnjav kada su ga ugledali, ostali su bez reči i popadali ničice po

zemlji u strahopoštovanju, jer su u njemu prepoznali božanske osobine koje su pre njih već uočili egipatski vrhovni sveštenici i persijski magovi. Nisanci su pozvali Aleksandra i njegove ljude da posete njihovu domovinu, u kojoj su tvrdili da je rođen bog od Nisa -Dio-nis, koji je takođe bio i glavni bog Makedonaca.

Priča se da je Aleksandrova poseta Nisu predstavljala prekretnicu u njegovom kratkom životu. Dok se približavao toj zelenoj dolini koja se širila između planinskih venaca, imao je utisak da ulazi u nekakvo izgubljeno i magično područje. Dolina ne samo da je mogla da se pohvali retkim vinogradima i jakim vinima koja je Aleksandar voleo da pije, već je jedino u njoj u ovom delu sveta, koliko je bilo poznato, rastao sveti bršljan bogova.

Vino predstavlja putovanje u spoljašnji svet, potragu. Bršljan opisuje putovanje unutra, lavirint. Aleksandar i njegove trupe, uvek spremni da nazdrave vrhovnom bogu svoje domovine, ispleli su vence od svetog bršljana za glave, pili, bančili i plesali preko brda slaveći ovaj novi pohod na Indiju. Prema legendi je lično bog Dionis prvi prešao preko Inda jašući svog načeflejisanog pantera.

Aleksandrova karijera bila je kratka, ali proročka kocka bila je bačena još pre njegovog rođenja. Za trinaest godina i u mnogobrojnim vojnim pohodima osvojio je najveći deo poznatog sveta. A onda je, u trideset trećoj godini, umro u Vavilonu. Pošto je njegovo teškom mukom osvojeno carstvo, koje je nadaleko sezalo, odmah posle njegove smrti bilo rasparčano, istoričari veruju da za sobom nije ostavio ništa osim zlatne legende o sebi. U tome greše. Za tih trinaest godina postigao je sve što je zamislio: pomešao je Istok sa Zapadom, duh sa materijom, filozofiju sa krvnim lozama. U svakoj prestonici koju je osvojio, sklapao je javna masovna venčanja između makedonsko-grčkih oficira i tamošnjih plemkinja; i sam je uzeo nekoliko Persijanki za žene.

Takođe je poznato da je Aleksandar bio začetnik istočnog ezotericizma. U Egiptu su visoki sveštenici Zevsa/Jupetera/Amona u njemu videli inkarnaciju tog boga i dodelili su mu ovnovske rogove. Ovan se na sva tri kontinenta povezivao sa Marsom, planetom rata i trenutnim dobom Ovna. Severnije, u zemljama Skita - Centralna Azija, deo sveta o kome govorimo - zvali su ga Zul-qarnain: Bog sa dva roga. Ovaj izraz takođe znači gospodar dva puta ili dve epohe - to jest, onaj koji će upravljati prelaskom između dva eona.

„Aleksandru je majka Olimpija", završio je Dačanin, „rekla da je on seme zmijske moći, kosmička sila. Ambicija koju je pothranjivala u njemu dok je bio dete prerasla je u neutaživu potrebu da vlada celim svetom. Da bi to postigao, izgradio je sveti grad u svakoj akupunkturnoj tački na svetskoj mreži moći. Aleksandar je mislio da će, ako ogradi ove tačke duž zemaljske kičme, kao kada se osovina zakivka zabije u drvo, uspeti da zauzda dragonske sile zemlje - i da će onaj u čijem posedu bude sveti kamen novog doba, koji će postaviti tačno u središte mreže, dovesti do poslednjeg okreta točka eona i da će taj vladati njime kao i ostatkom zemlje. To je bilo toliko važno da je Aleksandar prekidao svoje pohode da bi

pregledao svako poprište pre nego što bi rastvorio tle. Takođe je zahtevao da lično da ime svakom gradu - a podigao ih je ukupno sedamdeset - pre nego što je umro."

„Sedamdeset gradova?" upitao je Volfgang, podigavši pogled sa knjige koju je punio.

„Zanimljiv broj, zar ne?" složio se Dačanin. „Sa ranijih sedam Solomonovih gradova, to čini sedamdeset sedam tačaka na mreži, pravi magični broj."

Nije mi promakla paralela između sedamdeset sedam Aleksandrovih i Solomonovih gradova i Grupe 77 nesvrstanih zemalja o kojima sam slušala celo jutro. Dok sam dodavala Volfgangu knjigu koju sam upravo napunila hartijama, vrata su se otvorila i unutra je provirio bibliotekar. Klimnuo je glavom stavivši nam do znanja da se biblioteka zatvara. Dačanin je zarolao svoju kožnu mapu i vratio je u torbu dok je Volfgang uredno naslagao knjige iz poslednje gomile i uputio se sa njima ka vratima.

„Čak i da je postojala nekakva mreža koja je sputavala te tajanstvene energije, kakvu bi korist neko imao od toga da je kontroliše", upitala sam Dačanina.

„Seti se da su Solomona smatrali gospodarem četiri strane sveta, kao i gospodarem četiri elementa", reče on. „Što znači da je posedovao moći besmrtnika. A Aleksandar je, tokom svog kratkog života, postao prvi zapadnjak, koga su još pre smrti smatrali živim bogom."

„Ne veruješ valjda da postoje bogovi koji dolaze na zemlju u ljudskom obliku?" upitah. „Volim te stare mitove - ali ovo je kraj dvadesetog veka."

„I trenutak u kome očekujemo da stignu", reče Dačanin.

Izišli smo na ulicu, koja je već bila obavijena mrakom i vrata biblioteke su se zatvorila za nama. Dačanin je delovao prilično iscrpljeno dok je stajao obasjan zlatnom svetlošću prve ulične svetiljke koja se upravo upalila iznad naših glava - ali je i dalje bio veoma zgodan.

„Moraću kroz koji trenutak da vas napustim; veoma sam umoran", reče on. „Ali videćemo se ponovo - ako tako budu hteli bogovi o kojima smo razgovarali. Iako sam tek zagrebao površinu onoga što treba da znaš, bar je zagrebana i sada možeš da proviriš kroz staklo. Da sam na tvom mestu, ne bih brinuo zbog rukopisa. Sami po sebi nisu od neke velike koristi. Nije dovoljno čitati; čovek mora i da razume. Kao što rekoh, ta sposobnost zahteva ljubopitljiv um - i nešto više od toga."

„Nešto više? Kao što je postavljanje pravih pitanja", rekoh. „U Hofburgu si nam rekao da si ti jedina osoba koja može da nam objasni zašto svi žele te rukopise kao i svete predmete - da jedino ti možeš da odgovoriš na pitanje zbog čega su toliko opasni. Pitanje glasi, zašto nisi?"

„Rekao sam da samo jedna osoba može da odgovori na to pitanje - a ne da sam ja ta osoba", razjasni nam Dačanin. „Možda se sećate da sam kazao da je sanskrit ključ ove misterije? Kao i da je važan drevni hram vatre podignut na mestu Solomonovog prestola u Avganistanu? Obe te stvari imaju veze sa onim što sam nazvao 'nešto više'. To najbolje opisuje jedna reč na sanskritu, salubha, koja znači 'na način noćnog leptira ili skakavca' - njihova težnja da jurnu u vatru, da bez razmišljanja ulete u opasnost kao što to čini salamander. Da plešu uzvodno poput lososa. Da poseduju moći soli."

„Soli?" upitah.

„So, najcenjenija roba drevnog sveta", reče Dačanin. „Rimljani su solju plaćali svoje trupe. Istog porekla je i današnja reč salary (plata). Najstarije keltsko naselje u Austriji, jedno od najranijih i najbogatijih u Evropi, bilo je Halštat visoko u Salckamergutu, 'zemlji odaja od soli' - koje se nalazi veoma blizu mesta gde je rođen naš prijatelj Laki i gde je kasnije živeo. Ime otkriva izvor njegovog bogatstva. Na nemačkom Saltz i na staronemačkom Halle; hal je bio keltski naziv za so."

Stresla sam se kada sam se setila Lakijevih reči upućenih Dačaninu, koje mi je prepričao Laf: da će na reci i u Salckamergutu biti pronađena poruka drevnih naroda ispisana runama... Ali šta je bilo potrebno da se otkrije ta poruka? Poznavala sam slana jezera i slane izvore visoko u austrijskim Alpima i tajanstvene, kristalne podzemne rudnike soli, kao što je Merlinova pećina - nalik na onih sedamdeset sedam gradova.

„Hoćeš da kažeš da je Hitler, podigavši svoju kuću u Obersalcburgu, pokušao da dirne u nekakvu silu kao što su skriveni gradovi Aleksandra i kralja Solomona?" upitala sam. „Ali kakvu?"

„Svim tim stvarima", reče Dačanin, „Solomonu, salamanderu, lososu, čak i gradu Salcburgu, zajednička je jedna stvar. Bilo da je sal ili Salz ili sau ili sault - svodi se na saltation, reč koja znači skočiti, poskočiti, plesati..."

„Mislim da to zahteva kvantni skok s moje strane", rekoh.

„To je onaj tajni sastojak koji se traži: sal sapiente, mudra so, So Mudrosti", reče Dačanin. „Posoliš malo i to ti omogući da praviš intuitivne skokove po kojima je bio poznat kralj Solomon, um koji pleše ispunjen iskričavom energijom. Poput lososa koji skače uzvodno - kao skok vere."

Dragi moj! Začula sam reči Pesme nad pesmama kao Solomonov odjek u mom umu, vrati se, budi kao srna ili kao jelenče po gorama razdijeljenijem.

Dačanin se okrenuo prema meni i obredno spustio šake na moja ramena gotovo kao da dariva gaj hrastova ili predaje dalje buktinju. Zatim je preko mog ramena pogledao u Volfganga sa zagonetnim osmehom.

„Draga moja", rekao mi je, „postoji samo jedno rešenje za to. Sasvim sigurno ćeš morati da naučiš da plešeš!" Zatim je nestao među senkama noći koje su se spuštale.

„Upravo sam se nečega setio", reče Volfgang kada se Dačanin udaljio. „Taj čovek me je toliko hipnotisao da umalo nisam zaboravio. Vratio sam se u kancelariju dok ste vi bili na ručku i tamo te je čekao faks prosleđen iz tvoje kancelarije u Americi. Nadam se da nije ništa hitno." Zavukao je šaku u džep i predao mi presavijen list hartije. Otvorila sam ga ispod ulične svetiljke koja je bacala žućkastu svetlost:

Prva faza našeg projekta je sada ozbiljno okončana, a stižu i arhivska obaveštenja za fazu dva. Molim za savet kako da nastavimo da vam šaljemo izveštaje o napredovanju. Naš tim će od sutra biti dostupan na gorenavedenom broju.

Vaš, R. F. Barton, Garancija kvaliteta

Ser Ričard Frensis Barton, neumorni istraživač i orijentalista, bio je jedan od mojih omiljenih autora dok sam bila dete. Pročitala sam sve što je napisao ili preveo uključujući i šesnaest tomova Hiljadu i jedne noći. Ova poruka je očigledno bila Semova. Mada mi je bilo teško da razmišljam o sadržaju dok sam stajala pod uličnom svetiljkom u Beču sa Volfgangom koji me gleda, saopštenje je bilo dosta jednostavno, tako da sam već na prvi pogled razabrala nekoliko stvari:

Prva faza ozbiljno okončana, značilo je da se Sem video sa svojim dedom, Surim Medvedom, u rezervatu Nez Persea u Lapvaiju i da je otkrio nešto prilično važno o svom ocu, Ernestu - jer inače ne bi rizikovao da tako otvoreno komunicira sa mnom iako sam mu rekla da to slobodno uradi. Što se tiče faze broj dva: to što je poruku potpisao imenom ser Ričarda Bartona sve mi je reklo. Pored mnogih knjiga koje je Barton napisao o svojim putovanjima na egzotična mesta kao što su al-Medina, Meka i izvor Nila, takođe je napisao i jednu o svom hodočašću u Grad Svetaca - to jest, mormona.

Faks mi je, znači, rekao da će sutra u ovo vreme Sem proveravati ostali deo naše porodične istorije u toj isto toliko poznatoj zemlji soli, američkoj verziji Salcburga: Solt Lejk Sitiju, u Juti.

VINOGRAD Dionis je odgovorio na boginjino (Sibilino) proročanstvo tako što je od zmije naučio čemu služi vinova loza. Posle toga je izmislio

najprimitivniji metod spravljanja vina. Karl Kerenuj, Dionis

Ja sam pravi čokot, i otac je moj vinogradar.

Isus iz Nazareta, Jevanđelje po Jovanu 15:1

I reče Bog... Metnuo sam dugu svoju u oblake, da bude znak zavjeta između mene i zemlje... I opomenuću se zavjeta svojega... i neće više biti od vode potopa da zatre svako tijelo... A Noje poče raditi zemlju, i posadi vinograd: i napi se vina.

Ugovor između Boga i Noja, Knjiga Postanja 9:12-21

Ranićemo u vinograde da vidimo cvate li vinova loza, zameće li se grožde, cvatu li šipci; ondje ću ti dati ljubav svoju.

Solomonova Pesma nad pesmama 7:12

Već se bio spustio mrak kada smo se Volfgang i ja našli na putu koji je duž Dunava vodio iz grada. Na tamnom nebu pojavilo se nekoliko zvezda; za sobom smo ostavili debeli žuti mesec koji se upravo izdizao iznad Beča.

Nismo mnogo razgovarali tokom puta. Iako sam bila potpuno emocionalno iscrpljena, nisam mogla da sklopim oči. Ubrzo su gradska svetla ostala za nama i mi nastavismo da se vozimo duž široke, graciozne reke na zapad ka Vahauu, zemlji vina. Volfgang je vozio sa istom onom elegantnom preciznošću sa kojom je i skijao, a ja sam kroz prozore gledala široku, staklastu površinu reke s jedne strane i skupine planinskih sela koja su onako zbijena podsećala na hobitska, s druge strane puta. Za manje od jednoga sata stigli smo u grad Krems, u kome se nalazila Volfgangova kancelarija.

Mesec se do tada već visoko izdigao i obasjavao je okolna brda. Sišli smo sa glavnog puta i uputili se sporednim koji je vodio uzbrdo u šarmantni grad Krems opasan zidinama. Bele zgrade grada bile su izgrađene u raznim stilovima koji su se mogli razabrati na mesečini: renesansni, gotski, barokni, romanski. Prošli smo kroz grad i Höher Markt sa trgom koji su uokviravale palate i muzeji, ali na moje iznenađenje Volfgang je izišao iz grada i nastavio da vozi jednim još užim i zavojitijim putem koji je vodio u brda prekrivena vinogradima, podalje od sela. Pogledala sam u njegov profil koji se ocrtavao na prigušenoj zelenoj svetlosti sa kontrolne table.

„Zar nije trebalo prvo da svratimo do tvoje kancelarije i proverimo šta nas sutra čeka?" upitah.

„Jeste, ali kancelarija mi je kod kuće", objasnio je Volfgang, ne skidajući pogled sa puta. „Nije daleko, još samo nekoliko kilometara. Stići ćemo očas posla."

Put se još više suzio i izgleda da mu je ponestalo asfalta kada smo nastavili uz strmo brdo koje nas je sve više udaljavalo od reke i malih naseljenih oaza. Prošli smo pored male šupe od blata sa slamnatim krovom, uzidane u brdo pored puta, u kakvim berači grožđa ostavljaju korpe i alatke i koja im služe kao zaklon za vreme onih iznenadnih proloma oblaka koji su tako česti u brdovitim predelima. Iza nje se nije videlo ništa što bi nagoveštavalo civilizaciju - osim, razume se, nepreglednih nizova čokota.

Na vrhu brda više nije bilo vinograda i put se završavao kod mosta koji je vodio preko širokog potoka. Oblak je na trenutak zaklonio mesec tako da je bilo dosta teško nazreti obrise popucanog i veoma visokog kamenog zida koji je izgleda predstavljao ćorsokak na drugoj obali.

Volfgang je zaustavio kola ispred mosta i izišao. Pomislih da bi možda i ja to trebalo da uradim. A onda se napolju iznenada upališe reflektori, okupavši ceo predeo zlatnom svetlošću, kao da smo na pozorišnoj sceni u prirodi. Sa nevericom i strahopoštovanjem zagledala sam se u prizor kroz vetrobransko staklo.

To nije bio zid na pašnjaku u visinama kao što sam ja pretpostavila, već bedem sa usecima koji je podsećao na drevni austrijski Burg, kamenu tvrđavu, a ono za šta sam mislila da je potok, bio je zapravo dopola pun šanac, iz kojeg su se uzdizali mahovinasti granitni zidovi. U bedemu sam ugledala visoku, drvenu kapiju. Bila je otvorena, tako da sam mogla da nazrem i osvetljenu unutrašnjost s druge strane: široko, travnato dvorište, drevni hrast koji je širio svoje grane iznad jednog dela travnjaka, a iza njega kružno kameno zdanje pravog srednjovekovnog zamka.

„To je tvoja kuća? " upitala sam zadivljena.

„Kako vi ono kažete - čovekova kuća je njegov zamak?" upita on. „Nasledio sam privlačnu gomilu kamenja koja je pre skoro hiljadu godina predstavljala zamak ovde gore iznad mesta na kome će jednog dana biti podignut grad Krems. Priznajem da sam utrošio deset godina i najveći deo slobodnog vremena i prihoda na pronalaženje stručnjaka koji će mi pomoći da ga renoviram. Osim njih - i Betine, koja misli da sam lud što to radim - ti si jedina koju sam doveo ovamo. Kaži, da li ti se dopada?"

„Neverovatan je!" rekoh.

Izišla sam iz kola da ga bolje osmotrim. Volfgang mi se pridružio u šetnji po dvorištu. Bilo je tačno da su se propali dvorci uzdizali gotovo na svakom brdu u Nemačkoj i Austriji; bili su tako ljupki i pogled iz njih je sigurno bio veličanstven. Često sam se pitala zašto ih niko ne renovira. Bila sam svesna koliko je truda

uloženo u ovaj. Čak i kamenje u bedemu bilo je precizno isklesano, položeno i ručno zamalterisano. Kada je Volfgang otključao vrata zamka, pustio me unutra i upalio svetla, doživela sam novo zaprepašćenje.

Stajali smo na podu od škriljca velike, kružne kule; tavanica se nalazila sigurno na dvadeset metara iznad nas. Imala je kupolasti oblik, a sam vrh bio je svetlarnik koji je podsećao na složeni kaleidoskop kroz koji sam mogla da vidim noćno nebo. Unutrašnjost je bila osvetljena mnoštvom ugrađenih svetiljki koje su treperile poput zvezda iz niša u kamenim zidovima. Metalne skele uzdizale su se kao kakve apstraktne skulpture od poda do vrha kule, podupirući strukture raznih oblika, slične kućicama na drvetu, koje su pod nepravilnim uglovima štrčale iz spoljašnjeg kamenog zida. Svaka „kuća" bila je ograđena kružnim zidom od ručno uglačanog drveta u toplim, pastelnim prelivima. I svaka je imala jedan deo zida od pleksiglasa, prozor od poda do tavanice koji je gledao na središnji otvoreni prostor; delimično se zakrivljeno uzdizao preko tavanice poput svetlarnika, propuštajući unutra svetlost. Tek posle nekoliko trenutaka primetila sam da su te odaje povezane visećim, spiralnim drvenim stepenicama koje su se protezale duž kružnog perimetra spoljašnjeg zida. Čoveku bi zastao dah kada bi to video.

„Podseća me na one podzemne gradove o kojima je govorio Dačanin", rekla sam Volfgangu. „Liči na neku magičnu pećinu skrivenu unutar planine."

„A danju je potpuno ispunjena svetlošću", reče on. „Umetnuo sam staklo u te srednjovekovne otvore koji su služili kao prozori i svuda dodao svetlarnike, kao što možeš da vidiš. Kada ujutro budemo ovde doručkovali, sunce će obasjavati celo mesto..."

„Ovde ćemo prenoćiti?" pokušala sam da potisnem podrhtavanje koje je ta ideja izazvala.

„Bio sam ubeđen da ćeš biti suviše iscrpljena da bi se vratila u stan strica Lafsadija kao što si planirala", rekao mi je. „Moja kuća se nalazi veoma blizu manastira koji ćemo ujutro posetiti..."

„U redu je", rekoh mu. „Ako ti neću predstavljati teret."

„Sve je sređeno", počeo je da me uverava. „Poješćemo nešto lagano u maloj krčmi malo niže, koja pripada vinogradu. Gleda na reku. Ali prvo, voleo bih da ti pokažem ostatak zamka - to jest, samo ako želiš."

„Svakako da želim", rekoh mu. „Nikada nisam videla ništa slično."

Pod kule u prizemlju popločan škriljcem imao je otprilike sto pedeset metara u prečniku. U središtu se nalazio prostor za obedovanje sa hrastovim stolom i četiri meko tapacirane stolice. Iza njega, nasuprot ulazu gde smo mi stajali, nalazila se kuhinja, odvojena otvorenim policama sa čašama, tanjirima i začinima. Duž kuhinjskog zida protezala se radna površina od debelog drveta koju je samo na jednom mestu prekidala velika rerna nalik na peć sa kamenim dimnjakom

ugrađenim u spoljašnji zid, što se moglo i očekivati u jednom zamku. Stepenice duž obližnjeg zida kule vodile su do prvog nivoa, biblioteke.

Iako je bila nešto veća od viših odaja, biblioteka se širila u polukrug, koji su takođe pridržavale skele i bila je pričvršćena za zid kule radi stabilnosti. Najveći deo ovog zida zauzimao je kamin u kome su se nalazila drva i treske za potpalu. Volfgang je kleknuo na jedno koleno pred njim, otvorio cev kamina i dugačkom šibicom zapalio vatru.

Ispred kamina nalazili su se sofa od fine kože pretrpana jastucima i niski stočić u obliku bumeranga sa teškim knjigama. Prostrani pod bio je zastrt debelim turskim tepisima bledih boja. Polica za knjige nije bilo, ali je zato visoki bidermajer radni sto bio potpuno prekriven hartijama i priborom za pisanje. Knjige su se nalazile po stolovima, stolicama - čak i na podu - po celoj sobi.

Na narednom nivou do koga se dolazilo stepnicama, nalazila se soba za koju je Volfgang kazao da će biti moja. Imala je veliki udoban krevet, orman, sofu i kupatilo. Dve sobe iznad ove predstavljale su alternativni prostor za spavanje-rad-boravak, a na osnovu gomila materijala za istraživanje i hartija, kompjutera i ostale opreme u jednoj od njih, bilo je jasno da je služila kao Volfgangova kancelarija. U svakoj sobi nalazilo se po nekoliko visokih zastakljenih otvora-proreza koji su gledali na travnata prostranstva ispod.

Na najvišem spratu, ispod samog svetlarnika, nalazio se Volfgangov apartman, koji se, kao i moja soba, mogao pohvaliti velikom kadom. U ostalim pogledima bio je jedinstven. Visio je na gotovo petnaest metara iznad zemlje i imao oblik trake široke otprilike četiri i po metra, koja je kružila oko spoljašnjeg zida kule ostavljajući u sredini prostor od šest metara sa zaštitnom ogradom od ručno uglačanog drveta. Noću, kao što je to bio slučaj sada, svetlost iz treperavih lampi umetnutih u zidove kule odbijala se odozdo, isto kao i mekša svetlost koja je dolazila kroz staklene zidove nižih soba, koje kao da su lebdele ispod nas na oblacima.

Išli smo po zakrivljenom prostoru kako bih sve lepo mogla da vidim. Na jednom kraju nalazila se izdignuta platforma za krevet, deo za sedenje sa ormanima i garderoba na drugom, a između njih ogroman mesingani teleskop uperen ka nebu.

Kameni zid kule širio se prema spolja u nivou struka, prošaran prorezima uobičajenim za tornjiće srednjovekovnih utvrđenja kroz koje su oni pod opsadom mogli da zaspu kamenjem napadače. Volfgang je te proreze zastaklio oknima koja su se otvarala prema unutra i koja su mogla da se zakračunaju poput kapaka.

Ovde je tavanica bila mnogo viša nego u ostalim sobama, jer se apartman nalazio ispod teških četvrtastih greda koje su presecale kupolu od kosih svetlarnika. Kao što je Volfgang već bio napomenuo, danju će ovaj masivni krov-svetlarnik obezbeđivati dodatnu svetlost celoj kuli. Sada sam imala utisak da kroz

ogromnu činiju svetlosti posmatram ošamućujuće veliki broj zvezda, koje su se prostirale u nedogled na noćnom nebu. Bio je to zaista divan prostor.

„Ponekad dok sam ovde", reče Volfgang, „ležim noću u krevetu i pokušavam da zamislim kako mora da se osećao Odisej dok je izgubljen lutao tolike godine i dok su mu ponekad jedini saputnici bili tišina dubokog svemira i hladna, nepokretna ravnodušnost zvezda."

„Pomislila bih da u ovakvoj jednoj sobi", rekoh, „ako si veoma tih, možeš da čuješ kako sazvežđa pevaju: muziku sfera."

„Više volim ljudske glasove", reče Volfgang.

Uzeo me je za ruku i poveo preko sobe. Otvorio je jedan prozor na spoljašnjem zidu da pusti unutra svež, hladan vazduh, koji je dolazio sa reke. Zatim je pogasio spoljašnja svetla koja su do tada osvetljavala bedeme i spoljašnje dvorište kako bismo videli okolni predeo. Stajali smo jedno pored drugog i posmatrali treperava svetla raštrkana po talasavim brdima i u daljini dvostruku zmijsku stazu svetiljki koja je ocrtavala obrise Dunava. Na reci je kružni odraz meseca bio razbijen u srebrne trake koje su obasjavale površinu duboke, mračne vode. Po prvi put posle nekoliko nedelja, uspela sam da se smirim na ovom magičnom mestu.

Volfgang se ćutke okrenuo prema meni i spustio mi šake na ramena. Naspram svetlucavog noćnog sjaja, njegove oči su odbijale svetlost poput providnih kristala akvamarina. Između nas je polako počeo da se stvara talas; mogla sam da čujem njegovu tutnjavu kako prerasta u grmljavinu. Volfgang je konačno progovorio.

„Često mi je teško čak i da te gledam", reče on. „Neverovatno ličiš na nju, čak pogubno."

Na nju? Šta je to trebalo da znači?

„Otac me je odveo da je vidim kao vrlo malog", nastavio je. Iako su njegove šake i dalje ovlaš počivale na mojim ramenima, on je zurio u reku i kao da se izgubio u nekom snu. „Sećam se da je pevala Malerovu Das himmlische Leben. Kasnije, kada me je otac odveo iza pozornice da joj uručim cvetić koji sam joj doneo, pogledala me je onim svojim očima." Zatim je rekao čudnim glasom, kao da se davi: „Tvoje oči. Kada sam te prvi put ugledao u Ajdahu, bila si umotana kao polarni medved i video sam ti samo oči; celog su me obuhvatile."

Svetog mu sranja! Zar je moguće da se ovo događa? Zar je ovaj čovek kojim sam bila opsednuta bio zaljubljen u moju baku? Posle svega što sam pregrmela prethodne nedelje, jedini lek koji sam mogla da smislim za ono što sam trenutno osećala, bio je da se bacim kroz taj otvoreni prorez poput kakvog srednjovekovnog đuleta. Da stvari budu još gore - mada teško da je to bilo moguće - moja prokleta uskomešana irsko-ciganska krv ponovo se probijala ka mom licu na kome se sve videlo. Naglo sam se okrenula od Volfganga i njegove šake spadoše sa mojih ramena.

„Šta sam rekao?" upitao me je iznenađeno, ponovo me okrenuvši ka sebi pre nego što sam uspela da povratim kontrolu. Kada je video izraz mog lica, zbunjeno se zagledao u mene.

„Nije posredi ono što misliš, znaš", ozbiljno je kazao. „U to vreme sam bio mali dečak. Kako sam mogao onda da se osećam kao što se osećam sada kao odrastao muškarac?" prošao je prstima kroz kosu i iznervirano dodao: „Arijel, od prvog dana mi nikako ne polazi za rukom da se jasno izrazim pred tobom. Kada bih samo mogao..."

Ščepao me je za obe ruke iznad laktova i ja oštro uvukoh vazduh kada je kroz moju ruku sevnuo oštar bol. Osetila sam kako mi se lice grči.

Volfgang me je brzo pustio. „Šta je bilo?" uspaničeno je upitao.

Ovlaš sam dodirnula ruku i osmehnula mu se kroz suze.

„Blagi bože!" uzviknu on. „Još nisi skinula konce?"

„Juče ujutro sam imala zakazano kod doktora", rekla sam mu dok sam duboko udisala vazduh ne bih li ublažila bol. „Ali u to vreme smo već bili u Juti."

„Zašto mi nisi rekla, mogli smo to da sredimo u Beču", rekao je on. „Jasno ti je da konci moraju napolje. Čak i ako se raspadnu, ruka može da ti se inficira ili nešto još gore. Raspored nam je veoma gust pre polaska u Rusiju - da ja to sam obavim? Sada?"

„Ti?" upitah, zureći u Volfganga s iskrenim užasom.

„Molim te - samo da vidiš svoje lice", reče on, smejući se. „Imam ovde sve što je potrebno, dezinfekciono sredstvo, ulje, forceps i makazice. Nije to ništa komplikovano. Radio sam na klinici u internatu. Malim dečacima uvek treba staviti ili izvaditi konce. Uveravam te da sam to radio nebrojeno puta. Prvo ću da iznesem naše stvari iz kola. Posle ću morati ostali pribor da potražim u kuhinji."

Otvorio je obližnji orman i izvukao debeo, mekani bademantil. „Presvuci se ovde kako ne bi uprljala odeću", reče on. „Potom siđi i sačekaj me u biblioteci - trebalo bi da se već zagrejala. Bliža je kuhinji, a i svetlo je tamo bolje nego bilo gde drugde." Potom je otišao.

Nisam bila načisto šta sam planirala za to veče - ali Zaljubljen sam u tvoju babu posle čega je odmah usledilo Da ti ja skinem konce? nije bilo baš ono što sam očekivala.

S druge, pak, strane biće lepo osloboditi se svraba i pulsiranja, koji su me mučili cele protekle nedelje. Štaviše, skidanje konaca bi moglo da mi obezbedi malo prostora i vremena da se naviknem na činjenicu da je ovaj čovek, koji me je toliko privlačio, izgleda bio u mnogo intimnijim odnosima sa svima koji su bili u nekoj vezi s mojom porodicom nego sa mnom, za sada.

Otišla sam u Volfgangovo kupatilo, skinula toplu vunenu haljinu i stala u ogledalu da proučavam purpurnu brazgotinu koja se protezala od lakta do ramena, trag obeležen sa četrnaest crnih kopči koje su podsećale na paukove. Kapci su mi bili naduveni, a vrh nosa crven od neočekivanih suza. Izgledala sam užasno. Dohvatila sam četku sa drvenom drškom, prošla nekoliko puta kroz kosu, ispljuskala lice vodom, navukla mekani bademantil i sišla.

Kada sam ušla u biblioteku, vatra je veselo pucketala i soba je mirisala na šišarke. Otišla sam do bidermajer radnog stola i prešla prstima preko gomile knjiga. Uočila sam jednu koja mi se učinila retka i stara, sa koricama od meke kože i reljefnim pozlaćenim slovima, gotovo iste mlečne nijanse kao i obližnja sofa. U njoj se nalazila zaloga. Izvukla sam je sa gomile i otvorila.

Na prvoj strani bio je ispisan naslov:

Legenda Aurea Zlatna legenda: Tumačenja svetaca

od Jakubusa de Vorenja godine Gospodnje 1260.

Bila je prošarana strašnim, pozlaćenim slikama muškaraca i žena u raznim

fazama mučenja i raspinjanja. Okrenula sam obeleženu stranicu: svetac broj 146, sv. Jeronim. Iznenadila sam se kada sam saznala da njegovo ime na latinskom glasi Hijeronim, kao ime čoveka za koga sam do danas mislila da je otac moga oca.

Pored toga što je bio poznat po tome da je obnovio crkvenu liturgiju pre hiljadu pet stotina godina za vreme vladavine cara Teodosija, sveti Hijeronim - isto kao i Androkle, njegov preteča u čuvenoj rimskoj priči -izlečio je šapu ranjenog lava. To me je podsetilo na nešto što je Dačanin danas rekao. Ali u ovom trenutku nisam mogla da se setim šta je to bilo.

Uto je stigao i Volfgang noseći poslužavnik sa lekovima, šolju sa hirurškim priborom, koji se natapao u dezinfekcionom sredstvu, bocu konjaka i čašu. Rukave košulje je zavrnuo, kravata mu je napola bila odvezana i mlitavo visila oko otkopčane kragne. Preko ruke je nosio prebačene peškire. Spustio je poslužavnik na niski sto ispred sofe na kojoj sam ja sedela. Odložila sam knjigu pored sebe. Kada ju je Volfgang ugledao, osmehnuo se i rekao: „Vidim da si se pripremila za muke kojima ćeš biti izložena."

Pomerio je obližnju podnu lampu, tako da je sada bacala svetlost na sofu, raširio nekoliko peškira po jastucima i seo pored mene. Jednim brzim pokretom razvezao mi je opasač i bademantil - ispod koga sam imala samo donji veš - rastvorio se. Pošto me je pogledao, vragolasto se osmehnuo. „Da nastavim zatvorenih očiju?" upitao je rugajući mi se, mada krajnje učtivo, dok mi je izvlačio ruku iz bademantila i diskretno me ponovo njime zaogrtao.

„Dozvoli profesoru Hauzeru da to pogleda." Podigao je moju ruku prema svetlosti i pažljivo pregledao ranu. Bio mi je tako blizu da sam mogla da osetim miris borovine i limuna - ali onda primetih izraz njegovog lica.

„Žao mi je što moram da ti kažem da ovo izgleda užasno", reče on. „Suviše brzo je zaraslo - stvorili su se nabori na više mesta. Biće još gore ako odmah ne izvadimo konce. Na žalost, potrajaće malo duže, a i moglo bi da te boli više nego što sam pretpostavljao. Moraću da pazim da se rana ponovo ne otvori dok budem vadio konce. Popij malo konjaka. Ako te bude jako bolelo, zagrizi peškir."

„Šta misliš da to ipak ostavimo za sutra?" sugestivno predložih.

Volfgang odmahnu glavom. Nežno je spustio moju ruku i sipao mi konjak u čašu iz boce na poslužavniku pored nas, zatim mi je pružio čašu.

„Doneo sam dosta peškira da te umotam, ali moraš da legneš na bok kako bih mogao da te napadnem pod odgovarajućim uglom. Prvo popij malo ovoga; pomoći će ti."

U stomaku mi se komešalo, ali sam ipak popila konjak kao što je tražio. Zatim sam legla na sofu prekrivenu peškirima, meku poput nečijeg zagrljaja i dozvolila Volfgangu da me pokrije novim peškirima. Povrh njih je pažljivo spustio moju ruku. Zatvorila sam oči; vatra je bila tako topla da sam mogla da osetim plamenove kako mi prlje kapke. Pokušala sam da se opustim.

U početku je bol bio dalek i hladan poput antiseptika posutog po mojoj koži - ali ubrzo je postao vreo. Kada sam osetila kako blago vuče konac forcepsima, zapitala sam se da li se tako oseća i riba - bol je još bio slab i nisam se plašila. Jedino sam malo zazirala da bi nešto moglo da pođe naopako.

Posle prvog cimanja, bilo je kao kada prevlačite iglom preko stakla. Bol mi se uvukao sve do kosti. Pokušala sam da se ne trzam kako ne bih još više pogoršala stvari, ali potmulo, ritmično bubnjanje bilo je gotovo neizdrživo. Iako su mi oči bile zatvorene, osećala sam vrele suze kako mi naviru iza kapaka. Počela sam duboko da dišem ne bih li se smirila.

Posle neizmerno dugo vremena, prestao je da izvlači konce. Kada sam otvorila oči, proklete suze koje sam zadržavala sjuriše mi se niz obraze na peškir prostrt preko sofe. I dalje sam stezala zube i prožimalo me je osećanje da mi se stomak vezao u čvor. Znala sam da ću početi da jecam ako samo pokušam da progovorim. Ponovo sam udahnula vazduh, a onda ga polako ispustila.

„Prvi je bio težak, ali sam uspeo glatko da ga izvučem", rekao je Volfgang.

„Tek prvi?!" pobunila sam se, pokušavajući da se podignem na lakat. „Zar ne bi bilo lakše da mi secneš ruku jednim brzim udarcem sekire pa da završimo s tim?"

„Ne volim da ti nanosim bol, mila moja", uveravao me je. „Ali konci moraju napolje. To jest, već je trebalo da budu izvađeni."

Volfgang mi je prineo konjak usnama. Dobrano sam otpila i blago se zagrcnula. Obrisao mi je suzu prstom i ćutke me gledao dok sam ispijala konjak. Potom sam mu vratila čašu.

„Dok smo Betina i ja bili mali, naša majka je uvek govorila kada je morala da uradi nešto neprijatno: Poljubac sve leči."

Nagnuo se i usnama dodirnuo mesto sa koga je izvukao konac. Zatvorila sam oči kada je toplina počela da mi se širi kroz ruku.

„Da li je to tačno?" nežno me je upitao. Kada sam nemo klimnula, on reče: „Onda moram da izljubim i ostale. Hajde da završimo s tim, važi?"

Legla sam na sofu da se pripremim za novi napad. Osećala sam onaj stružući bol svaki put kada bi pažljivo povukao forceps da izvuče hirurški konac iz kože - zatim bih začula škljocanje makazica koje su najavljivale poslednji cimaj. Posle svakog škljocanja, Volfgang bi se sagnuo da poljubi mesto sa koga je izvukao konac. Pokušala sam da ih brojim, ali posle pet ili deset minuta bila sam ubeđena da ih je izvukao trideset ili tri stotine, umesto samo trinaest preostalih. Ipak njegovi poljupci su mi pomagali na neki tajanstven način.

Kada je ovo mučenje konačno bilo okončano, Volfgang mi je nežno masirao ruku dok se krv nije vratila u nju i odnela bol. Zatim je celu površinu očistio dezinfekcionim sredstvom koje je blago mirisalo na sveže borove iglice. Kada je završio, uspravila sam se u sedeći položaj pored njega. Pomogao mi je da uvučem golu ruku u rukav bademantila i ponovo mi vezao opasač.

„Siguran sam da to nije bilo prijatno. Bila si veoma hrabra protekle nedelje, draga moja, ali sada je sve gotovo", reče mi on, ovlaš me zagrlivši oko zdravog ramena. „Tek je prošlo sedam, tako da imaš dovoljno vremena da se okupaš i da se odmoriš ako to želiš, pre nego što budemo morali da razmišljamo o večeri. Kako se osećaš?"

„Dobro sam - samo sam umorna", odvratih. Iako je volja postojala, izgleda da se ipak nisam ni za centimetar pomerila.

Volfgang me je pogledao zabrinuto i još nekako, ali nisam mogla da dešifrujem kako. Bila sam ošamućena od konjaka pomešanog sa mega-dozom prirodnog endorfina koji se oslobodio tokom polučasovnog sporog razdirućeg bola. Naslonila sam se na jastuke i pokušala da se saberem. Volfgang je ispružio ruku i stao zamišljeno da vrti pramen moje kose među prstima. Posle jednog trenutka je progovorio kao da je došao do nekog zaključka.

„Arijel, znam da ovo verovatno nije pravi trenutak, ali ne znam kada bi taj pravi trenutak mogao biti. Ako ne sada, možda nikada..." Zaćutao je i na trenutak zatvorio oči. „Blagi bože, uopšte ne znam kako ovo da uradim. Daj mi gutljaj tog konjaka."

Nagnuo se preko mene, dohvatio moju do pola punu čašu sa stočića i otpio poveći gutljaj. Zatim je spustio čašu, ponovo se okrenuo ka meni i pogledao me onim svojim tirkiznim očima bez dna i rekao:

„Da li si čula šta sam rekao u prolazu kada sam te prvi put ugledao u aneksu Tehničkih nauka u nuklearnom postrojenju?"

„Bojim se da nisam baš dobro", rekoh mu, mada sam se živo sećala onoga što sam se nadala da je rekao - „očaravajuće" ili „izuzetno" - daleko od onoga kako sada izgledam ili se osećam. Uopšte nisam očekivala ono što je potom usledilo.

„Rekao sam ekstaza. U tom trenutku zaista sam želeo da napustim celu misiju. Uveravam te, ima onih koji bi veoma želeli da to uradim, čak i sada. Reagovao sam na tebe - nisam baš siguran kako bi trebalo da se izrazim - trenutno. Pretpostavljam da već razabireš u kom pravcu vodi ovo neobično priznanje."

Zaćutao je jer sam naglo ustala, potpuno zbunjena. Ja, devojka koja je izbegavala da uroni skije u duboki sneg, pozvana sam da ponovo navrat-nanos skočim sa još jedne visoke litice. Osetila sam da me obuzima panika, iako sam se borila protiv nje. Možda jesam bila ošamućena, ali nisam morala da budem Albert Ajnštajn da bih ukopčala šta želim da Volfgang uradi u narednom trenutku - a izgleda da je i on želeo isto.

Pokušala sam da budem racionalna u vezi sa tim. Koji drugi čovek bi me poveo na drugi kraj sveta i pozvao me da provedem noć u njegovom vlastitom dvorcu? Koji drugi čovek bi me gledao kao što me je Volfgang gledao u ovom trenutku - ovako razbarušenu, neurednu i izmučenu od putovanja i svega što me je snašlo - i čak me želeo? Koji drugi čovek je mirisao na borovinu, limun i kožu zbog čega sam imala želju da ga upijem i udavim se u njemu? Pobogu, u čemu je bio moj problem?

Međutim, duboko u sebi, tačno sam znala šta je posredi.

Volfgang je ustao i stao ispred mene ne dodirujući me. Gledao me je tim svojim rendgenskim očima koje su na mene imale isti uticaj koji kripton ima na Supermena: kolena su mi klecala i ni o čemu nisam mogla da razmišljam. Samo nekoliko centimetara razdvajalo je naše usne.

Bez ijedne reči, privukao me je u zagrljaj i zavukao šake u moju kosu. Moje usne dodirnuše njegove; zatim su se njegove usne obrele na mojima i počele da mi piju dušu, isprale su mi um od svega osim topline dok su se spuštale niz moj vrat. Bademantil mi je skliznuo sa ramena i u naborima pao oko mojih bosih stopala. Grickao mi je rame, a šakama je prelazio preko mog tela i skidao mi veš. Ostala sam bez daha.

Povukla sam se. „Uplašena sam", prošaputala sam.

Volfgang me je uhvatio za zglavak i poljubio mi dlan. „Misliš da ja nisam?" upitao je, ozbiljno me posmatrajući. „Samo jednu stvar moramo da upamtimo, Arijel: Ne osvrći se."

Ne osvrći se - jedini uslov koji su bogovi postavili Orfeju pre nego što se spustio u podzmeni svet da spase svoju veliku ljubav, Euridiku, pomislih i stresoh se.

„Ne osvrćem se ni za čim", slagala sam. A onda sam spustila pogled -prekasno.

„Oh, da, osvrćeš se, ljubavi moja", reče Volfgang, podigavši mi lice ka svome. „Gledaš senku koja se isprečila među nama od trenutka kada smo se sreli - senku svog pokojnog rođaka, Sema. Ali posle ove noći, nadam se da se nikada više - ni jedan jedini put - nećeš osvrnuti."

U redu, slobodno kažite da sam luda. Mislim da sam se te noći zaista pogubila. Volfgang je otvorio drugačiju vrstu rane od one koju su zakrpile kopče na mojoj ruci, duboku ranu koja je tiho krvarila u meni, tako da nisam znala kolika je šteta zapravo pričinjena. Ta neizlečena trauma, koju sam uspela da sakrijem čak i od sebe same, odnosila se na činjenicu da sam možda bila više nego zaljubljena u svog rođaka Sema. I šta sam ja onda bila u celoj ovoj situaciji? Prilično zbunjena nuklearna devojka.

Ali te noći su bar delimično bila izbrisana sukobljena osećanja koja su se igrala rata u mojim grudima - zajedno sa svim ostalim - zahvaljujući nečemu što je Volfgang oslobodio, mada ja nisam ni znala niti sam pretpostavljala da to postoji u meni. Kada su se naša tela srela i spojila, u vrelini strasti, osetila sam kako u meni raste mešavina bola, čežnje i želje koja je u mojim venama stvorila isti efekat kao droga i sa svakim novim ukusom moja žudnja za njim je sve više rasla. Pothranjivali smo međusobno vatre koje su buktale u nama s gladnom opsednutošću dok mi svaki mišić u telu nije počeo da podrhtava od iscrpljenosti.

Konačno se Volfgang nepokretno ispružio preko mene. Ležali smo na mekom turskom ćilimu ispred kamina i njegovo lice počivalo je na mom stomaku. Koža nam je bila natopljena znojem. Treperavi sjaj žeravice osvetljavao je njegovo čvrsto, mišićavo teio koje kao da je bilo uronjeno u bronzu. Prešla sam šakom niz njegova leđa od ramena do struka i on se stresao.

„Molim te, Arijel!" Podigao je raščupanu glavu i vragolasto se osmehnuo. „Biće ti bolje da znaš šta radiš, draga moja, ako ponovo počneš s tim. Ti si čarobnica koja me je na neki način začarala."

„Ti si taj koji ima čarobni štapić", odvratih, smejući se.

Volfgang sede na potkolenice i povuče me da se uspravim. Vatra samo što se nije bila ugasila. U sobi je postajalo sve hladnije, iako smo se do malopre i te kako naprezali.

„Neko od nas mora na trenutak da se prizove pameti", rekao mi je Volfgang, ponovo me ogrnuvši bademantilom. „Potrebno ti je nešto da se opustiš."

„Šta god da si malopre radio, izgleda da je delovalo", počeh da ga uveravam.

Volfgang odmahnu glavom i osmehnu se. Povukao me je da ustanem, podigao me u naručje i odneo do moje sobe i kupatila. Sipao je dosta mineralnih soli, zatim nam je doneo čistu odeću i spustio je blizu kade. Kada smo uronili u mirišljavu vodu, Volfgang je natopio debeli morski sunđer i stao da cedi toplu vodu preko mojih ramena i grudi.

„Ti si nešto najpoželjnije što sam ikada video", reče on, poljubivši mi rame otpozadi. „Ali mislim da bi trebalo da budemo praktični. Tek je prošlo devet. Jesi li mnogo gladna?"

„Gladna sam kao vuk", odvratih, shvativši da je zaista tako.

Pošto smo se okupali i obrisali, navukli smo toplu odeću i krenuli kroz vinograde do malog restorana koji je gledao na reku. Kada smo stigli, u kaminu je veselo pucketala vatra.

Naručili smo toplu supu i salatu od svežeg povrća kao i raclette - jelo od istopljenog sira sa ukusom hrasta, krompire koji su se pušili i kisele krastavce. Umakali smo u sok koricu hleba, lizali jedno drugom kiselkaste prste i sve spirali odličnim suvim rizlingom.

Kada smo krenuli nazad kroz vinograde, tek je bilo prošlo deset. Magla se dizala sa reke; pramenovi magle su poput utvara klizili između redova potkresanih čokota koji su tek počeli da pupe. Iako je vazduh bio prohladan, zemlja je mirisala onim posebnim vlažnim noćnim mirisom koji je nagoveštavao dolazak proleća. Volfgang mi je skinuo rukavicu i uzeo moju šaku u svoju. Ponovo sam oselila kako me prožima loplina koju bih osetila svaki put kada bi me dodirnuo. Osmehnuo mi se u hodu, ali upravo u tom trenutku magla je zaklonila mesec i mi ostadosmo u mraku.

Na trenutak mi se učinilo da sam čula da je neko stao na grančicu nedaleko od nas. Sledila sam se od straha, mada mi nije bilo jasno zašto. Ukopala sam se u mestu, izvukla šaku iz njegove i stala da osluškujem. Ko je mogao da prolazi ovuda ovako kasno?

Volfgang mi je stisnuo rame: i on je čuo. „Sačekaj ovde i ne pomeraj se", rekao je tiho. „Odmah se vraćam."

Da se ne pomeram? Uhvatila me je panika - ali njega je već progutao mrak.

Čučnula sam između dva čokota i usredsredila se da čujem noćne zvuke onako kako me je Sem učio. Na primer, trenutno sam mogla da razaberem glasanje više od deset raznih vrsta insekata naspram pozadine sporog proticanja reke, zvuka koji je dolazio iz doline. Ali pored ovih zvukova prirode, razabrala sam šapat dva muška glasa. Uhvatila sam samo delić tog razgovora - neko je izgovorio reč „ona", a potom sam čula „sutra".

Upravo kada su se moje oči privikle na tamu, magla se razišla i padina brda je ponovo bila okupana srebrnom mesečinom. Otprilike dvadesetak metara od mesta na kome sam čučala, stajala su dvojica muškaraca jedan blizu drugog između dva niza vinove loze. Jedan je očigledno bio Volfgang. Primetio me je kada sam ustala, podigao ruku i mahnuo mi, a zatim se okrenuo od druge prilike i krenuo uzbrdo prema meni. Pogledala sam drugog čoveka. Izgužvani šešir mu je zaklanjao lice tako da ga nisam dobro videla na mesečini, ali kada se uputio nizbrdo, bilo je nečeg u načinu na koji se ta niska, žilava prilika kretala...

U tom je trenutku Volfgang stigao do mene. Zagliio me je, podigao i zavrteo. Potom me je spustio i poljubio.

„Kada bi samo mogla da se vidiš na ovoj srebrnoj svetlosti", rekao mi je. „Neverovatno si lepa - teško mi je da poverujem da si stvarna i da si moja."

„Ko je bio taj čovek koji nas je pratio?" upitala sam. „Delovao mi je poznat."

„Nemoguće, bio je to moj čuvar imanja, Hans", reče mi on. „Tokom dana radi u obližnjem selu i svrati ovamo svake večeri kada dođe s posla. Često se vraća kući veoma kasno, kao na primer danas. Neko mu je kazao da je video svetla u zamku. Došao je da proveri pre nego što legne. Zaboravio sam da mu kažem da ću doći. Uopšte nije navikao da ovde zatiče goste."

Volfgang me je pogledao i prebacio mi ruku preko ramena kada smo nastavili da se penjemo. „A sada, draga moja gošćo", dodao je stegnuvši me u zagrljaj, „mislim da je vreme da i nas dvoje pođemo u krevet - mada spavanje nije obavezno."

Na kraju smo konačno i zaspali - mada tek pošto je ponoć dobro odmakla - među gomilom paperjastih jorgana u Volfgangovom krevetu u samom vrhu kule, pod nepreglednim, šljaštećim baldahinom od zvezda. Ova odiseja olujne strasti od jedne noći pročistila mi je mozak - da ne pominjem pore. Konačno sam našla mir uprkos činjenici da nisam imala pojma šta bi mi moglo doneti jutro, a da i ne pominjem ostatak života.

Volfgang je ležao iscrpljen na jastucima, kako i ne bi, sa rukom dijagonalno prebačenom preko mojih rebara; milovao mi je uvojak kose na ramenu, dok je tonuo u naizgled spokojan san. Ležala sam na leđima i gledala u ponoćno nebo posuto zvezdama. Tačno iznad nas uočila sam sazvežđe Oriona, Dačaninov „dom

Roma" na nebu, sa one tri sjajne zvezde u središtu peščanog sata: Kaspar, Baltazar i Melhior.

Poslednja stvar koje se sećam bila je da zurim u ogromnu zmiju svetlosti na nebu za koju su drevni narodi verovali da je nastala od mleka iz dojki prve boginje Ree: Mlečni put. Setila sam se prve noći koju sam provela budna da bih ga videla - noći Semovog tiwa-titmasa,pre toliko godina. A onda sam nesvesno ponovo skliznula u taj san...

Ponoć je odavno bila prošla, ali još nije svanulo. Sem i ja smo skoro cele noći ostali na straži, pazili da se vatra ne ugasi i čekali da se pojave totemski duhovi. Poslednji sat bili smo veoma tihi, sedeli smo prekrštenih nogu na tlu jedno pored drugog, dodirujući se samo vrhovima prstiju, u nadi da će pre isteka noći Sem konačno imati viziju na koju je čekao pet proteklih godina i isto toliko puta. Mesec je već bio nisko na zapadnom obzorju i ugarci naše vatre su još samo tinjali.

A onda sam ga čula. Nisam bila sigurna, ali ličilo mi je na disanje i to veoma blizu. Bila sam jako napeta, ali mi je Sem stisnuo vrhove prstiju, upozorivši me da ostanem sasvim mirna. Zadržala sam dah. Činilo mi se da je još bliže - iza mog uveta - grubi, tegoban zvuk, propraćen toplim, ošamućujućim mirisom nečeg moćnog i divljeg. Trenutak kasnije, krajičkom oka uhvatila sam treptaj. Nastavila sam ukočeno da zurim ispred sebe, plašeći se da pomerim makar trepavice, iako mi je srce divljački tuklo. Kada se nejasno kretanje zgusnulo u mom vidnom polju, umalo se nisam onesvestila od pretrpljenog šoka: bila je to odrasla puma - planinski lav! - i nalazila se na svega metar od mene.

Sem je još jače stisnuo moju šaku kako bi bio siguran da se neću pomeriti, ali ja sam bila isuviše ukočena od straha da bih to i pokušala. Čak i da sam htela da ustanem, nisam bila sigurna da bi me noge ponele - niti sam znala šta bi trebalo da uradim kada bi i mogle. Mačka se usporeno kretala po krugu, nečujno klizeći. Čulo se samo ono ravnomerno, duboko disanje, gotovo kao da prede. Zaustavila se pored vatre na izdisaju i polako, graciozno se okrenula da pogleda pravo u mene.

U tom trenutku kao da se istovremeno dogodilo desetak stvari. Začulo se glasno lomljenje granja u gustišu na suprotnoj strani kruga. Puma je istog časa pogledala preko ramena u pravcu zvuka i zastala. Dok mi je Sem stezao prste, jedna tamna senka iznenada je jurnula iz grmija i posrćući uletela u krug: bilo je to mladunče medveda!

Puma je frkćući krenula prema njemu. Iznenada je iz grmlja izletela ogromna ženka medveda i uletela za mladunčetom u krug. Jednim zamahom šape sklonila je mladunče iza sebe i uspravila se na zadnje noge - bila je toliko velika da je zaklonila mesec. Zaprepašćena puma postrance se povukla, prešla preko oboda brda i nestala u mračnoj šumi. Sem i ja smo ukočeno sedeli dok se majka medvedica nije polako spustila na sve četiri i uputila ka našoj logorskoj vatri na izdisaju. Nekoliko

puta je onjušila moj mali ruksak, onda je uvukla u njega šapu i pronašla moju jabuku. Stavila ju je u usta, vratila se nazad i dala je svojoj bebi. Njuškom ga je poterala ispred sebe nazad u gustu šumu.

Sem i ja se nismo ni pomerili narednih pola sata dok nebo nije počelo da bledi. Konačno se promeškoljio, stisnuo moju šaku i prošaputao:

„Izgleda da si i ti noćas imala svoj tiwa-titmas, maheru. Koga god da je taj lav lovio, nema sumnje da je našao pravo ljudsko biće - Arijel Lavljeg Srca."

„I po tebe su došli - tvoji totemski medvedi!" uzbuđeno sam prošaputala.

Sem je ustao, povukao i mene na noge i stegao me u snažan medveđi zagrljaj.

„Zajedno smo ušli u magični krug, Arijel, i videli ih - Lava i Velikog i Malog medveda. Razumeš li šta to znači? Naši totemi su došli da nam pokažu da su zaista naši. U zoru ćemo učvrstiti vezu mešanjem sokova života kao braća po krvi. Posle toga će se za oboje sve izmeniti", uveravao me je on. „Videćeš."

I sve se zaista izmenilo, upravo onako kao što je Sem obećao. Ali to je bilo pre skoro osamnaest godina, a noćas u Volfgangovom krevetu, ispod kruga neba koji se vrteo, moj totem mi je došao u san prvi put od detinjstva.

Trenutak pre nego što sam skliznula ponovo u san pred zoru, pomislih da sam uhvatila vezu za kojom sam sinoć tragala, vezu sa sv. Hijeronimom i njegovim ranjenim lavom. Kao što je Dačanin juče istakao, drevni narodi su smatrali zodijačke znake, koji se nalaze nasuprot „vladaru" svakog novog eona, simboličnim suvladarima predstojećeg doba - isto kao što je Devica Marija bila simbolično povezana sa jatom hrišćanskih riba. Pošto sam znala da se nasuprot Vodoliji na zodijačkom krugu nalazi Lav, možda mi je san saopštio da mi se moj totem lavice pokazao kako bi me još jednom odvukao u magični krug.

Kada sam se ujutro probudila, nije mi dugo trebalo da shvatim da se ne nalazim na vrhu planine sa Semom i da ne gledamo izlazak sunca. Bila sam sama u krevetu na najvišem spratu Volfgangovog zamka okružena jastucima i jorganima - i sunce je već obasjavalo sobu. Koliko je bilo sati? Uspravila sam se u panici.

Upravo tada je stigao Volfgang, odeven u pantalone i meku sivu rolku od kašmira, noseći sinoćnji poslužavnik, ali sada pretovaren šoljama i tanjirima, vrčem tople čokolade koja se pušila, korpicom kifli i kroasana. Poslužila sam se tamnom, prepečenom kiflom dok je Volfgang sedeći na krevetu sipao čokoladu.

„Kakav je naš plan za danas?" upitala sam ga. „Sinoć nismo stigli da porazgovaramo o tome."

„Imamo let za Lenjingrad u pet popodne, a manastir u Melku će se otvoriti u deset, za nešto malo više od jednog sata. Imaćemo na raspolaganju nekoliko sati za izučavanje pre nego što budemo morali da krenemo na aerodrom."

„Da li ti je Zoe napomenula za čim bi trebalo da tragamo?" upitala sam ga.

„Za vezom koja spaja dokumente koji su spaseni i koje je tvoja baka gomilala godinama", reče Volfgang. „Manastir u Melku poseduje veliku srednjovekovnu zbirku, koja bi mogla da nam obezbedi tu nedostajuću nit."

„Ali ako ta manastirska biblioteka sadrži isto onoliko knjiga kao i ona koju smo juče posetili, kako ćemo bilo šta da nađemo za samo nekoliko sati?" upitala sam.

„Isto kao i tvoji rođaci, i ja se nadam da ćeš ti naći ono što tražimo."

Volfgang je imao vremena samo za taj zagonetni odgovor, ako sam mislila da se istuširam, obučem i krenem pre nego što se manastir otvori. Već sam bila spremna kada sam se setila nečega: pitala sam ga da li bih mogla da se poslužim faksom u njegovoj kancelariji i odgovorim na jučerašnji faks iz Amerike.

Kada sam sišla u malu kancelariju, pokušala sam da priberem misli. Htela sam da obavestim Sema o jučerašnjim važnijim događajima, ali sam znala da prvo moram da se suočim sa nečim drugim. Bilo mi je prilično neobično čak i da razmišljam o Semu, a kamoli da mu pišem, imajući u vidu gde sam se nalazila i šta sam prethodne noći radila. Možda deluje smešno, ali znala sam da ako postoji osoba koja je u stanju da uhvati moju negativnu energiju - iako smo udaljeni hijadama kilometara - onda je to bio Sem. Palo mi je na pamet da možda već i jeste. Nije mi promaklo da me u snu prošle noći nije posetila samo lavica. Uporedo sa tragovima mojih mokasina, kroz svet sna su se protezali i Semovi, kao i tragovi njegovih životinjskih totema.

Potisnuvši ove misli, pokušala sam da smislim dvoznačnu poruku -nešto kratko, slatko i svrsishodno, a opet i što je moguće više prenosno. Setivši se da je Sem sebe ovih dana nazivao ser Ričard Frensis Barton, smislila sam sledeće:

Dragi dr Bartone, Hvala na poruci. Vaš tim je izgleda na cilju. I ja sam ispred plana koji smo utanačili na poslednjem sastanku: obavila sam kitovski deo posla.Ako iskrsnu neki problemi tokom mog odsustva, kontaktirajte me preko MAAE. Polazim za Rusiju, popodne u pet po bečkom vremenu.

Sve najbolje, Arijel Ben Semu bi najveći deo trebalo da bude sasvim jasan, pomislih: primila sam

njegov faks i razumela ga. Jedina stvar koju smo „utanačili" na našem poslednjem sastanku - pošto tada još nismo znali gde su Pandorini dokumenti - bilo je da ću lično pokušati da stupim u vezu sa Dačaninom Basaridom i da ću pokušati da

izvučem iz njega obaveštenja. Izjava da sam ispred plana će mu reći da sam u tome uspela. Pominjanje kita trebalo bi da kaže Semu da sam uspela da pohranim „poklon" za koji sam mu u poslednjem faksu rekla da je kod mene na bezbedno mesto; kit je bio plutajuće skladište totemskog sećanja klana.

Iako sam želela da mu saopštim još nešto, shvatila sam da za kratko vreme koje sam imala na raspolaganju neću uspeti da smislim šifru za sve ono što sam saznala o ostatku moje porodice - da i ne pominjem svete predmete, nestale gradove i sazvežđa zodijaka - i klonula sam duhom. Sem će bar saznati da je igra počela. Pošto sam pocepala i spalila originalnu poruku u kaminu i razbacala je među hladnim pepelom - kako kasnije ne bih zažalila što to nisam uradila - izišla sam napolje i srela se sa Volfgangom koji je upravo dolazio preko travnjaka da me potraži.

„Spremni smo da krenemo", rekao mi je. „Stavio sam naš prtljag u kola, tako da nećemo morati da se vraćamo u zamak. Pravo iz Melka možemo krenuti na aerodrom. Klaus ima ključ i on će da pospremi kada odemo."

„Ko je Klaus?" upitala sam.

„Moj čuvar imanja", odvratio je Volfgang, otvorivši suvozačeva vrata i pomogavši mi da uđem. Zaobišao je kola sa zadnje strane, zaključao prtljažnik i smestio se za volan.

„Mislila sam da se zove Hans", primetih kada je okrenuo ključ i podesio saug.

„Ko?" upita Volfgang. Izvezao je kola ispod drveta, prešao preko trav-njaka i polako se uputio preko mosta.

„Tip koga si upravo nazvao Klaus", rekoh. „Sinoć, kada nas je tvoj čuvar imanja pratio uz brdo po mraku, rekao si mi da se zove Hans." Nisam smatrala za potrebno da pomenem kako mi je nešto bilo sumnjivo u vezi sa tim momkom.

„Tako je: Hans Klaus", reče Volfgang. „U ovim krajevimaje običaj da se ti ljudi oslovljavaju po prezimenima. Možda sam sinoć uradio drugačije."

„Jesi li siguran da se ne zove Klaus Hans?"upitah.

Volfgang me pogleda izvivši jednu obrvu i zbunjeno se osmehnu. „Ti to mene ispituješ? Bojim se da nisam navikao na to, ali te uveravam da znam imena vlastitih slugu."

„U redu", složila sam se. „A šta je sa tvojim vlastitim imenom? Nisi mi pomenuo da je postojala stvarna osoba po imenu Kaspar Hauzer."

,,Mislio sam da si znala za njega", odvrati on dok smo krivudali nizbrdo kroz vinograde. „Divlji dečko Nirnberga, kako su ga zvali. Legenda o Kasparu Hauzeru bila je veoma poznata u Nemačkoj."

„Sada znam za to; čitala sam o njemu", rekoh. „Ali ti si mi rekao da si dobio ime po jednom od biblijskih Mudraca. Možda znaš više o tom Kasparu Hauzeru od mene, ali čini se da je slavu uglavnom stekao zahvaljujući svojoj nejasnoj prošlosti i nerazjašnjenom ubistvu. Izgleda mi čudno da bi bilo ko želeo da optereti dete ijednom od te dve asocijacije."

Volfgang se nasmejao. „I ja sam razmišljao o njemu! Dačanin Basarid me je juče zapanjio svojom pričom o onih sedam skrivenih Solomonovih gradova. Podozrevam da su i Kaspar Hauzer i grad Nirnberg u nekakvoj vezi sa tim gradovima, kao možda i Adolf Hitler i sveti predmeti za kojima je tragao u Melku. Hteo sam da popričamo o tome sinoć, ali bio sam -malo rasejan." Osmehnuo se. „Posle Dačanina, počeo sam da mislim da sve te stvari povezuje Hagalruna."

,,Hagalruna?"upitala sam.

,,Hagal je na staronemačkom grad - kuglice leda - jedan od dva važna simbola arijevske vlasti: vatra i led", reče Volfgang. „Svastika je od drevnih vremena simbolizovala moć vatre. Bila je izrezbarena na mnogim istočnim hramovima vatre kao što je onaj koji je Dačanin pomenuo. Što je još važnije, Nirnberg, grad u kome se Kasper Hauzer pojavio, smatra se za apsolutno geografsko središte Nemačke: tri linije koje čine runu Hagal prelaze iz drugih delova Evrope i Azije i seku se u Nirnbergu, gde tvore kazan moći."

Podišla me je jeza kada je Volfgang skinuo jednu šaku sa volana i u vazduhu nacrtao znak prstom - isti onaj koji se javio na ekranu mog kompjutera one noći kada je Sem stupio u šifrovanu prepisku sa mnom:

Srce mi je tuklo kao ludo. Osećala sam potrebu da razgovaram sa Semom. Podigla sam kragnu kaputa u želji da smirim šake, a ne zato što mi je bilo hladno. Volfgang to izgleda nije primetio: ponovo je uhvatio volan obema šakama i nastavio da govori dok je vozio.

„Ovo postavljanje rune Hagal u Nirnberg je od najveće važnosti za sve što je Adolf Hitler ikada rekao ili uradio", obavestio me je on. „Čim je Hitler postao nemački kancelar, prvo mu je bilo da osnuje školu za Rutengänger - kako biste vi to rekli? - pogađače vode."

„Mi ih zovemo rašljari", rekoh. „To je stara praksa među američkim urođenicima: koriste račvaste štapiće od vrbe ili leske koje postave na vrhove prstiju dok se kreću preko terena i tragaju za podzemnim vodama."

„Upravo tako", reče Volfgang. „Ali ljudi iz nemačke škole nisu tragali samo za vodom, tragali su i za izvorima moći u zemlji, silama energije na koje bi firer mogao da se priključi i uveća vlastite moći. Ako si gledala one stare filmove o Hitleru, shvatićeš šta ti opisujem. On bi stajao u svojim otvorenim kolima i vozio se ulicama, a gomila bi klicala svuda oko njega. Pre nego što bi se kola potpuno zaustavila, išla bi nekoliko trenutaka napred-nazad dok se ne bi našla tačno na određenom mestu.

Prvo bi Hitlerovi istraživači prošli da izmere sile, da utvrde koje je najpovoljnije mesto da se kola zaustave - i da pronađu pravu zgradu, prozor ili balkon sa koga će održati govor. Te sile su ga štitile od sabotaže i povećavale njegovu vlastitu energiju. Znaš koliko je atentata na njega propalo - čak ni bombe ostavljene pored njega u zatvorenoj sobi nisu eksplodirale - zahvaljujući mreži moći koja ga je štitila. Od davnina je poznato da ne postoji ništa jače od sila koje je Adolf Hitler kasnije pokušao da zauzda, tamo u Nirnbergu."

„Bez obzira na to u šta Dačanin veruje, ne možeš pretpostaviti da je Hitler preživeo brojne pokušaje ubistva zahvaljujući nekoj uvrnutoj sili kao što je runa grada?" rekoh.

„Samo ponavljam ono u šta je on verovao - i imam mnoštvo dokaza koji to potvrđuju", stade on da me uverava. Nastavio je da ih nabraja dok smo se vozili ka Melku.

RUNA GRAD

Čak i u vreme Napoleonovih ratova bili su poznati slučajevi napuštenih dečaka, kao što je bio Kaspar Hauzer, koji su odrasli u kavezu. Znalo se za mnogobrojne primere dece koju su odgajile divlje zveri. Ali pre slučaja Kaspara Hauzera, malo njih je bilo naučno ispitano.

Mnoga bratstva i tajne skupine upražnjavale su obred koji je imao za posledicu prolivanje kraljevske krvi. Istovremeno su žrtvu ubijali na tri različita načina, kako bi umilostivili bogove tri carstva: vatre, vazduha i vode. To su simbolično izvodili zadajući udarce u glavu, grudi i genitalije. Poznato nam je da je Kasper Hauzer primio samo udarce u glavu i grudi.

Posle njegove smrti vladalo je rasprostranjeno mišljenje da je dečak bio potomak neke plemićke ili kraljevske porodice, da je kidnapovan odmah po rođenju i da su ga podigli seljaci u neobičnim okolnostima. Držali su ga zatvorenog u tako niskom kavezu da nije mogao ni da se uspravi i hranili su ga samo hlebom i

vodom - što je veoma zanimljivo, jer je upravo ta hrana davana u drevnim vremenima životinji koju su pripremali za žrtvovanje. Drugim rečima, Kaspar Hauzer je vrlo verovatno bio žrtva nekog neobjašnjivog paganskog obreda koji je iznenada oživeo u Nirnbergu na početku modernog doba. Sto godina kasnije, Adolf Hitler biće opčinjen dubljim smislom ove priče.

Krajem prošlog veka, negde u vreme kada je Hitler bio rođen 1889, širom Nemačke obnovljen je pokret koji je prekopavao po völkisch korenima nemačkog naroda, običnog naroda ili seljaka, opisanih u norveškim legendama i nemačkim bajkama, a u cilju obnovljanja tradicionalnih vrednosti i običaja za koje se verovalo da sadrže samo jezgro tevtonske duše i vraćaju zlatno doba.

U to vreme su svi narodi koji su govorili nemački verovali da već hiljadu godina postoji zavera protiv njih, nastala kao posledica želje mediteranskih plemena - na primer, Rimljana za vreme carstva, Maora u srednjovekovnoj Španiji - da pokore sve severne narode, takozvane arijevske krvi, i da počine kulturni genocid nad njima. Takođe je smatrano da su ti tevtonski preci bili na višem kulturnom nivou od Mediteranaca i da je njihova krv bila čista i nezaprljana bilo kakvim mešanjima sa ostalim grupama - veoma slično se ponaša i današnja bramanska kasta u Indiji.

Uprkos toj pretpostavljenoj nordijskoj superiornosti, runski alfabet se kasno razvio - oko 300. godine pre nove ere - i verovatno su ga Tevtonci pozajmili od Kelta ili neke druge grupe. Te prethodne kulture su, međutim, veštinu pisanja i same rune obdarili magičnim, čak božanskim, značenjem.

Hagalruna je deveto slovo runskog alfabeta. Devet je veoma moćan nordijski broj: Havamal, deo čuvenog islandskog epa Edda, govori nam o tome kako je norveški bog Votan morao da visi na Drvetu sveta devet dana i noći kako bi bio upućen u moć i tajnu runa.

Devet je bio najvažniji broj za Hitlera: 9. novembar imao je za njega mistično značenje. Rekao je: „Deveti novembar 1923. bio je najvažniji dan u mom životu." Tog dana ga je minhenski putsch poslao u zatvor gde je napisao Mein Kampf. Međutim, 9. novembar je značajan datum i u istoriji našeg dela sveta. Na taj dan je Napoleon izveo prevrat koji je okončao Francusku revoluciju, tog datuma umro je Šarl de Gol, nemačka revolucija se završila abdikacijom kajzera Vilhelma na kraju Prvog svetskog rata, tog datuma je abdicirao Ludvig III Bavarski koji je osnovao Drugi rajh, i bila je Kristallnacht, ona noć 1938, kada su širom Austrije i Nemačke izbile pobune protiv Jevreja propraćene lomljenjem slakla.

Međutim, runa Hagal ima i druga važna značenja. Obeležava zvuk koji je jednak slovu h u našem alfabetu - a to slovo ne postoji u grčkom alfabetu. Nimalo slučajno, tim slovom počinju prezimena Adolfa Hitlera i Kaspara Hauzera. Verovanje da je ta runa bila Hitlerov magični talisman nastalo je na osnovu neobične činjenice da su prezimena mnogih iz Hitlerovog unutrašnjeg kruga takođe počinjala sa H:

Hajnrih Himler okultista, vođa ozloglašene Schutzstaffel ili SS. 'Puci' Hanfstengel, šef nacističkog odeljenja strane štampe. Rajnhard Hajdrih, kasapin iz Praga, vođa SD-a, u znak odmazde zbog njegovog ubistva za vreme rata nacisti su masakrirali celo jedno čehoslovačko selo. I firerov najbliži prijatelj, Rudolf Hes, koji mu je pomogao da skicira Mein Kampf i kasnije se izdigao do njegovog zamenika. Hes se rodio i odrastao u Egiptu gde je prihvatio mnoga okultna učenja. Hes je upoznao Hitlera sa svojim bivšim profesorom Karlom Haushoferom, osnivačem nemačke geopolitike i omiljenim nacističkim teoretičarem. Treba pomenuti i nacističkog filozofa Martina Hajdegera. I Hitlerovog ličnog fotografa Hajnriha Hofmana, koji mu je pomogao u njegovom uzdizanju i koji je upoznao firera sa svojom pomoćnicom, ženom koju će Hitler oženiti neposredno pred smrt, Evom Braun. A na nuklearnom polju, imamo Ota Hana, koji je sa Lizom Majtner, izveo prvu uspešnu fisiju; i Vernera Hajzenberga, koji je bio zadužen za Hitlerov projekat stvaranja atomske bombe.

Bilo je mnogo onih koji su delili Hitlerove rane interese, kao što je Hans Horbiger, otac Welteislehre ili Teorije o svetskom ledu - ideje da su ledena doba posledice sudara planeta i da su pre svakog doba, legendarni gradovi kao što su Atlantida, Hiperboreja i Ultima Tula bili potopljeni ili su nestali pod zemljom zajedno sa svojim narodom. Za vreme ovih kataklizmi, velika mora su se pretvarala u pustinje, kao što je Gobi, u kojima i dalje postoje kraljevstva pod zemljom koja i dan-danas napreduju; isti slučaj je i sa Dačaninovim izgubljenim Solomonovim gradovima. Horbiger je podržavao mišljenje da će se Gospodar sveta dići u zoru predstojećeg eona i ta teorija je postala toliko popularna da su nacisti proglasili njegovo izučavanje za zvaničnu nauku.

Čuveni astrolog i duhovnik Erik Jan Hanusen bio je još jedna Hitlerova veza sa runom Hagal. On je napravio Hitlerov horoskop na Božić 1932. On i Hitler su se sreli još 1926, u domu bogatog berlinskog socijaliste. Od tada ga je Hanusen savetovao. Njegovi saveti odnosili su se posebno na govor i gestikulaciju kojima su se postizali najveći hipnotički efekti na mase. U horoskopu s kraja godine, Hanusen mu je predvideo uspeh, ali samo ako se prevaziđu 'nepovoljne sile' koje su se trenutno suprotstavljale Hitleru - a bilo ih je mnogo. Hitler je mogao da odnese prevagu ako pojede koren mandragore iskopan pri svetlosti punog meseca u vrtu koji se nalazi u mestu njegovog rođenja, Braunau-am-Inu. Lično Hanusen je tamo otputovao, iskopao koren i isporučio ga Hitleru, koji je odseo u iznajmljenoj brvnari u Obersalcburgu, prvog dana nove godine.

Iste večeri kada je dobio svoj horoskop i pojeo koren mandragore, Adolf Hitler je otišao sa Evom Braun, Pucijem Hanfstengelom i još nekolicinom prijatelja na operu Riharda Vagnera Die Meistersinger von Nürnberg. Hanfstengel je kasnije zapisao u dnevnik da je posle opere Hitler dao poduži komentar - poznato je da je sva Vagnerova dela znao napamet - o skrivenom značenju koje je Vagner ubacio u libreto. Kada je Hitler te večeri otišao sa večere kod Hanfstengelovih, upisao se u njihovu knjigu gostiju i prokomentarisao datum: 1. januar 1933.

Rekao je svom prijatelju Puciju: „Ova godina pripada nama."

Od tog trenutka pa nadalje, Hitlerova sreća se zaista izmenila. Adolf Hitler je pre 30. januara 1933. kada je postao kancelar Nemačke i položio zakletvu, bio histerični lakrdijaš čije su se karikature mogle videti na svakom koraku i nalazio se na čelu podeljene i nepopularne političke partije. Prošlo je sto godina od godine 1833, kada je nemačko tle bilo posvećeno prolivenom 'kraljevskom krvlju' Kaspara Hauzera.

Kada je Volfgang završio priču, vozili smo se dugačkim putem koji je prolazio između talasastih brežuljaka i širokih livada prema manastiru Melk sa belim i zlatnim zidovima na vrhu, koji je gledao na široku, plodnu dunavsku ravnicu. Zaustavili smo se na prostranom pošljunčanom prilazu. Volfgang je ugasio motor i okrenuo se prema meni.

„Postoji još jedno H koje je bilo povezano sa moći rune Hagal, a koje je možda najznačajnije", reče mi on. „Dok je mladi Adolf Hitler živeo kao neshvaćeni umetnik u Beču, u njemu je boravio i čuveni otac germanskog paganizma, Gvido fon List. List je imao mistično iskustvo godine 1902, sa otprilike pedeset godina. Dok se oporavljao od operacije katarakte, došao je do uverenja da je ponovo otkrio, zahvaljujući okultnom poniranju, davno izgubljena značenja, poreklo i moć runa. Takođe je tvrdio da je dobio obaveštenje o jednom elitnom redu sveštenika Votana koji je postojao u Nemačkoj u drevna vremena. Ubrzo potom osnovao je savremeni red tih sveštenika.

„Istoričar Tacit je u prvom veku podelio Germane na tri plemena. List je podržao stanovište da su tri 'plemena' bile prave kaste: spoljašnji krug, Ingevoni, bili su seljaci, naredni, Istevoni, bili su vojnici, ali unutrašnji krug, Hermioni, bili su sveti sveštenici-kraljevi koji su čuvali tajnu runa.

„Mnogi su veoma ozbiljno shvatili ovu koncepciju, tako da je do 1908. bilo osnovano Listovo društvo za očuvanje germanskog nasleđa, koje je među svoje članove ubrajalo neke od najbogatijih i najuglednijih ljudi na nemačkom govornom području. Toliko su ga revnosno zagovarali, da je podsećao na novu religiju. Kasnije je prerastao u pokretačku silu vatrenog nacionalističkog pokreta, koji je doveo do Prvog svetskog rata. Godine 1911, List je obrazovao odabrani unutrašnji krug unutar Društva po ugledu na paganske sveštenike. Da bi ime dobilo što nemačkiji prizvuk, nazvao ga je Armanenschaft. Samo su članovi ovog novog sveštenstva znali da je runa Hagal tajna moć o kojoj se ne govori, a koju sadrži samo njeno ime..."

Volfgang je zastao i pogledao me kao da očekuje nekakav odgovor.

„Misliš, ime Hermiona?" obazrivo sam rekla,

Razume se da sam uočila sličnost ovog tevtonskog Armaneschaft sveštenstva sa početka veka i imena pretka iz moje porodice, Hermione. Takođe sam shvatila sa

izvesnom nelagodnošću da je bivše holandsko siroče i osoba sa broda bila nejasno oslikana prilika, koja izgleda nije bog zna šta učinila sa tom svojom očaravajućom lepotom, osim što se dva puta udala, nasledila novac i mlada umrla.

„Zanimljivo ime, slažeš se?" upita on, čudno se osmehujući. „U mitu je bila kćerka Helene Trojanske, napuštena u devetoj godini kada je Helena pobegla sa Parisom i kada je počeo Trojanski rat. Na grčkom reč herm znači stub. To je i pravo značenje imena tih drevnih plemena i apsolutnog središta Nemačke, i razume se, ime runskog sveštenstva: stubovi. Vidiš, ako Hermiona znači kraljica-stub, onda je to žena oko koje se sve okreće. A ona lično mora predstavljati osu."

MAJKE

MEFISTOFELES: Otkriti višu tajnu nisam rad. Boginja ima što samotno-neme stoluju, a oko njih ne postoji nikakav prostor, a još manje vreme; O njima reč da kaže, svak se boji. Majke se zovu! FAUST: Majke! Majke! To zvuči čudno ko iz bajke! MEFISTOFELES: Ka predelu besputnom i nepristupnom, na molbu okrutnom i neuslišljivom. Da l' ćeš to moći? Tu nema katanca ni reza, samoća tebe nosiće i jeza. Da l' štogod znaš o pustošnoj samoći? Ključ pravo mesto nanjušiće; dede za njim! Nek on te k majkama odvede.

Johan Volfgang Gete, Faust u prevodu Branimira Živojinovića

Ko se usuđuje (da voli) bedu i da grli Smrt. Da pleše dok sve se ruši – njemu, Majka dolazi.

Vivekananda

Moja baka Pandora je možda pokrenula stvari kada je razdelila sadržaj te kutije među članovima moje porodice, ali izgleda da ona nije bila jedini takmičar u toj igri. Konačno mi je sinulo da su postojale dve majke - Pandora i Hermiona - koje su izrodile sve ostale naslednike zaostavštine moje staramajke. Poput zakivaka ukucanih u Stock-im-Eisen. Osećala sam da bi ta nova osa, Hermiona kraljica-stub, možda mogla da mi pomogne da nabasam i na nešto drugo.

Kada smo već kod toga, šta sam zapravo znala o Hermioni Ben, majci Zoe, Ernesta i Lafsadija? Uopšte nije bilo važno da li je bilo koja ili su sve priče koje sam čula o njoj bile tačne - da li je, prema Lafsadijevom tvrđenju bila prvo siromašno holandsko siroče, a potom bogata udovica iz Južne Afrike ili je, kao što reče Volfgang, bila imenjakinja tajnog Votanovog runsko-arijevskog sveštenstva, Armanenschafta. Za sada je za mene sve što je bilo vezano za nju predstavljalo veliku nepoznanicu.

Ali razume se, to je bio jedan od tragova koje sam pokušala da razlučim u svim tim mišljenjima, mitovima i možda potpunim izmišljotinama, kojima su me kljukali nekoliko proteklih dana - isti onaj trag za kojim je možda tragao i sam Hitler ovde u manastiru Melk. Ako je reč Hermiona na grčkom značila „osa", i ako je zaista postojala nekakva geografska veza sa mitologijom, a izgleda da svi misle da jeste, onda je malo verovatno da ću tu važnu Hermionu - Hermionu za kojom bi trebalo da tragam - pronaći u telefonskom imeniku, porodičnom albumu ili istoriji germanskih plemena. Moraću da je nađem na mapi.

Ugledala sam je čim smo Volfgang i ja stigli do ulaza u salu biblioteke: na suprotnom zidu, ispod staklene ploče, nalazila se rukom obojena drevna mapa Evrope sa pojmovima ispisanim na srednjovekovnom nemačkom pismu. Zajedno sa Volfgagnom sam stala ispred nje. Da li se nalazila ovde i pre sedamdeset pet godina kada je mladi Adolf Hitler prošao kroz ova vrata?

Na zidu se nalazila otkucana legenda na nemačkom, francuskom i engleskom u kojoj je stajalo da mapa potiče iz devetog veka, iz doba Karla Velikog, i da prikazuje važna religijska mesta širom Evrope - crkve, svetilišta i utočišta podignuta od početka hrišćanstva. Smatrala sam logičnim da grčko ime kao što je Hermiona ukazuje na grčku lokaciju, tako da mi je letimičan pogled bio dovoljan da ga pronađem.

Hermiona je bila morska luka na najjužnijoj obali Peloponeza. Na ovoj karti je bilo obeleženo da se tamo nalazi hrišćanska crkva sa sićušnim krstom i datumom

koji se odnosio na prvi vek. Zanimljivo, bila je okružena sa još četiri mesta koja su se poistovećivala sa bogom sunca Apolonom.

Znači da je ta očigledno važna paganska lokacija bila pretvorena, kao što nam je to Dačanin Basarid juče opisao, iz svetilišta u kome su se poštovali bogovi iz prethodnog eona u svetilište novog doba. Ako je ta ideja bila ispravna, sveta mesta iz doba Ovna bila bi zamenjena onima iz novog doba, koje je svanulo pre dve hiljade godina: Ribe, ribara, i njegove majke znaka Device, nebeske Device.

Ako je Hermiona predstavljala osu svetske mreže i pre dolaska hrišćanstva, trebalo bi da je povezana sa ranijim paganskim lokacijama koje su bile obeležene simbolima kao što su Ovan i Bik. Hermiona je bila okrenuta prema Kritu, gde je nekada cvetala prethodna kultura, mikenska, istovremeno kada i egipatska. Pratila sam liniju od Hermione do Krita, gde je Zevsa, oca bogova, na brdu Idi dojila koza Amalteja - koza čiji je lik Zevs kasnije s puno ljubavi smestio među zvezde kaojoš jedno sazvežđe; sazvežđe Jarca. Međutim, znala sam da je postojao još jedan bog koga su takođe poštovali na Kritu u obliku jarca i koji je bio isto toliko uticajan, isti onaj bog za koga me je stric Lafsadio uveravao da ću ga pozvati kada se za to ukaže stvarna potreba: Dionis.

Imajući sve to u vidu, počela sam da pratim osu Krit-Hermiona ka severozapadu, dok je Volfgang gledao, i ona se, što je bilo krajnje zanimljivo, zarila pravo u srce najmoćnijeg religijskog mesta iz drevnih vremena, mesta koje su delila dva moćna boga: Apolon leti i Dionis tokom dugih, mračnih zimskih meseci dok se sunce ne bi vratilo iz zemlje mrtvih. To mesto su, razume se, bili Delfi.

U delfskom proročištu boravile su proročice Pitije, koje je nadahnjivao piton. Hiljadama godina su ta Apolonova proročka usta, na smenu, predskazivala događaje i propisivala šta treba činiti. Grci su se religiozno pridržavali delfskih predskazanja. Nijedan drevni pisac nije sumnjao da delfsko proročište može da vidi međusobno povezanu mrežu vremena, koja je sadržala prošlost, sadašnjost i budućnost. Što znači da je lokacija na kojoj se nalazila Hermiona, koja je spajala tako važna mesta kao što su bili Delfi i Ida na Kritu, sasvim lako mogla da predstavlja osu.

Povukla sam jedno nevidljivo X prstom preko ose, iscrtavši zvezdu sa šest kraka, runu Hagal, istu onu koju je nešto ranije Volfgang iscrtao u vazduhu.

Sigurno nije bilo uopšte slučajno što je prva linija prolazila kroz Eleusinu, u kojoj su se proslavljale eleusinske misterije, i nastavljala do makedonskog poluostrva sa koga je planina Atos duboko zalazila u Egejsko more. Dotična lokacija je na ovoj mapi bila obeležena desetinama krstića, koji su označavali čuvenu skupinu od dvadeset manastira koje je podigao car Teodosije, zaštitnik svetog Hijeronima. Atos je nekada bio najveći muzej drevnih rukopisa koji su bez prestanka pljačkali Turci i Sloveni tokom bezbrojnih balkanskih ratova. Neobična lokacija na kojoj se nalazi, podjednako udaljena od Olimpa na grčkom kopnu i Troje

na turskom, videla se sa oba ta mesta. Možda je i sam Atos predstavljao još jednu osu?

Druga linija moje zvezdice bila je još zanimljivija. Vodila je do Olimpije na reci Alfios, u kojoj su se održavale Olimpijske igre. Otišle smo tamo jednog vikenda posle koncerta koji je Džersi održala u Atini. Pešačile smo preko oštrog kamenja ispod planine Kronos i prošle pored čuvenih ruševina u Olimpiji kao što je Zevsov hram. Jedan ostatak prošlosti iz Olimpije posebno mi se urezao u sećanje: Heraion, hram boginje Here, žene i sestre Zevsove. Iako je bio sagrađen od drveta obloženog gipsom i manje upečatljiv od Zevsovog hrama, prvobitni Heraion bio je podignut 1000 godina pre nove ere i predstavlja najstariji postojeći hram u Grčkoj.

Tada sam shvatila zašto mi se ime Hermiona činilo tako poznato (i ne samo poznato). Hermiona je u mitovima bilo mesto na koje su se Hera i Zevs iskrcali kada su sa Krita došli u Grčku - tačka ulaska bogova sa Olimpa u Evropu.

Volfgang, koji je ćutke gledao kako moj prst povlači linije preko mape pod staklom, sada se okrenuo ka meni.

„Zapanjujuće", reče on. „Često sam prolazio pored ove karte, ali nikada mi nije pala u oči veza koju si ti uočila već na prvi pogled."

Stigao je stražar u uniformi koji je otvorio i obezbedio visoka unutrašnja vrata i Volfgang i ja uđosmo u zlatno-belu baroknu biblioteku manastira Melk. Zid u francuskim prozorima na drugom kraju gledao je na prostranu terasu u pločicama boje terakote; iza nje se nalazio Dunav, čija se površina svetlucala poput kristala na jutarnjem suncu, ispunjavajući prostranu biblioteku nemirnom svetlošću. Dok je kustos brisao prašinu iz jedne od staklenih vitrina koje su delile sobu, žilavi

sedokosi čovek u svešteničkoj mantiji poravnavao je knjige u kožnim povezima na jednoj od donjih polica. Okrenuo se kada smo ušli, osmehnuo se i krenuo ka nama. Bio mi je odnekud poznat.

„Nadam se da nemaš ništa protiv", reče Volfgang, uhvativši me za ruku. „Zamolio sam nekoga da nam pomogne." Krenuli smo prema njemu da se pozdravimo.

„Profesore Hauzer", oslovi ga sveštenik. U njegovom engleskom osećao se jak italijanski naglasak, „drago mi je što ste vi i vaša američka koleginica mogli da dođete ovako rano, kao što sam vas zamolio. Već sam vam pripremio neke stvari da pogledate. Ali scusa, signorina, baš sam nepristojan: ja sam otac Vergilio, arhivar biblioteke. Nadam se da ćete mi oprostiti zbog mog slabog engleskog. Ja sam iz Trsta." Zatim je dodao, nekako čudno se nasmejavši: „Vergilio je dobro ime za vodiča: kao što je to bio Vergilije u Divina Commedia, zar ne?"

„On je pratio Dantea po Raju, zar ne?" upitah.

„Ne, to je bila Beatriče, ljupka mlada žena koja je verovatno veoma ličila na vas", laskavo je dodao. „Pesnik Vergilije ga je, izvinite na primedbi, vodio kroz Čistilište, Limb, i Pakao. Nadam se da ćete sa mnom imati lepša iskustva!" Nasmejao se i dodao kao uzgred: „Ali Dante je imao i trećeg vodiča, mada se toga malo ko seća, čija dela se čuvaju ovde u našoj zbirci."

„Ko je bio taj treći vodič?" upitah.

„Sveti Bernard de Klervo. Veoma zanimljiv lik", odvrati otac Vergilio. „Iako je bio proglašen za sveca, mnogi su smatrali da je bio lažni prorok, pa čak i Princ Tame. On je započeo pogubni Drugi krstaški rat u kome su stradale vojske krstaša i Sveta zemlja bila vraćena islamu. Bernard je isto tako osnovao ozloglašeni red templara, čija je misija bila da brane Solomonov hram u Jerusalimu od Saracena; dve stotine godina kasnije, bili su zabranjeni zbog jeresi. Ovde u Melku imamo tekstove koji rasvetljavaju mnoge propovedi koje je sveti Bernard održao o Pesmi nad pesmama, i posvetio ih kralju Solomonu."

Kada se otac Vergilio okrenuo i uputio duž dugačke sobe, u mojoj glavi su se oglasila daleka zvona, ali ne zbog toga što je pomenuo Pesmu nad pesmama. Dok smo išli za našim pastirom, prelazila sam pogledom preko knjiga na policama s moje desne strane i po sadržini impozantnih staklenih vitrina s moje leve strane. Napinjala sam mozak, pokušavajući da dokopam šta mi to zapravo smeta kod ovog sveštenika odevenog u crno. Kao prvo, Volfgang mi nije pomenuo da ćemo danas imati duhovnog vođu niti da je trebalo da se obavestim o nekim viteškim redovima. Proučavala sam Vergilija dok smo ga sledili i u jednom trenutku sam se gadno razbesnela.

Bez tih svešteničkih halja - i sa tamnim, ofucanim šeširom - otac Vergilio je bio slika i prilika nekog drugog. A onda sam se setila da je onih nekoliko prošaputanih

reči sinoć u vinogradu izgovoreno na engleskom, ne na nemačkom. U tom trenutku se otac Vergilio zaustavio ispred jedne velike staklene vitrine gotovo na samom kraju i okrenuo ka nama; bila sam strašno besna na Volfganga.

„Nije li ovo sjajno umetničko delo?" upitao je, pokazavši ka rukom obojenom rukopisu pod staklom, dok je prelazio pogledom sa Volfganga na mene svojim vlažnim očima i poigravao se raspećem.

Klimnula sam i usiljeno se osmehnula, te rekla na mom zarđalom nemačkom:

Vater, wenn Sie trun hier mit uns sind, was tut heute Hans Claus?" (Ako si sada sa nama, oče, šta je to danas naumio Hans Klaus?)

Sveštenik je zbunjeno pogledao Volfganga, koji se okrenuo prema meni i rekao: ,,Ich wusste nicht dass du Deutch konntest." (Nisam znao da govoriš nemački.)

,,Nicht sehr viel, aber sicherlich mehr als unser österreichischer Archivar hier", hladno mu odvratih. (Ne govorim ga dobro, ali svakako bolje od ovog našeg austrijskog arhivara.)

„Za sada ste nam dovoljno pomogli, oče", reče Volfgang svešteniku. „Da li biste pričekali u aneksu dok koleginica i ja razmenimo nekoliko reči'?"

Vergilio se dva puta naklonio, izgovorio na brzinu nekoliko puta scusa, i izleteo iz sobe.

Volfgang se nagnuo nad staklenom vitrinom skrštenih ruku i zagledao u pozlaćeni rukopis. Njegove lepe, aristokratske crte lica odražavale su se u staklu. „Veličanstven je, zar ne?" primeti on, kao da se ništa nije dogodilo. „Razume se, ovaj primerak je napravljen nekoliko stotina godina posle vremena u kome je živeo sveti Bernard..."

„Volfgang", prekinula sam njegovo sanjarenje.

Ispravio se i pogledao me jasnim, bezazlenim tirkiznim očima.

„Ako se dobro sećam, onog jutra u mom stanu u Ajdahu, uveravao si me da ćeš mi uvek govoriti istinu. Šta se ovde tačno dešava?"

Način na koji me je gledao istopio bi i ledeni breg koji je potopio Titanik, i priznajem da je i mene dobro obradio - ali to nije bio jedini kec koga je imao u rukavu.

„Zaljubljen sam u tebe, Arijel", rekao je jednostavno i bez okolišenja. „Ako kažem da ima stvari u kojima jednostavno moraš da mi veruješ, očekujem da mi veruješ - da veruješ u mene. Razumeš? Zar to nije dovoljno?"

„Bojim se da nije", odlučno sam odgovorila.

Moram da mu odam počast, uopšte nije pokazao da je iznenađen, samo mi je poklonio svu svoju pažnju, kao da čeka na nešto. Nisam tačno znala kako da kažem ono što sam znala da moram.

„Sinoć sam mislila da i ja počinjem da se zaljubljujem u tebe", iskreno sam mu rekla. Oči su mu se suzile kao i onog dana kada je prošao pored mene u predvorju aneksa. Ali nisam mogla da potisnem bes. „Kako si mogao onako da vodiš ljubav sa mnom", rekoh, osvrnuvši se da vidim da li nas neko može čuti, „a malo kasnije da me bezočno slažeš u vinogradu? Ko je taj prokleti 'otac Vergilio' koji nas sledi unaokolo poput utvare?"

„Pretpostavljam da zaslužuješ objašnjenje", složio se, protrljavši šakom oči. Zatim se ponovo krajnje iskreno zagledao u mene. „Otac Vergilio je zaista sveštenik iz Trsta; poznajem ga godinama. Radio je za mene, mada ne u svojstvu čuvara imanja. Odnedavno, obavlja neka istraživanja ovde u biblioteci. Želeo sam da ga upoznaš, ali ne kasno sinoć kada su mi na pameti bile... druge stvari." Osmehnuo se pomalo samouvereno. „Konačno, on jeste sveštenik."

„Šta je onda trebalo da predstavlja cela ona ujdurma oko Hans-Klausa jutros, ako si znao da ću ga ovde upoznati?"

„Zabrinuo sam se sinoć, kada ti se Vergilio učinio poznat", reče Volfgang. „A kada sam jutros napravio tu omašku i ti rešila da stvar isteraš na čistac, bilo je suviše kasno da menjam planove. Kako sam mogao i da pomislim da ćeš uspeti da ga prepoznaš, a videla si ga samo na trenutak po mraku sinoć, i to sa velike razdaljine?"

Opet sam imala taj déjà vu dok sam razbijala glavu gde sam to već 'ranije' videla oca Vergilija. Ali nisam morala da pitam.

„Slobodno me preziri zbog onog šta sam učinio", izvinjavajući se reče Volfgang. „Ali u poslednjem trenutku sam saznao da neću ručati sa tobom i Dačaninom Basaridom - taj čovek je krajnje nepredvidiv! Ne bi me iznenadilo ni da te je potajno odveo da te nikada više ne vidim. Srećom, izabrao sam restoran u kome me dovoljno dobro poznaju da su primili Vergilija kao 'privremenog službenika' - koji je pazio na tebe tokom popodneva..."

Odatle ga znam! Nije čudo što mi se učinio poznat u vinogradu. Juče popodne u Kafe Centralu bila sam u toj meri zaokupljena drugim stvarima da nisam čestito ni pogledala lica oko sebe, ali sam izgleda ipak registrovala priliku koja je u pet-šest navrata prišla našem stolu da nas usluži. Rastrzana između olakšanja i brige, zapitala sam se koliko je improvizovani potrčko čuo od našeg razgovora za vreme ručka. Iako je na prvi pogled Volfgang samo pokušavao da me zaštiti od hirova mog nepoznatog dede, proklinjala sam sebe što nisam bila obazrivija, kao što me je Sem učio tokom celog detinjstva.

Nisam imala prilike da duže razmišljam o tome. Otac Vergilio je provirio kroz ulazna vrata, zaključivši izgleda da je dovoljno prašine palo da ublaži njegov povratak. Kada ga je ugledao, Volfgang se nagnuo prema meni i brzo rekao: „Ako upola dobro čitaš latinski kao što govoriš nemački, ja na tvom mestu ne bih komentarisao pred Vergilijem prvi stih ovog rukopisa svetog Bernarda: mogao bi da se postidi."

Pogledala sam knjigu i odmahnula glavom. „Šta piše?"

„Božanska ljubav se dostiže kroz telesnu ljubav", reče Volfgang saučesnički se osmehnuvši. „Kasnije, kada budemo ugrabili koji trenutak nasamo, voleo bih da proverim tu teoriju."

Otac Vergilio je sa sobom doneo mapu Evrope, današnje Evrope. Razmotao ju je na stalku pred nama i rekao: „Veoma je važno da je od davnina totem jednog tajanstvenog plemena iz ove oblasti ženka medveda i da se gotovo sa mističnim poštovanjem odnose prema jednoj supstanci koja ima mnoga alhemijska svojstva. Ta supstanca je so."

MEDVEDI

Sa sedam godina nosila sam svete posude... sa deset bila sam devojka medved Artemide u Brauronu, odevena u kratku svilenu haljinicu boje šafrana.

Aristofan, Lisistrata

Bernard Sorel - kako je glasilo svečevo prezime - rođen je godine Gospodnje 1091, na početku krstaških ratova. S očeve strane bio je potomak bogatih plemića Franš-Komte, a s majčine strane burgundskih vojvoda od Montbarda - „medveđa planina". Porodični zamak, Fonten, nalazio se između Dižona u severnoj Burgundiji i Troa u provinciji Šampanj - oblasti vinograda zasađenih od rimske loze, koji su obrađivani još od drevnih vremena.

Bernardov otac je umro u Prvom krstaškom ratu. Mladić je pretrpeo slom živaca kada mu je umrla i voljena majka dok je on bio u školi. Sa dvadeset dve godine, Bernard je ušao u red benediktinaca. Oduvek je bio nežnog zdravlja i ubrzo se razboleo. Njegov zaštitnik Igo de Troa, grof od Šampanja, dao mu je malu kolibu na obližnjem imanju gde se oporavio. Naredne godine grof Igo je posetio Svetu zemlju da lično vidi pokršteno kraljevstvo Jerusalim, koje je ustanovljeno posle uspešnog Prvog krstaškog pohoda. Po povratku, grof je istog časa ustupio deo svog

imanja crkvi: divlju ravnicu Klervo, koja se odvajala od reke Oba. Tu je u svojoj dvadeset četvrtoj godini Bernard osnovao opatiju i postao prvi opat Klervoa.

Za našu priču je bitno to da se Klervo nalazi u srcu oblasti koja je u drevna vremena obuhvatala današnju francusku Burgundiju, Šampanj, Franš-Komte, Alzas-Loren i granične delove Luksemburga, Belgije i Švajcarske. Ovom oblašću nekada su vladali Salii, čije ime znači narod soli. Ti Salijski Franci, kao i rimski carevi iz Avgustovog vremena, tvrdili su da su njihovi preci došli iz Troje u Maloj Aziji - što potvrđuju nazivi mesta na mapi kao što su Troa i Pariz. I sama drevna Troja imala je duboke veze sa solju. Na istoku se graničila sa vencem planine Ide, tako da njene Halesijanske ravnice napaja reka Tuzla, čije je ime u vremenu pre dolaska Turaka bilo Salniois - sva ta imena znače so.

Salijci su tvrdili da je njihov predak Merov, „Rođen u moru", bio sin device koja je zatrudnela dok je plivala u slanoj vodi. Njegovi potomci, Merovinzi, živeli su u vreme kralja Artura. Za njih se verovalo, kao i za britanskog kralja, da poseduju magične moći vezane za polarnu osu i njena dva nebeska medveda. Ime Artur znači medved, i Merovinzi su na borbenoj zastavi imali uspravljenu medvedicu spremnu na borbu.

Ova veza između soli i medveda vuče poreklo od dve boginje iz drevne misterije. Prva je Afrodita, koja je kao i Merov, bila rođena iz „morske pene" slanog mora. Ona je vladarka zore i jutarnje zvezde. Druga je Artemida, medveđa boginja devica, čiji je simbol mesec, koji noću izaziva morsku plimu. To obrazuje osu između zore i noći, kao i između nebeskog pola medveda i mora bez dna.

Nije uopšte slučajno da mnoga imena mesta u upravo opisanoj oblasti imaju veze sa pojedinim vidovima to dvoje. Klervo zapravo znači dolina svetlosti, i Ob,reka u Klervou, znači zora. Isto toliko ili možda još i značajnija su imena koja počinju sa ark-, art-, ili arth, kao Ardeni, koji su dobili ime po Arduini, belgijskoj verziji Artemide, i nemačka bär ili ber koje možemo naći u imenima mesta kao što su Bern i Berlin. Sva ta imena, razume se - kao i ime Bernard - znače medved.

Tokom prvih deset godina, koje je proveo kao opat, Bernard de Klervo se brzo izdigao - čak bi se moglo reći čudesno brzo. Postao je vodeći francuski sveštenik, poverenik papa. Kada su Italijani i Francuzi svaki za sebe izabrali po jednog papu, Bernard je izgladio raskol i progurao vlastitog kandidata, Inoćentija II, na papski presto. Ovaj uspeh bio je propraćen izborom bivšeg kaluđera iz Klervoa, Evgenija, za narednog papu, u čije ime je Bernard zagovarao odlazak u Drugi krstaški pohod. Bernard je stajao i iza odluke crkve da ukine Vitezove templare, red koji su zajedno osnovali njegov ujak Andre de Monbar i njegov pokrovitelj grof Igo de Troa.

Krstaški ratovi počeli su jedan milenijum posle Hrista i trajali su nekih dve stotine godina. Njihova misija bila je da povrate Svetu zemlju od „nevernika", al-Islaimi, i da ujedine istočnu i zapadnu crkvu,Konstantinopolj i Rim, sa zajedničkom tačkom u Jerusalimu. Naročito je bilo važno da zapad stekne kontrolu nad ključnim religijskim mestima kao što je bio Solomonov hram.

Pravi Solomonov hram, bio je izgrađen negde oko 1000 godine pre nove ere, i uništili su ga Haldejci13 nekih pet stotina godina kasnije. Iako je bio ponovo izgrađen, mnoge svete relikvije su se već smatrale nestalima, uključujući tu i zavetni kovčeg iz Mojsijevog vremena, koji je vratio u Jerusalim Solomonov otac, David. Ovaj drugi hram, doterao je Irod Veliki neposredno pre Hristovog doba, a sravnili su ga sa zemljom Rimljani u jevrejskim ratovima godine Gospodnje 70. Posle toga nikada više nije bio obnovljen. „Hram" koji su čuvali templari za vreme krstaških ratova zapravo je bila jedna od dve islamske građevine izgrađene u osmom veku: Masjid el-Aqsa ili Najdalja džamija i nešto starija Stenovita kupola, Davidovo gumno, mesto na kome se nalazio prvi hebrejski oltar podignut u Svetoj zemlji.

13 Stanovnici Mesopotamije. (prim. prev.)

Ispod oba ta mesta protezao se sistem vodenih kanala, pećina i tunela, koje je izgradio čovek, započet još pre Davidovog vremena, i koji se mnogo puta pominje u Bibliji kao saće koje zahvata celo brdo sa Hramom. U tim katakombama takođe se nalaze Solomonove štale, pećine koje su koristili vitezovi templari i za koje se tvrdi da su mogle da prime dve hiljade konja. Jedan od svitaka Mrtvog mora iz Kumrana, Bakarni svitak, zapravo je popis blaga koje je nekada bilo skriveno u tim pećinama. U njemu se pominju i mnoge hebrejske svete relikvije i rukopisi, kao i koplje koje je probolo Hrista.

To koplje pronašli su prvi krstaši za vreme opsade Sirijske Antiohije. Krstaši su bili primorani da jedu konje i tovarne životinje, jer su ih Saraceni više od mesec dana držali ukleštene između unutrašnjih i spoljašnjih opsadnih zidina, tako da su mnogi pomrli od gladi. Jedan kaluđer je, međutim, imao viziju da je čuveno koplje. zakopano u crkvi svetog Petra ispod samih njegovih nogu. Krstaši su iskopali koplje koje su od tada nosili kao steg ispred sebe kada su kretali u borbu. Njegove moći su im omogućile da osvoje Antiohiju i nastave uspešan marš ka Jerusalimu.

Ime Frank - Franko na starom visokonemačkom - značilo je koplje, dok su susedi Franka, Saksonci, nazivani Sako, što znači mač. Ta plemena nemačkih ratnika tako dobro su se pokazala da se u arapskim hronikama svi krstaši nazivaju Franci.

* * *

„Iako je Drugi krstaški pohod, koji je propagirao Bernard de Klervo, bio poguban", zaključio je otac Vergilio, „templari su nastavili da napreduju tokom celog njegovog života. Opat iz Klervoa je zatim stavio sebi u neobičan zadatak da napiše stotinu zasebnih alegorijskih i mističnih propovedi na Pesmu nad pesmama, od kojih je osamdeset šest završio pre nego što je umro. Još je čudnije to što se zna da se Bernard poistovetio sa Sulamkom, crnom devicom iz pesme - dok

se crkva, razume se, poistovećuje sa Solomonom, njenim voljenim kraljem. Neki veruju da je Pesma šifrovani oblik drevnog, tajnog obreda upućivanja, koji je nekada obezbeđivao ključ za tajnu religija i da ga je Bernard dešifrovao. Crkva je gajila toliko poštovanje prema Bernardu da je proglašen za sveca samo dvadeset godina po svojoj smrti, 1153. godine."

„Šta je sa redom Vitezova templara čije je osnivanje pomogao?" upitala sam ga. „Rekli ste nam da su kasnije bili osuđeni zbog jeresi i zbrisani."

„O njihovoj sudbini je napisano na stotine knjiga", reče Vergilio. „Upoređivani su sa zvezdom koja se brzo uzdigla, kratko sijala dve stotine godina, a potom isto onako brzo nestala kao što se i pojavila. Prvobitna povelja, koju im je izdao papa, nalagala im je da štite hodočasnike koji putuju u Svetu zemlju i da obezbeđuju brdo sa Hramom. Ali ti jadni vitezovi jerusalimski i hram kralja Solomona uskoro postaše prvi evropski bankari i prva banka. Na kraju su priznali da raspolažu bogatstvom koje je dostizalo jednu desetinu onoga kojim su raspolagale krunisane glave Evrope. Krajnje politički nastrojeni, nisu polagali račune ni crkvi ni državi. Napokon, obe ove institucije osudile su ih zbog jeresi, izdaje i upražnjavanja izopačenog satanističkog seksa. Inkvizicija ih je pohvatala sve do poslednjeg, mučili su ih i spalili na lomači.

„Smatra se da su se među nepreglednim blagom templara", dodade on, „nalazile i svete relikvije koje poseduju neverovatne moći, kao što su mač svetog Petra i Longinovo koplje, da i ne pominjem Sveti gral - relikvije za kojima su tragali dvorski vitezovi kroz ceo srednji vek, od Galahada do Persifala. Do dana današnjeg ostala je nerazjašnjena tajna gde se to blago nalazi."

Razume se, nisu mi promakle paralele između srednjovekovnog krimića oca Vergilija i svih prethodnih pojedinosti, koje su usput pomenuli ostali. Solomon i njegov hram vezuju se za sve, od kraljice Sabe do krstaša. Međutim, Vergilijeva priča ukazivala je na još nešto: ponovo, na mapu. Iako nisam mogla da sagledam celo ustrojstvo, nadala sam se da ću bar uspeti da povežem nekoliko slobodnih krajeva. Volfgang je to uradio umesto mene dok smo gledali Vergilijevu mapu na postolju ispred nas.

„Neverovatno kako stvari same od sebe upadaju u oči, kada gledaš mapu", reče Volfgang. „Sada tek uviđam koliko starih epova – islandske Ede, čak i najranije legende o Gralu Kretijena de Troa - opisuju bitke i pustolovine koje su se odigrale upravo u ovoj oblasti. Rihard Vagner je svoj ciklus Prsten, kome se Hitler toliko divio, zasnovao na germanskom epu Nibelungenlied, u kome se govori o tome kako se Oluja sa Istoka, Atila hunski, borio protiv Nibelunga - a Nibelunzi nisu niko drugi do Merovinzi."

„Ali sve se to dogodilo mnogo pre krstaških ratova", istakoh ja. „Čak ako i govorimo o istoj ledini, kakve veze to ima sa Bernardom ili templarima, koji su došli stotinama godina kasnije?"

„Sve je", odvrati Vergilio, „uslovljeno onim što se dogodilo pre. U ovom slučaju, odnosi se na tri kraljevstva: ono koje je osnovao Solomonov otac u Jerusalimu; kraljevstvo koje su u petom veku u Evropi osnovali Merovinzi; i hrišćansko kraljevstvo u Jerusalimu, nastalo pet vekova kasnije za vreme krstaških ratova, koje su osnovali ljudi koji su došli iz iste oblasti u Francuskoj. Postoje mnoge teorije, ali sve se one odnose na istu stvar: krv."

„Krv?" upitah ja.

„Neki tvrde da su Merovinzi u sebi imali svete krvi", objasnio je Vergilio. „Da su potomci krvne loze koja možda vodi poreklo od Hristovog brata Jakova ili čak od potomka iz tajnog braka između Magdalene i Isusa lično. Drugi kažu da je Josif iz Arimateje sakupio krv Spasioca u Svetom gralu, posudi koju je kasnije Magdalena odnela u Francusku i čuvala je do dana kada je nauka bila u stanju da ponovo olelotvori ljudsko biće."

„Mislite na obnavljanje DNK ili kloniranje?" upitah sa grimasom.

„Takva stanovišta su, razume se, ne samo jeretička već i, ako smem da kažem, prilično glupa", reče Vergilio i iskrivi lice u osmeh. Ali postoji jedna čudna stvar

koju znamo o krvnim lozama: da su svi kraljevi jerusalimski tokom hrišćanske vladavine potekli od jedne žene, Ide od Lorena."

Nije mi promaklo da su postojale dve važne planine Ide. Ona prva na Kritu, bila je mesto na kome se rodio Zves i gde su najviše poštovali Dionisa. Ona je bila povezana sa Hermionom na karti. Druga, na obali današnje Turske, predstavljala je mesto Parisovog suda; sa nje su bogovi pratili kako napreduje Trojanski rat. A sada se javila i treća Ida, od koje su prema Vergiliju, potekli svi kraljevi koji su vladali Jerusalimom dve stotine godina. Zena iz oblasti o kojoj smo razgovarali. A to očigledno nije bilo sve.

„Značajna priča sa kraja srednjeg veka u Evropi", reče Vergilio, „nije vezana za krstaške ratove, već za krvavu svađu između dve porodice poznate u istorijskim knjigama po njihovim italijanskim imenima Gvelfi i Gibelini. Oni su zapravo bili Nemci: bavarske vojvode po imenu Welf, što znači mladunče ili medvedovo mladunče i švapski Hohenštaufenzi po imenu Waiblingen ili saće. Jedan jedini čovek, koji je igrom slučaja bio i štićenik Bernarda de Klervoa, pomešao je krv tih protivnika. Bio je to Fridrih Barbarosa, koji je preživeo Bernardov pogubni Drugi krstaški pohod i postao Sveti rimski car.

„Prvi vladar koji je u svojim venama sjedinio moćne krvne loze dva germanska plemena i čije su bitke obeležile istoriju srednjeg veka. Barbarosu su smatrali spasiocem nemačkog naroda, čovekom koji će ih jednog dana ujediniti da predvode svet.

„Nastavio je da kali Nemačku i stvara od nje najveću silu. Pripremao se da povede Treći krstaški rat u šezdeset šestoj godini. Ali na putu za Svetu zemlju, tajanstveno se utopio dok se kupao u reci u južnoj Turskoj. Čuvena legenda o njemu kaže da Barbarosa danas spava u planini Kifhojzer u središtu Nemačke i da će ustati da pomogne nemačkom narodu u trenutku kada mu to bude potrebno." Vergilio je prekrstio ruke na mapi i upitao me: „Da li vas to podseća na jednu drugu priču?"

Odmahnula sam glavom, a Volfgang je položio prst na mapu i polako stao da obeležava oblast o kojoj je Vergilio govorio. Sledila sam se kada sam čula njegove reči.

„Prema Hitlerovom arhitekti, Albertu Šperu", rekao mi je Volfgang, „Hajnrih Himler je upravo u ovoj oblasti želeo da stvori, pošto Nemačka pobedi u ratu, 'paralelnu državu SS-ovaca'. Himler je nameravao da tamo naseh jurišnike visokog ranga sa rasno čistim ženama, koje će izabrati Ogranak za genaološka istraživanja pri SS-u i da obrazuje poseban Rajh, koji bi sačinjavali oni i njihova deca. Želeo je da pročisti krv i da ponovo probudi drevne mistične veze sa zemljom - krv i zemlja."

S krajnjim užasom sam gledala u njega, ali on još nije bio završio.

„Nema sumnje da je upravo zbog toga Hitler svoj napad na istok nazvao Operacija Barbarosa - kako bi probudio duha cara Fridriha, koji odavno sneva i

čeka u planini. Želeo je da prizove magičnu krv odavno izgubljenih Merovinga. Da sprovede utopijski novi svetski poredak, zasnovan na krvi."

KRV

Vladalo je uverenje da im krv koja teče venama (Merovinga) daje magične

moći: mogli su da nateraju useve da rastu samo se prošetavši preko polja, umeli su da protumače pesmu ptica i glasanje divljih zveri i bili su nepobedivi u bitkama, ako ne bi sekli kosu... Pipin (prvi Karoling) nije imao magične moći koje su urođene onima kraljevske krvi. On je stoga tražio blagoslov od crkve... kako bi pokazao da kraljevstvo nije nasledio po krvnoj liniji, već da ga je dobio od Boga. Tako je Pipin postao prvi monarh koji je vladao milošću Božjom. Da bi istakao važnost tog čina, Pipin je bio pomazan u dve prilike, drugi put sa svoja dva sina (Karlom Velikim) i Karlomanom, (kako bi spojio) novi pojam monarhije stečene božanskim pravom sa germanskim pojmom magične moći koja se nosi u krvi.

Martin Kičen, Kembrička ilustrovana istorija Nemačke

Tiberija, Galileja: proleće, godine Gospodnje 39.

INTROIT

U to vreme (Irod Antipa) bio je gotovo pod potpunim uticajem žene koja mu je donela grdne nevolje.

Emil Širer, Istorija jevrejskog naroda u vreme Isusa Hrista

U svim jadima koji su zadesili našu rasu Uvek je prste svoje umešala neka žena.

Gilbert & Salivan

Irod Antipa, tetrarh Galileje i Pereje, stajao je sa raširenim rukama usred svojih kraljevskih odaja kao i svakog jutra, dok su ga tri služavke pripremale za pojavljivanje u odajama za audijenciju u kojima je slušao molbe. Privezale su mu trake zlatnog štitnika za prsa sa teškim lancima, obeležjima staleža, i prebacile su mu službeni crveni ogrtač preko ramena. Pošto je oblačenje bilo gotovo, robinje su kleknule. Njegov oslobođenik, Atikus, potom ih je otpustio i zajedno sa stražarima ispred vrata pošao za tetrarhom duž promenade od njegovog privatnog krila nepregledne palate u Tiberiji.

Ova duga šetnja u tišini bila je Irodu Antipi jedina prilika tokom celog dana kada je imao vremena da razmišlja - a trenutno je morao o mnogo čemu da razmisli. Već je saznao kakav užas ga čeka na audijenciji: tek pristigli carski glasnik koga je poslao car Kaligula iz svoje letnje rezidencije u Baiji - car koji je sebe smatrao bogom, što Antipa nikako sebi nije smeo dozvoliti da zaboravi.

Od svih jada koji su ga snašli u poslednje vreme, Antipa je bio svestan da bi ovaj mogao biti najgori. U ovom slučaju, kao i u prethodnim krizama, osa se usredsredila na njegovu porodicu. Možda im je bila u krvi, pomisli Antipa sa izvesnim crnim humorom. Kao što su mnogi primetili, kratka istorija Irodove dinastije nije oskudevala u krvnim problemima, bilo da su u pitanju brakovi među rođacima, krvne razmirice, puštanja krvi ili korenita krvoprolića, izgleda da su Irodi voleli da sve ostane u porodici.

Ova rak-rana u krvnoj lozi Irodovih poticala je direktno od Antipinog oca, Iroda Velikog, čoveka koji je bio ogrezao u vlastitoj senzualnosti i pohlepi i koji je gasio žeđ za bogatstvom i moći krvlju svojih rođaka. U toj skupini našlo se deset žena i na desetine potomaka. Mnogih se otarasio sa efikasnošću koja se koristila prilikom prinošenja životinjskih žrtava.

Irod Antipa je nekada bio veoma daleki naslednik. Ali zahvaljujući iznenadnom pomanjkanju naslednika, po smrti njegovog oca pre četrdeset godina, kraljevstvo su nasledili on, njegov brat Arhelaj i polubrat Filip od Jerusalima. Pošto su sada i oba njegova brata bili mrtvi, Antipa je sa šezdeset godina postao poslednji Irod koji je bio vladar jevrejskih zemalja. Ali danas se to sve izmenilo - u velikoj meri zahvaljujući mahinacijama njegove ambiciozne žene Irodijade.

Antipa je znao da je od početka bio proklet zbog ove ljubavi, ove požude, ove opsesivne strasti koju je osećao prema toj ženi, koja mu je zapravo bila rođaka - i koja je, kada su se upoznali, bila udata za jednog od njegove polubraće, Iroda Filipa od Rima. Njegove podanike Jevreje ovde u Galileji naljutilo je to što je ukrao bratovljevu zakonitu ženu, a još jači gnev je navukao na sebe kada je odbacio svoju prvu ženu, princezu kraljevske krvi.

Da bi stvari bile još gore, pre deset godina, na nagovor Irodijade i njene kćerke Salome, Antipa je pogubio narodnog duhovnog vođu iz esenske zajednice čiji je jedini greh bio to što je javno nazvao tetrarhovu ženu kurvom. Ne zadovoljivši se time što je jedan čovek skraćen za glavu da bi se spasao njen ugled, Irodijada, koja

je žudela za moći, ponovo je krenula u borbu - ovog puta unutar vlastite porodice u kojoj bitke nikada nisu prestajale.

Pre više od četrdeset godina, kada je Irod Veliki pogubio Irodijadinog oca, majka je malu Irodijadu i njenog brata Agripu odvela u Rim, gde su odrasli zajedno sa decom iz carske porodice. Agripa je sada bio neopisivo razmažen. Imao je skoro pedeset godina i bio je raskalašni trošadžija čiji je jedini uspeh bio što je razvio kod sebe ukuse primerene kraljevima. U tome je bila srž problema. Zahvaljujući svom prijateljstvu sa Kaligulom, danas je Agripa, čovek koji je trebalo da bude kralj, zaista bio kralj.

Onog časa kada je Tiberije umro, Kaligula - taj podli mali bivši plesač koji ga je nasledio - pustio je Agripu iz zatvora i obasuo ga poklonima, zemljama i titulama sa istom izdašnošću sa kojom će uskoro potrošiti celokupno Tiberijevo nasledstvo od dvadeset sedam miliona zlatnih sestercija za manje od godinu dana. Među poklonima, Kaligula je dao Agripi zemlje koje su po Irodijadinom mišljenju sasvim sigurno trebalo da pripadnu njenom mužu Antipi, uključujući tu i sveto tle gde se nalazio grob Aveljev, sina Adama i Eve - mesto na kome je čovek prolio prvu krv.

Hebrejski narod je oduvek imao problema sa paradoksom vezanim za krv, jer nije li njihov Bog zabranio prolivanje bilo čije krvi kada je naredio „Ne ubij"? Antipa je možda bio samo preobraćeni jevrejski sin čija je majka bila Samarićanka (Sulamka), ali bez obzira na tu zapovest, pokazalo se da je ta zabrana predstavljala njegovo lično iskušenje i ličnu kletvu. Upravo je ponovo trebalo da prođe kroz to iskušenje ili da bude proklet.

Irod Antipa je dobro znao da je otrov koji je predstavljala žudnja za moći kolao venama njegovih ambicioznih rođaka, a ponajviše venama njegove žene. Ponižena što je njen brat postao kralj, a muž ostao samo tetrarh, Irodijada je toliko gnjavila Antipu da je na kraju poslao izaslanstvo iz Galileje u Rim sa poklonima za pohlepnog dečaka cara, ne bi li ga potkupio da i njega proglasi za kralja. Ali ovakav prilaz okrenuo se protiv njih. Kaligulin glasnik, koji je upravo stigao iz Baije, doneo je spisak daljih priloga koji su se očekivali od tetrarha. Na tom spisku nalazilo se nešto zbog čega se Antipi steglo srce. U pitanju je bio predmet koji je, pored toga što je bio veoma vredan, njemu lično mnogo značio.

Datirao je iz vremena kada su otišli u palatu koju je sagradio Irod Veliki u Mahares, istočno od Mrtvog mora, da proslave Antipin rođendan. Irodijadina ljupka kćerka Saloma bila je sa njima. U to vreme je Saloma još bila mlada devojka i plesala je u čast tog događaja. Irodijada nije slučajno izabrala Mahares za proslavu rođendana. Tamo se nalazila tvrđava u kojoj su već dugo držali zatvorenog njenog omraženog neprijatelja. I tako je Saloma posle opčaravajućeg plesa, zatražila uslugu.

Užasan prizor i dalje je pohodio Antipu u košmarima. Čak i sada, posle toliko godina, osetio bi mučninu kada bi se toga setio. U svom besu, koji nije ublažila ni ta užasna smrt, Irodijada je želela još veći trijumf. Naredila je da odsečena glava njene

žrtve bude doneta u veliku dvoranu u kojoj su obedovali - blagi bože, stavili su je na poslužavnik kao da je glava divljeg vepra! Ali i pored svog doživljenog užasa i odvratnosti, postojalo je još nešto, nešto skriveno u tom prizoru o čemu Antipa nikada ni reč nije rekao tokom svih ovih godina, mada je često o tome razmišljao. U pitanju je bio sam poslužavnik.

Antipa se sećao dotičnog poslužavnika iz mladosti. Bila je to relikvija iskopana na brdu sa Hramom za vreme skupog proširenja i rekonstrukcije drugog hrama, koja je trajala osam godina i koju je izvodio arhitekta Iroda Velikog, njegovog oca. Smatralo se da je taj poslužavnik poticao iz originalnog blaga kralja Solomona i da je možda na brzinu bio zakopan tokom razaranja prvobitnog hrama. Međutim, njegov otac se uvek šalio - Antipu bi uvek podišla jeza kada bi se toga setio - da je to zapravo bio štit koji je Persej upotrebio da se zaštiti od Meduze, koja je umesto kose imala zmije, i da je pretvori u kamen.

Taj užasni predmet je od tada zauvek ostao povezan u njegovom umu sa odsečenom glavom žrtve njegove žene - tim izmoždenim unezverenim licem, otvorenim očima, kosom još natopljenom krvlju.

Pitao se kako li je Kaligula saznao za taj zlatni poslužavnik. I zašto je, za ime boga, taj dečak koji je sebe sada smatrao bogom odlučio da ga traži kao danak?

Rim: popodne, 24. januar

godine Gospodnje 41.

DUH I MATERIJA

To nije nikakav paradoks već velika istina do koje se došlo tokom istorije: ljudska kultura napreduje jedino zahvaljujuči sudaru suprotnosti.

J. J. Bahofen Da ljudi ne misle različito, ne hi bilo ni konjskih trka.

Mark Tven

Irod Agripa se s teškom mukom peo uzbrdo, srce mu je lupalo kao ludo i čelo mu je bilo natopljeno znojem - a imao je samo jednog vojnika pretorijanske straže koji mu je pomagao oko tereta. Užasavao se pomisli da bi ih neko mogao

prepoznati. Konačno, uradio je to usred bela dana. Još se više plašio da bi neko mogao pogoditi šta su zapravo nosili ispod tog ćebeta.

Ko je mogao da pomisli da će neko tako vitak i graciozan, pravi plesač, mladić koji je zapravo bio proglašen za duha ili boga, biti težak poput vreće kamenja? Ali onih trideset rana od noža zadatih po licu, stomaku i genitalijama pokojnog Gaja Cezara - koji je pre samo dvadeset minuta bio živ i zdrav ispod kolonada - trebalo bi da ubedi svakoga da je car Kaligula bio sve drugo samo ne bog.

Telo je još bilo toplo dok su teglili njegov leš uz brdo Eskvilin do Lamijanskih vrtova, ali se krvlju natopljena toga, koja se već ukrutila na hladnom januarskom vazduhu, zalepila za ćebe. Agripa je shvatio da će teško moći da prirede državničku sahranu caru koji je umro ovako nasilnom smrću, ali se molio da bar uspeju da ga na brzinu i potajno sahrane pre nego što poludela rulja pronađe telo i upotrebi ga za omiljenu rimsku zabavu: obeščašćenje mrtvaca.

Ovo brutalno ubistvo odigralo se pred Agripinim očima samo što je izišao sa Klaudijem i Kaligulom iz dvorane u kojoj su pratili palatinske igre. Kaligula je zastao da gleda neke dečake dok su uvežbavali trojanski ratni ples, koji će izvesti za one koji se vrate posle ručka. A onda je usledio napad.

Velika skupina muškaraca - u kojoj su, na Agripino zaprepašćenje, bili i germanski i tračanski telohranitelji koje je car lično odabrao - stuštila se na Kaligulu kopljima i sportskim kopljima, izvikujući kletve i, dok je on još disao, počela da ga čereči. Klaudije je pobegao i sakrio se iza zavese Hermaeuma, gde ga je pronašla pretorijanska straža i izvela izvan gradskih kapija, radi njegove bezbednosti.

U haosu koji je usledio, deo grupe je otrčao da se otarasi Kaliguline žene i sina, dok su oni rimski senatori koji su bili među zaverenicima pohitali da sazovu vanrednu sednicu i zatraže da se stavi na glasanje predlog o vraćanju Republike. Sve se dogodilo tako brzo, za svega nekoliko trenutaka. Agripi se još vrtelo u glavi dok se dahćući peo uzbrdo. Konačno je zašao u senku krošnji u vrtovima u kojoj su mogli da spuste svoj teret. Seo je na jedan kamen i stao da briše čelo, a stražar je počeo da kopa.

Agripa se pukim slučajem zatekao u Rimu tog sudbonosnog dana.

Pre dve godine Iroda Antipu i njegovu ženu, Agripinu sestru Irodijadu, Kaligula je proterao u Lugdunum u južnoj Galiji, jer su tražili previše usluga. Sada je njegov stric Antipa bio mrtav isto kao i Irodijada, i Agripa je upravljao kraljevstvom koje, doduše nije bilo ujedinjeno, ali se po veličini približavalo onome čiji je vlasnik nekada bio njegov deda Irod Veliki. Zajedno s njim, nasledio je i većinu glavobolja. Najmanje među njima sigurno nisu bile od mnogobrojnih sukoba između rimskog gospodara i njegovih podanika, krajnje religioznih Jevreja.

Poslednje komešanje, koje je zapravo dovelo Agripu u Rim ove nedelje, bila je nedavna odluka cara Kaligule da „očita Jevrejima bukvicu" zbog svih nevolja koje su priredili svojim rimskim gospodarima. Kaligula je nameravao da postavi ogroman kip koji će prikazivati njega kao Gaja Boga - usred Hrama u Jerusalimu!

Pronosili su se glasovi da je kip već krenuo na put brodom ka luci Jafa. Nemiri će izbiti istog časa kada taj kip bude iskrcan na jevrejskom tlu i zbog toga je Agripa pohitao smesta u Rim da vidi može li promeniti tok događaja koji su već pokrenuti.

Konačno, nije li Agripa odrastao zajedno sa Kaligulinim stricem Klaudijem, u samom jezgru carske porodice? Ostao je dosta blizak i sa Kaligulom svih ovih godina i zaslužio mnogo zlatnih lanaca i dragog kamenja, a da i ne pominje vlastito kraljevstvo. Stoga je imao razloga da se nada da će, zajedno sa Klaudijem, možda ubediti mladog cara da se urazumi. Ali kada je stigao u Rim, Agripa teško da je bio pripravan na čoveka koga će sresti u ulozi cara.

Prve noći, dok je čvrsto spavao u palati, dosta posle ponoći, probudila ga je straža. Naterali su ga da se obuče i zatim su ga marševim korakom, postrojeni u dva reda, sproveli do dvorane u palati. Tamo je zatekao skupinu istaknutih senatora i državnika, kao i carevog strica Klaudija, koji su isto kao i on bili dovedeni iz svojih bezbednih domova usred noći.

Tresli su se od straha dok su vojnici palili fitilje uljanih svetiljki na pozornici u prednjem delu. Klaudije je upravo zaustio nešto da kaže kada je uz zvuk fanfara sastavljenih od flauta i cimbala, car skočio na pozornicu odeven kao Venera u kratku svilenu togu i sa dugačkom plavom perikom. Otpevao je divnu pesmu koju je sam sastavio, malo plesao i nestao!

„Takav je od smrti svoje sestre Drusile", obavestio je Klaudije Agripu kada su napustili odaju. „Jedva da odspava tri sata noću, luta palatom i zavija put neba, pozivajući boginju meseca da mu dođe u krevet i zauzme sestrino mesto u njegovom naručju. Drusila je umrla, setićeš se, desetog juna pre tri godine. Bio je neutešan, spavao je pored njenog leša danima; nije hteo da se odvoji od nje. Zatim je sam jurio bojnim kolima po Kampanji, brodom otplovio za Sirakuzu i nestao na mesec dana. Nije se brijao niti šišao; kada se vratio, izgledao je i ponašao se kao ludak. Od tada su stvari samo nastavile da se pogoršavaju."

„Tako ti svega", reče Agripa. „Šta bi moglo da bude gore od onoga što si mi već ispričao?"

„Mnogo toga", reče Klaudije. „Tokom razdoblja kada smo zvanično oplakivali Drusilu proglasio je za najveću uvredu smeh, kupanje ili obedovanje sa porodicom i zahtevao je da se svi državni zvaničnici zakunu da je ona božanstvo. Optužio je obe svoje preostale sestre za izdaju i proterao ih na Pontijska ostrva, a potom prodao njihove kuće, nakit i robove kako bi došao do gotovine. Onda je sagradio štalu od slonove kosti i dragog kamenja za svog trkaćeg konja Incitata. Često priređuje rasipničke večere na kojima je Incitat počasni gost i hrani ga pozlaćenim ječmom.

Pohvatao je i likvidirao imućne ljude tek reda radi i otvorio je javnu kuću u zapadnom krilu carske palate. Lično sam ga često viđao kako bos trči ili se čak valja po podu, po gomilama zlatnog novca.

„Pre godinu dana krenuo je na vojni pohod kroz Galiju i Germaniju sa očiglednom namerom da porobi Britaniju. Ali posle duge i jake zime i šestomesečnog marša, kada su legije konačno stigle do Kanala, Gaj im je samo naložio da sakupe na hiljade školjki; potom su se uputili nazad u Rim!"

„Ali Kaligula je planirao taj pohod još od Tiberijeve smrti, od trenutka kada je postao car!" povikao je Agripa. „Zašto je odustao - i to na takav bizaran način? Da li je poludeo?"

„Pre bih rekao da je proklet - i on to zna", smrknuto je odgovorio Klaudije. „Znamenje u poslednje vreme nije dobro. Tokom martovskih ida kapitol u Kapui pogodila je munja; potom ga je poprskala krv flaminga koga je prinosio na žrtvu. Sula, astrolog, napravio mu je horoskop prošlog avgusta za rođendan i rekao mu da se pripremi, jer će uskoro umreti. Iste te večeri, Mnester je odigrao tragediju koja je izvođena one večeri kada je otac Aleksandra Makedonskog bio ubijen."

„Ne veruješ valjda u te stvari?" upitao je Agripa, ali se istog časa setio koliko je carska porodica oduvek bila opsednuta - kao i većina Rimljana -znamenjima koja su čitali iz utrobe ptica i životinja i svim vrstama proročanstava. Ne drže li drevne knjige Sibilinih proročanstava u zlatnom sanduku?

„Kakve veze ima u šta ja verujem?" odgovorio je Klaudije. „Ne razumeš. Ako moj bratanac sada umre, imajući u vidu sve ono što smo saznali, možda ću ja morati da napadnem Britaniju!"

Sirijska Antiohija: Pasha, godine Gospodnje 42.

APOSTOLSKE POSLANICE

Za: Mariju Marko u Jerusalimu, Rimska Judeja

Od: Jovana Marka iz Antiohije, Sirija

Poštovana i voljena majko,

Šta da kažem? Toliko toga se izmenilo za ovih poslednjih godinu dana u našoj crkvi u Antiohiji da ne znam odakle da počnem. Ne mogu ni da zamislim da će se tokom ovonedeljne Pashe napuniti deset godina od Učiteljeve smrti - nađem se u čudu kada samo pomislim na to. Iako sam bio mlad, ipak se još veoma jasno sećam Učitelja zahvaljujući njegovim čestim posetama našem domu. U naročito živom sećanju ostala mi je ona poslednja večera u našoj kući na koju su došli on i njegovi učenici.

Bio sam strašno ponosan što je mene odabrao da otrčim do česme sa vrčem za vodu i budem vodič njegovim učenicima, koji su me od česme sledili do mesta sastanka. Upravo sećanje na to me je nagnalo da ti danas napišem pismo.

Ujak Barnabas me je zamolio da ti u njegovo ime uputim najtoplije bratske pozdrave kao i uvek. Stalno mi govori kako oseća da ću ovoga leta, kada napunim dvadeset jednu godinu, biti dovoljno upućen u Učiteljev rad - i da ću već dovoljno savladati latinski i grčki - te ću biti spreman da pođem s njim u svoju prvu zvaničnu misiju među nejevrejske narode. Razume se, to su odlične vesti i znam da ćeš biti veoma ponosna što sam dotle dogurao, do naše druge po veličine crkve izvan Jerusalima. Ali postoji nešto što mi ne da da uživam u svemu tome i zato tražim tvoj savet. Molim te da o ovome ni sa kim ne razgovaraš - čak ni sa svojim najbližim prijateljem kao što je Simon Petar. Uskoro ćeš shvatiti zašto to tražim od tebe.

U crkvu u Antiohiji je na hitan zahtev ujaka Barnabasa došao da radi jedan čovek. On je Jevrejin iz dijaspore iz Benjaminovog plemena. Odrastao je na severu, u Ciliciji. Kao mladić, učio je kod rabija Gamaliela u hramu u Jerusalimu, tako da ga možda i znaš. Zove se Saul iz Tarsusa -majko, on je taj moj problem. Plašim se da će stvari postati samo još gore ako niko ništa ne preduzme.

Hitam da dodam na samom početku da Saul iz Tarsusa poseduje mnoge dobre osobine: veoma je obrazovan, ne poznaje samo Toru, Mišnu i klasični hebrejski, već tečno govori latinski, grčki, punski i standardni aramejski. Potiče iz bogate i ugledne porodice koja se bavi tekstilom i drži glavnu koncesiju na snabdevanje istočnih rimskih legija onom izdržljivom tkaninom od kozje dlake, cilicium, od koje prave sve, od šatora do cipela. Zahvaljujući tome, njegova porodica je dobila nasledno rimsko građansko pravo. Razume se, taj čovek nije privukao ujaka Barnabasa samo zbog svojih poseda.

Tu počinje moja osnovna nedoumica, majko. Saula iz Tarsusa moramo smatrati, kao prvo i najvažnije, za privilegovanog čoveka od rođenja: bogat, obrazovan, proputovao sveta, rimski građanin. A kojoj stvari se Učitelj najviše protivo kao najnesvojstvenijoj kraljevstvu? Može se svesti na jednu reč: privilegija - a najviše je bio protiv privilegija ove vrste. Da bih pojasnio stvari, moram da budem određeniji kada su u pitanju događaji koji su prethodili Saulovom prelasku u naš red - obrati pažnju da ne kažem „da je prihvatio naša uverenja", jer on je ustanovio vlastita. Uveravam te da sam sve ono što ću ti ispričati čuo lično od njega.

Dok je učio kod Gamaliela u Jerusalimu, Saul se po prvi put upoznao sa mnogim aktivističkim frakcijama u toj oblasti - fanaticima, sikarima, esenima - i svi oni su se zalagali za oslobođenje od Rima. Čak je bio izložen i uticaju takvih kao što je Učiteljev rođak krstitelj, koji se čak vratio „prirodi" odeven kao divljak u krzna i hraneći se divljim rogačem i medom. Od svih, ipak najveći prezir zaslužuju, prema Saulovom mišljenju, Učitelj i njegovi sledbenici.

Kao prefinjeni sin kosmopolitske Cilicije, Saul oseća najveću odvratnost prema tim mučno primitivnim seljacima. Zar njemu, iako je Jevrejin, nije ukazana najveća od svih časti na zemlji: da bude građanin Rimskog carstva, što predstavlja jedini pasoš za civilizovani svet? Judejci sa histeričnim zahtevima da se oslobode rimske vladavine, kako religijske tako i političke, dovode ga do neopisivog besa. Zbog te bezvredne slobode koju misle da žele, nemilosrdno su huškali provincijske Jevreje protiv celog nepreglednog Rimskog carstva. Takvi moraju da budu zaustavljeni.

Saul je tražio dozvolu od svog učitelja Gamaliela da ih pohvata - nameravao je da ih namami u hram gde bi im se sudilo kao jereticima. Rimski zakon to dozvoljava i sasvim je sigurno da bi bili osuđeni na smrt kamenovanjem. Međutim, Gamaliel mu je mudro odgovorio da bi to bilo u potpunoj suprotnosti sa jevrejskim zakonom, koji je bio ustanovljen još u vreme Gamalielovog dede, velikog Hilela. Besan i nemoćan, Saul je prekinuo učenje i sa svojom molbom se obratio zadoku Kaifi, koga je naimenovao Rim, i koji se obradovao što je dobio novog regruta za svoju privatnu misiju; nastojao je da podržava Rimljane tako što im je izručivao sve mutivode koji su se suprotstavljali njihovoj vladavini. Uskoro se pokazalo da je Saul savršeni kandidat za ova krvožedna proganjanja.

Majko, teško će ti biti da poveruješ kada ti kažem da je Saul iz Tarsusa bio među ruljom koja je urlala i tražila krv ispred Pilatove palate u noći suđenja Učitelju! Nedugo potom, Saul se ponovo našao tamo sa ruljom koja je kamenovala i ubila našeg zemljaka Stefana - iako sada tvrdi da nikada lično nije bacio nijedan kamen, već je samo držao ogrtače drugih kako bi mogli bolje da naciljaju! Taj čovek nema ni trunke savesti - tako da je krajnje teško poverovati u njegovu priču o vlastitom „preobraćenju".

I pored velike nadarenosti, Saul iz Tarsusa ima ozbiljan fizički nedostatak. Boluje od padavice, bolesti cezara koju Grci nazivaju epilepsia. Kao da ga je ščepala neka spoljašnja sila. Video sam lično kako to izgleda i mogu ti reći da prizor nije nimalo lep. U jednom trenutku je držao govor - i svi su mislili da ima zlatan jezik - a u narednom je ležao na tlu, na usta mu je izbijala pena, kolutao je očima, ispuštao zvuke kao da se davi i kao da su ga zaposeli demoni. Danas čak i putuje sa ličnim lekarom.

Priča o njegovom preobraćenju u Učiteljevog sledbenika je nakićena, čudna i nemoguće ju je proveriti, ali u njoj se pominje takav jedan napad. Saul tvrdi da je ubrzo posle kamenovanja Stefanovog, krenuo na zadatak u Damask gde je trebalo da uhodi neke od naših za račun visokog sveštenika Kaife. Ali kada je Saul stigao do

gradskih kapija, dobio je jedan od tih napada. Pao je na tle i zaslepila ga je jarka svetlost. Potom je začuo Učiteljev glas. Upitao ga je zašto ga Saul proganja!

Neke od naših kohorti pronašle su Saula tamo na putu, unele ga unutar gradskih zidina Damaska i pobrinule se za njega. I mada je nekoliko dana ostao slep, na kraju je ipak uspeo da povrati vid. Posle toga je otišao u divljinu, gde je ostao nekoliko godina. Odbija da razgovara o onome što je tamo radio.

Na kraju je uspeo da ubedi samog sebe da je Učitelj lično njemu uputio poziv i da je samo njega obdario posebnom pronicljivošću. Zbog toga je otišao u Jerusalim da se nađe sa Učiteljevim bratom Jakovom i Simonom Petrom i da im objavi svoju nameru da postane predvodnik naše crkve. Svoju nameru potkrepio je jedino tom krajnje sumnjivom vizijom. Čuo sam da su ga odbili - i on se onda okrenuo ujaku Barnabasu, kao nezavisnom predvodniku severne crkve.

Hoću da kažem, majko, da mi se čini da je celu ovu izmišljotinu jedino majstor tkač kakav je Saul iz Tarsusa mogao da smisli! Nema boljeg plana do da se uvučeš u samu zajednicu koju napadaš. Predstaviš sam sebe kao čudovišni dar i prođeš kroz kapije Damaska poput trojanskog konja. I pobediš onako kako to crv čini, dubeći iznutra! Kako je Barnabasa mogao da zavara jedan takav očigledni šarlatan, kako je uspeo da mu proda tako providnu laž?

Ali da je to bilo sve što je uradio, ne bih ti pisao ovo pismo. U pitanju je nešto daleko gore i ja mislim da nagoveštava ozbiljno oboljenje.

Sećaš li se da je pre nekih osam ili devet godina, nedugo posle Učiteljeve smrti, Mirjam iz Magdale došla da nas sve redom, za račun Josifa iz Arimateje, zamoli da joj ispričamo sve što možemo o poslednjoj nedelji koju je Učitelj proveo na zemlji? Iako sam u to vreme bio još dete, čak su i od mene zatražili da joj kažem sve što znam - što se, izgleda, pokazalo kao srećna okolnost.

Prošle godine dobio sam pismo od Mirjam, neposredno pre nego što je otišla iz Efesa da se pridruži bratu i sestri na misiji koju su započeli u Galiji. U tom pismu, Mirjam mi je saopštila da je zapečatila veliki broj svitaka, izveštaje očevidaca, u ćupove od gline koje je potom Jakov Zebedej, odneo Josifu iz Arimateje u Britaniju. U početku mi je ostatak njenog pisma malo značio. Tek kada je Saul iz Tarsusa otkrio da nešto zna o tim dokumentima i kada je počeo da se raspituje o njima, razmislio sam o tome kakvu su oni vrednost mogli imati.

Mirjam je konačno dobila odgovor od Josifa u kome joj on saopštava da su mu ti dokumenti, zajedno sa obaveštenjima koje je sam sakupio, omogućili da stvari sagleda mnogo šire nego što je to bio u stanju neposredno posle Učiteljeve smrti. Iako je Josif odbio da ono što je otkrio potanko saopšti Mirjam dok ona ne stigne u zemlju Kelta, mogla je bar da mi prenese ono malo što joj je ipak rekao: izgleda da sam ja u ulozi dečaka sa krčagom za vodu na onoj poslednjoj večeri u vreme Pashe, možda nešto video ili čuo, ili čak možda učinio neke stvari koje su mu pomogle da stekne pravu sliku o svemu. Međutim, tajna koju nisam shvatio, dok nisam dobio

Mirjamino pismo, odnosila se na poslednja uputstva koja mi je Učitelj dao one sudbonosne večeri pre tačno deset godina i na njihovo pravo značenje.

Naložio mi je da odem do Zmijinog vrela noseći veliki vrč, i kada ostali stignu i krenu za mnom, da prođem kroz Esenovu kapiju i da ih povedem do naše kuće na Sionskoj gori. Rečeno im je da slede vodonošu. Dok mi Mirjam to nije naglasila, nisam shvatio da je vodonoša i sazvežđe, kao i simbol doba koje će nastupiti na zemlji posle ovoga. „Jer ja sam alfa i omega, prvi i poslednji", rekao je Učitelj. Da li je mislio da se poveže i sa krajem i sa početkom tekućeg eona?

Ovo pitanje me ponovo vraća na Saula iz Tarsusa, majko. Iako sam skoro godinu dana, iz dana u dan, živeo pored tog čoveka, on je za mene i dalje enigma. Međutim, verujem da se upravo pojavio ključ: promenio je ime u Pavle. Neki misle da samo oponaša poznatu Učiteljevu dosetku da svim svojim učenicima daje nadimke. Međutim, mislim da sam odgonetnuo istinu - da to, zapravo, ima veze sa Učiteljevom strašću da iznalazi skrivena značenja u brojevima: geomatria. Lično sam sračunao kakvo bi skriveno značenje moglo da proistekne iz takve jedne simbolične izmene.

Numerička vrednost hebrejskih slova u imenu „Saul" iznosi devedest. što odgovara slovu tzaddi koje takođe predstavlja astrološko sazvežđe Vodolije. Ali „Pavle" u hebrejskoj numerologiji ima vrednost sto deset, qoph-yod, i označava znak ribe i device - to jest, novo doba Ribe i Device u koje smo upravo zakoračili.

U grčkoj numerologiji je značenje slova otprilike isto: „Saulos" sa vrednošću devedeset jedan, predstavlja lakkhos - Bahusa ili Dionisa - vodonošu koji donosi ne ovo doba nego ono koje dolazi posle njega, dok „Paulos", sedam stotina osamdeset i jedan, simboliše Sofiju ili Devicu s jedne strane i Ofisa (?), zmiju ili morsku neman, to jest, ribu, s druge.

Stoga, majko, verujem da on ovom promenom imena iz Saul u Pavle, namerava da najavi sebe, a ne Učitelja, kao avatara nastupajućeg doba.

Za: Mirjam iz Magdale u Masiliji, Rimska Galija

Od: Marije Marko u Jerusalimu, Rimska Judeja

Najdraža Mirjam,

izvinjavam se zbog neurednog rukopisa i misli. Iako sada brod za Masiliju polazi iz Jafe svake nedelje, znam da ne planiraš da ostaneš dugo na galskoj obali i da ćeš se uskoro uputiti na sever kako bi se pridružila ostatku svoje porodice u Pirinejima. Zato hitam da smesta pošaljem ovo pismo.

Takođe ti prilažem pismo koje sam upravo primila od svog sina. Kao što vidiš, traži od mene da ni sa kim ne podelim njegove reči. Ali ovo pismo je u meni uskomešalo osećanja, Mirjam.

Postoje neke stvari koje se bojim da je trebalo već ranije da ti kažem kao apostolu ili glasniku. Međutim, priznajem da mi te stvari nisu mnogo značile dok mi Jovanovo nedavno pismo nije vratilo mnoštvo sećanja na događaje koji su se odigrali tokom poslednje nedelje Učiteljevog života. Naročito na ono što se dogodilo poslednje noći.

Kao što si do sada već sigurno saznala iz izveštaja koje si dobila od drugih, čak i pre nego što si pročitala ovo Jovanovo pismo, poslednja večera za Pashu kojoj je prisustvovao Učitelj održana je ovde u mom prebivalištu u gornjem gradu. Ali ono što možda niko ne zna, osim mene, jeste pažnja s kojom je Učitelj isplanirao taj obrok do najmanjih pojedinosti. Bio je veoma određen što se tiče načina na koji je trebalo da bude opremljena gornja odaja moga doma. Bilo je veoma važno, stalno mi je podvlačio Učitelj, da se sve pre, za vreme i posle obroka odigra upravo onako kako je tražio. Zatim je dodao, u strogom poverenju, kako se nada da će se posle te večere povući u pećinu na Josifovom imanju Getseman gde će izvesti obred upućivanja. Sada to izgleda važno.

Te večeri, takođe na Učiteljev zahtev, sredili smo da Roza i moja posluga pripreme obrok i odnesu sva jela gore, ali da ostanu ispred vrata kako bi onima unutra obezbedili privatnost, i da moj sin Jovan i ja sami služimo goste. To objašnjava kako sam, srećom, videla i čula sve što se odigralo tokom tog izuzetnog obroka. Nedugo potom sve sam zapisala u obliku priče. Tek sada, po prvi put, sagledavam to veče u sasvim novom svetlu. Mirjam, iako nisi prisustvovala toj večeri, i mada će te možda ono što ću ispričati zaprepastiti, kada sam uzela u obzir sve što sam uočila, došla sam do zaključka da se najveći broj događaja koji su se odigrali za vreme te čudne večere morao, zapravo, vrteti oko tebe.

Razume se, odavno sam shvatila da je moralo postojati valjano objašnjenje zašto nisi bila pozvana na tu poslednju Učiteljevu večeru sa učenicima. Uopšte ne sumnjam da je on znao da će biti poslednja. Konačno, svi su znali da si ti izabrani učenik - „alfa i omega" tako te je često nazivao, zar ne? Posle njegove smrti ti si prva prisustvovala njegovom uspeću na Božje grudi. Ali odlučujući faktor, bar ja tako mislim, Mirjam, bio je taj što si ti mnogo pre te večere bila upućena u Tajne!

Ne sumnjam da si dobila mnogo izveštaja o tim događajima od ostalih koji su bili prisutni. Ali na njihove izveštaje moglo je da utiče to što su i sami bili učesnici, te im je tako izmakla najvažnija stvar. Sasvim je moguće da je Učitelj organizovao ceo taj obrok i događaje oko njega kao neku vrstu testa za ostale učenike, kako jednom nagađajući reče moj sin, da bi video koji se među njima može izmetnuti u kukolj: to jest, koji će na kraju te večeri i Učiteljevog života dokazati da zaslužuju preobražaj koji je uvek nudio onima koji prođu slične testove. Ovu sam priču napisala iz ugla posmatrača. Tražim od tebe da budeš sudija.

POSLEDNJA VEČERA

Nekoliko dana pre Pashe, iz razloga koji su samo njemu bili poznati, Učitelj je kazao svojim učenicima kako da uđu u grad i kako da utvrde gde će se održati večera: rekao im je da čekaju pored Zmijskog vrela u blizini Esenove kapije južno od grada. Tamo će doći čovek sa vrčem za vodu koji će ih povesti, jednog po jednog, na zakazano mesto. Na taj način je Učitelj mogao biti siguran da će samo dvanaestorica prisustvovati večeri. Poslednji je stigao Učitelj i on je bio trinaesti.

Ovo je bio neortodoksni prilaz planiranju obredne večere čija je pravila, pre više od hiljadu godina, sam Bog dao Mojsiju. Kako su oni, na primer, mogli znati da će obrok biti pripremijen prema Tori, da će biti primenjena određena pravila vezana za čistoću i spremanje hrane? Takođe prema Mišni, kvasac se mora tražiti pri svetlosti sveće i izbaciti noć ranije - ko će se za to pobrinuti? Učitelj se nije obazirao na takve pritužbe. Slegnuo je ramenima i samo rekao da je sve sređeno.

Svi su se iznenadili da je za vodonošu odabran mladi Jovan Marko, desetogodišnji sin Marije Marko, koja je zajedno sa svojim bratom Barnabasom sa Kipra spadala među najbogatije Učiteljeve zaštitnike. Njena palata na zapadnoj strani Sionske gore godinama je bila drugi dom Simonu Petru kada nije bio u Galileji, a i Učitelj je znao da u priči sa svojim učenicima pored vatre provede dobar deo noći, dok ih je njena posluga bogato služila.

Ali ovog puta, sve ih je čekalo iznenađenje. Pošto bi svakog pojedinačnog učenika na kapiji pozdravila Roza, domaćica Marije Marko, jedan drugi sluga bi ga otpratio, ne u trpezariju, već uz stepenište do nepoznate sobe ispod samih greda kuće. Ova soba je bila opremljena skupim nameštajem kakav niko pre toga nije video u jednoj privatnoj kući: bilo je tu niskih mermernih stočića sa egzotično umetnutim raznobojnim kamenjem koje je svetlucalo na žućkastoj svetlosti persijskih visećih lampi; debelih tepiha sa jonske obale i raznobojnih tapiserija koje su podsećale na severnoafričku obalu; ogromni samovari sa čajem i ogromne urne do vrha napunjene penušavim vinom, nalazili su se svuda po sobi.

Iako su mnogi od te dvanaestorice bili uspešni profesionalci - skupljači poreza, kao Mateja ili napredni vlasnici ribarskih flota, poput Simona i Andrije i Zebedeja - ipak su ustuknuli pred ovakvom ekstravagantnošću i sjajem, koji su se opasno približavali rimskoj dekadenciji. Zbunjeno su stajali i osvrtali se po toj sobi Marije Marko gledajući rimske kaučeve na kojima je troje moglo da se ispruži dok večera, suviše uplašeni da bi se poslužili vinom ili da bi zapodeli razgovor dok konačno nije stigao i Učitelj.

Delovao je kao da ga nešto muči i dao ostalima znak da sednu. On sam nije odmah seo, već je nastavio da korača gore-dole ispred vrata kao da čeka da se nešto dogodi. Sluge su donele činije sa vodom i peškire. Kada su se udaljili i zatvorili za sobom vrata, Učitelj bez reči podiže jednu činiju i peškir i spusti ih na obližnji sto.

Zatim je skinuo odeću, obmotao peškir oko pasa, kleknuo pred Judu i počeo da mu pere stopala. Ostalima je bilo neprijatno i bili su šokirani. Postalo im je još neprijatnije kada su shvatili da namerava da postupi isto sa svakim od njih. Prilazio je jednom po jednom da im opere stopala i da ih obriše peškirom dok su oni menjali boje usled neprijatnosti. Ali kada je Učitelj došao do Simona Petra, ovaj učenik skoči na noge u znak odbijanja i povika:

„Nikada, nikada! Nećeš mi ti prati noge! Moje ne!"

„Izgleda da nemamo ništa zajedničko", tiho mu je rekao Učitelj. Nije se osmehivao. „Ako veruješ da sam ja tvoj Učitelj, trebalo bi da slediš moj primer. Nadam se da ćeš učiniti isto kada mene više ne bude da vam pokažem šta je ljubav. Samo uobraženi sluga ne može ništa da nauči, Petre, i smatra sebe višim od onoga koji ga je poslao. Kada mene više ne bude, nadam se da će moje sledbenike prepoznavati po tome što služe jedan drugome i vole čovečanstvo."

„Operi me onda, Učitelju!" s puno oduševljenja povika Petar, i žurno ponovo sede. „Ne samo moja stopala - operi i moje šake i glavu..."

Učitelj prsnu u smeh. „Samo ono što je prljavo", reče on. I pogledavši Judu zagonetnim osmehom, dodade: „Uglavnom je sve što ovde vidim čisto - ali ne sve." Za taj komentar su mnogi kasnije govorili da se odnosio na „prijavi" novac koji je Juda primio zato što ga je izdao.

Kada je Učitelj ponovo navukao svoju lanenu odoru, legao je na kauč između Simona Petra i mladog Jovana Zebedeja koga je s puno ljubavi zvao parthenos, devojka devica, zbog njegove detinjaste mada često jogunaste nevinosti. Učitelj je govorio tokom gotovo cele večere uzbuđeno i glasno, jeo je malo i samo bi povremeno uzeo koji gutljaj obrednog vina i nekoliko zalogaja tradicionalnih simboličnih jela.

A što se tiče onoga o čemu je govorio, izgleda da je uglavnom želeo da prepričava - kao što je to nalagala vek stara tradicija - istorijat Pashe i egzodus našeg naroda iz Egipta. Ali i pored Učiteljevog živog zanimanja za rabinske zakone, prisutnima se učinilo da on stavlja neobični naglasak na hranu i piće vezane za ovu obrednu večeru, i još više na one stvari koje je Bog zabranjivao - naročito na kvasac. Evo šta je Učitelj rekao:

KVASAC

Ovo su stvari kojima čovek ispunjava svoju obavezu za vreme Pashe: ječam, pšenica, pirevina, raž i zob.

Pesahim 2, Mišna 5

U drevnim vremenima dva sveta dana koja nazivamo Pasha i Maces-Pasha i gozba hleba bez kvasca - bili su zasebni događaji, što danas nije slučaj. Gozba hleba bez kvasca potiče iz starije tradicije, još iz vremena Avrama i Noje, i tek je kasnije postala deo obreda Pashe, koji obeležava bekstvo našeg naroda iz egipatskog ropstva.

Prvi Pasha obrok bio je pojeden na brzinu, jer se naš narod pripremao da pobegne. Rečeno im je da iznad vrata iscrtaju tau simbole jagnjećom krvlju, kako bi kada Gospod pređe preko njih bili pokošeni egipatski prvorođeni sinovi umesto naših. Takođe im je naloženo da pre bega ne spravljaju kvasac.

Taj zakon se odnosi na pet određenih vrsta žitarica: ječam, pšenicu, pirevinu, raž i zob. Ako brašno svake od njih ostane duže u dodiru sa vodom, pretvara se u kvasac. Bog je rekao Mojsiju i Aronu da narod ne sme da „jede kvasac, dira kvasac, zarađuje na kvascu, niti da drži kvasac u kući", tokom sedam dana; od četrnaestog u mesecu nisanu do noći dvadeset prvog kada budu napustili Egipat. Bog je obećao da će svako ko se o to ogluši biti izbačen iz Izraela, zauvek.

Zašto je ovo tako čudno naređenje bilo važno? A pošto je proslava hleba bez kvasca starija od Mojsijevog izlaska iz Egipta, obred traganja za kvascem potiče još iz vremenci kada hebrejski narod nije upoznao pravog Boga. Šta to znači?

Broj žitarica od kojih se dobija kvasac - pet - bio je važan Grcima, koji su broj pet nazivali quintessence: peta suština, najviši stepen stvarnosti kojoj sve ostale teže. Petokraka zvezda - pentakl, sa petouglom u središtu -bila je Pitagorin simbol, kao i simbol kralja Solomona. Ona označava mudrost predstavljenu u jabuci, prirodnom obliku koji skriva taj simbol u svom jezgru. A unutar tog simbola - pravog Solomonovog pečata - nalazi se tajna večnog plamena.

Proces spravljanja kvasca podiže nešto na viši nivo i preoblikuje ga. Jasno je da je Bog za vreme prve Pashe zabranio Jevrejima zemaljski kvasac zarad prelaska u više stanje, omogućivši nam da dostignemo onaj nebeski hleb koji je Pitagora nazivao Večni kvasac, hranu koja nam je takođe poznata kao manna, mudrost, sapienta, Reč Božja. Ona se dovodi u vezu sa tajanstvenim, nevidljivim elementom koji se naziva eter, za koji su drevni narodi mislili da povezuje vaseljenu: osa.

Mirjam, mogu slobodno da ti kažem, niko u toj odaji na najvišem spratu mog doma nije napravio nikakav zvuk kada je Učitelj završio ovu priču. Učitelj je polako prešao pogledom po krugu svojih učenika i u toj potpunoj tišini postavio sasvim neočekivano pitanje.

„Da li iko od vas zna ko je bila Sulamka?" Zatim je dodao; „Mislim na tamnoputu, prelepu i tajanstvenu ljubav kralja Solomona iz Pesme nad pesmama. Sulamka znači Salemitka, jer ona je poticala iz grada, a Salem je bilo prvobitno ime

Jerusalima. Kada je Solomon zatražio njenu ruku od Boga, možda je bila drevnija od samog grada. Ko je onda ona, zapravo, bila?"

Posle jednog trenutka neobične tišine, Simon Petar je odgovorio umesto ostalih.

„Ali, Gospodaru", pobunio se on, „već hiljadu godina, još od Solomonovog vremena, rabiji i sveštenici lome koplja oko te čuvene žene koja nije bila ni kraljica niti siužbena kraljevska naložnica, već samo ljupka čuvarka vinograda. Pa ipak, napori svih tih mudrih ljudi nisu urodili plodom. Ko od nas, prisutnih u ovoj sobi, koji nismo dovoljno upućeni u sve vidove Tore, može očekivati da postignemo nešto više od njih?"

Iako mu je Učitelj odgovorio istim blagim glasom, odgovor je u toj meri pogodio Petra da umalo nije ustuknuo.

„Mirjam iz Magdale bi umela da odgovori." A onda se Učiteij osmehnuo. „To je zapetljan problem. Možda ćete se setiti da se Solomonu, one noći pre nego što je započeo izgradnju hrama, Bog javio u snu i rekao mu da zatraži sve što želi. Mladi kralj je odgovorio da jedino želi da mu da Sulamku za ženu..."

„Oprosti mi, učitelju", prekinuo ga je mladi Jovan Zebedej. „Bojim se da nije tako. Kao što svi znaju, Solomonova prva žena bila je faraonova kćer. Dalje, Solomon je te noći tražio od Boga samo jednu stvar- ne brak, već mudrost."

„Tačno", složio se Učitelj i dalje se osmehujući. „Mada je Solomon imao mnogo žena, njegovom srcu je bila najdraža tamnoputa, tajanstvena lepotica s kojom slavi svoju veridbu u Pesmi nad pesmama. Zar je kralj mogao da poželi bolju nevestu od Mudrosti? U Pesmi nad pesmama, ona nam sama kaže da je njen simbol ta petokraka zvezda koju Solomon kasnije prihvata kao vlastiti pečat:

,,Metni me kao pečat na srce svoje, kao pečat na mišicu svoju. Jer je ljubav jaka kao smrt... žar je njezin kao žar ognjen."

„To je tajni plamen, večni kvasac", reče Učitelj. „Za Grke je jutarnja zvezda bila Artemida ili Atena, device poznate po svojoj mudrosti. Večernja zvezda bila je Afrodita, boginja ljubavi. Pošto mi znamo da su te dve zvezde zapravo jedna ista zvezda, to nam otkriva da je čovek nekada držao ključ najveće tajne: saznanje da su mudrost i ljubav jedno, znanje koje nam dozvoljava da prevaziđemo čak i smrt."

Prisutni u sobi ostadoše zabezeknuti i nemi dok je Učitelj nonšalantno mrsio kosu mladog i veoma zbunjenog Jovana Zebedeja, koji je ležao pored njega na sofi. Zatim je dao znak mom sinu da mu sipa još vina.

„Učitelju, oprosti mi", poče Filip iz Betsaida. „Tvoje reči kao da dodiruju prošle, sadašnje i buduće događaje, tako da nikada nisam siguran kako da protumačim ono što kažeš. Ali kada govoriš o ljubavi, sigurno misliš da bi nam naša ljubav prema božanskom, ako je shvatimo kako treba i ako je pothranjujemo, mogla omogućiti da

prevaziđemo čak i smrt? Pa ipak, svako se mora složiti da Pesma Solomonova, kao i istorijski kralj lično, sugerišu sasvim drugačiju, senzualnu, neko bi čak mogao reći telesnu sliku ljubavi - sliku koja teško da odgovara kraljevstvu koje će doći, a koje si ti, lično, predvideo."

„Tako je, Filipe", složi se Učitelj. „Upravo u tome i leži tajna."

Ostrvo Mona, Britanija: jesen,

godine Gospodnje 44.

Za: Mirjam iz Magdale

u Lugdunumu, Galija Od: Josifa iz Arimateje

na Moni, Irsko more, Britanija Najdraža Mirjam,

Kao što vidiš, tvoj poslednji paket me je pronašao, mada mu je trebalo izvesno vreme da stigne ovamo. Pošto je Klaudije prošle godine 'osvojio' južnu Britaniju, privremeno sam premestio našu bazu ovamo na sever, u jedno druidsko utvrđenje gde smo dobili veliku podršku. Mada nijednom nisam bio ni u kakvoj fizičkoj opasnosti - Rimljani nisu prosuli ni kap krvi kada su se iskrcali i preuzeli vlast, nisu vođene nikakve bitke, niti je bilo žrtava. Rimljani su ušli i izišli posle nekoliko meseci, ostavivši svega nekoliko legija da otpočnu izgradnju - ipak strepim zbog bezbednosti stvari koje su kod mene, a koje, kao što znaš, imaju određenu vrednost. To nas, razume se, dovodi do teme tvoga pisma.

Što se tiče tvoje ponude - koliko god čeznem da te vidim, mislim da nije pogodno vreme da doputuješ ovamo iz Galije. Objasniću ti to podrobnije, malo kasnije. Prvo moram da ti izrazim svoju zahvalnost na novom obaveštenju do koga si došla i koje sam podrobno razmotrio.

Što nas Rimljani ili njihove udvorice više desetkuju - brutalno pogubljenje Jakova Zebedeja prošlog proleća od strane Iroda Agripe ili bacanje u tamnicu Simona Petra, posle koga je usledilo njegovo dobrovoljno izgnanstvo na sever - sve više uviđam od kolike je važnosti za nas da sastavimo što potpuniju sliku o onome što je Učitelj pokušavao da postigne te poslednje nedelje svoga života.

I pored svih njegovih upozorenja na lažne proroke, jasno je da je Ješua sigurno predvideo nekoga kao što je taj Saul iz Tarsusa koga Jovan Marko pominje u svom pismu, koji bi mogao da stupi na scenu posle njegove smrti i pokuša da izmeni celu njegovu poruku na takav jedan način. Pokušao sam da povežem ovaj novi izveštaj koji si mi poslala o Učiteljevoj poslednjoj večeri sa obaveštenjima koja smo

prethodno prikupili. Slažem se da sada mnogo jasnije vidimo na šta se odnosila njegova poruka.

Prvo, Učiteljevo predstavljanje sebe kao božanskog sluge čiji je glavni zadatak da obredno očisti hram i sve koji se spremaju da uđu u njega. Poniznost. On zatim upoređuje svoje telo i krv sa hlebom i vinom - gest koji podseća na Isaka. Kao da je ponudio sebe, kako materijalno tako i duhovno, umesto obredne žrtve uobičajene za takve prilike. Samožrtvovanje.

Samo da nije bio uhapšen tako brzo, one noći u mom vrtu i da je stigao da do kraja uputi mladog Jovana Zebedeja kao što je i nameravao. (Jasno mi je sada zbog čega je danas Jovan toliko protiv tebe, ti si jedini učenik koga je ikada sam Učitelj do kraja uputio.)

I na kraju, i ti si sigurno došla do istog zaključka kao i ja, zahvaljujući pismu Marije Marko. Ako je Učitelj isplanirao svaku pojedinost vezanu za večeru, onda je veoma verovatno isto učinio i sa ostalim događajima te nedelje. Možda je pritisak koji je izvršio na prisutne u odaji na spratu bio smišljen da prikrije značenje koje je za njega imalo nekoliko predmeta - na primer pehar iz koga je pio u njenom domu, koji je kasnije, na njegov zahtev, poverila tebi na staranje.

Palo mi je na pamet da je on izgleda sredio da svako od nas dobije po jedan predmet koji je dodirnuo - ili koji je njega dodirnuo - tokom poslednjih sati provedenih na zemlji, kako bismo ih čuvali na posebnom mestu do njegovog povratka. Na primer, ogrtač koji je nosio sačuvao je Nikodem pošto smo oprali telo. Ili vrh koplja koje ga je probolo. Naloženo mi je da ga skinem sa drške koplja onog rimskog centuriona i da ga sačuvam, što sam i učinio. Verujem da bi ti predmeti mogli da poseduju neku svetu moć - i da su možda mnogo stariji nego što pretpostavljamo.

I nekolicina drugih mi je dala na čuvanje predmete koji su njima bili povereni, jer je, kao što ti je dobro poznato, Britanija bila jedno od nekoliko mesta koja nisu bila pod rimskom okupacijom niti uticajem - bar do sada. Zbog toga se plašim za tebe, ako bi došla ovamo sa peharom. Verujem da je kucnuo čas da sa tobom podelim nešto što bi trebalo da znaš, u slučaju da se meni bilo šta dogodi.

Možda se sećaš putovanja sa koga sam se vratio pre dvanaest godina, neposredno pred Učiteljevu smrt? Na zahtev Sanhedrina bio sam u naročitoj misiji na Kapriju gde sam zamolio cara Tiberija da dozvoli povratak izgnanim Jevrejima u Rim. Moja molba je usvojena. Ali zato sigurno nisi znala da sam tom prilikom na Kapri stigao u pratnji nikog drugog do čoveka koji je upravo krenuo u osvajanje Britanije: Klaudija, koji me je ujedno zastupao u toj stvari.

Štaviše, kao što naš tek ustoličeni car sigurno zna, to nije bio poslednji razgovor koji sam vodio sa njegovim stricem Tiberijem. Bio sam sa Tiberijem na ostrvu Paksi nepunu nedelju pre njegove smrti. Ako je Klaudije saznao šta smo tamo radili, moramo se zapitati koji su pravi motivi njegove nedavne invazije

Britanije. Ostavio je ovde tri legije, koje sada imaju pune ruke posla oko izgradnje puteva i podizanja gradova, jer očigledno predviđa da će veoma dugo ostati u Britaniji. Naterali su stanovnike da pomognu u gradnji hrama u Kamulodunumu.

Car Klaudije možda nije pronašao ono što je tražio. Ali izgleda da planira dugotrajniju posetu u budućnosti.

Rim: proleće, godine Gospodnje 56.

POŽAR

Neka vatra razori zemlju još za moga života. Neron

Dok su mu robovi odvezivali trake za uvijanje i razdvajali loknu po loknu,

dugačka plava kosa se rasula po golim ramenima cara Nerona. Sedeo je nag ispred ogledala u kome se ceo video i proučavao sam sebe hladnim plavim očima.

Da, bilo je tačno. Zaista je počeo da podseća na Feba Apolona, kao što su to svi tvrdili. Imao je kao isklesane crte lica i gotovo da je bio lep. Naneo je malo ruža na usne kako bi pojačao njihov pohotan izgled. To je objašnjavalo zašto je još od detinjstva privlačio podjednako i žene i muškarce.

Pošto je rastresao kosu - dopirala mu je onako gusta gotovo do pasa -on ustade kako bi mogao da se divi svom fizičkom izgledu u ogledalu: imao je čvrste, žilave i preplanule mišiće zahvaljujući višegodišnjem takmičenju u rvanju na Olimpijskim igrama u Grčkoj - gde je i osvojio nekoliko medalja. Ah, da, to ne treba prevideti. Da ne bi zaboravio, nagnuo se napred i nažvrljao: Dati provinciji Olimpiji slobodu.

Još nije napunio ni dvadesetu, a već je bio vladar najvećeg carstva u svetskoj istoriji - i sigurno je bio jedini car koji je imao glas anđela i telo boga. Sve mu je to palo s neba, samo zato što je njegova prelepa majka Agripina bila dovoljno pametna da se uda za svog devera Klaudija, koji je potom zgodno umro pošto se prejeo otrovnih pečuraka. Ubrzo potom Neron je proglasio Klaudija za boga, jer se zna da su pečurke bile hrana bogova.

Sluge su mu upravo preko glave navukle purpurnu svilenu togu, rasporedile uvojke i završile nabiranje zlatnog ogrtača posutog zvezdama preko ramena, kada je njegova majka ušla u Neronove privatne odaje. Izgledala je predivno kao i uvek, te ju je privukao u topao zagrljaj i još vatrenije je poljubio u usta.

„Draga, nećeš poverovati šta sam isplanirao za nas za večeras", objavi Neron, udaljivši je od sebe kako bi je bolje osmotrio.

Zatim je razvezao ešarpu koja je vezivala njenu togu na grudima i razvukao tkaninu otkrivši njene prelepe grudi. Bile su to zaista dve zlatne kugle boginje, pomisli on - konačno, tek je napunila tridesetu, nije li tako? Dok su sluge i robovi odvraćali diskretno poglede, Neron je povio plavu glavu nad grudi svoje majke i stao poput zmije da palaca jezikom preko njih dok joj se bradavice nisu ukrutile. Dozvolio joj je da ga dodiruje ispod toge, onako kako je voleo. Majka je bila jedina koja je znala kako da ga uzbudi. Ipak je posle jednog trenutka, nežno sklonio njenu šaku.

„Ne večeras, draga", rekao je. „Bar još ne. Večeraćemo u kuli Mecena, samo ti i ja u gornjoj odaji. Pripremio sam spektakl koji će uskoro početi - čim se smrači, znaš - i propustićemo prvi deo ako budemo traćili vreme."

Nerona je oduševljavala lepota plamenova. Kada mu je prvi put pala na pamet ideja da se otarasi tih trošnih drvenih kuća kojih je bilo po celom Rimu i koje su mu kvarile pogled iz nove palate, nije ni pomislio da će vatra biti tako lepa. Ne sme zaboraviti da pribeleži svoja osećanja o tome u dnevnik. To ga je podsetilo na nešto o čemu je želeo da razgovara sa Agripinom:

„Majko, pregledao sam neke od Klaudijevih opsežnih gomila hartije juče i zamisli šta sam pronašao?" reče on. „Stari jarac je vodio dnevnik! Istina je, ima tu svakojakih napaljenih misli, mada je retko kad išta preduzimao. Celu noć sam probdeo čitajući ga i saznao sam nešto veoma zanimljivo. Izgleda da je tvoj brat Kaligula, pre svoje prerane smrti, ušao u trag nekim moćnim predmetima. Kaligula je to krio čak i od svoje sestre Drusile, iako su bili veoma bliski. Ali je zato rekao Klaudiju za njih, bar on tako tvrdi u dnevniku. Mada ste ti i Julija bile u izgnanstvu - i kao što bi ti rekla, teško da ste bile Kaliguline poverenice - ipak mi je palo na pamet da si možda nešto saznala od Klaudija."

„Nisam", mirno odvrati Neronova majka, pijuckajući vino i posmatrajući grad na sedam brežuljaka koji je ležao u tami prošaranoj mnogobrojnim malim, sve jačim vatrama.

„Zapravo", dodade ona, „načula sam nešto od Drusilinog muža, Lucija, kada sam se vratila u Rim da sahranim brata. Lucijev brat Gaj bio je centurion u rimskoj Judeji pod Tiberijem, pre više od dvadeset godina, i on je nadgledao smaknuće jednog od tih dosadnih jevrejskih religijskih fanatika koje u poslednje vreme bacaš lavovima. Izgleda da su već tada podsticali nerede. Njihov prvi kolovođa bio je upravo taj momak koga je Gaj razapeo. Zanimljivo je to što on izgleda nije umro od razapinjanja, već ga je ubio Gaj kada ga je probo svojim kopljem, koje je potom neobjašnjivo nestalo. Jevreji su očigledno verovali da to koplje poseduje neku tajanstvenu moć religijske prirode. Ostalo mi nikada nije bilo jasno, te se bojim da je to sve što mogu da ti kažem."

Agripina je spustila čašu i sela Neronu u krilo - isto onako kao što je radila i sa Klaudijem kada je želela da bude po njenom ili da izvuče nešto važno. Neron je istog časa postao sumnjičav. Ali kada je majka stala da mu trlja intimne delove i da mu gricka vrat, osetio je kako mu se sve više ukrućuje.

Prokletstvo: upravo u trenutku kada je želeo da bude pribran i da prati ne samo prelepi spektakl koji je priredio napolju, već i ono o čemu su poveli razgovor, ona ga je krajnje neceremonijalno prekinula svojim seksualnim manevrom. Agripina je razlabavila prednji deo haljine i ponovo izbacila iz korpi svoje zlatne jabuke koje su ga stavljale na velike muke. Samo što mu ih nije prislonila na lice. Duboko je udahnuo, progutao vazduh i ustao. Veštica se obrela na podu u gomili svile.

„Ne verujem da je to sve što znaš", rekao joj je Neron. Zabacivši svoju dugačku plavu grivu preko ramena, razdražljivo se zagledao u nju ledeno-plavim očima: „Klaudije kaže u svom dnevniku da je Kaligula dobio ta obaveštenja ne samo od tog tvog zeta, kao što ti tvrdiš, već i neka dodatna od Tiberija. Naveo je spisak tih predmeta - ima ih trinaest - i kaže da oni nemaju neku posebnu materijalnu vrednost, već poseduju izvesnu moćnu silu. Klaudije je čak pre mnogo godina izvršio invaziju na Britaniju, pokušavši da ih se dočepa! Sigurno znaš za njih - a možda znaš i koliko vrede."

Sagnuo se, ščepao Agripinu za ruke i podigao je sa poda kako bi ga gledala pravo u oči. Pokušao je da pogled zadrži na njenom licu i podalje od prelepih oblina njene zlataste, napola obnažene kože - njenog toplog, senzualnog tela koje je obasjavala svetlost razbuktalih vatri koje su harale brdima Rima s druge strane prozora. Agripina se osmehnula mačkasto -zatim je uzela njegov palac u usta i počela erotski da ga sisa, kao što je to radila dok je bio dete. Osetio je da mu kolena klecaju, ali je ostao odlučan i izvukao palac.

„Potreban mi je novi brod, kojim bih mogla kada god hoću da dolazim sa svog imanja u Bauliju", pomenula je Agripina, dohvativši čašu sa vinom kao da se ništa nije dogodilo od kada je otpila prethodni gutljaj.

„Dobićeš ga", odgovorio joj je Neron, dok se u sebi pitao kako na brzinu da nađe nekoga ko je umeo da sagradi brod koji će potonuti.

Ta žena je imala preveliku vlast nad njim - i ona je to znala. Ako je mogao da se reši Klaudija, zašto ne bi i Agripine? Onda bi konačno bio slobodan i imao bi veću moć od bilo koga na svetu. To ga je vratilo na glavnu temu.

„Da li je Lucije rekao kakvu vrstu moći 'religijske prirode' su Jevreji verovali da to koplje poseduje?" upitao je majku.

„Oh, Lucije je od toga napravio pravu studiju", odvratila je ona. „Pominjao je izvestan broj predmeta koje su Jevreji doneli sa sobom iz Vavilona ili Egipta, kao i

neke tajne njihove tajanstvene religije. Sve to mislim da ima neke veze sa ponovnim rađanjem - ako se ti predmeti nađu svi zajedno u pravim rukama."

„Da li Jevreji zaista veruju u to?" upitao je Neron. „Da li je Lucije znao pod kojim uslovima to može da se odigra?"

„Izgleda da moraju biti stavljeni na pravo mesto", reče ona. „Neko moćno mesto, kao što su eleusinske pećine ili u Subaiku izvan Rima, nasuprot mestu na kome podižeš svoju letnju palatu. I razume se, mora biti pravo vreme."

„Vreme?" upita Neron. „Misliš jutro, popodne, ih ponoć? Ili misliš na godišnje doba - proleće ili jesen?"

„Ne, ništa slično", odvrati Agripina. „Lucije reče da je to persijanska ili egipatska zamisao." Pomilovala ga je po ruci i dodala sa osmehom: „Mislim na ideju da to treba uraditi na prelasku jednog eona u drugi - na vrhu između dva nebeska doba."

„Ali to znači", reče Neron, zagledavši se u razbuktale vatre koje su sada proždirale njegov večni grad, „da ti predmeti moraju biti sakupljeni upravo sada!"

IZGUBLJENO KRALJEVSTVO

Ovakvi trenuci, ti određeni kratki pogledi na prizore onog što je neuhvatljivo... fraze kao što su domaine perdu i pays sans nom (opisuju) daleko više od izvesne vrste arhetipskog pejzaža ili emocionalne perspektive o njemu... Prvo hvatamo crni paradoks u srcu ljudskog stanja (kada shvatimo) da je zadovoljenje želja takođe i smrt želje.

Džon Fauls, pogovor za Le grand Meaulnes, od Alana-Fumijea

Tek posle dvočasovne vožnje do aerodroma na suprotnoj strani Beča, pošto smo ostavili kola na parkingu, čekirali se, prošli carinu i ukrcali se u avion za Lenjingrad, dobila sam priliku da pokušam da sredim svoje mentalne beleške o tome šta sam do sada uspela da saznam o Pandorinoj tajni.

Osećala sam se poput igrača u milenijumskom lovu na lešine, koji juri za razbacanim tragovima preko kontinenata i kroz eone. Ali ono što je počelo kao

ošamućujuća gomila nepovezanih činjenica, preraslo je u nešto jasniju stazu koja je povezivala geografska mesta na mapi sa životinjskim totemima, životinje sa sazvežđima na noćnom nebu, sazvežđa sa bogovima, a njihova imena obezbeđivala su ključ. Dok sam gledala kroz prozor aviona Lenjingrad, taj kanalima ispresecani grad, ispod naših krila, činilo mi se odgovarajućim što ova zemlja u koju smo se spuštali ima vlastiti simbol, maskotu, i životinjski totem ruskog medveda.

Prvi put sam shvatila u koliko gradova sam boravila, a da ih nisam upoznala onako kako ih upoznaju oni koji u njima žive - pa čak ni kao turisti. Džersi i Laf su imali status izvođača svetske klase, tako da se njihov život na putovanjima svodio na beskrajnu procesiju limuzina sa šoferima i šampanjac.

I moj otac je više voleo da se u onim retkim prilikama kada bih mu se pridružila u inostranstvu, zatvori u hotele-tvrđave u kojima je mogao da dobije privatnost kakvu samo novac može da kupi - kao one nedelje u San Francisku. I tako sam upoznala sjajne fasade od istorijskog značaja protkane tajnom i magijom na mnogim mestima na planeti, ali sam propustila prljavštinu, slabo plaćene poslove i nelagodnosti - sliku koja je vrlo verovatno bila mnogo stvarnija.

Večeras, dok smo Volfgang i ja stajali na granitnim stepenicama ispred lenjingradskog aerodroma zajedno sa masom od stotinak i više senki Istočnog bloka, koje su se pušile u mraku i na kišici, čekajući da ih pojedinačno propuste kroz jedna jedina staklena vrata za imigrante na aerodromu, počela je da mi se javlja sasvim drugačija slika.

Ovako su opisivali SSSR u statističkim knjigama Stejt departmenta kao što su bile one koje mi je Volfgang pozajmio - to je zemlja koja ima trideset procenta stanovnika više od SAD; oni naseljavaju više nego dvostruko veću površinu, a opet žive od samo četvrtine našeg godišnjeg prihoda po glavi stanovnika, proizvodeći samo trećinu naše proizvodnje po glavi stanovnika i imaju znatno veću stopu nataliteta i niža očekivanja od života.

Lenjingrad, taj svetlucavi grad Katarine Velike i Petra Prvog, koji je treperio nad vodom poput Venecije, sada kao da je počeo da tone nazad u kužnu močvaru od koje je nekada bio otrgnut. Kao i u većini ruskih gradova i stanovnici Lenjingrada provodili su vreme po redovima, što je u očima zapadnjaka predstavljalo neobjašnjivo, zarazno masovno zatupljivanje.

Prošlo je skoro sedamdeset pet godina od Oktobarske revolucije. Zapitala sam se koliko dugo ljudi u toj meri umorni od vlastitog postojanja mogu da podnose omču od uverenja i metoda prisile sa kojima se ne slažu. Možda ćemo zahvaljujući pozivu koji smo dobili i našem prisustvu ovde, dobiti bar delimičan odgovor na to pitanje.

Volfganga i mene je na aerodromu pokupila mlada žena u uniformi Inturista, koja je delovala krajnje zvanično - za njih se pričalo da su ogranak KGB-a zadužen za gostoprimstvo - i odvela nas do našeg hotela. Dok smo se vozili, Volfgang mi je

zagonetno stavio do znanja da sovjetska vlada neće blagonaklono gledati na kolege, neoženjenog muškarca i neudatu ženu, koji na njihovoj teritoriji upražnjavaju ono što smo on i ja upražnjavali i gotovo usavršili u njegovom zamku tokom prošle noći. Primila sam poruku, ali nisam stekla pravu sliku - pre nego što sam videla to mesto.

„Hotel" nalik na baraku, koji je naš domaćin, sovjetski nuklearni establišment, u najboljoj nameri sredio za naš ovdašnji boravak, posedovao je šarm prosečnog federalnog kazneno-popravnog doma u S AD. Imao je dosta spratova koji su svi izgledali isto, dugačke hodnike prekrivene sivim linoleumom, osvetljene fluorescentnim svetiljkama u kojima sijalice nisu bile menjane od kada su prvi put stavljene, ako je suditi prema njihovom zujanju i treperenju.

Pošto smo se na brzinu dogovorili oko sutrašnjeg rasporeda, Volfganga i mene su razdvojili. Mene je jedna snažna žena jurišnik, za koju mi se učinilo da se zove Svetlana, odvela u žensko krilo. Kada smo stigle u moj boudoir du soir, stala je da me uverava na svom oskudnom engleskom da će ona cele noći dole dežurati, a zatim mi je tri puta pokazala kako da se zaključam i ostala je da čeka pred mojim vratima dok nije čula da sam to uradila.

Tek sam tada shvatila da umirem od gladi, jer ništa nisam jela od jutrošnjih kroasana i čokolade. Stala sam da preturam po torbi dok nisam našla bombone i bocu vode. Pojela sam ih dovoljno da smirim uznemireni stomak, skinula se u tim vlažnim, nezagrejanim, neprivlačnim prostorijama, raspakovala nekoliko stvarčica i otišla na spavanje.

Začula sam tiho kucanje na vratima. Bacila sam pogled na putni sat na ormariću u hladnoj, jadno nameštenoj sobi. Još je radio po bečkom vremenu. Pokazivao je pola jedanaest, što je značilo da je u Lenjingradu već bila prošla ponoć. Volfgang mi je jasno stavio do znanja da je šunjanje na vrhovima prstiju radi malo fiskulture bilo strogo zabranjeno prema sovjetskoj etikeciji. Ko bi onda to mogao biti u ovo doba noći?

Navukla sam bademantil preko pidžame i otišla da otključam vrata. Ispred njih je stajala „Svetlana". Delovala je neobično stidljivo i čudno u poređenju sa pređašnjim vojničkim nastupom. Pogledala me je postrance i napućila usne. Pretpostavljam da su Sovjeti to smatrali osmehom.

,,Moliti", reče ona tihim glasom, gotovo poverljivo. „Moliti - neko hoće priča s vama." Pokazivala je rukom niz hodnik kao da je stvarno očekivala da ću izići u hodnik, ostaviti svoju neudobnu, ali relativno bezbednu ledenu ćeliju i poći za njom usred noći na neki neodređeni randevu.

„Koji neko?" Uvila sam se još jače u bademantil i koraknula unazad, ne puštajući kvaku.

„Neko", nastavila je uporno i tiho da ponavlja, nervozno se osvrćući oko sebe. „Kaže hitno, mora sada priča s vama - s ovog mesta. Moliti pođete sa mnom - on je niz stepenice..."

„Neću da siđem, niti ću poći bilo kuda, ako mi ne kažete ko želi da razgovara sa mnom", rekoh odlučno i odmahnuh glavom kako bih naglasila svoje reči. „Zna li profesor Hauzer za ovo?"

„Ne! Ne sme zna ništa!"reče ona glasom koji sam jedino mogla da protumačim kao stvarni strah. Šta se to za ime boga dešavalo?

Svetlana poče da pretura po džepu i izvuče kartonsku podsetnicu, mahnu mi njome ispred nosa pre nego što ju je ponovo sakrila. Jedva sam stigla da pročitam dve reči koje su bile odštampane na njoj: Volga Dragonof.

Blagi bože! Volga - sobar strica Lafa! Da se nije nešto dogodilo Lafu tokom ovih nekoliko dana od našeg rastanka u Sunčanoj dolini. Šta je drugo mogao Volga da traži ovde u ponoć na severu Rusije? Kako je uspeo da se u toj meri sprijatelji sa gospođom od ključeva kraljevstva da je zbog njega zaboravila na knjigu pravila?

Da stvari budu još gore, moja kršna sovjetska telohraniteljka ponašala se više nego sumnjivo. Uplašenim očima je zverala unaokolo, a onda me je ponovo zamolila da pođem s njom. Svojim ponašanjem uspela je i mene prilično da unervozi. Zaključila sam da će ipak biti bolje da utvrdim šta se dešava. Dohvatila sam krznom postavljene čizme koje su bile pored vrata, navukla ih, zatim sam obukla debeli kaput preko bademantila, izišla u hodnik i pustila Svetlanu da „službeno" zaključa vrata za mnom. Nazirala sam vlastiti dah na slaboj fluorescentnoj svetlosti dok sam je sledila niz hodnik; navukla sam rukavice silazeći niz stepenice.

Volga je čekao u predvorju, umotan u tamni, teški kaput. Dok sam prilazila da ga pozdravim i posmatrala njegovo izbrazdano, trezveno lice koje se nikada nije osmehivalo, shvatila sam da smo tokom dvadeset godina koliko sam poznavala ovog sobara, desnu ruku i nerazdvojnog pratioca moga strica, verovatno izmenjali samo dvadesetak reči - zbog čega je ovaj neočekivani noćni sastanak bio još bizarniji.

Volga mi se naklonio, pogledao na sat i rekao nekoliko ruskih reči mojoj pratilji. Prešla je preko predvorja, otključala jedna vrata, upalila slaba svetla i ostavila nas same. Volga mi je pridržao vrata da uđem prva. Ispostavilo se da je to prostrana trpezarija ispunjena dugačkim stolovima, već postavljenim za sutrašnji doručak. Volga mi je izvukao stolicu, zatim je i sam seo, izvadio bocu iz džepa i pružio mi je.

„Uzmite malo. To je šljivovica pomešana sa toplom vodom; da vam ne bude hladno dok razgovaramo."

„Šta tražiš ovde usred noći, Volga?" prihvatila sam bocu, bar da zagrejem šake. „Da se nije nešto dogodilo stricu Lafu?"

„Uhvatila ga je panika kada nam se niste juče javili, niti ste sinoć došli u maestrov dom u Beču po dogovoru", reče Volga. „Hteli smo danas da pozovemo vašeg kolegu, gospodina Olivjea Maksfilda, u vašu kancelariju u Ajdahu. Ali zbog razlike u vremenu - osam sati - bilo je suviše kasno kada smo saznali da ste već krenuli iz Beča za Lenjingrad."

„Gde je stric Laf?" upitala sam, dok mi se stomak grčio. Odvrnula sam čep na boci i otpila gutljaj tople tečnosti; uspela je malo da me zagreje.

„Maestro je želeo lično da dođe i objasni koliko je ovo hitno", stade da me uverava Volga, „ali nije obnovio sovjetsku vizu. Ja sam Transilvanac; rumunska vlada je sklopila 'pakt prijateljstva' sa Sovjetskim Savezom, tako da ja mogu da dođem ovamo bez prethodne najave. Stigao sam poslednjim avionom iz Beča, ali sam se zadržao kod ulaska u zemlju. Izvinjavam se, ali maestro je tražio da se još noćas vidim s vama. Šalje vam poruku u kojoj potvrđuje moje reči."

Volga mi je uručio koverat. Dok sam vadila poruku i razmotavala je, upitah ga: „Kako si uspeo da nagovoriš onu damu jurišnika da me pusti iz mog kaveza da se sastanem s tobom u ovo doba noći?"

„Strah čini čuda", zagonetno reče Volga. „Poznajem ovaj narod; dobro znam njihove običaje."

Ništa nisam na to rekla dok sam čitala Lafovu poruku:

Najdraži Gavroše,

To što nisi došla ovamo, nagoveštava mi da si prenebregla moj savet i da si prethodne noći možda učinila nešto glupo. Ali ja te i pored toga volim. Molim te da sa velikom pažnjom saslušaš sve što Volga ima da ti kaže, jer je vrlo vazno. Trebalo je sve to ja da ti ispričam pre odlaska iz Sunčane doline, ali ne pred osobom s kojom si stigla - a onda si iznenada morala da odeš. Tvoj kolega, gospodin Olivje Maksfild, rekao mi je da bi i on voleo da te nađe. Zamolio me je da ti prenesem da mora s tobom da razgovara o nečem drugom, i to što pre.

Tvoj stric Lafsadio.

„Da li je Olivje pomenuo o čemu želi da razgovaramo?" upitala sam Volgu, nadajući se da je sve u redu sa Jasonom, mojim mačorom.

„Nešto u vezi sa poslom, mislim", reče on i dodade, „imam malo vremena, a mnogo toga da vam kažem. Ne bih voleo da se razbolite ako dugo noćas ostanete u ovoj hladnoj prostoriji i moram da nastavim. Ali pošto ruski zidovi poput ovih oko nas često imaju uši, tražim od vas da ne postavljate pitanja dok ne završim - pa čak i onda pazite šta govorite."

Klimnula sam u znak da se slažem, otpila još jedan gutljaj toplog napitka koji je doneo i uvila se u kaput kako bi Volga mogao da otpočne možda najduži govor u svom pustinjačkom životu.

„Prvo", reče on, „treba da znate da moj prvi gazda nije bio maestro Lafsadio: to je bila vaša baka, daeva. Našla me je u vreme kada je već bila poznata pevačica, a ja sam radio na ulicama Pariza kao siroče iz Prvog svetskog rata."

„Hoćeš da kažeš da te je Pandora primila dok si bio još dete?" rekoh iznenađeno. Već je imala Lafa i Zou, zar to nije bio preveliki teret za mladu ženu koja je, ako je Dačanin tačno znao kada je rođena, po završetku rata mogla imati tek dvadeset i koju godinu. „Kako je ona stigla u Pariz? Mislila sam da je živela u Beču."

„Da biste razumeli prirodu naših odnosa, moram vam ispričati nešto o sebi i svom narodu", reče Volga kao da se izvinjava. „I to je deo priče."

Odjednom mi je sinulo da bi kameni Volga Dragonof možda mogao znati nešto više - ili bi bar mogao biti voljniji da otkrije ono što zna - od ostalih igrača u mojoj krajnje ćutljivoj i sumnjičavoj porodici. Možda je ovo bila moja najbolja prilika da zavirim pod poklopac. Konačno, ostala sam nasamo s njim u ovoj ledenoj, napuštenoj trpezariji posle ponoći.

„Došao si čak ovamo i strašno si se namučio, Volga. Svakako da želim da čujem sve što si voljan da podeliš sa mnom", stadoh da ga uveravam krajnje iskreno, skinuvši jednu rukavicu i počevši da duvam u prste ne bi li ih zagrejala.

„Rođen sam u Transilvaniji, ali odatle potiče narod moje majke, ne i moga oca", reče Volga.,,Moj otac je bio iz trouglaste oblasti koja se proteže od planine Ararat, u blizini tursko-iranske granice, do gruzijskog Kavkazu u Jermeniji. Na tom malom potezu zemlje nastao je poseban soj ljudi koji je već pre sto godina bio na izdisaju i kome je pripadao moj otac: ašoki , bardovi ili pesnici koji su bili obučeni da pamte celu istoriju i genealogiju našeg naroda još od Gilgamešovog vremena u Sumeriji.

„Putevi nekoliko prilika, koje su odigrale izvesnu ulogu u detinjstvu moga oca, kasnije će se tokom mnogih godina ukrstiti sa putevima naše porodice u kritičnim trenucima, isto kao i sa putevima vaše. Moj je otac još kao dete počeo da uči u Aleksandropulu kod poznatog ašoka, oca dečaka očevih godina. Sin će jednog dana postati čuveni ezoterik Georgi Ivanovič Gurđijev. Nekoliko godina kasnije, stigao je još jedan dečak iz Gorija u Gruziji, koji je zajedno sa mojim ocem živeo kod porodice Gurđijev. To je bio mladi Josif Džugašvili, koji se spremao za put: za pravoslavnog sveštenika. Taj put je ubrzo napustio. Josif je takođe kasnije postao poznat pod imenom 'Čovek od čelika': Staljin."

„Stani, Volga", rekoh i spustih mu šaku u rukavici na ruku. „Tvoj otac je odrastao sa Gurđijevim i Staljinom?" Budimo iskreni, zapanjilo bi me da su Volgini preci mogli da nadmaše moje, ako se uzme u obzir put kojim je moj život krenuo u poslednje vreme, a onda je sve postalo bizarno.

„Možda to nije lako zamisliti", reče Volga. „Ali u tom malom delu sveta postoji snažna mešavina - kako se to kaže? - velika fermentacija. Moj je otac ostao tamo skoro do četrdesete. Zatim je za vreme revolucije 1905. prešao preko Crnog mora u Rumuniju gde je sreo moju majku i ja sam se rodio..."

„Ali Oktobarska revolucija odigrala se tek 1917", istakoh ja. Čak sam i ja toliko znala o istoriji dvadesetog veka - bar sam mislila da znam.

„Vi govorite o drugoj ruskoj revoluciji", reče Volga. „Ona prva, u januaru 1905, počela je kao agrarna pobuna i opšti štrajk i okončala se 'Krvavom nedeljom' kada je brutalni carski program rusifikacije svih naroda podanika pokrenuo masakr koji se odavno spremao. Moj je otac bio primoran da pobegne iz Rusije. Međutim, pošto je bio ašok, nikada nije zaboravio svoje korene.

„Kada sam se ja rodio 1910. u Transilvaniji, dobio sam ime Volga, slovensko ime za najdužu reku u Rusiji ili na evropskom kontinentu. Njeno najstarije ime bilo je Rha - kao Amon Ra egipatski bog sunca. Ali tatarsko ime za ovu reku, Atila, znači gvožđe - odakle potiče i ime Biča Božjeg..."

„Imaš isto ime kao Atila? Kao u Nibelungenlied? "upitah.

Setila sam se tog podatka koji sam saznala prethodnog popodneva. Merovinzi-Nibelunzi borili su se protiv Atile zbog one iste ledine koju su kasnije prisvojili SS-ovci Hajnriha Himlera - to je bila dosta važna veza koju je trebalo slediti. Osećala sam trnce u prstima i to ne samo od hladnoće. I pored velike gladi i umora, pomno sam pratila kuda je sve ovo vodilo.

„Tačno", odvrati Volga i klimnu. „Vaša baka je poticala iz dela sveta koji su, još od pamtiveka, svi želeli da poseduju. Čak i danas, ta borba nije ni izbliza gotova. Poslednjih sto godina, Nemci, Francuzi i Turci, isto kao Britanci i Rusi nadmetali su se oko zemlje koju je Džingis-kan, a pre njega moj imenjak Atila, osvojio pre mnogo vekova: oko Centralne Azije. U skorijoj verziji te borbe nastradao je moj otac i ona me je spojila sa vašom bakom Pandorom u Parizu kada sam imao svega deset godina."

„Misliš na borbu oko Centralne Azije?" upitah, dok je slika koju sam sebi predstavljala postajala sve bistrija. Progutala sam knedlu i rešila da rizikujem. Čak i da Volga nije znao o čemu govorim, u ovom trenutku nisam mogla mnogo da izgubim.

„Volga", rekoh, „da li ti znaš u kakvoj su vezi sva ta istorija, geografija, mit i legenda sa mojom bakom? Znaš li o čemu su ti njeni rukopisi?"

Volga je smrknuto klimnuo. Posle njegovih narednih reči, shvatila sam zašto.

,,I ja sam od detinjstva trenirao da postanem ašok", rekao mi je. „Znao sam nepisanu istoriju našeg naroda. Kada su moji roditelji ubijeni u Prvom svetskom ratu, za vreme takozvane Balkanske krize, svet je bio u previranju. Primila me je

grupa Cigana koja je bežala iz te oblasti; izdržavao sam se kao i ostala ciganska deca, proseći. Stanovnici Transilvanije pre Rimljana zvali su se Dačani ili Vuci, tako da nije nikakvo čudo što se muškarac od dvadesetak godina, koji me je primio u pleme, zvao Dačanin. Bio je vrhunski violinista i zaista je kasnije podučavao mladog momka po imenu Lafsadio Ben, koga smo pokupili u Salcburgu pred kraj rata."

Zaustila sam nešto da kažem, ali sam stisnula usne i pustila njega da nastavi.

„Kada je Dačanin počeo da shvata za šta sam obučavan - da i pored svoje mladosti, možda znam po koju drevnu legendu za koju je malo njih uopšte čulo - rekao je da moramo otputovati u Francusku da se vidimo sa njegovom 'rođakom' Pandorom. Da joj moram ispričati sve što znam, a da će ona znati šta treba uraditi."

„I da li si joj ispričao kada ste stigli?" upitala sam, zadržavajući dah.

,,Jesam", odvrati Volga. „Svet bi bio mnogo drugačije mesto danas, kao što ste verovatno već shvatili, da ja nisam sreo vašu baku onda kada sam je sreo - ili da nismo svi pristali da joj pomognemo u njenoj najvažnijoj misiji."

Veoma sam se iznenadila kada se trezveni Volga Dragonof nagnuo napred i čvrsto stegao moje šake, isto onako kao Dačanin u Beču. Njegove šake bez rukavica bile su tople i snažne, i pružile su mi po prvi put posle mnogo nedelja osećaj sigurnosti i poverenja.

„Sada ću vam reći nešto što niko ne zna, možda ni vaš stric", reče on. „Moje prezime, Dragonof - to nije bilo prezime mog oca, koje je glasilo jednostavno Ararat, po planini. Nadenula mi ga je vaša baka kao neku vrstu počasti ili titule. 'Kao ime oca kralja Artura, Uter - Pendragon', rekla mi je. 'I tvoje znači onaj koji može da upregne i pripitomi sve moćne zmajevske sile što leže ispod površine zemlje.' "

„Zašto je ona to rekla za tebe?" upitala sam prigušenim glasom, gotovo šapatom.

Volga me je pogledao tamnim očima, kao da razmišlja o nečemu što je bilo jako davno i daleko odavde, nečem suviše nejasnom da bih ja videla.

„Zato što sam joj otkrio ono što ću sada otkriti vama", konačno je rekao, mada ne nevoljno. Kada sam uputila jedan brz pogled prema vratima, dodao je: „Ne morate se plašiti da će to nešto značiti drugima: samo onaj ko je upućen biće zaista sposoban da shvati značenje svega toga."

„Ali ja nisam upućena ni u šta, Volga", stadoh da ga uveravam.

„Da, jeste", reče on i ovlaš se osmehnu. „Imate izvesne osobine koje je vaša baka nekada posedovala. Pre jednog trenutka, pronašli ste zajedničku nit u ustrojstvima iz drevne istorije, srednjovekovne legende i savremene politike. Sposobnost da se prave takve veze jeste jedna od veština koju mora da poseduje ašok. Međutim, urođena sposobnost nije dovoljna - odgovarajuća obuka je neophodna. Vidim da ste prošli tu obuku i stigli do višeg nivoa, mada možda još

toga niste svesni. Uverićete se da posedujete moć da otkrijete drugi, skriveni nivo u priči koju se spremam da vam ispričam."

TAJNA ISTORIJA

Postojao je jedan plavkasti vuk kome su na rođenju sudbinu predodredila nebesa. Oženio je vučicu. Došli su, prešavši Tengiz... U trenutku kada je (njihov potomak) rođen, u desnoj šaci je držao ugrušak krvi veličine kosti zgloba prsta. (Dobio je) ime Temudžin (kovač).

Tajna istorija Mongola, prev. Fransis Vudman Klivs

U nomadskim kulturama kao što su one iz stepe, samo nebo se smatra za boga. Osa oko koje se vaseljena okreće jeste polarna zvezda, na vrhu repa Malog medveda. Veruje se da je sudbina vođe da savlada i ujedini 'četiri ugla' četiri kvadranta čovečanstva na zemlji, kojima odgovaraju četiri četvrtine noćnog neba.

Najvažniji posao u nomadskom svetu ima kovač: smatra se da su ga veštini pravljenja alatki, oružja i posuđa, toliko važnih za njihov težak život, naučili direktno bogovi. Zahvaljujući tom verovanju, svi rođeni da budu vođe prvo su bili kovači; kao i grčkog Hefesta, smatrali su ih delimično magima, a delimično bogovima. Duga vladavina mongolske dinastije bila je među samim Mongolima poznata kao monarhija Kovača.

Godine 1160, pored izvora sveže vode u blizini reke Onon u mongolskoj stepi, rođeno je jedno tajanstveno stvorenje. Legenda kaže da su njegovi preci bili plavi vuk i njegova vučica. Ime mu je bilo Temudžin, što znači kovač - kao što je Atilino, koji je živeo pre njega, značilo gvožđe.

Kada je Temudžinu bilo devet godina, njegov otac je ugovorio veridbu sa devojkom iz susednog plemena, ali dok se otac vraćao s puta zastao je da večera u stepi sa nekim Tatarima i bio otrovan. Zbog svoje mladosti, Temudžin i njegova braća izgubiše očeva stada. Odvelo ih je njihovo pleme koje je ostavilo dečake i majku udovicu bez ičega. Porodica se preselila na svetu planinu Burkan Kaldun, na izvorište reke Onon, po kojoj su tumarali u potrazi za hranom. Svakog dana, Temudžin se molio ovoj planini:

O večna Tangri, naoružao sam se da osvetim krv mojih predaka... Ako odobravaš ono što radim, pomozi mi svojom snagom.

Tangri je razgovarala s njim. Kada je Temudžin odrastao i oženio se svojom verenicom, uspeo je da okupi mongolska plemena i satre njihove neprijatelje od kojih je ostala samo gomila kostiju na bojnim poljima kojima bi prošli. Pokorio je trećinu Kine i veliki deo istočne stepe. Šaman Kokču otkrio je Mongolima da je Temudžinova sudbina bila da jednog dana vlada svetom, da postane veliki vođa koji će ujediniti četiri ugla kao što se predviđa od početka vremena.

I zaista, u trideset šestoj godini, posle mnogo uspešnih bitaka, Temudžin kovač izabran je za prvog Velikog kana koji će ujediniti sva plemena pod jednim tuqom, ili stegom. Njegova titula kao kana bila je Džingis, od igurtske reči tengiz - koja kao i tibetanska dalai, znači more. Njegovi sledbenici su sebe nazivali Kok Mongoli, Plavi Mongoli, po svom moćnom zaštitniku, nebeskom bogu Tangriju. Verovalo se da magični Beli steg sa devet repova jaka, koji su sledili, prožet šamanskim moćima, poseduje sulde - vlastitu dušu ili duha - i da je on poveo Džingis-kana i Kok Mongole u osvajanje civilizovanog nenomadskog sveta.

Kasnije se pričalo da je od njegovog rođenja bilo predodređeno da se pod Džingis-kanom, Istok i Zapad prepletu poput osnove i potke neke složene tapiserije, koja će biti toliko zamršena da se u budućnosti neće moći razdvojiti. Pre nego što su završili, Mongolsko carstvo se protezalo od kopnenih vodenih tokova centrale Evrope pa sve do Pacifika. Džingis-kan je, nema sumnje, opravdao svoju titulu Vladar mora.

Pokorio je zemlje Indusa, budista i taoista, muslimana, hrišćana i Jevreja, ali je Džingis do kraja zadržao svoju animističku veru i poštovao je reke i planine. Skupa hodočašća i religijske borbe oko mesta kao što su Meka i Jerusalim smatrao je za glupost, jer je bog Tangri postojao svuda. Stavio je van zakona krštenje i obredno pranje smatrajući ih zagađivanjem neprikosnovenog izvora sveg života: vode. Razorio je veliki deo Kine i Irana, brišući sve tragove prethodne civilizacije, uključujući životinjski i ljudski život, umetnost, arhitekturu i knjige. Pošto je prezirao meku dekadenciju gradskog života, spalio je nepregledna područja obrađenog zemljišta, vrativši im izgled grube, čiste stepe u kojoj se najprijatnije osećao.

Iako je bio nepismen, Džingis je shvatao kolika je moć pismenosti. Svoj lični moralni kod pretvorio je u pisani zakon koga su svi morali da se pridržavaju. Priča se da je za njegovog života devica sa zlatnom činijom na glavi mogla da prođe celim Putem svile bez uznemiravanja. Dao je da se istorija i genealogija Mongola šifrovano zapiše u Plave knjige koje je pohranio u pećine za buduća pokolenja. Takođe je proučio i zabeležio drevnu mudrost šamana, maga i sveštenika svake zemlje koju je pokorio. I te zapise je pohranio u pećine.

Priča se da ti dokumenti kada se udruže daju ključ za drevne tajne velike moći - tajne prirode u toj meri organske da će, kada se iskopaju, razoriti zahteve današnjih 'organizovanih' religija, religija koje su se iskristalisale tokom vekova,

religija zarobljenih u vlastitim nepopustljivim dogmama, okamenjenih obredima i liturgijama.

Priča se da je Džingis - kovač koji je postao okean - zapravo sakrio u pećinama tradiciju koja prevazilazi sve vere, ali sadrži koncentrat suštine koji obezbeđuje srž svake pojedinačno. Oni koji su zainteresovani da se dokopaju takve moći tragaju i dan-danas za tim pećinama i onim što je skriveno u njima.

Gurđijev je tvrdio da je pronašao neke od tih dokumenata u Pamiru pre prelaska jednog veka u drugi dok je putovao kroz Sinjang i Tadžikistan. Tu je zatim i čuveni britanski crni mag i okultista Alister Krouli, koga su kasnije Hitler i Musolini izbacili iz Nemačke i Italije, jer su se plašili pretnje koju bi njegovo tajanstveno znanje moglo da predstavlja po njihove planove. U proleće 1901, Krouli je bio vođa anglo-austrijske ekspedicije koja je prva pokušala da se popne na Kogo-Ri, ili K2, na granici između Kine i Pakistana - u neuspelom pokušaju da pronađu iste te pećine.

Posle Crvenog oktobra, prvo Lenjin, a posle njega i Staljin, pokušaće da povrate te teritorije koje su nekada bile u posedu careva, a izgubljene su za vreme Oktobarske revolucije. Dvadesetih godina dvadesetog veka, između Prvog i Drugog svetskog rata, ruski mistik Nikolaj Roerih saznao je za ta dokumenta dok je putovao kroz Mongoliju, Tibet i Kašmir. Rečeno mu je da su raštrkani po Centralnoj Aziji, Avganistanu i Tibetu, i da će se pojaviti kada se izdignu skriveni gradovi Šangri-La, Šambala i Agarti. Ali postojao je još jedan skriveni grad koji je potonuo ispod tajanstvenog jezera Gral - koji će se takođe izdići iz vode da podstakne prelazak u novo doba...

Volga je bio sasvim u pravu kada je rekao da ću možda pronaći 'skriveni nivo' u priči koju je morao da mi ispriča. Mora da je primetio kako je ono što je kazao uticalo na mene, jer je iznenada zaćutao. Odavno je bio pustio moje šake i sada me je pomno posmatrao.

Priča o Kitežu ispričana je u čuvenoj operi Rimski-Korsakova. Džersi je pevala glavnu ulogu gospe Fevronije, spasiteljke grada, poslednji put kada smo posetili Lenjingrad. To je priča o dva grada, prvi je uništio unuk Džingis-kana tokom desetogodišnjeg pustošenja oblasti između Volge i Dunava. Posle ovog osvajanja usledilo je dugogodišnje ugnjetavanje Rusije, prvo od strane mongolskih hordi, zatim pod isto tako brutalnom vladavinom Tamerlanovih Turaka.

Hrišćanski Rusi su tri stotine godina živeli u nadi koju je pothranjivao mit o drugom gradu, Velikom Kitežu, sve dok ih Ivan Veliki nije oslobodio. Molitve gospe Fevronije, nevine šumske devojke, obezbedile su gradu zaštitu Device Marije, koja ga je prekrila jezerom kroz čiju bistru vodu se grad mogao videti, ali niko do njega nije mogao dopreti niti mu nauditi. Do Kiteža kao i do Grala, mogu da dopru samo odani vernici kao što je bila Fevronija, koji su u stanju da prihvate koncept

„bezvremenog života" i koji će živeti u obnovijenom gradu kada se cedeći izdigne iz vode, poput Novog Jerusalima u zoru novog doba, što se i dešava na kraju opere.

Znala sam da u ovom slučaju taj izgubljeni grad nije bio samo grad iz mašte. Tek su nedavno otkriveni izgubljeni gradovi Hazara u istoj toj oblasti, koje je Staljin poplavio kada je menjao tok reka. To je dozvalo sliku koja je postajala sve razgovetnija u mom umu, sliku koja se javljala pri svakom metafizičko-metaforičko-mitsko-mističnom zaokretu u ovom „lovu" na svete predmete kroz milenijume - nešto za šta sam znala da mora da predstavlja srž skrivene istine u Pandorinim rukopisima.

„Sve te legende, Kitež, Ede, Nibelungenlied, sage o Gralu Volframa fon Ešenbaha i Šretijena de Troa - sve su one na neki način povezane, zar ne, Volga?" upitala sam.

Polako je kiimnuo ne prestavši da me proučava. Nastavila sam:

„To onda mora nešto da znači, jer su sve te legende smeštene u kontekst velikog broja proverenih istorijskih činjenica. Da i ne pominjem da su predmete, mesta i događaje o kojima se govori u ovim pričama izgleda dugo tražili svi, od moćnih političkih vođa do tajanstvenih mistika..."

Učinilo mi se da sam primetila nekakav čudan sjaj u dubinama Volginih crnih očiju.

„U redu, shvatila sam", rekoh i skočih na noge. Iako sam i dalje mogla da nazrem vlastiti dah u vazduhu, nisam za sada želela da potegnem još jedan gutljaj šljivovice. Koračala sam gore-dole dok je Volga ćutke sedeo. „Norveške, tevtonske, slovenske, keltske, semitske, indo-evropske, arijevske, grčko-rimske, druidske, tračanske, persijske, aramejske, ugaritske", rekoh. „Pandora je shvatila u kakvoj su one vezi, je li tako? Zbog toga je podelila svoje rukopise između četiri pripadnika iste porodice koji međusobno ne razgovaraju - kako niko nikada ne bi uspeo da ih spoji i otkrije ono što je ona otkrila."

Zaćutala sam i zagledala se u Volgu, shvativši da sam otkrila previše od onoga što sam znala ili nisam znala. Konačno, zar ga Laf nije poslao čak ovamo da on meni otkrije neke stvari? Kada sam ponovo pogledala Volgu, na licu je imao čudan izraz.

„Upravo ste rekli nešto veoma važno - važnije od svega ostalog", reče mi on. „Znate li šta je to?" Pošto sam ga belo pogledala, on nastavi: „Broj četiri. Četvoro ljudi, četiri ugla, četiri strane sveta, četiri kompleta dokumenata. Vreme je od najveće važnosti, jer se približava smena eona. I vi niste videli na jednom mestu sve što je Pandora sakupila."

„Ako sam dobro shvatila, niko ih nije sve video", istakoh ja.

„Zbog toga sam i došao noćas u Rusiju", oprezno reče Volga. Srce mi je ludački lupalo kada sam ponovo sela. „U Ajdahu niste bili spremni da se poduhvatite ove misije koju vam sada vidim u očima. Nadam se da nije suviše kasno. Postoji jedna

osoba koja je imala pristupa svim dokumentima ovih proteklih godina. Iako se, kao što rekoste, to četvoro ljudi - Lafsadio, Avgust, Ernest i Zoe - međusobno otuđilo, nisu se otuđili od nje."

Zurila sam u njega, ne verujući vlastitim ušima. Postojala je samo jedna osoba na koju je mogao da misli. Ali sam se onda, hvala nebesima, setila sitnice koja je obezvređivala njegove reči.

„Tačno je da je Džersi bila udata za mog oca, Avgusta, a posle i za strica Ernesta", priznala sam. „S vremena na vreme smo takođe živele sa stricem Lafom dok sam rasla, u godinama između ta dva braka. Ali Džersi nikada nije imala nikakve veze sa mojom užasnom tetkom Zoe u Parizu. Njih dve se čak nikada nisu ni srele, koliko ja znam."

Ako su ruski zidovi imali uši, ne bi im bio potreban „upućenik" da prevedu Volgin odgovor.

„Žao mi je što ću ja biti taj koji će vam to reći, ali veoma je važno da što pre saznate", odlučno reče Volga. „Vaša majka, Džersi, kćerka je Zoe Ben."

OSNOVA I POTKA

(Kada Mojra tka sudbinu) dužina čovekovog života... predstavljena je... vertikalnim, to jest, nitima osnove. (Ali) šta je sa potkom, nitima koje su ... upletene oko pojedinačnih niti osnove? Bilo bi prirodno u njima videti razne faze sreće koja je njegov usud za života, i od kojih je poslednja smrt. Stare norveške boginje, Norne, predu sudbinu ljudi na rođenju... Sloveni su takođe imali (takvu) boginju... isto kao i drevni Hindusi i Cigani... Ne samo da Norne predu i vezuju, one i tkaju. Njihova mreža prekriva svakog čoveka.

Ričard Brokston Onijans, Poreklo evropske misli

Budizam je i filozofija i praksa. Budistička filozofija je bogata i duboka. Budistička praksa naziva se Tantra. Tantra na sanskritu znači „tkati". ...Najdubiji mislioci indijske civilizacije otkrili su da ih reči i pojmovi mogu odvesti samo dotle. Posle toga sledi upražnjavanje prakse, čije iskustvo je neopisivo. ...Tantra ne podrazumeva kraj racionalne misli. Već uklapanje misli... u

veće spektre svesti. Gari Zukav, Učitelji plesa Vu Li

Ono što mi je Volga Dragonof upravo bio otkrio predstavljalo je prvi među nedavnim porodičnim šokovima zbog koga se umalo nisam onesvestila. Zaista, izvesni vidovi ove izmenjene slike - koja se zasnivala na onome što sam pouzdano znala o porodici s majčine strane - zvučali su istinito. Nadala sam se da bi mogli čak da ponude nekoliko delića za mnogo veću slagalicu.

Kada sam imala dve godine, majka me je spakovala i ostavila mog oca. Narednih dvadesetak godina, Avgust je provodio vreme između svog imanja u Pensilvaniji i ugodnih kancelarija u Njujorku iz kojih je upravljao porodičnim carstvom rude i minerala, nasleđenim od Hijeronima Bena.

Džersi se vratila životu operske dive koja je nastupala u svim bleštavim prestonicama Evrope. Narednih šest godina ja sam je pratila tim njenim uzburkanim tragom, sve dok se nije udala za strica Ernesta. Retko sam viđala Avgusta pošto su se rasturili. Nikada nije mnogo pričao o porodičnim stvarima, tako da su sva obaveštenja koja sam dobila o braku svojih roditelja ili majčinom životu pre njega bila prethodno propuštena kroz filter Džersinih ledenoplavih očiju.

Džersi je rođena 1930, između dva rata. Majka joj je bila Francuskinja, otac Irac sa britanskog Kanalskog ostrva po kome je i dobila ime. Kanalska ostrva se nalaze nedaleko od Normandije. Englezi više nisu mogli da ih brane kada se Francuska predala Nemačkoj 1940. Oni stanovnici koji su to želeli bili su evakuisani, ali su se mnogi dvoumili da to urade - posebno stanovnici Džersija, na kome je više od osamdeset procenata stanovnika rešilo da ostane. Kao što se moglo i predvideti, njih su deportovali kada je Nemačka okupirala i utvrdila ostrva želeći da stvori „oklopljenu pesnicu zapadnog zida". One koji su odbili da budu evakuisani, Britanci će osloboditi tek krajem rata. Ali moja majka tada već nije bila među njima.

Priča dalje glasi da je odmah na početku invazije Francuske, Džersina majka otišla da pomogne svojoj porodici i našla se u zamci u Francuskoj. Džersinog oca, irskog pilota koji je štitio englesko nebo u Bici za Britaniju, ubrzo potom je oborio Luftvafe. Desetogodišnju Džersi, takoreći siroče, Britanci su na silu evakuisali u London. Za vreme blickriga, dok su Nemci s neba gađali civilno stanovništvo, bila je poslata zajedno sa drugim malim Englezima - „zavežljajima iz Britanije" - porodicama u Sjedinjene Države gde su ostali do kraja rata. Tada je već Džersina majka, članica francuskog Pokreta otpora, bila proglašena za „nestalu u akciji" u Francuskoj.

Džersi je ovu priču, mnogo puta ponovljenu tokom godina, uvek završavala s očima punim suza izbegavajući dalje komentare tako što bi nas podsetila na

hrabrost svojih nesrećnih roditelja i na bol koji joj pričinjava sećanje na ta grozna, teška vremena.

Ovu sliku potkrepljivala je mnogim uzgrednim dokazima kao što su posteri, karte za predstave i časopisi koji su do u tančine opisivali Džersin neobično rani javni život u Americi. Sa deset godina je bila smeštena u hraniteljsku porodicu u Novoj Engleskoj koja je, kada je Džersi imala otprilike dvanaest godina - vreme kada su otkrivena mnoga muzička čuda uočila njene izuzetne pevačke sposobnosti. U leto 1945. na samom kraju rata, Džersi je slagala koliko joj je godina (imala je petnaest) kako bi se okušala u vodećoj ulozi Margo u Pustinjskoj pesmi, mjuziklu Sigmunda Romberga koji je obilazio provincije od pamtiveka u potrazi za svežom krvlju. Ta tour de force uloga bila je idealna za mladog koloraturnog14 soprana kao Džersi.

14 Koloratura - muzički i pevački ukras. finesa; svako s određenom okretnošću i veštinom izvedeno spajanje više nota na jednom slogu. (prim. prev.)

Na premijernoj večeri u nekakvoj selendri, našu Pepeljugu otkrio je njujorški skaut. On je uočio dubinu i opseg tih svežih tonova koji su podsećali na zvona po kojima će se kasnije Džersin glas izdvajati između desetina ostalih mladih soprana. Agent je potpisao ugovor sa Džersi, uveravajući sve da će završiti gimnaziju uprkos briljantnoj karijeri koju joj je predvideo. Uzeo joj je poznatog profesora pevanja. A ostalo je, kako kažu, istorija.

Meni je sada bilo potrebno da otkrijem tajnu istoriju, kako bi to možda nazvao Volga Dragonof: nepoznatu priču o mojoj majci, ako je takva postojala, iza one za javnost. Ali ako ćemo pravo i ako se uzmu sve činjenice u obzir, nije bilo mnogo pojedinosti u Džersinom tako dobro dokumentovanom životu koje bi protivrečile onome što je Volga tvrdio: da je senzacionalna plesačica i demimondenka Zoe Ben bila zaista Džersina majka.

Na primer, posle proračuna izvršenog na brzinu, prema kome je Laf rođen na početku veka, i ako je Zoe imala šest godina kada je njemu bilo dvanaest, onda je Zoe u vreme kada se moja majka rodila na ostrvu Džersi 1930, imala dvadeset četiri godine, najbolje doba da se pobegne na ostrvo sa zgodnim irskim pilotom i napravi beba. Nije li Volfgang kazao da je bila članica francuskog Pokreta otpora? Takođe nije bilo van pameti da Zoe, koja je najveći deo blistavog i isto tako dobro dokumentovanog života provela u Francuskoj, ostavi desetogodišnju kćerku u relativnoj bezbednosti Kanalskih ostrva, ako je strahovala za nekog drugog čija je bezbednost možda bila ugrožena nemačkom okupacijom. Prvo na mojoj podužoj listi pitanja bilo je: ko bi mogao taj neko da bude?

Iako je tokom rata bilo razdvojeno na hiljade porodica i mnoge nisu bile u stanju da pronađu izgubljene rođake čak i više decenija, do sada je prošlo skoro pedeset godina od opisanih događaja. Bilo je veoma sumnjivo, možda čak i

nezamislivo, da za sve to vreme ni Džersi ni Zoe ne saznaju da je ona druga živa i zdrava i da vodi glamurozan život u Beču i Parizu.

Tome još treba dodati veoma važnu činjenicu da je moja majka bila udata za dvojicu muškaraca iz porodice Ben, kao i da je živela sa trećim, mojim stricem Lafom. Bez obzira na to što je Džersi tvrdila da gotovo ništa ne zna ili upravo zbog onoga što je znala o vlastitim korenima, kako je moglo da joj promakne i da ne poveže tokom svih tih godina, da su trojica muškaraca sa kojima je živela zapravo braća njene majke - to jest, njeni ujaci? Ako su Volga i Laf znali toliko o porodičnim stvarima, šta je sa Džersina dva muža, stricom Ernestom i mojim ocem, Avgustom?

Nisam od Volge uspela da dobijem odgovore na ta pitanja. Ili on ništa više nije znao ili nije hteo da mi kaže.

„Moraš da pitaš svoju majku", ponavljao je uvek kada bih ga pritisla. „Na njoj je da kaže ono što želi. Možda je imala razloga što ranije ništa nije rekla."

Kada su se moje strpljenje i izdržljivost gotovo istopili, vratila se moja čuvarka Svetlana i stala da nam daje pomahnitale, uplašene znake, jedva čekajući da me ponovo zaključa u moju sobu pre nego što nas neko uhvati u trpezariji. Pre nego što smo se rastali, zahvalila sam Volgi na onome što mi je otkrio. Zatim sam na brzinu nažvrljala poruku za strica Lafa u kojoj sam ga obavestila da ću nastojati da se vidim s njim na povratku kroz Beč. Dodala sam da zbog gustog rasporeda i udaljenosti između MAAE i Melka nisam bila u stanju da održim prethodno obećanje.

Kada sam se vratila u sobu, nisam mogla da zaspim, ne samo zbog praznog stomaka, ledene spavaće sobe ili mentalne iscrpljenosti. Naprotiv, znala sam da je moja nesanica posledica hiperaktivnog razmišljanja. Morala sam ozbiljno da promislim o ovom ustrojstvu grešaka, propusta, mitova i laži koji su izgleda sačinjavali moj život. Sigurno će me dići već u cik zore. Neću biti u stanju da dođem ni do kakvog novog zaključka dok prethodno ne pregrupišem misli i ne shvatim na čemu sam trenutno.

Od trenutka kada je Volga pomenuo da je moja majka mogući učesnik u ovoj igri, palo mi je na pamet da Džersi, isto kao i Hermiona, nije samo ime već i mesto - mesto, ako me je pamćenje dobro služilo, na kome se nalazilo dovoljno keltskog kamenja da se kvalifikuje za ključnu tačku u tajanstvenoj mreži moći. Konačno mi je sinulo da sam sve vreme možda gledala u pogrešnom pravcu: dole umesto gore.

Tim drevnim građevinarima koji su podigli egipatske piramide ili Solomonov hram nisu bile potrebne mape i kaliperi15 da postave svoje građe-vine. Koristili su isti pribor hiljadama godina, i kada su hodili pustinjom i kada su plovili okeanom. To im je bila jedina potrebna referentna tačka da odrede tačna mesta na zemlji - mislim na baldahin od zvezda naslikan preko noćnog neba. Ponovo su me istorija, misterija i mitologija uputile na ključnu tačku i istovremeno me usmerile u dobrom pravcu. Prema zvezdama.

15 Kaliper - šestar za merenje šupljina. (prim. prev.)

Pre nego što sam zaspala, potražila sam bocu mineralne vode da isperem zube i primetila na dnu torbe Bibliju koju sam bila ponela u Sunčanu dolinu. Podsetila me je na razgovor sa Semom pod zvezdama jedne od večeri pre nego što sam otišla u školu. Mada tada nisam mogla da znam, to je bio poslednji put da vidim Sema za dugo vremena. Naredni put smo se videli tek prošlog vikenda na jednom drugom planinskom vrhu u Ajdahu.

Izvadila sam Bibliju iz torbe, spustila je na izubijanu porcelansku ivicu lavaboa i stala da okrećem stranice dok nisam naišla na Knjigu o Jovu. Tada sam začula Semov glas u glavi...

„Sećaš li se priče o Jovu?" upitao me je dok smo zajedno stajali i gledali noćno nebo.

Čudna primedba za nekoga ko nije čitao Bibliju. Uspela sam samo da se setim da je Jahve sklopio sa Jovom prilično nepravednu pogodbu, davši Satani odrešene ruke da muči „Božjeg slugu" koliko hoće; to mi je izgledalo strašno okrutno. I rekla sam to Semu.

„Pa ipak, krajnje je zanimljivo da se Jov i pored sve patnje kroz koju je prošao", reče Sem, „na kraju samo jedanput stvarno suočio sa Bogom. Postavio mu je ono čuveno pitanje: 'Gde da nađemo mudrost i gde je mesto razumevanju?' Sećaš li se šta je Bog odgovorio Jovu kada ga je ovaj jednostavno zamolio da ga shvati?"

Kada sam odmahnula glavom, Sem je uzeo moju šaku u svoju, podigao drugu svoju šaku i napravio njome široki potez kao da želi da obuhvati celo noćno nebo - tu gomilu svetlucavih zvezda koje su ostale tako daleke i nepromenjene više od milijardu godina.

„To je bio odgovor Jovu", rekao mi je Sem. „Bog stiže u zastrašujućem vihoru i stranu za stranom nabraja sve što je postigao. On je stvorio sve od pljuska, konja do nojevih jaja - da i ne pominjemo samu vaseljenu. Jov ne može da dođe do reči od tolike nadutosti, mada mislim da to nije ni želeo u tom trenutku, posle svega kroz šta je prošao. Božje ponašanje ovom prilikom deluje neshvatljivo, i filozofi su lupali glave o tome hiljadama godina. Mislim da sam naišao na zanimljiv trag..."

Sem me pogleda svojim jasnim sivim očima pri svetlosti zvezda i poče da citira: „Gdje si ti bio kad ja osnivah zemlju?... Ko joj je odredio mjere? Znaš li? Ili ko je rastegao uže preko nje?... Znaš li red nebeski? Možeš li ti uredivati vladu njegovu na zemlji?"

Kada ništa nisam rekla, on nastavi: „To je krajnje poseban odgovor na krajnje određeno pitanje, slažeš se?"

„Ali ti si mi kazao da je Jovovo pitanje glasilo: 'Gde da nađemo mudrost?'" istakoh. „Zar je odgovor na to razmetanje oko stvaranja vaseljene?"

„Upravo to je i zbunjivalo sages philosophes sve ove eone: Šta je Bog time hteo da kaže?" složio se Sem sa osmehom. „Ali kao što reče moj omiljeni pesnik-filozof: 'Filozofi uvek na kraju iziđu na ista vrata na koja su i ušli.' S druge, pak, strane, za one koji umeju da čitaju kartu puteva, ja se nadam da odgovor Boga jeste pravi odgovor. Razmisli o tome. Bog izgleda hoće da kaže da koordinate ucrtane u kartu neba jesu niti vodilje ovde na zemlji - 'kako gore, tako dole' - razumeš?"

Možda to onda nisam shvatala, ali mislim da sada jesam. Ako je međusobni odnos položaja svetih mesta zaista bio određen na osnovu samih sazvežđa, gotovo da sam to sebi mogla vizuelno da predstavim, vremenom je ta nebeska mapa postepeno postala mapa zemlje - koja će zauzvrat povezati geografiju ispod sa arhetipskim značenjem sazvežđa iznad: totemi, oltari i bogovi.

Uočila sam još nešto, iako mi je preostalo samo tri sata da odspavam pre nego što budem saznala u kakvoj je sve to vezi sa Sovjetskim Savezom, nuklearnom energijom i Centralnom Azijom. Ovog puta sam zaista počela da osećam da osnova i potka sačinjavaju ustrojstvo.

Volfgang me je pozvao preko kućnog telefona nešto ranije kako bismo nas dvoje održali kratak tête-à-tête razgovor za vreme doručka pre zakazanog sastanka u devet sa sovjetskim nuklearcima. Zatekla sam ga samog u uglu trpezarije, na kraju jednog od dugačkih stolova, kako sedi leđima okrenut zidu.

Prošla sam između redova ruskih biznismena u loše skrojenim crnim odelima, koji su sedeli zbijeni i jeli neku gustu vrelu kašu i pijuckali kafu u tišini. Kada me je Volfgang primetio, spustio je salvetu na sto i ustao kako bi se smestila pored njega i sipao mi vruću kafu. Međutim, kada je progovorio, glas mu je bio iznenađujuće leden.

„Mislim da još nisi shvatila u kom smo mi položaju ovde u Rusiji", rekao mi je. ,,Veoma retko pozivaju Zapadnjake na otvoreni razgovor o ovako osetljivoj temi. Objasnio sam ti da će budno motriti na naše ponašanje. O čemu si zaboga razmišljala, kada si noćas otišla na tajni sastanak s nekim i to ovde u hotelu? Ko je bio on?"

„I mene je iznenadio kada se pojavio. Već sam bila u pidžami", stadoh da ga uveravam. „Bio je to sobar moga strica, Volga. Laf se zabrinuo što ga nisam bar pozvala telefonom u Beč. Trebalo je to da uradim."

„Njegov sobar?" s nevericom ponovi Volfgang. „Rečeno mi je da ste ostali zajedno satima - skoro do svanuća! Šta je to imao da ti kaže da ste se toliko zadržali?"

Nisam bila načisto koliko želim da otkrijem Volfgangu o sinoćnjem ćaskanju, a i zasmetao mi je njegov ton. Zar nije bilo dovoljno što se skoro celu sedmicu nisam pošteno naspavala i što sam celu noć gladovala? Zar sam morala već za doručkom

da se suočim sa španskom inkvizicijom? Kada se za našim stolom pojavila jedna mrzovoljna brkata žena sa dubokom činijom i korpicom za hleb, sipala sam malo kaše od zobenih pahuljica, gurnula komad suvog tosta u usta i prećutala odgovor. Pošto sam malo zagrejala stomak, osetila sam se nešto bolje.

„Izvini, Volfgang, ali dobro znaš u kakvim si odnosima sa mojim stricom Lafsadijem", objasnih. „Zaista je bio zabrinut, jer je znao da smo ti i ja sami u Beču. Kada mu se nisam javila, čak je pozvao moju kancelariju u Ajdahu ne bi li saznao šta je sa mnom..."

„Pozvao je tvoju kancelariju?" prekinuo me je Volfgang. „Ali s kim je razgovarao?"

„S mojim gazdom, Olivjeom Maksfildom. Upoznali su se", podsetih ga. „Izgleda da Laf želi o još nekim stvarima da razgovara sa mnom. Pokušao je prvo u Sunčanoj dolini, zatim je hteo u Beču, ali to mu nije pošlo za rukom. Zato je poslao Volgu ovamo."

„O kakvim stvarima?" tiho je upitao Volfgang, pijuckajući kafu.

„Porodičnim", rekoh mu. „Prilično ličnim stvarima."

Zagledala sam se u svoju činiju sa kašom koja se već stvrdla. Poučena sinoćnjim iskustvom da ne možete zasigurno znati kada ćete dobiti naredni obrok, naterala sam sebe da stavim još jednu kašiku u usta. Poterala sam zalogaj s malo gorke kafe. Nisam tačno znala kako da kažem ono što sam znala da moram da kažem, tako da nisam okolišila:

„Volfgang, kada stignemo u Beč, ne bih da se odmah vratim u Ajdaho, htela bih da napravim malo skretanje - potrajaće samo jedan dan." Zagledao se u mene i ja sam na trenutak zaćutala. „Želim da mi zakažeš viđenje s mojom tetkom Zoe u Parizu."

Volfganga i mene je ispred šarmantne kaznene kolonije, koju smo sada nazivali dom, posle doručka pokupio kombi koji je podsećao na tenk sa prozorima. Članovi posade bili su vozač i nova „pratilja" Inturista; želeli su dvostruko da se obezbede da ćemo stići tamo gde je trebalo da stignemo. Izvadila sam dosje MAAE da se malo podsetim, proverila raspored i priloženu mapu.

Prvi jutrošnji sastanak održaće se na oko sat vožnje zapadno od Lenjingrada, u pravcu Baltika: u nuklearku u Sosnovi Boru u blizini letnje palate Katarine Velike, gde je trebalo da obiđemo ono što u Americi nazivamo komercijalni reaktor, to jest reaktor koji proizvodi električnu struju za javnu upotrebu.

Dok smo se vozili, palo mi je na pamet da je ovo prvi put od San Franciska da ne sipi kiša, da nema leda ni snega - da mogu slobodno da razgledam okolinu. Dok smo se vozili duž reke, razgledala sam na površini Neve izokrenuti odraz Ermitaža

u veličanstvenoj nijansi grašakzelene, što me je podsetilo na Volgin poslovični grad Kitež koji će svetlucati u dubinama do Sudnjeg dana, kada će se ponovo izdići, cedeći se iz vode. Paperjasti oblaci lebdeli su preko veličanstvenog tirkiznog neba. Duž puta su se protezali skeleti stabala sa granama posutim dijamantima od noćašnje kiše, svedočeći da je još zima, ali zemlja je bila vlažna i mirisala je na život koji se budi: taj je miris ulazio u kombi kroz napola spuštene prozore.

Tog jutra sam sasvim neočekivano, dok nas je grupa otresitih inženjera i fizičara sa imenima kao što su Jurij i Boris, vodala po ogromnoj elektrani u Sosnovi Boru, saznala šta je navelo Ruse da nam upute ovaj poziv. To me je i inače veoma zanimalo. Ovog aprila, za vreme posete Londonu, Mihail Gorbačov - možda ponet duhom glasnosti i perestrojke - sve je iznenadio kada je objavio da je SSSR doneo odluku da prestane proizvodnju veoma obogaćenog urana koji se koristi za bojeve glave i da zatvori nekoliko sovjetskih reaktora za proizvodnju plutonijuma.

Tog popodneva, za vreme moje prve posete lenjingradskom Institutu za nuklearnu fiziku, ta priča je počela da poprima i te kakav značaj. Na još jednom od onih dugačkih brifinga koje svi nuklearci toliko vole, direktor Instituta, Jevgenij Molotov, zgodan čovek, ali bezizražajnog lica, koji je strašno podsećao na Belu Lugošija, ispričao nam je priču koja je stajala iza svega toga.

Počinjala je istom onom bitkom koju je sinoć pomenuo Volga Dragonof, sporom koji se vodio protekla dva milenijuma i koji izgleda do dana današnjeg nije bio rešen. Deo sveta o kome je bila reč - ponovo, Centralna Azija - malo je izgubio od svoje tajanstvenosti tokom te borbe. Britanci, zajedno sa Rusima i ostalima, upustili su se u povuci-potegni rat koji traje proteklih pet stotina godina; čak su i skovali naziv za njega: Velika igra.

VELIKA IGRA

Tokom celokupne istorije ljudskog znanja, postojale su dve zamisli zakona prema kome se razvila vaseljena, metafizička (idealistička) zamisao i dijalektička (materijalistička), i one obrazuju dva suprotna pogleda na svet. (U dijalektičkom materijalizmu) osnovni uzrok razvoja neke stvari nije spoljašnji već unutrašnji, i on se nalazi u samoj protivrečnosti stvari.

Mao Cedung

Istok je Istok, a Zapad je Zapad i oni nikada ne treba da se sretnu. Radijard Kipling

Istok će nam pomoći da pokorimo Zapad. Vladimir Iljič Uljanov (Lenjin)

Ivan III, car Rusije, potomak Aleksandra Nevskog, prvi put je uzburkao stvari za četvrt milenijuma kada je odbio, godine 1480, da plaća danak Zlatnoj hordi. Ivan je oženio Zoe, jedinu bratanicu poslednjeg hrišćanskog vizantijskog cara. Kada je Konstantinopolj pao pod Turke, proglasio je sebe duhovnim poglavarom Istočne crkve i braniteljom vere.

Ovo politički oštroumno venčanje crkve i države dogodilo se u istorijski važnom trenutku za zapadnu Evropu: godine 1492. „Kolumbo je plovio plavim morem", a Ferdinand i Izabela su proterali Mavare i Jevreje iz Španije, prekinuvši sedam stotina godina staro stapanje južnjačkih i istočnih kultura i pokazavši lice Evrope zapadu. To je obeležilo početak kraja feudalnog sistema i zapalilo fitilj nacionalizma, posle čega će uslediti kolonijalno širenje koje je on nametnuo.

Jedno ostrvo na severu prilično se kasno upustilo u tu igru oko otimanja zemlje. Kompanija Istočna Indija službeno je dobila povelju od kraljice Elizabete I Engleske tek 31. decembra 1600. Osnovana je da bi ušla u takmičenje sa Holanđanima koji su već bili u trci sa Špancima i Portugalcima, i već su praktično bili uspeli da dobiju monopol na trgovinu začinima u Maleziji i Spajs ostrvima. Za pedeset godina, povlašćene trgovačke kompanije Istočna Indija nastale su u Danskoj, Francuskoj, Švedskoj i Škotskoj. „Dragi kamen u kruni" Engleske bila je Indija sa svojim nepreglednim blagom, naizgled neiscrpnim prirodnim bogatstvima i toplim lukama.

Međutim, do tada su već i Rusi uočili te prednosti.

Do mnogobrojnih reformi Petra Velikog u osamnaestom veku, ruski narodi više su ličili na azijske nego na evropske. Nosili su dugačke lepršave halje, nisu se šišali niti brijali, žene su išle zabrađene i upražnjavali su egzotične crkvene obrede. Ali pošto su se paranoično plašili da ponovo ne budu okruženi kao za vreme „izgubljenih vekova" pod Mongolima, ti formalno nazadni feudalci uspevali su da pomere svoje granice za neverovatnih trideset pet hiljada kilometara svake godine. Tokom dva veka od Petrove smrti 1725, upili su gotovo sve krajnje različite kulture na nekoliko hiljada kilometara travnatih otkosa oko sebe, probivši se na istok kroz Sibir sve do Beringovog mora, prigrabivši na zapadu sve ili bar poprilične delove Litvanije, Poljske, Finske, Letonije, Estonije, Livonije, Karelije i Laponije.

Uspaničena Britanija proširila je svoj uticaj na sever i istok u Pendžab i Kašmir, pripojivši Burmu, Nepal, Butan, Sikim i Balukistan i ozbiljno je počela da nasrće na Avganistan i Tibet. Egipat i Kipar bili su okupirani, Istočnoindijska kompanija se raspala, a Viktorija, krunisana kraljica Indije, imala je na raspolaganju carstvo u kome sunce nikada nije zalazilo.

Na početku Prvog svetskog rata, Rusija je povukla protivpotez i proširila se na jug i zapad i dočepala se Ukrajine, Kavkaza, Krima i zapadnog Turkestana - današnje Centralne Azije - sve do indijsko-persijske granice. Sada su se ta dva carstva, koja su nekada razdvajale hiljade kilometara, graničila na pojedinim mestima ili ih je razdvajalo svega nekoliko kilometara.

Ruski ekspanzionizam nije se okončao Oktobarskom revolucijom. Kada je Lenjin pozvao narodne mase širom sveta na ustanak protiv kolonijainih tlačitelja, posebno se usredsredio na Indiju, ohrabrujući one pod kolonijalnom vlašću da zbace (britanski) jaram imperijalnog ropstva. Ali ubrzo se pokazalo da ni boljševici nisu imali nameru da ponude autonomiju kolonijalnim posedima koje je Rusija stekla tokom vekova imperijalizma. One oblasti koje su pokušale da se odvoje tokom građanskih ratova i seljačkih buna koji su usledili, brzo su bile naučene pokornosti.

Kada je 1922. osnovan SSSR, on se sastojao od republika Belorusije (Bela Rusija), Transkavkaza (Gruzija, Jermenija i Azerbejdžan), Ukrajine i Ruske Federativne Sovjetske Socijalističke Republike, u koju je ulazilo gotovo sve ostalo. Tek kasnije je u principu islamski bivši Turkestan zatražio da postane posebna i nezavisna republika sa veštačkim, etničkim granicama koje ga dele na pet država. Odluka je doneta 1924, iste godine kada je Lenjin umro i nasledio ga Josif Staljin, koji će narednih trideset godina predstavljati čeličnu pesnicu Komunističke partije.

Počevši od 1939, SSSR je „uspostavio mir i apsorbovao" celu ili deo Poljske, Čehoslovačke, Rumunije, Baltičkih država Latvije, Litvanije i Estonije, delove Nemačke i Japana.

Nije mi bio potreban Jevgenij Molotov iz lenjingradskog Instituta za nuklearnu fiziku da dopunim sliku. Posle Drugog svetskog rata, ime igre se promenilo, ali su igrači ostali isti: sada se zvala Hladni rat. Nova igračka koju su imali svi ključni igrači bila je nuklearna bomba. Diplomatska strategija zasnivala se na iskazivanju hrabrosti: kao kada dvoja kola jure jedna prema drugima, a vozači do daske pritiskaju papučicu za gas. Vozač koji prvi smanji gas kako bi izbegao sudar je gubitnik, pile. A SAD je ubrzavala više od bilo kog drugog. Jedina razlika koju sam uspevala da vidim između trke automobila i Hladnog rata, bila je u tome što je u onoj prvoj verziji bar neko imao šanse da preživi.

Tokom nedelje Volfgang i ja smo imali toliko zakazanih sastanaka da smo proputovali celu centralnu Rusiju, posetili postrojenja i sastali se sa grupama i pojedincima koji su radili u različitim svojstvima na nuklearnom polju. Otkrila sam da najveća briga sovjetske vlade nije operaciona bezbednost njihovih elektrana, već nešto za šta bih ja mogla da budem zadužena: bezbednost nuklearnih materijala, naročito onih koji su reciklirani iz goriva i oružja. Ispostavilo se da se najveći deo toga, kada je u pitanju Sovjetski Savez, nalazio izvan same ruske federalne republike. Tu sam ja stupala na scenu.

Već skoro pet godina smo Olivje i ja stvarali bazu podataka za pronalaženje, razvrstavanje i nadgledanje otrovnog, opasnog i transuranskog otpada koji su stvarali segmenti vlade SAD i odgovarajuće grane industrije. Na tom projektu sarađivale su mnoge grupe u zemlji i svetu u našoj jenkijevskoj verziji glasnosti i perestrojke. Bili smo povezani sa MAAE i sa bazom podataka u Montreju u Masačusetsu koja je pratila trgovinu nuklearnim materijalima, opremom i tehnologijom. Dosadašnjim nastojanjima tek smo zavirili u veoma duboku ranu.

Ubrzo sam otkrila da su tajnovitost i nepoverenje iz proteklog razdoblja Hladnog rata ostavili ožiljke koje je teško bilo ukloniti - naročito na Majci Zemlji. Bilo je mnogo užasnih priča: godinama je moto na nuklearnom polju glasio: Leva ruka ne zna šta radi desna. Vojska je odlagala otpad na zemljištu koje se kasnije koristilo za izgradnju stambenih objekata; tečni otpad iz reaktora ubacivan je u akvifivere reka i ostalih vodenih tokova. Ali otkrila sam da su naši zapadni vojno-industrijski prethodnici izgleda bili prava nevinašca u poređenju sa svojim protivnicima u Rusiji tokom prethodnih četrdeset godina.

Dok smo se mučili oko toga kako da pronađemo i iskopamo otpad - da i ne pominjem nedoumice vezane za to šta ćemo s njim kada ga pronađemo - saznala sam, tokom te nedelje koju sam provela obilazeći Rusiju, da Sovjeti imaju satanske ICBM i vodonične bombe zvane „medvedi" i na hiljade uskladištenih strateških bojevih glava. Imali su brojna skladišta za utrošena goriva; gasnu difuziju i postrojenja laserskih izotopa za obogaćivanje urana; otvorene jame, rudnike pune radioaktivnih otopina i duboko, ali nedovoljno bezbedno uskladišten uran. Izgleda da su već decenijama bacali tritijum i cirkonijum na Arktik i u Pacifik.

Otprilike 900.000 ljudi bilo je zaposleno - i bar deset gradova posvećenih jedino tome - u sovjetskoj nuklearnoj industriji. Postojalo je više od 150 mesta na kojima su se koristili ili proizvodili materijali za fisiju, a u planu su imali udvostručenje broja komercijalnih reaktora u narednih dvadeset godina. A to je bio samo početak.

Problem koji je izazivao najjače njištanje, što bi rekao Olivje, bila je Centralna Azija - koju su na turskim narečjima iz te oblasti nazivali Ortya Asya - u koju je ulazilo pet uglavnom islamskih republika: Kazahstan, Kirgistan, Uzbekistan, Tadžikistan i Turkmenistan. Kada je Karl Marks kazao da je religija opijum za narod, zaboravio je kako duboko je ta droga prodrla u vene čovečanstva - i da retorika nikada nije dokazala da postoji bilo kakav protivotrov. Desetogodišnja agresija Rusije na islamskog suseda Avganistan, „ruski Vijetnam", samo je razbuktala taj vekovni duhovno-materijalni raskol.

Ruski naziv za tu istu oblast, Srednija Aziya, odnosi se na samo četiri republike - bez Kazahstana, koga zbog velike etnički ruske populacije smatraju delom Rusije i na taj način samo dolivaju ulje na fundamentalističku vatru. Mesta za nuklearna testiranja Sovjetskog Saveza nalaze se u Kazahtstanu, koji se graniči sa Ksinjangom - bivšim kineskim Turkestanom u kome živi islamsko stanovništvo - gde Kinezi vrše

svoja nuklearna testiranja u Lop Nuru u dubokoj pustinji, još od 1964. Cela ta oblast bila je bure baruta.

Ni ruske operacije izvan SSSR ne izgledaju ništa bolje. U Čehoslovačkoj i Poljskoj imali su arsenale oružja, vadili su rudu i proizvodili gorivo. Od sedamdesetih godina, Rusija je snabdevala nuklearnim gorivom zemlje kao što su Egipat, Indija, Argentina i Vijetnam, a obogaćenim uranom istraživačke reaktore u Libiji, Iraku i Severnoj Koreji. Pa ipak u celom SSSR-u nije postojala ni jedna jedina carinska stanica za redovno merenje nivoa radijacije isporuka.

Imajući sve to u vidu, nije trebalo mnogo napinjati maštu da bi se shvatilo zašto su Rusi cupkali po žeravici. Nema sumnje da su zapadni stručnjaci stigli u poslednji čas. Ali kada je bila reč o učvršćivanju rovova, moja filozofija je oduvek bila bolje ikad nego nikad.

Mitska Pandora je tako davno otvorila poslovičnu kutiju da se moralna poruka ove priče izgleda izgubila. Možda je ona oslobodila sva zla koja je osvetoljubivi Zevs uspeo da smisli. Ali kao što reče Sem, možda smo pogrešno tumačili mape. Konačno, nešto je ostalo zaglavljeno u kutiji i nikada nije pobeglo iz nje: nada. Ako pogledamo sliku iz druge perspektive, možda nas je nada zaista još čekala u kutiji. Bar sam se ja nadala da je tako.

Dogovorili smo se sa našim sovjetskim kolegama nuklearcima da ubuduće razgovaramo otvoreno o problemima. Zahvaljujući tome što se zemlja odnedavno poprilično otvorila i bila spremna na saradnju, sovjetskim naučnicima bilo je dozvoljeno da češće putuju s druge strane gvozdene zavese, što ranije nije bio slučaj. Pre nego što smo Volfgang i ja napustili zemlju, ugovorili smo mnoge sastanke - i ja sam čak sakupila punu kesu onih novih stvarčica kojima su se mogli podičiti samo odabrani, a koje su mi gurali u ruke cele nedelje: vizitkarte.

Bečki aerodrom je bio gotovo pust kada je naš avion stigao sa zakašnjenjem. Mislila sam da smo propustili let za Pariz, ali je poslednji avion za Pariz bio zadržan zbog nekih manjih popravki i putnici se još nisu bili ukrcali. Čekirali smo se. Dok je Volfgang čekao sa ostalima autobus, ja sam otišla da telefoniram Lafu kao što sam obećala. Volfgang mi je kazao da ne odužim razgovor, jer je ukrcavanje moglo da počne svakog trenutka.

Nadala sam se da nije suviše kasno, ali zaista nisam očekivala paljbu koju je osuo na mene, pošto je sluga koji se javio pronašao Lafa i dao mu slušalicu:

„Gavroše, pobogu - gde si ti? Gde si bila?" upitao je krajnje uzrujano Laf. „Cele nedelje te tražimo. Ona poruka koju si mi poslala po Volgi - šta si tražila u manastiru u Melku? Zašto mi se nisi javila iz Beča ili iz Lenjingrada? Gde si sada?"

„Trenutno sam na bečkom aerodromu", rekoh mu. „Ali samo što se nisam ukrcala u avion za Pariz..."

,,Pariz? Gavroše, strašno sam zabrinut za tebe", reče Laf i nema sumnje da je tako i zvučao. „Zašto ideš u Pariz - samo zbog onoga što ti je Volga rekao? Da li si prvo o tome razgovarala sa majkom?"

„Džersi nije smatrala važnim da mi pomene bilo šta od toga proteklih dvadeset pet godina", naglasih. „Ali ako ti misliš da bi trebalo, onda ću je obavestiti."

„Moraš razgovarati sa njom pre nego što budeš razgovarala sa bilo kim u Parizu", reče Laf. „Kako ćeš inače znati u šta da veruješ?"

„Pošto više ne verujem nikome niti u bilo šta što čujem", primetih sarkastično, „kakve veze ima da li ću se zavaravati u Ajdahu, Beču, Lenjingradu ili Parizu?"

„Ima i te kakve veze", reče Laf; po prvi put je zvučao zaista besno. „Gavroše, ja samo pokušavam da pazim na tebe i na tvoju majku. Imala je odlične razloge što ranije nije pominjala te stvari - želela je tebe da zaštiti. Ali pošto su i Ernest i tvoj rođak Sem mrtvi..." Laf zaćuta, kao da se upravo nečega setio. „S kim si zapravo bila u Melku, Gavroše? Sa Volfgangom Hauzerom?" upita on. „Da li si se možda srela s još nekim dok si boravila ovde u Beču? Pored svojih poslovnih kolega, mislim?"

Nisam bila sigurna šta bi trebalo a šta ne da kažem Lafu, i to još preko javnog telefona. Ali smučili su mi se sva ta tajanstvenost i sve te zavere, čak i među članovima moje vlastite porodice - naročito među članovima moje porodice - te sam odlučila da stanem tome na kraj.

„Volfgang i ja smo proveli jutro u Melku sa tipom koji se zove otac Vergilio", rekoh. Pošto sa druge strane nije dopro nikakav komentar, dodala sam. „Prethodnog popodneva, ručala sam sa zgodnim đavolom koji je tvrdio da je moj deda..."

„Sad je dosta, Gavroše", obrecnu se Laf s drugog kraja žice tonom koji uopšte nije ličio na njega. „Poznajem tog Vergilija Santorinija; on je veoma opasan čovek, što ćeš možda i sama otkriti ako dovoljno dugo poživiš. Što se tiče onog drugog - tog tvog 'dede' - samo se molim da ti je prišao kao prijatelj. Ne smeš da kažeš ništa više - ne možemo da razgovaramo sada o tome, jer si napravila toliko loših i budalastih izbora od našeg rastanka u Ajdahu da ne znam šta da preduzmem. Iako do sada nisi uspela da uradiš ništa od onoga što si rekla da ćeš uraditi, moraš mi nešto obećati: da ćeš prvo pozvati majku, pre nego što se vidiš sa osobom koju nameravaš da posetiš u Parizu. To je od najveće važnosti. bez obzira na sve ostalo što odlučiš da uradiš ili da ne uradiš."

Nisam znala šta da kažem. Priznajem, bila sam zabrinuta; Laf se nikada ni zbog čega nije ovoliko uznemirio, bar koliko ja znam. Ali tada sam čula prvi poziv na nemačkom.

„Zaista mi je žao, Lafe", prošaputala sam, ali ne znam da li me je čuo od buke. „Nazvaću Džersi istog časa čim sletim u Pariz - kunem se."

Na drugom kraju je bio muk. Buka na aerodromu se nije smanjivala, poziv za putnike na našem letu ponovili su na francuskom i na engleskom. Volfgang je provirio kroz staklena vrata čekaonice, pozivajući me da dođem - ali sam tada začula jedan drugi glas na drugom kraju veze. Bila je to Bambi.

„Fräulein Ben", reče ona, „vašeg Onkela je veoma rastužio ovaj razgovor i mislim da je zaboravio da ti prenese neke poruke. Jedna poruka je stigla za tebe preko kompjutera, poslali su nam je iz Volfgangove kancelarije. Druga je od tvog kolege Herr Maksfilda. Telefonirao je mnogo puta ove nedelje; kaže da mu se nisi javila, iako te je molio da to uradiš. Ima za tebe veoma važnu prouku. Poslao je telegram."

„Samo brzo", rekoh. „Naš avion samo što nije poleteo."

„Obe ću ti ja pročitati: nisu dugačke", reče mi ona. ,,Prva je iz mesta Četiri Ugla u Americi, i glasi: ,,Istraživačka faza završena. Budi veoma pažljiva sa dosjeom K. Podaci sumnjivi."

Znala sam da su jedina važna stvar u Četiri Ugla, tom udaljenom mestu usred pustinje na jugozapadu, ruševine drevnih prebivališta Indijanaca iz plemena Anasazi. Sem mi je ovom porukom kazao da bi trebalo s rezervom da primam sve „podatke" koji dolaze od Volfganga „K" Hauzera, a do tog zaključka je došao zahvaljujući onome što je otkrio u Juti. To je bilo dosta loše. Ali Olivjeov telegram je bio još gori. U njemu je stajalo:

Pod je otputovao narednim avionom posle tebe za Beč; još je tamo. Možda si izgubila više od mene na našoj lutriji. Jason je dobro i šalje ti pozdrave. Moj šef Teron te takođe pozdravlja.

Voli te, Olivje.

To je bio udarac. Jedina dobra vest bila je ta da je sa mojim mačorom sve bilo u redu. Sasvim sigurno nije bila dobra vest to što me je moj šef Pod pratio do Beča. To me je podsetilo na nešto što mi je cele prošle nedelje u Rusiji visilo nad glavom. Semovo upozorenje kao da je to samo potvrdilo.

Volfgang jeste govorio istinu kada je priznao da sam oca Vergilija videla i pre nego što smo se upoznali u manastiru u Melku. Dan ranije u restoranu, otac prerušen u potrčka držao me je na oku celo popodne dok sam bila sa Dačaninom Basaridom. To što sam zapazila Vergilija iako se trudio da ostane neprimetni potrčko, moglo je da objasni zašto mi se kasnije učinio poznat - ali ne baš toliko poznat. Zatim sam se setila Volfgangovih neodređenih odgovora na moja pitanja o njegovom tajanstvenom slugi Hansu Klausu, čije ime se stalno menjalo. Tada sam shvatila da laže.

Mora da mu je i te kako laknulo kada sam poverovala da sam one noći u vinogradu za čoveka koga sam videla s leđa pomislila da je otac Vergilio. Međutim, sada mi je postalo jasno da prilika koju sam videla kako se udaljava na mesečini nije bio Vergilio već neko koga sam često sledila hodnicima nuklearnog postrojenja

u Ajdahu - žilava prilika koja se kretala odlučnim korakom profesionalnog boksera i vijetnamskog veterana. Uopšte više nisam sumnjala da je čovek koji se tajno sastao sa Volfgangom u vinogradu iznad Kremsa bio niko drugi do moj šef, Pastor Oven Dart.

Potom sam počela da razmišljam o tome šta bi jedna takva veza mogla da znači. Za početak, nisam mogla da pređem preko činjenice da je Dart bio taj koji me je uveo u posao na nuklearnom polju čim sam završila koledž, iako nisam imala nikakvo iskustvo, i da mi je on dodelio ovaj zadatak sa Volfgangom, odmah po povratku sa Semove sahrane. Kada sada malo bolje razmislim o tome i uzmem u obzir sve ostalo, tajming je bio više nego odličan.

Dart je takođe bio taj koji je navodno razgovarao sa Vašington postom o mom „nasledstvu"; njegova je ideja bila da na brzinu pošalje Olivjea do pošte da pokupi moj paket. Pastor Dart je poslao i Volfganga da me juri kroz dve države do Džekson Hola i čak se suprotstavio federalnom obezbeđenju kako bi me spakovao na avion sa Volfgangom. Šta je trebalo da znači to što je Pod uskočio u naredni avion za Beč? Dalje, njegov tajni sastanak sa Volfgangom, pošto smo neposredno pre toga sakrili rukopise, poklopio se sa Olivjeovom porukom da je Pod još u Beču, što je imalo očigledno neki dublji smisao - mada ja ama baš ništa nisam mogla večeras da preduzmem po tom pitanju.

Dok smo se ukrcavali u avion, nešto snažno i hladno raslo je u meni. Pokušala sam da progutam gorčinu koju sam osetila zbog Volfgangove izdaje i da se probijem do dna ove gomile laži. Međutim, postojalo je nešto još važnije o čemu nisam želela da razmišljam, iako sam znala da moram. Užasavala sam se pomisli da bih mogla da saznam šta je ostatak Olivjeove poruke značio, onaj deo na samom kraju, jer se moglo pokazati da je to bilo najopasnije od svega.

Čovek koji je nastradao u San Francisku umesto mog rođaka Sema zvao se Teron, isto kao Olivjeov „šef". Njegovo ime bilo je Teron Vejn.

VATRA I LED

UČENIK:

Lama, imamo mnoge legende o Velikom kamenu... Od starih druidskih vremena mnogi narodi sećaju se tih istinitih iegendi o prirodnim energijama skrivenim u tom neobičnom posetiocu koji je došao na našu planetu. LAMA:

Lapis Eyilis... kamen koji se pominje među starim Majstersingersima.16

To je dokaz da Zapad i Istok sarađuju na mnogim principima. Ne moramo da idemo u pustinju da čujemo o Kamenu... Kalahakra nas upućuje na sve to, ali je samo nekolicina uspela to da shvati. Učenje Kalahakre, korišćenje primame energije, nazvano je Učenje vatre. Hindusi poznaju velikog Agnija - i mada je to drevno učenje - za Novu eru treba da postoji novo učenje. Moramo misliti na budućnost.

Nikolas Roerih, Šambala 16 Majstori pevači, članovi nemačkog esnafa kompozitora, pesnici i muzičari u XV i XVI veku. (prim. prev.)

Jednog dana svet će skončati u vatri, Neki kažu u ledu. Ako ću suditi po želji koju iskusih Na strani sam onih koji za vatru su. Ali ako treba da nestanem dvaput, Mislim da dovoljno mržnju poznajem Te kažem da je za uništenje i led Isto tako dobar I da će poslužiti svrsi.

Robert Frost, Vatra i led

Nije još bila ni ponoć kada smo stigli, mada je aerodrom Šarl de Gol bio prilično pust. Menjačnice su bili zatvorene, a liftovi u svojim staklenim cevima bili su isključeni preko noći. Srećom, ugovorili smo sastanak sa Zoe tek ujutro.

Pošto je ovde bila ponoć, to znači da je u Džersinom elegantnom penthausu u Njujorku bilo nešto pre šest popodne - dovoljno rano, ako je već krenula sa koktelima. Možda je još u stanju da se usredsredi, ali moraću odmah da je nazovem. Takođe mi je palo na pamet da će biti bolje da je pozovem sa javnog telefona na aerodromu, a ako je nađem, da sačekam i pokušam da je pozovem iz hotela koji je Volfgang rezervisao za nas. Pre nedelju dana, moja jedina misao bila je gde bismo mogli da provedemo još jednu noć ispunjenu požudom kao što je bila ona ispred kamina u zamku - ali sada sam pokušala da sve to odagnam iz svog uma.

Ukapirala sam kako se upotrebljava kartica za telefon. Volfgang je čekao na naše torbe kod obližnje pokretne trake za međunarodni saobraćaj; videla sam ga kroz stakleni zid. Džersi se javila pošto je telefon nekoliko puta zazvonio. Glas joj je bio kristalno jasan kao da se nalazila na svega nekoliko koraka od mene i zvučala je neobično trezno.

„Bonsoir iz Pariza, majko", učtivo sam je pozdravila - ali ne preterano ljubazno. „Laf je zahtevao da ti se javim čim stignem ovamo iz Beča. Nalazim se u telefonskoj

kabini nasred Šarl de Gola, prošla je ponoć i nisam sama. Verovatno već nagađaš šta me je dovelo ovamo - jedna mala porodična stvarčica koju se izgleda nisi setila da mi pomeneš celih dvadeset pet godina. Možda bi sada bila voljna da nam obema uštediš vreme i gnjavažu i saopštiš mi ono što smatraš da bi ja trebalo da znam?"

Džersi je tako dugo ćutala da sam pomislila da je ispustila slušalicu.

„Majko?" konačno izustih.

„Oh, Arijel, dušo, tako mi je žao", odgovorila je krajnje pokajničkim glasom - mada nisam smetnula s uma ni za trenutak da su dive ujedno i glumice. „Dušo, nadala sam se da ćeš, ako te budem držala podalje od svega, bar imati šanse da proživiš koliko-toliko normalan život." Nasmejala se i dodala, pomalo ogorčeno učinilo mi se: „Šta god to moglo biti."

„Majko, ne tražim od tebe da mi objasniš zbog čega si uradila ono što si uradila ili nisi tokom proteklih godina. To svakako može da sačeka." Može dugo da čeka, pomislila sam. Zapravo, ako budem imala sreće, možda ću uspeti da odlažem tu ispovest zauvek. „Noćas bih volela da čujem neke gole činjenice", predložila sam. „Da dobijem kratki pregled i po koji trag o tome šta se događa u tvojoj porodici - našoj porodici. Ako ne tražim suviše?"

„Ne znam zašto sam se iracionalno nadala da ovaj dan nikada neće doći", primeti Džersi gotovo iznervirano. „Sasvim sigurno mi nikada nije palo na pamet da će mi rođena kćerka postaviti međugradsku zasedu, pre nego što sam uopšte stigla da trgnem bar pripremno piće! Zar očekuješ da ti se izvinim za ceo svoj život u tri minuta?"

„U redu, ne žuri", rekoh joj ja. „Laf je želeo da prvo razgovaram s tobom. Imamo na raspolaganju celu noć, jer ću se sa svojom najdražom bakicom videti tek ujutro."

„Dobro. Kakve si zapravo 'gole činjenice' imala na umu?" hladno me je upitala.

„Na primer, zašto je tvoja majka odjurila u Francusku i ostavila te za vreme rata i zašto si se udala za dva njena brata, a sa trećim živela..."

„Za to će mi biti potrebno piće", prekinula me je Džersi, ostavivši me da čekam na vezi hiljadama kilometara daleko, sa samo jednom telefonskom karticom.

Kada se vratila, mogla sam da čujem lupkanje kockica leda u čaši koje kao da je zamenjivalo znake interpunkcije dok je govorila. Možda je to iz nje sada progovaralo piće, ali glas joj je postao čelično tvrd, kao da je navukla oklop.

„Koliko su ti tačno rekli?" upitala me je Džersi.

„Sigurna sam i suviše za moje vlastito dobro, majko", odvratila sam. „Tako da ne moraš da brineš da bi me posle toliko godina mogla povrediti."

„Znači, znaš za Avgusta", glasio je njen odgovor.

„Avgusta?" ponovih.

Iako sam bila uverena da misli na to da mu je Dačanin Basarid pravi otac, zar nije trebalo ja da postavijam pitanja? Nisam uopšte bila sigurna da li bi trebalo da izbrbljam sve što sam znala ženi - bez obzira na to što mi je ona bila majka - koja mi tolike godine ništa nije rekla o svojim roditeljima. Posle Džersinog narednog komentara, laknulo mi je što sam bar jednom uspela da obuzdam svoj jezik.

„Hoću da kažem", nastavila je Džersi, koja je još bila u stanju jasno da se izražava i pored popijenog pića, „da li ti je Lafsadio objasnio zbog čega sam napustila tvog oca?"

Nisam imala pojma kuda je sve to vodilo, ali u jedno sam bila sigurna: šta god da se spremalo, bilo je suviše važno za mene da bih sada zeznula stvar.

„Ispričaj mi svojim rečima", predložih. Jedino sam taj kompromis uspela da smislim, a nisam želela da odgovorim jednostavno sa da ili ne.

„Očigledno je da ne znaš", utvrdi Džersi. „I da budem iskrena, ako je to prepušteno meni da ti saopštim, mogu ti reći da ne znam šta da radim. Znam samo da bi bilo daleko najbolje da ti ne kažem ništa od toga. Ali imajući u vidu da si kazala da dolaziš iz Beča i da si trenutno u Parizu, bojim se da bi daljnje čuvanje tajne samo moglo da te dovede u veliku opasnost..."

„Već sam u velikoj opasnosti, majko!" prasnula sam i procedila kroz stisnute zube. Isuse, u tom trenutku sam imala neodoljivu potrebu da joj zavrnem prokleti vrat!

Volfgang je pogledao u mom pravcu i izvio obrvu. Slegnula sam ramenima kao da je sve u redu i pokušala da se osmehnem.

„Jasno mi je da imaš sva prava da znaš", reče Džersi.

Ponovo je zaćutala kao da pokušava da pribere misli. Čula sam samo zveckanje kockica leda u pozadini hiljadama kilometara odatle. Mislila sam da me niko ničim više nije mogao iznenaditi. Ali moja majka je na kraju progovorila, i kao što to uvek biva sa mojom porodicom, zažalila sam što je to učinila.

„Arijel, mila, ja imam sestru..." počela je Džersi. Pošto ništa nisam rekla, dodala je: „Trebalo bi da kažem imala sam sestru. Nismo bile bliske, nisam je videla godinama i sada je mrtva. Ali zahvaljujući neoprostivom neverstvu tvog oca pre mnogo godina..." Zagrcnula se kod narednih reči, pravo joj i bilo! „Dušo, i ti imaš sestru, tvojih godina ."

Nisam mogla da poverujem da se to događa. Zašto mi niko nije rekao? Pripala mi je muka od tolikih laži i prevara koje su izišle iz operskog grla moje majke dive -

mada je bilo očigledno da nije trebalo samo nju da krivim. I Avgust je odlično sve zataškao.

Verovatno je u tom trenutku bilo najpametnije da spustim slušalicu i da se pretvaram kao da se veza prekinula. Ali sam osećala da je ovo tek bio levi kroše, da je direkt tek trebalo da usledi. Zadržala sam dah i nastavila da čekam. Znala sam da majka koja je bila u pitanju - i koja je pomogla mom ocu u preljubi - nije mogla da bude njegova sadašnja žena Grejs. Bila je suviše mlada pre dvadesetak godina kada je Džersi napustila mog oca. Ali Džersi je i dalje govorila.

„Arijel, znam da je trebalo da ti otac i ja to odavno kažemo..."

Zaćutala je, kao da joj je bio potreban poveći gutljaj pića pre nego što smogne snage da nastavi. Dok sam posmatrala Volfganga kako korača pored pokretne trake, bila sam zahvalna francuskom sistemu za isporuku prtljaga koji je bio jedan od najsporijih u Evropi, tako da sam još imala vremena da proniknem do dna svega ovoga - mada uopšte nisam bila sigurna da to želim.

„Pitala si zašto me je moja majka napustila", reče Džersi. „Ona to, zapravo, nije učinila. Zoe je otišla u Francusku po moju sestru Hale, koju je njen otac odveo u Pariz. Bio je rat, znaš..."

,,Njen otac?" prekinula sam je. „Hoćeš da kažeš da otac tvoje sestre nije bio i tvoj otac, irski pilot?" Zašto me je to uopšte iznenadilo, ako se ima u vidu Zoina reputacija?

„Moja majka je bila udata ili bi trebalo da kažem, imala je dete - moju sestru - sa drugim čovekom. Pošto su nam očevi bili na suprotnim stranama tokom rata, bilo je razumljivo da Hale i ja nismo zajedno odgajane, vodile smo zasebne živote. Kada si malopre rekla da si bila u Beču, pomislila sam da te je stric Lafsadio upoznao sa njom..."

„Sa njom?" Osetila kako mi se srce steže u grudima. Dve devojčice čiji su očevi bili na suprotnim stranama u ratu? Ali ako je Džersina sestra bila mrtva, ko je mogla da bude ta ona s kojom je Laf mogao da me upozna u Beču? Džersi je potom izrekla ono što sam i očekivala da čujem.

„Nikada neću oprostiti tvom ocu Avgustu niti mojoj sestri što su me izdali", reče ona. „Ali dete koje su dobili - tvoja sestra - izrasla je u prelepu i izuzetno talentovanu devojku. Proteklih deset godina, Lafsadio je njen staratelj i neka vrsta Svengalija. Zbog toga sam pomislila da ste se upoznale. Svuda putuju zajedno."

Priljubila sam slušalicu na grudi i samo što nisam iz kože iskočila, moleći se da se aerodrom sruši na mene ili tako nešto. Nisam mogla da poverujem da se ovo dešava. Polako sam vratila slušalicu na uvo upravo u trenutku kada je Džersi rekla: „Arijel, tvoja sestra se zove Betina fon Hauzer."

* * *

„Nadam se da ćete se slagati kao sestre", rekao je Laf - zar ne? - kada smo se Betina Brunhilda fon Hauzer i ja upoznale. Iste te večeri, kada je došla u moju sobu u brvnari, Bambi je pomenula da bi Volfgangovo zanimanje za mene moglo biti 'opasno' - mada je tada, koliko se sećam, rekla zapravo da bi moglo sve nas da ugrozi. Blagi bože, da li je to značilo da je Volfgang bio i moj brat?"

Srećom, nije. Volfgangova majka Hale bila je udata za Austrijanca koji je umro neposredno po Volfgangovom rođenju - srećom pre nego što se intimno upoznala sa mojim ocem, Avgustom. Ali to nije mnogo pojednostavilo ionako složene porodične odnose.

Kada sam nekih dvadeset minuta kasnije spustila slušalicu, bila sam mnogo upućenija u porodične stvari. Palo mi je na pamet da bih svojoj omiljenoj rečenici „Moji porodični odnosi su prilično složeni", mogla da dodam „Nisam ni slutila koliko". Ali dok se gulaš ovog puta krčkao - zahvaljujući tome što sam potpalila vatricu pod Džersinim nogama, na površinu je izbilo i nešto više od vrelog vazduha.

Ako je verovati Džersi, njena majka Zoe Ben, najmlađe dete i jedina kćerka Hijeronima i Hermione, pobegla je sa Pandorom i već sa petnaest godina se razvila u odličnu plesačicu. Kao i jedno pokolenje starija Isidora Dankan, koja joj je postala prijateljica, tutorka i zaštitnica, Zoe je ubrzo stvorila svoj jedinstven stil izvodenja. U vreme Isidorine tragične smrti 1927, Zoe je imala samo dvadeset; moja mlada baka već je tada bila zvezda Foli Beržera, Opere Komik i brojnih drugih mesta. Te godine je upoznala Hilmana fon Hauzera.

Hilman fon Hauzer je bio pri kraju tridesetih, bio je bogat, moćan, vitez Tevtonskog reda, član nekoliko podzemnih germanskih nacionalističkih grupa kao što su Društvo Tule i Armanenschaft - i te 1927. već je uveliko finansijski podržavao Nacionalsocijalističku partiju i Adolfa Hitlera. Bio je plav kao i Zoe, zgodan, kršan i već deset godina je u Nemačkoj imao ženu iz stare, uvažene plemićke porodice kao što je bila i njegova - ali potomstva niotkuda.

Mlada Zoe je bila divlja egzibicionistkinja i dosta laka žena, koja je već pet godina plesala naga svako veče pred publikom - o čemu svedoče i njeni memoari, koji predstavljaju skandalozni izveštaj o „uzavrelim dvadesetim" kojima takvi skandali nisu nedostajali. Zoe je jedva čekala da pruži empirijski dokaz da za jalovi brak fon Hauzerovih nije kriv on. Zoe je rodila stariju sestru moje majke, Hale fon Hauzer 1928.

Tokom decenije koja je usledila posle Prvog svetskog rata, Hilman fon Hauzer i njemu slični nisu osetili na svojoj koži pljačku kao većina Nemaca. Grupa koja je prilično dobro pregrmela oluju između ratova sastojala se od izvesnih industrijalaca i proizvođača oružja kao što su Krups, Tisens, i Riter fon Hauzer lično. Zoina kćerka Hale odvedena je u Nemačku, usvojili su je otac i njegova zakonita žena, koji su je kasnije poslali u elitne škole u Francuskoj. Koliko je Džersi shvatila, njena majka Zoe, ubrzo potom je pobegla na ostrvo Džersi, gde je upoznala i na brzinu se udala za uspešnog mladog rančera, koji je gajio ovce i bavio se

proizvodnjom irske vune i oni su tamo ostali sa svojom kćerkom Džersi do izbijanja Drugog svetskog rata, kada je on postao pilot junak, a Zoe se vratila u Francusku.

Mada se taj nedostajući „pastoralni" deo Zoine prošiosti nije baš najbolje uklapao u besmrtnu legendu koju je sama o sebi skovala, podudarao se sa izvesnim istorijski važnim događajima usled čega sam osetila žmarke. Nisam zaboravila šta se događalo 1940, upravo one nedelje kada se Zoe, po Džersinom tvrđenju, neočekivano vratila u Francusku. Te nedelje je Nemačka okupirala Francusku. Ne samo da je Riter fon Hauzer bio u Parizu - po Džersinim rečima došao je po njihovu dvanaestogodišnju kćerku, Hale - već je tamo trebalo da se nađe i jedan još stariji Zoin poznanik.

Nisam zaboravila ni popodne provedeno sa Lafom u termalnom bazenu u Sunčanoj dolini, kada mi je rekao da Zoe „nikada nije bila kraljica noći kakvom je volela da se predstavlja", da je to sve bila propaganda koju je smislio „najpametniji prodavac našeg veka" - Zoin austrijski kompatriota Adolf Hitler, koji je takođe došao u Pariz iste te nedelje da se slika i osmehuje poput kakvog turiste ispred Ajfelove kule. Smatrao je sebe dugo očekivanim osvajačem potomaka onih salijsko-burgundskih Franaka iz Nibelungenlieda.

Bez obzira na to da li je moja baka Zoe bila demimondenka ili samo plesačica, da li je bila u OSS ili u francuskom Pokretu otpora tokom rata kao što je Volfgang tvrdio ili je bilo tačno ono što je Laf rekao, da je sarađivala sa Nemcima - sutra ću ja proceniti pravu Zoe Ben prvi put.

Imajući u vidu tajnovitost, da ne kažem izdaje, kojima se služila naša porodica, možda Volfgang nije znao da su naše majke, Džersi i Hale, bile polusestre. Takođe je bilo moguće da on ne zna da je osamdesettrogodišnja bomba Zoe, koju je smatrao veoma šarmantnom, i njegova baka. Konačno, i ja sam to tek večeras saznala.

Ali Džersi mi je rekta još nešto na osnovu čega sam zaključila da Volfgang sigurno nije govorio celu istinu. U pitanju je bila nedelja kada je Sem sahranjen. Sada mi je poslednja Semova šifrovana poruka zvučala još zlokobnije.

I Džersi je pre sahrane, isto kao i Avgust i Grejs, kratko razgovarala sa izvršiocem testamenta; ali za razliku od Avgusta i Grejs, Džersi je imala razloga za to. Poznavala je gospodina Lea Abrahamsa, koji je bio advokat strica Ernesta kao i izvršilac testamenta, još iz vremena kada je ostala udovica posle Ernestove smrti. Pošto je sada i Sem bio mrtav, bilo je sasvim razumljivo da je Džersi zanimalo kako će ubuduće biti isplaćivana njena renta od nasledstva kojim je prethodnih sedam godina upravljao njen posinak. Ali to nije bilo sve.

Kada je Džersi saznala da ću najverovatnije ja biti glavni Semov naslednik, želela je da se uveri da sam svesna odgovornosti koju to sa sobom povlači. Ta to je imala i te kako dobre razloge. Nagađala je šta je Sem nasledio od oca. Možda moja majka i nije bila tolika pijanica kakvom se predstavila onog dana na groblju. Kada bolje razmislim, njeno zaprepašćujuće ponašanje nam je omogućilo da se na

trenutak oslobodimo Avgusta i Grejs i odemo na ručak. Ali kada je Džersi shvatila da ja ništa ne znam, odlučila je da me satera u ćošak i uputi u sve kada ostatak porodice ode iz grada.

Džersi je na sahranu donela nešto svoje i mada nije mogla mnogo ovog časa da mi kaže o tome, bilo mi je dovoljno i ono malo što je uspela. Nameravala je da mi da ono što je donela posle našeg razgovora - ali sam ja nestala. Posle mnogo premišljanja, zavila je to u masnu hartiju, uvezala kanapom i poslala mi sa porukom nažvrljanom na unutrašnjoj strani smeđeg papira koji sam ja na nesreću bacila pre nego što sam pročitala poruku. Na osnovu Džersinog kratkog opisa, a nije se usudila da bude preciznija, jer je ovo ipak bila prekookeanska veza, shvatila sam da je posredi bio rukopis ispisan runama koji sam pohranila između stranica UMO-a u nuklearnom postrojenju - neposredno pre nego što sam dobila one još smrtonosnije rukopise od Sema, koji su se trenutno nalazili u austrijskoj Nacionalnoj biblioteci u Beču. Znači da je Džersin rukopis bio onaj ispisan runama za koji je Volfgang tvrdio da ga je dobio od Zoe i lično ga meni poslao - rukopis za koji me je kasnije Laf uveravao da ga ni Zoe ni Volfgang nikako nisu mogli imati.

Majka i ja smo se složile da će biti mnogo smotrenije da naš razgovor nastavimo kada se vratim kući. Kada sam spustila slušalicu, Volfgang me je već čekao ispred telefonske kabine sa našim torbama i mi se uputismo ka aerodromskom stajalištu taksija. Dok je naš taksi jurio kroz vlažnu, crnu, somotsku parisku noć, bila sam svesna da ću možda, na šta me je Laf stalno upozoravao, uskoro ući u poslovičnu lavlju jazbinu bez biča.

Smrknuto sam shvatila da je sasvim moguće da Volfgang pre one noći provedene u mojoj sobi u Ajdahu, kada sam bila omamljena od lekova i smrznuta posle lavine, nikada nije video rukopis ispisan runama. Ako je to bilo tačno, shvatila sam sa jezom i užasom, šta to znači: da me je čovek koji je sedeo pored mene u taksiju koji nas je vozio francuskim autoputom kroz mrak u ponoć, možda lagao od trenutka kada smo se upoznali.

Naš taksi se uputio uz usku ulicu na levoj obali i zaustavio se ispred Rele Kristin; Volfgang je iskočio napolje, platio vozaču i pozvonio na kapiji.

„Naš avion je dosta kasnio", reče Volfgang recepcioneru na odličnom francuskom. „Nismo još jeli. Da li biste nam dali ključ od naše sobe i odneli naš prtljag dok mi nešto pregrizemo?"

Recepcioner se složio, Volfgang je razmenio bogatu napojnicu za naš ključ, i mi se uputismo niz ulicu do prijatnog bistroa u kome su svetla još bila upaljena i gde su večeravali lepo odeveni ljudi, koji su očigledno tu navratih posle posete pozorištu.

Stigao je naš coquilles, bogata mešavina morskih specijaliteta začinjenih egzotičnim mediteranskim začinima. Dobro jelo i jako vino uvek su me opuštali i smekšavali - i otupljivali moje instinkte za preživljavanje upravo onda kada su mi bih najpotrebniji.

„Baš si dugo razgovarala sa Amerikom", konačno je prokomentarisao Volfgang kada su nam doneli svežu zelenu salatu. „Da li često razgovaraš sa majkom?"

„Bar svakih nekoliko godina - neizostavno, bilo da je kiša ili sunce", rekoh mu.

„Možda je ovaj razgovor imao neke veze sa razgovorom koji si ranije vodila sa stricem?" napomenu on. „Bila si neobično tiha od kada smo napustili Beč."

„Ionako previše pričam za vlastito dobro", složih se s njim. „Obično ne volim da pričam o svojoj porodici. Razume se, pošto se ispostavilo da smo ti i ja zapravo rođaci, pretpostavljam da nema toga o čemu ne bismo mogli da razgovaramo. To jest, pod uslovom da oboje odlučimo da za promenu govorimo istinu."

„Ah", tiho izusti Volfgang, zagledavši se u tanjir.

Uzeo je kiflu i prelomio je na dva dela, proučavajući delove koje je držao kao da je očekivao da u njima pronađe ključ neke tajne. Konačno me je pogledao onim svojim neverovatnim tirkiznim očima ispod gustih trepavica, usled čega bi mi uvek zaklecala kolena. Ali znala sam da moram da ostanem usredsređena na um, a ne na materiju.

„Tvoja serva", rekoh mu. „Ali molim te imaj u vidu da ovo više nije partija tenisa."

„Očigledno su ti rekli nešto što je mene prikazalo u lošem svetlu", mirno reče Volfgang. „Pre nego što pokušam da ti ispričam svoju priču, moram da te upitam koliko si upućena u stvar?"

„Zašto me svi na početku razgovora upravo to pitaju?" rekoh. Nekoliko puta sam ubola viljuškom salatu, zatim sam je spustila i pogledala ga pravo u oči. „Čak i da si prvi put video Zoe Ben prošle godine, mislim da si znao da ti je ona baka, što znači da su njene kćerke - tvoja i moja majka - polusestre. Znam da mi ni ti ni Zoe niste poslali rukopis ispisan runama. Majka me je malopre obavestila da ga je ona poslala. Tačno je da je dugo krila istinu od mene - ali ona nije prevejani lažov. Volela bih da to isto mogu da kažem za tebe. Ipak ti moram zahvaliti na jednoj stvari - što si mi spasao život za vreme lavine. Što se ostalog tiče, koliko ja vidim, navodio si me na pogrešan trag od trenutka kada smo se sreli na planini i želim da znam zašto - želim to da saznam još noćas."

Volfgang je sa izvesnim zaprepašćenjem zurio u mene. Priznajem da je nekoliko kelnera i gostiju pogledalo u našem pravcu, mada sam dosta dobro kontrolisala glas. A onda se Volfgang, sasvim neočekivano, osmehnuo.

„Samo na jednoj stvari?" ponovi on sa izvijenom obrvom, ne obazrevši se na ostatak moje tirade. „Ja moram reći da imam na mnogo čemu tebi da zahvalim. Prvo, ti si prva u koju sam se zaljubio. Drugo, a to zaista nisam očekivao, zaljubio sam se u pravu oštrokonđu. Zato sam ti zahvalan što si me - kako to kažete vi Amerikanci? - 'suočila sa stvarnošću'."

Spustio je salvetu na sto i zatražio račun. Ali ja sam se pušila od besa i nisam nameravala ponovo da dozvolim da me se tek tako otrese zahvaljujući ovom možda i tačnom opisu moje malenkosti. Oterala sam kelnera pokretom ruke i podigla čašu sa vinom da potvrdim svoju odluku.

„Nisam završila", odlučno sam rekla Volfgangu.

,,Oh, jesi, veruj mi", stade on da me uverava istim tonom. „Zar ti nije palo na pamet, Arijel, da ranije nisam pomenuo da smo u srodstvu, zato što su me svi upozoravali na to da ne gajiš baš najnežnija osećanja prema porodici Ben? Da si se udaljila od svih osim od svog rođaka Sema još kao devojčica? Zar misliš da unapred nisam znao kako bi reagovala da sam stigao bez upozorenja, neposredno pošto je taj isti rođak umro, i saopštio ti: došao sam da te odvučem u naručje tvoje opasne porodice koju tako dugo već izbegavaš? A što se tiče rukopisa ispisanog runama za koji kažeš da sam te lagao, mogu ti samo reći da je Zoe znala da ti ga je majka poslala, jer su njih dve o tome razgovarale. Pitaj je sutra, ako meni ne veruješ. Žao mi je, ali jedino sam uspeo to da smislim. Da ti kažem da sam ti ga ja poslao, kako bih stekao tvoje poverenje..."

„Zašto uvek kada želiš da stekneš moje poverenje, moraš da smisliš novu laž?" prekinula sam Volfgangovu nepravovremenu ispovest.

Ali sam u sebi morala da priznam da je dosta toga što je rekao bilo tačno. Iako je bio veoma zgodan i poželjan i opčinio me onog trenutka kada sam ga ugledala, dosta vremena i truda sam uložila da se ne zbližim s njim - a razlog za to nisam mogla da mu kažem ni onda ni sada. Taj razlog bio je Sem koji je bio živ i kome je pretila opasnost od svih osim od mene, tako da nisam smela da verujem nikome, baš nikome.

Takođe nisam mogla da prenebregnem ni činjenicu da je postojala još jedna sitnica koja se nije uklapala u Volfgangov mehanički otisak.

„Čak i da je sve što si rekao istina", dodala sam, „ništa od toga ne objašnjava zašto si me lagao o Podu."

„O... podu?" ponovio je zbunjeno Volfgang.

„Mom šefu, Pastoru Ovenu Dartu", prevedoh mu ja. „Zašto je jedva čekao da odem na zadatak u Rusiju, a zatim se predomislio i krenuo za nama u Beč? Šta je tražio one noći u vinogradu ispod tvoje kuće? O čemu ste vas dvojica to razgovarali, što ja nije trebalo da čujem?"

Možda mi se samo učinilo, ali Volfgang je blago prebledeo. Zaustio je nešto da kaže, pa se predomislio. Nadala sam se da neće pokušati da mi uvali žvaku da je čovek u vinogradu bio otac Vergilio - a kad smo već kod toga, mogla bih i da ga pitam.

„Ko je uostalom Vergilio Santorini?" upitala sam. „Izgleda da je moj stric Laf čuo za njega. On veruje da je to veoma opasan čovek. Zašto je morao da se sretne s nama u biblioteci u Melku?"

„Teško da bih ovo mesto i vreme odabrao za razgovor o tome, ali bar nas niko neće prisluškivati", reče Volfgang, iznervirano uzdahnuvši. „Još malo pa će sve biti gotovo, tako da sada mogu da ti kažem sve što te zanima - kako bi konačno počela da mi veruješ. Život je jedna veoma složena pojava, Arijel, i ljudi su često mnogo složeniji nego što smo mi to u stanju da shvatimo..."

„Volgfange, pobogu, skoro je dva ujutro. Pređi na stvar, važi? Ko je Vergilio i zašto nas je Pastor Dart pratio do Beča?"

„U redu", reče Volfgang i pogleda me pravo u oči sa izrazom sama-si-to-tražila. „Vergilio Santorini je veoma obrazovan, erudita, naučnik koji izučava srednjovekovne tekstove i koji je diplomirao na Sorboni i Bečkom univerzitetu. On je stvarno sveštenik, ali nije bibliotekar u manastiru u Melku. Ima, međutim, pristup njihovim arhivama, jer je njegova porodica iz Trsta manastiru poklonila veliki deo svoje kolekcije retkih knjiga. Njihovim novcem su plaćene mnogobrojne restauracije koje su trenutno u toku u manastiru."

Ništa od toga me nije iznenadilo. Malo kasnije sam bila zahvalna buci koju su pravili kelneri zveckajući posuđem i prostačkom i razuzdanom smehu za susednim stolom, jer uopšte nisam bila spremna da progutam ono što je potom usledilo.

„Porodica Vergilija Santorinija", nastavioje Volfgang, „takođe se ubraja među najveće trgovce oružjem u Istočnoj Evropi, posebno Jugoslaviji i Mađarskoj, i oni već pokolenjima stiču novac na taj način. Tvoj stric je verovatno na to mislio kada je pomenuo opasnost. Vergilijeva porodica poznata je i po tome što je u vezi sa mafijaškom grupom pod imenom Zvezda, konzorcijumom za koji se veruje da trguje nuklearnim materijalima koji se koriste za oružja. Kao što vidiš, rekoh ti da ljudi kao i situacije mogu biti složeniji nego što se to može objasniti za vreme običnog razgovora tokom večere."

U redu, iznenadilo me je ovo otkriće o ocu Vergiliju, koji je ličio na šarmantnog mada pomalo nadobudnog izučavaoca srednjeg veka. Pre nego što krenem da se raspitujem o tome, pokušala sam da se još malo usredsredim i čujem odgovor na drugo moje pitanje.

„Uloga Pastora Darta još je složenija", nastavio je Volfgang. „Moram da napravim izvestan uvod. Kada sam stigao u Ajdaho, saznao sam da ti je kolega Olivje Maksfild ujedno i gazda, i to me je zabrinulo, jer je bio u prilici da ti

prisluškuje telefon i da te uhodi praktično dvadeset četiri sata na dan. Kako sam mogao da budem siguran da on nije nečiji agent? To je bio raziog zbog koga sam, odmah po tvom povratku sa sahrane, naveo Pastora Darta i Maksfiida da te presretnu kod pošte, dok sam te ja sledio kolima. Iz tvog ponašanja sam shvatio da je Maksfild, koji je stigao pre tebe, uradio nešto što je izazvalo tvoje podozrenje. Čim si podigla paket, video sam te kako bežiš od Maksfilda i velikom brzinom napuštaš grad. Zato sam te lično pratio do Džekson Hola.

„Iako sam znao da ti je majka poslala rukopis ispisan runama, tvoj strah i sumnjičavost od trenutka kada smo se sreli na planini, govorili su mi kako veruješ da su dokumenti koji su se našli u tvom posedu zapravo nasledstvo koje ti je ostavio rođak. Kasnije te noći, dok si spavala, ukazala mi se prilika da se uverim da su to rune tvoje majke. Takođe sam znao da su to jedini dokumenti koje si do tada primila, što je značilo da još nisi dobila nasledstvo svog rođaka, ali da ga i dalje očekuješ. To je bilo veoma opasno ako je bilo tačno ono u šta sam verovao - da Maksfild nastoji takođe da se dočepa tih dokumenata.

„Iako je naš put za Rusiju bio planiran, Pastor Dart i ja smo odlučili da ubrzamo odlazak kako bismo te sklonili od Maksfilda koji te je sve vreme nadzirao. Dart je trebalo da ostane i presretne drugi paket kada ovaj stigne, kako ne bi pao u pogrešne ruke. Ali posle svog tog pažljivog planiranja, ti si kasnila na naš vezni let za Solt Lejk. Bio sam u šoku kada si konačno stigla. Po izgledu tvoje torbe - koja je bila triput teža nego prethodnog dana - i na osnovu činjenice da si 'obavila jedan poslić' između odlaska u kancelariju i dolaska na aerodrom, zaključio sam da si ponovo bila u pošti i da si ovog puta podigla pravi paket!

„Zato sam morao", nastavio je on, „da javim Pastoru Dartu, dok si ti bila u toaletu, da smesta kupi kartu za naredni avion do Beča. Rekao sam mu da možemo da se nađemo ispod moje kuće u Kremsu, jedinom mestu za koje sam mislio da je bezbedno i na kome nas niko neće čuti, u jedino vreme kada ćemo ti i ja biti sami. Pokušao sam da smislim kako da te navedem da ostaviš rukopise u Austriji, i da ne rizikuješ da ih poneseš sa sobom u Rusiju gde bi ih sasvim sigurno konfiskovali. Stupio sam u vezu sa Dačaninom Basaridom i zamolio ga da dođe iz Francuske i da se nađe s nama u restoranu u Beču. Nagovestio sam mu da si primila svoje nasledstvo i da bi neko trebalo da ti pomogne da odlučiš šta ćeš s njim. Nisam očekivao da će želeti da ostane sam s tobom u restoranu. Bar je Vergilio motrio da te ne odvede nekuda kako se ne bi srela sa mnom na uglu koji je on izabrao..."

Volfgang je po prvi put napravio pauzu, i zavrteo glavom. „Arijel, protekle dve nedelje bio sam kao lud pokušavajući da te zaštitim od tebe same."

Od mene same? umalo nisam vrisnula.

Dok mi je hiljadu gongova odzvanjalo u glavi, uspela sam ipak da se urazumim. Da vidimo da li sam sve pohvatala kako treba: ovaj momak je upravo priznao da je od kada me je sreo, ulepšavao istinu dok nije počela da liči na goblen; naložio je da na mene celo popodne motri sveštenik koji je bio možda trgovac oružjem i imao

veze sa mafijom; pozvao je mog rođenog dedu da me ubedi da ostavim moje nasledstvo u javnoj biblioteci. Da li sam išta izostavila?

Zapravo, jesam: jednu sitnicu.

„Volfgang, zašto ti i Pastor Dart i svi ostali na svetu želite te rukopise?" upitala sam. „Znam da su vredni - ali zbog čega su toliko važni da je Pod morao na brzinu da doleti sa drugog kraja sveta da bi se video s tobom na svega nekoliko minuta noću u vinogradu? O čemu ste vas dvojica morali da razgovarate i zašto si mislio da to možete da uradite samo tada i tamo?"

Volfgang me je pogledao kao da se odgovor podrazumevao. Po drugi put je zatražio kelneru račun.

„Sa dužnim poštovanjem prema sadržaju, ja znam samo jedan deo -ne sve - a čak i to zahteva poduže objašnjenje", reče on. „A što se tiče Pastora Darta, morao sam da mu kažem gde si na kraju sakrila rukopise čim sam to saznao - i to pre nego što ti i ja krenemo za Rusiju. Kako bi drugačije Dart mogao da ih uzme iz austrijske Nacionalne biblioteke pre nego što to uradi neko drugi?"

Reč koja mi je istog časa pala na pamet bilo je ono Olivjeovo oj. Izgleda da nas je Vergilio pratio kada smo krenuli iz Kafe Centrala, i prepisao sve do jednog naslove knjiga kada je Volfgang predao listiće kroz vrata sobe u austrijskoj Nacionalnoj biblioteci. Nisam mogla da nađem reč koja bi to tačno opisala.

Dok smo se vraćali uskom uličicom, koja je bila dovoljno blizu reke da se osećala vlaga u noćnom vazduhu, osetila sam želju da zaplačem.

Volfgang me je uhvatio za ruku kao da je sve u redu i stisnuo je. „Hajde da se prošetamo pored reke", predložio je.

Na kraju ulice ugledala sam svetlucanje sa Île de la Cité koje kao da je dopiralo ispod vode. Zašto da ne? pomislih u tihom očajanju. Uvek mogu da se bacim u vodu - i njega da povučem sa sobom, ako uskoro ne počne da mi daje neke pristojne odgovore. Teško da je ovo bila moja ideja o vikendu u Parizu sa Volfgangom. Ovog trenutka sam želela da ga upucam. Uništila sam sve za šta je Sem rizikovao život, kada sam prenebregla Lafovo ozbiljno upozorenje: „Odupri se muškarcima, dok ne otkriješ u šta si se upetljala."

Sada sam i te kako dobro znala u šta sam se upetljala, mada nisam imala blagog pojma šta da preduzmem. Imala sam želju da vrištim dok ne poludim. I dalje ništa nisam znala o tim prokletim rukopisima! Razdirala me je i sama pomisao na to koliko su me stajali. Ali noć je još bila mlada, i ja sam se zaklela da ću dobiti neke otvorene odgovore pre nego što se završi.

Uputili smo se kejom do mesta sa koga smo mogli preko vode da vidimo osvetljenu fasadu Notr Dama nadnetog nad čuvenim zidom od drevnog bršljana, koji se spuštao sve do namreškane vode.

„Arijel", oslovi me Volfgang, podigavši moje lice ka svome na treperavoj noćnoj svetlosti. „Rekla si da si nesrećna kada te lažem. Ali ti si nesrećna i kada ti kažem istinu. Toliko te volim - šta bih mogao da ti kažem ili da uradim što bi te usrećilo?"

„Volfgang, upravo si mi kazao da ste ti, neki tamo mafiozo i moj šef Pastor Dart manipulisali mnome i da ste me izdali. Da si ti izdao sve za šta se Sem ikada zalagao i zbog čega je možda izgubio život. Zar očekuješ da me to usreći? Usrećilo bi me kada bi mi samo rekao istinu - celu istinu za promenu - kako ne bih morala kleštima da je izvlačima iz tebe i kada bi prestao da me držiš u mraku 'za moje vlastito dobro'. Želim da mi smesta kažeš šta znaš o Pandorinim rukopisima - kakve veze oni imaju sa Rusijom i Centralnom Azijom, nuklearnim pitanjima, a očigledno je da imaju, i kakvu ulogu ti i ostali igrate u svemu tome."

„Izgleda da nisi ništa shvatila od onoga što sam ti kazao", iznervirano reče Volfgang. „Kao prvo, nikada nisam kazao da je Vergilio mafijaš, već da potiče iz porodice koja se bavi prodajom oružja - a to je velika razlika. Rekao sam da je tvoj stric možda čuo za njihove veze sa mafijom: ljudi slični Vergiliju često moraju da održavaju veze sa takvima radi vlastite bezbednosti. Isto je i u mom poslu. Ako bismo se prema svim trgovcima oružjem odnosili kao prema neprijateljima, sve aktivnosti bi se onda obavljale ispod stola i mi bismo izgubili svu kontrolu nad krijumčarenjem koje bi inače moglo da nam posluži kao polazna tačka - zatvorili bismo sva vrata.

„Ali kada pominješ izdaju", dodade on, „postoji nešto što očigledno ne znaš. Postoji jedna grupa koja je, koliko sam uspeo da shvatim, godinama motrila na Semjuela Bena, još od smrti njegovog oca Ernesta. Povremeno su čak angažovali tvog rođaka da radi za njih ne bi li pridobili njegovo poverenje. Ali mislim da su ga na kraju oni ubili.

,,Ti ljudi su tvrdili da rade za vladu Sjedinjenih Država, ali su u stvari bili multinacionalni, pod kontrolom čoveka sa podebljim dosjeom - čoveka po imenu Teron Vejn. Za vreme mog odsustva, pre nego što sam došao u Sunčanu dolinu da te potražim, saznao sam neke stvari o tom čoveku. Prvo: da je bio u San Francisku one nedelje kada je tvoj rođak Sem poginuo. Zajedno su radili na nekom zadatku. Drugo: Vejn je prešao u ilegalu odmah posle Semove smrti i još se nije pojavio. Treće - moraš poverovati u ovo što ću ti sada reći, Arijel - Olivje Maksfild jeste i bio je od dana kada si ga upoznala, sluga Terona Vejna. Maksfild je došao u Ajdaho, potrudio se da dobije ovaj posao i da se upozna i sprijatelji s tobom, samo iz jednog razloga: ti si bila jedina pomoću koje su mislili da mogu da premoste odbrambene bedeme tvog rođaka Sema."

Ostala sam bez teksta. Sem mi je kazao da je radio sa Teronom Vejnom više od deset godina. Taj čovek mora da ga je angažovao još na koledžu, isto što je i Pod uradio sa mnom. Takođe sam znala da je Teron Vejn bio prisutan kada je Sem „poginuo" jer je, prema Semu, taj čovek bio ubijen umesto njega! U zagonetnoj poruci koju mi je ostavio kod Lafa, Olivje je priznao da je i on radio za Terona Vejna.

Kada bolje razmislim, zaista je bilo čudno da su Olivjeovi akreditivi savršeno odgovarali mojima od prvog dana, pre pet godina, kada smo imenovani da zajedno radimo na istom projektu. Da i ne pominjem kako me je namamio da se uselim u njegov stan u podrumu posluživši se niskom kirijom, majstorski spravljenim obrocima, voljom da izigrava bebisiterku mojoj mački u svako doba i izmislivši onaj uvrnuti san o meni kao Devici Mariji koja pobeđuje mormonskog proroka Moronija u fliperima!

Sve što je Volfgang kazao, ako bi se sagledalo iz malo drugačijeg ugla, moglo je da predstavlja vernu sliku. Teron Vejn je mogao da navuče Sema da pomisli kako radi za nekog drugog. Neko je možda dobio zadatak da smakne Terona Vejna, ne Sema. A Volfgang i Pod su možda samo pokušavali da pomognu Semu i meni da zaštitimo dokumente, jer mi to i pored svih napadnih pokušaja očigledno nismo bili u stanju.

Bila sam strašno zbunjena; imala sam još hiljadu pitanja na koje nisam dobila odgovore. Volfgang me je privukao u naručje tu pored reke i nežno me poljubio u kosu. Zatim me je odmakao i ozbiljno odmerio.

„Odgovoriću ti na svako tvoje pitanje - to jest, ako budem umeo", reče on. „Ali prošlo je već dva, i mada sa Zoe treba da se vidimo tek u jedanaest, moram priznati da bih želeo bar jednim delom noći da ti se odužim za svu tugu čiji sam izgleda ja bio uzrok." Vragolasto se osmehnuo i dodao: „Da i ne pominjem kako mi je bilo svih ovih noći koje sam proveo sam u onim ruskim barakama!"

Uputili smo se kejom duž aleje kestenova ukrašenih novim lišćem i osvetljenim svetiljčicama odozdo. Ličilo je na paučinaste pokrove od visećih gusenica. U vazduhu se osećala prolećna vlaga. Imala sam osećaj da se davim i znala sam da moram brzo da se izvučem iz tog stanja.

„Počni od Rusije", predložih.

„Kao prvo", poče Volfgang ponovo me uhvativši za ruku, „možda je i tebi bilo čudno da tokom celog našeg boravka u Sovjetskom Savezu - i pored obimnih razgovora o obezbeđenju i odlaganju nuklearnog otpada -nijednom nije bio pomenut 'nesrećni slučaj' u Kištimu?"

Godine 1957. došlo je do nesreće u Kištimu. Odloženi nuklearni otpad dostigao je kritičnu masu, otprilike kao živi reaktor bez kontrolnih šipki, i otpad se izlio na preko otprilike hiljadu kvadratnih kilometara - to je površina koju otprilike pokrivaju Menhetn, Džersi, Bruklin, Jonkers, Bronks i Kvins - oblast u kojoj živi najmanje 150.000 stanovnika.

Sovjeti su uspešno krili ovu 'grešku' skoro dvadeset godina, iako su morali da evakuišu stanovništvo iz te oblasti, skrenu tok reke, i zatvore sve puteve. Tek kada je jedan izgnani sovjetski naučnik sedamdesetih godina dunuo u zviždaljku, sve je izišlo na videlo. Ali u današnjoj novoj atmosferi kooperativne atomske glasnosti,

čovek mora da se zapita zašto nijednom tokom cele nedelje intenzivnih dijaloga nisu pomenuli Kištim, a o svemu ostalom su krajnje otvoreno govorili. Odjednom mi je palo na pamet da Volfgang želi nešto važno da mi kaže.

„Hoćeš da kažeš, kako veruješ da 'nesrećni slučaj' u Kištimu zapravo nije bio nesrećni slučaj?" upitala sam.

Volfgang je zastao i osmehnuo mi se na gotovo nadnaravnoj noćnoj svetlosti u Parizu u koji je stizalo proleće.

„Odlično", reče on i klimnu. „Čak ni oni koji su na kraju razotkrili ovu nezgodu možda nikada nisu ni naslutili užasnu istinu. Kištim se nalazi na Uralu, nedaleko od Jeketarinburga i Čeljabinska, dva mesta na kojima se još i danas aktivno prave i skupljaju nuklearne bojeve glave - i koja ti i ja, razume se, iz bezbedonosnih razloga nismo bili pozvani da posetimo. Ali šta ako Kištim nije služio kao otpad za ta dva pogona? Šta ako nije postao slučajno kritičan, kao što to svi veruju? Šta ako je nesrećni slučaj zapravo bio posledica kontrolisanog eksperimenta koji nije uopšte ispao onako kako je bilo predviđeno?"

„Ne pretpostavljaš valjda, da bi Sovjeti, čak i u danima najgore represije, obavili nuklearno testiranje u naseljenoj oblasti?" upitah. „To bi bila potpuna ludost!"

,,Nisam govorio o testiranju nuklearnog oružja", zagonetno reče Volfgang, zagledavši se preko reke. Ispružio je ruku prema crnoj vodi Sene koja je ispod nas proticala.

,,Pre više od sto godina", reče on, „upravo na ovom mestu na reci, mladi Nikola Tesla je imao običaj da pliva. On je došao u Pariz iz Hrvatske 1882. da radi za Kontinental Edison, zatim je nastavio za Njujork gde je radio za samog Edisona, s kojim se uskoro žučno posvađao.

„Siguran sam da znaš da je", dodao je Volfgang kada smo krenuli dalje, „bio tvorac originalnih patenata za mnoge izume za koje su drugi kasnije pokupili svu slavu i dobit. On je prvi zamislio, projektovao i često čak i konstruisao pronalaske kao što su bežični radio, turbina bez lopatica, telefonski pojačivač, transatlantski kabl, daljinski upravljač, tehnike korišćenja solarne energije, da pomenem samo neke. Ima i onih koji kažu da je on izmislio uređaj za 'antigravitaciju' sa danas poznatim superprovodnim svojstvima - kao i najkontroverzniji 'zrak smrti', koji je mogao da obori avione sa neba pomoću zvuka. Priča se da je u Koloradu Springsu 1899. obavljao čuvene tajne eksperimente kojima je čak mogao da menja ustrojstvo vremena."

„Čula sam tu priču", suvo potvrdih Volfgangu. Vodila se beskrajna debata između inženjera 'praktičara', koji su verovali Tesli, koji je tvrdio da je izmislio tehnike za sve, od uskrsnuća mrtvih do hodanja po vodi, i 'konceptualnih' fizičara, koji su isticali da je samouki Tesla odbacio uglavnom sve moderne teorije od

relativiteta do kvantne fizike. Što je u osnovi prežvakavanje suprotnosti duh-materija.

„Ali Tesla je umro pre nego što je izmišljena atomska bomba", istakoh ja. „Takođe je odbijao da poveruje da bi se energija oslobođena cepanjem atoma, ako bi neko uopšte uspeo to da postigne, mogla uspešno obuzdati. Kako onda možeš da pretpostaviš, a izgleda da si upravo to uradio, da je užasna nesreća u Kištimu, do koje je došlo pedesetih godina, sklepana verzija nekog Teslinog eksperimenta?" upitah u neverici.

„Nisam sam u tome", odvrati Volfgang. „Tesla je ustanovio novu nauku pod nazivom telegeodinamika. Njen cilj je bio da stvori izvor neograničene slobodne energije zauzdavanjem prirodnih sila koje latentno postoje u zemlji. Verovao je da može da pošalje obaveštenje ispod zemlje oko celog sveta. Prijavio je mali broj patenata sa tog polja - za razliku od svih ostalih svojih otkrića - i dao je samo najopštije opise o tome kako bi ti izumi mogli da rade. Ali je zato vršio mnoge eksperimente sa harmonijom i izmišljao je oscilatore koji su bili tako mali da su se mogli nositi u džepu, ali su svojim vibracijama, kada bi se stavili na neku strukturu kao što je na primer Bruklinski most ili Empajer Stejt Bilding, mogli da ih zaljuljaju i sruše za svega nekoliko minuta."

„Da pojasnimo", rekoh ja. „Hoćeš da kažeš da su Sovjeti možda pokušali da ostvare kontrolisanu lančanu reakciju, da su na neki način pokušali 1957. da prizovu tu silu Teslinog tipa - i da se to otrglo kontroli? Ali ako Tesla nije napisao ništa o tome, kako su mogli znati šta treba da urade?"

„Rekao sam da ništa nije objavio - ne da nije zapisao", reče Volfgang. „Čak je moguće da su se dotične specifikacije nalazile među njegovim papirima od kojih su mnogi tajanstveno nestali kada je umro u Njujorku u osamdeset sedmoj godini, 1943, što je veoma značajno, jer je tada Drugi svetski rat bio na vrhuncu i vodila se trka u pronalaženju nove vrste oružja. Neposredno posle toga, Hitler je najavio svojim najbližim poverenicima da su naučnici na pragu da razviju neverovatno novo 'superoružje' koje će brzo okončati rat u korist Nemačke."

Moj um je bio preplavljen nepovezanim mislima: Nikola Tesla bio je iz Jugoslavije. Vergilio iz Trsta, Volga Dragonof kome je Pandora dala ime po 'zmajevim silama' iz zemlje poticao je sa Kavkaza.

„Kakve sve to veze ima sa Pandorom i njenim rukopisima?" upitala sam, ne znajući da li sam čak i sada uopšte spremna da čujem odgovor.

Volfgang je, međutim, naglo zastao i zagledao se kroz maglu koja se dizala sa Marsovog polja gde se poput kakve utvare pomaljala Ajfelova kula. Duž njenih strana bila je ispisana neonskim slovima poruka koja je glasila. Deux Cent Ans - dve stotine godina.

Blagi bože! Brzo sam pogledala Volfganga, koji je počeo da se smeje.

„Iako sam ti to pomenuo prošle nedelje, već sam bio zaboravio", reče mi on. „Ove godine, 1989, slavi se dvestogodišnjica Francuske revolucije. Godine 1789. Klaprot je u Saksoniji pronašao novi element uran. Dao mu je ime po planeti Uranu koju je jedan drugi Nemac, Heršel, otkrio zajedno sa svojom sestrom iz njihove opservatorije u Engleskoj samo deset godina ranije. Ta tri događaja obeležila su početak uništenja starog eona o čemu je govorio tvoj deda, i Uran su počeli da smatraju za planetu koja upravlja novim dobom - dobom Vodolije. Mislim da je o tome reč u Pandorinim rukopisima. Vidiš li vezu?"

Upravo sam zaustila da ne shvatam - ali mi se onda učinilo da sam ipak shvatila.

„Prometej?" upitah.

Volfgang zatrepta na neonskoj svetlosti i iznenađeno se zagleda u mene.

„Tačno", reče on. „Prometej je po mitu ukrao vatru bogovima i dao je ljudima - isto onako kao što će u narednom dobu, kako kaže Dačanin Basarid, vodonoša izliti veliku životnu silu za čovečanstvo. Često se pokaže da su takvi pokloni istovremeno i kletve i blagoslovi. U mitu o Prometeju, Zevs se preodmislio i dao nam Pandoru. Ona je otvorila kutiju - zapravo krčag - i pustila sva zla u svet. Međutim, ima onih koji ne veruju da je priča o Prometeju i Pandori samo mit. Podozrevam da je tvoja baka Pandora spadala među njih."

„Misliš da se u rukopisima koje je Pandora sakupila govori o tome kako da se napravi nuklearni reaktor? Ili kako dopreti do zemljinih energetskih sila?" upitah. „Koliko sam shvatila, to su drevni rukopisi - ili su bar mnogo stariji od bilo koje moderne tehnologije ili izuma."

„Većinu izuma bi bilo prikladnije nazvati otkrićima - ili čak ponovnim otkrićima", primeti Volfgang. „Ne znam da li su drevni narodi posedovali takvo znanje, ali znam da postoje mesta na planeti na kojima u prirodi opstaju jedne pored drugih komponente održivih lančanih reakcija - radioaktivni materijali, teška voda, ostali sastojci. Često je pominjano da Bibilija i ostali rani tekstovi opisuju prizore koji veoma podsećaju na atomske eksplozije - uništenje Sodome i Gomore je samo jedan od njih. Takođe zaista postoje naročite tačke na površini zemlje koje odlično provode Tesline vrtloge sile, veštački stvorene oluje i munje i harmonske oscilacije. Znamo da su drevni narodi na većini tih mesta podizali spomenike, postavljali uspravno kamenje ili ostavljali za sobom pećinske crteže važne za šamane - mnogo pre pisane istorije."

„Ali čak i kada bismo sakupili sve Pandorine rukopise, preveli ih, dešifrovali i shvatili - šta bi neko mogao da uradi sa tim znanjem?" iznervirano upitah. „Zašto bi ono bilo opasno?"

„Pošto sam samo bacio pogled na ta dokumenta, jasno je da nemam sve odgovore", reče Volfgang. „Ali znam dve stvari. Prvo: rani filozofi od Pitagore do

Platona verovali su da je Zemlja kugla koja visi u prostoru zahvaljujući ravnoteži i da je prilagođena muzici sfera. Međutim, pojedinosti vezane za izvore moći (energije) uvek su držani pod velom, jer se verovalo da su oni ključni element Misterija.

„Na samrtničkoj postelji, neposredno pre nego što je ispio kukutu, Sokrat je rekao svojim učenicima da Zemlja, ako se gleda odozgo, podseća na 'jednu od onih lopti koje se sastoje od dvanaest komada kože različitih boja'. To nije opis kugle već najvećeg pitagorejskog poliedra - dodekaedra, dvanaestostranične figure u kojoj je svaka strana pentagon. To je bio najsvetiji oblik za Pitagoru i pitagorejce. Oni su shvatali Zemlju kao džinovski kristal - mi bismo danas rekli 'kristalni sklop' - odašiljač koji je upregao energiju sa nebesa ili iz dubine zemlje. Oni su smatrali da bi ona čak mogla biti korišćena za psihičku kontrolu širokih razmera ako bi neko upravljao tim ključnim tačkama pritiska. Dalje, oni su zamišljali da bi sile unutar Zemlje, ako su valjano 'podešene', vibrirale poput muzičke viljuške prema odgovarajućim harmonijama na nebu."

„U redu", rekoj ja. „Recimo da je Zemlja zaista jedna džinovska energetska mreža, što izgleda svi misle. Tada ne bih imala problema da shvatim zašto bi ljudi željni moći hteli da se dočepaju skrivene mape ključnih tačaka. Ali što se tiče 'misterija', nemojmo zaboraviti da su Sokrat i Pitagora, i pored svih tajni koje su znali ili možda upravo zbog njih, bili zbrisani na zahtev naroda. Kakvo god 'skriveno znanje' da su posedovali ono ih na kraju nije spaslo.

„U svakom slučaju", dodala sam, „rekao si da dve stvari znaš o Pandorinim rukopisima. Koja je druga?"

„Druga je ono u šta je Nikola Tesla verovao - što se i nije baš mnogo razlikovalo od onoga što sam upravo opisao", reče Volfgang. „On je mislio da Zemlja sadrži neki oblik naizmenične struje koja se sve vreme širi i skuplja - stopom koju je teško, ali ne i nemoguće izmeriti - nalik na ritam disanja ili otkucaja srca. Smatrao je da kada bi postavio izvesnu količnu TNT-a na pravo mesto u pravo vreme - u trenutku kada kontrakcija počinje - mogao bi da raskomada Zemlju na paramparčad 'kao dečak jabuku'. Ako bi se uklopio u tu struju, tu energetsku mrežu, mogao bi da zauzda neograničenu moć. 'Po prvi put u istoriji' rekao je Tesla, 'čovek poseduje znanje zahvaljujući kome može da se umeša u kosmičke procese.'"

Svetog mu sranja.

Volfgang je na trenutak podigao pogled prema Ajfelovoj kuli. Mali crveni mamac gotovo se gubio u srebrnastoj izmaglici. Zatim me je jednom rukom zagrlio dok smo i dalje stajali u tišini.

„Ako je Tesla, poput Prometeja, dao čovečanstvu novu vrstu plamena", reče Volfgang, „možda će se ispostaviti da je Pandorino znanje ujedno i poklon svetu i njegova kazna."

ZLO I DOBRO

SOKRAT: Govoriš o dobru i zlu.

GLAUKON: Da.

SOKRAT: Pitam se da li ih razumeš kao ja.

Platon, Republika

Protivno svim svojim namerama i dobro smišljenim planovima, završila sam u izrezbarenom krevetu sa baldahinom u renesansnom apartmanu u Rele Kristini vodeći ljubav s Volfgangom cele noći - to jest u onom delu koji je preostao - sa strašću koja me je potpuno isrcpla, tako da sam imala utisak da sam provela vreme u naručju vampira, a ne austrijskog javnog sluge.

Ispred naše sobe nalazila se mala bašta. Volfgang je stajao kod francuskih vrata i gledao napolje kada sam ujutro otvorila oči. Njegovo veličanstveno nago telo ocrtavalo se naspram mreže od vlažnih crnih grana sa izmaglicom od nežnog bledozelenog lišća koje se razmotavalo ispred samih prozora. Setila sam se onog prvog jutra u spavaćoj sobi mog podruma, kada je izmileo iz moje vreće za spavanje i okrenuo mi leđa kako bi se obukao - pre nego što je došao do mene da me poljubi po prvi put.

Više nisam bila kvazidevica koja porumeni za svaku sitnicu: život se očigledno pobrinuo za to. Ali znala sam da je ovaj čovek zbog koga bi mi srce svaki put brže zakucalo - i ovog puta mi je kao ludo kucalo cele noći - i dalje predstavljao enigmu kao i u vreme kada smo se upoznali, mnogo pre nego što sam saznala da mi je rođak. Uprkos svim filozofskim opservacijama o duhu i materiji, morala sam da priznam da je ono što sam želela od Volfganga bilo daleko od duhovnog prosvećenja. Pitala sam se šta je to govorilo o meni.

Volfgang je otvorio prozore kroz koje se izlazilo u baštu, došao do kreveta i seo. Povukao je čaršav i stao da me miluje dok nisam ponovo zadrhtala. „Tako si lepa", reče on.

Nisam mogla da poverujem da sam želela još. „Zar nemamo važan sastanak za ručak koji zaista ne bismo smeli da propustimo?" Primorala sam sebe da to pomenem.

„Francuskinje uvek kasne." Lizao mi je prste i zamišljeno me gledao. „Ima nešto u vazduhu - egzotični, erotski parfem koji ispuštaš i od koga nekako podivljam. Ali uvek imam osećaj da je to iluzija, da smo umotani u magični dimni veo kroz koji niko ne sme da prodre, jer će inače čarolija biti prekinuta."

Bio je to dobar opis i mojih osećanja: od početka nas je obavijalo nešto nestvarno, iluzija tako moćna da je često delovala čak opasno.

„Tek je prošlo devet", prošaputao je Volfgang, čije su usne lebdele nad mojim grudima. „Možemo da preskočimo doručak - zar ne? - ionako nas čeka rani ručak..."

Les Deux Magots je, jedan od famous cafés u Parizu. Nekada je to bilo omiljeno svratište književnika i podzemlja - dve grupe koje su u Francuskoj često mogle da se podiče istim članovima. Svi od Hemingveja do de Bovoareve i Sartra visili su tamo. A očigledno i Zoe Ben.

Prelazeći preko trga Saint-Germain-des-Prés, primetila sam da su oblikovani kestenovi procvetali. Volfgang mi ju je pokazao. Sedela je sama za stolom u uglu u sunčanom, zastakljenom solarijumu koji se protezao na otvoreni trg. Ušli smo kroz restoran i prošli pored poznatih drvenih kipova dva magota. Te orijentalne figure u plavo-zeleno-zlatnim odorama, okružene pozlaćenim ogledalima, lebdele su na prestolima visoko iznad bara, i ličile na heruvime pokupljene sa pariskih ulica i u vatrenim kočijama odvezene na nebo.

Izišli smo na zastakljenu terasu. Dok smo prilazili Zoi, proučavala sam tu ženu, svoju ozloglašenu baku, o kojoj je izrečena i napisana gomila skandaloznih stvari tokom godina. Možda je imala osamdeset tri, ali dok je sedela tu pijuckajući svoj šampanjac, imala sam utisak da život kojim je živela - ispunjen vinom, muškarcima i plesom - uopšte nije na njoj ostavio traga. Sedela je „uspravno u sedlu", kako bi to Olivje kazao, ponosnog držanja koje je dopunjavala glatka koža i zavidna francuska pletenica snežnobele kose koja joj je dopirala gotovo do struka. Snaga koja se očitavala na njenom licu podsetila me je na Lafovu primedbu da je još kao dete bila ubedljiva kao Atila.

Kada smo stigli do njenog stola u uglu, zagledala se u mene prodornim akvamarin očima - čija je nijansa bila negde između Volfgangovih tirkiznih i majčinih čuvenih „ledenoplavih". Volfgang me je formalno predstavio, izvukao stolicu i smestio me pošto je Zoe klimnula. Obratila se Volfgangu, na engleskom u kome se osećala mešavina naglasaka, ali pogled nije skidala sa mene.

„Sličnost je zaista neverovatna", rekla mu je. „Kako li je reagovao Dačanin kada ju je prvi put video!"

„Ostao je bez reči", priznao je Volfgang.

„Ne želim da budem nevaspitana", reče mi Zoe. „Ali moraš da shvatiš da je Pandora bila jedinstvena. Pošto nje više nema, čovek se zapanji kada sretne nekoga ko je gotovo njena inkarnacija. Dobro si postupila što si sve ove godine izbegavala najveći deo porodice. Da smo češće viđali ovu neverovatnu Pandorinu repliku, možda bismo svi morali da pribegnemo mirišljavim solima ili nekom jačem piću od šampanjca! S njom je bilo teško izići na kraj, uveravam te."

Osmehnula se po prvi put, i na trenutak sam uhvatila onu lenju senzualnost po kojoj je bila čuvena - osobinu zbog koje su, koliko se sećam, skoro četiri decenije plemići i magnati padali na kolena i obasipali je bogatim poklonima.

„Jesi li bila bliska sa mojom bakom?" upitala sam. A onda sam se setila da mi je i Zoe baka, i dodadoh: „Hoću da kažem..."

„Znam šta hoćeš da kažeš. Ne izvinjavaj se", kratko me je prekinula. „Jednog dana ćeš možda i naučiti važnu lekciju: možeš da uradiš i da govoriš šta ti je po volji a da zbog toga ne moraš da se izvinjavaš." Imala sam utisak da se Zoe često držala tog svog malog pravila.

Mahnula je kelneru da i nama sipa šampanjac u čaše koje su se nalazile na stočiću pored i čekale nas. Već su bile delimično ispunjene tajanstvenom purpurnom mešavinom koju je kelner promešao napravivši oblak dok je sipao šampanjac.

„Ovo piće se zove la Zoe", obavesti nas ona. „Kao i moje ime, ono znači 'život'. Mešavinu su jedne večeri pripremili za mene kod Maksima - oh, pre koliko je to godina samo bilo! U Parizu su ga pili svi koji su želeli da budu šik. Želela sam da se vidimo ovde kod Deux Magots i da nazdravimo Životu. Pošto niko ne izlazi ovako rano, moći ćemo na miru i da porazgovaramo. Hoću da vam ispričam o nedostajućem magotu, i o tome u kakvoj je on vezi s nama. Pošto je običaj da niko ne ide na ručak pre otprilike dva sata, rezervisala sam nam sto kod Closerie des Lilas. Pretpostavljam da ste pristojno doručkovali u hotelu u kom ste odseli."

Sedela sam ukočenog izraza lica, očajnički se trudeći da ne pocrvenim pri sećanju na naš jutrošnji „doručak". Volfgang mi je značajno stisnuo šaku ispod stola.

„Možda bismo mogli da uzmemo malo maslina", rekao je kelneru na francuskom. Kada se ovaj udaljio, Volfgang je rekao Zoi: „U Americi se ne pije alkohol ovako rano ako se prethodno nešto ne pregrize."

Osim u mojoj bahanalijskoj porodici, pomislih. Podigli smo čaše i nazdravili Životu. Već pri prvom gutljaju, osetila sam da ovo jako piće ima ukus opasnosti.

„Arijel..." Zoe je izgovorila moje ime kao da polaže neka prava na njega. Njene naredne reči su to razjasnile. „Pošto je tvoja majka oduvek krila u kakvom smo

srodstvu, možda ti nije rekla da sam ti ja odabrala ime? Možeš li da pogodiš po kome si ga dobila?"

„Volfgang mi je kazao da je Arijel drevno ime za Jerusalim i da znači Božja Lavica", odvratih. „Ali ja sam oduvek zamišljala da sam ime dobila po onom malom duhu Arijelu iz Šekspirove Bure koga je Prospero čarobnjak držao u zarobljeništvu."

„Ne - ali si ipak dobila ime po jednom drugom duhu koji je nastao kasnije po uzoru na tog", reče Zoe. Zatim je počela da citira na nemačkom:

,,Ariel bewegt den Sang in himmi ich reinen Tönen; viele Fratzen lockt sein Klang, doch iockt erauch die Schönen... Gab die liebende Natur, gab der Geist euch Flügel, Folget meiner leichten Spur! Auf zum Rosenhügel!"17

17 Arijel zače poj i klik - nebesnički zvuci sami!

To mami mnogi gadan lik, al' i lepa lica mami... Ako duh vas neki drag i priroda okrilati, Svako nek moj laki trag k ružičnjaku onom prati! (prevod B. Živojinović) (prim. prev.)

„Arijel peva i svira... hm, harfu", prevela sam. „Ako ti je Priroda dala krila... sledi me do brda ruža. Odakle je to?"

„Iz Fausta", odgovorio je Volfgang. „Ta scena se odigrava na vrhu planine Broken, u Walpurgisnacht, u vreme drevnog germanskog festivala koji je Gete prizvao u ovoj drami. Ta reč znači 'noć kada su pročistili šumu'... vatrama."

Zoe je pogledala Volfganga kao da u tome što je rekao postoji nekakvo neizgovoreno značenje. Zatim je bakica isto tako šarmantno aktivirala ručnu granatu.

„U tom delu Fausta, u sceni pročišćenja, mali duh Arijel oslobađa Fausta ogorčenosti i patnje koju je prouzrokovao ostalima", obavesti nas ona. „Ne zaboravite da ih je Faust često krajnje nenamerno povređivao, u svojoj potrazi za višom mudrošću kao mag. To je bio Lakijev najdraži pasus. Ronio je suze svakog puta kada bi ga čuo", zatim je dodala. „Većina ljudi nije svesna da je noć kada je umro - 30. aprila 1945 - Noć uoči prvog maja.18 Što će reći da je ubio sebe i Evu, na Walpurgisnacht."

18 May Eve (prim. prev.)

„Laki?" zbunjeno je upitao Volfgang. Shvatih da je propustio Lafovu priču u kojoj nam je otkrio ljupki porodični nadimak za najozloglašenijeg svetskog tiranina. „Ali 30. april 1945. je čuveni datum: tog dana je Hitler počinio samoubistvo. On je bio Laki?"

„Da", prokomentarisala sam cinično. „Izgleda da je bio porodični prijatelj. Iznenađena sam što to nisi čuo." Međutim, postojalo je nešto što ni ja još nisam bila čula i što bih bila veoma srećna da sam propustila.

„Nije zapravo bio prijatelj", primetila je Zoe sa zavidnom hladnokrvnošću. „Mogli biste čak reći da je bio član porodice."

Dok sam pokušavala da se saberem posle ove njene primedbe, ona dodade.

„Morate shvatiti, poznavala sam ga od najranijih dana. Istinu govoreći, Laki je bio običan čovek običnih sposobnosti, porekla i obrazovanja, ali je znao da njegova velika snaga leži upravo u toj jednostavnosti. Zbog toga mislim da je mnogima delovao tako zastrašujuće, jer se ispod površine krilo nešto primitivno što bi odjeknulo u čoveku iako toga nije bio svestan. Kada je Laki u pitanju, to je bilo nešto više od masovne hipnoze, u šta bi mnogi voleli da veruju. Sve u vezi s njim bilo je arhetipsko: umeo je da dopre do istine u svakome." Napravila je pauzu, pa dodala nešto od čega sam se sledila: „Konačno, nije on lično povukao obarač trinaest miliona puta - niti je izdao pismena naređenja drugima da to urade. Laki je znao da će biti dovoljno da stvori uslove u kojima će ljudi osetiti da su dobili dopuštenje da urade ono što su duboko sicrivali u sebi, ono što im je virilo iz srca."

Pripala mi je muka. Zoe me je hladno odmeravala tim svojim čeličnoplavim očima dok je sedela i pijuckala šampanjac čija je boja podsećala na boju krvi. Sunce kao da je prestalo da greje. Bilo je znači tačno, Laf i svi ostali su me upozoravali da je Zoe bila saradnik nacista sa članskom kartom. Ali to je bilo pre nego što sam došla ovamo, pijuckala piće nazvano po njoj, i slušala pogubne novosti sa njenih vlastitih usana. I sasvim sigurno pre nego što sam saznala da je ovaj jurišnik preda mnom moja rođena baka! Nije čudo što je Džersi želela da je se odrekne - osetila sam potrebu da povratim. Ipak sam stisnula zube i sabrala se. Pažljivo sam spustila svoju čašu purpurnog otrova i okrenula se ka njoj tako da smo se gledale oči u oči.

„Da razjasnimo nešto: ti smatraš da postoji nešto "iskonsko' i 'arhetipsko' što čini da obični ljudi 'odgovore' na ideju o genocidu?" upitala sam je. „Misliš da je tvoj drugar Laki bio neki tamo obični Džo sa idejom za koju je vreme bilo sazrelo? Veruješ da je većini ljudi samo potrebna dozvola od nekoga na vlasti da počnu da igraju igru sledi-firera i ponove danas istu stvar? Dozvoli da te obavestim, damo moja, ne postoji ništa iskonsko, arhetipsko, metaforično ili genetsko što bi mene nateralo da nešto uradim, a da nisam u potpunosti svesna šta radim - i zašto."

„Poživela sam dovoljno dugo", smireno je odgovorila Zoe, „i videla kakve sile se oslobađaju kada se uspostavi kontakt na tako dubokim nivoima - uključujući i one koje si videla da su probudili Pandorini rukopisi. Dozvoli mi da ja tebe nešto pitam: Zar nisi ti tražila da se vidimo? Da li si 'u potpunosti svesna' da je danas - 20. april 1989 - stogodišnjica rođenja Adolfa Hitlera? Da li je to slučajnost?"

Osetila sam užasnu jezu dok sam primoravala sebe da gledam u te jasne, ledene oči moje strašne bake. Ali na nesreću po mene, ona još nije bila završila.

„Reći ću ti još nešto u šta moraš da veruješ. Ko ne shvati kako je radio um Adolfa Hitlera, neće moći da shvati ni Pandoru Basarid i njene rukopise, kao ni prave motive koji pokreću die Familie Behn"

„Nadala sam se da će ti Volfgang jasno staviti to do znanja", ledeno sam joj rekla. „Došla sam u Pariz samo iz jednog razloga. Mislila sam da si ti možda jedina živa osoba koja bi mogla da objasni tajnu Pandorinog nasledstva i odgonetne mnogobrojne tajne koje okružuju povezanost naše porodice sa njima. Nisam došla da slušam naci-propagandu; došla sam zbog istine."

„Znači, mala moja, ti bi htela da sve bude istina ili laž, dobro ili loše, crno ili belo. Ali život nije takav, niti je ikada bio. Seme postoji u svakome od nas. Obe te stvari se zalivaju i rastu jedna pored druge. A kada je u pitanju naša porodica - tvoja porodica - ima dosta toga od čega ne bi bilo mudro da okreneš glavu samo zato što ne možeš stvari lako da sortiraš po kutijama. Nije uvek lako odvojiti žito od kukolja, čak ni posle žetve."

„Nikada nisam bila čarobnjak za rešavanje parabola", primetih. „Ali ako tvoja ideja o 'istini' podrazumeva da smo svi mi potencijalne masovne ubice ako ne nabasamo na dobre vile, s tim se ne slažem. Šta to može da natera 'civilizovane' ljude da pomisle kako mogu da ustanu jednog jutra, okupe komšije, potrpaju ih u kamione, istetoviraju im serijske brojeve i pošalju ih na neku udaljenu farmu gde će ih metodično istrebljivati?"

„To nije pravo pitanje", reče Zoe, kao odjek Dačanina Basarida.

„U redu, kako glasi pravo pitanje?" zanimalo me je da saznam.

„Pravo pitanje glasi: Šta ih sprečava da misle da mogu?"

Zurila sam u nju još nekoliko trenutaka. Morala sam da priznam, bar samoj sebi, da je to zaista bilo pravo pitanje. Ipak je bilo sasvim jasno da se Zoina i moja perspektiva u osnovi razlikuju. Ja sam možda naivno pretposlavila da su svi ljudi u osnovi dobri, ali da ih jedan jedini čovek može mračnim, hipnotičkim manipulacijama navesti na zlo. S druge, pak strane, Zoe - koja je, morala sam da se podsetim, zapravo poznavala tog čoveka - zastupala je stanovište da se svi rađamo sa semenom zla i dobra u sebi, i da je dovoljan samo blagi podstrek u pogrešnom pravcu. Koji je bio taj tajni sastojak, očigledno zakopan duboko u svim razumnim društvima, koji nas je sprečavao da pobijemo susede samo zato što nam se ne sviđaju njihove frizure ili kako šišaju travnjake? Nije li Hitler rekao da upravo to najviše mrzi kod Cigana, Slovena, Mediteranaca i Jevreja - što se razlikuju?

Zapravo je trebalo da ja bolje od bilo koga drugog znam da plemenska mržnja i genocid nisu samo bajke izgubljene u maglama prošlosti. Još mi je odzvanjalo u umu ono što se dogodilo prvog dana u školi u Ajdahu. Sem me je dopratio i dok smo prolazili pored nekih dečaka u hodniku, jedan je prošaputao dovoljno glasno da ga je Sem čuo; „Jedini dobar Indijanac je mrtav Indijanac."

Blagi bože.

Smučilo bi mi se svaki put kada bih zagrebala malo dublje ispod površine porodične istorije, jer bih uvek naišla na nešto ružno, jezivo ili neprihvatljivo - ali sam shvatila da bi bilo šta što moja ovde prisutna novopronađena baka fašista ima da kaže, moglo zaista da dokaže jednu stvar koja će me odvesti bliže središtu koje je Dačanin nazvao Istina, bar što se tiče naše porodice. I zato sam progutala knedlu i klimnula Zoi da nastavi. Spustila je čašu i pogledala me kroz sužene oči.

„Da bi mogla da shvatiš bilo šta od ovoga, bez obzira da li to bilo prijatno ili ne, prvo moraš shvatiti da se priroda odnosa koji smo mi, u našoj porodici, imali sa Lakijem razlikovala od prirode odnosa koju je on imao sa drugima.

„Bilo je onih koji su smatrali da ga dobro poznaju. Kao štoje Rudolf Hes, koji je svom sinu dao ime po Lakijevom 'tajnom' nadimku: Volf.

Prilagodljiviji je bio Jozef Gebels, koji je imao šestoro prelepih plavušana. Zanimljiv broj, šest. Zvali su se Helga, Hilda, Helmut, Holde, Hedi i Hajdi." Prodorno se zagledala u mene i upitala: „Možda ne znaš šta se dogodilo sa tim malim Gebelsovim plavušanima čija su imena počinjala sa H? I oni su bili žrtvovani u Walpurgisnachtu: roditelji su ih otrovali cijanidom u Hitlerovom berlinskom bunkeru. Na isti način su ubili i psa ljubimca Blondija, a potom i sebi oduzeli živote."

„Žrtvovani? Kako to za ime sveta misliš?" uzviknula sam.

„Noć uoči prvog maja predodređena je za žrtvovanje i pročišćenje", objasnila je Zoe. „Naredni dan, prvi maj, nekada su zvali Belten, Belove ili Baalove vatre, šesti odeljak keltskog kalendara i stožerna srednja tačka paganske godine. Prethodna noć, u kojoj je Hitler izvršio samoubistvo, 30. april, u drevna vremena se nazivala Noć mrtvih. To je jedini paganski sveti dan koji nikada nije bio preveden u hrišćanski kalendar, i on i dan-danas poseduje svoju prvobitnu, nepatvorenu iskonsku moć."

„Ne misliš valjda da su ljudi koji su umrli u Hitlerovom bunkeru žrtvovali vlastitu decu u nekakvom... paganskom obredu?" upitah sa užasom.

Zoe mi nije direktno odgovorila. ,,Najvažniji događaj koji se zbio te noći bio je onaj koji se prvi dogodio: brak sklopljen između dvoje ljudi koji su znali da će uskoro umreti", reče Zoe. „Mladoženja je, razume se, bio Adolf Hitler. Ali ko je bila mlada na tom venčanju održanom u neobično vreme? Nevažna žena koja je odigrala značajnu ulogu - i koja se, što je veoma zanimljivo, zvala Eva, kao i prva žena u Bibliji, majka svih nas. Njeno prezime opisuje boju zemlje, prima materiae koja obezbeđuje osnovu za sve alhemijske preobražaje. Zvala se Eva Braun."

Posle ovih reči, Zoe je počela svoju priču...

GOSPODIN BRAUN

- Postoji izvestan čovek, čovek čije pravo ime ne znamo, koji radi iz potaje zarad nekih svojih ciljeva... Ko je on? Mi to ne znamo. Uvek ga pominju kao 'Gospodin Braun'. Ali jedna stvar je izvesna, on je glavni kriminalac svoga doba. Vodi veličanstvenu organizaciju. Bio je glavni pokretač i finansijer propagande za mir za vreme rata. Posvuda ima svoje uhode... - Možete li uopšte da ga opišete? - Zaista mi nije zapao za oko. Bio je sasvim običan - isti kao i svi drugi.

Agata Kristi, Tajni protivnik (1922)

Rođen je u Braunauu na Inu, gradiću u čijem se imenu takođe nalazi reč braon. Jurišnike koji su ga doveli na vlast zvali su braonkošuljaši: kancelarije Nacionalsocijalističke partije nalazile su se u Braon kući u Minhenu. Tu je zatim bio i dr Verner fon Braun, kome su robovi u tajnosti proizvodili rakete u podzemnim pećinama u planinama Harts, sasvim blizu Brokena. Sam firer je to mesto nazvao Dora, što isto kao i Pandora, znači dar.

Imena i reči su bile veoma važne Lakiju. U Mein Kampfu se na desetinu puta ponavljaju reči kao što su 'proviđenje', 'usud, sudbina', kao na primer u rečenici „Danas mislim da je bilo proviđenje što je 'usud' odabrao Braunau na Inu kao mesto mog rođenja."

In je jedna od četiri reke koje izviru jedna blizu druge visoko u švajcarskim Alpima. Te reke obrazuju krst koji se širi preko karte Evrope i ulivaju se u četiri mora. In je poslednja pritoka Dunava pre nego što napusti Nemačku i nastavi da teče kroz Austriju, Čehoslovačku, Mađarsku, Jugoslaviju, Rumuniju i Bugarsku da bi se na kraju ulio u Crno more. Severni krak tog krsta, Rajna, prolazi kroz Nemačku i Holandiju i uliva se u Severno more. Rona teče na zapad i jug kroz Francusku do Mediterana. Tičino utiče u Po u Italiji koji se uliva u Jadransko more. Četiri reke, četiri pravca.

Raspodela prostora na četiri četvrtine, kao četiri reke u Edenu ili ukrštanje dvaju linija u obliku krsta koje se na kraju savijaju pod pravim uglom, takođe je drevni simbol ogromne moći koji se naziva Krst maga. Na sanskritu se zvao svastika i predstavlja jedan od najstarijih simbola čovečanstva.

Opisuje četiri elementa - zemlju, vazduh, vatru i vodu - i peti skriven u središtu, polarnu osu, šarku oko koje se svet okreće i oko koje se vrte nebeski medvedi.

Na mestu na kome izviru te četiri reke nalazi se Mali prelaz svetog Bernarda, Rimljanima poznat kao Alpis Grala, Grčka planina. Veruje se da se kroz njega Herkul vratio u Grčku, a Hanibal stigao u Italiju. Tu postoji Jupiterov hram još iz vremena pre Cezara, a na kraju prošlog veka, postojala je jedna utopijska zajednica koja je od izvesne važnosti za moju priču. Najvažnija osa germanskih naroda, koja je geomantički povezana sa upravo tim mestom jeste Irminsul, koji se uzdiže u svetom gaju kod Eksterštajnea, to je kamen koji štrči visoko u Teutoburškoj šumi Vestfalije. Ona je obeležavala posvećeno mesto na kome su tevtonska plemena potisnula Rimljane godine Gospodnje devete, primoravši Rim da napusti svoje severne provincije u Germaniji.

Kada je Kario Veliki porazio Saksonce 772, prva stvar koju je učinio bila je da uništi ovaj čuveni stub zajedno sa svetim gajem, jer je shvatio da Irminsul obeležava daleko više, a ne samo jedan važan datum u tevtonskoj istoriji: drevno predanje kazuje da se dotični stub tu nalazio od osvita vremena.

Irmin Säule, Hermanova staza, povezivala je nebo i zemlju. Norveški bog Herman - ili kako ga još zovu Ir, Tir, Tiu ili Ziu - nije bio niko drugi do ratobroni

nebeski bog Zevs. Njegov kamen, Irminsul, imao je oblik runenajstariji severnjački oblik svastike:

Gvido fon List, isti onaj bečki okultista koji je na prelasku dva veka, u napadu slepila, ponovo otkrio izgubljeno značenje runa, takođe je dvadeset godina osnovao društvo Iduna, ezoteričnu grupu koja je dobila ime po tevtonskoj boginji Idun, koja nosi magične jabuke besmrtnosti. Isto kao i Rimljanin Idas, po kome su ide ili prelazne tačke meseci dobile ime. Idun je bila boginja Večnog povratka. Sanskritski koren odnosio se takođe na jednu od dve velike sile, Idu i Pingalu, kojtvore zmijoliku stazu preobra

Na vrhuncu Prvog svetskog rata, Gvido fon List obelodanio je svoje poslednje i najmoćnije proročanstvo, inspirisanogovore o konačnoj bici sveta u Poslednjim danimumre na Polju Ida - 'blistavo uskrsnuće' rođen. List je predvideo da će oni koji su pali na bojnom polju za ideale sadržanerunama učestvovati u Večnom povratku: da će pogubljeni u Prvom svetskom ratu, ratu koji će okončati sve ratove, doživeti trenutnu reimitološkom Polju Ida. Novorođeni će se tada ujediniti u silu koja će dostići svoju punu snagu kada većina njih napuni osamnaest godina. Ta sila će probuditi uspavani duh der Starke von Oben bogove i promeniti svet. Astrološko ispitivanje je otkrilo da će se taj duh ispoljiti negde krajem 1932, oslobodivši silu runa koja je bila uspavana hiljadu godina još od vremena rimskog osvajanja.

Kada je Adolf Hitler 30. januara 1933. postao nemački kancelar, smesta je naredio ponovnu izgradnju i osvećenje Irminsula, koga je razorio Karlo Veliki. Himler je u obližnjem Paderbornu preuredio zamak Vevelsburg za svoj neposvećeni Red tevtonskih vitezova. Špera da napravi kopiju Zevsovog hrama iz Pergamona na turskoj obali za skupove u Nirnbergu, nemački koledž za rašljare utvrdili gde se nalaze najveće sile u zemarhitektonskih prikaza, da hram od 1.300 stopa u kome je trebalo da bude postavljen Hitlerov podijum neće biti postavljen pravilno i nećiskoristiti geomantičke sile. Zato je zgrada bila premeštena nekoliko stotina stopa na zapad - što je zahtevalo isušivanje jezera i skretanje železničke pruge.

nebeski bog Zevs. Njegov kamen, Irminsul, imao je oblik rune severnjački oblik svastike:

Gvido fon List, isti onaj bečki okultista koji je na prelasku dva veka, u napadu slepila, ponovo otkrio izgubljeno značenje runa, takođe je dvadeset godina osnovao društvo Iduna, ezoteričnu grupu koja je dobila ime po tevtonskoj boginji Idun, koja nosi magične jabuke besmrtnosti. Isto kao i Rimljanin Idas, po kome su ide ili prelazne tačke meseci dobile ime. Idun je bila boginja Večnog povratka.

itski koren odnosio se takođe na jednu od dve velike sile, Idu i Pingalu, kojtvore zmijoliku stazu preobražaja.

Na vrhuncu Prvog svetskog rata, Gvido fon List obelodanio je svoje poslednje i najmoćnije proročanstvo, inspirisano Edama, čuvenim islandgovore o konačnoj bici sveta u Poslednjim danima. Prema legendi, svaki vojnik koji

'blistavo uskrsnuće' -čim je pogubljen odmah biva i ponovo rođen. List je predvideo da će oni koji su pali na bojnom polju za ideale sadržanerunama učestvovati u Večnom povratku: da će pogubljeni u Prvom svetskom ratu, ratu koji će okončati sve ratove, doživeti trenutnu reinkarnaciju poput onih na

škom Polju Ida. Novorođeni će se tada ujediniti u silu koja će dostići svoju kada većina njih napuni osamnaest godina. Ta sila će probuditi der Starke von Oben - Jakog Odozgo - koji će prizvati drev

bogove i promeniti svet. Astrološko ispitivanje je otkrilo da će se taj duh ispoljiti bodivši silu runa koja je bila uspavana hiljadu godina još

od vremena rimskog osvajanja.

Kada je Adolf Hitler 30. januara 1933. postao nemački kancelar, smesta je naredio ponovnu izgradnju i osvećenje Irminsula, koga je razorio Karlo Veliki.

ližnjem Paderbornu preuredio zamak Vevelsburg za svoj neposvećeni Red tevtonskih vitezova. Kada je Hitler uputio svog arhiŠpera da napravi kopiju Zevsovog hrama iz Pergamona na turskoj obali za skupove u Nirnbergu, nemački koledž za rašljare ne samo da je ispitao rašljama polje kako bi

e se nalaze najveće sile u zemlji, već su zaključili, na osnovu arhitektonskih prikaza, da hram od 1.300 stopa u kome je trebalo da bude postavljen Hitlerov podijum neće biti postavljen pravilno i nećiskoristiti geomantičke sile. Zato je zgrada bila premeštena nekoliko stotina stopa

što je zahtevalo isušivanje jezera i skretanje železničke pruge.

Tyr, koja predstavlja

Gvido fon List, isti onaj bečki okultista koji je na prelasku dva veka, u napadu slepila, ponovo otkrio izgubljeno značenje runa, takođe je dvadeset godina ranije osnovao društvo Iduna, ezoteričnu grupu koja je dobila ime po tevtonskoj boginji Idun, koja nosi magične jabuke besmrtnosti. Isto kao i Rimljanin Idas, po kome su ide ili prelazne tačke meseci dobile ime. Idun je bila boginja Večnog povratka.

itski koren odnosio se takođe na jednu od dve velike sile, Idu i Pingalu, koje

Na vrhuncu Prvog svetskog rata, Gvido fon List obelodanio je svoje poslednje i čuvenim islandskim sagama koje

ma legendi, svaki vojnik koji čim je pogubljen odmah biva i ponovo

rođen. List je predvideo da će oni koji su pali na bojnom polju za ideale sadržane u runama učestvovati u Večnom povratku: da će pogubljeni u Prvom svetskom ratu,

nkarnaciju poput onih na škom Polju Ida. Novorođeni će se tada ujediniti u silu koja će dostići svoju

kada većina njih napuni osamnaest godina. Ta sila će probuditi vati drevne tevtonske

bogove i promeniti svet. Astrološko ispitivanje je otkrilo da će se taj duh ispoljiti bodivši silu runa koja je bila uspavana hiljadu godina još

Kada je Adolf Hitler 30. januara 1933. postao nemački kancelar, smesta je naredio ponovnu izgradnju i osvećenje Irminsula, koga je razorio Karlo Veliki.

ližnjem Paderbornu preuredio zamak Vevelsburg za svoj Kada je Hitler uputio svog arhitektu Alberta

Špera da napravi kopiju Zevsovog hrama iz Pergamona na turskoj obali za skupove ne samo da je ispitao rašljama polje kako bi

i, već su zaključili, na osnovu arhitektonskih prikaza, da hram od 1.300 stopa u kome je trebalo da bude postavljen Hitlerov podijum neće biti postavljen pravilno i neće u potpunosti iskoristiti geomantičke sile. Zato je zgrada bila premeštena nekoliko stotina stopa

što je zahtevalo isušivanje jezera i skretanje železničke pruge.

Hitler je zahtevao da se nad stadionom nadnosi ogromni orao sa raširenim krilima u obliku rune Tyr, koja simbolizuje Weibaarin, ženku-orla, Zevsovu bračnu saputnicu i Weberin, tkača ili prelca sudbine sveta u Poslednjim danima. Hitler je rekao Šperu da mu se ta slika javila u snu koji je usnio pošto je nakratko oslepeo, slično Listu, od iperita, bojnog gasa, dok je služio na zapadnom frontu u Prvom svetskom ratu. Ta dva elementa - orao i pauk, onaj koji hrli u visine i onaj koji tka, sile neba i pećine -bile su kombinovane u jedinstvenom glasničkom duhu koji će jednog dana biti i sunce i mesec, i koji će voditi njegov Sveti red.

Kada je Laki 9. novembra 1918. saznao da je kajzer Vilhelm II abdicirao i da je novu socijalističku vladu molio da se založi za mir, to je izazvalo novi proročki san - da je Votan došao da povede njega i Nemačku u slavu. Napisao je ovu pesmu:

Često odlazim u mračnim noćima do Votanovog hrasta na tihom proplanku Prizivam mračne sile da istkaju jedinstvo - one runske moći koje mesec stvara svojom mađioničarskom čarolijom; i svi oni koji drsko nastupaju po dnevnoj svetlosti poraženi su njihovom magičnom formulom...

Hitler je često govorio da smatra Berlin glavom svog novog religijskog poretka,

a Minhen njegovim srcem. Ali te noći, u tami svoga uma, shvatio je da je Nirnberg još od drevnih vremena bio duhovno središte, duša nemačkog naroda, planina na kojoj je spavao bog Votan. Albert Šper je nazvao svoju kreaciju na tlu namenjenu paradama u Nirnbergu Katedrala svetlosti, što odgovara onome ko je želeo sebe da simbolično predstavi kao der Starke von Oben - osu između neba i zemlje, vrata koja spajaju prošlost i budućnost.

Glavna reč u imenu nacionalsociljalističke partije bila je 'nacionalista'. Naciste je zanimalo da pronađu korene arijevske genealogije, geomantike, misterija i okultnog. Istraživali su bunare, izvore i drevna groblja, dokumentujući nasleđe sačuvano na nadgrobnim spomenicima širom Evrope. Slali su tajne ekspedicije u Pamir i Pirineje, pohodili drevne pećine u potrazi za izgubljenim dokumentima zapečaćenim u glinenim ćupovima hiljadama godina, koji bi mogli da otkriju istinu o njihovoj svetoj lozi i izgubljenoj mudrosti.

Postojalo je uverenje da je veliki broj obaveštenja bio tajno unet pod šifrom u narodne epove severnih zemalja. Poduhvatili su se njihovog dešifrovanja. Mnogi tragovi su ukazivali na istoriju Trojanskog rata. U čuvenim islandskim sagama iz trinaestog veka, Proznim Edama i Hejnakringlu, Odin je bio kralj drevne zemlje Tir, koja je dobila ime po norveškom bogu Tiru, a to kraljevstvo takođe je poznato kao Troj. Za sagu Ragnarok, Sumrak bogova, prema kojoj je Rihard Vagner napisao svoju operu Die Götterdämmerung, smatralo se da predstavlja opis tog dugačkog i pogubnog sukoba sa Odinom lično kao kraljem Prijamom.

Odin je zahvaljujući braku sa trojanskom Sibilom, stekao dar proricanja i predvideo predstojeće uništenje Troje i da ga čeka slavna budućnost posle toga, na

severu. Sa svojom porodicom i mnogim Trojancima i nebrojenim blagom, Odin je krenuo na put kroz severne zemlje. Na svakom mestu na kome su zastali tokom ove migracije, lokalno stanovništvo je u njima videlo bogove a ne ljude; Odin i njegovi sinovi dobili su zemlje koliko su hteli, jer su doneli dar - obilnu žetvu. Takođe je vladalo uverenje da upravljaju vremenom.

Odin je postavio svoja tri prva sina za kraljeve Saksonije, Frankonije i Vestalije; u Jutlandu (Šlezvig-Holštajn i Danska) postavio je za kralja četvrtog sina, a u Svijtiodu (Švedska) petog; šesti je postao kralj Norveške. Na svakom mestu na kome su se nastanili, zakopali su po jedan sveti predmet koji su doneli sa sobom iz Troje - Herkulov mač, Ahilovo koplje i tako dalje - koji je trebalo da zaštite njihova kraljevstva i da obrazuju geomantičku osu koja ih spaja: šestokraku zvezdu rune Hagal.

Odin je bio veoma moćan čarobnjak čija je mudrost bila ravna Solomonovoj. Kasnije je bio proglašen za božanstvo kao bog Votan. Odinova žena, Sibila, proročica iz Marpesosa u podnožju brda Ida u današnjoj Turskoj, bila je jedna u nizu žena koje su zabeležile istoriju trojanskih kraljeva i proricale budućnost njihovih potomaka: njihove zapise takođe su nazivali Sibilina proročanstva.

Posle Trojanskog rata, napravljene su dve kopije tih Sibilinih proročanstava koje su odnete na bezbedno, u grčku koloniju Eritreju na turskoj obali i u kumanske pećine severno od Napulja. Kumanske knjige je kasnije donela u Rim, 600. godine pre nove ere, poslednja iz niza trojanskih sibila i ponudila ih rimskom kralju Tarkviniju, koji ih je pomno čuvao, tako da su doživele i carska vremena. One su bile ne samo od velike važnosti tevtonskim potomcima Votana već i Rimljanima: Rem i njegov brat blizanac Romul, osnivači Rima, bili su potomci Eneje, trojanskog junaka iz Vergilijevog epa Enejida. Kada je Vergilije umro, car Avgust ga je sahranio pored puta koji vodi iz Napulja za Kumu, na mestu gde je Eneja verovatno sišao u podzemni svet.

Rimska kultura uživala je u 'hiljadugodišnjem rajhu' od njegovog osnivanja 753. godine pre nove ere, do njegovog preobraćenja u hrišćanstvo pod Konstantinom, koji je godine Gospodnje 330. premestio carsku prestonicu ponovo u oblast Troje. Druga faza je trajala do osvajanja Konstantinopolja od strane otomanskih Turaka 1453. godine, hiljadu godina posle pada Zapadnog rimskog carstva pod Germane. I zato te dve kulture, tevtonsku i rimsku možemo smatrati dvema granama istog čokota, jer su obe potekle iz Troje.

Germani su sebe smatrali 's pravom izabranim' sinovima čiji predak Votan nije bio samo junak poput Eneje, već i kralj kraljevske krvi i božanstvo. Prezirali su insinuacije da su civilizaciju i kulturu paganskom severu tek kasnije doneli Karlo Veliki i karolinški Franci, uzurpatori koji su otpuzali u Rim da poljube papski prsten i koji su se krunisali kao sveti rimski carevi.

Kada se okončalo Zoino eklektičko skakanje kroz dva milenijuma, ispričala nam je kako su ti hiljadugodišnji rajhovi bili povezani.

„Hitler je od ranog doba pohađao školu za dečake u benediktinskom manastiru u Lambahu. Tvrdio je da se 'zarazio svečanom veličanstvenošću predivnih crkvenih svetkovina' dok je pevao u crkvenom horu - i želeo je da postane crni kaluđer, kako su zvali benediktince."

To me je podsetilo na Vergilijeve opaske o svetom Bernardu, zaštitniku templara, koji je sam samcijat napravio od Benediktinskog reda, koji je bio na izdisaju, najmoćniji red u Evropi.

Prema Zoi, Benedikt - savremenik kralja Artura i Atile - sagradio je trinaest manastira, i svi oni bili su smešteni u blizini važnih paganskih religijskih mesta ili na samim tim mestima. Dvanaest ih se nalazilo izvan Rima, u Subijaku, nedaleko od ruševina Neronove palate koja je gledala na Sacro Speco, čuvenu proročku pećinu u kojoj je i sam Benedikt proveo nekoliko godina kao pustinjak. Kada su pojedini kaluđeri iz obližnjih redova pokušali da otruju Benedikta koji je težio da ih 'pročisti', on je rasturio svoj kamp i preselio se na mesto gde se nekada uzdizao drevni grad Kasinum, između Rima i Napulja, i sagradio svoj sada legendarni manastir: Monte Kasino.

Na vrhuncu Drugog svetskog rata, kada su se saveznici iskrcali u Napulju neposredno posle pada Musolinijeve vlade, Nemci su proveli šest meseci braneći Monte Kasino u jednoj od najdužih rovovskih bitaka u ratu. Saveznici su učestalim bombarovanjem pretvorili brdo u gomilu kamenja. Ali je nemačka vojska - iako su sklonili na sigurno mnogobrojno blago i arhive iz manastira - nastavila da se bori krijući se među kamenjem, u očajničkom pokušaju da zadrže brdo.

„Po naređenju Hitlera lično, Monte Kasino je fanatički branjen", reče Zoe. „Isti slučaj bio je i sa Pamirom u Centralnoj Aziji, koji je hteo da zauzme za vreme invazije na Rusiju. Hitlera su uverili njegovi rašljari i izučavaoci geomantike da je Monte Kasino u Italiji jedna od ključnih tačaka na golemoj mreži moći koja opasuje zemlju."

„Da, upravo o tome sam pričao Arijel prošle noći", reče Volfgang. „Izgleda da sva ta mesta povezuje eon koji je na pragu. Kao i Hitlerove poteze."

„Tako je", složila se Zoe. „To potvrđuje jedan važan događaj. Pošto je Lakijev horoskop predvideo da niko drugi osim njega samog neće moći da ga uništi, bio je poznat među svojim intimnim prijateljima kao 'čovek koga je nemoguće ubiti'. Poslednji pokušaj da mu se oduzme život, u štabu Vučja jazbina 20. jula 1944, predvodio je Klaus Šenk fon Štaufenberg, zgodni ratni junak, aristokrata i mistik. Pošto je njegovo prezime simbolično povezano sa novim dobom - Schenk znači peharnik, a Stauf srebrni vrč -Štaufenberga su mnogi smatrali za 'onog koji će ubuduće da toči', za onoga koji će najaviti doba tako što će uništiti Velikog

Protivnika. Važno je bilo i to što je Štaufenberg, isto kao i Votan, izgubio - ili možda žrtvovao! - jedno oko u ratu.

„Ali Laki je ponovo opravdao svoj nadimak", dodala je Zoe. „Kasnije je sam sebi oduzeo život, prvo je uzeo cijanid, zatim pucao u sebe i na kraju izgoreo - što je takođe bilo simbolično - keltska trostruka smrt, kao die Götterdämmerung."

„Prilično romantičan opis za tipa koji je bio u osnovi manijak ubica", istakoh ja. „Obratite pažnju na to kako su umrli Musolini i Hitler: prvi je bio obešen na gradskom trgu poput napunjene kobasice, dok je drugi izgoreo pošto je prethodno bio poliven benzinom. Teško da bih te smrti mogla opisati kao junački ili plemeniti način umiranja - a još manje kao 'Sumrak bogova'. Da i ne pominjem koliko je miliona ljudi Hitler zbrisao pre sebe, u holokaustu."

„Da li ti je poznato značenje reči holokaust? "upitala je Zoe.

„Holo-kaustos", reče Volfgang. „Znači pretvoren u pepeo, zar ne? Ako je životinja ponuđena za žrtvovanje u Grčkoj smatrana dobrom, nazivali su je 'potpuno pojedena vatrom'. To je značilo da su bogovi prihvatili sve što im je bilo poslato. Za Grke, međutim, to je pre bio način da zahvale za sve ono što su već dobili, dok su za Semite takve stvari predstavljale okajavanje greha koje je pleme počinilo u prošlosti."

Šta su to oni pobogu govorili? Podsetila sam sebe da sam u rođačkoj vezi sa oboje ovde prisutnih ljudi, koji su krajnje smireno, čak radosno čavrljali o najvećem masovnom ubistvu koje se ikada dogodilo na svetu kao da je reč o nekom atavističkom religijskom obredu. Zar nije bilo previše već i to što je Hitler organizovao da bude spaljen - što je obavio paganski obred u kome je život izgubilo šestoro dece, pas i šačica raznovrsnih prijatelja u podzemnom bunkeru za vreme Walpurgisnachta - samo zato da bi u smrti podsećao na nekog tevtonskog junaka koji se žrtvovao? To je bilo krajnje odvratno. Ali ako sam dobro razumela, ono šta su sada indirektno nagoveštavali bilo je još gore.

„Šalite se", rekoh. „Ne mislite valjda da kažete da je Hitlerova smrt bila deo nekog užasnog božanskog obreda koji podrazumeva masovno klanje - pokušaja da se očiste zemlja i krvne loze ljudi zbog nekog tamo proročanstva o avataru novog doba?"

„Malo je složenije od toga", obavestila me je Zoe. „Kada si stigla, rekla sam da ću ti ispričati o Mudracu koji nedostaje u deux magots. Neki misle da je to Baltazar, koji je doneo na dar gorku mirtu za suze pokajnice. Ali to je zapravo bio Kaspar, čiji je dar bio tamjan: ponuda za žrtvovanje."

„Kao što je bila smrt Kaspara Hauzera", rekoh, setivši se priče koju mi je Volfgang ispričao dok smo se vozili ka manastiru u Melku.

„Jesi li ikada posetila grob Kaspara Hauzera u Anspahu?" upitala je Zoe. „Nalazi se na malom groblju opasanom zidom i sa puno cveća. Levo od njegovog groba je

nadgrobni spomenik na kome piše Morgenstern - na nemačkom 'jutarnja zvezda', petokraka zvezda Venere. Na nadgrobnom spomeniku desno od njegovog je Gehrig - 'kopljonoša', ili nebeski kentaur Strelac, od staronemačke reči Ger, koplje. Slučajnost? Pre bih rekla poruka."

„Poruka?" ponovih ja.

„Kentaur je žrtvovao život da bi se zamenio sa Prometejem u Hadu", reče ona. „I dalje ga povezuju sa sufistima i Istočnom školom mistika. Petokraka zvezda Venere bila je simbol žrtvovanja potrebnog za upućivanje u Pitagorejske misterije. Mislim da poruka na grobu Kaspara Hauzera glasi da na prelasku svakog doba moraju biti prinete žrtve, milom ili silom."

Zoe se čudno osmehnula, gledajući kroz mene svojim hladnim akvamarin očima.

„Takva žrtva prineta je i u našoj priči: umrla je kćerka Lakijeve sestre Anđele. Možda jedina žena koju je Laki ikada zaista voleo", reče ona. „Učila je za opersku pevačicu, isto kao i Pandora i mogla je da postane slavna. Ali ubila se Lakijevim revolverom - mada nikada nije bilo dato zadovoljavajuće objašnjenje. Njeno ime bilo je Geli Raubal, skraćenica za Anđeli, 'mali anđeo', od angelos, glasnik. Kao što vidiš, isto kao i u slučaju Kaspara Hauzera, možda je ona bila simbolični glasnik koji je umro zarad onoga za čim su drugi tragali."

„A za čim su to tragali?" upitah ja.

„Za znanjem o večnom povratku - Pandorinim magičnim krugom", reče Zoe. „Krajnje je jednostavno, moć života posle smrti."

GLASNIK

Verovanje (Tračana) u njihovu besmrtnost ovako se izražava... Svakih pet

godina oni odaberu jednog među sobom i pošalju ga Zalmoksisu kao glasnika... da zatraži sve ono što žele... Neki od njih drže koplja sa vrhovima uperenim naviše, dok ostali hvataju glasnika za ruke i noge i polažu ga na vrhove. Ako nastrada, oni veruju da bog blagonaklono gleda na njih, ali ako preživi, oni krive vlastiti rđav karakter, i šalju novog glasnika na (njegovo) mesto.

Od Grka sam čuo drugačiju priču... Zalmoksis je bio čovek i živeo je na Samosu gde je bio rob u Pitagorinom domaćinstvu... Pošto je dobio slobodu i obogatio se, vratio se u rodnu Trakiju... gde je zabavljao vodeće ljude i učio ih da ni on niti oni, kao nijedan od njihovih potomaka neće nikada umreti.

Herodot, Istorije

Učenici koji su se spasli iz plamena bili su Lidis, Arkipos i Zalmoksis, Pitagorin rob za koga se priča da je propovedao pitagorejsku filozofiju druidima među Keltima.

Hipolit, biskup Romanus Porta, Filozofumena

I samo ja jedan utekoh da ti javim.

Jov 1:15. 16, 17, 19

Kamulodunum, Britanija: proleće,

godine Gospodnje 60.

LOMLJENJE HLEBA

Uze Isus hljeb i blagoslovivši prelomi ga, i davaše učenicima, i reče: uzmite, jedite; ovo je tijelo moje. I uze čašu i davši hvalu... govoreći; pijte iz nje svi. Jer ovo je krv moja.

Jevanđelje po Mateju 26: 26-28

I Gospod će nad vojskama učiniti svijem narodima na ovoj gori gozbu od pretila mesa, gozbu od čista vina, od pretila mesa s moždanima, od vina bez taloga.

I pokvariće na ovoj gori zastirač kojim su zastrti svi narodi, i pokrivač kojim su pokriveni svi narodi.

Uništiće smrt zauvjek. Knjiga proroka Isaije 25: 6-8

Trava na kojoj je ležala bila je poput debelog tepiha jarke smaragdno-zelene boje koja joj je smirivala dušu posle Još jedne duge, teške zime pod rimskim jarmom. Stajala je onako visoka i ponosna na drvenim bojnim kolima na vrhu travnatog brežuljka, ovlaš držeći dizgine među prstima, dok joj je jutarnji povetarac odizao sa širokih ramena divlju crvenu kosu koja joj je u talasima padala do ramena.

Protekla godina bila je daleko gora od prethodnih petnaest pod rimskom okupacijom, jer se ispostavilo da je mladi car Neron pohlepniji od svoga očuha, Klaudija, koga je, šaputalo se, Neron lično otrovao.

Horde prevrtljivih rimskih naseljenika bezobzirno su otimale od urođenika Brita, jer su uživali podršku legionara iz garnizona. Pre samo nekoliko meseci, kada je umro njen otac, nju - ponosnu kraljicu kraljevske krvi iz kuće Icena - i njene dve mlade kćerke silovali su rimski oficiri, izvukli su ih iz njihovih domova i javno ih tukli gvozdenim šipkama. Svu njenu zemlju prisvojio je car Neron, kao i svo porodično bogatstvo i dragocenosti, a ona nije bila jedina; blago mnogih drugih takođe je natovareno na kola i poslato u Rim. I pored ovih tragedija, bila je svesna da je prošla bolje od mnogih drugih: posvuda su hvatali Brite koje su potom prodavali da u okovima podižu rimske gradove, rimske garnizone, rimske akvadukte, rimske puteve. Pred Britima je bio jednostavan izbor: sloboda ili smrt.

Kćeri su stajale pored nje na bojnim kolima dok su konji udarali kopitima po tlu i frktali. Ćutke je osmotrila mnoštvo okupljeno ispod sebe u širokom krugu oko perimetra nepreglednog otvorenog polja, zagledano u nju - svi su čekali da vide šta će ona da uradi.

Kada su se konačno utišali, obmotala je dizgine oko zaobljenog ispupčenja na kolima i rastvorila nabore svoje raznobojne tunike. Izvadila je zeca i podigla stvorenjce visoko iznad glave da ga svi vide. Bio je to snežnobeli sveti zec, koga su odgajili i othranili druidi upravo za ovu priliku. Iz grla osamdeset hiljada muškaraca, žena i dece okupljenih na zelenoj livadi, nije izišao ni dah. Samo je njištanje konja prekidalo beskrajnu tišinu. Zatim je pustila zeca.

Životinjica je u početku ostala da sedi na travnatom brežuljku potpuno ošamućena i zbunjena dok je hiljade ljudskih bića stajalo ispod, poput kamene šume, čekajući u tišini. Zatim se zaleteo niz brdašce i u pravoj liniji pretrčao preko otvorenog polja; mala bela mrlja naspram zelene pozadine. Trčao je na jugozapad, u suprotnom pravcu od sunca. Kada okupljeni to videše, iz hiljada grla se istovremeno prolomio ratni poklič, i oni pobacaše u vis svoje ogrtače od tartana, koji su podsećali na kariranu mećavu na nebu.

Videli su da je proročki zec odjurio pravo prema Kamulodunumu. Ovde okupljena Bondikina vojska mogla je ubrzanim maršem do mraka da stigne do njega. Do zore će šesnaest godina maltretiranja Brita i njihove zemlje biti sprano u orgiji u kojoj će se napiti rimske krvi.

Ostrvo Mona, Britanija: proleće,

godine Gospodnje 60.

PREDAJA

Ovde na samom kraju sveta, na poslednjim slobodnim centimetrima, živeli smo neuznemiravani do ovog dana, štitiie su nas udaljenost i naša neznatnost. Sada su izloženi i najudaljeniji delovi Britanije... nema ničeg do mora, stenja i neprijateljski raspoloženih Rimljana, čijoj aroganciji ne možete da udovoljite ni pokornošću ni skromnim samoobuzdavanjem. Svetske grabijivice... Dozlogrdili su i istoku i zapadu... samo pljačkaju, kasape, kradu - te stvari oni lažno nazivaju carstvom. Opustošili su svet, i to nazivaju mir.

Tacit, Agrikola citira reči britanskog poglavice

Kalgakusa o Rimljanima

Iskonsko pravo ljudi je da umru i ubiju zarad zemlje na kojoj žive, i da krajnje okrutno kazne sve pripadnike svoje rase koji su grejali šake na ognjištu osvajača.

Vinston Čerčil, Istorija naroda koji govore engleski

Svetonije Paulinije dobro je znao da je trebalo samo da postigne kratkotrajnu kontrolu ili da na kraće vreme pokori urođenike. Karijeru je započeo na planini Atlas gde je ugušio pobunu Berbera protiv rimske okupacije. Pošto je preko glave preturio brojne slične pohode, Svetonije je bio dobro pripremljen za ratovanje na teškom terenu i žestoke sukobe prsa u prsa.

Ali za ove dve godine od kada ga je car Neron imenovao za guvernera Britanije, Svetonije je shvatio da su ovi druidi nešto sasvim drugo. I kao vladari i kao vidovnjaci, bilo da su muškarci ili žene, oni su imali najviša sveštenička zvanja u zemlji i narod ih je smatrao gotovo za bogove. Svetonije je bio i te kako svestan da se s njima moglo na duge staze izići na kraj samo na jedan način: morali su da budu potpuno uništeni.

Glavno njihovo svetilište nalazilo se u blizini obale Kambrije na ostrvu Mona - krava, nadimak za Brigde, mesečevu boginju plodnosti sličnu Demetri. Verovali su

da ih ta boginja štiti i da će njihovi ratnici koji su bili pogubljeni u bici uskrsnuti iz njenog kotla ponovnog rađanja. Podzemni prolaz do kotla nalazio se ispod jezera koje se prostiralo u blizini Moninog svetog gaja.

Svetonije je utrošio dve godine na uhođenje ne bi li pomoću raznih trikova tačno utvrdio kada je najpogodniji trenutak da napadne ovo utvrđenje na ostrvu, kada nisu u stanju da ga brane ili iz njega da umaknu. Konačno je saznao da se svi najviši druidski sveštenici okupljaju svake godine prvog dana rimskog meseca maja. Taj dan su Kelti nazivali Beltaine, po taine ili vatrama koje su palili noć ranije da očiste i pročiste svete šume i pripreme ih za godišnju posetu Velike majke u mesecu plodnosti. To je bio najsvetiji dan u godini, kada druidi nisu ni radili ni nosili oružje - tako da je Svetonije mogao da se nada da tog dana neće očekivati napad.

Imao je flotilu čamaca sa ravnim dnom koji je trebalo da prebace njegove trupe sa kopna preko uskog, ali često nemirnog tesnaca. U predvečerje uoči prvog maja krenuli su kroz morsku penu i zaobišh južni rt ostrva kako bi se iskrcali na drugoj strani od kopna, zapadno od Svete glave.

Dok su njihovi čamci nečujno klizili prema obali, obred pročišćenja je već bio u toku, iako se još nije bilo potpuno smračilo. Nejasne prilike nosile su zapaljene baklje kroz utihle gajeve koji su se pružali celom dužinom obale. Sunce je polako tonulo u krvavocrveno more kada su rimske trupe prišle svojim plovilima blizu plaže i šljapkajući kroz talase počele da se iskrcavaju. A onda su zastali pred prizorom na koji su naišli.

Gomila ljudi odevena u samrtničke crne halje, izišla je na plažu i krenula ka njima poput neumoljivog crnog zida od ljudskih telesa. Muškarci sveštenici napredovali su sa rukama podignutim put neba, izvikujući kletve i zakletve iz petnih žila. Žene, razbarušene kose, zujale su među njima poput insekata sa podignutim bakljama. A onda su, u iznenadnom naletu, vrišteći, poletele poput furija preko šljunkovite plaže, pravo na rimske vojnike.

Svetonijevi oficiri bespomoćno su gledali kako njihove trupe ukočeno stoje na početku plaže. Uplašila ih je i paralizovala ta gomila harpija koje urlaju i koje kao da dolaze pravo iz Hada. Svetonije je trčao duž redova vojnika dok su pomahnitale žene napredovale; izvikivao je naređenja i proklinjao trupe nadglasavajući zaglušujuću buku druida, sve dok se njegovi oficiri nisu konačno pribrali i počeli da slede njegov primer.

,,Posecite ih!" krenulo je naređenje od najvišeg oficira do najnižeg vojnika. Žene koje su urlale noseći zapaljene baklje nastavile su da se obrušavaju na njih praćene urlicima pomahnitalih druidskih sveštenika koji su im odzvanjali u ušima. Vojnici su jurnuli u poslednjem trenutku.

Josif iz Arimateje stajao je pored Lovernija na ivici stene. Setio se jednog drugog zalaska sunca kada je stajao na jednoj drugoj steni pored svog prijatelja i posmatrao kako se more pretvara u krv - bilo je to pre dvadeset pet godina, na jednoj drugoj obali, jedne druge zemlje; tada je sve i počelo. Tada je još možda moglo da bude zaustavljeno. Ali sada, dok su mu krici sa plaže ispod odjekivali u ušima, on se sav užasnut okrenuo ka Loverniju.

„Moramo da se umešamo!" povikao je Josif, ščepavši prijatelja za ruku. „Moramo da im pomognemo! Moramo to nekako da zaustavimo! Oni se čak ni ne brane! Rimljani su okrenuli njihove vlastite baklje protiv njih -pale im kose i odeću! Seku ih na komadiće!"

Druid je nepomično stajao. Samo se blago trgnuo kada je, i pored užasne buke i vriske, čuo zvuk sekira koje se odbijaju o stenje, jer je tek tada shvatio šta su to Rimljani zapravo naumili: zbrisaće sveti gaj.

Lovernije nije pogledao Josifa. Niti je bacio pogled na krvoproliće dole na plaži koje ne samo da je predstavljalo masakr njegovog naroda već i uništenje svega u šta su verovali i šta su poštovali - sumrak njihovog načina života, čak i njihovih bogova. Zagledao se put mora kao da je u tom sumraku na zapadu mogao da nazre neko drugo mesto, neko drugo vreme u dalekoj prošlosti ili još daljoj budućnosti. Kada je napokon progovorio, Josifu su njegove reči zazvučale daleke i čudne, podsetile su ga na odjeke iz nekog vlažnog i hladnog bezdana.

„Kada je Isus umro, postupio si mudro", podsetio je Josifa. „Znao si šta treba da uradiš i to si i uradio. Pokušao si da shvatiš pravo značenje njegovog života i smrti, i nisi prestao da se trudiš proteklih tridesetak godina. Prava mudrost, međutim, ne leži samo u razumevanju onoga što se može ili ne može učiniti, već u saznanju šta se mora učiniti. Kao i u - šta si mi ono rekao, tako davno? - kairosu: kritičnom trenutku."

„Molim te, Lovernije, ovo jeste kritični trenutak. Blagi Bože!" povika Josif.

Iako ga je obuzeo očaj, bilo mu je jasno da je situacija beznadežna. Pao je na kolena tamo na steni, zario lice u šake i počeo da se moli dok se lomljava oborenih stabala mešala sa užasnim samrtničkim kricima. Za njega su ti zvuci bili sjedinjeni u priviđenja koja plutaju preko utihle vode. Posle jednog trenutka Josif je osetio Lovernijevu šaku na svojoj kosi. Glas mu je bio neobično smiren, kao da je pronašao skriveno jezgro nade koje je jedino on mogao da vidi.

„Bogovi traže dve stvari", rekao je Josifu. „Moramo smesta da pođemo, još noćas, i da žrtvujemo sve moćne predmete koje posedujemo, moramo da ih bacimo u svete vode Llyun Cerrig Bacha, jezera sitnog kamenja."

„Šta posle?" prošaputao je Josif.

„Ako to ne izazove plimu", smrknuto reče Lovernije, „možda ćemo morati da pošaljemo glasnika..."

Glasnik sa juga stigao je na suprotnu stranu ostrva odmah po svitanju, dok je Svetonije Paulinije posmatrao kako pada i poslednje drvo. Bilo je to drevno stablo, najstarije od doslovce hiljade njih u šumi za čije uništenje je njegovoj legiji bila potrebna cela noć.

Obim tog drveta premašivao je dvadeset metara: inženjeri iz njegovog garnizona proračunali su da je bilo veličine neke galije sa podignutim veslima. Ovako oboreno, imalo je visinu jedne od onih trospratnih zgrada koje su podigli duž afričke obale dok je bio guverner Mauritanije. Koliko može da bude staro jedno drvo? pitao se Svetonije. Da li bi broj njegovih godova, ako bi imao vremena da ih prebroji, odgovarao broju života koje su njegove trupe noćas oduzele? Hoće li smrt ovog drveta i ostalog svetog drveća, biti i smrt druida - u šta su oni izgleda verovali?

Odagnavši te misli kako bi se posvetio praktičnijim stvarima, Svetonije je naredio svojim ljudima da sakupe na gomilu u crno odevene leševe mrtvih druida i spale ih. Setivši se glavnog zahteva cara Nerona, poslao je odred vojnika da pretraže ostrvo. Neron je napisao da je od svog pokojnog očuha i (deda-strica) čuo da druidi čuvaju mnoge dragocenosti u utvrđenjima poput ovoga na Moni. Neron je tražio da ga odmah obaveste o svemu što pronađu.

Pošto se pobrinuo za tu važnu stvar, Svetonije Paulinije se setio glasnika i naredio da ga dovedu. Vojnik je bio iscprljen od dugog puta. Svetonija su obavestili da je mokar i odrpan, jer je malopre morao da prepliva uski tesnac između kopna i ostrva, i to na konju. Konj se penio iako je preplivao kanal. Odveli su ga kada je guverner pozvao glasnika.

„Ne žuri, povrati prvo dah, čoveče", pokuša Svetonije da umiri glasnika. „Bez obzira na važnost vesti, nemoj da izdahneš pre nego što je saopštiš."

„Kamulodunum..." zadahta glasnik.

Svetonije je tek tada primetio koliko loše taj čovek izgleda: na ispucalim usnama su mu se skorile krv i prašina, besciljno je šarao pogledom, a kratko podšišana kosa mu je bila u sličnom neredu kao kosa na leševima druida koji su prekrivali tle oko njih.

Svetonije puknu prstima da mu donesu mešinu sa svežom vodom i pruži je glasniku. Kada je malo otpio i sprao prašinu iz grla, guverner mu klimnu da nastavi. Međutim, momak je i dalje bio kao lud. Iako su svi njegovi ljudi bili prekaljeni vojnici, zapitao se nije li se ovaj pogubio kada je video sve te leševe po kojima su praktično gazili.

„Hajde", odlučno mu reče Svetonije. „Prevalio si ovoliki put - preko tri stotine kilometara i to očigledno vratolomnom brzinom. Imaš nešto važno da mi kažeš u vezi sa Kamulodunumom."

„Svi su mrtvi", zakrešta glasnik. „Hiljade - desetine hiljada - svi mrtvi. A grad, Klaudijev hram - sve je spaljeno do temelja!" Čovek se zaplaka.

Svetonije je u prvi mah ostao zapanjen, ali je zapanjenost vrlo brzo smenio bes. Povukao je šaku i snažno ošamario momka. „Ti si vojnik!" podsetio ga je.„Za ime Jupitera, saberi se. Šta se dogodilo u Kamulodunumu? Zemljotres? Požar?"

„Ustanak starosedelaca, sire", odvratio je glasnik, boreći se da dođe do vazduha. „Iceni i Trinovanti - možda i neka plemena iz Kornvola - još nismo sigurni..."

„A gde je za to vreme bila Deveta hispanska legija?" upita Svetonije ledenim glasom. „Da li je zapovednik krpio togu dok su plemena bosonogih urođenika palila gradove koje je on trebalo da brani?"

„Nisu to bosonogi provincijalci, sire, već naoružane trupe - bilo ih je možda dve stotine hiljada ili više", obavestio ga je vojnik. „Ovamo me je poslao lično zapovednik Petilije Cerialije, i naložio mi je da što brže prevalim put dovde. Polovina Devete legije bila je uništena: dve i po hiljade ljudi s kojima sam služio, poginulo je u pokušaju da spase grad. Rimski prokurator Decianije pobegao je sa svojim službenicima na kopno, a Petilije se zabarikadirao u svojoj tvrđavi i čeka na pojačanje koje se nada da ćete vi dovesti."

„Gluposti. Kako bi šačica neobrazovanih, primitivnih Brita mogla da uništi pola rimskog garnizona i otera glavnog administratora u koloniji?" primeti Svetonije, ni ne pokušavši da prikrije prezir za narod koji je došao da pljačka. Pljunuo je na tle i dodao. „Oni čak nisu ni dobri robovi, a kamoli da su dobri vojnici."

„Ipak imaju velike količine oružja, konje i bojna kola", obavestio ga je vojnik. „Njihove žene se bore zajedno sa muškarcima, i mnogo su žešće. U Kamulodunumu sam video takve grozote da vam pamet stane, sire. Ubijali su i staro i mlado, civile i vojnike, majke i decu bez razlike. Dovoljno im je bilo samo da su Rimljani ili naši saradnici. Video sam leševe rimskih žena sa odojčadi sputanim na grudima! I muškarce razapete duž ulica - neka mi bogovi oproste što ću ovo reći - ali odsekli su im izvesne delove tela i prišili im ih na usne dok su još disali..."

Glasnik je ućutao, pogleda staklastog od užasa. Mukotrpno putovanje uopšte ga nije smirilo.

Svetonije uzdahnu. „Kog su to uzornog zapovednika našli da ih povede u ovaj pohod?" sa odvratnošću je upitao.

„Boadiceu, kraljicu Icena, sire, ona je njihov vođa", odvrati glasnik.

„Te divljake je u bitku povela žena?" sada je Svetonije po prvi put pokazao zaprepašćenje.

„Molim vas, sire", reče glasnik. „Zapovednik Petilije vas preklinje da požurite. Prema onome što sam i sam video, pobuna još ni izdaleka nije gotova; što više krvi

biva proliveno, postaje sve žešća. Kamulodunum je izgubljen. Uputili su se ka Londiniumu."

Londiniuin, Britanija: rano proleće,

godine Gospodnje 61.

COMMIXTIO19

19 Commixtio (lat.) - mešanje, primesa ili smesa. (prim. prev.)

Do sada je već bilo mnogo vrsta masovnih uništenja ljudskih bića i biće ih još, najveća su počinjena pomoću vatre i vode, druga, manja, zahvaljujući hiljadama drugih nesreća.

Platon, Timej

Londinium nije bio najveći grad u Britaniji, ni najstariji ni najvažniji, i Josif iz Arimateje je to znao. Ali je nekada bio jedan od najlepših, smešten na prostranim, spokojnim grudima velike majke reke. Danas, dok je po poslednji put šetao obalom reke, Londiniuma nije više bilo: nekadašnja uspešna kolonija bila je pretvorena u debeo sloj crvenog pepela.

Josif je gledao Rimljane s druge strane reke kako gone okovane radnike urođenike kroz razrušeni grad. Bilo mu je i te kako jasno koliko toga je izgubljeno uništenjem ovog grada i koliko dugo će sami Briti plaćati za ovaj svoj čin osvete, ma koliko on bio opravdan. Kada su Rimljani shvatili da ne mogu da odbrane grad, lepo su ga napustili dok ne prikupe veće snage. Posle uništenja tri rimska grada, uključujući i Verulamium, pobuna je ugušena. Pobunjenici, koji nisu bili opremljeni da se suprotstave obučenim rimskim legijama pod punom spremom, bili su saterani na vlastita teretna kola i masakrirani - poklani svi do jednog zajedno sa konjima i tovarnim životinjama.

Boadicea i njene kćeri bile su mrtve, same su se otrovale, izabravši božji oprost, a ne budućnost u rukama Rimljana. Pošto su pobunjenici radi osvete i ratovanja napustili svoje domove još prošlog proleća, pre nego što su posejali useve, zemlja je bila jalova i glad je harala cele zime.

Rimljani su tako dobili neiscrpni izvor besplatne radne snage, veliki broj urođenika robova, što bi svakoj koloniji omogućilo da procveta, ugoji se i postane primamljiva za veliki broj naseljenika kojih je sada bilo više nego ikada. Josif je znao

da će Rimljani uskoro ponovo izgraditi Londinium, ovog puta od kamena i cigle radi stabilnosti i jačine, a ne od gline i šiblja. Napraviće utvrđenja u koja će smestiti garnizone. Od sada će zaboraviti i na ono malo tobožnje uljudnosti koju su pokazivali prema urođenicima.

One noći kada je harala smrt svetim gajevima na ostrvu Mona - kada je Josif bacio svoje svete predmete, Učiteljeve predmete, u Llyun Cerrig Bach zajedno sa predmetima druida i dok je gledao kako nestaju u mračnim vodama jezera - shvatio je da je to kraj jedne ere. Ali šta su zapravo uspeli da ostvare od svega onoga čemu su se nekada nadali i što su planirali? Šta će biti sa predmetima koje je Učitelj želeo da čuvaju? Hoće li se oni ili Učitelj, ikada više uzdići?

Prošlo je trideset godina od Učiteljeve smrti. Josifu je bilo skoro sedamdeset i sve što se toliko trudio da sačuva kao da mu je izmicalo ispod nogu. Kada se prošle godine vratio ovamo na jug, na primer, otkrio je da je njegova mala crkva od busenja u Glastonberiju - kao i najveći deo južne Britanije - spaljena do temelja tokom jednogodišnjih građanskih nemira.

Izgleda da je sve za šta je on živeo, a Učitelj i umro, nestajalo poput oblaka koji se udaljava put obzorja. Čak su i Učiteljeve reči koje su se on i Mirjam toliko trudili da sačuvaju ponovo bile zapečaćene u glinene ćupove i pohranjene u pećinu u kambrijskim brdima. Pošto nisu imali ponosnu tradiciju kao druidi - usmenu tradiciju za koju se sam Učitelj nadao da će sačuvati njegove reči i dela u sećanju zauvek - sve mu se više činilo da svi njihovi životi, uključujući i Učiteljev, polako padaju u zaborav, izgubljeni u toj ničijoj zemlji negde između sećanja i mita.

Osvajači pišu istoriju, to je često isticano. Ali istorija je ono što se već dogodilo, ono što je bilo prošlo i završeno, pomisli Josif. Šta je sa budućnošću? Nameravao je da se vrati na sever da bi upravo to saznao. U proteklih trideset godina, druidi su pomogli Josifu da širi Učiteljevu filozofiju ovde u Britaniji kao i s druge strane tesnaca u Eire (Irska), pa čak i u Galiji. Danas su i same druide Rimljani progonili poput divljih zveri.

Zahvaljujući njihovom duboko religioznom osećanju za život i zemlju i njihovu drevnu keltsku kulturu, kao i neobičnoj sklonosti ka misticizmu koji su negovali i u koji su želeli i druge da upute, probudili su u Josifu nadu da će možda ponovo uspeti da ga dovedu u vezu sa zadatkom koji mu je Učitelj pre toliko godina dodelio. Možda čak i sa samim Učiteljem. Zato se ponudio da bude glasnik.

Po prvi put za trideset godina, Josif je bio sasvim ubeđen da će se dogoditi nešto veoma važno - mada nije mogao da predvidi da li će to biti dobro ili loše.

Crno jezero, Britanija: Beltain,

godine Gospodnje 61.

SLANJE GLASNIKA

Sve dobre stvari, draga moja Klea, razumni ljudi moraju da traže od

bogova.

Plutarh, Izis i Oziris, Klei, sveštenici u Delfima

Bila je već ponoć kada su rimski stražari konačno napustili tu oblast omogućivši im da zapale vatru. Ostatak plemena stajao je podalje, u zaklonu mračne šume.

Josif je sa još trojicom odabranih stajao pored vatre i u tišini posmatrao Lovernija, bronzane kože pri plamenu vatre, kako meša vodu iz jezera sa brašnom od pet žitarica koje su doneli, i priprema lepinju, koju je potom umotao u vlažno lišće i ispekao na pepelu. Kada je lepinja bila gotova, odmotao ju je i jedan ugao malo nagoreo; zatim ju je izlomio na pet delova, četiri ispečena i jedan izgoreo, i spustio ih u činiju.

Prineo je činiju svakom čoveku i oni su izvukli po komad. Lovernije je prihvatio preostali. Kada je Josif otvorio šaku, video je da nije izvukao nagoreli komad lepinje. Pogledao je ostale sa mešavinom olakšanja i nelagodnosti dok su jedan za drugim podizali pogled sa njegove šake. Zatim se visoki, zgodni mladić crveno-smeđe kose i brade, Lovernijev sin Belin, široko osmehnuo pri svetlosti vatre. Ispružio je šaku u kojoj je držao nagoreli komad lepinje. Naprosto je zračio dok se osmehivao i na trenutak je podsetio Josifa na Učitelja. Iako Josif nije nameravao da prekine obred bez obzira na to šta se dogodilo, nije očekivao da će Belin biti taj.

,,Ne! "ču Josif sebe kako naglas kaže.

Lovernije je ćutke spustio šaku na Josifovu mišicu, a zatim je drugom zagrlio sina i privukao ga sa očiglednim ponosom.

„Dopusti da to budem ja", tiho je rekao Josif Loverniju. ,,Ne tvoj sin: njemu su samo trideset tri i pred njim je ceo život. Meni je skoro sedamdeset, i moj život je promašen."

Lovernije je zabacio glavu unazad i glasno se nasmejao - što se Josifu nije učinilo nimalo prigodno u datim okolnostima.

„Ako je to slučaj, prijatelju moj", rekao je Josifu, „zašto se onda prijavljuješ? Od kakve bi koristi mogao da budeš čak i nama, da i ne pominjem bogove? Belin je savršen - jak je, zdrav, neukaljan. I on zna kako da bude savršeni sluga, kako da se pokori Božjoj volji. Pitaj ga da li je srećan što će biti naš glasnik."

Josif se iznenada setio Učiteljeve poslednje večere, kada je oprao ostalima noge. Pitao se zašto bi uvek kada bi razmišljao o nečemu veoma dirljivom, umesto da oseti nadahnuće dobijao samo želju da zaplače. Belin se gotovo blaženo osmehivao Josifu dok je otvarao usta i sav srećan ubacio u njih izgorelu lepinju. Kada ju je progutao, prišao je Josifu i privukao ga u svoj široki zagrljaj i stao nežno da ga ljulja isto kao što je to nekada davno, pre mnogo godina, učinio i Lovernije.

„Josife, Josife", reče on. „Ja neću umreti, znaš. Odlazim u večni život. Moraš biti srećan zbog mene. Kada budem video tvog Isusa s druge strane, preneću mu tvoje misli pune ljubavi."

Josif je šakom zaklonio oči i zajecao, ali je Belin samo pogledao na tren Lovernija i slegnuo ramenima kao da ga sve to zabavlja. Njegov izraz lica je govorio: Toliko godina je proživeo među druidima, a i dalje razmišlja kao paganin ili Rimljanin.

Dali su znak ostalima da iziđu iz šume dok je Josif pokušavao da se pribere. Jedan za drugim, ljudi iz keltskih plemena počeše da izlaze iz gustiša punog senki i prilaze vatri da budu blagosloveni. Potom odneše svoje dragocenosti od zlata ili bakra do ivice jezera i predaše ih vodi. Kada su sve posude, zavojite zlatne ogrlice, čak i robovski lanci nestali, zaobiđoše Lovernija u redu jedan po jedan i udaljiše se od vatre. Obišli su oko jezera i uputili se u niziju gde su se nalazila pocrnela tresetišta. Oblaci su šapućući prelazili preko meseca, tako da je površina zemlje bila obasjana sablasnom polusvetlošću koja se kretala.

Na ivici nepreglednog i bezdanog tresetišta, Belin se spustio na kolena i podigao ruke. Dvojica mlađih muškaraca koji su se dobrovoljno javili za ovu ulogu, zajedno sa Josifom i Lovernijem, skinuše mu halje i ostalu odeću. Lovernije je sačekao da njegov sin ostane potpuno nag, a zatim mu je pružio traku napravljenu od lisičjeg krzna. Belin ju je navukao oko ruke, zatim je pognuo glavu i ispružio ruke iza leđa kako bi mogli da mu ih vežu kožnim trakama. Takođe su mu navukli preko glave i kožnu omču. Glave i dalje pognute ka tresetištu, Belin tiho reče:

„Majko, u tvoje ruke predajem duh svoj."

Josifa su ove reči dirnule u dušu. Posmatrao je, ne dišući, kako Lovernije uzima vreću od meke kože i iz nje vadi lovačku sekiru veoma oštre ivice. Podigao ju je visoko iznad glave i pogledao u nebo. U tom trenutku se pojavio mesec i preplavio

predeo svetlošću. Kelti su stajali u tišini na ivici tresetišta; Josifu su ličili na šumu drveća koje se moli. Lovernije poče da zapeva svojim dubokim glasom.

„Ovo je smrt vatrom. Pomoću božje munje predajemo te Taranisu."

Belin se nije trgnuo kada se sekira brzo i sigurno spustila iza njega -mada se Josifu učinilo da ga je čuo kako je uzdahnuo kada mu je metalna oštrica pogodila lobanju i razmrskala je. Belin je pao licem na tle.

Dvojica mlađih muškaraca hitro su pristupila i pritegla omču dok je Lovernije, jednim snažnim cimanjem, izvukao sekiru iz sinovljeve glave.

„Ovo je smrt vazduhom", izgovori Lovernije. „Predajemo te Isusu."

Kroz tišinu odjeknu glasno krckanje. Josif je čuo kako su mu zgnječili dušnik.

Dvojica muškaraca, kojima se sada pridružio i Josif, podigoše mlitavo, ali prelepo Belinovo telo sa tla i nadneše ga licem okrenutim nadole nad ustajalu vodu. Zatim je Lovernije izgovorio poslednje reči te noći:

„Ovo je smrt vodom. Predajemo te Teutatesu."

Josif je gledao kako telo nestaje u tresetištu bez traga, kako ga zemlja guta.

Ali trenutak pre nego što je nestalo, Josif je pomislio - samo na tren -da je video kako se nešto kreće kroz gustu crnu vodu. Učinilo mu se da je video Boga kako raširenih ruku prima Belinovo telo. Bog se smešio.

UTOPIJA

Ko god oseća da njegovim venama teče najbolja krv i ko svesno iskoristi tu krv

da povede naciju, ostaće na čelu i neće ga se odreći...

To je pogubna slika... bićemo poput nekog svetog reda. Naša je želja da ova država potraje hiljadu godina. Srećni smo što znamo da budućnost pripada nama.

Adolf Hitler, Šesti kongres partije,

Hiljadugodišnji rajh, govor

Smatrao sam za svoju dužnost prema ostalim ljudima da zabeležim ta upozorenja na rasu koja dolazi.

Edvard Balver, lord Liton, Rasa koja dolazi

Closerie des Lilas je i dalje jedan od najljupkijih restorana u Parizu, prepun

cveća u svim godišnjim dobima. Smatrala sam da uopšte ne odgovara za današnje vitlanje kroz nacističku Nemačku i Austriju, u zmijskom zagrljaju moje plavooke bake Zoe. Kada smo stigli, pozdravile su nas gomile belih ljiljana. Dobili smo sto pored terase, na kojoj je senica bila otežala od isprepletenih čokota vinove loze.

Zoe nas je obavestila da nam je unapred naručila. Čim je doneto vino, koje je ona probala, i čim smo bili posluženi, vratila se na temu o kojoj smo došli da razgovaramo: na našu porodicu.

„Kao što sam već pomenula", počela je ona, „visoko u švajcarskim Alpima izviru četiri reke u blizini prolaza Sveti Bernard. Na tom mestu je pre jednog veka postojala jedna utopijska zajednica. Moja baka Klio, žena nimalo slavna, ali veoma važna za našu priču, živela je tamo izvestan broj godina sa mojim dedom Erazmom Benom, jednim od osnivača te zajednice."

U glavi mi se iznenada oglasilo zvonce i setih se reči koje je Dačanin Basarid izgovorio o utopijama dok smo stajali ispred Hofburga u Beču: da idealisti koji u početku žele da poboljšaju civilizaciju često završe pokušavajući da stvore bolji soj ljudi.

„Savršeni svet na vrhu planine, povratak u Zlatno doba", reče Zoe. „Svi su tragali za takvim stvarima u prošlom veku - mnogi to i dan danas rade. Ali kao što sam takođe rekla, život nije ni jednostavan niti crno-beo. Može se desiti da je želja mog dede da ostvari utopiju, zapravo prouzrokovala svu tu nesreću koja je usledila."

Uopšte se ne sećam šta smo tog dana imali za ručak. Ali se sećam svake pojedinosti iz Zoine priče. Dok su se delići polako uklapali, počela sam da uviđam kako uloga jedne male porodice može da predstavlja onu šarku ili osu o kojoj je Dačanin pričao. Osu oko koje se stvari okreću poput životinja na karuselu ili kao što se zodijak izgleda okreće oko one zvezde na vrhu repa Malog medveda.

Sa zanimanjem sam slušala Zoinu priču o ličnom rajskom vrtu naše porodice. Pre pada.

Moja baka Klio, reče Zoe, bila je jedino dete u jednoj švajcarskoj porodici, koja je kao i druge bogate porodice tih dana, mnogo polagala na učenost. To je podrazumevalo putovanja, i traganje za izgubljenim kraljevstvima i kulturama mnogih zemalja. I Klio su veoma zanimala ta istraživanja starina. Ne samo da je prehstavala prašnjave knjige već se živo zainteresovala za disciplinu koja je tek nedavno bila ustanovijena: terensku arheologiju.

I pre navršene dvadesete godine, Klio je već bila posetila zajedno sa ocem mnoga egzotična mesta i udaljene oblasti na svetu. Pridružila se avanturisti

Hajnrihu Šlimanu, koji se rano obogatio kao snabdevač oružjem za vreme Krimskog rata i sada je to bogatstvo neštedimice trošio na veoma reklamirane i oportunističke potrage za izgubljenim kraljevstvima Mikenom i Trojom.

Klio je provela svoje mladalačke godine izučavajući drevne jezike i tragajući za poreklom mnogih predmeta za koje je saznala iz propalih dokumenata nađenih u grobnicama, na grobljima i u pećinama. To znanje je sa izvesnim uspehom iskoristila za pronalaženje izgubljenih mesta moći i veličine, i ulaženje u trag predmetima od velike vrednosti - isto kao što je Šliman, zahvaljujući samo pažljivom čitanju klasika, na kraju pronašao grobnice Mikene sa najbogatijim drevnim blagom na svetu.

Godine 1866, Klio je upoznala i udala se zajednog Holanđanina koji se, isto kao i Šliman, obogatio zahvaljujući ratu. Taj čovek, Erazmo Ben, koji je ulagao u Šlimanove arheološke projekte, bio je udovac sa malim sinom, Hijeronimom, koji će jednog dana postati moj otac. Ako je Hajnrih Šliman svoje veliko bogatstvo stečeno prodavanjem oružja gotovo isključivo koristio za silovanje i pljačkanje prošlosti čovečanstva, bogatstvo mog dede Erazma Bena bilo je namenjeno ni manje ni više nego za potpuni preobražaj čovekove budućnosti, koja je trebalo da bude oblikovana prema njegovoj predstavi. I još nečem.

Erazmo Ben se zanimao i za utopijsku zajednicu u Švajcarskoj u čijem osnivanju je učestvovao. Ona je bila zasnovana po ugledu na mnoge nove teorije iz inostranstva, uključujući i „trijažu", genetsko odabiranje i sortiranje, koje je igralo veliku ulogu u naučnim zanimanjima ljudi njegovog doba: selektivno vaspitanje. U utopijskim zajednicama se eksperimentisalo tehnikama za poboljšanje useva i stoke, i Erazmo je svako leto provodio u Alpima, u poseti mestu u koje je uložio svoj novac.

Sve je to bila anatema za Klio. Iako je bila protestantkinja, bila je vaspitana veoma liberalno i imala široka interesovanja, što je bilo dosta neobično za devojku njenog doba. Iako je muškarac za koga se udala bio bogat, inteligentan i zgodan, ubrzo posle venčanja izgubila je sve iluzije o Erazmu Benu - naročito mu je zamerala na želi da pročisti svet. Ubrzo je otkrila da je vezana za nepopustljivog kalvinistu strogih principa koji je žene i decu smatrao tek nešto boljima od pokretne imovine, dok su on i njemu slični bili superiorni u odnosu na gotovo sve ostale na zemlji.

Klio je takođe ubrzo otkrila da se Erazmo nije oženio njome samo zbog njene plavo-smeđe kose i lepote, zdravog tela ili pameti, već da bi se domogao velikih finansijskih sredstava koja će ona naslediti posle očeve smrti - i što je bilo još važnije, istorijski vredne zbirke artefakata20, talismana i svitaka u čijem sakupljanju je i ona pomagala i koje će takođe naslediti od svoje porodice.

20 Artefakt (artefactum, lat.) - veštački proizvod, rukotvorina. (prim. prev.)

Erazmo je izgleda postao opsednut željom da što više sazna o tajnama prošlosti, kao i o silama koje bi mogle da budu sakupljene u budućnosti, dok na zahteve sadašnjosti nimalo nije obraćao pažnju. Pošto je Klio posle samo dve godine braka rodila kćerku, Erazmo je potpuno napustio njenu postelju, smatrajući da je obavio svoju genetsku dužnost. Konačno, ako računate i sina iz prethodnog braka, ne samo da je jednom, već je dvaput ispunio tu dužnost! Iako je to bila česta situacija u brakovima više klase u prošlom veku, napredak naše porodice uskoro će doživeti veoma čudan i drugačiji zaokret.

Erazmo je leti vodio Klio u posetu svom utopijskom projektu u Alpima. Uskoro je postalo očigledno da on neće još dugo moći da rasipa novac na taj projekat. Ali nije se on samo zbog toga zanimao za tu oblast. U blizini se nalazilo nešto što je moglo da bude od velike vrednosti: paganska svetilišta koja sam pomenula, kao i pećine, neke još iz vremena neandertalaca, koje su uglavnom bile nepoznate i neistražene zahvaljujući svojoj nepristupačnosti. Za njih je znala samo družina lutajućih Cigana koja je ponekad provodila leta u blizini. Dok su mu se po glavi vrzmale vizije o zlatnim artefaktima i raznim poslasticama kao posledicama Šlimanovog nedavnog uspeha kojim se razmetao, Erazmo se nadao da će pronaći nešto vredno, čak i moćno. Zanimljivo je to što se Klio slagala s njim.

Klio nije bio potreban nikakav poseban podstrek da organizuje Cigane da joj pomognu oko njene prve ljubavi, arheologije. Narednog leta po rođenju kćeri, krenula je u potragu. Dok su zajedno istraživali alpske pećine, Klio je otkrila da Cigani mnogo toga znaju o artefaktima koje su iskopali i o istoriji koja ih je okruživala još od davnina. Sve veći deo svoje kolekcije počela je da poverava njima na čuvanje. Takođe se uverila u mudrost življenja tih ljudi, koji su je strašno privlačili - posebno jedan od njih.

Ekspedicije koje je Klio organizovala sa Ciganima uskoro su se dosta udaljile od kuće. Vratila se sa zanimljivim predmetima i grnčarijom. Najneobičniji komad, pronađen u pećini između Interlakena i Berna, bio je kip drevne boginje medvedice, i totem medveda. Dublje u istoj toj pećini naišli su na zagonetne glinene ćupove koji su delovali veoma staro i u kojima su se nalazili svici koje je smesta pokušala da dešifruje.

Kada su se te jeseni vratili u Holandiju, Klio se razbesnela kada je saznala da je Erazmo uzeo neke njene dokumente i artefakte i da je čak prodao nekoliko predmeta kako bi povećao prihode koji su se znatno smanjih zbog rđavih ulaganja. Još ju je više uznemirilo to što je prisvojio izvestan broj njenih beleški i prevoda dokumenata za koje je mislila da su od velike istorijske vrednosti.

Kada se suočila sa njim, Erazmo joj je skrenuo pažnju na svitke koje je nedavno bila otkrila i koje je ostavila kod Cigana. Nadao se da bi ih oni mogli odvesti do još većeg blaga i uporno je tvrdio da, kao njen muž, polaže prava na njih. Ne rekavši ništa Erazmu, Klio je pokupila sve vredne predmete koji su još bili kod nje i zaključala ih u sefu.

Tokom narednih šest meseci vodili su mnogobrojne žestoke i dugotrajne svađe, kojima je prisustvovao i Erazmov devetogodišnji sin Hijeronim. Prepirke između njegovog oca i teške, temperamentne maćehe, kako ju je on video, koja je odbijala da se povinuje očevoj volji, posejale su seme u njegov mladi um koje će na kraju iznedriti mračno i opasno voće.

U leto 1870, kada je Hijeronim imao deset godina, a njegova mala sestra dve, umro je Kliin otac, i ona je nasledila njegove vredne svitke i predmete. Njen otac je imao toliko pameti da osnuje fond kojim su mogli da se koriste jedino Klio i njeni naslednici i ostavio je privatnu poruku koju je samo ona mogla da otvori. Zahvaljujući poslednjem očevom pismu, Klio je planirala da krene u produženu potragu sa Ciganima preko granice Švajcarske u Italiju i da ostavi decu sa ocem. Ali ovog puta je Erazmo zahtevao da pođe s njom. Počeo je da podozreva da njegova mlada žena zadržava veći deo pronađenih stvari - i mislio je da zna zbog čega.

Klio je jedne noći jednostavno nestala sa Ciganima, ostavivši poruku da će se vratiti do kraja leta. Ali to se nije dogodilo. Od tada pa nadalje, događaji su se nizali takvom brzinom kao da ih je organizovala neka nevidljiva ruka.

Francusko-pruski rat izbio je 19. jula 1870. i zavladao je pakao. Utopijska zajednica se brzo raspala, jer je rat presekao pristizanje sredstava spolja. Erazmo Ben je ostao sa dvoje dece, bez žene, a bogatstvo se brzo topilo. Znao je da mora hitno da se vrati kući i pokuša da smesti na sigurno Kliine dokumente i artefakte koji su još bili u njegovom posedu, u slučaju da Holandija bude pregažena.

Erazmo je bio ranjen dok je prolazio kroz ratnu zonu između Švajcarske i Belgije. Jedva je uspeo da uđe u Holandiju pre nego što je umro. Lokalna crkva je iskoristila ono malo novca koji mu je ostao da obezbedi sinovljevo školovanje. Kćerka koju je imao sa Klio poslata je u sirotište. Izgleda da je sudbina naše porodice da je rat uvek razdvoji, kao i mnoge druge. U ovom slučaju, međutim, nikada neće biti razjašnjeno da li je do konačnog razdvajanja Klio i Erazma došlo slučajno ili je ono bilo planirano. Da se rat nije umešao, da li bi se ona vratila?

Osam godina posle smrti Erazma Bena, njegov sin Hijeronim završio je školovanje i počeo da se obučava za jedino zvanje, osim vojnog, koje je bilo dostupno dečaku sa ograničenim materijalnim sredstvima: za kalvinističkog sveštenika. Te pripreme su samo poslužile da utvrde u njemu uverenja koja je stekao tokom desetogodišnjeg života sa ocem. Ideje koje mu je usadila crkva postale su njegova prva strast.

Hijeronim Ben je imao strašne zamerke na račun svoje maćehe Klio. Iracionalno je smatrao da je oduzela njemu i njegovom ocu sve za šta su, u kalvinističkom smilu, bili „odabrani". Napustila je njegovog oca u vreme rata, otišla sa Ciganima i pokrala sve porodične dragocenosti. U tmini svoga srca, Hijeronim ju je krivio i za mnogo gore stvari, jer ko zna gde ju je mogla odvesti njena neobuzdana strast? Da je njegov otac bio samo malo stroži s tom ženom, svojom suprugom, to bi, nema sumnje, bilo ispravno u očima Boga, i po zakonu! Hijeronim

je verovao da je sve što je Klio posedovala, čak i pre udaje za njegovog oca, sada trebalo da bude njegovo.

Hijeronim je smatrao da je zahvaljujući svojoj maćehi Klio, dobio tako bedno obrazovanje. Uopšte mu nije bilo stalo do mlađe polusestre koja je bila poslata sam bog zna gde. Konačno, njenim venama tekla je i Kliina krv. On je samo želeo svoje nasledstvo. Pažljivo je pregledao očeve hartije, koje je crkva čuvala za njega. Tako je stekao odličnu predstavu o prirodi i vrednosti artefakata i dokumenata koje je njegova maćeha sakupila i koje ocu nije dozvoljavala da vidi ili proda. U to vreme su sigurno još više vredeli, jer se vrednost takvih stvari sada mnogo bolje shvatala. Odlučio je da će jednog dana pronaći svoju maćehu i povratiti ono što mu je pripadalo po rođenju. Taj dan je možda bio daleko, ali će sigurno doći.

Godine 1899. sve zemlje Evrope su već počele da proslavljaju dolazak poslednjeg veka u našem milenijumu, koji je zapravo trebalo da počne tek 1901. godine. Palata Šenbrun u Beču bila je po prvi put osvetljena električnim svetiljkama; ferisovi točkovi rascvetavali su se po obalama reka mnogih gradova; svuda je došlo do procvata naučne tehnologije.

Međutim, nijedno od tih novih otkrića, nije privuklo toliku pažnju štampe i javnog mnenja kao jedno davno otkriće. Na Božić 1899, dok su radnici popravljali vodovodnu cev u temeljima zamka koji je gledao na Salcburg, otkrili su veliki zlatni poslužavnik za koji se verovalo da potiče još iz Hristovog vremena, pre dve hiljade godina.

Pozvani su stručnjaci i iznete su razne teorije o poreklu tog poslužavnika. Neki su verovali da potiče iz prvog Solomonovog hrama, drugi da se nalazio među predmetima koji su istopljeni radi izrade Zlatnog teleta, i kasnije ponovo vraćeni u prvobitni oblik. Neki su tvrdili da je dizajn grčki, drugi makedonski ili frigijski. Pošto su te kulture međusobno trgovale hiljadama godina, jedino su se složili oko toga da je poslužavnik veoma star i da potiče sa istoka. Trebalo je da bude izložen za javnost u zamku Hohensalcburg tokom januara 1900. pre nego što bude odnet u kraljevsku riznicu u Beču.

Hijeronim Ben, koji je u to vreme imao već skoro četrdeset godina, proveo je proteklih dvadeset u potrazi za ženom koja mu je ukrala nasledstvo i uništila život. Ali onog časa kada je ugledao izveštaje u holandskim novinama koji su opisivali salcburški poslužavnik, shvatio je da zna kako će je pronaći. Jedan od nekoliko retkih svitaka koje je njegov otac uspeo da prisvoji od Klio još je bio u Hijeronimovom posedu zajedno sa jedinom kopijom izveštaja o sveobuhvatnoj potrazi koju je Klio lično obavila o njemu. Ako nije grešio, taj svitak se direktno odnosio na nedavno pronađeni salcburški poslužavnik.

Uputio se vozom iz Amsterdama za Salcburg i stigao dan pre otvaranja izložbe. Otišao je peške od stanice do zamka i smesta stupio u vezu sa kuratorom. Njega nije zanimao poslužavnik, ali je zato želeo ženu koja će sasvim sigurno doputovati u Salcburg da ga vidi, ako Hijeronim uspe brzo i efikasno da postavi pravi mamac.

Pošto je predao retki svitak kuratoru, Hijeronim ga je snabdeo i Kliinim papirima - tvrdeći da su pripadali njegovom pokojnom ocu, Erazmu Benu, čuvenom Šlimanovom pokrovitelju. Hijeronim je spremno pristao na zahtev muzeja da priloži i napomenu da autentičnost tih dokumenata još nije utvrđena, zatraživši samo da bar njihov opšti sadržaj - i ime darodavca, njegovog pokojnog oca - bude obelodanjeno na otvaranju izložbe. Pošto je lično podrobno proučio beleške, Hijeronim je znao da će, kada se pojave u javnosti, privući veliku pažnju, i da će na njegovu maćehu delovati kao magnet.

U tom svitku, koji su Klio i njen otac pronašli u drevnom glinenom ćupu u Svetoj zemlji, za taj poslužavnik rečeno je da je služio kao ukras na nekom štitu u drevna grčka vremena, a kasnije da je bio među blagom Iroda Velikog. Za vreme vladavine Irodovog sina Iroda Antipe nalazio se u Makareusovoj palati, u vreme kada je Jovan Krstitelj bio tamo zatvoren i pogubljen. Antipa je kasnije poslužavnik doneo u Rim gde je prošao kroz ruke trojice careva: Kaligule, Klaudija i Nerona.

Dalja Kliina istraživanja povodom tog predmeta ukazivala su na to da ga je Neron, verujući da poslužavnik poseduje neobična okultna svojstva, preneo iz Rima u Subijako i smestio u čuvenu proročku pećinu s druge strane doline, koja je bila okrenuta ka njegovoj tamošnjoj letnjoj palati. Posle Neronove prerane smrti, bio je ubijen, poslužavnik je ostao nedirnut u pećini skoro pet stotina godina. U tu istu pećinu kod Subijaka se godine Gospodnje 500. povukao sveti Benedikt. Prema Klio, čim se poslužavnik pojavio, prešao je u ruke Benediktinskog reda, crnih kaluđera, kojima je omogućio da uspešno preobrate germanske zemlje pozivajući se na njegove moći kao svete relikvije i da postanu najveća kaluđerska sila u kontinentalnoj Evropi.

* * *

Prvi susret između Hijeronima Bena i njegove dugo odsutne maćehe, Klio, nije bio onakav kakav je bilo ko od njih dvoje zamišljao. Ona je i sa pedeset pet godina još bila prava lepotica, a on, ošamućujuće zgodan plavokosi Holanđanin koji još nije napunio četrdeset; bili su izuzetan par.

Međutim, Hijeronim je ubrzo otkrio da je i Klio, isto kao i on, htela da ispravi nepravdu koja je njoj naneta.

Klio je objasnila da se na kraju leta vratila u utopijsku zajednicu kako je bila obećala, ali je saznala da se zajednica raspala usled nedostatka sredstava i da je njen muž pokupio decu i vratio se u Holandiju. Posle rata, stupila je u vezu sa holandskom vladom i bila obaveštena da je njena porodica nestala u ratnoj zoni i da se smatra da su mrtvi.

Tokom trideset godina koje je Hijeronim proveo mrzeći Klio, planirajući da povrati ono što mu pripada i da se osveti, ona je živela u Švajcarskoj među Ciganima, kao i ranije, misleći da su Benovi odavno mrtvi. Nedavno je čak bila usvojila devojčicu da joj nadomesti jedino dete i nameravalaje uskoro da počne da je podučava istim onim jezicima i istraživačkim tehnikama koje je i Klio, pod očevim tutorstvom, takođe naučila još u ranom dobu.

Kada je saznala da je njena prava kćer živa, ali da je još pre trideset godina bila smeštena u sirotište i da Hijeronim Ben za sve to vreme nije preduzeo baš ništa da pronađe sestru, Klio je shvatila da je čovek pred njom, iako zgodan i privlačan kao i njegov pokojni otac, takođe hladnokrvan i da misli samo na sebe. Klio mu je predložila da se nagode.

Rekla mu je da mu ništa ne duguje, jer Hijeronim nije bio u nikakvom krvnom srodstvu s njom. Ali ako potegne svoje veze u kalvinističkoj crkvi i pronađe sirotište u koje je bila poslata njegova sestra, ako joj uđe u trag i dovede je u Švajcarsku kako bi majka konačno mogla da je vidi, Klio će odvojiti poveću sumu iz svog velikog bogatstva za svakog od njih. Hijeronim je na to brže-bolje pristao. Ali teško da je očekivao ono što se potom dogodilo.

Dok smo Volfgang i ja sedeli u tišini koja je mogla nožem da se seče, Zoe je nastavila. „Davno izgubljena polusestra za kojom se moj otac dao u potragu, polusestra koju je na kraju i našao na svoju i njenu nesreću, bila je žena koja će mu uskoro postati supruga - Hermiona."

Volfgang je gledao Zoe sa izrazom lica koji nisam mogla da odgonetnem. A onda su mu se oči suzile. „Hoćeš da kažeš da su tvoji roditelji..."

„Bili polubrat i sestra", završi Zoe rečenicu umesto njega. „Ali nisam još završila."

„Ja sam dosta čula", iznenada rekoh.

To je znači bio razlog što su svi tajili porodične veze svih ovih godina. Zaista sam mislila da ću da se ispovraćam. Nisam mogla da dišem. Imala sam želju da pobegnem iz prostorije. Ali Zoe to ne bi dopustila.

„Ti rukopisi su dati tebi na čuvanje", reče ona. „Ali nećeš moći ni da ih zaštitiš niti da ih iskoristiš ako sve ne saznaš."

Krajičkom oka sam primetila da je Volfgang podigao čašu sa vinom i dobrano otpio iz nje. Bio je strašno tih i suzdržan tokom cele priče. Pitala sam se kako on sve to prima. Konačno, Zoe je bila i njegova baka. Molila sam se Bogu da je to bilo poslednje iznenađenje. Šta bi moglo da bude gore od toga?

„Preko svojih veza u kalvinističkoj crkvi", reče Zoe, „Hijeronim je pronašao sirotište i saznao da je njegova polusestra Hermiona bila sa šesnaest godina poslata

u Južnu Afriku sa ostalim devojkama kao buduća nevesta za nekog Bura. Rat je bio završen i on se ukrcao na brod za Kejp da je pronađe." Pomno se zagledala u mene i dodala: „Kristijan Aleksander je upravo bio umro usled komplikacija nastalih na rani zadobijenoj u ratu. Hermiona je nasledila njegovo bogatstvo, uključujući i velike koncesije na vađenje rude i minerala, i čekala je drugo dete. Bila je izbezumljena od bola i straha od budućnosti. Biće udovica sa dvoje dece u zemlji koju razdire rat. Kada je stigao neverovatno zgodan Hijeronim Ben, tvrdeći da je njen rođak..."

Stani! zaurlao je moj um dok sam pokušavala sve ovo da povežem. Nešto nije bilo u redu sa ovom slikom. Shvatila sam šta.

„Dvoje dece?" upitala sam sa užasom. „Hoćeš da kažeš da je Kristijan Aleksander bio otac oba Hermionina sina - Lafsadija i Ernesta? Ali kako je to moguće?"

„To je laž koja se krije iza svega", odvrati Zoe. „Ernest je otkrio istinu o prošlosti naše porodice, mada mu je trebalo puno godina da shvati kako su to on i Lafsadio bili prevareni - razdvojili su ih u detinjstvu i lagali o tome ko je Ernestov otac. A oni su zapravo bili prava braća, sinovi istih roditelja: Hermione i Kristijana Aleksandera. Ernest je došao u Evropu neposredno pred Pandorinu smrt i suočio se s njom. Ona mora da je znala sve vreme istinu, rekao je, ali zašto mu je nije otkrila?"

„Mislim da će biti bolje da nam ispričaš", rekoh Zoi. „Iz početka... uključujući tu i kakve veze ima Pandora sa svim tim."

Ona je to i učinila. Kada je Hijeronim Ben stigao u Južnu Afriku u leto 1900, imao je skoro četrdeset godina; bio je kalvinistički sveštenik i imao samo jedan cilj - da pronađe svoju polusestru, da je odvede kod davno izgubljene majke Klio i na taj način stekne nasledstvo koje je smatrao da mu maćeha duguje.

Otkrio je da je njegova prelepa sestra odnedavno udovica, da ima trideset dve godine i pune ruke posla. Trebalo je da upravlja vađenjem minerala i imanjem, da se brine o šestomesečnom detetu (stricu Lafsadiju) i da je drugo na putu (stric Ernest). Hijeronim je u tome video veliku priliku za sebe. Brzo i nemilosrdno je smislio kako da ubije dve muve jednim udarcem.

Hijeronim je tvrdio Hermioni da je njen rođak koji je već godinama traži, i da se strastveno zaljubio u nju. Pošto je ostala siroče sa dve godine, nije mogla da zna da je čovek koji je sebe nazivao njenim rođakom zapravo njen polubrat. Bukvalno ju je oborio s nogu: venčali su se posle samo nekoliko nedelja, i on je preuzeo upravu nad celokupnim vlasništvom njenog pokojnog muža.

Hijeronim je, međutiin, znao da će morati da joj otkrije u kakvom su zapravo srodstvu pre nego što vrati Hermionu u Evropu, jer inače neće moći da dobije ono što im je Klio obećala. Postojao je i dodatni problem: ako Hermiona otkrije svojoj novopronađenoj majci da su u braku, izvisiće za obećano nasledstvo. A još k tome,

kada Hermiona sazna da je bila obmanuta, mogla bi da pokuša da poništi brak zbog krvnog srodstva. Hijeronim je shvatio da će to biti teško učiniti ako već budu imali dete.

Međutim, imajući u vidu mogućnost da možda neće biti u stanju da naprave dete, jedino osiguranje koje je Hijeronim uspeo da smisli bilo je da traži od Hermione da mu dokaže da ga voli tako što će imenovati njega kao zakonitog Ernestovog oca u krštenici. Tek mnogo godina kasnije Ernest je otkrio, zahvaljujući vlastitom istraživanju, da je samo jednu godinu mlađi od Lafsadija - a ne dve, kako su im uvek govorili - što je probudilo njegove sumnje i on je nastavio da kopa.

Zahvaljujući tom neprijatnom otkriću, i meni su mnoge stvari postale jasnije. Na primer, sada je imalo smisla što su malog Lafsadija poslali, čim je napunio godine za školu, u mesto kao što je bio Salcburg, gde nikoga nije poznavao. Da je ostao u Južnoj Africi, pre ili kasnije bi čuo od drugih pojedinosti o očevoj smrti i da su se njegova majka i očuh na brzinu venčali. Kao i to da se Ernest neposredno posle toga rodio. Takođe je imalo smisla što je Hijeronim spakovao celu porodicu i preselio se u Beč kada je Hermiona zatrudnela sa Zoe, jer u Beču niko ništa o njima nije znao. Prema Lafsadiju, tamo je njegova majka postala zatvorenik u sopstvenoj kući.

Taj scenario mi je objasnio zbog čega se Lafsadio uznemirio što ću upoznati Zoe - da i ne pominjem njegov prezir prema toj ženi od samog početka. Konačno, ona je sama bila dokaz telesnog odnosa njegove majke sa svojim bratom. Ali čim bi se jedna stvar razjasnila, druge bi postale zagonetnije.

„Gde se Pandora uklapa u sve to?" upitala sam Zoe.

,,Postojala je jedna osoba koja je upoznala Hijeronima i Hermionu, prvo kao brata i sestru, a potom, mnogo godina kasnije, kao muža i ženu. To je bilo dete koje je Klio usvojila u Švajcarskoj da joj nadomesti izgubljenu kćerku, dete koje je uzela pod svoje okrilje. Kada je Hijeronim Ben konačno doveo Hermionu u Švajcarsku da se vidi sa majkom kao što je bio obećao, Klio je potpisala papire kojima je prepisala veliki deo svog fonda kćerki i pastorku, ne shvatajući kakve već pravne i telesne veze sjedinjuju to dvoje. Kada su otišli, otkrili su da je Hijeronim, kao i njegov otac pre njega, prisvojio neke od drevnih svitaka za koje je smatrao da treba da pripadnu njemu, jer je Bog tako odredio. Svitke koji su tada već pripadali Kliinoj usvojenoj kćerki. Iako joj je bilo potrebno mnogo godina da ih pronađe, konačno joj je to uspelo: to dete je, razume se, bila Pandora."

Ostatak priče nije bilo teško povezati zahvaljujući onome što sam već bila saznala od Lafa, Dačanina i ostalih: Pandora je kasnije uspela da uđe u domaćinstvo Benovih zahvaljujući Hitlerovom drugaru iz gimnazijskih dana, Gustlu, i da se sprijatelji sa utamničenom Hermionom kao njena usvojena sestra; Hijeronim nije prepoznao dete koje je nakratko sreo, a koje je izraslo u prelepu ženu; Pandora je ucenila Hijeronima i uspela da dovede kući mladog Lafsadija neposredno pre nego što je Hermiona umrla. Ali nešto je ostalo neobjašnjeno. Prema Dačaninovoj priči,

Hijeronim je primorao Pandoru da se uda za njega, a potom je izbacio na ulicu kada je ukrala nešto što je on veoma cenio. Nije li i Zoe tada pobegla sa Pandorom i Ciganima? I ako je Lafova priča bila tačna, obe devojke su od samog početka bile velike prijateljice sa Adolfom Hitlerom.

„Gde se u sve to uklapa Hitler?" upitala sam Zoe. „Iz svega onoga što si nam ispričala, jasno je da su Kliini rukopisi završili kod Pandore. Ali čak i ako je tvoj drugar Laki jurio za njima, zašto je izlazio sa svima vama - kao onda kada je došao u Prater dok ste se vozili na karuselu o čemu mi je pričao Laf - ili kada vas je vodio u Hofburg da vam pokaže mač i koplje? Zašto je bio tako prijateljski raspoložen prema Pandori i Dačaninu ako je znao da su Romi?"

„Kada je Laki prvi put naleteo na Pandoru i Dačanina u Salcburgu", odvrati Zoe, „saznao je da jure Hijeronima Bena, istog onog čoveka koji je pre dvanaest godina podigao veliku prašinu kada je otkrio mogući istorijat i poreklo poslužavnika Jovana Krstitelja. Laki je tada imao samo jedanaest godina i došao je sa školom da vidi taj čuveni predmet. Od tada je sanjao da postane vlasnik tog poslužavnika kao i ostalih svetih predmeta. Dok je živeo u Beču, saznao je mnogo toga o poreklu porodice Ben. Mada to nikada nije bilo dokazano, sasvim sam sigurna da je moj otac postao jedan od njegovih najranijih i najjačih pomagača. Kao što si rekla, Laki je svakako znao dosta toga o Pandorinom poreklu. Dačanin je morao da pobegne na jug Francuske, gde sam, zahvaljujući svojim neobičnim vezama, mogla da mu pomažem tokom celog rata. I mada Laki to nikada nije pominjao, nije dozvoljavao nikome da takne Pandoru, tako da je ceo rat proživela u Beču, mada je, razume se, znao da su ona i Dačanin Romi. Verovao je da jedino ona drži ključ moći za kojom je on tragao."

„Kažeš da su Romi, ali šta to tačno znači?" prekinuo ju je Volfgang čudnim glasom. Bio je neobično tih dok je pričala ovaj poslednji deo svoje priče.

„Cigani", reče mu Zoe. Meni je objasnila: „Dete koje je Klio usvojila, Pandora, bila je zapravo sestričina Ašija Acingazija, čoveka iz ugledne romske loze koji joj je pomogao da dođe do mnogih drevnih tekstova, uključujući tu i proročanstva Kume. Iako ne postoje nikakvi čvrsti dokazi, Pandora je oduvek verovala da je Aši bio i velika Kliina ljubav. Kao što sam rekla Volfgangu prošle godine kada me je prvi put potražio u Heurigeru u Beču, najstarije duše su one koje čuvaju i održavaju u životu drevnu mudrost. Pandora je bila takva jedna stara duša, kao što je i većina Roma. Dačanin je mnogo želeo da te upozna, jer veruje da si i ti jedna od njih..."

„Samo trenutak", ponovo ju je prekinuo Volfgang, ovog puta odlučnije. „Nećeš valjda da mi kažeš da su Pandora i Dačanin Basarid - roditelji Avgusta Bena, Arijelini baba i deda - zapravo Cigani?"

Zoe ga je gledala sa nekim čudnim osmehom na usnama i izvijenom obrvom.

Zar me nije Volfgang upoznao sa Dačaninom? A onda sam se setila sa izvesnom nelagodnošću da Dačanin nijednom nije pomenuo cigansko poreklo u

Volfgangovom prisustvu, a i mene je upozorio da to pred njim ne pominjem. Kada malo bolje razmislim, Dačanin je bio krajnje otvoren o drugim stvarima, maču i koplju, na primer. Čak nije sakrio od Volfganga ni gde ćemo skloniti Pandorine rukopise, ali ga je udaljio dok smo razgovarali o porodičnim stvarima. Odjednom mi se to učinilo jezivo značajno. Tim pre kada je Zoe zagonetno dodala: „Tvoja majka bi se ponosila tim pitanjem."

Volfgang je očigledno bio u istoj meri iscrpljen kao i ja. Konačno, proveli smo nekoliko nedelja jurcajući po Evropi i Rusiji, da i ne pominjem naše zajedničke trenutke. Zaspao je odmah posle večere na prvoj deonici našeg skoro celodnevnog povratnog putovanja za Ajdaho.

Iako je trebalo da razgovaramo o gomili stvari, znala sam da mi je potrebno izvesno vreme da provedem sama sa sobom kako bih razmislila o svemu i razabrala se na čemu sam. Zato sam naručila snažnu crnu kafu i zamolila stjuarda da mi ostavi ceo bokal. Zatim sam pokušala da usredsredim um i ponovim sve što sam saznala.

Pre mesec dana, Zoina teorija bi mi zvučala potpuno suludo: da su Laki, njegova sestrična, njegov pas, prijatelji i njihova deca svi zajedno upotrebljeni - isto onako kao što je on prethodno „upotrebio" milione Cigana, Jevreja i ostalih - u nekoj vrsti masovnog paganskog žrtvovanja, šamanskog „prizivanja" novog doba. Hitlera su okruživali mnogi koji su verovali, kao i on sam, u gomilu gluposti. Da se magični dom Arijevaca, sličan Atlantidi, nalazi na Severnom polu; da će svet na kraju biti uništen pomoću Vatre i Leda; verovali su u moć svetih predmeta i „pročišćene" krvi koja čini čuda na zemlji. Ne treba zaboraviti, kao što je to Volfgang istakao, ni njegovo verovanje u masovna uništenja kao oružje koje je bilo poznato i stalno iznova pronalaženo još od drevnih vremena.

Za one koji su želeli da vrate sat unazad na prethodno zlatno doba za koje su verovali da je postojalo u paganska vremena - na tu opasnost upozoravao je Dačanin Basarid - žrtvovanje ljudi moglo bi i te kako predstavljati deo tog sistema. Koliko god ta ideja mogla da izgleda gnusno, posmatrana u kontekstu onoga što znamo o nacističkim uverenjima, nije nimalo neverovatna.

Ali i pored ovog možda korisnog procesa sortiranja i prebiranja, uvek kada bih se vratila na frustrirajuću temu vezanu za stvarne odnose koji su postojali između moje porodice i Adolfa Hitlera i njemu sličnih, naletala sam na zid. Nisam imala pojma odakle da krenem. Setila sam se pesmice Vilijama Blejka:

Dajem ti kraj zlatne niti, namotaj je u klupko: Odvešće te do nebeske kapije,

Ugrađene u jerusalimski zid. Kada bih mogla da pronađem početak moje zlatne niti - gde je i kako priča

počela za mene - to bi bio pravi početak.

Znala sam zapravo kada sam upala u ovaj lavirint: bilo je to one noći kada sam se po mećavi vratila sa Semove sahrane i kada se umalo nisam udavila u snegu. Podigla sam telefonsku slušalicu i saznala od svog oca Avgusta, da u moje „nasledstvo" možda ulazi i nešto veoma vredno što nisam očekivala: Pandorini rukopisi.

Ali tada mi je palo na pamet da sam možda od tog prvog telefonskog poziva, umesto da jurim za istinom za koju sam sve vreme tvrdila da me zanima, možda zatvarala oči svaki put kada bi se ona zabuljila u mene. Nije li Dačanin Basarid kazao da je bitno postavljati prava pitanja? Da proces često može biti važniji od proizvoda? Postojalo je nešto što je povezivalo sve te naizgled nepovezane stvari, i mada je moglo izgledati kao da tražim iglu u plastu sena, morala sam da shvatim šta je to bilo.

A onda sam shvatila.

Sve ovo vreme sam sortirala i prebirala i sledila nit, a trebalo je da potražim ono što je Sem nazvao „tantrom" svega toga - to jest, ono što je držalo na okupu celu tapiseriju, kao što u istočnim kulturama tantra povezuje Sudbinu sa životom i smrću. Sem je kazao da ona postoji čak i u životinjskom kraljevstvu: da ženka pauka neće pojesti mužjaka ako napusti mrežu istim putem kojim je ušao, jer joj na taj način pokazuje da prepoznaje ustrojstvo. Konačno sam prepoznala ustrojstvo koje mi je izmicalo. Osetila sam kako mi se stomak grči.

Iako su mi možda svi iz porodice ispričali protivrečne priče, postojala je jedna osoba čije su priče same po sebi već bile ispunjene preokretima, zaokretima i unutrašnjim protivrečnostima. I mada se može pokazati da su istorija ili genealogija svake osobe zapravo drugačije od onoga što mi je u početku servirano kao tačno - možda čak i od onoga što je svako od njih verovao da je tačno - upravo sam shvatila da je postojala jedna osoba o kojoj nisam znala gotovo ništa. Priznajem da su me svi od početka upozoravali na njega, uključujući tu, shvatih to u ovom užasnom trenutku, i njegovu sestru!

Bio je to čovek koji je sedeo pored mene u avionu, čija se tamna, kudrava glava oslanjala o moje rame tako da sam mu jedva nazirala savršeni profil. Bio je to moj kolega, rođak i negdašnji ljubavnik, Volfgang K. Hauzer iz Kremsa, Austrija. I mada sam pre samo nekoliko nedelja verovala da je Volfgang moja sudbina na planeti Zemlji, pri neumoljivoj, hladnoj svetlosti stvarnosti bila sam primorana da shvatim da je svaka njegova laž vodila samo do nove laži od trenutka kada je tajanstveno stigao u Ajdaho dok sam ja bila u San Francisku na Semovoj sahrani.

Kada smo već kod te sahrane, nije li mi Sem lično rekao - što je bilo sasvim oprečno sa Volfgangovim tvrdnjama vezanim za Olivjeovog poslodavca koji je bio poslodavac i Terona Vejna - da je sve bilo sređeno sa blagoslovom najviših ešalona vlade SAD? Nije li Zoe takođe istakla da je Volfgang nju potražio u Beču želeći da izvuče neka obaveštenja, a ne obrnuto?

Ali najgorča pilula bila je ta da je Volfgang prisvojio Pandorine rukopise meni pred nosom, posluživši se istom onom ulizičkom spretnošću kao i kada je prisvojio moje telo i moje poverenje.

Naišla sam na dosta nagoveštaja njegove zaokupljenosti arijevstvom u njegovom zamku koji kao da je bio iz Valhale, i u vaspitanju dobijenom od majke koju je vaspitao nacista. A šta je sa Volfgangovim direktnim pitanjem upućenim Zoi: „Ne misliš valjda da kažeš da su Arijelini baba i deda bili Cigani?" Šta je drugo to moglo da znači?

Pošto sam već progutala dovoljno laži koje bi zadavile i bradavičastu svinju, zapitala sam se kada ću prestati da lažem samu sebe.

Pošto sam počela da strahujem, u najdubljim ponorima svoga uma, da je Volfgang Hauzer lično ta nedostajuća karika koja je povezivala ovu izmešanu, raskomadanu i zbrkanu paučinu mita i intriga, počela sam da se molim da mi pođe za rukom da se oprezno vratim istim putem i izvučem i Sema i sebe žive iz nje.

URAN

Voleo bih da u ovom trenutku pomenem i najveći duhovni događaj koji se

odigrao... oslobađanje atomske energije... skrećem vam pažnju na reči „oslobadanje energije". To oslobađanje je glavna misao nove ere, kao što je to uvek bilo sa duhovno orijentisanim kandidatom. Oslobađanje je počelo puštanjem jednog vida materije i razrešenjem izvesnih sila duše u atomu... Za samu materiju, velika i moćna inicijacija koja odgovara tim inicijacijama koje oslobadaju ili puštaju duše ljudi... KUCNUO JE ČAS TE SPASILAČKE SILE.

Prikazivanje hijerarhije u spoljašnjem obliku (?)

„DK Tibetanac", vodila Elis Bejli, 9. augusta, 1945.

Ciklus Urana počinje kada ta planeta stigne do severnog preseka... poslednji heliocentrični prolazak Urana preko njegovog severnog preseka dogodio se, što je veoma značajno, 20. jula 1945, četiri dana posle prve atomske eksplozije u Alamogordu u Novom Meksiku, što je sasvim sigurno najavilo novu eru - bilo kako bilo... Događaji se zbivaju nama, mi se zbivamo događajima.

Dejn Radijar, Astrološki tajming

Najvažnija stvar u životu svakog čoveka jeste da otkrije tajnu svrhe svog otelovljenja i da je sledi oprezno i sa strašću... Uran u nama je tajno koplje legende. U rukama svetog kralja sagradilo je hram Grala, u rukama Klingsora vrt zlih čarolija... Uran je carska Uraeus zmija u egipatskom simbolizmu, spori, a opet iznenadni gospodar života i smrti. Mnogo je potrebno da se pokrene, ali kada do toga dođe, onda je nezaustaviv... Ako mu ne dozvolite da stvara, proždiraće.

Alister Krouli. Uran

Pre nego što smislim bilo kakav suvisli plan akcije, znala sam da moram da pronađem Sema. Biće mi strašno teško da se suočim s njim i da mu otkrijem mnogobrojne pogubne greške koje sam počinila - od kojih nije bila najmanja ta što sam se mazila sa Volfgangom dok je Rim goreo - odjednom sam shvatila da je zahvaljujući meni, Sem možda bio u većoj opasnosti nego što je bio pre mog odlaska, ako je bilo ko saznao da je živ.

Volfgang je bio neobično tih tokom putovanja, što mi je odgovaralo. Kada smo sleteli u Ajdaho, dogovorili smo se da on ode pravo do kancelarije i izvesti Poda, koji se do sada sigurno vratio iz Beča, da smo i mi bezbedno stigli. Ja ću nakratko svratiti do kuće da ostavim stvari pre nego što odem na posao. Jedino oružje koje mi je ostalo u mom iscrpljenom arsenalu, bila je činjenica da Volfgang još nije podozrevao da sumnjam u njega, tako da sam morala brzo da delam.

Znala sam da će i Olivje u ovo vreme već biti u kancelariji, bilo je već deset, pa sam pomislila da bih mogla da nazovem Semovog dedu, Surog Medveda, od kuće. Iako su mi verovatno i dalje prisluškivali telefon, mogu bar da pokušam da uputim Semu poruku da sam se vratila.

Dok sam se približavala putem, ugledala sam Olivjeova kola na prilaznom putu i još jedna parkirana na putu nedaleko od poštanskih sandučića, koja su očigledno bila rentirana. Pošto se najbliža kuća nalazila niže niz put, mogla sam da se opkladim da je Olivje imao društvo - a to je bila poslednja stvar koju sam želela i koja mi je bila potrebna u ovom trenutku. Uterala sam kola na prilazni put sa namerom da ih okrenem i pokušam da izvedem nešto drugo kada je lično Olivje pomolio glavu kroz zadnja vrata. Delovao je blago razbarušeno. Dao mi je rukom znak da brzo uđem unutra. Ugasila sam motor, iako mi se to nimalo nije dopadalo, i izišla, vukući kaput i torbu. Pre nego što sam išta uspela da kažem, Olivje je izišao i čvrsto me uhvatio za mišicu.

„Gde si do sada, pobogu?" prosiktao je pomalo histerično. „Nisi mi odgovorila ni na jednu jedinu poruku cele dve nedelje! Imaš li ti uopšte pojma šta se sve ovde dogodilo?"

„Nemam", priznala sam dok me je polako obuzimao strah. Pokazala sam na kola parkirana na putu. „Ko je tvoj gost?"

„Tvoja gošća, draga moja", obavestio me je Olivje. „Dovezla se ovamo iz Solt Lejka kasno sinoć i odsela gore kod mene, jer je kod tebe grejanje isključeno. Pre nekoliko trenutaka sam je spustio dole u tvoj stan, zajedno sa malim argonautom da joj pravi društvo." Ona? „Kako bismo rekli mi kauboji", smrknuto je dodao Olivje sledeći me niz stepenice do mog stana, „bojim se da smo svi u govnima zbog tebe."

Kada sam ušla u dnevnu sobu svog prostranog podruma, dočekalo me je veliko iznenađenje. Na suprotnom kraju stola sedela je moja nova polusestra sa kojom sam razgovarala pre samo dva dana iz telefonske govornice na bečkom aerodromu, Betina Brunhilda fon Hauzer.

Olivje je bio u pravu: njeno prisustvo nije sigurno donosilo ništa dobro. Ali nisam morala da zadržim dah. Bambi je ustala i prešla preko sobe. Na sebi je imala još jedno od onih neverovatnih jednodelnih odela. Ovo je bilo žućkaste biscotti nijanse, tako da je izgledala kao da su je celu uronili u kazan sa karamelom. Jason je samo prezrivo prošao pored mene. Obesila sam kaput i torbu izvan njegovog domašaja na čiviluk.

„Fräulein Ben... hoću da kažem Arijel", počela je Bambi, brzo se ispravivši. „Tvoj Onkel me je poslao ovamo čim je shvatio koliko je situacija postala hitna."

Pogledala je Olivjea onim svojim očima sa zlatnim tačkicama i on pocrvene.

„Mislim da je to znak da nestanem", reče on.

„Zbog čega?" upitah ga i potom dodadoh: „Zar nisi instalirao prislušne uređaje u moj stan i u moj telefon? Zašto bi te inače šef držao ovde nego da me sve vreme uhodiš?"

„Mislim da bi trebalo da joj kažeš", iznenadila me je Bambi rekavši to Olivjeu. „Ispričaj joj ono što si meni sinoć ispričao. Potom ću ja objasniti ostatak što bolje budem mogla."

„Grupa za koju radim me je poslala ovamo pre pet godina, kada te je Pod zaposlio", reče mi Olivje. „Tada još uopšte nismo bili sigurni ko je iz tvoje porodice umešan u ovu složenu stvar - ali smo znali dosta toga o Pastoru Dartu i njegovim kohortama. Budno smo motrili na njega. Bilo nam je sumnjivo što te je Dart zaposlio odmah po završetku škole i što je izveštaje trebalo da podnosiš direktno njemu iako nisi imala gotovo nikakve preporuke. Osim one jedne koja je bila veoma važna: bila si veoma bliska sa svojim rođakom Semom."

Sve gore od gorega. Znači, Pod je zaista bio negativac, čega sam se i plašila. Njegov nadimak Princ Tame je to i nagoveštavao. Ali morala sam da postavim jedno važno pitanje:

„Da li je Sem znao da me uhodiš? Ili si uhodio i njega, iako je često radio za tvog šefa, Terona Vejna?"

„Mi nismo uhode", odvrati Olivje. „Mi smo međunarodna agencija u okviru Interpola, koja deluje bez obzira na granice kada sledi trag nedozvoljenih aktivnosti - naročito kada je u pitanju krijumčarenje oružja visoke tehnologije. Saznali smo da su se mnogi koji učestvuju u tim aktivnostima ubacili na visoke položaje institucija odgovornih za njihovo kontrolisanje. Visoko na spisku nalaze se nacionalni trgovci drogom, čak i KGB i CIA. Plašimo se da bi uskoro mogli da počnu da prodaju 'vruće proizvode' - uključujući tu i atomski materijal - na otvorenom tržištu, kao što trenutno rasprodaju vlastite tajne agente onome ko plati najviše!"

To je bio najduži govor koji sam čula da je Olivje održao, i najozbiljniji, ali on još nije bio odgovorio na moje pitanje.

„Ako me nisi uhodio, zašto se moj telefon prisluškuje?" upitah. „Zašto si radio tajno? Zašto si pokušao da se dočepaš rukopisa sa runama iz pošte pre mene?"

,,Poslat sam ovamo da te zaštitim, čim smo saznali za čim tragaju", reče mi Olivje. „Mada sam uglavnom morao da te štitim od tebe same."

Iz njega progovora Herr Volfgang, pomislih.

„Čim sam video rukopis ispisan runama na sedištu tvojih kola, znao sam da to nisu dokumenti koje je tvoj rođak opisao našim ljudima. A kada si ostala posle radnog vremena u kancelariji, motrio sam da vidim gde nameravaš da ih sakriješ - u UMO, veličanstven izbor! Uzeo sam ih, razume se, i napravio kopije, kako ne bi bili zauvek izgubljeni. Bambi kaže da se Lafsadio plaši da su ostali dokumenti, oni koji su pripadali tvom rođaku, već pali u ruke njenom bratu."

Zapravo mi je laknulo što je bar jedan dokument, rukopis ispisan runama, sada bio u posedu i nekog drugog osim moje porodice. I nadala sam se da je Olivje na

mojoj strani. Moja zaokupljenost istinom dovela me je do ključnog zapažanja - da prava opasnost koja se krije u tim rukopisima možda preti s druge strane sveta.

Nisam mogla da zaboravim ono što mi je Sem kazao pošto je opisao kako je Teron Vejn nastradao umesto njega od podmetnute bombe. Istu stvar mi je ponovio kada me je upozorio da nonšalantno posetim poštu i proveravam poštansko sanduče. Rekao je da bi onom ko sazna kako i gde može da se dočepa kopije tih rukopisa, bilo sigurno lakše da dođe do njih ako jedno od nas bude mrtvo. Sada sam shvatila da je bio oprezan i rezervisan ne zato što je paket koji mi je poslao predstavljao jedinu postojeću verziju tih dokumenata - već pre zbog toga što je Sem bio jedina osoba kojaje znala gde su skriveni Pandorini originali. To mi je nedvosmisleno reklo da sve oni koji jure za dokumentima ne zanima samo šta je u njima - več žele da budu sigurni da to niko drugi neće saznati. Dokumenti koji su sada kod Volfganga i Poda predstavljali bi jedine verzije - da je Sem mrtav. Nije mi trebalo mnogo da shvatim šta sledi po scenariju. Ovog puta sam pokušala da ne zažmurim.

„Pod je u dosluhu s njim. Tvoj telegram me je upozorio na to, ali sam ga dobila prekasno", rekoh Olivjeu. „Rukopisi su kod Volfganga, iako ste oboje pokušali i na njega da me upozorite."

„Verujem da se moj brat stvarno zaljubio u tebe", reče Bambi. „Da te je sreo ranije, ta ljubav bi ga možda primorala da ponovo razmotri svoje vrednosti i možda bi ga spasla. Volfgang je obrazovana osoba sa visokim idealima, mada pogrešnim. Mislim da se iznenadio kada je otkrio da je sposoban i za veliku strast. Ali suviše je kasno da se spase, kasno je čak i za razgovor. Gde se trenutno on nalazi?"

„Pravo sa aerodroma je otišao u kancelariju", rekoh. „Trebalo bi uskoro da se tamo nađem s njim..."

„Onda moramo brzo delovati", reče Bambi. „Čim otkrije da ni Olivje nije tamo, mogao bi da dođe pravo ovamo. Ako veruje da ti znaš gde je tvoj rođak sakrio originalne rukopise, onda ćeš biti u strašnoj opasnosti. Moj brat mora biti zaustavljen pre nego što još nekoga ubije."

S užasom sam se zagledala u nju, a Olivje mi je nežno spustio šaku na mišicu. Šta je to ona pobogu govorila? Razume se da sam znala. Pretpostavljam da sam oduvek znala.

„Nikada to nismo zasigurno utvrdili", reče Olivje Bambi.

U ušima je počelo tiho da mi zuji kao da ću se onesvestiti. Zatim sam začula Bambin glas kao iz daljine.

„Jeste, ja sam u to sigurna. Moj brat Volfgang ubio je Semjuela Bena."

* * *

Čovek sa kojima sam provela nekoliko noći divlje vodeći ljubav bio je hladnokrvni ubica, koji je držeći me u naručju, verovao da je ubio Sema. Imala sam utisak da sam otpila poveći gutljaj apsinta začinjenog opijumom ili čak malo kukute koja je odnela Sokrata u nirvanu - mada bi trenutno bilo mnogo bolje udariti put pod noge. Ali kuda?

Olivje se izgleda upravo spremao da nešto predloži kada smo začuli neki čudan zvuk. Pogledali smo se i tek posle jednog trenutka shvatili šta je posredi: zvono kod ulaznih vrata koje je retko korišćeno. Pošto je prednja vrata od puta delila strmina pod devedeset stepeni - takozvano „prednje dvorište", većina ljudi je dolazila prilaznim putem do zadnjih vrata.

Pohitali smo do visokih prozora koji su okružavali moju podrumsku dnevnu sobu koja je podsećala na krompir i provirili napolje. Videli smo samo put, ali ne i osobu koja je stajala na ulazu. Veliki lend rover sa tablicama Ajdaha bio je parkiran odmah iza Bambinih kola. Na prednjem braniku nalazila se nalepnica uspravljenog grizlija. Osmehnula sam se. Možda su stvari konačno počele da se sređuju.

„Prepoznaješ kola?" upitao me je Olivje.

„Ne, ali prepoznajem medveda. Otvori vrata", rekoh mu, „a Bambi i ja ćemo pokupiti Jasona i nešto tople odeće i obuće za sve nas. Možda ćemo na izvesno vreme poći na sever."

„Ali ko je to?" upitao je Olivje. „Ne možemo sebi dozvoiiti da otvorimo vrata, ako nisi sasvim sigurna ko je to."

„Sigurna sam", rekoh mu. „To je medved koji se dovezao ovamo čak iz Lapvaija - šesto pedeset kilometara odavde. On je izaslanik mog dragog, pokojnog rođaka Sema."

Bambi i Olivje su se prilično iznenadili kada su ugledali Surog Medveda. Kao i većina Nez Persea, Suri Medved je bio neobično zgodan muškarac. Imao je prav nos, rupicu na bradi, snažne crte lica, dugačke noge i široka ramena. Njegove pletenice tamne kose prošarane sedima i srebrnaste oči ispod tamnih veđa kao i Semove, podsećale su na sjajne kristale koji su mogli da osvetle samo srce vremena.

Na sebi je imao haljetak sa resama ukrašen perlicama i preko jednog ramena prebačeno ćebe. Prišao mi je i čvrsto i toplo mi stegao šaku.

Kao što rekoh, Suri Medved nikada nije bio moj veliki obožavalac, uglavnom zbog moje čudne porodice. Ovim stiskom je očigledno želeo da mi iskaže koliko mi je zahvalan što pomažem Semu. Razume se, ni on ni Sem još nisu znali da sam poprilično zeznula celu stvar. Predstavila sam Surog Medveda ostalima.

Suri Medved se nikada nije prenemagao u govoru. Zato mi je odmah rekao: „Čuo je tvoje srce i zna koju si odluku donela. Slaže se. Moli te da dođeš."

Sem je nekako uspeo da mi pročita misli izdaleka. Nisam bila iznenađena: Sem je uvek bio u stanju da sa velike udaljenosti prodre u moje misli. Nisam li osetila da hodi otiscima koje su ostavile moje psihološke mokasine tokom proteklih nedelja?

„Ostale nije pomenuo", dodao je Suri Medved, pokazavši na Olivjea i Bambi. „Trebalo je da dovedem samo tebe."

To me je dovelo u nezgodan položaj. Ovo dvoje ljudi bih su spremni da mi ispričaju istinu - istinu koja bi mogla biti bitna kako za moju tako i za Semovu bezbednost.

„Na koga to misli?" upita Olivje. „Kuda hoće da te vodi, i zašto ne želi da i mi pođemo?"

Pre nego što sam stigla da smislim odogovor, Bambi je rešila problem - mada priznajem da nisam sasvim sigurna kako je to učinila.

„Ja sam Halina kćerka", rekla je Surom Medvedu. „Došla sam iz Beča da otkrijem sve što znam o čoveku koji je bio Semov otac i Arijelin očuh - Ernestu Benu."

„Ah", izusti Suri Medved bezizražajno. „Razumem."

Ubacila sam Jasona u ruksak i potapšala ga po glavi. Nisam htela da ga ostavim samog u kući, jer nisam znala ni kuda idemo ni koliko ćemo biti odsutni. Prebacila sam ruksak preko ramena zajedno sa uobičajenom torbom u koju sa ubacila sve što sam mislila da bi nam moglo zatrebati na putu u planinu na koji sam povela i Jasona. Uskočila sam na prednje sedište lend rovera Surog Medveda dok su se Olivje i Bambi smestili pozadi. To mi je omogućilo da istovremeno slušam Bambinu priču i proveravam u zadnjem retrovizoru da li nas neko prati.

„U redu, narode", rekoh Bambi i Olivjeu, čim smo izišli iz grada i uputili se ka severu duž Kontinentalnog razvođa. „Ne mogu da vam kažem kuda smo se uputili, jer ni sama to ne znam. Ali znam kod koga nas Suri Medved vodi. Stoga vas uveravam da ovo nije nikakva igra. Jednom za svagda ćemo sve razjasniti."

Olivje me je zbunjeno posmatrao, a onda mu je polako sinulo.

„Blagi bože!" povika on. „Hoćeš da kažeš da on nije mrtav?"

Polako sam klimnula. Bar sam nešto uspela da obavim kako treba: da nikom živom ne otkrijem da je Sem živ i zdrav. Ali i to će se promeniti, kako bismo razrešili ovu zbrku.

„Ali ako je Sem živ... koga je onda Volfgang ubio?" upitala je Bambi. Kada sam je upoznala, nisam mislila da je u stanju ovako brzo da razmišlja.

S nelagodnošću sam pogledala Olivjea.

„Oh ne", izusti on, kada je shvatio. „Ceo prošli mesec sam osećao da nešto nije kako treba. Mi obično ne komuniciramo između sebe dok smo na zadatku, ali znao sam da je Teron Vejn otišao u San Francisko iste one nedelje kada je tvoj rođak ubijen. Bilo mi je čudno što nisam dobio od njega nikakve vesti posle brutalnog ubistva nekoga ko nam je pomagao oko slučaja na kome sam radio pet godina. Hteo sam često da na svoju ruku kontaktiram Terona, ali bih uvek zaključio da sigurno ima valjane razloge što se ne javlja." Tužno se osmehnuo. „I imao je."

Dok smo se peli krivudavim putem ka gusto pošumljenoj oblasti sa brzim, tamnim rekama i vrletnim liticama sa iskričavim vodopadima koje bismo na trenutak ugledali između drveća, udisala sam miris borova i slušala Bambinu priču. Dok ju je pričala, i ono nekoliko delića slagalice za kojima sam tragala i koji su mi tako dugo izmicali konačno su našli svoje mesto.

,,Moju majku Hale odgojio je njen otac, Hilman fon Hauzer", reče ona. „Kao što znate, Volfgang i ja, nosimo dedino prezime."

„Iz telefonskog razgovora sa mojom majkom, Džersi, shvatila sam da ti i Volfgang imate različite očeve", primetih, zapravo ne želeći da objavim da je Bambi vanbračno dete mog omraženog oca, Avgusta. Ali ja sam bila ta koju je čekalo još jedno iznenađenje.

„Da, imamo različite očeve, ali sa istim prezimenom", obavestila me je Bambi. „Volfgangov otac, zakoniti muž moje majke Hale, bio je zapravo Ernest Ben."

„Takvi odnosi u mojoj porodici više nisu mogli da me šokiraju. Ali imajući u vidu ono što je Bambi ranije rekla, da je Volfgang kriv za Semovu smrt, bilo mi je jasno da je ovaj podatak veoma važan, jer je to značilo da su Sem i Volfgang imali istog oca, Ernesta. Bili su polubraća - isto kao što smo Bambi i ja bile sestre preko mog oca, Avgusta. Pogledala sam Surog Medveda, koji je to primetio krajičkom oka dok je vozio i klimnuo mi u znak potvrde.

„Da, znao sam za to", reče on. ,Poznavao sam Ernesta Bena mnogo godina. Ernest je bio veoma zgodan muškarac i veoma bogat. Došao je u severozapadni Ajdaho, mnogo pre rata, da kupi prava na vađenje rude, pedeset hiljada ari severno od Lapvaija gde se nalaze brojne neiskorišćene planine i pećine ispunjene mineralima - veliki komad Majke Zemlje koji se mogao eksploatisati. Tokom rata se još više obogatio, razume se.

„Posle rata, Ernest je imao oko četrdeset pet godina i vratio se u Evropu, oženio se mladom ženom po imenu Hale i neko vreme ostao u Evropi. Dobili su sina, Volfganga. Ernest se iznenada vratio na svoje imanje severno od Lapvaija, i bez žene i bez deteta. Rekao mi je da su umrli. Zatražio je dozvolu da se oženi mojom kćerkom Jasnim Oblakom, koju je znao od detinjstva. On ju je veoma privlačio, ali to nije bilo... uobičajeno. Ernest Ben je bio belac iz strane zemlje. Kako smo mogli znati da će hteti da se privoli našem načinu života? Kako smo mogli znati da neće ponovo napustiti zemlju da se nikada više ne vrati?

„Kada sam ga pitao da li voli moju kćerku, Ernest Ben je kazao da veruje da nije sposoban da voli - da se razumemo, moj narod nije u stanju da shvati takvu primedbu. Priznati tako nešto je isto kao da ste rekli kako ste već mrtvi. Međutim, obećao je da će da se brine o mojoj kćerki, i da će sva deca koju eventualno budu imali biti odgojena u rezervatu, među našim narodom - to obećanje nije održao. Kada je Jasni Oblak umrla, odveo je Sema iz rezervata. Zatim se oženio tvojom majkom, Džersi, i mi smo se uplašili da će Sem zauvek biti izgubljen za nas."

Suri Medved je to kazao bez imalo ogorčenosti, mada je delovao kao da je duboko zamišljen. Zatim je dodao: „Ernest Ben je rekao još nešto veoma čudno, neposredno pre nego što se venčao sa mojom kćerkom. Kazao je: 'Molim se da ovo ukloni mrlju oskrvnuća koju sam napravio.' Nikada nije kazao šta je pod tim podrazumevao, niti je ikada pristao da uđe u kolibu za znojenje i pročisti se."

Nešto u vezi s tim mi je zazvučalo poznato.

„Rekao si da je Ernest Ben kupio imanje u Americi pre Drugog svetskog rata. Kada tačno?" upitah.

„Godine 1923", odvratio je Suri Medved.

To je nema sumnje bila značajna godina - mada sam posle brzog računanja utvrdila da to nema nikakvog smisla.

,,Ernest je rođen 1901", rekoh. „Godine 1923. imao je tek dvadeset dve. Zašto bi otac poverio tako mladom sinu da kupi toliko zemlje u stranoj zemlji i poverio mu upravu nad njom?"

Olivje i Bambi su me gledali širom otvorenih očiju.

„Blagi bože", izustih.

To je znači bilo to 'oskvrnuće' koje naša porodica nikada nije pominjala, očigledno s dobrim razlogom - kao da bigamija, kidnapovanje, fašizam i ubistvo nisu bili dovoljni. Posle dvočasovne vožnje kroz masiv Gorkog korenja u Stenovitim planinama, dopunila sam ono što sam znala, pričama Surog Medveda i Bambinom i uspela sam da sastavim dobar komad. Shvatila sam da obema bakama dugujem izvinjenje - naročito Zoi.

Hitlerov minhenski putsch odigrao se 9. novembra 1923. U to vreme još nikakav rat nije bio na pomolu - ali je Hijeronim Ben znao da će uvek biti ratova. Takođe je znao na čijoj strani planira da bude. Poslao je Ernesta u Ameriku da počne vađenje rude. Deset godina kasnije, 1933 - iste godine kada je Hitler postao kancelar Nemačke - Hijeronim je poslao svog drugog sina, kome je tada bila dvadeset jedna godina: mog oca Avgusta. Ta dva mladića bili su poslati kao krtice da dube planine i pećine Novog sveta, skladišteći važne minerale za vreme kada svet uđe u novi rat.

Jedan je odleteo na istok: moj otac u Pensilvaniju. A drugi je odleteo na zapad: Ernest u Ajdaho. A neko je odleteo u kukavičje gnezdo. To je bila Zoe.

Iako je Zoe napustila svoje roditelje i pobegla sa Ciganima, izgleda da je u vreme kada je porasla, Hijeronim Ben poželeo da svoju kćerku i jedinu pravu naslednicu po krvi „spari sa nekim dobre krvi". On je poslao svog kolegu i prijatelja Hilmana fon Hauzera u Pariz da je zavede. Bez obzira na to kako Zoe gledala na sve ono što se dogodilo, kćerka Hale joj je bila oduzeta i odgajili su je otac i njegova poslušna i jalova žena Nemica. Zoe se udala za divljeg Irca i dobila još jedno dete: moju majku, Džersi.

Hijeronim Ben je doslovno kidnapovao mog oca Avgusta, od Pandore, i prisvojio dvojicu sinova svoje sestre-neveste Hermione koje je začela sa Kristijanom Aleksanderom: Lafa usvajanjem, a Ernesta tako što je lažno uneo svoje ime kao ime oca u njegovu krštenicu. To je značilo da su Zoine dve kćerke, moja majka, Džersi i njena sestra Hale, bile jedine zakonite unuke Hijeronima Bena. Stoga je imalo smisla što je Hijeronim planirao da ih uda za dvojicu prisvojenih „sinova" - Hale za Ernesta i Džersi za Avgusta. Ovom manipulacijom, Hijeronim se nadao da će svi budući uživaoci njegovog bogatstva i moći biti povezani sa njegovom krvnom lozom, preko Zoe.

Najveća greška koju je počinio bila je, razume se, ta što je pogrešne sestre udao za pogrešnu braću. Moj otac Avgust, kome su bili važni samo prestiž i moć, bio bi savršen saputnik za Hale, koja je dobila najbolje arijevsko vaspitanje koje je jedna prelepa plavuša čiji su roditelji bili nacisti mogla da poželi. Proizvod te veze bila je Bambi. Kada su se Ernest i moja majka Džersi sreli u poodmaklim godinama, bili su srećni koliko se to dvoje na ovaj način iskorištenih i emocionalno istraumiranih ljudi moglo uopšte nadati da će biti.

Ernest je tog oskvrnuća, sramote koju nikada nije mogao da spere sa sebe, postao svestan u punoj meri tek kada je oženio Hale fon Hauzer. Nije posredi bilo samo to šta je njen tatica uradio u ratu kao proizvođač oružja - čime se ona i te kako ponosila - već i saznanje kuda su otišle sve rude koje je lično Ernest predavao svih tih godina u ruke svog „neutralnog" oca Holanđanina, Hijeronima Bena.

Ernest je polako i bolno počeo da sklapa sliku o porodičnoj prošlosti koju niko u celosti nije znao. Kada je Ernestu postalo jasno da su on, Avgust i Hijeronim stekli svoje ogromno bogatstvo zahvaljujući patnjama drugih - Hijeronim je jedini tačno znao šta radi - to je za njega već samo po sebi bilo strašno. Ali kada je otkrio da ga je čovek koga je oduvek smatrao ocem koristio kao oruđe - ne samo da bi pomogao u odgajanju superiorne rase već i da bi kontrolisao svet - s tim saznanjem Ernest teško da je mogao da se nosi.

Devojčicina majka Zoe, s druge pak strane, otišla je u okupiranu Francusku ne bi li pokušala da ubedi čoveka koji ju je zaveo da joj dozvoli da odvede kćerku Hale sa teritorije pod okupacijom Nemačke i ostala je tamo u klopci kao što su i Pandora i Laf bili u Beču. Zoe je sigurno smatrala vrhunskom ironijom što u Parizu sedi

preko puta mene i veličanstvenog naciste koji me je zaveo i posmatra kako se ponavlja njen vlastiti život između dva rata.

Zapravo je prava ironija bila u tome što su svi ti ljudi, zahvaljujući svojim vezama sa Hijeronimom Benom, Hilmanom fon Hauzerom i Adolfom Hitlerom uspeli, prema Bambinim rečima da prežive sam rat, a u slučaju Pandore i Zoe da nekažnjeno zaštite ili spasu stotine ljudi. U tome je učestvovao i Pandorin muž Dačanin Basarid, koji je mnogim Ciganima pomogao da pobegnu iz zemlje preko južne Francuske - uz Zoinu pomoć iz Pariza.

„Zna li Volfgang bilo šta od toga - zna li da mu je Sem zapravo brat?" upitala sam Bambi.

Trenutak je ćutala, ozbiljno me gledajući svojim očima prošaranim zlatnim tačkicama.

„Nisam sigurna", konačno je odgovorila. „Ali znam da je bio pod jakim uticajem moje majke - a to je glavni razlog zbog koga ga je Lafsadio prezirao, mada nikada o tome nije voleo da razgovara. Deliće priče sam saznala od Lafsadija, koji ju je verovatno čuo od Ernesta, još pre mnogo godina kada je Ernest došao iz Ajdaha da se suoči sa Pandorom. Izgleda da je Pandora sve vreme znala celu priču."

Svakako!

Setila sam se Volfgangovih reči dok je stajao ispod staklene tavanice svog zamka i zurio u Dunav, neposredno pre nego što smo vodili ljubav: „Otac me je kao sasvim malog dečaka odveo da je vidim. Pevala je Das himmlische Leben. Pogledala me je onim svojim očima - tvojim očima."

„Pošto se oženio mojom kćerkom", rekao je Suri Medved, „Ernest Ben se dva puta vratio u Evropu. Kada su Semu bile tri godine, Ernest je otišao da razgovara sa Pandorom, majkom njegovog brata Avgusta, o važnoj porodičnoj stvari. Drugi put je otišao na Pandorinu sahranu, neposredno po smrti Jasnog Oblaka, i poveo je Sema sa sobom. Pandora mu je zaveštala nešto što je morao lično da podigne, tako mi je Ernest kazao. Kada se vratio u Ajdaho, zauvek je napustio rezervat."

Imala sam samo još jedno pitanje. Srećom, već sam toliko bila navikla na odgovore pune iznenađenja da se nisam ni trgnula.

„Kako to da si otišla da živiš sa Lafsadijem posle smrti tvoje majke Hale?" upitala sam Bambi. „Da li si već tada dobro poznavala strica Lafa?"

„Moja majka nije mrtva. Bojim se da je još i te kako živa - mada je nisam videla od kada sam napustila kuću pre deset godina", odvrati Bambi, suzivši oči. „Mislila sam da si sve vreme znala da je ona ta koja stoji iza svega i iz senke vuče konce!"

Ako je Bambina majka Hale fon Hauzer, stajala „iza svega", kao što je Bambi rekla - i ako je ona zaista tako grozna da je muž pobegao od nje i oženio Jasni Oblak,

a kćerka, Bambi, napustila dom sa petnaest godina da bi živela sa stricem Lafom - onda je bilo jasno od koga je Volfgang nasledio mračnu porodičnu crtu.

Ali koja je bila Avgustova uloga u svemu tome? Pitala sam Olivjea da li zna.

„Tvoj otac zauzima visoko mesto na našem spisku", rekao mi je Olivje. „Očigledno već godinama nije ni u kakvoj romantičnoj vezi sa Bambinom majkom - do sada su se oboje vezali za druge osobe - ali izgleda da se savršeno dobro razumeju. Pre otprilike deset godina, tvoj otac je pomogao Hale fon Hauzer da dobije visoko mesto u Vašingtonu, D.C., sa koga je sada u stanju da vrši značajan politički uticaj, kako ovde tako i u inostranstvu. Uopšte ne bi trebalo da vam otkrijem s kim to dvoje sve održava veze. Pošto je Hale članica veća nekoliko muzeja i jednih od najvećih novina, ona je najuticajnija društvena zverka prestonice..."

Svetog mu sranja.

„Da te novine nisu kojim slučajem Vašington post? " upadoh mu u reč. „I da se Halin novi muž kojim slučajem ne zove Vurir-Le Blan?" Zaista je zvučalo holandsko-belgijski, kao da dolazi iz samog Himlerovog nouveau paradis.

Olivje se osmehnuo. „Ti se baš trudiš oko domaćih zadataka."

Bilo mi je jasno zašto je promenila ime u Helena, neko je mogao da pomene osobu nezaboravnog imena kao što je Hale. Takođe sam se setila koliko je mog oca i maćehu Grejs zanimalo da saznaju šta ja znam o svom nasledstvu za vreme večere u San Francisku. Posle toga su priredili konferenciju za štampu ne bi li još nešto izvukli iz izvršioca testamenta. To je takođe bio dobar povod da me još neko pozove i ispipa da li znam koji sve rukopisi ulaze u Semovo nasledstvo, možda s nešto više uspeha. Kada me je gospođa Vurir-Le Blan iz Vašington posta kasnije pozvala, nije rekla da je reporter, već samo da želi da otkupi moje rukopise. U to vreme nisam ni slutila da je ona Volfgangova i Bambina majka, Hale fon Hauzer.

Da li je Džersi znala da je njena sestra živa, i šta su ona i moj otac radili od kada su prestali da dele postelju? Ona mi to nije rekla, ali mi je Suri Medved uskoro objasnio i zašto.

„Prirodno da sam sumnjao u iznenadnu smrt Ernestove prve žene i deteta", rekao mi je. „Ali nisam našao nijedan dokaz da su živi, sve do Semovog nedavnog istraživačkog puta u Jutu. Sem misli da su tvoja majka i Ernest verovali da će svoju decu najbolje zaštititi od prošlosti ćutanjem."

Htela sam da nastavim razgovor o tome, ali je Suri Medved usporio i sasvim polako skrenuo sa puta u šumu. Šumsko tle je bilo posuto debelim slojem borovih iglica od čijeg mirisa mi se zavrteio u glavi dok smo prolazili. Bambi, Olivje i ja utihnusmo dok smo gledali Surog Meveda kako, pažljivo manevrišući, provlači veliko vozilo kroz uske prolaze između drveća, kao da veze. Prošlo je dosta vremena pre nego što je uspon postepeno počeo da postaje sve teži i dok nismo

krenuli pravo uzbrdo. Kada je neravni teren postao suviše strm, Suri Medved je zaustavio kola na ivici uske raspukline. Okrenuo se ka meni.

„Treba da te odvedem do reke, gde će nas čekati moj unuk", rekao mi je. „Očekuje da dovedem samo tebe - tako da će možda biti bolje da ostali ostanu kod kola."

Okrenula sam se Olivjeu i Bambi i izvila obrvu da vidim šta oni misle.

„Volela bih da krenem sa vama", rekla mi je Bambi. „I da pomognem koliko god mogu. Smatram se odgovornom za veliki deo onoga što se dogodilo tebi i tvom rođaku – našem rođaku", ispravila se. „Da sam ti ispričala sve o mom bratu onog trenutka kada sam saznala da si ga upoznala, sve smo to mogli da izbegnemo."

„To mu je onda to", reče Olivje unevši u svoj kvebeški naglasak zapadnjačko otezanje. „Nijedan dasa koji nešto drži do sebe neće pustiti dve cure k'o što ste vi da same lunjaju po ovim brdima."

Zinuo je kada je Bambi iz džepa sakoa izvadila mali brauning automatik koji je uperila ka krovu profesionalno kao da je Eni Okli. Olivje je uvek tvrdio da traga za kaubojkom svojih snova, ali je sada smesta podigao ruke.

„Pobogu", povika on, „sklanjaj to pre nego što neko bude povređen! Odakle ti to, za ime sveta?"

„Moj deda Hilman bio je istaknuti trener u Ballermann Gewehrschiesse - streljačkom klubu centralne Nemačke. Svi u našoj porodici su morali da nauče da pucaju", obavestila je Olivjea. „Kvalifikovana sam da pucam iz valtera, lugera, mauzera i svih modela brauninga - i imam dozvolu da nosim ovaj radi vlastite zaštite."

Zaista. Nikada ne znate kada bi neko mogao da pokuša da napadne dvadesetpetogodišnju plavušu čelistkinju. Naročito u porodici kao što je naša.

„Neka ga ponese", rekoh Olivjeu. „Mogao bi dobro da nam dođe."

Sledili smo Surog Medveda pešice uz dugačku, stenovitu klisuru. Pri vrhu je uspon postao gadan, jer se poveće kamenje odronjavalo ispod naših nogu. Zaista ne bih volela da doživim još jednu lavinu. Ispred deset tona izlomljenog kamenja ne možete da umaknete na skijama.

Ispeli smo se na vrh stene koja je gledala sa visine od šest kilometara na gusto pošumljenu dolinu koju je presecala široka, staklasta traka reke i nešto što sam odmah prepoznala i što mi je tačno reklo gde se nalazimo: Semovo omiljeno mesto u severnom Ajdahu, gornji vodopad Mesa.

Reka je ovde bila široka i vodopad se spuštao poput zavese, koja je blistala na suncu kao zlatna Bambina kosa. Samo je neprestana izmaglica koja se izdizala iz podnožja nagoveštavala kolika se količina vode sliva odozgo i pretvara drevno

kamenje na dnu u šljunak i pesak. Bila sam ovde pre mnogo godina, kao tinejdžerka, sa Semom. Bio je to moj poslednji dolazak ovamo pred odlazak u školu i on je želeo da mi ga pokaže.

„To je moje tajno mesto, maheru", rekao mi je. „Pronašao sam ga kada sam jednom otišao sam na pecanje, još dok sam bio sasvim mali. Niko ovde već dugo nije bio, možda hiljadama godina."

Držeći se za ruke, krenuli smo kroz plitku vodu iznad samog vodopada i spustili se niz izrovašeno pročelje stene s druge strane litice. Tamo smo pronašli uski procep u steni, gotovo nevidljiv dok ne stanete tačno ispred njega i tako blizu hučeće vode da su mu ivice bile klizave od mahovine. Sem je postrance skliznuo u pukotinu i povukao me za sobom.

Obreli smo se u velikoj pećini, iza vode koja je urlala i obrušavala se poput vela ispred naših lica. Zašli smo nekoliko metara u pećinu i onda nas je progutala tama. Sem je izvadio baterijsku lampu i upalio je.

Od prizora vam je zastajao dah. Zidovi i tavanica pećine ličili su na bajku ispričanu kristalima u svim bojama duge. Prave duge bile su na sve strane, odbijale su se od uzavrele izmaglice koja se kovitlala oko nas u mnoštvu prizmi.

„Ako ikada budem poželeo da se sakrijem ili tebe da sakrijem, ili nešto što je za mene vredno", rekao mi je Sem u vakuumu ispod urlanja vode, „mislim da nema boljeg mesta od ovog."

Dok sam stajala na visokoj steni koja je gledala na vodopad sa Surim Medvedom, Olivjeom i Bambi, znala sam zašto smo dovedeni ovamo. Tačno sam znala šta je skriveno tamo dole u pećini.

Trebalo nam je pola sata da se spustimo sa stene do reke, birajući put kroz šumu i gustiš kojim je bilo prekriveno stenovito tle. Kada smo konačno stigli do čistine na nasipu iznad vodopada, okrenula sam se ka ostalima i nadjačavši huk vode, rekla: „Ovde moramo da pređemo. Mesto koje tražimo nalazi se sa druge strane vodopada. Miljama odavde ne postoji plićak kroz koji bismo mogli bezbedno da pređemo reku."

„Za mene ne postoji nijedno bezbedno mesto, ja se plašim", primeti Olivje, gledajući me svojim velikim tamnim očima. „Žao mi je što vam to ranije nisam rekao - ali ne umem da plivam."

„Onda je zaista opasno", složila sam se. „Iako će nam voda ovde doseći jedva do kolena, struja je strašno jaka i brza ovako blizu vodopada. Ti bolje ostani ovde, a mi ćemo da pređemo i nađemo Sema."

Suri Medved, koji nije bio od juče, pristao je da sačeka na obali sa Olivjeom. Bambi i ja izusmo cipele i zavrnusmo nogavice pantalona pre nego što smo zagazile

u reku. Spustila sam ruksak na tle pored Olivjea. Na moje zaprepašćenje, iz njega je provirila Jasonova crna krznata glava - potpuno sam bila zaboravila na njega! Oči mu se zacakliše kada je ugledao tekuću vodu iza mene, a uši mu oduševljeno zastrizaše na ovako veliki bazen.

„Oh, ne, nećeš vala", odlučno sam ga obavestila. Gurnula sam ga nazad u ruksak koji sam predala Olivjeu. „Sada bi nam samo još to trebalo - mačka u vodi. Moraćeš ti da izigravaš šefa." Uperila sam prst u Jasona i dodala: „Gazda te više neće hraniti haringama ako budeš nevaljao dok me nema."

Kada smo Bambi i ja zagazile u vodu držeći se za ruke, osetila sam prvi nalet panike. Voda je bila daleko hladnija, a struja jača nego što sam se sećala od ranije. Shvatila sam i zašto. Sem me je doveo ovamo krajem leta - u najtoplije i najsuvlje doba godine. Tada obično počinje sezona šumskih požara.

Ovog puta smo došli neposredno posle prolećnog otapanja snega, kada su reke najbrže i vodostaj najviši. Voda nas je tako jako gurala da sam morala da vučem stopala po šljunkovitom tlu. Ako bih samo malo podigla jedno stopalo, lako bi me odnela. Što je bilo još gore, shvatila sam na osnovu jačine vodene struje - voda nam je sada sezala samo do polovine lista - da ako zagazimo dublje od kolena, možda uopšte nećemo moći da nastavimo.

Upravo sam se spremala da doviknem Bambi kako bi trebalo da se vratimo do Olivjea koji je ostao na obali - ali sam u tom trenutku primetila nekakvo kretanje na oko sto pedeset metara ispred sebe. Podigla sam pogled i ugledala Sema, visokog i vitkog, na drugoj obali reke. Stajao je naspram jarke sunčeve svetlosti kojaje ocrtavala njegovu priliku. Podigao je šaku, davši nam znak da ostanemo gde jesmo, skinuo mokasine i zagazio u reku. Kada je prišao dovoljno blizu Bambi i meni, videla sam da mu je oko pasa vezan konopac koji je sigurno bio pričvršćen za nešto na suprotnoj obali. Stigao je do nas, zgrabio me za ramena i nadjačavši buku vode, povikao: „Hvala bogu! Sačekajte da ovo vežem za nešto na drugoj obali, pa ću da vam pomognem da pređete."

Kada je Suri Medved privezao konopac za drvo, Sem, Bambi i ja nastavismo preko reke držeći se za njega. Kada smo bezbedno prešli na drugu stranu, iako nam je voda najviše doprla do sredine butina, što će reći da je bila duboka otprilike metar, bila sam iscrpljena od napora koji sam ulagala da ne ispustim konopac i da održim ravnotežu. Sa Bambi je bio isti slučaj.

Sem se prvi ispeo na stenovitu padinu i obema nam pomogao da iziđemo. Zatim se bez reči - nalazili smo se suviše blizu vodopada da bi išta čuli, makar i vikali - spustio niz stenovitu stranu vodopada na malo proširenje i ispružio ruke da prihvati Bambi. Obuhvatio ju je odozdo oko struka dok sam ja pokušavala da obezbedim njeno nesigurno silaženje odozgo. A onda se dogodilo nešto užasno.

Sem je stajao bos u uskovitlanoj izmaglici na tom uskom stenovitom ispustu, na samo nekoliko centimetara od Bambi, njegova dugačka crna kosa lelujala se u

magli i mešala sa njenim zlatnim pramenovima. Kada je spustio pogled, ne skidajući šake sa njenog struka, i kada su se njegove srebrne oči osmehnule njenim zlatastim, osetila sam oštri bol.

Šta to za ime boga nije bilo u redu sa mnom? Ovo teško da je bio trenutak da me ščepaju kandže ružnog zelenog zmaja ljubomore. Pored toga, odakle mi pravo da se osećam tako? Umalo nisam sve odreda uništila, jer se nisam obazirala na molbe da se rukovodim svojim razumom, koje su mi svi odreda upućivali. Ne vodeći računa ni o kome, otputila sam se na svoju malu pohotnu seksualnu odiseju. Štaviše, morala sam da priznam da mi Sem nikada, baš nikada - nijednom, ni rečju ni delom - zapravo nije kazao da on i ja možemo postati i nešto više od braće po krvi. Zašto onda ne mogu da budem dovoljno nepristrasna ili čak dovoljno zabrinuta za njega i pokažem isto onoliko ljubavi, otvorenosti, poverenja i podrške koliko je on ukazao meni, onog trenutka kada je shvatio šta tačno osećam prema Volfgangu Hauzeru? Ali ja to jednostavno nisam mogla. Dok sam ih gledala, imala sam osećaj da mi je neko zabio nož u srce i okrenuo ga. Ali ovo teško da je bilo mesto i vreme da izgubim kontrolu.

Takve misli su mi projurile kroz glavu tokom nekoliko kratkih sekundi - mada sam imala utisak da su prošli sati - dok su Sem i Bambi naizgled bili beznadežno izgubljeni svaki u očima onog drugog. Zatim je Sem ubacio Bambi kroz prorez u steni i ispružio ruke da prihvati mene.

Kada me je spustio na kamenu platformu, prineo je usne mom uvetu i povikao nadglasavši grmljavinu vode: „Ko je to?"

Potom sam ja prinela svoje usne njegovom uvetu i vičući odvratila: „Moja sestra! "

Odmakao se i zabuljio u mene, zavrteo glavom i nasmejao se, mada nisam mogla to da čujem. Zatim je i mene ugurao u pećinu i brzo ušao za mnom.

Semova baterijska lampa nas je povela kroz svetlucavi lavirint koji su eoni usekli u čvrstu stenu, a voda koja je kapala ukrasila. Protezao se duboko u planinu. Sledili smo ga dok nismo stigli do mesta na kome smo mogli da razgovaramo neometani udaljenim hukom vode. Tada sam predstavila Sema Bambi.

„E pa, moje prijateljice", Semov glas se odbio o stalagmite u kristalnoj pećini. „Voleo bih da mogu da zastanem i da se divim ovoj lepoti koja je savladala ovu divljinu radi mene. Ali bojim se da je pred nama važan zadatak."

„Betina i ja moramo da te upoznamo sa mnogim novostima, isto kao i Olivje", rekoh Semu. „Možda bi bilo opasno premeštati Pandorine rukopise - pretpostavljam da se ovde nalaze - pre nego što čuješ šta imamo da ti kažemo. Pored toga, gde ćeš naći bolje mesto na kome možeš da ih sakriješ od ovoga?"

„Uopšte ne nameravam da ih krijem", odvrati Sem. „Dovoljno dugo su skriveni, bar se meni tako čini. Iskrenost je najbolja politika: to je tvoj moto, maheru, ti si me

tome naučila." Osmehnuo se Bambi i dodao: „Da li si znala da je totem tvoje sestre planinski lav? Pitam se koji li će biti tvoj?" Dok mu je Bambi uzvraćala osmeh, osetila sam bockanje u prstima - možda od vlage i hladnoće u pećini.

„Ako ne planiraš da ih kriješ", upitala sam Sema utrnutim usnama, ,,Šta ćeš učiniti? Ceo svet se dao u potragu za tim prokletim Pandorinim rukopisima."

„Moj deda ima odličnu ideju. Nije ti rekao?" upita Sem. „On misli da je krajnje vreme da ceo indijanski narod uradi nešto za naše rezervate - nešto od čega bi i Majka Zemlja mogla da ima velike koristi." Pošto Bambi i ja nismo ništa rekle, Sem je dodao: „Suri Medved misli da je kucnuo čas da osnujemo prvu elektronsku izdavačku kuću američkih urođenika!"

Sem je zapečatio rukopise u tanke, neprovidne i nepropusne lusitne cevi koje su bile smeštene u dnu pećine. Ako niste znali šta tačno tražite, one su pri slaboj svetlosti ličile na još jednu gomilu stalagmita koja se izdiže iz poda.

Sem mi je kazao, onog jutra na planini iznad livade na kojoj su napasali ovce, koliko se namučio da prenese na obični papir Pandorinu zbirku drevnih pergamenata, tankih drvenih pločica i bakarnih zapisa, koju je nasledio od oca. Potom je kazao da je originale zapečatio u „hermetičke kontejnere" i sakrio ih na mestu na kome ih nikada niko neće naći, bar je on tako mislio. Kopije koje je Sem napravio na hartiji - jedinu kopiju, kako ju je on opisao - uzeo je iz svoje banke u San Francisku neposredno po ubistvu Terona Vejna, adresovao na mene i ubacio je u poštansko sanduče. To su bili rukopisi koje sam ja potom vukla po svetu i uz mnogo truda ubacila u knjige u austrijskoj Nacionalnoj biblioteci. Dokumenti koji su se sada, prema Volfgangovim rečima, nalazili u rukama oca Vergilija i Poda.

Sem nam je objasnio da je ideja Surog Medveda da pokupimo sve drevne originalne rukopise zapečaćene u kontejnerima ovde u pećini, da ih ponovo prepišemo i prevedemo na engleski - ovog puta zajedno sa rukopisom ispisanim runama nepoznatog porekla koji sam dobila od Džersi. Potom bismo objavili njihove prevode, jedan po jedan, putem kompjuterske mreže, u cilju podučavanja i prosvetljenja širokih narodnih masa.

Suri Medved je smatrao da bi posle objavljivanja trebalo da razdelimo drevne izvorne zapise - tanane olovne ploče i svitke od pergamenata - raznim indijanskim muzejima i bibliotekama po Americi koje poseduju nužna sredstva potrebna za čuvanje i pravilno rukovanje takvim dokumentima.

Za razliku od čuvenih svitaka sa Mrtvog mora, koji su bili otprilike iste starosti i koje je u svom posedu držalo nekoliko totalitarističkih trgovaca podacima tokom proteklih četrdeset godina, Pandorino i Kliino veličanstveno i egzotično blago, biće dostupno radi proučavanja i analize kvalifikovanim naučnicima iz svih oblasti. Ako sami prevedemo te stvari, bar ćemo znati da ništa nije bilo gurnuto pod tepih. A ako

otkrijemo nešto opasno - na primer da na Majci Zemlji postoje tačke kojima se može manipulisati, ali da su svete ili ranjive ili oboje, kao što je Volfgang nagovestio da je slučaj sa Teslinim izumima - mi ćemo i to objaviti, kako bi se ta mesta zaštitila.

Nas troje smo obrazovali niz za iznošenje lusitnih cevi: Bambi ih je dodavala kroz pukotinu pećine Semu, koji ih je povezao konopcem u tri velike gomile dok sam se ja popela uz strmu stenu na vrh. Sem je zatim podigao svežnjeve i ja sam ih izvukla na jačem konopcu. Spustila sam ih pored vodopada i sačekala da se drugo dvoje popne.

Iako je svaka lusitna cev pojedinačno bila laka kao perce, njihova zajednička težina bila je poprilična; procenila sam da moj i Bambin paket teže bar po deset kilograma svaki, a Semov je izgleda bio još teži. Iako su cevi bile čvrsto zatvorene, Sem se ipak plašio da bi njihov vredni sadržaj mogao biti uništen ako bilo šta procuri unutra ili ih makar navlaži, pošto su mnogi od rukopisa bili veoma krhki.

Zato smo zavežljaje nosili na leđima, visoko iznad nivoa vode. Cevi su vodoravno štrčale od struka do iznad visine ramena. Sem ih je privezao konopcima kakve koriste planinari, u slučaju da se neko od nas oklizne i mora na brzinu da odbaci zavežljaj. Nadali smo se da će nam dodatno opterećenje zapravo pomoći da se suprotstavimo vodenoj bujici.

Neposredno pre nego što sam ušla u reku, pogledala sam Surog Medveda koji je čekao na suprotnoj obali pored napetog Olivjea, koji je nosio moj ranac sa Jasonom. Potom sam pažljivo sišla u ledenu vodu i mi krenusmo jedno iza drugoga. Sem je išao na čelu i čvrsto držao konopac, Bambi je bila u sredini, a ja na začelju i svi smo se grčevito držali za konopac. Morala sam jako da se usredsredim da mi kolena ostanu pokretna, telo u ravnoteži, a stopala čvrsto na dnu rečnog korita. Već smo bih prevalili dobar komad puta kada sam shvatila da nešto nije u redu. Sem se ukopao nasred reke.

Na obali naspram nas, na ivici šume, nalazila su se dvojica koju sam najmanje u ovom trenutku želela da vidim: moj šef Pastor Oven Dart i Herr profesor dr Volfgang K. Hauzer iz Kremsa, Austrija. Volfgang je držao Olivjeu pištolj prislonjen uz grlo. Suri Medved je nekoliko metara odatle bio čvrsto vezan za drvo.

Kako su dospeli ovamo, do ovog mesta u divljini udaljenog sto pedeset kilometara? A onda sam shvatila da smo ostavili kola bez nadzora nekoliko minuta kada je Suri Medved ušao u kuću. Tih nekoliko minuta bilo je dovoljno da nam prikače uređaj za praćenje na kola. Izgleda da je Volfgang učio na greškama od prethodnog puta kada me je sledio.

Čak i sa ove udaljenosti, mogla sam da vidim Volfgangove tamnotirkizne oči kojima je gledao nas troje preko reke - prvo su se kratko zadržale na Bambi i meni, zatim su zaplamtele poput ugljevlja kada je video Sema, kao da nije mogao da poveruje vlastitim očima.

Došlo mi je da zaplačem. Ali sam osetila još veću želju da ostanem živa, što u ovom trenutku baš nije bilo mnogo izgledno. A onda sam ugledala lovački nož u Podovoj šaci. Drugu šaku je odlučno spustio na debeli konopac koji je bio privezan za drvo pored njega - konopac za koji smo se svo troje držali, našu jedinu uzdanicu u ovim brzacima. Osetila sam jezu od straha duž kičme kada sam shvatila da namerava da ga preseče! A onda sam videla kako Volfgang odmahuje glavom i nešto govori Podu, koji je sklonio šaku sa našeg konopca klimnuvši u znak slaganja i pogledao ponovo ka nama.

Bambi, Sem i ja smo stajali usred reke, ukočeni poput kipova, dok sam se ja molila da se za ovih nekoliko časova Volfgang izmenio, da je bio podvrgnut radikalnom hirurškom zahvatu na svojoj ličnosti. Konačno, pokušala sam razumno da razmišljam. Ako je njihov cilj bio da unište svaki trag ovim dokumentima i ostave svom timu kopiju koju je Sem lično napravio i koja je bila jedini postojeći primerak, onda nije bilo nikakvog razloga da Pod ne preseče konopac, pusti nas da se sjurimo niz vodopad i postanemo hrana za ribe.

Razume se da je postojao razlog i vrlo brzo sam shvatila koji. Ako se sada sjurimo niz vodopad, za nama će poći i Pandorini rukopisi - ali oni neće biti uništeni, jer će ostati da plutaju na površini! Desetine drevnih poruka poskakivaće u modernim malim bocama, niz reku Salmon stotinama kilometara, sve do Snejka i Kolumbije da bi na kraju završile u moru. Ako bi se raštrkale na taj način, kako bi iko mogao uopšte da počne da ih prikuplja i da ih uništava pre nego što ih neko drugi ne pronađe? Prvo moraju da se domognu ovih poruka u bocama i da ih unište, i tek onda će moći da se pobrinu za glasnike.

Sem je Bambi i meni u tom trenutku dao iza leđa rukom znak da priđemo bliže. Kada smo zbili redove, Sem me je pogledao preko ramena i namignuo! Šta je za ime boga to trebalo da znači?

Otprilike tridesetak koraka ispred nas, Volfgang je zagazio u vodu sa sve cipelama i čarapama ni ne potrudivši se da zadigne nogavice. Ispred sebe je kao štit gurao Olivjea, držeći mu pištolj prislonjen uz glavu. Neposredno iza njih išao je Pod, u jednoj ruci držeći pištolj, a u drugoj nož. Morala sam da odam počast Volfgangu; sigurno je dobro znao koliko je njegova mala sestra Betina vešta s pištoljem i nije želeo da rizikuje. Olivjea sam doslovce žalila i ne samo zato što mi se dopadao. Ako nas troje pokušamo da zaskočimo ostale, to bi Olivjea mogJo da košta života, pošto nije umeo da pliva.

Mada nikome u ovakvim okolnostima nije bilo do veselja, pokušala sam da se usredsredim na ono što je Sem hteo da mi kaže kada mi je namignuo. Očigledno je imao nekog keca u rukavu. Poznajući Sema, znala sam da ćemo, onog trenutka kada on odluči da stupi u akciju, nas dve morati da reagujemo istog časa. Ali uopšte mi nije palo na pamet da bi mogao da uradi ovako nešto.

Volfgang i Pod su obazrivo napredovali duž konopca, sa gornje strane, isto kao i mi, koristeći ga kao odbojnik - što će se uskoro pokazati kao velika greška po njih.

Pratila sam njihovo napredovanje isturivši vrat ulevo, dok se Bambi koja se nalazila odmah iza Sema, izvila udesno kako bi ih bolje videla.

Kada su stigli do sredine reke, Volfgang, koji i dalje nije puštao Olivjea, odstupi malo od konopca kako bi Pod mogao da prođe pored njih do Sema. Kada se Volfgang pomerio malo uzvodno, držeći ubledelog Olivjea na nišanu, Dart nastavi polako ka Semovom zavežljaju cilindara, i dalje budalasto mlatarajući nožem i pištoljem.

Sem je krajnje nonšalantno, gotovo kao da želi da pomogne Podu, naglo povukao konopac koji je pridržavao paket cevi privezan za njegova leđa - i pre nego što je iko shvatio šta namerava da uradi, oslobodio je sigurnosni konopac. Šuplje lusitne cevi krenuše nizvodno u pravcu vodopada.

Ako me sećanje dobro služi, tada je nastao pakao.

Pastor Dart je ispustio nož u vodu i bacio se preko konopca razapetog u visini pasa da uhvati ledeni breg koji se udaljavao. U tom trenutku je Sem potopio konopac duboko u vodu, tako da je Pod, koji je očekivao da ovaj bude na većoj visini, izgubio ravnotežu i pljusnuo licem u brzake. Sem je zatim naglo cimnuo konopac naviše i pokupio Poda, koji je ostao da visi sa konopca poput veša koji se suši.

Dok se Pod koprcao pokušavajući da se oslobodi konopca, Volfgang je odgurnuo Olivjea u stranu kako bi mogao neometano da nanišani u one koji su se brzo udaljavali, pre nego što nestanu preko ivice. Ali čim je to uradio, razdraženi smotuljak crnog krzna, koji je suviše dugo bio sputan u Olivjeovom ruksaku, eksplodirao je pravo Volfgangu u lice! Nisam ni znala da je Jason imao toliko kandži niti da je mogao da ih koristi takvom brzinom i žiletskom preciznošću.

Kada je Volfgang podigao ruke da zaštiti lice, Jason se uspeo uz njih, prešao mu preko glave i nestao iza njega. Volfgangov pištolj je odleteo u vazduh - zahvaljujući Bambi koja je brzo reagovala i upotrebila svoj brauning. Volfgang je psovao nadjačavajući huk vodopada, ali to ga nije zaustavilo. Držeći se za šaku koja je krvarila, skočio je preko debelog konopca za gomilom cevi koja je nestajala, ali se Sem zaleteo postrance u njega i oni zajedno padoše. Hitro sam se osvrnula unaokolo, pokušavajući da ugledam Olivjea - ali i on je nestao isto onako brzo kao i moja mačka.

Sve se to dogodilo za nekoliko sekundi. Konačno sam uspela da se oslobodim svog tovara cevi koji mi je samo smetao i da ga žurno privežem za jak, debeo konopac. Zatim sam zgrabila Poda, čiji je pištolj takođe nestao, dok se uspravljao u uskomešanoj vodi. Kada ga je Bambi uzela na nišan, ja sam mu skinula kravatu i čvrsto mu vezala zglavke za konopac pored tovara.

Bambi je počela da se oslobađa svog tovara, a ja sam preskočila konopac i krenula ka Volfgangu i Semu koji su se gušali u vodi. Čula sam Bambi kada je

prodorno kriknula. Okrenula sam se i ugledala Olivjeovo telo, delimično pod vodom, koje se koprcalo nizvodno od nas - možda nekih dvadesetak metara - napredujući pravo ka vodopadu.

Pokušala sam nešto da smislim, kada sam ispred sebe ugledala Volfganga kako izvlači Sema iz vode, snažno ga udara pesnicom u vilicu i ponovo baca u vodu, posle čega se uputio ka predmetu svoje želje koji je brzo nestajao.

Sem se uspravio, pogledao nizvodno i video Olivjea. Pre nego što sam stigla da razmislim, zaronio je u istu onu bujicu koja je vukla Olivjea ka vodopadu. Malo iza njega, Volfgang, koji je i dalje bio na nogama i gotovo nadohvat ledenog brega, posegnu za njim, promaši, izgubi ravnotežu i pade; zatim se voda i njega dočepala.

Bambi je uspela da skine svoj teret i da ga priveže, ne zamočivši pištolj u vodu. Držeći ga i dalje u ruci, prevalila je kratko rastojanje do mesta na kome sam ja stajala, nekoliko metara nizvodno s druge strane konopca i zaurlala u moje uvo:

„Blagi bože! Zar ne možemo ništa da učinimo? Svi će izginuti!"

Morala sam da priznam da je sve na to ukazivalo. Ni da mi je život od toga zavisio, ne bih uspela da smislim kako to da sprečim. Čak i kada bih uspela da dođem do jednog kraja debelog konopca razapetog preko reke, odvežem ga i bacim u vodu, bila sam sigurna da nije dovoljno dugačak da dopre tako daleko nizvodno. Sa užasom u očima gledali smo razvoj te sablasne scene pred nama: trojicu muškaraca i kristalni ledeni breg odvlačila je mračna, staklasta voda neumoljivo ka steni. Prestala sam da dišem.

Bambi je prebacila pištolj u desnu šaku kojom je držala gudalo, i uzela moju u levu dok smo gledale kako se gomila kristalnih cevi sa Pandorinim smrtonosnim rukopisima usporeno kreće ka ivici ambisa. Tamo su se okrenule graciozno poput balerine i nemo skliznule preko ivice. Trenutak kasnije, za njima je nestala i Volfgangova glava.

Videli smo Sema koji je žurnim zamasima stigao do Olivjeovog možda već beživotnog tela, ali suviše kasno da se ijedan od njih odupre užasnoj podvodnoj struji. Bambi i meni je hučalo u ušima dok smo nemo gledale kako brzo nestaju preko ivice ambisa. Ostale smo samo nas dve.

Dok sam stajala u toj hladnoj brzoj vodi, nisam mogla da zaplačem, ni u znak opraštanja niti u znak žaljenja. Apsolutno ništa nisam osećala za one koji su izazvali ili ovekovečili ovu izdaju - a ispostavilo se da su većina članovi moje vlastite užasne porodice. Ipak sam imala nešto za šta sam se još držala, kao što sam se držala za onaj konopac, nešto što bi moglo da me održi u životu i pored svega što se dogodilo. Bila je to ona jedina stvar koja je ostala na dnu Pandorine kutije kada je sve drugo izletelo iz nje: nada.

Okrenula sam se da iziđem iz reke, ali me je Bambi ščepala za ruku.

„Šta ćemo sada?" upitala me je nadjačavši tutnjavu vode - vode koja mi je upravo odnela sve za čim sam ikada marila u životu.

„Prvo moramo da nađemo moju mačku!" odgovorila sam joj isto tako glasno.

Bambi je zavezala zajedno naše cilindre i odvukla ih na obalu, dok sam ja odvukla telo užasnog Poda na leđima kroz vodu i nimalo nežno ga izručila na obalu reke. Držala je pištolj uperen u njega dok sam ja odvezivala Semovog dedu Surog Medveda koji nam je potom pomogao da vežemo Pastora Darta za isto drvo za koje je on bio vezan: milo za drago, seronjo. Zatim smo se nas troje uputili nizvodno u potragu za Jasonom.

Nikada neću shvatiti kako sam znala da će Jason biti ključ rešenja, niti da je još živ i da pliva. Ali sam zato odlično poznavala Jasona, koliko čovek može da upozna jednu mačku. Imao je iste prirodne instinkte kao i mitski junak po kome je dobio ime: ponašao se kao argonaut u vodi.

Iako nikada do tada nije pao niz vodopad ove visine i širine - ovaj je bio možda dvanaest metara visok i trideset metara širok - nisam mogla da ga držim podalje od tobogana u zabavnim parkovima koji su bili i viši od ovog vodopada. Takođe je naučio da pliva u brzim vodama Snejka. Voda ispod vodopada sigurno sporije teče i mnogo je mirnija. Bila sam ubeđena da ćemo Jasona dole zateći živog ako nije slomio nijednu kost pri padu.

Jason je takođe voleo da vraća stvari, od gumene loptice iz potoka do žute poštanske priznanice iz snega. Zašto onda ne bi pronašao i ledeni breg od lusitnih cevi sa vrednim rukopisima? Da i ne pominjem tela Olivjea, Sema ili Volfganga, mrtva ili živa.

Prvo smo pronašli Jasona, „srećnog poput školjke za vreme plime", kao što bi rekao Olivje, kako pliva u mirnom jezercetu ispod vodopada. Predmet koji je gurao unaokolo sa izvesnim ponosom bila je gomila plutajućih plastičnih cevi, čiji se konopac zakačio za stenu. Nekoliko cevi se otkačilo i plutalo u blizini, ali izgleda da im inače ništa nije falilo.

Pošto smo Bambi i ja već bile mokre do gole kože, sišle smo u bazen i izvukle ih - zajedno sa Jasonom - dok je Suri Medved nastavio niz obalu sve dokle je mogao da ide pešice. Kada smo izvukle cilindre na ispust, on se vratio.

„Nisam mogao dalje - obala se strmo spušta u gustiš", obavestio me je. „Video sam ih odozgo. Nisu mnogo nizvodno odavde. Video sam tri glave u malom rukavcu."

„Jesu li živi?" upitala sam ga.

„Verujem da jesu", odvrati Suri Medved. „Ali obala je veoma strma i kiizava. Tuda ne možemo da ih izvučemo. Moramo vodenim putem da ih vratimo ovamo gore."

Teren do reke je ovde bio strmiji, a voda mnogo dublja nego gore. Iako smo Suri Medved, Bambi i ja bili prilično dobri plivači, ipak smo privezali nekoliko kontejnera koji su se otkačili oko grudi. Ona je sakrila pištolj u grmlje. Zatim smo jedno za drugim skliznuli u tamnu reku.

Pronašli smo ih na manje od jedne milje nizvodno. Dočekalo nas je veliko iznenađenje. Sem kroz vodu nije vukao Olivjea već Volfganga, čije su oči bile zatvorene. Sem ga je držao ispod brade kao što to rade spasioci, dok je Olivje poskakivao u blizini srećan poput deteta!

„Ljudi u vodi!" povikao je Olivje kada je ugledao našu flotilu plivača kako se približava. „Spasavajte žene i domoroce!"

Kada smo stigli do Olivjea, rekoh; „Hvala bogu da si živ, ali mislila sam da ne umeš da plivaš!"

„I ja sam to mislio!" odvrati on. „Spasao me tvoj ranac. Održao me je na površini, iako sam pao niz vodopad. Bilo je prilično zastrašujuće! A onda sam isplivao poput mehura sapunice."

Tako je! Moja ogromna plastična boca za prečišćavanje vode koju uvek nosim kada idem da pešačim. Bila je ispunjena vazduhom i spasila Olivjeu život.

„Jesi li i ti dobro?" upitala sam krajnje zabrinuto Sema.

Bio je sav izubijan, ali ni upola koliko Volfgang, koji mora da je izgubio dosta krvi zbog izgrebanog lica i rane na šaci od Bambinog metka.

„Gotovo da sam siguran da je slomio nogu pri padu niz vodopad", obavestio nas je Sem, nastavivši da ide kroz vodu. „Mora da se onesvestio od bola."

„Mi ćemo ga preuzeti", reče Bambi. „Moraćemo plivajući da se vratimo."

Pomogla je Surom Medvedu da preuzme Volfganga od Sema dok sam ja pokazivala plutajućem Olivjeu kako da zapliva uzvodno kroz blažu struju ispod vodopada. Kada smo ispuzali na obalu, Suri Medved je podigao beživotno Volfgangovo telo i mi krenusmo nazad po Poda i ostale kontejnere. Olivje je nosio Jasona i držao uperen Bambin pištolj u Poda. Terao je našeg uskoro-bivšeg-šefa ispred svih dok smo se vraćali ka kolima, a Sem, Bambi i ja smo nosili naše sve dragocenije blago.

Blatnjavi i izubijani Sem je seo na prednje sedište lend rovera pored mene. Suri Medved je vozio, a Olivje, Bambi, cilindri i naši zarobljenici smestili su se u prostranom zadnjem delu. Bila sam potpuno iscrpljena. I pored svega što sam uložila u te rukopise, gotovo da mi je bilo žao što nisu nestali pod staklastom, ali

opasnom površinom reke. Sve ovo što se dogodilo, u toj meri je razorilo moju maštu da nisam videla dalje od nosa.

„Šta sad?" upitala sam okupljene, koji nisu bili ništa manje izubijani i zbunjeni od mene.

„Mogu vam reći", reče Olivje „da ću ja prvo da pobacam sve moje značke nuklearnog obezbeđenja u poštansko sanduče, zatim ću da izvadim druge moje značke koje ću upotrebiti da predam ovu dvojicu prikana vlastima pod optužbom za pokušaj masovnog ubistva." Zaćutao je i dodao: „Posle toga ćemo da razmotrimo sve ostale optužbe."

„Što se mene tiče", ponosno je rekla Bambi, „dok smo se vraćali ka kolima, Suri Medved me je zamolio da Lafsadio i ja iskoristimo svoje mnogobrojne veze i pomognemo mu da izabere najbolje arheološke i akademske institucije u ostalim delovima sveta koje će pregledati i potvrditi autentičnost dokumenata. Biće nam drago da to učinimo. Što se tiče mog brata, kao što kaže Lafsadio, uskoro će požnjeti ono što je celog života sejao."

Ja još nisam bila u stanju da razmišljam o onesvešćenom Volfgangu, koji je poput klade ležao pored Poda i zajedno s njim se cedio na zadnjem sedištu.

„Ali ovi rukopisi još nisu bezbedni", primeti Sem. „I neće biti sve dok ne pokupimo još nekoliko ljudi - ukljućujući tu tvog oca i Betininu majku - koji sasvim sigurno i dalje prevrću svaki kamen ne bi li ih se dočepali." Bez obzira na osećanja koja sam gajila prema svom ocu, koji se ni za šta nikada nije kajao, prožeo me je razumljivi bol što se sve ovako završilo, a na osnovu izraza Bambinog lica, mogla sam da zaključim da se i ona isto tako oseća. „Dok ne strpamo sve krivce iza rešetaka", dodao je Sem, „moj će posao biti da štitim i dešifrujem ta dokumenta."

Izgleda da samo ja nisam znala kuda ću posle ovoga. Stalno sam se pitala kakav će mi život biti posle ovih nekoliko nedelja, tokom kojih se sve nepovratno izmenilo. Nisam imala posao, niti sam stekla nove prijatelje, nisam imala zadatak i više nisam bila u opasnosti.

„Ja nemam pojma šta ću", priznala sam svima.

„Tebe čeka najveći posao", odvrati Sem i nasmeši se onako blatnjav. Sedela sam i čekala da spusti i drugu mokasinu.

„Moraćeš da naučiš da plešeš", reče on.

PLES

Mandala znači „krug", tačnije magični krug... nailazio sam na slučajeve žena koje nisu iscrtavale mandale, već su ih plesale. U Indiji (to ima) naročito ime... mandala nrithya, ples mandale.

Karl G. Jung

U ekstazi plesa čovek premošćuje provaliju između ovog i onog sveta... Možemo da pretpostavimo da je kružni ples postojao još u paleolitskim kulturama, prvom uočljivom stepenu ljudske civilizacije.

Kurt Zahs, Svetska povest plesa

Najstariji oblik plesa izgleda da je Reigen ili kružni ples (koji) zaista simbolizuje najvažniju stvarnost u životu primitivnih ljudi - sveto kraljevstvo, magični krug. U magičnom krugu, oslobođene su sve demonske sile.

Suzana K. Langer, Osećanje i forma

I tako smo napravili pun krug - ali moji plesački dani još nisu ni počeli. Olivje je sredio, sa javnog telefona na putu, da nas izaslanici federalaca iz Boasa sačekaju u gradu, pokupe Poda i Volfganga i stave ih na led. Protiv njih je mogao da podigne optužnicu za izdaju, međunarodnu špijunažu, bratimljenje sa poznatim stranim dilerima oružjem i krijumčarima nuklearnog materijala, pokušaj višestrukog ubistva u reci, i ubistvo visokog vladinog operativca Terona Vejna, mada je meni sve to izgedalo bledo u poređenju s onim što je Volfgang uradio: pokušao je da ubije vlastitog polubrata Sema.

U gradu, Olivje je, opušteno naslonjen na lend rover Surog Medveda, popunjavao formulare za transfer oba njegova zatvorenika. Poda su kao šefa nuklearnog postrojenja federalci prvog smestili u oklopno vozilo da bi ga hitno prebacili u istražni zatvor.

U međuvremenu se Volfgang, koji je sada bio vezan i bezopasan, uspravio u sedeći položaj na zadnjem sedištu i zatražio da nasamo porazgovara sa mnom u kolima. Ostali su izišli i razišli se unaokolo, a ja sam se okrenula preko ramena i zagledala mu se u lice svo izgrebano mačjim kandžama. Volfgang mi je uzvratio pogled jedva potiskujući bol. Izgleda da je taj bol bio mnogo dublji i da nije poticao samo od ranjene šake i naprsle noge. Njegove tamne tirkizne oči zbog kojih su mi donedavno klecala kolena, sada su u meni izazivale osećaj napuštenosti i strah zbog svega što se dogodilo među nama od kada smo se sreli.

„Arijel", oslovi me Volfgang, „možeš li uopšte da zamisliš koliko je za mene bolno da te gledam? Verovao sam da si shvatila da te volim. A onda sam otkrio da si me sve vreme samo lagala."

Ja sam njega lagalal Reći tako nešto u najmanju ruku bilo je besmisleno! Blagi bože, već nedeljama koji god kamen da sam okrenula, nailazila sam na novu laž. Često sam se suočavala sa Volfgangom, ali bi mi svaki put servirao samo nove laži, koje bih ja progutala isto onako lakoverno kao i prethodne, i na kraju uvek završila u njegovom naručju i krevetu. Ali pošto je poslednji put kazao šta je imao držeći pištolj u ruci, smatrala sam da će biti bolje da se uzdržim od komentara.

„Znala si da je Sem živ i krila si to!" ogorčeno se obrecnuo Volfgang. „Sve vreme si me lagala."

„Volfgang, pokušavao si da ga ubiješ?" Istakla sam ono što je bilo naizgled očigledno. „Da li bi ubio i svoju sestru? Da li si nameravao da ubiješ mene?"

„Volim te", procedio je kroz stisnute usne, prenebregavši moje pitanje kada je iskusio novi talas bola. Čim je prošao, rekao je: „Razume se da nisam nameravao da ubijem bilo koga od vas - ne budi luda. Zar ti ličim na manijačkog ubicu? Samo sam hteo da se dočepam tih tako važnih relikvija. Oh, Arijel, zar ne shvataš? Ti i ja smo mogli to obaveštenje da upotrebimo kako valja. Mogli smo tako mnogo da postignemo. Uz pomoć tih rukopisa, zajedno smo mogli da stvorimo jedan bolji svet."

Zastao je i pažljivo dodao: „Znam šta si mislila posle Pariza i razgovora sa Zoom. Uznemirilo te je moje pitanje o Ciganima, zar ne? Osećao sam to sve vreme dok smo se vraćali avionom i trebalo je još onda nešto da kažem. Jednostavno sam bio iznenađen kada sam saznao i to je sve. Veruj mi da to ništa ne menja među nama. Meni ne bi smetalo..."

„Šta ti ne bi smetalo?" besno sam ga prekinula. „O čemu ti to za ime sveta govoriš? Hoćeš da kažeš da bi bio tako ljubazan da nastaviš da spavaš sa mnom iako nisam čiste krvi? Blagi bože - kakva si ti to osoba? Zar ne vidiš kako se osećam zbog toga što si pokušao da ubiješ Sema onom bombom u San Fracncisku? Pokušao si da ga ubiješ, Volfgang. A sve vreme si znao da je Sem tvoj brat!"

,,Nije tačno!" praktično je vrisnuo Volfgang. Prebledeo je kao kreč u agoniji koja je izražavala sve što nije glasno izrekao.

Olivje je uznemireno provirio kroz prozor i već je krenuo da otvara vrata, ali sam mu dala znak da nije potrebno. Tresla sam se od glave do pete. Obuzelo me je osećanje koje u tom trenutku nisam mogla ni da imenujem. Vrele suze su mi navirale na oči kada sam se okrenula prema Volfgangu i duboko uzdahnula. Rekla sam što sam mirnije i sažetije mogla i nisam se raspala:

„Da, Volfgang. On je tvoj brat."

Zatim sam se okrenula, izišla iz kola i zatvorila vrata za sobom.

Suri Medved je bio jedna od najorganizovanijih osoba na kugli zemaljskoj. Bio bi savršeni izvršni direktor u nekoj od najvećih korporacija, da nije bio toliko privržen rešavanju važnijih stvari kao što je bilo očuvanje korena njegovog naroda i razotkrivanje misterija života. U međuvremenu je uspeo da organizuje Semov i moj projekat.

Suri Medved je smatrao da bi bilo suviše opasno samo nas pustiti - „da iziđemo u javnost" - dok Olivje i njegove trupe ne pokupe još nekolicinu loših momaka. Ponovo zahvaljujući Surom Medvedu, dobili su dodatnu municiju da to i obave. Privatni dosjei strica Ernesta - neprijatna obaveštenja o porodici Ben za kojima je prema Zoinim rečima tragao - pronađeni su među gomilom zemljišnih potraživanja iz prethodnih decenija u ogromnom i jakom sefu u rezervatu u Lapvaiju.

Iako je Ernest možda potpuno izbacio iz uma činjenicu da Hale i Volfgang postoje, kao što nam je rekao Suri Medved, među novopronađenim dokumentima bili su i dokazi da je naša porodica - uključujući tu i mog oca - dugo godina potajno finansirala i zalagala se za vlastiti koncept prevlasti među kastama. Oružja masovnog uništenja stavljala je u službu svog negativnog viđenja Novog svetskog poretka.

Čekalo nas je i nekoliko iznenađenja od strane vedrijih članova moje porodice. Kao što je Sem podozrevao, a Dačanin Basarid sada potvrdio, Pandora je zaista razdelila svoje nasledstvo na četiri dela između četvoro „dece Benovih". Posle sastanka sa mnom u Beču, izgleda da je Dačanin i sam došao do nekoliko zaključaka. Preuzeo je na sebe da pomiri Lafsadija i Zoe, što je odavno trebalo da bude učinjeno, potisnuvši u stranu sve one decenije porodične ogorčenosti koje je zapravo izazvao jedan jedini čovek, čovek koji je već odavno bio mrtav.

Dačanin nije morao da ubeđuje Lafa i Zoe da sam ja bila ta koja je prikupila sve delove isto kao što je to nekada uradila Pandora - koja ih je potom svojim testamentom, pre dvadeset pet godina, ponovo razdvojila. Stric Laf mi je poslao sanduk Dačaninovog flaširanog vina i poruku od Dačanina u kojoj je ovaj podrobno opisao Pandorinu ostavštinu, koja je svih ovih godina privlačila toliko pažnje.

Dopunivši to čestim razgovorima sa majkom i Surim Medvedom, slika je postala kristalno jasna.

Prvo, tu je bio rukopis ispisan runama koji je moja majka poslala iz San Franciska, a koji je Olivje potom uzeo sa mesta na kome sam ga sakrila, iz UMO-a u nuklearnom postrojenju. Setila sam se da mi je Laf kazao da je Pandora imala običaj da sama prepisuje rune sa uspravnih kamenova širom Evrope: te rune je zaveštala mom ocu. Kada je Džersi otkrila da je Avgust bio u vezi sa njenom sestrom, napravila je tajno kopiju tog rukopisa. Iako je moj otac još posedovao original, Ernest je kasnije posavetovao Džersi da sačuva svoju kopiju i da je da meni kada odrastem, isto kao što je on sačuvao svoj deo Pandorine ostavštine za Sema.

To me dovodi do drugog dela, koji je nasledio Ernest i koji je ostavio Semu. To su bili retki svici skloni raspadanju, pločice i tkanine koje smo spasli iz kristalne pećine izloživši se velikoj opasnosti. Njih su svi toliko želeli da se dočapaju da su čak bili spremni i da ubiju zbog njih. Nije bilo teško pogoditi koji su bili Volfgangovi lični motivi, ako se uzme u obzir njegova opsednutost time da ga je otac napustio i ostavio celokupno imanje - uključujući i te relikvije - svom mlađem sinu Semu, američkom urođeniku.

Kao što je Dačanin Basarid istakao u Beču, četvrtina slagalice, čak i polovina, nisu mnogo vredele bez ostalih delova. Volga Dragonof mi je objasnio za vreme našeg ponoćnog razgovora u ledenoj trpezariji u Sovjetskom Savezu da bi, čak i kada bi se svi delovi našli na okupu, i dalje bio potreban neko ko može da razmišlja na pravi način - a tvrdio je kako veruje da sam to ja - da sastavi celu slagalicu.

Postojala je samo jedna osoba koja je mogla da me uputi u to, sa mojim znanjem ili bez njega. To je bio Sem. Lafsadio i Zoe, kod kojih su bila preostala dva dela slagalice, poverili su kopije Pandorinog nasledstva Bambi da ih isporuči meni kada je došla da me upozori na Volfganga. Pošto su i oni sada bili u mom posedu, smatrala sam da sam dobro opremljena da krenem u napad.

Suri Medved je smislio odličan plan, tako da Sem i ja nećemo morati da provodimo vreme u dozidanim i udaljenim planinskim kolibama dok budemo radili na projektu - i stavio ga je u pogon pre nekoliko nedelja, čim se Sem vratio iz Solt Lejka sa svojim dokumentima o porodici. Pripremljene su potrebne zalihe za najmanje šest meseci „na severu", kako bismo mogli da počnemo i završimo projekat u relativnoj tajnosti.

Uzeli smo snažne teretne konje, pristojnu zalihu sušene hrane i lekovitog bilja, vigvam i dovoljno nepromočive termalne opreme, kao i dva laptop kompjutera na baterije i najbolji softver koji se mogao naći na tržištu na raznim jezicima, drevnim i modernim, koji će nam pomoći u prevođenju. Mesto na kome ćemo kampovati bila je jedna ljupka privatna parcela kroz koju je proticao potok na samo dan hoda od Pend Orej jezera i divljine Kutenai, koja se nalazila u uskom području u blizini

granice sa Britanskom Kolumbijom, što će reći u uštinutom delu, na jedan otkucaj srca od mnogih indijanskih plemena. Jedini pravi grad udaljen četrdeset pet kilometara bilo je mestašce sa 800 stanovnika pod neverovatnim imenom Troja.

Moj tamni, zelenooki spasilac Jason krenuo je sa nama u divljinu - mada pomalo nevoljno. Odobrovoljio se kada je shvatio da je dobio delić svog privatnog brzog potoka. Krajem svake nedelje, Suri Medved je slao bezimenog kurira na pegavom Apalusiju da donese neke osnovne namirnice i pokupi sve dokumente koje smo uspeli da dešifrujemo i prevedemo, koje je potom odnosio ko zna gde. Verujem da je to pored njega znao još samo Suri Medved.

„Da sam znao za ovu indijansku podzemnu železnicu", primetio je Sem, „to bi mi uštedelo mnogo muka i glavobolje od kada sam nasledio ove stvari!"

Bila sam zaboravila kako je živeti napolju, umivati se hladnom vodom, jesti svežu hranu i udisati vazduh koji stvara sama zemlja - bez posrednika koji ih razvodnjavaju ili prljaju. Bilo je to neverovatno iskustvo od prvog trenutka kada smo podigli vigvam i ušli u njega. Sem i ja smo čak posadili nekoliko jednogodišnjih biljaka koje su mogle da rastu ovako visoko. Iako smo morali da pecamo i skupljamo plodove svakog dana ako smo hteli da jedemo, ostatak vremena provodili smo prevodeći rukopise. Što smo više prevodili, to su oni postajali neverovatniji.

Pred nama su se smenjivala istorijska razdoblja i proticale misterije iz dubine, nemi glas nepoznate prošlosti o kojoj do sada niko ništa nije čuo. Ta prošlost je počela polako da se pomalja iz magle koja ju je skrivala, magle koju je stvarala dimna mašina što su je milenijumima pokretali istoričari i biografi.

„Nešto mi je palo na pamet", rekla sam Semu kasno jedne noći pored vatre posle otprilike mesec dana rada. „U tim pričama retko nailazimo na neko zaista superiorno društvo koje osvaja i podjarmljuje neko slabije -obično je obrnuto, bilo da ih porediš prema naučnim ili umetničkim dostignućima. U osnovi je istorija zapis o čudesnim junačkim delima osvajača. Ali njihova 'superiornost' se često zasniva na činjenici da su uspeli da pobede i porobe druge."

„Počela si da shvataš poruku", primeti Sem. „Šteta što nisi Indijanka -znala bi to od rođenja. Znaš li da je Hitlerov omiljeni pisac u detinjstvu bio tip po imenu Karl Maj: on je pisao priče o kaubojima i Indijancima za male nemačke dečake. Pogodi ko obično pobeđuje na kraju tih priča."

Tada sam prvi put osetila ogorčenost u Semovom glasu zbog njegovog porekla koje ja, pošto nisam bila američki urođenik, verovatno nikada neću moći u potpunosti da shvatim.

„Spasao si Volfgangu život", naglasila sam. „Ali onda nisi znao ono što sada znaš; da te je mrzeo, da je on postavio bombu koja te umalo nije ubila. Da si to tada znao, misliš li da bi se svejedno potrudio da ga spaseš?"

„Misliš, da li sam toliki altruista da mogu da oprostim nekome ko uživa da tamani ljude poput mene? Znaš ono: 'Nije on loš, on je moj brat'?" reče Sem. Potom se osmehnuo, ustao sa mesta pored vatre na kome je sedeo oslonjen o sedlo, prišao mi, povukao me da ustanem i pogledam ga u oči.

„Znao sam", reče on.

„Znao si da je Volfgang pokušao da te ubije?" zapanjeno sam upitala.

„Pretpostavljam da u ovom tenutku misliš kako sam veoma plemenit?" upita Sem. „Da raščistimo. Ne smatram da zli ljudi poput njega treba da se izvuku samo sa slomljenom nogom i brzim, bezbolnim davljenjem. Smatram da njegovo lepo arijevsko ime treba malo povlačiti po blatu - i da treba da završi u zatvoru na doživotnoj robiji."

Izgleda da je Sem ipak bio veoma ogorčen čovek. Njegove šake i dalje su počivale na mojim ramenima. Čudno me je gledao dok smo stajali na sredini vigvama okrenuti jedno prema drugom.

Zatvorila sam oči. Setila sam se jedne druge vatre u zamku jednog drugog čoveka i neutaživog plamena u meni koji su izazvali dodiri i miris tog čoveka, čoveka o kome smo upravo razgovarali i koga smo nepovratno odbacili. Taj čovek je u tolikoj meri bio ispunjen mržnjom da je pokušao vlastitog brata da raznese u paramparčad - istog onog brata koji mu je kasnije spasao život, mada je sve to znao. I pored svih izjava ljubavi, pitala sam se da li me je Volfgang zaista voleo. Pitala sam se da li sam ja njega volela.

Kada sam otvorila oči, Semove srebrnaste oči su tražile nešto duboko u meni, neki skriveni odgovor na nepostavljeno pitanje. Sećam se njegovih reči izgovorenih onog jutra na planini: „Arijel, imašli ti pojma koliko opasno može biti to tvoje prijateljstvo koje je došlo u nevreme po nas oboje?" Da li je još tada znao? Imala sam prilike da se do sada i te kako uverim koliko je bio u pravu, zar ne?

„Pokušao sam da te upozorim", reče Sem. „Nisam bio siguran dok nisam otišao u Solt Lejk. Ali kada sam zahvaljujući porodičnim dokumentima sabrao dva i dva i shvatio situaciju - kada sam razabrao da je Volfgang Hauzer osoba za koju si mi nagovestila da je trenutno u vezi s tobom možda ista ona osoba koja je ubila Terona Vejna - nisam znao šta da radim. Znao sam koliko bi to moglo biti opasno po mene: znao sam da mene juri. Ali nisam mogao da poverujem da bi tebi naudio. Poslao sam ti poruku da budeš oprezna kada je on u pitanju. Više nisi devojčica, dušo. Zaista sam želeo da učiniš ono što je najbolje za tebe."

„To je bilo užasno i prokleto velikodušno od tebe", obrecnula sam se, prilično ljuta i iznervirana. „Smatrao si da je najbolje za mene da nastavim da vodim ljubav sa tim čovekom, čak i da se zaljubim u njega, a znao si da može oboje da nas uništi?"

Sem se trgnuo kao da sam ga doslovce udarila i ja shvatih koliko ga je stajalo da drži oči zatvorene pred onim što se dogodilo između Volfganga i mene. Konačno je duboko udahnuo i veoma tiho progovorio.

„Da si želela da se opijaš ili drogiraš i to bih ti dopustio, Arijel. Sama si odgovorna za svoje odluke i postupke. Ali to nije ljubav i ti to znaš: ljubav nije nešto što želiš da radiš s nekim."

„Nisam sasvim sigurna da znam šta je to ljubav", rekoh mu ozbiljno, Setila sam se opaske Surog Medveda povodom reči Semovog oca Ernesta, koji je verovao da nije sposoban da oseti ljubav. Možda bih za Nez Persee i ja bila mrtva osoba.

„Ja mislim da znam. Da ti kažem?" upita Sem ne skidajući pogled sa mene.

Osećala sam se tako prazna - ali ipak klimnuh da nastavi.

„Mislim da je ljubav kada znaš da je deo tebe osoba koju voliš i da se deo njega ili nje nalazi u tebi" reče Sem. ,,Ne možeš iskoristiti ili prevariti osobu niti manipulisati njome ako je stvarno voliš, jer bi u tom slučaju iskorištavala ili lagala sebe, manipulisala samom sobom. Ima li to smisla?"

„Hoćeš da kažeš da je Volfgang lažući mene", rekoh sa povećom dozom ironije, „zapravo samo lagao samog sebe?"

„Ne - nije mu bilo neophodno da zavarava sam sebe, zar ne?" odbrusi Sem. „Da nisi zaboravila jednu sitnicu? I ti si spavala s njim i lagala ga."

Bila sam zapanjena, ali sam takođe znala da je to bilo tačno. Imala sam krajnje intiman odnos sa čovekom kome nikada nisam verovala. Čovekom pred kojim se nikada nisam samovoljno otvorila toliko da bih mu rekla potpunu istinu o bilo čemu. Bila je to gorka pilula, to što sam duboko u sebi sve vreme znala ko je Volfgang.

„Još davno sam ti dao deo svog srca i deo svoje duše, Arijel. Siguran sam da ti to znaš." Sem se vragolasto osmehnuo i dodao: „Ali treba vezati još nekoliko niti pre nego što ti dozvolim da uzmeš i deo mog tela."

„Tvog... tela?" ponovila sam dok mi je u glavi tutnjalo. „Mislila sam da te Bambi privlači."

,,Znam da jesi", reče Sem i isceri se. „Kada sam video tvoj izraz lica dok sam spuštao Betinu niz stenu pored vodopada, prvi put sam pomislio da možda ima nade za tebe i mene, bez obzira na Volfganga." Promrsio mi je kosu i jednostavno rekao: „Volim te, maheru. Pretpostavljam da sam te oduvek voleo."

Priznajem da sam se osećala kao da me je udarila munja. Stajala sam sva ošamućena, ne znajući šta da uradim. Jesam li bila spremna za ovo?

Nisam očekivala da Sem uradi ono što je uradio. Počeo je da sklanja vreće za spavanje i bisage, i da raščišćava prostor u sredini vigvama oko malog kamenog ognjišta.

„Šta to radiš?" upitala sam.

„Zapravo postoji samo jedna nit", objasnio je Sem, gomilajući ćebad na jednu stranu. Uspravio se i nestrpljivo rastresao dugačku kosu.

„Zar očekuješ da i dalje volim nekoga, Arijel, ko ne zna da pleše?" upitao me je.

Kao što mi je Dačanin kazao, proces je bio važniji od proizvoda.

Tokom proteklog meseca dok smo Sem i ja živeli kao brat i sestra, pre plesa, nisam uopšte shvatala rukopise koje smo prevodili - nije mi palo na pamet da se sva ta priča o svetskoj mreži, osnovi i potki, jingu i jangu, alhemijskom braku i dionizijskom obredu, u osnovi svodila na jedno: preobražaj. O tome su govorili svi ti rukopisi.

Plesali smo cele noći. Sem je imao kasete sa plesovima i pesmama američkih urođenika koje smo puštali na kasetofonu, ali mi smo plesali na svaku muziku - na Zigeuner muziku strica Lafa, mađarske rapsodije i Džersine omiljene divlje keltske pesme koje je uvek pratio grozničavi ples, kako je imala običaj da kaže meni i Semu, na svakom irskom venčanju i na svakom bdenju - brzo i sporo, uzbudljivo i magično, moćno i tajanstveno.

Plesali smo bosi oko vatre, potom napolju na mračnoj livadi na vrhu planine koja je mirisala na prve različke ranog leta. Ponekad bismo dodirnuli jedno drugo, držali se za ruke ili plesali zagrljeni, ali često i odvojeni, što je predstavljalo drugačije i neverovatno iskustvo.

Dok sam nastavljala da plešem, imala sam utisak da po prvi put zaista osećam svoje telo - ne samo da je bilo više usredsređeno i uravnoteženo, mada je i to bilo tačno, već je bilo potpuno povezano na neki tajanstveni način sa nebom i zemljom. Osetila sam kako neki delovi mene umiru, otpadaju u delićima, kružnim putanjama se udaljavaju u vaseljenu i pretvaraju u zvezde u nepreglednom ponoćnom prostoru, prostoru poprskanom galaksijama koje su se naizgled nastavljale u beskonačnost.

Plesali smo sve do jutra, dok ugraci u našoj vatri nisu zgasli, zatim smo plesali po livadi punoj poljskog cveća na kojoj smo dočekali prvo sivilo zore koja je krvarila na jutarnjem nebu. I dalje nismo prestajali...

Tek tada je počelo da se dešava nešto čudno - nešto zastrašujuće. Kada je do toga došlo, istog trena sam prestala da plešem. Muzika sa našeg kasetofona je i dalje svirala i Sem se okretao u krug. Kada je video da bosa stojim među poljskim cvećem, prišao mi je.

„Zašto si stala?" upitao je.

„Ne znam", odgovorih mu. „Ne vrti mi se u glavi niti bilo šta slično, jednostavno..." nisam mogla da izgovorim.

„Onda pleši sa mnom", reče on.

Dok se saginjao da isključi muziku, Sem me je uzeo u naručje tamo na livadi i mi počesmo lagano da se krećemo u krug, gotovo da lebdimo. Sem me je ovlaš držao, tek da me podupre. Njegovo markantno lice sa pravilnim nosem i rupicom na bradi i trepavice koje su zaklanjale snažne jagodične kosti, podsetile su me, kada se nagnuo ka meni, na snažnog duha zaštitnika. Zatim je spustio usne na moju kosu.

„Naučio sam nešto iz Pandorinih rukopisa", reče on. „U jednoj ranoj verziji srednjovekovnog alhemijskog teksta - Goethe, Magični krug maga Solomona - stoji da anđeli ne vode ljubav poput ljudskih bića. Oni nemaju tela."

„Kako oni to rade?" upitala sam ga.

„Na mnogo bolji način", odvrati Sem. „Pomešaju se i postanu jedno na kratko vreme, ali anđeli nemaju supstancu, razume se. Oni su sačinjeni od mesečevih zraka i zvezdane prašine."

„Misliš li da smo mi anđeli?" upitah i nagnuh se unazad u njegovom naručju osmehnuvši se. Sem me poljubi.

„Mislim da bi trebalo da pomešamo svoju zvezdano prašinu, anđelu", odvrati on. Povukao me je za ruku i mi se nađosmo na travi. Ležala sam preko njega među poljskim cvećem. „Želim da radiš sve što ti se radi - ili baš ništa", reče on sa osmehom. „Stojim ti u potpunosti na raspolaganju. Moje telo je tvoj instrument."

„Može li da odsvira El Amor Brujo?"upitala sam ga smejući se.

„Može da odsvira šta god virtuoz izvuče iz njega", stade on da me uve-rava. „Šta će to biti?"

„Odjednom se osećam kao da sam iznad granice do koje raste drveće", ozbiljno mu rekoh.

„Bili smo tamo već jednom i preživeli smo", nežno je rekao Sem, dohvativši moje prste i prešavši njima preko svojih usana. „Jednom smo već zajedno ušli u svetlost, Arijel. Neposredno pošto su nas pronašli naši totemi - sećaš li se?"

Polako sam klimnula. Da, sećala sam se.

Kada su puma i dva medveda nestali sa tog planinskog vrha pred svitanje, Sem i ja smo ostali veoma dugo da sedimo jedno pored drugog. Nismo se pomerili satima, samo smo dodirivali vrhove prstiju jedno drugom. Kada je tama ustuknula pred zorom, obuzelo me je neko neprijatno osećanje da se nešto menja u mom telu, da se nešto pomera poput nemirnog peska. Odjednom sam počela da se odvajam od same zemlje, da lebdim kroz vazduh ka svemiru. Imala sam osećaj da sam se potpuno odvojila od svog tela, ali sam i dalje imala oblik - poput suze ispunjene helijumom, koja je visila sa noćnog neba.

Na trenutak me je obuzela panika da ću da padnem ili da sam zapravo mrtva i da zauvek napuštam Zemlju! Ali sam onda odjednom shvatila da tamo gore nisam sama. Neko je bio pored mene: Sem. Gotovo da sam imala osećaj da mi govori iz mog vlastitog uma, mada sam zapravo mogla da vidim oba naša tela kako sede jedno pored drugog tamo dole na Zemlji!

„Ne gledaj dole, Arijel", prošaputao je Sem u mom umu. „Gledaj gore i ispred sebe. Uđimo zajedno u svetlost..."

Čudno, ali nikada kasnije nismo o tome razgovarali. A još je čudnije bilo to što nikada nisam imala utisak da je to bio san. Bio je življi od stvarnosti, isto kao što je naš trodimenzionalni svet u tehnikoloru solidniji od dvodimenzionalne crno-bele razglednice. Ovo je bila mnogo eksponencijalnija dimenzija, veća i dublja. Ali ako bih baš morala da je opišem određenim rečima, nikada ne bih znala gde da počnem.

Sem i ja smo kao deca zajedno ušli u svetlost. Sada smo se spremali ponovo da to učinimo. Znala sam da će ovog puta biti drugačije od prethodnog. Nas dvoje ćemo se preobraziti u jedno, ovog prolećnog jutra među poljskim cvećem.

I ovog puta se nisam plašila.

Kada sam posle mnogo časova ležala u Semovom naručju, umesto da osećam iscrpljenost, bila sam sva ushićena, kao da su mi se vene ispunile nečim lakim, mehuričastim i penušavim.

„Kako bi ti to tačno opisao?" upitala sam ga dok je preplitao prste sa mojima. „Mislim, ono što nam se dogodilo?"

„Hmmm", uzvratio je Sem. „Pretpostavaljam da bi tehnički izraz, ako baš moraš tome da nadeneš ime, bio 'obostrani orgazam'. Veoma dugi obostrani orgazam. Manje-više beskonačan, iscrpljujući, višečasovni, neprekidni obostrani orgazam..."

Prekrila sam mu šakom lice i gurnula ga.

„S druge, pak, strane", reče Sem, osmehujući se dok je ljubio moje golo rame, „mogla bi mnogo da pojednostaviš stvar ako bi to jednostavno nazvala ljubav. Jesi li bila iznenađena?"

„Nikada do sada nisam osetila ništa slično", priznala sam.

„Pretpostavljam da bi trebalo da mi lakne", primeti Sem. „Ali moram da budem iskren, nisam ni ja."

Seo je i pogledao me dok sam ležala u travi, i stao da prelazi prstom od moje brade sve do središta moga tela dok nisam zatreperila. Zatim se nagnuo i poljubio me u usta kao da lagano presipamo zvezdanu prašinu jedno u drugo. Nisam mogla da poverujem da takav osećaj postoji.

„Mislim da smo se uskladili", reče Sem. „Nema više proba - šta kažeš na pravi nastup uživo?"

* * *

Šest meseci kasnije, početkom novembra, Sem i ja smo i dalje bili u planini. Suri Medved nam je poslao cipele za sneg, skije za nordijsko skijanje i nekoliko medveđih koža da se pripremimo za prvi ozbiljni sneg.

Gotovo smo bili završili prevođenje rukopisa - Ernestovih, Lafsadijevih, Zoinih i runa koje je Džersi ukrala od Avgusta. Kao što su Volfgang i ostali pretpostavljali, oni su ukazivali na lokacije na zemlji koje su obrazovale mrežu za koju drevni narodi ne samo da su smatrali da poseduje ogromne moći već su je očigledno i koristili za vreme ceremonija i obreda tokom razdoblja od najmanje pet hiljada godina, što su rukopisi podrobno i dokumentovali. Dobro čuvana tajna ranih tajanstvenih religija kao što su bile orfička, pitagorejska i ranoegipatska sastojala se u tome da će aktiviranje famozne mreže predstavljati alhemijski brak koji će preobraziti Zemlju, donevši na nju energiju koja nas u nekoj vrsti „braka" spaja sa kosmosom.

„Znaš li šta je 'centar simetrije'?" upitao me je jednog dana Sem. Kada sam odmahnula glavom, objasnio mi je. „U pojedinim matematičkim modelima, kao što su oni iz teorije katastrofe, možeš da odrediš apsolutni centar oblika. Postoji model za šumski požar, na primer. Ako šumski požar bukne oko ivica nekog polja, bez obzira na oblik polja, možeš tačno da predvidiš mesto na kome će se ugasiti: to je pravi centar polja. Do njega ćeš doći ako ivice petvoriš u niz povezanih pravih linija, a zatim na svaku od njih postaviš normalu. Tačka gde se glavnina ovih normala stiče predstavlja apsolutno središte, centar simetrije - svojevrsnu putanju najmanjeg otpora. Mnogi modeli polja mogu biti analizirani na taj način - polja svetlosti, mozga, Zemlje a možda i kosmosa. Dozvoli mi da ti pokažem."

Na malom ekranu svog kompjutera iscrtao je oblik:

„Ti misliš da te lokapovezane pravim linijama ili šestokrakim zvezdama?" pretpostavila sam. „Ti smatraš da su važne, jer se ponašaju kao centri simetrije?"

„Neka vrsta vrtloga ili vira", složio se Sem. „Nešto što energiju uvlačišto uvećava njenu moć, jer je

Deo plana bio je svojstven stranicamajednog dana nam je sinulo da crteži koje je Nikola Tesla napravio za svoju kulu visokog napona podignutu u Kolorado sprovesti energiju preko zemljine mralhemijske retorte, Krisopeje iz Kleopatre, iz najstateksta. A obe te stvari podsećale su drevnih Egipćana, isto kao i na runupodsećala na magični Zevsov stub. Čak, što je krajnje sablasno, i na sam Irminkoga je uništio Karlo Veliki, ališumi Teutoburg Adolf Hitler.

Runa Tyr

„Ti misliš da te lokacije za kojima tragamo na Zemlji nisu nužno samo povezane pravim linijama ili šestokrakim zvezdama?" pretpostavila sam. „Ti smatraš da su važne, jer se ponašaju kao centri simetrije?"

„Neka vrsta vrtloga ili vira", složio se Sem. „Nešto što energiju uvlačišto uvećava njenu moć, jer je istinski centar oblika."

Deo plana bio je svojstven stranicama koje su bile pred nama. Na prijednog dana nam je sinulo da crteži koje je Nikola Tesla napravio za svoju kulu visokog napona podignutu u Kolorado Springsu - kulu za koju je tvrdio da će

vesti energiju preko zemljine mreže - veoma podsećaju na čuveni crtež prve isopeje iz Kleopatre, iz najstarijeg postojećeg alh

teksta. A obe te stvari podsećale su - bukvalno na T - na tau krst, simbol moći drevnih Egipćana, isto kao i na runu Tyr koju je pomenula Zoe, a koja je opet podsećala na magični Zevsov stub. Čak, što je krajnje sablasno, i na sam Irminkoga je uništio Karlo Veliki, ali ga je hiljadu godina kasnije ponovo

Adolf Hitler.

Irminsul Teslina kula

cije za kojima tragamo na Zemlji nisu nužno samo povezane pravim linijama ili šestokrakim zvezdama?" pretpostavila sam. „Ti

„Neka vrsta vrtloga ili vira", složio se Sem. „Nešto što energiju uvlači u sebe i

koje su bile pred nama. Na primer, jednog dana nam je sinulo da crteži koje je Nikola Tesla napravio za svoju kulu

kulu za koju je tvrdio da će veoma podsećaju na čuveni crtež prve

postojećeg alhemijskog na tau krst, simbol moći

koju je pomenula Zoe, a koja je opet podsećala na magični Zevsov stub. Čak, što je krajnje sablasno, i na sam Irminsul,

ga je hiljadu godina kasnije ponovo podigao u

Krispoeja iz

Kleopatre

Sem i ja smo bili svesni da nas čeka još dosta posla. Pojedini dokumenti ukazivali su na neke druge koji nisu bih u našem posedu. Uspeli smo da zaključimo gde je većina njih bila skrivena pre jednog milenijuma - u pukotini na brdu Ida duž obale Turske, planini Pamir u Centralnoj Aziji, u pećini u kojoj je Euripid pisao svoje drame u centralnoj Grčkoj - i mada su neki od tih drevnih dokumenata nedavno bih pronađeni u tim oblastima, očigledno nismo imah nikakvu garanciju da će se oni za kojima smo mi tragah i danas tamo nalaziti. Odlučih smo da kada završimo naš zadatak ovde, pokušamo da pronađemo bar nekolicinu tih dokumenata krenuvši stopama Pandore i Klio.

Takođe je bilo strašno i to što je svaki događaj koji bi ispao iz naše Pandorine kutije sa drevnim otkrićima, bio istovremeno propraćen istim negde na zemlji, u sadašnjosti. Znali smo da smo blizu preobražaja koji smo očekivali.

Ne samo da su se Sovjeti u februaru povukli iz Avganistana, već su i druge zemlje koje su imale svoje zidove, bilo političke ili fizičke, počele da trpe demokratska talasanja koja su odjednom prerasla u bujicu, poput vode sputane branom koja pokušava da pronađe svoj prirodni nivo, svoj centar simetrije.

U junu, na trgu Tjenanmen u Kini, zemlji sa najpoznatijim zidom koji se može videti čak iz svemira, došlo je do velikih društvenih nemira. I pored izlaska tenkova, kvasac je već počeo da raste. Čekali smo da dođe deveti novembar - jer je Volfgang taj datum identifikovao kao prekretnicu za Napoleona, De Gola, kajzera Vilhelma i Adolfa Hitlera - i dobili zaprepašćujuće vesti, zahvaljujući našem Apalosa ekspresu, od Lafa i Bambi iz Beča. Berlinski zid koji je simbolično delio Istok i Zapad već više od dvadeset pet godina, pao je preko noći. Plimski talas se konačno probio; krenuo je i ništa ga više nije moglo zaustaviti.

Ali tek krajem decembra - skoro na devedesetogodišnjicu rođenja strica Lafa u provinciji Natal u Južnoj Africi - ja sam napravila vlastiti prodor kome smo se Sem i ja nadali. Radila sam na grčkom tekstu ispisanom na dugačkom svitku od veoma starog i osetljivog platna, koji sam upravo izvadila iz jedne od Semovih lusitnih cevi. Znala sam da ga ranije nisam videla. Ali dok sam ukucavala grčka slova u moj laptop, nešto u vezi s njim mi se učinilo poznato.

„Sećaš li se Zoinog dokumenta koji smo preveli pre otprilike dva meseca?" upitala sam Sema, koji je radio za svojim kompjuterom na drugom kraju vigvama, sedeći prekrštenih nogu sa obeznanjenim Jasonom u krilu. „Mislim na priču o glasu koji doziva preko vode sa ostrva Paksi, govoreći kormilaru Egipćaninu da objavi, kada bude prolazio pored Paloda, da je veliki bog Pan mrtav."

„Da, Tiberije je naredio da tog kormilara dovedu na Kapri radi ispitivanja", odvrati Sem. „Igrom slučaja, kormilarevo ime bilo je Tamuz, kao i ime umirućeg boga u drevnim misterijama. Objavio je Panovu smrt iste nedelje kada je Isus umro. Šta si zaključila?"

„Nisam sigurna", odvratih, i dalje ukucavajući tekst u kompjuter. „Ali na osnovu znanja grčkog koje sam napabirčila tokom poslednjih meseci i posmatrajući mašinu kako prevodi, mislim da bi ovo pismo moglo na neki način da nam objasni kako se stvari uklapaju na dubljem nivou. Na nesreću je iscepano i jedan deo nedostaje. Ali očigledno ga je uputila žena muškarcu - žena za koju mislim da smo je oboje do sada dosta dobro upoznali."

„Pročitaj ga naglas", predložio je Sem, pokazavši sa osmehom na mačku koja je hrkala u njegovom krilu. „Ne volim da uznemiravam ljude kada se duboko zamisle." Ni ja to nisam volela.

Planina Perdido, Pirineji,

Rimska Galija

Voljeni Josife,

Poslušavši tvoj savet, moj brat Lazar i ja smo ostavili kutiju od alabastera, pehar, i ostale naše predmete koje je Učitelj dodirnuo poslednjih dana svog života, na skriveno mesto ovde u planini, i molimo se da tu ostanu bezbedni dok se ne ukaže potreba za njima. Popisala sam sve predmete i zapisala uputstva kako se može doći do njih i poslala ti ih odvojeno.

U tvom poslednjem pismu, Josife, napisao si kako misliš da bi uskoro mogao da se pridružiš Učitelju, pošto si napunio previše godina. Pitao si da li bih ja, kao jedini Učiteljev upućenik, mogla iz vlastite perspektive da ispričam ono što mislim da se dogodilo na njegovoj poslednjoj večeri sa učenicima, i da objasnim u kakvoj je to vezi sa ranijim opisima koje sam ti poslala, a koje su napisali ostali koji su bili prisutni tom prilikom.

Nemoguće je izraziti rečima ono što se može jedino doživeti, kao što je to slučaj sa onim što se postiže kroz proces upućivanja. Ali daću sve od sebe.

Oduvek sam bila uverena da se Učitelj u svemu što je govorio ili radio, služio dvojnim nivoima, iako je pravio jasnu razliku među njima. Nazovimo ih nivoi podučavanja i upućivanja. Za vreme podučavanja voleo je da koristi alegorije i parabole kako bi na primeru pokazao ono što je želeo da saopšti. Ali ispod tih parabola uvek je bio skriven drugi nivo, nivo simbola, za koji verujem da ga je Učitelj koristio samo u kontekstu upućivanja.

Učitelj mi je kazao da će jedan jedini simbol, odabran na ovaj način, dodirnuti mnoge nivoe u umu učenika. Kada osoba jednom iskusi određenu sliku na ovaj način, njeno dublje značenje počne da deluje ispod njegove kože na primitivnom, gotovo fizičkom nivou.

Učitelj je u izvesnom pogledu podsećao na istočnjačke mudrace sa kojima je učio - uvek na stazi, uvek je tragao, ispitivao, tražio svoju posebnu zvezdu koju će slediti u noći beskrajne misterije. U tom smislu, čoveku postaje jasno da je on sve vreme razbacivao tragove po svojoj stazi, tragajući za upućenikom koji bi mogao da ih pokupi i nastavi da ga sledi datim putem. Čak i danas, posle toliko godina od kada nas je napustio, osetim istu onu jezu čim se setim njegovog glasa kada mi je kazao: „Spusti svoje stvari i sledi me." Sada mi je tek jasno da je želeo da to bude shvaćeno na oba nivoa, ne samo da je trebalo da ga sledim već i da sledim njegov primer i naučim da postavljam prava pitanja.

Pitanja koja je Učitelj postavio te poslednje noći činila su mi se, kao i uvek, isto tako važna kao i njegovi odgovori. Rekao je ostalima da ću ja znati kako da odgovorim na njegovo pitanje o značaju Sulamke, Solomonove ljubavnice u Pesmi nad pesmama. Potom je Učitelj ponudio svoj odgovor: Sulamka predstavlja Mudrost. Ali sećaš li se da je u početku pomenuo da je to 'čvornovat' problem? Jednom je upotrebio taj izraz da bi tebe pitao šta se 'ne menja i ne nestaje' - nagovestivši da je njegov odgovor u svakoj prilici samo delimičan.

Učitelj je smatrao da upućenik uvek mora nastojati da izvuče pun odgovor za sebe. U ovom slučaju, mislim da mogu da naslutim pravi odgovor koji je imao na umu. Grčka reč za čvor je gna - znati - iz čega takođe izvodimo gnosis ili skrivenu mudrost. Na mnogim jezicima postoje reči istog korena i sve imaju značenje koje nagoveštava zadobijanje skrivenog znanja.

Poistovetivši Sulamku sa Istočnom ili Jutarnjom zvezdom, Učitelj je ponovo usmerio našu pažnju na te misterije. U pesmi je Solomonova ljubav crna i prelepa: ona predstavlja Tamnu Devicu iz drevnih verovanja, ili crni kamen koji pada sa neba.

Trojica odabranih učenika Učiteljevog unutrašnjeg kruga bili su Simon Petar, i Jakov i Jovan Zebedej, koji su želeli da sede pored njega kada njegovo kraljevstvo dođe. Ali on ih je umesto toga poslao - što je po mom mišljenju značajno i simbolično - da obave svaki svoj zadatak, neposredno posle njegove smrti, na tri posebna mesta ovde na Zemlji: Jakova u Brigantium, Jovana u Efes i Petra u Rim. Prvo je dom keltske boginje Brigde; drugo, dom grčke Artemide ili, na latinskom, Dijane. A sam Rim je dom ranije frigijske Velike Majke, crnog kamena donetog iz Centralne Anatolije koji se čuva u svetilištu na brdu Palatin. Kada se povežu prva slova ova tri grada dobijamo čaroliju BER - akronim same te boginje, u obliku medveda.

Ta tri mesta na zemlji predstavljaju tri lica jedne drevne boginje -boginje koju u pesmi predstavlja Sulamka.

Zato Učiteljevo pitanje - Ko je bila tamnoputa žena iz Pesme nad pesmama? - zadire u samo srce poruke da je sama Pesma bila formula za upućivanje, važi samo za one koji su spremni da obave Veliki posao. Brak između belog kralja iz voćnjaka

jabuka i tamnopute device vinograda predstavlja brak između božanskog i telesnog koji ogoljuje samo srce Misterija.

Kada sam završila čitanje i podigla pogled, Sem, koji je i dalje držao Jasona u krilu, osmehivao mi se.

„To je jedan od onih koje sam i ja preveo pre nego što je Volfgang pokupio kopije mog rukopisa", reče on. „Ako znači ono što mislim da znači, sigurno će oboriti nekoliko starih dobrih teorija o celibatu - mada će mi biti teško da u to poverujem. Zašto si rekla da misliš kako ima veze sa 'glasom preko vode' ili sa smrću velikog boga Pana?"

„Možda je to upravo ono što povezuje sve Pandorine rukopise", rekoh mu. „Mislim da nam ovo pismo govori da upućivanje - bilo koje upućivanje - zahteva neku vrstu smrti. Smrt sveta, smrt ega, smrt 'bivšeg sebe', nečijeg postojanja, isto kao što zemlja mora da umre i da se ponovo rodi, svake godine ispočetka. Nemoj zaboraviti, dvojica bogova koji su se smenjivali svake godine u Delfima bili su Apolon kralj jabuka i Dionis bog vinograda - oni su obavljali isti posao kao i naš junak i junakinja iz Pesme nad pesmama. Samim tim, rođenje i krštenje novog eona, hrabrog novog sveta, zahteva smrt starog načina mišljenja, starih sistema mišljenja - čak i smrt starih bogova."

„Znači, čvor je samo drugačiji način gledanja na osnovu i potku", zaključi Sem.

Tada mi pade na pamet još nešto i pozvah na ekran jedan od dokumenata koji sam nedavno prevela. Pripadao je stricu Lafu.

„Sećaš li se svih onih stvari o vitezovima templarima svetog Bernarda i Solomonovom hramu? Pogodi šta piše u ovom rukopisu, koji je bio logo na njihovoj zastavi? Lobanja i ukrštene kosti - isti je kao i logo eskadrile Mrtvačka glava SS-ovaca Hajnriha Himlera. Ali u ovom dokumentu one ne označavaju smrt. Već život."

„Kako to?"

„Dve važne figure iz grčkog Panteona se stalno pojavljuju u ovim rukopisima", rekoh mu. „Atena i Dionis. Možeš li da se setiš šta su oni imali zajedničko?"

„Atena je bila boginja države", reče Sem. „Ali i porodice, doma, tkanja - dakle, reda. To je cosmos kod Grka. Dok je Dionis bio gospodar haosa. Njegove paganske svetkovine, koje su preživele do dana današnjeg u nekim hrišćanskim svetkovinama kao što je Mardi Gras, predstavljale su dozvolu za opijanje, bančenje i ludilo. Povezani su u drevnim kosmogonijama, u kojima se često kosmos rađa iz haosa."

„Pronašla sam još jednu vezu - način na koji su rođeni", rekoh mu. „Dionisovu trudnu majku Semelu spalio je njegov otac Zevs kada se pojavio pred njom u obliku munje. Otac Zevs je uzeo nerođeno dete iz majčinog pepela, zašio ga u vlastito telo, i

kasnije ga rodio iz butine. Zato Dionisa zovu 'dvaput-rođen', ili 'bog dvostrukih vrata'..."

„A Atenu je Zevs progutao i kasnije rodio iz čela", završio je Sem. „Tako ona uvek može da mu čita misli. Shvatio sam. Jedno je bilo rođeno iz očeve lobanje, a drugo iz njegove butine. Lobanja i ukrštene kosti, dva načina stvaranja ili rađanja, duhovno i profano, jedino zajedno su celoviti ili sveti - na to si mislila?"

Setila sam se reči svetog Bernarda u njegovim komentarima Pesme nad pesmama: „Do božanske ljubavi stiže se preko telesne."

„Ubeđena sam da na to aludira ova priča o Misterijama", rekoh Semu. „Poruka mora da glasi da nema smrti bez seksa."

„Molim?" izusti Sem.

„Bakterije nikada ne umiru, one se dele", rekoh. „Klonovi samo nastavljaju da umnožavaju isti materijal. Ljudska bića su jedine životinje koje shvataju smrt i pripremaju se za nju. To je osnova svake religije, ceiokupno religijsko iskustvo. Ne samo duh, već i odnos između života i smrti, duh i materija."

„Naš nervni sistem ima dve grane koje povezuju svest sa osećanjima nazvane kranijalna21 i sakralna22. One spajaju mozak i sakrum", složi se Sem. „Tvoja lobanja i ukrštene kosti, mesto gde se kosti kolena povezuju sa butnom kosti, u mnogim jezicima se dovodi u vezu sa moćnim generativnim svojstvima, u rečima kao što su 'genije' ili genoux. Postoji mnogo dokaza, fizičkih i lingvističkih, koji potvrđuju čuvenu Pitagorinu izreku; Kako iznad, tako i ispod."

21 Karnion (grč.) - lobanja. (prim. prev.)

22 Sacrum os (lat.) - krsna kost. (prim. prev.)

„To je bio i jedini Dionisov zadatak u mitologiji: da poveže sveto i profano. Jedini način da se to postigne bilo je ukrštanje. Da se odvoje žene od razboja i ognjišta i da se izvuku iz kuće, odvedu na planinu gde će plesati i poskakivati sa mladim pastirima. Dionis je uništo svoj rodni grad Tebu, ne jednom već dvaput. Ili bi bolje bilo reći, oni su sami sebe uništili."

„Jednom zbog incesta", reče Sem. „Edip je ubio svog oca, krunisao se za kralja umesto njega i oženio se vlastitom majkom, Kada je u pitanju naša porodica, shvatam šta hoćeš da kažeš. Ali šta je bilo posredi drugi put?"

„To se dogodilo kada je mladi kralj Tebe, Pentej, odbio da dozvoli ženama, uključujući tu i svoju majku, da učestvuju u proslavi Dionisovih misterija na planini", odvratih. „Pentej je tvrdio da Gospodar plesa nije pravi bog, da nije Zevsov sin. On je zapravo želeo da zadrži žene noću kod kuće, kako bi zemljoposednici bili sigurni da njihovi potomci i naslednici nisu sinovi satira ili pastira."

„Šta se dogodilo mladom kralju Tebe?" upitao je Sem.

„Njegova majka je poludela", rekoh. „Pojela je vlastitog sina."

„To je prilično jezivo", primeti Sem. Zatim je dodao sa osmehom. „Znači, ti hoćeš da kažeš da Dionis - bog narednog doba - takođe da je i dugo očekivani odgovor na Frojdovo pitanje 'Šta žena želi?' Tražite tu i tamo poneku slobodnu noć, kako biste mogle da zavijate po planini, plešete, napijete se, poskakujete s mladim pastirima - je li to u pitanju?"

„Sigurna sam da bi to pročistilo neke od zgrušanih krvnih loza", složila sam se. „Izgleda da niko nikada nije obavestio ljude kao što su Hitler ili Volfgang da ukrštanje povećava snagu. Mislim da bi malo pastirskog polena moglo da da odgovor i na Zoino pitanje, 'Zašto misle da ne mogu? Mislim da je u pitanju ono što si mi kazao o laganju protiv ljubavi. Ako to radiš nekom drugom, onda to radiš i sebi."

„Juče sam možda naučio nešto što povezuje sve ovo", reče mi Sem vragolasto me pogledavši kako samo on to ume. „Esen, koji je živeo u Kumranu u doba Isusa, verovao je da je Adam imao tajnu ženu, prvu ženu pre Eve. Njeno ime bilo je Lilit - što znači 'sova', mudrost, sophia. Lilit je napustila Adama. Pogodi zašto."

„Nemam pojma", odvratih.

„Adam joj nije dozvoljavao da bude odozgo", reče Sem. Kada je video izraz mog lica, počeo je da se smeje. Zatim je kazao: „Zaista, ne šalim se - mislim da sam nabasao na nešto. Samo slušaj."

Ustao je sa svoje medveđe kože i stao spram mene.

„Lilit nije samo mudrost, ona je Majka Zemlja - dovoljno mudra da podržava sav život, ako je ne sputavamo već pustimo da radi ono što najbolje ume. Možda se u misteriji krije drevna mudrost, kako da iskoristimo zemljine prirodne ritmove i energije radi vlastitog izdržavanja, umesto što pregrađujemo reke koje su njene arterije, vadimo rudu iz njenog stomaka, sečemo drveće koje je njen dah, podižemo zidove ne bismo li ogradili sav život u dodeljeni mu prostor.

„Poznato ti je da među Indijancima vlada matrijarhat", dodade Sem. „Ali možda ne znaš za ovo proročanstvo Nez Persea. Za vreme Poslednjih dana, u svim zemljama u kojima su žene postale sluge muškaraca tirana - ili u kojima je zemlja izdeljena na osnovu otimačine nekog patrijarha - te zemlje će na Kraju vremena biti uništene u drugom potopu.

„Znači, kada je reč o Majci Zemlji", završio je Sem sa osmehom, „mislim da bi trebalo da joj od sada dozvolimo da bude odozgo, kao što zaista i zaslužuje. Kao ti i ja."

Govorio je istinu.

SADRŽAJ

1.PEĆINA 2. ULAŽENJE U KRUG 3. SVEDOK 4. ČVOR 5. RUNE 6. ZMIJA 7.MATRICA 8. RINGIŠPIL 9. ISTINA 10. POVRATAK 11 DAR 12. MAG 13. OSA 14. VINOGRAD 15.MAJKE 16. KRV 17. IZGUBLJENO KRALJEVSTVO 18 . OSNOVA I POTKA 19. VATRA I LED 20. ZLO I DOBRO 21.GLASNIK 22. UTOPIJA 23. URAN 24. PLES

Dorothy555 & kokica