džon banvil - kepler

Download Džon Banvil - Kepler

Post on 16-Dec-2015

43 views

Category:

Documents

22 download

Embed Size (px)

TRANSCRIPT

  • DON BANVIL

    KEPLER

    NOLIT

  • PREVEO S ENGLESKOG

    ORE KRIVOKAPI

    PREDGOVOR

    STEVAN KORDI

  • DON BANVIL

    KEPLER

  • NASLOV ORIGINALA

    John Banville KEPLER

    Copyright John Banville 1981

  • PREDGOVOR

  • NAUNIK KAO KNJIEVNI JUNAK

    Nebeska kretanja nisu nita drugo do neprekidna pesma za vie glasova, opaena ne uhom nego duhom, uobliena muzika koja postavlja graninike u neizmernom protoku vremena.

    Banvil: Kepler

    Dva imena s korice ove knjige, po neem ovde ne ba nebitnom, jesu suprotnosti. Ime pisca Dona Banvila naem itaocu ne znai skoro nita jer je ovo i prva njegova knjiga koja se pojavljuje u prevodu na na jezik. Istina, po izvesnoj logici, nepoznatost i novosti ak i kada je re o nepoznatom i novom piscu, mogli bi da budu prednost a ne slabost, n i ako je shvatimo kao ovo poslednje, onda je tu kao nadoknada drugo ime s korice ove knjige, ime koje ne samo da je poznato svakom itaocu na ovom jeziku ve i na svakom jeziku. Na korici ove knjige nalazi se zapravo samo prezime a ne i ime (Johanes), jer je re o oveku ije se prezime odve esto potee, tako da je za identifikaciju dovoljna jedna re, pa sve drugo kao nepotrebno otpada, budui da je to ime vezano za slavne zakone kretanja planeta u Sunevom sistemu, a i za usavravanje teleskopa koji je omoguio pomak u izuavanju Sunevog sistema, zvezda nebeskog beskraja uopte.

    Nauka je na neki nain religija naeg vremena, tj. ona je to sve vie, ali je to odavno ve pomalo. Naunici, naravno, jesu opet muenici i svetitelji te nove religije, nove, reeno sasvim uslovno, jer nauka svojim pregnuem, irenjem svojih vidika, ali i bitno svog vida, ako i postaje nova religija, s druge strane vaskrsava starog dobrog Boga, ali i poeziju kao uenje u svetu. Da se nauka dodiruje s religijom i poezijom, primetie i prvi meu naunicima dvadesetog veka, Ajntajn:

    7

  • Najlepe to moemo da doivimo jeste ono tajanstveno. To je osnovno oseanje koje stoji kraj kolevke svake prave umetnosti i nauke. Ko ga ne poznaje, ko ne moe vie da se udi, taj je, tako rei, mrtav i njegovo je oko ugaslo.

    ovek pod nonim nebom, pod zvezdama, prizor je moda najoveniji od svih mogunih i zamislivih, prizor koji je toliko uasnuo (naravno, i zamislio i zadivio) Paskala, mislioca i uenjaka koji e se roditi nekoliko godina nakon Keplerove smrti, i koji e, uplaen i ushien beskrajima koji se otvaraju oku i duhu na sve strane, zapisati da ovek izmeu ta dva panora od beskraja i od nitavila, zadrhtae pred prizorima tih udesa; i kada mu radoznalost pree u divljenje, drim da e vie biti sklon da ih posmatra nemo nego da ih ispituje sujetno.

    Od onih koji nisu bili skloni da posmatraju nemo ve da ispituju sujetno, bili su Kopernik, Kepler, Galilej, da ne nabrajamo dalje. U njihovom poduhvatu svakako ima odvanosti, no i sam Paskal je miljenje i ispitivanje na drugom mestu shvatio kao jedinu meru ljudskosti, kao uzvrat malog oveka, velikom odnosno beskonanom Svemiru. Paskal e zapisati slavne rei: Svemir me obuhvati; milju obuhvatim ja njega, i dalje, na drugom i ne manje poznatom mestu ovek je samo trska, najslabanija u prirodi; ali ova trska misli.

    Prizor oveka zagledanog u zvezde (i oveka zagledanog u sebe Zvezdano nebo nad nama; moralni zakon u nama, Zvezdanog neba i ljudskog lica nikad se ne moe nagledati, ovjek ovjeku tajna je najvia) bie i svojevrsna mera ovenosti, tako da e na pesnik Duan Mati moi da zapie na jednom mestu kako doslovno i ne smatra ovekom onog ko se pred nonim nebom nije paskalovski stresao od udivljenosti ili od jeze.

    Koliko i samo nebo, zadivljujue je lepa, pa i skoro poetska, istorija ovekovog istraivanja neba, traenje nevidljivog, Tvorca, i istraivanje njegove vidljive Tvorevine, istorija koja je, po nekima, uklanjala samog Tvorca i zadravala jedino Tvorevinu, bilo kao samoroenu, bilo kao venu, nenastalu,

    8

  • izvan kategorija poetka i kraja. Ovde, naravno, ne uzimamo u obzir mitska vienja nastanka sveta i prirode sveta (vienja koja esto nisu i bez zapanjujue dubokih uvida) ve se kreemo samo u prostorima koje zahvata i knjiga koja nam je u ruci, kroz istoriju naunog sagledavanja, proirivanja i produbljivanja ovekovog vienja neba i znanja o nebu.

    Na poetku behu ovek i njegov ui svet planeta Zemlja koja planetom, naravno, nije ni smatrana, ve neim jedinstvenim i sredinjim oko ega se sve kretalo prvo, naa svetiljka i grejalica, Sunce, i njegova bleda nona zamena, Mesec, a onda i daleke zvezde. Ko jo ne zna da se takvo vienje sveta naziva Ptolomejevim sistemom, sistemom koji je dugo vaio kao jedini i na kojem su se dalje razvijale ne samo astronomija ve i astrologija, pa i mnogobrojne spekulacije o harmoniji sfera, o srodstvu astronomije, matematike i muzike, poev od staroga Pitagore (ako je on uopte poetak) pa dalje, sve do teorija da svet nije drugo do neka vrsta ostvarene, materijalizovane muzike, muzike koja je u isto vreme i instrument, telo.

    Ono to je svojstveno ovom shvatanju sveta jeste da su Zemlja i ovek u njegovom sreditu, te da su oni sami, i Zemlja i ovek (s velikim ) bitni. Dalja istorija miljenja i vienja neba jeste istorija izmetanja oveka i njegovog stanita Zemlje, iz sredita sveta, i to se izmetanje (manje ili vie ranije pripremljeno ili ne, ovde ba i nije bitno) vezuje za ime poljskog astronoma Nikole Kopernika koji je 1543. godine predloio drugaiji sistem sveta, to e se kasnije zvati i kopernikanskim preokretom, sagledavi Zemlju kao samo jednu od planeta Sunevog sistema i u sredite Svemira (neki ga zovu i sve-nemirom) stavivi Sunce. To je bio verovatno i najvei udarac ikada zadat ljudskoj veliini, pa e i Kepler (Banvilov Kepler jer za pravoga ne raspolaemo podacima) moi da razmilja zato je Kopernik 30 godina oklevao s objavljivanjem svojih otkria i da je to verovatno uinio iz straha i opreza, kako da oveku nanese tako bolan udarac.

    9

  • A da je udarac bio i silovit, i bolan, potvruje i dalja istorija tog otkria i njegovih drugih nastavljaa i razraivaa, ordana Bruna i Galilea Galileja, od kojih je prvi, i sam videvi ono to se nije smelo videti, glavom platio tu istinu, jer je doiveo osvetu malog i palog oveka olienog u svetoj inkviziciji koja je branila svoju, odnosno staru sliku sveta.

    Ta slika oveka kao veliine, joviva u to vreme, izuzetno je verno ocrtana i u ekspirovom Hamletu (Kakvo je remek-djelo ovjek! Kako plemenit umom! Kako neogranien u sposobnostima, u liku i kretnjama! U djelovanju kako izrazit i divan! Kako nalik na anela u shvaanju! Kako slian Bogu! Ures zemlje, uzor svemu ivome!), a ekspir je Keplerov savremenik, pa su, dakle, iako je jedan iveo na Ostrvu a drugi na Kontinentu, delili duh vremena i poimanje oveka, onoliko bar koliko ono jeste neto nuno zajedniko a ne lino.

    Istina se, ipak, nije mogla suzbiti ognjem i nova slika umanjenog oveka i uveanog sveta sve se vie irila i produbljivala, ma koliko oveka sve vie sklanjala u kraj svodei ga nekad na moda puki sluaj, beznaajnu epizodu, na trsku, ali ipak na trsku koja misli, jer time to e moi da shvati i prihvati istinu o sebi, i onda kada ta istina nije povoljna i prijatna, ovek ba i jeste ovek.

    Kepler je bio jedan od najznaajnijih stvaralaca te nove slike sveta (a nakon njega, s olakou svojstvenom nestrunjaku, pomenimo jo samo Njutna i Ajntajna), jedan od onih istinoljubaca koji nije istine ugonio u stege ideja ve je ideje prilagoavao injenicama, koji je muno i strpljivo desetleima tragao za harmonijom sveta, a otkrio je npravilnosti, priznao ih i opisao, nepravilnosti planetnih putanja koje nisu krune, kako se ranije verovalo i kako bi bilo idealno po harmoniju sveta, ve eliptine, a krug je po Kepleru (Banvilovom Kepleru bar) dua sveta, pa je i ovekova dua krug: krug je nosilac istih harmonija, iste harmonije su priroene dui, pa su tako dua i krug jedno te isto.

    Ne bismo celu ovu priu o drugom ovekovom padu (prvi

    10

  • je pad gubitak raja, odnosno izgon iz raja), izgonu iz sredita sveta (ne zaboravimo, po Paskalu, vasiona je beskraj ije je sredite svuda a kraj nigde) ni kazivali ovde, budui da je odve dobro poznata, da nije pisca ove knjige koji se poduhvatio udnog i u pripovedatvu ne ba esto preduzimanog posla da se kroz umetniku pripovest cela ova istorija ovekovog izgona (bolje samoizgona) iz sredita sveta ispria.

    Naime, pored romana Kepler koji je pred nama, Banvil je napisao jo tri romana koji obuhvataju ostale bitne karike ove teme. To su Dr Kopernikus, Njutnova pisma i Mefisto.

    Ko je zapravo Don Banvil (1945) koga ovom knjigom uvodimo u nau prevodnu knjievnost?

    Irski savremeni romansijer i pripoveda (a Irska je tradicionalno rasadnik znaajnih pisaca) Don Banvil pojavio se s prvom knjigom pripovedaka Long Lankin 1970. godine, a pored ovde ve pominjanih romana o nauci i naunicima, treba navesti i njegov roman Knjiga dokaza koji je ostrvska kritika poredila s Kamijevim Strancem i sa Zloinom i kaznom Dostojevskog. Urednik je za knjievnost u listu The Irish Times i ivi u Dablinu.

    Banvilov poduhvat, ak i nezavisno od njegovih dometa, vredan je potovanja i zanimljiv je iz vie razloga.

    Pre svega, istorijske romane navikli smo da gledamo skoro na isti nain na koji su na istoriju gleda u Sviftovoj izmiljenoj zemlji dobroudnih i miroljubivih divova Brobdingnagu, iji car iz Guliverovih kazivanja izvlai zakljuak da celokupna ljudska istorija i nije drugo do uasan zbir ratova, zavera, pobuna, trovanja, izgnanstava i podvala, a manje kao na kulturnu istoriju. Ne ini li se loginim i nunim i ovde napraviti neku vrstu kopernikanskog preokreta, pa ratove i umorstva gurnuti na rub istorijskog zanimanja, a u prvi plan izvui istoriju kulture pod kojom, naravno, treba podrazumevati u podjednakoj meri nauku, umetnost, filozofiju, sva dostignua ljudskog duha.

    Banvil, naravno, nije prvi koji je roman