DON BANVIL

KEPLER

NOLIT

PREVEO S ENGLESKOG

ORE KRIVOKAPI

PREDGOVOR

STEVAN KORDI

DON BANVIL

KEPLER

NASLOV ORIGINALA

John Banville KEPLER

Copyright John Banville 1981

PREDGOVOR

NAUNIK KAO KNJIEVNI JUNAK

Nebeska kretanja nisu nita drugo do neprekidna pesma za vie glasova, opaena ne uhom nego duhom, uobliena muzika koja postavlja graninike u neizmernom protoku vremena.

Banvil: Kepler

Dva imena s korice ove knjige, po neem ovde ne ba nebitnom, jesu suprotnosti. Ime pisca Dona Banvila naem itaocu ne znai skoro nita jer je ovo i prva njegova knjiga koja se pojavljuje u prevodu na na jezik. Istina, po izvesnoj logici, nepoznatost i novosti ak i kada je re o nepoznatom i novom piscu, mogli bi da budu prednost a ne slabost, n i ako je shvatimo kao ovo poslednje, onda je tu kao nadoknada drugo ime s korice ove knjige, ime koje ne samo da je poznato svakom itaocu na ovom jeziku ve i na svakom jeziku. Na korici ove knjige nalazi se zapravo samo prezime a ne i ime (Johanes), jer je re o oveku ije se prezime odve esto potee, tako da je za identifikaciju dovoljna jedna re, pa sve drugo kao nepotrebno otpada, budui da je to ime vezano za slavne zakone kretanja planeta u Sunevom sistemu, a i za usavravanje teleskopa koji je omoguio pomak u izuavanju Sunevog sistema, zvezda nebeskog beskraja uopte.

Nauka je na neki nain religija naeg vremena, tj. ona je to sve vie, ali je to odavno ve pomalo. Naunici, naravno, jesu opet muenici i svetitelji te nove religije, nove, reeno sasvim uslovno, jer nauka svojim pregnuem, irenjem svojih vidika, ali i bitno svog vida, ako i postaje nova religija, s druge strane vaskrsava starog dobrog Boga, ali i poeziju kao uenje u svetu. Da se nauka dodiruje s religijom i poezijom, primetie i prvi meu naunicima dvadesetog veka, Ajntajn:

7

Najlepe to moemo da doivimo jeste ono tajanstveno. To je osnovno oseanje koje stoji kraj kolevke svake prave umetnosti i nauke. Ko ga ne poznaje, ko ne moe vie da se udi, taj je, tako rei, mrtav i njegovo je oko ugaslo.

ovek pod nonim nebom, pod zvezdama, prizor je moda najoveniji od svih mogunih i zamislivih, prizor koji je toliko uasnuo (naravno, i zamislio i zadivio) Paskala, mislioca i uenjaka koji e se roditi nekoliko godina nakon Keplerove smrti, i koji e, uplaen i ushien beskrajima koji se otvaraju oku i duhu na sve strane, zapisati da ovek izmeu ta dva panora od beskraja i od nitavila, zadrhtae pred prizorima tih udesa; i kada mu radoznalost pree u divljenje, drim da e vie biti sklon da ih posmatra nemo nego da ih ispituje sujetno.

Od onih koji nisu bili skloni da posmatraju nemo ve da ispituju sujetno, bili su Kopernik, Kepler, Galilej, da ne nabrajamo dalje. U njihovom poduhvatu svakako ima odvanosti, no i sam Paskal je miljenje i ispitivanje na drugom mestu shvatio kao jedinu meru ljudskosti, kao uzvrat malog oveka, velikom odnosno beskonanom Svemiru. Paskal e zapisati slavne rei: Svemir me obuhvati; milju obuhvatim ja njega, i dalje, na drugom i ne manje poznatom mestu ovek je samo trska, najslabanija u prirodi; ali ova trska misli.

Prizor oveka zagledanog u zvezde (i oveka zagledanog u sebe Zvezdano nebo nad nama; moralni zakon u nama, Zvezdanog neba i ljudskog lica nikad se ne moe nagledati, ovjek ovjeku tajna je najvia) bie i svojevrsna mera ovenosti, tako da e na pesnik Duan Mati moi da zapie na jednom mestu kako doslovno i ne smatra ovekom onog ko se pred nonim nebom nije paskalovski stresao od udivljenosti ili od jeze.

Koliko i samo nebo, zadivljujue je lepa, pa i skoro poetska, istorija ovekovog istraivanja neba, traenje nevidljivog, Tvorca, i istraivanje njegove vidljive Tvorevine, istorija koja je, po nekima, uklanjala samog Tvorca i zadravala jedino Tvorevinu, bilo kao samoroenu, bilo kao venu, nenastalu,

8

izvan kategorija poetka i kraja. Ovde, naravno, ne uzimamo u obzir mitska vienja nastanka sveta i prirode sveta (vienja koja esto nisu i bez zapanjujue dubokih uvida) ve se kreemo samo u prostorima koje zahvata i knjiga koja nam je u ruci, kroz istoriju naunog sagledavanja, proirivanja i produbljivanja ovekovog vienja neba i znanja o nebu.

Na poetku behu ovek i njegov ui svet planeta Zemlja koja planetom, naravno, nije ni smatrana, ve neim jedinstvenim i sredinjim oko ega se sve kretalo prvo, naa svetiljka i grejalica, Sunce, i njegova bleda nona zamena, Mesec, a onda i daleke zvezde. Ko jo ne zna da se takvo vienje sveta naziva Ptolomejevim sistemom, sistemom koji je dugo vaio kao jedini i na kojem su se dalje razvijale ne samo astronomija ve i astrologija, pa i mnogobrojne spekulacije o harmoniji sfera, o srodstvu astronomije, matematike i muzike, poev od staroga Pitagore (ako je on uopte poetak) pa dalje, sve do teorija da svet nije drugo do neka vrsta ostvarene, materijalizovane muzike, muzike koja je u isto vreme i instrument, telo.

Ono to je svojstveno ovom shvatanju sveta jeste da su Zemlja i ovek u njegovom sreditu, te da su oni sami, i Zemlja i ovek (s velikim ) bitni. Dalja istorija miljenja i vienja neba jeste istorija izmetanja oveka i njegovog stanita Zemlje, iz sredita sveta, i to se izmetanje (manje ili vie ranije pripremljeno ili ne, ovde ba i nije bitno) vezuje za ime poljskog astronoma Nikole Kopernika koji je 1543. godine predloio drugaiji sistem sveta, to e se kasnije zvati i kopernikanskim preokretom, sagledavi Zemlju kao samo jednu od planeta Sunevog sistema i u sredite Svemira (neki ga zovu i sve-nemirom) stavivi Sunce. To je bio verovatno i najvei udarac ikada zadat ljudskoj veliini, pa e i Kepler (Banvilov Kepler jer za pravoga ne raspolaemo podacima) moi da razmilja zato je Kopernik 30 godina oklevao s objavljivanjem svojih otkria i da je to verovatno uinio iz straha i opreza, kako da oveku nanese tako bolan udarac.

9

A da je udarac bio i silovit, i bolan, potvruje i dalja istorija tog otkria i njegovih drugih nastavljaa i razraivaa, ordana Bruna i Galilea Galileja, od kojih je prvi, i sam videvi ono to se nije smelo videti, glavom platio tu istinu, jer je doiveo osvetu malog i palog oveka olienog u svetoj inkviziciji koja je branila svoju, odnosno staru sliku sveta.

Ta slika oveka kao veliine, joviva u to vreme, izuzetno je verno ocrtana i u ekspirovom Hamletu (Kakvo je remek-djelo ovjek! Kako plemenit umom! Kako neogranien u sposobnostima, u liku i kretnjama! U djelovanju kako izrazit i divan! Kako nalik na anela u shvaanju! Kako slian Bogu! Ures zemlje, uzor svemu ivome!), a ekspir je Keplerov savremenik, pa su, dakle, iako je jedan iveo na Ostrvu a drugi na Kontinentu, delili duh vremena i poimanje oveka, onoliko bar koliko ono jeste neto nuno zajedniko a ne lino.

Istina se, ipak, nije mogla suzbiti ognjem i nova slika umanjenog oveka i uveanog sveta sve se vie irila i produbljivala, ma koliko oveka sve vie sklanjala u kraj svodei ga nekad na moda puki sluaj, beznaajnu epizodu, na trsku, ali ipak na trsku koja misli, jer time to e moi da shvati i prihvati istinu o sebi, i onda kada ta istina nije povoljna i prijatna, ovek ba i jeste ovek.

Kepler je bio jedan od najznaajnijih stvaralaca te nove slike sveta (a nakon njega, s olakou svojstvenom nestrunjaku, pomenimo jo samo Njutna i Ajntajna), jedan od onih istinoljubaca koji nije istine ugonio u stege ideja ve je ideje prilagoavao injenicama, koji je muno i strpljivo desetleima tragao za harmonijom sveta, a otkrio je npravilnosti, priznao ih i opisao, nepravilnosti planetnih putanja koje nisu krune, kako se ranije verovalo i kako bi bilo idealno po harmoniju sveta, ve eliptine, a krug je po Kepleru (Banvilovom Kepleru bar) dua sveta, pa je i ovekova dua krug: krug je nosilac istih harmonija, iste harmonije su priroene dui, pa su tako dua i krug jedno te isto.

Ne bismo celu ovu priu o drugom ovekovom padu (prvi

10

je pad gubitak raja, odnosno izgon iz raja), izgonu iz sredita sveta (ne zaboravimo, po Paskalu, vasiona je beskraj ije je sredite svuda a kraj nigde) ni kazivali ovde, budui da je odve dobro poznata, da nije pisca ove knjige koji se poduhvatio udnog i u pripovedatvu ne ba esto preduzimanog posla da se kroz umetniku pripovest cela ova istorija ovekovog izgona (bolje samoizgona) iz sredita sveta ispria.

Naime, pored romana Kepler koji je pred nama, Banvil je napisao jo tri romana koji obuhvataju ostale bitne karike ove teme. To su Dr Kopernikus, Njutnova pisma i Mefisto.

Ko je zapravo Don Banvil (1945) koga ovom knjigom uvodimo u nau prevodnu knjievnost?

Irski savremeni romansijer i pripoveda (a Irska je tradicionalno rasadnik znaajnih pisaca) Don Banvil pojavio se s prvom knjigom pripovedaka Long Lankin 1970. godine, a pored ovde ve pominjanih romana o nauci i naunicima, treba navesti i njegov roman Knjiga dokaza koji je ostrvska kritika poredila s Kamijevim Strancem i sa Zloinom i kaznom Dostojevskog. Urednik je za knjievnost u listu The Irish Times i ivi u Dablinu.

Banvilov poduhvat, ak i nezavisno od njegovih dometa, vredan je potovanja i zanimljiv je iz vie razloga.

Pre svega, istorijske romane navikli smo da gledamo skoro na isti nain na koji su na istoriju gleda u Sviftovoj izmiljenoj zemlji dobroudnih i miroljubivih divova Brobdingnagu, iji car iz Guliverovih kazivanja izvlai zakljuak da celokupna ljudska istorija i nije drugo do uasan zbir ratova, zavera, pobuna, trovanja, izgnanstava i podvala, a manje kao na kulturnu istoriju. Ne ini li se loginim i nunim i ovde napraviti neku vrstu kopernikanskog preokreta, pa ratove i umorstva gurnuti na rub istorijskog zanimanja, a u prvi plan izvui istoriju kulture pod kojom, naravno, treba podrazumevati u podjednakoj meri nauku, umetnost, filozofiju, sva dostignua ljudskog duha.

Banvil, naravno, nije prvi koji je romansirao ivote

11

naunika jer su to radili pre njega i drugi, nije on Kopernik istorijskog romana, ali njegov poduhvat romanesknog sagledavanja vodeih stvaralaca slike sveta poslednjih vekova jeste vredan panje. (I Keplerov pokrovitelj, i sam junak Banvilovog romana, Tiho Brahe, takoe ima svoj roman i svog pisca Maksa Broda koji je, kod nas bar, poznatiji kao Kafkin prijatelj i poverenik, neka vrsta Hamletovog Horacija, negoli kao pisac. U Brodovom romanu Spasenje Tiha Brahea jedan od znaajnih junaka je i Kepler, kao to i u Banvilovom romanu Kepler Brahe zauzima vrlo znaajno mesto.)

Ne moe se porei istina da ivimo u paralelnim svetovima, u posebnim krugovima, u krugovima ratnika i delatnika, znalaca i neznalica, asnika i poronika, krugovima koji se prividno ne dodiruju, iako esto jedan drugog naruavaju i rue. Kepler, koji je iveo u jedno muno i mutno vreme verskih ratova, koji je bio carski matematiar, bio je vie nego apolitian i zagledan u zvezde i harmoniju sveta dok je svuda oko njega vladao tipian ljudski nered. Bio je zagledan u svoje krugove i Arhimed koji je i sam bio slep pred ratovima i burama, pa je nekakve svoje stvarne krugove (ako je verovati legendi) pokuao da brani, reima samo, pred naletom raspojasanih ratnika i bio proboden kopljem.

Ako i nije Kopernik istorijskog romana ve samo jedan od pregalaca na tom skromnom poslu (kao to je i Kepler samo jedan od tvoraca i usavrivaa slike sveta, odnosno istine o svetu), Banvil nesumnjivo tei kopernikanskom preokretu u istorijskom romanu, stavljajui u prvi plan duhovnost a ne animalnost, ono to oveka vodi u civilizaciju a izvodi iz divljatva.

Zanimljiv je Banvilov poduhvat jo i iz drugih razloga, to se nauka i nauna traganja na svojevrstan nain poetizuju, to se naglaava ono pregnue koje nalazi najmanji zajedniki sadralac i u matematici, i u muzici, i u astronomiji, u pesnitvu i miljenju takoe, u svemu to je udo i tajna, a to je Ajntajn na ovde ve navoenom mestu izvukao kao osnov svakog

12

poduhvata duha, kako stvaralakog tako i tragalakog. Da li je boje delo poezija (kako to tvrdi Njego), muzika ili

matematika (broj, kako je to tvrdio drevni Pitagora), teko bi bilo rei jer su sva ta odreenja vie odreenja nas samih negoli onog to se hoe odrediti (a to i dalje ostaje neodreeno, tajna i udo), ona su vie oko koje gleda negoli vieno. U igri su sve mogunosti (ponajvie one koje ne samo da nismo dokuili nego ih i ne slutimo) a istorija istraivanja vasione, i istraivanja uopte (jer je na vek ve otkrio i kosmos u atomu, ne samo na nebu), istorija je uveavanja znanja i neznanja istodobno, budui da je, kako neko ree, svaki odgovor ujedno i novo pitanje, ako ne i mnotvo pitanja.

udo nas puta u sebe ali biva sve vee i nesagledivije. Nauka kao da dodiruje poeziju (krugovi tu nikada nisu bili

strogo odeljeni) pa, nimalo sluajno, i mit koji je u prvim zamasima nauke odbaen kao puka mata i detinjasto tumaenje sveta, ponovo i sve vie biva uvaavan i prizivan.

Vratimo se Banvilovom Kepleru. ovek i naunik, ivot Keplerov i njegovo muno traganje

za harmonijom sveta (Harmonice Mundi), dve su ravni ovog romana koje se samo uslovno i privremeno mogu razmatrati odvojeno jer one jesu jedno. ivot Keplerov je u prvom redu njegova nauka; skoro sve ostalo je mukotrpno probijanje puta i otklanjanje prepreka.

Tu su, naravno, no ne vie nego kao pozadina na portretu, i duh i ivot Keplerovog vremena (poslednja desetlea 16. i prva desetlea 17. veka).

I Keplerov lini ivot, i vreme i sredina u kojoj je iveo, svojevrstan su haos. Zbog toga iznenauje (ili, naprotiv, uopte ne iznenauje) Keplerova vera u veliku harmoniju i traganje za njom, traganje koje je ometalo sve oko njega, ali ne samo ometalo nego i poricalo. Dandrljiva i bolesna ena, udljivi i nepredvidljivi carevi dosledni samo u jednom u neredovnom isplaivanju uenjakove ionako nevelike plate, verski progoni, bolesti koje mu odnose decu, sve je bilo ludilo i haos, a naspram

13

svega toga Kepler traga za harmonijom i smislom, za geometrijskom lepotom i istotom.

Sve, ba sve u tom Keplerovom traganju za nebesnom istotom, simetrijom i harmonijom, ima neku suprotnost na zemlji. Poev od silovite Keplerove strasti da otkrije harmoniju i da sagleda Nebo, i njegovog slabog i bolesnog vida koji stoji naspram njegove elje.

Kao svojevrsne suprotnosti dati su i glavni junaci romana, sam Kepler i Tiho Brahe. Kepler je malen, nean i krhak skoro, naravno u prilinoj meri asketa i zanesenjak, dok je Danac Brahe njegova suprotnost. Sklon uivanjima i preterivanjima svih vrsta, s telom koje se ne kree nego plovi, sklon je i ludosti kao svojevrsnoj meri sveta.

Kepler je suprotnost i sa svojom majkom koja se bavila leenjem i aranjem i bila optuena kao vetica (uz odbranu svog sina kasnije osloboena), to se moe a ne mora itati simbolino (majka vetica i sin zvezdoatac) jer je u Keplerovo vreme, i ne samo za prost svet, svaka nauka bila osobenjatvo, uvek bliska ludosti-mudrosti alhemije, a od alhemije do vetijih vetina, odnosno crne magije, nema vie do jedan korak (ako i taj jedan postoji).

Alhemija, re koja se u romanu jedva pominje i kojoj je Kepler u svom osnovnom naunom usmerenju vie nego stran, moe ovde, makar kao daleka analogija, biti korisna re. Naime, dve kljune suprotnosti: haos i harmonija, imaju svoju analogiju u jednom od alhemijskih poduhvata, pretvaranju olova u zlato. I Keplerovo prevazilaenje haosa i traganje za harmonijom jeste svojevrsno dobijanje zlata iz neeg to zlato nije. I stara latinska poslovica Per aspera ad astra, ovde neobino sreno iako dvosmisleno ulee, i u doslovnom i u prenosnom smislu, jer Keplerovo ivotno kretanje moe da se shvati i kao ono to ova poslovica znai: kroz tegobe ka zvezdama (slave) i dalje, doslovno, iz haosa malog, ljudskog i prolaznog ivota ka venosti zvezda i njihove harmonije.

I sam Banvilov knjievni postupak (iako postupak ovde nije

14

glavni junak dela) vie je nego zanimljiv jer je u funkciji dodatnog oblikovanja Keplerovog modela sveta.

Naime, Banvil ni u jednom trenutku ne stvara klasinu biografsku prozu (mada ostaje daleko i od eksperimentisanja i novatorstva po svaku cenu) ve samo nanosi epizode koje, po duini trajanja, variraju od jednoga dana do vie godina Keplerovog ivota. Roman poinje susretom glavnog junaka sa Tihom Braheom, danskim naunikom ija e posmatranja i zakljuke u velikoj meri Kepler iskoristiti i proiriti u svom delu. Na samrti veliki Danac poruuje Kepleru: Ne dozvolite da ispadne da sam uzalud iveo! Iz otprilike tridesetak godina od tog, za roman poetnog dogaaja, pisac Keplera izabira tri perioda koji osvetljavaju tri vida Keplerovog ivota. Tu vidimo Keplera kao osujeenog naunika za vreme njegovog preobraaja iz Tihovog saradnika u njegovog naslednika kao carskog matematiara u Pragu, kako sve vreme traga za teorijom koja bi zadovoljila Tihovo posmatranje Marsa.

Sledea epizoda prikazuje Keplerovu posetu kui u vapskoj nakon to je zavrio spis Astronomia Nova 1608. godine.

Tu su i Keplerova fiktivna pisma koja osvetljavaju vreme od 1605. do 1612. godine.

U okviru ovih triju kljunih epizoda tehnikom priseanja unosi se jo puno detalja i trenutaka iz Keplerovog ivota.

Banvil, ve smo rekli, nije koristio tehniku klasine biografske proze ve je svoju knjigu, kako primeuje Rasel Mekormah (Russel McCormach) i sam autor jedne prozne knjige o fiziarima (None misli klasinih fiziara), oblikovao po analogiji s Keplerovim kosmosom, organizujui knjigu kao niz orbitalnih kretanja s usputnim stanicama: Grac, Prag, Linc, i nekoliko drugih.

Za te bi se orbite mogla nai i druga imena: snovi i java, seanja i nade, ivot i nauka.

Tu je, a time doslovno roman i poinje, najgolicavija od svih ljudskih tema, san o reenju zagonetke postojanja, ljudskog i

15

kosmikog ili mikrokosmikog i makrokosmikog. Odvajkada je ovek pred sobom i pred svetom u ulozi odgonetaa, u ulozi Edipa pred Sfingom; oduvek su i neki od najveih umova uspevali da sebe ubede da su reili tajnu, a ona je uvek odolevala i obnavljala se, ma koliko osvetljena, uvek je izlazila uveana.

Johanes Kepler, usnuo u svom ipkastom okovratniku, sanjao je reenje tajne kosmosa.

To je reenica kojom poinje roman o Kepleru. Neim slinim on se i zavrava, snom koji nije reenje, a koji moda tim vie to jeste. U bolesnikoj groznici, izmeu sna i jave, Kepler pronalazi venost i otklanja smrt, pronalazi reenje-pitanje u neobino jakoj slici, reenje-pitanje ne postavljeno (ili naeno) ve vrisnuto: Prevrni ravan kamen i eto ti: obilje i sram!

Izmeu ta dva sna o reenju tajne svemira i ivota tee Keplerov ivot ispunjen stvarnim traganjem i stvarnim polureenjima. Kaemo polureenjima jer punih reenja i nema, ve kako videsmo, samo poluosvetljenja koja su i nova zatamnjenja tako da se, u nae vreme, s dovoljno opreznosti prilazi svim konanim reenjima (a konano je bilo i vreme da se odbace konana reenja).

Istorija saznavanja, u svim oblastima skoro, manje je istorija sticanja izvesnosti a vie utvrivanje neizvesnosti, nezavrivosti traganja. Takvi su i astronomski sistemi, sve manje sigurni i postojani, Ptolomejev, Kopernikov, Keplerov, Njutnov, Ajntajnov; takvi su i matematiki sistemi, od recimo nekada jedine euklidske geometrije do geometrije Rimanove; da i ne pominjemo filozofske sisteme, ili da ih pomenemo ba zato to se u njima bolje nego igde vidi i sva tatina, mo i nemo ljudskog duha. ak su i neki od najveih filozofskih duhova uspevali da poveruju da se s njima zavrava miljenje i otpoinje samo carstvo Istine.

Verovanje u Istinu, verovanje u vlastito slovo i u vlastitu knjigu kao okonanje miljenja moe da izgleda naivno i

16

smeno, moe da izgleda, ali ono nije to jer je ono skoro uvek opravdano. Opravdano samo deliminom istinom, istinom u jednom trenutku i za trenutak, tj. istinom koja e ve sutra biti svrgnuta i zamenjena neim novijim, irim i dubljim to staro delom ukljuuje u novo uenje, a delom odbacuje. I nada da e se Istina pronai, i vera da je ona ve pronaena (da se upravo pronalazi), ona je toliko korisna energija zablude o kojoj goviri Viktor klovski, energija koja upuuje velikom cilju koji ostaje nedosegnut, ali zato, za utehu, bivaju dosegnuti manji ciljevi (uvek manji i skoro uvek dovoljno veliki da opravdaju odricanja, napore, patnju).

Keplerov ivot kree se izmeu zemlje i neba, izmeu tela i due, izmeu prljavog i istog. U pismu Johanesu Fabricijusu, Kepler e rei: Kak je svet udno mesto. Ko se ne bi radije uzdigao u iste i tihe visine nebeskih vidika?

Jedno od svojih najponesenijih pisama u kojem raspravlja o najveim stvarima, o jednom od osnovnih filozofskih problema koji je filozofe zaokupljao vekovima i koji se, uproeno, moe svesti na pitanje da li je primaran um ili materija (namerno tu dilemu postavljamo u terminima iz slavne i istoimene redingerove rasprave), a drei sav stranu uma, Kepler e zavriti ironino: Za sada, moja gospoa supruga eli da veliki astronom ode u grad i nabavi debelu gusku.

Kepler kao filozof sledbenik je Pitagore i Platona (naravno, protivnik Aristotela i njegove filozofske linije); on veruje u um i duu, u harmoniju i smisaoni poredak, ne u telo, u svet to udno mesto, u debelu gusku kao simbol tog sveta koji moe biti samo mesto pada i haosa.

Izmeu oka i uma, izmeu ula i duha, Kepler je na strani uma i on veruje da se od uma ide ka ulima, a ne obrnuto: Ak um nikada nije koristio oko, onda bi on, da bi zamislio stvari koje se nalaze van njega, zahtevao oko i propisao sopstvene zakone po kojima bi se ono oformilo.

Pred poslednjom i najviom tajnom, tajnom koja ima mnogo lica i u koju je bio zagledan celoga ivota i koju je hteo da

17

providi (cilj koji e, mnogo kasnije, moda i najsilovitije i najslikovitije od svih izraziti slikar Franc Mark reima razbiti ogledalo ivota i gledati biu u lice) Kepler kao da se obreo na poetku: pred pitanjem o Bogu i nereivoj zagonetki sveta. U slina udubljivanja uputao se i Ajntajn (mada ovde imamo stvarnog Ajntajna i fiktivnog odnosno romanesknog Keplera) koji je rekao da prevejan je Gospod Bog, prevejan ali ne i zao.

Jer, kroz ceo roman i kroz ceo Keplerov ivot ukrtale su se tajna ivota i tajna svemira, ivota iji je ovde najkarakteristiniji predstavnik ono to se s uasom otkrije kada se podigne ravna kamena ploa: obilje i sram.

I Kepler koji je toliko odgovarao, na kraju se nalazi samo s pitanjem. udno jedno objanjenje ovog pitanja svih pitanja moe se proitati na kraju Banvilovog romana, a to su rei Keplerovog prijatelja, Jevrejina, brusaa soiva. Taj odgovor dolazi iz jevrejske mistike i glasi:

Sve nam je reeno, ali nita objanjeno.

Moe se ovim reima prikljuiti po neem slina kineska mudrost Traiti magarca jaui na magarcu, mogu se ovoj jevrejskoj misli prineti i druge roake, ostaje seta i injenica da je ona ocrt prostora iz kojeg nema izlaza.

Tamo gde je sve reeno a nita objanjeno, tamo je svaki odgovor ujedno i novo pitanje, pa i na san o reenju tajne sveta koji glavni junak sniva na poetku romana, pravi odgovor i pravi zavretak romana jeste neznanje, rei koje ne objanjavaju.

Time to je svog junaka uveo u roman snom o reenju najvie i poslednje tajne, to ga je preko reavanja (pa i reenja koja nisu ni mala ni beznaajna) doveo na kraju do ponovnog neznanja, Don Banvil nije samo ispriao priu o Kepleru ve i o prirodi i putu ljudskog duha uopte.

Stevan KORDI

18

KEPLER

Preise dem Engel die Welt.

R. M. Rilke Duino Elegies

I

Mysterium CosmographicumJohanes Kepler, usnuo u svom ipkastom okovratniku, sanjao je reenje tajne kosmosa. Dri ga skupljenog u svojoj svesti, kao to bi u svojim rukama drao neto dragoceno, od nezemaljske krhkosti i sjaja. O, ne budi se! Ali hoe. Gospoa Barbara, s izrazom mranog zadovoljstva, prodrma ga za stopalo s poluizuvenom cipelom, a udesno jaje se namah raspue, ostavljajui samo deli magliaste beline i nekoliko koordinata polomljene ljuske.

I 0.00429. Sav je bio u gru i hladan, a u ustima je oseao neprijatan

zadah posle spavanja. Otvorivi jedno oko, ugleda svoju enu kako ponovo posee za njegovim stopalom koje je visilo, pa je unu po prstima. Pogledala ga je, a pred tim punakim licem usplahirena izraza on ustuknu i poe neto naveliko da petlja oko oboda svog pozajmljenog eira. Devojica Regina, njegova pastorka, sedei uspravno pored svoje majke, ukljuila se u ovu malu arku svojim uobiajenim blagim netreminim pogledom. Zatim se pojavio mladi Tige Brahe, saginjui se s visine dole na prozor koije, bledo vlana crnpurasta osoba, mravih udova, mlitavih apa, lukava oka.

Stigli smo, gospodine, ree on smekajui se usiljeno. To gospodin. Kepler, briui diskretno usta o rukav, sie na drhtavim nogama iz koije.

Ah. Zamak Benatek se ispreio pred njim, grandiozan i

ravnoduan na sunanom februarskom vazduhu, prostraniji ak i od crne gomile jada koja se nad njim nadnosila itavim

21

putem od Graca. Mehur turobnosti se podie i rasprsnu u kaljuzi njegovog smuenog razuma. Mestlin, ak i Mestlin ga je izneverio: zato oekivati vie od Danca Tiha? Njegova vizija je plivala dok su mu suze navirale. Jo nije imao trideset godina; oseao se mnogo starijim od toga. A onda, pritiskujui pesnicama oi, okrete se na vreme da vidi kako junker Tengnagel, gizdavi plavi grubijan, sa svoga konja koji se propinjao pada glavake u izbrazdan idak mulj na putu, pa se jo jednom zadivi neiscrpnoj dobroti sveta koji uvek ima da ponudi neku malu utehu.

Sledea uteha je bila u tome to je velianstveno spokojstvo Benateka bilo samo kamena spoljanjost: iza kapije gde se prualo kaldrmisano dvorite, ta petorica putnika stigla je usred ludnice. Daske su klepetale, cigle se krile, zidari zvidali. Jedna prenatovarena mazga, zabaenih uiju i razjapljenih eljusti, njakala je i njakala. Tige mahnu rukom i ree: Novi Uranijenborg! i nasmeja se, a dok su se saginjali ispod ulegle granitne gredice, neki nalet uzbuenja, obojen paukusom njegovog sna, podie se kao topla plima u Keplerovoj gui. Moda je ipak uinio pravu stvar time to je doao u Bohemiju? Mogao bi ovde velike stvari da uini, u Braheovom zamku, pod uticajem jedne linosti daleko vee i lue od njegove sopstvene.

Uli su u drugo, manje dvorite. Ovde se nisu izvodili nikakvi radovi. Gomilice snega isflekanog rom prionule su po pukotinama i po prozorskim pervazima. Sunev zrak se oslanjao o mrkouti zid. Sve je bilo mirno, bilo dok se, kao neka stvar baena u mirnu baru, jedna prilika nije pojavila iz senke svoda; bio je to kepec ogromnih ruku i glave, malih nogu i zgrbljenih lea. Osmehnuo se, isprobavajui pozdrav uz klek kolena dok su prolazili. Frau Barbara uze Regininu ruku.

Bog neka vas uva, gospodo, zapita kepec svojim piskavim glasom, i ostade neprimeen.

Kroz vrata na direcima uli su u predvorje s otvorenom vatrom. Prilike su se kretale tamo-amo po crvenkastoj tmini.

22

Kepler je oklevao, a ena mu je iza lea meko dahtala u uho. Piljili su. Da ih moda nisu uveli tamo gde stanuje posluga. Za stolom, pored vatre, sedeo je crnpurast ovek s brkovima i drao. Keplerovo srce zalupa. Bio je uo o nastranostima Tiha Brahea, a van svake sumnje jedna od njih bila je i da ovde dole jede, a van svake sumnje to je bio on, veliki ovek napokon. A nije bio. Taj ovek podie pogled i ree Tihovom sinu: Aha! Vratio si se. Bio je Italijan. Kak stoje stvari u Pragu?

U raspadu, ree mladi Tige, sleui ramenima, u raspadu, rekao bih.

Italijan se namrti, a onda dodade: Aha, uhvatio sam te, uhvatio sam te. Ha.

Kepler poe da se vrpolji. Svakako da je trebalo da bude i neke bolje dobrodolice od ove. Da li ga to neko namerno omalovaava ili se aristokrate jednostavno tako ponaaju? Da li je potrebno da skrene panju na svoje prisustvo? To bi mogao da bude i straan nedostatak takta. Ali Barbara e za koji trenutak poeti da mu guna. Zatim ga neto okrznu i on se tre od straha. Kepec je bio uao tiho, a sada se posadio ispred astronoma i ispitivao smirenom panjom zabrinuto lice i kratkovidi pogled, iskrzane akire, izguvan ipkani okovratnik, te ruke koje su stezale eir s perom. Gospodin Matematikus, usudio bih se, i pokloni se. Dobro doli, i te kako dobro doli, ree kao da je bio gospodar te kue.

Ovo je, ree mladi Brahe, , luda moga oca. To je neka vrsta svete ivotinje, upozoravam vas, a moe i da predskae budunost.

se osmehnu, klimajui svojom ogromnom glatkom glavom. utite, gospodaru, ja sam samo jadni osakaeni ovek, jedno nita. Ali vi ste okasnili. Ove duge protekle nedelje iekivali smo vas i va... zastade bacajui pogled na Keplerovu enu ... prtljag. Va otac brine.

Tige se namrti. Upamti, ti, ree on, govnodera abo, jednoga dana e mi pasti u naslee.

Jepe pogleda za Tengnagelom koji je upravo otiao, ljutito,

23

k ognjitu. ta mui naeg zamiljenog prijatelja? Pad s jahaeg konja, ree Tige i najednom se zakikota. Da? Drolje su znai bile tako ivahne, tamo u gradu? Gospoa Barbara prezrivo podie glavu. Takav razgovor, i

to u prisustvu dece! Ona je ve neko vreme sabirala protiv Benateka tuce pojedinosti koje su se sada nakupile u obliku opte duboke uvreenosti. Johanese, poe ona, sputajui glas za zlokobna tri polutona, ali ba tada onaj Italijan ustade i lagano kucnu prstom mladog Tigea. Recite mu, ree on, vaem ocu, da mi je ao zbog ovoga. Jo uvek je ljut i nee da me vidi, a ja vie ne mogu da ekam. Nije to bila moja greka: ta ivotinja je bila pijana! Tako mu reci, hoe? A sada, zbogom. Brzo izae napolje, prebacujui skut svog tekog ogrtaa preko ramena i nabijajui eir na glavu. Kepler je gledao za njim. Johanese. Tige je nekuda odlutao. Tengnagel je razmiljao. Hodite, ree kepec i ponovo pokaza, kao neto to se nakratko pokazuje pre nego to e se sakriti u aci, svoj tanki lukavi osmeh. Poveo ih je uz neprijatno vlano stepenite du beskrajnih kamenih hodnika. Zamak je odzvanjao od povika, besnog pevanja koje je na mahove dopiralo, lupanja vrata. Gostinske sobe bile su kao peine i skromno nametene. Barbara skupi svoj nos na miris vlage. Prtljag jo nije bio iznet gore. Jepe je naslonjen o vrata stajao skrtenih ruku, posmatrao je. Kepler se povukao do prozora sa kamenim stubom u sredini i na vrhovima prstiju gledao dole na dvorite i radnike i konjanika u ogrtau koji je kaskao prema kapiji. Uprkos neprijatnostima koje je imao, u dubini due je oekivao neto veliko i raskono od Benateka, zlatne sobe i spontani aplauz, panju velianstvenih ozbiljnih ljudi, svetlost, prostor i oputenost: a ne ovo sivilo, nakaznost, buku i huku tuih ivota, ovaj dobro znan Oh, dobro znan! nered.

Zar Tiho Brahe nije i sam bio krupan, zar nije bio rasipan? Kada je u podne stigao poziv, Kepler, koji je ponovo bio zaspao, odteturao se dole kroz zamak i zatekao kako se neki debeli elavi ovek dernja ni na ta drugo do na svog pitomog vapita.

24

Uli su u visoku dvoranu, i seli, a Danac je najednom postao utljiv, netremice gledajui u svog gosta. A onda je Kepler, umesto da svoj duh uzdigne dovoljno visoko kako bi susreo ovu veliinu, krenuo da pria o svojim problemim. Jadikovanje k i sam mogao da uje u svom glasu ljutilo ga je, ali nije mogao da ga obuzda. Konano, imao je i razloga da jadikuje. Danac, naravno, smrknuto je razmiljao Kepler, nita nije znao o problemima s novcem i tome slino, o tim prljavim stvarima. Njegovo ogromno samopouzdanje bilo je uoblieno vekovima patricijskog odgoja. ak i ova soba, visoka i svetla, s finom starom tavanicom, odavala je postojanu uzvienost. Svakako da se ovde nered ne bi ni usudio da pokae svoje lukavo lice. Tiho, sa svojom utnjom i svojim ukoenim pogledom, svojom sjajnom kupolom lobanje i metalnim nosem, izgledao je vie nego ljudski, liio je na veliku teku mainu iji neprimetni rad dri vrsto u njihovim tokovima sva toliko razliita ponaanja zamka i njegovog ivotnog obilja.

... I mada sam u Gracu, govorio je Kepler, imao mnoge uticajne ljude na svojoj strani, ak i jezuite, da, ni to nije nita pomoglo, vlasti su nastavile da me proganjaju bez milosti, traei da se odreknem svoje vere. Ne biste poverovali, gospodine, bio sam primoran da platim globu od deset florina za tu privilegiju, privilegiju, pazite sad ovo, da svoju jadnu decu sahranjujem po luteranskim obiajima.

Tiho se promekolji i povue svoje brkove nanie kaiprstom i palcem. alosna pogleda Kepler se jo vie povi u svojoj stolici, kao da se jaram tog prsta i palca spustio na njegov tanki vrat.

Kakva je vaa filozofija, gospodine? upita Danac. Italijanske narande su treperile u iniji od slitine koja je

stajala izmeu njih na stolu. Kepler nikada ranije nije video narande. Izloene, krupne od zrelosti, bile su tajanstvene u svojoj napetoj neumoljivoj prisutnosti.

Smatram da je svet ispoljavanje mogueg poretka, rekao je. Da li je to bio jo jedan deli ovog jutronjeg sna? Tiho Brahe

25

ga je ponovo gledao, nepomino. jest, pouri Kepler, prihvatam filozofiju prirode. alio je to se nije drugaije obukao. Naroito je alio zbog ipkane kragne. Stavio ju je s namerom da ostavi utisak, ali je bila pretesna. Njegov pozajmljeni eir mlitavo je leao pored njegovih nogu, opet jedan smeo ali loe procenjen ukras, s ulegnuem na vrhu gde ga je nehotice nagazio. Tiho, gledajui u suprotni ugao tavanice, ree:

Kada sam prvi put stigao u Bohemiju, Car nas je u Pragu smestio u kuu pokojnog vicekancelara Kurtija, gde je paklena zvonjava zvona s oblinjeg kapucinskog manastira predstavljala danonono muenje. Slegnuo je ramenima. ovek uvek mora da se sukobljava s uznemiravanjima.

Ozbiljna izraza, Kepler je klimao glavom. Zvona, da: zvona bi zaista ozbiljno naruila usredsreenost, mada ni upola tako ozbiljno, razmiljao je, kao krici neije dece koja umiru u agoniji. Morali su, on i ovaj Danac, mnogo da naue jedan o drugom. Gledao je oko sebe s osmehom, divei se i pun zavisti. Ali ovde, naravno...? Zid pored kog su sedeli skoro da je sav bio od ogromnog svedenog prozora sastavljenog od mnogih olovkom zalivenih okana i bio je okrenut vinogradima i panjacima koji su se pruali ka plavoj prozranoj daljini. Zimsko sunce bletalo je na Izeru.

r govori o Benateku kao o zamku, ree Tiho Brahe, ali on teko da je to. Izvodim obimne izmene i proirenja; naumio sam da ovde bude moj bohemijski Uranijenborg. ovek se obeshrabri na svakom koraku. Njegovo velianstvo saosea, ali ne moe lino da se angauje oko svakog detalja. Upravnik ovdanjih krunskih poseda, s kojim uglavnom moram da saraujem, nije mi ba toliko naklonjen koliko bih ja to eleo. Zove se Miltajn, Kaspar fon Miltajn... dodade zlokobno odmeravajui to ime kao to bi delat odmeravao neiji vrat. Mislim da je Jevrejin.

Negde napolju izbilo je podnevno zvono i Danac je zatraio svoj doruak. Sluga unese vru hleb umotan u salvete i bokal iz

26

koga je usuo u njihove olje crnkastu tekuinu koja se puila. Kepler se zagleda u nju, a Tiho ree: Nije vam poznat ovaj napitak? Potie iz Arabije. Smatram da divno izotrava um. Bilo je to kao usput reeno, ali je Kepler znao da je bilo s namerom da se na njega ostavi utisak. Otpio je, a onda coktao usnama procenjujui ga, a Tiho se prvi put osmehnuo. Morate mi oprostiti, Herr Kepler, to nisam lino doao da vas doekam po vaem dolasku u Bohemiju. Kao to sam spomenuo u pismu, ja retko odlazim u Prag, ukoliko to nije neka poseta Caru, a osim toga, poloaj Marsa u odnosu na Jupiter u ovo vreme, shvatiete, ohrabrio me je da ne prekidam svoj posao. Meutim, verujem da ete shvatiti da vas sada primam manje kao gosta, a vie kao prijatelja i kolegu.

Ovaj mali govor, uprkos prividnoj toplini, obojicu je ostavio nekako neodreeno nezadovoljnim. Tiho, koji je upravo hteo da nastavi, smrknuto odvrati pogled k prozoru i zimskom danu napolju. Sluga je kleao ispred ozidane pei stavljajui borove cepanice u vatru. Taj ovek je imao oianu glavu, mesnate ake i jarkocrvena stopala uvuena u drvene klompe. Kepler uzdahnu. Pripadao je, shvatio je to, onom sloju ljudi koji primeuje stanje u kome se nalaze noge posluge. Otpio je jo malo tog arabijskog napitka. Bistrio mu je glavu, ali se isto tako inilo, to je uznemiravalo, da od njega drhti. Uplaio se da mu se groznica opet vraa. Muila ga je ima ve est i vie meseci i nagnala da poveruje, u sive jutarnje sate, da je jektiav. Ipak, izgledalo je da se goji: ovaj prokleti ipkani okovratnik ga je davio.

Tiho Brahe se okrete k njemu i, gledajui ga netremice, upita: Obraujete metale?

Metale...? Ree jedva ujno. Danac je izvadio malu lakiranu kutiju s lekovitom mau i sada je nanosio malo tog miriljavog melema na meso koje je okruivalo vetaki hrbat od legure srebra i zlata koji je bio postavljen u oteeni nos, tamo gde je jo kao mladi bio unakaen u dvoboju. Kepler je netremice gledao. Zar e se od njega moda traiti da uoblii

27

jedan nov i finiji organ koji bi ukrasio krupno Danevo lice? Laknulo mu je kad je Tiho, s tragom razdraljivosti, rekao: Mislim na destilatore i ostalo. Rekli ste da zastupate filozofiju prirode, zar ne? Imao je neku naviku koja onespokojava time to je u govoru lutao napred-nazad, kao da su predmeti bili neka vrsta figura u igri koju je lenjo igrao u svojoj glavi.

Ne ne, alhemija nije, ja nisam... Ali vi izraujete horoskope. Da, ovaj, kad mi... Za pare? Ovaj, da. Poeo je da muca. Osetio je da je primoran da

prizna jednu bitnu beznaajnost duha. Uzdrman, pribrao se za protivnapad, ali Tiho opet naglo preusmeri pravac igre.

Vai spisi su veoma znaajni. S panjom sam proitao va Mysterium cosmographicum. Nisam se slagao s metodom, naravno, ali sam dostignute rezultate smatrao... znaajnim. Kepler proguta. je preljubazno od vas.

n je, rekao bih, to to ste svoje teorije zasnovali na Kopernikovom sistemu.

Umesto na vaem, to jest. Pa, sad su bar doticali pravu materiju. Pesnica stisnutih u krilu kako bi ih zaustavio da ne drhte, Kepler je grozniavo tragao za najboljim nainom da odmah pree na bitno pitanje. Zatekao je sebe, ljutei se, kako okleva. Nije verovao Tihu Braheu. Taj ovek je sveukupno bio i suvie staloen i oprezan, kao neka vrsta velikog lenjog grabljivca koji lovi nepokretan iz zapete zamke u svom skrovitu. (Ipak je, na svoj nain, bio veliki astronom. To je delovalo umirujue. Kepler je verovao u bratstvo nauke.) A osim toga, u emu se sastojalo to bitno pitanje? U Benateku je traio vie od obinog smetaja za sebe i svoju porodicu. ivot je za njega bio sam po sebi neka vrsta udesnog bia, skoro ivi organizam, satkan od divne sloenosti i gracioznosti, ali razdiran hroninom groznicom koja pustoi; eleo je da mu Benatek i njegov gospodar podare savren red i mir u kojima bi mogao da spozna kako da obuzda svoj ivot, da primiri

28

njegovo grozniavo drobljenje i usmeri ga na igranje ozbiljne igre. Sada, dok je u tihom oaju razmiljao o ovim pometnjama, trenutak mu izmae. Tiho, gurajui u stranu oglodane kosti od doruka, poe od ustaje. Hoemo li vas videti za veerom, Herr Kepler?

Ali!... Astronom je drljao rukom ispod stola traei svoj eir.

Tada ete susresti neke od mojih pomonika, a moemo razgovarati o preraspodeli zadataka, sada kada nas je jedan vie. Mislio sam da vam zadam lunarnu orbitu. Meutim, prvo moramo da se posavetujemo sa Kristijanom Longbergom, mojim ovekom koji, kako ete vi to svakako shvatiti, ima ta da kae o ovim stvarima. Polako su izlazili iz sobe. Tiho nije hodao ve skoro plovio kao dostojanstven brod. Kepler, bled, drhtavim prstima uvijao je obod eira. Sve je ovo bilo ludo. Prijatelj i kolega zaista! S njim su se ophodili kao da je kakav poetnik. U hodniku mu je Tiho Brahe uputio jedno odsutno zbogom, a zatim otplovio. Frau Barbara ga je ekala u njihovim sobama. Imala je izraz osobe koja izgleda kao da je uvek zanemarena, njegovim prisustvom nita manje nego njegovim odsustvom. Sva raaloena i u iekivanju, upitala je: I?

Kepler odabra izgled osmehnute rasejanosti pa ga s naglaenim oprezom isproba. Hmm?

I! insistirala je njegova ena. ta se desilo? Oh, dorukovali smo. Vidi, doneo sam ti neto, pa izvadi

iz svog skrovita u vrhu eira, kao kakav maioniar, pomorandu. pio sam i kafu!

Regina, koja je bila nagnuta preko otvorenog prozora, sada se okrete i prie svom ouhu sa smekom. Pod njenim iskrenim pogledom uvek se oseao pomalo stidljivo.

U dvoritu je mrtav jelen, ree ona. Ak se dovoljno nagne, videe ga, na kolima. Vrlo je velik.

vapit, ree Kepler blagim glasom. se zove vapit. Napio se, zna, pa je pao kad...

Prtljag su im bili izneli gore i Barbara je raspakivala, a sada

29

je s tom sjajnom vokom koju je drala u akama najednom sela usred razbacanog kra njihovih stvari i poela da plae. Kepler i devojica su je netremice gledali.

Nita nisi sredio! cvilela je. Nisi ni kuao.

*

O, sve mu je bilo poznato: darmar je bio stanje njegovog ivota jo od samog poetka. Kada bi uspeo, makar i nakratko, da zadobije neki unutranji mir, onda bi se onaj spoljanji svet svakako obruio na njega. Tako je to bilo u Gracu, na kraju. Pa ipak, ta poslednja godina, pre nego to je bio primoran da pobegne Tihu Braheu, tako je bila lepo poela. Nadvojvoda se na trenutak umorio od proganjanja luteranaca, Barbara je opet bila nosea, a kako je Stiftsschule opet bila zatvorena, bilo je puno vremena za njegova privatna izuavanja. ak je bio smekao prema onoj kui u ulici Stempfer, koja ga je u prvi mah ispunjavala dubokim prezirom ije poreklo nije mogao da istrauje. Bila je to poslednja godina toga veka i postojalo je neko oseanje rastereenosti jer je neka stara gadna stvar bila konano, poto je priinila mnoge nevolje, na izdisaju.

U prolee, njegovo srce ispunjeno nadom, ponovo ga je podstaklo na veliki zadatak da formulie zakone harmonije sveta. Njegova radna soba nalazila se u zadnjem delu zgrade, udoban kutak odvojen od poploanog prolaza koji je vodio ka kuhinji. Nekada je to bila ostava za starudiju, u vreme dok je Barbarin pokojni mu jo bio iv. Kepler je proveo itav jedan dan raiavajui kr, papire, stare kutije i polomljen nametaj koje je prosto izbacio kroz prozor na uraslu cvetnu leju ispred zgrade. Tamo jo uvek lei, buava gomila ubreta koja svakog prolea izbacuje grozdove divlje lincure, moda u znak seanja na biveg gospodara kue, jadnog Maksa Milera, blagajnika kraduckala, iji je tuni duh jo uvek tumarao po svom izgubljenom posedu.

Bilo je i drugih, veih soba koje je mogao da odabere, jer to

30

je bila velika kua, ali je Kepler vie voleo ovu. Bila je po strani. Barbara je u to vreme jo uvek imala drutvenih ambicija i skoro svakog popodneva kua je odjekivala od glasova konjolikih ena savetnika i varoana, ali jedini glasovi koji su remetili tiinu njegovog zamandaljenog skrovita bilo je svadljivo kokodakanje kokoaka u dvoritu i pesma slukinja u kuhinji. Mirna zelenkasta svetlost blaila je njegove bolesne oi. Ponekad je Regina dolazila i sedela s njim. Rad mu je dobro napredovao.

Napokon je privlaio izvesnu panju. Italijan Galilej je zahvalio to mu je poklonio primerak knjige Mysterium cosmographicum. Istina, pismo mu je bilo razoaravajue kratko i tek uljudno. Tiho Brahe, meutim, pisao mu je s toplinom i nadugako o knjizi. Isto tako, njegova prepiska s bavarskim kancelarom Hervartom fon Hehenburgom se nastavila, uprkos verskim nemirima. Sve mu je to doputalo da veruje da je poeo da postaje uticajna osoba, jer koliko bi ljudi od dvadeset i osam godina moglo da potvrdi da meu svojim kolegama ima takve prosvetitelje (mislio je da to nije prejaka re)?

Ove mrvice bi mogle da ostave utisak na njega, ali druge je bilo tee pridobiti. Seao se svae s tastom, Jobstom Milerom. Ostao mu je u seanju, nije bio siguran zbog ega, poetak tog kritinog perioda koji e se zavriti, devet meseci kasnije, njegovim progonom iz Graca.

Prolee je te godine bilo loe, s kiom i jakim vetrovima tokom itavog aprila. Poetkom maja naiao je neki ruan mir. Nebo je danima liilo na kupolu od udnog bledog oblaka, noi su bile maglovite. Nita se nije pomeralo. Bilo je to kao da se i sam vazduh zgusnuo. Ulice su zaudarale. Kepler se plaio tog vampirskog vremena, koje je uticalo na telesnu ravnoteu njegovog sastava, zbog ega ga je mozak boleo, a vene zastraujue oticale. U Maarskoj su se, prialo se, na sve strane pojavljivale krvave mrlje po vratima i zidovirna, pa ak i po poljima. Ovde u Gracu, neku su staricu, koju su jednog jutra otkrili kako mokri iza jezuitske crkve nedaleko od ulice

31

Stempfer, kamenovali kao veticu. Barbara, koja je bila u sedmom mesecu trudnoe, postala je zabrinuta. Vreme je bilo zrelo za pojavu kuge. Bila je to, za Keplera, prava napast, kada je Jobst Miler doao iz Gesendorfa na tri dana.

Bio je neveseo ovek, ponosan na svoj mlin, svoje pare i svoje imanje u Mileku. Kao i Barbara, i on je imao drutvenih aspiracija, tvrdio je da je plemenitog porekla i imenu je dodavao od Gesendorfa. Isto kao i Barbara, mada ne tako spektakularno kao ona, bio je izrabljiva svog branog druga njegova druga ena bila je bolesna. Sakupljao je bogatstvo sa strau koja je na drugim mestima u njegovom ivotu nedostajala. Na svoju erku gledao je kao na materijalno dobro, tako se inilo, koje mu je ukrao nikogovi Kepler.

Ali ta poseta posluila je da se Barbara bar donekle razveseli. Drago joj je bilo da ima nekoga ko e je podrati. Ona se, dodue, u Keplerovom prisustvu, nikada nije otvoreno alila na njega. Njena taktika bila je tiha patnja. Vei deo trodnevne tastove posete Kepler je proveo zakljuan u svojoj sobi. Regina mu je pravila drutvo. Ni ona nije mnogo marila za dedu Milera. Tada je imala devet godina, ali je bila mala za svoje godine, bleda, pepeljavo-plave kose koja kao da je uvek bila vlana i prilepljena za njenu usku glavu. Nije bila lepa, bila je previe izduena i bleda, ali je bila karakterna. Bilo je u njoj neke dovrenosti, nekog postojanja za sebe, nekog samozadovoljstva; Barbara se nje malko plaila. Sedela bi u njegovoj radnoj sobi, na visokoj stolici, drei u krilu igraku na koju bi zaboravila, gledajui stvari karte, stolice, zaputenu batu, ak i Keplera ponekad, kad bi se zakaljao ili vukao nogama ili kada bi nesvesno ispustio neki od svojih nehotinih malih uzdaha. udna je bila njihova sprega, ali u emu, nije bio siguran. On joj je bio trei otac koga je poznavala u svom kratkom ivotu, i ona je ekala, pretpostavljao je, da vidi hoe li se on pokazati dugovenijim od prethodne dvojice. Da li je to bilo ono u emu su sauestvovali, znai, neto to je predstojalo, u budunosti?

32

Tih dana imala je vie razloga nego obino da ga poseuje. Bio je jako uznemiren. Nije mogao da radi, znajui da su njegova ena i njen otac, taj par, bili negde u kui, lokali vino koje bi on inae popio za doruak i klimali svojim glavama nad njegovim nedostacima. I tako je sav stegnut sedeo za svojim neurednim stolom, jadikovao, mrmljao i vrljao neobuzdane proraune koji i nisu bili toliko matematika koliko neka vrsta ifre koja je izraavala, u njihovoj silovitoj iracionalnosti, njegov inae nemi bes i osujeenost.

Tako se dalje nije moglo. Moramo da porazgovaramo, Johanes. Jobst Miler dopusti

da mu se preko lica, kao kakav odvratan puding, razvue jedan od njegovih retkih osmeha. Retko kad da je svoga zeta oslovljavao imenom. Kepler je pokuao da ga izbegne.

k jako sam zauzet. To nije trebalo da kae. Kako je mogao da bude zauzet, kad

je kola zatvorena? Njegova astronomija bila je, za njih, obina igrarija, znak njegove bedne neodgovornosti. Osmeh Jobsta Milera postade tuan. Danas je bio bez onog kupastog eira irokog oboda koji je nosio skoro stalno i u kui i napolju, pa je izgledao kao da mu nedostaje deo glave. Imao je pravu sedu kosu i plavkastu bradu. Bio je neka vrsta kicoa, uprkos godinama, a voleo je somotske prsluke, ipkane okovratnike i plave trake oko kolena. Kepler nije hteo da ga gleda. Bili su na galeriji, iznad predvorja. Bleda jutarnja svetlost prodirala je kroz prozor sa ipkama koji se nalazio iza njih.

li za mene biste mogli da odvojite jedan sat, moda? Sili su niza stepenice, a cipele Jobsta Milera s kopama su

izvodile po uglaanim daskama dosadnu silaznu skalu neodobravanja. Astronom je razmiljao o kolskim danima: sada si nastradao, Keplere. Barbara ih je ekala u trpezariji. Johanes smrknuto primeti ivahan pogled u njenom oku. Znala je da ga je stari naeo, tako su se dogovorili. Ona je prethodne veeri eksperimentisala s kosom (opadala joj je u velikim pramenovima posle roenja njihovog prvog deteta), i sada, dok

33

su ulazili, ona smae zatitnu mreicu, a vrsti uvojci odskoie s njenog ela. Johanesu se uini kao da ih uje kako pucketaju.

Dobro jutro, draga moja, ree on kezei joj se. Ona nervozno dotae svoje lokne. Tata hoe da razgovara

s tobom. Johanes zauze svoje mesto za stolom naspram nje. Znam.

Ove stolice, stari italijanski komadi nametaja, deo Barbarinog miraza, za njega su bile previsoke, morao je da se protegne kako bi prstima dotakao pod. Ipak ih je voleo, kao i ostali nametaj, i samu sobu; dopadalo mu se izrezbareno drvo, stara cigla i crne grede na tavanici, kao i sve takve zdrave stvari, koje su, ak i ako nisu bile ba njegove, pomagale da se njegov svet odri.

Johanes je pristao da mi dodeli jedan as svog dragocenog vremena, ree Jobst Miler, nalivajui sebi vr tankog piva. Barbara se ugrize za usnu.

Mm, ree Kepler. Znao je o emu e se priati. Ulrike, slukinja, ue gegajui se u hodu s njihovim dorukom na velikom posluavniku. Gost iz Mileka poslui se samo barenim jajetom. Johanes nije bio gladan. Utroba mu je jutros bila sva uskomeana. Bila je to osetljiva maina, ta njegova utroba, a vreme i Jobst Miler uticali su na nju. Ovaj prokleti hleb je bajat, promrmlja on. Ulrike, koja je sada stajala pred vratima, dobaci mu pogled.

Recite mi, ree njegov tast, ima li znaka da e se Stiftsschule, ovaj, ponovo otvoriti?

Johanes slegnu ramenima. nadvojvoda, ree on neodreeno; znate. Barbara mu dodade zdelu koja se puila. Uzmi malo

bratwurst-a, Johane, ree ona. Ulrike je napravila tvoj omiljeni krem-sos. Gledao ju je netremice i ona uurbano povue tanjir. Sada joj je stomak bio toliko velik da je morala iz ramena da se povija kako bi dosegla do stola. Za trenutak ga dirnu njeno tuno trapavo stanje. Mislio je da je lepa dok je nosila njihovo prvene. Ree mrzovoljno: Sumnjam da e se

34

otvoriti dok on jo vlada. Razvedri se. Pria se da ima sifilis, znate; ako ga to dokraji, ima nade.

Johanese! Regina ue, stvarajui malo ali opipljivo poboljanje u

atmosferi. Zatvorila je za sobom s velikom panjom teka hrastova vrata, kao da je pri tome sastavljala deo zida. Za nju je svet bio stvoren u prevelikoj srazmeri. Johanes je mogao da saosea.

Kakve nade? blago se raspitivao Jobst Miler, sakupljajui i poslednji ostatak belanca od jajeta. Jutros je bio sav nekako mek, radei sve natenane. Pivo je ostavilo male brkove od isuene pene na njegovoj usni. Trebalo je da umre kroz dve godine.

? zarea Kepler, reen da bude teak. Jobst Miler uzdahnu.

Rekoste da e biti nade ako nadvojvoda bude ... umro. Kakve nade, ako smemo da pitamo?

Nade da e biti trpeljivosti i malo slobode u kojoj bi narod mogao da ispoljava svoju veru onako kako mu savest nalae. Ha! Ovo je bilo dobro. Jobst Miler je bio priao papistima prilikom poslednjeg izliva Ferdinandovog ara, dok se Johanes vrsto drao i podnosio privremeno progonstvo. Na glatkom licu starog momka pojavi se talasi, preao je preko stisnutih vilica i stegao beskrvne usne. Rekao je:

Savest, da, savest je fina za neke, za one koji zamiljaju da su tako uzdignuti i moni da im nije potrebno da se mue razmiljajui o obinim stvarima, a ostavljaju drugima da njih i njihove porodice hrane i okue.

Johanes spusti pehar lako lupnuvi. Na njemu je bio utisnut Milerov grb. Regina ga je posmatrala.

jo uvek dobijam platu. Njegovo lice, koje je bilo bledo zbog suzdranog besa, pocrvene. Barbara napravi pokret koji je preklinjao, ali on ne obrati panju na nju. Znate, u ovom gradu ja uivam izvestan ugled. Savetnici pa i nadvojvoda lino odaju priznanje mojim vrednostima, ak iako drugi to ne ine.

35

Jobst Miler slegnu ramenima. Sav se bio skupio u uanj, pacov spreman na borbu. Uprkos svem svom kicokom izgledu, blago je zaudarao na neoprano telo.

Ba im je fin nain na koji pokazuju svoje uvaavanje, ree on. tako to su vas izbacili kao obinog kriminalca, a?

Johanes je zubima kidao koru hleba. Biro mri je dokruteno da... s velikom mukom proguta ... bilo mi je doputeno da se vratim u roku od mesec dana. Bio sam jedini od naih ljudi koji je na taj nain bio izdvojen.

Jobst Miler dozvoli sebi jo jedan slabaan osmeh. Moda, ree on naglaavajui blago, drugi nisu imali jezuita da se za njih zalau? Moda im njihove savesti ne bi dozvolile da trae pomo te rimokatolike zajednice?

Keplerovo elo povrati boju. Nita nije rekao, samo je drhtei sedeo, i gledao u starca. Zavladala je tiina. Barbara mrknu. Jedi tu kobasicu, Regina, ree ona mekim glasom, saaljivo, kao da je probiraki nain na koji je dete jelo bio tajni uzrok sadanjih nevolja. Regina odgurnu tanjir, paljivo.

Recite mi, ree Jobst Miler, i dalje povijen, i dalje s osmehom, kolika je ta plata koju vam savetnici i dalje daju zato to ne radite? Kao da i te kako nije znao.

Ne vidim... Smanjili su je, tata, ustro se ubaci Barbara. Bila je dve

stotine florina, a sada su odbili dvadeset i pet! Imala je obiaj, kada je govorila suprotstavljajui se plimi besa svoga mua, da pokrije oi kapcima koji su trepereli kako ne bi videla njegove trzaje, taj divlji pogled. Jobst Miler je klimao glavom dok je govorio:

nije bogatstvo, nikako. k je, tata. Ipak, znate, dve stotine meseno... Barbarine oi se irom otvorie. Meseno? zakreta ona. Ali tata, to je per anum! ta? Ba su to lepo glumili.

36

Da, tata, da. I da nije bilo mog skromnog linog prihoda, i onoga to nam aljete iz Mileka, pa...

Da uti! zarea Johanes. Barbara skoi. O! Jedna suza se iscedi i skotrlja na njen

bucmasti rumeni obraz. Jobst Miler je ispitivaki posmatrao svoga zeta.

Imam, valjda, pravo da ujem kako stoje stvari? ree on. Najzad, ona je moja erka.

Johanes ispusti kroza stisnute zube visok piskav zvuk koji je upola bio urlik, upola jecaj.

neu da trpim! uzviknuo je. neu da trpim u roenoj kui.

Vaoj?, procedi Jobst Miler. Oh tata, prestanite, ree Barbara. Kepler uperi u njih svoj

drhtavi prst. Ubiete me, ree on, napetim tonom oveka koji je upravo shvatio veliku i stranu stvar. Da, eto ta ete uraditi, ubiete me, oboje. To vi elite. Da se postarate da mi unitite zdravlje. To bi vas usreilo. A onda vi i ovaj va okot, koji mi tu izigrava moju gospa-suprugu predaleko, ide predaleko moete da odete i vratite se u Milek, znam ja to.

Smirite se, gospodine, ree Jobst Miler, niko ovde ne eli da vas ozledi. A molim vas da se ne rugate s Milekom, niti s prihodima koje donosi, koji se jo uvek mogu pokazati kao va spas, kada vojvoda sledeeg puta bude naao za shodno da vas protera, moda zauvek!

Johanes malo obuzda svoj rasplamsali bes. Da li je on to uo nagovetaj dogovora? Da li se to taj stari jarac pripremao da ponudi otkup za svoju erku? Ta pomisao ga jo vie razljuti. Besno se nasmejao.

uj ti njega, eno, uzviknuo je; ljubomorniji je kada su mu imanja u pitanju nego kada si ti u pitanju! Mogu da vas zovem kako mi je drago, ali ja neu uprljati ime Mileka time to mi je na usnama.

Braniu svoju ker, mladiu, delima a ne reima. Vaoj erki, vaoj erki, da vam ja kaem, nije potrebna

37

nikakva zatita. Njoj je dvadeset i sedam, a ve je dvojicu mueva sahranila a uveliko radi na treem. Oh, pretera ga!

Gospodine! Poskoie iz svojih stolica, spremni da se potuku i zastae s

ubitanim pogledima koji su bili ukrteni kao rogovi jelena. U tu tiinu koja je narastala Barbara ispusti glupav majuan kikot. Pljesnu se akom preko usta. Regina ju je zainteresovano posmatrala. Mukarci popustie, diui teko, iznenaeni sami sobom.

Znate, tata, on veruje da je na umoru, ree Barbara, uz jo jedan grcaj mahnitog smeha. n kae, on kae da ima beleg krsta na stopalu, na onom mestu gde su Spasitelju zabili avle, to se pojavi pa nestane, i menja boju prema dobu dana zar nije tako? Johanese? Uvijala je ruicama, nije mogla da prestane. Mada ja to ne mogu da vidim, valjda zato to nisam jedna od tvojih izabranica, ili zato to nisam dovoljno pametna, kako ti... kako ti uvek... Glas joj se postepeno izgubio u tiini. Johanes ju je dugo posmatrao. Jobst Miler je ekao. Okrenuo se Barbari, ali ona odvrati pogled. On ree svom zetu:

Kakva je to bolest to mislite da vas je spopala? Johanes promrmlja neto upola glasa. Oprostite, nisam uo...?

Kuga, rekoh. Starac se zagleda. Kuga? Zar ima kuge u gradu? Barbara? naravno da nema, tata. On to zamilja. li..! Johanes podie pogled sa stanom grimasom. Od nekog

mora da krene, zar ne? Jobstu Mileru je laknulo. Stvarno, ree on, ta pria o... a

jo ovo dete slua, stvarno! Johanes se opet obrui na njega. k da ne brinem, ree on, kada sam svoj ivot uzeo u

svoje ruke tako to sam se oenio ovim anelom smrti koga ste mi podmetnuli?

Barbara ispusti jauk pa pokri lice rukama. Johanes se tre, a sav njegov bes usahnu iznenada, ostavljajui ga sveg mlitavog.

38

Prie joj. Konano, tu je bilo stvarnog bola. Nije mu doputala da je dotakne, a njegove ruke su neto bespomono petljale iznad njenih ramena koja su se izdizala i sputala, priguujui nevidljivi bol koji je navirao. sam jedno pseto, Barbara, pomamio sam se; oprosti mi, grizao je zglobove na prstima. Jobst Miler ih je promatrao s gaenjem, tog malog stvora koji je lebdeo nad svojom krupnom enom koja je jecala, napuivi usne. Regina tiho napusti sobu.

Isuse, uzviknu Kepler i lupi nogom o pod.

*

Hitao je u potrazi za venim zakonima koji vladaju harmonijom sveta. Kroz strano ipraje, u najmranijoj noi, prikradao se svom udesnom plenu. Samo je najpritajenijem lovcu bilo doputeno jednom pucati na nj, a on, skaradno naoruan samarom svoje manjkave matematike, kakvih je on imao izgleda? Okruen gomilom klovnova to skakuu, viu, podvriskuju i lupaju svojim zvonima ija su imena Oinstvo, Odgovornost i Dombestragija. Pa ipak, video ju je jednom, nakratko, tu mitsku pticu, tu pegicu, ne veu od pegice, kako lebdi na ogromnoj visini. To se nije moglo zaboraviti, taj pogled.

Dan 19. juli, 1595, tano u 27 minuta posle 11 izjutra: to je bio taj trenutak. Tada je imao, ako su mu prorauni bili tani, 23 godine, 6 meseci, 3 nedelje, 1 dan, 20 asova i 57 minuta, i jo nekoliko desetina sekundi manje ili vie.

Posle toga je proveo mnogo vremena skapavajui nad ovim brojkama, traei skrivena znaenja. Taj niz koji se sastojao od datuma i vremena, ako se sabere, davao je rezultat 1652. U tome nije bilo niega znaajnog. Sabirajui cifre tog broja dobio je 14, to je bilo dva puta 7, mistian broj. Ili je moda ta 1652. trebalo da bude godina njegove smrti. Tada bi imao osamdeset i jednu. (Nasmejao se: s njegovim zdravljem?) Okrenuo se drugom nizu, njegovoj starosti tog vanog dana jula. Te brojke jedva da

39

su izgledale da neto vie obeavaju. Iskombinovane, ne raunajui tu godinu, davale su veliinu iji je jedini znaaj bio u tome to je ona bila deljiva s 5, ostavljajui mu kolinik 22, starost u kojoj je napustio Tibingen. Pa, nije bilo bogzna ta. Ali ako podeli 22 i oduzme 5 (opet ono 5!) dobio je 6, a bilo mu je est kada ga je majka odvela na vrh Brda Veala da posmatra kometu 1577. A 5, ta je ta vredna brojka 5 oznaavala? Pa, to je bio broj intervala izmeu planeta, broj tonova u arpedu sfera, ta petotonska skala muzike sveta!... ako su mu prorauni bili tani.

est meseci je neprekidno radio na onome to e jednoga dana postati Mysterium Cosmographicum, njegova prva knjiga. Njegove prilike su tada bile lagodnije. Jo uvek je bio neoenjen, jo nije bio ni uo za Barbarino ime i iveo je u Stiftsschule u sobi koja je bila skuena i ledena, ali njegova. Astronomija je u poetku bila samo dokolica, produetak matematikih igara koje je jo kao student u Tibingenu voleo da igra. I kako je vreme prolazilo, a njegove se nade u novi ivot u Gracu izjalovile, to egzaltirano igranje sve vie i vie ga je opsedalo. To je bilo neto posebno, carstvo rada postavljeno naspram rasklimatanog stvarnog sveta u kome je bio zatoen. Jer Grac je bio neka vrsta tamnice. Ovde u ovoj varoi, koju su voleli da zovu gradom, tajerskoj prestonici, kojom su vladali uskogrudi trgovci i papski knez, duh Johanesa Keplera bio je u lancima, njegove sposobnosti sputane, njegov veliki misaoni dar stavljen na muke uiteljovanja tano! da! smejui se i rokui, rugajui se sam sebi utamnien, tako mi svega! Imao je dvadeset i tri godine.

Bila je to dosta lepa varo. Bio je impresioniran kada ju je prvi put ugledao, reku, vrhove crkava, brdo sa zamkom kao krunom, sve nejasno i svetlo pod pljuskom aprilske kie. Ovde kao da je postojala neka irina, velikodunost, koju je zamiljao da moe da opazi ak i u irini i ravnotei zgrada, tako razliitim od arhitekture razbokorenih zdanja gradova njegovog rodnog Virtemberga. I ljudi kao da su bili drugaiji.

40

Voleli su etnje i bili vrlo predani javnim razgovorima i raspravama, i to je podsetilo Johanesa da je bio daleko od kue, da je skoro nadomak Italije. Sve je to bila varka. Sada, poto je malo bolje ispitao prepune ulice, shvatio je da su prljavtina i smrad, bogalji, prosjaci i ubojice, bili ovde isti kao i drugde. Istina, bili su protestantski nikogovii, bila je to protestantska prljavtina i protestantsko nebo kome su oni vrhovi crkava stremili, otuda i taj iri vazduh na sve strane: ali nadvojvoda je bio pobesneli katolik, a na sve strane su gmizali jezuiti, pa se ak i onda u Stiftsschule-u prialo o ukidanju i zatvaranju.

On, koji je bio tako brilijantan student, mrzeo je poduavanje. Na asovima je doivljavao udno osujeenje. Materija koju je morao da izlae bila je uvek, uvek negde daleko od onoga to ga je odista zanimalo, tako da je sebe stalno silio kao to vesla potiskuje svoj un uzvodno. Taj napor ga je iscrpljivao, od njega se znojio i bio oamuen. esto bi kormilo popustilo, a poplava njegovog entuzijazma bi ga ponela onako bespomonog, dok bi njegovi jadni tupavi aci, maui slabano rukama stajali naputeni na obali koja je ostajala u daljini.

Stiftsschule je voena onako kako se to radi u vojnoj akademiji. Onaj uitelj koji ne tue svoje ake do krvi, smatran je slabim. (Johanes je davao sve od sebe, ali jednom prilikom, kada nije mogao da izbegne primenu batina, njegova rtva je bio krupan kezav momak, skoro njegovih godina, i za glavu vii.) Zahtevao se visok obrazovni nivo, a odravao ga je komitet nadzornika i njegova eta inspektora. Johanes se jako plaio inspektora. Upadali su na asove nenajavljeni, esto u parovima i sluali u tiini iz pozadine, dok je aica uenika sedela skrtenih ruku, kao da grle sebe same i zurila u njega, radosno usredsreeni, ekajui da od sebe napravi budalu. Obino im je inio tu uslugu, trepui i mucajui dok se rvao sa zapetljanim koncima svoga izlaganja.

Morate pokuati da budete smireni, rekao mu je rektor Papius. Vi kao da pourujute stvari, zaboravljajui moda da

41

vai aci nemaju vau brzinu uma. Oni ne mogu da vas prate, postaju zbunjeni, a onda mi se ale, ili... osmehnu se ... ili to ine njihovi roditelji.

Znam, znam, ree Johanes gledajui u svoje ruke. Sedeli su u rektorovoj sobi koja je gledala na glavno kolsko dvorite. Padala je kia. Vetar je duvao kroz dimnjak i dimne lopte su se valjale. iz kamina i visile u vazduhu oko njih, zbog ega su ga pekle oi. Govorim prebrzo i izgovaram stvari pre nego to stignem da odmerim rei. Ponekad se usred asa predomislim i ponem da priam o nekoj drugoj temi, ili uvidim da je ono o emu sam govorio neprecizno pa sve iz poetka ponem da objanjavam materiju u detalje. Zatvorio je usta, uvijajui se kao crv; samo je pogoravao situaciju. Okrenut prema vatri, dr Papius se namrti. Vidite, Herr rektore, to je moja cupiditas speculandi koja me odvodi u stranu.

Da, ree onaj stariji blagim glasom, ekajui se po bradi, moda je u vama previe... strasti. A ja ne bih eleo da vidim nekog mladia kako suzbija svoj uroeni entuzijazam. Moda, gospodine Keplere, niste roeni za predavaa?

Johanes podie preplaen pogled, ali rektor ga je posmatrao samo zabrinuto, zabavljajui se malo pri tom. Bio je blaga, pomalo smuena osoba, uenjak i fiziar; nema sumnje da je znao kako je to stajati itav dan u razredu, a pri tom eleti da se bude negde drugde. Uvek je pokazivao ljubaznost prema ovom siunom oveku iz Tibingena, koji je isprva tako zaprepastio one uvaenije lanove osoblja svojim stranim ponaanjem i zbunjujuom meavinom ljubaznosti, razdraljivosti i nadmenosti.

Nisam ja dobar uitelj, promrmlja Johanes, znam. Moje sposobnosti lee u drugim pravcima.

, da, ree rektor, kaljui; vaa astronomija. Gledao je u inspektorov izvetaj na stolu ispred sebe. To dobro predajete, izgleda?

li, nemam aka! nije vaa greka pastor Cimerman kae ovde da

42

astronomija nije hrana za svakoga. On preporuuje da vas premestimo da predajete aritmetiku i latinsku retoriku u vioj koli, dok ne budemo mogli da naemo vie aka koji su eljni da postanu astronomi. Johanes je shvatio da ga ismevaju, premda blago.

Oni su neuki varvari uzviknu on naglo, a jedna cepanica ispade iz vatre. Njima je jedino stalo do lova i ratovanja i traenja debelih miraza za svoje naslednike. Oni, oni, oni oni ne zasluuju... Prekinuo je, sav bled od besa i uzbuenja. Ovi suludi ispadi moraju prestati.

Rektor Papius se osmehnu jedva primetnim smekom. Ti inspektori?

Ti ? Shvatio sam da opisujete naeg dobrog pastora

Cimermana i njegove kolege inspektore. Mi smo o njima govorili.

Johanes prinese ruku elu. sam ja sam, naravno, mislio na one koji nee da poalju svoje sinove na pravu nauku.

Ah. Ali ja mislim, znate, ima ih mnogo meu naim otmenim porodicama, pa i meu trgovcima takoe, koji smatraju da astronomija nije pravi predmet koji bi njihovi sinovi trebalo da izuavaju. Oni na lomaama spaljuju one nesrenike koji su imali manje posla s Mesecom nego vi na vaim asovima. Ja ne branim taj mraan stav prema vaoj nauci, shvatate, ve samo skreem panju, jer moja je...

li... jer moja je dunost da to uinim. Sedeli su i gledali se, Johanes smrknut, a rektor istrajan i

vrst. Siva kia lila je po prozoru, dim se talasao. Johanes uzdahnu. Znate, Herr Rektore, ja ne mogu...

li pokuajte, hoete li, metre Keplere: pokuajte? Pokuao je, pokuavao je, ali kako je mogao da bude miran?

Mozak mu je kiptio. Haos ideja i slika talasao se u njemu. Na asu bi sve ee i ee jednostavno zautao, stajao tako kao ukopan, gluv za podsmeh aka, kao neki zalueni hijerofant.

43

Tumarao je ulicama sav zanet, a ne jednom umalo da ga konji pregaze. Pitao se da nije bolestan. Ipak, to je pre bilo kao da je... zaljubljen! Zaljubljen, i to, ni u ta odreeno, ve uopte. Ta pomisao, kada mu pade na pamet, natera ga u smeh.

Poetkom 1595. dobio je znak, ako ne od Boga lino, a ono sigurno od nekog nieg boanstva, nekog iji je zadatak da ohrabri izabranika ovog sveta. Njegovo mesto u Stifftsschule nosilo je sa sobom i titulu sainitelja kalendara za pokrajinu tajersku. Prole jeseni, za honorar od dvadeset florina iz javne blagajne, sainio je astroloki kalendar za narednu godinu, predviajui veliku hladnou i invaziju Turaka. U januaru je bio takav mraz da su pastiri na alpskim farmama pomrli od smrzavanja po padinama, dok su prvog dana nove godine Turci poeli s napadima koji su, prialo se, opustoili itavu zemlju od Nojtata do Bea. Johanes je bio oaran brzom potvrdom svojih sposobnosti (dok je u potaji bio zapanjen). O, znak, da, svakako. Bacio se ozbiljno na posao koji se odnosio na misteriju kosmosa.

Nije imao reenje, pa ipak; i dalje je postavljao pitanja. Prvo od njih je bilo: zbog ega postoji ba est planeta u sunevom sistemu? Zato ne pet, ili sedam, ili hiljadu, bar kada je o tome re? Niko se, bar koliko je njemu bilo poznato, nije to zapitao. Za njega je to postala temeljna misterija. I sama formulacija takvog jednog pitanja uinila mu se kao neko izuzetno dostignue.

Bio je kopernikanac. U Tibingenu ga je njegov uitelj Mihael Mestlin upoznao sa sistemom sveta tog poljskog metra. Za Keplera je bilo neeg skoro svetog, neeg skoro iskupljujueg, u toj viziji ureenog satnog mehanizma heliocentrinih sfera u ijem je sreditu Sunce. A ipak je video, jo od poetka, da je u tome postojao neki nedostatak, osnovna greka koja je naterala Kopernika na svakojake sitne trikove i ustupke. Jer iako je ideja o sistemu, onako kako je opisana u prvom delu De revolutionibus, sama po sebi bila jedna vena istina, pri izradi teorije dolazilo je do sve veeg nagomilavanja parafernalija

44

epicikloida, ekvantna taka, sve to, sigurno iznueno nekim stranim prvobitnim udesom. Bilo je to kao da je metar ispustio iz drhtavih ruku svoj divni model mehanizma sveta, a on je na tlu pokupio u svojim zupcima i fino namotanoj ici svog okvira komadie prljavtine, uvelo lie i suve ljuske otrcanih koncepata.

Kopernik je ve pedeset godina bio mrtav, ali se sada za Johanesa ponovo uzdigao, tuni aneo s kojim se mora rvati pre nego to vrsto zalegne da zasnuje sopstveni sistem. Moe on da se ruga epicikloidima i ekvantnoj taki, ali se oni nisu mogli olako odbaciti. Kanonik iz Ermlanda je bio, pretpostavljao je, vei matematiar negoj to e to ikada biti sastavlja kalendara za tajersku. Johanes je besneo protiv sopstvenih nesposobnosti. On moda zna da je postojao neki nedostatak, i to ozbiljan, u Kopernikovom sistemu, ali pronai ga, bilo je neto sasvim drugo. Noima bi se budio mislei da je uo tog starca, svog protivnika, kako mu se podsmeva, kako ga izaziva.

A onda je doao do otkria. Shvatio je da nije bilo toliko vano ono to je Kopernik uinio pa pogreio: njegov greh je bio obian propust. Taj velikan je, Johanes je to sada shvatao, imao samo elju da vidi prirodu stvari na delu, a ne i da je objasni. Nezadovoljan Ptolomejevim sistemom sveta, Kopernik je stvorio bolji, elegantniji sistem, koji je ipak, uprkos svom prividnom radikalizmu, bio namenjen samo, po reima sholastiara, da spase fenomen, da postavi model koji ne mora da bude empirijski taan, ve koji samo na izgled navodi verovatne razloge na osnovu posmatranja.

A da li je Kopernik verovao da je njegov sistem bio slika stvarnosti, ili je bio zadovoljan time to se on slagao, manje-vie, s pojavama? Da li se takvo pitanje uopte postavljalo? Nije bilo nikakve muzike u svetu tog starca, samo pokoja arija i fragmenti razbijene harmonije, nakrabane kadence. Bio bi to Keplerov zadatak da sve to sakupi, da to propeva. Jer istina je leala u toj muzici koja je nedostajala. Podigao je pogled k

45

sumornoj svetlosti zime u oknu i obgrlio se rukama. Zar nije bila divna, ta logika stvari? Muen neelegantnou Ptolomejevog sistema, Kopernik je podigao svoj veliki spomenik Suncu, u kome je bila usaena greka, taj biser, koji je Johanes Kepler trebalo da nae.

Ali svet nije bio stvoren zato da bi pevao. Bog nije bio povran. Od poetka se toga pridravao, da je pesma bila usputna, da se prirodno uzdie iz harmoninog odnosa stvari. Sama istina je bila, na neki nain, usputna. Harmonija je predstavljala sve. (Neto nije u redu, neto nije u redu! Ali na to nije obraao panju.) A harmonija, kao to je pokazao Pitagora, bila je proizvod matematike. Prema tome, harmonija sfera se mora uklopiti u matematiku emu. Da je takva ema postojala, Johanes nije ni najmanje sumnjao. Njegov glavni aksiom je bio da Bog nije na svetu nita stvorio bez plana zasnovanog na geometrijskim veliinama. A ovek je tano nalik Bogu, i jedini, jer moe da misli na nain koji odraava tu boansku emu. Napisao je: um poima neku stvar utoliko tanije ukoliko se vie pribliava istim veliinama kao svom izvoru. Prema tome, njegov metod u zadatku prepoznavanja kosmike eme mora da bude, kao i sama ema, zasnovan na geometriji.

Prolee je stiglo u Grac i, kao i uvek, iznenadilo ga. Jednoga dana je pogledao napolje, a ono je ve bilo tamo u ispranom vazduhu, neko oivljavanje, neko oseanje silnog iznenadnog naleta, kao da se zemlja vinula u krivinu koja se suavala. Grad je iskriio odbijajui svetlost s prozorskih okana koja su pulsirala i uglaanog kamena, od plavih i zlatnih kinih lokvi po blatnjavim ulicama. Johanes je uglavnom ostajao u kui. Uznemiravalo ga je, kako se to doba tesno poklapalo s njegovim sadanjim raspoloenjem, nemirom i nejasnom udnjom. Karneval Velikog posta tutnjao je ispod njegovog prozora neprimeen, sem kad bi aljiva truba zatrubila ili kada bi pijano pevanje terevenara uzdrmalo njegovu usredsreenost, on bi stisnuo zube reei neujno.

Moda nije bio u pravu, moda svet nije bio ureena

46

tvorevina kojom vladaju nepromenjivi zakoni? Moda Bog, ipak, kao i stvorenja koja je stvorio, vie voli prolazno nego veno, privremene stvari od savrenih, deje trube, buku i nered od muzike sfera. Ali ne, ne, uprkos ovim sumnjama, ne: njegov Bog je pre svega bio Bog poretka. Svet funkcionie pomou geometrije, jer geometrija je zemaljska paradigma boanske misli.

Radio je do kasno u no i teturao kroz dane u zanosu. Dolo je leto. est meseci je radio bez prestanka, a jedino to je dostigao, ako se to moe nazvati dostignuem, bilo je ubeenje da to nisu same planete, njihovi poloaji i brzine s kojima on mora da radi ve rastojanja izmeu njihovih orbita. Vrednosti za ta rastojanja bile su one koje je postavio Kopernik, koje nisu bile nita pouzdanije od Ptolomejevih, ali je morao da pretpostavi za ljubav svog zdravog razuma, da su one bile dovoljno pouzdane da poslue u njegove svrhe. Bezbroj puta ih je kombinovao i rekombinovao, traei odnos koji su skrivale. Zato postoji samo est planeta? To je bilo pitanje, da. Ali je daleko znaajnije bilo, zbog ega samo postoje ta rastojanja izmeu njih? ekao je, oslukujui brz lepet krila. Tog obinog jutra, meseca jula, stigao je aneo s odgovorom. Bio je na asu. Dan je bio topao i svetao. Neka muva je zujala na visokom prozoru, romb suneve svetlosti leao mu je kod nogu. Njegovi aci, otupeli od dosade, gledali su mu preko glave svojim ustakljenim oima. Objanjavao je jednu od Euklidovih teorema docnije, ma koliko da je pokuavao, nije mogao da se seti koju pa je na tabli pripremio jedan ravnokraki trougao. Uzeo je veliki drveni estar, i odmah, kao to je to uvek uspevala da uini, ta monstruozna stvar ga je utinula. Drei ozleen palac u ustima okrenuo se tabli na nogarima i poeo da vue dva kruga, jedan unutar trougla tako da dodiruje njegove tri strane, drugi ga je okruivao i prolazio kroz temena. Odmakao se, stao u taj snop pranjave suneve svetlosti i zatreptao, a najednom neto, moda njegovo srce, pade i poskoi, kao atleta koji izvodi udesnu majstoriju na odskonoj dasci, te on pomisli, u

47

nedoslednosti zanosa: iveu doveka. Odnos opisanog prema upisanom krugu bio je istovetan odnosu putanja Saturna i Jupitera, najudaljenijih planeta, a ovde, unutar ovih krugova, odreujui taj odnos, bio je upisan jedan ravnostrani trougao, osnovna slika u geometriji. Stavi prema tome izmeu putanja Jupitera i Marsa jedan kvadrat, izmeu Marsa i Zemlje jedan petougaonik, izmeu zemlje i Venere jedan... Da. O, da. Taj crte, nogare, pa i sami zidovi te prostorije rastopie se u svetlucavu tenost, a sreni aci mladog metra Keplera bili su poaeni retkim i prijatnim prizorom kako uitelj brie suze iz oiju i sono trubi u prljavu maramicu.

*

A u sumrak je izjahao iz ume Senbuh. Svetao martovski dan pretvorio se u nepogodu i mrkouta svetlost sputala se na dolinu. Nekar je svetlucao, kao krljac plav i hladan. Zaustavio se na obronku brda i stajao u uzengijama da bi duboko udahnuo taj otri olujni vazduh. Nije se ovako seao vapske, udne i divlje: da nije on bio taj koji se promenio? Imao je nove rukavice, dvadeset florina u kesi, dozvolu da odsustvuje iz Stiftsschule-a, ovu sivu mazgu pozajmio mu je prijatelj tefan pajdel, oblasni sekretar za tajersku i, bezbednu u torbi pored njega, umotanu u nepromoivo platno, najdrau stvar, svoj rukopis. Knjiga je bila gotova, bio je doao u Tibingen da je objavi. Padala je crna kia kada je uao u uske gradske ulice, a fenjeri treptali po bedemskim zidinama Hohentibingena iznad njega. Posle najave u julu bilo je potrebno jo sedam meseci tekog rada i ugradnje tree dimenzije u proraune da bi se zaokruila njegova teorija i dovrio Mysterium. No, nepogoda, usamljeni putnik, pritajena udesnost sveta; mlaz kie mu se zavukao pod okovratnik i njegove lopatice zadrhtae kao tek iznikla krila.

Upravo sada je sedeo u krevetu, u niskoj pouteloj sobi u gostionici Vepar, s prljavim ebetom navuenim do brade, jeo

48

ovsene kolaie i pio kuvano vino. Kia je dobovala po krovu. Iz krme odozdo uzdizalo se promuklo pevanje fini srdani ljudi, te vabe, i udesni pijanci. Mnoge meine Renia sam je kao student izbljuvao dole po tom podu zastrtom asurom. Iznenadilo ga je to koliko je srean to je ponovo bio u svom zaviaju. Ispijao je ostatke iz vra kao u poslednjoj zdravici Gospoi Slavi, toj velikoj i samouverenoj boginji, kada je momak zalupao na vrata i pozvao ga. Obnevideo i iskeen, polupijan, i jo uvek umotan u ebe, steturao se dole niz rasklimatane stepenice. Pivnica je liila na brodsku kabinu, oni koji su pili klatili su se, svetlost svea se njihala, a iza prozora niz koje je lila kia, nadimala se okeanska no. Mihael Mestlin, njegov prijatelj i nekadanji uitelj, ustade od stola da ga pozdravi. Rukovali su se i nali u zagrljaju uz neoekivanu stidljivost. Johanes je bez uvoda rekao: Napisao sam knjigu. Namrtio se na prljavi sto i pehare obloene koom: zato se stvari nisu zatresle na tu novost?

Profesor Mestlin je posmatrao ebe. ste li bolesni? ta? Nisam, promrzao, mokar. Malopre sam stigao. Primili

ste moju poruku? Ali naravno, im ste ovde. Ha. Iako su mi uljevi, izvinite to ih pominjem, strani, posle tog puta.

Ne nameravate ovde da odsednete, valjda? ne, ne, biete kod mene. Hajdete, oslonite mi se na ruku, moramo se postarati za va prtljag.

Nisam... Idemo, kad kaem. Imate temperaturu, ovee, a ruke vam

se, vidite, tresu. Nisam, kad vam kaem, nisam bolestan. Groznica je trajala tri dana. Pomislio je da bi mogao umreti.

Opruen na kauu u Mestlinovom stanu buncao je i molio se, muen vizijama veselih dokolica i munog rada. Iz tela mu je izbijao nezdrav znoj: odakle je dolazilo toliko otrova? Mestlin ga negovao nespretnom nenou jednog neenje, a u etvrto jutro se probudio, loman kao da je od stakla, i ugledao kroz krajiak okna iznad sebe oblake kako plove deliem plavog

49

neba i, prezdravio je. Kao vatra koja proiava, groznica ga je potpuno oistila.

Vratio se svojoj knjizi bistra pogleda. Kako je uopte mogao da pomisli da je bila gotova? uuren u gomili listova ustremio se na rukopis, beleei, skraujui, spajajui, rastavljajui teoriju i ponovo je sastavljajui, ravan po ravan, sve dok mu se nije uinila udesnom u svojoj novopronaenoj eleganciji i snazi. Okno iznad njega je bubnjalo pod udarcima jakog vetra, a kada se pridigao na lakat, mogao je da vidi drvee kako podrhtava u dvoritu koleda. Zamiljao je kako naleti tog razdraganog vetra struje i kroz njega. Mestlin mu je donosio hranu, kuvanu ribu, supe, dinstanu digericu, ali ga je sada ostavljao samog; nervirala ga je ta ushienost mladia dvadeset godina mlaeg od njega, uurenog na leaju u zamazanoj nonoj koulji, to kao neka oivela lutka, iz dana u dan, piskara. Upozorio ga je da bolest moda nije prola, da oseanje jasnoe kojom se hvalio moe da bude neka njena druga faza. Johanes se slagao, jer ta bi mogla biti ta pomama za radom, taj zanos premiljanja, ako ne neka vrsta bolesti?

Ali i od toga se otrgao, a pri kraju nedelje stare sumnje i strahovanja se povratie. Gledao je u svoj preraeni rukopis. Zar je bio toliko bolji nego pre? Da nije samo zamenio stare greke novim? Obratio se Mestlinu za podrku. A profesor, ustuknuvi pred tom silinom potrebe, blago je nabrao elo, kao da potajno trai otvor kroz koji bi mogao da umakne. Da, ree on, kaljui, da, ideja je, ovaj, otroumna, svakako.

li da li smatrate da je tana? Mestlinove bore se produbie. Bila je nedelja izjutra. etali su utrinom iza glavne zgrade univerziteta. Brestovi su drhtali pod estokim nebom. Profesor je imao sedu bradu i nos pijanca. Stvari je paljivo odmeravao pre no to bi ih pretoio u rei. Evropa ga je smatrala velikim astronomom. sam miljenja, objavi on, da je matematiar postigao svoj cilj ako iznosi hipotezu kojoj pojave odgovaraju u najveoj moguoj meri. I vi biste se sami povukli, verujem, ako bi neko mogao da ponudi principe koji

50

su bolji od vaih. Ni u kom sluaju se ne moe zakljuiti da se ta realnost odmah uklapa u sloene hipoteze svakog metra.

Johanes, malaksao i mrzovoljan, pogleda smrknuto. To je bio prvi put da se odvaio da izae napolje od kada je groznica utihnula. Oseao se kao da je providan. Visoko gore u vazduhu zaulo se neko zujanje, a onda najednom tresak zvona, od ega mu nervi ustreptae. emu traiti rei? ree on, jauknu, zvona, prokletstvo. Geometrija je postojala pre Stvaranja, ona je sa-vena s umom bojim, ona je sam Bog...

Bong. O! Mestlin ga je netremice gledao. ... Jer ta, dodade blago postoji u Bogu to nije Bog

sam? Sivi vetar se penjao kroz travu njemu u susret; zadrhtao je. Ali mi izgovaramo samo citate: recite mi to iskreno mislite.

Rekao sam to mislim, prasnu Mestlin. Ali to je, oprostite mi, uitelju, sholastiko oklevanje.

Dobro onda, ja i jesam sholastik! Vi, koji poduavate svoje studente koji ste mene

poduavali heliocentrinoj doktrini Kopernikovoj, vi da budete sholastik? ali je ipak profesoru uputio zamiljen poprek pogled.

Mestlin se ustremi. Aha, a i taj je bio sholastik i spasilac fenomena!

n je samo... Sholastik, gospodine! Kopernik je potovao klasike. dobro, ja ne potujem? ini mi se, mladiu, da vi nemate mnogo potovanja ni za

ta! potujem prolost, Johanes ree blagim glasom. li se

pitam da li je posao filozofa da ropski prati uenja ranijih metara?

On jeste: pitao se; da li im je to bio posao? Kine kapi kao novii arolijom stvoreni prskale su po ploniku. Doli su do trema u Aula Maxima. Vrata su bila zatvorena i rezom koja je

51

bila navuena s unutranje strane, ali je za njih bilo dovoljno mesta da se sklone ispod tog kamenog platonovskog obeleja. Stajali su u tiini, gledajui ispred sebe. Mestlin je teko disao, njegova ljutnja ga je pokretala kao neki meh. Johanes, i ne znajui za bes ovog drugog, lenjo je promatrao ovce na utrini, njihove tune plemenite glave, njihove mirne oi, dok su pasle travu takvom prefinjenou, kao da se nisu samo hranile ve izvodile delikatan i tegoban posao: boja nema besmislena stvorenja, tako brojna i raznorodna. Kao i ovo, ponekad bi mu i svet najednom postajao jasan, sve ono to je van vidljive eme ili oblika, ali jednostavno postoji. Vetar je rasterao nekoliko vrana s velikog drvea. Najednom se zaulo sasvim tiho pevanje, a gore na padini utrine iao je isprekidan red deaka, snano se opirui jakom vetru. Njihova pesma, jedna od Luterovih bezoseajnih pesama, podrhtavala je u uskomeanom vazduhu. Kepler s bolom prepoznade bezoblinu seminarsku tuniku: tako je i on, nekada. Proli su, desetostruka tuna uspomena i, kako je kia postajala sve ea, pokvarie red i klisnue poslednjih nekoliko koraka, viui, u zaklon kapele Svete Ane ispod brestova. Mestlin je govorio: ... u tutgart, gde imam posla na dvoru vojvode Fridriha. Zastao je ekajui na odgovor; ton mu je bio pomirljiv. Sainio sam kalendar po nalogu Vojvodinom, pa moram da ga isporuim... Ponovo je pokuao; I vi ste radili sline poslove, svakako.

ta? A, kalendare, da; sve je to neka maioniarska ala, ipak.

Mestlin je netremice gledao Sve...? Gatanje i arolije sa zvezdama, i sve to. Pa ipak, dodade

zastajui, ipak verujem da zvezde utiu na ono to nam se dogaa... Zastao je i namrtio se. Prolost mu je prolazila kroz glavu i odlazila u beskrajnu budunost. Iza njegovih lea vrata se s bukom odkrinue i u njima se pojavi skeletina prilika koja ih pogleda i odmah se povue. Mestlin uzdahnu. Hoete li sa mnom u tutgart ili neete!

Sledeeg dana krenuli su rano za prestonicu Virtemberga.

52

Keplerovo raspoloenje se umnogome popravilo i u vreme kada su stigli do prve postaje, Mestlin je bio sav klonuo i bez rei sedeo u uglu potanskih koija, oamuen od troasovne naune rasprave o planetama, periodinosti i savrenim oblicima. Nameravali su da ostanu u tutgartu moda nedelju dana; Johanesu je bilo sueno da tamo ostane est meseci.

Zamislio je majstorski plan kako da promovie svoju teoriju o nebeskoj geometriji. Znate, poverio se onima koji su zajedno s njim veerali za trippeltisch-om u vojvodinom zamku, Izumeo sam au za pie, otprilike ove veliine, koja e predstavljati model sveta prema mom sistemu, izlivenu u srebru, a znakovi planeta e biti izbrueni dragi kamenovi Saturn dijamant, Mesec biser i tako dalje i, pazite sad ovo, s mehanizmom koji e toiti kroz sedam malih slavina, od sedam planeta, sedam raznih vrsta pia!

Drutvo ga je promatralo. Osmehnuo se, uivajui u njihovoj nemoj zapanjenosti. Neki ovek otmenog dranja s perikom, ije su cvetne crte i uspravno dranje govorili o jupiterskom carstvu, izvue komadi hleba iz usta i upita:

ko e, molim vas, finansirati taj divni projekat? , gospodine, njegova milost Vojvoda. Zbog toga sam ja

ovde. Poznato mi je da kneevi vole da se igraju pametnim igrakama.

Zaista? Jedna neuredna dama, s puno fine stare ipke oko vrata i

neim za to bi se moglo posumnjati da je venerini herpes koji samo to joj se nije rascvetao na gornjoj usni, nagnu se unapred da bi dobro pogledala tog bizarnog mladia. vi onda morate, ree ona, klimajui zbunjeno glavom pod teinom svog raskonog ogrtaa s kapuljaom, da oplemenite moga mua, pa smejui se poe da podvriskuje to je ilo na nerve. n je drugi sekretar bohemijskog ambasadora, znate.

Johanes kratko klimnu glavom to je smatrao da e proi kao naklon u tom visokom drutvu. Bio bih veoma poastvovan da sretnem vaeg supruga, i dodade kao

53

poslednji ukras, madam. Dama je sva sijala, pa je preko stola, ispruila ruku s

dlanom nagore nudei mu , k neku posudu sa delikatesima, a ona osoba otmenog dranja s perikom, to ga je gledala s visine, najednom pokaza, kao kakav slubeni peat, usta puna zlatnih zuba.

Vojvoda Fridrih, mladi gospodine, ree on, uveravam vas, veoma je obazriv sa svojim novcem.

Svi se nasmejae, kao na neku poznatu alu, pa se ponovo okrenue svojim tanjirima. Neki mladi vojnik s brkovima, odvaljujui komad piletine, zamiljeno ga je posmatrao. Sedam raznih vrsta pia, kaete?

Johanes nije obraao panju na ratniko ponaanje. Sedam, da, ree on: aqua vitae iz Sunca, rakija iz

Merkura, Venerina medovina i voda iz Meseca, odbrojavajui ih brzo savijanjem prstiju, Mars vermut, Jupiter belo vino, a iz Saturna... tiho se zakikota iz Saturna e izai samo neko loe staro vino ili pivo, tako da oni koji nita ne znaju o astronomiji mogu biti izloeni poruzi.

k? Pilei batak se odvoji jednim zahvatom. Keplerov odgovor bio je usiljen osmeh. Telus, vojvodin glavni batovan, veseli debeljko glatke elave lobanje ije je prisustvo za ovim putnikim stolom bilo rezultat nedavne nagle promene u protokolu, nasmeja se i ree: Zateen, zateen!, i vojnik pocrvene. Imao je masne smee lokne koje su padale do okovratnika njegovog somotskog kratkog gornjeg kaputa. Pticolika osoba isturila je svoju glavu na drci od vrata iza ramena Keplerovog suseda i zagakala: , ali hoete da kaete, je li, da li vas ja dobro razumem, da mi ne treba da budemo tako rei, da ne budemo upoznati s vaom divnom, ah, teorijom? Je l? Smejala se i smejala, ivahno i ludo, maui svojim malim rukama.

Nameravam, saopti Johanes, da preporuim Vojvodi tajnost. Svaki od tih raznih delova pehara napravie drugi kujundija, a bie kasnije sklopljen, ime e se obezbediti da

54

moj inventum ne bude otkriven pre pravog trenutka. ta va? zagrokta njegov sused, okreui se naglo,

crnpurast mrzovoljan ovek seljakih ruku Johanes je kasnije saznao da je baron koji je do sada sedeo kao da je gluv, konzumirajui odreda jedan za drugim tanjire sa hranom.

Latinski, ree perika kratko. Hoe da kae izum, i uperi u Keplera pogled preterano strogog prekora.

Hou da kaem, da, izum... ree Johanes mekim glasom. Najednom ga sveg obuze neka strepnja. Taj sto i ti ljudi, i dvorana iza njega sa svojom naruenom hijerarhijom drugih stolova, sluge koje su jurile i galama gomile u vreme jela, sve je to najednom bilo ispoljavanje neizleivog haosa. Srce mu klonu. Ljubazan zahtev za prijem kod Vojvode, otposlat onoga dana kada je stigao na dvor jo uvek je bio bez odgovora; a sada, punu nedelju kasnije, ledeni udar te utnje pogodi ga prvi put. Kako je mogao da bude takva budala, da gaji tako velike nade?

Spakovao je svoje projekte za kosmiki pehar i spremio se da odmah krene za Grac.