Feljton u listu “Glas srpske”, izlazio od 2. do 22. juna 2009. godine

Džon Evans: ILIRSKA PISMA

02.06.2009 17:00 |

PISMO PRVO – Izbeglice i pobunjena Bosna

Uprkos tome što se konferencija završila u dimu, izgleda da u Engleskoj vlada opšti utisak da su sada stvari mnogo bolje nego što su bile pre nekoliko meseci. Rusija će, rečeno nam je, za trenutak larmati i pretiti. Srbija već pregovara o uslovima, a što se tiče Bosne i Bugarske - šta najposle znači sudbina hrišćanskih stanovnika u Turskoj prema evropskom miru? Već je posuto diplomatsko ulje na uznemirene vode i ipak nekako sa s' arrahgera. Izbeglice će se vratiti; pobunjenici će jasno videti da treba da polože oružje istog trenutka kada ih Rusija napusti; a što se tiče rajinog položaja, to moramo ostaviti dobroj turskoj uviñavnosti da ga "poboljša".

Ne tvrdim da uživam poverenje bilo Rusije ili Kneževine. Meñutim, što se tiče bosanskih izbeglica i bosanskih pobunjenika, a mogao bih dodati i bosanskih muslimana, postarao sam se da lično ispitam istinsko stanje stvari. Tako sam tokom teškog putovanja dovoljno video i čuo da bih mogao otvoriti oči onima koji se upuštaju u ova ugodna razmatranja. Ukoliko se stvar odnosi na same pokrajine u kojima su počele sadašnje nezgode, usuñujem se čak da tvrdim da izgled za sreñenje odnosa nije nikada bio tako slab kao sada.

Surovost prema izbjeglicama

Izbeglice, proterane iz Bosne surovim delima (koja, iako nisu objavljena u engleskoj štampi, skoro prevazilaze one užase u Bugarskoj), sada umiru na desetine i stotine, gladuje i mrznu se u surovim klancima Dinarskih planina. Uprkos svemu, oni neće da se vrate.

Bosanski pobunjenici već drže planinska uporišta, koja obuhvataju prostor od preko 1.000 kvadratnih milja. Prilično su naoružani i verujem da su ne samo sposobni da se održe i bez strane pomoći, već da čak mogu, ako ne budu sprečeni stranom intervencijom, da obrazuju novu i slobodnu državu - malu bosansku Crnu Goru - u severozapadnom delu pokrajine.

Najposle, što se tiče turskih obećanja i ustava na papiru, već je pad Midhat-paše pripremio vaše čitaoce da shvate kako se turska vlada ne usuñuje da objavi novi ustav u Bosni na narodnom jeziku i konačno, što se tiče bar zapadne Bosne, tamo je vlada Stambola stvarno prestala da postoji. Inače, oblast koja nije u rukama pobunjenika potpuno je pod terorom dominantne kaste domaćih muslimanskih fanatika, begova i aga i njihovog (Bosna je polufeudalna) krvničkog bašibozučkog odreda, i oni uopšte više nisu odani centralnoj vladi.

Baš u ovom momentu ponavljaju se, u oblastima oko Travnika i Banje Luke, najgori užasi, kakvi su pre činjeni u Bugarskoj. Pred sobom imam sledeće podatke iz izvora na koje se možete potpuno osloniti. Izbijanjem fanatizma sada je ponovo opustošen već opustošeni deo Bosne. Fanatizam se pojavio meñu ološem muhamedanskog stanovništva u Travniku, negdašnjoj prestonici ove zemlje. Jedna banda ovih hulja, oko stotina na broju, probila se do Banje Luke i već od kraja prošlog meseca pljačkaške bande ovih fanatika upadaju u hrišćanska sela koja stanovništvo nije napustilo.

Tačan broj stvarno poubijanih nemoguće je doznati, jer još nisu pribavljeni tačni podaci. U jednom jedinom selu, u Župi kod Banje Luke, bilo je šest takvih ubistava; mnogi su surovo pretučeni, a izvršena su i druga nasilja, o kojima ne mogu da pišem.

Osvajaju glad i bijeda

Najgore je to što je po najvećoj zimi veliki broj mirnog stanovništva iz straha napustio domove i sada se skriva u šumama ili je prešao granicu. Novine u Zagrebu navode da je broj ovih novih izbeglica dostigao 5.000.

Broj je verovatno preteran i iz opreza ne mogu da se oslonim na autoritet hrvatskih i dalmatinskih novina. Želim da mojim čitaocima naglasim činjenicu da je preuveličan broj izbeglica koji su se vratili svojim popaljenim kućama. Sad baš, dok ovo pišem, pristižu vesti o dolasku novih izbeglica iz Glamoča. Prema njihovom iskazu, oni su izbegli ne toliko zbog nekog odreñenog akta varvarstva, već jednostavno zbog gladi i bede.

Ukupan broj ovih izbeglica sada iznosi oko četvrtinu miliona. Jedan deo njih se nalazi u Srbiji i Crnoj Gori, a ostatak u austrougarskim pokrajinama Dalmaciji, Hrvatskoj i Slavoniji. Prema poslednjem službenom izveštaju, ovde ih u Dalmaciji ima: u okolini Benkovca 1.779, Šibenika 13, Knina 10.490, Korčule 4, Dubrovnika 17.094, Kotora 2.200, Sinja 2.300, Makarske 300. Utvrdiće se, svakako, da stvaran broj prevazilazi navedene podatke. Austrijske vlasti su odbile da registruju mnoge koji žive u samoj blizini bosanske granice; drugi, premda su u neznatnoj manjini, poseduju vlastita sredstva za život; neke su pomogli prijatelji preko granice. Dve engleske gospoñe (Mis Irbi i Mis Džonston), smeštene sada, zbog svog obimnog rada na pomaganju izbeglica, ovde u Kninu, središtu ljudske nevolje, opravdano veruju da bi, što se tiče ovog kraja, trebalo zabeležiti da ima oko 12.000 izbeglica. Ako bismo uz ovo računali i izbeglice u šumama preko granice, tada bi se njihov broj u ovoj okolini popeo do blizu 17.000.

Teror

Izabrana pisma Artura Džona Evansa, koja je slao "Mančester Gvardijanu" kao putopisac i istraživač na Balkanu, predstavljaju njegova saznanja o ilirskim provincijama posebno o teškoj 1877. godini na ovim prostorima. Autor govori o žalosnom stanju u Bosni, svakodnevnom nasilju, o bijedi izbjeglica, okrutnosti Austrougara, o pobunama i nametnutom životu ovdašnjim pokrajinama, o "gerilskim operacijama izmeñu Turaka i pobunjenika". Evans je htio da nemoralnu politiku Austrougarske razotkrije i ne dozvoli da se tišinom prekrije vladavina terora u Bosni u drugoj polovini 19. vijeka.

http://www.glassrpske.com/drustvo/feljton/ILIRSKA-PISMA-PISMO-PRVO-Izbeglice-i-pobunjena-Bosna-1/lat/22896.html

PISMO DRUGO - Izbeglice u pećinama

Velika nevolja je stanje do kojeg su Turci uspjeli da dovedu Pravoslavnu crkvu u pokrajini. Mitropolit u Sarajevu i vladike kupuju svoje položaje kod vjernog sluge Divana, postavljenog "grčkog" patrijarha u Stambolu. Kako je vladičanski blagoslov iznijet na cjenjkanje.

******************

Da bih ispitao neka nepristupačnija staništa ljudske bede i da bih se lično upoznao sa položajem i izgledima za budu-ćnost bosanskih pobunjenika, spremio sam se za odlazak na divlje i snegom prekrivene visije Dinarskih planina koje leže iza onoga što je poznato kao turska granica.

Napustio sam Knin pod vrlo dobrom zaštitom, u društvu jednog gospodina, domoroca, koji je radio sve moguće i najbolje da pomogne dvema engleskim gospoñama u njihovom teškom radu oko ublažavanja nevolje.

Čovek o kome govorim jeste Uzelac, sin bosanskih roditelja, roñen na dalmatinskoj zemlji; pa, iako kulturan čovek i nezavisnih predstava, on je tokom prve godine pobune preuzeo komandu nad pobunjenicima u ovom delu Bosne. Za vreme svoga voñstva postigao je nekoliko važnih uspeha u borbi protiv Turaka.

Da je i dalje zadržao komandu, pobunjenici bi nesumnjivo sada posedovali veći deo oblasti. Uzelac je bio ranjen, te je zbog zdravstvenog stanja i intriga Komiteta napustio komandu. Posle njega komandu je preuzeo hrabri, ali nepismeni Bosanac, vojvoda Golub, i, najposle, srbijanski pukovnik Despotović, sadašnji komandant.

Kao i nekoliko drugih poštenih ljudi u Kninu, Uzelac je bio primoran, smicalicama Komiteta, da se drži po strani svega. Ipak nije prestao da radi sve što je mogao u korist nesrećnih Bosanaca.

Slovenski muslimani

I njegovo duboko poznavanje pokrajine i, inače, iscrpno poznavanje svih sadašnjih faza bosanske istorije daju mu pravo da govori o ovim stvarima sa dovoljno autoriteta. I pored simpatija za sadašnji pokret, njegova osećanja nisu obojena religioznim fanatizmom, a to mu uveliko služi na čast. Tokom jednogodišnjeg komandovanja radio je sve moguće da zadobije prijateljstvo domorodaca, slovenskih muslimana Bosne. Meñutim, postigao je samo delimičan uspeh. Toliko je religiozno indiferentan da sam ga više puta čuo gde uzbuñeno govori: "Bilo bi mnogo bolje da su svi bosanski hrišćani prešli na islam nego što se danas vodi ova bedna meñusobna borba".

Bivši pobunjenički voña osećao je zdravu i iskrenu odvratnost prema sveštenicima, čak i pravoslavne i ortodoksne veroispovesti. I zaista, jedna je od glavnih ranijih nevolja stanje do kojeg su Turci uspeli da dovedu Pravoslavnu Crkvu u pokrajini. Mitropolit u Sarajevu i vladike kupuju svoje položaje kod onog vernog sluge Divana, postavljenog "grčkog" patrijarha u Stambolu. A prilikom dolaska u svoje stado jedina je pomisao novog "duhovnog paše" kako da spekulacijom izvuče novac.

Stoga je niže sveštenstvo svedeno na tako žalosno stanje koje je teško i zamisliti. Ukoliko su seoski sveštenici prostiji, utoliko su manje sposobni da se suprotstave nametima svojih nadležnih. Njihov ih duhovni nadzornik zadržava u prastarom stanju nadzornosti i izgledada je zadovoljniji kada nañe sveštenika koji ne zna da čita liturgiju. "Ne treba meni vaše, u novo ruho odeveno, jeretičko učenje", naročito naglašava gojazni mitropolit dok naplaćuje i stavlja u džepove doprinose koje mu po redu predaje jedan bedni seoski sveštenik sa svoje crkvene opštine.

Srećan sam što mogu navesti da je ovde fanariotska hijerarhija sasvim nadmudrila samu sebe, baš kao što je to postigla i u Bugarskoj. Jaram turkofilskih vladika vrlo je uticao da se seoski popovi i njihovo stado ujedine u zajedničkoj opoziciji i da tako izbije demokratski duh, koji je, inače, uvek veoma jak u nižim krugovima Pravoslavne Crkve.

Trgovina ikonama

Ovaj duh izvesno još živi pod uticajem starih grčkih republika, slično rimokatoličkom centralizmu, koji ovekovečava organizaciju Carstva iz četvrtog veka.

Uzelac je prekratio naše putovanje pričajući mnoge vesele priče o seoskim popovima i fanariotskim vladikama, a nekolike su dostigle Bokačovu vrednost. Neki pokojni mitropolit kitio se nepodesnim imenom Dionisius jer je bio jedan od pristalica Bahusa i smatrao je korisnim i potrebnim da, prilikom poseta, nosi sa sobom dobru zbirku "ikona".

Davao ih je vernicima po promenljivoj ceni - najmanje od dukata po komadu. Tako je vladičanski blagoslov iznet na cenkanje. Jednom je stvarno uspeo da obmane bradatog vladiku za znatniju sumu novca. I nećemo se iznenaditi što je cenjeni mitropolit uza svete slike ponekad dodavao svom prtljagu i pokoje karte za igranje.

Tako je jednom prilikom s uspehom obavio neobično unosnu trgovinu ikonama. Čim ga je jedan prolazni hrišćanin upitao da li još ima na prodaju neku sliku Sv. ðorña, mitropolit je pogledao u svoju torbu, ali u njoj više nije bilo ikona. Uzaludno je nešto petljao po svojoj opremi! Na žalost, sve ih je, verovatno, bio prodao...

http://www.glassrpske.com/drustvo/feljton/ILIRSKA-PISMA-PISMO-DRUGO-Izbeglice-u-pecinama-2/lat/22950.html

PISMO TREĆE - Pobunjenim Srbima potreban dobar voña

Pobunjenicima Srbima bio je potreban samo voña. Srbijanska vlada postavila je komandanta (ona je od početka preuzela pokroviteljstvo nad bosanskom pobunom) pod izgovorom da stari i hrabri bosanski vojvoda Golub Babić, nije bio pismen.

Jedan od pobunjenika bio je neki Vranić. Ovdje su ga Bosanci naročito poštovali kao mučenika za hrišćansku stvar, zbog koje je proveo dvadeset godina u turskoj tamnici u Vidinu

***************************************

Pošto smo napustili prizore opisane u preñašnjem pismu, produžili smo putem gore u pravcu Crnih Potoka. Pukovnik Despotović, sadašnji komandant pobunjenika, smestio je svoju komandu iznad ovog mesta. Ovde me Uzelac napustio. Iz ličnih razloga izbegao je da doñe pod vlast sadašnjeg komandanta, koji je sada u uskoj vezi sa Komitetom u Kninu.

Pod voñstvom starca Lazara prevalio sam tešku planinsku strmen i stigao do provalije gde stene obrazuju neku vrstu prirodne kapije, kao ulaz u nesavladivu klisuru, u kojoj su podignute niske drvene barake za stalni pobunjenički logor.

Položaj je sjajan. S okolnih visija otvara se vidik na prostranu i divnu panoramu sada snegom pokrivenih planina slobodne Bosne. Visije su neobično gole, bez vegetacije, a takve su uglavnom okolne kamene pustinje Dalmacije i Dinarskih planina. Ali za odbranu veoma su podesne.

Strmo uzvišenje iznad logora i mestimično kamenite čuke utvrñene su kamenim grudobranima, ali ova veštačka odbrana je očito nepotrebna.

O vojvodi Golubu Babiću

Bosanskim pobunjenicima je danas potreban samo voña. Srbijanska vlada postavila je prošlog avgusta sadašnjeg komandanta (ona je već od početka preuzela naročito pokroviteljstvo nad bosanskom pobunom) pod izgovorom da stari i hrabri bosanski vojvoda Golub Babić, ondašnji komandant, nije bio

pismen. Meñutim, to nije ozbiljna diskvalifikacija za gerilsko voñstvo pobunjenika, koji su, inače, kao i on, svi nepismeni. Despotovićeva preñašnja karijera ne može nikako opravdati ovaj njegov izbor. Pre priključenja Srbijancima on je bio u ruskoj vojsci i tamo je imao nezgoda sa Černjajevim.

Stoga je upućen u Bosnu kao u kraj u kome može počiniti najmanje nezgoda. O svom dolasku podneo je izveštaj vladi u Beogradu. U tom izveštaju je tvrdio da je od Turaka zauzeo Glamoč, Ključ i druga uporišta. Meñutim, stvarna je činjenica da od dana preuzimanja komande nije ni jedan jedini predeo pripojio pobunjeničkim posedima.

Naprotiv, svojim despotskim postupkom on je ovaj narod, koji je već tako dugo željan ravnopravnosti, toliko ozlovoljio da se već nekoliko grupa odmetnulo od njega. Pre dva dana stigla je u Knin deputacija iz pobunjeničkog logora radi konsultovanja

na koji bi ga se najzgodniji način oslobodili. Cela afera je dostigla vrhunac kad je izveo neobično surovo delo. Pod vidom tobožnje discipline izveo je akt čisto privatne osvete.

Jedan od najomiljenijih ljudi bio je neki Vranić. Ovde su ga Bosanci naročito poštovali kao mučenika za hrišćansku stvar, zbog koje je proveo dvadeset godina u turskoj tamnici u Vidinu. Bio je, izgleda, nezadovoljan malim porcijama hrane. Uz to je još nagovestio da bi ljudi želeli da znaju šta se desilo sa novcem upućenim iz Srbije, Rusije i sa drugih strana.

Uskoro posle toga taj je čovek, prisiljen glañu, uzeo iz nekog sela jednog vola i rekao seljacima da će ga isplatiti pukovnik.

Tokom svoga komandovanja i Uzelac se sukobljavao sa sličnim prestupima, ali on ih je rešavao na originalniji i efikasniji način. Jedno veče neki od njegovih ljudi udaljio se sa tuñom porcijom. Začinjena hrana kuvala se na vatri i lopov se sa prijateljima već oblizivao, radujući se dobroj večeri. Ali baš u tom času k njima je došetao vojvoda.

Strijeljanje u logoru

"Tako, moji momci! Guska je ovde. Ja ću zabiberiti vaše jelo!", dobacio je on ljutito i opali puškom u kazan. Posedujući osobine sitnog autokrate, Despotović se ponašao surovije.

Željan osvete, iskoristio je priliku i, ne obraćajući pažnju na preklinjanja svojih ljudi i zanemarivši ranije zasluge i stradanja za narodnu stvar jednog od njih, on ga je streljao u logoru. Da bi se shvatio užas i indignacija, koje je meñu Bosancima proizveo ovaj strašan akt, potrebno je puno poznavanje bosanskog karaktera, a posebno odnosa voña i potčinjenih u pobunjeničkom logoru. Stari Lazar satima sedi i čitavo vreme samo misli o tragičnoj smrti svoga prijatelja Vranića. Protiv Despotovića vlada opšte nezadovoljstvo.

Znajući sve ovo, nisam se baš prijatno osećao kad sam se našao s ovim silnikom i nakićenim čovekom glupa izgleda. Uz rezmetljivo zveckanje mamuzama, bučnim glasom pozdravljao me na francuskom. Prošetali smo pored šume. Pošto je dao oduška svome jedu na Uzelca, mada je naglasio da protiv njega nema naročitih optužbi, nastavio je razgovor o vlastitoj hrabrosti protiv Turaka.

Ukazujući na niz snegom prekrivenih planina, pred čijim bi prizorom i sam Hanibal ustuknuo, Despotović je, kao uzgred, naglasio da je onamo gore, na planinama, potukao dvanaest hiljada Turaka. Pogledao sam gore ravnodušno i bez naročitog uzbuñenja. Zasukujući brke i lupkajući mamuzama o kamen, pukovnik je ponovio: "Potukao sam ih! Potukao sam ih i sasekao na komade!"...

http://www.glassrpske.com/drustvo/feljton/ILIRSKA-PISMA-PISMO-TRECE-Pobunjenim-Srbima-potreban-dobar-vodja/lat/23005.html

PISMO ČETVRTO - Turci zapalili i opustošili srpska sela

Mnogi begovi su izjavili da se ne bi nikad borili protiv pobunjenika da nisu sigurno računali na englesku pomoć. Fanatični i iznenadni upadi begova praćeni užasnim pustošenjem i surovostima nad hrišćanskim dijelom stanovništva.

Pobunjenici razbacani preko široke oblasti pokrajine i obuhvataju planinski trougao izmeñu austrijske granice i turskih tvrñava Kulen - Vakufa, Ključa i Glamoča

********************************

Ovdje, okolo Despotovićeve komande, smešteno je oko pet stotina pobunjenika. Video sam samo pristojno odevene ljude. Kod nekih su odela bila slična crnogorskim. Dobro su naoružani i izgledalo je da nisu u oskudici. Sada su pobunjenici pod Despotovićevom komandom razbacani preko široke oblasti ove pokrajine i obuhvataju neobičan planinski trougao izmeñu austrijske granice i turskih tvrñava Kulen Vakufa, Ključa i Glamoča. Njihovo je glavno uporište na istoku planinski masiv Crne Gore ili Crne Planine. Tamo sada stvarno postoji mala bosanska Crna Gora.

Potrebno je da ispitam sav ovaj teško pristupačan predeo i da posetim i druge glavne pobunjeničke logore. Sledeće dane posvetio sam tome.

Osigurao sam, srećom, pomoć bivšeg komandanta Goluba Babića. Ovaj je čovek bio moj vodič i pratilac. I dalje je on glavni pobunjenički vojvoda i njihov najodaniji voña. U mojoj pratnji nalazio se i Atanasije Smiljanić, mlad i preterano hrabar ratnik, potomak slavne i plemićke dalmatinske porodice. Mladić je dosta dobro govorio nemački.

Predio nepoznat Evropljanima

Jahao sam na malom i sigurnom bosanskom konju. Jedan običan štap sačinjavao je već moje oružje. Uputio sam se sa pratnjom, do zuba naoružanom, da ispitam predeo koji je tako malo poznat Evropljanima, koliko i divljine Azije.

Pozdravljajući se pri rastanku, muhamedanski efendija je kiselo izrazio nadu da se mogu osloniti na neke njegove prijatelje u Petrovcu. Tamo su se begovi pod zakletvom obavezali da će obesiti prvog Engleza kojeg njihove oči vide! Očigledno gubimo popularnost u Bosni. I efendija je stvarno objasnio da Engleze mrze naročito bosanski begovi koji su izgubili dobar deo svoje imovine tokom sadašnjih neprilika. Mnogi begovi su izjavili da se ne bi nikad borili protiv pobunjenika da nisu posve sigurno računali na englesku pomoć. Za žaljenje je ovo, jer su fanatični i iznenadni upadi ovih begova bili praćeni užasnim pustošenjem i surovim grubostima nad hrišćanskim delom stanovništva.

Uskoro posle napuštanja logora u Crnim Potocima prošli smo pored ruševina hrišćanskih sela Podilice i Dolova i, nešto dalje, pored Stožišta. Turci su ova sela spalili i do zemlje sravnili. Tamo je nekad bila i crkva. Jedini vidljivi tragovi su njeni temelji. Penjemo se planinskom stazom uz veliki masiv Uilice planine.

Niže strane ove planine prekrivaju sitne i zakržljale bukve. Staza je teško prohodna jer je ponegde prekrivena snežnim nametima. Posle nekoliko časova napornog putovanja dovela nas je putanja na planinsku visoravan koja je središnjim grebenom razdeljena na dve ravni. Sa svih strana su visoravni zatvorene planinom i tako su izgledale kao korita dvaju velikih jezera.

Ova su "polja", kako ih ovde nazivaju, karakteristične pojave krečnjačkih planina Ilirije i predstavljaju oaze u ovoj ogromnoj pustinji, gde su potpuno ogolele planine zasute komadima krečnjačkih ploča. Meñutim, površina ovih "polja" sasvim je ravna i prekrivena zemljom, koja je ponegde vrlo plodna. Okolo njih zbila su se sela, a seoske ravni i pašnjaci okruženi su, kao utvrñen grad, planinskim zidovima i često su, kao sada ovde, dostupni samo kroz teško pristupačne prolaze. S obzirom na ovu činjenicu, lako je shvatiti pogodnu odbranu predela gde planinska uporišta obiluju plodnim poljima. Iz ovih planinskih utvrñenja, dobro naoružani i dobro voñeni, oni mogu da generacijama prkose napadaču.

Na udaru imovina hrišćana

Pobunjenici već cene svoju defanzivnu snagu i značaj podele svoje energije na zemljoradnju i odbranu. U doba kada je na ovoj strani pobuna bila ograničena samo na nekoliko sela duž dalmatinske granice, Turci su prodrli

do ovih izdvojenih visoravni i popalili selo Resanovce. Polje desno od ovog sela nosi isto ime. Tad su Turci spalili i selo Peći, koje se nalazi na levoj strani polja.

Još napred, rušitelji su poštedeli dva sela. Raspitao sam se i utvrdio da su ona pripadala nekom begu od Livna. Harao je beg ovim delom pokrajine, ali je bio pametan da ne ruši svoju imovinu, iako su naseljenici hrišćanska raja. Umesto ovih, beg je popalio hrišćanska sela drugog posednika!

Prvo očuvano selo zove se Ispodisjek, a drugo Mala Čevča. Ovde sada logoruje pobunjenička četa. Tu smo našli dvesta naoružanih ljudi. Postrojeni, sa nataknutim bajonetima, ljudi su bili spremni da pozdrave dolazak vojvode na konju.

Žene i deca još su ostali u ovim selima. Sada smo na putu izmeñu planina Prkosa, s desne, i Jadovnika, s leve strane, i penjemo se uz neki plato koji je obrastao bukovom šumom. Ova je šuma bogata ogromnom grañom. Na nekim mestima leži dubok sneg. Sada već nastupamo preko drugog zaleñenog "polja". Posetio sam mnoga pusta mesta, ali nikad nisam ovako čudno osetio izdvojenost od sveta kao sada...

http://www.glassrpske.com/drustvo/feljton/ILIRSKA-PISMA-PISMO-CETVRTO-Turci-zapalili-i-opustosili-srpska-sela/lat/23060.html

PISMO PETO - Ljudi u zbjegovima traže samo hljeba

07.06.2009 18:00 | Džon Evans

Bježeći pred Turcima, meñu srpskim izbjeglicama iz okoline Starog Majdana bilo je sedmoro, osmoro sitne, nejake djece, već staračkog lica, bolešću i glañu smežurana, izobličena, neka su nemoćna da se drže na nogama.

Ljudi u zbjegovima su preživeli zimu od onoga što su isprosili. Primili su papirne forinte uz čudnu apatiju! Šta oni znaju o austrijskom papirnom novcu? Oni hoće samo hljeba!

*********************************

... Odveli su me u planinu da vidim, iznad Unca, stari zamak Visuć-grad. Mesto je, prema lokalnoj tradiciji, vrlo interesantno. Priča se da je tu izbegla Jelena, poslednja kraljica hrišćanske Bosne. Meñutim, drugi kažu da je ovde živela neka Crna kraljica, misterioznog porekla.

Ruševine su nešto velelepnije od onih Aleksijeva zamka. Prilaz im je skoro nepristupačan. Morao sam se popeti na stenu pomoću lestvica, koje su doneli pobunjenici. Čak i pomoću njih pristup zamku bio je neobično težak.

Sam je zamak podignut na istaknutom, izdvojenom i visokom grebenu glavnog planinskog masiva i sasvim strmo iznad Visućica potoka, koji se lomi i skače u provaliju duboku stotinu stopa i dalje prema Uncu, kroz mračnu klisuru, penušav i bučan, pravi dvadesetak malih vodopada. Najsavršeniji deo zamka je osmougaoni toranj, koji nadvisuje čitavo uporište. Spolja, uza sami njegov vrh, primetio sam stari bosanski natpis.

Pozornica užasa i zločina

Jasno se videlo da je ispod tornja bila gostinska sala, a oko jednog prozora uočio sam neke čudne ukrase. Pored ovih ostataka videli su se i delovi velikog kamenog dimnjaka: potpuno neočekivan znak civilizacije. Ispod tornja uočio sam malu rupu, skoro zatrpanu zemljom, koja je vodila dole, u stenu. Uz pomoć pobunjenika, mojih vodiča, pročistio sam je toliko da sam omogućio sebi prolaz.

Uprkos preklinjanja prisutnih Bosanaca, koji su smatrali poduhvat opasnim, izgubio sam se u podzemnoj starodrevnoj tamnici, koja je iskopana u sasvim čvrstoj steni. Pitao sam se kakve li su se sve mračne scene ovde odigrale u danima Crne kraljice.

Ne mogu se zadržati da opišem stare zamkove. Vodiči me vode pravo preko gole planinske visoravni prema interesantnijem mestu - ka žalosnom prebivalištu raje izbegle iz okoline Starog Majdana, iz turske Bosne, pozornice užasa i zločina. Na ovom mestu bilo ih je svega tridesetak, ali takvo je njihovo nesrećno stanje da će mnogi umreti pre nego što do vas stigne ovo pismo. Meñu njima se nalazilo sedmoro, osmoro sitne, nejake dece, već staračkog lica, bolešću i glañu smežurana, sasušena, izobličena, neka su nemoćna da se drže na nogama.

Preživeli su zimu od onoga što su isprosili od isto tako oskudnih seljaka iz susednih "polja". Razdelio sam im nekoliko papirnih forinti. Primili su ih uz čudnu apatiju! Šta oni znaju o austrijskom papirnom novcu? Oni hoće samo hleba! Kažu mi da se na stotine ovakvih grupa nalaze u planinama, gde je, kako svi misle, nemoguće dopremiti pomoć.

Ponovo smo se spustili u dolinu Unca. Tamo sam, mislim, naišao na ostatke velike rimske grañevine. Ispod jednog ogromnog nasipa izbijali su veliki, lepši, četvrtasti blokovi. Neki su u srednjovekovno doba upotrebljavani za nadgrobne spomenike. Najednom sam bio iznenañen otkrivši bareljef sa Merkurom, u stojećem stavu, sa palicom u ruci i u savršeno gracioznom položaju. Verovatno je poticao iz najboljeg perioda rimske umetnosti. Pozadi su se nalazile ruševine nekadašnje kuće Ali-bega Kulenovića. Sličnu kuću smo videli na Uncu, ali je ona u znak odmazde spaljena, pošto je ovu dolinu poharao i opustošio ovaj beg sa svojom hordom.

Izbjegli pred Turcima

Većina nenaoružanih stanovnika Unca uspela je da izbegne pre dolaska Turaka, ali pet je njih ipak poginulo. Ovo mi je rekao očevidac dogañaja. Njegov izveštaj da su meñu umorenim bile i dve starice potvrdili su i drugi. To su bile Jeka Pećijanska i Simeona Mihailović. Prva je, kažu, bila prešla osamdeset petu godinu, a o dobi druge nisam mogao ništa odreñeno saznati sem "da je bila stara, vrlo stara, oko stotinu godina"! Ovako duboka starost nije nemogućna.

Vanredna dugovečnost čest je slučaj kod bosanskih izbeglica. Mis Irbi je ispitivanjem utvrdila da je jedan starac imao 107 godina. Ovde nije poginulo nijedno dete. Produžili smo uz potok i u jednoj romantičnoj klisuri, zvanoj Panića Voda, proveli noć u bednoj kolibici. Negdašnji dom Turci su spalili i njegovi garavi temelji vide se na drugoj strani potoka.

Ukućani su izbegli u šumu i sa sobom su, izgleda, odneli veći deo imovine, jer sada žive dosta dobro i imaju oko pedeset ovaca i pet-šest goveda. S njima u društvu proveli smo noć. Čudno društvo čovek sretne ovde na konaku! I ova porodica i pobunjenici bili su vrlo radoznali zašto sam se onoliko mučio i ispitivao stare ruševine.

Bili su potpuno uvereni da sam došao da tražim zakopano blago. Jedan starac napomenu: "Svet priča da tamo ispod Visuća tornja leži mnogo zlata, ali samo bi trebalo zakopati dosta duboko". Smejući se, odgovorio sam: "Ja sam već bio ispod Visuća tornja, a ako i vi želite da uradite nešto tako, onda je najbolje da potražite zmaja negde drugo"!

Tad je neko mudro dodao: "Budite sigurni, zmajevi su uvek tamo gde se nalaze zlatne gomile. Inače bi ljudi već odavno iskopali blago".

http://www.glassrpske.com/drustvo/feljton/ILIRSKA-PISMA-PISMO-PETO-Ljudi-u-zbjegovima-traze-samo-hljeba/lat/23131.html

PISMO ŠESTO - Turci posjekli hiljade staraca, žena i djece

08.06.2009 18:00 | Glas Srpske

Turci su, prema žalosnim zapisima hrišćanske Bosne, od izbijanja sadašnje pobune potpuno ili djelimično spalili najmanje 2.600 sela i razbacanih zaseoka. Broj staraca, žena i djece hladnokrvno sasječenih iznosi preko 6.000.

Jedna klasa hrišćana u Sarajevu predano služi vladajućoj klasi i pod njenom zaštitom su se obogatili i iz tih razloga veći su turkofili i od samih Turaka

************************************

Već sam napomenuo da je u Rmnju i na Uncu održana neka vrsta debate izmeñu pobunjeničkih voña u vezi sa sadašnjom krizom i odnosima Srbije i velikih sila, specijalno Engleske. Veoma je nezgodno što u sadašnjoj krizi raja gleda na engleskog predstavnika u Bosni sa skoro fanatičnim užasavanjem. Položaj Sarajeva je nezgodan. Tamo je čak i grañanski stalež otuñen od sudbine ugnjetavanog seljaštva u pokrajini. Meñutim, bitna je potreba da konzul prijateljske zemlje održava dobre, čak i intimne odnose sa svim silama.

Kao rezultat svih odnosa je izuzetna teškoća Houmzova da održi entente cordiale sa rajom i nezadovoljnim elementima u pokrajini. Engleski konzul ne može pribeći tajnim izvorima obaveštenja koji leže na raspolaganju manje skrupuloznim vladama.

Našem predstavniku u Sarajevu stoje na raspolaganju turski izvori obaveštenja ili, pak, jedne naročite klase hrišćana (koju tako dobro poznaju posetioci Levanta). Pripadnici ove klase predano služe vladajućoj klasi i pod njenom zaštitom su se obogatili i iz tih razloga veći su turkofili i od samih Turaka. Bilo bi svakako preterano očekivati da Houmza obaveste sami Turci i njihovi prijatelji o strahotama i pustošenjima u velikom delu Bosne.

Teško doći do istine

Sve dok se budemo zadovoljavali da engleske interese u ovoj varvarskoj zemlji zastupa korumpirana i despotska uprava, sve do tada će trajati ovako nesrećno stanje. Stvarna pogreška ne leži toliko u držanju samih konzula,

koje im uveliko nameće sam položaj, već pre u našem Ministarstvu spoljnih polova i u jednom delu nekritične engleske javnosti, jer prihvataju kao evanñeljsku istinu izveštaje do kojih se dolazi pod tako nepovoljnim okolnostima.

Da bi na svom putu savladao sve teškoće, naš konzul u Bosni morao bi biti neobično taktičan, krepostan i kritički sposoban. On mora biti kadar da se sporazumeva sa domorocima na njihovom jeziku. On mora biti stalno u sedlu u pokrajini kroz koju je svaka vrsta putovanja pretežak fizički napor. Ako Houmz ne poseduje nijednu od ovih kvalifikacija, trebalo bi da prekore koji su njemu upućeni primi i Ministarstvo spoljnih poslova, jer ga je ono odredilo za dužnosti koje on nije u stanju da ispunjava.

Potrebno je sve ovo napomenuti radi objektivnosti. Meñutim, istovremeno moram podneti najstroži protest protiv konzulovih izveštaja koje je primila naša vlada iz glavnog grada Bosne. Često se dešava da bosanska raja grdi njihovu pristrasnost i ja sam tada, iskreno se ispovedam, prinuñen da držim jezik za zubima. Kao i na drugim mestima i ovde u Rmnju su pobunjenički govornici optuživali našeg konzula da je putovao u Carigrad kako bi porekao činjenicu da je pustošenje u ovoj provinciji onako kako su ga hrišćanske izbeglice prikazale.

Ne znam šta je Houmz mogao reći i uraditi u Carigradu, ali - s obzirom na njegove turske i turkofilske informativne izvore, i, dalje, imajući u vidu da su gradovi gde je on živeo bili regularnim trupama zaštićeni od neopisivih nasilja koja su opustošila izvesne predele ove pokrajine, da su ceste kojima je napustio pokrajinu možda održavane pomoću nizama i da je u ovim izuzetnim mestima, srećom, malo sela popaljeno - nije a priori neverovatno da je u Carigrad pošao s optimističkim pogledima na situaciju u ovoj pokrajini.

Pustošenje Bosne

Pobunjenici su ovde optužili našeg konzula da je upotrebio svu snagu svoga autoriteta da diskredituje izveštaj o pustošenju Bosne koji je Uzelac pisao i podneo Konferenciji. Pošto sam imao kopiju ovog izveštaja, učinio sam sve moguće da ga u ovom delu Bosne kroz koji sam prolazio proverim, te sam obavezan kazati da sam u granicama svoga iskustva utvrdio potpunu istinu, i to pomoću dokaza dobijenog na licu mesta i onoga što sam video svojim očima.

Prema izveštaju moga prijatelja, oko 145 sela je potpuno ili delimično popaljeno u onom delu Bosne uz dalmatinsku granicu i dalje od Banjaluke, koji je obično poznat kao južna Bosna. Prilikom prolaza kroz ovu oblast uverio sam se u istinitost sudbine petnaest navedenih sela. Pored toga, video sam još i dva popaljena zaseoka koji nisu bili navedeni. To su Podilica i Dolovi. Naprotiv, Preodac sam našao meñu nepopaljenim selima. Video sam da su u njemu neke kuće bile delimično napuštene, ali svakako nespaljene...

...Ako pretpostavimo da je prosečan broj stanovništva u svakom selu samo dvesta duša, tad bi broj pogorele raje u južnoj Bosni iznosio do 29.000, što je za hiljadu duša manje od broja izbeglica duž ovog dela granice. Samo u ovom delu Bosne spaljena je 81 crkva.

Turci su, prema žalosnim zapisima hrišćanske Bosne, od izbijanja sadašnje pobune potpuno ili delimično spalili najmanje 2.600 sela i razbacanih zaseoka. Broj staraca, žena i dece hladnokrvno sasečenih iznosi preko 6.000. Broj pomrlih od gladi i drugih nevolja u unutrašnjosti pokrajine verovatno neće nikada biti poznat. Meñutim, broj izbeglica na hrišćanskoj teritoriji iznosi, kako sam već naveo, najmanje četvrt miliona.

http://www.glassrpske.com/drustvo/feljton/ILIRSKA-PISMA-PISMO-SESTO-Turci-posjekli-hiljade-staraca-zena-i-djece/lat/23186.html

PISMO SEDMO - Turski su govorili samo ćate i vojska

09.06.2009 18:00 | Glas Srpske

Domaći muslimani su, kao i narod koji zlostavljaju, punokrvni Sloveni i svi govore zajedničkim srpskim jezikom. Pročitan i protumačen novi ustav. Potpuni slom turske birokratije u južnoj Bosni.

Turci tumače sultanovu titulu kao "Brat Sunca, stric Meseca, pobratim svih zvijezda, prijatelj Alahov, roñak sveca Muhameda, sin Osmanov, car careva, kralj kraljeva, knez kneževa i gospodar od zemlje do neba"

******************************

U mogućnosti sam da pošaljem izvesne detalje o objavljivanju novog turskog ustava u južnoj Bosni. Izvor moje informacije dovoljno ilustruje naročit položaj muhamedanaca u Bosni i, uprkos verskih razlika, postojeće odnose izmeñu dominantne kaste i njihovih hrišćanskih roñaka.

Moji su čitaoci nesumnjivo svesni činjenice da u Bosni, striktno govoreći, skoro nema Turaka. Turskim jezikom govori samo mala grupa osmanlijskih službenika i vojska. Meñutim, domaći muslimani su, kao i raja koju zlostavljaju, punokrvni Sloveni i svi govore zajedničkim srpskim jezikom.

Domaći muslimani većinom su prvobitno pripadali onom delu progonjene puritanske sekte koja je, prilikom turske invazije, sa dobrodošlicom dočekala u to vreme tolerantnije Turke i tako posle otpala od nacionalne zajednice. Još nikad bosanski muslimani nisu zaboravili da su njihovi preci jednom bili hrišćani. I pored toga što su postali fanatici, izgleda da bi se lako vratili hrišćanstvu samo kad bi videli da je sudbina protiv njih.

Granica izmeñu dva osvajača

Primera radi navodim kako je "kismet" bio odlučno protiv muhamedanskog stanovništva Udbine, onog starog turskog kraja koji je već dugo pod austrijskom upravom, a sada je sastavni deo Hrvatske. Šta se nekad tamo dogañalo? Stanovništvo, nekad muslimansko, sada je do poslednjeg čoveka hrišćansko i svoju muhamedansku prošlost odaju samo porodična prezimena kao što su Osmanići, Abdulići i drugi. En passant primetio bih da je primer

Udbine ekstremno sugestivan za eventualni preokret Bosne ako bi jednom pala u hrišćanske ruke. Meñutim, moju neposrednu pažnju više danas privlači to što nikad ne bih bio u mogućnosti da pružim neke interesantne detalje o načinu kako je novi turski Ustav interpretiran meñu bosanskim muslimanima da nije neobične istorije i odnosa pograničnih seljaka, o kojima sada pišem.

Mada su promenili svoju veru, stanovnici Udbine nisu nikad prekinuli održavanje najtešnjih veza sa muhamedanskim prijateljima i srodnicima preko bosanske granice. Oni su često meñusobno povezani svetim slovenskim vezama "pobratimstva" ili "osveštanog bratimljenja". Jedan moj prijatelj, roñen u Udbini, pobratim je sa muslimanskim trgovcem susednoga bosanskog grada Kulen-Vakufa.

Ove prijateljske veze nisu prekidane ni tokom tadašnjeg grañanskog rata. Nedavno je bosanski trgovac posetio kuću svoga prijatelja i ispričao sledeću naivnu priču o proglašenju turske Magna Karte u Kulen-Vakufu i službenom objašnjenju Konferencije i njenih rezultata.

Ispred "Konaka" obavilo se čitanje Ustava prisutnom stanovništvu, ali niko nije mogao da razume nijedne reči jer je dokument čitao turski efendija na turskom, a turski je jezik toliko razumljiv roñenom bosanskom muslimanu koliko i kineski!

Tumačenje novog ustava

Efendija je imao uvod i sultanovu titulu pročitao na domaćem jeziku. Bio je upotrebljen stari, grandiozni, bosanski carski stil i dajem vam ga u doslovnom prevodu. Iako svojim podanicima ne daje neko obaveštenje o njihovim novim slobodama, novi ustavni suveren Bosne, ipak, obazrivo i na njihovom vlastitom jeziku podseća da je on: "Brat Sunca, stric Meseca, pobratim svih zvezda, prijatelj Alahov, roñak sveca Muhameda, sin Osmanov, car careva, kralj kraljeva, knez kneževa i gospodar od zemlje do neba."

Neki od prisutnih su prilikom čitanja osmanlijskog dokumenta bili suviše nesmotreni i molili za objašnjenje nekih dužih paragrafa, ali se efendija tek toliko smilovao i osvrnuo na detalje napomenom da su "ovo najutešnije reči i da im je sultan dao nove puteve, nove mostove i nove škole." Muhamedanski stanovnici Kulen-Vakufa tad nisu čuli ništa što bi moglo izazvati osetljivost krajnje ortodoksnih pravovernika i povremeno prekidali

nejasne i ublažene odgovore na postavljena pitanja jednostavnim klicanjem: "Peki effendum!" (Čujmo, čujmo, efendiju!).

Pošto je Ustav pročitan, Tahir-beg Kulenović, veliki domaći posednik u ovom kraju, komandant domaćih neredovnih trupa, bašibozučki voña i odgovoran za najteža nasilja naneta raji u ovoj okolini, sada, zbog potpunog sloma turske birokratije u južnoj Bosni isto toliko moćan i nezavisan feudalni starešina kao što je nekad bio njegov daleki srednjovekovni predak Kulin ban, dao je dobrovoljno neka objašnjenja u vezi s novim Ustavom i Konferencijom. Ova objašnjenja teško će biti verovatna svima koji ne poznaju naročitu zaostalost koju pokazuju bosanski muslimani naspram vanjskog sveta.

Beg je obavestio sakupljeni narod da je "car careva, kralj kraljeva, knez kneževa i gospodar od zemlje do neba" pozvao u Stambol sedam podaničkih evropskih kraljeva (ko je bio sedmi?) da im saopšti svoju suverenu volju protiv rušitelja mira u njegovim posedima, a specijalno protiv raje, odmetnutih pasa od svojih zakonitih vlasnika i gospodara. Tako je naredio švapskome caru (austrijskom caru) da pobije sve one pse, svu onu raju koja ne pristane na povratak.

http://www.glassrpske.com/drustvo/feljton/ILIRSKA-PISMA-PISMO-SEDMO-Turski-su-govorili-samo-cate-i-vojska/lat/23240.html

PISMO OSMO - Slijepa mržnja Mañara prema Slovenima

10.06.2009 18:00 | Džon Evans

Po principu Komiteta nacija u doba velikih nacionalnih nevolja vlade napuštaju carinske propise koji ometaju stranu pomoć postradalima. U svojoj slijepoj mržnji prema Slovenima Mañari su potpuno zaboravili na taj princip.

Mañarski oficiri i službenici ravnodušno su posmatrali nabijanja na kolac i druga turska zvjerstva, koja su posmatrali i engleski putnici

************************************

Već sam telegrafski dostavio kratak prikaz žalosnih nasilja koja su Turci izvršili nad nesrećnim bosanskim izbeglicama koje je nevolja prisilila da poveruju turskim obećanjima da će im obnoviti popaljene kuće u Očievu. Ovo pišem na putu ka mestu nesreće i, ako bude moguće da se probijem tamo, lično ću proveriti dokaze onih očevidaca koji su se uspeli probiti ponovo natrag, do hrišćanske zemlje.

Do pograničnog sela, gde ovo pišem, pratio sam ekspediciju koja neumornom energijom engleskih gospoña (mis Irbi i mis Džonston) prenosi hranu i odeću za dosad potpuno zaboravljene bosanske izbeglice. Posle osmočasovne zamorne vožnje od Zadra stigao sam u Obrovac, u Dalmaciji. Odavde je naša grupa počela da se penje preko snegom prekrivene kose planine Velebita, koja predstavlja granicu izmeñu Dalmacije i Hrvatske i izmeñu austrijskog i mañarskog dela Habsburške monarhije.

Neposredno posle spuštanja sa hladnog platoa ove najsurovije i najogoljenije planine, naša kola, natovarena odećom i pokrivačima za izbeglice, zaustavljena su kod prave alpinske carinarnice, koja ovde označava mañarsku granicu i zatvara glavni prolaz izmeñu Dalmacije i Hrvatske.

Rušenje humanih principa

Poznat vam je već davno utvrñen princip Komiteta nacija prema kojem u doba velikih nacionalnih nevolja civilizovane vlade napuštaju carinske propise koji ometaju stranu pomoć postradalima. Radeći saglasno ovom principu, austrijska vlada je dozvolila i oslobodila carine odeću i sav vuneni

materijal upućen iz Engleske za bosanske izbeglice. Meñutim, u mañarskoj polovini monarhije sasvim je drugačije postupljeno. U svojoj slepoj mržnji prema Slovenima, čija eventualna sloboda ugrožava opstanak mañarske dominacije, Mañari su, izgleda, potpuno zaboravili na taj princip. Neću kazati da nisu primili tradiciju civilizovanih nacija, ali oni ne poštuju ni najosnovnije principe humanosti.

Već su moji čitaoci upoznati kako su u ovo doba mañarski oficiri i službenici ravnodušno posmatrali nabijanja na kolac i druga turska zverstva, koja su slučajno posmatrali engleski putnici.

Meñutim, moji čitaoci ne znaju nešto drugo. Onog dana kad su nova turska zverstva, od kojih sam već neka prikazao, dovela nove grupe bosanske raje preko mañarske granice, preko Novoga i dalje, ono malo stoke što su ovi izbegli beskućnici uspeli povesti mañarski službenici su zaplenili pod izgovorom da je to raja pokrala od Turaka!

I, suprotno primeru u austrijskom delu monarhije, i uprkos najhitnijih predstavki i preklinjanja, mañarska vlada opet nastoji da izvuče i poslednji novčić od ovih golih i napuštenih prosjaka na račun neke zaštitne tarife!

Sudeći prema onom što se desilo ovom prilikom, službenicima je bilo nareñeno da posebno okrutno postupaju sa materijalom upućenim za izbeglice. Neverovatno je da je njihov način pregleda bio normalnog karaktera. Naša kola s odećom i drugim vunenim materijalom pregledali su oni bez samilosti i na način potpuno neshvatljiv.

Da se neko tokom ovog procesa slučajno našao ovde, sigurno bi pretpostavio da nas pljačka neka razbojnička banda! Skoro je nemoguće opisati prizor. Na najsvirepiji varvarski način zašiljenim alatkama su rasekli, izboli i probušili svaki prispeli džak! Razbacali su okolo košulje, potkošulje, ćebad i drugu svakodnevnu odeću.

Surovost graničara

I posle zamornog merenja, prebrojavanja i računanja, zahtevali su preterane sume, naročito za topla odela upućena iz Engleske. Traženi iznos bilo je nemoguće isplatiti, i sedam stotina vunenih komada, kojima je trebalo odenuti promrzle žene i decu u pograničnim planinskim hrišćanskim zemljama, vraćeno je u Dalmaciju preko strmeni planine Velebita!

Ovde još traje zima. Sve strane planina su pod snegom i večeras je bura tako oštra da probija do kostiju i kroz najtopliju odeću, a bedne izbeglice bez nade čekaju da je obuku!

Ovde je zima, još kakva zima! Nebo je plavo i kako je tek more azurno.

Vitke palme i čempresi, mirisni narcisi, ruzmarini, šeboji već rasipaju opojan miris kamenitim obalama Dubrovnika i dalmatinskih ostrva, ali sve je to ovde samo san prošlosti! Stigao sam na planinsku ivicu ove ličke oblasti, koja je tako dobro poznata kao "hrvatski Sibir"!

Možda biste želeli da čujete kako sam bio zatrpan snegom u jednoj kolibici, koja je neka vrsta gostionice na hrvatskoj strani Velebita? Sneg je počeo tokom noći. Padao je ceo dan i svojim hladnim pokrovom ogrnuo je bele šafrane, koji su se na planinskim livadama umiljavali prolećnom oku.

Predveče se vreme izmenilo. Dunula je oluja sa snegom i kišom. Susnežica se odmah ledila i obložila je svaku granu i grančicu slojem debela leda. Našao sam se u usamljenoj kolibici usred puste šume.

http://www.glassrpske.com/drustvo/feljton/ILIRSKA-PISMA-PISMO-OSMO-Slijepa-mrznja-Madjara-prema-Slovenima/lat/23298.html

PISMO DEVETO - Bašibozuci pljačkaju i pale srpska sela

11.06.2009 18:00 | Džon Evans

Sva turska nasilja počinjena su van predjela koji drže pobunjenici. Tamo su stradali samo nenaoružani ljudi i bespomoćne žene i djeca. Sve skupa pruža se rječita slika oskudnog stanja ovog nesrećnog naroda.

Jedan dio izbjeglica pred Turcima sklonio se u planinska sela, čak preko hrvatske granice, a drugi u sigurnim granicama slobodne Bosne. Pobunjenici vode defanzivnu odbranu

*************************************

Uspeo sam da proñem do pozornice najgorih turskih nasilja počinjenih tokom poslednjih nekoliko sedmica nad vraćenim izbeglicama i onima koji su se tek vraćali u južnu Bosnu i nad drugom mirnom rajom koja nije nikad napuštala svoje domove. Pošto sam obišao sagorela i opljačkana staništa, proveo sam nekoliko dana tražeći izbeglice. Jedan deo ih se sklonio u planinska sela, čak preko hrvatske granice, a drugi u sigurnim granicama slobodne Bosne.

Potrebno je dobro razumeti da Turci i njihove pristalice neće nikad oklevati da iskoriste svaku moguću olakšicu za izvoñenje svojih nedela. Tako sva nasilja o kojima pišem počinjena su van predela koji drže pobunjenici.

Tamo su stradali samo nenaoružani ljudi i bespomoćne žene i deca. I ova dela ne mogu se smatrati odmazdom za nasilja pobunjenička, jer je pobuna tokom cele zime, naročito otkad je stvarno Despotović preuzeo komandu, ostala striktno defanzivna.

Žrtve u svakoj porodici

Zabeležio sam dokaze za dvadeset i jednu žrtvu. Za ovu svrhu birao sam većinom starešine porodica. Video sam ih na raznim mestima: neke na austromañarskoj, a neke na pobunjeničkoj teritoriji. Sav dokazni materijal je proveren, te se možete potpuno osloniti na sigurnost moga izveštaja.

Odlažem za drugo pismo novodobijena obaveštenja od pobunjenika i odmah nastavljam put ka cilju i predmetu mog ličnog ispitivanja: spaljenim selima Velikom i Malom Očievu. Pošto sam ispitao nekoliko izbeglica u Srbu, na hrvatskoj granici, i nekoliko drugih na raznim planinama slobodne Bosne (kuda sam, radi ovog cilja, putovao četiri dana), pošao sam iz Sjenice, krajnjeg pobunjeničkog položaja na ovoj strani, da se, ako je moguće, probijem do stvarne pozornice turskih nasilja u Očievu.

Ovaj je poduhvat bio neka vrsta avanture i neće biti neinteresantno mojim čitaocima da vide do kakvih sam sve nezgoda bio doveden. U pobunjeničkom logoru Sjenice svi su uticali da me odvrate od ovog plana. I pored toga što su ruševine u Očievu napustili Turci, svi su mi govorili da razbojničke bande bašibozuka prikriveno krstare kroz okolinu i da su pre dva dana, na uzvišenju iznad sela, ova gospoda popalila neke stogove sena koji su dotle bili netaknuti.

Pored toga, i atmosferske prilike su bile nepovoljne. U turski deo Bosne moglo se stupiti jedino preko Unca. Usled kiša i otopljenog snega reka je narasla i bila je toliko brza da su gazovi postali neprohodni. Prema mišljenju prisutnih Bosanaca, pokušaj da se reka prepliva bio je krajnja ludost.

Morao sam ipak poći na put i preći reku. Spustio sam se niz strme stene do reke, oslobodio se većeg dela odeće i opreme, stavio beležnicu i nekoliko drugih potreba u šešir, a zapanjenim Bosancima ostavio na čuvanje odelo, revolver i drugi prtljag i preduzeo sudbonosan skok. Jaka hladnoća bila je opasnija od nabujale reke. Ali Unac mi je bio naklonjen i uspeo sam da se dokopam suprotne obale. Pošto sam izvesno vreme obazrivo mirovao na obali, pošao sam bez vodiča i bez pratnje i uskoro, u predistorijskim uslovima, iznalazio sam, kako sam najbolje mogao, put preko planina i bašibozučke zemlje ka spaljenim selima.

Kuće srušene do temelja

U takvim prilikama putnici često izgube put. To se desilo i meni. Već sam izgubljen meñu stenjem i zakržljalom borovom šumom. Sasvim malaksao. Iza mene su dopirali uzvici slični ratnom pokliču i uzastopno se ponavljali. Pokušao sam da proverim odakle glasovi dolaze i utvrdio sam da je jedan hrabri bosanski hrišćanin, roñen u Očievu, ohrabren mojim primerom, preplivao Unac i dobrovoljno se ponudio da me vodi u popaljena sela.

Posle zamornog penjanja i delimičnog spuštanja stigli smo na pozornicu nasilja. Ovde sam se uverio da su svi oni svedoci detaljno i verno opisali rušenje sela. Nikad nisam video sliku groznije pustoši i ne bih želeo da je ponovo vidim. Samo su dve kuće u selu ostale pošteñene.

Pretpostavlja se da su očuvane zauzimanjem njihovih muslimanskih gospodara. Ipak su i one bile delimično oštećene i potpuno opljačkane. Sve ostale kuće bile su do temelja izgorele. Meñutim, ponegde je nekoliko pletara za smeštaj kukuruza stajalo neporušeno, ali opljačkano. Valjda namerno Turci su ostavili nekoliko košnica da se ponovo napune medom!

Prizor dvostrukog pustošenja bio je neobično tužan. Iznad potamnelih temelja sagorelih domova još se širio miris vatre! Na svim stranama videli su se ostaci negdašnjeg sela koje su Turci spalili prošle godine, 24. juna. Temelji ranijih kuća bili su brojniji i veći od kolibica koje su povratnici uspeli da podignu. Sve skupa pruža rečitu sliku oskudnog stanja ovog nesrećnog naroda. Pre je u ovom selu bilo, ako su moji podaci tačni, preko četrdeset porodica. U selu, bolje reći u dva potpuno porušena sela, izbrojao sam dvadeset jednu kolibu sagorelu i samo dve pošteñene od vatre. Broj porodica i upropašćenih kuća slaže se sa saopštenjem svedoka sa raznih strana.

http://www.glassrpske.com/drustvo/feljton/ILIRSKA-PISMA-PISMO-DEVETO-Basibozuci-pljackaju-i-pale-srpska-sela/lat/23353.html

PISMO DESETO - Muslimanski vjerski fanatici u Kulen-Vakufu

12.06.2009 18:00 | Džon Evans

Begovi su izgubili svoje robove, raju i muslimanski seljaci su izgubili imanja, pa im je verski fanatizam bio upadljiv čak i u Bosni. Hrišćani se ne usuñuju ući u Kulen-Vakuf.

U mnogim bosanskim mjestima muslimani osiromašili zbog gubitka raje i uništenja imovine, te su, kao spasenje, pozdravili pojavu prvoga stranca, i to Engleza

************************************

Rešio sam da posetim bosanske begove i da saznam njihovo lično mišljenje o sadašnjoj situaciji. Njihova glavna komanda trenutno je sada izvor svih fanatičnih elemenata u Bosni i nalazi se u Kulen-Vakufu, gde je proglašen turski Ustav, o čemu sam poslao izveštaj svojim čitaocima.

Prema tome, rešio sam se da idem u Kulen-Vakuf. Hrvati u pograničnom Lapcu uveravali su me da bi bilo lakše da posetim neki drugi kraj. Odlazak u Bihać ili Livno bio je mogućan. Već tokom poslednje godine i po nijedan kaurin nije reskirao da preñe granicu i da ode u Kulen-Vakuf. Iza zidina Kulen-Vakufa nagomilalo se oko tri stotine najgorih bosanskih fanatika.

Tu su begovi koji su izgubili svoje robove, raju, a i muslimanski seljaci koje su pobunjenici lišili imanja našli su se tu uz grañanstvo, čiji je verski fanatizam bio uvek tako upadljiv čak i u Bosni. Na tom putu moglo bi se desiti da i moja glava poveća već znatnu kolekciju koju su sabrali mesni begovi.

Čekajući Engleze

Moj muhamedanski prijatelj iz Crnih Potoka uverava me da njegovi izvesni prijatelji jedva čekaju da vide prvog Engleza! Uz to sam još doznao da je pre nekoliko dana glava jednog kaurina gurana nogama kroz ulice Vakufa. Tako nisam bio toliko glup da odem u neizvesnost. Smatrao sam pametnim da preduzmem svaku razumnu predostrožnost pre nego uñem u ovo bosansko gnezdo stršljenova.

Prema tome, najprobranijim bosanskim stilom napisao sam pismo i adresirao ga "Desnoj ruci sultanovoj u Kulen-Vakufu".

Izjavio sam u pismu da sam Englez sa ispravno viziranim engleskim pasošem u Otomanskoj ambasadi u Londonu i da želim da posetim ovaj grad. Uz to sam dodao da sam čuo kako bi mi se na tom putu mogle desiti izvesne nezgode, te bih želeo da znam bi li mudir bio voljan da mi pruži svoju ličnu zaštitu.

Ovo službeno pismo poslao sam u Vakuf po hrišćaninu zaposlenom kod nekog Turčina. I brat ovog hrišćanina takoñe je zaposlen u turskoj službi. Ova su dva brata jedini stranci koji se usude da uñu u grad. Meñu muslimanskim grañanima jedino su dva trgovca manje fanatizovana od ostalih i oni održavaju veze sa hrišćanima.

Posle odašiljanja pisma želeo sam da dopunim ispitivanja o nasiljima u Očievu i drugim mestima. Radi toga sam napustio pogranično hrvatsko selo Lapac, da bih se vratio tek posle sedmicu dana i doznao ishod pismenih pregovora.

U Lapcu sam našao stanovništvo radoznalo jer su već stigle vesti da Turci sa velikim interesovanjem čekaju moj dolazak. Već su poslali poruke austrijskim vlastima pitajući kada bi se mogli nadati mom dolasku, jer su se, kako javljaju, sakupili u Vakufu kajmakami ili glavne starešine iz Bihaća, Petrovca i drugih mesta radi sastanka sa mnom. Jednom rečju, tamo su me očekivali kao nekog društvenog spasioca!

Skoro dve godine su prošle otkad su bosanski muslimani u Kulen-Vakufu i u drugim mestima odsečeni od sveta pobunom. Izgleda čak da strahuju i od hrvatskih "graničara" s ove strane. Pored toga, osiromašili su zbog gubitka raje i uništenja imovine, te su, kao spasenje, pozdravili pojavu prvoga stranca, i to Engleza, a moje pismo su tumačili pod svetlom sopstvenih preteranih želja, visoko cenili moju misiju i nastojali da je dopune rezonovanjem da ona nije (što je zaista bila) čisto lično moj poduhvat, već akt službene i velike političke važnosti za njih same.

Pismo engleskom caru

Pri povratku našao sam pismo "od mudira otomanskog cara u Kulen-Vakufu", koje je bilo napisano starim ćiriličnim slovima, jer bosanski

muhamedanci ne poznaju ni turski ni arapski. Na omotu ovog dragocenog dokumenta bilo je napisano:

"Službeno.

"Ovo pismo ima biti predano engleskom caru i Evansu Arturu".

Pismo je bilo napisano slovima naročite vrste i za bosanske muslimane, i znatno se razlikuju od obične ćirilice koju upotrebljavaju pravoslavni Sloveni, i tako su sasvim nečitljiva za njih. Jedino trgovci u pograničnim gradovima, radi trgovinskih veza sa Bosnom, mogu čitati ovo pismo. Priznali su mi čak i slovenski profesori da ga ne mogu pročitati.

I evo prevoda pisma koje sam našao unutra: "Mudir otomanskog cara u Vakufu engleskom kralju i Evansu Arturu". "Vaše pismo, upućeno mi po ðorñu Pavičiću, primio sam i razumeo sve što mi pišete i da biste želeli doći ovde u Vakuf kao carski poslanik, ali da ste čuli da ovde, u ovom gradu, ima na zlo sklonih ličnosti; stoga ja kažem da oni koji govore tako govore lažno; naše su želje prijateljske i nema ovde opasnosti za onoga koji dolazi u ime dvaju careva."

http://www.glassrpske.com/drustvo/feljton/ILIRSKA-PISMA-PISMO-DESETO-Muslimanski-vjerski-fanatici-u-Kulen-Vakufu/lat/23408.html

PISMO JEDANAESTO - Kako otrgnuti Bosnu od svakog zavojevača

14.06.2009 18:00 | Džon Evans

Kako se bosanska raja mogla tako ludo dići protiv svojih gospodara kad je morala znati da je iznad njene moći poduhvat da otrgne Bosnu iz turskog zagrljaja - pitaju se na zapadu!

Narod izmeñu Bosne i Dalmacije isti i po jeziku i po strukturi, a do izvesnog stepena i po nošnji. I kako bi stvarno ovaj narod mogao biti različit? Napredno hrvatsko selo Lapac koje su od Turčina povratile pobunjeničke čete, koje još žive u uspomeni ljudi

*****************************

Iako sam već upoznao čitaoce sa sumornijim rezultatima svoga skorog putovanja, možda će oni biti zadovoljni da dobiju donekle manje žalosne vesti iz slobodne Bosne, koju sam sada ponovo posetio. Tokom skorih lutanja nametnuli su mi se neki problemi pobunjeničke politike i verujem da će mi se oprostiti što ih iznosim.

Prošao sam kroz delove pobunjeničke teritorije koji leže van oblasti opisanih prilikom preñašnje posete i oni ponegde prevazilaze, po prirodnoj lepoti i snazi, tvrñave slobode koje sam pre video. Postoje izvesni pseudofilantropi - većinom s diplomatskim razumom - koji s vremena na vreme pitaju, s omalovažavanjem, kako se bosanska raja mogla tako ludo dići protiv svojih gospodara kad je morala znati da je iznad njene moći poduhvat da otrgne Bosnu iz turskog zagrljaja.

Baš kao da su nekad pobunjenici pomišljali da će moći osvojiti čitavu pokrajinu! Svima takvim pseudofilantropima najrečitiji je odgovor prošlost i sadašnjost susednih oblasti

Dalmacije i Hrvatske, kroz koje čovek mora proći da bi se dohvatio pobunjeničke oblasti. S ove strane stvarno je teško znati gde upravo prelazite granicu Bosne.

Planinska oblast "slobodna Bosna"

Ne postoji tamo nijedna velika reka koja bi označila granicu. Ispred i iza vas različit je politički aspekt dveju država, ali priroda svugde nosi zajedničko obeležje. Kad se uspnete uza strmen prve bosanske planine i sa visije bacite pogled nazad, na preñenu dalmatinsku i hrvatsku zemlju, vi vidite gde se iza vas širi ista panorama koja leži pred vama. Tamo svuda okolo postoje slične dolinske ravni, krečnjačke stene i istim zelenilom obrasle planine.

I narod je isti i po jeziku i po strukturi, a do izvesnog stepena i po nošnji. I kako bi stvarno ovaj narod mogao biti različit? Tek pre samo nekoliko generacija i ovi preko bili su raja potčinjena sultanu i njihova obrañivana zemlja bila je pod bosanskim vezirom. Svakako da ćete pitati kako su oni izmenili svoju sudbinu i prešli pod skiptar Habsburga. Diplomata će odgovoriti: "S imperijalističkim pobedama". Domoroci ovih pograničnih oblasti reći će vam istinitiju priču. Oni će vam reći da je njihova granica "ispravljena"jer su njihovi dedovi i pradedovi sami u svoje ruke preuzeli ovo "ispravljanje".

Ove dalmatinske i hrvatske oblasti pozadi bile su nekad stvarno razjedinjeni delovi turske zemlje, koji su se odvojili u istom procesu kojim se danas odvaja mala planinska oblast koju sam nazvao "slobodna Bosna". Ništa novo i posebno nema ni u današnjoj pobuni. Takoñe ništa novo nema ni kod današnjih naoružanih seljačkih grupa koje razdražuju engleskog konzula u Sarajevu.

Pitajte redom bilo kojeg hrvatskog ili dalmatinskog seljaka iz ovih pograničnih predela, i svaki će vam reći da su bukove šume i krečnjački visovi oko njegove planinske doline nekad zaklanjali baš ovakve pobunjeničke čete kakve se prikrivaju danas izmeñu isturenih bosanskih grebena i da su današnje surove bosanske vojvode samo savremena imitacija oslobodilačkog rada gerilskih voña kao što su Janković i Smiljanić, čiji se potomak, napomenuo sam već, nalazi u borbi zajedno sa bosanskim herojima. Efekat njihova rada osetio se i u Lici i svuda okolo.

Pravoslavna crkva umjesto čardaka

Posetilac ove bosanske oblasti, priključene nekad hrišćanstvu i Austriji ovim postepenim procesom dezintegracije tokom dva stoleća, videće postignute rezultate toga rada. Baš sam prošao kroz napredno hrvatsko selo Lapac. Njega su od Turčina povratile ovakve pobunjeničke čete, koje još žive u uspomeni ljudi.

Do tog vremena sva je zemlja bila svojina dva bega Kulenovića i nekog Ibrahima Bašića, čiji je "čardak" ili letnjikovac bio na mestu gde se sada nalazi pravoslavna crkva. I danas se još mogu videti granični znaci izmeñu dva muslimanska velikaša. Tada je u čitavoj dolini, isključujući rezidencije dvaju begova, bilo samo devet kuća. Sada se tamo nalaze skoro četiri hiljade žitelja.

Pošao sam pešice iz Srba, sa hrvatske granice, u nameri da se probijem do velikog pobunjeničkog uporišta Sjenice gradine, koje je udaljeno skoro dan hoda i nalazi se na vrhu istoimene planine. Pratila su me dva bosanska vodiča i jedan Hrvat, bivši šumski inspektor. Hrvatska je uskoro ostala iza nas...

... Uskoro smo došli na greben koji se spušta do potoka Trogrla, koji se stropoštava, kao što to i njegovo ime nagoveštava, iz tri kamenite pećine. Tad me zanela divljenjem i iščekivanjem misteriozna jeka. Pošto smo se popeli uz isturen greben jednim prosekom, pukao je pred nama čudan vidik kakav nisam nikad video. To je bio izvor Krke, jedan veličanstven vodopad, skoro serija vodopada koja se stropoštavala. Ali odakle?

http://www.glassrpske.com/drustvo/feljton/ILIRSKA-PISMA-PISMO-JEDANAESTO-Kako-otrgnuti-Bosnu-od-svakog-zavojevaca/lat/23478.html

PISMO DVANAESTO II - Hrišćanska kultura na višem stepenu

15.06.2009 18:00 | Džon Evans

Kud se god okrenete u Bosni, svuda se nameće zaključak da je srednjovjekovna hrišćanska civilizacija bila na izrazito višem stepenu nego što je kod provincijskog Turčina devetnaestog stoljeća!

Bogate freske bosanskih kraljeva i srpskih careva su turski meci unakazili i isprobijali! Istorija, geografija i sve drugo što bi moglo uzdići duh izbačeno je iz škole. Nauka još nije ni roñena!

*****************************************

... U Sarajevu, prestonici zemlje, sa stanovništvom od 60.000 duša, ne postoji ni jedna jedina knjižara, a knjige se na granici plene kao da su krijumčarski ratni materijal! Bogate freske bosanskih kraljeva i srpskih careva su turski meci unakazili i isprobijali! Istorija, geografija i sve drugo što bi moglo uzdići duh izbačeno je iz škole. Nauka još nije ni roñena. Od ovog zla još je gore ono malo fanatičnog znanja što deca stiču. Ovaj porušeni i zapušteni put kroz divljinu samo je primer industrijske iscrpljenosti čitave zemlje.

Lutajte kroz Bosnu kuda god hoćete, i svuda ćete naći isto: potpuno propale puteve, porušene mostove i, ponegde, neki veći inžinjerijski rad prkosi zubu vremena, kao masivni i kameniti mostovi u Konjicu i Mostaru; radoznali putnik će otkriti da su ovo dela srpskih kraljeva ili rimskih imperatora.

Zlatne žile bosanskih planina donosile su nekad ogromno bogatstvo Rimljanima i Dubrovčanima. Tuzlanski rudnici puni su soli; ogromne količine uglja dolinom reke Bosne, rudnici gvožña oko Fojnice, živine žice oko Kreševa poznati su kao ma koji rudnik u Evropi. Danas je sve ovo napušteno, pasivno, hermetički zapečaćeno!

Carska otomanska korupcija

Drvetom bi se mogle snabdeti stotine brodogradilišta, ali ono iz godine u godinu trune i propada u gorostasnim bosanskim planinama, a neke reke, koje bi se mogle korisno upotrebiti za plovidbu, danas beskorisno razbacuju i rasipaju svoju vodu preko brzaka i plićaka. Kao i svaki drugi poduhvat stranog kapitala, danas propada i jedina bosanska železnica. Engleske i nemačke kompanije bile su obmanute ovim ogromnim izvorima. Reskirale su i kapital i rad da ih iskoriste.

Njihov je poduhvat paralizovan zbog nedostatka puteva, mostova, javne bezbednosti i javnog pouzdanja. Najposle, njihov je novac progutao neizmeran ponor carske otomanske korupcije! Kud se god okrenete u Bosni, svuda vam se nameće tužan zaključak da je srednjovekovna hrišćanska

civilizacija bila na izrazito višem stepenu nego što je kod provincijskog Turčina devetnaestog stoleća!

Da li je za ovakvo stanje odgovoran islam? Nije li puritanska

služba džamijama daleko ispod kvazi idolopoklonstva grčke i rimske Crkve? Da li je muhamedanstvo pre protivnije ljudskoj nauci nego rivalske vere? Svakako nije! Oni koji pokušavaju da od budućnosti ovih zemalja naprave religiozno pitanje samo komplikuju njegovo rešenje.

Muhamedanstvo ovde nije toliko opasno. Ali je muhamedanstvo

izopačeno i pritisnuto karakteristikama otomanske rase. Rasa determiniše karakter religije, a ne religija karakter rase. Ovo je posledica povezanosti osmanlijske laži s azijskom stagnacijom. Kao rasa, Osmanlije su netolerantni, nazadni i očito nesposobni da prihvate visoku kulturu.

Njihov oblik muhamedanstva, koji su nametnuli bosanskim Slovenima, stoga je sasvim suprotan progresu. Takoñe, s druge strane, nije pitanje da li su izvesne niže forme hrišćanstva naročito pogodne za kulturu, već da li su narodi hrišćanske vere svojom istorijskom prošlošću povezani sa pitanjem civilizacije.

Oni su, nesumnjivo, na svaki mogući način povezani sa tom grčko-rimskom civilizacijom, najpogodnijom za progres od svih civilizacija čovečanstva. Dok su hrišćanske vere roñene u jednom velikom hodu, koji je nemoguće premeriti i kontrolisati, otomansko muhamedanstvo leži i trune u kaljuži orijentalne stagnacije.

Slovenski romantizam

Ove hrišćanske vere kreću se sa vremenom i mogu se pouzdati u efekat svoje vlastite "eutanazije", a rezultat te "tihe smrti" se ogleda u slovenskom romantizmu u Dubrovniku i drugim mjestima, a slovensko Pravoslavlje taj progres postiže sporije, ali ne manje sigurno u školama Novoga Sada i Beograda. Meñutim, islam pod Turcima samo je mrtav teret beznadne inercije. Pitanje nije, niti je ikad bilo, izmeñu hrišćanstva kao takvog i muhamedanstva kao takvog, već je jedino pitanje izmeñu zapadnog progresa i azijatske stagnacije?

Izbacite samo osmanlijsku birokratiju iz Bosne, ustanovite zapadnu kontrolu, odsecite domaće muslimane od orijentalnih veza, i tad ćete sigurno videti da islam u Bosni nije protivniji liberalnim idejama nego što je nekad bio kod Mavara u Španiji.

Povlačim se od ovakvih opštih razmišljanja o verama koje se danas bore za gospodarstvo u Bosni i vraćam se donekle relikvijama starijim nego što je muhamedanstvo ili hrišćanstvo i bez čijeg opisa bi ove male skice o slobodnoj

Bosni bile nepotpune.

Put nas vodi zabačenom klancu gde leži nekoliko kolibica sela Resanovaca. One su pošteñene besa turskog rušitelja kada je popalio ostatak ovog usamljenog zaseoka. Žeñ nas je zadržala ovde. Svežu i hladnu vodu doneli su nam iz jedne pećine u kamenitoj strani. Kazali su nam da je voda iz "vilina korita"

http://www.glassrpske.com/drustvo/feljton/ILIRSKA-PISMA-PISMO-DVANAESTO-II-Hriscanska-kultura-na-visem-stepenu/lat/23534.html

PISMO TRINAESTO - Oko Drača i Bara govorilo se srpskim jezikom

16.06.2009 18:00 | Džon Evans

Albanezi oko Drača i grupa muslimanskih i hrišćanskih plemena pripadaju rodu Gega. Iako dolaze iz slovenskih predjela, Gege po svojim karakteristikama ne izgledaju srodni sa Slovenima: življi su, odlučniji i ponositiji.

Narkotični dim otomanske administracije ipak nije, izgleda, uticao na karakter rase koja naseljava Drač i njegovu okolinu. Mnogima u Draču razumljiv srpski jezik, a u Baru i u drugim mjestima veliki dio stanovništva govori tim jezikom

************************

Sad sam se baš vratio sa kratkog puta po Albaniji, upravo iz grada koji, sa gledišta putnika, još od pamtiveka stoji na istočnim obalama Jadrana i u istom položaju kao što Brindizi stoji na italijanskoj. Durač-durs, kako ga Albanezi nazivaju...

...A kakav je danas turski Drač?... Dospeo sam do dvorišta turskoga konaka i tu sam obavešten da bez specijalne dozvole uzvišene Porte niko ne može pregledati starine u Draču. Ovo se odnosi na srednjovekovne zidine. Ovde sam našao dva lepa spomenika jelinske umetnosti koji leže usred smeća i loma: torza nekog heroja i boginje, oba božanstveno izvajana.

...Narkotični dim otomanske administracije ipak nije, izgleda, uticao na karakter rase koja naseljava Drač i njegovu okolinu. Meni izgleda da su karakteristike ove rase :sjajan, živahan hod, ponosito držanje, pametne i bistre oči, snažan i te kako lep i uspravan stas, manje kontradiktorni čistim jelinskim tipovima od tipova neke druge rase, pa čak uključujući i savremene Grke. Bela, široka "fustanela" odmah izaziva sećanje na rimske ratnike. Prsluk boje karanfila najsjajnija je muška nošnja u Evropi! Sve me podseća da nisam meñu narodom ni turskim ni slovenskim. Ovo su pravi zemljaci Skenderbegovi i Janjinskoga Alije - Albanezi, Škiptari, "deca kamenih litica" - turski gorštaci, najratobornija i najneukrotivija rasa koja je još pokorna sultanu!

U Draču govore srpski

Albanezi oko Drača i sva grupa muslimanskih i hrišćanskih plemena severno od reke Škumbi i starodrevnog Egnatian- puta pripadaju rodu Gega (Ghegga). Oni na jugu od ove linije, uključujući epirsko negrčko stanovništvo bez Grka, poznati su pod opštim imenom kao Toske (Tosks).

Iako dolaze iz slovenskih predela, meni Gege po svojim karakteristikama ne izgledaju srodni sa Slovenima: življi su, odlučniji i ponositiji. Putnici bolje upoznati sa Toskama opisuju ih kao manje energične i oštroumne nego što su njihovi južni srodnici i kao da se više približavaju Slovenima po

temperamentu i manirima. Gege su se stvarno, tokom svoje istorije, uveliko mešali sa srpskom i bugarskom slovenskom krvlju.

Uverio sam se da je mnogima u Draču razumljiv srpski jezik, a u Baru i u drugim mestima velik deo stanovništva govori tim jezikom. Toske su se, naprotiv, tokom raznih vremena mnogo mešali sa Grcima i značajna je činjenica da u izvesnim mestima njihovog prostora još i danas živi u svom punom savršenstvu drevni jelinski tip lepote. Pojavljuje se, primetio sam, i kod Gega, ali je već svugde nestao. Ovoj jelinskoj mešavini duguju Toske svoju nadmoćnu intelektualnu oštroumnost.

Ove dve velike grane albanskog naroda, različite po svojim specifičnim i naslednim karakteristikama, meñusobno su zavidne i okreću svoje oči na različite strane. Slobodni duhovi kod Gega traže saveznike meñu Slovenima, a Toske i epirski nezadovoljnici okreću se ka grčkom kraljevstvu. Hrišćanska planinska plemena severne Albanije: Klimenti, Miriditi i druga, koja su uvek samo prividno priznavala Portino gospodarstvo, danas su tesno povezana sa Crnom Gorom; njihov miriditski knez - ili "Prink", kako se sam naziva (većinu reči za civilizovane pojmove Albanezi su pozajmili od rimskih osvajača preko svojih ilirskih predaka)

- princ Bibedoda, mladić od dvadeset tri godine, skoro je zaključio pregovore o eventualnoj ženidbi sa jednom od kćeri Nikole crnogorskoga. Tako, dok oba plemena severne i južne Albanije čekaju svoj momenat, Miriditi i Klimenti samo čekaju svoj signal iz crnogorskog logora. Meñutim, Epirci su na strani grčkih komiteta.

Očekujući aneksiju

A šta Italija radi? Šta znače mnoga pričanja da dolazi italijanska flota i da se italijanski transport usidrava u pristanište Drača i da kruži od Drača do Bara i od Bara do Valone? Šta znače svečane opomene albanskoj strani?

Tačno je da u primorskim gradovima Albanije italijanski jezik služi za civilizovani kontakt. Takoñe je tačno da albanske kolonije postoje i u južnoj Italiji i na Siciliji i da oduvek postoje naročito uske veze katoličkih Albaneza s jednovernicima na drugoj strani Jadrana. Za sada ne treba stvarno pretpostavljati da rimski kabinet planira neku drugu

nameru sem zaštite jednovernika i malih komercijalnih interesa koje još Italija ima na ovoj obali.

Ipak se nikad ne sme zaboraviti da sama anarhija u Albaniji može biti razlog za bar privremenim italijanskim protektoratom. Svakako, nemoguće je poricati da nedavna "zapažanja" suseda nisu stvorila verovanje kod jadranskog stanovništva van granica Albanije da Italija, inače očito slaba sa pristaništima na istočnim obalama - ne poseduje zaista ni jedno izmeñu Ankone i Brindizija - žudi za istočnim ključem Jadrana i da će iskoristiti svaku povoljnu priliku da se dokopa Drača.

Protiv jednog takvog koraka moguće je, možda, naći najbolje obezbeñenje u odlučnom protivljenju Austrije. Čak i u slučaju bosanske aneksije teško bi Austrija bila sklona da Italiji pruži kompenzaciju na albanskoj strani, a još manje da stavi u ruke svoga jadranskog rivala tako važnu pomorsku luku kao što je Drač.

http://www.glassrpske.com/drustvo/feljton/ILIRSKA-PISMA-PISMO-TRINAESTO-Oko-Draca-i-Bara-govorilo-se-srpskim-jezikom/lat/23588.html

PISMO ČETRNAESTO - Pred turskim varvarima kolone nevoljnika

17.06.2009 18:00 | Džon Evans

Pred kolibicama gomilale su se izbjegle grupe hrišćana nevoljnika. Njihove su patnje užasne, iako već nekoliko sedmica primaju englesku pomoć. Ispod drveća, bez ljekara, bez kreveta za odmor, leže izbjeglice na grudima majke zemlje, leže žrtve gladi, tifusa, malih boginja...

Ovdje, kod djece na Kamenu, smrt je bila neumorna! Duge patnje ucrtale su na preživjelim, toliko mnogo bora i brazda da predstavljaju pečat neizmjernih patnji !

*****************************

Nova kolonija bosanskih izbeglica sklonila se u pustoj planinskoj dolini, s druge strane bosanske granice, istočno od Knina. Posetio sam to mesto. Cilj mi je bio da donekle pomognem pri deljenju pomoći iz fonda Mis Irbi i Mis Džonston i istovremeno da saznam pojedinosti o skorim turskim varvarstvima, zbog kojih se neprestano povećava broj hrišćanskih izbeglica na ovom i drugim mestima.

Napustio sam Knin i njegovu plodnu dolinu i, posle užasnog putovanja pod skoro tropskim suncem preko pustih ogolelih krečnjačkih grebena - zbog čega kasni ovo pismo - stigao sam na bosansku granicu u društvu inteligentnog i dobroćudnog žandara pogranične austrijske službe. Ovaj je čovek bio neobično koristan pri raspodeli Mis Irbine pomoći u udaljenim oblastima.

U izboru samog skloništa izbeglice nisu mogle naći pogodnije mesto. Sa poslednjeg kamenitog vrha koji je zaklanjao

Kamen-dolinu (tako se zove ovo mesto) otvorio se preda mnom tako retko slikovit i romantičan prizor.

Nevoljnici na roñenoj zemlji

Zamislite samo kakva je radost posle dugih časova provedenih na pustim, sivim i raspuklim stenama planinskih grebena, gde udvostručen izgleda nemilosrdni sjaj sunca, i, kakva radost, posle svega, kad se iznenada pojavi sveža zelena oaza, prelep proplanak obrastao divnom bukovom šumom iz čije se zelene sredine, delimično zelenilom opkoljene, uzdižu beskrajni vrhovi, stubovi i kupole.

S udaljenog položaja posmatran prizor samo stvara vizije i zavarava oko kao da su sve to samo ruševine nekog čudnog Ddžreresljuea, uporišta iz srednjega veka, a u stvari to nije ništa drugo do jedna kamenita i prirodna tvrñava.

Dole, u hladu drveća, u zelenoj dolini, izbeglice su podigle bedne i male drvene kolibice, svoja skloništa od elementarnih nepogoda. Kako smo se primicali kojoj kući gomilale su se grupe nevoljnika oko nas da bi primile našu pomoć. Njihove su patnje užasne, iako već nekoliko sedmica primaju englesku pomoć. Tu i tamo, ispod drveća, bez lekara, bez kreveta za odmor,

leže izbeglice na nežnim grudima majke zemlje, leže žrtve gladi, tifusa, malih boginja. Danas je ova poslednja bolest pokosila jednu žrtvu.

Mortalitet je u ovoj šumi do kraja zime bio užasan. U koloniji je umrlo tokom poslednjih šest meseci preko stotinu

ljudi: četrdeset procenata od ukupnog broja! Ne zaboravite da je broj bosanskih izbeglica dostizao četvrtinu miliona. Zamislite samo kako je bolno značenje ovih brojeva. Mortalitet svakako nije bio svugde velik kao ovde. Meni izgleda da je hrišćanska Evropa preuzela veliku odgovornost što hladno okreće leña ovim bespomoćnim prosjacima. Austrijska vlada dala je nešto pomoći, ali prekasno i pristrasno i u mnogim slučajevima preko ruku korumpiranih predstavnika.

Ta je pomoć nedovoljna za održavanje golog života većine izbeglica. Nekad, pre, davala im je dnevno dva penija. Sada prosečno daje oko pola penija i poziva fizički sposobne da nañu zaposlenje. Zaposlenje u Dinarskim planinama, gde i domoroci jedva izdrže sa najosnovnijim! Zaposlenje u Ilirskoj pustinji!

Šta je sa Austro-Ugarskom

Kada sve bolne statistike postanu poznate i kada prestane napor austrijskih i mañarskih vlasti da spreče objavljivanje, pokazaće se da je Austro-Ugarska nagomilala takvu težinu moralne odgovornosti da, pretpostavljam, takvu težinu ne bi mogla izdržati nijedna druga evropska vlada. Srećno ili nesrećno po nju, Austro-Ugarska je sada samo "geografski pojam" i bez nacionalnog srca i bez nacionalne savesti. Bilo bi zaista nepravedno poricati da mnoštvo izbeglica ne stvara težak pritisak na inače slabe finansije Carevine. Ali, šta bi se mislilo o engleskom ministru koji bi pre dozvolio da trideset hiljada napuštenih izbeglica umru od gladi na engleskoj zemlji nego da se sukobi sa budžetskim deficitom!

Žalosno je bilo gledati decu. Žalosno je bilo videti ove požutele i uvele obraze sa kojih su izbledele ruže u aprilu njihovih godina, žalosno je bilo uporediti ove nežne, povijene kosture, slične malim i krtim školjkama, sa dečacima i devojčicama zaobljenih obraza koji su se mogli videti meñu srećnijim hercegovačkim izbeglicama u dubrovačkom skloništu, u kome skoro nisu znali šta je oskudica.

Ovde, kod dece na Kamenu, smrt je bila neumorna! Sedmične patnje ucrtale su na preživelim toliko mnogo bora i brazda da

predstavljaju pečat starih i dugogodišnjih patnji. Najposle, do njih je i hleb stigao, i ledena je bura prestala da duva, i hladna planinska zima ustupila je mesto letnjoj toploti.

Ipak, lako se vidi da sunčani sjaj nikad neće otvoriti ove svele pupoljke: oni samo čekaju da ih iščupa milostiva ruka smrti!

http://www.glassrpske.com/drustvo/feljton/ILIRSKA-PISMA-PISMO-CETRNAESTO-Pred-turskim-varvarima-kolone-nevoljnika/lat/23648.html

PISMO PETNAESTO - Mirnodopske like Crne Gore u ratno doba

18.06.2009 18:00 | Glas Srpske

Ovdje nije bilo ni traga od tupog i pritvornog izgleda koji u svim pokrajinama izdvaja podaničku tursku raju, od onog neizbrisivog žiga ponižavanja što se vidi na onima koje je on jednom pritiskao!

Sedam stotina Crnogoraca poginuli su u borbi na Krstacu, kad su četiri crnogorska bataljona čitav dan odolijevala svoj vojsci Sulejman-paše i napustila svoj položaj pod pritiskom petnaest puta nadmoćnije sile

*************************************

Putnik mora, da bi prodro do orlovskih tvrñava Crne Gore, odakle se otvara neobično redak spoj vizija najnežnije i najužasnije panorame, da savlada visoki i strmi planinski greben. Čim otpočnete penjanje "cik-cak" putem uz

preterano strme vrleti "Sella Gore", neposredno ispod vas leže stari venecijanski bedemi Kotora, a dalje, iz ptičije perspektive, širi se pogled na njegovu divnu Boku, povezanu uzanim kanalom s otvorenim Jadranom, obgrljenu planinskim rukama, zaklonjenu i obavijenu tamnim i moćnim kamenitim

i šumovitim krivinama.

Dole, u podnožju, treperave vode mirnog i zelenkastog jezera. I svuda okolo toga prostranstva cveta tako bogata i bujna vegetacija koja je po svom obilju više tropska nego ona okolo jezera Komo ili Garde.

Ovde su gajevi limuna, narandže, mirte, grmlja rumenih oleandera, puzavih i bujnih cvetova, aleja i veličanstvenih palmi, koje nemaju takmaca pre afričkih obala. Juče na putu iz Sutorine, približavajući se Herceg-Novom, takozvanoj "Srpskoj Nici", prošao sam izmeñu zelenih ograda. Svaki njihov žbun bio bi ukras za engleski vrt.

Slike ponižavanja

Pored puta dižu se džinovske loze pavita. Njihovi čudesno crveni spletovi izmešani su peteljkama belih ladoleža, čiji bi cvetovi mogli poslužiti za vazne. Tu su obilno visili snežnobeli cvetovi divljih ruža, a iznad njih, sa zažarenim skerletnim zvoncima, širili su se kao mirta lisnati šipkovi.

Ovakvim prizorom "zanet kao strašću" putnik okreće svoj pogled odozdo, od mora sličnog jezeru, gore, ka visinama koje prema Jadranu obrazuju planinske vratnice Crne Gore. Nikakav kontrast ne može biti nadmoćniji. Iznad vas nema ništa sem golih kamenitih strmina i užasnih litica, u kojima je isklesana "cik-cak" staza sve do visine od četiri hiljade stopa, odakle dole gledate na more.

Svež planinski povetarac šapuće vam da već gazite slobodnu crnogorsku zemlju. Kakvu zemlju! Na njoj, u ovoj pustinji golog kamena, nema paše ni za planinsku kozu! Čim preñete planinsku granicu, već ste stupili u malo Kneževstvo. I sama staza sve je surovija i kao da vam govori da je princip crnogorskog državništva da pristupna staza ne sme biti ugodna vojnoj monarhiji koja pruža svoju lakomu ruku dole duž jadranskog primorja.

Katkada pored nas proñu crnogorski seljaci, većinom neborci, mladići i žene. Vode dole mazge, da na pazaru van kotorskih vrata kupe kukuruz i

druge potrebe. Žene i deca obavljaju "transportnu službu" Kneževine! Oni su sirovi i jaki. Njihova je odeća većinom crnih i sivo-belih boja. Žalosne su to krpe prema nošnji sjajne seljačke gomile na bokeljskom i dubrovačkom tržištu, gde se vidi malo venecijanske okretnosti i krvna mešavina sa italijanskim ravničarima. Meñutim, lica svih, naročito mladića, nosila su smeo i iskren izraz koji daje samo sloboda.

Ovde nije bilo ni traga od tupog i pritvornog izgleda koji u svim pokrajinama izdvaja podaničku tursku raju, od onog neizbrisivog žiga ponižavanja što se vidi na onima koje je on jednom pritiskao, baš kao što se vide "tri slova" na čelu lopova!

Uskoro sam čuo tihu i monotonu melodiju, koja se katkada gubila izmeñu vrhova i opet nanovo odzvanjala. Pogledao sam gore i video da melodija dolazi od jedne nove crnogorske povorke žena i mazgi. Spuštajući se polako niz padinu, žene su pevale čudnu i bolnu pesmu koja je odzvanjala tugom i žalošću. I, zaista, to je bila pesma tužbalica!

Junaci sa Krstaca

Žene su, rekli su mi, oplakivale sedam stotina Crnogoraca. Oni su pre tri dana poginuli u borbi na Krstacu, kad su četiri crnogorska bataljona čitav dan odolevala svoj vojsci Sulejman-paše i napustila svoj položaj pod pritiskom petnaest puta nadmoćnije sile, ali tek pošto je trećina njihove odane grupe pala mrtva i ranjena na kamen, pored pet Turaka na svakog Crnogorca.

Turski gubici oko Krstaca iznosili su najmanje dve hiljade ljudi. Ovakvo junaštvo nije usamljeno u analima ove Crne planine i njihov pesnik može da peva:

Ne beli se pena u obalu,

Već crveni krvca na kamenu,

Turska krvca na našem kamenu.

Čim čovek izbije preko graničnog kamenog bedema ove herojske zemlje, odmah ga oduševljava misao da još i sada more turskog varvarizma nemoćnim talasima zapljuskuje okolno stenje, odbijajući se krvavo natrag.

Ovaj maleni narod bolno oseća svoje gubitke, ali niko toliko oštro i bolno koliko sam knez. On gleda svoje podanike kao na svoju decu, i to na takav način koji civilizovane zemlje uskoro ne mogu da shvate. Možda ne izgleda suviše velik gubitak od sedam stotina poginulih i ranjenih, ali, srazmerno ukupnom broju stanovništva, to je veliko prolivanje krvi.

http://www.glassrpske.com/drustvo/feljton/ILIRSKA-PISMA-PISMO-PETNAESTO-Mirnodopske-like-Crne-Gore-u-ratno-doba/lat/23698.html

PISMO ŠESNAESTO - Mirnodopske slike Crne Gore u ratno doba II

19.06.2009 18:00 | Džon Evans

Jednog dana u Njegušima škola je pretvorena u bolnicu, a crkva preobraćena u magazin za puščane metke. Selo je imalo pet stotina stanovnika, a sada ih je tri stotine u ratu!

Ali kakvi su žene i djeca! Nevjerovatna je njihova snaga! Žena obično i redovno nosi breme od trideset kilograma. Pod njim putuje cio dan, preko planinskih visina, od Kotora do Cetinja, i izdrži, bez obzira na vrijeme, iz dana u dan, čitavu godinu...

******************************************

Ovde u Cetinju i u drugim mestima u unutrašnjosti potpuno je mirno. Ratnici su na granici i paze na Albaneze kod Podgorice, opsedaju Nikšić, čuvaju severni prolaz kroz klanac Dugu od neredovnih muslimanskih trupa iz Bosne i Hercegovine, koje su sakupljene da pomognu opsednutom garnizonu.

Sve je mirno. Pored svega, čovek vidi puno dokaza o teškoćama, koje veselo podnosi ovaj mali hrabri narod. Ono malo ljudi što se sretne ide sa štakama. Muške radove obavljaju žene i deca i mogao bih reći da je to upravo konjski rad! Na planinskim putanjama prolazite pored žena pod bremenima topovskih granata. Samo jedno selo je dovoljno da pruži dobru sliku Crne Gore u sadašnjem momentu.

Onog dana u Njegušima video sam gde je škola pretvorena u bolnicu,a crkva preobraćena u magazin za puščane metke. Pitao sam koliko ljudi ima selo i rečeno mi je da ih je pet stotina.

"A koliko ih je sada u ratu?"

"Tri stotine pedeset."

Žene nose glavni teret

Ali kakvi su žene i deca! Neverovatna je njihova snaga! Žena obično i redovno nosi breme od trideset kilograma. Pod njim putuje ceo dan, preko planinskih visina, od Kotora do Cetinja, i mnoge izdrže, bez obzira na vreme, iz dana u dan, čitavu godinu. Osim ove neverovatne snage za nošenje tereta, kod njih se vidi ono što se može očekivati samo kod devojaka i mlañih žena: sve imaju pravilne noge, i kada su bez teških bremena, koliko ja znam, s njihovim dostojanstvenim držanjem se ne može takmičiti niko u Evropi.

Visoka i veličanstvena, baš kao i njihovi muškarci, svaka crnogorska žena, pri prolazu kroz cetinjsku ulicu, kreće se upravo kao da imitira ponosit hod! I, zaista, ovde je svaka žena roñena kraljica, a svaka devojka roñena princeza.

Crnogorska kneginja je mnogo voljena. Njene su čari mešavina karakteristične italijanske i slovenske lepote. Ona je jedna od retkih evropskih princeza koja teško da prepušta zlatnu jabuku našoj budućoj kraljici. Ostaje kod kuće, u svom malom dvorcu, kao dobra supruga čiji je muž na ratištu i ne prima nikoga sem službenih ličnosti. Kneginja ima sedam malih kćeri. Sada se dve vaspitavaju u Petrogradu.

A sin Danilo nosi ime najvećeg iz svoje dinastije. Dečku je sada tek šest i po godina i već se priprema za put kojim treba da ide. Sa malom pratnjom perjanika - tako se zove crnogorska garda - on odlazi u lov, kroz grmlje

kojim je obraslo kamenje okolo Cetinja. Naoružan je puškom, koja je prilagoñena njegovim malim rukama. Vrlo se retko vraća bez nekog ulova, koji pokazuje kao trofej svoga sporta.

Tek sam juče video maloga kneza kad se vraćao sa takvog izleta u pratnji stasitih stražara. Dečko je visoko i pobedonosno držao neku ptičicu. Kneginja i njegove sestre pohitale su do baštenske kapije u susret svome lovcu. Videlo se da dečku njihovi poljupci nisu ispod dostojanstva.

Od ljudi koji su ostali ovde najupadljivija je nekolicina ozbiljnih senatora - kapetana nahija. Tako se nazivaju starešine crnogorskih oblasti. Već su prošli dani njihove aktivne službe, i oni su ostali kod kuće da sude narodu u odsutnosti domaćina. Ništa ne prevazilazi ozbiljno dostojanstvo ovih ljudi. U svečanom patrijarhalnom odelu sede ovde, obavljajući neku vrstu vrhovne vlasti nad svim okolo. Čovek se mora povratiti natrag za dvesta godina da bi našao njima slične kod "senata kraljeva".

Kapetanova presuda

Na Njegušima sam se upoznao sa kapetanom nahije. Sedeo je pored puta, pred kolibicom koju su nazivali kafanom. Verovatno da on na ovom svetu nema više bogatstva od engleskog poljoprivrednog radnika, ali je u njegovom držanju bilo nečega kraljevskog. To je bio stric vladajućeg kneza. Za vreme mog boravka ovde neke su žene napale muža jedne od njih. Katkada one mogu biti svañalice, kao što mogu biti i kraljice! Priveli su ih na suñenje kod kapetana. Dokaz je bio jasan. Kapetan je izvršio svoju sudijsku dužnost i kaznio ih "zatvorom". Kao zatvor služila je razrušena kolibica, i tu su tri žene zatvorene u društvu praseta, koje je redovan stanovnik ove odaje!

Zamislite sada ponositog kapetana kako sedi malo podalje na svojoj gruboj senatorskoj stolici i zadovoljava svoje engleske goste laganim pitanjima, otpuštajući povremeno dimove iz svog čibuka dugog pune četiri stope! Naš potpuno patrijarhalni mir iznenada je poremetio dolazak uzbuñene ličnosti u evropskoj nošnji. Čovek je dotrčao meñu nas i pitao odlučnim tonom: "Gde je kapetan?Da li me vi, kapetane, čujete? Šta vi mislite o zatvaranju onih žena u svinjcu? Umesto da ste ih poslali da nam donesu drva za bolnicu vi ste ih zatvorili!" Školska zgrada, preobraćena u bolnicu, nalazila se preko puta i pred njom se videla dobra gomila naslaganih drva. Prema tome, nije se videla neka opravdana osnova za ovo potraživanje.

http://www.glassrpske.com/drustvo/feljton/ILIRSKA-PISMA-PISMO-SESNAESTO-Mirnodopske-slike-Crne-Gore-u-ratno-doba-II/lat/23752.html

PISMO SEDAMNAESTO - Pad Nikšića

21.06.2009 18:00 | Džon Evans Opsada Nikšića bila je duga zbog slabosti crnogorske artiljerije, ali pojavio se grčki brod na moru, prišao i iskrcao četiri topa - dva Krupova dvanaest i po funtovnjaka - sve ruski dar Kneževini.

Krupovi topovi upućeni iz Rusije, koji su stigli na položaj, ubrzali su oslobañanje Nikšića od otomanskog ropstva. Nikšić, stari srpski Onogošt epske slave, ponovo je u hrišćanskim rukama!

*********************************

Živeo knjaz Nikola! Neka živi knjaz Nikola! Naša mala Ilijada je završena i posle četiri stotine godina pod otomanskim ropstvom i upravo posle četrdeset dana opsedanja -

Nikšić, stari srpski Onogošt epske slave, ponovo je u hrišćanskim rukama!

Opsada je bila dugotrajna zbog slabosti crnogorske artiljerije, ali pre nekoliko dana pojavio se grčki brod kod austrijskog pristaništa Kastel Lastve, prišao i iskrcao četiri topa - dva Krupova dvanaest i po funtovnjaka - sve ruski dar Kneževini. Zbog ovoga su austrijske vlasti iz Kastel Lastve telegrafski tražile instrukcije od Kotora. U meñuvremenu, dok se čekalo na odgovor, u austrijski grad su se sa planina spustila dva bataljona Crnogoraca - svega oko hiljadu ljudi - i, uz pomoć okolnih Paštrovića, pobedonosno odvukli topove u svoja brda.

Na Cetinju se smatralo da je čitava stvar izvedena uz potpuno i tajno šurovanje s Austrijom. Čim su Krupovi topovi upućeni iz Rusije stigli na položaj, dogañaji su ubrzani.

Skender-beg molio za primirje

Već u utorak, 4. septembra, pristigli topovi su proizveli takav utisak da je turski komandant Skender-beg, Mañar po roñenju, molio za primirje. Knez je prihvatio predlog pod uslovom da garnizon za vreme pauze razmatra pitanje nužne predaje. Nadajući se još uvek pomoći Hafis-paše, Turci su obnovili neprijateljstva i tokom noći ponovo okupirali vrh Petrove Glavice. Ovaj je položaj ranije zauzeo jedan crnogorski bataljon, ali ga je po kneževoj komandi napustio, "jer je to izveo bez nareñenja".

Tako je sada Petrova Glavica morala da se ponovo zauzima, ali ne bez gubitaka. Za postizanje ovog zadatka bile su odreñene dve grupe od po 150 ljudi, sa trećom iste jačine kao rezervom. Stvaran napad bio je poveren grupi pod komandom kapetana Simonića, dok je drugih 150 ljudi zavaravalo neprijatelja na suprotnoj strani brda.

Oko pola sata posle pola noći južni odred Simonićev stupio je u napad, dok je, radi iznenañenja, sa crnogorskih položaja osipana vatra preko njihovih glava. Sada je napadna grupa prelazila preko velikog polja zasijanog kukuruzom i meci njihovih prijatelja zviždukali su u neprestanom pljusku iznad njihovih glava.

Turci su, izgleda, osetili opasnost i nisu odgovarali nijednim pucnjem. Crnogorci su bili nadomak neprijateljskih položaja, svega pedeset koraka daleko, i tada ih je neprijatelj primetio. Sa vrhova stena jeknuo je uzvik:

"Alah! Alah" i na napadačku grupu osula se ubistvena vatra kakvu Crnogorci nisu dotad nikad osetili. Crnogorci su odgovorili zanosnim pokličem: "Crnogorci napred!" i jurnuli još nekih dvadeset koraka kroz oluju kuršuma. Pre nego su odgovorili dobro upravljenom vatrom, poginulo je deset i ranjeno sedamnaest ljudi. Drugim svojim pokličem "Crnogorci" javili su svojoj braći da su se dokopali kamenjara. I već sledećeg momenta Crnogorci su se pentrali kao koze na turski položaj.

S Turcima prsa u prsa

Sada je već bilo završeno sa Turcima, jer se nisu mogli rvati sa Crnogorcima u borbi "prsa u prsa" na domaćem crnogorskom kamenu, i branioci su pobegli u neredu ka gradu, ostavivši osamnaest mrtvih na Petrovoj Glavici.

Crnogorci su mogli iskoristiti nastalu zbrku i zauzeti Nikšić na juriš. Videvši opasnost i plašeći se novih iznenañenja, turski komandant je pribegao nužnom paljenju dvaju velikih magazina. Vatra je ubrzo osvetlila kamenitu Petrovu Glavicu i druga uporišta neprijateljske opsade skoro dnevnom svetlošću.

Crnogorci su bili zadovoljni da ostatak noći provedu u izgradnji grudobrana duž strmina osvojenog grebena koje su okrenute Nikšiću. Turci su u meñuvremenu sjajno upotrebili artiljeriju, razbili dve crnogorske baterije i ubili ili onesposobili u jednoj sedam artiljerista, a u drugoj samo jednog.

Tako se završila poslednja ozbiljna borba tokom opsade Nikšića. Kad je svanuo dan, našli su se Turci i Crnogorci toliko blizu da su mogli razgovarati. Tada se desila i jedna od onih čudnih epizoda staroga sveta - samo malo u skladu sa modernim i naučnim ratovanjem - kojima je obilovala opsada Nikšića. Ratnici na obe strane mogli su se čuti kako pevaju balade koje su sami sastavljali i u njima slikali "podvige" svojih heroja ili "junaka" i ismejavali neprijateljske poraze. Ovi podvizi neznabošca i hrišćanina podjednako nas vraćaju natrag, do Akre i Askalona.

Pre samo nekoliko dana jedan silan Crnogorac, čovek neobično hrabar, sveštenik i ratnik staroga, sjajnoga stila, neki pop Milo, odjahao je ka turskim redovima i pozvao kojeg bilo nevernika da mu izañe na megdan! Odmah se pozivu odazvao jedan nikšićki Turčin. Nikšićani se smatraju Turcima, iako su čistokrvni Sloveni, kao i njihovi protivnici.

http://www.glassrpske.com/drustvo/feljton/ILIRSKA-PISMA-PISMO-SEDAMNAESTO-Pad-Niksica/lat/23830.html

PISMO OSAMNAESTO - Ratno kolo na Cetinju

22.06.2009 18:06 | Džon Evans

Ono što je uslijedilo poslije oslobañanja Nikšića od Turaka skoro je nemoguće opisati. Narod se talasao ulicom. Pucalo se, pjevalo i skakalo od radosti. To je entuzijazam, ekstaza neshvatljiva u civilizovanoj državi...

Velika starodrevna manastirska zvona zvonila su neprestano. Bronzani top, dar bratske Kneževine, izvučen je, i artiljerijska vatra je objavila svakom planinskom selu oslobañanje Nikšića

*********************************************

Knez Nikola je crnogorski pesnik i u poetskoj kitici od četiri stiha telegrafski je javio svojoj supruzi vest o padu Nikšića. Vojvoda Plamenac mi je rekao da je Njegovo Visočanstvo, sedeći sa njim i turskim komandantom neposredno posle predaje grada, u veselom raspoloženju dao oduška svojim osećanjima u ovim stihovima.

To je sasvim homerovski stih i prevodilac mora da upotrebi arhaični ritam:

Na bijelu Onogoštu zastava se moja vije,

A Plamenac vojvoda pod njom rujno vino pije;

Oko njega barjaktari zagraktaše kao orlovi;

A Nikšići sjetni, tužni, sad su meni svi robovi!

Da li bi čovek mogao naći podesniju depešu kojom bi završio našu malu crnogorsku "Ilijadu"? Već oko pola tri radosne vesti stigle su do malog dvorca na Cetinju. Odmah su upućeni glasnici da objave grañanima da kneginja želi da im nešto važno saopšti. Za pet minuta čitavo je mesto bilo u pokretu i narod se gomilao ispred dvorske kapije. Kneginja je tada izašla na balkon i usred neme tišine obavestila gomilu da je Nikšić zauzet. Pokušala je da pročita pesnički telegram svoga muža, ali je presečena gromkim poklikom "Živeo!" i plotunom iz pušaka i džeferdara svojih odanih

podanika. Pozdravljajući masu rukom i rukom joj šaljući poljubac, kneginja se povukla.

Radost osloboñenog naroda

Ono što je usledilo skoro je nemoguće opisati. Narod se talasao ulicom. Pucalo se, pevalo i skakalo od radosti. To je entuzijazam, ekstaza neshvatljiva i nemoguća u civilizovanoj državi, i sve je teško izraziti civilizovanim izrazima. Vi, na vašem industrijskom ostrvu, izgledate kao da pripadate jednom zrelom, izdvojenom svetu i, gledajući ovo, svesni ste da vam je stoletni "progres" nešto oduzeo i sa simpatijama pedagoga posmatrate decu u igri! Jest, ovo su deca! Deca u svoj svojoj primitivnoj prostoti, u čitavoj poeziji njihovog bića. Deca u govoru, u politici, i deca u ratovanju! Ovo je divlja, neobuzdana dečija radost!

Stari veterani, ozbiljni i kršni gorštački džinovi, pali su jedan drugome oko vrata i puni radosti ljube jedan drugog. Ranjenici su se meñusobno pomagali, spremali i iz bolnice spoticali o štake da učestvuju u radostima. Meni je rečeno da su u bolnicama ranjenici na umoru bili ozareni ovim vestima i izgledali su kao da su stekli nov život. Gomile su neprestano pevale nacionalne pesme i himne. Katkada je pevanje poremećeno besnim "Živeo! Živeo!" i jekom "Ura"! I ovi Crnogorci, poput Engleza, znaju kako da izgovore ovo "Ura"!

Velika starodrevna manastirska zvona i zvono sa kule, gore na kamenu, zvonila su neprestano. Bronzani top, dar bratske Kneževine, izvučen je, i artiljerijska vatra je objavila svakom planinskom selu pad Nikšića. Grmljavina pobedonosne jeke prenosila se preko planinskih vrhova; ona se povećavala sa hiljadama odjeka preko kamenite pustinje sve do Čeva; brujala je pećinskim tonovima preko vinovom lozom zasañenih crmničkih i riječkih dolinica; njene malaksale tonove, daleko preko, prihvatila je borova šuma udaljene Morače i, zamirući i ponovo oživljavajući, ona je sa poslednjim pobedničkim naporom razbila granice Crne Gore i svaljala se dole, ka Skadarskom jezeru, albanskoj niziji i pazarima turske Podgorice!

Svjetlo obasjalo Cetinje

Najsvetovniji crkveni dostojanstvenik je crnogorski mitropolit. Nisam li ga video jedne letnje večeri gde, nesputan svojom dugom odorom, "baca kamen" s atletskim članovima svoga stada? Nisu li za njegov račun tekla burad piva za proteklo pola sata? Nije li sve to ispisano na njegovom licu? I

da li ću se suzdržati oko epiteta - veseli? Mitropolit crnogorski počinje i vodi kolo na zelenoj livadi izvan seoske prestonice, baš tamo izmeñu brežuljaka i ruševina crkve koju su uništili Turci pre nekoliko stoleća i Brijesta pravde, gde su stare vladike zasedale i sudile narodu. U parovima tu su ratnici igrali neku čudnu varvarsku ratnu igru.

Uveče je kolo obnovljeno ispred dvora. Malo je Cetinje rasvetljeno, a dvorski zidovi i vrata obasjani su dugim redovima lojanih sveća. Ovde, ispred dvorskih vrata, narod obrazuje veliki krug i prednji red posmatrača drži upaljene sveće i obasjava prostor. Na dvorskim stepenicama sedi kneginja izmeñu svojih gospoña i mali Danilo, "nada Crne Gore", stoji na kapiji skoro meñu drugim posmatračima.

Dva stara senatora, čiji su dani igre davno prošli, rekao bi čovek pre jedne generacije, stupaju napred u krug i započinju kolo usred oluje odobravanja! Zatim su mlañi ratnici preuzeli igru - "oro"! Ali kako da se sve to opiše?

Putnik bi mogao proći centralnu Afriku i siguran sam da ne bi naišao na nešto besnije i uistinu primitivnije. Ratnici su igrali u parovima, ponekad čak i po nekoliko jednovremeno. Igrači su naizmenično čas ratnici, čas divlje životinje, lakrdijaši, lutalice, morejski igrači, ludaci!

http://www.glassrpske.com/drustvo/feljton/ILIRSKA-PISMA-PISMO-OSAMNAESTO-Ratno-kolo-na-Cetinju/lat/23888.html

(Kraj)