Boris Pasternak

DETINJSTVO LIVERSOVE

Izabrane proze

DUGI DANI

Liversova se rodila i odrasla u Permu. Kao nekada njene lađice i lutke, tako su, kasnije, i

njena sećanja tonula u čupava medveđa krzna, kojih je bilo mnogo u kući. Otac njen vodio je

poslove Lunjevskih rudnika i imao široku klijentelu među fabrikantima iz Čusove.

Poklonjena krzna bila su crnomrka i bujna. Bela mečka u njenoj sobi ličila je na ogromnu

hrizantemu sa koje se kruni lišće. To krzno, nabavljeno za "Ženjičkinu" sobu, dugo je birano,

kupljeno u radnji i poslato po raznosaču.

Preko leta su živeli na drugoj obali Kame, u letnjikovcu. Ženju su tih godina rano slali na

spavanje. Nije mogla da vidi svetiljke Motovilihe. No jednom prilikom angorska mačka,

uplašena od nečega, naglo se trgla u snu i probudila Ženju. Tada je ova spazila odrasle na

balkonu. Nad grede nadnesena jova bila je gusta i presijavala se kao mastilo. Čaj u čašama bio

je crven. Manžete i karte — žute, čoja — zelena. Ličilo je to na bunilo, ali to bunilo imalo je

svoj naziv, poznat i Ženji: kartalo se.

Međutim, ni po čemu se nije moglo odrediti šta se radilo na drugoj obali, daleko, daleko: ono

nije imalo naziva, i nije imalo jasnih boja i tačnih obrisa; i, ustalasano, bilo je drago i blisko, i

nije bilo bunilo, kao ovošto je žamorilo i komešalo se u oblacima duvanskog dima, bacajući

sveže, lelujave senke na crvenkaste grede hodnika. Ženja Se rasplakala. Otac je ušao i

objasnio joj. Engleskinja se okrenula zidu. Očevo objašnjenje bilo je kratko. To je Motoviliha.

Sramota. Tako velika devojčica. Spavaj. Devojčica ništa nije shvatila i, umirena, progutala je

kotrljavu suzu. Jedino se to i tražilo: da se sazna kako se zove neshvatljivo — Motoviliha. Te

noći ovo je sve objašnjavlao, zato što je te noći ime imalo još puno, u dečjem smislu

umirujuće, značenje.

Ali ujutru se stala raspitivati šta je to Motoviliha i šta su tamo noću radili i doznala je da je

Motoviliha — fabrika, državna fabrika, i da tamo tope gvozddnu rudu, a od gvozdene rude...

no to je Već nije zanimalo; interesovalo ju je nisu li te "fabrike" zasebne države, ali ova

pitanja nije postavljala, njih je, ko zna zašto, namerno pređutala.

Toga jutra izašla je iz onog detinjstva u kojem se još noću nalazila. Prvi put u životu

posumnjala je u jednu pojavu u tom smislu da pojava nešto čuva za sebe, ili, ako to i otkriva

nekome, onda samo onim ljudima koji umeju da viču i kažnjavaju, koji puše i zatvaraju vrata

rezom. Prvi put, kao i ta nova Motoviliha, ona nije kazala sve što je pomislila, i najbitnije,

najpotrebnije i najnemirnije skrila je u sebi.

Prolazile su godine. Na očeva putovanja deca su od samog rođenja toliko navikla da se njegov

običaj da s njima retko ruča i nikada ne večera pretvorio u njihovim očima u naročitu odliku

očinstva.No sve češće i igralo se i ludiralo, pilo i jelo u potpuno praznim svečano pustim

sobama, i hladne pouke Engleskinje nisu mogle zameniti prisustvo matere, koja je ispunjavala

kuću slatkom tegobom prgavosti i jogunstva kao drapm i bliskim elektricitetom. Kroz je

strujao tihi severni dan. On se nije osmehivao. Hrastov kredenac izgledao je siv. Teško i

strogo ležao je nagomilan srebrni pribor. Iznad stolnjaka kretale su se lavendulom oprane ruke

Engleskinje, ona je svima jednako delila i posedovala je nepresušnu zalihu strpljenja, a

osećanje pravičnosti bilo joj je svojstveno u tolikom stepenu u kolikom su uvek bili čisti i

uredni njena soba i njene knjige. Sobarica, pošto bi poslužila jelo, dugo se zadržavala u

trpezariji, i u kuhinju je odlazila samo po naredno jelo. Bilo je udobno i lepo, ali strašno

tužno.

A pošto su to za devojčicu bile godine sumnjičavosti i usamljenosti, osećanja grešnosti i

onoga što se na francuskom može označiti kao "hristijanizam", usled nemogućnosti da se sve

to nazove hrišćanstvom — njoj se ponekad čmmlo da bolje i ne može i ne treba da bude s

obznnm na njenu gkžvarenost i okorelost; da je to m zaslužila. A međutim — no ovo do svesti

dece mkad »«je dogmralo — međutim, baš naprotma celo njihovo bmKe je drhtalo i treperilo

potpuno zbunjeno odnosom roditelja prema njima kad su ovi bivali kod kuĆe; kada su se

vraćali ne kući, nego vraćali u kuću.

Retke šale očeve ispadale su, uglavnom, neuspele, i nisu bile uvek umesne. On je to osećao i

osećao je da deca to shvataju. Senka neke tužne zbunjenosti nikada nije silazila s njegova g

ca. Kad 6i se naljutio, postajao je sasvmm tuđ — — ? ek. tuđ u potpunosti, i upravo onog

trenutha ka^,a je prestajao da vlada sobom. Stran čovek ne uzbuđuje. Deca mu nikada nisu

drsko odgovarala.

Alm o^ «kog vremena kritika koja je dolazila iz demjv soe i koja se nemo ogledala u očima

dece zaticala ga je neosetljivog. On je nije primećivao. ničim neranljiv, nekakav nepoznat i

jadan, Ša/otac bio je strašan, nasuprot ocu razdraženom — tuđem. On je uzbuđivao više

devojčicu, sina manje. Ali mati ih je zbunjivala oboje.

Ona ih je obasipala miloštama i poklonima i provodila s njima čitave sate oada kad su oni to

najmanje želeli, onda kad je to. zbog neza

služenosti, pritiskivalo njihovu detinju savest, i nisu prepoznavali sebe u onim umiljatim

nadimcima koje je suludo sipao njen instinkt.

A često, kad se u njihovim dušama javljao retko svetao mir, i kad nisu osećali prestupnike u

sebi, kad se od njihove savesti udaljavalo sve tajanstveno, što izbegava da bude obelodanjeno,

slično vrućici pred ospom — videli su mater bezrazložno prgavu, kako se tuđi, uklanja od

njih. Dolazio je poštar. Pismo se obično odnosilo mami. Ona ga je primala ne zahvaljujući se.

"Idi u svoju sobu." Lupala su vrata. Oni su se, oborene glave, tužni, predavali dugoj, setnoj

nedoumici.

U početku su ponekad plakali; onda su se posle jednog naročito žestokog praskanja počeli

plašiti; zatim je ovo tokom godina prešlo kod njih u pritajeno, sve dublje ukorenjivano

neprijateljstvo.

Sve što je išlo od roditelja deci dolazilo je u nevreme, sa strane, bilo je izazvano ne od njih,

već zahvaljujući nekim tuđim uzrocima, i mirisalo je na udaljenost, kako to uvek biva, i na

zagonetku, kao čamotinja na gradskim đermovima noću, kad svi legnu da spavaju.

Ova okolnost vaspitavala je decu. Ona toga nisu bila svesna zato što malo ko i od odraslih zna

i čuje ono što ga gradi, usklađuje i šije. Veoma mali broj ljudi život posvećuje u ono što čini s

njima. On suviše voli taj posao i u toku rada razgovara valjda samo s onima koji mu žele

uspeh i vole njegovu majstorsku tezgu. Niko nije ovlašćen da mu pomogne, da mu smeta —

može svako. Kako se životu može smetati? Evo kako. Poveri li se drvetu briga o njegovom

vlastitom rastenju, drvo će celo izrasti u izdanke, ili će otići sasvim u koren, ili će se potrošiti

na jedan list, zato što će zaboraviti na vasionu na koju treba da se ugleda i proizvodiće jednu

stvar od hiljade, počeće u hiljadama i proizvoditi jedno te isto.

I da ne bi bilo čvorova u duši, da njeno rastenje ne bi zastajalo, da čovek ne bi uplitao svoju

tupost u mehanizam svoje besmrtne suštine, ustanovljeno je mnogo štošta što odvlači njegovu

trivijalnu radoznalost od života, koji ne voli da radi u njenom prisustvu i na svaki način je

izbegava. Radi toga su stvorene sve prave religije i sva opšta shvatanja, i sve predrasude

ljudske, i najbleštavija od njih, najzabavnija — psihologija. Iz prvobitnog detinjstva deca su

već izašla. Pojmovi o kažnjavanju, nagrađivanju i pravičnosi prodrli su već na dečji način u

njihovu dušu i odvlačili u stranu njihvu svest, dopuštajući životu da radi s njima ono što je on

smatrao za potrebno, značajno i lepo.

Mis Na\lLćogp to ne bi učinila. No za vreme jednog od nastupa svoje bezrazložne nežnosti

prema deci gospođa Livers je zbog najbeznačajnijeg povoda ukorila oštrim rečima

Engleskinju, i ova je otišla iz kuće. Ubrzo i nekako neprimetno iskrsla je na njenom mestu

nekakva uvenula Francuskinja. Ženja se kasnije sećala jedino toga da je Francuskinja ličila na

muvu i da je niko nije voleo. Ime joj se potpuno izgubilo, i Ženja ne bi mogla reći među

kakvim 6i slogovima i glasovima bilo mogućno naići na to ime. Setila se samo da je

Francuskinja prvo vikala na nju, a onda je uzela makaze i ošišala ono mesto na medveđem

krznu koje je bilo umrljano krvlju.

Činilo joj se da će sada uvek na nju svi vikati, i da glava nikada neće proći, da će je stalno

boleti, i da nikad više neće biti shvatl>iva ona stranica u njenoj omiljenoj knjizi na kojoj su se

reči rasplinjavale pred njenim očima kao na stranici udžbenika posle ručka.

Taj dan se strašno odužio. Majke nije bilo toga dana. Ženja nije žalila zbog toga. Štaviše,

činilo joj se da joj je po volji njeno odsustvo.

Ubrzo je dugi dan bio predan zaboravu usred oblika razzE I Mig aŠEpeig, zalivanja zumbula i

šetnji po Sibirskoj i Ohanskoj ulici. Bio je zaboravljen u toj meri da je dužinu drugog —

drugog po redu u njenom životu — primetila i osetila tek uveče, za vreme čitanja pri lampi,

kada ju je priča, koja se tromo odvijala, navela na stotine najdokonijih razmišljanja. Kada se

kasnije sećala te kuće u Osinjskoj, gde su onda stanovali, uvek joj je izlazila pred oči onakva

kakvu je videla tog dugog dana, na njegovom izmaku. On je bio zaista dug.

Napolju je bilo proleće. Teško sazrevajući i bolesno, proleće na Uralu probija se zatim široko

i burno u toku gotovo jedne noći, i onda burno i široko protiče. Lampe su samo osenčavale

prazninu večernjeg vazduha. Nisu davale svetlost, već su se nadimale iznutra, kao bolesni

plodovi, od one mutne i svetle vodene bolesti koja je raspirivala njihove podnadule cilindre.

One nisu bile prisutne. Nalazle su se tamo gde treba, na svojim mestima, na stolovima, i

spuštale su se s modeliranih tavanica u sobama, gde ih je devojčica navikla da vidi. Međutim,

lampe su sa sobama imale kudikamo manje veze nego sa prolećnim nebom, kojemu su

izgledale sasvim primaknute, kao postelji bolesnika piće. Dušom svojom one su bile na ulici,

gde je po mokroj zemlji gmizao govor spahijske čeljadi i gde su se, smrzavajući se, stinjavale

pred noć sve ređe kapljice. Eto kuda su svakog večera nestajale lampe. Roditelji su bili na

putu. Uostalom, majku su očekivapi, izgleda, toga dana. T oga dugog dana ili

jednog od narednih. Da, verovatno, ili je, možda, banula slučajno. Može biti i to.

Ženja se već spremala da legne kad je videla da je dan dug zbog istog uzroka zbog koga i

onaj, i u prvi mah je pomislila da dohvati makaze i da iseče ta mesta na košulji i krevetskom

čaršavu, ali se onda rešila da uzme puder od Francuskinje i da ih zamaže belim, i već se

mašila za pudrijeru kad je Francuskinja ušla i udarila je. Sav se greh usedsredio na puderu.

"Ona se puderiše. Samo je još to nedostajalo. Sada je najzad shvatila. Odavno je to već

primećivala!" Ženja se rasplakala zbog udarca, zbog vike i zbog uvrede; zbog toga što je,

osećajući se nevina u onome u čemu ju je sumnjičila Francuskinja, znala o sebi nešto što je

bilo — osećala je to kudikamo gadnije od njenih sumnjičenja. Trebalo je — to se osećalo

uporno do otupljenja, osećalo se u listovima na nogama i u slepoočnicama trebalo je, neznano

zbog čega i zašto, skriti to, kako god bilo i po svaku cenu. Zglobovi su, tišteći, bili prožeti

zgusnutom hipnotičkom sugestijom. Ta sugestija, mučeći i iznuravajući, bila je delo

organizma, koji je tajio smisao svega od devojčice i, smatrajući se zločincem, gonio je da

gleda u tome krvarenju nekakvo do povraćanja mučno, gnusno zlo. "Menšeuse!" Moralo se

stlano odricati, tvrdoglavo se zatvorivši u ono što je bilo odvratnije od svega i što se nalazilo

negde na sredini između stida nepismenosti i sramote uličnog događaja. Moralo se drhtati

stisnutih zuba i, gušeći se suzama, pribijati se uza zid. U Kamu se nije moglo skakati zato što

je bilo hladno i što su rekom plovili poslednji komadi leda.

Ni ona ni Francuskinja nisu na vreme čule zvonce. Nastala svađa utonula je u gluvoću

crnomrkih krzna, i kad je ušla mati, bilo je već kasno. Ona je zatekla kćer u suzama.

Francuskinju svu crvenu. Zatražila je objašnjenje. Francuskinja joj je bez okolišenja izjavila

da se — no Ženja, uo1ge epJaŠ, rekla je ona — njena kći poderiše i da je ona primećivala i

slutila još ranije... Mati joj nije odpustila da dovrši, njen užas bio je iskren — devojčica nije

bila napunila još ni trinaestu. "Ženja, zar ti? Gospode, dokle je došlo (materi je toga trenutka

izgledalo da ta reč ima smisla, kao da je već ranije znala da kći pada sve niže, a da ona samo

nije preduzela mere na vreme, i sada je, evo, zatiče na ovako niskom stupnju padanja). Ženja,

govori istinu, biće gore, šta si radila — s pudrijerom, htela je verovatno da kaže gospođa

Livers, ali je rekla s ovom stvari — i ščepala je "ovu stvar" i zamahnula njome kroz vazduh.

— "Mama, ne veruj tPe, ja nikada" i počela je da rida. Ali mati je čula pakosne prizvuke u

tom plaču, kojih nije bilo u njemu: i ona se osećala krivom, i u duši se sama sebe užasavala;

trebalo je, po njenom mišljenju, ispraviti sve, trebalo se, uprkos materinskoj prirodi, "uzdići

do pedagoških i razumnih7

mera": odlučila je da se ne prepušta sažaljenju. Smatrala je da treba sačekati dok se ne izlije

bujica ovih, za nju duboko mučnih, suza.

I sela je na krevet, uperivši miran i prazan pogled u krajičak police za knjige. Od nje se

osećao skup parfem. Kada se kći smirila, ponovo ju je počela da ispituje. Ženja je pogledala

uplakanim očima u prozor i zajecala. Plovio je i, sigurno, hučao led. Blistala je zvezda.

Zvonko i studeno, no bez priliva, crnela se čupava pustošna noć. Ženja je odvojila pogled od

prozora. U materinom glasu čula se pretnja nestrpljenja. Francuskinja je stajala pored zida,

sva — oz6il>nost i usredsređena pedagogičnost. NJena ruka je ađutantski mirovala na kaišiću

od sata. Ženja je ponovo pogledala na zvezde i na Kamu. Odlučila se. Uprkos i hladnoći i

ledu. I — skočila je. Saplićući se o reči, nekim tuđim glasom i strašno, ispričala je materi o

Šome. Mati joj je dopustila da dovrši jedino stoga što ju je zaprepastilo koliko je duše unelo

dete u ovo saopštenje. Da li je razumela? Razumela je ona sve od prve reči. Ne, ne: po tome

kako je devojčica teško progutala pljuvačku otpočinjući priču. Mati je slušala radujući se,

voleći i izgarajući od nežnosti prema ovom mršavom malom telu. Poželela je da zagrli kćer i

da se zaplače. Ali — pedagogija; ustala je s kreveta i oborila sa postelje jorgan. Pozvala je

kćer k sebi i stala da je miluje po glavi polako, polako, nežno. "Dobra de..." otelo joj se. Onda

je bučno i naglo otišla do prozora i okrenula im leđa. Ženja nije videla FramJuskinju. Videla

je suze, videla je mater — i to je islupavalo sobu. — "Ko namešta postelju?" Ogganje nije

imalo smisla. Devojčica je zadrhtala. Bilo joj je žao Gruše. Onda je, na poznatom francuskom

jezku, nepoznatim jezikom, bilo nešto izgovoreno: oštre reči. A zatim opet njoj, savim drugim

glasom: "Ženjička, idi u trpezariju, dete moje, i ja ću odmah doći tamo, i ispričaću ti kakvu

smo divnu vilu tata i ja iznajmili za letovamainama."

Lampe su bile opet bliske, kao zimi, kod kuće, s Liversovima — plamene, usrdne, odane. Na

plavom v\ enom stolnjaku šepurila se mamina kuna. "Uspeo sam zadržaću se na Blagovesti

očekuJ krajem Strasne nedelje ako..." ostalo se ni^ ioglo pročitati, telegram je bio savijen na

uglu. Žen»a je sela na ivicu divana, umorna i srećna. Sela je skromno i lepo, isto onako kako

je pola godine kasnije sela u hodniku jekaterinburške gimnazije na ivicu žute hladne klupe,

kada je, odgovorivši na usmenom ispitu iz ruskog jezika za peticu, saznala da "može ići".

Sutra ujutru mati joj je rekla šta treba da radi u takvim slučajevima i da to nije ništa strašno,

ne treba da se boji, da će se to dešavati još mnogo puta. Ništa nije nazvala poimenu i ništa joj

nije objasnila, ali je dodala da će se sada lično pozabaviti kćerinim lekcijama zato što neće

više putovati.

Francuskinja, pošto je provela nekoliko meseci u porodici, bila je otpuštena zbog nemarnosti.

Kada je stigao fijaker poručen za nju i kad je stala da silazi niz stepenice, srela je na

odmorištu doktora, koji se penjao. On je veoma neljubazno odvratio na njen naklon i ništa joj

nije rekao na rastanku; ona se dosetila da on već sve zna, namrštila se i slegla ramenima.

Na vratima je stajala sobarica, koja je čekala da pusti doktora, i zato je u predsoblju, gde se

nalazila Ženja, duže nego obično odjekivao bat koraka i buka zvonkog kamena. Tako joj se i

urezala u sećanje istorija njene prve devojačke zrelosti: pun odjek cvrkutave jutarnje ulice,

koja je oklevala na stepeništu, sveže prodirala u kuću; Francuskinja, sobarica i doktor, dve

prestupnice i jedan posvećeni, oplaknuti, raskuženi setlošću, svežinom i zvučnošću šuštavih

koračaja.

Bio je topao, sunčan april. "Noge, noge obrišite!" s jednog kraja na drugi vikao je goli, svetli

hodnik. Krzna su se uklanjala posle zime. Sobe su ustajale čiste, preobražene i disale su

olakšano i slatko. Celog dana, zamorno besmirajnog, nadugo začamelog dana, po svim

uglovima i usred soba, po oknima prislonjenim uza zid i u ogledalima, u čašama s vodom i na

modrom baštenskom vazduhu, nezasito i neumorno, žmirkajući i kinđureći se, smejala se i

goropadila divlja višnja, i umivali se, grcajući, orlovi nokti. Po cele dane čuo se dosadni govor

dvorišta; ona su objavljivala da je noć svrgnuta i stalno su ponavljala, sitno i učestano, ceo

bogovetni dan, kao u bunilu, da večera nikada više neće biti i da ona nikome neće dopustiti da

spava. — "Noge, noge!" — ali njima se žurilo, dolazili su pijani s vazduha, sa zujanjem u

ušima, zbog kojega nisu mogli da shvate jasno rečeno, i hitali su da življe posrču i odžvaću,

da bi, bučno odgurnuvši stolice, trčali ponovo natrag, u ovaj dan, koji se s mukom probijao

posle večere i gde se drvo, sušeći se, oglašavalo svojim kratkim pucketanjem, gde je prodorno

cvrkutalo plavetnilo i gde se masno, kao da je topljena, blistala zemlja. Granica između kuće i

dvorišta brisala se. Krpa nije dospevala do opere ono što je trag ostavljao. Podovi su se

prevlačili suvom i svetlom mašću i škripali su.

Otac je dovukao poslastica i svakakvih čuda. U kući je postalo čarobno lepo. Kamičci su, uz

vlažno šuštanje, upozoravali da će se ubrzo pojaviti iz tanke hartije, koja se postepeno bojila i

bivala sve providnija ukoliko su se, sloj za slojem, razmotavali ovi beli, kao gaza meki paketi.

Jedni su ličili na kapljice bademovog mleka, drugi — na mrl>e pravog akvarela, treći na

stvrdnutu suzu. Prvi su bili slepi, sanjivi ili sanjalački, drugi su se živo iskrili poput

zamrznutog soka crvene pomorandže. Čovek se ustručavao da ih dotakne. Bili su lepi na

penušavoj hartiji, koja je isticala kao šljiva svoje mrko sočno meso.

Otac je bio preko običaja ljubazan prema deci i često je pratio majku u grad. Vraćali su se

zajedno, i izgledali su radosni. A što je glavno, oboje su bili slokojni, jednako raspoloženi i

ljubazni, i kada 6i mati s vremena na vreme, sa šaljivim prekorom, pogledala u oca, činilo se

da ona taj mir crpe u njegovim očima, sitnim i nelegem, pa ga zatim iz svojih, krupnih i lepih,

izliva na decu i sve one koji je okružavaju.

Jednom su roditelji veoma kasno ustali. Zatim su, ko zna zašto, odlučili da se odvezu i

doručkuju na parobrodu koji je stajao u pristaništu, i poveli su decu sa sobom. Serjoži su dali

da pije hladnog piva. Ovo im se toliko dopalo da su još jednom išli da doručkuju na

parobrodu. Deca nisu mogla da prepoznaju roditelje. Šta je to s njima? Devojčica je bila

zbunjena i presrećna, i činilo joj se da će sada uvek tako biti. Nisu se ražalostili kad su saznali

da ih toga leta neće voditi na letovanje. Otac je brzo otputovao. U kući su se pojavila tri putna

kofera, ogromna, žuta, sa čvrstim obručima.

Voz je polazio kasno noću. Livers se preselio meoec dana ranije i pisao da je stan spreman.

Nekoliko kola truckalo se prema železničkoj stanici. NJena se blizina osećala po boji kaldrme.

Ona je postala crna, i ulični fenjeri udarali su po mrkom gvožđu. U taj mah je sa vijadukta

pukao pogled ka Kamu, i pod njima se otvorila i iskočila kao čađ crna jama, sva uskovitlana i

nemirna. Ona je poput strele jurila dalje, i tamo, dalekodaleko, na drugom kraju, plašeći se

počela je da se kotrlja i da trese žmirkavim đinđuvama signalizacionih daljina.

Bilo je vetrovito. S kućica i ograda sletali su njihovi obrisi, kao obodi rešeta, i njihali se i

lepršali u uskomešanom vazduhu. Mirisalo je na kromgmr. NJihov kočijaš iskobeljao se iz

reda korgm koje su spreda poskakivale i počeo da ih stmže. Izdaleka su prepoznali sanduk sa

svojim prtljagom; kola su ih stigla; Uljaša je nešto gromko vikala gospođi s kola, ali je kikot

točkova prigušivao njene reči, i ona se truckal i odskakivala, i odskakao je njen glas.

Devojčica nije osećala tugu zbog novine svih ovih noćnih šumova i crnina i svežine. V daljini

se nešto zagonetno crnelo. Iza pristanišnih baraka klatile su se svetl^ike, grad ih je propirao u

vodi, sa obale i sa čamca. Onda ih se mnogo pojavilo, počele su se gusto i masno rojiti,

slepekao crvi. Na LJubimovskom pristaništu trezno su se plaveli dimnjaci, krovovi stovarišta,

palube. Ležale su i gledale u zvezde — dereglije. "Ovde je leglo pacova" — pomisli Ženja.

Opkoliše ih beli nosači. Serjoža prvi skoči s fijakera. Osvrnu se i silno se začudi spazivši da

su kola s njihovim prtljagom takođe tu — konj je digao gubicu, am kao da je izrastao, strči,

kao petao, konj se odupro o zadnji deo fijakera i počeo da uzmiče. A njega je celim putem

zanimalo koliko će kola zaostati iza njih.

Mališan je stajao uživajući unapred zbog skorog putovanja, u beloj gimnazijskoj košulji.

Putovanje je za oboje bilo novina, ali on je poznavao i već voleo reči: depo, lokomotiva,

sporedni koloseci, direktan voz, i glasovni spoj "klasa" činilo mu se da ima kiselosladak ukus.

Svim ovim oduševljavala se i sestra, ali na svoj način, bez dečačke sistematičnosti kojom se

odlikovalo oduševljenje bratovo.

Iznenada je kraj njih, kao iz zemlje, iskrsla mati. Naredila je da se deca odvedu u restoraciju.

Odatle se, probijajući se kao paunica kroz gomilu, uputila pravo ka onome što je prvi put na

slobodi glasno i preteći bilo nazvano "šef stanice" i što se posle često spominjalo u različitim

mestima, s varijacijama, usred raznolikosti gužve.

Spopalo ih je zevanje. Sedeli su pored jednog od prozora koji su bili toliko prašnjavi, toliko

nakinđureni i toliko ogromni da su izgledali kao nekakve ustanove od stakla za boce, kamo se

ne sme ulaziti s kapom na glavi. Devojčica je videla: s druge strane prozora nije ulica, nego

takođe soba, samo ozbiljnija i turobnija od ove — u boci; i u tu drugu sobu polako ulaze

lokomotive i zaustavljaju se, praveći mrak; a kada one odu i očiste sobu, ispadne da to nije

soba, jer tamo postoji nebo, iza stubića, a na drugoj strani brežuljak, i drvene kuće, i onamo

odlaze, udaljavajući se, ljudi; možda tamo sada kukuriču petlovi i možda je nedavno bio i

napravio blato sakadžija...

Bila je to provincijska železnička stanica, bez prestoničke gužve i bez odsjaja svetiljki na

nebu, s putnicima koji blagovremeno pristižu iz noćnog grada, sa dugim čekanjima; s tišinom

i s preseljenicima koji spavaju na podu između lovačkih kerova, sanduka i u rogožinu

ušivenih mašina i neušivenih bicikla.

Deca su legla na gornja ležišta. Dečak je namah zaspao. Voz je još stajao. Svanjivalo je, i

devojčica je malo po malo uviđala da je vagon plav, čist i hladovit. I malo po malo je uviđala

— ali i ona je već spavala.

To je bio veoma pun čovek. Čitao je novine i ljuljao se. Kad bi se bacio pogled na njega,

postajalo je očigledno to ljuljanje, kojim je, kao i suncem, bilo natopljeno i zaliveno sve

kupeu. Ženja ga je posmatrala odozgo s onom lenom temeljitošću, s kojom razmišlja o

nečemu i gleda u nešto, potpuno ispavan, svež čovek, ležeći i dalje samo zato što čeka da

odluka o ustajanju dođe sama od sebe, bez njegove pomoći, jasno i neusiljeno, kao ostale

njegove misli. Posmatrala ga je i mislila otkuda se obreo u njihovom kupeu i kad je već stigao

da se obuče i umije. Nije imala pojma o tome koliko je sati. Maločas se probudila, znači —

jutro je. Posmatrala ga je, a on nju nije mogao da vidi; ležište pod tavanicom bilo je nagnuto

prema zidu. Nije je video zato što je retko pogledao iza novina gore, ukoso, u stranu — i kad

je dizao o*m prema njenom krevetu, pogledi im se nisu sretali, video je ili samo madrac, ili

pak... no ona ih je brzo skupila pod sebe i navukla zarozane čarapice. Mama je u ovom uglu.

Ona se već spremila i čita knjigu — posredno zaključi Ženja izučavajući debeljkove poglede.

A Serjože nema ni dole. Pa gde je? I ona slatko zevnu i proteže se. Strašno je toplo — shvati

tek sada i preko uzglavlja pogleda u napola spušten prozorčić. "A gde je zemlja?" iskrsnu

pitanje u duši.

Ono što je spazila ne može se opisati. Bučni leštar u koji se, vijugavo kao zmija, ulivao njihov

voz postao je more, svet, bilo šta, sve. On je, sjajan i mumlajući, jurio dole, široko, i u blagom

padu, i, pošto bi se isitnio, zgusnuo i zamaglio, naglo se, već sasvim crn, survavao. A ono što

se izdizalo tamo, na drugoj strani strmm«e, ličilo je na nekakav golem zelenožut olujan oblak,

sav u kovrdžama i prstenčićima, zamšš>en i ukočen. Žen>a zaustavi dah i odjediom oseti

brzinu ovoga beskrajnog, opijenog vazduha, i odmah shvati da je onaj olujni oblak nekakav

kraj, nekakav predeo, da on ima svoje gromko, planinsko ime, koje se kotrlja unaokolo,

zbačeno zajedno s kamenjem i s peskom dole u dolinu; da leštar neprestano šapuće baš to

ime; ovde i tamo, i taaamo, daleko; samo to ime.

"Je li to Ural?" — upita ona sav kupe, nagnuvši se preko ivice kreveta.

Ceo ostatak puta provela je, ne odmičući se, pored prozora u hodniku. Prilepila se uz njega i s

vremena na vreme promaljala glavu. Bila je nezasita. Otkrila je da je prijatnije gledati nazad

nego napred. Veličanstveni poznanici zamagljuju se i odlaze u daljinu. Posle kratkog rastanka

s njima — u toku kojega se uz odsečnu grmljavinu, na zveketavim lancima, zapljuskujući

potiljak hladnoćom, spušta pred same oči novo čudo — ponovo ih pronalaziš. Planinska

panorama se rastvorila, i sve raste i širi se. Jedni su poznanici postali crni, drugi su se osvežili,

prvi su se pomračili, drugi pomračuju. Oni se sastaju i rastaju, spuštaju se i penju. Svese to

vrti u nekakvom sporom krugu, kao kretanje zvezda, uz opreznu uzdržanost džinova, za dlaku

od katastrofe, s brigom o celovitosti zemlje. Ovim složenim kretanjima upravlja ujednačeni,

veliki tutanj, koji je nedostupan ljudskom uhu i koji sve vidi. On ih posmatra orlovim okom,

nem i mračan, on vrši smotru nad njima. Tako se zida, zida i preziđuje Ural.

Ušla je na trenutak u kupe, žmirkajući od oštre svetlosti. Mama je razgovarala sa nepoznatim

gospodinom i smejala se. Serjoža se vrpoljio na tamnocrvenom plišu, držeći se za nekakav

kaiš na zidu. Mama je ispljunula u šaku poslednju semenku, sačistila one što su pale na

haljinu i, sagnuvši se gipko i brzo, gurnula celo smeće pod klupu. Debeljko je, protiv

očekivanja, imao promukao naprsnut glas. Očigledno je bolovao do sipnje. Mati mu predstavi

Ženju i pruži joj mandarinu. On je bio smešan i, verovatno, dobar, i dok je govorio, prinosio

je povremeno punačku ruku ustima. NJegov govor se nadimao i, iznenada pridavljen, često se

prekidao. Ispostavilo se da je iz Jekaterinburga, da je prošao Ural uzduž i popreko i da ga

odlično poznaje, a kad je izvadio zlatni sat iz džepa od prsluka, prineo ga samom nosu i

ponovo ga počeo stavljati u džep, Ženja primeti koliko su mu dobroćudni prsti. On je, kako to

biva kod punih ljudi, uzimao pokretom onoga koji daje, i ruka mu je sve vreme uzdisala, kao

da je pružena radi poljupca, i meko je skakala kao da udara loptom o pod. "Sad će uskoro",

gledajući iskosa, reče otegnuto on ustranu od dečaka, mada se upravo njemu obraćao, i

razvuče usne.

— Znaš, ima stub, oni kažu, na granici Azije i Evrope, i na njemu piše "Azija" — brzo kaza

Serjoža, siđe sa sedišta i otrča u hodnik.

Ženja ništa ne shvati, a kad joj debeljko objasni u čemu je stvar, ona takođe otrča na onu

stranu da čeka stub, plašeći se da ga nije već propustila. U njenoj ushićenoj glavi "groznica

Azije" iskrsla je u vidu nekakve fantazmagorične međe, kao što je, valjda, ona od gvozdenih

greda koje se stavljaju između publike i kaveza s pumama i predstavljaju zonu grozne, kao

noć crne i smrdljive opasnosti. Očekivala je taj stub kao dizanje zavese pred prvim činom

geografske tragedije o kojoj se naslušala bajki rd onih koji su je videli, svečano uzbuđena što

se i ona tu desila i što će evo uskoro i sama videti.

A međutim ono što ju je ranije nateralo da uđe u kupe, ka odraslima, jednoliko se nastavljalo:

sivoj šumici od jove kroz koju je već pola sata vodila pruga nije se mogao predvideti kraj, i

priroda se za ono što ju je uskoro očekivalo nije pripremila. Ženja se ljutila na dosadnu,

prašnjavu Evorpu, koja je odgađala dolazak čuda. A kako li se tek zapanjila kada je mimo

prozora, kao izazvano divljim Serjožinim uzvikom, promaklo nešto slično

nadgrobnomspomeniku, okrenulo se porebarke prema njima i pojurilo dalje, odnoseći na sebi

u jovu, od jove koja ga je gonila, dugo očekivani bajni naziv! U taj kratki trenutak mnoštvo

glava, kao po dogovoru, pomolilo se iz prozora svih vagona, i voz, koji se u oblaku prašine

spuštao nizbrdicom, oživeo je. Aziji je već odavno pripadalo nekoliko desetaka železničkih

postaja, a još su lepršale marame na glavama, i zagledali su se obrijani i zarasli u bradu, i svi

su leteli u oblacima uskovitalnog peska, leteli su i leteli pored jedne te iste prašnjave, još

nedavno eeropske i već odavno azijske jove.

IV

Život je tekao na nov način. Mleko nije donosila kući, u kuhinju, raznosačica, donosila ga je

izjutra Uljaša, i donosila je naročite zemičke, drukčije od permskih. Trotoari su ovde bili ili

od mermera ili od gipsa, s talasastim belim sjajem. Kamene ploče su i u senci zaslepljivale

oči, kao ledena sunca, lakomo gutajući senke gizdavog drveća, koje su se rasplinjavale, topile

i rastvarale na njima. Ovde se sasvim drukčije izlazilo na ulicu, koja je bila široka i svetla, s

nasadima, kao u Parizu — ponavljala je Ženja za ocem.

On je to rekao prvog dana po njihovom dolasku. Bilo je lelo i prostrano. Otac je prezalogajio

pred izlazak na stanicu i nije ručao s njima. NJegov pribor je ostao čist i svetao kao

Jekaterinburg, on je samo raširio salvetu i sedeo postrance i nešto pričao. Raskopčao je prsluk

i njegova uštirkana prsa od košulje izbočila su se sveže i moćno. Govorio je da je ovo divan

evropski grad i zvonio je kad je trebalo nešto odneti sa stola i drugo doneti, zvonio je i pričao.

I kroz nepoznate hodnike iz još nepoznatih soba ulazila je bešumna bela sobarica, sva

uštirkanoplisirana i crnpurasta; njoj su govorili "vi", i ona se, nova, osmehivala gospođi i deci

kao starim znancima. I njoj su naređivali nešto u vezi sa Uljašom, koja se nalazila tamo u

nepoznatoj i, verovatno, jakojako mračnoj kuhinji, gde sigurno ima prozor kroz koji se vidi

nešto novo; zvonik kakav, ili ulica, ili ptice. I Uljaša sada sigurno zapitkuje o svemu tamo ovu

gospođicu, navlačeći na sebe nešto staro da bi zatim počela da razmešta stvari; raspituje se,

upoznaje se, i gleda u kojem je uglu peć, da li u istom kao u Permu ili na drugommestu.

Dečak je saznao od oca da gimnazija nije daleko — da je sasvim blizu — i mora da su je

videli u prolazu; otac popi malo mineralne vode i nastavi: "Zar vam je nisam pokazao? No,

odavde se ne vidi, možda iz kuhinje (on se zamisli), i to verovatno samo krov" — napi se još

mineralne vode i pozvoni.

Ispostavilo se da je kuhinja sveža, svetla, u

dlaku onakva kakvu je ona — devojčici se to već posle jednog trenutka učinilo — unapred

zamislila i predstavila; štednjak, u kaljevim pločicama, odsijavao je beloplavom nijansom,

prozora je bilo dva, raspoređena onako kako je i očekivala; Uljaša je navukla nešto na gole

ruke, soba se napunila dečjim glasovima, po krovu gimnazije hodali su ljudi i strčali su vrhovi

skela. "Da, ona se renovira", rekao je otac kada su svi, bučno i gurajući se, pošli u trpezariju

već pzonatim no još neispitanim hodnikom, u koji će ona morati da navrati sutra, kad

rasporedi sveske, obesi o kuku svoju rukavicu za kupanje i, ukratko, kad završi s tom

hiljadom poslova.

"Vanredan maslac", reče mati, sedajući, a oni odoše u sobu za učenje, koju su išli da vide još s

kapama na glavi, čim su doputovali. "Pa po čemu je ovo Azija?" pomisli Ženja naglas. Ali

Serjoža, ko zna zašto, ne shvati ono što bi zacelo shvatio drugom prilikom: dosad su stalno

živeli nerazdvojno. On polete ka obešenoj geografskoj karti i povuče rukom odozgo nadole

duž uralskog grebena, pogledavši u nju, smrvljenu, kako se njemu učinilo, ovim argumentom.

"Dogovorili se da povuku prirodnu granicu, i ništa više." NJoj pade na pamet današnje, već

tako daleko, podne. Nije mogla da veruje da je dan koji je sve ovo primio u sebe upravo ovaj

koji je sada u Jekaterinburgu, i da je još tu, još nije ceo, još se nije zavšrio. Pri pomisli da je

sve to, očuvavši svoj beživotni poredak, otišlo nazad, u odgovarajuću daljinu, oseti čudan

duševni umor, kao što ga oseća telo predveče posle radnog dana. Kao da je i ona učestvovala

u pomeranju i premeštanju onih teških lepota pa je sad mrtva umorna. I ubeđena zbog nečega

da je on, njen Ural, Šamo, okrenuo se i potrča u kuhinju, kroz trpezariju gde je sada bilo

manje posuđa, ali je još ostao vanredan maslac sa ledom na oznojenim klenovim listovima i

ljutita mineralna voda.

Gimnazija se renovirala, i vazduh su, kao švalje platno zubima, parale brze bregunice, i dole

su se — ona se nagnula kroz prozor — sjajile kočije pored širom otvorene šupe, i vrcale su

iskre sa oštračkog tocila, i mirisalo je na sve pojedeno, bolje i zanimljivije nego kad se to

iznosilo na sto, mirisalo je tužno i dugo kao u knjizi. Zaboravla je radi čega je utrčala, i nije

primetila da njenog Urala u Jekaterinburgu nema, ali je primetila kako se napolju postepeno

smračuje i kako neko dole, ispod njih, peva radeći, verovatno, lak posao: oprao je sigurno pod

i prostire vrelim rukama asure; i kako neko izliva vodu iz karlice za pranje suđa, i mada je to

izlio dole, svuda unaokolo je tako tiho! I kako tamo klokoće slavina, kako: "Evo, gospođice"

— ali ona se još tuđila od nove i nije želela da je sluša; kako dole ispod njih domišljala je ona

svoju misao — znaju i, svakako,15

govore: "Eto, u drugi stan su se danas gospoda doselila." U kuhinju uđe Uljaša.

Deca su te prve noći čvrsto spavala i probudila su se: Serjoža — u Jekaterinburgu, Ženja — u

Aziji, kako je opet široko i čudno pomislila. Na tavanici je sveže igrao slojeviti gips.

Počelo je to još leti. Saopštili su joj da će ići u gimnaziju. To je bilo samo prijatno. Ali to su

joj saopštili. Ona nije zvala domaćeg učitelja u sobu za učenje, gde su se sunčane boje tako

čvrsto lepile za zidove obojene bojom tutkla da je večeru samo s teškom mukom polazilo za

rukom da zguli prionuli dan. Ona ga nije pozvala kada je on, u maminoj pratnji, navratio

ovamo da se upozna "sa svojom budućom učenicom". Nije mu ona dala ružno prezime Dikih.

I zar je njena želja bila da vojnici odsada uvek vežbaju u podne, kruti, zaduvani i znojavi, kao

crveni grč slavine prilikom kvara vodovoda, i da im čizme cedi ljubičasti munjonosni oblak

koji se razumevao u topove i točkove kudikamo više od njihovih belih košulja, belih šatora i

veoma belih oficira? Da li je ona tražila da sada uvek dve stvari: legen i salveta, stupajući u

vezu kao dva ugljena vlakna u Voltinom luku, izazivaju trenutno isparljivu treću stvar —

ideju smrti, kao ona firma kod berberina, gde se to dogodilo s njom prvi put? I da li su s

njenim pristankom crvene ulične pregrade, koje su "zabranjivale da se zaustavlja", postale

mesto nekakvih gradskih ta^i, koje su se nedopušteno zaustavljale, a Ktezi, zbog nečeg,

postali lično strašni, zbog nečeg njeni, Ženjini, i užasni? Nije sve, razume se, legalo tako

teško na dušu. Mnogo šta, kao što je njeno skoro pohađanje gimnazije, bilo je prijatno. Ali,

kao i ono, sve se to njoj saoiššavalo. Pošto je prestao da bude poetska besmislica, život je

potekao kao kruta crna bajka utoliko ukoliko je postao proza i pretvorio se u činjenicu. Tupo,

kostoboljno i sumračno, kao u stanju večnog rastrežnjavanja, dospevali su elementi

svakidašnjeg bitisanja u sve zatvoreniju dušu. Oni su se spuštali na njeno dno, realni, otvrdli i

hladni, kao sanjive olovne kašike. To olovno je tamo, na dnu, počinjalo da pliva, skupl>ajući

se u grudvice i kapajući u vidu nametljivih ideja.

Često su im dolazili na čaj Belgijanci. Tako su se zvali. Tako ih je zvao otac, govoreći: danas

će doći Belgijanci. Bilo ih je četvorica. Bezbrki je dolazio često i bio je ćutljiv. Ponekad je

dolazio sam, slučajno, u običan dan, izabravši kakvo ružno, kišno vreme. Ostala trojica bila su

nerazdvojna. Lica su im ličila na sveže sapune, nenačete, tek izvađene iz

omota, mirišljave i hladne. Jedan je imao gustu i vunastu bradu i vunastu kestenjavu kosu.

Uvek su dolazili zajedno s ocem, s nekakvih sednica. U kući su ih svi voleli. Govorili su kao

da prosipaju vodu na čaršav: bučno, sveže i svi su u isti mah, nekud u stranu, gde niko nije

očekivao, i dugo su se sušili tragovi od njihovih šala i anegdota, koje su uvek bile razumljive

deci, uvek gasile žeđ i bile čiste.

Vladala je buka, blistali su se kutija za šećer, nikleni lončići za kafu, beli jaki zubi, solidno

rublje. Oni su se ljubazno i učtivo šalili s majkom. Kao očevi drugovi po službi, ovladali su

veoma tananom veštinom da ga blagovremeno zauzdaju kada bi on, u odgovor na njihove

brze aluzije i napomene o poslovima i ljudima poznatim za ovim stolom jedino njima,

profesionalcima, počinjao teško, na veoma lošem francuskom jeziku, opširno i sa

zastajkivanjem govoriti o kontraagenturama, o gVegepsez arrgoi^Eez I o ŠgosIEz, 1j.

vezIaŠEz, se rie uei1 s11ge ep gizze — lopovluci.

Bezbrki, koji se od nekog vremena bacio na izučavanje ruskog jezika, često je isprobavao

svoje snage na ovom novom poprištu, ali se na njemu još nije snalazio. Bilo je nezgodno

smejati se očevim francuskim obrtima, i njegovi ŠgosIEz bili su svima neprijatni; ali je

izgledalo da je sama situacija osveštavala ono kikotanje koje je pratilo Negaratove pokušaje.

Zvao se Negarat. Bio je Valonac iz flamanskog dela Belgije. Preporučili su mu Dikiha.

Zapisao je njegovu adresu na ruskom, smešno crtajući slova kao ju, ja, jer. Ona su ispadala

kod njega nekako dvostruka, razdvojena i raskrečena. Deca su dopustila sebi da kleknu na

kožne jastuke naslonjača i da se nalakte na sto — sve je postalo dopušteno, sve se pomešalo,

ju nije bilo ju, nego nekakva desetica, svi su urlali i zacenjivali se od smeha. Evans je udarao

pesnicom po stolu i brisao suze, otac je, tresući se, sav crven, šetao po sobi i stalno ponavljao:

ah, ne mogu više, i gužvao maramicu. "RaIez s!e poiueai", sipao je Evans ulje na vatru.

"Sottepseg" — i Negarat je upola otvarao usta, oklevajući kao mucavac i razmišljajući kako

da izađe na kraj s tim ruskim "jeri", neispitanim kao kolonije u Kongu.

— OIez: "uvi, nevigodno" — predlagao je iznemoglim glasom, vlažno i promuklo, otac.

— Oš/oiJ pJB/osp.

— Ep1eps1z 1i? — oiuoi! gpB/oi! oiuoš, gnB/oiJ oš, oš — sćoze 1poi1, sćagtap!, gušili su se

od smeha Belgijanci.

Leto je prošlo. Ispiti su bili položeni, neki i odlično. Tekao je, iz vrela, hladni, prozračni šum

hodnika. Tu su svi znali jedno drugo. Žuteo se i zlatio list u vrtu. U njegovom svetlom

treperavom odsjaju mučila su se okna sobe za učenje. Do polovine od mutnog stakla, ona su

se zamagljivala i uzburkavala pri dnu. Otvore za17

provetravanje hvatao je modri grč. NJihovu studenu jasnost brazdale su bronzane grane

klenova.

Nije znala da će sva njena uzbuđenja biti preobraćena u takvu veselu šalu. Podeliti ovaj broj

aršina i palaca sa sedam! Da li je vredelo učiti lote, funte i pudove? Sitne apotekarske mere,

grane, drahme, skrupule i uncije, koje su joj uvek izgledale kao četiri uzrasta škorpiona? Zašto

se u reči paljeznij piše "e" a ne "jer"? Oklevala je s odgovorom samo zato što su joj se snage

rasuđivanja ujedinile u naporu da zamisli one nesrećne osnove po kojima se nekada u svetu

mogla pojaviti reč "paljeznij" divlja i kosmata, ovako nacrtana. Ostalo joj je nepoznato zašto

je nisu dali u gimnaziju onda, iako je bila primljena i upisana, iako se već šila uniforma

kafene boje i probala se uz pomoć čioda, škrto i dosadno, po čitave sate, a u njenoj sobi

pojavili se takvi horizonti kao što su torba, pernica, korpica za nošenje doručka i osobito

mrska guma.

TUĐI ČOVEK

Devojčica je do glave bila umotana u debelu vunenu maramu, koja joj je dopirala do kolena, i

šetkala se kao kokoška po dvorištu. Ženja požele da priđe maloj Tatarki i da porazgovara s

njom. U taj mah lupnuše krila naglo otvorenog prozorčića. "Koljka" — viknu Aksinja. Dete,

koje je ličilo na seljački zavežljaj u koji su na brzinu utaknuli pustene čizmice, ode žurnim

sitnim koracima u sobu za čeljad.

Poneti knjigu u dvorište značilo je uvek pošto bi se do gubljenja smisla istupela nekakva

primedba uz pravilo — ići posle gore da bi se počelo sve iznova, u sobama. One su odmah, s

praga, zapahnjivale naročitim polumrakom i svežinom, naročitom, uvek neočekivanom

poznatošću, koju im je davao nameštaj, zauzevši jednom zasvagda određena mesta.

Budućnost se ne može predskazati. Ali ona se može videti kad se uđe spolja u kuću. Ovde je

već prisutan njen plan, onaj redosled kome će se ona, nepokorna u svemu drugom, sasvim

potčiniti. I nije bilo sna navejanog kretanjem vazduha na ulici da ga ne bi brzo zbrisao bodri i

kobni dah kuće, koji je naleteo odmah, već s praga predsoblja.

Ovoga puta bio je to LJermontov. Ženja je gužvala knjigu, presavivši je tako da su se korice

nalazile unutra. Kad bi to, u sobama uradio Serjoža, ona bi se sama pobunila protiv "ružne

navike". Druga je stvar — napolju.

Prohor je položio na zemlju sud za pravljenje sladoleda i otišao natrag u kuću. Kada je otvorio

vrata na tremu Spicinskih, provalio je odande uskovitlani đavolski lavež olinjalih generalovih

pasa. Vrata su se zalupila uz kratak tresak.

Za to vreme je Terek, skačući kao lavica, sa čupavom grivom na leđima, nastavljao da urliče,

kao što mu je sledovalo. Mrzelo ju je da čita knjigu, i zlatni oblaci, iz južnih krajeva, izdaleka,

jedva stižući da prate Tereka na sever, već su na pragu generalove kuhinje sretali Prohora s

vedrom i krpom u rukama.

Posilni je ostavio vedro, sagnuo se, rasklopio spravu za pravljenje sladoleda i počeo da je

pere. Procepivši lišće drveća, avgustovsko sunce se zaustavilo na krstima vojnika. Ugnezdilo

se, crveno, u potamneloj čoji uniforme i žedno ju je natopilo sobom, kao terpentinom.

Dvorište je bilo široko, puno zamršenih budžaka, zapetljano i teško. Kaldrmisano na sredi1e

ni, ono se odavno nije ponovo popločavalo, i kamenje je gusto obraslo pljosnatom kudravom

travom, od koje se posle ručka osećao nakiseo miris lekova, kao za žege pored bolnica.

Dvorište se jednim krajičkom, između zgrade za čeljad i šupe za kočije, sučeljavalo sa

susednom baštom.

Upravo ovamo, na drva, uputila se Ženja. Podbočila je lestve dole cepaničicom, da se ne bi

omakle, uglavila ih na labavim drvim a i sela na srednju prečagu neudobno i zanimljivo, kao u

dvorišnoj igri. Onda se digla, popela se malo više i položila knjigu na gornji ispreturani red

drva, spremajući se da čita "Demona". Zatim se, zaključivši da je pre udobnije sedela, opet

spustila i zaboravila knjigu na drvima, i nije je se setila zato što je tek sada, zinuvši,kao

omađijana, primetila na drugoj strani bašte ono što ranije nije tamo očekivala.

U tuđoj bašti nije bilo grmlja, i staro drveće, odnoseći u visinu, u krošnju, kao u kakvu noć,

svoje donje grane, ogoljavalo je odozdo baštu, mada se ona nalazila u neprestanom

polumraku, zračnom i svečanom, i nikada iz njega nije izlazila. NJeno rakljasto drveće,

ljubičasto za oluje, pokriveno sivim lišajem, dopuštalo je da se dobro vidi ona pusta,

bezljudna uličica sa kojom se graničila tuđa bašta svojom drugom stranom. Tamo je rastao

žuti bagrem. Sada se šibljak sušio, povijao se i osipao.

Zabačena ulipčica, koju je mračna bašta prenela sa ovoga sveta na drugi, svetlela se onako

kao što se osvetljavaju događaji u snu; to jest, veoma jarko, veoma brižljivo i veoma

bešumno, kao da je sunce, nataknuvši naočari, tražilo nešto među drenom.

A u šta se toliko zagledala Ženja? U svoje otkriće, koje ju je zanimalo više nego ljudi što su

joj pomogli da do njega dođe.

Tamo je, dakle, klupica? S druge strane vrata, na ulici. Na takvoj ulici! "Srećnice", pozavide

ona neznankama. Bilo ih je tri.

One su se crnele kao reč "isposnica" u pesmi. Tri ravna potiljka začešljana pod okrugle šešire,

bila su tako nagnuta kao da krajnja, upola skrivena žbunom, spava, nalaktivši se na nešto, a

dve druge takođe spavaju, pribivši se uz nju. Šeširi su bili crnopepeljasti, i gasili su se i

svetlucali na suncu kao insekti. Bili su prevučeni crnim krepom. U taj mah neznanke su

okrenule glave na drugu stranu. Sigurno im je nešto na drugom kraju ulice privuklo pažnju.

Pogledale su za časak na drugi kraj onako kako se gleda leti, kada je trenutak rasplinut

svetlošću i izdužen, kada se mora žmirkati i zaklanjati oči dlanom — takav jedan časak

pogledale su one i ponovo pale u pređašnje složene sanjivosti.

Ženja je pošla u kuću, mašila se za knjigu, i nije se u prvi mah setila gde je knjiga ostala.

Vratila se po nju, i kad je zašla za drva, spazila je da su se neznanke digle i da se spremaju da

odu. One su pojedinačno, jedna za drugom, ušle kroz vrata. Sledio ih je čudnim, sakatim

hodom onizak čovek. Nosio je ispod pazuha ogroman album ili atlas. Time su se, znači, one

zanimale zavirujući jedna drugoj preko ramena, a ona je mislila da spavaju. Susetke prođoše

kroz baštu i iščeznuše za sporednim zgradama. Već se spuštalo sunce. Dohvatajući knjigu,

Ženja pomeri cepanicu. Poslagana drva se probudiše i počeše se micati, kao živa. Nekoliko se

cepanica skotrlja dole i pade na travu uz slabu lupu. To posluži za znak, kao udarac noćnog

čuvara u klepalo. Rodi se veče. Rodi se mnoštvo zvukova, tihih, nejasnih, vazduh stade da

zvižduće nešto starinsko, s druge strane reke.

Dvorište je bilo prazno. Prohor je završio posao. Izašao je na ulicu. Tamo je, sasvih nisko, nad

samom travom lebdelo zveckavo i setno drnkanje vojničke balalajke. Iznad nje se vio i igrao

tanak roj nečujnih mušica, otkidao se i padao, zamirao u vazduhu, i padao, i zamirao, i zatim

se, ne dodirnuvši zemlju, ponovo dizao uvis. Ali drnkanje balalajke bilo je još tanje i tiše. Ono

se spuštalo ka zemlji niže od mušica i, ne zaprašivši se, letelo, bolje i vazdušastije nego roj,

natrag, u visinu svetlucajući i otkidajući se, s padovima, polako.

Ženja se vraćala u kuću. "Hrom" — pomisli o neznancu s albumom — "hrom, a gospodin, bez

štaka." Ušla je na zadnji ulaz. U dvorištu je otužno mirisalo na kamilicu. "Mama je od nekog

vremena skupila čitavu apoteku, mnoštvo plavih bočica sa žutim šeširićima." Polako se

penjala stepenicama. Gvozdena ograda je bila hladna, basamaci su škripali u odgovor na

struganje nogu. Odjednom joj nešto čudno pade na pamet. Koraknu preko dva stepenika i

zastade na trećem. Palo joj je na pamet da između mame i pokućarove žene postoji od pre

kratkog vremena nekakva neshvatljiva sličnost. U nečem sasvim neulovljivom. Ona se

zaustavi. U nečem — zamisli se — što ljudi imaju u vidu kad kažu: svi smo ljudi... ili, jednom

smo mašću mazani... ili, smrt ne pravi razliku — ona vrhom cipela ćušnu bočicu koja je tu

ležala, bočica polete dole, pade na prašnjave džakove i ne razbi se ukratko, u nečem što je

veoma, veoma zajedničko, zajedničko svim ljudima. Ali zašto onda nema toga između nje

same i Aksinje? Ili, recimo, između Aksinje i Uljaše? Ovo se Ženji učini utoliko čudnije što je

teško bilo naći dve manje slične žene: u Aksinje je bilo nešto zemljano, kao u povrtnjacima,

nešto što podseća na nabubrelost krompira ili na modrozelenu boju ludaje. Dok mama... Ženja

se osmehnu na samu pomisao o upoređenju.

A međutim upravo je Aksinja davala ton ovom nametljivom upoređivanju. Ona je prevagnula

u ovom zbližavanju. NJime ništa nije dobila prosta žena, a izgubila je gospođa. Ženji na

trenutak pade na pamet nešto veoma glupo. Učini joj se da se u mamu uselio nekakav

prostonarodni duh, i ona zamisli mater kako izgovara brez mesto bez, višlji mesto viši; i doći

će dan — pomisli ona — kada će mati, u svojoj novoj svilenoj sobnoj haljini bez pojasa, kao

lađa, najednom izvaliti "nasloni na vratima"!

U hodniku je mirisalo na lekove. Ženja ode u očevu sobu.

Obnavljao se nameštaj. U kući se pojavila raskoš. Liversovi su kupili kočije i držali konje.

Kočijaš se zvao Davljetša.

Gumene šine na točkovima predstavljale su tada veliku novost. Kad bi se izvezli u šetnju, sve

se okretalo i gledalo za kočijama: ljudi, ograde,kapele,petlovi.

Gospođi Livers dugo nisu otvarali, i dok su se kočije, iz poštovanja prema njoj, udaljavale

korakom, ona je vikala za njima: "nemoj daleko da voziš, do gradskog đerma i natarag;

opreznije s brega"; a beličasto sunce, dosegnuvši je sa doktorovog doksata, vuklo se dalje, duž

ulice, i, dovukavši se do krutog, pegavog i tamnocrvenog Davljetšinog vrata, grejalo ga je i

kostrešilo.

Izbili su na most. Odjeknuo je razgovor balvana, prepreden, zaobljen i skladan, sastavljen

nekada za sva vremena, sveto zasečen ponorom i njemu uvek znan, u podne i za sna.

Mezimac, penjući se uz breg, stade da se zakačinje za krti kremen, koji se opirao; konj se sav

istegao, bilo mu je teško, i najednom, podsećajući u tom pentranju na skakavca koji puže, on,

kao i taj stvor što po svojoj prirodi leti i skače, postade munjevito lep u poniženju svojih

neprirodnih napora; izgledalo je svakog trenutka da neće izdržati, da će gnevno sevnuti

krilima i uzleteti. I zaista. Konj naglo cimnu, izbaci prednje gnjate i u sitnom kasu jurnu preko

ledine. Davljetša stade da priteže, da skraćuje kajase. Na njih starački, promuklo i zatupljeno

zalaja pseto. Prašina je bila kao barut. Put je naglo skretao ulevo.

Crna ulica se u vidu ćorsokaka odupirala o crvenu ogradu železničkog stovarišta. Ona se

plašila. Sunce je udaralo sa strane iza grmlja i uvijalo u svoje zrake gomilu čudnih malih

prilika u ženskim bluzama. Sunce ih je oblivalo belom svetlošĆu, koja je šibala i koja je,

činilo se, pokuljala iz vedra preturenog čizmom, kao tečan kreč, i u vidu talasa jurila po

zemlji. Ulica se plašila. Konj je išao korakom. "Skreni nadesno" — naredi Ženja. "Nema

prolaza — odgovori Davljetša pokazujući držaljicom od kandžije na crveni kraj — ćorsokak."

"Onda zaustavi, hoću da vidim." — "To su naši Kinezi." — "Vidim." Davljetša, shvativši da

gospođicinije do razgovora s njim, otegnuto otpeva oohaha, i konj, zaljuljavši se celim telom,

stade kao ukopan, a Davljetša zazvižduka tanko i pozivno, s prekidima, prisiljavajući ga na

ono što treba.

Kinezi su pretrčavali preko puta, držeći u rukama goleme ražene hlebove. Bili su obučeni u

plavo i ličili su na žene u pantalonama. NJihove nepokrivene glave završavale su se čvorićem

na temenu i izgledale kao uvijene od džepnih maramica. Neki su zastajali. Ove je bilo

mogućno razgledati. Lica su im bila bleda, zemljana, nacerena. Bili su crnpurasti i prljavi, kao

bakar oksidisan oskudicom. Davljetša izvadi duvankesu i stade da zavija cigaru. U taj par iza

ugla, odande kamo su išli Kinezi, izađe nekoliko žena. Sigurno su i one išle po hleb. Oni što

su se nalazili na putu počeše da se kikokću i da im se primiču, izvijajući se tako kao da su im

ruke svezane na leđima konopcem. Izvijanje njihovih tela bilo je uočljivo naročito zbog toga

što su od vrata do nožnih članaka bili obučeni kao u nekakav kombinezon, poput akrobata. U

tome nije bilo ništa strašno; žene nisu potrčale dalje, nego su zastale, smejući se.

"Slušaj, Davljetša, šta to radiš?" — "Konj je sam krenuo! Sam je krenuo! Neće da stoooji,

neće da stoooji!" — šibajući neprestano Mezimca kajasima, govorio je Davljetša. "Lakše,

prevrnućeš nas. Zašto ga šibaš?" — "Treba" i — tek kad je izbio u polje i umirio konja, koji

se već bio raždžilitao, lukavi Tatarin, odvezavši brzo kao strela gospođicu dalje od ružnog

prizora, uze kajase u desnu ruku i stavi u džep duvankesu, koju je sve to vreme držao u jednoj

RUCi.

Vratili su se drugim putem. Gospođa Livers ih je spazila, verovatno, sa doktorovog

prozorčića. Izašla je na doksat baš onog časa kada je most, ispričavši im svoju bajku, iznova

počeo da je priča ispod kola sakadžije.

S Defendovom, devojčicom koja je donela u razred oskoruše, nabrane uz put u školu, zbližila

se Ženja za vreme jednog ispita. Kći crkvenog pojca polagala je popravni ispit iz francuskog.

Livers Evgeniju posadili su na prvo slobodno mesto. Tako su se i upoznale, sedeći jedna kraj

druge, za jednom rečenicom:

— Ez1se RJegge rš a uo!E 1a roplte?

— Oi1. S'ez1 RJegge ri! a Uo1E e1s.

Ta okolnost da su Ženju ostavili da uči kod kuće nije prekinula poznanstvo devojčica. One su

se počele sastajati. NJihovi sastanci, zahvaljujući maminim pogledima, bili su jednostrani:

Lizi je bilo dopušteno da njih posećuje, Ženji je zasad bilo zabranjeno da odlazi

Defendovima.23

Ovakva krnjost u sastancima nije smetala Ženji da brzo zavoli drugaricu. Ona se zaljubila u

Defendovu, to jest postala je patničko lice u odnosima, njihov manometar, budan i

raspaljenouznemiren. Svako Lizino pominjanje školskih drugarica, nepoznatih Ženji,

izazivalo je kod ove osećanje praznine i čemera. Srce joj se stezalo: bili su to napadi prve

ljubomore. Ubeđena bez povoda, jedino snagom svoje podozrivosti, da je Liza lukava, da je

na izgled iskrena, a da se u duši podsmeta svemu što ima verskoga u njoj, da se iza leđa, u

školi i kod kuće, izruguje tome — Ženja je primala ovo kao nešto što mora da bude, što leži u

prirodi privrženosti. NJeno osećanje bilo je toliko slučajno u izboru predmeta koliko je u

svome izvoru odgovaralo zapovedničkoj potrebi instinkta koji ne poznaje samoljublja i koji

jedino ume da pati i muči sebe u slavu fetiša, dok oseća prvi put.

Ni Ženja ni Liza savršeno ničim nisu jedna na drugu uticale, i sastajale su se i rastajale Ženja

kao Ženja, Liza kao Liza — prva sa snažnim osećanjem, druga bez ikakvog.

Otac Ahmedjanovih trgovao je železom. U godini između Nuretdinovog i Smagilovog

rođenja neočekivano se obogatio. Tada se Smagil počeo nazivati Samojlom i 6i odlučeno da

se sinovima da rusko vaspitanje. Ocu nije promakla nijedna osobenost slobodnog gospodskog

načina života, i u toku desetogodišnje trke bilo je napabirčeno napretek. Deca su sjajno

napredovala, to jest počela su se formirati prema uzetom obrascu, i brzi zamah očeve volje

ostao je u njima, bučan i mrvilački, kao u dva pokrenuta i na milost inercije prepuštena

zamajca. Najtipičniji četvoroškolci u četvrtom razredu bili su braća Ahmedjanovi. Oni su se

sastojali od polomljene krede, školskih ključeva za prevođenje, puščane sačme, lupe klupa,

nepristojnih reči i rumene, na mrazu perutave, pršćaste samouverenosti. Serjoža se sprijateljio

s njima u avgustu. Pred kraj septembra dečak se nije mogao prepoznati. To je bilo u prirodi

stvari. Biti tipičan gimnazist, a zatim još ličiti u nečemu na Ahmedjanove. Serjoža nije ništa

tako žarko želeo koliko da bude gimnazist. Livers nije smetao sinovljevom priateljstvu. On

nije video promene u njemu, a ako je nešto i primećivao, pripisivao je to dejstvu prelaznog

uzrasta. Osim toga, glava mu je bila zaokupljena drugim brigama. Od nekog vremena počeo

je sumnjati da je bolestan i da mu je bolest neizlečiva.

IV

Nije joj bilo žao njega, mada su svi stalno govorili kako je to u stvari do krajnosti nezgodno i

neprijatno. Negarat je bio suviše zamršen i za roditelje, a sve što su oseĆali roditelji u vezi sa

tuđincima nejasno se prenosilo i na decu, kao na razmažene domaće životinje. Ženju je

žalostilo jedino to što sada neće sve biti kao ranije, ostaće samo tri Belgijanca, i neće više biti

onakvog smeha kao nekada.

Desila se za stolom onog večera kada je on izjavio mami da mora otputovati u Dižon radi

odsluženja nekakve vojne obaveze. "Kako ste vi još mladi" — rekla je mati i odmah počela da

ga na sve moguće načine žali. A on je sedeo oborene glave. Razgovor je zapinjao. "Sutra će

doći da zaptivaju prozore" — kazala je mati i zapitala ga da li da se zatvore. On reče da ne

treba, da je veče toplo, a kod njih se prozori ni zimi ne zaptivaju. Uskoro dođe i otac. On je

takođe bogzna kako žalio zbog te vesti. Ali pre no što je počeo da žali, diže obrve i začuđeno

zapita: "U Dižon? Pa zar vi niste Belgijanac"? — "Belgijanac sam, ali francuski državljanin".

I Negarat otpoče priču o preseljenju "svojih starih" tako zanimljivo kao da nije bio njihov sin i

tako toplo kao da je govorio iz knjige o stranim ljudima. "Oprostite što vas prekidam — reče

mati — Ženjura, ipak pritvori prozorče. Vika, sutra će doći da zaptivaju. Hajde, nastavite.

Ipak je taj vaš stric prilična hulja! Zar tako, bukvalno pod zakletvom?" "Da." I on se vrati

prekinutoj priči. A kad dođe do akta koji je juče primio preko pošte iz konzulata, seti se da

devojčica ništa ne razume i da se upinje da shvati. Onda se okrete prema njoj i stade joj

objašnjavati — ne pokazujući ničim šta mu je cilj da ne bi povredio njeno samoljublje —

kakva je to stvar ta vojna obaveza. "Da, da. Razumem. Da. Razumem, razumem" —

ponavljala je zahvalno i mahinalno devojčica.

— Zašto da putujete tako daleko? Budite vojnik ovde, vežbajte gde i ostali — popravi se ona,

jasno predstavivši sebi livade koje su se videle s manastirskog brežuljka.

"Da. da. Razumem. Da, da, da" — zaintačila je devojčica, a Liversovi, koji su dokono sedeli i

nalazli da Belgijanac puni glavu detetu nepotrebnim pojedinostima, ubacivali su svoje

pospane primedbe da bi uprostili stvar. I odjednom nastupi trenutak kad ona oseti sažaljenje

prema svima onima što su nekada davno ili još donedavno bili Negarati u raznim dalekim

mestima, i onda, rastavivši se krenuli na iznenadni put ovamo koji kao da je s neba pao pred

njih, da bi postali vojnici ovde, u tuđem im Jekaterinburgu. Tako je sve lepo objasnio

devojčici ovaj čovek. Ovako joj niko nije tumačio. Skrama beživotnosti, potresna skrama

očiglednosti sišla je sa slike belih šatora; čete su potamnele i pretvorile se u skup pojedinačnih

ljudi u vojničkoj uniformi, koji su postali vredni sažaljenja upravo u trenutku kada ih je u njih

uneseni smisao oduhovio, uzvi25

sio, učinio ih bliskim i lišio boje.

Opraštali su se. "Jedan deo knjiga ostaviću kod Cvetkova. To je onaj prijatelj o kojem sam

vam toliko pričao. Izvolite, koristite se njima i dalje, madame. Vaš sin zna gde ja stanujem, on

posećuje porodicu kućevlasnika, svoju sobu ostavljam Cvetkovu. Reći ću mu."

— Neka navrati kod nas. Cvetkov, velite?

— Cvetkov.

— Neka navrati kod nas. Da se upoznamo. U ranoj mladosti poznavala sam nekakve

Cvetkove

— i ona pogleda u muža, koji se zaustavio pred Negaratom, zavukavši ruke za revere čvrstog

kaputa, i rasejano čekao pogodan obrt da se konačno dogovori s Belgijancem za sutra.

— Neka navrati. Samo ne sada. Javiću mu. Da, uzmite je, vaša je. Nisam je završila. Čitala

sam i plakala. Doktor mi je savetovao da je ostavim. Da bih izbegla uzbuđenje. — I ona opet

pogleda u muža, koji je spustio glavu i počeo, pucketajući okovratnikom i šepureći se,

ispitivati ima li čizme na obema nogama i jesu li dobro očišćene.

— Tako. Eto. Nemojte zaboraviti štap. Još ćemo se videti, nadam se.

— O, razume se. Do petka. Koji je danas dan? uplaši se on, kao što se uvek u takvim

slučajevima plaše oni koji putuju.

— Sreda. Vika, sreda?... Vika, sreda? Sreda.

— EsoiJeg — dočeka, najzad, otac da dođe na red

— sJetaJp i obojica izađoše na stepenište.

Išli su i razgovarali, i ona je s vremena na vreme morala potrčkivati da ne bi zaostala za

Serjožom i da bi držala korak s njim. Išli su veom a brzo, i na njoj se klatio kaput zato što je,

da bi joj lakše bilo hodati, micala i rukama, a ruke je držala u džepovima. Bilo je hladno, pod

njenim kaljačama zvonko je pucao tanak led. Išli su da, po maminom naređenju, kupe poklon

onome koji je putovao, i razgovarali su.

— Vozili su ga, veliš, na stanicu? Da.

— A zašto je sedeo u senu?

— Kako to misliš?

— U kolima. Ceo. Podavijenih nogu. Tako se obično ne sedi.

— Pa već sam ti rekao. Zato što je zločinac.

— Voze ga u tamnicu?

— Ne. U Perm. Kod nas nema kaznenog zavoda. Gledaj pred noge.

Put ih je vodio preko druma, pored kazandžijskobravarske radionice. Vrata radionice su celog

leta bila širom otvorena, i Ženja je navikla da g leda na ovoj raskrsnici onu složnu i opštu

živost koju joj je davalo žarko razjapljeno ždrelo radionice. Ceo jul, avgust i septembar ovde

su stajala seljačka kola, ometajući razmimoilaženje; tapkali su s noge na nogu seljaci,

uglavnom Tatari; svuda unaokolo su

ležala vedra, parčad oluka, pokidana i zarđala; ovde je, češće nego igde, pretvorivši gomilu u

čergu i obojivši Tatare u Cigane, sedalo u prašinu jezivo, gusto sunce u vreme kad su iza plota

u susedstvu klali piliće; tu su zagnjurivali u prašinu svoje rukunice odvojeni prednji delovi

kola, sa izlizanim karikama na srčanicama.

Ista ona vedra i parčad gvožđa ležala su i sada, nepokupljena, pokrivena injem. Ali vrata su

bila čvrsto zatvorena, kao na praznik, zbog mraza, i bilo je pusto na raskršću, i samo je kroz

okruglo prozorče za provetravanje izlazio Ženji poznat smrad nekakvog zagušljivog

rudničkog gasa, koji je pištao i prskao i, ulazeći kroz nozdrve, taložio se na nepcu kao jevtina

kruškova rakija.

— A zar u Permu ima kazneni zavod?

— Da. Ustanova. Mislim da treba ovuda da idemo. Bliže je. U Permu ima, zato što je to

oblasni grad, a Jekaterinburg je sreski. Malen.

Staza pored kuća bila je popločana crvenom opekom i oivičena grmljem. Na njoj su se videli

tragovi nemoćnog, mutnog sunca. Serjoža se trudio da korača što bučnije.

— Ako se ova trnovita malina u proleće, kad cveta, zagolica čiodom, počne brzo da trepti

svim laticama, kao živa.

— Znam.

— A bojiš li se ti golicanja? Da.

— Znači da si nervozna. Ahmedjanovi, vele, kad se neko boji golicanja...

Išli su dalje, Ženja potrčkujući, Serjoža neprirodnim koracima, i na njoj se klatio kaput.

Spazili su Dikiha upravo onog trenutka kad su ih zadržala vratanca koja su se vrtela na stubu

ukopanom nasred staze. Spazili su ga izdaleka, izašao je baš iz one trgovine do koje je njima

ostalo još oko pola bloka kuća. Dikih nije bio sam, odmah za njim išao je onizak čovek koji

se, koračajući, trudio da ne ćopa na jednu nogu. Ženji se učini da ga je jednom već negde

videla. Mimoišli su se bez pozdrava. Ona dvojica su udarila preko puta. Dikih decu nije

primetio, koračao je u dubokim kaljačama i često dizao ruke sa raširenim prstima. Onsenije

slagao i dokazivao je sa svih deset prstiju da njegov sagovornik... (Ali gde ga je ona to videla?

Davno. No gde? Sigurno u Permu, u detinjstvu.)

— Stani! — Serjoži se desila nezgoda. Kleknuo je na jedno koleno. — Čekaj.

— Zakačio si?

— Ma, da. Idioti, ne mogu ni ekser da zabiju kako treba!

— Čekaj, nisam našao gde je. Poznajem onog ćopavog. A, evo. Dobro je.

— Jesi li pocepao?

— Ne, nisam, dobro je. A u postavi je stara rupa. To nisam ja. Hajdemo. Stani, da očistim

koleno. U redu, hajdemo. Poznajem ga. Iz dvorišta Ahmedjanovih. Negarat, sećaš se, pričao

sam ti, okuplja ljude, celu noć piju, prozor Se svetli. Sećaš se? Sećaš li se kad sam kod njih

prenoćio? Na Samojlov rođendan. On je jedan od njih. Sećaš se?

Setila se. Shatila je da se prevarila, da u takvom slučaju nije mogla viddti hromoga u Permu,

da joj se samo tako učinilo. Ali njoj Se i dalje pričinjavalo, i, ćutljiva u takvim osećanjima,

prebirući u sećanju sve permsko, ona je, u stopu za bratom, učinila nekakve pokrete, za nešto

se uhvatila i preko nečega prekoračila i, pogledavši oko sebe, obrela se u polumraku tezgi,

lakih kutija, oplica, užurbanih pozdrava i usluga — i... Serjoža je govorio.

Kod knjižara, koji je prodavao svb vrste duvana, nije bilo onog što su tražili, ali on ih umiri

uverivši ih da mu je Turgenjev obećan, da je poslat iz Moskve, da je već na ptu i da je

maločas — pre jednog minuta — govorio upravo o tome sa gospodinom Cvetkovom,

njihovim nastavnikom. Deci Je bila smešna njegova okretnost i zabluda u kojoj se nalazio, i,

oprostivši se, otišli su praznih šaka.

Kada su izašli od njega, Ženja kaza bratu:

— Serjoža! Ja sve zaboravljam. Reci mi poznaješ li onu ulicu koja se može videti s naših

drva.

— Ne. Nikad nisam bio tamo.

— Nije istina, ja sam tb videl.a Na drvima?Ti...

— Ma ne, ne na drvima, nego u onoj ulici, iza bašte ČerepSaviča.

— A, to misliš! To je tačno. Kad se ide onuda, vidi se. Iza bašte, u dnu. Tamo su nekakve

šupe i drva. Čekaj. Pa to je, znači, naše dvorište? Ono dvorište? Naše? Sjajno! A koliko sam

puta išao i mislio da mi se tamo jednom zavući, pa na drva, a sa drva na tavan, lestve sam

tamo video. Dakle, to je naše dvorište?

— Serjoža, hoćeš li mi pokazati put tamo?

— Opet ti. Pa dvorište je — naše. Šta imam da ti pokazujem? Sama znaš...

— Opet nisi shvatio, Serjoža. Ja o ulici govorim, a ti o dvorištu. Mislim na ulicu. Do ulice da

mi pokažeš put. Kaži mi kako da dođem do nje. Hoćeš li mi pokazati, Serjoža?

— Opet mi nije jasno. Pa danas smo išli onuda... I uskoro ćemo ponovo naići pored nje.

— Šta ti pričaš?

— Pa to. A kazandžija?... Na uglu.

— Zar ona prašnjava?

— Pa da, to je ta za koju pitaš. A ČerepSaviči su na kraju, desno. Nemoj da zaostaješ, da ne

zakasnimo na ručak. Danas imamo rakove.

Pređoše na drugi razgovor. Ahmedjanovi su mu obećali da će ga naučiti kako se kalajišu

samovari. A što se tiče njenog pitanja šta je "kalaj" — to je jedan metal, jednom reči, ruda,

poput olova, mutna. NJome se leme limene kutije i prevlače lonci, i Ahmedjanovi sve to

umeju.Morali su da pretrče, inače bi ih povorka kola zadržala. I tako su zaboravili, ona — na

svoju molbu u vezi sa zabačenom uličicom, Serjoža — na svoje obećanje da će joj je

pokazati. Prošli su pored samih vrata radionice i tu, udahnuvši tople masne čađi kakva se

oseća prilikom čišćenja bakarnih kvaka i svećnjaka, Ženja se trenutno seti gde je videla

hromoga i tri neznanke i šta su radili, i već u sledećem času shvati da onaj Cvetkov o kojem je

govorio knjižar nije niko drugi do ovaj hromi.

VI

Negarat je putovao uveče. Otac se odvezao da ga isprati. Sa stanice se vratio kasno noću. I

njegov dolazak izazvao je u domarovoj kući veliku uzbunu, koja se dugo nije utišala. Izlazili

su s lampama, nekoga su dozivali. Pljuštala je kiša i gakale su guske, koje je neko pustio.

Jutro je osvanulo tmurno i grozničavo. Siva mokra ulica skakala je kao da je od gume, klatila

se, i prskala je blatom odvratna kiša, poskakivale su taljige i šljapkali ljudi u kaljačama

prelazeći preko kaldrme.

Ženja se vraćala kući. Odjeci noćne uzbune još su se ujutru ispoljavali u dvorištu: kočije joj

nisu dali. Uputila se drugarici peške. rekavši da ide u radnju da kupi semena od konoplje.

Međutim, uverivši se da iz trgovačke četvrti neće sama naći put do Defendovih, okrenula je sa

pola puta natrag. Posle se setila da je još rano i da je Liza ionako u školi. Dobro je prokisla i

prozebla. Vreme Se prolepšavalo. Ali se još nije razvedrilo. Ulicom je leteo i lepio se poput

lista uz mokre kamene ploče hladni beli sjaj. Mutni oblaci hitali su napolje iz grada, gurajući

Se, vetroviti, panično se uzbuđujući na kraju trga, iza trorukog fenjera.

Taj što se Selio bio Je sigurno čovek aljkav ili bez pravila. Nameštaj oskudnog kabineta nije

bio natovaren, nego prosto stavljen na ravna špediterska kola onako kako je stajao u sobi, i

točkići naslonjača, koji su virili ispod navlaka, klizili su po kolima, kao po parketu, prilikom

svakog potresa. Navlake su bile snežnobele, iako prokisle do poslednjeg končića. One su

toliko upadale u oči da je — kad bi čovek pogledao u njih — sve dobijalo istu boju: od

nevremena oglodani oblutak u kaldrmi, prozebla voda pored ograda, ptice što su letele sa

štala, drveće koje je letelo za njima, parčad olova, i čak fikus u čabru, koji se njihao i

neprestano se klanjao s kola svima koji su promicali pored njega.

Tovar je bio neobičan. On je i nehotice privlačio pažnju na sebe. Seljak je koračao pored

njega, i kola su, široko se naginjući, išla korakom i zapinjala za stubove međaše. A iznad

celog graktavog dronjka jurila je mokra i olovnareč: grad, budeĆi u glavi devojčice mnoštvo

predstava, kratkotrajnih kao hladni oktobarski sjaj, koji je leteo po ulici i padao u vodu.

"On će se razboleti od prehlade čim razmesti stvari" — pomisli ona o nepoznatom vlasniku. I

zamisli čoveka — čoveka uoišše, kako gegucavim, na korake rasiarčanim hodom razmešta

svoje stvari po uglovima. Jasno predstavi sebi njegove pokrete, naročito to kako uzima krpu i,

hramajući oko čabra briše od kiše zamagljeno lišće fikusa. A onda će ga spopasti groznica,

jeza i vrućica. Neizostavno će ga spopasti. Ženja i to jasno predstavi sebi. Veoma jasno. Kola

zakloparaše nizbrdo, ka Iseti. Ženjin put je vodio nalevo.

To je sigurno dolazilo od nečijih teških ko^aka pred vratima. Dizao se i spuštao čaj u čaši, na

stočiću pored kreveta. Dizala se i spuštala kriška limuna u čaju. LJuljale su se sunčane pruge

na tapetima. LJuljale su se u vidu stubova, kao stubići sa voćnim sokom u dućanima iza firmi

na kojima Turčin puši na lulu.

Na kojima Turčin ... puši ... na lulu. Puši... na lulu.

To je sigurno dolazilo od nečijih koraka. Bolesnica je ponovo zaspala.

Ženja je pala u krevet sutradan po Negaratovom odlasku; istog onog dana kada je, posle

šetnje, saznala da je prošle noći Aksinja rodila dečaka, onog dana kada je, pošto je videla kola

s nameštajem, zaključila da vlasnika vreba reumatizam. Provela je dve nedelje u vrućici,

gusto posuta, po znoju, ljutom paprikom, koja joj je prljila i slepljivala očne kapke i ivice

usana. Mučio ju je znoj, i osećaj ružne gojaznosti mešao se sa osećajem ujeda. Kao da je

plamen koji ju je naduvavao ulila u nju letnja osa. Kao da je njena poput sede dlačice tanka

žaoka ostala u njoj, i ona je želela da je izvadi, mnogo puta i na razne načine. Čas iz ljubičastb

jagodice, čas iz usplamtelog rambna, koje je ječalo pod košuljom, čas odnekud drugde. Sada

je ozdravila. Osećaj slabosti ispoljavao se u svemu.

Osećaj slabosti prbdavao se, na primer, na svoj rizik i strah, nekakvoj čudnoj, svojoj

geometriji. Od nje joj se zanosila glava i pripadala muka.

Počevši, na primer, od neke epizode na jorganu, osećaj slabosti bi stao da slažb na njega, sloj

po sloj, mnoštvo praznina, koje su postepeno rasle i brzo postajale neverovatne u težnji sutona

da uzme oblik trga, koji jb ušao u osnovu ovoga ludila prostora. Ili je on, taj osbćaj, pošto bi

se odvojio od šara na tapbtima, gonio ispred devojčice, prugu uz prugu, širine koje su glatko,

kao po zejtinu, smenjivalb jedna drugu i kojb su takođb, poput svih ovih osećaja, iznuravale

pravilnim, postepenim rastanjem u razmerama. Ili jb mučio bolesnicu dubinama, kojb su se

spuštalb bbz kraja i pokazivalb već od samog početka, od prve stvari u pokrbtu, da su bez dna,

i spuštao krevet tiho, tiho ka dnu; i zajedno s krevetom — devojčicu. NJena glava

doživljavala je sudbinu parčeta šbćbra bačenog u pučinu bljutavog, potresnopraznog haosa, i

topila Se, rastvarala se u njemu.

Ovo je dolazilo od pojačane osetljivosti ušnih kanala.

Ovo je dolazilo od nečijih koraka. Spuštao se i dizao limun. Dizalo sb i spuštalo sunce na

tapetima. Najzad se probudila. Ušla je mati i, pošto joj je čestitala na ozdravljbnju, učinila jb

na devojčicu utisak onoga koji čita tuđb misli. Ona je, budbći se, već čula nbšto slično. Bilo jb

to čbstitanje njenih vlastitih ruku i nogu, laktova i kolena kojb je od njih, protbžući sb,

primala. Upravo taj njihov pozdrav i probudio ju Je. I mama takođe. Podudaranjb je bilo

čudno.

Ukućani su ulazili i izlazili, sedali i ustajali. Postavljala je pitanja i dobijala odgovore. Bilo je

stvari koje su se promenile za njene bolesti, bilo ih je koje su ostale nepromenjene. Ove nije

dirala, onb prvb nijb ostavljala na miru. Mama sb, izgleda, nije izmenila. Nimalo se nije

izmenio otac. Izmenili su sb: ona sama, Serjoža, raspored svetlosti u sobi, tišina svih ostalih,

još nbšto, mnogo šta. Je li napadao sneg? Ne, padao jb povrbmeno, topio se, prosto ne možeš

da razabbreše šta je, golo, bez snega... Jedva je primećivala koga o čemu pita. Odgovori su

sledili utrkujući Se. Zdravi su dolazili i odlazili. Došla jb Liza. Raspravljali su. Onda su se

setili da se male boginje ne ponavljaju i pustili su je unutra. Dolazio je Dikih. Jedva je

razabrala od koga stižu kakvi odgovori. Kada su svi izašli da ručaju i ona ostala sama sa

Uljašom, setila sb kako su se svi smejali onda u kuhinji njenom glupom pitanju. Sad se čuvala

da ne postavi slično. Postavila jb pametno i ozbiljno, tonom odrasle. Upitala je nije li Aksinja

opet trudna. Dbvojka je zvecnula kašičicom, sklanjajući čašu, i okrenula se na drugu stranu.

"Miil... Ugušiću se. Pa nb može uvek, Ženjočka, neprestano..." i istrčala jb, ne zatvorivši

dobro vrata, i kuhinja je sva zagrmela, kao da su se preturile stalaže sa suđem, i posle

kikotanja usledila je vika, i bacila se u ruke nadničarki i Halimu, i stala jb da plamti pod

njihovim rukama, i zazvečala je, hitro i prkosno, kao da se poslb svađe prešlo na tuču, a onda

jb nbko prišao i zatvorio zaboravljena vrata.

To nije trbbalo pitati. To je bilo još gluplje.

VII

Šta, zar se opet topi? I danas će se, znači, izvbsti na točkovima, i u sanke se još ne može

uprezati. Ženja je hladna nosa i ozeblih rukusatima stajala pored prozora. Maločas je otišao

Dikih. Danas je bio nezadovoljan njome. I ko da uči ovde, kad po dvorištima kukuriču petlovi

i nebo bruji, i čim zvonjava prestane, petlovi opet počinju svoje. Oblaci olinjali i prljavi kao

otrcan pokrovac. Dan upire njuškom u okno poput juneta u toploj štali. Zašto nije proleće? Ali

posle ručka vazduh steže, kao obručem, sivkastoplavom studeni, nebo se uvlači u sebe i

ulubljuje, čuje se kako, sa zviždukom, dišu oblaci; kako sati što proleću, hitajući ka zimskom

sutonu, na sever, otkidaju poslednji list sa drveća; šišaju busenje, bodu kroz pukotine, seku

grudi. Cevi severne zemljine utrobe crne se iza kuća; one su uperene na njihovo dvorište,

napunjene ogromnim novembrom. Ali oktobar je još uvek.

Ali još uvek je oktobar. Takva se zima neće zaboraviti. Kažu, stradali su ozimi usevi i ljudi se

boje gladi. Kao da je neko zamahnuo mađioničarskim štapićem iznad dimnjaka i krovova i

kolibica za čvorke. Onde će biti dim, tamo — sneg, ovde — inje. Ali nema još ni jednog ni

drugog. Prazni, omršaveli suton tuguje za njima. On napreže oči, oseća žiganje od ranih

fenjera i svetlosti po kućama, kao što žiga u glavi prilikom dugih čekanja, od setnog upiranja

pogleda. Sve se napreglo i čeka, drva su već raznesena po kuhinjama, već drugu nedelju kako

su snegom prepuni oblaci, kako je tminom bremenit vazduh. Pa kada će on, taj čarobnjak,

opisavši nad svim što vidi oko mađioničarske krugove, izgovoriti svoju čarobnu reč i dozvati

zimu čiji je duh već pred vratima?

Kako su ga zanemarili! Istina, na kalendar u sobi za učenje niko nije obraćao pažnju. Otkidali

su se listići sa njenog, dečjeg. Pa ipak! Dvadeset deveti avgust!Sjajno! — kako bi rekao

Serjoža. Crvena cifra. Usekovanje glave Jovana Preteče. Kalendar se lako skidao sa eksera.

Dokona, uzela je da otkida listiće. Činila je te pokrete iz dosade i ubrzo je prestala da shvata

šta radi, ali je s vremena na vreme ponavljala u sebi: trideseti, sutra — trideset prvi.

"Ona već treći dan ne izlazi nikud iz kuće!..." Ove reči, koje su se čule iz hodnika, otrgnuše je

iz zamišljenosti, vide kako je daleko otišla u svom poslu. Čak iza Vavedenja. Mati joj dodirnu

ruku. "Molim te, Ženja..." ostalo se izgubi, kao nerečeno. Ne sačekavši da mati završi, kći,

kao iz sna, zamoli gospođu Livers da izgovori: "Usekovanje glave Jovana Preteče." Mati

ponovi zbunjena. Nije rekla: "Pretejča." Tako je govorila Aksinja.

Već sledećeg trenutka Ženja se začudi sama sebi. Šta je to bilo? Ko ju je podstakao na to?

Odakle je došlo? Je li to ona, Ženja, upitala? Zar je mogla pomisliti da bi mama?... Kako je to

fantastično, neverovatno! Ko je to izmislio?

Amati je i dalje stajala. Nije verovala svojimušima. Gledala je u nju razrogačenih očiju. Ovaj

ispad potpuno ju je zbunio. Pitanje je ličilo na podsmeh; međutim, oči devojčice bile su pune

suza.

NJena mutna predosećanja zbila su se. Kad su se izvezli u šetnju, jasno je čula kako omekšava

vazduh, kako se razmekšavaju oblaci i kako postaje mekše coktanje konjskih potkova. Još se

nisu palile svetiljke kada je vazduhom stalo da kruži, da luta suvo sivkasto paperje. No ne

stigoše još da prođu most a odvojenih pahuljica nestade i poče da sipa gust, vlažan sneg.

Davljetša siđe sa kočijaškog mesta i diže kožni krov. Ženji i Serjoži postade mračno i tesno.

Ona požele da luduje kao što je svud unaokolo ludovala mećava. Primetili su da ih Davljetša

vozi kući jedino po tome što su ponovo čuli most pod Mezimcem. Ulice se nisu mogle

prepoznati; ulice su prosto iščezle. Iznenada je pala noć, i grad, izgubivši razum, počeo je da

miče nebrojenim hiljadama debelih pobelelih usana. Serjoža se naže napolje i, oduprvši se

rukom o koleno, naredi da se vozi ka zanatlijskoj četvrti. Ženja se ukočila od ushićenja

prepoznavši sve tajne i draži zime u tome kako su prozvučale u vazduhu Serjožine reči.

Davljetša je, u odgovor, vikao kako treba ići kući da se ne premori konj, kako se gospoda

spremaju u pozorište, kako će morati uprezati u sanke. Ženja se seti da će roditelji otići i da će

oni ostati sami. Odluči da se udobno namesti pored lampe i da sedi tako do kasne noći sa

onom knjigom "Mačkovih bajki", što nije za decu. Moraće je uzeti iz mamine spavaće sobe. I

čokoladu. I čitaće sladeći se čokoladom, i slušati kako sneg zavejava ulice.

A vejalo je već i sada, i to ozbiljno. Nebo se treslo i iz njega su kuljala bela carstva i države,

nije im bilo broja, i bili su tajanstaveni i strašni. Bilo je jasno da ove države, što su padale

neznano otkuda, nikada nisu čule za život i za zemlju, i, polunoćne, slepe, zasipale su je, ne

videći je i ne znajući je.

Ona su bila zanosno strašna, ta carstva; savršeno đavolski uzbudljiva. Ženja je grcala

gledajući ih. A vazduh se klatio, hvatajući se za što bilo, i dalekodaleko bolnoprebolno

jaukala su, kao bičem ošinuta, polja. Sve se izmešalo. Noć je jurnula na njih, divljajući zbog

sede dlake koja joj je nisko pala na čelo, šibala je i zaslepljivala. Sve je poletelo širom, na

razne strane, uz pisku, ne razaznavajući put. Doziv i odziv iščezavali su ne sretnuvši se,

nestajali su, bacani od vihora na razne krovove. Vejalo je.

Dugo su tapkali u predsoblju stresajući sneg sa belih nabubrelih kožuha. A koliko se vode

slilo sa kaljača na kockasti linoleum! Na stolu je ležalo mnogo ljusaka od jaja, i bibernjača,

izvađena iz suda za začine, nije bila vraćena na mesto, i mnogo je bibera bilo prosuto na

čaršav, na istekla žumanca i u limenu kutiju sa nepojedenim "sardinama". Roditelji su već

večerali, ali su još sedeli u trpezariji, požurujući zadocnelu decu. Nisu ih korili, večerali su pre

vremena jer su se spremali u pozorište. Mati se premišljala, nije znala da li da ide ili da ne ide,

i sedela je tužna, tužna. Pogledavši u nju, Ženja zaključi da ni sama, u stvari, nije nimalo

vesela — otkačila je, najzad, tu odvratnu kopču — da je pre tužna, i, ušavši u trpezariju, upita

gde su ostavili tortu sa orasima. A otac pogleda u mater i reče da ih niko ne prisiljava i da je

onda bolje da ostanu kod kuće. "Ne, zašto, ići ćemo — kaza mati — treba se razonoditi; i

doktor dozvoljava." — "Treba odlučiti" — "A gde je torta" — opet ubaci Ženja i ču kao

odgovor da torta neće pobeći, da pre torte ima još šta da se jede, da se s tortom ne počinje, da

je u ormanu; kao da je tek doputovala k njima i ne zna njihovog reda tako reče otac i, ponovo

se obrativši materi, ponovi: "Treba odlučiti" — "Odlučeno je, ići ćemo", i mati, tužno se

osmehnuvši Ženji, ode da se obuče. A Serjoža, lupkajući kašičicom po jajetu i pazeći da ne

promaši, upozori ozbiljno i poslovno oca da se vreme promenilo — da je vejavica, neka to

ima u vidu, i nasmeja se; s njegovim nosem, koji se kravio, dešavalo se nešto nezgodno, i on

stade da se vrpolji vadeći maramicu iz džepa tesnih pantalona gimnazijske uniforme; useknu

se, kako ga je učio otac, "bez štete po bubne opne", dohvati kašičicu i, pogledavši pravo u

oca, rumen i umiven šetnjom, kaza: "Kad smo se izvezli, videli smo Negaratovog poznanika.

Znaš?" — "Evansa?" rasejano izgovori otac. "Mi ne poznajemo toga čoveka", brzo reče

Ženja. "Vika", začu se iz spavaće sobe. Otac se diže i ode na poziv. Ženja se u vratima sudari

sa Uljašom koja je nosila u njenu sobu upaljenu lampu. Ubrzo pored njih lupnuše susedna. To

je Serjoža otišao u svoju sobu. On je bio divan danas, sestra je volela kad je prijatelj

Ahmedjanovih postajao mališan, kad se za njega moglo reći da je u gimnazijskoj uniformici.

Otvarala su se i zatvarala vrata. Tapkali su u kaljačama. Najzad su se oni odvezli. Pismo je

izveštavalo da ona "ni dosada nije bila prznica i da oni kao i pre mole šta im treba"; a kada je

draga sestrica, natovarena pozdravima i sećanjima pošla po rodbini da ih poimence deli,

Uljaša, koja je ovoga puta ispala Uljana, zahvalila se gospođici, uvrnula lampu i otišla, uzevši

pismo, bočicu s mastilom i ostatak umašćene osmine tabaka.

Onda se Ženja ponovo lati zadatka. Nije stavila period u zagradu. Nastavila je da deli,

ispisujući period za periodom. Ovome se nije moglo videti kraja. Decimale su u količiniku

stalno rasle."A ako se male boginje ponavljaju?

— sinu joj kroz glavu. — Danas je Dikih govorio nešto o beskonačnosti." Prestala je da

shvata šta radi. Osećala je da se u toku današnjeg dana već dešavalo s njom nešto slično, i

takođe joj se spavalo ili plakalo, ali da se seti kad je to bilo i šta u stvari — nije mogla, zato

što nije bila kadra da se seća. Buka se napolju stišavala. Vejavica je postepeno jenjavala.

Decimalni razlomci bili su za nju nešto sasvim novo. Desno nije bilo dovoljno prostora.

Odluči da počne iznova, da piše sitnije i da proverava svaku cifru. Na ulici se sasvim utišalo.

Bojala se da će zaboraviti ono što je pozajmila od susedne cifre i da neće zadržati u glavi

proizvod. "Prozor neće pobeći — pomisli, nastavljajući da lije trojke i sedmice u bezdani

količnik — a njih ću na vreme čuti; svud je tiho; neće se brzo popeti; u bundama su, i mama

je u drugom stanju; no evo u čemu je stvar, 3773 ponavlja se, može se prosto prepisivati."

Najednom se seti da je Dikih doista i govorio danas da "ne Šreba radiŠi nego ih irosšo nizaši".

Ustade i priđe prozoru.

Napolju se razvedravalo. Retke pahuljice doplivavale su iz crne noći. Doplivavale su do

uličnog fenjera, plovile oko njega i, vrdnuvši, nestajale ispred očiju. Na njihovo mesto

doplivavale su nove. Ulica je blistala, pokrivena snežnim, sanjivim tepihom. On je bio beo,

svetao i sladak, kao medenjaci u bajkama. Ženja je stajala na prozoru i gledala u te prstenove i

figure što su ih pravile oko fenjera andersenovske srebrnaste pahuljice. Stajala je neko vreme i

otišla u maminu sobu po "Mačka". Ušla je bez lampe. Videlo se i bez nje. Krov šupe plavio je

sobu treperavim svetlucanjem. Kreveti su se mrzli pod uzdahom ovog golemog krova i

bleštali su. Tu je ležala u neredu pepeljasta svila. Od malih bluzica osećao se težak i otužan

vonj znoja i cica. Mirisalo je na ljubičicu, i orman je bi plavkastocrn, poput noći napolju i

poput onog suvog i toplog mraka u kojem se kretao ovaj sleđeni sjaj. Kao usamljena đinđuva

svetlucala je metalna kugla kreveta. Druga je bila ugašena prebačenom košuljom. Ženja

zaškilji, đinđuva se odvoji od poda i zaplovi ka garderobi. Seti se zbog čega je došla. S

knjigom u rukama priđe jednom prozoru spavaće sobe. Noć je bila zvezdana. U

Jekaterinburgu je otpočela zima. Pogleda u dvorište i stade da misli o Puškinu. Odluči da

zamoli učitelja da joj zada sastav o Onjeginu.

Serjoži se pričalo. On upita: "Ti si se namirisala? Daj i meni." Bio je veoma mio celog dana.

Veoma rumen. A ona pomisli da druge ovakve večeri možda više neće ni biti. Želela je da

ostane sama.

Ženja se vrati u svoju sobi i lati se "Bajki". Pročitala je jednu pripovetku i otpočela drugu,

zaustavivši dah. Zanela se i nije čula kako se iza zida brat namešta u krevetu. Čudna igra35

ovladala joj je licem. Ona je nije bila svesna. Čas joj se lice rasplinjavalo kao u ribe; opuštala

je usnu, i pobledele zenice, prikovane užasom za stranicu, nisu htele da se dignu plašeći se da

će to isto naći iza ormana za rublje. Čas je klimala glavom štampanom tekstu, saosećajno, kao

da mu odobrava, onako kako se odobrava postupak i kako se raduje obrtu stvari. Usporavala

je čitanje kod opisivanja jezera i bacala se, strmoglavce, u gustiš noćnih scena s parčetom

bengalske vatre koja je dogorevala i od koje je zavisilo njihovo osvetljenje. Na jednom mestu

zalutali čovek je vikao, s prekidima, osluškujući neće li čuti odziv, i čuo je odziv odjeka.

Ženja morade da se nakašlje zbog nemog grča u grlu. Nerusko ime "Miri" otrže je iz

ukočenosti. Ona ostavi knjigu i zamisli se. "Eto kakva je zima u Aziji. Šta sada rade Kinezi za

ovakve mračne noći?" Ženjin pogled pade na sat. "Kako mora da je strašno Kinezima u

takvom mraku." Ženja opet prenese pogled na sat i užasnu se. Svakog trenutka mogli su stići

roditelji. Prošlo je već jedanaest. Ona odšnira cipele i seti se da treba da vrati knjigu.

Ženja skoči. Sede u krevetu, razrogačenih očiju. To nije lopov. Mnogo ih je, tabaju i govore

glasno, kao danju. Najednom neko dreknu, kao da ga kolju, na sav glas, i nešto stadoše da

vuku, preturajći stolice. To je vrištala žena. Ženja malo po malo prepoznade sve; sve osim

žene. Nastade neverovatna trka. Lupala su vrata. Kad bi zatvorili jedna, daleka, izgledalo je

kao da ženi zapušavaju usta. No ona su se ponovo otvarala i kuću je zapljuskivao i širio se

vreo vrisak. Ženji se kosa diže na glavi; ta žena bila je mati; ona se dosešila. Glasno je kukala

Uljaša, i, pošto je jednom izgubila očev glas, Ženja ga više nije čula. Nekud su uvlačili

Serjožu i on se derao: "Ne smete zaključati." "Svi su naši"; i onako kako je bila, bosa, samo u

košulji, Ženja jurnu u hodnik. Otac je zamalo ne obori. On je bio još u kaputu i nešto je,

trčeći, vikao Uljaši. "Tata!" Videla je kako je potrčao natrag s mermernim bokalom iz

kupatila. "Tata!" — "Gde je Lipa?" izbezumljenim glasom viknu on u trku. Pljuskajući vodu

na pod, nestao je iza vrata, i kada se trenutak kasnije promolio iz njih s manžetama i bez

kaputa, Ženja se našla na Uljašinim rukama i nije čula reči izgovorene onim očajno dubokim

iznurenim šapatom.

"Šta je s mamom?" Umesto odgovora Uljaša je ponavljala jedno te isto: "Ne treba, Ženjočka,

ne treba, mila, spavaj, zaspi, pokrij se, lezi, na stranu, aah, o, gospode!" Ne treba, ne treba,

govorila je neprestano, pokrivajući je, kao malu, i spremajući se da ode; treba, ne treba, a šta

ne treba — nije govorila, i lice joj je bilo vlažno, i kosa razbarušena. U trećim vratima za

njomškljocnu brava.

Ženja upali šibicu da vidi neće li uskoro svanuti. Bilo je tek između dvanaest i jedan. Jako se

začudi tome. Zar ni jedan sat nije spavala? A buka nikao da prestane tamo u roditeljskom delu

stana. Krici su se rasprskavali, izletali iz ljuske, pucali. Onda bi kratak trenutak zavladala

široka, vekovečna tišina. U nju su se rušili užurbani koraci i brz, oprezan govor. Zatim je

odjeknulo zvonce. Potom drugo. Onda se namnožilo toliko reči, raspravljanja i naređenja da

je izgledalo da sobe tamo dogorevaju u glasovima, kao stolovi pod hiljadom ugaslih

kandelabra.

Ženja je zaspala. Zaspala je u suzama. Sanjala je da su, kao, došli gosti. Ona ih broji i stalno

brka u brojanju. Svaki put ispada da ima jedan više. I svaki put je prilikom ove greške

obuzima isti onaj užas kao kada je shvatila da to nije niko dugo nego mama.

Kako se ne obradovati čistom i jasnom jutru. Serjoži su bile pred očima igre napolju,

grudvanje, okršaji s dečacima iz dvorišta. Čaj im donesoše u sobu za učenje. Rekoše im — u

trpezariji su parketari. Uđe otac. Odmah se videlo da on o parketarima nema pjoma. Zaista

nije znao ništa o tome. Reče im pravi uzrok promene. Mati je obolela. Potreban joj je mir.

Iznad belog uličnog pokrivača sa slobodnim gromkim graktanjem proleteše vrane. Pored kuće

projuriše saonice, gurkajući konjića. On se još nije bio svikao na novu zapregu i gubio je

korak. "Ti ćeš ići Defendovima, već sam se dogovorio. A ti..." — "Zašto?" prekida ga Ženja.

Ali Serjoža se doseti zašto i preduhitri oca: "Da se ne zarazimo", urazumi on sestru. Ali mu sa

ulice ne dadoše da završi. Pritrča prozorčiću, kao da ga je tamo neko pozvao. Tatarin, koji je

izašao u novom odelu, bio je stasit i nagizdan kao fazan. Na njemu je bila jagnjeća šubara.

Izvrnuta ovčja koža gorela je svetlije od saktijana. Išao je gegajući se, klateći se, sigurno i

zbog toga što šare malinove boje na njegovim belim pustenim čizmama nisu imale ni pojma o

građi ljudskog stopala; tako su se slobodno rastrčale ove šare, malo se brinući o tome da li su

to noge ili šolje za čaj, ili nastrešnice od doksata. Ali najneobičniji — u taj čas jauci, koji su

slabo dopirali iz spavaće sobe, postadoše glasniji, i otac izađe u hodnik, zabranivši im da idu

za njim ali najneobičniji su bili tragovi koje je on u vidu uskog i čistog đerdana ostavio za

sobom na glatkoj poljanici. Zbog njih, kao izvajanih i čistih, još je belji i svilenkastiji izgledao

sneg. "Evo pisamce. Daćeš ga Defendovu. Lično. Razumeš? Hajde, oblačite se. Sad će vam

doneti ovamo. Izaći ćete kroz sporedni izlaz. A tebe čekaju Ahmedjanovi".

— Zar čekaju? — podsmešljivo upita sin.

— Da. Obući ćete se u kuhinji. — Govorio je rasejano i pratio ih, ne žureći se, u kuhinju, gde

su na stoličici ležale nabacane njihove bundice, kape i rukavice. Sa stepenica je strujao zimski

vazduh. "Eh, oh!" ostao je u vazduhu studeni uzvik prohujalih sanki. Žurili su se i nisu mogli

da pogode rukama u rukave. Od stvari se osećalo na sanduke i na pospano krzno. "Šta

oklevaš!" — "Nemoj da staviš na kraj. Pašće. No, šta je?" " Jednako jauče" — sobarica zadiže

kecelju i, sagnuvši se, baci još drva u štednjak, koji huknu plamenom. "Nije to moj posao" —

pobuni se ona i opet ode u sobe. U olupanom starom vedru ležao je stakleni krš i žuteli su se

recepti. Peškiri su bili natopljeni kosmatom, zgrušanom krvlju. Plamteli su. Čovek je dobijao

želju da ih izgazi nogama i ugasi, kao rasplamsalu trulež. U šerpama je ključala prazna voda.

Unaokolo su stajale bele šolje i avani čudnih oblika kao u apoteci. U tremu je mali Halim

lupao led. "Je li ga mnogo od leta ostalo?" raspitivao se Serjoža. "Uskoro će novoga biti." —

"Daj meni. Badava lupaš." — "Zašto badava? Istucaš treba. U flašama istucaš."

— Šta je, jesi li gotova?

Ali Ženja još trknu u sobe. Serjoža izađe na stepenište i, čekajući sestru, stade da dobuje

drvetom po gvozdenoj ogradi.

VIII

Kod Defendovih su sedali za večeru. Baba se, krsteći se, prevali u naslonjaču. Lampa je

gorela mutno i čadila je; čas su je suviše uvlačili, čas preterano izvlačili. Suva Defendovljeva

ruka često se pružala ka šrafu, i kada se on, polako je odmičući od lampe, polako spuštao na

svoje mesto, ruka mu se tresla, sitnositno, i ne starački, kao da je dizao prepunjenu čašu.

Drhtali su mu vrhovi prstiju, pri noktima.

Govorio je razgovetnim ujednačenim glasom, kao da nije od zvukova slagao svoj govor, nego

ga nizao od slova, i izgovarao je sve do tvrdog poluglasa.

Naduveni grlić lampe plamsao je, obložen brčićima geranije i posunca. Ka vrelini cilindra

hitale su bubašvabe, i oprezno su se vukle kazaljke na satu. Vreme je puzalo zimski. Ovde se

ono gnojilo. U dvorištu je zamiralo, smradno. Na ulici se muvalo, sitno koračalo,

udvostručavalo se i utrostručavalo u svetiljkama.

Defendova iznese na sto džigericu. Jelo se pušilo, začinjeno lukom. Defendov je nešto

govorio, često ponavljajući reč "preporučujem", i Liza je brbljala bez prestanka. Ali Ženja ih

nije slušala. Devojčici se plakalo od jučerašnjeg dana. A sada je prosto žudela za tim. U ovoj,

evo, bluzici, šivenoj po materinim uputstvima.

Defendov je shvatao šta se dešava s njom.

Trudio se da je razonodi. No čas joj se obraćao kao malom detetu, čas je prelazio u drugu

krajnost. NJegova šaljiva pitanja plašila su je i zbunjivala. To je on opipavao, u mraku, dušu

kćerine drugarice, kao da je pitao njeno srce koliko mu je godina. Naumio je, pošto

nepogrešno ulovi neku Ženjinu crtu, da se zakači za ulovljeno i da pomogne detetu da

zaboravi na kuću, a svojim traganjima podsetio ju je da je kod tuđih.

Najednom ona ne izdrža i, digavši se, dečji zbunjena, promrmlja: "Hvala. Ja sam sita. Mogu li

da pogledam slike?" I, jako crveneći zbog opšte nedoumice, dodade, pokazavši glavom prema

susednoj sobi: "Valtera Skota. Mogu li?"

— Idi, idi, dušice! — prožvaka baba, prikivajući obrvama Ženju za mesto. — Jadno dete

obrati se ona sinu kad su se dve pole tamnocrvene zavese sklopile sa Ženjom.

Strogi komplet "Severa" ugibao je policu, i dole se mutno zlatio puni Karamzin. Sa tavanice

se spuštao ružičast fenjer, ostavljajući neosvetljen par olinjalih naslonjača, a mali tepih, što se

gubio u potpunom mraku, bio je neočekivanost za stopalo.

Ženji se učinilo da će ući, sesti i zaridati. Ali suze su navirale ka očima, a kroz tugu nisu

mogle da se probiju. Kako da ukloni ovaj čemer, koji se od jučerašnjeg dana kao balvan

isprečio? Suze ne mogu da ga savladaju, nemaju snage da dignu branu. Da bi im pomogla,

poče da misli na mater.

Prvi put u životu, spremajući se da prenoći u tuđoj kući, ona izmeri dubinu svoje privrženosti

tome milom, najdragocenijem biću na svetu.

Najednom začu iza zavese Lizin kikot. "Uh, nestašnice, đavo da te nosi", kašljući, njihala je

baba. Ženja se začudi što je ranije mogla misliti da voli devojčicu čiji smeh odjekuje tu, pored

nje, a tako dalek, tako njoj nepotreban. I nešo se prevrnu u njoj i dade maha suzama onog

istog trenutka kad joj mati dođe u sećanje: kako pati, kako i dalje stoji u povorci jučerašnjih

činjenica, kao u gomili onih koji ispraćaju, i kako je tamo, pozadi, vrti voz vremena, koji

odvozi Ženju.

Ali savršeno, savršeno je bio nesnosan onaj prodorni pogled koji je zaustavila na njoj gospođa

Livers juče u sobi za učenje. On se urezao u sećanje i iz njega nije izlazio. S njim se

sjedinjavalo sve što je sada osećala Ženja. Kao da je to bila stvar koju je trebalo uzeti, visoko

je ceneći, a koju su zaboravili potcenivši je.

Razum se mogao izgubiti od toga osećanja, toliko je ošamućivala njegova pijana, nerazumna

gorčina i bezizlaznost. Ženja je stajala kraj prozora i bezglasno plakala; suze su tekle, a ona ih

nije brisala; ruke su joj bile zauzete mada ništa u njima nije držala. Bile su ispružene,

energično, grčevito i jogunasto.

Iznenadna misao sinu joj kroz glavu. Odjednom3e

oseti da sšrašno liči na mamu. Ovo osećanje sjedinilo se sa osećanjem žive nepogrešivosti,

ovlašćene da pretpostavku učini faktom, ako ovaj još nije prisutan, da je izjednači s majkom

samom snagom potresnoslatkog stanja. Ovo je osećanje prožimalo, bilo je oštro do jecaja. Bio

je šo osećaj žene koja iznušra ili u duši vidi svoju sioljašnjosŠ i svoju leiošu. Ženja nije mogla

biti potpuno svesna tog osećaja. Preživljavala ga je prvi put. U jednoj se stvari nije prevarila.

Ovako je jednom, uzbuđena, okrenuvši leđa kćeri i guvernanti, stajala kraj prozora gospođa

Livers i grizla usnu, udarajući lornjonom po dlanu utegnutom u rukavicu od bele pseće kože.

Vratila se Defendovima pijana od suza i razvedrena, i ušla je nekim tuđim, izmenjenim

hodom, širokim, sanjalački razbacanim i novim. Pogledavši u nju, Defendov oseti da je pojam

o devojčici koji je on stvorio u njenom odsustvu sasvim pogrešan. I prihvatio bi se da stvara

nov da nije bilo samovara.

Defendova je otišla u kuhinju po poslužavnik, ostavivši samovar na podu, i pogledi svih

sastadoše se na dahtavom bakru, kao da je to bila živa stvar, čije se svadl>ivo jogunstvo

završavalo upravo onog trenutka kada su je premeštali na sto. Ženja je sela na svoje mesto.

Odlučila je da razgovara sa svima. Nejasno je osećala da je sada na njoj izbor razgovora.

Inače će je oni i dalje učvršćivati u njenoj ranijoj usamljenosti, ne videći da joj je mama tu, s

njom, i u njoj samoj. A ta kratkovidost pričiniće joj bol, i, što je glavno — mami. I kao da ju

je ova poslednja ohrabrila — "Vasa Vasiljevna" — obrati se ona Defendovoj, koja je teško

spustila samovar na ivicu poslužavnika...

"Možeš li ti da rodiš?" — Liza ne odgovori odmah Ženji. — "Psst, tiše, ne viči. Pa, da, kao i

sve devojčice." Govorila je isprekidanim šapatom. Ženja nije videla drugaričino lice. Liza je

pipala po stolu i nije mogla da nađe šibice.

Ona je znala o tome mnogo više od Ženje; znala je sve; onako kako znaju deca doznajući to iz

tuđih reči. U takvim se slučajevima prirode koje su izabrane od tvorca bune i divljaju. Kroz

ovo iskušenje one bez patologije ne prolaze. Suprotno bi bilo protivprirodno, i detinja ludost u

to vreme samo je pečat duboke ispravnosti.

Jednom je Lizi neko napričao raznih strahota i gadosti šapatom, u uglu. Ona se nije zagrcnula

od onoga što je čula, prenela je sve u svom mozgu kroz ulicu i donela kući. Uz put nije

izgubila ništa od ispričanoga, i celo je to smeće sačuvala. Saznala je sve. NJen organizam nije

buknuo, srce nije zazvonilo na uzbunu i duša nije zadala udarce mozgu zato što se osmelio da

sazna nešto sa strane, mimo nje, ne iz njenihvlastitih usta, iz njene duše, ne pitajući za

dozvolu.

— Znam ("Ništa ti ne znaš", pomisli Liza). Znam, — ponovi Ženja — ne mislim to. Nego to,

osećaš li ti da bi mogla, evo sada, načiniš korak, i najedanput rodiš, i... — "Ma, uđi unutra

reče promuklo Liza, savlađujući smeh. — Našla si gde ćeš vikati. S praga će te čuti."

Ovaj se razgovor vodio u Lizinoj sobi. Liza je govorila tako tiho da se čulo kako kaplje sa

umivaonika. Već je našla šibice, ali je još oklevala da zapali, nemajući snage da da ozbiljnost

svojim razvučenim obrazima. Nije htela da vređa drugaricu. A njeno neznanje poštedela je

zato što nije ni pomišljala da bi se o tome moglo ispričati drukčije nego onim izrazima koji su

ovde, kod kuće, pred poznanicom, koja ne ide u školu, bili neizgovorljivi. Upalila je lampu.

Srećom, vedro je bilo prepuno, i Liza stade da briše pod, krijući nov nastup smeha u kecelju, u

šljapkanje krpe, i, najzad, zakikota se otvoreno, našavši povod. Češalj joj je pao u vedro.

Svih tih dana samo je mislila na svoje i čekala trenutak kada će poslati po nju. A sem toga,

danju, kada bi Liza otišla u gimnaziju, a u kući ostala samo baba, Ženja se takođe oblačila i

sama izlazila na ulicu, u šetnju.

Život u predgrađu malo je ličio na život onih mesta gde su stanovali Liversovi. Veliki deo

dana bilo je ovde golo i dosadno. Nije se imalo čime razonoditi oko. Ono se gotovo stalno

zaustavljaljo na metli ili pajalici. Na sve strane je ležao ugalj. Crne splačine izlivale su se na

ulicu i namah belele, smrznuvši se. U izvesne sate ulica je bila puna prostog naroda. Fabrički

radnici razmileli bi se po snegu kao bubašvabe. Otvarala su se vrata čajdžinice i odande je

poput talasa kuljala sapunska para, kao iz perionice. Čudno, kao da je toplije bivalo na ulici,

kao da je proleće nastupalo, kada su po njoj pogrbljeno protrčavale parene košulje i promicale

valjenke na jevtinim čakširama. Golubovi se nisu plašili ovih gomila. Oni su preletali na put,

gde se takođe nalazila hrana. Zar je malo bilo posuto po snegu prosa, ovsa i đubreta? Tezga

prodavačice piroga sijala se od loja i toplote. Ovaj sjaj i vrelina dospevali su u prepečenicom

isplaknuta usta. Loj je raspaljivao grkljane. I onda se uz put probijao napolje iz grudi, koje su

učestano disale. Nije li to zagrevalo ulicu?

Ona bi isto tako iznenada opustela. Padao je suton. Prolazile su prazne teretne sanke bez lotri,

jurile široke seljačke saonice s bradonjama utonulim u opaklije, koje su ih, šegačeći se,

obarale na leđa, obuhvatajući ih kao medveđim šapama. Iza njih su na putu ostajali rukoveti

setnog sena i sporo, slatko odumiranjepraporca koji se udaljava. Trgovci su nestajali iza

okuke, iza brezica, sličnih odavde isprovaljivanoj ogradi od kolja.

Ovde su se skupljale one vrane što su, gromko grakćući, preletale iznad njihove kuće. Samo

ovde nisu graktale. Ovde su one, uz veliku larmu i visoko zabačenih krila, sedale skakućući

na ograde, i onda, odjednom, kao po komandi, poput oblaka jurile na drveće i, gurajući se,

nameštale se po golim granama. Ah, kako je osećala tada: kakav pozni, pozni sat na celom

belom svetu! Takav, ah, takav kakav ne može pokazati nijedan časovnik!

Tako je prošla nedelja dana, a krajem druge, u četvrtak u svanuće, ponovo je videla njega.

Lizin krevet bio je prazan. Budeći se, Ženja ču kako za njom zvecnu kapijica. Ustala je i, ne

paleći lampu, prišla prozoru. Bilo je još sasvim mračno. Ali se na nebu, u granama drveća i u

pokretima pasa osećala ista ona težina kao i juče. Ovo tmurno vreme trajalo je već tri dana i

tri noći i nije bilo sile da ga zguli sa rastresite ulice, kao liveno gvožđe sa rapavog dna peći za

taljenje.

Na prozoru preko puta gorela je lampa. Dve svetle pruge, zavukavši se pod konja, pale su na

dve dlakave kičice. Kretale su se senke po snegu, kretali su se rukavi priviđenja koje je

zagrtalo bundu, kretala se svetlost na zakriljenom prozoru. A konjče je stajalo nepomično i

dremalo.

Tada ga ona spazi. Odmah ga prepoznate po silueti. Hromi diže lampu i poče se udaljavati s

njom. Za njim se pokrenuše, iskosivši se i uzdižući se, obe svetle pruge, a za prugama i sanke,

koje brzo planuše i još brže zaroniše u mrak, polako zakrećući za kuću, ka doksatu.

Bilo je čudno što joj Cvetkov izlazi pred oči i ovde, u predgrađu. Ali Ženja se tome ne začudi.

On ju je malo zanimao. Uskoro se lampa ponovo pojavi i, prešavši polako preko svih zavesa,

opet poče da uzmiče, i najednom se nađe iza same zavese, na prozorskoj dasci, odakle je i

uzeta.

To je bilo u četvrtak. A u petak, najzad, poslaše po nju.

IX

Kad su desetog dana po povratku kući, posle tronedeljnog prekida, ponovo otpočeli časovi

učenja, Ženja saznade od nastavnika sve ostlao. Posle ručka se doktor spremio i otputovao, i

ona ga je zamolila da isporuči pozdrav kući u kojoj ju je proletos pregledao, i svim ulicama, i

Kami. On je izrazio nadu da ga više neće morati pozivati iz Perma. Ispratila je do kapije

čoveka koji ju je naterao da toliko zadrhti već

prvog jutra po povratku od Defendovih, dok je mama spavala i nikog nisu puštali k njoj, kada

je on, na njeno pitanje od čega je bolesna, počeo s napomenom da su te noći roditelji bili u

pozorištu. A kada su posle završetka predstave počeli da izlaze, onda je njihov ždrebac...

— Mezimac?!

— Da, ako mu je to ime... Onda se, dakle, Mezimac stao ritati, propeo se, oborio i zgazio

slučajnog prolaznika i...

— Kako? Je li umro?

— Na žalost!

— A mama?

— A mama je dobila nervno rastrojstvo — i on se osmehnu, jedva uspevši da ovako prilagodi

za devojčicu svoje latinsko "rag^iz rgaetaŠgiz".

— I onda se rodio mrtav braca?!

— Ko vam je to rekao? ... Da.

— A kada? Pred njihovim očima? Ili su ga već našli mrtvog? Nemojte odgovarati. Ah, kako

je to užasno! Sad razumem. Već je bio mrtav, inače bih ga čula. Jer, ja sam čitala. Do kasne

noći. Čula bih. Ali. Kada je živeo? Doktore, zar se to dešava? Ja sam čak ulazila u spavaću

sobu! Bio je mrtav. Nesumnjivo!

Kakva sreća što je ono njeno posmatranje sa prozora Defendovih, u svanuće, bilo tek juče, a

od užasa kod pozorišta ima već više od dve nedelje. Kakva sreća što ga je prepoznala.

Nejasno je pomislila kako bi, da joj se za sve to vreme nije pojavio pred očima, sada posle

doktorovih reči, neizostavno zaključila da je kod pozorišta zgažen hromi.

I eto, proboravivši kod njih toliko vremena i postavši savršeno blizak, doktor je otputovao. A

naveče je došao nastavnik. Preko dana su prali rublje. U kuhinji su ga roljali. Inje je sišlo s

njenih prozorskih okvira, bašta se primakla sasvim uz prozore i, pošto se zaplela u čipkane

zavese, prišla je samom stolu. U razgovor su upadala kratka zvrjanja valjka za roljanje. Dikih

je takođe, kao i ostali, našao da se izmenila. I ona je zapazila promenu na njemu.

— Zašto ste tako tužni?

— Zaista? Može biti. Izgubio sam prijatelja.

— I kod vas žalost? Koliko smrti, i sve u isto vrme — uzdahnu ona.

No taman on htede da ispriča šta je imao, kad se desi nešto neobjašnjivo. Devojčica iznenada

promeni mišljenje o broju smrti, i, očito zaboravivši kakav je oslonac imala u lampi viđenoj

onoga jutra, reče uzbuđeno: "Čekajte. Jednom ste išli kod trafikanta, onda kad je trebalo da

otputujete Negarat; videla sam vas sa još nekim. Je li taj?" Plašila se da kaže: "Cvetkov?"

Dikih se zapanji kad ču kako su bile izgovorene ove reči, zamisli se i seti se da je stvarno

navratio onda po hartiju i tražio celog Turgenjeva za gospođu Livers; i, tačno, zajedno s

pokojnikom. Ona zadrhta i suze joj se pojaviše u43

očima. No glavno je tek imalo da dođe.

Kada je Dikih, sa zastajkivanjima, za vreme kojih se čuo reckavi tutanj valjka za roljanje,

ispričao kakav je to bio mladić i iz kakve dobre porodice, i kada je zapalio cigaretu, Ženja s

užasom shvati da jedino ovo uvlačenje dima deli nastavnika od ponavljanja doktorove priče, i

kada on pokuša i izgovori nekoliko reči, među kojima je bila i reč pozorište, Ženja uzviknu

očajnim glasom i izlete iz sobe.

Dikih oslušnu. Osim buke od roljanja rublja, u kući se nije čuo ni glasak. Ustade, sličan rodi.

Isteže vrat i malo podiže nogu, spreman da pohita u pomoć. Pođe da traži devojčicu,

zaključivši da nikoga nema kod kuće, a da je ona sigurno pala u nesvest. A za to vreme, dok

je on nailazio u mraku na zagonetke od drveta, vune i metala, Ženja je sedela u uglu i plakala.

A on je i dalje tražio i pipao, podižući je već u mislima onesvešćenu sa tepiha. Uzdrhtao je

kad mu se iza laktova razleglo glasno, kroz jecaje: "Ovde sam. Opreznije, tamo je vitrina.

Sačekajte me u učionici. Odmah ću doći."

Zavese su se spuštale do poda i do poda je visila zimska zvezdana noć napolju, i tamno

drveće, nisko, do pojasa u snežnim nametima, vukući za sobom svetlucave lance grana po

dubokom snegu, polako je išlo prema jasnom plamičku u prozoru. I negde za zidom, čvrsto

stegnut krevetskim čaršavima, šetao se nazadnapred tvrdi tutanj roljanja. Kako objasniti ovaj

izliv osećajnosti? — razmišljao je nastavnik. Očevidno da je pokojnik uživao naročitu

naklonost devojčice. Ona se jako izmenila. Periodične razlomke objašnjavao je još detetu,

međutim, ova što ga je sad poslala u učionicu... I to je delo jednog meseca? Svakako da je

pokojnik učinio nekada na ovu malu ženu naročito dubok i neizgladiv utisak. Utisci te vrste

imaju ime. Kako je to čudno! Davao joj je časove svakog drugog dana i ništa nije primećivao.

Ona je sšrašno mila, i on je užasno žali. No kada će se, najzad, isplakati i doći? Sigurno su svi

drugi otišli u posetu. Iz dna duše je žali. Zanimljiva noć!

Varao se. Onaj utisak koji je on pretpostavio ovde nikako nije bio u pitanju. Nije se prevario:

utisak koji se skrivao iza svega toga bio je neizgladiv. Odlikovao se većom dubinom no što je

on mislio... Taj utisak se nalazio van znanja devojčice zato što je bio životno važan i značajan,

i značaj njegov sastojao se u tome što je u njen život prvi put ušao drugi čovek, treće lice,

savršeno ravnodušno, bez imena ili sa slučajnim imenom, koje nije izazivalo mržnju i nije

ulivalo ljubav, nego ono koje imaju u vidu zaiovesŠi kad se obraćaju imenima i svestima

govoreći: ne ubij, ne ukradi, i ostalo. "Ti, posebni i živi — kažu one — ne čini ovome,

maglovišom i oišŠem, ono što sebi, posebnom i živom, ne želiš." Najviše se varao Dikih

misleći dautisci takve vrste imaju ime. Oni ga nemaju.

A Ženja je plakala zato što je sebe smatrala krivom za sve. Jer, ona ga je uvela u život

porodice onog dana kada ga je — spazivši ga iza tuđe bašte, i spazivši bez potrebe, bez

koristi, bez smisla — stala posle sretati na svakom koraku, neprestano, neposredno i

posredno, i čak, kao što se to desilo poslednji put, uprkos mogućnosti.

Kad je videla kakvu knjigu uzima Dikih sa police, namrgodi se i izjavi: "Ne. To danas neću

odgovarati. Vratite je na mesto. Izvinite, molimvas."

I LJermontov, bez daljih reči, bi istom rukom uguran natrag u nakrivljeni red klasika.

VAZDUŠNI KOLOSECI

Pod stoletnim dudom spavala je dadilja, naslonjena na njegovo stablo. Kad je ogromni

ljubičasti kišni oblak, izdigavši se na kraju puta, naterao i zrikavce, koji su strasno zrikali u

travi, da umuknu, i kad su u logorima uzdahnuli i odbubnjali bubnjevi — zemlji je potamnelo

u očima, i na svetu je nestalo života.

— Kuda, kuda! — rasečenom usnom urliknula je na sav glas maloumna pastirica i,

predvođena mladim vočićem, vukući prignječenu nogu i mašući, kao munjom, čvornovatim

prutom, pojavila se u oblaku smeća na drugom kraju bašte, gde je počinjala divljina: glistar,

cigla, zgužvana žica, plesniv polumrak.

I ona je iščezla. Oblak je letimično pogledao niske zapečene strnjike. One su se prostirale sve

do horizonta. Oblak se lako propeo na zadnje noge. Strnjike su se širile i dalje, čak iza logora.

Oblak se spustio na prednje noge i, lagano prešavši preko puta, bešumno stao da puže duž

četvrte šine železničke raskrsnice. Žbunovi, obnaživši glave, krenuli su celim nasipom za

njim. Oni su tekli, klanjali mu se. On im nije odgovarao.

S drveta su padale dudinje i gusenice. Otpadale su kužne od žege i, tupnuvši u dadiljinu

kecelju, prestajale da bilo o čemu misle.

Dete je dopuzalo do crpke za vodu. Puzalo je već odavno. Puzalo je i dalje.

Kada, najzad, pljusne, i kad oba para šina jurnu pored nakrivljenih plotova spasavajući se od

crne vodene noći koja se sručila na njih, kada vam ona, šumeći, u hitnji, dovikne da je se ne

plašite, da se zove pljusak, ljubav i još nekako — ispričaću vam kako su roditelji ugrabljenog

mališana uveče očistili svoje odelo od bele pamučne tkanine, i bilo je još veoma rano kada su,

kao da idu na partiju tenisa, prošli još mračnim vrtom i došli do stuba sa natpisom stanice baš

onog trenutka, kada je trbušasti tanjir lokomotive, pojavljujući se iza bašta, obavio tursku

poslastičarnicu klupčadima žutog, sipljivog dima.

Išli su u pristanište da dočekaju onoga pitomca pomorske akademije koji je nju nekada voleo,

bio prijatelj mužu, i koji se toga jutra vraćao u grad sa školske plovidbe oko sveta.

Muž je goreo do nestrpljenja da što pre posveti prijatelja u duboki smisao očinstva, koje mu

još nije omrznulo. Dešava se tako. Verovatno da vam je prvi put prost događaj pokazao čar

izvornog smisla. To je do tog stepena novo za vas da, eto, dolazi čovek koji je obišao ceo

svet, svega se nagledao, koji, po svoj prilici, ima šta da ispriča, a vama se čini da će u

predstojećem susretu on biti slušalac, a vi čegrtaljka koja pleni njegov um.

Suprotno mužu, nju je, kao lenger u vodu, vuklo nešto ka gvozdenom zveketu pristanišne

gužve, ka riđoj rđi džinova sa tri dimnjaka, ka zrnu koje se potocima sipa, uz svetlo lepršanje

neba, jedara i mornarskih bluza. Pobude njihove bile su različite.

Lije kiša, lije kao iz kabla, ja se prihvatam da ispunim obećanje. Nad jarkom pucketaju grane

leštara. Dve prilike trče po polju. Muškarac ima crnu bradu. Bujna griva žene leprša se na

vetru. U muškarca je zelen kaftan i srebrne minđuše, na rukama drži razdragano dete. Lije,

lije, kao iz kabla.

Ispostavilo se da je on već odavno unapređen za poručnika. Jedanaest sati noću. Prema stanici

se kotrlja poslednji voz iz grada. Naplakavši se pre toga do mile volje, on se već od okuke

razveselio i razgalamio. Sada, pošto je nakupio vazduha iz cele okoline, zajedno s lišćem,

peskom i rosom, koji su se ulili u njegove rezervoare što se rasprskavaju, on se zaustavlja,

pljeska u dlanove i ćuti, očekujući odzivnu huku. Odjek treba da se slije k njemu sa svih staza.

Kada ga on bude čuo, dama, mornar i civili, svi u belom, skrenuće sa druma na pešačku

putanju, i pravo pred njima, iza topola, izroniće bleštavi disk rosom pokrivenog krova. Oni će

stići do tarabe, lupnuće vratancima, i gvozdena planeta, ne gubeći uz put nijedan oluk, gredu i

pervaz, što se poput golicavih minđuša klate u njenim ušima, počeće da zalazi ukoliko se oni

budu približavali. Buka voza koji odlazi razgranaće se neočekivano daleko i, obmanjujući

sebe i druge, privremeno će se pretvoriti u tišinu, a onda će se prosuti kao kiša sitnih

sapunskih mehurića koji se rasplinjavaju. Međutim, pokazaće se da to i nije voz, nego vodene

rakete, kojima se zabavlja more. Iza staničnog šumarka na put će izaći mesec. I kad ugledate

ceo ovaj prizor, vama će se učiniti da je njega stvorio do krajnosti poznat i stalno zaboravljan

pesnik i da ga još sada daruju deci o Božiću. Setićete se da vam se jednom i ta ograda

prividela u snu, i tada se ona zvala kraj sveta.

Pored mesečinom umivenog doksata belelo se malo vedro s krečom, i stajala molerska četka,

s dlakom uvis, prislonjena uza zid. Onda se prema47

bašti otvorio prozor. "Danas smo krečili — tiho je izgovorio ženski glas. — Osećate li?

Hajdemo da večeramo." I ponovo je zavladala tišina. Ona nije dugo trajala. U kući je nastala

trka. "Kako? Kako to nema? Nestaao?!" — uzvikivali su istovremeno promukao bas, kao

otpuštena struna, i histerijom protkan ženski kontraalt. "Pod drvetom? Pod drvetom? Ovoga

časa da si ustala i ispričala kako je bilo. I nikakvog urlanja. Ma, pusti mi ruke, zaboga!

Gospode, pa šta je to! Toša moj, Tošenjka! Ne smeš. Ne smeš. U oči? Bestidnice, besramnice,

đubre" — i zvuci, pošto su prestali da budu reči, plačljivo su se slili, omanuli i udaljili se.

Nisu se više čuli.

Noć se završavala. Ali je do svanuća bilo daleko. Zemlja je, kao plastovima, bila načičkana

oblicima, ošamućenim od tišine. Oni su se odmarali. Rastojanja među njima povećavala su se

nasuprot danu, i, kao da žele da se bolje odmore, oblici su se razišli i udaljili. U prostorima

između njih nečujno su dahtale i frktale zimogrožljive livade pod znojem natopljenim

podsedlicama. Retko je koji oblik bio drvo, oblak ili nešto poznato. To su više bile nejasne

gomile bez imena. Osećali su laku vrtoglavicu, i u ovoj polunesvesti teško da bi umeli reći da

li je to maločas padala kiša, i prestala, ili se tek sprema, pa će ovoga trenutka početi da

promiče. Neprestano ih je nešto prebacivalo iz prošlosti u budućnost, iz budućnosti u prošlost,

kao pesak u često prevrtanom peščanom časovniku.

No na puškomet od njih, kao rublje koje je nalet vetra u svanuće oborio sa ograde i odneo ko

zna kuda, nejasno su se nazirale na drugom kraju polja tri ljudske prilike, a na suprotnoj strani

od njih valjao se i kotrljao večno isparljivi odjek dalekog mora. Ovo četvoro prebacivalo se

samo iz prošlosti u budućnost, i natrag se nikada nije vraćalo. LJudi u belom pretrčavali su s

jednog mesta na drugo, saginjali se i ispravljali, skakali u kanale i, pošto bi iščezli, izlazili bi

posle na među na sasvim drugom mestu. Nalazeći se daleko jedno od drugoga, oni su se

dovikivali i mahali jedno drugom, i pošto bi se ovi signali svaki put pogrešno protumačili,

odmah su počinjali da mašu drukčije, nemirnije, zlovoljnije i češće, kao znak da signale nisu

shvatili, da se oni zamenjuju drugima, i da se ne treba vraćati, nego nastaviti traženje onde

gde su već tražili. Skladna živahnost ovih malih prilika davala je utisak kao da su ovi ljudi,

pošto im je palo na pamet da noću igraju "mete" izgubili loptu, pa je sad traže po kanalima, i

da će, kad je budu našli, nastaviti igru.

Među oblacima koji su se odmarali nije bilo ni daška vetra, i već se moglo verovati u blisko

svanuće, no posmatrajući ove ljude kako poputiskidanih vihora uzleću iznad zemlje, čovek bi

mogao pomisliti da su poljanu razbarušili i raščupali vetar, mrak i nemir, kao kakvim crnim

češljem sa tri slomljena zupca.

Postoji zakon po kome se nama nikada ne može desiti ono što se redovito dešava drugima.

Pravilo ovo mnogo puta su isticali pisci. Neoborivost njegova sastoji se u tome što mi, dok

nas još prepoznaju prijatelji, smatramo nesreću popravljivom. Kad nas pak prožme saznanje o

njenoj nepopravljivosti, prijatelji nas više ne prepoznaju, i mi, kao potvrdu pravila, sami

postajemo drugi, to jest oni kojima je suđeno da gore u požaru, da se upropašćuju, da

dospevaju pod sud ili u ludnicu.

Dok su na dadilju vikali još zdravi ljudi, njima se verovatno činilo da od žestine njihovog

objašnjenja zavisi da li će posle, kad uđu u dečju sobu, odahnuvši s olakšanjem, naći u njoj

mališana, koga je na staro mesto vratila veličina njihovog straha i ogorčenja. Slika praznog

kreveta zderala je kožu s njihovih glasova. No i sa opustošenom dušom, jurnuvši u početku da

traže po bašti, a zatim udaljujući se, u svom traganju, sve više i više od kuće, oni su još dugo

bili ljudi naše desetine, to jest tražili su da bi našli. Međutim, smenjivali su se sati, menjala je

lice svoje noć, menjali su se i oni, i sada, na njenom izmaku, bili su to sasvim drugi ljudi, ljudi

koji su prestali da shvataju zbog kakvih ih to grehova i radi čega okrutno prostranstvo i dalje,

ne dopuštajući im da predahnu, vuče i baca sa jednog na drugi kraj ove zemlje, na kojoj sina

nikada i nikako više neće videti. I oni su odavno zaboravili na pomorskog poručnika, koji je,

tragajući prešao na drugu stranu jarka.

Da li zbog ovog spornog posmatranja pisac krije od čitaoca onošto je njemu tako dobro

poznato? Jer on, bolje nego iko drugi, zna da će, čim se u seocu otvore pekarnice i čim se

razminu prvi vozovi, glas o žalosnom događaju obići sve vile i ukazati, najzad,

blizancimagimnazistima iz Olgine ulice kuda treba da odnesu svog bezimenog poznanika i

trofej jučerašnje pobe

Ispod drveća, kao ispod nisko namaknutih kamilavki, probijali su se već prvi počeci

neprobuđenog jutra. Svitalo je u naletima, s prekidima. Morska huka je najednom prestala, i

zavladala je još veća tišina nego pre. Slatkasto i sve učestanije treperenje, dolazeći neznano

otkuda, prostrujalo je kroz drveće. Ono je redom, u špaliru, lako udarivši ogradu svojim

oznojenim srebrom, ponovo zadugo padalo u san, maločas narušen. Dva retka draga kamena

zasebno su i samostalno svetlucala u dubokim gnezdima ove polumračne blagodati: ptica i

njeno cvrkutanje. Plašeći se svoje usamljenostii stideći se ništavila, ptica se iz sve snage

trudila da se bez traga raspline u nepreglednom moru rose, nesposobne da se pribere usled

rasejanosti i bunovnosti. To joj je polazilo za rukom. Nagnuvši glavicu u stranu i čvrsto

zažmirivši, ona se bez zvuka opijala glupošću i setom maločas rođene zemlje, radujući se

svome iščeznuću. Ali nije imala dovoljno snage. I najednom, provalivši njen otpor i

prisiljavajući je da moli za oproštaj, kao neizmenjiva šara na neizmenljivoj visini palio se put

hladne zvezde njen oštri cvrkut, gipki prelivi razletali su se u vidu igličastih žabica, kapljice

su zvonile, zeble i iščuđavale se, kao da je neko ispljusnuo tanjirić sa ogromnim začuđenim

okom.

Međutim, počelo je da sviće složnije. Celu baštu ispunila je vlažna bela svetlost. Najtešnje je

ova svetlost prionula uz omalterisani zdi, uz šljunkom posute staze i uz debla onih voćaka

koje su bile premazane nekom beličastom, kao kreč, smesom od zelene galice. I upravo sa isto

takvom mrtvačkom prevlakom na licu kroz baštu je s mukom prošla mati deteta koja se

maločas vratila s polja. Ne zaustavljajući se, išla je klecavim korakom nasumce prema kraju

bašte, i nije primećivala šta joj gaze i u šta tonu noge. Leje, koje su se odizale i spuštale,

bacale su je čas gore čas dole, kao da je njenom uzbuđenju još bilo potrebno talasanja. Pošto

je prešla preko povrtnjaka, približila se onom delu ograde iza kojeg se video put prema

logorima. Ka tome mestu uputio se poručnik, spremajući se da pređe preko ograde, da ne bi

zaobilazio baštu. Istok, koji je zevao, nosio ga je prema ogradi kao belo jedro jako nagnute

barke. Ona ga je čekala, držeći se za kolje ograde. Bilo je očito da se sprema da nešto kaže i

da je u potpunosti pripremila svoj kratki govor.

Ista ona blizina nedavno izlivene ili očekivane kiše, koja se osećala gore, osećala se i na obali

mora. Odakle je mogla dolaziti huka koja se cele noći čula sa druge strane železničkog

nasipa? More je ležalo, hladeći se, kao živom premazano naličje ogledala, i samo se

povremeno lako trzalo i jecalo na ivicama. Horizont se već žuteo bolešljivo i jetko. To se

moglo oprostiti zori, pribijenoj uz zadnji zid ogromne, na stotine vrsta zagađene štale, gde su

svakog trenutka mogli podivljati i di^i se sa svih strana talasi. A sada su oni puzali na trbuhu i

jedva primetno se češali jedan o drugi, kao nepregledan čopor crnih i ljigavih svinja. Na obalu

iza stene izađe poručnik. Išao je brzim i čilim korakom, preskačući povremeno s jednog

kamena na drugi. Maločas je gore saznao nešto što ga je ošamutilo. On podiže s peska

pljosnato, uglačano parče crepa i baci ga pljoštimice uvodu. Kao po pljuvački, odskačući,

kamen je kliznuo ukoso, pustivši onakav neuhvatljiv zvuk odojčeta kao i svi plićaci. Čim je,

posle potpuno bezuspešnog traganja, bio skrenuo prema vili i stao joj se približavati sa

poljane, LJolja je pritrčala ogradi i, sačekavši da joj priđe sasvim blizu, brzo izgovorila: "Mi

više ne možemo. Spasavaj. Nađi ga. To je tvoj sin." Kad ju je on uhvatio za ruku, ona se

otrgla i pobegla, a kada je prešao u baštu, nigde je više nije mogao naći. On ponovo podiže

kamen i tako, stalno ih bacajući, stade se udaljavati i iščeznu iza izbočenog dela stene. A iza

njega su i dalje živeli i micali se njegovi vlastiti tragovi. I oni su hteli da spavaju. To je puzao,

osipiao se, uzdisao i prevrtao se s boka na bok uznemiren šljunak, i, škripeći, udobnije se

nameštao, da bi se najzad ispavao u potpunom miru.

Prošlo je više od petnaest godina. Napolju se smrkavalo, u sobama je bilo mračno. Nepoznata

dama već je treći put pitala za člana prezidijuma gubispolkoma, pomorskog oficira

Polivanova. Pred damom je stajao apatičan vojnik. Kroz prozor predsoblja videlo se prolazno

dvorište, zakrčeno gomilama cigle pod snegom. U samom njegovom dnu, gde je nekada bila

pomijara a sada se uzdizalo čitavo brdo odavno neodvoženog smeća, nebo je ličilo na

neprohodni čestar izrastao na padinama ovoga brega crknutih mačaka i kutija od konzervi,

koje su ponovo oživljavale za jugovine i, izduvavši se, počinjale da vonjaju na nekadašnja

proleća i na kapljičaste, cvrkutave, sitno zveketave daljine. Ali, dovoljno je bilo odvojiti

pogled od ovog budžaka i dići oči gore da bi se čovek zaprepastio u kolikoj je meri ovo nebo

novo.

Sadašnja njegova sposobnost da po čitave dane i noći raznosi s mora i od železničke stanice

grmljavinu puščane i topovske paljbe, potisnula je daleko nazad njegovo sećanje na hiljadu

devetsto petu godinu. Uvaljano s kraja na kraj neprekidnom kanonadom, kao drumskim

valjkom, i sada njome konačno utapkano i utabano, ono se ćutljivo mrštilo i, ne krećući se,

odvodilo nekuda, kako je to svojstveno, zimi, svakoj traci železničkog koloseka, koja se

jednoliko odmotava.

Pa kakvo je bilo to nebo? Ono je i danju podsećalo na sliku one noći koju vidimo u mladosti i

u pohodu. I danju je padalo u oči i, neizmerno primetno, i danju se zasićavalo opustošenom

zemljom, obaralo s nogu sanjive i dizalo na noge sanjalice.

Bili su to vazdušni koloseci, po kojima su, kao vozovi, odlazile svakodnevno pravolinijske

misli Libknehta, Lenjina i malog broja umova njihovog zamaha. To su bili

kolosecipostavljeni na visini dovoljnoj da pređu sve moguće granice, kako god se one

nazivale. Jedna linija, trasirana još za vreme rata, čuvala je svoju pređašnju stratešku visinu

koju su joj odredili graditelji zbog prirode frontova iznad kojih su je polagali. Taj stari ratni

ogranak, koji je negde na svome mestu i u nekakve svoje sate presecao granicu Poljske i zatim

Nemačke — ovde, na svome početku, naočigled sviju izlazio je iz okvira shvatanja

osrednjosti i njenog strpljenja. On je prolazio iznad dvorišta, i ono se plašilo dalekosežnosti

njegove namene i njegove glomaznosti koja pritiska, kao što se uvek predgrađe plaši

železničke pruge, bežeći od nje na sve strane. Bilo je to nebo Treće internacionale.

Vojnik je odgovarao dami da se Polivanov još nije vratio. Mrzovolja triju pokolenja zvučala

je u njegovom glasu. Bila je to mrzovolja bića koje se naviklo na žitko blato i najednom se

obrelo u suvoj prašini. To je bila mrzovolja čoveka koji se u odredima za rekviziciju i

suzbijanje špekulacije saživeo s tim da on postavlja pitanja a da odgovara, zbunjujući se i

oklevajući, evo ovakva gospođa, i koji je bio nezadovoljan što je red tog uzornog razgovora

ovde obrnut i narušen. Bila je to, najzad, i ona izveštačena mrzovolja pomoću koje ljudi

nečem savršeno novom daju izgled sušte običnosti. I, odlično znajući koliko dami mora

izgledati nečuven poredak poslednjeg vremena, on se pravio lud, kao da i ne sluti o njenim

osećanjima i kao da se rodio i živeo samo pod diktaturom.

Iznenada uđe LJevuška. Nešto slično užetu džinovskog ekskavatora najednom ga je, s

vazduha, odakle je mirisalo na sneg i neosvetljenu tišinu, diglo i ubacilo na prvi sprat.

Uhvativši se za predmet za koji se ispostavilo da je kožna torba, vojnik zaustavi pridošlicu

onako kako se zaustavlja vrteška u punoj brzini. "Evo kako stoji stvar — obrati mu se on —

dolazili su iz plenbeža." — "Opet u vezi s Mađarima?" "Da." — "Pa rečeno im je da nisu

dovoljna sama dokumenta da bi grupa otputovala!" "Pa šta sam ja rekao? Ja to vrlo dobro

razumem, da su u pitanju parobrodi. Tako sam im i objasnio." "Da. i šta?" — "Mi, vele, i bez

vas to znamo. Vaša je stvar da isprave budu sasvim u radu, to jest za ukrcavanje. A dalje je,

tako reći, stvar tekuća. Da im se prostorija oslobodi." — "Dobro. A šta još?" — "Pa više ništa.

Jedino isprave i prostorija, vele." — "Ma, ne to! — prekide Polivanov šta ponavljaš! Ne

mislim na to." — "Iz Kanatne je stiglo pismo" — reče vojnik, pomenuvši naziv ulice u kojoj

se nalazila Čeka, i, približivši mu se, spusti glas do šapata, kao na smeni straže. "Ma šta

kažeš! Tako. Nemoguće!" — kaza Polivanov ravnodušno i rasejano. Vojnik se odmače od

njega. Obojica su jedan časak stajala bez reči. "Jeste li hleba doneli?" — neočekivano kiselo

upita vojnik, pošto mu s obzirom na oblik kožne torbe odgovor nije bio ni potreban, i dodade:

"Da, još nešto... ova građanka hoće k vama." — "Dobro, dobro" — isto onako rasejano oteže

Polivanov. Čelično uže ekskavatora zadrhta i zateže se. Torba se pokrenu. "Izvolite,

drugarice" — obrati se on dami zovući je u kabinet. Nije je prepoznao.

U poređenju sa sumrakom u predsoblju, ovde je vladao potpun mrak. Ušla je za njim i kod

vrata se zaustavila. Tu se verovatno prostirao tepih preko cele sobe, pošto je čovek, jedva

načinivši dva ili tri koraka, iščezao, a onda su isti takvi koraci odjeknuli na suprotnom kraju

ove pomrčine. Začuli su se zvuci koji su govorili da čovek sređuje na stolu zveckave čaše,

parčad dvopeka i šećera, delove rasklopljenog revolvera, šestougaone olovke. On je tiho pipao

rukom po stolu valjajući i razmazujući nešto i tražio šibice. Mašta je već bila prenela sobu

punu slika, ormana, palmi i bronze na jednu od širokih ulica nekadašnjeg Petrograda i stajala s

punom šakom svetiljki u ispruženoj ruci, da bi ih bacila duž cele perspektive, kad iznenada

zazvoni telefon. NJegov klokotavi zveket, koji je mirisao na polje ili zabačeno mesto,

trenutno je podsetio da se žica probila ovamo kroz grad utonuo u potpuni mrak i da se stvar

dešava u provinciji pod boljševicima.

" Da — odgovarao je nezadovoljni, nestrpljivi i smrtno umorni čovek, verovatno pokrivši oči

rukom. — Da. Znam. Znam. Glupost. Proveri po liniji. Glupost. Stupio sam u vezu sa štabom.

Žmerinka odgovara već otpre jednog sata. I to je sve? Da, hoću, i reći ću. Ma ne, za

dvadesetak minuta. Je li to sve?"

"Dakle, drugarice" — obrati se on dami s kutijom od šibica u jednoj i s plavičastom kapljicom

sumpornog plamena u drugoj ruci, i onda se, gotovo istovremeno sa zvukom palih i rasutih

šibica, začu njen isprekidani uzbuđeni šapat.

"LJolja! — uzviknu, van sebe, Polivanov. — Ne može biti... oprosti... je li moguće, LJolja?!"

"Da, da, zdra... dopustite da se umirim ... eto došla sam" — šaputala je ona, gušeći se i plačući

u isto vreme.

Najednom sve iščeznu. Pri svetlosti upaljenog žiška stajali su jedno prema drugome od

nespavanja iscrpeni muškarac u kratkoj raskopčanoj bluzi i prljava, davno neumivena žena sa

železničke stanice. Mladosti i mora kao da nikada nije ni bilo. Pri svetlosti zejtina, njen

dolazak, smrt Dmitrija i ćerke za koju on nije ni znao da je postojala, i, jednom reči, sve ono

što je ispričala dok se nije upalila svetlost, pokazalo se kao istina koja tišti svojm

obaveznošću, koja i samog slušaoca zove u grob, samo ako njegovo saosećanje nisu prazne

reči. Pogledavši u nju pri svetlosti žiška, on senamah seti onog događaja zbog kojeg se pri

susretu nisu odmah poljubili i osmehnuvši se preko volje, začudi se žilavosti takvih

predrasuda. Pri svetlosti zejtina srušile su se sve njene nade o lepo nameštenom kabinetu. A

čovek ovaj učinio joj se toliko stran da se to osećanje nije moglo pripisati nikakvoj promeni.

Utoliko se odlučnije prihvatila svoje stvari i opet, kao nekada, počela da govori slepo i

napamet, kao da prenosi tuđu poruku.

"Ako vam je drago vaše dete" — tako je počela. — "Opet" — trenutno je planuo Polivanov i

stao da govori, da govori — brzo i bez zastajkivanja. Govorio je kao da je pisao čalank — sa

"koji" i sa zarezima. Hodao je po sobi i uzastavljao se, širio ruke i razmahivao njima. S

vremena na vreme, mršteći se, skupljao je sa tri prsta kožu na povijama, pipkao i trljao to

mesto, kao ognjište negodovanja koje se gasilo i rasplamsavalo. Preklinjao ju je da prestane

jednom smatrati da su ljudi ispod njenih izmišljotina i da ih može kinjiti sebi za ljubav.

Zaklinjao ju je svim onim što joj je najdraže da nikada više ne pomene tu besmislicu utoliko

pre što je i sama onda priznala obmanu. Ako bi se čak i dopustila ta budalaština, ona postiže

— govorio je sasvim suprotan cilj. Ne treba stalno ponavljati čoveku da ono što minut ranije

nije imao pa se iznenada pojavilo nije nalaz, nego gubitak. Opominjao se kakvu je lakoću i

slobodu osetio namah čim je poverovao u njenu bajku, i kako je odmah izgubio svaku želju da

i dalje traga po kanalima i šančevima, i poželeo da se okupa. Kad bi se vreme vratilo unazad

— pokušao je on da bude zajedljiv — i kad bi opet trebalo tražiti nekog člana njene porodice,

i u takvom slučaju on ne bi žalio truda jedino radi nje ili iksa, ili ipsilona, a nikako radi sebe

ili njenih smešnih... "Jeste li završili? — rekla je, sačekavši da se on umiri. — Vi ste u pravu.

Porekla sam ono što sam kazala. Zar ne možete da shvatite? Neka je to podlo i malodušno.

Bila sma van sebe od radosti što se dečak pronašao. I kako čudno. Sećate li se? Da li bih posle

toga imala srca da razorim svoj i Dmitrijev život? I odustala sam. Ali reč nije o meni. On je

vaš. Ah, LJelja, kad biste vi znali u kakvoj je on sada opasnosti! Ne znam nikako da počnem.

Pokušaću po redu. Od onoga dana vi i ja nismo se videli. Vi ga ne poznajete. A on je tako

lakoveran. To će ga bilo kada upropastiti. Ima jedn nitkov, avanturist, bog neka mu sudi

NJeplošajev, Tošin drug iz korpusa..."

Na ove reči Polivanov, koji je koračao po sobi, stade kao ukopan i prestade da je sluša.

Pomenula je prezime koje je, između mnogih drugih stvari, nedavno šapataom izgovorio

vojnik. Znao je taj slučaj. Nije bilo nikakve nade za okrivl>ene, i stvar je bila gotovo svršena.

" Je li radio pod tuđim prezimenom?" Ona pogleda čuvši ovo pitanje. On, dakle, zna više od

nje,

i stvar je gora nego što je i zamišljala. Zaboravila je u čijem se štabu nalazi i, uobrazivši da je

sav greh u izmišljenom prezimenu, stala da ograđuje sina sa sasvim nepotrebne strane."Ali,

LJelja, pa nije mogao otvoreno da brani..." — I opet je prestao da je sluša, shvativši da se

njeno dete moglo kriti iza bilo kojeg prezimena poznatog mu iz dokumenata, i stajao je pored

stola, i nekud telefonirao, nešto pitao, i od jedne do druge telefonske veze odlazio sve dublje i

sve dalje u grad i u noć, dok pred njim nije zinula provalija poslednje i konačno tačne

informacije.

Pogledao je oko sebe. LJolje nije bilo u sobi. Osećao je strašno žiganje u očnim dupljama, i

kada je kružio pogledom po sobi, ona je plivala pred njim kao gusto zbijeni stalaktiti,

potocima. Hteo je da skupi kožu na povijama, ali je umesto toga prešao rukom preko očiju, i

od ovoga pokreta stalaktiti su zaigrali i počeli se rasplinjavati. Lakše bi se osećao da njihovi

grčevi nisu bili tako česti i bezvučni. Onda je našao nju. Poput ogromne nerazbijene lutke

ležala je između stola i stolice na istom onom sloju strugotine i smeća koji je u mraku i dok je

bila pri svesti smatrala za tepih.55

PISMA IZ TULE

Na poljima su zvonko pevale ševe, i u vozu što je išao iz Moskve vozilo se sunce, koje se

gušilo na mnoštvu prugastih sedišta. Ono je zalazilo. Most sa natpisom "Upa" zaplovio je po

stotini prozora, i to baš u trenutku kada se ložaču, koji je leteo ispred kompozicije, na tenderu,

otkrio, po strani od pruge, u šumu njegove sopstvene kose i u svežini večernjeg uzbuđenja,

grad koji je brzo jurio u susret.

U to vreme su tamo, zdraveći se na ulicama, govorili: "Dobro veče". Neki su dodavali:

"Odande?" "Tamo", odgovaralisu drugi. NJima su odvraćali: "Kasno je. Sve se završilo."

"Tula, 10og.

Ti si, dakle, prešla, kako smo se dogovirli s pratiocem. Ovog trenutka general, pošto se digao

sa svoga mesta, idući ka garderobi, pokloni mi se kao dobrom znancu. Prvi naredni voz za

Moskvu polazi u tri sata noću. To se on opraštao odlazeći.Portir mu otvara vrata. Napolju

galame fijakeristi. Izdaleka, kao vrapci. Draga, taj ispraćaj bio je ludost. Sada je rastanak

desetostruko teži. Mašta ima od čega da počne. Ona će me izgristi. Zaustavlja se konjski

tramvaj i preprežu konje. Odvešću se da razgledam grad. O, tuga! Suzbiću je, otupeću je,

svirepu, pesmama."

"Tula.

Ah, sredine nema. Treba otići na drugi znak zvona ili poći na zajednički put do kraja, do

groba. Čuj, svitaće već kad budem prešao ceo ovaj put u suprotnom pravcu, i to u svim

sitnicama, do najsitnijih. A one će sada predstavljati tananosti prefinjenog mučenja.

Kakva nesreća roditi se pesnikom! Kakav je mučitelj mašta! Sunce je u — pivu. Spustilo se

na samo dno boce. Na drugom kraju stola — agronom ili nešto slično. Lice mu je mrko. Kafu

meša zelenom rukom. Ah, mila, svi unaokolo su tuđi. Bio je jedan, ali je otišao svedok

(general). Ima još jedan, mirovni sudija — ne priznaju ga. Ništavila! Jer oni misle da svoje

sunce srču s mlekom iz tanjirića. Misle da to nije tvoje, nije naše, gde se zaglibljuju njihove

muve, zveckaju šerpe kod parakuvara, prska mineralnan voda, i zvonko, kao jezikom, cokću

srebrni rublji o mermer. Ići ću da razgledam grad. On je po strani ostao. Ima tramvaj, ali ne

isplati se; trebapešačiti, vele, svega četrdeset minuta. Priznanicu sam našao. Bila si u pravu.

Sutra teško da ću stići, moraću se ispavati. Preksutra. Ne uznemiruj se — založna banka, ima

vremena. Ah, pisati znači samo sebe mučiti. A rastati se nedostajesnage."

Prošlo je pet sati. Vladala je neobična tišina. Naoko se nije moglo reći gde je trava, gde je

ugalj. Svetlucala je zvezda. Nije bilo više ni žive duše kod rezervoara za vodu. U gnjiloj rupi

crnela se voda. U njoj je drhtao odraz brezice. Tresla ju je groznica. Ali to je bilo veoma

daleko. Veoma, veoma daleko. Sem nje nije bilo ni žive duše na putu.

Vladala je neobičan tišina. Nepomični kazani i vagoni ležali su na ravnoj zemlji slični

gromadama niskih oblaka u noći bez vetra. Da nije april, igrale bi svetlice. Ali nebo se

komešalo. Iznenađeno prozračnošću, kao bolešću, podgrizano iznutra prolećem, ono se

komešalo. Poslednja kola tulskog konjskog tramvaja stigla su iz grada. Počeše da lupaju

pomični nasloni klupa. Poslednji siđe čovek s pismima, koja su strčala iz širokih džepova

širokog kaputa. Ostali se uputiše u čekaonicu, ka grupi veoma čudne omladine, koja je bučno

večerala na drugom kraju. Onaj je ostao pred staničnom zgradom tražeći zeleno sanduče. No

nije se moglo reći gde je trava, gde je ugalj, i kada je umorni par konja počeo da vuče rudu po

busenu, drljajući gvožđem stazu, prašina se nije videla, i samo je fenjer kod štale za konje dao

nejasan pojam o tome. Noć je ispustila dug grlen zvuk — i sve se utišalo. Ovo je bilo veoma,

veoma daleko, za horizontom.

"Tula, desetog (precrtano), jedanaestog, jedan sat noću. Draga, pogledaj u udžbenik.

Ključevski je kod tebe, sam sam ga stavio u kofer. Ne znam kako da počenm. Ništa još ne

shvatam. Tako je čudno, tako je strašno. Dok ti ovo pišem, sve teče i dalje svojim tokom na

drugom kraju stola. Govore visokoparno, deklamuju, dobacuju jedan drugom fraze, teatralno

bacaju salvete na sto obrisavši usta bez brkova. Nisam ti rekao ko su oni. Najgora vrsta

boema. (Brižljivo precrtano.) Filmska trupa iz Moskve. Snimaju "Nemirno vreme" u tvrđavi i

tamo gde su bili nasipi.

Pročitaj iz udžbenika Ključevskog — nisam čitao, mislim da to mora biti epizoda s Petrom

Bolotnjikovom. To ih je i dovelo na Upu. Saznao sam da su rekonstruisali u dlaku tačno i

snimili s druge obale. Sada je sedamnaesti vek razmešten po njihovim koferima, a sve ostalo

visi nad prljavim stolom. Draga prijateljice! Muka me hvata. Ovo je izložba ideala veka. Čađ

koju oni uzvitlavaju — moja je, zajedička je naša čađ. To su otrovna isparenja neznalaštva i

najnesrećnije bestidnosti. To sam ja sam. Draga, poslao sam ti dva pisma. Ne sećam ih se

više. Evo rečnika ovih(precrtano, ostavljeno bez zamene). Evo njhovih rdčnika: genij, pesnik,

čamotinja, stihovi, ndobdarenost, malograđanština, Ž8na, ja i ona. Kako je strašno videti svoje

na drugima. To je karikatura (ostavljeno bez nastavka)."

"2 sata. Vera srca je jača nego ikad ranije. kunem ti se, doći će vreme — ali ne, kasnije ću

ispričati. Muči me, muči M8, noći, još nije sve, pali do tla, gori, gori jasno, svetlo, provaljeno

zatrpaj, zaboravljena, gn8vna, ognjena reči "savest". (Ispod nje je crta, koja je mestimično

proderala hartiju). O, kako gori besni jezik nafte, koji je osvetl^o pod noći!

Ustalio se takav stil u životu da na zemlji nema mesta gde bi čovek mogao zagrejati dušu na

vatri stida; stid se svuda ovlažio i ne gori. Laž i smeteno nevaljalstvo. Tako već trideset

godina žive i kvase stid svi neobični, i star i mlad, i to se već prebacilo na svet, na neznano.

Prvi, prvi put posle dalekih dečijih godina ja izgaram (precrtano sve)."

Nov pokušaj. Pismo ostaje neposlato.

"Kako da ti opišem? Moraću od kraja. Inače mi neće poći za rukom. I dopusti mi — u trećem

licu. Jesam li ti pisao o čoveku koji se šetao po garderobi? Dobro, dakle. Pesnik, koji odsada

tu reč, dok se ne očisti vatrom, stalja izmdđu navodnica, "pesnik", gleda sebe u nepristojnim

glumcima, u sramnom prizoru koji izobličuje drugove i vrdme. Možda on koketira? Ne.

Potvrđuju mu da njdgovo identifikovanje nije fantazija. Dižu se, prilaze mu. "Kolega, možete

li razmeniti novčanicu od tri rublje?" On otklanja zabludu. Ne briju brkove samo glumci. Evo

moneta od po dvadeset kopejki u zamenu za novčanicu od tri rublje. Oslobađa se glumca. Ali

stvar nije u obrijanim brkovima. "Kolega", rekao je ovaj društvni otpadnik. Da. U pravu je.

To je svedokov iskaz u prilog optužbe. U to vreme dešava se N8što novo, prava besmislica,

koja na svoj način potresa sve ono što se zbilo i osetilo u čekaonici do tog trenutka.

"Pesnik" prepoznaje najzad onoga što se šetao po garderobi.Lice ovo video je ndkada. Iz

ovoga je kraja. Video ga je već, N8 jedanput, u toku J8dnog dana, u razne sate, u raznim

mestima. Bilo je to kada su formirali naročiti voz u Astapovu, s T8retnim vagonoim poput

mrtvačkog kovčega, i kada su se gomile nepoznatog naroda odvozile sa stanice raznim

vozovima koji su celog dana krstarili i ukrštali se po ndočekivanostima zamršenog čvora, gde

su se sastajale, razilazile i sekle četiri želdzničke pruge.

Tada se trenutna misao obori na sve što se nalazilo u čekaonici zajedno s "pesnikom", i kao

N8kom polugom okrete scenu. Pa ovo J8 Tula! Pa ova noć je — noć u Tuli. Noć u kraju

Tolstojeve biografije. Da li je čudo što ovde počinju da poigravaju magnetske kazaljke?

Događaj je u prirodi prddela. Ovo je slučaj na Šerišoriji savesti, na njenom rudonosnom

sektoru koji grav

itira. "Pesnika" višd neće biti. On ti se zaklinje. On ti se zaklinje da će ga jednom, kad vidi na

platnu "Nemirno vreme" (valjda će ga kadgod davati), ekspozicija scene na Upi zateći sasvim

osaml>8nog ako se do tog vremena ne poprave glumci, i ako, tapkajući jednom ceo dan na

miniranoj teritoriji duha, ostanu celi u svom neznanju i razmetljivosti proroci svih sekta."

Dok su se pisali ovi redovi, iz stražarnica su izašli i počeli se gegati po kolos^cima, iznad

pragova niski plamičci. Razlegali su se zvižduci. Budilo se gvožđe, uzvikivali su izubijani

lanci. Pored ggerona su tihotiho klizili vagoni. Klizili su već odavno, i nije im bilo broja. Iza

njih je raslo približavanje nečega što teško diše, neč8ga ndpoznatog, noćnog. Zato što se, od

jednog do drugog spoja šina, približavalo za lokomotivom iznenadno čišćenje koloseka,

neočekivana pojava noći u vidokrugu praznog P8rona, pojava tišine po C8loj širini semafora i

zvezda — nastupanje poljskog mira. Upravo taj trenutak je i hrkao u repu tdretnog voza,

saginjući se pod niskom nastrešnicom, približavao se i klizio.

Dok su se pisali ovi redovi, počeli su da formiraju mešoviti voz za Jelec.

Onaj što je pisao izašao je na peron. Bila je noć duž cele vlažne ruske savesti. Osv8tljavali su

je fenjdri. Po njoj su, ugibajući šine, sporo išli otvoreni teretni vagoni s vejalicama ispod

nepromočivog platna. Tabale su je senke i zaglušivala povesma pare, koja su kao pdtlići

iskakala iz ventila. Onaj što je pisao obišao je stanicu. Izašao je pred staničnu zgradu. Ništa se

nije izmenilo na celom prostoru savesti dok su se pisali ovi redovi. Od nje su se osećali trulež

i glina. Daleko, daleko, sa NJ8NOG drugog kraja, svdtlucala je brezica, i isticala se, kao pala

minđuša, rupa u močvari. Prug8 svetlosti probijajući se iz čekaonice napolje, padale su na pod

tramvajskih kola, pod klupe. Ove prug8 su galamild. Tutanj piva, bezumlja i smrada dospevao

je pod klupe za njima. I još kad su zamirali stanični prozori, negde u blizini čulo se pucketanje

i hrkanjd. Onaj što je pisao Š8tao je. Mislio je o mnogo čemu. Mislio je o svojoj umetnosti i o

tome kako da izađe na pravilan put. Zaboravio je s kim J8 putovao, ko ga je ispraćao, kome je

pisao. Pomislio je da će sve početi kada prestane da čuje sebe i kad u duši zavlada puna

fizička tišina. Ne ibzenovska, nego akusŠička.

Tako J8 mislio. Tvlom mu je prošla drhvatica. Istok je bivao sve sivlji, i na lice cel8, u

duboku noć još zagnjurene savesti padala je brza, zbunjena rosa. Trebalo je već misliti na

kartu. Kukurekali su petlovi i oživljavala je biletarnica.5e

Tek tada je, u gradskom hotelu, u Poslaničkoj, najzad legao neobično čudan starac. Dok su se

pisala pisma na stanici, hotelska soba je podrhtavala od lakih koraka, i sveća na prozoru lovila

je šapat, koji je često prekidalo ćutanje. To nije bio starčev glas, mada osim njega nije bilo ni

žive duše u sobi. Sve je ovo bilo veoma čudno.

Starac je proveo neobičan dan. Otišao je ožalošćen sa poljane kada je saznao da ovo uopšte

nije pozorišni komad, nego za sada još slobodna fantazija, koja će postati pozorišni komad

čim bude prikazana u "Mađijama". U početku, kad je video bojare i vojvode što su se njihali

na drugoj obali i crne ljude koje su dovodili svezane i zbacivali sa njih kape u koprivu; kad je

video Polake kako se grčevito hvataju za rakitovo grmlje po obronku, i njihove sekire,

neosetljive prema suncu i bez zveka, starac je stao da čeprka po svom sopstvenom repertoaru.

Nije u njemu našao takve hronike. Tada je zaključio da je to još iz vremena pre njega —

Ozerov ili Sumarokov. Onda su mu skrenuli pažnju na snimatelja i pomenuvši "Mađije",

ustanovu koju je on mrzeo iz dna duše, rekli da je on star i usamljen, i da su sad druga

vremena. Udaljio se, utučen.

Išao je u starim pamučnim pantalonama i mislio o tome kako na svetu nema više nikoga ko bi

ga zvao Savuškom. Bio je praznik. On se grejao na širom rasutim suncokretima.

Kroz niski grudni govor zapljuvavali su ga novim. U visini se rastresito, poput okruglog

kolača, topio mesec. Nebo je izgledalo hladno, začuđeno daleko. Glasovi su bili zamašćeni

jestivom i pićem. Gljiva, raženi kolačić, loj i votka natopili su čak i odjek, koji je bledeo na

drugoj strani reke. Na nekim ulicama bilo je mnogoljudno. Grubi karneri davali su ženama i

suknjama naročitu rošavost.

Kopriva ni koraka nije zaostajala za šetačima. Dizala se prašina, slepljivala očne kapke i

pokrivala čičak, koji je u vidu klupčadi udarao o plotove i kačio se za odelo. Štap je ličio na

parče staračke skleroze. Starac se opirao na ovaj produžetak svojih čvornovatih žila grčevito i

kostoboljno čvrsto.

Celog dana imao je osećaj kao da je bio na suviše bučnoj pijaci za starež. Bile su to posledice

predstave. Ona je ostavila nezadovoljenu njegovu potrebu za tragičnom ljudskom reči.

Upravo ova ćutljiva praznina zvonila je u starčevim ušima.

Celoga dana hodao je bolestan od toga što sa druge obale nije čuo nijednog petostopnog stiha.

A kad je pala noć, seo je za sto, podnimio

glavu, zamislio se. Došao je do zaključka da je ovo njegova smrt. Toliko se ovaj duševni

metež razlikovao od poslednjih njegovih godina, gorkih i jednolikih. Odluči da izvadi iz

ormana ordenje i da upozori nekoga, makar vratara, svejedno koga, a međutim i dalje je

sedeo, očekujući da će ovo možda ipak proći.

Pored kuće je, cvileći, prokaskao konjski tramvaj. To je poslednji išao prema železničkoj

stanici.

Prošlo je oko pola sata. Sijala je zvezda. Osim nje nije bilo ni žive duše unaokolo. Bilo je već

kasno. Gorela je, zebla i drhtala sveća. Talasala se razmekšana silueta police za knjige u vidu

četiri crne struje. U taj čas noć ispusti dug grlen zvuk. Daleko, daleko. Na ulici neko zalupi

vratima i poče da govori, uzbuđenotiho, kao što i dolikuje u ovakvu prolećnu noć, kad

unaokolo nikoga nema i samo je gore, u hotelskoj sobi, svetlost i širom otvoren prozor.

Starac ustade. Preobrazi se. Najzad. Našao je. NJu i sebe. Pomogli su mu. I on stade da

pomaže ovim nagoveštajima da mu ne izmaknu oboje, da ne iskliznu, da bi se upio u njih i

zamro. Stiže do vrata u nekoliko koraka, upola sklopljenih očiju, razmahujući jednom rukom i

sakrivši bradu u drugu. Sećao se. Najednom se uspravi i čilo pođe natrag, ne svojim, tuđim

korakom. Bilo je očito da glumi.

"Ala veje, veje, LJubov Petrovna", izgoviri i zakašlja se, i pljunu u maramicu, pa opet: "Ala

veje, veje, LJubov Petrovna", izgovori i ne zakašlja se, i sada ispade kako treba.

Poče da miče rukama i da se kreće, kao da je došao s vejavice, kao da se svlači, skida bundu.

Sačeka da mu neko odgovori iza pregrade i, kao, ne dočekavši, upita: "Zar niste kod kuće,

LJubov Petrovna?" — istim onim tuđim glasom, i zadrhta kada, kao što je i šrebalo, sa

razdaljine od dve i po decenije ču iza one pregrade milo i veselo: "Kod kuće sam." Onda

ponovo, i ovoga puta sasvim kako treba, sa iluzijom koja bi predstavljala ponos za svakog

drugog njegovog sabrata u ovakvoj situaciji, on izgovori, pogledajući iskosa u pregradu,

otegnutim glasom: "Mma, izvinite, LJubov Petrovna, zar Save Ignjatjevičajošnema?"

Ovo je već bilo suviše. Video ih je oboje. NJu i sebe. Starca su gušili nemi jecaji. Prolazili su

sati. Plakao je i šaptao. Vladala je neobična tišina. A u to vrme dok je starac drhtao i

bespomoĆno brisao maramicom oči i lice, tresao se i gužvao maramicu, vrteći glavom i

mlatarajući rukom, kao čovek koji se guši od smeha i čudi se kako to da je, bože me prosti,

još čitav, da se još nije rasprsnuo — u to vreme na kolosecima su počeli formirati mešoviti

voz za Jelec.61

Čitav sat je konzervisao u suzama, kao u špiritusu, svoju mladost, i kada mu ponestade suza,

sve se raspade, ode, iščeznu. On odmah potamne i kao da ga pokri prašina. I onda, uzdišući

kao krivac i zevajući, leže da spava.

I on je brijao brkove kao i svi u priči. I on je, kao glavno lice, tražio fizičku tišinu. U priči ju

je jedino on našao, nateravši tuđeg čoveka da govori njegovim ustima.

Išao je voz u Moskvu i u njemu se vozilo ogromno tamnocrveno sunce na mnoštvu pospanih

tela. Ono tek što se pojavilo iza brežuljaka i počelo se dizati.