bankarski menadzment iii deo

7/27/2019 Bankarski menadzment III deo

http://slidepdf.com/reader/full/bankarski-menadzment-iii-deo 1/28

1o1. Stopa kapitalizacije

… jeste odnos kapitala i ukupnih depozita. Iz tekućih prihoda banke pokrivaju setekući gubici, prihodi vlasnika kapitala i potrebni prirast kapitala u skladu sarazvojem banke. Mogućnosti proveravanja sigurnosti banke:

1. na bazi adekvatne stope prihoda – sigurnost postoji ako je tekući prinos 2puta veći od predviđenih gubitaka

2. na bazi dovoljne margine kapitala – sigurnost postoji ako je obim kapitala 4oputa veći od prosečnog gubitka u poslednjih 5 godina

Stopa kapitalizacije je samo posredni indikator sigurnosti banke, dok se pravi uvid usigurnost banke dobija na osnovu uvida u poziciju banke (sagledavaju seperformanse banke).

1o2. Izvori formiranja kapitala

Postoje:

1. interni – najznačajniji je ostvareni neto prihod koji je osnova za formiranjeoko 8o% ukupnog kapitala

2. externi – emisija odgovarajućih HoV (akcije, preferencijalne akcije,preferencijalne kumulativne akcije, preferencijalne konvertibilne)

Banka može da uveća akcijski kapital tako što će ostvareni profit zadežati kaoneraspoređeni, pri čemu dolazi do porasta kapitala i tržišne vrednosti svake akcije.

To je suprotno interesima malih akcionara koji preferiraju isplatu dividendi.Velike banke se manje oslanjaju na interne izvore, a nove banke se u većoj merioslanjaju na ove izvore jer su prinuđene da isplaćuju manje stope dividendi.

Visoke stope poreza na dividende dovode do zadržavanja profita čime se izbegavadvostruko oporezivanje.

Tržišni izvori formiranja kapitala:

1. zajednički stokovi – formiraju se kupovinom običnih akcija od stranevlasnika banke

2. trajni preferebilni stokovi – formiraju se tako što banka emituje prioritetneakcije koje su manje rizične po vlasnike

3. konvertibilni preferebilni stokovi – formiraju se emitovanjemkonvertibilnih HoV koje se mogu pretvoriti u zajedničke stokove

4. preferebilni stokovi sa prilagođenim stopama prinosa



1o3. Kvantitativni faktori formiranja kreditnog potencijala banke

Promena nivoa bankarskih resursa

Bankarski resursi su osnova za plasmane u kredite, HoV, rezerve likvidnosti i sl.Porast bankarskih resursa je indikator porasta finansijske i kreditne snage banke.Najznačajniji deo bankarskih resursa predstavljaju različite vrste depozita.

Promene bankarskih resursa se iskazuju u nominalnim, realnim i relativnim jedinicama. Od relativnih pokazatelja najznačajniji je koeficijent propulzivnesnage banke koji se dobija stavljanjem u odnos stopa rasta finansijskog potencijalabanaka i nominalnog društvenog proizvoda zemlje. Značajan pokazatelj je ikoeficijent bankarske intermedijacije, tj stepen posredovanja banaka izmeđufinansijskih suficitarnih i finansijskih deficitarnih transaktora na finansijskom tržištu.

Značajan faktor formiranja kreditnog potencijala je promena u nivou kreditneaktivnosti CB, spoljno trgovinski odnosi, kao i prelivanje depozita u gotov novac igotovog novca u depozite.

Promena kvantuma obaveznih rezervi banaka

Do promene u količini obaveznih rezervi banaka dolazi po 2 osnova:

1. kvantitativnom promenom bilansnih pozicija na koje se primenjujestopa obaveznih rezervi

2. u slučaju varijabilnosti stopa obaveznih rezervi

Kreditni potencijal će se menjati zavisno od promena obaveznih rezervi.

1o4. Kvalitativni faktori formiranja kreditnog potencijala banke

1.Mikrofinansijski parametri:

- lokacija banke

- profil banke

- mreža organizacionih delova banke

- fleksibilnost i sigurnost

- poverenje klijenata u banku

- imidž banke

2.Mikrofinansijski uslovi formiranja društvene akumulacije i štednje – niskestope nacionalne štednje ne omogućuju rast bankarskih resursa.



3.Stepen razvijenosti institucionalne strukture finansijskog sistema –ukoliko je razvijena, dolazi do povećanja konkurentnosti i do povećane finansijskeštednje društva.

1o5. Transformacija bankarskih resursa

1.Ročna transformacija bankarskih resursa – CB uslovljava banke da održavajulikvidnost i sigurnost, tj da vode računa o obimu i ročnoj strukturi sredstava.Koeficijent ročne transformacije pokazuje odnos između vremenskog vezivanjaizvora i roka plasiranja sredstava. Postoje 2 tipa ročne transformacije:

- prelivanje sredstava iz dugoročnog u kratkoročni podbilans

- kada banke transformišu deo kratkoročnog kreditnog potencijala u investicije

CB svojim regulacionim mehanizmom prekomerne ročne transformacije svodi nanormalne mere tako što zabranjuje ročnu transformaciju ili postavlja ograničenja.

2.Sektorska transformacija bankarskih resursa – najznačajniji je privrednisektor, kao i sektor stanovništva, u formiranju bankarskih resursa. Sektor privredeviše plaća nego što naplaćuje kamatu.

1o6. ALM strategija i njeni komponentni delovi

ALM strategija omogućuje menadžmentu banke da vodi aktivnu politikustruktuiranja aktive i pasive, pri čemu se koristi informaciona tehnologija da bi sepredvidele promene u bliskoj i daljoj budućnosti. Primenom ove strategije postiže seminimizacija rizika kamatne stope primenom neto kamatnog prinosa banke (razlikakamatnog prihoda i kamatnog troška).

Komponentni delovi:

1. struktura stopa rizika – kreditni rizik, rizik od nelikvidnosti, kamatni,

valutni rizik2. razmatranje totalne pozicije banke – u f-ji minimizacije, supstitucije i

transfera rizika

3. procenjivanje neizvesnosti – predviđanje ekonomskih i finansijskih uslovaposlovanja banke



1o7. Metodi simultanog upravljanja aktivom i pasivom banaka

1.Metod iskustva – primenjuju male banke koje nemaju razvijen računovodstvensistem i oslanjaju se na nekoliko pojedinaca koji procenjuju tržišne uslove i donoseodluke

2.Metod alokacije aktive – aktiva se sastoji od:

- obaveznih rezervi – drže se na zakonskom minimumu

- rezervi likvidnosti – nivo na kome se zadovoljavaju zahtevi komitenata

- kreditnih i nekreditnih plasmana

Najpre se raspoređuju minimalne rezerve, a zatim se raspoređuje aktiva naprofitabilne plasmane.

3.Metod konverzije sredstava – ročno usklađivanje aktive i pasive, tjpovezivanje dugoročne aktive sa stabilnom pasivom i kratkoročne aktive sapromenljivom pasivom

4.Metod upravljanja pasivom – banka kreira zaduženost da bi zadovoljilapovećanu tražnju za kreditima

5.Gep menadžment ili metod upravljanja rizikom – deo ALM strategije.Gep analiza je dezintegracijabilansa na kamatno osetljive pozicije aktive i pasive, predviđanje kretanja kamatnihstopa...

1o8. Upravljanje aktivom u kontekstu konflikta: likvidnost vs profitabilnost

Konflikt nastaje zbog drugačijih interesa akcionara, deponenata i ostalih komitenatabanke.



Menadžment banke je obično pod pritiskom akcionara da se ostvaruju veliki profitina investicijama u dugoročne HoV.

Postoje 3 pristupa upravljanja aktivom:

1. grupisanje sredstava

2. alokacija aktive ili konverzija sredstava

3. upotreba nauke o upravljanju – koristi kompjutersku tehnologiju

Svi modeli predstavljaju alociranje sredstava na različite vrste aktive, kao iutvrđivanje rizika i prinosa.

1o9. Upravljanje aktivom (grupisanje sredstava)

Prvo se utvrđuje proporcija sredstava koja će se alocirati u primarne rezervelikvidnosti. Upotrebljava se za zadovoljenje zahteva za povlačenje depozita iiznenadnih kreditnih zahteva.

Primarne rezerve se utvrđuju na bazi procentualnog odnosa gotovine i depozita.

Sekundarne rezerve se sastoje iz portfolia HoV. Da bi neki deo aktive imao tretmansekundarnih rezervi, mora da ispuni 3 uslova:

1. kratak rok dospeća

2. kvalitet

3. tržišnost

Na kraju se preostali deo finansijskog potencijala koristi za odobravanje zajmovakomitentima.

11o. Upravljanje aktivom (konverzioni pristup)

Konverzioni pristup podrazumeva da iznos likvidnih potreba treba dovesti u vezu saizvorima od kojih se dobijaju sredstva. Model se zasniva na definisanju nekolikolikvidno-profitabilnih centara u okviru banke:



novim investicijama pokriva korišćenjem bankarskih srednjoročnih i dugoročnihkredita.

Ističe se nekoliko determinanti racionalne alokacije bankarskih kredita:

Prvo, potrebno je da postoje alternativni finansijski izvori koji su u isto vreme i

komplementarni. Suština je da svaki deo aktive bude pokriven adekvatnim izvorimafinansiranja. Postoje 3 tipa finansiranja i finansijskih pozicija:

1. stabilne finansije

2. špekulativne finansije

3. „ponzi“ finansije

1.U uslovima stabilnih finansija očekivana stopa priliva gotovine po aktivnimbilansnim pozicijama je veća od stope odliva sredstava po osnovu plaćanja obaveza

po pasivnim bilansnim pozicijama. To je moguće jer u pasivi dominiraju dugoročnizajmovi i kapitalna ulaganja, a u aktivi dominiraju kratkoročni krediti.

2.Špekulativne finansije su karakteristične za one banke koje imaju asinhronakretanja priliva i odliva novca, ali uz očekivanje da se prihodni tok formira iznadrashodnog. U slučaju špekulativnog finansiranja postoji stalan proces prevaljivanjadugova.

3.Kod „ponzi“ metode finansiranja transaktori stalno povećavaju dugove da biotplatili stare dugove. Radi se o transaktorima koji ostvaruju neto prinos ispodkamatnih troškova osnovne odlike „ponzi“ metoda su kratkoročnost izvora iz kojih

se finansira razvoj, veće kreditne obaveze u odnosu na stopu prinosa, izuzetnaosetljivost na povećanje kamatnih stopa, permanentna zaduženost.

Druga determinanta jeste stepen decentralizovanosti bankarskog sektora, pričemu veća decentralizacija omogućuje optimizaciju strukture bankarskog sektora.

Treća determinanta je da privredni sistem omogući visok stepen institucionalneposlovne autonomije banaka, ali i visok stepen odgovornosti, što se postižeaktivnošću CB, monitoring i supervizorskim sistemima.

Četvrta determinanta se odnosi na mikrokreditne odluke banaka:

- kreditna sposobnost zajmotražioca

- profitabilnost konkretnog plasmana

- procena kreditnog rizika

- sposobnost da se minimiziraju rizici nastali u toku korišćenja kredita



113. Struktura bankarskih kredita

U okviru kratkoročnih i dugoročnih plasmana krediti se mogu analizirati sa aspekta:

1.osiguranja kredita – osigurani krediti imaju pokriće u vidu specifičnih zaloga-imovine. Da bi neki deo active bio u funkciji zaloga, potrebno je da može lako i brzoda se proda na tržištu. Vrednost zaloga je najčešće iznad vrednosti ugovorenogkredita. Neosigurani krediti –banke ih praktikuju u slučaju velikih i kvalitetnihpreduzeća. Radi se o prvorazrednim debitorima.

2.metoda otplate – krediti mogu biti jednokratni i višekratni . Krediti sa jednokratnom otplatom – smanjuje se kreditni rizik, ali je teret otplate duga zadebitora znatno veći. Višekratni krediti – postoji višekratna otplata u vidu ratakoje mogu biti mesečne, kvartalne, polugodišnje i godišnje.

3.namene kredita – krediti mogu biti privredni, potrošački i stambeni . Bankemogu odobravati kreditne linije, čime se pojednostavljuje procedura odobravanjanovih kredita i smanjuju se troškovi provere kreditne sposobnosti debitora.

4.izvora kreditnih resursa

Ostale vrste kredita – krediti se mogu razvrstati prema tome da li se:

- direktno transferišu na račune debitora na osnovu sklopljenog ugovora

- na bazi kupovine specijalnih HoV

- na osnovu kupovine komercijalnih papira od proizvođača ili trgovaca

Empirijski podaci pokazuju da dominira prvi oblik kreditnih transfera, dok su drugi, anarocito treci oblik, minimalnog značaja.

114. Faktori i koncepti kreditne politike

Faktori:

Do 3o-ih godina banke su odobravale kratkoročne kredite sa fixnom kamatnomstopom. Nakon 3o-ih, povećava se učešće srednjoročnih i dugoročnih kredita.



6o-ih, 7o-ih i 8o-ih počinje da se uvažava latentna inflacija i multikreditna struktura.Koriste se varijabilne kamatne stope i njima uslovljeni kamatni rizici.

Koncepti:

Adekvatna kreditna politika respektuje opšte i formalne uslove za odobravanje

kredita. Ona podrazumeva dobro osmišljenu i sprovedenu kreditnu analizu i izbornajkvalitetnijih kreditnih plasmana.

Postoje dve tendencije u koncipiranju kreditne politike:

- sve veća primena metodološke i naučno stručne tehnike

- standardizacija kreditne politike

Osnovni elementi opštekreditne politike:

1. regulativne odredbe

2. opšti ekonomski uslovi

3. monetarna i fiskalna politika

4. stepen pokrivenosti kapitala

5. profil procedure odobravanja kredita...

Prihvatljivi kreditni zahtevi:

1. kratkoročni krediti za finansiranje obrtnih sredstava

2. kreditiranje poljoprivrede

3. krediti za likvidnost

4. potrošački

5. dugoročni

6. revolving

Neprihvatljivi kreditni zahtevi:

1. zajmovi za finansiranje promene vlasništva

2. nenamenski zajmovi

3. neosigurani

4. zajmovi sa jednokratnom otplatom



5. nelegalni i špekulativni krediti

115. Standardi kreditne politike

1. izbegavanje visokog stepena koncentracije kredita u jednu granu

2. formalizovana procedura utvrđivanja uslova kreditiranja

3. osim kredita sa visokom stopom obezbeđenja, svi ostali krediti moraju bitipraćeni finansijskim izveštajima u poslednjih godinu dana.

4. krediti se odobravaju uz amortizacioni plan otplate

5. banka je zainteresovana da kreditira likvidne potrebe, a izbegava rizično ulaganje

6. kontrolisanje korišćenja kredita

116. Teorijske osnove i mehanizmi kratkoročnih kreditnih tokova

Realna menična doktrina – teorija prema kojoj su jedino opravdani kratkoročnikrediti odobreni na bazi pokrića u menicama.

Prema novim teorijskim konceptima, kratkoročna kreditna politika se definišekao deo globalne kreditne politike, pri čemu se:

1. kratkoročni krediti definišu kao supstituti srednjoročnih i dugoročnih2. definišu se formalni i efektivni rokovi dospeća kreditnih plasmana

3. mehanizmi:

- mehanizam racionisanih kreditnih tokova – utvrđivanje obima kredita koji semogu odobriti

- mehanizam neracionisanih kreditnih tokova – nelimitirani obim kredita

117. Kreditna analiza

Da bi se izbegao i minimizirao kreditni rizik , banka vrši kreditnu analizu kojaobuhvata:

- analizu kreditnog obima



- analizu solventnosti debitora

- kreditnu sposobnost preduzeća

- portfolio analiza

Postoje 6 osnovnih rizika:

1. kreditni rizik ili rizik otplate

2. kamatni rizik

3. portfolio rizik

4. operativni rizik

5. kreditna delikvencija

6. sindikacioni rizikPostoje 6 osnovnih indikatora kreditne sposobnosti:

- spremnost debitora da u rokovima plate glavnicu i kamatu

- kapacitet otplate

- karakter otplate

- kapital debitora

- obezbeđenje

- uslovi u okruženju

118. Vrste kratkoročnih kreditnih aranžmana

1.overdraft krediti – kreditiranje preko tekućeg računa. Fleksibilno su definisanirokovi dospeća i postoji mogućnost konvertovanja kratkoročnih u srednjoročnekredite i manje je kratkoročno opterećenje.

2.kreditne linije – radi pokrivanja sezonskih potreba preduzeća (pokrivanjedeficita). To su aranžmani o kratkoročnom finansiranju tekućih potreba i pripadajugrupi neosiguranih bankarskih kredita.



3.revolving kredit – omogućuje transformaciju već odobrenih kratkoročnih kreditau srednjoročne. Ima ugovorenu klauzulu obnavljanja ugovora. Ima elemente isrednjoročnih i dugoročnih kredita.

4.diskontni krediti - za finansiranje robno-prometnih transakcija. Nema

formalizovane procedure.5.specifični oblici kratkoročnog kreditiranja:

- factoring aranžman

- superkratkoročni krediti

- bridž kredit

119. Karakteristike dugoročnih bankarskih kredita

1.dospelost dugoročnih kredita (najčešće period od 2-7 godina)

2.amortizacioni rokovi povraćaja (mesečni, kvartalni, polugodišnji i godišnji)

3.kamatna stopa (na dugoročne kredite je iznad kamatne stope na kratkoročne, auslovljena je opštim nivoom kamatne stope na finansijskom tržištu)

4.izvori povraćaja dugova (dugoročnim kreditima se finanisra fixna aktiva, aotplatni potencijal se formira iz zbira neto prihoda I amortizacije).

5.rizik (kod dugoročnih kredita je veći)

6.obezbeđenje i osiguranje (može biti: finansijsko učešće, zalaganje dela fixneaktive, osiguranje od specijalizovanih institucija)

12o. Selekcionisanje investicionih projekata

Se vrši nakon:



- preliminarne ocene investicionog projekta (utvrđuju se efekti projektana društveno-ekonomski razvoj zemlje. Minimalni uslov je nulta ili pozitivnastopa društvene rentabilnosti da bi preliminarna ocena bila uspešna)

- primerne metoda ocene finansijskih efekata projekta (kojima se

selekcionišu projekti sa aspekta maximizacije efikasnosti i minimizacije rizika.Postoje statičke i dinamičke metode)

Statičke metode se zasnivaju na oceni sledećih indikatora: akumulacija,dohodak, neto devizni efekti, investiciona ulaganja, minimizacija finansiranja

Dinamičke metode se zasnivaju na primeni sledećih metoda : neto sadašnjavrednost dobiti, interna stopa rentabilnosti, rok povraćaja uloženih sredstava.

121. Finansijske inovacije – pojam i pojava

Finansijske inovacije omogućuju koncipiranje strategija kojima se obezbeđujuprofitabilnost i likvidnost. Pojam finansijskih inovacija čine 2 pojave:

1. novi finansijski instrumenti i tehnike – inovacija proizvoda

2. racionalizacija poslovanja zbog uticaja tehničkog progresa – inovacijaprocesa

Inovacija proizvoda je nastala 8o-ih godina i vezana je za trend sekjuritizacije i

potrebu transfera rizika.

Primena finansijskih inovacija povećava brzinu novčanog opticaja, dolazi do jačanjatržišta HoV, smanjuje se segmentacija tržišta, brišu se razlike između bankarskih inebankarskih institucija, brišu se razlike između nacionalnih finansijskih tržišta,čime se vrši i globalizacija finansijskih tržišta.

122.Finansijske inovacije kao instrument mobilisanja finansijskih resursa



Finansijski instrumenti:

1.depozitni certifikati – vrsta kratkoročnih vrednosnih papira koje plasiraju velikebanke , da bi povećale kreditni potencijal. Najveci kupci su korporacije. Zbogprevremene prodaje na novčanom tržištu omogućavaju vođenje elastične politike

likvidnosti.2.NOW aranžmani – kombinacija štednog i tekućeg računa.

3.aranžmani o rekupovini obveznica – kratkoročne državne HoV koje bankepovremeno transferišu tržišnim transaktorima. Banke najpre prodaju, a zatimponovo kupuju državne obveznice.

4.svip depoziti – specijalni aranžman između transaktora i banke, kojim transaktorex ante određuje max i min limit za svoj čekovni račun.

5.depozitni računi novčanog tržišta – određuje se min iznos depozita, koji treba

da se održava kao uslov da bi transaktor dobio od banke pripadajući tržišni prinos.

6.mešoviti ili zajednički fondovi novčanog tržišta – su kvalitetni kratkoročnifinansijski instrumenti za mobilisanje i najsitnijih štednih iznosa od strane banaka.

7.overdraft računi i kreditne kartice – računi koji se ugovorom pretvaraju ukreditne linije i njih banka otvara za svoje štediše. Kreditne kartice građani koristeza kupovinu robe i usluga bez gotovine.

8.roll-over krediti – obračunavaju se na srednji rok i uz varijabilnu kamatnu stopu

9.nif aranžmani – zaključuju se na srednji rok između korporacija koje emituju HoV

i specijalnih investicionih banaka. Banka garantuje korporaciji da ce otkupiti HoV.

10.hedžing transakcije – postoje 4 osnovna tipa:

- forward – aranžman za zaštitu od rizika promene kamatnih stopa

- opcije – ugovoreno pravo da se kupi ili proda unapred definisan iznos određenogfinansijskog instrumenta po apriorno formiranoj ceni i određenog datuma

- svopovi – finansijski instrument čijom se upotrebom transaktori obezbeđuju protivrizika promene deviznog kursa (valutni svop) i kamatne stope (kamatni svop)

- fjučersi – instrument terminskog tržišta novca. Osnovna f-ja je zaštita od promenekamatnih stopa

123.Direktno i indirektno potrošačko kreditiranje



Direktno – odvija se na bazi individualniih kreditnih zahteva potrošača. Suština jeda se kredit odobrava nakon analize kreditnih preformansi debitora, štopodrazumeva:

1. uvid u kreditni zahtev

2. razgovor

3. analizu kreditne sposobnosti

4. kreditne ocene

5. obim kredita

6. kreditni ugovor

Zone kreditne sposobnosi debitora:

- najveći rang sposobnosti

- srednji

- detaljna analiza kreditne sposobnosti

Indirektno – podrazumeva kreditiranje na osnovu otkupa robnih hartija potrošača.Imajući u vidu moguće kreditne rizike, banke pažljivo prate kreditnu sposobnostpotrošača.

124.Bankarske kreditne karte

Kreditne karte se zasnivaju na trajnom finansijskom aranžmanu između banke itrgovca. Trgovinska i uslužna preduzeća prodaju dobra imaocu kreditnih kartica bezgotovinskog plaćanja.

Kreiranje kreditnih kartica je moguće na dva načina:

1. pojedinačna banka može samostalno kreirati sopstvenu kreditnu karticu

2. može potpisati aranžman o učestvovanju u kreiranju kreditnih kartica većih ipoznatijih banaka

Da bi banka mogla da izdaje sopstvene kreditne kartice mora da:

1. okupi dovoljan broj trgovačkih i uslužnih organizacija

2. ispita tržište

3. samo velike banke mogu da računaju na isplativost ovog posla

4. postoji kritična masa imaoca kartice što bi banci obezbedilo rentabilitet.



Specifičan oblik jesu “instant ili čekovni krediti”, gde potrošač ima tekući računu banci koji mu omogućava kredit putem čekova.

Debitna kartica jeste kombinacija kreditne kartice i čeka.

125.Stambeni krediti

To su dugoročni plasmani sa visokim stepenom osiguranja. Najznačajniji suhipotekarni zajmovi i morgidž tržište.

Hipotekarni krediti su praćeni većim stepenom rizika jer se angažuju značajnasredstva i vezana su za duži vremenski period. Namenski krediti se plasiraju naperiod od 25 do 3o god. Hipotekarni stambeni zajmovi se odobravaju na bazizaložene imovine koja je krajnji izvor otplate. Banke odobravaju zajam u visini od 8o% utvrđene tržišne vrednosti imovine.

Pri sklapanju kreditnog aranžmana koristi se specijalni dokument kojim se prenosiimovina na kreditora kao oblik osiguranja. Ako se ne izmiri kreditna obaveza,kreditor ima pravo da založenu imovinu proda na tržištu kako bi pokrio potraživanje.

U cilju ograničenja rizika, bankarski sistem promoviše limite stope zajmova uodnosu na imovinu koja se zalaže.

126. Investiciona politika banke

Portfolio politika banke podrazumeva upravljanje ukupnim bankarskim plasmanima,u f-ji zadovoljenja bankarskog sistema u odnosu na likvidnost, sigurnost iprofitabilnost.

Ulaganje u HoV je suštinski deo investicione politike i ima za cilj:

1. sigurnost plasmana (osnovni kriterijum ove politike, postiže sekupovinom kvalitetnih HoV)

2. diverzifikacija plasmana (ulaganje u portfolio HoV je opravdano ukolikopostoje prihvatljivi transferni troškovi i minimalni gubici. Banke ne bi

trebalo da žrtvuju sigurnost u korist prinosa)

3. likvidnost sredstava

4. dohodni momenat



Najznačajniji deo poslovne strategije banke je da se sa postignutom likvidnošćuobezbedi potpuno zadovoljenje tražnje za kreditima na tržištu. Investicionompolitikom se efikasnije usklađuju debalansi između kreditne ponude i tražnje.

127.Strategija portfolia obveznica

Banke su u mogućnosti da biraju između aktivne i pasivne strategije investicionepolitike.

Pasivna investiciona politika - banka preferira adekvatnu stopu prinosa koju dajuobveznice boljeg kvaliteta. Menadžment banke formira određeni portfolio koji ćedržati do isteka njihove ročnosti. Postoje 2 strategije:

1. strategija ročnih merdevina – ukupan portfolio obveznica za usvojeni periodse deli na jednake delove obveznica koje dospevaju svake godine

2. “barbell” ročna strategija – banka drži kombinaciju kratkoročnih (u f-ji

likvidnosti) i dugoročnih obveznica (u f-ji profitabilnosti)

Aktivna investiciona politika se zasniva na stalnim promenama portfoliostrukture obveznica. Banka prodaje obveznice pre isteka roka dospeća, uzistovremenu kupovinu drugih obveznica radi ostvarenja dobiti po osnovu promenenjihovih tržišnih cena. Uslov je da banka u svakom trenutku raspolaže dovoljnimiznosom novca.

128.Strategija kompleksnog portfolia

Kompleksni portfolio vrednosnih papira obuhvata obveznice države i kompanija i

akcije kompanija.

Pasivna politika kompleksnog portfolia ima 2 varijante:

1. strategija zadržavanja formirane portfolio strukture do roka dospećavrednosnih papira

2. zasniva se na indexnim fondovima. Vrši se što veća diverzifikacija portfoliostrukture da bi se minimizirali netržišni rizici.

Aktivna politika kompleksnog portfolia. Zasniva se na kontinuiranoj kupovini iprodaji vrednosnih papira da bi se povećao profit, pa je neophodno angažovanje

investicionih analitičara koji izučavaju tržište. Postoje 2 varijante:

1. fundamentalna I tehnička analiza

2. kompjuterizovano programsko trgovanje.

129. Pojam i značaj sekjuritizacije kreditnih plasmana



Sekjuritizacija kredita predstavlja finansijsku inovaciju čija je suština u transferisanjuveć plasiranih zajmova u utržive obveznice emitovane na bazi tih zajmova. Nastala

je u SAD kao težnja banaka da budu prisutne na finansijskom tržištu u ciljuoptimizacije sopstvenih strategija profitabilnosti i likvidnosti.

Sa sekjuritizacijom kredita se počelo najpre sa hipotekarnim zajmovima za stanove,i na bazi ovih hipoteka su se kreirale obveznice. Kupujući te obveznice investitoriplasiraju svoj finansijski potencijal uz naplatu tržišne kamatne stope, pa nastajesekundarna emisija obveznica.

13o. Mehanizam sekjuritizacije kredita

Prema profesoru Ćiroviću postoje sledeće faze:

1. inicijalna faza – u ovoj fazi dominiraju komercijalne banke štedionice

2. struktuiranje obveznica – učestvuju investicione banke

3. poboljšanje kredita – ima za cilj manji kreditni i kamatni rizik i povećanjelikvidnosti i profitabilnosti banke

4. promet sekjuritizovanog kredita – vrši se primarna prodaja, a nakon togai prodaja na sekundarnom tržištu

5. servisiranje - vrše banke koje su dobile zajmove

131.Učešće banaka na novčanom tržištu

Na novčanom tržištu banke obavljaju svoju funkciju platnog prometa. One vrše:

1. ročnu i sektorsku transformaciju sredstava – banke koriste novčanotržište za obavljanje tzv prerađivačke f-je novčanih sredstava, radi se otransformaciji kratkoročnih izvora u dugoročne plasmane

2. ostvaruju prihode – plasirajući slobodna sredstva drugimbankamaostvaruju dodatne prihode

3. koriste informacije sa tržišta – novčano tržište je značajan informacioni

izvor bankama u pogledu konkurentske pozicije

132.Banke na primarnom tržištu kapitala

Pojavljujući se na primarnom tržištu kapitala banke vrše f-ju investicionih banaka ipri tome imaju f-je:



1. savetodavna funkcija – koriste kompanije koje vrđe novu emisiju akcija iobveznica

2. funkcija jemstva – investicione banke garantuju efikasan plasman novih HoV jer ako se neki deo emisije ne proda, banka ima obavezu otkupa tog dela

3. funkcija distribucije – investiciona banka može organizovati distribucijuvrednosnih papira investitora uz pomoć razgranate mreže dilersko-brokerskihkuća

Da bi realizovale ove f-je investicione banke formiraju konzorcijum investicionihbanaka, gde jedna banka, članica konzorcijuma, dobija ulogu menadžera. Time sevrši podela poslova i transferiše rizik.

133.Banke na sekundarnom tržištu kapitala

Pokazatelji razvijenosti sekundarnih tržišta kapitala su:

1. visina tržišne kapitalizacije

2. obim prometa na sekundarnom tržištu

3. broj registrovanih firmi na tržištu

Na sekundarnom tržištu banke vrše ulogu dilera ili brokera.

Ako banke nastupaju kao dileri, onda rade za sopstveni račun. Tada se one javljajukao market mejkeri.

Kada su brokeri banke ostvaruju zaradu u vidu provizije za obavljene usluge. Bankeostvaruju zaradu preko marže između prodajne i kupovne cene vrednosnih papira.

134.Pojam međunarodne ili evro banke

Pojavu međunarodne banke omogućuje razvoj međunarodnih tržišta za depozite ikredite u stranim valutama. Nastala su u Evropi, pa zbog toga nose nazivevrotržišta, a banke evrobanke.

Osnovna aktivnost je mobilisanje evro valutnih depozita i njihovo plasiranje u vidukredita korporacijama, vladama ili drugim bankama.

Evrodepoziti su oni koji se drže kod banaka van zemlje. Osnov za nastajanjeevrodepozita je evrovaluta koja se definiše kao valuta koja se uzima i daje u vidudepozita ili zajma u zemlji gde ona nije domaća ili nacionalna valuta. Tako suevrodolari dolari deponovani van SAD. Nazivi kao evrovaluta, evrodolar, evrotržišteili evrodepozit, ne odgovaraju izvornom značenju kada su bili vezani isključivo zaevropske centre (London), ali su ipak zadržani jer se još uvek najveći deotransakcija realizuje preko banaka lociranih u Evropi. Evrotržište je najznačajniji deo



međunarodnog tržišta koje je specijalizovano za uzimanje i davanje kredita izvanzemlje porekla. Najveći deo prometa na evrotržištu se obavlja u evrodolarima uz sveznačajnije učešće funte, franka... Da bi nacionalna valuta bila predmet transakcijana evrotržištu, potrebno je da postoji visok stepen poverenja u nju.

Evrovalutne transakcije koje se realizuju preko evrobanaka nazivaju seevrobankarstvo.

Postoje sledeće vrste bankarstva:

1.domaće bankarstvo

2.tradicionalno bankarstvo sa inostranstvom

3.evrovalutno bankarstvo

4.međunarodno bankarstvo

5.multinacionalno

135.Multinacionalno bankarstvo i međunarodna diverzifikacija rizika

Za multinacionalnu banku optimalna teorija je da minimizira troškove uz određeninivo profita. Empirijski podaci ukazuju da je ukupni portfolio rizik (zbir domaćeg iinostranog portfolia) niži od rizika samo domaćeg tržišta, dok prihod odmeđunarodnih sredstava može, al ii ne mora biti veći od stope prinosa na domaćasredstva.

Kouri – proveravao je ispravnost ove postavke i analize su pokazale da domaća i

strana sredstva multinacionalnih kompanija ne pokazuju različite prihode i rizike.

Filk – je utvrdio da stepen uključenosti u međunarodne tokove ne utiče značajno navarijabilnost prihoda multinacionalnih banaka.

Ragmen – dosao je do zaključka da je rizik prihoda multinacionalnih banaka manjiod rizika u drugim sektorima. Na osnovu toga izveo je zaključak da multinacionalnebanke uživaju koristi zbog stabilnih prihoda.

136.Struktura međunarodnog bankarstva

Na bazi podele učesnika strukturu međunarodnog bankarstva čine:1. banke nosioci međunarodnih finansijskih viškova – 25najvećih banaka

iz razvijenih zemalja, to su krupne banke sa snažnom depozitnom osnovom,visokim stopama kapitalizacije, diverzifikovanom strukturom plasmana,širokom mrežom filijala



2. banke koje apsorbuju međunarodne finansijske resurse – bankesrednje veličine, tu spadaju regionalne, konzorcione i poslovne banke izzemalja u razvoju

Postoji nekoliko indikatora rangiranja banaka:

1. aktiva umanjena za kontra račune (interbankarske transakcije)

2. ukupan obim depozita

3. obim kapitala i rezervi

4. neto kamatni dohodak

5. profit pre oporezivanja

6. stopa profita prema aktivi, kapitalu

7. stopa kapitala prema obimu aktive

8. stopa neto kamate prema aktivi

9. broj zaposlenih

137.Osnovne karakteristike evrovalutnog tržišta i nastanak evrovalute

Evrovalutno tržište je formirano 5o-ih god XXveka i danas se smatra najznačajnijimdelom međunarodnog finansijskog tržišta.Po Machlupu – to je tržište novca bezdrževljanstva.Ima svoja podtržišta kapitala, novca, HoV, kredita.

Finansijske transakcije koje se obavljaju van Evrope se najčešće nazivajuevrovalutnim, pod pretpostavkomda se obavljaju u nenacionalnim valutama.

Na evrovalutnom tržištu banke uzimaju i daju zajam u stranim valutama.

Na evrovalutnom tržištu učestvuju:

- komercijalne banke

- centralne banke

- vlade

- velike međunarodne kompanije

- moćni pojedinci iz celog sveta

Evrovalutno tržište se karakteriše multivalutnom strukturom izvora i plasmanasredstava, pri čemu je početno evrodolarsko učešće smanjeno, ali je još uveknajveće.



Na njemu se realizuju finansijske transakcije velike pojedinačne vrednosti od stranebanaka, kompanija, država. Evrovalutno tržište se smatra nosiocem svetskenovčane mase. Na evrovalutnom tržištu se koriste finansijski instrumenti kao što sudepoziti po viđenju, oročeni depoziti, depozitni certifikati, kratkoročne HoV,dugoročne HoV, krediti državama, krediti vladama, interbankarski krediti...

Formiranje evrovaluta se može prikazati na primeru evrodolara. Evrodolari suamerički dolari koji se nalaze kod banaka koje su van SAD. Proces kreiranjaevrodolara započinje trošenjem dolara od strane američkih rezidenata u koristnerezidenata – primaoca van SAD.

138.Uloga dilera pri formiranju cena na deviznom tržištu

Učesnici na deviznom tržištu mogu Istovremeno kupovati i prodavati istu valutu ako je moguće ostvariti dobit. Profit je jednak proizvodu marže i dnevne količine valute.

U nekim zemljama postoji dnevno fixiranje cena od strane CB i komercijalnihbanaka. Posrednici u deviznim transakcijama čine tržište likvidnijim, jer cene bržeprenose od jednog do drugog dilera.

Ako se bave špekulacijama, špekulativna dobit jednog dilera biće špekulativnigubitak drugog, a ako CB napravi špekulativni gubitak, dileri će kao grupa ostvaritišpekulativni dobitak.

139.Mehanizam razmene valuta

Razmena valuta na deviznom tržištu se vrši preko pojedinačnog odnosa premadolaru.Dolar je prihvatljiv zbog toga što:

- sprečava formiranje velikog broja tržišta za razmenu

- izbegava trougaonu arbitražu

Devizni kurs se određuje na 2 načina:

1. američki način – ukoliko je dat broj dolara po jedinici strane valute

2. evropski način – utvrđuje se broj jedinica strane valute za dolar

14o. Spot i terminsko devizno trziste

S obzirom na vremensku dimenziju deviznih transakcija razlikuju se spot i terminsko tržište.



Spot devizno tržište – kupoprodajne devizne transakcije se realizuju u roku od 2dana nakon zaključenja ugovora, a po ceni u trenutku zaključenja ugovora. Nanjemu se devizni kurs iskazuje preko direktnog i ukrštenog kotiranja. Njegovefunkcije su:

- kliring- obezbeđenje devizne likvidnosti

- zaštita od rizika deviznog kursa

Preko ovog tržišta izvoznici diskontuju kod određene banke svoje deviznopotraživanje prema inostranom partneru. Banka obavlja reskont potraživanja.Domaći izvoznik se isplaćuje u nacionalnoj valuti. Banka ostvaruje prihod u vidudiskonta, odnosno ugovorene marže.

Ovo tržište može biti tržište na veliko i na malo.

Terminsko devizno tržište – valute se kupuju i prodaju u nekom budućemperiodu po ugovorenom kursu. Ugovori se kreću od nekoliko dana do nekolikomeseci i godina. Ovim aranžmanima se pokrivaju transakcije u spoljnoj trgoviniukoliko:

- domaći izvoznik prodaje robu inostranom partneru na odloženo plaćanje

- ukoliko domaći uvoznik kupuje na odloženo plaćanje

141. Rizik „otvorene pozicije“ na deviznom tržištu

Kod pojedinačnih transaktora može doći do nejednakih kupovina i prodaja stranihvaluta, čime dolaze u tzv „čistu kratku poziciju“ i „čistu dugu poziciju“.

„Čista kratka pozicija“ nastaje kada transaktor više prodaje nego što kupuje. Onviše prodaje jer očekuje pad kursa što će mu doneti dobit. Ako dođe do porasta

kursa ostvariće gubitak. „Čista duga pozicija“ nastaje kada transaktor više kupuje nego što prodaje. Onviše kupuje zato što očekuje porast deviznog kursa.

Zbog promene deviznog kursa mnoge banke definišu ograničene pozicije kojima selimitira gornja granica izlaganja transaktora promenama na deviznom tržištu.



Ukupna promena deviznog kursa može biti rezultat velikog broja malih promena, aveća je mogućnost da bude posledica malog broja veoma velikih promena.

142.Dani poravnanja na deviznom tržištu

Lokacija banke preko koje se vrši poravnanje nalazi se u zemlji koja je domaćinvalute – lokacija poravnanja. Kada se dve strane koje razmenjuju valute nalaze napodručju koje se ne poklapa sa valutom koju razmenjuju, radi se o kupopordajnojlokaciji koja se ne poklapa sa lokacijom poravnanja. Na primer, dve banke uLondonu trguju nemačkim markama, pri tome je London – KL, Nemačka – LP.

Za realizaciju deviznih transakcija bitni sui dani poravnanja. Ukoliko banke nalokaciji poravnanja nisu otvorene (praznik, neradni dan), ne može doći do

poravnanja. Dan poravnanja je obično dva radna dana od dana ugovaranja. Ovajvremenski razmak se ugovara da bi se prevazišli praktični problem koji se javljaju uvezi sa potvrđivanjem i razmenom učesnika. Pri tome, važi princip kompenzacionevrednosti – za obe ugovorne strane izravnanje se vrši istog radnog dana.

143.Finansijski menadžment banke u inostranom okruženju

Postoje 2 valutna režima u kojima se odvija inostrano poslovanje neke banke:

1. evrovalutni režim – kada banke uzimaju depozite i plasiraju zajmove uvalutama koje su različite od valute zemlje domaćina

2. lokalnovalutni režim – kada npr američka banka u svojoj filijali u Londonuposluje u funtama

Poslovanje lokalnom valutom je kontrolisano od strane vlasti zemlje domaćina, aevrotržište nije.



2. rizik transfera - nemogućnost konvertovanja lokalne u stranu valutu

Oni su sastavni delovi rizika zemlje. Neophodan je razvijen informacioni sistem naosnovu koga menadžment banke odlučuje o granici izloženosti riziku zemlje.Procena rizika zemlje se vrši na osnovu političkih i ekonomskih kretanja u zemlji.

Rizik nastaje iz kretanja ponude i tražnje monetarnih elemenata, externih kretanja,kvaliteta menadžmenta…

148.Upravljanje rizikom likvidnosti

Rizik likvidnosti znači nemogućnost banke da obnovi i isplati dospele obaveze.Indikatori kao mera likvidnosti:

1.razlika između likvidne aktive i kratkoročnih obaveza

2.iznos obaveza koji treba da bude zamenjen za 4,13, 26 nedelja. Likvidnost se pratiunazad za god dana

149.Upravljanje rizikom kamatne stope

Rizici:

1. ako banka drži aktivu sa fixnom kamatnom stopom, a pasivu sa varijabilnomizlaže se riziku nižeg profita zbog porasta kamatnih stopa

2. ako drži aktivu sa varijabilnom kamatnom stopom, a pasivu sa fixnom rizikujeda smanji svoj profit zbog pada kamatnih stopa

Banke su izložene riziku kratkoročnih promena u kamatnoj stopi, što se meri

utvrđivanjem kratkoročnih izvestaja i prihodima.

Domace čiste zarade često rastu po višim stopama. Banke su izložene i rizikudugoročnih promena u kamatnoj stopi. Za banku je najbitnija optimalna strategijaupravljanja rizikom kamatne stope.

15o.Izloženost banke riziku promene deviznog kursa

Finansijski dobici i gubici nastaju po osnovu situacije deviznih kurseva:

1. prebacivanjem finansijske aktive u dolarske ekvivalente

2. iz stranih poreskih kredita koji su bazirani na efektivnim deviznim kursevima

3. od svih HoV koje su denominirane u dolarima, a koje se nalaze u SAD

Banka može da predvidi prihode svake strane filijale i da pokuša da vrši hedžing satim prihodima ukoliko postoji fjučers tržište za sve valute.

bankarski menadzment iii deo

Documents