bankarski menadzment i deo

7/27/2019 Bankarski menadzment I deo

http://slidepdf.com/reader/full/bankarski-menadzment-i-deo 1/49

1.2. Razvoj teorije bankarskog menad ž menta

Dugo se verovalo da je bankarstvo procedualna elatnost ge se nešto radi i gde nema mnogo mesta za

akaemske rasprave. Međutim, vremenom se uvielo a postoji uzročno-posleični onos između

bankarske teorije i bankarske prakse. Radi se o tome a bankarska teorija razrešava praktične probleme

u funkcionisanju banaka, a bankarska praksa uvažava najnovija teorijska ostignuda – vlaajude teorijskekoncepcije prožimaju zakonska rešenja kojima se utiče na funkcionisanje bankarskog sistema.

Razvoj teorije bankarskog menažmenta počinje sa teorijskim raspravama u toku XIXveka vođenih

između pristalica:

1. Novč ane (opticajne) teorije

2. Bankarske teorije

To je perio zlatnog važenja sa opticajem zlatnika. Kasnije su nastali novčani sistemi zasnovani na

zlatnim polugama i zlatnim devizama.

Prema pristalicama novčane teorije, novčanice imaju istu ulogu kao i zlatni, odnosno pravi novac.

Shodno tome, iza svake emitovane novčanice kao zamene za pravi zlatni novac treba da postoji zakonski

utvrđeno zlatno pokride. Ukoliko to ne bi bio slučaj, ošlo bi do inflacije. Predstavnici ove teorije se

kvalifikuju kao pristalice kvantitativne teorije novca jer su smatrali a se povedanjem količine novca u

opticaju, bez ogovarajudeg povedanja proizvonje, povedava i opšti nivo cena.

Predstavnici bankarske teorije su smatrali a je emitovanje novčanica kreditni posao kao i svaki drugi.

To znači a ukoliko se povedana količina novca u opticaju (usled emitovanih novcanica) iskoristi za

kreditiran je profitabilnih projekata nede odi o inflacije. Povedana količina novčanica bi bila

apsorbovana povedanom količinom robe koja bi nastala aktiviranjem kreditnog projekta. Predstavnici

ove teorije nisu prihvatili kvantitativnu teoriju novca jer su smatrali a suma robnih cena utiče na

količinu novca, a ne obrnuto.

Nakon ovih terijskih rasprava u drugoj polovini XIX, kao i početkom XXveka, sukcesivno su nastajale

teorije koje su imale za cilj a pronađu optimum između zahteva za oč uvanjem likvidnosti, sigurnosti i

profitabilnosti banaka. U teoriji su najznačajnije:

1. Teorija komercijalnog zajma ili realne menične ok trine

2. Teorija prenosivosti

3. Teorija anticipativnog dohotka

4. Teorija upravljanja pasivom banaka5. Teorija integralnog ili simultanog upravljanja aktivom i pasivom banaka

6. Teorija matematič kog modeliranja bankarskih aktivnosti



4.Teorija prenosivosti

Prema ovoj teoriji za likvidnost banke nije najbitnija vremenska struktura odobrenih kredita. Ova teorija

sugeriše bankama da u strukturi aktive povedaju učešde plasmana kratkoroč nih HoV . Radi se o

kratkoročnim ržavnim HoV sa kratkim periodima ospeda, niskim kamatnim stopama i sigurnom

naplatom u dogovorenom roku. Takođe, ove hartije se mogu proati na tržištu pre roka ospeda uz malegubitke (u slučaju ugrožene likvidnosti banka de ih proati na tržištu i tako odi do likvidnih sredstava).

Sve do trenutka prodaje, banka de na njima ostvarivati kamatni prihod sto je u f- ji njene vede

profitabilnosti.

Praktična primena ove teorije je počela nakon I Svetskog rata, što je povezano sa naglim razvojem

finansijskog tržišta. Ubrzo je manifestovan i njen fundamentalni nedostatak. Naime, praktična primena

ove teorije je ugrožena onog trenutka ka je ugrožena likvinost ved eg broja banaka. U tom slučaju,

sve likvino ugrožene banke su pokušale a proaju svoje HoV na tržištu, pa usle povedane ponude

HoV na tržištu, ošlo je o paa tržišnih cena HoV. To je izazvalo pojavu gubitka kod ovih banaka.

Ovakav slučaj je zabeležen u praksi američkog bankarstva u vreme velike svetske krize (u perioduod1929. do1933. bankrotiralo je 91oo banaka u SAD). Problem je re šen tako što su američke federalne

rezerve kao CB ovlašdene da u takvoj situaciji otkupljuju višak ponuđenih HoV. Pritom, CB je dato

diskreciono pravo pri izboru banaka čije de HoV otkupiti. Prihvaden je princip da samo one banke koje

imaju kratkoročnu neusklađenost priliva i oliva srestava mogu računati na kreitnu poršku CB.

Ovakvo rešenje su prihvatila i zakonoavstva rugih zemalja ovlašdujudi svoje CB da mogu intervenisati

na finansijskom tržištu.

5.Teorija anticipativnog dohotka

Ova teorija relativizira znač aj vremenske strukture odobrenih kredita, kao i stepen međ usobne

prenosivosti pojeinih elova aktive za orž avanje likvidnosti banke. Ova teorija naglašava znač aj

buud eg ili anticipativnog dohotka koji de nastati ko kreitnog užnika nakon aktiviranja kreditnog

projekta. Shodno tome, bankama se preporučuje:

1. Odobravanje kredita nakon rigorozne ocene ekn fin opravdanosti kreditnog projekta

2. Odobr avanje kreita u okviru raspoloživog kreitnog potencijala, pri čemu je važno orž ati

proporciju izmeđ u sopstvenog kapitala banke i ukupnih odobrenih kredita

Nakon po jave ova teorija je brzo prihvadena u praksi uz doslednu primenu.

Tokom 7o-ih go XIXveka ošlo je do odstupanja od ove teorije u praksi velikog broja međunarodnih

banaka. To se objašnjava time što je 7o-ih go XIXveka ošlo o ekstremne međunarodne likvidnosti. Tih

dana nastali su naftni tokovi (73e i 79e go) jer je učetvorostručena cena sirove nafte. Po tom osnovu,

nastali su veliki petrodolarski viškovi u okviru OPEK(OPG*zemalja - organizacija zemalja proizvođača i

izvoznika nafte). S obzirom da se radilo o zemljama sa nerazvijenom finansijskom strukturom, one su

svoje petroolarske viškove deponovale kod velikih banaka najrazvijenijih zemalja. Kod ovih banaka

naglo su porasli kamatni rashodi koje je trebalo isplatiti na povedane depozite. Zbog toga su ove banke

morale a povedaju kreitnu aktivnost, a bi povedale kamatne prihoe iz kojih bi ispladivale kamatne



rashode. Ukoliko bi se dosledno priržavale preporuka teorije anticipativnog dohotka, mali broj zahteva

bi bio prihvaden. Zbog toga su ublaženi kriterijumi za oobravanje kreita što je omogudilo kreitnu

poršku manje profitabilnih, čak i sumnjivih projekata. Zbog toga su kreitni užnici uzimali nove kredite

da bi vratili prethodne, što je ovelo o “krize ugova”.

Kriza dugova je eskalirala 1982. god kada su zemlje u razvoju dugovale 13oo milijardi dolara. Problem jerešen tako što su MMF i Svetska banka uslovili svoju kreitnu poršku:

1. Obavezom najved ih kreitora a potpuno ili elimično otpiš u potraž ivanja od25

najnerazvijenijih ržava (afrič kih i azijskih)

2. Obavezom velikih banaka kreitora a izvoje značajne rezerve za pokride gubitaka usle

nenaplad enih kredita. To je najpre izazvalo smanjenje profita, a kod nekih banaka i pojavu

gubitka

3. Obavezom banaka a u buudoj kreitnoj praksi reafirmiš u i dosledno primenjuju preporuke

teorije anticipativnog dohotka.

6.Teorija upravljanja pasivom banke

U slučaju naglo povedane kreitne traž nje, prethodne teorije su sugerisale bankama sl. ponašanje:

1. Strogu selekciju kreditnih zahteva kako bi se odobrili krediti samo za najprofitabilnije projekte

2. Prevremenu naplatu prethodno odobrenih kreita ukoliko je to bilo previđ eno ugovorom

U oba slučaja nastali bi negativni efekti :

1. Banka ne bi izvršila misiju finansijskog posrednika jer ne bi odobrila, odnosno zadovoljila sve

opravdane kreditne zahteve

2. Banka ne bi ostvarila maximalno mogud i kamatni prihod kao što bi bilo u slučaju a je oobrilasve tražene kredite

3. U slučaju zahteva za prevremenu naplatu prethodno odobrenih kredita banka bi izazvala

finansijsku nestabilnost kod svojih komitenata.

Imajudi u vidu ove negativne efekte, teorija upravljanja pasivom sugeriše bankama a u slučaju naglo

povedane kreitne tražnje njeni menažeri povedaju aktivnosti na finansijskom tržištu rai povedanja

kreditnog potencijala, čime bi se kreitna tražnja i ponua uravnotežile na višem nivou. U ovom slučaju,

banka bi ostvarila pozitivne efekte:

1. Izvršila bi misiju finansijskog posrednika jer bi zadovoljila sve opravdane kreditne zahteve

2. Srazmerno povedanju kreitnih aktivnosti, povedali bi se i kamatni prihodiprofitabilnost

3. Banka ne bi bila prinuđena na prevremenu naplatu kreita čime bi obezbedila finansijsku

stabilnost u poslovanju svojih komitenata

Praktična primena ove teorije zavisi od nekoliko faktora:

1. razvijenosti finansijskog tržišta 2. tržišne pozicije banke



7.Teorija integralnog ili simultanog upravljanja aktivom i pasivom banaka

U osnovi ove teorije je saznanje da postoje uzročno- posleični onosi izmeđ u obima i strukture pasive i

obima i strukture aktive banke. Radi se o sl. odnosima:

1.

Obim pasive, odnosno ukupnih izvora sredstava banke, utič

e na obim aktive, odnosno obimkreditnih i ostalih plasmana banke

2. Vremenska struktura pasive (epoziti po viđenju, oročeni epoziti, štedni i specijalni depoziti)

utiču na vremensku strukturu aktive (kratkoročni, srenjoročni i ugoročni krediti kao i

investicioni plasmani u kratkoročne i ugoročne HoV)

3. U okviru pasive značajna je procena verovatnode a vedi boj deponenata u istom trenutku

zatraži isplatu svojih epozita. Ova procena je značajna rai utvrđivanja adekvatnog nivoa

rezervi likvinosti koji bi omogudili nesmetanu isplatu depozita.

4. U okviru aktive značajna je procena stepena rizika a oređeni broj kreita nede biti napladen u

previđenom roku. Ova procena je značajna rai utvrđivanja adekvatnog nivoa rezervi za

pokride gubitaka nastalih po osnovu nenapladenih kredita.5. Visina pasivnih kamatnih stopa, odnosno kamatnih stopa koje banka plada na epozite, utiče na

visinu aktivnih kamatnih stopa, odnosno kamatnih stopa koje banka napladuje od korisnika

kreita. Razlika izmeju vedih aktivnih (cena kreita) i nižih pasivnih (trošak banke ili cena

korišdenih depozita) prestavlja kamatnu maržu banke.

Može se redi da je u osnovi ove teorije aktivan pristup u upravljanju pasivom banke što ne znači da se

zapostavlja upravljanje aktivom banke.

8.Teorija matematič kog modeliranja bankarskih aktivnosti

Teorijsku osnovu ove koncepcije predstavlja teorija integralnog upravljanja aktivom i pasivom banaka.

Jeina razlika je u tome što ona ima za cilj a kvantificira postojede uzročno-posleične onose između

obima i strukture pasive i obima i strukture aktive. U tu svrhu koriste se matematički metodi i modeli:

1. Zakon velikih brojeva preko koga se objašnjava ekonomija obima u bankarstvu.

2. Teorija verovatnod e kojom se objašnjava ponašanje komitenata banke i njihov uticaj na

poslovne rezultate banke.

3. Teorija igara koja omoguduje definisanje alternativnih strategija za tržišno pozicioniranje banke.

4. Cost-benefit analiza omoguduje banci da sagledava sopstvene poslovne performanse sa aspekta

širih ruštvenih interesa.

5. Modeli linearnog programiranja koji omoguduju izbor optimalnih veličina tj. poslovnih

performansi banke u slučaju kada postoje brojna ograničenja.

6. Expertski sistemi ko ji prestavljaju integraciju veštačke inteligencije kompjutera i personalnih i

profesionalnih sposobnosti menažera banke. Omoguduju obradu ogromnog broja informacija.



Imajudi u vidu ove teorije, mogu se izvudi zajenički elementi za kompleksnu definiciju banke:

- banka je samostalan privreni i tržiš ni subjekat

- specifično (sui generis) preuzed e

- intermedijarna finansijska institucija koja posreuje između finansijskih suficitarnih i finansijskih

deficitarnih transaktora

- banka posluje na osnov u elegiranih ili prenetih ovlašd enja od strane vlasnika i korisnika

finansijskih viškova

- banka obavlja depozitne, kreditne i ostale bankarske poslove za svoje komitente pri čemu se odvija

proces depozitno-kreditne multiplikacije koja za rezultat ima sekundarni (bankarski) novac . CB

emituje primarni novac.

- pri obavljanju svojih f- ja banka se ponaša kao multifunkcionalan, multiorganizovan I

multiadaptibilan system

- težedi da maksimizira sopstvenu mikroekonomiku, svaka pojeinačna banka doprinosi racionalnom

korišd enju finansijskih resursa na nivou makrosistema.

9.Funkcionalna teorija banke

Radi se o najstarijoj teoriji koja vezuje nastanak banke za ruš tvenu podelu rada. Prema ruštvenoj

podeli rada, banke su dobile f- ju posrenika između finansijskih suficitarnih i finansijskih deficitarnih

transaktora. Banka mobiliše i koncentriše finansijske viškove od finansijskih suficitarnih sektora i

transaktora da bi ta sredstva transferisala u korist finansijskih deficitarnih sektora i transaktora. Istorijski

posmatrano, banka je dobijala nove f- je što je uticalo na definiciju banke.

Banka je najpre definisana kao finansijska institucija za razmenu različitih novčanih jedinica. Sa razvojem

robnog prometa, banka postaje institucija platnog prometa, što znači a vrši naplatu i isplatu u ime i za

račun svojih komitenata. Sa ubrzanjem procesa industrijalizacije, banka postaje kreitna institucija čiji je

zadatak da obezbeđuje velika finansijska sredstva za finansiranje velikih objekata u industriji.

Iako se radi o najstarijoj teoriji, ona je relevantna i za definiciju savremene banke. Savremena banka je u

isto vreme:

2. institucija za razmenu novca - obavlja menjačke, odnosno devizno-valutne poslove

3. institucija platnog prometa – obavlja platni promet u zemlji i inostranstvu

4. kreditna institucija – odobrava sve vrste kredita



1o.Organizaciona teorija pojma banke

Prema ovoj teoriji banka se efiniše kao specifič no ili sui generis preuzed e. U okviru ove teorije postoje

3pristupa:

1.

Prema prvom pristupu,banka se efiniš

e krozslič nosti i razlike

sa rugim preuzed

ima.Slično

rugim preuzedima i banka ima za cilj maximiziranje profita, pri čemu koristi organizacione

inovacije. I banka uvažava osnovne ekonomske principe: likvidnost, sigurnost i profitabilnost, s

tim što banka ove principe ostvaruje po mnogo vedom kontrolom. Banka zarađuje na razlici

kamatnih stopa.

2. Banka se efiniše kao specifično trgovinsko preuzed e – trguje novcem kao specifičnom robom

3. Banka se efiniše kao specifično inustrijsko ili prerađivačko preuzed e – prerađuje

nekvalitetna finansijska sredstva u kvalitetna. Naime, banka mobiliše finansijske viškove koji

imaju sl. karakteristike:

-radi se o velikom broju finansijskih viškova male pojeinačne vrednosti (atomizirani)

-za najvedi broj finansijskih viškova banka ima obavezu isplate po zahtevu vlasnika ovih viškova

S druge strane, korisnici finansijskih viškova imaju potrebe za ugoročnim srestvima koja de otpladivati

previđenom dinamikom. Zbog toga se može redi a postoji sukob interesa između vlasnika i korisnika

f inansijskih viškova. Banka relativizira ovako suprotne interese koristedi pri tome zakon velikih brojeva i

teoriju verovatnode.

11.Teorija o javno m ili druš tvenom karakteru banke

Ova teorija uvažava činjenicu da se preko banke prelamaju različiti i često međusobno konfliktni interesi:

1. Vlasnika banke koji daju prednost maksimiranju profita u svakom trenutku i po svaku cenu

2. Menaž era banke koji daju prenost ostvarivanju prosečnog profita na dugi rok uz istovremeno

očuvanje likvidnosti i sigurnosti u poslovanju

3. Brojnih komitenata koji su zainteresovani da je banka sigurna i likvidna institucija u svakom

trenutku

4. Makrosistema koji je zainteresovan da na jvedi broj banaka u okviru bankarskog sistema posluje

sigurno i likvidno uz istovremeno ostvarivanje prosečnog profita

Zbog toga se banka efiniše kao specifično ruštveno preuzed e ili institucija koja je o javnog znač aja.

Iz ove činjenice proizilazi obaveza privrednog sistema a kontinuirano kontroliše rad svih banaka. Za

razliku o rugih preuzeda, banka se nalazi po mnogo vedom ruštvenom kontrolom. Propisani su

strožiji uslovi za osnivanje i funkcionisanje banaka. Zbog toga sve banke u okviru bankarskog sistema

imaju svoju centralnu ili emisionu banku koja kontroliše njihov rad.

U okviru procesa globalizacije postoji tenencija međunarodne koordinacije u zakonskom regulisanju

funkcionisanja banaka. Zato se efinišu međunarodni standardi koji se prihvataju od strane nacionalnih

zakonodavstava.



12.Teorija o adaptibilnim svojstvima banke

Ova teorija uvažava sposobnosti banke da se efikasno prilagođava promenama u okruženju. Ona brzo

reaguje na zahteve svojih komitenata tako što:

1. Prilagođ ava svoju or ganizacionu strukturu kao i mrež u organizacionih delova

2. Poved ava kreitnu ponuu srazmerno povedanju kreitne traž nje

3. Promoviš e nove bankarske proizvode saglasno zahtevima svojih komitenata

Stepen prilagoljivosti banke je povedan zahvaljujudi primeni informacione tehnologije u bankarstvu

koja omoguduje nove bankarske proizvode, kao i obradu velikog broja informacija. Savremena banka se

definiše kao multifunkcionalni, multiorganizovani i multiadaptibilni poslovni sistem.

Mogu se izvojiti neki zajenički elementi za kompleksnu definiciju banke:

5. banka je samostalan privr eni I tržiš ni subjekat

6.

banka je specifično ili sui generis preuzed e7. banka je intermeijalna ili posrenič ka finansijska institucija

8. banka posluje na bazi elegiranih ili prenetih ovlašd enja od strane vlasnika i korisnika fin

viš kova

9. banka obavlja depozitne, kreitne i ostale b.poslove, vršeci pri tom sekundarnu emisiju novca

10. obavljajudi svoje f - je banka se ponaš a kao multifunkcionalni, multiorganizovani i

multiadaptibilni poslovni sistem

11. težed i da maximira svoju mikroekonomiju, svaka pojeinač na banka doprinosi racionalnom

korišd enju finansijskih resursa u okviru makrosistema.



13.Bankarski mehanizam

Sastavni delovi bankarskog mehanizma su:

1. Novac kao specifč cna roba banaka

2. Intermedijalni karakter bankarskog mehanizma

3. Banka posluje na bazi elegiranih ili prenetih ovlašd enja

4. Banka trguje ugovanjima i potraž ivanjima

5. Banka preuzima rizik

6. Banka koristi leveriž efekat

7. Banka kreira sekundarni novac

8. Specifično ispoljavanje ekonomsk ih principa u bankarskom poslovanju

9. Tehnič ku osnovu finansija prestavlja postojanje finansijskih viš kova i finansijskih deficita na

nivou pojeinačnih transaktora i sektora

Finansijski viškovi i eficiti motivišu finansijske institucije a posreuju između vlasnika i korisnika

viškova. To znači da banke mobilišu i koncentrišu atomizirane finansijske viškove koje zatim tranferišu u

korist pojeinačnih transaktora. Banka se javlja kao dualna institucija:

- kao monetarna, jer na bazi prikipljenih depozita emituje tzv. žiralni ili depozitni novac. U okviru

svoje monetarne f-je banka kreira sekundarni ili bankarski novac

- kao nemonetarna institucija koja posreuje pri transferu stvorene štednje

Za razliku od drugih finansijskih institucija (nebankarskih), banke se olikuju nominalnom fiksiranošdu

svojih izvora sredstava (različitih vrsta epozita) i plasmana (različitih vrsta kredita i HoV). S obzirom na

ovu karakteristiku, nesmetano funkcionisanje banke je uslovljeno kontinuiranim povedanjem priliva

srestava u banke. U slučaju smanjenog priliva sredstava (izvora sredstava), banke bi morale da smanje

svoju kreditnu aktivnost. Banke koriste nekoliko mehanizama rai zaštite kreditne aktivnosti:

1. primarne rezerve likvidnosti – radi se o gotovom novcu, rezervama likvinosti koje oređuje

svaka banka pojeinačno i rezervama likvidnosti koje propisuje CB

2. sekundarne rezerve likvidnosti – koje banka obezbeđuje kupujudi kratkoročne HoV

3. vremensko strukturiranje odobrenih kredita – banka pretežno oobrava kratkoročne kreite

koji de se nakon naplate koristiti za novo odobravanje kredita

4. krediti od korespondentskih banaka, CB

U savremenom bankarstvu ge se povedava rizik poslovanja, kao i promena strukture plasmana, postoje

2 problematična slučaja:

1. povedava se rizik naplate prethono oobrenih kreita zbog čega banke ostvaruju gubitak koji

se pokriva na teret sopstvenog kapitala banke

2. po osnovu povedanih investicionih plasmana u HoV povedava se rizik gubitka po osnovu

smanjenja tržišne vrednosti HoV



Imajudi u viu ove rizične situacije, banka koristi nekoliko mehanizama za apsorbovanje gubitaka:

1. stalno povedava sopstveni kapital srazmerno povedanim plasmanima i procenjenim stopama

rizika

2. povedava rezerve likvinosti srazmerno povedanoj poslovnoj aktivnosti

3. povedava rezerve za pokride gubitaka srazmerno procenjenim stopama rizika a se oređenibro j kreita nede naplatiti u previđenom roku

14.Intermedijarni karakter bankarskog mehanizma

Svojom aktivnošdu banke relativiziraju konfliktne interese fin suficitarnih i fin deficitarnih transaktora.

Tom prilikom, banka se ponaša kao specijalista koji na profesionalnoj osnovi prikuplja, obrađuje i

distribuira fin informacije. Takođe, banka koristi ekonomiju obima, kao i poverenje tržišnih transaktora u

odnosu na poslovnu sposobnost i efikasnost. Suština fin poslovanja je a se mobilišu, koncentrišu i

alociraju mnogobrojni i atomizirani fin viškovi koji se zatim transferišu u korist deficitarnih transaktora.Stepen učešda banaka u finansijskom posredovanju kvantificira se preko koeficijenta intermedijacije koji

se izražava kao onos između prosečne stope rasta epozita u bankama i prosečne godišnje stope rasta

nominalnog ruštvenog proizvoda:

Ki = D/Y

Iz matematičkog obrasca se izvlači zaključak o značaju depozita za fin posredovanje, jer oni dominiraju u

izvorima sredstava banke. Ukoliko se u tekudem periodu smanjuje koeficijent intremedijacije, to je signal

a se smanjuje učešde banaka u realizaciji, odnosno transformisanju nominalnog ruštvenog proizvoda.

Ovaj proces se naziva dezintermedijacija.

15.Banka posluje na bazi prenetih ovlašć enja

U osnovi bankarskog mehanizma je prenošenje ovlašdenja na banku od strane finansijskih suficitarnih i

finansijskih deficitarnih transaktora. Radi se o tome da finansijski suficitarni transaktori poveravaju banci

svoje finansijske viškove da u njihovo ime ona njima profitabilno raspolaže. S druge strane, finansijski

deficitarni transaktori koriste profesionalne sposobnosti banke a ođu o neostajudih sredstava.

Uslov za prenošenje ovlašdenja jeste poverenje, kako u pojeinačnu banku, tako i u bankarski system

kao celinu. Uslov za sticanje poverenja jeste permanentna likvidnost, kako pojeinačne banke, tako i

bankarskog sistema u celini.

Teorijsku osnovu za prenošenje ovlašdenja na banku predstavlja teorija asimetrič nih informacija. Prema

ovoj teoriji, postoje asimetrične informacije između:

1. preduzetnika, odnosno investitora, odnosno fin deficitarnog transaktora i vlasnika fin viš kova

2. banke i investitora, odnosno preduzetnika, odnosno fin deficitarnog transaktora



18.Banka koristi leveridž efekte

Leveriž efekat u bankarstvu proizilazi iz sleedih činjenica:

12. banka posluje u neizvesnim tržiš nim uslovima

13. banka koristi sopstvena i tuđ a sredstva

Ono što je specifično za banku jeste a ona u aleko vedem procentu koristi tuđa srestva (92%). To se

obrazlaže time što je banka specifična institucija koja na prof esionalnoj osnovi posluje između fin

suficitarnih i fin eficitarnih transaktora, pri čemu je prisutna rigorozna ruštvena kontrola.

Suština leveriž efekta je u tome da se promenama u strukturi izvora finansiranja (odnos sopstvenih i

tuđih srestava) utiče na promenu stope prinosa na sopstvena srestva. Svako ono preuzede, a time i

banka, koje povedava svoju aktivu (kredite i ostale plasmane), nezavisno od toga koliko to dozvoljava

neto dobit i neto profit iz prethonog perioa, kaže se da koristi leveriž efekat. Bukvalan prevod ovog

pojma je „ejstvo poluge“.

Jenostavno rečeno, korišdenje tuđih srestava omoguduje banci a višestruko uvedava stopu prinosa

na sopstvena srestva. Pri analizi leveriž efekta polazi se od sopstvenog kapitala koji se efiniše kao

onos između sopstvenog kapitala i ukupne aktive. Matematički se ovo izražava kao:

Ssk =

Recipročna vrednost stope sopstvenog kapitala prestavlja leveriž faktor:

Leveriž faktor predstavlja relaciju, onosno srazmeran onos između ukupne aktive i sopstvenog

kapitala.

Međutim, ne posto ji mogudnost neograničenog povedanja leveriž faktora iz najmanje 2 razloga:

1. CB propisuje minimalnu stopu sopstvenog kapitala koja je usklađena na međunarodnom nivou

(za zemlje EU iznosi 8%)

2. Ograničavanje leveriž f aktora je motivisano potrebom očuvanja sigurnosti i likvidnosti banke

Radi objašnjenja suštine leveriž faktora u analizu treba uvesti kategorije:

- stopu povradaja, onosno prinosa na ukupno angažovana sopstvena i tuđa srestva, koja se

izračunava kao onos između ostvarenog profita i ukupne aktive

- stopu povradaja na sopstvena srestva koja se izračunava kao onos između sopstvenog profita i

sopstvenog kapitala banke

Može se redi a leveriž faktor objašnjava suštinu bankarskog mehanizma i motivaciju za osnivanje

banaka.



19.Banka kreira sekundarni novac

CB svake zemlje ima monopol u emisiji nacionalne valute. Novac koji kreira CB naziva se primarnim

novcem ili monetarnom bazom zemlje. Pri tome, primarni novac se emituje kreitnim putem tako što CB

oobrava različite vrste kredita poslovnim bankama, ržavi ukoliko je to previđeno zakonom i otkupom

HoV koje emituje ržava, poslovne banke ili velike kompanije. Treba imati u vidu da je savremeni novackreditni novac iza koga ne postoji neko pokride u zlatu. Savremeni novac je zakonsko i definitivno

sredstvo pladanja na oređenoj nacionalnoj teritoriji. Postoje nacionalne valute kao i nadnacionalne kao

što je evro, koje su konvertabilne zbog čega se koriste exteritorijalno.

Na osnovu emitovanog primarnog novca, poslovne banke emituju tzv sekundarni novac ili bankarski

novac. Emitovanje sekundarnog novca se odvija preko mehanizma depozitno-kreditne multiplikacije.

Preko sekundarne emisije novca stvara se kupovna snaga.

Sekunarna emisija novca se ovija na sl način:

- oobravanjem kreita povedava se količina novca u opticaju

- po osnovu povedanja ili smanjenja monetarnih rezervi (kupovinom ili proajom eviza) povedava se

količina novca u opticaju

-proajom ili kupovinom HoV, onosno operacijama na otvorenom tržištu olazi o promene količine

novca u opticaju

-prelivanjem oročenih epozita u epozite po viđenju i obrnuto, povedava se ili smanjuje količina novca

u opticaju

2o.Zna č aj likvidnosti banke

Likvidnost pripada grupi ekonomskih principa koji u bankarstvu imaju specifičnu ulogu i značaj. U

bankarskoj teoriji postoje brojne efincije, koje se i pore međusobnih razlika, svode na to da je

likvidnost banke njena sposobnost da ispunjava svoje obaveze onom dinamikom kako one dospevaju. U

teoriji se najčešde likvidnost posmatra u kontekstu solventnosti, odnosno sigurnosti banke. Mada se

često koriste kao sinonimi, sve je izraženije stanovište da je za razumevanje likvidnosti i solventnosti

potrebno respektovati kratak i srednji rok. Prema prof esoru Milutinu Dirkovidu, likvidnost je sposobnost

banke da ispunjava svoje dospele obaveze na kratak rok . Za razliku od toga, solventnost je sposobnostbanke da ispunjava svoje dospele obaveze na dugi rok , oosno a u hipotetičkom trenutku likvidacije

banke ili njenog preuzimanja od neke druge banke, bude sposobna da izmiri sve svoje obaveze (a ne

samo dospele).

Problem likvidnosti banke nastao je u onom trenutku kada su bankarski sistemi pojeinih zemalja prešli

sa „sistema stopostotnih rezervi“ na „sistem elimičnih rezervi“ (1o-15% rezervi u odnosu na fin

potencijal). Tog trenutka je ispoljen neskla između kratkoročne strukture depozita u pasivi banke i



pretežno srenjoročne i ugoročne strukture kredita u aktivi banke. Tog trenutka su banke ošle u

poziciju da posebno upravljaju rezervama likvidnosti jer likvidnost ima i mikro i makro značenje.

Mikroekonomski posmatrano, likvidnost banke je pokazatelj njenih poslovnih performansi.

Makroekonomski posmatrano, likvinost pojeinačnih banaka, a time i likvidnost bankarskog sektora, je

faktor građenja poverenja u bankarski sistem.

Likvidnost bankarskog sektora kao celine omoguduje izbegavanje efekta poznatog kao „omino“ efekat

ili efekat „staa“ . Rai se o tome a se početna nelikvinost neke vede ili značajnije banke brzo prenosi

na ostale banke, što izaziva tzv „juriš“ na šaltere banaka. Naime, nemogudnost neke banke da isplati

svoje šteiše motiviše i šteiše drugih banaka (trenutno likvine) a istovremeno zatraže povradaj svojih

epozita. To de ugroziti likvidnost i ostalih banaka. Zbog toga bi banke morale da neprestano kalkulišu sa

formiranjem optimalnog nivoa rezervi likvinosti. Kaa se rai o utvrđivanju adekvatnog nivoa rezervi

likvidnosti, postoje 2 koncepta:

1. ofanzivna strategija rezervi likvidnosti – zasniva se na relativno manjem iznosu stalnoizdvojenih rezervi (primarne rezerve likvinosti) uz relativno vede učešde kratkoročnih HoV u

strukturi aktive

2. defanzivna strategija rezervi likvidnosti – suština je u izvajanju relativno vedeg iznosa stalno

prisutnih primarnih rezervi likvidnosti. Praksa pokazuje da su ove banke likvidnije od onih koje

imaju ofanzivnu strategiju likvidnosti. Takođe, praksa pokazuje da manje banke daju prednost

defanzivnoj strategiji. To se obrazlaže time što manje banke imaju slabiju tržišnu poziciju što im

onemoguduje a u slučaju nelikvidnosti povlače neostajuda srestva sa tržišta.

Postoje brojni faktori koji utiču na likvidnost neke banke:

14. likv inija je ona banka koja ima ved i broj komitenata

15. likvidnija je ona banka koja ima razvijeniju mrež u filijala

16. likvidnija je ona banka koja pokriv š iru teritoriju

17. likvidnija j e ona banka koja ima komitente č ija proizvodnja nije sezonskog karaktera

18. znač ajan faktor likvidnosti je stepen restriktivnosti CB prema nelikvidnim bankama

Ukoliko CB primenjuje vede sankcije prema likvino ugroženim bankama, utoliko de banke više voiti

računa o svojoj likvidnosti. Korektivni faktor u odnosu na likvidnost banke jeste profitabilnost. Ukoliko se

likvidnost posmatra izolovano, može odi o ugrožavanja profitabilnosti. Naime, izvajanje vedih rezervi

likvidnosti, a u f-ji očuvanja likvinosti, može se rastično smanjiti kreitni potencijal, čime bi se smanjila

kreditna aktivnost, što bi smanjilo kamatne prinose, a to bi uticalo na smanjivanje profita.



21.Politika likvidnosti banke

Sastavni delovi politike likvidnosti banke su utvrđivanje adekvatne metodologije za:

1. oređ ivanje likvidne pozicije banke

2. utvrđ ivanje i merenje stope likvidnosti

3. obezbeđ enje optimalnih rezervi likvidnosti

Prva dva elementa su veoma nezavisna i komplikovana jer je neizvesno utvrđivanje buudih potreba

banke za likvidnim sredstvima. Zato se koriste:

- neki od kvantitativnih pokazatelja koji se utvrđuju primenom matematičkih i statističkih metoda

- kao korektivni f actor koristi se iskustvo menažera iz prethodnog perioda, kao i lične procene

menažera u vezi sa buudim promenama na fin tržištu i promenama u vođ enju monetarne

politike

Kao najznačajniji kvantitativni indikatori likvidnosti banke javljaju se:

1. kreditna stopa – odnos ukupnih kredita koje banka odobrava i ukupnih depozita u pasivi banke

2. stopa likvidnosti – onos između likvidne active i ukupnih depozita

Smatra se da navedeni indikatori ne pokazuju pravu likvidnost banke. Njima se zamera statičnost jer

razmatraju trenutne onose između kredita i likvidne aktive sa jedne strane i ukupnih depozita sa druge

strane. Ovi inikatori ne uvažavaju dinamiku promena, kao i strukturu kredita, likvidne aktive i ukupnih

depozita.

S obzirom a je likvinost banaka značajna za stabilnost fin sistema, CB pojeinih zemalja efinišu tzv

monitoring koeficijente likvidnosti kao najniže koeficijente kojih se banke moraju priržavati ukolikoračunaju na kreitnu poršku CB. To su sleedi koeficijenti:

ml 1 = ukupni krediti / ukupni depoziti

ml 2 = likvidna aktiva / ukupni depoziti

ml 3 = slobodni depoziti / kamatonosni plasmani

ml 4 = fluktiabilni depoziti / kamatonosni plasmani

ml 5 = ugoročni izvori / ugoroč ni plasmani

U slučaju da neki od ovih koeficijenata smanji svoju vrednost u onosu na minimalnu utvrđenu, to je

signal za CB a poveda kontrolu na poslovanje te banke.

U razvijenim tržišnim privredama koristi se i pokazatelj poznat kao „bazični suficit“ , odnosno „bazič ni

eficit“ . On se izračunava kao razlika između raspoloživih likvidnih sredstava i dnevnih obaveza banke.



U savremenom bankarstvu se sve više efinišu zone likvidnosti umesto konkretnih stopa likvidnosti.

Prilikom definisanja zona likvidnosti, kao osnova se koristi neka od kvantitativnih stopa likvidnosti. Zona

likvinosti se krede iznad i ispo ove kvantitativne stope što zavisi od:

- ponašanja komitenata banke

- stepena razvijenosti mreže filijala konkretne banke- promena na finansijskom tržištu

- monetarne politike CB

22.Deteminante likvidnosti banke

Vođenje adekvatne politike likvidnosti podrazumeva:

1. utvrđ ivanje likvidnih potreba banke neophonih za orž avanje likvidnosti banke

2. način pokrivanja tako utvrđenih potreba, onosno traž nje za likvidnim sredstvima

Pri tome, osnovu za utvrđivanje čine ravnotež ni koeficijenti rasta kredita i depozita. Ravnotežnikoeficijenti se definišu kao predvidive i relativno stabilne veličine. Takođe, ravnotežni koeficijenti se

dobijaju na osnovu empirijskih stopa koje se uprošdavaju u užem vremenskom periou, što znači a se

eliminišu sezonske i ciklične varijacije u kreitnoj tražnji i rastu depozita.

Osnovni faktor koji utiče na politiku likvidnosti jeste faza privrednog ciklusa. S obzirom da se u

razvijenim tržišnim privreama voi anticiklična monetarna politika, postoje asimetrična kretanja

kreditnih stopa i stopa likvidnosti. Pri tome, anticiklična monetarna politika je u f-ji sprečavanja pojave

inflacije.

U okviru politike likvidnosti svaka banka koristi:

1. tabelarne prikaze

2. dijagrame

3. vrši extrapolaciju trnova iz proš losti

4. koristi ekonometrijske modele za definisanje alternativnih strategija za usklađ ivanje

depozitnog potencijala sa kreitnom traž njom

Pri tome, manje banke su više orjentisane na prva 3 instrumenta, pri čemu je značajno i stečeno iskustvo

menažera banke. Za razliku od toga, velike banke koriste i ekonometrijske modele, kao i expertske

sisteme.

U osnovi politike likvidnosti nalazi se cash flow analiza u okviru koje se bilansiraju tokovi priliva i odliva

sredstava.

Pri vođenju adekvatne politike likvidnosti banka ima u vidu i sleede determinante:

- smanjivanje epozita ne znač i srazmerno smanjivanje likvidnosti banke

- banka i ma mogudnost a kombinuje, onosno poved ava ili smanjuje pojedine oblike rezervi

likv inosti zavisno o uslova na tržiš tu



- zavisno o oš trine sankcija koje CB preduzima prema nelikvinim bankama one de izvaj ati

manje ili ved e rezerve likvidnosti

- banke koje d aju prenost sigurnosti izvajade ved e rezerve likvidnosti

- banke koje posluju sa komitentima čije je poslovanje položno sezonskim i cikličnim

varijacijama bide prinuđene a izvajaju ved e rezerve likvidnosti

23.Opš ti pristup definisanja izvora likvidnih resursa

Nakon što se utvrde potrebe za likvinim srestvima banka utvrđuje metoologiju za utvrđivanje izvora

iz kojih de se pokrivati likvidne potrebe. Iako je problem likvidnosti individualizovan problem svake

banke, nepisano je pravilo da se manje banke orjentišu ka korišdenju deponovanih sredstava kod CB i

korespondentskih banaka. Za razliku o toga, vede banke se orjentišu ka usklađivanju aktive i pasive tako

što koriste HoV i kredite za likvidnost. Pri utvrđivanju izvora likvidnosti koriste se 4 teorijska pristupa:

1. teorija komercijalnog zajma ili realne menič ne doktrine

2. teorija prenosivosti ili teorija prenosive (unovč ive) aktive

3. teorija anticipativnog dohotka

4. teorija upravljanja pasivom ili teorija usklađ ivanja obaveza

Kod prve 3 teorije akcenat je na upravljanje aktivom bilansa stanja banke.

Teorija komercijalnog zajma sugeriše bankama oobravanje kratkoročnih kreita u f - ji očuvanja

likvidnosti. Radi se o kreditima sa kratkim perioima ospeda što omoguduje banci da u kratkim

perioima napladuje kredite i a ih po potrebi koristi za oržavanje likvinosti. To znači a napladeni

krediti ne bi ulazili u kreitni potencijal i ne bi služili za oobravanje novih kreita, ved bi se koristili za

isplatu tekudih obaveza banke. Osnovni nedostatak ove teorije je njena nerealnost, jer komitenti banke

imaju vedu potrebu za srenjoročnim i ugoročnim kreditima.

Teorija prenosive aktive sugeriše da je likvinija ona banka koja ima vedi stepen međusobne

prenosivosti, onosno unovčivosti pojedinih oblika aktive. Ova teorija je u osnovi koncepta sekundarnih

rezervi. Praktična primena ove teorije zavisi od:

- razvijenosti fin tržišta

- postojanja velikog broja fin instrumanata na fin tržištu

- konkretne tržišne pozicije pojeinačne banke

- sposobnosti CB da vodi adekvatnu monetarnu politiku

- stepena razvijenosti informacionog sistema u smislu pravovremenog informisanja fin institucija i

privrednih subjekata o promenama na fin tržištu

Praktična primena ove teorije je ugrožena onog trenutka ka je ugrožena likvinost vedeg broja banaka.

U tom slučaju, sve likvino ugrožene banke de pokušati a proaju svoje HoV na tržištu, pa usled

povedane ponue HoV na tržištu, odi de o paa tržišnih cena HoV. Taa je značajna uloga CB jer je ona

ovlašdena a otkupljuje ponuđeni višak HoV. CB de iskoristiti ovo ovlašdenje jeino u slučaju ukoliko se



to uklapa u njenu monetarnu politiku. Ako CB vodi restriktivnu monetarnu politiku, ona nede otkupljivati

ili de otkupljivati manji deo HoV.

Teorija anticipativnog dohotka sugeriše bankama da se kao najvažniji izvor njihove likvidnosti javlja

anticipativni ili buudi ohoak koji de ostvariti korisnici kredita. Polazi se o pretpostavke a je buudi

dohodak finansijska osnova za servisiranje korišdenih kredita. Pravovremena naplata prethodnoodobrenih kreita obezbeđuje obnavljanje ili rekreiranje prethono iskorišdenog ili smanjenog kreditnog

potencijala. Nakon naplate prethodno odobrenih kredita, banka ima 2 mogudnosti:

- da obnovljeni kreditni potencijal iskoristi za odobravanje novih kredita

- a u slučaju ugrožene likvinosti, napladene kreite ili eo napladenih kredita, iskoristi za isplatu

tekudih obaveza

Teorij a upravljanja pasivom ili usklađ ivanja obaveza sugeriše bankama a se transformišu iz „pasivnog

akceptanta obaveza“ u aktivnog učesnika na fin tržištu. Praktična primena ove teorije zavisi od:

- stepena razvijenosti fin tržišta- izgrađene tržišne pozicije banke

24.Struktura izvora rezervi likvidnosti

Sastavni delovi rezervi likvidnosti su:

1. primarne rezerve

2. sekundarne rezerve

3. krediti za likvidnost

25.Primarne rezerve likvidnosti

U slučaju početne nelikvidnosti aktiviraju se primarne rezerve. One se sastoje iz:

1. gotovine

2. obaveznih rezervi

3. re zervi likvinosti koje pojeinačna banka sarž i u vidu depozita kod CB

4. epozita po viđenju koje likvino ugrož ena banka ima kod korespondentskih banaka

Gotovina se javlja u obliku metalnog i papirnog novca kao zakonskih srestava pladanja. Ona služi za

tekuda pladanja obaveza banke.

Depoziti po viđenju koje sarži kod CB u vidu obaveznih i rezervi likvidnosti, likvino ugrožena banka

može da koristi o nivoa koji se nalazi na računu CB. Oređeni deo ovog kreditnog potencijala banke

rže kod korespondentskih banaka sa kojima imaju razvijene poslovne odnose. Radi se o depozitima po

viđenju koje likvino ugrožena banka može prometno da koristi do visine njihovog iznosa.

Osnovna uloga primarnih rezervi jeste da pokriju trenutni deficit banke kada nastane neto odliv

sredstava. Banka u svakom trenutku ima i prilive i odlive sredstava. Ukoliko su trenutni olivi vedi od



trenutnih priliva, nastaje neto odliv sredstava koji se pokriva iz primarnih rezervi. Može se redi da je

osnovna f-ja primarnih rezervi da pokriju unapred planirani neto odliv sredstava iz banke.

Primarne rezerve su zastupljenije u politici likvidnosti:

- manjih banaka

- banaka koje preferiraju defanzivnu politiku likvidnosti

- banaka koje posluju u privrei sa manje razvijenim fin tržištem

- banaka ko je posluju u privrei koja strožije sankcioniše nelikvidne banke

Takođe, u slučaju da CB vodi restriktivnu monetarnu politiku, banke de se opredeljivati za formiranje

vedeg nivoa primarnih rezervi likvidnosti.

26.Sekundarne rezerve likvidnosti

Za razliku od primarnih rezervi likvidnosti, sekundarne rezerve likvidnosti imaju kvalitet tokova. Njihova

je uloga da trenutno pokriju eficit između priliva i odliva sredstava iz poslovnog sistema banke.

U razvijenim tržišnim privredama ne postoji jasna i precizna kvalifikacija obika i kvantifikacija potrebnog

iznosa sekunarnih rezervi. To znači da su banke potpuno autonomne u formiranju sekundarnih rezervi.

Praksa pokazuje da banke formiraju sekunarne rezerve tako što deo aktive plasiraju u HoV. Radi se o

kratkoročnim HoV kratkih perioa ospeda, sigurnom naplatom i obezbeđenjem kamatnog prihoda po

osnovu niskih kamatnih stopa. Za oržavanje likvinosti značajna je njihova osobina da se mogu lako i

brzo proati i pre roka ospeda.

Sekundarne rezerve se aktiviraju nakon iscrpljenja primarnih rezervi. Do aktiviranja sekundarnih rezervi

olazi u slučaju:

1. naglo poved ane kredit ne tražnje znač ajnih komitenata

2. ved eg odliva sredstava iz banke po osnovu kliringških obrač unskih transakcija sa 2im bankama

3. naglog odliva gotovine

U okviru politike likvidnosti, banka u trenutku neto priliva sredstava kupuje:

- kratkoročne ržavne obveznice

- bankarske akcepte i blagajničke zapise koje emituje CB i poslovne banke

- komercijalne papire velikih kompanija

S obzirom da su primarne i sekundarne rezerve likvidnosti delovi ukupnih rezervi likvinosti, može se

redi a postoji uzročno-posleični odnos između njih. Ukoliko se povedaju primarne rezerve, smanjide se

sekundarne i obrnuto. Pri tome se voi računa a su primarne rezerve pretežno nekamatonosne, a

sekundarne su kamatonosne. Konkretna struktura, onosno proporcija između primarnih i sekundarnih

rezervi zavisi od velič ine banke i razvijenosti fin tržiš ta. Klasična formula za utvrđivanje potrebnog

iznosa sekundarnih rezervi zasniva se na vema veličinama: neto odlivu depozita iz banke i povedanoj

kreitnoj tražnji znač ajnih komitenata banke.



28.Solventnost banaka

U fin teoriji ne postoji precizno razgraničenje pojmova likvidnosti i solventnosti. Razlikuju se 3 pristupa:

1. likvidnost i solventnost su sinonimi

2. likvidnost i solventnost su potpuno različ iti pojmovi

3. radi se o komplexnom principu koji istovremeno obuhvata solventnost, sigurnost i efikasnost

ulaganja

Prema prof esoru Milutinu Dirkovidu, likvidnost je sposobnost banke da ispunjava svoje dospele obaveze

na kratak rok . Za razliku od toga, solventnost je sposobnost banke da ispunjava svoje dospele obaveze

na dugi rok , oosno a u hipotetičkom trenutku likvidacije banke ili njenog preuzimanja od neke druge

banke, bude sposobna da izmiri sve svoje obaveze (a ne samo dospele).

Postoji pravilo da je banka solventna sve do onog trenutka ok je aktiva banke veda od njenih obaveza

(A>L). S obzirom da je:

A = L + NW

A – aktiva, L – obaveze, NW – neto vrednost ili sopstveni kapital banke

Sopstveni kapital banke je značajan faktor za očuvanje i povedanje solventnosti banke. Značaj

sopstvenog kapitala banke sagledava se kroz njegove f-je:

- on je uslov za osnivanje i početak rada banke

- u toku funkcionisanja banka je obavezna a shono zakonu oržava minimalan nivo kapitala

(prema našem zakonu 1o miliona )

-

služi za pokride iznenadnih gubitaka nakon iscrpljenja izdvojenih rezervi- banka ima obavezu apsolutnog povedanja obima kapitala srazmerno povedanju ukupnih

aktivnosti banke

- sopstveni kapital banke je u f- ji oržavanja i građenja poverenja postojedih i buudih komitenata

banke

Solventnost je kompleksan poslovni princip koji obuhvata:

1. solventnost u už em smislu koja oređ uje sposobnost banke da apsorbuje gubitke po osnovu

razlik a koje banka preuzima na fin tržiš tu

2. sigurnost vlasnika, deponenata i ostalih komitenata a d e banka sigurno poslovati njihovim

sredstvima

3. težed i da maximira sopstvenu mikroekonomiju, pojedinač na banka doprinosi racionalnom

korišd enju fin resursa na nivou makrosistema



29.Profitabilnost banaka

S obzirom da su banke organizovane kao akcionarska ruštva, za njih je relevantna f-ja cilja u obliku

maximizacije profita. Pri tome, profit se dobija kao razlika ukupnih prihoda i ukupnih rashoda banke.

Banka ima za cilj a permanentno povedava prihode:

- ostvarivanjem vede marže između ved e aktivne i manje pasivne kamatne stope

- poved avanjem provizije na posred nič ke instrumentalne poslove

- uč estvovanjem u profitu koji se ostv aruje u sopstvenim ili suvlasničkim preuzed ima

Sve do 8o-ih god XXveka banke su bile orjentisane samo ka tzv nabavnom tržiš tu fin resursa, gde su se

ponašale kao “pasivni akceptant obaveza” . To znači da je inicijativa bila na strani komitenata banke, a

banka je samo ispunjavala njihove zahteve. Procesi deregulacije, homogenizacije i marketizacije u

bankarstvu preorjentisali su banke sa nabavnog ka proajnom tržiš tu. To znači a banke previđaju

buude potrebe svojih komitenata i, shodno tome, dizajniraju i nude nove bankarske proizvode i usluge.

Banke razvijaju novu poslovnu strategiju zasnovanu na teoriji integralnog upravljanja aktivom i pasivombanaka. Ova strategija omoguduje strukturiranje pasive po najnižim pasivnim kamatama da bi se nakon

toga strukturirala aktiva sa vedim kamatnim stopama.

Ova strategija je dovela i do promene u f- ji cilja banke. Banka promoviše cilj u vidu maximiranja stope

prinose po jedinici akcijskog kapitala. To znači da se umesto profita maximira profitna stopa i to kako

profitna stopa u odnosu na ukupna srestva banke (sopstvena i tuđa), tako i na sopstveni kapital.

Maximiranjem stope prinosa u odnosu na ukupnu aktivu banka koristi leveriž efekat, tj višestruko

uvedava profitabilnost sopstvenog kapitala.



6.Koristi se i indicator poznat kao akcijski multiplikator :

EM =

Preko ovog inikatora se faktički izračunava leveriž factor. Preko njega se saznaje oprinos korišdenih

tuđih sredstava stopi prinosa na sopstveni kapital.

31.Tokovi formiranja kapitala

U okviru OECD (organizacija za evropsku saradnju i razvoj) postoji jedinstvena metodologija za

utvrđivanje profita. Ova metodologija identifikuje tokove formiranja i iskazivanja profita od strane

banaka koje posluju na fin tržištu Evrope. Primena ove metoologije omoguduje uporedivost podataka o

ostvarenom profitu, odnosno stopa prinosa u okviru pojedinih banaka. Razlikuju se 7 faza u formiranju

profita:

I faza - vrši se upoređivanje kamatnih prihoda i kamatnih rashoda

II faza - u okviru nje se dolazi do neto kamatnog prihoda i dodaju se neto nekamatonosni prihodi

(prihoi po osnovu provizija i učešda u profitu sopstvenih preuzeda)

III faza - dobija se bruto prihod

IV faza - kada se od bruto prihoda oduzmu operativni rashodi (kamatonosni i nekamatonosni) plus

izdvojene rezerve, dobija se neto prihod (neto dobit ili neto profit)

V faza - kada se od neto profita odbiju izdvojene rezerve (rezerve likvidnosti i obavezne rezerve), dobija

se profit pre oporezivanja

VI faza - kada se od profita pre oporezivanja odbije porez na profit, dobija se profit posle oporezivanja

VII faza - kada se od profita posle oporezivanja odbije raspodeljeni profit obija se se zaržani profit

Poslenja veličina u okviru zaržanog profita javlja se samo u slučaju onih banaka koje pretenduju da

poboljšaju tržišnu poziciju zbog čega jačaju stalnu bazu tako što deo ostvarenog profita nakon raspodele

pripisuju akcijskom kapitalu.

32.Profitabilnost kao funkcija cilja ili funkcija kriterijuma

Činjenica da banka predstavlja koncentrovani izraz različitih interesa učesnika u bankarskom mehanizmu

relativizira klasični cilj banke da maximira profit. Naime, preko banke se prelamaju različiti i često

međusobno konfliktni interesi vlasnika banke, menažera i brojnih komitenata koji imaju različit odnos

prema maximiranju profita po svaku cenu i u svakom trenutku. Dodatni razlog za relativiziranje

maximiranja profita kao ciljne f-je jeste i zainteresovanost makrosistema a najvedi broj banaka u okviru

bankarskog sistema ostvaruje prosečne profitne stope uz istovremeno očuvanje likvidnosti i sigurnosti.



4.vanbilansne transakcije – radi se o tzv neutralnim bankarskim poslovima koji se ele na posreničke i

komisione. Po osnovu ovih poslova banke napladuju provizije čije se učešde stalno povdava u ukupnom

prihodu banke. To su poslovi platnog prometa, izdavanje jemstva i garancije, akreditiva, kreditnih

kartica, transakcije HoV itd

5.troš kovi banke – minimizacijom troškova povedava se učešde profita u ukupnom prihodu banke jer seprofit izračunava kao razlika ukupnog prihoda i rashoda. U cilju maximizacije prihoda i minimizacije

troškova formiraju se profitni centri koji omoguduju permanentno pradenje prihoda i rashoda

6.okruzenje – misli se na:

-fazu privrednog ciklusa

-uticaj CB i ržavnih monetarnih organa

34.Konfliktnost ciljeva bankarskih principa

Banka se pri obavljanju svojih aktivnosti priržava osnovnih ekonomskih principa kao što su likvidnost,sigurnost i profitabilnost. Banka ove principe ostvaruje po mnogo vedom ruštvenom kontrolom nego

što je to slučaj sa rugim preuzedima. Pri tome, imaju se u vidu 2 specifičnosti banke:

1. preko bankarskog mehanizma prelama ju se različiti konfliktni interesi različitih učesnika

(vlasnika banke, menaž era, komitenata i makro sistema)

2. banka posluje pretežno tuđ im sredstvima

Nekadašnji imperativ maximiziranja profita po svaku cenu transformisan je u f-ju kriterijuma koja

optimizira i relativizira suprotne interese različitih učesnika. Shodno tome, profit banke se javlja kao

optimalna veličina koja je rezultanta prihvatljivog nivoa likvidnosti i sigurnosti. Pri tome, optimalna stopa

profita je najveda moguda profitna stopa pri kojo j banka ostvaruje zaovoljavajudi nivo likvidnosti isigurnosti.

U okviru bankarske teorije postoje 2 extremna stava u odnosu na spremnost banke a prihvati vedi ili

manji rizik u f-ji maximiziranja profita:

Prema prvoj koncepcijii, banka ima averziju prema riziku, tj nije sklona preuzimanju rizika

Prema drugoj koncepciji, banka je potpuno sklona preuzimanju rizika

U savremenoj bankarskoj teoriji sve je prisutnija nova koncepcija koja polazi od pretpostavke da

prenaglašavanje oređenog ekonomskog principa u kradem vremenskom periodu prouzrokuje lošeposlovne rezultate. To znači a ako se prenaglasi značaj jenog o principa narušide se ostala 2 principa.

Pri tome, ima se u viu poznato tržišno pravilo a se preuzimanjem naprosečnog rizika mogu ostvariti

extra efekti, ali i extremni gubici. Nova koncepcija polazi od pretpostavke da je konkretan odnos neke

banke prema preuzimanju vedeg ili manjeg rizika uslovljen oređenim faktorima kao što su:

1.velič ina banke – praksa pokazuje, a teorija objašnjava a su vede banke sklone preuzimanju vedeg

rizika što se objašnjava njihovom povoljnijom tržišnom pozicijom



nakon što se problem raščlani i analizira postoji mogudnost nove sinteze pri č emu ona ne predstavlja

prost zbir pojedinih delova

moel omoguduje a se ostvareni efekti upoređuju sa planiranim

Najznačajnija poruč ja primene nauke o upravljanju u bankarstvu su:

1. bankarske operacije – cilj je da se uspostave efikasni onosi između filijala u okviru banke,

pronalaze se najbolji mogudi onosi između organizacionih delova banke i komitenata banke,

minimiziraju se troškovi pojedinih bankarskih operacija

2. bankarstvo kao celina – pozicionira se tržišni položaj pojeinačne banke u okviru bankarskog

sistema kao celine

3. manipulisanje obveznicama – analizira se fin položaj poručja na kome posluje oređena banka,

efiniše se strategija portfolio obveznica u smislu emitovanja obveznica različitih perioa

ospeda i različitih kamatnih prinosa

4. portfolio menaž ment – banka struktuira sopstveni portfolio sastavljen iz različitih HoV, efinišu

se najpovoljnija tržišta ge de se plasirati ili kupovati HoV

5. generalni menaž ment – naglasak je na upravljanje aktivom gde su, osim investicionih

plasmana u HoV, značajni i kreditni plasmani

36.Optimizacija bankarskih aktivnosti primenom modela linearnog programiranja

Za upravljanje bankom relevantna je primena modela linearnog programiranja koji omoguduje

ostvarivanje optimalnih veličina. Operativni značaj modela linearnog programiranja se povedava zbog

povedanja broja podataka, broja poslova i, po tom osnovu, povedanja fin transakcija. Dodatni razlog za

primenu linearnog programiranja nalazi se i u postojanju alternativnih ciljeva za koje se banka može

opreeliti. Ona se može opredeliti za:

1. maximizaciju profita

2. minimizaciju troš kova

3. minimizaciju rizika

S obzirom da su svi ciljevi međusobno konfliktni, teži se njihovoj optimizaciji.

Prilikom formulisanja modela linearnog programiranja imaju se u vidu sl pretpostavke:

- f- ja cilja se efiniše kao linearna veličina što znači a se grafički predstavlja u vidu prave

- ograničenja su takođe linearna, tj mogu se grafički prikazati u obliku prave

- troškovi i prinosi su konstantne veličine što znači a su im iste prosečne i granične vrednosti

- f-ja profita se dobija kao proizvod profita po jedinici bankarske usluge i f-ja odredjene usluge,

posle čega se sabiraju profiti po pojedinim uslugama

- f- ja troškova jenaka je proizvou troška po jedinici bankarske usluge i broja jeinica nakon čega

se sabiraju troškovi po svim bankarskim proizvodima



Koristi se i uslov negativnosti, što znači da se samo pozitivna vrenost neke veličine može koristiti.

37.Definisanje modela linearnog programiranja

Pri definisanju modela linearnog programiranja koristi se nekoliko faza:

1. definisanje f-je cilja

2. definisan je ogranič enja

3. tumač enje dobijenih rezultata

4. rel evantnost poataka obijenih reš avanjem modela linearnog programiranja

Definisanje f-je cilja – u bankarstvu su značajne 3f-je cilja: maximizacija profita, minimizacija troškova i

minimizacija rizika. S obzirom da je u savremenom bankarstvu naglasak na upravljanje aktivom, kao f-ja

cilja se najčešde koristi maximiziranje profita. Pri tome, posreno se uvažavaju troškovi i preuzeti rizici.

Pri definisanju f- je cilja značajno je a menažeri utiču na tzv varijable odluke. Varijabla odluke se

efiniše kao konkretan finansijski iznos oređene bankarske usluge koja se pruža komitentima banke. To

znači a menažeri imaju iskreciono pravo olučivanja a smanjuju ili povedavaju vrednosti pojedinih

usluga. S obzirom da je naglasak na upravljanje aktivom, menažeri se mogu olučiti za sleede

plasmane, tj varijable odluke:

- plasmani u kratkoročne ržavne HoV x 1 koje donose god kamatni prihod od 4% (x1=4%)

- plasmani u ugoročne ržavne HoV x 2 koje donose god kamatni prihod od 5%

- plasmani u potrošačke kredite x 3 koji banci donose god kamatni prihod od 6%

- plasmani u terminske, onosno ugoročne kredite x 4 koji donose god kamatni prihod od 7%- plasmani u komercijalne zajmove za kupovinu automobila x 5 koji donose god kam.prihod od 8%

- plasmani u ostale potrošačke kredite x 6 koji donose god kamatni prihod od 12%

Veličine od x 1 do x 6 predstavljaju varijabilne odluke i mogu primiti bilo koju vrednost. To znači a

menažeri olučuju koliki deo finansijskog potencijala ie na kratkoročne i ržavne HoV, potrošačke

kredite itd. Na osnovu ovih alternativa može se definisati sleeda f-ja cilja:

maxP = o,o4x 1 + o,o5x 2 + o,o6x 3 + o,o7x 4 + o,o8x 5 + o,o12x 6, pri čemu P predstavlja profit

To znači da se f-ja cilja, odnosno profita, dobija kao zbir proizvoda prihoda po jedinici plasmana i broja

jedinica tog plasmana.

Definisanje ogranič enja – kreditna aktivnost banke je uslovljena:

- raspoloživim kreditnim potencijalom

- zakonskim ograničenjima kao i regulativnom ulogom CB i kontrolnim ržavnim institucijama

- kreitnom tražnjom



Pri efinisanju ograničenja treba imati u vidu njihove karakteristike:

- neka su apsolutne priroe što znači da se mora ju imperativno uneti kao ograničenje

- neka ograničenja su položna rasuđivanju menažmenta zbog čega njihov uticaj na f-ju cilja

zavisi od sposobnosti menažera da ih relativizira

- neka ograničenja su subjektivne priroe i zavise o ponašanja i rasuđivanja komitenata banke

Imajudi u vidu definisanu f- ju cilja, mogude je koristiti sl ograničenja:

nivo depozita koje banka treba a ima na računu CB mora biti najmanje u iznosu:

- koji utvrdi CB u vidu stope i osnove obaveznih rezervi

- koji utvri menažment banke u vidu rezervi likvidnosti

značajno ograničenje koje treba uneti onosi se na najvedi mogudi kreit koji se može odobriti jednom

komitentu banke

najkompleksnije ograničenje se onosi na utvrđivanje strukture plasmana zavisno od stepena rizika i

likvidnosti

pored primarnih rezervi potrebno je definisati i sekundarne rezerve likvidnosti

s obzirom da se gotovina smatra nekamatonosnim plasmanom, potrebno je utvriti njeno učešde na

nekom minimalnom nivou, procentualno u onosu na epozite po viđenju. Cilj je da se preteranim

ržanjem gotovine nepotrebno ne smanjuje kreditni potencijal banke, ali i a njen nivo obezbeđuje

tekude isplate

Ovako efinisan sistem ograničenja sa prethodno definisanom f-jom cilja predstavlja model linearnog

programiranja koji se može rešavati:

1. algebarski i grafič ki – ako se rai o manjem broju ograničenja

2. kompjuterski – korišdenjem programa u koji je ugrađena simplex metoda

Reš avanje modela linearnog programiranja i tumač enje rezultata – rešavanjem ovog modela dobija se:

- vrednost f-je cilja, onosno maximalno mogudi profit pri atim ograničenjima

- obijaju se pojeinačni iznosi koji se mogu plasirati u x1 do x6

- model omoguduje da se od promena na finansijskom tržištu, kao i procenjenih buudih promena

u kamatnim stopama izvrši prestruktuiranje plasmana

- na osnovu obijenih rezultata banka može a poveda ili smanji aktivnosti na mobilisanju

slobodnih finansijskih viškova

Relevantnost poataka obijenih reš enjem modela – ukoliko su menažeri banke adekvatno prepoznali

problem koji se može rešavati preko moela, može se računati a de dobijeni rezultati doprineti

kvalitetnijem olučivanju. Pri tome, značajno je a menažeri banke daju podatke, potrebna objašnjenja

i procene informatičarima koji de matematički definisati i f- ju cilja i system ograničenja.



38.Expertni sistemi u bankarstvu

Postoji uzajamno uslovljen razvoj informacione tehnologije i bankarstva. Na početku razvoja

informacione tehnologije, bankarstvo je koristilo ona hardversko-softverska rešenja za rešavanje sve

složenijih bankarskih problema. Nakon toga, bankarstvo počinje a efiniše svoje zahteve u odnosu na

informacionu tehnologiju. Zbog toga je informaciona tehnologija ušla u fazu rešavanja specifičnihproblema u bankarstvu. Informaciona tehnologija je najpre omogudila primenu nauke o upravljanju u

bankarstvu, zatim informaciona tehnologija pomaže u automatskoj obrai sve vedeg broja podataka u

bankarstvu. Sleeda faza se oglea u korišdenju informacione tehnologije za obradu informacije.

Savremena faza se oglea u korišdenju specifičnih expertnih znanja različitih bankarskih specijalista koja

su arhivirana u bazi znanja koja se nalazi u kompjuteru.

Expertni system prestavlja oblik veštačke inteligencije kojim raspolaže kompjuter na osnovu arhiviranja

znanja vedeg broja specijalista, odnosno experata. Expertni system je sposoban da odgovara na

postavljena pitanja, kao i a aje stručne savete.

Expertni sistem se zasniva na 2dela:

1. sistematizacija znanja i veština koji su prikazani u obliku pravila

2. na tzv inferencionoj mašini koja pokrede euktivno zaključivanje na osnovu informacija koje

ulaze u sistem

Struktura expertnog sistema ima sleedi oblik:

( )

( )

( )

sticanje znanja

baza

znanja

primena znanja

dopuna



39.Vrste banaka

I Prema vremenskom kriterijumu banke mogu biti:

1. komercijalne ili depozitne – obavljaju kratkoročne poslove

2.

investicione – obavljaju ugoročne poslove

II kriterijum uvažava privrednu granu ge neka banka pretežno posluje, shodno tome, postoje:

1. industrijske

2. građevinske

3. agrarne

4. izvozno-uvozne

5. zanatske itd

III kriterijum uvažava širinu poruč ja na kojoj neka banka deluje:

1. komunalne ili opštinske banke

2. regionalne banke

3. republičko-pokrajinske

4. nacionalne banke – ukoliko se radi o federalnoj državi

IV Prema š irini asortimana usluga koje banke pružaju postoje:

1. specijalizovane banke koje pružaju obično jednu vrstu usluga

2. univerzalne banke koje pružaju sve vrste bankarskih usluga

V Prema kriterijumu poslovnosti banke mogu biti:

1. emisione ili CB koje se efinišu kao neprofitne institucije

2. poslovne banke koje imaju za cilj maximiranje profita

Nezavisno o prihvadenog kriterijuma, kao najznač ajnije vrste banaka ističu se:

emisione ili CB

depozitne ili komercijalne

investicione

poslovne

univerzalne

ostale vrste banaka



4o.Pojam i karakteristike emisione banke

Emisiona banka se efiniše kao:

- centralna monetarna institucija – koja ima monopol u emisiji nacionalne novčane jedinice

- banka bankama

–

uređuje i kontroliš

e rad svih ostalih banaka u bankarskom sistemu- banka rž ave – obavlja poslove u ime i za račun ržave

- neprofitna institucija – iz prihoda pokriva rashoe, a eventualni višak ulazi u ržavni bužet

- nije u konkurentskom odnosu sa poslovnim bankama koje su profitne institucije

- nema direktne kreditne onose sa privreom i stanovniš tvom

- ostvaruje neposredne kreditne odnose sa poslovnim bankama i rž avom kao njenim

neposrednim komitentom

Prva emisiona banka formirana je 1656go u Švedskoj. Druga po redu, a po svom kasnijem uticaju

najznačajnija emisiona banka, formirana je 1694go u Engleskoj. anašnja NB Srbije vodi svoje poreklo

od 1884god. Sve do kraja II Svetskog rata emisione banke su osnivane kao akcionarska ruštva. Prava

privatnih akcionara su bila ograničena na goišnju fiksnu dividendu kao prinos na njihove akcije. To znači

a privatni akcionari nisu učestvovali u formulisanju i sprovođenju monetarne politike. To pravo bilo je

rezervisano za ržavu kao najznačajnijeg akcionara. Posle II Svetkog rata sve emisione banke su

nacionalizovane, što znači a su u ržavnoj svojini.

S obzirom a je emisiona banka najznačajniji faktor za stabilno funkcionisanje finansijskog i privrednog

sistema, značajno je obezbediti njenu efikasnost pri obavljanju f-ja. Efikasnost emisione banke zavisi od

primenjenog modela. Postoje 2modela emisione banke:

1. model koji respektuje stepen institucionalne ili zakonom definisane nezavisnosti u odnosu na

zakonoavnu vlast (parlament ili skupštinu) i izvrš nu vlast (vladu)2. moel koji uvažava rž avnu organizaciju, tj da li se rad i o unitarnoj ili feeralnoj rž avi

U okviru prvog modela postoje 2varijante:

I varijanta se karakteriše visokim stepenom institucionalne nezavisnosti. Ova varijanta postoji u

najrazvijenijim tržišnim privredama. Visok stepen nezavisnosti se obezbeđuje:

- utvrđivanjem prosečnog užeg mandata guvernera (5-24god) u odnosu na mandate poslanika i

članova vlae (4go) čime se izbegava mogudi politički uticaj prilikom promena vlaajudih

struktura

- definisanjem malog broja obaveza emisione banke prema zakonoavnoj i izvršnoj vlasti. Oveobaveze su najčešde informativnog i konsultativnog karaktera

Podaci pokazuju da se radi o efikasnoj varijanti s obzirom da u tim zemljama postoje nulte ili niske

inflacione stope. Ova varijanta obezbeđuje stope monetarnog rasta koje su srazmerne stopama rasta

realnog ruštvenog proizvoa, pri čemu se ima u vidu da je emisiona banka odgovorna za monetarnu

politiku.



II varijanta se odlikuje niskim stepenom institucionalne nezavisnosti i ona postoji u privredama u

razvoju. Čak i kaa postoji oređen stepen zakonom definisane nezavisnosti, on se u praksi poništava

voluntarističkim olukama vlaajude administracije.

Podaci pokazuju da se radi o neefikasnoj varijanti s obzirom a u tim zemljama postoje značajne stope

inflacije i obezvređivanje deviznog kursa nacionalne valute.

I u okviru drugog modela postoje 2varijante:

I varijanta postoji u unitarnim ržavama ge ominantno živi jena nacija. U tim ržavama emisiona

banka funkcioniše kao jedinstvena monetarna institucija ge se na istom mestu utvrđuje i sprovodi

monetarna politika. Ne postoji problem razgraničenja naležnosti između centra i organizacionih delova

zbog čega je efikasna u sprovođenju monetarne politike.

II varijanta postoji u ržavama f eeralnog tipa ge ravnopravno živi više nacija. Da bi se obezbedila

ravnopravnost i u monetarnoj sferi, emisiona banka se organizuje kao složen system koji se sastoji iz

organizacionih delova koji imaju oređena ovlašdenja. Npr: američke feeralne rezerve, što je naziv zaameričku emisionu banku, u svom sastavu imaju 12 rezervnih banaka; nemačka bundes banka ima u

svom sastavu 11 banaka čija su seišta u glavnim graovima nemačkih pokrajina; švajcarska banka ima u

svom sastavu 2 organizaciona dela u Cirihu i Bernu.

Da bi ova varijanta efikasno funkcionisala potrebno je a postoji precizno razgraničenje naležnosti

između organizacionih delova. Postoji pravilo a se jeinstveno utvrđuje monetarna politika i da se

samo njeno tehničko sprovođenje prepušta organizacionim delovima. Praksa navedenih zemalja

pokazuje a se u tom slučaju radi o efikasnoj varijanti. Ilustrativan primer neefikasnog funkcionisanja

složenog sistema bila je NB nekaašnje SFRJ.

41.Funkcije emisione banke

Emisiona banka ima 3 f-je:

1. f- ju utvrđivanja i sprovođ enja monetarne politike

2. f- ju “poslenjeg utočišta banaka” ili “kreitora u poslenjoj instanci”

3. supervizorsku f-ju

F- ja utvrjivanja i sprovođ enja monetarne politike – pri utvrđivanju monetarne politike ima se u vidu

ostvarenje sl ciljeva:

- relativna stabilnost cena

- inamične i prihvatljive stope privrednog rasta

- puna zaposlenost

- ravnoteža u platnom bilansu



F- ja “poslenjeg utočišta banaka” – zasniva se na činjenici a je oržavanje likvinosti najvedeg broja

banaka u okviru bankarskog sistema osnovni factor oržavanja poverenja u bankarski system. Ima se u

viu mogudnost a početna nelikvinost jene vede banke, u smislu njene nemogudnosti istovremene

isplate velikog broja depozita, može izazvati uznemirenje i kod vlasnika depozita kod drugih banaka.

Može odi do tzv domino efekta ili efekta stada, tako što bi ogroman broj deponenata u jednom

trenutku zatražio isplatu svojih epozita. Zbog toga pojeinačne banke efinišu nekoliko linija odbrane

likvidnosti (primarne rezerve, sekundarne rezerve, krediti kod korespondentskih banaka), a ako je to

neuspešno, podnose zahtev za kredit za likvidnost kod emisione banke. Ukoliko emisiona banka prihvati

ovaj zahtev, aktivira se njena f- ja “poslenjeg utočišta banaka”. Oobravanjem kreita za likvinost

emisiona banka postaje “kreitor u poslenjoj instanci”.

Supervizorska f-ja – pojavila se 6o-ih god XXveka. N jena pojava je povezana sa povedanim tržišnim

nestabilnostima koje su uzrokovale:

- promenu kamatnih stopa

- promenu deviznih kurseva

- promenu tržišnih cena HoV u odnosu na njihovu nominalnu vrednost

U cilju sprečavanja smanjivanja bankarskih profita i pojave gubitaka, emisione banke su počele sa

definisanjem minimalnih standarda i koeficijenata kojih su morale a se priržavaju pojeinačne banke.

U slučaju kada bi podaci o poslovanju banaka ostupili naniže u odnosu na definisane, to bi bio signal za

emisionu banku a poveda kontrolu nad poslovanjem takvih banaka. Radi se o definisanju sleedih

minimalnih standarda i koeficijenata:

- minimalna stopa adekvatnog kapitala banke definisana kao odnos sopstvenog kapitala banke i

rizične active

- minimalni koeficijenti likvidnosti definisani kroz odnos pojedinih pozicija active i pasive banaka- bilansna struktura

- mikrokreditna politika banaka

- minimalne stope sigurnosti i solventnosti

- upravljački kvalitet definisan kroz personalne i profesionalne osobine menažera

- adekvatan nivo tehnološke opremljenosti za obavljanje specifičnih bankarskih poslova

- nivo konkurencije u smislu sprečavanja preterane dominacije jedne ili grupe banaka

- organizaciona i upravljačka struktura u smislu sprečavanja preterane dominacije jednog ili grupe

akcionara

Postoje 2 modela supervizije:

1. američ ki ili anglosaksonski – zasniva se na kontroli minimalne stope adekvatnog nivoa kapitala

pojeinačne banke

2. evropski ili kontinentalni – zasniva se na kompleksnom pradenju svih definisanih minimalnih

standarda i koeficijenata



U razvijenim tržišnim privredama emisiona banka nije ovlašdena a irektno kontroliše kreditnu

aktivnost poslovnih banaka. Naime, emisiona banka posreno kontroliše kreditnu aktivnost banaka tako

što kontroliše obim i strukturu primarnog novca. Emitovanjem primarnog novca započinje proces

depozitno-kreditne multiplikacije koji rezultira višestruko vedom količinom novčane mase. Kvantitativan

onos između novčane mase i primarnog novca utvrđuje se relacijom:

M = m * B

M – novč ana masa (gotov novac i epoziti po viđ enju)

m – monetarni multiplikator

B – primarni novac i monetarna baza

43.Operativni metodi i instrumenti realizacije funkcija CB

Da bi realizovala svoje f- je CB koristi oređene metoe i instrumente kao što su:

1. rediskontni krediti

2. operacije na otvorenom tržiš tu

3. stopa obaveznih rezervi banaka

4. specijalni depoziti

5. politika eskontne stope

6.

direktivne mere emisione banke u odnosu na poslovne banke7. neinstitucionalni ili neformalni uticaj emisione banke u odnosu na poslovne banke

Rediskontni krediti – jean o najznačajnijih tokova emitovanja primarnog novca odvija se preko

rediskontnih kredita. Radi se o otkupu komercijalnih vrednosnih papira od strane emisione banke.

Najčešde se otkupljuju menice. Otkup menice od strane poslovne banke naziva se eskont. Eskontom

menice banka praktično odobrava kredit imaocu menice, pri čemu vrednost eskontnog kredita ima

manju vrednost u odnosu na nominalnu vrednost na koju glasi menica. Razlika predstavlja kamatni

priho banke. Nakon što odobri eskontni kredit, poslovna banka ima 2 mogudnosti:

1. a sačeka a prođe 9o dana i da je naplati od izdavaoca menice

2. ili može da je i pre isteka 9o-og dana proda emisionoj banci

U tom slučaju emisiona banka obavlja reeskontni posao u okviru koga faktički odobrava reeskontni

kredit poslovnoj banci. S obzirom da se kredit odobrava u manjem iznosu (uz diskont), ovaj kredit se

naziva rediskontni kredit. Na osnovu dobijenog rediskontnog kredita poslovna banka obnavlja pre toga

smanjeni kreditni potencijal.



Mehanizam rediskontnih kredita se sve manje koristi u razvijenim tržišnim privreama, ali još uvek

dominira u zemljama u razvoju. Postoje 2 nedostatka kod ovog mehanizma:

1. emisiona banka je u pasivnoj poziciji jer ima samo 2opcije: da odobri rediskontni kredit ili da

odbije odobravanje kredita

2. emisiona banka ne utiče na kvalitet emitovanih menica u robnom prometu. Može se dogoditi damenice buu lažne, tj da iza njih ne postoje stvarni kupoprodajni odnosi. Ukoliko bi izvršila

reskont takvih menica, emisiona banka bi emitovala novac bez pokrida

Operacije na otvorenom tržiš tu – ovaj mehanizam se dominantno koristi od strane emisionih banaka

razvijenih tržišnih privreda. Njegovu suštinu šine kupoproaje ržavnih HoV od strane emisione banke.

Stopa obaveznih rezervi – u slučaju naglo povedane ili smanjene likvidnosti makrosistema, emisiona

banka je ovlašdena a povedava ili smanjuje stopu obaveznih rezervi. Takođe, emisiona banka utvrđuje i

širinu osnovice, onosno vrste epozita na koje de se obračunavati stopa obaveznih rezervi. Promenama

u visini stope i širini osnovice utiče se na likvidnost i kreditni potencijal pojeinačnih banaka.

U bankarskoj teoriji i praksi postoje brojne dileme u vezi sa visinom stope i širinom osnovice. Rasprave

imaju za cilj da se postigne optimalan nivo obaveznih rezervi koji bi omogudio adekvatan nivo likvidnosti,

a da se istovremeno ne ugrozi profitabilnost banaka. Postoje extremna mišljenja u vezi sa tim:

- ne treba izdvajati bilo kakve rezerve, čime bi se obezbedila potpuna autonomija banaka i njihova

međusobna konkurencija

- da se primeni stopa obaveznih rezervi od 1oo%, čime bi se bankarski sektor potpuno obezbedio

od rizika, a banke bi maximirale profit na osnovu vede ili manje uspešnosti menažerskih ekipa

Ipak, dominiraju tri koncepcije:

Prema I koncepciji , primenjivala bi se stopa obaveznih rezervi u oređenom procentu na sve izvore

sredstava

Prema II koncepciji , stopa obaveznih rezervi bi se utvrđivala samo u onosu na epozite po viđenju koji

se u stvari smatraju najrizičnijim bankarskim izvorom

Prema III koncepciji , primenjivala bi se veda stopa u odnosu na depozite po viđenju (1o-15%) i niža stopa

u onosu na oročene epozite, štedne depozite, namenske i specijalne depozite (2-5%)

Može se redi da u praksi savremenih emisionih banaka dominira III koncepcija s obzirom da obezbeđuje

optimalan nivo rezervi likvidnosti uz respektovanje različitih stopa rizika pojedinih rezervi sredstava.

Specijalni depoziti – rai se o specifičnoj vrsti obaveznih rezervi. o oređenog nivoa pojedinih vrsta

epozita primrnjuje se uobičajena stopa obaveznih rezervi . Ukoliko pojedine vrste epozita prevaziđu

oređeni maximalni nivo, na porast iznad maximuma mogu se primenjivati više stope obaveznih rezervi.

Na taj način se formiraju specijalni depoziti. Preko specijalnih epozita emisiona banka reguliše kreditni

potencijal, kreditnu aktivnost i likvidnost poslovnih banaka.



Politika eskontne stope – eskontna stopa se efiniše kao najniža kamatna stopa po kojoj je emisiona

banka spremna da kreditira poslovne banke. Može se redi da eskontna stopa, koju na svoje kredite

obračunava emisiona banka, predstavlja referentnu kamatnu stopu. To znači a se tržišne kamatne

stope formiraju na nivou od 1 do 2% iznad eskontne stope. S ruge strane, pri utvrđivanju visine

eskontne stope emisiona banka uvažava trenutne tržišne kamatne stope. Zbog toga se može redi da

postoji uzajamno uslovljen onos između eskontne stope i tržišnih kamatnih stopa.

Direktivne mere emisione banke u odnosu na poslovne banke – ove mere su administrativnog karaktera

i primenjuju se u va slučaja:

1. ukoliko su tržišni instrumenti neefikasni u sprovođenju monetarne politike

2. kaa je potrebno poržati i ubrzati ejstvo tržišnih instrumenata i mehanizama

Ove mere se obično primenjuju na kratak rok a bi se izbegla nepoželjna kretanja po osnovu preteranog

administriranja. Suština ovih mera je u tome što one smanjuju poslovnu autonomiju banaka. Ove mere

mogu biti kvantitativne i kvalitativne. U okviru kvalitativnih mera, poslovnim bankama se preporučuje a

povedavaju kreitnu aktivnost u oređenim privrenim granama, a na račun smanjivanja kreditne

aktivnosti u drugim privrednim granama. Kvantitativne mere mogu biti:

- linearno ograničavanje kreitnih plasmana izna oređenog nivoa

- limitiranje kamatnih stopa koje banke pladaju na depozite

- limitiranje kamatnih stopa koje banke zaračunavaju na odobrene kredite

Neinstitucionalni ili formalni uticaj emisione banke u odnosu na poslovne banke – u slučaju kada

emisiona banka proceni da su zakonom propisani fin instrumenti neefikasni u sprovođenju monetarne

politike, može koristiti tzv „moralne apele“ . Preko moralnih apela emisiona banka zahteva od

najznačajnijih banaka a se suzrže od nekih kreitnih aktivnosti ili a povedaju neke aktivnosti. Suštinamoralnih apela je u tome da oni nemaju uporište u zakonu, ved proizilaze iz mod i i uticaja emisione

banke. Moralni apeli se upuduju od strane prestavnika emisione banke menažerima značajnih banaka

u okviru neformalnih susreta prilikom goišnjih skupština ili naučnih simpozijuma. Tom prilikom se

ovija proces tzv žentlmenskog dogovaranja, gde se diskretno nagoveštava povedana kontrola onih

banaka koje ne bi prihvatile moralne apele. Efikasnost moralnih apela zavisi od dva faktora:

1. ukoliko kreitni potencijal oređene banke u vedoj meri zavisi o kreitne porške emisione

banke, ona de biti spremna da prihvati moralni apel

2. ukoliko bi prihvatanje moralnog apela u vedoj meri uticalo na smanjenje profita, banka de odbiti

moralni apel



44.Depozitne banke

Osnovna karakteristika depozitnih banaka je pretežna kratkoročnost izvora sredstava i kreditnih i ostalih

plasmana. epozitne banke mobilišu različite vrste epozita iz sektora stanovništva , privree i ržave.

Kreitni plasmani su pretežno usmereni ka:

- finansiranju robnog prometa

- finansiranju zaliha u proizvodnji

- kreitiranju potrošač a za kupovinu automobila i potroš nih dobara

Depozitne banke imaju razgranatu mrežu filijala što im omoguduje prisustvo na svakom delu teritorije

ge mobilišu i najsitnije, tj atomizirane finansijske viškove. S obzirom a pretežno kreditiraju robni

promet, one su poznate i pod nazivom komercijalne banke. Depozitne banke obavljaju tzv ročnu

transformaciju finansijskih sredstava, tj oobravaju kreite na prosečno uže rokove nego što su rokovi

deponovanja sredstava u banku.

Depozitne banke se javljaju kao dualna kategorija:

- one su monetarne institucije jer posluju epozitima po viđenju koji se smatraju transakcionim

novcem koji je eo novčane mase, zbog toga je emisiona banka zainteresovana za regulisanje

ovog dela aktivnosti depozitnih banaka.

- depozitne banke su i nemonetarne institucije jer mobilišu štene i oročene depozite koji

prestavljaju ostvarenu štenju ruštva. S obzirom da epozitne banke samo transferišu

ostvarenu štenju između pojedinih sektora, emisiona banka ne kontroliše ovaj deo njihove

aktivnosti.

Ovaj koncept se smatra tradicionalnim i nastao je kao rezultat poele u američkom bankarstvu 3o-ih god

XXveka. Taa je izvršena podela na:

1. komercijalno ili depozitno bankarstvo koje posluje transakcionim sredstvima koja su deo

novčane mase. Zato je ona specijalizovana za kratkoročno poslovanje.

2. investiciono bankarstvo koje obezbeđuje ugoročna srestva i po tom osnovu ugoročne

plasmane.

Ovakav model nikada nije zaživeo u evropskom bankarstvu ge su banke pretežno funkcionisale kao

univerzalne finansijske institucije. Početkom 8o-ih god XXveka započinje proces deregulacije u

američkom bankarstvu. To je imalo za posleicu ublažavanje postojedih velikih razlika između depozitnih

i investicionih banaka. Pre formalnih zakonskih promena banke su koristile finansijske inovacije da biprevazišle zakonska ograničenja.



45. Investicione banke

Investicione banke se odlikuju ugoroč nom strukturom aktive i pasive.

U pasivi dominiraju:

1. akcije

2. ugoročne HoV

3. ugoročni krediti dobijeni od drugih banaka

Manji eo pasive čine oročeni ili investicioni depoziti kao i oročeni štedni depoziti.

U aktivi dominiraju:

1. ugoročni krediti

2. plasmani u ugoročne HoV

3. ugoročni krediti odobreni drugim bankama

Investicione banke kreditiraju:

- saobradajnu infrastrukturu

- komunalnu infrastrukturu

- poljoprivredu

- stambenu izgradnju

- kupovinu stanova

Najstariji oblik investicionih banaka su hipotekarne banke. One oobravaju ugoročne kredite na

osnovu hipoteke koja obezbeđuje sigurnost banci a de naplatiti kredit. U vidu hipoteke nalazi se neki

deo nepokretne imovine korisnika kredita i time se blokira njegovo pravo raspolaganja tom imovinom do

trenutka naplate kredita. Ukoliko se ne vrati kredit u previđenom roku, banka prodaje njegovu imovinu

iz čije vrednosti pomiruje svoje kreitno potraživanje. S obzirom da su tržišne cene nepokretne imovine

položne promenama, banka odobrava kredit u visini 5o-8o% od procenjene imovine. U nestabilnim

privreama banke traže da vrednost nepokretne imovine bue 2 o 3 puta veda od iznosa kredita. Zbog

toga investicione banke angažuju ovlašdene procenjivače a bi što realnije utvrdili vrednost imovine nad

kojom se stavlja hipoteka. Investiciona banka u okviru svojih aktivnosti manifestuje principal agent

onos. Ona se ponaša kao agent koji zastupa interes principal kao vlasnika sredstava i nalogodavca. Tom

prilikom ona obavlja 3 f-je:

1. posreničko-distributivnu

2. stručno-savetodavnu

3. f-ju preuzimanja rizika

Pri obavljanju posrednicko-distributivne f-je investiciona banka se ponaša kao trgovina na malo i

trgovina na veliko. Kao trgovina na malo, ona koristi svoje specijalizovane organizacione delove da bi

emitovala i proala na tržištu HoV svojih komitenata. Kao trgovina na veliko, ona emituje HoV čiju dalju



proaju prepušta samostalnim specijalizovanim institucijama koje eluju na tržištu kapitala (dileri i

brokeri).

U okviru strucno-savetodavne f-je investiciona banka prelaže svojim komitentima:

- vrstu HoV koju treba emitovati

- vrstu tržišta na kojoj treba prodavati HoV

- način upotrebe prikupljenih sredstava po osnovu prodatih HoV

Pri obavljanju f-je preuzimanja rizika investiciona banka može a zauzme 3 pozicije:

- da preuzme obavezu prodaje HoV bez preuzimanja rizika za konačni uspeh prodaje

- da preuzme obavezu samo za neprodati deo

- da preuzme celokupni rizik za ukupnu prodaju celokupne emisije HoV

Ovo je tradicionalni koncept investicione banke koji elimično funkcionise u američkom bankarstvu. U

evropskom bankarstvu ove poslove obavljaju specijalizovani organizacioni delovi nekih univerzalnih

banaka.

46. Poslovne banke

Radi se o organizacionom obliku koji je razvijen u onim bankarskim sistemima gde nije postojalo

dovoljno depozitnih banaka.

Osnovna karakteristika poslovnih banaka je da u njihovoj pasivi dominira sopstveni kapital i izdvojene

rezerve, kako za oržavan je likvinosti, tako i za pokride mogudih gubitaka. Ovakva struktura pasive

omogudava dominaciju plasmana u kupovini sopstvenih preuzeda ili sticanje suvlasništva u rugim

preuzedima i bankama.

S obzirom da finansijski potencijal ovih banaka višestruko prevazilazi apsorpcione modi omadeg tržišta,

one osnivaju brojne afilijale ili filijale u drugim zemljama. Francuska je bila poznata po velikim poslovnim

bankama koje su imale brojne afilijale u inostranstvu.

S obzirom da su plasmani poslovnih banaka izuzetno rizični, ovim bankama je zakonom zabranjeno

mobilisanje epozita po viđenju.

Ukupan profit poslovnih banaka izračunavao se kao zbir ostvarenog profita u samoj banci i profita

ostvarenog u sopstvenim i suvlasničkim preuzedima.

Tokom 8o-ih god XXveka nastaju deregulacioni procesi u svetskom bankarstvu što je imalo za posleicu

približavanje poslovnih banaka univerzalnim bankama.

U omadoj teoriji i praksi koristi se naziv „poslovna banka“ za svaku onu banku koja nije emis iona.

osleno posmatrano, omade banke nikako ne mogu da budu poslovne banke jer u njihovoj pasivi

ominiraju tuđa srestva. U omadem zakonodavstvu se ne koristi termin poslovna banka. Neki autori

opravdavaju upotrebu ovog termina iz funkcionalnih razloga. Ima se u viu više decenijsko potiskivanje



samostalnosti i poslovne autonomije banaka. Upotrebom naziva poslovna banka ističe se nužnost a

omade banke postanu samostalni tržišni i privreni subjekti koji de se stalno ponašati poslovno što bi

rezultiralo maximizacijom profita.

47. Univerzalne banke

U početnom periodu nastajanja banaka one su organizovane i funkcionisale kao univerzalne bankarske

institucije. To se objašnjavalo time što su u tom periodu bili nerazvijeni privreni onosi zbog čega

privredni subjekti nisu zahtevali veliki broj finansijskih usluga. To je omogudavalo bankama a pruže

svojim komitentima sve vrste finansijskih usluga.

Razvojem unutrašnje i spoljne trgovine, kao i ubrzavanjem procesa inustrijalizacije, povedava se broj fin

zahteva prema bankama. S obzirom da do tada univerzalno organizovane banke nisu bile sposobne da

ogovore povedanim zahtevima, nastaje proces specijalizacije u bankarstvu. Postojede banke se

specijalizuju samo za oređenu vrstu bankarskih usluga.

Tokom 7o-ih i 8o-ih god XXveka, kao posledica deregulacije i internacionalizacije bankarstva, dolazi doreuniverzalizacije banaka. Postojede specijalizovane banke formiraju nove organizacione delove ili

otkuplju ju ruge specijalizovane banke čime nastaju univerzalne bankarske institucije koje pružaju sve

vrste bankarskih i nebankarskih usluga. Javljaju se fin konglomerati koji u svom sastavu imaju:

1. komercijalne banke

2. investicione banke

3. hipotekarne banke

4. osiguravajude kompanije

5. dilersko-brokerske kude

6. poverenička ruštva7. finansijske kompanije

8. sisteme robnih kuda

Na taj način bankarstvo poprima planetarnu dimenziju s obzirom da bankarske transakcije zahvaljujudi

kompjuterskoj tehnologiji ne poznaju nacionalne i ržavne granice.



48. Pojam i karakteristike nebankarskih institucija

Postoji uzajamno uslovljen razvoj između bankarskih i nebankarskih institucija. Što je razvijeniji oblik

bankarskog sistema jedne zemlje, to su razvijenije i nebankarske finansijske institucije. Postoji proces

međusobnog približavanja bankarskih i nebankarskih institucija što je povezano sa procesom

deregulacije u fin sistemima pojedinih zemalja.

Nebankarske finansijske institucije se odlikuju sl karakteristikama:

1.Radi se o veoma heterogenim fin institucijama od kojih su mnoge veoma stare po vremenu osnivanja.

2.Najvedi broj nebankarskih institucija ima privilegovan status što je povezano sa dobrotvornim radom

nekih od njih. Povoljniji tretman se realizuje primenom nižih poreskih stopa u odnosu na ostvarene

bankarske prihode.

3.Za razliku od banaka koje posluju svim vrstama sredstava, nebankarske i nstitucije pretežno posluju

srenjoročnim i ugoroč nim sredstvima.

4.Značajan broj nebankarskih institucija je neprofitnog karaktera što proizilazi iz vrste poslova koje

obavljaju

5.Nebankarske institucije nisu članovi monetarnog sistema što znači da su van neposredne kontrole CB.

To im omoguduje da slobodno formiraju kamatne stope, kako na depozite, tako i na odobrene kredite.

6.Svoje aktivnosti obavljaju na ugovorenoj (sklapanjem posebnih aranžmana) ili na neugovorenoj osnovi

što znači da usvojena pravila važe za sve komitente.

7.Postoji proces približavanja tako što bankarske institucije sve više obavljaju nebankarske poslove, dok

nebankarske sve više obavljaju bankarske poslove.

8.Kod nebankarskih institucija ne postoji uska povezanost izmeđ u strukture aktive i pasive kao što je to

slučaj kod bankarskih institucija.

Praksa pokazuje da se bankarske institucije formiraju:

- u oblasti štednje

- u oblasti potrošnje

- na tržištu kapitala

- za finansiranje stambene izgradnje

- za finansiranje poljoprivrede

U bankarskoj teoriji postoje dileme u vezi sa uticajem nebankarskih institucija na:

1. agregatnu štenju ruš tva

2. količinu novč ane mase

3. brzinu novč anog opticaja



Tokom XIXveka započet je proces osnivanja poštanskih š tedionica. Prva poštanska štedionica osnovana

je 1867go u Lononu. Poštanske šteionice koriste razgranatu mrežu poštanskih šaltera na čitavoj

teritoriji jene zemlje čime je omogudeno da i najudaljeniji krajevi imaju mogudnost a oročavaju svoje

fin viškove i da po tom osnovu dobijaju fin kreite. Najrazvijeniji sistem poštanskih šteionica nalazi se u

Nemačkoj čije je funkcionisanje uređeno posebnim zakonom. Za razliku o toga, u vedini zemalja

elovanje šteionica i poštanskih šteionica uređeno je zakonom o bankama, kao i kod nas.

5o. Spec ifični organizacioni oblici š tedionica

Kao specifični oblici javljaju se:

1. mešovite ili š tedne banke

2. šteno-kreditne organizacije

3. kreditne unije

Mešovite ili š tedne banke imaju slične izvore sredstava kao i banke. One mobilišu različite vrste

epozita. U početnom periodu kada su nastajale imale su povoljniji poreski tretman jer su obavljalehumanitarne poslove. U kasnijem periou sve više eluju na tržištu, ali su zaržale neš to povoljniji

poreski tretman u odnosu na banke. To im omogudava pladanje stimulativnih kamatnih stopa na

depozite, kao i oobravanje kreita po nižim kamatnim stopama. a bi privukle vlasnike vedih fin viškova

one osiguravaju vede epozite svojih značajnijih eponenata. Mešovitim bankama upravlja odbor

staratelja koji se bira iz rea najvedih eponenata. Mešovite banke kreitiraju potroš nju kao i

stambenu izgradnju. Njima je zabranjeno uzimanje kredita kod drugih fin institucija, kao i emitovanje

HoV rai privlačenja oatnih srestava sa tržišta. Ova ograničenja su u f -ji sprečavanja mešovitih

banaka a preuzimaju naprosečne rizike.

Šteno-kreditne organizacije mogu biti zajenič ke ili akcionarski organizovane. Ukoliko su zajeničke,njima upravlja obor irektora izabran o najvedih deponenata. Ukoliko su organizovane kao

akcionarska ruštva, posluju po principima akcionarskih ruštava. Šteno-kreitna uruženja mogu

uzimati kredite kod drugih institucija i emitovati sopstvene HoV. I one mogu osiguravati vede epozite.

Takođe, povoljniji poreski tretman im omoguduje lakše privlačenje depozita i povoljnije odobravanje

kredita. Osim potroš nje i stambene izgradnje, mogu finansirati komunalnu infrastrukturu i da kupuju

rž avne HoV.

Kreditne unije se efinišu kao finansijske institucije oređenih specifičnih profesija. Članovi kreditnih

unija su zaposleni u okviru jedne ili nekoliko profesija (kreditna unija lekara, advokata, profesora...).

Kreditne unije su u svojini svojih članova. Zbog toga su definisane kao neprofitne institucije čiji je cilj da

iz članarina članova finansiraju potrebe svojih članova. One se zasnivaju na samofinansiranju ili

volonterskom rau svojih članova. S obzirom da u njihovoj pasivi ominiraju kratkoročni oblici sredstava,

kreitne unije oobravaju pretežno potrošačke kredite, a kupovina stanova se kreitira najviše do 1o

godina. I one imaju povoljniji poreski tretman. Iako su male po obimu poslovanja, postoji trend brzog

porasta broja kreditnih unija.

bankarski menadzment i deo

Documents