bankarski menadžment 43

BANKARSKI MENADŽMENT

1. ISTORIJSKI RAZVOJ BANAKA I BANKARSTVA Preteče savremenih banaka javljaju se u antičko doba sa pojavom razmene, i to u bogatim područjima (Grčka, Rim, Bliski istok). Na Bliskom istoku se nastanak banaka vezuje za religiju i verovanja, tako da su hramovi bili prvi osnivači banaka (poslovi obavljani u naturi – 3400-3200 g.p.n.e). Vavilonski kralj Hamurabi (2500 g.p.n.e) donosi tzv. KODEKS O BANKARSTVU, gde bankarstvo prelazi iz verske u trgovačku delatnost – kuća “Sinovi Egibija” u Vavilonu. Pojavu i razvoj banaka i bankarstva omogućila je pojava kovanog novca. S obzirom da je kovani novac postojao i pre nove ere, ne možemo tvrditi da su postojale banke u današnjem smislu reči. Možemo govoriti o RAZVOJNIM FAZAMA -4: Prva faza (od VII v.p.n.e – XIV veka) Druga faza (od XIV – XVIII veka) Treća faza (XVIII – XIX veka) Četvrta faza (XIX - ) Bankarstvo u finansijski razvijenim zemljama prošlo je kroz TRI ETAPE (PERIODA) svog razvoja: 1. Period konzervativno-uslužnog bankarstva (od 60-tih god. XIX v. – 60-tih god. XX v.). Def. konzervativne (klasične) banke: Banka je specifična finansijska institucija čija je osnovna delatnost prikupljanje depozita i na toj osnovi odobravanje kredita. Karakteristike: Klasična banka je davalac i primalac usluga, u okviru kojih prima depozite i odobrava kredite Klasična banka je imuna na pritisak konkurencije Klasična banka se bavi posredovanjem, bez sluha za želje klijenata Klasična banka ima siromašnu lepezu ponude, i na strani depozita i na strani kredita (“UZMI ILI OSTAVI”) Klasična banka ima jeftin marketing 2. Period industrijsko-proizvodnog (savremenog) bankarstva (60-tih XX v. – 90-tih XX v.) Def. SAVREMENE BANKE: Savremena banka je poslovna banka koja svoj proizvod kao rezultat njene osnovne delatnosti plasira na finansijskom tržištu, putem i preko koga ostvaruje dobitak ili gubitak. Savremeno koncipirana banka nastala je i postoji iz razloga motivisanosti vlasnika kapitala da putem ovakvog institucionalnog oblika ostvaruje prihode po osnovu uloženog kapitala – PRINOS od kamata, provizija, renti, dividendi itd. Karakteristike savremene banke: Osnovna delatnost je kreiranje i proizvodnja bankarskih proizvoda i usluga Plasman proizvoda banke se ostvaruje formiranjem široke ponude proizvoda i usluga (ne pojedinačni proizvodi i usluge) Savremeni menadžment (organizacija, tehnologija, kontrola procesa) Profesionalni kadar (značaj edukacije) Bankarski marketing (tržišni koncept i fokus na klijentima banke) Za ovaj period karakteristični su modeli anglosaksonskog i kontinentalno-evropskog bankarstva (nemačko-japanski model bankarstva). Poređenje: Tradicionalno vs. Industrijsko (savremeno) bankarstvo

Tradicionalno Banke – glavni ponuđač Ponuda ≥ Tražnja Neosetljivost na konkurenciju Kratkoročna perspektiva Manji broj proizvoda i usluga Formalna više nego suštinska Dnevno likvidnost Nerazvijen sistem zarada Neažurno vodjenje knjiga i izvršenje obaveza

Industrijsko Konkurencija nebankarskih institucija Osetljivost na konkurenciju Usmerenost na klijenta Dugoročna perspektiva Disperzija proizvoda i usluga Kvalitet ponude Menadžment Aktivom i Pasivom Motivisanost zaposlenih Ažurnost u izvršavanju obaveza i vodjenju knjiga

3. Period globalnog bankarstva (90-tih XX v. – danas) Nastanak globalnog bankarstva je rezultat:

- Oštre konkurencije na finansijskom tržištu 90-tih godina XX veka (banke menjaju svoju poslovnu politiku i umesto pojedinačnih proizvoda nude BANKARSKI PROCES) – MARKETING aspekt

- Tehnološke revolucije (Informacione tehnologije i elektronsko-automatizovani procesi (ATM, EFT/POS, kartice, home banking, Internet banking, m-banking)

- Delovanja procesa globalizacije i širenja velikih svetskih banaka na svim svetskim tržištima – globalno tržište (merdžeri i akvizicije – M&A)

2. POJAM, VRSTE I FUNKCIJE BANAKA Ital. Banco – klupa, tezga, šalter (na kojima se vršila razmena novca i plaćanja na trgovima, vašarima, sajmovima....) Def. 4. (Zakon o bankama RS, čl. 2.): Banka je akcionarsko društvo sa sedištem u RS, koje ima dozvolu za rad NBS, i obavlja depozitne i kreditne poslove, a može obavljati i druge poslove. Banka predstavlja specijalizovanu privrednu organizaciju, finansijskog posrednika, koja 1. prikuplja slobodna novčana sredstva po raznim osnovama i plasira ova sredstva u raznim vidovima, pre svega kroz 2. odobravanje kredita i 3. kupovinu i prodaju HoV, odnosno pruža druge vrste usluga svojim komitentima, ili obavlja finansijske i druge transakcije za svoj račun, a u cilju ostvarivanja prihoda, odnosno profita po tom osnovu. Vrste banaka, osnovna podela shodno uslugama koje nude na tržištu:

- Centralne (emisione) banke - Depozitne (komercijalne) banke - Investicione banke - Granske (specijalizovane) banke - Razvojne banke - Univerzalne banke - Mega poslovne banke - Transnacionalne banke – internacionalni bankarski holdinzi ili finansijski holdinzi

Banke se mogu klasifikovati i na osnovu pretežnog sadržaja poslova kojima se bave, prema ročnosti odobrenih kredita (kratkoročne, srednjeročne, dugoročne), prema karakteru vlasništva (javno-pravne, zadružne i privatne), prema pravnoj formi (inokosne, d.o.o., a.d., zadruge), prema regionalnom rasporedu (lokalne, oblasne, savezne). Centralne (emisione) banke Ključno mesto u finansijskom sistemu države – primarna emisija novca kao zakonskog sredstva plaćanja i uloga “banke banaka”, kao i “banke poslednjeg utočišta” (lander of last resort). Osnovni poslovi i zadaci CB: pravo emisije novca i kredita, sprovođenje kreditno-monetarne politike, stvaranje i sprovođenje spoljne likvidnosti, obavljanje određenih poslova za račun države, kontrola i nadzor poslovanja banaka. Depozitne (komercijalne) banke Primarne aktivnosti: prikupljanje pretežno kratkoročnih sredstava po osnovu depozita sektora privrede i stanovništva i njihovo usmeravanje uglavnom za određene komercijalne namene, kao što su finansiranje proizvodnje i prometa, pretežno na kratak rok. Najrasprostranjeniji vid banaka; preko mreže filijala prikupljaju depozite, kreditiraju, vrše platni promet i poslove sa stanovništvom (vođenje računa). Značajna uloga na tržištu novca jer raspolažu viškovima likvidnih novčanih sredstava. Investicione banke Raspolažu dugoročnim kreditnim potencijalom i pretežno se bave dugoročnim kreditiranjem investicija (preko 5 god.). Mogu biti specijalizovanog (sektorskog) i univerzalnog tipa. Bave se emisijom i plasmanom HoV, konsaltingom ( savetovanjem) u procesu M&A i fin. transakcijama u vezi s tim, upravljanjem imovinom i portfoliom HoV. Granske (specijalizovane) banke

Odobravaju kredite pojedinim privrednim granama ili oblastima (poljoprivreda, industrija, spoljna trgovina itd.) na osnovu uloga depozita članova iz grane ili oblasti koja se kreditira. Obavljaju i ostale bankarske poslove za potrebe svojih klijenata. Preko ovih banaka se sprovode mere državne politike prema određenim privrednim granama i oblastima. Posebni vidovi specijalizovanih banaka (po vrsti poslova) su HIPOTEKARNE i LOMBARDNE (ZALOŽNE) BANKE Hipotekarne banke bave se srednjoročnim i dugoročnim kreditiranjem uz zalaganje hipoteke (nekretnina) komitenta kao obezbeđenja za otplatu kredita. U poslovnom kreditiranju klijenata, hipotekarnu formu zamenjuje PROJEKTNO FINANSIRANJE na srednji rok, gde uz biznis plan klijenta hipoteka služi kao jemstvo za uredno vraćanje kredita, kao i FIDUCIJARNI UGOVOR gde banka kao poverilac postaje de facto kupac imovine klijenta koji se koristi kao pokriće obaveza klijenta LOMBARDNE (ZALOŽNE) banke se pretežno bave odobravanjem kredita na osnovu zaloge pokretnih roba (po pravilu berzanskih), sa mogućnošću da se putem potvrde o vlasništvu one mogu preneti na banku poverioca. Kao zalog za lombardni kredit mogu se uzeti: Oročena štednja, polise osiguranja, deonice... Potrebno je da klijent ima sredstva u banci koja će služiti kao zalog i na osnovu toga može dobiti lombardni kredit u iznosu 90-100% sredstava Razvojne banke Osnovna f-ja je finansiranje programa razvoja nacionalne privrede kao celine ili nekog od njenih sektora (npr. infrastrukturni projekti), pod povoljnijim uslovima u pogledu roka i kamatnih stopa u odnosu na standardne tržišne uslove, Mogu biti: nacionalnog i međunarodnog (regionalnog) karaktera. PRIMER U SRBIJI: Razvojna banka Vojvodine – osnovana 2010. Najpoznatije međunarodne razvojne banke i institucije globalnog karaktera su: Međunarodna banka za obnovu i razvoj (IBRD) Međunarodno udruženje za razvoj (IDA) Međunarodna finansijska korporacija (IFC) Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) Evropska investiciona banka (EIB) Azijska banka za razvoj (ADB) Interamerička banka za razvoj..... UNIVERZALNE BANKE Bave se svim vrstama bankarskih poslova – BANKE OPŠTEG TIPA. Nude kompletnu ponudu bankarskih usluga klijentima (fizička i pravna lica) . Banke – “FINANSIJSKI SUPERMARKETI”. Bliže su komercijalnim bankama jer ipak preovlađuju depozitni poslovi. Banke u Srbiji su većiniom opšteg tipa tj. Univerzalne. MEGA POSLOVNE BANKE Poslovne banke imaju mnogo sličnosti sa depozitnim tj. komercijalnim bankama, tako da se pojmovno izjednačavaju u mnogim zemljama. Nastaju udruživanjem sredstava banaka i industrijskih kompanija i na taj način osiguravaju svoje projekte i finansiranje. Mega poslovne banke orijentisane su na finansiranje velikih industrijskih i trgovinskih konglomerata na dugoročnoj osnovi, uključujući i aktivnosti van nacionalnih granica. Primer: Kupovina NIS i Izgradnja gasovoda “Južni tok” – GASPROM BANKA. Multinacionalne banke Bankarsko poslovanje u velikom broju zemalja. Mreža filijala i afilijacija. Visok nivo informacionih tehnologija. Pružaju sve vrste bankarskih usluga, bliske UNIVERZALNOM tipu banke. Akcenat je na međunarodnim bankarskim poslovima: međ.plat.promet, devizne transakcije na FOREX, kreditiranje međ. Poslova. Funkcije banke:

- Primanje svih vrsta novčanih depozita (depozitna funkcija) - Davanje i uzimanje kredita (kreditna funkcija) - Devizno-valutni i menjački poslovi (devizna funkcija) - Izdavanje hartija od vrednosti i novčanih kartica (emisiona funkcija) - Čuvanje sredstava i hartija od vrednosti i upravljanje njima (depo funkcija) - Kupovina i prodaja HoV (posao sa efektima) - Izdavanje jemstva, garancije, avala i drugih oblika jemstava (garantna funkcija) - Platni promet u zemlji i inostranstvu (funkcija platnog prometa)

3. KARAKTERISTIKE SAVREMENIH BANAKA I TENDENCIJE BANKARSTVA

Tendencije bankarstva:

- Globalizacija tržišta – razuđena bankarska mreža – bankarska industrija - Tendencija stvaranja bankarskih holdinga (investicione banke kupuju gradjevinsku operativu, a komercijalne

fin. institucije) - rast stepena konkurencije medju bankama i izmedju banaka i drugih fin. inst.- rast značaja marketinga - Tendencija univerzalizacije banaka (nove usluge: konsalting, upravljanje gotovinom, lizing, start – up,

venture, osiguranje, PNZ) - Evolucija državne intervencije – deregulacija na nacionalnom nivou, uz medjunarodnu standardizaciju

ZEMLJE U TRANZICIJI – transformacija fin. sistema: mon. restrikcija, samostalnost CB, čvrsto budžetsko ograničenje, sanacija, otvaranje. Globalizacija započela 1960-tih, a maximum dostignut 1990-tih godina

- Bankarski poslovi bez vremenskog i prostornog ograničenja - Interni faktori razvoja bankarstva / medjunarodnog bankarstva - Koncentracija banaka – praćenje privrednog rasta, stvaranje EMU - Formiranje univerzalnih banaka – širenje na SAD - Deregulacija – transfer kapitala bez ograničenja - Informatizacija bankarskih aktivnosti - Jačanje konkurencije medju intrmedijerima

Eksterni faktori internacionalizacije: - Regulacija na medjunarodnom nivou – harmonizacija, smanjenje rizika - Globalizacija finansijskih tržišta - Liberalizacija nacionalnih finansijskih tržišta - Globalizacija realne ekonomije Karakteristike svetskog fin tržišta

- Proizvodi i eksperti - medjunarodni - Trgovina bez granica vremena i prostora - Obrazovanje eksperata – medjunarodno - Dominacija etike - Promene bankarskih i finansijskih tržišta

- Dizentermedijacija nacionalnih bankarskih sistema (povećanje učešća HoV umesto kredita) - Razvoj prekograničnih finansijskih aktivnosti – investitori diversifikuju portfolio po vrstama proizvoda i

internacionalno - Nebankarske finansijske institucije konkurišu bankama, nekad agresivno – konkurencija u pogledu depozita

stanovništva i finansiranja kompanija, uz smanjenje cena - Banke se menjaju – liberalizacija dozvoljava bankama da udju u investiciono bankarstvo, aset menadžment i

osiguranje - Banke su u stalnoj potrazi za novim izdašnijim izvorima prihoda – u Evropi su to HOV, u SAD i V.Britaniji

merdžovanje sa drugim bankama, brokerskim i osiguravajućim kućama Benefiti i rizici finansijske globalizacije Prevazilaženje kreditnih ograničenja – finansiranje putem HOV nacionalno ili internacionalno VS. Povećana osetljivost tržišta i stabilnosti . Sa više opcija zajmotražioci i investitiori postižu bolje uslove finansiranja VS. Ali je teže identifikovati i proceniti rizik. Banke i kompanije tržišta u razvoju mogu sniziti troškove nastupajući na globalnom tržištu VS. Medjutim tokovi kapitala se mogu okrenuti ponovo ka razvijenim Deregulacija – postupna liberalizacija na nacionalnom i globalnom nivou - 1980tih

- Do 1980-tih neformalna deregulacija - Formalna deregulacija 1980. - Zakon o deregulaciji depozitnih institucija u SAD – brisanje podele

komercijalne i investicione banke, ukinuto plafoniranje kamatnih stopa - 1998. Bazelski sporazum – adekvatnost kapitala + 1) sloboda kretanja kapitala, 2) sloboda osnivanja

bankarskih organizacija i 3) sloboda pružanja fin usluga - Deregulacija kao politika - Postupno uvodjenje deregulacije - Otvorena pitanja deregulacije: 1) dozvola za nove usluge 2) bezbednost 3) jedno umesto više regulatornih

tela 4) kontrola medjunarodnih konglomerata - PRUDENCIONA REGULACIJA I SUPERVIZIJA BANAKA

4. NEBANKARSKE FINANSIJSKE INSTITUCIJE Štedionice (pored banaka spadaju u depozitne fin. institucije) – štedno/kreditne zadruge, unije; posebna vrsta – Poštanske štedionice Investicioni fondovi/Društva za plasiranje kapitala – otvoreni, zatvoreni, hedž, privatni Osiguravajuća društva Penzioni fondovi – privatni i javni Lizing kompanije; Faktoring i forfeting kompanije; Stambene zadruge; Robne i efektne berze.....

5. ULOGA, ZNAČAJ I POSLOVI CENTRALNE BANKE Bankarski sektor čine: • centralna banka (central bank)

• poslovne, tj. komercijalne banke (commercial banks) Napomena: Monetarni sektor je „širi” pojam od bankarskog sektora. Monetarni sektor – pored bankarskog sektora – obuhvata i: štedionice (savings banks), investicione banke (investment banks)... Centralna banka se zove i „banka banaka” („bankers’ bank”), ili „zajmodavac poslednjeg utočišta” („lender of last resort”). Centralna banka može da odobri kredite poslovnim bankama koje su zapale u finansijske teškoće. Narodna banka Srbije (NBS) je centralna banka Srbije. Najvažnije centralne banke u svetu su: • Evropska centralna banka (European Central Bank = ECB) • Centralna banka Velike Britanije (Bank of England = BE) • Sistem federalnih rezervi (Federal Reserve System = Fed) Napomena: Međunarodni monetarni fond (MMF) – International Monetary Fund (IMF) – je „centralna banka centralnih banaka” („central bank of central banks”). MMF može da odobri kredite centralnim bankama zemalja-članica koje su zapale u finansijske teškoće. Centralna (emisiona ili novčana) banka predstavlja banku poslovnih banaka i ostalih finansijskih institucija. Nastaju od tzv. privilegovanih banaka koje su imale pravo emitovanja novčanica, uporedo sa razvojem robno-novčanih odnosa u zemljama koje su bile na pragu industrijalizacije. Prva centralna banka je nastala u Švedskoj 1656. godine, a najveći uticaj na kasniji razvoj centralnih banaka je imala Bank of England osnovana 1694. godine. Do danas su formirane u gotovo svim zemljama sveta koje imaju monetarnu suverenost, mada postoje i izuzeci (Luksemburg i Hong-Kong nemaju centralne banke. Luksemburg je još 1983. godine formiraoMonetarni institut, dok je Hong-Kong ulogu centralne banke poverio dvema poslovnim bankama. Neke zemlje imaju tzv. centralne banke u prelaznom obliku, koje obavljaju samo neke funkcije (Sejšeli, Maldivi, Fidži). CB neposredno reguliše i usmerava monetarno-kreditne tokove u svakoj zemlji, čime utiče na dinamiziranje i stabilizaciju privrednih aktivnosti zemlje. To je neprofitna institucija koja ima monopolski položaj u obavljanju svojih funkcija. Kao institucija koje stoji na vrhu bankarskog sistema (banka banaka), ima glavnu ulogu u organizovanju, usmeravanju i regulisanju monetarnih kretanja. Sa druge strane, ekonomsku suverenost jedne zemlje određuje i njena monetarna suverenost, zato CB mora imati relativno nezavistan položaj jer je ona nosilac vrhovne monetarne suverenosti. Monetarna suverenost označava u savremenim uslovima suvereno pravo države da reguliše sva pitanja koja se odnose na emitovanje novca i vođenje monetarne politike od strane CB, u funkciji postizanja krajnjih ciljeva. Dakle, monetarnu suverenost ne može imati u rukama niko drugi mimo CB Funkcije CB:

- Emisiona funkcija; - Funkcija sprovođenja monetarne politike; - Funkcija bankara države; - Funkcija “banke banaka”; - Nadzorna, kontrolna funkcija – prudenciona (opreznosna) kontrola i supervizija banaka i osiguravajućih kuća - Funkcija garanta likvidnosti bankarskog sistema; - Funkcija upravljanja deviznim rezervama, spoljnim dugom i deviznim kursem.

Organizacija centralne banke zavisi od razvijenosti i strukture ekonomskog sistema, od administrativnog ustrojstva kao i od političkih faktora. S tim u vezi, organizacija centralnih banaka se svodi na tri osnovna modela: 1. Jedinstvena centralna banka; 2. Složeni sistem centralne banke; 3. Supranacionalna centralna banka. Koncept jedinstvene centralne banke (jedna CB –jedna država) je najzastupljeniji u savremenim uslovima Složeni sistem centralnih banaka podrazumeva organizaciju centralnih banaka, što znači da u jednoj zemlji postoji više banka koje zajedno obavljaju funkcije centralne banke (najpoznatiji primeri su Sistem federalnih rezervi –FED i Švajcarska nacionalna banka SNB).

Nadnacionalna centralna banka je karakteristična za monetarnu uniju, u kojoj se države članice odriču svojih monetarnih suvereniteta, promovišu jedinstvenu valutu, usklađuju kreditno-monetarnu i deviznu politiku, formiraju zajedničke devizne rezerve i osnivaju zajedničku centralnu banku. Zaključujemo da je jedinstvena centralna banka primerenija unitarnom tipu države, da je sistem centralnih banaka prilagodljiviji fedarelnom (konfederalnom) tipu države, a da je u slučaju integracije zemalja u monetarnu uniju najadekvatnije rešenje supranacionalna centralna banka – npr. ECB.

6. BANKARSKI SISTEMI Pojam bankarskih sistema Bankarski sistem predstavlja organizaciju bankarstva u jednoj zemlji ili grupi zemalja, u smislu strukture, funkcija, vlasništva i međusobne povezanosti banaka. Bankarski sistem jedne zemlje čini CB i poslovne banke koje posluju na tom tržištu. Dva osnovna modela finansijskih/bankarskih sistema (na osnovu uloge u finansiranju kompanija u razvijenim tržišnim privredama): Nemačko-japanski model Anglo-saksonski model Nemačko-japanski model BS

- Banke i njihovi krediti imaju dominantnu ulogu u finansiranju kompanija - Banke su i veliki akcionari kompanija - Koncept univerzalnog bankarstva (spoj komercijalnog i investicionog bankarstva) - Karakterističan je odnos banaka i nebankarskih institucija, gde su banke glavni kreditori i akcionari (učestvuju

u upravljanju) Anglo-saksonski model BS

- Primarno izražen u V.Britaniji i SAD - Primarna uloga u finansiranju kompanija pripada finansijskom tržištu (na osnovu emisije akcija, obveznica i

dr. fin.instrumenata) - Značajna je uloga nebankarskih institucija (fondova, osiguranja, brokera, dilera na berzi)

U SAD je do 2000. god bilo odvojeno investiciono od komercijalnog bankarstva (Glass-Steagll Act iz 1933.). Zakonom o modernizaciji finansijskih usluga 1999. god. ukida se obaveza zakonskog razdvajanja komercijalnih, investicionih banaka i osiguravajućih društava i omogućava formiranje tzv. FINANSIJSKIH HOLDINGA Druga podela finansijskih sistema / bankarskih sistema

- Finansijski sistem zasnovan na bankama (Bank-based financial system, Bank oriented system) – Nemačka, Japan...

- Finansijski sistem zasnovan na tržištu (Marked-based system) – SAD, VB...

7. SPECIFIČNI OBLICI BANKARSKIH SISTEMA I BANKARSKOG POSLOVANJA

- Islamsko bankarstvo - Ofšor bankarstvo (off-shore) - Podzemno bankarstvo (underground) - Privatno bankarstvo (VIP) - Bankarstvo na veliko i malo - Anonimno bankarstvo - Mikro-finansijsko bankarstvo

ISLAMSKO BANKARSTVO Islamsko bankarstvo je deo islamskog ekonomskog modela koji svoje principe zasniva na Kuranu. Islamska etika opravdava samo bogatstvo koje je rezultat sopstvenog rada ili preduzetničke aktivnosti, nasledstva i poklone. Ne dozvoljava se razmena neekvivalentnih suma novca – KAMATA (arapski RIBA). Prihvatljivo je finansiranje na principima zajedničkih ulaganja (Joint Venture – arapski MUŠARAKA) i deljenje profita i gubitka. Time se u islamskom

bankarstvu razvio koncept VENTURE BANKING, gde prihod banke zavisi od uspešnosti poslovanja kompanije u koju su uložena sredstva. Vidovi islamskih bankarskih usluga: 1. Tekući računi (ne plaća se nikakva kamata i banka garantuje povraćaj sredstava u svakom momentu. 2. Štedni računi (garantuje se isplata, nema učešća u profitu banke, s tim što banka može da odluči dali će da isplati poklon (HIBAH) kao znak zahvalnosti što su sredstva bila na računu. 3. Investicioni računi – deponent deli sa bankom profit i gubitak, tako da nema garancije za isplatu u celosti Sredstva koja prikupljaju islamske banke koriste se za finansiranje trgovačkih projekata. Princip na kome se zasniva poslovanje islamskih banaka je: TROŠKOVI BANKE + NAKNADA ZA USLUGE (COST PLUS – arapski MURABAHA) Lizing transakcije (arapski IDŽARA) se realizuju putem dva ugovora:

- Ugovor o zakupu na određeni rok - Kada rok istekne, Ugovor o otkupu po dogovorenoj ceni

Konkretno to znači, da ako klijent želi automobil, banka ga kupuje za njega i iznajmljuje na određeni rok sa mogućnošću otkupa po isteku roka. Moguća je i direktna prodaja automobila, gde će banka kupiti automobil i prodati ga po višoj ceni (razlika u ceni je zarada banke); moguće je i odloženo plaćanje. OFŠOR BANKARSTVO Vezano za poslovanje ofšor kompanija. Ofšor kompanije jesu kompanije osnovane sa relativno malim sredstvima u zemljama (teritorijama) sa neznatnim ili nepostojećim porezima, gde se poslovne aktivnosti obavljaju van njih Cilj je izbeći poreze, kontrolu i po potrebi sakriti identitet, kao i kriminalne radnje (pranje novca). Zemlje u kojima se osnivaju ofšor kompanije nazivaju se OFŠOR CENTRI ili fiskalni (poreski) rajevi (TAX HAVENS). Of šor centri: Andora, Antigva, Bahami,Barbados,Bermudi, Devičanska ostrva, Kajmanska ostrva, Kipar, Hong Kong, Lihtenštajn, Luksemburg, Irska, Malta, Maršalska ostrva,Monako, Panama, Sejšeli, Singapur, V.Britanija, Delaver (SAD).... Uslovi osnivanja ofšor kompanija

- Vlasnici moraju biti stranci - Osnivačka sredstva potiču van ofšor države u kojoj se osnivaju - Profit koji ostvari OŠK mora biti ostvaren u inostranstvu (ne posluje sa kompanijama i licima iz te ofšor

zemlje) - Obično su tipa LTD; nazivi upućuju na njihov status – IBC (International Business Company), ITC (International

Trade Company) - Najzastupljenije su trgovačke kompanije i poslovi reeksporta

Kontekst bankarskog poslovanja u ofšor zonama

- Osnivaju se BANKARSKE KOMPANIJE sa licencom (nisu klasične banke, već fin. institucije koje se bave prikupljanjem sredstava van destinacije i međ. platnim prometom)

- Oslobođene su plaćanja poreza na kamatu i profit, kontrola neznatna - Zato velike svetske banke osnivaju svoje filijale na ovim destinacijama

Postoje i OFŠOR BANKARSKE POSLOVNE JEDINICE (Off shore banking unit – OBU) – predstavljaju ofšor filijale velikih inostranih banaka kojima nije dozvoljeno da posluju sa domaćim rezidentima; Iz toga zaključujemo da OFŠOR BANKARSTVO predstavlja poslovanje i obavljanje određenih bankarskih poslova sa stranim rezidentima i valutama, bez ograničenja koja važe za domaće banke i uz poreske olakšice. Karakteristike ofšor bankarstva 1.Pruža sigurnost klijentima iz politički i ekonomski nestabilnih zemalja 2. Eliminiše ograničenja u deviznim transakcijama 3. Niži troškovi realizacije finansijskih transakcija i više kamatne stope na depozite nerezidenata zato što ofšor banke nemaju troškove vezane za obavezne rezerve i dr.oblicima kontrole CB 4.Kamate se isplaćuju nerezidentima bez odbitka poreza na kapitalnu dobit PO PODACIMA U OKO 60 CENTARA NALAZE SE SREDSTVA VREDNOSTI OD OKO 8.000 MLRD $; NA RAČUNIMA OKO 4.000 MLRD$ PODZEMNO BANKARSTVO (Underground banking)

Zemlje Bliskog Istoka i Južne Azije. Neformalni sistem transfera sredstava – NSTS (Informal Funds Transfer System – IFTS) – javljaju se u odsustvu klasičnih bankarskih kanala ili egzistiraju paralelno s njima. Koriste se razlićiti termini – “alternativni sistem doznaka”, “podzemno bankarstvo”, “etičko bankarstvo”... Poslovi se realizuju legalno, nema papirnih tragova, zasnivaju se na poverenju. Ovi sistemi su ukorenjeni u kulturi mnogih zemalja u zemljama Bliskog Istoka i Južne Azije i nose različite nazive. HAWALA (Bliski Istok), FEICH’IEN (Kina) HUI KUAN (Hong Kong), PADALA (Filipini), HUNDI (Indija), PHEI KWAN (Tajland). Sistemi su rezultat nastojanja da se olakšaju novčani transferi i trgovina između udaljenih regiona. Najrasprostranjeniji je HAWALA (na arapskom znači transfer) HAWALA – realizacija transfera

- Operater (hawalender) u zemlji prima novčana sredstva od svog komitenta - Operater se obraća (tel., e-mail, fax) svom partneru u zemlji B da doznači sredstva u lokalnoj valuti

komitentu u zemlji B koga je označio komitent u zemlji A Uslov dugoročnosti ovakvih poslovnih odnosa jeste porodična ili druga veza između operatera u dve različite zemlje, koji periodično izravnavaju svoje međusobne odnose ili preko posrednika Troškovi HAWALA transfera kreću se od 2 – 5% i zavise od veličine transakcije, prirode odnosa među komitentima i operatora, valute, odredišta. NSTS sa makroekonomskog aspekta utiču na količinu novca u opticaju, devizni kurs, ponudu i potražnju novca, nema prihoda od poreza na usluge (van zvaničnih bankarskih kanala). Vrednost transakcija preko NSTS se može samo proceniti (pr. U periodu 1981-2000 vrednost registrovanih doznaka je 456 mlrd$, a neregistrovanih doznaka 319 mlrd$ (41% od ukupnog iznosa) PRIVATNO BANKARSTVO Naziva se još i VIP, LIČNO, PERSONALNO BANKARSTVO. Podrazumeva pružanje bankarskih usluga bogatim pojedincima na globalnom planu, kao ekskluzivnoj kategoriji zahtevnih klijenata u domenu upravljanja njihovom imovinom (portfolio menadžment) kroz investicije, zaštitu od rizika (hedžing), konsalting i sl. Ključne komponente privatnog bankarstva: 1.Prilagođavanje usluge potrebama klijenata 2.Orijentacija na dugoročni odnos s klijentom 3. Negovanje ličnog kontakta 4. Diskrecija Ostali oblici bankarstva

- Bankarstvo na malo – Ritejl (Reatail banking) – pružanje usluga individualnim klijentima i to fiz.licima, domaćinstvima, MSP kroz depozitne, kreditne i usluge platnog prometa

- Bankarstvo na veliko (Wholesale banking) – pružanje usluga korporativnim klijentima – kompanijama i institucijama (korporativno bankarstvo)

- Trgovinsko bankarstvo (Merchant banking) – poslovi orijentisani na realizaciju i finansiranje trgovačkih poslova u unutrašnjoj i spoljnoj trgovini

- U spoljnoj trgovini javlja se pojam TRANSAKCIONO BANKARSTVO – KORESPONDENTSKO BANKARSTVO koje se povezuje sa realizacijom naplate u međunarodnom prometu roba i usluga

- Mikro (Mikrofinansijsko) bankarstvo – predstavlja pružanje usluga siromašnim slojevima stanovništva (pretežno ruralnom) kroz odobravanje tzv. MIKRO kredita koji treba da pomognu njihovo zapošljavanje ili rešavanje drugih egzistencijalnih problema, kao i pružanje drugih bank. Usluga (depoziti, štednja, platni promet) Nastalo u XVII veku u Irskoj; danas preko 7.000 mikro finansijskih institucija od kojih preko 400 prave banke sa preko 65 mil. Klijenata – PRIMER: Gramin banka u Bangladešu (vlasnik nobelovac M.Yanus, 2006) odobrava kredite najsiromašnijima bez obezbeđenja, ima preko 2 miliona zajmoprimaoca sa prosečnom vrednošću kredita od 100 $ i stopom naplativosti svojih plasmana 98%

8. FINANSIJSKO POSREDOVANJE I STVARANJE NOVCA CB emituje gotov novac (novčanice i kovani novac – gotovina, keš) – početna masa emitovanog novca naziva se PRIMARNI NOVAC (PN) – primarna emisija novca Primarni novac po užoj definiciji obuhvata gotov novac u opticaju i bankarske rezerve u nacionalnoj valuti; po široj definiciji primarni novac obuhvata još i devizne depozite banaka i drugih sektora kod CB. Primarni novac pokreće proces umnožavanja ili multiplikacije novčane mase koji se odvija kroz depozitno-kreditne operacije poslovnih banaka – sekundarna emisija novca. Novčani multiplikator (NM) pokazuje koliko se povećava novčana masa u odnosu na polaznu novčanu masu. NM zavisi od dva ključna parametra:

1. Odnos rezervi banaka prema njihovim depozitima (obavezne rezerve kod CB i rezerve likvidnosti koje same banke određuju u zavisnosti od svoje poslovne politike i strukture depozita) 2. Odnos gotovine koju drže privredni subjekti prema depozitima banaka Ukupna ponuda novca ili ukupna novčana masa (MN) u opticaju se dobija kao proizvod novčanog multiplikatora i primarnog novca. MN = NM X PN Pri tome rezerva (R) bitno utiče na veličinu multiplikacije primarnog novca. Što je iznos rezervi u odnosu na depozite manji, veća je ponuda novca u bankama, i obrnuto. Banke su zainteresovane za manje rezerve kod CB, jer će poslovati sa više novca i ostvariti veći profit. S druge strane, niske rezerve mogu da ugroze likvidnost banke, dođu u situaciju nelikvidnosti i tako ugroze ceo bankarski sistem. Zato CB propisuju da sve banke moraju da imaju određene minimalne rezerve gotovog novca – OBAVEZNA REZERVA (utvrđuje se stopa obavezne rezerve npr. na dinarske depozite). Podizanjem stope obavezne rezerve usporava se kreiranje novčane mase, dok se snižavanjem stope obavezne rezerve podstiče proces kreiranja novčane mase. KAKO SE KREIRA NOVAC? Poslovne banke i ponuda novca Razmotrićemo: • bankarstvo sa potpunim rezervama (total-reserve banking) • bankarstvo sa delimičnim rezervama (fractional-reserve banking) • novčani multiplikator (money multiplier) Bankarstvo sa potpunim rezervama Neka najpre nema banaka u datoj zemlji. Stoga je gotov novac u opticaju jedini oblik novca u toj zemlji. Neka je ukupna količina gotovog novca u opticaju 100 evra. Tada i ponuda novca iznosi 100 evra. Neka, nadalje, neko otvori banku: Prvu evropsku banku. Ta banka je jedina depozitarna institucija. Ona prima depozite, ali ne odobrava kredite. Rezerve su deo depozita u bankama koji se ne koristi za kredite. Bankarstvo sa potpunim rezervama je bankarstvo u kome se svi depoziti drže kao rezerve. Na sledećoj slici je prikazan bilans Prve evropske banke kada ta banka ne odobrava kredite. Ponuda novca, i pre i posle otvaranja Prve evropske banke, iznosi 100 evra. Jedina razlika je u tome što se ponuda novca pre otvaranja Prve evropske banke sastojala iz gotovog novca u opticaju, dok se ponuda novca posle otvaranja Prve evropske banke sastoji iz depozita. Prva evropska banka, držeći sve depozite u rezervama, ne utiče na ponudu novca.

PRVA EVROPSKA BANKA

AKTIVA € PASIVA €

Rezerve 100,00 Depoziti 100,00

Bankarstvo sa delimičnim rezervama Prva evropska banka odluči da deo depozita upotrebi za kredite. Ako je stopa rezervi (udeo rezervi u ukupnim depozitima) 10% (tj. 0,1), onda rezerve Prve evropske banke iznose 10 evra (100x0,1=10) – a krediti te banke iznose 90 evra: 100x(1–0,1)=100x0,9=90. Ponuda novca kada Prva evropska banka ne odobrava kredite iznosi 100 evra u vidu depozita. Ponuda novca kada Prva evropska banka odobrava kredite od 90 evra iznosi 190 evra. Ponuda novca od 190 evra sastoji se od 100 evra depozita, i od 90 evra gotovog novca u opticaju. Banke kreiraju novac – kada drže samo deo depozita u rezervama. Na sledećoj slici je prikazan bilans Prve evropske banke kada ta banka odobrava kredite.

PRVA EVROPSKA BANKA



Krediti 90,00

Novčani multiplikator (NM) Neka primaoci kredita (dužnici) Prve evropske banke upotrebe 90 evra za kupovinu dobara i usluga, i neka prodavci dobara i usluga ulože 90 evra u Drugu evropsku banku. Ako je stopa rezervi 10% (tj. 0,1), onda rezerve Druge evropske banke iznose 9 evra (90x0,1=9) – a krediti te banke iznose 81 evro: 90x(1–0,1)=90x0,9=81. Druga evropska banka tako povećava ponudu novca za 81 evro. Ukupna ponuda novca sada iznosi 271 evro PN = (100+90+81=271)= 271 Na sledećoj slici je prikazan bilans Druge evropske banke kada ta banka odobrava kredite.

DRUGA EVROPSKA BANKA



Krediti 81,00

Neka primaoci kredita (dužnici) Druge evropske banke upotrebe 81 evro za kupovinu dobara i usluga, i neka prodavci dobara i usluga ulože 81 evro u Treću evropsku banku. Ako je stopa rezervi 10% (tj. 0,1), onda rezerve Treće evropske banke iznose 8,1 evro (81x0,1=8,1) – a krediti te banke iznose 72,9 evra: 81x(1–0,1)=81x0,9=72,9. Treća evropska banka tako povećava ponudu novca za 72,9 evra. Ukupna ponuda novca sada iznosi 343,9 evra PN = (100+90+81+72,9=343,9) = 343,9 Na sledećoj slici je prikazan bilans Treće evropske banke kada ta banka odobrava kredite.

TREĆA EVROPSKA BANKA



Krediti 72,90

Neka se proces kreiranja novca nastavi. Postavlja se pitanje: Koliko će se novca ukupno kreirati od prvobitnog depozita od 100 evra koji se sukcesivno koristi za kredite – ukoliko stopa rezervi iznosi 10% (tj. 0,1)? U konkretnom slučaju, ako se proces kreiranja novca nastavi, ukupna ponuda novca dobija se sabiranjem sledećih iznosa u evrima: 100, 90, 81, 72,9, . . . gde iznos od 100 evra označava prvobitan depozit, iznos od 90 evra kredite Prve evropske banke, iznos od 81 evra kredite Druge evropske banke, a iznos od 72,9 evra kredite Treće evropske banke. Gornji niz može da se napiše i na sledeći način: 100, 100x0,9, 100x0,92, 100x0,93, . . . gde je 0,9=1–0,1 (0,1 je stopa rezervi); tako 0,9 označava deo prvobitnog depozita od 100 evra koji se sukcesivno koristi za kredite uz stopu rezervi od 0,1. Reč je, dakle, o geometrijskom nizu: a1, a2=a1q, a3=a1q2, . . . gde je a1 prvi član, a q količnik. Opšti član an geometrijskog niza je: an=a1qn–1

Suma sn prvih n članova geometrijskog niza je: sn=a1(qn–1)/(q–1) Suma sn prvih n članova geometrijskog niza konvergira ka: a1/(1–q) za q<1. U konkretnom slučaju, suma sn prvih n članova geometrijskog niza čiji je prvi član 100 (evra) a količnik 0,9 glasi: sn=100(0,9n–1)/(0,9–1) i konvergira ka: 100/(1–0,9)=100/0,1=100(10)=1.000 jer je 0,9<1. Ovde treba zapaziti da je stopa rezervi 1–0,9=0,1, dok je njena recipročna vrednost 1/0,1=10. U zaključku: prvobitan depozit od 100 evra, uz stopu rezervi od 0,1, ukupno daje novac od 1.000 evra. Sledi da prvobitan depozit od 100 evra treba pomnožiti recipročnom vrednošću stope rezervi (1/0,1=10) da bi se dobila ukupna ponuda novca. Novčani multiplikator je količina novca koju bankarski sistem kreira od svakog evra depozita pri datoj stopi rezervi. Novčani multiplikator je recipročna vrednost stope rezervi. On raste kada stopa rezervi opada; i obratno: on opada kada stopa rezervi raste. Ako je M novčani multiplikator a R stopa rezervi, onda je: M=1/R. U konkretnom slučaju, novčani multiplikator je 10: 1/0,1=10 Koncepti novčane mase: Vrste monetarnih agregata Novčana masa je ponuda novca poslovnih banaka – realnom sektoru, i stanovništvu. Napomena: Realan sektor odnosi se na ponudu robe i usluga. Realan sektor obuhvata: industrijsku proizvodnju, poljoprivrednu proizvodnju, građevinarstvo, trgovinu, ugostiteljstvo, turizam ... Kretanje novčane mase ukazuje na karakter – ekspanzivan ili restriktivan – monetarne politike, i na uticaj monetarne politike na kretanja u realnom sektoru (monetarna politika je skup mera koje centralna banka preduzima da bi kontrolisala ponudu novca). Tri osnovna koncepta novčane mase jesu: • novčana masa M1 („uži” koncept) • novčana masa M2 („srednji” koncept) • novčana masa M3 („širi” koncept) Novčana masa M1 u Srbiji sadrži: • gotov novac u opticaju (dinarske novčanice i dinarski kovani novac izvan štedionica i poslovnih banaka) • dinarske depozite po viđenju (dinarska novčana sredstva koja njihovi vlasnici drže u štedionicama i poslovnim bankama na računima sa kojih direktno mogu da obave sva plaćanja; ti računi su obično: žiro-računi i tekući računi) Novčana masa M2 u Srbiji sadrži: • novčanu masu M1 • oročene dinarske depozite Novčana masa M3 u Srbiji sadrži: • novčanu masu M2 • devizne depozite (iskazane u dinarima) Na sledećih šest slika prikazane su komponente novčane mase M1, M2 i M3 u Srbiji 31. decembra 2008. godine – u milijardama dinara i u milijardama evra (izvor: MAT&KB, 2/09, Ekonomski institut, Beograd, februar 2009). Postoji i novčana masa M0. M0 je „najuži” koncept novčane mase; zove se monetarna osnova (monetary base). M0 u Srbiji obuhvata dinarski primarni novac: • gotov novac u opticaju (dinarske novčanice i dinarski kovani novac izvan štedionica i poslovnih banaka) • rezerve poslovnih banaka kod Narodne banke Srbije (na primer: dinarska sredstva u blagajnama i na žiro-računima

poslovnih banaka, te obaveznu dinarsku rezervu poslovnih banaka) • ostale dinarske depozite kod Narodne banke Srbije (na primer: dinarske depozite lokalnih nivoa vlasti) Na sledećim dvema slikama prikazane su komponente novčane mase M0 u Srbiji 31. decembra 2008. godine – u milijardama dinara i u milijardama evra (izvor: MAT&KB, 2/09, Ekonomski institut, Beograd, februar 2009). KREDITNA F-JA I STVARANJE DEPOZITNOG NOVCA Banka svojom kreditnom f-jom kreira depozitni novac, što znači da se kreiranje novca realizuje na relaciji Povećanje bankarske aktive = povećanje depozitnog novca U ovom slučaju se ne uzimaju u obzir: međubankarski krediti, krediti CB poslovnim bankama (ovi krediti ne utiču neposredno na visinu depozitnog novca) Do kreiranja novca dolazi i kada banka kupuje devize u deviznim transakcijama od pravnih i fizičkih lica (banka povećava svoju aktivu za iznos kupljenih deviza uz istovremeno stvaranje depozitnog novca na računima subjekata koji su prodali devize, čime banka povećava svoju pasivu). Znači, porast devizne aktive banke ili u celini porast neto potraživanja banaka prema inostranstvu, javlja se kao kreiranje dodatne količine novca) KREDITNO-MONETARNA MULTIPLIKACIJA (KMM) KMM predstavlja sposobnost sistema poslovnih banaka da uveća količinu novca koju je prvobitno primio, pre svega putem primarne emisije CB; javljaju se 1) Kreditni multiplikator 2) Monetarni multiplikator Kreditni multiplikator – odnos primarne emisije i ukupnih iznosa kredita Monetarni multiplikator – odnos primarne emisije i količine novca u opticaju Bankarski sistem može od jedne novčane jedinice primljene od CB da napravi više novčanih jedinica depozitnog novca, odnosno može da poveća svoje depozite više puta u odnosu na inicijalni priliv novca CB Multiplikacija se obično povezuje sa kreditnim multiplikatorom posl. banaka, pošto poslovne banke uzete kao celina odobravaju više kredita nego što je vrednost primarnog novca Kreditna multiplikacija – faktori od kojih zavisi: 1- stopa obavezne rezerve, 2 – stopa rezerve likvidnosti, 3 – ispadanje sredstava iz procesa multiplikacije po osnovu depozita kod CB ili konverzije u gotov novac kod sektora stanovništva KREDITNA MULTIPLIKACIJA – TOK PROCESA Inicijalno odobreni kredit CB poslovnim bankama postaje primarni novac na računima posl. banaka (PN) Banke ovaj novac koriste za odobrenje kredita, čime se stvara depozitni novac na računima banaka (DN), s tim da se on jednim delom odliva za obaveznu rezervu (OR) kod CB, za gotov novac u opticaju (GN) i u druge depozite i sredstva van posl. banaka (DD) Iz preostalog iznosa se izdvajaju rezerve likvidnosti (RL), a razlika predstavlja slobodan kreditni potencijal za ponovni plasman u novi ciklus kreditiranja (SP) Nakon više kreditnih ciklusa inicijalni priliv primarnog novca se odlio u OR, GN itd. Pa imamo da je PN = OR + GN + DD + RL Pošto je odobreno više iznosa kredita i kreiran je veći iznos depozita u odnosu na inicijalni primarni novac, globalni mehanizam multiplikacije može se predstaviti na sledeći način: DN = SP X 1 / GN + OR + DD + RL DN – Depozitni novac; SP – Slobodan kreditni potencijal; GN – Gotov novac u opticaju; OR – Obavezna rezerva kod CB; DD – Drugi depoziti i sredstva van poslovnih banaka; RL – Rezerve likvidnosti

9. POJAM, DEFINISANJE I FUNKCIJE BANKARSKOG MENADŽMENTA Bankarski menadžment možemo definisati kao nauku i veštinu procesa monetarnog upravljanja i rukovođenja bankarskom organizacijom, odnosno finansijskim poslovima privrede i države, i poreske i finansijske filozofije u stvaranju sredstava za funkcionisanje privrede i društva. Bankarski menadžment je interdisciplinarna nauka koja kombinuje mnoge naučne discipline: ekonomiju, bankarstvo, osiguranje, pravo, organizacionu etiku, informatiku, matematiku, itd.

Može se definisati i kao upravljanje bankom, njenim poslovanjem (bilansom, poslovnim funkcijama, proizvodima i uslugama, organizacijom), odnosom sa poslovnom sredinom (privreda, građanstvo), sve u cilju što bolje pozicioniranosti i ostvarivanju profita uz podnošljivi nivo rizika. Može se reći da BM za cilj ima maksimizaciju profita uz minimalizaciju preuzetog rizika. Bankarski menadžment je proces planiranja, organizovanja, rukovođenja i kontrole svih procesa bankarskog poslovanja u cilju ostvarivanja poslovnih ciljeva banke (profita i što bolje pozicije banke na tržištu). Menadžment savremenih banaka ogleda se u: - razvoju odgovarajuće i fleksibilne organizacione strukture - povećanju produktivnosti - razvoju proizvoda i usluga koje tržište traži - povećanju nivoa kvaliteta usluga - rastu performansi zaposlenih - razvoju prodajne kulture Osnivanje banke – pravni okviri u Srbiji Banka se osniva kao akcionarsko društvo (A.D.) ugovorom o osnivanju, obezbeđenjem sredstava koja predstvaljaju osnivački kapital banke, tehničkih i kadrovskih uslova za rad, kao i obezbeđenjem dozvole za rad CB. U skladu sa Zakonom o privrednim društvima banka može biti osnovana kao akcionarsko društvo otvorenog ili zatvorenog tipa, a ukoliko to nije opredeljeno u osnivačkom aktu banke onda se tretira kao akcionarsko društvo otvorenog tipa. Banku mogu osnovati domaća i strana fizička i pravna lica u pravnoj i vlasničkoj formi kao akcionarsko društvo sa osnivačkim kapitalom u novčanom i nenovčanom obliku (stvari i prava). Novčani deo osnivačkog kapitala ne sme biti manji od 10 miliona EUR. Na procenu uloga u stvarima i pravima primenjuju se odredbe Zakona o privrednim društvima, a vrši ga ovlašćeno lice. DVOFAZNI POSTUPAK U OSNIVANJU BANKE – Prvo se izdaje PRELIMINARNO ODOBRENJE ZA OSNIVANJE BANKE, a nakon 60 dana podnosi se zahtev za dobijanje DOZVOLE ZA RAD sa potrebnom dokumentacijom – osnivački kapital, prostor, oprema... Prilikom osnivanja banke neophodno je da Narodnoj banci osnivači podnesu odgovarajuću dokumentaciju koja sadrži, radi izdavanja dozvole za rad: 1) podatke o osnivačima banke, iznosu uloga i broju, vrsti i iznosu akcija, 2) ugovor o osnivanju banke, 3) predlog statuta, 4) izjavu o uplati osnivačkog kapitala, 5) izjavu o prenosu nenovčanog kapitala na banku, 6) podatke o licima sa učešćem u banci i osnovu tog učešća, 7) imena predloženih članova upravnog odbora (UO) i izvršnog odbora (IO) sa odgovarajućim dokazima, 8) predlog program rada banke za period od tri godine i predlog poslovne politike, 9) predlog procedura za upravljanje rizicima i unutrašnju kontrolu, 10) saglasnost nadležnog inostranog regulatornog tela, 11) dokaze za inostranu banku ili finansijsku organizaciju na konsolidovanoj osnovi. Banka je pravno lice na koje se primenjuju odredbe Zakona o privrednim društvima, koje se odnose na akcije sa više vlasnika, amortizacija, oglašavanje akcija nevažećim, zamena, spajanje i deljenje akcija, zaštita prava manjinskih akcionara i odgovornost za štetu. Banka poslove koje obavlja obavlja u svoje ime i za svoj račun, što znači da je njena ciljna funkcija profit i njegovo povećanje, pored povećanja novčanog dela akcijskog kapitala. Ređe, banka obavlja poslove u svoje ime, a za račun poslovnog partnera ili u ime i za račun nalogodavca. Poslove kojima se banka može baviti Zakon o bankama reguliše nabrajanjem, a njima se banka može baviti obezbeđenjem prethodne saglasnosti Narodne banke. Među poslovima pojavljuju se i novi, kao što su kupovina, prodaja i naplata potraživanja, kao i poslovi posredovanja u osiguranju, čime se izlazi u susret (inostranoj i domaćoj) bankarskoj praksi. Bankarski poslovi su: Struktura top menadžmenta banke

Skupština Upravni odbor Izvršni odbor Odbor za praćenje poslovanja banke (Interna revizija) Kreditni odbor Odbor za upravljanje aktivom i pasivom Odbor za Informatičke tehnologije (IT)

10. PLANIRANJE I ODLUČIVANJE U BANKAMA Planiranje je temelj organizovanja, rukovođenja i kontrole resursa banke. Za celokupan menadžment proces koji se primenjuje i u bankama od velike važnosti je definisanost misije i vizije banke. Misija definiše svrhu postojanja banke u vidu izjave o osnovnom zadatku banke i kao takva predstavlja polaznu tačku strateškog usmeravanja banke na tržištu. Misiju definišu osnivači tj. vlasnici i akcionari banke. Vizija predstavlja razradu misije banke i predstavlja mesto i poziciju gde bi banka trebala da se nađe za deset i više godina. Viziju definiše menadžment tim banke i utvrđuje je UO banke. Strateški plan se izvodi iz vizije banke i prevodi trenutno stanje u viziju za određeni, duži vremenski definisan period. U savremenim uslovima bankarskog poslovanja i upravljanja, strategijsko planiranje predstavlja sredstvo za pozicioniranje banke u konkurentskom okruženju i traženju najboljeg modela za jačanje tržišne pozicije u budućem periodu Rizik koji se javlja u strateškom planiranju sastoji se u mogućnosti da se pogrešno proceni dugoročni razvoj banke, čime može doći do viška kapaciteta ili da se povećaju troškovi poslovanja, što se često javlja prilikom merdžera i akvizicija banaka. Polazna tačka u strateškom planiranju banke jeste analiza ukupne ponude i tražnje finansijskih proizvoda i usluga, kao i projektovanje budućih promena u strukturi finansijskog sistema. Strategijsko planiranje u bankama sastoji se od: 1. Kreiranja vizije, 2. Izbora strategije i 3. Izrade akcionih planova. Pri strateškom planiranju i analizi često se koristi SWOT analiza (snage, slabosti, mogućnosti i opasnosti). SW su vezani za unutrašnje karakteristike banke: marketing, prodaja, sistem distribucije, marketing informacioni sistem, promocija i komunikacija, finansije, proizvodnja, ljudski resursi, itd. OT (eksterni faktori) su: izvori snabdevanja, izvori finansiranja, konkurenti, državna regulativa, fiskalni sistem, mere ekonomske prakse i dr. Konkurentska prednost banke je veća i stabilnija ukoliko nudi vrednosti bilo u finansijskom proizvodu ili uslugama, a koje se ne mogu lako imitirati. Dakle, na osnovu SWOT analize moguće je dobiti nekoliko strategijskih opcija u budućem razvoju banke, sagledati pravce kretanja i doneti strategijske odluke koje će biti sprovedene u narednom periodu. Operacionalizacija usvojene strategije razvoja sprovodi se skroz akcione programe – taktičko planiranje. Postoje četiri osnovna taktička plana banke: 1. Finansijski plan, 2. Marketing plan, 3. Plan operativnog poslovanja i 4. Plan ljudskih resursa.

11. ORGANIZOVANJE U BANKAMA ORGANIZACIJA BANKE – organizaciona struktura Teritorijalna organizaciona struktura banke - EXTERNA Fukcionalna (sektorska) organizaciona struktura banke - INTERNA Teritorijalna organizaciona struktura banke Velike banke koje imaju raznovrsnu delatnost ili pak delatnost obavljaju na teritorijalno širem području najćešće su tako organizaovane da imaju više različtih poslovnih jedinica. Sve poslovne jednice jedne banke čine jednu materijalno pravnu celinu – mrežu poslovnih jedinica. Poslovne jedinice većih banaka, koje imaju razvijenu poslovnu mrežu, obično se hijerarhijski posmatrano dele na:

- glavnu centralu, - centralu, - glavnu filijalu, - filijalu, - afilijaciju,

- eskpozituru, - istureni šalter, - platnu ispostavu, - depozitnu kasu.

Treba istaći da svi nivoi poslovnih jedinica imaju različita ovlašćenja u domenu obavljanja određenih bankarskih poslova. Glavna centrala je hijrarhijski na najvišem mestu u organizacionoj šemi banke u kojoj se nalazi uprava banke. Glavna centrala obavlja sledeće poslove: utvrđuje poslovnu politiku (uslove za odobravanje kredita, garancija, uslove za uzimanje depozita, tarife i naknade za bankarske proizvode i usluge), daje uputstva za realizaciju poslovne politike, koordiniše i kontroliše rad centrale i ostalih poslovnih jedinica po rangu nižeg nivoa. Njena delatnost se prostire na celo područje određene zemlje. Glavna centrala donosi i odobrava plan i završni račun banke. Centrala je poslovna jedinica banke po rangu neposredno ispod glavne centrale. Obim njene samostalnosti i odnos prema glavnoj centrali je različit zavisno od organizacione strukture same banke. Područje delovanja centrale je najčešće veća teritorija na području određene zemlje, region, pokrajina, grad. Centrala koordiniše i kontroliše rad glavne filijale i ostalih poslovnih jednica nižih u hijerarhiji organizacione strukture – mreže banke. Glavna filijala je poslovna jedinica koja je po svojim obeležjima slična centrali, s tom razlikom što je njeno poslovno područje na kojem deluje znatno uže, a stepen samostalnosti u radu manji. Filijala je osnovni oblik poslovne jedinice svih velikih banaka, a samo značenje pojma filijala potiče od latinskog izraza kći. Pod nazivom filijala se podrazumeva odvojeni ogranak bilo kog preduzeća, pa i banke. Pomoću mreže filijala banka ostvaruje u matičnoj zemlji jedinstvo kreditnog i platnog prometa, kao i jedinstvo sredstava, a svrha osnivanja filijala je širenje poslova na što veće područje. U njima se obavlja platni promet, prikupljaju i plasiraju sredstva, plasiraju HoV. Ako je reč o razvoju filijala u inostranstvu, koje poslednjih decenija dobija izuzetno na zamahu, filijale služe kao oslonac za spoljnotrgovinsku razmenu i širenje bankarskih poslova banke i na ta područja. Afilijacija predstavlja, pri tom, posebnu organizacionu jedinicu banke u inostranstvu, o kojoj se radi ukoliko banka namerava u budućnosti da proširi područje delovanja i na drugu zemlju, ali kad se steknu određeni uslovi, Dakle, preko afilijacije banka se upoznaje sa bankarskim poslovanjem i potencijalnim klijentima u određenoj zemlji u nameri da u doglednoj budućnosti afilijacija preraste u filijalu. Ekspozitura je poslovna jedinica banke koja se osniva u mestima za koja je banka zainteresovana zbog njihovog privrednog potencijala, ali se pri tom procenjuje da nema dovoljno potencijala za osnivanje filijale. Ova vrsta poslovnih jednica predstavlja istureni punkt banke, odnosno filijale banke koji obavlja tzv. šalterske poslove (štednja, menja_kiposlovi, prijem naloga za platni promet, prijem zahteva za kredite). Ona nema svoju službu platnog prometa, knjigovodstva i oslanja se na hijerarhijski više poslovne jedinice. Platna ispostava je poslovna jedinica banke koja služi samo za uplatu i isplatu uodređenom većem mestu, dok sve druge naloge šalje na izvršenje u filijalu. Platna ispostava radi samo povremeno u određene dane i časove i to sa osobljem filijale. Depozitna kasa je poslovna jednica banke koja je po delatnosti vrlo slična platnoj ispostavi, s tim što radi stalno i ima svoje osoblje. Fukcionalna (sektorska) organizaciona struktura banke Kao faktori značajni za organizaciju banke ističu se: Veličina banke, tj. obim njenih poslova – obim bankarskih poslova utiče na neophodnost angažovanja manjeg ili većeg broja ljudi i tehnike, pa je otuda neophodna i odgovarajuća podela poslova; Vrste poslova – preovlađujuće vrste poslova kojima se banka bavi utiču nadimenzionisanje pojedinih funkcija, koji se obavljaju u pojedinim organizacionim jedinicama; Razvijenost poslovne mreže banke – u bankama sa veoma razvijenom poslovnom mrežom posebno moraju biti razvijene službe koje se bave organizacijom i funkcionisanjem poslovnih jedinica na terenu; Stepen racionalizacije – stepen korišćenja savremenih tehničkih uređaja, prvenstveno informatičke tehnologije, značajno utiče na racionalnost i efikasnost poslovanja i sve više ujednačava banke međusobno;

Vrste klijenata – okrenutost banke stanovništvu kao ciljnom segmentu utiče i na razvijenost pojedinih grupa poslova, kao što i razvijenost korporativnih poslova (rada sa privrednom i drugi pravnim licima) zahteva druge specifičnosti organizovanja i rada; Bankarski običaji – bankarski običaji, kao i zakonodavstvo neretko diktiraju način organizacije, funkcionisanja i upravljanja bankom i tu do izražaja dolaze istorijska i kulturološka obeležja u pojedinim zemljama, kao i stepen razvijenosti bankarskog sistema; Stepen organizovanosti finansijskog tržišta – stepen razvijenosti i organizovanosti finansijskih tržišta utiče značajno na razvijenost poslova sa HoV u bankama i otuda dimenzionisanje ovih poslova, odnos organizacionih delova koji se njima bave. Organizacija banke po hijerarhijskom nivou: - Sektori, organizacione jedinice koje se formiraju po najvažnijim grupama poslova (poslovnim linijama) tj. po funkcionalnom principu. - Direkcije, organizacione jedinice u okviru sektora u kojima se obavljaju važnije grupe poslova, kao što su: direkcija za kredite, za devizno valutne poslove, e-banking... - Odeljenja – centralno, poslovna i administrativna,

12. KONTROLA U BANKAMA Kontrola bankarskog poslovanja vrši se prvo od strane državne institucije nadležne za to (najčešće se radi o centralnoj banci), kao i u samim bankama. Članovi IO odgovorni su za vršenje unutrašnje kontrole nad poslovanjem banke na svim nivoima. NBS propisuje bliže uslove i način uređenja i sprovođenja sistema unutrašnje kontrole u bankama. Kontrolu poslovanja poslovnih banaka vrše i same banke u posebno organizovanim odeljenjima za: 1. Reviziju i 2. Za kontrolu poslovanja. Banke su u skladu sa zakonom dužne da obrazuju organizacione jedinice za kontrolu usklađenosti poslovanja banke i unutrašnju reviziju. OJ za kontrolu usklađenosti banke (compliance unit) ima rukovodioca koga postavlja UO banke, koji je odgovoran za identifikaciju i praćenje rizika i za upravljanje rizikom, posebno rizikom od sankcija regulatornog tela i reputacionim rizikom. Rukovodilac ovog odeljenja, kao i zaposleni, su nezavisni u radu i obavljaju isključivo te poslove. Ova OJ dužna je da najmanje jednom godišnje sačini izveštaj o identifikaciji i proceni glavnih rizika te usklađenosti i predloži planove za upravljanje tim rizicima. OJ unutrašnje revizije ima rukovodioca koga postavljan UO banke i najmanje jednog revizora. Osnovni zadaci ove OJ su: pružanje nezavisnog i objektivnog mišljenja UO o reviziji, obavljane savetodavne aktivnosti u vezi unapređenje unutrašnje kontrole, pružanje pomoći UO u ostvarivanju ciljeva. Izrađuje program unutrašnje revizije, metodologiju rada, uputstva za rad, načine i rokove izrade izveštaja o unutrašnjoj reviziji, način praćenja aktivnosti i dr. Unutrašnja revizija je u obavezi da: oceni adekvatnost i pouzdanost sistema unutrašnjih kontrola; obezbedi da se rizici identifikuju na odgovarajući način; utvrdi slabosti u poslovanju banke i zaposlenih, slučajeve neizvršenja obaveza i prekoračenja ovlašćenja; održava sastanke sa UO i OJ za kontrolu usklađenosti banke; redovno priprema izveštaje. Banka je takođe dužna da NBS-u dostavlja godišnji izveštaj o adekvatnosti upravljanja rizicima i unutrašnjoj kontroli banke.

13. PRINCIPI I NAČELA BANKARSKOG MENADŽMENTA

- Načelo likvidnosti - Načelo solventnosti i sugurnosti plasmana - Načelo rentabilnosti (profitabilnosti) poslovanja - Načelo poslovnosti i efikasnosti - Načelo ažurnosti

Načelo likvidnosti

Pojam likvidnosti Pojam likvidnosti je u tesnoj vezi sa pojmom sredstva razmene. Likvidnost (liquidity) je lakoća kojom se neka imovina pretvara u sredstvo razmene u privredi. Novac je najlikvidnija imovina – jer je novac opšteprihvaćeno sredstvo razmene u privredi. Ostala imovina u privredi ima manji stepen likvidnosti od novca. Akcije i obveznice relativno se lako pretvaraju u sredstvo razmene. Nasuprot tome, nekretnine i umetnička dela relativno se teško pretvaraju u sredstvo razmene. Napomene:

- Likvidnost treba razlikovati od solventnosti (solvency). Solventnost je sposobnost dužnika da u celosti izmiri svoje dospele novčane obaveze.

- Solventnost treba razlikovati od profitabilnosti (profitability). Profitabilnost je sposobnost da se ostvari profit.

Likvidnost banke se definiše kao njena sposobnost da u kratkom roku izmiri sve dospele obaveze. Banka je likvidna ako je u stanju da nesmetano obavlja sve kreditne aktivnosti i da izmiruje dospele obaveze o roku plaćanja, uz zadržavanje potrebene rezerve likvidnosti. Optimalna likvidnost se postiže kada su rokovi između izvora sredstava i plasmana banke sinhronizovani. Stepen likvidnosti – jedan od najznačajnijih parametara pri merenju finansijske snage i uspešnosti poslovanja banke. Indikatori likvidnosti pokazuju stepen pokrivenosti plasmana depozitima; najznačajniji indikatori su:

- odnos krediti / depoziti; - odnos likvidna aktiva / ukupni depoziti; - odnos likvidna aktiva / ukupna aktiva - Odnos likvidna aktiva / kratkoročni izvori finansiranja

Likvidnost banke se bazira i na rezervama likvidnosti (primarne, sekundarne i tercijalne RL)

- Primarne RL – gotovina, depozitne rezerve kod CB u formi OR ili RL banke, depoziti po viđenju kod korespondentskih banaka)

- Sekundarne RL – kratkoročni lako unovčivi kamatonosni plasmani u državne HoV i HoV koje emituje CB - Tercijalne RL – sredstva koja se tek po isteku određenog roka mogu koristiti, kao što su kreditni plasmani,

kao i krediti za likvidnost od CB Važno je istaći da se načelo ili princip likvidnosti banke odnosi na kratkoročnu vremensku dimenziju i treba ga razlikovati od principa solventnosti u poslovanju, koja se odnosi na dugoročnu vremensku usklađenost strukture aktive i pasive i omogućava da banka sve svoje obaveze izmiri u celini bez problema u tekućem poslovanju Načelo solventnosti i sigurnosti Načelo solventnosti i sigurnosti odnosi se na mogućnost plaćanja obaveza i naplatu potraživanja o roku i na način utvrđen između banke i klijenta. Za banke je karakteristično da moraju voditi računa o stepenu sigurnosti svojih plasmana pri odobravanju kredita. S druge strane, efikasnost ulaganja odnosi se na to da plasmani daju određene finansijske efekte. Zato banke koriste instrumente obezbeđenja – hipoteke, menice Načelo rentabilnosti (profitabilnosti) Načelo rentabilnosti (profitabilnosti) odnosi se na ostvarivanje što veće dobiti kao razlike između prihoda i rashoda banke, pre svega na razlici između aktivne i pasivne kamate, odnosno provizije za pružanje bankarskih usluga. Cilj je ostvariti što veći profit i dividende za akcionare banke uz smanjivanje troškova poslovanja. Suština je na razlici AKTIVNE KAMATNE STOPE (krediti) i PASIVNE KAMATNE STOPE (depoziti, štedni ulozi) uz provizije koje naplaćuje banka (npr. platni promet, održavanje računa, troškovi uračunati u EKS i sl.) Načela u konfliktu: likvidnost - profitabilnost Načelo rentabilnosti (profitabilnosti) mora biti usklađeno sa načelom likvidnosti, gde likvidnost nalaže da banka mora imati dovoljno sredstava da izmiri sve svoje obaveze o roku, ali i da bi slobodna sredstva banke trebalo da se što rentabilnije plasiraju, pošto se na njih plaća pasivna kamata – depoziti, štedni ulozi). Prekomerna likvidnost smanjuje rentabilnost, dok preveliki zahtevi u odnosu na rentabilnost smanjuju likvidnost. Zbog toga menadžment banke treba da balansira prilive i odlive sredstava, i da vodi računa da banka sigurno i profitabilno, rentabilno posluje Načelo poslovnosti i efikasnosti Princip poslovnosti predstavlja načelo da se maksimalni rezultati poslovanja postignu uz minimalno korišćenje sredstava. Ovo načelo nije specifično za banku, već je univerzalno pravilo poslovanja svakog tržišno orijentisanog privrednog subjekta. Poštovanje ovog principa omogućava održivi razvoj svakog preduzeća, pa i novčarskog, kakva je

banka. Prilikom sprovođenja principa poslovnosti i efikasnosti banka treba da se pridržava sledećih pravila, koja predstavljaju sastavne delove jedinstvenog principa poslovnosti i efikasnosti: - samostalnost i objektivnost u donošenju odluka, - stalna cirkulacija novca i - poslovno predviđanje. Načelo ažurnosti Princip ažurnosti obavezuje banku da u određenom roku obavlja poslove, i posebno, tačno i ažurno evidentira svoje poslovne promene (istog dana kada nastanu u knjigovodstvu). U vreme visokog stepena razvijenosti informatičkih tehnologija i masovnog korišćenja kompjuterske opreme i specijalizovanih softvera u bankama omogućeno je trenutno sprovođenje transkacija po nalogu klijenta ili menadžmenta banke za sopstvene potrebe, bez obzira gde se klijent nalazi, odnosno odakle je nalog poslat, podrazumevajući da on ima direktaan kontakt sa bankom preko on – line veze sa bankom. Drugi aspekt ažurnosti poslovanja banke odnosi se na blagovremeno izveštavanje nadležnog državnog organa za kontrolu poslovanja banaka, u našim uslovima NBS. To podrazumeva uredno dostavljanje podataka u elektronskoj formi na dnevnoj, nedeljnoj, dekadnoj, mesečnoj i tromesečnoj osnovi, kao i godišnje izveštavanje. Pored ostalog NBS neurednost u dostavljanju ovih kompleksnih izveštaja koristi kao razlog za preduzimanje restriktivnih mera prema bankama.

14. FINANSIJSKI INDIKATORI I MERENJE PERFORMANSI BANAKA Pored indikatora profitabilnosti banke, potrebno je meriti i sledeće pokazatelje: - Pokazatelje finansijske snage banke (obim aktive, obim kapitala, dobit/gubitak) - Pokazatelji produktivnosti banke (broj računa, broj transakcija, stanje, operativni troškovi), - Pokazatelje efikasnosti banke (kvalitet aktive, kvalitet kreditnog portfolia, AU indikator, efikasnost poslovanja) U praksi se koristi nekoliko ključnih pokazatelja profitabilnosti banke: - Prinos na akcijski kapital (Return on Equity – ROE) = neto prihod / prosečan akcijski kapital. To je pokazatelj uspešnosti investiranog kapitala ili mera profit po jedinici akcijskog kapitala. Veći ROE, veći profit, povećava se interes drugih investitora za ulaganje u banku. Adekvatna stopa ROE je od 13-16%. - Prinos na ukupna angažovana sredstva (Return on Assets – ROA) = neto prihod / prosečna ukupna aktiva. Pokazuje efektivnost korišćenja ukupno angažovanih resursa banke. - Prinos na investicije (Return on Investments – ROI) = neto profit / operativni prihod banke (pri čemu u operativni prihod spadaju i kamatni i nekamatonosni prihodi banke). - Profitna mreža ili margina (profit margin – PM) = profit posle poreza / ukupan prihod, pokazuje stepen konkurentskog pritiska sa kojim se suočava banka ili bankarstvo kao delatnost, kao i stepen uspeha u odnosu na konkurenciju. - Multiplikator akcijskog kapitala (Equity Multiplier – EM) = prosečna aktiva / prosečan akcijski kapital. Meri stepen sa kojim je banka oslonjena na dug. Što je veća aktiva u odnosu na akcijski kapital, to je veći leveridž banke. - Iskorišćenost aktive (Asset Utilization – AU) = operativni prihod / prosečna aktiva. Meri iznos prihoda banke koji je ona sposobna da generiše. Zajedno sa profitnom maržom (koja meri iznos profita po jedinici prihoda) određuje ukupan prinos banke na aktivu. - Neto kamatni prihod (Net Interest Income – NII) = kamatni prihod – kamatni izdaci, daje aktuelnu sliku o uticaju kretanja kamatne stope na banku. - Racio neto kamatnog prihoda (Net Interest Income Ratio – NIIR) = neto kamatni prihod / prosečna aktiva, standardizuje neto kamatni prihod prema veličini banke i omogućava značajne komparacije u okviru banke i vremenskih serija.

- Adekvatnost kapitala (Capital adequacy – CA) = ukupan deonički kapital / ukupna aktiva. Određuje kapitalnu poziciju banke, što je veći, bolja je snaga i pozicija banke. - Zarada po deonici (Earnings per Share – EPS) = preostali neto prihod / broj deonica. Ključni indikator analizi performansi banke, naročito tržišne cene akcija. Opšta delotvornost meri sposobnost banke da stvara nekamatni prihod za pokrivanje nekamatnih troškova. OD = nekamatni prihod / nekamatni trošak.

15. AKTIVNI BANKARSKI POSLOVI Predstavljaju plasiranje prethodno mobilisanih fin.sredstava u različite oblike kreditnih i nekreditnih ulaganja Javljaju se KRATKOROČNI i DUGOROČNI AKTIVNI POSLOVI tj. javljaju se poslovi kratkoročnog i dugoročnog kreditiranja KREDIT – Pojam, vrste, značaj Def2: Kredit predstavlja imovinsko pravni odnos koji zasnivaju dva subjekta na taj način što jedan (poverilac) daje, a drugi (dužnik) prima određeni iznos novca, robe ili dr.vrednosti, uz obavezu da to vrati u određenom roku i pod određenim uslovima sa kamatom ili bez nje. Def3: Kredit za banku predstavlja dužničko-poverilački posao u kome ona kao poverilac ustupa pravo raspolaganja novčanim sredstvima svom komitentu (dužniku) na ugovorom definisano vreme i pod dogovorenim uslovima (kamata, rok otplate, način otplate, pokriće itd). Ugovorom o kreditu (eng. Credit agreement) davalac kredita se obavezuje da stavi na raspolaganje korisniku kredita određeni ugovorni iznos novca, a korisnik kredita se obavezuje da vrati primljeni iznos novca i plati ugovorenu kamatu za vreme korišćenja kredita. KAMATA (INTERES) jeste cena kredita, predstavlja naknadu za korišćenje određene količine zamenljivih stvari, najčešće novca. VRSTE KREDITA - podele 1. Prema obliku u kome se daju: Robni krediti Robno-novčani krediti (daje se u robi, vraća se u novcu) Novčani (finansijski, bankarski kredit) 2. Prema nameni: Namenski kredit (kredit za likvidnost, stambeni kredit, auto kredit....) Opšti kredit (nenamenski) 3. Prema ročnosti (rokovima otplate) Kratkoročni krediti (1-3 god) Srednjeročni (3-5 god) Dugoročni (preko 5 god) Prema drugim podelama 1-5 god – kratkoročni; 5-10 god – srednjoročni Preko 10 god - dugoročni 4. Prema načinu povlačenja kredita Jednokratni krediti (povlače se u potpunosti po odobrenju) Sukcesivni (povlače se u ratama u ugovorenom periodu) Revolving (ugovoreno obnavljanje iznosa kredita) Kreditne linije (utvrđuje se okvirni iznos kredita u okviru koga se može vršiti povlačenje sredstava) Ostale podele 5. Prema načinu otplate – u celini o roku dospeća, u ratama (anuitetima) 6. Prema obezbeđenju – pokriven (osiguran) i nepokriven

7. Prema obavezi vraćanja – kamatonosan i bezkamatonosan Kratkoročni aktivni poslovi - krediti

- Eskontni kredit - Lombardni kredit - Akceptni kredit - Rambursni kredit - Kontokorentni kredit - Avalni kredit - Vinkulacioni kredit - Revolving kredit

Eskontni kredit Najstariji oblik kredita. Eskontni kredit se sastoji u otkupu menica klijenta pre njihovog roka dospeća, pri čemu je menica osnov za odobrenje kredita. Kredit nije u visini meničnog pokrića već se umanjuje za iznos kamate od trenutka eskontovanja do datuma dospeća menice. Iz ugla banke, eskontovanje je siguran posao jer se može kod CB zatražiti reeskont. Lombardni (založni) kredit Odobrava se na osnovu pokrića u HOV, zlatu ili trgovačkoj robi koja ima berzansku vrednost. Razlike ESKONT – LOMBARD

- Kod eskonta dužnik jamči za dug celom imovinom, kod lombarda je zalog pokriće - Kod lombarda je moguće zahtevati dopunu pokrića ako cena robe padne preko 10% - Lombardni kredit iznosi 75-90% vrednosti zaloge (sem kada je u pitanju zlato – 100%) - Lombardni kredit je povoljan za dužnika jer dolazi do sredstava bez prodaje zaloga - Lombardne kredite odobravaju banke i specijalni založni zavodi – lombardne banke

Kontokorentni kredit Kontokorentni kredit (engl. credit on current account) je kratkoročni kredit banke odobren po tekućem računu komitenta. Odobrenjem kredita banka dopušta korisniku izdavanje naloga plaćanja do određene svote preko raspoloživog pokrića na tekućem računu (ulaz u “crveno”). Kamatu korisnik plaća na iskorišćeni deo kredita, a na neiskorišćeni deo proviziju. Osnova kredita je poseban ugovor, tj. pristanak banke. Primenjuju se i kod tekućih računa građana (pravo na prekoračenje DOZVOLJENI MINUS), a naziva se kredit po tekućem računu. Revolving kredit Revolving kredit – samoobnavljajući. Revolving kredit (engl. revolving credit) je sporazum po kojem kreditor stavlja određeni iznos novčanih sredstava na raspolaganje preduzeću, s tim da ih ono može koristiti u svakom trenutku u obliku kontinuiranih kratkoročnih kredita. Kredit se odobrava kao okvirni iznos. Svako korišćenje smanjuje raspoloživa sredstva, a vraćanje kredita obnavlja ih do prvobitnog okvirnog iznosa. Kreditor je dužan osigurati sredstva pozajmljivača na njegov prvi poziv. Za takvo osiguranje sredstava banka zaračunava commitment fee – naknadu za otvaranje kreditne linije, a dužnik je obavezan plaćati i onda kada ne koristi tako odobrena sredstva. Commitment fee obično čini od 0,5 do 1 % osiguranog iznosa. Na iznose korišćene u obliku kredita dužnik plaća kamatu. Dugoročni aktivni bankarski poslovi - krediti

- Hipotekarni kredit - Građevinski kredit - Investicioni kredit - Konzorcijalni kredit - Stambeni kredit - Potrošački kredit

Hipotekarni kredit Hipotekarni kredit (engl. mortgage,) je posebna vrsta dugoročnog kredita koji nude banke i druge specijalizovane finansijske ustanove odobravaju građanima i kompanijama na osnovi plaćanja u nekretninama. Vraćanje kredita osigurano je realnim pokrićem dužnika stambenim ili poslovnim prostorom, zemljištem, zgradama, skladištima i sl.

Kreditor vraćanje kredita osigurava tzv. intabulacijom – pravnim postupkom knjženja osiguranja nad dužnikovim nekretninama. Sigurnost vraćanja kredita nije u dužnikovom bonitetu, već u vrednosti nekretnine. Kredit se odobrava u visini 50-70% od tržišne ili procenjene vrednosti nekretnine, što kreditoru osigurava da će, ako dužnik ne izvršava uredno svoje kreditne obveze, moći iz prodajne vrednosti nekretnine da naplati svoje potraživanje. Rokovi vraćanja kredita su od 10 do 30 godina. Izuzetno se ovi krediti odobravaju i na osnovi pokretnih (prometnih) sredstava velike vrednosti, kao što su brodovi ili avioni. Zbog jednostavne logike ovi krediti su u svetu u širokoj primeni. Radi se o najstarijem kreditu jer ga je poznati Hamurabijev zakonik ozakonio već 2.000 godina pre Hrista. Ostali krediti

- Građevinski kredit – krediti za izgradnju objekata i nabavku građevinskog materijala - Investicioni kredit – krediti za finansiranje razvoja trajnih obrtnih sredstava - Konzorcijalni (sindikalni, sindicirani) kredit – krediti od grupe banaka (stalnog ili privremenog karaktera) u

finansiranju velikih zajmova i u poslovima sa HOV - Stambeni krediti – vrsta kredita za kupovinu stanova fizičkim licima po nižim kamatama ili sa subvencijama

države (5 – 30 godina); mogu biti i krediti za adaptaciju stambenog prostora Potrošački i nenamenski gotovinski krediti Odobravaju se u korist onih delova stanovništva koji trenutno imaju veće potrebe za potrošnjom nego što im pruža njihov trenutni nivo dohotka, a na teret stanovništva koji odlažu svoju potrošnju – štede. Potrošački krediti podstiču proizvodnju i promet, balansiraju robno-novčane tokove i odnose i podižu nivo standarda stanovništva. Ove dve vrste kredita koriste se po pravilu za kupovinu različitih potrošnih dobara i usluga. Potrošački kredit biramo kad imamo tačno definisanu namenu (zato kod odobravanja potrošačkog kredita unapred treba da postoji predračun trgovačke kuće koja ima s bankom sklopljen ugovor o poslovnoj saradnji), dok u slučaju kad nemamo tačno definisanu namenu, želimo manji iznos kredita ili bismo sredstva želeli da koristimo za više različitih stvari, uzimamo nenamenski gotovinski kredit.

16. KREDITNA POLITIKA BANKE I PRINCIPI KREDITIRANJA Koje vrste kredita i obim kredita koje će banka nuditi određuje poslovna politika banke i u okviru nje kreditna politika – zavisi od dve grupe faktora: Egzogeni (makro) faktori – faktori, uslovi okruženja (mere i politike državnih organa i CB po pitanju ekonomske i monetarne politike zemlje) Endogeni (mikro) faktori – interne odluke banke po pitanju smanjenja rizika i neizvesnosti u cilju profitabilnosti, stabilnosti i sigurnosti poslovanja Adekvatna kreditna politika pruža prirodni balans, ravnotežu između makro i mikro komponente, odnosno dobrih privrednih rezultata i poslovnih ciljeva, prioriteta banke. Dobra i efikasna kreditna politika banke podrazumeva profitabilnost kreditnih plasmana uz minimizaciju rizika Kreditna politika banke utvrđuje:

- Uslove za odobrenje kredita - Proceduru kreditne analize - Klasifikaciju i strukturiranje kredita - Odobravanje i kontrolu odobrenih kredita - Utvrđivanje načina i toka otplate kreditne obaveze

PRINCIPI KREDITIRANJA (KREDITNE POLITIKE)

- Banka treba da izbegava preteranu koncentraciju kredita na pojedine klijente, industr. grane ili privr.oblasti - Krediti se odobravaju samo klijentima koji zadovoljavaju utvrđene kriterijume kreditne sposobnosti - U zavisnosti od procene kreditne sposobnosti klijenta banka će tražiti odgovarajuće obezbeđenje za kredit - Odobrenje kredita mora se vršiti u skladu sa utvrđenom procedurom (namena, cena, uslovi, način i rok

otplate kredita) - Finansijsko stanje klijenta se mora pratiti nakon odobrenja kredita - Mora se kontrolisati namenska upotreba kredita

Pri odobravanju kredita banka mora voditi računa korisnik (zajmotražilac) ispuni dve grupe uslova: 1. Opšti uslovi (utvrđivanje zakonske, pravne sposobnosti da se zaključi ugovor o kreditu) 2. Posebni uslovi (namena upotrebe, učešće, depozit, instrumenti obezbeđenja Banka će odobriti kredit samo KREDITNO SPOSOBNIM ZAJMOTRAŽIOCIMA Kreditna sposobnost zajmotražioca Predstavlja sposobnost zajmotražioca da u roku i u celosti izmiri svoje obaveze prema banci po osnovu kredita, odnosno da uspešno obavi posao za koji traži kredit i da ga saglasno uslovima korišćenja vrati u dogovorenom roku Dva aspekta kreditne sposobnosti zajmotražioca:

- Formalni aspekt (polazi od pravne sposobnosti zaključenja ugovora o kreditu i preuzimanju ugovorenih obaveza)

- Materijalni aspekt (utvrđuje se dali zajmotražilac svojim prihodima, poslovanjem ili imovinom garantuje da će ispuniti sve ugovorene obaveze po osnovu kredita)

Banke u svojim internim poslovnim aktima utvrđuju METODOLOGIJU PROCENE MATERIJALNE KREDITNE SPOSOBNOSTI. Ako se radi o firmama, koriste se finan. pokazatelji poslovanja (racio analiza) odnosno metodologija procene posla – projekta npr. novog biznisa (potrebno je banci dostaviti BIZNIS PLAN – ocenu rentabilnosti posla, stopu prinosa, period povraćaja, analizu osetljivosti na rizike...) Uslovi za kompanije - zajmotražioce

- Da ostvaruje pozitivan finansijski rezultat - Da nema nepokrivenih gubitaka iz prethodnog perioda - Da ima ažurno knjigovodstvo - Da uspešno i redovno izmiruje svoje obaveze - Da uredno naplaćuje svoja potraživanja - Da namenski koristi svoja sredstva, a posebno sredstva po osnovu odobrenih kredita - Da se pridržava zakona u poslovanju i uredno izmiruje obaveze prema državi

POSTUPAK KREDITIRANJA faze (7)

- Podnošenje zahteva za kredit - Razmatranje i obrada kreditnog zahteva - Izdavanje rešenja po kreditnom zahtevu i obaveštavanje zajmotražioca - Zaključivanje ugovora o kreditu - Korišćenje kredita - Vraćanje kredita - Monitoring kredita

17. ANALIZA KREDITNE SPOSOBNOSTI Banke u svojim internim poslovnim aktima utvrđuju METODOLOGIJU PROCENE MATERIJALNE KREDITNE SPOSOBNOSTI. Ako se radi o firmama, koriste se finan. pokazatelji poslovanja (racio analiza) odnosno metodologija procene posla – projekta npr. novog biznisa (potrebno je banci dostaviti BIZNIS PLAN – ocenu rentabilnosti posla, stopu prinosa, period povraćaja, analizu osetljivosti na rizike...) Metod 5 K kredita (5C credit) Karakter (Character) Kapacitet (Capacity) Kapital (Capital) Obezbeđenje (Collateral) Uslovi (Conditions) Kapacitet (Capacity)

Kapacititet ili sposobnost plaćanja / otplate polazi od procene likvidnosti i solventnosti debitora u budućem periodu kada dospevaju kreditne obaveze. Procena očekivanog toka prihoda, odnosno prinosa debitora – fizičko ili pravno lice. Kapital (Capital) Sagledava se u kreditiranju kompanija. Viši nivo kapitala u ukupnim izvorima kompanije – zajmotražioca obezbeđuje banci niži kreditni rizik. Obim odobrenog kredita kompaniji zavisiće od nivoa njegovog trajnog kapitala ( u jednom slučaju). U drugom slučaju banke ipak više rangiraju kompanije koje svoje otplatne obaveze podmiruju iz prohoda poslovanja. Dakle, banci će kreditni rizik biti prihvatljiv ako kompanija formira adekvatan obim trajnog i sopstvenog kapitala i obezbedi stvaranje potrebnog dohotka tj. otplatnog potencijala. Obezbeđenje (Collateral) Obezbeđenje ili kreditne zaloge se upotrebljavaju za zajmotražioce koje karakteriše neadekvatna dohodovnost /prihodi i neadekvatan obim trajnog i sopstvenog kapitala. Sa kreditnom zalogom banke limitiraju obim eventualnog gubitka. Kao zaloge se koriste HoV i hipoteka. Uslovi (Conditions) Promene uslova u okruženju mogu uticati na sposobnost otplate kreditnih obaveza – promene izvan uticaja banaka i kompanija. Banke mogu imati znatne gubitke u periodima neočekivanih promena. Vezuju se za kratkoročne i dugoročne promene uslova vezanih za funkcionisanje finansijskog tržišta – visoka inflacija, visoka nomin.KS i realna KS, KS i devizni kurs. Metodi procene kreditne sposobnosti kompanija (kratk. kreditiranje) Analiza 5 C je nedovoljna za kompanije i potrebna je analiza finansijske snage zajmotražioca, debitora. Tri metoda:

- Komparativna analiza bilansne strukture - Metod trendnih stopa - Metod koeficijenata ili relativnih odnosa povezanih finansijskih i poslovnih kategorija – racio metod

(NAJZNAČAJNIJI)

18. KAMATNE STOPE I CENA KREDITA Kamata predstavlja cenu za upotrebu zajmovnog kapitala i određuje se kao procenat od pozajmljenog kapitala obračunat na period od godinu dana. Kamata koju korisnik plaća kao cenu kredita (naknadu za korišćenje tuđih finansijskih sredstava) predstavljena je nominalnom kamatnom stopom koja se (po Fišeru) sastoji iz dve jedinice: - realne kamatne stope koja predstavlja stvarnu cenu kredita na period od godinu dana, i - stope inflacije tj. stope kretanja cena na malo u periodu od godinu dana. i (nominalna ili tržišna kamatna stopa) = r (realna kamatna stopa) + πe (očekivana stopa inflacije) odnosno r = i – πe Za poznate i uredne klijente banka odobrava takozvanu primarnu kamatnu stopu (predstavlja cenu izvora sredstava banke, troškove administriranja kredita i ukalkulisanu stopu profita banke). Za ostale korisnike na ovu stopu banka nadograđuje ukalkulisani rizik nevraćanja kredita. Treba razlikovati i fiksnu od varijabilne kamatne stope. Za kratkoročne kredita u stabilnim finansijskim uslovima na tržištu odobrava se fiksna kamatna stopa, dok se za kredite sa dužim rokom vraćanja i većim stepenom neizvesnosti u pogledu finansijskih tokova odobrava varijabilna kamatna stopa. Za ovu stopu se može uzeti LIBOR (London Interbank Offer Rate) ili EURIBOR (European Interbank Offer Rate). LIBOR Londonska međubankarska kamatna stopa predstavlja kamatnu stopu koja se formira na međubankarskom tržištu u Londonu i tretira kao referentna ili reperna KS na kratkoročne KS na veliki broj finansijskih transakcija u svetu. LIBOR se određuje na osnovu KS po kojoj prvoklasne banke nude jedne drugima novčana sredstva u depozitu 10 valuta na prekonoćne depozite, na rokove 2 dana, 1 i 2 nedelje i 1-12 meseci. Izračunava se svakog dana u Londonu po utvrđenoj metodologiji pod pokroviteljstvom Britanskog udruženja banaka (BBA), pri čemu tehnički deo radi Reuters.

Podatke o KS do 11h u Londonu daje skup prvoklasnih banaka, takozvane „banke panela“ za svaku valutu (USD, EUR, jen, funta...). LIBOR se računa kao: Kamata = glavnica x LIBOR (na odgovarajući rok) x (stvarni broj dana u kamatnom periodu / 360) EURIBOR Evropska međubankarska stopa predstavlja dnevnu referentnu kamatnu stopu po kojoj banke jedna drugoj nude novac za posuđivanje na međubankarskom tržištu. Ova kamata se obračunava dnevno na međubankarske depozite sa rokom od 1 nedelje, 1 meseca i do 12 meseci. U Srbiji se još koriste i BELIBOR i BEONIA. Najvažniji faktori koji opredeljuju kamatnu stopu su: - visina profitne stope; KS se može kretati samo u okviru profitne stope - ponuda i tražnja zajmovnog kapitala - rizik kapitala; rizik nevraćanja i neurednog vraćanja se mora izraziti kao deo KS, - troškovi zajmodavca kod angažovanja kredita – troškovi pasivnih KS, administrativni troškovi, - ekonomska politika i uže gledano, monetarna i fiskalna politika Kao i netržišni faktori: uticaj države i zakonska regulativa. Kamata ima brojne funkcije: - faktor formiranja štednje - faktor racionalne upotrebe sredstava - faktor uspešnog funkcionisanja finansijskog tržišta - faktor efikasne alokacije sredstava - faktor međunarodnog kretanja kapitala - faktor zaštite realne vrednosti kapitala A najznačajnije su: - mobilizatorska funkcija - alokativna funkcija, i - uticaj na racionalnost i efikasnost ulaganja

19. PASIVNI BANKARSKI POSLOVI Vrši se mobilizacija i koncentracija slobodnih fin. resursa – tuđa sredstva koja za banku predstavljaju DUG i zato se vode kroz pasivu. F-je pasivnih bankarskih poslova (2):

- Mobilizacija i koncentracija fin. viškova koji postaju upotrebljivi zajmotražiocima - Mobilisana i koncentrisana sredstva banka transformiše i stavlja na raspolaganje deficitarnim transaktorima,

prema njihovim kvantitativnim i vremenskim potrebama i mogućnostima

Banka stvara sopstvene obaveze prema suficitarnim transaktorima koje transformiše u vidu potraživanja kod deficitarnih transaktora. DAKLE, BANKA JE OPŠTI UPRAVLJAČ NOVČANOG KAPITALA JER KONCENTRIŠE PRAVA KREDITORA, ALI JE I UKUPNI DUŽNIK JER SE ZADUŽUJE U IME MNOGIH DEFICITNIH TRANSAKTORA. Uspešnost poslovanja banke zavisi od politike mobilizacije i koncentracije sredstava. Cilj je povećati depozite iz/od tradicionalno suficitarnih transaktora – stanovništva i vanprivrede i transferisati ih u sektor privrede koji je tradicionalno deficitarni transaktor, čime se ostvaruje međusobna mobilnost sredstava. Realizacijom pasivnih

poslova banka stvara obavezu prema samoj sebi, da bi ih u okviru aktivnih poslova transformisala u potraživanja prema trećim licima. VRSTE PASIVNIH POSLOVA

- DEPOZITNI POSLOVI (Kratk. i Dugoroč.) - NEDEPOZITNI POSLOVI (----)

KRATKOROČNI DEPOZITNI POSLOVI:

1. Depozitni poslovi 2. Emisija novca 3. Reeskontni poslovi 4. Relombardni poslovi 5. Izdavanje blagajničkih zapisa i dr. HOV 6. Kratkoročni krediti od drugih banaka

Depozitni poslovi

- Depoziti po viđenju (A VISTA) - Oročeni (investicioni) depoziti - Štedni depoziti - Specijalni depoziti

Učesnici u depozitnim poslovima: DEBITOR – banka DEPOZITOR (DEPONENT) – ulagač Depozitni i nedepozitni izvori uz kapital banke čine FINANSIJSKI POTENCIJAL BANKE – UKUPNE IZVORE BANKARSKIH SREDSTAVA DEPOZITNE IZVORE, kao najstarije izvore bankarskih sredstava čine novčana sredstva nebankarskih transaktora na računima kod banaka; krediti odobreni na odgovarajući račun; DEPOZIT – ODREĐENA SUMA NOVCA KOJU JE BANKA KAO DEBITOR DUŽNA DA ISPLATI ILI TRANSFORMIŠE PO NALOGU ULAGAČA (DEPOZITORA, DEPONENTA) Depoziti po viđenju (A VISTA) Def 1: Depoziti po viđenju ili a vista depoziti predstavljaju kratkoročna deponovana sredstva kod banaka sa neograničenim pravom raspolaganja u pogledu kvantuma u okviru pokrića i rokova. Def 2: Depoziti po viđenju predstavljaju knjigovodstveno potraživanje određene količine fin. sredstava njihovog vlasnika – deponenta, depozitara u odnosu na banku – debitora koja je primila fin. sredstva Karakteristike:

- Najstariji oblik ulaganja komitenata u banku - Kratkoročna potraživanja nebankarskog sektora kod banaka - Sredstva koja ne nose kamatu (nekamatonosna sredstva) – izuzetak su DEPOZITNI SERTIFIKATI (CDs) koji su

kombinacija a vista depozita i oročenih depozita - Pored gotovog novca depoziti po viđenju predstavljaju najznačajniji deo novčane mase (70-75% uk.novčane

mase) Depoziti po viđenju predstavljaju instrument bezgotovinskog plaćanja – ŽIRALNI NOVAC, KNJIGOVODSTVENI NOVAC, DNEVNI NOVAC (transakcije preko tekućih i žiro-računa, vršenje tekućih uplata i isplata po osnovu poslova u zemlji ili inostranstvu. Predstavljaju finansijsku osnovu za stvaranje novca od strane banaka – odobravanje kratk. Kredita se vrši na osnovu mase depozita po viđenju. Depoziti po viđenju su pod kontrolom monetarnih vlasti preko: utvrđivanja stope obavezne rezerve na depozite po viđenju; stope specijalnih rezervi; limitiranja obima kratk. Kredita. Razlika Tekući i Žiro račun Tekući račun sluzi za primanje neoporezivih prihoda ( tj. onih na koje je porez već plaćen i za koje nije nužno podnositi poresku prijavu, tipa plata, penzija, stipendija a žiro za primanje oporezivih prihoda tj. onih koji dolaze iz "poslovanja" ( od ugovora o delu, autorskih, itd.). Tekući račun - otvaraju isključivo građani

Žiro račun - 3 tipa: 1) otvaraju ga građani za honorarne poslove (minimalni troškovi vođenja) 2) otvaraju građani za poslovanje obrta i slobodnih zanimanja ( prilično veliki troškovi) 3) otvaraju firme za svoje poslovanje Oročeni (investicioni) depoziti Dugoročna potraživanja nebankarskog sektora prema bankama; vremenski mobilisana sredstva kod banaka; dugoročne obaveze banaka prema deponentima. Oročeni depoziti nose kamatu – osnovni motivacioni faktor formiranja. Formiraju se na određenim računima sa unapred utvrđenim rokovima dospeća ili rokovima najave povlačenja sredstava. Dve vrste oročenih depozita: 1) sredstva malih ulagača i štediša, gde su rokovi dospeća unapred fiksirani, 2) sredstva većih kompanija, gde se zahteva prethodna najava povlačenja novca. Štedni depoziti Štedni depoziti spadaju u grupu srednjoročnih depozita, jer su njihovi periodi oročenja između kratk. i dugoroč. Karakteristični su za komercijalne banke, štedionice, kreditna udruženja. Mogu biti: transakcioni (neoročeni) i oročeni (ne mogu se pre roka dospeća podići tj. transferisati u gotovinu). Finansijsku osnovu štednih depozita čini tekuća štednja u sektoru stanovništva, koja nastaje predajom gotovog novca ulagača štediše štednoj službi banke. Štedni depoziti nose kamatnu stopu koja je fiksirana za period – pasivna kamatna stopa za banku; štednja u nacionalnoj ili stranoj valuti (devizna štednja) Štedni depoziti se osiguravaju kod spec. Institucija za osiguranje depozita (U Srbiji Agencija za osiguranje depozita – 50.000€). Savremene banke rade na privlačenju štediša – NEDELJA ŠTEDNJE, DEČIJA ŠTEDNJA – značaj marketinga u jačanju poverenja u banke. Specijalni depoziti U osnovi spadaju u depozite po viđenju, ali se od njih razlikuju po načinu formiranja i korišćenja. Formiraju se administrativnim ili prinudnim putem na osnovu zakonskih propisa i služe kao instrument realizacije ekonomske politike. Formiraju se kod poslovnih banaka i CB. Vezani su za privredne transaktore. Cilj je regulisati likvidnost tržišnih transaktora, stope investicija u zemlji, spoljnotrgovinskih odnosa i sl. NEDEPOZITNI POSLOVI / IZVORI STREDSTAVA Čine 10-20% finansijskog potencijala banke Apsorbuju se na kreditnim tržištima i nose veće troškove u odnosu na depozitne izvore Nedepozitni izvori sastavljeni su od: kreditnih izvora i emitovanih HoV U nedepozitne izvore spadaju:

- Krediti uzeti od CB - Krediti među poslovnim bankama - Krediti od ostalih finansijskih institucija - Izvori mobilisani putem emisija i prodaja različitih HoV (kratkoročne, dugoročne)

20. NEUTRALNI BANKARSKI POSLOVI Pojam i podela neutralnih bankarskih poslova Neutralni (uslužni, komisioni) bankarski poslovi su najstariji bankarski poslovi (npr. menjački - poslovi menjanja novca). Neutralni bankarski poslovi su ona vrsta bankarskih poslova u kojima se banka ne javlja ni kao dužnik ni kao poverilac. Banka obavljajući ove poslove ne ostvaruje ni aktivnu ni pasivnu kamatnu stopu, već za obavljeni posao naplaćuje proviziju. U razvijenim tržišnim ekonomijama postoji rastući trend uslužnih poslova koje nude banke. Globalizacija ekonomskih i finansijskih odnosa, kao i proces deregulacije na nacionalnom nivou, stvaraju ambijent za razvoj tradicionalnih, ali i nastanak novih neutralnih bankarskih poslova (finansijskih inovacija). Banka ovu vrstu

poslova obavlja uvek u tuđe ime i za tuđ račun ili u svoje ime a za tuđ račun. Potpunija podela neutralnih bankarskih poslova se može predstaviti na sledeći način:

- Poslovi platnog prometa u zemlji - Poslovi platnog prometa sa inostranstvom; - Trezorsko poslovanje - Depo poslovanje - Blagajničko poslovanje - Devizno-valutni i menjački poslovi

Poslovi platnog prometa Pod platnim prometom podrazumevaju sva plaćanja koja se vrše između pravnih i fizičkih lica. Plaćanje se definiše kao prenos novčanih sredstava sa jednog, fizičkog ili pravnog lica na drugo, da bi se izvršila likvidacija dužničko-poverilačkog odnosa. Kada govorimo o značaju platnog prometa za jednu zemlju, moramo naglasiti da isti predstavlja značajnu determinantu tražnje novca kao i da ostvaruje veliki uticaj na ciljeve i zadatke monetarne politike. Procesi razvoja platnog sistema ostvaruju efekte u pravcu smanjivanja tražnje novca i povećavanja brzine opticaja transakcionog novca. Dakle, ako je platni sistem neefikasan i spor, to uslovljava povećanje tražnje za novcem, što najjednostavnije rečeno znači da je za obavljanje plaćanja potrebno izdvojiti više novca. Sledeći značajan uticaj platnog prometa se odnosi na finansijsku stabilnost jedne zemlje iz razloga što bi poremećaj funkcionisanja platnog prometa onemogućio eliminisanje dužničko-poverilačkog odnosa. Podela platnog prometa se može izvršiti na razne načine, zavisno od kriterijuma posmatranja. Tako se u osnovi izdvajaju tri podele, i to: Na osnovu načina plaćanja; Na osnovu vrste plaćanja; Na osnovu mesta plaćanja. S obzirom na način obavljanja platnog prometa, isti se deli na neposredan i posredan. Ukoliko se za kriterijum uzme vrsta plaćanja, platni promet se može podeliti na gotovinski i bezgotovinski. U zavisnosti od vrste platnih naloga, bezgotovinski platni promet se dalje može podeliti na: Žiro platni promet; Čekovni platni promet; Klirinški platni promet. Na osnovu mesta plaćanja, platni promet se deli na unutrašnji i međunarodni. Pod instrumentima unutrašnjeg platnog prometa podrazumevaju se popunjeni obrasci koji se koriste u novčanim transakcijama u korist ili na teret računa deponenata. Postoje četiri instrumenta platnog prometa: Nalog za uplatu; Nalog za isplatu; Nalog za prenos; Nalog za naplatu. Instrumenti plaćanja, odnosno instrumenti za raspolaganje sredstvima sa računa, su: Ček; Platna kartica; Akreditiv. Ček je instrument plaćanja koji se izdaje u zakonski propisanoj formi, u kojoj njegov izdavalac (trasant) daje nalog banci (trasatu), da na teret njegovog pokrića kod te banke isplati određeni iznos novca korisniku čeka (remitentu), samom izdavaocu čeka ili donosiocu Akreditiv je instrument plaćanja kojim klijent daje nalog banci kod koje ima otvoren račun da određena sredstva, uz određene uslove, stavi na raspolaganje određenom pravnom ili fizičkom licu kod iste ili druge banke. Akreditiv može biti običan, dokumentarni ili robni, opozivi, neopozivi i permanentni (trajni)

Međunarodni platni promet podrazumeva sve oblike plaćanja van teritorija jedne države. Predmet međunarodnog platnog prometa su transferi finansijskih sredstava iz jedne zemlje u drugu po raznim osnovama (plaćanje za izvršeni uvoz, naplata za izvršeni izvoz i sl.). U instrumente plaćanja sa inostranstvom spadaju:

- Međunarodni dokumentarni akreditiv; - Međunarodni dokumentarni inkaso; - Bankarska doznaka; - Međunarodno kreditno pismo; - Kreditne karte; - Menica; - Ček.

Međunarodni dokumentarni akreditiv je najčešće korišćeni instrument u platnom prometu sa inostranstvom, koji predstavlja ugovor na osnovu kog banka, koja otvara akreditiv po nalogu svog komitenta (nalogodavca) preuzima obavezu da će izvršiti plaćanje korisniku akreditiva (trećem licu) ili pak da će ovlastiti neku drugu banku da izvrši plaćanje uz podnošenje pismenog dokumenta Pod dokumentarnim inkasom se podrazumeva takav bankarski posao kod koga banka preuzima obavezu da će po nalogu i za račun svog komitenta (prodavca, nalogodavca) naplatiti novčano potraživanje koje ovaj ima prema trećem kupcu (kupcu, trasatu) uz istovremenu predaju određenih dokumenata, dok se komitent obavezuje da će za to platiti banci proviziju i troškove Međunarodna bankarska doznaka je pismeni ili telegrafski nalog jedna banke drugoj banci za isplatu tačno određenog iznosa određenom licu, korisniku, pri čemu se nalogodavac i korisnik nalaze u različiim zemljama Međunarodno kreditno pismo je pismeni nalog domaće banke koja ovlašćuje svog korespodenta u inostranstvu da u pismu navedenom licu isplati odjednom, ili delimično, navedeni iznos u označenom roku (kada se ispune predviđeni uslovi naznačeni u pismu) Međunardone kreditne karte su svojevrsne legitimacije, koje ovlašćuju legitimnog imaoca na bezgotovinsko plaćanje kod ugovorenih preduzeća Međunarodna menica je HOV po naredbi kojom se njen izdavalac (trasant) obavezuje da će sam ili po njegovom nalogu određenom trećem licu (remitentu) o dospelosti biti isplaćen menični iznos Ček je HOV kojom njen izdavalac (trasant) daje nalog (bezuslovni uput) trasatu (banci) da licu određenom u čeku isplati naznačenu svotu novca iz trasantovog pokrića Inkaso poslovi (poslovi naplata i isplata) su bankarski poslovi koji se sastoje u naplati potraživanja bančinog komitenta, posredstvom banke, koje on ima prema svom dužniku Bankarska garancija je takav bankarski posao kod koga banka garant obezbeđuje korisnika garancije od mogućnosti neizvršenja preuzetih obaveza navedenih u ugovoru – bankarskoj garanciji Trezorsko poslovanje Trezor – specijalno uređen i obezbeđen prostor za smeštanje određene vrednosti (novac – strani i domaći, kasete sa gotovinom blagajne, HOV, plemeniti metali. Posebnim propisima banka uređuje trezorsko poslovanje – lica koja vrše dužnost SUKLJUČARA (dve različite brave na trezoru i dva lica sa različitim ključevima). Posebno se evidentira unos i iznos sredstava iz trezora koji je po pravilu uvek sa obezbeđenjem Depo poslovi Depo – posebno uređeno mesto u banci za deponovanje (ostavljanje) vrednih stvari klijenata (HOV, DEVIZE, DRAGOCENOSTI...). Razlikujemo otvoreni i zatvoreni depo (banka prima stvari zaključane u kasetu ili zapečaćene tako da nezna šta je primio u depo). Posebna vrsta depo poslova – izdavanje sefova komintentima (čuvanje drgocenosti) U DEPO poslove spadaju i tzv. KASTODI POSLOVI (eng. Custody – starateljstvo, nadzor) – KASTODI BANKA

Kastodi banka prima od komitenta nezapečaćene HOV i preuzima obavezu da uz proviziju upravlja HOV (naplaćuje kamatu, prinos, dividendu ) na osnovu deponovanih HOV. Danas mnoge banke vrše KASTODI POSLOVE – UPRAVLJAJU PORTFOLIOM HOV za mnoge institucionalne investitore – INVESTICIONE FONDOVE Blagajničko poslovanje Poslovanje sa gotovinom u blagajni. Primanje uplata i isplata gotovog novca na osnovu naloga komitenta i dokumenta koji su prethodno obradili bankarski službenici (likvidirali). U blagajničko poslovanje spada i zamena pohabanih i oštećenih novčanica Devizno-valutni i menjački poslovi Kupoprodaja strane valute, kupovina putničkih i bankarskih čekova, kreditnih pisama koja glase na stranu valutu, isplata doznaka iz inostranstva... Menjački poslovi predstavljaju kupovinu strane valute za domaću od fizičkih domaćih i stranih lica i prodaju domaće valute za stranu. Menjačke poslove mogu da vrše banke ili lica koja poseduju ovlašćenje i poseban ugovor sa bankom

21. SOPSTVENI BANKARSKI POSLOVI Dopunski bankarski poslovi tradicionalnim depozitno-kreditnim. Veoma profitabilni u domenu IB. Spadaju:

- Poslovi sa HOV, - Konsalting poslovi - Brokerski poslovi, - Faktoring i forfeting - Lizing - Poslovi osiguranja - Posredovanje u prometu nekretnina - Poslovi sa finansijskim derivatima

Faktoring (factor-komisionar, agent). Razvio se u XIX veku u SAD-u. Faktoring je ugovor o preuzimanju potraživanja bančinog komitenta od strane banke, koji potrazumeva da će banka ista naplatiti, kao i da će kreditirati svog komitenta, dok se ovaj obavezuje da će preneti na istu svoja potraživanja i da će platiti banci određenu naknadu i sve troškove koje je ona imala. Banka preuzima rizik naplate potraživanja. I banka i bančin komitent imaju koristi od ovog posla. Faktoring predstavlja prenos, tj. cesiju izvoznikovih potraživanja na Co. koje avansiraju sredstva (cak i do 90% vrednosti izvoza) prilikom izvoza robe relativno manje vrednosti ili pojedinih isporuka. Na taj način se izvoznik kratkoročno kreditira, a preostali iznos daje mu se na raspolaganje kada kupac primi robu, uz odbitak kamate i provizije. Ovim vidom kreditiranja se ubrzava obrt kapitala i podržava prodor na nova tržišta, naročito manjih firmi koje nemaju pristup bankarskim kreditima. Ovaj vid kreditiranja je veoma razvijen u anglosaksonskim zemljama. Puni faktoring, ali uz višu proviziju, može da obuhvati i poslove: platnog prometa, naplate duga, knjigovodstva, istraživanja tržišta i sl. Forfeting su takvi komisioni bankarski poslovi koji se realizuju kupovinom izvoznog potraživanja. Ovaj posao se vezuje za krupne pojedinačne poslove o isporuci opreme, izvođenja investicionih radova i slično. Suština:

- Izvoznik cedira na banku svoja potraživanja (korist po njega – unapred je naplatio svoje potraživanje); - Banka prihvata cesiju potraživanja; - Banka pre zaključenja ugovora proučava posao (zaradu ostvaruje kroz naplatu provizije i svih troškova).

Razlike u odnosu na faktoring: Faktoring poslove manjim delom rade banke a većim faktoring firme; Kod faktoringa banka preuzima rizik naplate, dok kod forfetinga ne mora; Kod faktoringa se uvek radi o kratkoročnim potraživanjima dok se kod forfetinga radi o dugoročnim. Lizing (to lease - davati u zakup) Radi se o davanju opreme u zakup. To uglavnom podrazumeva i:

- Obuku kadrova korisnika lizinga; - Prenošenje na korisnika know-how; - Servisiranje, održavanje.

Lizing posao se može zaključiti direktno između proizvođača opreme i korisnika, ili pak između specijalizovane firme za lizing poslove (finansijski lizing). Posle isteka ugovora o zakupu, korisnik može:

- koristiti zakupljenu imovinu po nižoj ceni od tržišne, zbog amortizacije - sačiniti novi ugovor o zakupu sa nižom zakupninom, pošto je zakupodavac tokom zakupa naplatio deo

vrednosti - vratiti imovinu zakupodavcu - otkupiti imovinu, u zavisnosti od vrste lizinga

Prema predmetu zakupa, vrste lizinga su: 1) lizing opreme – uzimanje u zakup opreme, građevinskih mašina i sl. 2) lizing nepokretnih dobara – zakupljivanje poslovnog prostora, zemljišta i sl. 3) međunarodni lizing – zakupljivanje imovine (opreme...) preduzeća iz druge zemlje Prema načinu zakupa, lizing može da bude: 1) eksploatacioni lizing – zakupljivanje imovine na period kraći od njenog veka trajanja (izdaje se više puta), 2) finansijski lizing – traje koliko i vek trajanja imovine, 3) direktni lizing – proizvođač daje imovinu direktno u zakup korisniku lizinga, i 4) indirektni – proizvođač prodaje opremu lizing instituciji koja je iznajmljuje Prednosti lizinga su: 1) ušteda kapitala, 2) ne smanjuje se kreditna sposobnost (ne povećava se zaduženost), 3) fleksibilnost u plaćanju zakupa (na rate i iz prihoda od zakupljene imovine), 4) po isteku ugovora postoji veliki broj opcija, 5) mogućnost korišćenja nove tehnologije. Nedostaci lizinga su: 1) lizing je skup izvora finansiranja (deo vrednosti + kamata + troškovi održavanja i sl.), 2) plaćanje lizinga je fiksna obaveza. Brokerski poslovi u bankama Karakteristični su za IB i sada za univerzalni tip banaka. Banke danas, pored preuzimanja i prodaje novih HOV na primarnom tržištu, nude i usluge brokera na sekundarnom tržištu HOV tj. pomažu prodaju već postojećih hartija. Banka se javlja kao posrednik koji povezuje kupce i prodavce na sekundarnom tržištu HOV, gde za svoje usluge naplaćuje brokersku proviziju – brokeražu. Da bi mogao da trguje, klijent mora da otvori RAČUN HARTIJA OD VREDNOSTI (Custody Account) i izabere brokera Klijent ispostavlja nalog brokeru – daje mu instrukcije da kupi ili proda određenu HOV – lično, telefonom ili e-mejlom Nalog može biti: 1. Tržišni (Market Order)-najčešći, 2.Limitirani (Limit order) 3. Stop nalog (Stop order) – nalog kod koga se navodi stop cena. Ostale vrste naloga: dnevni, nedeljni, mesečni; nalog do opoziva (Good Till Canceled – GTC) – VAŽI DOK GA KLIJENT NE OPOZOVE; Nalozi na početku ili kraju trgovine. Nalozi koje je klijent dao brokeru se mogu izvršavati na organizovanom tržištu – berzi ili vanberzanskom tržištu (Over The Counter – OTC). Klijent može da otvori dve vrste računa kod brokera: 1. Novčani račun (Cash Account) – osnovni tip računa gde klijent plaća punu cenu za kupljene HOV na dan saldiranja transakcije, i 2. Marginski račun (Margin Account) – brokerska institucija pozajmljuje sredstva klijentu da bi mogao da kupi određenu HOV; Na pozajmljena sredstva Broker naplaćuje kamatu (veća 1-2% od kamate koju broker plaća banci za pozajmljena sredstva). Da bi se otvorio marginski račun zahteva se minimalni depozit u gotovom ili HOV (u SAD – 2000$) u zavisnosti od HOV koju žele da kupe Poslovi KASTODI BANKE Kastodi banke koje dobiju dozvolu za rad od Komisije za HOV, obavljaju sve poslove sa HOV za račun svojih klijenata. Kastodi banke obavljaju kastodi poslove sa dobrovoljnim penzionim fondovima, investicionim fondovima, s privatnim i pravnim licima,osiguravajućim društvima i dr. Kastodi poslovi podrazumevaju kompletnu brigu o portfoliju koje klijenti banke imaju u akcijama, obveznicama i drugim HOV. Drugim rečima, banka će za račun svojih klijenata-nalogodavaca i trgovati, ali u svoje ime a za njihov račun, tako da oni za širu javnost ostaju anonimni. Za razliku od kastodi banaka, koje čuvaju identitet svojih klijenata, brokerske kuće kod kojih klijenti otvaraju račune HOV, trguju u ime i za račun klijenta nalogodavca, kontrolišu i potvrđuju obračun neto vrednosti imovine investicionim, odnosno penzionim fondovima, i izračunavaju prinos investicionog, odnosno penzionog fonda. Imovina klijenata nije imovina kastodi banke, niti može biti deo stečajne mase ukoliko banka bankrotira. Ako banka bankrotira, imovina zakonskih vlasnika, čiji su računi u kastodi organizacionoj celini, prebacuju se u drugu kastodi banku. Kastodi banka ima veoma široka ovlašćenja u obavljanju poslovu sa HOV, ali ne može potpuno da obavlja

poslove brokersko-dilerskog društva. U našoj zemlji na ovom polju prednjače Societe General bank, Vojvođanska banka, HVB i HYPO Alpe Adria banka.

22. POSLOVI BANAKA SA FINANSIJSKIM DERIVATIMA Finansijski derivati – izvedene HOV pošto se kreiraju na osnovu druge aktive . Spadaju terminski i likvidni terminski ugovori (forvordi i fjučersi), opcije i svopovi, Cilj je zaštititi se od rizika (najčešće kamatni i valutni) – HEDŽING Terminska tržišta su ona na kojima se obračun, plaćanje i isporuka vrše određenog dana u budućnosti

Forvord (Forward) Forvord predstavlja prostu izvedenu HOV, odnosno ugovor o kupoprodaji određene fin.aktive po unapred definisanoj ceni gde će se isporuka aktive i konačno plaćanje izvršiti određenog dana u budućnosti Ugovori nisu standardizovani, tj.uslovi realizacije transakcije se individualno ugovaraju između kupca i prodavca bez posrednika ili klirinške kuće. Za banke su najznačajniji valutni i kamatni forvardi. Fjučers (Futures) Likvidni terminski ugovor o kupoprodaji određene aktive po kome će se isporuka i plaćanje izvršiti u budućnosti – na tačno određeni dan po tačno određenoj ceni. Najšire posmatrano oni se bave budućom cenom koja se procenjuje u sadašnjosti. Visoko standardizovani ugovori kojima se regularno trguje na berzi. Prilikom potpisivanja ugovora i kupac i prodavac plaćaju depozit koji je deo vrednosti celokupne količine kupljene aktive (5-15%). U tim transakcijama pojavljuje se institucionalni mehanizam zaštite KLIRINŠKA KUĆA. Cene fjučersa se svakodnevno objavljuju u fin. izveštajima, tako da klirinška kuća vrši prilagođavanja na računima depozita kupaca i prodavaca, u zavisnosti od kretenja cena. To se vrši prebacivanjem sredstava sa računa kupca na račun prodavca i obrnuto. Najveći broj fjučers ugovora nikad se ne realizuje, tj. ne dolazi do fizičke isporuke aktive, već se samo isplaćuje razlika u ceni. Kod forvorda realizacija je u praktično 100%, a kod fjučersa 2% Banke uglavnom posluju sa finansijskim fjučersima Fjučersi na akcije, obveznice Fjučersi na valute Fjučersi na kamatne stope Fjučersi na tržišne indekse Vrste fjučersa Finansijski fjučersi – prvi je kreiran 1972. godine na Međunarodnom monetarnom tržištu (International Monetary Market – IMM) koji predstavlja diviziju Čikaške merkantilne berze (CME). To je bio valutni fjučers Finansijski fjučersi predstavljaju finansijske derivate koji su kreirani na različite druge finansijske instrumente. Podela se vrši prema finansijskom instrumentu koji je u osnovi: Valutni ili devizni: osnovna aktiva su devize, odnosno visina deviznog kursa, a najčeče valute su $, €, YEN, CHG, GBP… Veoma su pogodni za fin. insitucije kao instrumenti hedžinga. Najveće berze: International Monetary Market in Chicago (IMM), Lodnon International Financial Futures Exchange (LIFFE) Kamatni fjučersi ili fjučersi na kamatnu stopu su efikasno sredstvo zaštite od negativnih uticaja promena kamatnih stopa. Organizovana trgovina počinje 1975. godine u Čikagu. Fjučersi na druge HoV – npr. obveznice kompanija, obične i preferencijalne akcije, itd. Fjučersi na tržišne indekse – berzanski indeksi odražavaju promene u visini cena akcija na berzama. Oni se sastavljaju od hipotetičkog portfolia akcija koje najbolje reprezentuju strukturu akcija kojima se na berzi trguje. Ovi fjučersi predstavljaju, uslovno rečeno, određenu vrstu lutrije u kojoj dobijaju oni subjekti koji bolje predviđaju kretanje tržišnih indeksa. Opcije Forvordi i fjučersi su pravi terminski ugovori, ali opcije to nisu (nemaju sve potrebne atribute). Opcija je pravo, ali ne i obaveza da se kupi (call) ili proda (put) određeni osnovni instrument (aktiva, roba, hartija od vrednosti itd.) po

unapred ugovorenoj ceni (strike – exercise price), do tačno određenog dana u budućnosti. Opcija je ugovor dve strane. Odnosi se regulišu opcionim sporazumom (Option Contract), u kome se kupcu opcije daje pravo da kupi ili proda određenu aktivu po fiksnoj (unapred ugovorenoj ceni) u okviru određenog perioda vremena. Prodavac opcije, odnosno njen emitent ima obavezu, po istom sporazumu, da uradi ono što vlasnik od njega traži, dakle da proda ili kupi određenu aktivu, u određenom periodu vremena i po ugovorenoj ceni. Kupac opcije (holder) ima tri mogućnosti:

- Da iskoristi opciju - Da opciju proda na sekundarnom tržištu - Da ne iskoristi opciju (da pusti da istekne)

Odluka zavisi od interesa vlasnika, a on je najviše određen odnosom cena tekuće tržišne cene aktive i ugovorene cene. Tipovi opcija

- Evropski tip – predstavlja opciju koju vlasnik može da iskoristi samo na dan dospća. Ne može je koristiti pre, već isključivo na dan koji je naznačen na opciji (Expiration Date).

- Američki tip – predstavlja opciju koju vlasnik može da iskoristi bilo kog dana do momenta kupovine pa do roka dospeća. Ovaj tip je mnogo složeniji, što posebno dolazi do izražaja u procesu vrednovanja opcije.

Svop (Swap) Svop (engl. Swap = zamena) je ugovor kojim se ugovorne strane obavezuju da zamene skup isplata koje svaka od njih poseduje po osnovu nekog prethodnog ulaganja ili kreditnog posla Svopovi nisu instrumenti kojima se mobilišu nova sredstva, već mehanizam za racionalnije upravljanje postojećim fondovima Svrha svopova jeste smanjenje troškova, eliminisanje rizika deviznog kursa i rizika kamatne stope, kao i upravljanje aktivom i pasivom kroz zamenu, a ne trajnu prodaju ili kupovinu finansijske aktive ili otplatu neke obaveze. Vrste svopova:

- Valutni svopovi i - Kamatni svopovi

Valutni svop (engl. Currency swap) - Valutni svop je aranžman kojim dve strane zamenjuju skup isplata u jednoj valuti za skup isplata u drugoj valuti. Svopovima se zamenjuju gotovinski tokovi dveju obveznica, izraženih (denominiranih) u različitim valutama, otplate kredita uzetih u različitim valutama i sl. Kamatni svop (engl. Interest rate swap) - Kamatni svop je aranžman između dva učesnika kojim se oni obavezuju da u toku trajanja ugovora plaćaju jedan drugome određeni iznos, koji odgovara dogovorenim kamatnim stopama. U kamatnom svopu nema zamene glavnice, ali se kamatne stope koje se ugovaraju računaju prema pretpostavljenoj glavnici istog iznosa (tzv. uslovna glavnica), kako bi se obezbedila jednakost obaveza ugovornih strana.

23. UPRAVLJANJE KAPITALOM BANKE KAPITAL – sredstva uložena u banku od strane vlasnika (vlasnički, osnivački kapital banke). Kapital banke najlakše objasniti ukoliko se poslužimo bilansom stanja banke: Bilans stanja je uz bilans uspeha najvažniji finansijski izvještaj u kome je dat pregled stanja aktive, pasive i kapital banke, a čija se najjednostavnija forma može prikazati na sledeći način:

AKTIVA PASIVA

1. GOTOVINA 2. HOV 3. ZAJMOVI 4. Ostala aktiva

5. DEPOZITI 6. NEDEPOZITNA ZADUŽENJA 7. KAPITAL

ADEKVATNOST KAPITALA BANKE Propisani minimalni uslovi adekvatnosti kapitala – koeficijent adekvatnosti kapitala (min 8% ili 12%) – Kk (BASEL I i II)

Kk predstavlja odnos između ukupnog kapitala i rizikom ponderisane aktive (rizična aktiva banke). Rizična aktiva banke je zbir knjigovodstvenih pozicija aktive i vanbilansnih pozicija pomnoženih ponderima kreditnog i tržišnih rizika (kamatni i devizni rizik) – vrednost pondera rizika od 0% - 100% (ponder 0 – gotovina, zlato, drž.obveznice zemalja OECD; 100% - obveznice i potraživanja van zemalja OECD, akcije kompanija, nepokretna imovina, imanja...) OBJAŠNJENJE Kk Minimum adekvatnosti kapitala – Kk za svaku banku je 8% (0.08) onda je moguće da svaki dinar kapitala omogućava formiranje aktive u visini od 12.5 din (1/0.08). Ako je Kk = 20%, svaki eur kapitala podržava formiranje 5 eur aktive Ako je kapital eur 50 mil, moguće je formirati aktivu od 250 mil eur TIME SE OGRANIČAVA EKSPANZIJA BANKARSKE AKTIVE I OMOGUĆAVA RAST KREDITNOG I DEPOZITNOG POTENCIJALA U SKLADU SA RASTOM KAPITALA BANKE VEĆI STEPEN RIZIKA – VEĆA STOPA KAPITALA Koji faktori određuju nivo kapitala?

- Strategija menadžmenta banke, - vrsta i nivo preuzetih rizika od strane banke, - očekivanja akcionara (ROE), - stavovi učesnika na tržištu (klijenti, rejting agencije...) i njihova percepcija banke, - međunarodni standardi o neophodnom nivou i strukturi kapitala banke (Bazel standardi) i kapitalni zahtevi

regulatora (NBS) koji se koriste u cilju očuvanja i unapređenja finansijske stabilnosti. F-JE BANKARSKOG KAPITALA Kapital kod banaka obavlja čitav niz funkcija koje su karakteristične za ovaj tip finansijskih institucijai koje joj obezbeđuju neometano poslovanje. To je i osnovni razlog što je postojanje adekvatnog nivoa bankarskog kapitala od izuzetne važnosti za menadžment banke. Sledeće funkcije se najčešće pominju u stručnoj literaturi: 1. Funkcije pokrivanja neočekivanih gubitaka; 2. Funkcija zaštita depozita; 3. Regulativna funkcija; 4. Funkcija finansiranja; 5. Funkcija promocije inovacija; 6. Funkcija stvaranja poverenja u banku. Ipak, u savremenim tržišnim ekonomijama uvedene su takozvane institucije za osiguranja depozita kod banaka, kao na primer Federalna korporacija za osiguranje depozita (FDIC) u SAD-u U Srbiji Agencija za osiguranje depozita (www.aod.rs) Planiranje potreba za kapitalom Pritisci u cilju postizanja većih stopa kapitala u bankama su brojni, počev od intenzivne konkurencije među bankama i sve veće ulaženje u rizičnije poslove, povećane inflacije, sve nestabilnije svetske ekonomije, povećanih operativnih troškova usled potrebe za dodatnim ulaganjem u znanje i opremu, povećanih pritisaka od strane regulatornih tela zajačanjem kapitalne baze, i slično. Upravo pod uticajem te rastuće potrebe za većim stopama bankarskog kapitala, raste i značaj planiranja svojih dugoročnih potreba za kapitalom, kako bi se ista na vreme pozicionirala na globalizovanom tržištu i kako bi smanjila rizik suočavanja sa nedostatkom kapitala u budućnosti. To je i razlog više za izradu KAPITALNOG PLANA koji će se odnositi na najmanje dve naredne godine Četiri ključne komponente kapitalnog plana su (4):

- Prva faza: Izrada ukupnog finansijskog plana banke; - Druga faza: Određivanje odgovarajućeg iznosa kapitala odgovarajućeg za banku; - Treća faza: Određivanje količine kapitala koja se može interno prikupiti u banci kroz zadržani profit; - Četvrta faza: Izbor najprikladnijeg izvora kapitala koji je najprikladniji potrebama i ciljevima banke

IZVORI KAPITALA Interni izvori Eksterni izvori

Interno generisani kapital je kapital koji je prikupljen iz sopstvenih izvora, odnosno iz ostvarenog takozvanog neto prihoda, koji je jednak razlici između ukupnih prihoda i ukupnih rashoda, od koga se oduzimaju didvidende koje su isplaćene akcionarima banke. Interno generisani kapital ima niz nesumnjivih prednosti u odnosu na eksterni Naime, najveća prednost pomenutog kapitala je u tome što je isti znatno jeftiniji u odnosu na eksterni kapital, a istovremeno onemogućava narušavanje odnosa snaga među samim akcionarima obzirom da ne dolazi do emisije novih akcija. Najizraženiji nedostatak je onaj koji se vezuje za oporezivanje istog iz razloga štoje ovaj vid kapitala u potpunosti oporezovan od strane poreskih organa jedne države. Na osnovu ovoga se da zaključiti da je prikupljanje kapitala po osnovu zadržanih zarada najdirektnije povezano sa dividendnom politikom koju banke sprovode i da od iste u stvari zavisi količina eventualnog internog kapitala koje banke mogu prikupiti Eksterni kapitalni izvori mogu biti grupisani u sledeće četiri kategorije:

- Subordinirane obveznice; - Obične akcije; - Preferencijalne akcije; - Lizing aranžmani

24. BILANSI BANKE I UPRAVLJANJE AKTIVOM I PASIVOM Bilans banke predstavlja dvostruki knjigovodstveni pregled bankarski poslova; oni su osnova za analizu i planiranje bankarskih aktivnosti, kao i podloga za kreiranje poslovne politike banke, pre svega kratkoročne poslovne politike. Bankarski bilansi su 1) bilans stanja i 2) bilans uspeha banke. Bilans stanja jedne banke predstavlja sistematski pregled aktive i pasive banke na određeni dan, obično na kraju godine. U aktivi bilansa stanja evidentiraju se svi bankarski plasmani sredstava, a u pasivi izvori sredstava banke. Pasiva pokazuje formiranje sredstava banke, a aktiva njihovu upotrebu. Šta je u aktivi bilansa stanja banke, to je u pasivi bilansa stanja komintenta banke i obrnuto. Bilansi stanja jedne banke mogu se posmatrati sa: - aspekta jedne pojedinačne banke: bruto i neto bilans stanja - aspekta sistema banaka jedne zemlje: konsolidovani i agregatni (nekonsolidovani) bilans stanja - bilans centralne banke Bilans uspeha banke ili dohodni izveštaj banke predstavlja pregled svih prihoda i rashoda banke, kao i neto dohotka koji je banka ostvarila u određenom vremenskom periodu, najćešće za godinu dana.

25. POSLOVI INVESTICIONIH BANAKA NA PRIMARNOM TRŽIŠTU Robert Kan je dao četiri definicije investicionog bankarstva, počev od najšire koja uključuje sve aktivnosti koje pružaju investicione banke, od preuzimanja i plasiranja hartija od vrednosti kompanija na domaćem i međunarodnom tržištu hartija od vrednosti, do pružanja svih finansijskih usluga, kao što su osiguranje i usluge posredovanja kod kupoprodaje nekretnina Osnovna funkcija i uloga investicionog bankarstva obuhvata aktivnosti na:

- Primarnom tržištu – investicione banke su posrednici koji preuzimaju i plasiraju novu emisiju HOV i tako omogućavaju kompanijama priliv novog kapitala neophodnog za finansiranje njihovih aktivnosti.

- Sekundarnom tržištu – investicione banke, kroz svoje brokersko-dilerske aktivnosti, aktivno učestvuju u alokaciji aktive na finansijskim tržištima

- Poslovima vezanim za RESTRUKTUIRANJE kompanija (M&A, LBO, VC...) - Finansijski inženjering - Upravljanje aktivom – fondovima * pod AKTIVOM podrazumevamo finansijske instrumente

IB na primarnom tržištu Na primarnom tržištu hartija investicione banke deluju kao posrednici između emitenata (kompanija, vlada i sl.) i investitora, ostvarujući tri povezane funkcije u ovom procesu: a) pokretanje emisije – razvoj i registracija emisije HOV;

b) preuzimanje emisije – otkup cele emisije HOV emitenta od strane konzorcijuma banaka; c) plasiranje emisije – finalna prodaja HOV Investicione banke obavljaju poslove vezane za emitovanje i plasiranje dugoročnih hartija od vrednosti. Tržište na kome se prvi put pojavljuje dugoročna hartija od vrednosti naziva se PRIMARNO TRŽIŠTE KAPITALA. Emitenti pribavljaju potrebna sredstva emisijom i plasmanom hartija od vrednosti (kompanije, država, državni organi). Investicione banke “formiraju” primarno tržište kapitala. Jedan od načina da kompanija prikupi potrebni kapital za razvoj je IZDAVANJE AKCIJA – EMISIJA. Prilikom nove emisije investiciona banka pruža pomoć kompaniji u pitanjima:

- Koju hartiju emitovati - Koji je iznos nove emisije - Kome ponuditi emisiju - Kada ponuditi emisiju - Po kojoj ceni ponuditi emisiju

Izdavanje akcija

Postoje tri načina plasmana emisije AKCIJA.

- JAVNI PLASMAN (public offering) – prodaja akcija velikom broju investitora. Investiciona banka vrši otkup akcija i javnu distribuciju. Inicijalna javna ponuda IPO (initial public offering) – prva emisija akcija kompanije koja prvi put javno prodaje svoje akcije i postaje javno preduzeće (going public).

- PRIVATNI PLASMAN – podrazumeva direktan plasman HOV malom broju velikih institucionalnih investitora (osiguranja, penzioni fondovi, investicioni fondovi) i bogatim pojedincima.

- PRIVILEGOVANI PLASMAN EMISIJE – nova emisija akcija kompanije direktno se nudi postojećim akcionarima po privilegovanoj ceni, po pravu preče kupovine – PREEMTIVE RIGHT.

IB i izdavanje obveznica Investicione banke imaju aktivnu ulogu prilikom emitovanja svih vrsta obveznica:

- KORPORATIVNIH Obveznice Komercijalni papiri

- DRŽAVNIH Kratkoročne – do 1 godine – TREASURY BILLS Srednjoročne – od 1 do 10 godina – TREASURY NOTES Dugoročne – od 10 do 30 godina – TREASURY BONDS

- MUNICIPALNIH – emituju: gradovi,opštine,teritorijalne jedinice

26. POSLOVI INVESTICIONIH BANAKA NA SEKUNDARNOM TRŽIŠTU IB na sekundarnom tržištu Na sekundarnom tržištu ove banke imaju manje značajnu ulogu (transfer vlasništva finansijskih instrumenata) u odnosu na primarno gde se alocira kapital i kreiraju finansijski instrumenti. Ovde investicione banke brokersko-dilerskim operacijama omogućavaju veću likvidnost finansijskih instrumenata. Dileri trguju hartijama od vrednosti, nastupajući u svoje ime i za svoj račun, a prihod ostvaruju na razlici u ceni. Sekundarno tržište je ono tržište na kome se trguje prethodno emitovanim harijama od vrednosti. Primarno tržište vrši alokaciju finansijskih sredstava ka profitabilnoj proizvodnji ili neproizvodnoj potrošnji. Sekundarno tržište ima ulogu transfera vlasništva nad hartijama od vrednosti. Sekundarno tržište obezbeđuje dve osnovne funkcije:

- Likvidnost – nakon kupovine hartije od vrednosti, investitor će, iz više razloga, želeti da u nekom budućem vremenu proda te hartije. Ukoliko postoji saznanje investitora da može u svakom trenutku prodati hartije od vrednosti, on će se relativno lako odlučiti da kupi hartije na primarnom tržištu.

- Određivanje cene hartije – na osnovu ponude i tražnje na sekundarnom tržištu formira se cena hartije od vrednosti, koja je indikativna prilikom određivanja cene na primarnom tržištu. Na sekundarnom tržištu emitent dobija informacije o pravoj vrednosti hartija i interesima investitora za novim emisijama.

Investiciona banka na sekundarnom tržištu može se pojaviti u ulozi i brokera i dilera. Dileri kao principali snose rizik moguće promene cena HOV (cenovni) Brokeri posreduju u trgovanju HOV i nastupaju u svoje i me i za račun klijnata (komisionari), ili u ime i za račun klijenata (agenti). Za usluge naplaćuju proviziju i ne snose cenovni rizik Prodaja kod ovih banaka obuhvata brokersko-dilerske aktivnosti, a trgovina špekulacije i arbitražu. Špekulacija je investiranje u HOV sa ciljem ostvarivanja prihoda na bazi anticipiranih promena nivoa cena i drugih promena koje mogu imati uticaj na njihov nivo. Arbitraža je simultana kupovina i prodaja istih ili sličnih HOV radi ostvarenja prihoda na razlici u njihovoj ceni. Arbitraža može biti bez rizika (čista), minimalan rizik (perceptivna) i uz rizik (vezana za M&A) Kod restrukturiranja kompanija, investicione banke su uključene u proces M&A u cilju ostvarivanja provizija po ugovorima iz poslova M&A, intenziviranja poslovnih odnosa sa klijentima, proširivanje bankarske ponude i sticanje novih poslovnih klijenata. Uključene su bile i u proces LBO davanjem zajma investitorima koji učestvuju u LBO dok se ne obezbedi trajniji izvor finansiranja Poslovi investicionih banaka

- Prikupljanje kapitala i plasman hartija od vrednosti - Finansijsko savetovanje - Prodaja i distribuclja hartija od vrednosti - Istraživanje - Finansijski inženjering - Venture kapital

Kao i:

- Priprema emisije hov - Plasman hov - Konsultantske usluge - Underwriting

Prikupljanje kapitala i plasman hartija od vrednosti Investiciona banka se nalazi u ulozi posrednika između vlasnika kapitala i klijenta (kompanije, vlade ili lokalne vlasti) kojem je novac potreban. U tom kontekstu, investiciona banka u ime klijenta emituje akcije, obveznice ili neke druge hartije od vrednosti. Svoju uslugu investiciona banka naplaćuje kroz razliku između kupovne i prodajne cene hartije od vrednosti. Finansijsko savetovanje

Investicione banke svojim klijentima pruzaju razne savetodavne usluge. Primeri fmansijskog savetovanja uključuju pruzanje aktuelnih informacija investicionim menadžerima, saveta kompanijama o investicionoj strategiji, asistiranje globalnim kompanijama u probijanju na nova tržišta (upravljanje valutnim rizikom) i možda najpoznatiji primer u vezi sa spajanjem i kupovinom drugih kompanija (Mergers & Acquisitions, M&A). Prodaja i distribucija hartija od vrednosti Efikasan plasman hartija od vrednosti podrazumeva razgranatu mrežu za distribuciju novonastalih finansijskih instrumenata. Veći deo plasmana novih hartija od vrednosti investicione banke prodaju institucionalnim investitorima (penzioni, investicioni i fondovi osiguranja), te oni zahtevaju poseban odnos. Takođe, mnoge banke razvijaju posebne kanale distribucije preko kojih hartije od vrednosti plasiraju individualnim investitorima. Nastankom interneta, individualni investitori imaju priliku da preko online servisa kupuju hartije od vrednosti. Trgovina i kreiranje tržišta za hartije od vrednosti Kao aktivnost podrške plasmanu novih hartija od vrednosti institucionalnim i individualnim investitorima, investiciona banka se na tržištu kapitala javlja i kao tzv. marketmejker. U ovoj funkciji, investiciona banka u određenom vremenskom periodu obezbeđuje likvidnost, pružajući u isto vreme i otkupnu i prodajnu cenu date hartije od vrednosti. Sa druge strane, investiciona banka se na tržištu hartija od vrednosti javlja i kao brokersko dilerska kuća, trgujući i za klijentov i za svoj račun. Istraživanje Skoro sve investicione banke imaju odeljenje istraživanja. Analitičari zaposleni u ovom odeljenju prate ekonomske trendove i vesti, hartije od vrednosti pojedinih kompanija ili cele industrijske grane i druge relevantne informacije za potrebe banke i njenih klijenata. Odeljenje istraživanja se može javiti kao aktivnost koja stvara prihod i kao aktivnost podrške. U prvom slučaju, investiciona banka svoje izveštaje prodaje zainteresovanim klijentima, dok kao aktivnost podrške istraživanje ima značajnu ulogu u drugim poslovima banke. Finansijski inženjering Finansijski inženjering se može definisati kao razvoj i kreativna primena finansijske tehnologije radi rešavanja finansijskih problema, iskorišćavanja finansijskih mogućnosti i stvaranja dodatne vrednosti. Dekompozicijom, raspakivanjem i kombinovanjem više (delova) različitih finansijskih instrumenata, investicione banke stvaraju nove finansijske instrumente sa određenim promenjenim karakteristikama, prilagođene potrebama klijenata. Investicioni menadžment Investiciona banka se često javlja kao organizator i nosilac investicionog fonda. U tom kontekstu, investicioni menadžment (upravljanje aktivom) predstavlja izuzetno važnu aktivnost investicionih banaka, uslovljenu dominantnom ulogom institucionalnih investitora na finansijskim trzistima. Investicioni fondovi kao institucionalni investitori postaju sve značajniji učesnici na tržištu kapitala Venture kapital Pod pojmom venture kapitala se podrazumeva rizični kapital, plasiran uglavnom u kompanije koje tek počinju sa radom i skoro po pravilu pripadaju industriji visoke tehnologije. Investicione banke se javljaju u ulozi generalnog partnera u „pulu" investitora venture kapitala. “Rizičan kapital kompanije” formiraju partnerstva prikupljajući sredstva od različitih investitora. Te kompanije mogu biti nezavisne ili mogu biti deo sistema velikih investicionih banaka ili finansijskih holdinga. Njihov cilj je pronalaženje i investiranje u mlade i nejake kompanije, koje se kasnije prate i učestvuje u njihovom razvoju, sve do trenutka dok te kompanije, inicijalnom javnom ponudom, ne izađu na tržište. Onog trenutka kada kompanije postanu javne ili se prodaju na drugi način, “investicione kompanije rizičnog kapitala” vrše povraćaj svojih uloženih sredstava i ostvaruju značajne prinose.

27. OSNOVNI BANKARSKI RIZICI POJAM RIZIKA Rizik se definiše kao neizvesnost budućeg događaja. Rizik u bankarstvu znači mogućnost nastanka negativnih efekata na finansijski rezultat i kapital banke usled delovanja mnogobrojnih faktora. Banke su organizacije kojima je

svojstveno pruzimanje rizika u cilju ostvarivanja profita. Osnova uspešnog poslovanja banaka danas jeste UPRAVLJANJE RIZICIMA. Cilj je minimizirati dejstvo rizika i ostvariti prinos – TRADE OFF – optimizacija odnosa rizik – prinos. OSNOVNI BANKARSKI RIZICI

- Rizik likvidnosti - Kreditni rizik - Tržišni rizici (rizik kamatne stope i devizni rizik) - Operativni rizik - Rizik izloženosti - Rizik ulaganja - Rizik zemlje

Rizik likvidnosti Rizik likvidnosti predstavlja rizik da banka ne poseduje dovoljno likvidnih sredstava za izmirivanje dospelih obaveza ili da dođe do neočekivanih odliva likvidnih sredstava. Rizik likvidnosti je mogućnost nastanka negativnih efekata na fin. rezultat i kapital banke usled nesposobnosti te banke da ispunjava svoje dospele obaveze. Radi efikasnog upravljanja rizikom likvidnosti, nadležni organ usvaja i sprovodi politiku upravljanja likvidnošću koja obuhvata: planiranje priliva i odliva novčanih sredstava, praćenje likvidnosti i donošenje odgovarajućih mera za sprečavanje ili otklanjanje uzroka nelikvidnosti Metodi procene i nivo likvidnosti Metode procene likvidnosti (statičke i dinamičke)

- Statičke metode – razvrstavanje imovine i klasifikacija likvidne i nelikvidne i poređenje sa ukupnom - Dinamička metoda – utvrđivanje neusaglašenosti novčanih tokova, priliva i odliva novčanih depozita i

kredita, pri čemu se mora voditi računa o usklađenosti rokova dospeća prikupljenih i plasiranih sredstava Nivo likvidnosti iskazuje se pokazateljem likvidnosti – odnos zbira likvidnih potraživanja I i II reda i obaveza bez ugovorenog i sa ugovorenim rokom dospeća u narednih mesec dana od momenta vršenja obračuna pokazatelja likvidnosti Pokazatelji likvidnosti za banke u Srbiji Min 1,0 – prosek pokazatelja likvidnosti za sve radne dane u mesecu Min 0,9 – prosek pokazatelja likvidnosti za duže od tri radna dana u mesecu Min 0,8 – prosek pokazatelja likvidnosti za jedan radni dan KRITIČAN NIVO LIKVIDNOSTI ISPOD 0,8 Cilj upravljanja rizikom likvidnosti jeste izbegavanje situacije da banka ima negativnu neto likvidnu aktivu Iz tog razloga proističe UPRAVLJANJE AKTIVOM I PASIVOM –ALM (Asset-Liability Management). Koncept ALM: prognoza toka gotovine, strateško planiranje, održavanje adekvatnog nivoa sredstava lako utrživih stavki aktive i diversifikacija u pogledu likvidnosti. Suština je u promenama u bilansu banaka da bi ostao u ravnoteži – u slučajevima odliva likvidnih sredstava (pada depozita i povećanja kredita). Banka može da obezbedi dodatna likvidna sredstva prodajom postojećih stavki aktive (UPRAVLJANJE AKTIVOM) - karakteristično za manje banke, ili Pozajmljivanjem novca na tržištu (UPRAVLJANJE PASIVOM) – karakteristično za veće banke KREDITNI RIZIK Kreditni rizik predstavlja rizik neizvršenja obaveza po osnovu nastalog duga tj. neplaćanja glavnice i kamate od strane dužnika. Iz Zakona o bankama: Kreditni rizik je mogućnost nastanka negativnih efekata na finansijski rezultat i kapital banke usled neizvršavanja obaveza dužnika prema banci. Banka je dužna da kreditni rizik identifikuje, meri i procenjuje prema kreditnoj sposobnosti dužnika i njegovoj urednosti u izvršavanju obaveza prema banci, kao i prema kvalitetu instrumenata obezbeđenja potraživanja banke. U cilju identifikacije kreditnog rizika koriste se različite tehnike PROCENE KREDITNOG REJTINGA ZAJMOPRIMCA i ANALIZE KREDITNE SPOSOBNOSTI KREDITNI REJTING ZAJMOPRIMCA Procedura RANGIRANJA ZAJMOPRIMCA (Credit Rating) Kreditni rejting sistem banke (ocene 1-10) zasnovane na oceni kreditne sposobnosti zajmoprimca (Bez rizika, Minimalni rizik....Potencijalni gubitak, Gubitak). Koristi se tehnika KREDIT SKORINGa (Credit Scoring System) – sistem kriterijuma sa zbirom poena. Grupe faktora u Kredit Skoringu koje se boduju: 1. Profesija i oblast poslovanja,

Stambeni status, Kreditni rejting, Broj izdržavanih lica, Depozitni račun. Npr. ako klijent 1 u kredit skoringu ima manje od definisane granice npr. 280 poena banka će odbiti zahtev za kreditom; ako klijent 2 ima npr. 310 poena odobriće kredit pod ograničavajućim uslovima, dok ako klijent 3 ima maksimalnih 430 poena odobriće kredit u potpunosti Analiza kreditne sposobnosti – POSEBNO PITANJE BROJ 17. TRŽIŠNI RIZICI Rizik promene kamatnih stopa Rizik promene deviznog kursa (valutni rizik) Instrumenti zaštite (hedžinga) Kamatni svop (Interest Rate Swap – IRS) Valutni svop (Currency Swap) Devizni terminski ugovor (devizni forvard) OPERATIVNI RIZIK Operativni rizik odnosi se na mogućnost nastanka negativnih efekata na finansijski rezultat i kapital banke koji su posledica propusta u radu zaposlenih, neodgovarajućih internih procedura i procesa, neadekvatnog upravljanja informacionim i drugim sistemima, kao i usled nepredvidivih eksternih događaja. Nivoi identifikacije OR

- LINIJE POSLOVANJA - DOGAĐAJI IZLOŽENI OR - VRSTE UZROKA OR

LINIJE POSLOVANJA

- poslovanje sa privredom (corporate finance) - trgovina i prodaja (trading and sales) - poslovanje sa stanovništvom (retail banking) - komercijalno bankarstvo (commercial banking) - plaćanja i obračuni (payment and settlement) - agentski poslovi (agency services) - poslovi upravljanja imovinom (asset management) - brokerski poslovi sa stanovništvom (retail brokerage)

DOGAĐAJI IZLOŽENI OR

- interne prevare (internal fraud) – namerne aktivnosti, odnosno propusti, najmanje jedne osobe koja radi za banku ili u banci u svrhu sticanja sopstvene (ekonomske) koristi

- eksterne prevare (external fraud) – (zlo)namerne aktivnosti trećih lica prema banci, u smislu podvala, zloupotrebe i/ili izbegavanja zakona, regulative, propisa i politike banke

- odnos prema zaposlenim i bezbednost radnog okruženja (employment practices and workplace safety) – mogući gubici zbog neprimenjivanja (kršenja) zakona o radu i drugih regulativa vezanih za rad, zapošljavanje, zdravstvenu i socijalnu zaštitu i bezbednost na radnom mestu

- klijenti, proizvodi i poslovna praksa (clients, products and business practice) – mogući gubici zbog nenamernih (nemarnih) propusta u ispunjavanju profesionalnih obaveza prema klijentima i/ili zbog prirode (konstrukcije) proizvoda/usluge

- štete na fiksnoj imovini (damage to physical assets) – moguća oštećenja fiksne imovine (poslovne zgrade, infrastrukture i sl.) i ljudski gubici zbog prirodnih katastrofa/nepogoda i drugih događaja

- prekid u poslovanju i pad informacionih i drugih sistema (business disruption and system failures) – mogući gubici zbog neadekvatnosti, neefikasnosti, lošeg funkcionisanja ili pada IT sistema banke i/ili sistema javnih/spoljašnjih usluga/informacija (provajdera)

- izvršenje, isporuka i upravljanje procesima (execution, delivery and process management) – mogući gubici zbog nenamernih grešaka u procesima i/ili podršci upravljanju (uključeni su i odnosi sa poslovnim partnerima, klijentima i provajderima)

VRSTE UZROKA

- ljudski faktor (people) - procesi (processing)

- sistemi (systems) - eksterni faktori (external causes)

RIZIK IZLOŽENOSTI Obuhvataju rizike izloženosti prema jednom licu, prema grupi povezanih lica kao i rizike izloženosti prema licu povezanom s bankom

- VELIKA IZLOŽENOST BANKE prema jednom licu ili grupi povezanih lica je izloženost koja iznosi najmanje 10% kapitala banke;

- ZBIR SVIH VELIKIH IZLOŽENOSTI (uključujući i lica povezana s bankom) ne sme preći 400% kapitala banke. - Izloženost banke prema jednom licu ili grupi povezanih lica ne sme preći 25% kapitala banke - Izloženost banke prema licu povezanom s bankom ne sme preći 5% kapitala banke - Ukupna izloženost banke prema licima povezanim s bankom ne sme preći 20% kapitala banke

RIZIK ZEMLJE Pod rizicima koji se odnose na zemlju porekla lica prema kome je banka izložena (rizik zemlje) podrazumevaju se mogući negativni efekti na finansijski rezultat i kapital banke zbog nemogućnosti banke da naplati potraživanja od ovog lica iz razloga koji su posledica političkih, ekonomskih ili socijalnih prilika u zemlji porekla tog lica. Ova vrsta rizika obuhvata političko-ekonomski rizik i rizik transfera. Rizik zemlje obično se razmatra sa kreditnim rizikom Mnoge banke formalno rangiraju zemlje sa aspekta kredita i investicija. Rangiranje zemalja po rizičnosti vrše specijalizovane agencije – Standard & Poor’s, Moody’s Investors Services i Fitch Rangiranje se vrši u brojkama (1-10) ili slovima (AAA do D)

28. MENADŽMENT RIZIKA U BANKARSTVU Upravljanje rizikom (Risk management) je proces u kojem menadžeri identifikuju, procenjuju, nadziru,i kontrolišu rizike koji su povezani sa poslovnim aktivnostima banke odnosno finansijske institucije u kojoj rade. Upravljanje rizikom je oblast koja se nalazi u središtu poslovnih aktivnosti svake banke i obuhvata sve aktivnosti, koje proizvode njen profil rizika (risk profile). Ova aktivnost uključuje identifikaciju, merenje, monitoring i kontrolu rizika kako bi se obezbedilo: a) Da pojedinci koji preuzimaju ili upravljaju rizicima ove jasno razumeju; b) Da je bančina izloženost riziku unutar limita postavljenih od straneupravnog odbora; c) Da je donošenje odluka u vezi sa rizicima u liniji sa poslovnom strategijom i ciljevima postavljenim od strane upravnog odbora; d) Da očekivani prinosi kompenzuju preuzete rizike; e) Da odluke od preuzimanju rizika budu eksplicitne i čiste, i f) Da se stvori dovoljno kapitala u funkciji brane kako bi se prihvatili određeni rizici. Osnovni ciljevi menadžmenta bankarskim rizicima Dva osnovna cilja:

- Izbeći nesolventnost banke - Maksimizirati stopu prinosa na kapital, odnosno povećati profitnu stopu - Generalni cilj je optimizacija odnosa (trade-off) rizika i prinosa

Oblici upravljanja rizikom u bankama Upravljanje rizikom može biti kvalitativno i kvantitativno. Kvalitativno upravljanje zasniva se na iskustvima eksperata i bitno je za one faktore rizika koji se ne mogu kvantifikovati. Kvantitativno sagledavanje bankarskih rizika svodi se na sagledavanje prosečnog iznosa gubitka, kao i stope disperzije gubitaka oko trenda vrednosti MERE VREDNOSTI RIZIKA – VaR, CaR Vrednost pod rizikom (Value at Risk – VAR) – maximalni gubitak koji može da nastupi pri datom nivou tolerancije, gde se pod nivoom tolerancije podrazumeva verovatnoća da gubici probiju matematički projektovanu granicu Npr. ako je nivo tolerancije 5% znači da izračunata vrednost pod rizikom važi za 95% slučajeva, ali bi po računu verovatnoće u 5% slučajeva bila probijena

VAR predstavlja vrednost svih rizika koje banka preuzima tj. maximalni iznos potencijalnog gubitka koji banka može da ima u svom poslovanju i koji može da prekorači u malom i precncizno definisanom procentu od svih mogućih slučajeva (% verovatnoće koji nije pokriven prihvaćenim VAR naziva se zona tolerancije) Vrednost VAR se može izračunati na svim poslovnim nivoima banke – nivou poslovne jedinice i cele banke, kao i po grupama poslovnih transakcija Smisao kvantitativnog određivanja VAR je u određivanju i obezbeđivanju kvantitativnog nivoa ekonomskog kapitala banke, odnosno kapitala pod rizikom (CAR). CAR predstavlja iznos kapitala koji je potreban da bi banka unapred pokrila veličinu potencijalnih gubitaka u narednom periodu CAR se računa samo na nivou ukupne banke tj. portfolio nivou (VAR na nivou banke je isto što i CAR) Npr. ako CAR iznosi 100 jedinica na nivou tolerancije od 1%, to znači da neočekivani gubici neće preći iznos od 100 jedinica u 99% slučajeva VAR i CAR moraju biti permanentno usklađene sa dinamičkim funkcionisanjem banke. U zavisnosti od nivoa rizika i kapitala usklađuju se nivoi VAR i CAR. Ako rizik raste – VAR je u porastu, onda i CAR mora da se poveća (npr. povećanje marži i provizija). U slučaju promena u nivou kapitala, potrebno je korigovati veličine na strani rizika (npr. promene u strukturi plasmana u cilju smanjivanja učešća visokorizičnih plasmana)

29. PRANJE NOVCA I PREVARE U BANKARSTVU Pranje novca podrazumeva rešavanje, pretvaranje ili „čišćenje“ novca stečenog kriminalnim aktivnostima (najčešće trgovinom drogom i oružjem), njegov transfer preko međunarodnih granica i ponovno uključivanje tog novca u regularne novčane tokove. Pranje novca se može izvršiti putem četiri metoda. Prvi metod ima sledeće faze: 1. faza ulaganja, u kojoj se novac od kriminalnih aktivnosti prvi put ulaže ili u banku ili se njime kupuje određena imovina, 2. faza prikrivanja, u kojoj se pokušava prikriti ili naizgled promeniti stvarno poreklo i vlasnik sredstava, 3. faza integracije, u kojoj se novac uključuje u legalnu ekonomiju. Drugi metod pranja novca se sastoji od povlačenja pet poteza: struktuiranje transakcija ispod nivoa evidencije prometa sredstava; transferisanje putem SWIFT-a, korišćenje „shell“ kompanija ili okvirnih kompanija sa čijih računa kreću sredstva na pranje; lažni zajmovi sa falsifikovanim depozitnim sertifikatima kao fiktivnim pokrićem; peti potez je osnivanje fasadnih kompanija sa javnim ciljem pranja novca putem prekograničnog transfera. Treći metod je poznat kao „veš mašina“ i sastoji se iz 1) pretpranja 2) pranja i 3) recikliranja ili centrifugiranja. Vrši se u zemljama gde je slaba devizna kontrola i koje poštuju princip tajnosti bankarskog uloga. Zatim se osnivaju fiktivne kompanije u tim zemljama i kupuje se pokretna i nepokretna imovina pod formom privatizacije, u koje se ulaže prljav novac, koji se kasnije vraća u zemlju porekla tako što samo prođe kroz račune. Postoji i četvrta metoda pranja novca – „smurfing“ tj. usitnjavanje, gde se veliki broj manjih količina novca deponuje kod velikog broja malih međusobno nepovezanih banaka. Prevare sa instrumentima prvoklasnih banaka One predstavljaju trgovinu instrumentima za koje se neistinito tvrdi da su ih izdale banke. Tri najpoznatija instrumenta koja se koriste u ovim prevarama su: - stend baj akreditivi - garancije prvoklasnih banaka - note prvoklasne banke Karakteristike prevarnih transakcija sa instrumentima prvoklasnih banaka su sledeće: - visoko profitabilne, - oslobođene svakog rizika, - odmah raspoloživa sredstva, - ne traži se provizija unapred, - ne zahteva se otplata, - krajnje su poverljive,

- transakcija banka-banci, Prevaranti u ovim slučajevima traže dve vrste žrtava: investitore koji traže nove mogućnosti i one kojima je potreban kredit.

30. MEĐUNARODNA REGULATIVA I UPRAVLJANJE RIZIKOM U BANKAMA Međunarodni sporazumi i koordinacija po pitanju kapitala – Basel I i II Bazelska pravila o kapitalu formalno usvojena 1988. i projektovana da podstaknu vodeće banke u svetu da čvrsto održavaju visoku stopu kapitala, da smanje nejednakost u visini stope kapitala među državama radi fer konkurencije i promena u finansijskim uslugama iinovacijama. Kompletan set pravila je stupio na snagu januara 1993. Godine. Po ovom sporazumu je kapital podeljen na primarni (tier I), sekundarni (tier II) i treci sloj, nivo kapitala (tier III – uspostavljen amandmanima 1996. godine koji se odnose na tržišni rizik).

- Primarni (osnovni) - obične akcije, suficit, neraspodeljena dobit (zadržane zarade), oblici prioritetnih akcija, manijnski interesi, nematerijalna aktiva (npr. kupljena kreditna kartica)

- Sekundarni (dodatni) kapital - rezerve za kredite i gubitke na poslovima lizinga, srednjoročne prioritetne akcije, vrednosni papiri akcijskog kapitala i neki drugi instrumenti

Ukupan kapital banke se dobija tako što se saberu pomenuti slojevi kapitala, pa se od tog iznosa oduzmu takozvani odbici od kapitala Tekuća stopa potrebnog kapitala banke da bi se kvalifikovala kao adekvatno kapitalizovana podrazumeva sledeće:

- Koeficijent odnosa primarnog kapitala i ukupne rizične aktive mora da iznosi najmanje 4% - Koeficijent odnosa ukupnog kapitala i ukupne rizikom ponderisane aktive mora da bude najmanje 8%, pri

čemu je suma sekundarnog kapitala ograničena na 100% od primarnog kapitala (za zemlje sa većom izloženošću rizikom -12%, važi za Srbiju)

- Visina trećeg sloja je ograničena na 250% uvećanog dela osnovnog kapitala koji se zahteva radi zastite od tržišnih rizika

Posledice Bazela I:

- Generalno imao pozitivan učinak; - Odnosio se samo na kreditne rizike (kasnije i na tržišne); - Omogućavao kapitalnu arbitražu; - “Model koji odgovara svima”. - Bazel II bi trebao da sadrži: - Bližu vezu izmenu rizika i kapitalnih zahteva; - Različita pravila za banke; - Kapitalne zahteve i za operativni rizik.

Drugi Bazelski sporazum (Bazel II) Pokušava da ispravi nedostatke Bazela I i da eliminiše neosetljivost na inovacije na finansijskom tržištu. Rok za primenu Bazela II je bio kraj 2006, a za složenije pristupe kraj 2007. Godine. Prednosti u odnosu na Bazel I:

- Obezbeđuje veću osetljivost za inovacije na finansijskom tržištu - Prepoznaje različitu izloženost riziku kod različitih banaka - Proširuje vrste rizika koje se uzimaju u obzir - Zahteva od svaka banka utvrdi sopstvene potrebe za kapitalom, na osnovu proračuna o izloženosti riziku, koji

može biti podvrgnut reviziji od strane regulatornih organa Računanje minimalnih zahteva za kapitalom Prema Bazel II standardima od banaka se zahteva da imaju koeficijent kapitala (KK) od 8%, minimalno, pri čemu se dati pokazatelj izračunava prema sledećoj formuli: KK = PROPISANI KAPITAL BANKE/RIZIKOM PONDERISANA AKTIVA Banke su na međunarodnom tržištu izložene raznim rizicima koje možemo sistematizovati u dve glavne grupe:

1) ekonomski i 2) politički rizici. U ekonomske rizike spadaju: valutni rizik, kamatni rizik, ekonomska i finansijska politika dotične zemlje, finansijska pozicija prema inostranstvu itd. Pod političkim rizikom se podrazumeva stepen političke stabilnosti zemlje. Ovaj rizik se negdje naziva i rizikom zemlje (country risk), a on je sinteza svih rizika u toj zemlji. Jasno je da pojedina banka teško može doći do tačne procene rizika u dotičnoj zemlji, pa u tu svrhu postoje specijalizirane institucije koje redovno prate i ocenjuju kreditni rizik pojedine zemlje. Najvažniji element za takvu ocenu su: deficit platnog bilansa, stopa inflacije, visina deviznih rezervi, rast i struktura izvoza, sposobnost servisiranja inostranih dugova itd. Među najpoznatije institucije koje prate rizike spadaju: „ Moody's“ i „Standard & Poor's“ te EUI (East European Country Risk), Institutional Investor i Euromoney.

31. MEĐUNARODNO BANKARSTVO – POJAM, ULOGA I ZNAČAJ Za međunarodno bankarstvo se može reći da se najznačajnije razvilo tek 60-ih i 70-ih godina XX veka, kada su finansijske institucije SAD dominirale u svetskom bankarstvu ekstremno brzo se šireći na inostrana tržišta. Do kraja 90-ihgodina međunardnim bankarskim vodama su vladale velike finansijske institucije i to ne samo iz SAD, već i iz drugih razvijenijih zemalja - Japana, Nemačke, Velike Britanije,Francuske, Italije i Kanade. Dakle, pored zaključka da je reč o istorijski izuzetno starom vidu poslovanja, nameće se neizbežno pitanje: šta leži u srži odluke da se nastupi vangranica matične zemlje? Ipak, običaji, mentalitet, pa i regulativa su u mnogome drugačiji od zemlje do zemlje. Koja su ciljna tržišta, koje se usluge nude i konačno šta je i u kojoj zemlji zakonima dozvoljeno? Sama odluka da banka počne da nastupa u inostranstvu obično je doneta sa ciljem da se usluže multinacionalni komitenti koji traže finansijske usluge na novim tržištima. Naravno, banke ovde očekuju profit od ulaska na novo ne tržište tako što će postati prvi veliki igrači na tržišnom terenu i počinju da otvaraju, veoma rano i veoma brzo, ekspoziture na stranim tržištima. Ova tendencija profitiranja iz prednosti dobijene brzinom dolaska banke „prve na tržištu" najbolje se oslikava u slučaju zapadnoevropskih banaka koje su ušle na tržište Istočne i Centralne Evrope90-ih godina. RAZLOZI PRISTUPA BANAKA MEĐUNARODNOM TRŽIŠTU Glavni zadatak banke u međunarodnim transakcijama jeste da prati svog klijenta i da mu pomaže u svim situacijama u kojima mu je potrebna finansijska pomoć. Tradicionalni bankarski poslovi u međunarodnim finansijskim transakcijama su : 1) finansiranje izvoza i uvoza, 2) posredovanje u plaćanjima uz proviziju, 3) finansiranje ino-investicija, 4) transakcije na deviznim tržištima, 5) informativno-savetodavni poslovi, 6) kreditiranje inostranih vlada i kompanija, itd. Glavni razlozi razvoja međunarodnog bankarstva, pored spomenutih tradicionalnih poslova, su: težnja za izbegavanjem domaće stroge regulacije centralne banke ( obvezna rezerva ), 2) težnja za izbegavanjem poreza na određene transakcije i poreza na profite. Na bazi tih težnji razvilo se off shore bankarstvo i IBF centri (International Business Centres) Organizacija poslovanja na međunarodnom tržištu - modeli

- Korespondentsko bankarstvo (Correspondent banking) - Predstavništvo (Representative office) - Filijala (Branch office) - Zastupništvo (Agency) - Ogranak (Subsidiary) - Bankarski konzorcijum (Consortium banks)

Korespondentsko bankarstvo (Correspondent banking)

Ovo je najmanji mogući nivo izloženosti banke na inotržištu. On podrazumeva korišćenje neke lokalne banke koja će pružati usluge stranoj banci. Lokalne banke korespodenti obezbeđuju čitav niz usluga stranim bankama koje nemaju svoje filijale u toj zemlji, ili koje imaju filijale ali je tim filijalama npr. zabranjeno nuđenje odredenih vrsta usluga. Dobra strana ovakvog poslovanja je štoje stranoj banci omogućeno prisustvo na tržištu neke zemlje, tj. pružanje usluga bez postavljanja svoje mreže filijala. Korespodentske banke su svakako vrlo jednostavan način bankarskog poslovanja, mada radeći na taj način banke žrtvuju veliki deo profita koji bi mogle ostvariti nudeći svoje međunarodne bankarske usluge Predstavništvo (representative office) Sledeći nivo izloženosti su predstavništva preko kojih banke obezbeđuju svoje fizičko prisustvo na nekom tržištu i u nekoj zemlji, mada sa vrlo malim ovlašćenjima. Predstavništva ne mogu raditi tradicionalne bankarske poslove, u smislu primanja depozita ili davanja kredita. Predstavništvo u stvari predstavlja vezu i najviše vrši marketinšku funkciju za svoju bazičnu banku. Ovo su vrlo niskobudžetne firme i lako se mogu zatvoriti. Stoga su dosta korišćene za istraživanje novih, visokorizičnih tržišta (kao što su sredinom 90-ih godina bile Litvanija i Albanija). One takode mogu biti vrlo korisne u zemljama koje još uvek pravno ne dozvoljavaju stranim bankama da nastupe sa svojim zvaničnim filijalama (to je bila naša zemlja do 2001. godine). Filijala (Branch office) Otvaranje filijale banke obično znači mnogo veće finansijske obaveze prema stranom tržištu nego predstavništvo. Filijala je sastavni deo bazične banke i ona pravno posluje kao sastavni deo centrale (head officea). Većina filijala stranih banaka su poprilično nezavisne u svom poslovanju, (npr. mogu donositi odluke o visini davanja kredita do visine eventualno propisane lokalnim zakonima nikad ne pitajući centralu za dozvolu). Filijale obavljaju sve poslove dozvoljene zakonima zemlje gde se nalaze, uključujući primanje depozita ili davanje kredita (za razliku od predstavništva). Mada, kroz sve to, one nisu odvojen entitet od svoje bazične banke, već su deo neke centrale strane banke. Njihov kapital je kapital centrale, one samo posluju po lokalnim zakonima. Zastupništvo (Agency) Kao i filijala, zastupništvo je sastavni deo bazične banke, mada nije sasvim isto. Ovo je forma između predstavništva i filijale, jer one obavljaju više operacija od predstavništva, ali ne mogu obavljati sve funkcije filijale. Npr. u SAD strana zastupništva ne mogu primati domaće depozite, ali mogu nuditi sve usluge davanja kredita. Ogranak (Subsidiary) Ogranci eliminišu glavni nedostatak filijala ili predstavništava, a to je stavljanje u igru celokupnog kapitala centralne banke. Ogranak je potpuno odvojen pravni entitet od svoje bazične banke centrale, organizovan u skladu sa važećim zakonima date zemlje koji kontrolišu u potpunosti vlasti te zemlje. Dakle, to je 100% domaća banka sa vlasništvom koje čini 100% stranog kapitala (to nije filijala kao deo head officea). Ogranci mogu početi sa radom u nekoj zemlji formiranjem potpuno nove banke ili akvizicijom neke postojeće domaće banke. Generalno, ogranci nude veći broj usluga i od filijala, mada što se tiče kredita nude ih u znatno manjem ukupnom iznosu nego filijale. Bankarski konzorcijumi (consortium banks) Da bi smanjile rizike i količinu kapitala potrebnog za ulazak na nova tržišta, banke se ujedinjuju. Bankarski konzorcijumi su grupe banaka koje se udružuju da bi zajedno nastupile na nekom tržištu. Doduše, pokazalo se teško deliti upravljanje, komitente i konačno udeo u profitu. Bile su jako popularne 70-ih godina, sada ih je jako malo, iako se negde još nade poneka. Svi navedeni oblici organizacione strukture imaju svoje prednosti imane. Na head officeu, tj. centrali odluka je kako će se nastupiti na ino-tržištu. Svaka odluka je dobra ako je opravdana, a najbolji pokazatelj opravdanosti je, naravno, profit.

32. POSLOVANJE BANAKA NA EVROVALUTNOM TRŽIŠTU EVROVALUTNO TRŽIŠTE Pod pojmom evrovalute podrazumevamo konvertibilnu valutu deponovanu u banci u obliku oročenog depozita, koja je izvan kontrole monetarnih vlasti zemlje njenog porekla. U početku se ovo tržište zvalo evrodolarsko tržište jer je na njemu dominirao dolar koji je bio plasiran u nekoj stranoj banci izvan SAD, ili podružnici američke banke u inostranstvu. Prema tome, evrovalutno tržište čine evrobanke koje s jedne strane primaju evrodepozite, a s druge odobravaju evrokredite. Ovo tržište se često naziva: eurodolarsko tržište, eurovalutno tržište, eurodevizno tržište itd. EURODOLAR je dolar koji se nalazi van neposredne regulacije monetarnih vlasti SAD-a (dolar deponovan u inostranstvu), ali samo depozitni (nematerijalni) novac, ne i gotovina!

EURODOLAR = dolar premešten iz matične zemlje (SAD) EUROJEN = jen premešten iz matične zemlje (Japan) Primer> onog trenutka kad je Coca-Cola dala nalog Morgan banci u NY da prebaci njene dolare u London, ONA JE KREIRALA EURODOLARSKI DEPOZIT u City Bank

ponovan u Evropi (izvan SAD-a) RAZVOJ EVROVALUTNOG TRŽIŠTA - razlozi 1) stroga regulacija u nacionalnim okvirima. Tako je npr. Britanija 1958.g. zabranila sterlinško finansiranje van svojih granica. U SAD je nastala „Regulativa Q“ kojom su se određivale maksimalne kamatne stope na depozite. Takođe je uvedeno oporezivanje kamata zarađenih kupovinom američkih obveznica (Interest equalisation Tax-IET). 2) Eurobanke nisu za razliku od nacionalnih banaka morale izdvajati obveznu rezervu, npr. depozite što im je omogućavalo veći obim kreditiranja, odnosno povećavalo kreditni potencijal. Iako je IET ukinuta, a regulativa Q se ne primjenjuje na certifikate o depozitu ipak je eurovalutno tržište stalno raslo. 3) Stalni deficit bilansa plaćanja SAD-a / potraživanja inostranih država nisu trenutno naplativa pa su počela cirkulirati na međunarodnom finansijskom tržištu novca 4) Naftna kriza i pojava petrodolara kada su izvoznici nafte zbog rasta cena gomilali svoje suficite i plasirali ih na eurovalutno tržište. Danas obim transakcija na evrovalutnom tržištu dostiže oko 5-6.000 mlrd. dolara, a najvažniji evrocentar je London, koji je prvi shvatio važnost internacionalizacije. Zanimljivo je da je drugi po važnosti evrocentar New York zbog postojanja IBF zone. Eurodolarski procesi najslabije su zahvatili Japan zbog njegove tradicionalne veće zatvorenosti. Eurovalutno tržište nema granica delovanja niti je pod bilo kakvom kontrolom, a prefiks euro zadržao se samo kao uspomena na početak ovog procesa u Evropi. Evrovalutno tržište je najslikovitiji primer otrgnuća iz bilo kakve nacionalne finansijske regulative. EUROBANKE

- kamatna stopa na eurovalutnom tržištu je VEĆA zbog izostanka obvezne rezerve !! -

stopu na depozite i odobravati jeftinije kredite - OVANO poslovanje (troškovi poslovanja su manji i nema poreza) i to je njihova

važna prednost prema nacionalnim bankama - eurodolar se kreira samo u BEZGOTOVINSKOM platnom prometu - dolar je napustio SAD i njegovu monetarnu kontrolu te je došao u neku evropsku banku, npr. eurofunta =

funta koja je napustila VB u depozitnom obliku EUROBANKE su samo delovi postojećih banaka i imaju posebno računovodstvo (posluju nerezidenti sa nerezidentima) npr. eurodolar je došao iz SAD-a u City Bank London i ona obaveštava ECB op depozitu, no ne podleže kontroli britanskih monetarnih vlasti jer je ona eurobanka (ima veliku slobodu); dakle, eurobanke nisu deo domaćeg finansijskog sistema i ne podležu internoj regulaciji Iako nema monetarne kontrole, eurovalutna tržišta imaju VISOK STEPEN SIGURNOSTI jer sistem kontroli[u matične banke (propala je samo jedna eurobanka – Herrstadt) Segmenti Eurovalutnog tržišta 1) tržište euroobveznica, 2) tržište eurokredita, 3) tržište euronota, 4) tržište eurodeonica, 5) tržište eurocertifikata o depozitu, 6) tržište eurofjučersa i ostalih derivativa itd. 1. Tržište euroobveznica Euroobveznica je kreditni oblik pribavljanja novčanog kapitala i pojavila se kao derivat stranih obveznica koje su nerezidenti emitovali na velikim finansijskim tržištima, a glasile su na valutu zemlje u kojoj su se emitovale. Npr. ako američka kompanija emituje korporativne obveznice u Japanu izražene u jenima takva obveznica se zove međunarodnom ili popularnije Samurai obveznica (Buldog-Velika Britanija, Yankee-SAD, Rembrant - Holandija itd.).

Euroobveznice se prodaju izvan zemlje valute u kojoj su denominirane. Npr. General Motors emituje euroobveznice u dolarima i prodaje ih po Evropi pa se može naći ovakav propratni tekst: „Ove HOV ne podležu američkim zakonima i ne mogu se nuditi i prodavati u SAD“ itd. Vrste euroobveznica: 1) euroobveznice s fiksnom kamatnom stopom 2) srednjoročne euroobveznice sa varijabilnom kamatnom stopom – FRN, 3) konvertibilne euroobveznice, 4) euroobveznice s varijantom i 5) dual currency euroobveznice. Euroobveznice glase obično na 1000, 5000 ili 10.000 dolara, a vreme dospeća se obično kretalo do 15 godina, a danas pretežno 3-5 godina. Na ovom tržištu se pojavljuju samo prvoklasni dužnici: vlade država, MMF, Svetska banka, itd. Eurokredita Eurokredita se odobrava na bazi postojanja eurodepozita koji se obično oročavaju na rok od jednog dana pa do pet godina. Većinom su to kratkoročni depoziti. Eurokredit je nekomercijalni višegodišnji kredit denominiran u nekoj eurovaluti koji se finansira iz kratkoročnih izvora pozajmljenih na eurovalutnom tržištu s tim da je po pravilu plasiran od strane internacionalnog bankarskog sindikata uz varijabilnu kamatnu stopu koja se formira uglavnom na bazi LIBOR-a uvećanog za određenu maržu. Ročni kredit je popularniji od stand-by i odobrava se obično na rok do 12 godina. Dve vrste eurokredita: 1) Ročni (Turn loan) i 2) Revolving ili stand-by. Ročni krediti dominiraju, a to su najčešće srednjoročni i dugoročni krediti s rokom otplate najčešće 7 godina, a postoje 2 oblika: Sa redovnom otplatom i Sa otplatom na kraju razdoblja Revolving kredit se manje koristi; kod njega se zajmotražiocu omogućeno povlačenje sredstava do punog odobrenog iznosa tokom čitave dužine trajanja kredita, a otplata kredita je proizvoljna. Na iskorišteni deo se plaća kamata, a na neiskorišteni rezervacijska provizija. Obe vrste ovih kredita nazivaju se i roll over krediti – što znači višestruko obnavljanje kratkoročnih kredita koji tako postaju srednjoročni i dugoročni. Pošto se radi o velikim kreditima formiraju se sindikati banaka s vodećim manadžerom koji ugovara sve detalje sa korisnikom i grupom banaka. Za razliku od tržišta euroobveznica koje je dostupno samo prvoklasnim dužnicima, eurokreditno tržište je dostupno široj publici kao što su vlada, korporacije, itd. Eurokrediti se uzimaju za finansiranje deficita platnog bilansa, popune deviznih rezervi, kao podrška izvozu, itd. Iznosi kredita su ogromni pa se npr. kredit od 100 mln dolara smatra neuobičajeno malim. U zamku eurokredita upale su mnoge zemlje u razvoju, dobrim delom zbog nepoznavanja tehnike servisiranja duga. Međubankarsko tržište čini veliki deo eurovalutnih transakcija, a odnosi se na uzajamno kreditiranje. Na kredit se plaća kamata prema LIBOR-u. Svaka banka na eurotržištu kada dođe do depozita može ga plasirati nebankarskom subjektu, ili drugoj banci koja takođe ima isti izvor. U tom lancu se ostvaruje mala razlika u kamati, ali budući da je obim transakcija velik i ostvaruje se ipak solidna zarada. Bitno je naglasiti da se ovo transakcije obavljaju između eurobanaka, a veoma retko između eurobanke i domaće banke. Često se koriste usluge brokera koji su u stalnom kontaktu sa investitorima i znaju stanje i tendencije, kao bid i offer cene (kod kamatnih stopa). Brokeri uz to stranke izvještavaju o deviznim kursevima ukoliko se želi izvršiti konverzija u neku drugu eurovalutu.

33. MERDŽERI I AKVIZICIJE U BANKARSTVU Merdžeri i akvizicije predstavljaju “srce” investicionog bankarstva. Radi se o poslovima udruživanja i preuzimanja kompanija, čije ukupne vrednosti prevazilaze sume od više hiljada milijardi dolara, generišući, u formi različitih nadoknada, značajne sume novca za investicione banke. Saveti pri M & A, koje pruža investiciona banka, variraju od strateških preporuka klijentima, o tome koju ciljnu kompaniju izabrati, preko taktičkih sugestija po kojoj ceni treba

kupiti, do toga kako treba struktuirati ceo postupak. I ciljne kompanije koriste usluge savetovanja investicionih banaka, od načina kako postići najbolju cenu, do toga kako se odbraniti od neprijateljskog preuzimanja. Generalno, kupce (acquirers) možemo podeliti na:

- STRATEŠKE KUPCE – pokušavaju da kupovinom neke kompanije prošire geografski položaj svog poslovanja, prošire bazu potrošača ili klijenata, povećaju svoje učešće na tržištu, dopune svoju liniju proizvoda, povećaju svoju konkurentnost.

- FINANSIJSKE KUPCE – igraju značajnu ulogu u povećanju aktivnosti M & A. Obično su formirani iz različitih izvora, uključujući fondove za preuzimanja, bogate pojedince i investicione delove velikih finansijskih institucija.

- KONSOLIDATORE – imaju ulogu da podignu ili konsoliduju poslovanje na određenim tržištima. Posebno su aktivni na fragmentiranim tržištima, na kojima se još uvek nije izdvojio lider.

Motivacija za M&A Akvizicija korporacija predstavlja investiranje kapitala. Odluka da se akvirira neka kompanija određena je verovanjem da se doprinosi povećanju vrednosti akcionarskog kapitala. Izvori dobiti, koji nastaju akvizicijom, sa stanovišta kupca/ulagača uključuju sinergiju, strateško planiranje, poreske olakšice, potcenjene vrednosti akcija, diversifikaciju. Sa stanovišta prodavca razlozi mogu biti: penzionisanje osnivača, proširenje nekretnina, eliminisanje personalnih obaveza, divesture ili izlazne strategije rizičnog kapitala. Mergers Merdžerom se smatra transakcija koja dovodi do spajanja dve ili više kompanije u jednu od njih. Smatra se da se merdžeri odvijaju između kompanija različitih veličina i ekonomskih snaga. Po pravilu, veće preduzeće apsorbuje manje, međutim, može se dogoditi i suprotno. Merdžere karakteriše dobrovoljnost (pooling of interests). Spajanje se vrši kombinovanjem njihovih aktiva. Finansiranje merdžera odvija se zamenom akcija kompanije koja je preuzeta, akcijama kompanije koja preuzima. Razmena zavisi od tržišnih cena akcija obe kompanije. Konsolidacija nije merdžer. Konsolidacija podrazumeva udruživanje dve ili više kompanija, približnih ekonomskih karakteristika, u potpuno novu kompaniju. Akcije obe ili više kompanija zamenjuje se akcijama novonastale kompanije. Prema ekonomskoj funkcionalnosti, merdžeri se mogu podeliti na:

- HORIZONTALNE – spajanje dve ili više kompanija iste industrijske grane (primer: Koka-kola i Šveps) - VERTIKALNE – spajanje dve ili više kompanije iste ili povezane industrije, u kojima se proizvodnje nalaze u

različitim fazama (primer: rudnik gvožđa i čeličana ili kožara i fabrika cipela) - KONGLOMERATSKE – spajanje firmi iz potpuno različitih industrijskih grana (primer: hemijska kompanija

poseduje fabriku vode) Akvizicije Akvizicija je transakcija kojom jedna kompanija kupuje i stiče kontrolu nad drugom kompanijom. Kompanija koja vrši preuzimanje je ponuđač (acquiring firm) i kupuje ciljnu kompaniju (target). Plaćanje se vrši gotovinom ili hartijama od vrednosti. Cena koju je ponuđač spreman da plati za akcije nosi određeni iznos premije u odnosu na tržišnu cenu akcija targeta (goodwill). Akvizicija može biti:

- Prijateljska (friendly takeover) – kada se uprava ciljne kompanije slaže sa uslovima ponude. Akcionari dobijaju gotovinu za svoje akcije u ciljnom preduzeću ili dobijaju akcije ponuđača. Menadžment ostaje da upravlja.

- Neprijateljska (hostile takeover) – uprava se suprotstavlja ponudi za preuzimanje. Ukoliko ipak dođe do preuzimanja, uprava se smenjuje.

Ciljna funkcija, koja pokreće odluku o preuzimanju, je maksimiziranje vrednosti za akcionare.

Motiv ulaska investicionih banaka u aktivnosti M & A je stvaranje prihoda. Prihodi od provizija kod aktivnosti, vezanih za M & A, čine značajni deo ukupnih prihoda investicione banke. Visina provizije zavisi od njihove angažovanosti, kao i od stepena složenosti aktivnosti. Najčešće, investicione banke dobijaju proviziju, kao procenat prodajne cene. Kod velikih poslova, provizija je manja od 1% od ukupne vrednosti posla. Bez obzira na krajnji rezultat, troškove plaća klijent. Strategije M&A Investiciona banka pomaže ponuđaču da razvije brojne ofanzivne strategije u cilju uspešnog preuzimanja, kao što su:

- JAVNA PONUDA (tender offer) – podrazumeva javnu ponudu za otkup akcija koja se upućuje vlasnicima kompanije. Cena koja se nudi je iznad tržišne cene target kompanije. Sa vlasnicima se komunicira preko sredstava javnog informisanja, a ne sa upravom.

- BORBA ZASTUPNIKA (proxy fight) – pri velikom broju akcionara u kompaniji, njihove interese štite zastupnici (proxy).Ponuđač može, preko zastupnika na Skupštini akcionarskog društva, preuzeti kontrolu nad kompanijom.

- PONUDA ZA PRIPAJANJE (merger bid) – upućuje se menadžerima ciljne kompanije. - ZAGRLJAJ MEDVEDA (bear hug) – ponuda, u kojoj se traži brz odgovor, upućuje se upravi i menadžerima.

Ukoliko ga nema, ide se na javnu ponudu. Nekooperativnost vodi sigurno u zamenu, ukoliko dođe do preuzimanja.

Investicione banke mogu savetovati i ciljne (target) kompanije kako se odbraniti od neprijateljskog preuzimanja. Postoje brojne strategije, kao što su:

- Amandmani u internim aktima kompanije – stipuliranje odredbi koje otežavaju preuzimanje. Simbolički, te odredbe nazivaju se “ZAMKE ZA AJKULE” (shark repellents) i mogu biti:

- Odredbe o supervećinskoj saglasnosti (supermajority provisions) - Odredbe o rotirajućem upravnom odboru (staggered board) - OTROVNE PILULE (poison pills) – pravo akcionara da, ukoliko dođe do neprijateljskog preuzimanja, mogu

kupiti dodatne količine akcija. Kompanija može emitovati i dužničke HOV i time povećavati zaduženost. - PROMENE KAPITALIZACIJE (capitalisation changes) – emitovanje različitih klasa akcija, uvođenje klase sa

superiornim pravom glasa (vlasnici, njihove porodice i menadžeri). - ZLATNI PADOBRAN (golden parachutes) – garantovanje menadžerima visokih kompenzacija, ukoliko dođe do

neprijateljskog preuzimanja. - BELI VITEZ (white knight) – prijateljska kompanija nudi veću cenu, bez namere da uvodi značajne promene u

upravljačkoj strukturi - OTKUP AKCIJA UZ PREMIJU(premium buy-back greenmail) – ponuda target kompanije da otkupi nazad svoje

akcije uz određenu premiju. Akviziter se istovremeno odriče prava na kupovinu tih akcija u nekom određenom budućem periodu (standstill agreement)

- PAC-MAN strategija – ekstremna mera odbrane, target kompanija daje kontra ponudu za otkup akcija akvizitera.

34. MEĐUNARODNE FINANSIJSKE INSTITUCIJE

- MMF - SVETSKA BANKA - Banka za međunarodna poravnjanja (obračune) – BIS - Evropske regionalne banke: EIB, EBRD,

MMF Osnove posleratnog monetarnog sistema su postavljene na konferenciji u Breton Vudsu 1944. Godine. Na istoj je postignut dogovor o osnivanju Međunarodnog monetarnog fonda (International Monetary Fund - IMF), koji je trebalo da definiše okvir i donese pravila ponašanja po pitanju funkcionisanja novog međunarodnog monetarnog sistema. Ciljevi Fonda su:

- Unapređenje međunarodne saradnje kroz konsultacije i zajedničko rešavanje monetarnih problema; - Proširivanje međunarodne trgovine, rast zaposlenosti, dohotka i proizvodnje; - Stabilizacija deviznih kurseva i sprečavanje konkurentskih depresijacija; - Multilateralizam u međunarodnim plaćanjima za tekuće transakcije i uklanjanje deviznih ograničenja koja

sputavaju rast međunarodne trgovine;

- Obezbeđenje finansijskih sredstava za pomoć zemljama članicama u uravnoteživanju platnog bilansa; - Smanjenje platnobilansnih neravnoteža.

Najviši organi Fonda su:

- Odbor guvernera; - Odbor izvršnih direktora; - Direktor.

Zemlje članice koje imaju problema sa deficitom platnog bilansa mogu pod određenim uslovima računati na kredite MMF-a. RAZVOJNE BANKE I GRUPA SVETSKE BANKE Nakon drugog svetskog rata dolazi do osnivanja nekoliko bankarskih i finansijskih organizacija, sa ciljem ubrzavanja obnove i dalji razvoj zemalja. Najznačajnije međunarodne razvojne institucije su:

- Međunarodna banka za obnovu i razvoj - IBRD - Međunarodna finansijska korporacija - IFC - Međunarodno udruženje za razvoj - IDA - Multinacionalna agencija za osiguranje od rizika - MIGA

Međunarodna banka za obnovu i razvoj (International Bank for Reconstruction and Development – IBRD) je, kao i MMF, produkt Drugog svetskog rata i nastala je kao rezultat pomenute međunarodne konferencije u Breton Vuds-u, jula 1944. Godine. Pod okriljem IBRD su kasnije formirane još tri finansijske institucije: 1. Međunarodna finansijska korporacija - IFC; 2. Međunarodno udruženje za razvoj - IDA; 3. Multilateralna agencija za garantovanje investicija - MIGA. Za IBRD i IDA se često koristi naziv – Svetska banka. Sve četiri institucije: IBRD, IFC, IDA i MIGA čine Grupu svetske banke. Osnovni cilj Svetske banke je finansiranje projekata koji su značajni za nacionalnu ekonomiju a za koje nije zainteresovan privatni kapital zbog nedovoljne profitabilnosti, obzirom da su u pitanju veći iznosi pa samim tim i veći rizici. Odmah nakon II svetskog rata, IBRD je pažnju posvetio obnovi privreda ratom razorenih zemalja, da bi se nakon Maršalovog plana Banka više okrenula finansiranju nerazvijenih zemalja. Zajmovi su uglavnom namenjeni infrastrukturnim projektima, projektima iz sfere energetike, transporta,obrazovanja, industrije, razvoju poljoprivrede i sela, i slično. Proklamovane misije MMF-a i Svetske banke su teorijski jasno razdvojene, međutim sa protokom vremena su njihove aktivnosti postajale sve više ispreplijetane, tako da ih često obuhvataju jednim imenom – Bretonvudske institucije. Organi Banke su:

- Odbor guvernera; - Odbor izvršnih direktora; - Predsednik.

Mesto predsednika je po pravilu rezervisano za američkog državljanina. Banka je organizovana u vidu akcionarskog društva,udeo (kvota) pojedinih zemalja je određen prema ekonomskoj snazi a zemlje članice danas uplaćuju 3% upisane kvote. Banka sredstva prikuplja po osnovu četiri izvora:

finansijskom tržištu;

Najvažniji je drugi izvor (zaduživanje na finansijskom tržištu i emisija HOV) po osnovu koga je banka zadužena u iznosu oko 100 milijardi dolara IBRD odobrava zajmove za finansiranje konkretnih projekata, a retko za opšte razvojne potrebe. Taj projekat mora doprinositi razvoju konkretne zemlje ali i obezbeđivati urednu otplatu pozajmljenih sredstava. Zajmovi su namenjeni prvenstveno razvijenim među zemljama u razvoju. Ipak, zajmovi su povoljniji u odnosu na one koje bi pojedinačne zemlje mogle ostvariti na tržištu.

Međunarodno udruženje za razvoj (IDA) se osniva 1960. godine u cilju obezbeđivanja zajma najnerazvijenim zemljama po povoljnijim uslovima. Pravo da koriste kredite IDA imaju zemlje kod kojih je GNP/per capita manji od 865 $. IDA odobrava kredite na rok od 40 godina uz grejs period od 10 godina. Kamata na kredite se ne plaća, osim provizije u iznosu od 0.75% Međunarodna finansijska korporacija (IFC) je osnovana1965. Godine. Rok otplate kredita iznosi od 7 do 15 godina, ali je značajnija njena katalizatorska uloga u smislu povezivanja privatnih preduzeća kojima je potreban kapital, sa zainteresovanim ulagačima. Multilateralna agencija za garantovanje investicija (MIGA) je osnovana 1985. godine sa ciljem davanja garancija za nekomercijalne rizike, čime podstiče priliv privatnog kapitala u zemlje u razvoju. Banka za međ. poravnanja Zadatak pomenute banke je da se kroz saradanju među centralnim bankama zemalja članica brine o stabilnosti međunarodnog finansijskog sistema, odnosno uspostavljanje saradnje među centralnim bankama. Inače, BIS banka je posebno aktivna u radu grupe deset najrazvijenih zemalja (G-10), a nije retko da neki na nju gledaju kao na centralnu banku centralnih banaka, iako ona često funckioniše kao komercijalna banka. BIS prikuplja mnoge statističke podatke za centralne banke, a na osnovu toga isti izvještava o značajnijim trendovima i skreće pažnju na moguće poremećaje i nepravilnosti. Osim aktivnosti koje su usmerene na međunarodnu kooperaciju, Banka za međunarodne obračune propisuje i preporuke koje imaju za cilj jačanje međunarodnog finansijskog sistema. Osim uloge banke, BIS je i uslužna institucija za centralne banke, kao poverilac ili zastupnik. Važna funkcija BIS-a je i organizovanje kreditne podrške za centralne banke. MEĐUNARODNE REGIONALNE BANKE Međunarodne regionalne banke je moguće podeliti na:

Najznačajnije evropske regionalne banke su:

EVROPSKA INVESTICIONA BANKA - EIB Evropska investiciona banka je osnovana 1958. Godine. Evropska investiciona banka finansira investicione projekte kako bi doprinela usklađenijem razvoju regiona Evrope. Finansira se na osnovu upisanog kapitala zemalja članica,iz pozajmica na tržištu kapitala, a sredstva dobija i iz budžeta EU. EIB finansira projekte koji:

Povećavaju konkurentnost evropskih industrijskih grana;

-evropske mreže (transposrt,telekomunikacije i prenos energije)

tuaciju u zdravstvu, obrazovanju i informacionim tehnologijama EVROPSKA BANKA ZA OBNOVU I RAZVOJ - EBRD Evropska banka za obnovu i razvoj – EBRD je osnovana maja 1990. godine, sa sedištem u Londonu. Osnovni cilj njenog osnivanja je podsticanje prelaska na otvorenu tržišnu privredu i uključivanje u međunarodnu ekonomiju zemalja Centralne i Istočne Evrope. Ista odobrava kredite vladama pojedinih zemalja, lokalnim vlastima i privatnim firmama, direktno ili posredovanjem domaćih finansijskih organizacija. Banka takođe osigurava strane investicije, daje garancije i pruža savete pri ulaganju kapitala. Inače, projekti moraju biti finansijski održivi da bi se uzeli u obzir

35. BANKARSKE KRIZE – POJAM, VRSTE, UZROCI NASTANKA Bankarska kriza je pojam kojim se opisuje ili bankrot pojedinačne banke ili kolaps celog bankarskog sektora. Postoji više definicija krize; ukoliko je posmatramo kroz prizmu indikatora, kriza je oštro, kratko i ultra-ciklično pogoršanje

svih ili većine parametara, kamatnih stopa, cena deonica, nekretnina, što rezultuje komercijalnom nesolventnošću i stečajevima finansijskih institucija. Bankarsku krizu je moguće (po MMF-u) prepoznati po 4 elementa: 1. Učešće loše aktive u ukupnoj aktivi bankarskog sektora prelazi 10% 2. Troškovi sanacije su najmanje 2% BDP-a, 3. Problemi u bankarskom sektoru dovode, u krajnjem slučaju, do nacionalizacije banaka, 4. Mere sanacije uključuju zamrzavanje depozita Vrste i uzroci nastanka U smislu mikro i makroekonomskih aspekata/indikatora bankarskih kriza, razlikujemo neuspeh individualnih banaka i sistemske bankarske krize. Neuspeh individualnih banaka: banke se suočavaju sa finansijskim problemima kada vrednost imovine padne ispod vrednosti njenih obaveza, što se naziva „tehnička nesolventnost“. Vrednost imovine banke može da ugrozi rast kreditnog rizika, tržišnog rizika i operativnog rizika. Za banke je izuzetno opasan kamatni rizik, kao i valutni rizik. Takođe, banke mogu da zapadnu u krizu zbog „boom and bust“ ponašanja u toku poslovnog ciklusa, tj. jače kreditne aktivnosti, finansiranja projekata sa slabim dugoročnim izgledima, asimetričnih informacija, negativne selekcije i moralnog hazarda. Uz rizik nesolventnosti banke su izložene i riziku likvidnosti, koji može da proizvede i efekat „juriša na banku“. Sistemska bankarska kriza nastaje u uslovima u kojima su sve banke ili većina banaka u sistemu pogođene nekim nepredviđenim događajem ili su finansijski izložene jedne prema drugima. Tada dolazi do „efekta bankarske zaraze“ odnosno prenošenja finansijskih poremećaja sa jedne banke na ostale banke u sistemu. Postoje tri vrste zaraze: - „čista“ bankarska zaraza: do nje dolazi nezavisno od promene ekonomskih preduslova i nije podstaknuta informacijama. Reč je o iznenadnoj panici među depozitarima – propast jedne banke dovodi do bank run efekta ka drugim bankama. - zaraza prouzrokovana informacijama: dolazi usled objavljivanja informacija o lošem poslovanju banke. - institucionalna zaraza: nastaje zbog direktne međusobne izloženosti banaka na međubankarskom tržištu. Osim efekta zaraze, postoje još dva načina prenošenja poremećaja i oba predstavljaju „efekat prelivanja“ (spillover effect). Uzroci nastanka bankarske krize mogu biti makroekonomski: - snažan rast kreditne aktivnosti, - porast udela spoljnog duga u BDP-u, - promene realnih kamatnih stopa, - deregulacija politike pasivnih kamatnih stopa Kao i mikroekonomski: - porast udela nepodmirenih zajmova u ukupnoj aktivi banke, - nizak udeo kapitala u ukupnoj aktivi,

36. REGULATIVA I SPREČAVANJE NASTANKA BANKARSKE KRIZE Regulativa: Bazel I i II . Bazel I se uglavnom bavio kreditnim rizikom – za sve kredite, bez obzira na stepen rizičnosti, primenjivan je isti koeficijent od 8% u razvijenim i 12% u drugim zemljama. Bazel II se sastoji iz tri skupa pravila: 1) minimalni zahtevi za kapitalom, 2) proces ispitivanja koji vrši supervizor i 3) tržišna disciplina. Bazel II je uveo i operativni rizik pored tržišnog i kreditnog, Var i CaR. Sistem osiguranja bankarskih depozita je dopunska zaštita stabilnosti bankarskog sistema i on eliminiše ili redukuje pojavu panike kod štediša, lokalizuje problem samo na problematičnu instituciju i potencijalno sprečava eskalaciju krize. Cilj i namera ovog sistema je zaštita takozvanog „malog štediše“. Postoje eksplicitne i implicitni model osiguranja depozita.

37. OBLICI REŠAVANJA BANKARSKE KRIZE

Postoji više opcija za rešavanje nesolventnosti banaka: - Rešenja bez potpore, kada je status banke nepromenjen i kada je promenjen (merger privatnog sektora), - Likvidacija, banka proglašena nesolventnom, zatvorena, deponenti isplaćeni, - Potpomognuta rešenja, uz nepromenjen status (kreditor krajnje instance ili otvorena pomoć banci) - Promenje status banke (merdžeri i akvizicije, podela i odvojena prodaja) U situaciji sistemske krize, trenutni cilj vlasti je uspostavljanje finansijske stabilnosti sistema kao celine. Rešenja koja se bave bankarskim problemima se dele na politike finansijskog restruktuiranja (održavaju bankarsku likvidnost i vraćaju poverenje u sistem nakon krize) i srednjeročne politike operativnog restruktuiranja (poboljšanje bilansa onih banaka koje se drže otvorene i zatvaranje nesolvetnih banaka). Praktične opcije koje su na raspolaganju za suočavanje sa bankarskim problemima su: 1. Regulatorna suzdržljivost – kada regulatorne vlasti sumnjaju da su banke finansijski slabe ali im dozvoljavaju da nastave rad u nadi da će se popraviti ubuduće, 2. Samo-rekapitalizacija i likvidacija – kada se umesto javne podrške traže tržišna rešenja poput traženja od postojećih akcionara da povećaju kapital, i likvidacija ukoliko ne postoji mogućnost dodavanja kapitala, 3. Ubrizgavanje javnog kapitala 4. Kupovina neperformansnih zajmova/subvencionisanjem njihove likvidacije

38. ELEKTRONSKI NOVAC I PLATNE KARTICE U kontekstu tehnološke revolucije dolazi do stvaranja elektronskog bankarstva (E-BANKING) Elektronsko bankarstvo predstavlja pokušaj spajanja više različitih tehnologija, od kojih se svaka razvijala u drugom smeru i na drugačiji način:

- Elektronski novac; - Platne kartice; - Automatski samouslužni šalteri - ATM - Maloprodajni terminali; - Kućno bankarstvo; - Mobilno bankarstvo.

Pojam i klasifikacija elektronskog novca Elektronski novac se definiše kao specifična "monetarna informacija", koja se putem elektronskih inpulsa u "realnom vremenu" prenosi između transaktora koji obavljaju plaćanja. Zamenjuje gotovinu i čekove i omogućava kupovinu preko računara Elektronski novac sadrži dve bitne karakterisatike:

- Inicijalni holder e-novca mora da unapred uplati novčanu vrednost s tim da je ova uskladištena na mikroprocesorskom čipu koji se nalazi na plastičnoj kartici ili u hard disku personalnog računara

- Ova e-vrednost novca mora da bude široko prihvaćena u plaćanjima za niz roba i usluga Dakle, u elektronski novac ne spadaju unapred plaćene kartice kojima mogu da se vrše samo jednonamenska plaćanja (npr. telefonske kartice). Namera je da proizvodi na bazi elektronskog novca služe kao opšte, višenamensko sredstvo plaćanja Postoje dva osnovna oblika elektronskog novca:

- Oblik zasnovan na karticama - Mrežni elektronski novac

Prvi oblici (Mondex, Visa Cash i sl.) su zasnovani na plastičnim karticama koje građani koriste za manja plaćanja (MIKRO PLAĆANJA). Takva plaćanja se mogu vršiti u prodavnicama koje imaju odgovarajuće terminale, i vrše se na način što terminal automatski skida iznos sa kartice, i taj iznos odobrava prodavnici. S obzirom na njihovu potencijalnu upotrebu i rast, proizvodi bazirani na karticama bili su dizajnirani tako da olakšaju plaćanja u svakodnevnim transakcijama na malo pa će predstavljati supstitut banknotama i kovanom novcu

Mrežni elektronski novac (Network Money ili Cybercash) je karakterističan po tome što se elektronske vrednosti elektronskog novca nalaze na hard diskovima personalnih računara. Transfer se vrši preko telekomunikacionih mreža, uglavnom preko Interneta. Plaćanja mrežnim elektronskim novcem se vrše između računa putem softvera koji poseduju razni korisnici ovog sistema plaćanja. Modeli bazirani na softveru koristili bi se za obavljanje plaćanja sa distance preko računarskih mreža, tako da je verovatno da će oni zameniti kako gotovinu, tako i druge bezgotovinske instrumente plaćanja, kao što su čekovi Platne kartice Istorijski razvoj platnih (debitnih i kreditnih) kartica počinje u Sjedinjenim Američkim Državama tokom 1920-tih godina kada su neke firme počele da izdaju platne kartice svojim potrošačima i koje su mogle da se koriste samo u prodajnim objektima kompanije koja ih je izdala. Godine 1950. Diner's Club, prvi organizovani sistem, izdaje prvu univerzalnu karticu koja je mogla da se koristi u raznovrsnim prodajnim, odnosno uslužnim objektima . Ipak, prvi bankarski sistem od nacionalnog značaja bio je Bank Americard, koji je pokrenula Bank of America iz Kalifornije 1959. godine da bi isti bio licenciran u drugim državama 1966. Godine. Ovaj bankarski sistem od 1976-77 godine nosi naziv VISA. Kreditne kartice su se u današnjem obliku pojavile u SAD-u krajem šezdesetih godina da bi se tek kasnije proširile po svetu Debitne kartice su novijeg datuma a najbrže se razvijaju u Velikoj Britaniji Postoje raznovrsne definicije platnih kartica Po jednoj su platne kartice mali komadi plastike koje sadrže neko sredstvo za identifikaciju, što omogućava osobi na koju kartica glasi da kupuje robu ili usluge na teret svog računa. Druge platnu karticu definišu kao specifičan instrument bezgotovinskog načina plaćanja emitovan od strane banke, trgovinske ili specijalizovane organizacije koja omogućava njenom vlasniku da jednostavnom prezentacijom kartice izmiri svoje obaveze plaćanja prema prodavcu robe ili vršiocu usluge. Prednosti koje pružaju platne kartice su višestruke:

- Oslobađaju rizika koji sa sobom proizvodi nošenje gotovine; - Vlasnik kartice znatno pojednostavljuje obavljanje platnoprometnih transakcija ; - Smanjuje transakcione troškove; - Stvoren je jedinstven sistem plaćanja koji ne poznaje nacionalne i valutne granice; - Osiguran je od eventualnih zloupotreba jer u slučaju nestanka obaveštava izdavaoca iste koji nakon toga

blokira dalju mogucnost njene upotrebe. Prema tehnološkoj osnovi, platne kartice se dele na:

- Standardne plastične kartice; - Kartice sa magnetnom trakom (magnetne kartice); - Kartice sa mikročipom (smart kartice); - Laserske (optičke) kartice.

Standardne plastične kartice su kartice koje su egzistirale samo u okviru lokalnih tržišta jer su ih izdavale firme i to najčešće za potrebe plaćanja telefonskih razgovora. Magnetne kartice su kartice sa magnetnom trakom, i sadrže tri staze: za identifikaciju emitenta kartice, broja računa i vlasnika računa (PIN - šifra),dok su upisani podaci podložni spoljnim uticajima, mogu biti promijenjeni, izbrisani ili oštećeni. Smart kartica (Smard Card) je plastična kartica, koja je po izgledu slična običnim kreditnim ili debitnim karticama, ali za razliku od njih posjeduje jedan novi detalj – integrisano kolo ili čip na kome se nalazi procesor (pomoću koga se omogućavaju razna izračunavanja direktno na kartici) i memorija. Samo na tehnološkoj osnovi pametne kartice moguće je razvijati varijante tzv. kartičnog elektronskog novca Laserske kartice su se pojavile u novije vreme na tržištu. Optička memorijska kartica je sigurna i izdržljiva kartica koje se iščitava laserskim svetlom. Optičke memorijske karice su idealno rešenje za aplikacije koje zahtevaju jeftino, izdržljivo, sigurno i sveobuhvatno pothranjivanje i prenos podataka . Ipak, visoka cena prateće opreme i samih terminala kao i nemogućnost brisanja podataka su uticali na to da iste nijesu našle neku bitniju primjenu na tržištu

Po drugoj sistematizaciji, platne kartice je moguće podeliti na: - Debitne - Kreditne

Debitne kartice (Pay Now) su kartice čije se korišćenje može vršiti samo do iznosa pokrića na depozitnom računu komitenta. Prilikom plaćanja roba ili usluga ovom vrstom kartice, autorizacioni centar odmah nakon transaskcije, automatski zadužuje depozitni račun korisnika iste. Kreditne kartice (Pay Later) su kartice koje sadrže kreditni limit koji potrošač može da koristi prilikom obavljanja kupovne transakcije ili povlačenja gotovine. Prilikom plaćanja kreditnm karticom, korisnik aktivira kreditnu liniju i troši novac banke izdavaoca. Važno je istaći da je račun korisnika, po kartici, odvojen od njegovog depozitnog (transakcionog) računa.

39. DISTRIBUTIVNI KANALI E-BANKARSTVA Automatski samouslužni šalteri 1 (ATM) Prvi korak ka elektronskom bankarstvu . Prvi oblici ovih terminala poznati pod nazivom bankomati (keš dispanzeri) omogućavali su samo automatizaciju podizanja novca fiksiranog iznosa. Kasnije se stvaraju kompletni samouslužni šalteri koji omogućavaju: deponovanje i podizanje novca, izdavanje čekovnih knjižica, transfer sredstava sa jednog računa na drugi i sl. Pomoću ATM-ova komitenti mogu da obavljaju rutinske transakcije van prostorija banke na principu samousluživanja i nezavisno od radnog vremena banke. ATM omogućavaju:

- Produžavanje vremena pružanja usluga - Snižavaju troškove (eliminisanjem potrebe za otvaranjem filijala)

Maloprodajni terminali 1 (EFT/POS) Reč je o elektronskom sistemu za plaćanje kupljene robe u trgovini. Kupac koristi platnu karticu (kreditnu ili debitnu) koja preko terminala dolazi u vezu sa kompjuterom banke koja je istu izdala . Elektronski nalog će se izvršiti u slučaju da kupac ima dovoljno pokrića za kupovinu (kod debitnih kartica) ili ako raspolaže dovoljnom količinom sredstava u okviru kreditnog limita (kod kreditnih kartica) . Prodavcima je omogućeno eliminisanje svih papirnih instrumenata kod obavljanja transakcije, trenutna naplata prodate robe, efikasnije kontrolisanje zaliha robe i slično, dok su kupci oslobođeni rizika nošenja gotovine sa sobom, smanjuju transakcione troškove i dobijaju na vremenu Za maloprodajne terminale (sisteme elektronskih plaćanja u maloprodaji) se može reći da predstavljaju “najčistiji“ elektronski prenos sredstava. Broj POS terminala se brzo se povećava širom sveta. U SAD-u je broj POS terminala porastao je sa 50 000 jedinica u vreme 1990-tih godina, a na preko 100 000, početkom XXI veka. Među tržišnim liderima u ovoj oblasti nalaze se kompanije "Master Card" i "VISA", koje prodaju svoj sistem punktova pod trgovačkim nazivom "MAESTRO" i "INTERLINK Kućno bankarstvo (Home banking) Sistem za direktno korišćenje bankarskih usluga iz kuće. Klijent banke koristi telefon, televizor ili kompjuter kao vezu ili telekomunikacioni link sa kompjuterskim centrom pomenute banke. Kod kućnog bankarstva razlikujemo tri faze koje su se menjale u zavisnosti od oblika telekomunikacionih veza između banke i klijenta, i to: 1. Telefonsko bankarstvo; 2. On-line bankarstvo (Kućno bankarstvo na bazi Intraneta); 3. Internet bankarstvo (Internet Banking). Telefonsko bankarstvo Telefonsko bankarstvo se u svetu javilo 70-tih godina prošlog veka. Osnovne bankarske usluge klijenti mogu ostvarivati korišćenjem telefona. Telefonsko bankarstvo je najviše razvijeno u Francuskoj i Velikoj Britaniji gde ga koristi oko 10 % klijenata banaka. Kućno bankarstvo na bazi Intraneta Intranet je mreža koja obično pokriva područje jedne organizacije. Predstavlja obavljanje bankarskih transakcija direktnom vezom klijenta banke uz pomoć specijalizovanog softvera. Potreban je poseban softver instaliran na klijentovom računaru sa kog se jedino i mogu obavljati transakcije. Osnovne barijere za razvoj kućnog bankarstva su bile bezbednost, jednostavnost upotrebe i cena.

Internet bankarstvo Predstavlja obavljanje bankarskog poslovanja posredstvom Interneta. Nije potreban nikakav specijalan softver a pristup banci je moguć na svakom mestu na kome postoji računar priključen na Internet . Internet bankarstvo se pojavilo 90-tih godina zajedno sa razvojem Internet tehnologija. Postoje dva osnovna razloga zbog kojih su banke zainteresovane za Internet bankarstvo:

- Klijenti, koji će najverovatnije koristiti Internet bankarstvo, predstavljaju veoma zanimljiv segment tržišta, kako sa demografskog tako i sa ekonomskog stanovišta jer su korisnici Interneta uglavnom mlađi ljudi sa većim stepenom obrazovanja i većim prihodima od prosečnog klijenta;

- Internet predstavlja vrlo efikasan i jeftin distribucioni kanal. Razvoj Internet bankarstva je tako u četiri faze: Prva faza – sagledavanje prednosti, problema i nedostataka (Na Internet su prvo izašle banke koje nemaju šta da izgube) Druga faza – postavljanje informacija (oprezan pristup je i očekivan jer poverenje sticano godinama ne sme se brzo prokockati nesmotrenim postupcima) Treća faza – dvosmerna komunikacija (pritisak korisnika je bio ogroman, poseban pritisak su pravile virtuelne banke, tako da se moralo krenuti korak dalje) Četvrta faza – omogućavanje transakcija (1995. godine prva virtuelna banka) Mobilno bankarstvo Mobilno bankarstvo (Mobile Banking) je najnoviji trend u razvoju e - bankarstva . Najnovija generacija mobilnih telefona poseduje mogućnost povezivanja na Internet, što znači da korisnik može pristupiti svojoj finansijskoj instituciji pomoću mobilnog telefona i izvršiti željene transakcije. Prognozira se da će mobilno bankarstvo doživeti čak i snažniju ekspanziju od Internet bankarstva u narednih tri do pet godina. Godine 1999. oko 90% banaka u Evropi već je u svojoj ponudi imalo neku od formi mobilnog bankarstva

40. ELEKTRONSKE MREŽE INTERBANKARSKIH PLAĆANJA I KOMUNIKACIJA Platni promet predstavlja sva plaćanja koja se vrše između pravnih i fizičkih lica. Plaćanje se definiše kao prenos novčanih sredstava sa jednog, fizičkog ili pravnog lica na drugo, da bi se izvršila konverzija dužničko poverilačkog odnosa. U osnovi se izdvajaju tri podele platnog prometa: Na osnovu načina plaćanja; Na osnovu vrste plaćanja; Na osnovu mesta plaćanja Pod transakcijom plaćanja podrazumeva se prenos novčanih sredstava sa računa dužnika na račun poverioca, kao i prenos sredstava sa računa dužnika poveriocu. Zavisno od toga da li se sami računi dužnika i poverioca nalaze u jednoj ili različitim bankama, transakcije plaćanja se dele na: - interne transfere - međubankarske transfere Finalizacija plaćanja u smislu međubankarskog transfera može da bude operacionalizovana preko dva alternativna sistema plaćanja: - sistema za neto obračun - sistema bruto obračun Sistem za neto obračun (NETTING sistemi) Poravnanja između banaka ostvaruju se na neto principu tako da se definitvna plaćanja na kraju radnog dana vrše samo u nekompenziranim iznosima. Potrebno postojanje posebne institucije – klirinške kuće, putem koje se vrši procesiranje plaćanja i multilateralna kompenzacija Sistem za neto obračun vrši procesiranje malih plaćanja . Može se zaključiti da neto obračun podrazumeva vremensko kašnjenje u odnosu na prijem naloga. Najveći netting sistem na svijetu je CHIPS (Clearing House Interbank Payments System). Sistem za bruto obračun (RTGS sistemi) (Real Time Gross Setlement) Podrazumijeva izvršavanje pojedinačnih naloga za plaćenje banaka u najkraćem mogućem vremenu od momenta njihovog prijema, i to do visine pokrića na obračunskom računu. Obzirom da se procesiranje platnih instrukcija vrši

kontinuelno, govorimo o obračunu u realnom vremenu. RTGS sistem je karakterističan i po tome što svaka pojedinačna instrukcija za plaćanje podrazumeva poseban novčani transfer, pa otuda govorimo o bruto obračunu Osnovna prednost pomenutog sistema je brzina, što proizilazi iz činjenice da je isti tehnološki najsavršeniji. Međutim, neophodna je mnogo veća likvidnost banaka, u odnosu na netting sistem Najpoznatiji RTGS sistemi u svetu su Fedwire, SIC, TARGET... Klirinške kuće Prvi sistemi međubankarskih transakcija javlaju se u formi: 1.automatskih klirinških kuća 2.elektronskih klirinških kuća 3.switch centara Osnovne funkcije klirinških institucija: 1. vođenje računa svih učesnika 2. prikuplanje depozita 3. izveštavanje. Klirinške kuće funkcionišu pomoću:sistema propisanog inicijalnog depozita; sistema dnevnog prilagođavanja; sistema održavanja propisanog nivoa inicijalnog depozita. Uloge klirinških kuća: 1.pod kontolom centralne ili komercijalne banke ili kombinacija 2.organizovane za prijem papirnih ili elektronskih instrukcija ili i jednih i drugih 3.mogu da opslužuju čitavu zemlju ili region. ACH učesnici: platilac, primalac, banka platioca, banka primaoca, i sam davalac ACH usluga. Svrha ACH-a osim smanjenja upotrebe papirnog čeka je i obavljanje i elektronskih transakcija među depozitnim institucijama ali i garantovanje zatvaranja pozicija u slučajevima kada je neko od učesnika nelikvidan. SWIFT – prva globalna bankarska mreža Razvojem IT i sigurnosnih računarskih sistema otvara se mogućnost povezivanja banaka na globalnom planu, što omogućuje ubrzanje finansijskih transakcija i olakšanje poslovanja među udaljenim lokacijama. Upravo zato je i osnovano Svetska udruženje za međubankarske finansijske telekomunikacije (Society for World-wide Interbank Financial Telecommunication - SWIFT), globalna bankarska mreža. Razvoj SWIFT Povećanjem broja međunarodnih finansijskih transakcija, pojavila se potreba za uspostavljanjem visoko raspoložive usluge koja će omogućiti sigurno, brzo i tačno obavljanje raznih finansijskih poslova. Mrežu, koja će udovoljiti tim zahtevima, uspostavlja 1973. godine više od 200 svetskih banaka. Mreža dobija naziv Svetsko udruženje za međubankarske finansijske telekomunikacije (Society for World-wide Interbank Financial Telecommunication - SWIFT) i deluje kao udruženje čiji su vlasnici banke članovi. Sigurnosni mehanizmi SWIFT mreže čine veliki korak napred u sigurnosti i pouzdanosti prenosa finansijskog prometa. SWIFT je u to doba imao mnoge novosti što se sigurnosti tiče, pa su se mnogi učesnici finansijskog tržišta radije odlučivali za SWIFT nego za tradicionalnu Telex uslugu. Pouzdanost u mrežnoj sigurnosti je omogućila SWIFT-u da postane globalna mreža, koja danas povezuje i služi više od 3000 odredišta u preko 70 zemalja sveta. SWIFT poruke obuhvataju: doznake, bankarske doznake, devizno tržište i kreditne odnose, inkaso poslove, hartije od vrednosti, akreditive, posebne ponude. Sve vrste poruka su standardizovane i iza njih mogu stajati različiti finansijski poslovi i različiti subjekti kao što su: transferi korisnika, transferi banaka, slanju poruka o postojanju pošiljke za korisnike, menjački poslovi, depoziti i zajmovi sa fiksnim ratama, mogućnist pozajmice sredstava, plaćanje kamate, potvrede o stanju. Osnovne karakteristike SWIFT sistema su: Unificiranost jezika komunikacije; visoka sigurnost i garantovana tajnost; trenutan prenos poruka; minimalne mogućnosti nastanka grešaka; efikasna kntrola; povezanost sa bankama širom sveta; mogućnost efikasnog upravljanja sredstvima; automatska obrada podataka; smanjivanje troškova poslovanja. S gledišta korisnika i nalogodavca obavljanje finansijskih transakcija preko SWIFT-a najjeftiniji je, najbrži i najdelotvorniji način obavljanja međunarodnih plaćanja. Banke međusobno komuniciraju i razmenjuju finansijske poruke koristeći posebni autentifikacijski kod. CHAPS – V.Britanija: Automatski sistem plaćanja zavoda za obračunavanje (Clearing Houses Automated Payments System – CHAPS) je mreža koja povezuje britanske banke preko posebne mreže britanske telekomunikacijske kompanije British Telecom. Usluga je uspostavljena 1984., a koristi se za prenos novca iz jedne banke u drugu, unutar države.

Mreže u SAD: Fedwire – se bazira na visoko razvijenoj elektronskoj mreži, koja omogućuje kako prenos velikih transakcija tako i prenos transakcija hartija od vrednosti. Prenos transakcija velikih vrednosti preko Fedwire-a se bazira na principima bruto obračuna u realnom vremenu, pri čemu postoji kreditna podrška od strane FED-a. Ovaj transfer sredstava mogu da koriste svi oni koji drže obavezne rezerve kod FED-a. Fedwire obavlja funkciju kao centralne depo institucije tako i funkciju institucije kliringa. Svaka transakcija se obavlja pojedinačno a sistem operativno funkcioniše od 08:30 – 18:30h. CHIPS – cilj uvođenja elektronska zamena postojećeg kliringa baziranog na papirnoj osnovi. Radi na principu multilateralnog neto obračuna, pri čemu se samo izvršenje neto obračuna obavlja na kraju dana. Ovaj sistem prvenstveno izvršava međubankarske transakcije i internacionalne transakcije. Radno vreme od 07-16:30h dok se izvršenje obračuna kompletira do 18h. Nakon 16:30h klirinška kuća dostavlja informaciju o neto poziciji... Mreže u Japanu Dva vodeća on-line sistema: 1. BOJ-NET – on-line sistem koji omogućuje prenos sredstava elektonskim putem između finansijskih institucija uključujući i bank of Japan. Vrste usluga: 1.transfer sredstava između fin. institucija 2.transver sred. u okviru iste instutucije 3.obračun pozicionog stanja 4.transfer sredstava između samih finansijskih institucija i Bank ofJapan. Ovaj sistem obuhvata: sistem A – koji omogućuje bruto obračun u realnom vremenu, korišćenje kreditnih linija i prekoračenje na računu, njegovo funkcionisanje je od 09:00-17h. I sistem B – sistem multilateralnog neto obračuna. Vreme rada 9-17h(9,19,15,17h). 2. ZENGIN – čini on-line mrežu u kojoj su povezane sve finansijske institucije Japana. Zengin ima dva odvojena centra u Tokiju i Osaki i nalazi sepod upravom Bankarske asocijacije Tokija. Mreže u EU Bruto sistem u realnom vremenu -TARGET. Svi instrumenti plaćanja su standardizovani i dele se na: 1.instrumenti za plaćanje u zemlji 2. za dokumentarna i nedokumentarna plaćanja 3. za komercijalna i nekomercijalna plaćanja 4. za elektronska plaćanja. Target sistem u suštini predstavlja platni mehanizam Evropske Centarlne banke i 15 nacionalnih RTGS sistema u zoni evra i van nje. Tri osnovna cilja TARGET-a: 1. siguran obračun međubankarskih plaćanja 2. povećanje produktivnosti i efikasnosti plaćanja 3.da podrži objektivnost formiranja evro sistema i monetarnu politiku u zoni evra. PRINCIPI funkcionisanja Target-a: 1. tržišnosti 2.neopozivosti 3. finalnosti. U strukturu Target-a ulazi i Interlinking System čiji je zadatak da povezuje nacionalne RTGS sisteme sa platnim mehanizmom Evropske Centralne banke. Logičku i materijalno-tehničku osnovu za TARGET Interlinking System čini SWIFT Fin mreža. TARGET dan za mežubankarska plaćanja traje do od 07 - 18h a za doznake do 07-17h.

41. MARKETING KONCEPT U BANKARSTVU Pojava bankarskog marketinga Najznačajniji uzrok zaokreta kada je reč o marketingu u bankarstvu je deregulacija bankarskog sektora Deregulacija je podstakla oštru konkurenciju unutar samog bankarskog sektora Osim, toga, deregulacija je uticala i na povećanje konkurencije između banaka i nebankarskih finansijskih institucija I klijenti banaka su sa svoje strane takođe doprineli dodatnom pritisku na banke, jer neretko svoje potrebe za novim zadovoljavaju na finansijskom tržištu Marketing koncept Marketing koncept podrazumeva poslovnu aktivnostbanke koja je usmerena na ostvarivanje ključnih ciljeva: Satisfakciju korisnika proizvoda i usluga banke; Profitabilan obim poslovanja; Integrisani napori i efikasno poslovanje; Društvenu odgovornost. Marketing upravljački proces banke – Marketing menadžment proces Dobro organizovana primena marketing koncepta zavisi od efektivnosti marketing upravljačkog procesa

Marketing upravljački proces je najjednostavnije rečeno marketing koncept banke u akciji Evaluacija ostvarenih rezultata > MARKETING PLANIRANJE > Implementacija marketing plana Upravljački proces počinje planiranjem Marketing plan je rezultat planskog procesa, i sadrži četiri ključna elementa: 1. Situaciona analiza; 2. Određivanje ciljeva; 3. Razvoj strategije; 4. Merenje i evaluacija rezultata. Marketing planiranje treba da da odgovor na četiri pitanja: 1. Gde smo sada? - situaciona analiza daje odgovor na ovo pitanje! 2. Kuda želimo da idemo? 3. Kako tamo da stignemo? 4. Kako ćemo znati da smo tamo stigli? Četiri osnovna elementa situacione analize: 1. Analiza ekonomske sredine; 2. Analiza konkurentske sredine; 3. Interna analiza; 4. Analiza snaga, slabosti, mogućnosti i opasnosti – SWOT Evaluacija situacione analize obezbeđuje najbolju klimu za utvrđivanje prioritetnih ciljeva banke Ciljevi treba da izraze stanja koja banka treba da postigne u određenom periodu Postoje četiri tipa ciljeva: 1. Iskaz misije (Zadovoljiti finansijske potrebe klijenta); 2. Korporativni ciljevi (Ostvariti 1% prinosa na aktivu); 3. Marketing ciljevi (Povećati komercijalen kredite u ukupnim kreditima); 4. Zadaci (Povećati komercijalne kredite za 25% do kraja godine). Razlozi za utvrđivanje ciljeva: 1. Predstavljaju vodič za planiranje strategija i taktika; 2. Formiraju bazu procesa budžetiranja; 3. Formiraju bazu za evaluiranje performansi; 4. Formiraju bazu za određivanje korektivne akcije kada ciljevi nisu ostvareni i sl. Identifikacija ciljnog segmenta Cilj segmentacije tržišta je identifikacija specifičnih grupa korisnika i težnja banke da zadovolje njihove potrebe Osnovni načini segmentacije: 1. Geografska segmentacija (lokacija banke); 2. Demografska segmentacija (pol, starost, prihod i sl.); 3. Socio-psihološka segmentacija (stil života, lični profil i sl.); 4. Institucionalna segmentacija (po tipu i veličini delatnosti) i sl. Kada menadžment banke odredi kuda želi da ide, putem utvrđivanja ciljeva i zadataka, nakon toga se razvija marketing strategija

42. MARKETING MIKS I STRATEGIJE U BANKARSTVU Marketing miks je posebna kombinacija INSTRUMENATA:proizvoda, cene, kanala distribucije i promocije,usmerena ka tržišnom CILJNOM segmentu KLIJENATA Marketing miks omogućava odgovarajuću kombinaciju instrumenata sa kojima banka može da se prilagođava uslovima sredine i da utiče na ostvarivanje ciljeva Instrumenti marketing miksa – osnovni (4P): 1. Proizvod (usluga);

2. Cena; 3. Kanali distribucije; 4. Promocija. U FINANSIJSKIM USLUGAMA – BANKARSTVU DODAJEMO JOŠ TRI INSTRUMENTA: + PROCES, LJUDI, USLUŽNI AMBIJENT DOBIJAMO PROŠIRENI MARKETING MIKS BANKE SA 7 ELEMENATA 1. PROIZVOD / USLUGA Proizvod / usluga je ključni element marketing miksa banke Tipičan životni ciklus proizvoda se odvija u četiri faze: 1. Uvođenje; 2. Rast; 3. Zrelost; 4. Opadanje. Banke u Srbiji uglavnom nude slične usluge, poput prikupljanja depozita, odobravanja kredita privredi i stanovništvu, obavljanja platnog prometa u zemlji i inostranstvu, izdavanja plastičnih kartica, usluge elektronskog bankarstva, usluge finansijskog lizinga... 2. CENA Ovaj instrument marketing miksa u bankarstvu ima mnogo naziva – provizija, naknada, pasivna kamata, aktivna kamata Kada i kako se donose odluke o cenama? Osnovni elemenat od kojeg zavisi donošenje odluke o cenama je trošak proizvodnje i isporuke proizvoda i usluga banke Idealno, cena bankarskog proizvoda i usluge bi trebala da pokrije sve učešće u fiksnim troškovima, svoje varijabilne troškove i maržu profita 3. DISTRIBUCIJA Kanali distribucije obezbeđuju da proizvod bude raspoloživ na pravom mestu u pravo vreme Cilj odluka o distribuciji bankarskih proizvoda i usluga je da se izaberu kanali koji će maksimizirati profitnu poziciju banke u dugom periodu KANALI DISTRIBUCIJE < tradicionalni kanali i alternativni kanali Kada je o tradicioanlnim kanalima reč, najrašireniji oblik distribucije je mreža poslovnica – FILIJALE, EKSPOZITURE Među alternativne kanale distribucije spadaju: 1. Platne kartice – DEBITNE I KREDITNE 2. Bankomati - ATMs 3. EFT/POS terminali; 4. Kućno bankarstvo (Home banking) 5. Internet bankarstvo 6. Mobilno bankarstvo 4. PROMOCIJA Osnovni cilj promocije je podsticanje preferencija za jednom ili više usluga banke, ili pak za celokupnu aktivnost banke Postoje četiri elementa promocionog miksa: 1. Oglašavanje; 2. Prodajna promocija; 3. Publicitet; 4. Lična prodaja. Oglašavanje je najšire korišćeno promociono oruđe u bankarstvu Glavni mediji za prenošenje oglasnih poruka su novine,magazini, radio, televizija, direktna pošta, spoljno oglašavanje

Kada je reč o oglašavanju, postoji razlika između velikih imanjih banaka jer velike banke koriste TV kao najskuplji medij, amanje koriste oglašavanje u novinama i na radiju Najčešće korišćena sredstva prodajne promocije u bankarstvu su: 1. Displeji na mestima prodaje (posteri i sl.); 2. Pobuđivanje interesa (specijalni programi – svaki zaposleni da dovede novog klijenta); 3. Seminari (da bi se targetirala specijalna tržišta – starija populacija, mladja populacija i sl.); 4. Sitni pokloni (olovke, privesci...); 5. Takmičenja (učešćem u igri se može osvojiti neka suma novca); 6. Premije (mogućnost dobijanja gotovine ako se uzme kredit npr.). Publicitet ili odnosi s javnošću se odnose na stimulisanje tražnje za proizvodima ili uslugama, objavljujući novosti o njima u publikacijama ili davanjem povoljnih komentara o njima na radiju, TV-u i sl. Lična prodaja je forma komunikacije koja se odražava pojedinačno Plan je ipak samo jedan segment marketing upravljačkog procesa Kada se na osnovu situacione analize, utvrđivanja ciljeva i određivanja marketing strategije formuliše marketing plan, tada se putem marketing upravljačkog procesa traži implementacijaplana Banka mora implementirati plan, pri čemu će svakako uvideti da se isti u potpunosti neće realizovati Zbog toga banka treba da bude spremna na eventualne korekcije istih, odnosno treba ga s vremena na vreme usklađivati Banka mora imati adekvatan sistem monitoringa rezultata koji su postignuti, da bi bila u stanju da preduzme korektivnu akciju ukoliko ne dođe do postizanja zacrtanih ciljeva Ukoliko pak ne postoji adekvatan monitoring rezultata i ciljeva u banci, onda problemi neće biti otkriveni a plan neće postići ciljeve To ima višestruko negativne implikacije na samu banku Moral zaposlenih je povređen, pojedinci koji su ostvarili svoje zadatke neće biti nagrađeni, oni koji nisu ostvarili planirane zadatke neće snositi nikakve posledice i slično Rečju, plan se mora kontrolisati!

43. MEĐUNARODNI BANKARSKI MARKETING Razvoj marketing koncepta u bankama – uticaj globalizacije i konkurencije na razvoj inovacija Kada kažemo INOVACIJA U BANKARSTVU podrazumevamo sledeće: Novi proizvodi i usluge – platne kartice, krediti, lizing, faktoring, m-pay usluge, kastodi poslovi (HoV).... Novi poslovni procesi – on-line bankarstvo, m-bankarstvo, investiciono bankarstvo, internet marketing, brending, društveno odgovorno poslovanje... Novi pristup potrošačima – potrošač je u fokusu poslovanja banke U cilju postizanja maksimalne satisfakcije i lojalnosti korisnika usluga, identifikovali smo sledeće inovativne strategijske pristupe u marketingu banke: Strategija razvoja novih proizvoda/usluga banke Marketing strategije platnih kartica Strategije novih distributivnih kanala Promotivne strategije Marketing odnosa (CRM strategija) Strategije razvoja i upravljanja bankarskim brendovima 1, Strategija razvoja novih proizvoda/usluga banke Postavlja se pitanje: Koliko često banka treba da inovira svoje proizvode / usluge? Odgovor je u shvatanju top menažmenta banke potreba i želja potrošača i razvoja konkurentskih snaga na tržištu Razvoj novih proizvoda/usluga banke je veoma skup i dugotrajan proces i banka ovo mora posmatrati dugoročno, kao investiciju u budućnost

Cilj je DIFERENCIRANI položaj banke tj. strategijom diferenciranja osigurati sigurno pozicioniranje novog i RAZLIČITOG proizvoda/usluge banke na tržištu i maksimalna satisfakcija klijenata Strategijske opcije: 1.Razvoj potpuno novog proizvoda/usluge banke 2.Adaptacija postojećih proizvoda/usluge banke Opcija 1 – banke se retko nalaze u ulozi kompletnog inovatora Opcija 2 – adaptacija postojećih proizvoda/usluga banke po elementima proširenog marketing miksa BANKARSKI MARKETING MIKS (PROŠIRENI -7 ELEMENATA (7P): PROIZVOD – opšte karakteristike CENA – kamatne stope, troškovi održavanja i obrade DISTRIBUCIJA – novi kanali i brzina isporuke PROMOCIJA – masovna promocija(TV, štampa, Internet) LJUDI – obrazovanje, ljubaznost, svestranost, izgled USLUŽNI PROCES – procedure, politike, rokovi USLUŽNI AMBIJENT – boje, nameštaj, dostupnost, posl.klima... Ističemo sve veću neophodnost zapošljavanja mladih i kreativnih ljudi sa obrazovanjem iz marketinga, dizajna, IT, u cilju uspešnog razvoja inovativne ponude koja će biti konkurentna 2.Marketing strategija platnih kartica Najzastupljenije: debitne i kreditne kartice Prisutni najveći svetski sistemi: VISA, Master Card, American Express, Diners...Dina card Tehnički uslovi za upotrebu i bezbednost na visokom novou: ATM i POS terminali, on-line servisi – dostupni 24x7x365 Praksa je da debitnu karticu dobija svaki vlasnik tekućeg računa u banci (npr. Maestro) Banke kod kreditnih kartica praktukuju sistem revolvinga (1 - 5% mesečno od ostatka duga), kreditni limit u visini nekoliko mesečnih plata NA UPOTREBU PLATNIH KARTICA UTIČU SLEDEĆI FAKTORI: SOCIJALNI I KULTURNI Demografski trendovi Promena distribucije dohotka Promena stavova prema pozajmljivanju, dugovima i potrošnji POSLOVNI I EKONOMSKI Kamatne stope Inflacija Nivo zaposlenosti Nivoi realnog dohotka Konkurencija od strane ostalih izvora kredita POLITIČKI I PRAVNI Kreditno zakonodavstvo Zakonodavstvo vezano za konkurenciju Vladina pravila u ohrabrenju konkurencije / deregulacija u finansijskim uslugama TEHNOLOŠKI Oprema za isporuku Razvoj ATM / POS Razvoj home banking (kućnog bankarstva) Razvoj m-banking (mobilnog bankarstva) U poslednje vreme zapažena je pojava tzv. KOBRENDING KARTICA i KARTICA LOJALNOSTI (kod velikih trgovinskih sistema) Primeri su AKADEMIK CARD (Centro banka i FON) i RED STAR MAESTRO i MASTER CARD (Banca Intesa i KK Crvena Zvezda) Karakteristika ovih platnih kartica je da je izdavalac, uz banku, neka trgovačka kuća, sportski klub ili finansijska institucija.

Ova vrsta kartice pruža brojne popuste na tačno određenim trgovačkim pozicijama Cilj je privlačenje korisnika sa specifičnim potrošačkim navikama (npr. Studenti određenog fakulteta ili Univerziteta, navijači određenog kluba) 3. Nove distributivne strategije

Razlikujemo nekoliko segmenata potrošača tj. korisnika bankarskih usluga: Internet bankarski segment (čine ga “kompjuterski” obrazovane osobe; visokog obrazovanja i primanja; pretežno mlađe osobe, više muškarci nego žene) – segment potrošača koji je u ekspanziji Filijalski bankarski segment (starije, kompjuterski neobrazovane osobe;zaposleni sa prosečnim primanjima i penzioneri; preferiraju lični kontakt, prihvataju platne kartice i korišćenje ATM i POS) – segment koji se smanjuje u svetu Mobilni bankarski segment (zastupljen u svetu, kod nas u razvoju) – osnova za budućnost u razvoju distr. kanala banke Definisane distributivne strategije banaka po tržišnim segmentima i području

Razvoj e-bankarskih kanalaDve mogućnosti: 1.Internet rešenje (on-line preko internet sajta banke) 2.Softverska instalacija kod klijenta (kućno bankarstvo – home banking sistem) Neophodna oprema: Računar sa Internet pristupom Smart kartica sa digitalnim certifikatom Čitač kartice Prednosti internet bankarstva i internet banaka u odnosu na filijale Vremenska i prostorna neograničenost Brzina obavljanja transakcija Niska cena Širok asortiman bankarskih proizvoda i usluga NEDOSTACI: - Odsustvo sigurnosti, nepostojanje zakonske regulative, odbojnost prema inovacijama i opasnost od zloupotrebe e-bankarstva u kriminalne svrhe Razvoj mobilnih bankarskih kanala i servisa

Nove m-tehnologije omogućuju da banka zadovolji sve sofisticiranije potrebe korisnika i da ostvari bolju saradnju sa njima Pristup korisniku preko njegovog mobilnog telefona omogućava banci da ispita njegove individualne potrebe i da iskoristi najmoćnije sredstvo mobilnih uređaja – personalizaciju 4. Promotivne bankarske strategije U poslednje vreme jača tzv. PR f-ja u okviru marketinga banke – cilj je upoznati sadašnje i potencijalne korisnike sa novinama u poslovanju i prikazati se u najboljem svetlu Pored ulaganja ogromnih sredstava u ekonomsku propagandu i advertajzing (banke, sajmovi, TV i štampani mediji, bilbordi), identifikovane su i nove promotivne aktivnosti banaka tj. novi strategijski pristupi u promociji: Internet marketing strategija banke (SM@RT STRATEGIJA) – strategija internet promocije banke u sajber prostoru Srbije: realizacija putem Web site-a i spec. portala (npr.24x7) Promotivna sponzorska strategija banke Promotivna sponzorska strategija banke Sponzorstvo (Sponsorship) - oblik realizacije komercijalnih odnosa između dve organizacije, pojedinca i kompanije ili prodavca određenih proizvoda/usluga i kupca tih proizvoda/usluga, koji je definisan elementima imidža. Sponzorstvo se najčešće javlja u oblasti sporta i kulture Sport – društveni fenomen koji daje najveće komercijalne efekte Banke su shvatile, da kao sponzori mogu iskoristiti sportski imidž i mnogo lakše, brže i kvalitetnije prići potencijalnim potrošačima i kupcima i tako obezbediti uspeh kompanije na tržištu. Odlučujući se na sponzorstvo, bilo sportista ili sportskih klubova, banka sponzor računa na dugoročnost takvih odnosa i mogućnost kontinuiranog pristupa u sportskoj javnosti, a time i jačanje imidža banke u celokupnoj javnosti. Primeri banaka sponzora: Raiffeisen Bank – VK Partizan, koncert Zdravka Čolića, Intesa (Delta) i KK Crvena Zvezda, CA Meridian banka – fudbalsko prvenstvo Srbije, ....) 5. Marketing odnosa (CRM strategija) Novi koncept – Marketing odnosa sa potrošačima (Customer Relationship Marketing-CRM) Zasniva se na novoj postavci marketing mixa- 4C Customer value - vrednost za kupca, Cost to the Customer - trošak, Convenience - pogodnost za kupca, Communication - komunikacija između prodavca i kupca Ciljevi i sredstva CRM u bankama Cilj uvođenja CRM u banci je dugoročno vezivanje banke za klijente i obrnuto, kroz zadržavanje postojećih i privlačenje novih klijenata, podizanje lojalnosti banci i totalna satisfakcija korisnika usluga putem odnosa 1:1 Sredstva realizacije CRM strategije: Formiranje baze podataka o svakom klijentu – ažuriranje i praćenje, obaveštavanje i slanje ponude putem direktne pošte i e-maila, pozivni call centri i telefonski marketing, kao i uvođenje savetnika za građane i korporativne klijente Neophodna je primena CRM softverskih rešenja (e-CRM) i sistema poslovne inteligencije ili obaveštavanja (BI) Jedna od opcija CRM-a je i CROSS SELLING tj. sistem unakrsne prodaje bankarskih proizvoda/usluga 6. Razvoj i upravljanje bankarskim brendovima Brend (marka) stvara se i živi u mislima (svesti) potrošača – korisnika proizvoda/usluga banke Cilj je stvoriti bankarski brend imidž koji će izazvati pozitivne asocijacije tržišta i inicirati na akciju tj. kupovinu bankarskog proizvoda/usluge Sve prethodno navedene strategije sastavni su deo BRENDIRANJA u bankama – cilj je diferenciranje od konkurenata, zadržavanje postojećih i privlačenje novih klijenata U tom smislu, sugerišemo primenu 4-D BRENDIRANJA (BMS model i model PAUKA)

bankarski menadžment 43

Documents