Volimo Beograd :: Lepota pisane reči :: Biblioteka/Čitaonica

Ajlin Gudž-Vrt laži

Mojoj majci i mom ocu koji su mi omogućili da sanjarimZahvalnostSmatram da je jedan od najboljih razloga za pisanje knjige mogućnost koju ona pruža da se prožive drugiživoti. Za ovo posredno uzbuđenje i njihovu velikodušnu pomoć moram da zahvalim sledećimprofesionalcima: Fredu Kveleru, jer mi je podario dan života jednog tužioca izdvojivši svoje cenjeno vremei prepiše; Džonu Fridmanu, jer je knjigu kritički pregledao radi pravničke tačnosti samog jezika (i što jenoću ostajao do kasno, kako bi to uradio); doktoru Polu Vilsonu, zbog njegove lekarske stručnosti idobronamernih uredničkih komentara; Džonu Robinsonu (nekadašnjem prvom poručniku Prvog bataljona3. puka marinaca), jer mi je pomagao u crnim danima kad bi mi se kompjuter pokvario, i što je

podelio samnom svoja iskustva iz Vijetnama (on od mene traži jednu prilično neobičnu uslugu - ukoliko neko putujeu Vijetnam i popne se do vrha planine Dong Ha, moli da mu potražite prsten njegove klase, kojeg je tamoizgubio u bici pre dvadeset godina: škola Krenbruk, klasa '63, srebrni s plavim kamenom); svojoj dragojprijateljici Brendi Preston, čije su mi ruže pružale takvo zadovoljstvo tokom godina i koja mi je dalakorisne informacije o njima; Suzani Ginzburg, zbog njenih saveta i što je uopšte verovala u mene; PameliDorman, svojoj urednici u Vikingu, zbog njene pomoći u „do-terivanju" ove knjige; konačno, ali ne i manjevažnoj osobi, svom pre-divnom suprugu i agentu, Alu Zakermanu, koji predstavlja sve moje herojeobjedinjene u jednoj osobi i koji ih je kao lepak sve povezao (kao i mene). Bez njega, ova knjiga zaista nebi bila moguća.

PrologNekada davno, jedna siromašna udovica živela je u maloj kolibi s bastom u kojoj su rasla dva ružina drveta.Jedno je imalo bele ruže a drugo crvene. Ona je imala dve ćerke, koje su bile baš poput tih ruža: jedna sezvala Snežana a druga Ružica...„Grimove bajke"

Njujork, 3. juli 1943Silvi Rozental je stajala pred velikim ogledalom s pozlaćenim ra-mom na odeljenju za ženske šešire urobnoj kući Bergdorf.„Ne znam", rekla je prodavačici koja je obletala oko nje. Silvi je poravnala ivicu zelenog slamnatog šešira.„Ne mislite da je to, možda, malo previše?"„Videla sam Elenor Ruzvelt da je nosila baš takav šešir, u filmskom žurnalu pre neki dan", rekla je punačkaprodavačica. „Naravno, ona nije... uh, u blaženom stanju." Snizila je glas skoro do šapata kakvim se govorina sahranama.Silvi je bila isfrustrirana. Zašto su je svi uvek na to podsećali? Dragi bože, zar nisu mogli da joj dozvole da,makar jednom, zaboravi na to?Prstom je dodirnula obod šešira od svilene trake i tkanine boje zelene jabuke, dok joj se ljutnja prema ženigubila u talasu sumnje u sebe. O/z, da je samo Džerald ovde! Nikada ne znam šta da odaberem. I ose-ćamse tako grozno ukoliko se njemu to ne svidi.Skinula je šešir i piljila u svoj odraz, osećajući se, kao i mnogo puta u ovih osam godina koliko je bila ubraku, zbunjeno, čak i nedostojno. Kada mi on kaže da samprelepa, sam bogzna šta on vidi na meni.Videla je dugačko, mršavo lice, potpuno obično, osim očiju. One su bile krupne, zelene poput bocešampanjca, a njene trepavice i obrve tako blede, skoro nevidljive. Oči su joj nekako izgledale kao da su

stalno zaprepašćene.Silvi se setila da joj je Džerald jednom rekao kako ga podseća na Tenijelovu gravuru Alise. Nasmejala se usebi. Da, možda je u pravu što se toga tiče. Ja zaista mislim da sam ponekad u Zemlji čuda.Bacila je pogled oko sebe. Kupovina u Bergdorfu bila je neverovat-na, poput skrivenog raja naizglednetaknutog ratom. Kamene urne iz kojih su se širili mirisi ljiljana i orhideja; precizno izrađeni francuskistolovi i vitrine koje su s prednje strane ispunjene prelepim ručno ra-đenim bočicama parfema - iako je ovihdana sam parfem bio luksuz. Ogromni kristalni luster koji je visio s mermerne rotunde. Koliko je samodaleko otišla, od dana kada bi na rasprodaji kupila sto kod Or-baha, a cena od pet dolara za jedan šešir bilajoj potpuno nezamisliva. Da, pomislila je, otkotrljala sam se pravo u Zemlju čuda.Zaista se radovala sutrašnjoj godišnjoj proslavi Četvrtog jula na travnjaku kod Goldovih, trudna ili ne.Šatori crveno-belo-plave boje sa šarama zastave, miris roštilja od koga polazi voda na usta, a zatim plesanjeuz Lestera Lenina na ogromnoj platformi oivičenoj japanskim svetiljkama. Osim što joj je Evelin rekla daove godine neće biti japanskih svetiljki. Evelinin mlađi brat je ubijen blizu Okinave. Japanske svetiljke bilesu poslednja stvar na ovom svetu koju je želela za tu zabavu.Silvi je pažljivo skinula zeleni šešir i vratila ga prodavačici.Možda će onaj šešir od ljiljana, mornarskoplave boje sa crvenim trakama, biti znatno prikladniji,razmišljala je Silvi, s tim vojničkim obodom, više u skladu s trenutkom. Ona je tako želela da Evelin...Silvi se sledila.Niže u predelu abdomena, osetila je iznenadnu težinu, kao da je iznutra njena beba gnjurala nešto dublje.Ne, u stvari, kao da je gurala nadole. Jak pritisak. I oh, bože, ne prestaje. Bol u donjem delu leđa koji ju jemučio ćelo jutro, sada je postao poput gomile igala koje joj se za-rivaju u donji deo leđa.To se ne dešava, pomislila je. Ma, to ne može biti. Neću to da dozvolim.Ali, znala je da se to događa.Duboko u sebi, osetila je da je nešto kvrcnulo, poput elastičnog de-la koji polako popušta i predaje se.Topla tečnost, koja je curila poput reke, šikljala joj je niz butine.Silvi se zateturala kao da ju je neko udario. Osetila je kako joj srce pulsira u grlu. Zurila je nadole,prestrašena tamnom flekom koja se širila na tepihu bež boje. Vodenjak joj je pukao. Dragi bože! Osećala sepostiđenom kao onda kada se upiškila u školi kao dete.Prošli su je hladni žmarci i strah.To je bilo to, nema više pretvaranja da je srećna, čak i oduševljena, nema više ubeđivanja da je deteDžeraldovo, da mora da bude Džeral-dovo. Sada nastupa istina. Strah joj je obuzimao srce poput hladne pesnice.Ono možda nije Džeraldovo. I, o dragi bože na nebesima, ako nije... ako liči na Nikosa? Crnih očiju,tamnog kafenog tena i razbarušene, lepršave kose...Ne, mora da se otrgne od tih misli, da im zalupi vrata.Silvi je, pokušavajući da umiri sebe, zurila u ogledalo. Ovoga puta ona nije Alisa već neko

nabreklo,zamućeno lice koje lebdi iznad tog veoma izobličenog tela. Osećala se neobično odvojenom, kao da je piljilau neki egzotični primerak pomorskog života u akvarijumu. Ili jepodsećala na neku davljenicu, vodnjikavo sivozelene boje lica, s pramenovima crnoplavičaste kose, koji sulebdeli oko njenog bledog vrata poput morske trave.„Madam... da li vam je dobro?" Dopro je do nje neki zabrinuti glas iz zelenih dubina.Silvi se okrenula i ugledala prodavačicu kanom ofarbane kose kako blene u nju, uplašenih očiju skrivenihnaočarima, klovnovskih mrlja od narandžastog ruža na usahlim obrazima sada tamnocrvenih kao krv.Da, ona je bila tu. U Bergdorfu, odeljenje za šešire. Zeleni ili plavi? Podigla je plavi šešir sa staklene policeprstima dodirujući njegov veo. Lukavo, način na koji su perlice ušivene u mrežu da daju utisak presijavanja...„Madam?", bucmasti prsti uhvatili su je za ruku.Silvi je, primoravajući sebe, uspela da se odupre sili koja ju je vukla.Otvorila je usta da kaže da je dobro: Molim vas, ne pravite gužvu!Zatim je, negde u središnjem delu stomaka, osetila tup udarac koji joj je postepeno doneo nesvesticu. Ne,ona uopšte nije dobro. Ne, zaista nije.Kolena su počela da joj klecaju. Pridržala se za ivicu pulta, umirujući sebe, da bi se suočila s grupomplastičnih lutaka, od kojih je svaka imala različit šešir. Podilazili su je žmarci od njihovih glatkih beživotnihlica. Delovalo je kao da je optužuju, poput porote koja donosi presudu: kriva.Da je samo Džerald ovde! On bi znao šta da uradi. On je mogao da dozove glavnog konobara samopodizanjem obrve. Jednim pokretom ruke, poput magije, taksi bi se materijalizovao iz zaglušujuće saobraćajnegužve. Jedan jedini Džeraldov pogled u bancf učinio bi da blagajnici i službenici za kredite oblećuoko njega.Ali ne, to je pogrešno. Džerald za to ne sme da zna. Hvala bogu što će u Bostonu biti do sutra... bankarskiposlovi... u vezi s ratnim obveznicama ili nešto slično tome.Silvi je pokrila usta, jednom rukom preko druge, jer joj se histerični smeh oteo sa usana. Ta jedna osobakoja joj je bila potrebna, od koje je zavisila... sada, kada joj je najviše potreban, nije se usuđivala da mu seobrati.Kako je mogla to da mu uradi? Kako?Džerald je bio tako dobar. Uvek. Njene glavobolje — kad god bi se neka pojavila, čak i najblaža bukapokretala je lavinu u njenoj glavi i,bog ga blagoslovio, Džerald bi se postarao da se on i posluga po kući kreću tiho poput senke.Silvi je razmišljala o danima kada su je ne samo glava već i stopala i ćelo telo stalno boleli, kada joj jevožnja taksijem izgledala poput najvećeg luksuza. Kada je po ceo dan stajala i razmenjivala novac prekorešetke svoje kabine za blagajnu, zatim žurila ka metrou, pa onda kući, penjući se uz stepenice koje sumirisale na ustajali kupus, šest sprato-va koje kao da nikada neće proći, svake bogovetne večeri.

Iscrpljena, pitajući se koliko još dugo može da izdrži da stoji na nogama, Silvi se osećala baš kao da se sadapopela uz te stepenice. Tresla se. Zašto joj je bilo tako hladno? Najtopliji dan u godini, prema izve-štaju naradiju, pa ipak joj se radnja činila poput ledare.„Da pozovem doktora?" Piskavi glas prodavačice obrušio se na nju.„Ne, ja..."Bol se širio u jednom delu leđa, poput tankog poveza koji se obmo-tavao oko sredine, kao da nosi steznikkoji je premali. Bol se vraćao u ledenim naletima.Bože, bože, pomozi mi da dođem do bolnice! Odavde mogu da me iznesu na leđima, svakog trenutka, uisflekanoj haljini. Da svi bulje. Oh, bože, ne! Radije bih umrla.Oslobodila se stiska i nekako prošla pored odeljenja s parfemima, u kome su se prezasićeni mirisi mešalistvarajući joj mučninu u stomaku. Nekako je uspela da izađe napolje, kroz teška staklena vrata, vukući sepo trotoaru, kroz vazduh gust kao sirup.„Bolnica Lenoks hil", izgovorila je uz otežano disanje, zavalivši se na zadnjem sedištu taksija.Otvorila je prozor, puštajući da unutra uđe talas toplog vazduha koji je podsećao na supu isparenja iužarenih trotoara. Pa ipak, nijeprestajala da se trese.Stariji taksista je počeo da pevuši: „While We're Young". Silvi je že-lela da on prestane, ali osećala sesuviše bedno da bi rekla bilo šta.„Šta kažeš sad, kad smo oterali tu naci-stoku iz Egipta, 'oće li Ajk daupadne u Italiju?"Očigledno, on je bio od onih pričljivih tipova. Zurila je u salo na njegovom vratu koje mu se prelivalopreko kragne. Bilo je vrelocrvene boje, prošarano žilavim crnim dlačicama.Silvi se trudila da bude uljudna i da odgovori, ali je osetila nalet mučnine koji se penjao iz stomaka, u tomsladunjavom lepljivom vaz-duhu.Dok se taksi probijao uz Park aveniju, ponovo je osetila onaj tupi bol, koji počinje u donjem delu leđa i širijoj se oko abdomena poput klešta. Sve jače i jače, dok nije postao kao užarena crvena strela koja se pravokroz nju zabija. Bože! Silvi se ukrutila, masirajući leđa, osećajući kako joj se opruge ruiniranog sedištausecaju u zadnjicu. Da ne bi počela da vrišti, zagrizla je unutrašnjost usana.Neizmerno je želela da joj je majka tu, da za trenutak može da osetinjene punačke ruke oko sebe, jak miris eukaliptusa viks vaporab masti,kojom je uvek trljala Silvijin grudni koš kada bi joj se astma pogoršala.Nemoj da places, dušice, majčin glas ju je umirivao. Ja sam ovde. Nećute napustiti.Mogla je da vidi mamino pospano, naduveno lice, otrcanu sivu traku pletenice prebačenu preko ramenanjenog iznošenog flanelskog ogrtača. A u plavim suznim očima, video se duh devojčice koja je igrala kriketna travnjaku velike očeve kuće u Lajpcigu, pre nego što su morali da prebegnu u Ameriku.Mama, koju je napustio njen muž slabić, prodavala je razglednice i kataloge u muzeju Frik za dvadeset

osam dolara nedeljno, budalasto sanjajući o tom boljem životu koji je za sobom ostavila.Silvi se osećala postiđenom kada bi je čula kako govori o muzeju, kao da ga poseduje, kao da je svaka slikakoja se tamo nalazi, njihova.Sutra posle škole, posetićeš me u muzeju, a ja ću ti pokazati novog Rembranta. Samo pomisli na to, Silvi.Da neko poseduje takvu lepotu!Mi nismo ništa posedovali! Silvi je vikala u sebi, boreći se protiv rastućeg bola koji joj se sve više zarivao utelo. Samo nekoliko komada nameštaja. l polovnjaci, koje je mamina sestra, tetka Vili, čiji je muž osnovaouspešan biznis prodajući lisičje krzno za oko vrata, slala u kutijama zlatne boje koje su predstavljalenjegovu robu.Mama je uvek govorila da mi imamo nešto bolje od tetka Viline velike kuće na Aveniji Ditmas. Mi imamojedna drugu.Ali, to nije bilo taćno, Silvi je, uz mučninu, pomislila. Mama me jeostavila, zar ne?Činilo se da se bol u Silvinom stomaku penje do samog grla. Mama... oh, mama, zašto si morala da umreš?Zatvorila je oči osećajući kako joj se pune suzama, pojavljuju se u uglovima očiju i teku niz obraze. Mislilaje o tom danu, kada ju je ona cepidlaka gospodin Harmon pozvao da iz svoje blagajničke kabine dođe unjegovu kancelariju. Tvoja majka... žao mi je... od kapi. Sve je postalo nejasno i sivo, zatim crno. A onda,kada je ustala, vozila se u limuzini. Kožna sedišta, glatka poput rastopljenog putera, veliki jastucii itison pod njenim nogama, prozor koji odvaja zadnje sedište od prednjeg, s vozačem koji nosi sivu kapu.Kako je to čudno, potpuno drugi svet!Pored nje se nalazio muškarac s rukom preko njenih ramena, koji joj je pružao oslonac. Bio je to ličnogospodin Rozental, šef ćele banke! Istovremeno joj je bilo i toplo i hladno, bila je uplašena i uzbuđena.Primetila je kako je on gleda, iako joj se nikada, u stvari, nije obratio. Ostale devojke ogovarale su ga uzkafu i sendviče u snek-baru — žena mu je umrla pre više od dvadeset godina, ne podarivši mu decu i sve suse pitale zašto se nije ponovo oženio. Pomislila je da su možda druge žene i suviše zazirale od njega da bimu se približile. Silvi se setila kako on uvek zastrašujuće izgleda, dok krupnim koracima ide ka svojojkancelariji, u odelima koja su mu uvek savršeno ispeglana i sa zlatnim manšetama koje namiguju onima snjegovim monogramima, dok izdaje naređenja mirnim ali zapovedničkim tonom.Ali ovde joj uopšte nije izgledao zastrašujuće. Videla je blage plave oči oivičene mrežom bora koje su mudobro stajale; stariji nego što je ona nagađala, najmanje pedesetak godina, srebrnastoplave kose takonegovane da su se sede ivice sjajile na njegovoj glavi. Vodi je u bolnicu, rekao joj je. Njenoj majci.Slušajući ga, Silvi je mogla da oseti staloženu snagu koja izbija iz njega i postepeno prelazi i na nju.Kasnije se pobrinuo za mamin račun u bolnici, sredio sve u vezi sa sahranom i brinuo o njoj kada je

bilatoliko bolesna da nije mogla da ustane iz kreveta. Nikada, nijednom nije ishitreno postupio, pokušao da jeiskoristi, dok je nije zaprosio. On želi da se oženi njome, oh kakvo je to samo čudo! Ona nije uradila ništačime bi to zaslužila. O bože, pogledaj kako mu je to vratila.Sećanje na Nikosa uznemiravalo ju je poput kamenčića u cipeli. Čitave godine, svakog jutra kada bi seprobudila, ono je bilo tu, nekada više, nekada manje uznemirujuće, ali uvek prisutno. Zadržavalo joj se ugrlu kada bi pokušala da jede. Mučilo ju je dok spava. Podsmevalo se njenoj žestokoj žudnji da beba koja unjoj raste liči na Džeralda.Silvi je prstima čvrsto obavila svoj ispupčeni stomak. Zategnutost je polako jenjavala, kao i bol. Da samsamo, vikala je u sebi, zatrudnela pre Nikosa, onda bih bila sigurna.Nije da se nije trudila, sam bog to zna! Merila je temperaturu svakog jutra i beležila je na tabeli koju jeDžerald držao pored kreveta -pune tri godine! A tek one posete doktoru! Ležala je tamo raščerečena poputkokoške kojoj će izvaditi utrobu. Hladan čelik koji se zariva unju, sve dok ne bi poželela da glasno vrisne. A zatim su joj govorili da je sve u redu. Da će se s vremenomdogoditi. Šta su doktori znali?Plakala je svakog meseca kada bi videla razočaranje na Džeraldo-vom licu kad bi dobila menstruaciju.Zašto mu ne može podariti samo tu jednu stvar? Pa pogledajte samo na taj veličanstveni novi život koji jeon njoj obezbedio. Problem nije u njoj, tri različita specijalista sa Park avenije su joj to rekla; ali Silvi jeznala više.Sa sigurnošću je osećala kako može da zatrudni ukoliko samo uspe da pronađe način da s njim ne mrzivođenje ljubavi.Kako ona može ovako da se oseća? Zašto? Koji je muž na ćelom svetu bio nežniji i darežljivi)! od njega?Pa ipak, sećanje na njihovu prvu bračnu noć, kada ga je prvi put videla nagog, još uvek je činilo da sezgražava. U novim odelima, šive-nim po meri, izgledao je krupno, uspešno. Go, sa stomakom koji mu jevisio kao neka kesa, izgledao je staro, skoro groteskno. A imao je i grudi, poput devojačkih! Od tog dana,Silvi je osećala odvratnost kada bi legao na nju, bez obzira na to koliko miliona puta bi rekla sebi da ga volii da on voli nju. Njegov mlitavi stomak koji je pritiska, čineći da dahće kako bi došla do daha, njegovastvar koja se polako pomera i pronalazi put do nje. Zatim, takvo roptanje i dizanje, kao da njega to boli.Postaće bolje, govorila je sebi iznova i iznova, mora da bude bolje. To je samo zato što nismo naviknutijedno na drugo.Ali kada bi svoju želju pokazao time što bi skinuo pidžamu i savio je nakraj kreveta, nakon svega,

njenotelo se i dalje zgražavalo. A zatim, Nikos...Bol u abdomenu trgnuo je Silvi iz sanjarenja. Zgrčila se na zadnjem sedištu taksija, kao da će na taj načinnekako pomoći da nestane taj užareni stravični stisak.Dok je taksi naglo skretao ulevo i udesno, probijajući se kroz saobraćajnu gužvu, nagnula se napred kaprednjem sedištu, teško dišući, i pažljivo je gladila svoj ogroman stomak poput neke bombe koja samošto ne eksplodira.„Predomislila sam se", rekla je vozaču. „Molim vas, odvedite me sada do Svetog Pija." Dala mu je adresu iu retrovizoru je videla kako prevrće očima. On neće dobiti vožnju u suprotnom pravcu, iz tog de-laBronksa, ali tamo, u svom nekadašnjem susedstvu, ona će se osećatinekako sigurnije.Ukoliko Džerald pozove, ona će poručiti Bridžet da ide u posetu svojoj staroj prijateljici Beti Kronski.Kasnije će moći da kaže kako su bolovi postali toliko strašni da nije imala dovoljno vremena da se vrati do centra grada ili pozove toguštogljenog doktora Hendlera, koji je bio Džeraldov cimer sa koledža.Znala je da je to ludo, čak i beznadežno. Jednom će Džerald to saznati. Ali, zasad je to bilo lakše. U svomstarom komšiluku, osećaće se bliže majci, skoro kao da je mama umiruje, štiti. A možda će se dogoditi ineko čudo - beba koja će ličiti na Džeralda, ili na nju.Sada su se već našli u širem centru i taksi je ubrzavao, prolazeći pored otmenih kuća koje su se graničile sPark avenijom. Silvi je bacila pogled na sat optočen dijamantima kojeg joj je Džerald poklonio za prošluHanuku. Prošlo je dva. Bože, da li će stići na vreme?Izgledalo je da se elegancija Park avenije naglo pretvara u prljav-stinu Harlema, dok je auto škripao ponaprslom trotoaru, rupama, razvalinama razbacanim po ulicama. I još gore od toga. Stare pijanice zbijenosu se gurale oko trotoara. Zatvorila je oči, ali nije mogla da spreči taj smrad. Mirisi gomile rasutog trulogsmeća.Zatim, vibrirajuće brujanje točkova taksija dok prelazi most na Trećoj aveniji prema Bronksu. Skrenuvši naBulevar Brakner, videla je da su ulice prepune dece svih uzrasta i boja, koja se prskaju vodom koja šiklja iznezatvorenih hidranata, bacakajući se okolo, nesvesna saobraćaja oko sebe i bezobzirna premaopasnostima. Videla je dečaka svetle kose i glatke kože boje čokolade koji juri devojčicu, a njene dugačkecrne pletenice pomerale su joj se poput biča na leđima. Silvi se naježila, zamišljajući svoje dete ovde, divljetamnoputo dete koje se igra žmur-ke iza kanti za đubre.Taksi se iznenada zaustavio. Silvi je platila i nekako je, nabreklog stomaka, uspela da izađe kroz vrata, doksu noge izgledale kao da će je izdati dok je stajala.Gledala je u pravcu bolnice Sveti Pije. Fasada od cigle i granita bila je toliko crna usled prljavštine, da ju je

to nateralo da pomisli na špo-ret, koji nije očišćen dugi niz godina. Osetila je kako joj se stomak grči usredzaprepašćenja. Unutra će biti kao u rerni, bez klima uređaja, a verovatno i bez ventilatora.Iritirali su je ulična buka, kao i dečja vriska, buka radija i glasovi na španskom sa otvorenih prozora. Borećise protiv nesvestice, s naporom se pela uz stepenice na ulazu u bolnicu.Zaglušujući prasak naterao ju je da se zatetura, a srce joj je jako udaralo o grudni koš. Toliko sezaprepastila da se spotakla o posled-nji stepenik, jedva izbegavši da padne tako što se uhvatila za gvozdenušipku. Zatim je videla. Deca. Palila su petarde na trotoaru. Naravno, sutra je Četvrti juli. Zaboravila je nato.Letimično pogledavši iznad dece, do prozora oronule stambene zgrade, Silvi je ugledala trudnicu uizbledeloj bluzi, s ogromnim stomakom kojeg je prebacila preko prozora, prateći Silvino napredovanjeravnodušnim pogledom, dok se bucmasta smeđa beba meškoljila na majčinoj dojci. Silvi se okrenula nazadi zakoračila unutra, osećajući se nestabilno. Pred očima su joj se pojavljivale sive tačkice.Osećala je kako kontrakcije postaju sve učestalije i jače. Silvi je iznenada osetila takvu vrtoglavicu, da nijesmela da pusti kvaku na vratima. Pod joj se grubo ljuljao pod nogama.Molim vas... neko... da mi pomogne..., otvorila je usta da kaže, ali kao da joj je obloga sive gaze prekrilaoči i reci nisu izašle.Crne i bele podne pločice vrtele su se oko nje. Nešto hladno i teško ju je udarilo u jagodičnu kost. Bol seširio poput grmljavine u daljini.Zatim je usledila tama.Otvorivši oči, Silvi je shvatila da je u gvozdenom krevetu s ogradom s obe strane, za koju je bila zakačenazelena zavesa. Kroz prorez gde se dva dela nisu potpuno spajala, mogla je da vidi suprotni zid. UramljenaIsusova slika visila je između dva visoka prozora. Njegove oči su gledale ka nebesima a ruke bile raširene,kako bi se videle raneiz kojih kaplje krv.Silvi se podigla uz pomoć laktova. Taj pokušaj nanosio je strahovit bol koji je udarao o slepoočnice,nateravši je da jaukne. Lice joj je bilo ukočeno. Dodirnula je nos, prstima napipavši grubu lepljivu traku.Uz zveket metalnih prstenova, zavesa se pomerila. Žena u beloj uniformi, s kratkim belim kaluđerskimvelom koji joj je pokrivao lice, stajala je nad njom. Fluorescentno svetio koje se nalazilo iznad njene glavereflektovalo joj se na naočarima, dajući joj neobičan bezizražajan pogled. Lice joj je bilo belo i glatkopoput kuvanog jajeta.„Imate sreće", rekla je. „Ništa nije polomljeno."Silvi je zaječala. „Mislim da ću da povratim."„Ne, nećete."Strog odgovor ju je toliko iznenadio da je Silvi zaboravila koliko jojje muka.„Samo se tako osećate", žena je ljubazno uveravala Silvi. „Biće vam

dobro."18Vrt lažiOnda je kaluđerica-bolničarka počela da navlači usku gumenu rukavicu preko ruke. S kolica koja je unela,odabrala je tubu i razmazala nešto belo i kremasto preko prstiju u rukavicama.„Sada ću vas pregledati da proverim koliko ste otvoreni", rekla je. „Uzgred, zovem se sestra Ignjacija",dodala je dok je podizala čaršav i grubo ugurala dva namazana prsta u Silvinu vaginu.Silvi se trgnula unazad i stisnula medunožje. Hladan i grčevit ose-ćaj proširio se donjim delom tela, dok suprsti ispipavali i probadali.Sestra Ignjacija je povukla ruku i nespretno je potapšala. „Šest centimetara", izjavila je. „Moramo još dasačekamo. Vaše prvo?"Silvi je klimnula glavom, iznenada se osećajući poput deteta, uplašena, bespomoćna i tako usamljena. Suzesu joj se sakupljale na donjim trepavicama.Sestra Ignjacija je nestala, vrativši se posle nekoliko minuta s lavorom sapunjave vode i žiletom.Silvi je uznemireno upitala: „Šta nameravate da uradite?"„Hajde, hajde da ne pravimo galamu", coktala je sestra. „Ja ću vas samo obrijati. To je za vaše dobro."Očiju čvrsto zatvorenih, Silvi je dozvolila da joj još jednom podigne haljinu. Grubim vlažnim peškirom zapranje, sestra je trljala ispod stomaka, pomerajući ga još niže. Voda joj je neprijatno curila niz noge.Ledenu ruku joj je stavila preko stomaka. Kako bilo čija ruka može da bude ovako hladna po ovoj vrućini?Sestra je naredila Silvi da bude mirna. „Ne obazirite se na kontrakcije, draga." Dok joj je brijačem skidalastidne dlake poput neke manje životinje koja štipa i grebe noktima, ostatak tela joj je podrhtavao u velikimnaletima bola. Borila se da ne vikne ili se pomeri. Želela je da bude dobra, da uradi ono što joj kažu.Šta drugo ona može da uradi?Konačno se sestra Ignjacija uspravila, sklonila lavor i spustila Silvinu odeću. „Doktor Filips će vas uskoroobići", rekla je. Otišla je uz zveket metalnih prstenova na zavesi.Sledeći sati podsećali su na agoniju za koju Silvi nije ni pomislila da je moguća. U svojoj muci, zaboravilaje na Džeralda i Nikosa,' čak i na bebu koja se u njoj borila da se rodi.Postojao je samo bol.Više nije dolazio u naletima, uz zatišja između, već je postao bol koji ne prestaje.Osobe u belim uniformama naizmenično su se pojavljivale i nestajale iz njenog vidokruga. Devojka stablom za pisanje, koja je žvakala________________19ivaku, uzela joj je podatke i postavljala joj pitanja u vezi sa osiguranjem. Zatim se pojavio visok prosedčovek u zelenoj radnoj bluzi, koji se predstavio kao dr Filips i zamolio je da rastavi kolena kako bi mogaoda je pregleda. Nije osećala sramotu, kao inače. Samo neprijatnost. Koža joj je bridela kao da gori. Nežneruke su joj stavile hladan vlažan

peškir na čelo.Silvi je čula vrisak koji joj je delovao kao sopstveni eho. Nejasno je shvatila da se iza njene zavese nalazijoš jedan krevet, koji mora da je zauzela neka žena koja se takođe porađa.Mogla je da oseti kako se beba spušta niže uz plahovit pritisak. Silvi je instinktivno krenula da gura,stenjući i uzdišući. Delovalo je kao da se pomera. Može li se ovaj užasni unutrašnji bol odagnati? Može liga ona izgurati?„Ne gurajte još", naredio joj je glas.Kroz užasavajući bol, naterala je sebe da se fokusira na lice koje se nalazilo iznad nje. Sestra Ignjacija.„Moram", zacvilela je Silvi protestujući.„Sačekajte dok vas ne odvedemo u porodilište", rekla je kaluđerica. Silvi se odupirala nagonu da gura, ali jebilo nepodnošljivo. Osećala se bespomoćno, skoro kao da ju je neko davio, a ništa nije mogla da uradi da sespase. Ali nije samo u pitanju bio njen vrat koji je stiska do smrti, već ćelo njeno telo. Ona ovo nećepreživeti a da se ne rascepinapola.Kako su, zaboga, žene kroz ovo prolazile i preživele? I to ne jednom, već više puta. Kako bilo ko može daodabere da još jednom kroz ovo prođe, ukoliko zna kako to izgleda?Ona ne bi mogla. Nikada. Ni zbog Džeralda. Niti zbog bilo kog drugog muškarca.Snažne ruke podigle su je sa kreveta na kolica. Silvi se stresla, iako je bilo tako toplo da se borila da dođedo daha. Telo joj je bilo natopljeno znojem, a bolnička haljina savijena poput neke stare krpare. Pokušala jeda spoji kolena, da zadrži pritisak od koga se, činilo joj se, raspada, ali njena kolena nisu mogla da ostanuspojena. Očajna, savila se između nogu, osećajući se posramljenom što je drugi vide kako to radi, da ublažistrašan bolan pritisak.Jedva da je bila svesna da su je na kolicima gurali niz hodnik, gumeni točkovi su poskakivali prekoneravnog linoleuma. Nova soba. Iznenada, zaslepljujuća svetlost. Svetlost ogromne lampe u sredini odbijalase o sjajne zelene pločice. Svuda nerđajući čelik.20Vrt lažiSilvi je jauknula, bespomoćno se grčeći. Panično osećanje polako je počelo da joj se probija do grla,blokirajući joj vazduh i primoravajući je da pomisli da će se možda ugušiti. Ovo hladno, užasno mesto poputjavnog kupatila - ništa ne može da oživi na ovakvom mestu.Podigli su je na sto, širom raširenih nogu, stopala kaišem vezanih na visoke metalne uzengije.„Opustite se, Silvija. Sve će biti u redu. Dobro vam ide." Glas dr Fi-lipsa iza te maske. Ljubazne plave oči irazbarušene ivice njegovih se-dih obrva.Ali, ko je bila Silvija? Zatim se setila. Ona je bila ta. Devojka s tablom je pogrešno zapisala njeno ime.Počela je da gura. Bilo je strašno. Guranje je bilo skoro isto kao i uzdržavanje od toga, ali nije mogla da sezaustavi. Čula je sebe kako ispušta strašne životinjske zvuke. Ni to nije mogla da zaustavi. Više nije imala

nikakvu kontrolu nad svojim telom. Ono je nju kontrolisalo.Do nje su dopirali prigušeni glasovi preko zaglušujuće buke u njenim ušima, govoreći joj da gura. GURA.Preko nosa i usana stavili su joj crnu gumenu masku. Silvi se opirala tome, pokušavajući da je u paniciodgurne, uplašena- da će je ugušiti, ali ruka koja ju je držala samo je još jače pritiskala. Prožimala ju jeslatkasta aroma, praćena osećanjem nestabilnosti.„Dajem vam malo kiseonika", rekla je sestra Ignjacija. „Udahnite ga. To će vam pomoći."Baš kad je mogla da oseti kako joj se telo potpuno otvorilo, Silvi je osetila da je pritisak iznenada popustio.Nešto malo i vlažno - mnogo manje od ogromne stvari koja joj je iznutra zadavala toliko bola - klizanjemse oslobodilo.Čula je grgutav slabašan plač.Silvi je jecala, ovoga puta od olakšanja. Osećala se kao da je velika stena prekotrljana preko nje. Izgledalojoj je da lebdi, bez težine, barem tridesetak centimetara iznad stola. „Devojčica!", neko je uzviknuo.Trenutak kasnije, čvrsto uvijen zamotuljak predat joj je u ruke.Silvi je treptala dok je zurila u maleno lice koje je virilo iz belog će-beta. Ogromno olakšanje koje jeosećala iznenada se pretvorilo u puko razočaranje.Tako je tamnoputo! Masa svetlucave crne kose uokvirivala je majušno zborano lice boje starog penija. Očisu joj bile otvorene i Silvi je šokirana ugledala dva bleštava crna dugmeta. Zar sve bebe po pravilu nemajuplave oči?Silvi je osetila kako joj se unutrašnjost sliva poput peska u pešča-nom satu. Osećala se kao da pada dok jebuljila u tu majušnu, tamnu, smežuranu facu, kao da je tonula u crno ništavilo. Nikosovo dete. Nemasumnje u to. Nikakve. Ali, ipak, žudela je da je drži. Osetila je kako joj se bradavice bolno ukrućuju saželjom da je čvrsto privije uz svoje grudi.Okrenula je lice na drugu stranu, jer se u njoj stvarala neka nova vrsta bola, dok su joj suze tekle nizobraze. Bože, ja ne mogu. Ne želim to. Ona je njegova beba, ne moja i Džeraldova. Kako mogu da jevolim? To će ubiti Džeralda, nateraće ga da prestane da voli mene.„Sve one plaču", čula je sestru Ignjaciju kako iskusno govori mlađoj medicinskoj sestri, oslobađajući Silvinjenog tereta.Silvi su na kolicima odgurali u drugu sobu. Izgledala je isto kao i prethodna, osim što joj je krevet biookrenut ka prozoru koji je gledao na sokače od cigli. Osim njenog bila su tu još tri kreveta i svi su bili zauzeti.Dve žene su spavale, dok ju je treća uz simpatije odmeravala.„Pa, konačno je gotovo, je Г da?", obratila se Silvi oštrim naglaskom Bronksa koji bi i ona imala da jemama, hvala bogu, nije stalno ispravljala, izolujući je svim onim popodnevima u Friku i subotama na pozorišnimpredstavama, koncertima i plesnim recitalima za koje je mama često dobij ala besplatne karte.Silvi joj je uz klimanje glave odvratila pozdrav, osećajući se i suviše

umornom da govori.„Moje treće", njena cimerka je nastavila, ne obraćajući pažnju. Imala je krupne, vesele smeđe oči ipovršinske pege preko prćastog nosa. Uzdahnula je. „Još jedna devojčica. Dom je računao na dečaka ovogputa. Dečak, uh, al' će on da poludi! Nije da ne voli devojčice, znaš. Samo što se nekako nadao da će sadabiti dečak."„On ne zna?" Silvi je teško izgovarala reci. Osećala je kao da su jojusta prepuna vate.Devojka se hrapavo nasmejala. „To ti je američka mornarica. Bebu smo očekivali tek za dve nedelje. Oniće sledeće nedelje da pošalju Doma kući, zbog tog značajnog događaja." Osmeh je nestao i izraz joj jepostao nešto tmurniji. „Njegova mama, mogla sam da je zovem, znaš. Stara kučka, oprosti mi na izrazu. Alisam računala da će mi samo zadavati još više problema, kao što uvek radi. 'Bolje da si sačekala', imitirala juje pištavim, nazalnim glasom. 'Zar ne misliš da Dom ima dovoljno svojih briga tamo na moru, nego dabrine o još jednoj bebi. Zar dvoje nije dovoljno?' Ha! Trebalo bi da urazumi svog sina kada legne u krevet.Šta ona misli za koga sam se udala, za frigidnog papu?22Vrt laKoga? Prokleto je dobra stvar što je ona u Bruklinu. Ne viđam je mnogo otkad smo se devojčice i japreselile kod mame... samo dok se Dom ne vrati, dotle. Mama sada čuva Mari i Kler, inače bi i ona bilaovde." Rukom je posegla za svojom tašnom na metalnom postolju pored kreveta, tražeći paklicu laki štrajkcigareta.„Cigaretu?" Silvi je odmahnula glavom. Devojka je slegnula ramenima, bacajući šibicu. „Ja sam Endži.Andželina Santini." Škiljila je u Silvi kroz oblak dima koji joj se širio iz nozdrva. „A šta je s tobom? Imašdece?"„Ne", odgovorila je Silvi uz jezu, ponovo se pitajući kako bilo koja žena pri zdravoj pameti želi da jošjedanput prođe kroz ovu vrstu mučenja. Pa ipak se, nekako neznatno, osetila smirenom Endžinom laganomsigurnošću. Sa Endžinog stanovišta, one su bile dva vojnika koja dele isti zaklon.„Teško je, znam." Endži je klimala glavom znalački. „Naročito prvi put. Ali, postoji i način kojim na tozaboraviš. To je... kako-se-ono-kaže... ljudska priroda. Nekako to blokiraš... kao kad ti je muškarac naodsustvu, a nisi ga videla četiri meseca..." Endži je čežnjivo uzdahnula, a zatim se, na škripu koraka saspoljne strane njihovih vrata, naglo uzdigla i brzo ugasila cigaretu. „Ako me sestre uhvate da pušim u ovojstaroj zgradi koja je opasna u slučaju da izbije požar... nego, nisi mi rekla kako se zoveš."„Silvi." Instinktivno je osećala da je Endži osoba kojoj može da ve-ruje.Endži se ponovo zavalila na jastuk, podignutih laktova, dok su joj ruke pridržavale glavu. „Izgledaš očajno,

Silvi. Bez ljutnje. I ja tako izgledam. Zašto malo ne odspavamo dok možemo?"Silvi je nekako uspela da se blago osmehne. „Da, stvarno sam umorna." Osećala se kao da je napola mrtva,kao da može da spava godinu dana.Ista slika Isusa koja je bila u drugoj sobi, nalazila se i u ovoj, na zidu nasuprot njenom krevetu. Raširenikrvavi dlanovi. Prevrnute oči usled agonije. Krvave modrice na njegovim grudima, koje su je naterale dapomisli na ljubičasti ožiljak iznad Nikosovog levog kolena.Dok je tonula u san, Silvi je mislila na svog ljubavnika.Setila se tog prvog dana. Očekivala je da osoba koja konkuriše za domara bude starija ili mladić poputostalih koje je intervjuisala, muškarci koji nisu sposobni za vojnu službu. Otvorila je sporedna vrata i tamoje stajao Nikos. Videla ga je jasno kao da je sada stajao pred njom. Padala je kiša i čizme su mu bile mokrei prljave. Na početku je samoto primetila. Te radne, teške čizme do kolena, toliko različite od Dže-raldovih uglađenih crnih gumenihitalijanskih cipela koje mu savršeno pristaju, glatkih poput fokine kože. A ovaj novi čovek je ostavljaoblatnjave tragove svuda po njenim besprekornim crno-belim kuhinjskim pločicama. Hodao je pomalohramajući, a ona se pitala da li jebio povređen u borbi.Zatim joj je pogled odlutao nagore, posmatrajući zdepastu figuru u iznošenoj kabanici oker boje, gomilucrnih kovrdža koje svetlucaju od kišnih kapi i par crnih očiju poput mladog meseca na licu koje kao da jeodbijalo svetlost. Malene bore zračile su iz uglova njegovih očiju, iako nije mogao da ima više od tridesetgodina.Pružio je snažnu ruku i ona ju je prihvatila. Setila se da je bila ogromna, žuljevita, a zglobovi pokrivenicrnim maljama. Zurila je u tu ruku, fascinirana, nesposobna da se susretne s tim prodornim crnimočima.On je zatim skinuo kabanicu, a ona je ugledala omanji trougao crnih dlaka koje su mu uokvirivale snažnegrudi i nestajale ispod kragne njegove košulje oker boje. Nikada nije videla toliko malja na muškarcu.Džeraldovo telo praktično da nije ni bilo dlakavo, osim proredenih pa-perjasto-srebrnih dlaka između nogua za čoveka njegovog rasta, imao je malene ruke, nežne i osetljive poput devojačkih. Ponekad je podse-ćaona tenore iz opera koje je toliko voleo, muškarce s telima u obliku bureta, pomešane sa ženskomgracioznošću, koji su jurcali po pozornici poput bumbara.„Ja sam Nikos Aleksandros", zabrundao je. Zatim se nacerio, pokazujući izuzetno lepe zube. „Imate posao?Dobro! Onda vi za mene radite."Pomislila je da je njegov loš engleski neobično šarmantan. Čula je da je sa Kipra, da je bio mornar naengleskom tankeru, koji je torpedom pogođen blizu Bermuda i da je na splavu preživeo šest dana,

bezhrane i vode. On je bio od onih srećnijih, objasnio joj je uz zastajanje, iako mu je noga bila skoro smrskana.Silvi je sada razume-la zašto šepa.Ono što nije razumela jeste iznenadno zahuktalo osećanje koje ju je obuzelo. Silvi je klimnula glavom irekla: „Da, mislim da možete da radite kod nas. Izgledate veoma...", htela je da kaže snažno, ali je brzododala, „sposobno."On se široko osmehnuo i još jednom joj je zatresao ruku. Dodir njegove tople nažuljane kože, imao ječudan efekat na nju. Osetila se uplašenom i uzbuđenom u isto vreme, setivši se da joj se to samo jedl24Vrt lažinom dogodilo. Kada je imala četrnaest godina, dok je bila sama u kući jedne večeri, sa svog prozora jeugledala nagog muškarca i ženu koji su isprepleteni ležali na kauču u stanu preko puta ulice. Brzo jepovukla zavesu, ali je videla dovoljno da se zarumeni i oseća nestabilno, kao da ima temperaturu.Iako je ćele godine Nikos radio za njih, ta osećanja su je polako obuzimala kada bi joj se približio. Silvi biga iz prikrajka posmatra-la dok bi popravljao polomljenu odvodnu cev ili kopao rupe u bašti za njene ruže -golih grudi, s košuljom zavezanom u čvor oko struka, dok mu mišići iskaču na sjajnim tamnoputim leđima- i zacrvenela bi se i osetila sramno uzbuđenje. Pitala se kako bi bilo kada bi je on poljubio, da oseti tevelike grube ruke kako je miluju. Uz osećanje krivice, pokušala bi da otkloni te misli. Žene bi ubile zamuža kakvog ona ima. Kako ona može čak i da pogleda drugog muškarca?Pa ipak, nije mogla da kontroliše svoje lične fantazije. Dok se kupala, uzbudila bi se kada bi joj toplakapljica vode pala između nogu i osetila bi strastveni žar požude. Ili dok bi po podne dremala, sanjala bi daje Nikos pored nje u velikom krevetu, dok njegov znoj prlja krutu, ručno izvezenu posteljinu koju jeDžerald nabavio iz Irske. Zatim bi se probudila dok se sunčeva svetlost probijala kroz zavese i zurila uizrezbarene visoke nogare od kreveta, ispunjena nekom vrstom oša-mućujuće žudnje. Ponekad bi, još uveku polusnu, popustila i zadovoljila svoju žudnju. Ali, nakon toga bi sebe mrzela još više.Staje ovo, pitala bi se, da lije to ljubav? Pa ipak, kako je to moguće? Ona mu se nije divila onako kako sedivila i poštovala Džeralda. Kada bi se vratila kući sa specijalizovane klinike za neplodnost, osećajućisvuda bol zbog još jednog testa, uvek je želela Džeraldov zagrljaj i njega oko sebe, nikoga drugog. Paipak...O Nikosovim mišićavim grudima mislila je kada bi Džerald dahtao iznad nje. O Nikosovim snažnimrukama i punim usnama. Ponekad bi zatvorila oči, hvatajući sebe kako zamišlja da Džerald jeste Nikos i samotada bi je Džeraldov dodir zadovoljio.

Ali najgore je bilo to što je ona mislila da je Nikos znao. On ništa nije rekao niti uradio; bio je to način nakoji ju je gledao. Površni pogledi koji klize niz njegove teške kapke dok bi se, navodno, potpuno posvetiorazmontiranim delovima slavine; ili dug zamišljen pogled sa vrha merdevina, kada bi pravio pauzu dokpopravlja tavanicu.Jedne lepljive letnje noći, kasno uveče, kada je vazduh bio toliko gust da je osećala kako će se ugušiti, Silvije ustala iz kreveta, ostavlja-Ailin (juu.._________________iući Džeralda da spava. Dole niz stepenice, na terasi koja je vodila do uvučene gostinske sobe, bilo je neštosvežije i ona je mogla da diše.Videla je žar cigarete koji svetli u tami i zaledila se, a zatim prestravila pomislivši da je ta senka koja jedelimično opkoračila kamenu ba-lustradu možda neki napasnik. Znala je da stepenice koje se krivudavospuštaju ka bašti vode i do sobe u podrumu u kojoj je Nikos spavao. On je ustao i prišao joj.U bašti na mesečini, delovao joj je nekako tamnije, opasnije od nekog napadača.Jeza ju je stresla do potiljka.Ponudio joj je cigaretu, koju je prihvatila, iako obično nije pušila. „Nisam mogla da spavam", objasnila muje. „Bilo je toliko toplo da sam pomislila da će mi svež vazduh prijati." Bila je svesna svoje providnesvilene spavaćice i ogrtača i govorila je prebrzo. „Da li znaš šta sam obično radila kada sam bila devojčica?Uzela bih svoj dušek, stavila ga na požarne stepenice i tamo spavala. Mama bi me grdila, uvek seplašila da ću odatle pasti."Nasmejao se, zabacivši glavu unazad. „A sada nemate požarni izlaz." Njegov engleski se poboljšao uposlednju godinu dana, ali je još uvek bio ograničen na kraće rečenice. „To je baš loše." „Da, loše je, zarne?"Prostrana kuća s fasadom od mrkog peščara koja gleda na reku Hadson i rečnu obalu, posluga, više novcanego što je ikada mogla i da pomisli, ali bez požarnog izlaza. I ona se nasmejala, napetim kikotom. „A vašamama, gde je ona sada?" Njen osmeh je utihnuo. „Mrtva je."Silvi je bacila pogled na baštu, na tamnu kaskadu od bršljana koji zaklanja zidove od cigle i njene ruže,koje svetlucaju na mesečini po-put starog i dragocenog srebra. Čak je volela i njihova imena. Plavi nil. Mir.Staro zlato. Njena deca, verovatno jedina koju će ikada imati. Nije joj smetalo kada joj prljavština zađe podnokte dok ih okopava, niti da joj ruke budu izgrebane od trnja. Kada bi se lišće savilo i dobilo braon boju, apupoljak bi uvenuo i pao, ona bi zaista osetila nalet tuge, kao sto bi majka osetila kada joj dete ogrebekoleno ili poseče prst.Iznenada se okrenula, želeći da otrči unutra u sigurnost, do kreveta svog muža. „Bolje da uđem unutra.

Kasno je."Nekako je Nikosov dlan dospeo do njene ruke i palio joj je kožu preko tanke svilene spavaćice. „Čekaj."Nagnuo se vrlo blizu prema njoj i u tamnom odsjaju žara cigarete, crne oči su mu izgledale besko-26Vrt Lnačno duboke, rupa o koju je mogla da se spotakne, upadne i nikada ne pobegne.Silvi je zamišljala da će je poljubiti. „Molim te, nemoj...", zacvilela je, povlačeći se unazad.Zatim je shvatila. On joj je samo nudio žar cigarete. Osećala se toliko posramljeno, poniženo; mora da jesada saznao za njenu tajnu. Suze su joj se gomilale u očima. On je izgledao zbunjeno. „Da li sam vasuvredio?" „Ne. Izvini. Pogrešila sam. Pomislila sam da ćeš me..." Cutao je. Razumevanje je moglo da sepročita na njegovom licu. Zatim, polako, toliko polako da joj se činilo kao da je sanjala, bacio je cigaretu iprivukao je k sebi. Poljubio ju je, a ona je osetila nikotin i još nešto neverovatno ukusno.Silvi se osećala kao da je sva vrućina te letnje noći ušla kroz njene pore. Mogla je da oseti kako joj se neštoiznutra topi; curi nadole sporom, omamljenom putanjom.Morala je da ga odgurne, da ga prekine tog istog trenutka, potrči unutra. Pomislila je na Džeralda, kakomirno spava, veruje joj, ali nije mogla da se pokrene. To je bilo kao da su njena sramota i ti zabranjeniukusi deo neke izvrsne parališuće droge. Nikada je niko nije tako poljubio. Polagani, nežni, beskrajnipoljupci, otvoreno more bez kopna na vidiku i ništa za šta bi mogla da se uhvati kako se ne bi udavila.Pratila ga je, delimično verujući da sve to jeste bio san, od kamenih krivudavih stepenica do bašte. Tamo semalo spotakla, jer joj se papuča zakačila na neravnu ciglu na stazi. On ju je istog momenta uhvatio i osetilaje nešto poput groznice, dok su je njegovi čvrsto oblikovani mišići držali u rukama. Nosio ju je ostatakputa, uprkos povređenoj nozi, lako kao da je neko dete, ispod čardaklije povijene usled obilja ruža,ispunjavajući vazduh svojim mirisom, do uskih stepenica od škriljaca, do svog podruma.Unutra je ugledala uzan krevet, orman i prozorčić sa koga se mogao videti jedan deo meseca. Bez reci ju jespustio na stopala, pored kreveta. Odvezao joj je ogrtač, pustio da joj sklizne s ramena; pao je na pod ipodsećao na baru od rože svile. Zatim je skinuo svoju odeću, brzo, ne mareći da je složi kao što je Džeralduvek radio.Silvi je zurila u njega. Njegovo golo telo se polako kretalo ka njoj, izdužene lopatice, nešto svetlije odostatka tela, presijavale su se na mesećini, mučile je, kao daje time uvodio u neki ritualni ples. Prvi put jeSilvi pomislila kako muško telo može da bude prelepo. Čak joj je iЛ/»" \-^»~~ ---------------njegov ljubičasti ožiljak, s leve strane kuka, pa nadole do kolena, delo-vao uzbudljivo, poput tetovažeteškog iskušenja kroz koje je prošao.

Iznenada, preslaba da stoji, pala je na krevet, a on je došao do nje. Rukama ju je mazio po glavi, uhvatio jeza ramena, nežno je okrećući na leđa. Čučnuo je na pod pred njom, spustivši glavu kao da se moli. Tamo.Oh, dragi bože, on je tamo ljubi.Silvi je bila šokirana, a to je nekako doprinelo da sve bude još uzbudljivije. I tako grešno. Zarila je prste unjegove lokne, pritiskajući mu glavu još bliže. Toliko jako se tresla da su joj se noge trzale u naletima. Da liljudi stvarno ovo rade? Dobri ljudi sigurno ne.U tom trenutku znala je da nije bila dobra, ali je za to nije bilo briga. Postojali su samo njegovi prsti koji jepozadi dodiruju, njegova topla usta. Njegov jezik. Nije mogla da prestane da se trese... nije mogla... Zatimje on bio u njoj, probijajući je, snažno, dok su im tela klizila jedno niz drugo od znoja. Ljubio ju je poustima, dok je osećala svoj ukus na njegovim usnama, poput nekog čudnog zabranjenog voća. I stenjala jeiznova i iznova, potpuno obavijenih ruku i nogu oko njega, ćelo telo joj je drhtalo od zadovoljstva, odbrzine, od potrebe.Oh, kakvo neverovatno osećanje! Da li sam ovo zaista ja, koja pravim ovakvu buku? Da li je moguće da to,u stvari, Džerald stenje i ropće? O bože... ma baš me briga... samo ne želim da se završi... tako dobro... takodobar osećaj.On je išao sve dublje, brže, telo mu je postajalo zategnutije. Iskrivljenih leđa, sa žilama na vratu koje su seisticale. Zarila je svoje prste u njegovu zadnjicu, i dopao joj se taj osećaj pod prstima. I on je stenjao,grubim grlenim glasom, iznova i iznova.Zatim, mir, izvanredan osećaj lebdenja, kao da je pero koje prvi ve-tar može da podigne i odnese negde unoć.Kada je Silvi otvorila oči, videla je Nikosa kako se ceri. „Ovoga puta ćeš spavati", rekao je.Probudilo ju je glasno pucketanje petardi koje je dolazilo spolja. Umorno je provirila kroz prozor. Bilo jetamno. Nije znala koliko dugo je spavala. Ne previše dugo. San je bio pećina u koju je želela da seuvuče.Osećala se kao da se probudila u nečijem tuđem telu. Sve ju je bole-lo. Nije mogla da se pomeri a da jenešto nije bolelo. Ispumpan stomak podsećao ju je na jednu ogromnu modricu. Između njenih nogu nalazilisu se debeli ulošci.28Vrt lažiSilvi je videla kako se Endži pomera u krevetu. Jedna druga žena je blago hrkala. Kako im je samozavidela! One će da odnesu svoje bebe kući veselim muževima i nastave sa svojim dotadašnjim životima.Mogle su da se nadaju neizmernoj sreći, igranju s bebama, maženju s njima, pokazivanju brižnim dekama ibakama, šetanju po parku po sunčanom danu.

A gde će ona da bude?Silvi je osetila kako je podilazi jeza i hladnoća dok je razmišljala o tome šta se pred njom nalazi. Mogla jeda se seti kako je Džeralda videla ljutog samo jedanput, ali ju je to tako duboko potreslo da nikada nijezaboravila.Bilo je to jednog sumornog, maglovitog jutra, kada je dolazila iz podruma, nakon što je bila s Nikosom. Atamo je bio Džerald, gledao ju je sa terase. Bože, o bože. Utroba joj se pretvorila u ključalu vodu. Običnose nije vraćao kući pre večere iz banke, ali je sada bio tamo i posmatrao, kamenog izraza.Silvi je počela da drhti. Imala je čudno nepovezano osećanje da se to stvarno ne dešava, da je nemoguće dase dešava. Dragi bože. On zna da ja nikada ne prilazim podrumu, da se osećam kao da ću se ugušiti na timtamnim, vlažnim i hladnim mestima. Šta on može da pomisli osim da sam bila s Nikosom? Kakvoobjašnjenje mogu da mu dam?Ali je iznenada smislila laž, instinktivno poput pokreta ruke koja želi da zaustavi udarac. „Dragi, kakvoiznenađenje!" veselo je dovik-nula, dok joj je srce tutnjalo čak do grla. „Baš sam odnosila jadnom Ni-kosuaspirin. On je u krevetu, ima groznicu, a pošto Bridžet ima slobodan dan... Ali, zašto me nisi obavestio daćeš doći kući tako rano?"Džerald najpre nije odgovorio, već je samo nastavio da gleda u nju na taj neobičan način, kao da je onaneko koga nikada pre toga nije video. Njegove oči su, videla je dok mu je prilazila, bile hladne poput mrazana prozorskom oknu.„Ni sam nisam znao", rekao je normalnim glasom. „Došao sam zbog nekih papira koje sam jutroszaboravio." Međutim, kada ju je uhvatio za ruku, nije bilo na uobičajen, nežan način, već sa čvrstimstiskom roditelja koji hvata svoje voljeno dete. „I ti izgledaš kao da imaš groznicu, draga. Lice ti je potpunorumeno. Nadam se da nisi ništa zaradila od tog čoveka."„Džeralde, ne mislim..."„Znaš da stvarno ne možeš a da ne paziš kada si u društvu posluge", nastavio je kao da ona nije ništa rekla.„Ne možeš da proceniš šta sve možeš da zaradiš."„Džeialde.." ^euua ;c u« .--------ruku, ali pogled na njegovo lice ju je u tome zaustavio.„Bojim se da ću morati da insistiram da legneš u krevet, draga." Vodio ju je kroz vrata terase u prizemlju;šuplji klopot njegovih koraka na uglačanom parketu stvarao je šokantne talase koji su putovali do njenogstomaka. Put nagore do njihove spavaće sobe delovao joj je beskrajno - a takođe i poput trna koji se zabijau nju, podsećajući je na sve što je mogla da izgubi. Vesele, lagane večeri sa Džeraldom, Goldovima u LeŠambordu, svoje dragocene ruže, i o bože, ovu prele-pu kuću. Prolazeći pored gostinske sobe sazasvođenom tavanicom i divnim antikvitetima - voterford luster koji podseća na buket prizmi koje igraju,dragoceni tabric tepih - osećala je kao da sve to mora da zapamti, da ureze u sećanje kako joj ne bi

pobeglo... Gore, gore uz kri-vudave crne mermerne stepenice, noge su joj se tresle od napora, a koraci biliprigušeni kineskim tepihom, pored časovnika od crvenkastog atlasovog drveta koji objavljuje svaki satsetnim tonom, vaze ružinog medaljona koje čuvaju stražu na izdubljenim nišama. Zatim do njihove spavaćesobe, najlepše od svih, samo sada nekako hladne. Rečna izmaglica koja se nazirala na prozorskim oknimaod dijamanata bacala je senku nad obison ćilimom, pretvarajući njegove prelepe jesenje bojeu zimski hladne i blede.Stajao je tamo, kao da ima sve vreme ovoga sveta, gledao ju je kako se svlači, ne skidajući svojhladnokrvan prodoran pogled sa nje. Obično bi uljudno okrenuo pogled na drugu stranu. Silvi je osećalakao da je on proučava ne bi li otkrio neki znak koji će je odati ili pronašao dokaz njenog zločina. Ona jenespretno pokušavala da otkopča svoj brus. Da li je dobro zakopčan? Dragi bože, postoji parče koje jerastrgnuto, jer je Nikos postao nestrpljiv dok je pokušavao da ga raskopča. Da li jeDžerald to primetio?Silvi je skoro zaplakala od momenta kada je legla u krevet i ušunja-la se pod pokrivač. Toliko jako se treslada je pomislila kako se nakon svega razbolela. Visoki stubovi sa svake strane ogromnog kreveta kao da suse nadvili nad nju, izrezbareni delfini na njihovim krajevima nisu više izgledali divno, već ukočeno igrozno, sa svojim upiljenim podrugljivim osmesima.Džerald je došetao do dvokrilnih vrata i stajao, gledajući napolje, preko bašte. Bio je kraj oktobra, ajabukovo drvo skoro opustelo, izuzev nekoliko iskrzanih listova i jedne ili dve trule jabuke koje vise nagranama poput malih pesnica.30Vrt la„Oh, uzgred da ti kažem, odlučio sam da otpustim Nikosa." Nežno je govorio, ali ju je svaka reć pogađalapoput čekića koji udara u gvozdeni nakovanj.Silvi je osetila kako joj se vazduh steže oko pluća, kao da joj nakovanj leži na grudima, ali se pretvaralakao da je samo delimično time iznenađena. „Stvarno, zašto?"„Sećaš se mog nestalog upaljača za cigarete? Bridžet ga je pronašla u njegovoj sobi. Kako glupo od njega.Nije čak ni imao neku vrednost." Gurnuo je ruku u svoj džep i izvukao srebrni upaljač, igrajući se njime uruci - kako su neobično nežne te ruke, s belim tankim prstima, malim ravnim noktima rozikaste boje poputmorske školjke, poput ruku Mejsenove pastirke na kaminu. Zatim je potpuno mirno upalio jednu od svojihdugačkih tankih cigara.Lagao je, kopile. I nije ga bilo briga što i ona to zna. Bridžet nikada nije bila ni blizu Nikosove sobe. Silvije takođe bila uverena da upaljač nikada nije napuštao Džeraldov džep. To je samo bio Džeraldov izgovorda ga se otarasi.

Dragi bože, da li je ona bila toliko nepažljiva? Možda je on samo sumnjao.Da, ukoliko je Džerald to sigurno znao, ako je imao dokaz, on bi je izbacio napolje poput Nikosa. Ne tolikobrzo, možda, ali zar to na kraju ne bi bilo potpuno isto?Silvi je posegla rukama preko gvozdene balustrade kako bi dohvatila čašu vode pored svog bolničkogkreveta, razmišljajući da će sada imati dokaz. A ona će ostati sama, s bebom o kojoj će se brinuti, bez kuće,možda i bez para, verovatno će završiti ovde, na Istočnom bulevaru i stajati u redu za socijalno.Iznenadna pucketava buka raspršila je Silvine zlokobne slutnje. Još petardi, samo što su ovog puta zvučalekao da su baš tu, pored, u uličici ispod njenog prozora.Očajanje ju je pritiskalo. Silvi je žudela svom snagom da odleti odatle, da izbriše sve što se dešavalo ipočne iz početka. Bacila je pogled na Endži koja je mirno spavala. Oh, šta bih dala da mogu da se me-njams tobom!Ali, potrebe njenog tela nadjačale su žestoku žudnju pa je Silvi zatvorila oči i zaspala.Sanjala je o danu svog venčanja.Ona i Džerald stajali su ispod svilom izvezene čupe* koja je u njihovoj porodici generacijama unazad. On iEstela, njegova prva žena,* Svadbeni baldahin ispod koga se obavlja ceremonija jevrejskog venčanja.[in 1-7МИ*-enčali su se ispod nje... ali ona nije želela da ni najmanja sitnica pokvari taj predivan momenat. Džeraldnije mogao da voli Estelu onoliko koliko voli nju. U stvari, nije joj to rekao, ali joj je to pokazao namnogo načina.Silvi je gledala u njega, tresući se od sreće. Džerald je izgledao visok u svom tamnom smokingu, s izrazomispunjenim ljubavlju dok juje posmatrao.Mogla je da čuje rabina koji peva crkvene pesme. Stare melodije su joj prijale, vraćajući je u malu sinagoguna Aveniji Interval, gde je išla sa svojom mamom na Roš hašana, jevrejsku Novu godinu. Džerald joj jepodigao veo, prinoseći čašu vina njenim usnama. Bilo je gusto i slatko, toliko da ju je peklo grlo, nateravšije da se zagrcne. Iznenada nije mogla da diše.Stravična gustina joj je začepila grlo i nozdrve, svaki novi udisaj joj je zadavao napor i bol u plućima.,Bilo je vruće. Zagušljivo. Zašto je bilo toliko toplo? Zatim je videla.Čupa se zapalila! Narandžasti plamenovi prožimali su pozlaćene pomoćne stubove. Varnice su prštale sabaldahina. Očajna, krenula je da se baci Džeraldu u zagrljaj, ali je on nestao u dimu.Vreme je stalo. Nije mogla da se pokrene. Pokušala je da vrisne, ali kada je otvorila usta, nikakav zvuk nijeizašao.Silvi se odmah probudila. Osećala je kao da joj je jezik od flanela. Pekle su je oči i nos. Vazduh je bio gusti prljav. Osećala je užasan miris, poput zapaljene gume ili mirisa iz onih užasnih hemijskih fabrika.

Podiglase uz napor i prebacila noge sa strane kreveta. Linoleum pod njenim nogama bio je topao. Izgledalo je kaoda vazduh postaje sve gušći. Kašljala je, dok su je pluća pekla.Vazduh. Morala je da dođe do vazduha. Zateturala se ka prozoru, zanemarujući bol između nogu i borila seda ga otvori. Ali, bio je zaglavljen i nije mogao da se pomeri. Stvar je bila prastara kao i ostatak zgrade,skamenjena između slojeva boje.Zatim je videla — crni dim koji se talasao sa donjeg sprata, s naran-džastim plamenovima iz kojih vatraizvire. Požar! To nije san, to sestvarno dešava.Silvi je, zaprepašćena, znala da mora da se pokrene, da potrči. Mora da probudi ostale. I pobegne odatle.Zgrabila je jastuk sa svog kreveta i držala ga preko lica kako bi spre-cila udisanje dima koji ju je gušio.Doteturala se do Endžinog kreveta i prodrmala je. Endži je iznemoglo zaječala, ali nije otvarala oči.Vrt la.'•zi„Probudi se!", uzviknula je Silvi. „Požar!" Druge žene su se probudile usled tih povika, na brzinu izletele izkreveta, žureći što brže mogu prema hodniku.Silvi je zgrabila Endži za ramena i prodrmala je s onoliko snage koliko je mogla da prikupi. Ali njenacimerka je samo nešto duboko promrmljala i ponovo spustila glavu na jastuk. Silvi se mučila da je podignei odvuče iz kreveta, ali je Endži bila teška poput granitnog bloka. Neko drugi će morati da dođe i pomogne.Silvi je, napola se gušeći, prestrašena, sa stravičnim bolovima uspela da izađe iz sobe. Mora da je bilonačina da nešto uradi.Hodnik je podsećao na posebnu košmarnu scenu. Pacijenti u pidžamama gurali su jedni druge, vrištali,drugi su vrištali iz svojih kreveta, pa je Silvi pomislila na Pikasovu sliku Gernika ili na neku drugu ludu,nadrealnu sliku. Pacijent koga gura medicinska sestra u belom. Dim se širio, razdirući joj pluća. Napadikašlja su se udvostručili, nate-ravši joj suze iz očiju koje su je pekle.Čula je slabašni zvuk vatrogasnih kola. Zvučalo je kao da su daleko. Predaleko.Dečje odeljenje, ona mora da ode do Dečjeg odeljenja. Silvi je mislila samo na svoju bebu dok se teturalaniz hodnik, prateći strelicu koja je pokazivala put do Dečjeg odeljenja. Ne sme da dozvoli da se njoj ištadogodi, bez obzira na sve.Spotakla se, osetila jak prodoran bol u ručnim zglobovima i kole-nima, ali se uspravila i naterala sebe danastavi dalje. Činilo se kao da se kreće usporeno. Tako je slaba. A između nogu ju je užasno bolelo.Tamo negde, ispred nje, videla je svetlost kroz oblake dima. Visoki prozor koji gleda na Dečje odeljenje.Jecala je u olakšanju. Ali, nešto nije bilo u redu. Delovalo je napušteno, redovi kolevki koje su prazne. Silvi

je zatreptala da ukloni suze u očima. Ne, tamo je ipak bilo nekoga. Mlada opatica koju je prepoznala izporodilišta. Silvi je prošla kroz vrata.Mlada bolničarka je letimično pogledala u nju, stegnutog lica, veoma uplašena. Izbezumljeno je umotavalanovorođenče koje je vrištalo u mokre čaršave. Silvi je videla ime na kolevci: SANTINI. Endžina beba.Pored je njena, koja je označena kao ROZEN. Prazna. Srce joj se sledilo. Zgrabila je sestrinu ruku. „Mojabeba..."„Bebe su na sigurnom", odgovorila joj je hrapavo bolničarka, kašlju-ći. „Sve su odnete dole. Ova jeposlednja."АШ^ии^___-------_--------------------Olakšanje je preplavilo Silvi, dok se i dalje tresla. Zatim se setila Endži. „Gospođa Santini", jedva jeizgovorila. „Nisam uspela da je probudim. Molim vas. Morate da joj pomognete. Ja ću uzeti bebu."Čekajte." Sestra je zgrabila makaze i isekla narukvicu s perlama za raspoznavanje oko malenog beličastogzgloba novorođenčeta. Perlice su poletele svuda okolo, odbijajući se o pod linoleuma. „Porcelan", ona je uzgušenje izgovorila. „Apsorbuje toplotu... može da opeče..."Silvi je videla perlice sa drugih narukvica razbacane po podu i pultu. Jedna mala, rozikasta kocka sutisnutim crnim slovom „R", gledala je u nju iz uštirkanog nabora sa rukava mlade opatice.Silvi je pružila ruke i uzela vlažan zamotuljak u svoje ruke. Oseća-jući kako joj se snaga vraća usled topletežine novorođenčeta položenog na njene grudi, dlanovima je pridržavala bebinu klimavu glavicu. Silvi seborila da izađe kroz još gušći oblak, ne predajući se, prema vertikalnom otvoru za stepenište.Skreni na ćošku. Tamo. Samo pravo. Povukla je kako bi otvorila vrata s oznakom IZLAZ. I krenula jenazad.Vatra je potpuno okruživala stepenice. Čula je glasan, pištav vrisaki shvatila da je njen.Dragi bože, kuda sada?Setila se prozora. Otvarali su se i izlazili na platformu požarnog izlaza, staromodnog tipa sa stepenicamakoje su u cikcak išle nadole,pored zgrade.Silvi je požurila u najbližu sobu, nežno položivši bebu na krevet. Mučila se da podigne prozor. Ali, nije sepomerao. Zatim je čula prasak, kao zvuk pucnja iz pištolja, i prozor se naglo pomerio nagore. Ose-ćajućidelimično olakšanje, Silvi je zgrabila bebu. Povukla je stolicu do prozorskog simsa i pažljivo i polakozakoračila na njega.Pogledala je dole.Pet spratova niže nazirala se ulica. Neobično, kako je bilo svetio. Više je podsećalo na dan nego na noć.Ljudi su poput insekata jurcali onaokolo. Vatrogasna kola su se nakrivila poput igračke duž trotoara.Smrkovi na trotoarima podsećali su na zmijske jame.Sve je delovalo veoma strmo i osećala se kao da će da padne. Silvi je zatvorila oči i duboko uzdahnula.

Ne. Ne gleda] dole. Samo se kreći.Zakoračila je na platformu. Gvozdena ploča bila je topla i gruba pod njenim bosim tabanima pa je počelapolako da se spušta niz stepenice, čvrsto se hvatajući za gvozdenu ogradu na stepeništu jednom______ Vrt lažirukom, dok je drugom držala bebu. Stepenice su izgledale opasno str- ; mo, pa su joj noge i rukeposkakivale od straha poput gume. ;Kako će se ona uspešno spustiti pet spratova niže? Sta ako padne ili \ ispusti bebu?iNe. Ne, ne srne tako da misli. Ne srne |Kašljući, s očima koje je peku, Silvi je opipavajući silazila dole, gre-bući i povređujući stopala dok jetražila oslonac.Tek što je došla do četvrtog sprata platforme, vazduh se uskomešao usled zaglušujuće eksplozije, a požarniizlaz se opasno zaljuljao. Silvi se sledila. Bacila je pogled nagore i videla kako plamenovi izbijaju saprozora iznad nje. Delovi slomljenog staWa su padali dole, fijučući oko požarnog izlaza. Nešto je zakačilonjeno rame uz bolni, peckavi udarac.Silvi je vrisnula, preplašena od bola. Nešto toplo joj je curilo niz plećku. Osetila je kako joj mišići postajutromi, a utroba se pretvara u vodu. Telom joj se širila utrnulost. Terala je sebe da se pokrene, ali je shvatilada ne može. Jednostavno nije mogla.Vreme kao da je stalo, a vrelina je postajala sve jača, kao da je pržila preko spavaćice. Oh, dragi bože, da lije o/o kraj, da li će obe da umru dok ona stoji skamenjena poput Lotove žene?Beba se promeškoljila. Malena ruka se oslobodila iz ćebeta, kao da je tragala za vazduhom dok nijepronašla njen obraz. Prsti nežni poput pera dodirivali su je po licu.Suze su se sakupljale u Silvinom grlu Oh, glupo telo. Pokreni se, do đavola! Zbog ove bebe, ako ne zbogsebe, POMERI SE!Nekako je naterala svoje zglobove da s« pomere; naterala je sebe da nastavi.Silvi nije bila svesna da je došla do kraj a stepenica dok je snažne ruke nisu uhvatile za struk, podižući je.Stopala su joj dodirnula trotoar. Delovao joj je tako blagosloveno čvrst. Čuli su se užurbani glasovi. Rukesvuda. One je vode. Pridržavaju je.Treperava crvena svetla kupole bola su joj oči. Činilo joj se kao da je prate snažni glasovi, koji uzvikujunaređenja kroz megafone, dok se ona i ljudi koji su joj pomagali probijaju kro>z mrežu platnenih šmrko-vai opreme protivpožarne zaštite.Osećala se kao da je odlutala iz svog tel^, nekako nestvarno. Nosila koja su proletela pored, delovala sunerealno. Vatrogasci u garavim žutim uniformama glasno su dobacivali jedmi drugima, da bi nadjačalibuku hidranata, s iskrivljenim crnim licirnm, kao na ukrasima s grotesknim likovima.A]n.__^__________neka prokleta deca su se igrala petardama i...", čula je kako jedanod njih kaže.

Silvi se, sada sama s bebom, probijala kroz gužvu. Uprkos ošamu-ćenosti, jedna misao joj se jasno vrzmalapo glavi. Mora da pronađe svoju bebu. Ali prvo da Endži javi da joj je beba na sigurnom. O, bože, jadnažena mora da je potpuno van sebe od brige!Ugledala je poznatu figuru, kako se stara o dva pacijenta u kolicima. „Sestro! Čekajte!"Sestra Ignjacija se okrenula. Njena bela odeća bila je iscepana na mnogo mesta i prošarana crnimtragovima. Nešto čudno je nedostajalo na njoj. Onda je Silvi shvatila da je to zato što ona nije nosila veokaluđerice i nije imala naočare. Mora da joj je ispalo u gužvi.Silvi je očajno želela da sazna da li joj je dete u redu, zgrabila je opatičin prljavi rukav. „Sestro, molim vas,ostale bebe..."„Sigurne, sve su sigurne, hvaljen neka je Gospod." Sestra se prekrstila.Zatim se Silvi setila bebe u svojim rukama, Endžine bebe. „Gde mogu da pronađem gospođu Santini?",pitala je Silvi. Dok se spremala da objasni, oči sestre Ignjacije su se zamutile od suza. „Gospođa Santini jesada s Bogom." Ponovo se prekrstila. „Eksplozija. Bilo je prekasno. Dok su došli do petog sprata, ona je...naša draga sestra Pola, takođe. Umrla je pokušavajući da spase gospođu Santini."Razmišljajući o toploj, pričljivoj ženi koja je ležala u krevetu do njenog, Silvi je osetila kako je obuzimatuga. Kako su Endžine smeđe oči ozivele na pomen njene bebe, uprkos razočaranju što je devojčica. JadnaEndži! Silvi je osetila kako joj se suze gomilaju u očima.Zatim je Silvi po prvi put otkrila ćebe koje je pokrivalo bebicu zaspalu u njenim rukama.Iz umrljanog smotuljka, u nju je gledalo lice svetio poput kame-je boje slonovače. Silvi je zadržala dah.Okrugle plave oči kao u lutke, slatka malena usta poput pupoljka ruže. Svetloplava kosa poput paperjapačeta. Nimalo tamna i zgužvana kao kod njene malene devojčice. Una je prstom pomazila svilenkastiobraz i beba je okrenula glavu ka nJoj, otvorenih ustiju.^Niz Silvine suve oči koje su pekle, potekle su suze. U ćelom ovom kosmaru, jedna čudesna stvar.Dodirnula je minijaturnu ruku, osetila kako joj steže prst iznenađujućom snagom. Divila se malenim noktima,ne većim od malih bisera.36_______________________________________________Vrt loftOsetila je ruku sestre Ignjacije na svom ramenu. „Bog je bio s vama. I s vašom bebom takode. Čudo jekako se nijedna nije povredila, spuštajući se dole, čak odozgo."Silvi se zaprepastila od iznenađenja. Sestra je zamenila Endžinu bebu za njeno dete! Ali, to je bila logičnagreška. Ona je prošla kroz pakao na zemlji kako bi spasla tu bebicu. A ko bi to uradio, ako ne majka?Iscepkani delići sećanja motali su joj se po glavi. Nikos. Tamno lice njene bebe, koju jedva da je pogledala.Džeraldove bledoplave oči, koje je gledaju dok se svlači.A onda joj se glava iznenada razbistrila, poput snopa svetla koje se probija kroz oblake na srednjovekovnimslikama ili iluminiranim rukopisima.

Niko nikada ne mora da sazna. Ako bi ona zadržala ovo dete kao svoje, ko može da joj se suprotstavi?Endži ne može. Ili sestra Pola.Možda samo sestra Ignjacija, koja je bila potpuno sluđena, a već joj je i nesvesno podarila blagoslov.Takode neće biti nikakvih zapisa. Akušersko odeljenje je uništeno u eksploziji.Preplavljena osećanjima, Silvi je počela da se trese. Bilo je to monstruozno, kako joj je takva stvar uopštepala na pamet? Da se odrekne svog deteta... i da ga kome? Bilo je tako ludih ljudi na ovom svetu. AliEndžina porodica - mora da su oni dobri ljudi, poput nje - i oni će bez sumnje pretpostaviti da je bebanjihova.Može li to da uradi? Može li? Da nikada više ne vidi svoju ćerku. Da je ne vidi dok odrasta...Silvi je zamislila kako bi izgledao njen život, život njene bebe, ukoliko bi se Džerald razveo od nje... lišioje svoje ljubavi, svoje zaštite... oterao je i dopustio da u sramoti odgaja svoju bebu, sama.Sama. Bez mame. Bez Džeralda.Ne, gore nego da je sama. Ona će morati da se brine o bebi. Bebi koju niko ne želi, čak ni Nikos.Setila se kako je bila bolesna kada joj je mama umrla. Šta ako se sada razboli? Ili umre? Ko bi se ondabrinuo o njenoj bebi? Ko bi je voleo?Pa ipak, nije mogla da veruje da razmišlja o tome o čemu je razmišljala. Da napusti svoje dete i umestotoga uzme tuđe. Zašto, bilo je to odvratno, bilo je...Jedina stvar koju može da uradi. Jedina stvar koja ima smisla.Ne, ne, NE, ne smem. Ne smem to čak ni da pomislim... A Endžin muž u to neće ni posumnjati. Seti se, onjoš nije video bebu. On će je prihvatiti kao svoje dete, bezuslovno je voleti. Zar nije En-Ti ćešusrce.Da, možda bi ^1°*^ ф bebu?Dragi bože, daje ni-Ali, kako, a ^ldaJez^ je tako odrasta, volim je...bi se susrela sa sestrinim pogledom.Odlučila je. „„„Da", rekla je. „To je pravo čudo, zar ne.PRVI DEOJa od srca prezirem sve svoje grehe, zbog tvoe pra-vine kazne, ali najviše od svega jer om ^a^ebe mojBože, koji si sav sazdan od dobra i zaslužan mo je ljubavi.Čin pokajanja, katolička molitvaVatra me je obuzela, ali nikada u tolikoj meri kao vrelina moje želje.Jevrejska molitva za Jom Kipur1.Bruklin, 1959„Blagoslovite me, oče, jer sam grešila."Šesnaestogodišnja Rouz Santini šćućureno je klečala u tami ispo-vedaonice, osećajući kako joj se čašice nakolenima bolno pomeraju po tvrdoj drvenoj podlozi na kojoj je klečala. Poznate stvari oko nje: po-mešanimirisi pčelinjeg voska i tamjana, blagi žamor jednolikog peva-nja večernje službe koje se odbija osvetilište. Ipak se osećala kao da se prvi put ispoveda i bila je preplašena na smrt. Srce joj je

bubnjalo uušima tako glasno da je bila sigurna da će je otac čuti, čak i bez svog slasnog aparata.Pomislila je: Znam šta očekujete, oče. Uobičajene stvari koje vam deca govore - lagala sam da sam završiladomaći, jela sam hot-dog u petak, opsovala sam sestru. Oh, daje samo to problem...Ono šta je ona uradila bilo je milion puta gore. Smrtni greh.Rouz je čvrsto stisnula šaku oko svoje brojanice, a perle su joj se usecale u dlan. Crvenela je u licu i bilo jojje toplo, kao da će se razbo-leti od gripa. Ali, znala je da nije bila bolesna. Ovo je bilo mnogo gore od toga.Šta su grčevi i upaljeno grlo u poređenju s tim da ste osuđeni zauvek?Setila se sestre Gabrijele koja im je, u prvom razredu, govorila da je ispovedanje poput čišćenja naše duše.Rouz se setila kako se prote-gla po stolu dok je sveštenik stajao iznad nje, sa zavrnutim rukavima, i prao jesapunjavim rukama, a zatim joj dao pokoru, očitao nekoliko puta Zdravomarija i Očenaš i poprskaovodicom da bi je oslobodio dodatnih grehova.Ali danas je njena duša sigurno bila toliko crna da je nikakvo čišćenje ne može učiniti čistom. Najbolječemu je mogla da se nada jeste da postane prljavosiva, kao na onim reklamama sa televizije gde koristePogrešan deterdžent.»••• prošlo je dve nedelje od mog poslednjeg ispovedanja", nastavila je blagim šapatom.Kouz je gledala u paravan ispred sebe. Mogla je samo da razaznaprofil sveštenika u senci koji se nalazio s druge strane. Pomislila jeKO je, dok je bila mlađa, verovala da se sam Bog tamo nalazi... pa,oro- u stvari, kao da je Bog govorio preko svog predstavnika, nešto42Vrt lažipoput međugradskog telefonskog poziva, samo još udaljenije od Tope-ke ili Mineapolisa.Sada je naravno znala da je to samo stari otac Donahju, koji se uz poteškoće probijao kroz nedeljnu misu ičija je ruka mirisala na cigarete kada bi stavio hostiju na njen ispružen jezik. Ali, saznanje da je reč oostarelom svešteniku nije joj otklonilo neprijatan osećaj u stomaku. Jer, tamo negde, sam Bog ju jeosuđivao. On je može učiniti potpunim bogaljem u nekoj olupini automobila ili je potpuno zbrisati nekombolešću poput raka. Pogledaj samo onu sirotu devojku o kojoj im je sestra Perpetua pričala, o onoj koja jeizgubila veru i pomislila da je trudna, da bi je na kraju hirurzi otvorili i pronašli da ona ne nosi de-te, većstravičan tumor (čak je imao zube i kosu, rekla je sestra) veličine lubenice.U najmanju ruku sleduje joj čistilište. Zamišljala je da Bog zapisuje njene grehe u debeloj crnoj knjizi sbledim zelenim stranama na linije, poput knjige sestre Agnes, u koju je zapisivala negativne ocene i onekoji su kasnili. Mora da čistilište podseća na školu - gde svi idu. Samo je bilo pitanje ko će položiti a kopasti.Rouz je ubrzano recitovala: „Oh, Gospode, od sveg srca prezirem sve svoje grehe, zbog Tvoje pravičnekazne, ali najviše od svega jer te one vređaju, moj Bože, koji si sav sazdan od dobra i zaslužan moje

ljubavi."Duboko je uzdahnula.Otac Donahju je promrmljao nešto na latinskom, zatim ućutao čekajući je da nastavi.Rouz je prebacila težinu s jednog kolena na drugo dok je drvo glasno zaškripalo. U nepodnošljivoj tišini,zvučalo je poput pucnja iz pištolja. Ovo će ga možda ubiti, pomislila je. Dobiće srčani napad. SVEŠTENIKSE ŠOKIRAO NA SMRT ZBOG ISPOVESTI JEDNE TINEJDŽERKE.Puls joj je ubrzano lupao spuštajući se niz vrat. Usta su joj bila veoma suva i sa čežnjom je pomislila nanapola pojedenu slatku rolnicu u svojoj tašni. Rum s puterom, njena omiljena. Ali i to je bilo svetogrđe, dau ovom momentu pomišlja na slatkiše.Umesto toga, pokušala je da misli na samopročišćenje. Oko nje se širila gusta vrelina poput znojavepesnice i graške znoja počele su da se obrazuju ispod pazuha i pronalaze put do stegnute kože oko njenogstarog brusa, kojeg joj je dala Mari. Bio joj je bar dva broja manji. Pomislila je na Jovanku Orleanku kojusu spalili na lomači.AjlinGua-_____-------_--------------------Mučeništvo. Rouz se setila dana kada im je sestra Perpetua prvi 'čala o tome. U petom razredu, kada supovršno slušali sestrinu PU otonu priču, dok su dremali nad iskrivljenim kopijama Žitija sve-Devojke", njen glas se iznenada utišao do dramatičnog šapata. Ro-uzina leđa su se ukrutila od iščekivanja.„Imam veoma retku i svetu relikviju koju ću da podelim s vama. Sada ću svima da je dodam, i svaka od vasmože da je poljubi."Prekrstila se a zatim je izvukla srebrni medaljon oko svog vrata. Bio je sakriven ispod njene crne odore. Štaje još sakriveno ispod?, pitala se Rouz. Grudi? Stidne dlake? Ali jedina slika koja je do nje došla je vrećabez oblika prepuna sestrinih klineks maramica koje je stalno zatačinjalau svoj rukav.Rouz je fascinirano gledala dok je sestra pažljivo otvarala medaljon noktom palca, koji je bio četvrtast, kaokod muškarca. Sestra je pobožno stavila medaljon u već pripremljene ruke Meri Margaret O'Nil, koja jesedela u prvoj klupi. U beloj bluzi, sa savršeno ispeglanim rukavima, riđe kose, pažljivo podšišane iznadušiju, Meri Margaret je bila miljenica u sestrinim očima, jer je ona već primila poziv.Nervozna tišina je ispunila učionicu dok je svaka devojka, širom otvorenih očiju, uzimala medaljon, azatim se saginjala da bi ga poljubila čvrsto stegnutim usnama. Sestra je objasnila da je to bio komadić kožesa mučenika koji je spaljen na lomači pre dvesta godina u Meksiku. Rouz je željno čekala da dođe do nje,uz morbidnu znatiželju. Kako će to da izgleda? Da li ona može da natera sebe da ga poljubi?Nakon večnosti, bar joj se tako činilo, relikvija je konačno došla do nje. Bila je strašna, još gora nego što jezamišljala. Crna i smežurana. i oput izgorelog parčeta pečenja koje se zakačilo sa strane šerpe. Skoro da je

mogla da oseti dim, užareni smrad mesa koje gori.A onda je Rouz pala na pamet užasna misao: Moja majka. Ona mora da je tako izgledala kada je umrla.Bože, o bože! I sve to zbog mene. io je sigurno razlog zašto mi nana uvek govori da je đavolji znak nameni.Ona nije mogla da poljubi relikviju. Čak ni dok su je sestra i ćelo odeljenje gledali i čekali. Radije bi umrla.Nedeljama nakon toga nije mogla da jede pečeno meso. Sama pomisao na to bi je terala na povraćanje.u zbijenoj tami ispovedaonice, Rouz je zamišljala da je sada ona učenik. Da gori, da joj se telo polako pečeispod bele bluze i plisirane44Vrtiazisuknje mornarskoplave boje. Da li se moja majka tako osećala? Da li je prolazila kroz stravične patnje?Osećanje kao da gori i sada je bilo još gore. Vlažne kapljice curile su joj između grudi i uhvatila je mirissvog znoja, vonj poput zapaljene gume. Andželina je zaslužila da umre, to je nana rekla. Ogrešila se o Bogai On ju je kaznio. Odvratne reci njene babe urezale su se Rouz u glavu poput miševa iza kuhinjskog zidakoji su noću vršljali.Ne, to ne može biti tačno. Ja u to ne verujem.Ali, šta ako jeste? Da li bi to nekako i nju zaprljalo? Da li je nju obe-ležio majčin greh, baš kao što je Evinobeležio celokupan ljudski rod?Da, ona je bila obeležena. Nakon onoga što je uradila prošle nedelje, sada je u to bila sigurna.Ali kako, kako da sebe natera da to prizna i pokaje se? Toliko strasniji od bilo kog greha koji je pre togapočinila.Poeni prvo s oprostivim gresima, rekla je sebi. Polako dođi do smrtnog greha, pa možda, na taj način nećebiti tako šokantan.Znala je da prvi deo može da recituje i u snu. Iste grehe je ispove-dala od svoje prve pričesti, ali uzpovremene varijacije tu i tamo.Progutala je pljuvačku kako bi se oslobodila suvoće u grlu, što je odjeknulo u njenim ušima,„Lagala sam svoju babu. Više puta", rekla je.Tišina koja je usledila u njenoj glavi delovala je glasno poput grmljavine.Zatim je čula blag, šuštav glas oca Donahjua, i da - jeste zvučao kao da dolazi od nekog međugradskogpoziva.„Kakve vrste laži?" ljubazno je upitao, poput čuvara svetionika koji vodi izgubljeni brod kroz mračne vode.Rouz je oklevala. Ovo je bio nezgodan momenat, gde su se sigurne vode završavale a kamenje počinjalo.Ako ocu ispriča sve laži koje je rekla nani od svoje poslednje ispovesti, biće tu do Uskrsa, koji je za dvenedelje. Ne, moraće da odabere samo nekoliko.Rouz je čvrsto zatvorila oči i znojavim dlanom prešla preko svoje plisirane suknje. Ovo je bio deo

koji jenajviše mrzela - da u stvari mora da opiše svoje grehe. A kako će onda ona da prizna svoj smrtni greh? Dali je sveštenik uopšte znao za takve stvari?Još jednom je duboko udahnula i polako izdahnula. „Lagala sam za knjige", rekla je. „Kakve knjige?"„Lovac u žitu od Dž. D. Selindžera. Pozajmila sam je iz biblioteke. Ali je nana rekla da ne mogu da jepročitam jer je u Indeksu."i£Ž_-~.—_-----_pomislila je na Moli Kvin, svoju najbolju drugaricu, koja je Indeksbranjenih knjiga nazivala „Lista sranja". Moli je objasnila da knjiga uZf ari i ne mora da bude prljava da bi dospela na listu, dovoljno je bi-1 da samo sadrži reci od četiri slova* I svi su uvek proveravali Indeks,sestre i sva deca, što nije imalo smisla dok joj jednog dana Moli nijerekla zašto.„Idi do gradske biblioteke", Moli joj je rekla i nasmejala se, pokazujući sjajan niz metala na zubima (tvrdilaje da svojom protezom može da hvata radio-stanice WABC i WNEW)** i skupljajući svoju dugačku plavukosu iza ušiju. „Idi i vidi koje se knjige uvek pozajmljuju."Otac se suvo, uljudno nakašljao. „Ti si pročitala tu knjigu, iako si znala da je to protivno željama tvojenane?" „Da, oče." Rouz je uzdahnula. „Počinila si onda dva greha. Nisi ispoštovala svoju nanu a i namernosi je obmanula."„Zaista nisam videla šta je to toliko loše u toj knjizi! Mislim, ono što je Holden Kolfild*** pokušavao dakaže... pa, tu se zapravo ne radi o seksu..." Rouz je zastala, preplašena. Sveta majko božja, da li samstvarno to rekla? Zar nisam ionako u opasnim vodama, a da ne moram dodatno da otvaram svoja velikausta?Otac Donahju je pročistio grlo. „Moraš se uzdati i verovati u mudrost starijih, dete moje", nežno ju jeizgrdio. „Imaj na umu da nije na tebi da ispituješ crkvena pravila."„Da, oče."„Možeš da nastaviš."„Uh... to je sve čega mogu da se setim, oče." Još jedna laž. Ali koja je svrha objašnjavanja? Otac Donahjune bi mogao da razume kako jenjoj kod kuće.Rouz je podigla kosu na leđima, kako bi pustila da joj vazduh malo prostruji vratom. Setila se kako joj jenana, dok je bila u obdaništu,brupa engleskih reci od četiri slova koje se smatraju profanim, uklju-ujuci proste ili žargonske izraze zafunkcije izlučivanja, seksualnu aktivnost i genitalije. Većina engleskih psovki u prošeku ima četiri slova.Ovaj eufemizam počeo je da se upotrebljava u prvoj polovini XX veka. (Prim, prev.)* Popularne njujorške radio-stanice. (Prim, prev.) Lik iz romana Lovac u žitu, (Prim, prev.)46Vrt L

pravila pletenicu i tako jako je vukla da bi joj zategla kožu na slepooč-nicama, što joj je zadavaloglavobolje. Do ručka, ta masa crnih kovrdža bi se ionako razbežala, svaka bi otišla svojim putem.„Poput male Ciganke", promrmljala bi nana, svakodnevno objavljujući rat Rouzinoj kosi. Sa svakimbolnim potezom četke, Rouz su stalno podsećali koliko je različita od ostalih članova porodice. Kao nekiizrod, maslinaste puti, nemoguće kose i ogromnih krupnih crnih očiju.Ne kao njene sestre, koje su bile nežne poput lutaka. Ništa joj nije potpuno odgovaralo od odeće, kada bijoj je Mari i Kler dalje prosledi-le. Pritiskala ju je preko dela grudi i kukova i pravila brazde užasnogizgleda, činila da se oseća velikom poput King-Konga. Ali, šta je mogla da uradi? Nana je rekla kako bi tobio greh, da se tako dobra odeća odbaci zbog nečije taštine. Između ostalog, bile su siromašne da bilo štaodbacuju.Kada je jednom ostala sama u kući, Rouz je skinula svu svoju ode-ću i stala ispred šarenog ogledala u sobi.Znala je da je greh gledati sebe na takav način; sestre su joj tako rekle. Ali, nije mogla da skloni pogled satamnih nagih delova svoga tela. Svuda po telu tamna, čak i na mestima gde se nikada nije sunčala. Njeneteške grudi s bradavicama velikim poput tacnica, toliko tamnih da su izgledale skoro plave. A dlake? Poputguste i neobuzdane crne ćube, koja počinje na prevoju njenih butina. Tamnije i još kovrdžavije, čak i višeod kose na glavi.Rouz se tamo dodirnula, osećajući nalet posramljenog zadovoljstva. Blagoslovena Device, odakle sve ovodolazi? Mari i Kler imaju plave oči boje različka i prelepu talasastu kosu boje đumbira, kao što je i njihovotac ima. Čak je i nana - sada ostarela i prepuna staračkih pega, jednom bila plavuša i nekako skoro lepa, nanemački način - dokaz za to, koliko god to izgledalo neverovatno, nalazio se na braon-kastoj zamrljanojfotografiji u ramu od kalaja, na jeftinoj polici iznad sofe. Nanini roditelji, kako je rečeno Rouz, došli su izĐenove, gde im se tevtonska krv pomešala s italijanskom, koja je nani podarila njen nežan svetao ten ibledoplave oči.Osećajući vrtoglavicu usled nekog zadovoljstva koje ju je i plašilo, Rouz je nastavila da se dodiruje,istražujući udubljenje sakriveno ispod lepršavih crnih stidnih dlačica, zatim je pomerala ruke nagore, kakobi dlanovima zahvatila svoje teške grudi, posmatrajući kako joj se bradavice ukrućuju poput dva zrna suvoggrožđa. Ružna. Ja sam tako ružna. Niko nikada neće poželeti da se oženi mnome, da me ovako dodiruje.._____________________________47." ..—------------------------------------------Nana je bovorila kako ju je „loša krv" učinila tako tamnom, nago-vajući da to ima veze s Rouzinommajkom. AH kako je to mogu-^6? Mama je bila svetlije puti, imala je svetlosmeđu kosu - i sudeći emanjenom starom zimskom kaputu, koji je Mari sada nosila - ona

je takođe imala sitne kosti.Rouz je pronašla fotografiju svojih roditelja uguranu u unutrašnji deo naninog albuma. Upravo je tu sliku -ne njihovu „ukrućenu", ve-štački iznijansiranu sliku sa venčanja - nosila u svom sećanju. Nejasna slikamlade žene u staromodnoj haljini, s koščatim ramenima, koja se naslanja na ogradu broda, nakrivljeneglave unazad, da bi gledala u visokog čoveka pored sebe, prilično zgodnog, u mornarskoj uniformi.Smejući se, očigledno zaljubljena, držala je podignutu ruku u rukavici poput štita kako bi se odbranila odsunca, bacajući senku preko svojih očiju. Sve što ste mogli da vidite bila je njena svetla kosa nošena vetromi srećan izraz njenih karminom namazanih usana. Loša krv. Ako je nisam nasledila od mame, onda odkoga? Sumornost ispovedaonice joj se nekako uvlačila kroz pore, ispunjavajući je očajem. Poput košmarakoji je obično sanjala, da pada kroz crni prostor pun crvenih zvezda padalica, s rukama koje su bile ispruženekako bi je dočekale i uhvatile, a zatim bi nestale u izmaglici čimbi ih dodirnula.Onda se Rouz nečega setila. Brajana koji joj je govorio da su sve tepriče o lošoj krvi i zlobnom oku u stvari bapske priče.Ои kaže da sam ja dobra i pametna. Da nikada nije upoznao nekoga ko tako dobro ume da rešavaukrštenice ili igra karte kao ja, ili da se seti nekih stvari, kao onda kada sam se upetom razredu setila načinada dođemo do besplatnih karata za ceo razred, čak i za sestru Perp, da vidimo kako Jenkiji razbijaju Redsokse.U svom sećanju, Rouz je mogla da čuje Brajov glas koji joj se divio: „Boze Rouz, ko bi se setio da napišepismo Kejsiju Stengelu i napiše da Jenkiji mogli da iskoriste sve dodatne molitve kojih mogu da se domognu,nakon prošle sezone?!"..Da li si sigurna, dete moje?", otac Donahju ju je prekinuo u razmišljanjima.Ugrizla se za usnu. Da li da mu kaže? Sada?Osećala je da je vrelina njenog greha peče i stvara joj rupu u stomaku.46Vrt Lpravila pletenicu i tako jako je vukla da bi joj zategla kožu na slepooč-nicama, što joj je zadavaloglavobolje. Do ručka, ta masa crnih kovrdža bi se ionako razbežala, svaka bi otišla svojim putem.„Poput male Ciganke", promrmljala bi nana, svakodnevno objavljujući rat Rouzinoj kosi. Sa svakimbolnim potezom četke, Rouz su stalno podsećali koliko je različita od ostalih članova porodice. Kao nekiizrod, maslinaste puti, nemoguće kose i ogromnih krupnih crnih očiju.Ne kao njene sestre, koje su bile nežne poput lutaka. Ništa joj nije potpuno odgovaralo od odeće, kada bijoj je Mari i Kler dalje prosledi-le. Pritiskala ju je preko dela grudi i kukova i pravila brazde užasnogizgleda, činila da se oseća velikom poput King-Konga. Ali, šta je mogla da uradi? Nana je rekla kako bi tobio greh, da se tako dobra odeća odbaci /bog nečije taštine. Između ostalog, bile su siromašne da bilo šta

odbacuju.Kada je jednom ostala sama u kući, Rouz je skinula svu svoju ode-ću i stala ispred šarenog ogledala u sobi.Znala je da je greh gledati sebe na takav način; sestre su joj tako rekle. Ali, nije mogla da skloni pogled satamnih nagih delova svoga tela. Svuda po telu tamna, čak i na mestima gde se nikada nije sunčala. Njeneteške grudi s bradavicama velikim poput tacnica, toliko tamnih da su izgledale skoro plave. A dlake? Poputguste i neobuzdane crne ćube, koja počinje na prevoju njenih butina. Tamnije i još kovrdžavije, čak i višeod kose na glavi.Rouz se tamo dodirnula, osećajući nalet posramljenog zadovoljstva. Blagoslovena Device, odakle sve ovodolazi? Mari i Kler imaju plave oči boje različka i prelepu talasastu kosu boje đumbira, kao što je i njihovotac ima. Čak je i nana - sada ostarela i prepuna staračkih pega, jednom bila plavuša i nekako skoro lepa, nanemački način - dokaz za to, koliko god to izgledalo neverovatno, nalazio se na braon-kastoj zamrljanojfotografiji u ramu od kalaja, na jeftinoj polici iznad sofe. Nanini roditelji, kako je rečeno Rouz, došli su izĐenove, gde im se tevtonska krv pomešala s italijanskom, koja je nani podarila njen nežan svetao ten ibledoplave oči.Osećajući vrtoglavicu usled nekog zadovoljstva koje ju je i plašilo, Rouz je nastavila da se dodiruje,istražujući udubljenje sakriveno ispod lepršavih crnih stidnih dlačica, zatim je pomerala ruke nagore, kakobi dlanovima zahvatila svoje teške grudi, posmatrajući kako joj se bradavice ukrućuju poput dva zrna suvoggrožđa. Ružna. Ja sam tako ružna. Niko nikada neće poželeti da se oženi mnome, da me ovako dodiruje.47(i.i___________----------------Nana je govorila kako ju je „loša krv" učinila tako tamnom, nago-štavajući da to ima veze s Rouzinommajkom. Ali kako je to mogu-Ve? Mama je bila svetlije puti, imala je svetlosmeđu kosu - i sudeći 06 manjenom starom zimskom kaputu, koji je Mari sada nosila - onaje takođe imala sitne kosti.Rouz je pronašla fotografiju svojih roditelja uguranu u unutrašnji deo naninog albuma. Upravo je tu sliku -ne njihovu „ukrućenu", ve-štački iznijansiranu sliku sa venčanja - nosila u svom sećanju. Nejasna slikamlade žene u staromodnoj haljini, s koščatim ramenima, koja se naslanja na ogradu broda, nakrivljeneglave unazad, da bi gledala u visokog čoveka pored sebe, prilično zgodnog, u mornarskoj uniformi.Smejući se, očigledno zaljubljena, držala je podignutu ruku u rukavici poput štita kako bi se odbranila odsunca, bacajući senku preko svojih očiju. Sve što ste mogli da vidite bila je njena svetla kosa nošena vetromi srećan izraz njenih karminom namazanih usana. Loša krv. Ako je nisam nasledila od mame, onda

odkoga? Sumornost ispovedaonice joj se nekako uvlačila kroz pore, ispunjavajući je očajem. Poput košmarakoji je obično sanjala, da pada kroz crni prostor pun crvenih zvezda padalica, s rukama koje su bile ispruženekako bi je dočekale i uhvatile, a zatim bi nestale u i/maglici čimbi ih dodirnula.Onda se Rouz nečega setila. Brajana koji joj je govorio da su sve tepriče o lošoj krvi i zlobnom oku u stvari bapske priče.On kaže da sam ja dobra i pametna. Da nikada nije upoznao nekoga ko tako dobro ume da rešavaukrštenice ili igra karte kao ja, ili da se seti nekih stvari, kao onda kada sam se u petom razredu setilanačina da dođemo do besplatnih karata za ceo razred, čak i za sestru Perp, da vidimo kako Jenkiji razbijajuRed sokse.U svom sećanju, Rouz je mogla da čuje Brajov glas koji joj se divio: „Boze Rouz, ko bi se setio da napišepismo Kejsiju Stengelu i napiše dabi Jenkiji mogli da iskoriste sve dodatne molitve kojih mogu da se domognu,nakon prošle sezone?!"„Da U si sigurna, dete moje?", otac Donahju ju je prekinuo u razmišljanjima.Ugrizla se za usnu. Da li da mu kaže? Sada?Osećala je da je vrelina njenog greha peče i stvara joj rupu u stomaku.48Vrt laži„Jednom sam uzaludno upotrebila Gospodovo ime", priznala je i kukavički se povukla u poslednjemtrenutku.„Samo jedanput?"„Da, oče."Jednom se naljutila na Mari koja joj je stalno nešto naređivala -uvek je išla za Rouz i govorila joj da uvučebluzu unutra, da prestane da se pogrbljuje, da uradi nešto s tom kosom, pobogu, da očisti svoj deo sobe.Rouz je eksplodirala. „Ako želiš da ti soba izgleda poput proklete vojne barake, onda je ti očisti!"Nana je iz kuhinje sve to čula.Rouz se prisećala kako je bila primorana da kleči na kuhinjskom li-noleumu i izgovara molitve i moliDevicu Mariju, Isusa Hrista, Svetog duha i sve koji su je slušali da joj oproste njen najteži greh. Bože, svi tisati. Bol koji se širi iz modrih kolena. Poniženje. A nakon toga, nije mogla da ustane. Ali, nana je nikadaneće videti da plače. Ne, Rouz neće nikada da dozvoli da se to desi. To bi njeno poniženje učinilo jošnepodnošljivijim. I tako, na rukama i nogama, otpuzala je do kupatila, zaključala vrata i sita se isplakala,prigušujući jecaje mlazom vode iz slavine.„In nomine Patris et Filii...", otac Donahju je izgovarao poslednji blagoslov, nežno je podsećajući da ima idrugih koji čekaju na red da se ispovede.Rouz se uspaničila. Njen smrtni greh, ona nije izgovorila nijednu reč o tome. Sada će je Bog sigurno

kazniti!Duboko je uzdahnula, boreći se da obuzda paniku. Pomešani slatkasti mirisi ispovedaonice - miris tamjanasa sens-sen bombonicama koje je otac žvakao - sve joj je to bilo odurno, gušilo ju je.„Oče, ja sam bludničila", izbrbljala je, a silueta oca Donahjua se po-merila, nazirala.Da li će sada on da doživi srčani udar? Da li će to da bude njena kazna, da Bog udari na sveštenika... baškao što je uradio i s njenom majkom?On je glasno kašljao, a zvuk je odjekivao u ograničenom prostoru poput groma.„Moje dete...", zašištao je. „Da li znaš šta govoriš?"Hvala nebesima, još je živ. Rouz je zamišljala izraz na njegovom ostarelom rumenom nežnom licu, užaskoji mora da je osećao. Ona je tako želela da može da povuče svoje reći, da ih izbriše, da sakrije svoj greh.l__________________________________49Ali, sada je za to bilo i suviše kasno. Pa oče", naterala je sebe da promrmlja kroz stisnute zglobove narukama, koji su joj pokrivali usta.Prožimala ju je sramota, ali ona neobično hladna sramota, koja je činila da se istovremeno osećapročišćenom, poput omraženih tušira-nia ledenom vodom, kada bi joj Mari potrošila svu toplu vodu. Rouzbi se tresla i pokušavala da dođe do daha, ali nakon toga bi se prilagodila, iako je hladnoća štipala. Ona jeto uradila. Srce joj se ohrabrilo. Pitala je Boga za oproštaj. Možda će sada „sveti otac" odabrati blažu kaznu-uganuti članak umesto da je obogalji u udesu, ili dva dana stravičnog gripa ali ne i leukemiju.„Da li si potpuno sigurna?" Njegov šaputavi glas se podigao do napregnutog, drhtavog povika. „Da, oče."„Da li si počinila taj...", nakašljao se,.....čin više nego jednom?"„Samo jednom, oče." Rouz je zadrhtala. Znoj koji je sada sa nje curio izgledao joj je kao da će preplavitičitavu ispovedaonicu. Nikada se nije osećala toliko ranjivom, golom, kao da bi je još jedna gruba sveštenikovareč probila na smrt.Onda je otac Donahju započeo s mrmljanjem svoje uobičajene litanije, što je zvučalo poput tihog, oštrogjecaja.Zar joj neće postaviti još neko pitanje? Makar da je izgrdi? Njegova silueta preko puta paravana postala jenejasna dok je rukama napravio znak krsta.O bože, hvala ti, sve će biti... pa, ne tako strašno. Morala je da se nagne napred kako bi čula pokoru koju jojje davao. Petnaest Zdravo-marija i trideset Očenaša. To je do sada najviše što je ikada dobila. Ali to jojneće nimalo smetati, bez obzira koliko vremena joj je za to bilo potrebno ili koliko će njena kolena na krajuzadobiti modrica. »Idi i ne greši više", umorno je izgovorio. Završeno je. Uradila je to. I još uvek je živa. Iotac takođe. Rouz se iskrala iz ispovedaonice u svezu tamu crkve, ispunjene mi-risom tamjana. Stari drvenipod blago je škripao protestujući, dok je ona pratila bele tragove do centralnog oltara. Savijenih

kolena,skli-nula je do prazne crkvene klupe, padajući na noge i položivši čelo na v°je šake stisnute za molitvu.Znala je da treba da misli o Bogu, ali П1Је mogla da prestane da misli na Brajana.Borila se da ga odagna iz svojih misli i koncentriše se na kilometre uge mučne molitve pokajanja koji sepred njom nalaze.50_______________________________________________Vrt loft„Zdravo Marijo, puna milosti, Gospod je s Tobom, blagoslovena da si, medu ženama i blagosloven je plodutrobe Tvoje, Isus..."Ali, ne, ona se nije osećala pokajnički, istovremeno se osećala i dobro i loše. Mrzela je ono što je uradila,ali joj je bilo i drago zbog toga. Kada bi ceo dolar koji bi zaradila kao bebisiterka, u nedelju stavila ц korpu,kao prilog, ili se držala svog obećanja i odrekla se svih slatkiša za vreme posta? Potajno je očekivala dapodigne pogled i pronađe Braja kako stoji ispred ograde za pričest u svom starom odelu i namiguje joj.Razmišljajući o tome šta su uradili, osetila je kako joj srce ubrzano kuca i dopire čak do grla.Ali, ne zato što se osećala posramljenom ili ju je bilo sramota. Bože, oprosti mi...Sve pokore na svetu ne mogu da promene činjenicu da je volela Brajana. Zbog njega bi hodala i kroz vatru.Čak i u paklu.Duboko u svom srcu, znala je da će ponovo uraditi ono što su već radili, ako je Brajan želi.Ako. Mogućnost da je sada on neće hteti, čak ni za prijatelja, sledila joj je srce. Danas je bila subota, a onaga nije videla još od ponedeljka, od noći kada su... pa, zaboravili da su navodno samo najbolji prijatelji. Dali je on namerno izbegava? Ona je mogla da ode do njega i pokuca na vrata da to proveri, ali svaki put kadabi na to pomislila, stomak bi joj se potpuno prevrnuo.„Zdravo Marijo, puna milosti, Gospod je s Tobom...molim te ne dozvoli da me Brajan mrzi...blagoslovena da si...on je sve što imam...i blagosloven da je plod utrobe Tvoje...Mislim da ne bih mogla da izdržim bez njega, iskreno ne mislim da...Isus."Rouz je prestala da prstima dodiruje svoju brojanicu i gledala je u oltar s belim platnom, sa čije strane su senalazile figure Isusa i blago-slovene Device Marije od mermera. Gomile zavetnih sveca u predvorju slivalesu se i pušile na promaji, koja je nekako bila sastavni deo ovog mesta, kao i drvene crkvene klupe imolitvenici s iskrivljenim stranicama. Dok je Rouz gledala ispred sebe, pogrbljena osoba u crnoj haljini ibezobličnom pletenom džemperu klečala je pred oltarom, a zatim je, vukući noge, krenula da upali jednuod sveca, ubacujući novčić u kutiju za darove uz bučni zveket. Rouz je primetila da je drveni poklopac_J______________________________________________51• dubljen a katanac potpuno nov. Setila se da im je sestra Bonifacija govorila da je izvršena krađa.

Crkva navodno predstavlja božju kuću, pomislila je. Ali, ako Bog može bilo gde da živi, pitala se Rouz, dali bi On zaista odabrao crkvu Svetih mučenika na Aveniji Koni Ajlend i Aveniji R?Sumnjala je u to. Potpuno je sumnjala u to.Rouz je podigla pogled. Kasno popodnevno sunce umorno je sjajilo kroz vrhove prozora, bacajući jakosivkasto svetio na sve oko sebe. Prozori su bili prošarani ptičjim izmetom golubova, koji su se smeštali podnadstrešnicom, ali se niko nikada nije trudio da to očisti. Govorili su da je sveštenikovo očevo srce stalo predve godine kada je neka ulična banda razbila prelepe vitraže, što je bilo sve što je ta parohija moglada priušti.Rouz je znala kako se otac osećao. Nešto dragoceno mu je oduzeto. Smrskano na deliće. Nikada se nećeobnoviti. Zauvek nestalo. Isto je bilo s njom. S njenom babom. Jedini san koji je Rouz brižno čuvala, onajnajbolji, njena nana je uprljala, upropastila, slomila u parampar-čad.• .O njenoj majci.... kurva, jeftina kurva, to je sve što je ona bila... Sećanje na nanine reci mržnje potpuno su se urezale udubinu Ro-uzinog stomaka. Snažno je zatvorila oči. Mrzela je ta osećanja, vatrena i otrovna.Znala je da je to još veći greh od onog koji je počinila s Brajanom. Volela bih da je ona mrtva. Volela bihda je stara veštica izgorela umesto moje majke.Rouz se uzaludno borila da izbriše svoje zlobne misli, pognute glave na stisnutim pesnicama i molila segrozničavim šapatom: „Oče naš koji si na nebesima, da se sveti ime Tvoje, da bude volja Tvoja, kako nanebu tako i na zemlji. Hleb naš nasušni daj nam danas, i oprosti nam dugove naše, kao što i mi praštamodužnicima svojim. Ne dovedi nas u iskušenje, i izbavi nas od zla..."Pomislila je na Mari, na to kako je sve počelo prošle nedelje, užasnom izjavom njene sestre.Ona, Kler i nana večerale su u kuhinji, uz ustajali miris prepečenog mesa i krompira, kada je došla Mari,kasneći kao i obično. Rouz je od-man osetila da se nešto sprema. Nešto veliko. Mari je samo stajala nasredkuhinje, ukočenih ruku sa strane, s iskrivljenom vilicom u jednu52Vrt lažistranu i plavim očima kojima je gledala s nekim zlovoljnim prkosom. Bila je bez daha, dok su joj se grudipodizale, kao da je trčala sva četiri sprata bez zaustavljanja. Noseći usku crnu suknju s kaišem, s rože karminomi s crnim ravnim cipelama na rajsferšlus, uskomešala je ustajali kuhinjski vazduh, učinila da nekakozatreperi žamor i opasnost.Zatim je bacila svoju atomsku bombu.„Pit i ja ćemo se venčati", objavila je tonom baš me briga za vas, kao da je možda rekla Pit i ja smoopljačkali banku.Na trenutak se niko nije pomerio. Sve je to podsećalo na živu sliku, neobičnu parodiju Poslednje večere,razmišljala je Rouz, koju je brat Pol izvodio svake godine za Veliki četvrtak, u školi Dragocena krv,

koju jeBrajan pohađao. Njih tri su se sledile za stolom od plastike s hromi-ranim nogarima, pod fluorescentnimtavaničnim svetlom. Nana je nosila crnu haljinu od veštačke svile (onu koju je svake nedelje oblačila zacrkvu i Veliki petak), a ona i Kler bile su u svojim školskim uniformama. Viljuške su im stajale iznadtanjira, očiju uprtih u Judu ispred njih.Rouz je posmatrala kako se nanine bledoplave oči sužavaju dok je gledala u ogroman džemper prebačenoko struka Mari. Iznenada je Rouz razumela. Sve je došlo na svoje mesto - nesrećno povraćanje koje ječula iza zatvorenih vrata svakog jutra poslednje nedelje, nervoza Mari u poslednje vreme, kako se breca nasve što Rouz kaže. I naravno, njeno bežanje kako bi bila s Pitom u svako doba dana i noći.Sveta majko božja, Mari je trudna.Nana je prestala da žvaće i polako je ustala, spustivši širom otvorene dlanove oko svog tanjira naplastičnom stolu. Podupirala se rukama dok je ustajala i okrenula se prema Mari, preko puta stola. Svetlostje zatreperila preko naninih stakala na naočarima bez jasno uočljivog rama i na trenutak Rouz je videlaodsjaj svog lica, ne veći od muvljeg upljuvka. Duboko je udahnula da bi se umirila zbog iznenadnog prevrtanjau stomaku.Nana je rukom odgurnula svoju stolicu i još sporije se krećući oko stola, došla do mesta gde je stajala Mari.Podigla je koščatu ruku, koju je prekrivala samo mlitava išarana koža, tako da je podsećala na skelet zaNoć veštica. Ošamarila je Mari baš preko lica. Čuo se prštavi zvuk, kao kad gazite preko zaleđene bare.'„Sramota!", zaskičala je nana. „Sramota! Ti. Nisi ništa bolja od prljave kurve!"Mari je samo stajala, bleda i ukočena. Uzrujanost je sada bila pri-metna na njenom licu boje sira. Oči su jojsijale od Ijutitih neprolive-nih suza. Ali nije se ni pomerila, niti zaplakala.un *~^~ - i •----------Kler je bila ta koja je bolno zajecala. Uz grubi škripavi zvuk pome-ene stolice, pobegla je iz sobe plačući,lica zarivenog u šake. Gledajući . nestalo je Rouzine ukočenosti i plahovito je pomislila: Tako je, trči. Trčiprema svojim molitvenicima, kao što uvek radiš. Gospođica gumena bombona. Ili si se uplašila da je tomožda zarazno, poput bolesti, i da i ti možeš da zatrudniš?Zatim se okrenula ka Mari i posmatrala svoju sestru pokušavajući da sve to razume. Mari je sada imalaskoro dvadeset godina, radila je na štandu s kozmetikom u robnoj kući A i S* - gde je upoznala Pita -poštoje maturirala u školi Sveto srce. Iako su njene crne ravne cipele obično bili oderane i uglavnom joj jeponeka žica na čarapama otišla, obrve na licu uvek su joj bile savršeno iščupane i nacrtane poput OdriHepbern, a nosila je karmin bledoroze boje. Kosa joj je bila svetlosme-đa, s uvijenim rascvetalim, čupavim

šiškama, koje su joj u lakom ukru-ćenim fronclama visile preko čela.Mari je imala sve. Ništa stvarno loše se nije dešavalo Mari. Bila je gruba. Nanin bes se od nje odbijao poputvode koja teče niz odvodnucev.Uprkos svom besu, Rouz je osećala kako je prožima osećanje ponosa i ljubavi prema starijoj sestri. Mari jebila gruba, to je sigurno, ali je umela da bude i darežljiva i blaga. Rouz se setila vremena kada je molila ipreklinjala Mari da joj pozajmi narukvicu koju je čuvala kao amajliju. A zatim ju je, kada se vraćala kući izškole, nekako izgubila. Bila je sigurna da će se Mari razbesneti na nju. Mari jeste bila ljuta... u početku.Zatim je, tipično na način Mari, slegnula ramenima i rekla: „Oh, prekini da se dereš, nije smak sveta. Znamda nisi mislila da je izgubiš. Hajde, idi i istresi nos, a ja ću da te izvedem na sladoled." „Sraaamota!" Naningrub glas je trgao Rouz iz njenih misli. Rouz je sa strahom gledala kako je nana koščatim prstom pretilaMari. „Koj" ti je vrag? Hranim te. Stavljam hranu na sto ispred tebe. Podižem te kao da si mi rođena ćerka.A ti mi ovo radiš. Sramota! Radiš u robnoj kući i farbaš lice, što ne rade pristojne devojke. Bežiš noćupoput mačke lutalice s tim svojim bezvrednim momkom Meksikancem koji ništa ne valja."Mari se nakostrešila: „Pit nije Meksikanac! On je polu-Portorika-nac, po majčinoj liniji. Ti nemaš prava daga nazivaš tim pogrdnim imenom!"* Eng.: A&S, Abraham & Straus - čuvena njujorška robna kuća, otvorena 1881. a zatvorena 1994. (Prim,prev.)54Vrt laži„On te je obeščastio, zar ne?"„Ako misliš na to da li ću da imam bebu, odgovor je da hoću. Da, imaću dete." Mari je krenula korakunazad, skoro preteći. Rumene usne su joj se s gađenjem iskrivile. „I da ti ja nešto kažem, stara gospodo.Moje dete će imati bolji život nego što sam ga ja imala."„Ha!" Nana se podrugljivo osmehnula. „Nisi prošla tako loše. Na ulici, tamo bi završila da te ja nisamprimila nakon što je Gospod uzeo mog Doma, bog neka mu dušu prosti."Rouz je zurila u pečenje na svom tanjiru. Sada se već ohladilo; po površini su se obrazovala ostrvca masti.Osećala je mučninu u stomaku. Kada bi Mari samo prestala! Rouz se plašila da će njena sestra na-teratinanu da uradi ili kaže nešto, nakon čega će im svima biti žao.Oči Mari su imale neki divlji pogled. Napravila je korak napred s povijenim ramenima i pesnicamastisnutim sa strane. „Nije mi žao što sam zatrudnela. Znaš li zašto? Reći ću ti zašto. Jer konačno odlazim izovog prokletog mesta. Neće biti tebe da mi sve vreme govoriš da sam loša. Možda sam baš zbog togapostala loša jer si mi ti to stalno govorila. Žao mi je Kler. I tebe Rouz." Bacila je jadan pogled

sažaljenjaprema Rouz. „Da znaš šta je dobro za tebe i ti bi takođe pobegla s ovog prokletog mesta."„Ti nisi dovoljno dobra da izgovaraš ime svoje sestre!" Nana se raspravljala. „Kler, ona ima poziv. Ona ćeda bude sveta sestra. Ona me ni za stotinu godina ne bi osramotila na ovakav način."„Naravno, kada joj ti guraš Isusa pod grlo toliko dugo da jadna pomisli kako je to poziv, ukoliko neko kaže'bu'. A Rouz, nju tretiraš kao da je prljavština pod tvojim nogama." Besno se okrenula prema Rouz. „Kakoto da joj dozvoljavaš da se prema tebi tako ophodi, ha, Rouz? Zašto?"„Mari, molim te. Nemoj..." Rouz se osetila tako zatečenom da je jedva mogla da pomeri usta. Zurila je usvoju sestru, preklinjući je da prestane.Izgledalo je kao da se kuhinja urušava na nju. Požuteli zidovi s izbledelim tapetama i motivima voća.Redovi kuhinjskih kredenaca, nekada plave a sada ispranosive boje.„Rouz." Nana je skoro pljujući izgovorila njeno ime, s prezirom na usnama. Njene male bledoplave očiusredsredile su se na Rouz uz zloban osmeh. „Ona ti nije sestra.1'Rouz se osetila kao da je zagušljiv vazduh ponovo oživeo, brujao poput roja besnih osa. Mora da sampogrešno čula, pomislila je. Nije moguće daje to nana rekla.Mari je samo gledala u nanu. „Da li si ti luda? O čemu pričaš?"AjlinG*LŽ~—-----------------------------------------------------------------—Ona nije dete mog Doma", insistirala je nana. „Ona je kopile, baš " i to što nosiš u svom stomaku. Naravno,ja nemam za to dokaza. дП", nastavila je, dok je rukom udarala u grudi, „postoje neke stvari za koje nisupotrebni dokazi. Samo je pogledaj! Bila je to božja kletva tog dana kada se rodila. Kada ju je Dom prvi putpogledao, zaplakao je. Rekla sam mu: 'Šta znaš o svojoj modernoj ženi sa svilenim čarapama i haljinama odpedeset dolara? Šta ti misliš da takva devojka radi dok joj muž ratuje i nije tu da se o njoj stara kako treba?'Kažem ti, bila je to kletva što je tvoja majka umrla u tom požaru. Kazna koju joj je Bog poslao!" Njen glasse povisio do kreštavog gunđanja.Rouz je pokrila uši rukama, ali nije mogla da ga ne čuje. Svaka reč je do nje dopirala kao ubod ose koji jojse zariva u meso.„NE!" Uzviknula je Rouz sa svoje stolice, pokušavajući da je opovrgne, kipteći od besa: „Lažeš! Mojamajka nije bila takva. Ona je bila dobra i... i..." Nije mogla da pronađe reci koje bi tačno opisale burnebolne emocije koje su joj se skupljale u grudima.Brajan. Mora da pronađe Brajana. On će znati, on će joj pomoći, zaustaviće ovo osećanje i učiniti daprestane da ovoliko boli.Rouz je protrčala pored Mari i nane, dok su joj suze lile niz obraze. Spotakla se u dnevnoj sobi, trenutnooslepljena mrakom. Zatim je pri-metila sivo svetio koje se probijalo kroz čvrsto zatvorene roletne, vo-skasti

odsjaj sofe prekrivene plastikom.Rouz je zamišljala da je buba koju njena baba želi da zgnječi i ubije, poput bubašvabe. Borila se sasigurnosnim lancem na vratima, mrzela ga je, mrzela je sve u vezi s ovom sobom, ovaj užasan stan.Našla se u hodniku, slobodna, jureći uz stepenice do poslednjeg sprata, do Brajana, moleći se da bude kodkuće.Buka i konfuzija u stanu Maklanahanovih je i nju obuzimala, istog trenutka kada je zakoračila unutra.Brajanova mama ju je pozdravila, držeći bebu u naručju, dok joj se drugo dete držalo za nogu. Ustajali iopor miris prožimao je dnevnu sobu, koja je bila pretrpana decom, jastucima s kauča po podu i praznimflašicama za bebe oivičenim ostacima mleka.„Rouz, tebe kao da je sam bog poslao! Hoćeš li da uzmeš Kevina dok ja izvadim tortu iz rerne? Džasperovje rođendan i ja - oh, ovde." Tut-nula joj je Kevina u ruke, s vlažnom pelenom i svim ostalim i odjurilaprema kuhinji vičući: „Brajane! Došla je Rouz. Ako ne izvadiš Šona iz kade, smežuraće se i pretvoriće se uzrno kikirikija!"Rouz je dlanom obrisala svoje uplakane oči i uvalila se u kauč, iz koga su zjapili federi, poigravajući se sKevinom na svom kolenu. „Hej mališa. Hoćeš da se igramo ča-ča?"- "4..Ć/Beba se nasmejala širokim bezubim osmehom. Njegova omiljena igra bila je da ga Rouz bacaka uz ritamnevidljivog latinobenda. Bespomoćno se kikotao. Rouz je počela malo bolje da se oseća.Taj nered ju je nekako uveseljavao. Ogroman tepih podsećao je na brodolom razbacanih igračaka i bojanki,knjiga za učenje abecede koje su bebe kojima rastu zubi napola ižvakale, praznih kutija prve pomoći,minijaturnih kamiona, kaljača, polomljenih bojica i knjiga s iskidanim naslovnim stranicama. Na vrhustočića nalazila se gomila nespretno uvijenih rođendanskih poklona. Smeštena na stari karirani naslonjač,na koji je gospodin Maklanahan stavljao noge dok je čitao Post, nalazila se dve godine stara Džasmin imrvila keks između njegovih nogu. „Dobro došla u grad gnjavaže. Da li si čula? Predsednik Ajzenhauer jebaš ovo mesto proglasio za mesto katastrofe."Rouz je podigla pogled i ugledala Brajana kako joj se kezi, noseći četverogodišnjeg Šona, pocrvenelog odkupanja. Rukavi Brajanove dukserice sa znakom Bruklinskog koledža bili su zavrnuti iznad lak-tova.Zalutala pena šampona ukrašavala je, poput pahuljica, njegove smeđe kovrdže. Rouz se osećala srećnomsamo zato što ga je ugledala. Pre nego što je mogla da mu odgovori, položio je Šona dole i strovalio se nasofu pored nje. Videla je da prednji deo njegove dukserice ima mokre otiske Šonovog malenog tela. „Hej,Rouz, jesi li dobro?", nežno ju je upitao. „Izgledaš kao da si plakala."Rouz je klimnula glavom, dok ju je stezalo grlo od novih suza koje su pretile da grunu. „Dobro sam.

AliKevinu treba da se promeni pelena. Mislim da nijedno od nas to ne može još dugo da izdrži."„Šone", Brajan je vikao preko sobe, „povedi računa o Džezbou, je Г hoćeš? Ne daj mu da priđe poklonima,u redu?"U malenoj sobi koju je Brajan delio sa svoja dva brata, Rouz i on su zajedno pokušavali da Kevinu prikačečistu pelenu, uprkos njegovom migoljenju. Brajan ga je stavio u ogradicu s osakaćenom lutkom i svežnjemplastičnih ključeva.„Sve je mirno na Zapadnom frontu", šapnuo joj je, zgrabivši je za ruku. „Hajde, sada je vreme da seiskrademo pre nego što nam Indijanci pronađu tragove."Rouz je pomislila, uz osećanje naklonosti: On zna. On me vodi u tvrđavu, jer zna da nešto nije u redu.Tvrđava. Oni nisu išli do tvrđave - koliko dugo? Najmanje nekoliko godina. Otkako je Brajan maturirao predve godine i upisao se na Bru-klinski koledž. Nakon toga je izgledalo nekako... pa, detinjasto. Mogla• da se seti vremena kada je to izgledalo poput najzanimljivijeg mestana svetu.Stan Maklanahanovih bio je na poslednjem spratu. Brajanova majka \e još odavno ugradila zaštitu naprozorima po ćelom stanu. Ali je Brajan smislio način kako da dođe do zaključane ostave za čišćenje javneprostorije. Imala je prozor koji se otvara prema maloj spoljaš-njoj platformi. Iznad toga se nalaze pomoćnemerdevine koje izlaze na krov. Obične stepenice unutar zgrade izolovane su za stanare otkad sečetvorogodišnji Džimi Storeli sapleo o ivicu pre osam godina, kada je njegova majka skidala veš sakonopca. Pomoćne merdevine sastoje se od osam zarđalih poprečnih stepenika sa strane zgrade, a ispodtoga nije bilo ničega osim pada sa petog sprata.Ona je imala sedam a Brajan osam i po godina kada su to prvi put otkrili. Sećala se kako je bila preplašenada se spusti s platforme, a kamoli da se na nju popne. Ali ju je Brajan nagovarao i ohrabrivao, obećavajućijoj da će biti odmah iza nje i da će je uhvatiti ako padne. Čak se i sam popeo dva puta i skakao poputmajmuna, samo da bi joj pokazao da nije nimalo teško.Bože, kako je bila uplašena. Čak je i sada, opipavajući put iza Brajana po sumraku, lagano se podižući saprečke na prečku, mogla da se priseti kako joj je onda vetar duvao u rebrasti somotski džemper koji jenasledila od Mari. Kako ga je vetar naduvao poput jedra, da je u jednom momentu talasao, a zatim ju jejako udario po zadnjem delu kolena. Potpuno preplašena, pomislila je na jadnog Džimija Storelija izamišljala sebe kako pada nadole, potom udara o trotoar uz prasak poput šuplje lubenice koja se otkotrljalaiz prtljažnika kamiona u pokretu.Negde na pola puta se zaledila, a noge su je potpuno izdale.»Ne mogu!" cvilela je.Brajanov glas je dopirao do nje. „Naravno da možeš, Rouzi. Znam da možeš. Nije teško. Obećavam ti da

nećeš pasti. Ali, čak i da padneš, ja ću te uhvatiti."ona mu je verovala. Brajan bi je uhvatio. Naravno da bi je uhvatio, apsolutno, sigurno. Zar se on nije uvekbrinuo o njoj? Setila se kadaon ispratio do obdaništa, tog prvog dana kada ju je Mari, zgrožeanjenim plakanjem, ostavila ispred dvorišta obdaništa. Brajan je veću trećem razredu, ali joj je dao lizalicu i doveo do učionice. I držaoJ.,Za ru^u- To je bio najbolji deo, čak iako su ga svi drugari gledali, ve-1 dečaci iz škole Dragocena krv, i rugali mu se. Rouz je, skamenjepetspratova iznad trotoara, znala bez sumnje da bi Brajan održao58Vrt lažisvoju reč, iako je drugi deo nje znao da ukoliko padne, on neće moći da je uhvati.Rouz se smešila dok je podizala nogu preko poslednje prečke, na površinu krova toplog od vremena iprekrivenog katranom. Zaustavila se na trenutak, dozvolivši da joj se oči naviknu na narandžastosivka-stisumrak. Tamo, smeštena između dimnjaka i otvora za ventilaciju, nalazila se tvrđava. Njihovo tajnoskrovište. Pomalo se iznenadila da je ono još uvek tu. Pre mnogo godina, oni su je sagradili od stvari kojesu sakupljali sa gradilišta iza Grosove pekare - od ostataka šperploče, iverice, rolni staklene vune zaizolaciju, nekih starih jastuka, zavese za kupatilo ukrašene rože morževima. Kako je samo Brajan bioprijatno zaprepašćen kada mu je pokazala kako je smislila da dovuku gore sve te stvari uz pomoć užadi ikoturova. Njih dvoje, koristeći kutiju za alat gospodina Maklanahana — Brajan sa savršenom vizijom kakoće to da izgleda, dok je ona pažljivo premeravala svaku dasku pre nego što su zakucavali eksere, da se svepukotine zatvore - radili su zajedno kako bi sve to sagradili.Shvatila je, dok je puzila iza Brajana savijene glave da bi izbegla tablu na koju je Brajan urezao reci „Brdodvogleda" (pošto je to video u Ostrvu s blagom), da su to sigurno prerasli. Koščati dečak s kojim se tadaigrala, sada je imao skoro dva metra. Ispružen na vazdušastim jastucima oslonjenim o zid i s ispruženimnogama s druge strane zida, Brajan je izgledao pomalo smešno. Kao Guliver u Liliputu.Rouz je ipak osetila kako je obuzima čudna mirnoća. Bože, svi ti sati koje su ovde proveli! Pomislila je daništa specijalno, u stvari, nisu radili. Samo su se muvali tu. Uglavnom su igrali karte. Kanastu, rat ilitablice. Ili su pušili vinston cigarete koje bi ukrao od oca. Ali su uglavnom samo pričali, zamišljajućirazličite načine kojima njihovi životi mogu da pođu.Brajan će postati pisac, poput Ernesta Hemingveja. Kada je imao trinaest godina, Brajan je napisao roman.U njemu se govorilo o lovu i bio je prepun scena u kojima heroj u jednom poglavlju beži, pošto ga gonenosorozi, a u drugom ga napadaju lavovi. A heroina se uporno onesvešćivala usled stampeda slonova. Nekidelovi su bili toliko sme-šni da su je nasmejali i to je tako volela.Rouzin san nije ni izbliza bio tako velik i uzbudljiv. Želela je samo jedno: da izađe, pobegne, daleko odatle.

Maštala je o tome da pobegne, možda u Kaliforniju, gde je nana nikada neće pronaći. Sanjala je kako sekrišom šunja na brod ili voz i odlazi daleko, dokle god će tim prevo-znim sredstvom moći da stigne.59postojao je samo jedan problem. Bežanje je značilo da će ostavitipeni za tvoje misli", Brajan ju je prekinuo u tom sanjarenju. "ROUZ je uzdahnula. „Bolje neka bude dolar."Toliko je loše?""sklupčala se tako da su joj kolena dodirivala grudi a glavu je naslonila na zid. Godine kiše i snegaizvitoperile su njihovo skrovište. Ali oni su napravili zid debeo nekoliko centimetara i s dosta žice ga vezaliuz dimnjak. Rouz je pomislila da bi izdržao i uragan.Pogledala je u Brajana. Ruke je podbočio iza glave, prekrštene na potiljku. U sumraku koji se probijao kroziscepanu zavesu za tuširanje, lice mu je dobijalo određene konture i senke. Pažljivo je posmatrala dugačakkoščati vrh njegovog nosa. Njegove oči - to ju je zaista privuklo na njemu. Bile su poput očiju svetaca napobožnim slikama, sre-brnastosive boje i sjajile nekakvim svetlom koje kao da dolazi iznutra. Brajan nijebio nikakav svetac - pomislila je na sve cigarete koje je „pozajmio" od svog oca ili kada je uzetom vezaobranik brata Pola za hidrant - ali je on bio jedina dobra osoba koju je Rouz poznavala, jedina osoba kojoj jebilo stalo do nje.Pogledala je okolo. Ne bi mogla da podnese da te oči gledaju u nju s gađenjem i sklanjaju pogled s nje.„Da li ikada misliš o svojim roditeljima... znaš... da to rade s nekim ljudima osim jedni s drugima?", pitalaje Rouz.Brajan se nasmejao. „Sa sedmoro dece? Čak i ako bi to želeli, kada bi pronašli vreme za to?"„Pitala sam se o... pa, drugim ljudima. Da to rade, iako nisu venča-ni." Rouz je dotakla sivu prašinu najastuku. „Mari i Pit će se venčati ."„Hej, pa to je sjajno!"„Ona je trudna."„Oh." Ćutao je na trenutak. „Da li zato places?"»Ne. Srećna sam zbog nje. Pit je dobar. Radi se o tome šta ona hoće. Ja samo..." U naletu osećanja,ispričala mu je ono što joj je nana rekla. Brajan je dugo gledao u nju. Zatim je sporo rekao, baš na njemusvojstven brižan način: „Čak i da je to tačno, zašto bi ti ona to rekla?"„Da bi mi se osvetila."»Za šta? Šta si joj ti uradila?"-,Ona misli da sam ja ubila svoje roditelje. Nju je baš briga za moju niajku. Ona je jedino bila luda zamojim ocem."..Bože, ti si bila samo beba."60Vrt laži„On je bio odsutan, radio je kao radio-mehaničar na razaraču. Kfa. kon moje majke... on se vratio poslemog rođenja... ali samo na nekoli-ko dana. Uvek sam mislila da je razlog zašto se nije zadržao bio

taj što jebio veoma tužan zbog moje mame, a kada bi nas video - Mari, Kler i mene - previše smo ga podsećale nanju. A onda, kada je poginuo.. ' ja sam u svojoj glavi stvorila heroja od njega. Od majke takođe. Zami- jšljam je kao neku vrstu svetice, poput Jovanke Orleanke. A sada nana govori..." Vrele suze su se stvarale ugrlu, uz prigušene jecaje.„Zaboravi šta je ona rekla", Brajan je Ijutito uzviknuo. „To nije tač-no. Ti znaš da nije tako. Ona uvekpokušava da ti napakosti, na ovaj ili onaj način."„Ali, šta ako je u pravu? Pogledaj me, Braje. Ja ne ličim ni na koga iz svoje porodice. To je kao... kao dasam pala s neba ili nešto slično. Niko nema tamnu kožu kao što je moja. Da li znaš kako me zovu nekedevojke u školi Sveto srce? Tetka Džimajma.* Oni kažu da mora da je neko od mojih predaka bio obojen."Brajan se potpuno ukočio, a lice mu je pobelelo u senci sumraka. „Nikada mi to nisi ispričala", rekao je.„Znala sam da ćeš da poludiš. U svakom slučaju sam se pobrinula za njih." Delić zadovoljstva se nazirao usvom tom njenom jadu. „Napisala sam njihova imena na listu zainteresovanih za celodnevni put dosamostana Sent Meri. Kada ih je sestra pročitala, bila je tako srećna - a niko od njih nije imao petlje da sepovuče."Rouz je počela da se smeje, ali joj je smeh zapeo u grlu. Iznenada je počela snažno da plače, da jeca izmeđuuzdisaja i svog bola.Brajan je čučnuo pored nje, zagrlivši je. „Ma sve ih zajebi. Nije bitno šta oni misle. Samo je važno šta timisliš."Podigla je lice, mokro i uplakano od suza. „Da li ti misliš da je to tačno, Braje? Da li misliš da sam ja...kopile kao beba Mari?"„Ne, ali mene bi baš bilo briga da sam na tvom mestu." Pomilovao ju je po kosi dok joj je lice bilonaslonjeno na njegovu duksericu. Mirisala je na bebi puder, šampon i njegov muževan miris. „Uostalom,šta je loše u tome što si drugačija? Ti si hiljadu puta pametnija od svih de-vojaka koje poznajem."„Ali, nisam lepa." Shvatila je kako je otrcano to zvučalo pa je brzo dodala: „I ja ne pecam komplimente. Toje tačno."„Ko kaže?"ri <ЈИ<^___-__ -- . -R uz je osetila kako joj vrelina i crvenilo dolaze do vrata i bila je o on jedva može da je vidi u toj tami. „Pa,jednostavno nisam." je nešto grublje nego što je nameravala. „Uostalom, baš me* Ženska verzija „čiča Tome", izraz za Crnkinju. (Prim, prev.)Brajan se povukao i zgrabio je za ramena. „Rouz, ti jesi lepa."Oh stvarno? Rugala mu se. „Pa, ne vidim nikog drugog ko hita dame bolje pogleda."Možda i bi, da im ne otežavaš toliko. Toliko si sigurna da se ljudima nećeš dopasti da digneš bradu i pre

nego što ti išta kažu. Do đavola, Rouz, treba ljudima da pružaš priliku."„Misliš, da više flertujem, kao Džordžet?"„Nemoj ponovo da počinješ o njoj, Rouz", upozorio ju je Brajan.„Šta sam rekla?"„Ne voliš je."Rouz se osetila kao da se vozi na Ciklonu,* na Koni Ajlendu. Želela je da stane, ali nije mogla. Nije bilonačina da siđe. Duboko u sebi je bila ljuta na Brajana otkako je počeo da izlazi s Džordžet. To je bilo glupo,ali se nekako osećala kao da gubi svog najboljeg prijatelja.„Nikada nisam rekla da je ne volim", suprotstavila se Rouz. „Između ostalog, nije važno šta ja mislim.Poenta je da se tebi sviđa. Možda je čak i voliš. Ona je tip devojke kakvu momci jure. Pretpostavljam da toradiš s Džordžet."„To nije tvoja briga!" Brajan je eksplodirao. Odmakao se od nje uzljutit trzaj, bacivši se na jastuke.U tišini koja je usledila, Rouz je postala svesna da joj srce snažnoudara.»Zao mi je, Braje", nežno je rekla Rouz, pokušavajući da mu dodirne ruku.Zapravo joj nije bilo žao što ne voli Džordžet. Ko bi mogao da voli nekoga ko se tako zove, nekoga koizgleda poput barbike, nosi džempere od kašmira i ima svetliju kosu od ovčarskog psa?»Tebi se ona zaista ne sviđa, zar ne?" ,_•,,»Samo sam rekla da me podseća na Lesija."»Lesi je pas."»Pa? Ja volim pse."orajan se uprkos svemu nasmejao. „Suoči se s tim, Rouz. Čak i da jea Grejs Keli, bilo bi svejedno. Ti je jednostavno ne voliš, jer se ja zabijam s njom. Ti i mama. Vas dve stezaista iste."Verovatno najpoznatiji roler koster, sagrađen još 1927. na njujorškom u. (pnm.62_________________________________________________Vtofcft„Tvoja majka!" Rouz je Ijutito skočila na noge. Udarac glavom o nizak krov, iznenada ju je bolno podsetioda je znatno porasla od četvrtog razreda. Spustila se dole, trljajući svoju lobanju. To ju je manje bolelo odpovređenog ega.Njegova majka. Pobogu! To ju je pogodilo. Čak iako je on bio njen najbolji prijatelj i nije joj bio momak,bolelo ju je da je poistovećuje s njegovom krupnom, mekanom i nekako, uprkos sedmoro dece, aseksualnommajkom.„Za tvoju informaciju, gospodine pametnjakoviću, ja imam dosta iskustva", rekla mu je. „I pod tim nemislim samo na ljubljenje."„Sigurno da imaš", rekao je Brajan kao da je stvarno tako. Mogla je da vidi kako mu se usne krive da se nebi nasmejao.Uzdahnula je, poražena. Nije bilo vajde od laganja. Brajan je uvek mogao da je pročita. Setila se kada sejednom hvalila da joj je otac bio admiral u mornarici i da je torpedom razorio ćelu flotu kosookih,

dok jebio u ratu.Išli su ka školi i Brajan je zastao da podigne pocrneli peni sa trotoara. Pažljivo ga je proučavao. „Da", rekaoje. „Moj tata ga je znao. Rekao je da je bio super tip. Nije čak ni morao da bude admiral da bi bio super tip,u to se kladim." Stavio je peni u zadnji džep, a kada se okrenuo ka njoj, lice mu je bilo ozbiljno i delovaloje starije od lica dvanaesto-godišnjaka. „Rouz, gde si čula tu reč? Kosooki."Prestala je da poskakuje pored njega, razoružana hladnim pogledom u njegovim sivim očima. „Od nane.Ona kaže da su ljudi koji su ubili mog tatu podla gomila kosooke žute kopiladi."„Pa, nemoj to više ponovo da izgovaraš, u redu? To je loša reč. Poput onih koje viđaš na zidovima uprolazima metroa. Ti voliš Bobija Lija, zar ne?"„Naravno da ga volim. On je dobar." Otac Bobija Lija je posedovao Mandarin garden, na Aveniji Okean, aLijevi su živeli u svojoj zgradi na trećem spratu.„Pa, ako izgovaraš takvu reč, i njega tako zoveš. Ima takvih imena i za nas. Žabar* Mik.**"Rouz se osećala prljavo i postiđeno. „Nisam tako mislila."Brajan joj je razbarušio kosu. „Au, Rouz, zar misliš da ja to ne znam?"* Pogrdno ime za Italijane. (Prim, prev.) ** Pogrdno ime za Irce. (Prim, prev.)n ^><^^—~—-----------------------[ .nenada ;e Rouz shvatila zašto je potpuno mrzela Brajanovu de-•\,' To, u stvari, nije imalo nikakve veze snjom, već zato što je nžordžet'prešla neku vrstu granice s Brajanom. Ne, ne granicu, zid koji odvaja decu ododraslih, Berlinski zid seksa.pa ona je bila umorna od toga da se nalazi s druge strane zida, samo zamišljajući šta drugi ljudi rade.Ljudi poput Brajana (verovatno) i Mari (definitivno). „Poljubi me, Braje", rekla je, izgovorivši to kao da jerekla: Hoćeš li da'odigramo partiju crnih dama?,Šta?" Zazvučao je šokirano kao da mu je predložila da sprejom isprska statuu Blažene Device.„Samo poljubac, radi vežbe", objasnila mu je. „Tako da ne napravim potpunog idiota od sebe kada se desiprava stvar. Možeš da mi kažeš šta loše radim. Zar to nije ono čemu služe najbolji prijatelji?"„Ne baš." Nije više zvučao toliko šokirano, samo postiđeno. „Ali, pa... dobro onda. Pretpostavljam da nemože da škodi."„Da li da stojim ili ležim?", pitala ga je iznenada se osećajući nervozno. Usta su joj bila suva poput šmirgle.Da li će Brajan to da primeti? Oh, pa dobro, kakve veze ima, ako je to samo poljubac vežbanja?Brajan je delovao uznemireno. „Ostani tu gde si", naredio joj je. „I ako ti dečko ikada kaže da legneš,nemoj, da li me čuješ?"Ona je zatvorila oči i čekala. Ništa se nije desilo. Otvorila ih je i vi-dela Brajana kako namršteno pilji u nju.„Ne tako. Sva si se ukrutila. Opusti svoje usne." »Da li kažem smešak'?" »Ne, osim ako se ne slikaš."»To bi bilo lepo. Slika za moj album. Moj prvi poljubac." »Probni poljubac", ispravio ju je.Brajan se približio. Mogla je da oseti njegov dah na svom licu, topao i pomalo je mirisao na sladić. Zatim

su Brajanove usne nežno krenule ka njenim. Rouz se osetila kao da je u liftu i da je baš naglo krenuo trisprata niže.Nešto mekano i baršunasto joj je trljalo zube. Vrh Brajanovog jezi-Otvorila je svoja usta još više, osećajućikako joj se toplina širi te-°m dok je on gurao jezik u njena usta.Kada se povukao, oboje su teško disali. „Brajane", šapnula je, uz vr-°glavicu, kao onog puta kada su tuprokrijumčarili flašu pića i ćelu jeP°PiH.;,Oh, Brajane!"»Bože, oh Rouz, žao mi je. Nisam to mislio..." Obuhvatio joj je lice ukama. Primetila je da su mu se ruketresle. „Nisam mislio da bude tako."64_______________________________________________Vrtlgju„Poljubi me još jednom", molila ga je. „Poljubi me stvarno ovog puta."Ovoga puta se poljubac nije završio. On ju je položio na dušek. Ose-tila se nekako neobično teškom. Imokro, tamo dole. Kao kad dobije menstruaciju. Oh, majko božja, da li je ovako počelo s Mari i Pitom?Brajan je zaječao, kao da ga nešto boli. „Isuse, Rouz."Ruka mu je krenula nagore da joj obuhvati dojku. Mogla je to da oseti, toplu i vlažnu ispod uštirkanogpamuka njene bluze. Znala je da je to greh. Greh, upozorile su ih sestre, čak i da sebe na taj način dodiruješ.Ali nekako joj nije izgledalo pogrešno, ne s Brajanom. Ruka na njenim grudima bila je ista ona koja ju jedržala za ruku kada je krenula u školu.Brajan ju je svuda ljubio, njegovi poljupci su joj dodirivali grlo, kosu. Njegov dah koji je eksplodirao uvrelim, zaprepašćenim uzdasima. Gurnuo joj je ruku ispod bluze i nespretno se borio da joj otkopča brus.Iznenada je Rouz shvatila: On to nikada ranije nije uradio. On ne zna kako.Ponesena nekom novom nežnošću prema njemu, ona je dodirnula brus i otkopčala ga za njega.Brajan je zastenjao, trljajući svoje kukove o njene.Dodirivao je njene gole grudi, a Rouz je mislila da će se istopiti od vreline njegove ruke. Bila je i uplašena.Toliko je bilo dobro. Mora da je greh sve što je ovako dobro. Borila se da skine svoju suknju, dok se Brajaniznenada ukrutio, ispuštajući dubok, prigušeni jauk.Rouz je osetila nešto vlažno između svojih nogu. Prvo je pomislila da se nekako upiškila. Zatim je shvatilašta je to: njegova stvar. Stvar kojom se prave bebe.Osećala je sramotu, znajući da su uradili nešto strašno, što se ne može izbrisati. Ona je bila baš kao Mari.A onda je stid izbledeo i samo je postojao Brajan, koji je čvrsto drži. Njen najbolji prijatelj. Njena duša.Neko vreme je bio miran, lica zarivenog u njen vrat. Mogla je da oseti njegov dah u svojoj kosi, puls kojimu divlje lupa na vratu. Rouz je želela da zauvek ostanu ovako.Konačno se pomerio, podigavši glavu. Njegovo izduženo lice je sjajilo u mraku. Rouz mu je u očima videlabolni pogled pa je nežno stavila prst preko njegovih usana.

„Nemoj", rekla je. „Nemoj da kažeš da ti je žao."Bila je iznenađena onim što je osećala, ali tada nije mogla da kaže šta je to tačno bilo. Prostrujalo je kroznju poput snage aviona, brišući. zioont reci. Osećala se drugačije, srećnije, kao da se ponovoГ° Kada sestra Perpetua opisuje primanje poziva, ovako nekako bi tre-lo da se osećate, pomislila je. Osimšto nije Bog učinio da se ovakooseća. Bio je to Brajan.Iznenada je sve razumela, kao da je deo nje ostario nekih desetak godina, a ona sada sve to posmatra sadaljine - dete koje je bila samo ore sat vremena, o svim stvarima koje je osećala, ali nije urnela da ihimenuje.„Volim te", rekla je.„Rouz." On ju je čvrsto privukao k sebi, a reci su mu bile prigušene njenom kosom. „Nešto... se dogodilo.Nisam baš siguran šta. Ali ja... mislim da sam to želeo. Mislim da sam sigurno hteo da se to dogodi. Nekami bog pomogne, Rouz, mislim da jesam."Upravo su te poslednje reci: „Neka mi bog pomogne", bile one koje su se urezale u njeno sećanje poputtrna. Užasna misao pala joj je na pamet: da li će je Bog kazniti jer na ovaj način voli Brajana? Oni su počinilipreljubu, zar ne? Sestra Perpetua je rekla da je preljuba svaka vrsta nečiste misli ili dela. Rouz se nijeosećala prljavom, ali je znala šta je sestra pod tim mislila. Na seks. A to je bio greh ukoliko nisi u braku i toradiš kako bi se pravile bebe. Bilo koja vrsta seksa.Strah je obuzeo Rouzino srce. Pomišljala je na stravične stvari. Da će da zatrudni, ali da će je kola pregazitidok prelazi ulicu. Ili da padne ispod šina metroa. Ili...Stala je; pritisak u srcu sada ju je boleo. A onda je pomislila šta bibila najgora moguća kazna. Da izgubi Brajana.»••• već nas oslobodi zala. Amen."Rouz je završila poslednji Očenaš. Pogledavši nagore, primetila je da je pao mrak i da je crkva skoroprazna. Kolena su je bolela a stomak Joj je krčao. Mora da je prošlo vreme večere.Uz teškoću se podigla i sa strane izašla iz crkvene klupe, drhćući dok je savijala koleno. Onda je umočilasvoj prst u svetu vodu u predvorju i prekrstivši se, izašla napolje.Rouz je brzo hodala trotoarom obasjanim suncem koje zalazi. Oblaci su se formirali iznad nje i počela je dapada kiša. Velike mlake kapi padale su joj na lice.Brade uvučene u kragnu, požurila je niz Aveniju Koni Ajlend. U ovo doba, ulica je podsećala na šetalištekoje je zimi zatvoreno. Savijene________________________iii^jžinadstrešnice, teški metalni kapci ili kapije s mehanizmom harmonij bili su navučeni preko fasada radnji.Čak je i čovek koji prodaje perece otišao sa ćoška. Letimično je videla leđa njegovog crnog kaputa kakoleprša dok je teškim koracima vukao kolica preko puta ulice.

Pa ipak je avenija vrvela od života. Sirene automobila su trubile a ljudi jurili da se sklone sa kiše. Rouz ječula krupnog kamiondžiju kako se dere na vozača plimuta koji mu se potpuno priljubio i trubio kao lud: „Aja, gospodine, ja ću da ti naguram taj tvoj prednji deo u nos!"Ubrzala je hod. Razbacano smeće - listovi novina, delovi stiropora, uvijači od slame, prazne pakle cigareta- leteli su po putu. Osećala se usamljenije nego ikada.Nije videla Brajana još od one večeri na krovu, pre nedelju dana. On ju je izbegavao. Zašto? Da li mu jebilo žao zbog onoga što se desilo? Previše se stideo da bi mogao s njom da se suoči?Krivica ju je razjedala. To je moja greška, ja sam ga naterala da me poljubi. Ja sam ga uvela u greh, baš kaošto je Eva uradila s Adamom.Da li će ovo biti božja kazna... da mi oduzme Brajana?O bože, molim te, sve ću uraditi ako mi ga ponovo dovedeš nazad. Odreći ću se mesa svakog dana unedelji, ne samo petkom. Posliću punih četrdeset dana za vreme posta. Posvetiću svoj život služenju drugima.Kada je Rouz stigla do stana, nana je gledala Sou Lorensa Velka. Jedva da je podigla pogled sa svogpletiva.„Kasniš", zakreštala je. „Ostavila sam ti večeru u rerni." Od one večeri kada je Mari otišla, nana se držalapodalje od Rouz. Pitala se da li je njena nana zažalila zbog onih strašnih reci.„U redu je. Nisam gladna", rekla je Rouz.U tami male sobe koju je delila s Mari, drugi krevet je bio ogoljen, posteljina skinuta, a izbledelabaršunasta resa zategnuta preko dušeka. Čisti krugovi u prašini na toaletnom stolu označavali su mesta gdesu stajale Marine bočice parfema i kreme za lice. Takođe su nestale fotografije i trake od dvadeset pet centikoje su bile ugurane u okvir od ogledala. Sa Marine strane plakara, stajale su prazne vešalice i odjekivaledok je Rouz kačila svoj džemper.Bilo je kao da je Mari umrla. Rouz se stresla i tek delimično svesna onoga šta radi, prekrstila se.Zatim je, čučnuvši na pod, skinula iskrzanu ivicu itisona žućkasto-braon boje. Ispod se nalazila labavadaska poda. Pronašla je metalnu turpiju za nokte koju je držala na dnu fioke i njom podigla olabavljenudasku. Ispod toga se nalazio prostor dovoljno veliki da stane kutija za67AjtinWL-—__.------.---------------omoć. Njeno tajno mesto. Niko ne zna za njega. Ni Mari. Čak niRouz je otvorila kutiju za prvu pomoć i prodrmusala parče sivog muka. Polako je odmotala, otkrivajućisjajno blago koje je krila. Minđuša od rubina, koja joj je svetlucala u ruci poput zamrznutekapi krvi.Odmah se setila svega. Pre sedam godina - da li je moguće da jetoliko prošlo? U mislima je to videla tako jasno kao da se sve to sada dešavalo. Elegantna dama u kaputuod lasice. Rouz ju je jednog dana videla kako prolazi baš pored dvorišne kapije. Nije ličila ni na jednu odmajki. Više je ličila na kraljicu. Ili misterioznu filmsku zvezdu, u toj prelepoj bundi od lasice i sa šeširom s

malim velom koji joj je pokrivao oči.Shvatila je da su te misteriozne oči ispod vela piljile u nju. Rouz je prvo bila uverena da greši. Čak je ibacila pogled preko svog ramena da proveri da li ima nekog drugog iza nje. Ali, ne, dama je gledala pravou nju. Oči su joj bile krupne i nekako tužne, poput jasnih zelenih klikera iz njene kolekcije, onih koji vrededeset mačjih očiju.Rouz se pažljivo približila. Tužno i izgubljeno, tako je ta dama izgledala. Ali, to nije imalo nikakvogsmisla. Zašto bi bila? Neko ko je ode-ven tako prelepo kao ona mora da je bogat, a bogati ljudi nikada nisuimali brige poput odraslih koje je Rouz poznavala. Bio je hladan dan, a činilo se da ta dama drhti i privlačibundu od lasica sve bliže oko sebe. Minđuše od rubina sjajile su se u njenim ušima. Šta li ona hoće?I Rouz je krenula do kapije, pored bučne gomile svojih školskih drugara. Žena je napravila nekoliko naglihpokreta napred, uzvikujući nežnim, jecavim glasom: „Sačekaj!"Zapanjena, Rouz je zastala, setivši se da su joj nana i sestre govori-e> ne jednom već najmanje pedesetputa, da nikada ne razgovara s ne-poznatima. Ali nekako nije mogla da potrči. Osećala je kao da su joj seC1pele zalepile za trotoar. Noge i ruke su se nekako tu zaledile.Kouz je čekala, kao hipnotisana tim prelepim, ali nekako iscrplje-m licem, a nežne kosti su joj štrcale s teblede kremaste kože. Nežna sa- °oje jesenjeg lišća, letela je oko lisičje kragne. Ona je podsetila Uz nasnežnu pahulju koja će se istopiti ukoliko je dodirnete. Ženi-Usta Poput cveta su se tresla. U očima su joj sevidele suze. Bila je lvici da progovori, ali se naglo povukla kao da se predomislila, naesto toga, dodirnula juje rukom u rukavici - ona se tresla, se-se R°uz - i skinula rubin sa svog desnog uva.68VrtI dok je Rouz stajala tamo, u šoku, spremna da protestuje, žena \ stavila malenu minđušu, potpuno hladnu,na njen dlan. Zatim je p0 begla, dok su visoke potpetice odjekivale po zaleđenom trotoaru, b dugačkojelegantnoj limuzini koja je čekala na krivini i nestala, poput oblaka dima.Rouz je u to bila sigurna. Ta dama je bila njen anđeo čuvar. Svi su imali nekog, rekla je sestra Perpetua. AliRouz nije verovala da se to odnosi na nju dok... pa do tog dana.A sada je imala minđušu da to potvrdi.Držala ju je uperenu prema svetlu, rubin u obliku suze koji visi na malom zlatnom i dijamantskom klipu.Čak i u zamračenoj sobi, sijao je nekom svojom svetlošću, čineći da Rouz u čudu zadrži svoj dah, iako gaje pogledala hiljadu puta. Da, magija. Magija poslata s neba.A sada joj je ta magija bila potrebnija više nego ikad. „Ne ostavljaj me, Braje", šaputala je, držeći je čvrstou svojoj pesnici, sa više strasti u srcu nego što hiljade brojanica mogu da dozovu. „Molim te, nemoj me

nikada ostaviti!"2.Njujork, 1963Rejčel se namrštila nad svojim tanjirom, na pržena jaja stavljena između dva uredno poredana tosta uobliku trougla. Okrugla kao biser i bez ijednog mehura na njima. Znala je da ih je Bridžet ispržila u modliza kolače, da bi ivice bile glatke, kako bi bila perfektna kao i sve ostalo u kući. Viljuška u njenoj ruci bila jeiz maminog kartije escajga i uglancana da blista poput ogledala. Uhvatila je svoj iskrivljen odraz, okrugleplave oči, razbacana smeđa kosa.„ja ne idem", rekla je Rejčel, mirno odgovarajući na majčino pitanje. Kako bi mogla? Nakon prošle noći sGilom? Da se spremi, flertuje, pretvara se da je sve u redu? Bože, kakva bi to tek bila šala.Gilove reci sada su joj se vraćale, ubadajući je: „Zašto jednostavno to ne priznaš, Rejčel? Da ti nisi tolikoprokleto moralna. Da to nije razlog zašto sa mnom ne ideš do samog kraja. To je zato što ti, u stvari, nevoliš seks. Ti si frigidna. Ili ti se možda sviđaju devojke..."Rejčel je vrhove svoje viljuške jako prislonila na žumance, gledajući kako ono puca i preliva se prekolepog blu vilou tanjira. Posmatrala je žalosnu vrbu i tri malene figure kako prelaze most.Bila je besna na Gila - od svih pompeznih šupaka na Haverfordu, on je uzeo nagradu! - ali ispod površine,ta misao ju je kopkala: Bože,šta ako je to tačno?Suoči se s tim, govorila je sebi, nije samo Gil taj koji te ostavlja hladnom. Nešto je dosad nedostajalo kodsvakog momka. , Dvadeset godina i još uvek devica. Ne zato što je bila moralna, kao s Je Gil naglasio.Ne. Još gore od toga. Istina je zato što još uvek tako nešto do sada nije osetila.Kejčel je zurila u uništeno žumance jajeta, osećajući malu mučninu. n a je ^а ova bolest nije imala nikakveveze s neredom u njenom taliru ili pivom koje je popi}a prošie noćiomislila je da se sve svodilo na seks. Sve. Moda. Parfemi. Naslov-stranice časopisa. Čak i televizijskereklame za pastu za zube. Izgle-° je kao da svi na celome svetu ili razmišljaju o tome, govore o tome Ul torade., šta nije u redu sa mnom?68Vrt L,I dok je Rouz stajala tamo, u šoku, spremna da protestuje, žena je stavila malenu minđušu, potpuno hladnu,na njen dlan. Zatim je n0 begla, dok su visoke potpetice odjekivale po zaleđenom trotoaru, ka dugačkojelegantnoj limuzini koja je čekala na krivini i. nestala, poput oblaka dima.Rouz je u to bila sigurna. Ta dama je bila njen anđeo čuvar. Svi su imali nekog, rekla je sestra Perpetua. AliRouz nije verovala da se to odnosi na nju dok... pa do tog dana.A sada je imala minđušu da to potvrdi.

Držala ju je uperenu prema svetlu, rubin u obliku suze koji visi na malom zlatnom i dijamantskom klipu.Čak i u zamračenoj sobi, sijao je nekom svojom svetlošću, čineći da Rouz u čudu zadrži svoj dah, iako gaje pogledala hiljadu puta. Da, magija. Magija poslata s neba.A sada joj je ta magija bila potrebnija više nego ikad. „Ne ostavljaj me, Braje", šaputala je, držeći je čvrstou svojoj pesnici, sa više strasti u srcu nego što hiljade brojanica mogu da dozovu. „Molim te, nemoj menikada ostaviti!"2.Mjujork,1963Rejčel se namrštila nad svojim tanjirom, na pržena jaja stavljena između dva uredno poredana tosta uobliku trougla. Okrugla kao biser i bez ijednog mehura na njima. Znala je da ih je Bridžet ispržila u modliza kolače, da bi ivice bile glatke, kako bi bila perfektna kao i sve ostalo u kući. Viljuška u njenoj ruci bila jeiz maminog kartije escajga i uglancana da blista poput ogledala. Uhvatila je svoj iskrivljen odraz, okrugleplave oči, razbacana smeđa kosa.„Ja ne idem", rekla je Rejčel, mirno odgovarajući na majčino pitanje. Kako bi mogla? Nakon prošle noći sGilom? Da se spremi, flertuje, pretvara se da je sve u redu? Bože, kakva bi to tek bila šala.Gilove reci sada su joj se vraćale, ubadajući je: „Zašto jednostavno to ne priznaš, Rejčel? Da ti nisi tolikoprokleto moralna. Da to nije razlog zašto sa mnom ne ideš do samog kraja. To je zato što ti, u stvari, nevoliš seks. Ti si frigidna. Ili ti se možda sviđaju devojke..."Rejčel je vrhove svoje viljuške jako prislonila na žumance, gledajući kako ono puca i preliva se prekolepog blu vilou tanjira. Posmatrala je žalosnu vrbu i tri malene figure kako prelaze most.Bila je besna na Gila - od svih pompeznih šupaka na Haverfordu, on je uzeo nagradu! - ali ispod površine,ta misao ju je kopkala: Bože,šta ako je to tačno?Suoči se s tim, govorila je sebi, nije samo Gil taj koji te ostavlja hladnom. Nešto je dosad nedostajalo kodsvakog momka.Dvadeset godina i još uvek devica. Ne zato što je bila moralna, kao sto je Gil naglasio. Ne. Još gore odtoga. Istina je zato što još uvek tako nešto do sada nije osetila.Rejčel je zurila u uništeno žumance jajeta, osećajući malu mučninu, ^nala je da ova bolest nije imalanikakve veze s neredom u njenom ta-njiru ili pivom koje je popila prošle noći.Pomislila je da se sve svodilo na seks. Sve. Moda. Parfemi. Naslovne stranice časopisa. Čak i televizijskereklame za pastu za zube. Izgledi0 )e kao da svi na celome svetu ili razmišljaju o tome, govore o tome ili torade.Dakle, šta nije u redu sa mnom?70

Vrt L,Da li je to kao kad učite da plivate? Ili si dobar u tome ili potone* kao kamen?Ili je možda takva rođena. Normalna spolja. Čak i lepa. Rejčel se sećala kada je bila dete kako ju je prabakaVili s bundom od lasice РЦ. šila svojim zagrljajima ispunjenim parfemom, zatim bi joj rukom u rukavicamazgrabila obraze govoreći: „Baš je poput malene lutke! Tako slatka! Silvi, mora da je te plave očinasledila od Džeralda! Ali, odakle je dobila to prelepo lutkasto lice? Ne od tebe ili tvoje mame. Pitam seodakle?"„Od devojke s kofom za zalivanje", Rejčel joj ozbiljno odgovori.Uostalom, tako joj je mama uvek govorila, Rejčel je podsećala na tu Renoarevu sliku. Pokazala je Rejčel tusliku u knjizi, malenu devojčicu sa bujnom crvenkastozlatnom kosom i svetlim plavim očima koje su joj seslagale s haljinom, kako mirno i kruto pozira u bašti, sa kofom za zalivanje.Rejčel je mrzela tu sliku i kada je jednom bila loše volje, ižvrljala je krejonom preko nje. Zašto su joj ljudiuvek govorili da je slatka, lepa i dragocena? Žudela je da protrči kroz sobe svoje velike kuće koje suodjekivale, umesto da kroz njih nežno hoda. Mama ju je uvek podsti-cala da viče punim plućima i vučekolica po tepisima sa šarama, da ne bude poput neke lutke ili devojćice koja drži glupavu kofu za zalivanje,već da bude poput ptice ili nekog divljeg stvorenja, da radi šta joj je volja i ne mari o tome šta ljudi o njojmisle.Sada se pitala da li se sve vreme brinula o pogrešnoj stvari. Sto je želela da je visoka, snažna i surova poputAmazonki o kojima je čitala, kada sve vreme nešto nije bilo u redu s njom, iznutra. Neki strašan neuočljivdeformitet. Da li joj nedostaju hormoni ili ima parališući nagon prema seksu. Ili čak, ne daj bože, nešto nijes njom u redu tamo dole.„Rejčel, šta te je spopalo?", mamin glas ju je prekinuo u razmišljanjima.Rejčel je pogledala. Videla je da je tata duboko zamišljen u čitanju svojih novina, ali ju je mamaposmatrala tim tužnim, delimično zapre-pašćenim izrazom koji joj se ocrtavao na licu kad god se u nečemune bi slagale. Može li ona to da kaže mami? Mama, koja se uvek okruživala prelepim stvarima, skamernom muzikom koja je uvek svirala na stereo-uređaju, svilenim šalovima i i/vezenim maramicama,svojim dragocenim ružama. Ona sama izgledala je poput cveta, mršava i elegantna, s tim krupnim očima,zelenim poput šume i bledom, skoro plavičastobelom kosom. Tek je bilo pola devet ujutru a ona je većimalai nosila lili pulicer kućnu haljinu sa šarom belih rada kako biratila tatu do banke.Ona bi sigurno bila potpuno šokirana. Ona nikada ne priča o sekbaremne sa mnom. Pitam se da li se ikada tako osećala, strastvenoprema tati... ili nekom drugom.Jednostavno nisam za to raspoložena, to je sve", rekla je Rejčel. Taj težak ispit iz računanja me je iscrpio;

prošle nedelje sam spavala "možda ukupno dvadeset minuta." Uzdahnula je i uzela trouglasti tost, umačućijedan kraj u gnjecavo jaje. „Kada sam počela da se pripremam za medicinski fakultet, mislila sam da ćuuglavnom da seciram stvari poput ovčijih očiju i kravljih srca a ne da učim integrale."Rejčel je videla da je majka zatreptala. Silvi je jednostavno još uvek mrzela ideju da ona postane doktor.Rejčel je osetila da je delimičnoiritira.Do đavola, ja neću da postanem kao ona. Poput para svilenih čarapa, ali koje se mogu uništiti. Radi dobrestvari, ali ničim ne zaprljasvoje ruke.Zatim joj je na pamet pala jedna nova, uznemirujuća pomisao. Pretpostavimo da sam nalik njoj više negošto to shvatam. Ako mama ne mari toliko za seks - ja jednostavno ne mogu nju da zamislim kako to radi statom, onako kako je to Sofija Loren radila s Marčelom Ma-strojanijem u filmu Razveden na italijanskinačin - šta ako se takva stvar nasleđuje, poput boje očiju ili kose?„Zabava će biti tek za dve nedelje", Silvi je nežno podsetila. Njena majka se blago nasmejala dok je izsrebrne posude sipala mleko u katu i počela pažljivo, graciozno da ga mesa, a kašičica je odzvanjala o limozovusolju. „Samo sam razmišljala. Sećaš se kada te je Mejson učio da plivaš - mora da si imala četiri ilipet godina. Prve zime kada je tata kupio stan u Palm Biču. Zar nije tako, Džeralde?"Tata je pogledao preko svog Volstrit džornala. „Mmm? Oh, da, jeste. Ti i taj dečak ste stalno smišljalijednu stvar za drugom. Većina toga nije bila baš ispravna." Uhvatio je Rejčelin pogled, namignuo joj i zarenutak je osetila taj nevidljivi krug koji je zatvarao samo njih dvoje. Zatim je iznenada pomislila: Onizgleda tako staro. Ostario je nekako dostojanstveno, poput maminog antikviteta, sre-, rn°g seta za čaj.Videla je pegavu ivicu njegove lobanje ispod sre-rnastosede kose, uredne poput paukove mreže, rđe koja jenekako ^mrljala njegovo lice i skoro da je osetila bol na pomisao kako je bila da ga izgubi.72Setila se kako je imao običaj da je podiže u vazduh i ljulja izna svoje glave. A ona bi, viseći tako uvazduhu, gledala u njegove sjajne oči, prepoznajući njegovu ljubav prema sebi, savršenu i svetlu, osetilaje... oh, blaženstvo.Zatim je pomislila na trenutke kada mu je sedela u krilu, slušajući muziku u njegovoj hladnoj mračnojradnoj sobi koja je mirisala na kožu, s takvom zabavom jer je svaka ploča imala neku priču, a tata bi jojgovorio, pretvarajući se i glumeći različite karaktere. Neki od njih su bili tako blesavi, a neki tako tužni.Dakle, do svog osmog rođendana, znala je napamet svaki libreto. Zatim bi njih dvoje sami otišli u Metropolitenoperu, za koju je mislila da je najlepše mesto na ćelom svetu i gledali njenu omiljenu operuFigarova ženidba.

Ali sada je, do đavola, izgledao nekako ne samo mršavije već i bez snage, kretao se nekako pažljivije, očisu mu čudno plamtele, kao da je plamtela vatra negde unutar njih i malo-pomalo ga obuzimala.Uz zebnju se setila onog užasnog dana pre tri godine, kada su primili poziv da je tata odveden naintenzivnu negu njujorške bolnice. Odjurila je iz škole previše uzbuđena čak i da sačeka lift, i poletela uzstepenice. Konačno je došla do njegove sobe, razbarušena, bez daha, teško dišući. Gledajući u njega,posivelog i zarivenog pod plastičnu masku kiseonika poput nekog mumificiranog stvorenja, dok su iz njegavirile tube i žice, osetila je mešavinu očajanja i besa. Zašto oni ne mogu nešto da učine, izleče ga, ona imatek šesnaest godina i jedva preko sto pedeset centimetara u čarapama — želela je da viče na bolničare,medicinske sestre, doktore, na sve one koji nisu ništa radili već međusobno razgovarali i zapisivali beleškena tablama. Zašto oni nisu s njim, da užurbano rade kako bi mu bilo bolje? Rejčel je tako očajnički želelada ga izleći, uvek se sećala tog dana, čak i tačnog minuta kada se uhvatila za hladne metalne šipke kreveta,glave oborene o grubu posteljinu, obećavajući sebi i Bogu, da će, ukoliko tati bude bolje, ona postatidoktor. Da se više nikada ne oseća tako glupo, bespomoćno i zavisno od drugih ljudi koji ne žele ništa daučine.Rejčel je potisnula to sećanje. Mejson. Oni su pričali o Mejso-nu Goldu, zar ne? „Sećam se da me je skoroudavio", rekla je uz smeh. „Zvao me je glupom ženskom kukavicom, a ja sam bila toliko besna da samskočila u dubok deo i potonula poput kamena."Silvi je pogledala uznemireno, a njene duboke zelene oči su se razrogačile. „Nikada mi to nisi rekla."To je najmanje od svega, mama, pomislila je Rejčel.[n GudžSlegnula je ramenima. „Je Г bi me ikada pustila blizu tog bazena dasam ti to rekla?"Usledio je momenat prećutnog priznanja, pogled koji su razmenili pžerald i Silvi. Rejčel je postala svesnazvukova u kući, koji su je tešili svojim ustaljenim ritmom, klopotavih Bridžetinih zvukova kako pere pokuhinji, blagog Poršinog roptanja ispod stola dok se češkala, zvona sata na kaminu. Pomislila je: Bože, onipomišljaju kako bi bilo da sam seja udavila, da su me izgubili.Osetila je teret, poput ogromnog ranca prikačenog o svoje rame; previše ljubavi, pošto je ona njihovojedino dete. Kako je ona žudela da ima mlađu sestru ili brata. Ali, iako je mama držala kolevku u dečjojsobi dugo vremena, beba se nije pojavila. Zato se umesto toga Rejčel igrala s beskrajnim nizom lutaka -koje su joj uz halabuku poklanjali svakog rođendana i za Hanuku, u svetlim kutijama uvijenim velikimsatenskim mašnama - Man lutke, lutke neveste, Betsi, Vetsi i Barbi - ali bi ona uvek izgubila

interesovanjekada bi shvatila da ih nikakva mašta ne može oživeti i pretvoriti u stvarne mlađe sestre koje bi držala ivolela, i koje bi nju takođe volele.Rejčel je posmatrala majku kako nastavlja da mesa kafu dok nije postajala hladna, dugačkim mršavimprstima skoro providnim poput porcelanske šolje. Rejčelin pogled je preleteo preko Silvi, zastajući natamnom odsjaju šeraton stola za posuđe, ukrašenog velikim svećnja-kom i posuđem od srebra. A nadrugom zidu, mamin orman za porce-lan s bakarat kristalom koji svetluca iza prozora optočen dijamantima.Prelepo... potpuno kao sastavni deo nje, kao da su se s vremenom šavovi između mame i ove kuće sjedinilii plovili zajedno, u harmoniji,nerazdvojni.Pa ipak, šta je to s mamom, taj čudni način na koji se ona ponekad zatvarala? Rejčel je oduvek to osećala,tu neodređenu tugu, poput senke koja pada između njih. Kada bi je mama grlila, bilo je to i suviše jako,skoro kao da je guši. Kao da se plašila da će Rejčel možda pobeći. Naročito za njene rođendane, kadamama ne bi znala da je Rejčel Posmatra, osmesima koji nekako nisu dopirali do njenih očiju. Rejčel biduvala svece, želeći iz godine u godinu jedno te isto: Molim te dozvoli da moja mama bude srećna.Zašto ona nije mogla da bude srećna? Šta je više mogla da poželi? Rejčel se sećala kako se kao dete mučilai pitala da li bi druga beba usrećila njenu majku. Ili je to bila njena krivica? Da je ona bila drugačija,poslušnija i bolja, poput devojčice s kofom za zalivanje. Da li bi ~~ onda bila srećna?74Vrt la„Pojedi doručak, dušo", Silvi ju je nežno opomenula. „Hladi se."„Nisam baš gladna."Silvino lice se ukrutilo. „ Da li ti je dobro?" _Evo, idemo ispočetka. „Dobro sam, mama. Reč je o tome da nisam l došla skoro do dva; zatim kada samkonačno došla do kreveta, Porša je želela da se ušunja kod mene." Pogledala je ispod stola u labradoraritrivera pod svojim nogama, koji je sada zadovoljno hrkao. Nežno je zagolicala Poršu nožnim palcem,osećajući nalet emocija i naklonost prema ovom mešancu kojeg je spasla još dok je bio štene. Zatim, pogledavšiponovo u Silvi, Rejčel je primetila kako je mama i dalje gleda s nekom zabrinutošću. „Stvarno,mama. Zdrava sam kao dren."Bože, hoće li ona ikada prestati?! Ceo moj život, svako oguljeno ko-leno i udaren lakat; uvek bi pomisliladaje epilepsija ili rak. Jadna mama. I kada bih došla kući sva u modricama i izgrebana od pentranja podrveću ili pada sa bicikla, ona bi bila ta koja plače.Rejčel se setila vremena kada se izgubila ispred robne kuće Saks negde oko Božića. Mora da je imala petgodina i bila jedva dovoljno velika da gura vrata koja se okreću. Mama se zadržala oko nekih stvari na

prednjoj kasi a Rejčel je čula zvona, zveckava zvona Deda Mraza napolju, na ulici. Samo ću da provirim,pomislila je. Otrčaće napolje na minut, a zatim će da se vrati nazad pre nego što mama išta primeti. Ali,napolju je bilo previše ljudi. Masa ju je nosila sa sobom poput lista u potoku koji žubori. Nije mogla da seoslobodi skoro do sledećeg bloka. Onda je sneg počeo da pada. Velike pahulje poput loptica pamuka kojelelujaju nadole pa je bilo teško da se išta vidi. Do vremena kada se vratila unutra, cipele su joj bilenatopljene čak do čarapa a mame nije bilo nigde na vidiku.Rejčel nikada nije zaboravila taj trenutak, tu užasnu paniku koja ju je obuzela. Čak ni tada se nije plašila zasebe već za mamu. Znala je koliko je njena mama bila preplašena jer je ona nestala. Rejčel je išla svuda poradnji između kupaca, zadržavajući suze i u svakom odeljku tražila svoju majku.Kada je probala na svim štandovima, ponovo je izašla napolje. Možda je mama tamo traži. Neko vreme jestajala pored Deda Mraza, gledala ga kako zvoni svojim zvoncem, a ljudi su stavljali novac u njegovu čašu.Onda ju je dobar policajac upitao da li se izgubila. Kada mu je rekla kako se zove, sačekao je malo s njom,a onda su zeleno-bela kola došla i jedan drugi policajac ju je dovezao kući.Dok su ulazili unutra, Silvino lice se urezalo u Rejčelino sećanje-Njena koža bila je boje toaletnog papira,oči naduvene i crvene. A tek___________________________________________75se uebia, privlačeći Rejčel u zagrljaj, stežući je tako jako da je Rej-•1 • dva disala! A sve vreme mama jejecala, svuda je opipavala, njenu 06 ruke, kao da je želela da se uveri da je sve stvarno na svom mestu. °ti redu je, mama", Rejčel je pokušala da je uteši, pomalo i sama pla-• '• stavljajući lice u slatku svilenkastumaminu kosu. „Ne plači. Mo-,. j.g vidiš, nisam se izgubila. Ne stvarno. Pronašla sam put do kuće,potpuno sama. U stvari, policajci su mi pomogli, ali sam ja znala put.Mama? Mama?"Kada je naučila da majke drugih devojaka nisu poput njene? Neobično je to da su se oblačile poput mame,imale iste frizure, kupovale u istim radnjama, iako mnoge od njih nisu imale ni približno stila kaoona.U jednoj stvari je njena mama bila zanimljivija. Činila je da sve što su radile zajedno deluje posebnoznačajno. Ostale majke su vodile svoje devojčice u park, na lutkarske predstave. Mama je nju vodila umuzeje, u misteriozne grobnice s pozlaćenim sarkofazima iz drevnog Egipta, u prostorije prepune prelepihslika i rukotvorina, u čitavo japansko selo izrezano od jedne slonove kljove, do slika punijih golih žena ikrilatih anđela, i složenih torbica od perli koje su šili Eskimi. A mama joj je, držeći je za ruku, sve toobjašnjavala, čineći da sve to podseća na neko čudo.Pa ipak, majke njenih drugarica su uglavnom bile znatno opuštenije oko svoje dece. One su stavljale

antiseptike i zavoje na oguljena ko-lena svoje dece na isti način na koji bi namazale parče tosta. Ponekad suvikale i bile zabrinute. Ali ako bi iz škole zakasnile petnaestak minuta ili kući došle krvavog nosa, nisu sejele od sekiracije.Pa ipak, potpuno neobično, u pravim kriznim situacijama mama se dobro držala. Rejčel se setila da ju jenakon tatinog srčanog udara, kada ju je mama pronašla kako jeca pored njegovog bolničkog kreveta, čvrstozgrabila za ruku i izvukla napolje u hodnik. Bila je zaprepašće-a videvši mamine zelene oči kako sjaje, bezsuza, ali ljutite. »Neću to da tolerišem!" Silvi je oštro vikala na nju, prvi put u živo-u- »Da se ti ovakoponašaš, kao da on umire. Biće mu bolje. Biće mu r°- I pobogu, pre nego što se tamo ponovo vratiš, idi ukupatilo, mij se malo. Neću da se tata probudi i pomisli da organizujemo sivu 2a njega."l^a, mama je ponekad bila prava misterija. Negde je Rejčel pročitala se svilena vlakna tkaju tako čvrsto kaočelični kablovi. Mama je bila va, jača nego što bi iko mogao da pomisli... možda čak ni ona sama.76Vrt laži„Da li ti toliko znači da ja idem na tu zabavu?" upitala je Rejčel, gledajući kako mama podiže solju dousana, žarko želeći da je, čak i sada zamoli da ta neodređena tuga nestane iz njenih očiju.Silvi je nežno spustila solju. „Oh, Rejčel, to nije za mene. Želim to za tebe, zar ne vidiš? Kada sam jaodrastala..." Neki odsutan pogled prišunjao joj se u očima, ali se brzo pribrala. „U svakom slučaju, nije totoliko loše. Samo... usamljeno. Da, devojka tvojih godina trebalo bi da izlazi, da je momci pozivaju iposećuju."Rejčel se nasmejala. „Mladići više ne pozivaju devojke." Oni se njima poigravaju.Pomislila je na Gila i osetila je hladnoću. Videla je da napolju pada kiša, da teške kapi udaraju o prozorskostaklo. Još samo nekoliko dana do Dana zahvalnosti a onda dolazi Hanuka. Kupila je prelep šal za Gila, odkašmira, mekan i nežnoplave boje.Da li sam zaljubljena u njega? Ali nije mogla da se seti da joj se unutra nešto stezalo u stomaku, onakokako bi trebalo da se oseća-te, ne, ne čak ni na početku. On ju je šarmirao, to je tačno, načinom na koji sesmejao njenim blesavim igrarijama recima, a zatim je sam smišljao još bolje. Rasejano je nosio svojugarderobu, kožnu jaknu i čarape sa škotskom šarom, ili jaknu marke bruks braders s fabrički pe-skiranimfarmerkama i iznošenim mokasinama. Pametne crtaće koje je švrljao u njenoj svesci kada bi zajedno učili.Ali, on je bio tako super organizovan, tako... prokleto pompezan, haverfordov student pripremnih studijamedicine, a već je govorio o svojoj specijalizaciji, grudnoj operaciji.Rejčel je osećala kako postaje sve više ljuta na njega, a zatim na sebe.Hej, nije njegova greška što si ti frigidna.

Pomislila je na vreme kada je počela da izlazi s momcima, na leto kada je napunila šesnaest godina, nakuću na moru u Dilu. Dopalo joj se kada ju je Bak Voker poljubio; to joj je dalo neki prijatan, topao osećaj.A ponekad kada je on, a potom i Arni Šapiro, išao i nešto dalje od toga. Zatim je u nekom nepoznatomtrenutku, to jednostavno... prestalo. Prijatna osećanja, vrela uzbudenost. Ona bi bila svesna ruke na svojojdojci ili između nogu, ali je osećaj postajao običan, uzbuđivao ju je jednako kao i ribanje četkom dok sekupa, ili parčetom sapuna. Shvatala je kako se malo-pomalo povlačila. U početku nije imalo veze stelesnim. Više je bilo mentalne prirode. Kao da je iskoračila iz svog tela i lebdela iznad njega, poputsablasnog sportskog komentatora. Ha-uard Kosel* u sceni zavođenja.* Howard Cosell (1918-1995), čuveni sportski novinar američke televizije.јК£Н££—• -----------------------д. sada se stvari zaista zagrevaju, narode. On kreće, on trči... on je -h goveče, pogledajte ga kako se kreće -približava golu. On je otkop-° taj brus, a sada radi na njenom rajsferšlusu. On zaista duboko diše, rode,izgleda kao da se tome potpuno predao. Ali, sačekajte, izgleda j nešto nije u redu. Ona se povlači, onagura njegovu ruku... ona je -hajde da to pogledamo izbliza, ako može - presreće kod samog gola.Težak prodor...Čula je od dečaka, a i od svojih prijatelja, da se mnogo devojaka povuče u poslednjem trenutku. Dajućiizgovore kao što su religija, moralnost, menstruacija, da žele da se čuvaju za svog muža ili su jednostavnouplašene. Zašto je onda nju sve to zasmejavalo?Klela se sebi mnogo puta da ovoga puta to neće uraditi, ali bi onda kikotanje počelo i ona nije mogla da sezaustavi.Otkrila je da nijedan dečak ne može da nastavi ukoliko mu se smejeteu lice.Pomislila je na prošlu noć, kada ju je Gil vozio kući sa Brin Mara. Skrenuo je s autoputa i pre nego što je ishvatila gde se nalaze, parkirao se pored skloništa za čamce na jezeru Karnegi u Prinstonu. Bio je sumrak,nebo je bilo boje sleza, voda tamna i mirna. Bilo je previše hladno da se duže sedi napolju, ali je Gilinsistirao. Organizovan kao uvek, on je došao opremljen sa pakovanjem od šest komada levenbroj piva,velikom kesom čipsa i starim jorganom za dušek.Zatim se Rejčel nejasno sećala kako joj otkopčava odeću, osećajući se kao da joj je neko stavio omču, aželela je da piški više od svega. Gi-lov rajsferšlus se zaglavio, pa je on pocrveneo u licu i počeo da psuje.Iznenada joj je ćela ta stvar izgledala nepodnošljivo smešna, to opipavanje na nepodnošljivoj hladnoći, i Gilkoji psuje od bola zbog priklešteneerekcije.Kikot je sam eksplodirao, poput piva koje peni na vrhu konzerve.Brišući oči, osećajući se slabo i postiđeno kada je konačno uspela da. obuzda smeh, rekla je Gilu: „Žao mi

je. Ne znam šta mi je."Gil se više nije borio s rajsferšlusom, ali mu se donja usna durila, kao da se od mladog Gregorija Peka, kojiju je prvenstveno i privukao, Pretvorio u nekog džangrizavog dečaka kome je ukradena omiljenaigračka.„Oh, mislim da znaš. Mislim da to veoma dobro znaš", rekao je po-vFeđenim tonom. „Ovo nije prvi put,kao što oboje znamo. A ono što °ih ja želeo da znam, ono što bih stvarno voleo da znam, jeste šta je to )prokleto smešno na meni."-----------------------.-----------Izgledao je tako komično, potpuno iskrivljenog lica i kose koja mu se sva izvila; a i ta jezerska voda koja seprelamala o obalu činila je <Ја joj se piški više nego ikad. Ponovo je osetila da je smeh guši.„Ja nisam kao ti, Gile", uzdahnula je. „To sam ja. Postajem takva kada sam nervozna. Znaš, kao oni ljudikoji se smeju na sahranama. Potpuno sam iznutra stegnuta, a onda... nekako sve to izađe na površinu."Sahrana? Oh bože, kakvo poređenje, pomislila je.Njegova usta su se olabavila a bes mu je pomalo popuštao. „Do đavola, Rejčel. Šta si ti mislila da je ovo?Brzo valjanje po slami? Da zadovoljavam neki hir? Zašto si toliko nervozna? Do đavola, pa ja te volim."Zatim joj je smeh, demonskom snagom, krenuo kroz grlo. Ugrizla je jezik kako bi ga obuzdala.Ali hvala bogu da joj je njegova izjava pokazala put, i usmerila ka izlazu koji se nazire u mraku.„Žao mi je, Gil", uspela je da kaže, dok su joj se oči punile suzama - suze bola koje joj je njen brzopletijezik doneo. „Sviđaš mi se. Mnogo mi se sviđaš. Ali pretpostavljam da te ne volim. Ne dovoljno da... daidem do kraja."Da, tako je, a onda sledećeg meseca ili sledeće godine, čim se zaljubi. Sve će biti drugačije. A onda će onada oseti sve te stvari koje bi trebalo da oseća.Onda je Gil bio taj koji se gorko smejao, pošto je sada povukao do kraja svoj rajsferšlus. „Ljubav? Ti mislišda te to zadržava? Isuse, ti si još zajebanija nego što sam mislio. Istina je da ti čak i ne voliš seks. Osim akomožda ne želiš neku ženu." Počeo je da sklapa navlaku za jorgan naglim pokretima ruku, a zatim je zastao,fiksirajući je mračnim pogledom. „O čemu god da se radi, nadam se da ćeš to pronaći. Iskreno se nadamtome. Ali me od sada isključi iz te priče."Sećajući se sada toga, Rejčel se trgnula. Zatim je pomislila na prošlu noć, kako budna leži u krevetu i bolnorazmišlja o Gilovim recima. Očajnički želeći da sebi dokaže da nije frigidna, čak je i pokušala s masturbacijom.Ali opipavanje ispod pokrivača i trljanje sebe tamo dole činilo joj se čak i smešnijim od stvari koje je radilas dečacima, kao da baulja po mraku bez baterijske lampe. Hoće li ona prepoznati orgazam ukoliko ganekada doživi?Konačno je od toga odustala i plakala je. Završiće kao medicinski fenomen i o njoj će se napisati

paragrafili dva u nekoj naučnoj monografiji o seksu. Nakaza.Neće imati nikoga ko će je voleti. Niti će ona voleti nekoga.79.-~ket i buka su je ponovo vratili za sto gde su doručkovali, a Rej-V ogledala i videla kako Bridžetina širokaleđa s gomilom sudovanesfaju ka odaji za poslugu.Uostalom, nisam potpuno usamljena", lagala je Silvi, pokušavajući daloj glas zvuči veselo. „Imam tebe,tatu i Poršu."Tata je ponovo pogledao preko novina. „Pa, srećan sam što vidim da smo mama i ja stavljeni u istukategoriju s tvojim psom. Samo, že-leo bih zaista da je ne hraniš za stolom."Rejčel je povukla ruku koja je bila ispod stola, gde je Porša s njenih prstiju halapljivo lizala poslednjeostatke mrvica tosta.„To je sve, ti veliki prosjače", izgrdila je otrcanog labradora pod svojim nogama, a zatim joj doturilaposlednje parče svog tosta.Čula je kako tata negoduje čitajući novine. „Zašto će Kenedi, do đavola, da sprovodi svoju kampanju baš uTeksasu? Kome je on tamo potreban? Morao bi da se pozabavi prvo popravljanjem nekoliko ograda u svomdvorištu. Ne dopada mi se način na koji se stvari podgrevaju u Indokini. Ponovo mi sve miriše na Koreju."„Džeralde", Silvi ga je nežno izgrdila. „Od svih stvari, hajde molim te da ne pričamo o ratu." Okrenula seka Rejčel a lice joj se ozarilo. „Pomislila sam da možemo da odemo u kupovinu danas po podne ili sutra",Silvi je pažljivo opipavala teren. „Radi haljine. Nove haljine za zabavu. Kasini ima prelepu novu kolekcijuu Bendelu, čekaj dok to vidiš."Rejčelino srce je potonulo. Najmanje trideset haljina visi u njenom ormanu na ^pratu, od kojih mnoge odnjih još imaju etikete koje vise sa rukava, a mama, od svih stvari, želi da je odvede u kupovinu.Kako bi bilo jednostavno, čisto i lako da je jedina garderoba u njenom ormanu ona koju sada ima na sebi -vrećast ribarski džemper, farmerke iznošene do mekoće flanela, stare mokasine za štrapac. U nji-jna seosećala sigurno, kao njeno pravo „ja". Zamišljala je haljinu koju 1 mama izabrala. Mekanu svilu ili sifon,bledu kao zora, s talasastim rukavima i suknju koja bi joj lepršala oko kolena. A onda bi ipak otišlaMejsonovu zabavu poput neke prelepo zamotane kutije za poklone, ali potpuno prazne iznutra.Usećajući se očajno iznutra, ona se ipak nasmejala, jer nije želela j „ az°cara mamin pogled puniščekivanja, želeći da se u njemu za-!. čak iako je to značilo da se pretvara da je mamina devojčica s kofo«izazalivanje." utra , obećala je. „Ići ćemo sutra, čim se otvore radnje."80Vrt laf iDva dana kasnije, Silvi je sela u stolicu s ručkama, preko puta tei vizora u biblioteci, a slike sa ekrana su joj

se mutile od suza.Između komentatora, poruka saučešća od državnika iz celog sveta filmskih i novinskih isečaka o njemu kaomladom kongresmenu, o njegovom braku sa Džeki, stalno su ponavljali istu noćnu moru.: povorkuautomobila, otvorenu limuzinu s predsednikom koji se osmehuje i Džeki, čak i elegantnijom nego inače, smalim okruglim šeširom, kako maše publici. Onda se sve pomalo otelo kontroli, iznenada se Kenedinaginje napred, vidi se crna mrlja, krv na njegovom temenu; D ieki koja ga ljulja, zatim se penje do zadnjegsedišta automobila, zadržava je agent Tajne službe. Limuzina ubrzava i odlazi.Silvi je Ijutito ustala i isključila televizor. Oči su je bolele.Skoro je bila ponoć, a oni su bdeli nadtelevizorom od ranog popodne^a., ona i Rejčel, previše zaprepašćene da rade bilo šta drugo. I Džeraldjezatvorio banku i pridružio im se. Rekao je da se sve zatvara.Ona i Rejčel su isprobavale haljine u Bonvitu kada su to čule. Rejčel je pristala da ode na zabavu MejsonaGolda, ali ju je bilo nemoguće zadovoljiti: svaka haljina joj je bila ili previše svečana ili sasvim obična.Silvi se iznenada setila dana kada joj je pukao vođenja! u Berg-dorfu.Osetila je tupo pulsiranje u slepoočnicama. Rejčel i Džeralđ su otišli na spavanje satima pre nje, ali je onaznala da će ako ode gore, samo ležati u krevetu, dok će joj se slike koje nije mogla da podnese prevrtati poglavi.Silvi je prošla pored zatamnjene radne sobe prepune Džeraldovih stvari, kvalitetnog nameštaja - baš sevidelo da je muška soba - knjige, stare fotografije njegovih roditelja i njihovih roditelja koje su bileokačene po zidovima. Na prednjoj strani komode nalazila su se libreta svake opere koja je ikada prevedena.Stereo-uredaj, a ispod toga, pro-stirući se preko jednog zida, kolekcija ploča. Onih najboljih. Karuzo. Pinza.Kalaš.Zastala je kod njegovog stola presvučenog kožom i prstima, dodir-nula ugravirani srebrni nož za pisma kojimu je Rejčel poklonila za prošli rođendan. Stari, težak, s prelepim radom, savršenim za. njega. Ona ga jetako dobro razumevala. Njih dvoje su bili savršen par, tako odani jedno drugom.Silvi je zatim osetila bol, kao da joj je taj otvarač za pismo probio grudi. Bila je potpuno sama. Džeralđnikada neće saznati za užasnu odluku koju je morala da donese, nikada neće podeliti s njom bol. Koliko jesamo noći propatila ležeći budna, jecala bez glasa za svojim81, d..otetom Dete iz njene utrobe, koje nikada neće držatiti kako odrasta!^ ^ p0znaje Rejčel, to bi takođe bilo užasno. Silvi nije i£ zamisli svoj život bez Rejčel. To je nemoguće. Pekad je ipak osećala da u njenoj ljubavi prema Rejčel nedosta-Witost, da je nešto zauvek otkinuto, nešto štose nikada ne mo-]S Ceo°raviti.' Kako je samo zavidela Džeraldu što to ne zna; on je imao ReičeL ćelu, bez

kompromisa, potpuno svoju.Gledajući u Rejčel ovih dana, Silvi je videla dehmicnu sličnost s Endži Santini, Rejčelinom pravommajkom.Da li je tu svoju tvrdoglavu crtu Rejčel takođe nasledila od Endži? Insistiranje da postane doktor, od svihstvari, da posveti život svemu što je ružno na ovom svetu - bolestima, patnjama, smrti.Toliko sam pokušavala da ona postane moja, da je obrazujem, da od nje načinim damu. Ali ona je osoba zasebe, nije poput mene ali ni nalik Džeraldu. Čudno je to kako je ona tako sitna i nežna... a ipak takosvojeglava, tako nezavisna.Silvi se setila Rejčel kada je tek prohodala; nije imala više od dve godine, očaravajuće dete sazimzelenoplavim očima i oblakom než-nih kovrdža boje ćilibara. Silvi je na prstima došla da proveri da lise probudila i bila je zaprepašćena. Rejčel je uspela da izađe iz kolevke i zgrabi čistu pelenu sa stola zaprevijanje. Sa starom mokrom pelenom i pantalonama koje su joj visile oko članaka, mučila se da prikačinovu. Silvi je potrčala da joj pomogne, ali ju je Rejčel svojim majušnim bebećim ručicama odgurnula irekla jasnim, skoro odraslim glasom: »Ne, mama, hoću sama to da uradim."Od tada mora da je te reci čula hiljadu puta. Rejčel s pet godina, posađena na sedište novog bicikla, zahtevada Džeralđ pusti ručice bicikla. Njen prvi dan u obdaništu u Daltonu: insistirala je da je ostavi kod vrata, daće ući sama. Sećanja su joj navirala poput fotografija u starom albumu.I Silvi je pomislila: Nisam li i ja malo ljubomorna? Izgledalo je da Rejčel tačno zna šta želi u životu i kakoda do toga dođe. Silvi se pitala kako bi joj život izgledao da se nije udala za Džeralda. Nije da je zbog togažalila! Ne, čak ni na jedan jedini minut. Obožavala je Džeralda i svoj život s njim. Ali kakve bi zmajeveubijala da nije Džeraldove za-štitničke ruke? Kakve bi talente ona otkrila?Oh da, bilo je trenutaka - ne čestih, ali koji su se povremeno javlja-11 ~ kada bi zamišljala da je sama. Ukancelariji možda, iza stola poput ov°g, gde zvone telefoni, ljudi od nje traže razna mišljenja, žele njen82Vrt lasavet. Ne samo kao supruge Džeralda Rozentala, već kao žene koja je nešto postigla sama i sa čekom odplate na svoje ime.Zatim je Silvin moral opao. Ko sam ja da želim više? Već imam to. liko toga, više nego što zaslužujem.Najdražeg supruga na svetu, toliko luksuza, više nego što čovek može i da poželi. I ćerku koja je draga, aliisto toliko i tvrdoglava.Ne, ne bi mogla da voli Rejčel više, pa čak i da je od njene krvi i mesa. Ona se brinula svaki put kada biRejčel izašla na ta vrata. Želela je toliko stvari za nju... svaku dobru stvar na ovom svetu. Ali je takođežudela da joj vrati ono što joj je oduzela - Rejčeline sestre, njene stvarne rođake. A nikada neće moći to da

uradi, nikada.Silvi je spustila otvarač za pisma. Postojala je samo jedna stvar za kojom je žudela, koja joj je bilapotrebna, kako bi ispunila prazninu koja je jecala poput hladnog vetra u njenim grudima. Da je drži. Samojednom.Moje dete. Bebu koju sam nosila čitavih devet meseci. Ćerku koja je od moje krvi. Oh, dragi bože, samo daje svojim rukama zagrlim, poljubim. Šta bih sve dala za to.Ali, to se nikada neće dogoditi, nikada. Ona je verovatno rizikovala čak i previše, unajmivši tog detektivada pronađe gde joj živi ćerka. A šta je dobila od toga, osim još jednu glavobolju? Saznala je da je DominikSantini bio mrtav. Rouz je živela sa svoje dve sestre i babom i jedva su sastavljali kraj s krajem, živeći odsocijalne pomoći i male penzije.Silvi je čeznula da pomogne Rouz, da se uveri da se o njoj dobro brinu. A onda su joj jednog dana,gledajući televiziju i kviz Milioner oni dali ideju. Ona će anonimno da otvori štednju za Rouz.Preko detektiva je pronašla advokata koji će da uradi ono što je žele-la, bez uplitanja u njene razloge.Njegova kancelarija na Drugoj aveniji i Jedanaestoj ulici bila je dovoljno udaljena od prostrane kancelarijeDžeraldovih advokata, obložene mahagonijem, u Ulici Voter br. 55 poput eskimskih igloa. Zaboravila jenjegovo ime, ali se sećala te sumorne rupe u zidu, prašnjave veštačke biljke na vrhu njegovog ormana zakartoteku, mrtvih muva koje su kao neke tačke ležale na daskama na prozoru. Preko njega je sredila dasuma od dvadeset pet hiljada dolara - sve što je mogla da sakupi, a da Džerald u to ne posumnja - bude deponovanau fond na Rouzino ime. Zatim pismo Rouzinoj babi, imenujući je kao staratelja i informišući jeda je taj novac od dobrotvora koji je želeo da ostane anoniman.Naravno da je to bilo neodgovorno i riskantno. Šta ako je Rouzi-na baba postala sumnjičava? Šta ako jestupila u kontakt s advokatom?83Ali Silvi je prikrila svoje tragove, dajući mu lažno ime i plativši u kesu 'ona je mislila da zaista ništa loše nemože da proistekne odatle. A ovako će malena Rouz imati nešto, gnezdo za kasnije, možda za koledž ili, nedaj bože, ukoliko se ikada razboli ili povredi.Pa ipak, to saznanje da je Rouz tako zbrinuta nije moglo da izbriše čežnju iz Silvinog srca. Tu strašnupotrebu da je vidi, da je dodirne. I tako, mnogo godina kasnije, uradila je nešto zaista nesmotreno; otišla jeu Rouzinu školu.„Rouz", prošaputa je Silvi. Osetila se dobro kada je to izgovorila, makar jednom glasno, a mali kamen joj jepao sa srca.Silvi je pogledala oko sebe, i pogled joj se zaustavio na portretu koji je bio zakačen iznad kamina. Njenamlađa verzija, izgledala je spokojno, čak kraljevski u bledoplavoj odeći od sifona, belih ramena poput

uskršnjih ljiljana. Zlatasta kosa bila joj je podignuta u francusku pun-đu, glava okrenuta na jednu stranu,otkrivajući rubin u uvu. Setila se kada joj je Džerald poklonio te minđuše, baš nakon Rejčelinog rođenja -izvrsni stari rubini u obliku suze, u starom zlatu, sa sićušnim ružičastim dijamantima. Rubini su biliRejčelin kamen po rođenju, objasnio joj je. A kako je samo zaprepašćen bio njenim iznenadnim naletomplača!Sada, fiksiranog pogleda na tu minđušu, Silvi je pomislila kako je umetnik vesto uhvatio njen duboki odsjajvina, način na koji je sve-tlost svetlucala kroz nju. Iznenada se našla na trotoaru, pored Rouzine škole. Togizuzetno hladnog zimskog dana, čekajući da se časovi završe, da se Rouz pojavi.Istog trenutka kada je ugledala svoju ćerku, Silvi je uvidela koliko je pogrešno ime koje su joj odabrali.Rouz,* po najlepšem cvetu od svih. A ona je bila tamna poput Ciganke, sva u nogama i očima, s jagodicamakao u odrasle žene a ne devojčice od devet godina. Izgledala je kao u kavezu, u toj nezgrapnoj odećikoju je očigledno prerasla, s tom divljom tamnom kosom vezanom u pletenice.Ali istog trenutka kada su te izuzetne tamne oči uspravile pogled ka njoj, Silvi je zaboravila na neobičnostsvoje ćerke i osetila da joj se srce lomi na milion komada.Onda je, uprkos svim razlozima, strgla rubin iz svog desnog uva. Stajala je izvan tog ledenog školskogdvorišta i ugurala tu minđušu u Rouzin majušni stisnuti dlan, osećajući da ih to nekako povezuje, a ipakželeći da to bude nešto više, o bože, ceo život majčinske ljubavi.Engl.: rose - ruža. (Prim, prev.)84Vrt LažiSilvi je dodirnula uvo rukom, sećajući se. Sada nosi samo dijarnan te, nikada više rubine. A onu drugupreostalu mindušu stavila je na sigurno mesto, tajno i skriveno gde niko ne može da je pronađe i gde nećemorati da je podseća na sve to.Od tada nije videla Rouz. Međutim, pre nekoliko meseci, ohrabrila se da telefonira u Rouzin stan.Pretvarala se da je iz telefonske kompanije, da sprovodi anketu. Žena koja joj je odgovorila rekla je da nezna ništa, da je samo komšinica koja obilazi gospođu Santini, jer je nedavno doživela slog. Zatim je dalaSilvi Rouzin broj na poslu, s pozivnim brojem 212. Silvi ga je pozvala, ostavši dovoljno dugo na vezi dačuje da se radi o pravnoj firmi. Rouz je verovatno tamo radila kao sekretarica. Očigledno je da jepreživljavala. Ali, da li je bila srećna?Nikada neću saznati. Nikada neću deliti njene misli ili znati štajoj je u srcu. Nikada je neću uzeti za ruku iliosetiti njenu glavu na svojim grudima. Čak ni Rejčel, koliko god da je volim, ne može da popuni tuprazninu u meni.Silvi je utonula u glomaznu kožnu fotelju za muževljevim stolom i savladana emocijama, plakala je.Rejčel je stajala na ulazu u balsku dvoranu hotela Pjer, upijajući spektakularnu zabavu dvadeset prvog

rođendana Mejsona Golda.Posmatrala je svetlucavu kuglu koja se polako okretala po sredini tavanice, vrteći se i bacajući svetio poputjarkih konfeta po ogromnoj prostoriji. Bože, Mejsonovi roditelji mora da su potrošili čitavo bogatstvo!Buketi žutih hrizantema i belih fresija na svakom stolu, prostrani stolovi prepuni hrane, a gore, na bini,bend u šljokičastim zlatnim sakoima, koji svira „Only You" za parove koji se njišu na podijumu za igru.Hvala bogu što je Mejsonova zabava, a ne moja, pomislila je Rejčel. Sve ovo... ovo razbacivanje novcem...umrla bih od stida.Tragala je za nekim poznatim licem, ali nije videla nikoga koga prepoznaje. Sve ove devojke nekako ličejedna na drugu i nose te pastelne haljine kratkih rukava koje je u modu uvela Džeki Kenedi, a bešavnefrizure podsećale su na vojničke šlemove. Momci su takođe podsećau na lutke Kena, s identičnimsmokinzima, zimskim tenom i belim osrn6' sima. Uhvatila je pogled jednog od njih, dečaka širokih ramena,plave kratko podšišane kose kao da pripada timu veslača, kako je zamišljeno odmerava, a u stomaku jeosetila kao da ju je neko jako udario loptom.O bože, da li se vidi? Nije moguće daje toliko očigledno, zar ne?or^.— ići je jako lupalo; ručnu torbicu od somota čvrsto je priti-1 o kuk i iznutra osetila ravan oblikdijafragme poput nekog tanji-П S da se osećala kao da su svi prisutni momci gledali u nju. Ali sazatošto je nosila tu haljinu koja joj se pripila uz stražnjicu i pokaivalapola njenih grudi, ne znači da mogu da kažu šta ona nameravada uradi. Ili mogu?Rejčel je ispravila leđa i izbacila bradu. Do đavola, pa dobro, šta onda? Neka znaju da je večeras RejčelRozental spremna i voljna.I među svim ovim majmunskim odelima, mora da će naći makar jednog kome neće smetati da, što bi sereklo, slomi svoju flašu šampanjca o njen pramac, radi njenog prvog putovanja.Prošle nedelje bila je toliko uznemirena zbog Kenedija da je shvatila nešto veoma duboko. Ona može sutrada umre i da nikada ne sazna kakav je seks. Možda se samo radi o strahu - o postizanju tog neopozivog,poslednjeg koraka. Ali kada se to jednom završi i ona to uradi, može da se opusti i uživa.To joj je pokrenulo misli o prvom odlasku kod ginekologa, pretvarajući se kod dr Saperstajna da se upravoverila, kako bi joj dao dijafragmu. Zatim je u kući, čučeći u kupatilu, mrljajući sve tim odvratnim gelom,vežbala samo stavljanje dok se nije osetila ranjavom.Sve je to bilo romantično poput zatezanja lanca na biciklu i tako neprijatno. Osetila je takav neuspeh. Anije još ni počela!Stojeći u ovoj uskoj somotskoj plavoj haljini Olega Kasinija, dok joj se dugačka kosa sjajila, našminkanaposle dugo vremena, Rejčel se osetila nesigurnom u sebe, više nego ikad. A iznenada joj je čitava

idejaizgledala beznačajno. Povaljivanje će sigurno da potvrdi ono što je i sama znala. Da je zaista frigidna.Dubok glas ju je prepao.»Od svih kafana na ovome svetu, ti si morala da ušetaš u ovu."Okrenula se instinktivno poklapajući usne rukom, smejući se kroz Prste kako je radila godinama pre toga.»Mejsone! Bože, ne bih te prepoznala. Ipak i dalje slabo imitiraš Bo-Siia" 7 "\& 1°- .curila je u visokog stranca tamne kovrdžave kose, koji je u svomokingu izgledao poput mnogih drugih gostiju, osim jednog neobič-8 detalja - leptir-mašne od zlatnoglamea.Megnuo je ramenima. „Neke stvari se nikada ne menjaju. Hej, a ti & edaš prilično neprepoznatljivo. Kolikoje prošlo... pet, šest godina?" "Aha, tako nekako. Kako si ti?"86______________________________________________________________V^„Dobro." Skrenuo je pogled, iznenada delujući neobično, čineći da ona još više zažali što je došla. Onda jenjegov kez opet postao zase-njujući. „Pa, šta ti misliš? Sjajna zabava, ha? Starac još uvek nije izgu_ biododir sa svetom."Ali sve što je Rejčel sada mogla da vidi bila su zbijena tela. „Mora da znaš mnogo ljudi."Slegnuo je ramenima. „Snalazim se po kampusu. Hokej na travi. Jejl dejli njuz. Uostalom, Nju Hevn nijetako mali grad, a ti znaš kako se pacovi iz bratstva množe kada čuju reč zabava'."„Iznenađena sam jer si se setio da me pozoveš", rekla je. „Mi smo nekako krenuli različitim putevima."„Da ti iskreno kažem, a da se ne uvrediš, bila je to mamina ideja. Nekako sam sumnjao da ti ikoga ovdepoznaješ. Plus, još uvek sam imao tu sliku u glavi o mršavoj devojčici s protezom u ustima čija je ideja odobroj zabavi obaranje ruku."„Komarčevi ujedi, tako si me zvao", rekla je i nasmejala se.Tada se Mejsonov pogled spustio na njen otkriveni dekolte. Na vratu mu se pojavilo crvenilo, ali je ubrzoopet podigao pogled.Rejčel se postidela za njih oboje. Nije mislila da je to poziv na zurenje. Uostalom, Mejson je... pa, skorokao rođak.Sladak rođak, morala je da prizna. Promenio se. Od bubuljičavog tinejdžera s nogama poput prečki bicikla,do ovog sofisticiranog modela iz 1963. godine koji stoji pred njom. Samouveren, ali ne previše. Dobrogizgleda, ukoliko volite visoke, tamnokose i jevrejske tipove, a ona je to volela.„Nisam uvređena što nisi želeo da me pozoveš." Rejčel je brzo rekla, smejući se. „Moja majka me jenagovorila da dođem."„Drago mi je što jeste. Drago mi je što si je poslušala." Mejson je zvučao iskreno.Neprijatnost se raspršila. Mejson joj je opušteno položio ruku na rame. „Hajde, poslužiću te pićem i možešda se pozdraviš s mojim roditeljima. Onda želim da upoznaš neke moje prijatelje."

„Videla sam tvog oca pored garderobe dok sam ulazila. Rekao mi je da su ga ponovo zvali zbog nekogsmrznutog spanaća koji je isprskan pogrešnom hemikalijom. Akcije Gold stara su skočile za dva poena zajedan dan. Izgledao je kao da je pobedio u meču teške kategorije protiv Kasijusa Kleja."„Dobri stari tata", rekao je Mejson i nasmejao se. „Kralj smrznutog povrća od doba poplave. Naravno, želida se i ja uključim u posao čim diplomiram."87ikad razuuaijcue o samoubistvu uranjanjem u bačvu krema-"~eraška ili luka? Ja jesam, svakog leta kadabih radio za svog starog, n bi me stavio na traku za sakupljanje. Želeo je da osetim kako je to , jna lestvicepopeti se do vrha. Možeš li da zamisliš kako je to kada vake večeri dolaziš kući i mirišeš na Veselogzelenog džina?"Rejčel se nasmejala. U društvu s Mejsonom osećala se kao da opet ima sedam godina, da zajedno utandemu isprobavaju razna kolica za zabavu, dok se uz vrištanje spuštaju niz jedno od njegovih brda Skarsdejla.Mejson ju je doveo do grupe koja je sedela za jednim od stolova.Nekoliko momaka odmerilo ju je od glave do pete i osetila je kako se steže, preplavljena panikom,prisećajući se onoga što je nameravala dauradi.„Zdravo", rekla je, klimajući glavom dok ju je on upoznavao, ne us-pevajući da zapamti njihova imena.Svesna jedino znoja koji je počeo da joj se pojavljuje ispod pazuha, uprkos debelom sloju dezodoransa kojije stavila. U njenim mislima, Hauard Kosel je ponovo za mikrofonom.Sada se spremamo za početak igre, narode. Tim je sada u gomili. Ovo je ono pravo. Mi ćemo večeras videtizaista odličnu igru na ovom zelenom travnjaku, pre nego što kući odnesu taj trofej...Rejčel je osetila kako je obuzima nalet kikotanja u grlu. Uplašena, pokušala je da to potisne. Dragi bože, nesada.Pričali su o atentatu, o jezivoj igri koju je čitava zemlja igrala: Gde si ti bio kada si čuo za to?»Ja sam bio usred ispita", rekao je riđokosi momak. Profesor je izašao u hodnik, ponovo se vratio unutra iobjavio nam vest. On je poput planine Rašmor, nikada se ne uzbuđuje oko bilo čega. Ali, sledeća stvar kojusmo videli, spušta glavu dole na pult i balavi poput bebe. Bilo je potpuno nestvarno, nisam mogao daverujem da se to dešava." Suze su mu sijale u očima dok je govorio.Tamnokosa devojka u beloj haljini otvorenog izraza savila je glavu kao u molitvi, a zatim tihim glasomrekla: „Ja sam bila u taksiju. Čula sam preko radija. Prvo sam pomislila: ne, mora da je to neka vrsta namestaljke,poput one lažne invazije na Mars o kojoj mi je mama priča-"*• Ali, mogla sam da vidimvozačevo lice u retrovizoru. Pozeleneo je* Engl, Jolly Green Giant - maskota američke prehrambene kompanije Green Giant. (Prim, prev.)— • " 1.1kao da će da povraća. Zatim je počeo da jeca i rekla sam mu da me n sti da izađem. Plašila sam se da ćemoda doživimo nesreću..." „Ja sam se tuširao i čuo sam svog cimera kako je vrisnuo..." Rejčel je

prestala dasluša. Nije trebalo da dođe. I čitava zabava je bila pogrešna. A njen plan je delovao jadno, sebično utužnom momentu poput ovog. Oči su joj bile pune suza; promrmljala je neki izgovor i ustala.Skoro da je došla do vrata kada je osetila na svom ramenu ruku koja je zaustavlja. Mejson.„Hej, sačekaj trenutak, kuda ćeš?"„Ja... ne osećam se baš najbolje. Mislim da je bolje da odem kući."„Pre nego što odigramo jedan ples? Hej, mogla bi da mi upropastiš želju i pre nego što oduvam svećice natorti."Svirali su taj stari Prislijev hit „Love Me Tender".Mejson je zatvorio oči i napućio gornju usnu poput Elvisa, i ona ništa nije mogla osim da se nasmeje.Iznenada se našla na podijumu za ples s njim, obasjana tom zlatnom treperavom svetlošću.Nežno ju je držao, ne stiskajući je kao što većina momaka radi. Ona se opustila, uživajući u blistavomosvetljenju koje se poigravalo iznad njegovog lica i osetila kako se brzo kreće uz muziku.Iznenada je uhvatila sebe kako dočarava sebi sliku dijafragme u svojoj tašni.Jednom je videla Mejsonov penis, kada je imala sedam a on osam godina. Presvlačili su se u kupaćekostime u kabini pored bazena Gol-dovih, a ona ga je pitala da li može da ga dodirne, samo da oseti kako toizgleda. I on je uz oklevanje dopustio. Samo blagi dodir njenog prsta, brzi osećaj gumaste mekoće, a ondasu njih dvoje sa zaprepašće-njem gledali kako raste - taj maleni rozikasti prstić, koji se ukrućuje u stvarkoja je veličine i oblika bazuka žvakaće gume od dva centa. Mejson, crven poput cvekle, povukao se izasanduka i otada se uvek presvlačio u kući.Pitala se kako Mejsonov penis sada izgleda, a zatim se užasnula. S Meisonom? Bože, o čemu ona misli?'f J„Gladna?" Mejson je upitao, dok se ples završavao. „Prepusti to caie-tu. Ovde ima dovoljno hrane zaizgladnelu afričku naciju."Rejčelin pogled preleteo je preko dugačkog stola, na kojem su se nalazili veliki tanjiri s dimljenim lososom,ostrigama i račićima na gO' milama mrvljenog leda, hladni jastozi, ogromne srebrne činije svetlu-cavogcrnog kavijara. A zatim, u samom centru, umetnički dekorisani»9•• " dinje i grozdovi grožđa, visoko koplje od asparagusa izrađeno 'da _ jogo firme Gold star smrznutopovrće. ° R ičeline oči su se zadržale na tome, a nalet smeha se ponovo ja-Onda je u mislima videlaMejsona ne samo svučenog već i s ogro-nom stabljikom asparagusa koja mu viri između nogu. Bože štanije u redu s njom? Trebalo bi da bude na psihijatrijskomkauču.Jesam li rekao nešto smešno? Mejson se smešio. "Ništa, ništa." Rejčel je duboko uzdahnula, pokušavajućida ponovo uspostavi samokontrolu. „Dobro bi mi došlo piće, molim te, ili neki gazirani sok. Sok odđumbira, ako imaš."Mejson ju je, ruke prebačene preko njenih ramena, poveo do bara. Bilo je bučno, ljudi su vikali,

tapšaliMejsona po leđima, čestitajući mu rođendan. Rejčel nije mogla da čuje šankera, ali je videla da klima glavom.„Pepsi, koka-kolu, narandžu, seven-ap, ali nemaju sok od đumbira", čula je Mejsona kroz buku. „Šta kažešna šampanjac?"Odmahnula je glavom.„Nikada nisi mogla da podneseš alkohol." Mejson se kezio.Znala je da je mislio na onaj put kada su nekako „prošvercovali" flašu šato petrusa njenog oca do molapored njihovih kuća u Palm Biču. Od pića su potpuno pobledeli, a ona je povraćala. Bože, ona je tolikopovraćala da je pomislila da će joj se stomak potpuno izvrnuti. Onda ju je Mejson nedeljama nakon togazadirkivao.„Zabij to sebi", nežno je rekla.»Znaš, moj otac je rezervisao apartman. Imam tamo nešto bolje od šampanjca. Jesi li ikada probala travu?"Marihuanu? Bože, mama bi umrla. Onda se setila svoje cimerke žudi Denenberg kako je oduševljenogovorila da je seks fantastičan kada si drogiran.Kejcel je osetila kako joj postaje toplo, lice joj se zacrvenelo, steglo, ao da je previše ležala na suncu. Da lije on mislio o istoj stvari kao i ona? Bože."Ne , priznala je. „Ali ovo je tvoja zabava. Zar nećeš nekom nedostajati?"e)son je slegnuo ramenima, kezeći se na gomilu koja se zabavljala dok 3 Za Se^e' " petarda za peti juli."Ruka mu je bila topla, vlažnaJe uzimao njenu. „Hajde da zbrišemo odavde." " ,aJ- Moja tašnica." Ugledala ju je na stolu gde ju jeostavila kad u Zaplesali.90VrtU,„Možeš kasnije da je uzmeš."„Trajaće samo sekundu. Srešćemo se pored lifta."Duboko uzdahnuvši, dok se lift penjao, Rejčel je čvrsto stegla tašnu ispod mišice.„Uostalom, šta imaš tu toliko važno, je li to neki ključ za tvoj sef?" Mejson ju je zadirkivao.Rejčel se nasmejala. „Na neki način:"Da, tako će da bude. Mejson će da posluži jednako dobro kao i drugi. Čak i bolje. Oni su stari drugari, inakon svega vole jedno drugo. Iako je to ironično. Mejson bez sumnje misli da on nju zavodi.U apartmanu, dekorisanom poput nekog pariškog stana - pozlaćeni zidovi s tapetama s motivimaljiljanovog cveta, ogledala s pozlaćenim ramovima, pozlaćeni nameštaj - Mejson se izvinio i nestao. Minutkasnije, vratio se visoko držeći kesu koja se cedila.„Sakrio sam je u kazančetu. Ne bih želeo da mog oca uhapse, ukoliko sobarica slučajno vidi da to ležiokolo."„Šta ako on dođe gore?"„Neće. Niko ga ne može odvesti sa zabave, čak i po cenu spašavanja njegovog života. On je rođen da nosiabažur."Rejčel je pomislila na svog oca, kako bi doživeo još jedan srčani napad ako bi saznao za ovo i

osetila sekrivom.Mejson se savio nad stolom za koktele i istresao malu količinu zgužvanih braon listića na papir od cigareta.Polako je uvijao, pažljivo zatvarajući stranu koju je olizao a zatim urolao krajeve.Rejčel ga je posmatrala kako je pali, duboko uvlači dim, a zatim ga zadržava što duže može. Polako gaizbacuje, a slatkasto-opori miris izlazi mu i kroz nozdrve. Zatim dodaje džoint njoj, držeći ga između palcai kažiprsta.„Polako", nežno joj objašnjava. „Polako uvuci dim i drži ga što duže možeš. Tako ćeš se brže istripovati."Uprkos drhtavim rukama i iznenadnom nedostatku daha, Rejčel je uspela da drži džoint u svojim usnama iuvuče deo tog slatkasto-gu-stog dima.Osetila je grubi, topli bol duboko u plućima. Lepršavi osećaj neve-rovatne senzacionalne lakomislenosti.Još jednom je povukla, i još jednom. Onda su stvari počele da se menjaju. Osećala je da joj se lice nadulo,da joj je glava ogromna i bestežinska poput balona koji je zakačen za žicu. Mejson joj je izgledao kao da sesmanjuje, kao da ga posmatra kroz kameru koja se okreće, dok su druge stvari po sobi p° stajale sve jasnijei uočljivije. Boje i motivi persijskog tepiha sada »u____________________91svetii i magični, preskakali sa jednog oblika na drugi, kao u čudesnom kaleidoskopu. A zidovi, zlatne linijena tapetama ele su kao da skaču na nju, kao da je u kući zabave. 1Zg Kako se osećaš?" Mejsonov glas joj seobio o glavu."Ne znam još. Nikada se nisam ovako osećala. Čudan je osećaj, kao , " m ^ko drugi, ali sam ipak ja. I sveizgleda tako čudno. Kako ni-, j raniie nisam videla. Pitam se da li je tako bebama nakon rođenja."Stondirana si." Mejson se hrapavo prigušeno nasmejao u oblakudima.Rejčel je povukla još jedan dim, duboko ga uvlačeći, osećajući sekao iskusni profesionalac. „Možda. Između drugih stvari."„Kojih drugih stvari?"„Oh, ne znam", sigurno se povukla. „Mnogo stvari." Može li ona da mu kaže šta joj je na pameti? Ne, to bibilo kao kad bi ga polila hladnom vodom. Ili još i gore, možda će se smejati i to pretvoriti u jednu velikušalu. „Znaš kakva je moja mama. Pa, ona mrzi ideju da ja postanem doktor."„Isuse. Sve si naopako shvatila." On je čkiljio u nju, zakrvavljenih očiju, kroz oblak dima. „Od jevrejskihprinceza se očekuje da se udaju za doktore."Ona ga je popreko pogledala. „U redu pametnjakoviću, možda to zvuči otrcano, ali ja imam tu ludu ideju dapomažem ljudima, da nešto promenim na ovom svetu."„Sigurno, zašto da ne? Ti i dr Kilder."Ona je zurila u njega, fascinirana zelenim i zlatnim tačkama koje su plivale po dužicama u njegovom oku.

„Kada si ti postao tako ciničan?"Mejson je slegnuo ramenima, dok je ozbiljan izraz zauzeo mesto Pametnjačkom cerekanju.»Mnogo toga se promenilo otkad smo bili deca. Čujem razne glasi-> a Studentski korpus rezervnih oficira u univerzitetskom naselju je u Pripravnosti kao da je Jejl najednomVest point.* Ćaletov prijatelj ize)t departmenta kaže da će uskoro početi da regrutuju mladiće za ц u Indokini. Isuse, samo se nadam daneću biti jedan od njih.""Nećeš biti. Ne ako studiraš pravo." Njegov kez se vratio. „Zapamtila si."»Sigurno. Ja i dr Kilder. Ti i Peri Mejson."sam ja, istina, pravda i američki način.".: West Point - čuvena američka vojna akademija. (Prim, prev.)9293„Mislim daje to Supermen."„Pa, i on takođe. Reci mi, jesi li se ikad upitala kako to da on i Loj Lejn nikada nisu...? Mislim, ma hajdeviše, šta su čekali?"To je bilo to, on je povukao prvi potez. Srce je počelo jako da joj udara i morala je tome da se odupre kakobi ostala pribrana.„Pa, možda je Lois frigidna, a možda je tačno ono što su pričali o njemu. Znaš, brži od metka." Reci sujednostavno izletele, a ona je se-dela, preplašena sobom, ali istovremeno se i zabavljajući. Bože, ja samstondirana.Onda je počela da se smejulji, nežno ali bespomoćno i znala je da će se, ako brzo ne ode do kupatila,upiškiti u gaće.Rejčel je skinula cipele i naglo ustala, teturajući se, zatim je zgrabila svoju tašnu dok se saplitala odlazećido kupatila.Sama u kupatilu s roze-žutim pločicama, nespretno je tražila dijafragmu. Sada, pomislila je, moram to dauradim, sada, pre nego što izgubim hrabrost. Kroz svoj stondirani pogled, s teškoćom je pokušavala da sepriseti kako tačno treba da je namesti. Prvo gelasti sprej. Da, tako je. Dovoljno da otera te nesnosne momkeu prvoj rundi. U redu, sada je presaviti napola...Ona je tako držala, presavijenu kao lepinju kada joj je ispala iz ruke i poletela, odbijajući se o tuš-zavesu ipala na pod, kao da je pljusnula u vodu. Piljeći u nju, kako leži na rozikastom mermeru kraj njenih stopalapoput nekog mrtvog morskog ježa, osećala se kao da je potpuno izgubila dodir s realnošću, kao da ćesvakog sekunda Rod Serling* možda izaći iz tuša i najaviti: „Rejčel Rozental se sprema da uđe u... Zonusumraka."Bože, kako ja ovo da obavim? Osećam se seksi poput ove gumene stvari koju stavljam u sebe.Prestani s ovim, govorila je sebi. Samo to uradi, za ime boga.Izlazeći iz kupatila, Rejčel je osetila kako joj se napad smeha gO' mila, kada je videla da Mejson

zuri u nju.Bilo je kao da je zakoračila u Zonu sumraka.„Rejčel, moj bože. Da li si to ti?"„Naravno da sam ja. Šta ti misliš?"„Ti si..."„Gola. Tako je."" • H.mnuila glavom, nekako prevelikom, koja joj se, kao bezMudr0 je *o'*™ ata50secala se pomalo smešno dok je tako stajala, težine, vrteia ^ ^sramQta pomislila je na njihova decbezikakve ode£o —^ u vecernjim vrelim noćima na Floridi. Sada se ja kupanja ; De -h kao da jestrujao oko njenog tela, gust i topao kaoOSCC»l«»pra i sela pored njega, prekrstivši noge. „Slušaj, tine moraš da uiradiš zbog ovoga. Mislim, znam da nisi zaljubljen Ш nešto tom* slično. Samo sam pomislilada će ovo biti dobraidtieison je nastanio da unezvereno zuri u nju, širom otvorenih usta Onda je zatreptao fc<ao da ga neštoboli i Rejčel je videla da mu je dzoint fegoreo do samih prstiju. Stavio ga je u pepeljaru, šišajući svo,oprlje-ni prst. Ponovo je gledao u Rejčel, a onaj zombi izraz je nestao. Sada se budalasto cerio, ka .o da idalje nije u to verovao. „Da li se ti to šališ? Jer, Isuse jebeni Hriste, ovo ne bi bilo smešnoako se šališ." ...„Slušaj, ja sam ssavršeno ozbiljna. Ali, ako bi ti radije sedeo i pričao otome, ja ću onda d: a se obučem."„Isuse, Rejčel. Čuo sam da trava ima čudan efekat na ljude, ali nikada nisam pomislioo... o Hriste." Sada jebio sav u pokretu, bacao je svoju jaknu, grubo skidsao kravatu, nespretno baratao sitnom bisernom dugmadina košulji, pa se onda savio. „Do đavola, pertle su mi se P°tPu;no zapetljale u cvorowe. Kako KlarkKent* čini da sve ovo izgleda lako.„Hajde, daj mi .da ti pomognem." Bila je svesna da su joj grudi okr-znule njegovu rukxu kad se sagnula dabi mu pomogla da otpertla cipelu. Čudan osećaj, ne nužno seksi, ali dobar. „U redu. Uspela sam. Hej, jošuvek je tamo, • ona kvrga gde si polomio nožni palac na skijanju na vodi. Je l' te boli?" :»Dođi ovamo." Skidajući majicu i bokserice, privukao je dole pored sebe na tepih i poljubio u usta. Vlažan,mekan, taj isti osećaj kao kad se gola kupa, kao da sada uranja u vodu. Duboku toplu vodu.»Uh, Mejsone, mislim da treba nešto da znaš." Malo se udaljila i pokušala da se fokuisira na njegovozamagljeno lice. „Ja sam nevina.„Šta?"»Nevina. Ali n«e vidim zašto bi to promenilo stvari, zar ne?"* Rod Serling (1924-1975), američki scenarista, autor čuvene TV serije Zona sumraka. (Prim, prev.)* Supermenov alter ego. (Prim, prev.)94Vriц га-ve-„Ne razumem. Zašto ja?" Mejson je u nju gledao, potpuno rumen licu, istovremeno se osećajući i srećno i

začuđeno, kao da je tek shv tio da je osvojio nagradu na lutriji od milion dolara a nije u to baš rovao.„Ne znam. Možda zato što nisi ništa očekivao." Sada je osetila nešto između svojih nogu, topli pritisak.Pogledala je dole i obuzeo ju je blagi šok.„Porastao je", rekla je, piljeći u njegovu stvar. Nije više bio veličine žvakaće gume od dva centa. Sada jebio poput roket popa.*Mejson se nasmejao, rukom joj obuhvatajući grudi. „I tvoje. Ne mogu više da te zovem komarčeviujedi."**Rejčel se priljubljivala sve bliže, dok ju je on privlačio k sebi, drhteći, pokušavajući da ne misli o gustom,oporom ukusu marihuane u ustima. Ili o grubom tepihu pod leđima. Izgledalo je da se Mejson dobro snalaziu ovome, da je uvežban a ne trapav ili grub. On joj je nežno, blago gladio butinu, grudi, ljubio njenebradavice. Zar nije sada trebalo da se oseti napaljenom? Bar malo? Svi su govorili da za to ne moraš dabudeš zaljubljen, pobogu.Ali, što je više pokušavala da svojom voljom natera sebe da se uzbudi, postajalo je sve gore. Kao kadpokušavate da upalite auto, pomislila je, besno stiskate pedalu za gas, nakon što je motor presisao. Počela jeda se oseća uznemireno, iritirano, sitne stvari su joj odvlačile pažnju, hladnoća njegovih prstiju izmeđunjenih nogu, njegova gruba brada na njenim grudima, neznatni halapljivi zvuči koje je ispuštao. Narode,dobar je to bio šut, ali čekajte... lopta je presretnuta... On je sada ustao, izvukao farmerke iz ormana, tražiopo džepu. Šta? Onda je videla. Kondom. Pa, naravno. Od device se naravno ne očekuje da dođepripremljena.Posmatrala je kako crvenog lica kleči, nestrpljivo cepajući paketić. Pala joj je na pamet ironija svega toga ikikot joj se prolomio iz grla.Sada je sve gotovo, rekla je sebi, dok ju je stomak boleo, a suze su joj navirale niz lice, ponovo si uprskala.Ali Mejson se nije razbesneo kao Gil. Moj bože, i on se smeje. Nešto je bilo smešno u svemu ovome. A onanije bila jedina koja je to uvi-dela.* Sladoled na štapiću. (Prim, prev.)** Sleng: male grudi. (Prim, prev.)________________________95//£0^--.___-----------------------------------------------------------M kada ne mogu da otvorim ovu prokletu stvar a da ne izgledam kao neki idiot", rekao je.Mema veze", kazala mu je, „samo dođi ovamo. " ^a se to dogodilo, stvarno se dešavalo. Bol, ne stravičani on je . nj0j polako se kretao. Njoj to nije smetalo. Nije tako loše. SkorodajeL.lepo.Mejson je stenjao dok je mrdao kukovima.Počela je da se oseća toplo tamo dole, kao da joj topla voda curi između slabina. Ali, valjda je osećajtrebalo da bude jači, zar ne? Oseća-la je kao da pliva prema nečemu, pa iako se dosta mučila, nije to mogla

da dostigne.Mejson je još jednom duboko zastenjao, iskrivivši lice i stresao seod vrhunca.Onda su joj njegove usne, suve i vrele na njenom uvu nešto šapnule. „Jesi li dobro? Nisam te povredio, zarne?"Ne, nije je povredio. Osećala se kruto, neobično, kao klada u Mej-sonovom zagrljaju. Malo ju je peckalotamo dole, ali je znala da od toga neće umreti.Ono što se računalo jeste da ona nije osetila.Nije osetila ništa od onih stvari od kojih ti se vrti u glavi, o kojima je čitala u romanima ili čula da njeniprijatelji šapuću. Nikakvu muziku, nikakve rakete nisu eksplodirale. Nije doživela ekstazu.Ono što je Rejčel osetila bila je... hladnoća. Kao da ju je neko izvukao iz tople vode i položio na pod, takomokru i drhtavu.Onda je to tačno. Ti si frigidna. Ako ovo za tebe nije dokaz, onda ništa nikada i neće.»Dobro sam", prošaputala je, „samo pomalo drhtim. Da li krvarim?"Pogledao je dole. „Malo. Nije toliko strašno. Ne brini, iste je boje kao i boja tepiha."»Mejsone, ja..." Htela je da kaže da joj je žao što ga je u ovo uvukla.*k je to bila glupava ideja. Ali je osetila kako je nešto steže u grlu,;i njene reci.Mejson ju je čvrsto zagrlio, ljuljajući je napred-nazad na bodljika-. m tepihu. „Znam", promrmljao je, „nemoraš da kažeš. I meni je bilo sJajno.^Najbolje. Stvarno si nešto posebno, da li to znaš, Rejčel?"Nešto, odjekivalo joj je u glavi. Da, stvarno sam nešto.Pitanje je Šta? nvaćena između suza i bespomoćnog smeha, Rejčel je počela dauca.973.Bruklin, 1968„Krstim te u ime Oca, Sina i Svetoga duha."Reci starog sveštenika su odjekivale u praznoj crkvi. Rouz je po. smatrala oca Donahjua, poput ostarelogvilenjaka* u svojoj zeleno-beloj svečanoj odori, kako pruža drhtavu ruku da bi srebrnu kutlaču umočio umermerni sud za svetu vodicu, a zatim svetu vodicu poliva iznad glave koja se promalja iz ćebeta unjegovim rukama.Snažan, uvređen glas prekinuo je uljuljkujući mir.Rouz je, stojeći nekoliko koraka udaljena od kapije od kovanog gvozda, koja je zatvarala malo predvorjekrstionice, osetila trzaj u grudima, čekajući da prihvati svog novorođenog nećaka.Ima pravo što plače. Ko ne bi, ako bi te neko probudio prosipanjem hladne vode preko glave?Prvobitni greh. Kako je to nepravedno! Svako novorođenče je zapr, ljano, iako ne svojom krivicom, jer jehiljade godina pre toga Adam zagrizao Evinu jabuku. Obeleženo kao stvari na rasprodaji.Način na koji je ona obeležena grehom svoje majke. I kažnjena, ne samo jednom već čitavog svog života.Sada još gore otkako se nana razbolela. Ovi poslednji meseci podsećaju na živi pakao. Bože, ne znamkoliko ću još moći da izdržim.Rouz je brzo odagnala tu misao, osećajući se krivom. Kako se usuđuje da stoji tu i sažaljeva sebe?

Mari jeta koja zaslužuje sažaljenje. Jadna Mari, jedva da je mogla da izdržava dva mališana u kući, a sada i ovonovo.Pogledala je u Mari, u njene ispijene oči i otečene članke koji su se videli ispod nejednakog poruba groznetrudničke haljine. Kao da je sve ovo sahrana a ne krštenje.Pored nje se nalazio Pit, mršav i patetičnog izgleda u kariranoj jakni koja mu je bila premalena. Izgledao jenekako začuđen, kao da ga je neki ubedljivi prodavač prevario da kupi nešto loše, pre nego što je i postaosvestan šta se događa.* Engl.: leprechaun - reč je o vrsti vilenjaka iz irskog folklora, koji je spreman da otkrije gde se skrivablago onome ko uspe da ga uhvati.gogpreselila se u Detroit, tako da nije bilo nikog dru-Benedikta. Rouz je gledala u njuPitova .. Samo on o'kmglog mirnoglica ispod uštirkanog belog pokakostoji po ćala na siyog goluba po SVojim navikama i kadupiraca.JM J ^,.^ ^^ preko mršavih; tankih kostiju. Rouz je'ozlojeđe'nost koja joj je buktala u grudima.H to dobro donosi, sva ta tvoja religija, ako su ti ruke prezauze-nm umesto pravim poslom? Ćutke jeoptuživala svoju sestru. ti kada ja lomim kičmu da bih podigla nanu u njena kolica?Kn da ie hranim ili perem? .Iznenadna zaglušujuća tišina prenula je Rouz iz misli. Beba ,e prearsada držala, umirivala, ne maženjem već ružnom braoncuclom Žućkasto svetio sa vrha prozora boje ćihbara - ta strana predvorja još uvek je imala one olovne -koji su obuhvatili lice njene sestre i pretvorili ga u boju starih ključeva od klavira. Nije samo izgledalaumorno, izgledala je staro. Starica u dvadeset devetoj godim. Rouz je s blagim šokom primetila da Marisada delimično podseca nanjihovu babu. ..Iskoračila je napred, a njene čizme za sneg škripale su po mozaikuispucalih podnih pločica. „Mogu li malo da ga držim?", prošaputala je sestri.Mari je slegnula ramenima, predajući joj ćebence, koje se za trenutak činilo kao da sadrži samo vazduh.Onda se Rouz osetila sigurnom, zbog umirujućeg pritiska u ćebetu, ne većeg od njenog dlana i okrugloglica koje je zurilo u nju, debelih obraza kao krofne. Iznenada je, neverovatno, cucla ispala iz njegovih ustabez zubića uz slabi mokri prasak; i on se nasmejao. >,Pogledaj!",oduševljeno je uzviknula Rouz.Mari je provirila u ćebe. „To su samo gasovi. Bobi se nije nasmejao dok nije napunio tri meseca." Žalosnose nasmešila. „Nisam iznenađena. Nije to mogao da vidi od mene, to je sigurno. Nemam stvarno zt)og čegada se smejem, dve bebe i Pit koji je tada bio bez posla, a da ne pominjem gazdaricu koja je svaki minuttražila novac za kiriju. A sada sam morala opet da zatrudnim."

Rouz je shvatila, dok joj je srce tonulo, da danas nije dobar dan da Sa svojom sestrom razgovara o nani.Ne tražim mnogo, želela je da kaže. Samo je ponekad poseti, to je. Sedi s njom jedne večeri da ja mogu da izađem, dođem do daha. malo, a meni bi toliko mnogo pomoglo.98VrSećanje na babin poslednji srčani udar pogodio je Rouz po hladnog decembarskog vetra napolju. U maju,pre osam meseci, sam što je tada nekako delovalo više kao zima nego sada. Jedini blagosl0v je to što jenana sada ćutala, osim nerazgovetnih zvukova koje je ispu štala. Po ceo dan je sedela ispred televizora, ustasu joj bila u tom ne običnom iskrivljenom zlobnom osmehu, kao da se smeje u sebi nekoj tajnovitoj šali.Doktor je rekao da će joj se govor vratiti nakon nekog vremena, jer su reci pomešane u njenom mozgu. Kaokada bi rekla „vrata" ako telefon zazvoni ili „jastuk" kada je morala da ide u kupatilo. Sada je makar moglada došepa do kupatila pomoću štapa.Ipak sam ja ta koja mora sa svim tim da se izbori. Da je oblačim i hranim pre nego što je ostavim sgospođom Slatski, a onda hitam na posao bez ijednog trenutka posvećenog sebi, sat vremena u prepunommetrou. Po ceo dan se javljam na telefone, zapisujem, kucam za gospodina Grifina. A onda noću,iscrpljena, želim samo da se opustim i zatvorim oči. Ali prvo dolazi nana na red, da nju nahranim, očistimje, ukoliko joj se omaklo, pomognem joj s lekovima. I da lije ona makar malo zahvalna? Koliko puta me jenoću budila, lupajući štapom o zid. Kunem se, to radi samo zbog svog zadovoljstva, da me natera da ustanem,dođem do nje, vidim šta hoće.Rouz nije volela da se oseća ogorčeno, ali to je bilo jače od nje. Pitala se uz žudnju, kako bi bilo da možeda ode, napusti baku i tu tamnu, toplu kutiju od stana koji je polako na smrt guši. Da može da ode odatle. Iuda se za Brajana. Onda bi to tako jasno zamišljala, kuću u kojoj bi živeli. Sobe koje mogu da se provetre,okrečene pastelnim bojama, prozore širom otvorene kako bi pustili sunčevu svetlost unutra. Baštu, travnjak,nekoliko lala, jedno ili dva drveta.Samo njih dvoje bi bilo tu, Brajan i ona. Svako jutro bilo bi čudo buđenja pored njega u krevetu, a ondaradost što će ceo dan provesti zajedno, ne samo minute koje tu i tamo ukrade od nane.Onda se njene osvetljene sobe vraćaju u sivu realnost. Srce joj tada potpuno potone.Ko bi se onda brinuo o nani? Jedva da je imala novca da plati gospodu Slatski za ono malo pomoći kojupruža, uz stalno gunđanje, a kamoli stalno zaposlenu bolničarku ili dom za oporavak. Zaboravi na Mari. IKler takode. Setila se onda kada je pozvala Kler, molila je i pre' klinjala da dođe i pomogne joj.____________99^win nežan, umiren glas preko međugradske veze. „Ne smeš da A Skao da si sama u svemu ovome, Rouz.

Bog je s tobom."se ^rovali ili ne, nekoliko dana nakon toga, poštom joj je stigao pa-1 Vkome su bili Knjiga psalama ukožnom povezu i pljosnati medaket4niim iu je sam pokojni papa Jovan blagoslovio (kako je u poruciIjon Koj11111 'piSRouz je obe stvari zafrljačila u kantu za đubre. Onda je plakala, sti-Arfi se sebe zbog svetogrđa koje jepočinila.Hvala oče, cenim to." Pitov glas prekinuo ju je u mislima, "i Rouz je znala, samo ga pogledavši, da se Pitocu izvinjava0 zbog nnoe što je bilo u zgužvanoj koverti koju mu je upravo tutnuo u ruku. Crkva jeočekivala minimalnu donaciju, ali s Pitovom platom kao službenikom u Du-Rajt gvožđariji na AvenijiOkean, to je verovatno bio samo delić tog minimuma.Rouz pomisli s krivicom: Evo mene ovde, tugujem u sebi, kao da sam jedina koja ima probleme. O bože,Mari i Pit, kako li oni pobogupreživljavaju? .Uputila se za njima napolje, dok je Kler ostala u predvorju, pričajući o poslu s ocem Donahjuom. Sunce jebacalo odsjaj s poklopaca parkiranih automobila na prljavi sneg koji se nalazio na trotoaru. Rouz senaježila, poželevši da ima nešto bolje od ovog iznošenog kaputa od ka-milje dlake kako bi se zagrejala.Beba je počela da se meškolji, koprcajući se u Rouzimm rukama. Ljuljala ga je, pretvarajući se da je tonjena beba koju drži, njena i Bra-janova. Jednog dana ćemo se venčati, ali to neće biti ovako.Brajan će na Univerzitetu Kolumbija ove godine završiti svoju disertaciju. Imaće mesto asistenta, a mogaobi da dobije puno radno vre-me u Bruklinu ili čak Kingzborou. Možda će tada ona moći da napusti svojposao i sama upiše neki koledž. Smestiće nanu u neki starački dom ili će je brzom železnicom poslati doKler u Sirakuzu.Kako god bilo, dok god je s Brajanom, sve će biti u redu.»Hajde, daj ga meni", rekla je Mari dok joj se lice nadulo poput bele ledene pare. „Vreme je za njegovuflašicu. A tek kako te on na to pod-seti! Pluća ovog dečaka su takva da ne možeš u to da poveruješ."Rouz ga je predala sestri. „Prelep je, Mari. Tako si srećna. Tri savršena deteta."/, takode, oslobođena nane.Za trenutak je smrknutost napustila lice Mari i oči su joj zasijale, vlažne od ponosa i žudnje. „Aha, oni su uredu."100Dok se Mari borila s bebom, Rouz je stavila ruku u tašnu. Dv н seticu, to je sve što je imala. Za namirnice,a s ostatkom je namerav f da kupi poklon za bebu. Pa, malom Gabrijelu neće nedostajati zvečlc ili parcipelica, a Mari će dobro doći novac.Presavila je novčanicu napola, i kada Pit nije gledao, stavila ju j Mari u ruku.Mari je zaprepašćeno pogledala, onda je brzo spustila pogled, a dve svetle tačke su se pojavile na njenom

nekada lepom licu. Brzim klimanjem glave joj je zahvalila, nekako ponizno i Rouz je primetila odsjaj suzau njenim očima.Završio se taj nelagodan trenutak, i Mari je, s bebom koju je držala u jednoj ruci kao vreću namirnica,koračala napred odlučna u svojoj nameri.„Hej slušaj, dete, ne volim što napuštam tebe i onu Devicu Mariju tamo unutra, ali moramo da idemo. Pit jepraktično morao da moli da bi ga pustili, a ako zakasni... pa, znaš. Bilo mu je potrebno šest meseci dapronađe ovaj posao, s usranim šefom, smenama, vikendom i svim ostalim. Ostavila sam Bobija i Misi skomšinicom Ketlin, a ona ima dva sina. Počeće da preskače zidove ako se uskoro ne vratim."„U redu je", rekla je Rouz. „Šta kažeš da sledeće nedelje, posle crkve svratite do nas? Nana je tada obično uprilično dobrom raspoloženju. Uostalom, ona nije videla bebu."Mari se namrštila. „Koja je svrha? Samo ćemo se posvađati, kao i uvek. Ništa se nije promenilo. Čini mi seda je još i gora otkako se raz-bolela. Isuse Hriste, ne znam kako ti sve to podnosiš."Rouz je želela da glasno zavrišti: M ja sama ne znam kako to podnosim. Gore je nego što možeš dazamisliš. Ali koga još ima?Ali je to zadržala za sebe. Nema svrhe da time opterećuje Mari. Ona je slegnula ramenima i tiho rekla:„Moram."Rouz je izdržala sestrin pogled. Zurila je u oči iste neobične plave boje kao i nanine, ali nekako Ijudskije ikoje su otkrivale srce koje se krije ispod te grube, lomljive ljuske.„Uvek sam ti zavidela", rekla je Mari nešto blažim glasom, iskrenijim nego uobičajeno. „Ti si snažnija.Pametnija. Ne kao Kler i ja. J"1 pronalazimo izlaz lakšim putem." Ispružila je ruku i hladnim prštimdodirnula Rouzin zglob. „Ne dozvoli da te ona pobedi, Rouz. Nern°) nikada da odustaneš!"Rouz se malo odmakla i izgubila ravnotežu. Bila je zaprepascen Mari? Ljubomorna na nju? „Sranje."101titinGMlL-'------------•-----------dreKa prekinula ju je u razgovoru s Mari. Rouz se okrenula i° kako liutito pilji u kola, prilično ulubljen zeleni valijant koga Vldelarfzala rđa. Kazna je lepršala ispodjednog od brisača. '6 P epao ju je pa se okrenuo da grubo šutne crveni parking-sat.minuta, te hulje. Nisu mogli da nam daju samo još dva jebena mi-°U Hajdemo, Pite, nema svrhe da se sada zbog toga toliko nerviraš." Mari ga je umorno smirivala. „Sadaništa ne možemo da uradimo." Okrenula se ka Rouz, na brzinu joj stiskajući ruku. „Hej, slušaj, hvala ti za...pa, znaš. Svaki dolar pomaže. Dođi kod nas nekad da nas vidiš, kad god hoćeš. ]a sam uvek kod kuće. Dođavola, gde ću drugo da budem?" Naglo je okrenula glavu ka ulazu u crkvu. „Pozdravi Blaženu Devicu zamene, hoćeš li? Nije mi do toga. Ako još jedan minut budem zurila u tu njenu kaluđersku odoru, oslepeću."Poput mačke lutalice koja se dočekala na noge, Mari je ponovo postala prisebna, ostavljajući Rouz da se

pita da li je onu drugu Mari, od samo pre nekoliko trenutaka, izmislila.Rouz nije mogla a da se ne nasmeje. Bilo je tačno to o Kler. Pa ipak se nekako osetila postiđenom što imatakve bogohulne misli, baš ovde, na pragu crkve Svetih mučenika.„Hoću", obećala je Rouz. Poljubila je Mari u hladan obraz i mahnula Pitu, koji je već bio u kolima i paliomotor.Osećala se rastrzano između ljubavi prema sestri i želje da je uguši.Sada mora da se suoči s Kler, kao da ionako nema dovoljno mukana svojim plećima. Slatka, svetačka, bespomoćna Kler. Posmatrala jesestru kako izlazi iz crkve i čkilji na jarkom svetlu poput bebe, drskihecjm usana koje su se oblikovale u maleno slovo „o" razočaranja kada)e videla da je Mari otišla.»Mari nije mogla da sačeka", kazala je Rouz. „Prilično je žurila." i'-'iT tO ^6 mo)a krivica", odgovorila jeKler veselo. „Otac i ja smo se o zapričali da smo izgubili osećaj za vreme. Bojim se da nam se ls Jenja unečemu razilaze. Otac misli da je loše po crkvu, to vati-nsko veće pape Pavla. Ja u početku nisam takomislila, ali pretpo-^ат da je otac u pravu..."za KUZ ^ osetua da je to sve više iritira. Zašto Kler nikada ne zadrži Пц Л ? sv°)a mišljenja? Bolje bi biloda sa njene kaluđerske odore ski-a) stirak i presele joj tu krutost na kičmu. S edala je na sat. „Imamo dostavremena do tvog autobusa. Zaštoa. „ se ne vratimo u stan? Nana bi to volela."103„Nana, da." Kler je klimnula glavom. „Znaš Rouz da ja za пјц • varam molitve svakodnevno. Čak sampitala i oca Lohlina da je ni u dnevni blagoslov." 'Rouz je osetila neki čudan ukus u ustima, kao da je pojela tkiša. Kako ip «VP t-n K;i^ ui^~ — 1^1— -, ao a e pojelaslatkiša. Kako je sve to bilo lako za Kler, s njenim brojanicama. Sko da je mogla da čuje nežno udaranje unjenoj ruci. Kako je to dobro d klečiš u hladnoj tišini crkve, oslobađajući se briga, jedne po jedne, dok su sedrugi preznojavali.Dok se prezir gomilao, Rouz se brzim korakom spuštala niz stepenice, do trotoara, ne gledajući oko sebe daproveri da li je Kler prati Više je nije ni bilo briga.Onda je čula glas Kler, pomalo bez daha, kao da je lebdeo na oblaku bele pare poput Svetog duha. „Bog jes tobom, Rouz. On čuje tvoje molitve. On te neće zaboraviti."Iznenada je Rouz osetila želju da udari svoju sestru. „Jesi li čula šta se desilo s Badijem Mendozom?" Badije živeo odmah pored njih, bio je stari Brajanov školski drug.Kler se, crvena od hladnoće, okrenula izgledajući kao da ju je neko ošamario. Nije tajna da je nekada bilazaljubljena u Badija - sve dok nana za to nije saznala i sprečila to. „Badi? On je... otišao u vojsku, zar ne?"„Bio je u Vijetnamu. Prebacili su ga brodom kući prošlog meseca... ono što je od njega ostalo.

Čujem damu je lice potpuno razneto. I veći deo mozga. Održavaju ga živim pomoću aparata."Rouz je čula kako je Kler kratko udahnula i prekrstila se. Istog trenutka se postidela. Za trenutak jezatvorila oči, osećajući se neverovat-no krivom. Pretvarala se u groznu osobu. Groznu i zlobnu, baš kao stoje nana.Stigle su do Avenije K. Prolazile su pored Sadsendads, gde je ona svake subote prala nanine prljavečaršave, pa pored Evinog kozmetičkog salona s nizom prašnjavih biljaka na prozoru, gde je vodila nanu napranje i sedela, dok se veš vrteo u velikim plavim sušilicama.Bože, izbavi me zala, molila se u tišini.Zatim je skrenula ka popločanoj stazi do svoje zgrade, do mračnog ulaza koji je mirisao na dezinfekcionosredstvo od borovine.S naporom se penjući uz stepenice, Rouz je zamišljala najgore, K i uvek, da je nana mrtva usled još jednognapada. Osetila bi trenut^ vrtoglave nade, praćen slamajućim osećajem krivice. Kako ona mo da poželi dajoj baba umre?w^mi^ • kliuč, a onda ostavila vrata otvorena, kako bi pu-Rouz je okrenu, , ^ i > ..Kler da uđe unutra prenje.5 da Kler je počela da vrišti jakim piskavim glasom, dok je^T nula prva ka mračnoj dnevnoj sobi, osvetljenoj samo avetinj-odsjajem televizora, osećajući miris koji jeterao na povraćanje, p^t smrada prepunjenog klozeta. Majko božja, šta...? Onda je videla. Nana. Ispruženalicem okrenutim nadole na linole-koji se protezao po sobi, raširena kućna rože haljina koja je otkrivala dvamršava bela štapa njenih nogu. Mrtva? Oh bože, ne. A to je ona prouzrokovala, time što je to priželjkivala.Rouz je čučnula, osećajući se suludo usled mešavine straha i lude nade dok je hvatala za zglob koji je biosama kost obložena mlitavomkožom.Onda se nana pomerila, uz jauke. Užasan smrad je sada postajaojoš jači, čineći da Rouz dobije nagon za povraćanjem.Silom progutavši, Rouz je pomislila: Oh Gospode, ona nije mogla da dođe do kupatila, pa je to uradila ugaće. Mora da je pala dok je pokušavala da ode tamo. Prokleta gospođa Slatskijuje ostavila samu.Iznenada je televizijska galama delovala i suviše glasno, ko da je neko do kraja pojačao televizor, pa jeRouzina glava bubnjala. Neki glupi kviz. Neka žena, u odelu gorile, skakala je gore-dole i vrištala iznad frižiderada je pobedila.I Rouz je želela da zavrišti ili da se besno smeje. Ovo je bila njena nagrada, gumena piletina iza vrata brojtri. Zlobna starica koja leži u sopstvenim govnima.Brzo se okrenula i pogledala u Kler. „Pomozi mi da je podignem."Au je Kler samo stajala, pipkajući brojanice koje su joj visile okouka a plave oči su se raširile i gledale u prazno. Njeno okruglo bebi llc* se od gađenja sledilo...Kler!"

, " isliš... misliš li da treba da je pomerimo?", zabrinuto je rekla Kler. " a^ko Je nešto polomljeno?"la ^Па Se Sa<^a meškoljila i pokušavala da sedne. Rouz joj je stavi-ja , v u lspod pazuha i uspela sama daje podigne na stopala. Nije bina' ° 'e kao kad podižete gomilu suvog lišća, vlažnog i trulog. Je curila iz uglova njenih usana dok seborila s glasovima u'UĆi da Ш oblikuJe u reči-je Kler i njene brojanice. Zašto joj nije pomogla?104Bes je ispunjavao Rouz ali je i činio jakom. Pridržavajući staricu uspela je da je odvuče do kupatila.Skinula ju je i nekako spustila ц u' du. Pustila je vodu i pružila ruku ka kredencu da izvuče sunder za trljanje. Sada dolazi odvratan posao - da je opere.Samo ne misli o tome. Ako o tome misliš, biće ti samo još gore. Rouz je zamišljala ogroman špric snovokainom, od koga bi od glave do pete utrnula. Ona bi izvodila te pokrete, ali je u svojoj glavi bila nanekom drugom mestu.S Brajanom. Večeras. Planirali su da provedu noć zajedno i nije htela da dozvoli da se išta ispreči. Čak ni toda gospoda Slatski ne može da ostane s nanom.Brajan je rekao da mora s njom da razgovara o nečemu. Nečemu važnom. Dragi bože, neka on kaže da nemože da čeka, da će se odmah uzeti, a ne za godinu dana. Toliko mi je potreban. Užasna buka prenula jeRouz iz razmišljanja. „Gaarrrrraaaagggaaaa."Konačno je Rouz ustala. Kler. Nana je tražila Kler. Rouz je zurila u smežurano, sivkastobelo telo svojebake koje pluta po prljavoj vodi u kadi. Osetila je kao da ju je neko udario u stomak.Nanu je baš bila briga za sve što je Rouz radila; lomila kičmu noseći je na svojim leđima, gnječila hranu daje hrani i ovo... čišćenje njenog odvratnog nereda. Ona je samo želela Kler. A gde je, do đavola, bila Kler?Pronašla je svoju sestru na kolenima, na linoleumu gde je nana ležala, a usne su joj se pomerale u tihojmolitvi.Bila je toliko besna, toliko Ijutita, poput oluje koja kao da duva kroz nju, s tutnjavom u glavi, opekotinamau grudima. Želela je da ošamari Kler, da je ošamari i zanesvesti baš tu gde kleči.Onda, brzo kao što je i došao, bes je nestao. „Ona želi tebe", rekla je Rouz, previše umorna da bi sesvađala, strovalivši se na sofu, slušajući škripanje plastičnih ivica.Kler je trepćući otvorila oči i nasmejala se, slatka i nevina poput^ bebe koja se budi posle svogpopodnevnog spavanja. „Da... naravno. Ustala je, ispravljajući suknju, bešumno se krećući do susedne sobeu svojim kaluđerskim cipelama sa đonom od krepa.Misli o Brajanu, Rouz je voljom primoravala sebe, spuštajući glavu na stisnute pesnice, boreći se da odagnamirise i glasni piskavi smen sa televizije. Uskoro ćemo biti samo nas dvoje. Zauvek...Rouz je lebdela.Daleko od svoje nane i paklenog stana na Aveniji K. Daleko od svega što joj je zadavalo bol.U toplini udoline koju su činila njihova tela ispod pokrivača, Braja-novo dugačko telo protezalo se porednjenog, osećala je kako plovi po talasima njegovog disanja, otkucajima njegovog srca. Sigurno. Mirno.

Brajan, slatki Brajan. Njen ljubavnik. Kako je to neobično izgledalo na početku, da o njemu na taj načinrazmišlja. Setila se svog zadovoljstva prvog puta, krivice koja ju je izjedala, a onda plača. Brajan jezabrinuto pomislio da ju je povredio. Jedno drugo su razuveravali, a onda su nekako to ponovo radili.Pre devet godina. Majko božja, da li je moguće da je stvarno tolikoprošlo?Rouz je nakon toga prestala da ide na ispovest. Koja je svrha toga? Nema svrhe da Bogu govori da joj ježao, kad je savršeno dobro znala da će i dalje nastaviti to da radi. A kako bi mogla da stane? Ljubav premaBrajanu je jedino što ju je održavalo u životu.Mogla je jedino da se nada da će Bog, u svojoj beskonačnoj milosti, nekako to da razume i oprosti joj.Rouz se pomerila, podlaktivši se tako da može da ga gleda u lice. Preko ivice njegovih ramena, mogla je davidi prozor, ulične svetiljke koje gore uz blagi magličasti odsjaj, i gomile snega koje su prošarale zeleniloSaut filda. A s jedne strane, cigle i glomazni škriljci biblioteke Batler.Koliko je samo puta tako ležala, gledajući napolje prema drugom spratu Brajanove sobe u Hartli holu!Sanjajući o danu kada neće morati da se kriju kako bi bili zajedno.Uskoro, obećala je sebi. Najviše još jednu godinu. Onda ćemo da oudemo zajedno, baš kao što smo iobećali. Čekala sam ovoliko dugo Pa mogu još malo da sačekam, zar ne?Pogled joj se vratio u sobu. Uzani pregrađen prostor s posteljinom, sa stranama u kojima su se nalazile rupeod eksera, poredanim daska-^a i tamnim policama prenatrpanim knjigama. Knjige koje je sanjala da ćejednog dana pročitati. Hemingvej, Fokner, Ficdžerald, Džojs, oodler. A u uglu, na izgrebanom hrastovomstolu nalazila se Brajano-va prastara mašina za kucanje i gomila otkucanih stranica koje su vi-rile izpoklopca. Roman koji je Brajan pisao pre nego što se zakopao radeći svoju disertaciju.106Vrtu,Ona je pročitala roman i smatrala da je dobar. Bolje od toga. Ob zimao ju je i grejao ponos. Nije imalo vezešto je ovaj krevet sav iskriv Ijen i ni on ni ona nisu imali ni prebijene pare. On će jednoga dana postatipoznat, u to je bila sigurna. Njegove knjige naći će se u studentskim sobama poput njegove, pored Džojsa iFoknera.Proučavala mu je lice. Sve ravnine i udubljenja na polusvetlu koje je dopirale sa ulice. Graške znojasvetlucale su na njegovom čelu i vrhu nosa. Polizala je kapljicu sa njegove slepoočnice, naslađujući seslanim ukusom na svom jeziku.„Mmm. Mogla bih da te pojedem." Nosom mu je trljala vrat, šapću-ći mu u uvo: „Ali šta bih onda ja radilakada ništa od tebe ne bi ostalo?"„Rouz." Brajan je brzo ustao, gužvajući posteljinu i ćebad. Ušao je hladan vazduh. „Ima nešto... što jetrebalo ranije da ti kažem..." Okrenuo se, dok mu se profil ocrtavao na prozoru. „Isuse, mrzim ovo.

Moliosam boga da mi ovo na neki način olakša."Rouz je zadrhtala, prekrstivši ruke preko stomaka, pridržavajući laktove. Nešto nije bilo u redu. Da, osećalaje to. Čak i onda kada je Brajan vodio ljubav s njom. Tako jako, skoro da ju je zabolelo u toj njegovojžurbi.„Brajane, šta je? O čemu se radi?" Sela je, prevukla čaršav preko stopala, osećajući potrebu da sebe zaštitiod loših stvari koje je predose-ćala da dolaze.„Trebalo je ranije da ti kažem - radi se o tome, bože, kada sam te video, samo sam razmišljao da te čvrstozagrlim, da budeš pored mene." Ona se nervozno nasmejala. „Znam. San svakog dečaka kod oltara, zar ne?Dobra katolička devojka. Mislim daje to zbog toga što stavljaju nešto u svetu vodu, neku vrstu afrodizijaka.Trebalo bi da je flaširaju umesto parfema. Eau de Vatican. Da li misliš da bi papa to odobrio? Ako onanastavi da govori, neće morati da ga čuje. „Bože, da li se sećas onih užasnih napada savesti koje samdobijala? Znam kako su se mučenici osećali noseći košulje od kostreti."„Rouz. Moj broj sa regrutacije je stigao. Došao je." Njegove reci zvučale su poput kugle tegljača koja seobija o kameni zid. Uši su joj zvonile od tog udarca.„To je nemoguće." Dok je to govorila, mišići su joj se grčili a hladni prsti kao da su joj šetali kičmom.„Desilo se."„Ne!" Zvonjava je postala luda, poput bučnog alarma unutar njene lobanje. „Samo im reci. To je greška.Neko je pritisnuo pogrešno kompjutersko dugme. Ne moraš da ideš. Tebi su odložili služenje. Ne moguA ,'•->/ '•- 'J •' 'J **'*•', ^ te uzmu. Moj bože, Brajane, Vik Lučezi je umro u Vijetnamu. Г' dan Badi..." Nije mogla da navedesebe da to izgovori.Svi ne...", zaustio je da kaže, ali je ona prekrila uši svojim dlanovima-„Ne. A/e/Ne ti. Ne ti, Brajane!"čula je svoj glas kako se podiže, postaje piskav. Ali izgledalo je da dolazi negde izvan nje, ambulantnasirena na ulici.Rouz, ne čini ovo još težim." Pokušao je da je privije u svoj zagrljaj, ali se ona opirala, kruto se držeći;plašila se da će ako mu popusti, na neki način prihvatiti ovu užasnu stvar.„Oni ne mogu da te nateraju." Primorala je sebe da to tiho izgovori, skoro iapatom. „Ti si od toga izuzet."„Ne, Rouz, slušaj. Dobio sam prošle nedelje obaveštenje da odem na iekarski pregled. Nisam videonikakvu svrhu da ti to govorim. Znaš, ako se ispostavi da imam neki šum na srcu ili nešto i oni odluče dame ne uzmu. Ali, danas su mi javili. Jedan-A* Moram da se javim na obuku sledeće nedelje u Fort Diks."Stravična bela prepreka pojavila se u glavi Rouz. Kao da se pretvarala u emitovanje košmarnih vesti u šest

sati, videla je Rajana kako leži u pirinčanom polju, krv mu je svuda po uniformi, širi se u jarkocrve-nimkrugovima po prljavoj vodenoj površini. Ne. Oh, dragi bože, ne! Odagnala je taj stravičan prizor.Ali nije mogla da se otrese hladnoće koja ju je prožimala, kao da njeno srce pumpa ledenu vodu umestokrvi.A ovo je bilo stvarno, ne samo neko strašno snoviđenje. Brajan ide u Vijetnam. Da pucaju na njega, rane gaili čak ubiju. »NE!" Rouz je viknula iz kreveta.„Rouz", progovorio je Brajan, spuštajući noge pored dušeka, pružajući molećivo ruke ka njoj.Ali ona nije htela da dođe do njega. Proklet neka je. On verovatnoželi ovo. Veliki jebeni heroj...Kanada", molila je. „Sećaš se Rorija Vokera? On je otišao u Kanadu. Montreal, mislim. Ili možda uToronto. I ti možeš da odeš. Počneš lspočetka. Ja bih pošla s tobom."Brajan je pustio da mu ruka padne sa strane. Njegova senka pada-a )e preko zelene prostirke boje trave nakojoj je ona stajala i do nje* Oznaka 1-A, u američkoj vojsci znači - sposoban za neograničenu voj-nu službu. (Prim, prev.)-----------------------------------------lli_fažistizala kao neko tamno predskazanje smrti. Drhtala je potpuno v kontrole, osećajući se kao da je dobilavisoku temperaturu. Osećala ' vreli pritisak u očima i udaranje u slepoočnicama.„Rori je u paklu", rekao je mirno. „On ne može da se vrati nazad, čak ni da poseti porodicu. Odmah bi gauhapsili."„Postoje drugi načini. Da odbiješ vojsku iz religioznih razloga." „Rouz, ti znaš ćaleta. To bi ga ubilo. On jesleteo u Anziju, borio se čak do Alpa. Moj deda je služio u Prvom svetskom ratu, ranjen je u Verdenu.Sećam se da je deda imao tu plišanu kutiju, koju je držao zavučenu negde u najvišoj fioci ormana."Brajanov glas postao je mekši. „Nikada mi nije pokazao šta je držao unutra, dok me jednoga dana, kadasam imao možda jedanaest godina, nije uhvatio kako se s Kirkom igram vojnika u praznom odeljkunjegove radnje. Onda nas je uveo unutra i pokazao nam je. Svoju Bronzanu zvezdu. Rekao je da smo midovoljno odrasli da razumemo šta ona znači. Makar njemu. Rekao je da ljudi koji misle da je u ratu važnopostati heroj i dobijati medalje imaju kašu umesto mozga. Rekao je da je borba stvarno loša, ali nešto što semora uraditi, kao kad gasiš vatru pre nego što se otme kontroli. Ništa zbog čega se treba hvaliti. Samo radišono što mora da se uradi." „Ti nisi tvoj deda", odgovorila mu je Rouz u očajanju. „Drugačiji je to rat. Nikočak ni ne zna zašto se borimo u ovom."Brajan je podigao pogled, a ona nije mogla a da ne vidi svetio u njegovim očima, jasno i sjajno. „Možda ne.Ali mnogo momaka ipak odlazi tamo. Momci s kojima smo i mi odrasli. Vik, Badi i Gas Šo. To neštoznači. Nisarn siguran šta. Ali jednu stvar znam, a to je da ako ja izbegnem obavezu, to će samo da znači daće nečiji drugi broj da izvuku. Neko drugi ko će možda da izgori, dok je trebalo da ja budem tamo i

gasimtu vatru." Zastao je. „Mnogo sam o ovome razmišljao. Čak i pre ovoga. Nisam ti rekao kako se osećamkrivim jer me svake godine oslobađaju, jer sam znao da će te to uznemiriti. Ali sada..."Mislila je na Džona Vejna u Zelenim beretkama. Mnogo priče o časti i dužnosti, ali je stvarnost da sunjegovi momci voleli da pucaju iz pištolja. Ali Brajan? Ne, on je govorio ono što je mislio. Bože, trebalo jeto da zna.Polako je počela nečeg da se priseća, nečeg što je potpuno zaboravila-Peti razred, Brajan se vraćao iz školea dlanovi su mu bili crveni i otečeni, sa trakama od pruta. Brat Džozef ga je dobro izmlatio lenjirom.„Zašto Bra|ane?", pitala ga je, šokirana i povredena kao da je i nju neko tukao. „Šta si uradio da bi te onistukao?"„Ništa", rekao je slegnuvši ramenima. Oh, kako je samo bio nonsa-lantan! „Bio je to Doneli. Polomio jeprozor u parohiji. To se slučajno•JZ109j j ajj on je već do guše na crnoj listi kod brata Džozefa. On bi Šio deset puta gore batine."nh Brajane. Ja bih pošla umesto tebe, kada bih mogla. Jer, ako se tebi nešto desi, ja ću takode da umrem.Rouz se stropoštala dole, istkana juta joj je presecala kolena. Neladnostu stomaku je postajala još veća. Osećala se izlomljenom svuda po telu, kao da je nju neko tukao.Kako je bila blesava, što je brinula da će joj Bog uzeti Brajana.Ne, ovo je Brajanovo sopstveno maslo. On je birao ovo, što je isto kao i da je otišao do centra zaregrutaciju i sam se prijavio.On je napušta.Bes se u njoj prelomio. Skočila je na noge i zgrabila prvu stvar koja je bila pred njom - teglu punu penijakoji su bili na vrhu stola. Bacila ju je o zid. Peniji su se svuda razleteli, odbijajući se o nameštaj i kotrljajućise po podu.„TI KUČKIN SINE! AKO TAMO POGINEŠ, NIKADA TI NEĆU OPROSTITI!"Nešto joj je peklo oči, lice. Suze poput kiseline, koje su je žarile, ranjavale.„Baš me briga ko ide umesto tebe!", jecala je. „Baš me briga ko će da pogine. Mene je samo briga za tebe.Oh, bože! Moj stomak. Boli me. Mrzim te, Braj! Da li me čuješ. Mrzim te što ovo radiš."Onda su njegove ruke bile oko nje, grlile je, držale je da se ne raspadne. Prizemljile je. Utopljavale je.Majko božja, šta ona to govori? Naravno da neće da umre. Naravno. °na ga je stegla, jecajući.>,Ne plači Rouz." Glas mu je podrhtavao i osetila je nešto mokro na svom obrazu. Suze. Brajanove suze.„Znam da je godinu dana dug period i da ćeš mi nedostajati. Hriste, već mi sada toliko nedostaješ da toboli. Ali, biću dobro. Obećavam."Rouz se još više pripila uz njega, osećajući kao da joj je neko otkidao srce, tu veliku rupu u grudima kojastravično boli.Kako ću ja to da podnesem7., pitala se. Čekanje. Od jednog pisma do rugog. Me znajući je li on

dobro. Akoje ranjen ili još gore, ako...Udaljila se od njega, podigla pogled kako bi se susrela s njegovim P'm sivim očima. Neverovatan bol njeneljubavi probijao se kroz nju ka° staklo.»Nemoj to da mi obećavaš, Brajane. Obećanja se pogaze. Samo se rati! To je sve. Samo mi se vrati."4.„Doktor Mičel. Urgentno. Odmah. Doktor Mičel..."Rejčel je žurila niz Petu zapadnu ulicu, kroz čelična vrata koja se okreću i vode ka porođajnom odeljenju.Letimično je bacila pogled na sat iznad zastakljene prijemnice iza koje su se nalazile medicinske sestre.Šest i trideset pet. Kasni za jutarnje vizite. Do đavola. Samo joj je još to bilo potrebno danas, od svih dana.Osećala se umorno, usporeno, uprkos dvema šoljama kafe koje je popila na prazan stomak i izbezumljenojjurnjavi iz svog stana po ledenoj kiši. Ali na pomisao da će svakog trenutka ugledati Dejvida, srce joj ježestoko udaralo, a ruka joj je skliznula u duboki prednji džep be-log lekarskog mantila.Prstima je napipala parče papira.Rejčel je mogla to da zamisli, parče rozikastog papirića iz laboratorije, s bledim fontom slova:TRUDNOĆA, POZITIVNA. Čak i sada, te reci od pre dvanaest sati kao da su joj palile prste i stvaralevrtoglavicu.U redu, bože, Sudbino, ko god da si, slatko si se nasmejao ili nasme-jala. Šta sada?Prošlu noć uglavnom je provela budna postavljajući sebi to pitanje, a ni sada nije bila blizu rešenja iodgovora. Mama joj je celog života govorila da stvari bolje izgledaju ujutru, ali je ovog jutra Rejčel mislilada možda čak izgledaju i gore.Shvatila je da je Grejs Bišop posmatra i osećala se kao da ju je neko uhvatio kako žvaće žvaku u prvomrazredu. Grejs je bila glavna medicinska sestra na porođajnom, možda čak i onda kada se Rejčel rodila.Ona nije trpela nikakve kritike, ni od koga. Stajala je u hodniku izvan prijemnice, prekrštenih ruku veličinečuvarevog doboša. Oslobodila je ruke kako bi prebacivački pogledala na ručni sat. Svaki pokret je odi-saoneodobravanjem prema ženskom stažisti, koja je ikada zakoračila na njen sprat.Rejčel je sa svojih dvadeset pet godina bila daleko najmlađa - posto je srednju školu završila godinu danapre svoje generacije, a osam godina koledža i medicinskog fakulteta sabila u sedam - a osećala se čak imlađe, dete koje kasni u obdanište, a vaspitačica se pojavljuje iza nje. „Vizite su već počele", rekla jesvojim nejasnim jamajkanskim aK-centom. „Bolje bi ti bilo da i ti kreneš.",..,ЈјиМ_ ______________________________Hio..-, vi je kruto klimnula glavom i s gorkim zadovoljstvom pomisli-L pošalicu Dena Rouana* kada ga neko udari i kaže: „Hvala, to mi Ja na y uje bilo potrebno.Rejčel je onda pogledala sebe Grejsinim očima. Iste izgužvane pan-lone oker boje koje je i juče nosila,

fleku od kafe na reveru svog belog mantila. Kosa joj je skupljena u razbarušenu pletenicu, lice - pod nemilosrdnimsvetlom neonki sa tavanice - bledo poput duha s upilje-nim očima zbog nedostatka sna.Ovoga puta nije mogla da okrivi Grejs što je podozrivo posmatra. Iznenada se onaj stari, poluhisteričninapad smejanja pojavio, uz besmislen nagon da kaže Grejs: Ne brini se, ja sam kvalifikovana, u redu. Ko ćebolje da se poštara za ženu koja se porađa od trudne doktorke?Ali sada nije vreme za gubljenje kontrole nad sobom. Ona je polubr-zim hodom krenula niz dugački zelenihodnik prema Prvom odeljenju dok su joj otkucaji srca podržavali bat njenih adidas patika po linoleu-mu, aistovremeno je zamišljala sebe kako to saopštava Dejvidu.Žao mi je što kasnim... Ona ga gura u stranu i šapuće mu: / usput, ja sam trudna.Ne, ne tako. Možda je to u redu za serije. Ali ne i za stvarni život.Dejvide, znam da to nije baš ono što smo planirali... ali ćemo nekako uspeti u tome...Zar nije to videla u nekom filmu? Sa Sandrom Di i Trojem Dona-hjuom. Uz zalazak sunca i nekolikonežnih zagrljaja. Draga, volim te i sfmojeto važno.„Sranje", opsovala je kroz zube, skrenuvši malo s puta jer ju je užurbani bolničar naglo gurnuo kolicimakoja su se zateturala, a u isto vreme je grdila sebe zbog suza koje su joj se pojavile u očima.Odrasti, zašto nećeš? Nikada ti nije obećao ništa, a sada želiš sve. Dane zaljubljenih i violine, kutije cigara,plus zgodnog doktora koji °bećava da će da uradi pravu stvar prema devojci koju voli.Ali, ko će da kaže šta je to prava stvar ovih dana? Pre stotinu godina, čak i pre deset, venčanje na brzaka.Sada postoji izbor. Opcije.Možeš da abortiraš.Kejčel je pokušala da zamisli grudvu u sebi koja je njihova beba, ne eca °d glave čiode i pogled joj sezamutio od suza. Ona se nekako Potakla, hvatajući se za zid sa debelim crvenim strelicama koje pokalu putka radiološkom odeljenju.* Daniel Hale Rowan (1922-1987), američki komičan (Prim, prev.)____________________________U " tuziBilo je to ironično. Uvek je otvoreno govorila u korist abortusa. Strastveno se argumentima borila da tatema zaslužuje da bude osnovno žensko pravo glasa. I takođe se zalagala za nulti razvoj stanovništva. Alido đavola, ovde se ne radi samo o porastu stanovništva na grafikonu, već o životu koji u njoj raste. O bebi.Njenoj bebi.Ideja da se ona nje otarasi, da je baci u neku činiju, proizvela joj je stravične bolove u stomaku.Pa ipak, koja joj je bila alternativa? Da rodi bebu i zanemari sve ono za šta je toliko mnogo radila?Godine medicinske škole, osećajući se kao da joj je mozak stisnut u mengele. Formaldehidski smrad kojine može da se spere, snovi ispunjeni košmarima poluseciranih leševa koji oživljavaju.Ali je nekako i sve to volela. Svare amfiteatar za predavanja, s ljubičastim sedištima i sladunjavoustajalimmirisom, dosadnog profesora patologije koji je uvek uspavljivao, dr Duberman s beskonačnim kontrolnim

vežbama iz hematologije. A onda njeno stažiranje na trećoj godini, kada je radila s pravim pacijentima, sljudima kojima je bila potrebna, stvarnim ljudima, po prvi put osećajući kako je to biti onaj koji leći.Sada je došla ovako daleko, na pola puta svog stažiranja. Rejčel se sećala kada je tu došla na razgovor.Duga vožnja metroom, od skoro sat vremena, do samog srca Bruklina, uglavnom okružena crnim itamnoputim licima oko sebe. Izašla je na Aveniji Fletbuš, s ruiniranim prodavnicama i iznurenim ljudima, aonda nastavila još šest blokova po ispucalom i prljavom trotoaru do ove neobične zgrade -četrnaestspratova čađavog sivog kamena i ograđeni prozori. Osim činjenice da nije bilo ograde koja okružujezgradu, sve drugo je izgledalo kao da je zatvor, najmanje je ličila na mesto gde se ljudi oporavljaju. Ali supacijenti ovde ipak dolazili, mnoštvo njih. Vrlo brzo je naučila: Barbadosani, Haićani, Portorikanci,Dominikanci, crnci bez osiguranja i novca, kojima je medicinska pomoć bila preko potrebna.Upravo zato je ona i odabrala bolnicu Gud šepard,* uprkos očevim navaljivanjima da ode uPrezbiterijansku bolnicu ili bolnicu Ma-unt Sinaj. Dopadalo joj se ovde. Ukoliko je prihvate, ona je želelada tu ostane na specijalizaciji akušerstva. Sada je skoro došla dotle, još dva meseca na Urgentnom izavršiće sa svojom specijalizacijom. Kako onda sve to da napusti, da se svega toga odrekne? Ne, nećemoći.* Engl.: Good Shepherd - dobar pastir. (Prim, prev.)idz113^rećući se desno do samog kraja hodnika, Rejčel je primetila gru-belim laboratorijskim odelima van Prvogodeljenja. Lica još uvek Crvena od spavanja, koja piju kafu iz papirnih čaša. Drugi, oni koji su noćas bili nadužnosti su već padali od umora, sa svetlim i sjajnim očima. Pod tim fluorescentnim jarkim svetlom, svi suizgledali sivi poputleševa.Ali, još uvek nema znaka od Dejvida, hvala bogu. On se ljutio kad bi neko kasnio u vizite. A ni nju niještedeo s kritikama. Na početku su se saglasili da ni za nju neće biti nikakvih posebnih povlastica.Džo Izrejl pozdravio ju je uz zevanje. „Propustila si sva uzbuđenja. Blizanci. Žena je samo upala sa ulice,otvorena deset centimetara i izbacila ih kao štenad."Rejčel je pogledala u Izrejla, neobično visokog momka rošavog lica, nalik na pikado tablu. Volela jeIzrejla, ali „kao štenad"? Isuse.Dženet Nidam ga je kritički pogledala. „Izrejle, jesi li ikada razmišljao da se prebaciš na veterinu?"Dženet je bila jedina druga devojka specijalizant. Rejčel je pokušala da je zavoli. Ali, to je bilo teško.Dženet ni sebe nije volela. Debela, sa smeđom masnom kosom, zavezanom gumenom tračicom, na licu jevečito imala preteći izgled, sumnjajući u svakoga da je neprijateljski nastrojen.Izrejl se kezio na Dženet, podižući svoju čašu kafe: „Ako odlučim, ti ćeš biti prva koja će to da sazna."„O'ladite vas dvoje", zašištao je Pink. Njegovo pravo ime je bilo Vol-ter Pinkam. Rejčel je danas prebrajalapet penkala koja su bila zakačena o džep na grudima njegovog belog mantila. On je bio jedini

stažista kogaje znala da je nosio aktovku.Onda je Rejčel primetila Dejvida koji je dugačkim korakom išao ka njima. Izgledao je tako visok u svomsavršenom belom mantilu bez fleka, sijao od neke namere krećući se kroz hodnik, podsticao pospanestažiste da malo isprave ramena i stoje uspravnije.Srce je počelo da joj jako udara. Dragi bože, kako je on imao takav efekat na nju? Znojavi dlanovi, naletadrenalina, sve se javljalo. Godine verovanja da je frigidna, a sada se plašila upravo suprotne dijagnoze.Akutne nimfomanije.Smešeći se u sebi, setila se šta joj je palo na pamet na sastanku upoznavanja: Svako ko tako dobro izgledamora daje seronja.Savršeni odabir uloge za doktora na televiziji, s tim lepim svetlo-zelenim živim očima i kosom boje peskakoja je dečački padala preko njegovog čela, u stilu Dž. Kenedija. Neka mi je Bog u pomoći, čak i114te rupice, s o be strane njegovih usana i jedna brazda kao kod Kl Gebla nasred njegove brade.sAli malo-pomalo - a sam bog zna zašto je on nju odabrao - nj-u bio ju je, udvarajući joj se kao da je bilauštogljena učiteljica, heroina • viktorijanskih romana; jednog dana bi joj doneo ružu, sledećeg шт karanfil,cveće, bez sumnje spašeno iz soba pacijenata koji su išli ku ci. Čak joj je jednom ili dvaput ostavio porukuu ormariću, baš kao u srednjoj školi.A sada beba, pomislila je, gorko se nasmešivši.„Dobro jutro, doktori. Žao mi je što ste me čekali. Imao sam hitan slučaj." Dejvid je došao do njih i stao,dok je pogledom brzo prešao preko nje, ne susrevši se s njenim očima.Osećajući da mu ne znači ništa više od drugih, Rejčel je osetila hladnoću. Razumnost se brzo potvrdila.Glupo od nje, on je samo bio diskretan, kao što je morao da bude. Naravno da je voli.Ali je i dalje bila tako napeta, držala se kruto, kao da je ružičasti laboratorijski nalaz u njenom džepupismo-bomba mogao da eksplodira ako ona napravi neki iznenadan pokret.Pridružila se grupi koja je pratila Dejvida na odeljenje. Dugačka prostorija, okrečena u bolesnožutozelenuboju, s nizovima kreveta odvojenih plastičnim sumornim zastorima. I vruće, stari parni radijatori suzveketali i šištali. Zašto nikome nije palo na pamet da malčice otvori prozor?Dejvid se zaustavio kod prvog kreveta. Jedno bledo lice uokvireno zamršenim klubetom tamne kosežmirnulo je uvis. Čaršava navuče-nog do grla, gde joj je u udubljenju svetlucao majušni zlatni krst. Izgledalaje tako mlado da je to bilo patetično. Već majka, a još uvek i sama dete.Dejvid je bacio pogled na njen karton, a onda na Garija Makbrajda pored sebe. „Vaš, verujem, drMakbrajd?"Gari je podsetio Rejčel na preraslog Toma Sojera, dečačkog izgleda i s pegicama, crvene kose koja je raslau svim pravcima. Mada, bio je dobar lekar. Mario je za svoje pacijente.Gari nije čak ni pogledao svoje beleške. - Gospođica Ortiz. Šesnaest godina. Prvorotka. Primljena je

jutrosu dva sata, otvorena četiri centimetra. Normalan krvni pritisak. Ali bilo je nešto vaginalnog Krvarenja, aotkucaji srca fetusa bili su usporeni. Konsultovao sam se dr Melrouzom o tome, i naredio je carski rez."„Kako je naš pacijent ovog jutra?", upitao je Dejvid.115pritisak je malo nizak. Ima blagu groznicu. Trideset osam sa iri Zalila se na bol, zato sam joj da demerol."Reičel je posmatrala Dejvida kako povlači čaršav i zadiže spavaći-eospođice Ortiz, pažljivo uklanjajućikomadić gaze natopljene be-t ndinom koja je prekrivala njen rez. Rejčel je zurila u njegove ruke, sećajućistrahopoštovanje. Bože, bile su lepe. Ruke nekog umetnika, jara £jvog mesa. Široki snažni dlanovi sdugačkim, čudno tankim prstima koji su se sužavali u ravne blede polumesece njegovih noktiju. Rukesposobne da izvode čuda. Posmatrala ga je prilikom operacija kako vezuje najtrošnije vene a da ih nerasturi, videla je kako izvlači krv iz lobanje fetusa zavlačeći ruke u matericu njegove majke, jednostavno poosećaju.A zar nije i to bilo neka vrsta čuda, to što ju je naterao da oseća? Setila se, dok joj se lice žarilo, njihoveprve noći. Zavođenje, holi-vudski stil. Njegov stan, šampanjac na ledu i tiha muzika (tema iz fil-ma Jedančovek ijedna žena zadržala joj se u pamćenju), zatim padanje na krevet, čaršavi koji su mirisali na afteršejvEnglish Leather. Pronalaženje toga ju je uzbudilo, i u isto vreme ostavilo je pomalo hladnom duboko dole,kao TV večera koja se nije baš sasvim istopila u sredini.A onda, usred njihovog vođenja ljubavi, naglo je stao, naslonio se na laktove da bi pogledao dole u nju sazbunjenim osmehom. „Ne uživaš u ovome baš mnogo, zar ne?", primetio je. Previše iznenađena njegovomotvorenošću da bi slagala, odgovorila je: „Ne znam kako."U godinama posle Mejsona Golda bila je samo s tri muškarca. I sa svakim se osećala još većim promašajemnego s prethodnim. A sada ovo. Poželela je da zaplače.Nežno, Dejvid se povukao i pomerio niže na dušeku dok mu se glava mje ugnezdila između njenihukočenih butina. A onda, oh bože, nagli pokret njegovog jezika. Najpre se opirala, previše uspaničena iposramljena da bi išta osećala. A onda lagano, veoma lagano, čudni drhtura-Vl osećaji počeli su da seuvlače kroz zidove njene odbrane, osećaji koji u svakako bili zabranjeni a ipak uzbuđujući. Njegov jezik jepronašao a)ne tačke zadovoljstva za koje nije znala da postoje. Naizgled satima, &rajući se s njom dok nijezadrhtala, zavrištavši napokon u krešendu ° toplo uzbudljivom, da je osetila kako će se sigurno istopiti odsjajnevreline toga.A onda se podigao na kolena, cereći joj se dok se vraćao na nju. „Je

11 sada bolje?"116 ______________________,_Je li se to dogodilo te noći?, zapitala se sada. Osam nedelja je otpriH ke bilo od tada. I bilo je nekakvepoetske pravde u tome, ako verujete u takve stvari. Zatrudneti prvi put kad otkrijete seks može biti divno.Prestala je da gleda Dejvidove ruke. Delimično se bojala da će se odati, početi da isparava, poput likova uknjigama Šarlote Bronte, u stvari, zaista se osećala pomalo nestabilno. Možda jer nije doručkova-la. Ilimožda zato što je...Onda je to došlo do nje, ne samo preskočena menstruadja ili reci na parčetu papira, već sama ta činjenica:Trudnoća. Ja sam trudna.Posmatrala je dok je Dejvid opipavao pacijentov abdomen u obliku ispumpanog balona, sav u ožiljku. Alije to posmatrala s nekom novom vrstom fasciniranosti, potpuno neočekivano. Bilo je kao da je na jedanjeziv trenutak iskoračiJa iz svog tela. Više nije bila doktor, već samo žena, koju uvode u starce tajnematerinstva.Suze su joj navirale na oči, zaslepljujući je za trenutak, dok je, u stvari, zamišljala da se porađa s ovimdetetom. Maleno čudnovato biće koje je stvoreno iz njenog bića, nakon što je to čudo videla mnogo putakod drugih. Drži ga u rukama, pazi ga, dojke su joj teške od slatkog mleka.Pogrešno, sve je to pogrešno, govorila je sebi. Nije imala prava da to želi. U njenom životu nije bilo mestaza bebu. Možda za nekoliko godina. Ali ne sada.Besno je treptanjem oterala suze i pokušala da se usredsredi na pacijenta, istovremeno u mislima prolazećikroz dijagnozu.„Kako ti se ovo čini?" pitao* je Dejvid devojku, koja je napravila grimasu, grizući usnu.On je usmerio svoj prediva n smaragdni pogled ka njoj i d^vojka je odmah postala mirna, kao dete koje jenastavnik u školi prozvao.To je takode deo Dejvidove magije, pomislila je Rejčel. Taj pogled. Pogled koji je ulivao potpunopoverenje. Doktor Kilder i Ben Kejsi po-mešani u jednoj osobi.* Rejčel f e bila prilično sigurna da bi akoDejvid gospođici Ortiz kaže da ustame i uradi pedeset sklekova, ona to bez oklevanja uradila.„Da li te ovo boli?" pitao je Dejvid, pritiskajući nešto jače. „Pomalo", šapnula je devojka-~ P°PUlarne američke T Y seri)e P"-^_lje primetila da je ona postala još bleđa, ali se nije pomerala ejvid prikovao svoj pogled na nju i nastavio darukom ispituje. De'vid se ispravio i povukao njenu spavaćicu nadole jednim brzim kretom. Okrenuo je liceka svojoj publici, obraćajući se Geriju MakbraOmanjaupala ovde. Obratite pažnju na to. Može da bude septič-"l želim kompletnu analizu krvi odmah, pa opet danas po podne da"tvrdim koji je broj belih krvnih zrnaca." Namrštio se dok je gledao ulistu istorije bolesti. „Ovde ne vidim ime njenog doktora. Ko je uzimaoistoriju pacijenta?" ,-,,..,

„Ja... ja sam", promucao je Geri. „Ona je pacijent doktora Gejbnjela, ali nisam mogao da dođem do..."„Baš me briga i da je na Mesecu", upao je Dejvid. „Želim njegovo ime na listi istorije bolesti, zajedno sasvim ostalim, iako to smatrate nerelevantnim. Doktor." Sarkastično je naglasio reč „doktor".Rejčel je užasnuto posmatrala kako se Geri potpuno zacrveneo, njegove pege su se još više isticale, iizgledao je skoro komično; u njegovom izrazu lica videla je kako se očajno osećao zbog Dejvidovog neodobravanja,koga je inače idealizovao. „Žao mi je dr Sloun. To... to je neoprostivo. Neće se ponoviti."Rejčel je želela da se umeša, da glasno kaže: Ne, Dejvide, ne tako. Ti si mnogo nežniji od toga. Ona ga jepoznavala, tu njegovu stranu koju drugi nisu znali. Žudela je da i drugi uvide kakav je on zaista.Onda se iznenada, kao da je pročitao njene misli, Dejvid nasmejao,onim predivnim osmehom, poput sunca koje ponovo izlazi iza oblakai Rejčel je osetila kako se oseća opuštenije. Dejvid je potapšao Gerijapo ramenu.„Siguran sam da nećeš. Sve drugo si pravilno ispratio. Dobar posao,doktore. Sada..."Dejvid je išao ka sledećem krevetu, do sledećeg pacijenta, ostavljajući Gerija Makbrajda da se iza njegaceri. Njegovo olakšanje je bilo tako očigledno da je postalo i pomalo komično.Da, takav će on biti kada mu budem rekla, pomislila je Rejčel. Prvo će biti iznenađen, uznemiren, moždačak i malo ljutit. A onda će da me zagrli i čvrsto drži u zagrljaju, kaže mi da me voli i da će sve da bude uredu.I biće, rekla je sebi. Jednostavno mora da bude.Rejčel je osetila da se trese, tako da je brzo stavila ruke'u džepove da niko ne primeti. Prsti su joj dodirnuliparče papira. Sada to nije119--------------------__i£teiizgledalotako strašno, tako nemoguće da situaciju prihvati kao nev što je realno.Reći ću mu večeras, odlučila je.Prvi put u ovih dvanaest sati, otkada je saznala, Rejčel je osetila d stvari mogu da dođu na svoje mesto.„Kopile! Imali smo zastoj zbog poprečnog položaja bebe, a on je na-pipavao poput brucoša medicine.Hriste, čovek je bio potpuno razbijen. Ćela ordinacija smrdi od njegovog zadaha..."Rejčel je gledala kako Dejvid besno korača napred-nazad preko iz-gaženog bergama itisona u njenoj malojdnevnoj sobi. Ovo je bila po-slednja horor priča o dr Petrakisu. Dejvid je bio u pravu, pomislila jeneobavezno, bilo da je načelnik Odeljenja za akušerstvo ili ne, čoveka je trebalo da otpuste pre mnogogodina. Alkoholičar koji nije u stanju da obavlja ni posao bolničara.Ali bilo joj je teško da ga prati. Nije mogla da prestane da misli o bebi. I kako da kaže Dejvidu. Čak jerazmišljala i da mu napiše pismo, krišom ga stavi u njegov džep dok odlazi. Dragi Dejvide, imam pacijentaza tebe. Ona je u osmoj nedelji trudnoće i verovatno potpuno psi-hotična...Ali da li bi to bilo ludo, pitala se, da zadrži njegovu bebu? Sklupča-na na sofi, Rejčel je položila

svoju rukuna stomak. Prerano je da bilo šta oseti, naravno, ali ona jeste osetila nešto. Neku vrstu postojane topline.Način na koji upaljen prozor po noći obaveštava slučajne prolaznike da nekoga ima u kući.Da li će on to razumeti? Setila se kada joj je jednom rekao da je jedna od stvari kojoj se kod nje divi bilanjena žilavost, kao i to da nije grozno sentimentalna kao većina žena. A zar njena želja da zadrži bebu neodaje baš to?Ali do đavola, ja to nisam tražila. On to zna.Ali dok ga je sada posmatrala - njegove privlačne oči kao zeleni prorez, lice potpuno opustošeno zbog besa,kako nervozno hoda praveći brdašca na starom itisonu - crv sumnje se pojavio.I kako bi odavde otišla da živi s njim? Volela je ovaj stančić u Vi-lidžu, uprkos stepenicama do petogsprata i minijaturnim sobama-Volela je da ga deli s Kej Krempel, medicinskom sestrom s diplomorn? kojuje upoznala na Belvju univerzitetu, koja je bila zabavnija i bol) prijatelj od mnogih drugih. Bila je tomamina ideja - u stvari, njen poklon, jer je insistirala da to plati i sve uredi - da oguli ispucale iг/.i-'e sa slojevima farbe koja datira još iz paleozoika do 'ele da oljušti farbu do samih greda i samo ostavidrvenariju. da donese biljke u meksičkoj grnčariji, jeftin nameštaj od ratanatucima, ventilator za plafon u svakoj sobi. „Rana Kazablanka", ta-v 'a a ie Rejčel nazvala, obožavajući ga,iako je želela da mama prestane da toliko obigrava oko nje.fesi H ti luda7. Onda se brecnula na sebe. Naravno da ćeš da napustiš ovo mesto zbogDejvida. Ko ne bi?čovek je prokleti manijak. Jebeš tužbe zbog nesavesnog lečenja, njega bi trebalo da uhapse. Da ja imamuticaja u Odboru..."Posmatrala je Dejvida kako se zaustavlja ispred prozora bez zavese, koji gleda na Ulicu Grouv. Danju seoseća miris prelepog hleba iz pećnice italijanske pekare koja se nalazi ispod, vide se stari veliki ormanikoje unose i iznose iz antikvarnica, posmatraju parovi kako se drže za ruke dok odlaze u Pjerov bistro.Sada je prozor bio taman i Rejčel je samo mogla da vidi Dejvidov odraz. Visok čovek dobre grade uispeglanim pantalonama vojničko-plave boje i plavo-belom džemperu na v-izrez. Mokasine bez čarapa jeono što se nosi u današnjem opuštenijem stilu života. Kao da je izašao pravo sa stranica nekog muškogčasopisa. Skoro da možete da vidite i naslov ispod toga: PRINSTON. KLASA '60. PRVI TIM. Pa ipak, posmatrajućikontrast njegovog strogog izraza lica, mišiće na vratu koji su se borili da povrate ponovokontrolu nad njim, Rejčel je imala neki uznemirujući osećaj da tamo negde postoje dva Dejvida koji se borepod istom kožom. Iznenada je uznemireno osetila kao da je na ivici da otkrije nešto što je bolje da ne zna.Skrenula je pogled, gledajući u njihova pića koja su se odmarala u barkama izmaglice na malom hrastovomstolu. On svoje nije dotakao a led se već istopio.

Rejčel je ispružila noge i ustala. „Doneću još leda", rekla je uz ve-stačku veselost. »Šta kažeš da neštopojedemo dok sam tamo?"Reci ću mu kada se malo smiri, obećala je sebi.Q , . '..oia je na meniju?" Dejvid je viknuo dok je ona gazila oko ploča, acanih °^° stereo-uredaja poput karata zaigranje. Ona je zastala, Deseci se, i podigla prve dve. „Surrealistic Pillow" i „Beverly Sills at °ventvGarden". U malo reci, razlika između nje i Kej.Rejčel je razmišljala o nadrealnom razgovoru koji je imala jutros se) Pre nego što su obe istrčale napolje. Sedela je šćućurena u stolicinaduvenim očima od plakanja. Kej je stajala pored sudopere, ispija1svoju instant kafu poput revolveraša koji ispija viski u krčmi Long120-----------------------------цј^ог;brand u Dodž Sitiju. Kej je visoka svega metar i po s dr sol klornn s urednom uniformom medicinske sestrei pantalonama zategnut' 3' na svojoj debeljuškastoj zadnjici, kovrdžave tamne kose. т„Ne mogu ti reći šta da uradiš", rekla joj je Kej. „Samo, šta god л odlučiš, pobrini se da je to ono što ti želiša ne ono što Dejvid hoć " Nasmešila se svojim tamnim osmehom prema Rejčel preko ivice svoje šolje zakafu. „Znaš, uvek sam mislila da postoji neki nadgrobni spo menik veoma duboko u svakoj od nas, gdesahranjujemo svoje sopstve-ne želje radi muškarčevih. Samo što one ne mogu da budu zakopane tako dugo,zar ne? Nikada stvarno ne zaboravimo na njih..."Rejčel je sada zadrhtala, sakupljajući ploče na gomilu. Oh Kej, zašto si tako sigurna da se ono što ja želimrazlikuje od njegovih želja?Pažljivo je posmatrala Dejvida dok joj je prilazio, a izraz lica je dobio mekše linije jer se nasmešio. Ona seopustila.Ulazeći u staromodnu kuhinju, Rejčel je buljila u frižider. „Mleko. Jaja. Puter od kikirikija. Neki ostacipiletine lo mejn * Makar ja mislim da je to." Pomirisala je ostatke iz kutije. „Bolje da odustanemo od lomejna. Morala bih da odredim starost namirnice pomoću radioaktivnih izotopa."Dejvid ju je obuhvatio svojim rukama s leda, nosem trljajući njen vrat. „Hajde da preskočimo večeru.Nisam baš toliko gladan. Posle ću da nam napravim omlet."„Nakon čega?" Ona se izmigoljila iz njegovog zagrljaja da bi mogla da ga pogleda u oči.Srce joj je brzo kucalo, shvatila je. Proklet da je. Činio je da ga ona želi, da postaje vlažna zbog njega.Jedan dodir, jedan poljubac i ona je bila spremna. Kao alkoholičar koji je izgubljen nakon jednog pića.Dejvid nije znao ni polovinu svega toga, jačinu intenziteta njene strasti prema njemu. Ona se ponašalaopušteno. Namerno. Budućnost je za njega tema koja nije bila naročito prijatna i to je bilo u redu. № onanije bila spremna za brak. Možda na zajednički život, jednog dana, kada oboje osete potrebu za tim.Ali to je bilo pre, kazala je sebi. Pre bebe. Sada ćeš morati da priča3 o budućnosti, moraćemo da

napravimonekakve planove...Pogledala ga je, otvorila usta da nešto kaže, a onda se zaustavila-On ju je tako pogledao da su joj se ikolena pretvarala u vodu, oči su mu bile pospane, zlatne trepavice sa zelenim ženkama, uglovi usa-* Engl.: lo mein - kinesko jelo s testeninom. (Prim, prev.)Ај^'^--------------------------estiviiO pomalo iskrivljeni. Ne efikasni, daleki dr Sloun. Samo 113 S 'd Mogla je da vidi vene koje senaziru na njegovom vratu, jednu A h lu vratnu žilu koja nestrpljivo pulsira s desne strane. To ju je naloda pomisli na njegov kruti penis, prošaran venama s mekanim Svićem, vlažnim poput latica ruže.O dragi bože, pomislila je. Verovatno i sada mogu da svršim. Ovako,satno gledajući u njega.Mogla je da oseti i njegovu želju, dok ju je gurao do otvorenog frižidera, dok su joj se hladne rešetkeusecale u kičmu a on pomerao svoje ruke prema njenom grudnom košu, kako bi joj nežno obuhvatio grudi.„Lepo. Zrelo", promrmljao je. „Možda sam gladniji nego što sammislio."Rejčel je poželela da na sebi ima nešto izazovnije, ženstvenije, svileni veš umesto ove stare dronjaveKejine košulje.Onda je shvatila kako je bila blesava. To nema nikakve veze. Uskoro neće imati ništa na sebi.Rejčel se priljubila uz njega, zatvarajući frižider iza sebe. On je već grubo otkopčavao dugmad na njenojkošulji, nestrpljivo, zanemarujući jedno koje je iskočilo sa svog šava i palo na ogreban crveni linoleum.„Ne ovde", rekla je i nervozno se nasmejala, dok joj je glas podrhtavao od uzbuđenja. „Kej može uskoro dase vrati. Hajdemo u spavaću sobu."Nasmejao se. „Rekao sam ti. Gladan sam."Isuse. Nije ga bilo briga ko ih vidi. Hoće li je uzeti baš ovde, na podu? Pomisao na to ju je i plašila iuzbuđivala. Osetila se neobično slabom, njene grudi - teže i nekako nežnije nego inače - krute, pulsi-rajuce,bradavice čvrste ispod grube tkanine njene košulje. Toplota je strujala kroz nju, poput vrućeg peska upeščanom satu, smeštajući se između njenih nogu. Osećala se kao da ju je topla i znojava ruka hvatala tamodole.U Isuse, slatki Isuse, vodio ju je ka stolu, a sada je pomalo grubo Podizao na njega. Mučio se oko njenihpantalona, smaknuo joj na ku-°ve, svukao sa nogu, pa su nekako visile sa strane. Osetila je hladnu akovanuborovu površinu na svom dupetu, grubu slamnu ivicu po-rivaca za sto koji joj se zabadao u telo. On je jošuvek imao odeću na lj °sim što je otkopčao pantalone i malo ih spustio nadole ispodsv°jih uzanih kukova.Kejčel je zatvorila oči i spremno čekala prvi prodor, oh, tako spre-na- Onda je osetila nešto tvrdo, koščato,kako joj čeprka između no-122

a«gu, pomalo je iznenadivši, ne njegov penis već prsti. Čvrsto ih je gura napred i nazad, u ustaljenom ritmu.Sto, jarko svetio iznad njene glav i pritisak Dejvidovih prstiju su j za trenutak podsetili na nešto drugo,nešto o čemunije želela da g0 vori. Osetila je da polako počinje da se hladi. Na ginekologa, to je. Kaoposeta ginekologu, karlični pregled.Ovo Dejvid radi trudnim ženama u bolnici, opipan ih dok one leže na stolu u bolnici, s raširenim nogama.Ne, ne, neću da dozvolim da o ovome mislim na laj način. Nije to isto. To se samo moj mozak igra glupihigrarija. Zbog\ebe. Jer mi je potrebno da on noćas bude nežan.Ali poigravanje na ovaj način može da bude takode dobro. Unutrašnja vatra ju je ponovo prožimala. Da, ohda. Dejvid jetako dobro znao kako da je zadovolji. Ona ovako može da svrši, svakoj trenutka. Hoće li jojdozvoliti?Ne. Dejvid ju je privlačio k sebi, spuštajući joj glavu naniže, u ravni s njegovim preponama. „Popuši mi",rekao je.Rejčel je za trenutak oklevala, a onda ga uze u svoja usta. Uvek je bilo ovako, kratak šok u početku, nekakose osećajud kao da je loše da ovo radi, izopačeno. Ali bi onda počela dobro da se oseća, skoro i moćno,opipavajući ga kako postaje još veći, slušajući ajegove krike zadovoljstva, zamišljajući da je ona jedinažena na svetukoja to može da uradi. Ona će Dejvidu da pruži ono što niko drugi ne ti mogao. / to nijeprljavo, govorila je sebi, ne ako voliš nekoga. Jezik je pomerala duž njegove alatke. On je sada brže guraoprstima kroz nju, stenjući, mogla je da čuje uporno zveckanje rajsferšlusa o ivicu stola dok je pomeraosvoje kukove. I prstima je održavao ritam, još uvek u njoj, gurajući ih u nju i dodirujući je. Toplo. Toliko subili topli kao da su bili zapaljeni, gorela je.Svršila je poput vatre koja se širi, a istovremeno jei Dejvid eksplodirao; osetila je talas slane tečnosti kojomsu joj se usta ispunila. Nije joj smetao ukus, iako je čula da nekim ženama jeste. Možda bi joj smetalo snekim drugim, ali je Dejvid jedini s kojim je ovo uradila.Dejvid se sada udaljavao od nje podižući svoje pantalone i pomažući joj da stane na nesigurne noge. Licemu je bilo cneno, a osim toga mogli su čak i da igraju karte. Bio je hladnokrvan. Ništa ga ne može uzrujati.Ali do đavola i sve to, poželela je da je on zagili. Toliko su joj bile potrebne njegove ruke oko nje.k6' 56.. ! ga }e posmatrala kako odlazi do lavaboa i počinje da pere ru-Re)Caj užasan osećaj koji je pre ovogaimala ponovo ju je obuzeo: da '3 i zi u doktorskoj ordinaciji. Pa, mlada damo, izgleda kao da ste rekao bihnegde oko šest nedelja, ali ćemo da uradimo urinotrUt?

i <to da budemo potpuno sigurni. vneivide?«, pozvala ga je nežno preko pljuskanja vode koja se ćula u li ranoj sudoperi. Ona se stropoštala nastolicu, ni ne trudeći se da p2vo navuče svoje pantalone, već je samo svoja kolena prekrila koŠUl)Cm'ie okrenuo glavu, gledajući je kao da je izgovorila neku lošu šalu, a usta su mu se iskrivila sastrane kao da nije bio siguran da li da se^„Rejčel, to nije smešno, čak ni ako se s tim zezaš", rekao je, smešešalimse." Izgledalo je kao da reci dolaze ne iz njenog grla, već iz bolne šupljine u njenom stomaku.Posmatrala je kako mu lice postaje tamnije, kako se udaljava. Zašto je on tako gledao, kao da je ona svepokvarila, kao da nekako ona nje-J n§a Kriste, Rejčel. Jesi li sigurna?" Uhvatio je sebe kako je dlanom udario čelo. „Do đavola, naravno da jesi.Ti si doktor. Kako si zaboga mogla da dozvoliš da se ovako nešto dogodi?"Ti. Ne „mi." Kao da je to samo njena krivica.„Nisam baš ni otvarala pasijans kada se to dogodilo", otresito mu jeodgovorila.Dva brza koraka, nekoliko mrlja na podu, od vode koja mu se ce-dila sa ruku, i našao se ispred nje,naginjući se ka njoj, sa naslonjenim rukama na sto. Bes se jasno video u njegovim zelenim očima.„Sveti Hriste, Rejčel. Ti nisi jedna od onih devojaka koje viđamo, sa šesnaest godina, nepismene, koje nekonapumpa jer ne znaju za kontrolu rađanja. Rekla si mi da koristiš dijafragmu. Baš sam sada pomislio...sranje, zato nisam, u tebi, jer sam se previše napaho i nisam mogao da čekam da namestiš prokletudijafragmu"Oči su mu imale neobičan tupi izraz koji je naterao da se krv u njenim venama pretvori u ledenu vodu.Osetila je kako se bes u njemu sakuplja i rasprskava u vazduhu poput struje koja traži uzemljenje.Zurila je u njegove ruke. Nije mogla da gleda u njega. Prst! su ^mu bili rašireni po čvornatom stolnjaku,lepa zlatasta kosa ispod njegovin zglobova svetlucala je poput kapljica nekog dragulja.Proklet da je. Kučkin sin.124Vr-----------^<гRejčel je duboko udahnula, boreći se da savlada svoju povređenost bes. „Koristila sam dijafragmu. Onenisu potpuno sigurne i nepogre-' ve, kao što znaš. Možda sam je izvukla previše brzo. Ili stavila previškasno. Ili su možda mali zeleni Marsovci izbušili rupe kada ja nisa^ gledala. Do đavola, kako ja mogu daznam kako se to dogodilo?"Pogledala je u njega i videla lice koje je sada bilo veoma mirno \ hladno.„Možda i znaš. Možda to nije takva nezgoda." Rejčel je osetila da ovo što je čula, njegove reci - da su onepoput leda na dnu njenog stomaka. Oh, bože. Da lije on stvarno to rekao?Ne, nemoguće je da on stvarno u to veruje. Ne stvarno. Želela je da ga udari, razbije taj izraz hladnokrvnogprezira.Onda je iznenada bes iz nje nestao i osetila se ispumpano, ravno i prazno. „Pogledaj, hajde da ne radimo

ovo. Preusmeravanje besa nam neće pomoći. Niko nije kriv. Jednostavno se desilo."Dejvid se uspravio, prolazeći prstima kroz svoju gustu kosu boje peska i izdahnuo, kao da se osetioolakšanim. „U pravu si. Žao mi je. Nema svrhe da se potpuno naprežemo. U stvari, nije kao da je neštozaista ozbiljno učinjeno." „Šta misliš time?"Pogledao je u nju kao da je dete i to ne ono najpametnije. „Abortus. Ići ćeš na abortus, naravno. Ja ću to dauredim."Udaljavajući se od njega u svojim mislima, Rejčel se osećala kao da stoji na jednom kraju dugačkog tunela.Osećala je ogromnu razdaljinu između njih, sigurna u to kao što i ovde sedi, u sigurnosti svoje tople iudobne kuhinje. Znala je da bi je ukoliko pruži ruke da ga dodirne, dočekala samo hladnoća.Dejvid se, tumačeći njenu ćutnju kao pristanak, sada smešio, došetao do nje da bi je stegao za ramenasvojim sigurnim i spretnim dodirom.„Slušaj, znam šta te izjeda", nastavio je. „One devojke, one koje dolaze potpuno iznutra isečene zbog nekogkasapina u mantilu. Neće biti ništa takve vrste. Imam prijatelja sa medicine. On sada ima privatnu praksu.Ginekolog-akušer. Duguje mi nekoliko usluga. Uradiće to kako treba. Sigurno. Lagano, kao kad vadiš zub."Ona se odmakla i okrenula zureći u njega, s čudnim zvukom u ušima.Rejčel je pomislila o bebi u stomaku, njenom toplom odsjaju i kako je već počela da zamišlja kako ćeizgledati, kako će ona da se oseća dok je drži u rukama. Takođe je razmišljala i o udobnoj kući u kojoj ćeona i Dejvid da žive, o sobi koju će dekorisati kao dečju.idi125"""""" na ne bi morala da napusti medicinu, govorila je sebi. Možda će ^-aa uzme nekoliko meseciodsustva, a onda, uz Dejvidovu, mami-m°C1 omoć dadilje, ona bi još uvek mogla da završi svoj staž. "UAli sada joj je on govorio da ga se otarasi, njenog djeteta, kao daje to **n grozno što se mora skinuti sađona njene cipele. Rejćel je skočila na noge, udarivši kukom o sto. Ćula je zveket. Podala je nadole sasuzama u očima u razbacane kristale šećera i polomljenu porcelansku posudu za šećer.Ne", rekla je, iznenađena koliko je sigurno zvučao njen glas. „Neću da abortiram." „Onda ćeš ti..." „Takoje. Rodicu ovu bebu."'bn je buljio u nju, za trenutak je imao pogled tupe neverice, a onda ie njegovo zgodno lice postajalo svekruće, njegove smaragdne oči uze. ' „Tako odbacuješ svoju karijeru", rekao je hladno. „ Zbog grudvice ćelija".Koliko već ima, šest, osam nedelja? Grudva ćelija ne većih od tvog nokta na nogama. Nešto što miproučavamo pod mikroskopom na embriologiji, još na pripremama za medicinu. Ili si to zaboravila? Romantičnomaštajući da se biološke činjenice ne menjaju."„Ti, kopile!" Želela je da jako udari njegovo zgodno samozadovoljno lice, što jače može. „Ti hladnokopile!"„Da li si očekivala da ću se oženiti tobom, da li je i to bio deo tvoje

fantazije?" , „„Ne", rekla je, a glas ju je izdavao. „Samo sam mislila da ti je stalo. Upiljeno je gledala u njega, visokogstranca koji je staloženo stajao između pantalona koje su sa zida od cigli visile na čiviluku iza njega. Pokušalaje da se seti zašto je ikada i pomišljala da ga voli.Okrenuo se, pokazujući joj svoj profil, poput rimskog imperatora na novčiću. „Stalo mi je", rekao je, dok jesvaku reč odvajao i posebno naglašavao. „Stalo mi je da postanem doktor, a stalo mi je i do tebe. Ali ^nećupraviti nikakve izuzetke. Nikada ti nisam ništa ni na početku obećao, a neću ni sada. Ako zadržiš ovu bebu,Rejčel, imaćeš je potpuno sama.'Rejčel je zurila u razbijenu činiju na podu. Čitav jedan minut je sve savršeno, a već sledećeg je potpunouništeno.Osetila je blagu mučninu, ošamućena njegovom hladnoćom. Pomisao na ono što su na ovom stolu radili presamo nekoliko minuta sada Joj je izgledala prljavo, ponižavajuće, kao pošalica iz svlačionice.A još gora šala je da je čak i sada, uprkos svemu onome što je rekao, ona želela da je on zagrli i učini da tajbol nestane. Bol poput tupih noževa koji joj razaraju utrobu, činio je da teško diše.„Odlazi", rekla mu je. „Samo idi."126„Pogodi šta?"Kej je uletela kroz pr.ednr.ja vrata s pimačkim rukama prepunim dua torbi, a njeno okruglo l Ilice bilo jepotpuno crveno o„cd uzbuđen„Sta?", pitala je Rejčel skklupćana na kauču između {papirnih m' mica, osećajući se još go>re цц odnosunaprošlu noćsDej*widom ^3"Rejčel je posmatrala itokao Kej bacatorbe na sto od b, corovine Mi • ukusno začinjenog, iz re rne • sekretao k njoj. Samošto jjj-u je to sada h! ralo na povraćanje.Rejčel je pomislila: Ako je mo zbo^ nekog momka, o>nda mora da je on stvarno poseban. iCej, ooriginalna/eete,* Šerlok Ho.lms jevrejskih majki, još uvek nije prir^etmla da je Eejćel ležala u mrsaku, udva po podne, kada je trebalo d# bu«de u bolnici.„Odustajem!" Kej je b^cilae svoj kaput i odigrala svoj kll.epetavi ples u dr sol klompama po golo-mFprugastompodu. U swjojbedoj uniformi i s naočarima sa zlatnim <?kvuirom, kosom koja se kovrdžsala utamnom oblaku oko njenog okruglog ; lica, izgledala je poput pore -medenog Siročeta Eni.«' f f r 5„Nema više preveliki^ dcoza valijuma", nastavljala jes s brbljanjem Kej. „Nema više grudnih sihlikona.Nema više operacija mosa. Nema više Barbara Strejsend koje miasle da mogu da izgledaju popout GrejsKeli." Malo je odskočila da se ^e bći saplela o telefonske kablo.ve, razbacane svuda po podu. „Rejčel,rnož.šeš li da pcveruješ da mi je Dianas ta žena, ta kveč,*** hramajući došla uu Urgentni centar. Uganulaje prst, samo slušaj sada, u liftu u Sak$u> »a dok ona zapomaže i žali s-e, dete s višestrukim

ubodimapraktiČn° na smrt krvari na svega ne koliko koraka od nje. Ne znam šta se d^silao, ali nešto je ц menijednostavno puklo. Rekla sam joj da bi ona tfebaalo da svoj dragoceni palac odnese ponovo u Saks i tražida joj to refuundiraju. Onda sam otišla mapolje na vaz-duh i počela da razmišljah o i Ebi Štajner. Sećaš senje? O na je prošlog leta pobegla i otišla u Vijetnan.m, u neku bolnicu Crvenog ikrsta. Dobila sam pismood nje. Bože, kak«o im je sairm tamo potrebna pomoć, sestre, doktori - znaš, očajnički ii. I muka mi je višeda pravi m neku buku oko ovog rata, a da ništa pe rxpreduzimam, tako da sam odlučila..." Za-* Jevrejska reč za toroku£u- №rim. prev)** Engl.: Orphan Annie - Skiiroče Eni, junakinja američkog humoristić-kog stripa iz 1924. (Prim, pr^v.)*** Jevrejska reč za osobi) koj j.ja se stalnožali. (Prim, prev.),. , >* ______________________________________127^ ,,^_-------------------------------------------------------------------u nj^no okruglo lice se skupilo zbog iznenadne zabrinutosti. 5М Re'ičel, jesi li dobro, jesi li bolesna ilitako nešto? Šta ti sada radiš 'w>d'kuće? Mislila sam da si dežurna." ,Duga je to priča.""Rejčel se trgla dok je Kej dizala roletne, a jaki zimski sunčevi zra-• su joj boli oči. „Molim te, ne podiži toliko. Malo niže. Dopada mi semrak. Ne, nisam bolesna, samo pomalo trudna. Kej, nemoguće je dato misliš ozbiljno."Glupo pitanje, pomislila je. Kada se radi o požrtvovanim ciljevima, Kej je uvek bila ozbiljna. Rejčel sesećala šetnji medicinskih sestara tog prvog leta na specijalizaciji na Belvju univerzitetu. Kada je Rejčel pokušalada se izvuče i ode do štrajkača, Kej, kovrdžave kose i bučnim glasom kao u lučkog radnika, zadržalaju je u razgovoru, pobedivši je strastvenim izlivom ljutnje o tome kako uglavnom pacijenti ispaštaju i patekada nema dovoljno medicinskih sestara i kada su nedovoljno plaćene. Kej ju je toliko zaintrigirala da ju jekasnije pozvala na solju kafe. Od tada su postale prijateljice.Kej se stropoštala na sofu pored nje. „Ozbiljna kao što je i Ričard Nikson u svom pokušaju da se ponovokandiduje za predsednika."„Isuse, Kej. Ne mogu da verujem da ćeš stvarno da napustiš bolnicu Lenoks hil. Tek tako. A Vijetnam? Toje previše."„Znam." Kej se ozbiljno nasmejala, što nije sakrivalo njenu zabrinutost. „To nije mesto za damu gde jemogu uhvatiti s pocepanim vešom, kao štc bi moja draga mama rekla. Ali samo razmisli o tome, Rejčel.Moj bože, šansa da uradimo nešto pored sedenja i kljuckanja o tome kako je to sve pogrešno."Rejčel se nasmešila. „Nekako ne mogu da te zamislim da ti ikada možeš da sediš i kljucaš."»Moja majka, sačuvaj me bože, kada za ovo sazna, ona će da ode do Vasingtona, nahuška Džonsona isvakog člana Kongresa da me u tome zaustavi."..Oh, Kej." Rejčel je položila svoju glavu na Kejino rame, puštajući uze da slobodno teku. „Mislim

da siluda. I hrabra. Samo ne znam0 ću do đavola sve ovo da pregrmim bez tebe."1 u jednom ludom trenutku, pomislila je: Volela bih, takođe, i ja da eyn- Tako daleko od ove zbrke u kojojse nalazim.Onda ju je Kej grlila, i sama pomalo plačući. „Rekla si mu, zar ne?" Kejčel je klimnula glavom. Prošle noćije umorno zaspala pre nego se KCJ vratila kući, a jutros je Kej otišla pre nego što je smogla sna-ge daustane iz kreveta.„On želi da abortiram."Da li je to ono što ti želiš?"„Ne." Rejčel je zarila svoje lice u ruke, a bol od prošle večeri se ponovo vraćao. „Ali, toliko je prokletokomplikovano. Bez Dejvida, kako ću se ja snaći? Da se odreknem svega za šta sam ovoliko radila? A akoto ne uradim, koliko je pošteno roditi bebu, kada jedva da ću imati vremena za nju?"Kej je slegla ramenima. „Ko je rekao da je život fer?" „Luda stvar jeste da iako znam koliko teško će to dabude, ja to i dalje želim. A sve to iz pogrešnih razloga. Ne mogu da podnesem činjenicu da je neko izvadiiz mene. I želim da je vidim, da vidim da liči na mene. Ali glavna stvar je u tome što je već postala deomene. Osećam kako me menja. Nikada više ne mogu da budem ista. Reci mi, Kej, da li su to dovoljno dobrirazlozi?"Kej je ustala, krećući se po sobi, hvatajući se za kutiju cigareta koje su ležale na polici za knjige odbambusa. Zapalila je jednu, ispuštajući dim kroz nos.Nekako se teško nasmejala. „Ko to može da kaže? Da li si ti birala svoje roditelje? A ja? Moja majka,mogao si da jedeš sa njenog kuhinjskog poda koliko je bio čist, ali je ona mrzela da kuva za svoju porodicu.Ona bi svoj usisivač vukla do Severnog pola i nazad, ali pokušaj samo da je nateraš da sedi sat vremena iigra se karata sa mnom ili s nekim od moje braće. Pa ipak, znam da nas je volela na svoj čudan način. Kadasi dete, znam da uzimaš ono što možeš od roditelja kojima si zapao i drago ti je zbog toga." Pogledala je ucigaretu između svojih prstiju kao da se iznenadila što je tu vidi, a njeno široko, velikodušno lice se pomalorazočaralo. „Ostavila sam ih prošle nedelje. Punih šest dana bez ijednog dima, a pogledaj me sada. Isuse!Možda bi trebalo da uzmem usisivač u ruke kao mama."Rejčel je zatim pomislila na Silvi. Da li želja da zadrži bebu ima neke veze s njenom mamom? Sve tegodine dok je posmatrala mamu kako tužno zuri u praznu kolevku u dečjoj sobi? Sada bi konačno došlabeba koja bi popunila tu kolevku. Beba koju bi oboje voleli.Onda je ta ružičasta fantazija izbledela. Zamislila je kako bi to stvarno bilo. Svakog dana bila bi rastrzana udva pravca. Slušala bi iz druge ruke od dadilje ili možda svoje majke o bebinom prvom osme-hu,

prvimkoracima. Verovatno bi i sama stvorila istu razdaljinu koju je osećala prema svojoj majci.Oh, zašto čini da sve ovo bude još teže? Zašto ne može da to obe-ručke prihvati ili je jednostavno pusti?129Bože, o bože, šta da radim?Buljeći u gomilu zgužvanih papirnih maramica, Rejčel je osetila adni prezir prema sebi. Ovo nije krajsveta. Ona nije prva ženaa je napumpana.Ustala je. „Hajde da otpakujemo ove tvoje namirnice koje si donela • pojedemo ih pre nego što se ohlade.Moja glava ne može više da podnese bilo koju krupnu vest, niti dalje istraživanje duše."Kej je istog trenutka zgrabila torbe i izvadila plastične činije umotaneu foliju.„Želela sam da se praktično snabdem raznovrsnom hranom. Sačekaj samo da vidiš šta sam sve donela.Piletina spremljena na francuski način s grožđem. Losos iz Nove Škotske. Zakiseljena srca artičoke skrastavcima... Rejčel? Jesi li dobro?"Rejčel je iznenada odjurila ka kupatilu. O Isuse, sada ću da povratim.Nakon toga, ispražnjenog stomaka i osećajući hladne pločice u kupatilu pod svojim kolenima, sglavoboljom, naslonila se na klozetsku solju.Nakon nekoliko minuta, a njoj se činilo kao da je kilometrima udaljeno, čula je blagu zvonjavu interfona, azatim bat Kejinih klompi dok je trčala da na njega odgovori.„Rejčel!" pozvala je. „To je tvoja majka. Na putu je gore!"O bože, ne sada. Ali da, ona je u jednom momentu, prošle nedelje, rekla mami da bi bilo dobro da navrati stim primercima draperije. Mama se uvek trudila da sve učini da izgleda prelepo. Ona ne zna da mm jaovde. Rekla sam joj da ću biti na dužnosti, da bi ona trebalo da se s tim uzorcima konsultuje s Kej. Rejčel jepogledala po kupatilu u neredu. Sada je morala da smisli neki razlog zašto je kod kuće i izgleda kao da ćeje smrt uzeti svakog trenutka.Otišla je do lavaboa i umila se, brišući lice peškirom i pokušavajući da umanji natečenost oko očiju. Oh,koja je korist? Mama će istog trenutka da primeti da je plakala. Kada bih samo mogla da joj kažem, pomislilaje Rejčel, kako bi to bilo predivno da mogu da joj se poverim, da }oj dozvolim da mi pomogne uodluci.Ali je znala šta će mama da kaže. Zadrži bebu, rodi moje unuće. Abortus - bila bi šokirana čak i samomidejom. Zašto onda da je mesa u sve to, da je uvlači u ovaj haos?Izlazeći iz kupatila, Rejčel je videla majku ispred prednjeg prozora, kako drži parče materijala i poredi ga sdrvenarijom. „Rejčel! Kakvo130iznenađenje. Nisam znala da ćeš biti ovde. Da li ti se ova dopad ' va je lepa sa... draga, šta nije u redu?Izgledaš očajno. Jesi li bolesn '?«

Rejčel je podigla ruku kao da je želela da odagna majčinu z\-nutost. Pažljivo se okrenula okolo kako bipotražila Kej, ali je m ° cimerka otišla u kuhinju. Rejčel je čula kako voda udara u staru em * Hranusudoperu. ''„Nije to ništa, samo neki virus koji sam zakačila. Biće mi dobro."„Naravno da hoće, ali sada ti je mesto u krevetu! Nema veze za dra perije, one mogu da pričekaju. Ti seodmah smesti u krevet, a ja сц ti napraviti topli čaj. I stomak ti je uznemiren, takode?"Rejčel je gledala u Silvi, savršeno obučenu u strukirani svileni komplet vojničkoplave boje i krutu belubluzu. Ali taj težak parfem, Chanel №5, činio je da se Rejčelin stomak preliva poput prepunog buketa. Akouskoro ne legne, opet će joj pozliti. Onda se nekako našla u svojoj sobi, a mama je pripremala krevet zanju, stavljajući joj hladni oblog na čelo. Baš kao kada je bila mala. Iznenada je sve to bilo previše. Suze sujoj navirale, a onda počele da teku niz uglove njenih očiju.O, do đavola! Ne želim da plačem. Ne želim da budem slaba. Kada bi me samo ostavila... baš sada ostavila,ovog trenutka... pre nego što počnem da joj govorim stvari zbog kojih ću kasnije zažaliti...„Rejčel. Oh, moja draga devojčice, šta nije u redu? Zar ne možeš da mi kažeš?"Silvine zelene oči poput šume sada su sijale od suza, kao da je Rejčelin bol takode i njen. Njeno lice, talepa napuderisana koža, bleda poput krila moljca, delovala je tužno. Držala je svoju hladnu ruku s mirisomChanel №5 na Rejčelinom obrazu.„Mama, trudna sam." Reći su izašle pre nego što je Rejčel mogla da ih zaustavi.Silvi je zurila u nju. Boja joj se vraćala u blede obraze a usne se razdvojile, otkrivajući vlažnu rozikastuboju iza linija njenog karmina M>-ralnocrvene boje. Ali, nije zapadala u histeriju, hvala bogu.„Šta nameravaš da uradiš?" Glas joj je zvučao neočekivano snažno.Sada se Rejčel osetila zaprepašćenom. Ovo nije ličilo na marnu, n • ni nalik na nju. Kako mama može čak ida pomisli nešto drugo osi to da zadrži i rodi ovu bebu? Ali je onda ponovo razmislila i setila kada ju jenjena mama poslednji put tako iznenadila, onog dana j<a je Rejčel došla kod tate u bolnicu, kako je mamatada bila jaka, ča stroga.„Ne znam", promrmljala je Rejčel.Mamina ruka je skliznula s njenog obraza skrenuvši pogled.1314//!'!u • _^—. - -• • l je pivtila njen pogled. Tamo prema uglu nalazio se orman rovine koji je mama pronašla na rasprodajina ulici. Ona ga je °« ' °2lala i prelakirala. A pored toga su se nalazili veliko ogledalo i isn!. za ljuljanje iznekadašnje Rejčeline sobe. Mama je znala da će S avo savršeno izgledati u ovoj sobi, ona je imala oko zauređivanje, rf li ona stvarno razmišlja o ružnom činu o kojem je i Rejčel do sadarazmišljala?Da li on... otac, mislim, da li on želi ovo dete?" "Rejčel je osetila kako se nešto u njoj grči. „Ne."

Shvatam." Silvi je klimnula glavom, njena usta jarkocrvene boje su se napućila stvarajući jednu čvrstu,vidljivu liniju. „Koliko ima nedelja?"„Nije mnogo prošlo. Šest nedelja. Ali, mama, za mene je ono većstvarno. Prava beba."„Beba..." Silvin izraz postajao je zamišljen, a onda se ona izgleda pri-brala i rekla: „Oh Rejčel, volela bihda mogu da ti kažem šta da uradiš. Ili te makar posavetujem. Ali kako bih to mogla? Pravi odgovor po menibi možda za tebe bio pogrešan."„Ali mama, šta bi ti uradila?" Rejčel je glasno izgovorila.„U moje vreme je to bilo drugačije. Ljudi su bili mnogo... manje otvoreni. Za žene u tvojoj situaciji nijebilo pravog izbora, samo je postojao jedini izbor."»Ali, ako odlučim da rodim ovu bebu, ona će sve da promeni. Potpuno će mi preokrenuti život."^Silvi se blago nasmejala, gledajući kroz prozor. „Bebe uvek to i ra-"e- Zatim se okrenula ka Rejčel, jošuvek se smešila, a oči su joj sijalesuza- »Ti si preokrenula čitav moj život."»Ti želiš da je ja zadržim." Rejčel je, slušajući optužujući ton u svom § asu> mrzela sebe. Nije imala pravada krivi mamu.ve' ^v* Je zatresla glavom. „Nisam to rekla. U svakom slučaju,o sto ja želim nije važno. Mislila sam ono što sam rekla, ja ne mooua te posavetujem. Ali se brinem za tebe, dušo moja. Da sam ja nam mestu, ja bih..." oklevala je, „pa, nisam sigurna šta bih uradila,aa 'mam izbora.". " ^ mama..." Rejčel se uspravila, grabeći ćebad obema šakama,*rst(4 i V* Л vLU m držeći. „Volela bih da znam šta da uradim." " ta god da odlučiš, dušo moja, biću tu pored tebe.Volim te. Nika-ua nemoj to da zaboraviš."• ^G oset^a nalet zahvalnosti koji je naterao da je grlo zaboli. A )e još nešto. Neku novu vrstu divljenjaprema svojoj majci.132„Hoćeš li da kažeš tati?", plašljivo je upitala.„Ne." Silvi je odmahnula glavom. „Tata te voli, ali muškarci ne viH uvek stvari onako kako ih mi vidimo."„Mama?"„Da?"„Da li si me želela pre nego što sam se rodila? Zaista me želela, više od svega?"Silvi je ćutala dosta dugo... izgledalo je kao da vazduh treperi između njih. Njene hladne ruke naslonile suse na Rejčelino ćebe. A onda je usledio usporen, tužan osmeh koji je Rejčel toliko puta videla.„Da Rejčel. Više od svega."Dejvid je gledao pravo kroz nju.Rejčel se osećala kao da je samo još jedan deo antiseptičkog ente-rijera očišćene sobe, anonimna poputpopločanih zidova i lavaboa od nerđajućeg čelika. Zadrhtala je osećajući hladnoću, a stomak je počeo da jojse klobuci.

Molim te, ne radi ovo. Za boga miloga, ne ignoriši me. „Doktor Petrakis me je zamolio da asistiram",neubedljivo je objasnila, nekako ga mrzeći jer se zbog njega osećala kao da mora sebe da opravdava.Pokušavajući da obuzda svoj bes, zgazila je nožnu pedalu koja je kontrolisala slavinu i stavila ruke ispodvrele vode.Kada je podigao pogled da se sretne s njenim, Dejvidove oči su de-lovale hladno i daleko, poput ravnogzelenila popločanih zidova. „Ona je njegov pacijent", rekao je i blago slegnuo ramenima.A ja sam prokleta budala, pomislila je Rejčel, boreći se sa suzama dok se hvatala za betadin četku, ribajućitoliko jako da je skidala i sloj kože sa zglobova.Nedelja, sedam užasnih dana, a još uvek je stajala ovde poput šašavog idiota, nadajući se, čekajući nekureč, znak, neku naznaku ose-ćanja. Nedelju dana ju je ignorisao i još gore od toga. Primetila je da bi je svremena na vreme pogledao kao da je neka vrsta problematičnog labavog tereta koji je ostavljen da visi saurednih konaca njegovog života.Da li ju je on kažnjavao? Ili ga jednostavno, kao što je Ret Batler rekao, nije bilo briga? U svakom slučaju,ona neće puzeći doći do njega. Do đavola s njim ako ne vidi čega se odriče.•&Gu№. ------------------------------------Rejčel je podigla ruke koje su se cedile, puštajući da joj voda Qurj д0 ktova. Dejvid je upravo završio sribanjem u lavabou pored пје^ а ona 3 brzo okrenula kako ne bi mogao da vidi suze u njenim očima.Krenula je ispred njega ka leptir-vratima prema sobi za °Peracije. još zelenih pločica, nerđajućeg čelika,hladnih belih plafonjer^j peg_ kiri, rukavice, a onda joj je medicinska sestra navukla sterili^ovanuuniformu. Rejčel je klimnula glavom prema drugoj medicinske^ sestrj koja je oko njih kružila, vitkojdevojci bakarnog tena, koja se zaVe viki Sančez i koja je užurbano iznosila sterilizovane instrumente n^postolje. Skalpele. Hemostate. Igle za ušivanje.Iza Viki se nalazila nezgrapna seda figura u izgužvanom Helenom hirurškom odelu koja je delimičnoblokirala Rejčelin pogled na Ope_ racijski sto. Doktor Petrakis. I dok se on polako, uz preterar\u brjguokrenuo da bi licem bio ka njoj, uhvatila je delić vatrenocrverxOg Odra_ za u njegovim očima. Udaracstrepnje joj je preplavio stomak. Isuse, on je potpuno nacvrcan.Urgentni carski rez na placenta previa, a evo njega, ne zna ^e se nalazi. U medicinskoj školi vas ne učekako da resite ovakvu S1tuaciju.Pa ipak se Petrakis nekako držao, prosto neverovatno. Godine prakse, pretpostavila je. Uhvatila je sebekako mrmljajući izgovarakratku molitvu.„Gde je Henson?", viknuo je Petrakis. „Da li mi treba ovd^ ja stoji_ mo i gledamo kako pacijent na smrt

krvari, dok se takozvani anesteziolog igra sam sa sobom tamo gore?"Iza Rejčel se čuo Dejvidov glas, hladan i pod kontrolom. „Henson je zauzet. Pozvao sam Gilkrista, doći ćesvakog trenutka. Sa Pedijatrije takođe. Pomislio sam da je zgodno da nam oni budu pri ruc^ za svaki slučaj.Šta se dešava s pacijentkinjom?"Petrakis se udaljio, a Rejčel je videla sebe, ogromnu planinu sa stomakom koja se izdiže iz kovitlacazelenog hirurškog zastoraj njena koža je obojena bolesnom žućkasto-braon bojom od dezii\fej<cjonOgsredstva na bazi joda. Nije mogla a da ne pomisli da sve to Цсј na gro_ teskni paganski ritual iz romana H.Rajdera Hagarda.*»Ona se drži na osam centimetara", odgovorio je Petr3kis. „Beba neće nigde da izađe još neko vreme. Alije majka izgubila »\ekoliko jedinica krvi. A ja ne želim još dugo da čekam."* Sir Henry Rider Haggard (1856-1925), viktorijanski pisac Avanturističkih romana smeštenih na egzotičnelokacije. (Prim, prev.)134°dIza zastora su sa bledog lica buljila dva tamna oka, poput cigarete na nekoj salveti. Rejčel se sažalila na nju.U ovom daju opštu anesteziju, jer je to loše za bebu. Možda blagu сшгц н rola. Preplašena mlada žena bilaje potpuno budna i svesna. A tai ludeli idiot Petrakis o njoj govori kao da je model folksvagena u gara"kome ugrađuju nove prigušivače.Rejčel se približila pokazujući joj očima svoju uverenost. „Uskoro će se završiti, senjora", umirivala ju je.„Dobićete bebu i pre nego što budete toga svesni."Žena je progovorila grubim šapatom da je Rejčel morala da se nagne napred kako bi je čula. „Osećam jekako dolazi", rekla je. „Moram da guram."Alarm je neskladno zvučao u Rejčelinoj glavi. Ne, ne, s posteljicom koja se potpuno spustila do grlićamaterice, guranje je najgora stvar. Ono bi moglo da uzrokuje krvarenje. Verovatno fatalno po nju, po bebuili za obe.Ali Petrakis je rekao da je grlić materice raširen osam centimetara. Još dva do porođaja. To je običnoznačilo sate kod prvorotkinje. Pa ipak...Rejčel je pogledala u Petrakisa. „Ona kaže da mora da gura." Izgledao je uznemireno, pomislila je. Pa,teško sranje. Deset ne-delja na ginekologiji, makar je naučila jednu stvar. Kada žena kaže da mora da gura,ona to i misli.„Nemoguće", Petrakis je uzviknuo. „Sam sam je pregledao pre samo deset minuta."Dejvid je takode delovao sumnjičavo. Ali on makar nije tek tako želeo da odbaci ono što je mlada ženarekla. „Hajde da je ponovo pregledamo."Onda je Rejčel videla nešto što je učinilo da joj se srce pretvori u brzi točak. Podignutih kolena,

pacijentkinja je gurala stisnutim crvenim licem od bola. Između njenih nogu, pojavljivala se bebina glava.Krug svetlucave tamne glave veličine novčića od 25 centi.„Sranje", rekao je Petrakis.Pojavila se podeljena sekunda u kojoj je delovalo kao da se sve z mrzlo, vaga koja balansirano visi, čeka dase prevrne. Onda je Rejc osetila šok. Ništa se nije dešavalo. Isuse Hriste. Petrakis je samo tam° stajao,otvorenih ustiju, sa široko raširenim nogama, lagano se njišu poput pijanca na odeljenju za detoksikacijukoji je upravo ugledao P ukove i zmije.135№2%=^—---------**'* . počelo nekako da se ubrzano odvija. Petrakis je medicinskimma uzvikivao nešto nerazumljivo. Dejvid je naglo prišao napred,o kontrolu, namestio je ruke u obliku šolje kako bi prihvatioPreU srnežuranu glavu, a onda u klizavom naletu krvi i amnionsketa^osti maleno ružičasto telo koje je palo sa kraja pupčane vrpce.nećak. Rejćel je požurila da ga preuzme od Dejvida dok je on presecaouočanu vrpcu, balansirajući zamotuljak s tragovima krvi u svojim ukarna, sa sićušnim rukama kao u šibicekoje su okolo mlatarale, sme-"urano lice koje je drečalo dok je ona isisavala tečnost iz njegovih pluća. Sveoko nje je nekako izgledalo kao da nestaje. Videla je samo čudo ovog novog života, osećala kao da setopla, vrela traka obmotala oko njenog srca. Savršeno. Dragoceno. Dragocenije od bilo čega na ovomsvetu. Moja beba, takode. Kako mogu da podnesem da ovo ne doživim?Onda je pogledala.Nešto nije bilo u redu. Majka je krvarila. Bujica krvi je kiptala između njenih nogu, prskajući po stolu, posterilizovanim instrumentima koji su pažljivo bili položeni na postolju i stvarala je jezerce tamnocrveneboje po podu.„Sestro!" Rejčel je čula kako je duboki glas uzviknuo. „Nađite vene! Počnite s davanjem dve jedinice Apozitivne krvi. Odmah."Dejvid. On je iznenada gurnuo pesnicu između pacijentkinjinih n°gu, u svu tu krv, potpuno šokantno. Dragibože, šta on to radi?Onda je Rejčel razumela.I pritrčala je, pritiskajući joj stomak koji je bio poput pudinga od ta-P'°ke, jako je pritiskala pomažućiDejvidu pri masiranju materice, pokušavajući da je natera da se skupi.»Donesi mi neki ergometrin", brecnuo se preko ramena na Viki. „I zaboga miloga, sestro, dajte joj još krvi,inače ću je izgubiti. Krvni pri-lsak je pao na 80. Ona izgleda kao da će da zapadne u šok."»Ne osećam ništa!" Rejčel je čula sebe kako je uzviknula. „Ona se ne zatvara.""Do đavola! Neću da je izgubim!" Deividove zelene oči iznad maskeSn V\i /o tu Wesnule ka njoj, toliko sjajne da se osetila zaslepljenom za trenutak. )eno srce je kao odgovor na to

poskočilo, a ruke pritiskale još jače.»Zgrči se, do đavola. Skupi se", promrmljala je.Onda je osetila, blago pulsiranje, stezanje, o Isuse, da, da.»Tako je", dahtala je. „Dobra devojka. Samo tako nastavi." Njena maaje bila mokra. Shvatila je da je plakala.136______________________________^Krvarenje se smanjivalo. Sada je prestalo. Dejvid je pogledao re i susreo se s Rejčelinim pogledom. Oči sumu bile svetle od triju ^ videle su se tamne mrlje na čelu njegove hirurške kape poput me 3> koji izlazi.Izvukao je svoju pesnicu, a ona je videla da mu je ruka ^ krivena krvlju sve do lakta.Krvavim prstima dodirnuo je masku i grubim pokretom je skinu Kezio se. Rejčel se osetila kao da je nekopodigao sa poda nekoliko nu ta, a onda je ponovo spustio. Soba se vrtela, a stomak joj se popeo ta mo gdebi srce trebalo da bude. „Oh, jebiga", rekla je, grleći ga.Malo kasnije, Rejčel je posmatrala kako Dejvid skida krvave rukavice i baca ih u kantu. Reci su jojnadolazile, ali ništa nije bilo dovoljno značajno da obuhvati sve što je osećala.Videla sam te tamo, želela je da kaže, kako si se borio. I videla sam kako si izgledao kad si znao da sipobedio. Niko ko tako izgleda zaista ne može da uništi jedan život.„Ne mogu da verujem", rekla je tiho. „Šta?"„Petrakis. Kako ništa nije uradio."Prišla je do njegovih leda kako bi mu pomogla da odveže odelo, koje je sada uglavnom bilo braon boje odkapljica sasušene krvi. Nije mogla da mu vidi lice, ali je mogla da oseti zategnutost u njegovim ramenima.„Čovek je danas potpisao svoju sopstvenu smrtnu presudu. Previše ljudi je to videlo. Čak ni Donaldsonneće moći ovo da ignoriše."Ali Rejčel nije želela da sluša o Petrakisu ili Donaldsonu, tom bandoglavom upravniku.„Dejvide", nežno je rekla. „Nedostajao si mi."Okrenuo se i iznenada je gledao u nju, stvarno u nju gledao kao da je ona jedina stvar koja postoji. Videlaje neki sjajan odblesak u njegovim očima. Olakšanje.„Ne ovde", rekao je tihim glasom, uzimajući je za zglob, čvrsto g stežući. „Previše je ljudi okolo. Hajde date častim šoljom kafe."Dva sprata niže liftom do kafeterije, do mora ljudi i pregršti mirisa-Sačuvala im je mesta dok je Dejvidstajao u redu, vraćajući se sa prep nim poslužavnikom.„Doneo sam ti sendvič", rekao je. „Izgledaš kao da nisi ništa jela le nedelje."137siv.-iri, Dejvide, i nisam. To se zove jutarnja mučnina, ali je u • jutarnja, popodnevna i večernja mučnina.Slegnula je ramenima. „Prezauzeta, pretpostavljam. Znaš kako je."Sranje, da. Šta bih sve dao za normalan obrok i za noć kada me ne bi probudili iz sna."Kakav si samo posao izveo kod one devojke tamo!"Voleo bih samo da je Petrakis bio dovoljno trezan da sve to vidi", rekao je i nasmejao se ogorčeno.„Do đavola i s Petrakisom. Ti si bio dobar. I nisi se uspaničio. Da sam ja na mestu te devojke, ja ne bihzahvaljivala B..." Stala je. Vrelina koja peče joj je nagrnula na lice, vrele suze na oči. Ne, do đavola,

ti nećešsada da places. Nikome nije žao zbog tebe.Uzela je čaj koji je tražila umesto kafe - kafa je loša za bebu ali je Dejvid prvo uhvatio njenu ruku,pritiskajući je između obe svoje. Dragi bože, za čim je ona žudela, tako jednostavna stvar, a ipak tako predivna,kada je on dodiruje. Sada nije mogla da zaustavi suze.„Rejčel, bože! I ti si meni nedostajala. Ne mogu da verujem kako smo glupi, da se onako posvađamo.Osećam se kao neki govnar."Zašto onda nisi zvao? Zašto si me izbegavao? Činio si da se osećam kao neki prokleti gubavac.Ne, ne. Želela je da prekine taj svoj ljutiti unutrašnji monolog.„I meni je žao takođe", rekla je. „Nije trebalo tek tako iznenada da ti kažem. Da ti kažem da želim dazadržim bebu pre nego što sam s to-oc^ o tome razgovarala. Ali, hajde da na to sada zaboravimo. Možemoli da počnemo ispočetka? Baš sada? Ovde?"Reci mi da me voliš. Molim te. Da ćeš makar bez predrasuda da razmotriš situaciju s bebom, dok ti neobjasnim kako možemo u tome "a uspemo."n je stegao njenu ruku još jače, da ju je skoro zabolelo. Sada see)ao i imao je isti pogled pobede kao i u operacionoj sali. , '"^nao sam da ćeš se osvestiti. Hriste, Rejčel,ništa više od toga ne"Ji- A opet će tako da bude. Čim se postaramo za tu stvar.""Šta time misliš, Dejvide?" ah ,° Je u nJu kao da nije mogao da veruje šta ga pita. „Pa, naliv iC6' Se osećala kao da tone u dubok bunar, a tamna voda joj pre-Pov i VU> Blokira joj vazduh. Ihladnoća. Tako joj je bilo hladno da je na Ra trne' ^okušala je da zamisli sebe kako prolazi kroz to, ide iSek-°rtus- Lagano s jedne strane, samo maleni delić nje. A mogla je 1 da kaže, Vidiš? Nije to toliko loše. Akada sledeći put neko želi138_________________________________________Vniaftdelić njene duše, biće toliko lakše da se tome preda, jer će biti toliko manje nje same da se bori. Sve dosamog kraja, dok ništa od nje ne ostane. Ništa što se računa.Ne. Neće. Ona ne može.Rejčel je ustala, prenula se iz te tame, stala na noge i gurnula stolicu Na jarkom svetlu pogledala je uDejvida i videla ga kakav je u stvari.„Šta je bilo? Zašto me tako gledaš?" Nervozno se nasmejao, zgodan čovek u dvostruko tkanom puloveružute boje s malenim aligatorom našivenim preko desne strane i srebrnom identifikacionom narukvicomkoja je labavo visila oko njegovog zgloba. Čovek s kiselim izgledom izdaje koji se ogleda na njegovomzgodnom licu.„Samo sam mislila da si neko na koga mogu da računam", rekla je. „Pretpostavljam da sam pogrešila."Hodala je zaista brzo, udarajući o stolove, stolice, zaslepljena svojim suzama, jedino svesna glasne buke usvojoj glavi i užasnog bola u svom srcu.5.

Dejvid Sloun je izlazio kroz teška bolnička staklena vrata, uvlačeći svoju glavu u odeću zbog jake kiše kojaje pljuštala po njegovom licu, podigao je kragnu na svom kaputu od kamilje dlake pokrivši ramena, psujućisvoju lošu sreću dok je išao ka Aveniji Fletbuš i metrou.Do đavola, kiša je baš lila, a on se nije setio da ponese kišobran, a kamoli kabanicu. Na taksi ne može daračuna po ovakvoj noći i u ovom delu Bruklina. Nije mu ništa drugo preostalo osim da kući ide pešice ipotpuno pokisne, prolazeći pored raznog ološa.Dejvid je osećao mučninu, koja je dolazila iz stomaka. Počeo je da se pita da li će se njegova sreća -stipendija, visoke ocene, rad u novinama, članstva u fakultetskim većima i udruženjima za vreme studija naPrinstonu, diplomiranje u prvih deset posto na svojoj godini na Kolumbija univerzitetu, specijalizacija, asada i šef specijalističkog tima - nekako preokrenuti, neznatno, tu i tamo, i pretvoriti se u sranje.Nije da se nešto zaista strašno već dogodilo. Ali je dosta dugo osećao sumnjičavost i bio zastrašen u svemu.I uz sve ove godine razbijanja od posla, uvek je i planirao da se odatle izvuče i nešto stvori od sebe; sadanije mogao da sebi priušti da mu se kakvo sranje strovali na glavu. Svevišnji Isuse, ne sada!Sve je počelo prošle nedelje s njom, zar ne? Gospođicom s River-sajd drajva, gospođicom Poljubi-me-udupejevrejskom princezom.Kučka.Da onako oholo izađe iz kafeterije kao da je ćela ta stvar njegova krivica. Glupo, glupo žensko! Ali on sepozabavio time. Ona je htela da ide do opasnih dubina. Luda priča, o tome da želi bebu.Mislio je da je drugačija. Ali je sada shvatao da se ona uopšte ne razlikuje od svih onih drugih studentkinja,laboratorijskih tehničarki Це je do sada pojebao. Koja od njih je ikada o njemu razmišljala kada bi širilasvoje noge? Sranje, dijamantski prsten za treći prst na levoj ruci je sve što žele.Ali, mislio je da je Rejčel nešto pametnija. Žena s mozgom, koja je znala dobro da se jebe. To jedinstvenostvorenje koje zna kako da mu-či - ledena princeza, s nogama koje žude da se rašire. Video je to još kada juje prvi put ugledao, a ona nije imala ni predstavu o svemu to-me- Intuitivno je osećao žene, poput mirisa, iodmah bi ih onjušio, a140141°njihova celokupna seksualna istorija bi se prosula pred njim -njoškolski Romei koji bi joj u uvo šaputaliklišee, dok bi se istovrem, mučili oko otkopčavanja brusa. Ili harvardski početnici, čije ćelo pno seksualnoznanje možeš da zabiješ u jedan kondom, pa možd •" poneki smešni rođak koji bi se negde sakrio isavladavao svoja oseć nja kada ga niko ne bi gledao. Nije devica, ali je odmah do toga - žena koja nemaideju kako da koristi ono što joj se nalazi između nogu, jer joj to niko nikada nije pokazao. Kod žene tako

zamrznute, jedan pravi dodir bi mogao da stvori bujicu, poput izvora na planini koji se topi Žena koja jezrela za branje.Pa ipak je u njoj bilo još nečega, nešto što nije mogao potpuno da protumači. Tvrda grudva u sredini terazmažene nevinosti poput ne-brušenog dijamanta. Posedovala je neku hladnoću koja ga je osvojila igovorila mu da nije dovoljno dobar, poput onih dugačkih osunčanih nogu devojaka u teniskim šortsevima,koje ispijaju ledeni čaj na tremu, u bilo kom letovalištu gde bi se odmarao te godine - Spring Lejku, SiGertu, Dilu - ćerke bogatih tatica koje su rasipale mnogo novca za teniske časove, uz povremene jebačinesa strane, ako se ispostavi da im je instruktor sladak. Njihove oči bi brzo preletele preko njega, kada bi onpodigao njihove prazne čaše s tragovima karmina poput ružičastih poljubaca oko ivica, a zatim nastaviodalje i postajao tačkica u tamnim staklima njihovih naočara za sunce, dok bi one nastavljale da razgovarajukao da on nije tu - žaleći se na hranu, igru u tenisu, nedostatak zanimljivih momaka...Izbegavajući kišu kako bi kupio novine u prodavnici slatkiša, na pola puta do metroa, Dejvid je uhvatiosebe kako razmišlja o Aman-di Vering. Jedna od tih osunčanih plavokosih kučki okupljenih na terasiSpring Lejka. Nakon što je primetio njenu nestrpljivost prilikom čestih prekrštanja nogu svaki put kada bineki zgodan muškarac bio u blizini i snažnu, skoro izbezumljenu energiju s kojom je prebacivala lopticu nateniskom terenu, nameračio se da privuče njenu pažnju i da je zadrži. Dama kojoj je potrebna dobrajebačina, pomislio je.Ali tog leta je Dejvid znao neke stvari koje nije poznavao ranije, koje je naučio na Prinstonu te godine.Recimo, kako da se oblači kako niko ne bi primetio da je nesrećni Poljak iz Džersija, koji pokušava daimpresionira bogataše. Spakovao je samo jedan par izbledelih leviski koje su mu pristajale kao da susastavni deo njegove kože, par iznoše-nih mokasina, dve obične bele košulje i džemper od kašmira kojeg jeneki bogati momak nehajno ostavio za sobom prošlog leta. Dakle, ka-^i*Ji—---------------------------oh>ić svoju uniformu konobara koji rasprema stolove, mogao je f Sode kao jedan od njih.A/f ra da je Amanda to pomislila... makar neko kraće vreme, razmi-je Dejvid sa slatkastim ukusom uustima, dok je u ruci držao kao l'3 ur novčić od 25 penija i brzo prelazio preko naslova: ASTRONAU-TISIGURNO SLEĆU U MESEČEVU ORBITU. Ali to ga ni najmanje ije zanimalo da bi nastavio s daljimčitanjem.Setio se te velike letnje kuće na travnjaku, iza glavne zgrade. Mnogo momaka se noću tamo muvalo, pušećicigarete i ispijajući džek de-niielse i sautern komfori* Dejvid je tamo otišao nekoliko puta, a jedne večeri

Amanda ga je pozvala da sedne do nje. Kada je flaša došla do njega, samo se pretvarao da pije - dragi bože,popio je ovog otrova više nego što je trebalo kod kuće s ćaletom. Bio je prilično miran. Bolje je da pomisleda je neki tip koji se stidi, nego da napravi budalu od sebe.Onda je neko pokrenuo igru istina ili izazov i iznenada se tu našla Amanda koja se pijano kikotala, skidalasvoje pantalone i gornji deo odeće, ostavši samo u svom brusu i gaćicama i trčala je preko natopljenogtravnjaka prema bazenu. Drugi su bili ili suviše pijani ili im je bilo neizmerno dosadno da krenu za njom.Samo je Dejvid potrčao za njom, plašeći se da ne uradi nešto zaista glupo, kao recimo da skoči ubazen i udavi se.Sustigao ju je, našavši se u mesečevom odsjaju dudovog drveta, nekih stotinak metara od bazena. Bez dahai sva znojava od napora, ona mu je pala u zagrljaj smešeći se.Odveo ju je na vlažnu travu, ne iznenadivši se što je bila devica. Nije se takođe iznenadio ni kada je svojenoge obmotala oko njega i ugrizla mu rame, vrišteći od prigušenog zadovoljstva.Sledećeg dana joj je prišao, dok je ona laganim hodom išla šljunko-vitom stazom do teniskog terena, areket joj je nemarno visio preko ramena. Gustu plavu kosu je skupila u konjski rep, a nosila je plisiranubelu tenisku suknju, koja joj se podizala dok je hodala, pokazujući dva mesečeva srpa njenog slatkog belogdupenceta, na mestu gde su joj se gaćice malo podigle i uvukle u guzu.Kada je Dejvid pomerio svoju ruku nadole ka njenoj glatkoj pota-irmeloj ruci, pokušavajući da je poljubi,ona ga je zgroženim pogledom odgurnula.' Vrste viskija. (Prim, prev.)142Vrt Laži„Slušaj, hajde samo da utvrdimo jednu stv^ar", rekla je, prethodno pogledavši oko sebe, da bi se uverila dasu satmi. „Šta god da se dogodilo prošle noći, nije se u stvari dogodilo, a ak«:o ti kažeš da jeste - ako izustišijednu reč bilo kome - ja ću napraviti t:akvu buku i optužićui te da si me silovao. Moj otac je advokat ipravi skcot. On bi mogao da uredi da te otpuste i verovatno uhapse. A mislim da ne bi želeo nepril iketakve vrste, zar ne?"Bez ovog posla, on na jesen ne bi imao noovca za knjige, odeća, šišanje. A da ne pominje rizikovanjestipendije: ako bi ona odlučila da podigne prašinu i stvori probleme. Do đavola,, on se nije raspadao odposla izigravajući Stivena Fečita* ovim bogathm šupljoglavcima, da bi video kako sve to propada zbogneke glupave Ikučke u vrućim pantsalo-nama i s kratkim pamćenjem. Ona toga nije vrredna, ni najmanje.Ono što ga je jedino povredilo bila je činjenica da on u stvari nije dovoljno dobar za nju. Ona je u njemuuživala.. Kratkotrajno i s blagjim osećanjem krivice, poput devojke na dijeti kooja prošvercuje tablu

čokolade.Sada ga je jednostavno odbacila poput papirnog omotača.Dejvid je poslednji put pogledao malo dužee u nju, pokušavajući da ovaj momenat poniženja ureze u svojesećanje i da to nikada ne zaibo-ravi. A nikada i nije. Čak i sada, dok mu je hlacdna kiša udarala po Hicu,žureći da uhvati zeleno svetio, Dejvid je mogao da se precizno seti ime-sta na toj osunčanoj šljunkovitojstazi na kojojj su šimširovi precvettali bojom kozje krvi, usporenog zujanja pčela, daliekog monotonogzvuka motorne kosačice. Ali pokušavajući da se priseti njenog lica, sve što je mogao da vidi bio jesopstveni odraz ranjenim sunčanim naočariima, sićušan i beznačajan.Ali taj klinac je bio Dejvi Slonovič izDžersii Sitija. Mesec dana jpre dolaska na Prinston, zvanično ga jepromenio ш Dejvid Sloun.A Dejvid Sloun nije bio glupak. Baš suprotrno tome. On je birao žene i povlačio je poteze. A ako je, dođavola, do .išlo vreme da se veza završi, on će da bude taj koji će je okončati.Neka prokleta Rejčel Rozental ide do đavoola! Da pomisli da ga> je očarala, da je skoro napravio budaluod sebe. EDa, ona je doprla do unje-ga, nekako prokrčila put do njegovih osećanja. Pomislio je na tu crntku* Stepin Fetchit, pozorišni pseudonim američkog kemičara i filmskog glumca, čije je pravo ime LincolnTheodore Monrroe Andrew Perry (19002-1985), a čiji je pseudonim na pozornici i u filmu oedavnosinonim za stereeo-tipe poniznih, neveštih i priglupih crnaca u američčkim filmovima ranog veka. (Prim,prev.)\\lin Gudž143koju je viđao, medicinsku sestru s predivnim parom sisa i čudnog ukusa jer je volela zguza. Hriste, uhvatioje sebe kako misli o Rejčel dok je jebao Šarlin. A nikada ranije mu se to nije desilo. Sranje, nije ni čudo dase osećao tako potreseno.Dejvid je primetio kako svetio postaje crveno, dok je dolazio do ugla pre samog ulaza u metro. Jebiga.Nastavio je da prelazi, klimajući ramenima na zvuke sirena, na škripu guma na trotoaru. Još dva ubrzanakrupna koraka i našao se na suprotnoj strani trotoara, gacajući po jezeru prljave vode koja se razlila nakonoluje koja je sada prestala.Kao da trči - Dejvid je osećao kao da uvek negde trči. Prvo od svog oca. Zaista, morate rano da postanetebrzi trkač ako vam je otac pijanica, da mu se sklonite s puta pre nego što vas ošamari zbog mnogobrojnihvelikih pogrešaka, kao kad recimo zaboraviš da vežešpertle na patikama ili kada previše pojačaš televizorili jednostavno, jer si mu se našao na putu. Vreme kuliranja. Vikendima, nakon teškog posla iza aparata zazavarivanje, u našoj kući bi uvek usledilo vreme kuliranja, to jest, trošenje sanduka piva koji se hladi

ufrižideru i još jednog koji je sakriven u prednjem delu ormana.Nakon šest ili sedam piva - Dejvid se sećao da je naučio da ih broji onako kako osuđenik na smrtnojpresudi broji svoje poslednje minute - tata bi od veseljaka prešao u zlobnog krvnika.Hej, Dejvi, jesi li ti prokleta vila ili šta?Nos ti je uvekzariven u knjige. Misliš da si previše dobar za tvogstarog oca, je l' tako? Huh? Pa, hajde da ti pokažem stvar ili dve koje ne možeš da naučiš u tim svojimknjigama...Morao je da nauči da trči; u poslednjoj godini srednje škole, stigao je prvi na državnom prvenstvu u krosu.Imao je skoro sve petice. Malo mu je falilo da dobije osamsto poena na SAT-testu.* Dobio je punu stipendijuza Prinston. Na fakultetu je usamljeno provodio dane, osećaju-ći se kao da tamo ne pripada, a ondaje upoznao gomilu momaka i od tada je Džersi Siti postao davna prošlost. Bilo je kao da je on sada govoriosvom ocu: A da sada ja tebi pokažem stvar ili dve.Uskoro ću takode izaći iz ove šugave bolnice, pomislio je. Smesti-ću se u Moristaunu ili Montkleru ilimožda Sort Hilsu, gde ljudi imaju para i svi žele da imaju po dva deteta i naravno, dobrog ginekologa.Njihova vrsta, koja se lepo izražava i daje lizalice svojoj deci, ne nervira se kada ih pozovu, uz osećanjagorušice ili besa, jer su u panici da će se poroditi.* Test sposobnosti upisa na fakultet. (Prim, prev.)144Vrt lažiDa, on će konačno biti sam svoj gazda, biće slobodan. I neka je proklet ako dozvoli nekoj kučki, čak ibogatoj kučki da ga zauvek veže. Možda će za pet ili deset godina biti spreman za kuću s belom drvenomogradom, ali ne sada.Spuštajući se stepenicama u utrobu metroa, Dejvid je pomislio na nešto i automatski ga je oblio znoj.Pretpostavimo da ona stvarno to uradi? Onda će on postati otac, bez obzira da li to želi ili ne. Tamo negdepostojaće dete s njegovim karakteristikama, njegova krv će teći kroz detetove vene. Želeće stvari koje onne može da pruži. A možda će jednog dana i da ga mrzi, kao što on mrzi svog starog.Do trenutka kada je došao do platforme, Dejvid je bio toliko potresen da je ispustio svoj poslednji žeton prenego što je uspeo da ga ubaci u rotirajući krug za prelaženje. Osetio je da ga Rejčel plaši, onako kako seplašio svog oca s kaišem oko stomaka, sa suvim papirnim ukusom u ustima.Prokleta da je, zašto joj je dozvoljavao da mu ovo radi? Setio se jutra kada je Rejčel pronašla crne čipkanegaćice, verovatno Šarlinine, ispod njegovog kreveta i nije ništa rekla, samo se slatko nasmejala i nestala ukuhinji da pripremi doručak. Kada je on završio s tuširanjem, ona je već otišla. Postavila mu je sto, bokalsveže isceđenog duša sa salvetom koju je ukrug uvila oko toga. A na tanjir je preko prepečenog engleskogpeciva raširila one crne čipkane gaćice koje je našla. Pored toga je ostavila ceduljicu: „Bon

appetit."*Ne, iako je čak i ona plakala poput ostalih, ipak je bila čvrsta i proračunata, hladna poput srebrne viljuške.A šta ako ga ona povuče nadole, bez obzira na to šta on uradi? Kao što je i njegov otac radio. Dejvid ježeleo da ode odatle, pobegne otkako je imao trinaest godina, sam zarađujući poneki dolar perući sudoveposle škole kod Maldouni-ja. Ali kad god bi došao blizu toga da spakuje kofere i ode, uvideo bi da nemože. Tata je imao tajno oružje, stvar koja je Dejvida najviše plašila: stari kučkin sin mu je nekako biopotreban.Dejvid je osetio nalet ustajalog vazduha, daleko u tunelu je video svetla voza koji se približava i to ga jepodsetilo na očev dah na svom licu, na te krvave oči upaljene pijanim besom, koje se približavaju da nekogubiju.Misliš da si tako pametan, bolji od mene. Ali nikada nećeš moći da pobegneš od mene, DejvL A znašzašto? Jer sam ja u tebi. Deo tebe. Svaki put kada se pogledaš u ogledalo, ja ću iz njega da te gledam...* Fr.: prijatno. (Prim, prev.)Ajlin Gudž145Dejvid je zakoračio unutra i seo na sedište od tvrde plastike. Pogledao je oko sebe i video zaspalu pijanicuu prljavoj jakni s kapuljačom, kojom se nekako prekrio. Nije išao nigde, samo se držao dalje od ulice ipokušavao da se utopli. Odvratno.Ali je ova skitnica na neki čudan način učinila da se oseća dobro. Podsetila je Dejvida koliko je daleko odkuće i koliko je postigao u životu. Osetio se jačim. Koju god krivudavu loptu Rejčel bude na njega bacila,on će se izboriti s tim.„Zdravo, Dejvide."Ženski glas koji ga pozdravlja iz tmine njegove dnevne sobe. Dej-vidovo srce je poskočilo poput kola kojaskliznu sa ledenog puta. Ko je to do...„Rejčel?" Borio se da pronađe prekidač.Hriste. Rejčel, da, ali ne bi je prepoznao. Ona je mirno i uspravno sedela na imz* stolici pored kamina, rukeje prekrstila u krilu, kao veoma dobro dete u školi. Još jedna neobična stvar. Prvi put ju je video u haljini,kada malo bolje o tome razmisli. I to veoma lepoj. Od neke vrste mekanog pamuka, s lepršavom pastelnomšarom, možda batik načinom bojenja. Kosa, koja je obično lebdela u nežnom zlatastobra-onkastom oblaku -boje karamele - na njenim ramenima, sada je bila pokupljena nekom šnalom, otkrivajući goli, beli, nežnivrat. Ponovo se osetio uplašenim kao na platformi metroa, kao da će se dogoditi nešto loše, a istovremenose osećao znatiželjnim.

Najviše su ga plašile njene oči. Ogromne i tamne, pa ipak, neobično odsutne, delimično prazne, poputprozora na koji se navuku zavese. Šta god da je razmišljala i skrivala, ostavljala ga je na hladnoći.Na stočiću ispred nje nalazila se flaša kuervo golda,** dopola ispijena. Bez čaše, bez leda. Svemogućibože! Rejčel nije pila. Čaša vina i već bi se napila. Od ovog bi trebalo da bude potpuno razbijena, a ipak,izgledala je trezno poput paroha.Čuvaj se momče, pomislio je. Ovde se klizamo na vrlo tankom ledu. Samo čuvaj svoju zadnjicu.* Engl.: Eames - američki par dizajnera, Čarls (1907-1978) i Rej (1912-1988) Imz koji su u XX veku daliveliki doprinos na mnogim poljima dizajna uključujući industrijski dizajn, dizajn nameštaja, umetnost,grafički dizajn, film i arhitekturu. (Prim, prev.)** Marka tekile. (Prim, prev.)146Vrt la•zi„Neće ti smetati ako ti se pridružim?", rekao je, skidajući svoj kaput koji se cedio i prebacivši ga prekostolice. Onda je seo na sofu preko puta nje, a svaki mišić na licu mu je bio napet, oprezan. Podigao je flašu,pogledao u etiketu. „Možeš li da veruješ da ovo stoji u mom baru od prošlog Božića? Poklon od oca. Svakegodine mi šalje po jednu flašu. Ja obično ne pijem, ali napolju je prilično hladno veće. Mala količina pićaće možda oterati ovu hladnoću koju još uvek osećam."Isuse Hriste, zašto ona ne kaže nešto ili makar zatrepće očima? Šta se, do đavola, ovde događa?Onda se ona pomerila. Video je kako se stresa od jeze i kako pogled fiksira na njemu. Hladnoća. Kao da jejebenih nula stepeni. Mogao je da oseti kako mu se stežu jaja u preponama.Približavajući flašu svojim ustima, primetio je kako mu se ruka trese. A na rukama je osetio kako mu sekoža naježila.„Nemoj", rekla je. Mirno. Odlučno.Njen pogled ga je naterao da spusti flašu. Oh, Isuse, njene oči. Ta bezizražajnost se još više u njimaodražavala, dajući mu uvid u nešto užasno u njoj samoj, u nešto strahovito, stvarajući belu toplotu koja usamom centru isijava plavom bojom.„Ne želim da piješ kada to uradiš." Ponovo je progovorila, s tom istom suludom bezizražajnošću, poputravnog otkucaja srčanog monitora nakon što je stanje pacijenta stabilizovano.On je tresnuo flašu o sto svetle boje drveta, a nešto tečnosti prosulo se po ruci. Prineo je svoje zglobove kaustima i olizao ih, a oštar ukus tekile pekao mu je usta.„Uradim šta? Isuse, Rejčel, plašiš me, znaš to? Sediš ovde u mraku kao neki prokleti pauk. Trebalo je dame pozoveš, obavestiš me da ćeš doći. Da li si mislila da neću želeti ponovo da te vidim?"Morao je da gleda negde drugde kada je to rekao. Istina je bila da je želeo da se ona nalazi na nekoj drugojplaneti. Poželeo je da se nikada nisu ni sreli.„Baš me briga za to", rekla je. „Nakon večeras, to neće imati nikakve veze."

„Imaš li nešto protiv da i mene uključiš na svoju frekvenciju? O čemu ti to jebeno govoriš?"Više se nije toliko plašio. Sada je postajao potpuno iznerviran.„Hoću da kažem da me više baš briga za nas dvoje. To je završeno. Ovde sam zbog nje, bebe."Oh, Isuse. Oh, Hriste. Evo ga, dolazi. Sada će da kaže da bi trebalo da se venčamo, da izgovori neko sranjepoput toga, da ne bude kopile-147Ako mu je ikada bilo potrebno piće, to je upravo sada. Do đavola s njom. Zgrabio je flašu i pustio da mutečnost klizi niz grlo, grejući ga iznutra.Skrenuvši pogled od nje i gledajući po sobi, primetio je kako soba izgleda ogoljeno, zaista prazno. Ovde sepreselio pre koliko - šest, sedam meseci? Njemu je to izgledalo kao sledeći korak. Manji stan, okrenut kasevernoj strani, ali zato na fantastičnoj lokaciji - što je uvek impresioniralo žene. U Sedamnaestoj ulici,blizu Central parka. Nije stvarno gledao na park, ali je dovoljno blizu za posmatranje mnoštva lepihdevojaka u šortsevima i topovima koje šetaju tuda svakog leta.Kako je bese to nazvao onaj pederski agent za prodaju? Ljubavno gnezdo? Bolesno. Ali, često je o tomekasnije razmišljao, a na neki način to je bilo tačno. Hodnik tek što je renoviran, ali su stanovi još uvek imalite neke starinske detalje. Poput elegantno zaobljenih bronzanih ukrasa na tavanici s nijansama stakla bojemleka. Pa bakarne panoe sa ženskim profilima s obe strane okvira kamina. On je preko toga zakačioMuhinu* reprodukciju da bi ljudi znali da on razume taj period, da nije neki nekulturni nepismenjaković.Ali to je sve. Njegove knjige i druge stvari uglavnom su još uvek bile u kutijama, uredno položene poredzida. Osim naravno muzičkog uređaja. Kakvo je to zavođenje bez muzike? Imz stolicu na kojoj je Rejčelsedela ostavio je prethodni stanar, još jedan peder koji mu je tako-đe prodao čilim Navaho Indijanaca kojise nalazio na sredini parketa.Onda mu je iznenada sinulo zašto se nikada nije raspakovao. On je ovde samo odbrojavao svoje vreme, toje upravo ono što je radio. Čekao je svoju pravu selidbu.A sada će ova kučka pokušati da ga u tome spreči.„Šta želiš?", zlovoljno je upitao.»Želim abortus", reče hladno. „A želim i da ga ti obaviš."Dejvid se skamenio. Šta? Šta je ona upravo rekla? Osetio je kako mu flaša klizi iz ruku. Njegov mozaktakođe je negde odlutao. Kao onda kada je po mraku otrčao pravo u Kajler hol, teturajući se sa neke kućnežurke. U njegovim očima video se jarki odblesak. Zatim bol, koji se brzo razvija, dolazi mu do vrata, širi sekao kada se tupi talasi odbijaju o glavu.* Alfons Maria Muha (1860-1939), češki art nuvo slikar i dekorativni umetnik. (Prim, prev.)148Vrt laSada se stravičnost njenih reci ponovo vraća do njega i eksplodira mu u glavi.Isuse, nije moguće da je ona ozbiljna.

Ohladi se, govorio je sebi. Morao je da ostane pribran, da bude iznad svega toga. Ali Hriste, kako ga jeglava bolela. Kako, do đavola, da resi ovo?„U redu", rekao je. U glavi je zamislio da nosi svoj beli mantil s plavom plastičnom identifikacionompločicom na kojoj piše Dejvid Sloun, doktor medicine. Da, tako je sve bilo lakše. Osetio je kako mu sedisanje usporava. „Donela si ispravnu odluku. Videćeš da je tako najbolje. I kao što sam ti rekao,nameravam da s tobom budem u ovome do kraja. A, eto, potrefilo se da je Stiv Keleher najbolji ginekologkoga ja znam. Hajde da ga ja sada pozovem, vidim da li..." On je već ustao, išao je preko sobe da bi došaodo telefona.„Dejvide, ne."„Slušaj, znam da ne želiš da se za ovo pročuje. Ali on je veoma diskretan."„Nije stvar u tome. Baš me briga koliko je on dobar ili koliko diskretan. Ja tebe hoću." Ponovo taj miran,staložen glas.Isuse, sada se on preznojavao, kao onda kada je gledao svog oca kako se opija i čekao da mu padne drugacipela. Možeš da sediš ispod tog kreveta koliko god želiš, Dejvi. I da prespavaš, ako želiš. Ali pre ili kasnijemoraćeš da izađeš napolje, a ja ću te čekati kada to uradiš. Onda ću da ti pokažem za ha mije Bog daoovu desnu ruku.Sigurno da mene želiš, pomislio je. Kao što bi i ujka Sem, da nisam uvek bio korak ispred njega. Poputkosaca smrti. Poput mog starog.„Pijana si", rekao joj je.Tada se tupo nasmejala, samo jednom, poput usamljene note na gajdama. „Volela bih da jesam. Kunem sebogom da je tako."„Rejčel, slušaj..."„Ne, ti slušaj." Ustala je sevajući očima, a bol u njima je bio toliko jak da je morala da pogleda u stranu.„Rekao si da je to lako, kao kad se kod zubara vadi zub. Samo želim da ti...", glas joj je malo zadrhtao, aonda je ponovo sigurnije nastavila, „to znaš, to je sve. Kako to stvarno izgleda. Šta mi to stvarno radimo."Dejvid se iznenada setio kako je njegov otac jedanput nogama stravično išutirao njegovu majku. Ne bebu,Hale, vikala je. Molim te, nemoj bebu. U to vreme on to nije razumeo, ali kasnije jeste. Bila je u trećemmesecu trudnoće i izgubila je bebu.ilin Gudž149Sranje, zašto ga je terala da se priseća svega toga? A njegova glavobolja, Hriste, potrebna mu je nekatableta protiv glavobolje ili možda nešto još jače.Bes koji ga je obuzeo, postajao je sve jači pa se malo i zateturao.„Ti si potpuno jebeno poludela, dušo. Kako znaš da je to moje de-te? Kako ja da znam s koliko si ti to

muškaraca radila?" Čuo je zlobu u svom glasu, a jedan deo njega, deo koji je sve vreme stajao sa strane,šokirao se kada je shvatio da zvuči baš kao i njegov stari.Video je kako je ona potpuno pobledela i za trenutak je pomislio da će se onesvestiti. Ali se ona ipakzadržala na nogama, čvrsto se držeći za stolicu. Isuse, morao je da je kazni.Videvši bol na njenom licu, za trenutak se postideo. Shvatio je da ona ovo ne radi da bi mu se osvetila. Zatrenutak je luđački poželeo da je zgrabi u zagrljaj, da joj kaže sve što želi da čuje.„Tvoje je", rekla je. „Naše. Ova beba - ili kako god ti želiš da je nazo-veš - zajedno smo je napravili. Ja jenisam želela, kao ni ti, ali sada je to činjenica. Da sama odem da abortiram, kao da je to neki manji rutinskipostupak, pa... to bi učinilo da sve izgleda nekako jeftino. Kako ja sebe shvatam, kako gledam na život, čaki o sebi kao doktoru. Ako ovaj maleni život ne znači nešto, onda šta ima smisla? I tako Dejvide, to moraovako da se obavi. Razmišljala sam o tome i ovo je jedini način. Za mene. Ako hoću da živim s tim."Rejčel je ponovo sela, ruke je prekrstila na krilu, razmišljajući o tome kako je sada Dejvid verovatno mrzi,jer svoju iskrivljenu osvetu sada iskaljuje na njemu.Mada, kada se dođe do suštine problema, nema ni veze u šta on ve-ruje. šta god da su osećali jedno premadrugom (a sada je znala da je to mnogo manje nego što je ona zamišljala), gotovo je. Nikada više ništa nemože da postoji između njih dvoje.Ipak, sada moraju ovo da preguraju, ona i Dejvid. Njihova beba toliko zaslužuje. Pristojnu sahranu, a neneobeležen grob na kome niko neće da oplakuje njegov kratki život i ništa što će da obeleži njeno postojanje.Ne, ona neće ovo da anestezira, da se pretvara da to nije ništa. Da leži dok joj neki stranac, koji pevuši nekuglupu pesmu, vadi njenu bebu kao što se iznutrice vade iz ribe. Osećala je sramotu, a Dejvid mora to isto daoseti. U protivnom, kako bi mogla sebi da oprosti?Ali, sada je uvidela koliko je potcenila Dejvida. U njemu je bilo nečega što je podsećalo na divlju životinjukojoj je noga uhvaćena u čeličnu zamku - stvorenje koje je znalo da je jedini način da odatle izađe148Vrt laSada se stravičnost njenih reci ponovo vraća do njega i eksplodira mu u glavi.Isuse, nije moguće da je ona ozbiljna.Ohladi se, govorio je sebi. Morao je da ostane pribran, da bude iznad svega toga. Ali Hriste, kako ga jeglava bolela. Kako, do đavola, da resi ovo?„U redu", rekao je. U glavi je zamislio da nosi svoj beli mantil s plavom plastičnom identifikacionompločicom na kojoj piše Dejvid Sloun, doktor medicine. Da, tako je sve bilo lakše. Osetio je kako mu sedisanje usporava. „Donela si ispravnu odluku. Videćeš da je tako najbolje. I kao što sam ti rekao,nameravam da s tobom budem u ovome do kraja. A, eto, potrefilo se da je Stiv Keleher najbolji

ginekologkoga ja znam. Hajde da ga ja sada pozovem, vidim da li..." On je već ustao, išao je preko sobe da bi došaodo telefona.„Dejvide, ne."„Slušaj, znam da ne želiš da se za ovo pročuje. Ali on je veoma diskretan."„Nije stvar u tome. Baš me briga koliko je on dobar ili koliko diskretan. Ja tebe hoću." Ponovo taj miran,staložen glas.Isuse, sada se on preznojavao, kao onda kada je gledao svog oca kako se opija i čekao da mu padne drugacipela. Možeš da sediš ispod tog kreveta koliko god želiš, Dejvi. I da prespavaš, ako želiš. Ali pre ili kasnijemoraćeš da izađeš napolje, a ja ću te čekati kada to uradiš. Onda ću da ti pokažem za ha mi je Bog daoovu desnu ruku.Sigurno da mene želiš, pomislio je. Kao što bi i ujka Sem, da nisam uvek bio korak ispred njega. Poputkosaca smrti. Poput mog starog. „Pijana si", rekao joj je.Tada se tupo nasmejala, samo jednom, poput usamljene note na gajdama. „Volela bih da jesam. Kunem sebogom da je tako." „Rejčel, slušaj..."„Ne, ti slušaj." Ustala je sevajući očima, a bol u njima je bio toliko jak da je morala da pogleda u stranu.„Rekao si da je to lako, kao kad se kod zubara vadi zub. Samo želim da ti...", glas joj je malo zadrhtao, aonda je ponovo sigurnije nastavila, „to znaš, to je sve. Kako to stvarno izgleda. Šta mi to stvarno radimo."Dejvid se iznenada setio kako je njegov otac jedanput nogama stravično išutirao njegovu majku. Ne bebu,Hale, vikala je. Molim te, nemoj bebu. U to vreme on to nije razumeo, ali kasnije jeste. Bila je u trećemmesecu trudnoće i izgubila je bebu.MUnGudž___________________________________________149Sranje, zašto ga je terala da se priseća svega toga? A njegova glavobolja, Hriste, potrebna mu je nekatableta protiv glavobolje ili možda nešto još jače.Bes koji ga je obuzeo, postajao je sve jači pa se malo i zateturao.„Ti si potpuno jebeno poludela, dušo. Kako znaš da je to moje de-te? Kako ja da znam s koliko si ti tomuškaraca radila?" Čuo je zlobu u svom glasu, a jedan deo njega, deo koji je sve vreme stajao sa strane,šokirao se kada je shvatio da zvuči baš kao i njegov stari.Video je kako je ona potpuno pobledela i za trenutak je pomislio da će se onesvestiti. Ali se ona ipakzadržala na nogama, čvrsto se držeći za stolicu. Isuse, morao je da je kazni.Videvši bol na njenom licu, za trenutak se postideo. Shvatio je da ona ovo ne radi da bi mu se osvetila. Zatrenutak je luđački poželeo da je zgrabi u zagrljaj, da joj kaže sve što želi da čuje.„Tvoje je", rekla je. „Naše. Ova beba - ili kako god ti želiš da je nazo-veš - zajedno smo je napravili. Ja jenisam želela, kao ni ti, ali sada je to činjenica. Da sama odem da abortiram, kao da je to neki manji

rutinskipostupak, pa... to bi učinilo da sve izgleda nekako jeftino. Kako ja sebe shvatam, kako gledam na život, čaki o sebi kao doktoru. Ako ovaj maleni život ne znači nešto, onda šta ima smisla? I tako Dejvide, to moraovako da se obavi. Razmišljala sam o tome i ovo je jedini način. Za mene. Ako hoću da živim s tim."Rejčel je ponovo sela, ruke je prekrstila na krilu, razmišljajući o tome kako je sada Dejvid verovatno mrzi,jer svoju iskrivljenu osvetu sada iskaljuje na njemu.Mada, kada se dođe do suštine problema, nema ni veze u šta on ve-ruje. Šta god da su osećali jedno premadrugom (a sada je znala da je to mnogo manje nego što je ona zamišljala), gotovo je. Nikada više ništa nemože da postoji između njih dvoje.Ipak, sada moraju ovo da preguraju, ona i Dejvid. Njihova beba toliko zaslužuje. Pristojnu sahranu, a neneobeležen grob na kome niko neće da oplakuje njegov kratki život i ništa što će da obeleži njeno postojanje.Ne, ona neće ovo da anestezira, da se pretvara da to nije ništa. Da leži dok joj neki stranac, koji pevuši nekuglupu pesmu, vadi njenu bebu kao što se iznutrice vade iz ribe. Osećala je sramotu, a Dejvid mora to isto daoseti. U protivnom, kako bi mogla sebi da oprosti?Ali, sada je uvidela koliko je potcenila Dejvida. U njemu je bilo nečega što je podsećalo na divlju životinjukojoj je noga uhvaćena u čeličnu zamku - stvorenje koje je znalo da je jedini način da odatle izađe150Vrtlada sebi odgrize nogu. Stajao je na drugom kraju dnevne sobe, a njegovo zgodno lice delovalo je iznureno,njegova kosa, u normalnim okolnostima savršeno osušena, sada je bila razbarušena i vlažna, i sa nje su secedile vlažne kapi kiše preko kragne i ramena lakosta majice.Izraz na njegovom licu - nikada to nije videla ranije. A onda joj je iznenada sinulo: On je potpunoprestrašen.„Ne." Usne su mu obrazovale reč pre nego što se njegov glas čuo. „To je... neprihvatljivo. Mora da si ludakad pomišljaš da ću to sam da uradim svojoj..." Zastao je, gušeći se svojim recima. „Svojoj šta, Dejvide?"Kaži, do đavola, makar to kaži. „Ništa." Izvadio je maramicu i njome obrisao čelo. Nikada se nije osećaoovako panično, čak ni za vreme operacije od koje zavisi nečiji život. „Pogledaj, jednostavno možeš na to dazaboraviš, ovu svoju jezivu šemu koju si priredila. Ja sam doktor medicine, a ne jebeni psihijatar. To je onošto je tebi potrebno, dušo. Aha. Stvarno si ovog puta prešla granicu."„Možda", rekla je. „Ali to ništa ne menja. I dalje smo zajedno u ovome, na ovaj ili onaj način."„Šta time hoćeš da kažeš?" Njegove oči su se sumnjičavo skupile. „Hoću da kažem da ako ti ne obavišabortus, onda ga neće ni biti. Onda ću da rodim ovu bebu." „Da li ti to menipretiš?"„Ne." A tako je i mislila. „Samo ti govorim šta je za mene izvodljivo. S kojim izborima ja mogu da

živim.Da dozvolim da tvoj prijatelj Kele-her po meni čeprka nije jedan od tih."Rejčel je osetila hladnoću i pomislila da se ljudi sigurno ovako ose-ćaju kada umiru, ako to može da seoseti. Takođe je osetila strah.Pogledala je u Dejvida i pomislila: Ti nisi ni pola čoveka kakav je moj otac. Daje on na tvom mestu, on ovone bi uradio mojoj majci. Ne bi joj dozvolio da ovoliko pati.Sada se Dejvid povlačio, potpuno zaslepljeno i luđački. Njegovo stopalo zakačilo se o jedan nogar barskestolice, koja se uz tresak našla na podu. Sagnuo se da je podigne, a njegov torzo se brzo pomerao kao kadase kran pod uglom pokreće.Zatim se uspravio i razrogačenim očima buljio u nju, a beonjače su se jasno videle oko njegovih dužica uoku. Izgledao je kao da je shvatio da bi mogao da odgrize svoju nogu, a i dalje bi beznadežno bio uhvaćenu zamci.Dejvid je stao na neke kartone i zatvorio oči, a lice mu je potpuno pobledelo.151U redu", rekao je. „Do đavola, ti si pobedila. Samo ne znam šta je to što misliš da ćeš da dobiješ iz ovesvoje jezive horor scene koju si zamislila. Nadam se da ćeš to da dobiješ. Molim se Hristu da to dobiješ."Rejčel se osetila prilično teškom, u glavi joj se vrtelo. Bila je pijana. Samo to ranije nije primetila.Pobedila je. Trebalo je da se oseća dobro, makar pobednički. Ali jedino što je osećala je hladnoća i nekaunutrašnja mrtvačka ukočenost. Shvatila je da je važna stvar u ovom momentu samo da izdrži, da kroz ovoizađe ovako ili onako.Sledeći sat je bio potpuno zamagljen.Dejvid, na telefonu s Keleherom objašnjavajući mu tiho situaciju i tražeći mu ključ od ordinacije. Onda oniodlaze, vožnja u liftu u tišini. Napolju joj kiša pljušti po licu, udara je po glavi. Hladnoća. I dalje se tresla,čak i u pretoplom taksiju.Tek kada su došli u Keleherovu ordinaciju, na adresu u blizini Pete avenije, do zgrade s fasadom od mrkogpeščara, shvatila je šta su radili i to ju je preseklo, kao ubod nožem. Kada je Dejvid otključao vrata iuključio svetla, videla je osvetljenu čekaonicu s udobnim nameštajem i Kurijer i Iv* reprodukcijama,božično drvce na stolu u uglu, ukrašeno drvenim anđelima i kariranim masnicama.Nikada neću videti svoju bebu. Nikada neću moći da je držim u svojim rukama.Zatim soba za pregled, lepe zavese pastelnih boja, poredane rode po tavanici. I slike. Izgledalo joj je kao daih ima na stotine. Fotografije. Poredane na velikoj oglasnoj tabli i prikačene špenadlama u boji. Slike svihbeba kojima je Keleher pomogao da se rode.U njoj se javio plač, blokirao joj je dušnik da za trenutak nije mogla da diše. Nju neko vara, a što je jošgore, sama to radi. Soba joj se zamaglila od suza.Ne smem sada da se raspadnem, pomislila je. Kasnije. Kada se ovo završi. Ali, o dragi bože, znam

danikada neću prestati da ih viđam. Sve te bebe. Te slatke male bebe.S jedne strane sobe za pregled postojalo je udubljenje pregrađeno za-vesom i mekani pamučni ogrtačsložen na beloj stolici u uglu. Rejčel se Presvukla što je brže mogla, ali su joj se ruke tresle; njeni prsti, dokse borila s dugmadi na haljini, bili su grubi poput nekih drvenih štapova.* EngL: Currier & Ives - američka štamparska firma iz XIX veka poznata PO svojim litografijama. (Prim,prev.)152Vrt lažiGudž153Preko puta stolice nalazilo se ogromno ogledalo. Pošto je navukla ogrtač koji se pozadi vezivao, Rejčel jeza trenutak zastala, proučavajući svoj odraz u ogledalu. Videla je lice koje nije njeno, ispijeno i sablasnobledo, s upalim očima poput otiska palcem u gruboj glinenoj skulpturi. Čak joj je i telo izgledalo kao tuđe,s teškim, otečenim grudima, a tamne bradavice vidljive čak i kroz taj tanak pamuk. Stomak joj je delimičnobio zaobljen i nežan s obe strane karlice koja je štrcala. Ruke je stavila na stomak, nežno ga gladeći, a očisu joj se punile novim suzama.„Zao mi je", šapnula je. „Tako mi je žao."Hladno i mrtvo osećanje je nestalo, ali je osetila bol u grudima. Neću te zaboraviti, bebo.Kada je izašla iza zastora, Rejčel je videla da je Dejvid bio spreman. Ruke je oribao, navukao rukavice, ainstrumente je poredao po metalnom poslužavniku.Ona se uspela na ivicu stola za pregled, a pod golim leđima je ose-ćala hladnu i grubu papirnu navlaku,koja je neobično podsetila na majku. Poštara/ se, dobro se postaraj da pokriješ poklopac pre nego štosedneš. Ni sama ne znaš koje sve bakterije možeš da zakačiš u javnom kupatilu.Rejčel se cepala između jecaja i luđačkog naleta smeha. Pogled je pažljivo držala udaljen od Dejvidovihočiju. Ako ga pogleda, ako pogleda u ono šta on sada drži u desnoj ruci, možda bi počela da vrišti ili daludi.„Nije prekasno." Zvuk Dejvidovog glasa preleteo joj je preko uva. „Mi ne moramo da prolazimo kroz ovo.Mogu ponovo da pozovem Štiva, da mu kažem da dođe."Njegove reci su je ponovo urazumile, kao da je neko preko nje sipao kofu ledene vode. „Ne", rekla je.„Uradi to."Rejčel je legla na leđa potpuno ukrućene kičme kao da je progutala neki štap i naterala svoje drhtave nogeda se otvore. Sada je usledio hladan šok na njena bosa stopala. Njeno telo je očekivalo Dejvidov dodir.Ali kada je Rejčel pogledala kroz svoje raširene noge koje su visile u vazduhu i videla šta će se desiti, skoro

da je promenila mišljenje.Dejvid. Njegovo lice, koje se nalazilo između njenih raširenih kolena, izgledalo je poput sablasnog mesecau hladnoj noći, a svetlost se odbijala o čelični instrument u njegovoj ruci. Obuzelo ju je jezivo predosećanje:To je kao brak, zar ne? Ovo će nas vezati do kraja naših života.A onda je znala da je prekasno. Došli su do tačke gde nema povratka.Na prvi hladan prodor spekuluma, Rejčel je ugurala pesnicu u usta kako bi sebe sprečila da vrisne.6.Manonu je toliko dugo trebalo da umre.Silvi se pomerila u svom sedištu, delimično uznemirena tim tužnim duetom, dok je dirigent mlataraosvojom palicom kao neki luđak. Želela je da se zavesa spusti. Neobično. Obično je volela da bude ovde, uMetropoliten operi. Da sedi pored Džeralda u njihovoj loži u parteru, na kamenom ispupčenju iznadelegantne svetine na orkestarskim sedištima i direktno okrenuta ka sceni, s najboljim pogledom u operi.Poput kralja i kraljice, što su na neki način i bili. Bože, na koliko su samo svečanosti i sastanakaprisustvovali, koliko je samo večera i zabava ona priredila, počevši još od onda kada se nalazila izmeđuBrodveja i Trideset osme ulice. A svih tih godina je Džeraldova banka bila vodeći sponzor.Ali večeras se osećala nemirno. De Grije,* koji je izvodio italijanski tenor za koga nikada ranije nije čula,izgledao je poput zavezane ćurke s ukrasima iz devetnaestog veka, a što je još gore, zvučao je kao da jeprehlađen. A diva, koja je navodno bila zanosna petnaestogodišnja le-potica, izgledala je kao da imapedeset godina i bila je krupna kao konj. Stvarno je pravi podvig držati njeno telo na izdisaju u svojimrukama.Silvi je svoju ruku položila na Džeraldovu. Iz nekog razloga, u slabo osvetljenoj loži, nije bilo nikoga osimnjih dvoje. Ali, Džerald to verovatno nije ni primetio. I on bi trebalo da bude nemiran, u svojoj uštirkanojkošulji i preuskom smokingu za koji je insistirao da mu i dalje savršeno stoji, ali u odsjaju ćilibarskogosvetljenja sa pozornice, primetila je ushićen izraz na njegovom licu. Glava mu je bila lagano zabačenaunazad, oči napola zatvorene, a usne su se same pomera-le izgovarajući libreto. On nije video Manonovenapregnute šavove ili čuo tenorov hrapav glas. Za Džeralda je postojala samo Pučinijeva nežna, poletnamuzika.Dragi Džerald. Nije li to jedan od razloga što ga ona toliko voli? Njegov talenat da vidi samo dobre stvari, ane šta se u stvari tamo nalazi. Način na koji je on u njoj video samo lepotu i odanost. Svih ovih godina on ješlep za njene grehe kao i De Grije za Manonove.* Misli se na Pučinijevu operu Manon Lesko radenu po istoimenom romanu Prevoa. (Prim, prev.)Mlin Gudž____________________________________________155Silvi je sada dodirivala njegovu ruku i osetila kako se ona obavija oko njene, topla i razuveravajuća. Da lije izgledao umornije nego inače? Osetila se pomalo zabrinuto. Ili je to samo zamišljala? Bolelo je

da porediDžeraldovu sliku koju je nosila u mislima - elegantnog i energičnog predsednika banke za koga se udala -sa pogrbljenim, sedim čovekom koga je večeras posmatrala kako se polako spušta niz stepenice, jednu pojednu, držeći se čvrsto za ogradu kao oslonac.On ima sedamdeset šest godina, pomislila je, besna na sebe. Naravno daje malo usporio. Alije zdraviji negoikad.Pa ipak, Silvi nije mogla da se otrese jeze koja joj se spuštala niz kičmu dok je gledala Manona kako umire.Bez njega, pomislila je, ne bih mogla da opstanem. Moj zaštitnik, moj najbolji prijatelj.Više nije bio njen ljubavnik; već godinama nisu bili zajedno kao muž i žena. Od Džeraldove poslednjeoperacije, nekako nije bio više u mogućnosti da...Ali to nema veze. Sada je osećala da mu je bliža nego ikada. Sigurna i voljena. Kada bi šetali po Riversajdparku držeći se za ruke ili jednostavno ovako sedeli, osećala je dublju bliskost nego svih onih godina kadasu vodili ljubav.Od kada se povukao sa mesta predsedavajućeg u Merkantajlu, stalno su zajedno. Za vreme hladnih meseciu Palm Biču, čitaju romane jedno pored drugog, igraju bridž udvoje pored bazena dok im Kala-sova pevaserenade sa stereo-uređaja. Pa ono putovanje u Veneciju prošlog proleća - kako je predivna sećanjapreplavljuju! - odsedanje u istom apartmanu u hotelu Griti gde su proveli svoj medeni mesec, skoro pretrideset godina.Silvi je pomislila na putovanje koje su planirali za sledeći mesec, krstarenje po Bora Bori i Tahitiju. Malose opustila. Da, upravo je to ono što mu je potrebno. Dobro će mu doći malo morskog vazduha, a ceo tajGogenov raj će mu vratiti malo boje u lice, učiniće da mu oči opet zablistaju.Sada se zavesa spuštala, praćena gromkim aplauzom, dostižući vrhunac u ponekim razbacanim uzvicima„BRAVO! BRAVISSIMO!" Nekoliko sekundi kasnije, glavni akteri su izašli na binu, izgledajući Pomaloneobično u svojim kostimima, kao da su odsečeni od svog po-zorišnog sveta, pod bleštavim osvetljenjemreflektora iza somotske za-vese jarkocrvene boje, nisko se poklanjajući, a debela diva najniža od syih,izgubila je malo ravnotežu prilikom podizanja.156Vrt la-.A tek svetla. Lusteri su se veličanstveno, magično spuštali, sa kraja mesinganih sipki do prostranog svodatavanice prikazujući pregršt svetlećeg i treperavog kristala.Ispod njih su ljudi počeli da ustaju, a neki su još uvek aplaudirali. Muškarci u somotskim sakoima ismokinzima, žene u dugačkim svečanim haljinama od svile, satena i krutog brokata, dok su njihova sjajnakrzna nehajno prebačena preko naslona sedišta. Silvi je u svojoj glavi čula mamin glas, kao da sedi na

stolici pored nje. Prava dama nosi običan štofani kaput kao da je to njeno najbolje krzno od lasice iprebacuje ga oko sebe kao da joj je hladno. Da ona može sada da bude ovde, da vidi Silvin ruski crni kaputkoji je okačen u predsoblju. Mama, s jednim svojim dobrim crnim kaputom, koji je iz godine u godinunosila.Silvi je pomislila da bi mama takode volela drago kamenje. Veličanstvene komade koji vise oko vrata,zglobova, prstiju i ušiju - bulga-ri, kartije, van klifi arpls. Zaslepljujuće.Silvi je prstima dodirnula ogrlicu oko svog vrata. Predivni stari smaragdi s filigranskimosamnaestokaratnim zlatom, koju je pre četrdeset godina u Parizu dizajnirao legendarni Žan Tusen izKartijea. Džeraldov poklon za njen poslednji rođendan. Rekao je da joj se slaže s očima, nikada nepominjući bogatstvo koje mora da je za nju platio. A kako je ona savršeno išla sa skapareli večernjomhaljinom koju je večeras nosila, jednostavnom somotskom crnom, elegantnom i vanvre-menskom poputsmaragda koji su joj služili kao pozadina.Silvi je ustala i krenula prema vratima lože. Iznenada je shvatila da Džerald nije pored nje da joj pridrživrata, kao što je uvek radio. Vratila se nazad i videla da on još uvek sedi. Dragi bože, kako je on umornoizgledao! Srce joj je bubnjalo do grla.Onda je Silvi brzo umirila sebe. Kasno je, a tako dugo veče, sa četiri beskonačna čina, dve pauze, naravnoda je umoran. Ko ne bi bio? Pa ipak...„Džeralde", nežno se raspitivala, „da li se dobro osećaš?"On je malo ispravio svoja ramena i uspeo blago da joj se nasmesi. Da li je on ćelo veče izgledao ovakobledo?„Ništa o čemu treba da se brineš, draga moja. Mislim da se samo radi o otežanom varenju. Jeo sam maloviše nego obično." Naprezao se. „Znaš, stvarno mislim da je došlo vreme da skinem nekoliko kilograma.Ako mi oko struka stvari budu još tesnije, neću moći da sedim.Znala je da je šalom pokušavao malo da je opusti, ali je i dalje bila prisutna ona dosadna briga koju jeosećala. Prisećala se njegovog dru-_______________________________________157gog infarkta, mnogo goreg od prethodnog; Džerald u bolnici Njujork, sa cevčicama koje su mu provučenekroz ruke, nos, kateter između njegovih nogu, žice oko grudi. Monitor koji pisti iznad glave i beleži svakiotkucaj srca. Kao da je ta šiljata zelena elektronska linija jedina stvar koja pokazuje da je on još uvek živ.A tek svi oni studenti medicine, stažisti, specijalisti, laboratorijski tehničari, kardiolozi koji ulaze i izlaze,nikada mu ne dajući ni trenutak odmora. Na smrt su je plašili svojim dugim, ozbiljnim pogledima i svojimteško razumljivim objašnjenjima. Na kraju su se ona i Džerald odlučili za pejsmejker.Ali njemu je sada dobro. Pre nego što smo se vratili sa Floride, specijalista mu je sve proverio i testirao. Sto

posto, rekao je. Ja preterujem, kao i obično.„Zašto se ovde malo ne odmoriš?", rekla je, nežno položivši svoju ruku na njega, šokirana njegovomslabošću, a na ramenima sakoa gde se nalaze naramenice obrazovala se mala koščata izbočina, što je nekadabilo ispunjeno mišićnom masom. „Nema smisla da žurimo ka izlazu dok se gužva malo ne smanji.Doneću ti nešto da popiješ, možda neki gazirani sok iz bara?"Uzdahnuo je. „Da, tako je. Nešto što će mi umiriti stomak, a onda ću da budem kao nov. Ne smeta ti to, zarne? Ja bih sam išao da donesem, ali..." Glas mu se gubio. „Naravno da mi ne smeta", rekla je uz usiljenuveselost.Onda ju je on zapanjio iznenada rekavši: „Baš sam razmišljao o Rej-čel. Imala je osam godina kada je prviput otišla u letnji kamp. Da li se sećaš? Mi smo je do tamo odvezli, a sve druge devojčice su se čvrstodržale uz roditelje i ponašale kao da je to smak sveta. A naša Rejčel je rekla: - One plaču jer su im mame itate tužni. I vi ste takode tužni. Ali ja neću da plačem. I suviše sam velika za to."„Sećam se", rekla je Silvi nežno. U svojim mislima je u retrovizoru Džeraldovog bentlija videla Rejčel,devojčicu u crvenoj bluzi i na plavom biciklu kako im ozbiljno odmahuje. Silvi je osetila kako joj se srcesteže.Njene misli su odletele na jučerašnje popodne, šok kada joj je Rejčel priznala da je trudna. Oh, kako jesamo žudela da ublaži Rejčelin bol! Da joj nekako pomogne.Da Uje trebalo dajeposavetujem?, pitala se Silvi. Moje rođeno unu-če, beba nakon svih ovih godina, kakobi to bilo predivno!Ali je ipak uspela da od Rejčel prikrije svoju sopstvenu čežnju. Ko ja da nešto kažem? Da je ona samoznala kako sam se, kada sam158Vrt labila trudna, molila da pobacim. Kako sam mrzela činjenicu da ću roditi Nikosovo dete.Da, Silvi je s tugom razmišljala, znam kako je to kada nosiš bebu koju ne želiš. Ne bih želela da Rejčel todoživi, bez obzira koliko ja to želim.Ne, ona mora samo da razmišlja o tome šta je najbolje za Rejčel. Molila se da će Rejčel da uradi ono što jeispravno... za sebe. I zahvaljivala je Bogu da joj se Rejčel poverila. Znala je da njena ćerka nije tolikobliska s njom kao sa Džeraldom, ali će sada one da dele ovu tajnu i biće povezane. Silvi je osetila manjinalet pobede: Vidiš, njoj sam ipak potrebna.Sutra ujutru će odmah da pozove Rejčel i dozna šta je odlučila. Po-nudiće joj utehu, ako može. Ali mora dabude oprezna i ne dozvoli da Džerald za to sazna. On bi se tako potresao.Džeraldov glas je prekinuo Silvine misli: „Zvao sam je da večeras pođe s nama - znaš kako je ona uvekvolela Мапопа. Ali je rekla da mora da bude u bolnici." Blago se zagrcnuo. „Toliko toga sam želeo

zaRejčel, čitav jedan Mesec, pa čak i više od toga, ali sada, kada ona to i ostvaruje i prezauzeta je za bilo štadrugo, ja samo želim češće da je viđam!"Silvi je pomislila na još jedan razlog zašto je Rejčel možda odlučila da ne pođe večeras. Ali nije ništa rekla,samo je čvrsto uhvatila kvaku kako bi ušla u hol.Pogledala je u Džeralda pogrbljenog u svojoj stolici ispred, u čove-ka s kojim je živela tolike godine i kojegje volela. Osetila je iznenadni nalet emocija.„Džeralde?" Gledala ga je dok se okretao ka njoj s upitnim osme-hom, a ramena su mu se malo ispravila.„Volim te."Bila je svesna da crveni, a osetila se i malo budalasto zbog toga -ona, sredovečna žena, koja se ponaša kaoneka mlada devojka koja se prvi put zaljubila! Oni su toliko retko izgovarali ove reci naglas, a nikada ujavnosti.Džeraldov pogled se fiksirao na njoj, a oči su mu svetlele. Onda se zakikotao. „Gospodin Pučini", rekao je.„Bez obzira koliko puta pogledam Мапопа, on na mene ostavi utisak. Vidim, i na tebe."Srce joj je zaigralo. Možda je ona donela pravi izbor pre mnogo godina. Oh da, možda je tako.„Tvoj gazirani sok", podsetila ga je. „Odmah se vraćam."Hodnik s tapetama s dezenom kupina je bio prepun ljudi koji su pokušavali da dođu do stepenica koje suvodile do glavnog hodnika-Ailin Gudž___________________________________________159Znala je da se napolju, iza fontane, nalazi predugačak red limuzina koje se sporo kreću, a odmah dostaklenih vrata glavnog ulaza nalaze se šoferi na svojim mestima, opremljeni velikim kišobrani ma kako biod jake kiše koja je padala još od podneva zaštitili svoje gaz.de i gazdarice.Silvi je prošla pored tamnokose žene koja je nosila crnu plišanu mini suknju i zlatni top sa šljokicama, ikoja je sa svojim pratiocem čavrljala na francuskom jeziku. Gde god se okrenula čula je bučne glasove,smeh. Izgledalo je kao da svi govore nekim stranim jezikom, jer joj je njihovo nerazumno brbljanjeodzvanjalo u ušima.Silvi se nasmešila, klimajući glavom u pravcu Adelin Vanderhof, žene koju je površno poznavala izHarmoni kluba. Nadala se da Adelin neće pokušati da razgovara s njom. I Silvi se osećala pomalo bolesno,jer su je gušili pomešani mirisi krzna i skupocenih parfema.Dolazeći u foaje partera, gde se svetina kretala nadole ka stepenicama, Silvi je uz olakšanje primetila da barjoš uvek nije zatvoren. A i niko ne čeka u redu; svi su želeli da idu kući.A tamo će i ona i Džerald da budu za nekoliko minuta, s Emili-om koji ih čeka kako bi ih odvezao kući.Onda će ona udobno da smesti Džeralda u krevet, možda uz čašu toplog mleka. Možda će malo da gledajuteleviziju; možda ipak mogu da odgledaju poslednje vesti. Džerald je spomenuo da će Nikson danas daodrži konferenciju za novinare i nadao se da će ovaj novi predsednik da uradi nešto značajno kako bi

poboljšao ekonomiju. Silvi se pretvarala da deli Džeraldov entuzijazam prema Niksonu, ali mu potajno nijebaš ranogo verovala. Podsećao je na one prepredene prodavce automobila koji se reklamiraju kasno uvečena televiziji.„Silvi? Jesi li to ti?"Taj glas, muževan i s delimičnim akcentom ju je prepao tako da je skoro prosula penušavu čašu sode kojuje upravo uzela iz bara.Ne, to ne može da bude...Onda se okrenula i videla da jeste, a srce je počelo ubrzano da joj kuca. Tu je stajao, sada sa sedom kosom ipomalo zdepast, ali ne previše izmenjen. Vodnjikave crne oči kao na Van Gogovim slikama, otvorene izemaljske; čvrste i velike crne kovrdže prošarane sedim vlasima.Nikos.Da li je to moguće? Kako je to moguće?Više od dvadeset punih godina je prošlo. Nikada nijedne naznake °d njega. Ona se pitala, ilipretpostavljala... šta? Da je on mrtav ili da se odselio daleko odatle.160Vrt lažiIli su to jednostavno bila njena nadanja? Da se njen zločin sakrije zajedno s njim, na njega zaboravi, bezpovratne adrese. A sada je on tu.Hodao je ka njoj kratkim, snažnim, krupnim koracima, dok se sve-tina pomerala s obe strane. Njegovohramanje sada jedva da se prime-ćivalo.Silvi se uspaničila. Ne mogu da se sakrijem ili pretvaram da ga ne poznajem. O bože, šta ću da kažem?„Silvi! Neverovatno. I dalje prelepa kao i uvek. Jadna Redžina, ona nije ostarila tako graciozno, ali je njenglas i dalje kao nekada. Jesi li uživala u Manonu večeras?"Akcenat je bio isti, ali se njegov engleski popravio; zvučao je uvere-no, autoritativno. Očigledno je da jeNikos uspeo da napravi nešto od sebe. Silvi je primetila izvanredno odelo s dva reda dugmadi koje je nosio.Pa njegovu ermes kravatu sa zlatnim i od oniksa iglama za mašnu i manšetama koje se s njom slažu.Može li on da primeti kako utiče na nju? Osećala je nesvesticu, kao da sve te godine nisu ni prošle, kao dajoj je opet na terasi, izvan gostinske sobe, nudio cigaretu.„Oh, da, veoma", rekla je. Neverovatno, kako je lako reći odgovarajuće stvari čak i kada ti srce kuca poputptice koja je zatvorena u njenim grudima.„Moja žena, ona bi tako uživala u večerašnjoj izvedbi."Eto vidiš. On je oženjen, verovatno ima i mnogo dece, a možda čak i unučice. Pa zašto onda stojiš ovde iznojiš se poput odbeglog zatvorenika koga jure psi tragači. On nikako ne sme da sazna za Rouz.„Šteta što onda nije mogla da dođe", Silvi je promrmljala.„Da." Njegove tamne oči postale su još tamnije. „Barbara je umrla prošle godine."„Oh, žao mi je." Silvi se osetila čudno što ga je tešila. Njena zabrinutost za Džeralda iznenada se vratila unaletu. Morala je da se izvini. Ali kao da nije bila u mogućnosti da se pomeri.

„A tvoj muž?" Nikos se raspitivao. „Da li je on ovde?"„Oh da. U stvari, on me sada čeka. Pa, ako ti ne smeta..."Nikos je nežno stavio svoju ruku na njenu. „Toliko vremena je prosio, sigurno imaš minut koji možeš daizdvojiš. Za starog prijatelja."Silvi je zurila u njega, osećajući vrelinu na mestu gde ju je on dodirnuo. U jednom stravičnom trenutku bilaje sigurna da on zna za Rouz i da je muči time što se pretvara da ne zna.Smeši se. Ponaša/ se prirodno.161Pa, naravno", oduševila se, malo i previše. „Kako nepažljivo od mene Dok ja razmišljam kako dobroizgledaš, zaboravila sam da te pitamkako si?"„Vrlo dobro, hvala. Sreća je bila blagonaklona prema meni. Posao dobro ide. Dovoljno da ne sedim dokon irazmišljam u praznoj kući." Stavio je svoje ruke preko njenih, gurajući je bliže zidu, van gužve u kojoj subili. „Cigaretu?"Silvi je osetila kako joj se vrelina penje uz vrat, ponovo se prise-ćajući tople, vlažne noći kada ju je prvi putpoljubio. Odmahnula je glavom posmatrajući ga dok je vadio svoju tanku zlatnu tabakeru iz džepa iizvukao cigaretu.„Kakvom vrstom posla se baviš?", raspitivala se, pokušavajući da zvuči prijateljski i uljudno. Očigledno daviše nije bio majstor.Zabavio ju je prilično grubim načinom na koji je zapalio cigaretu; izvukao je šibicu iz kutije i kresnuo je osvoj nokat na palcu. Pretpostavila je da je tabakera poklon od njegove pokojne žene.„Sada imam svoju građevinsku firmu. Trenutno gradimo stambene kuće u Brajton Biču. Nadam se da ćemoih završiti do septembra, uz božju pomoć i naklonost prirode."Silvi se zapanjila. „To si ti? Ti poseduješ Anteros konstrukcije?"Džeraldova banka je osigurala taj poduhvat. Setila se kada je on to pomenuo, govoreći kako je pametnoulagati i graditi u toj oblasti, baš na samom okeanu, a ipak udaljeno od grada samo kraćom vožnjom.Nikos je slegnuo ramenima, dok se osmeh pojavio na njegovim punim usnama. „Jednu stvar sam shvatio;što ti je veća kompanija, to te vise poseduje, umesto da bude obratno. Mislim da bi se tvoj muž s timsaglasio, zar ne?"Silvi se nasmejala. „Da. Kako si znao? To je jedna od Džeraldovih uobičajenih zamerki.".,Znaš, uvek sam mu se divio." Nikos je povukao dim cigarete, ispuštajući kroz nos blagi oblačić dima.„Izvanredan čovek. Pametan... a ima i veliko srce takođe." Potapšao se po grudima.Silvi je osetila kako joj opet postaje toplo. Zašto on ovo radi? Imao Je puno pravo da mrzi Džeralda. Tonije imalo smisla, osim ako joj se nekako nije rugao.»Da", odgovorila je kruto. „Pogledaj, ja stvarno moram..."Ali Nikos kao da nije bio svestan njene nelagodnosti. „Znaš, zaista ^i je učinio veliku uslugu kada me je

izbacio. Da me nije oterao, mož-^ nikada ne bih sam započeo svoj biznis. Ili..." Naglo je zastao, kao da162Vrt lažije uhvatio sebe da otkriva nešto što nije nameravao. Taj neugodan trenutak je prikrio svojim sjajnimosmehom. „Ali uviđam da sam sebičan što te ovoliko dugo zadržavam."„U redu je", rekla je, nadajući se da on neće primetiti koliko je njoj laknulo. Pogledala je u čašu soda vodekoja je postala topla u njenoj ruci. „Bojim se da ću ovo sada morati da zamenim. Izgleda kao da jeizvetrila,"„Dozvoli meni." Pre nego što je mogla da se pobuni, zgrabio je čašu iz njene ruke i krenuo ka baru. Alisedokosi čovek iza šanka je odmahivao glavom, rekavši da je zatvorio.Silvi je posramljeno posmatrala kada je Nikos izvadio novčanicu iz svog novčanika i predao je prekošanka. A iz halapljivog pogleda šan-kera, zaključila je da se radi o krupnijoj novčanici. Trenutak kasnije,Nikos se vratio sa svezom čašom soda vode s ledom.„Nije trebalo to da uradiš", rekla je.Nikos je ponovo slegnuo ramenima. „Hajde samo da kažem da sam ostao dužan tvome mužu. Računaj ovodelimičnim vraćanjem duga."Silvi nije mogla da zamisli zašto bi Nikos osećao zahvalnost prema Džeraldu, ali je osetila iskrenost unjegovom glasu. Možda to ima neke veze s umešanošću Džeraldove banke u projekat Brajton Biča.„Hvala ti u svakom slučaju", rekla je. Pružila mu je svoju slobodnu ruku, a nju je istog momenta zgrabilanjegova ogromna i žuljevita. „Do viđenja. Drago mi je što smo se opet videli."Okrenula se da pođe dalje, kada joj je Nikos dodirnuo rame. „Sačekaj. Još jedna stvar me zanima. Nikadami nisi rekla. O tvojoj ćerci. Je li ona dobro?"U tom stravičnom trenutku, Silvi je pomislila da on misli na Rouz. Njegovo dete. Osećala je kao da joj jeneko stavio pesnicu na srce i zatvorio ga, terajući da se krv izliva napolje. Polako se okrenula kako bi sesusrela s njegovim pogledom, pokušavajući da održi prisebnost.„Rejčel je dobro", rekla je. Mora da je Džerald pomenuo Nikosu. To je to. Nikos je samo bio uljudan.Ali sada mora da je video da nešto nije u redu, pomislila je, oseca-jući se bespomoćno. Pogledaj kako sumu oči zasuzile, a lice iznenada ukrutilo.Silvi je uskočila pitanjem, kako bi prikrila tu neprijatnost. „Mora da i ti imaš dece", brzo je rekla.„Ne." Nikos je žalosno odmahnuo glavom. „Bez dece." Cigareta mu je izgorela do filtera, pa ju je ugasio uvisokoj metalnoj pepeljari na po-MunGudž163.------du do njega. Izgledalo je kao da se nigde ne žuri. „Barbara i ja smo že-leli decu. Veoma. I svaki put kada bizatrudnela, nadali smo se da će tog puta... ali, pretpostavljam da nije bilo suđeno."„Žao mi je", rekla je Silvi. Nije li to već jednom rekla? Nije mogla da se seti. Osetila se

paralisanom, doksu joj misli lutale.Nikos se onda sagnuo, toliko blizu da je mogla da oseti nikotin u njegovom dahu. „Silvi, ja znam", tiho jerekao.On nije mislio na njeno saosećanje sa situacijom. Bila je to izjava sama za sebe. Obuzela ju je panika,izbacujući je iz ravnoteže. Osetila je kako se nešto proliva niz njenu haljinu. Džeraldova soda. Prevrnula se,a deo se prolio po prednjem delu haljine.Sada je njen mozak ubrzano radio. On zna, on zna, on zna... „Šta ti znaš?", pitala je, nasmejavši sekoketnim nevinim osmehom, za koji je i bez ogledala znala da nikoga ne bi prevario.„Sumnjao sam u to dosta dugo", rekao je. „Rodila si dete devet me-seci nakon što smo ti i ja..."„Ne", zaustavila ga je, grubo koraknuvši unazad, a još više tečnosti se prosulo po haljini. „Grešiš."„Da li grešim? Postojalo je vreme kada sam se nadao da grešim i stidim se da to kažem."„Ovo je ludo", rekla je grubo. „Neću ovo da slušam više nijedan minut." Ali njegova ruka je obuhvatilanjen zglob poput čelične narukvice. Samo što je sada njegov dodir bio poput vatre, dok je njena ruka bilahladna poput leda. Suze su joj navirale na oči. „Molim te, moram da se vratim do Džeralda. Pitaće se gdesam do sada."»Silvi, ja ne pokušavam da te povredim. Moraš u to da veruješ. Želim samo jednu stvar. Da ti to kažeš,samo da to kažeš. Samo to. Toliko mi učini. Nikada to ranije nisam tražio, iz poštovanja prema Barbari. IDžeraldu, takođe. I kunem se da ako kažeš da je to tačno, ostaviću te na miru. Nikada ti neću prići..."Silvi se otrgla iz njegovog stiska, nemoćna da izdrži i sekundu više, glad u njegovim tamnim očima; znaoje kao što i ona zna - da ga je izdala, kao i Džeralda.Pobegla je, a da je prvi put u životu nije bilo briga kako izgleda ili ko ju je video. Džerald. Mora da se vratido njega. Oh, dragi bože, ubi-10 bi ga ako bi to saznao. On to ne srne nikada da sazna. »Silvi!", dozivao jeNikos. „Sačekaj!"Silvi je osetila kako joj lice crveni, zamišljajući kako ljudi bulje, tra-care.te, želela je da mu vikne, molim te, ostavi me na miru.Ah čak i dok je trčala duž krivudavih zidova partera, sa sodom ruci koja se prosipala preko zglobova, iprošla kroz vrata koja vode do njihove lože, uz zvuk srca koji joj je odzvanjao u ušima poput voza u nekomtunelu, znala je da, u stvari, nije bežala od Nikosa, već od i užasne istine.Rouz...7.Pokušavajući da se smesti u prepunom metrou, Rouz se uhvatila za potpornu dršku. Klackala se dok se voznaglo kretao napred, a zbijena tela su se nalazila svuda oko nje. Hvala nebesima, makar je išla u željenompravcu. Kući.Zatvorila je oči, zamišljajući da je već tamo. Pela se uz stepenice, do četvrtog sprata, polako, zaista polako,

tako da je uživala u samom iščekivanju. Čak ni saznanje da je nana tamo nije moglo da joj pokvaripredivnu nadu da je možda stiglo pismo za nju - pismo od Brajana.Molim te, bože, neka ovog puta bude tamo. Toliko vremena je prošlo, čitava dva meseca, a ja sam bila takostrpljiva. Samo jedno pismo, razglednica, bilo šta. Znam da nije mrtav, jer njegovi mama i tata dobija-jupisma. Mora da postoji dobar razlog zašto ja još nisam dobila neko.Ali šta ako je razlog jer me više ne voli?Rouz je osetila kako se preznojava, graške hladnolepljivog znoja su se stvarale između njenih grudi, ikružno se širile kao kapi vode na upijajućem papiru, što je činilo da joj se vide znojave mrlje ispod pazuha,a pozadina njene bluze se lepila o plećku ispod debelog vunenog kaputa. Istovremeno je u stomaku osetilaledenu grudvu straha. Molim te... oh, molim te, neka ovog puta tamo bude pismo...Onda je postala svesna da se neko telo, koje joj je doticalo leđa, po-meralo. Muško telo koje je tolikosmrdelo na cigarete da je to mogla da oseti i leđima okrenuta, češalo se o nju. Dragi Isuse, mogla je da gaoseti, njegovu ukrućenost, čak i kroz svoj debeo kaput. Bes i prezir su se komešali u njoj.Pokušala je da se izmigolji, ali je bila prikleštena sa svih strana, a u međuvremenu se on samo još višestiskao uz nju. Do đavola, nije mogla čak ni da se okrene da bi videla ko je to. Perverznjak, ljigavac, onverovatno zove devojčice i preko telefona im govori gnusobe.Rouz je pomislila na knjigu koju je držala ispod pazuha, izdanje Pravnog pregleda iz 1967. godine.Naciljala je nadole, a svoj lakat je nakrivila, dok joj je teška knjiga pružala željenu težinu. Osetila je kakonešto udara u nju i čula je iznenađen jauk. Pritisak o njena leđa je iznenada prestao.Vrata su se otvorila i svi su krenuli ka izlazu, a kondukter je vikao: „Avenija de Kalb, sledeća stanicaAtlantik!" Neki putnici su izašli napolje,a još više ih je ušlo unutra. Rouz je osetila potrebu da se166progura između njih i nekako se izvuče na platformu. Naredni voz ve rovatno ne bi bio ovoliko pun i takobi se makar oslobodila perverz njaka.Ali ne. Ona je stegla zube i ostala tu. Morala je da dođe kući. Do Brajanovog pisma. Da, danas će stićijedno, u to je bila sigurna. Možda i nekoliko, ćela gomila, sva pisma koja joj je on poslao, a koja su se nekakoizgubila ili zapela u nekoj pogrešnoj pošti.„Samo jedna stvar, bože", šaputala je tiho, a njena molitva je ostala nečujna jer ju je buka voza zaglušivala.„Za svako pismo ću da izgovorim pregršt molitvi. I neću da klečim na tepihu. Uradiću to na pločicama ukupatilu, gde je grubo i hladno. I počeću ponovo da se is-povedam... za prvu misu u petak..."Pomisao na misu nekako ju je umirivala, a to ju je podsetilo na nešto drugo što je činilo da se dobro oseća.Pravni pregled ispod njenog pazuha. Već joj je večeras jednom pomogao. Naslađivala se činjenicom da ćega kasnije proučavati, pucketanjem krutih korica, dok pod prstima oseća nežnu svežinu njegovih debelih

stranica. Znala je da neće razumeti sve što bude pročitala, ali su joj se dopadale te fraze, bogati ritamlatinskih izraza i kratki pregledi mnogobrojnih slučajeva, koji na prvi pogled izgledaju suvoparno, ali akočitate između redova i koristite maštu, bili su poput nekih priča. Da, bilo je to poput osećanja kada klečidok je u crkvi, čita svoj molitvenik i sluša sveštenikove pro-povedi.Osetila je blagu zabrinutost. Šta ako je on saznao? Da li bi gospodinu Grifinu zasmetalo što je onapozajmila ovu i sve druge knjige pre toga? Ali, ona nikada nije odjedanput uzimala više knjiga i uvek ih jevraćala sledećeg jutra. Verovatno da gospodin Grifin to ne bi primetio, čak i da ona zadrži knjigu i ponedelju dana. Ali zašto bi izazivala nevolje? Posao kod njega je najbolji od tri posla koja je do sada imala.Prvi u veleprodaji nabavljača kancelarijskog pribora koji je bankrotirao, drugi kod advokata koji je uprekovremene sate računao i odlazak u krevet; ona je nameravala da zadrži ovaj treći.Ne, naravno da mu ne bi smetalo. On je bio tako dobar, tako drugačiji od druge dvojice, Volša i Delejnija. Itako pun energije! Ponekad je činio da se oseća poput Doroti, koja je uhvaćena u nekom tornadu.Sada ga je zamišljala kako seta iza svog stola napred-nazad, sa slušalicom pribijenom na uvo, a povremenobi mahnuo rukama ili čak lupio o sto da nešto naglasi. Krupan čovek s nekih četrdeset godina, pomalodebeo u struku, ali lepog lica. Lice čoveka na koga možete da računate, pomislila je. Tako je podsećao naBrajana, iako nisu bili167nimalo slični. Gospodin Grifin je ličio na bivšeg profesionalnog boksera, ali na onog ko udara recimaumesto pesnicama. Jaknu bi prebacio preko stolice, rukave savio do lakata i stalno je prstima prolazio krozsvoju smeđu gustu kosu, nakon čega bi se podigla i tršavo stajala, što je činilo da se prema njemu odnosi sizuzetnom pažnjom, kao s Brajanovim mlađim bratom Džejsonom, koji je uvek imao neke obloge. Mnogose i smejao - volela je to kod njega. A kada je poslala pogrešno pismo Kresler korporaciji, koje je u stvaribilo namenjeno Dejmo-nu Čendleru, o tome kako je Kreslerovo pamćenje loše i ponekada bi pomešaočinjenice - bože, kakva katastrofa!, osećala se očajno. Ali, gospodin Grifin je-bio veoma dobar i tada, iakoje mogla da vidi da je bio uznemiren. Rekao joj je da je to moglo svakome da se desi i da su nekako uspelida to isprave.Rouz je pomislila da je on skoro sve mogao da ispravi. Nije morala da sluša tračare u kuhinji da bi shvatilada je Maks Grifin izuzetan advokat, najcenjeniji u firmi, verovatno jedan od najboljih u gradu. Bože, da jeona jedan od članova porote, sigurno bi bila na njegovoj strani, kao i ostali ljudi verovatno.U ponedeljak će mu reći o pozajmljivanju ovih knjiga. Nije da bi njemu to smetalo, samo... pa, osećala se

tako glupo i posramljeno. Šta ako se on nasmeje? Šta ako pomisli da je njena ideja da jednog dana postaneadvokat glupa, poput neke šale?Sišla je deset stanica kasnije, na Aveniji Džej. Dok se gegala niz prljave stepenice koje vode na spoljašnjuplatformu, a potom preko prolazne rampe, pa napolje na ulicu, njeno srce je počelo ubrzano da udara.Šetnja kroz nekoliko blokova i kod kuće je.Rouz je iznenada poželela da produži svoju šetnju. Šta ako dođe kući a tamo nema nijednog pisma odBrajana? Danas je petak, a nekada poštar dolazi subotom, ali verovatno da će morati da sačeka da ceo dugivikend prođe, pa onda ponedeljak pre nego što neka pošta dođe. A ona je već čekala toliko dugo...Stala je kod prodavca voća na Istočnoj petnaestoj ulici i kupila šest pomorandži, birajući svaku sa višepažnje nego što je to bilo potrebno. A onda je u košer pekari preko puta ulice, opijena pomešarum aromamacimeta, čokolade i raži, kupila parče štrudle od jabuke i uobičajenu veknu crnog hleba. Stari gospodinBaumgarten, koji je uvek imao zakačenu olovku o svoje ogromno uvo, dobacio joj je puslicu od badema,onako kako je radio još kada je bila devojčica i tu dolazila s nanom. »Pa, tvoja baka, kako se oseća?"„Dobro." Rouz je pokorno odgovorila.„A ti, u kakvu si samo lepu damu izrasla! Radiš čak tamo, u gradu Tako si moderna, pa još nosiš visokeštikle!"„Dobro sam i ja, gospodine Baumgarten."Rouz je osetila kako joj postaje vruće. Ako bi skinula kaput, pekar bi primetio fleku na njenoj bluzi. Jutrosje bila u prevelikoj gužvi da bi mogla nešto da ispegla, a osim ove nije imala nijednu čistu da obuče. Tridobre bluze u čitavom njenom ormanu! I dve lepe vunene suknje, koje je naizmenično menjala. Ova siva,kao i plisirana suknja mornar-skoplave boje su od njene stare školske uniforme. Kakva je ona modernadama, ha!Pa biću, jednog dana, rekla je sebi. Kada se Brajan vrati kući, kada se mi uzmemo. Tada ću da budemprofesorova žena, a onda neću ni morati da se osećam otrcano i inferiorno. Ali šta ako se on ne vrati kući?...Bila je na ivici suza. Zahvalila je pekaru i zgrabivši papirnu kesu iz njegove ruke izletela iz prodavnice.Trčala je preko Avenije Džej, kroz saobraćajnu gužvu i ignorišući crveno svetio na semaforu.Ona mora da dođe do kuće, mora da vidi da li danas... oh, molim te bože... danas... neka danas budepisma...Trotoar kao da ju je vukao, nekako usporavao, a njene visoke štikle su zapinjale o neravnine na njemu -zagazi u pukotinu i polomi-ćeš kičmu — a kada je došla do nekih devojčica koje su igrale školice, moralaje da skrene na kolovoz, manevrišući svojim hodom između dva parkirana automobila. Pomorandže u

plastičnoj kesi su se kotrljale, udarajući je u kuk dok je žurila kući.Konačno se uspentrala uz tri niža stepenika u predvorju svoje zgrade. Bez daha, jedva da je zastala prenego što se popela na svoj četvrti sprat. Njeno srce je poskakivalo unutar grudnog koša kada je stigla dovrata.Вгајапе, oh Вгајапе, tako mi nedostaješ! Tvoja pisma, to je sve što imam. Ona su mi sve.Danas, molim te da bude neko, danas.Nana je sedela ispred televizora. Gospođa Slatski je uvek odlazila tačno u šest, pola sata pre nego što biRouz stigla kući i uključila nanin omiljeni kviz Giliganovo ostrvo. Dok je Rouz ulazila, nana jedva da ju jepogledala.„Večera je u rerni", rekla je onako kao uzgred. „Ta žena je donela vek-nice od mesa."Ailin Gudž169Ta žena. Isuse. Gospođa Slatski je još uvek bila „ta žena" nakon koliko tačno godina?„Kladim se da plivaju u masnoći. Ta žena zna da kuva kao što ja mogu da igram prvu bazu za Dodžerse."Rouz je primetila da je ovo jedan od naninih dobrih dana. Njena baba nije previše nerazgovetno pričala isedela je pravo, dok su joj oči izgledale bistro i svetio poput stakla. Mora da joj je gospođa Slatski opralakosu i uredila je, iako nije baš dobro obavila posao. Pa ipak joj je olakšala, da Rouz ne mora to da radi i natome joj je bila zahvalna.Ali nema veze za gospođu Slatski. Gde je moja današnja pošta? Rouz je pogledala ka hrastovom stočiću,gde ju je gospođa Slatski obično odlagala, kada bi je ujutru donela. Ništa. Rouz je šetala pogledom pozatamnjehoj dnevnoj sobi. Nije želela da bude previše očigledno. Mora da je nana primetila koliko joj je toznačilo.„Na kuhinjskom stolu", rekla je nana, kao da je pročitala Rouzine misli.Rouz je iznenađeno pogledala u svoju babu.Zategnuti mišići na naninom licu se nikada stvarno nisu vratili u normalu nakon moždanog udara, a sada jegledala u Rouz s tim neobičnim izrazom kao da se zbog nečega smeje. Oni su činili da se oseća nervozno,čak i nakon ovoliko meseci. Videla je da baka nosi rože ogrtač koji joj je Kler poslala prošlog meseca zarođendan. Ruke su joj mlitavo ležale na krilu i podsećale su Rouz na one užasne uvijene pileće nožice kojeim je mesar davao za supu.Rouz je otišla u kuhinju, ništa ne govoreći. A tu, na stolu odmah do tostera, nalazila su se dva pisma irazglednica.Dok joj je srce ubrzano lupalo, uzela je prvu kovertu i okrenula je. Ruka joj se tresla a usta su joj bila suva.Ali, to je bilo samo pismo od Kler. Drugo je bio reklamni flajer kojim se reklamira novi tržni centar koji seotvara u Kanarsiju.

Razglednica je bila od Moli Kvin, koja sada živi u Vankuveru. Mo-lin dečko je odlučio da napusti zemljuumesto da bude regrutovan pa je i Moli otišla.Rouzino srce je potonulo. Nikakvo pismo, ništa od Brajana. Ne, ne sada... šta ako nikada...O bože, kako će ona da nastavi da se svakog jutra budi, kako će ona da nastavi da živi? Kako će sebe danatera da izdrži još jedan dan? Ma još jedan sat?Spustila je glavu na plastični sto, previše skrhana čak i za suze.170Zatim je pokušala da zamisli da je Brajan u susednoj sobi - nje omiljeni način da sebe prevari i učini da jojnešto manje nedostaje" da će svake sekunde on da ušeta i razbaruši joj kosu i zadirkuje je zbo ~ pravneknjige koju je donela kući. Brajan... 8Ali sada nije mogla da veruje da joj to ne uspeva, čak nimalo. Dođi ra njegove ruke po svojoj koži, ni toganije mogla da se priseti, koliko god da se trudila. A njegov miris? Kako je on mirisao?Miris. Pomirisala je. Dim je kuljao u vazduhu, nešto je gorelo. Ona se smesta prenula. Vekna od mesagospođe Slatski!Iznenada joj je to izgledalo smešno. Eto nje ovde, brine se za Braja-na, a sve vreme se život nekako kotrljadalje, susreće perverznjake po metrou... nana, izgorele vekne od mesa i sve ostalo. Da, to je smešno. Počelaje da se smeje. Bespomoćno, sa suzama koje su joj se kotrljale niz obraze i knedlom u grlu veličine pesnice.8.„Zašto ne sednete, gospođice... ah, dr Rozental?"Doktor Dolenc se nasmešio, ali je Rejčel videla da se radi samo o osmehu podrške, a ne dobrodošlice.Njegovo ponašanje ju je podseća-lo na njenog oca, pomalo zvanično, pa ipak željno da udovolji. A i ovaprostorija za konsultovanje na Park aveniji sa svojim masivnim sjajnim stolom i hrastovim ormanima zakartoteku oivičenim mesingom - sve je to podsećalo na tatinu kancelariju u banci, onako kako joj jeizgledalo kada je bila mala, dok je sedela u velikoj kožnoj fotelji preko puta tatinog radnog stola, osećajućikako je u toj sobi preplavljuje ose-ćaj teškog autoriteta, zajedno s mirisom kože i cigareta. Baš tako se isada osećala, umanjeno, kao da ju je neko progutao, dok je sedala na glomaznu sofu ispod tri visećaengleska prizora iz lova.Veoma tiho je sela, sa skrštenim rukama na krilu, ali joj je srce jako udaralo. Šta li će rezultati rendgenskogsnimka da pokažu? Šest nede-Ija nakon abortusa a i dalje se toga nije oslobodila... a možda nikada ni neće.Tiho se molila: Molim te, ako je tako loše kao i taj plastični osmeh na tvom licu, onda za to ne želim dačujem. Ne želim da znam...Setila se kako je bila bolesna tih prvih dana nakon abortusa... gore-la je od temperature i groznice, ponekadčak bila i u delirijumu. Prvo je pomislila da se radi o gripu, zbog svega toga što joj se dešavalo. Poput

arogantne budale, odbila je Dejvidovu ponudu da je smesti u taksi. Šest blokova je ona po kiši pijano lutala,bauljala, sve dok se nije otre-znila... ili opametila... dovoljno da zaustavi neki taksi. Ali do trenutka kada jeušla u kuću, bila je potpuno mokra, tresla se od hladnoće i cvo-kotala zubima.Tri dana je imala visoku temperaturu. Znala je da to nije samo grip. Postojao je i bol u predelu stomaka,poput hirurških klema. Kej ju je konačno ubedila da tu dođe.Doktor Morton Dolenc. Sada je piljila u njega, u tamnog čoveka s maljavim rukama nekako prevelikim zaobim njegovog tela i debelim konturama. Ali uprkos svom majmunskom izgledu, bio je iznenađujućenežan. On je dijagnostikovao opasno karlično zapaljenje. Loše, rekao je, ali ne toliko loše da zahtevahospitalizaciju. Oh da, ona je znala 2a ovo zapaljenje. Kako ne može da te ubije, ali može da te osakati...iznutra._____________________ • • > MSIDao joj je ampicilin, po jedan gram, četiri puta dnevno. Skoro odmah joj je bilo bolje. A onda mesec danakasnije, predložio je specijalno dijagnostikovanje da vidi da li ima nekih ožiljaka u njenim jajovodima i akoje tako, koliko su rašireni. Zakazao joj je pregled kod radiologa, a onda prepisao recept za morfijum - rekaojoj je da oni ubacuju radioaktivne zrake u jajovod i da će je to boleti.Nedelju dana nakon toga, on se sada podiže iz svoje stolice, razvijajući rolnu na velikoj manila koverti iizvlači snimak.„Mislim da nema svrhe da kod vas okolišam, doktorko", rekao je. „Zašto i vi ne pogledate nalaz, a ja ćuvam reći šta mislim."Posmatrala je dok je stavljao snimak na svetleću tablu na zidu. Polako je i ona ustala i približila se, dok jojje puls u grlu snažno udarao a stomak se potpuno stegao.Na snimku joj je pokazao dva sivkasta polja gde zraci nisu prodrli. „Kao što vidite, postoji veliki brojožiljaka u oba jajovoda. Ovim će vaše začeće... pa, hajde da kažemo... biti nemoguće. U nekom trenutku ubudućnosti možda ćete morati da razmislite o operaciji. Ali...", slegnuo je ramenima, „kao što verovatnoznate, rezultati na tom polju još uvek nisu obećavajući i slabo daju rezultate."Da li je on mislio bez dece? Ikada? Ne... to ne može biti... o bože, ne...Rejčel je osetila nesvesticu, kao da joj se temperatura ponovo vratila. Buljila je u dr Dolenca, posmatrajućiveliki mladež na njegovom vratu iz koga su virile tri dlake. Ona mora da pobegne od tog rendgenskogsnimka s tamnim mrljama i od svega onoga što joj je on govorio. I dalje je buljila u mladež, pitajući sezašto čovek koji ima moć da izbriše čitav jedan deo njenog života nije pomislio da iščupa te odvratne dlake.„Žao mi je", nastavio je. „Voleo bih da sam mogao da vam dam ohrabrujuće vesti. Ali u ovakvimslučajevima smatram da je uvek bolje biti direktan... da ne bih... pobudio nečija očekivanja. Onda

znatekakve karte držite u rukama, da tako kažem. Uvek možete da usvojite dete, ako vaš muž..."Rejčel mu je pružila ruku da bi se površno s njim rukovala, zahvaljujući mu i prekraćujući njegovepokušaje da joj budućnost učini iole svetlijom.Nekako je uspela da izađe napolje, držeći se veoma uspravno, ukočila je kičmu, izbacila napred bradu, kaoda će u ovom potpuno vertikalnom položaju uspeti da spreči da se ta vrelina u njenim grudima ne ispolji.Primećujući samo semafore, prošetala se kroz šezdeset blokova4јл>$ Gudž173do svog stana poput nekog zombija, ne zaustavljajući se čak ni kada je imetila да se žuljevi stvaraju nanjenim nogama, pa čak ni kada je kiša počela da pljušti. Došla je do stana kada je pao mrak, potpuno pokislai mokre kose.Stropoštala se na stolicu od pruća u dnevnoj sobi, ne osećajući želju čak ni da skine svoj natopljeni kaput.Sada joj je bilo hladno. Ali je znala da joj suva odeća ili pregršt ćebadi neće otkloniti ovu hladnoću, kao nigrudvu leda u njenom stomaku.Bez dece... bez beba... o bože, šta sam uradila?...Rukama je prekrila lice.Oh, kada bi samo Kej bila ovde, pomislila je, ona bi me zagrlila i spremila bi mi čaj, a onda bismo pričale ipričale, sve dok možda ne bih pronašla neki način kako da se sa ovim izborim.Ali Kej sada nije ovde, ona je otišla, pre skoro tri nedelje... u Vijetnam, svetovima udaljena od mene....Rejčel je spustila ruke sa lica i sklupčala ih je u pesnice. Do đavola ne, neću ovde da sedim i sebesažaljevam. U redu, to se desilo, ali nisam umrla... Bože, kako bih bila? Ne s ovim bolom koji osećam.Moram odavde da pobegnem, rekla je sebi. Da sve potpuno prome-nim. Možda bi trebalo da budem s Kej.Lekari su im potrebni u Vijetnamu. A verovatno sam Kej sada potrebna isto onoliko koliko i ona meni.Onda bih mogla da zaboravim na ovo, biću negde gde neću imati vremena da o ovome razmišljam.Telefon je zvonio. Nije želela ni sa kim da razgovara. Ko god da je to bio, neka pozove kasnije, sutra.Ali je telefon nastavljao da zvoni, opet i opet i opet...Rejčel se nekako nakanila da ustane.„Halo?"„Rejčel, hvala bogu, skoro da sam odustala!" Mamin jasan i veseo glas zvučao je poput kristalnih peharakoji zveckaju jedan o drugi prilikom nazdravljanja.Čuvši njen milozvučan glas, Rejčel se iznenada osetila toliko ranjivom, a njen jad i beda javno objavljeni,kao kada je imala dvanaest godina, kada je plačući došla do mame, jer je taj ljigavac Vil Speri po-cepaočestitku za Dan zaljubljenih koju mu je dala u školi. Mamino sa-°sećanje ju je više pogodilo od grubostiVila Sperija. Ne, nije mogla da Podnese da je iko sažaljeva, a naročito ne mama.Pomisli kako bi tek mama patila - bez unučica koje bi čuvala, s kojima bi se igrala i razmazila ih.

Ne, zamamu je bolje da za ovo ne zna. ejčel nije mogla da podnese maminu patnju, pored svoje postojeće.174Vrt laz„Izvini, tek sam ušla u kuću", Rejčel je slagala. „Slušaj, mama, mogu li kasnije da te nazovem? Overotacije na Urgentnom me iscrpljuju, stvarno sam premorena. Ono o čemu sada zaista sanjam jeste dauskočim u kadu i okupam se."„Samo jedan minut", Silvi je kratko rekla. „Radi se o sutrašnjem danu; poslaćemo po tebe kola u 10.30. Toće nam valjda dati dovoljno vremena da do Kold Springa dođemo do dvanaest, čak i ako bude gužve usaobraćaju."Šta zaboga ona? Kold Spring... sutra, u dvanaest? Rejčel je pokušavala da se priseti i izvuče neki zaključak.„O draga, nisi valjda na to zaboravila?", upita Silvi, zvučeći razočarano kao da je pročitala njene misli.„Naravno da ne, kako bih mogla..." Zastala je i u svom zaprepašće-nju je počela da se smeje.„Mejson. Venčanje Mejsona Golda", mama joj je došapnula, i sama se pomalo smejući. „Stvarno Rejčel,zar ne misliš ni o čemu drugom osim o medicini ovih dana? Samo nemoj sada da mi kažeš da nemaš neštolepo što ćeš da obučeš, jer ću ovog istog trenutka da dođem do tebe, kidnapujem te i odvedem pravo doSaksa."O bože, da. Ručno ispisana pozivnica koju je dobila prošlog mese-ca - delovalo joj je pomalo čudno, nesuviše formalna pozivnica kakvu bi očekivala. Bila je zaintrigirana, pomislila kako bi lepo bilo da ponovovidi Mejsona i upozna tu devojku kojom se ženi. Onda je pozivnicu gurnula u neku fioku i očigledno da jena to potpuno zaboravila. Gospode, da je mama nije pozvala, ona bi to potpuno previdela.Pa ipak, biće divno da opet vidi Mejsona. Rejčel se prisetila Mejso-nove zabave za dvadeset prvi rođendani njih dvoje kako se nespretno rvu na tepihu u apartmanu u Pjeru koji je njegov otac iznajmio. A nakontoga, kako je on bio pažljiv, pokušavao da joj pomogne da se obuče, a onda je ispratio do lifta kao da mu jeona bila neka starija tetka. A jezik mu se potpuno zavezao, kao da su bili na šlepom sastanku, kao da senisu poznavali milion godina. Bila je sigurna da ga je time zauvek izgubila kao prijatelja, svog druga izdetinjstva. Ali je onda na zabavi Rejčel zgrabila punu šaku smrvljenog leda i gurnula mu u pantalo-ne.Mejson je skičao, pomalo skakao naokolo i nazivao je prepredenom kučkom, derištem, pokvarenjakušom.Od tada su ponovo bili prijatelji. „... osim ako ne želiš da odemo u Blumingdejlz", mama je nastavljala.Kupovina? Bože, samo joj još to fali. Ne, ona će da izvuče nešto iz svog ormana.Ali<Gudž175

Me brini mama, imam savršenu odeću.""u deset i trideset onda", rekla je Silvi i uzdahnula. „I dušo, za boga miloga, seti se da obuješ čarape iobučeš kombinezon. Kada si prošli Put nosila haljinu, na svetlu sam mogla da vidim kroz nju sve dok si mistajala okrenuta leđima."Osećajući nalet razočaranja, Rejčel se pitala da li je to ista Silvi s kojom je bila toliko bliska, kao da su naistoj frekvenciji kada joj se po-verila da je trudna.„O mama, molim te - da, dobro, u redu. Nosiću kombinezon, deset ako treba, ako će te to usrećiti." Onda sezaprepastila svojom sposobnošću da se našali i nasmejala se. „Pa, tebe je makar lako zadovoljiti. Mama,znam da ćeš ti da umreš srećna, samo ako ja uvek nosim čist veš, stavljam papir na tuđe klozetske šolje iprekrštam noge kad god sednem. Mama, volim te. I mama, slušaj, hvala ti za..."Za šta? Da, jer takođe znaš ono što je zaista bitno... jer si uz mene i za mene kada je to meni bitno... kada simi potrebna.Silvi se nije raspala kada joj je Rejčel rekla za abortus. Nije plakala niti dizala frku zbog toga ili je gorkooptuživala. Samo je zagrlila Rejčel, skoro je gušeći i rekla: „Volim te, draga, i uvek ću te voleti, bez obzirana sve."„Hvala za šta?", pitala je Silvi.Knedla se stvorila u Rejčelinom grlu, ali ju je progutala. „Oh, ništa. Samo hvala ti. Vidimo se sutra u deset itrideset."Venčanje Mejsona Golda nije bilo onako kako je Rejčel očekivala.Očekivala je sinagogu prepunu cvetnih aranžmana, deveruše u istim haljinama s pufnastim rukavima, amlada i mladoženja odeveni u beli saten i frak poput onih na svadbenoj torti.A sada je sedela sa svojim roditeljima, unutar ovog velikog staklenika koji gleda na reku Hadson,posmatrajući dva hipika koji jedno drugom obećavaju ljubav, čast, ali ne i poslušnost. Mejson Gold - hipi!Neverovatno. Neviđeno.Istina je da ga nije videla nekoliko godina... ali sada, jedva da ga je Prepoznala. Visoki stranac s konjskimrepom u beloj širokoj tunici bez kaiša i sandalama. Mlada je nosila istu takvu haljinu, a u dugačkoj crnojktfsi imala je divlje bele rade. Bez svadbenog baldahina. Umesto toga su stajali ispod visećih begonija, anjeni sočni beli pupoljci su dodirivali vmove njihovih glava, s rasutim laticama pod njihovim nogama.176Vrt LRejčel se nasmejala i pomislila: Dobro za tebe, Mejsone. Ipak si uspeo da se izvučeš iz smrznute hrane.Pogledala je oko sebe. Dugački stolovi od iverice ukrašeni semenima mladin biljaka u glinenim posudamabili su postavljeni oko staklenih zidova kako bi napravili prostor za oko pedeset stolica na rasklapanje.

Primetila je Goldove koji su sedeli u prvom redu, odmah do vaze sa cinijama. Mamina najbolja prijateljicaEvelin sedela je potpuno uspravno i hrabro se osmehivala svojim poluukočenim osmehom. Rejčel je primetilada su štiklice na njenim rože cipelama, koje su se slagale s rože kostimom, bile blatnjave usledšetnje po vlažnom brdu. Oči su joj bile otečene i crvene, kao da je plakala. Pored nje je Ajra Gold, debeo ićelav, koji se zbunjeno okretao oko sebe kao da je svakog trenutka očekivao da vidi kako Alan Fant iskačei preko svog megafona objavljuje da su na Skrivenoj kameri. Ovo nije venčanje kakvo su Goldovizamišljali... niti sanjali da će im se dogoditi ni u najgorim košmarima.Rejčel je s lakoćom mogla da prepozna Goldove rođake i prijatelje... svima im je bilo neprijatno, meškoljilisu se u svojim stolicama, proučavali svoja kolena, razmenjivali posramljene poglede. Ali ne i mama, takoelegantna u bledom kompletu od kašmira - jednostavno je izgledala zbunjeno. Rejčel je bila ponosna na njuzbog toga.Naprezala se da čuje sveštenika, bradatog čoveka koji je mirno govorio i delovao iskreno, a na sreću jenosio odelo i kravatu. Glasno je čitao zavete Mejsona i Šenon - ona jeste Šenon, je Г tako? Da, nešto takoili tome slično — koje su zajedno napisali. Nešto o tome kako je ljubav slobodna poput orla... i krugoviunutar krugova. Lepo i ne previše glupavo. Rejčel je primetila da joj oči suze. Bože, da li ona stvarnoplače? Možda je to zbog načina na koji je Mejson gledao u svoju nevestu, buljio u nju s takvom nežnošću.Potpuno su se prepustili međusobnim pogledima, mogli su tu da stoje u čamcu koji tone, a da to i neprimete. Dejvid nikada nije tako u nju gledao.Mejsonovi prijatelji (ko drugi to može da bude?) - dugokosi momci u farmerkama i širokim košuljama -zbijeno su sedeli napred. Devoj-ke, njih četiri ili pet, sve su imale dugačke kose s razdeljkom na sredini ijednostavna lica bez šminke. Jedna od njih, s neobičnom plavom kosom, podsećala je na nekadašnjereklame tejm kreme za čišćenje. Nekoliko drugih je sanjivo klimalo glavom i izgledalo prilično odsutno.Šta su još oni ovde uzgajali osim cveća?Mejson je stavio prsten na ruku svoje neveste, a onda se nagnuo da je poljubi, dok mu je lice sijalo i drhtalood emocija. Neki momak je u turskom sedu držao gitaru u svom krilu i počeo da svira Ket Stivenso-Ailin Gudž177vu pesmu „Moonshadow". Rejčel je uhvatila sebe kako i sama pevuši ponesena radosnim trenutkom.Nekoliko minuta nakon toga svi su se grlili, prvo Mejson i Šenon, a onda su im se njihovi prijateljipridružili, cereći se, smejući se i svi su se međusobno grlili.Stariji ljudi su stajali iza, mrmljajući svoje uljudne, napregnute čestitke Goldovima. Rejčel je primetila dase Ajra Gold mrštio, dok ga je još jedan ćelav čovek, koji je izgledao kao da mu je brat ili rođak, saosećajnotapšao po ramenu.

Preko puta stolica, Rejčel je pogledom uhvatila Džeraldov i oboje su se nasmejali. Tata uživa u svemuovome... Što je Ajra spušten za nivo ili dva... Tata je uvek mislio da se on pomalo pravi važan.Sada je ona krenula nizbrdo, mučeći se u svojim visokim potpeticama po rupama koje su glodari napraviliu kamenju. Kako je to ironično što se ona, u stvari, brinula da li će biti pristojno obučena u ovoj beloj rolci isuknji od jelenske kože.Osveženja su postavljena na okruglom hrastovom stolu u toj smeš-noj seoskoj kućici. Galoni sveže ceđenejabukovače, salate poprskane suncokretovim semenkama i mladicama koje su izgledale prirodno, hleb odprekrupe, zemljani lonci sa slatkim puterom i farmerskim sirom, hrskave vegetarijanske kaserole.U velikoj starinskoj kuhinji, s indijanskim kuhinjskim kredencima i ostavom, Rejčel je kasnije konačnouspela da Mejsona uhvati samog. „Da li je sve ovo pravo?", pitala ga je. „Ne mogu da verujem da si ovo ti.Šta se desilo s Jejlom, sa Džej presom, sa berzom?"„Jesi li ikada probala štapiće od celera sa svežim puterom od kikirikija?" Zgrabio je jedan od okrnjenihtanjira sa stola i gurnuo joj ga u usta. Nakezio se, gledajući je dok to pokušava da sažvaće. „Čajen ih pravi.Prvo mi se nisu dopadale stvari koje jede, ali me je preokrenula." Rejčel je naterala sebe da progutatestastu, lepljivu masu.„Mislila sam da se zove Šenon."„Jeste, ranije. Sada ga je promenila."„Ne razmišljaš i ti valjda da promeniš svoje?" Pomisao da će morati da ga zove „Tonto" ili „Sigal" nateralaju je na smeh. Nasmejao se. „Sigurno. Kako ti se dopada Akapulko?"„Smešno. Baš smešno." Sada se i ona smeškala. I dalje onaj isti Mejson. Osetila se relaksiranom.„Žao mi je, to je zlobno s moje strane. Ono što sam rekla o Jejlu. Samo nisam baš naviknuta da te gledam stim konjskim repom. Ali sam srećna zbog tebe Mejsone, zaista."- ~*f~L„Nema ljutnje. Hej, želiš li da vidiš ostatak ovog mesta? Šen Čajen i ja imamo ceo sprat. Dav i Gordi deledrugi s Lisom i Džoom. Jesi 1; upoznala Džoa? Kuća je pripadala Džoovom dedi, bio je neki botaničar.Džoova ideja je bila da se venčanje održi u stakleniku..."Rejčel je pratila Mejsona uz široke stepenice s krivudavom hrastovom ogradom i šarmantno zaobljenomosovinom. Treći sprat na kome je on živeo je u stvari bilo potkrovlje. Ona ga je pratila po niskoj beloj sobi,saginjući se kako bi izbegla da udari glavom o kosu tavanicu. Neko je - verovatno Čajen - sašio zavese odkrevetskog pokrivača. Dušek na podu za bračni krevet bio je jedini nameštaj, osim nekih komoda.Mejson je seo na dušek, a noge je prekrstio kao Indijanac. Uhvatio je njen pomalo užasnut pogled i rekao:„Znam, malo je golo, ali je ovo samo privremeno. Do kraja leta. Onda se selimo u grad. U septembrupočinjem rad u Službi pravne pomoći* - jesam li ti to rekao? Dojadilo mi je korporativno pravo, bogate

seronje pokušavaju da opljačkaju jedni druge. Da li ti znaš koliko pristojnih ljudi svakodnevno odlazi uzatvore jer ne mogu da priušte dobrog advokata? Naravno da ćeš da pronađeš nekoliko nesposobnjakovićakoji rade za Pravnu pomoć, oni koji su tamo jer ne mogu da nađu ništa bolje. Ali, hej, ja ovo biram. Želimda pomognem."Rejčel je sela pored Mejsona i poljubila ga u obraz. Bila je ponosna na njega, na njegovu hrabrost, nanjegovu posvećenost, „Jadna Ulica Dela", rekla je. „Kakve veze Ulica Dela ima s ovim?"„Samo sam razmišljala gde bi Dela bio da je Peri Mejson otišao u Pravnu pomoć?"Nasmejao se i sagnuo, dohvativši plastičnu kesu sakrivenu ispod jednog kraja dušeka. „Želiš da popušišjedan? Zarad starih vremena?" Smotao je džoint i oni su ga razmenjivali između sebe, uživajući u prijatnojtišini. Osećala je da je ovo dobro, nekako odlično da to podeli s Mejsonom na dan njegovog venčanja.Upravo ono što joj je bilo potrebno da skrene misli sa sebe, da umanji glavobolju.Onda je Mejson upitao: „Pa, šta se dešava s doktorkom Kilder ovih dana? Da nije prezauzeta spašavanjemživota da bi se zaljubila i udala?"„Bila sam zaljubljena jednom", rekla je. „Barem sam ja to tada mislila. Mislim da ću se sada držatispašavanja života, počevši od svog...* Koja se pruža siromašnima besplatno. (Prim, prev.)179y(e\ da li znaš da se navikavam na to da ti sada nosiš konjski rep. Nekako mi se i dopada. Mora da samstondirana."„Sam je uzgajam."„Konjski rep?" Zakikotala se, sve više i više osećajući da joj je trava udarila u glavu.„Ovo." Podigao je džoint. „Tamo u stakleniku."„Nekako sam to shvatila."„Mislim da ćale na to sumnja. Stalno me ispituje da li se bakćem time. Ubija me. Mislim da mi to i daljezamera, što neću da se uključim u njegov biznis."Rejčel je duboko uvukla dim, kašljući zbog slatkastog ukusa trave. Prošlo je dosta vremena otkako se onanaduvala, verovatno i previše. Zavalila se na dušeku, pridržavajući se jednim laktom. Mogla je da vidiprizor kroz nizak prozor, narandžasti magličasti odsjaj iznad reke gde sunce zalazi.„Da li želiš da čuješ nešto stvarno radikalno?" rekla je. „Mislim da ću da idem u Vijetnam."Mejson je buljio u nju. „Sranje Rejčel, jesi li ozbiljna?"„Aha." Do sada u to nije bila potpuno sigurna, ali je to nekako postalo realno dok je izgovarala.Mejson je buljio u džoint koji mu se pušio između palca i kažiprsta. „Opa! Znao sam da je ova domaćastvar dobra, ali ne da je i toliko dobra."Nasmejala se. „U redu, malo sam naduvana, ali sam ozbiljna."„Ovo je najluđa ideja koja ti je ikada pala na pamet." Njegove smeđe oči su se previše razrogačile,otkrivajući komičnu nevericu.„Ne govorim o pristupanju vojsci ili nečem sličnom. Radila bih za privatnu bolnicu Katolik rilif. Imapreviše civila na koje se tamo puca, koji su osakaćeni, kao i vojnika. Ne vidim da je to išta gore od

rada zaPravnu pomoć."Mejson je razmišljao o ovome, žmirkajući očima dok mu se dim izvijao oko glave. „Aha, možda si u pravuza to. U svakom slučaju, ko sam ja da te osuđujem? Prema mom ćaletu, skoro da sam potpuno sjebao svojživot, pa ko sam onda ja da ti govorim šta da radiš? Između ostalog, znam te dovoljno dobro da prosudimda ćeš to ipak da uradiš." Mejson je napipao pikavac marihuane u pepeljari na podu, pored dušeka, i završiosvoj džoint u tišini. Rejčel je pomislila kako bi volela da ima brata, baš kao Mejson.„Poslaću ti razglednicu", rekla mu je. „Samo nemoj da napišeš voleo bih da si ovde'."__________________________Ј2!^г/Potapšao se po grudima cereći se. „Šum na srcu. Četiri-R* Nije рн jatno, ha?"Rejčel je stala na noge osećajući se teško, umorno, ali takođe i bolje nego poslednjih nekoliko nedelja. Da,ići će... to je bio odgovor... osta-viće sve ovo iza sebe.Vodice novi život, baš kao i Mejson.„Hajde da idemo dole", rekla mu je. „Čajen će se možda zapitati šta ti to ovde radiš s drugom ženom na vašdan venčanja."„Opusti se, Čajen nije takva. Ona ne veruje da nekoga možeš tako da poseduješ." I on se pridigao sadušeka.Rejčel je buljila u njegova stopala u sandalama, u neobično iskrivljen palac koji je jednog leta na skijanjuna vodi polomio u Dilu kada su bili deca. Nekako se tada rastužila, kao da je Mejsonov savijen palac nanogama predstavljao bezbrižni deo njenog života koji je zauvek izgubljen.Onda je strogo odmerila Mejsona. „Slušaj, Bastere, samo je nemoj nikada testirati po tom pitanju, čuješ lime? Ako je voliš, ne zezaj se s nečim što je dobro."Mejson je salutirao, a jedan krajičak njegovih usana se nakrivio. „Nema šanse. Jedva i s njom izlazim nakraj, a onda se nešto... Slušaj, reći ću ti nešto što nisam čak ni roditeljima rekao. Čajen i ja... pa, ona je utrećem mesecu trudnoće. Postaću otac. Možeš li u to da poveruješ?"Snažan bol se pojavio u Rejčelinim grudima i osetila se kao da joj je dodirnuo živu ogradu u srcu. Tajsmešan srećni pogled na Mejsono-vom licu. To ju je nateralo da pomisli na Dejvida, kako je on bio dalek,hladan. O bože!Onda se pridigla. „Ti ne traćiš vreme, ha?"„To su neke druge stvari, zar ne? Ja se ženim, dobijam dete. Ti možda odlaziš u Vijetnam." Okrenuo se kanjoj dok su išli ka stepenicama. Primetila je da je po bradi imao male posekotine od brijača. Rekao joj je daje tog jutra obrijao svoju bradu, radi poštovanja prema svojim roditeljima. To bi bilo previše, da ga vide daizgleda poput Isusa Hn-sta povrh svega drugog. „Samo nemoj tamo mnogo da proturaš glavu. Onda jedodao: „O, do đavola, zašto sam to rekao? Za tebe je to kao kad se kaže 'nemoj da razmišljaš o slonovima'."

Potapšala ga je po ramenu. „U redu, obećavam. Neću da razmišljam o slonovima."* Oznaka 4-F, u američkoj vojsci znači - nesposoban za vojnu službu-(Prim, prev.)Gudž181Ha stepeništu je čula neku gužvu, neko je vikao, vrata su se glasno zalupila, odjek koraka na stepenicamaispod njih.„Rejčel? Rejčel?" Mamin glas je nestrpljivo dozivao. Neko je povre-den? Pomislila je na one smešne starecrtaće s Duškom Dugouškom u kojima on skici: „Ima li doktora u ovoj kući?"Ali kada se mamino bledo lice pojavilo na stepenicama, Rejčel se skamenila. Osetila je kao da joj je srcestalo. O bože, nešto loše... mora da se dogodilo nešto loše t...„Rejčel", mama je jedva izgovorila. „Tvoj tata..."\9.Silvi je sedela u staroj crvenoj somotskoj ljuljaše! u svojoj sobi i uši-vala dugme na Džeraldovoj košulji.Provlačila je iglu kroz rupice na dugmetu. Tako malena dugmad i tako fino urađena, starinska, napravljenaod izglačane koske, a ne plastike. Sve njegove košulje se naručuju po meri u istoj radnji na Savil ro-udugde je i njegov otac kupovao pre njega.Silvi je letimično pogledala kroz visoki olovni prozor i s iznenađenjem uvidela da je to popodne skoro naizmaku.Negde je čula zvuk, kucanje. Ali toliko daleko da mora da je dolazilo odozdo. Oh, neka se Bridžet pobrineza to. Zamišljala je kako uve-če priprema košulju za Džeralda koju će on nositi sutra, s onim lepim plavimkariranim sakoom i prelepom Diorovom kravatom koju mu je prošle godine Rejčel poklonila za Danočeva...Kucanje je postajalo sve jače, glasnije i upornije. Pa, ono uopšte nije dolazilo odozdo, već upravo poredvrata njene spavaće sobe. A čula je i neki glas.„Mama? Jesi li tamo? Mama!"Rejčel? Kakvo divno iznenađenje. Možda će da ostane na večeri,„Uđi, draga", Silvi je veselo uzviknula. „Nije zaključano. Samo zaglavljeno. Ta stara vrata. Dobro ihgurni."Moj bože, kako ona očajno izgleda, pomislila je Silvi dok joj je ćerka ulazila u sobu. Kosa joj je bilačupava kao da je nije prala danima. Lice joj je bilo otečeno, oči naduvene. Jadno dete.„Oh, mama."Rejčel je prešla preko sobe i klekla pored Silvinih kolena. Dok je podizala svoje lice, sunčev odsjaj seuzdigao iz te tmine i osvetlio prostoriju poput izmučene duše na Gojinim slikama. Nešto u njenom izrazu jeprobudilo Silvi iz letargije i bilo joj je hladno. Hladnoća koja je prožimala do samih kostiju i nikakva ćebadne bi mogla da je ugreju. Odlazi, pomislila je. Pusti me na miru.Rejčel je zarila svoje lice u Džeraldovu košulju koja je bila raširena preko Silvinih kolena. Potom se

čuonjen prigušen glas prepun suza. „Toliko mi nedostaje. Prosto mi deluje nemoguće da nikada više neću da gavidim. Kada hodam po ovoj kući, on je u svakoj sobi. Oh, bože, mama, kao da je on ovde, tako blizu, dačak mogu i da osetim njegov miris. Samo što ne mogu da ga vidim ili dodirnem.": Cudž183Rejčel je zaplakala dok su joj se ramena tresla, vrele suze su natapale kućnu haljinu koju Silvi još od jutrosnije presvukla.,Ćuti sada." Silvi je rukom gladila Rejčel po glavi, osećajući njenu zaobljenu lobanju ispod gipkesvilenkaste kose i nežnu malu šupljinu na njenom potiljku. Kada je Rejčel bila beba, Silvi ju je ovakomilovala dok je uspavljivala. „Ne plači, dušo moja."Silvi je osetila neverovatan mir. Kao da je zaista ostavila sadašnjost iza sebe, lebdela je u nekom drugomvremenu ispunjenom srećom, s bebom koja je u njenom krilu sa slatkim puderastim mirisom koji jeprožimao čitavu sobu.Onda je hladnoća ponovo počela da je prožima. „Mama, nedostaje mi tata, ali sam za tebe zabrinuta."Rejčeline reci su je nekako vukle, terale je da sve dublje prodire na to tamno hladno mesto gde nije želelada bude. „Nisi nijednom zaplakala, a nećeš ni da jedeš. Ćele nedelje nisi izašla iz ove sobe. Bridžet me jejutros nazvala. Plakala je koliko je uznemirena."„Nema razloga da vas dve budete toliko uznemirene", odgovorila je Silvi. „Sasvim sam dobro. Samonemam baš neki apetit, to je sve. A koliko god da volim Bridžetino kuvanje, ona ne štedi na puteru i jajima.Već godinama pokušava da me ugoji. Čak krišom stavlja krem u moju kafu kada joj naročito tražim obranomleko. Znaš, s njom je to kao da ratuješ. A ona jednostavno ne može da prihvati poraz."„Oh, mama." Rejčel je podigla svoje lice, vlažno i otečeno od plakanja. „Zar ne možeš makar da places?Mnogo bolje bi se osećala kada bi mogla da zaplačeš."Silvi je skrenula pogled od njenih očiju koje su delovale toliko po-vređeno. Ne, ne, ona ne sme da dozvolida plače. Ako bi počela, nikada ne bi mogla da se zaustavi. Poput talasa u okeanu koji bi je ščepao i udavio.Oh, kada bi samo Džerald bio ovde.Ali upravo ju je na to Rejčel podsećala, zar ne? Da Džerald neće da Joj se vrati. Nikada više.Onda je nešto puklo u Silvi, pritiskajući joj grudi, stravičan bol se sirio istiskujući vazduh iz njenih pluća.Suze su navirale u njenom grlu u ogromnom preplavljujućem talasu.A onda se svega setila.Kako se Džerald žalio na bolove u grudima na Mejsonovom ven-canju, zatim kako se onesvestio pre nogošto su ona i Rejčel mogle da ga odnesu do kola. Onda soba u urgentnom centru, svi ti doktori, medicinskesestre, bolničari koji se gužvaju oko njega, udaraju ga pogrudima, bockaju ga iglama, žicama, tubama, pokušavaju da njegovo srce povrate u život šokovima.

Alitada je bilo i suviše kasno. Preka-snnnun G"^L185sno..Sahrana je usledila dva dana nakon toga i sve joj je bilo nejasno ц glavi. Kako joj je sve to izgledalonerealno, poput sna ili filma koji je gledala! Hram Emanuel, koji je bio prepun Džeraldovih prijatelja, klijenata,njegovih službenika iz banke, ljudi iz opere. Stotine njih koji su želeli da je stisnu za ruku i poljubeje u obraz. A Rejčel je stajala blizu nje, tako dobra i jaka, sećajući se njihovih imena i mrmljajući reci zahvalnosti.Silvi je u svojim mislima videla groblje koje je sijalo od mrtvačkih pokrova pod snegom, te užasne ćebadiod veštačkog stakla koja su tako pogrešna, još gora od rupe koja zjapi ispod. Neko je pored groba ostaviobuket ruža bebiroze boje, iako su svi znali da neće biti cveća. Da, ona je tada skoro zaplakala. Želela je daih zagrli svojim rukama, odnese ih pre nego što uvenu. Te prelepe, uništene ruže.Silvi je i sama osetila kako vene, ali ju je čvrsta muška ruka iznenada zgrabila za lakat i tako pridržala.Nikos. A više joj nije delovao preteće. Samo jedan od starih prijatelja, neko ko je bio ljubazan prema njoj.On je neće povrediti. Oh, Rejčel.Silvi je nekako znala da se Rejčel, čak i pre nego što se okrenula prema njemu, lagano mrštila pokušavajućida ga smesti među mnogobrojne očeve prijatelje i poznanike. Prihvatila je ponuđenu ruku. „Žao mi je",rekao je.I to je sve. Iako je on držao njenu ruku malo i previše, njegove tamne oči nisu skrenule pogled saRejčelinog lica, a time je poručivao Silvi da je on tu samo da bi izjavio svoje saučešće.Kada su skoro svi otišli ka svojim kolima, Nikos se zadržao. „Tvoga muža su zaista cenili i divili mu se",uljudno je rekao Nikos, a njegove reci bile su poput belog pera na hladnom vazduhu. Cipele su muostavljale duboke otiske na zaleđenom snegu dok je hodao sa njom do kola.„Da, imao je mnogo prijatelja", rekla je Silvi. „Bio je... darežljiv čovek."„To znam bolje od drugih."„Ti?" Zastala je kako bi ga pogledala. Njegovo ostarelo braonkasto lice - da, sada je po danu mogla da vidimalene linije i pukotine, poput stare ispucale kože — pokazivalo je samo divljenje.Ima nešto što ti treba da znaš", počeo je, dok su polako išli ka uzanom putu, putiću između gomile grobnihploča. „Ne vidim nikakvo zlo u ovome što ću ti ispričati. A možda će to tebi biti neka vrsta utehe."Silvi je ponovo osećala vrtoglavicu i zgrabila je Nikosa za ruku. Uteha?", zagrcnula se. „Kako bilo štamože da me uteši, sada kada njega nema?"„Možemo da razgovaramo neki drugi put, ako tako želiš."„Ne. Reci mi."„On je znao", rekao je Nikos. „Za nas. Za mene i tebe. Svih ovih godina, on je znao. Kada me je otpustio,rekao mi je da te ne okrivljuje. Plašio se da ćeš ga ostaviti, starca koji osim novca nema šta drugo dati ponudi."Deo nje je želeo histerično i luđački da se nasmeje. Ali se iznenada osetila toliko umorno i sve što je

želelada uradi bilo je da legne na sneg i zatvori oči. Oh, dragi bože, kada bi on samo znao užasnu stvar koju jeuradila, samo da je on ne bi ostavio.Silvi je osetila nešto hladno na svom licu i shvatila je da je plakala. Stavila je svoje ruke u rukavicama naobraze. „On je znao? Misliš, sve vreme je znao?"„Dao mi je novac", rekao je Nikos, spustivši glavu. „Morao sam da mu obećam da te nikada više nećuvideti. Pet hiljada dolara. Taj novac sam iskoristio kako bih kupio stari pikap kamion kojim sam započeosvoj biznis, a što je preraslo u Anteros konstrukcije"„Anteros." Iznenada se setila. „Bog obuzdane ljubavi."„Da", priznao je. „Voleo sam te. Ali sam znao ono što on nije - da ga nikada nećeš napustiti, ni zbog mene,niti zbog bilo kog drugog muškarca. Tako da sam uzeo taj novac, da, stidim se da to priznam."„Nemoj", rekla je. „ Ima i gorih stvari od uzimanja novca." Gorih nego što ti možeš i da zamisliš.Prolazili su ispod senke ogromnog golog brestovog drveta i Silvi se stresla misleći o izrazu: Guska je prošlapreko mog groba...Nisam ga više video do pre dve godine", nastavio je Nikos. „Neko mi je rekao da je on moždazainteresovan za imanje na kojem sam na-meravao da gradim. A meni je bio potreban novac, tako da samotišao. Ali uglavnom mislim da se radi o taštini. Želeo sam da se pokažem, da mu pokažem kako se dobroisplatilo onih pet hiljada dolara koje mi je Platio. Ali ono čega se najbolje sećam s tog sastanka jeste slika usrebr-n°m ramu na njegovom stolu - tebe i tvoje ćerke. Tada sam shvatio ko )e bolje prošao u toj našojdavnoj pogodbi."Mir koji je usledio nakon Nikosovog priznanja izgledao je dug i bez kraja. Silvi je slušala grane brestovogdrveta kako pucketaju pod tere tom snega, lepršanje vrabaca koji uzleću. Negde u blizini je čula paljenjemotora nekog automobila i zujanje mašine za kopanje grobova. Baš tada se sunce pojavilo iza gustihoblaka, a snežni odsjaj, na kome su se fleke liskuna presijavale na granitnim nadgrobnim spomenicima, postajaoje svetliji.Silvi je samo stajala, gledajući preko grobova, osećajući da će ako se malo pomeri ili suviše brzo, razbiti tajpoklon koji joj je Nikos predao, taj dragoceni uvid u srce čoveka koga je ona volela i koji je tako nezasluženoi obilato voleo nju.Čak je i svoj bol osetila kao nešto uzvišeno: lepo oblikovana stvar koju je stalno prevrtala, pregledala izsvih uglova diveći se njegovoj komplikovanosti.Mogla bih da mu kažem za Rouz. I on bi to razumeo. Oprostio bi mi... Sve ove godine...Tada se osetila veoma poniženom zbog svoje sramote i Džeraldove velikodušnosti.Dok je sada sedela u svojoj Ijuljašci, a Rejčel klečala ispred nje, s raširenom košuljom na svom krilu, kojuDžerald više neće nositi, pomislila je kako mi postajemo zahvalni kada nam se svet ruši čak i zbog

najmanje kazne. Nežan dodir. Uljudna reč. Oproštaj.On je stvarno otišao. Njen dragi Džerald. Ona više neće čuti njegove korake na stepeništu. Ili Pučinijevumuziku iz njegove radne sobe. Nikada više neće podići svoj pogled dok kreše ruže i videti ga kako joj se saterase osmehuje. Ili dok bi mirno provodili veče, iznenada zastane kako bi joj naglas pročitao odlomak izneke knjige.Ali ona još uvek ima ćerku, ima Rejčel. I Rejčel takođe tuguje. „Mama", govorila je Rejčel, „razmišljalasam... nemoj da se uznemiriš, samo sam o tome razmišljala... da se pridružim Kej u Vijetnamu. Mislim daće to biti dobro za mene. Da pobegnem od... ma od svega. Ali mama, ja neću da idem ako ti želiš da ja stobom ostanem, ako sam ti potrebna. Znam da bi tata voleo da se ja brinem o tebi."Silvi je osetila kako joj užarena strela probada srce. Neće i Rejčel valjda da ode? Mili bože, koliko toga onajoš mora da podnese? O/z, gdeje Džerald? Zašto on nije ovde kada mije toliko potreban? Džerald je biotako dobar zaštitnik, poput oca koga nikada nije imala. On sigurno ne bi voleo da ona bude sama.Ali Rejčel nije trebalo da bude njena zaštitnica. Rejčel mora da živi svoj život.Gudž187i-,e", Silvi je ostavila svoje uživanje sa strane i ustala sa stolice. Tako jednostavan pokret, ali koliko joj jesamo bola zadavao, kao da je danima bila zatvorena u kutiji. Ipak je dobro da oseti svoje telo, čak i ako jeono boli. „Neću da dozvolim da ti svoj život odlažeš zbog mene. Neću da nosim tu odgovornost."„Mama." Rejčel je samo odmahnula glavom dok je u sobi postajalo sve tamnije, a njeno lice zatamnjeno.„Ja želim da budem s tobom."„Sada želiš. Nekoliko dana, možda i nekoliko nedelja. A onda će ti biti žao. Ne. Mrzim čak i ideju da tinegde odeš, budeš tako daleko. I gde je tako opasno. Ali ću još više da mrzim činjenicu ako ti ovde ostanešsamo zbog mene."„Stvarno to misliš mama? Da li si sigurna?"Silvi nije bila sigurna ni u šta. Osim možda saznanja da će nekako progurati ovu noć. Osećala se tako slabo,tako izgubljeno bez Džeral-da. Ali ako je mogla da ustane, donese odluku, čak i pogrešnu, onda to neštoznači, zar ne? Onda je to moralo da znači da ona neće da umre, uvene poput onih jadnih ruža naDžeraldovom grobu.Život je pun iznenađenja, pomislila je, a možda ću i ja sebe da iznenadim.Silvi je pomerila kosu koja se zalepila za Rejčelin vlažan obraz. „Hoćeš li da ostaneš na večeri? Ondamožemo da pričamo o tvojim planovima. I pustimo da nas Bridžet obe ugoji."in Gudž189\10.Maks Grifin se probudio. Bernis je hrkala blagim groktavim zvukom koji ga je naterao da razmisli,

ovakojoš uvek polupospano da je kvaka na vratima kupatila trebalo da se popravi. Osetio je stravičnu potrebu zapišanjem.Još uvek trom od spavanja, otkrio se i spustio s jednog kraja kreveta. Onda je usledio šok od dodira hladnogpoda bosim stopalima. Hri-ste. Papuče. Naslepo ih je napipavao i konačno ih je našao; nisu bile tamo gde ihje ranije bacio, već ispred njegovog noćnog stočića, savršeno postavljene, s prednjim delom koji je okrenutod kreveta. Ona ih je uvek tamo stavljala u slučaju da u toku noći mora da ide do klonje.Ne, tu reč ona ne upotrebljava. Klonja, ve-ce, pa čak ni toalet. Ženski toalet, mogao je da čuje njen glas usvojoj glavi, taj precizan, ženstven glas dok je pratila goste do dnevne sobe i uzimala kapute. Ženski toaletje na kraju ovog hodnika, ukoliko želite da se osvežite. Osvežite, još jedan njen eufemizam.Maks je pronašao vrata i prekidač za svetio. Jarka svetlost ga je pogodila po licu poput blica, teško jarkosvetio koje se odbija o hrom, ogledalo, svetle rože pločice. Ako ranije nije bio budan, sada to sigurno jeste.Mogao je i da održi završnu reč pred porotom, toliko mu se mozak razbudio.Dok je pišao, buljio je u klozetsku solju. Plavo. Voda je bila neprirodno plave boje, boje bazenaOrganizacije hrišćanske omladine. A sada je postajala zelena, bolesna žućkastozelena boja. Da li je Bernisznala šta se dešava kada pišaš u plavoj vodi? Ne, kako bi? Ona nikada nije gledala, nikada čak nije niprovirila pre nego što bi pustila vodu; od same ideje bi joj se smučilo.Prisećao se stvari iz prošlosti. Kada bi se vratio kući i zatekao Bernis na rukama i nogama, na kuhinjskompodu ispred zelenog frižidera, sa velikim žutim gumenim rukavicama, što bi ga navelo da pomisli na MiniMaus - i ribala pod sapunjavom vodom iz plastične kofe. „Beba spava?", pitao je.Ona ga je pogledala; crvena kosa joj je bila zakačena plastičnom šnalom, a nekoliko graški sjajnog znoja jebilo na njenom bledom čelu. „Dobila je svoju bočicu", rekla je Bernis. „Pronašla sam tu novu spravu,jastuk sa čvorovima u koji možeš da staviš bočicu, tako da se ona ne prevrne. Samo je gurneš u kolevkukada je beba gladna. Stvarno midosta olakšava."Mendi je imala tri meseca.Pored nekoliko jedva vidljivih strija, to što je postala majka nije zaista izmenilo Bernis, pomislio je Maks.Njihova ćerka je bila samo još jedna od stvari po kući koje se mogu dobro organizovati. Još jedna tabla zabeleženje iznad telefona u kuhinji, s ramom s bumbarom koji se smeši, i svetlim žutim podsetnikom saSTVARIMA KOJE TREBA DA SE URADE.Istresao ga je i povukao vodu.Sada se glavobolja polako razvijala, a bolno pulsiranje u njegovim slepoočnicama se širilo. Isuse, ovo munije bilo potrebno! Ne sa sutrašnjim uzastopnim suđenjima.

Maks je zastao ispred ormarića u kojem su stajali lekovi, gde je morao da se suoči s neprijatnimsredovečnim odrazom: krupan čovek koji se približava pedesetoj godini, otečenih očiju od spavanja, jošuvek ukočene vilice, a njegova kovrdžava smeđa kosa prošarana sedim vlasima.On je otvorio ormarić, osećajući olakšanje što se njegov odraz izgubio. Ispred njega su bili redovi bočica.Nekoliko stvari koje se obično nalaze na ovakvim policama, bez starih recepata koji datiraju još od njegoveoperacije kile 1962. godine, bez oporih prošlogodišnjih sirupa protiv kašlja, bez otisaka na staklenimpolicama. Sve je bilo novo i precizno sređeno po kategoriji lekova, urednije nego na policama u apotekama.Gelovi za kupanje. Ženski cvetni sprej. Četiri različite marke dezodoransa. Plastična kutija u kojoj Bernisdrži svoje pilule za kontracepciju. Pronašao je tajlenol odmah do aspirina za decu koji je Bernis dalaManki* kada je imala groznicu. Izručio je dve na svoj dlan. Gde je bila čaša za vodu? Sranje, ponovo ju jeodnela. Leglo klica. Isuse. Moraće da uzme jednu iz kuhinje.Prijala mu je hladna praznina kada se spustio dole. Glavobolja je prolazila. Odlična stara kuća koja gleda nazaliv Liti Nek. Setio se kako je na njoj insistirao nakon što su se venčali, iako su rate za hipoteku delovaleubistveno. Bernis je bacila oko na jednu od onih takozvanih tjudorskih kuća u Bejsajdu. Smatrala je da jeznatno lakša za održavanje. Ne poput ove, s borovim parketom starim osamdeset godina gde prljavštinaulazi u rupe, s prozorima okrenutim ka okeanu i delimično zatvorenim pukotinama. Šest meseci su proveliu doterivanju krova,* Engl.: monkey - majmun. (Prim, prev.)menjali oluke i odvodne cevi, Ijuštili slojeve i slojeve stare boje pre nego što su se uselili. Ali kada jekrečenje, stavljanje tapeta i krpljenje rupa u podu završeno, Bernis je popustila. Čak se i ona zaljubila ukuću zbog njenih čari, vitraža na staklu iznad prednjih vrata.Maks je došao do sudopere u kuhinji bez paljenja svetla. Mogao je dobro da vidi. Mesečina je osvetljavalapod od kamenih ploča. Pogled mu je skrenuo ka puteljku od cigle koji se jasno video s prozora. Primetio jeda su se sa strane pojavili narcisi, redovi cveća poput urednih stražara koji izviruju iz sveže zemlje. Maks jeosetio nalet sreće usled ovog znaka novog života. Zatim je pomislio, osećajući se ponovo utučeno: Oni suovde sigurno već danima, možda čak i nedelju dana, a ja ih nisam ni primetio. Dok sam bio mlađi, nikadane bih propustio prve narcise.Maks je onda počeo da razmišlja o svom ocu, sećajući se jedne let-nje večeri sa svoja dva starija brata ubašti, kako igraju kriket. Maks je imao četrnaest, a tata... koliko je on tada imao godina? Nekako je uvekizgledao isto, uvek sa ćelom na glavi (osim te male ćube iznad čela koju je zvao „magareći čuperak"), uvek

s pozamašnim salom koje se pre-liva preko stomaka i kaiša. Svaki detalj te letnje večeri od pre skorodvadeset godina mu se jasno vraćao, prolazeći kroz neku vrstu mentalnih vrata, oštrih i jakih poput udarcačekićem o drvenu loptu. Miris sveže pokošene trave mešao se s dimom od hamburgera koje je tata pekao naroštilju, poslužavnik sa čašama ledenog čaja kojeg je mama stavila na ogradu na terasi i kako ga je zglobpekao tamo gde mu je Robi pokazao kako se pravi „indijanska vatra". Onda je Edi počeo da mu se ruga zasve one sate koje je u poslednje vreme provodio u kupatilu, a Maks je podigao pogled i video svog oca, ustarim bermudama i s bejzbol kačketom, kako stoji pored roštilja s dugačkom lopaticom koju je čvrstodržao u jednoj ruci i bulji u prazan prostor, dok mu suze teku niz obraze.Maks nikada nije video svog oca da plače. To ga je šokiralo skoro poput udara zemljotresa. Prva stvar kojamu je prošla kroz glavu bila je da je tata možda izgubio posao. Ali Norm Grifin je predavao matematiku usrednjoj školi Pitsfildjoš od Adama i Eve; šanse da njega otpuste bile su jednake izgledima da Hari Trumanpostane republikanac. Ne želeći dalje da pokušava da zamišlja neke gore varijante, Maks je očajno u sebigovorio: Mora daje od dima, tako je, zbog dima u očima...Ali ovih nekoliko poslednjih godina, Maks je konačno razumeo svog oca. Možda mu je samo palo napamet da je voz stao, da se više ne pokreće, daje to poslednja stanica.Gudž191Maks je pronašao čašu u sušilici. Napukla pločica iznad sudopere privukla mu je pogled. Moram to dazamenim, pomislio je, a onda se setio zašto nije. Dopadala mu se ta nesavršenost, činjenica da Bernis nemože da je poboljša, koliko god da riba i glanca.Poput mene, pomislio je. Ne može da me promeni, kao ni tu napuklu pločicu, lako sam bogzna da ona utome pokušava.Kao ni Manki, takođe. Ona je muškaraca, otvorena, pomalo divlja. Svoju ćerku je tako počeo da zove kadaje prohodala, kada je toliko brzo trčkarala na ta dva malena stopala, da su njeni prsti poput bananeuzrokovali više nestašluka od Radoznalog Džordža.* Sada je bila zaluđena biciklima, skejtbordovima i bogsam zna šta će još da bude. Bernis mu je juče, kršeći ruke, rekla o njenoj poslednjoj nezgodi -uhvatila jeManki kako se ljulja na oluku za kišu.Maks je na spratu provirio u Mankinu sobu. Na svetlu od otvorenih vrata koje joj je padalo na lice, nijeizgledala starije od četiri ili pet godina, još uvek je podsećala na bebu, dragocenu i nežnu. Onda je pogledaoka dugačkim nogama koje su virile iz pokrivača: ogreba-no koleno, izgriženi nokti s okrzanim crvenimlakom. Sada ima devet, a uskoro će da zađe u tinejdžerske godine. Primetio je Donovanov poster na

ziduiznad njenog dečjeg kreveta od javorovine. Kada je to nabavila? A gde su one punjene životinje koje suuvek bile na njenom krevetu?Iznenada je shvatio: Ona odrasta.Srce kao da mu je otežano radilo i Maks se uspaničio na pomisao da će ga ona jednog dana napustiti i otićina koledž; taj dan će uskoro doći, tu je iza ćoška.Na prstima joj je prišao i blago pomerio kosu koja joj se zalepila za obraze. Imala je Bernisinu gustukovrdžavu kosu, ne boje šargarepe, već Ticijanovu ili Rubensovu crvenu.Da li on to umišlja ili mu u poslednje vreme Manki deluje krotkije? A nekako i nervozno. Ne bi pojela nipola hrane koja bi joj bila u tanji-ru. A večeras, kada ju je pogladio po kosi, ona se pripila uz njega i molilaga da je ne ostavi samu u mraku.Bernis je to naravno odbacila uz uobičajenu rečenicu „ona samo prolazi kroz neku fazu". Ali je Maks imaosvoje sumnje. Ponekad se brinuo za Manki. Više nego što je bilo normalno.* Junak serije popularnih istoimenih dećjih knjiga. Radoznali Džordž je majmun doveden iz Afrike da živiu jednom velikom gradu. (Prim, prev.)192Priznaj, zašto nećeš da priznaš? Plašiš se da će ona da postane ista kao i njena majka, kada odraste.A šta je bilo toliko strašno u tome? Na neki način, Bernis je bila divna. Ako bi u Americi postojalotakmičenje za savršenu domaćicu, Bernis bi osvojila krunu. I dalje je bila mršava kao onda kada su sevenčali, iako je sada morala mnogo više da se trudi. Prokleto atraktivna žena. Baš je prošle nedelje nabenzinskoj stanici čuo radnika kako svom drugu šapuće: „Ja je ne bih isterao iz kreveta." Maks se u sebina-smešio. Šanse da ga Bernis prevari bile su jednake kao i da statua Kipa slobode podigne svoju haljinu.Najbolje od svega jeste to što je Bernis volela Manki podjednako kao i on. Pa zašto se on tu preznojavazamišljajući da će jednog dana Manki da se okrene ka njemu i majčinim hladnim smeđim očima kaže: „Zaboga miloga, zar nikada ne možeš da se setiš da spustiš poklopac na klozetskoj šolji kada završiš?"Maks se na prstima iskrao iz sobe, nežno zatvarajući vrata za sobom. Njegova glavobolja skoro da jenestala. Možda će sada uspeti malo i da odspava.Ali dok se polako uvlačio natrag u krevet, Bernis se probudila poput hladne lopte koja se kotrlja porednjegovih hladnih stopala. Ona je trepćući ustala, zabrinutog izraza, a riđa kosa joj je padala preko ramena.Za trenutak ga je toliko podsetila na Manki da mu se srce uskomešalo. Setio se kada su se tek venčali, kakoje Bernis naga spavala na njegovim rukama, sklupčana poput nekog mačeta. Kako bi on rukama prelaziopreko njene kičme i čvrsto je pogladio po guzi svojim dlanovima; kako bi se ona pretvarala da još uvekspava, ali bi malo raširila noge, dovoljno da on može dalje da istražuje.

„Šta nije u redu?" uznemireno je uzviknula. Jadna Bernis, čak je i u snu uvek zabrinuta.„U redu je", umirivao ju je, gladeći joj nogu. „Vrati se da spavaš." Spavaćica joj se popela do vrata,otkrivajući jednu malenu čvrstu dojku. Maks je osetio kako postaje uzbuđen i pomislio: bože ne, ne sada.Mrzeo je da je želi, znajući da će ona da mu se preda bez neke stvarne želje.Ali dok je u sebi govorio da se ohladi i vrati da spava, uvideo je da mu ruka klizi po njenim nogama,ubacujući jedan prst u njene elastične gaćice.„Sada?" grubo je promrmljala. Onda je uzdahnula i rekla, „U redu", i prebacila spavaćicu preko svogravnog stomaka, onako kako je Manki skidala svoje farmerke pre nego što bi skočila u okean.jlin Gudž193Maks ju je malo mazio, nadajući se da će dobiti neki odgovor. Isuse, o Isuse, zašto ga ona ne želi, makarmalo? I ako se osećala potpuno indiferentno, zašto makar nije mogla da mu kaže da je ostavi na miru?Ovo... što je ovako uzima... dok ona mirno leži, i jedva diše... Hriste. Više je ličilo na masturbaciju nego navođenje ljubavi. „Bernis? Draga, da li ima nešto što hoćeš da ja..." „Ne, samo ti nastavi", ona je uljudnopromrmljala. „U redu je." Ne, pomislio je dok je u nju ulazio, nije u redu. Nije uopšte u redu.0 Hriste, zar ti nećeš makar malo da se pomeriš, nešto osetiš, makar1 na minut da se pretvaraš da ja ne moram da se osećam poput nekog prljavog starkelje koji na silu dobijasvoje slatkiše.Osetio je da svršava, u brzom naletu. Hriste, o Hriste...Obavio je ruke preko Bernis, jako, stežući je tako snažno da je za-skičala. I za trenutak se osetio dobro štoju je povredio i naterao da nešto oseti.Zatim se potpuno postideo. Kako je to bolesno, da on želi da je povredi.Onda je prošlo.Bernis se izvukla iz njegovog stiska. „Odmah se vraćam", promrmljala je.Ne, dozvoli mi da te držim, želeo je da vikne za njom, makar mi to dozvoli. Znam koliko voliš da timasiram potiljak, zašto mi ne daš da...Prekasno. Mogao je da čuje lupanje starih cevi dok je slavina curila, ormarić s lekovima koju ona otvara.Maks je ležao na leđima, buljeći u svetio koje se pomeralo po tavanici zbog kola koja su napolju prošla. Ugrudima je osetio pritiskanje, neku vrelinu.Čuo je kako zavrće slavinu. Onda. „Oh Makse, za boga miloga", Bernis je uznemireno viknula.Poklopac za klozetsku solju. Zaboravio je da ga spusti, ponovo. Maks se iznenada toliko razbesneo, da jezamišljao kako ga razbija o njenu glavu.Duboko je uzdahnuo. Zašto bi se ljutio na Bernis? Sve je njegova greška? Nije mogao nju da krivi što je onvelika kukavica da zatraži razvod. „Razvod", je bila magična reč koju nije smeo da izgovori.A onda je pomislio na Manki, kao uvek kada je zamišljao da ostavlja Bernis.Teške i nevoljne suze tekle su mu niz lice, pritiskale ga poput krvi koja teče, kao i težak kamen u njegovimgrudima.194

Vrt laž\Gudz195Kasno po podne sledećeg dana, Maks je stajao ispred prozora koji se prostirao duž skoro celog istočnogzida njegove kancelarije. Posma-trao je ljubičasto nebo i pogled kao sa razglednice Bruklinskog mosta kojise proteže preko 1st Rivera, s nosačima poput paukove mreže koji postaju hromirani od zalazećeg sunca.Veličanstveno, to je jedina reč kojom ta scena može da se opiše. Ko je rekao da most nije na prodaju? Onsvakodnevno za njega plaća, iz ove kancelarije u ćošku s pogledom koji oduzima dah zbog samog prestižakoji lokacija donosi. Plaćao ga je svojim vremenom, mislima, svojom stručnošću. A da li ga je takođeplaćao svojim integritetom?Isuse, ovakve misli ga nisu spopadale još od završetka pravnih studija. Advokati ne treba na ovaj način damisle. Šta je to s ovim slučajem?Maks se sklonio od prozora i seo na stolicu ispred svog pretrpanog džordžijanskog radnog stola. Buljio je uogromnu gomilu malih automobila sa uređajima za upravljanje, stavljenih između dve ugaone starinskestolice, koje su izgledale poput Kejp Kenedija.Ako tužilac Jorgensen pobedi, Pejs motors će dati dvanaest milio-na, plus još nekoliko stotina miliona dapovuku sve te ciklone* i zame-ne stubove. Maksu su se ti momci iz Pejsa dopadali, vozio je njihova kolaveć godinama i zahvaljivao svojoj srećnoj zvezdi makar jednom nedeljno što njegova firma zastupaameričkog najinventivnijeg automobilskog proizvođača. Njegov prvi instinkt je bio da se zalaže za nevinostPejs motorsa, ubeđen da je Jorgensen nešto umislio i da njegov zahtev protiv Pejsa nije bio ništa drugoosim pokušaja da ih opelješi.Ali od ponedeljka i njegovog sastanka s Karavelom, glavnim inženjerom koji se nekako i previše buniokoristeći pregršt tehničkih objašnjenja, šema i probnih rezultata, sve je to manje govorilo od znoja koji muje oblivao lice; a u utorak Runi, potpredsednikov PR, uleteo kod njih i u svakoj rečenici ponavljao reč„poravnanje" - pa, Maks nije mogao a da ne primeti naznake da je nešto rđavo u državi Danskoj.Stalno je podsećao sebe da nije na njemu da osuđuje svoje klijente za njihove bilo kakve stvarne ilizamišljene greške koje su učinili - ali ipak, nije mogao da se otrese ovog pomalo mučnog osećaja ustomaku, poput lošeg ukusa nakon nečega što je pojeo.„Imam one izjave koje ste tražili, gospodine Grifm." Umilan i sladak glas prenuo ga je iz razmišljanja. „Ivašu kafu."* Model automobila. (Prim, prev.)Podigao je pogled i video Rouz, s urednom gomilom papira koje je pridržavala na kuku, tragajući zamestom na njegovom stolu gde bi jnogla da ih spusti i šoljom kafe koja se pušila u drugoj.Olakšao joj je s kafom, stavljajući je na žuti blok papira ižvrljan njegovim škrabopisom i već umrljanim

ranijim krugovima od kafe. „Hvala." Podigao je izjave koje mu je donela i počeo da pretura po njima. „Agde je onaj pojedinačni izveštaj inženjera?"„U fotokopirnici. Svih dvesta jedanaest strana. Uključujući i šeme. Upravo pravim kopije, ali će potrajatidok ih sredim."Maks je uzdahnuo i promrmljao za sebe. „Mislim da se dame previše žale."„Koje dame?"„Zovu ih kurvama. Stručni svedoci. Doktori, psihijatri, inženjeri koji će nam dati dovoljno lažiranihpodataka na papiru kojim porote mogu da brišu guzice punih mesec dana."Popio je gutljaj crne kafe i napravio grimasu.„Izvinite zbog industrijske jačine", Rouz se izvinila uz blagi smešak. „To je bila poslednja šolja." Onda jesmešak nestao i tiho je rekla: „Ne mislite da je možda, ovaj, kako vi ono kažete... res ipsa loquitur7."Gde je ona to pronašla? Očigledno je da radi mnogo više od kucanja njegovih papira. Pametna devojka. A ilepa. Ali pošto ovih dana svi prave takvu galamu oko ženskog pokreta za jednakost, uvek je bio pažljiv damu pogled ostane neutralan.Ali, do đavola, prava je poslastica videti ženu da izgleda tako sveže ovako kasno. Lice joj je sjajno i izgledakao da se sada umila, oblak tamne kose blago miriše na šampon, bela bluza koja je savršeno ispegla-na iuredno uvučena u jednostavnu platnenu suknju mornarskoplave boje, dužine do kolena koja više nijemoderna, ali joj bolje stoji od mini sukanja koje ostale sekretarice nose.Ne, nije mogao da je zamisli da nosi neku takvu suknju, kako se saginje iznad kulera za vodu sačipkastoelastičnim gaćicama koje se naziru ispod poruba. Između ostalog, ona verovatno nosi smerni beliPamučni veš, onakav kakav se kupuje kod Sirza u paketima od dva pa-ra. Primeran katolički veš koji seslaže s malenim zlatnim krstom oko njenog vrata.Maks je osetio kako mu se lice crveni. Isuse, dosta. Naterao je sebe da ponovo misli na Jorgensena.»Pa, nekako ćela ova stvar kao da govori sama za sebe." Odgovorio Je- „Zaista, veliki broj nesreća izazvanje nepažnjom vozača. Ali da li niislim da je ovo Jorgensenova greška?" Zastao je. „Ne, ne mislim."196VrtOsećao se bolje što je naglas izrekao svoju sumnju, iako je znao da to nije trebalo da uradi. Nekako jeosećao da može da veruje Rouz. Držala se kao neko ko zna da čuva tajnu.Pomislio je da su to njene oči. Te njene krupne crne oči, koje su pune tajni.„Ali niste sigurni." Rouz je prišla, popravljajući jednu od gomila na njegovom stolu. „A ako KventJorgensen govori istinu, da nije bio pijan te noći, onda mora da tamo ima na desetine, stotine neispravnihvolana. Da li vi na to ciljate?"„Bila bi dobar advokat", rekao je i nasmejao se. „Da li si ikada pomišljala da se upišeš na pravo?"Mogao je da vidi da je pogodio živac i istog momenta je požalio zbog svojih praznih reci. Isuse, kako jemogao da bude toliko nepažljiv? Uprkos Rouzinoj neumornoj pažnji oko svog izgleda, primetio je dve iste

suknje i tri ili četiri bluze koje ona stalno nosi, iste crne cipele na koje pažljivo stavlja nove donove svakegodine. Pravo? Ona jedva da sastavlja kraj s krajem.Crvenilo joj se pojavilo na obrazima, pa je njen tamnoput maslina-sti ten dobio boju zapaljenog sena kojega je nekako podsetilo na brda Toskane gde je jednom bio stacioniran tokom rata. Pokrila je to brzimosmehom. „Ko bi onda pazio čivavu gospođe Van Helsing?"Maks se nasmejao i prisetio kako je jednoga dana gospoda Van Helsing gegajući se ušla kod njih kako birazgovarala o testamentu svog pokojnog muža. Ona je jednostavno predala Rouz svoju čivavu u spolj-nojkancelariji, kao da se radi o kaputu ili šeširu. A na njegovu večnu zahvalnost, Rouz je uzela psa bezpogovora, ozbiljnog izraza. Čim je starica okrenula leđa, ona je kuče smestila u kartoteku u svom stolu,zajedno s polovinom danskog peciva.„Imaš pravo", rekao je.„Ako bi postojao neki način da sigurno znate za volan, da li bi to stvarno olakšalo stvari?" pitala ga je,savijajući se kako bi podigla nekoliko savijenih papira koji su promašili kantu za otpatke. Primetio je kakose savila na kolena, okrenuvši ih na jednu stranu, a rub suknje jedva da se pozadi podigao. Kaluđerice su jedobro naučile.Pogladio se po bradi, koja ga je grebala jer je već bilo pet sati. „Ne, ne nešto posebno. Teško da mogu dapriuštim sebi da našim najvećim klijentima kažem kako mislim da su lažljivci, zar ne? Uostalom, to nijemoj posao. A možda je sva ova pravednost koju osećam samo moj maskirani ego... Volim da imam svekarte na stolu, dobre i loše, a ne da bauljam po mraku i spotičem se. Kako stvari stoje, ako se ono na šta ja197sumnjam ispostavi tačnim i Jorgensenov advokat mi baci neke krivu-dave lopte na sudu... pa, bez svihčinjenica, mogu da se savijem i izgledam kao kralj idiota."„Ali s druge strane", Rouz je mirno nastavila, „ako se ispostavi da su vaše sumnje neosnovane, zar se nebiste osećali mnogo bolje? Makar ne biste morali da razmišljate da će neki drugi jadnik da završi u kolicimaili da se desi nešto što je još gore."„Imaš kristalnu kuglu pri ruci?", pitao je i nasmejao se. „Ne, nešto mnogo jednostavnije." Ona se ispravila ipogledala ga tim neverovatnim očima. Oči tako mirne i duboke, samo uz poneki prodorni pogled ili odsjajemocija koje su plivale u tom dubokom, dalekom moru. „Šta je to?"„Kola. Zašto ne isprobate jedna na putu. Sami se uverite." Nacerio se. „Voleo bih da je to tako lako. Ovajkvar... bez obzira da li je pravi ili ja to umišljam... ne može da se javi na svakom volanu ili bi Pejs biopreplavljen parnicama do sada. Mislim da je to razlog zašto oni nisu sto posto iskreni sa mnom. Verovatno

ni oni ne žele to sebi da priznaju. Taj kvar možda postoji u svakom stotom modelu ciklona ili svakomhiljaditom. A možda se ni samo po sebi ne manifestuje — u to sumnjam - verovatno samo kada se brzovozi i pod određenim uslo-vima."„Ko zna", rekla je Rouz, „možda vam se posreći." Nije se smejala. Do đavola, bila je ozbiljna. Kakva jeona žena?Maks je osetio kako se nešto u njemu podiže, kao da je za trenutak zaplivao. Do đavola, možda je ona upravu. Možda ima smisla to pokušati, čak iako su šanse bile slabe. Pažljivo je rekao: „Nedaleko odavdenalazi se Pejsov salon. Znam njihovog menadžera."„Možete da kažete da želite da kupite jedan", ubacila se, „da ga u vožnji testirate."Maks je ustao, pomerajući se od svog stola, osećajući se bolje nego sto se nedeljama unazad osećao ineobično je bio uzbuđen.„I ti ideš", rekao je, cereći se kao neki idiot. „Da, ti. To je bila tvoja ideja, sećaš se? Uzmi kaput i hajde dato uradimo."* EngL Tappan Zee - prirodno proširenje reke Hadson na jugoistoku države Njujork. (Prim, prev.)\Malo kasnije, prošli su poslednju rampu pored pilane, a onda konačno krenuli ka autoputu. Kada su prešliTapan Zi,* sunce je zašlo iza horizonta i nazirao se samo zreo mlečni odsjaj koji se povremeno video krozguste topole, koje su se nalazile pored bankina sa obe strane autoputa sa šest traka.Maks nije mogao da se seti kada se poslednji put osećao ovako uzbuđeno kao tinejdžer, dok je udisao mirisnovih kola i plastike.Pogledao je u Rouz na vozačevom sedištu pored sebe, kako kon-centrisano gleda na put i obema rukamapritiska volan tamnocrvene boje koja se slagala s enterijerom vatrenocrvene boje, a njena dugačka bronzananoga je pritiskala pedalu poput zategnutog čeličnog kabla. Onda je pogledao u crvenu iglu na brzinomeru,koja je sada bila na sto deset.Ona je insistirala da vozi. Ne, insistiranje je pogrešna reč. U salonu je jednostavno skliznula na sedištesportskih kola s okruglim naslonom, pogledala u volan s blagim osmehom poput malog deteta koje seda nasvoj prvi tricikl i rekla: „Ne smeta vam, zar ne? Uvek sam se pitala kako je to kada vozite jednu ovakvumašinu."I zaista je to bila prava vožnja, u početku pomalo oprezna i nervozna, ali joj se samopouzdanje polakopovećavalo. Skoro pola sata nisu progovorili ni reč, zaista nije ni bilo potrebe. Osećali su se neobičnoprijatno. U stvari, Maks kao da je skoro i zaboravio zašto oni ovo, u stvari, rade.„Mislim da sam baš probila B i B prepreku", Rouz je konačno rekla, delimično ga pogledavši, a njene puneusne su se obrazovale u smešak. Bilo je neobično toplo za april i Maks je konačno osetio blagi,

neobičnozavodljiv miris njenog znoja koji se širio kroz otvoren prozor.„B i B?"„Skraćenica za Bruklin-Bronks. Kažu da ako si rođen u jednom od ova dva dela Njujorka, nikada zaistanigde ne odeš. Nikada ne ideš dalje od onoga gde metro može da te odvede. Čak i o Long Ajlend železnici -mnogi ljudi u mom komšiluku pričaju kao da je Orijent ekspres."Maks se nasmejao. „A šta je s tobom?"Zeleno-beli znak s oznakom Nju Pale 60 kilometara je ostao za njima sa desne strane. Malo su se uspeli, apotamnele šume pri noćnom osvetljenju su se prostirale ispred njih.„Pretvarala sam se da je ovo moj auto — zaboravila sam na mogu će kvarove - i na putu sam do... sačekajtesamo jedan minut, jedan se-kund, oh, znam... do onog fantastičnog letovališta u Ketskilsu. Ja samAiiinGudž199poznata glumica i neverovatno sam bogata i... tamo se sastajem sa svojim tajnim ljubavnikom da bismoproveli nepristojno lud vikend. Taj izraz sam pokupila iz knjige, nepristojno lud. Zvuči kao nešto što biKlerk Gebl i Kerol Lombard učinili, zar ne?"„U pravu si, zvuči tako. Dopadaju ti se stariji filmovi?"Bacila je pogled u retrovizor, onda brzo prešla u levu traku, preti-čući plavi bjuik i žuti opel kadet, dok suse poslednji zraci sunca prostirali preko glatke crvene haube. Brzinomer je sada pokazivao sto tridesetkilometara na sat. Upravo ispred njih se nalazio deo izlazne rampe i neverovatno ali istinito, bez saobraćaja.„Nemojte nikome da kažete", rekla je. „Ljudi će da pomisle da sam čudna, ali istina je da mi se ne dopadaništa što je snimljeno posle 1940. godine. Sećate se starih filmova Širli Tempi - u svakom je plesala sBilom Robinsonom. I Nilson Edi i Dženet Makdonald u Nevaljaloj Marijeti. Čak sam i plakala kada seSada, vojadžer završio. Znate kada Beti Dejvis kaže: 'Nemoj sada da tražimo mesec, imamo zvezde'. Ili jeto bilo obrnuto?"Maks je gledao u nju pomalo iznenađeno i zabavljajući se. Ovo je najviše što je rekla u jednom dahu odkada je počela da radi za njega, pre dve godine. Izgleda da su oboje potpali pod čari ovog sportskog auta.„Ne sećam se", rekao je i nasmejao se. „Samo dve cigarete. Pol je uporno palio cigaretu za sebe i Bet uskoro svakoj sceni. Pretpostavljam da je kancelarija Hejzovih mislila da je rak pluća bolji od strastvenogljubljenja."„Govorite kao neki cinik. Upravo ste se odali, znate li to. I ja sam takva takođe. Volim da se vraćam na to -da li idem previše brzo za vas? Izgledate malo uplašeno."„Ne", slagao je. Počeo je zaista da se znoji ispod pazuha. Isuse. Stvarno su leteli. A koliko je iskusan vozač

ona bila?Slika Kventa Jorgensena mu je preletela kroz glavu. U pripremnom pokazivanju pre suđenja, Jorgensenovadvokat je mudro postavio dve fotografije jednu pored druge: fotografiju svog klijenta kako preskačePrepone na Olimpijadi, s kasnijom fotografijom njega kao bogalja koji je pogrbljen u svojim invalidskimkolicima. Dok je Maks s pravom očekivao da će sudija da zadrži te fotografije za porotu, ipak se žarkonadao da će nivo alkohola pronađen u njegovom krvotoku nakon nesreće značiti da je bio van kontrole.Ona je bacila pogled na brzinomer. „Pretpostavljam da je ovo što vi zovete malum prohibitum."_____________________________• • •- lUZl„Kršenje zakona bez loše namere", preveo je Maks. „Da, mislim da bi se prekršaj zbog prebrze vožnjesvrstao pod tu kategoriju. U stvari ako vas policija zaustavi. Pod drugim okolnostima, doktor bi moždaimao drugi izraz."„Za šta?"„Mrtav po dolasku. Slušaj, možda je bolje da malo usporiš. A šta je to s ovim pravnim terminima?"„Moram da vam se ispovedim. Neke od vaših pravnih knjiga sam odnosila kući." Delimično ga jepogledala, kao da je očekivala da će se naljutiti. „Samo po jednu knjigu iz jednog puta, i uvek bih je vratilanazad. Veoma sam pažljiva. Stvarno."Ona je sada ponovo crvenela. Dakle, jeste bio u pravu da se ona ozbiljno zanimala za pravo. „Ne smeta mi.Ali možda otvaraš Pandorinu kutiju. Da li je to stvarno ono što želiš?"„Ne znam šta želim" rekla je. Oči su joj se zamutile. „Ranije sam mislila... oh, nema veze, ionako sam već ipreviše rekla."„Ne. Molim te. Ja..." Nije mogao da se seti ničega što nije zvučalo poput rečenice iz nekog lošeg filma,tako da je neubedljivo rekao: „Možda mogu da pomognem."Ugrizla se za usnu, kao da bi sebe sprečila da zaplače. „Ne, ne mislim da ću. Nekako je... lično." „Kaomomak'?"Obrazi su joj još više crveneli i dobijali boju izgorelog sena i Maks je osetio nalet ljubomore koja je bilapotpuno neosnovana. Ponovo si u pravu, Seme, staro momče.„On je u vojsci. U Vijetnamu je skoro četiri meseca. Tri meseca i dvadeset jedan dan. Ja..., to jest mi,planiramo da se venčamo kada se vrati kući. Ali stvar je u..." Glas joj je došao skoro do vriska, a onda jeutihnuo. „Moj bože, znala sam da će se ovo dogoditi, uvek plačem kada pričam o njemu..." Besno jeobrisala oči dlanom svoje leve ruke. „Vidite, nisam ništa o njemu čula već neko vreme. Tri meseca, da budempreciznija. Samo jedno pismo..." Zvučala je kao da će ponovo da počne da plače.„Stvarno ga voliš, zar ne?" Glupo pitanje. Toliko je bilo očigledno. Pa šta s tim. Samo zato što on nijeverovao u bračnu sreću nije značilo da je to izgubljena stvar za sve druge.Klimnula je glavom, ne skidajući pogled s puta. U očima joj se sada nazirao povređen, ljutit izraz i novi grč

oko usana. Video je da se mišići na listu njene noge zatežu dok joj je stopalo neprimetno opuštalo\ilin Gudž201pedalu za gas. Buka motora je došla do visokog cviljenja koje je podse-ćalo na veliki putnički avion koji sepriprema za poletanje.Rekla je: „Umrla bih bez njega. Znam da je to izraz koji koriste u filmovima. Ali ja to i mislim. Bukvalno.Da li ste ikada toliko voleli nekoga?"Maks je pomislio na Bernis. Ne. Čak ni kada su se venčali nije mogao iskreno da kaže da ju je toliko voleoda bi za nju mogao da umre.Zurio je u ovu mladu devojku pored sebe kojoj je vetar razbarušio kosu. Duboki i tajni intenzitet koji je i udrugim prilikama osetio, sada se otkrio pred njim, poput jelena koji ukopano stoji na ivici proplanka.Uplašio se da će on da nestane ukoliko napravi bilo kakav iznenadni pokret ili nešto brzo izgovori.A onda se nešto dogodilo. Nekako je mogao da pronikne kroz prizmu tamnocrvene boje koju mu je onapokazala. Iznenada je mogao da zamisli kako bi to bilo voleti ženu da bi za nju mogao da umreš. Maks jeshvatio kako zavidi tom čoveku, ko god on bio.„Tako osećam za svoju ćerku", rekao je. „Kada smo je prvi put doveli kući iz bolnice, sećam se da samstajao iznad kreveca misleći po prvi put, da, razuman čovek može da izvrši ubistvo. Ako bi neko ikada pokušaoda povredi Mendi, ne bih oklevao da ga ubijem."„Ona je srećna što vas ima." Rouz za trenutak nije govorila; samo se čuo zvuk motora koji ubrzava. „Janikada nisam upoznala oca. A ni svoju majku. Ona je umrla u bolnici te noći kada sam se ja rodila. Kako tozvuči za filmski scenario?" Glas je imao gorak prizvuk.„Zao mi je."„Oh, ne sećam se toga. Nakon toga sledi priča s jezivim detaljima. Kako me je dole spustila jedna odbolničarki uvijenu u ćebe. I kako je moja baba došla da me preuzme - u to vreme je moj otac bio na prekomorskojdužnosti - i pomislila je da mora da je u pitanju neka greška. Vidite, ja nisam ličila na svoje dvesestre, niti na svoje roditelje. Ali vidite, bila sam poslednja. Sve druge bebe su preuzete. Da li mislite da bime majka želela da je ostala živa?" Rouz je svoju ruku stavila preko usana. „Bože da li sam stvarno torekla? Ne mogu da verujem da vam sve ovo pričam."„U redu je. Ja sam dobar sagovornik. Samo nastavi."..Ostatak je prilično dosadan. Ne biste želeli to da čujete." Linije nausnama su joj postale još zategnutije. „Jednom sam videla taj stari film° Tarzanu i tu je bila ta scena gde je Džoni Vajsmiler upao u živi pesak~ u stvari, mislim da se on zaglavljivao u pesku u svakom filmu - alikoliko god otrcano to zvučalo, ja tačno znam kako se osećao. Kako je______________________________________________________y_it LOŽIto kad se osećaš uhvaćenim u klopku, polako tones, a što se više boriš da odatle izađeš, postaje sve gore."

Kazaljka se popela do sto četrdeset kilometara na sat i sada se polako pela do sto četrdeset pet. Motor jedošao do kreštavog zavijanja.„Da li znate kako je to?" rekla je glasno.„Da, znam." Pomislio je na Bernis i osetio je neku vrstu izopačenog zadovoljstva zamišljajući kakva bi bilareakcija njegove žene kada bi saznala za ovu njegovu ludoriju. „Rouz, stvarno mislim da bi trebalo dausporiš."„Šta je s Kventom Jorgensenom?"„Ako bismo mi poginuli, mislim da bi to na kraju pomoglo njegovom slučaju, a to baš ne bih preporučio."„Mislim, zar ne želite da saznate..." Ona je iznenada prikočila, lagano se naginjući napred, dok su joj prstičvrsto stezali sjajni crveni volan, a zglobovi potpuno pobeleli.„Šta nije u redu?" Maks je iznenada osetio kako se stegnuo, kao da mu se koža skupila za nekoliko brojeva.„Sveta majko božja", opsovala je. „Zaglavljeno je. Ne mogu..." Borila se s volanom koji se izgleda zaglavioi dozvoljavao je da se pomeri samo nekoliko centimetara u jednom ili drugom pravcu.Tada je Maks video krivinu ispred njih. I saobraćajnu gužvu odmah ispred. Rouz je sklonila nogu sa gasa isada je pritiskala kočnicu, prebacujući u manje brzine. Ćelo telo joj se ukrutilo, a lice pobelelo kao kreč.Hriste. Uspaničila se, previše jako je stiskala kočnicu. Čula se užasna škripa točkova, osećao se smradgume koja gori, a zadnji deo auta se zavrteo, što ih je prebacilo preko dve druge trake. Zaštitna rampa sepolomila, uz iznenadni direktan udarac. Maksa je obuzeo strah kao da mu je neko stavio džak preko grudi.„Isuse Hri..."Za trenutak kao da su lebdeli u vazduhu, ne razmišljajući o prošlosti ili budućnosti; samo su videli tupolomljenu belu prepreku i strmu nizbrdicu ispred sebe, kao i beskonačnu škripu guma.Rouz se sada pretvorila u divlju ženu koju jedva da je mogao da prepozna, krupnih crnih očiju uperenih nanjihov trkački automobil i glasno je uzviknula dok se borila da povrati kontrolu.Maks je zbačen napred usled treskanja, a čelo mu je bolno udaralo o hromirano parče duž šoferšajbne.Eksplozija poput jarkog belog blica pojavila se pred njegovim očima, a zatim je osetio kao da padaju krozneku provaliju.Ailin Gudz203Kroz zujanje u ušima, pomislio je da je čuo kako ona uzvikuje nečije ime. Zvučalo je poput: „Brajane!"Sada mu se glava razbistrila i posmatrao je kako se Rouz svom snagom koja joj je preostala baca na volan.Zatim se čula prigušena buka prekidača unutar zaglavljenog volana.Volan se pokrenuo i Rouz je ponovo preuzela kontrolu, polako usporavajući automobil. Stala je sa strane ikonačno se, hvala bogu, zaustavila.

Maks je otvorio usta da nešto kaže, ali reci nisu izlazile. Mogao je samo da bulji u ovu ženu pored sebe,ovu dobru devojku, katolikinju, koja se pretvorila u luđakinju: tamna kosa joj je bila potpuno zamršena iprebačena preko ramena, bluza joj je bila raspojasana i virila preko kaiša, a lice grozničavo rumeno uslednaleta adrenalina. On je bio i suviše potresen, previše uzbuđen.„Moj bože", konačno je zaustio. „Moj bože, Rouz. Kada si naučila tako da voziš?"„Nisam ni znala da umem", rekla je i uzdahnula uz eksplozivan nalet smeha, iako su joj se suzezaprepašćenog olakšanja nazirale u očima. „Vidite, tek pre nekoliko meseci sam položila vožnju."11.Bila je to najružnija modrica koju je Rouz ikada videla, više crns nego plava, i naduvena skoro kao loptakakvom su se igrali kada su bil: deca, ona koja vam proriče različite sudbine, u zavisnosti na koju stranu seokrene.Sada Rouz nije bilo potrebno nikakvo proricanje sudbine da shvati šta se desilo njenoj sestri. Stajala je uhodniku ispred stana Mari i buljila u modricu koja se pojavljuje iza zaključanih vrata, a bes u njoj je rastao.„Mari, moj bože, tvoje oko."„Da, znam, znam. Alfred Hičkok bi voleo da ja glumim u njegovom sledećem filmu." Mari se suvoparnonasmejala dok je skidala katanac i otvorila vrata kako bi pustila da Rouz uđe unutra. Čak i u zatamnje-nomhodniku, Rouz je mogla da primeti da je njena sestra sama kost i koža ispod izbledele odeće umrljanebebinom hranom, a prljava kosa joj se priljubila uz lobanju. „Najgluplja stvar koju si ikada videla. Nale-telasam na vrata. Možeš li u to da poveruješ?"Ne, Rouz je želela da kaže, ne verujem. Šta je ono bese bilo prošli put? Stepenice. Mari je rekla da je rukupolomila tako što je pala niz stepenice. A pre toga se saplela o minijaturni auto i nekako polomila nos iizbila jedan zub. A naravno, prosto je bila slučajnost da je svaki put Pit bio u kući i bez posla.Ali je Rouz zadržala svoje misli za sebe. U očima Mari videla je pogled koji je upozoravao: Moja je stvaršto me muž tuče, tako da svoje mišljenje zadrži za sebe.Pratila je Mari do dnevne sobe, zbijenog minijaturnog prostora s tapetama s pahuljama koji je ličio najeftinu motelsku sobu. Pit je nemarno sedeo zavaljen ispred televizora i čvrsto je u ruci držao limenkuhladnog badvajzer piva. Bobi i Misi su se igrali na podu, pored radijatora.„Jesi li me zato pozvala?", pitala je Rouz, instinktivno zagrlivši sestru kako bi je utešila, a onda je pustilada joj ruka padne sa strane dok se Mari neprimetno povukla unazad.„Ovo?" Meri je dodirnula svoje oko, pomalo trepćući. „Nije to ništa. Mogu da se brinem o sebi. Hoćeš lisolju kaše ili nešto? Imamo pasulj."Pit je podigao pogled sa Kamenka i Kremenka. „Ponovo? O Hri-ste, Mari. Znaš da od toga imam gasove.Do đavola, mogu da otvorim

l in Gudž205svoju sopstvenu benzinsku pumpu sa svim tim gasom koji mi se od toga stvori." On se likujući smejaosvojoj šali, a onda doviknuo. „Samo izvoli, Rouz. Ja ionako idem. Nešto ću da prezalogajim dole kod Tonija"Toni je bila lokalna pivnica.Mari ga je besno pogledala, a onda se savila da podigne bebu. Mali Gejb je jaukao, glavu je zabacio unazadi toliko otvorio usta da je Rouz mogla da vidi ne samo njegov četvrti zubić i sjajne desni, već čak i dosamih njegovih krajnika.„Šta si mu uradio?" Mari se brecnula na Bobija, koji je sada nevino odmotavao dugačku uvijenu traku satepiha maslinastozelene boje koja je virila s poda.Bobi je naprćio donju usnu. „On me je prvi udario, l to jako. Svojom flašicom."Ja ću tebe da udarim sledeći put", rekla je Mari. „On je samo beba.Ne zna šta radi."Bobi je preteče pogledao u Gejba i nastavio sa svojim odmotavanjem. Imao je tamnu kosu kao otac i sitne,ljutite oči.Rouz je prišla do njega i sela. „Hej, Bobi. Donela sam ti nešto."Izvukla je mali papirni kišobran iz džepa svog mantila, onakav kakve polinežanski restorani stavljaju ukoktele. Gospodin Grifin ga je doneo sa ručka u Trejder Viku. Za sreću, rekao joj je uz osmeh, spu-stivši gana njen sto.Onda joj je pričao o svom prijatelju Semu Blenkenšipu i Fips fondaciji, mogućnosti da dobije stipendiju zakoledž, a možda i za pravo, ukoliko želi da ode toliko daleko. Kako je gospodin Grifin bio drag čo-vek!Sveta Majko, zar to ne bi bilo nešto, da studira filozofiju i Šekspira, uči možda francuski jezik... iako sambog zna gde bi francuski mogla da upotrebi! Pa ipak, kako bi to bilo predivno ako bi mogla...Ali je onda njena divna fantazija izbledela.Kakve to ima veze, ako je bez Brajana?Četiri meseca, dragi bože i nijedno pismo. Je li moguće da me je on zaboravio? Da je prestao da mari?Ne, nije tačno, nije htela sebi da dozvoli da u to veruje. Mora da postoji neko objašnjenje. Rouz je teškoprogutala veliku knedlu koja je grebala u grlu. Nema više suza, rekla je sebi. Dosta si plakala. Ako pustišjoš neku, zaista ćeš dobiti neki ozbiljan manjak soli.Bobi je sumnjičavo buljio u mali kišobran.„Da li će Gejb i Misi da dobiju jedan ovakav takode?"„Samo ti", rekla je. „Ali nemoj da im kažeš. To je naša tajna."Gudž207On se onda nasmejao, poput sunca koje se probija iza oblaka. Rouz je osetila kako joj srce pomalopoigrava.„Bićeš dobra majka", rekla joj je Mari dok su sedele za žutim plastičnim stolom u kuhinji i pile kafu.

Zvučala je zamišljeno, pomislila je Rouz. Kao da ni sama nije u to verovala, kao da je dobra majka bila poputdobre vile i Deda Mraza.„Zašto ne? Doktor, pravnik, poglavica Indijanaca. Sve bih mogla da ih podučim."Rouz je ponovo razmišljala o Maksu - insistirao je da ga zove Maks, a ne gospodin Grifin (rekao je da todeluje pomalo šašavo, nakon što zamalo nisu poginuli). Sledećeg jutra je bila zabrinuta kada ju je pozvao usvoju kancelariju - nakon svega, bila je njena pametna ideja da iznajme ciklon i malo ga provozaju. Umestotoga joj je rekao da za ručkom ima neku vrstu iznenađenja za nju. I tog popodneva, kada joj je rekao omogućnosti za stipendiju, Rouz je bila toliko zapanjena da nije mogla ništa da izusti osim „Hvala vam".Ispričala je to Mari, pokušavajući da obuzda uzbuđenje koje joj se naziralo u glasu.Toliko je snažna bila reakcija na Marinom modrom licu, da se Rouz zapanjila. Usta njene sestre su setresla, a mali prorez grozno otečenog mesa kroz koji joj se naziralo levo oko je sijao poput nerdajućegčelika. „Uradi to", rekla je, nagnuvši se napred, a njene mršave ruke su zgrabile solju kafe koja je bilaispred nje. „Rouz, uradi to radi jebenog Isusa, ovakva šansa ti se više nikada neće pružiti. Koledž. Volelabih da sam ja imala takvu šansu. Nemoj da je protraćiš kao ja, Rouz. Nemoj da uradiš ništa glupo."Suza je tekla niz otečeno bledoplavo oko njene sestre. Čvrsta suza poput leda, koja nije dalje išla niz obraz.Rouz je osetila sažaljenje i tugu za svoju sestru, uhvaćenu u klopku u ovom stanu, u kuhinji koja je prepunaprljavih sudova i mrvica tosta, a jedini san koji je Mari mogla da ostvari bile su osenčene kolumne izTajmsa u kojima traže neku pomoć.„Ništa još uvek nije sigurno", rekla je. „Gospodin Grifin, mislim Maks, je samo bio na ručku s timčovekom. To verovatno ništa ne znači. Između ostalog, ipak bih morala da radim, makar i pola radnogvremena, a ako bih to radila, plus obaveze u školi, ko bi se brinuo za nanu?"Mari se naslonila na stolicu, tupog pogleda u očima, kao da ju je potpuno obuzelo razmišljanje o njenimpropuštenim šansama. Gorkim glasom je rekla: „Pitala si me zašto sam te zvala? Pa, kada ti ovokažem, možda ćeš dvaput razmisliti o traćenju svog života izigravajući Florens Najtingejl za svoju dragunanu." „O čemu pričaš?"„O ovome." Mari je ustala i otvorila fioku sa starim gumenim trakama, zatvaračima za dečje flašice idelovima uvijenih kravata. Preturala je po njoj, a onda izvukla pregršt pisama, bledoplave avionske kovertekoje su povezane kanapom za namirnice.Ono na vrhu je imalo desetine poštanskih markica i bilo adresirano na nju Brajanovim krutim, krivudavimrukopisom.Rouzine slepoočnice su počele jako da udaraju. U glavi je osećala zujanje, nepokretnu buku i iznenada jeosetila vrtoglavicu.

Pružila je svoju drhtavu ruku da preuzme gomilu koverti od Mari i ta njihova prisutnost nakon tolikočežnjivih dana i noći, hladan zgužvan papir u njenoj ruci, njeno ime koje je ispisano Brajanovim rukopisom,sve je to činilo da se oseća sve nestabilnije i nestabilnije.O dragi bože, on nije zaboravio.„Kako si došla do svega ovoga?", uspela je da je pita drhtavim glasom. Ali za jedan luđački trenutak, nije ječak ni bilo briga za to. Sve što je bilo važno jesu pisma u njenoj ruci. Srce joj je ubrzano kucalo. O bože,dragi bože, on me voli, on me još uvek voli.Mari je stavila svoju koščatu ruku na njene grudi. „Uradila sam ono što me nagovaraš da uradim svih ovihmeseci. Bila sam u kupovini i pomislila sam: dobro, u redu, navratiću do stare, samo jedanput. I, o bože,kako je njoj bilo drago da me vidi Jednostavno nije mogla da prestane da priča. Reci nisu bile toliko jasne,baš kao što si rekla, ali sam je dobro razumela. Ona te mrzi iz dna duše, Rouz. Jedino o čemu je mogla dagovori jeste kako je ti ceo dan ostavljaš samu, kako je ignorišeš kada si kod kuće, ne daješ joj hranu kojuona hoće, kako ne bi htela da izgovoriš ni dve molitve ukoliko bi ona pala i polomila kuk pokušavajući dadođe do kupatila."„Ne razumem", rekla je Rouz, dok je vrtoglavica polako nestajala i postajala nešto hladno, teško. „Kakve toveze ima s Brajanovim pismima?" Ona ih je čvrsto držala obema rukama i u tom trenutku joj je izgledaloda će ako ih pusti, pasti zajedno sa njima na pod.Marine usne obrazovale su zajedljiv osmeh. „Sve to vreme dok je govorila o tebi, mogla sam da vidimkoliko je preplašena. Uplašena da ćeš ti jednog dana da je napustiš i neće imati nikoga koga će da kritikuje.Potpuno je prestrašena kad ostane sama. Ali je napravila jednu veliku grešku. Pretpostavila je da samna njenoj strani, tako da mi je rekla za pisma, čak i gde ih sakriva."208VrtTutnjava u njenoj glavi bila je toliko glasna da je Rouz jedva čula šta joj je Mari govorila. Nana? Pisma?Osećala se kao da je gledala Mari na televiziji, jednu od onih sapunica koje je nana gutala jednu za drugom,poput čipsa u tami dnevne sobe.„Gospođa Slatski donosi poštu po podne", Rouz je čula sebe kako odgovara, a glas joj je bio odsutan inepovezan. „Nana se tome raduje. Čak i onoj nebitnoj. Flajerima i reklamama. Pa i onim kovertama kojekažu da možeš da osvojiš sto hiljada dolara u nekoj opkladi, ali nećeš znati ako je ne pošalješ..." Rouz jezagnjurila lice u ruke. „O bože, Mari, ne mogu da verujem. Ona ne bi trebalo to da mi radi."Ali čak i dok je to izgovarala, Rou? '" ^nala da njena nana bi. Sve je to imalo neki savršeno užasni smisao.

Kakav sam samo idiot bila, nadajući se da će ona jednog dana da pokaže da me stvarno voli. Pomišljajućida će sve ono što sam za nju uradila da nešto promeni.Sećala se šoka koji je osetila, pre mnogo godina, kada je videla fotografiju svog oca s izbušenim praznimprostorom pored sebe, kao prostor koji ostane prazan kada isečete papirnu lutku po istačkanim linijama.Strašna rupa na slici bila je njena majka. Nana je isekla ma-kazama za papir, kao da je želela da izbrišesvako sećanje na nju.„Šta nameravaš da uradiš?", pitala je Mari, malo se naslonivši unazad, izgledajući pomalo uplašeno, kaodete koje se igra šibicama pa zapali nešto, požar se proširi, a ono ne zna kako da ga ugasi.Rouz je buljila u svoje ruke, savijene u pesnicu na vrhu plastičnog stola. Paralisala se od besa, koji ju jeobuzimao poput plimskog talasa. Mislila je na Brajana, na ljude koji na njega iz džungle pucaju na drugojstrani sveta, o njemu koji joj šalje pisma, čekajući njen odgovor, usamljen i uplašen, možda i očajan. Četirimeseca. Ona mu je pisala pisma makar svake nedelje, ali je onda morala da prestane da ih šalje. Nije seusuđivala da nastavi, jer su joj pisma bila prepuna povređeno-sti i besa. A sve vreme se Brajan bez sumnjepitao da li ga je ona zaboravila ili čak i volela.Gnev ju je sasvim obuzimao, postajala je potpuno crna. Crna kao smrt. Crna kao đavo. Crna kao pokvarenosrce koje kuca u smežura-nim grudima njene babe.Rouz je tada pomišljala o ubistvu svoje babe, o tome kako svoje ruke stavlja oko koščatog naninog vrata idavi je dok to njeno crno srce ne prestane da kuca.„Uradiću ono što je trebalo da uradim pre mnogo vremena", rekla je Rouz.209„...Izbavi nas od zla, sada i zauvek. Amen."Buljila je u krhku sedu figuru koja je na kolenima klečala na grubom podu od linoleuma pored svog krevetai molila se. Ogroman, taman viktorijanski krevet poput čudovišta, od koga je Rouz imala noćne more kaodete, koji je nejasno sijao ispod požutelog i ispucalog laka tokom godina. Jedna lampa je slabije gorela nanoćnom stočiću od mermera, bacajući sumporasti odsjaj u uzanoj sobi koja je ličila na ćeliju. Iznad naninogkreveta visilo je prastaro plastično raspeće, ispucalo i požutelo poput zuba vrlo starog psa. Ispod toga,uramljeni venac za žaljenje, ispod stakla, koji je napravljen od sede kose naninog mrtvog oca.Rouz je poslednjih nekoliko sati provela na jednoj od klupa na kojoj sede stariji ljudi, koje su oivičavaleOušn drvored i više puta čitala Bra-janova pisma, smejući se i plačući, a ljudi su zurili u nju kao da je nekaluda žena, a onda je šetala dok joj se bes nije stišao do glatke čelične grudve i smestio kao hladan metak unjenom srcu.Sada je taj metak počeo da se hladi i tupi crvenkast odsjaj se pojavio u njenim grudima.

Ti licemerna stara kučko. Kako se usuđuješ da tu klečiš i moliš se. Kao da ti imaš ikakva prava na božjumilost.Nana je započela, pa je onda pogledala nagore. Usne su joj se skupile, kao da čvrsto drži slamku u ustima.Svetlost se presijavala na njenim naočarima, odbijajući Rouzin odraz tokom jednog sablasnog trenutka.„Dakle. Miš Amerike se konačno setila da dođe kući", progunđala je nana, a njene blede oči iza sjajnihstakala su bile pune prezira. „Dođi ovamo i pomozi mi da se dignem."Rouz je sve ove sate provodila radeći s njom, pomažući joj da hoda, učila je da ponovo govori. Trebalo jeda je ostavim da istrune.„Pomozi sama sebi, ti stara kučko." Rouz se sada tresla, kolena su joj drhtala, a srce udaralo brzim, kratkimotkucajima.„Šta?", nanina seda glava se iskosila s jedne strane, poput neke ptice. Njene zaprepašćene usne su seukrutile i obrazovale tanku liniju. „Šta si rekla?"„Čula si me. Ili još bolje", nastavila je Rouz, držeći se za kvaku na vratima radi oslonca, „zašto ne pitašBoga da ti pomogne? Sve ove godine provedene u molitvi, sve molitve Devici Mariji i Očenaši koje si210Vrt ladeklamovala kao kad guraš novčiće u parking-sat, možda ćeš nešto i da dobiješ od toga."„Prljavština!", zaskičala je nana. „Kako se usuđuješ da govoriš takve prljavštine u mojoj kući!"Rouz je gledala kako se bori da sama ustane pridržavajući se za ivicu kreveta, da bi ponovo pala na kolena,što je zvučalo poput glasnog udarca zgloba šake o vrata neke prazne kuće.Rouz je bilo hladno, tako hladno! Čak i u ovoj pregrejanoj, zagušljivoj sobi, koja je mirisala na unutrašnjostneke police u kojoj stoje lekovi.„Tvoja kuća", odjekivalo je, a njen glas je postajao hladan, ali je i dalje iskazivao bes. „Da, tako je, nano. Jane pripadam ovde. Nikada me nisi ni želela, verovatno si priželjkivala da sam i ja umrla u požaru, zajednosa svojom majkom. Mari me je jednom davno pitala zašto dozvoljavam da se tako prema meni ponašaš,zašto jednostavno ne odem. Vidiš, učinila si da se osećam tako prljavom, da sam mislila da ćeš me akouspem da budem čista, voleti onako kako voliš Kler. Ali ta prljav-ština se ne skida, A sada znam i zašto."Ona je dugo gledala u svoju babu, koja je bila težine kremen-kame-na, a onda rekla: „Jer ta prljavština nepotiče od mene. Ona je sve vre-me od tebe."Nana se još jednom uhvatila za ivicu kreveta i uspela je da se podigne. Glomazna daska kod uzglavlja ješkripala, zaljuljala se, kuckajući nepovezanu Morzeovu azbuku o malterisani zid iza nje.Sada je bila na nogama, napipavajući štap koji je bio oslonjen o zid i stala ispred Rouz gledajući je - ona jebila potpuno zakržljala žena, iskrivljena, i hramala je od artritisa, ali je ipak nekako izgledala preteče.

„Droljo!" zaskičala je, a lice joj je bilo neobično iskrivljeno - slog joj je jednu stranu paralizovao - poputnečega što se pravi od gline za oblikovanje koja se povuče u suprotnom pravcu. „Đubre koje dolazi pravoiz slivnika. Da, ja znam šta ti radiš iza mojih leđa... ležiš s tim dečkom i sam bog zna s kim još. Tamo sibila večeras, zar ne? Ležala s nekim muškarcem poput jeftine kurve. Baš kao što je i tvoja majka i ona tvojadrolja od sestre, koje sramote mene, sramote ime mog sina.Rouz je osetila kako njena mržnja postaje sve izraženija, poput žara oko srca.„Dakle ti si sakrivala Brajanova pisma. Krila ih, da bih ja pomislila da mu nije stalo do mene."Nanine blede oči sijale su od zlobnog trijumfa. „Da, krila sam ih-Neka bude božja volja. A poročni će sekajati ili će ih pregaziti božji gnev."f"-- -A-"—"~^Bože, o bože!" Rouz je prekrila svoje lice rukama, a sav taj užas se na nju svaljivao, iznenada je obuzimao,poput tame nekog ormana koji se na nju svaljuje. Samo je ovog puta ta tama bila u njoj, crna rupa ugrudima zauzela je mesto njenom nekadašnjem srcu. A nanin glas šišti i šišti, poput neke đavolje zmije.„Sigurno da ti sada tražiš Njegovu milost. Ali je prekasno. On će te kazniti. Baš kao što je kaznio Endži.Ona je izgorela zbog greha blud-ničenja. A onda ćemo da vidimo. Kako se pravednici uzdižu a nemoralnipreziru. A kakvo dobro će onda ta tvoja dragocena pisma da ti donesu, droljo? Kakvo dobro onda, ha?"Nešto je puklo u Rouz, iznenadno i brzo kao istruleli most za pe-šake koji se ruši, baci je u potpunorazbesnelo osećanje, tamo gde je tinjalo crveno sunce njenog besa.Rouz se uz jecaj strovalila na nju, desnom rukom je zamahnula, a lakat je iskosila. U ušima joj je neštoopasno zujalo i imala je ukus krvi u ustima. A sve o čemu je mogla da misli jeste da dovoljno jako izudarananu, kako bi otkinula tu glavu sa njenih koščatih ramena. „Kučko! Ti lažljiva stara, zlobna kučko!"Ali nešto dublje od besa ju je zaustavilo da udari nanu, nešto razumno i pristojno, zakopano u samoj njenojduši.Umesto toga, prišla je i zgrabila raspeće sa zida, iskidavši pocrne-li nokat u tom mnoštvu plastičnih delova.Zafrljačila ga je preko drugog kraja sobe o težak toaletni sto, poput stražara koga neko baca na zid, pravo ugomilu flašica sa lekovima i farmaceutskih bočica. Razbilo se u paramparčad. Flašice i bočice su popadale,poletele preko ogledala na toaletnom stolu, prevrnule se preko ivice, udarile i odbile se0 linoleum. Jedna bočica se nakrivila sa strane i iz nje je curila gusta rozikasta tečnost niz okrnjenu stranufurnira. Miris mente se širio uslatkastom talasu.Nana je skičavo uzviknula i naglo sela na dušek, kao da joj je nekoistrgao štap iz ruke.»Eto ti tvoj Bog", Rouz je plačući uzviknula, gledajući u smežuranu staricu na krevetu. Krv joj se i dalje

komešala i dalje je bila uznemirena, a osećala se kao da je bez težine, kao da je baš sada bacila ogroman1 težak teret sa svojih leđa. „Neka se on sada brine za tebe."8. april 1969Dragi Brajane,Nisam baš sigurna kako da počnem ovo pismo, niti kako ću da ga Završim. Ruka mi se toliko trese da jedvamogu i pero da držim, l ne212mogu da prestanem da plačem. Upravo sam završila sa čitanjem tvojih pisama po petnaesti, šesnaesti put. Imogu jedino da se nadam da ćeš mi kada primiš ovo pismo oprostiti što ti ranije nisam pisala. Vidiš, teksam juče dobila tvoja pisma. Nana ih je skrivala od mene. Da li te ovo podseća na gotske romane ŠarloteBronte? Pa, ne mislim ni da bi Šarlota Bronte uspela da opravda moju dragu, slatku baku. Ali ako postojidobra stvar u svemu ovome, to je da sam konačno skupila hrabrost da uradim ono što je trebalo pre mnogogodina, da odem.Sinoć sam nakon SCENE spakovala sve što sam mogla da stavim u jedan kofer. Trenutno sam kod svojeprijateljice Ejpril Luis (jedne od devojaka koje rade sa mnom), dok ne pronađem mesto za sebe. Vero-vatnoneće biti ništa specijalno, jer sa zaradom koju imam ne mogu mnogo toga da priuštim, ali, oh Brajane, samapomisao na to, moje mesto gde ću da živim daleko od nane, to je poput sna. Još uvek ne mogu da verujemda to radim. Kladim se da ni nana u to ne veruje. Sinoć sam nazvala Kler iz govornice, dok sam išla doEjpril. Rekla sam joj šta se dogodilo i pre nego što je rekla „moliću se za tebe", operater se umešao i rekaoda moram da ubacim još dvadeset pet centi. Skoro da sam se tada nasmejala, stvarno jesam, iako sam bilatoliko besna. Rekla sam Kler daje ako ona ne želi da nana umre od gladi ili padne sa stepenica i polomisvaku sebičnu kost u svom telu, bolje da ona spaku-je svoju odoru i spusti se sa bilo kog oblaka na kome jei dođe da se sama brine o nani. A znaš li šta? Mislim da mi Bog nimalo neće to uzeti za zlo.Želiš li da čuješ nešto još luđe? Kada sam jutros otišla na posao (pišem ti ovo na pauzi za ručak), moj šef,gospodin Grifin, rekao mi je da ima dobre vesti za mene. Razgovarao je s jednim svojim starim prijateljemkoji rukovodi stipendijskim fondom za starije ljude (to sam ja!) koji žele da se vrate u školu, i sada je topraktično sve uređeno. Ja idem na koledž! Da, ja! Neću imati mnogo novca, samo toliko da se platiškolarina i takve stvari, ali mi je gospodin Grifin obećao da ću honorarno moći da kucam koliko god moguda izdržim, tako da u međuvremenu ne gladujem. Jako sam uzbuđena zbog svega ovoga, a takođe sam iuplašena. Da li sam dovoljno pametna? Da li će me u učionici ismejati već prvog dana? Baš sada sam

nazvala Moli, a ona mi kaže da sam potpuno glupa, što pretpostavljam da znači da ona misli da samdovoljno pametna. Bože, nadam se da je tako. Pored toga ću da budem najstariji, najgluplji brucoš naUniverzitetu Njujork.Sve ovo ti možda zvuči trenutno pomalo neobično i radikalno, ali ti obećavam daje sve to za nas. Kada sevratiš, možemo ponovo ispočetka,iGudžAjlin ua bićemo samo ti i ja, bez ikakvih molitvi. Bez Vijetnama. Brajane, toliko mi ponekad nedostaješ dapomislim da to više ni minut ne mogu da izdržim. Da lije tamo toliko loše kao što kažu? Ne govoriš mnogou svojim pismima o tome kako ti je, o uslovima, o borbi. Da li je to zbog toga što ne želiš da me sekiraš?Pišeš da me voliš i da ti nedostajem, ali ako ti patiš, a to mi ne kažeš, onda će nas to još više udaljiti. Radijebih da brinem nego da budem isključena. I tako, molim te, molim te piši mi o svemu. Molim se za tebesvakoga dana, svakog minuta. Ali najviše od svega, nadam se da će ovo pismo da stigne do tebe pre negošto potpuno izgubiš nadu u mene.Volim te zauvek, RouzP. S. Prilazem i polaroid fotografiju kada me Ejpril sinoć slikala, iako izgledam kao nešto što mačke unoseu kuću (ne pokazuj je nijednom od svojih drugara, ako možeš). I ne pitaj me zašto nosim samo jednuminđušu. To je neka vrsta amajlije, poput deteline sa četiri lista. Dve bi to pokvarile, zar ne misliš tako?Nosim je samo za tebe. Neću da je skidam dok mi se ne vratiš.12.Vijetnam, 1969„Da li ikada razmišljaš o tome šta se dešava kada umreš?", blago ga je upitao crnac iz Alabame koji je išaoiza njega na mračnom utabanom putu. „Mislim na odlazak u raj i slična sranja?"„Ne", šapnuo je Brajan, Lupio je nešto što mu je gmizalo po obrazu, ali nije mogao da vidi šta je. Tama ukišovitoj džungli je bila potpuna. Pomerio se voden jedino tihim škripanjem Matinskijevih čizama odmahispred sebe.Davno je prošla ponoć. Njegov vod je marširao još od četiri po podne, a osetio se kao da je od tada prošlohiljadu godina. Pre pet ili šest kilometara, jedan od njihovih ljudi - Reb Parker - nagazio je na razornu minukoja ga je bukvalno raznela na dva dela. Umro je sa čizmama na... osim što mu tada noge nisu bileprikačene za telo.Ne, Brajan nije verovao u raj. Ali je sigurno mogao da zamisli kako izgleda pakao: beskrajni vlažni prolaziu džungli. Ogromna trava do pojasa koja se usecala u šake i ruke poput brijača, kiša koja nikada ne prestajei svuda se oseća truli smrad tela koja se raspadaju.„Zašto ne?", klinac je navaljivao, smeštajući se pored njega. Brajan je samo mogao da razazna široke

smeđe linije ispod njegovog kamu-flažnog šlema i oseti njegov oštar dah od žvakanja duvana. „Ti si katolik,zar ne? Video sam te kako se prstima krstiš." „To ništa ne znači." „Ne znači šta?"„Znači da ako sam katolik, to ne znači da prihvatam sve što mi crkva govori."„Veruješ u Boga, zar ne?"„Nisam više tako siguran."„Čoveče, nemoj to da govoriš. Već irnam dovoljno nedoumica."„Ovo je tvoje prvo patroliranje?" Brajan je dosad bio na više od desetine. Izvukao je patroliranje prvogdana kada je tek došao u zemlju, a Alabama se tek pridružio njihovom vodu.„Čoveče, voleo bih da jeste. Toliko dugo tumaram ovim šumama; da mislim da je došao red da odem. Ovoje moja treća uniforma. Ne mogu svaki put da pronalazim neprijatelje."_______________________________215Brajan je stao. „Slušaj. Da li čuješ? Reka. Mislim da smo skoro tamo. Bićemo dobro kada tamo stignemo.To je naša primarna zona."To što čuješ je samo kiša, dečko." Klinac, čije je ime Brajan zaboravio, slatko se nasmejao. „Ništa drugoosim kiše otkada su me ovde prebacili. Gospode, dao bih svoje levo jaje za par suvih čarapa i za cigare. Anećeš moći da čuješ nijednog žutaća, jer oni ne nose čizme. Oni nisu toliko zauzeti sanjarenjem o suvimčarapama da će im zbog toga neko otkinuti jebene glave."Blago se nasmejao, a smeh se pretvorio u bujicu histeričnog kikotanja koje je pokušao da priguši, tako da jeto zvučalo poput visokog krika nekog trkačkog motora. Brajan se pitao da li klinac gubi prisebnost. Hriste,nije li tako sa svima njima, na ovaj ili onaj način? Ti misliš o suvim čarapama, pa nećeš da misliš oumiranju. Ti čuješ reku da ne moraš da misliš o tome koliko još ima do željene destinacije.Brajan je pomislio i to da nikada nećeš čuti nekoga da govori koliko je dugo u zemlji, već samo koliko muje ostalo do kraja, koliko još me-seci ima pre nego što se vrati kući.Kuća. O bože, ne smem o tome da razmišljam. Kuća je mesto na koje te šalju kad pogineš. Znao je zavodove u kojima su vojnici nosili svoje vreće i čak u njima spavali kako bi ostali suvi.Razmišljao je o svom prvom danu. Sletanje u Sajgon Kontinenta-lovim avionom, a sa zvučnika se vrtelamuzika Glen Jarbrou, dok je zgodna plavuša u uniformi stjuardese cvrkutala: „Dobro došli u Vijetnam,gospodo, videću vas ponovo sledeće godine." Onda sati koje je proveo stojeći na vreloj betonskoj pločiispred hangara i čekao da ga raspodele u jedinicu, zajedno s trideset ili četrdeset veseljaka. Momci su semeđusobno šalili, opijeni od vreline i od osamnaest sati provedenih u vazduhu. Jedan mladić je glasnotražio da ga rasporede u jedinicu na liniji fronta, kako bi mogao „da ispraši njihove bulje". Brajan se nijepreviše brinuo. Na osnovu onoga što je do sada video, zaključio je da su priče koje je čuo o Namu*uglavnom bile preuveličane.Onda je veliki helikopter sleteo, a njegova posada je počela da baca velike torbe od grubog materijala. Prvo

je pomislio da se radi o nekoj vrsti tereta, a možda je čak i mogao sebe da ubedi da... da nije bilo tu-Pegnjecave buke iz torbi, kada bi udarile u betonsku ploču. Onda se jedna otvorila i u groznoj sekundi prenego što se onesvestio, Brajan je* Skraćeno od Vijetnam. (Prim, prev.)laži_________________________U t. latidoživeo svoju pravu dobrodošlicu u Vijetnam: gomila krvavog i цпа_ kaženog mesa koje je nekadapredstavljalo ljudsko biće.Dok je sada teško gazio kroz džunglu, pokušao je da blokira svoje misli, onako kako ga je Trang učio.Možda on stvarno čuje reku, možda se oni stvarno približavaju.Ali čuo je samo kišu. Klinac - Džekson, zar ne? - ućutao je i samo se čulo beskrajno sipanje kiše, vlažnozapljuskivanje lišća o plastične kabanice. Mora da se oblak podigao jer je Brajan, gledajući kroz tu nepreglednutamu, sada mogao da razazna zamagljeni oblik ispred sebe (da li je svanulo? Isuse, molim te, da),grbu Matinskijevog ranca ispod kabanice, antenu njegovog PRC-25 koja viri pored njegove glave. Podsećaoje na nekog neobičnog insekta, možda na Bubašvabomena iz Kafkine Metamorfoze. Iza Matinskogse nalazio poručnik Gruber, koji je hodao ispred komandanta jedinice i Brajan je sada u daljini, kroz trsku,primetio obrise Trang Li Đaka, koji se sa izvanrednom spretno-šću kretao kroz gusto rastinje.Pomislio je: Ako tamo ima ikakve Avijacije Severnog Vijetnama (AS V), Trang će je primetiti.Kit Karsonov izviđač Trang poznavao je ovo parče džungle bolje od ikoga, a imao je oči i reflekse kaoleopard. Sa četrnaest godina su ga na silu regrutovali članovi ASV, a kada je sa šesnaest godina odatlepobegao, naučio je takve trikove, poput osluškivanja aktivnosti neprijatelja, tako što stavi malo parče drvetana zemlju i na to položi uvo, i otkrivanje i lociranje žica nagaznih mina po noći samo pomoću jedne vlatitrave.Neki od momaka nisu bili baš toliko sigurni u Tranga. „Jednom žutać, uvek žutać", bio je Matinskijevizraz. Ali je Trang, a ne Matinski, spasao Brajanovo dupe u jednoj od ovakvih patrola pre manje od me-secdana. Oni su hodali po brdima iznad Tjen Sunga, a Brajan je tada išao napred, iscrpljen nakon višečasovnihpokušaja da održe svoju poziciju na strmom grebenu. Do zore je Brajan bio toliko iscrpljen da bi seispružio i u pirinčanom polju punom pijavica, ako je to značilo da može malo da odmori oči.Do sela su došli baš kada je sunce počelo da baca svoje prve crvenkaste zrake iznad drveća. Uspavanoseoce potpuno uvučeno i sakriveno u brdima, sa pirinčanirn poljima poput stepenica koje do njega vode.Dim koji kovitla iznad slamnatih koliba - izgledalo je potpuno strašno, kao iz odlomka neke pastoralnepesme. Tu su se zadržali neko vreme proveravajući selo, ali nije bilo znaka Vijetkongovcima, samo starci imajke sa decom. Jedna starica je kuvala pirinač u velikoj zdeli.Gudž

217Ništa nije izgledalo neobično. Ona se krezubo nasmejala ka Brajanu i uvila malo pirinča u bananin list. Onje pružio ruku da to uzme, kada a je Trang iznenada zgrabio i gurnuo na stranu. Sekundu nakon togaiznenadna manja eksplozija raznela je tlo na kome je Brajan stajao. Dva momka su nasela na to pre negošto su mogli da dođu do zaklona.„Kako si znao da ulećemo u zasedu?" pitao je Brajan kasnije Tranga.Trang ga je pogledao onim ravnim crnim očima, neobičnog izraza i rekao: „Pirinač. Kuvala je previšepirinča za jedno selo."Ali sada je Brajanovo bolno telo teško moglo da se usredsredi na Tranga ili bilo šta drugo, osim na svojusopstvenu patnju. Želeo je par suvih čarapa podjednako kao i Džekson. Osećao je da su mu stopala kao dvatrula sunđera u cokulama. Bole ga i na samu pomisao šta će da vidi kada konačno otpertla i izuje oveproklete vojničke čizme.Ali sada ništa tim povodom nije mogao da uradi. Ne možete da po-begnete od truleži u džungli, kao ni odbuba, pijavica i kiše. Ali Hriste, zar ovo nikada neće da se završi? Blato kao da se lepilo za njega i vuklo ganadole sa svakim sledećim korakom.Šuštavi zvuk koji se čuo negde daleko u žbunju naterao ga je da uspori korak i načulji uvo. Reka? Nijemogao da razazna. Verovatno još ne. Dikson s onim smešnim papirima rekao je da im je ostalo još dva,možda tri sata pre nego što dođu do reke. Ali to je bilo pre više od sat vremena, zar ne?„Voleo bih da i ja imam jedan takav dalekosežni dvogled", Brajan je iza sebe čuo neki glas kako mrmlja.„Njime možeš da vidiš zmiju kako piša u mraku, na dve milje daleko od tih budala."Jedan još umorniji glas je rekao: „Ama čoveče, ja samo želim da sam kod kuće."Onda niko više nije govorio. Čuli su se samo udaranje lišća, škripa čizama koje gacaju po blatu, blaginejasan zvuk Matinskovog radija.Kuća, pomislio je Brajan. Rouzina slika se stvorila u njegovoj glavi. Osetio se kao da je progutao vatrenipoklopac. Vatra se formirala i pela iz njegove utrobe i smestila baš iznad Adamove jabučice. Video ju je usvojoj sobi na Kolumbija univerzitetu, kako gola kleči na podu sa novčićima penija oko sebe, s licem usuzama. Video je sebe kako se spušta do nje, uzima je u zagrljaj, vodi ljubav sa njom, baš tu, na podu.Sećanje je bilo toliko živo da se svega prisećao, čak i hladnih penija koji se zarivaju i stvaraju krugove ponjegovoj koži, besne vreline između tih dugačkih nogu koje su obmotane oko njegovih. Ne napuštaj we,Braje, nikada me nemoj napustiti...218VrtlaiOnda je viziji nestala. Ponovo je bio u džungli. Kiša je dobovala po njegovom šlemu_ ' odbijala se okabanicu. Zvuk reke je sada bio samo šapat u njegovoj glavi. Brajan je imao želju da zaplače. Kada

bi samomogao da se pri^eća nje, još samo malo, dok ne dođu do reke.Osvesti se čoveče, ona te je potpuno zaboravila.Ne, on nije ž&leo da veruje u to. Nije mogao. Ali suoči se s tim, čove-če, prošli su mes&ci otkada od njenisi dobio pismo. Ona je mogla nekoga da upozna, tćložda i jeste. Ne, to nije imalo smisla. To možda možeda se desi nekoj cdrugoj devojci, ali ne Rouz.Ali ste jeste p^ imalo više smisla? Ovde u ovim džunglama, video je stvari, monstruozne, koje nikada ranijenije mislio da su moguće. Sada je mogao da veruje u skoro sve.Zapadni Diznilend. To je bio žargon za Nam. Mesto iluzija. Ali ov-de i sada, bio je stvaran kao nešto što jepojeo, nešto teško i hladno što se smestilo duboko u njegovom stomaku. Kuća više nije izgledala stvarna.Brajan &e jedva sećao kakav je to osećaj kada se šetaš po trotoaru, ležiš u krevetu u čistoj posteljini ili ceodan provedeš bez osvrtanja iza sebe u iščekivanju da neko pokuša da puca u tebe.Čak ni Rouz xiije više delovala potpuno stvarno. Kada mu je dolazila u misli, obič no je to bilo ujutru, onihprvih nekoliko sekundi pre nego što se рогрчш osvesti. U tom stanju između sna i stanja borbenepripravnosti, osetio bi njen topao dah na svom obrazu, siguran da će je kada otvori oči pronaći kako spavapored njega; videće gomilu tamnih kovrdža ла svom jastuku, jednu zlatastu mršavu ruku koja je prebačenapreko njegovog stomaka. Onda bi se neko prevrnuo na krevetu iznad njega ili počeo da lupa o metalnustranu svoje pljoske i njena slika bi nestala poput slabe jutarnje izmaglice.I u stvarnom svetu se momci ostavljaju. Onaj jadnik O'Rajli se stalno hvalio kako nj egova žena nikako nemože da ga se zasiti. A onda su prošle nedelje, i stigli su papiri za razvod. Čak ni neko uljudno pismo kojimbi mu objasnila situaciju.Isuse Hriste! Kada bi mu samo Rouz pisala! Samo jedno pismo. To je sve što traži.Brajan je osetio kako drhti. Kiša je natopila njegovu kabanicu i kvasila mu uniformu- Pomislio je na noteskoji je pažljivo umotao u voštano platno na dnu svog ranca. Dnevnik koji je vodio od prvog dana ovogkošmara. Ako ikada uspe da izađe odavde, koristiće mu taj dnevnik, možda jedino sebe da ubedi da se tostvarno dogodilo.Iznenadna buka. Brajan je zastao. Suštanje, ali glasnije i bliže nego ranije. Tamo dalje je bacio pogled naTranga koji je čučao i svoju M-16 pušku držao na nišanu., jlinGudž219Brajan se bacio na stomak, pripremio svoj M-16, ubacio metke u ležište, kao da se neki prekidač uključio unjegovoj glavi. Pored njega je Džekson uradio isto. Ispred njih se Matinski trapavo borio da pronađezaklon, krupan, usporeni farmer iz Nebraske, a radio se talasao i njihao na njegovim leđima.Brajan je čuo pucnjavu, poput petardi koje se lančano pale i Matinski je oboren, padajući u žbunje

poputoborenog helikoptera.A onda je nastupio pakao.Još pucnjave iz automatskih pušaka, a onda je tama zamenila me-sto zaglušujućoj eksploziji narandžastevatre. Minobacači, o Isuse, oni na nas bacaju granate! U jednom strašnom momentu, noć se pretvorila udan, a džungla kao da se Brajanu prikazivala u plamenu jarkih boja. Granje i puzavice su se uvijale poputzmija, prikrivale se u izmaglici i bljuvale vatru minobacača poput sjaja posle Noći veštica. Nije bilo znakao neprijatelju - ali, o bože, zvučalo je kao da ih ima na stotine, te puške koje ih obasipaju paljbom, pucajupo njima iz svakog žbuna, svakog prokletog drveta. Delovi crvene gline leteli su okolo i pekli mu lice.Krater veličine sveže iskopanog groba na samo desetak metara od njega sa leve strane, ogoleli koren drvetakoje kao kandžama napipava svoj put ka površini, poput ogromnih prstiju nekog kostura. Tamo dalje naliniji ljudi su vrištali. Ranjeni. Neki su verovatno umirali. Drugi verovatno mrtvi. Čuo je Dejla Sorta,njihovog tobdžiju kako je otvorio paljbu iz oružja protivavionskog kvad-50.Brajanov mozak vrteo se poput prazne puščane cevi. Obuzeo ga je parališući strah.Oni tuku po nama. Reka. Nikada nećemo stići do reke.Čuo je glasan grleni uzvik i video Džeksona kako se savija na kole-na, kao da se moli.Ćela jedna strana Džeksonove lobanje je raznesena.O sveti Hriste, ne... ne... ne...Kratak sivkasti film premotavao se u Brajanovoj glavi. Zvonilo mu je u ušima. Iznenada je osetio kao damu je puška teška na stotine ki-'ograma. Kao da se sve odigravalo usporeno. Kao da je u pitanju noćnamora. Ima smisla onoliko koliko to snovi imaju, uz neku vrstu egzistencijalističkog obrazloženja.Gdeje, do đavola, poručnik Gruber? Zašto on nešto ne naredi?Još jedan zaslepljujući minobacački napad i čuo je buku na Matin-skovom radiju i neki drugi glas kojitutnji preko radija: „Delta Bravo, Javi se, javi se, da li me čujete? Delta Eho ovde. Pogođeni smo. Izgledada su nas napali sa svih strana. Ovde će nam biti potrebna pomoć i to brzo. Koordinate su VD na 15 sati...Sra..."220Vrt lažiGlas je prekinut.Opkoljeni sa svih strana. Hriste, kada bi on samo mogao da ih vidi! Brajan je iz žbunja opalio iz svoje M-16. Ispod sebe je osetio kao da se zemlja obrušila od napada neprijateljskih AK-47. Pokušavao je da nemisli na telo pored sebe, koje je bilo potpuno razneseno. Plašio se da mu ne pozli.Onda mu je, ipak, pozlilo, povraćao je od smrada bezdimnog baruta, krvavog i zapaljenog mesa. SlatkiIsuse, oni nas gađaju kao da smo patke u nekom lovištu.Sa spuštenim laktovima na zemlji, Brajan je dopuzao do žbuna koji je predstavljao mrežu puzavice i

visoketrave. Stao je, a stomak mu se ponovo prevrtao. Par slepih očiju je zurio u nebo na samo dva metra odnjega. Gruber. O bože. Kiša je padala po njegovim buljavim očima, puneći mu očne duplje.Brajan je osetio da se u njegovom stomaku obrazuje vrisak. Vrisak koji bi mogao da otkine krov onoga štoje ostalo od njegovog zdravog razuma.Ali nešto mu je pritiskalo rame, nateravši ga da se spusti dole. Brajan je okrenuo glavu i suočio se saorijentalnom facom prošaranom narandžastim blatom i parom neprodornih crnih očiju. Lice poput zarđaleoštrice sekire. Trang.„Mau lenl" Trang je zašištao, pokazujući na šipražje bambusovine koja se nalazila sa njihove leve strane,dva, možda tri metra udaljeno od njih. „Reka je ovuda. Prati me."Brajan se osvrnuo oko sebe. U stravičnom odsjaju, video je da se njihov kraj kružne odbrane razbucao. Nijebilo vidljive linije odbrane, nije bilo nekog komandanta koji bi izvodio manevre. Gruber je mrtav. RadioMatinskog je potpuno uništen, bakarne žice pokidane i zamršene, kao i strujna kola, a plastična futrolapotpuno zatvorena. Narednik Starki je ležao mrtav u lokvi krvi, čvrsto držeći stisnut ručni telefon. Pucanjpre nego što može da im radiom javi koordinate.Reka. Da. Kada bi samo on i Trang stigli do reke. S druge strane re-ke postoji peščani reljefni sprud gdehelikopter može da sleti, rekao im je Dikson. Kada bi mogao da ostane miran dovoljno dugo, otvori vatrenipoklopac i iskopa rupu u zemlji, infracrveni zraci helikoptera bi možda mogli da ih primete.Brajan je skinuo ručnu bombu s pojasa, povukao oroz i ispalio u žbunje kako bi im raščistio put. Pojavilo sebleštavobelo svetio zasle-pljujuće poput blica, koje se pretvaralo u crveni dim, a nekoliko sekundi kasnije,čuo se i gromoglasni tresak.221U deliću pre eksplozije ručne bombe, čuo je umilni zvuk vode koja žubori. Tako blizu. Nema više odstotinak metara. Ali isto tako može da bude i kilometrima daleko. U redu, oni možda mogu da stignu doreke. Ali u jednom komadu?Pa ipak, pratio je Tranga, koji je sada nisko po zemlji puzao i u tišini, poput guštera, presekao dijagonalnopreko žbunja i rastinja. Ispred njih se nalazilo gusto šipražje bambusa, isprepletano senkama koje supodsećale na neke utvare.Prasak. Metak je prošišao pored njegovog uva. Brajan je puzio sa stomakom priljubljenim na zemlju,osećajući udar svake eksplozije iz minobacača poput tupog udarca u stomak. Koristio je kolena i laktovekako bi se kretao, lagano i uz teškoće, dok mu se granje i korenje zari-valo u lice, a usta se napunilaprljavštinom.Ne misli o umiranju. Ne misli o raju ili paklu ili bilo čemu drugom; samo misli na to kako ćeš se odavde

izbaviti.Oči je uperio prema Trangu koji je puzao ispred njega, jedva se usuđujući da trepne da ga ne bi izgubio izvida. Samo još malo. Molim te, bože. Samo da izdržimo još nekoliko koraka.Sada mu je oštro lišće poput brijača bolo lice. Tanke trske bambusa svetlile su poput uglačanog zada isavijale se na stranu uz podmuklu buku. Kolena su mu se zarila u rečno blato i mulj, a sve je smrdelo natrulež i raspadanje. Zvuk tekuće vode odjekivao je u njegovim ušima; najlepši zvuk na svetu.Kroz bambus je mogao da vidi mesečinu koja se presijava kao preko crnog satena, o Isuse, reka. Srce mu jezaigralo. S druge strane se nalazila delimično prostrana peščana obala, dovoljno velika da helikopter možetu da sleti.Poput čuda, kao odgovor na molitvu, Brajan je u daljini čuo buku rotora motora negde iznad sebe. Oni nastraže. Osetio je olakšanje. Nespretno je preturao i pokušavao po torbi da pronađe lampu sa in-fracrvenimzracima.Ruke su mu se tresle dok je otvarao pakovanje i izbezumljeno rukama pravio rupu u muljevitoj zemlji.Neprijatelj je nije mogao videti, ali te infracrvene zrake mogu da primete njegovi.Baš tada se mršavo Trangovo telo odvojilo od zemlje i čučnuo je, krećući se kao uljana mrlja na vodenojpovršini.Iznenada je bambus eksplodirao i pojavio se crveni odsjaj vatre. Brajan je osetio kako ga nešto udara poputvoza koji ide sto pedeset kilometara na sat.220Vrt lažiGlas je prekinut.Opkoljeni sa svih strana. Hliste, kada bi on samo mogao da ih vidi! Brajan je iz žbunja opalio iz sv-oje M-16. Ispod sebe je osetio kao da se zemlja obrušila od napada neprijateljskih AK-47. Pokušavao je da nemisli na telo pored sebe, koje |e bilo potpuno razneseno. Plašio se da mu ne pozli.Onda mu je, ipak, pozlilo, povraćao je od smrada bezdimnog baruta, krvavog i zapaljenog mesa. SlatkiIsuse, oni nas gađaju kao da smo patke u nekom lovištu.Sa spuštenim laktovima na zemlji, Brajan je dopuzao do žbuna koji je predstavljao mrežu puzavice i visoketrave. Stao je, a stomak mu se ponovo prevrtao. Par slepih očiju je zurio u nebo na samo dva metra odnjega. Gruber. O bože. Kiša je padala po njegovim buljavim očima, puneći mu očne duplje.Brajan je osetio da se u njegovom stomaku obrazuje vrisak. Vrisak koji bi mogao da otkine krov onoga štoje ostalo od njegovog zdravog razuma.Ali nešto mu je pritiskalo rame, nateravši ga da se spusti dole. Brajan je okrenuo glavu i suočio se saorijentalnom facom prošaranom narandžastim blatom i parom neprodornih crnih očiju. Lice poput zarđaleoštrice sekire. Trang.

„Mau len\" Trang je zašištao, pokazujući na šipražje bambusovine koja se nalazila sa njihove leve strane,dva, možda tri metra udaljeno od njih. „Reka je ovuda. Prati me."Brajan se osvrnuo oko sebe. U stravičnom odsjaju, video je da se njihov kraj kružne odbrane razbucao. Nijebilo vidljive linije odbrane, nije bilo nekog komandanta koji bi izvodio manevre. Gruber je mrtav. RadioMatinskog je potpuno uništen, bakarne žice pokidane i zamršene, kao i strujna kola, a plastična futrolapotpuno zatvorena. Narednik Starki je ležao mrtav u lokvi krvi, čvrsto držeći stisnut ručni telefon. Pucanjpre nego što može da im radiom javi koordinate.Reka. Da. Kada bi samo on i Trang stigli do reke. S druge strane re-ke postoji peščani reljefni sprud gdehelikopter može da sleti, rekao im je Dikson. Kada bi mogao da ostane miran dovoljno dugo, otvori vatrenipoklopac i iskopa rupu u zemlji, infracrveni zraci helikoptera bi možda mogli da ih primete.Brajan je skinuo ručnu bombu s pojasa, povukao oroz i ispalio u žbunje kako bi im raščistio put. Pojavilo sebleštavobelo svetio zasle-pljujuće poput blica, koje se pretvaralo u crveni dim, a nekoliko sekundi kasnije,čuo se i gromoglasni tresak.AjlinGudž221U deliću pre eksplozije ručne bombe, čuo je umilni zvuk vode koja žubori. Tako blizu. Nema više odstotinak metara. Ali isto tako može da bude i kilometrima daleko. U redu, oni možda mogu da stignu doreke. Ali u jednom komadu?Pa ipak, pratio je Tranga, koji je sada nisko po zemlji puzao i u tišini, poput guštera, presekao dijagonalnopreko žbunja i rastinja. Ispred njih se nalazilo gusto šipražje bambusa, isprepletano senkama koje supodsećale na neke utvare.Prasak. Metak je prošišao pored njegovog uva. Brajan je puzio sa stomakom priljubljenim na zemlju,osećajući udar svake eksplozije iz minobacača poput tupog udarca u stomak. Koristio je kolena i laktovekako bi se kretao, lagano i uz teškoće, dok mu se granje i korenje zari-valo u lice, a usta se napunilaprljavštinom.Ne misli o umiranju. Ne misli o raju ili paklu ili bilo čemu drugom; samo misli na to kako ćeš se odavdeizbaviti.Oči je uperio prema Trangu koji je puzao ispred njega, jedva se usuđujući da trepne da ga ne bi izgubio izvida. Samo još malo. Molim te, bože. Samo da izdržimo još nekoliko koraka.Sada mu je oštro lišće poput brijača bolo lice. Tanke trske bambusa svetlile su poput uglačanog zada isavijale se na stranu uz podmuklu buku. Kolena su mu se zarila u rečno blato i mulj, a sve je smrdelo natrulež i raspadanje. Zvuk tekuće vode odjekivao je u njegovim ušima; najlepši zvuk na svetu.Kroz bambus je mogao da vidi mesečinu koja se presijava kao preko crnog satena, o Isuse, reka. Srce mu je

zaigralo. S druge strane se nalazila delimično prostrana peščana obala, dovoljno velika da helikopter možetu da sleti.Poput čuda, kao odgovor na molitvu, Brajan je u daljini čuo buku rotora motora negde iznad sebe. Oni nastraže. Osetio je olakšanje. Nespretno je preturao i pokušavao po torbi da pronađe lampu sa in-fracrvenimzracima.Ruke su mu se tresle dok je otvarao pakovanje i izbezumljeno rukama pravio rupu u muljevitoj zemlji.Neprijatelj je nije mogao videti, ali te infracrvene zrake mogu da primete njegovi.Baš tada se mršavo Trangovo telo odvojilo od zemlje i čučnuo je, krećući se kao uljana mrlja na vodenojpovršini.Iznenada je bambus eksplodirao i pojavio se crveni odsjaj vatre. Brajan je osetio kako ga nešto udara poputvoza koji ide sto pedeset kilometara na sat.- ~**<.LOnda je sve postalo zaglušujuće tamno, tama koja se spustila poput sečiva na giljotini. Izgubio je svest.Kada se osvestio, osetio je kao da se ogroman užareni kolac zario u njegov stomak i pritiskao ga ka zemlji.Pokušao je da vrisne, ali izgleda da nije bilo vazduha u njegovim plućima. Samo je postojao taj ogromanužareni ambis agonije u koji je nekako upao.Još jednom je upao do nesvesne granice sivila. Nejasno je čuo glasove. Ljudi su vikali. Svuda su se čulimitraljezi i puške.Brajan je polako uz napor uspeo da sedne, boreći se sa sivilom koje mu je pritiskalo mozak. Buljio je upocepane delove svoje kabanice. O Isuse, stvarno je dosta povređen. Krv. Bilo je puno krvi. Pitao se da liće umreti.Nikada nije bio tako uplašen. Nije želeo da umre. Najviše od svega, nije želeo tu da umre, u ovoj jami kojuje i Bog zaboravio, kao neki ostatak koji se kvari na prljavom tanjiru.Obećao sam Rouz da ću se vratiti. Obećao sam...Čuo je bolno zapomaganje i pogledom je tražio po tami. Onda je video. Trang. Lica zarivenog u glib,primetio je deo smrskane kosti koja viri tamo gde mu se nalazilo desno stopalo.O Isuse... mina... Sapleo se o minu.Ne obazirući se na vrelinu koja ga je izjedala i prevrtala utrobu, Brajan je dopuzao do njega i stavio svojuruku ispod Trangovih slabih ramena. Klečeći je podigao Tranga tako da mu je glavu stavio u svoje krilo.„Moramo da odemo odavde, druže", uzdahnuo je. „Moramo da pređemo na drugu stranu."Brajan je buljio u nebo. Video je crveno svetio kobra helikoptera u napadu kako se okreće u velikom luku,a onda tresak praćen eksplozijom, ogromni belonarandžasti pupoljci vatre koja se probija kroz drveće poputnekog prelepog otrovnog cveća u Rapačinijevoj bašti.„Didi mau! Didi maul" Trang je odmahivao glavom, a lice mu je u polutami imalo pepeljastosivu

boju.„Ne", Brajan je teško disao, „nema ni govora da ću da te ostavim." Trang mu je jednom spasao život.Brajan to nije zaboravio.Još jače je obuhvatio Tranga i osetio kako mu se nešto prevrće u utrobi. Onesvestio se uz glasan krik uglavi koji ga je podsećao na zujanje komaraca u džungli. Pokušao je da dođe k sebi.Kasnije, čoveče, ne smeš sada da se pogubiš. Tako si blizu. Niko ne odustaje na kraju.Reka, reka...., Gudž223da stignem do druge strane obale.Desnu ruku je stavio ispod Trangovog pazuha, pomažući se svojim levim laktom kao potporom i počeopolako da se kreće i puzi po blatu i bambusu do vode koja je bila na manje od pet metara od njega.Hriste... On hoda po vodi... okreće se... Starčeva reka, nastavlja samo dalje... da se okrene... i okreće se...Trang je bio težak, tako težak... kako je moguće da... taj mršavi klinac bude tako težak?Onda je kolenima gacao po dubljem glibu i voda mu je punila usta, nozdrve. Brajan je podigao svoju glavunagore, daveći se, kašljući. Sivkasta izmaglica se udaljavala i primetio je da je u vodi do struka.Voda je bila svuda oko njega, podigla ga je, a jedino šta je on mogao da uradi jeste da održava Trangovutežinu da ih struja ne bi dalje odvukla. Borio se da ih oboje održi na površini, zabacujući unazad glavu jermu je tamna voda ulazila u usta i prodirala u nozdrve.Pogledao je u nebo i video da se razvedrava. Nebo je bilo žućkasto-rozikasto, boje modrice koja bledi, anekoliko zvezda se probijalo poput delića kosti. Skoro da je svanulo.Počeo je da plače... Tako blizu, a on neće stići. Mogao je da oseti kako njegov poslednji atom snage nestajezajedno sa strujom koja ga nosi. Ogroman i strašan bol se uvećavao, poput planine napravljene odpolomljenog stakla na koju mora golih ruku i nogu da se popne.Onda je čuo glas, udaljen, ali jasan poput odjeka na kraju dugačkog hodnika. Rouzin glas.Obećao si mi, Brajane. Obećao si mi da ćeš se vratiti. Obećao si...Ali njegovo obećanje se više nije računalo. Toliko dugo je prošlo od kada je držao Rouz u svojim rukama.Negde u tom beskonačnom hodniku vremena izgubio ju je. Ili je ona njega izgubila.Prestala da ga voli...A sada je bilo vreme da to pusti.Želeo je da pusti. Da se prepusti ovoj užarenoj agoniji i samo mirno pluta, da bestežinski pluta poputgrančice ili vlati trave duž struje koja se sporo kretala.Onda je osetio kako se Trang bez snage bori na njegovim rukama i znao je da ne sme da ga pusti, još ne.Makar ne zbog Tranga.Prikupljajući svu snagu koju je imao, Brajan je zaplivao, a srce skoro da mu je puklo od napora da obojicuodrži na vodi.13.Tjen Sung, 1969Leševi su poredani poput gajtana o betonski zid operacione sale. Njihov jednolično-ukočen izraz sa

osušenom krvlju, slepe oči koje zure u tavanicu sa tupim bezizražajnim pogledom. Rejčel se približila iprimetila da je jedno telo na vrhu te gomile još uvekživo. Sledila se od užasa. Oči su mu se okretale na licukoje nije više bilo lice, već maska zgrušane krvi. Krenula je ka njemu i pokušavala da ga izvuče, pre negošto su joj ruke konačno pale na njegova ramena. Očajno se borila da ga oslobodi iz te gomile. Možda jošuvek može da ga spasi, možda ima još vremena za to. Onda su suze počele da mu naviru iz očiju,presecajući blatnjave brazde niz njegovo uništeno lice. Usta su mu se otvorila i on je uzviknuo: „Zašto sime pustila da umrem? Ja sam tvoj sin. Zašto si..."Rejčel se iznenada probudila uz trzaj. Uspravila se u svom uzanom gvozdenom poljskom krevetu, oblivenahladnim znojem, a srce joj je privremeno zastalo kao da joj se u grlu našao hladan kamen. Protrljala je očisvojim lepljivim, drhtavim rukama.Košmar, to je samo glupavi košmar, rekla je sebi. Ali, o bože, tako je realan. A to lice. Ta krvava maska.Ona ga je poznavala. Dečak koga je ubila.Rekao je da je moj... ali ne, neću o tome da mislim. Ako ponovo počnem da razmišljam o abortusu, povrhsvega ovoga, poludeću. Sada se čuo klepetavi zvuk. Neko je lupao na vratima. „Doktorko Rozental!" vikaoje ženski glas. Lupanje je prestalo, vrata su se otvorila desetak centimetara i nečija glava se nazirala umraku. Nežne crte lica, ravna kosa skupljena unazad. Jedna od vijetnamskih medicinskih sestara.„Doktorko... molim vas, morate da dođete!"„Šta... je bilo, Lili?" Rejčel se osećala umorno, dezorijentisano. Telo joj je bilo tromo, kao da je drogirana.Noćas je prvi put da je legla da se odmori u poslednjih četrdeset osam sati. Osećala se kao da nije ni zaspalapošteno otkako je stigla u Vijetnam pre šest nedelja.U mraku se neuspešno borila s mrežom za komarce, prebacila je noge na jednu stranu poljskog krevetapokušavajući da navuče pan-talone oker boje, koje su ležale zgužvane na podu, navlačeći ih preko muškemajice sa kratkim rukavima koja joj se vukla skoro do kolena.lifi Gudž_225ja sam. Sanitetski helikopter je upravo došao", odgovorila je Lili, DOIIialo zvučeći kao da je bez daha.„Osam ranjenih. Većina ih je u vrlo lošem stanju. Doktoru Makdugalu ste potrebni na Trijaži." „Koliko jeloše?", pitala je Rejčel.Ustala je i povukla lanac kojim se uključivala jedina sijalica u prostoriji- Jarko svetio ju je potpunorazbudilo i ona je pogledala okolo po betonskoj sobi koju je delila s Kej. Bila je to malena, jednostavnasoba poput zatvoreničke ćelije, ali joj je nekako neobično odgovarala. Dva gvozdena poljska krevetaobavljena mrežom za komarce i jedan jedini rasklimatan toaletni sto. Drvene roletne umesto prozora.

Zidovi potpuno goli osim napuklog ogledala iznad toaletnog stola i jedan poster koji je Kej selotejpomzalepila iznad svog kreveta. Primetila je da je Ke-jin poljski krevet prazan. Još uvek je na dežurstvu. Dobroje. Kej će joj biti potrebna. Lili takođe.Pogledala je u Lili koja je stajala na vratima, odevena u izgužvanu odeću medicinske sestre sa krvavimflekama. Sićušna i nekako krhkog izgleda, savršeno izvajana poput figura od slonovače... pa ipak je imalaenergiju i snagu bivola. Mogla je danima da izdrži bez spavanja i nije delovala umorno, a Rejčel je jednomvidela kako se na zemlji rve sa marincem na heroinu od sto kilograma.„Njihov vod je uleteo u zasedu", rekla je Lili. Njen engleski je bio savršen. Njen otac je bio visoki vladinzvaničnik pre rata. „Petorica su ubijena." Zastala je i nežno dodala: „Kako izgleda, ovi su oni koji su imalisreće."Rejčel je pomislila na mladog marinca koji je juče umro zbog njene greške. Mladić iz njenog sna.Preplavilo ju je sećanje parališuće bespomoćnosti.Pomislila je: Ne mogu tamo da idem. Ne smem to ponovo da dozvolim da se desi.Ali je znala da će da ode. Osećanje panike bio je luksuz, a nije bilovremena za to.„Reci Maku da dolazim", rekla joj je Rejčel. Lili je klimnula glavom i požurila nazad, ostavivši odškrinutavrata.Rejčel je svoja bosa stopala ugurala u par sandala napravljenih od parčeta stare gume i platnenih trakaušivenih preko vrha. Kupila ih je od uličnog prodavca u Da Nangu za trideset pet pijastera. Skupe čizmekoje je kupila u Njujorku su se raspale posle dve nedelje gacanja po monsunskom blatu Tjen Sunga.Zastala je ispred ogledala kako bi skupila svoju talasastu zlatno-smeđu kosu koja joj je dosezala do leda ugusti rep, zavezala je u labavi_________________________________Vrt^čvor i prikačila je sitnom šiljatom šnalom od kravlje kože kako bi ng. pravila punđu.Jedan trenutak je buljila u svoj odraz na napuklom ogledalu, u svo-je bledo lice i ljubičaste upalepodočnjake ispod očiju. Bože, izgledam poput misionara iz neke melodrame, koja se bori sa kugom imravima ubicama u najdubljem srcu Afrike. Leora u Erousmitu.Osetila je delič mrzovoljnog zadovoljstva, nakon čega je usledilo osećanje sramote. 77 kažnjavaš sebe, zarne? Kajanje i pročišćenje, s Rejčel Rozental u glavnoj ulozi. Šta će dalje da usledi, košulja od ko-streti ilisamobičevanje?Da, u redu, možda je tako počelo. Dolazak ovamo je verovatno bio način da sebe kazni zbog Dejvida ibebe. Ali ne sada, ne više. Sada je že-lela da pomogne, da nešto promeni, ma kako neznatno i malo to bilo.Rejčel se okrenula i nestrpljivo je gurnula napola odškrinuta vrata, hodajući teškim i krupnim koracima popokrivenom hodniku koji se nalazio paralelno u odnosu na betonsku zgradu u obliku baraka sa kojom je bio

povezan. Primetila je da je jutro dok je otvarala svoje zakrvavljene oči. Sunčevi zraci su se odbijali odmešavine nabranih limenih krovova. Selo je počelo da se budi, čak i ovako rano. Primetila je kupasteslamne šešire medu visokim stabljikama u pirinčanom polju. Mogla je da čuje tužan tihi zov bivola,točkove na volovskim kolima koji škripe duž nekog izbrazdanog puta. A zatim još jedan zvuk, potresan,neusklađen, zvuk helikopterske elise koja preseca ustajali vazduh.To ju je podsetilo zašto je tu gde jeste.Potrčala je, a potpetice su joj udarale o beton uz prigušeni zvuk. Utabani hodnik se iznenada pretvorio uprljavi puteljak koji je vodio kroz stabla palmi do bolnice, nekih četrdesetak ili pedesetak metara odatle.Rejčel je osetila da upada kroz blato do članaka. „Sranje", tiho je opsovala.Polako se po bledoj svetlosti probijala kroz improvizovanu stazu od dasaka, od dve i četiri daske umrljaneblatom. Prokleti da su monsuni, uvek bi radije odabrala njujoršku gradsku bljuzgavicu od ovoga. Probijalase po daščanoj stazi, obuzdavajući nagon da potrči.Konačno se pred njenim očima pojavila osenčena zgrada bolnice. Dva sprata ruiniranog gipsanog malteraboje vanile sa puzavicom tamnocrvene boje i lijanama debelim kao muški zglob. Staro zdanje, šarmantno,francusko kao i bilo šta što može da se pronađe u samom srcu Pariza... i poslednje mesto na ovom svetu nakoje bi zdrava osoba želela da ušeta.227ludružujući istočni zid - gde se prilazna staza nalazila na glavnom ulazu u dvorište - Rejčel je primetilahelikopter, veliki transportni čik.i<ružno sečivo je u luku lenjo presecalo nebo crvenkastobeličaste boje, a prostor za skladištenje je biopotpuno otvoren. Bolničari u zelenim uniformama i belim povezima na ruci su nešto istovarivali sanosila.Nešto uvijeno u krvave zavoje.Iznenada se prisetila scene iz šestog razreda. Njen razred je otišao na jednodnevni izlet u prodavnicu hranena veliko u donjem delu Me-nhetna. Setila se da je videla redove iskasapljene govedine koja visi nakukama, krvari, oguljene kože, sa jasno vidljivim venama i žilama i kako je ona ispovraćala svoju užinu,mleko i orios kolačiće, baš tamo, na prljavom podu. Ono što se nalazilo na tim nosilima imalo je bolesnusličnost sa jednom od tih krvavih lešina.Obuzeo ju je talas panike.Šta ako se to ponovo dogodi. Šta ako zbog mene još jedan momak umre. Šta ako...Ne, morala je da odagna tu misao iz svoje glave.I potrča.Ne misli, ne osećaj. Samo ubaci svoje prokleto dupe u brzinu.Rejčel je mogla da čuje Kejin promukli glas u svojoj glavi: Ovo je poput roletni. Ti povučeš traku i vidišsamo ono što mora da se vidi, a blokiraš sve ono ostalo. Inače ćeš potpuno da poludiš.

Osim kada se to poredi sa trijažom; ako poludiš, to još deluje i najlakše. Trijaža je bila jedna od scena izDanteovog Pakla.Rejčel je duboko udahnula i ušla unutra. Soba je više podsećala na fabriku nego na Urgentni centar.Pomagala za trijažu su improvizo-vana u stilu vojnih hirurških jedinica za koje je Korpus Kristi - civilnakatolička bolnica - služila kao potpora. Nogare za sečenje drva kao nosila, žica koja je visila iznad glavekoja je služila za krv i infuziju, ako ste u žurbi. A u jednom uglu, ispod polica sa zalihama, nalazilo se buresa dvesta litara vode gde su se krvlju natopljeni parčići gaze stavljali u vodu, a kada bi došli do površine,prali su se i ponovo koristili. Nije °ilo nikakve moderne opreme, nikakvih nosila za hitne intervencije,tedina sličnost sa dvadesetim vekom jeste struja koja je radila pomoću bučnog starog generatora, čije jepodmuklo zujanje moglo da se čuje Preko povika doktora i medicinskih sestara i zapomaganja muškaraca uagoniji i na umoru.Ranjeni vojnici su prepunih Trijažu, šireći se po Urgentnom centru: neki su vrištali od stravičnih bolova.Krvi je bilo svuda na umrljanim228zavojima i blatnjavim uniforma, šikljala je iz arterija i rana i gomilala se na betonskom podu.Rejčel je u uglu primetila Ijana Makdugala, krupnih ramena, kako se pogrbio od umora, a njegova prosedariđa neuredna kosa se nadvila nad jednim momkom kome su obe noge raznete do kolena. Klinac bojeusirenog mleka nije izgledao starije od sedamnaest godina. Grčio se u agoniji i vikao: „Mama! Mama!"Rejčel je osetila kako se nešto grči u njenim grudima, poput mekanog blata koje se skuplja niz nekustrminu. Dragi bože, tako mlad, nikada neću moći da se naviknem na to. Oni su samo deca...„Dođi ovamo da mi pomogneš", pozvao je Mak onim svojim grubim škotskim akcentom. Delovao jeizmoreno. „Prikači klemom tamo gde krvari. Drži dok ga ja čistim. Tako, čistije od ovoga ni ja ne bihmogao da uradim. Dana!", pozivao je jednu od medicinskih sestara. „Otvorite listu, odvedite ga upredoperativnu salu i za njega napišite Odloženi" Kada je Rejčel podigla svoje obrve i zaustila da ga zapita,odgovorio je uz svoju uobičajenu grubost: „Preživeće. Neće moći da igra fudbal sa svojini drugarima, ali ćeostati živ."„Mama", momak je cvilio i držao se za Rejčelinu ruku. Srce joj se skamenilo i u tom stravičnom trenutkupomislila je na svoju bebu koju je izgubila i o bebama koje možda nikada neće moći da ima. Ovlaš ga jepogladila po licu uz knedlu koja joj se stvarala u grlu, a zatim ga je brzo predala Dani.Rejčel je pogledala po prostoriji i videla Kej s druge strane, dragu Kej, njenu zdepastu figuru u beloj odećimedicinske sestre isflekanoj od krvi, čvrstog lica ispod te cube tamnobraon kovrdža, kako vičući izdajenaređenja ostalim sestrama i pomoćnicima koji su pod njenim nadzorom.

„Hajde, neka ta infuzija poteče. Nemoj da mi kažeš da ne možeš da pronađeš venu... upotrebi baštenskocrevo ako moraš... ali je pronađi.Uhvatila je Rejčelin pogled i sumorno joj se nasmejala. „Dobro došla na Jenki stadion. Misliš da ćemonoćas pobediti Redsokse?"I Rejčel se sumorno nasmejala. Nije im baš bilo do crnog humora, ali ih je on održavao zdravim.Veoma daleko od njenog prvog dana ovde. Pre samo šest nedelja. Izgledalo joj je kao da je prošla čitavagodina. Nakon dva dana po avionima, stigla je u Da Nang, a zatim je usledila beskonačna, džombastavožnja džipom do Tjen Sunga, da bi ušetala u scenu poput ove. Možda čak i goru. Okolno selo je bilogranatirano. Deca su bila potpuno ra-zneta, bebe, trudnice. A ona je tamo stajala, teško disala, prestrašenaМ'11>^2^£—-----------------------------tim užasom, potpuno paralisana, sve dok joj neko nije stavio ma-k ze u ruke i naredio joj da dvogodišnjemdečaku odseče stopalo, koje . visilo o samo jednu tetivu na njegovom članku.Ali, ona je naučila. I to prilično brzo. Prvo deluj, pa onda panici. Kako razvrstati one koji umiru od onihkoji imaju neku šansu. One za koje su očekivali da će umreti odvodili su iza paravana, smeštali u ćo-šak iostavljali ih da na miru izdahnu. Hitni slučajevi su se slali u predoperativnu salu, s naznakom Prioritet iliOdloženi.„Kada smo bili deca", rekla joj je Kej, „igrali smo se doktora. Sada seigramo Boga."A ponekad pravimo greške, pomislila je Rejčel, jer nismo bogovi već samo ljudska bića koja rade najbolješto umeju, ali nikada stvarno neodmeravaju stvari.Poput onog marinca iz Arkanzasa sa bebi facom juče; molio je da ga ne ostavlja, rekao je da će da umre, aona mu je rekla da se ne brine. Polomljena čašica u kolenu, to je sve. Zakazala ga je za operaciju iza dvadruga hitna slučaja, koji su bili u gorem stanju od njega, pomislila je. Kada ga je pet minuta posle togaproverila, bio je mrtav. Srčani udar. Onda je shvatila zbog čega. Masivna plućna embolija usled povređenenoge.Podsećanje na to je učinilo da je novi nalet bola prožeo njeno telo. Bože, molim te, ne dozvoli da napravimjoš neku takvu grešku.Rejčel se pomerila kako bi dočekala nova nosila koja su unosili unutra. Hoće li biti nade za ovog vojnika?Makar je bio u jednom komadu.Bio je visok, bila je to prva stvar koju je primetila. Njegove blatnjave čizme su visile na drugom krajunosila. I bio je neverovatno mršav, lice koščato i upalo. Uniforma mu je bila mokra i blatnjava, kao da suga pronašli zarivenog u pirinčana polja. Zavoji oko njegovog središnjeg dela tela su bili natopljeni

krvlju.Bio je u nesvesti, a lice sablasno ble-do, skoro prozirno, boje parafina. Boje smrti.Iznenada nije želela da zna šta se nalazi ispod tih zavoja. Osetila je kako je jeza prožima i podilaze žmarcikroz kičmu, kao da je hladanvetar duvao u njena leđa.ledva da je mogla da mu opipa puls. Krvni pritisak mu je bio osamdeset sa dvadeset. Oh, ovo je biloužasno. Klasičan šok. Usta plava, po-^odrela. Takođe je imao teškoća sa disanjem. Isuse, ona ga je gubila,Urnirao je baš na njenim rukama.»Napravi tamo mesta!", povikala je ka Meridit Barns, kružeći oko njenog lakta. „Šesnaestica. Otvori četiritube radi utvrđivanja. Biće mu Potrebno šest jedinica krvi. l nekoliko grama penicilina za početak."• - *4ZIRejčel je ubacila nazogastričnu sondu da bi ispumpala njegov stomak. Zatim je, uzevši makaze, počela daseče zavoje koji su mu pokrivali abdomen. Isuse! Oh, Isuse! Bilo je mnogo gore nego što je mislila Dubokai otvorena rana, kao da je profesionalni bokser u nju udario svojom rukavicom. Sivkastobeli delovi creva suštrcali van njegovog stomaka.Onda je s velikom sigurnošću osetila da će umreti, kao da joj neki jasan, čist glas to govori. Bez obzira nato šta ona uradi, on će umreti. Najbolje što može za njega da uradi jeste da učini da mu bude udobno i staviga iza zastora.Ponovo je bacila pogled na njegovo lice i ostala bez daha. Telo joj se skamenilo. Nije mogla da se pomeri,diše ili guta.On je sada ponovo bio svestan i gledao je pravo u nju. Oči su mu bile jasne, čiste, neobične svetlosive boje,koje su sjajile poput jutarnjeg svetla u upalim očnim dupljama na licu koje umire.I smešio se.Rejčel je osetila nešto potpuno neobično. Kao da se nešto što je zakopano negde duboko u njoj ponovootvorilo i tražilo svoj put ka sve-tlu, poput vlati trave koja se probija kroz trotoar.Prošao je trenutak pre nego što je shvatila o čemu se radi. Prošlo je dosta vremena otkada je to osetila.Nada.Suze su joj navirale na oči i tekle niz obraze.Ranjeni vojnik je podigao ruku ka njenom licu i pogladio je po obrazu, a vrhovi prstiju su mu bili nežnipoput lišća. „Rouz", promrmljao je. „Ne plači, Rouz. Vraćam se. Rouz..."Jedan od bolničara, krupan crnac, odmahnuo je glavom. „Doziva to ime otkako smo ga izvukli iz reke.Najčudnija stvar koju sam ikada video. Stomak mu je potpuno izrešetan, u potpunom sranju, a on pliva kanama kao da je neki Isus Hrist... Usput je i vukao svog mrtvog druga sa sobom." Ponovo je odmahnuoglavom. „Izgleda kao da je i ovaj za PE."PE. Posmrtna evidencija. Gde obeležavaju muškarce, stavljaju u kese i šalju kući njihovim porodicama koje

ih oplakuju. Hladnoća se pretvorila u bes i pobunila protiv pomisli da se takode i ovaj otkotrlja kao jošjedan kofer i ubaci u poseban odeljak za teret u avionu.„Ne, ako ja mogu nešto da uradim", rekla je Rejčel, podstaknuta takvom čvrstom odlučnošću da su svimišići, sve kosti u njenom telu nekako vibrirali poput zategnutih žica.231Bacila se na posao, klemama mu zatvarala arterije, čistila ranu i iz-1 čila najveće parčiće šrapnela.Dezinnkovala je ranu sterilnom gazom potopljenom u petrolej.Mogu li da pogledam?" Dubok glas ju je prepao. Pogledala je nago-re "pokier Makdugal se mrštio, anjegove guste, crvenkastobeličaste obrve su padale preko ogromnih, tužnih, smeđih očiju.Brzo, ali detaljno ga je pregledao. Nakon toga, povukao je Rejčel na stranu. „Izgubio je dosta krvi. I izgledada ćemo morati da odstranimo taj levi bubreg. Vidim dosta curenja iz trbušne maramice. I ogromnupovredu na tankom i debelom crevu. Gospode, devojko, ovom momku će biti potrebno mnogo više od tvojeruke tokom operacije. Biće mu potrebno prokleto čudo. A čak i ako se izvuče, uz šok i zapalje-nje trbušnemaramice, ne moram da ti govorim kakve su mu šanse za oporavak." Položio je krupnu očinsku ruku naRejčelino rame. „Rejčel, znam da ne voliš da gubiš. Nikada nisam video nikoga ko se toliko bori zapacijente kao ti, ali najbolje što možeš za njega da uradiš jeste da ga udobno smestiš i pustiš da spokojnoumre."Rejčel je istrpela Makdugalov tužan, izmučen pogled neko vreme, a zatim je odgovorila: „Molim te, pustime da pokušam, Mak. Za ovu operaciju si ti potreban, ali ja mogu da asistiram. Ne kažem da možemo daga spasemo, ali možemo makar da mu pružimo tu šansu."Mak je spustio pogled i izgledalo je kao da razmatra njenu molbu. Rejčel je zadržala dah. Ijan je bio njenpretpostavljeni. Mogao je da je odbije.Konačno je podigao pogled, gledajući je poput oca koji popušta svom tvrdoglavom detetu, uprkos svojojboljoj moći rasuđivanja.„Uradi onda što moraš", rekao je i uzdahnuo.Rejčel je signalizirala bolničarima da pacijenta odnesu u predope-raciono. Onda je ponovo pogledala u teprodorne oči, u taj pogled, i znala je da ne bi mogla da se odrekne ovog čoveka isto kao što ne bi rnogla daokrene leđa nekom svom najrodenijem.Rejčel je bacila pogled na njegovu vojnu ličnu oznaku, napisala njegovo ime i identifikacioni broj na tabli.Redov Brajan Maklanahan.»Drži se Brajane", šapnula je, „samo se ti drži za mene, u redu?"Rejčel se probudila uz zvuk kiše koja je dobovala po nabranom lijenom krovu betonske straćare u kojoj ježivela. Otvorila je oči. Bi-*° je tamno, ali je mogla da raspozna ogromnu bubu koja je milila po______________________________WJaŽizidu ispred nje. Još uvek delimično pospana, osećajući se kao u snu ' dezorijentisano, pratila je njen vijugav

napredak. Ali je nešto postojalo u njenom mozgu... nešto čega je morala da se seti.Onda je doprlo do nje, nalet uznemirenosti koji ju je potpuno razbudio. Brajan Maklanahan. Tri dana jeprošlo od njegove operacije stomaka a još uvek je bilo nejasno da li će se izvući. On možda baš sada umire,dok ona leži tu, u kre...Rejčel je odgurnula svoje tanko pamučno ćebe sa strane nestrpljivim trzajem i ustala. Delimično se obuklakada se Kej promeškoljila u svom poljskom krevetu i ustala, trljajući oči. Kej je zevnula i bacila pogled naslabi odsjaj kazaljki na svom ručnom satu.„Jesi luda?" promrmljala je dubokim glasom. „Tri sata je ujutru! Prva mirna noć koju smo imali uposlednjih nekoliko nedelja. Šta nije u redu?"Ona zna da ja neću da koristim klozet pre nego što svane, pomislila je Rejčel, ne kada to znači stajanje uvodi do kolena i okružena buhama i zmijama.„Žao mi je što sam te probudila", rekla je Rejčel. „Želela sam da pro-verim jednog svog pacijenta. Malosam zabrinuta za njega. Temperatura mu je rasla kada sam sinoć završila sa dežurstvom."Sada se Kej potpuno razbudila, skočila sa svog kreveta i upalila svetio. Mrštila se na Rejčel, a smeđe oči sujoj bile crvene i naduvene i nekako izgledale ogoljeno bez naočara. Nosila je izgužvani donji deo pidžame isvetlocrvenu majicu sa kratkim rukavima koja je po sredini imala natpis: ŠTA AKO ONI RATUJU ANIKO NE DOĐE?„Da nije slučajno ime tog pacijenta Brajan Maklanahan?" Kej je hladno pitala. Isti taj Brajan Maklanahanoko koga bdiš poput kvoč-ke otkad je izašao iz operacione sale? Dana mi je sinoć došla sva uplakana, reklami je da si na nju vikala jer ti nije odmah rekla da je dobio temperaturu. Kao da medicinske sestre nemajuništa drugo da rade po ceo dan nego da stoje okolo i mere im temperaturu."„Nije trebalo da se tako izderem na Danu", Rejčel se izvinila. „Ona je dobra medicinska sestra." fešte jojbilo žao, ali do đavola, Brajan je poseban. Neka vrsta čuda. Zar oni nisu mogli to da vide? Jedva da seizvukao sa operacije, kao kroz iglene uši, istina, ali je živ, a ona će do đavola da proba da se poštara da takoi ostane.Kejine smeđe oči su treperile. „Dobra? Nego šta nego je dobra. Ona je sjajna. Sve moje medicinske sestrebi trebalo da dobiju Orden časti. Ali umesto toga ih šutiraju u dupe. Godinama smo sebi govorile da će bitidrugačije kada bude više žena doktora. Ali reći ću ti nešto što samGudž233naučila na teži način, kreten u belom mantilu je kreten, bez obzira šta se nalazi napred." Zastala je, dubokouzdahnula, a onda je bes iznenada prestao i počela je da se cereka. „Još jedna stvar, ne možeš nigde tako daideš."

„Kako?"„U tim pantalonama."Rejčel je navukla pantalone, a sada je pogledala i videla da je greškom obukla Kejine oker pantalone. Visilesu joj oko kukova, a zglobovi su joj se nazirali ispod dugmadi. Sela je na krevet i počela da se smeje. Ondaje shvatila da ne može da se zaustavi.„Mislim da počinjem da ludim", rekla je, brišući suze dlanom svoje ruke.„Želiš o tome da pričaš?" Kej je skočila na njen krevet i zapalila cigaretu.Rejčel je buljila u poster Grateful Dead iznad Kejinog kreveta, u kostura koji je okružen cvećem nafluorescentnoj ljubičastoj podlozi. Reklama za koncert u Vinterland dvorani oktobra 1966. godine.„Komplikovano je", rekla je. „Nisam sigurna da li i sama to razu-mem. Samo osećam da... ako ga pustim...samo mogu... ne znam... da se popnem na šašavi voz, jednom i zauvek."„Ne smeš." Rejčel je posmatrala kako se dim vijugao u vazduhu oko Kejinih usana i nestajao u mreži zakomarce. „Ovo je kraj puta. Svi smo ovde pomalo ludi, Rozentalova."„Ovo je drugačije. To je... ne radi se samo o ratu. Radi se i o meni. O svemu. O tome šta se dogodilo pre."„Uradila si šta si morala", rekla je Kej prebrzo. I Rejčel se setila kako je Kej tada bila dobra prema njoj,poput stene, kao što je i sada.Setila se ne tako davne noći kada ju je Kej „kidnapovala" i uredila im vožnju u Da Nang u vojnimambulantnim kolima. Tada je prvi put probala kim ci u restoranu u nekoj zabačenoj ulici, u kome su se nalazilisamo jedna stara žena, kuvar i tri rasklimatana stola. Onda su otišle do bara prepunog bučnihmarinaca i glasne američke muzike, gde se napila, slušajući Otisa Redinga, njegovo tiho pevušenje „Dock°n the Bay" i razmišljala o domu. Bože, kako joj je samo posle toga bilo muka! Sav taj kim ci i votka kojisu objavili rat njenom stomaku! Kej Joj je držala kosu unazad dok je napolju povraćala u žbunju, a zatim,kada su usledile suze, ponudila joj je rame za plakanje.„Tada je to delovalo kao ispravna stvar", rekla je Rejčel i ponovo počela da se smeje. Samo što sada nijebilo smešno. Smeh joj je zastao 4 grlu poput parčeta drveta koje neće da se spusti dole. „Kada god o_________________________j^j-одггtome mislim... pa, osećam kao da umirem iznutra. Kada sam bila mala sve što sam ikada želela bilo je dadobijem mladu sestricu. A mama bi' mi uvek govorila da ću jednoga dana da dobijem svoje bebe, svoju decukoliko god želim. Nikada mi nije palo na pamet, nijednom, da neću rnoći... da imam decu. Pa čaknijedno dete. Jednu bebu. Da li ja toliko mnogo tražim? Da li?"„Hej, pogledaj me", rekla je Kej. „Sumnjam da ću ja ikada pronaći nekoga dovoljno čudnog da se mnomeoženi, a kamoli da imam dete." Pokušavala je da šalom natera Rejčel da zaboravi na svoju muku, ali jeRejčel primetila da su joj oči zasuzile, dok je žmirkala kroz oblak dima. „Žaljena. Sranje, ne traci svojevreme. To i deset centi će ti obezbedi telefonski poziv kući."Rejčel se na silu blago nasmejala. „Koga bih pozvala?" „Ne znam. Možda Boga. I slušaj, kada Ga dobiješ,

hoćeš li nešto da mu kažeš za mene? Kaži mu da okonča ovaj rat kako bih ja mogla da prestanem da pušimove prljave cigarete. Ubijaju me." Glas joj je pomalo bio hrapav, a zatim je zgnječila cigaretu u praznukonzervu sardine na podu pored svog kreveta.Rejčel se nasmejala. „Pretpostavljam da smo svi navučeni... na ovaj ili onaj način."„Jednom sam pročitala priču O. Henrija", rekla je Kej, „o jednoj de-vojci koja je stvarno bila bolesna; imalaje zapaljenje pluća, mislim da je to bilo. Sve što je mogla da radi bilo je da leži u krevetu, bulji kroz prozori gleda drvo bršljana koje je raslo preko zida. A onda je jednom svom prijatelju, nekom umetniku koji ježiveo ispod nje, rekla da će kad poslednji list sa tog drveta padne, ona umreti. Vidiš, zima je. I svi listovi supali, osim tog jednog poslednjeg lista. Jednostavno i dalje nastavlja da bude tu. I ona ne umire. U stvari,bude joj i bolje. A kada joj je bilo dovoljno dobro da može da izađe iz kreveta, ona saznaje zašto taj listnikada nije otpao - njega je slikar, njen prijatelj naslikao. Ironija je u tome da je on taj koji na kraju umire,jer je ostajao na kiši i hladnoći slikajući taj prokleti list na zidu."„Ne brini", rekla je Rejčel i nasmejala se, izlazeći iz Kejinih panta-lona, a zatim pronašla svoje koje su bileispod kreveta. „Neću da se razbolim. Možda od malarije. Ili toplotnog udara. Ali sigurno neću da zaradimzapaljenje pluća."„Nisam na to mislila. Pitala sam se", Kej je ustala i pronašla novu paklu sejlemsa* na stočiću i polakoskidala celofan, „šta bi se desilo to;* Engl.: Salems - marka cigareta. (Prim, prev.)235jevojci da taj poslednji list jeste otpao." Prišla joj je, stavila svoje ruke na Rejčelina ramena, nateravši je dase sretne s njenim pogledom. popusti malena. To tvoje srce može da izdrži jedan ili sve kilometre "koje munabijaš. Prihvati moj savet, ostavi to za sada. Ništa dobro neće da ti donese na ovom mestu."Kiša je prestala da pada. Ali put koji je vodio do bolnice bio je more blata.Rejčel se polako probijala kroz put od dasaka koji je postavljen iznad blata kada je čula visok pištavi zvukkoji se probijao s neba.Minobacači.Bacila se na zemlju, udarivši stomakom po toplom blatu, upravo kada se zaglušujuća eksplozija prolomilakroz vazduh. Podigla je glavu i posmatrala tupi, otrovni narandžasti odsjaj iznad drveća, na samo petstotina metara od nje. Hladan zrtoj ju je oblio. I ranije su trpeli granatiranja, u džungli oko sela, ali nikadanije bilo baš ovako blizu.Šta ako nas pogode? Šta ako...Blago je jauknula, čvrsto zatvorivši oči zbog stravičnog narandža-stog bleska, poklopivši rukama uši kojesu odzvanjale, dok je još jedna mina fijukala iznad njene glave, a zatLm eksplodirala, ovog puta još

bliže,sudeći po zvucima.Uplašila se, ali ne za sebe - što je b»ilo neobično. Pomislila je na Brajana koji leži u krevetu na odeljenju zaIntenzivnu negu, bez svesti, mršav i bled, do brade uvijen u zavoje. A ko pretrpi i najmanju traumu,umreće. Morala je da dođe do njega, da se uveri da je dobro.Potiskujući svoj strah da će poginuti, Rejčel je počela da puzi na rukama i nogama, polako se probijajućikrcz blato ka bolnici. Rakete su sada dolazile jedna za drugom, poput proslave za Četvrti juli koja sePotpuno izmakla kontroli. Izgledalo je kao da se vazduh teturao usled udaraca, kao kad neko popije previšepunča. Veštačka zora je oslikavala nebo iznad narandžastih, žutih i crvenih linija. Osetila je nešto gorko nasvom jeziku. Barut. O Gospode, oni su tamo iznad nas.Kada je stigla, u bolnici nije bilo struje. Mora da je uništen generator, shvatila je to sa neizmernimžaljenjem. Probijala se kroz tamu, Preko zasvodenog hodnika koji je vodio do otvorenog popločanogdvorišta. Prastare pločice su polomljene i podignute zbog konstantne vlage i skoro da se spotakla nekolikoputa dok je išla prema dvokrilnim vratima kroz koja se ulazilo u odeljenja.Unutra je zakoračila u taman hodnik iznenada osvetljen zaslepljn. jućim svetlom. Neko je uperio lampu unjeno lice. Zatreptala je i n0_ vukla ruku nagore. Još više lampi oko nje, koje su bacale svetlost poj nekimčudnim uglovima i stvarale neko čudnovato osvetljenje po ode-Ijenju. Dok su joj se oči na to privikavale,primetila je Lili koja se bori da povuče pacijenta koji je u komi, čoveka dva puta krupnijeg od sebe podkrevet koji je najbliži vratima. Infuzija mu se olabavila i svetla krvava mrlja se polako širila preko zavojaoko njegovog grudnog koša.Rejčel je prišla da pomogne Lili, ali je Lili odmahnula glavom i gurnula je sa strane. „Nema vremena. Staviostale dole. Sigurnije je ispod kreveta, u slučaju da nas pogode."Rejčel je za trenutak potisnula svoju brigu za Brajana i osetila iznenadni napad panike, dok se pitala šta ćese desiti sa ovim jadnim momcima, koji su svi na neki način bili njeni, ukoliko neka bomba padne direktnona zgradu. Ili čak i ako moraju da se evakuišu, da prođu kroz tu agoniju i moguće posledice svojih povreda.Bože, molim te, pomozi im... učini da ovo prestane.Munja je prodrmala zgradu i udarci s neba boje cinobera buktali su između tankih daščica na otvorenimprozorima. Čula je vrisak u daljini, skičanje svinja i shvatila da granata mora da je pogodila selo na uzvišicido njih. Da li će iko od njih biti siguran ukoliko granata pogodi ovu staru zgradu?A Brajan? Toliko je bio bolestan prošle noći, sa visokom temperaturom. Mak je bio u pravu za zapaljenjetrbušne maramice. Uprkos njenoj opreznosti da očisti i sterilise njegove rane, da izvadi svaki najmanji delićšrapnela i prljavštine, ništa to nije davalo mnogo nade. U Brajanovom oslabljenom i izmučenom

stanju, sveje to bilo opasno i neizvesno, pa i u najboljim mogućim uslovima, ali ovo...Molim te, Bože, samo neka on bude dobro! Dozvoli mu da pregura ovu noć. Ja ću za ostalo da se postaram.Poletela je kroz prolaz koji je odvajao redove kreveta sa obe strane zida, prolazeći pored medicinskihsestara i bolničara koji su umirivali neke pacijente i borili se sa drugima. Brajanov krevet je bio poslednji.Primetila je krevet na treperavom, slabom svetlu. Prazan.Potmuli bol je žario i eksplodirao joj je u plućima, kao da ju je sama granata pogodila.„Ne!" zaplakala je. „Ne!"Potpuno izbezumljena, Rejčel je zgrabila ruku medicinske sestre koja je brzo kraj nje preletela. Bila je toDana sa svetloplavom kosom, koja se borila da pobegne ukosnicama, a lice joj je bilo bledo i uplašeno.Dana je držala infuziju Ringerovog rastvora i na Rejčelin dodir jeGudž237oskočila, a boca je izletela iz njenog stiska. Glasna lomljava. Mlaka tekućina se prosula po Rejčelinimstopalima. Delić stakla joj se zabio u članak.„Kada?" pitala je Rejčel, stiskajući Daninu podlakticu mnogo jače nego što je nameravala. Čula je svojpiskavi histeričan glas: „Kada jeumro?"Dana se otela iz njenog stiska i oslobodila ruku, zakoračila unazad i sumnjičavo gledala u Rejčel kao da jepoludela. Onda je Rejčel shvatila kako mora da joj je izgledala, prekrivena blatom, sa raščupanom i divljomkosom. Poput onih poludelih pacijenata na odeljenju za ovisnike, koji su popušili previše cigareta saopijumom i marihuanom.Dana nije morala da je pita na koga je mislila. „On nije mrtav... još uvek", rekla je. „Doktor Mak ga jeodveo u operacionu salu. Imao je srčani napad minut ili dva pre nego što je granatiranje počelo."Rejčel je obuzelo osećanje olakšanja, praćeno hladnim talasom panike. Mora da ode tamo, da mu pomogne.Ona je bila veza, poslednji list koji ga je nekako održavao živim. Zar oni to nisu razumeli?Rejčel se okrenula i vraćala istim putem kojim je došla. Operacio-na sala je bila dugačka i uzana sa desetakoperacionih stolova. Svetlost lampe se videla na samom kraju prostorije, koja je bacala izvrnutu senku nazid i preko tavanice. Dok se približavala, videla je da su tamo dr Mak i Meridit Barns. Meridit je držalasvetiljku u levoj ruci i hemo-stat u desnoj. Mak je bio nagnut nad telo koje je ležalo na operacionom stolu.Brajan. Njen Brajan. Rejčelino srce je preskakale od straha.Intubirali su ga. Veštački su mu ubacivali vazduh u pluća. Krv je bila svuda po Brajanovim mršavim, golimgrudima. Primetila je dugačak rez na levom gornjem medurebarnom delu, baš ispod bradavice. Mek seborio sa mišićima u tom delu.Išao je na otvorenu srčanu masažu. Hvala bogu da još uvek ima šanse. Hvala bogu da nije došla

prekasno.Mak ju je pogledao zaprepašćeno ispod svojih gustih sedih obrva. Rejčel je već navlačila par rukavica. Nijebilo vremena za ribanje ruku, ovo će morati da posluži.„Dozvoli meni", molila ga je. „Moje ruke su manje." „Jesi li ovo ranije radila?", pitao je Mak, zvučećineverovatno umorno, previše umorno da bi mogao sa njom da se svađa.„Ne. Ali sam videla kako se to radi. Ja to mogu." Osećala se neobično smirenom, kao da se nekako, negdeduboko u sebi, sve vreme pripremala za ovaj momenat.238Vrt L„Dobro. Nema vremena za greške. Ionako je već dosta vremena prošlo. Prestao je sa disanjem pre petminuta. Dao sam mu veštačko disanje i šest injekcija epinefrina, intrakardialno. Ako ovo ne uspe, izgubilismo ga."Rejčel se koncentrisala kako bi se prisetila svega što je učila o hitnoj torakotomiji. Čkiljeći u otvorenu ranupod slabim svetlom baterij-ske lampe, pronašla je srčanu kesu i uzdužno zasekla svojim skalpelom, pazećida izbegne frenični nerv. Ubacila je svoju desnu ruku kroz za-sek, osećajući put kroz pulmonalnu arteriju igornju šuplju venu. Ništa. Čak ni najmanji drhtaj. Oh, bože. Osetila se neobično mirno, hladno kao čelik,kao da je i njeno srce stalo sa otkucajima. Pa ipak su nekako, neverovatno ali istinito, njen mozak i telonastavili da funkcionišu.U jednom trenutku, njena ruka je napipala njegov miran, slabi srčani mišić i osetila kao da je sve nekakozastalo: ova soba, ova bolnica, čitav svet. Granatiranje je prestalo ili ga ona jednostavno više nije čula?Jedino je čula ustaljeno lupanje pulsa u ušima.Ona je nežno i uz ritam počela da ga stiska. Živi, molim te živi, Bra-jane, moraš da mi pomogneš, ja nemogu sve sama da uradim, oh molim te... Ništa.Graške znoja su joj kapale sa čela i padale niz slepoočnice. Borila se da ne počne da panici. Održavaj ritam,to je bio jedini način. Mirno. Bože, molim te, zašto nećeš da mi pomogneš.Svako čulo se pojačalo. Mogla je da oseti ustajali Makov miris znoja i miris cveća, parfem koji je Meriditimala na sebi. Kao da je i krv nekako lebdela u vazduhu poput neke izmaglice, ukus na njenom jeziku,gorki ukus bakra. Pritisak njene ruke na njegovom mirnom srcu odgovarao je ritmičkom pulsiranju u njenojglavi. Hajde. Zaživi. HAJDE. Sada. Molim te. SADA. Mak je sa žaljenjem odmahivao glavom. „Dostadete! Ne vredi. Uradila si sve što si mogla, dala si sve od sebe."Rejčel je osećala jecaje koji su joj navirali i gušili je. „Ne", molila je-„Samo još malo. Molim te. Želim dabudem sigurna."„Još jedan minut, to je sve. I drugima smo sada potrebni." Kao da je večnost prošla kroz taj jedan

minut.Rejčel je osećala kako on nestaje bez njene kontrole, preti da je proguta. Sada se nije borila samo zaBrajana, već i za sebe, za svoje duševno stanje. Baš kada je gubila svaku nadu, osetila je neznatni grč. Aonda još jedan. Jedinstveni otkucaj srca. •Uf! \-/n.t->*.Nekoliko beskonačnih sekundi je prošlo bez ijednog, a onda je Bra-janovo srce počelo da kuca nekimsvojim usporenim ritmom.Rejčel se skoro zateturala usled naleta zaprepašćujuće radosti koja ju je obuzela. Grlo joj se oslobodilo, asuze navrle na oči, i sa njene brade padale na mirno, plavičasto lice koje je nesvesno ležalo na operacionomstolu. „Ono kuca!", uzviknula je. „Ono kuca! On je živ!"Izvukla je svoju ruku iz Brajanove grudne šupljine i pogledala u Maka, susrevši se sa njegovim skeptičnimpogledom i nevericom. Zraci lampe su poskakivali i pokrivali tavanicu dok je Meridit oduševljenoposkakivala.„Neka sam...", šapnuo je Mak. „Prokleto čudo, to je ovo, ako sam ikada video jedno. Jesi li sigurna da nisikatolikinja?"Rejčel se nasmejala, a suze su joj tekle niz obraze. „Ne koliko ja toznam. Zašto?" „Za jedan sekund, mogao bih da se zakunem da sam video anđelana tvom ramenu."14.Brajan je otvorio oči i video more belog oko sebe. Bele zidove. Bele čaršave. Bele drvene prozorske kapkekoji su bili otvoreni kako bi unutra pustili miris kiše i vrelo, plavo tropsko nebo.Ovo sanjam, zar ne? Kod kuće sam, u svom krevetu, odmah do Ke-vinovog, a mama je u kuhinji i mesaovsenu kašu u velikoj emajliranoj šerpi, a ja...Pomerio se kako bi mu bilo udobnije, a pokret mu je prouzrokovao stravičan bol u središnjem delu tela i utrenutku stvorio vrelu agoniju, praćenu talasom grmljavine zbog šoka koji je usledio nakon toga. O Hriste,ako ovo nije san, staje onda?Sada se potpuno razbudio. Jauknuo je, a suze bola su se pojavile u uglovima njegovih očiju i polako tekleniz slepoočnice, ka kosi.Kroz izmaglicu suza, video je nejasne obrise nekoga ko je stajao iznad njega. Zatreptao je i osoba pred njimje postajala jasnija.Žena.Bila je sitna, nežna, poput vijetnamskih žena, ali je imala bledi ten> skoro i previše bled, a kosa joj je imalaprelepu bakarnosmeđu boju. Bila je sakupljena na kraju nežnog vrata i prikačena šnalom za kosu. Oči su jojbile jarkoplave boje, da ga je skoro bolelo da u njih gleda, kao kad direktno gledate u letnje nebo. Polako jeprimećivao i neke druge delove njenog tela. Maleno, srcoliko lice. Oštra, "tvrdoglava" vilica i prav, jasannos. Usta konvencionalne lepote su bila za nijansu preširoka. Izgledala je umorno i uznemireno.

Imala jeljubičaste tamne krugove oko očiju a koža oko slepoočnica i donjeg dela njenog vrata je bila modrikasta.Nikada je ranije nije video, ali se osetio nekako neobično, kao da ju je poznavao.„Dobro jutro", rekla je, a te njene duboke plave oči su se fiksirale na njega uz potpunu koncentraciju,nijednom ne skrenuvši pogled na neku drugu stranu. „Kako se osećaš?" Video je da nosi oker pantalone,sandale i izbledelu zelenu potkošulju sa stetoskopom koji joj viri iz dubokog prednjeg džepa.Je li ona medicinska sestra? Ovo je neka vrsta bolnice, zar ne? On leži u krevetu u nekoj dugačkoj sobi.Drugi kreveti - u stvari, gvozdeni poljski kreveti — poredani duž belih zidova od cementa. A u svakomjlin Gudž___________________________________________241krevetu se nalazi po jedna osoba sa zavojima, neko jedva prepoznatljivo ljudsko biće.Brajan je osetio vrtoglavicu i da su mu usta suva poput flanela. San? U noslednje vreme mu se činilo daupada i izlazi iz nekog dugog sna, pa više nije znao šta je realnost a šta nije. Osećao je kao da mu je čitavotelo, od vrata pa nadole, pregaženo buldožerom. Bolelo ga je čak i dok diše.„Poput Sonija Listona posle petnaest rundi s Kasijusom Klejom", rekao je, uspevši da se polunasmeje.Kao da je ona nešto čekala od njega, neki znak, zategnutost na njenom licu je popustila. Nasmešila se.Prelepim osmehom koji kao da je podsećao na neki fizički dodir, koji ga hvata i uzdiže.„Mnoge opklade na tebe su se isplatile", rekla je. „Nismo bili sigurni da li ćeš da preživiš, ali si se dobroborio. Da li se bilo čega od toga sećaš?"Brajan se podigao samo nekoliko centimetara na tvrdom dušeku svog gvozdenog kreveta. Bol se ponovojavio. Ponovo se zavalio, teško dišući. Šta se to za boga miloga njemu dogodilo?„Ne mnogo", odgovorio je, a bol je sada postao potmuo i tup. „Koliko dugo sam ovde?"„Skoro tri nedelje", rekla je. „Uglavnom si sve to prespavao. Morfi-jum je u tome pomogao."Zatvorio je oči. Svetlost ga je bolela. Pogled na muškarce u drugim krevetima - koji mu izgledajuverovatno isto kao i on njima, poput mumija ispod tih metara gaze i zavoja, sa cevčicama koje su sa svihstrana virile - sve to je činilo da bol bude još teži.Njen neobično miran glas ga je pratio u glavi, gde je bilo tamno i hladno. „Možda bi bilo bolje da nepokušavaš da se prisetiš svega odjednom", rekla je.Poznavao je taj glas, zar ne? Skoro da je bio... poznat. Kao nešto što je možda sanjao. Sada mu je malena,hladna ruka dodirnula obrvu, či-neći da se stravičan bol malo ublaži.Neobični, nepovezani delovi sećanja su izašli na površinu, iz nekogdubokog mesta u njegovoj glavi. Pokušavao je da ih sve zajedno sastavi.»Bili smo u patroli", rekao je. „Uleteli smo u zasedu. Pogođen sam. Da,sada se sećam toga. Trang je... nagazio minu. Reka..." Brajanove oči suSe potpuno otvorile. Pokušavao je da se pridigne, ali ga je stravičan bolrenutno paralisao, poput eksplozije crvenih zvezdica iza njegovog čea-Sačekao je da se taj bol malo umiri, a onda je upitao: „Trang? Da liJe on..."242

Žena je odmahnula glavom. „Žao mi je", ljubazno je rekla. „Molim te, ne pokušavaj još uvek da sediš.Bolje je ako samo ležiš. Mogu li da ti donesem nešto?"Brajan je osetio kako ga obuzima tuga. Bes takođe. Ipak nije uspeo da spase Tranga. Kakva je onda svrhada više i pokušava? Koja je više svrha svega, svih tih momaka koji umiru, samog rata?Refleksno se prekrstio rukama. Jadni Trang. Koliko još drugih, pored njega? A zašto ne ja. Zašto sam japošteđen?Iznenada nije želeo da zna. Bio je umoran, tako umoran. Mozak je ponovo počeo da mu lebdi.Oblizao je usne i osetio nešto slano. Krv. Usta su mu bila ispucala i gruba poput starog kartona. „Vode",rekao je. „Jesi li ti medicinska sestra?"„Doktor", rekla je, smešeći se. „Ali molim te... zovi me Rejčel. Ose-ćam se kao da smo stari prijatelji."Napunila je vodom iz bokala papirnu čašu, koja je bila na malom metalnom stolu pored njegovog kreveta, iprinela je njegovim ustima. Njen dugačak konjski rep ga je okrznuo po obrazu, nežno poput poljupca idelimično je uhvatio limunasti miris.Taj miris je doneo još jedan delić sećanja koje je polako plivalo na površinu. Nešto poput sna, ali možda senešto slično tome zaista dogodilo. Bio je na tamnom mestu, u tunelu, hodao ka svetlu s druge strane. Svetiotako jako da mu je peklo oči, kao kad gledate u sunce. Ali ga je nešto vuklo ka njemu, poput magneta. Stomu se više približavao, bio je sve srećniji. I neobično lakši, kao da je gravitaciona sila postajala slabija sasvakim korakom. Požurio je, kao da je lebdeo.Onda se tunel iznenada ispunio snažnim mirisom koji skoro da ga je nadvladao. Težak miris koji je biomešavina limunovog cveta, letnje trave i dobrog mirisa sveže ispeglanih haljina koje vise u ormanu njegovemajke. Takođe se sećao i glasa, ženskog glasa. Nije mogao da čuje šta je govorila, ali je osetio kako garukom doziva. Odvlači ga... od sve-tla. U početku se borio s njom, ali je sila bila prejaka. A onda joj se predao...Dok je sada pio mlaku vodu, osećajući njen miris, pomislio je: To je bila ona. Ova malena žena koja sezove Rejčel. Ona ga je izvukla iz nekog ponora. Smrti? Dragi Hriste, da li je moguće daje bio tako blizu.Da li je trebalo da oseća zahvalnost? Da, verovatno. Ali sada, sve što je osećao je bila uzaludnost svegatoga. Samo je želeo da spava...Kada je ispio piće, ona mu je nežno položila glavu na jastuk. „Nosi si ovo kada su te doveli." Stavila mu jenešto na dlan. Hladno. MetalnGudž243lmedalju svetog Kristofera. Rouz mu je to dala onog dana ka-A je isplovio. Imao je to na sebi, a onda

zaboravio da je to nosio. „Sa-* uvala sam je za tebe. Pomislila sam da ti je možda... potrebna."Hvala", rekao je, zatvarajući pesnicom tu medalju. Pokušao je dapriseti Rouzinog lica, ali nije u tome uspeo. Jedina slika koja mu je pala na pamet bila je fotografija koju jenosio u novčaniku. Slikao ju je prošle zime na Koni Ajlendu. Sećao se, bio je to savršen dan. Ceo dan samoza njih dvoje. Jeli su hot dog i pržene rakove kod Nejtana, a zatim su šetali po napuštenom šetalištu gde jevetar šibao, osećajući se kao da su jedini ljudi na ovome svetu, sve dok im se prsti nisu smrzli u rukavicamabez prstiju. Tada je fotografisao Rouz, koja je pomalo grubo pozirala pored jednog razbijenog ulaza zaneku atrakciju na šetalištu, crna kosa joj je padala preko lica, bila je rumenih obraza, usiljenog osmeha, kaoda ni sama nije mogla da poveruje u svoju sreću i delimično očekivala da će je svakog trenutka neštopokvariti.Rouz, draga Rouz, zar nisi znala da si sigurna sa mnom? Zar nisi to mogla da vidiš?„Spavaj sada", rekla je Rejčel. „Vratiću se kada se još malo odmoriš. Ne očekuj previše od sebe u početku.Dosta toga si preživeo i prošao."Iznenada nije želeo da ona ode.„Molim te", šapnuo je, „hoćeš li da sediš pored mene dok ne zaspim? Samo još nekoliko minuta?"Nasmejala se i sela na samu ivicu njegovog poljskog kreveta, sta-vivši svoje prste preko njegovog ručnogzgloba. Video je da mu je ruka bila previjena zavojem, a igla za infuziju zabodena u venu baš iznadnjegovih zglobova šake. Ali to mu nije smetalo. „Ostaću koliko god to želiš", rekla je.Nedelju dana nakon toga, Brajan je sedeo u krevetu. Jastuk iznad kolena mu je služio kao sto za izgužvanusvesku nad kojom je bio nagnut. Ruka mu se tresla; toliko je prošlo otkada je držao olovku ili sedeo ovakouspravno, osim kada bi morao da se olakša u noćni sud. Ali kada je jednom počeo da piše, reci su laganopotekle:Danas je 1. jun. Bobiju Čajldresu su pre dva dana izvadili kateter. Jutros su ga odveli u vojnu bolnicu uOkinavi. Pre nekoliko sati su dove-1 Još jednog momka kome cevčice vire iz stomaka, a jedna ruka mu ne-°staje. Neko je rekao da je pokupio neku kurvu iz Kvang Trija, a ona e ostavila mali poklon pre nego što seiskrala u noć. Dek Forester je244Vrt L,govorio u ime svih nas kada je rekao: „Šteta što nije gonoreja. To te n tera na razmišljanje". Nikada se neradi o dobrom ili lošem, samo su u pitanju stepeni. Koliko loše je loše kada ležiš do momka s parom drvenih nogu umesto sopstvenih? Ili kada devetogodišnjem klincu nedostaje pola lica?Dok ovo pišem, nekoliko momaka igra poker na krevetu preko puta mog. Veliki Džon, Komarac Lukas iStidljivi Mejhju. Komarac deli karte a neko sakuplja karte za Velikog Džona, jer Velikom Džonu, koji bi

da je kod kuće dobio stipendiju da bi za njih igrao fudbal, nedostaju samo dva prsta na levoj ruci. A momakkoji drži Mejhjuevu ruku za njega šali se o „slepoj sreći". Mejhju je udario licem u košnicu i pčele su muoštetile optički nerv. Nikada više neće moći da vidi, ali je sebe smatrao neverovatno srećnim što se nijeizvršila lobotomija, uz komplimente SAD-a.Najčudniji deo svega ovoga jeste što oni sa svim svojim ostacima te-la zajedno, čine jednu celinu. Ne, boljeod toga. Tu je reč o darežljivom duhu... Ne znam kako to da objasnim... samo da nikada ranije nisam videotako nešto, čak ni u borbi. Kvalitet milosti, po recima starog Vila Šekspira. /uče sam video taj kvalitet kodjednog paraplegičara koji je nekako uspeo da se spusti s kreveta i kašikom nahrani druga kome je bilotoliko loše da nije mogao da ustane.Oni noću plaču. Podseća na vetar koji duva kroz drveće, ali se na to navikneš. Zvuk muškaraca koji tihoplaču na svojim jastucima. Svi želimo da idemo kući, ali se i plašimo toga. Svet je isti, ali smo mi drugačiji.Neki od nas su se promenili spolja, a svi smo promenjeni iznutra. I svi se pitamo kako li će to da bude.Kako ćemo uspeti da se vratimo i pokupimo ostatke, kada nijedan deo više ne odgovara?Upravo sada razmišljam o Rouz. Kako ona izgleda, kako se oseća. Moram za to dosta da se potrudim, kaoda crtam sliku u svojoj glavi. To me plaši. Znam daje volim isto kao i uvek, ali što se više trudim da se njeprisetim, deluje mi sve dalje. Da li ona još uvek misli na mene? Da li će me želeti nazad? Ali, čak i akohoće, nisam baš siguran koga će to ona da dobije. To neće biti momak koji se o njoj brinuo, koji se o n)0)starao još otkako je bila klinka. Sada nisam siguran ni da li mogu o sebi da se staram, a kamoli o nekomdrugom. Ponekada se noću uplašim. Mislim o Trangu i Gruberu i Matinskom, i onda plačem. Plačem p°~put neke proklete bebe i to me na smrt plaši. Zašto onda ne bi i Rouz na smrt plašilo takođe?Slušaj Rouz, ako si tamo negde i slušaš ovu stanicu, za boga milog'1' piši mi. Reci da me voliš. Reci da mevoliš bez obzira koga pronađeš da je u mojoj koži kada se vratim. Reci...AI:,H Gwlz___________________________________________245„Pismo kući?"'вгајап je podigao pogled i video Rejčel kako stoji iznad njega, s nekim neobično zamišljenim izrazom lica.Koliko dugo ona tu stoji?Možeš to tako da nazoveš", rekao je.Odložio je pero na pažljivo ispisanu stranicu i osetio da hrapava napetost u njegovim mišićima nestaje. Bilomu je drago da je vidi.Priznaj čoveče, raduješ se njoj. Pa dobro, to je bilo tačno. Preraslo je u naviku da je očekuje negdepredveče. Kada je bilo mirno, kao što je bilo poslednjih nekoliko dana, uvek bi navratila. Kao da do ovogmomenta nije ni shvatio koliko mu je to značilo, koliko ga njeno prisustvo umiruje. Istinu govoreći,

bilo gaje pomalo sramota da to prizna, čak isamom sebi.„Hej, doktorka!", pozvao je Veliki Džon. Mahnuo je svojom desnom rukom, a tamno lice se pretvorilo uosmeh, širok poput Misisipija. „Igraćemo ispočetka ako želiš da nam se pridružiš."Rejčel se nasmejala i odgovorila mu: „Slabe su šanse za to, naročito ne nakon što si me odrao prošli put."Veliki Džon je zabacio glavu osmehujući se. „Sestro, ako sam imao neke kečeve u rukavu, ti bi bila prvakoja bi to saznala."Brajan je znao da je ovo vrsta poštovanja, to zadirkivanje. Znali su da je njoj stalo, ali su takođe znali danije trpela nikakva sranja. Sumnjao je da je njih nekoliko verovatno bilo zaljubljeno u nju.Veliki Džon se vratio svojoj igri. Rejčel je sela na kraj Brajanovog kreveta. Večeras je imala puštenu kosu iizgledalo je kao da pucketa po njenom licu, poput nekog magnetnog polja. Upravo ju je oprala i crvenipramenovi su se isticali, treperili poput varnica ispod teškog odsjaja gole sijalice iznad njegovog kreveta.Ona je bila čista, mirisala je na južno tropsko voće i na tome joj je bio zahvalan. Bilo mu je dosta trulogmirisa smrti na ovom odeljenju, a svaki put kada bi ga posetila sa svojim osmehom, veličanstvenim plavimočima, sve je to bilo kao neki manji poklon koji se mora polako odmotati i u njemu uživati.Sada je želeo da ima nešto da joj ponudi za uzvrat.»To je dnevnik koji vodim", objasnio joj je, kada je primetio da ona sa znatiželjom posmatra njegovusvesku. „Počeo sam da ga pišem na Početku svoje službe. Svaki dan napišem ponešto. Moj štap za izdržljivost,može se tako reći." Neki momci su nosili štap sa zarezima na njernu, za svaki od preostalih danasvog vojnog roka. I svaki dan bi na-Pravili još jedan zarez noževima, sve dok na njemu nije bilo više mesta1 došlo je vreme da idu kući. Neka vrsta talismana, pretpostavljao je. legnuo je ramenima. „Drži meprisebnim."Vrt la• i i- UKlimnula je glavom. Iz njenog izraza je video da nema potrebe dadalje objašnjava. Ona je sve tako dobro razumela. Rekla je: „Postajesve manje zaliha prisebnosti na ovom mestu, tako da to crpiš odaklegod možeš. Dobro sam se setila, donela sam ti nešto." Stavila je rukuu džep svojih oker pantalona i izvadila čokoladu. Girardeli* - ekstraslatka. Krenula mu je voda na usta samo dok je u nju gledao. „Mojamajka ih šalje. Voli da se pretvara da sam u letnjem kampu, baš kaošto je bilo kada sam imala deset godina. Dobro došli u kamp šašavihjunaka." Dala mu je, a njen pogled je ponovo pao na njegovu svesku.„Šta ćeš s njom da uradiš?"„Još uvek ne znam. Možda da je jednostavno zadržim kao neki pod-setnik. Ako ikada budem imao sina,želeo bih da on to zna."„Voliš decu?" Izgledala je tužno.„Sigurno da volim. Imam šestoro mlađe braće kod kuće, bolje bi mi bilo da volim. Uvek sam

planirao da isam imam tuce dece jednog dana."„Tuce?"„Pa, za početak."Pridružila mu se smešeći se, ali je primetio da joj je smeh delovao nekako napeto.Iznenada mu je palo na pamet da je imao nešto što bi ipak mogao da joj da. „Da li bi želela da ga pročitaš?"„Mogu li?" Brzo je podigla glavu, a izraz sreće se mogao videti na njenom licu srcolikog oblika.Brajan je pomislio kako je to bilo neobično da se nije osetio posti-đenim što će svoje, čak i najintimnijemisli da otkrije njoj. Ali onda, koliko je to stvarno bilo iznenađujuće? Poznavala je njegovo telo bolje odnjegove majke. Na neki način, kao da ga je ona i rodila. Vratila ga je u život, dodirnula je svaki njegov deo,čistila njegovu prljavštinu, hranila ga, negovala. Bilo je prirodno da se već nekako osetio povezan s njom.Predao joj je dnevnik, očekujući da će da ga stavi u jedan od svojih džepova i kasnije pročita. Ali ga jeiznenadila time što ga je odmah, tu pred njim, otvorila. Počela je da čita i nije stala niti se pomerila osim daokrene stranice, sve dok nije završila poslednju.* Ghirardelli - američki ogranak švajcarskog proizvođača slatkiša i čokolada Lindt & Spriigli, sa sedištemu Kaliforniji. Nekadašnja fabrika u San Francisku sada je pretvorena u jednu od znamenitosti grada a iskver ispred fabrike dobio je isto ime. (Prim, prev.)Gudž247ljšlo je više od sat vremena. Prošlo je deset sati, a od čokolade •e sada ostao samo onaj sladak ukus najeziku. Partija pokera se privodila kraju, momci su se polako vukli do svojih kreveta nesigurnim koracimastarih pijanaca. Lili je obilazila i proveravala sobe, infuziju i rastvore, davala lekove. Svuda po odeljenju sečulo nameštanje i škripanje metalnih dušeka, muškaraca koji svoja osakaćena tela nameštaju u položaj kojiće im možda dozvoliti da zaspu.Kada je Rejčel pogledala nagore, Brajan je video da su joj se oči ca-klile od suza. „Dobro je", rekla je, aglas joj je bio krut. „Učinio si da nešto osetim, a do đavola, ja ne želim da osećam!"„Znam šta misliš", rekao je, „o tome da ne želiš da osećaš. Pomislio sam da napišem knjigu o tome kada sevratim kući. Zato sam i počeo da pišem dnevnik, da ništa od ovoga ne zaboravim. Ali sada ne znam da li toželim. Bilo bi to kao da sve ovo ponovo proživljavam."Klimnula je glavom. „Razumem te. Ali to je još jedan razlog više za to, zar ne? Kako ćemo drugačije dazaustavimo ovo ludilo?"Brajan je pokušao da razmisli. Podigao je penkalo i vrteo ga između palca i kažiprsta. Pred njom se osećaotoliko ogoljenim, ne samo spolja već i iznutra. Korak po korak, pomislio je. Čoveče, sada ne mogu

da seizborim s nečim što je više od toga.„Čak i da je napišem, ko bi poželeo da je čita? Javno mnjenje želi da razapne poručnika Kalija za Maj Laj.Oni ne razumeju kako je tako nešto moglo da se dogodi. Ako pitaš nekoga na ulici šta misli da je najgorešto može da mu se desi, odgovoriće 'smrt' devetorice od desetorice. Ali to nije nešto čega se ljudi plaše.Mislim da se mi najviše plašimo sebe samih, šta bismo mogli da uradimo ako nas neko dovoljno jako na tonatera. Ljudi poput Kalija me čine nervoznim jer se duboko u sebi pitamo da li postoji deo koji je sposobanda uništi čitavo selo."Gledala je u njega dosta dugo pre nego što je progovorila. Konačno je rekla: „Naravno da si u pravu. Aliako ne nateramo sebe da u to gledamo, kakvu nadu ćemo imati da ikada zaustavimo da se ovako neštoponovo dogodi?" Nagnula se napred i čvrsto uhvatila njegovu ruku sa svoje dve. Dodirnula ga je mnogoputa, na mnogo mesta, ali uvek hladnim, efikasnim rukama jednog doktora. Sada je znao da ga dodiruje najedan drugačiji način i to ga je potpuno šokiralo, protreslo poput struje visokog napona. „Napiši svojuknjigu, Brajane. Sve je tu. Nemoj čak ni da se brineš o tome ko će je pročitati. Samo je napiši."Posmatrajući njene vatrene plave oči, Brajan se osetio kao da ga je neko zgrabio, oborio s nogu i pustio dapluta ka pučini, da je ostao bez daha, potpuno opčinjen njenom strašću, njenom voljom koja ga celogobuzima. „Možda i hoću. Možda baš i hoću."248Dve nedelje nakon toga, Brajan je ležao u krevetu i pripiškilo mu se pitajući se da li je moguće umreti odludila usled nepomeranja. Zgrabio je gvozdenu ogradu s obe strane svog kreveta i podigao se u sede-ćipoložaj. Osećao se tako slabo da mu je čak i ovaj jednostavan pokret stvarao bol poput oštrih udaracačekićem. Ali neka on bude proklet ako će ovde bespomoćno da leži poput neke novorođene bebe. Ispiša-ćese poput muškarca ovog puta, stajaće sa svoje dve noge, čak i ako to znači pucanje konaca u njegovojutrobi.„Štake." Promrmljao je reč kroz stisnute zube. „Ovo je protiv saveta tvog doktora, želim da to znaš." Rejčelje stajala iznad njega, ruku prekrštenih na grudima. Nosila je zelenu doktorsku odeću i sandale, a kosu jevezala u labavu pletenicu koja je bila potpuno razbarušena. Obrazi su joj se zarumeneli, a oči sjajile odmešavine očekivanja i besa.Hriste, nije mu valjda bilo toliko loše, zar ne? Još uvek ima noge, iako se, naravno, posle mesec danaležanja na leđima osećao pomalo slabo. Na silu je izvadio noge iz posteljine. Dok je u njih zurio, ispunjavalo

ga je gađenje, jer one oklembešeno vise sa ivice dušeka poput čarapa neke starice koje su okačeneza sušenje. Kože tako blede da je izgledao poput mrtvaca. Delovalo je šokantno u odnosu na svetle prorezekrivudavog ožiljka na butini.Isuse, na njima ne bih mogao da držim ni paket slatkiša! AH morao je makar da. pokuša, zar ne?„Do đavola s medicinskim savetima", rekao joj je. „Ako padnem, možeš da me podigneš. Ali neka samproklet ako dozvolim da mi vise brišeš dupe kao nekom dvogodišnjem detetu."Rejčel mu je kruto predala štake, a lice joj je bilo ozbiljno. „Pa, ako je to sve što te brine, ja sam videla višegolih zadnjica od pomoćnika u muškoj svlačionici i veruj mi da ni tvoja nije ništa specijalno."Doson se u krevetu do njega malo pridigao pomoću jednog lakta i namignuo okom koje nije biloprekriveno zavojima. „Ako želiš da vidiš nešto stvarno specijalno, doktorka, dođi i proveri šta imam ugaćama. „Hvala ti, vodniče. Imaću to na umu." Uhvatila je Brajanov pogled i zadržala ga gledajući ga uoči, odlučno i odmereno, kao da gleda kroz cev M-16 puške. „Ali vama momcima bi bilo bolje ako bisterazmišlja'1 onim što vam je između ušiju a ne između nogu."Doson je prasnuo u smeh, ali je Brajan ostao ozbiljan u svojoj na-meri.^tiGuM___________________________________________249Moram da izađem iz ovog kreveta, pa onda neka to bude sada." 'iJspeo je nekako da stane na noge i odmahje zažalio zbog svoje hrabrosti. Noge su mu se ukočile i tresle. Poljski toalet je iznenada izgledao dalekokao Hong Kong.Stavio je štake ispred sebe, dva puta nesigurno povukao noge, a onda zastao da se odmori.Od vrata pa nadole sve ga je peklo, vatra ga je žarila iz stomaka, plamenovi obuzimali ispod ključne kosti.Bio je tako slab, tako prokleto slab. A ono što je video, uhvativši delić svog odraza na staklu police zalekove, takođe mu nije ulivalo previše poverenja. O Isuse, jesam li to stvarno ja? Proziran odraz upalogskeleta koji je gledao u njega, pod-sećajući ga na one slike preživelih iz koncentracionih logora iz Drugogsvetskog rata koje je video.Samo jedno ga je sada držalo na nogama - nit odlučnosti koja se protezala od njegovog mozga preko udova.A do trenutka kada se napola dovukao do drugog dela odeljenja, ta nit se razvukla do tačke pucanja. Znojmu je curio sa plećki. Osećao se poput prekuvane ribe kojoj samo jednim potezom možeš da skineš kičmu.Ostali momci - Dek, Henson, Bučolc, Pardo - sa iščekivanjem su ga posmatrali kao da je Vajti Ford nasvom vrhuncu. Osim Bostona -to mu nije pravo ime ali su ga svi tako zvali - koji se okrenuo kako bi gledaou zid. Jadno dete, obe noge su mu amputirane do kolena. On nikada više neće moći da hoda.Brajan je pomislio: Ja sam od onih srećnijih.Ali se u ovom trenutku nije osećao kao srećković. Tako je želeo da legne. I pod bi mu poslužio. Toliko seumorio da je samo želeo da zatvori oči i spava.Ali, pomisao da leži u svojoj sopstvenoj mokraći, terala ga je napred.

Brajan je još četiri puta nesigurno zakoračio, a drveni naslon za ruke na štakama ga je stravično sekao umeso ispod pazuha.Onda je pogledao preko ramena i video da se Rejčel nije pomeri-la- Još uvek je stajala tamo gde ju jeostavio, na oko desetak metara iza n)ega i besno ga gledala..»Ne gledaj me tim krupnim kravljim očima", Ijutito je rekla. „Toliko S1 željan da mi pokažeš kakav sičovek i muškarac, pa onda nastavi do kfaja sam."»Nisam ni tražio nikakve usluge", rekao je, a bes je polako ključao u n)emu i pogurao ga još nekolikometara napred.»Ovde imaju pravilo: kada jednom postaneš ambulantni pacijent, °ni te narednim avionom pošalju uOkinavu. Čujem da tamo imajulrne. I kupatila s vodom." U glasu joj se osećala neobična napetost.250 _____________________________Vrtla&„Ne mogu to da dočekam." Osetio je nove mišiće - mišiće koje nije toliko dugo upotrebio da je zaboravioda su tamo - želju za životom.Do đavola s Rejčel, šta nju briga gde on odlazi? Biće stotine novih odakle je i on došao. Uostalom, šta je onbio njoj, osim imena i broja na ličnoj oznaci? Sigurno je da je ona spasla njegov život, ali to je ono štodoktori i rade.Nakon što je dovukao svoje mrtvo teško telo duž tamnog popločanog hodnika što mu je delovalo kaovečnost, medicinska sestra mu je prstom pokazala put do vrata koja vode do poljskog toaleta.Kada se našao napolju, žmirkao je zbog jarkog sunca koje se nakrivilo iznad vrhova dalekog drveća.Trepćući kroz crvene tačke koje su igrale iza njegovih napola zatvorenih kapaka, video je blatnjav put prekogolog kompleksa ograđenog žicom od četiri izbledela drvena ode-Ijenja s nabranim limenim krovovima.Jedno od njih je imalo grub natpis ispisan rukom: AKO MOŽETE DA DOĐETE DOVDE, ONDA NISTEMRTVI.Brajan je počeo bespomoćno da se smeje. Suze su mu tekle niz obraze, tresao se i bio na ivici da kolabira.Kako je to istinito, pomislio je. Ako uspeš da pišaš na svoje dve noge, onda si dovoljno jak čovek dakontrolišeš svoju sudbinu. O tome se dakle ovde radi, zar ne? O preuzimanju kontrole. Uspostavljanjunekog reda koji se u poslednje vreme ; nekako izmakao kontroli.sSvakog dodatnog dana koji bi ovde proveo, osećao je da mu njegov stari život klizi iz ruku. Sećanja nakuću izbledela su poput starih fotografija koje ubacimo u poslednju fioku. Još gore, njegova lojalnost jepostala sumnjiva, nesigurna. Svaki dan ga je sve više približavao Rejčel, a jedan korak dalje udaljavao odRouz.Ja sam budala, pomislio je Brajan. Zamenjujem zahvalnost za... Šta? Ljubav?Ne. To je smešno. Rejčel se s njim sprijateljila, to je bilo sve. On nije smeo da pretvori to u nešto

više.Želja za pišanjem je iznenada postala toliko jaka da je izbrisala sve drugo.Brajan je čuo buku iza sebe. Brzo se okrenuo na štakama i skoro izgubio ravnotežu.Rejčel ga je pratila. Zastala je nekoliko koraka iza njega na stazi, zabrinuto ga posmatrajući kao što majkagleda bebu koja uči da hoda ali se ne pomera napred da bi joj pomogla. Sada je izgledala još sitnije kada jei on bio na svojim nogama i tako mlado sa tako sakupljenom kosom. Izgledala je poput neke učenice.Zamišljao je da joj skida gumicui iU251krajeva kose, polako odmotava guste pletenice i oslobađa joj kosu, i S riva svoju glavu u tu svilenkastučistu kosu koja miriše na limun. Meka ona ide do đavola što je učinila da mu bude potrebna. Za ovo mi nijepotreban doktor", grubo joj je rekao. „Kada sam po-le'dnji put pogledao, moja alatka je sasvim dobroradila."Znam to. Samo sam želela da kažem..." Rejčel je stala i čuo je kako je nešto škljocnulo u njenom grlu dokje gutala pljuvačku. Oči su joj iznenada postale veoma svetle. „Slušaj, žao mi je. Nije trebalo da se takoistresem na tebe."„Može li to da sačeka?", rekao je skoro moleći. „Stvarno moram dal"Zastao je i obuzeo ga je užas kada je shvatio da neće uspeti. Osetio je kako se nešto opušta u njemu iiznenadni talas tople lepljive tečnosti koja se širi po prednjem delu njegove pamučne pidžame. Iznenada jesve., bilo... tako... tako prokleto previše... „O Isuse", jauknuo je i počeo da plače.Zagrlile su ga ruke, mršave i jake poput nekog kabla, pridržavale ga. O da, pomislio je, tonući u njenumekoću. Naslonio je glavu na njeno rame i pustio suze da teku.Onda je usledilo osećanje sramote, uz vreli miris urina koji se širio oko njega.Hriste, šta ja to radim? Jebeni dvogodišnjak ima više kontrole. Stojim ovde u svojoj sopstvenoj pišaćki iplačem joj na ramenu.Pokušao je da se izvuče, ali su se njene snažne ruke samo još čvršće oko njega obavile. Osećao je njenukosu, toplu od sunca i mekanu, tako mekanu na njegovom obrazu. Miris limuna je lebdeo oko njega.»Ti idiote", rekla je, a glas joj se gušio od emocija, „da li misliš da je mene briga za tol Gledala sam te... imrzela... što si tako hrabar. Nisam želela da ideš do đavola."Brajan je bio toliko zaprepašćen da nije znao šta da kaže, osim: »Zašto?"»Volim te", jednostavno je rekla. „A ti sada odlaziš." Osećao je vrtoglavicu, glava mu je plivala, kao da jepreviše bio na suncu. Osećao je da je govorila nešto važno, a ipak su njene reci zvuča-e nekako razbacano,nisu mu ulazile u glavu, a on je ostavljen s ovom strašnom prazninom. Pomislio je: O Isuse, kako dajeostavim"?

Alinije mogao da pronađe reci koje je želeo da kaže.»Smrdim", rekao je.j rdiš. Ali ja sam mirisala i gore od toga." Nesigurno se nasmeja-• »Hajde, hajde da te očistimo iobučemo u nešto čisto."252_____________________________________________VrtjaziStajala je malo po strani i dala mu je svoju ruku umesto štaka. S lakoćom ga je pridržavala, ova gipka žena,čija snaga i nežnost nikada neće prestati da ga iznenađuju.U tom momentu je znao od čega je bežao.Volim je.Iznenada je sve izgledalo tako jednostavno... pa ipak nekako nemoguće. On odlazi. Odlazi kući da vidi štaje ostalo od krhotina koje će s Rouz da pokupi. To je bilo ono što je želeo. Toliko je to želeo i toliko dugo,da je ličilo na neku litaniju, na molitvu čije reci uporno ponavljaš, čak i onda kada si zaboravio njihovoznačenje.Ali sada je želeo Rejčel. Bila je to potreba dublja od puke želje. Nekako mu je bila potrebna - kao disanje,spavanje ili jelo.Ali šta on može njoj da obeća? Kako on može da uzme nju a ne izda Rouz? I Rouz je deo njega, na nekinačin čak i dublji, poput koštane srži u njegovim kostima.Pridržavajući se za Rejčel dok su išli preko dvorišta, Brajan je pomislio kako je to ironično da od svega štoje propatio, ljubav prema njoj boli najviše.Došla mu je dve noći kasnije.Mogao je da vidi njen odraz koji se pomera od vrata, a onda se kreće ka njemu kroz rešetkaste prolazemetalnih kreveta na mesečini, između redova kreveta prepunih muškaraca. Muškaraca koji spavaju isanjaju - molio se bogu - bolja mesta od ovog.Imala je puštenu kosu koja se presijavala na mesečini, dobivši takvu svetlu boju da mu je srce došlo do grlaod tog prizora.Zatim je osetio njenu hladnu ruku na svom obrazu i taj letnji miris koji ga obavija poput zagrljaja. „Sutra",rekao je, podižući se. „Znam. Došla sam da se pozdravim."Bila je tako blizu, sedela pored njega u toj polutami, da je mogao da oseti njen dah na sebi, topao i sladak,baš kao i njen miris. Iznenada je tako žarko želeo da je uzme u naručje. Samo jednom... da bude u stanju daje uteši... jer, o Isuse, znao je da ako to ne uradi, ležaće ovde ćele noći — i verovatno do kraja svog života -žaliće to.Istovremeno je osetio da bi to bilo pogrešno. To bi moglo potpuno da otvori nešto što bi trebalo da ostanezaključano. Voleo ju je, ali nije mogao ništa da joj ponudi osim toga... samo tu činjenicu, jednostavnu., ilinGudž_________________________________________253i beskorisnu kao kašika bez tanjira hrane koja se nalazi ispred tebe. Dakle, možda je bolje da to jednostavno

batali.Nedelju dana u Okinavi, a onda, uz sreću, otpustiće ga zbog medicinskih razloga i poslaće ga kući. Kući kaRouz... ako ga ona još uvek želi.Prisetio se nje kada je imala sedam godina, klečala je ispred oltara u beloj haljini za pričešće i s velompoput neke najmlađe mlade na svetu, ruku u belim rukavicama prekrštenih ispred sebe. Malena mlada kojaje potpuno sama. I ponovo se osetio kao i onda, osetio je želju da je zaštiti, svoju jadnu malenu Rouz kojojje toliko bilo potrebno daje neko voli.Neprijatan glas u glavi ga je mučio, govorio mu: Ona je tebe zaboravila. Ni jedno jedino pismo. Našla jenekog drugog ko će o njoj da sebrine.Rejčel je progovorila, razbivši mu tok misli. „Pretpostavljam da sevraćaš kući, u Ameriku."Klimnuo je glavom. „Ako mi daju otpusni list zbog medicinskih razloga. Zaista ne bih voleo da me izOkinave vrate ovde. Kako ide ona poslovica... jednom možeš da prevariš đavola, ali ne i dvaput?"„Đavolu se ne bi ovde dopalo. Previše konkurencije. U svakom slučaju, preporučila sam da te otpuste.Možda si opet na svojim nogama, ali te i dalje čeka dalek put pre nego što opet budeš spreman za borbu."„Isuse, da li je iko ikada spreman za to?"Nije ništa govorila neko vreme. „Brajane, obećaj mi nešto."„Sve što kažeš, doktorka."„Obećaj mi da ćeš da napišeš tu knjigu. Ti imaš talenta. I nešto važno da ispričaš. Ljudi bi trebalo da znaju.Ljudi kod kuće... o ovom ratu."Ljudi kod kuće. Ponovo je mislio na Rouz. Ne, ne bi mogao da zamisli da njoj o ovome priča. Kako ona -ili bilo ko, ko ovo nije doživeo - može da razume?Pomislio je da Rejčel zna. Njoj ne mora ništa da objašnjava.„Ako ga napišem", rekao je, „biće to samo da bih ja to sam razumeo. A nisam baš siguran da i to nijepreveliki zahtev."Dodirnula mu je ruku, prelazeći nežno svojim prstima preko kvrgave koske koja strci iz njegovog mršavogzgloba. Osetio je takvu tugu u tom dodiru... želeo je da otvori ta zaključana vrata između njih i otkrije šta sejoš tamo nalazi...„Pobrini se da dovoljno jedeš", rekla je. „Gojenje će ti dobro doći."„Pića", rekao je i nasmejao se, „sve dok mi ne izađe na uši. Isuse, mislim da bih trampio sav pirinač iz oveproklete zemlje za jedno parče piće u Aveniji Džej."Г254Vrt laži„Dimljene plećke na raži u Karnegi deliju, ja o tome sanjam. S tamnim senfom i krupnim krastavčićima s

mirisom mirodije. Hoćeš li da uradiš to, Brajane, hoćeš li da odeš tamo kada stigneš kući i pojedeš jedanobrok za mene?"„Sve, čak i ako do tamo moram da odem na štakama."„Nedostajaćeš mi, Brajane. Ne znam kako ovo da kažem, ali..."Podigao je ruku, nežno joj stavio jedan prst na mekana usta. „Ne moraš. Znam."„Ja... nedostajaćeš mi", ponovila je, a kada se nagnuo napred da je nežno poljubi u obraz, osetio je slaniukus suza na njenom licu.Volim te, želeo je da kaže.Ali je rekao: „Napisaću je. Knjigu." Posvetiće je njoj, iako je možda nikada više neće videti.„Drago mi je", rekla je.U tami obasjanoj mesečinom, video je lepe, snažne obrise njenog lica, ponosnu kosinu njene vilice, inikada u svom životu nije toliko žalio kao sada kad je morao da kaže:„Zbogom, Rejčel."15.Brajan je prihvatio čašu glenlivet viskija koju mu je Den Petri dio. Nagnuo je glavu unazad i uzeo jedanveliki gutljaj, dok ga je ukvus viskija pekao u grlu. Poslednjih deset dana u Okinavi su najduži daniti unjegovom životu i pokušavao je - neuspešno, ali se iskreno trudio - o da još jedan izgura tako što bi sepotpuno razbio od pića.„Nekako klizi po ovom toplom vremenu", rekao je samouvere^ni mladi Australijanac i nasmejao se.„Poslednji put kada sam se ovaltko napio je bilo na ribarskom brodu u Meksičkom zalivu gde sam loksaorum s Fidelom Kastrom. Ako je ikada postojao neko ko je mogao da : se poredi sa mnom u piću, to je biotaj crnobradi kučkin sin. Ali ni ti t nisi loš, druže. Problem je u tome što ovo ne ubija problem koji želiš odapotisneš."Brajan se usredsredio na sićušnog momka kose boje peska koji je šedeo na narandžastoj plastičnoj stolicipreko puta njega. Petri ga je podsećao na trenera male lige iz nekog gradića. Dopisnik Junajtesd presinternešenela je na sebi imao izgužvan plavi komplet, desna rulJka u povezu, a nataknuta mornarska kapapomalo zabačena unazad oot-krivala mu je kratku frizuru. U pola sata, koliko su pričali u holu D\~vaistočno, Brajan je primetio njegovu zajedljivost ispod sveg tog šegačSe-nja. Plave prodorne oči su izgledalekao da su mu zakucane u glavu, a posedovao je i tu lukavu veštinu da izgleda kao da vas uopšte ne slu dokupija svaku reč koja se kaže.„Dobio sam obaveštenje danas", rekao je Brajan. „Otpuštaju me. dan bubreg manje i tri metra debelogcreva me odmah kvalifikuje BERGS* i ratno odlikovanje za izuzetnu hrabrost na ratištu, Purpurno srce."Den je približio bocu ustima, otpio gutljaj, a onda dlanom obrisato usne. „Rat će učiniti čudo za tvojeviđenje stvari i rezonovanje, ali i rua-Praviti haos tvojoj anatomiji. Ne izgledaš presrećno zbog toga.

Mislirm Na odlazak kući, ne na Purpurno srce. Šta si ono bese rekao, u kojoj j e-dinici si bio, druže?"Engl.; DEROS - Date Eligible for Return from Overseas - u američke^ °)sci ova skraćenica označavadatum kada vojniku prestaje prekomorska °jna služba i kada će biti vraćen kući. (Prim, prev.)^1P[______________________________________^Ј_ВД£;„Sto dvadeset prva pešadijska", rekao je Brajan, rukavom brišući vrh flaše pre nego što mu je vratio nazad.„Bili smo stacionirani negde između Da Nanga i sela Tjen Sung. Vojna jedinica Alfa."Sićušan Australijanac je klimnuo glavom. „Aha, tačno znam gde se to mesto nalazi. Trebalo bi... bio samtamo. Prokleti pakao. Izgleda da si se izvukao tačno na vreme."Brajan je osetio kako se ukočio, a grlo mu se panično skupilo. „Bio si tamo?", glas mu je odjekivao.Petri je pokazao na svoju ruku u zavoju onom drugom, zdravom, ц kojoj se nalazila skoro prazna flaša.„Upravo tamo sam pokupio ovaj suvenir. Parče šrapnela veličine proklete alke na vratima." Nacerio se.„Preseklo mi je lakat napola. Sada imam dve smešne koske umesto jedne. Ali biću u redu." Zastao je,zureći u Brajana. „Hriste, nisam baš siguran za tebe. Druže, izgledaš poput pogrebnika na sopstvenoj sahrani."Brajan se osećao uznemireno, a mučnina ga je sve više obuzimala. Prostor u kome su se nalazili je bilaružna prostorija bez prozora ispunjena plastičnim stolicama i rasklimatanim kartaškim stolovima, gdemuškarci koji se dosađuju sede i igraju besmislene kartaške igre u ogrtačima i pidžamama - i iznenada guberavnotežu.Zgrabio je obe strane svoje stolice, u sekundi se uplašivši da će možda iz nje da ispadne. Bio je pijanijinego što je mislio. Ali nedovoljno da bi ga sprečilo da oseti hladnoću koja se stvarala u njegovom stomaku.„Šta se dogodilo?" pitao je, s gorkim ukusom krede u ustima.„Bio sam u Da Nangu, pratio neke SEATO* gluposti. Baš tada smo čuli nešto o toj akciji. Do trenutka kadasu me tamo odveli, sve se skoro završilo... Čarlijevci su tvoje društvo ponovo potisnuli u brda i infiltriralise u čitavu oblast."Brajanovo grlo se toliko skupilo da nije mogao da guta. „Tamo... tamo se nalazi bolnica. Katolička bolnica.U Tjen Sungu. Korpus Kristi. Bio sam tamo pre nego što su me ovde prebacili. Da li znaš da li su ihevakuisali?"„Ništa nisam čuo, ali sumnjam. Dobro je da si odatle izašao baš kada jesi. Mesto je sada prepunoVijetkongovaca — oni su tamo prebacili sve svoje ranjenike."",udž257(j jože, samo da on nije u pravu. Samo ovoga puta. Ali Petri je bio hunski izveštač. Ako je iko imao validnečinjenice, onda je to sigurno bio on.pomislio je na Rejčel - ona mu nije izlazila iz glave na više od minuta ili dva u ovih deset dana

otkako ju jenapustio. U grlo mu se vraćao gorak ukus viskija. Dosta je čuo o tome šta Vijetkongovci rade belimženama... Hriste, a šta je s one dve francuske kaluđerice koje su pronađene mrtve, vezane za drvo saiščupanim jezicima. Bože, nadao se da im je ona i previše bila potrebna kao doktor da bi je podvrglistrahotama koje su mu prolazile kroz glavu.Sićušan glas u njegovom mozgu je rekao: Ona ume da se čuva. Ona će da izađe ako postoji neka opasnost.Ko je uostalom tebe imenovao za njenog spasioca?Iznenada se Brajan osetio potpuno treznim. Zategnutost je nestala iz njegovog grla. Znao je šta mora dauradi. Nagnuo se napred, a soba se iznenada sama nekako ispravila.„Petri, moram tamo da se vratim", rekao je tihim glasom. „O nekome koga ja znam - doktoru - želim da seuverim da je dobro. Da je odatle izvučem ako je još uvek tamo."Novinar je prsnuo u smeh. „Ti i ćela prokleta vojna služba. Izvini druže, ali si gledao i previše filmovaDžona Vejna. Između ostalog, zar ti niko nije rekao - da je prokleti rat u toku?"Brajan je čekao. Nakon minut ili dva, cinično keženje je nestalo sa Petnjevog lica. Onda je Brajan rekao:„Nemam mnogo vremena. I biće mi potrebna tvoja pomoć."Australijanac mu je ispričao kako su ga kada je pratio šestodnevni rat, Sirijci uzeli kao taoca na Golanskojvisoravni i kako je na prevaru uspeo da se odatle izvuče, pre nego što su mu odsekli jaja. Pa čak i da je polapriče čisto sranje, njegova dovitljivost je bila dostojna Roberta Luisa Stivensona* Ako bi Brajan uspeo daga pridobije, on će mu i te kako biti dobar saveznik...Hriste, šta ti misliš ko sam ja, prokleti član Zelenih beretki?"Brajan je osetio da mu usta obrazuju neiskreni smešak. Mišići na 'icu su ga boleli od samog tog pokušaja.„Oni ne daju Pulicerovu nagradu Zelenim beretkama."* Engl.: SEATO - Southeast Asia Treaty Organization - Jugoisti jska mirovna organizacija. (Prim, prev.):ocna azi-* Robert Louis Stevenson (1850-1894), škotski romanopisac, pesnik i Putopisac, najpoznatiji po svomromanu Ostrvo s blagom. (Prim, prev.)Pot-258___________________________________Sa Petrijevog lica mogao je da pročita da je sada imao njegovu punu pažnju.„Ovde leži jedna pakleno dobra priča", nastavio je Brajan, pokušav jući da polako dođe do kulminacijepriče. „Ja sam bukvalno bio mrta a ona me je... otvorila i masažom povratila moje srce. Između osta log..."Zastao je.Između ostalog šta? Šta je on nameravao da kaže?Ništa što nisi pomislio hiljadu puta, odgovorio je sebi.Petri je čekao, sada bez kape na glavi, i kratkim kockastim prstima je prolazio kroz svoju kao jež kratkukosu. Njegove nemirne plave oči su se usredsredile na Brajana, kao da se on sada spremao da održi propoved.„...Ja ću odatle da je izvučem i oženim se njom", završio je Brajan.

Da li je to tačno? To nije znao. Ali Isuse Hriste, osećao se dobro kada je to rekao. A to bi bila i te kakvapriča.„Sranje." Petri se udario po kolenu, cereći se više nego ikada. „Pa sada, to jeste priča. Možda čak i za film.Do đavola, kladim se da čak možeš da nađeš i Džona Vejna da u njemu glumi. Da li je lepa, ta tvojadoktorka?"Brajan nije znao šta da kaže u tom trenutku. Nikada nije tako razmišljao o njoj. Lepa je bila devojka golihleđa s dugačkim tamnim nogama koja prođe pored tebe u letnjoj haljini. Ali se tako nekako ne bi mogla nipribližno opisati Rejčel.„Ona je žena kakvu nikada ranije nisi video", rekao je Brajan. Den Petri je ispio poslednju kap viskija.Obrazi su mu bili rumeni od uzbuđenja a oči se caklile.„Biće potrebno i mesec dana dok se tvoja naredba ne promeni, ako te ikada puste, što je moguće koliko i daja dobijem Pulicerovu nagradu", rekao je Petri.„Ići ću bez odobrenja ako treba. Nema veze za mene. Staje s tobom-Mogu li da računam na tebe?"„Optuživali su me da sam nesmotren, ali nikada da sam prokleti idiot. Sledeći put bi moglo da se desi daostanem bez glave."„Šta je s Golanskom visoravni? Ni to nije baš bio nedeljni piknik?„To je bilo drugačije."„Kako?"„Tamo u pustinji makar možeš da ih vidiš kada dolaze. Ne puca) na tebe iza drveća. To jest, ako čak idođeš tako daleko. Prvo, da vidi kako planiraš da se tamo ubaciš?"A/::•_,- Gudi259l-Tttpostavljam da to neće bit li najteže... nema mnogo budala koplanirajuda pobegnu bez odobi.renja i vrate se u taj pakao. To je polednjemesto na kome će da me - traže. Ali do đavola, potrebna mi jetvoja pomoć."Petri je malo razmišljao, držeoći se za bradu. „Morao bih da okrenem nekoliko telefona i tražim od .nekihusluge. Jedan moj drugar radi za Stars endstrajps* on bi možda .mogao da nas uvede. Ipak, ne mogu ništada obećam."Brajan, koji je sada bio očajan, i i dalje ga je nagovarao: „Petri, za ovo ću da ti dam ekskluzivan materijal.Do đavola, možeš čak i da mi budeš kum na venčanju. Šta kažeš?"Isuse, pomislio je, šta ja to goworim? Kakvo venčanje? Ako uspemo ovo da izvedemo, biće to prokletoj'itbeno čudo.Ali znao je da bi za Rejčel obećs ao bilo šta.Petri je lagano klimnuo glavom, ali mu je izraz lica i dalje bio sumnjičav. „Videću šta mogu da uraditmdruže."Dečak nije izgledao kao da irtma više od četrnaest godina, možda petnaest. Ali na njegovom licu puunom

ožiljaka i kosim crnim očima, Rejčel je videja nešto što nikada raenije nije videla.Mržnju. Čistu i ubilačku mržn;_ju.Osećala se kao da je progutala nešto hladno na prazan stomak. Bol joj se protezao iznad desne obrve.:.Koža na rukama joj se potpuno naježila.Osetila je da bi je dečak koji l leži u krevetu i zuri u nju tim paklenim očima, u bilo kom trenutku uibio daza to ima dovoljno snage.Ja sam neprijatelj. On ne shvatta da će umreti bez moje pomoći. Radije bi umro nego dozvolio da ga j čadodirnem.Rejčel se stresla, od grča su i r-uke počele da joj se tresu. Igla za infuziju koju je držala je ispala i uz ttresakpala na betonski pod.v se> naređivala je sebi. TTisi doktor, ne vojnik. Tvoj posao je da'ečiš. Jednostavno je tako.Otvorila je novi paket celofarma s novom iglom i zgrabila dečakovfuitav, krvlju umrljan zglob i tražjila venu. Možda će mu biti potrebnečetiri jedinice krvi, ali je izgledalo kao da mu rane nisu toliko strašneako je na prvi pogled pomislila. . Možda mu operacija čak neće ni bitiPotrebna. Ona će da ga očisti i deszinfikuje, ušije. Onda...EngL Stars and Stripes - no-wine koje objavljuje američka vojska za sv°je prekomorske trupe. (Prim.pr«sv.)Nešto mokro ju je pogodilo po obrazu.Prestrašena i zaprepašćena, Rejčel je pogledala i videla da se on ke zi, a usne su sijale od osećanja trijumfa,umrljane od njegovog krvavog ispljuvka.Tresući se, Rejčel je zgrabila čisto parče gaze i obrisala obraz tamo gde ju je pljunuo. O dragi bože, ovo sene dešava, nemoguće je da se ovo dešava. Ja imam kontrolu...U glavi joj se nešto zamutilo i sve je postalo sivo i talasasto, kao da gleda kroz prljavu zavesu od gaze.Osetila je da će se onesvestiti ako ne legne. Nije stala poslednja dvadeset četiri sata.Sada je dečko vikao, s jasno uperenim prezirom prema njoj.Rejčel se polako povlačila, još uvek s iglom, osamnaesticom u rukama.Pogledom je uhvatila vojnika Vijetkongovca koji je čuvao stražu na ulazu u odeljenje. Nešto u njegovimočima ju je prodrmalo do samih kostiju... gledao je u nju kao kada zmija posmatra zeca dok odlučuje da liće njega da ulovi za svoj sledeći obrok ili ne.Pre četiri dana sam im bila potrebna, za njihove ranjenike koji su preplavili Urgentno... ali se sada situacijapoboljšava... a Lili je rekla da je čula njihovog komandanta koji je govorio da će da dovedu svoje doktore.Dakle, ko zna koliko će još proći pre nego što za njih postanem potrošna roba? A šta onda?Sada se Lili umešala. „Yen Idngchć!", oštro je izgrdila. Tišina, pseto. Zgrabila je iglu iz Rejčeline ruke izabila je u njegovu. Lili je izgledala isto tako iscrpljeno kao i Rejčel. Pramenovi sjajne crne kose koji su jojpobegli iz punde, padali su na beličasti vrat boje slonovače. Oči su joj bile sjajne i prošarane kapilarima.

Prednji deo uniforme bio je ukroćen osušenom krvlju.Kada je poslednji put bilo ko od njih spavao? Četiri dana, otkako je Tjen Sung zarobljen, izgledala su kaotri godine. Selo je sada bilo puno Vijetkongovaca. Kako je mogla da zna da će ovako da ispadne, kada sesama volonterski javila da ostane, tokom poslednje nedelje evakuacije, da bi se brinula o onima koji su bilipreviše bolesni da bi mogli da se pomeraju? Sada je najgori deo svega toga završen, ali su svakodnevnisukobi još uvek dovodili mnogo ranjenika.Pomislila je na Brajana i za jedan trenutak se osetila jačom, življom nego što je bila poslednjih nekolikodana. Hvala bogu da se makar on izvukao na vreme.Onda ju je sivilo ponovo progutalo. Bože, kako joj nedostaje! Viđala ga je u mislima, njegove srebrnasteoči, njegovo ispijeno lice. Pogled261kraiut tuge koji joj je uputio dok su ga smeštali u helikopter do DaOtišao je. I ona ga verovatno više nikada neće videti. I oh, kako to boli! Boli mnogo više nego što je tomogla da zamisli.Ali ne srne da dozvoli da se onesvesti. Ne sada. Ovi Vijetkongovci su ljudska bića, ona im je potrebna. Asve dok im ona pomaže... oni će je sigurno pustiti na miru.Rejčel je došla do sledećeg kreveta. „Bdc-si", obratila se smežura-nom starcu recima upoznavanja a on je unju zurio praznim, bezizražajnim očima. Doktor. To znači da sam ja ovde da ti pomognem, koliko godoboje mrzeli tu ideju. Shvataš poruku?Očigledno nije. Oči su mu ostale prazne poput praznog šaržera. Izgledao je kao da ima sto godina, a izrazna sitnom majmunskom licu govorio je da može da živi još stotinu i ne vidi ništa više od stvari koje gaiznenađuju.Nije teško ranjen, u poređenju s drugima. Duboka bočna rana na nozi je izgledala poput oštre ranenačinjene nožem, od kolena do prepone.Ali to lice...„Anh bao nhieu tuoi?", pitala ga je svojim lošim vijetnamskim. Koliko imate godina?Glasom isto tako tupim kao i očima, odgovorio joj je: „Muoi chin."Devetnaest.Oh, dragi bože...Rejčel se borila sa histeričnim nagonom za smehom. Pomislila je da će ako odavde uskoro ne izađe,verovatnije pre izgubiti razum nego život.Brajan se držao za ivicu džipa koji je pljusnuo kroz rupu na putu dovoljno veliku da potopi vodenog bivola.Čvrsto se držao usled tog velikog poskoka. Hriste. A on je mislio da je glavni put loš. U poređe-nju s ovim,to je bio sveže asfaltiran autoput.»Jesi li siguran da on zna kuda idemo?", viknuo je Brajan ka Denu letriju preko buke motora, dok jeusredsređenim pogledom posma-trao leđa i potiljak vozača Vijetnamca.№su bili ni na jednoj od rand makneli* mapa puta, to je bilo prokleto sigurno. Nisu videli nikakve znake

civilizacije poslednjih petl.: Rand McNally & Company - istaknuti američki izdavač mapa, atlasa i globusa. (Prim, prev.). l_________________________'jj^azikilometara. Ovo je ono što je Dorfmejer, drugar iz njegovog voda imao običaj da naziva zemljom hladnogznoja. Ništa drugo osim visoke tikovine i mangrova koji prave lijane, paprati koja vam dopire do kukova idžinovske trave.„Nemam ni najmanju predstavu", veselo je viknuo Den. „Ali zašto da brinemo, uskoro ćemo saznati."Brajan je posmatrao Ngujena za volanom, koji je okretao s nevero-vatnom spretnošću, oko još jedneogromne rupe. Put se više pretvarao u puteljak, jedva je bio dovoljno veliki za džip, a skretanja su ih bacakalai bacala unazad preko bankina, ostavljajući tragove utabane trave i ulegnutog blata za sobom.Zašto da se brinu. Sto puta je čuo da Petri izgovara ove reci u po-slednja dva dana. Kao da se oni voze Dvozomdo Šipshed zaliva. Hri-ste. Svakog trenutka mogu da ih ubiju. Ali ih je Den Petri, samo je Bog znaokako, i dovde doveo sigurno.Prvo su avionom doleteli do Sajgona. Petri je nekako uspeo da dobije lažna dokumenta da je Brajan jošjedan reporter iz njegove stanice, a onda ih je doveo do aviona C-130* punog novih regruta. Neverovat-nasreća, dok potpukovnik iz Brajanove divizije nije zatražio da vidi dokumenta. Isuse, kako se tadapreznojavao! Ali komandant jedinice ga je, gledajući pravo u njega, pustio da prođe. Brajan je shvatio kakomora da je izgledao. Čak ni sam sebe ne bi prepoznao. Lakši nekih dvadesetak kilograma, možda čak i više.Momak kakav je bio pre šest meseci nije isti kao ovaj sada - sada više liči na nekog Hošiminovca.Pre šest sati, Petrijev drugar iz novina Stars end strajps neočekivano je naleteo na oficirske prostorije naaerodromu i odveo ih do činuk helikoptera. Uskoro su došli u Da Nang, posmatrali predeo iz ptičjeperspektive, plavu vodu i peščane plaže oker boje oivičene zelenilom, lepe kao sa neke razglednice. Nikone bi pretpostavio da se tamo dole ljudi međusobno ubijaju.Sreća ih je napustila, ili se tako činilo Brajanu, kada je Den pokušao da na prevaru ubedi vodnika koji jezadužen za vozni park da im pozajmi džip. Ali je Den samo izvadio još jednog zeca iz šešira, u oblikunekog novog časopisa s devojkama i paklom cigareta s opijumom i džip je bio njihov.A onda su unajmili vozača Ngejena, što je još jedno Petrijevo nadahnuće... ili je tako, u tom momentu,Brajan mislio.* Engl.: Lockheed C-130 Hercules - tip američkog vojnog aviona.Gudž263lKada su skrenuli sa autoputa, Brajan je pomislio da im je zasigurno sreća okrenula leđa. Tada se dogovorios Petrijem da bi bilo sigurnije da idu okolnim putem do Tjen Sunga. On nije bio toliko prometan i nisu gatako dobro čuvali. Ali sada se plašio da su odabrali pogrešan

put...Bili su na teritoriji Vijetkongovaca, mogao je to da oseti. Osećao je da mu se glava steže, smanjuje. A akose njegovi testisi popnu nešto više, doći će mu do grla.„Kaješ se?", pitao ga je Petri, tim prodornim plavim očima kojima je piljio u Brajana, ispod ivice svojekape.„Ne", odgovorio je Brajan. Ovo možda može sve da ih ubije, ali je makar morao da proba i dođe do Rejčel.„Ona onda mora da je nešto." Petri je počeo da zvižduće pesmu iz filma Most na reci Kvaj.Brajan se koncentrisao na uzani put ispred njih. Svakog trenutka mogu da nagaze neku minu. Ili da ihpogodi snajper. Hriste, poželeo je da ima svoju M-16. Ili makar pištolj. Ali je u Da Nangu Den insistirao dane nosi oružje. Civili - ovde, nagnuo je svoje lice blizu Braja-novog - tako oni ulaze. To je bila njihovazaštita i njihova jedina nada, koliko god za to imali slabe šanse. Uostalom, čak i s nekoliko pušaka, ne bimogli ništa da urade protiv vijetkongovskih snajperista.Petrijeve reci su dale Brajanu ideju. Pored pištolja, oni mogu da imaju drugo oružje. Jutro pre nego što sunapustili Da Nang, posetio je katoličku crkvu u samom srcu grada. Sada se sećao kako ga je svešte-nik,mršavi Evroazijac koji je govorio engleski s francuskim akcentom, poveo kroz niz uzanih kamenihstepenica, zatim napolje do malene ograđene bašte. Kameni zidovi su bili pokriveni ladoležom i orlovimnoktima, nekom vrstom mahovinaste trave koja je rasla na brežuljcima između pažljivo postavljenogkamenja, a malo jezerce s lokvanjima koji su bili u sredini, bilo je poput nekog dragulja. Najlepša baštakoju je Brajan ikada video. Na klupi od tikovine u hladovini drveta hibisku-sa, otac Sebastijan ga jeposlužio šoljicom gorkog kineskog čaja, a nakon toga je Brajan kleknuo na mekanu travu i zajedno se snjim molio. Osećao je da se udaljio od Boga, ali su ga prastare reci i njihov ritam nekako umirivale, kao damu je majka stavila ruku na obrvu. Nakon toga ga je sveštenik poslao s blagoslovom i onim radi čega jeBrajan došao... što može da mu, nadao se, obezbedi sigurnost. Sada je to bilo ispod njegove jakne. Sakrioje. Čak ni Pptri za to nije znao.Bacajući naglim trzajem Brajana napred, vozač se iznenada zau-U^staviom Vh' 't-'Nekih tridesetak metara ispred, neko je blokirao put. Dete u п'н žarni i sandalama. Izgledalo je kao da imaoko šesnaest godina i m gao je da bude seljak koji ide ka pirinčanim poljima... osim što je nosio pušku.Sovjetski AK-47.„Dung lai!", naredio je dečak.Brajan je posmatrao, osećajući se bespomoćno; svaki mišić mu se ukočio, dok je Ngujen spretno iskočio sa

vozačevog sedišta u džipu i potrčao ka njemu, a blato se lepilo na pete njegovih sandala.Usledilo je jednolično pevušenje na vijetnamskom između njih dvojice, uz pregršt divljih pokreta naprednazadi gestikulacije.„Da se nisi ni makac pomerio!" šapnuo je Den, spustivši ruku na Brajanovo rame. „Smeši se kao da su teizabrali za pratilju na takmičenju za miš Amerike."I Brajan se smešio. Toliko se smešio da je pomislio da će mu lice zauvek ostati u tom položaju. A svevreme, ostatak tela mu je bio u pripravnosti, mišići su se grčili, znoj mu je kapao sa čela, strah ga je izjedaoiznutra.Ngujen se iznenada okrenuo i pošao ka džipu. Izgledao je kruto, očiju koje su se suzile od prezira.Petri je blago opsovao. „Ovo nije uopšte dobro. Neće da nas pusti. Srećni smo da nas nije upucao." Nakonkratke pauze, Ijutito je dodao. „Osim ako možda ne štedi najbolje za kraj."Brajan je pomislio na Rejčel. Morao je da dođe do nje. Morao je da rizikuje.Odjednom, kao da su mu se svi mišići sjedinili u jedan, podbovši ga u akciju.Izvukao je ruku iz Denovog stiska i iskočio. Prekasno, shvatio je da je trebalo da se kreće opreznije.Iznenada se pojavio narandžasti plamen. Zvuk poput kapi vode koja udara užareni tiganj. Brajan je osećaovrelinu na obrazu.Toplo blato je smrdelo na đubrivo. Ležao je na stomaku, s rukama koje je zaštitnički stavio iznad glave, svrelim vrhom poluautomatske cevi pritisnutim sa strane njegovog vrata. Umreću. Nakon svega. Ubijen naputu poput zeca. Isuse Hriste, kakva propast.Nakon određenog vremena ležanja u mirnom položaju i pitanja kakav je osećaj kada umireš, shvatio je dato možda neće da se dogodi... bar ne odmah. Spustio je ruke i podigao glavu. Ispred njega su bile prljavenoge u sandalama. Polako se podigao na kolena, držeći ruke gore ispruženih prstiju, kako bi pokazao da nemisli ništa loše. Kada je sada pogledao u to okruglo tamnoputo lice svog neprijatelja, video je da je i klinacpodjednako uplašen kao i on.Ugrabivši tu priliku, Brajan je pokazao da želi da otvori jaknu. De-" k je podigao pušku i uperio je uBrajanovo čelo... zatim je klimnuoglavom.Brajan je otkopčao vetrovku.Ispod nje je nosio svešteničku crnu košulju i okovratnik.Prekrstio se moleći se, uz veći strah nego ikada u svojim molitvama izgovorenim hiljade puta dok je klečaoispred oltara, da makar ovaj dečak bude katolik, a ne budista.Srce mu je lupalo u ušima a znoj curio niz nos, bradu. Jato komaraca je zujalo i ubadalo ga, ali se nijeusudio da ih otera. Ostao je savršeno miran. Video je da se vodomar spustio sa drveta a sunce se presijavalona njegovim krilima u jarkim duginim bojama.Nakon večnosti, dečak je polako, kruto spustio svoju pušku. Rukama je pokazao Brajanu da ustane.Pažljivo, čak i pobožno, dečak je pružio ruku i kažiprstom dodirnuo medaljon svetog Kristofera koji je

visio iznad Brajanovog svešteničkog okovratnika.Brajan je skinuo lanac preko glave i predao ga dečaku, smešeći se, da bi pokazao da želi da mu ga pokloni,kao ponudu pomirenja. Ukočenost je nestala sa dečakovog lica i on se nasmešio.Možda će sve biti u redu, pomislio je Brajan.Osetio je olakšanje. Noge su mu klecale dok je pokušao da ustane i dva puta je posrnuo pre nego što jeuspeo da se uspravi.Brajan je brzo govorio, bez okretanja, upućujući reci Ngujenu. „Reci mu da moram da stignem do bolnice.Tamo je doktor... doktorka... potrebna nam je... za sveštenika u Da Nangu koji je veoma bolestan. Reci muda će taj sveštenik umreti ako je ne povedemo sa sobom."Ngujen je preveo brzim, prilično piskavim vijetnamskim jezikom.Nakon pet minuta, džip se peo uz strmi planinski put do Tjen San-ga, s dečakom u pidžami koji je puškuzakačio o telo i izgledao oduševljeno i ponosno zbog svoje nove važne uloge.Den se okrenuo ka Brajanu, a lice mu se naboralo od pritajenog osmeha. „Isuse Hriste! Imaš i te kakvupetlju! To je bila prokleto najbolja moguća predstava od Poslednje večere"Brajan se nacerio. „Na Poslednjoj večeri nisu služili svadbenu tortu."Rejčel je pogledala u ormarić s lekovima, zatim se okrenula ka stepenicama koje su vodile na drugi sprat,balansirajući poslužavnikom Punim neotvorenih špriceva i četiri ampule morfina i penicilina. Bacila jepogled na vijetnamskog stražara koji se oslonio na zid s druge__________________________________J2*feastranehodnika, držao pušku prebačenu preko grudi i sve oko sebe n žljivo posmatrao. Više ga se nijeplašila. Skoro da je poželela da je n godi i okonča njenu patnju.Tri dana nije spavala. Bila je na ivici da kolabira. Da nije bilo Kei gde bi ona bila? Kej je takođe izgledalapoput smrti, ali ona kao da je' cedila snagu iz neke unutrašnje duboke rezerve. Pa ipak je i Kej ima. la svojugranicu. Nešto ranije danas, Rejčel je videla kako se zatetura-la od premorenosti i skoro da je ispustilapregršt novih zavoja koje je nosila.Kada bi samo mogle da pobegnu...Sada sam kao neko ko gladuje, čije telo počinje da jede svoje sop-stveno meso, pomislila je. Ali u mojimmislima, koje žude za spavanjem, žude da sve ovo okončaju, to mora da je izjedanje sebe.Misli su joj opet kružile oko istog utabanog puta. Oh Brajane, ljubavi moja! Da smo samo mogli otvorenoda se volimo, čak i na sat vremena, koliko bi to bilo bolje od ovoga.Prihvatila je Rouz. Čitajući Brajanov dnevnik, počela je da razume njegov i Rouzin odnos bolje nego da jeon sam pokušao da joj objasni. Da, ispravno je da joj se on vrati. Oni će se uzeti, imaće veliku porodicukakvu Brajan želi, decu koju ona verovatno nikada ne bi mogla da mu podari. Kao što i treba da bude. Ali isamo razumevanje boli. Pri-hvatanje joj nije odagnalo hladnu prazninu u srcu.Izgledalo je kao da se pod pomera i svetluca poput upeklog asfalta na toplom suncu. Vrtelo joj se u glavi.

Sa strane hodnika su sada bila dva stražara. Izgleda da su vodili neki ljutit razgovor. Treći Vijet-namac, bezoružja, koji se tu šetkao i smešio, govorio je na prijateljski način. Uhvatila je reč „cigarete". Onda su svatrojica nestala kroz vrata koja su vodila u dvorište.Dvojica stražara postala su nešto opuštenija u poslednji dan-dva. Zahvaljujući dolasku dva ruska lekara,Ijanu Makdugalu su čak dozvolili da isprati dvogodišnjeg vijetnamskog dečaka na neophodnu operaciju,koju je on mogao da izvede samo u bolnici u Da Nangu. U kakvoj se ona situaciji nalazi zbog toga?Primetila je da ju je jedan od čuvara posmatrao na određen način od kojeg joj se krv ledila i naterao je dapomisli da je on imao na umu gore namere od ubistva.Sada su se dvojica muškaraca vraćala i hodala pravo. Svetio je bilo slabo. Sve što je mogla da primeti jesunjihovi osenčeni obrisi. Jedan je bio visok i mršav, a drugi nizak i žilav.Onaj visoki je zakoračio napred. Sveštenik. Šta je sveštenik W radio?,y Gudž267Gada je videla njegovo lice. Ispijeno, upalo od bolesti, ali i dalje naj-I pse lice koje je ikada videla. Prvo uto nije verovala. Mora da je to biosan' „ . j • • -i„Brajane , jedva je izgovorila.Čuo se tresak. Pogledala je dole u polomljeno staklo pod njenim nogama. Ispustila je svoj poslužavnik.Onda je počela da trči ka njemu.Kao u svojim snovima, noge su joj bile teške, smotane, kao da je trčala kroz dubok pesak, a svaki korak jevukao nadole. Ispružila je svoje ruke... a onda ju je neko podigao poput zmaja... vetar joj je zujao u ušima...nosio ju je napred...On ju je držao u rukama, grlio je. Osetila je da je neko steže, tako jako da je znala da to nije bio san. To suBrajanove ruke, lice, telo. On se vratio po nju. Brajan, koji je učinio da se oseća dostojnom, važnom,blagoslovenom i da blista od ljubavi. A sada, pravo čudo, on je došao daje spase.„Brajane, oh Brajane!" Privila se uz njega, zarila lice u krute nabore njegove košulje i plakala. Nije je bilobriga zašto je on obučen u svešte-ničku odeću, samo to da je došao po nju.„Rejčel", mrmljao joj je u kosu, a glas mu se gušio. „Rejčel, hvala bogu. Oh, hvala bogu!"Poljubio ju je, prljavim rukama je obuhvatio njeno lice, obrazi su mu bili grubi od strnjike, ali oh, kakopredivni...Eksplozija unutrašnjih svetlih crvenih zvezda se kroz nju prolomila i ona je zatvorila kapke.Otvorila je oči, i zaprepastila se kad je videla sićušnog majmunolikog čoveka koji je stajao pored njih,mahao kamerom i kezio se kao da mu je neko predao bronzani trofej.»Odlično urađeno, druže", likovao je. „Taj poljubac će videti ceo Prokleti svet!"16.Džip se teško probijao kroz malene rovove koji su se stvarali po nn teljcima u džungli na glavnom putu.

Grančice su cvrčale po haubi i sa strane, a onda iznenada, delujući nekako čudnovato, pojavili su se oblaci,nebo, prostor. Sada su se kotrljali po autoputu s dve trake, ispu-calom i prepunom rupa, ali je ovde biloljudi, selo... i delimično sigurno. Rejčel je primetila zadnji deo vojnog transportnog kamiona koji se polakopenje uzbrdo. Osetila se nešto veselije.Uspeli su. Svi oni - ona i Brajan, njegov nizak, smešan Australija-nac. I Kej takođe, hvala bogu. Nekako susvi oni, a samo je bog znao kako, uspeli.Rejčel je osećala Brajanovu ruku koja se steže oko njenih ramena dok im je džip udario u rupu, a blatnjavavoda poletela sa točkova džipa. Da Brajane, drži me, pomislila je, molim te drži me čvrsto ili ću ja daiskočim iz ovog sna...Svanulo je, a oni su se kotrljali, delovalo je kao večnost po tom jedva obeleženom putu kroz džunglu. Ali jesada njihov vozač zastajao zbog volova, pasa i dece i smežuranih kosookih majki, savijenih pod ogromnimteretom koje su nosile na svojim glavama, dok su prolazili kroz predgrađa Da Nanga. Pred njima su sepojavljivale kolibe od bambusa i pirinčana polja, videli su naselja sagrađena od straćara i zarđalih limova,jarke prepune prljave vode, palili vatru od rane zore da je to izgledalo kao da je sve prepuno svitaca.Sigurna, pomislila je. Sigurna od snajpera, zaseda, nagaznih mina. Osetila je da napetost nestaje. Ovomesto je bilo tako sumorno, tako odvratno prljavo, pa ipak se radovala toj kakofoniji zvukova i glasova,volova koji muču. Želela je da zagrli svaku osobu koju je videla.Slobodna, ona je slobodna. I Brajan, dragi bože, on se vratio. On ju je toliko voleo da rizikuje da i sampogine da bi nju spasao.Proučavajući njegov profil, njegovu tršavu vilicu umrljanu blatom, jake kosti koje štrče, osetila je takvuljubav da ju je zabolelo, bol u stomaku se širio kroz njene grudi i hvatao je za grlo.„Tuš", Kej je pored nje promrmljala. „To će biti prva stvar. Bože, smr-dim gore od neke koze. Nije ni čudoda su me oni Vijetkongovci pusti i da krenem s tobom. Verovatno su se molili da im se sklonim s puta.Den Petri se okrenuo ka njima sa prednjeg sedišta, njegove P'ave oči sa crvenkasto-umrljane maske odnjegovog lica zurile su u ПЈШ,iludž269, je aamignuo ka Kej. „Do đavola da jesu. Da nije bilo oca Bra-23 svi bismo se prijavili u Hanoj Hilton. Alimoram da ti priznam, Jf ' «; potapšao je kameru u svom krilu, „onaj snimak kada ti Vijet-kongovcupokazuješ srednji prst, to će da uđe u istoriju."Moja;'e«to narav. Dobra stvar je da on nije znao šta to znači. Načina "koji se smejao, verovatno je mislio da to znači da sam mu poželelasreću ili nešto tome slično." Kejino lice, okruglo kao u Bude, pretvorilose u širok osmeh dok je podigla ruku sa srednjim prstom visoko iznad

svoje glave. „Pa, ovo je za sve nas!"Sada je Brajan držao Rejčel obema rukama, a onda ju je poljubio, strasno. Osećao se i mirisao kao onihtridesetak kilometara lošeg puta koje su upravo prešli, lice i ruke umrljane od sasušenog blata, ali onanikada nije upoznala ništa slađe od toga. Osetila je kako su mu ruke dodirivale vrat. Tresao se. „Udaj se zamene", mrmljao je, stiskajući je još bliže.Ali da li je on to rekao ili ona umišlja? Do đavola, to nema veze. Nije morao da to kaže glasno. Ona jeznala šta on oseća, kao što i on zna šta mu njeno srce poručuje. „Kada?" pitala je.Brajan se uz osmeh malo udaljio od nje, ali njegove oči - te nevero-vatne sivkaste oči koje su je nekakozarobile pre nego što je sa njom i reč progovorio - bile su ozbiljne.„Sada. Čim stignemo u Da Nang. Petri zna kapelana, pravog kapelana , rekao je i nasmejao se. „On kaže damu taj tip duguje uslugu. Iako, poznajući Petrija, ne želim ni da pomislim za šta."Rejčel je duboko u sebi, uzbuđenih emocija, osetila neku mirnoću, smirenost. Da, to je bilo ispravno, isuđeno da tako bude. Snaga čak i jaca od njihove uzajamne ljubavi je nekako o tome odlučila.>,Da", rekla mu je. „Da", ponovo je rekla, dovoljno glasno da bi Kej i Jetri to čuli, da čuje čitav svet. „Da,udaću se za tebe!" Sada je ona plakala. „Udaću se za tebe u Da Nangu... ili Njujorku... ili Diznilendu... bi-logde, gde me ti želiš!"Brajane, osećam se drugačije nego što sam se ikad u životu osećala, ao "-a sam u nekoj drugoj zemlji;prešla sam neku magičnu granicu, a Sada ne želim da se vratim nazad.. J"ve do sada, Dejvid... abortus... svi oni mrtvi i vojnici na samrti... Vi-J kongovci...to se desilo u nekomdrugom svetu, nekoj drugoj Rejčel.Petri je podigao dva prsta obrazujući znak V, znak pobede.Kej nije rekla ni reč, samo je zgrabila Rejčelinu ruku i jako je stigla. Njene smeđe oči, iza prašnjavihstakala na njenim naočarima, CaKlile su se od suza.270„Izgleda da ti je zapalo da mi budeš kuma", rekla joj je Rejćel. „Samo jedno pitanje", rekla je Kej. „Da limogu prvo da se istuširam?«Otac Rork je bio pijan kao smuk, ali je mogao da se kreće... doduše jedva.Rejčel se osetila malo nesigurno na nogama dok je u kapeli stajala pored Brajana u izgužvanim okerpantalonama. Dah mu je zaudarao na alkohol, ljuljao se, ruke su mu se tresle dok je nespretno držao molitveniku rukama. Podigla je oči i zurila u mapu otvorenih kapilara i vena preko njegovog nosa i obraza.Čovek verovatno nije imao više od trideset godina, ali je izgledao kao neki šezdesetpetogodišnjak.Ona je morala da zabeleži svaki detalj u svom sećanju, ružno zajedno s lepim. Jednoga dana će se oni, staribračni par, sklupčani zajedno u udobnoj toplini svojih kreveta u svojoj udobnoj kući, smejati ocu Rorku ičitavoj ovoj sceni, a to će još više da ih približi jedno drugom. Pogledala je oko sebe. Ova sićušnaprostorija iza bara gde je Petri konačno - nakon obilaženja desetine drugih barova - pronašao kapelana, kao

da je došla pravo iz filmova Čarlija Čana. Zavese od perlica, narandžasti papirni abažuri, zvuk muzike ijednolično pevanje u pozadini. Sve je to urezala u sećanje. Ona će se u svom sećanju stalno vraćati na ovomesto.Ponovo je pogledala u Brajana, a on se nasmejao, deleći njeno zabavljanje. Onda je pomislila na venčanjeMejsona Golda, kako je ono neobično izgledalo. Kada bi Mejson samo mogao ovo da vidi!Brajan je bio u smokingu koji su pozajmili od pohlepnog narednika nabavke. Bio mu je nekih desetakcentimetara kraći u rukavima. Bra-janovi koščati zglobovi su toliko štrcali, da je gurnuo ruke u džepove.Kej je prikačila cvet hibiskusa za njegov rever nekoliko minuta pre toga, a sada je Rejčel primetila da jeprepun mrava.Ali njegovo drago lice, način na koji mu se glava pomalo krivila na jednu stranu dok joj se osmehivao,njegove tamne kovrdže koje su se opustile i pobegle od tragova češlja kroz kosu. Ona ga ne bi menjala, ne,ni za koga.„Da li ti... Rejčel... um... ah... Rozental... uzimaš ovog čoveka da postane tvoj... ovaj... zakonito venčanimuž? Da ga..."„Da", odgovorila je, previše nestrpljiva da čuje i ostatak. „A ti Brajane..."Sa svoje desne strane mogla je da čuje Kej kako nežno briše nos. ^ Blagoslovena da si, draga moja Kej,pomislila je. Kej je čak pronašla ovu belu dugačku tuniku sa šlicevima sa strane, uz odgovarajuće pa"'271Ione - tradicionalna vijetnamska odeća. Kej je nosila jednu od crve-g pamuka, koja joj je prekrila punačkeobline, što je Rejčel nateraloi pomisli na vilenjaka u jednodelnom odelu. ,... u bogatstvu i siromaštvu, u bolesti i ovaj, hm... mmm... da liti...ne> već sam to rekao, zar ne? ... Da vidimo, ovaj, ah, da... dok vas smrtne rastavi?"Brajan je gledao u njene oči što je izgledalo kao večnost, a ona je osećala da ljubav između njih jača, raste,hvata je i obuzima joj srce.Trebalo bi ovo da zaustavim... da mu sada kažem... pre nego što huje suviše kasno. Ne mogu da mupodarim decu, da li bi on i dalje želeo da se oženi mnome? Hoću li mu biti dovoljna...?Da, znala je da je morala to da mu kaže. Ovog istog trenutka. Dok još uvek može da promeni mišljenjeukoliko to želi. Ali reci za koje je osećala da joj je dužnost da kaže nisu izlazile; izgleda kao da su joj zapeleu grlu. Nije mogla da podnese da zaustavi Brajana od obećanja ljubavi i toga da će zauvek paziti... kaonjen suprug...Onda je čula Brajana kako kaže „Da."Iznenada se osetila previše srećnom da bi se koncentrisala na bilo šta drugo osim na Brajanov zagrljaj,

njegov poljubac, osećanje da je podiže tako da su joj stopala jedva dodirivala pod, a njihova tela i usne suse spojile.Blicevi su sevali, zaslepljujući ih belilom, a crveni odsjaji su bleštaliispred njihovih očiju.Venčani! Ona i ovaj predivni, hrabri, mili čovek su se venčali...Vrhom prstiju je Rejčel pratila ožiljak koji je u cikcak išao po Braja-novom stomaku poput tamnocrvenihmunja.»Baš sada me podsećaš na Fleša Gordona", zadirkivala ga je, baš-kareći se od zadovoljstva dok je golaležala na krevetu pored njega, a caršav joj je bio zapetljan oko stopala. „Volela sam te stare epizode nateleviziji. On je bio moj veliki heroj, još onda kada sam nosila spanki Pantalone, i Meri Džejn."»A šta je sada?".,Oh, ne znam. Mislim da mi se sada više dopada ludi Irac. Izvodi na Površinu Morin O'Haru* u meni."* Maureen O'Hara (1920), čuvena crvenokosa irska glumica i pevačica koja je često radila s režiserima -Džonom Fordom i Džonom Vejnom i najčešće je glumila strasne heroine. (Prim, prev.)272Vrt laži„Morin O'Haru?"„Zar je nisi nikada gledao u Mirnom čoveku, tu svadljivu crvenokosu koja traži da je stave umesto DžonaVejna." „A koje je to mesto, pitam se?"Rejčel se široko nasmejala, osećajući se nevaljale. „U krevet, gde drugo?"Sada im je taj rasklimatani krevet s ulegnućem u sredini bio kao jedno od najlepših mesta na ćelom svetu.A i ova prljava hotelska soba s rasklimatanim stolicama od bambusa i požutelim slikama Ajfelove kule iTrijumfalne kapije.U osvit dana, soba je izgledala još sumornije u odnosu na prošlu noć, kada je taksi prolazio kroz lavirintzastrašujuće uzanih uličica do ove rupetine u zidu, hotela Trijumfalna kapija. Rejčel je primetila golo drvokoje je virilo na nekim okrnjenim mestima na crvenom lakiranom stolu. A prozorski kapci sa kojihnedostaje po nekoliko letvica, kroz koje je strujalo, zajedno s beličastom svetlošću pregršt zvukova - vodakoja je kapala o čamce u obližnjoj reci Sajgon, zveket grnčarije i žamor ujednačenih glasova koji pevaju.Osetila je aromatičan miris đumbira, pirinča na pari i kim čaja dok se kuvaju. A pored njih se ose-ćao blagimiris trule ribe i urina.Onda se prisetila i iznenadno osećanje radosti ju je preplavilo. Mi smo se venčali, stvarno venčali. A sutraidemo kući!Kući.Mama će verovatno da se onesvesti kada čuje vesti, neka joj bog pomogne. Neće imati dobrog jevrejskogdoktora ili pravnika za zeta. Umesto toga, ona - Silvina ćerka je mlada irskog katolika bez para. Ali do

đavola, ona je srećna. Bila je srećnija nego što je ikada mislila da je to moguće. Mama će to da vidi ipotpuno će zavoleti Brajana.Tati bi se ti dopao, Brajane, pomislila je, smešeći se. Znaš, ti si jak kao i on i nežan.„Volim te!", rekla je, okrenuvši se i udobno se ugnezdivši sa njegove strane, a njene obline su se nežnosmestile medu njegove šupljine. „Jesam li ti rekla koliko te volim?"„Reci mi opet dok sam potpuno budan, inače ću da pomislim da sam sve ovo sanjao."Držao ju je čvrsto u rukama. Mogla je da oseti kako mu srce brzo lupa. Poželela je da ovako mogu zauvekda ostanu, samo njih dvoje; i onda nikada neće morati da objašnjavaju svoje postupke bilo kom drugom.AH to je san, taj smešan san, nije li tako? Pre ili kasnije, moraće da se suoče s drugim ljudima. A kada tousledi, želela je da bude na čvrstom tlu.Gudž273„Pričaj mi o Rouz", nežno je rekla.Rejčel je odmah primetila da se on ukočio. Preplavilo ju je iznenadno osećanje straha. Ako i sam pomenRouzinog imena ima takav efe-kat na njega, bože, šta može da se dogodi kada je on ponovo vidi, kao što ćese sigurno i desiti?Usledilo je dugo, strašno ćutanje pre nego što je Brajan rekao: „S njom sam odrastao. Ona i ja...pretpostavljam da može da se kaže da je ona devojka iz susedstva."„Da li bi se ti... njome oženio?" A onda, očekujući njegov odgovor, Rejčel je zadržala dah.Brajan je na njenim rukama ležao kruto poput daske drveta, nekoliko trenutaka je ćutao, a njoj se činilo datraje sat vremena. „Oženio sam se tobom, nije li to ono što se računa?"„Da, ali samo ako je to ono što ti iskreno želiš. Ako si siguran da zbog ovoga nećeš jednoga dana dazažališ."Zašto ona ovo radi? Zašto sebe ovako muči?Brajan je bez reci ležao. Rejčel je osećala da joj se strah sakuplja u grudima. Šta ako je on već zbog togazažalio? Da li mu Rouz - ili da li mu još uvek — toliko znači?„Hajde da ne pričamo o 'jednom danu'", Brajan je konačno rekao. „Hajde da pričamo o sadašnjosti. Volimte, Rejčel. Više od bilo koje druge žene."To nije dovoljno dobro, želela je da vikne. Ti mi nisi odgovorio, nisi mi razjasnio! Ali se u isto vremeRejčel posramila što je tako očajnički želela da je on razuveri. Bila je pomalo histerična, zar nije tako?Nakon svega, on se njome oženio, a ne Rouz. Ne daj bože da se ona pretvori u one žene koje stalnozvocaju, uvek molećivo traže dokaze odanosti od svojih muževa poput pasa koji traže ostatke večere ispodstola.Ostavi to na miru, naređivala je sebi. Zašto da ga primoraš da ti prizna nešto što ne možeš da podneseš dačuješ?Milovao joj je grudi, onda ih obuhvatio rukom i nežno se palcem igrao njenom bradavicom. „GospođaKalahan. Ima i lep prsten, zar ne misliš tako? Poslednja žena u mojoj porodici je završila sa

sedmoro dece.Misliš da si spremna za to?"Ona je sada osetila da postaje hladna, kruta. Kakav sam ja samo li-cemer! Pomislila je. Pitam ga da mi sveispriča o Rouz, dok mu sama ne govorim istinu o sebi.Ne, pomislila je. Brak mora da se gradi na iskrenosti, na potpunom poverenju. Morala je da mu kaže. Nakraju će ipak to morati da sazna. Od samog početka, još onda kada je imala običaj da leži pored njegovog274Vrt Lazikreveta u Korpus Kristi bolnici, čitala njegov dnevnik, slušala ga kako glasno sanja o budućnosti i o tomekako je jasno rekao da želi porodicu.„Brajane..." Ali izgleda da joj se grlo skupilo.Ovo je bio savršen trenutak, možda najbolji dan u njihovim životima; ne bi bilo fer da to pokvari. Ne, nesada. Bilo je prerano. A bilo je i prekasno. Osećala se kao kukavica. Trebalo je to ranije da mu kaže, da mupruži šansu da se odmakne pre nego što je onaj pijani kapelan uz teškoće izgovorio konačne blagoslove. Alisve se dogodilo u takvoj nejasnoj brzini... osim jednog, što se i tada i sada jasno isticalo. Ona ne može daga izgubi. Ne ponovo. To će je uništiti, poželeće da umre.„... ne staj", promrmljala je umesto toga, dopustivši sebi da oseti ne-verovatnu slatkastu jezu dok mu jeruka klizila niz njen stomak. Otvorila je noge, dopuštajući njegovim prstima da se u njoj kreću. „O bože,baš tako, baš tako... o dragi, ako ne prestaneš, ja ću da svršim."„Sačekaj..."Onda je on bio u njoj, stvarno u njoj, krećući se uz jake pokrete svog tela koje se treslo, a svaki novi pokretje stvarao malene izlive zadovoljstva. Izvila je kičmu, savila se kako bi se s njim stopila, a istovremeno jerukama prelazila preko njegove zadnjice - oh, taj njihov predivan izdubljeni oblik! - osećala je neravnine ponjegovoj naježe-noj koži, a prsti su joj se kretali dalje, niže sve do njegovih testisa.Oh Brajane, kada bih samo mogla da ti jednoga dana rodim dete... kada bih samo...Osetila je vreli izliv emocija, moćnog seksi doživljaja koji ju je ćelu prodrmao, i bio još intenzivniji uslednjene žarke želje.Onda je i Brajan svršio, mogla je da oseti kako u njoj svršava. Za trenutak se osetila izgubljenom,odsečenom od svega, kao da je izlete-la iz orbite.Ovo nije način da se brak počne. To je pogrešno, pomislila je, to je pogrešno, da Brajana ovako obmanjuje.Red mu, naređivala je sebi. On će to razumeti. On te voli.Otvorila je usta pokušavajući da izusti te reci, ali nije mogla da ih prevali preko svojih usana. Za jedanstravičan trenutak, još jednom je videla beloplavičasto svetio na hirurškom nožu od čelika u Dejvidovojruci i čula Dejvidov ljutit, uplašeni glas: Zažalićeš zbog ovoga jednog dana. Zažalićeš što si me

naterala daovo uradim.Onda je ta slika nestala. Sada je samo osećala vlažnu toplinu Bra-janovog tela koje je obavija, njegove rukekoje prave jastuk za njenu glavu - ruke toliko velike, da je počela da razmišlja o svom ranijemд/7/и Gudž_____________________________________________275detinjstvu, o najranijim sećanjima kada ju je otac držao a njena malena glava sigurno šćućurena ležala unjegovim rukama poput jajeta.Ispustila je prigušeni jecaj.„Šta nije u redu?", pitao je.„Ništa", slagala je. Onda ga je svojim rukama, koje su ležale na njegovom grudnom košu, toliko jakostisnula da je mogla da čuje njegov glasan izdisaj. „Toliko sam srećna, to je sve. Plačem kada sam srećna akada sam uznemirena ili nervozna, ja počnem da se smejem, stvarno počnem da se kikoćem poput nekeluđače."„U tom slučaju, nadam se da te nikada neću naterati na taj kikot."A ono čemu se Rejčel nadala iz dubine svoje duše jeste da stvari između njih ostanu baš ovakve kakve jesu.Zauvek. I ona će da mu ispriča za abortus... uskoro. I on će to da razume. Razumeće. Onda će stvarno sveda bude savršeno. Neće biti laži između njih dvoje.Onako kako je bilo između mame i tate.17.Otkako je Brajan otišao preko okeana, Rouz je postala strasni čitalac novina, tragajući svakog jutra i poTajmsu i Njuzu za izveštajima sa ratišta, borbama, bombardovanjima, bilo kakvim napretkom u vezi spregovorima za prekid rata, bilo kakvom informacijom, koliko god nevažnom, koja će joj učvrstiti nadu daće se rat uskoro završiti, da će Brajan da se vrati kući pre nego što mu se vojni rok završi.U metrou je pročitala Tajms, a sada je na svoj sto stavila - uvek be-sprekorna i željna da pročita novine kaoprvo što uradi na poslu, otvorila poklopac svoje kafe i novine Dejli njuz.Na trećoj strani je videla priču iz Vijetnama, a nejasna slika joj je privukla pažnju - momak u sakou kojigrli svoju nevestu. Naslov je bio: VENČANA ZVONA ZVONE ZA HEROJA I NJEGOVU GOSPOĐULEKARKU.Rouz je preskočila uvodni deo prepun imena i godišta i odmah prešla na priču, brzo prelećući preko teksta.Priča je usredsredena na doktorku u borbenoj zoni i vojnika na samrti kome ona spašava život. Isti vojnikkoji kasnije, prkoseći naređenjima, beži bez odobrenja, odlazi iza neprijateljske linije da bi je spasao.Ljubavna priča, bajka. Rouz se nasmejala, dok joj je srce zaigralo. Vidiš, srećni krajevi ponekada ipakpostoje. Oni nisu nemogući.Rouz je ponovo bacila pogled na prvi paragraf, želeći da zna ove ljude, njihova imena, odakle su. Jedno

ime joj je iznenada privuklo pažnju: Redov Brajan Maklanahan. 121. pešadijska.Novinski članak je lebdeo pred Rouzinim očima, sa zamućenom slikom. Ne njen Brajan, ne, ovo mora da jeneki drugi vojnik s istim imenom. Naravno da je to slučajnost, to je sve što može da bude.Zašto ju je onda srce toliko peklo? Čemu onda to ledeno osećanje u njenoj utrobi? Majko božja, da li jemoguće da je to on?Osećala je vrtoglavicu, u glavi joj se luđački vrtelo, kao da će po-ludeti. A ipak, znala je da neće.Prisebnost je bila ovde, svuda oko nje. Sačinjavala ovaj sto, ovaj posao. Da, ovo je bilo stvarno, razumno,ova papirna čaša na njenom stolu koja se pušila, ova kaseta diktiranih pisama koja čekaju da buduprekucana. A za nekoliko minuta, Maks Grifm će krupnim korakom ušetati kroz ovaj hodnik i dobaciti jojsvoj osmeh koji je poručivao „ja i ti protiv celog sveta" i poželeti joj dobro jutro, što joj je uvek podizaloraspoloženje.\\lin Gudž277Ali ova slika, ovo lice koje liči na Brajana ju je gušilo, otvorivši crni ambis u njenoj glavi tako da je moglada oseti da počinje u njega da upada.Sada joj se soba nekako deformisala, stolica i tepih na podu ispod nje su se pod njom iskrivili. Čvrsto jezgrabila ivicu svog stola kako bi se umirila i srušila je kafu pored telefona koja se još uvek pušila. Kafa seprosula po otvorenim papirima, širila se po staklenom stolu i padala joj u krilo. Zatim je osetila vrelinu,stravičan bol, kao da joj neko na butine pritiska užareno gvožđe. Boli... oh, to boli... Brajan...Naterala je sebe da pilji u sliku, ovoga puta pažljivije, pokušavajući da se na nju usredsredi. Njegovo lice, obože, to je bilo njegovo lice. lako je sada slika bila natopljena kafom i izvijena, ona je prepoznala to lice, todugačko iskošeno lice, te upale oči.Brajan. Njen Brajan.Njen najgori strah od svih. Da se Brajan zaljubi u neku drugu. Ne, čak je i strasnije od toga... još je gorenego što je mogla da zamisli. On je oženjen.Obuzeo ju je stravičan bes. Trebalo je da pogine, to bi bilo bolje. Makar bi i dalje bio moj.Rouz se naslonila tresući se. Bože, ona je zaista gubila razum. Da li je moguće da je zaista tako neštopomislila? Brajan da pogine? Ne, to ne... nikada to.Ovo se ne događa, govorila je sebi. Samo sam umorna nakon prošle noći, taj poziv od nane, to njenozavijanje i kukanje kako je sve boli, kako je niko ne posećuje. Taj stari šišmiš je mislio da još uvek može damnome manipuliše, čak iz Sirakuze. Kako sam mogla nakon toga da spavam? Nije ni čudo da samiscrpljena. Da, ovo mora daje neka vrsta halucinacije, neka vrsta noćne more...Rouz je besno pokupila pokvašene novine i bacila ih u korpu za otpatke. Nema tamo ničega, apsolutnoničega. Zašto ja jednostavno ne počistim ovaj nered? A ovu haljinu, ovu prelepu haljinu sa cvetnim dezenimakoju mi je Brajan kupio za prošli rođendan, bolje da je potopim u hladnu vodu ili će na njoj ostati

fleka...Da, to treba da uradi. Da sada ode kući, ovog minuta. Pre nego što ta fleka na njoj ostane. Jer ako sejednom tu smesti, nikakvim ribanjem ne može da se otkloni, nikakva količina sapuna ili odstranjiva-čafleke. Prelepa haljina koju joj je Brajan poklonio. Ona može da bude zauvek uništena.A onda joj se ta slika projektovala u mozgu i setila se teksta:278Vrt la... Mladog diplomca sa Kolumbija univerziteta je trebalo da iz O£/-nave pošalju kući s Bronzanommedaljom... ali je on falsifikovao naređenja kako bi se nelegalno vratio u borbenu zonu, gde je pre samonekoliko nedelja skoro poginuo... prkoseći skoro nepremostivim izgledima kako bi izbavio prelepudoktorku koja mu je spasla život... ženu koju je voleo...Ženu koju je voleo, pomislila je Rouz. Ali to sam ja. Ja sam ta koju Brajan voli. Mi ćemo se venčati. Čimse on vrati kući, čim se...Moram da skinem ovu fleku. Do đavola, verovatno do sada ne može da se skine. Moram da odem kući.Moram...Digla se osećajući se neskladno, poput lutaka, marioneta sa zamršenim koncima, ruke su joj se trzale i unedogled rastezale kao da su elastične, na krajevima su je podsećale na nešto što se posmatra s pogrešnestrane teleskopa.Hodala je, a hodnik s vratima koja su vodila do pravnih kancelarija izgledao je poput beskrajnog tunela.Itison kao da je bio napravljen od živog peska, vukao ju je za noge. Nastavi da hodaš. Idi kući. Da, moramda skinem ovu fleku, Brajan bi mogao da dođe kući...Glomazna vrata do liftova. Kola koja se otvaraju, zatim druga. Ljudi prosto iskaču u hodnik, brzo prolazekraj nje, neki joj klimaju glavom. Svi osim jednog čoveka, koji se držao po strani dok su drugi žurno išli kasvojim kancelarijama. Krupan čovek, nije visok, ali pristojne građe - ona ga je zamišljala stabilnim i jakimpoput debla nekog drveta - nosio je žutosmedu jaknu, aktovku, sa širokim, privlačnim i rumenim licem, kaoda je jurio uz stepenice umesto liftom, a posedela smeđa kosa se naborala od tragova češljanja. MaksGrifin.Rouz je osetila da joj zbunjenost i konfuzija pomalo popuštaju. Ovaj čovek će joj pomoći. I ranije joj jepomagao, zar nije tako? Jesenas, oko njene stipendije. A s njom razgovara ne kao šef, već kao njen prijatelj.Primetila je deo papira koji je virio iz njegove ispucale kožne taš-ne. Videla je to kao da je posmatrala krozlupu: njegovu ruku u kojoj je čvrsto držao izlizanu kožnu dršku, snažan zglob - svi ti mečevi na tenisu - iroleks na toj ruci. Prednja strana sata je bila izgrebana, što verovatno on nije ni primetio.Ali je on sada spustio svoju aktovku, zakoračio napred da bi je zgrabio za ramena, skoro pridržavajućičitavu njenu težinu.

„Rouz! Šta nije u redu? Bela si kao duh. Jesi li bolesna? Jesi li se po-vredila?"\jlin Gudž_________________________________________279Odmahnula je glavom. Zašto bi bila bolesna? I kako je ona mogla da se povredi? Ne... ništa tako strašno...samo je reč o ovoj glupavojmrlji-„Prosula sam kafu", rekla mu je. „I ona se prolila po meni, i ja... moram da idem kući." Pomislila je na tokako joj glas zvuči tiho, neobično. Maks je neobično gledao u nju... njegovo četvrtasto pobedničko lice jeizgledalo kao da postaje još čvršće, a njegove plave oči oštrije. „Hajde onda", rekao je nežno. „Ja ću da teodvedeni kući." Osetila se bestelesno, bez snage da protestuje. „Da, kući." Uveo ju je u lift, stežući je čvrstoza ruku. Onda su ušli u taksi i kretali se po gustom saobraćaju sa spuštenim prozorima, dok se leplji-viletnji vazduh pomalo hladio. Da, osećala je hladnoću, takvu hladnoću kao da je na zemlji svuda okolo bilosnega, pa i u njoj samoj i ledilo joj srce. Buka poput mećave joj je tutnjala u glavi.Sve se nekako spojilo zajedno, sve boje grada, svetle letnje ženske haljine, veseli časopisi koji su bili naivicama trafika, miris hot doga sa štandova, svi su se pomešali zajedno i pretvarali u blato.Počela je da se trese, a zubi su joj cvokotali. Želela je da se zaustavi,ali nije mogla.Maksov glas kao da je dolazio iz daljine, kroz tu zaglušujuću buku, i govorio joj: „Bolesna si, Rouz.Mislim da treba da te odvedem lekaru."Lekaru? Zašto? Sve je u redu s njom.Odmahnula je glavom i obmotala ruke oko sebe, odlučna u želji da prestane da se trese. „Dobro sam",insistirala je. „Ovo je smešno. Ne bi trebalo ni da budete ovde, da traćite svoje dragoceno vreme. Za satvremena morate da budete u sudu."„Nema veze za sud. Odložiću. Ali za tebe se ja brinem, Rouz. Moraš da mi kažeš šta se dogodilo. Izgledaškao da je neko umro."Da. Glas u njenoj glavi se i pored buke javio. Brajan, on je otišao. Isto je kao i da je mrtav.Rouz je podigla ruke ispred sebe, kao da je želela da se odbrani od nekog udarca, kao da neko sa stranecilja nečim na nju i sprema se da je udari.„Ne", zaplakala je. „Ne!"Maks ju je onda zagrlio, jako je stežući za ruke. „Rouz, za boga miloga, šta je? Šta se dogodilo? Reci mi!"Ona je žestoko odmahnula glavom. Molim vas... ne terajte me da vam kažem. Ako vam kažem, tako će svepostati još stvarnije.„Samo želim da ti pomognem", bio je uporan. „Ali ne mogu ako mi ne kažeš šta nije u redu. Rouz? Rouz?"280Vrt laži„Ništa. Sve je u redu." Osetila je iznenadnu mučninu. „Oh Makse, mislim da će mi pozliti."On ju je čvršće zagrlio i držao sve dok nije osetila da joj mučnina polako popušta. Nešto kasnije, pomogao

joj je da izađe iz taksija, pridržavao je, ne, nosio je preko dosta stepenika do njene malene garso-njere.„Sve će biti u redu, Rouz", smirivao ju Maks. „Šta god da je, biće bolje. A i ja sam ovde. Ja ću da se brinemo tebi."Ne, želela je da mu vikne. Ne. Brajan je trebalo da se brine za nju. Brajan se uvek brinuo za nju, zar ne?Samo, gde je on sada? Tako joj je sada bio potreban, više nego ikada ranije.Ali se osećala tako slabo, jedva da je mogla da se kreće. Dozvolila je Maksu da joj izuje cipele, zatim skinehaljinu... njenu uništenu haljinu... a onda, u kombinezonu, još uvek drhteći po stravičnoj vrelini... dozvolilamu je da je ušuška u krevet kao da je dete.Soba joj je iznenada delovala premalo, previše tamno, ova garso-njera na Louer 1st Sajdu zbog koje je bilatako oduševljena kada je potpisala ugovor o zakupu. Staromodna minijaturna kuhinja, duboka izgrebanakada, ovaj kauč koji se pretvarao u krevet. Ali je sada pri-mećivala kako je stvarno mračno izgledao;nijedan zrak sunca nije se promaljao kroz njen prozor koji je gledao na uvučenu ulicu, s groznimharmonika-vratima. Videla je da su se geranijumi koje je stavila na požarni izlaz polako sušili i potamneli.Njeno posebno mesto joj je sada ličilo na zatvoreničku ćeliju, sumorno i opasno.„Sve će biti u redu", Maks joj je ponovo govorio. „Ne moraš o tome da pričaš. Samo se odmaraj. Evo, popijovo." Prineo joj je čašu usnama, nateravši je da nešto proguta. „Biću tu. Neću te napustiti."Njegova dobrota je pokrenula nešto u njoj, kao da je pritisnuo neko dugme i pustio stravičan bol, bolnoževa koji je probadaju i seku.Nije mogla da se pomeri ili diše.Ona će da umre, sigurno će da umre od ovog bola.„Pomozi mi." Pronašla je svoj glas. Zgrabila je Maksovu ruku, njegovu sposobnu ruku s nežnim širokimdlanom i jakim prstima; čvrsto ih je uhvatila svojim rukama kao da se davi i za njega se drži da se ne biudavila.„Ovde sam", čula ga je i pored tutnjave u ušima. „Ovde sam, Rouz."DRUGI DEONije teško priznati krivična dela, ali je teško priznati ona smešna ili ona koja nas sramote.Ruso, „Ispovesti"18.7974Silvi je odrezala uvenuli ružin pupoljak. Sramota, pomislila je, nije joj čak ni dozvoljeno da procveta prenego što uvene.Savila se da pregleda grm, primećujući fina bela vlakna koja su poput paučine obavila neke od listova.Paukove grinje, rekla bi po njihovom izgledu. Pa, ćelu baštu će morati da isprska a većinu grmova da iseče.To joj nije izgledalo nekako pravedno. Na ovaj predivan junski dan, dok sunce šija. Nije dan za uništenje.Silvi se spustila na kolena s makazama u rukama i nije se pomerala. Samo je slušala uspavljujući

zvukinsekata, udisala prelepi vreli miris ruža i gledala u baštu. Volela bi da sada ima bocu svog omiljenogpića!Ova ruža je malo prerasla, izgleda kao francuska čipka pretrpana pupoljcima kremastoroze boje koji seguraju između plavičaste boje nila i lavande, a ruža puzavica se popela preko rešetke i zauzimala ceo južnizid.Ona je ne bi nikada ovako zapustila do pre nekoliko godina... sigurno ne dok je Džerald bio živ. Ali uproteklih šest godina, toliko toga se promenilo!Ona se promenila, odmah je shvatila. Više nije bila glupa kokoška koja se plaši sopstvene senke. Nije seviše izvinjavala zbog onoga što jeste... I što nije: Šta mogu, a šta ne mogu da uradim. Pa, ipak postojemuškarci koji misle da sam atraktivna, čak i poželjna - Alan Fogerti, koji me izvodi na večeru kada je ugradu, šalje cveće... Denis Korbet u banci, prošle nedelje ju je nazvao da joj kaže da ima dve karte za balet.Naravno, tu je bio i Nikos...Silvi je primetila kako joj postaje toplo, kao da je sunce peče kroz °deću. Zamislila je Nikosa kako krupnimkoracima hoda između nagomilanih blokova od šljake i čeličnih greda na svom gradilištu u pla-v°j radnojkošulji sa zavrnutim rukavima, sa snažnim potamnelim Podlakticama, s gomilom skica i šematskih planovau pesnici, njegove crne oči koje kruže svuda okolo i već zamišljaju zgradu kakva će biti kada se završi.A s njom, da li je video nešto više u budućnosti s njom? Da li je on 'kada mislio o onom davnoprošlomvremenu kada su bili ljubavnici?Bože, šta se dešava, pitala je samu sebe. Da lija njega želim?284______________________________________________VrUažiIznervirala se kada je primetila da joj se ruke tresu i da oseća lent riće u stomaku.Nateravši sebe da se ponovo usredsredi na svoje ruže, Silvi je r>o čela da ih reže. Prvo zdrave pupoljke,tako da se sve iskoristi. Držala je savršenu ružu koju je isekla iz grma. Snežnobelo-crvena, jedna od njenihomiljenih, a takođe i najreda. Savršeno bela u sredini, koja postaje tamnocrvena oko ivica svake latice.Izvrsna, pravo malo čudo.I eto nje, sredovečne žene - napuniće pedeset dve godine - kleči u prljavštini, zadovoljna poput deteta kojepravi pite od blata, što je takođe neka vrsta čuda. Kako je život neobičan!Možda je to samo zbog ovog dana - nakon tolike kiše. Silvi je sunčeve zrake osetila na svom potiljku, toplei utešne, poput ruke starog prijatelja. Uskoro će postati pretopio i ona će početi da se znoji i otiče. Ali sesada osećala najlepše na svetu. Osećala se snažnom i... kao da može da uradi sve što naumi.Otkinula je još jedan cvet i pažljivo ga stavila u svoju korpu.Misli su joj ponovo otišle na Nikosa. Setila se njegove ljubaznosti u tim mračnim mesecima nakonDžeraldove smrti, dok je Rejčel bila u Vijetnamu. Kada bi je nazvao telefonom da proveri kako je,

ispričaobi joj smešnu priču da je razveseli, dao joj do znanja da je tu ukoliko joj zatreba neko da je sasluša, rame nakom će se isplakati.Pomalo se postidela. Previše se oslonila na njega i nesumnjivo iskoristila njegovu dobrotu. Pa ipak, da nijebilo njega, gde bi ona sada bila? On je bio taj koji ju je ohrabrivao da preuzme kontrolu nad svojimživotom, svojim novcem. Džerald to ne bi odobrio, ali Džerald nije više bio tu da je štiti. I tako je onaprionula na posao, osećajući se poput istraživača koji zalazi na neobeleženu i verovatno opasnu teritoriju.Kakva je to bila divljina! Većinsko vlasništvo u. banci, drugih deoni-ca, akcije zajedničkih fondova,gradske obveznice, novčanice, sindikati nepokretne imovine, a da se i ne pominju velike kuće u Njujorku,Delu i Palm Biču. Njihov advokat Pakard Hejmz je insistirao i savetovao da njega ovlasti da se za to stara; ibilo bi veliko olakšanje da mu je to prepustila. Ali ponekad - da, verovatno Nikos - činio je da se grizeiznutra ukoliko izabere taj lakši put.Tako je dakle otišla do Pakardove kancelarije u Ulici Voter br. 55 koja je podsećala na antikvarnicubiblioteku.Dragi stari Paki. I dalje je mogla da se seti njegovog crvenog Hca> sjajnih očiju koje je pokroviteljskiprate, njegove krupne suve ruke koja je tapše po ramenu dok ju je postavio da sedne u kožnu fotelju prekoGudž285uta svog stola. Podsetio ju je na Rejmonda Mejsija onako visok, rumen i gustih obrva, dok odiše očinskomzabrinutošću.„Stvarno nemaš zašto da se brineš, moja draga Silvi. Džeraldova imovina je stabilna kao kamen, mi i bankamožemo da se o tome staramo, a ti možeš da uživaš do kraja života. Ti se dakle samo brini o sebi, jedi maloviše, idi na jedno od onih krstarenja... neko južno more ili lepo mesto na Karibima će ti dosta pomoći,znaš", savetovao joj je, smešeći se svojim ujačkim osmehom, što joj je u prošlosti uvek nekako pružaloutehu. Međutim, u tom momentu ju je strašno nerviralo.A setila se kada je Nikos jednom rekao da novcem obično najbolje barataju oni koji rizikuju da izgubesvoju sopstvenu košulju ukoliko se posao dobro ne obavi. Iznenada je odgovorila: „Odlučila sam da od sadasama vodim svoje fmansije."„Nije moguće da si ozbiljna", Paki se pobunio. „Šta ti znaš o..."„Apsolutno ništa", presekla ga je. „Ali nisam glupa. Mogu da naučim, zar ne?"I tako je ona naučila, uz Nikosovu pomoć. A kada su dugačke kolone sa ciframa, bilansi stanja, izjave oprofitu i gubitku, izvodi o dobitku i gubitku počeli da joj se pojavljuju pred očima, zatražila bi Nikosovereci ohrabrenja.„Nije toliko komplikovano", rekao joj je, „samo tako na početku izgleda. Uvek se seti dve stvari.

Prvo,nemoj nikada da se plašiš da postaviš pitanje. I drugo, nikada nemoj sebi da dozvoliš da poveruješ da nemožeš da razumeš odgovore."Njena radoznalost je polako rasla, kao sićušno seme zasađeno u njenoj glavi, da možda može da uradi višenego samo da bude zauzeta, kao što je uvek radila, svojim baštovanstvom, kupovinom, ručkovi-ma s EvelinGold, od povremenog sakupljanja novca za operu, večere s Rejčel i Brajanom.Ipak je tu prvenstveno banka. U početku, sama ideja pojavljivanja na mesečnim sastancima odbora - kaojedina žena među svim tim muškarcima! - nakon toga joj je zadavala glavobolje u krevetu.Ali onda, dve godine nakon Džeraldove smrti, firma Pelam sikju-ritiz je bankrotirala a banci je dugovalaskoro dvadeset miliona. Vizu-elno je zamislila kako sav Džeraldov težak rad dugi niz godina nestaje kaopupoljak na njenim obolelim ružama.To joj je dalo hrabrosti da nešto uradi. Iskopala je da je taj loš zajam delo Hačinsona Pajna. Pompezna starabudala; ona ga je uvek pre-2irala, a sada bi bilo katastrofalno ukoliko mu dozvoli da nastavi kao286__________________________________________Vrtlogpredsedavajući. Njegovu naduvenost je mogla da oprosti ali ne i to što je budala.Za sledeću sednicu odbora, ustala je u šest ujutru i dan započela dugačkim vrelim tušem za opuštanjenerava. Zatim je doručkovala što je obično izbegavala, gutajući dva jaja i nekoliko kriški tosta. Jezik moždamože da joj se zaveže, ali makar neće da se onesvesti pred svim tim muškarcima.Silvi se takođe setila s kakvom se pažnjom tog jutra obukla. Prave svilene čarape iz Pariza i Šanelov kostimkoji je Džerald toliko voleo -dvostruko tkan, s belim spiralama oko ivica sakoa. Oko vrata je stavila bisere,jedinu lepu stvar koju je dobila od mame. I naravno halston šešir, jedan od onih koji deluju ženstveno.Dugo se posmatrala u ogledalu radi krajnjeg rezultata. Malo je bila premršava - izgubila je dosta na težininakon Džeraldove smrti. Izgleda žilavo, dok žene njenih godina nekako postanu oble i kruškaste. Ali, sve usvemu, izgledala je veoma elegantno.Pomislila je da bi Džerald bio ponosan na nju... ako se ne bi osetio pomalo nelagodno zbog onoga što jenameravala da uradi.Čak i sada, dok se Silvi naginjala napred i skidala išaran braon pupoljak iz žbuna, stomak joj se prevrtao nasamo prisećanje na taj dan, kada je ušetala u sobu za sastanke Upravnog odbora, videla to mrgođenje ipodignute obrve. Sećanje na to kako se osećala (isto kao kada je imala dvanaest godina i slučajno je upala umuško kupatilo kod Alek-sandera, videla redove ljudi koji uriniraju, muškarce koji nehajno drže svojepenise kao mesar koji meri viršlu), istovremeno uplašena i uzbuđena, kao daje nezakonito kročila u nekitajni svet, na potpuno mušku teritoriju.

Taj prvi put je jednostavno presedela na sastanku, prestrašena da bi govorila. Bilo je dovoljno što je uopštei došla. I drugi put, takođe. Ali kada je treći put došla, i dalje se osećala prilično nelagodno, ali joj je strahiščeznuo. Sada skoro da je mogla da čuje njihove misli i kako je etiketiraju: dosadno joj je da samo sedikod kuće, usamljena je, želi da postane deo nečega. Ovo joj daje šansu da se obuče u tu svoju elegantnuodeću, ako ništa drugo. Ona predstavlja samo puko odvraćanje рл~ žnje, ali nema stvarne opasnosti od nje.Kako pogrešno!, pomislila je Silvi, kikoćući se u sebi, sećajući se nji' hovih zaprepašćenih i besnih pogleda.Ko bi pomislio da će Džeraldo-va ćutljiva udovica da ustane i predloži, odvažno poput lavice, da oniizaberu novog predsedavajućeg, nekog koga je ona već imala na umu, mladog potpredsednika AdamaKatlera. On je bio sin obućara iz Se-verne Karoline i dovde je došao na teži način. U krugovima UpravnogilinGudž___________i____________________________ 287Odbora> Katler jednostavno nije pripadao „in grupi", ali je Silvi jedini jelovao zaista pametno.Trenutak koji je usledio posle njenog predlog urezao joj se u sećanje. Dugačak sto od orahovine - takouglačan da je mogla da vidi njihove odraze, blede duhove na furniru. Onda je Pajn, krutog lica i delimičnocrven od prikrivenog besa, ustao, dobacivši joj čeličan osmeh.„Svi mi ovde prisutni... uključujući i mene... pozdravljamo intereso-vanje koje iznenada pokazujete za našubanku, gospodo Rozental", rekao je glasom koji kao da je snizio temperaturu u prostoriji za nekih dvadesetstepeni. „Ali osećam da je u našem najboljem interesu da vas podsetim da se mi ne bavimo organizovanjemkoktel zabave ili sređujemo zakasneli račun izSaksa"Silvi mu je bila zahvalna, da, zahvalna, što je u njoj izazvao i pod-stakao bes. Njene ruke, koje su se prenekoliko trenutaka tresle, sada su bile mirne, a ljudi koji su sedeli za stolom nisu joj izgledali strasnije odradnika, šofera, prodavača, službenika s kojima se uvek obračunavala u kući i u prodavnicama.„Vi pokušavate da me ponizite", otvoreno je rekla. „I tačno je, to što kažete, da sam se tek odskorouključila." Gledala je u ta siva lica, jedno po jedno, primoravajući sebe da se susretne s njihovimpogledima. „Ali jedino zbog čega treba da se stidim jeste što se ranije nisam uključila. A sada da vaspodsetim, ja posedujem šezdeset posto Merkantajl trasta. Ukoliko ne želite da me uzmete za ozbiljno,smatram jedino ispravnim da vas obavestim da imam kupca koji mi je ponudio dobru cenu za moj deoakcija..."„Ne vidim da bi nam bilo lošije nego što sada jeste", grubo je dobacio znojavi Sol Kacman, a Silvi ga jebesno gledala kako namešta kravatu, trza je preko svoje kragne na ručno sašivenoj i naručenoj košulji, kaoda namerava njome daje obesi.„Mislim da vas nekolicina već zna kupca o kome govorim", nežno je nastavila, sačekavši malo pre nego što

baci bombu. „To je gospodin Nikos Aleksandros."Usledila je tišina; poželela je da zatapše od ponosa. Ona je svojim Kartama odigrala baš kako treba. Jasnoje bilo da će se oni radije pozabaviti ženom, nego nekim strancem, autsajderom. Pa još i Grkom, koga su senesumnjivo plašili da bi ih kinjio sve dok ne izvuče najbolje iz njih.Čak i pre nego što su glasali, Silvi je znala da je pobedila. Jedino je DUO pitanje hoće li uspeti da izađeodatle a da se ne onesvesti u liftu.Pa, nisam, nije li tako? Silvi se prenula iz sanjarenja da bi se podi-§la na noge, držeći se za štap radipotpore. Za trenutak joj se zavrtelo288Vrtu glavi. Narandžastocrvene sunčeve pege su joj igrale pred očima S će joj je prebrzo kucalo.Pomislila je da je vreme da ude unutra, posmatrajući popodnevnu senku ispod ružinog grma, leje dinja odalabastra i pomorandže koje su se nalazile pored puta od cigli. Ako požuri, još uvek će imati vremena dapozove Manuela zbog prskanja bašte pre nego što se spremi za ručak s Nikosom.Imao je neke uzbudljive vesti koje je želeo da podeli s njom. Šta to može da bude? Možda je upoznaonekoga, pomislila je s iznenadnom zavišću - ženu kojom želi da se oženi. A zašto i ne bi? I dalje je bio takovitalan, privlačan. Najbolje od svega je što je bio tako dobar i drag.Naravno da nije bilo razloga zašto se ne bi oženio. To je samo, pa, nije o tome ranije razmišljala. I... oh, dali će to značiti da će oni morati da prekinu s ovim odlascima na ručkove kojima se toliko radovala? Idobrotvorne priredbe kada bi je Nikos spasao od sedenja pored nekog patetičnog starca koji tek što jeizgubio ženu?Dragi Nikos. Toliko mu je dugovala. Najviše od svega Rejčel. Upr-kos mnogim negiranjima, Nikos je idalje verovao da je Rejčel njegova, pa ipak nije navaljivao s tim pitanjima. Nikada. Uvek ljubazan i prijateljskinastrojen prema Rejčel, to je bilo sve. Silvi se osetila toliko zahvalnom da bi mu sve dala zauzvrat. Naravno sve, osim istine... o Rouz.Svih onih godina sam lagala Džeralda, a sada lažem Nikosa. Ta misao ju je ubola poput oštrog ružinog trna.Ako bi on saznao za Rouz, preokrenuo bi nebo i zemlju da je pronađe. A nije li on zaslužio da ima detekoje je toliko želeo?Bog zna da je pokušala da mu kaže, pa ipak, reci ne bi izašle. Jer je tu bila Rejčel o kojoj je morala damisli. A takode i o Rouz... i o samoj sebi.Silvi je podigla korpu od slame prepunu ruža: cvetovi svih nijansa žute, rože i crvene - tako su jezaprepastili svojom nežnošću i izuzetnom lepotom, da su joj se oči napunile suzama.Moja draga Rouz, pomislila je. Ti me ne poznaješ, ali ja mislim na tebe svakoga dana. Uz manje bola negoranije, to je tačno. Godine su bile blage prema meni u tom smislu. Ali... drago moje dete... koliko samožudim...

Silvi je izvukla jedan prelepi tamnocrveni cvet iz korpe i njime do-dirnula svoj obraz jedan duži potresantrenutak.Zatim se uspravila i ponovo ubacila ružu u korpu. Možda je i prev se bila na suncu i sebi dozvolila da seovako ponaša....______________________ 289i A morala je i da požuri da ne zakasni. Osetila je nalet panike. Plaši-j se Nikosovih novosti. Nije joj bilopotrebno novih iznenađenja u ži-Otu za sada.! „Dakle... šta misliš?", pitao je Nikos, cereći se na nju sa drugog spra-|ta kuće u koju ju je doveo nakonručka. „Jesam li budala ili genije? Stotine hiljada dolara mi govori da sam verovatno budala."Silvi se susrela s Nikosom na vrhu elegantno uvijenih stepenica. Pošla je s njim ovde, do ove oronulezgrade blizu Gramersi parka, uz ove stepenice koje su se ulegle od težine, pitajući se šta je to što on ima rđajoj pokaže. Sada je razumela. Pogled joj je prelazio preko prilično oštećene prostorije koja je sva bila ukršu, koja je nekada predstavljala edvardijansku gostinsku sobu. Ogromna ukrašena vrata koja su visila savelikog zaobljenog luka, sa stravičnim ostacima stare farbe, polovina prelepih izgraviranih napuklih okanaili ih uopšte nije bilo. Visoka i prelepa tavanica s okrnjenim gipsanim rozetama i napuklim držačimavenaca podsećala je na vrh svadbene torte koju su potpuno izjelipacovi.Kuća. To je želeo da mi kaže. Hvala bogu, to nisu loše vesti. Silvi se osetila lakšom, skoro kao bez težine,zbog olakšanja. Onda je počela da razmišlja šta će sve biti potrebno - i novca i nerviranjar-da se ova stararupetina pretvori u mesto za stanovanje i postajala je zabrinuta za Nikosa. Nije više bio mladić, sada jeimao više od šezdeset godina.Silvi ga je pogledala, sada stojeći ispod svoda medu delovima otpa-log gipsa i gomile polomljenih pločicavinil poda. Ali izgledao je jedar kao i pre trideset godina. Nešto krupniji oko stomaka, ali sigurno ne mlitav.Kosa mu je bila gusta kao i uvek, samo što je sada bio sed.Skinuo je jaknu prebacivši je preko jednog ramena. U drugoj ruci je držao savijene nacrte. Glavu je zabaciounazad dok je razgledao sobu, a sjaj neke buduće vizije mu se nazirao na licu.Prošlo je dosta vremena otkada je videla takav sjaj u njegovim crnim očima. Tokom ručka, poput detetakoje puca da oda neku tajnu, slao joj je čudne poglede, a zatim naručio flašu šampanjca. Nije ni čudo da jojse vrtelo u glavi. Nisu li se oni pomalo napili? , „Mislim da ima... potencijala", konačno je rekla,izbegavajući da ka-| že nešto pogrešno.!| Nikos se okrenuo i pogledao je tim tamnim očima, zatim se veselol nasmejao što je odjekivalo u ovoj oronuloj praznoj prostoriji. „Sranje.290Vrt laži

JMrziš je. Kakav si ti loš lažov, Silvi. Izgledaš kao da si zagrizla nešto što je veoma lošeg ukusa."„Pa, biće potrebno dosta posla." Osetila se postiđeno. Ali zašto bi? „Oh Nikose, nisi ozbiljan oko kupovineovoga, zar ne? Mislim, pa, lokacija je dobra. Tako blizu Gramersi parka i samo pet blokova od tvojekancelarije. Ali samo je pogledaj. Čudo je da je neko nije proglasio neupotrebljivom. A koliko si rekao daje velika?"„Tri sprata pored ovog. Hajde, dođi da pogledaš?" Pre nego što je mogla da odgovori, on ju je zgrabio zaruku, vodio je uz još jedan niz kružnih stepenica - a Silvi je alarmantno pomislila - prilično opasno klimavestepenice.Bile su opasne, došla je do zaključka, osećajući kako se poneki ste-penik ljulja pod njenom težinom i škripipoput brodskog jarbola na jakom vetru. Daske na stepenicama su tu i tamo nedostajale. Da je bila manjevitalna, mogla je tako lako da padne, možda čak i ugane članak. Oko njih se protezao oštar, neprijatanmiris, poput trulih borovnica. Teško dahćući dok je dolazila do vrha, primetila je tamni obris koji iskače izmraka i prelazi preko hodnika. Srce joj je poskakivalo. Onda je primetila da je to samo mačka. Dakle, zatoovo mesto tako smrdi.Nikos joj je na trećem spratu pokazao veliku, prostranu sobu s bledim kaminom od mermera; verovatnospavaća soba. Sa čađavog prozora koji je smešten sa leve strane, Silvi je mogla da primeti zelenu travu sprelepim cvetnim lejama i urednom šljunkovitom stazom. Mlade žene su gurale dečja kolica, ljudi sedeli naklupama, s knjigama u krilima na suncu.Iznenada je, oh da, mogla da primeti sve te mogućnosti. Izuzetno mnogo posla, ali na kraju...Silvi se okrenula od prozora i tamo je bio Nikos, čučao na podu, odmotavao planove, a na krajeve papira jestavio po parče cigle sa od-žaka.„Vidiš... ovde i ovde... ovde bih srušio pregrade, napravio veće sobe, s više sunčeve svetlosti. A pogledajovde, nema više malene kuhinje. Uveo bih jednu veliku. Jutros na Ulici Grin sam video stare mesarovenogare, ogromne koje bi bile savršene za ovaj zid. Ali za ova vrata nisam baš siguran. Mislim da bi onamožda trebalo da budu ovde..."Pre nego što je shvatila šta radi, Silvi je klečala pored njega zaražena njegovim entuzijazmom. Majls biverovatno dobio napad kada bi video šta ona radi svom pamučnom klasično krojenom kostimu koji je zanju kreirao; Silvi je već primetila tamnu mrlju na svojoj bledoj svilenoj bluzi boje keksa. Pa šta? Ona sezabavljala!MlinGudž_______________________________________ 291Udišući oštar, voćkasti miris nacrta, Silvi je pratila Nikosov prst dok se kretao iz sobe u sobu odlučnim,

kratkim pokretima.„Ne", prekinula ga je. „Mislim da ne treba da staviš tamo vrata. Izgleda skučeno. Zašto ne bi otvorio čitavjužni zid i stavio dvokrilna vrata? Pretvori ovaj deo pored bašte u osunčanu terasu. Vidiš, ovamo imapreviše prostora za trpezariju umesto toga."„Da... Mislim da si u pravu." Zažmurio je kao da je time pokušavao da zamisli kako bi to izgledalo. „A štamisliš o ovome ovde? Trebalo bi da napravim neku ostavu, zar ne? Mislim da je premalen prostor zaprostoriju za doručak."„Ne, ne, ne uopšte, ukoliko izvadiš ove zidove od komoda. Vidiš, ovde imaš dovoljno prostora da napravišpult u sredini. Mislim da je mnogo efikasnije. Pult možeš da koristiš sa obe strane, s prostorom ispod zakredenac. I mesto iznad glave za efektne šerpe od bakra."Nikos je naglo skočio na noge i buljio u nju. „Neverovatno! Silvi, ti me uvek iznenadiš. Kako si uspevalada u zidu sakrivaš svoj talenat tako dugo?"„U grmlju", ispravila ga je uz osmeh. „I nema veze za mene. Kako ćeš ti da izvedeš sve ovo? Nikada nisirenovirao staru kuću. To može da bude mnogo teže od pravljenja nove iz temelja." Setila se kada su premnogo godina kupili svoju prvu kuću u Delu, giganta starog sto godina - ali ni tada, ni približno ovakoruiniranu kao ova - i svih onih vikenda koje je tamo provodila nadgledajući gipsare, stolare, molere.„Uz tvoju pomoć", odgovorio je bez oklevanja.„Moju? Šta ja znam o tome?"„Upravo si mi pokazala. I... ", ispružio je svoju ruku, prekidajući svako dalje protestovanje, „imaš oko zalepe stvari. Ova kuća je ženskog roda, mogu to da osetim, zar ne možeš i ti? Potrebna joj je ženska ruka."„Oh Nikose..." Silvi je gledala u te tamne crne oči i videla da je potpuno ozbiljan. „Ti si najneverovatnijičovek koga sam ikada upoznala."„Smatraš nemogućim da kažeš ne, zar ne?" Iscerio se.„Samo ne znam..."„Razmisli o tome, molim te."Zatim ju je uhvatio za bradu svojim grubim rukama — mogla je da oseti mastilo sa nacrta na njegovimprstima, gipsanu prašinu na svojoj ; vilici, koju je on držao — i poljubio ju je.Osećajući vreli šok zbog njegovih usana na svojim, Silvi je pomislila: Dragi bože, ja sam ta koju ludi. Pretrideset godina me je isto ovako poljubio. Ali sada? Ovo se ne dešava. Mi smo samo stari prijatelji. Davnosmo prevazišli ovakvu vrstu gluposti.292Vrt laaziAli je shvatila da se predaje tom osećaju, koji je bio i predivan i sve-prožimajući. Osetila je vrelinu,preveliku toplotu, kao da junski zraci pravo kroz prozor padaju na nju, peku je onako kako je ona lupom

palila svoje ime na parčetu drveta kada je bila dete.Koliko dugo je prošlo otkada se ovako osećala? Godine i godine.Dragi Gospode, šta me je nateralo da pomislim da sam previše stara?Da li je on sve vreme čekao, dok nije bio siguran da je spremna?Povukla se unazad pomislivši da je videla odgovor u njegovim očima. Da, čekao je dovoljno dugo. Sada subili toliko različiti od onih nesmotrenih budala koje su pre toliko vremena uživale jedna u drugoj u sramoti.Bilo im je potrebno mnogo vremena, da, mnogo godina da nauče da poštuju jedno drugo. Da upoznajujedno drugo kao dve osobe, kao dva prijatelja.Sada ju je samo jednim poljupcem podsetio da je ona još uvek žena a on muškarac. Njegove oči su jojgovorile: Ja sam ovde, ako me želiš, ako si spremna.Ne još uvek, prećutno mu je odgovorila, ali možda uskoro. Da, mislim da bi to moglo da bude uskoro.Silvi se povukla, osećajući iznenadnu hladnoću. Duguljasta senka sunca na kojoj su klečali popela se čakdo zida.Ogromna mačka je iznenada odnekud iskočila i skamenjeno stajala na vratima i posmatrala ih besnimočima, mašući prljavim belim repom. Zapanjena, Silvi je počela da se smeje.„U redu je", Nikos ju je umirivao, „gladna je, to je sve. Pita se da li imamo hranu za nju."„Izgleda kao da bi i nas pojela."Onda je mačka otišla, nestajući u senci kuće.Nikos je ustao i pružio ruku da njoj pomogne. „Hajde, moja draga Silvi. Odvešću te kući gde divlje mačkeneće da te pojedu. Onda ću da se pozdravim s tobom. Do sledećeg ponedeljka sam službeno u Bostonu.Možda kada se vratim možemo opet na večeru?"„Da, mislim da to možemo da uredimo. U svakom slučaju", rekla je, dok je on spašavao svoje nacrte,ponovo ih savijao i stavio ispod miške, „to će mi dati šansu da sve ovo pregledam."Široko se nasmejao, a sjajni beli zubi su se videli ispod tog njegovog tamnoputog lica. Još jedanput jeosetila da joj srce poskakuje, a ona stara žudnja je ponovo oživela i postajala teška poput nerođenog dete-tau stomaku.Silvi je, ruke ušuškane u Nikosov topli, čvrsti stisak pomislila: O bože moj, u šta se ovo ja upuštam?19.Maks Grifin je pijuckao svoju kafu i gledao Temzu, koja se presijavala poput pocrnelog, zatamnjenogsrebra na jutarnjem suncu. Ovo sunce je pravi bonus. Obično je u Londonu stalno rominjalo. On je uživao usvom omiljenom doručku u Savoju, u omiljenom pogledu na reku. Do đavola, zašto se onda osećao takotrulo? Mamurno, kao da je sinoć u sebe ulio previše rozea. Samo što nije ni kap okusio.Mora da je to zbog Rouz. Šta drugo? Juče su u avionu sedeli jedno pored drugog četiri sata, skoro sekukovima dodirivali, zatim su stigli u London, zaglavili su za večeru u tom skučenom restoranu u Čelsiju,

uzevši jedini sto koji je preostao, maleni separe u ćošku gde su praktično sedeli jedno preko drugog. Ćelevečeri je mirisao njen parfem, osećao njen topli, vreli smeh, gledao iskre u njenim očima.Sinoć je toliko žarko želeo da pruži ruku i uhvati je. Koliko je ona bila blizu, njena butina pripijena uznjegovu u tom malenom separeu, njena ruka ga dodiruje dok mu je gestikulišući nešto objašnjavala. Amogli su i da ostanu u kancelariji. Što je upravo ono što je trebalo da uradi. Strogo poslovno? Do đavola,koga je on zavaravao?Pa, sada je prekasno. On jednostavno mora da resi ovu situaciju najbolje što može. Biće to samo tri dana. Imanje, ako uštogljeni britanski advokat samo prihvati neverovatno velikodušan sporazum za koji imaovlašćenje da ponudi.Maks je gledao dole na Viktorija park, na parče zelenog travnjaka išarano cvetnim lejama i oivičenourednim kamenim stazama. Ispod toga se nalazio nasip prenatrpan vozilima u saobraćaju, a na trotoarimasu živahno hodale sekretarice i službenici, a izgledalo je kao da nigde ne žure, s kišobranima koji su senjihali dok su ih držali čvrsto pored sebe, mereći im korake poput klatna.Bog blagoslovio Britance, pomislio je. Sunce šija. Nebo je čisto poput savesti novorođene bebe. I niko nijebez svog kišobrana. Mnogi nose šešire i kabanice uredno presavijene preko jedne ruke.Igraju na sigurno, pomislio je. Ali onda, zar to svi mi ne radimo?Maks je u svojim mislima video ta vrata. Vrata koja su njegov apartman povezivala sa sobom pored njih.Ofarbana u pastelnoplavu boju, s umetnutim pločama, kovano gvožđe, bez brave ili ključa. Samo ogromnamesingana reza, koju on ili bilo ko s lakoćom može da otvori. Sinoć je pun sat vremena stajao tamo, rukesu mu se znojile, puls mu294295je luđački lupao, nesposoban čak i da pokuca, a kamoli da otvori rezu Toliko je želeo da prođe kroz tavrata, uzme Rouz u svoje naručje i kaže joj ono što toliko dugo oseća: da je njome bio opsednut, da je očajničkiželeo, da ju je najiskrenije voleo.A ako bi se usudio, kako bi ona odreagovala? Verovatno bi u početku bila šokirana. Onda bi je preplaviloosećanje sažaljenja. Jadan stari Maks. Bio joj je drag. Lako bi ga se oslobodila. Poput starog psa kogabrižljivi vlasnik lagano mora da izbavi te bede.Aha, možda bi ga čak i pozvala u krevet, iz zahvalnosti, osećajući da mu to duguje. Hriste, da je ima na tajnačin... to bi bilo hiljadu puta gore nego da je uopšte nema.„Spremni da naručite, gospodine?" Žustar glas ga je prekinuo u razmišljanjima.Maks je zatreptao prema konobaru u savršenom sakou i sa crnom leptir-mašnom, mekanom salvetom oddamasta presavijenom preko njegove ruke. Lice mu je bilo potpuno neosetljivo, smeđa ravna i sjajna kosa

zalepljena za lobanju poput vidrinog krzna.„Ne, ne još", odgovorio je. „Čekam nekoga. Doći će svakog trenutka." „U redu, gospodine." Konobar jenestao poput vazduha. Maks je bacio pogled na druge ljude koji su doručkovali. Sedeli su pored prozorakroz koje je sijalo sunce, savršeno obučeni Londonci, i sekli svoja jaja i usoljenu ribu; nekoliko bezobličnihsredovečnih žena u kostimima od tvida, bez šminke i u laganoj obući, pijuckalo je svoj čaj i grickalo kifle.Poput scene iz Požarišta remek-dela* Morao je dobro da razgleda okolo kako bi pronašao mane.Nasumično parkirana kolica pored stuba prepunog prljavih tanjira i kašastih fleka u čašama za sokovesmeštenim pored srebrnih bokala punih leda koji se topi. Muva koja zuji na stolu iznad korpe sa pecivima.Velika fleka od kafe na tepihu.Razgledajući ogroman enterijer u samoj trpezariji, primetio je tamnokosu ženu koja se probija poredbeličastog oivičenog podijuma u sredini, gde je pijanista lagano svirao na klaviru. Visoka, dugačkih nogu,kretala se prikrivenom Ijupkošću žene koja nije svesna svoje lepote. Zapanjeni Maks je osetio kako se neštorazbuktava u njemu, kao da je upravo ispio ćelu solju vrele kafe u jednom gutljaju.* Engl.: Masterpiece Theatre - američka dramska antologijska TV serija koja je prikazivala najboljafilmska ostvarenja britanske književnosti. (Prim, prev.)Bože svemogući, šest godina, a ja sam još uvek napaljen kao tinejdžer kada je vidim da ulazi u nekuprostoriju.posmatrao je dok se kretala između stolova prema njegovom, Ka-ravađo u sobi punoj Sardženta, ozarenekože boje masline, divlje crne kose koja joj pada na ramena. Kao da želi da izjednači svoju egzotičnusladostrasnost, nosila je ravnu suknju od tvida, jednostavnu belu svilenu bluzu, otvorenu na vratu, sjednostavnom niskom bisera. Setio se kada joj je poklonio te bisere, smeštene pored mark kros akten-tašne,onog dana kada je položila pravosudni ispit. Način kako je nosila tu jednu minđušu bio je neobičan. Samojednu, poput pirata. Godinama, uvek tu jednu minđušu od rubina u obliku suze koja joj visi sa desnog uva.Njena amajlija, rekla mu je. Rekla je da joj donosi sreću.Kad ga je primetila, video je osmeh na njenom licu. „Zdravo! Lagano mu je mahnula sa razdaljine od nekihdvadesetak koraka, a Maks je primetio na desetine glava koje se okreću i pilje. Čak su i uredni Britanciznali šta je dobra riba kada je vide, Maks je primetio uz osmeh.Rouz je sela na fotelju preko puta njega. Obrazi su joj bili rumeni, kao da je teško disala, kao da je bila uprevelikoj gužvi da bi čekala lift - koji se u ovom veličanstvenom starom hotelu kretao od sprata do spratapoput ostarelog porodičnog sluge — i do dole trčala niz stepenice. Njen miris je podsećao na svezi vazduhiz bašte kada se prozor brzo širom otvori.„Izvini što kasnim. Potpuno sam se komirala. Umor od puta i vremenske razlike, pretpostavljam. Trebalo jeda mi pokucaš na vrata pre nego što si sišao."

Bože, kada bi ona samo znala koliko je sinoć bio blizu nečemu što je mnogo više od samog kucanja.„Pretpostavio sam da ti je potreban odmor", rekao joj je. Između ostalog, imamo vremena na pretek.Sastanak s Ratbonom je tek u jedanaest. Izgleda da naš klijent oseća da je neobično važno da spava čak iduže od određene advokatice iz Njujorka koju ja poznajem."Rouz se nasmejala. „Hvala. Ali samo da se zna, pola noći sam bila budna i sređivala sam svoje beleške.Moj bože, svi ti prikupljeni papiri staju u jednu poluprimedbu! Reci mi, je li ta kafa još uvek vruća? Moglabih da uzmem malo. Dugo me čekaš?"„U stvari, upravo sam došao. Uživao sam u pogledu." Pozvao je konobara. „Nema veze za kafu, naručiću tineki čaj. Pri tvojoj prvoj po-seti Londonu, moraš da popiješ čaj makar jednom, po mogućnosti u Savoju. Toje zakon. Oni ti udare pečat u pasošu."J296Vrt laži„Mora da je to njihov način da nam se osvete za bostonsku čajanku." Nasmejala se, ali je u njenim očimauhvatio onu istu staru senku, istu duboku setu i tugu. Poznato beznađe ga je preplavilo. Šest godina jeprošlo, to je dosta dugo. Hoće li mu ona ikada dovoljno verovati da bi mu se otvorila i poverila šta sedesilo?Primetio je kako joj pogled prelazi preko njega, dok se oslonila na oba lakta, dlanovima obuhvatila svojusolju i sve upijala - prelep pogled, panoramu Temze. Posmatrajući kako se svetlost poigrava na njenom licui u njenim krupnim tamnim očima primetio je detinjasto čuđenje, i želeo je tako da je dodirne da je skoropočeo da se trese.Onda mu je na pamet pala njegova mama, s jednom od onih svojih čuvenih ciničnih izreka: Nema većebudale od stare budale. Osetio je kako mu srce iznenada posustaje, kao da mu je zamka pala na grudi.Glupane, glupane, kako si samo mogao da zamišljaš...?Da se petlja s oženjenim čovekom, zašto bi to uradila? I to još nekim koje dvadeset godina stariji od nje.Daleko je ona iznad tvog domašaja, umoran unutrašnji glas mu se rugao. Nju je baš briga da li si ti oženjenili nisi. Za nju si ti samo prijatelj, dobar šef, dobra stara očinska figura, ljubazan ostareli mentor. NeštoizmeđuEdmunda GvenaiFrederikaMarča*Jednog od ovih dana će ona da se uda, i ako nikada ne preboli to kopile koje joj je ostavilo taj sumoranizraz na licu. Ima trideset jednu godinu - do đavola, već je i prešla tu granicu. Poželeće decu pre nego štobude prekasno.Zamišljao ju je trudnom, ogromnu, s detetom, s njegovim detetom.Onda se zgrozio nad samim sobom. Gospode, koliko će on još sebe ovako da muči?„Predivno je, zar ne?" prekinuo je njeno ushićeno posmatranje pre-dela.

Rouz se okrenula od prozora i spustila ruke u krilo. „Oh Makse, ovo je raj. Nikada nisam bila ni na jednommestu poput ovog", nagnula je glavu i glasno se nasmejala, „pa, ako hoćeš da znaš istinu, nikada nigdenisam ni bila. Ne van Njujorka. London je... oh, poput bajke. Očekujem da ugledam Petra Pana kako leti."„Lepo rečeno." Nasmejao se, podsećajući se da je njihov protivnik na današnjem sastanku, Devon Klark,ovde u Londonu glumila Petra Pana. Rečeno je da je zbog toga postala popularna, poput Meri Martin** uNjujorku. Poznata i po nekim drugim stvarima.Kao što je spavanje sa svakim muškarcem iz ekipe, od tehničara osvetljenja do kapetana Kuka.Gudž297Pomislio je kako je to ironično, da su ih preljube Devon Klark ovde dovele.Da je njen bivši muž samo došao do Maksa pre nego što je predao svoj rukopis, sa svim prljavim vešom navidelo, on bi uspeo da ga malo opameti i ubedi ga da izbaci te poslastice. Ali sada je bilo jasno da pžonatanBut želi da se javno osveti Devon što ga je varala na svakom koraku i učinila rogonjom, kao i ona u tomeda ga kazni. Neverovatno, ali je ona odbila čak i da se poravnaju van suda. Zahtevala je da se sve topretvori u pravu šaradu.A zatim je prošle nedelje primio taj očajnički poziv od Džonatana. Izgledalo je da je Devon konačnospremna da razgovara, ali samo ako Džonatanov advokat doleti u London kako bi pregovarali... o Džonatanovomtrošku, naravno.Rouz je pisala sve molbe za taj slučaj i istraživala, tako da ju je on pozvao da pođe s njim. A takođe ježeleo da oproba svoju slutnju. Rouz je imala taj neverovatan talenat da prilazi problemu sa strane, poputraka. U ovom slučaju taj talenat može da napravi značajan rasplet događaja.Maks je primetio da su se Rouzini obrazi zarumeneli, uokvirujući krivinu oko njenih jagodica. Onda senasmejala. „Petar Pan? O bože, upravo sam se setila tog dela Džonove knjige, kada ju je pronašao u krevetusa šesnaestogodišnjim sinovima blizancima ledi Hepfil. Bože, kako je to čudno!"„Naravno da znamo da to nije radila iz zabave." Maks se namerno veoma uozbiljio. „Ona je metodičnaglumica. Ona je samo vežbala za svoju ulogu, pokušavala da... kako je ona to objasnila? Oh da se... prebaci'u dušu dečaka tinejdžera."Rouz se zakikotala, a onda rekla: „Ona zvuči interesantno, ta Devon Klark. Verovao ili ne, ali ja se u stvariradujem ovom sastanku. Jesi H siguran da će ona da bude tamo?"„Da i verovatno će da nosi šljokice i zvona. Mislim da ona u svemu ovome uživa. Dobar publicitet za njenunovu predstavu. Ona glumi u rimejku filma Bezbrižan duh. U početku je pozorište Hejmarket bilodelimično prazno, a sada čujem daje svake večeri rasprodate.Naručio je čaj za damu konobaru koji se odnekud stvorio ispred njihovog stola.„Maks, ne znam. Misliš li da ću moći sama da izađem na kraj sa ženom kakva je ona?"

„Zaboravljaš da si ti neustrašiva. Sećaš li se one naše sportske vožnje, kada smo oboje skoro izgubili glaveda bismo dokazali da taj298Vrt № lažiprokleti auto nije siguran? Obećavam ti da Devon Klark neće biti J ti ni izbliza toliko zahtevna. Niti tolikoopasna." Dodao joj je korpu prelfekri-venu salvetom koja je bila ispred njega. „Kiflu?"„Hvala. Umirem od gladi." Poslužila se slatkim pecivom. „Kada v> već govorimo o ciklonima, ljudskim ilinekim drugim, znaš, bio si ц n pravu kada si ono uradio. Jesam li ti ikada to rekla? Koliko sam ti sedivjiivila kada si onako rizikovao svoj posao."Maks je ćutao dok se toga prisećao. Sastanak s Grejdonom VWilk-som, predsedavajućim Pejs auta, dvadana nakon te zastrašujuće 2 vožnje. Maks ga je otvoreno optužio da prikriva važne informacije. Isllsto gaje tako iznenada obavestio o tome kakve bi posledice bile ako biioi takva informacija ikada postaladostupna javnosti.„Imaćeš takvo mnoštvo tužbi u rukama da nećeš znati gde da a se okreneš", rekao je Vilksu. „Izazvaćeščitavu novu vrstu onih koji te г gone iz invalidskih kolica - advokata koji će se specijalizovati u tužšžba-maprotiv Pejs auta, poput onih koji ne rade ništa drugo osim azbesssta ili DES tužbi. Oni će ti potpuno istrestikesu, dovesti te do bankro'ota. Sram te bilo! Bićeš srećan ako ti ostane koža na leđima."Vilks je posiveo poput odela boje ajkule koje je nosio. Onda je MHak-sa pogledao s takvom mržnjom, da jeMaks bio siguran da će da ga a otpusti. U stvari, on bi sam dao otkaz, odšetao kroz vrata, da Vilks nrtije,nakon beskrajno dugog minuta, spustio pogled i rekao: „U redu. Haj(;jde da povučemo taj auto."Maks se setio koliko je visoko tada leteo, a tako nekako se i saada oseća, videvši način na koji ga je Rouzgledala, ponosno i zadovolji)no. „Ne, nikada mi nisi rekla", rekao je.Rouz se namrštila, a oči su joj potamnele i postale zamišljene.Sada se Maks spustio na zemlju, osećao je kao da pada, treska o zemlju poput povređenog sokola.„Mnogo toga se tada dešavalo..." počeo je, dodavši uz ustručavanje-„Bilo je to baš nakon što si se... kada sise onako razbolela."„Oh. Da... naravno." Pogledala je na drugu stranu, ali ne pre nej-g0 što je opet primetio tu setu u njenimočima.Do đavola, zašto ona neće o tome da razgovara? Zar šest godiina nije dovoljno dugo?Šest godina. Misli su mu se vraćale na te nedelje kada je Rouz bii*a bolesna, nekoliko dana imala groznicu,a zatim bila toliko slaba da niJ)e mogla da ustane iz kreveta. Ne, istina je da nije želela da iz njegaustai*16-Nakon nekog vremena, toliko je smršala da bi ga uplašila kada bi vidač0 te mrtvačke šupljine nanjenom licu, njenu upalu ključnu kost. Nakc?nAjlin Gudž299toga je svakog dana pronalazio vreme da je poseti, za vreme pauze za ručak ili nakon posla. Donosio bi joj

hranu, mameći je punjenim golubom, vrelom pitom od spanaća, hrskavim svežim hlebom iz Baldučijajednog dana, sledećeg nekom brzom hranom. Donosio bi joj časopise, romane u džepnom povezu ikonačno, kada je počela da pokazuje nešto više interesovanja kao naznake da joj je bolje, gomiledokumentacije s posla. Polako, veoma polako ju je doveo u zemlju živih ljudi.Maks je znao šta je uzrok tome; znao je za Brajana. Sastavio je priču na osnovu ono malo stvari koje mu jeRouz otkrila, ali uglavnom iz pisanih medija - nakon priče u Njuzu, pojavljivali su se tekstovi u Njuzviku,priča s fotografijama u Lajfu, čak i spot u emisiji Danas. Otprilike nekih nedelju dana su bili američkiomiljeni ljubavni par.Ali Rouz nikada više nije govorila o Brajanu nakon te nedelje. Znao je da je patila. Videlo joj se u očima.Bože, te oči! One su ga opsedale, čak i kada nije bio s njom. A samo su nebesa znala šta joj je na srcu, unjenom jadnom izmučenom srcu koje je tako opustošeno.Čudno, ali nekako nakon toga, ona je postala još marljivija, jača, nekako... pametnija. Izrezan i izbrušenidijamant nakon tragedije. Prvenstveno je stalno učila za svoju diplomu. Onda su usledila prava, uz istujedinstvenu energiju koja ju je odvela u Lou rivju na Kolumbiji. On i njegovi partneri joj nisu učinilinikakvu uslugu kada su je ponovo primili, kao pomoćnika. Pre je bilo da je obrnuto.Dolazak čaja prenuo je Maksa iz sanjarenja.Osetio je kako mu neraspoloženje nestaje i postaje nešto bolje raspoložen, dok je posmatrao kako Rouz sveto upija svojim krupnim očima. Visok šefild čajnik s poklopcem, srebrna cediljka za čaj koja je savršenoodgovarala vrhu šolje, činija prepuna sjajnih braon gromulji-ca demerara, beli porcelanski bokal prepunvode koja se puši, posuda prepuna penastog mleka.Ona je zurila u poredak opreme na belom stolnjaku od damasta. „Ne znam odakle da počnem. Jesi lisiguran da uz ovo ne nude neki kurs?"Dečje zaprepašćenje na njenom licu ga je toliko podsećalo na Man-ki, da je njegova ćerka odmah počela damu nedostaje. Pomislio je na to kako ga je posmatrala dok se pakovao za ovaj put, sedela na ivici pokrivačana krevetu - sva u nogama i mršavim rukama i s riđom kosom do sredine leđa — ozbiljno prateći kakoslaže svoje košulje, kravate i čarape u kofer. Ovo je bio njihov ritual pre svakog putovanja, otkada je bilabeba. Nekada bi kada bi završio s pakovanjem, stao tamo, s rukama na kukovima, naprćenim usnama irekao: „Hmm, izgleda da sam300Vrt lažiIzaboravio nešto. Pitam se šta je to." Onda bi Manki uskočila u otvoreni kofer i počela da se cereka.„Mene!" uzviknula bi. „Mene, tata!" Ali ovoga puta se nije uhvatila na tu foru. Kada je izgovorio te ritualnereci: Pitam se šta?, ona je jednostavno prevrnula očima i uz dostojanstveni prezir odgovorila. „Oh

tata, paja sam prestara za tako nešto."Petnaest. O Hriste, kako je vreme proletelo? Plašila ga je lakoća s kojom ljudi koji se vole mogu da seudalje. On ne srne da dozvoli da se to dogodi s Rouz. Ne, mora da je zadrži... kao prijatelja, ako ne kao ljubavnicu.Maks je podigao težak beli porcelanski bokal.„Evo, dozvoli mi da ti pokažem." Istog trenutka je sa žaljenjem pomislio, Henri Higinse, ti glupi starce, zarne znaš kada da prekineš? „Prvo mleko, ovako. Sada procediš čaj kroz ovo. Pažljivo, samo dopola. Veomaje jak, zato se služi topla voda, da ga razblaži. A sada šećera koliko želiš. Voila!"Posmatrao je dok Rouz uzima prvi, probni gutljaj. „Nije loše. Ali sva ova zbrka oko obične šolje čaja, nijeni čudo da su izgubili rat protiv nas."„Popij ga." Maks je ponovo bacio pogled na sat. „Britanci još uvek nisu izgubili... ne dok mi ne vidimobeonjače u očima Devon Klark", našalio se.Maks se nestrpljivo prevrtao u kožnoj stolici. Bilo je dvadeset do dva, a kancelarija Adamsa Retbona,eskvajera, postala je vrela poput saune. Nisu se ni približili konačnom dogovoru, ništa više nego pre dva ipo sata. Osećao se kao da je u nekom dosadnom komadu gde likovi viču jedan na drugog, ali se ništa, ustvari, ne dešava.Pomislio je da je čak i ova kancelarija izgledala poput scene na pozornici. Prenatrpana je jeftinimviktorijanskim ukrasnim predmetima - sofom od konjske dlake s mnogo jastuka, starinskim goblenompored vrata, školjkom ukrašenom rezbarijama iznad kamina. Tu se nalazila i stolica u ćošku prenatrpanaknjigama (verovatno samo radi efekta). Tako dikensovski da je prosto smetalo očima, sve do vatre ukaminu, iza rešetke - nema veze što je napolju bilo dobrih dvadeset osam stepeni.Zvezda njihove malene predstave, Devon Klark, nalazila se na centralnom delu pozornice - sedela je najednom kraju sofe, a njena sićušna stopala jedva da su dodirivala teško izlizani orijentalni tepih. Ovasićušna žena u ranim pedesetim je podsećala Maksa na malog du-Ajlin Gudž301gorepog papagaja, s rozikastom bojom kože i istaknutim crtama lica, svetlozelenom haljinom i oronulimplavim šalom umotanim oko vrata.Tačno preko puta nje, iza ogromnog orijentalno izrezbarenog stola je sedela ta karikatura od njenogadvokata, taj zdepasti osedeli gospodin u prsluku, sa džepnim zlatnim satom na lancu i neverovatno uzanimokovratnikom.Maksov klijent But ga je ovlastio da im ponudi šezdeset hiljada funti kako bi ga skinuo sa grbače. Ali jeizgledalo da je Devon Klark zainteresovana samo za uzbuđenja. Za sada je uspela samo da se samosažaljevakroz osam ili približno tome verzija Knjige o poslu, s tom zveri, Džonatanom Butom, koji jesatanski uzrok svih njenih nevolja.

„... Hoćete li da znate pravi razlog zašto je on napisao tu takozvanu knjigu, tu svoju prljavštinu koju nazivaknjigom?", pitala ih je, paleći stotu cigaretu.„Pitam se...", Maks je nameravao da ostane staloženog držanja, „da li takve spekulacije zaista mogu dapomognu u ovom našem današnjem poslu."„Jer sam odbila", nastavila je ona kao da Maks nije ni govorio, „da igram u njegovom komadu. Rekla sammu i šta mislim o tome - da je to gomila budalaština. I tako dosadno, dosadno, dosadno!"Maks je pročistio grlo. Dosta. Ovoga puta je nameravao da je spusti na zemlju, da ovo takozvanopregovaranje spusti na zemlju.„Gospođice Klark, moj klijent i ja zaista duboko žalimo zbog vašeg ogorčenja kroz koje ste prošli. Iverovali ili ne, Džonatan je voljan da napravi neke ustupke. U stvari, on smatra da će to takođe biti uvašem, kao i u njegovom najboljem interesu..."„Mom najboljem interesu?" Devon ga je prekinula glasnim, veselim smehom. „Mom najboljem interesu?Oh, izvinite me, ali je to tako plemenito. To je neverovatno, neprocenjivo. Mogu li da vam kažem kako seta prokleta zver, vaš klijent, ponašao na našem medenom mesecu? Našem medenom mesecu, za bogamiloga. Bili smo na Majorki, i bila sam veoma bolesna, imala sam taj stravičan stomačni virus. A gde je bioon? Sa svojom mladom koja je u bolovima? Ne, nijednog trenutka. Ne, ni na pet prokletih minuta. Rekao jeda ga bolest čini depresivnim, poput nekog ostarelog Hamleta. Tako je rekao taj podlac!"Maks je bacio pogled ka Rouz, koja je sedela u stilskoj stolici na ljuljanje u uglu, pored vatre. Sada je onaustala, izgledajući nekako neodređeno i priglupo. Šta li je ona namerila?302Vrt laz„Žao mi je što vas prekidam", rekla je. „Ali gospodo Klark, pitala sam se da li biste mi pokazali put doženskog toaleta. Ovo mesto je nekako previše komplikovano, a ja sam užasna u snalaženju, bojim se da ćuse izgubiti..."Maks je morao da se uzdrži da ne bi prasnuo u smeh. Rouz je mogla da pronađe put i na Himalajima usredmećave. Ona je jedina žena koju je znao da nije gubila orijentaciju u Blumingdejlzu.Što. li nameravdl, zapitao se.Dve žene su se konačno vratile, izgledajući neobično zaverenički. Šta se to, do đavola, dešavalo? Čak jeRetbon izgledao zabrinuto.Iznenada se glumica izveštačeno okrenula ka Maksu i rekla: „Ranije ste govorili o nekom poravnanju? Pa,ko zna, možda Džonatan zaista radi pravu stvar. Čitava ova situacija je bila prava noćna mora, u stvari,zastrašujuća. I ja ne bih želela više da prolongiram ovu agoniju..."Maks je pogledao u Rouz, a ona mu se pobedonosno nasmešila. „... U stvari", usiljeno se smeškala,„iznenada osećam migrenu. Tako da ću vas dvoje da ostavim da sve završite s Arturom." Okrenula se kasvom advokatu. „Dragi Arture, ne budi dosadan i ne dozvoli ovim finim ljudima da ceo dan čekaju.

Oni sunam dali velikodušnu ponudu i ja sam je prihvatila."Lepršavi miris sifona, vazdušasti miris šanela 5 i Devon Klark je otišla.Osećajući se euforično i pomalo zaprepašćeno, Maks jedva da je mogao da veruje u svoju sreću. Ni njenadvokat se nije mnogo o ovome pitao.Na zadnjem sedištu taksija, dok su se vraćali ka hotelu, Maks se okrenuo ka Rouz. „Kako..."„Jednostavno", Rouz je samozadovoljno objasnila. „Čim smo ostale nasamo, rekla sam joj da sam saglasnas njom. Muškarci su takve zve-ri. Onda sam joj napomenula da ona možda gubi svoje vreme tužećiDžonatana, kada joj je najbolja osveta upravo ispred nosa."„A šta je to, ako smem da pitam?", pitao je Maks zabavljajući se.„Da, naravno, napiše svoju sopstvenu biografiju. Mislim, slušajući sve te priče, svako može da vidi da onajednostavno puca da ćelom svetu ispriča sve što je ikada uradila, s naročitim naglaskom na zver-skomButu. Sve što sam uradila jeste da sam je gurnula u ispravnom smeru."„Neverovatna si, da li to znaš?" Maks je tako očajnički želeo da je poljubi.Aflin Gudž303Onda, ne shvatajući šta se desilo, on ju je poljubio. I bilo je baš kao u njegovim fantazijama: Rouz mu jeodgovorila na poljubac, nežnih usana, voljno, s hladnim i svilenkastim rukama oko njegovog vrata.Ali trenutak kasnije, činilo mu se skoro sekundu nakon toga, ona se odvojila od njega uz drhtav, postiđenosmeh i raspršila fantaziju.„On Makse, znam kako se osećaš. I sama se osećam pomalo ludo. Takvo čudno jutro. Ali, hajde da se nezaboravimo previše."Maks je osetio mučninu u stomaku. Ona mora da misli da sam ja samo još jedan sredovečni oženjenimuškarac koji na službenom putu traži nešto na brzaka sa strane. O Hriste...Da je samo tako jednostavno. Ali ono što je on želeo je bilo mnogo više, mnogo više od toga... a onda, i netako različito od toga. Želeo je Rouz. Tako jednostavno. I tako komplikovano.Da je noću dodiruje i oseti je kraj sebe. Da je za doručkom vidi preko puta sebe, ne samo danas, već svakogdana. Zamišljao ju je uvijenu u njegovu staru odeću, sa čupavom kosom od spavanja, kako pijucka kafu izšolje, a mrve od tosta padaju preko hrastovog stola u njegovoj kuhinji.Onda se setio svog oca na Edžmor plaži: izgleda poput kuvanog krompira u vrećastim plavim kupaćimgaćicama, glupira se piljeći u lepe devojke dok pored njega prolaze u svojim dvodelnim kostimima. Anjegova mama se pravi da je ljubomorna i udara ga bočicom losiona za sunčanje.Nema veće budale od stare budale, imala je običaj da ga zadirkuje, kao da je sama ideja o starom NormuGrifinu i jednom od tih devoja-ka prava šala.Nema veće budale od stare budale. To bi mama i za mene sada rekla. A kada bi znala koliko želim Rouz,verovatno bi se nasmejala. I bila bi u pravu.On više nije bio zlatni dečak, ponos i dika Grifinovih, dobitnik stipendije za Harvard, korporativni

magnatkoga su odabrali za partnera za samo deset godina. Ne, on je samo bio sredovečni Maks Grifin, koji postajemekan poput svog starog i zaljubljuje se u lepe devojke. Stara budala.Pokušao je da spase svoj ponos, rekao je: „Ne brini", ruke prebačene preko njenih ramena, delujućiopušteno i nehajno, kao da nije ni primećivao da je ona još uvek tu. „Ti si, draga Rouz, jedna neverovat-noatraktivna žena, ali si mi toliko draga da ne bih dozvolio da nam se išta ispreči."304VrtMogao je da vidi da je Rouz delovala znatno rasterećenije. Nasrne jala se i rekla: „Oh Makse, zaista tevolim."Isuse, reci za kojima je žudeo. Na hiljade puta je zamišljao kako ih ona izgovara. Ali ne ovako, ne onakousput kao da je rekla koja joj je omiljena haljina ili omiljeno jelo.Maks je, osećajući se kao da ga je neko udario u stomak, zurio kroz prozor na Strand pored koga suprolazili i primetio je da je kiša počela da pada.20.„Da li stvarno izgledam dobro? Nisam se valjda previše nakinđurila?"Rouz se borila s rukavom. Pomislila je da je verovatno blesava što se oduševila ovom haljinom. Ali šta onazna o ovakvim zabavama? Kako ona može da zna šta će ti ljudi da obuku? Pepeljuga je makar imala dobruvilu da zavrti magičnim štapićem iznad nje; ona će, jednostavno, morati da se zadovolji ovim.„Prestani da se brines", uveravao ju je Maks. „Haljina je prelepa. № ovoj zabavi neće biti nijedne žene kojaće izgledati tako glamurozno kao ti."Rouz ga je pogledala. Maks je sedeo na sofi boje tamne breskve ispred kamina. (Kamin od mermera uspavaćoj sobi? Još uvek nije mogla da poveruje u to.) Izgledao je potpuno opušteno u svom večernjemodelu - a zašto i ne bi? Ovo je bio Maksov svet - sve to - londonska elegancija, hotel Savoj. Pogled joj sekretao po sobi koja je bila dekori-sana rože, krem i belom bojom, prelepim francuskim stolom i stolicamasa zaobljenim nogarima, i ogromnim krevetom prekrivenim rože satenskim jorganom na mekanom sjajnomsomotu. Da, Maks je tome pripadao. Ali gde se ona uklapala?„Ali upravo zbog toga se i brinem", zakukala je. Zašto on to ne može da razume? Nije želela da ljudi pilje unju. Želela je samo da se uklopi. Rupert Everest, ovdašnji izdavač Džonatana Buta, bio je u rodu skraljevskom porodicom. Jednom je u Tajmu čitala o njegovoj zabavi: Mik Džeger je ispijao šampanjac izpapuče Džuli Kristi. Šta ona može da kaže takvim ljudima?Rouz je zakoračila u kupatilo kako bi se pogledala u velikom ogledalu. Trenutak istine.Stajala je savršeno mirno, bez mrdanja i vrpoljenja kako bi se vi-dela iz različitih uglova i da proveri da lijoj je porub nakrivljen. Žena u ogledalu nije uopšte bila ona - ne, nije moguće. Prava Rouz Santi-ni jenezgrapna devojka sa avenija K i Oušn, u mornarskoplavoj i beloj školskoj uniformi i mokasinama. Ova

visoka, mršava žena elegantnog 12gleda, na visokim štiklama, s podignutom kosom sjajnim češljićima bilaje, bila je... pa, prelepa.Maks ju je po podne odveo u kupovinu u Liberti, u Ridžent stritu. *i hrastovi paneli na zidovima, ukrašeneizrezbarene ograde na ste-Peništu, stilske fotelje i mali tapacirani divani s prelepim paunovim306šarama su, kako joj je Maks objasnio, proslavili Liberti. Rouz je i osećaj da je umrla i otišla u prodavnice uraju. Očarana tim prelepim mestom, ona je novac potrošila na barberi kišni mantil i šal od kašmira s istomšarom... i na ovu haljinu.Maks je bio u pravu, haljina jeste prelepa. Inspirisana renesansnim dizajnom, sašivena je od sjajnogtamnoljubičastog somota. Padala je tačno iznad kolena, a onda se širila na ravne plisirane nabore - poputlatica na cvetu - oivičene čipkom boje sleza. Rukavi na puf su bili od iste vrste čipke i nabrani na ramenimai laktovima, potom uzano prateći liniju podlaktice i obrazujući „v" izrez na zglobovima.Tamni, osvetnički trijumf je isplivao iz nekog dobokog i zatvorenog mesta u njoj. Kada bi sada mogao dame vidiš, moj dragi verni Brajane, da li bi ti bilo žao što si me ostavio? Da li bi me želeo nazad?Ponovo je videla taj članak iz Njuza i sve druge koji su nakon njega došli - prema Lajfu, s tim dramatičnimsnimcima spašavanja i ven-čanja, onda njih dvoje izbliza, snimci Brajana i njegove žene, zajedno sklupčanina kauču svog stana na Marej hilu; i još jedna Brajanova slika za pisaćom mašinom - pisao je roman osvojim iskustvima u Vijetnamu, otkrivao je naslov u novinama.Rouz ih je sve iscepala u sitne komade, sve te strane i slike, ali su joj se ipak urezali u sećanje. Njen mozakse iznova i iznova na njih vraćao, onako kako bi njen jezik opipavao zub koji boli. I svaki put bi joj se istopitanje motalo po glavi, beskrajna zagonetka bez odgovora. Zašto? Zašto Brajane?Ponovo se setila kako je želela da zauvek ostane u krevetu, da se sakrije u svom tamnom stanu do krajasvog života.Ali nakon tri mračne nedelje, jednog jutra se probudila osećajući halapljivo želju da ustane, pobegne. Aličak i nakon obilnog doručka, jedva da je mogla da dođe do vrata, jer je bila tako slaba.Sledećeg dana je uspela da izađe i spusti se niz stepenice, držeći se čvrsto za ogradu. Dok se vukla tri blokado Vašington skvera poput neke starice, iznenada je shvatila, poput Bogojavljenja: svaki slede-ći korak kojinapravi je dokaz da nju ne mogu da poraze. Ona je neko. I jednog dana će i Brajan to da uvidi. Jednog danaće on da shvati svoju grešku. I zažaliće zbog toga.Setila se kako je i u drugim stvarima ojačala. Naučila je da ignorise nanine zastrašujuće telefonske pozive,njene zahteve da je poseti, češće zove ili makar piše pisma. Do trenutka kada je Rouz diplomira*3 naNjujorškom univerzitetu, osećala se kao da je prešla milion kilometara između svog novog i svog starog

života na Aveniji K.307iV,ajko božja, čak ni sada Rouz ne može da poveruje kako je uspela da pregura sve te naporne ispite - ipogrešno ime, ako je ono ikada i postojalo - za Lou rivju.Njen ispit o deliktima (u građanskom pravu) je bio ubica. Slučaj za koji je morala da pripremi lažno pismo.Bože, kako će ona ikada zaboraviti slučaj Lambert protiv Vestern sikjuritiza! Zbog toga se ne-deljamapreznojavala, ubijala sebe proveravajući činjenice, istraživala presedane, proučavala odlomke ipododlomke Akta o obezbeđenju i razmenama. A profesor Hju je bio najteži, najzahtevniji profesor nadržavnom Njujorškom univerzitetu, legenda u kampusu. Kružile su glasine da on nikada nije dao boljuocenu od C+, ali je Rouz bila odlučna u svojoj nameri. Bila je ubeđena da će ga njena upornost osvojiti i daće je nagraditi sa A.Kada je dobila svoj rad nazad s ocenom C-, oh kako je bila razočarana! Profesor Hju je na dnu nažvrljaosvoj komentar: „Vaši argumenti će, iako pažljivo proučeni, imati male šanse da ubede porotu."Ćele noći vođena besom, ona je „napala" svoj sprat, svoj stan, četkom i usisivačem, čistila je svaki orman ifioku. Do jutra se mesto sjajilo a ona je bila iscrpljena. Ali je imala jednu ideju, način kako može da ubediHjua da joj ponovo razmotri ocenu.Sledećeg jutra je otišla do njega s predlogom: Ako ona inscenira lažno suđenje na času i „porota" bude nanjenoj strani, da li će on ponovo da razmisli o njenom radu?Hju je dugo piljio u nju svojim plavim očima poput očvrslog čelika, pa je Rouz osetila kako je hrabrostnapušta.Onda se nasmejao a kosa mu se nakostrešila. „Možda ste potpuno neozbiljni, gospođice Rouz", rekao je.„Ali imate petlju. Ja se divim ljudima koji imaju petlju. U redu onda, prihvatam vaš predlog."Na dan suđenja, bila je skoro paralisana od nervoze. Ali puka snaga njene volje - volje da se dokaže, sebi,Brajanu, ćelom svetu da je ona, do đavola, neko i nešto, naterala ju je da uđe u slušaonicu, sa svim timljudima.U početku je imala poteškoća da je oni u poslednjim redovima čuju, ali onda, poput oluje koja sakupljasnagu, postajala je sve manje stidljiva, zaboravljala na nervozu dok je čista snaga njenih ubeđenja osvajala.Njena završna reč je bila da se Vestern sikjuritiz ne može smatrati odgovornim za insceniranu prevaru ufondu koja je njima objašnjena, a sada prekinuta, i koja se sama od sebe razvila. Nije bilo „namernog lošegupravljanja"; zbog toga je, na osnovu člana 10-b iz Zakona o obez-beđenju i razmenama, nevalidno.308Vrt lazPolako je primećivala kako dosadni, cinični izrazi na licima porot-nika nestaju, najpre zamenjeniznatiželjom, a zatim postepeno i iskrenim interesovanjem.

Kada se na kraju porota vratila i donela presudu u njenu korist, čitava slušaonica je ustala na noge ipozdravila je.Nakon likovanja, otišla je do Hjua. Sada će on bez sumnje da joj da A. Ali je na radu, ocena Cprepravljenasamo na B-. „Još uvek nisam saglasan ni s vama, ni s porotom", napisao je, „ali vam čestitamna hrabrosti." Prvo se osetila slomljenom, prevarenom, ali je onda shvatila - da je ona stvarno pobedila.Uspela je da izmeni Hjuov izuzetno težak kriterijum ocenjivanja i ta ocena B ju je smestila u sam vrh. Onaće diplomirati kao summa cum laude, u prvih deset posto u svojoj klasi. I što je još važnije, znala je da uživotu može sve da postigne, koliko god da je strašno ili rizično, sve što bi zaista iskreno želela da uradi.Ali, zar ona deo svog uspeha nije dugovala i Maksu? Bez njegove podrške i pomoći, bez njegovogpropitivanja, grdnje, navijanja, ona ve-rovatno nikada u tome ne bi uspela.Sada se okrenula ka njemu - oh, moj dragi, odani prijatelj - i zaista se iskreno nasmejala, osećajući da staribes prema Brajanu polako nestaje.„Izgledaš, kako bi Britanci rekli, veoma zanosno", rekao je. Nosio je crni večernji sako sa crnom satenskommašnom i široki tamni pojas s paunovim šarama koji je kupio u Libertiju. Nikada ga nije videla da izgledatako dobro, čak i elegantno, kovrdžava smeđa kosa uredno začešljana, a plave oči su je podsećale navedžvud porcelan koji se na to-ploti presijava. „Podsećaš me na Nika Čarlsa."*Maks se nasmejao, podižući se sa sofe. U tri krupnija koraka, našao se pored nje, zakačinjući gornju kopčuna leđima njene haljine, usled čega joj se u glavi zavrtelo, čineći da se oseća savršeno zbrinutom. DragiMaks. Najdivniji prijatelj na svetu.Malena omaška, to je bilo sve - kada ju je juče poljubio u taksiju. Oboje, u svem tom uzbuđenju zbogsporazuma bez suđenja, za trenutak zaboravljajući ko su...Da, slabašan glas u glavi joj je šaputao, ali nisi to onda pomislila, zar ne? Kada te je on ljubio, ti si seosetila... pa, uživala si, zar ne? I bila si sigurna daje i on mislio...* Nick Charles (1946), američki sportski komentator i novinar.lin Gudž309A kada ga je večeras videla kako se isticao svojim izgledom i da je -priznaj, zašto ne priznaš? - potpunoseksi, osetila je isto treperenje i zapitala se: Kako H bi me poljubio u krevetu?Rouz se osetila postiđeno i uznemireno. Kakav je ona idiot! Maks se verovatno u taksiju posramio zbog togpoljupca isto kao i ti. A šta ako jeste želeo da vodi ljubav s njom? On je oženjen, pa bi za njega to bilasamo prolazna afera. A nakon toga bi se u društvu osećali neprijatno, nesigurni gde se nalaze. Ne, ona jeMaksa cenila i previše da bi dozvolila da se tako nešto dogodi.„Premlada si da bi se setila Trećeg čoveka", Rouz je čula Maksov glas kraj uva, blag i veseo, zbog čega sunjene zbunjene misli nestale poput osušenih latica maslačka. „A gde je onda tu misterija?"„Imam jednu za tebe. Možda možeš da mi kažeš zašto su, kad smo oboje ostavili cipele napolju

ispredvrata, samo tvoje vratili uglancane?" „To je elementarna stvar, draga moja. Britanci možda mogu da trpeženu na prestolu, ali glancanje njenih cipela bilo bi previše."„Imam za to odgovor." Rouz se savila, smešeći se, skinula jednu od visokih potpetica koje je sama očistila istavila na tešku mesinganu ručku na vratima odmeravajući je s druge strane sobe.Pala je na sredinu uz zadovoljavajući udarac i odmah se osetila bolje. Ne samo zbog zabave već i svegaostalog.Vratila se do Maksa uz trijumfalni pogled. „Hoćemo li onda da krenemo?"Ponudio joj je ruku, još uvek se smešeći, a plave oči kao da su mu poigravale. „Ushićena Pepeljugo."Oslanjajući se na Maksa, Rouz je skakutala do mesta gde je bila cipela, pitajući se kako je Pepeljuga uspelada pobegne niz stepenice noseći jednu staklenu cipelu.Sve je moguće u bajkama... čak i ono 'Srećni do kraja života'...Na vratima joj je Maks pridržao novi kišni mantil. Dok je ona gasila svetio, bacila je pogled na prozorizmeđu teških zavesa. Starinske ulične lampe ovenčane bledim krugovima magle. Slabo žućkasto treperavosvetio se naziralo iznad Temze. Zamišljala je da čuje tupe udarce kopita, škripu točkova na kočiji. Magičnekočije koje će je odvesti u noć.Iznenada se Rouz osetila srećnom, srećnijom nego što se godinama osetila. Ovo je bila bajka. London...zabava s lepim ljudima... ova haljina. Nešto što pripada nekom drugom vremenu. Mesto gde je sanjarenjesigurno.310Vrt lažiTaksisti je bilo potrebno dosta vremena da pronađe kuću Ruperta Everesta. Sve kuće na Čejni Voku su bileudaljene od Kings rouda i ц mraku su grane ogromnog drveća i bujno lišće sakrivali njihove garave fasade,tako da je brojeve bilo skoro nemoguće pročitati.Rouz je pogledala na sat, jedva razaznajući slabi odsjaj brojeva. Kasne. Skoro sat vremena. Pa, možda nećeni imati veze šta ona nosi. Do vremena kada oni tamo stignu, zabava će možda da se završi.Maks je, kao i obično, ostao hladan. Rouz je osetila njegovu ruku na svojoj, kao i to da ju je malo stisnuo.„Ne brini se. Biće takva gužva da Rupert neće ni primetiti. On promoviše nekog novog autora - mislim daje Amerikanac - i verovatno je pozvao ceo BBC, svakog kolumnistu tračara iz Flit strita i neke rokere, radidomaće atmosfere. On uvek to radi. Kada je promovisao Džonatanovu knjigu, Rupert je iznajmio pozorišteOldvič i tamo, na pozornici, napravio zabavu." Namignuo joj je. „Čak je pozvao i Devon Klark."Iznenadna škripa kočnica ih je oboje skoro izbacila sa sedišta, a onda je taksista uspeo da se zaustavi dotrotoara, pored visoke ograde od kovanog gvozda.„Ovo mora da je ta kuća", izjavio je gunđajući.

Rouz je izašla iz taksija i u tami primetila nekoliko statua anđelčića s krilima, po jednog na vrhu svakekapije, od predivnog kovanog gvozda; izgledalo je kao da će svakog trenutka da polete.Prošla je kroz nekoliko visokih izrezbarenih vrata u hodnik s mer-mernim podom veličine jedne garsonjere,s duplim kružnim nišama ispunjenim ružama; na desetine i desetine njih su se nalazile u ogromnimefektnim saksijama - na jednom zidu sve tamnocrvene boje, a na drugom samo bele. Osetila je pomalozagušljivu vlagu, usled teškog parfema. Kroz dvokrilna staklena vrata koja su se otvarala u hodniku, Rouzje primetila široke stepenice koje krivudavo vode na gornji sprat i čula je buku pomešanih glasova odozgo.Kapute je složila sluškinja koja kao da je došla iz filmova tridesetih godina, u crnoj uniformi, sa čipkastomkeceljom i kapicom. Onda se ispred njih, na vrhu stepenica, stvorio nizak elegantan čovek u smokingu boješljive i krenuo kako bi ih dočekao i pozdravio.Maks je pojačao svoj stisak podrške preko njenog lakta i šapnuo joj-„On je pomalo ekscentričan. Takođe išarmantan."„Kakvo zadovoljstvo što te vidim... Oduševljen sam da si mogao da dođeš", izgovorio je njihov domaćin ujednom dahu. Rouz je uz;//•* Gudz311zadovoljstvo pomislila: On nema ni najmanju ideju ko smo mi. Ali, srdačnost njegove dobrodošlice jepotisnula njegovo slabo pamćenje. Onda je Rupert pogledom prešao Rouzinu haljinu i pljesnuo svojimrukama - malenim i zbrčkanim kao u bebe - po grudima, kao da se moli. „Izgledaš preslatko, draga moja.Gde si pronašla tu haljinu? Ne, nemoj da mi kažeš. Užasan sam u tajnama, a svaka žena na ovoj zabavi ćeto želeti da zna. Hajdemo uz stepenice. Hoću da upoznate našeg počasnog gosta." „Poznati pisac, zar nisitako rekao?", uspeo je da se ubaci Maks.Rupert se nagnuo blizu njih, tako blizu da je Rouz mogla da vidi i svaku linijicu oko njegovih zelenih očijuboje zada. „Njegov prvi roman, u stvari, ali usuđujem se da kažem da će ubrzo da postane poznat. I zamene je to genijalno takođe. U stvari, jedna ptičica mi je ni uvo šapnula da će neko iz Tajmsa za njega danapiše da je literarno otkriće decenije. Vidite, neka vrsta Hemingveja, čovek je u stvari pucao na ljude uVijetnamu. Verujem da je naziv knjige neka vrsta vojnog žargona - Dvostruki orao. Možda ste je većpročitali?"Rouz je osetila kako njeno srce prestaje da kuca, kao da je pesnica pala na njega i užasna hladnoća jekrenula polako da joj se penje uz ključnu kost.Brajanova knjiga, oh bože, oh da...Setila se šoka kada ju je videla na polici u knjižari Dabldeja na Petoj aveniji. Podigla ju je i piljila u

sjajnu iprašinom pokrivenu fotografiju čoveka koga je tako iskreno, tako dugo volela, osećajući kao da ju je nekopogodio pravo kroz centar.Rouz je želela da vrisne, da ovog čoveka lažljivca zgrabi za ramena i protrese taj blesavi osmeh sanjegovog lica. Ti ga ne poznaješ, i ništa ne znaš o meni, pa kako se onda usuđuješ da se ovako umešaš unaše živote?Iznenada je njen bes nestao i ova kuća, sve oko nje je iznenada postalo sivo, dosadno i daleko. Osetila seneizmerno umorno, glava joj je kilometrima lebdela iznad teškog i beskorisnog tela poput panja.Molim te bože, pomislila je Rouz, ne mogu ponovo da prolazim kroz to... ne dozvoli da se to dogodi...„Rouz?" Oštar glas je prekinuo zujanje u ušima. „Rouz... jesi li dobro?"Maks, pomislila je, držeći se tog glasa poput konopca za spašavanje. Hvala bogu da imam Maksa.Sivilo je nestajalo i Rouz je primetila da gleda u Maksa. Videla je čoveka koji izgleda kao bivši bokser,kosa mu postaje seda, ali oh, tako )e predivno da je tu, čovek na koga možeš da se osloniš, uvek.312„Dobro sam", čula je sebe kako izgovara, hladno poput ledene vode „Samo sam umorna. Vremenskarazlika. Mislim da sam iznenada ose-tila umor."„Zašto ne prilegneš malo, draga moja?" I njihov domaćin je bio dobar i zabrinut. „Gore ima koliko hoćešspavaćih soba gde te neće drugi uznemiravati... iskreno, zaista izgledaš pomalo kao komadić Madam Tiso."„U redu sam", ponovila je Rouz još odlučnije. „Stvarno."Primetila je svoj odraz na dugačkom art deko ogledalu od ebanovi-ne i hroma na dnu stepenica i duboko jeudahnula. Bože, zaista je bila bleda.Rouz se zatim kao u snu pela uz stepenice, bolje reći lebdela je, jer nekako njene noge kao da nisupripadale njenom telu.Smešila se i graciozno klimala glavom elegantnim ljudima pored kojih je prolazila. Evo me ovde i nijesmešno, jer ja u stvari nisam ovde, samo se pretvaram da jesam.Onda su došli u ogromnu sobu na vrhu, s prelepom belom tavanicom i belim zidovima, a zanimljivi oblici iboje su se pojavljivali pred njom - tamnocrveni zmajevi na crnom lakiranom kineskom ormanu, ogromnoMondrijanovo platno sa žutim i crvenim kvadratima, ogledala koja se presijavaju od drugih odraza, čitavaplejada muškaraca u smokinzima i žena u šljokicama koje se presijavaju.I iznenada ga je primetila: stajao je pored ogromnog prozora koji je povezivao tavanicu s podom, leđimaokrenut, naslonjen i delimično pognut, a njegovo lice je poput duha svetlucalo na zatamnjenom staklu iništa drugo, niko drugi nije postojao.Brajan...Rouz je osetila da se šampanjac koji je upravo popila pretvorio u kiselinu. Palio joj je grlo i dalje nastavljaoda žari, sve niže ka njenom stomaku.Prisetila se prvog čoveka s kojim je spavala nakon Brajana. Jedan od njenih profesora sa Njujorškog

univerziteta, nizak, zdepast čovek, guste tamne kose i brade poput krzna, koji nije uopšte izgledao kaoBrajan, osim što su njegove naočari imale isti okvir od kornjačevine kao Brajanove koje je nosio dok bičitao. I otišla je s njim u krevet zbog toga. Zbog njegovih naočara. Izveo ju je na pivo i piću, diskutujućinon-stop o Prustu, a onda je ona otišla do njegovog stana, popela se na njegovu prljavu posteljinu idozvolila mu da s njom vodi ljubav. Nije osetila ništa drugo osim tuge.Ai:;n Gudž ________________________________________313.Ou tada je bilo i drugih muškaraca, nekoliko, muškaraca koji su jojdopadali, s kojima je flertovala, muškaraca u čijim je telima uživala. Ali nikoga nije volela, ni za kim nijeni suzu pustila, niko ne bi mogao da joj uništi život kao Brajan.O bože!Kako da mu priđe? Da s njim priča, da se ponaša kao da je sve savršeno normalno, samo pomaloiznenađujuće da se dva stara prijatelja iznenada sretnu na neobičnom mestu...Nekako je uspela da došeta do njega, da se odvoji od Maksa i krene prema Brajanu kroz vazduh gust kaovoda. Zvuči oko nje su bili prigušeni, kao da je pod vodom. Razgovor je došao do niskog šuma, ali je zvukleda u nečijoj čaši njoj zvučao poput nagle lomnjave stakla.Onda se suočila s njim i pružila svoju ruku ka njemu - ruku koja nije njoj pripadala, već nekom stvorenju izmuzeja voštanih figura koje je upravo postala. Primetila je šok na njegovom licu kada ju je prepoznao.Trenutak pukog bola. Onda je postao isti čovek kao i minut pre toga.Suv i gladan. Te reci su joj pale na pamet. Kliše iz nekog razvodnjenog romana. Ali je svejedno opisivaoBrajana. Lice koje je nosila u svom srcu poput kameje svih ovih godina, samo s nešto oštrijim crtama,dužom kosom, koja se kovrdža iznad kragne njegove braon jakne od rebrastog somota, sa senkom preranoosedelih vlasi na slepoočni-cama. Te srebrne oči, koje izgledaju kao da su odnekud iznutra upaljene, sadasu samo kao ogledala u kojima je videla svoj sopstveni odraz. „Zdravo Brajane", pozdravila ga je.»Moj bože, ne mogu da verujem... Rouz!" Čaša u ruci mu je ispala, ali je uspeo da je uhvati brzim naglimpokretom, a kapljice tečnosti boje ćilibara su se prosule na beli tepih. To joj je dalo trenutak da ispliva napovršinu, uhvati dah pre nego što ga je čula da uzvikuje: „Ti si poslednja osoba na Zemlji koju bihočekivao da vidim ovde!"Ona se kratko, veselo nasmejala osmehom koji je smetao i njenim ušima. „Pa, i ja takođe. Mislim, ti siposlednja osoba koju sam očekivala da vidim. Kako 5/ ti?"„Dobro. Bolje nego ikada. Napisao sam knjigu. Čak sam uspeo i da nađem izdavača i prodam nekolikoprimeraka. Gospodin Everest je °vde u Engleskoj medijski propraća."Smejao se, a to je bio takav veštački, usiljen osmeh da je Rouz žele-ia da ga udari, baš kao što je želela daudari one kartonske postere postavljene u knjižarama. Fraze su joj prolazile kroz glavu, delovi kritika k°Jeje pročitala.

- debi moćnog književnika...314Vrtio*...više ogoljene snage od NAGOG I MRTVOG, dirljivije od NA ZA PADU NIŠTA NOVO...... DVOSTRUKI ORAO je prava šifra za vojne operacije u Vijetnamu... ali je takode i simbol razočaranjanjenog heroja u svoju zemlju Nemojte da čitate ovu knjigu ako se ne spremite da vam se srce slomi a načinna koji razmišljate o modernom ratovanju vam se zauvekpro-meni...Ona ju je pročitala, želela je da je mrzi, ali ju je knjiga toliko ganula da je satima nakon toga plakala.Rouz je i sada želela da zaplače. Tople suze su pretile da je izdaju i sakupljale su se u dnu njenog grla.Zamišljala je da se tanušna linija lomi i lagano se iskrivljeno kreće sa uglova njenog nesigurnog smeha.Onda je čula Brajana kako govori: „Rouz, želim da upoznaš moju ženu..."Neverovatno, ali ona je bila tu. Sve vreme je stajala pored njega, a ja je jednostavno nisam videla.Sada je iznenada izgledalo da je Brajanova žena jedina osoba u prostoriji.„... Rejčel..."Rouz je uz bol pomislila: Ona je prelepa. Nisam očekivala da će biti tako lepa.Sićušna i nežna, lepog lica i za glavu niža od Brajana, ali ništa nije bilo lutkasto na ovoj ženi. Ona je zračilasnagom, nekom značajnom svrhom. U njenim očima, svetlim i plavim poput plavičastog plamena, isićušnim mišićima koji su se videli na njenoj koži, Rouz je sebe videla kako se osmehuje i pozdravlja snjom.Nežni prsti su se obavili oko njene ruke u čvrst i iznenađujuće težak pozdrav. Sve u vezi s Rejčel je bilosveže i čvrsto, svetio, vrelo, pu~ calo od intenziteta. I različito. Nekako, ona nije podsećala ni na jednu ženuu prostoriji. Svuda su se videle perlice i šljokice ušivene na obojenu svilu, a eto, ona je nosila jednostavanlaneni kostim kao jednostavne poruke zahvalnosti koje se pišu na jednom jedinom parčetu skupocenogkancelarijskog materijala. Kosa joj je bila boje svetlog ćili-bara, brendija iz neke dobre godine, sarazdeljkom po sredini, a padala je u blagim talasima preko sićušnih ramena, nekako čudno slobodna.Rouz se smešila, drmala joj ruku i nije mogla da skine oči sa tan-ke zlatne burme na trećem prstu Rejčelineleve ruke. Želela je da joj Je strgne s ruke. Ona nije tamo pripadala.Taj prsten je moj. Trebalo je da ja budem ta koja će da ga nosi. jan bi trebalo daje moj muž, a ne tvoj., ,lif-, Cudž_________________________________________315Suze su se borile da izađu na površinu, vrele i gušeće i Rouz je znala da ne može više tu da stoji ni sekundui ljubazno se osmehuje. Izvukla se i pobegla, probijajući se kroz gomilu - idite, do đavola, svi vi, baš mebriga šta mislite - niz stepenice.Dugačak hodnik, vrata iza njih, i iznenada se Rouz našla u bašti. Bašti staroj koliko i sama kuća, tamnoj itihoj poput bunara. Zidovi od cigle su bili pokriveni engleskim bršljanom, a fontanu, prekrivenu mahovinom,

čuvao je bezglavi kameni Kupidon.Bilo je mirno, osim zvuka vode koja kaplje sa lišća na put od cigala, šupalj i nekako bezdušan zvuk.Rouz je sela na vlažnu kamenu klupu i primetila da još uvek drži praznu čašu. Poput nekog lika koji patizbog neke gorke šale na kraju komada Noela Kauarda. Počela je da se smeje, ali se smeh pretvorio u neštodrugo i iz nje su se čuli prigušeni jecaji.Podigla je svoju praznu čašu prema bezglavom Kupidonu. „Ovo je za nas, Braje. Neka počivamo u miru."21.„Rouz... žao mi je."Iza sebe je čula nežan Brajanov glas koji ju je u toj tišini iznenadio. Rouz je osetila kako joj se kožanaježila. Srce joj je kucalo glasno i ne-ravnomerno poskakivalo dok se naglo okretala licem prema njemu.„Žao zbog čega?", gorko je pitala. „Žao ti je što si večeras ovde? Žao ti je što ja imam lepe manire pa samdošla da se pozdravim? Ili ti je samo žao što si me bez reci otkačio nakon svih onih godina? Znaš li,Brajane, da je tačno ono što kažu da jedna slika vredi kao hiljadu reci. Nemaš pojma koliko je to tačno..."Završila je slomljeno.Zurila je u njega, tražeći na njegovom licu ono što se nadala da će da pronađe. Povređenost. Bol. Dragibože, neka on oseti makar maleni delić svega onoga što sam ja propatila. Ali kada je u tom razvodnjenomodsjaju svetlosti koja je padala s prozora iznad njih videla koliko je on bled, kako je ubijeno i nesrećnoizgledao, jedino je želela da mu priđe, baci svoje ruke oko njega i uteši ga.U tom trenutku je Rouz znala zašto ona nikada neće moći njega da se oslobodi. Jer nije mogla da odluči dali da ga voli ili mrzi. Bože, zašto si sve morao da učiniš tako teškim? Zašto, kada bi mržnja prema njemubila mnogo lakša?„Nije bilo tako", rekao je. „I nije mi žao što si večeras došla. Rouz... ja... mislio sam da te zovem, tolikoputa. Ali..." Bespomoćno je raširio ruke, što je govorilo i sve i ništa.Rouz je bila svesna svojih ruku koje su se tresle, nokte je zarivala u dlanove. Dah joj je grebao grlo vrelim,suvim uzdasima. Majko božja? zašto ona ponovo mora kroz sve ovo da prolazi?Ali je duboko u sebi znala da iako je želela da pobegne, to nije mogla. Ovo je nekako bila njena sudbina;kao da su ona i Brajan bili na nekoj stazi, dolazili iz suprotnih pravaca, a ovaj susret je neizbežan sudar.„Da sam znala da ćeš večeras da budeš ovde", rekla je, „ne bih došla. Svoje stisnute šake je prinela licu,hladnom kao da je bilo od leda. „f bože, Brajane, zašto? Zašto si to uradio? Sve ove godine... samo želimda znam zašto. To me je ubijalo. Što ne znam zašto. Zašto si se njome oženio?"Usledila je duga pauza, a onda je Brajan nežno rekao: „Nije to bilo zato što te nisam voleo, Rouz. Želim dato znaš. Ako je to moglo^------------------------------nešto da promeni, ja... pa, pokušao sam da te vidim kada sam se vratio, ali ti..."

„Spustila sam ti slušalicu, je Г tako? Koliko se sećam na desetinu puta. Da li misliš da to išta menja?Iskreno, Brajane? Isuse, je li trebalo da se negde na ručku nađem s tobom, saslušam tvoja bedna opravdanjai objašnjenja, dozvolim ti da sve to upakuješ u jedan lep paketić za kraj? 'Do viđenja, drago mi je bilo dasam te poznavao i uzgred, hoćeš H taj goveđi sendvič u ćošku sa senfom i salatom od kiselog kupusa?'"Ona je sada plakala. „Bili smo bolji od toga, zar ne, Brajane? Bili smo nešto više od nekoga iz Bruklina kose zajebava na krovu."„Rouz... Rouzi..." Pružio je ruku prema njoj, kao da je želeo da je uteši, ali nije znao kako. Te dugačke rukesu bile tako blede u tami da su delovale skoro nestvarno. Toliko ga je volela, a on ju je tako dobropoznavao, intimno. „I dalje bih voleo da postoji način da ti to objasnim. Samo... ono što sam želeo daznaš... jeste da nije bilo tako jednostavno. Nije to bila ishitrena odluka, da sam jednog dana samo odlučioda će to da se dogodi, da će tako da bude."Rouz je posmatrala kako mu ruke padaju sa strane. Svalio se na klupu, ukočeno piljeći u tamu.Bespomoćno je pomislila: O Isuse, srce mi se čepa samo kada pogledam u njega. Stariji, mršaviji, pa tekoske koje štrče sa njegovog lica poput kamenih vrhova na planini i - još uvek ne mogu da verujem - tiosedeli delovi oko slepoočnica.„Mnogo ljudi će pokušati da ti ispriča kako je bilo tamo, u Vijetnamu", kolebajući je počeo da govori. „Aliniko, ni ja, niti iko drugi, neće uspeti da te ubedi da je stvarno bilo tako. Bilo je poput... pa, pa, kao tamo,rat, džungla - to je jedino što je tamo ikada postojalo i ništa drugo nije bilo stvarno. Ni kuća, ni mojaporodica, pa čak ni ti. Svi vi... zamišljajući vas šta radite... to je bilo kao kad gledaš neki od onih starihcrnobelih zabavnih programa gde je prijem loš i znaš da iako ga kupuješ i slušaš sve te glupe razgovore,znaš da su to samo glumci koje plaćaju da glume i koje baš briga jedne za druge. Nije bilo važno kolikosam puta rekao sebi da me ti čekaš, da me voliš, ali... nikako nije izgledalo stvarno. A onda kada mi nisipisala..."Rouz se osetila kao da joj je zabio nož u srce. „Tvoja pisma. Nana ih je krila od mene. O bože. Zar nisidobio moje..."„Dobio sam tvoje pismo. Prosledili su mi ga u bazu. Ali tek kada su me otpustili. Kada smo se Rejčel ija..." Glas mu se stišao. „Dakle vidiškako je bilo."»Brajane, da li od mene tražiš da ti oprostim? Da li stvarno hoćeš da ti poverujem da si se njom oženio jersi pomislio da sam prestala da te volim?"318Vrt L

Okrenuo je lice ka njoj i ndela je suze u njegovim očima. „Više ništa ne znam, Rouz. Toliko vremena jeprošlo. Stvarno ne znam šta sam mislio tada. Samo znam kako sam se osećao i da to verovatno nije imalonikakve veze s tobom ili s onim što je stvarno. Kada sam bio ranjen... postalo je još gore, to osećanje. Biloje kao da sam spavao, pa se upravo probudio, a sve što se desilo pre toga je bilo poput sna. Nekih od tihsnova jedva da sam se i sećao."„Poput mene?"„Ne. Sećao sam se tebe, Rouz. Ti si samo... ti si bila iluzija. Jedina realnost oko mene je bila ta bolnica, tajkrevet u kome sam ležao i stravičan bol. I Rejčel. Ona mi je spasla život, Rouz. Ona... ona je bila stvarna."Rouz je pomislila: / ovo je takođe stvarno, kako se ja sada osećam. Mrzim ga što ovo radi, što pokušava dame natera da sve to razumem. Što mi sve ovo govori i još višeme povreduje.Ali deo nje je razumeo. Bio je daleko od kuće i nešto strašno mu se dogodilo... i to nešto je uzelo njihoveživote i potpuno ih razdvojilo.Sada je takođe razumela, nakon svih ovih godina, da Brajan nije želeo da je povredi. Ali onda,zar nije onasve ovo vreme znala - u najdubljem delu svog srca, gde oproštaj leži zakopan?Rouz je na njegovom licu videla da on govori istinu, najbolje što zna. Njegove oči ispunjene suzama su sena svetlu na momente presijavale jarko i svetio poput polomljenog stakla.Konačna istina joj je iznenada sinula: da ga ona čak i sada voli i da će i dalje da ga voli, bez obzira na sve.„Brajane..." Gušila se.Iznenada je osetila slabost u kolenima. Stropoštala se na klupu pored njega, zarila svoje vrelo lice naizlizane linije njegovog somotskog sakoa, privila se uz njega kao nekada kada je bila dete i sanjala prelepesnove, osećajući da ukoliko uspe da se uz njega dovoljno snažno privije, i dalje će ga imati kada seprobudi...Rouz je osetila kako se njegove ruke privijaju uz nju, kao da on teši izgubljeno dete i s bolom u srcu seprisetila svih onih trenutaka kada ju je on ovako u naručju držao. Kao da su to uloge koje su za njih stvorenei nastaviće se do kraja njihovih života.„Poljubi me, Braje", plakala je, udaljivši se malo od njega uz podignutu glavu kako bi joj se lice srelo snjegovim. „Ne radi mi ovo. Ne te-raj me da te za to molim. Samo me... za boga miloga... poljubi." „Rouz,ne mogu..."319Neka je proklet. Ona će da ga natera da je poljubi. Morala je da zna da H u njemu postoji neki deo, kolikogod duboko zakopan, koji je i dalje voli.Rouz je stezala svoje ruke oko njegovog vrata vukući ga ka sebi kao da se davi, a on pliva ka njoj kako bije spasao. Bože... o bože... koliko je samo puta ona žudela za ovim? Sanjala da on po nju ovako

dolazi?Molim te, Brajane, molim te, poljubi me samo jednom... samo jednom...Onda ju je on poljubio, otvorio je usta, naglo i slatkasto, željan nje, uz prigušeni jecaj u svom grlu... Vidiš...oh Brajane... ti me voliš...„Ne!", uzviknuo je. „Ne... ne mogu. Ne smemo. Rouz, sve ove stvari koje sam ti ispričao, sve je to tačno.Ali je to bilo pre dosta vremena. Ja volim Rejčel. Ona je moja žena. Ovo... ovo nije smelo da se dogodi.Žao mi je."„Žao?" Slab osmeh se nazirao na njenom licu. Žao ti je kada zgaziš nekome nogu ili kada srušiš lampu. Aline i kada srušiš ceo nečiji svet.Brajan je ustao i stajao iznad nje sa izrazom neizmerne tuge. Žele-la je da viče na njega, da ga udari. Nesažaljevaj me, ti kopile! A/e želim tvoje sažaljenje!„Stvarno mi je žao, Rouz."Ništa nije ostalo da se kaže. On se sada udaljavao, i nosio sa sobom sve što je ikada u životu želela.O bože, boli, tako prokleto boli...Rouz je plakala od besa i bola, bacila je na njega praznu čašu šampanjca koja je stajala na kraju klupe, kakobi ga povredila isto onako kao što je i on nju povredio.Ali se umesto toga njena ruka nekako izvila oko čaše. Usledio je oštar zvuk i stravičan bol. Rouz jepogledala ka dole i videla tamnu i gustu krv, oštre deliće stakla koji joj štrče iz ruke. Bože, šta sam uradila?Šta sam to uradila7.Sedela je držeći se za zglob i kao hipnotisana zurila u stravičan prizor krvi koja se širila, obrazovala jezerou njenom dlanu, klizila niz njen zglob i padala joj u krilo praveći fleku na somotskoj haljini koju je nosila.„Rouz... o Isuse, šta..." Brajan. Zar nije otišao? Ne. Jer je on bio tu, baš tu, pored nje, držao je, ispirao njenupovređenu ruku, a svetle kapi krvi su uflekale prednji deo njegove bele košulje poput malih crvenihcvetova.„Izgleda duboko", govorio je, dok mu je glas podrhtavao. „Možda će morati da se ušije. O bože, Rouz..."Onda je on zaplakao, potpuno sezgrčio i ispustio užasan krik, poput neke strašno ranjene životinje i čuo se zvuk koji nije namenjen ljudskimušima.Osećanje nekog uvrnutog zadovoljstva se javilo u njoj. Rouz je tada shvatila, u nekom delu svog mozgakoji se oslobodio bola, da je on bio njen. Šta god da se dogodi, koliko god oni sebe ili jedno drugo povređivali,Brajan će uvek biti njen.Dok ju je Brajan vodio uz stepenice, s krvavom rukom zavijenom u njegovu maramicu, Rouz se osetilaneobično razdvojenom. Pomislila je: Ništa od ovoga se stvarno ne dešava. Samo gledam film o sebi. Jednuod onih drama sa BBC-ja koje prikazuju u Požarištu remek-dela.Masa ljudi je postajala nešto tiša i pomerala se u talasima, kao da ju je neko izvežbao na taj način.Razdvajanje Crvenog mora, Čin prvi, pomislila je, a jedan deo nje je sada čuo zamišljen smeh.

Izgledalo je da se uštogljena i uredno sređena soba nekako razdvojila, a zatim ponovo uredila kao u nekombizarnom kolažu. Malene stvari su iskakale pred njom, drmale je i potresale. Cigareta koja je potpunodogorela u ruci visoke plavuše koja je samo skamenjeno stajala i sa užasom sve to posmatrala. Belapersijska mačka se spretno kretala između gomile nogu. Šara mokrih krugova koji se na površini stola zakafu prepliću, poput talasa u jezeru.Onda, pojavljujući se kao neko priviđenje, ona je bila tu. Rejčel. Ramenima se probijala kroz gomilu,krupnim koracima se kretala na-pred i izgledalo je daje iskočila pravo iz ove izmaglice crvenila... sve jesada bilo plavo, plavetnilo njenih očiju, plavetnilo snova, dima i nesta-lih obećanja.Moja bliznakinja, pomislila je Rouz, da, to si ti. Moja sijamska bli-znakinja. Ti me ne poznaješ. Ali sam satobom godinama živela. Povezana s tobom. Mrzela te. Pitala se zašto si nju izabrao umesto mene...„Dozvoli mi da ti pomognem", hladno je rekla Rejčel. Rouz nije mogla da veruje šta čuje. Ali su onda tinjeni jaki prsti stezali njen zglob. „Ja sam doktor."Ovo je film, pomislila je Rouz. Ovakve stvari se ne događaju u stvarnom životu.Rouz se povukla, udaljavajući se od Rejčelinog dodira, mrzeći njenu nežnost, njenu stručnost, čak i višenego gruba, opasna. „Ne... ne... biću u redu. To je... ne mislim da je duboko... hvala ti, ali ću uspeti da..."„Ne budi blesava!" Rejčel ju je ponovo čvrsto uhvatila za zglob, po put starije osobe koja vodi tvrdoglavodete preko opasne ulice. ,J°S321k krvariš. Mora da je duboko. Kako se to dogodilo?" Oči su joj se "krenule ka Brajanu. Samo na trenutak,ali je Rouz videla znak pitanjau njima.Ponovo je osetila onaj potajni blesak trijumfa koji je osetila u bašti. Ovoga puta se nije udaljila. Obuzela juje neka vrsta znatiželje. Iznenada je želela da upozna ovu ženu. A ako bi se njoj približila, možda bi toznačilo da će se pomalo približiti Brajanu, zar ne? Da vidi Rejčel kroz Brajanove oči i sazna šta je to u njojšto je nateralo Brajana da se u njuzaljubi.Upoznaj neprijatelja. Nije li to ono što Biblija kaže? Možda će uspeti da otkrije Rejčeline slabosti. Mestogde bi mogla da nabije klin.„Na čašu od šampanjca", rekla je. „Polomila mi se u ruci. Mora da sam je previše čvrsto držala."„Daj da vidim." Rejčel je počela da odmotava krvavu maramicu, a onda je pogledala okolo, a njenčeličnoplavi pogled je osmotrio ljude koji su se gurali u gomili. „Ne ovde. U kupatilu."Rouz je osetila kako je neko gura napred, čvrsta ruka na njenom laktu. Pogledala je i videla poznatu osobukoja je izletela iz te gužve. Maks. Izgledao je uznemireno.„Rouz. Svuda sam te tražio. Jesi li..." Zastao je, upiljeno, a njegovo ozbiljno lice se nekako smežuralo, utrenutku ostarilo pred njenim očima. Nežno je rekao: „O Rouz, o, dušo moja."

Rouz se odmah osetila bolje i preplavio ju je ogroman talas smirenosti. Maks je bio tu. Maks će prekinutiove lude misli koje joj se motaju po glavi. Maks će ponovo uspeti da je urazumi.„Maks... dobro mi je", rekla je, a to je i mislila. „Samo mala nezgoda. Sačekaj me. Doći ću za nekolikominuta. Onda me, molim te... molim te, odvedi nazad u hotel."»Cekaću te", rekao je Maks, a u tom trenutku je Rouz u njegovom glasu, u njegovim očima primetila neštošto ju je nateralo da se zapita da li...Onda ju je Rupert Everest, stiskajući ruke uveo u kupatilo, u fanta-Z1ju art dekoa. Pločice od crnog mermera i jarkoroze porcelan, ogrojttnakada s priborom u obliku bronzanih vodenih nimfi. Ogledala suуИа na svakom zidu, osenčena blagim rozikastim osvetljenjem, umnoavajućisvaki ugao i pretvarajući sve u pravi zabavni šou.Rouz je sela na stolicu s jastucima, pored staklene posude prepune trancuske morske soli za kupanje.Rejčel je zatvorila vrata.Ostale su same.323Rouz je za trenutak osetila da i realnost zadržava dah, ostavivši n' - njih dve - u nekoj vrsti nadrealnogvakuuma. Mesto gde sve.. [ n-šta... ima neki smisao.Kao što se sada nekako osećala da je ona nekada bila Rejčel. Foto grafije iz novina nisu mogle da imaju tajefekat. Bile su tako nejasne a lice joj je uglavnom bilo sakriveno iza Brajanovog. Ne, bilo je to nešto više.Nešto zaista poznato... to je bilo ono najčudnije od svega. Rejčel je podsećala na nekoga koga je dobropoznavala... samo nije mogla da se seti na koga. Taj lik je nekako nestao onog trenutka kada bi pomislila dase setila.To je samo moja mašta, rekla je sebi.Rejčel je otvorila jedno od ogledala iznad lavaboa i preturala tražeći kutiju za prvu pomoć. Onda jekleknula na debeli podni rože itison, skinula maramicu i pregledala ranu: dugačka posekotina je dijagonalnoišla preko njenog dlana poput usta koja se keze, ali nije bila dublja od nekoliko centimetara.Rouz se osetila bolje. Nije bilo toliko loše kako je prvo pomislila. Sad јц je manje bolelo. Zurila je u temeRejčeline glave, u bledu rozika-stu liniju koja je izgledala kao da ju je neko lenjirom izvukao, u sjajnutalasastu kosu boje ćilibara koja joj je padala preko lica. Pomislila je da uzme jednu od art deko statuabacača diska koje su stajale na mermer-nom pultu i jako je spusti dole, na tu savršenu rozikastu liniju.Onda je Rejčel makazama izvukla dugačko parče stakla iz rane i Rouz se trgla. Svezi talasi bola su izbrisalinjene grešne misli. Rejčel je pogledala u nju i sama saosećajno iskrivila lice. „Jaoj. To sigurno boli. Alineće biti potrebni konci. Samo ću da ti očistim ranu i stavim na nju zavoj."„Hvala ti", jedva je izgovorila Rouz. „Stvarno, osećam se glupavo zbog svega ovoga. To je tako glupavanezgoda."

»Nezgode se dešavaju. Nisi ti kriva." Opet taj znak pitanja koji joj se nazirao u očima. Šta se tamo desiloizmeđu tebe i Brajana? Rouz je to pročitala u tom zamagljenom pogledu.Pustiću te da to sama zaključiš, odgovorila je prećutno Rouz. Ostala je mirna, posmatrajući Rejčel kakočisti ranu antisepticima s jakim mirisom, a onda je umotava gazom. Potajno se diveći vesting spretnimpokretima njene ruke, Rouz je zamišljala te ruke na Braja novom telu, kako s njim vodi ljubav, igra iznadnjega tim dodirim leptira...Stani. Odmah stani, naredila je sebi. Ovo je ludo. Ti se ponašaš №•••Rejčel ie ustala i okrenula slavinu kako bi oprala ruke. „Ostavi taj voi dan ili dva." Glas joj je nadjačaovodu koja je tekla. Sada je brisalake jednim od mekanih rože peškira poredanih na postolju za peškiazatim se ponovo okrenula ka Rouz. Pogled joj je skliznuo ka njoj, zatim je odmahnula glavom. „Šteta zahaljinu. Prelepa je. Nadam se da nije uništena."Njena haljina? Nije na to ni pomislila, a sada se osetila poražavaju-će. Pa, može da se očisti. Kada bi samo injen život mogao tako lako da se uredi, život koji je trebalo da ima s Brajanom...Ali, to je kao kad poželite da se Vijetnam nije nikada dogodio. Ili požar u kojem je njena majka stradala.Savladana, Rouz je počela teško da diše usled prigušenih, bespomoćnih jecaja, oslonivši svoje čelo nahladne mermerne pločice.„Slušaj", rekla joj je Rejčel, uz profesionalnu notu glasa, „doživela si šok. Vrati se u hotel, uzmi nekolikoaspirina, odmori se."Boreći se da zadrži svoje emocije, Rouz se kroz suze koje je zadržavala u očima fokusirala na Rejčel.„Brajan mi nije rekao", kazala je, „gde ste odseli. Vaš hotel. Da mogu da ti pošaljem ček za tvoju uslugu."Rejčel se ukočila. „To neće biti potrebno", rekla je. „Ne bih ni pomislila da naplatim nečijem prijatelju.Brajanovom", brzo je dodala. Prebrzo, uz duboko rumenilo koje joj je došlo do vrata, pretvarajući njenubežikastoružičastu kožu u ružnu išaranocrvenu boju.Rouz je osetila zadovoljstvo u dnu svog stomaka. Dobro. Dakle, i ona ima Ahilovu petu. A to je, kao što jei sumnjala, Brajan. „Dugujem ti onda", rekla je Rouz.Rejčel je zastala kod vrata, okrenula se i bacila na nju jedan poduži pogled. Rouz je pomislila: Mi smo uFelinijevom filmu, dok je gledala Rejčelin odraz u rože ogledalima, sve više i više nje, na desetine Rejčelporedanih poput domina, sićušnih i zlatastih, sa očima kao u nezabo-ravka. Još jedanput je Rouz imala totajanstveno i jezivo osećanje da odnekud poznaje to lice.....Ništa mi ne duguješ", rekla je Rejčel, a slabašan osmeh joj se pojavio na licu. „Smatraj da smo seporavnale."Ne još, pomislila je Rouz, dok joj se gorčina usađivala, ne, sve dok ti lnaš Brajana.325

22.Rejčel je ponovo proverila svoje gaćice, da bi se uverila. Nema krvi.Talas veselog olakšanja ju je preplavio dok je sedela na klozetskoj šolji u malom kupatilu na klinici.Četiri dana, pomislila je. A njena menstruacija skoro nikada ne kasni. Pa ipak, prerano je da bi se unapredradovala.Osim što jeste bila uzbuđena. Ruke su joj se tresle. Stomak joj je poigravao. Dok je stajala i povlačilagaćice nagore, nameštajući svoju suknju od somota, kolena su joj bila kao od gume. Zacrvenela se, a zatimje ruku stavila ispod tanke pamučne bluze kako bi namestila brushal-ter. Poslednjih nekoliko dana joj jepostao nešto tešnji, nekako neprijatan; a grudi su joj bile teže i nežnije, bradavice krute.Svi znaci su bili tu.Dok je prala ruke u zarđalom lavabou, Rejčel više nije mogla da obuzda svoju nadu. Pretpostavljala je da jetrudna. Nakon svih ovih godina. Uvek je postojao taj jedan slučaj u hiljadu. Baš pre neki dan je imalapacijenta, ženu koja je godinama pokušavala da zatrudni i konačno je digla ruke od toga, pomislila da je umenopauzi. Sada je u četrdeset sedmoj zatrudnela sa svojim prvim detetom. Slučajno. Ali se dešava.Molim te bože, neka se to meni dogodi! Nama. Brajanu i meni. Pomislila je na one bolne testove plodnosti.Poslednji put je čak uzela morfijum. A šta su oni dokazali, osim onoga što je ona već znala? I sada, posletoliko godina, ona je svakog jutra merila temperaturu, beležila je na grafikonu, poput laboratorijskogpacova. A tek svi ti odlasci u kupatilo i proveravanje sumnjivih mrlja! Opipavala je grudi, proveravalanjihovu osetljivost. Nadala se, nasuprot svim očekivanjima. Molila se.I uvek, na kraju, ništa.Ali ono što je bilo strašno, još strasnije od njenog razočaranja jeste saznanje da ga je ona lagala. Pustila jeBrajana da veruje da nema r zloga zašto oni ne bi mogli da imaju dete. Kada bi on znao...Šest godina, pomislila je. Ni posle šest godina ona nije pronas a pravi trenutak da mu to saopšti. To jenaravno njena greška. Brajan n je mogao da bude nežniji, ni saosećajniji. Znala je da bi razumeo ka bi murekla, ali ipak nije mogla sebe da natera da izgovori te reci. A sto duže od njega tajila, to je sve teže bilo, postajalo je kao neka vrstaprevare.AH, te prve godine su bile tako lepe da nije imala srca da pokvari jedan jedini dan, jedan minut. UNjujorku, dok je završavala svoju specijalizaciju ginekologije u bolnici Bet Izrejl, a Brajan je poput luđakaradio na svom romanu, imali su toliko malo vremena za sebe, da je svaki sat koji bi zajedno proveli biodragocen.Setila se jedne snežne večeri, kada se vukla kući nakon dežurstva od trideset šest sati... i iznenada se utaksiju setila Karnegi hola, da imaju karte za Rubinštajnov koncert to veće. Oboje su se tome nede-Ijamaradovali - veče nebeske muzike, a onda večera u Ruskoj čajdži-nici. Ali tada... jedino što je ona

želela,jedino za čim je žudela je bila topla kupka i noć koju bi provela izležavajući se u krevetu. Ali kako jemogla da izneveri Brajana? Uvek je bio tako strpljiv kod njenog prokleto nepredvidivog radnog vremena,nikada se nije žalio, nikada nije učinio da se zbog toga oseća krivom. Toliko mu je dugovala.Kada je stigla kući, Brajan je bio doteran i sijao je u svom najlepšem odelu i kravati, dugo je u nju gledao, aonda rekao: „Ne mogu da se takmičim s Ruskom čajdžinicom i njihovom klopom, ali znam da pravimdobar omlet. Šta misliš da nas dvoje ostanemo večeras, sami, ha?"„Oh, Brajane..." bila je na ivici suza od umora i olakšanja, „šta je s koncertom? Znam koliko si želeo daideš..."„Biće i drugih večeri. Karnegi hol se neće sutra srušiti. Ali izgleda kao da ti hoćeš. U svakom slučaju",nasmejao se i nacerio, tim prelepim naherenim kezom koji bi je toliko oraspoložio, „ti si mnogo zanimljivijaza gledanje od starog Rubinštajna. A uvek možemo da pustimo ploču i slušamo."I tako se ona dosta dugo relaksirala u kadi, dok je Brajan spremao večeru, a onda su zajedno slušali muzikudok su jeli. Posle toga ju je °dveo do spavaće sobe i polako i nežno je svlačio. Počeo je da joj liže grudi inežnu šupljinu između njih, ostavljajući vlažan trag svojih usa-na na njenom stomaku. Onda je zbacio svojuodeću i povukao je na dušek.,,A sada za desert", mrmljao je i opasno se smejuljio. Prodro je u nju i obuzeo ju je dubinski talas njegovestrasti... koja se Polako rasplamsavala, podizala je iznad umora, terala je da vrišti, i da lzvija kičmu kako biga celog uzela, što je više mogla.Zaspavši na njegovim rukama, osetila je takvu sreću... razmišlja-a je kako je udata za ovog predivnogčoveka i ceo život i ovakve noći S4 pred njima. A možda će jednoga dana čudo da se dogodi i ona ćeda zatrudni - specijalista je rekao da je to nemoguće, ili jedva. , ^ ,------------,~ ~ "v-.^g^c, ш jeava mogućeMožda se to sada dešava, baš u ovom momentu... beba... Brajanova h ba... a onda će sve /aisfa Ha НпЛоc--.,.-;;«—Bože, kada smo poslednji put vodili ljubav?, zapitala se dok je staja la iznad lavaboa i brisala ruke. Te noćikada ju je probudio iz čvrstog sna svojim dodirima a njegova želja bila tako intenzivna.Ali, ona će sve to uskoro da mu nadoknadi - čim uspe da dobije nekoliko slobodnih dana, oni će da odunegde gde je romantično, možda na Antigu. To mesto je vredno njene žrtve, zar nije tako? Njena klinikagde će uspeti nekako da nadoknadi, možda čak i zaboravi smrt sa kojom je živela u Vijetnamu, mesto gdesiromašne žene mogu da dobiju dobru prenatalnu brigu. Bože, bilo je tako teško izboriti se s birokrati-jom -advokati, preporuke, razgovor za razgovorom, gomila aplikacija i formulara — samo zbog njihove

malesvote novca za finansiranje prekoračenja. Takođe je bilo teško pronaći nekog dobrog doktora poput nje, dačeka dok Kej završi svoj kurs za medicinsku sestru-babicu, da pronađe odgovarajuće mesto.Setila se dana otvaranja Zdravstvenog centra za žene na 1st sajdu. Vedra žuta boja koja skoro da se osušilana zidovima mesta koje je više od šezdeset godina bilo radnja tehničke opreme, a na podu se sjajio novipod od vinil ploče sa svežim slojem laka. Čekaonica - s delimič-no uleglim polovnim kaučima, biljkamakoje vise, korpama sa svetlim plastičnim igračkama - čitav dan nijedna osoba nije ušla na vrata, a mesto jebilo napušteno kao metro stanica u tri ujutru.Onda je Kej dobila inspiraciju za kafu. Na prozor su stavili novi znak, na engleskom i na španskom:BESPLATNA KAFA I KROFNE. Tog dana su se pojavile tri žene. Postiđene, tamne kose, spuštenog pogledai s uljudnim osmesima, balansirajući debeljuškaste bebe na svojim kukovima. Do kraja nedelje,čekaonica je bila prepuna.Posle godinu i po dana, sve je dolazilo na svoje mesto. Ove ponosne, opore žene su počele da joj veruju.Ona ih je porađala, slušala njihove probleme, pomagala kada god i koliko je god mogla. Naravno, želela jeda provodi nešto više vremena s Brajanom, ali je i ovim ljudima ovde bila potrebna. Na neki način, bili sukao njena deca.Kvaka na vratima se pomerila, prekidajući je u mislima. „Rejčel, jesi li unutra?" pitala je Nensi Kandinski.„Ja izlazim. Znam da i ti ideš, ali mislim da ovo treba da vidiš. Tražila te je Lila Rodrigez. Ona... Pa>videćeš i sama."Rejčel je uzdahnula. Prošlo je sedam sati. Žudela je da stigne kuci-Da oseti Brajanove ruke koje jedočekuju. Neće mu reći u šta sumnja*• mu se nada, ne još, ne dok ne bude sigurna. Oboje su se toliko puta Cezoćarali. Ali oh, samo želi da budes njim.Onda se setila. Brajan će večeras da govori na Skupu veterana. Imao je toliko zahteva da održi predavanja,pojavljivanja na televiziji i u radio emisijama otkako se knjiga pojavila, da nije mogla sve to da popamti.Jedno je sigurno: neće doći kući do kasno uveče. Treća noć zaredom ove nedelje da odlazi u krevet beznjegovog dugačkog toplog tela koje se uz nju priljubi.On ne mora da drži sve te govore, da toliko uveče izlazi. Da li je moguće da se on umorio od čekanja?Mene, deteta? Ako ja ne mogu to da mu podarim, vrlo je moguće da će on to potražiti na drugom mestu?Još nečeg se setila. Zabave od pre dva meseca u Londonu. Rouz. Prelepa, s tom tamnom kosom i tenom,tim prelepim upalim očima. Pa način na koji su te oči gledale u Brajana. Hladna jeza od straha se zabila uRejčelino srce.Ako sam trudna, sve će se promeniti. Biće sve u redu s nama. Po-staćemo porodica.

Sutra, obećala je sebi. Ranije ću doći kući, za pramenu ću da spremim ručak. Nešto divno, što ide uzšampanjac i svece, potpuni doživljaj. A kasnije ćemo da vodimo ljubav i biće kao što je bilo prvi put.„Reci gospođi Rodrigez da ću doći za trenutak", kroz vrata je dovik-nula ka Nensi.„U redu. Ja odlazim. Vidimo se sutra ujutru."Izlazeći iz kupatila, Rejčel je primetila delić narandžastocrvene kose poput šargarepe kako nestaje niz uzanhodnik koji je vodio u prostoriju za pregled. Nensi nikada nije hodala. Sve što je radila, radila je u trku.Sada je i Rejčel žurila, tražila je Lilin karton iz pretrpanog ormara za kartoteku u svojoj tesnoj kancelariji, azatim je ušla u sobu za pregled.Lila se pogrbila na stolici u ćošku, ispod prozora okovanog gvo-zđem koji je gledao na sporednu uličicu.Bila je sićušna, osim što je imala ogroman stomak. Lice joj je izgledalo strašno. Otečeno i u modricama,poput gumene maske za Noć veštica. Oči otečene.Sledećegputa će je ubiti, pomislila je Rejčel, prestrašena, dok je bes u n)oj kuljao.„ Duboko je udahnula i trudila se da ostane nepristrasna. Zašto je ova 2ena dozvoljavala svom mužu da jetuče? Čak je i štitila tog bednika; Prošli put je rekla da je pala niz stepenice. Do đavola!328_________________________Ј21^„Senjora", pitala ju je, nežno je uzevši za ruku koja je bila strav" mlitava i hladna. „Digame quepaso?"*°Lila je odmahnula glavom, a masni crni pramenovi kose su joj dali preko čela. „Mi nino? Esta bien? Estabien mi nino?"** Rukama zaštitnički držala za svoj prilično veliki stomak. „Hajde da pogledamo. Bićuveoma pažljiva, obećavam." Rejčel joj je rekla da se namesti na stolu za pregled i podigla joj je suknju.Nema vaginalnog krvarenja, hvala bogu. Ali je pronašla ogromnu modricu baš ispod grudnog koša što jezabrinjavalo Rejčel. Možda ukazuje na povredu. Amnionska tečnost će morati da se testira zbogmekonijuma.„Vaša beba je verovatno u redu, ali bih želela da ostanete u bolnici preko noći", rekla joj je Rejčel. „Samoda bih bila sigurna. Entiendes, senjora?"***Lila je razumela. Na reč bolnica lice joj je od sjajnožutog potpuno posivelo, a očima je snažno zakolutala.Uplašena je, pomislila je Rejčel, uplašenija od bolnice nego od odlaska kući čoveku koji je tuče.Lila je zatresla glavom, onda sišla sa stola za pregled, krećući se s naporom, poput vrlo stare žene kojabalansira pakovanje jaja. „Ne", rekla je tvrdoglavo. „Bez bolnice. Uzeće mi bebu." Već je bila na vratima,vukući dugmad na svom iznošenom rože džemperu, pre nego što je Rejčel uspela da je zaustavi. „GospođoRo-drigez, molim vas, saslušajte. Ono što se desilo ranije, kada ste imali pobačaj, to je bilo drugačije..."Ali je Lila ljubazno i odlučno odmahivala glavom. „Gracias. Doctor. Gracias... pero no."****Rejčel je želela da potrči za njom, uhvati je za rame i prodrma je. Zar ne znate šta rizikujete? Zar

nematepredstavu koliko žena bi sve dale da mogu da dobiju jednu bebu? Samo jednu šansu da zatrudne!Ali to ne bi pomoglo. Lila to ne bi razumela. A onda bi potpuno prestala da dolazi na kliniku. Zar bitidelimičan doktor nije bolje nego uopšte to ne biti?Rejčel se sjurila dole, prošla kroz vrata koja su bila povezana s njenom kancelarijom i tražeći međufasciklama na stolu, brzo pronas-* Šp.: Recite mi šta se dogodilo? (Prim, prev.) ** Šp.: Moja beba? Je l' dobro? Je Г dobro moje dete?(Prim, prev.) *** Šp.: Razumete, gospodo? (Prim, prev.) **** Šp.: Hvala, doktorko. Hvala. Ali, ne. (Prim,prev.)329i to s u-1 )e želela: SOCEDO ALMA. Na svom putu kući, svratila je u bolnicu i proverila Almu. Ovde jemakar nešto mogla da uradi.Kej je proturila svoju glavu sa čupavom kosom kroz vrata. „Idem napolje. Treba li da ti donesem nešto prenego što odem? Sendvič, ka-fu, transfuziju? Izgledaš slomljeno, Rejč."„Odmoriću se kada odavde izađem. U ovo doba noći, možda čak usnem i da nađem sedište u metrou."Preturala je po pepeljari prepunoj gumica, spajalica, olovaka i izvukla suvenir iz metroa. Bacila ga je premaKej. „Evo. Uzmi jedan i za mene. Uzgred, jesmo li dobili rezultate krvi Alme Socedo?"„Još ne. Sutra ujutru, ako uspem da ih izvučem bakljama za vatru. Znaš te ljigavce u laboratoriji - obećanja,obećanja. Želiš da im kažem da je u pitanju vanredan slučaj?" Kej je izgledala umorno, s tamnimpodočnjacima, nešto tanjim doduše.„Sutra ujutru će biti u redu", odlučila je Rejčel. ,,'noć Kej. I slušaj... čuvaj se, da li me čuješ?"Nekoliko minuta kasnije, Rejčel je zaključavala - dve brave, reze na vratima, harmonika kapiju s duplimkatancem — a onda krenula ka ničijoj teritoriji na Istočnoj četrnaestoj ulici. Trotoar je bukvalno bio uhaosu: pseći izmet, polomljene flaše, prepune kante za đubre, razvaljene telefonske govornice. Vazduh jebio nekako truo. Zidovi iškra-bani grafitima - VIVA LA RAŽA! CIKO VOLI ROKSI! SMRT SVIMKEROVIMA! A izgledalo je da sa svih prozora trešti neumorna latino muzika.U početku ju je sve to plašilo. Setila se kako se u početku osećala kao astronaut koji spušta nogu naneobičnu i opasnu planetu. Ili kao Margaret Mid među Aboridžinima. Šta li su oni mislili dok su je posmatralisa svojih prozora - je li ona u njihovim očima bila samo još jedna osoba iz grada koja se trudi danešto dobro uradi ili su samo že-leli da joj ukradu tašnu?Ali je sada uz osmeh pomislila: Ovo je moja planeta. Mahnula je ženi koja je sedela na stepenicama skolicima koja je stavila pored sebe. Anita Gonzales. Pre sedam meseci, ona je porodila tu bebu u kolicima,^etila se da je to bila teška trudnoća. A na kraju se pojavila malena be-blca s potpuno crnom kosom. Sada jeizgledao krupno, zdravo, i isticao se u svojoj odeći. Srce joj je zaigralo.Zvuk ambulantne sirene joj je prekinuo misli.Uskoro se našla na ulazu u ogromnu, ružnu zgradu od cigala. Cr-^na slova sprejom ispisana na velikim

staklenim vratima su glasila: ARIO JE ZAJEBAN. Neko je takođe skinuo većinu mesinganih slovačiji je pun naziv nekada bio: BOLNICA SVETOG VARTOLOMEU Ono što je ostalo je SVETOG VAR.Rejčel je škripavim liftom otišla do šestog sprata, prošla pored u pavanog stažiste i čistačice sa ogromnimkolicima za čišćenje na koji ma su se nalazili prljavi čaršavi.Alma Socedo se nalazila na odeljenju C, u krevetu najbliže vratima Spavala je. Njeno lice je podsećalo naprelepu boju kameje slonovače, a tamna kosa joj se presijavala na jastuku. Samo šesnaest godina, pomislilaje Rejčel. Ona bi trebalo da sprema test iz istorije, da se zabavlja s momcima, ide na žurke, a ne da čekabebu.Rejčel se setila kako joj je Alma bila simpatična kada se prvi put pojavila na klinici. Sramežljiva, lepadevojka u mornarskoplavom školskom džemperu koji je prerasla. Posle pregleda, koji je pokazao da jenegde u četvrtom mesecu trudnoće, čitava dirljiva priča je izašla na videlo. Njen prvi dečko. Rekao je da jevoli. I obećao joj je da ništa neće da se dogodi. Sada nije želeo da ima ništa s njom. Ni ona nije želela bebu,ali njeni roditelji nisu dozvoljavali abortus. Oni su katolici, a to „ubistvo" bi bio smrtni greh.Sada, četiri meseca posle toga, izgledalo je kao da ta beba možda ubija Almu.Rejčel je bacila pogled na tabelu pored njenog kreveta. Krvni pritisak joj je jutros skočio: 140 sa 110. Edemnepromenjen uprkos magne-zijum-sulfatu. Alma je primala laktatni Ringerov rastvor, ali je njenaproizvodnja urina znatno opala.Do đavola. Moraću ubrzo da izazovem porođaj ako se situacija ne poboljša. Mogu obe da ih izgubim, Almui bebu. Sutra ujutru, čim vidim te rezultate analize krvi...„Doktor Rozental! Oh, tako mi je drago da ste došli!"Zaprepašćeno, Rejčel je videla da je Alma budna. Izgledala je uznemireno. Suze su se sakupljale u njenimsmeđim očima natečenim od spavanja, a onda joj klizile niz obraze.Rejčel je sela na ivicu kreveta, uzevši Almu za ruku. „Osećaš se prilično loše, ha?"„Onaj čovek", šapnula je tako lagano da je Rejčel morala da se potpuno nagne ka njoj da bi je čula. „Molimvas... ne dozvolite mu da me ponovo dodirne."Je li to Alma sanjala? „Koji čovek?" pitala je Rejčel.„Doktor, ne znam mu ime. Visok i... pa neke devojke bi rekle zgodan." Iskrivila je lice; očigledno je da onanije delila njihovo mišljenje-„Došao je s gomilom doktora, nešto ranije..."Gudž331iM-ičel ie klimnula glavom. „Večernje posete. To je rutina."Ne. Ne." Alma je zatresla glavom negodujući. „On... nije bio poput drugih doktora. Ne samo... znate, da mepregleda. Bio je tako hladan. Kao da sam ja nešto za prodaju u radnji. Način na koji me je dodirnuo. Osetilasam se tako..." Zarila je lice u svoje ruke i pričala kroz vrhove prstiju, uz prigušene jecaje. „Nije me čak nipitao. Samo mi je razdvojio noge i... i— pred svima... s tom metalnom stvari... sve vreme je pričao

o menikao da nisam tu... o bože, želela sam da umrem"Rejčel je pobesnela, kao da ugalj gori usred njenog stomaka. Kopile. Volela bih da ga ponizim, ko god daje. Još bolje, da pustim nekog sadističkog proktologa da ga pregleda.Bio je to jedva primetan rat koji je svakodnevno vodila protiv neo-setljivih doktora koji su se prema svojimpacijentima odnosili s onoliko poštovanja kao prema leševima na kojima se uče na medicinskom fakultetu.Naročito ovde, na Akušerskom odeljenju. Izgleda da je među stažistima i stalnozaposlenom osoblju vladalauobičajena pretpostavka da bilo koja žena koja zatrudni zaslužuje da joj se intimni delovi javno izlažupoput jabuka i banana na nekoj tezgi.Razgovaraću s dr Taunsendom o tome, pomislila je. Misli mu često odlutaju, ali mu je srce na pravommestu. Neka ovde uradi jednu dobru stvarpre nego što se penzioniše.Onda se setila da se Hari Taunsend penzionisao. Pravili su mu oproštajnu zabavu, na koju ona nije moglada dođe. Ali ko je došao umesto njega? Prisećala se da je čula nekoliko imena koja se pominju kao mogućikandidati, ali ona nije nikog znala. A nije li čula priče da će oni da pokušaju da namame neku zverku izPrezbiterijanske bolnice?Nežno je stegnula Alminu ruku radi podrške, a zatim joj je dala pa-pirnu maramicu iz kutije koja je stajalana emajliranom noćnom stoči-cu. Praznina u Rejčelinom srcu se širila dok je posmatrala kako AlmaPoslušno duva nos u maramicu. Da li se ovako oseća majka? Želi da Pruži zaštitu, ali je bespomoćna dauradi nešto više od davanja papirne maramice?Majka. Dragi bože, baš to bih ja postala ako sam trudna.Srce joj je zaigralo za trenutak.Ako, ako, ako...Kada bih to samo znala sa sigurnošću.Rejčel je duboko uzdahnula. „Slušaj Alma, ja znam kroz šta prola-2ls- Sve ti je sada nelagodno, a poslednješto želiš jeste da te veliki broj• iLia-fjdoktora pregleda. Ali veruj mi, jedini razlog što si ovde jeste kako b' smo pomogli tebi i tvojoj bebi. Probajsada da malo odspavaš. Svratiću do tebe sutra ujutru."Alma je klimnula glavom, a onda joj je zgrabila ruku, čvrsto je stežući dok se ona spremala da krene.„Obećajte mi, doktorko Rozental Obećajte mi da ćete me vi poroditi. Ne želim nikoga osim vas."Rejčel je za trenutak zastala. Kako ona može tako nešto da joj obeća? Devet od deset je šansa da će daporodi Almu i njenu bebu. Ali šta ako se nešto dogodi, ako se negde drugde zadrži...Rejčel je zaustila da uveri Almu, da joj kaže kako ima drugih doktora koji su dobri, možda čak i boljih. Aliju je zaustavio pogled pun izmučene molbe na Alminom licu. Ako sada izneveri Almino poverenje, kadajoj je ono najviše potrebno, to će devojci da stvori više problema od jednog obećanja koje možda ne

možeda ispuni. „Obećavam", rekla je.Ispod vrata na kojima je pisalo ŠEF AKUŠERSTVA I GINEKOLOGIJE, videla je svetio. Pa, ko god da jezamenio Harija, sposobna je i predana osoba, čim ostaje ovako kasno. Rejčel je blago pokucala na vrata.„Uđite", nehajno je neko rekao.Rejčel je otvorila vrata i ušla unutra sa željom da upozna Harijevu zamenu.Videla je glavu savijenu iznad stola, razbarušenu plavu kosu koja je sjajila iznad stone lampe, parmuževnih podlaktica položenih na otvorene fascikle, rukave na košulji savijene do lakata. Onda je podigaoglavu i Rejčel je videla taj par umornih zelenih očiju.Trepnula je očima, pomislila da je preumorna, da umišlja. Nakon svih ovih godina... o dragi bože, on.Dejvid Sloun. Nešto stariji i malo krupniji, ali još uvek zgodan... ali nekako neprijatan. Imao je podočnjakei nezdrav naduven izraz na licu. Umesto da nekako prirodno, lepo stari, on kao da se kvario i p°"' sećao natrulo voće koje padne sa grane.Za trenutak se potpuno skamenila, kao da joj je sva krv iz tela istekla. Jedan drugi Dejvid joj je pao napamet, onaj mlađi, u beloj jakn » dok drži nož za kiretažu u svojoj drhtavoj ruci.Ali je ubrzo odagnala tu sliku. Davna istorija, rekla je sebi. Sada к da se oboje bave istim poljem medicine,pre ili kasnije su putevi mora li da im se susretnu.333situacija, ali ću nekako morati da je iskoristim najbolješto mogu.Gledala ga je dok je pomerao prastaru Taunsendovu stolicu za ljuljanje i ustao da se s njom pozdravi. „Pazdravo tamo." Nabacio je osmeh svetao poput reflektora.Rejčel je ispružila svoju ruku, usiljeno se nasmešila, osećajući se nekako neobično, kao da je stajala izvansvog tela, poput marionete na koncima.„Zdravo Dejvide. Prošlo je dosta vremena, zar ne? Poslednje što sam ćula je da si u Prezbiterijanskojbolnici. Predlagali su nekoga odatle, ali nisam ni sanjala da si to ti."„Poslednje što sam čuo...", vratio joj je lopticu nazad, „bila si tamo u džungli i igrala se dr Švisera. Pa, lepoje videti te da si se vratila u jednom komadu. Izgledaš prelepo, Rejčel."„I ti takođe."To uopšte nije tačno, pomislila je. Izgleda užasno, poput neke karikature nekadašnjeg lepuškastog izgodnog momka. Poput Dina Martina u tok-šou-programima, s oteklim očima kao od alkohola, ali je i dalješarmer. Bože, kako je ikada mogla da pomisli da ona voli ovog čoveka?„Pozvao bih te da sedneš", rekao je, „ali kao što vidiš..." Rukom je pokazao prema dopola punimkartonskim kutijama pored vrata. Gomile knjiga i fascikli su bile neuredno poredane na svaku stolicu osimone na kojoj je sedeo. „Usred sam čišćenja kuće. Hari Taunsend je bio pa-cov. Čuvao je sve, od kutijašibica do izveštaja sa autopsije starih dvadeset godina. Takođe je na isti aljkavi način vodio ovo odeljenje.

Dakle, izgleda da ću ovde morati dosta da se namučim."»Pa, Sveti Vartolomej nije baš Prezbiterijanska bolnica. Ali sam ovde neko vreme, moja klinika je ususedstvu, tako da mogu da ti pomognem ako ti nešto zatreba..."Neće škoditi da se malo dodvorim. Da budem na njegovoj strani. On može s takvom lakoćom da mi ovdeoteža posao.»Da ti nešto kažem", rekao je, ponovo se nasmešivši tim lažnim °smehom. „Baš sam se spremao da zavečeras ovde završim. Zašto ne °demo negde na jedno piće? Da nadoknadimo u ime starih vremena. Ua minabaciš nekoliko ideja koje možda imaš kako da promenimo °YU mrtvačnicu. Šta kažeš?"Afe, pomislila je Rejčel. Poslednje mesto gde želim da budem je - s ejvidom u nekom baru i ispijam pića.-------------------------—^taziAli onda, s druge strane, ako ona to odbije... pa, on to može pogre" no da shvati. A ružna činjenica je bilada ne srne da dozvoli da se od njega otuđi. Ona nije tu radila, samo je imala privilegije za operacije Aprivilegije mogu da se opozovu. Između ostalog, koliko to može da joj naškodi?„Volela bih", slagala je, „ali će to stvarno morati da bude samo jedno piće. Očekivala sam da ću kod kućeda budem pre sat i po vremena."On je već pružio ruku ka svojoj jakni - od somota, veoma skupoce-noj, modernoj - i preko jednog prsta jeprebacio preko ramena, kao da je Džems Din. Rejčel je bila u iskušenju da se nasmeje.„Kući svom mužiću?" Iza tog osmeha se sakrivala podrugljivost, ali je ona već odlučila da se ponašadiplomatski, čak i ako je to uništi.Podesila je lice na nešto što se nadala da izgleda poput prijatnog izraza. „U stvari, da. A ti? Oženjen?"„Ko, ja? Ne, još uvek ne. Još uvek volim da se poigravam. Žena bi se brzo mene zasitila. Znaš na štamislim?" Uhvatio ju je za ruku, poveo je na vrata, a ona je morala da se sama sa sobom izbori da se ne istrgneiz njegovog stiska. „Dakle, ah da, pretpostavljam da može da se kaže da sam se tako izvukao.Pretpostavljam da više volim težak rad od doživotnog zarobljeništva." Smejao se svojoj pošalici.Rejčel je iznutra tonula. Primetila je da oko vrata svetli nešto sjajno. Zlatni lanac. O bože, da li je ona zaistapristala da popije piće s ovim ljigavcem?Još nešto se naziralo pored njegovog maco humora, što joj se motalo po glavi. Da, nešto što ima veze sPrezbiterijanskom bolnicom. Njena stara prijateljica Selija Kramer, medicinska sestra na Akušerskomodeljenju joj je nešto pomenula u vezi s Dejvidom. Neku vrstu skandala? Ali šta? Oh, pa dobro, i ona će tona kraju saznati.Nasmešila se najblistavijim osmehom koji je uspela da nabaci na lice. „Pa, pretpostavljam da ne možemosvi da budemo srećnici."„A gde se nalazi to mesto gde me vodiš?", pitala je Rejčel, dok joj se nešto stezalo u stomaku kada se taksiokrenuo u još jednoj uzanoj uličici pokraj Vilidž strita.

Sada je poželela da mu nije dozvolila da je nagovori da ode u Gor-dov bar preko puta bolnice Svetog Varta.Bio je jadan, televizor je nekada bio preglasan, ali je poznavala mnogo ljudi koji su stalno tarn išli.„Mirno mesto", odgovorio je Dejvid, „gde možemo da razgovaram Gde ćemo imati celokupan lokalnikolorit koji ide uz svetog Varto meja. Ne brini, skoro smo stigli."•uđi335Zabrinuta? Zašto bih se brinula? Nas dvoje smo samo dvoje kolega koii idu na piće posle posla. Jeste,nekada davno smo se zabavljali, I ti si me napumpao, ali...Taksi se zaustavio, zatim je Dejvid platio vozaču i izašao napolje. l ep kraj, pomislila je. Primetila jemnoštvo drveća, redove starih kuća od cigli sa sveže okrečenim ogradama, lepo odeven par koji seta svogpsa. Kuće, ali ne i barove...„Dejvide...", okrenula se ka taksiju, ali je par transvestita u večernjim haljinama već u njega ulazio.„Želeo sam da ti pokažem svoje novo mesto", pomalo naivno joj je objasnio. „Tek što sam se prošlogmeseca ovde uselio. Stvarno sam pogodio, iako je reč o zgradi bez lifta. Hajde, ne izgledaj tako, na drugomje spratu. Mirno je i možemo da popričamo."Osetila se nelagodno iako nije mogla tačno da kaže zbog čega. „U redu, ali stvarno, mogu da ostanem samonekoliko minuta."Nakon nešto više od sat vremena, Rejčel je sedela na ivici Dejvido-vog belog kožnog kauča, s pićemoslonjenim na jedno koleno, koje je formiralo tamne krugove na njenoj plavoj suknji od rebrastog somota.Već mu je dvaput rekla da mora da krene, ali je on svaki put insistirao da još malo ostane i popije još jednopiće.Ona nije ni prvo završila, ali je primetila da je Dejvid sada ispijao treću čašu skoča.Način na koji je izgledao, taj staklasti pogled i način na koji je sedeo, sa strane kauča kako bi bio okrenutka njoj, s jednom nogom oslonjenom na jastuke, rukom prebačenom preko naslona - sve je to izgledalonekako pogrešno. Da, činilo se... kao da je planirao da s njom ostane ćele večeri.I ovaj stan je izgledao potpuno pogrešno. Poput sobe iz Bluming-dejlsa, koja je bila okrečena u nijanse bežboje i boje ostrige, nameštaj je imao oštre uglove i činilo se nekako kao da je bez duše. Dejvid vero-vatnonije ni znao da je bakrorez na zidu preko puta nje Ikartov. Neki dekorater je to verovatno nasumičnoizabrao da bi se slagao sa stolom.Dejvid je sada pričao o Prezbiterijanskoj bolnici, a ona je pokušavala da se koncentriše na to šta je ongovorio, ali su joj misli lutale. Do sada bi Brajan trebalo da je na putu kući, pomislila je, ako već nije stigao.Bože, volela bih da sam s njim.C* Joada je Dejvidov glas postajao nešto glasniji, džangrizav zbog ne-Cega. Rejčel je postala pažljivija i svojemisli usredsredila na ono što govori.

336„... Da, zvuči neobično, to je tačno. Moja diploma sa Prinstona nij ništa značila na tom mestu. Dolaziš sapogrešne strane ulice, a oni te ne žele u svom klubu. Sve je to veoma uglađeno, pretvaraju se da rrio žeš, aonda te dobiju na neki sitan, nebitan način... kao kad te recimo zovu punim prvim imenom, dok oni svimeđusobno imaju neke nadimke... i nekako, nikada nema dodatne stolice za tebe pored njih ц kantini. Aonda mi ta kopilad smeštaju. Najviše sam radio, takođe sam imao savršen učinak. Zaslužio sam dapostanem šef Akušerskog ode-Ijenja. Bio sam najbolji, bez ikakve sumnje, daleko najbolji."Sada je teže disao, a lice mu se zacrvenelo. Rejčel je osetila da je na ivici da izgubi prisebnost. Spustila jepiće na sto i nameravala da ustane.„Volela bih jednom da čujem ćelu tu priču, Dejvide, ali sada stvarno moram da idem..." Iznenada jeispružio ruku i zgrabio je za zglob, poput čeličnog okova.„Ne idi još... molim te, nisi mi ništa rekla o sebi, kako je bilo tamo u Vijetnamu. A nisi ni završila svojepiće."Dejvid je ponovo pokušao da upotrebi svoj šarm, ali je nekako iskli-zavao, poput maske koja postajelabava. Iz nekog apsurdnog razloga je pomislila na Lona Čejnija, fantoma iz opere. Iznenada nije želela davidi šta se nalazi ispod toga, nije želela da zna šta se nalazi iza tih krvavih očiju, tog maničnog osmeha.On ne pušta moj zglob. On ne...Iznenada su joj noge postale slabe, nekako gumenaste i ona je sela. Počešala je svoj zglob koji ju je maloboleo. Ali verovatno Dejvid nije ništa time mislio. Ne, ona samo zamišlja da on može da bude opasan.Ponašala se blesavo. Došla je ovde da sa njim popriča, o Svetom Vartu, o Almi Socedo. I eto, to je upravoono šta će da uradi.A onda, kada se on smiri, onda će ona da ustane, krene ka vratima, spusti se niz dva sprata stepenica,pozove taksi...Još deset minuta, najviše, obećala je sebi. Onda ide kući.„Dejvide, želela bih tvoj savet u vezi s jednom mojom pacijentki-njom." Počela je nehajno da se nameštana kauču, kako bi sela paralelno u odnosu na vrata. Onda mu je sve detaljno objasnila o Alminom stanju.„Ne dopada mi se ideja da joj prepišem pitocin. Šanse da beba preživi će onda da budu manje od pedesetposto. Ali s druge strane, ako čekam..."„Prvog dana na poslu sam obišao sva odeljenja u bolnici." Izgleda da je Dejvid polako dolazio k sebi.„Pedijatrija je užasna, a ni ostala me-šta nisu ništa bolja. Govorimo o šansi od pedeset odsto u najboljemMUn^^.——-----------------------< m Rekao bih i četrdeset, možda i mnogo manje, ako uračunašs nciardni faktor na Urgentnoj pedijatriji i šesnaestogodišnju glupačuja je verovatno u poslednjih osam meseci živela na čipsu i koka-koli."

To je prilično pesimistično. Ne bih rekla da je ovo najbolja situaci-. aii je Alma pametna devojka. Ima svepetice u školi. Svesna je šta se dešava i vodila je računa o sebi." „Daje bila nešto pažljivija, možda ne bizatrudnela."Rejčel je osetila kao da ju je neko udario. Dejvid je gledao pravo u nju. Bolje reći, besno je gledao. O bože,ona to ne zamišlja. On nameravada je ščepa.Ona je samo tamo paralisano sedela i posmatrala Dejvida kako u jednom gutljaju ispija ostatak skoča izsvoje čaše.„I sam sam je pregledao", nastavio je, „dva ili tri sata pre nego što si se ti iznenada pojavila. Nije izgledalakao da je dobila nagradu igrajući tango, ali da sam na tvom mestu, ne bih žurio ni sa čim. Daj joj dan ili dvapre nego što nešto uradiš."Dakle ti si taj, pomislila je. Mogla sam to da pretpostavim. I dalje sikralj među kretenima.Rejčel je iznenada ustala, udarivši kolenom o sto. Piće joj se prosulo, ostavljajući mokri trag na uglačanojplavoj površini. Iznenada ju je to jako zabolelo. Imaće modricu. Ali je nije bilo briga. Sve što je sada želelajeste da izađe odatle.„Hvala ti na piću", rekla je. „Zaista moram da žurim. Slušaj, ne moraš da ustaješ, sama ću da se snađem."Ali je on ustao, namerno se trapavo kretao, blokirajući joj izlaz nekoliko koraka od vrata. Rejčelino srce jepočelo ubrzano da lupa a u stomaku joj se lagano prevrtalo.„Zašto toliko žuriš?"Primetila je da je besan jer su mu vene na vratu iskočile a oči sesuzile.»Sedam godina, do đavola, nisam te video poslednjih sedam godina, a ti iznenada kao da sediš nazapaljenoj gumi, toliko si zapela da dođeš do vrata. Pitam te, da li je to način na koji se tretira stariprijatelj?"»Slušaj, Dejvide, hajde da ne kvarimo stvari. Bilo je divno videti te, ali kao što sam rekla..."»Imaš li još nekoga, pored svog mužića, ko te čeka? Dete, ili možda dva?"»Nemam dece." Čak i izgovaranje tih reći je bolelo. Do đavola, od svih ljudi, nije on trebalo da je na topodseća.____________________________________________________-ILL„Smešno je to, znaš, jer sam uvek mislio da bi bila divna majka", na stavio je, naslanjajući se na vrata.„Uzmi moju marnu, na primer. l\fj je želela da se išta ispreči između mene i mog oca. Ne, čak ni kada bime tukao. Sada je sve to združeno. Moj stari i ja, da, mi smo bili takvi" Podigao je dva prsta koja su bilaspojena. Primetila je da mu se ruke tresu. „Ne zameram mu to, a znaš li zašto? Jer je ona bila jedinstvenaSebična kučka. Ništa nije bilo dovoljno dobro za nju. Uvek je želela da stvari budu po njenom. Ona ga je nato naterala. Ona je jednostavno otvorila jebeno piće i jednostavno ga naterala da svake večeri ispija

po šestpakovanja. Ako bi se dogodilo da mu se maleni Dejvi nađe na putu, pa, to je jednostavno bilo loše."„Dejvide, stani." Sada ga se plašila, a u stomaku joj se potpuno komešalo. Više čak nije ni zvučao poputsebe. Zvučao je starije, grublje.. gorčina u glasu nekog nastojnika, ne Dejvida koga je ona poznavala,harizmatičnog mladog lekara u čistom belom mantilu.„Hej... tek se zagrevam. Znaš, sedam godina je dosta dugo vremena. Mnogo misli padne čoveku na pametza sedam godina. Nikada ranije nisam ni primetio koliko me podsećaš na moju staru."Njegove teške i besne oči su se fiksirale na nju. Rejčel je osetila hladnoću koja joj je prošla kroz telo.„Dejvide, deluješ potpuno rastrojeno. Zašto ne pokušaš da se odmoriš, malo odspavaš. Pričaćemo ujutru."Pažljivo je zakoračila unazad, prema vratima. Krenuo je napred, zgrabio je grubo za ramena svojimizgriženim prstima. Vrisak joj je zastao negde između Adamove jabučice, ali se nije čuo. Nije mogla da sepomeri. Sledila se, kao da je u košmaru.Lice mu se sada nalazilo na svega nekoliko centimetara od njenog, a smrad alkohola njegovog daha ju jeobuzimao poput magle koja stvara dosta problema i sada je videla šta se nalazi ispod te maske. Ona jeimala posla s jednim luđakom.„Ne!" glasno je uzviknuo. „Sada ćemo da razgovaramo. Sada'." „Ti si lud", rekla je.Borila se da se oslobodi njegovog stiska, ali ju je on gurnuo uza zid i tu je prikovao. Čula je nešto blizuuva, nešto poput udara. Eksplodiralo joj je u glavi poput fontane crvenih varnica. Osetila je krv. Ugrizla se.Osetila se kao onda kada je pala sa bicikla dok je brzo išla nizbrdo; imala je osam godina, potpuno seukočila, bila dezorijentisana i ponašala se pomalo budalasto. Nije moguće da joj se ovo događa. Nije rnO'guče...Dejvid je na silu priljubio svoje usne uz njene.O dragi bože, ne... NE...Osetila je njegov grubi jezik pojut šmirgle kojeg joj je ugurao u ta Povređivao ju je. Osetila je krv. Bože... obože...Dobar je osećaj, zar ne, dušo?", dahtao je. „Aha, on da, sećam se kada si zbog toga vrištala. I sada to želiš,zar ne? Želiš da te pojebem u ime starih dana, da te nateram da svršiš. Nisi li zbog toga ovde došla?"Osetila je u sebi vreli nalet adrenalina. Sada je bila besna. Želela jeda ga ubije.„Ti, kopile!" viknula je, besno ga udarajući obema pesnicama. Usle-dio je udarac od koga ju je rukazabolela. Dobro... uh, dobro je.On je podigao ruke kako bi zaštitio lice od njenih udaraca. Sa užasom je primetila da su mu zubi potpunokrvavi i da mu se krv cedi sauglova usana...Uhvatila je kvaku na vratima, žestoko se borila da je otvori. Oseća-la se kao da se bori da se kreće ispod

vode, vazduh je bio težak, a njeno telo poput olova.Nikada neću uspeti. Nikada neću uspeti da izađem odavde. Onda je pronašla rezu ispod kv^ke na vratima,okrenula je i čula klik. Vrata su se sada otvarala. Hval a bogu, hvala...Rejčel je s leđa osetila kako je nešto povlači i iznenada joj se sve za-vrtelo. Onda je sve nekako posivelo ipostalo lepljivo. Pokušala je da razmisli o tome šta se događa, ali nikako nije uspevala. „Kučko." Glas joj jedopirao do uva. „Daću ti to što si tražila." Glava kao da joj se sada polako bistrila, osetila je stravičan bolna vratu, kao da joj je neko stavio vreo žarač. Onda je videla.Dejvid. Klečao je iznad nje. Luđački je otkopčavao svoj kaiš, naglo spuštao rajsferšlus na pantalonama. Obože. Ne. Molim te...Osetila je kao da ludi. Sve te godine koje je nekako progutala. Leža-'a je na stolu u napuštenoj lekarskojordinaciji, slušala kišu koja udara u prozor, videla groteskno belo Dej vidovo lice koje se nalazi iznad njenihkolena...Dejvid je sada na silu pokušao d a joj raširi noge, nateravši je da onu n°cnu moru od pre mnogo godinaponovo proživljava na još gori način.»Ne!Ne! Stani!" Čula je svoj glas.Čula je kako se nešto čepa. On je grubo vukao njenu suknju. Onda Je osetila njegovu težinu na sebi, koja jelomi, guši. Nije mogla da diše. Vazduh, potreban joj je vazduh. Nešto meko i vlažno joj je gurnuo iz-međunogu.„Kučko. Ti, jebena kučko. Želim da te čujem kako vrištiš."Osetila je njegovo čitavo telo koje je ležalo na njoj.Ali stvar koju je pokušavao da u nju ugura je ostala mlitava.U jednom kratkom, ludom trenutku je Rouz razumela. Došlo je do odlaganja situacije. On ne može da mesiluje. Ne može da mu se digne Histeričan smeh se javio u njoj. Stegnula je jako zube kako bi smeh zadržalau sebi. Možda on ne može da me siluje, ali još uvek može da me povredi.Onda se Dejvid srušio. Skinuo se sa nje, dozvolivši da joj se vazduh ponovo vrati u pluća. I znala je da jesve to gotovo, kao da se prava linija razdvojila na dva dela.Rejčel je ustala, osetivši se dezorijentisano, kao da je posmatrala neku nadrealnu sliku. Dalijev portretneurednog, nekada zgodnog čo-veka, koji leži na leđima na bež tepihu među istopljenim kockama leda izprosutog pića.Plakao je, suze su kapale niz uglove njegovih očiju, padale niz njegove moderne guste zulufe. Grudi su muse nadimale gore-dole i spuštale strašan, suv zvuk koji para uši.„Ne mogu", jecao je, jedva razumljivo. „Ne mogu to da uradim... ni s tobom... ni sa jednom... sedamgodina... o Isuse... šta si to uradila? Šta si mi, u Hristovo ime, uradila te večeri?" Njegove besne i vlažne očisu se sada na nju fiksirale, sijajući od zlobe. „Trebalo je tebe da ubijem, ne dete... Trebalo je da te

ubijem"Rejčel je nesigurno stala na noge. On je bolesna... bolesna životinja... ona to neće da sluša.Uspela je da dođe do vrata. Ovog puta ih je s lakoćom otvorila i izletela kao da je vodi neko električno oko.Pažljivo sada. Jedan po jedan korak. Rukama je pritisnula uši kako bi blokirala glas koji ju je pratio; ali nijemogla. Izgleda kao da joj je u glavi, vrištao. „Osvetiću ti se. Nekako. Osvetiću ti se zbog ovoga što si miuradila."Napolju je, na sreću, videla taksi s upaljenim svetlom.Kada je sela u taksi, u talasima i naletima su usledili jecaji. „Gospođo, jeste li dobro?", upitao je taksistahrapavo. „Ne", zaječala je. f„Neko vas je povredio? Želite da odemo do policije?" „Ne, ne."„Gospodo, izvinite, ali ja moram od nečega da živim. Dakle, g" idemo?";.- , -. r>udŽ341l)aia mu je svoju adresu. Da, do Brajana. Samo kod Brajana i niko-a drugog. Potreban mi je. O bože, kolikomi je potreban. ^ Ćelo telo joj se treslo od jecaja, suvi bol koji kao da je nekako zaopO sredini njenog tela i onda se setila. Ne mogu. Ne mogu... kako da mu kažem? Ako mu ispričam za toveče, onda ću morati sve da mu ispričam. O abortusu, o svemu, kako sam ga sve ove godine lagala.Osetila je kako joj sada postaje hladno.Pomislila je na jadnu, prebijenu Lilu Rodrigez. Dakle, to je razlog zašto mu ona ne uzvrati. Ne zbog straha.Već sramote. Kako se i sama sada osećam. Prljavo. Krivo. Kao da sam zaslužila to što mije uradio.Onda se setila.Možda postoji razlog da se iz svega ovoga izvuče. Postojala je šansa. Možda je trudna. Onda bi Brajan biotako srećan. Ne bi onda brinuo zbog prošlosti. Zatvorila je oči i zamišljala ga kako u Central parku sponosom gura jedna od onih velikih, sjajnih engleskih kolica, a onda nežno sklanja mekanu ćebad za onekoji su zastali da unutra provire.Ali, koliko god da se trudila, Rejčel nije mogla da zamisli kako bi izgledala ta zamišljena beba.Onda je osetila vlagu među nogama. Neznatan, uporan grč u donjem delu stomaka. Pomislila je, O bože,ne... molim te... ne.Ali u to nije bilo sumnje. Menstruacija.Muzika sa radija se čula i na zadnjem sedištu taksija. Bobi Džentri je dubokim glasom pevao o noći kada jeBili Džou Makalister skočio sa mosta Talahači.Zureći u jake farove automobila, svetla sa semafora, upaljene izloge radnji na Aveniji Medison s oholim,krutim lutkama u izlogu, Rejčel je takođe poželela da i sama može da skoči sa mosta.23.Brajan je pogledao u svoju publiku. Grubo je procenio da ima oko stotinak ljudi. Uglavnom veterani,nekoliko žena, supruga koje sede na sivim metalnim stolicama na rasklapanje. Kruta lica. Isfrustriraneljutite, umorne face. Lica čiji je kameni izraz poručivao: Nema ničeg goreg od onog što smo već videli.

Ispravio se, poravnao svoju karticu sa oznakom. Šta oni od njega očekuju? Nadu? Nadu da nekako onmožda ima ključ, lek za sve ono što je sjebano u njihovim životima?Brajan je osetio kako se znoji ispod svoje teksas jakne. Kako ja mogu da im pomognem7., pitao se. Čak nine znam šta je to zajebano u mom životu, s Rejčel i sa mnom.Toliko ljudi je želelo da čuje šta on ima da kaže. Uglavnom veterani iz Vijetnama. Ljudi koji ne mogu dapronađu prave reci, kojima je nečiji glas bio potreban. Neko poput njih samih, ko će otvoreno da govori, daispriča kako je tamo bilo. Neko ko će da ih podseća da ono kroz šta su prošli nije kraj sveta, da se dobro idalje može pronaći na ovom svetu.A sada, čitava ova gungula oko votergejta, pomislio je, saslušanja, svi nešto spekulišu. Hoće li Nikson daprizna? To je kao da ćela zemlja boluje od amnezije. Zaboravili su da se Vijetnam ikada dogodio. Poputprljavštine koju očistimo ispod otirača. A ovi ljudi koji su služili i borili se, oni su sada samo gomilaneželjenih podsetnika.„Dok sam odrastao", započeo je govor nagnuvši se napred da bi ga bolje videli, oslonjen o jedan lakat,„deca iz mog kraja su znala svaku vulgarnu reč koja postoji u engleskom jeziku. Na španskom, italijanskom,hebrejskom takođe. A kada se među sobom nismo svađali i uzvikivali te ružne reci, pisali smo ihpo zidovima zgrada. Ali, bila je jedna ružna reč koju nismo znali. Ona je nešto kasnije izmišljena." Zastaoje, čekajući da se i poslednji šum utiša. Onda je u toj tišini izgovorio: „Vijetnam."„Potpuno tačno!" neko je viknuo iz publike.Brajan se nasmešio. „Vi momci znate o čemu govorim", nastavio je.„To je reč koju niko ne želi da čuje, je li tako? Kada pomeneš Vijetnam,oni okreću glave. Ili polude, optužuju vas da ste tamo ubijali žene i decu.Kažu da tamo nije ni trebalo da budemo." Zastao je jer je primetioda nekoliko muškaraca klima glavom. „Onda naučiš da držiš jezik zahirna, da o tome ne govoriš. Možda oni čak uspeju da te navedu daosetiš kao da si loš momak. Onda kažeš sam sebi: 'Hej čoveče, pa to ije pošteno! Ja sam se borio za svojuzemlju. Trebalo bi da sam heroji'" Sačekao je trenutak, a onda je lupio šakom o sto, što je odjeknulo po sali.„Pa, zaboravite da ćete postati heroji. Ovde sam da bih vam rekao da mi nismo heroji. Nismo ni loši ljudi.Mi smo samo muškarci. Muškarci koji su radili ono što su mislili da treba, i koji su išutirani zbog toga..."Pola sata nakon toga, Brajan je primetio da je dodirnuo ta kruta lica u publici. Tu i tamo bi poneki čovektiho plakao, dok bi mu suze padale niz lice puno ožiljaka. Zatim je lagano usledio aplauz, koji se prolomiou Ijutitom, skoro nasilnom talasu potvrde i priznanja.Ja sam srećan. Pisao sam o tome, uspeo sam da to isteram iz sebe. Nisam čak ni brinuo da li će neko toikada da pročita.Brajan je pomislio da ako može da uporedi pisanje Dvostrukog orla s bilo kojim drugim iskustvom, onda bi

to bilo kao kad dobijete malariju. Reci su ga žarile poput groznice, a na kraju dana su ga ostavljaleiscrpljenim, obogaljenim i u znoju. A to što je knjiga dobila završetak kakav zaslužuje, što je na krajupoprimila oblik romana - to može da zahvali Rejčel. Ona je svaku stranu iz pisaće mašine pažljivo čitala,nudila predloge, utehu, pomogla da se ta vrela, Ijutita eksplozija reci pretoči u pravu priču.Setio se tih dana i noći kada je ona bila na specijalizaciji, kada bi se iscrpljena vratila kući, pa ipak nekakoskupila snage da pročita strane koje je tog dana napisao. Jasno, kao na fotografiji, i sada je video u svojojglavi kako na kariranom pokrivaču sedi na kauču u njihovoj jazbini, s otkucanim stranama koje je razbacalapo krilu i olovkom koju čvrsto drži u zubima. Poput deteta u školi, ona je odsutno žvakala olovku dok je nebi potpuno ogulila do samog grafitnog dela. Da, izgledala je baš poput školarca, sa češljićima u kosi, unekoj njegovoj velikoj staroj košulji koju je nosila preko farmerki. Kada bi je se tako setio, nešto bi mu seiznenada steglo u srcu.Brajan bi se onda setio i nekih drugih vremena - tri nedelje na ostrvu Fajr, svakog avgusta, pre nego što bipostala suviše zauzeta na klinici. Njih dvoje bi se pored obale trkali dok ne bi pali dole, bez daha, na topaopesak. Noću bi usledili slatki lagani poljupci pored kamila. Vodili bi ljubav na čaršavima od peska, a tela biih pekla od previše sunca.. Bože, mi smo rođeni jedno za drugo, zar ne?- -Ч..ИBrajan je osetio bol u srcu. O njihovoj sreći on razmišlja u prošlom vremenu.Ne, to nije tačno. Voleo ju je isto kao i uvek. Samo nije bilo isto. Tada je izgledalo kao da oboje naseljavajuisti prostor, udišu isti vazduh... a sada žive u dve različite sfere. Pomislio je na svoj i njen set peškira koje jeneki njen rođak poslao kao poklon za venčanje. Kako su se tada tome smejali. Sada to više nije izgledalosmešno. Njegov i njen. Da, to je nekako sve samo po sebi reklo, nije li tako?Sada se prostorija praznila, nekolicina se tu još uvek zadržavala, nevoljna da krene kući. Ljudi su želeli dase oslobode sećanja na Vijetnam, ali su istovremeno želeli da se podsete neverovatnog prijateljstva koje sutamo sklapali, doživeli neku vrstu bliskosti koju nisu dobijali od svojih žena, niti od drugih ljudi na ovojplaneti.Delovi razgovora su dolazili do njega dok je silazio sa govornice. „Sto prva? Ne zezaj? I ja, takode. Delta.Vi momci ste nam pokrivali leđa u Pu Baiju, nakon Tet..."„... vukli se po zemlji. Sranje čoveče, mi smo bili u vazduhu i primali metke. Čak sam bio i u Sliku kada suvam odvojili rep i pucali..."Brajan je iznenada poželeo da svi oni odu. Osećao je glavobolju koja se stvara u predelu slepoočnica. Tupbol u sinusima. Ono što je sada želeo jeste da ide kući... i zatekne Rejčel da ga tamo čeka. Sprema

večeru.Ili da je jednostavno tamo. Da ga čeka da uđe na vrata i uzme je u naručje...Prestani čoveče. Ona neće biti kod kuće. Ona je ili na klinici ili u bolnici. Verovatno spašava nečiji život.Ali u jedno možeš da budeš siguran, a to je da ne spašava tvoj.Brajan je pogledao oko sebe i primetio ženu koja je sedela negde na desnom kraju sale. Za jedan luđačkitrenutak je pomislio da je to Rejčel. Osetio je nalet sreće. Ona je našla vremena i došla po njega. Divno!Fantastično!Onda je uz razočaranje primetio da to nije Rejčel. Previsoka je. Pre-tamna. Nosila je šešir koji joj jesakrivao lice. Rejčel nikada nije nosila šešire. Uvek je govorila da su šeširi za visoke žene; s njima, niskedevoj-ke izgledaju poput pečurki.Ova nije bila nikakva pečurka. Visoka poput vrbe, visoka i graciozna. Posmatrao je dok se probijala krozgomilu muškaraca, a bela pamučna suknja joj je lepršala na zlatastim listovima oko nogu. Nešto mu je bilapoznata...Žena je podigla bradu i ivica šešira se nakrivila. Brajan je samo de-limično video njeno lice i osetio kakoostaje bez daha, kao da ga je neko loptom za bejzbol udario i lupio po grudnom košu.Mlin Gudž345lRouz. Gospode bože! Šta ona radi ovde?Posmatrao je kako preseca put između trojice muškaraca i ide ka njemu, onda pruža ruku - s dugačkimmršavim prstima koji se stapaju s njegovim, toplim i iznenađujuće nežnim. Polako je podigla glavu, astidljiv osmeh se nazirao ispod ivice šešira. Brajanova nelagodnost je odmah nestala, a zamenilo ju jeosećanje prisnosti.U glavi je video malenu devojčicu koja sama stoji u školskom dvorištu, ranjava kolena štrče ispod haljinekoja joj je premala a lice ispunjeno nekom misterijom. Setio se da ju je uzeo za ruku, a osmeh koji mu jetada pružila, pogled takve radosti, tu stidljivu, ružnu devojčicu -pretvorio je u prelepo stvorenje da mu jenešto zastalo u grlu.Brajan se i sada tako osetio, kao da nije mogao da dođe do daha u plućima. „Rouz, šta ti radiš ovde?"„Lep ti je način da se pozdraviš sa starim prijateljem." Nasmejala se, a on je s olakšanjem slušao taj veseoodjek. Ne, ovo neće biti ponavljanje kao iz Londona. „Naravno, došla sam da te vidim. Pa, u stvari, da tečujem. Nisam bila sigurna da ću uspeti da sednem u prve redove, pored svih ovih ljudi. Ali mi je drago dasam došla. Htela sam da ti kažem da si bio predivan tamo gore. Uvek sam znala da umeš da pišeš, ali to...pa, stvarno si me oborio." Zvučala je iskreno.Iznenada mu je bilo drago što je vidi. „Slušaj, možeš li da sačekaš nekoliko minuta? Ovde ima

nekolikomomaka s kojima još moram da razgovaram. Šta kažeš da onda negde svratimo na kafiću? Na uglu je nekirestoran."Oklevala je kratko, u osmehu se videlo oklevanje, dok se svetlost presijavala u njenim očima. Onda jeodgovorila: „U stvari, prijala bi mi kafa. Radim na nekoj završnici. Verovatno ću do kasno ostati na poslu.U stvari, ne bi ni trebalo da sam ovde. Ali jednostavno nisam mogla da odolim kada sam videla obaveštenjeu novinama. Mesto gde ja radim je samo nekoliko blokova odavde." „Divno. Daj mi pet minuta."Brajan se vratio do grupice koja ga je čekala na podijumu, ali mu je gungula na kraju sale, pored izlaza,privukla pažnju. Dva muškarca su se tukla. Primetio je odsjaj noža. Sranje.Brajan je osetio kako bes u njemu raste. Do đavola. Zar oni ne ra-zumeju? Rat je završen.Naglo se spustio sa bine, samo delimično svestan gužve koja se stvorila i metalnih stolica koje lete okonjih. Napravila se grupa po-smatrača oko dvojice momaka koji su se ćuškali, a on je uskočio između njih irukama pokušavao da ih odvoji. U tom krugu, Brajan jeЗЦ__________________-»legprimetio pesnice, iskrivljena lica, krvavu kaubojsku košulju pocepan na rukavu. Mršavi belac je prebijaozdepastog crnca.„Jebi se, čoveče!" onaj u kaubojskoj košulji je pljunuo. „Ja sam bio u Šezdeset osmoj, učestvovao sam uakciji Hju. Kučkin sine, ja nisam ne ko ko je samo stajao sa strane!"„Hej", crnac je besno viknuo, „izgubio sam nogu u ofanzivi Tet i zato mi ne govori o akciji."Brajan je primetio da on nekako stoji pod čudnim uglom, da mu je jedan kuk viši od drugog - proteza. Ali,do đavola, to nema veze, oni sve ovo kvare.Kauboj je s nožem u ruci krenuo napred, a Brajan je osetio kako mu je u glavi nešto kliknulo, kako su muse borbeni instinkti vratili, i metke u pištolju. Sve je bilo tu, baš kao i u Vijetnamu, vreli nalet adrenalina,zujanje u ušima, a onda iznenadan gubitak gravitacije.Brajan je skočio na kauboja, zgrabio ga je za zglob, a drugu ruku mu blokirao i stavio mu je iza leđa. Čuoje besne krike, osetio da mu se mišići i tetive naprežu, dok pokušava da ga zadrži u svom stisku... a onda jekauboj iznenada olabavio stisak. Nož je pao na zemlju.Kauboj se sagnuo, a zatim potpuno skrhao. Brajan ga je snažno zagrlio, a onda je začuo njegov glasni jecaj.„U redu je čoveče", Brajan je mrmljao. „Ne moraš ništa da dokazuješ. Gotovo je. Rat je završen."Brajan ga je držao dok je jecao i gledao druge kako posmatraju, neki s prezirom, neki sa žaljenjem, a namnogim licima se videla mešavi-na i jednog i drugog. Ne bi trebalo da plačemo, pomislio je Brajan, ali utome je problem, je li tako? Zato se mi i borimo.Ali, do đavola, šta da radiš kada ne znaš ko ili staje tvoj neprijatelj?, pitao se, razmišljajući o svom braku,poželevši da može da odbaci sve ono što je loše sa takvom lakoćom kao i izbijanje noža ovom

momku.Kauboj se sada povlačio uz postiđeni uzvik i išao ka izlazu s nekolicinom svojih drugara. I onaj jednonogičovek je nestao. „Samo polako!", viknuo je za njim Brajan. Ali kauboj nije ni pogledao. Onda je Brajanosetio nežni dodir na svojim ramenima. Okrenuo se i tu je bila Rouz, ogromnih crnih očiju i nežnog izraza.„Zaboravila sam kako si prekidao sve one svađe i tuče u školskom dvorištu", rekla je. „Nisi se promenio,Brajane. Jednog dana ćeš i sebe da povrediš pokušavajući da nekoga izbaviš iz nevolje."Slegnuo je ramenima. „Ovi momci... oni kao da hodaju s ručnim granatama. Nije potrebno mnogo dapovuku oroz. Oni u stvari ne žele nikog da povrede."347д!ј ljudi bivaju povređeni... čak i ako to ne nameravaš." Pomislio je , je video senku na njenom lepom licu,a onda je brzo uvukla glavu i tavila svoju ruku ispod njegove. „Hoćemo li sada da odemo na tu ka-fu?Mislim da nam je oboma potrebna."Nakon kraćeg vremena, sedeli su jedno preko puta drugog u jednom od crvenih separea u restoranu uDvadeset trećoj ulici. Rouz je ispijala kafu i rekla: „Mislim da sada razumem... o čemu si noćas pričao... otome kako je sa svim tim momcima. Pre nekoliko meseci sam imala klijenta. Ubio je čoveka jer ga jepresekao na autoputu za Džerzi. Sav taj bes oko jedne tako beznačajne stvari tada mi nije imao smisla. Sadaima."Brajan je imao želju da pruži ruku preko stola i dodirne je, ali se uzdržao. Pena se pušila iz bele šolje kojase nalazila ispred nje, a njeno lice je sjajilo poput nekog priviđenja.„Bes je samo jedan deo svega toga", rekao je. „Tu je takođe i krivica. Viđao si toliko svojih drugara kojitamo ginu, pa se onda pitaš zašto si ti dobio orden. Sta te to toliko čini posebnim. A kada se na to vraćaš,počneš da razmišljaš da ti možda i nisi tako poseban, da možda i ti zaslužuješ da umreš."„Jesi li se ti tako osećao?"„Jedno vreme. Ali je to sada prošlo. Mnogo pomaže ako o tome razgovaraš. Ja sam većinu toga izbaciokada sam napisao knjigu. Slušaj, hoćeš li nešto da pojedeš? Hamburger, možda neku pitu? Pita od borovnicanije loša..."„Ne hvala. Videla sam kolike su porcije. Ogromne, za kamiondžije. Bila bi mi potrebna ćela noć i pluslopata da se izborim s jednim par-cetom." Nasmejala se i lagano se nagnula napred. „Da li sada radiš nanečem novom? Na nekom drugom romanu?"„Kada za to imam vremena. To je..." Brajan je oklevao. Da li da joj kaže? Nova knjiga se zasniva nanjegovom odrastanju u Bruklinu, pedesetih godina. A ona je i te kako bila važan deo svega toga...... Prerano je da kažem o čemu je reč. Za sada više stranica završi u korpi nego na mom stolu."»Oh, Brajane..." Nagnula se preko stola, smešeći se tim prelepim osmehom, zbog čega se osećao kao da je

pomalo uzleteo sa kožnog se-dišta ovog separea. „... Srećna sam zbog tebe. Stvarno. Pretpostavljam da samvečeras došla jer sam želela da ti kažem da mi je žao zbog onog sto se desilo u Londonu. To je bio... šokkada sam te tamo videla. Nisam te očekivala. U redu, bila sam ljuta, ali to se nikada nije isprečilotome da sam ponosna na tebe. Uvek sam znala da ćeš jednoga dana d napišeš orelenu kniicm "„Mora da si imala kristalnu kuglu. Pre toga sam napisao neke рн lično loše."Nasmejala se. „Sećam se. Pa ipak, ma koliko one bile loše, imao si određeni... pa, dar. Koliko heroinazgaze slonovi, jure nosorozi, dave pitoni, a još uvek imaju energije da igraju badminton?"„To nije toliko loše kao onda kada heroj oživi u mojoj krimi misteriji, jer sam zaboravio da sam ga ubio udrugom poglavlju."„Suoči se, Braje. Nisi bio stvoren da čistiš cipele Majka Spilana." Počela je da se smejulji. Onda je i njegazarazila, pa se zagrcnuo od kafe. Pomislio je na vrele letnje noći s Rouz na terasi na požarnom izlazu, omirisu pereca koji je do njih dolazio iz Hot špota na aveniji. Na njih dvoje kako mljackaju dok jedu belogrožđe i puše tatine laki štrajk cigarete. Hriste, sve je tada bilo mnogo jednostavnije. Vreme pre Vijetnama,kada mu je pomisao da će napuniti trideset delovala neverovatno kao i umiranje... želeo je da ta osećanjazauvek traju. „Šta je s decom, Braje? Znam da si uvek želeo porodicu..." Do tada je nekako lebdeo uvazduhu, pravio prelepe lukove na tam-noplavom nebu, a onda ga je iznenada nešto udarilo i počeo je dapada. „Pokušavamo", rekao je. „Još uvek nemamo sreće." „Žao mi je."„Nemoj. Nije beznadežno. Samo je prokleto frustrirajuće. Želeo sam veliku porodicu. Sada bih bio srećan is jednim detetom."„Tvoja žena... čitala sam o njenoj klinici." Rouz je praktično prome-nila temu. „To je predivno, to što onaradi za taj kraj." „Ona je posvećena žena."Pomislio je da su na neki način Rejčel i Rouz bile nekako jedinstvene. Obe su posedovale neku vrstuunutrašnje vatre, ali je kod Rejčel ona nekako bila raspršena u mnogo pravaca. Ona je želela da spase svet.Rouzin žar je bio nešto manji, vreliji, fokusiraniji.Brajan je pomislio na tu noć u Londonu, način na koji ga je ona gledala. I sada ga je tako gledala, timtamnim, nepokolebljivim očima kojim ga fiksira, tim mirnim Mona Lizinim osmehom koji je tako dobropoznavao. O Hriste, želeo bi da ona prestane... da prestane s tim... da prestane da u njemu budi osećanjakoja ne bi smeo da ima. „Taj čovek na zabavi", pitao je. „Hoćeš li da se udaš za njega?" „Za Maksa?"Delovala je zaprepašćeno, a šolja joj se tresla dok ju }e prinosila usnama. Deo kafe joj se prosuo po ruci, paje brzo to obrisala salvetom. Brajan je primetio ožiljak na njenom dlanu koji je išao u_4;/;.f Gudž_____________________________________________349kcak i nesvesno se trgnuo. „Pa pogledaj šta sam uradila. Braje, zar sesećaš kako sam uvek padala sa bicikla i grebala kolena? Pa, nisam se nimalo promenila. Baš prošle

nedelje..."„On je zaljubljen u tebe."Obrazi su joj se potpuno zarumeneli. „Ne budi smešan. Maks je... pa, Maks. Bez njega ne bih mogla da sesastavim, ali smo mi samo... oh, ovo je smešno, zašto mi pričamo o njemu?"„Zašto ne? Zar i ti nisi u njega zaljubljena?"„Ne, naravno da nisam. U svakom slučaju, Maks je oženjen."„Oh. Shvatam."Jarko crvenilo na licu joj se rasplamsavalo, pomešano s besom. Spustila je oči. „Ne, ne shvataš. Mi nismo...nije to što ti misliš. Maks je predivan prijatelj. Bilo je vreme... prolazila sam kroz vrlo loš period, posletebe... pa, hajde da kažemo da je Maks bio uz mene. Sumnjam da bih uspela da završim prava da nije bilonjega."Brajan je pomislio: Ili si ti jako loš lažov ili budala. Video sam kako te je gledao te večeri. Morao bih dabudem slepac da to neprimetim.Bilo je jasno da šta god da je bila istina, ona nije to želela da zna. Uostalom, on nije imao prava da se petljau njen život.„Mogu da se kladim da si prokleto dobar advokat", rekao je. „Voleo bih da te nekada vidim u akciji."„Ne govori to." Nasmejala se. „Možda će želja da ti se ispuni. Maks kaže da smo mi advokati poputpogrebnika - oni su nam pre ili kasnije potrebni, ali bolje kasnije nego ranije."„Zvuči kao da je pametan čovek, taj tvoj Maks. Voleo bih nekad da ga upoznam."„Jednog od ovih dana ćeš ga upoznati", odjekivao je njen glas, prateći prstima vlažne krugove na vrhuisflekanog plastičnog stola.Brajan je primetio njen odraz na prozoru. Na tom bledom tragu se odslikavalo nešto tako hrabro iusamljeno, poput gravure njegove ba-ке koju je čuvao, Meri Tejg Maklanahan, koja je do dvadesete godineprešla okean i izgubila dve bebe.Onda se Rouz uspravila i bacila pogled na svoj sat. „O bože! Pogledaj koliko je sati! Ostaću budna ćelenoći. A moram da budem u sudu sutra rano ujutru."»Sada znam zašto Peri Mejson ima te kese ispod očiju."Nasmejala se, blago mu dodirnula ruku uz nežni, topao dodir. " rag° mi je da smo se ponovo ovako videli,Braje. Stvarno to mislim. elela bih da nas dvoje ostanemo u kontaktu."351Brajan je pomislio: Trebalo bi da ovo odmah zaustavim. Ona je još uvek u mene zaljubljena. Trebalo bi toda dokrajčim, da joj kažem da nema svrhe. To ne može nikuda da vodi.Ali nije mogao sebe da natera da izgovori te reci. Umesto toga se osetio nekako sluđeno, sa sakrivenomželjom da je ponovo vidi. „Uskoro ćemo da ručamo. Zovem te."„Obećavaš?" Ustala je i krenula, za trenutak zastavši, a njene oči su tražile njegove.„Obećavam, zaklinjem se i ako to ne ispunim, neka umrem."Pošto je i dalje tamo sedeo nakon što je ona otišla, setio se obećanja koje joj je dao pre mnogo godina.Obećanja koje je prekršio. Ne bi trebalo to da joj sada radi, sve iz početka. Ali sada, on će je u

svakomslučaju povrediti, šta god da uradi.Da li je još uvek voliš? Šaputao je krut, hladan glas u njemu.Da li? Istina je da ne zna. Na neki način, on će je uvek voleti. Ali, je li ljubav ikada bila tako jednostavna?Da odabere jednu stvar ili drugu? Da opiše šta oseća prema Rouz, bilo bi kao da pokušava da iseče delićneba.Kada je došao u stan na Istočnoj pedeset drugoj ulici, Brajan se iznenadio kada je video da je mračno. Bilaje skoro ponoć.„Rejčel? Jesi li tu?" Nežno je pozvao i uključio prekidač za svetio. Bez odgovora.Izmešane senke u dnevnoj sobi su odmah postale jasnije i pretvorile se u svetlu, jasnu sliku. Lepo mesto,pomislio je Brajan. Sve je to primetio s nekim novim osećanjem zadovoljstva - zgužvanu, cicanu sofu spufnastim, razbacanim vezenim jastucima, staru, tešku policu s metalnim fiokama, sto od borovine, nakojem se sada nalazila gomila reklamnih materijala izdavača koji su želeli da posreduje preko njih, snopkritičkih pregleda koje mu je njegov izdavač poslao.Pa onda ta luda adirondajk stolica pored kamina - kupili su je u Mejnu onog prvog leta kada su se venčali.Brajan se nasmejao, prise-ćajući se da se Rejčel, nakon tumaranja po toj staroj štali punoj poce-panih iprljavih starih stvari, skoro sakrila iza gomile izanđalih okvira koji su bili naslonjeni na zid. Ona je izvuklatu jednu stolicu, onda je kružila oko nezgrapnog kostura, razgledajući nogare i naslon za ruke. Rekla je:„Ovo je najružnija prelepa stvar koju sam u životu videla, a ako je ne kupimo, ja ću da budem priličnorazočarana, sve do kuće. Stari farmer koji je vodio rasprodaju nije bio ni seljak ni gospodin, &".. hteo da je proda za manje od trideset dolara, što je tada praktičbilobogatstvo i njihov skoro celokupan budžet za taj vikend. Ali Reičel ;e insistirala, pa su je kupili,dogurali je do automobila i smesti-li u prtljažnik. Dok su se vozili kući, raspravljali su o tome gde će da jesmeste. Rejčel je želela da je stavi u sredinu dnevne sobe; -on je mislio da će najbolje da bude ako stolicustave u neki zamračeni MJgao. Ali kada su konačno došli kući i očistili je, oh da, on je video kak*o je onabila savršena. Kako jedinstvena i predivna. Jedinstvena, kao i sama Rejčel.Brajanu bi se nešto stvorilo u grlu kada bi gledao u star«e porodične fotografije. Slike svoje majke kada jebila mlada i mršava, pre nego što joj je kosa posedela; slike svoje braće na triciklima.To je nekako pobeglo od nas, pomislio je.Nešto se očešalo o njegovu nogu. Sagnuo se i podigao veliko žuto-belo mače. „Zdravo tamo, generaleKaster, čuvaš tvrđavu ка mene, je Г tako? Ili si samo izašao da nešto prezalogajiš, ti stari prožcdrljivče."General Kaster je počeo glasno da prede; taj zvuk je podsećao na zarđalu testeru. U stvari, to je bio Rejčelinmačak, demokratski nastrojen u nekim stvarima. Dozvoljavao bi da ga bilo ko nahrani.

Brajan je u kuhinji, u frižideru, pronašao konzervu rmačje hrane prekrivenu folijom sa strane, i viljuškomsipao mirišljavu mešavinu u Kasterovu činiju pored radijatora. Za trenutak je stajao poored prozora iposmatrao osvetljenje na mostu Kvinsboro koji se pro tezao preko reke, a onda je primetio paprat u saksiji,na dasci na prozoru. Malo je požutela, počela da se suši. Opipao je zemlju svojim prstima. Potpuno suva.Napunio je čašu vode iz slavine i zalio biljku. Ovo mes~to je počelo da ga podseća na stanove koji su prekoleta zaključani, a njihovi stanari negde u Nantaketu na ostrvu Fajr. Osim što sada nije bilo leto, već je aprilmesec. A oni nisu na odmoru. Nije mogao da se seti kada su po-slednji put imali makar slobodan vikend.Čak je i stan mirisao ustajalo, suvo a ipak nekako memljivo, kao kada ćebe izvučete iz plakara a ono mirišena naftalin.Ali je sada osećao nešto drugo. Dim. Dim cigarete. Mali alarm mu se uključio u glavi. Rejčel je pušila, alije pre nekoliko godima prestala.Brajan je pratio miris niz hodnik. Pronašao je Rejčel slclupčanu navelikoj mekanoj stolici za ljuljanje od javora pored njihovo»g kreveta. I.e Je bilo mračno, a ulične lampe od natrijuma su na sobu bacale) ičasti odsjaj. Brajan je primetio da ona ne spava... ali i da nije biapotpuno budna. Cigareta u ruci je do filtera izgorela, a pepeo je bioacan po isheklanom avganistanskom pokrivaču oko rajenih nogu.Ј;/,И ЈШ/ZOna je zurila negde u daljinu, lice joj je bilo nestvarno bledo i nekak čudno smireno, a od pogleda sepotpuno naježio.To je lice nekoga ko je izmučen borbom, prisetio se.„Rejčel?", nežno ju je pozvao, skoro šapćući njeno ime. „Dušo."Nikada je nije ovakvu video. Hriste, šta se dogodilo?A onda, kao da je on bio neki hipnotizer koji je pljesnuo rukama ona je trepnula očima, a s lica je nestao tajzastrašujući izraz i okrenula je lice ka njemu.„Zdravo", rekla je.Brajan je prišao i poljubio je u čelo. Kosa joj je bila vlažna, kao da je upravo oprala. „Nisam mislio da sikod kuće. Nisi se odazvala."„Nisam te čula. Žao mi je."Nežno je uzeo pikavac koji se još pušio iz njene mlitave ruke, od-neo ga do kupatila, bacio ga u klozetskusolju i pustio vodu. U sobi nisu imali pepeljare, samo one u dnevnoj sobi u slučaju da im dođe neko oddruštva.Vratio se i seo na krevet prevučen amiškim jorganom koji su kupili u Pensilvaniji pre nekoliko godina. Ućošku, pored kreveta, nalazila se stara kolevka na ljuljanje. Brajan je pokušao da se priseti scene bebe kojaspava koju je imao kada su je kupili, tog prvog leta kada su odlučili da žele da osnuju porodicu. Ali mu ta

slika nije dolazila. Sve što je sada video jesu razbacane slike koje su se nakupile u njemu - stari časopisi,knjige koje je počeo da čita, ali ih nije završio, par starih čizama za planinarenje kojima je preko potrebnapopravka dona. „Želiš o tome da razgovaraš?", pitao je.Ona mu se blago, prazno nasmešila. „Ne, stvarno ne. Ako ti ne smeta."Smetalo mu je. Osetio je kako mu bes raste a glas postaje krući dok izgovara sledeće reci: „U redu.Preskočićemo taj deo. 'Kako ti je prošao dan, dušo?' Kada si ponovo počela da pušiš?"„Nisam. Samo sam poželela da zapalim cigaretu. Molim te, Braje, hajde da se ne svađamo. Stvarno nisamza to večeras raspoložena."Pomislio je da je stravično izgledala. U redu, neće da je pritiska. Ona će mu već ispričati šta se dogodilo.Na kraju.Čekao je, pustivši da ga tišina preplavi, slušajući blago zujanje električnog sata na noćnom stočiću,saobraćajne zvuke u daljini. „Dobila sam", konačno je rekla.Reci su pale poput krupnog, ravnog kamenja u mirno jezero. tio je kako mu se ruke obrazuju u pesnicu abes polako jača.353^-Miie pošteno, pomislio je. Četrnaestogodišnjakinje zatrudne na za-• YYI sedištu ševija kada prvi put to urade. A pogledaj mamu. Sedodece. Pa, zašto onda Rejčel ne može? Aha, blokada u njenimDalima. Ali svi ti tretmani, sve to planiranje, jurnjava kući da bismodili ljubav kada joj temperatura poraste. Podupiranje njenih kukova 'astukom kako bismo unutra zadržalidragocenu spermu.A sve to, zbog čega?Nije Rejčelina krivica. Nije ni njegova. Samo jedna od onih stvari. Pa zašto se onda ovako osećao?Ogorčeno, Ijutito... nekako prevareno. Bolelo ga je da bude s njom, bolelo ga je što ga je učinila ranjivim.Že-leo je da viče na nju, da je optuži za nešto drugo, zato što je toliko zauzeta, toliko opterećena poslom daju je jedva viđao. A kada se nekako dokopaju kreveta, sve se svodilo na mehaničko vođenje ljubavi.Sada je mrzeo što sve to tako stoički podnosi. Zašto nije plakala, vikala, izbušila rupu na zidu? Makar bi seistresla. A ne ova stravična mirnoća. Čudovište iz Loh Nesa koje vreba da ispliva na površinu njihovihživota.Brajan je piljio u kolevku u ćošku a suze su mu pekle oči. Nije to više mogao da izdrži. Otarasiće je se sutraujutru. Samo da ne mora kad uveče ide u krevet ona tu da ga podseća.Iznenada se osetio krivim. Eto mene, sažaljevam sebe, prezirem Rejčel. Isuse, mora da je njoj sve ovomnogo teže nego meni.„Žao mi je", rekao je.„I meni. Ovog puta, stvarno sam mislila..." Ugrizla je usnu. „Nema veze."Razgovaraj sa mnom, pokušavao je da joj poruči, zar ne možeš makar sa mnom o tome da razgovaraš.„Rejčel", pažljivo je počeo. „Jesi li razmišljala o onome o čemu smo razgovarali? O..."..Ne", prekinula ga je. „A ni sada ne želim da o tome razmišljam. Nisam spremna za usvajanje

deteta,Braje."„Možemo da predamo molbu. Za to su potrebne godine. U međuvremenu..."Ukrutila se, gurnula ćebe iz svog krila i ustala. „Žao mi je. Ne mogu. Ne sada. Možda jednog dana."Zgrabio ju je za ramena i toliko jako je stisnuo da je mogao da oseti nJene kosti ispod kože i mišića.„Kada? Nikada nećeš o tome da razgo-Varaš, za boga miloga!"..Zašto moramo sada o tome? Zašto ne možemo o tome da razgova-ram° sledeće nedelje, a možda već isutra?"354______________________________________________Vrt laži.U glavi mu je udaralo a bol tutnjao u ušima.„Zar ne vidiš da naš život nije ništa drugo osim te reci - sutra. Sutra ću da uzmem nešto slobodnog vremenasa klinike. Sutra ćemo pričati. Muka mi je da to više slušam. A šta je sa sadašnjošću?"On se sada tresao, osećajući da je nekako van kontrole.„Pričaj sa mnom", molio je, privlačeći je bliže k sebi, pritiskajući svoje usne na njeno čelo. „Reci mi štaosećaš. Reci mi da idem do đavola. Bilo šta. Ali molim te, Rejčel, nemoj da me isključuješ."Jednom je, kada je bio dečak, ptica uletela u njegovu sobi i onesve-stila se pokušavajući da izađe krozzatvoren prozor. On ju je uzeo u ruke, osećao kako se vraća u život, postaje toplija, drhti i kako je neverovatnokrhka. Upravo tako se sada Rejčel osećala, dok se tresla u nje- . govom zagrljaju.Žudeo je za njom. Ali je svoju frustraciju još žešće osećao. Želeo je da je prodrma. Da je natera da muodgovori.Ona se iznenada ukrutila i istrgla iz njegovog zagrljaja. Jedan trenutak ga je gledala, a lice joj se borilo spatnjom koja je bila nekako veća od samih reci.„Brajane... postoji nešto što ja..." Zastala je, a misli su joj ubrzano radile. „Noćas, nakon što sam napustilabolnicu... jedan čovek... me je napao..."Rejčel je povređena, o bože... a on je pritiska sve vreme. Brajan je osetio čist nalet besa, kopile. Ubiću ga,smrviću ga ako ju je povredio, o Isuse Hriste na krstu... Zagrlio ju je i čvrsto je držao. „Hriste, o dušo, jesi lidobro? Je li te on povredio?"„On..." Povukla se i drhtave ruke je stavila na lice, kao da je htela da se uveri da je sve tu, da je sve najednom mestu. Onda je prigušenim šapatom rekla: „Ne... zapravo ne. On me je oborio, to je sve. U redusam... samo sam malo potresena."„Zašto mi to nisi rekla čim sam ušao? Isuse, Rejčel, sve ovo što sam rekao! Zašto me nisi zaustavila?"„Ne znam... Bože, ja ne znam. Toliko sam se uplašila kada se to dogodilo. On me je srušio na zemlju, alisam uspela da pobegnem. Onda sam osetila takvo olakšanje... Nisam želela o tome da pričam... ili čak dapomislim na to."„Jesi li ga videla? Jesi li videla kako izgleda?"Rejčel je spustila pogled a on je mogao da oseti njenu jezu. „Bilo je... mračno", promrmljala je. „Ne, nisam

mu videla lice." „Šta je s policijom?"A;lin Gudž355„Brajane, rekla sam ti, nema šta da se prijavi. Nije me povredio, a nisam mu ni videla lice. Molim te... oh,molim te... možemo li jednostavno na to da zaboravimo? Ne želim više o tome da pričam." Glas joj seprelomio.Brajan je video bledi očaj na njenom licu, osetio je kako se nešto teško i ledeno u njemu prelama, poputsnega koji pada s planinskog vrha. Ona ga nije nikada, za sve ove godine koliko su zajedno, ovako molila.Uvek je izgledala tako jako... tako sposobno. A sada je on video sve te slojeve čelika koji se Ijušte; prvi putju je video golu i ranjivu.Želeo je da je zaštiti, da je nekako izleći. I želeo je da ubije tu osobu koja joj je to uradila.Nežno ju je položio na krevet i držao je dok joj se disanje nije sta-bilizovalo a ruka mu utrnula. Nijepromenio položaj sve dok se nije uverio da je čvrsto zaspala, jer nije želeo da je probudi kada se pome-ri.Dok je ležao na krevetu, dozvolio je da mu suze poteku i nemo klize niz vrele slepoočnice ka vilici.Isuse, da se išta njoj dogodilo... da je stvarno povređena. Ja ne znam šta bih bez nje radio.„Volim te, dušo", šapnuo je, okrenuvši glavu prema njoj. Na odsjaju uličnog osvetljenja, Rejčelin profil seisticao na jastuku poput kameje. Posmatrao je jednu venu koja joj pulsira na glatkoj slepoočnici i preplavilaga je nežnost.Šta im se to dogodilo? Zašto joj je toliko teško da mu o tome priča? Na početku su jedno drugom svegovorili... Toliko su se voleli da se ponekad pitao da li je moguće da nekoga voliš i previše. Kao da je strastprema njoj nekako iskliznula iz svog obaveznog omotača, fizičke kože koja joj je potrebna da bi preživela.Možda su se oboje pomalo povukli. To je u redu, to je nešto što je normalno.Ali sada...Brajan ju je rukom gladio po obrazu: Previše smo se udaljili jedno od drugog...Ironija je u tome da ju je voleo istom snagom. Možda čak i više.Ali ti si i Rouz voleo, lukavi glas mu je šaputao u uvo, pa si je ipak izgubio.Rouz...Da Uje sama ljubav prema nekome dovoljna?, pitao se. Ilije Bog poput Strombolija, pušta nas da mislimoda kontrolišemo svoju sudbinu dok nas sve ne namagarči?Isuse, voleo bi kada bi to znao. Želeo je... želeo je da na kraju sve ispadne dobro za njih dvoje.l356--------------- ---------------------------—_^«J£iKada bismo samo dobili bebu, svoju bebu! Osetio je prazninu s tio se svoje mlađe braće, kada bi ih mamadovela kući iz bolnice; o • njegova braća bi se poredali na prozore, gledali dole i posmatrali kak tatapridržava mamu dok izlazi iz taksija, s rundavim malim zamo tuljkom u rukama. Onda bi usledilo čuđenje idivljenje tim malim nr stima i stopalima, i sladak bebin miris koji bi ispunio ceo stan poput neodoljive

arome hleba koji se peče.Brajan je želeo da o tome može da razgovara s Rejčel. Ali svaki put bi se od njega udaljila, postajala binekako zatvorenija. Da li je njoj to toliko teško padalo?Ili - gorka misao se polako javila u njemu — možda ona nije žele-la bebu tako žarko kao on. Možda je torazlog zašto ona ućuti. Da li je moguće da je više brinula o toj prokletoj klinici nego da stvori sop-stvenuporodicu? A možda joj je nešto na njemu smetalo...?Brajan je odagnao te misli i iznenada se uplašio. Ako je to tačno, ha onda?Vodeći računa da je ne probudi, pažljivo je ustao iz kreveta i pokrio Rejčel pokrivačem. Da, neka spava.Toliko joj je to potrebno. A sutra, oni će početi iz početka. Pričaće... da, oni će da razgovaraju.24.Rouz je zevnula, gledajući s naporom u raširene papire na kuhinjskom stolu. Pasusi overenih pismenihizjava i zakoni, sve joj se to nekako mutilo pred očima. Toliko je bila umorna da više nije mogla darazmišlja, mozak gnjecav poput zrna kafe u lavabou. Završiće to sutra, "oranice ujutru, ustaće čim svane.Bacila je pogled na sat iznad frižidera. Dva ujutru. Već je bilo sutra. Majko božja! Ostalo joj je četiri sataza spavanje. Sat da se istušira, obuče, na brzinu popije instant kafu, a onda spremi svoje argumente prenego što se pojavi u sudu.Koga ti zavaravaš? Oštar glas ju je prekinuo iz pospanosti. Ionako ne bi spavala. Ležala bi u krevetu, buljilau tavanicu, razmišljala o Brajanu. Pitala se kada... ili da li ćeš ga ponovo videti. Molila Boga da to budeuskoro.Telefon je zazvonio naglo prekinuvši tišinu.Rouz je skočila, automatski pomislivši: Desilo se nešto loše. Mari? Da li ju je Pit ovoga puta smestio ubolnicu? Povredio nekog od dece? Ili je to nana? Klara je ponovo zove da joj kaže da je nana bolesna?Onda je usledio slatki nalet nadanja. Brajan? O bože, molim te!Nagnula se ka telefonu koji je stajao na zidu pored pulta.»Rouz?", javio se glas istog trenutka kada je podigla slušalicu. Poznat. Umoran.»Maks!", uzviknula je. Usledio je trenutak razočaranja, a nakon toga nemir. Maks je nikada ranije nije zvaoovako kasno. „Šta se desilo? lesi li dobro?"Onda se čula kraća pauza. „U redu je. Slušaj, žao mi je, znam da je kasno. Jesam li te probudio?"•>Ni govora. Radim na slučaju Metkalf. U svakom slučaju, nema ve-^e ni da si me probudio. Nešto sedesilo? Inače me ne bi nazvao ovako kasno."»Ovo je ludo, znam... ali mogu li da svratim? U telefonskoj govornici sam, tu na ćošku."..Naravno", rekla je, ne oklevajući ni za trenutak. Maks nikada ništa 4e od nje tražio. Nakon svega što je zanju uradio.^nala je da noćas uopšte neće spavati, da će sutra ujutru da bude Preurnorna, a verovatno će tako i daizgleda. Ali šta sad?-------------------------------------Lli^Jf

Spustila je slušalicu, uz žaljenje primećujući da nosi svoju naist riju, najotrcaniju odeću. Oh, pa Maks ju jevideo i u gorem izdanju od ovoga. On ne dolazi kod nje zbog sastanka.Ali stan - dragi bože - prvi put da ga Maks vidi, a izgleda kao Ar magedon. Ona je odjurila u dnevnu sobu,počela je da sakuplja šolje sa skorelim ostacima kafe, razbacane novine, odeću prebačenu preko stolica.Kada je poslednji put usisala? Bog to zna. Pre nekoliko nedelja Od žurke koju je Petsi napravila kada jedobila ulogu Malke u Violinisti na krovu jedne putujuće družine. Sada je Petsi bila u LeksingtonuKentakiju ili bese u Luisvilu? U svakom slučaju, Rouz nije mogla nikoga da krivi osim sebe.Setila se kako se zaljubila u ovo mesto, u taj nered kada je prvi put došla da vidi stan na poslednjem spratuzgrade s fasadom od tamnog peščara u Dvadeset prvoj ulici. Stan je bio osvetljen, sunčan poput staklenika,s obiljem svetla koje ulazi kroz visoke prozore. Sa leve strane su se nalazile biljke — visile na šipkama nazavesama, puštale klice u teglama od majoneza na prozorskim daskama, zasađene u ogromne meksikanskesaksije od gline koje su bile na podu. Na zidovima su visile luđačke tapiserije od starih pozorišnih oglasa ifilmskih poste-ra. Veliki pufnasti marokanski kožni jastuci razbacani svuda po podu umesto kauča,ogromna mesingana nargila u uglu — sve je to izgledalo kao da ste upali u Alisu u zemlji čuda.Petsi je bila poznanica poznanice i bavila se pevanjem-igrom-glu-mom. Ona je tražila cimerku da bizamenila prethodnu, takođe neku glumicu, koja se preselila u Los Anđeles. Rouz se osećala skučeno usvojoj zagušljivoj i tamnoj garsonjeri na Louer 1st sajdu i preselila se te iste nedelje. A pošto će sada Petsibiti na putu skoro godinu dana, potpuno sama je živela u stanu.Maks će kroz ceo ovaj nered da vidi koliko je ovaj stan predivan, rekla je sebi. / sigurno će da razume dasam prezauzeta poslom i da nemam vremena za čišćenje.Odeću koju je sakupila odnela je u spavaću sobu i sručila na sredinu kreveta - njenog predivnog kreveta, sastilskom ogradom od^ko-vanog gvozda bele boje. Pokrivač na krevetu je bio predivan, rucn istkan odmohera boje zalaska sunca u pustinji. Potrošila je na njega bogatstvo na sajmu rukotvorina, zamišljajućikako bi se Brajanu sv deo. Kako bi lep osećaj bio da se sa njim baškari u krevetu ispod ti runastih nabora!Zatim je uz žaljenje pomislila: Molim te bože, neka Brajan dođe a mene. Toliko dugo već čekam._________________________________________3597 niava na vratima ju je prenula. Maks. Pritisnula je dugme na in-terfonu i požurila da otključa vrata.U hodniku je gledala nadole i posmatrala ga kako se penje uz ste-enice. Kad je došao do poslednjeg sprata,primetila je da izgleda ble-do nekako izgužvano, a oči su mu se potpuno zakrvavile. Njegovo sivo odelo sepotpuno naboralo, a kravata se iskosila poput omče nekoga ko pokušava da se obesi.Zdravo", rekao je, i nekako se iskrivljeno ka njoj nasmešio.Rouz se povukla unazad pomalo se prestrašivši. Nikada ga nije videlatakvog. „Maks, jesi li pijan?"

On se susreo sa njenim pogledom sa izrazom potpune trezvenosti. „U stvari, ne. Pokušao sam, stvarno samprobao da se napijem - šan-ker u baru P. /. može to i da posvedoči - ali žao mi je, jer nikakav efe-kat nijeusledio."Onda je primetila da je nosio malu putnu torbu. „Ideš nekuda?", pitala ga je.„Može se tako reći." Zastao je i duboko uzdahnuo. „Iselio sam se iz kuće. Išao sam ka gradu. Blizukancelarije postoji jedan pristojan hotel. Ali pretpostavljam da mi je večeras prijatelj potrebniji od mestagde ću da prespavam. Hvala što si mi dozvolila da dođem."„Znaš, čekala sam pravi trenutak da te pozovem kod sebe." Nervozno se nasmejala. „Kada se stvari malostabilizuju na poslu. Kada nađem vremena za pravo čišćenje. Ali to nikako da se desi."Pošto je ušao unutra, razgledao je dnevnu sobu a onda rekao. „Ne menjaj ništa. Savršeno je ovako kakojeste."Iznenada se osetila srećnom i rasterećenom. Onda je osetila kako to nestaje; upravo joj je rekao zašto jesada ovde. On se iselio. Ostavio je ženu.Trebalo je da se iznenadi. Ali nije. Možda zato što Maks nikada nije pričao o svom braku. Da, ona je osetilamelanholiju, neku vrstu sakrivenog očajanja koje se krije ispod te žive energije, njegovog brzog osmeha.Takođe je primetila neke detalje - kada bi Maks nesvesno ze-Vao dok telefonom razgovara sa svojomženom, ponekada bi štipkao yrh nosa, kao da ga češe. Pa zatim, kako bi mu se lice ozarilo kada bi n)egovaćerka Mendi svratila u kancelariju, a kada bi Bernis, njegova zena navratila, bio bi nervozan, čak i malosnebivljiv.l osmatrajući ga, Rouz je osetila da joj padaju na pamet uobičajeni ogovori. Zao mi je... možda vas dvoje tomožete da izgladite... stvari Uvek bolje izgledaju ujutru.360iziAli je mogla da vidi da je Maksu sada najpotrebnije da ga neko s sluša. Bez previše otrcanih fraza. Kolikodugo poznajem Maksa? God' nama. A u stvari toliko malo o njemu zapravo znam. Šta se to dešav unutarnjega7.Poželela je da ona Maksu bude prijatelj kakav je on bio njoj.„Ma kakav hotel", rekla je. „Ovde ima dosta mesta. Možeš da budeš u Petsinoj sobi. I za boga miloga, uđiunutra. Sedi. Spremiću ti solju kafe. Izgledaš kao da ti je potreban ceo bokal."„Nisam mislio... ne, ne bih to mogao da uradim."„Moja kafa nije baš toliko loša."„Znaš šta mislim. Lepo je to od tebe, Rouz. Ali... do đavola, ovo je moj problem. Moram s tim sam da seizborim."„Hoćeš li da jednom u svom životu, Makse Grifine", izgrdila ga je, „prestaneš da izigravaš 'gospodinačvrstog momka' i dozvoliš da ti neko, za promenu, pomogne?"

Oklevao je, ali pre nego što je mogao nešto da kaže, ona je prošla pored njega i otišla u kuhinju.„U sobu sa svoje leve strane možeš da ostaviš stvari", doviknula je preko ramena. „Uključi svetio da se nebi sapleo o opremu za vežbanje. Petsi je luda za vežbanjem. A meni pomaže da održim formu. Jedanpogled na tu spravu za mučenje, i zauvek sam izlečena od želje za čokoladnim kolačima i sladoledom."Kada se vratila s kafom, Maks je sedeo na jednom od jastuka i izgledao je nezgrapno, kao da je pao saMarsa. Zadnjicu je smestio nekako tromo, kolena su mu visila u vazduhu a članci su se videli. Podse-ćao jena turistu u nekoj neobičnoj zemlji koji se trudi iz petnih žila da se uklopi. Uzdržala se od smeha dok ječučao pored nje i stavila poslu-žavnik na otrcani orijentalni čilim između njih dvoje.„Jesi li ikada koristila tu stvar?" pitao je Maks, pokazujući na nar-gilu.„Gospode, ne. Nisam čak ni sigurna za šta je to. Hašiš, pretpostavljam."Izgledao je zamišljeno. „Jednom sam branio nekog klinca zbog p°' sedovanja. U pitanju je bilo nekihtridesetak grama marihuane. Sudija je želeo da ga strogo kazni. Uspeo sam da smanjim na manji prekršaj.Klinac nije mogao da mi plati, ali mi je nešto ubacio u džep dok srno napuštali zgradu suda. Cigaretumarihuane, džoint. Doneo sam je kući i rekao Bernis da treba da je popušimo, da vidimo oko čega je ceJa tahalabuka. Da li znaš šta mi je rekla? Rekla je da bi pre gurnula svoju glavu u klozetsku solju." Usledio jeosmeh, koji se potom izgubio-A i361апш nw se na ćelom licu videlo očajanje. „Jednog dana se probu-!rš skoro nakon dvadeset godina, i shvatišda smo udaljeniji jedno od . ' Og nego što smo bili onda kada smo se sreli... o Hriste... da nije Ivlendi..."Zastao je, a oči su mu se caklile od suza koje samo što nisu potekle.Rouz ga je uzela za ruku. „Znaš, ne moraš da pričaš o tome, osim ako to zaista ne želiš", rekla je. „To što siovde te ne obavezuje."Gledao ju je i pomno proučavao njeno lice. Rouz je osetila kako joj se hladna jeza penje uz kičmu i prisetilase onog kišnog dana u Londonu kada ju je poljubio u taksiju.Poželela je da je i sada poljubi.Ludo, pomislila je, ja ne volim Maksa... ne na taj način. Ali oh, tako je želela da oseti muške ruke na sebi,topao dah na svom vratu, nago telo priljubljeno uz svoje. Toliko je vremena prošlo.Prestani, govorila je sebi, ti želiš Brajana a ne Maksa.Brajan. Oh, da. Dok je u tom restoranu sedela preko puta njega, želela je Brajana više od bilo čega za čimje u životu žudela.Osetila je vrelinu u svom grlu. O Isuse, ne dozvoli mi da sada zaplačem, pomislila je. Kako je to sebično odmene i nepravedno! Maks nije ovde došao kako bi mene telio.Sipala je kafu u masivne šoljice od keramike i dodala mu jednu, po-želevši da pronađe baš tu pravu reč

koju treba da mu kaže ili da uradi nešto, da učini da njegov bol nestane.Maks je sedeo i obema rukama držao svoju solju.Nešto je na njoj drugačije, pomislio je. Ona je sada nekako življa, nikada je nisam takvu video. I takoprelepa. Hriste, ona šija kao...Kao žena koja je zaljubljena.Osetio je kako mu se srce u grudima steže.Je li ona nekog upoznala? Da li se zaljubila?Га pomisao ga je bolela, naročito nakon ovog što je večeras doživeo. v ozdravljanje s Manki, koja je jecalai čvrsto se za njega držala. Najteže sto je ikada uradio. Bolelo ga je, kao da je jedan deo njegovog telabukvalno otkinut od njega.Naravno, znao je da je na kraju to najbolje. Viđaće je često. Ići ćeajedno na putovanja. On će da iznajmi neki stan u gradu, pozivaćenJene prijatelje na piću, a ako neko prospe koka-kolu na tepih, neće°rati da se plaši da će od toga njena majka da doživi srčani napad.Al1 Je ipak tako prokleto bolelo!Suze su mu pekle oči poput zrna peska. „Žao mi je", rekao je. „Sad baš nisam neko društvo."„Ne izvinjavaj se." Osetio je njenu toplu i utešnu ruku na ramenu„Smešno je to, zar ne? Godinama skupljam hrabrost da odem. sada se osećam poput neke kukavice.Osećam se kao da sam napustio Mandi. Sve te knjige Džudi Blum, koje ona uvek čita, sav taj tinejdžerski...pa, sada će to i da doživi. Vikend ćerka. Bože, toliko je volim! Boli kada nekog toliko voliš."„Znam." Rouzine tamne oči su bile ispunjene bolom. Nasmešila se. „Mislim da je tvoja ćerka zaista srećna.Ja bih dala svoju dušu da imam oca kao što si ti. Čak i povremeno, preko vikenda."Maks je sada osetio toplinu kafe, kako dopire do njegovih prstiju, do njegovih ruku. Draga, predivna Rouz.Ona zna da kaže tačno ono pravo.Kada bi samo...Stani, ne. On je ovde došao da bi mu ponudila svoje prijateljstvo, delimično saosećanje. I to je sve.Izvukao je maramicu iz džepa. Uredno ispeglanu, presavijenu u savršeni trougao. Kao da je to bio Bernisinhitac za rastanak.Pomislio je na Bernis koja ga je suvih očiju i krutog lica posmatra-la sa kreveta dok se pakovao. Tražila jesamo da joj ostavi broj telefona, „u slučaju neke hitne situacije".Svaki trenutak s Bernis je hitna situacija. Kap koja se prelila u čašise desila juče, kada je pronašao uplakanu Manki, sklupčanu u kadi, amokra kosa joj je padala preko leđa, dok je hladna voda kapala po njoj.„Ja sam prljava", gušila se. „Mama kaže da sam prljava. I to neće da seopere. Ne želim da me iko ikada dodiruje."Maks je osetio kako se u njemu javlja osećanje panike. Isuse, da li je reč o dečaku? Da li ju je neki dečakdodirivao, naterao je da nešto uradi? Je li Bernis za to saznala? Da li je o tome ovde reč?Želeo je da je obema rukama uzme, umota je u peškir, kao onda kada je bila mala. Ali kada ju je video takosklupčanu, s tim košcatim kolenima, kako drhti i oseća se očajno, znao je da joj je dostojanstvo potrebnijeod utehe. Doneo joj je peškir i držao ga otvorenim tako da ona može da izađe iz kade a da je on ne vidi

golu. Bila je toliko stidljiva s petnaest godina, tako svesna svog tela. On ju je zagrlio tek kada s obmotalapeškirom i rekao joj je da ništa ne može da ga natera da pr stane da je voli ili pomisli da je prljava.Kada se Manki smirila, otišao je da potraži Bernis.363Pronašao ju je u perionici. Kosu je uvila šalom. Ruke su joj bile u elikirn žutim gumenim rukavicama. LiceIjutito. Gurala je odeću, posteljinu i jastučnice u mašinu za pranje. Pored nogu se nalazila ogromna gomilaveša, a još više u plavoj plastičnoj korpi na vrhu mašine za sušenje.„Šta nije u redu s Mandi?", viknuo je, bolestan od brige, do sada zamišljajući čak i gore stvari od onih kojedečak njene dobi može da uradi - možda neki perverznjak koji je napada, stariji čovek na njoj.Bernis ga je Ijutito pogledala.„Danas su je iz škole poslali kući s porukom od školske medicinske sestre. Vaši. Ona ima vaške." Usta sujoj se iskrivila od gađenja i zakoračila je malo unazad, pomislivši da je i on, pošto je dodirnuo Mandi,možda zaražen.Maks je tada razumeo. Bernis je ponizila Mandi, učinila da se oseća prljavom, nevoljenom. Sve to zbognečega što jadno dete ne može da kontroliše.Tada je uradio nešto što nikada, nikada ranije nije uradio, i nikada i neće.Opalio je Bernis šamar.Osećao se kao svetski glupan što je to udario. Ali se osećao još više postiđen zbog svih ovih godina koje jeproćerdao ostavši u braku sa ženom koju nije voleo, koja njega nije volela.Samo zbog Manki je ostao s Bernis. Glupo. Ono što su on i Bernis osećali jedno prema drugom jepovređivalo Manki. Ne, bilo je vreme da pobegne odatle, spasi ono što se može spasti, za sebe i za svojude-vojčicu.I dakle, eto tu je sada.Osetio je nalet panike. Šta ako sada sve ponovo omaši? Šta ako sada, pošto je slobodan, i dalje nemanikakve šanse kod Rouz?Gde će odatle da ode? Hoće li postati jedan od onih patetičnih sre-aovecnih muškaraca koji puste zulufe,počnu da nose modernu odeću, Vlse u barovima za samce i pokušavaju da pokupe neku devojku koja jeduplo mlađa od njih?Onda je pogledao u Rouz, u njeno sjajno lice.Ona je bila ta, jedina žena koju je želeo.A ako postoji i najmanja šansa, on će čekati. Koliko god da traje.Maks je počeo da se oseća smirenije, snažnije, bolje nego što se ćete noći osećao. »Hvala", rekao je.-------------------------------^"tZl„Za šta? Što sam te pustila da prespavaš?" Nasmejala se. „Da ti !<• žem istinu, osećala sam se pomalousamljeno otkad je Petsi otišla R će zabavno."„Samo na nekoliko dana", podsetio ju je. „Dok ne pronađem nešt drugo."„Ostani koliko god želiš." Ponovo mu se nasmešila. „Ima samo ne što što želim odmah na početku da tikažem. Nisam baš najurednija osoba na svetu, kao što si verovatno primetio. I to ne nameravam da

promenim samo zato što si ti ovde."„U redu, što se mene tiče." Više nego dobro! Predivno!„A sada", rekla je, „moram da ti se ispovedim."„Šta je bilo?"Ona je malo pocrvenela, pomislio je.„Pa, pošto si to pomenuo... Petsi mi je dala ovaj džoint pre nego što je otišla, neka vrsta poklona zaodlazak. Od tada leži u mojoj fioci. Bila sam prevelika kukavica da to probam. Da li bi želeo da ga ispušišsa mnom?"Maks se nacerio. „Ma do đavola. Zašto da ne?"Maks je osetio kako ta unutrašnja težina, ta gvozdena težina u njegovom srcu polako popušta. Šta li je tobilo, nada? Toliko je dugo prošlo da je skoro zaboravio to osećanje. Sto godina. Pomislio je: Možda nijebaš toliko kasno za mene. Možda nisam baš toliko mator da počnem sve iz početka.Minut kasnije, prihvatio je upaljeni džoint koji mu je Rouz dodala i prinevši ga ustima, duboko je uvukaotaj gusti, slatkasti, mirišljavi dim.25.Iznenadna glasna muzika je doprla do Rejčel.Odmah se probudila, ispravila u krevetu, s kiselim ukusom u ustima. Onda je videla. Vreme na tajmeru.Navila ga je na šest sati. pokusirala se na svetlocrvene brojke ali joj je i dalje bilo mutno. Devet i trideset?O bože. Nensi i Kej su do sada već pale od posla u klinici. Moraće da požuri, preskoči tuširanje i na brzinunešto usputpojede.Rejčel je dlanom lupila po dugmetu za uključivanje i isključivanje na tajmeru i Pol Makartnijeva pesma„Rocky Raccoon" je odmah prestala. Ustala je iz kreveta. Grlo joj je bilo suvo i nekako ju je grebalo, kaoda je prevučeno staklenom vunom, a u slepoočnicama joj je bolnotutnjilo.Onda se setila prošle večeri, a zatim je ponovo utonula u krevet, nekako se slabo osećajući, dok su je vrelesuze pekle u grlu. Dejvid. Menstruacija. Svađa s Brajanom.Želela je da kaže Brajanu. Sve. O Dejvidu, kako je Dejvid taj koji ju je napao a ne neki stranac. I počelaje... ali kada je videla Brajana da je potpuno pobesneo... dragi bože, zamislila je taj bes uperen ka njoj, šok ignev koji bi osetio kada bi saznao potpunu istinu. Zašto ona ne može da zatrudni. I kako je to svih ovihgodina krila od njega. Zato je izgubila hrabrost, povukla se...Onda je primetila da je Brajanova strana kreveta hladna, kao da je satima pre nje ustao. Nejasno se sećalakako ju je sinoć smestio u krevet i ušuškao je ćebetom. Ali gde je on sada? „Brajane?", pozvala je. Nije biloodgovora.Zgrabila je njegov jastuk i privila ga uz sebe. Jeziva misao joj je pala na pamet: ako je Brajan ikada ostavi,budila bi se u praznom krevetu.

Ali on me nije ostavio, staloženo je smirivala sebe. Samo se iskrao na nekoliko minuta, u šetnju, na trčanjeili da kupi nešto. Nije želeo da We probudi, verovatno je pomislio da mi je potrebno nešto više sna.Onda se setila. Naravno. Brajan je u ovo vreme uvek išao po jutarnje novine, a onda do Levija na vrućeperece. Kada bi ujutru provodila više vremena s Brajanom, umesto što uvek juri na kliniku, odmah bi setoga setila.366VrtGudž367Rejčel je naterala sebe da ustane iz kreveta, osećajući se nekako kruto i ugruvano. Tupi bol se u talasimaširio njenim stomakom. Grčevi. Najgori do sada.Sagnula se u kupatilu dok je preturala po kredencu da pronađe tampon. Kutija je bila skoro prazna, samo sujoj još dva ostala. Odložila je kupovinu novog pakovanja. Nadala se da joj neće biti potrebno Sada jepomislila: Ja sam budala. Nikada neću zatrudneti. Trebalo je to da kažem Brajanu. Trebalo je bar toliko damu kažem. Istinu.Ali dok se staro osećanje tuge ponovo u njoj gomilalo, pokušala je da to osećanje odagna. Dosta, rekla jesebi. Imaš posao koji moraš da obavljaš, druge ljude o kojima, osim o sebi, moraš da razmišljaš.Rejčel se umila. Onda je u kupatilu navukla farmerke i neki komotan džemper. Na putu prema vratima,polako i oprezno se kretala. I dalje se osećala nestabilno.Šolja kafe će mi pomoći, pomislila je. Onda odlazim. Prvo ću da svratim do bolnice da proverim Almu. Dase uverim da je ona dobro. Ali, oni bi me zvali da nešto nije u redu s njom.Rejčel je bacila pogled na telefon na stilskom stolu u hodniku, a stomak joj se u trenutku prevrnuo za stoosamdeset stepeni. Isključen.Setila se prošle noći. Dok je ulazila u stan, telefon je zvonio i zvonio dok se ona borila s ključevima.Uletela je da se javi, pomislivši da je to možda Brajan. Molila se da je Brajan. Ali je to bio Dejvid. Glas muje zvučao besno. Ti jebena kučko... misliš da možeš od mene dapo-begneš... Uništiću te...Zalupila je, a onda pomerila slušalicu sa strane, prestrašena da on može ponovo da zove.Dok se Rejčel približavala, mogla je da čuje da telefon pokazuje zauzeće. Tu... tu... tu... Poput bebe kojaplače s druge strane žice.Pažljivo, kao da je od stakla i da u ruci može da joj se polomi, ponovo je vratila slušalicu na svoje mesto.Setila se obećanja koje je dala Almi. Srce je počelo ubrzano da joj lupa,Šta ako se nešto zakomplikovalo?Šta ako je bolnica pokušala da je zove, ali nije mogla da je dobije. Molim te bože, molila se, neka ona budedobro. Neka njena beba bude dobro.Nekoliko minuta nakon toga je bila u taksiju koji je brzo išao niz Drugu aveniju prema bolnici SvetogVartolomeja.

l„...Osam centimetara. Šanse su nekih deset posto. Uopšte se ne čuje njen glas. Bolje da tamo što pre uđete.Izgleda kao da je spremna daode."Slušajući i zureći u krupnu glavnu medicinsku sestru, crnkinju izaprijemnog pulta, Rejčel je osetila kao da je neki div podiže, a onda naglo baca na zemlju. Misli i osećanjasu joj se smenjivali potpuno ne-kontrolisano.Alma. U nevolji. Krvari. Beba u nevolji.Pokušala je da dođe k sebi, primoravši misli da se vrate u kolosek. „Ko je s njom?", pitala je Rejčel.„Doktor Hardmen. On je dežurni doktor. Pokušali smo da vas pozovemo." Marvine braon oči su se skupile,a odbrambena nota joj se javila u glasu. „U stvari, nekoliko puta. Naravno, nismo znali da je hitan slučaj.Sve što je devojka želela da kaže jeste da želi da razgovara sa vama. Delovala je uznemireno, to je sve. Nijerekla da je u bolovima. Pa neka onda niko ne pokazuje prstom u mene...", naglo je zatvorila policu sevidencionim kartonima, „kao da ja nemam pametnijeg posla od čitanja nečijih misli."Rejčel je, povređena, jurila niz jarko osvetljen hodnik popločan prastarim zelenim linoleumom koji jepucketao pod njenim ubrzanim koracima. Nema vremena za izgovore. Kasnije će uslediti pregršt vremenaza krivicu i kajanje.Zamišljala je Almu kako se budi usred noći u porođajnim bolovima. Prestrašena, a nije želela nikog drugogosim dr Rozental da je porodi. A kada su joj rekli da s doktoricom ne mogu da kontaktiraju, rekla je da ćeda sačeka. Nije im rekla da se porađa...Glupavo, detinjasto. Ali onda, Alma i jeste dete. Slatko, uplašeno dete koje je želelo da veruje da je njenadoktorka Bog.A ja sam je pustila, pomislila je Rejčel i srce ju je zabolelo. Ja sam odgovorna.U porođajnoj sali broj l, Rejčel je pronašla mladog stažistu koji nervozno izdaje naređenja medicinskojsestri. Hardman. Jedan od novih doktora, još uvek neiskusan. Njegovo bledo lice koje se kupa u znoju jeuplašilo Rejčel mnogo više od raširenih Alminih nogu na stolu u položaju litotomije, podignutih nastremenu, s ogromnim stomakom pokrivenim sterilnim plavim čaršavom. To joj je govorilo da očekujeproblem. Veliki problem.366Rejčel je naterala sebe da ustane iz kreveta, osećajući se nekak kruto i ugruvano. Tupi bol se u talasimaširio njenim stomakom G čevi. Najgori do sada.Sagnula se u kupatilu dok je preturala po kredencu da pronađe tampon. Kutija je bila skoro prazna, samo sujoj još dva ostala. Odložila je kupovinu novog pakovanja. Nadala se da joj neće biti potrebno Sada jepomislila: Ja sam budala. Nikada neću zatrudneti. Trebalo je to da kažem Brajanu. Trebalo je bar toliko damu kažem. Istinu.

Ali dok se staro osećanje tuge ponovo u njoj gomilalo, pokušala je da to osećanje odagna. Dosta, rekla jesebi. Imaš posao koji moraš da obavljaš, druge ljude o kojima, osim o sebi, moraš da razmišljaš.Rejčel se umila. Onda je u kupatilu navukla farmerke i neki komotan džemper. Na putu prema vratima,polako i oprezno se kretala. I dalje se osećala nestabilno.Šolja kafe će mi pomoći, pomislila je. Onda odlazim. Prvo ću da svratim do bolnice da proverim Almu. Dase uverim da je ona dobro. Ali, oni bi me zvali da nešto nije u redu s njom.Rejčel je bacila pogled na telefon na stilskom stolu u hodniku, a stomak joj se u trenutku prevrnuo za stoosamdeset stepeni.Isključen.Setila se prošle noći. Dok je ulazila u stan, telefon je zvonio i zvonio dok se ona borila s ključevima.Uletela je da se javi, pomislivši da je to možda Brajan. Molila se da je Brajan. Ali je to bio Dejvid. Glas muje zvučao besno. Ti jebena kučko... misliš da možeš od mene dapo-begneš... Uništiću te...Zalupila je, a onda pomerila slušalicu sa strane, prestrašena da on može ponovo da zove.Dok se Rejčel približavala, mogla je da čuje da telefon pokazuje zauzeće. Tu... tu... tu... Poput bebe kojaplače s druge strane žice.Pažljivo, kao da je od stakla i da u ruci može da joj se polomi, ponovo je vratila slušalicu na svoje mesto.Setila se obećanja koje je dala Almi. Srce je počelo ubrzano da joj lupa.Šta ako se nešto zakomplikovalo?Šta ako je bolnica pokušala da je zove, ali nije mogla da je dobije.Molim te bože, molila se, neka ona bude dobro. Neka njena be bude dobro.Nekoliko minuta nakon toga je bila u taksiju koji je brzo išao Ш Drugu aveniju prema bolnici SvetogVartolomeja.367Osam centimetara. Šanse su nekih deset posto. Uopšte se ne ču-• njen glas- Bolje da tamo što pre uđete.Izgleda kao da je spremna daode."Slušajući i zureći u krupnu glavnu medicinsku sestru, crnkinju izaprijemnog pulta, Rejčel je osetila kao da je neki div podiže, a onda naglo baca na zemlju. Misli i osećanjasu joj se smenjivali potpuno ne-kontrolisano.Alma. U nevolji. Krvari. Beba u nevolji.Pokušala je da dođe k sebi, primoravši misli da se vrate u kolosek.„Ko je s njom?" pitala je Rejčel.„Doktor Hardmen. On je dežurni doktor. Pokušali smo da vas pozovemo." Marvine braon oči su se skupile,a odbrambena nota joj se javila u glasu. „U stvari, nekoliko puta. Naravno, nismo znali da je hitan slučaj.Sve što je devojka želela da kaže jeste da želi da razgovara sa vama. Delovala je uznemireno, to je sve. Nijerekla da je u bolovima. Pa neka onda niko ne pokazuje prstom u mene..." naglo je zatvorila policu sevidencionim kartonima, „kao da ja nemam pametnijeg posla od čitanja nečijih misli."Rejčel je, povređena, jurila niz jarko osvetljen hodnik popločan prastarim zelenim linoleumom koji je

pucketao pod njenim ubrzanim koracima- Nema vremena za izgovore. Kasnije će uslediti pregršt vremenaza krivicu i kajanje.Zamišljala je Almu kako se budi usred noći u porođajnim bolovima. Prestrašena, a nije želela nikog drugogosim dr Rozental da je porodi. A kada su joj rekli da s doktorkom ne mogu da kontaktiraju, rekla je da ćeda sačeka. Nije im rekla da se porađa...Glupavo, detinjasto. Ali onda, Alma i jeste dete. Slatko, uplašeno dete koje je želelo da veruje da je njenadoktorka Bog.A ja sam je pustila, pomislila je Rejčel i srce ju je zabolelo. Ja sam °dgovorna.U porođajnoj sali broj l, Rejčel je pronašla mladog stažistu koji ner-vozno izdaje naređenja medicinskojsestri. Hardman. Jedan od novih Doktora, još uvek neiskusan. Njegovo bledo lice koje se kupa u zno-Јц jeuplašilo Rejčel mnogo više od raširenih Alminih nogu na stolu u položaju litotomije, podignutih nastremenu, s ogromnim stomakom pokrivenim sterilnim plavim čaršavom. To joj je govorilo da očekujeProblem. Veliki problem.-------------------_^_i«zz„Očitavanja?" pitala je Rejčel. Nije želela ni da se potrudi za ribani pre operacije. To će joj oduzeti previševremena. Odavde je mogla d vidi dokle je edem došao. Almina stopala su bila otečena, a meso oko njenihčlanaka veoma naduveno.„Nije dobro", rekao je Hardman. „Krvni pritisak je 180 sa 120, jedva da očitavam bebine otkucaje.„Pukao joj je vodenjak?", pitala je, navlačeći rukavice.„Baš pre nego što ste stigli. Pregledao sam je. Glava se nazire i samo što ne krene. Doktorko Rozental, akohoćete da je porodite carskim rezom, ja ne bih više čekao." Hardman je možda bio neiskusan, ali nije bioglup.Njeni izbori su bili sledeći: vaginalni porođaj ili carski rez. Dama ili tigar. U svakom slučaju, šta god daodabere, vreba je tigar.S Alminim tako visokim pritiskom, njen krvni sud bi mogao da pukne ukoliko bi pokušala da pogura bebu.Ali carski rez je, prema statistici, značio još veći rizik.Rejčel je došla s druge strane stola, do Alminog lica koje se od bolova potpuno zacrvenelo na belomčaršavu. Lice joj je bilo potpuno iskrivljeno od kontrakcija a krupne oči su joj se razrogačile i izgledale joškrupnije. Preosetljiva, u redu. Bože na nebesima, nije li uvek tako!? Onda su kontrakcije popustile aAlmine usne su se raširile i obrazovale umoran osmeh. Usne su joj napukle i od osmeha joj je krenula krv.Zgrabila je Rejčelinu ruku poput osobe koja se davi. „Znala sam da ćete doći", dahtala je. „Čekala samvas." „Skoro da je kraj, draga." Rejčel joj je odgovorila stiskom, pokušavajući da otera knedlu koja joj se ugrlu stvorila. „Kao na tanjiru. Glavna stvar je da se ne plašiš. Samo misli na bebu. Uskoro ćeš je držati unaručju."

„Nju", dodala je Alma. „Biće devojčica. Jednostavno znam. Nazvaću je... oh doktorka, boli me. Osećamkao da mi unutra sve gori."Rejčel je glavom pokazala sestri da priđe. „Držite je ovako, da skoro sedi. Tako neće morati previše dagura. Ti", pogledala je u Hardmana, „oslobodi joj noge."„Ali doktorka, to nije uobi..."„Baš me briga da li je to protokol ili ne!", vrisnula je. „Samo to uradi!"Hardman je sumnjičavo pogledao a zatim odvezao kožne remene koji su Almina stopala držali pričvršćenaza metalno postolje za noge. Sada je izgledao uplašeniji nego ranije, tamne mrlje znoja su se videle naprednjem delu njegove hirurške kape.369Da se ja porađam, poslednji položaj u kojem bih želela da budemjesteda ležim ravno na leđima, s nogama vezanim za stremen, pomislilaje Rejčel. Ovako je lakše za majku. Prirodnije.Sada je osetila da je Alma spremna da gura. Rejčel se i sama name-stila, dobro pogledala u grlić materice, azatim joj je nežno rekla: „U redu dušo, sada guraj. Svom snagom!"Alma je stisnula usta i gurnula, potpuno pocrvenela od tog napora, a bolno stenjanje joj se otelo iz grla.Glava je sada izlazila, kružić tamne kose veličine novčića od 25 centi, koja je postajala sve veća, a zatimnestala. Rejčel je zgrabila ma-kaze i čekala da vidi da li će Alma da se otvori. Istovremeno je slušalaHardmana koji joj je očitavao pritisak, koji je bio sve viši. Nestrpljiva i uplašena, Rejčel je osećala kako jojsrce ubrzano kuca, kao da učestvuje na nekoj trci.Bože, dozvoli mi da u ovom pobedim, molila se.Onda je primetila bebina ramena, kao odgovor na svoje molitve. „Ona je u žurbi!", likovala je Rejčel,nežno okrećući zgrčena ramena za ugao od 45 stepeni, pridržavajući bebinu sićušnu glavu drugom rukom.Preostali deo novorođenčeta je došao u lepljivom naletu. „Dečak!", viknula je Rejčel. Zgrabila je klemu istavila je na pulsirajuću pupčanu vrpcu boje tirkiza.Alma je plakala, a suze su joj tekle niz lice. „Dečak", ponovila je u nekom čudnom zaprepašćenju. „Moguli da ga držim?"„Naravno da možeš. On je tvoj. Možeš čak i da ga podojiš ako želiš."Rejčel je sićušnu bebu, još uvek vezanu pupčanom vrpcom za majku, spustila u Almine ruke. Njegovomaleno lice se priljubilo uz njene grudi, onda pronašlo bradavicu i počelo da sisa.Talas tuge je preplavio Rejčel. ]a to nikada neću imati. Nikada neću saznati kako je to.Ali je dobila tu trku, to je ono što se računa. Beba je bila dobro. Alma je bila u redu.Osetila se snažno, ushićeno, kao da se popela na Materhorn i postavila svoju zastavu na vrh.Nešto kasnije, dok je pijuckala mlaku kafu u prostorijama za lekare, Hardman je uleteo, još uvek u svomizgužvanom zelenom hirurškom odelu. Lice mu je skoro pozelenelo. Pre nego što je otvorio usta, znala jeda se nešto strašno dogodilo.

„Radi se o Almi Socedo. Onesvestila se u Odeljenju za oporavak. Ne mogu nikako da je povrate. Sada jevode u operacionu salu."------------------------------------------___J2t/aRejčel je skočila na noge a srce joj je od straha preskakale. £)r bože, pomislila je. Šta sam to uradila7.Kada je stigla kući negde oko deset uveče, Brajan je već negde of šao. Na frižideru ju je čekala porukazalepljena magnetom u obliku leptira:Prijatelj je svratio. Otišao sam malo napolje. Ne čekaj me. P. S. Nahranio sam Kastera.Rejčel se naslonila na vrata, odmarajući čelo na hladnom belom emajlu.Dođi kući, pokušavala je voljom da ga dozove. Potreban si mi. Baš sada. Sada si mi potreban, molim te.Više nego ikad ranije.Ali kako je to mogla da očekuje od njega? To nije bilo pošteno. Koliko je samo noći on nju čekao, sam, uovom stanu? Koliko mu je samo puta ona bila potrebna kada je nije bilo?Zurila je u poruku. Prijatelj. Ali koji prijatelj? Nije to rekao. To može da bude bilo ko. Ili ona...Taj prijatelj može da bude Rouz.Rejčel je pokušala da otkloni tu sumnju. Ne, to je smešno. Brajan se ne viđa s Rouz.On me voli. Oženio se mnome a ne njom.Da, hladnokrvniji unutrašnji glas je odgovorio, ali je to bilo pre mnogo godina. Pretpostavimo da je od tadapromenio mišljenje? Pretpostavimo da on žali zbog svog izbora?Rejčel je jako odvrnula slavinu, kao da mlaz vode može da utopi sve te misli. Napunila je čajnik i stavila gana ringlu. Šolja čaja će je umiriti. Možda uz med i limun, onako kako joj je mama spremala kada je biladevojčica i bolesna ležala u krevetu sa zapaljenjem grla.Kada je poslednji put razgovarala s mamom? Pre nedelju ili n102' da i više? Mama je nekada zvalabukvalno svakog dana. Ali naravno, u poslednje vreme je i sama prezauzeta.Rejčel je odmah shvatila da joj majka nedostaje. One su se skoro u svemu razlikovale: po načinu na koji sužive razmišljanju, oblačenju, ponašanju. Ali je mama bila jedina osoba z koju je mogla da garantuje da će jeuvek voleti, bez obzira na sve. Rejčel je brzo okrenula telefon.-Iz371~~Ren-ci!" Silvi je zvučala iznenađeno i uzbuđeno, kao da je Rejčel " 0 izgubljeni prijatelj koji zove izNajrobija. Da li je toliko dugo emena prošlo? „O draga, tako mi je drago da si se javila! Zatekla si me bašna izlazu kod vrata."Neću onda da te zadržavam." Rejčel se osetila razočaranom. Onda je pomislila kako je to sebično, daočekuje da ona sve ostavi zbognje.„Ne budi blesava. To je samo jedna od onih mnogobrojnih dosadnih dobrotvornih večera za prikupljanjenovca. Oni neće brže da pronađu lek za rak ako ja zakasnim. U svakom slučaju, i sama bih te pozvala, alijurcam od ujutru do uveče. Ćelo jutro sam bila u D&D, a onda po podne..." „D&D?"

„Izložbeni prostori za dizajn i dekoraciju. Na Trećoj aveniji. Tamo imaju najlepše tapete i materijale i -draga, jesi li dobro? Zvučiš pomalo čudno. Da li si bolesna?"Rejčel se nasmejala. „Ne. Samo nisam navikla na tu novu ti, to je sve."„Novu jal" Sada se Silvi nasmejala. „Do đavola, to zvuči tako stravično. Poput onih novih, poboljšanihdeterdženata. Da li sam se toliko promenila?"„Ti si..." Rejčel je s mukom pokušavala da pronađe reci, „srećnija, pretpostavljam. Otkako si počela daradiš na toj kući za Nikosa. Ali mi je drago zbog tebe. Iskreno." Bila je pomalo i ljubomorna. Žudela je dase oseti srećnom, onoliko i onako kako joj je mama zvučala.„Nekako ne zvučiš kao da to odobravaš." Usledila je pauza. „Da li je u pitanju Nikos? Činjenica da uposlednje vreme provodimo toliko vremena zajedno?"»Ne, naravno da ne. Dopada mi se Nikos. Ti to znaš. On je tako dobar i očigledno je lud za tobom. Da lispavaš s njim?"»Rejčel!" Čula je vrisak nakon kratko udahnutog vazduha. Onda je usledio još jedan zvuk. Nešto tiši, skoronečujan. Podsećao je na smeš-anje. „Nikada ne prestaješ da me šokiraš, je li tako? A odgovor je ne. Nikos ija smo samo dobri prijatelji." »Prijatelji ponekada spavaju zajedno."»Iskreno, ja samo... o draga, evo, on je sada došao. Čeka me dole. Da svam ^ rekla da mi je on pratilac?Moram sada da žurim. Da li ima s ° o čemu si želela da razgovaraš sa mnom?" e> mama. Ništa specijalno.Već onako, o svemu."372Rejčel je u tom trenutku žarko želela da je ponovo devojčica H popne na mamino krilo, odmara glavu nanjenim grudima koje im ^ nekakav sladunjav miris. „Pa onda..."„Zdravo, mama. Lepo se zabavi. Poljubi Nikosa za mene." Kada je prekinula, čajnik je zviždao. Rejčel gaje sklonila sa ringle i sipala vrelu vodu u solju. Preturala je po policama tražeći neku kesicu čaja. Sve jemirisalo na ustajalo. Kada je poslednji put išla u kupovinu? Ili skuvala večeru?Rejčel je osetila glad, ali je bila preumorna da bi išta mogla da spremi. Odnela je svoju solju u dnevnu sobui uključila televizor. Iste stare stvari. Eksperti o votergejt saslušanjima, koja se ujutro uživo daju nateleviziji. Džon Din, sa svojim okvirima od kornjačinog oklopa, sagi-nje se da bi odgovorio u mikrofon.Njegova žena Mo sedi pored njega, tako elegantna, stoičkog držanja, farbane plave kose čvrsto vezane upunđu tako da je izgledalo da je samo ta jedna stvar održava.Ali kako da Rejčel sažaljeva tako lepu i očigledno zdravu Mo Din? Čak i njena patnja nekako izgleda kaoda je stavljena u žižu javnosti da u srce dirne svakog gledaoca.Rejčel je pomislila na Almu Socedo. Koliko će ljudi da zna ili da brine o njenim mukama? Baš ovogtrenutka, ona leži na neurologiji, u komi. Masivno cerebralno krvarenje. Verovatno se nikada neće probuditi

iz kome. Ni držati svoju bebu. Rejčelin stomak se stegnuo.Moja greška. Nikada nije trebalo da joj dam to glupo obećanje. Trebalo je da budem jača. Zašto sam zaboga miloga to uradila?Bože, kada bi se samo Brajan vratio, pomislila je. Toliko ga želim' Toliko mi je potreban.Rejčel je isključila televizor i otišla u drugi deo stana. Odmah pored njihove spavaće sobe se nalazila jošjedna prostorija koju je Brajan koristio kao svoju kancelariju. Soba koju su nameravali da pretvore u dečju.Čekaće ga tamo dok se ne vrati. Makar će se osećati manje usa mijeno, okružena njegovim stvarima.Zavalila se u veliku kožnu fotelju ispred Brajanovog stola, zurila pisaću mašinu, u staru ručnu mašinumarke smit korona koju je ima još od koledža. Zvao ju je svojom srećnom pisaćom mašinom. Na njoj sesada nalazila delimično otkucana strana. I gomila stranica u metalnoj kutiji pored mašine. Njegov noviman. Izgleda kao da je napola završen. Kako je to moguće? Nije i & tek počeo? Ili je jednostavno reč otome da nije obratila pažnju.-------------Osetila je neko žiganje, sećajući se koliko su ona i Brajan bili bliski k ie radio na Dvostrukom orlu. Svakogdana bi čitala ono što bi on oisao, govorila mu šta smatra dobrim a šta su, po njenom mišljenju, h'le suvišnereci koje bi trebalo da izbaci. Kada bi ih, dok čitaju, „do kostiju" pogodila njegova sećanja, plakala jezajedno s njim. Smejali su crnom humoru kojeg niko, osim onih koji su bili tamo, ne može darazume.Pa, gde je sva ta bliskost nestala? Mora da je makar jedan njen deoostao, zar nije tako?Rejčel je zatim uzela tu stranicu iz mašine i počela da čita....mračno, ali je on pronašao merdevine, dok su mu dlanovi napi-pavali metalne stepenice još uvek tople odsunca, koje je satima pre toga zašlo. Nije bilo meseca, ali je on prilično jasno mogao da vidi usled svihupaljenih prozora iznad i ispod njega. U stvari, proklet da je ako nije mogao da vidi čak do Koni Ajlenda,koji je osvetljen poput božić-njeg drvca. Lora ga je čekala u tvrđavi koju su zajedno izgradili kada su biliklinci. Dve cigarete lakija koje je ukrao od oca za vreme ručka je sigurno smestio u svoj prednji džep. Pojednu za svakog. Razmišljao je o tome kako će da bude: Lora pored njega, njena ramena se priljubljuju uznjegova, gole noge se naziru ispod njene prekratke haljine, dugačke i nekako tamne, poput javorovogsirupa. Osetio je vrelinu, čak i pored hladnogpovetarca koji mu je duvao u potiljak. I iznenada je bio besanna sebe Možda je vreme da prestane da se ovde sastaje sa njom. Sada je imao skoro četrnaest godina i višenije sumnjao u to da su Lorina usta stvorena i za drugo a ne samo za duhovite opaske i pušenje tatinih

cigareta...Rejčel je pustila da stranica padne na pod. Osetila je hladnoću, kao da se neka rupa u njoj otvorila i sva krvje curila iz nje.Rouz. On piše knjigu o njoj.Zašto mi to nije rekao?Šta to znači?Rejčel je počela da se trese. Uplašila se. Pitala se da li se sada više Plašila nego kada je bila u Vijetnamu.TREĆI DEOTi možeš da polomiš, možeš da razbiješ vazu ako želiš, ali će i dalje da se oseća miris ruža.Tomas Morl26.Ne, ta je pretamna. Previše formalna. Ali ova..." Silvi je odabrala uzorak tapeta i stavila je na zid. „Eto,vidiš li kako privlači svetlost? Skoro da se osećaš kao da si na nekoj Van Gogovojslici",.Da", Nikos je zamišljeno klimnuo glavom. „Mislim da si u pravu. još jedanput. Ali moraš da mi odašpriznanje za jedno - što sam znao šta je ovoj kući najpotrebnije." Okrenuo se smešeći se ka njoj, dok su mutamne oči sijale. „Ti."Silvi je osetila njegovu toplu i tešku ruku na svom potiljku.Uzorak vilijam moriš tapeta, sa svetlim suncokretima boje senfa, iskliznuo joj je iz ruku i pao na pod. Kakoje samo bilo mirno. Moleri su otišli kući, a poslepodnevno sunce je ispunjavalo prostoriju odsjajem bojetamnog divljeg meda. Merdevine na prozorima su bacale dugačke, talasaste tragove senke po platnenimmaterijalima rasutim po podu. Spolja je primetila golubove kako guguču na oluku za kišu.Pomalo zastrašena, dok joj je srce ubrzano lupalo, Silvi je pomislila: Šta ću da uradim? Želim ga. Ali, da lisam spremna da uzmem sve što uz to dolazi? Ljubav, možda i brak?Ne. Možda.Ne, ne znam. Ne mogu da mislim. Ne, kada me on ovako dodiruje.Toplina Nikosove ruke širila se niz njenu kičmu, ispunjavajući je laganim, vrelim talasima požude. Dragibože, kako je prelepo osećati se ponovo ovako. Posle toliko godina.Silvi se pomalo stresla, posmatrajući kako se delići prašine kružno Pokreću na iskošenim žućkastimzracima sunca. Onda je osetila onu Poznatu tminu prestrašenosti.Ukoliko Nikos sazna istinu o Rouz, da li bi je i dalje želeo? Ako sa-2na kako ga je lagala, negirala da je istina ono što je želeo najviše od svega?A njen život? Da li je želela da se promeni? Sve te godine dok je po-savala da uradi ono što je ispravno, štose od nje očekuje. Sada je ra-1 asarno ono što sama želi... i dobro se osećala.Lagano se udaljila.^ »Od pruća", rekla je. „Tako bih uredila ovu sobu. Poput bašte, s lm narneštajem od pruća, a jastukenapravila od jednog od onih378Vrt L,

razmetljivih japanskih materijala... a tamo pored prozora, stavila h'K korpu sušenog cveća..."Ali je mogla da primeti da je Nikos nije slušao. Sada joj je masir ramena, opuštajući joj te stegnute mišićedubokim, kružnim pokr° tima. e"„Nikose...", blago se pobunila, „ti ne obraćaš pažnju. Unajmio sime...„Premršava si, Silvi", prekinuo ju je. „Mogu da osetim tvoje kosti Poput čvorka."„Vrapca", nervoznim osmehom ga je ispravila.„Da li želiš da prestanem?"„Da... ne... oh, prija mi. Ali, Nikose, mislila sam da želiš da pregledamo ove uzorke. Ja mogu da ti kažemšta mislim da će najbolje izgledati, ali ti moraš da doneseš konačnu odluku. Najzad, ovo je tvoja kuća."„Meni se dopada ono što se tebi dopada."Ruke su mu sa ramena prešle na milovanje njenih golih ruku, jer je nosila letnju bluzu s kratkim rukavima.Osetila je kako joj se koža naježila.„Nikose... ovo će trajati čitavu večnost ako ti ne sarađuješ."„Dosta sam sebičan, jer zbog ovoga nemaš vremena da radiš neke druge poslove, je li tako?"„Druge poslove?"„Vođenje banke nije posao?" Nasmejao se, a bore na njegovoj braon-kastoj koži su postale nekako dublje.Silvi je razumela. On se nije šalio. Ponovo je u glavi preslušavala njegove reci da izgleda da je nekakoprevazišla sebe i videla se onako kako ju je Nikos verovatno video. Kao ženu koja s godinama ume-sto daslabi postaje nekako jača. Kao ženu koja sada ima nešto više od ostataka mladalačke lepote. Kao pametnuženu koja sada konačno uči kako da upotrebi svoj mozak.Da, banka je bila velika odgovornost. Ne onako kako je bilo sa Dze-raldom. Ali ipak, kada bi ovih danaušetala na neki od sastanaka odbora, više nije bilo pročišćavanja grla, prevrtanja očima. Muškarci su jepozdravljali s poštovanjem, gledali je direktno u oči, slušali njene ideje.Bože, svi ti strahovi kojih se svih ovih godina čvrsto držala, baš poput onog ućebanog starog prekrivačakojeg je Rejčel, do svoje druge godine, svuda sa sobom vuikla. Sada se prvi put, nakon pedeset osamgodina, Silvi osetila slobodnom.Zaljubljivanje u Nikosa će samo da pokvari stvari.lž____________________________________________379. " Sada joj je on ljubio vrat, usne kao da su nešto šaputale j, a telo joj se potpuno treslo od tih predivnihslatkih polju-Uzdišući, Silvi se opustila i naslonila u sigurnost njegovih mi-•"avih ruku i širokih ramena.Osetila se tako slabo. Nije mogla da naredi sebi da prestane da ga želi.Istrošio sam te", promrmljao je. „Ja sam ljubomoran čovek." "Baš me zanima na koga si to ljubomoran? Nagospodina Kasvela iz banke? On ima osamdeset godina, ali čujem da je prilično vitalan. Pa tu je i Nil kojimi sređuje kosu, ali mislim da bi me više voleo da sam

muško..."„Ne, ne, ne. Na ovo. Ovu kuću." Nežno joj se nasmešio na uvo. „Bojim se da više brineš za kuću nego zamene."Razmislila je o ovome. „Znaš, zaista volim ovu kuću. Ali ne onako kako ti misliš. Volim ovo što radim. Naneki način, to je kao da si umetnik, zar nije? Ova kuća je prazno platno. Nikose, želiš li nešto da znaš?Uvek sam želela da postanem slikar. Sve to vreme koje sam kao klinka provela po muzejima. Jadna mama,imala je tako velike snove za mene. Nismo mogli da priuštimo čak ni meso, ali mi je ona donosila blokove ivodene bojice. O bože, kako sam bila užasna u tome. Svi moji konji su nekako više ličili na pse."„Neko može to isto da kaže i za Pikasa."Silvi se okrenula prema njemu, malo podigla bradu da bi mogla da ga direktno gleda u oči. „Za to moramtebi da zahvalim, Nikose. Što si mi pokazao ono u čemu sam dobra. Da nije bilo tebe..."„Sama bi to s vremenom otkrila", završio je umesto nje. „Silvi, ti si izuzetna žena. Nedostaje ti jedino...vera u sebe.".,Oh, Nikose..."Polako i nežno ju je poljubio, uz brigu jednog starog prijatelja. Onda mu je poljubac postao nešto strasniji,poljubac ljubavnika. Nestrpljiv. Njegovi snažni prsti su joj prolazili kroz kosu, oslobađali je svih tihukosnica. Silvi je osetila da gubi ravnotežu usled svoje uzavrele krvi.Bolno ju je uhvatila želja da ga čvrsto zagrli i pobegne odatle.Nikos je promrmljao: „Hoćemo li da je krstimo, moja draga Silvi, °vu kuću koju ti voliš? Ovde? Sada?"Silvi je tada znala šta želi.°vo, pomislila je.Baš kao što kažeš. Ovde. Sada. Baš ovog trenutka, bez osvrtala unazad ili gledanja unapred. Baš sasunčevim zracima pod ovim uglom. Tvoje usne, dodir tvojih vrhova prstiju na mojoj koži poput po-četkice.Sliku. Večnu.380________________________________Silvi je malo zakoračila unazad i polako počela da se svlači. pr bluzu. Šest bisernih dugmeta, po jedno zasvaku godinu od kada je l gla s muškarcem, osetila muški dodir na svom telu. A sada suknju Oh sada su jojse prsti tako tresli! Pažljivo, da rajsferšlusom ne zakači šav Onda kombinezon. Gaćice. Hvala bogu da seuvek trudila da kupuje kvalitetne. Od prave svile, sa čipkom.Na kraju je skinula ogrlicu, narukvicu, minđuše i sve to stavila na prašnjavu dasku na prozoru.Konačno je skinula prsten - izvanredan dijamant okružen safirima, star najmanje dvesta godina - prstenkojeg joj je Džerald stavio na prst kada su se venčali.Tako. Predivno, sunce na njenom golom telu koje podseča na ogromnu nevidljivu ruku koja je ljulja.Osetila se... oh, kao da ima šesnaest godina... mlada devojka koja je na ivici da postane žena.Budalo. Davno si navršila pedeset. Sva si izborana i sama kost i koža... zar i on sam to nije rekao? Zar onne vidi ljubičaste vene na tvojim nogama, sede vlasi u kosi? Kako je moguće da te želi?

Silvi je zurila u Nikosa. On je skinuo svoje pantalone oker boje, radnu košulju i nag stajao na dnevnomsvetlu. Primetila je da je i on ostario, malje na grudima posedele, nekada snažni mišići su sada opuštenovisili i prikazivali svoj neizbežni proces starenja. Poput starog osedelog tigra, pomislila je. Ali dok ga jetako gledala, samo ga je još više želela. O dragi bože, samo pogledaj koliko te on želi!Onda ju je poveo prema svežim materijalima u uglu sobe. Uvek ću se ovoga sećati, pomislila je Silvi.Svakog, pa i najsitnijeg detalja. Grubog platna na mojoj goloj loži. Mirisa sveže farbe. Gugutanja golubova.Ovog čoveka i svetlih graški znoja na njegovim snažnim tamnoputim ramenima. Tog njegovog prijatnogmirisa zemlje, poput sveže pokošene trave, poput hleba koji je tek izašao iz rerne. Pa zatim, oh, te njegovečvrstine.Osetila je kako ulazi u nju, a slatkoća tog osećaja podseća je na dolazak kući nakon neodređenog odsustva.Oči su joj preplavile suze. Njen zamagljeni pogled je preko Nikosovog ramena primetio tracaK izvanrednelepote. Poslednji zrak sunca koji pada na dijamant njene burme položene na prozorsku dasku, raspršuje se uzaslepljujuću pnz mu, u buket različitih boja.Molim te razumi, moj dragi Džeralde. Nije da ja volim Nikosa vis nego što sam tebe volela... uopšte nijetako... već sam ja u pitanju, f-načno počinjem da upoznajem osobu koju si ti voleo. Ženu koju voli...381Onda je Silvi viknula: „Nikose!"Usne je priljubio na njenu slepoočnicu, dok se njegov topao dah ra-livao po njenoj kosi i ponovo je imalatrinaest godina, plutala u napunjenoj kadi koja je stajala u majčinoj kuhinji, puštala da joj topla voda padaniz šupljine i niže, teče u te tajne pritoke, na nežne bradavice grudi koje rastu, niz blage niti stidnih dlačicakoje se poput trave talasaju između njenih butina.Nikos ih je ispunio, sva njena skrivena mesta... o bože, da li postoji neko bolje osećanje od ovog?Predivno. Slatko.Oh Nikose... da... da...Onda se sve završilo, a ona je ležala u njegovom naručju, osećala smirujući dah na svom slatkastolepljivomtelu i kako se ubrzani, vreli dah polako vraća u normalu.Nikos ju je stegnuo za ruku, prilično jako, a mišići na njegovoj ruci su se napinjali i izgledali čvrsto poputcigle. „Udaj se za mene, Silvi."Silvi je osetila da se ta predivna stvar koju su stvorili polako raspršuje, poput bisera koji haotično padaju sapokidane ogrlice.Zašto, oh zašto sve mora da bude tako komplikovano?Plašim se, pomislila je. Ako budem imala nekoga na koga mogu da se oslonim, ja ću to da uradim. Iponovo ću da postanem slaba, poput ruža koje ne mogu same da opstanu ako se jednom naviknu na oslonac.„Ne mogu", rekla je, izvukavši se iz njegovog zagrljaja, a zatim je sela. Osećala je hladan vazduh.

Treslase.Piljio je u nju delimično osenčenog lica a crne oči su mu sjajile po-put zvezda. „Ali zašto?"„Moja ćerka...", počela je. Onda je pustila da joj rečenica zamre. Šta je nameravala da kaže? Da to neće bitipošteno prema Rejčel?Ali suština nije bila u tome.Silvi je podigla ruku i pomazila ga po obrazu, sada već grub na kraju dana. Osetila je da joj naviru suze,teške suze koje joj peku oči, zabijaju joj eksere u grlo.Ne mogu da se udam za njega. Ali postoji nešto što moram da ura-m- Moram da mu kažem. O Rouz.Predugo sam to krila od njega.Trideset dve godine je ona sakrivala tu tajnu. A sada će morati da mu veruje. Toliko je zaslužio, zar nijetako?yn će možda da je zamrzi, verovatno hoće... ali će makar da zna... i možda će moći da vidi Rouz, naravno izdaljine... da sazna nešto više 0 njoj...Mada, moraće da razume koliko bi bilo rizično da priđe Rouz> je time rizikuje da ona sazna istinu.On će to da uvidi, zar ne? On je inteligentan i osećajan.„Nikose, dragi moj, ima nešto što moram da ti ispričam... nešto što je trebalo da ti kažem pre mnogogodina", počela je, nekako se čudno osećajući, kao bez daha. „O mojoj ćerki. O našoj ćerki."Nikos je seo a lice mu je bilo u napetom iščekivanju.„Našoj ćerki", teško je dahtao. „Da, uvek sam znao da je tako. Rej-čel uopšte ne izgleda kao ja - ona je lepai divna, kao ti Silvi. Ali sam u svom srcu osećao da je moja. Oh, najdraža moja Silvi, nemaš pojma kolikoje dobro čuti istinu." „Nije Rejčel", ispravila ga je.Nikos je zurio u nju kao da je poludeo.Za jedan kraći trenutak, Silvi je pomislila da je ona poludela. Zašto bi se inače ovako osećala, kao da sesmanjuje, postaje sve manja i manja?„Ko, onda?", pitao je besnim šapatom.„Ona se zove Rouz."Onda mu je ispričala. Sve. Kako je bila očajna, kako je bila uplašena. Prljava bolnica, požar. Luda odlukakoja je njen život pretvorila u užasnu obmanu. Godine i godine žudnje da drži svoje dete u rukama ili da jemakar vidi.Ispričavši svoju priču, Silvi se osetila pobeđenom, kao da je još jednom morala sve to da preživljava,iznova i iznova, samo sada je bilo još gore, jer je morala da se suoči sa svojim zločinom koji se ogledao uNi-kosovim crnim skeptičnim očima.Da li će on da je zamrzi?Možda je bolje ako tako bude. Bolje od daljih laži, daljih prevara.Može li on da je mrzi više od svih ovih godina koje su protekle mrzeći samu sebe?Iznenada je prostorija postala hladna; jarko sunce se povuklo, pretvorilo u sivkasti sumrak. Pokušala je daustane, ali su joj se noge toliko tresle da nisu htele da je drže. Vid joj se zamaglio, kao da gleda krozvetrobran na koji pljušti kiša a soba joj se okretala.

Zatim je usledilo ono najneverovatnije.Osetila je kako je Nikos pridržava. Stavlja svoje ruke oko nje i čvrsto je grli.Grudi su mu podrhtavale a lice se potpuno ovlažilo od suza. „Oh Silvi... moja jadna Silvi..." Ovo je poputčuda, zaprepašćeno i zahvalno je pomislila.383jvjjegove re£i kao ja su joj vratile snagu i osetila je da ogroman teret bola velikim delom nestaje. On jerazumeo. Oprašta joj. A ako on to može da uradi, zašto onda i sama ne bi počela da oprašta sebi.Onda je Nikos rekao glasom koji je zvučao kao da dolazi sa dna najdubljeg bunara: „Hvala bogu, hvalabogu. Moje dete. Moja ćerka. Pronaći ćemo je, Silvi. Zajedno ćemo da joj kažemo. Nije prekasno... nije..."Ne, ne, on je pogrešno razumeo.Morala je da mu kaže... ali nije mogla da govori. Osetila se neve-rovatno krhkom, kao da će se, pa i odnajmanjeg pokreta, raspršiti na hiljada komadića. Želela je da vikne, udari ga pesnicama. Ali nije mogla dase pomeri, nije mogla da diše. Jedino je mogla da bespomoćno i bolno zuri molećivo u Nikosa.Ali ne, nije to Nikosova greška, već je samo njena.Bog neka joj pomogne, dala mu je moć da uništi nju, da uništi obe njene ćerke.27.Dečko u kožnoj jakni, koji je sedeo s druge strane stola, besno j gledao u Rejčel.„Hej, šta ti misliš, ko si? Ti mi govoriš o mojoj staroj? Ona nosi moje dete. Pa možeš odmah da prekineš sasvim tim. Ja mogu sasvim dobro da se brinem za Tinu."„Do đavola možeš", odbrusila je Rejčel, a zatim se zaprepašćeno i rastrojeno naslonila u stolicu koja seokreće.Rekla je sebi: Prestani. Ti bi trebalo da se kontrolišeš. Da budeš staložena, da pomažeš ifokusiraš se samona svog pacijenta.Ali je već nedeljama Rejčel osećala da je na ivici nerava. Napeta, rastrojena. Skače za svaku sitnicu.Pa, ja jesam na ivici nerava, podsetila je sebe. Dejvid se sprema da mi se osveti, optužuje me za Almu, sveu Svetom Vartu okreće protiv mene.Da, to je to. Ovaj klinac je podsećao na Dejvida, iako nisu bili ni nalik jedan drugom. Nešto u njegovojneosetljivosti, ta potpuna nemarnost za dobrobit njegove devojke.Sada se iz nagnutog položaja malo ispravio i zauzeo oprezan revol-veraški stav. Crna kosa mu je padala namasno čelo prepuno bubuljica.Rejčel je naglo, nervozno ustala da se susretne sa njegovim pogledom.„Slušaj", rekla je, „ovo nije vreme za izigravanje maco muškarca. Tvoja devojka je došla do mene jer je unevolji. Velikoj nevolji. Može da izgubi bebu. Želim da budeš iskren sa mnom. Da li se vas dvoje drogirate?„Nema šanse..." Skrenuo je svoj pogled nadole i oblizao usne.„Videla sam tragove na njenim rukama. Rekla je da su stari. Ali mi to nije tako izgledalo. Šta ti kažeš,Anđelo?"„Reko sam ti već, gospođo. Tina i ja, mi se ne drogiramo."

Rejčel se provukla oko stola u skučenom prostoru između zida i ° mara za kartoteku. Stala je tačno ispredAnđela, dovoljno blizu da os ti ustajali miris cigareta i znoj koji ga je oblivao.„Ne verujem ti", rekla je gledajući u njega, pokušavajući da ga nate da je pogleda pravo u oči..„Pa, jebi se onda!" Vlažna pljuvačka ju je udarila po licu. Anđe vo lice se sada iskrivilo od besa. „Usvakom slučaju, to nije tvoj jet>e'јтЈ (juuz 385x"gblem1." Krenuo je ka njoj, a oči su mu se potpuno suzile. „To je mo-' stvar, gospođo. Ti si ovde došla i misliš da možeš da pokažeš nama l^sikancima kako da živimo. Pa, nijenam potrebna tvoja pomoć." \[akezio se i izgledao kao da mu je nešto tako gnusno iznenada palo na jjjjnet.Kez je ličio na polomljenu flašu, a prednji zubi su bili potpuno iskrivljeni i žuti. Načinio je još jedan korakdok ona nije osetila njegov dah na sebi, a onda je podigao ruku i stavio svoj prljavi prst na njen obraz uzpreteču nežnost. „Znaš li šta ja mislim? Mislim da si ti ljubomorna na sve te žene s velikim stomacima.Aha. Kladim se da nemaš muškarca a ni dece. Želiš da te napumpam onako kako sam napumpao Tinu?"Nešto je u Rejčel puklo. Jedino je bila svesna visokog, brzog zvukau ušima. Pred očima joj se sve crvenelo.Zgrabila je žičanu korpu punu jučerašnje pošte i bacila je na Anđelovobubuljičavo lice.Onda je krenula korak unazad, prestrašena svojim postupkom.Anđelo se sledio. Pismo napisano na plavom papiru, napola presavijeno, sada se našlo na njegovomramenu. Gomila belih papira poput snega je ležala na podu i nekako se smestila oko njegovih ogrebanihčizama za motor. Na licu mu se ogledalo glupavo zaprepašćenje, a očisjajile od neprolivenih suza.Rejčel je tresući se zurila u njega a srce joj je ubrzano udaralo ugrudima.On me neće povrediti, pomislila je. Samo je glumio grubog momka.Zašto sam ja tako poludela?Posmatrala ga je kako se okreće i oholo odlazi, zastavši samo kako bi joj pokazao srednji prst pre nego štoje zalupio vrata. Diploma sa zida je pala na pod.Rejčel se naslonila na sto i zarila lice u ruke. Osećala je takvu mučninu u stomaku. Isuse. Stvarno samuprskala.Iznenada je shvatila šta ju je bolelo. Alma Socedo. Nije želela da se tako nešto ponovi - još jedna nežna,bolesna tinejdžerka, još jedna potencijalna tragedija.Setila se svoje poslednje posete Almi, posmatranja tog beživotnog stvorenja koje je nekada bilo lepa,trudna tinejdžerka. Još uvek nema ^kakvog poboljšanja, a prošla su tri meseca. Oči su joj zatvorene. Di-" ^je pomoću mašine, a jedini zvuči koji su se čuli jesu tupo šišta-respiratora, blago pištanje i otkucaji njenogsrca sa monitora iznad.

— --------------•----------rsfcaRejčel se borila s nagonom da klekne pored njenog kreveta i za oproštaj. Pa ipak, ponovo i ponovooživljavajući tu situaciju u sv ' ' glavi, pod datim okolnostima, ona bi opet uradila isto. Ona je izd l Almujedino što nije mogla da održi obećanje.Ali izvinjenja sada neće pomoći Almi.Između ostalog, nije jedini problem s Almom. Tu je i Dejvid ta kode. Vodio je gerilski rat, podlo napadao,ali se nikada nije otvoreno pokazao. Njeni laboratorijski rezultati bi iznenada nestali; ponašanjemedicinskih sestara koje su nekada bile prijateljski nastrojene prema njoj postalo je hladno; saradnja je bilaminimalna a više nije bilo ni pomoći od specijalizanata. Pa onda Dejvid, koji bi se ukočio kada god bi onaprošla. Uvek bi joj nešto iza leđa uradio, a onda činio da izgleda poput idiota kada nije znala šta se dešava snjenim pacijentima.Morala je da pronađe način da ga zaustavi. Da mu se suprotstavi, da ga skine sa svoje grbače. Morala je dakaže Brajanu kako je pokušao da je siluje. I zašto.Ali dok je sebe zamišljala kako to radi, hladan znoj je počeo da je obliva.Staje to sa mnom? Ja mogu s ovim da izađem na kraj. Uvek sam ve-rovala da mogu da izađem na kraj sasvim i svačim.Ali je u poslednje vreme osećala kako joj ta kontrola klizi iz ruku. Manji problemi s kojima se ranije slakoćom borila, sada bi je slomili poput neke snažne podvodne struje. Svakodnevno se borila s plimom,plivala svom svojom snagom. Do popodneva bi se iscrpla i bila spremna da se preda.Rejčel se sagla na svetli ekvadorski otirač ispred svog stola i počela da vraća papire u korpu. Zgroženo jeprimetila da su joj se ruke tresle. Osetila je nalet vetra kad su se vrata otvorila i kad je čula nečije korake.Ukočila se.„Pusti me da ti pomognem s tim." Ne, samo Kej, hvala bogu.Prijateljica je čučnula pored nje i pokupila ostatak otpadaka jednim potezom svojih zdepastih ruku.„Dobro ciljanje, loša municija", rekla je Kej, ponovo ustavši na nog — zdepasti, kovrdžavi patuljak u crnimkineskim pidžama-pantalon ma i belom laboratorijskom mantilu. Smeđe oči iza okruglog okvira s^ ^ sefokusirale na Rejčel. „Čula sarn sve. Trebalo je time da ga pogodi • Skočila je na noge, zgrabila heftalicu sastola - sa šupljinom u sredi ispunjenom kristalima ametista.387Trebalo je da ostanem prisebna, to je trebalo da uradim", očajno je ^govorila Rejčel. „Osećam se poputkretena." Ponovo to radiš." Kejine oči su zasuzile.Išta?" Optužuješ sebe. Ti si doktor. Da li to znači da uvek treba da budešpredivna? I ti si takođe ljudsko biće. To ti daje za pravo da ponekad izgubiš kontrolu."Kej je uzdahnula, gledajući u svetlucavo kamenje u svojoj ruci. Znaš, ponekad pomislim da nikada nismootišle sa borbene linije. Samo je ovo drugačija vrsta rata."Rejčel je počela da sakuplja tu gomilu razbacanih papira. „Pa, ose-ćam se kao da gubim ovaj."

Kej joj je spustila ruku na rame i Rejčel je osetila prijatan miris pa-čuli ulja. „Nipošto, malena! Slušaj,imam savršenu strategiju. Uzmi neke slobodne dane. Zgrabi onog svog predivnog muža i idite nekuda, ujednu od onih staromodnih gostionica s kamenim kaminom, ogromnim krevetima. Ma znaš, sa čitavomNoran Rokvel scenom."Kada bi sve bilo tako jednostavno, pomislila je Rejčel.„Ne mogu", rekla je.„Zašto ne? Nensi i ja možemo nekoliko dana da održavamo tvrđavu."„Nije pošteno. Ni vas dve niste bile na odmoru."„Neko mora da bude prvi. U svakom slučaju, da ja imam muža - ne mora da bude tako seksi kao tvoj -želela bih ponekad da raspalim vatru. Nikada ne bih dozvolila da se kaže da sam stala na put životu, slobodii prilikama za dobar seks."»Hvala, Kej. Razmisliću o tome."Kej se široko nasmejala. „Za jednog ginekologa, znaš iznenađujuće malo o pticama i pčelama. Potrebno jemnogo više od 'razmišljanja o tome', draga moja."•Zahvalna za podizanje njenog raspoloženja, Rejčel se nasmejala i Pomislila: Pa, zašto da ne?Da makar i nakratko zaboravi čekaonicu prepunu žena s velikim ornacirna, decom koja se drže za njihovesuknje, da zaboravi na ručves predstavnicima Ministarstva zdravstva i razgovorima o novom lansiranju, o Almi Socedo...Najviše od svega, da zaboravi na Dejvida Slouna.osmatrala je Kej kako ustaje i odlazi do malenog lavaboa u uglu, £ rec* Prozora, gde su se nalazili aparat zakuvanje kafe i vreli tanjiri.) Je preturala po policama s gomilom kesica čaja, paketima šećera iVfcnatrena, pojedinačno zapakovanih čačkalica, plastičnih kesica so iz kineskog restorana brze hrane. Izvuklaje paketić marke Upton ' k* čila je ka Rejčel. a~„Gotova Upton pileća supa", rekla je. „Samo dodaj vrele vod • mešaj."'Rejčel se ukrutila, osećajući šta se sprema. „Zašto imam osećai ri' J 1_ 1 * i f c' **će ovo da boli?„Rejčel." Kej joj se sada suprotstavila i bila ozbiljna. „Moraš da prestaneš. To te ubija. Sloun je manijak.Ali, zar ne vidiš? Ti mu pomažeš Tvoje ćutanje on koristi protiv tebe." Stala je. „Nisam želela ovo da tikažem, ali se među sestrama priča da Sloun pokušava da ti ukine privilegije."Rejčel se osetila kao da ju je neko udario. „Kopile." „Trebalo bi da je u zatvoru zbog toga što ti je uradio",Kej je besno nastavila. „A da me nisi naterala da obećam da ću da sačuvam tu tajnu, ja bih ovog trenutkatamo ušetala i objavila je preko razglasa."„Ne plašim se ja Dejvida", rekla je Rejčel, „već Brajana. Kada bi on znao..." Kucanje na vratima ju je

nateralo da prestane da priča.Bila je to njihova sekretarica Glorija Fuentes. Izgledala je nervozno dok je tamo stajala, a pramen dugačketamne kose je vrtela oko svog prsta.„Neko je ovde, doktorko Rozental", rekla je Glorija. „Muškarac. Ima nešto važno za vas. Važno je, kaže."Verovatno neki prodavač, jedan od onih što prodaju razne preparate, pomislila je. Oni misle da će to štotorbare da spasi svet. „U redu", rekla je i uzdahnula. „Uvedi ga unutra." Bio je veoma debeo. Mogao si davidiš deo njegove potkošulje između nategnute dugmadi košulje koja se ne pegla. Na nogama je imaojarmulke izvezene zlatom s imenom „Dejv". Pomislila je da nije prodavač. Možda neko iz nekeorganizacije koja traži donaciju. „Vi ste dr Rozental?", pitao je teškim bruklinškim akcentom. Klimnula jeglavom.Predao joj je dugačku, tanku kovertu, a zatim se okrenuo i nesta na vrata.Rejčel se iznenada uplašila. Šta je bilo u ovoj koverti? Osetila je p° trebu da je potpuno neotvorenu pocepau milion najsitnijih komada baci u klozetsku solju.Ali je otvorila.Oči su joj prelazile preko neobično otkucanog dokumenta. Okrug Njujork. Država Njujork. Tužioci Hektori Bonita Socedo protiv tužene dr Rejčel Rozental.389- roditelji je tuže zbog nesavesnog lečenja. Rejčel je osetila vrtoglavicu uz užasan vreli bol koji je probijaokrozgrudni koš.Naglo je zatvorila oči i primetila tračke svetla unutar očnih kapaka.Dejvid, pomislila je. To je on. On se krije iza ovoga. Znam da je tako. Mora da je on.l on neće da se zaustavi, neće da prekine dok se ne završi, dok me potpuno ne baci na leda, baš kao i ranije.Da bi mogao opet iz početka da iz mene isisava život.dž39128.Slučaj Tajler protiv Krupnika je bio neobičan, s tim je saglasna R uz je u to sumnjala kada joj je prošlogčetvrtka Berni Stendal predao predmet uz namigivanje i reci upozorenja: „Zabavi se."Dok je sada uvodila Šimona Krupnika u svoju malu kancelariju koja je sastavni deo konferencijske sale,Rouz se zapitala kako će da se izbori s ovim čovekom. Krupnik je izgledao poput nekoga ko je izašao izvremenske mašine, ličio na posetioca iz geta 19. veka. Napolju je bilo 27 stepeni Celzijusovih a on je nosiodugačak, dvoredni zimski kaput i težak crni filcani šešir. Lice mu je bilo bledo, oči iza debelih naočarapodsećale na krticu - kao da je ceo svoj život živeo u tunelu. Dve dugačke spiralne lokne visile su porednjegovih slepoočnica, a brada, koja je izgledala kao da su je moljci pojeli, samo je delimič-no pokrivala

njegove blede obraze. Sveti Isuse, pomislila je, šta da mu kažem?Pružila je ruku. „Tako mi je drago da se upoznam s vama, gospodine Krupnik. Gospodin Stendal šaljesvoje izvinjenje. Bojim se da on nije mogao ovde da dođe."Nešto nije u redu, pomislila je, osećajući se neprijatno. Krupnik je samo stajao i zurio u njenu ruku kao da unjoj drži mrtvu zmiju.Promrmljao je nešto poput: „Zadovoljstvo je moje", ali i dalje nije prihvatio njenu ruku.Onda se setila. Prijatelj Jevrejin joj je jednom rekao. Barvudosi* ne dodiruju žene osim svojih žena.Nikada.Rouz se zacrvenela u obrazima i brzo je povukla ruku, pogladivsi njome svoju suknju i praveći se kao dasve to nije ni primetila. Pitala je: „Da li mogu da vas ponudim šoljom kafe?"Odmahnuo je glavom, a zatim je primetila njegov zaprepašćeni izraz dok je podizao obrve. Onda jeshvatila. Naravno. Nečiste šolje, nije košer. Dragi bože, jedva da sam počela... a već sam dobila dvaudarca-„Zašto ne sednete", rekla je pokazujući na mali kauč od somota W dozelene boje, koji se slagao sredovima kožnih poveza na polici izna toga.' Najortodoksniji pripadnici jevrejske religije. (Prim, prev.)Po Rouzustrajući ga kako kruto seda na ćoše jednog jastuka sa kauča, se setila Jevreja barvudosa koje je viđala kaodete. Drugačije ode!ljudi koji jure Avenijom Džej, u crnim kaputima koji oko njih le-šafu, gledaju pravo ispred sebe iizbegavaju bilo koji ženski pogled. Kada su jednom prošli pored njih, nana je gurnula Rouz i besnozaski-"ala: „Oni nose te šešire kako bi sakrili svoje rogove. To je đavolji znak. Da nas podseti da su oniubili našeg Gospoda spasioca Isusa Hrista, hladnokrvno ga ubili kao da je pas."Ovo je prvi put da ikada razgovara s jednini barvudosom, pa je bila veoma nervozna. Poželela je da jeMaks tu. On bi znao šta da kaže.Razmišljanje o Maksu ju je nekako smirilo. Zamišljala ga je kako otvara flašu ohlađenog šardonea na krajudana, tačno znajući šta joj je potrebno. Čak i odabir muzike. Vivaldija, Džona Renburna, Keta Sti-vensa,Led cepelin, Betovenovu Devetu simfoniju, ako bi osetila želju da popije nešto alkoholno.Dva dana, rekao je. A sada je prošlo dva meseca. On je tražio stan, ali mu nijedan nije nekako odgovarao.Istina je da se i ona navikla da je pored nje. Ne, više od toga, njoj se to dopadalo.Nateravši sebe da se usredsredi na klijenta, Rouz je pogledala na predmet koji se nalazio ispred nje.Krupnik je optužen da je napao Tajlera, koji je držao novi drveni kiosk ispod autoputa Kings. Tajler jepoliciji rekao da je Krupnik po-besneo kada je među poredanim novinama video cionističke novine, izgledasetmirške sekte - žestoko se usprotivio cionizmu rekavši da sam Bog nije stvorio Izrael kao svetu zemlju - izahtevao od Tajlera da ih ukloni. Tajler je to odbio, kada je Krupnik, navodno, oborio Tajlera na zemlju iviše puta ga udario. Posmatrači su ga pojurili i uhvatili čo-veka za koga su sumnjali da je počinilac. Tajlerga je identifikovao kao osobu koja ga je napala.Krupnik je sve to negirao. On je od tog kioska bio udaljen čitav blok 1 zatvarao svoju štampariju.

Ljudi suuleteli i zgrabili ga s leđa. Crvene mrlje na njegovim rukama su od crvenog mastila, a ne krv. Pa ipak su gauhapsili. Optužbe su odbačene zbog nedovoljno dokaza. Nijedan svedok, osim Tajlera, nije mogao da sezakune da je Krupnik počinilac Krivičnog dela.Tajler je onda podigao građansku parnicu, zahtevajući odštetu od trista hiljada dolara.»Da H ću morati da svedočim?", iznenada je progovorio Krupnik, olc je nervozno stiskao svoje dugačkebele prste.----------------------------------------------.-----_^«žjRouz mu je uputila osmeh, nadajući se da će uspeti da ga On Pomislila je da se on možda u tome nerazlikuje od drugih. Svi su ' vozni ukoliko moraju da se suoče sa sudijom i porotom. r"„Nije obavezno", rekla mu je. „Imamo svedoke. Ali bi to pornosl Osim činjenica vezanih za sam slučaj,porota bi želela da sazna k kav ste vi čovek, kakav život vodite." Zaustavila se, prisetivši se nanin užasneprimedbe i kako su ljudi sumnjičavi, čak se i plaše ljudi koji su nekako drugačiji. „Gospodine Krupnik, dali ste vi oženjeni?"Dvaput je trepnuo očima, a prste je još nemilosrdnije stezao. „Živim s majkom."„Gospodine Krupnik, koliko imate godina?"„Sledećeg meseca punim četrdeset tri, ako mi Svemogući to dopusti."„Imate li neke hobije? Znate, nešto poput posmatranja ptica ili recimo fotografija?"Nije odgovorio, samo je s nevericom zurio u nju.U redu, pomislila je, glupo od mene da to pitam. Ali možda neki humanitarni posao. Prodavanje lutrije zaobolele od mišićne distrofije ili čitanje knjiga slepim ljudima. To bi impresioniralo porotu.„Hajde da preformulišem pitanje, gospodine Krupnik, šta radite u svoje slobodno vreme?"„Proučavam Talmud." Ovog puta nije oklevao. „Čitam Toru, Pet Mojsijevih knjiga. Idem na molitve."Glas je imao notu nevine arogancije. „Imate li da me pitate nešto zaista važno?", pitao je.Rouz je počela da se brine. Ako ne smislim nešto drugo, očajavala je, porota će početi da veruje da on imapar rogova ispod šešira. Ali šta?Onda se setila. Slučaj o kojem je čitala pre mnogo godina. Crnac koji je na suđenju zbog silovanja. Usudnici prepunoj crnih lica, žrtva, belkinja, nije uspela da prepozna optuženog.„Imam ideju", rekla je Rouz postajući uzbuđena. „Nije baš najbolje rešenje, ali moglo bi da uspe."„Aha? Dakle?"„Kada ste poslednji put videli gospodina Tajlera?" pitala je. „Posle nji put kada ste u stvari bili licem u lices njim?"Krupnik je za trenutak razmislio, a obrve su mu se spojile u jedn crtu. „Prošlog oktobra. U sudu. Od tada,samo preko advokata."Rouz se nasmejala. Sve bolje i bolje, pomislila je.393Sp,,<iine Krupnik, koliko prijatelja i poznanika mislite da može-da sakupite za početak suđenja? Biće mipotrebno makar dvadesetpet ljudi, ako je moguće i više."

Krupnik je zaprepašćeno gledao u nju. Onda mu je ispričala svojnlan, a na bledom, ozbiljnom licu se ozario osmeh koji je nežno tinjaopoput svece koja gori.,Alevai", blago je izjavio. „Dovešću ih, sigurno. Stotinu, ako želite. Iviše."Deset dana nakon toga, Rouz je stajala na stepenicama Vrhovnog suda na Foli skveru i posmatrala kako seprivatni žuti autobus parkira a četrdesetak muškaraca u dugačkim crnim kaputima, sa čudnim crnimšeširima, crnim bradama i visećim loknama je počelo da izlazi.Kada su se svi barvudosi u tišini smestili u sudnicu, Rouz se obratila sudiji. „Gospodine sudijo, imam jedanprilično neobičan zahtev. Umesto uvodne reci, volela bih da pozovem gospodina Tajlera."Kad se sudija Henri, crnac sa snežnobelom afro-frizurom, namr-štio, Rouzino srce je potonulo. Akoodbije...„Moraćete da budete nešto precizniji, gospođice Santini. Šta tačno imate na umu?"„Volela bih da gospodin Tajler identifikuje mog klijenta, gospodina Krupnika."Usledilo je komešanje, a onda je Rouz osmotrila oko sebe i videla loko pogledi dosade među porotnicimanekako postaju življi. Dobro. Kada bi samo to uspelo, molim te!Sudija je klimnuo glavom, a ona je primetila da je i on bio zaintri-giran. Sigurno, ko ne bi voleo malopozorišta da proces suđenja učini zanimljivijim? Samo je tužilac izgledao besno, dok se krutog i crvenoglicapenjao na stolicu za svedoke. Takođe je izgledao kao da je u škripcudok je išao na mesto za svedočenje.„Gospodine Tajler", pribrano je rekla, „da li možete da identifikujete coveka koji vas je predveče, 21.oktobra napao? Da li je on u sudnici?"..Pa, naravno da mogu", rekao je. Zdepastim prstom je pokazao na radatog čoveka u crnom koji je sedeo zaoptuženičkim stolom.»Hoćete li, molim vas, da ustanete gospodine Krupnik?", pozvala je. Us'edio je momenat tišine, pošto su sve oči bile uprte u čoveka koji n^rno sedeo za optuženičkimstolom.H 3 ^6 ^ouz posmatrala, kako sa klupe za posmatrače, iz drugog ' ^'mon Krupnik polako, pobedonosnoustaje, a kovrdže pored-------------------.--------—^njegovih ušiju se lagano pomeraju, dajući toj sceni neočekivanu d humora. On se široko iskezio.Rouz je osetila talas uzbuđenja. I pomislila je: Kada bi samo Brai bio ovde, da vidi ovo. Bolje od svih onihkartaških trikova koje sam m pokazivala kada smo bili klinci.Deset minuta kasnije, nakon huškanja s protivničke strane i sudiji ne obustave postupka, uz širok osmeh,ona je išla ka drugom delu sud niče, osećajući se prilično nadmeno, poput kraljice koja deli blagoslove ismešila se ka grupi barvudosa koji su joj u znak zahvalnosti klimali glavom dok je pored njih prolazila, neobraćajući pažnju na vrevu u sudnici i radoznale oči onih koji su se tu zadržavali, praveći gužvu na vratima.Onda je primetila prosedog čoveka koji iskače pred nju, uzima je za lakat i gura je kroz obložena

vrata kojaje otvorio.Zastavši u hodniku izvan sudnice da mu zahvali, primetila je daje stariji nego što bi rekla po njegovomčvrstom dodiru. Imao je preko šezdeset godina. Ali je i dalje bio zgodan, muževan, na neki tajanstvennačin. Odelo mu je izgledalo skupoceno, iako je jaknu nosio prebačenu preko jednog ramena, a rukave belekošulje savio do laktova pokazujući krupnu maljavu podlakticu.Pomislila je da je neverovatan način na koji je zurio u nju. Nekako, kao da ju je proučavao, kao da je slika umuzeju ili redak predstavnik neke vrste.Iznenada, nekako je uplašivši, zgrabio ju je za ruku čvrstim, toplim stiskom.„Mogu li da vam čestitam, gospođice Santini?" Glas mu je bio dubok i nosio neki čudan akcenat koji nijemogla još uvek tačno da prepozna. „To je bila i te kakva predstava! Prilično sam impresioniran.„Hvala vam", rekla je i nasmešila se. „Bilo je to kockanje. Isto tako je moglo da se završi da izgledampoput najveće svetske budale." „Ne." Odmahnuo je glavom, smešeći se. „To, nikada." Zašto on ovako zuriu mene? Činio ju je nervoznom. „Mislim da vas ne poznajem", rekla je povukavši ruku. „NikosAleksandros", predstavio se.„Da li smo se ranije upoznali? Žao mi je, ali se ne sećam..." Pogled tuge, koja skoro da se izjednačavala sbolom, prošao mu i licem i rekao je: „Voleo bih da je tako... ali, ne." Onda je nekim nesigu nim, uzdržanimosmehom dodao: „Do viđenja, Rouz. I srećno! Nada se da ćemo se opet sresti."Cntdž395la Je to tek kada je izašla napolje. Nazvao me je Rouz. Neobično. Otkud je znao moje ime?Xa zagonetka joj se motala po glavi poput konopca za preskakanje, a onda je nestala.Dok je Rouz žurila ka prepunom trotoaru posmatrajući popodnevnu gužvu u Centralnoj ulici, pomislila jena večerašnji izlazak i večeru koja je čeka.Dobra, kvalitetna flaša vina, večera s Maksom. Zašto da to ne pretvore u slavlje? Da obuče onaj beli svilenidžemper koji je prošle nedelje kupila u Blumingdejlsul I cveće. Za svaku sobu ljiljane koji božanstvenomirišu.Krajičkom oka je primetila trojicu muškaraca koji su se okrenuli i gledali za njom dok je žurila ka taksijukoji se zaustavio na ivičnjaku, nekih petnaestak metara od nje. Ubacila je aktovku na zadnje sedište, azatim je i sama ušla u taksi, nasmešila se i shvatila kako se promenila. Ne tako davno bi pomislila da ovimuškarci zure jer nešto nije u redu s njom, da ima neku fleku na košulji ili žicu na čarapi. Sada je znala dato čine jer misle da je zgodna.I prvi put se osetila atraktivnom. Čak i lepom. Sinoć su nakon večere ona i Maks slušali neke stare pločeGlen Miler, koje su prethodne nedelje kupili na buvljoj pijaci. Onda joj je Maks pokazao kako da pleše,

njegove široke ruke su je čvrsto držale oko struka, vrtele je, savijale i konačno spustile na kauč, dok su seonako znojavi, vreli i bez daha kikotali kao tinejdžeri. Rouz nije mogla da se seti kada se poslednji put takozabavljala ili osetila srećnom. Koliko joj je sada to izgledalo prirodno kada je jutros birala šta će da obuče,odgurnula sve one poslovne kostime mračne boje koje je obično nosila i odabrala nešto svetio, ženstveno,ovu lepu šarenu suknju od mekane tkanine i bledoplavu svilenu bluzu.Rouz je vozaču dala svoju adresu i naslonila se, pokušavajući da se udobno smesti na upalom sedištu. Nijemogla da dočeka da stigne kući.»Mu-šu svinjetina." Rouz je Maksu dodala papirnu kutiju, a onda pnjiia u drugu. „A za ovo, ne mogu ni dapočnem da pogađam šta je. zgleda kao ono što je ostalo od jadne mačke gospođe Lindkvist, kada Ju jepregazio kamion za skupljanje smeća."»Mlevena pačetina", odgovorio je Maks. „To je bio specijalitet za das-Izvukao je flašu iz torbe. „I ovo takode. Pomislio sam da bi trebadaProslavimo današnji dan."396__________Rouz je zurila u nalepnicu. „Perije-Žuel Oh Maks, čak i ja znam If liko je ovo skupo. Nije trebalo."„Bonus. Za danas." Oko flaše je stavio salvetu i počeo da je otv „Ne mislim ni da bi P. T. Barnum to uradiobolje od tebe."Rouz je osetila vrelinu i pomislila: Želim da on bude ponosan n mene. Toliko toga mu dugujem.Posmatrala ga je dok je otvarao flašu uz diskretan pop zvuk i sipao penušavi šampanjac u dve dugačkečaše. Upravo je završio tuširanje i bio je crven u licu, vlažne kose koja se kovrdžala po vratu, poput nekogklinca.Golih prsa, bosonog, nosio je samo mekane izbledele farmerke. Izgledao je mršavije, nekako mlade, a tonije samo zato što je smršao. To je... kao da je nekako postao drugačiji. Kao da su se sva svetla u sobiupalila, i ona koja su ranije bila samo delimično upaljena.Zapitala se da li ga tako i druge žene vide. Vitalnog, muževnog, seksi. Osetila je delić ljubomore napomisao da Maks ljubi neku prele-pu, seksi klijentkinju - recimo, ženu koja se upravo razvodi. On uskoroodlazi, pomislila je.Rouz je s tugom shvatila da nije želela da on ode. Stan će bez njega izgledati tako prazno. Nedostajaće jojvečeri poput ovih, spremanje večere i pričanje o proteklom danu uz čašu vina. Na neki način, imali su zaneke stvari svoju rutinu, poput bračnih parova. Zajedno su na posao išli metroom, a ponekad bi se i zajednovraćali kući. Ali, ako bi jedan ostajao duže na poslu, drugi bi spremio ili doneo večeru. Ona se tuširalaujutru. On je više voleo uveče. Čak su se i s vešom smenjivali. Sve što parovi rade, osim što nisu zajednospavali. Prošle večeri, plešući s Maksom i osećajući se neverovatno uzbuđeno i seksi u njegovim rukama,

namah je pomislila: Zašto ne? Oni su prijatelji, dopadaju se jedno drugom. A tako dugo vremena je prosio.-tako dugo. Nije li ovo doba vodolije, slobodne ljubavi, seksa bez nekin obaveza?Ali ako bi spavala s Maksom, to bi rizikovalo da uništi svoje jedino predivno prijateljstvo koje ima. Zbogčega? Maks će svakog trenutka da se iseli, upoznaće druge žene, možda će čak i da se zaljubi.A ja ću i dalje biti ovde. Sanjaću o Brajanu i biću usamljena, vis nego ikad. Ne. Ostaviše toga. Bolje jeovako.Rouz je uzela gutljaj iz čaše koja se penila, koju joj je Maks dao ruke. „Mmm. Lepo."„Ne dozvoli da ti udari u glavu."397lStar Šampanjac ili pobeda za obustavu postupka?" ' Šampanjac. Poznajući te, kladim se da si preskočilaručak." "pretpostavljaš da sam bila previše uzbuđena da jedem. U svakom lučaju, obećavam da neću dabudem jeftin pijanac. Ne mogu. Ne, zbog dolara po jednom gutljaju."Kucnuo se s njom. „Ovo je za sve naše buduće pobede, neka ih bude mnogo i... oh, sranje, izvini me, patka.Stavio sam je u rernu da je malo zagrejem." Dim je izlazio iz rerne i Rouz je osetila nešto što je podsećalona neprijatne mirise koji su se širili oko autoputa za Džerzi. Maks je potrčao, otvorio vrata rerne i izvukaošerpu s izgorelim ostacima njihove mlevene pačetine. Sa žaljenjem je zurio u to.„Nema veze", rekla je Rouz. „Ionako nisam bila gladna. Više će mi prijati mu-šu."Rouz je pijuckala vino a onda sebi sipala još jednu čašu. Kroz nju je strujalo prijatno osećanje, kao daumesto krvi cirkuliše topla kupka. Osetila je blagu vrtoglavicu i izgledalo joj je kao da se kreće u „sloumoušenu", kao da čitava večnost prođe od trenutka kada dođe do čaše i prstiju koji je pridržavaju.U redu, malo sam se napila. Ali je lep osećaj. Ne mogu da se setim kada sam se poslednji put napila. Premnogo godina. Brajan i ja? Da. Tamo na krovu. Flaša red mauntina. Pa, ovo je za tebe Brajane, i za damusa kojom sada piješ...Oštar bol joj je prošao kroz srce kao da joj se žarilo parče čaše a grlo joj se steglo dok je gutala. Mehurićisu joj došli do nosa a oči su joj zasuzile.Rouz je teško disala i počela je nekontrolisano da kašlje. Maks ju je udario po leđima. Konačno je prošlo.Pogledala je u njega, videla zabrinutost na njegovom licu i iznenada je stavila svoje ruke oko njega ispustila svoj obraz na njegove vrele gole grudi.»Ako si pokušavao da me napiješ, uspelo je", promrmljala je. „Obećaj mi jedno. Ako se onesvestim,smestićeš me u krevet?"„Sigurno. Čemu služe prijatelji?"Njegova ruka ju je nežno dodirnula po temenu, gladeći je. Rouz je zadrhtala, osećajući njegove prste kojijoj miluju kosu i potiljak. Lepo. ako )e lepo kad te neko tako dodiruje...iznenada se Maks udaljio. Okrenuo se ka lavabou i pustio vodu. °uz je gledala kako voda u prljavomgejziru udara u pocrnele ostatke P IKC u šerpi, a masne mrlje prskaju na površinu pulta.

»Makse?", pozvala ga je.399------------------^оаNešto nije bilo u redu. On se kretao nekako kruto, plahovito k da je bio besan. Mišići na ramenima su sezategli. Okrenuo se, a o'na videla. Vrelina joj je udarila u obraze. Osetila se glupo, smotano.Maks ju je želeo.Naravno. On nije bio sa ženom... makar ona ne zna... mesecima Kako je mogla da bude tako bezobzirna?Njeno meškoljenje ujutru ц pidžami. Kada bi jurila do telefona, napola obučena, ne bi ni zastala darazmisli... A sada... Bože, šta li on misli o njoj?Ormarići iz srednje škole su joj pali na pamet. Poigravanje penisima. Nepristojno, ali slikovito. Sve joj je toizgledalo smešno: da na taj način razmišlja o Rouz Santini, kao o odrasloj zadirkivačici penisa.Osetila je kako je smeh u grlu guši i skoro iz nje izlazi. „Oh, Makse", rekla je i uzdahnula. „Hajdemo ukrevet. Baš sada. Zaboravimo večeru. Možda sam pijana, ali nisam baš toliko da ne znam šta je dobro zamene."Rouz je malo nesigurno ustala i prišla mu. Svoje ruke je obavila oko njegovog vrata.„Rouz...", počeo je, a glas mu je bio hrapav.„Znam šta radim, ako na to misliš", rekla je, s blagim smeškom. „Neću zbog ovoga ujutru požaliti. Sve doki dalje ostanemo prijatelji. U redu?"Klimnuo je glavom, a Adamova jabučica je bila nategnuta. Onda ju je uz stenjanje privukao k sebi i ljubioje. Strasno. S takvom željom da se Rouz iznenada osetila kao da je neko iznutra dodiruje, a u glavi joj sevrtelo. Dragi bože! Ko bi pomislio? Maks...Predivno, o bože, kako je ovo predivno, pomislila je dok ju je svlačio u spavaćoj sobi. Kleknuo je i na krajujoj skinuo čarape, sve vre-me je ljubeći dok je to radio, nežno jezikom prelazio preko njenog tela. Onda juje na velikom mesinganom krevetu okrenuo na stomak i isto to radio po njenim listovima, butinama inežnim ispupčenjima na telu ispod svakog dela guza.Rouz je drhtala od zadovoljstva, a svako osećanje je bio nov i neočekivan poklon koji polako odmotava i unjemu uživa. Kutija čokolada koje jednu po jednu gricka. Kako je to divno, voditi ljubav na ovaj način, a nebiti zaljubljen.Nežno ju je okrenuo na leđa, a glava mu se kretala ka njenim n gama.O dragi bože...Ona je svršavala. Brzo, nekontrolisano, kao kad se survate niz vre klizavu peščanu dinu. Noge mu jeobavila oko grudi, prste mu zark su Isuse... slatki Isuse... Makse... kako znaš da radiš ovu predivnu(tvar?Onda se to završilo a ona je nastavila teško da diše, dahće, blista iželi još. „U meni", jeknula je. „Požuri."Ovako je još i bolje. Bolje od podrhtavanja koje je stvorio svojim jezikom. Čvrsto, duboko. Njegovo

savijanje, ubacivanje, muževna snaga ruku i nogu koji je prožimaju poput električnog naboja. Takorazličito od Brajana, s kojim je trajalo duže i opuštenije. Razlika između dugo-prugaša i profesionalnogboksera.Ne, govorila je sebi, ne misli o Brajanu. To nije pošteno. Nije pošteno. Čak iako nisi zaljubljena u Maksa.Nemaš prava da uvodiš Brajana u ovo.Maksov dah je postajao ubrzaniji i u kratkim uzdasima joj je dopirao do uva.„Rouz... ne mogu da zadržim... o Hriste..."„Da, Makse, da."Osetila je kako svršava, a to je i nju ponelo. Njeno telo je pevalo usled izvanrednog osećaja. Ponovo iponovo i ponovo...Nakon toga se srušila, nesposobna da se pokrene, a srce joj je ubrzano lupalo. Obavljena toplom klizavomčaurom znoja koju su stvarala njihova tela. Slušala je kako se Maksov dah u njenom uvu polako usporava.„Moj bože, Makse, moj bože", iznenađeno je šapnula.U tom trenutku je osetila bolnu tugu. Poželela je da je u njega zaljubljena.Satima nakon toga, Rouz se zadovoljno privijala uz Maksa, razmišljajući kako ga, čak i posle vođenjaljubavi, želi u svom krevetu. I s drugim muškarcima s kojima je u prošlosti spavala je takođe uživala, ali biposle nekog vremena postajala nemirna, nestrpljivo čekala da oni odu, da može da ponovo dobije svojkrevet. Ali se uz Maksa oseća-a udobno i nije želela da on napusti njenu stranu kreveta.Bila je na ivici sna kada je čula Maksovu usputnu primedbu: „Da-nas me je zvao Stju Miler iz Prudenšala.Tuže jednog od njegovih °siguranika... doktora, nekoga koga znaš, u stvari... reč je o... Rejčel Rozental."Kouz se osetila kao da ju je neko polio ledenom vodom; svaki nerv ,' se sada naglo razbudio, a srce ubrzanolupalo. Rejčel... BrajanovaOkrenula se na leda, izbegavajući Maksov pogled. Nije želela da a s pogodi njena osećanja; ona su bilasuviše lična, suviše bolna.400VrtL„Je li tako?" Na silu je zevnula. „To nije dobro. O čemu je reč?" „Ne znam baš sve detalje. Sutra ujutru sesastajem sa Stjuom. Onželi da se ja time pozabavim. Pomislio sam da bi možda mogla da mise pridružiš. Moglo bi da bude interesantno."Do đavola, zašto joj Maks to radi? Zar nije znao koliko bi joj to teško palo?„Ne znam", rekla je pažljivo, vodeći računa da joj glas zvuči neutralno. „Moraću da pregledam kalendar."Ali misli su joj ubrzano radile, nekako preskakale. Već je zamišljala sebe na tom sastanku. S Rejčel, amožda i Brajanom - da li će i Brajan tamo da bude? Rejčel bi bila uznemirena a Brajan bi je zagrlio, tešioje. Bože, ne, kako mogu to da podnesem!? Nakon svega što sam prošla?Ne, do đavola, nije joj baš bilo u dnevnom planu da sažaljeva Rejčel,

Ali je onda to počela da zamišlja malo drugačije. Može li ona samo da se pretvara da sažaljeva Rejčel, daželi da joj pomogne? A možda na kraju i uspe da joj pomogne, jer je Maks ovih dana toliko zauzet okoslučaja Boston korp. Kako bi plemenito ona izgledala! Kako puna oproštaja!A zar Brajan ne bi bio zbog toga zahvalan? Oh, da. Mogla je to sada da vidi... kako bi možda mogli da sesastanu, odu na kafu ili ručak... povezani istim problemom. U početku bi samo pričali o Rejčel. Ali kasnije,razgovor bi se okrenuo na druge stvari... smejaće se zajedno, se-ćaće se vremena kada su vodili ljubav...Iznenadnom snagom je to pogodilo Rouz: veza. Da, to može da bude. Veza između nje i Brajana.Ali Maks? Šta će ona da mu kaže? Ovo je neka vrsta testa, mora da bude. Maks je bio prokleto bistar,nikada mu ništa ne promiče. On mora da pretpostavi šta bi to za nju značilo. Proklet da je, on joj je ovoponudio kao neku vrstu mamca. Ako se ona sutra pojavi na sastanku, on će znati da je i dalje nekakozainteresovana za Brajana.Ali, zašto bi brinula? To je ono što nije razumela. Rouz je to prevrtala po svojoj glavi. Pa, u redu, ona će dazagrize mamac... ali pod svojim uslovima, ne njegovim.Polako se okrenula ka Maksu i osetila nekako napeto, kao da puca od zadovoljstva, kao da može ćelu noćda ostane budna a da se uopste ne oseti umornom.„Nema veze za moj raspored", rekla mu je, „napraviću mesta."29.Rejčel se nervozno premeštala na niskom belom kauču u advokat-skoj čekaonici. Po treći ili četvrti put jepogledala na sat. Skoro je jedanaest sati, a sastanak je bio zakazan za deset i trideset. Kada bi samo moglada ustane i odmah ode odatle.Mesto je bilo ekstra rashlađeno, hladno kao na Antarktiku, ali se ona ipak znojila. Ispod pazuha je imalavlažne mrlje a pantalone su joj se zalepile za butine. Toliko je prošlo otkad je nosila čarape, a još višeposlovni komplet! I bože, zašto se ona tako doterala? Koga ona to pokušava da impresionira?Još pet minuta, rekla je sebi. Onda ću da izmislim neki izgovor, ka* tem recepcionerki i izađem odatle.Verovatno je potpuna budalaština što sam ovde uopste i došla. Od svih ljudi da Rouz Santini bude mojadvokat!Kada joj je osiguravajući agent rekao njeno ime, nije mogla a da se naglas ne nasmeje. Bože, kakva ironija!Sudbina, poput ruke koja je izdaleka gura u Rouzinom pravcu. Bože, zašto Rouz od svih ljudi? Od hiljadeadvokata u gradu, zašto ona?Da li je to razlog zašto je došla? Znatiželja? Ne, to je više od toga, nešto još jače. Rejčel je morala da dođe,da je vidi, da je upozna. Tu ženu koju je Brajan jednom voleo... i možda je još uvek voli.Jedna poseta, rekla je sebi u taksiju dok je dolazila. To je sve. Nakon svega, sastanak je već dogovoren.

Ona će samo da se vidi s Rouz, popriča s njom, a onda da u Prudenšelu insistira da joj nađu nekog drugogadvokata.Ali da ovde dođe poput špijuna, Isuse, kako je to podlo! Osetila se pomalo posramljeno. I glupavo. Šta seona nadala da će da postigne?Ustala je i krupnim koracima prešla s druge strane tepiha boje zo-ba do dugačkog stola od drveta i hroma uuglu. Mlada preplanula re-cepcionerka sa slušalicama, s grivom plave kose i dugačkim crvenim noktima,pogledala je u nju.-,Ne bi trebalo da traje još dugo", mlada devojka joj je rekla, široko se osrnehnuvši.„Samo je reč o... pa, bojim se da neću moći još dugo da čekam", rekla joj je Rejčel. „Vidite, moram da sevratim..."Rejčel je čula škripu vrata koja se otvaraju i osetila nalet hladnog vazduha na listovima svojih lepljivihnogu. Zatim je čula tih i muzikalan glas.4Q1________________________.^ах„Žao mi je. Imala sam prekookeanski poziv. Nadam se da me niste predugo čekali."Rejčel se okrenula i primetila visoku ženu koja je stajala u hodniku koji je povezivao čekaonicu sunutrašnjim kancelarijama. Rouz.Zureći u te tamne, ponosne oči, Rejčel se činilo kao da ih prepoznaje. Posmatrala je tu masu tamnihkovrdža koje je podigla srebrnim češljićima. Na sebi je imala običnu crnu pamučnu haljinu i šareni šal kojije čak umetnički izgledao na njenim koščatim ramenima i zlatnu narukvicu koja je visila oko tamnoputedesne podlaktice, baš ispod lakta. I — kako neobično - jedna minđuša, poput nekog pirata, rubin u oblikusuze oivičen zlatom, koja joj je visila s levog uva, treperila i sjajila se na fluorescentnom svetlu koje jedolazilo sa tavanice.Hladan nalet straha je protutnjao kroz Rejčel i pomislila je: Ona je prelepa, da ostaneš bez daha. Zašto tonije videla one noći u Londonu? Nije ni čudo da Brajan ne može daje zaboravi.Pored Rouz se osećala kao patuljak, nekako umanjeno. Čak i u svom najlepšem letnjem galanos kostimu odsirove svile protkane ukrasnim nitima. Ali se sama osećala nekako mlitavo, beživotno poput biljke koju jeneko zaboravio da zalije. Kosu je nasumice pokupila gumenom trakom, lice joj je bez šminke izgledalobledo, s tamnim podočnjacima ispod očiju od svih neprospavanih noći još od sudskog poziva.Sada idi, rekla je sebi. Izvini se, izmisli nešto, reci bilo šta. Nemaš šta ovde da radiš.„Razumem", rekla je Rejčel, „ali ja stvarno moram da se vratim na kliniku. Slušajte, ovo je verovatnogreška, moj dolazak ovamo. Možda bi bilo bolje ako ja..."„U nevolji ste i potrebna vam je pomoć", prekinula ju je Rouz, a tamne oči je usredsredila na Rejčel. Unjenom glasu nije bilo nikakvog saosećanja, ali takođe ni prezira. Samo postojeće činjenično stanje. „Zaštone uđete unutra a onda ćemo o tome da porazgovaramo. Onda možete da odete ako želite. Bez ikakvih

obaveza."Rouz se nasmešila, a tamno lice joj je svetlelo poput neke neobične i prelepe ikone.„Rekla sam jednom da vam dugujem uslugu", dodala je, „a to sam i mislila."Pomalo razoružana i poražena, Rejčel se samo osmehivala, pomi-slivši: Ova žena bi trebalo da me mrzi.Zašto ona ovo radi? „U redu", rekla je.MltnGudž_403Rouz je prišla napred i pružila joj ruku. Dugački hladni prsti su čvrsto obuhvatili Rejčelinu ruku, a zatimskliznuli poput vode. Rejčel je osetila blagi miris, sladak, zemljani, poput zimskih krušaka koje sa-zrevajuna prozorskoj dasci.„Moja kancelarija je trenutno prenatrpana", rekla je Rouz. „Svuda su papiri. Spremam se za slučaj.Možemo da uđemo u kancelariju Maksa Grifina. Da li želite kafu ili čaj?"„Čaj, hvala."„Nensi, čaj za gospođu Maklanahan", Rouz je javila recepcioner-ki. Rejčel se zaprepastila što je upotrebilanjeno venčano prezime a ne „Rozental".Rejčel je pratila Rouz kroz lavirint pregradnih ćoškova, do kancelarije u uglu koja je gledala na 1st River.Osim pogleda, osetila se kao da je zakoračila u kuću u kojoj je porasla. Veličanstven orijentalni tepih,viktorijanski luster na gas, holandske stolice tapacirane pomalo izlizanim somotom. Stilski sto prenatrpanpapirima i manilskim fas-ciklama. Zastakljena polica za knjige prepuna pozlaćenih kožnih poveza. Prelepo,pomislila je. I potpuno zastrašujuće.Rouz je rukom pokazala prema nečemu što je ličilo na dankan fajf manji kauč. „Molim vas, sedite."Pošto je sela na tvrdo sedište, Rejčel je posmatrala Rouz kako seda na stolicu preko puta nje — pogodila juje ironija svega toga - sa izrezbarenim golubom koji nosi maslinovu granu u kljunu na vrhu stolice.Usledila je neobična tišina. Onda je Rouz rekla: „Možda će biti lakše ako preskočimo ćaskanje, zar nemislite tako, gospođo Maklanahan?"Rejčel nije mogla a da se ne divi njenoj neposrednosti. .-Da, to bi bilo lakše", rekla je. „Ali molim vas,zovite me Rejčel. Svi me tako zovu."Izgledalo je kao da Rouz ovo razmatra, odmerava, dok je sunce, probijajući se kroz sitno izvezene zavese,na njih padalo u bogatom zlatastom odsjaju.»U redu onda, Rejčel." Podigla je žutu pravničku fasciklu sa stola !spred sebe i stavila je na kolena.„Pregledala sam papirologiju koju je Prudenšel ovamo poslao i biću vrlo otvorena s tobom. Verujem da siuradila sve što je bilo u tvojoj moći da Almi Socedo pružiš najbolju moguću negu. I porota će verovatno uto da poveruje. Ali, isto tako ta !sta porota može s lakoćom i da te optuži."Rejčel je osetila da srce počinje ubrzano da joj lupa i snažno udara u grudima. Ali to je nemoguće. Ona bibila upropašćena, njena klinika------------------------------------__LLf_fO2iuništena. Ministarstvo zdravlja i obrazovanja bi verovatno povuci svoj novac - nije li je Sandi Boji

naposlednjem sastanku upozorila baš na to? - a njene privilegije u Svetom Vartu bi se takođe povukle. Svečemu je bukvalno robovala bi se izbrisalo, a sve te žene kojima je potrebna, koje joj veruju, ne bi više imalenikoga.„U ovakvoj situaciji", nastavila je Rouz, „simpatija porote naravno leži na strani žrtve - u ovom slučajušesnaestogodišnje devojke s mrtvim mozgom, biljkom do kraja života, s preživelim novorođenčetom komeje potrebna veoma skupocena nega. Dakle, shvataš da ovde govorimo o velikom novcu? Pitanje u njihovimočima ne mora obično da bude ko je, ako je bilo ko kriv, već ko će to da plati. Već opterećeni roditeljiAlme Socedo ili bogata osiguravajuća kompanija?"„Shvatam." Rejčel se osetila nekako nekoncentrisano, kao da joj automatski pilot pomaže, sluša i normalnopriča, dok su joj misli naglo odlutale do katastrofe koja leži pred njom.„Da li? Pitam se. Kada većina ljudi ušeta u sudnice, ne može da se otme ideji da je jednostavno reč opitanju krivice ili nevinosti."Rejčel se sabrala i pitala: „Ne verujem da je u medicini uvek tako jasno. Uvek ostaviš pacijenta sa osećajemda je trebalo mnogo više da uradiš."„Da li se tako osećaš u vezi s Almom Socedo?" „Da."„Pitanje je onda, da li si mogla nešto više da uradiš?" „U početku nisam bila baš sigurna, dok se sve todešavalo", odgovorila je Rejčel, odlučna da bude iskrena. „Ali kasnije, kada sam ponovo u glavi prošla sveto, korak po korak..." Ispravila se na tvrdom kauču. „Odgovor je ne, nisam mogla ništa više da uradim. Poddatim okolnostima, koje su daleko od uobičajenih, uradila sam ono što sam smatrala da je najsigurnije. Nemislim da bi se bilo koji doktor ponašao odgovornije od mene."Rouzine crne oči su je gledale s takvim intenzitetom da se potpuno naježila.Iznenada joj je kroz glavu prošla misao. Ona i ja, mi smo ovde da nešto drugo isteramo na videlo, nije litako? Ovde nije reč samo o ovo) prokletoj tužbi.To je osetila kada je prvi put upoznala Rouz. To čudno osećanje bespomoćnosti - kao da su ona i Rouznekim čudnim obrtom sudbine bačene jedna na drugu.Obe zaljubljene u istog muškarca.405A takođe je neverovatno da od svih advokatskih firmi na donjem jvlenhetnu, baš ova, Rouzina, zastupaosiguravajuće društvo čiji je ona osiguranik...Rejčel je bila sigurna da je i Rouz to osećala, da njih dve odmerava-ju jedna drugu poput dva revolverašakoja će se suočiti u okršaju.Šta ona hoće od mene?, pitala se Rejčel. Ona ne mora da bude ovde. Ona je ovaj slučaj mogla da predanekom drugom iz firme. Ali nije.

Zašto?Osećanje jeze je prekinuto kada se Rouz nagla i nažvrljala nešto na predmetu koji je držala u krilu.Rouz je pogledala nagore. „Pre podne sam razgovarala sa Stjuom Milerom. Socedovi su odbacili nagodbukoju im je Prudenšel ponudio. Dvesta hiljada dolara. Stju kaže da su se oni prethodno s tim saglasili, ali sudanas rekli da su se predomislili."Rejčel je osetila iznenadno osećanje besa. Dejvid. On se krije iza svega ovoga. Mogla je da oseti kako jegrebe kandžama. Jadni Socedovi, imali su prava na svoju tugu i bes. Ali Dejvid, to što on radi... to jestrašno, to je zlo.Onda je počela da se oseća prestrašeno, očajno. Kako će sama da se izbori s Dejvidom? Kada bi reklaistinu, o tome zašto joj on to radi, to bi značilo kraj njenog braka. Ako ćuti o tome, to će biti kraj njene karijere.Šta god da odabere, on će je uništiti.„Gde idem odavde?", pitala je Rejčel, osećajući da je uhvaćena u zamku.Rouz je direktno pogledala i staloženo rekla. „U sud. Sa mnom kao svojim advokatom."Rejčel je piljila u nju, a zatim je izbrbljala pitanje koje je još od početka visilo u vazduhu između njih dve.„Zašto? Zašto ti od svih ljudi?"Rouz je neko vreme ćutala, a Rejčel je osetila kako se prostor između njih dve puni statičkimelektricitetom.Onda su se Rouzine usne iskrivile u neobičan osmeh...Hajde samo da kažemo da želim da isplatim svoje dugove." Zastala je i dodala: „Ne mogu ništa daobećam. Osim sledećeg. Boriću se za tebe. Uradiću sve što je u mojoj moći da dobijem ovaj slučaj. A kozna?" Osmeh joj je postao širi. „Možda u tome i uspem."Gledajući je, u te tamne svetlucave oči, Rejčel je s mukom pokušavala da je razume.Da li ona ovo čini radi mene... ili za sebe? Da li koristi mene da se osveti Brajanu? Ili, bože me sačuvaj, damu se približi?407Rejčel se osetila kao da je upravo progutala kamen. Onda je p0rn slila: Ako je tačno da ona ovo čini radisebe, onda će da se bori više od bilo koga drugog. A to mi je potrebno. Svaka pomoć koju mogu da dobi/em.Kucanje na vratima.Rejčel je malo poskočila i prenula se iz svojih misli. Ali je to bila samo plavuša, recepcionerka sa šoljicomkoja se puši, a sa strane visi ke-sica tvining čaja.Uzela je solju i pijuckala vrelu tečnost. Suze su joj navrle na oči od bola i vreline. Spustila je solju doledržeći je obema rukama, a ta toplo-ta joj je prijala usled glečerski rashlađenog vazduha u prostoriji. „Uredu. Recimo da sam saglasna. Šta sada?", pitala je Rejčel. „Sakupićemo sve medicinske dokaze i svedruge relevantne. Izjave svih učesnika. Da li možeš da se setiš bilo koga ko bi mogao da svedoči protivtebe? Neki drugi doktor, medicinska sestra?"

Rejčel je pomislila na Brusa Hardmana, mladog doktora na specijalizaciji, koji joj je pomogao prilikomAlminog porođaja. Njegovo bledo, uplašeno lice, delići znoja na zelenoj hirurškoj kapi. Sigurno se osećaopuštenije jer niko ne upire prstom na njega.Pomisao na Dejvida joj je takođe prošla kroz glavu, ali se nije usudila da ga pomene. Između ostalog, on jojje savetovao da sačeka a ne da izazove porođaj. On nije bio tu kada je porađala Almu. Kakve onda dokazeon može da ima?„Ne. Ne mogu nikoga da se setim."Rouz je nažvrljala nešto na predmetu u svom krilu. „Više ćemo o tome kasnije da razgovaramo. Moždanećemo ni morati da idemo na suđenje. Prudenšel i dalje želi da se nagodi van suda. U ponedeljak imamozakazan sastanak s advokatom Socedovih. Nakon toga ću imati bolji uvid u ono što nas čeka."Godinama do sada, Rejčel je sama vodila svoje bitke. Da li sada može da sedi i pusti nekog drugog da seumesto nje bori?Jedinoj osobi na svetu koja, pored Dejvida, ima razlog da je mrzi. Pa ipak, nekako čudno je osećala damože da veruje Rouz. Ona će da se bori za mene ako to znači da se bori za Brajana. Ako ikada dođe dotoga da će ona i Rouz morati da se takmiče, pa šta onda? Koja će od njih da pobedi? Na kraju, koju biBrajan odabrao?Setila se kada se s ocem vozila u metrou, kada je bila veoma rna-la. Mama bi dobila napad da je za toznala; ali je tata želeo da njeno obrazovanje obuhvati i neprijatne aspekte života. „Ako pokorni ikadanasele Zemlju", rekao je čvrsto je držeći za ruku dok su se spuštali niz stepenice jednog vrelog petka, „to ćebiti samo zato jer je većina digla ruke od naseljavanja ćele teritorije i odlučila se samo za jedan njenmanji deo."Sećala se gomile ljudi koja je nestrpljivo čekala da prođe kroz okretna vrata; a kada je tata ubacio novčić,došli su na prepunu betonsku platformu, gde je ona stajala i zurila u crno grlo tunela, osećajući vreli vazduhi voz koji se približava. Tata je za trenutak okrenuo leđa da bi pročitao mapu sa zida, a ona se približilašinama, sve dok nije gledala pravo na njih. Voz se približavao platformi uz kočenje, dok su plave varniceiskakale iz točkova. U tom trenutku je pomislila: Mogu da skočim. Baš sada. Mogu da skočim na šine i toće da bude najveća stvar koju sam ikada uradila.Rejčel se sada tako osećala. Kao da se previše približila nečemu što je možda smrtonosno, ali takođe ineodoljivo. Znaću istinu... ako je on i dalje voli. Čak i ako me to ubije.„Zašto u ponedeljak ne odemo na ručak, nakon sastanka s njihovim advokatom?", predložila je Rouzustajući.Rejčel je svoj nepopijeni čaj stavila na nizak sto ispred sebe i ustala. „Da, dobro. To je dobra ideja."

„U Odeon, u dvanaest i trideset, ili tu negde?"„U redu. Biću tamo."Došla je skoro do vrata, gde je sekretarica čekala da je isprati, kada je Rouz doviknula: „I pozdravi Brajanaod mene."Rejčel je za trenutak zastala osetivši se pomalo bolesno i poželela je da se okrene, ali jednostavno nijemogla da pogleda Rouz u lice, i dozvoli joj da vidi koliko se plašila da izgubi čoveka kojeg su obe volele.Liftu u bolnici je bila potrebna čitava večnost da se popne na šesti sprat.Rejčel je ponovo pritisnula dugme, znajući da to neće ništa da pomogne. Liftovi u Svetom Vartu suprastari, kao i sve drugo. Mogla je da čuje škripave kablove, njihov lagan uspon. Gledala je u svetleće brojeveiznad vrata kako se za po jedan sprat pomeraju, jer se lift zaustavljao na svakom spratu. Četvrti, peti,sledeći je njen. A onda se smer prornenio i opet je krenuo nadole.Do đavola! Do đavola, do samog pakla! Sve drugo je ovde kovalo zaveru protiv nje, pa zašto ne i liftovi?408__________________________1^«гј„Sranje", naglas je opsovala. Visoka mršava medicinska sestra je ? stala i okrenula se, dok je prolazila.Rejčel je prepoznala Džejn Sekmen i zastala da je pozdravi. Nije znala Džejn baš dobro, ali joj se dopadalaSestra koja je uvek imala taj iskreni osmeh. Ali je Džejnin pogled skrenuo od nje i Rejčelino „zdravo" jezastalo u grlu. Posmatrala je kako Džejn ubrzava svoj korak i brzo kraj nje prolazi.Sta se ovde događa? Ceo dan je izbegavaju. Ili je ona jednostavno paranoična?Kada bi videla Almu na Intenzivnoj nezi, vezanu za respiratore, s kateterom, poput nekog lesa, bože, svakiput bi je sve više pogađalo. Rejčelina kolena su klecala, zglobovi bi joj se olabavili. A u ustima je imalaopor ukus kafe, jak i gorak.Konačno su se vrata lifta otvorila i ona je ušla. Hvala bogu, ona konačno ide kući. Brajan će je tamo čekati.Popiće zajedno neki seri, grickaće nešto. Onda će ići na otvaranje nove galerije u Ulici Spring, a posle navečeru s Brajanovim agentom i njegovom ženom. Predstojeće veće je zamišljala poput oaze u pustinji.Veče s ljudima koje voli i ljudima koji nju vole. Neće da razmišlja ni o čemu drugom. Ne o Almi. Niti oRouz. Ne... „Zdravo, Rejčel."Okrenula se. Dejvid. Nije mu videla lice, samo beli mantil.OHriste.l bili su sami.Vrata su se zatvorila, a lift je polako počeo da ide nadole. Rejčel je osetila kako joj se sve prevrće ustomaku, ali se držala.Dejvid se cerio hladnokrvnim, pobedničkim osmehom. Podse-tio ju je na to kako je nekada imala običaj daposmatra lovce koji se vraćaju kući s krvavim jelenom koga bi zavezali za branike. Pod fluorescentnimsvetlom je izgledao skoro nestvarno, u elegantnim bez pantalonama sa ispeglanom linijom po sredini, belim

mantilom koji se sjaji od štirka, savršeno oblikovanom kosom. Izgledao je savršeno, kao da ga je nekoisekao iz neke reklame u novinama ili poput onih doktora sa televizije koji izriču čuda nekog starog leka...osim očiju -zakrvavljenih beonjača i arktički hladne zelene boje njegovih očiju.Sada su se te oči usredsredile na nju, a ona je zadrhtala. Okrenula mu je leđa i pritisnula dugme na kojem jepisalo GLAVNI, iako je već bilo upaljeno, nadajući se da će je on ostaviti ukoliko ga ignoriše. Neka jeproklet ovaj stari lift. Zauvek će ovde biti zarobljena.Ailin Gudž_409Još jednom je pritisnula dugme.„Možeš da bežiš koliko god hoćeš. Ali ti to neće pomoći." Dejvid je to rekao blagim, skoro umilnimglasom. „Predložio sam Odboru da se tvoje privilegije opozovu."Besno se okrenula ka njemu. „Po kom osnovu?"„Kriminalni nemar. Bože moj, da li si stvarno mislila da ćeš se s tim izvući? S tom klinkom i njenombebom. Mogla si jednostavno i da pokušaš da je ubiješ."Rejčel je samo zaprepašćeno stajala. Jedan deo nje je želeo da se na-smeje. Ovo se ne dešava - da Dejvidizgovara sve te stvari, poput teksta iz neke jeftine melodrame.Ali je znala da je taj šuplji osećaj u njenom stomaku pravi.Lift je stao a vrata su se otvorila.Dejvid je savršeno smireno prošao pored nje, zastavši jedino da joj dobaci blagi osmeh, poput nejasnogmeseca koji svetluca na zimskom nebu.„Dugačak je put do pakla, Rejčel, a nisi došla ni do pola."Posmatrajući ga kako odlazi, Rejčel se toliko tresla da je jedva stajala na nogama. Bila je prestrašena.Plašila se sebe.Zelela je da ga ubije. Da u ovom trenutku ima pištolj, povukla bi okidač.30.Rouz i Maks su večerali neobičan hleb od pahuljica i tanduri piletinu u indijskom restoranu na uglu AvenijeLeksington i Dvadeset osme ulice, a onda prošetali do Pete avenije. Bila je vrela noć, još vrelija zbog ljutogkarija koji je Rouz slao dimne signale iz stomaka. Osetila se neobično toplo, lepljivo, čak i u laganojpamučnoj bluzi i suknji. Vrelina sa trotoara koja je probijala tanke donove njenih sandala kao da ju jenekako usporavala, kao da se vuče teškim koracima kroz Dolinu smrti.Želela je da bude kod kuće, da se istušira hladnom vodom, a onda da gola leškari s Maksom u spavaćojsobi koju su sada delili, ispod ventilatora sa plafona. Pomislila je na to kako će on da vodi ljubav s njom,polako, uz beskrajnu nežnost. Na samu pomisao je osetila kako joj ko-lena klecaju, da je ovlažila izmeđunogu.Iznenada se osetila uplašenom, zbunjenom.Kako? Kako je moguće da želim Maksa ovako? Zar ja ne volim Bra-jana?A Maks, šta on želi od mene?

Pretpostavila je - nešto nežnosti, nakon toliko godina hladnoće u svom braku. Prijateljsko lice pored kogaće da se probudi narednog jutra, nekog ko će da ga ohrabruje, da ga ubedi da zaista postoji život nakonrazvoda.A kada on ipak nastavi dalje, šta onda? Da li će oni opet biti prijatelji? Da li zaista mogu da se vrate na onošto su ranije imali? Rouz je iznenada osetila samoću.Dodirnula je njegovu ruku i osetila se razuverenom. Prsti su mu se čvrsto stegli oko njenih.„Ovde smo", rekao je.„Gde?" Nije obraćala pažnju na ulične oznake, samo ga je nekako nemo pratila. Sada je pogledala nagore ividela beskrajni prostor sivog granita s ogromnim art deko dodacima. Empajer stejt.„Hajde", rekao je Maks. „Odvešću te do vrha. Na vrhu lepo pirka ve-trić."„Nije li prekasno? Osmatračnica će se zatvoriti."Maks joj je namignuo. „Ne brini. Imam ja svoje veze."Nekoliko minuta nakon toga su se našli u liftu i peli se gore.„Stari prijatelj mog oca", odgovorio je Maks, pričajući joj o starijem domaru koji je za njih otključao lift.„Ćale je pomogao Mou da nađe411ovaj posao. I on je ovde, u istoj noćnoj smeni praktično otkako se ova zgrada izgradila. Poznaje jeverovatno bolje nego svoju ženu i decu."Vrata lifta su se otvorila i oni su izašli. Preko puta njih, u izlogu pro-davnice suvenira, majice s kratkimrukavima s likom King Konga, šolje sa slikama Njujorka i Jenki zastavice delovale su napušteno.Poveo ju je niz kraći red stepenica, kroz staklena vrata, a onda su izašli napolje dok je hladan vetar duvaokroz visoki štit od pleksiglasa, prolazio joj kroz kosu, kovitlao joj suknju. Rouz se osetila kao da je zaronilau nevidljivu reku i da ju je zahvatila hladna struja.Nagnula se napred što je više mogla, ostavši bez daha od pogleda na Menhetn s te visine, koji se protezaopoput mreže dragulja. Samo jednom je bila ovde, na školskom izletu, ali nikada noću. Prenatrpani grad sepretvorio u nešto magično. Vreli i prljavi trotoari, besna gomila ljudi koji se guraju između sebe, neskladnizvuči saobraćaja - sve je to nestalo. Osetila se kao da joj je ponuđen poklon, izvanredna kartje ogrlica kojaje upakovana u prelepu plišanu kutiju.Okrenula se i uhvatila Maksov pogled. On je posmatrao nju, a ne grad. Njegove bistre plave oči su počivalena njoj a na usnama se video osmeh. Rouz je pomislila: Ti predivni čoveče. Znao si. Želeo si da meiznenadiš.„Hvala ti", rekla mu je.„Otac je imao običaj da me ovde dovodi uveče", rekao je Maks, sta-vivši ruku na njena ramena u čiji seširok zagrljaj ona s lakoćom ušuš-kala. Podigao bi me, a ja bih se osetio velikim poput King Konga. Ondabi rekao: 'Vidiš to, Maksi. Ti si na vrhu sveta! I on je ceo tvoj. Sve što treba da uradiš jeste da ga zgrabiš.'"„Pa, na neki način si to i uradio, zar ne?"

Maks je lagano spustio glavu i ćutao je, a lice mu je bilo u senci. Osetila je da je nekako odlutao, pa mu jedodirnula ruku, želeći da ga prati gde god da je otišao.Da li on razmišlja o svojoj ćerki? Papiri o razvodu su sastavljeni, pa je Mandi morala da zna da on višenikada neće doći kući. To mora da je bilo teško za Maksa da joj objasni.Maks ju je pogledao i nasmešio se, s tako tužnim izrazom na licu da je želela da ga zagrli i kaže mu da ćesve biti u redu. Ali to nije mogla da mu obeća. Ko je bolje od nje znao kako život može da bude nestalan?..Smešno je to", rekao je. „Nekada sam mislio da je tata to lepo razu-meo. Da se život u stvari svodi nauspeh i zarađivanje dosta novca. Ta-Ko je mislio, jer nikada nije imao ni jedno ni drugo. A ono što nemaš412Vrt lažje uvek važnije od onog što imaš. Ja ne moram da budem na vrhu £ pajer stejta da bih zgrabio život. Ne,kada je on tu. Odmah do mene"Okrenuo se i gledao u nju, a svetio ispod njega mu je zahvatilo lice To ju je zaprepastilo, kao da jenapipavala put u tunelu i iznenada izaš la na zaslepljujuće sunčevo svetio.Razumela je. Sve joj je postalo jasno. Ono što on govori, način na koji je gleda.Dragi slatki Isuse, on je zaljubljen u mene.Koliko dugo?, pitala se. Koliko dugo je on voli, a ona i previše gluva, glupa i šlepa da to vidi?Gledajući sada u njega, u tu čistu ljubav koja zrači s njegovog lica, u to tužno saznanje u njegovim očima,shvatila je sa izvanrednim, skoro bolnim osećanjem u srcu da to verovatno traje veoma dugo. Od pre negošto su postali ljubavnici. Možda godinama.Rouz je sada sve to videla. Svu njegovu nežnost, dobrotu, od kojih svaka stvar koju je uradio podseća najedan biser, sitan i nežan, ako se uzme pojedinačno, ali kada se zajedno spoje jedan s drugim, oni tvoreprelepu i dragocenu ogrlicu namotanu oko njenog vrata. Suze su joj ispunile oči.„Žao mi je", šapnula je. Pogrešan izbor da to kaže, tako pogrešno. Ali je to sve čega je mogla da se seti.„Nemoj da ti bude." Obrisao joj je obraz svojim zglobom, tako než-nim dodirom da je podsećao napovetarac. „Nisam shvatila." „Znam."„Oh, Makse... želela bih..." zastala je ne znajući šta da kaže, već je znala samo ono što oseća. Da je bilobeznadežno.Nežno ju je u ritmu gladio po kosi, kao da je ona dete kome je potrebna uteha. Pomislila je da čuje otkucajenjegovog srca, koji lupaju poput čekića.„Znam", rekao je. „Ti si zaljubljena u Brajana." „Da."„Čak iako je on oženjen." „Da."„Da li si zato preuzela slučaj njegove žene? Zbog Brajana?" „Delimično." Slegnula je ramenima. „Da." Alije u tome bilo još mnogo toga i želela je to da mu kaže. „Ovo možda zvuči neobično, ali— dopada mi se.Direktna je i tako neverovatno posvećena." „A Brajan? Da li je on i dalje zaljubljen u tebe?"413

, Brajan? Ne mislim da je tako jednostavno reći da ili ne. Poznajem ea oduvek. Mi smo deo jednog idrugog, na neki način. I zato postoji jedan Brajanov deo koji je uvek meni pripadao i uvek će mi pripadati.дН je on sada zbunjen. On mora sam da resi neke stvari. Kada ih bude resio, ja ću znati."„I spremna si da čekaš?" „Da."Mrzela je što povreduje Maksa, ali mu je rekla istinu. „Dok god to mogu. Dok god je to potrebno."„Shvatam", blago je rekao.Rouz se setila kako je jednom posmatrala rušenje desetospratnice i još uvek se sećala momenta kada pada,bez eksplozije, sprat po sprat uz neku čudnu vrstu dostojanstvenosti, poput ostarele udovice koja sepoklanja u znak pozdrava. Maks ju je sada na to podsetio. Nekako se sve ovo ruši na njega, pomeraju crtena licu kao kad se pomeraju delo-vi zida. Želela je da ga dodirne, da zaustavi taj njegov bol.Ali, sve što je mogla da uradi jeste da ga zagrli, dok je snažan vetar duvao u nju, kao da je želeo da jeodatle iznese. Jedina stvar koja ju je nekako držala za betonski pod jeste ogroman bolni teret u njenom srcu.„Makse", prošaptala je. „Oh, Makse, volela bih da si to ti. Više od bilo koga na ovom svetu."Maks ju je želeo. Mogla je to da oseti dok ga je grlila.A smešna stvar je da i ona njega želi. Žudela je da mu pruži ono što je mogla, čak i ako to nije bilodovoljno. Nije li malo ljubavi bolje od nikakve?Iznenada je Maks počeo da je ljubi, a ona mu je uzvraćala poljupce. Strasnim, ubrzanim poljupcima, nepoput nežnih vođenja ljubavi svih onih prethodnih puta. Očajni poljupci koji govore o kraju pre nego opočetku. Uz stenjanje je Maks pao na kolena i svoje lice pritisnuo na brazde gde joj je vetar podizao suknjudo butina. Prstima je milovao njenu zadnjicu, a njegov dah ju je grejao kroz tanak materijal.Rouz se izvila, zabacila glavu unazad, pustivši da joj se vetar igra PO licu i mrsi kosu.Maks ju je dodirivao ispod suknje, borio se s gaćicama, a njegovi nokti su je grebali po butinama. I, o dragibože, ona mu je u tome pomagala.Čipkaste gaćice sa malo svile je zgužvala u pesnicu - kupila ih je u Lodu i Tejlorsu posle one prve noćikoju su zajedno proveli - i bacila lri je ka vetru, posmatrajući kako jak vetar prihvata svilenkasto parče414___________________________________________Vrtlaži.tkanine, i šalje ih iznad pregrada u velikom, kružnom luku. Onda su krenule nadole ka tamnim kanjonima isjajnim avenijama poput neke fantastične ptice.Okrenula se ka Maksu, podigla suknju iznad golih butina i šapnula: „Da, uzmi me."31.Silvi je u tami ležala pored Nikosa, čežnjiva i iscrpljena. Prvi put su vodili ljubav u njenom krevetu. Ukrevetu koji je delila sa Džeraldom.Bio je pomalo grub a ne nežan kao nekad. I tako brz, jedva ju je milovao, kao da je želeo da sve to brzozavrši, da to skloni sa njihovog puta.Da li je ljut na nju?Slušala je njegovo ubrzano teško disanje, osećajući kako se njeno srce malo-pomalo vraća u normalu. Vrelatama kao da ju je milovala. U mraku je potražila Nikosovu ruku preko isprepletanih čaršava i osetila

olakšanje kada su njegovi prsti prihvatili njene.Silvi se ponovo prisetila te večeri. Savršena večera kod Karavela s fantastičnom bocom šato ozona daproslave konačan završetak kuće. Želela je da ovo veće bude specijalno, da svaki detalj bude savršen,izvanredan, počev od njene haljine - mekane zelene burmejske svile s rukavima poput Moneovih lokvanja.Ta boja joj se slagala sa očima, kao i smaragdne minđuše u ušima. Pa ipak, Nikos jedva da je sve toprimetio. Bio je ljubazan, ali rastrojen, jer su mu misli bile negde drug-de. A sada ova teška tišina. O čemuon razmišlja?Stisnula mu je ruku, nadajući se da će dobiti neki odgovor.Ali je već znala. U svom srcu se užasavala njegovih reci. Već tri ne-delje je to stvorilo zid između njihdvoje, od kada mu je ispričala za Ro-uz. Nikos je bio ćutljiviji, zamišljeniji, ali je ipak osećala njegovnemir.„Video sam je", rekao je Nikos. „Rouz."Silvi je osetila da joj se grudi sužavaju, pluća skupljaju, kao da vuče vazduh kroz slamku.Nije ni trebalo da mu kažem, pomislila je. Trebalo je da sačuvam tajnu. Zašto li sam pomislila da će neštodobro da donese to što sam mu ispričala?»Ona je prelepa. I pametna", nastavio je Nikos hrapavim glasom. »Kada bi samo... kada bi mogla da jevidiš, moj bože, našu ćerkul"Nesposobna da podnese taj stravičan pritisak u grudima, Silvi je ustala. Gurnula je posteljinu koja joj seobmotala oko članaka i prebacila noge preko dušeka.Noge su joj bile poput gume dok je hodala po tepihu, zgrabivši kuć-nu haljinu sa izrezbarene klupe ispredtoaletnog stočića. Navukla ju je Prebrzo i čula kako nešto puca na rukavu. Kao da to ima veze, kao da lstasada ima veze.Stropoštala se na rekamer sofu na rasklapanje, a topli plišani jastu ci oko nje kao da su je sakrivali,zakopavali.Visoka vrata na rasklapanje su bila otvorena a blagi povetarac je podizao nabore na razmaknutoj čipkastojzavesi. Silvi je na meseči ni mogla da razazna oblike svojih ruža, ali nije videla boje, kao da po-smatracrnobelu fotografiju. Jedna vrsta ruža se uspuzala na ogradu od kovanog gvozda, a ogromni pupoljci virilikroz balustrade krutih oblika. A „plavi nil", ruža blede boje, naslonio se na ogradu od bršljana na južnomzidu.Oh, neka budu sigurne, molila se. Moje ćerke. Sačuvaj ih od zala. Kazni mene a ne njih.„Za trideset dve godine, nisam želela ništa više nego da upoznam svoju pravu ćerku", blago je rekla umiomirisnoj noći. „Oh, Nikose, ti ne znaš, ne možeš ni da zamisliš! Da je tvoja devojčica - da znaš da jeona tamo negde, možda u nevolji ili nesrećna, a ti ne možeš da joj po-mogneš. Ne možeš da je držiš urukama i učiniš da sve bude u redu. Toliko često sam sanjala da... dragi bože, da je držim... samo na

trenutak.Da je molim za oproštaj. Šta bih dala za to!" Ispružila je ruke. „Sve ovo, sve..."Okrenula se ka tamnoj silueti koja je sedela na krevetu, sa tolikim bolom u srcu da je pomislila da će moždai umreti. „Čak i tebe, moj dragi Nikose."Sada se on podigao iz senke, zakoračio u noć sa srebrnastim odsjajem, nekako sigurno i sa žarom dok jedolazio do mesta gde je ona sedela. Čučnuo je pored nje i uzeo joj hladne ruke u svoje.„Žao mi je, moja Silvi. Za sve što si propatila. Ne krivim te. Ne smeš to nikada da misliš. Samo želim..."Glas mu se stišao a oči svetlele u tmini obasjanoj mesečinom. „Voleo bih da sam to znao pre mnogo godina.Naše dete, moje dete, koje podižu stranci... boli i sama pomisao na to... da sam znao, sve bi bilodrugačije. Silvi, Silvi - zašto mi to nisi rekla ranije?"Krivio ju je. Imao je na to i prava. Da li je ona zaista mogla od njega da očekuje da se oseća drugačije?Suze su joj klizile niz obraze i padale joj na stisnute pesnice. „Nikada nije bilo vreme", rekla je, „kada...kada je izgledalo... moguće da ti to kažem. Prvo je tu bio Džerald. Nizašta na svetu nisam želela da ga povredim.A ti... pa, ti si deo poslednjih deset godina. Nisam znala gde si, šta ti se dogodilo. A onda smo seponovo sreli..."Duboko je uzdahnula, drhteći. „Rekla sam ti jer jednostavno nije bilo pošteno... da ti ne znaš... čak iako jeprekasno."417Prekasno?" Oči su mu se sada fiksirale na nju, samo što ona njegove nije uopšte mogla da vidi, samotačkice svetlosti koje se u njima vide poput dalekih zvezda. „Ne. Ne verujem da je prekasno."Silvino srce je pulsiralo i odzvanjalo čak u ušima. Dragi bože, šta je pod tim mislio? O čemu li on torazmišlja''.Onda je Nikos rekao: „Posmatrao sam je. Pratio je poput špijuna. Znam gde ona radi, gde živi. Čak sam se ipretvarao da sam slučajno naleteo, da bih mogao s njom da razgovaram. Mislim da je, na neki način, onapoput tebe. Pametna i ponosna. I tako vatrena! Ali se retko kad smeši. Pitam se da li je srećna."„A ti misliš da sam ja ta koja je prouzrokovala njenu nesreću? Mi? Oh, Nikose, zar ne vidiš? Za nju bi bilomnogo gore kada bi znala! Ona bi me mrzela. Ja sam je napustila, dala je strancima. Umesto nje uzeladrugo dete."„Ali je nisi zaboravila. Potrudila si se da bude zbrinuta. Da ima novca."„Novac", pljunula je. „Kako je to lako za mene i kako kukavički, taj lažni bankarski račun. Kao da bilokoja suma novca može da nadome-sti ono što sam uradila!"Oblak je prekrio mesec, a bašta puna ruža je iznenada nestala u toj tami.Koliko puta nečije srce može da se slomi?, pitala se.„Videla sam je jednom", rekla mu je. „Kada je bila devojčica. Čekala Sam je napolju, ispred škole. Želelasam... kao i ti... samo da je vidim, da znam da je dobro. Makar sam to sebi govorila. Kada sam je konačnovidela... pa, baš u tom momentu sam shvatila kakvu sam stravičnu grešku napravila. Bila sam

preplavljenaosećanjima. Trebalo je da je dodirujem, da budem blizu nje. Moja beba. Dete koje sam nosila u svojojutrobi. Oh, nemoj me pogrešno shvatiti! Nikada ne bih požalila što imam Rejčel, ja je volim i podigla samje kao svoje sopstveno dete. Da nisam napravila taj užasan izbor tada, nikada ne bih ni upoznala Rejčel. Nebih je volela."Nikos ju je zgrabio za ramena. Mogla je da oseti njegove žuljevite vrhove prstiju koji se u nju zabadaju, inanose joj blagi bol koji je oseća-la kroz svilenu spavaćicu.»Silvi, nije prekasno. Rouz ima pravo da sazna istinu. A onda sama da odluči kako se zbog toga oseća."Silvi je osetila kao da se soba razdvaja na više parčića, pada na nju, Preseca je.„NE!"418_________________________________________^nažiOdgurnula ga je, boreći se da ostane na nogama.„Ne mogu!", viknula je. „Zar ne vidiš? Koliko god da je taj izbor lov ja ne mogu da vratim vreme. Moramsada da mislim i o Rejčel, a ona" je nekako mnogo više moja, posle svih ovih godina, od Rouz. Volim jekao da je ona moja krv i meso. Pomisli na to kako bi to bilo za nju. Da sazna da sam je ukrala od njeneprave porodice, pretvarala se da sam joj majka. Oh Nikose, pomisli."On je ustao i stao pored nje. Tamne zvezde njegovih očiju su sada gledale u nju, ali ona nekako nije moglada skloni pogled od njega. Ro-uzine oči, primetila je uz blagi šok. Te iste oči - ogromne, tamne i nekakogladne - pogledale su u nju onog dana u školskom dvorištu kada je stavila mindušu u njenu sitnu ručicu.„Mislio sam ono što sam rekao", odgovorio je Nikos, zvučeći tužno i daleko. „Ne krivim te. Mislim da sisamu sebe već dovoljno kaznila. Svi mi imamo svoje izbore, a ko osim Boga može zaista da kaže šta jeispravno a šta je pogrešno? Možda je to sebično od mene, da želim da odrasla žena, stranac, bude devojčicakoju nikad nisam imao. Ali je želja i suviše jaka. Jača je od mene. Kažeš da si ti donela tu odluku. Ne .znam. Često sebe pronalazimo kako idemo u određenom smeru. Ne znamo zašto. A onda jednog danapogledamo i tu smo." Za trenutak je ćutao, kao da se bori da se kontroliše, a zatim se taj glas oslobodio.„Potrebna mi je, Silvi." Svaka reč je odzvanjala poput metka. „Ti imaš svoju ćerku. Ja nemam ništa. Daj miRouz. Vrati mi moju ćerku"Osetila se delimično mrtvom, jedan deo nje je sigurno ubijen, ali je znala da mora da odgovori. „A ako toodbijem?", pitala je hrapavim šapatom.Nikos je onako go, na mesečini, zurio u nju, nije se pomerao, a mišićave ruke su mu mlitavo visile sastrane. Potom je rekao: „Onda ću da uradim ono što moram."Silvi se činilo kao da se otvorila rupa u njenom stomaku, a ogromna hladnoća počela da se sakuplja

unutra,da nekako curi iz nje i pa-rališe je.U svojoj glavi je videla sve, kao da sve to gleda u polomljenom ogledalu. Svoj život, živote svojih ćerkikoji se raspadaju i raspršuju u sitne oštre delove.O dragi bože, šta je ona to uradila?Silvi je stavila ruku preko lica, kao da želi da se odbrani od udarca. Pomislila je da ništa ne može da budegore od laži koju je u sebi držala sve ove godine. Ali je postojalo nešto još gore, mnogo gore. *Istina.32.Rejčel je posmatrala svoju majku kako spušta tortu na sto. Na tri sprata, sa glazurom od čokolade, koja jena vrhu ukrašena belim šlagom i stavljena na tacnu za tortu sa srebrnom ivicom bake Rozental.„Iznenađenje!", viknula je Silvi, sijajući od zadovoljstva. „Nisi mislila da ću da zaboravim, zar ne?"Rejčel je zaprepašćeno gledala u nju, a zatim osetila krivicu. Moj bože, naša godišnjica, a ja samzaboravila. Mi smo zaboravili. Dakle, zato nas je mama večeras pozvala na večeru,Zurila je u tortu sa željom da ona nestane, mrzela je mamu što ju je podsetila kako joj je brak krenuonizbrdo, i mrzela ju je zbog njene ljubaznosti, koja je celog života nekako isticala jaz između njih dve.Sećanja su navirala i setila se onih užasnih časova klavira nakon škole i tih stravičnih melodija pesama„Meri je imala jagnje" i „Nakraj sela žuta kuća", iznova i iznova, sve dok Rejčel nije pomislila da će daumre. Ali se mama nikada nije umorila od slušanja, čak je usput i pe-vala ili udarala nogom. Rejčel je prvomislila da je ona samo uljudna i da se ponaša majčinski, ali je nakon nekog vremena shvatila da mama ustvari voli da sluša nju kako lupa po dirkama i proizvodi te zatuplju-juće zvuke. Njena devojčica je trebaloda bude poput nje: nežna, slatka, ljubitelj lepih stvari u životu poput muzike, umetnosti, cveća. Ali dok jeodrastala, Rejčel je sebe videla potpuno drugačije.„Mama, nije trebalo. To je..." Rejčelin glas se izgubio, poražen maminim dobrim namerama. „Nije trebalo,to je sve."Silvi se nasmešila Rejčel i spustila nož za sečenje torte s porcelan-skom drškom. „Znam draga. Ali sam toželela." Nasmejala se i izgledala eteričnije nego ikada, lica bledog poput sapuna, u svilenoj bluzi bojekupina okruglog izreza, pažljivo isfenirane kose podignute srebrnim češljićima. Ljubazno je dodala: „Podtolikim ste stresom zbog te stravične tužbe, pa sam mislila da nećete imati ni vremena ni energije daProslavite svoju godišnjicu. Ali tome majke i služe, zar nije tako?"Rejčel je osetila bol u grudima. Da li će ona ikada da postane majka? Verovatno neće.Pogledala je u Brajana koji je sedeo u čipendejl stolici pored nje, a na set>i je imao izbledelu košulju iiznesene somotske pantalone. Njegova neformalnost je delovala poput daška svežeg vazduha u ovojrpezariji sa simetrično aranžiranim zidnim svećnjacima, tamnim420Vrt la

Gudž421tapetama i okačenim zavesama. Ovih dana mu je kosa bila nešto H za i padala preko kragne. Primetila jesede vlasi, ali mu je to nekak pristajalo, izgledalo prijatno na njemu. Shvatila je da se malo ugoji zaoblio ulicu poput iskrivljenih korica mnogo puta pročitane knjige' visok i mršav okvir se popunio, a crte na licu sumu postale blaže.Oči su mu se susrele s njenim, a onda je prilično brzo skrenuo pogled. Bol joj je protutnjao kroz srce.Volim te, želela je da mu kaže. Toliko te volim. Zar ti ne vidiš to? Nama nisu potrebna srca, cveće i torte.Nismo bili uobičajen par od sa-mogpočetka.Onda se Rejčel iznenada osetila prazno, poraženo.„Samo malo za mene", rekla je Rejčel Silvi. „Toliko sam jela za večeru da mislim da neću moći dapojedem još jedan zalogaj."Silvi je isekla poveće parče i dodala ga Rejčel. „Previše si mršava. Trebalo bi da jedeš."Rejčel se nasmejala. „Vidi ko mi kaže. Ako sam ja premršava, mama, to je samo zato što sam to nasledilaod tebe."Posmatrala je kako Silvi crveni, a u očima se pojavljuje neka dodatna iskra. Nasmejala se. „Pa... možda.Smešno je, ali sam pre neki dan ručala s Evelin Gold a ona se mnogo ugojila. Debela je poput svinje! Iznam da to nije baš lepo od mene jer mi je ona ipak najdraža prijateljica... ali nisam mogla a da se neosećam samozadovoljno." „Mislila sam da Goldovi žive na Floridi", dobacila je Rejčel. „Pa, da, žive. Ali sudošli samo na nedelju ili dve da posete Mejsona."Rejčel je podigla glavu. Mejson! Bože, nije ga videla ko zna od kad. Da vidimo... mora da je prošlonekoliko godina. Trebalo bi da ga pozove; prijaće joj da ponovo vidi Mejsona.Prekinuvši kratku tišinu, Silvi je upitala: „Uzgred, da li su odredili datum do sada?"„Datum?" Rejčel se osetila zbunjeno, a onda shvatila da je mama mislila na suđenje. To je poslednja stvarna svetu o kojoj je sada želela da misli. Ali je pretpostavljala da mama ima prava da bude u to upućena.„Još uvek ne", odgovorila je. „Moj advokat kaže da će malo da potraje. Ona to zove 'padanje snega'. To jeono što advokati rade ovih dana, jedni druge zatrpavaju hrpom papirologije, da neko od njih na kraju završizatrpan lavinom."„Ona? Tvoj advokat je žena?" Nikos se nagnuo prema njoj. Rejčel je skrenula svoju pažnju ka Nikosu.Izgledao je ozbiljnije nego obično. Nosio je tamno trodelno odelo i izgledao nekako starije. I za večerom;e ђш mnogo ćutljiviji nego inače, a kada bi nešto rekao, to je zvučalo pažljivo i odmereno. Da li je mogućeda on i mama imaju probleme?Rejčel se nadala da nemaju. Nikos je bio tako dobar prema Silvi. U ovih nekoliko proteklih godina, mamakao da je procvetala, poput jedne od njenih ruža. Dobila je boju u obrazima, sjaj u očima. Rejčel je

bilasigurna da zajedno spavaju. I nije li predivno da mama ima Nikosa da se brine za nju?Kako je blesavo da o mami pomisli na taj način, kao o devici kojoj je potrebno da se neko za nju brine.Nakon svega, mama je dokazala da je savršeno sposobna da se brine o sebi.„Da, ženu", odgovorila je Rejčel Nikosu, dodajući uz osmeh, „povremeno se uzdignemo iznad poslamedicinske sestre ili sekretarice."Nikos se nasmejao. „Da, naravno, nisam mislio... samo je reč o tome da mije tvoja mama toliko maloispričala o toj neprijatnoj situaciji."„Ja sam za to kriva", rekla je Rejčel. „Držim je u mraku koliko god je to moguće." Okrenula se ka Silvi.„Nisam želela da te opterećujem više nego što je potrebno, mama."Nešto je blesnulo u Silvinim mutnim zelenim očima i dalo im odlučnost i sjaj. Rejčel se malo povukla,delimično zaprepašćena i pomalo nesigurna.„Nema potrebe da išta kriješ od mene", rekla je Silvi. Glas joj je bio nežan i dostojanstven, kao i uvek, alije zvučao nekako čvrsto, poput čelika. „Neću se raspasti. Borila sam se i s mnogo gorim stvarima u životu."Rejčel se postidela. Naravno. Kada je tata umro. Mama je tada bila tako hrabra, jača nego što je Rejčelikada za nju to mogla da pomisli.Onda je Brajan dodirnuo njenu ruku ispod stola i stisnuo je, a Rejčel je to do suza ganulo. Koliko je dugoprošlo otkada ju je on ovako spontano dodirnuo, bez ustručavanja?.,Žao mi je, mama. Samo sam... Nije mi baš do pričanja o tome. Ni sa kim u stvari."„Nema mnogo šta da se kaže u ovom momentu", Brajan se dobrovoljno ubacio. „Uobičajene stvari presuđenja, ono što oni nazivaju otkrića. Rouz je uzimala neke izjave. Ona...",-Rouz? Ona se zove Rouz?", upitala je Silvi krutim glasom, a ramena su joj se skamenila. Sedela jenepomično, s nožem u ruci, dok se plamen svece odbijao o srebrnu oštricu.Brajan ju je neobično pogledao. „Rouz Santini", rekao je.Ime kao da je odjekivalo u sada neprijatnoj tišini u sobi.422___________________________________Silvi je samo sedela razrogačenih očiju, a u licu je potpuno pobl dela. Zašto bi njeno ime išta značilomami'?, pitala se Rejčel. Zašto je do đavola, tako zurila?Nož je ispao iz Silvine ruke uz prigušeni, tupi udarac, razbacujući crne mrve čokoladne torte posnežnobelom stolnjaku od damasta. Silvi je sela držeći se za grudi i pomalo se njišući, dok joj je licepotpuno pobledelo.Rejčel je brzo došla do nje sasvim uznemirena. „Mama! Šta nije u redu?"Silvi je odmahnula glavom. Otvorila je usta, zatim ih zatvorila, onda ih ponovo otvorila, kao da se bori dadođe do daha. Bledim rukama se držala za ivicu stola.Sada je Nikos bio pored nje.Silvi ga je odgurnula, a ruka joj je lepršala u vazduhu poput ranjene ptice. „Ništa... ništa", šapnula je. „Bićudobro. Sigurno je nešto što sam pojela. Za trenutak mi se samo zavrtelo u glavi. Ja... Mislim da će mi bitibolje ako prilegnem. Hoćete li da me izvinite? Ne, Nikose, ti ostani. Rejčel će mi pomoći uz stepenice."

Rejčel je stavila ruku ispod nje, iznenađena, čak i pomalo šokirana njenom mršavošću. Da li je moguće daje stvarno bolesna? Toliko sam zaokupljena svojim problemima, pomislila je Rejčel, pa je verovat-no da nebih niprimetila da jeste.Mogućnost da će da izgubi majku ju je pogodila kao iznenadni udarac u stomak. Nije mogla da zamisliživot bez mame, bez njene nežnosti, njenog ružičastog pogleda na svet, tako prijatno osiguranog istarovremenskog, toliko različitog od njenog.Na spratu, u miru sobe koja je nekada bila soba njenih roditelja, Rejčel je čula samo otkucaje visećeg satana zidu. Polako je pogledala oko sebe. Setila se kako se kao dete na prstima šunjala po ovoj sobi, s tepihompastelne boje i izglačanim stilskim nameštajem, s vrednim vazama i stafordširskim psima poredanim podugačkim stolovima. Jedva da bi disala dok bi unutra ulazila, iz straha da nešto ne polomi-Sada je primetilakako je soba prelepa. Kako je odražavala mamu, pr£' lepu i smirenu, podsećala na ostrvo odsečeno odostatka sveta. Ništa loše ne može da se dogodi u ovoj sobi, rekla je sebi. Rejčel je pogledala prema Silvi,mršavoj i bledoj ispod čipkom oivičene portholt posteljine. Pronašla je valijum u ormariću s lekovima idala joj jedan. Skoro da je zaspala.Da samo mama nije bila tako stravično bleda. Na blagoj svetlosti lampe sa noćnog stočića, Rejčel je moglada primeti tamne podočnjake« skoro poput modrica, ispod Silvinih zatvorenih kapaka.423N'ežno je sela na ivicu kreveta, vodeći računa o nežnom podizanju i spuštanju majčinog grudnog koša.Rejčel je s bolom pomislila na Almu Socedo, na sve one sate koje je probdela kraj nje ovako i bdela uz nju.Osim što se Alma nikada neće probuditi, jer joj mozak ne funkcioniše i skoro da je sada neprepoznatljiva.Mama je dobro, rekla je sebi. Samo je umorna. Uređivanje te kuće za Nikosa, trčkaranje, traženje praveboje tepiha, prave cene za podne pločice boje oraha. I nju je, poput deteta, zahvatilo uzbuđenje nečegapotpuno novog, a da nema nikakvu ideju ili predstavu kada da uspori ili se zaustavi.Ali, da bi bila sigurna, insistirala je da mama ujutru pozove svog doktora. Da ide na temeljan pregled.Mama ga je verovatno odlagala godinama.Iznenada joj je ruka iskočila iz jjokrivača. Hladni prsti su ščepali Rejčelin zglob. Dragi bože. Mama! Šta...Silvine krupne oči, poput mesečara, otvorile su se i usredsredile na nju.Rejčelino srce je ubrzano lupalo.„Moja ćerka...", Silvi je šapnula, zvučeći nekako neobično a oči su i dalje piljile u nju. „Gde je mojaćerka?"„Ovde sam, mama." Rejčel se trudila da joj glas zvuči jasno, razgo-vetno, da bi prikrila kako se osećalauplašenom. Da li se mama oseća dezorijentisano ili je nešto drugo u pitanju?Onda je mama došla k sebi a oči su joj se nekako fokusirale. „Rejčel. Da." Nasmešila se, osmehom

takveduboke tuge kao da je veo podignut, a Rejčel je u potpunosti otkrila tajanstvenu dušu, koju je ranije samodelimično na majci primećivala. „Želim da to znaš. Nikada nisam požalila..." Zastala je, a oči su joj sezatvorile.„Požalila šta, mama?"Usledila je duga tišina, a Rejčel je pomislila - ne, nadala se - da je mama konačno zaspala. Imala je nekonajčudnije osećanje - kao kad se potpuno naježi kada hoda tamnom i pustom ulicom a iza sebe čuje korake- da bi to to što mama želi da joj kaže, bilo bolje da ne čuje.Onda su se Silvine oči otvorile.„Tebe", nežno ali jasno je rekla u toj tami oko njih. „Nikada nisam zbog tebe zažalila."Rejčeli je laknulo. Nakon svega nije usledilo priznanje, nije izgovorila nešto što već nije znala.„Oh, mama, zar misliš da ja to ne znam? Nisam mogla da tražim bolju majku od tebe."424______________________________________________VrUažiUglovi Silvinih usana su se samo malo nakrivili u delimičan osrneh „Oh, moja beba..."Onda je Silvi zatvorila oči i izgledalo je kao da je utonula u san. Nekoliko trenutaka nakon toga, Rejčel ječula zvuke sigurnog, ravnorner-nog disanja. Njena mama je zaspala.Ali dok se spremala da polako izađe iz sobe, Rejčel je čula da Silvi nešto mrmlja u snu. Rejčel se sledila.Onda je brzo rekla sebi: Zamišljam da sam to čula. Previše sam umorna. Umorna od držanja glave izvanvode. Umorna od Dejvidovih pretnji i Brajanove distanciranosti. Ili je ona možda samo mrmljala nešto ojednom od svojih cvetova.Iz kog bi drugog razloga mama dozivala Rouz7.Rejčel se izgubila. Osetila se potpuno smešno - ona, rođena Nju-jorčanka, izgubila se na stanici Grandcentrali Letimično je bacila pogled na stanicu. Do đavola, zakasniće...Požurila je nazad niz mračni tunel, za koji se ispostavilo da je još jedan ćorsokak. Onda ga je na krivinividela - restoran u kome se služe ostrige. Osetila je olakšanje dok je otvarala vrata i ulazila unutra.Ovlaš je pogledom pregledala veliku, bučnu prostoriju i primetila je nekoga ko je delimično podsećao naMejsona. Brzo se probijala pored konobara s prepunim poslužavnicima ostriga i školjki. Napolju je suncepeklo, ali je u ovoj ogromnoj prostoriji od sjajnog drveta i mesinga bilo prilično hladno i prijatno jemirisalo na ribu, kao u ogromnoj morskoj pećini.Dok se približavala ka njemu, primetila je da se široko osmehiva-la. Da, bio je to Mejson i pogledaj gasamo! Konjski rep i sandale isu-sovke su nestale. Kovrdžava braon kosa mu je bila uredna i podšišana,imao je dugačke zulufe. Nosio je lepu, čistu jaknu i kravatu. Da li je ovo izgled koji Služba pravne pomoćizahteva ili se on samo umorio od toga da bude hipik? Prošlo je toliko vremena! Nekoliko puta su jednodrugom poslali čestitke ili razglednice sa odmora, ali mora da je otada prošlo nekoliko godina.Uhvatila je Mejsonov pogled i on joj je mahnuo.Kada je stigla do njega, nagla se da ga poljubi u obraz pre nego sto je sela preko puta. „Mejsone!

Bože,divno je što se vidimo! Žao mi }& što kasnim. Taksi se zaglavio iza kombija koji se nepropisno parkirao iblokirao ulicu, tako da sam poslednjih šest blokova morala da pesa-čim, a onda, nećeš poverovati, izgubilasam se na stanici!" Oboje su seGudž425nasmejali, dok se ona smeštala na stolicu i proučavala mu lice. Sada je bio nešto mršaviji, sa neznatnimlinijicama koje su se videle iz uglova njegovih veselih braon očiju. „Gospode! Prošla je čitava večnost.Izgledaš predivno. Ali, šta se desilo sa svom onom kosom?"„Žrtva velikom kapitalističkom bogu." Mejson je podrugljivo uzdahnuo. „Da li znaš da je nekada davno,stvarno postojao zid oko Vol-strita, izgrađen da drži Indijance van njega. Pa, ponovo sam se vratio utvrđavu i borim se protiv korporacijskih napadača."„Šta se desilo s ugnjetavanima i pravdom?"Slegnuo je ramenima, delimično olabavio kravatu i nagnuo se u svojoj stolici. „Ništa tako dramatično...samo sam postao realan, kako bi se reklo. Shvatio sam da me veliki broj ljudi kojima sam želeo dapomognem nije voleo, a ni ja nisam bio baš lud za njima. Jedan klinac mi je onako baš elokventno rekao,koliko se sećam - taj devetnaestogodišnji probisvet, drugi put optužen za provalu i upad - rekao mi je,izvini molim te, ali su ovo njegove tačne reci: 'Čoveče, ti ovo ne radiš zbog mene, već zbog sebe, da uvečekada odeš kući možeš da kenjaš sladoled od vanile'."„Oh, Mejsone, znam." Rejčel nije mogla a da se ne nasmeje. „Baš tako je i meni ponekad... na klinici."„Ali si ti i dalje tamo." Mejson je podigao čašu i nazdravio joj. „Uvek si bila do zla boga tvrdoglava. Štakažeš, jesi li za piće?"„Sigurno, ali ja plaćam. Seti se, ja sam te pozvala." Naručila je kam-pari i sodu. Osetila se opušteno, kakose odavno nije osetila. „A tvoja porodica... kako su oni?"„Oh, da samo možeš da vidiš Šen... u bazenu su kao riba u vodi. Ona ga obožava — čak je ni prepunaseptička jama ne uznemirava. A klinci, pa trčkaraju svuda okolo, s loptom. Trenutno imamo onaj plastičnibazen na naduvavanje koji stavimo u dvorište i njih troje se po ceo dan brčkaju i kupaju. Nabavili smo im ipsa, zlatnog ritrivera. Zove se Drejk - a i on obožava vodu."Rejčel se nasmejala zamišljajući Mejsona, koji ju je, kada su bili Klinci, davio u bazenu njenih roditelja, asada je odrastao čovek koji iznosi smeće napolje, kosi travnjak, vozi decu u obdanište. Iznenada je osetilanalet ljubomore. Tri deteta... to nije pošteno. Zar Bog ne može da joj da makar jedno?Mejson je sada spustio pogled i zurio pravo u čašu. „Rejčel, čuo sam... o tužbi za nesavesno lečenje. Isuse,kakva situacija!"Njen kampari je stigao i bilo joj je drago da joj nešto odvuče pažnju, olako je cedila limetu i lagano

ispijalapiće. Imalo je ukus tečnosti za426Vrt lažiosvežavanje daha. Ovih dana joj je sve bilo bljutavo, bez ukusa, čak i smrdljive cigarete koje je ponovopočela da puši. Čula je vozove koji tutnje negde ispod njih i ta buka kao da joj je vibrirala u stomaku.Osećala se kao da je imala uže oko vrata i svakog trenutka može da padne. Najlakša je bilo da se prevrne isve sruči na Mejsona. Ali se u sebi zaklela da to neće da uradi.Slegnula je ramenima. „Ginekologija i akušerstvo imaju veću stopu tužbi za nesavesno lečenje od bilokojih drugih oblasti."„Do đavola, voleo bih da nešto mogu da uradim za tebe, Rejč. Ali firma u kojoj sam sada bavi seuskospecijalizovanim oblastima, mi ne znamo ništa o toj vrsti prava. Ali bih možda mogao nekoga da tipreporučim, ako nisi zadovoljna advokatom koga imaš. Ko je tvoj advokat?"„Rouz Santini. Iz firme Stendal i Kuper."„Santini, Santini, ah, da, čitao sam kraći članak o njoj u Službenom glasniku. Ime bi trebalo da joj jeHudini, a ne Santini. Da li si čula za jedan njen slučaj s barvudosom?"„Ne, nisam."„Ona je branila jednog čoveka, barvudosa, optužbe da je nekoga fizički napao, pa je organizovala da čitavautobus njegovih dođe u sudnicu, sa crnim bradama i kaputima, a Santini je tog čoveka koji ga je tužiopozvala da rukom pokaže na njenog klijenta. On je naravno pokazao na pogrešnog, a Santini je dobilaponištenje suđenja."Rejčel je osetila da joj se raspoloženje podiže a osmeh pojavljuje u uglovima usana. Ne zbog toga što jemislila da će njen slučaj da bude lak. Ali je mogla da zamisli kako Rouz izvodi trik takve vrste. Rouz je bilaizuzetno pametna... i nije se ustručavala od preuzimanja rizika.Ali je Rouz takođe mogla da je uništi, a sve to s i te kakvom lakoćom.U nekom tamnom uglu njenog mozga, jedan glas joj je došapnuo: A zar to onda ne bi bilo zgodno za Rouz?Da Brajanu sve ispriča o Dejvi-du, zar se on, logično, ne bi okrenuo k njoj, svojoj najstarijoj i najdražojprijateljici za savet, pa čak i za utehu? Kako bi to za nju bilo savršeno, kako zgodno!Pa ipak je nekako osećala da može da veruje Rouz. Dok je sa njom provodila više vremena, mogla je davidi šta Brajan mora da je na njoj voleo, tu ranjivost ispod sve te vatrene borbenosti, tu toplinu i nežnost.„Ona je dobra", rekla je Rejčel. „Sviđa mi se." Sve je to istina... upr-kos Rejčelinim strahovima, ljubomori.„Ima samo jedan problem. Ona je bivša Brajanova devojka. Kako je svet mali, a?"\jlinjjiudz____________________________________________427Mejson je zazviždao i u tišini vrteo glavom. „To je mali problem. Jesi H otkrila da li je ona i daljezaljubljena u njega?"„Možda." Slegnula je ramenima, osećajući blagu mučninu u stomaku i poželela je da promene

temu.„Pa, ne znam baš, da je reč o Šeninom bivšem, mislim da bih ja voleo da uredim da on završi u zatvoru."„Mislio sam da vas dvoje niste posesivni tipovi."„Oh da, to je bilo sjajno da mislimo da smo kul. Sve dok, nekoliko meseci posle našeg venčanja, nisamsaznao da su se Šen i Baz goli kupali u jezeru, dok sam ja nešto obavljao u gradu. Ona se klela da je svebilo savršeno nevino, i ja sam joj verovao, ali me to nije sprečilo da se razbesnim." Smejao se u sebi. „Apogledaj me sada, gospodin iz Mejpl-vud drajva. Počinjem sebi sve više i više da ličim na svog starog."„Kako su tvoji? Čujem da su kod tebe."„Samo na nekoliko nedelja. Onda se vraćaju u Palm Bič. Oni sada tamo žive... Prodali su kuću u Harisonukada se tata penzionisao. On sada svaki dan igra golfa mama igra bridž i organizuje Hadasa humanitarnevečeri. Oboje su toliko pocrneli poput najdaho kauča. Šen i ja šaljemo decu tamo koliko god možemo. Tataprosto obožava Dilana... našeg dvogodišnjeg sina koji je lud za graškom, spanaćem i kupusom. Sve štoGold star ima u pakovanju, to dete jede." Mejson je odmahivao glavom, ali je Rejčel mogla da primetiponos i ljubav na njegovom licu. „Kako je tvoja mama? Kako se ona snalazi?"„Ona je dobro. Ima ljubavnika."Mejsonove oči su se potpuno razrogačile. „Zezaš me? Pa, dobro za nju. Je li to nešto ozbiljno s tim tipomili samo hoće da se dobro provodi?"»Ne znam. Izgleda prilično ozbiljno, ali mama nije ništa pomenula o braku. Promenila se otkad je tataumro. Nije toliko nervozna, a mislim da nekako deluje srećnije. Nećeš verovati kako se u banci izborila zaprevlast. Moja mama, glavni šef! Samo je reč o tome... pa, potrebno je neko vreme da se na to naviknem.Mejsone, da li misliš da su se naši roditelji u stvari promenili? Ili smo to mi? Da li smo se mi promenili?".,1 mi i oni, mislim. Ali, slušaj ovu neverovatnu pomisao. Ti i ja smo sada istih godina kao i naši roditeljikada smo se kao deca potapali i jedno drugo davili u bazenu."„Bože, da li je stvarno prošlo toliko vremena?"..Aha, jeste." On se kratko nasmejao i ispio ostatak pića. „Znaš, čak "u se i dopada da vozim karavan."428Vrt lazOsećajući neku neobičnu nežnost, Rejčel mu je dodirnula ruku Bi joj je potreban prijatelj, a on je najstarijikoga ima. „Mejsone, ja sam prestrašena. Od predstojećeg suđenja. Od starosti. Oh... od mnogo to ga-"Mejson ju je stezao za ruku. „Priključi se klubu, malena. Ponekad se pogledam u ogledalo... a koga tovidim da me gleda? Varda Klivera eto koga. Slušaj, onog dana kada prestanem da uzimam pro bono slučajeve

i kupim stan na Floridi, upucaj me! Hoćeš li?"„Uradiću i bolje od toga", rekla je Rejčel i nasmejala se. „Vrbovaću te za posao u mojoj klinici. Branjenjenarkomana će ti, nakon nekoliko nedelja, izgledati kao rutinska stvar."Mejson se nasmejao. „Dogovoreno."Konobar je stajao ispred njih, spreman da sasluša njihove porudž-bine i Rejčel je iznenada osetila glad.Dakle, život teče dalje. I neka sve ide do đavola ako neće i ona. Ako okean postaje nešto opasniji, pa, onaće samo morati da pliva s nešto više snage, to je sve.„Ostrige", rekla je konobaru. „Najveći tanjir koji imate."33.Maks se ušunjao kroz dupla vrata, sa sporedne strane sudnice, dok je zapisničar proveravao prisutnostporotnika.Sud je bio prepun a klupe od hrastovine prenatrpane. Sa strane su ljudi stajali naslonjeni na obloženezidove, a pozadi se videla nekolicinu kako se gura da bi imala bolji pogled.Prokleti da su ti idioti od reportera, pomislio je Maks. Tek je ju-če počelo suđenje, a slučaj je već dospeo natreću stranu Posta: DOK-TORKA DEBITANTKINJA OPTUŽENA ZA SMRT PORODILJETINEJDŽERKE, s krupnom Alminom slikom kako nepomično leži okružena aparatima kojima jojodržavaju život, a pored toga slika njene bebe. Slučaj Socedo protiv Rozental su već pretvorili u cirkus.Ova publika je naterala Maksa da pomisli na čopor hijena koji se skuplja oko napuštene lešine.Uskoro će i Rouz da bude u središtu pažnje. Ona mora da bude dobra, inače će mediji da je raskomadaju nasitne parčiće. Ali zašto se on toliko oko toga uzbuđivao? Rouz je bila dobra. Ali je i Sal di Fazio bioodličan, uprkos svoj toj slatkorečivoj glumi. Maks ga je posma-trao kako gore-dole korača po sudnici poputuzbuđenog glumca i zadovoljno se smeši publici, kao da su oni kupili skupe karte da bi ga gledali.Zureći u publiku, Maks je zapazio Rouz na strani optužene kako pretura po aktovci. Nosila je kostim kojinikada ranije nije video, ko-baltnoplave boje, s pristojnom bluzom boje slonovače otvorenom oko vrata,koja pokazuje prijatnu zlatastu boju njene kože. Savila se dole kako bi podigla papir koji joj je pao na pod,a njene tamne kovrdže su se razbežale, sakrivajući joj lice, dok su se biseri koje joj je poklonio mreškali nanjenom vratu i samo delimično odbijali svetlost. Srce mu se okrenulo za devedeset stepeni.Pomislio je na prošlonedeljni poziv Gerija Enfilda iz Los Anđelesa. Geri mu je govorio o trostrukombajpasu Brusa Oldsena i kako je to nateralo Brusa da ode u preranu penziju, a onda mu je „bacio bombu" ipitao Maksa da dođe i preuzme odeljenje za parnice u Cenčuri Sitiju. _ Maksu se zavrtelo u glavi i rekao jeGariju da će da razmisli o tome. Što i radi.Navodio je sve razloge zašto to nikada ne bi uspelo. A zatim je sve to odmeravao s razlozima da to prihvati.430Gledajući sada u Rouz, pomislio je: Kako da te napustim? Kako mogu da pustim čak i taj mali deo tebe koji

imam?Prvo je tu bilo rastajanje od Mandi koje ne bi mogao da podnese Ali je Mandi ta koja je, gle ironije, resilaproblem.„U redu, tata", rekla je kada je započeo temu o tome dok su u Ram-pemejeru jeli sladoled. Ona je okrenulakašiku i polizala grudvicu čokoladnog krema. „Ja bih stvarno mogla da se naviknem da raspuste provodimtamo. Opa! Kalifornija. Sindi kaže da su momci tamo pravi slatkiši. Da li bismo iznajmili kuću poredplaže?"Tako je to rešeno, dok je Mandi u uskim farmerkama i majici i dalje brbljala o momcima, podsećajućiMaksa da će za nekoliko godina ona napuniti osamnaestu i biti dovoljno stara da živi gde hoće. Možda ćečak i da odluči da ode na koledž blizu njega.Da li je moguće da je prošlo četiri meseca od kad je iznajmio mesto u Bikamu? Čitava četiri meseca spavasam, dolazi kući u prazan stan. Da svako jutro, kada bi ušao u kupatilo, još uvek pospan, zamišlja da će danađe Rouzine čarape koje se suše na šipci od zavese. Svake večeri bi zamišljao da će ona da ga čeka udnevnoj sobi kada otvori vrata, čeka ga da bi ga zagrlila i ispričala mu šta joj se to smešno dogodilo dok sevraćala kući. Maks je osećao prazninu u grlu.Druge žene? Pomislio je na onu od pre nekoliko nedelja, lepu plavušu iz Advokatske komore, u njenomstanu u Ulici Vesi. Katastrofa! Nije mogao da mu se digne. Konačno, verovatno iz sažaljenja, ona ga jeuzela u usta. Kada je nakon toga otišla u kupatilo da se opere, legao je na njen vodeni krevet i zaplakao.Zgrozio se nad samim sobom i osećao se bolesno koliko mu je Rouz nedostajala.Hajde, prestani s tim, naređivao je sebi. Ti si veliki dečak. Primoravao je sebe da se usredsredi na suđenje,da malo bliže pogleda u Rouzinog klijenta.Doktorka se držala veoma stabilno, ruku prekrštenih ispred sebe. Njena puterastosmeđa kosa, koja podsećana boju viskija, dolazila joj je do polovine leđa i sijala je kao da je češljana stotinu puta. Sa obe strane jezakačila češljiće od kornjačinog oklopa. Nosila je jednostavan, lepo sašiven komplet od lana boje peska isvilenu bluzu boje bre-skve. Na sebi nije imala šminku, osim najbleđe nijanse rože karmina. Izgledala jemladalački, sitno i uplašeno, uprkos ponosnom držanju brade i čeličnom izrazu odlučnosti u očima.Prvi udarac, pomislio je Maks i postajao zabrinutiji. Ta porota želi Markusa Velbija, nekoga u čijustručnost neće posumnjati ako selGudž431nekome od porotnika desi da dobije srčani napad, a ne neku devojku koja deluje kao da je tek završilamedicinsku školu.

Za stolom tužioca, sedela je žena koja je jedino mogla da bude majka Alme Socedo. Ima nekih četrdesetakgodina, gojazna je, nosi jeftinu haljinu sa cvetnim dezenom koja je čvrsto zategnuta na pozamašnim leđimai delimično joj se nazire brushalter. Ogromnu crnu lakovanu torbu je držala u krilu i rukama nervoznovrtela i odvrtala ispucale drške.Drugi udarac, Maks se još više zabrinuo.Zapisničar je glasnim, monotonim glasom objavio: „Sud zaseda. Nastavak suđenja Socedo protiv Rozental"Porota je zauzela svoja me-sta. „Neka se u zapisnik ubaci da su svi porotnici, kao i svi advokati prisutni."Čuli su se žamor glasova, škripanje cipela po parketu, šuškanje kaputa koje prisutni polako slažu, a zatim jesva ta buka lagano zamrla. Čulo se samo blago šištanje starinskih radijatora na paru i bat stopala u hodnikuvan sudnice.„Dobro jutro, dame i gospodo", pozdravio ih je sudija Vajntraub sa svoje stolice. Nepristrasan, ali pomalovoli da prigovara. Skoro je potpuno ćelav. Slabog srca. Uskoro će se penzionisati. „Gospodine Di Fazio?"Di Fazio, koji je sedeo pored svog klijenta, sada je ustao - poput marionete, pomislio je Maks.„Poštovani sudijo", počeo je Di Fazio glasom u kome se pomalo osećao naglasak iz Bronksa, „želeo bih dapozovem dr Dejvida Slouna za svedoka."Maks je, kao i ostali u sudnici, pratio visokog, zgodnog čoveka kako ustaje sa klupe iz prvog reda ikrupnim koracima dolazi do mesta za svedočenje. Nosio je elegantno odelo mornarskoplave boje na pruge -šiveno u edvardovskom stilu - i široku kravatu. Imao je dugačke zulufe, onoliko široke da budu moderni,ali savršeno oblikovani i po-drezani. Maks je pretpostavljao da momak vozi korvetu i sluša Man-tovanija ukolima. Isuse, on je izgledao impresivno: baš onakav doktor kakvog želite ukoliko doživite srčani napad...ili da posvedoči u tužbi za nesavesno lečenje. Sve dok je on na vašoj strani, naravno.»Dobro jutro, dr Sloun." Di Fazio je blistao. Kao da napolju nije biužasnovreme i lilo kao iz kabla. Najgori novembarski dan koga jeloMaks mogao da se seti.„Dobro jutro", Sloun je prijatno odgovorio.432laži„Doktore, da li ste vi lekar koji ima licencu da obavlja praksu u Nf;u jorku?"„Jesam."„Da li želite da nam kažete gde ste studirali pre nego što ste posta li lekar?"„Pohađao sam i diplomirao na Harvardu, upisao postdiplomske na Džon Hopkinsu za mikrobiologiju, azatim studirao medicinu na Kolumbija univerzitetu, na koledžu za lekare i hirurge. Stažirao sam u bolniciDobri pastir u Bruklinu a zatim sam izabran da postanem glavni doktor na Ginekologiji i akušerstvu."Di Fazio se nagnuo ka stolici za svedoke, jednu ruku je držao u džepu, kao da su on i Sloun dva

drugarakoji bacaju govnave kese preko ograde.„Da li ste član nekog udruženja, doktore?"„Da. Ja sam član Američke asocijacije hirurga, član Američke asocijacije akušerstva i ginekologije, članMeđunarodnog udruženja hirurga i član Udruženja ginekologa Njujorka."Previše je uobražen. Dobro. Porota će to da primeti, pomislio je Maks.„A da li sada radite u nekoj bolnici u gradu?", ispitivao ga je Di Fazio.„Da, radim. Ja sam šef Ginekologije u bolnici Sveti Vartolomej"„Koliko dugo ste na tom poslu, doktore?"„Šest meseci. Pre toga sam radio u Prezbiterijanskoj bolnici."„Da li se sećate pacijenta koji je primljen u bolnicu Sveti Vartolomej 15. jula ove godine, mlade žene poimenu Alma Socedo?"„U stvari se sećam. Veoma dobro." Blago se namrštio.„Doktore, juče smo čuli svedočenje Eme Dupri, koja je one večeri kada je gospođica Socedo primljena biladežurna medicinska sestra. Di Fazio je lagano došao do svog stola i izvukao dokument iz svoje otvoreneaktovke. „Sada želim da vam predam Almin bolnički karton, koji je zavela gospođa Dupri, što je udokaznom postupku zavedeno kao dokaz br. 2. Da li ste ga ranije videli, gospodine Sloun?"„Sigurno da jesam." Bacio je pogled na papir i vratio ga advokatu. Svaki njegov pokret i izraz na licu suizgledali jednostavno, kao da je sve to uvežbano. „To su moje oznake na dnu te prve strane. Pregledao samgospođicu Socedo 16. jula uveče."„Možete li da nam kažete šta ste uvideli nakon pregleda pacijentki-nje, doktore?"433Dejvid Sloun je za trenutak zastao, kao da je razmišljao, glavu je malo nakrivio, dugačke elegantne ruke jelagano prekrstio u svoje krilo kao da se moli.Kada je konačno podigao glavu, zelene oči su delovale uznemireno, ali su bile jasne, a to je delovaloefektno na publiku. Šuškanje se opet javilo u sudnici, tela su se naginjala napred i nešto očekivala. Sada,konačno, posle tri dana suvoparnih svedočenja, oni će dobiti pravu sapunicu.„Gospođica Socedo je", konačno je rekao, „bila u osmom mese-cu trudnoće. Zaključio sam da ima povećankrvni pritisak i pokazuje opasne znake edema - to jest, zadržavanje njenih telesnih tečnosti je bilo veomavisoko. Drugim recima, prilično je bila toksična."„Dakle, po vašem mišljenju, ona je predstavljala rizičnog pacijenta?"„Toksičnost je uobičajena kod trudnih žena, naročito u poslednjim mesecima, ali ukoliko joj se ne posvetipažnja, može da dovede do opasnih komplikacija i za majku i za bebu."„Da li ste prepisali nešto pacijentkinji?"„Ne."„Oh? Možete li da nam kažete zašto ne, doktore?"„Ona nije bila moj pacijent. Lekar koji se brinuo o njoj je dr Rozen-tal." Dejvid je svoj hladan pogleduperio ka Rejčel.Maks je mogao da se zakune da je primetio, čak i sa ove udaljenosti, da je ona zadrhtala. Boje je

nestalo sanjenog lica, a koža ispod ogromnih plavih očiju kao da je dobila neku bledoljubičastu nijansu.Pogled je zatim prebacio na Rouz. Sedela je prilično uspravno, podignute glave, zabačenih ramena ispremna za bitku. Dobra devojka.Di Fazio se kezio. Čovek očigledno nije naviknut na smejanje, jer je debelim usnama pokušavao da prikrijesvoje pokvarene zube.»Ali, imali ste neko mišljenje o tretmanu koji je ponuđen gospođici Socedo, nije li tako?"„Da."»Koje je bilo vaše mišljenje u to vreme, doktore? Da li ste se saglasili s dijagnozom dr Rozental kod ovepacijentkinje?"»Ne. Nisam. Nisam ni tada, a nisam saglasan ni sada." Maks je primetio kako se Rejčelino telo za trenutaktrglo, kao da ju je neko udario. Okrenula se ka Rouz, odmahujući glavom i ustima ne-mo pokazujućinegodovanje.»Oh? Da li ste tada s njom podelili to svoje mišljenje?"»Jesam. U stvari, prilično nadugačko smo o tome raspravljali. Pre-Poručio sam joj da bez odlaganjazapočne sa carskim rezom. Osećao434sam da je prevremeno rođenje deteta nekako rizičnije po majku. Jasno se sećam da sam dr Rozentalupozorio da je gospođica Socedo ц opasnosti da dobije emboliju... ili nešto još gore."Maks je bacio pogled na porotnike. Ovo je nešto novo. Nešto osu-đujuće. Usledio je trenutak izuzetnetišine koju su remetili samo poneki nasumični kašalj i šuštanje vode u radijatoru.Izgledalo je kao da se Rejčel zaljuljala na stolici, kao da će da se one-svesti i iznenada je čovek, koji jesedeo tačno iza nje, skočio na noge i stao pored nje. Covek u sakou od tvida s aplikacijama na taktovima.Visok, nekako krut i uznemiren - delovao je kao da podiže neotvorene novine. Maks je pomislio na mladogGarija Kupera.Maks ga je prepoznao. Isto lice koje je viđao u novinama, intervjuima u tok-šou-emisijama, a kasnije i naprašnjavim koricama njegove knjige. A onda, tu je i Rupert Everestova zabava u Londonu. Kako on ikadamože da zaboravi Brajana Maklanahana?Čoveka u koga je Rouz zaljubljena.Osetio je nedostatak vazduha. Morao je da sedne.Maks je shvatio da šta god da Brajan oseća prema Rouz, to neće promeniti njegovu sudbinu. Nimalo. Rouzvoli ovog čoveka. I za nju nije imalo nikakve veze što on neće - ili ne može - da joj na tu ljubav odgovori.Brajan je takođe delovao rastrzano; ruke je položio na ženina ramena, ali je gledao u Rouz i pogledom jepreklinjao. Da li je on želeo pomoć ili razumevanje?Vremeje da nastaviš, rekao je Maks sebi, osećajući se nekako starije i veoma tužno.Makar će u Kaliforniji da šija sunce.Maks je bacio pogled na svoj roleks. Već je prošlo pola sata. Mora-će da požuri. Srećno, Rouz. Srećno izdravo, pozdravio se s njom u mislima, dok je na prstima izlazio u hodnik. Osetio se kao da je

došao dokraja jednog dugog putovanja i na neki način mu je bilo drago da konačno može da krene dalje, ali seistovremeno osetio izuzetno tužno što je tome došao kraj.34.„On laže", rekla je Rejčel.Rouz je posmatrala kako pali cigaretu i zavaljuje se u fotelju. Izgledala je sivo od iscrpljenosti i takonapeto, kao da bi jedan dodir mogao da je potpuno uništi. Sedeli su u prostorijama sudskog službenika.Sudija je prekinuo suđenje za devedesetominutnu pauzu za ručak.Brzo hodajući po sobi, Rouz je zastala i besno gledala u Rejčel.„Ili on ili ti lažeš."Kakav si ti prokleti idiot, besno je kritikovala sebe. Poverovala si da ti je sve rekla. Ona je namerno sakrilataj razgovor sa Slounom. Sam bogzna staje još sakrila.Rejčel je slegnula ramenima. „Ima li to neke veze?"Rouz je lupila pesnicom o sto i srušila praznu solju za kafu i okrnjenu metalnu pepeljaru. Pepeo i pikavci stragovima karmina su se prosuli po drvenoj površini. Rejčel se samo blago trgla.„Nego šta nego ima veze! Tvoje dupe nije jedino koje je u procepu. Zamisli samo kako je meni bilo doksam tamo sedela i slušala Šal di Faziov unajmljeni pištolj koji me upućuje u ono što je moj klijent trebaloda mi kaže. Namerno si to krila od mene!"Rejčel je samo sedela i zurila u veliku uramljenu sliku predsednika Forda na suprotnom zidu. Dim seizvijao iz cigarete u obliku izduženog znaka pitanja. Rouz se osetila tako bespomoćno i uništeno, frustrirano.Kada bi joj samo Rejčel uzvratila vikom!Ali ova nova, neobična Rejčelina apatija... kako da se ona izbori protiv toga? Isuse, šta se to s njom dešava?Rouz je kroz glavu prošlo ovih nekoliko poslednjih meseci: dugi sastanci u njenoj kancelariji, bezbrojnitelefonski razgovori, beskrajne solje kafe koje su ispijale. A kroz sve to ih je Rejčelina agresivna energijaobe ispunjavala. Rouz je počela nevoljno da se divi ovoj ženi koju je smatrala neprijateljem. Prvo jepoželela da pomogne Rejčel samo da bi došla do Brajana. Ali sada, što ju je i samu iznenadilo, želela je dapo-m°gne Rejčel zbog nje same.v Sela je preko puta nje i prilično se smirila. Nateraće Rejčel da pri-ca s njom, da joj kaže sve o tomljigavcu Slounu i o svemu drugom što °na možda skriva... zbog njih obe.Rouz je duboko uzdahnula.436Vrte-„U redu. Hajde da pretpostavimo da on laže. Zašto? Šta on ima od toga?"„Ne znam." Rejčelin ravan, mrtav glas kao da je dolazio sa snirnlj ne poruke na sekretarici.Ali nešto na njenom licu, treptaj očnih kapaka, mišić na stisnutoj pesnici - odali su je. Ona laže, pomislila jeRouz.Rouz se sagnula napred i telom se naslonila na sto pridržavajući se otvorenim dlanovima.„U redu. Hajde da to pokušamo na drugi način. Zašto mi ti ne ispričaš svoju verziju. Da li si ikada

razgovarala o Almi Socedo s doktorom Slounom?"„Da."„Da li je on nešto predložio?"„Da."„Šta?"„Savetovao mi je da čekam. Rekao je da je verovatno veći rizik ako joj prerano izazovem porođaj." Ona jeugasila cigaretu u pepeljari naglim, nestrpljivim pokretom. „Nisam to pomenula jer nije delovalo kao daima nekakve veze."„Da li misliš da on sebe štiti?" pitala je Rouz. „Da li on zato laže... da pokrije svoje sopstveno dupe?"Ali Rouz nije tako mislila. Sloun je i suviše uglađen. Nekako previše promišljen.„Možda. Kako ja to mogu da znam? Slušaj, da li je ovo stvarno potrebno? Sada znaš. Nema više šta da se otome kaže."„Ja mislim da ima."Rejčel se polako okrenula ka Rouz, pažljivim pokretima jednog invalida. Njene plave oči su čkiljile zbogmaglovitih oblaka dima koji se okolo širio.Sada mogu da vidim zašto se Brajan u nju zaljubio, pomislila je Rouz. Ona je tvrdoglava baš kao što je ion. Kladim se da se borila kao lavica kako bi mu spasila život, tamo u Vijetnamu.„Dejvid Sloun bi voleo da me uništi i potpuno ponizi", rekla je Re)' čel. „Eto zato."„Ima li neki naročiti razlog za to?"Rejčel je ćutala.Rouz je osećala kako se opet u njoj javlja bes i juri na površinu. ^„Do đavola! Kakvu to samo đavolju igru ti ovde igraš? Šta misliš kako će to da izgleda kada se mi tamovratimo, a ja napravim budalu o sebe za vreme unakrsnog ispitivanja?"437„To je ono zbog čega se ti u stvari brineš, je li tako?", rekla je Rejčel povišenim glasom. „O svojojreputaciji, o tome kako ćeš da izgledaš. Šta tebe briga šta će da se desi sa mnom?" Oči su joj sijale od besa.Pa, ne mogu da kažem da sam iznenađena. Znala sam u šta se upuštam. Možda sam se zato saglasila da teunajmim. Umorna sam od tajni. Umorna sam od tumaranja po mraku. Pretpostavljam da se ovde sigurnoradi o - Brajanu."„Pretpostavljam da je tako", Rouz je nežno priznala, osećajući se neobično ushićeno. Možda će sada sve daizađe na videlo. Nije li to ono za čim su obe, još od samog početka, tragale? „Uvek sam želela da tosaznam. Zašto se oženio tobom, umesto mnome. Zašto je prestao da me voli."„Da li si sigurna u to?" Jedna strana Rejčelinih usana se iskrivila u gorak osmeh.„Dala sam sve od sebe za ovaj slučaj", rekla je Rouz. „Želim da to znaš. Šta god da osećam prema tebi, jasam dala sve od sebe."„Znam to. Ali mi sada reci jedno. Da li si još uvek zaljubljena u Bra-jana?"U redu. Konačno je to pitala. A s tim recima Rouz je osetila i neku vrstu gorčine koja je u njoj, svih ovihgodina, radila poput sporog otrova i crpla snagu iz nje.„Da", rekla je. Rejčel je naglo zatreptala očima.

„Pretpostavljam da sam i to znala", tiho je rekla Rejčel skamenjenog lica. „U redu onda. Ti si bila iskrenaprema meni. Ispričaću ti o Dejvi-du Slounu. Ma, možeš za to da saznaš. U tome postoji neka vrsta pravde,sada to mogu da vidim. Jer, da nisam lagala Brajana o tome, on bi se verovatno oženio tobom."»Ne razumem."Rouz se osetila kao da je tlo pod nogama počelo da se okreće. Dragi bože na nebesima, šta ona to govori?Rejčel je delovala smireno, samo su joj oči sjajile jarkom i ogoljenom svetlošću, da je bolelo pri pogledu nanjih. Rouz se osetila bolesno, drhtala je, kao da je zaradila neku groznicu.»Razumećeš", rekla je mirno Rejčel. „Kada ti objasnim. Kada ti kažem kako smo Dejvid Sloun i ja ubilisvoje dete."Primetila je da je Brajan čekao. Rouz ga je ugledala da sedi na klu-pi s druge strane prostorije, pored mestagde se kace kaputi. Bar je bio--------------------------__zii^22prepun i zagušljiv od dima cigareta. Iz daljine se čuo tih, tužni zvuk saksofona. Mahnula mu je, ali je onnije video. Zurio je u prazan pm stor, a ispred njega se nalazila skoro prazna čaša piva.Ona je lagano prolazila pored bučne gomile zbijenih ljudi koji su se nalazili u baru. Opori miris piva seširio poput izmaglice, a lica, koja su se videla na velikom ogledalu iznad bara, svetlucala su usled zadimljenogvazduha.Osećala se krivom, skoro poput kriminalca, kao da svi znaju i pilje u nju, optužuju je. Tako, nakon svega,Brajan nije želeo da bude s njom? Svaki sledeći korak je nosio vreli nalet straha koji se u njoj javljao. Srcejoj je lupalo i prigušivalo zvuke iz bara.Rouz je zabacila glavu unazad, stisnula vilicu i podsetila se: Ja samo uzimam ono što je moje, što je oduvekbilo moje. Brajan meni pripada.Tako blizu. Nakon toliko dugo čekanja. Skoro nadohvat ruke.Bio je to momenat koji je toliko dugo iščekivala, molila se za to, sanjala o njemu sedam dugih godina. Asada je on došao.Bićemo zajedno, pomislila je, baš kao što smo planirali svih onih godina. Kupićemo kuću u nekom mirnompredgrađu, možda na Long Aj-lendu ili Vestčesteru. Ja znam staje njemu potrebno, žena koja će njega dapostavi ispred svega i svačega. A zatim, za godinu ili dve, beba. Bra-janova beba. Nešto što mogu da mupodarim.Zagušljiv bar, kišni mantil koji je nosila i note klavira koje se stapaju sa nežnim tonovima saksofona — sveju je to podsetilo na njen omiljeni stari film Kazablanka. Osim kraja - uvek je mrzela kraj filma, taj deo gdeBogi odlazi u maglu ostavljajući Ingrid iza sebe. Bez obzira koliko puta gledala taj film, uvek je želela daBogi zagrli Bergmanovu i kaže joj da ništa nema više smisla osim da njih dvoje budu zajedno. Pa,

sada ćeona da ispravi taj kraj i da on bude po njenom ukusu. Rouz je skinula kaput i sela preko puta njega. Grlo jojse osušilo od snažnih emocija, za trenutak se uplašila da neće moći da govori. „Plašila sam se da nećeš bitiovde", rekla je.Delovao je iznenađeno. „Rekao sam ti da hoću." Nasmejao se. „Da li želiš nešto da popiješ? Pivo? Plašimse da je to sve što ovo mesto nudi. Njihova ideja mešanog pića je neki bućkuriš. Izabrao sam ga jedino jerje na uglu."„Stvarno nema veze." Osetila je blagu dozu nestrpljivosti. Da li on misli da je nju briga gde se nalaze? „Neželim ništa da popijem.".'iUnGudž439Slegnuo je ramenima, završivši svoje pivo u jednom gutljaju. Pri-metila je izbačenu jabučicu na grlu kad jezabacio glavu unazad. Kako je tužno izgledao, nekako je delovao starije nego kada je prošli put se-deopreko puta nje za stolom sličnom ovom, a bore oko očiju su se još više isticale.„Brajane..." Pružila je ruku ka njemu i osetila kako se njegovi dugački, topli i delimično vlažni prstisavijaju oko njenih.Šta ćeš reći kada ti ispričam da te je tvoja žena godinama lagala i da nikada neće moći da ti rodi dete? Da lićeš onda doći do mene?.....Drago mi je da si ovde", završila je. „Želela sam da popričam s tobom... o nečemu. O Rejčel."Brajanova ramena su se pogrbila, a svetio kao da je potpuno nestalo iz njegovih očiju.„Onda znaš."„Šta?"Za trenutak je ćutao. Onda je rekao: „Napustila me je."Rouz je osetila kako je luđačko osećanje sreće preplavljuje i obuzima. Brajan je slobodan, slobodan. Sve jebilo tako lako. Rejčel je sve uradila i njima olakšala.„Napustila te? Da li je rekla zašto?"„Nije ni trebalo. To se spremalo već duže vreme. Mi..." Grlo mu je podrhtavalo, a u očima su mu se videlesuze. „Slušaj, ne želim da sve ovo svaljujem na tebe. To nema nikakve veze sa suđenjem. Počelo je dostapre toga... ne znam kada ni zašto. Bože, voleo bih da znam."Videći beznadežni očaj na Brajanovom licu, Rouz je osetila kako joj ushićenje nestaje.Kao da tone. On je uznemiren usled šoka, tešila je samu sebe. Pre-vazići će to. Jednog dana će se okrenutiovome i videti to kao sreću u nesreći.Naročito kada mu ispriča istinu o Rejčel.„Brajane, ima nešto što bi trebalo da znaš..." Rouz je zastala, iznenada se osećajući nesigurno.Setila se hrabrosti Rejčelinog priznanja. Da je plakala, sažaljevala sebe i rekla Brajanu, sve bi to bilo lakše.Ali je Rejčel tražila od nje da je sasluša i ne osuđuje. Tim svojim iskrenim sjajnim očima je tražilarazumevanje a ne oproštaj.Rouz je postajala sve nesigurnija.Sada mu reci. Ovo je tvoja šansa. Njihov brak je ionako završen. Ti nemaš nikakve veze s tim.

Samouzimaš ono što je prvo bilo tvoje.----------------------------------------— ' 'j-^iOTjprepun i zagušljiv od dima cigareta. Iz daljine se čuo tih, tužni zvuk saksofona. Mahnula mu je, ali je onnije video. Zurio je u prazan pro stor, a ispred njega se nalazila skoro prazna čaša piva.Ona je lagano prolazila pored bučne gomile zbijenih ljudi koji su se nalazili u baru. Opori miris piva seširio poput izmaglice, a lica, koja su se videla na velikom ogledalu iznad bara, svetlucala su usled zadimljenogvazduha.Osečala se krivom, skoro poput kriminalca, kao da svi znaju i pilje u nju, optužuju je. Tako, nakon svega,Brajan nije želeo da bude s njom? Svaki sledeći korak je nosio vreli nalet straha koji se u njoj javljao. Srcejoj je lupalo i prigušivalo zvuke iz bara.Rouz je zabacila glavu unazad, stisnula vilicu i podsetila se: Ja samo uzimam ono što je moje, što je oduvekbilo moje. Brajan meni pripada.Tako blizu. Nakon toliko dugo čekanja. Skoro nadohvat ruke.Bio je to momenat koji je toliko dugo iščekivala, molila se za to, sanjala o njemu sedam dugih godina. Asada je on došao.Bićemo zajedno, pomislila je, baš kao što smo planirali svih onih godina. Kupićemo kuću u nekom mirnompredgrađu, možda na LongAj-lendu ili Vestčesteru. Ja znam staje njemu potrebno, žena koja će njega dapostavi ispred svega i svačega. A zatim, za godinu ili dve, beba. Bra-janova beba. Nešto što mogu da mupodarim.Zagušljiv bar, kišni mantil koji je nosila i note klavira koje se stapaju sa nežnim tonovima saksofona — sveju je to podsetilo na njen omiljeni stari film Kazablanka. Osim kraja - uvek je mrzela kraj filma, taj deo gdeBogi odlazi u maglu ostavljajući Ingrid iza sebe. Bez obzira koliko puta gledala taj film, uvek je želela daBogi zagrli Bergmanovu i kaže joj da ništa nema više smisla osim da njih dvoje budu zajedno. Pa, sada ćeona da ispravi taj kraj i da on bude po njenom ukusu. Rouz je skinula kaput i sela preko puta njega. Grlo jojse osušilo od snažnih emocija, za trenutak se uplašila da neće moći da govori. „Plašila sam se da nećeš bitiovde", rekla je.Delovao je iznenađeno. „Rekao sam ti da hoću." Nasmejao se. „Da li želiš nešto da popiješ? Pivo? Plašimse da je to sve što ovo mesto nudi. Njihova ideja mešanog pića je neki bućkuriš. Izabrao sam ga jedino jerje na uglu."„Stvarno nema veze." Osetila je blagu dozu nestrpljivosti. Da li on misli da je nju briga gde se nalaze? „Neželim ništa da popijem."•jlinGudž

439Slegnuo je ramenima, završivši svoje pivo u jednom gutljaju. Pri-metila je izbačenu jabučicu na grlu kad jezabacio glavu unazad. Kako je tužno izgledao, nekako je delovao starije nego kada je prošli put se-deopreko puta nje za stolom sličnom ovom, a bore oko očiju su se još više isticale.„Brajane..." Pružila je ruku ka njemu i osetila kako se njegovi dugački, topli i delimično vlažni prstisavijaju oko njenih.Šta ćeš reći kada ti ispričam da te je tvoja žena godinama lagala i da nikada neće moći da ti rodi dete? Da lićeš onda doći do mene?„... Drago mi je da si ovde", završila je. „Želela sam da popričam s tobom... o nečemu. O Rejčel,"Brajanova ramena su se pogrbila, a svetio kao da je potpuno nestalo iz njegovih očiju.„Onda znaš."„Šta?"Za trenutak je ćutao. Onda je rekao: „Napustila me je."Rouz je osetila kako je luđačko osećanje sreće preplavljuje i obuzima. Brajan je slobodan, slobodan. Sve jebilo tako lako. Rejčel je sve uradila i njima olakšala.„Napustila te? Da li je rekla zašto?"„Nije ni trebalo. To se spremalo već duže vreme. Mi..." Grlo mu je podrhtavalo, a u očima su mu se videlesuze. „Slušaj, ne želim da sve ovo svaljujem na tebe. To nema nikakve veze sa suđenjem. Počelo je dostapre toga... ne znam kada ni zašto. Bože, voleo bih da znam."Videći beznadežni očaj na Brajanovom licu, Rouz je osetila kako joj ushićenje nestaje.Kao da tone. On je uznemiren usled šoka, tešila je samu sebe. Pre-vazići će to. Jednog dana će se okrenutiovome i videti to kao sreću u nesreći.Naročito kada mu ispriča istinu o Rejčel.„Brajane, ima nešto što bi trebalo da znaš..." Rouz je zastala, iznenada se osećajući nesigurno.Setila se hrabrosti Rejčelinog priznanja. Da je plakala, sažaljevala sebe i rekla Brajanu, sve bi to bilo lakše.Ali je Rejčel tražila od nje da je sasluša i ne osuđuje. Tim svojim iskrenim sjajnim očima je tražilarazumevanje a ne oproštaj.Rouz je postajala sve nesigurnija.Sada mu reci. Ovo je tvoja šansa. Njihov brak je ionako završen. Ti nemaš nikakve veze s tim. Samouzimaš ono što je prvo bilo tvoje.Ali, primetila je da Brajan uopšte nije obraćao pažnju na nju. Ponovo je zurio u prazan prostor, daleko odsvega onoga što je ona želela da mu kaže. Želela je da ga zgrabi za kragnu, prodrma ga, natera da je vidi, dabude s njom.Onda se povukla, pomalo šokirana sama sobom. Zamišljala je bubnjeve i violine, munje i gromove,predivni vatromet. A eto njih dvoje... u jeftinom baru na Trećoj aveniji... piju pivo... i izgubljeni u svojimmislima. Brajan je tražio utehu. Ona je želela ljubavna obećanja.Mi smo kao - o, bože, boli je i sama pomisao da je tako nešto moguće - stranci. Da li je to moguće? Da lijemoguće da sam seja toliko promenila, da smo postali tako različiti ljudi od onih koji smo bili pre ratal

Dok se muzika menjala, ona je uhvatila sebe kako misli o Maksu. Kako je prazno izgledao stan otkad se oniselio. Kako je sinoć dodir-nula drugu stranu kreveta koja je bila hladna jer njega nije bilo tamo. Kako sujoj nedostajale čak i najgluplje stvari, kao recimo njegov brijač i četkica pored lavaboa i njegovi papirirazbacani svuda po stolu.O/z, bože, šta nije u redu s njom? Brajan je sve što ona želi, sve stoje ikad želela. I sada je imala šansu.Ali ju je nešto zaustavilo. Možda jer je prepoznala usamljenost na njegovom licu? Da, i ona je to osećala, tuprazninu, poput napuštene ulice u gradu u četiri ujutru dok šiba hladan vetar. Oh, da... Tako se osećamotkad je Maks otišao.Onda su iz nje izletele reci. Ali ne one koje je došla da mu kaže. „Ne bih volela da glumim nekog jeftinogpsihijatra ili tako nešto", nežno je počela, „ali sam ovo ranije videla... koje god probleme da vas dvojeimate... ovakva stvar, suđenje, vaši životi o kojima se javno govori u sudnici punoj stranaca... to čudnoutiče na ljude. Na brakove. Ne donosi nikakve zaključke sada, to je sve što ti govorim. Pusti da prođe nekovreme."„Kada će se završiti ovo prokleto suđenje?"„Najviše za dan ili dva, nadam se. Pitala sam sudiju Vajntrauba za pauzu do ponedeljka. Postoji nekolikorupa koje moram da proverim. Na primer, dr Slouna. Imam utisak da on nije bas potpuno košer, zbogonoga što mije Rejčel ispričala.Brajan je za trenutak spustio glavu dole, a kad ju je podigao, oči su mu bile crvene. Zatim se nasmešio,nežnim i umornim osmehom.Rouz je osetila kako joj se srce slama jer se setila dana kada je on nju ovako žalio. Da, tog užasnog danakada je imala trinaest godina i glumila Mariju Magdalenu u školskoj predstavi za Uskrs. Svi ti zlobniAilin Gudž441momci koji bacaju „kamenje" od papira na njene grudi - njene ogromne kravlje grudi - i zlobno sesmeškaju tako da samo ona to može da vidi. Oh, kako se ona samo osećala postiđeno! Ali, nije htela da imdozvoli da oni to vide. Nakon toga ju je Brajan pronašao iza pozornice, dok joj se patnja ocrtavala na licu.Zagrlio ju je, a ona je svoje kruto, ponosno telo privila uz njega.Gledajući ga sada, Rouz je primetila kako se on skoro uopšte nije promenio, jer se i dalje primećivala tanjegova saosećajna crta. Zurila je u njegove ruke na stolu, dugačke prste kojima je obuhvatio čašu, sbledom mrljom od mastila na palcu, i zamišljala je kako je on dodiruje, gladi joj lice.„Ovo je kao u Vijetnamu", govorio je Brajan. „Da li znaš zašto smo izgubili rat? Reći ću ti zašto. Jer nijeimao nikakve veze sa Triki Dikom. Niti Kent stejtom, ili sa CIA-om. Već zato što nismo mogli da vidimo

za šta se borimo. Ne samo protiv Vijetnamaca. Ne samo protiv momaka u crnim pidžamama koji stavljajušlemove i mačeve - ono o čemu ja pričam je neznanje protiv kojeg se mi to navodno borimo. Na kraju,neprijatelji nisu bili Vijetkongovci, već smo to bili mi sami. To nas je ubilo. Nismo znali za šta se borimo izbog toga smo se vrteli u krugovima.I to ubija Rejčel. Što ne zna ko joj je neprijatelj. Socedovi? Di Fazio? Ne mislim tako. Mislim da je to onasama... mi. Nešto postoji između nas dvoje što nam fali. Ranije sam mislio da je to dete koje nemamo, alisada znam da je mnogo više od toga. Oboma nam je potrebno nešto za šta možemo da se uhvatimo. Neštočvrsto. Ali, Hriste, to jednostavno više nije tu. Možda je još uvek... negde... a mi jednostavno ne gledamodovoljno jasno."Ш si možda izabrao pogrešnu ženu, pomislila je Rouz.Gorčina u njoj je sada bila nešto slabija nego što je bila ranije. Sada je osećala da se u njoj još neštoizmešalo, nešto što ju je ispralo, nešto slatko i bistro poput planinskog potoka.Oproštaj.Volela sam te, Brajane. Volela sam te toliko da bih za tebe umrla. •A« nisam mogla da te spasem, ne onakokako je Rejčel mogla. I sada razumem kuda vetrovi promene mogu da duvaju. Kako neki događaji m°gu dabudu veći, pa čak i jači nego što smo mi sami. Pa čak i kako je moguće voleti više od jedne osobe, a svakapojedinačna ljubav posedu-Je svoje nežne nijanse, od kojih jedna može da bude jača, ali ne mora nužno daponišti onu prethodnu.442__________________________________________VrtlogOna je jurila neuhvatljivu dugu. Jedan deo Brajana ju je voleo i uvel< će je voleti. Onako kako odraslaosoba voli sećanja na sreću svog de tinjstva. Leta kada su hodali bosi, odlaske u jeftine radnje dok su rrietroomišli na Koni Ajlend. Onom ljubavlju koja je toliko jaka jer, kao što je i osećala, odatle nije bilovraćanja nazad.„Pitam se kako bismo se mi u braku pokazali. Da si se oženio mnome umesto njom", rekla je Rouz. Bilo jevreme u njenom životu kada ne bi mogla da izgovori ove reci, jer bi je i suviše bolele.Brajan se nasmejao, a deo tuge je nestao sa njegovog lica. „Pravili bismo greške, baš kao i svi drugi.Svađali bismo se oko toga ko je ostavio zubnu pastu otvorenu ili koji film da odemo da pogledamo. Da,aha, verovatno bi usledili trenuci kada bismo poželeli da smo se ven-čali s drugim ljudima."„Ali bismo bili srećni."„Aha. Verovatno." Ruka mu je čvršće stegnula njenu, a u jednom trenutku mu se jasan i neopterećenpogled sreo s njenim. „Ali Rouz, nismo imali monopol na sreću. Delimično si me volela jer si se osećalatako usamljeno. A bila si i tako prokleto ponosna. Da si pustila druge da..."„Nisam želela nikog drugog."„Teško je to, Rouz, da si jedini koji je odgovoran za nečiju sreću. Niko ne treba da bude jedini u tome."Suze su joj pekle oči, ali se nekako na silu nasmejala. „Nisi ni ti tako loše prošao."

Odmahnuo je glavom i izgledao je zadovoljno. „Nikada nisam mislio da ću to da čujem."„Dugo vremena ne bih ni mogla to da kažem. Previše boli priseća-nje na one dane. Ali pretpostavljam dasam se promenila. Oboje smo. Pretpostavljam da ću radije da se sećam dobrih stvari nego da ih potpunoodbacim zajedno s lošim." Nakrivila je glavu prisećajući se. „Da li još uvek imaš onaj privezak svetogKristofera koji sam ti poklonila?„Ne, ali mi je to spasio život. U Vijetnamu." Uz kolebanje joj je ispričao svoju verziju spašavanja, o komeje Rouz samo čitala u novinama.„Drago mi je da si mi to ispričao." Povukla je ruku kako bi obrisala svoje vlažne oči. „Svih onih mesecisam se osećala toliko frustrirano što nisam mogla da dođem do tebe. Na neki način, ovo delimično raščišćavanaše račune."„Kakve račune?"443„Rejčeline i tvoje. Godinama sam bila tako ljubomorna zbog toga što ti je ona spasla život. To je nešto štobih ja uradila hiljadu puta da mogu... samo što za to nikada nisam dobila šansu."Ali sada imaš šansu, govorila je sebi.„Rouz... ako to nešto menja stvari", kolebljivo joj je rekao, „voleo sam te... Ja... još uvek te volim, na nekinačin."„Znam", rekla je.Razmenili su duge, nežne poglede. Tačno je razumela šta je time mislio... jer je i ona osećala isto. Oni voleono što su nekad bili i ko bi mogli da budu... ali ne ono što su sada.„Da li voliš Rejčel?" pitala ga je Rouz, prekinuvši dužu tišinu.„Da. Nisam bio siguran koliko je volim do ovih poslednjih nekoliko dana."Pogledao ju je, a ona nije videla ništa osim iskrenosti u njegovim sivim očima koje kao da su govorilepravo iz srca. U Brajanu nikada nije ni bilo ništa drugo osim iskrenosti.Sada bih mogla da mu kažem kako ga je lagala, mogla bi da ga dovede da je na kolenima moli da mu sevrati, ali to nije ono što ona želi, je Г tako? Ne, ne više.Rouz se ponovo naslonila, diveći se koliku malu količinu bola zbog toga oseća. Ona je raskrstila sBrajanom i samo je osećala gorko-slat-ku nostalgiju.„Nađi je", rekla mu je iznenada. „Ako stvarno to misliš, onda je nađi, reci joj da je voliš bez obzira na to štaje uradila ili će ikada da uradi."„Tako jednostavno?"„Ne. Nikada nije jednostavno. Ne govorim to." Sećanje na Maksa ju je konačno preplavilo, jer se konačnooslobodilo Brajanove senke. Dra-goceno sećanje poput prelepe uspomene koje je odbacila, ne shvatajućinjegovu pravu vrednost.Oh, Makse, zašto to nisam videla?„Moraćeš da pokušaš", neubedljivo je rekla, ne mogavši da sakrije sve što oseća.„Rouz, postoji još nešto... dugo sam sebe mrzeo zbog onoga što se desilo s nama."„Nemoj", rekla je, a to je i mislila. Stisnula mu je ruku jedanput, a °nda je pustila. „Bio si u pravu,

ono štosi rekao ranije. Da smo se mi uzeli... pa, možda tada nisam bila spremna ni na šta drugo osim na savršenstvo.Poput one tvrđave na krovu. Naš mali svet. Ali ono nije bilo stvarno, je li tako? Ono je samo biloizmišljeno. Poput onih priča koje si pisao."444„Rouz... ono što sam za tebe osećao, to je bilo pravo."„Znam. Sada to znam." Ona je skliznula sa stolice i ustala. „Braje sada moram da idem. Zaboravila samnešto važno da uradim." Samo se nadam da nije prekasno.Brajan je takođe ustao i nekako je nezgodno ispružio ruku ka njoj „Zdravo, Rouz."''Ignorišući ispruženu ruku, ona ga je površno poljubila u obraz, ose-ćajući knedlu u grlu. „Zdravo. I srećno.Nadam se da će sve da se sredi između vas dvoje. Znaš, ovo je smešno, ali uprkos svemu, ja i dalje verujemu srećne završetke."Rouz se ponovo okrenula ka prepunom baru praćena usamljenim zvukom saksofona, dok je istovremeno usebi izgovarala molitvu da Maks bude kod kuće kada ga pozove.35.Sudija je lupio čekićem o sto izazvavši tup udarac od kojeg se Rejčel potpuno naježila. Osetila se takonapeto, mišići na leđima i ramenima su joj se ukočili, kao da će i najmanji pokret da je prepolovi, poput suvegrančice.Bože, neka se ovo što pre završi.Ona je prolazila i kroz gore stvari, mnogo gore, u Vijetnamu. Viđala je prepolovljene ljude koji krvare. Alitada je bila jaka, znala je šta treba da radi i to je radila. Ovde se osetila nemoćnom jer čak ni sebi nije moglada pomogne, jer je njena sudbina u rukama drugih ljudi.„Nastavak suđenja Socedo protiv Rozental..", sudski službenik je glasno izjavio, kako bi sudskazapisničarka, nagnuta nad svojom malom mašinom, sve uspela da zabeleži, poput nekog maničnog ogromnoginsekta.Preliminarno suđenje je održano, porotnici su izabrani.A sada počinje šou, pomislila je Rejčel, pošto je letimično pogledala oko sebe, videvši kako se lica oko njeukrućuju od napetosti, a buka polako nestaje. Prstom je dodirnula amajliju na lančiću oko vrata - sitanprivezak u obliku Merkurove palice, koja predstavlja lekarski simbol. Kej joj je to poklonila pre početkasuđenja.„Skoro da sam ti kupila Davidovu zvezdu", rekla je. „Ali sam ume-sto toga izabrala ovo. Pretpostavila samda ti je potrebno da se prisetiš - da iako nisi Bog, ti si doktor... i to jedan prokleto dobar doktor."Poželela je da je Kej sada tu. Ali je Rejčel insistirala, uprkos Keji-nom protestovanju, da ona ostane naklinici. Tamo je bilo toliko mnogo posla, a već imaju manjak zaposlenih.Iako nakon ovog suđenja možda neće ni biti klinike, gorko je sebe podsetila.Pa, ovo ne može da traje još dugo. Koji god da bude rezultat, agonija će se uskoro završiti. Zatim je

tu živots kojim mora da se suoči bez Brajana, a ona će morati da pronađe način da se s tim izbori. Ali će rnakarzavršiti s tajnama, lažima.Obuzelo ju je neobično čudno osećanje olakšanja.Sada je sve u Rouzinim rukama. Savršeno oružje. Ona može da me spase ili uništi jednim jedinim udarcem.Da otkrije sve o Dejvidu i meni, spase me laži... i osudi me na samoću.446Vrt lažiPogledala je u Rouz koja je ustala sa stolice izgledajući nekako visoko i nepobedivo. Delovalo je kao dadominira sudnicom sa izrazom savršene odlučnosti. Nosila je bluzu tamnocrvene boje, suknju od tvida crnekožne čizme. Na vratu je imala lanac s priveskom u obliku krsta koji se isprepletao s niskom bisera ispodtoga. A zatim i tu neobičnu, usamljenu minđušu od rubina. Tamnu kosu koja je podsećala na olujni oblakprebacila je preko ramena.Ona je drugačija. Jača. Nešto joj se desilo. Brajan? Da lije ona bila s Brajanom7.Rejčel ih je zamislila zajedno, Rouz i Brajana. Isprepletani u krevetu kako se dodiruju, ljube, vole se bezikakvih prepreka, bez tajni. Ose-tila se kao da joj je neko rastvorio srce.Nedostajao joj je Brajan, više nego što je mislila da je to moguće. Dva dana ga nije videla, osim ovde, usudnici. Nisu razgovarali međusobno. Ne, otkada je otišla kod mame. Ostavila mu je poruku i tražila odnjega da je ne traži, makar ne na neko vreme. Uskoro će saznati razlog za to.Naterala je sebe da se ne okrene, da pogledom ne traži njegovo drago, poznato lice. Ali je osećala njegovoprisustvo. Kako je greje i podržava. Uprkos svemu, on će joj biti odan.Ali uskoro će saznati kako ga je lagala. A šta onda? Njen život je sada u Rouzinim rukama. Sve sada zavisiod nje. Zašto se njoj poverila? Zašto je napunjeni pištolj stavila u ruke one osobe koja može najviše dadobije ako je uništi?Jer sam umorna, pomislila je, iscrpljena od laganja. Toliko iscrpljena da se osetila bolesno.Iznenada nije mogla da podnese pomisao da svi za to saznaju: Brajan, mama, svi ovi krvoločni stranci.Njenu tajnu - kako je naterala Dejvida da obavi abortus sopstvenog deteta - koju drugi izvlače na svetlostdana poput nekog užasnog insekta koji se krije ispod kamena. Ljudi to nikada neće razumeti i to će daprotumače kao stravičnu osvetu, nešto što je podlo i izopačeno. Kako će onda ona to da objasni, nateraljude da joj poveruju da je želela da uradi nešto pristojno, nešto sa čim će njena savest moći da živi.Ne radi to, ćuteći ju je molila dok je posmatrala kako se Rouz približava klupi a sedi sudija se naginje kanjoj. Oh, molim te, nemoj.„Gospodine sudijo, želim unakrsno da ispitam poslednjeg svedoka gospodina Di Fazija, dr Slouna", rekla jeRouz jasnim i sigurnim glasom.

447Sudija Vajntraub je pročistio grlo, potvrdno klimnuo glavom ok-lernbešenim očnim kapcima poput kreppapira.„Branioče, možete da nastavite."Rejčel je piljila u ruke koje je stegnuto držala u krilu. Ne. Ona neće da gleda u njega. Neće mu pružiti tozadovoljstvo...Pored sebe je osetila nalet hladnog vazduha a to je jedino mogao da bude Dejvid. Osetila je tragprezasićenog slatkastog mirisa. Njegov parfem. Stomak joj se prevrnuo.Onda je uprkos svojoj nameri, pogledala napred, kao kad vas gravitaciona sila vuče u suprotnom pravcu. Zatrenutak se susrela s njegovim očima, osetila se kao da je dodirnula bodljikavu žicu, a šok joj je prošao kroztelo. Oči su mu bile potpuno hladne, lišene svake emocije. Oči lutke u robnoj kući.Rejčel ga je posmatrala kako seda na klupu za svedoke. Izgleda da je na sebi imao sivo odelo sašiveno ponarudžbini, francusku košulju s manšetama i guči mokasine. Prvoklasni lažov.Od besa se nekako još više uspravila u stolici, a glavu samo malo nakrivila unazad. Ne mogu da se borim stobom onako kako želim, kao da mu je mislima poručivala, ali neka sam prokleta ako ti pružim tozadovoljstvo da pomisliš da si me porazio.Sada je svoj pogled usredsredila na Rouz, koja je opušteno i samou-vereno stajala ispred klupe za svedokas gomilom papira u jednoj ruci. Da li se osećala samouvereno kao što izgleda?„Doktore Sloun", Rouz je uljudno počela, „sada ću vam postaviti nekoliko pitanja, a zamoliću vas da jasnoi glasno odgovarate i okrenete glavu ka poroti, da svi možemo da čujemo vaše odgovore." „Drage volje",odgovorio je Dejvid, osmehujući se. „Doktore, u petak ste izjavili da ste, pre nego što ste prihvatili radnomesto šefa porođajnog odeljenja u bolnici Sveti Vartolomej, bili zaposleni u..." pogledala je u gomilepapira koje je držala u rukama „... Prez-biterijanskoj bolnici. Da li je to tačno?" »Da, tako je." »A pretoga?"»Kraće vreme sam vodio privatnu praksu."»Shvatam." Još jednom je bacila pogled na papire koje je držala. ••Mislim da to nije pomenuto kada vas jegospodin Di Fazio ispitivao. Možda ste to smetnuli sa uma, doktore. Hoćete li nam, molim vas, reći gde ikada je to bilo?"448Vrt laBlago mrštenje kao da je pokvarilo veštačko savršenstvo u Dejvido-vom ponašanju. „Sigurno. To je bilo uVestburiju, Konektikat. Tamo sam radio s još dva doktora. Samo da se prisetim, to je bilo od jeseni 1971.godine do proleća 1973. godine."„Prilično kratak vremenski period, zar se ne biste saglasili s tim?" Slegnuo je ramenima. „Privatna praksanije za svakog. Više mi se dopadaju izazovi u nekoj gradskoj bolnici."„Doktore, da li se iz tog perioda sećate pacijenta koji je bio pod vašom lekarskom kontrolom - žene

poimenu Sara Pots?" Za trenutak je oklevao, a onda rekao: „Da, naravno."„Možete li da opišete njeno stanje?"„Bila je trudna."„Da li ste vi porodili gospođu Pots, doktore?"„Ne."„Možete li da nam kažete - i molim vas govorite malo glasnije, doktore, da bi svi članovi porote mogli davas čuju - zašto niste."Rejčel je primetila da je Rouzino upozorenje Dejvidu da govori glasnije upravo imalo suprotan efekat,očigledno onaj koji je Rouz želela. Dejvidov glas se stišao, čak je zvučao kao da je pomalo zamuckivao.„Ona je pobacila u petom mesecu trudnoće. Naravno, uradio sam sve što sam mogao, ali je ona..."„Doktore, ne morate ništa da objašnjavate. Samo odgovorite na pitanje."„Doktore, da li se sećate pacijenta koga ste pregledali 17. januara 1971. godine? Pacijentkinje pod imenomEdna Robins?"„Da vidimo sada..." Oklevao je delujući nesigurno.„Neka se u zapisnik uvede da svedoku pokazujem medicinski karton gospođe Robins. Doktore, da liprepoznajete svoj rukopis?"„Moj rukopis..." Dejvid se malo namrštio, proučavajući papir u rukama. „Ah, da, gospođa Robins. Sadasam se setio. Neobičan slučaj."„Neobičan u kom pogledu? Možete li da objasnite poroti stanje gospođe Robins kada ste je prvi putpregledali?"„Njen porodični lekar ju je poslao kod mene zbog neplodnosti. Njen muž i ona su godinama bez uspehapokušavali da dobiju bebu."„A koji ste vi tretman prepisali, ako ste uopšte nešto uradili?"„Naručio sam uobičajene početne testove. Test sperme za muža koji je pokazao normalan broj. Zatim cevza produkovanje x-zraka za gospođu Robins..."9„Da li je tu cev za produkovanje x-zraka dao certifikovani radiolog-„Naravno."Ailin Gudž __________________________________________449„Kakvi su bili rezultati testa, doktore?"„Ja..." Dejvid je oklevao.„Nije li tačno, doktore, da je gospoda Robins u stvari bila trudna, a da to nije ni znala, u vreme kada je testizvršen?"„Ja... da, sada se polako toga prisećam. Tako nesrećan do..."„Zašto nesrećan?"„Pa, vidite, oni ubacuju rastvor... koji automatski prekida trudnoću."„Ali, da li se takva stravična greška mogla izbeći?"„Gospođa Robins je došla kod mene jer su ona i njen muž pokušavali da dobiju dete više od pet godina."Dejvid je zvučao iritirano i pojavilo mu se rumenilo na obrazima.„Ali zar ne postoji test, doktore, jednostavan test urina za utvrđivanje trudnoće kod žene?"„Da."„A da li ste za gospođu Robins uradili taj test?"„Ne." Izgovorio je to uz ustezanje, ali nekako otresito. „To što se desilo je slučajnost, koja se desi

jednom umilion slučajeva, to..."A sada ga je napala poput udarca čekićem o sto: „Doktore, nije li tačno da su vaše kolege od vas tražile daprekinete saradnju s njima? Da su oni osećali da imate problem s pićem koji je ometao vaše rasuđivanje iradnu sposobnost?"Gospodin Di Fazio, advokat Socedovih — nizak čovek poput žabe, uz odvratnost ga je odmeravao,pomislila je Rejčel - i skočio je crvenog lica.„Vaša visosti, ulažem prigovor. Ovo je potpuno van kontrole! Doktor Sloun nije taj kome se ovde sudi."Rouz se mirno okrenula ka sudiji i rekla: „Ja samo želim da utvrdim kredibilitet ovog svedoka, pošto jenjegovo svedočenje od suštinske važnosti za mog klijenta."Sudija se obratio Rouz. „Branioče, osim ako niste spremni da ovo potvrdite, moraću da vas zamolim daodustanete od ovakvog načina ispitivanja", prekorio je.„U redu, vaša visosti, povući ću pitanje pošto dr Roš nije danas ovde."Rejčel je bila svesna komešanja iza sebe uz šaputanja. Porotnici, koji su nekoliko trenutaka pre togaizgledali kao da se dosađuju, sada su usmerili poglede i pažnju na ispitivanje. Dešavalo se nešto krupno,osetila je. Nešto od čega se sudnica napunila elektricitetom i uzrokovalo da se i ona sama usredsredi nadalji tok suđenja.450Sudija Vajntraub je, mršteći se i delujući očigledno iznervirano, nekoliko puta brzo lupio čekićem izahtevao mir u sudnici.Rouz je oklevala, lagano je nakrivila glavu unazad i blago se osrne-hivala. Igrala se raspećem oko svogvrata.„Hajde da idemo dalje, hoćemo li, doktore Sloun", nastavila je, „do trenutka kada ste radili uPrezbiterijanskoj bolnici gde vas je pratilo vaše... uh, kako bih se izrazila, razočaranje u vezi s grupnompraksom u Konektikatu. Doktore Sloun, nije li tačno da su vas i iz Prezbiterijan-ske bolnice takođe zamolilida odete?"„Sigurno da to nije tačno", Dejvid je rekao nešto glasnije nego do tada. „Dao sam ostavku."Vrhom jezika je nakvasio svoje usne.„Možda biste želeli da nam objasnite, dr Sloun, okolnosti koje su dovele do vašeg, kako vi kažete... hm,davanja otkaza."„Mislim da nisam baš siguran da znam na koje okolnosti mislite." Dejvid se sada naginjao napred, mrštiose nešto više, a ruke je poput tornja oslonio na bradu. „Ponuđeno mi je mesto šefa Akušerskog odeljenja ubolnici Sveti Vartolomej i ja sam to prihvatio. Prosto i jednostavno." Uspeo je da nabaci osmeh koji jenekako delovao manje ubedljivo, manje sigurno nego ranije. „Žao mi je što ću da vas razočaram, ali u tomenema nikakve misterije."„Ali, nije li tačno da na svom sadašnjem položaju u Svetom Vartolo-meju primate mnogo manju platu nego

tamo?"„Ne znam kakve veze ima moja plata sa svim ovim ovde." Sada je govorio kroz stisnute zube i Rejčel jeposmatrala kako crveni, a njegovo držanje sada poprima drugačiju sliku. „Imao sam svoje razloge... dobrerazloge... a Sveti Vartolomej je za mene predstavljao izazov... Akušer-skom odeljenju je potrebnaodgovarajuća reorganizacija u poslovanju." „Nije li tačno da su u Prezbiterijanskoj bolnici od vas zahtevalida date otkaz, da su neke vaše kolege pretile da će da vas tuže lekarskom udruženju etike ukoliko odbijeteda sarađujete?"„To je laž!" Dejvid je prasnuo, a lepo i zgodno lice se za trenutak pretvorilo u ružno i zlobno. Onda seupristojio, poravnao kosu rukom elegantnim pokretom vraćajući svoju prvobitnu staloženost. Spustiv-šiglas, samoinicijativno je dodao: „Tamo su bili ljudi... kolege... koji su bili ljubomorni, nisu želeli da jadobijem unapređenje. Vidite, bio sam najbolji..."Nešto se dešava, pomislila je Rejčel, a neznatan tračak nade se polako probijao kroz njeno depresivno telo.Dragi bože, pogledaj ga samo, on gubi svoju pribranost.A:Uf: Gudž451.Najbolji u čemu, doktore? Recite nam u čemu ste najbolji."„Prigovor!" besno je dobacio Di Fazio. „Branilac napada svedoka!"„Odbija se."Rouz se okrenula ka Dejvidu. „Doktore, da li se sećate porođaja koji ste obavili februara 1974. godine,kada ste još uvek radili u Prezbiterijanskoj bolnici? Porađali ženu koja se zove Ketrin Kantrel u sedmommesecu trudnoće?" Glas joj je bio nežan, skoro zavodnički.„Ketrin Kantrel", tupo mu je odjekivao glas. „Da."„Da li je to bio uobičajen porođaj?"„Ne... samo da se setim... imala je preuranjeni porođaj. I usledile su... teškoće."„Beba gospode Kantrel je rođena carskim rezom. Da li je to tačno, dr Sloun?"„Da."„A nakon toga ste morali da izvršite histeroktomiju, to jest, vađenje materice? Molim vas da me ispraviteako grešim, gospodine Sloun."„Da... da", odgovorio je Dejvid zvučeći nestrpljivo, umorno. „Ali kakve to veze ima sa..."„Doktore", Rouz se ubacila blagim, skoro baršunastim glasom, a ipak je nekako svaka reč zvučala opasno igrubo poput noktiju zarivenih u meso: „Da li je gospođa Kantrel rodila zdravu bebu?" Zaustavio se ineodređeno zurio ispred sebe. Onda je rekao: „Prevremeno je rođena. Usledile su neke komplikacije. Ona...je poživela svega nekoliko sati."„To? Mislite da se čak ni ne sećate bebinog pola, da li je beba bila dečak ili devojčica?"„Ja... ne, izgleda da se ne sećam."„Hajde da vam ja onda osvežim pamćenje, doktore." Ovoga puta nije gledala u svoje beleške, već jedirektno gledala u svedoka. „Linda En Kantrel, teška 1,40 kg, stara dva sata i četrdeset dva minuta je 19.

februara preminula u tri i trideset po podne."Sudija je ućutkivao publiku.Onda je Rouz blago nastavila: „Nadam se da ovo neće zvučati pre-glupo, doktore, ali nije li tačno da nakonhisteroktomije žena ne može više da rađa?"»To je tačno."»Da budem još preciznija, gospoda Kantrel nikada više neće moći da rodi decu?" »To je tačno."»Nije li tačno da je to bila prva beba gospođe Kantrel... njena jedina beba?"452Vrtio*„Ja— da, verujem da je tako."„To... to je bilo pre nekog vremena."„Ali sigurno bi se i najzauzetiji doktor prisetio takve strašne trage dije. Sigurno bi je se prisetio, ako nesavršeno, a onda bar nekim us putnim komentarom o pacijentu nekog drugog doktora." Zastala je „DoktoreSloun, nije li tačno da ste za vreme obavljanja carskog reza, a zatim histeroktomije na Ketrin Kantrel bilipijani? Da je lekar koji vam je asistirao, dr Roland Čerč, podneo žalbu svom nadređenom?"Rejčel je posmatrala Di Fazija koji se spremao da ustane, otvori usta da bi prigovorio, ali je bilo prekasno.Dejvid je skočio na noge, na-laktio se na drvenu pregradu ispred stolice za svedočenje.„Laži! Sve su to laži. Čerč... to kopile... on je moje unapređenje želeo za sebe..."„Vaša visosti, tražim pauzu od deset minuta." Di Fazio je bio na nogama, obilno se znojio i pozeleneo odmuke. „Moj svedok je očigledno uznemiren zbog svih ovih nepotvrđenih insinuacija. Gospođica Santi-niizgleda misli da će ako pokaže prstom u drugom pravcu, uspeti da prikrije počinjeni zločin optužene."Sada se Rejčel polako prisećala tračeva koje je čula. Pre nekoliko meseci je naletela na Dženet Nidam -Dženet sada specijalizira neo-natologiju u Prezbiterijanskoj bolnici - i aludirala je na glasine o Dejvidovomproblemu s alkoholom, kada malo bolje o tome razmisli. Ali ih Rejčel nije uzimala preozbiljno.Koliko je ona znala, Dejvid je uvek izbegavao alkohol zbog svog oca.Osetila je kako joj se mišići u ramenima i leđima grče i šalju oštar bol do njenog vrata. Znala je da mora dase oseća rasterećeno. Dejvid nije ništa rekao o njoj, o njih dvoje... a ipak je Rouz uspela da dovede njegovusavršenu reputaciju pod sumnju.Ali, Rejčel je osećala bes. Zašto bi se Dejvid sada izvukao? Očigledno da je kriv, pa zašto se onda njemu nesudi?Rejčel je osetila kako se nešto u njoj gomila, podiže poput lopte zbog osetljivosti njenog stomaka.Neumoljivo se probija kroz grlo, iako je pokušavala da ga kontroliše.Zatim je ono isplivalo šokantnim zvukom u tišini same sudnice.Bespomoćno je počela da se kikoće.Sada je Dejvid zurio u nju, a lice kao da mu je nateklo i pretvorilo se u ružnu tamnocrvenu boju.Onda se setila nečeg drugog što se dogodilo pre mnogo godina« jedne nedelje kada su ona i Dejvid šetalipo Central parku, kada se Dejvid skoro sapleo zbog rupe na putu; ruke su mu poletele, nekako se453

smotano upetljao, a izraz na licu je bio prosto komičan. Uspeo je da se na vreme izvuče. Pored njih je stajaoklinac, možda od deset ili jedanaest godina, koji je počeo da se smeje, a usta je prekrio rukom. Dejvid jezatim besno, bez daha dotrčao do klinca, zgrabio ga za majicu i skoro ga podigao sa zemlje. „Ne smej se",vikao je Dejvid. „Nemoj nikada da mi se smeješ."Sada sigurno misli da se njemu smejem. Da ga ismevam.Još uvek se smejući, Rejčel je posmatrala kako su mu se oči razrogačile, a mišići na obrazima počelinekontrolisano da se grče.Neverovatno, ali su i drugi počeli blago da se smeju, a Rejčel se pri-setila kako smeh može da budezarazan, naročito onda kada pokušavate da ga kontrolišete.Sve to je bilo previše za Dejvida.Usta su mu se grčila, što ga je nekako činilo ružnim. Teško dišući, Dejvid je uperio prst prema Rejčel.„Kučko! To si bila ti. Sve je tvoja krivica. Sve." Čak mu se i glas pro-menio, zvučao je nekako grubo ihrapavo. „Osvetiću ti se zbog ovoga. Nateraću te da patiš. Jebena kučko!"Tišina u sudnici je bila neverovatna. Usledio je trenutak beživotno-sti kada sve izgleda kao u nekomvakuumu.Onda je nastupio pakao.Di Fazio je potrčao do mesta za svedoke i pokušao da obuzda svog svedoka.Gospođa Socedo je, u zelenkastom kompletu, počela ubrzano i uzbuđeno da brblja na španskom ženi izasebe koja joj je verovatno neka rođaka.Nestalo je mirnoće među porotnicima, muškarci i žene - crnci, Hispanoamerikanci, belci - iznenada su svipočeli između sebe da pričaju.Ostali glasovi koji su govorili ubrzanim španskim su se priključili tom žamoru.Moram odavde da izađem. Sada. Upravo sada.Rejčel je ustala, osetila kako joj krv udara u glavu ostavljajući samo beličastu buku iza sebe, poput snežnogstatičkog elektriciteta koji se pojavi na TV-u kada se aparat isključi pre spavanja. Osetila se kao da velikombrzinom unazad putuje kroz tunel. Sanjivo je pomislila: Sada ću da se onesvestim, zar nije tako?Poslednje čega se seća jeste udarac sudijinog čekića.Rouz je posmatrala kako se Rejčel savija i pada. Krenula je ka njoj, ali do trenutka kada je došla do nje, nadesetine ljudi se već okupilo.I454_______________________________Zdepasti sedi čovek je svoju ruku prebacio preko Rejčelinih rame na i pridržavao je. Približivši se, Rouz gaje prepoznala kao čoveka koji je skoro sa njom porazgovarao, koji joj je u hodniku čestitao nakon po-bedeu slučaju Krupnik. To je vrlo neobično, jer je od tada na njega na-letela nekoliko puta van sudnice.Grčko ime. Aleksandros, je li tako bese? Šta on ovde radi?Rouz je stala i osetila se prikovanom za mesto zbog zaprepašće-ne žene koja je ustala sa klupe na samomkraju sudnice. Žena je bila mršava poput daske i veoma graciozna, nosila je komplet od kašmira, neobičnu

mešavinu nebeskoplave boje, boje lavande i modroplave. Ispod toga je nosilu svilenu bluzu koja se jedvavidela i bila nežna poput oblaka. Takođe je imala rukavice i šešir koji je sakrivao veći deo njenog lica.Starija žena koja je još uvek bila prilično lepa. Mogli ste to da primetite samo po načinu na koji se kretala.Dok se žena približavala, Rouz je osetila kako joj srce ubrzano lupa. f a znam to lice. Odakle? Gde sam jeranije videla?Onda je žena zbunjeno podigla glavu i namestila šešir, dodirnula uvo na kome je svetlucala dijamantskaminđuša.Iznenada se Rouz sa čuđenjem i zaprepašćenjem setila. To je ona. Zatim se ta žena zaustavila negde nasredini prolaza i gledala u Rouz. Imala je krupne i svetle oči boje morske vode koje su zasuzile, na lepooblikovanom licu poput mejsen porcelana. U očima se nazirao nemi i užasni bol.Zbog tog jednog pogleda, Rouz je osetila kako realnost iznenada nestaje, taj dugačak i izdržljiv put koji jedoveo do ovog mesta, do ovog trenutka. Zakoračila je na ivicu sna. Ko si ti? Šta hoćeš od mene?Potom je taj trenutak nestao. Žena je iznenada postala živahnija, probijala se ka grupi koja se sakupila okostola, ispružila je nežne ruke u rukavicama i one su obrazovale prelepi plavi luk oko bledog nepomičnogRejčelinog tela.Rouz je šokirano čula kada je Rejčel viknula: „Mama!"W36.Pošto je ušao unutra, Brajan je odmah primetio Rejčel, sklupčanu na adirondajk stolici pored kamina.Zastao je, još uvek držeći ruku na kvači, a osećanje neočekivane radosti ga je potpuno preplavilo.„Rejčel."Srce mu je sada podrhtavalo. Da li se onda vraća? Da li je to ono što je želela da mu kaže?Pogledala je u njega i nasmešila se. Ali ipak, izraz na licu joj je bio tako tužan, a plave oči još svetlije zbogneprolivenih suza.Brajan je osetio da ga radost napušta, bledi, a utroba mu se bolno prevrtala. Šta ona namerava da mu kaže?Dragi Hriste, ako je ona došla da mi kaže da je gotovo, zauvek, mislim da neću moći to da izdržim. Tolikomi prokleto nedostaje. Potrebna mije.„Brajane. Zdravo."Njen glas ga je prenuo iz razmišljanja i uspeo je da uđe na vrata. Polako je hodao ka njoj, očiju uprtih u nju.Zamišljao je da je fotograf. Onaj koji je beskrajne sate proveo nervirajući se zbog nesavršenih anđela,mutne svetlosti, neprirodnih poza, a zatim je iznenada video kako se sve savršeno uklapa. Stona lampa kojaodaje savršenu količinu svetla, prigušene crvenosmeđe boje, obuhvatajući ženu sklupčanu u stolici, blagimsenkama, oslikavajući je u nežnim rože, zlatnim i zelenim tonovima.Sve što može da izgubi; sada mu je to bilo jasno.

Brajan je osetio kao da mu hladna ruka dodiruje srce. Kada je ona izgledala tako mlado? I bila tako lepa!Skoro poput tinejdžerke, u farmerkama i jednoj od njegovih starih košulja, bosa stopala je stavila ispod telai grlila kolena privijena na grudi. Njena tamna zlatasta kosa je izgledala sveže oprano i rasipala se prekoramena, još uvek nekako sjajna od vlage.Primetio je kako je ranjivo izgledala ispod te snažne podloge. Od nje je očekivao da uvek bude jaka, da jesposobna da se sa svim izbori. Taj bes koji je osećao prema njoj možda potiče iz njegove frustracije da jojon u stvari nije ni potreban. Toliko puta je želeo da je zagrli, tu uplašenu devojčicu za koju je uvek sumnjaoda se ispod toga krije - devojčicu koju je pred sobom sada video - baš onako kako je radio s Rouz.456Vrt LToliko je želeo da dodirne Rejčel, da je drži u svom naručju, ali ga je nešto zadržalo. Izgledalo je kao da ćeona da se raspadne ili još gore, da se ponovo povuče u svoj oklop.Ne, pustiće je da na miru sedi i izabere pravi trenutak da mu kaže to zbog čega je došla.„Gotovo je", rekla je.Krv u žilama kao da se pretvorila u ledenu vodu.Ali se ona bledo nasmešila.Onda je razumeo. Mislila je na suđenje. Oh, Isuse, naravno.Nije je video od juče, od te neverovatne scene u sudnici kada su se ljudi okupljali oko nje i sprečavali ga dajoj priđe. Žudeo je da je zgrabi obema rukama, donese je ovde gde će biti sigurna i gde mogu da počnu sveiz početka. Ali je zastao, plašeći se da bi ona prezirala njegovo nametanje. I što je još gluplje - osećao jebes zbog toga. Pomislio je da bi ona trebalo da napravi prvi korak. Povredila ga je. Kada je tako otišla, sazalepljenom porukom na frižideru.Sada se suđenje završilo a ona je imala priliku da o svemu bolje razmisli i odlučila da je za njih beznadežnoda dalje nastave.„Advokati su se jutros sastali", rekla je. „Socedovi su pristali na nagodbu."Sedeći na kauču preko puta Rejčel, Brajan je osetio krutost u svom telu, kao da u rukama drži oštricu svogstarog švajcarskog vojnog noža. Osećao je hladnoću, užasnu hladnoću.Ipak je primorao sebe da se usredsredi na to što je ona govorila. Drago mu je da se suđenje završilo. Ali gato nije iznenadilo, nakon onog što se juče desilo. To kopile, Sloun. Zašto mu Rejčel nikada nije rekla da seSloun okomio na nju?„Ne izgledaš preterano srećno zbog toga", rekao joj je. Fiksirala je sliku iznad okvira kamina, akvarel nakojem je naslikana ogromna morska kornjača koja pliva u vodi. Brajan se setio kada ju je Rejčel pronašla, umaloj galeriji u Ulici Grouv i kako se odmah u nju zaljubila. Zar ne vidiš, objašnjavala mu je, kakvo je točudo, kako su one graciozne pod vodom, ta stvorenja koja su tako nespretna na kopnu?

Rejčel je, na neki način, bila kao te kornjače. Plivala je snažnim pokretima u poznatim vodama, u opasnimvodama u kojima bi se drugi ljudi udavili — spašavala je živote, čak i rizikovala svoj kada je to potrebno.Ali je posrtala i bila nesigurna kada bi morala da otvori svoje srce i ima poverenja u nekoga, u njega.„Ponuda osiguravajućeg društva", konačno je rekla, „mnogo je niža od one koju su ranije ponudili. Ustvari, samo je simbolična svota457novca. A Socedovi... bili su tako zahvalni za to, zahvalni da išta dobiju... oh, bože, Brajane, bilo je tako...patetično."„Ne bi trebalo da se osećaš odgovornom za to", rekao joj je. „To nije tvoja greška."Slegnula je ramenima. „Ko je odgovoran za bilo šta kada dođe do ovoga? Ne, ne mislim da je bila mojagreška to što se dogodilo Almi. Ali sam javila banci da pošalju deo novca koji mi je otac ostavio. Želim daga Almina porodica dobije. Ne osećam da im išta dugujem, ali želim da to uradim. Zbog bebe. ZbogAlminog sina."Rejčel ga je pogledala, a Brajan je primetio tu staru, nekadašnju vatru koja joj tinja u očima. Pomislio je nahrabru doktorku koja se i te kako založila za njega, dok bi drugi brzo odustali i pljuvali na rat, ali ona - kozna zašto - verovala je u njega i prevarila smrt. Upravo zbog te njene strasti da spašava i leci se i zaljubio unju. Medicina iz srca.Može li on to sada da odbaci?I krivicu svih njihovih problema da svali na to? Želeo sam je za sebe, svu tu strast, to jarko svetio, bio samljubomoran.„Rejčel..." Krenuo je da kaže: „Volim te", ali reci kao da su se zaledile u njegovom grlu. Bilo je teškoprevazići taj kameni izraz na njenom licu.„Brajane, moramo da razgovaramo. O nama." Oslobodila je noge i ustala. Došetala je do kamina, krenulada dohvati paklu cigareta sa okvira kamina, a onda promenila mišljenje i skoro besno ih je odgurnula odsebe. Okrenula se ka Brajanu, pomalo nakrivljene glave, izbačene vilice i plamenog pogleda.Osetio je strahovitu jezu, znajući da ona ovako izgleda kada mora da se suoči s teškim problemom, poputčelika i vatre, odlučna u svojoj nameri.Brajan je instinktivno skočio na noge i ispružio ruke ispred sebe. »Čekaj. Slušaj. Pre nego što išta drugokažeš. Želim da znaš... da mi je žao."„Tebi je žao." Sada je šokirano zurila u njega. Onda je trepnula i primetio je da su joj oči potpuno suzne.„Oh, shvatam, misliš zbog Rouz." „Rouz?"„Još uvek si u nju zaljubljen, zar nisi?"Brajan je iznenada osetio potrebu da se nasmeje. Rouz? Ona je mi-"a da je on vara s Rouz. Oh, Isuse,odakle je mogla da dobije tu ideju - od Rouz?

„Kako si do đavola...", počeo je.458^t laži„Iz tvoje knjige", prekinula ga je, „pročitala sam neke delove. O njoj" Odjednom je to njeno čelično držanjenestalo. „Brajane, ne moraš da objašnjavaš. Na neki način, ja to razumem. Ja... Ne krivim te."„Ne razumeš", viknuo je, besan što sebe povreduje i to ni zbog čega „Pišem knjigu o tom periodu svogživota. To vreme je prošlo. Samo zato što ga se sećam ne znači da se i sada tako osećam."„Kako se sada osećaš? Ne, sačekaj, nemoj na to da mi odgovoriš." Presavila je ruke preko svojih grudičvrsto se držeći za laktove. Glavu je držala nadole, obraćajući se otiraču pod svojim nogama. „Prvo moramnešto da ti kažem. Nešto što je trebalo davno da ti kažem, pre nego što smo se venčali. Tada sam se plašila.Plašila sam se da ćeš ako ti to ispričam, da prestaneš da me voliš. Sada se još više plašim. Jer... o bože, ovoje tako teško..." Zastala je, kao da se borila sama sa sobom, a lice joj je bilo tako bledo da je izgledalonekako providno. „Jer sam te sve ove godine lagala. Pustila sam te da misliš nešto što nije istina. Pustilasam te da veruješ da nema nikakvog razloga zašto ne bismo mogli da imamo decu."Rejčel se osećala kao da se kotrlja nizbrdo. Delimična nestabilnost, krv koja joj se sjurila u lice. Dobar jeosećaj da sve to pusti napolje, da se oslobodi ovog teškog tereta koji je toliko dugo držala u srcu.Za jedan kratak ushićeni trenutak, ona je poletela u vazduh i potpuno se oslobodila. Uradila je to. Sada nijemogla ništa da zaustavi, čak i da je to želela.Onda je primetila da je Brajan zurio u nju, šokiran i zaprepašćen.„Ne razumem", rekao je.Rejčel je još jedanput otežala i osetila se uplašeno.Ne, ja ne mogu sada da se okrenem, pomislila je, dok ju je ispunjavalo osećanje panike. Stigla sam dovde,pa moram da mu ispričam i ostatak. Čak i ako me on opsuje, zamrzi, sve će to biti bolje od ovoga-ovogzida između nas. Te užasne nevidljive prepreke.Tako očajnički ga je želela natrag, dok je gledala kako tamo stoji, tako poznat i neverovatno drag. Gledaoje u nju tim svojim dubokim očima, koje su prvi deo na njemu u koji se ona zaljubila. Skoro da je mogla daoseti vrelinu njegovog tela. Želela je da je zgrabi, da se ob-mota svom tom toplotom. Da se izgubi u njemu.Ali ne ako to znači da mora da ga laže.Ponosno je podigla glavu i izdržala taj prodoran pogled. Budi hrabra, rekla je sebi.Ailin Gudž459„Verovatno si se juče u sudu zapitao..." Rejčel je nesigurno i polako počela, kao da nakon bolesti ponovouči da hoda i nabada reci, „zašto me Dejvid Sloun toliko mrzi, zašto želi da me povredi. Vidiš, on i ja... mismo bili ljubavnici. Pre dosta vremena. Za vreme moje specijalizacije. Ja sam zatrudnela, a on je... pa, želeo

je da ja abortiram. Ali nisam to mogla. Ne tako hladnokrvno, kao kad odeš kod zubara da ti izvadi zub, kaoda to ne znači ništa. I tako sam... ga ja... naterala da to uradi, abortus. Zato me on mrzi. I zato sam... vidiš,nakon toga sam se raz-bolela, užasno razbolela... i oni su rekli... o, bože... rendgenski snimci... daverovatno nikada neću moći da dobijem dete... šansa je jedan prema hiljadu..." Zastala je, malo zakoračilanapred, osećajući hladnu ivicu mermernog okvira kamina na koji je naslonila leda. Osetila se kao da sesmanjuje, sabija se kako bi se odbranila od užasnog unutrašnjeg bola. „Sada znaš zašto je bilo bolje da si seumesto mnome oženio Ro-uz. Zašto nema više svrhe da mi i dalje budemo zajedno."Osetila je kako joj suze naviru na oči, ali ih je odagnala. Nije imala prava da plače i sažaljeva sebe. Ovo jenjeno maslo. Upravo sada je činila da Brajan izgleda kao onda kada je bio ranjen u Vijetnamu, bled poputsmrti, šokiran, razvodnjenih ženica.O/z, moja ljubavi, volela bih da mogu da vratim vreme unazad, promenim to što se desilo i počnemo sve izpočetka. Kako bi različiti bili naši životi! Ali ne mogu. Staje urađeno, urađeno je. I ja to prihva-tam. Svešto tražim jeste da me ne mrziš previše i da pokušaš da me razumeš.Ali Brajan nije ništa govorio, samo je tamo stajao i zurio u nju, tim očima koje kao da su odslikavale čitavkosmos.Osetila se izgubljeno, kao da bez težine lebdi. Konačno se oslobodila svoje laži... ali, o bože, osećala setako usamljeno.Idi sada, govorila je sebi. Idi pre nego što počneš da ga preklinješ da ti oprosti, da te ne odbacuje.Rejčel se okrenula i krenula ka izlazu. Osetila se kao da polako gazi kroz vodu, uz neobičnu bestežinskueleganciju.Ne okreći se, rekla je sebi. „Rejčel. Čekaj."Stala je, okrenula se i videla kroz maglu suza kako juri ka njoj. U njoj se javio maleni tračak nade. Odbacilaje to. On je želeo da se sa njom pozdravi, to je sve. Da joj možda poželi sreću. To je bio Brajan, uvekvelikodušan, čak i u najgorim trenucima. Pravi džentlmen.O, bože, zašto je jednostavno ne pusti? Ne bi mogla da podnese da se njih dvoje rastanu poput partnera utenisu koji se rukuju nakon igre.460Vrt lažiBrajan je onda ščepao u svoj zagrljaj, skoro da je iz nje istisnuo vazduh.Rejčel se potpuno zapanjila.O Gospode, da li se ovo stvarno dešava, Brajanove ruke oko nje? Oh, to čudo se desilo, njegove snažneruke i kosti, tako blagosloveno čvrste, osećala se kao da se davi, a on je sada izvlači na neku predivnuobalu.„Rejčel", promrmljao je dok mu se glas gušio od suza. „Ti idiote. Kako si ikada mogla da pomisliš da ću

prestati da te volim? A sve ovo vreme sam mislio da si ti prestala mene da voliš."On je plakao, oboje su plakali. Osetila je so kada ga je poljubila. „Brajane", prošaptala je, „o, Brajane...možeš li ikada da mi oprostiš?"Čekala je slušajući zvuke koje nekoliko minuta pre toga nije prime-ćivala, kucanje sata, Kastera koji predena jednom kraju kauča, šušta-nje radijatora.Onda je čula Brajana kako kaže: „Već jesam."U delirijumu, Rejčel je želela da se to predivno osećanje nastavi, ali je i dalje postojalo nešto što je moralada zna, nešto i suviše važno da bi se ostavilo za kasnije.Nežno se izvukla iz njegovog zagrljaja, jer joj je bilo potrebno da ga gleda u lice kada joj bude odgovorio.„Da li sam ti ja dovoljna, Brajane? Samo ja? Bez deteta?"Svetio u njegovim očima je bilo čisto, bolno svetio i sijalo je od ljubavi prema njoj.„Ti si mi dovoljna", rekao je.Brzo hodajući, Rouz je primetila otvorena vrata na ulazu u istočni hodnik. Maksova kancelarija. Svetio jeunutra bilo upaljeno.Potrčala je, dok joj je srce udaralo u grudni koš.O, neka on bude unutra, molila se, o, molim te.Ceo vikend je jurila Maksa. Prvo ga je nebrojeno mnogo puta zvala u stan. Telefon je zvonio, i zvonio, izvonio. Ovog jutra je osećala frustraciju što je morala da se uzdrži i nekako pregura sastanak s Di Fazi-om,pre nego što može da misli na Maksa.A sada će, konačno, uspeti da ga vidi. Još uvek nije vreme ručku, on bi trebalo da je u kancelariji. Molimte...Stala je kraj otvorenih vrata, a kao da joj se i srce za trenutak zaustavilo.Gudž461Maks je čučao ispred hrastovog ormara za kartoteku, iza svog stola i gomilao je fascikle u kutiju. „Maks,šta se to događa?"Podigao je pogled i nevino se nasmejao. „Pa, pretpostavljam da izgleda kao da se selim."Sigurno je neka njegova šala, naravno. A nije ni smešna.Rouz je bacila pogled ka kancelariji, primetila kako prazno izgleda, da je površina njegovog radnog stolapotpuno čista, kutije poredane pored staklene police za knjige.O, majko božja, on se ne šali.Rouz se osetila kao da je pretrčala kilometre i kilometre... da bi stigla na cilj pomalo prekasno. Osećala jevrelinu, bol po ćelom telu, krv koju pumpa. Želela je da legne negde gde je tamno i hladno, da se udalji odtog bola u grudima, od ovog košmara, od užasnog prizora Maksa koji svoje stvari pakuje u kutiju.Ovo se ne dešava. Ja ću odavde da izađem, a kad se ponovo vratim, sve će da bude baš kao stoje i bilo. Bašonako kako je pre bilo.„Šta je ovo, Makse? Za boga miloga, reci mi"„Sinoć sam pokušao da te zovem", rekao je. „Telefon ti je bio zauzet. Nameravao sam da ti kažem. Žao mi

je što si na prepad za ovo saznala."„To je smešno, to je stvarno smešno, jer sam ja sinoć pokušala da te dobijem. U stvari, ceo vikendpokušavam da te dobijem."S kim je ona to mogla da razgovara kada ju je Maks nazvao? Oh, da naravno, s Kler, koja je zvala izSirakuze i nešto toliko uznemireno brbljala, da jedva da je mogla jasno da govori. Nana. Još jedan napad,manji, ali ipak koji zabrinjava, pa je Rouz pola sata morala da provede i smiruje je, dok je sve vreme želelada spusti slušalicu, da bi veza mogla da se oslobodi, u slučaju da Maks pozove.I on je zvao... ali samo da bi se s njom oprostio.Isuse! Ćela ta ironija ju je pogodila, pa je istovremeno počela da se smeje i plače.Maks je pogledao u nju, smešeći se zaprepašćenog izraza na licu. „Želiš li da me uputiš u to?"„O, Makse, izgledaš tako smešno dok tu dole čučiš. Poput... poput... o, ne znam... kao da sam te uhvatila srukom u posudi za kolače ili tako nečemu." Suze su joj navirale na uglove očiju i slepoočnice.Onda je on, crven u licu, ustao. Dugo je gledao u nju takvim ne-srećnim izrazom da joj je smeh odmahutihnuo.„Preuzimam odeljenje za parnice u Los Anđelesu." Objasnio joj je. ..Sve se nekako iznenada dogodilo, a tisi bila toliko zaokupljena suđenjem... Nisam želeo da ti to kažem dok..."462„Da li je to ono što želiš, Makse, da li je to ono što stvarno želiš?" Maks je slegnuo ramenima i blago senasmešio, nekim čudnim osmehom. „To je izvanredna šansa. A i Mendi se tamo dopada. Ona će mi dolazitiu posete za vreme leta, školskih raspusta i takvih stvari. Prošlog vikenda sam je poveo sa sobom urazgledanje. Čak ćemo tamo imati bazen." Savio je rukave na košulji do lakata, pokazujući podlakticuzlatnobraonkaste boje. „Pogledaj, možeš li da poveruješ? Usred novembra. Da, ima gorih mesta odKalifornije." Bože, Maks stvarno odlazi. I to zauvek.Rouz se osetila kao da se pod - s parketom i orijentalnim tepisima - iznenada otvorio kao da ima sakrivenavrata i baca je u crni prostor.Maks, njen veran, odani stub podrške. Jedan prijatelj na koga je mogla potpuno da računa. Uzimala ga jezdravo za gotovo, poput vaz-duha koji udiše, da je uvek tu, prisutan.A sada... želela je da ostane: Makse, ne idi. Potreban si mi. Želim te. Ali te reci nije izgovorila. Samo binapravila budalu od sebe... i oboje ih postidela. Maks ju je već napustio. To je bilo jasno. U njenim mislimai srcu, on je već napravio tu razdaljinu od hiljade kilometara između njih dvoje. On je već išao tim putemonog minuta kada je izašao iz njenog stana pre četiri meseca, kada ona nije uradila ni jednu jedinu stvar daga u tome spreči.Sada je prekasno. Užasno saznanje je potonulo kao usled jakog udarca.„Kada?" pitala je.„Za nedelju dana. Voleo bih da mi daju više vremena da ovde sve sredim, ali kažu da je tamo poputpolomljenog kormila." Bespomoćno je raširio ruke. „Dakle, eto me sada ovde i pokušavam da raščistimdvadeset tri godine provedene ovde. Pretpostavljam da ne želiš da mi pomogneš."

Rouz je jedva uspela da zadrži jecaj u dubini svog grla. Spustila je glavu da on ne bi mogao da vidi bol nanjenom licu. Onda je nabacila lažni osmeh, govorila veselim tonom i čestitala mu na uspehu.„Volela bih, ali imam sastanak. U strašnoj sam gužvi. Ali, slušaj, ako nisi previše zauzet, ići ćemo na ručakili tako nešto pre nego što odeš, u redu? Sa šampanjcem i svim ostalim."„Sigurno." Maks je sada ponovo bio na kolenima i preturao po dnu fioka i polica za kartoteku. Odsutno jojje mahnuo jednom od fascikli u pravcu gde se nalazila. „Proveriću kalendar i javiti ti za datum, čimpronađem svoj rokovnik u ovom haosu."AjlinGudž___________________________________________463Rouz je zastala, pokušavajući da upije taj prizor, da zapamti to ble-do jutarnje svetio koje se probijalo krozroletne. Maks se sagnuo na-pred, a košulja mu se malo izvukla zbog širokih leđa i ramena. Jedan izgužvandeo je ispao iz predela struka oko njegovih sivih elegantnih pantalona, a Rouz se setila kako je jednomrekao, dok su se zajedno tuširali, da je „građen poput starog bizona".Sada je na to pomislila. Bizon. Negde je pročitala da ako bi Indijance na otvorenom, dok bi lovili, uhvatilamećava, štitili su se od smrzavanja tako što bi ubili bizona, a onda mu rasporili stomak i sakrili se unutra,dok oluja ne prođe. Upravo to je ona uradila s Maksom, zar nije tako? Koristila ga je da bi joj bilo toplo.Šta je drugo mogla da očekuje? Da će on da bude ovde i zauvek je čeka raširenih ruku? Ne. Ona ga jepovredila. A on je uradio ono što bi bilo koja pametna osoba uradila.A sada je bilo prekasno.Zamišljala je sebe kako se s Maksom uz čašu vina baškari na kraju radnog dana, onako kako su imali običajda rade. Ona bi mu pričala sve o suđenju; kako je ono kulminiralo, a do poravnanja došlo već sledećegjutra. A stvar koja ju je zbunjivala i mučila ćele večeri jeste ta čudna koincidencija kada se ispostavilo da jenjen dugogodišnji anđeo čuvar u stvari Rejčelina majka.Kada bi samo mogli da odu kući, otvore tu flašu vina, odnesu je sa sobom u krevet, a nakon vođenjaljubavi, ona bi ležala u njegovom naručju, pričali bi o svemu, baš kao ranije. Samo što je obično bilo da jeona pričala, tražila od njega savete... a Maks bi je slušao, zar nije bilo tako?Sada je iznenada bilo toliko stvari koje je želela da zna o Maksu. Ali nije bilo vremena. Izgubila je svojušansu.Osećajući suze koje joj. naviru, Rouz se okrenula i iskrala na vrata.37.„Gospod će njima otvoriti vrata Raja, a oni će se vratiti u svoju pradomovinu gde nema smrti, već samovečne radosti..."Rouz je slušala reci mladog sveštenika, a oči su joj bile suve dok ga je posmatrala kako stavlja drveni krstnavrh jednostavnog belog kovčega.Večna radost, odjekivalo joj je u glavi. Pa, nadam se da će tako da bude. Bog zna da nana nije uživala za

vreme života. Neka od smrti dobije ono što može.Iznenadila se potpunim nedostatkom emocija. Nije mi žao što je umrla, kako bi moglo da mi bude? Ali mizbog toga nije ni drago.I stvarno, zar nije ovo ono za šta je nana teško radila, svake godine za vreme Velikog petka i nedeljnihmisa, beskonačnih molitvi i ispove-sti, skupljala poene za ulazak u Raj, kao da sam život po sebi nije ništaviše od velike igre na sreću?Hvala bogu da je na kraju ipak brzo umrla. Niz manjih slogova, a zatim prošlonedeljni Klerin poziv, nakončega je nana u toku te iste noći preminula. Svi su pošteđeni, a nana najviše od svih, košmara koji bi usledioda je ona poživela. Potpuno vezana za krevet i sprženog mozga poput ogromne bebe koju neko mora dahrani, presvlači, kupa i stavlja joj pelene.Rouz je bacila pogled na Mari koja je sedela pored nje na drvenoj klupi u crkvi. Mršavija nego ikada istarija, pa ipak je nekako izgledala čudno uzvišeno, držala se uspravno, lica kao kremen-kamen koje jepodsećalo na novčić od pet centi s likom indijanskog poglavice. Na sebi je imala pohaban kaputmornarskoplave boje, s gdegde iscepanom postavom koja joj visi s jednog ramena.Rouz je osetila sažaljenje i bes. Pogledaj je, i dalje je povučena poput mačke. Mari bi retko kad razgovaralapreko telefona i uvek bi nekako smišljala razne izgovore za Rouzine pozive na ručak, večeru ili večernjiizlazak. Rouz se umorila da ona uvek bude ta koja bi nešto pokušala da uradi, tako da nije videla Mari višeod godinu dana, a možda i više. Sada su bile tu... Bože, kakav truli razlog da se sastanu.Osećala se nekako trulo, zaista. Bila je umorna i osećala je težinu svojih kostiju. Sutra, podsećala je sebe.Maks sutra odlazi u Kalifor-ni/u.Pomisao na to je bila poput naninih igala za pletenje koje joj se za-rivaju u srce.Mlin Gudž __________________________________________465Bože, već joj nedostaje, a bol se samo uvećavao. Kako je ona bila glupa, kako je bila šlepa. A zašto, mučilaje sebe, zašto je tako da sa osobama koje vam najviše znače i s kojima smo bliski to nikada ne primećujemo?Toliko se razlikuje od onoga što je osećala prema Brajanu. Maks nikada nije bio sjajan i savršen, stavljenna odar u njenom srcu poput ikone. Ne, on je nešto što živi u tebi. Poput kuće prepune šuta, krša iizbledelih naslona za stolice, pa ipak nekako lepše od bilo koje savršeno uređene palate.Svakog minuta ću da zaplačem - to bi bilo smešno, zar ne? Svi bi mislili da plačem zbog nane?Ne, čak ni jadna nana to ne zaslužuje, suze na njenoj sahrani koje su prolivene zbog nekog drugog.Rouz se ponovo usredsredila na sveštenika. Čula je da se stari otac Donahju povukao, pa je ovaj klinacanđeoskog lica - pa pogledaj ga samo, jedva da izgleda starije od sveštenikovog pomoćnika! - njegovazamena. Neobično da u crkvi Svetih mučenika nema starog i smežu-ranog oca Donahjua u zeleno-belojodori.Umesto Donahjuovog mumlajućeg zujanja, čuje se ovaj jasni i mladi glas koji dopire i odzvanja

prekouglavnom praznih klupa.„O, bože, ti si moj Bog koga ja tražim; jer za tobom moja koža čezne a duša umire od žeđi poput ispucalezemlje, beživotne ako je bez vode..."Da, beživotno, tako seja osećam bezMaksa.,,... Ti si moja pomoć i u tami tvog krila ja tražim radost. Duša mi prianja uz tebe i za tebe; tvoja desna rukame podržava."Nežan prigušen zvuk; neko je sada plakao.Rouz je pogledala preko Mari, koja je tmurno gledala i imala skamenjeni pogled, do mesta gde je sedelaKler, pognute glave, a lice joj je bilo sakriveno ispod lepršavog sivkastog kaluđerskog vela. Kler je podsetilana perjani jastuk, mekan i bez oblika, koji je neko bacio na klu-PU. Za boga miloga, kada bi onasamo prestala da plače! Kao da nanina smrt nije, u stvari, blagoslov za njih.»Ona je otišla tek tako...", čula je kako Kler plačljivo mrmlja Mari, »poput svetla koje se ugasi. Osećam setako užasno. Tako... tako odgovorno." '•»Zašto bi se ti osećala odgovornom?", šapnula joj je nervozno Mari. »Nisi je ti ubila."Rouz je posmatrala kako su se okrugle oči Kler otečene od suza za trenutak sledile, od same pomisli na to.H466___________________________________________Vrtlazi.Za trenutak je Rouz osetila nešto poput sažaljenja za Kler. Onda se setila da nije Kler bila ta koja se ovihposlednjih godina brinula za na-nu, već bolničari i pomoćne medicinske sestre u katoličkom staračkomdomu. Kao i ranije, Kler nije skoro ništa uradila za nanu. Osim što se molila, naravno. Kler je zaista bilapravi profesionalac za molitve.Konačno se služba završila i sveštenik je prekrstio kovčeg u kome je nana ležala. Bože moj, pomislila jeRouz, on je nije ni poznavao.Osetila je kako je žmarci obuzimaju. Iznenadna strašna misao joj je pala na pamet da nana u stvari nijemrtva, da leži u kovčegu, kezi se i čeka trenutak da iz njega skoči na njih poput onih igračaka iz kojihiznenada iskače neko grozno čudovište.Onda je Rouz shvatila da se Mari meškolji u kaputu i hvata za torbu.„Moram da se vratim", rekla je. „Bebisiterka je mogla da mi obeća da će tamo biti samo sat vremena."„Ti ne dolaziš na groblje?", pitala je Kler.„Da gledam kako neko baca zemlju preko nje?" Mari je slegnula ramenima. „Ne, hvala." Onda je samomalo popustila i blago, nekako odsutno dodirnula Kler za ruku. „Slušaj, stvarno moram da se vratim. Misije bolesna, a i Bobi je jutros izgledao bolešljivo." Jedan kraj njenih usana se pomalo iskrivio. „Kao štokažu, 'život ide dalje', je li tako ili nije?"Rouz je videla da se Kler od Mari sada okrenula ka njoj, a izraz na licu kao da je preklinjao.Rouz se ukrutila i pomislila: Ne mogu da izdržim više nijedan trenutak. Ali je onda pomislila: Da li

jepošteno da ostavi Kler samu sa ostalim osobama koje će doći na sahranu? Gospođa Slatski i gomila tihstarih veštica iz ženske sekcije.Da, to bih uradila ranije - takozvanu ispravnu stvar - u danima kada sam za nju bila otirač. Ali, tosepromenilo. Ja sam sepromenila.A za to je uglavnom trebalo Maksu da zahvali. „Ja se vraćam s Mari", Rouz je čula sebe kako govori.„Zašto sama ne ideš na groblje, Kler?" Ljubazno je dodala. „Mislim da bi to nana volela, zar ne misliš i titako?"U svakom slučaju, želela je o nečemu da popriča s Mari. Nasamo. Nešto oko čega Mari možda može da jojpomogne.O Rejčelinoj majci - da, njeno ime je Silvi. Možda je moguće da Meri nešto o tome zna.Rouz je dodirnula uvo. Ako ona ne zna ništa o tome, onda možda sama mogu da saznam zašto mi je SilviRozental poklonila ovu min-dušu pre mnogo godina.Marin stan se nije promenio. Ista ona sablasna pećina od dnevne sobe, ustajalog mirisa nikotina. Istirasklimatani nameštaj kao iz jeftinih motela, ali nekako još jadniji nego što je bio. Ograda za bebu jesklonjena, a hokejaška palica okačena u ćošku pored televizora. Ogoljena i iskrivljena Barbi lutka ležala jena tepihu.„Samo sedi na pod i smesti se", rekla je Mari, pokazujući na prepunu korpu za veš na stolici na ljuljanjeoblepljenoj selotejpom. „Usput, Bobi se potpuno oduševio onom igricom koju si mu poslala za prošlirođendan. Ne mogu da ga odvojim od toga."„Znam. Poslao mi je lepu poruku. On je divno dete, Mari. Svi su. Stvarno ih dobro vaspitavaš."Zvuk televizora se čuo iz spavaće sobe. Sve troje Marinih klinaca je bilo tamo, okupljeno oko Misinogkreveta gde leži bolesna i gledaju Mod odeljenje. Rouz je sebi obećala da će neko vreme da provede snjima pre nego što ode, a Bobi je već odrastao da ponekad prenoći kod nje u gradu. Predložiće to Mari...„Isuse", sada je Mari govorila, „počinješ da zvučiš nekako više svetački od sestre Kler. Znači u to sepretvoriš kad postaneš krupna zver-ka od advokata?"Pre nego što je Rouz mogla da se uvredi, Mari se srušila na kauč, a sva boja kao da je nekako nestala iz nje.Zapalila je cigaretu i kroz dim je gledala u Rouz.„O, do đavola, ne obraćaj pažnju na mene", rekla je Mari i uzdahnula. „Samo postanem nekako napeta,osećam se kao u zatvoru kada sama po kući tumaram dok su deca u školi. Posle nekog vremena postanešzlobna."„Gde je Pit?", pitala je Rouz.„Pit!" Mari je zaskičala. „Otišao je. Iselio se. Pre nekoliko nedelja. Zar ti to nisam rekla? Oh, pa dobro, štose mene tiče, dobro je što sam ga se otarasila."„Ali... šta..." Rouz se zaustavila jer je htela da je pita: Od čega vi onda živite? Dok je Pit bio tu, makar ste

imali njegov ček za nezaposlene.»Mogu li da te poslužim nečim? Kafom?", pitala je Mari.„Ne, ne muči se... molim te. Ionako ne mogu da ostanem dugo." Rouz je duboko uzdahnula. „Mari, došlasam da bih te pitala... o... nečemu što je nana davno rekla. O našoj majci... kako je ona mogla... pa, da jamožda nemam istog oca kao ti i Kler."468Meri je zurila u nju kao da je pošašavila. „Jesi li ozbiljna? Šta tebe briga šta je stara veštica rekla? Ona jeuvek tražila razloga za svađe Baš me briga što je umrla, to je istina, nije li tako? Volela je da nas pritiska imaltretira. Kakve to veze ima sada?"„Samo sam želela da znam, to je sve. Pomislila sam da možda... pa da možda ti nešto znaš. Daje moždanana nešto tebi rekla..."Marine oči kao da su nekako odlutale i iznenada se unervozila poput ulične mačke. „Rekla sam ti! Ne znamništa više od tebe!" Zvučala je besno. „A sada, zašto jednostavno na to ne zaboraviš?"Ali Rouz nije mogla da se zaustavi. Ovo ju je izjedalo, a znala je da to ne umišlja. Silvi Rozental. Kada juje videla u onoj sudnici, primetila je tračak prepoznavanja u njenim očima. Ona nešto zna. Rouz je bilauverena da to ima nekakve veze s njenim pravim ocem. To nije bio na-nin sin, nasmejani mornar safotografije u srebrnom ramu, otac Mari i Kler, već čovek iz čijeg je semena ona potekla, neko ko jetamnoput i drugačijeg izgleda, tako da se ona od dana rođenja razlikuje od svojih sestara.„Ako je neki drugi čovek moj otac, onda on mora da ima neku porodicu, je li tako?" Ona je očajnonastavila dalje. „Možda čak i ženu? Sestru? A ta žena ili sestra, ona možda nešto zna. O meni. Možda ježelela da me vidi..."Meri je naglo ustala i držala se za kragnu svoje haljine. „Rekla sam ti da ne znam ništa o tome! Ti toumišljaš, to je sve. Ti to samo umišljaš." Mari je pokušavala da se uposli oko korpe s vešom, zgrabila jepotkošulju sa gomile i nekako je složila grubim pokretima. „Slušaj, imam mnogo posla. Pa, ako uskoroodlaziš, nemoj da te onda ja zadržavam."Rouz je osetila nalet besne frustriranosti. Mari laže, mora da laže. Rouz je u to bila sigurna. Mari neštokrije.Rouz se zavalila u stolicu zgrabivši plastičnu ivicu korpe za veš i nateravši Mari da u nju gleda. „Za bogamiloga, Mari." „Rekla sam ti, ja..."„Znam šta si rekla, ali mislim da ti nešto znaš. Oh, Mari, ne radi rni ovo. Celog života sam se osećalarazličitom, izgnanikom u svojoj rođenoj porodici, a sada se i ti okrećeš protiv mene."Rouz je skočila na noge. Besno se tresla i Ijutito gledala u sestru, a istovremeno je žudela za priznanjem.„Ja moram da znam...", gušila se Rouz, tražeći prave reci, „ko sarn-Zar ne vidiš to? Ja... ne tražim ništadrugo. Ako moj pravi otac ima469porodicu, ja neću nikome da smetam, ne želim nikome da stvaram probleme. Samo želim da znam"

Sada je Mari besno u nju gledala, a grozničavocrvena boja na licu je zamenila blede, koščate obraze.Onda se Mari srušila na kauč i briznula u plač.Rouz je zaprepašćeno zurila u nju. Nije mogla da se pomeri ili da nešto kaže. Nije mogla da se seti da jeikada videla svoju sestru da plače.Kada je Mari podigla lice, oči su joj bile crvene i otečene. Umorno je ustala i rekla: „Sačekaj. Postojinešto."Rouz je posmatrala kako Mari odlazi iz sobe, a srce joj je kucalo brže nego što je normalno. Setila se pričeMajmunska šapa koja govori o tome kako želje mogu da se ispune na najstrašniji mogući način.Preznojavala se od straha.Mari se minut posle toga vratila držeći nešto u rukama, malu plavu knjižicu. Rouz je primetila da je toštedna knjižica. Mari joj je brzo dala, kao da je morala brzo da je se otarasi.Rouz je otvorila i videla na njoj ime: Rouz Andželina Santini.Prvobitan iznos je na dvadeset pet hiljada dolara položen 15. septembra 1954. godine. Ali su onda usledilestrane i strane skidanja novca sa knjižice, godinama i godinama, po sto dolara, pedeset, sedamdeset pet. Uposlednjem redu je stajao preostali iznos od sedam-sto četrdeset i dva dolara.Pogledala je u Mari. Staje ovo?Njena sestra je pognula glavu.„Sve je tvoje, u redu", priznala je Mari, a glas joj je bio tih zbog srama. „Pronašla sam je u naninimstvarima, zajedno s Brajanovim pismima."„Uz knjižicu je došlo i pismo. Od nekog advokata. Samo je pisalo da je neko otvorio ovaj račun na tvojeime - ne kaže ko, samo da je želeo da ostane anoniman."„A nana..."„Ja to gledam ovako: ona je sigurno shvatila da je nešto trulo u državi Danskoj. Mislim, zašto bi ti nekisavršeni stranac dao sav taj novac? Ona mora da je sve vreme sumnjala da tata nije tvoj pravi otac, a ovo jeto konačno potvrdilo."„Ali mi ti to nisi rekla. Sakrila si to od mene."„Da, sakrila sam to." Mari ju je konačno pogledala u oči pomalo čki-Ijeći kao da je to nekako previše boli.„Svakog dana bih sebi govorila da je to samo malo novca i da sam ga samo čuvala za tebe. Onda je Pitdobio otkaz u gvožđariji; bili smo bez para pa sam ja sebi govorila daako samo malo pozajmim, samo sto dolara da bismo preživeli, to neće imati nikakve veze jer ću to vratitikada Pit unovči svoj ček za nezaposlene. Bilo je tako lako, i suviše lako. U banci sam se predstavila kao ti.Imala sam tu tvoju staru člansku kartu iz biblioteke i pisma koja su adresovana na tebe, a znala sam i svaporodična imena. Nakon toga..." slegnula je ramenima, „sve je nekako dolazilo jedno za drugim. Bobi jeimao operaciju krajnika. Gejb s polipima u nosu. A za to vreme je Pit menjao poslove kao kurve na Tajmsskveru, dok su se računi gomilali kao i upozorenja o prekoračenjima za plaćanje. Ja sam nastavljala

dapozajmljujem i sebi govorila da ću ti jednog dana to vratiti... a onda, kada si postala advokat u toj fensifirmi, promenila sam ploču i govorila da tebi u stvari novac i nije toliko potreban koliko meni, da je nijepošteno što si ga ti uopšte i dobila. Ali, pretpostavljam da to ne menja ono što sam uradila. I ako ti to neštoznači, stvarno mrzim sebe. Ti ne bi mogla da me mrziš onoliko koliko ja samu sebe mrzim."Rouz je bila zaprepašćena, previše šokirana da bi mogla da misli ili nešto kaže.Bes je u njoj rastao, stravičan i kao da ju je gušio. Do đavola. Kako je Mari mogla da me laže? Svih ovihgodina. Ako joj je novac bio potreban, sve što je trebalo da uradi jeste da mi traži. Ja bih joj ga dala, sve to.Onda je Rouz primetila kako se sestra nekako grči, stiska ramena i podiže bradu. Oči su joj se caklile odsuza, ali su sada to bile teške, prkosne suze.Bes je bledeo isto onako brzo kao što je i došao. Razumela je. Ma-rin ponos je sve što joj je ostalo. Za njubi traženje novca bilo gore od laganja. Gore od krađe, gore od bilo čega.Ophrvana emocijama - sažaljenjem, olakšanjem, ljubavlju - Rouz je prišla ka Mari i zagrlila je.„Baš me briga za novac, Mari, Zadrži sve to. Ali zar ne vidiš šta to znači? On je brinuo za mene. Ko god daje moj pravi otac. Neko ko brine za mene."Da, neko, pomislila je, ali ko? Ko je on? I kako je on povezan sa Silvi Rozental?38.Uzdišući, Silvi je zatvorila glavnu knjigovodstvenu knjigu. Nekada je ona bila Džeraldova, ali je sada taknjiga s ispunjenim stranama bila njena. Blago je dlanom prešla preko omota od ispucale teleće kože.Nekada je imala svetlokestenjastu boju, a sada je potpuno izbledela. Na izbledelim zlatnim slovima posredini je pisalo: RAČUNI.Primljeni novac, plaćen novac. Svaka mesečna kolona sa brojkama uredno sređena. Sve u svom redu. Svidugovi plaćeni.Osim jednog, pomislila je.Najveći, najvažniji od svih.Ti si budala, pomislila je. Nikada nije trebalo da odeš u tu sudnicu. Zar ti Rejčel nije rekla da ne dođeš?Zašto je nisi poslušala?Setila se Rouz, njene Rouz - i kako je veličanstvena ona bila kada je spašavala Rejčel - Silvi je osetila kakose ono staro osećanje pokajanja i žaljenja gomila u njoj, ali sada praćeno novim, oštrim bolom.Videla sam šta si uradila od svog života, ćerko moja. I tako sam ponosna. Ti si prelepa i sjajna, baš kao štoje Nikos rekao da jesi. Tako sam pogrešila kada sam te se odrekla. Čak i to što imam Rejčel, imam njenuljubav, to nikada neće moći da nadomesti šta sam izgubila.Kada joj je prošle noći Nikos rekao da je odlučio da neće da otkrije tajnu Rouz, osetila se tako rasterećeno.Osetila je kao da je neko iz Biblije spasao smrtonosne kuge i besa božjeg.Kada joj je zatim rekao da još uvek želi njome da se oženi, sada više nego ikad, bila je do suza

ganuta.Sama sa svojim mislima, Silvi se pitala da li da kaže „da".Zaista ga volim, pomislila je, ali da U stvarno želim da se udam za njega?Silvi se za trenutak zagledala u svoj portret iznad kamina: da liči na nju, ali u stvari predstavlja nekogpotpuno drugačijeg. Ona više nije ta stidljiva žena koja je nekada tajno dolazila do Nikosa u njegovu sobu upodrumu, već osoba koja je otvorena, koja se više ne stidi ili žali zbog određenih odluka.Samo joj se srce nije promenilo. Njeno srce, koje nikada nije prestalo da tuguje zbog Rouz...Silvi se iznenada osetila veoma umornom. Čelo je spustila na knjigovodstvenu knjigu, a glatka i izlizanakoža nekako kao da je imala osećaj živog mesa.U osami, ona skoro da je uživala u tom umoru i pustila da se udobno smesti poput starog prijatelja. Ona jeusred dana mogla da spusti glavu, a nije bilo nikoga iznad nje ko bi joj zvocao i pitao je da li je bolesna.Kako je život neobičan, pomislila je Silvi. Posle Džeraldove smrti sam mrzela da budem sama, da sedim zadoručkom, za stolom postavljenim za jednu osobu, a ceo dan se preda mnom proteže poput najusamljenijegputa na svetu.Ali je sada primetila da joj se sve to dopada, da u samoći doručku-je, ponekada s poslužavnikom u krevetu,zbog čega se osećala nekako razmaženo, luksuzno, i da gleda Dejli njuz ili Dobro jutro, Amerika i neštosazna o dešavanjima u svetu. Sama je ispisivala svoje čekove, trošila svoj novac, a niko zbog toga neće dapodigne obrvu ako je novac potrošila na još jedan par neodoljivih cipela ili na novu firmiranu haljinu uSaksu.Ali najviše od svega joj se dopadalo da ne zavisi ni od koga osim sebe. Kakav je to samo luksuz! I kako jedobro osećati se snažno i uraditi toliko toga!Silvi se setila dana u Nikosovoj kući, pre manje od mesec dana. Bila je tamo sama, birala uzorke štofova,kada je na gornjem spratu pukla cev a voda je curila kao iz potoka pravo na centralni deo gostinske sobe.Uspaničila se i nije znala šta da uradi. Ali je onda otrčala u podrum, pronašla glavni ventil i isključila ga,pozvala vodoinstalatera na broj za hitne slučajeve, čak je obrisala vodu pre nego što je mogla ozbiljno dauništi tavanicu ispod poplavljenog prostora.Ali da je Nikos tamo bio, on bi se za sve pobrinuo, a ona bi se osetila slabom i prilično bespotrebnom. Aželela bi da on sve to uradi. Upravo to je bilo ono što je užasno. Ona je bila jaka. Ali, da li je dovoljno jakada odoli porivu da pusti muškarca da se o svemu stara? Ovde nije reč samo o napukloj cevi, već o svemu, oćelom njenom životu.Da, Nikosu je bila potrebna, neka ga Bog blagoslovi.Ja makar imam Rejčel, pomislila je Silvi, ali Nikos nema nikoga, ne, čak je i gore od toga, ima ćerku kojoj

želi da pruži ljubav, ali ne može.Oh, bože, oprosti mi za sve ove godine kojih sam se toliko plašila da Džerald ne sazna istinu. Ali sam ja ustvari povređivala Nikosa.Da li će joj ikada oprostiti? Rejčel, Nikos, Rouz? Bože, kako je za tim žudela!Podigla je glavu. U tišini kuće negde je kuckao sat. Zašto li je tako mirno? Da, Bridžet ima slobodan dan.Samo je Manuel tu u ružičnja-ku i grabulja opalo mrtvo lišće.Prognozeri; su najavljivali sneg. Zaista je tako i izgledalo. Nebo je izgledalo mirno i tmurno; uskoro ćenjeni žbunovi ruža da budu prekriveni belim snežnim pokrivačem i da nestanu poput sna.Ali neće potpuno nestati, zapravo ne potpuno. Ispod snega i zaleđene zemlje, neki predivni zeleni koren ćeda prezimi. Kada nastupi proleće, dogodiće se čudo i sve će ponovo da procveta./ tako to ide, pomislila je. Nešto umire, ali nikada potpuno ne nestaje. U našim srcima uvek ostane malidelić toga. Da može ponovo da procveta.Zvono na ulaznim vratima je prekinulo tišinu i prepalo je. Bez nekog opravdanog razloga, srce je počeloubrzano da joj kuca.Osetila je strah od otvaranja vrata.Ali, iako je delimično oklevala, noge su je nosile kroz Džeraldo-vu kancelariju, pa zatim kroz hodnik, doksu joj potpetice odjekivale po mermernim pločicama. Nije ni pritisnula interfon da proveri ko je ispred iotvorila je teška vrata od orahovine.Nije pitala jer mora da je u srcu znala ko je to bio. Čak i pre nego što je potpuno otvorila vrata i primetilavisoku tamnoputu devojku, u barberi kišnom mantilu, koja staloženo stoji na ulaznim stepenicama, dokprve pahulje padaju i kace se za njenu tamnu kosu poput latica, Silvi je znala.Dok je stajala na vratima potpuno ukočena, osetila je kako joj srce ubrzano lupa i udara je u grudima.„Rouz", otežano je izgovorila.39.Rouz je ušla unutra unoseći sa sobom talas hladnog vazduha. Sil-vi je osetila kako je Rouzine ogromnetamne oči posmatraju s onom istom zaprepašćenom znatiželjom kao i kada su se prošli put našle licem ulice, tog vetrovitog dana u školskom dvorištu u Bruklinu.Skoro preplavljena neodoljivom žudnjom, Silvi je morala da se odbrani od želje da čvrsto zagrli svojućerku.Umesto toga, Silvi je samo zurila u Rouz, posmatrala kako se snež-ne pahulje pretvaraju u vodu i sa kišnogmantila padaju na bele i crne mermerne pločice. Podilazili su je žmarci.„Kako ste znali kako se zovem?", pitala je Rouz.Silvi je zakoračila jedan korak unazad, a ruku je stavila na grlo i pronašla dugmiće oko vrata svog crvenogkašmirskog pletenog džempera. Dodirnula je ono na vrhu osetivši da se malo olabavilo. „Ja...", počela je,ali joj je glas zapeo u grlu. Želela je da uzvikne istinu. Ali kao da su joj se glas, grlo, pluća - kao da

se sveto nekako zaledilo, a hladnoća se sada širila u talasima, umrtvljivala je i pretvarala u led.Ja sam tvoja majka. Rodila sam te, a zatim sam te se odrekla. Ali kako sada mogu tako nešto da ti kažem?„Mi se nismo, pretpostavljam, zvanično upoznale, ali mi je Rejčel sve ispričala o tebi", rekla je Silvi,osećajući se poput beskičmenjaka, i mrzeći sebe zbog toga. „Molim te, zašto ne uđeš unutra? Mora da si seskroz smrzla. Kažu da će prilično da napada dok potpuno ne prestane. Neverovatno, zar ne? U novembru?Eto, zašto mi ne daš svoj kaput? Onda možemo da uđemo u gostinsku sobu i popričamo. Došla si zbogRejčel, je li tako?"Izgledalo je kao da njen brbljivi ton dolazi niotkuda i da nečiji drugi glas klizi kroz njene sleđerie usne.Izgledalo je kao da se Rouz dvoumi, da je nekako kolebljiva, neodlučna. Dozvolila je Silvi da joj pridržikaput dok ga je skidala. Silvi je videla da je ispod toga nosila jednostavnu vunenu suknju mornarsko-plaveboje i beli džemper. I sada je toliko ličila na onu ozbiljnu devojči-cu u svojoj školskoj uniformi čiju je slikuSilvi čuvala poput nevidljivog medaljona u srcu više od dvadeset godina. Ona ne može više da nastavi saovim užasnim pretvaranjem, ne, ni trenutak više.„Kafu? Ili više voliš čaj?" Ali, o bože, može. Ona je to upravo radila. „}a više volim čaj. Čaj od kamilice.Veoma je dobar za smirivanje neravaAjlin Gudž475kažu." Dok ju je vodila gore, Silvi je nastavila da čavrlja. „Molim te, se-di. Gde god hoćeš." Rukom joj jepokazala najudobniju stolicu, cicani mali divan pored kamina. „Ništa nisi rekla. Kafu ili čaj?" „Čaj, molimvas, ako nije problem."„Nije nikakav problem. Pošto kućna pomoćnica ima slobodan dan, ja ću ga pripremiti sama. Stižem zaminut."Silvi je osetila ogromno olakšanje samo da jednostavno izađe iz sobe i da ne mora da gleda u te oči, uNikosove oči. Koje je optužuju. Okrivljuju. Rouz ne srne da zna ko sam ja, ali ona oseća nešto. Negdeduboko u sebi, ona mora da se seća...Dok je u kuhinji čekala da voda u čajniku provri, Silvi se naslonila na ivicu pulta jer su je bolele ruke inoge. Osetila je vrtoglavicu, a hladnoća joj je obuzimala telo uz iznenadni, stravični bol.Kada je čaj bio gotov, a ona produžila boravak u kuhinji koliko je mogla, ponela je poslužavnik slušajućikuckanje vedžvud šoljicama koje su se tresle na tacnicama i primoravale je da umiri ruke.„Evo nas", veselo je rekla, spustivši poslužavnik na nizak sto od pali-sandrovog drveta ispred kauča. „Da listavljaš limun unutra?"Rouz je klimnula glavom. „Da, hvala."

„A sada", rekla je Silvi posluživši Rouz čajem koji se puši u predivnoj šoljici sa cvetnim dezenom, „da lipostoji nešto u čemu mogu da ti pomognem? Nešto u vezi sa Rejčel?"„Ja... ne baš... samo je reč o..." Rouz se nervozno premeštala na kauču, a oči su joj preletale po sobi kao dau stvari nije ni znala zašto je došla. Onda je pogled ponovo usmerila ka Silvi.Silvi se osetila kao da se ponovo bespomoćno trese, prestrašena od pomisli da Rouz sada viri kroz prozornjenih pretvaranja i da je raskrinkala njenu mračnu tajnu.„Nisam došla zbog Rejčel. U stvari... ja, pa, sve ovo sada izgleda pomalo blesavo, da sam ja stvarno ovde...ali je reč o tome da sam juče u sudnici pomislila da sam vas prepoznala. U stvari, bila sam u to sigurna."Rouz je ispod oblaka svoje guste kose izvukla nešto iz svog uva.Silvi se trgla. Dragi bože, o, dragi bože, minđuša koju sam joj dala. Ona ju je čuvala. Svih ovih godina.Zurila je u minđušu u njenoj ruci kao da sadrži neku vrstu otrova koji može da je povredi.Rouz joj je sada pokazala rubin u obliku suze koja visi sa dijamant-ske iglice. Svetlucala je jarkim svetlompoput ispruženog toplog dlana na kojem ju je držala.„Jedna dama mi je dala kada sam bila mala, imala sam samo devet godina", objasnila je Rouz. „U stvari, tadama je izgledala baš poput476Vrt laživas. Naravno da je to bilo davno, ali je se tako dobro sećam... Vi... ta žena... je izvadila ovu mindušu izsvog uva i samo mi je dala, bez reci. Pa, ne možete ni da zamislite kako sam bila šokirana... bilo je to kaoda... kao da se moja dobra vila niotkuda pojavila i dotakla me svojim magičnim štapićem. Samo što je onapobegla a da mi nije uputila nijednu reč, ni ko je ona. Nadala sam se da mi vi možda možete pomoći.Pomislila sam da vi nekako možda znate zašto..." Prekinula je priču gledajući u Silvi dok je ponovostavljala mindušu u uvo.Sada su je te crne oči pekle, baš kao i Nikosove i prodirale pravo kroz nju. Silvi je osetila kako se slojevi islojevi pretvaranja Ijušte poput previše slojeva stare farbe. Ona zna. Ona me se seća. Dragi bože, hajde daprekinem tu laž. Dozvoli mi da joj kažem istinu.Ali nije mogla. Istina je nekako bila poput ogromnog kamena koji bi je ugušio ako pokuša da ga izbaci.Onda ju je još nešto pogodilo: Toliko dugo čuvam ovu tajnu da je nekako postala deo mene, poput mojekrvi i tela. Ako bih je presekla, bilo bi to kao kad bih ubila jedan deo sebe.„Volela bih da mogu da ti pomognem, dušo", još jednom je slagala, mrzeći sebe još više nego što je ipomislila da može, „ali mislim da ja ne poznajem tu ženu. Kažeš da te ja podsećam na nju? Pa, ja znamkako je to. Jednom sam upoznala jednu ženu i to me je skoro sludelo, izgledala mi je tako poznato, alinisam mogla da se setim odakle. Nikada to nisam ni saznala. O bože, čaj ti se potpuno ohladio. Daj

da tidodam još malo vrućeg."Rouz je svoju šoljicu stavila na poslužavnik koji je malo odjeknuo. „Ne... hvala vam." Izgledala je veomauznemireno. „Ja... moram da idem. Izvinjavam se što sam vam smetala. Što sam ovako upala u vašu kući.Ali, vidite, pomislila sam... Bila sam tako sigurna..."„Molim te, ne izvinjavaj se. Presrećna sam što si navratila. Ionako sam želela da ti zahvalim što si pomoglaRejčel. Bila si predivna."Dok su se spuštale niz stepenice, Silvi se molila da Rouz ne primeti kako se ona trese, kako su njene recilažljivo i neubedljivo zvučale.Dok su dolazile do dna stepenica, videla je pogled u Rouzinim crnim očima. Ti lažeš, te oči su govorile. Neznam zašto. Ali toliko mogu da vidim.Silvi je pomislila na mindušu od rubina koja se slagala s njenom-Setila se kako je pre mnogo godinaizvukla olabavljenu ciglu iz zida u dvorištu i iza nje sakrila mindušu. Poput semena, sada je pomislila, kojese ne posadi u zemlju i koje nikada neće da poraste.Baš u tom trenutku je poželela da legne na hladne pločice i umre.40.Posmatrajući kako Silvi odlazi do plakara po kaput, Rouz je osetila želju da je zgrabi i prodrma. Ovo jenjena šansa da sazna istinu, možda jedina šansa za to i ona joj je klizila iz ruke. Za trenutak će se završiti.Ona nešto zna, pomislila je Rouz, ali, neće to da mi kaže, do đavola. Izgleda da se plaši. Ali zašto? Koga biona mogla da se plaši?Razgledajući oko sebe dok je čekala kaput, Rouz je pogledala kroz otvorena vrata - u prostoriju koja jeizgledala poput muške radne sobe: izlizane kožne fotelje, starinska mapa i ogromne plakate opera izdvadesetih godina okačene po zidovima. Iznad kamina s masivnim mesinganim prekladama u obliku lavljeglave, nalazio se uljani portret mlade žene u plavoj haljini od sifona, s prekrštenim rukama na krilu. Iako jebila izuzetno bleda, ona kao da je zračila nekom toplotom i životom, kao da će da zakorači pravo u tu sobu.Rouz se zaintrigirano približila i prešla prag. Zaustavivši se ispred kamina, gledala je u portret žene zelenihočiju i kose poput lepršave svile. Onda je primetila još nešto, nešto maleno što sjaji ispod njenog uva,mindušu od rubina oivičenu zlatom u obliku suze. Umetnik je naslikao tako stvarno da je nekako izgledalakao da sjaji.Rouz je osetila vrtoglavicu, a srce joj je poskakivalo u brzim, kratkim udarcima, poput kamena koji skačepo površini jezera. To je ona... moj anđeo čuvar.„Ovo je radna soba mog muža", odjeknuo je Silvin glas iza nje. Zvučala je nervozno, usplahireno. „Svenjegove knjige, njegove kolekcije ploča... voleo je operu, vidiš i..."Rouz je primorala sebe da se okrene i suoči sa Silvi koja je stajala pored vrata. U njenim rukama se

nalazioRouzin sklupčani kaput. Bilo je nečeg čudnog u načinu na koji ga je držala, grlila uz sebe, primetila jeRouz, skoro kao da je kaput dete.„To ste bili vi." Rouz je jedva uspela da izgovori ove reci; kao da je sav vazduh izašao iz nje.Ona je to znala, naravno... ali ovo... da u stvari to vidi... tu mindušu. Savršeni pogodak. Bože, šta se todogađa?Osetila je kako joj krv juri direktno nagore poput ogromnog talasa koji se slama i tutnji joj u ušima.Posmatrala je kako Silvi ide jedan korak unazad, a zatim gubi ravnotežu, jer joj se članak iskrivio tako dase spotakla i morala je da se478Vrt lažipridrži za stočić sa strane kako bi se stabilizovala. Rouzin kaput joj je ispao iz ruku i prostro se poorijentalnom tepihu.Onda se Silvi uspravila, polako i pažljivo, kao neko ko je veoma star ili bolestan. Savršeno smirena iuspravnog držanja - izgledala je poput mermerne statue, ukrašene nejasnim sivkastim odsjajem koji seprotezao sa teških zavesa.Rouz je krenula jedan korak napred osećajući hladnoću u telu, kao da je hodala u vodi, u jezeru, a sada jeplivala u mestu. Osetila je kako joj se koža naježila a vena na vratu je počela divlje da pulsira.Nesvesna toga šta radi, Rouz je iznenada shvatila da je podigla ruku do uva i pokazivala na mindušu odrubina u svom uvu.Primetila je kako se Silvi trgla, kao da ju je neko udario. „Ko ste vi?" šapnula je Rouz.Silvi je dugo zurila u nju. Stajala je kao ukopana, nije treptala očima, poput divlje životinje koja se nadeispred farova automobila koji juri.Onda je rekla: „Ja sam tvoja majka."Glas kao da je nosio neki eho, kao da je govorila iz tunela.Šta je ona mislila? Rouz se osetila glupom. Silvi kao da joj je nešto govorila, nešto važno, ali kao da jegovorila kineski. Majka? Kako je moguće da ova žena bude njena majka? Ne. Nemoguće. Mora da je pogrešila.„Ne razumem", rekla je Rouz. Teško joj je bilo da govori. Usne su joj se zaledile, kao i lice. „Ja ne raž...moja majka... moja majka je mrtva..." „Da, Endži je umrla. Ali ne i tvoja prava majka. To sam ja, ja sam tenosila, ovde." Svoju bledu ruku je pritisnula na stomak. „Ja sam te rodila. A ti, bila si tako tamna... sva tacrna kosa, oči poput dugmadi... ali želela sam te... oh da, želela sam te. Ali Džerald, on bi onda saznao dasam volela drugog čoveka... i znala sam da bi me onda mrzeo, razveo se od mene." Silvi se tresla, a reci jeizgovarala divlje, nekako nepovezano, njeno lice je bilo bledo i izobličeno. „Onda požar... te noći je nastaopožar i... neka mi Bog oprosti, uzela sam Endžinu bebu umesto svoje. Umesto tebe." Svojim rukama jepokrila lice, a mršava ramena su se povila ispod tog crvenog pletenog džempera. „Rejčel", Rouz je

teškodahtala.Onda se kao u nekom blesku sve spojilo... to čudno osećanje koje je uvek imala u Rejčelinom društvu... daje Rejčel uvek nekako podseća-la na nekoga, ali nije znala na koga. Koga? A sada, o slatka bebo Isuse...sve vreme ispred mojih očiju, samo što ja to nisam mogla da povezem-Mari. Bože, da!lin Gudž479Rejčel, sa zlatnosmedom kosom, vrelim plavim očima, onako sićušna, baš poput Mari. Mlade, lepše Mari.Rouz je osetila neobičnu lakoću, kao da je neko podiže i kao da bez težine lebdi u vazduhu. Ovo nijestvarno... ovo se ne dešava...Ova žena, Silvi Rozental. Moja prava majka. Ne, to nije moguće.Pa ipak... nekako je istovremeno osetila da to mora da je tačno. U nekom skrivenom delu sebe mora da je tonekako znala. Onako kako u snovima znate neke stvari, stvari koje je inače nemoguće da znate.Osetila je da se raspada, iznutra, poput delova obojenog stakla u kaleidoskopu koji kružeći padaju iraspršuju se. Ali se spolja držala pribrano i staloženo. Nalet besa joj je napao srce poput mraza.Moja majka nije mrtva. Ona nije umrla u tom požaru... ona je samo otišla... ostavila me strancima... obože... ona me je NAPUSTILA...„Zažalila sam zbog toga", rekla je Silvi, spustivši ruke i pokazujući joj ispijeno, izmučeno lice. „Čim samto uradila, zažalila sam... želela sam da se vratim, da im kažem da je došlo do greške. Ali nisam mogla.Nisam videla nikakav drugi izlaz."„A moj otac? Ko je moj otac?"„Nikos Aleksandros. On je bio moj ljubavnik. Nisam mu za to rekla... ali on sada zna. I on te želi... više odbilo čega. I tada bi te želeo. Ali... vidiš, bila sam tako zbunjena i tako uplašena. Pogrešno. Sada to znam.Svih ovih godina nije prošao ni jedan jedini dan da nisam mr-zela sebe zbog toga."„Ali mogla si da se vratiš po mene... kada sam imala godinu dana, ili pet ili sedam godina." Hladnoća kojajoj je stezala srce se širila, stezala joj je prste na rukama, na nogama. Primetila je da napolju sneg padabrže, jače, kovitla oko prozorskog stakla uz cvrčavi zvuk. „A kada si došla u moju školu, zašto mi tada nisirekla?"„Samo sam želela da te vidim. Samo jedanput... da vidim kako si. Kako izgledaš." Silvin glas je zvučaopomalo hrapavo, a drhtavu ruku je prinela svom uvu, prisećajući se. „A onda nisam mogla da te pustim daodeš bez... bez nečeg što je moje."»Ali šta je sa mnom7.", kriknula je Rouz, zakoračivši još jednom unazad, dok su joj se kolena pomalotresla. „Ti si imala Rejčel, nije ti bilo potrebno ništa od mene."»Ne... ne, ne razumeš... ja sam te želela. Ali je tada bilo suviše kasno. Prekasno." Odblesci snega koji pada

su se ocrtavali na Silvinom mršavom belom licu. „Kako sam tada mogla da ti kažem? Ti bi pobegla odmene. Ne bi mi verovala. Ne bi me želela."480Vrt la-„Ali, nisi u pravu. Ja te jesam želela. Bila si mi potrebna... ili neko. bilo ko, ko će me voleti." Rouz je piljilau Silvi i posmatrala kako ona postaje još bleda. Setila se tog dana i kako je hladan vetar duvao kroz tanakkaputić, pa šok usled neočekivanog poklona - minduše od rubina, poput kapi svete krvi na njenom dlanu,poput Isusove kazne. O, da, i te kako ga se sećala. „Šta bi se desilo da si me tada priznala? Da li si sezaustavila zbog Rejčel? Šta bi se onda desilo s njom?"Silvi se uspravila kao da su neke nevidljive žice bile zakačene za nju, držale joj kičmu uspravnom, glavuvisoko. Na licu su joj se primećiva-le suze koje je pokušavala da potisne.„Neću te lagati", rekla je Silvi, „Dovoljno sam lagala. Volim Rejčel kao da je moja. Ne bih nje mogla da seodreknem čak ni da..."Rouz je osetila kako je nešto u njoj puklo. Sjurila se napred — u tom novom prividno bestežinskom stanju,kao da je preskočila sobu jednim ogromnim korakom - zgrabila je Silvi za ramena, dok su joj se palčevižarili u nežnu kožu ispod njene osetljive ključne kosti. Mogla je da oseti Silvin parfem, blagog cvetnogmirisa, nekako sladunjavog, koji ju je podjednako ispunjavao očajničkom žudnjom i besom.„Čak ni da šta? Da je tvoje rođeno dete? Da li si to nameravala da kažeš? Da li je tako?"Silvi nije ni pokušala da se pomeri. Samo je tako stajala, mlitavo, oklembešenog tela, a njene ogromnezelene oči su potpuno natekle.Polako je odmahnula glavom, a taj pokret je pokrenuo jednu suzu. Kotrljala joj se niz obraz, padala nizbradu i pala na Rouzin zglob.Onda je Silvi nju držala, rukama joj je obuhvatila lice... tim hladnim rukama koje su šokirale Rouz svojomhladnoćom. Jedan večni trenutak su tako stajale, spojene i u tišini. Jedini zvuk je bilo lupanje Rouzinogsrca.„Svih ovih godina..." Silvin drhtav glas je utihnuo. „Da te dodirnem... oh, samo da te dodirnem... bašovako... dete moje... kćeri moja..."Rouz se naglo odmakla, a talas besa koji je unutar nje tinjao, isplivao je napolje.„Ne!" viknula je. „Ne! Nisi me tada želela... nikada me nisi želela... ostavila si me tamo poput... kao da sampseto ili mače. Celog života sam se osećala kao da nisam deo svoje porodice. Ili bilo čiji deo. Moja rođenababa me je mrzela. Ona je uvidela da sam ja drugačija... i mislila je da je moja mama Endži ta koja ješvrljala okolo. Krivila me je za smrt svog sina. A ti si mislila da šugavi račun u banci može sve to danadoknadi? Oh da, znam takode i za to. Mora da si to bila ti. A čak ni tada nisi imala petlje da se predstaviš

svojim imenom."Ailin Gudž481„Nisam mogla. Ali sam želela da ti nešto dobiješ..." „Ti mi nisi dala ništa. Ne, čak i manje od toga. Togdana u mojoj školi, izgledala si poput nekog prelepog sna i pružila si mi nadu. Ali to je bila lažna nada.Beskorisna. Poput ove minduše. Da li si ikada zastala da razmisliš kako je beskorisna jedna minduša? Još jegore od toga... ona je podsetnik onoga čega nema."Silvi je stavila ruku na svoje srce, a lice joj se zgrčilo u grimasu kao da je u stravičnim bolovima. Lice joj jebilo vlažno. „Žao mi je... tako žao", gušila se. „Nisam to mislila... nikada nisam želela da te povredim..."„Kako si mogla da me povrediš? Nisam te ni poznavala." Rouz je osetila slan ukus na vrhu svog jezika;svakog trenutka i ona može da zaplače.Sagla se da bi podigla svoj kaput s poda. Krv joj se sjurila u lice. Tragovi svetlosti su joj igrali pred očima iza trenutak su je zaslepeli. Onda joj se vid razbistrio i krenula je ka vratima. „Do viđenja... majko" „Čekaj!Ne možeš da ideš. Ne sada... ne dok... čekaj, molim te!"Silvin glas je dozivao nazad i bio je poput odjeka u njenoj glavi. Odjek nekog drugog vremena. Mogla je daoseti, baš kao i onog dana, kako joj ruke i noge postaju nekako otežale, usporavaju je sve dok ne može dase pomeri. Baš kao i tog zimskog jutra u školskom dvorištu, ona se okrenula beznadežno uhvaćena u zamkutog glasa.Glupo. Odlazi odatle! Ali je samo stajala i prezirala svoju sopstve-nu slabost. Čak je i sada žudela za nečimšto nikada neće moći da ima. Majčinskom ljubavlju. Bilo je prekasno za to. Da joj je samo Silvi za to reklaranije... da ju je samo volela više od Rejčel.„Imam nešto za tebe", rekla je Silvi. „Čekaj."Rouz je želela da potrči... ali ju je nešto tu zadržalo, Silvi koja je bila tako bleda i nekako prozirna da jeizgledalo kao da svetluca, a na licu je imala izraz mučenja i bola.Sada je Silvi ta koja je potrčala... protrčala kroz sobu, a zatim je iznenada širom otvorila prozore iza teškihzavesa. Rouz je osetila nalet ledenog vazduha i videla kako pahuljice padaju i hvataju se za somot-skenabore zavesa.Tresući se, Rouz je gledala u belinu iza tih otvorenih prozora. Videla je baštu. Baštu ispod sve te beline.Ogoljeno žbunje. Drveće s gomilama snega u svojim krošnjama. Zapletenu vinovu lozu pored udaljenogzida od cigli.482Vrt lažiSilvi je sada gacala kroz tu belinu, ne mareći za hladnoću, nije se čak ni potrudila da zgrabi kaput, ili

džemper. Rouz je posmatrala Silvi kako se bori, napola sapliće na stepenicama koje vode dole, a njene visokepotpetice ostavljaju rupe na puteljku prekrivenom snegom.Sveta majko božja... šta to ona radi7. „Silvi!", zvala je Rouz.Ali vetar kao da je gutao njen glas i bacakao ga negde drugde.Ogrnuvši se kaputom, krenula je za Silvi dok ju je hladnoća prožimala, štipala je, pahuljice joj šibaleobraze, usne poput hladnih zrnaca peska.„Silvi!", viknula je probijajući se klizavim puteljkom. „Šta to radiš? Smrznućeš se!"Ali Silvi kao da je nije ni čula... ili je nije bilo briga. Čkiljeći zbog snega koji je padao, ona je išla ka ziduod cigli. A sada je golim rukama noktima grebala jednu od cigli.Približivši se, Rouz je primetila da su Silvine ruke pomodrele od hladnoće, da je polomila nokte na kojimasu se videli tragovi snega i izmrvljenog maltera. Mršava leda su se povila dok je besno grebala i vukla.Tamnocrvene mrlje su se isticale na njenom bledoplavičastom licu.„Silvi, za boga miloga!" Rouz je pala na kolena u sneg pored svoje majke, jecala je i očajnički želela da jezaustavi. Nije mogla da podnese nijedan momenat svega ovoga... da vidi Silvi ovakvu... pomodrelu odhladnoće, skrhanu i uplakanu... kako grebe zid.Rouz je obavila svoj kaput oko nje, dok je hladnoća bockala noge i ruke poput oštrih bodlji. Šta Silvi ovdetraži?Cigla koju je Silvi vukla je iznenada popustila u oblaku crvene smrvljene cigle i prašine. Zatim je Silvistavila ruku u rupu koja je iz toga zjapila i izvukla nešto umotano u prljavo parče plastike. „Vidiš! Ona jeovde!" trijumfalno je jecala.Iscepala je plastiku, a ispod toga, udobno smeštena u parčetu trulog somota nalazila se jedna minduša.Minduša od rubina koja se slagala s onom u Rouzinom uvu. Sjajna i neoštećena, kao da je Silvi skinula sasvog uha pre samo nekoliko trenutaka.„Evo je." Silvi joj je pružila, baš kao što je uradila pre mnogo godina. AH je sada njena ruka bila mršava iprljava, a nije imala ni elegantnu rukavicu.Rouz je osetila kako joj se srce prevrće, iznova i iznova, kao da se kotrlja niz strmu nizbrdicu.Majko...Ailin Gudž___________________________________________483Osetila je kada je pružila ruku... i dodirnula mindušu. Ova žena koja pred njom kleči nije bila anđeo čuvar,već neko potpuno stvaran... i neko ko je takođe nešto želeo od nje...Da li ona ima nešto da ponudi? Da li može sebe da natera da joj°рГрге nego što je znala odgovor, Rouz je uzela Silvi za ruku. Osetila je kako se Silvini kruti prsti preplićus njenim, stežu u stisak, a minduša od rubina joj se, poput oštrog trnja, zabija u dlan._Ja te ne znam, pomislila je Rouz, ali to želim. Želim da pokušam.„Hajdemo unutra", nežno je rekla.41,Rouz je sela pored prozora i gledala napolje. Shvatila je da mora da je tako sedela neko duže vreme,

jer jeprimetila da se sada smrklo a sneg je još jače padao; ispod svake ulične svetiljke nalazila se manja gomilapahuljica. Trotoar je bio potpuno pokriven belim snežnim tepihom i po sredini izbrazdan tragovima stopala.Ovaj novi sneg pokriva prljavštinu i đubre, izgleda kao da je grad pretvorio u sveže belo platno, neku novupovršinu na kojoj predivna slika može da nastane. A ja? Hoće li se moj život sada promeniti? Nabolje,možda?Osetila je ukočenost. Koliko dugo ona sedi ovde? Sigurno satima. Otkad je otišla iz Silvine kuće, izgledakao da je potpuno izgubila ose-ćaj za vreme.Prisetila se čitavog tog popodneva koje je provela u velikoj kući na Riversajd drajvu i udobno se grejalaispod ćebeta od mohera, sklup-čana na sofi pored vatre koja je svetlucala. Pijuckala je slatkasti porto ipričala... pričala Silvi sve čega je mogla da se seti o svom životu. Na-glas se sećala kako ju je nana, izgodine u godinu, mučila i omalovažavala. Rouz je osetila kako iz nje izbija ogroman bes, mnogo veći negošto je mislila da nosi u sebi. Ali, ono što se takode isticalo, bila je njena snažna ljubav prema Mari, i da, čaki prema Kler. Ispričala je Silvi sve o Brajanu, kako ga je toliko godina i volela i mrzela, a takode mrzela iRejčel.Silvi je bila uporna, njena pitanja su otkrivala glad za saznanjem o svemu; Rouz je polako osećala kakobriše poslednje tragove svog prezira dok je pričala i pričala, osećajući se sve lakše, sve slobodnije, sve dokje glas konačno nije izdao. Zatim se naslonila na sofu s mekanim jastucima osećajući se preumorno da ištaviše kaže.Dugo vremena nakon toga su obe ćutale. Rouz je samo čula pucke-tanje vatre i zvuk snega koji pada naprozore. Za jedan predivan trenutak, dozvolila je sebi da zamisli kako bi bilo da je odrasla u ovoj kući. Usvojim mislila je bila vrlo mlada, dovoljno mlada da može da se sklup-ča u Silvino toplo krilo i nasloni nanjene mekane grudi.Onda joj je Silvi prišla i uzela je za ruku. „Postoji nešto što moram da ti kažem, draga." Ozbiljnost uSilvinom glasu je naterala Rouz da se ukruti - šta god da je to bilo, ona nije želela da čuje. „Ne očekujemda ti to razumeš, ali nadam se da ćeš makar da pokušaš." Silvi je zastala, ali je sada tišina postala nekakopreteča. Staje to? Šta ti želiš od mene?485,Reč je o Rejčel" nastavila je Silvi, skrenuvši pogled ka vatri.Rouz je osetila kako se u njoj ponovo javlja ozlojedenost. Do đavola, ovo je njen dan! Rejčel je imala njuza majku celog svog života, plus svaki drugi mogući luksuz. Zašto joj Silvi uništava jedan dan života u

kojem je Rejčel uvek uživala?„Šta sa Rejčel?", pitala je, osećajući kako joj se bes razaznaje u glasu.„Oh, Rouz. Zar ne vidiš kako bi sve ovo moglo da je povredi, ako bi saznala da ja nisam njena pravamajka!?" Silvi je duboko uzdahnula, zatvorivši oči za trenutak kao da je u bolovima. „Pa ipak, kako moguda tražim da ti lažeš za mene? Nemam nikakvo pravo na to, znam. Već sam te naterala da prođeš krozužasne žrtve. Ali molim te, prekli-njem te, pre nego što nešto uradiš ili kažeš, moraš pažljivo o tome darazmisliš, izmeriš mogućnosti. I nemoj... nemoj na kraju da kažnjavaš Rejčel zbog mog zločina prema tebi,zbog nečeg što sam ja uradila."„Nikada nećemo da kažemo Rejčel. I ona će da nastavi da živi u svom mitu, a onda, gde se ja tu uklapam?"povikala je Rouz, osećajući se prevarenom, poput deteta kome je neko upravo dao predivan poklon,izvanredno umotan, a onda ga otrgo pre nego što je moglo da ga otvori.Silvi ju je stegla za ruku. „Oh, Rouz! Bože, ne, niko ne može da ti vrati ono što sam ti ja oduzela. Rejčelsigurno ne može. I zato ti i ja... mi moramo da pokušamo da počnemo odavde. Od sada, ovog minuta, ovogdana. Kao prijateljice. Ono što osećamo, ono što znamo neće promeniti ako se uzdržimo od izgovaranjaistine naglas."Laži, laži, još laži, nameravala je da se brecne na nju. Ali je nešto - nije bila sigurna šta - zadržalo Rouz odtoga. Nije rekla ni „ne" ni „da", samo da će o tome da razmisli. Umorno je zagrlila Silvi i pokušavala dazapamti osećaj dodira Silvinih nežnih kostiju ispod mekanog džempera od kašmira, blagog, slatkastogmirisa njenog parfema. Onda je Rouz otišla, a deo nje se pitao da li će ikada više da vidi Silvi i da li se sveto zaista dogodilo.Ali sada... dok je sedela kraj prozora i o tome neprestano razmišljala, Rouz je uvidela pravednost Silvinemolbe. Kakav je zločin Rejčel počinila? I nije li ona već dovoljno propatila sa suđenjem? Ne, to ne bi bilo uredu.Pa ipak, deo nje - povredeno dete koje je čučalo duboko u njenom srcu - želeo je da povredi Rejčel, nekakoje kazni zbog svih stvari koje je imala, zbog ljubavi koja je trebalo njoj da pripadne. Taj isti deo nje je znaoda će do kraja života da bude kivna na Rejčel.486Vrt lažiAli je Rouz želela Silvi, ono što joj je nudila - njeno prijateljstvo, a možda će jednog dana da se rodi pravabliskost, pa čak i ljubav. Ona nije mogla da ovo raskrinka, da strahovito zbog toga povredi Rejčel i ondaprihvati Silvinu neiskrenu ljubav. Ne bi mogle ništa tako da započnu.Vetar je drmusao prozor. Rouz je pogledala dole i primetila jednu usamljenu osobu kako ubrzano hoda po

zasneženom trotoaru, pognutu i zabijene glave u kaput. Čovek je izgledao tako usamljeno, odse-čeno odsveta dok mu je sneg padao na ramena; onda je pomislila na sebe kako je i ona usamljena.Iznenada je strašno poželela Maksa, da svoje ruke obavije oko nje, zagrli je, stegne je uz sebe, žudela je daoseti njegov miris, topao, grub i nekako muževan. Osetila je strašan bol. On večeras odlazi za Los Andeles.Verovatno je već otišao.Glupačo, unutrašnji glas joj se cerio, Maks te nije napustio. Ti si ta koja ga je ostavila.Onog dana kada sam ga pronašla kako raščišćava svoju kancelariju, zašto mu tada nisam rekla da ga volim?Mogla sam. Da lije to bio moj glupi ponos?Ili je to bilo nešto drugo? Da li se ona plaši da se približi Maksu? Šta ako je Maks povredi onako kaoBrajan?Ali, ja ne želim više da budem sama. Postala je svesna toga, jasno i glasno poput zvonjave zvona.Toliko dugo se osećala usamljenom, nekako izolovanom od svega, ali sada to više nije želela. Želela jeMaksa. Želela ga je više od Silvi, više od bilo čega.Možda... možda još uvek može da ga stigne.Rouz je osetila kako joj je srce poskočilo. Skočila je i pojurila u kuhinju. Osam sati, videla je. On idetaksijem, dakle, još uvek možda ima vremena.Rouz je zgrabila telefon i pozvala. Molim te... molim te, budi tamo Maks.Do đavola, on se ne javlja na telefon. Čekala je i pustila da zvoni i zvoni. Želela je nešto da lupi, da udari uzid. Nije bilo pošteno. Suze su joj navirale na oči, grlo joj je nateklo i skoro se gušila u suzama.Setila se da mu avion poleće tek u deset. Svuda po kancelariji je poslao svoj raspored, u slučaju da jenekome potreban. Let Junajted er~ lajnza, aerodrom Džon F. Kenedi, deset uveče, a svaka od tih reci joj seurezala u pamćenje. Po ovom vremenu let je verovatno odložen, pa ako požuri, možda i uspe da ga stigne.Mlin Gudž487Sada je čeprkala po ormanu, zgrabila je čizme za sneg, nabacila svoj topli kaput i borila se oko dugmadi.Pogledaj me! Već drhtim, a nisam još ni izašla napolje!Skoro odmah je uspela da uhvati taksi, ali je na autoputu za Long Ajlend saobraćaj bio u zastoju. Opsovalaje sneg i kamione koji svima zakrčuju put, i komunalce koji prave još veću gužvu na putu i koji bi trebaloda znaju to pre nego što izađu po ovakvom vremenu. Bože svemogući, ovim tempom nikada neće stićitamo. Zurila je u svoj sat. Sada je bilo devet. On će uskoro da se ukrca. Molim te. Ona ne može da dozvolida ode... a da me ne... ne. može... Molim te Maks... molim te, budi tamo!Nakon užasne gužve na putu, stigli su do terminala kompanije Ju-nion. Automobili su se u dva, pa i tri nizaparkirali na prilaznoj rampi. Unutra je bila gomila ljudi koji su okruživali pultove za čekiranje, pre-punilisvako sedište u čekaonicama, čak su sedeli na podu, zakrčivali prolaz ka izlazima i udarali je svojim

prtljagom. Na desetine letova je otkazano.Bože, molim te... neka Maksov bude jedan od tih. Pogledom je prešla po izlazu za ukrcavanje i brzoprimetila Let 351, Los Anđeles, 10.05, izlaz 12. Prema satu, to joj je ipak dalo šest minuta.Dok joj je srce ubrzano lupalo i krv se sjurila u slepoočnice, Rouz je trčala, probijala se kroz gomilu, skorose zakucala u krupnog crnca koji je ukrcavao ogroman kofer, i umalo je oborila dete. Nizali su se izlazi svećim brojevima: četiri, sada šest, sedam, devet...Dvanaest. Izlaz dvanaest. Disala je ubrzano, ali je ipak uspela da prođe kroz pult i uđe u čekaonicu. Vratakoja su vodila ka avionu su bila zatvorena. Ali možda ipak uspe da se dalje probije... možda.Onda je Rouz videla. Kroz ogromno pločasto staklo, ona je primetila crvena treperava svetla i avion kojipoleće.Ćelo telo joj je postalo teško, noge kao da su nekako padale na pod, a srce postalo teško poput olova.Maks... o, Maks!42.Maks je izvukao ruku iz rukavica i pritisnuo interfon po drugi put. Hriste, šta je on očekivao? Šest sati jeujutru. Ona mora da spava. Jedva da je svanulo.On jednostavno treba da ode, da nastavi dalje. Glupo je što je uop-šte ovde došao. Nema svrhe. Morao je dauhvati avion.Maks je osećao hladnoću na stepenicama od snega koja se uvlači u njegove donove. Ruke su mu utrnule.Tokom noći je sneg prestao da pada; prehladno je za sneg. Mora da je temperatura bila dosta ispod nule.Dok je izdisao, u hladnom, sivkastom vazduhu su se videli beli magličasti oblačići.Pošto je pritisnuo interfon po treći put, najzad je shvatio. Rouz neće da odgovori. Jednostavno neće. Moždačak nije ni u kući. Srce mu je potonulo. Dok se spremao da ode, nešto je preturao po koferu.Teško gacajući po zavejanim stepenicama, iznenada se setio. Bože, pa on još uvek ima ključeve. Danima jenameravao da ih vrati, ali je nekako to uvek zaboravljao.Zavukao je ruku u džep i izvukao privesak s ključevima. Da, još uvek su tu. Rouzini ključevi. Osetio jenalet radosti za koji je znao da je prosto smešan.Za nekoliko trenutaka se popeo do njenog stana, okrenuo ključ, osetio bravu kako se pomera, a zatimpolako otvorio vrata. Najtiše što je mogao spustio je kofer odmah pored vrata.Maks je tu stajao, a srce mu je bubnjalo i doprlo čak do grla. Glupane, koga ti to zavaravaš? Nisi ovdedošao da se sa njom oprostiš. Još uvek se nadaš, zar nije tako?Hriste, zašto on to nikako da shvati? Koliko puta je Lusi morala da otme fudbalsku loptu Čarliju Braunupre nego što se on opameti?Ne, ovo je smešno.Ali ipak, kako on može da ode a da se makar ne pozdravi s njom?Istina, da vreme nije toliko loše i da ga Manki nije molila da krene kasnijim letom, do sada bi već bio naBeverli hilsu.

Ali ovaj let je tek za dva sata. Pa je pomislio: Zašto da ne?Maks se na prstima kretao po dnevnoj sobi. Jutarnje svetio, koje se odbijalo od snega nakupljenog okoprozorskog okna, činilo je da sve nekako izgleda svetlije, mnogo svetlije od šest sati ujutru. Primetio jegomilu odeće na stolici a tu pored i par čizama bačenih na pod. MoraAjlin Gudž489da je kasno došla kući, prekasno da bi se potrudila da okači kaput. Da li je moguće da je bila na sastanku? Snekim momkom? Osetio je blagu mučninu - Hriste, ona možda nije sama u spavaćoj sobi. Iznenada je ostaobez daha, kao da ga je neko isisao iz pluća.Polako je ušao u njenu spavaću sobu. Bledo svetio je dopiralo kroz roletne, podelivši sobu na nejasne prugekoje su svetlucale po mesin-ganim kuglama na krevetu. Pogledao je u figuru sklupčanu ispod pokrivača.Sama, da, hvala bogu. Osetio je kako mu se vazduh ponovo vraća u pluća.Zurio je u Rouz koja spava, gledao kako joj se grudi podižu i spuštaju i blago remete mirnoću pokrivača.Lice joj se podelilo na dve polovine, svetlu i tamnu, a kosa je bila poput crnog oblaka na jastuku. Bože, onaje prelepa. Srce mu se slamalo a oči se napunile suzama. „Rouz." Dodirnuo joj je ruku. „Rouz, probudi se."Samo mi dozvoli da se s tobom pozdravim, a onda obećavam da odlazim iz tvog života.Sutra u ovo vreme će se kretati autoputem Santa Monika. Tamo je dvadeset dva stepena, Geri mu je sinoćto rekao preko telefona. Dvadeset dva stepena! Odvešću te do Venecije, rekao je, nećeš poverovati svojimočima. Devojke u bikinijima koje po trotoarima jure na roleri-ma. Maks, ovde ćeš uspevati i u hladovini.Da, pomislio je Maks, zajedno sa svim onim ostalim patetičnim muškarcima, s raskopčanim košuljama dopupaka, zlatnih kajli oko vrata koji jure za devojkama upola mlađim od sebe.Ali, šta ako je sve što ja želim ovde?Ali, ona te ne želi, Makse, ti starkeljo. Zato je bolje da nastaviš dalje, pre nego što se potpuno izblamiraš.Ne, samo da se na brzinu od nje oprostim. Moram to da uradim. To je advokat u meni. Sve mora da imasvoj početak, sredinu i kraj. Završetak.Nekoliko godina ćemo sigurno razmenjivati čestitke za Božić i možda ću da svratim kod nje u kancelarijukada sam u gradu. Do đavola, ona će jednog od ovih dana da se uda i pozove me na venčanje. Ali, ovde jasilazim, na poslednjoj stanici.„Rouz", ponovo je promrmljao, piljeći u nju i upijajući njeno lice u svoje sećanje. Tako čvrsto je spavala danije imao srca da je stvarno probudi. Verovatno je mrtva umorna, sirota Rouz.U redu, možda je ovako bolje... da odem pre nego što ona sazna da sam bio ovde.„Zbogom. Nedostajaćeš mi", prošaptao je Maks.490Vrt laži

Osetio se bespomoćno, kao i svih onih noći pre mnogo godina dok je stajao i posmatrao svoju ćerku ukolevci - Isuse, mogao je satima da posmatra Manki dok spava, toliko je bila slatka za gledanje - znajući dabez obzira koliko žarko on želeo da je odbrani, da je zaštiti unutar svoje ljubavi otporne na metke, doći ćevreme kada će ona da se osamostali i ostavi ga da stoji na ivici.Srce mu je sve više tonulo a suze pekle njegove oči. „Aha... da." Poljubio je u te njene opuštene usne.„Vidimo se, mala."Bio je kod vrata, na izlazu iz njene sobe, kada je čuo Rouzin hrapav glas: „Makse? Jesi li to ti?"Okrenuo se, a srce mu je podrhtavalo. „Ja sam. Zao mi je što sam te uplašio."Ona je sada ustala, potpuno razbuđena, a ogromne tamne oči je sa zaprepašćenjem uperila na njega.„Makse, šta ti radiš ovde? Trebalo bi da si u Los Anđelesu!"„Mandi se brinula da letim po onako očajnom vremenu, pa sam joj rekao da ću da sačekam dok se ne smiri.Sada sam krenuo na aerodrom. Samo sam svratio da se s tobom pozdravim... i ostavim ti ovo." Skinuo jeključeve sa priveska i stavio ih na sto uz prigušeni zvuk. „Nemoj da ustaješ. Nemam mnogo vremena."Naterao je sebe da se na-smeje. „Kalifornijo, eto mene, kao što pesma kaže. Hej... hej, šta je ovo? Šta je svodopadom?"Rouz je, u izgužvanoj flanelskoj spavaćici, iznenada skočila iz kreveta, s tom divljom kosom koja joj ještrcala svuda oko glave a suze su joj tekle niz obraze. Ona je sada blokirala vrata, s rukama na kukovima.„Ne možeš da ideš! Neću te pustiti!" Maks je zaprepašćeno gledao u nju.„Čuo si me, Makse Grifme! Ti ne ideš nikuda, ne, bez mene ne ideš!" Na obrazima su joj se videle crvenebrazde od spavanja a oči su joj se caklile.Tračak nade se pojavio u njemu i blago se nasmejao. Maks je shvatio da sada može da se pomeri, pa jesobu prešao u dva koraka i zgrabio je za ramena.„Rouz, jesi li luda?"„Čuo si me. Ja idem s tobom."„Da li ti nešto sanjaš? Zašto, do đavola, ti želiš da ideš u Kaliforni-ju?"„Zbog grejpfruta."„Rouz... ti činiš veli..."Ajlin Gudž491„Smoga. Džakuzija. Autoputeva. Ronalda Regana..."„Da li si potpuno..."„Zbog tebe."„Šta si rekla?"„Zbog tebe." Sada se smejala. „Volim te, Makse. Ne mogu ovde da ostanem ako tebe nema."Sada je nada u njemu počela da cveta... potpuno je procvetala. „Mislim da sam ja taj koji sada sanja."„Volela sam te od samog početka, mislim, samo što to nisam ranije shvatila. A kada sam pomislila da je zanas prekasno, kada si mi rekao da se seliš u Los Anđeles... oh, Makse, je li prekasno?"„Da li to stvarno misliš, da kreneš sa mnom?" Ona se široko nasmejala, ali je primetio da su joj se

ugloviusana tresli. „Čula sam da džakuzi čini čuda za ljubavni život i seks. A baš slučajno volim grejpfrut."Maks je u nju zurio osećajući se kao da mu je neko pomerao tlo pod nogama. Zatim sleće uz lomni tresak.Isuse, o Isuse, on je već dvadeset godina bio na pogrešnom putu, a eto, ona se iznenada pojavila, poputfatamorgane koja blista na horizontu i obećava hladnoću i slatku vodu na kraju tog usamljenog puta. Bože,može li u to da poveruje?Polako se nečeg prisećao, dopiralo je iz podsvesti. Imao je šesnaest godina i tako je želeo da kupi svoj autoda je ćelo leto radio na liniji za pakovanje cementa u cementari Nju Džerzija. Svake večeri je kući dolazio uoblaku prašine, s bljutavim ukusom cementne prašine u ustima koja nije mogla da se ispere čak ni kada biprao zube sve dok mu desni ne bi prokrvarile. A zatim je došao septembar mesec kada je uštedeo četiristodolara i mogao da kupi auto. O Isuse, kakva je to bila krntija od kola! Auto iz 1941. godine, odvratnezelene boje koja liči na iz-bljuvak. Nagrizena od rđe i prepuna starih vešalica. Njegova majka je zaplakalakada je auto dovezao kući i parkirao ga ispred. Ali, radio je prokleto dobro. Nije mogao da se poredi s indi500, ali se kotrljao. Trošio je vrlo malo benzina. Hriste, kako je voleo taj auto! Bio je bolji od gane novogtanderbirda koji je kupio nakon završenih prava i svih ostalih automobila koje je nakon toga imao. Sada jepomislio da razume zašto, uprkos svih mana koje je auto imao, jer ga je baš takvog voleo.On ga nije samo kupio, već je o njemu sanjao. Zamišljao je baš kao što neki poremećeni tinejdžer zamišljaAli-babu, iz cementne prašine i sanjarenja. Znao je tada i zauvek, dok je sedeo iza naprslog volana togstarog auta, da ćeš ako nešto žarko želiš, to i da ostvariš.492Vrt lažiMaks je zatreptao pokušavajući da se usredsredi na Rouzin lik i bilo je kao da posmatra sitan svemirraznovrsnosti, nežne plave vene na njenim slepoočnicama, svaku tamnu kovrdžu na kosi, tragove svetlo-stiu njenim tamnim očima od kojih joj šija pogled.Ruku joj je približio uz lice, otvorenih dlanova, ne dodirujući je, ali dovoljno blizu da ona oseti njihovuvrelinu. Rouz se nagnula ka njegovim dlanovima, zatvorila oči, a svilenkasti dodir njene kože na jagodicamaje učinio da se oseti kao da vozi kolica po novoj travi, da ga ostavljaju bez daha, uzbuđenog ipogođenog srca. Nije nikakvo priviđenje, rekao je sebi. Ne, ona je, baš kao i on, još jedan umoran putnikkoji je došao kući.„Pod jednim uslovom", rekao je, dok mu je glas bio hrapav od emocija.„Pucaj", promrmljala je.„Udaj se za mene."Potpuno je otvorila oči. Osmeh joj se pojavio na licu. „Hoću. Mislim, da. Hoću. Da li je to odgovor

na tvojepitanje ili želiš da nastavim dalje?"„Aha", rekao je. „Samo nastavi. To mi se dopada da slušam."Zabacila je glavu, smejala se, ruke je široko i uvis raširila, iskrivila je vrat, dok joj je naelektrisana kosaklizila s lica i vrata.Baš tada je primetio - minđuše. Dve identične u obliku suze, koje joj sjaje u ušima.EPILOGSilvi se zavalila u udobnu stolicu pored kamina i za trenutak uživala u tom mekanom somotu. Izula jecipele i pustila da joj glava padne na puniji naslon za glavu. Kroz izgravirane staklene panoe na vratima ugostinskoj sobi, mogla je da primeti kako se senke pomera-ju - kako ljudi iz ketering servisa raščišćavajuprazne čaše, pepeljare i tanjire.Osetila se umorno, ali je to bio zdrav umor. Kao kad aranžira ruže u svojoj najboljoj voterford vazi nakonteškog jutra i čupanja korova na vrelom suncu.Dopalo im se. Svima. Ono što je Nikos uradio od ove kuće-straćare. Šta sam ja uradila. Rekli su da je točudo.Negde na stepeništu je mogla da čuje slabašan ženski glas i duboki zvonki Nikosov odgovor koji sepozdravlja s poslednjim gostom. Tako-de je čula zvuke iz kuhinje tačno ispod sebe, jednolično pevušenjeja-majskog govora, česme koja teče, sudova koji se peru.Silvi je podigla noge u čarapama na ukrašen tronožac. Osetila je delimičnu sramežljivost kada je pomislilakako je besramno uživala u večernjim hvalospevima, kojim su je ovenčali poput krune od lovorovog venca.A zašto i ne bi? Ona jeste to zaslužila.Osvrnula se po gostinskoj sobi, koja je blago upijala nežno svetio vatre koja se gasi i po prvi put je uvidelanjenu savršenost - bez snažnih prisećanja na nekadašnje napukle zidove, tavanicu koja visi, gomilu građe ikofu s farbom. Ponos i zaprepašćenje su je obuzimali i osetila se nekako ohrabreno.Veličanstvena, da. Ali takođe i nekako intimna - što ima prednost.Kako je bila u pravu kada je odabrala ove svetle tonove za neujednačene vence od mahagonija oko vrata iprozora, vilijam moriš dezen u najsvetlijoj srebrnastoj boji a za tavanicu s vencima od gipsa u obliku ružanežne pastelne boje! Umesto teškog pogrebnog pliša, odabrala je zavese nežne boje limuna, s raznovrsnimšarama koje su tu da upijaju sunčevu svetlost. I tek tu i tamo poneki svetli akcenat: crveni lakirani kineskikredenac za čaj, upečatljivo luj XV pozlaćeno ogledalo između dva visoka prozora a iznad kamina ljiljaniDžordža O'Kifa.Ja sam ovo stvorila. Nešto na šta mogu da budem ponosna. Oh, mama, volela bih kada bi ovo mogla davidiš...494Vrt laži

Na visokom pozlaćenom ogledalu, Silvi je primetila svetlucavi odraz boje ćilibara vitke žene koja nosihaljinu od krepa plavičaste boje, a svetla kosa je zakačena sa dva stilska srebrna češljića. Na toj ženikrupnih zelenih očiju poput mora, ogledao se duboki mir.Posmatrala je svoj odraz osećajući se distancirano, kao da gleda svoj naslikani portret. Zaprepastila se zbogte dostojanstvenosti i samoodržanja.„Odlučila si, zar nisi?" šapnula je sebi, udišući miris parfema i cigareta koji se još uvek osećao.Da. Konačno. Znala je kako želi da provede ostatak svog života. Ni-kos je postajao nestrpljiv. Suviše dugoje sve to odlagala. On je zasluživao odgovor, iako je bolelo da pomisli na sve što će da žrtvuje.Ali, svaki izbor ima svoju cenu. A ko to zna bolje od mene?Pomislila je na onu davnu noć - dim koji je gušio, strah, vrele plamenove i kada je, nakon što je umotanubebu imenovala kao svoju, morala da živi s tim izborom. Ali, hvala bogu, više nije bilo tako bolno. Ona jepronašla svoje dete, svoju Rouz. Ona je pravu opasnost držala u svojim rukama. Nikada više neće dadozvoli da je nešto odvoji od Rouz, ne u potpunosti, ne čak iako je Rouz u Kaliforniji. Često će je posećivati.Već je jednom avionom otišla tamo. A ovog leta se ona udaje. Ići će i za neke druge prilike.Nikos je takode posetio Rouz, baš pre dve nedelje. Kući je doneo fotografije i sve joj ispričao, o svakomdetalju njihovog susreta, o čemu su razgovarali, šta su zajedno radili.Silvi je konačno mogla da gleda unapred, umesto tog stalnog osvrtanja u prošlost. Ona može da krene dalje,posveti više energije poslu.Pomislila je na mesto u Marej hilu koje je prošlog meseca kupila, straćaru... još u gorem stanju od ove kućeu kojoj se nalazi.Sada je dane provodila gazeći po šutu u potpuno raskrčenim sobama, sa slatkorečivim inspektorima izOdeljenja za uređenje, brojala unošenje pločica i građevinskog materijala, cenkala se sa izvođačima. Ali ćese i ti grubi radovi jednom završiti, a onda će ona moći da započne s onim delom koji najviše voli -završnim poslovima uređivanja. Svaku sobu je posmatrala poput praznog platna koje čeka njenu četku.Kako ju je to samo uzbuđivalo! Ujutru bi popila solju kafe a zatim odjurila u D&D po uzorke tapeta imaterijala, do prodavnice za osvet-Ijenja ili ogromnog skladišta koje je pronašla u Red Hoku prepunog industrijskihostataka - kamina, prozora s vitražom, starinski obojenih vrata.Ajlin Gudž___________________________________ 495A zatim bi na kraju dana usledila njena nagrada, vrela kupka, čaša serija i mirna večera. A najbolje odsvega je što je to vreme provodila s Nikosom — svojim prijateljem, ljubavnikom, partnerom. On će da budepredivan muž. Kada bi samo...Silvi se prepala od zvuka ogromnih teških vrata koja su se zatvarala.„Izgledaš tako opušteno, pomislio sam da spavaš." Nikosov tih i pomalo grub glas se nadvio nad njom.Onda je osetila njegove tople usne na potiljku. „Draga Silvi, večeras si bila kraljica zabave."

On ju je zaobišao i seo na stolicu preko puta nje. Silvi je pomislila da izgleda tako zgodno u smokingu, paipak je nekako bio distanciran, poput uvaženog senatora koji priređuje svečanu večeru za prikupljanjenovčanih priloga.Nikos se naslonio i prstima prošao kroz kosu, zatim je otkopčao svoj sako, olabavio leptir-mašnu i dugmadna košulji. Posmatrala je njegov vrat, širok i braon boje, koji je virio ispod delimično otkopčane košulje.Sada je izgledao više stvaran, kao čovek od krvi i mesa.„Mislim da sam popila malo više šampanjca", rekla je i nasmejala se. „Bojim se da je jedino zvono za kojesada znam ovo u mojoj glavi."„Pa, onda ću morati da te smestim u krevet", rekao je i nasmejao se, a plamičci vatre iz kamina su se videliu njegovim crnim očima.Silvi je osetila kako joj se nešto skuplja u grudima. „Ne... ne večeras, dragi... Moram da idem kući. Sutramoram da ustanem u osvit zore. Sa arhitektom u osam i trideset, a onda do Filipa. Tamo sam videla prelepTifani vitraž iznad vrata na koji sam bacila oko. Biće savršen za kuću na Marej hilu."„Silvi..." Nikos se naginjao napred, a laktove je stavio između kolena, pa su mu ogrubele krupne rukeobrazovale oslonac na koji je naslonio bradu. Izgledao je zabrinuto. „Možda nisam najobrazovaniji čovek,ali znam da prepoznam izgovor kada ga čujem. A ti ćele nedelje bežiš od mene... da li postoji nešto štoželiš da mi kažeš?"Silvi je upiljeno gledala u vatru koja se gasi i osetila kako se u njoj podiže tuga. Čula je blago dobovanjekiše o prozore. Prolećna kiša joj je nekako uvek delovala najhladnije. Zašto je to tako?Stara sećanja su navirala. Krupnim koracima je jurila u školu u svojoj žutoj kabanici sa kapuljačom icrvenim gumenim čizmama. Na pola puta je slučajno zgazila u duboku baru, čizme su joj se napunilevodom a stopala bila potpuno mokra i hladna. Sela je na ivičnjak i izu-la čizme i čarape. Ali onda nijeuspela da odveže mokre pertle da bi496Vrt lažiponovo obula čizme. Pa je samo sedela i plakala, dok neki čovek nije došao i pozvao mamu sa telefonskegovornice.Pomislila je: Skoro ceo svoj život sam provela osećajući se slabom i glupom, čekajući nekog muškarca kojiće doći po mene i spasiti me. Ne više. Sada će da zavisi samo od sebe.„Ne mogu da se udam za tebe, Nikose", nežno je rekla. „Neću više da to odlažem. To ne bi bilo pošteno."Izgledalo je kao da se Nikos skamenio i kao da je sada gledala neku njegovu fotografiju dok tamo sedi,iskrivljene kravate, brade oslonjene o sklopljene ruke, i očiju koje su podsećale na dve rupe koje gore na

njegovom tamnoputom licu.„Na neki način, to je ironično", nastavila je, videći ga sada duplo, jer su joj se oči napunile suzama, „jer si titaj koji mi je pomogao da shvatim da mogu samostalno da preživim. Nikada se tako ne bih ose-ćala da nijebilo tebe. Ali, sada mi se dopada da me pitaju za mišljenje u banci. Dopada mi se saznanje da ako se krovuruši neću da paničim, već ću s tim da se izborim. Dopada mi se da... imam kontrolu nad stvarima."„Ja ne želim da ti budeš meni potčinjena", rekao je Nikos, dok su mu se ruke otvorile kao da je moli.„Samo tvoju ljubav."„Imaš to, dragi moj. Uvek!"„Pa zašto onda?"„Jer...", razmislila je pažljivo birajući šta će da kaže, „...poznajem sebe i suviše dobro. Svakog dana ćupostajati sve više zavisna od tebe i malo više uplašena da oprobam stvari sama. Nije to tvoja krivica, Nikose.Ja sam jednostavno takva. I možda je to moja najveća snaga... da mogu da spoznam svoje slabosti imane."„Oh, Silvi." Primetila je da su sada i njegove oči zasuzile. „Ja sam taj koji je slab. Ja ne znam kako ću dapreživim bez tebe."„Ni ne moraš", rekla je. „Samo sam rekla da ne mogu da se udam za tebe. Ali to ne znači da mi moramo daprestanemo da se viđamo, zar ne?"„Možda ne." Uzdahnuo je i naslonio se unazad. „Ali ću ja uvek da težim ka tome. Ja želim ženu, Silvi.Nedostaje mi brak. Postajem sve stariji... prestar sam da jurcam okolo, ne znajući u čiji krevet ležem, tvojili svoj. Želim te. Sve vreme, a ne samo tu i tamo."Silvi je osetila bol u srcu, ali ne toliko jak koliko se plašila da će biti.„Oh, Nikose, nema ničeg lošeg u tome šta ti želiš. Tako bih volela kadabih to mogla da ti pružim. Da je tu samo... reč o predaji, ja bih to dra-AilinGudž ___________________________________497ge volje uradila. U stvari, ti si već osvojio moje srce... ali ne mogu da ti dam ništa više od toga."Sada je usledila tišina i Silvi je čula iznenadnu buku, poput uzdaha. Pogledala je u kamin i primetila da sežar urušio, a gomila iskrica je išla ka dimnjaku.Osetila je neobičnu smirenost. Kao da je ova odluka bila poput visokog brda na koje se popela i sada možeda se malo odmori.Pošto je malo sačekala da on nešto kaže, odlučila je da oproba svoju šansu i ispružila je ruku ka mestu gdeje on sedeo.Za jedan stravičan trenutak, ruka kao da joj je visila u vazduhu, nekako otežala i hladna.Da li će on da je odgurne? Da se na nju naljuti? Oh, molim te bože, neka on ne bude ljut. Volim ga, i daljemi je potreban na tako mnogo načina...Onda je, hvala bogu, osetila Nikosove snažne tople prste kako se prepliću sa njenim; on je sada ustajao inju podigao na noge.„Ti misliš da si me osvojila, je li, moja tvrdoglava Silvi?" On se sada mrštio, ali su mu oči delovale

nežno.„Pobedila te? Oh, Nikose, molim te, nemoj tako da razmišljaš. Samo sam htela da kažem da ako se za tebeudam, neću ostati žena koju ti sada voliš."„Nisi u pravu. Ja ću te uvek voleti u kojem god obliku. I ja se ne predajem tako lako, kao što to dobro znaš.Ne, kada stvarno nešto odluim.„Ali Nikose", Silvi se smešila. „Ti me već imaš."„Zauvek?"„Večeras, sutra, prekosutra i dan nakon toga i..."„Shvatam. Pa, onda, počećemo od ovog trenutka. Od večeras. Hoćeš li da ostaneš večeras sa mnom?"Uvidela je Nikosovu strategiju i nasmejala se. Oh, pa dobro, nije na odmet da samo malo popusti, zar ne?Onda je on ustao, podigao ju je i zagrlio, dok ju je njegovo krupno telo grejalo a kruta kragna na košulji jojgolicala vrat. Silvi se u sebi nasmejala, a srce joj je prebrzo kucalo. Oh, da, sada je razumela. Svesutrašnjice koje će Nikos da poveže, i tako u nedogled.„Pa... pretpostavljam da bih mogla da otkažem taj sastanak sutra ujutru s arhitektom", rekla je. Pustiće gada misli da je pobedio, iako se ona već odlučila.„A ujutru", mrmljao je on, „moraš da ostaneš na doručku. Potreban mi je tvoj savet u vezi s nečim. To maloparče zemlje u dvorištu, razmišljao sam da tamo zasadim neke ruže..."