Aleksandar Popović

SMRTONOSNA MOTORISTIKA

Dvokratno činodejstvo u 6 kakvoća

LICA MARELA, gracija KATICA BRADVICA MARICA TRAVICA ANICA ZAOVINA PAVICA, bolničarka SILVANA, Havajka DULE, motorista na smrt KUFTA PAGANINI, muzikus SVETISLAV-SVETA APOSTOLOVIĆ, nastavnik GANE, kafedžija ČIKA DRAGI MILISAV, kalauz ŠANDOR, majstor od zanata PERA, majstor od zanata HOR NARODA

Događa se na relaciji od života do opredeljenja i natrag, za iste pare.

KAKO TREBA S LJUDIMA, KAKO SE ČOVEK NE RAĐA, KAKO SE ZA JEDNU STOTKU POSTAJE SREĆAN I ZADOVOLJANKAKO TREBA S ŽENAMA I KAKO ČOVEKU TREBA ŽELETI SVE NAJLEPŠE I ŽIVOTU.

PRVI KRAK KAKO TREBA S LJUDIMA KAKO SE ČOVEK NE RAĐA

KAKO SE ZA JEDNU STOTKU POSTAJE SREĆAN I ZADOVOLJAN

KAKO TREBA S LJUDIMA (Ispred zastora: MARELA, KATICA, MARICA I ANICA.) MARICA: Šta ja sve nisam isprobala: i karanfilčić sa smokvom prženom na usijanom tiganju, i lincuru istucanu sitno na prah, pa u pola kafene kašičice komove rakije, i nišador na dušak, i dvanaest do petnaest zrna darovice u čaši hladne vode, pre jela...

ANICA: Dobro nisi progorela? MARICA: I ekstra salicil odoka, i poparenu koru kleke, i komlov našte srce, i krmez pred spavanje, i cimet u prahu na dva deci crnog vina, i grumuljicu kantariona ovlaženu presnim mlekom, i salisabor... KATICA: Koje mi uvo zvoni? MARELA: Levo. KATICA: Tačno. MARICA: Rđave ćeš vesti čuti. KATICA: Sigurno je da hoću. ANICA: Zar verujete u trepetnik? MARICA: Ko ne bi verovao kad predskazuje! KATICA: Tako isto meni kraj desnog oka spram posazaigrao... i više-višepute... otiri rukom — ne otiri... ispljuskaj vodom, al' ono igra li — igra... čisto podrhtava!... kažu žene: „Zatrudnećeš, to ti je ko bog!"... i zbilja... MARELA: Zbilja. MARICA: Zbilja. ANICA: Zbilja. MARELA: Ma ja njemu kažem!... onom mom... ,,Idi kod druge, usreći je!... samo mene ostavi na miru, da živim!"... KATICA: Džaba ti takav život kad ja treba da se odreknem svega! MARICA: Ne bi ja na dijetalnoj ishrani mrljavila, pa da znam da će me glave koštati!

ANICA: Kažeš samo... mi smo mome pokojnom svekru, posle operacije žuči, krišom u ponudama doturili pečeno prase, jer nam se čiča tužio da će crći od gladi! KATICA: Pa zdravlje na usta ulazi. ANICA: Jeste, al' moj svekar krknuo prase, što vam pričam... sve pod ćebetom jeo starac ležeći da ga ko od osoblja ne bi opazio... i kosti pod krevet bacao... al' zbog toga su ga sekli po drugi put! MARICA: Je l' po kazni? ANICA: More, spopali ga opasni bolovi od tople prasetine! Nisu doktori u prvi mah ni znali šta mu je, sve dok konzilijum nije pod krevetom našao kosti... te mu brže-bolje duplirali operaciju... I posle na oči nije video osam dana... a nas su pretresali kad smo dolazili u posetu... pa ga pitamo svašta, a on samo ćuti i stenje... MARELA: Ma kad ispadne natraške nije šala! KATICA: Lutrija je to, može da ispadne i ovako i onako... ANICA: Pa oči da ti iskoče!... tri nedelje sam se ja sa dušom rastavljala... i kad mi je najcrnje bilo... „U presavijenu krpu", reče mi zaova... „Strugan ren s projinim brašnom u sirćetu, pa na svakih pola sata menjaj", kaže... KATICA: Al' ništa dok te ne bace na astal pod nož! A inekcije, ni broja im se ne zna! MARICA: I gorku so, i pogačicu od komine s crepa na suncu pečenu, i zovin cvat na tri načina, i stipsu spolja, i morsko orašče u smlaćenom zejtinu, i špirt-kanfor u obavijenom čaršavu, i natroje pomešano: jedan deo pirevine, jedan deo dobričevice, i jedan deo panjenike, što ovde govore bokvica i obaška suve orahove rese s medom, i samlevene šipure, pa opet ništa i od ništa — ništa... usta mi se isprištila, a jaštavica žeže, da mi je samo nešto hladno da pijem!... sve dok od jedne postarije žene nisam na pijaci sasvim slučajno čula za te obloge. MARELA: Al' on kaže da ne vredi... onaj moj! Kad ga teram... kao zbog zato što sam njegov tip... I ne odlepljuje se od mene, đavo da ga nosi!

ANICA: I ne tegli ništa teško, kaže moja zaova... za dan-dva-tri do pet tako... pritrpi se, svu će ti vatruštinu izvući iznutra napolje... Al' kakvi, slaba fajda! KATICA: Sva mi je pozadina utrnula od inekcija! MARICA: A mene su jesenas, ako ćete mi verovati, povratile iz mrtvih samo te obloge od belog vina... al' da ne budu ni preterano tople, ni dibidus hladne, nego onako osrednje... tek koliko da ubije stud. MARELA: Kad sam mu nadohvat ruke, šta se tu može! ANICA: Još da me ujede za srce njegova sestretina, u oči mi kaže: ,,Što si tako zemljosana!" KATICA: Srce mi se skroz istrošilo od jakih lekova. MARICA: I odozgo vunen šal... lepo se potpašem, pa divota i krasota!... radim sve po kući ko zdrava!... upustim se u veliko spremanje... prozore brišem!... a tu se baš isteže, takoreći... ali da kucnem u drvo, od onda pa sve do sada... ima više od tri meseca, pevajući! ANICA: I taman zaboraviš na jad i čemer, a ono opet... MARELA: Takvi su ljudi, traže da im se ugađa. KATICA: A dok si devojka ti misliš sve što kažu istina je. ANICA: More, ako je devojka i što mi je zaova, da je Paraskeva!... ne mogadoh ni njoj oćutati... u lice joj sasuh... kažem: „Ne bi tebe tako pečene ni bilo, da si ti, kao što sam ja, što na teret socijalnog, a nešto i o svome trošku, sveukupno sedamnaest puta abortirala"!... KATICA: Ma gde gajim onih četiri, spojila bih ja i ovo peto... još ako je muško, da ih sortiram!... MARELA: Grešiš tu, ženska deca su zahvalnija od muške! MARICA: I uvek su uz majku!... da prinesu, da pogledaju, da doture i da ne zna zet! KATICA: Znam, ali pribojavam se... izrađena sam, kveknuću na astalu, ostaće mi dete posmrče! MARELA: Sve mi to znamo, znamo, al' opet nam neki đavo ne da mira... nego i kad razmislim malo bolje... Ne mogu ni ja da se odbijam od čoveka!

ANICA: Ja znam kako treba s njima: umiljato, a sve lažno. MARICA: Mi žene treba da se ravnjamo naspram njih kako se pokažu, jer danas jesu, a ko zna sutra? Nismo s bogom sklopili ugovor! MARELA: Tu sve mi grešimo što im se mnogo predajemo. KATICA: Sad sam se ja izveštila kako treba... tražim prvo da me obezbedi... neću ja sutra da idem, može biti, gola i bosa, a neka druga, ko zna kakva belosvetska, da tera modu na moj račun!... a ovako da mi srce i ne zadrhti... imam preobuke za deset godina... ništa da ne obnavljam, dosta mi je! MARICA: Mi smo jorgane preradili i nisam se smirila dok ga nisam naterala da kupimo cvilih za dušeke... ruke nas ništa nisu koštale, to sam sve ja sama... raščešljam vlasnu vunu i od starog šešira isečem pulije, pa dušeče ko duša!... I sad ako hoće da ide, što kažete, zna gde su vrata... eno mu: drum! ANICA: Al' nije lud da se pokriva, može biti, ponjavama i da spava na ovim kupovnim dušecima!... to je unutra nabutana sve sama furda... teško ko zemlja, a zgunta se očas, pa spavaš posle na tome ko na džombama! MARELA: Nego, neće ni oni s konja na magarca, prepredeni su. KATICA: Da napuštaju svoju kuću zbog nekih tamo, zna se kakvih... nevaljalih!... neće to ljudi... proluftiraju se jednu-dve noći i eto ih natrag!... još kad se naviknu na domaću hranu, ne možeš ih motkom izjuriti iz kuće! MARICA: A dok si devojka ti na to i ne pomišljaš, nego daj samo: jurcaj!... po bioskopima traži sreću!... ANICA: E, baš tako!... ko ćuskija!... naprndeči se, češalj iz ruke ne ispušta... pa kad niz ulicu stane da kotrlja kukovima, ko da valja pivsko burence... drž''!.. drž!.. drž'!... samo što ne pita: „Pošto je Beograd!" Kad posle, ne prođe čestito ni godinu dana od njene udaje i ovde se sretnemo, kao da je neko namerno udenuo... skucala se moja zaova i iskrivila se ko gudalo, a u licu došla više dunkl grao... pepeljasto!... sva se isflekala... i nešto me izaziva da joj uzvratim za ono odranije, da ja sad nju pripitam: ,,Što je tako mumificirana?... ko iz groba da je ustala?"... nego, nemam takvo

srce.č. kaže ona: „Ja ostajem ovde da ležim, obrati pažnju na onoga mog, osevapi se, sumnjiv mi je mnogo: oči mu igraju ko na zejtinu... srce će mi prsnuti od sekiracije!... i poruči mu da mi šalje karmin za usta i neku bolju pomadu... nek časti personal da mi doture!"... KATICA: A majka je ipak za svoju decu sve... otac već... što se kaže: otac kao kolac. MARELA: Ali ako mu ja odreknem, znam, naći će se neka koja će jedva dočekati da mu izađe u susret, pa onda ode on od mene kod nje! MARICA: Kod inteligentnih ljudi nema toga, čitala sam... predstavimo kod Engleza... piše tako u ovim ilustrovanim bazarima... ANICA: To je otrov za žene! — kaže moj... Uče vas koječemu što ne treba da znate... KATICA: A vrlo verovatno da se tim tamo Englezima i ne prima ko nama, svaki čas... dok me dotakne ja znam na čemu sam... MARELA: E, proklet je čovek, znate šta, nikad mu ne valja!... Ko tako što ima tamo kod mene u komšiluku jedna koja se više napatila po lekarima, nego nas deset zajedno, a ne može, što se kaže, da održi!... te produvavali je, zračili i podvezivali... ubi se hodajući po banjama!... plače kao kiša... ,,Ne treba mi ovakav život", govori... A ja mislim: luda li si, ženo!... Što ja nešto nisam tvoje sreće, terala bih s ljudima barabar!... pa da ih onda vidim na delu, nek' se pokažu! MARICA: A u Engleskoj, tako bar piše... svako ima svoju sobu...muž ima svoju, a žena obaška svoju... ANICA: Majko moja, pa to kao u hotelu! MARICA: Ima da bude fini, da kuca, pa ako ti se hoće, pustiš ga... ako nećeš, ništa... nek' prespava!... KATICA: Ako su im živci mlaki, može biti!... ali onaj moj bi izvalio vrata!... PAVICA (dolazi Šandor s televizijskom antenom i Pera s televizorom, pa se postavljaju u dva razna kraja. Pavica proviruje

kroz zastor): Sledeća! (Pavica se povuče, a za njom odlazi iza zastora i Anica.) PERA: Hvataj pravac! ŠANDOR: Istok! PERA: Zapad! ŠANDOR: Istok! PERA: Zapad! ŠANDOR: Istok! PERA: Zapad! ŠANDOR: Gde smo stali? PERA: Ma daj malo, stabilizuj, a ne stalno čas ovamo — čas onamo!... MARELA: Koji ste vi? ŠANDOR: Majstori od zanata... Šandor! PERA: Pera! ŠANDOR: Mika! PERA: Laza! ŠANDOR: Janko! PERA: Marko! ŠANDOR: Savle! PERA: Pavle! MARICA: E, što se i ovaj narod grdno izveštio! KATICA: Dvojica ih rade, a na platnom spisku ih preko stotinu!... MARELA (Šandoru i Peri): Gde su vam ostali? ŠANDOR: U malom džepu! PERA: U malom prstu! ŠANDOR: U malom mogzu! PERA: Spreda! ŠANDOR: Otpozadi! PERA: Zavukli se pa ćute. ŠANDOR: Ko masne krpe! MARELA: Valjda, ko miševi u brašnu? PERA: Nije, nego kao volovi u kupusu! ŠANDOR: I bubrezi u loju!

MARICA: Pa to vam je ko divlje meso, osim noža, nema mu drugog leka! KATICA: To se seče dok je malo, svi kažu... u korenu. PAVICA (proviri kroz zastor): Sledeća! (Odvodi za sobom Katicu iza zastora.) MARELA: A šta vi uopšte radite ovde? ŠANDOR: Ne radimo mi samo ovde, nismo ograničeni. PERA: Mi radimo svuda i tamo gde nam se najmanje nadaju. ŠANDOR: Gde god nam se ukaže zgoda. MARELA: A koju radnju radite? ŠANDOR: Biramo kanale. PERA: Štelujemo sliku. MARELA: Pa ništa se ne vidi, mnogo vam je maglovito!... MARICA: Samo neke linije?... Linije, linije, linije!... MARELA: I iskri vam načas, iskri! ŠANDOR: Pero, zar se ne naziru konture? PERA: Iskrivljuje se linija... i pada sneg... sve trepti! ŠANDOR: TO je od atmosfere! PERA: A I napon je slab. MARELA: Ode vam sve u širinu! ŠANDOR: Sigurno je neki relejni odašiljač u kvaru. PERA: Zategni ti držače, Šandore! ŠANDOR: Zategnuću koliko mogu, jer štiftovi su mi izlizani i razlabavljeni. MARICA: Au, bre, majstore, pa kod vas je to sve napola. PERA: Nismo mi krivi, takav je materijal. MARELA: I hoće li slika uvek biti ovako mutna? ŠANDOR: Ne zavisi to od nas, jer ako smo majstori, nismo čudotvorci! MARICA: Pa ne kaže ban-badava tamo jedna što je ja znam: unesi čudo u kuću za nesreću! PERA: E, pa kad je to još neusavršeno, ima konstrukcionih grešaka! MARELA: Pa šta onda od toga čovek dobija? ŠANDOR: Pitanje je šta gubi, a o dobitku je još prerano govoriti!

ŠANDOR: I šta bi pa i mogao dobiti: knedla dnevno, vreo krompir mesečno! PERA: U proseku pada dve daske po glavi. MARICA: Zar nemate vi druga posla, nego da se s nama izigravate! ŠANDOR: Ala ste vi malodušni i sumnjičavi! PERA: Al' evo, ako ne verujete nama, da se to i proveriti! ŠANDOR (Marici): Da li biste vi pristali da vas mi testiramo? MARICA: Neka hvala, mi imamo muža... testitajte vi svoju ženu! PAVICA (proviri kroz zastor): Sledeća! (Odvodi za sobom besnu Maricu.) PERA: Ova vaša prija je mnogo prgava, da joj se to ne osveti u životu? MARELA: Nije ona moja. ŠANDOR: Utoliko bolje za sve nas. MARELA: Da se okanimo jedni drugih. Vi ste majstori od zanata, pa radite svoj posao dalje ko što ste i do sada. PERA: Jeste, ali mi to po učinku... a ne možemo posle da prikažemo, ako ne pokupimo podatke... dajte nam to jedan čas!... ŠANDOR: Ostaćete anonimni, s te strane vam je diskrecija čašću zajemčena. A nama će vredeti ko hleb!... PERA: Recite samo svoje zanimanje? MARELA: Gracija. ŠANDOR: Uža specijalnost? MARELA: Ženska. PERA: Pol? MARELA: Delimično francuski. ŠANDOR: Uhranjenost? MARELA: Neopredeljena. PERA: Nacionalnost? MARELA: Ovalna. ŠANDOR: Osobeni znaci? MARELA: Godinu dana uslovno.

PAVICA (proviri kroz zastor): Sledeća!

MARELA: Evo me odmah, samo da se oprostim!... (Pavica se povuče iza zastora.) E, pa čuli ste, i pored najbolje volje, ja vas moram napustiti. PERA: Napušteni smo mi poodavno, to kad besmo kao bele lale — pripada prošlosti. Nemojte nas dirati u bolno mesto, nego nam pre rastanka recite ono što nas zanima... nek' pričekaju i oni svojih pet minuta, neće od toga svet propasti! ŠANDOR: Zbilja, odlazite li na pijac i ukoliko odlazite, da li odlazite sami ili sa suprugom, ili sa drugim osobama, i koliko puta nedeljno? MARELA: Idem istom prugom, uglavnom... i sa suprugom... a svega jedanput u životu, kad smo bili u zavadi mesec dana, išla sam iz inata s njegovim najboljim prijateljom. ŠANDOR: A koliko puta nedeljno? MARELA: Kako kad... neki put češće, neki put ređe... zavisi sve od raspoloženja. PERA: I kakva su vaša zapažanja? MARELA: Inkasanti zakidaju, figuranti statiraju, kalkulanti priželjkuju, trabanti galame, a diletanti čitaju novine... ceo svet se odao uživanju, a oni koji treba da suzbijaju, odnose se pomirljivo... prvoj meni oprostiše... kažu: „Gledaj, more, svoja posla... i malo finiji od tebe dobili su razrešenje na politiku!"... Takve bi trebalo za gušu! Zar umesto da me osakate, oni mi daju štake... kojeg će mi vraga kad ja puzim četvoronoške... I što onda da ih ja krijem kad oni mene štite! ŠANDOR: More, što je više jaja to je gušća čorba, ti kao domaćica najbolje znaš... MARELA: Pa znam ja, al' pijana mati i rođenoj deci je maćeha. PERA: A onako, onako... kako? MARELA: Pa prilično skupo. ŠANDOR: Po čemu cenite? MARELA: Po džepu. PERA: Rasplinuste se, ženo... govorite više nego što vas pitamo. ŠANDOR: Moraćete sad dopunu da date.

PERA: Od vašeg rođenja, pa skroz do današnjeg dana... šta ste kad jeli, šta ste kad pili... i naročito, šta ste kad sve s kim razgovarali? ŠANDOR: Kao na primer, taj i taj, rekao je tog i tog dana, na tom i tom mestu, da gora za majstorom plače... PERA: Da mu se to udari u raboš! MARELA: Nemojte! ŠANDOR: ŠTO? MARELA: Nije to rekao. PERA: Onda ste rekli vi? MARELA: Ne! -- onda pišite da je reko on, ako već nešto mora da se upisuje! ŠANDOR: A sad nam sve to potkrepite nekim vašim doživljajem koji je na vas ostavio dublji trag i uticao da se preobratite, pa da popijemo po jedno fehtanje. MARELA: Pa eto, baš pre neki dan... PERA: Petak ili subota? MARELA: Ne sećam se. ŠANDOR: Setite se, nama se ne žuri, nastavićemo od nedelje nekog dana... MARELA: Nemojte, molim vas, ja sam rada da to što pre likvidiram!... Neka bude i petak, i subota, samo da zbog toga ne ležim duže!... Evo, sve što znam ja ću vam odmah ispričati: i kako sam birala na pijaci jaja po tezgama... i kako je to isto radio i jedan penzioner... i kako mu je kao za maler jedno jaje isklizlo iz šake, pa tras na beton... a on, siromah, brzo se saže i zgrabi razmrskano jaje, pa ga srče, sve hlapće i očajno zapomaže i ,,Ode, ode, ode!"... Skupilo se nas pedesetak oko njega da vidimo kako će se stvar okončati... PERA: Jeste li brojali prisutne? (Pera i Šandor se neopaženo gube sa scene.) MARELA: Prebrojaću ih ja sad u glavi, ništa ne brinite, da završim prvo ovo kako je čiča jaukao: „Pet banki, pet banki!"... i pet nečijih majki opominje gorko... prste liže, ljuske pljuje koje su mu u onoj halapljivosti promakle u usta... al'još nikako da se pribere od derta što je štetovao... dok mu ja ne rekoh: „Pa ništa vam nije otišlo u

rastur"... Tek onda se starac razvedri i ozari... „Pa jest, kaže, prijatno me rashladilo, isto kao da sam koknuo čašu hladnog piva"... te se tako s olakšanjem rasturismo u strelce... Čujete li?!... Gde ste se sakrili?!... PAVICA (proviri kroz zastor): Sledeća! (Povlači se iza zastora.) MARELA (koja Pavicu od uzbuđenja s Šandorom i Perom nije ni primetila): Hej, vi!!... Izgoreće slama, ali će i miševi sesti tamo gde ne valja!!... čujete li?... PAVICA (izleće pred zastor): Treba li tebe limunom vabiti?!... (Povlači se iza zastora.) MARELA (odlazi i preplašeno se osvrće): Ko istinu gudi, gudalom ga po prstima biju... (Odlazi iza zastora.)

KAKO SE ČOVEK NE RAĐA

(Na pozornici dva kreveta, u jednom leži Marela, u drugom Katica.) KATICA: Ej, drugarice!... da ti nije pripala muka?... je l' ti zlo?... il' si se opekla jednom u životu, pa se sad kloniš društva?... Zašto samo kao mula ćutiš?! MARELA: Stid me je. KATICA: Čega, more? MARELA: Ne znam. Samo me je stid, mislim, nikad više neću imati obraza među svet. A ti? KATICA: Nakraj sam srca, sve mi se plače, a ne znam zašto. MARELA: I znaš, i ne znaš. KATICA: Takve smo. Sve bismo rekle i istakle na tarabu, samo jedno ne bismo ni rođenoj majci. MARELA: A moj čovek drži da je to tek tako, pljuni, pa zalepi. KATICA: Svi su oni na isti kalup. Ja sam svu noć prošlu proplakala, a on se u neko doba probudio, pa kaže: „Što ronzaš? Šta ti je naspelo u zlo doba?" „Nije mi ništa", kažem. „Ostaće mi deca bez majke". Kaže on: „Ne budali, treba ujutru da poranim na posao". Kao da sam ja od drveta. Kaže: „Kad god ideš na to tvoje

čišćenje, ti celu kuću podigneš na glavu", kaže. „Umukni već jednom". Kao da sam ja đubre. MARELA: Pa i jesmo đubre. Kako da nismo! Čini mi se, čistili su me kao metlom na đubrovnik. Što plačeš? KATICA: Žao mi je što sam žensko. MARELA: Sad, to nam je što nam je. KATICA: I žao mi je što oni sve na gotovo dobijaju... i depu, i uz decu... i sećam se tako kad smo nas dvoje tek počeli da idemo... imala sam košuljicu od belog puplina, pa ja to operem, uštirkam, ispucujem... celo posle podne se lickam i cifram... i idem da se nađem s njim, pa sva treperim... a on mi posle svu tu košuljicu isprlja i izgužva... i što baš ništa i oni da ne iskuse! MARELA: Zato što su ljudi. Ljudi su ljudi, mi smo spram njih ženske. KATICA: I lakše bi mi bilo da je on bar sad kraj mene. MARELA: Doći će, u dva je poseta. Ne bi bilo rđavo da se mi malo i uredimo, ne moraju baš da nas vide u ovakvom stanju. To nije preporučljivo! Imaš li ti šminke, ja sam prošvercovala? KATICA: More, nema ga ko nije! I ja sam... oni pitaju: „Šta imate?" A ja kažem: „To što je na meni". A na meni jedanaest tergal suknji, četiri šuškavac-vind jakne, i u svakom dzepu po tranzistor, i po dva serviza za crnu kafu, ne smem ni da mrdnem, bojim se kmeknuće mi ispod suknje ona velika krevetska lutka... ovolika!... probio me znoj, al' se samo umiljato smeškam... i prođe voz! MARELA: Eh, što smo ti mi žene ko mačke! KATICA: Misliš lukave? MARELA: Mislim otporne. KATICA: A što da se prepuštamo? Ako ja imam muža i decu, valjda ja svejedno imam pravo na život? Meni je veća i potreba. Neću da se zaćopim, još sam ja na snazi. Misliš, trsim se? MARELA: Ne mislim, nego mislim baš sve isto ko i ti. KATICA: Samo kad bih ja htela, bilo bi mušterija za ljubav ko pleve. Najmanji znak da im dam, časna reč! Samo da se nakreveljim. Na primer, kad se ja naružiram i namodim, sva se

utegnem, pa pođem ovako, predstavimo, po radnjama da pazarim, meni trgovci govore: ,,Gospođice!" I upijaju, upijaju... oči da im iskoče! MARELA: Znam, al' kad to nije njihovo, nego je državno. Moja je jetrva tako nasela, pa joj posle na sudu predsednik kaže: „Kako ste mogli da primate ono do čega se nije došlo na pošten način?" KATICA: Ja bih znala šta bih njima rekla! MARELA: Pa rekla im je ona... ,,Na koji je način on zaradio: ne znam, al' znam da je mene dobro koštalo sve što sam od njega izvukla!"... KATICA: Zbog toga se ja i držim jednoga, mogu da mu uđem u trag. Neću da sutra familija okreće glavu od mene. MARELA (pevuši): Tiho su šuštale palme... KATICA: Šta kažeš? MARELA: Ništa, pevam... (Peva dalje.) kada sam se vraćao sa mora... MARELA I KATICA (Katica prihvati pesmu, pa pevaju u duetu): Rumena bila je zora kada sam ti pjevao ja... Sanjaj Marela te divne noći kada sam ti rekao da ću ti doći... Ja idem u svet tražiti sreću, al tebe nikada zaboraviti neću... PAVICA (ulazi sa zembiljom): Poseta, žene! (Mareli.) Kakva sreća, ti si ovde, imam nešto važno da ti pričam! Nego, ko je to Katica Bradvica? KATICA: Ja sam, šta se desilo? PAVICA (daje joj zembilj): Ovo je dole predao vaš muž... i kaže ako možete na svaki način da izađete na basamake. KATICA: A što on gospodin nije došao gore, ne bi mu kruna pala s glave. PAVICA: Ja sam ga slala, al' on kaže da ga je sramota da se meša s ženama. KATICA: Jeste li ga videli kakav je, ko devojka! (Izleti.) PAVICA: Kako se zalete, preturiće se preko gelendera... kao da je tamo čeka premija!... Nego, htela sam da te pitam... treba večeras da se upoznam s jednim dentistom... izlazimo na večeru, pa sam

htela da te zamolim da mi pozajmiš, da uzmem tvoju haljinu i cipele iz ekonomata do sutra ujutru... je l' može? MARELA: Što ne bi moglo... (Pojavi se Dule.) Dule! DULE: U društvu sam, pričekaj! (Brzo izađe.) PAVICA: Pričaću ti ujutru šta je bilo, kako sam se provela. MARELA: Opet on izvodi svoje besne gliste... PAVICA: Kaže da nije naočit, ali je interesantan... i lepo zarađuje!... MARELA: Osećam da će i ovde napraviti neki krkljanac... PAVICA: Ja znam svakog da izmerim prema držanju koliko je težak. MARELA: I da mi je znati gde se sad istopio?... PAVICA: Kakav je da je, hoću samo s ovim mojim što se sad zabavljam da raskinem. MARELA: E, ovo je prevazišlo!... zadržao se, u štetu da je pošao dosad bi se vratio. PAVICA: Nije ni ovaj moj sadašnji loš, ne mogu da se požalim... ali samo zbog jednog nikako da se objasnimo... šta će mu krstić na lančiću oko vrata?... ne trebaju meni bogomoljci!... nego je on polu-Poljak po majci!... (Ulazi Dule, a za njim na malom odstojanju i Silvana.) MARELA: Gde se ti to šetkaš, Dule? DULE: Ma pusti me, nisam raspoložen za šalu! MARELA: Šta ti je? DULE: Nije mi ništa, šta bi mi bilo! Postavljaš mi glupa pitanja! PAVICA: Mnogo vam je žena zaljubljena u vas, cello vreme priča samo o vama, napuni mi uši... vi ste najsrećniji suprug!... (Izlazi.) DULE: Kako si? MARELA. Dobro sam, vidiš... umalo da zaglavim... a ti? DULE: I ja. MARELA(na Silvanu): A drugarica?... koga čeka?... DULE: Što te to zanima? MARELA: Možda nekog traži? DULE: Ma ona je sa mnom u društvu! Zar se vas dve ne znate odranije? Priđi, Silvana, da te upoznam s mojom babom!

SILVANA (prilazi): Ja sam Silvana, al' više me znaju kao Silvanu Havajku, ako ste slušali za mene?... jedno vreme sam nastupala i u „Kristal-baru"... DULE: Napolitanke ti donosi ona, a pomorandže su od mene... I nemoj sad da navališ, da sve pojedeš danas, nego pomalo!... koliko da se zasladiš, da ti traje... to je skupo!... vidi cenu, piše... hiljadarka!... ovo je na kraju nula, ne vidi se dobro... MARELA (gurne sa kreveta na pod i pomorandže i napolitanke): Beži od mene! DULE (besno Silvani): Primetila je da smo brisali!... ja sam ti lepo rekao da ne prepravljamo cenu!... (Mareli nežno.) Marela... sine, šala je šala... šalu nastranu, dušo!... i pomeri malo nožudare da sedne Silvana!... SILVANA: Hvala, neću da se gužvam. DULE: Ma sedi slobodno! SILVANA: Veća sam kad stojim... i hodi da ti nešto šapnem, da ne čuje tvoja žena... (Dule prilazi, ona polutiho.) Nije joj pravo, ja sam ovde nepripadajuća... što si me dovukao?... DULE: E, pa onda tako, Marela, kao što smo se dogovorili!... odleži to svoje, pa ćemo se sutra videti... mi sad idemo, a ti budi dobra... i nemoj mnogo da jedeš ove napolitanke, to može da te pročisti... hajdemo, Sivana!... (Krenu.) MARELA: Dule, stani!... DULE (zastane): Ne mogu, žurim se... imam neka važna posla!... MARELA: Hoću nešto da ti kažem... DULE: Reći ćeš mi to isto sutra. MARELA: Vrati se samo za trenutak, preklinjem te... dve reči da ti kažem... DULE: Izvini, Silvana, molim te, da čujem baš šta hoće... (Prilazi krevetu.) Govori, šta je? MARELA: Ne mogu glasno, hoću samo tebi... sagni se... DULE: Nemoj da si neozbiljna... (Sagne se.) Hajde, reci!... MARELA (poluglasno): Kaži joj neka ide! DULE: Nemoj da se glupiraš! (Marela ga zgrabi za ruke, on se otima.) Pusti me!... nemoj da me grebeš!... Pusti me, kad ti

govorim!... (Grubo se otrgne, Katica ulazi, on sa Silvanom dune napolje pored Katice.) MARELA: Dule, ne idi!... Dule, ako odeš, osvetiću ti se! DULE (za trenutak se vrati): Za ovaj tvoj preterani postupak ćemo sutra još porazgovarati!... Praviš mi mučne scene da pomisli devojka da sam neki šalabajzer!... (Dune napolje.) MARELA: Dule, ubiću te na spavanju!... Dule, zar je to ta tvoja velika ljubav!... Dule, znaš šta si mi pričao!... U oči ću ti sodu!... Sačekaću te kad se najmanje nadaš!... Dule, život si mi uništio!... platiću glavonji da ti polomi rebra!... otrovom ću ti posoliti, Dule!... KATICA: Onu bi trebalo, ne njega!... ona je kriva!... MARELA: Al' on se meni zaklinjao u sve na svetu!... On! On!!... godinu dana me pratio u stopu ko kuče, dok me nije salaberisao... šta mi sve nije govorio!... kako je puzio!... zbog njega sam se zarobila... on mi je ceo život upropastio... A molila sam ga da me ostavi!... terala sam ga od sebe!... Što onda nije otišao?... Koliko boljih prilika sam imala... kako divnih ljudi!... i sve sam ih zbog njega, nitkova, odbila... sve sam zbog njega u životu natraške radila!... pa zar on sad meni tako?!... KATICA: Al' i ona, i ona!... nije samo on!... on je muškarac!... svaki muškarac je takav!... koji bi od njih odbio kad mu se nudi!... A ova se njemu sama ponudila... more naturila se na silu!... nju bi ko mačku trebalo prebiti, pa da se više nikada u svome veku ne seti da preotima tuđe ljude!... MARELA: Al' ima ljudi i ljudi!... pa kad bi svi ljudi tako postupali!... Neću da me više on kinji!... dušu da mi kida... neka ide!... neka odlazi, al' nikad više da se ne povrati!... to ne mogu... a znam da će mi opet prići... tako on sa mnom radi... i ja sam luda što popuštam... što nemam snage da mu se oduprem kad dođe... neću više!... nikad više!... zakleću se u ono što mi je najmilije!... kad mi priđe, oči ću mu izvaditi!... samo neka mi prikuči, ubiću ga!... ako pokuša da me dotakne, ubiću ga... .ubiću ga... ubiću ga...

KATICA: Smiri se, sva drhtiš... poći će od tebe, ne smeš toliko da se sekiraš... sve će to proći, samo ako on nije od onih što idu do kraja... MARELA: Gadan je!... odvratan... grozan!... KATICA: A misliš da je moj bolji?... ja znam najbolje... kad bih ti samo pričala šta sam ja sve s njim prepatila... i koliko sam njegovih govana pojela... nego ćutim... znam da ni drugi nisu ništa bolji... s početka, kobajagi, med i mleko... samo dok te ne isprevrće, a posle ćeš videti svoga boga... takvi su svi do jednoga!... MARELA: Osvetiću mu se!... strašno ću mu se osvetiti, zapamtiće me!... KATICA: Nemoj samo badava da se dereš!... ja sam to prečistila, svaka žena treba sama sebi da uredi život, a na to i da ne pomišlja... nema nam druge. Nemoj više da plačeš, sva ti je krv otišla u glavu. Hajde, uzmi jednu pomorancu, to će dobro da ti čini. MARELA: Neću ništa njegovo. KATICA: Pa ovo nije njegovo, dajem ti od svojih... uzmi. (Marela uzme pomorandžu.) MARELA: I da on to meni priredi?... meni koja sam za njega sve žrtvovala... kad sam ja bila luda, pa ja njega prva nisam odgurnula!... KATICA: Ne misli na to; kažem ti... kao da nije ni bilo... zaboravi najbolje!... ja to tako radim, kao da ga i nema... pokupim svoju dečicu, idem kod sestre u posetu... ili uzmem da šijem jastučnice... otvaram rupice na jorganskim čaršavima, spremam zimnicu, čistim šporet... malo čitam novine, slušam radio, borim se s decom... on dođe s posla, a ja ga i ne primećujem... „Zdravo" — „zdravo", i to je sve... pa da vidiš kako onda on oko mene obigrava i cupka... Je l' te malo ublažila pomorandza? MARELA. Mnogo mi je lakše... KATICA: Eto, vidiš... skoro će i veče, već se smrkava... MARELA: Tamo gde sam ranije odlazila otpuštaju oko jedanaest, ne znam kakav je ovde red?

KATICA: Sličan... u devet je pregled, posle dok se razdužiš u ekonomatu... ovamo — onamo, u podne si napolju... MARELA: Al' kad ga sutra nađem!... KATICA: Zar ti još misliš na njega?... nemoj da si naivna!... sigurno i oni sad na nas misle, sve se bojim... Zar ćeš opet plakati? MARELA: Ne, samo sam umorna od svega... tako mi se spava... KATICA: Pa da spavamo, vreme je... mene sutra kod kuće čeka lom... neoprani sudovi, kuća razvašarena, kreveti nerazmešteni, ormani pretumbani, deca neumivena... za jedan dan moga odsustva čudo se napravi, šta bi bilo da ja umrem, pitam se?... Je l' ti već spavaš? MARELA: Ne spavam... mislim nešto... dolazi mi kako smo proletos jednog kišnog dana sedeli u našem vagonu... on me je molio da mu sviram na gitari... i da mu pevam... kao da to nije taj isti čovek, kako je onda bio dobar i nežan... KATICA: Kaži mi koja je njegova pesma, pa ću ti po tome oceniti koji je? MARELA: Život je lep. KATICA: Dobar je on, samo znam šta mu je mana... prek je i nestalan! Čekaj, samo, je l' to beše ona pesma... (Pevuši.) Život je lep... MARELA: Baš to!... MARELA i KATICA (pevaju dalje u duetu, sve tiše i tiše, do sna):

... kad ima puno nada i noć u krevet s osmehom tiho pada... Život je lep kad zgusne noćna magma, kad je za ljubav još nesmanjena jagma... Život je lep kad ne znaš da već gubiš ono što smeš samo po noći da ljubiš... I ako sve ti moraš da izgubiš, život je lep i kada s bolom gubiš... Život je lep zato što čuda stvara, život je lep kad ima puno para... (Spavaju)

PAVICA (uleće u haljini koju je na početku imala Marela na sebi): Marela! MARELA (trgne se iz sna): Ko je?! PAVICA: Ja sam... Pavica. MARELA: Prepala si me, nešto sam rđavo sanjala... (Budi se Katica.) kao da stojim na nekom puteljku među grobovima... KATICA: To znači da ćeš uskoro s nekim velikim ličnostima biti u društvu. PAVICA: Došla sam da ti ispričam kako je noćas bilo... divno!... kao da sam sanjala!... što skoro tako nije bilo... famozno!... uobrazila sam da mi tvoja haljina donosi sreću!... MARELA: Koje li je doba? PAVICA: Jutro je već uveliko, nisam ni trenula!... KATICA (ustaje): Treba nas dve da se pripremamo. PAVICA (Mareli): Samo da čuješ!... mali je, omanji, ali nije tako ružan!... a što je ovako, mislim, kulturan i galantan... mnogo!... četrdeset komada naručio iz mesta, nismo mogli sve ni da pojedemo... i vino najskuplje, na isti način... i to sve dopola flaše, pa odmah druga stiže na astal... a obaška pivo... i to ono uvozno, pa kad ga s visine izmuziraš, dođe tri četvrti čaše kragna... brkovi od pene čvrsti, da ih ne poližeš, ostali bi ispod nosa do ujutru!... KATICA: Kako gustiozno to pričaš, spopade me žeđ!... MARELA: Nemoj da nam hvataš zazubice! PAVICA: Časna reč, mnogo je fer!... na kraju su bili kolači, šangaj voće, pečeni kikiriki i kafa... i još bi on zvao da sam ja htela!... uopšte na ceh ne obraća pažnju... A znaš kako je uzdržan!... kad smo pošli, on sve izvinite, sve izvolite... pridržava me... ima manire kao da je u Parizu rastao, a odavde je, naš, iz Velike Plane rodom!... ispratio me sve na odstojanju... i tek u kapiji... MARELA: Poljubio te? PAVICA: Al' više kao rođački!... zakazali smo za danas u osam na trgu kod sata... Osećam da ću se zaljubiti!... Odbija me malo samo što je on ženjen. Ali ne živi sa ženom u slozi!... to je neka, kako sam čula, opasna!... uopšte nema razumevanja... upropastila ga

psihički, čula sam... razvešće se... i ona nije sad tu, ima godišnji odmor, pa je s detetom na moru... imala bih još onoliko da ti pričam, ali moram da se presvučem, čekaju me dole na prijemnom!... hoću samo još jednom da te poljubim za haljinu... cmok!... videćemo se dole, uvešću te da budeš prva na redu za pregled!... (Izleti napolje.) KATICA: E, živote, gorak li si!... Žena s detetom na moru, a muž s babicom u kafani, pa raspali po šangaj voću!... ljubav kao vrbov klin!... MARELA: Kad se saže da me poljubi, ja joj vidim sve šljive po vratu... skroz je izujedana! KATICA: Pa posle, kaže, veruj muškarcima... a sažaljevaj žene!... MARELA: Ne zna se ko je od koga gori!... KATICA: Al' kad se čovek ipak tako zamisli... i princezu, i vešerku, i čestitu majku, i kurvetinu, i ministarsku, i seljanku... sve je to majka rodila! Izaći, na primer, na ulicu kad je najveći promet i narod listom gmiza, pa se seti da je sve to iz majke izašlo... Sve je to mučena majka rodila! MARELA: Zbilja, sve je to majka... E, ljudi, ljudi!... (Marela i Katica kupe svoje stvarčice da bi otišle.) KATICA: To ti je ko u onoj pesmi... (Pevuši.) A kad dođem... MARELA I KATICA (pevaju dalje u duetu): ... na grob majke premile Od tuge će srce da mi prepukne... (Zavesa lagano pada, pesma se još čuje.)

KAKO SE ZA JEDNU STOTKU POSTAJE SREĆAN I ZADOVOLJAN

(Čim padne zastor, grune zaglušujuća južnoamerička muzika.) DULE (dolazi pred zastor sa strane, kreće se natraške): Levi ajnšlag, Kufta! Levi!! Ispravi sad!!! Dobaar!... bremzaj!... stani!... puška!... KUFTA (dolazi): Hoćemo li ovde, da poturam panjeve?

DULE: Hoćemo! Silvana, tvoje mesto! (Silvana dolazi u večernjoj blještavoj haljini za nastup i donosi dva ručna megafona jedan daje Duletu. Dolazi i Kufta s harmonikom i megafonom.) Tuš, muzika, Kufta, molim!! (Kufta tuš na harmonici, dalje svi troje govore u publiku kroz megafone, ali ne stoje u mestu, kreću se, komešaju se.) Pažnja, pažnja! Svi oni koji su ma na koji način odrođeni, tužni, poraženi, rotirani, kompromitovani i seksualno ugroženi!!... SILVANA: Svi oni koji su ma na koji način degradirani, potišteni, reducirani, antipatični, sentimentalni, zaobiđeni, mračni i pogrešno okvalifikovani!!... KUFTA: Svi oni koji su ma na koji način ucveljeni, konzervativni, anulirani, korumpirani, u sebe uvučeni, pretučeni i niže razvrstani!!... DULE: Svi oni koji su ma na koji način dogmatični, impotentni, dezorijentisani, kontrarevolucionarni, stambeno neopskrbljeni, deklasirani, sudski osuđivani i u razvoju ukočeni!!... SILVANA: Kao i svi ostali bez obzira na rang, pol, stepen obrazovanja, godine starosti i nacionalnu opredeljenost!!... KUFTA: Mogu svi kod nas uz popularnu cenu od samo sto dinara u roku od četvrt sata postati srećni i zadovoljni!!! DULE: Perspektivnost, nade za bolji život, romantika, ljubavne draži, elan, buđenje optimizma i većih životnih apetita pružiće vam naša dupla moto-sportska panoramika pod parolom: tehnika narodu!!! KUFTA: Svi oni koji uz mali reskir od samo sto dinara iskoriste svoju životnu šansu i posete nas, imaće prilike da vide temperamentni ples vatrene Silvane, zvane Havajke — seksepilke s najizazovnijim oblinama na ovoj teritoriji!... kao i do sada u svetu neviđenu smrtonosnu motoristiku mejd in germani koju izvodi svetski as lepi Dule!!! SILVANA: I sve to skupa zajedno u muzičkoj obradi našeg renomiranog muzikusa sluhiste, Kufte Paganinija, a uz sniženu okasion cenu od samo... SILVANA, DULE i KUFTA: (uglas): ... sto dinara!!!

DULE (odloži megafon): Ti sad, Kufta, po gradu izlepi plakate! (Zavesa se diže: na pozornici vagon i krš dekora koji treba da se sklapa kasnije.) SILVANA: Idem ja da se preobučem i abšminkujem!... I ako ma ko donese na moje ime poziv od sudije za prekršaje, vi samo recite: „nepoznata"!... KUFTA: O, smušenosti!... kad se gde koja mučenica uhvati u kolo, a ne zna odakle je šuplja!... DULE: Ti, Kufta, ne brljavi, nego gledaj svoja posla! SILVANA: Ako ja ne znam kako se zameću tragovi, onda ne znam ko zna?... ki-ki!... Al' moja je deviza: onde, ovde, tuda svuda... i nikad ne noćiti na istom mestu više od tri noćivanja!... i po ulici bilo sunce ili hladovina, bez naočara za sunce ne idi, zbog sode, jer hoće to žene da upražnjavaju kad im muževima skineš kajmak s buđelara!... (Odlazi u vagon.) KUFTA: O, zakovrnutosti!... kad gde koja ždrebica legne na vrh slame da uperenim nogama plaši vrane!... DULE: Kufta, ne idi mečki na rupu, rekoh li ti!... I nađi neke geliptere za sitne pare da nam namontiraju panoramiku, ja ću sa Havajkom prodefilovati po okolini. Jasno? KUFTA: Jasno... nego, Marela nam se danas vraća iz bolnice? DULE: Neka se vraća, ko joj brani! Gledaj ti svoja posla! (Kufta odlazi.) SILVANA (dolazi iz vagona preobučena): Hik!...štuca mi se, spominje me jedna što sam joj čoveka naučila kako se diže kredit na bareno jaje!... DULE: Kakvo jaje, šta pričaš? SILVANA: Kad ti kažem, sve se da urediti... samo na tvrdo da se skuva i da se onako još vrelo oljušti... pa da vidiš kako se pečat prenosi s hartije na hartiju, ko ništa!... DULE: Gle-gle?!... gde si te škole izučila?... SILVANA: Kako gde?... a one silne istražne, gde se istražuje!... pa po nas pet-šest u sobi, a koji put i deset, menjamo iskustva... čemu se sve ne možeš naučiti!... DULE: I kad sve ti to, devojčice, pre, tek si zapupila?!...

SILVANA: Da si ti živ i zdrav, ja sam još u trinaestoj probila led!... i šta je odonda vode isoteklo, iha!... i koliko je preko mene pregazilo ljudi raznih profesija, oho!... bio je među njima čak i jedan sivac iz SIVA!... naplaćivao im tamo neke markice, a lepio ih meni na zadnjicu. DULE: Znači, ti si markirana?!... SILVANA: Zvanično jesam, al' ja privatno živim više na parče... i uvek samo ko kraljica... A čim me markiraju, ja abdiciram, pa izađem na pijac i rasprodam sve suvišne stvari... utopim kišobran, utopim peškir, utopim kofer... i kupim samo jednu plastičnu mrežu, veknu hleba, pola salame šunkerice i jedno kilo jabuka... DULE: Valjda pregladniš od one sekiracije i straha pri pomisli šta bi ti kelneri uradili da im je da te kroz mala vrata odvuku iza sale u magacin? SILVANA: Ispalo bi da sam sve ja kriva što su im zabranili držanje muzike. Kažu: ,,Tu je svake noći među gostima bilo Kosovo polje zbog te Silvane!"... A iz početka su govorili da se za promet ne boje dok im je mene!... Sve su po dve plate na mesec delili!... DULE: O bakšišu i zakidanju pijanim gostima i da ne govorimo!... SILVANA: A posle ceo personal piše protiv mene peticiju predsedniku opštine i sudiji za prekršaje... računaju: mene na berbu kukuruza, a oni će za promet naći novu kraljicu... al' ja ih predupredim, pa bacim na vreme stara dokumenta... obarim jaje, pa sačinim nova te izađem na drum... i retko da me koji kamiondžija odbije... Eto mene ko kraljice u nekoj drugoj varoši, a velika je Jugoslavija!... DULE: Znaš, Silvana, da ti ne verujem!... Uopšte se po noći ne trzaš kad nešto šušne ili lupne sa ulice, da onako bunovna pomisliš: evo ih po mene, dolaze!... SILVANA: Zato što ja slabo pamtim i uopšte ne znam šta je juče bilo... I ima tako neki put, priđe mi poneko... Kaže: ,,Srce, sećaš li se ti mene?... „Uopšte", kažem ja. A on kaže: ,,Pa imaš li ti mladež na ramenu?"... Ja kažem: „To imam, vidim da se ti sećaš"... DULE: Seća se, imaš ga, zaista!

SILVANA: Ali ja se nikog ne sećam... i znam samo ono što je danas, a kad prođe, kao u ambis da je propalo... Jedino ću tebe, Dule, držati u ljubavi dok sam živa... do groba!... DULE: E, pa i đavo dođe po svoje, što se kaže!... SILVANA: A govorili su meni da ću naići na minu... i nije da sam naletela, nego da se sad pojavi ne znam ko, da mi milione prospe pod noge, ja bih pljunula!... DULE: A zbog čega, hajde, priznaj, nemoj da kriješ! SILVANA: Pa bilo je ljudi i ljudi, Dule, ali kao što si ti, to još nisam nailazila, nikad... mnogo si grub!... DULE: To su mi već mnoge rekle. Na svaku žensku kad spustim šapu, ona je likvidna! SILVANA: Al' nemoj više da pogledaš ni jednu osim mene, života ti!... Ja ću se besiti ako me ostaviš... toliko sam se u tebe čisto zaljubila, zauvek... očiju mi!... DULE: A zbog čega sve to, što kriješ, priznaj!... To volim da čujem! SILVANA: Pa gde da nađem takvog muškarca kao što si ti, to se ne nalazi... Dule, kunem ti se u sat i oba oka... veruj mi!... DULE: Verujem ti, pročitala si me skroz, a i ti si meni slična! SILVANA: Pa hoćemo li već jednom da krenemo, ja sam pripravna? DULE: Aha. SILVANA: Pa što si se onda udrvio?... i što si tako užagrio očima na mene? DULE: Ko ne bi kad si opojna! SILVANA: E, sad ja tebi ne verujem! DULE: Kako ti umeš da oceniš vrednost čoveka, to je unikum! SILVANA: I opet ti ne verujem!... ništa ti ne verujem!... DULE: Meni svaka veruje, moraš i ti!... SILVANA: Ne moram! Kupi mi prvo nešto, pa ću ti verovati. DULE: Kupiću ti. Sve ću ti kupiti! Biće sutra para kao blata, ovo je ovde mesto talično za rad.

SILVANA: Sutra je za sutra, a danas je za danas. Ne tražim ti ja bogzna šta da se toliko skanjeraš. Ja sam jeftina, a rentabilna! Hoćeš da kažeš da nisam?! DULE: Jesi! Ti si moja naga vizija! SILVANA: Kako znaš da podilaziš! DULE: Ti si moje samrtno proleće i ljubav bez uzvrata! SILVANA: Veliki si fahman! DULE (grli je i lagano odlaze): Ti si moja razbuktala strast i nevinost bez zaštite! (Izlaze.) KUFTA (dolazi s harmonikom i seda. Dolaze i binski radnici i montiraju dekor: podijum s valjcima i motorom. Kufta svirucka i pevuši): Tiho su šuštale palme kada sam se vraćao sa mora, rumena bila je zora... (Prestane i obraća se binskim radnicima koji rade.) Hajde, momci, navalite!... isplata na ruke po obavljenom poslu!... ako ste vredni nema tu ni pola sata rada!... (Dalje svirucka i pevuši.) ... kada sam ti pjevao ja... (Iza njegovih leđa dolazi Marela.) KUFTA I MARELA (Marela prihvati Kuftinu pesmu i pevaju u duetu): Sanjaj Marela te divne noći... KUFTA (prene se i okrene se): Marela! MARELA: Paganini! (Polete jedno drugom u zagrljaj.) A gde je Dule? KUFTE: Tu se baš sad vrzmao... ne znam gde ode? MARELA: Sam?... sa onom, znam!... Zašto samo ćutiš, Paganini? KUFTA: Ja sam mu rekao, Marela!... od jutros dok je ona još spavala u vagonu, iskoristio priliku da mu sve izgovorim!... MARELA: A šta? KUFTA: Rekao sam mu, Marela: ,,Po onome šta čovek rezonuje o ženi, možemo ga svrstati!" ,,Nemoj, Kufta, da daviš", reče mi on. Rekoh ja: „Tvoja majka je žena, ona ti je dala život!... Ko mrzi ženu, zaboravio je na svoju majku!" Ali on me odalami po ramenu i ode smejući se grohotom... A ja viknuh za njim: ,,Ko ženu masati taj je najbedniji među onima koje sunce greje!" Ali on je na sve to ostao gluv. MARELA: I slep, Paganini... kod očiju ćorav... zaćoren!

KUFTA: Neka ga, prokockaće svoju muškost i biće nesrećan ako tako nastavi, jer njegova ruka neće više biti sigurna da se ti na nju možeš osloniti... o, strahote! MARELA: I na čemu smo onda?... ja sam gola i bosa, tako reći na ulici, Paganini... kako ću se iščupati iz ove neprilike? KUFTA: Prezri opasnosti. MARELA: I hoću li onda biti srećna? KUFTA: Hoćeš, ako budeš znala da kompletno sortirana garderoba, komforan stan i luksuzna kola ne čine umetnicu srećnom, već joj to u životu može pružiti samo njena afirmacija na polju umetnosti. MARELA: Ali ja ne mogu biti sasvim srećna ako nemam ljubavi, Paganini!... hoću li ja ikada biti ljubljena onoliko koliko ljubim? KUFTA: Hoćeš, ako budeš znala da je ljubav divno i mirisavo cvetno polje na kome treba neumorno danju i noću raditi. MARELA: Ali ako on sa ovom računa ozbiljno? KUFTA: Kad govori ozbiljno tad misli neozbiljno. MARELA: A šta on misli, ko zna? KUFTA: Misli kako će doći do cilja. MARELA: Istinski je ne voli? KUFTA: Dok želja bude ispunjena ljubav će presušiti. MARELA: Hoće li mi bar posle biti veran? KUFTA: Hoće do prve prilike. MARELA: Ako tako kani, što me uopšte drži uza se? KUFTA: Zato što u tebi gleda svoju sreću. MARELA: U poslu? KUFTA: I u poslu. MARELA: Sumnjam, on nije materijalista. KUFTA: Kad spava idealista je. MARELA: Ti grešiš, Paganini, pre bi se za njega moglo reći da je ženskaroš. KUFTA: Al' najviše su mu uz srce prirasle ženske koje su na novcu naslikane. MARELA: On je totalno šašav! KUFTA: Da je pametan imao bi nešto.

MARELA: Ne može da ima ništa kad pripada mokroj braći. KUFTA: E, pa kad ne voli vodu ni u cipelama, a kamoli u čaši. MARELA: Ako tako neuredno nastavi, ipak, brine me njegovo zdravlje... Šta misliš, Paganini, hoće li on dugo živeti? KUFTA: Ako se ikada nauči kako će se odreći najslađeg zalogaja, doživeće duboku starost, ali ako nastavi da poklanja otkucaje srca svoga svakoj lepojki, čisto sumnjam. MARELA: On je naivan, to je nesreća... vešto ga okupiraju. KUFTA(skoči): Evo ih, dolaze... idem ja da isplatim ljudstvo, a ti budi oprezna... zašto da truliš po zatvorima zbog rekla-kazala? MARELA: Šta da radim? KUFTA: Uđi u zadrugu!... i ne daj da te politički isprovocira... čuvaj svoje mesto u trupi, zakon te štiti... nije predviđeno da moraš prednjačiti, važno je da si na broju... i ti se pridržavaj parole da ti sve ide u rok službe... pst!... ja ti ništa nisam rekao... pričali smo o vremenu, o kući, o deci... o sasvim običnim stvarima!... ( Brzo ode) DULE (ulazi sa Silvanom, ne primećuju Marelu): Znaš kako, Silvana!... sve grand!... sve nobles!... sve eht!... glanc!... san!... SILVANA: Na kukovo leto. DULE: Garantovano!... ne bio ja taj koji sam ako sve ne bude fit!... set, rajf, tergal, kloke, eponž, o d kolonj, ažur, šante kler, plise, valansje, krejon, frotir, voal, vez endl, suar d pari, krep de šin, maroken, ša nuar, šinjon, krep banjol!... SILVANA: Na sveti nikad. MARELA: Nema ništa gore nego kad zreo čovek šene. DULE (on i Silvana tek sad ugledaju Marelu): Vratila si se? MARELA: Jesam. DULE: Kad pre? MARELA: Što?... jesam li ovde nekome na smetnji? SILVANA (za sebe): Opasala se jezikom ko guja repom, pa samo palaca. DULE: Bacaš čifte, Marela!... što se ritaš? MARELA: More, gledala sam smrti u oči!... sve one koje su juče umrle danas su se pokajale.

SILVANA (za sebe): Samo meso došlo kući. MARELA (Silvani): Aha. Koju tišti ona i vrišti. DULE: Neću čarke, Marela! Što sikćeš?! MARELA: A ti si mi posebno dužan jedno objašnjenje! KUFTA (doleće): Smirite duhove, publika se već kupi... o, blagosti!... (Marela pođe ka vagonu.) DULE (za Marelom): Kuda ćeš ti? MARELA: U garderobu da se kostimiram za nastup! (Ulazi u vagon.) SILVANA: A ja?! DULE: Svlači se i ti! SILVANA: Neću da sedim na klupi za rezerve! DULE: Igraćeš! (Grubo je gurne.) Odlazi kad ti govorim! (Silvana odlazi u vagon, iz vagona sevaju munje.) KUFTA: Što komplikuješ život? Napraviće nam skandal, svi komplet ćemo napipati zatvor. DULE: Ućuti. (Penje se na plato gde stoji motocikl na valjcima.) KUFTA: Vi ste mladi, lako vam je, ali meni se ovako starom ne ide više po kazamatima! DULE: Ne baksuziraj, Kufta, ima na platou mesta za obe! (Iz vagona sevaju munje.) KUFTA: Biće tu laktanja, omaćiće se neka odozgo s platoa u publiku! DULE(besno): Prestani već jednom da filozofiraš!... i odlazi s biletima na ulaz, pa puštaj!... (Odlazi u vagon, iz vagona sevaju munje. Kufta odlazi na drugu stranu, čuje se žagor hora.) SVETA (dolazi s Milisavom): Ja sam ovo gledao već jedanaest puta. MILISAV: I je l' bar nešto vredno? SVETA: Jaka stvar. (Ceo hor publike uz žahor i ciku ispunjava prostor ispod platoa. Aplauz.) KUFTA (S harmonikom se penje na plato): Poštovana publiko!... dozvolite da vam predstavim članove naše trupe koji će vam pružiti nezapamćeni užitak!... (Iz vagona dolazi na plato Marela u večernjoj haljini.) Najzapaljivija balerina Južnih mora i

protektorata obećanih nada... naša nezapamćena Marela!... (Aplauz.) MILISAV: Gde je nađoše ovako urokljivu? SVETA: Šta sam vam rekao. KUFTA (dolazi iz vagona na plato Silvana u večernjoj haljini): Naša nova snaga žive ritmike i perspektivne emocije... Silvana Havajka!... MILISAV: Kakva je vižljasta, obrnula bi se na zrnu bibera. SVETA: Mnogo je rafinirana, ja imam prirodan ukus. MILISAV: Napred, Silvana — prva si! SVETA: Pa vi nju znate? MILISAV: Aha. S fakulteta... zajedno smo polagali vodovodne cevi na prinudnom radu. KUFTA (Dule dolazi na plato iz vagona, u koži): Svetski motoristički as na valjcima, odlikovan grand pri medaljom Tomos Kopar, lepi Dule! DULE (dalje komponovati harmoniku s bukom motora): Cis dur, Paganini, daj šlagvort!... (Muzički uvod, Silvana i Marela baletske poze uz muziku.) Pesma o karburatoru u kojem živi pojedeni pas... SILVANA i MARELA: Bu-bu-bu! KUFTA: Ili dokaz kako neko kad je bedan jede sam sebe!... (Ceo recital uz muziku: harmonika, motor.) MARELA: Pas je imao motociklistu za gospodara!... SILVANA: A motociklista je imao krš od motora! MARELA: Obojica su bila dva beskućnika stara! MARELA. SILVANA, DULE I KUFTA (uglas): Uvek bez para, uvek bez para, uvek bez para! KUFTA (sasvim obično upita): Pa šta su onda jeli? (Muzika življe.) (Dalje Silvana i Marela šraju pse, šene, mašu ušima, itd, a Dule ih hrani šećerom itd.) MARELA: Pas je pojeo svoj rep!... DULE: A motociklista auspuh! SILVANA: Pas je pojeo svoje uši! DULE: A motociklista guvernalu!

MARELA: Pas je pojeo svoje šape! DULE: A motociklista točkove! KUFTA: Pas je pojeo sve, samo nije pojeo svoj lavež! SILVANA i MARELA: Bu-bu-bu! Bu-bu-bu! DULE: Motociklista je pojeo sve samo nije pojeo svoj karburator! SILVANA I MARELA: Bu-bu-bu... bu-bu-bu... KUFTA: Ostalo je tako malo od psa i motora... MARELA: Samo lavež i karburator... DULE: Taman za konzervu... KUFTA: ... da se kondezuje beda!... DULE: Beda! SILVANA: Beda! MARELA: Beda! DULE: Koju niko ne može pojesti, pa ma koliko bio bedan!... MARELA: Gazda, ovde smo!... KUFTA: Laje pas iz karburatora... DULE: I niko reči ne razaznaje... KUFTA: Samo motociklista vari metal. DULE: I sve staje po starom... SILVANA: Gazda, ovde smo!... KUFTA: Laje pas iz karburatora... DULE: I cela ulica trešti od njihovog besa... SILVANA i MARELA: Bu-bu-bu! Bu-bu-bu! (Menja se ton, nastaje kancelarijsko cikaoo, izveštačeno razjašnjavanje.) MARELA: Prestani već jednom da se laktaš, dozlogrdilo mi je. SILVANA: Raspravićemo to kod direktora. MARELA: Misliš, spanđali ste se, pa možeš da vršljaš. HOR: Bravo!... bravo!... SILVANA (Duletu): Zar ne čujete kako vas opanjkava?... kaže: i on mi je direktor, s četiri razreda osnovne škole... DULE (Mareli): Ti si ta što po ćoškovima kršiš disciplinu i širiš neprijateljsku propagandu?! KUFTA(Mareli poluglasno): Nemoj... nemoj da mu krnjiš autoritet...

DULE: Ali ako ti sredina ne odgovara, ti si u naponu snage, okušaj sreću na drugoj strani... svet je veliki! MARELA: Zbog nečijeg kaprica?! HOR: Bravo!... bravo!... DULE: Naprotiv, daćemo ti lepe pismene preporuke. MARELA: Samo da biste me se kurtalisali! (Poteše nož iz nedara na Silvanu.) SILVANA: Nož! DULE (skoči, uhdati je za ruku i zavrće joj ruko ruku, bez milosti): Bando! MARELA: Polomićeš mi ruku... Dule! DULE (grubo je odgurne, baci na tlo): Trebalo bi da te ubijem! KUFTA: O, pakla! MARELA: Ubij me!... ubij!... hoću da me ti ubiješ! HOR: Bravo!... bravo!... DULE: S obzirom na tvoje zasluge iz prošlosti. neću te ubiti... (Grubo je odgurne.) Beži! SILVANA (hvata Duleta za ruku i vuče ga): Ja se gnušam, ne mogu to da gledam... potresa me... KUFTA: O, podlosti! MARELA: Dule, stani, ne idi s njom, lažljiva je! HOR: Bravo!... Bravo!... MILISAV: Čekajte, ljudi, što aplaudirate? Je l' ovo sve gluma ili se oni istinski razračunavaju?! MARELA (za Duletom i Silvanom koji odlaze): Dule, nećete daleko stići!... jedna od nas dve mora pasti!... KUFTA: O, uvrede! SVETA (skoči na plato i uhvati Marelu za ruke): Stanite!... osvestite se... MILISAV: Ljudi, pa ovo nije u programu, mi smo prevareni! Neka nam vrate pare!! HOR (komešanje i skandiranje): Pare — pare — pare — pare!!! KUFTA: Narode, za mnom na blagajnu, dobićete svoje pare!... (Jurne i svi jurnu za njim.) HOR (u odlasku skandiranje): Pare - pare - pare — pare!!!

MARELA (koja je ostala sama sa Svetom na platou, otima se.): Pustite me! SVETA: Smirite se. MARELA: Ne mogu to da preživim, pustite me! SVETA: Čini vam se, drugarice! MARELA: Ostavite me! SVETA: Saslušajte me, molim vas!... ja vas posmatram, danas je peti dan!... MARELA: VI mene? SVETA: Da. Pratim vaš repertoar još dok ste bili s one strane preko mosta... i bez preterivanja mogu reći da je od neprocenjene štete što u vašoj trupi dolazi do unutrašnjih razmimoilaženja... Trenutno imate primat u gradu, sve drugo je slabije!... ja sam varoš prokrstario uzduž i popreko, znam šta sve postoji i šta se govorka u narodu... Znate, ja uvek tako za vreme ferija doputujem da se obavestim o zbivanjima i najnovijim dostignućima. MARELA: Vi niste odavde? SVETA: Daleko sam ja. MARELA: Odakle? SVETA: Čak sa Čačalice. MARELA: To je tamo negde u Piškopeji? SVETA: Skoro. MARELA: Pa šta radite tamo? SVETA: Predajem istoriju u osnovnoj školi... odlično sam plaćen, ali tamo nema čovek gde ni da potroši... i nas je trojica muškaraca u školi, pa da skapamo od dosade... nego, ja sam za sebe izmislio neku vrstu sastavljanja ukrštenih reči... to popunjavam i skoro sa neverovatnom tačnošću prognoziram na šta ću sve novo naići kad ovde doputujem... moglo bi se reći da je to istorijski sistem koji nikakva moda ne može opovrgnuti, jer moda je moda, u redu!... ali nikad u modu neće ući žaket sa tri rukava!... čovek ima dve ruke, to je osnov!... Vi i ne čujete šta vam ja govorim? Zašto ustajete? MARELA: Ko ste vi? SVETA: Ja sam Svetislav Sveta Apostolović, nastavnik istorije i jedan od vaših mnogobrojnih obožavalaca!...

MARELA: Pa šta vi tražite od mene? SVETA: Ne!... ni govora!... nisam ni pomislio... MARELA: Pa šta onda hoćete? SVETA: Hoću da razbijem vaše zablude! MARELA: Idite vi svojoj kući, čeka vas žena! SVETA: Pardon, nisam ženjen!... i dozvolite, molim vas, da zaključimo!... to što se vama čini da nanete vam uvrede nećete preživeti, pogrešno je! MARELA (saginje se i sa tla dohvata puža): Puž! SVETA: Nema uvrede koju čovek neće zaboraviti! MARELA: Puž donosi poboljšanje života. SVETA: Zbog toga on i jeste tako spor!... ali da se ne udaljujemo od teme. MARELA: Pusti puže rogove... SVETA: Nema zla koje čovek neće nadživeti!... čovečanstvo je preživelo kugu, inkviziciju, genocid, fašizam!... MARELA: Ako nećeš pustiti... SVETA: Lomače, giljotine, vešala, streljanja, ratovi i logori, sve je to bilo sračunato da se ljudi unište, ali ljude je nemoguće uništiti!... Kako bi onda vas neko mogao uništiti sa dva šamara? MARELA: Ako nećeš pustiti ja ću tebe ubiti u zelenoj travi sekirom po glavi... SVETA: Otresite se vi tih dešperatorskih ideja! MARELA: Verujete li i vi da puž donosi poboljšanje života? SVETA: Ja sam u školi imao običaj da deci slikovito objašnjavam izvesne istorijske pojave... na primer, ako je život slon, pretpostavimo... i najveći imperatori u odnosu na njega nisu veći od buve... slon bi podneo i na hiljade takvih insekata, a istorija ih ipak ne pamti toliko!... i najverovatnije da će ih sve manje pamtiti s obzirom na okolnost da je pronađen diditi... mislim, istorijski flit!... KUFTA (dolazi): E, pa mnogo je svet iskvaren!... prodali smo trideset karata, a preko njih pedeset se pojavilo da im vratim pare za karte!... odakle li se samo stvori onaj višak hohštaplera!... Ko li im je pre javio da ovde treba koristiti gužvu?! Još ako se sad vest proširi nagrnuće sa svih strana!

MARELA: A gde je on?! KUFTA: Otkud znam! On samo dune, a mene ostavi da vadim trnje!... čuo sam da je tu negde s onom u kafani! SVETA (Marela jurne, on joj stane na put): Marela, ne idite!... (Ona hoće da ga mimoiđe.) Marela, dozvolite da se nađem u vašoj blizini! Mogu li poći sa vama? MARELA: Gde? SVETA: Nije važno gde!... i na kraj sveta ako zatreba!... recite samo: da!... jes!... ui!... javol!... harašo!... (Marela odlazi bez odgovora.) KUFTA: Ma idite vi za njom, što je pitate!... žensku nikad ne treba pitati!... trčite brzo!... (Sveta jurne za Marelom.) HOR (uz tutnjavu van scene): Pare -- pare -pare — pare! KUFTA (uplašeno skoči): Evo ih!... HOR (sa svih strana pokulja na scenu sa ćuskijama, sekirama, motikama. Ruše, lome, skidaju, uzimaju sve što stignu i odnose trčeći): Pare — pare — pare -pare! KUFTA (vikne u publiku): Pare — pare, pa ceo svet! (Zastor pada.) HOR (i dalje sve besomučnije ruši i skandira): Pare — pare — pare — pare!...

DRUGI KRAK KAKO TREBA S ŽENAMA KAKO ČOVEKU TREBA ŽELETI SVE NAJLEPŠE U ŽIVOTU

KAKO TREBA S ŽENAMA

(Kafana sa dva ulaza na bočnim stranama.) DRAGI (sedi za stolom i peva): Ljubičice plave podigle su glave!... DULE (ulazi besno): Možeš li ti da budeš malo umereniji? DRAGI: Ja vas ne diram, nemojte se ni vi kačiti na tramvaj bez bileta!... svako u životu ima svoj astal i sva prava za svojim astalom!... Persi-pertu?!... (Ulazi Gane s balonima.) DULE (Ganetu): Što se ovaj ovoliko dusa? GANE: Nemoj ti s njim mnogo... koliko ja razaznajem iz njegovih reči, prognan je... šta znaš nije ti nužno... što se uopšte obazireš?... DULE: Nervozan sam! GANE: A ko nije? DULE: Imam jakih razloga! GANE: A ko ih nema? DULE: More, ostavio sam je kod frizera... reče: ,,Najviše pola sata, ni toliko!" al' oteglo se to njeno pola sata ko građanska parnica!... bojim se da nije gde rekla nešto što ne treba?... i ne znam gde sad da je tražim? kome da se obratim?! GANE: Ne brini, ako se ukaže potreba, obratiće se oni tebi... al' i da je rekla nešto, nisi ti ona!... svako odgovara za sebe!... Poslušaj ti mene. Drži se rezervisano. Znaš je površno i nisi ništa primetio, a da si ma šta i najmanje uočio, ti ne bi ni čekao da te oni pozivaju, nego bi sam dotrčao na konsultovanje! DULE: Čekaj, izaći ću da osmotrim, možda dolazi!... (Izleti.)

DRAGI: E, to vam je jedno nužno zlo! GANE: Koje? DRAGI: Sloboda ličnosti ima da se poštuje! GANE: Sad kad si zagrizao, teraj do kraja!... pojedi to što si zakuvao!... ovde pod mojim krovom ja ne dopuštam nikakve dvosmislenosti i aluzije!... hoću ja mirno da spavam!... Govori: na šta ti ciljaš?!... Šta ti to podrazumevaš pod tom tvojom slobodom ličnosti?! DRAGI: Zna se šta se pod tim podrazumeva!... ja kad hoću da budem veseo, ima da budem veseo!... nema niko da se buni... nema niko da me bije!... ni da me grebe!!... GANE: Nisi ti dovoljno dobio, inače bi drukčije pevao!... Pitao bi ti ima li još!... DRAGI: Kome nije dobro neka pokupi svoje prnje, stan je na moje ime! GANE: Budi ti malo parlamentarniji. DRAGI: Ko? GANE: Ti! DRAGI: Je l' ja? GANE: Baš ti! DRAGI: E, ponovi to još jednom ako smeš! GANE: Ponoviću ti i sto puta: „Pijane goste ne služimo" i tačka! DRAGI: Ovo ću ti upamtiti!... ti ćeš zbog ovoga!... nećeš ti više u ovom lokalu!... naučiću te ja kako se kulturno ponaša!... u direkciji ćemo mi!... čekaj, Ratko Andonijević će tebi presuditi!... mislio si da ne znam ko ti je buca!... pokajaćeš se ti zbog ovoga!... nemoj da sad odmah obrnem telefon!... baš ti se čami u bajbokani!... napisaću ja nešto o ovome za novine!... dospećeš ti na optuženičku klupu!... bukagije ćeš ti upražnjavati!... vešala ti ne ginu!... Maršal će za ovo čuti!... DULE (ulazi besno): Nema je... Bojim se da je nije tramvaj pregazio, a moj buđelar je kod nje... Nije mi za pare, nego zbog legitimacije... imaću velike kubure dok izvadim novu!... DRAGI: Pa kažem ja da su došla strašna vremena, druže... gospodine, svejedno...

GANE: Sve je dva. DRAGI: Ne znam šta ste, svaka vama čast... al' kući te gnjave, ovde te ignorišu... nema čovek više gde da se skloni!... DULE: Da se jedno drugome nismo zarekli, lako bih ja... GANE: Što opet ustaješ? DULE: Ne drži me mesto!... lomim se!... nisam pametan kako da postupim?... GANE: Tresni dve duple ljute, to će ti dići moral. DULE: Idem ja još jednom da okušam sreću, natoči ti dve. DRAGI: I ovde jedna, svega tri! GANE: Ti ostaješ za naredno vučenje. DRAGI: Ih, kad čovek ode u penziju, niko ga više ne zarezuje, ko smrdljiv sir!... od stare krntije svi dižu ruke!... dok si u snazi dotle samo nešto i vrediš!... More, treba čovek da radi do poslednjeg daha!... i ni jednoj da ne oprašta!... (Gane nosi natočene rakije.) Ovde dođe jedna! GANE: Nemoj da me zasmejavaš. DRAGI: Samo se vi smejte!.. .tako to ide, vremena se menjaju!... izvrnu se i malo jači ljudi, pa da vidiš kako se igra po mrtvom magarcu... Al' što se vi meni niste smejali dok sam ja bio na vlasti, pitao bih vas onda!... Piksla sa astala, pa u čelo!... to bi vam sledovalo... GANE: E, pa nisam ja rekao da ja vas neću služiti ako vi jednoga dana opet budete neko i nešto... Pardon, ja služim za platu i ne bih želeo da me ma ko pogrešno protumači!... A ako ma kog interesuje šta ja mislim, eno mu novina, neka pročita... ja drugog mišljenja nemam!... i ja ga onde kupujem. DRAGI (zapeva bezbrižno): Da l da dam il ne dam, šta da radim ja ne znam? Dođi diko u moj stan, kupila sam otoman!... Op-saj!... Drži me, poleteću!... DULE (ulazi besno): Nema je... nešto se mislim da ona nije usput slučajno srela nekog svog školskog druga iz detinjstva, pa sad evociraju uspomene? GANE: Nemoj ti jeziku mnogo da puštaš na volju, ovaj je ovde poslat...

DRAGI: Ništa ja vama nisam rekao!... i sa vama nemam apsolutno ništa!... GANE: Pa mi smo vaši!... odnosno naši!... odnosni njihovi!... hteo sam reći: sadašnji!... daj nam današnji!... ne bojte se!... DRAGI: Ne bojim se ja, niti sam se ikada bojao!... celog života sam rušio pred sobom i nikad nisam pristajao da idem za drugima po ruševinama!... DULE: A po čemu vi možete da tvrdite da je ova ruinirana? DRAGI: Koja? DULE: Pa ova moja?! DRAGI: Kad su u pitanju ženske ne mogu da tvrdim ništa ni za rođenu majku! GANE: Tako, brate moj rođeni, daj da porazgovaramo ko ljudi o nečemu pametnom što tišti sve nas muškarce bez obzira na pripadnosti! DRAGI: Žena može da sruši svakog čoveka, pa makar on bio veliki ko kuća! GANE: Pa kad celog života pored tebe živog nešto petlja, tutolji i kukumavči!... ,,Neka je naša, pa makar bila mala kao lula!"... Tako nagvažda baksuz, al' žena bi htela kuću!... Šta će meni kuća?! Muškarcu je kuća u duši! I ljudi bi hteli da žive, al' one ih koče!... čantraju!:.. melju!... cvile po ceo dan!... DULE: S njima čovek mora dobro da otvara oči!... i samo oštro ako neće da ga cene za budalu!... DRAGI: Ih, velikog li kumsta namamiti usamljenog momka!... i još kad sa svih strana zagraje: „Zdrava je, -— kažu, — i vredna!... pa kuva, kuva, kuva! tanjir da oližeš!... nema da kod nje zrna pasulja zvone u šerpi, nego se sve to lepo ukrčka, zaprži... i odozgo još dve-tri ljute crvene paprike, pa da kusaš dok ne eksplodiraš!... i obaška što nije sokačara, ni neka slepica, da nema kuče za šta da je uhvati!... Nego, salaš, a ona jedna duša — jedna guša!"... Samo dok ti teslime mladu, posle ćeš čuti istinu... ni salaša, ni para, ni ujaka u Americi!... Nego, oni s tim jednim salašom poudavali devojke iz tri okolna sela!...

DULE: To nas muškarce sve kosi, što smo nesložni!... svako misli: lakše će mu biti kad nas ima više navučenih!... nema niko da ti da pametan savet, da u datom trenutku vikne: beži, spasavaj se!... GANE: Da me je neko tociljao, pa da sad imam na koga da svaljujem krivicu!... nego ti je to jedno čudo, ako je za sve drugo duduk, za to da te spetlja je mozak!... DRAGI: Pa kad je čovek tako rođen da ne može bez nje, i to ti je!... srce ga vuče!... još kad si mlad, taman da presvisneš za njom!... A one to osećaju!... i vešte su, sortu li im prepredenu!... pa poneka kad zna još da vije kukovima ko barjakom... a predstavimo uhranjena... kako da joj odoliš, nisi od kamena!... poginuo bi!... More, očima bi je pojeo!... GANE: Jeste s prvog kraja, al' posle... još se i ne podigneš, a ona te pita: ,,Kako ti sad misliš?" Ko da tu ima nešto da se smisli! Pa zar zbog jednog zadovoljstva da platim životom?!... Al' daj, objasni se s njima? Pre ćeš se objasniti s ovim astalom!... Ako znaš šta je gagrica?... onaj žižak što provrti zrnce žita!... tako ona buši dušu!... DULE: Kad ti da ko da ti je ključeve od grada dala, nego ti je to ko bojler, došao sam ja do zaključka... kad ga nemaš, ti crče da ga imaš... a dobiješ li ga, čini ti se ko da si se s njim i rodio... i ne misliš da ga imaš... nego tek ako ti ga neko skine ti osetiš da ne možeš bez njega!... I to ti je sve na hokus-pokus!... ako si samo za trenutak neoprezan, gotovo je, oženjen si!... a posle smrti nema kajanja... DRAGI: Samo dok te zajaši, pa da vidiš posle kad okrene list!... pa kad zine da toroče kako je pogrešila u izboru... i gde su joj bile oči kad je pristala s tobom!... te kako je neke silne prilike propustila!... odbila kao njih sedamnaest, ne zna se koji je od koga bolji... a unesrećila se s tobom... nego si se ti usrećio, živote moj jadni!... GANE: Al' računa čim rodi, osigurala se!... ti si joj mašina za pare, a za ostalo će se ona snaći, nemoj da se sekiraš!... i svi će znati, samo ti nećeš, al' i kad doznaš, šta ćeš?... „Pogrešila sam — kaže. — Al' oprosti mi zbog dece... nisu ti deca ništa kriva ako sam ja"... I na akonto dece ona se fazonira na svoju ruku...

DULE: To je meni ostalo u mutnoj uspomeni... znam da su neke žene držale cveće... silne žene!... i ja u novom odelu... a ona prosto visi na meni, uhvatila me pod ruku, pa ne pušta!... DRAGI: Lako joj je da se pravi važna kad mi svakog prvog prigrabi penziju, pa mi posle udeljuje kao slepcu!... i još se šepuri!... A siromah Dragi neka se lomata kojekuda bez prebijene pare, bez ručka!... željan suva hleba u socijalizmu!... i još odozgo greban!... ne znam gde će joj duša... GANE: A od rođene dece čovek ne može da ima goreg neprijatelja!... dok su mala ona ti se lepe za nogavice!... sve što bi u životu hteo, nemoj zbog njih!... odreci se u njihovu korist!... i bojim se reći će ti „hvala", ko što sam i ja svom ocu rekao, rotkve strugane!... nego će ti reći: „Dokle ćeš, matori, da se smucaš po kući i da nam se nakašljavaš nad glavom?" ,,Izlazi odatle, što si zaseo, ne može od tebe čovek doći na red da obavi prirodu!" DULE: I uguraše me u lift... pitam ja: „Gde smo mi ovo?" ,,U Narodnom odboru", kažu... i svi se nekako blesasto smeškaju... a ja se oduzeo, idem ko na tuđim nogama, pridržavaju me sa svih strana ko malo dete... GANE: Lud je svaki čovek koji se oženi, samo ja to ne smem da propagiram dok ne poudajem kćeri!... DRAGI: Ljudi moji lepi, meni je krajnje vreme da se vratim natrag živ u onu rupu!... DULE: Al' da me i dan danas upita neko pod pretnjom smrtne kazne šta je posle bilo, ja ne bih umeo da kažem... sećam se samo da su harmonike treštale i da je silan neki svet dole na ulici pred izlazom igrao kolo kad smo mi izašli napolje... GANE: To sačekivanje po haustorima mi se ovde popelo, na vrh glave!... Lete mangupi na moju kuću ko muve na lepak!... DRAGI: Gde ću kad me ovako matorog ni jedna više ne prima!... A koliko ti imaš godina? GANE: Četrdeset. DRAGI: Jao, pa ti si žutokljunac!... pa ti nemaš pojma ni o čemu!... šta si ti iskusio!... tek si počeo!... dete, to si ti!... četiri banke!... tek koliko da se kaže!... ništa!... znaš li ti kad sam ja imao

te tvoje godine, još pre prvog svetskog rata!... a koliko je vode od onde proteklo!... ono dotle beše tek koliko da se uzme zamah!... čekaj samo, nećeš se tako lako provući!... imaš još da guliš, pa da zaboraviš gde si počeo!... i nigde kraja, sinovac!... dok ne počneš da se misliš: da l' ćeš moći il' nećeš moći... ima koji su i umrli na njoj... moji ispisnici!... DULE: E, jedno mi se samo zarezalo: kako jedna, ali znate kakva!... ko lađa!... usitnila, usitnila, pa samo prepliće, a bluza joj se talasa ko naše lepo plavo Jadransko more!... ,,Je l' ovo mlada!" - podvrisnuh ja i zatrčah se, al'... „Nije", kažu, nego je ta što te drži za ruku... E, neka ide sve uđavola!... da se za zelen bor uhvatim!... pokajah se onog istog trenutka, al' beše mu!... DRAGI: Ja odoh, a vi slobodno ostanite!... ako vas ma ko nešto pita, vi samo recite: čika Dragi je aminovao... dok se jave na raport kod čika Drageta!... (Polazi.) DULE (skoči kao oparen): Eno je!! GANE (diže se polako): Nije sama, u pratnji je... DULE: Koji je sad pa taj?... Sigurno joj je doputovao neki brat s kojim se nije videla od pre rata!... GANE: Samo je on nešto mnogo pripomaže i usput nateže na svoju stranu?... manj' ako joj je brat po Hristu!... DULE: Al' ti imaš pokvarenu maštu?! DRAGI: Ako se ma ko bude raspitivao za mene, recite: ,,Ode čika Dragi pravac kući"... Nemoj da me odate... nisam ovde ni nailazio, kažite... GANE: Pa ona ode dalje, nema izgleda nameru da se zaustavlja na ovoj stanici? DULE: Čekaj, čekaj!... ima i ona druga stanica?... počekovinka!... pitaću je ja: svrbe li je leđa!... hej, Silvana!... GANE: Kicoš je na ušima. DULE: Moram je uhvatiti!... (Vuče Ganeta.) Hajde sa mnom da mi držiš strah!... (Izvlači Ganeta sa scene.) Silvana!... Silvana!... (Natežući se izlaze sa scene.) DRAGI: A u šta tebi, crni Dragi, ode život... eh!... Daroslava, sunce moje jarko!... evo ti se vraća tvoj nevaljali Dragi!... Što je

bilo — bilo je, budi malo flegman!... i zaboravi ono što je otoič bilo!... i vlast zaboravlja mnogo štošta!... oslanja se na narod... moramo se i ti i ja osloniti jedno na drugo... ne smemo se odrođavati, srećo moja jedina!... Daroslava!... (Publici.) Ljudi, servuz!... neka mi sad bog bude u pomoći... Daroslavaaaaa!... (S raširenim rukama odlazi.)

KAKO ČOVEKU TREBA ŽELETI SVE NAJLEPŠE U ŽIVOTU

GANE (ulazi natraške na scenu, govori nekom ko je ostao napolju): Izvini, molim te!... nemoj da se nađeš uvređen, da je sve drugo ja bih bio, ali očevidac ne mogu da budem... ne smem!... da sam ja sam, nego imam porodicu... oprosti! MARELA (S druge strane uleće besno i za njom Sveta koji je koči): Nemojte me odvraćati!... ja se neću smiriti dok ga ne vidim mrtvog!... GANE (uplašeno se okrene ka Mareli): Šta je ovo danas počelo da bije sa svih strana?! MARELA (Sveta je hvata pod ruku i vodi je ka izlazu na suprotnu stranu odakle su došli): Mora ga stići odmazda, pustite me!... SVETA (nežno je ipak odvodi): Vi ste pali u jaru, ne znate šta govorite... niste se dovoljno udubili u problem... (Izlaze.) DULE (uleće na ona ista vrata na koja su ušli Marela i Sveta, hvata Ganeta za ruku i na silu ga vuče): Brže!... presrešćemo ih!... evo ih okolo s druge strane!... (Izlaze na ona ista vrata na koja su izašli Marela i Sveta, tako da se stiče dojam da se oni i nadalje jure u krug.) GANE (vraća se natraške sa one strane na koju je trenutak pre toga i izašao s Duletom); Ako ti ubuduće ma gde zaškripi ja ti stojim dobar, samo me sad mimoiđi, molim te... znaš kako je, imao sam prilike da budem očevidac, pa mi posle rekoše: ,,A ko je tebe zvao da ti trčiš tamo da gledaš!"... i ja sam se zvanično obavezao... to onda i odonda nikad više!... i što vidim — nisam video, ima ko gleda za mene!...

MARELA (uleće besno s druge strane sa Svetom koji je stišava): On je ubio mene! (Gane se trže, okrene se prema njima.) SVETA: Pa po čemu ćete se vi onda razlikovati od njega, ako mu na ubistvo uzvratite ubistvom?! Odložite svoju odluku za sutra, nikad nije kasno! GANE(njima vrlo snishodljivo): Ne točim više... žao mi je što gubim mušterije, ali moraćete da menjate lokal... SVETA: Hajdemo, Marela!... MARELA (Sveti): Vi ste na strani zločina! SVETA: Ja sam, na strani istorije koja nas uči da se zločinom ne može suzbiti zločin!... GANE: Vidim da onaj preko puta tek sad raspaljuje roštilj, pređite kod njega!... SVETA: Hajdemo, molim vas... rđavim sredstvima se ne mogu postići dobri ciljevi!... (Izlazi s Marelom.) DULE (uleće s druge strane): Požuri, iznenadićemo ih!... (Vuče Ganeta.) Evo ih, zaobilaze s druge strane!... (Izleće i vuče za sobom Ganeta.) GANE (vraća se): Šta misli on, da sam ja zadušna baba? Nije mi rikao na Božić!... ne košta me ništa da budem prisutan, al' čime me je zadužio?... i ne znam ja kakvi zakoni mogu sutra da stupe na snagu... neću da mislim o tome!... MARELA (uleće i za njom Sveta. Obraća se Ganetu): Pomozite mi bar vi da pravda bude zadovoljena!... GANE: A, ne!... ne mrdam ja više ni malim prstom ni za kakvu pravdu! MARELA: Zar niste ubeđeni da će pravda pobediti?! GANE: Ubeđen sam, al' svoj bojler i frižider ne bih više žrtvovao ni za kakvo ubeđenje!... prošlo je to vreme. MARELA: Pa je l' on tu?! GANE: Nije. MARELA: Otkud znate kad vam nisam ni rekla o kome je reč? GANE: Znam, jer ja više ne pritičem u pomoć ni slepcima. MARELA: Vi ste potencijalni nečovek! GANE: Važno je da sam ja lojalan.

SVETA: Nemojte ga osuđivati, svi smo mi na neki način ilegalci!... GANE: Važno je da se svi u svemu uvek slažemo i da ni jedan nikad nije protiv. MARELA: To je konvencionalna laž! GANE: Krstite ga kako hoćete, ono klapa. MARELA: Gde vam je zaboga humanitarnost, čoveče?! GANE: A, ne!... nema više seperatne humanosti, prečistili smo to pitanje!... Dođe tu da mi kuka: „Izašao sam iz bolnice... nezaposlen sam... fali mi za kartu za voz... nemojte za toliko zažaliti"... Ne žalim ja, nego neću da se grešim o društvo!... njega je društvo kaznilo da ostane bolestan bez posla na ulici... ima pravo žalbe... eno mu socijalnog... ako mu oni daju, ja se slažem!... MARELA: Pa imate li vi ma za koga sažaljenja? GANE: Imam za sebe bez preostatka!... ja sam se i rođenog brata javno odrekao preko radija, da bih dokazao da nisam bolećiv!... SVETA: I nije vas zabolelo? GANE: Jeste, ali svako je sebi najpreči!... SVETA: Hajdemo odavde, Marela, napolje na sunce, preklinjem vas!... ovde je prilično mračno i tmulo... MARELA: Najednom sam tako malaksala... nemam više volje nizašta... najradije bih umrla... SVETA: Lepe ljudske osobine su kao cveće. Marela... to treba negovati... GANE: Tako govore slabići, bato!... Život se prilagođava svakakvim uslovima!... SVETA: Ali pogledajte šta se tim prilagođavanjem dobija: kaktusi, drač i gljive!... Poslušajte mene, Marela!... GANE: Kad ste tako fini vi nemojte ni da se vozite tramvajem, nego uzmite taksi! SVETA: Čini vam se!... Eskimci su se opredelili za život u ledu, niko ih ne sputava da dođu u toplije krajeve!... GANE: Oni u toplim krajevima ne bi mogli da opstanu!...

SVETA: E, pa opredeljenje i jeste u suštini pitanje opstanka, a ne trenutnog nivoa životnog standarda... poslušajte vi mene, Marela, točak istorije se kotrlja na dužim stazama!... MARELA: Vodite me, molim vas... SVETA: Recite samo koji vam sistem najviše konvenira?... MARELA: Vodite me gde bilo, samo me vodite... GANE: Izvedite je iz moga lokala, pa posle ako hoćete — ako nećete... ne volim nejasne situacije na svom terenu... MARELA (daje ruku Sveti i on je vodi): Čuvajte me... SVETA (lagano je izvodi): Čuvaću vas, Marela, kao što se čuva plemenito cveće da bi ulepšavalo ovaj svet!... (Oni Marela izađu.) GANE: Ne možeš se osloboditi napasti!... nisam danas ni zavirio u novine, a treba se orijentisati za spavanje... (Uzima novine, seda i lista ih.) Ček', šta ovo piše?... (Čita.) Uvoz tvrdokrilaca u Australiju... Neki insekti, a naročito tvrdokrilci, hrane se izmetom stoke koju rasturaju, ili zakopavaju u zemlju... Na taj način oni čiste tlo i sprečavaju rašćenje raznih korova i nekorisnih biljaka... To nije slučaj u Australiji, gde stoke nije bilo pre nego su došli beli ljudi i gde su tvrdokrilci nepoznati insekti... Stoga su ogromna prostranstva prerije zagađena korovima i štetnim biljkama... Da bi se tlo australijskih prerija zaraslo u korov oslobodilo za pašnjake i setvu, australijska vlada odobrila je da se uvezu desetine hiljada insekata četiri razne vrste tvrdokrilaca iz Afrike i Meksika. Tri vrste jelenaka su naročito proždrljive... Očekuje se da će se ovi insekti proširiti sa severa Kvinslenda, gde su uvezeni, na druge delove kontinenta... (Vikne na onu stranu kuda su otišli Sveta i Marela.) Čuješ li, bato!... ovaj svet ne može da postoji ni bez buba koje se hrane izmetom!... jer svako zašto ima svoje zato!... još bi mene neko uvezao da mu držim ravnotežu!... DULE (uleće kao bez duše): Gde si, burazeru?!... ovamo se događaju krupne stvari, a ti čitaš novine?! GANE: Pa isto mi se hvata, s razlikom samo od dvadeset i četiri sata... sve to što je danas bilo, pročitaću ja opet sutra u novinama!...

DULE: Ona me više ne poznaje!... sve odriče!... ne priznaje ni trunčicu!... (Silvana uleti s kuferom i kišobranom.) Evo je!! Silvana!! SILVANA (gleda ga tupo): Izvini, ali ne sećam se?... DULE: Ja sam Dule, nemoj da se praviš luda!!... ja sam Dule, lepi Dule!!... SILVANA: Nije isključeno, ali ja slabo pamtim... uopšte se više ne sećam... DULE: Imaš mladež na ramenu!... SILVANA: To imam, ali šta vredi kad nemam ništa od uspomena... izvini što smo se upoznali, ali ja o tome ne znam ništa više. DULE: Kako da ne znaš, Silvana, osvesti se: ja sam Dule!!... SILVANA: Pa zar je taj Dule toliko značajan?... (Ganetu.) Jeste li vi kad čuli za tog? GANE: Nikad! SILVANA: Možete li bar dve lepe reči naći za njega? GANE: Uopšte se ne upuštam sa seljacima! DULE: Ma jeste li vi svi dušu đavolu prodali!... ja sam Dule!... lepi Dule!... Dulence!!... GANE: Koliko njih ovde proparadira, ne mogu ja svakog da pamtim!... SILVANA: A ja bih mu još na reč poverovala, kad vidi ti njega: poziva se on tako na koga stigne?... GANE: Fuj, bitango!... kako si se usudio da uzimaš moje ime u usta!... DULE: Brate moj rođeni!... Gane, dušo!... zar me se i ti odričeš?!... GANE: Fuj, sram te bilo, kako lažeš!... Prvi put te vidim u životu!... (Silvani.) Je l' te, je l' on i vas ovako nabeđivao? SILVANA: Jeste!... traži od mene nekakav svoj buđelar koji po svoj prilici nikad nije ni imao!... i sve se poziva na neki moj mladeščić na ramenu!... e, jak mu je svedok!... hteo bi nešto na bombu!... GANE: Pa onda bi njega trebalo smestiti tamo gde mu je mesto!...

SILVANA: Ako ne laže da je mene znao, to mu je obezbeđeno!... to ni jednog koji se sa mnom upoznao nije mimoišlo!... MILISAV (ulazi bahato): A kojeg to?! SILVANA: Onog koga tražite. MILISAV (hvata Ganeta): Ovoga? GANE (pokazuje uplašeno na Duleta): Onog drugog! MILISAV (ne pušta Ganeta, nego drugom rukom hvata i Duleta): Ovoga? SILVANA: Obojicu! MILISAV (vuče ih sa scene): E, pa da nas trojica malo razmotrimo situaciju! GANE (očajno ka Silvani): Drugarice!... SILVANA( Milisavu): Nisam to ja, druže, njemu se čini... ta što je tražite, to je moja sestra, ubio je bog, gde se ona pojavi, tu trava ne raste!... GANE (očajno viče dok ga Milisav vuče): Al' što i mene kad svi znate da sam ja čist!... zar na krivoga beda?... vi najbolje znate!... ko se u bari udavi, onome drugo more ne treba... zar nas nisu tako učili?... druže, ti bar znaš!!... MILISAV: Znam ja sve, ali ovako je i brže i pouzdanije!... dok bismo se mi objasnili ko je, šta je, kad je, da li je i koliko je, vi ćete to sa mnom i dobrovoljno kad se mora na brzinu srediti!... (Izvlači Ganeta i Duleta sa scene.) SILVANA (vikne za njima): Kad je tako, ja abdiciram!... (Vraća se umorno ka sredini.) Prvo na pijac da prodam sve suvišne stvari... da utopim kišobran... (Otvori kufer, u kuferu samo jedan prljavi peškir.) peškir... kufer... Stara dokumenta u kanalizaciju kroz šaht... i da obarim jedno jaje... Izaći ću na drum... valjda će se naći neka dobra kamiondžijska duša... ja ću mu se revanširati koliko mogu... i eto me u nekoj drugoj varoši na prestolu... ne predajem se ja!... (Odlazi čilo) KUFTA (uleće u gaćama, bez zuba, čupav i uplašen): Dule!... Gde si, Dule?!... Dule, mnogo si pogrešio što u svoju ljubav nisi uneo celog sebe!... Dule, ako bar sad svome životnom udesu budeš znao

da udahneš dah miline, živećeš preko osamdeset i pet godina... Duleee!... DULE (dolazi pocepan, razbarušen, modar): Zar nisam izgubio sve prijatelje?... šest meseci bazam bez posla... i ko me je znao, ne zna me više... s praga me teraju psovkama... i pljuju... stali svi ispred države... svi me u ime države ritaju i prete, jer na bednoga svakom je laka ruka... a ja u rođenoj zemlji ko raseljeno lice... Pa zar sam od svih omražen preko noći?... A koliko juče bejah srećan, novčan, galantan, histeričan, prek, taličan, veseo, zdrav, čitav, mlad i zelen, frišak, takoreći iz prve ruke, pričljiv, fer, osion i viđen u društvu, omiljen kod kelnera... Šta se to strmoglavce preokrete te izjedanput ostadoh otpad, nevoljan, brižljiv, mračan, obeščašćen i konspirativan, omatorio, spešao, poružnjao... ne trebam više ni ljudima, ni s ljudima, ni bez ljudima... hteo bih da umrem za kafanskim stolom, al' kelneri me na pragu nogama dočekuju ko nepoželjan elemenat... KUFTA: Jedno dugovanje davnašnje, ko s visine strmo padanje, uzbrdo sad moraš izneti, Dule moj, ispij gorku čašu do dna i ne namršti se, tako si sam zakuvao... Dule moj, Dule!... DULE: Ma ko me se to još seća i ime mi bez majke spominje? KUFTA: Ja sam... tvoj Kufta!... DULE: Pa zar si to ti, mučeniče?... KUFTA: Ako nisi sasvim izgubio stid, dobrotu, veru u ljude i osećanje za pravdu i za lepo, prepoznaćeš me!... DULE (polete jedan drugome u zagrljaj): Kufta moj!... Kufta!... da mi je bar malo do pesme, sad bih ti zapevao ono strašno, ono gadno, ono tužno i otužno... ,,Oči moje, na vrh glave stoje"... KUFTA: Jesu li te to, Dule, pretukli zbog toga što si bio rob blaga i svojih strasti? DULE: Niko od mene nije ništa iznuđivao, niti su me u te svrhe špricali, bubecali, presovali i rastakali. KUFTA: Nemoj me lagati, jer laž je majka mnogih pokora i tmica... sačuvaj bar čisto srce i dobar razum... ne da se sakriti: Dule moj kukavni, deformisan si i u glasu, i u pogledu, i u ličnom opisu! DULE: Čini ti se, Kufta!... Takav ja imam ten, ko čivit.

GANE (ulazi natraške i govori nekome koje ostao van scene): I drugi put, u svako doba, stojim vam na raspoloženju!... ma bez ikakvog ustručavanja, mislim s moje strane... jer ovo mi je vredelo više nego da sam završio pet-šest fakulteta!... KUFTA: Zar niko više nije bogat zdravljem i nežnošću?!... Dule, i tvoj brat je utucan, smlavljen, podbuo i raskvocan legalno... ko je to učinio? DULE: Ja njemu, on meni... eto, sad znaš, Kufta, a bolje da nikad nisi znao... i prestani već jednom da zapitkuješ!... utrkivali smo se ko će na koga jače da deluje!... teško mi je o ponečemu tako i da govorim, jer jezik nema kosti, ali ih lomi... tragači, samari, labudi... ništa ne zgrbi čoveka, kao što ga zgrbi, i zgruša u duši, neko hladno i gadno kišovito jesenje veče na pločniku bez kuće u probušenim cipelama... i da ti se sve probuši, ko san, i pogled, i neka gadljivost od sonstvenih pantalona koje ti se do pasa drže kao žitko blato iz kojeg se ne možeš iščupati nikud... pa ti dođe da zaurlaš onu romansu: ,,Da l' da pucam il' da bacam bombe, moja sreća spustila fironge!"... GANE: Govori ti, samo govori, ali nemoj posle da ti ja budem kriv, jer ja na sebe više ne primam opterećenje ćutanjem. Što se kaže, ima sve da se kaže, tamo gde treba, u levak, direkt. KUFTA: E, moj Dule, lepi Dule... shvataš li bar sad da si ti više trošio nego što si imao... do života i od njega... i potrošio si ono što nisi smeo potrošiti!... GANE: Produžite vi, nastavite, ja sve zapisujem, neću da se na moj teret niko više inspiriše. DULE: Eh, kad bi mi sad bar zalutalo da primim nečije tuđe pismo... ili da se neko greškom zatrči da me poljubi... ili da stanem na most i da stojim onde tri dana, pa ako mi za tri dana niko ne mahne rukom sa nekog izletničkog broda... ili bar sa šlepova... ja ću skočiti odozgo i vikaću da će to ceo grad čuti, tako ću ludački zapomagati da će se mala deca iz krevetaca probuditi i sve ptice iz krošnji, s krovova, s električnih žica i odasvuda preplašene u nebo prnuti da ga zacrne... da vidim hoće li bar neko zaželeti da me izbavi... i ako niko drugi, a ono moja Marela!... Kufta, znaš li ti

gde je ona!... hoću da je molim za oproštaj!... hoću da je ljubim za oproštaj!... da je grizem!... da je kosim!... da joj puzim!... da slušam kako joj se srce klati u grudima kao klatno na satu... Jedino me ona može razumeti!... Jedino ona može sve to podneti i progu-tati, a da se ne otruje!... Kufta, meni je potreban neko ko će me podnositi takvog kakav jesam: izlišan, nevažan, štetan po okolinu!... Potreban mi je neko ko će mi reći koliko sam važan i nasušan, i pravedan čak i onda kada mi svi ospore pravo na disanje!... A Marela je ta, samo je ona jedna i ni jedna više... Kufta, gde je ona?!... KUFTA: Kasno si se setio... Više si voleo društvo nego domaću radost!... Zar ne vidiš kako i ja izgledam?!... DULE: Zaista, Kufta!... rođeni moj, gde su ti zlatni zubi?!... KUFTA: Odgovoriću ti samo zato što si me to pitao sa puno osećajnog bola. DULE:Gde su ti cipele?... Gde ti je odeća?... zašto si go i bos?!... GANE: Dana tog i tog, u toliko i toliko časova, u društvu... KUFTA: Piši!... beše bilo trebalo da me ubiju zbog čakšira, bluze i zlatnijah zuba!... ali ja se bejah bio u trenutku snašao... te zbacih sa svojih pleća ruho... i zube zlatne izvadih iz ustiju... i bacih svoje zube međ njih da se glože... i bi tako... a ja se bejah bio nadao u trk kroz jaruge... i trčah cjelu noć... DULE: A tamo iza tebe? KUFTA: Panoramiku, ajzenban, šlipere, šinje, skretnice, te mutere, vrata i prozore sa škole, ćerpiče s bolnice, most sa rjeke, akomulatore iz centrale... sve to masa beše bila razvukla... a oni koji ostajahu kod kuća za čašu vode behu bili dukat tražili... a za žuto dugme s kaputa uzimahu život... a svi ostali se behu bili s kolima i s konjima digli... te tovarahu sve našta nailazaše... i behu bili pokidali kablove... istubove izvadili... atočkove poskidaše s automobila... i klipove vadiše iz motora... i razbijahu farove da bi sijalice odvrtali... i da bi tapacirung sjekli sa sedišta... te ode sve do đavola... a sva mast u propast!...

GANE: A taj i taj pesnik u pesmi kaže: ,,I poslednji svoj otoman staviću na barikade!"... i ako isti nema otoman nego spava u bračnim krevetima... DULE (Ganetu): Hoćeš li ti već jednom prestati da otkucavaš na tom tvom tasteru?! GANE: Šta uobražavaš, ja kašičicom lupkam u čaši, mutim limunadu! DULE: Nemoj kriti od mene, Kufta!... nisu valjda i Marelu odneli?!... KUFTA: Ne znam da li su oni, ali mutna voda je mnoge pronosila... DULE: Pa ja nemam nikog svog na ovome svetu sem nje, ako su joj ma šta nažao učinili, zažaliće taj dan i čas, i kad su majku za sisu ugrizli!... GANE: A ko to, što ga ne imenuješ? DULE: Stići će ih moja osveta i na kraj sveta, gazićemo u lokvama do kolena, kad se digne kuka i motika!... kad zaštekću gavrani preko ćuvika i zazveče ledenice u jarugama... preoraću svaki pedalj!... GANE: Kad ti se sve to preračuna sa zasluga na grehove, nećeš se snaći gde ti je dupe, a gde luda glava, ode ti u ambis, al' ja ću ti pomoći, lupiću te ozgo kocem, da brže stigneš do dna!... kad nisi znao da zavežeš, a lepo su nam skrenuli pažnju. KUFTA: Zar ti, Gane, svom najrođenijem bratu da izvučeš asuru ispod nogu?!... Dule, što si se pred njim okvalifikovao?!... DULE: E, pa pukla je kičma kao čamova letva, ali srce će da eksplodira i duša će prostreljena da iskoči među vile po kamenjarima oko vode... ja ću prvi da povedem smrtno kolo: ustaj seljo, ustaj rode!... GANE: A te vile, te vile, koje su to amazonke?... i gde stanuju, kaži mi adrese da ih evidentiram? KUFTA: O, zaguljenosti!... Pa vila je svaka mlada, lepa, u belu tanku haljinu obučena, i dugačke, niz leđa i dojke raspuštene kose!...

DULE: Ko jedro na jarbolu i barjak na koplju!... (Mahnito pođe.) KUFTA: Kuda ćeš, Dule?!... DULE (stane): Odlazim da tražim Marelu dok je ne nađem živu ili mrtvu! Hoćeš li sa mnom? GANE: Ne idi s njim u sigurnu smrt, paćeniče!... Ostani kod mene neutralan!... Odenuću te, nahraniću te, napojiću te, a malo ćeš raditi i naokolo raduckati!... KUFTA: Željan sam hleba i s hlebom... DULE: Zar ćeš, Kufta, prodati dušu đavolu?! KUFTA: Željan sam suve obuće i čitavog odela... DULE: Ne kolaboriraj, Kufta, s neprijateljima našim!... KUFTA: Željan sam tople postelje i mirnog sna... GANE: Sve ćeš to imati kod mene i ako budeš poštovao red, rad i mir, svaka će ti želja biti ispunjena! KUFTA: Ali onaj kome su želje gospodari, taj ne može biti slobodan... a ja ljubim slobodu iznad svega!... DULE: Zbog toga što je tvoj duh slobodarski, Kufta! GANE: Kufta, ja te neću preterano ograničavati, uveče kad se zavučeš pod ćebe, moći ćeš tiho da psuješ i govoriš sve što ti na srcu leži! KUFTA: I nisam rođen u znaku mačke, već sam rođen u znaku psa... pa makar to bilo i teže, i gore, i crnje, ostaću veran svome Duletu!... DULE (poleti Kufti u zagrljaj i Kufta njemu, pa se grle i ljube): Kufta moj verni, znao sam ja da tvoja majka ne rađa izdajice!...KUFTA: O, iskrenosti!... ne vredi lagati, teško mi je ovako kako mi je i hteo bih ja biti i crni đavo, nije to do moga htenja, nego kad ne mogu... nešto mi ne da i ne da... od sebe se sam nikako ne mogu otrgnuti i odleteti od svoga jata k drugom, pa to ti je... i bežao sam ja i kad sam mislio da sam najdalje pobegao, opet sam sebe zaticao na istom putu... pa biro-ne biro, hteo-ne hteo, jeo-ne jeo, ja sam tu, pa tu i doveka, kvit. DULE (Ganetu): Evo i tebi, burazeru, pružena ruka izmirenja, da probamo još jednom!...

GANE: Pa jest', braća smo, što je bilo — bilo je, treba sve zaboraviti... KUFTA: I u čoveku treba pre svega gledati čoveka... i u nepomamnoj žudi uvek u životu kretati iz početka... GANE: Krenite!... I to odmah, šta čekate?... otidite još pre prvog mraka!... dalje ćete stići, ako vam upali kec, moći ću da se pohvalim kako sam vas ja ispratio... idite!... DULE: A ti, burazeru? GANE: U mislima ću biti sa vama! KUFTA: I u čorbi svakoj mirođija!... GANE: I na svadbi đuveglija!... DULE: I u čaršiji aščija!... GANE: Čistunac. KUFTA: I bićeš jer si spokojan u razgovoru i uredan u postupcima. DULE: Onda, zbogom!... (On i Kufta brzo odu.) GANE (viče za njima): I gajiću neskrivene simpatije!... pružiću vam izraze divljenja!... i potvrdu gotovosti!... i uveravanja spremnosti!... i dokaze u principu!... (Okreće se natrag) Samo kad vas skinuh s vrata! Gde su te novine, da preletim naslove pa na zasluženi počinak... (Uzima novine i čita naslove.) Kad se juri sitna riba. Neophodno je menjati odredbe o gustini radnog staža. Zadaci za 24 direktora. Kome skinuti zvezdicu. Moda na radnom mestu. Pacijent je bacio keca. Četiri ekonomska boga. Repertoar mesa. Stari problemi i nova pitanja. Još jedno odlaganje. Pet ljudi stvara svet. Humanizam bez plana. (Žagor. Tutnjava. Šandor i Pera izlaze iz poda.) ŠANDOR: Navijaj, navijaj! PERA: Ulevo, ulevo! ŠANDOR: Udesno, udesno! GANE: KO je to sad u najnezgodnije vreme? (Ugleda Peru i Šandora.) Jeste li se vi to povampirili iz mrtvih kad izvirete ispod zemlje? ŠANDOR: Kod nas ti je obrnuto: dole živimo, a gore umiremo. PERA: Prividno umiremo, a vidno se rađamo. GANE: Pa koji ste to tamo vama nekim — vi?

ŠANDOR: Mi smo novatori od zanata. GANE: Pa šta radite? PERA: Unovčavamo. ŠANDOR: Vodovod i kanalizaciju. Ima li ovde gde šta da propušta i šišti? GANE: I gde baš sad nađoste mene, da meni, siromahu, montirate i instalirate, — skupe su vaše usluge? PERA: Plati kožom ako nemaš daha. ŠANDOR: A svakim danom sve manje-više cene skaču. PERA: Ono to danas kupiš od nas jeftino, prodaćeš sutra skupo. Iz slavina će pocureti med i mleko, zar nećeš? GANE: Nije da neću, miga mi dupe, voljan sam... i mogu sve da progutam, ali sporo varim... bojim se da se posle ne ukakim... ŠANDOR: A ne bojiš se da kladama prekotrljaju preko tebe. PERA: Pa da ostane samo fleka do prve kiše, a od kiše ništa više. GANE: A koji to? ŠANDOR: Pa oni koji valjaju klade! GANE: A ko valja klade? PERA: Radna snaga klade valja! HOR (spolja tutnjava): O-ruk! O-ruk! O-ruk! ŠANDOR: Evo ih, otac te mazo, ruše sve pred sobom, ne obaziru se ni na čije carevanje! GANE: Sad ću i ja propištati majčino mleko! PERA: A ŠTO da se na majstore ne osloniš, oni znaju šta se radi kad pišti tamo gde car ide peške, stavlja se novi plovak! ŠANDOR: I tebi da se namontira novi plovak ima opet da isplivaš i ispod balvana! HOR (sve bliže): O-ruk! O-ruk! O-ruk! GANE: Brže, majstori, šta čekate, unerediću se od straha! PERA: Drži se našeg pravca i dok se šmiramo između njih samo im bacaj prašinu u oči, grabi šta ti dođe pod ruku!!... ŠANDOR: Moral u prahu! GANE: Strugana ekonomija! PERA: Mleveni humanizam! ŠANDOR: U smislu pravca!... (Sve troje dolaze u cikcak.)

GANE: ISTOK! ŠANDOR: Zapad! PERA: Istok! GANE: Zapad! (Izlaze sa scene.) HOR (binski radnici i statisti nastupaju sunovratno i sruše ceo dekor kafane, odnosno postave dekor parka s kioskom-bifeom, za koji u onoj gužvi neprimetno dođe sad Gane kao kelner u bluzi): O-ruk! O-ruk! O-ruk! (Kad završe svoj posao statisti i radnici se povuku, a ostaje Gane za kioskom.) MARELA (dolazi obučena u Bekovu konfekciju, oplemenjena standardnim i neupadljivim oblačenjem, posle one njene prvobitio apartne i neukusne garderobe. Natovarena je paketima. S njom dolazi i Sveta): Pogledaj, Svetislave, i ovde je preko noći nikao park! SVETA: I tako zemlja već hiljadama i hiljadama godina menja svoj lik... i ljudi ga menjaju... i društvo ga menja... MARELA: I hoće li jednog dana, zaista, kako ti predskazuješ biti raj na zemlji, Svetislave? SVETA: Raj u kome će ljudi biti najlepše mirisave ruže!... Mogli bismo ovde na klupi da sačekamo do voza ili hoćeš da te još odvedem na sladoled? MARELA: Da sednemo bolje... uvek me nove cipele ispočetka ubijaju... (Seda i razgleda pakete.) Nakupovao si mi toliko, da bih sad ja mogla da otvorim dućan!... SVETA: Šta će tebi drugi dućan od tvoga srca! MARELA: Kako to misliš? SVETA: Otvori tvoje srce i prodaj mi svu svoju ljubav! MARELA: Lažeš ti mene da nisi imao bogatog iskustva sa ženama, opasno znaš da zadirkuješ! SVETA: Nije to praksa, Marela, ja govorim samo ono što najiskrenije osećam i mislim... nije isključeno da sad mislim ružičasto... meni je sad sve tako, zbog tebe!... i ovaj park me podseća na Versaj u kome su Marija Antoaneta i Luj... GANE (upadne mu u reč): A sve je to nekad bilo moje!... sve, sve: od ćoška do ćoška... imao sam dva lica... bio sam dvoličan!

SVETA: Pa zar niste i sad? GANE: Jesam, samo s razlikom što sam onda plaćao porez, a sad primam platu. MARELA: I ekstra su vam za sve ovo sigurno nešto i dali? GANE: Jesu, četiri godine i tri meseca bez dva dana. SVETA: Prilično skromno za ovoliki kompleks? GANE: Hvala im, ima ih kojima su natovarili i više... Nego, hoćete li vi nešto da popijete, ja se spremam da zatvaram. Kontrola je prošla, nemam više šta da čekam. A i za piće nemam ništa na lageru. MARELA: Pa što nas onda nudite da pijemo kad nemate pića? GANE: Imao-nemao, moje je da se s vama razjasnim. SVETA: Sad ste nam sve razjasnili. GANE: Donekle, samo donekle, al' ja volim da isteram svaku stvar na čistinu. Ostalo mi je to kao navika koju sam stekao dok sam kao čuvar krokodila radio u zverinjaku. MARELA: I je l' u ono vreme bilo lakše s krokodilima, ili je danas teže s ljudima? GANE: Prosto ne znam kako da vam odgovorim, a da vas ne tapiram?... Jer znate, ima jedna ptica... Podunavci je zovu viljuškarka... a opet ovi oko Kolubare imaju drugi naziv... oni kažu: komatarka... dok u Slavoniji divane: vilice... sad nije to važno, nego je važno da kad se krokodil naždere mesa, on posle razjapi čeljust i ta viljuškarka, komatarka, vilica... ta ptica mu sleti na zube, pa ih kljuca, te ih čisti, čačka!... SVETA: A zar se nikada ne desi da krokodil pojede i tu kako rekoste: viljuškarku, komatarku, vilicu?... GANE: TO i jeste ono zbog čega vam sve ovo pričam: nema ni da je preplaši il' iz objektivnih razloga poklopi, a kamoli da je proguta!... A kod ljudi je već drugi slučaj. Ljudi hoće da pojedu i tu ptičicu koja im čisti zube. SVETA: Pa retko kad. GANE: More retko, ali kad zagusti — ode!... Idem sad i ja i izvinite ako sam vas nešto uvredio!... (Odlazi.)

MARELA: Čudan neki čovek, sve zazire i krije oči, kao da je mlada? SVETA: I život je čudan. Priroda.je puna čuda. Nauka, takođe. A tek umetnost i istorija, kipti... uzmimo samo na primer Napoleonovo krunisanje!... MARELA: Čuda su čuda samo zbog toga što čovek ne može nikad ništa znati unapred... i što se na čuda mora navikavati... a posle tri dana svako čudo nestaje u navici... treba se svići na nove cipele, na novu kragnu, na novu frizuru... Kako izgledam, je l' ko prepotopsko čudo? SVETA: Kao nastavnica muzičkog obrazovanja, po našim pojmovima... A inače, izgledaš kao madam Rekamije! MARELA: I šta će ti reći kolege kad se pojaviš sa mnom u školi? SVETA: Biće bolesni od zavisti! MARELA: Trzaće, a ja ću ih noktirati!... SVETA: Biće surevnjivi kao što je Cezar bio surevnjiv prema Antoniju zbog Kleopatre! MARELA: Ja ću vam doneti nesreću, zavadićete se zbog mene!... I možda će s prvog kraja cela ta gužva da me zagolica... ali ako meni ubrzo postane tamo dosadno, Svetislave? SVETA: Uvek ćemo izmišljati nešto protiv sivila i monotonije... I nije tamo ni sve tako mirno i nepokretno kako neki površno misle... Jer podigni sa tla mali grumen zemlje, pa ćeš videti da se na njemu bore dva mrava oko mrve... kao što se bore voda i vatra... dve faze i nula... i strane sveta... tako se tamo kod nas vodi borba stvarna i misaona... vlastita, zajednička, gradivna, zbirna... uglavnom, uloge su podeljene, a velikih uloga nema... čovek je veliki samo u trenucima kad zaboravi koliko je mali!... Šta kažeš? MARELA: Kažem: a ako se ti zbog nečega naljutiš na mene? SVETA: Menelaj je bio ljut na lepu Jelenu, ali je na kraju ipak klečao na kolenima pred njom! I tako nas zaljubljene uči istorija da se ne ljutimo ako ne želimo da patimo žešće od uvređenosti... ja se nikad na tebe neću naljutiti! MARELA: A ako se ja zbog nečega naljutim na tebe?

SVETA: Zasuću te darovima, kao što je Luj XV obasipao madam Pompadur da bi joj omekšao srce!... MARELA: I je l' ona popustila?... je l' je zbario?... SVETA: Pa žensko srce teško odoleva lepim darovima... ali vreme je i za nas... Krećimo odmah, jer voz ne čeka nikog!... (Dižu se i kupe pakete.) KUFTA (dolazi povijen pod teretom gvožđurije, koja bi mogla asocirati i na oružje. Za njim na odstojanju ide Dule, takođe natovaren): Da se ovde malo odmorimo, Dule, isplazio sam jezik!... noge mi se smanjile!... mrlje mi na očima!... (Zastane.) DULE (zastane i najednom se zagleda u Marelu. Marela od zaprepašćenja ispusti iz ruku sve pakete na tlo oko sebe): Ma jesi li to ti, kraljice sa belim peškirom na glavi, što vodiš kolo u srp nalevo, na stope?... (Najednom baci krš sa leđa.) Ma čuvam ja u džepu srebrnjak za tebe, staviću ga u zube, a ti znaš kako se potom valja i šta sleduje, pa odredi!... (Podvrisne.) Tu je teta lovila kadeta!... (Dule stavlja srebrnjak u zube.) KUFTA: O, sramežljivosti!... kad ko u kukuruzu ili pomračini legne potrbuške, te ga gađaju iz mašinske puške!... (Dule stane sa srebrnjakom u zubima obigravati oko Marele.) O, uspaljenosti!... gdje se kad koja djevojka uhvati za kajiše, te je onaj kome je dopalo kalajiše!... SVETA (poluglasno): Ne prihvataj igru... čuvaj se da te ne isprovocira... pravi se da ga ne znaš i da te ne tretira... (Pokušava da zakloni Marelu, ali ona sve više izviruje preko njega.) Odvrati oči!... KUFTA (dok se oni razigravaju uz zvuke harmonike, on govori): Kraljice po Srbiji slabo ištu da se daruju... nego onu rabotu čine samo radi svog veselja i milošte... ali ako im ko šta pokloni, ne odbacuju... i gdešto mladi ljudi uzmu srebrn novac po polovini u zube, pa ga kraljica svojiem zubima vuče i otima iz njihovijeh zuba!... (Dule i Marela se sve bešnje i bešnje razigravaju. Marela pokušava da otme Duletu srebrnjak iz zuba svojim zubima, a on joj se izmiče i tako je sve biše rasplamsava. Kufta to prati pevanjem.) Ovde nama kažu

momu neljubljeno, lejo!... Lejo — le, lejo — le!... Jal je vi utrojte, jal' je nama dajte, lejo!... Lejo — le, lejo — le!... Da je mi gulimo, lejo!... ( Podvrisne.) Jelo — Jelena, jal si skoro beljena!... Jelo — Jelena!... Jal su ti se pusta osušila usta, ko cerova kora, mrak i šuma gusta, ljubiti se mora!... (Marela u igri uspe da iščupa srebrnjak svojim zubima iz Duletovih i zadrži ga u zubima. Odmah joj priskoči Sveta.) SVETA (poluglasno): Eto, sad si odigrala... i na tome nek ostane... prkosi mu... ne daj mu dalje k sebi ni stope... DULE: Sunce moje jarko koje me još jedino greješ!... ja te tražim od kafane do kafane, kod kelnera se raspitujem!... košulju skidam s leđa da mi primaš odsvira na uvce: „Sanjaj, Marela te divne noći"... I zalogaj mi u grlu zastaje kad te se setim!... I na drugoj ležim, a na tebe mislim!... Marela, ginem!... KUFTA: O, zaglavljenosti!... kad polete dva goluba bela đe kojem čoveku na ramena, postoji verovanje u narodu, da on pomahnita!... SVETA (poluglasno): Odupri mu se još malo... samo još malo izdrži... i održi na sebe... i bićeš slobodna za ceo vek!... DULE: Ti se još premišljaš, kurvice, a nama se otegla do kolena!... Čuješ li šta ti ja govorim, kad trepćeš tako, ko svraka na jugovinu!... Sve će opet biti, kao što je bilo i pre, po starom, žao mi je... ali bi mi još žalije bilo da se ma šta od života izmeni... kasno je, Marela!... nema za nas novog života, nego ima samo da se završi stari, već poodavno započeti život... prekasno je... I šta još čekaš, Marela?!... MARELA (tek sad ispusti srebrnjak iz zuba u šaku i prošapuće): Ništa, Dule... ti bar znaš, dok bejah devojka ja od života očekivah pozlaćena vrata, i od boja do boja, i svu kuću do krova... SVETA(očajno): Ne čini to, Marela, proći će nam voz!...

MARELA (tužno Sveti): Odavno-davno je kod mene prošao voz, Svetislave... (Duletu.) A sad si ti sve moje i đubre i zlato koje sam našla... DULE(krš gvožđa tovari Mareli na leđa): Primi onda svoj teret!... (Ona poslušno prihvata.) KUFTA (klikne): O, verodostojnosti!... kad se pogdešto u lepom telu i duša lepa zametne!... DULE: Za mnom, sokolovi!... Opet se osećam kao u svojim najsrećnijim danima, porasla su mi oprljena krila!... glava mi je puna ljubičica, tako mi se sve kao nešto plavi ceo ovaj do malopre mračni i sumorni svet... Za mnom, sokolovi!... (Pođe napred.) SVETA (očajnički): Marela!... Piši mi bar par utješiih reči, da se mogu nadat sreči i da sanjam ja o njoj!... (Ona se osvrne, ali poslušno odlazi za Duletom, a za njom ide Kufta. Mizanscen rešiti tako da odlaze dugo-dugo, čas bliže, čas dalje. Marela se stalno osvrće u hodu na Svetu. Sveta mahnito kupi rasute po tlu pakete i jurne za Kuftom.) Druže, molim vas!... (Kufta zastane.) Izvinite što vas vraćam, ali drugarica Marela je zaboravila svoje stvari... (Tovari pakete na Kuftu preko gvožđurije.) Ponesite joj sve ovo... i recite joj da joj drug Svetislav-Sveta Apostolović želi sve najlepše u životu!... (Kufta odlazi, a Sveta ostaje skrušen i govori više za sebe.) Jer u suštini nije važno ko je zbog čega srećan i nesrećan... uvek je to u istoriji bilo tako... važno je da se sve nezadrživo kreće napred... a uspomene nisu ništa drugo nego piramide u koje mi sahranjujemo neke dragocene i balsamovane delove svoga života... ima u tome i nečeg lepog... DULE (u tom svom predugom odlaženju njihova trojka opet dolazi blizu): More, Marela, ima tužnih stvari koje su lepe. MARELA: Ali ima i smešnih koje su tužne. KUFTA: Požurimo, deco, požurimo... mrak se sve više zgrušava... (Svetlo lagano slabi, postepeno.) i još za malo neće se videti ni prst pred nosom...

DULE: I to ti je isto neka smrt... podavićemo se u mraku... Marela, zapevaj, onu labudovu, znaš, što si je pevala pod tremom... Tako bih voleo još da čantram, još da stojim na daskama, osvetljen, prisutan... da još poživim!... (Marela pevuši bez reči, Kufta mrmlja tercu, a Dule govori.) TERCET (Dule, Marela, Kufta): Dopiši makar i najdeće laži, samo jedno ti ne kaži, da je svršeno već sve... (Svetlo sve više i više trne.) DULE: Ali na žalost jeste... (Prilazi im i Sveta.) KVARTET (Dule, Marela, Kufta i Sveta): To je svršetak našeg opojnog sna... (Mrak.)

K R A J