Глас са Цера 3 број

Bilten hrama Svetog cara Nikolaja broj 3

1

ЗАШТО ЈЕ УБИЈЕН ЦАР?

Не треба да дајемо оцену убицама, њихов злочин је већ изваган и одмерен. Покушајмо одговорити на питање зашто су они то урадили. У том ће нам поможи руски историчар Кирил Александров.

- Ко је од бољшевичких вођа донео решење о стрељању Царске Породице?

- Ово питање до данас је предмет дискусије међу историчарима. Постоји верзија: Лењин и Свердлов нису санкционисали цареубиство, чија иницијатива је припадала члановима исполкома Уралског обласног совјета. Заиста, стварни документи са потписом Уљанова до сада нам нису познати. Истовремено и Лав Троцки је у изгнанстрву помињао, како је питао Јакова Свердлова: „А ко је одлучио?“ – „Ми смо овде одлучили. Иљич је сматрао да не треба да оставимо никакав живи симбол, нарочито у тадашњим тешким условима.“ На улогу Лењина без икаквог колебања недвосмислено је указивала и Надeжда Крупска.

Почетком јула у Москву је из Јекатеринбурга хитно отпутовао партијски „господар“ Урала и војни комесар Уралског војног округа Шаја Голошчокин. Он се вратио 14. јула, по свему судећи, са коначним инструкцијама од Лењина, Ђержинског и Свeрдлова, за уништење целе породице Николаја Другог.

- Зашто је бољшевицима била потребна смрт не само Николаја, који је већ абдицирао, већ и жена и деце? - Троцки је цинички констатовао: „У суштини, одлука је била не само корисна, већ и неопходна“, а 1935. у свом дневнику он је објаснио: „Царска породица била је

жртва принципа који чини осовину монархије: династичку наследност.“ Истребљење чланова Дома Романових није само уништило правне основе за установљење легитимне власти у Русији, већ је везивало лењинце колективним јемством. - Шта би било, да су Чеси, који су пришли граду, ослободили Николаја Другог? - Остали би у животу Цар, чланови његове Породице и верне слуге. Сумњам да би Николај Други могао дезавуисати акт о абдикацији од 2. марта 1917. у делу, који се односи на њега лично. Истовремено је очигледно да нико не би могао подврћи сумњи права наследника престола, царевића Алексеја Николајевича. Живи наследник, без обзира на болест, олицетворио би у себи легитимну власт у Русији, коју је захватила пометња. Осим тога, заједно са ступањем у своја права Алексеја Николајевича, аутоматски би се установио и поредак престолонаслеђа, нарушен у догађајима од 2-3. марта 1917. године. Баш те могућности очајно су се плашили бољшевици. - Зашто је део царских остатака био сахрањен (а убијени канонизовани) деведесетих година прошлог века, а део тек недавно, и да ли се сматра да је тај део стварно последњи? - Почнимо од тога, да недостатак моштију није формална основа за одбијање канонизације. Проглашење светим Царске Породице десило би се и да су бољшевици потпуно уништили тела у подруму Ипатјевског дома. Многи су емиграцији баш тако и веровали. У томе, што су се остаци налазили делимично, нема ничег чудног. И само убиство, и скривање трагова, дешавали су се у страховитој журби, убице су паничиле,


2

припрема и организација уопште нису ваљали. Зато и нису успели сасвим да униште тела. Ја не сумњам у то, да остаци двоје људи, нађени прошлог лета, у месташцету Поросјонков лог код Јекатеринбурга, припадају деци императора. Тако је постављена тачка

на трагедију Царске Породице. Но, на жалост, и она, и остале трагедије милиона других руских породица, које су за њом уследиле, оставиле су наше савремено друштво практично равнодушним.

Сергеј Осипов Извор: www.interfax-religion.ru Превео: Бранислав Жорж

Фељтон:

ЧУДА СВ. ЦАРА-

МУЧЕНИКА НИКОЛАЈА (3)

Октобра 1991. у Русији две жене су пошле да беру лековите траве и залутале су у непроходну мочвару. Спустила се ноћ и мочварна баруштина могла је лако да прогута непажљиве жене. Једна од њих сетила се описа чудесног избављења одреда козака и по њиховом примеру почела је усрдно да се моли за помоћ Царским Мученицима: „Убијени Царски мученици, спасите нас, рабе Божје Евгенију и Љубов!“ Наједном, у тами, жене су приметиле грану дрвета која је светлела. Ухвативши се за њу, извукле су се на суво, а затим изашле на широку стазу, којом су дошле до села. Занимљиво је да је друга жена, која је такође сведочила о том чуду, у то време још била неверујућа.

* Марина, православна хришћанка, која је у то време похађала средњу школу, нарочито је поштовала Царску Породицу и чудесним заступништвом Царске деце била је избављена од хулиганског напада. Три младића хтели су да је увуку у ауто,

одвезу и обешчасте, али су изненада у ужасу побегли. Касније су признали, да су видели Императорску децу, која су се заузела за девојку. То се десило уочи Ваведења 1997. године. Касније се сазнало, да су се младићи покајали и из основе променили свој живот.

* Данац Јан-Мајкл је од ране младости, током шеснаест година, робовао пороцима алкохолизма и наркоманије. По савету добрих пријатеља, 1995. кренуо је на поклоничко путовање по историјским местима Русије; стигао је и у Царско Село. На Божанственој литургији у дворској цркви, где су се некад молили Царски Мученици, обратио им се са жарком молбом за помоћ и осетио је, да га Господ избавља од греховне страсти. И, 17. јула 1999. примио је православну веру са именом Николај у част св. Цара-Мученика.

* У време јубиларног Архијерејског сабора парохијани московског храма преп. Андреја Рубљова, који је био у изградњи,


3

окупили су се ради заједничке молитве Царским Мученицима. Један део храма је у плану да се посвети управо Њима. За време читања акатиста верници су осетили силан мирис, који је излазио из књига. Та појава је трајала још неколико дана. МИРОТОЧИВА ИКОНА СВ. ЦАРА

Московски лекар Олег

Бељченко 15. маја 1998. добио је на дар икону Цара-Мученика, пред којом се свакодневно молио и у септембру је приметио на икони невелике мрље боје крви. Олег је икону однео у Сретенски манастир и за време молебана сви присутни су осетили од иконе силан мирис. Икона је унета у олтар, где је стајала три недеље, за то време мирис није престајао. Касније, док је боравила у више московских храмова и манастира, много пута је потекло миро од ње, чему су сведоци биле стотине парохијана.

Забележена су и бројна чуда. Тако се 1999. пред иконом исцелио од слепила 87-годишњи старац, Александар Михаилович: сложена операција ока скоро да уопште није помогла, но када је са ватреном

молитвом целивао икону, а служашчи свештеник му покрио лице платном са остатком мира, наступило је исцељење – вратио му се вид.

Мироточива икона је посетила епархије: Ивановску, Владимирску, Костромску, Одеску... Свугде, где је боравила, бележена су њена мироточења, а двоје парохијана одеских храмова саопштило је о исцељењу од болести ногу, након молитве пред иконом. Из Тулчинско-Брацлавске епархије јављају о случајевима благодатне помоћи након молитава пред чудотворном иконом. Раба Божја Нина исцељена је од тешког облика хепатитиса, верница Олга је добила исцељење сломљене кључне кости, а од тешке повреде панкреаса исцелила се раба Божја Људмила.

Царским Мученицима се многи хришћани обраћају с молитвом за учвршћивање породице, за васпитавање деце у вери и побожности, за очување њихове чистоте и чедности, јер у време гоњења Императорска породица је била нарочито једнодушна и пронела је недирнуту православну веру кроз све муке и страдања.

Извор: www.days.pravoslavie.ru Превео и приредио: Бранислав Жорж

СРОДСТВО КАРАЂОРЂЕВИЋА СА ЦАРСКИМ ДОМОМ РОМАНОВИХ (1)

Четири Марије

Краљевска кућа Карађорђевића, кроз своју историју, која траје тек нешто више од једног века, неколико пута се ородила са представницима царског дома Романових. У следећим

бројевима сетићемо се тих благословених родбинских веза.

Руски император Александар II Ослободилац (1818-1881), дошао је на власт 1855. године. Познати и заслужни руски реформатор, у његово време је Русија повратила статус велике силе. Ожењен је био Маријом (1824-1880), принцезом хесенском. Унуци су је се сећали као изнурене, тужне жене са финим воштаним лицем и дугачким,


4

лепим, белим рукама. Многе године проживела је у патњи и болести. Супруг јој је убијен после 26-годишње владавине, надживевши је само годину дана.

Имали су кћер јединицу, Велику Књегињу Марију Александровну, рођену 1853. године. Била је оваплоћење праве руске лепоте. Када је стасала за удају, 1873. постала је супруга Алфреда Ернеста Алберта, војводе единбуршког. Он је био други син Викторије I, краљице Велике Британије и царице Индије. Марија је неизмерно волела Русију и у Енглеској се није осећала срећном. Никада Енглеску није сматрала својим правим завичајем, нити је волела као што се воли своја отаџбина. Како пише њена кћи, васпитана је врло строго. Свом душом била је предана својој православној вери. У свакој кући у којој је живела, налазила се у неком кутку православна капелица. У њеној пратњи вазда се налазио руски свештеник, са два црквењака, који су му помагали при богослужењима. Марија Александровна се упокојила 1920. године.

У браку Алфреда и Марије рођена је 1875. Марија, принцеза од Саксен- Кобург-Готе и Велике Британије. Удајом за Фердинанда Хоенцолерна, постала је румунска престолонаследниковица. Наиме, пошто румунски краљ Карол није имао директних потомака, престо је требало да припадне његовом синовцу, Фердинанду. Венчали су се по католичком и англиканском обреду. По румунском закону, деца будућег краља морала су бити крштена у православној вери.

Њихово треће дете, кћи Марија, рођена је 1900. године као принцеза од Румуније и Хоенцолерн-Сигмарингена. Како се сећала њена мајка, Мињон, како

су је од малена звали, сва се састојала од суште кротости и осмеха. Никада се није наљутила и никада се ни на шта није пожалила. Удала се 1922. за Витешког краља Александра I Ујединитеља. Краљица Марија од Румуније упокојила се 1938. године. Њена кћи, југословенска Краљица-Мајка од детињства се одликовала смиреношћу, стрпљивошћу и скромношћу. Имала је уметничког дара. Личила је на краљицу из бајке, окружена љубављу народа. Била је велика и због свог хуманитарног рада. Њен девер, краљевић Ђорђе, записао је: „Краљица Марија заслужила је поштовање равно светици“. Овенчана ореолом трагике и мучеништва, преселила се у вечност у Лондону, 22. јуна 1961. године.

Дакле, краљу Петру II и његовој браћи, краљевићима Томиславу и Андреју пренета је царска крв Романових, преко њихове узвишене Мајке, која је била праунука Цара Александра II и кћи сестре од тетке св. цара Николаја.

Будимир Кокотовић


5

Годишњице:

КРАЉ АЛЕКСАНДАР I КАРАЂОРЂЕВИЋ

Ове године, 9. октобра, навршава се 74 године од мученичке смрти Витешког краља Александра Ујединитеља. Тим поводом, доносимо беседу св. Јована Шангајског, изречену у руској цркви св. Тројице у Београду, свега три дана по убиству.

“Пре часнога крста Твојега, Господе, смрт је била страшна човеку;

После добровољног страдања Твог, човек је страшан смрти.

Овим речима, које се поју уочи успомене мученика Калистрата, Црква прославља победу над смрћу. И кад су се неки дан ове речи певале у српским црквама, баш овога сата срели су се смрт и Краљ Југославије Александар, и погледали једно другом у очи. Који је од њих био за другог страшнији и ко се

кога уплашио? Да ли се уплашио смрти јунак, који се још од Куманова научио да гледа смрти у очи? Да ли је била страшна смрт за оног који је свој живот жртвовао за свој народ за време светског рата и пролазио тада поред смрти хиљаду пута? Није се он бојао смрти ни после рата и увек је чврсто бранио правду Христову, борећи се против зла, које демон помоћу слугу својих штити по целом свету. Није одустао он од ове борбе, иако је знао да зло неће њега да поштеди. Предање каже да је пред Косовску битку цар Лазар примио писмо из Јерусалима, где се предлагало њему изабрати или Царство небеско, или царство земаљско; - царство земаљско, ако се покори непријатељу, јачем од њега, и Царство небеско, ако продужи борбу, бранећи правду Христову. Цар Лазар је изабрао Царство небеско и, како се чинило, био је побеђен и погинуо је са својом војском и царством. Али његова смрт је постала извор духовне моћи и снаге за српски народ и из ње је никло васкрснуће Србије и стварање нове моћне државе. Тако ће и смрт краља Александра и успомена на њега будити живи дух свију Словена, као неустрашивог борца за правду. А његов бесмртни дух ће се уселити у вечна рајска насеља. Тамо ће њега дочекати Цар Лазар и Цар Николај Други са осталим словенским витезовима и мученицима, који су пре њега истим путем, путем самоодрицања до смрти, ушли у Царство Христово. Нека је слава и вечан помен блаженопочившем Краљу Југославије Александру I Ујединитељу!”

Приредио: Пантелија Петровић


6

ХРИШЋАНСКО У ТЕКСТОВИМА ГРУПЕ „ПАРТИБРЕЈКЕРС“

Затровани медиокритетом и

необавешћеношћу многи људи ће рећи чему ово и зар било шта хришћанско постоју у рокенролу, музици садашње омладине? Такви појединци ће одмах навести лоше примере из историје рокенрола, а уопште неће окренути другу страну медаље. О тој другој страни медаље делом нам сведочи београдска рок група „Партибрејкерс“,

„Партибрејкерс“ (у преводу на српски: журколомци) су српска рок група из Београда, основана у августу 1982. године. Основали су је четворица младића: Зоран „Цане“ (певач), Горан „Минза“ Булатовић (бубњар), Анто Антонијевић (гитариста) и Љубиша Константиновић (гитариста). До сада су објавили дванаест албума. Партибрејкерси су и данас популарни, а нову екипу осим Цанета и Антона чине: Владислав Рац и Дарко Утвар.

Уместо речи понудићемо доказе, текстове њихових песама: „Боже, опрости нам Пружи руку и помилуј нас Ово је моја молитва не заборави нас.“ (Молитва, „Кисело и слатко” 1994)

„Грамзивост и похлепа? Хвала лепа, хвала лепа. Пуно жеља, пуно мртвог тела, Мало пара, пуно лешинара. Плаћа онај који има, лицемерје лепи се по свима. Ако имаш, ти дај Ако немаш, ти не отимај.“ (Грамзивост и похлепа, „Грамзивост и похлепа“ 2002) „Не постоји Замена за љубав Само одложена бол Са наплатом што чека Иза угла На лицу без сјаја Меша се немир Са страхом У опасну навику Тим путем не можеш да стигнеш далеко Тим путем не можеш“ (Замена за љубав, „Слобода или ништа“ 2007) Ово је само мали извод из текстова групе „Партибрејкерс“, а све текстове њихових песама можете пронаћи на интернет сајту групе: www.partibrejkers.net и уверити се у њихову дубоку прожетост хришћанством. Ови стихови као да нам говоре: Бог је свугде присутан где се призива, па макар то било и у „ђаволском“ рокенролу како би појединци рекли. Ово нам потврђују и речи још једног великана Антоана Егзиперија: „Ево моје тајне. Сасвим је једноставна: човек само срцем добро види. Суштина се очима не да сагледати.“

Владимир Петровић


7

НАЦИОНАЛНО ПОМИРЕЊЕ

Прошло је чак шездесет и седам година од почетка Другог светског рата, на подручју Србије, а да ране још увек нису исцељене и залечене. И данас се делимо на равногорце, љотићевце, недићевце и партизане. Па, докле ћемо?! Зар у овој земљи не може да се деси некакав национални консензус, да нам земља не би личила на следећи опис: „То је Србија, сирота, намучена, прокажена и ограђена од света као црна рупа на глобусу.“ (Момо Капор, Елдорадо) Данас су нам пуна уста о злочинима других, а своје злочине не спомињемо и сакривамо. Трудимо се само да запамтимо оно што је било лоше, а на добро се не обазиремо. Ми као да заборављамо да наше грехове једино можемо поништити љубављу према другом, а никако мржњом. Колико пута чујемо исхитрене изливе беса, позиве на освету, а да сами и не знамо разлоге за то. Једина могућност помирења данас је опроштај-катарза, онима који су нашим прецима и нама учинили зло. На то нас подсећају речи познатог српског писца који се управо бавио овом темом: „Он можда и не зна да се грех поништава љубављу а не гневом. И не мржњом. Никако мржњом. Грех се поништава само љубављу, божанском љубављу.“ (Данко Поповић, Свињски ујед) Наравно многи ће ми замерити што не помињем злочине једних а не одбацујем злочине других. А ја ћу им одговорити да се у исто време не може волети и мрзети, и треба једно изабрати. Ако ћемо мрзети припашћемо оцу мржње и све зависти на овоме свету, а ако ћемо волети испунићемо Завет љубави који нам је предао Господ Исус Христос. „Можда би требало да их мрзим, али не могу. Ја

немам два срца једно за мржњу, једно за љубав.“ (Меша Селимовић, Дервиш и смрт)

Oвим текстом ja највише апелујем на младе људе, који нису упамтили ни узалудни рат, а ни немају разлоге да некога мрзе, да се окану наших српских, само нама својствених подела и да коначно изађемо као победници после свих пораза. Доста је подела, доста је злочина, доста је свега што нас дели. Нека победи срце а не разум јер, „срце има своје разлоге које разум не зна.“ (Блез Паскал)

Да ли ће ово бити могуће, пита се скромни потписник ових редова. Можда, а можда и не, јер нам се свакога дана намећу нове поделе. Тако да је сад Србија подељена на напредну и назадну, на грађанску и сељачку, на леву и десну. И ето опет нема помирења, нема могућег саживота, нема онога што је вековима изграђивано - Србије без подела, Србије која је јединствена, Србија која све воли. Али остаје нада да ће свако од нас допринети националном помирењу, кроз кога ћемо показати колико уствари волимо своју своју земљу. „Могу те натерати да кажеш било шта – било шта – али не могу те натерати да у то верујеш. У душу не могу да уђу.“ (Џорџ Орвел, 1984)



8

РАСПИС СВИМ ЈЕДИНАЦАМА

21. фебруара 1944. Света православна црква учествује са нама само преко појединаца. Потребно је да ступи сада у наше редове целом својом организацијом. Сваки корпус, по могућству и бригада, треба да имају свештеника или калуђера. Њихове породице имају бити обезбеђене, а они да чинодејствују у народу и бесплатно. Сви свештеници имају да буду илегални. Пре одласка у шуму нека то изврше у сагласности са владикама.

У свима корпусима обележити значајна места спомен капелама, у којима Равна Гора посвећује Видовдан. Капеле да буду брвнаре покривене шиндром. Понављам брвнаре покривене шиндром. Унутрашњи простор осам пута 12 метара. Иконостас од дрвета са троја врата. На иконостасу окачене иконе. Главна врата за улаз у цркву са задње стране, а између олтара и леве певнице. Према северу једна мала врата за излаз после причешћа. Ове спомен капеле командати ће подизати у споразуму са свештеником. Командати ће известити да ли имају свештенике по корпусима и бригадама. Свештеници треба да одговарају следећим условима: да нису склони пићу и да нису уопште укаљани. Поред чинодејства свештеници имају следеће дужности: пропаганду за сузбијање псовки и неморала, као и за ширење трезвености, на организацији помоћи санитетске службе, нарочито преко женске омладинске организације по селима, у вези са равногорским одборима. Они су референти за помоћ породицама погинулих и умрлих и

воде евиденцију о указаној братској помоћи. Да држе моралне проповеди у цркви и ван цркве и у народу. У трупу узимати првенствено млађе свештенике.

Њихови заступници у парохијама помагаће њихове породице по црквеним прописима.

О успеху овога рада стално ме извештавати. Напомињем да у народу има много некрштене деце, нарочито у Босни, као и невенчаних дивљих бракова.

Дивље бракове озаконити венчањем.

Скрећем пажњу командантима да је на овај начин ангажовање цркве веома потребно као врста наше убедљиве пропаганде ко смо и шта смо.

Свештеницима: Да би одговорили боље својој дужности и потребама нашег народа у овом часу, свештеници морају показати безусловно чист морални живот, редовно држати проповеди недељом, празником и другим згодама и умерено наплаћивати свештене радње и заједно са учитељима да раде неуморно на добру свога народа.

Драгољуб Михаиловић

Св. Владика Николај, осам дана пре свог упокојења, упутио је писмо проигуману манастира Хиландара, о. Никанору. Писмо је датирано 10. марта 1956. и њега је објавио, заједно са факсимилом, Боривоје Карапанџић у својој књизи „Виђења и разговори са св. Николајем Жичким“ Кливланд, САД, 2004. С леве стране Светитељевог писма, на маргини, стоји овај додатак:

„Спомени на литургији моје родитеље +Драгомира и +монахињу Катарину. Спомени и три велика српска мученика Димитрија, Дражу и Милана.


9

СРПСКЕ ГУСЛЕ

Сваки Србин би требало да зна шта

су гусле, исто тако њихову улогу коју су одиграле у животу српског народа. Гусле су гудачки инструмент, направљен најчешће од јаворовог а гудало од шимшировог дрвета, док је струна од коњског репа, најбоље пастува. Оне су задобиле љубав Срба због специфичног звука и због песама које су уз њих певане.

После Видовданског боја на Косову преко свих српских земаља спустила се тешка тама. Није било слободне српске државе и Срби су постали сиротиња раја. Није било штампаних књига нити српских школа. Једине светле тачке у тој тами били су српски манастири и у њима се народ окупљао. На тим скуповима, под столетним храстом, седео би седи гуслар. Гудећи уз гусле он би певао о српској прошлости, о косовским јунацима, о страдањима и жртвовању. Певао би гуслар и на другим скуповима и у српским домовима. Народ би га са побожном пажњом слушао, гутао и памтио сваку реч, а трептај гусала налазио је одјек у сваком српском срцу. И тако се то преносило с поколења на поколење вековима.

Наш познати гуслар Филип Вишњић (1765 – 1834) био је син Ђорђа и Вишње по којој је узео презиме. Судбина му је била немилосрдна, јер је већ у осмој години ослепео од богиња. Али у награду за изгубљени вид, Филип је Божјом вољом прогледао срцем и душом, осетивши још у раној младости дар за песму и гусле. Његове су песме узбудљиве, по некад пророчански видовите. Пуне су историјских чињеница и имају облик стихованих хроника. Био је често са српким главарима, па је издржао и опсаду Лознице (1810 ). Одлазио је код чувених јунака и од њих директно сазнавао о појединим значајним бојевима. Његов савременик Вук Стефановић Караџић затекао га је у манастиру Шишатовцу ( 1815 ), где је имао прилике да запише све Вишњићеве песме – творевине из Првог

српског устанка а и неке старе народне, као „Смрт Краљевића Марка“. Филип Вишњић је умро у Грку ( Срем ) а захвални српски народ поставио је на његовом гробу таблу са натписом: „Благо гробу и у тами што се сјаји, где кандило припаљују нараштаји.“ Захваљујући гуслама и гусларима српски народ није заборавио ни ко је, ни шта је. Живео је и умирао за своју веру прађедовску. Учио је и научио да се бори „за Крст часни и слободу златну“. А кад је дошло време „да се Срби на оружје дигну“ доказали су да у српским устанцима, као осветницима Косова, тече она иста крв која је пре пет векова текла у косовским јунацима. Српски гуслари одржали су својом песмом код српског народа Косовски завет и Православну веру; развијали у њему и утврдили дивне особине које красе Србе од памтивека. Србин верује да се јека гусала до Бога чује. Зато он преко гусала узноси своје молитве и захвалност Господу Богу. Гусле су као олтар пред којима се Србин исповеда; преко њих он уздиже своје наде, уздахе и вапаје до небеса. До данашњих дана Србин је сачувао своју веру и поштовање према гуслама. То се потврђује и на тај начин што се у многим српским домовима гусле чувају као светиња. Само данас, нажалост, нису више у тако честој употреби као некада. Додуше, у многим српским земљама, нарочито Црној Гори и Херцеговини, и данас се пева уз гусле, али изгледа као да су изгубиле значај и смисао који су кроз векове имале. Срби и Српкиње треба да имају на виду да је Турака било, има их и биће их само у разним бојама, али увек са истим пакленим намерама. Зато морамо збити своје редове и угледати се на наше силне народне јунаке који су животе своје положили бранећи своју Отаџбину и Свето Православље. Тако надахнути њиховим примером, морамо увек бити спремни на све опасности које нам прете, како од спољних тако и од унутрашњих непријатеља. Милан Старчевић, Швајцарска


10

ИНТЕРВЈУ СА МАТИ АНОМ МАНАСТИР ЧОКЕШИНА

У овоме броју доносимо интервју са високопреподобном мати Аном (Петровић), игуманијом манастира Чокешине. Мати Ана има дугачак монашки пут и то из манастира Радовашнице, преко Крке, Крушедола, Сокола до Чокешине. У манастиру Чокешини је игуманија већ шест година и спровела је велику обнову манастира, која је укључила обнову цркве, старог конака, инфраструктуре, а подигла је и неколико нових зграда, такође и спровела велику духовну обнову манастира. Ово је и повод за овај интервју.

Мати Ана одакле црпите снагу за

овај велики рад на обнови манастира?

На ово питање је веома тешко одговорити, али превасходно је то воља и благодат Божија. У току обнове манастира често сам се сусретала са многобројним искушењима, али благодат Пресвете Богородице ме је увек оснаживала и помагала да сва искушења превазиђем.

Манастир Чокешина је познат

по великим историјским догађајима као и великанима прошлости, такође се у манастиру налази и чудотворна икона Пресвете Богородице. Можете ли нам нешто више рећи о томе?

Да, као што сте рекли у манастиру се налази чудотворна икона Пресвете Богородице, која је одувек пружала утеху и излечење болесним и нема тога ко је дошао у овај манастир са непоколебивом вером да није изашао духовно излечен. Од историјских догађаја требало би поменути: чувени Чокешински бој 1804. године и нашег јеромонаха Митрофана Матића који је мученички пострадао 1941 године . Све је више оних који се враћају у цркву. Како им помоћи? Знате како, из сопственог искуства ја знам да тим људима треба прићи са великом љубављу и пажњом и не смемо никога пустити ко нам дође да оде, не осетивши Божију благодат. Њима би требало помоћи да превазиђу своје духовне слабости, а све на славу Божију. Упознати сте са пројектом градње храма посвећеног Св. Цару Николају. Шта мислите о овом пројекту? Овај пројекат је за сваку похвалу, јер мислим да је коначно дошло време да се и овај светитељ прослави у српском народу. У том контексту, у потпуности подржавам овај пројекат. Можете ли нам рећи какву поруку за крај? За сами крај ја бих навела речи народног песника: „Бежи у цркву Краљевићу Марко иначе ћеш изгубити главу.“ Дакле, Срби враћајте се у Цркву. Разговор водио: Пантелија Петровић

Посетите:

www.romanovi-srbija.org.rs


11

А СА ЦЕРА РАЊЕН ЈУНАК ВИЧЕ!

(делови поеме посвећене прадеди Владимиру који је погинуо на Церу као трећепозивац)

Помози Ђурђе, мој свети, пакао видим свуд страх ми у душу уђе, бојим се ноћас ћу умрети. Једна ми жеља да јаук стане, топове да не чујем. Одавде далеко да одем Боже да л' ће да сване? За трен тишина ал' бол ме трже, отворим очи жив сам, осећам срце ми закуца брже. Боже хвала ти што ме из сна диже. Покора даћу ти увек, и добрих дела да мора не буде више. Ал' опет јаук па звук тишине чудан. Погледам небо облаци месец носе, Постадох потпуно будан. *** Нисам сањао, рат је и битка била Пробам устати не могу крај себе пипнем крваво блато. Крв је из ране лила а поред мојих ногу рањен војник стење. Погледам лице и дах ми стане без бора детиње овакав војсци нашој оде и мој јединац Пане.

Зебња ми душу обузе тек је живети почео нечија нада беше, а ја му живот одузе. Сагреших небу и земљи дигох руке на њега, убица ноћас постадох Боже, због чега? Због земље и части то су нам рекли у строју. Нестало сад је свега у моме последњем боју. *** Ничега нема више нема живота, нема слободе Сад зли дуси над нама слављено коло воде. Ватру похлепе за власт на земљи запалише незнано пута од Адама. Да ли и ову Голготу грехови наши одредише? Србија од Бога залута узоре потражи лажне На Западу сунчевог пута, и претке посрами славне. А деце своје посла доста да тамо траже знање у отрову познаје ствари без вере и части за коју Европа не мари. И дође плата за школе послаше војску да руше! Гладноме хтедосмо дати тако нам Слово рече, њихови ђаци не чуше рекоше нације право је прече и од људске душе.


12

Сетих се речи седог проте о науци што рече кад хтедох Пана у школе дати, пун је доброте туђинци ће да га покваре. Сетих се тих учењака чиновника и министара, европских ђака. Тих овде на бојишту нема плашљив их разум негде крије, планове праве велике простима за после, кад земља крв упије а тамјан душе однесе. *** Зашто сам овде и ја? Носим те кући дете, ти си из далека добар сам домаћин преживећеш, наћи ћу лека. Идем ту сам близу, види се шљивик ено наниже куће. Да ли су моји будни? Ускоро свануће. У глави дамар бије, видим испод крушке неко ме чека код капије препознам по оделу свог старог стрица обешеног, на грани виси. Прелетим сенку од плота, пред прагом икона погажена кроз врата одваљена на огњишту угашеном видим, укочена ми лежи жена. Јурнем у собу, где су ми деца? У углу сагнуте главе с' рукама у коси кћер ми старија јеца и шапатом зове мене,

а млађе две, скупљене на сламарици поред ње, спавају ћилимом покривене. *** Тргнем се као опечен задавићу те душмане, јечим огњиште ми сатре, кућу ми пусту учини а ја да те лечим. И рука ми врат његов тражи на хладној месечини. Испод клонуле руке осетим глатке образе. Пређох прстима по челу и преко меке косе, Спава, спокојно, где ли га снови носе? Очинска љубав тад ми сене и освете гнев однесе. Овако помазих у сну јединца кад пође у Дринску пре мене. Исто је била месечина оне последње ноћи, кад ми је сумња мрачна мозак грчила, Да ли ће жив доћи? Привучем очински брижно рањено дете на груди да га топлота моја греје, док зора са Цера не заруди. Не жалим тело моје, трошно, нека га влага и земља гризу само душу да спасем, њен је одлазак близу. *** Тело моје нико да не тражи, на церскоме вису остаје на стражи. Чувајте слободу поштење и веру због овога ја сам остао на Церу.

Пантелија Петровић


13

AKТУЕЛНЕ ВЕСТИ

Манастир Чокешина - Обавештавамо вас да је одбор за подизање храма Светом цару Николају 21. септембра текуће године присуствовао храмовној слави Свете обитељи манастира Чокешине (интервју са мати Аном настојатељицом ове свете обитељи доносимо на страни 10). Светој обитељи манастира Чокешине честитамо храмовну славу и желимо пуно успеха у обнови манастира која је још увек у току.

Петровчић – Представници Одбора за подизање храма Св. цара Николаја 05. октобра текуће године су присуствовали парастосу шесторици бораца IV пука Српског добровољачког корпуса на челу са младим песником Иваном Милaчићем. Том приликом је и освећена надгробна плоча погинулим добровољцима. Парастосу су присуствовали бројни поштоваоци неумрлих витезова као и мештани села Петровчић. Јошева - У организацији Одбора за подизање храма Св. Цара Николаја дана 09. октобра одлужен је парастос витешком краљу Александру (о овоме јубилеју прочитати опширније на страни 5) као и српском добровољцу Милутину Ћурћићу који је пострадао 1991. године у Вуковару.

Парастосу су присуствовали бројни верници и поштоваоци ова два великана.

Јошева – Интернет адреса нашега Одбора је пуштена у рад прошлога месеца и до сада је доживела доста успеха. У току месец дана њеног рада њу је посетило нешто више од петсто људи који су се могли упознати са нашим радом. За оне који још нису посетили нашу интернет страницу а желели би да то учине, адреса је: www.romanovi-srbija.org.rs. Јошева - Одбор за подизање храма Светоме цару Николају је поводом почетка нове школске године опремио оделом четворо деце из села Јошеве захваљујући донацији госпође Мирјане Нил и њених пријатеља из Немачке.

Јошева – Приложници овога месеца су: г. Зоран Радосављевић из Цириха и г. Слободан Ерић из Београда.

Јошева – Овим путем молимо наше цењене читаоце да потврде да ли желе да примају овај Билтен. Ово нам је потребно због правилног распореда тиража. Хвала на разумевању.



14

ПИСМА ЧИТАЛАЦА

Поштовани и драги наши! Из свег срца поздрављам зидање Спомен храма Св. Цара Николаја који је први те врсте и који ће служити на част и понос и Српској Православној Цркви и васцелом српском народу. Све Вас поштује и срдачно поздравља с

молитвама Господу Богу да истрајете на започетом делу.

Одани Вам брат Бора М. Карапанџић, књижевник

________________________________________________________________________

Шта да вам кажем о вашем пројекту. То је заиста велика ствар, велика не у смислу колико кошта и колико ће да траје итд. већ у смислу поруке коју носи у себи. А по мом убеђену је порука вишеструка, од тога да постоји неко мало село на падинaма Цера, где живе часни и честити људи , да постоје искрене нетакнуте идеје и да постоје људи који су у ова кошмарна времена спремни да се боре за своје идеале. Ви можда у целој ствари видите пре свега верски видик, али знајте да је много људи, који виде у томе и друге позитивне аспекте. У ова савремена времена, можда је то прави корак да се село не заборави и да се устави ерозија одласка људи из села. Вековима је село било симбол и хранитељ градског живља, формула за опстанак једног народа. Данас је то мало другачије, али можда ће опет доћи време кад ће ситуација бити другачијa. Ту пре свега мислим на овај луди темпо живота, на

загађеност околине и на стални живот под стресом. Ако реално погледамо људи на селу никада нису имали тих проблема и симптома које данас има градско становништво. Узмимо само например здраву околину, у граду је једноставно не може бити, а село је остало недотакнуто. Ето то је по мом скромном мишљењу компаративна предноста тог начина живота и у томе видим величину вашег напора, да се на те ствари макар подсете људи, ако већ не могу да се мењају. Убеђен сам да ће овај подухват Јошеву сачувати од пропадања, очувати село да не опусти попут многих у Србији, да ће јој врати прави смисао живота и вратити веру у човека. Само храбро наставите и знајте добро се добрим плаћа и враћа. Срећно. Има ко све види и ко све то зна да цени и оцени.

Зоран П.

Камница-Љубљана

Молимо читаоце Билтена храма Светог цара Николаја да у складу са својим могућностима узму учешће у изградњи храма посвећеног Светом Цару – мученику. Имена свих дародаваца биће убележена на посебној плочи, а њихова имена ће бити помињана на свакој литургији која ће се служити у овоме светом храму. Број динарског жиро рачуна је 250-1310011231530-58 у Eurobank EFG банци филијала Лозница. За све информације се можете обратити на следећe бројеве телефона: 015/849–268 и +41795411507, или на наше е–mail-ове: [email protected] и [email protected].

Глас са Цера 3 број

Documents