Глас са Цера 15 број

ГЛАС СА ЦЕРА

†

Адреса: Часопис „Глас са Цера“

Јошева под Цером 15308 Србија

Главни и одговорни уредник:

Пантелија Петровић

Заменик главног уредника: Владимир Петровић

Оперативни уредник:

Милан Старчевић

Редакција: Отац Бранислав Перановић

Слободан Ерић Проф. мр Звијездан Игњић

Владимир Ђукић Славица Станисављевић

Будимир Кокотовић

Техничка припрема и дизајн: Глас са Цера-креативни тим

E-mail:

[email protected]

Интернет презентација: www.glassacera.wordpress.com

Tелефони:

Редакција: 015/849-268 Европа: +41795411507 Београд: 066/800-5183

Дистрибуција и маркетинг:

062/979-9707

Штампа: „Скрипта штампарија“

Београд

У ОВОМ БРОЈУ:

11

Да ли је центар „Црна Река“ мучилиште или духовна оаза исцељења сазнајте кроз исповести штићеника овога Центра

8

Како очувати своје здравље уносом квалитетне хране у добу брзе и неквалитетне исхране

6

Живот најстарије кћерке Св. цара Николаја и опис њеног богољубља и љубави према својој домовини

3

Шта српски народ губи постепеним затирањем ћирилице и шта је о томе писао Св. владика Николај

2

Како преживети у времену губитка свих духовних, националних и културних вредности

УВОДНИК:

ТЕМА БРОЈА:

ДРУШТВО:

ДРУШТВО:

29

Биографија и мали опус из дела великог српског писца Меше Селимовића поводом стогодишњице његовог рођења

КУЛТУРА:

7 Преварантски осмех 12 Чуда владике Николаја 13 Светa Патрик 15 Старац Давид 17 Богу се моли и ради 18 Старац Гаврило 22 Ој, кукавно српство 24 Древна историја Срба 28 Српски клубови 30 Архитектура ТВ критика 31 Десанка Максимовић

32 Пролеће у нашем Центру 34 Актуелне вести Реаговања Наградна игра Фотографија месеца

НАСЛОВНА СТРАНА:

Св. владика Николај на освећењу преображењске

цркве у Сарајеву 7. септембра 1940. године

Обрада: Глас са Цера-

креативни тим

КПЛУМНА

ДУХПВНПСТ

ДУХПВНПСТ

ДУХПВНПСТ

ДУХПВНПСТ

ДУХПВНПСТ

АНАЛИЗА

АНАЛИЗА

КУЛТУРА

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 271.2:061 (497 . 11) ГЛАС са Цера : часопис за духовни и национални препород / главни и одговорни уреник Пантелија Петровић. – 2009, бр. 5 (1. јануар)- . – Јадранска Лешница (Јошева бб) : Духовно-национални центар „Свети владика Николај“, 2009- (Београд : Скрипта штампарија) Месечно ISSN 1821-0317= Глас са Цера COBISS.SR-ID 154412812

ЦАРСКА ПОРОДИЦА:

ИСТПРИЈА

Текстови не представљају обавезно став редакције

Рукописи се не враћају Часопис излази сваког другог месеца

ППЕЗИЈА

АКТУЕЛНП

АКТУЕЛНП

mailto:[email protected]

http://www.glassacera.wordpress.com/

ГЛАС СА ЦЕРА/БРОЈ 15/МАЈ 2010/

2

УВОДНИК

ПАНТЕЛИЈА ПЕТРПВИЋ, главни и одговорни уредник

Уводна реч

Поштовани читаоци, Пишући овај уводник, у пaузaма

градње храма Св. цара Николаја, не могу да не поделим велику радост са Вама поводом изузетног помака у грађевинским радовима у нашем Центру. Зидови храма су изграђени и преостаје нам још да се над њима подигну куполе и кров да би се здање величанственог храма у питомом селу Јошева под јуначким Цером полако привело крају. Обрадовани смо исто тако и завршетком радова на етно комплексу зграда из XIX века где ће бити смештене просторије Центра, велика библиотека и сличне просторије. Планова је пуно али са Божијом помоћу и заступништвом Св. царске породице надамо се да ће их довршити. По речима многих наш Центар, иако недовршен у грађевинском смислу постаје духовни и национални светионик нашега краја, као и целога Српства. Радује нас и све већи број људи који нам се прикључују у пројектима желећи да постану део нашега Центра. Овим путем позивамо још једном све заинтересоване да нам се прикључе својим доприносом у нашој издавачкој делатности, подизању храма Св. цара Николаја, као и пројекту који смо отпочели недавно да остварујемо а то је изградња српског православног села у оквиру нашега Центра.

Поред све радости коју осећамо забрињава нас готово алармантно стање у нашем друштву и цркви. Кроз економско уништавање наше нације појединци покушавају да уруше вековне традиције нашег народа: веру, језик, писмо и културу.

Посвећујући овај број часописа српском Златоусту, Св. владици Николају, ми из Духовно-националног центра сматрамо да нам је његова личност и дело најбољи путоказ куда и како треба да

ходимо кроз ова тешка времена

Увек актуелни Дис нас упозорава:

«Развило се црно време опадања, Набујао шљам и разврат и пороци, Подиг'о се трули задах пропадања,

Умрли су сви хероји и пророци. Развило се црно време опадања.»

Стање није ништа боље ни у нашој светосавској цркви. Деобе, похлепа, грамзивост и лицемерје су ушли у све поре СПЦ. Духовно-национални центар никада неће позивати на својеврсне линчеве појединаца, но ипак ми не можемо жмурити на оба ока гледајући догађаје који нас погађају, а поготово на покушај медијског урушавања интегритета владике Артемија (Радосављевића). Ипак ми сматрамо да основно полазиште у решавању проблема мора бити љубав. Сам Господ Исус Христос нас учи: «Будите, дакле милостиви као и Отац ваш што је милостив. И не судите, и неће вам се судити; и не осуђујте, и и нећете бити осуђени; опраштајте, и опростоће вам се.» (Лука 6, 36-37). Посвећујући овај број часописа српском Златоусту, Св. владици Николају, ми из Духовно-националног центра сматрамо да нам је његова личност и дело најбољи путоказ куда и како треба да ходимо кроз ова тешка времена.


3

ТЕМА БРОЈА

СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ-СРПСКИ ЗЛАТОУСТ

Владика Николај и ћирилица

ПРПФ. МР ЗВИЈЕЗДАН ИГОИЋ

Русија је кроз историју и кроз комунистичке прогоне сачувала своје писмо и сада видимо да израста у једну светску силу; сачувавши

своје вековне корене она сада добија и од Господа награду

Свети владика Николај је непресушни извор српске мисли, и увек је добро и корисно враћати се на његова дела и његове поуке јер у њима се увек може наћи нешто вредно за наше данашње живљење и данашње време. Данас проблеми у човековом живљењу као да су се некако умножили, па због тога треба и више пажње посвећивати владици Николају, том великом српском васпитачу и учитељу. Јасно је да је немогуће у једном раду исцрпети сву мисао овог великог учитеља, те ћемо због тога нашу пажњу посветити само једном малом делићу из богате ризнице учења владике Николаја.

У данашње време сведоци смо да се наш народ доста културолошки мења. У том процесу често се одбацује наша вековна култура ради нечега „новог“ и „непознатог“. Тога смо највише сведоци у нашем школству, које под утицајем светских моћника спроводи многобројне реформе без икакве гаранције да ће нам те реформе донети нешто добро и позитивно. Чињеница је, са друге стране, доста другачија. Наше школство не даје те очекиване и најављиване одличне резултате.

У свим тим реформама чести су случајеви запостављања нашег националног писма, ћирилице. Велики број капиталних књига не штампа се на ћириличном писму под изговором доступности широј читалачкој публици, јавни медији из истих разлога заобилазе наше писмо, предузећа себе представљају на латиничном писму ради лакшег изласка на страна тржишта. И увек наводимо разлог зашто не користимо наше писмо да је то за нашу добробит, али видимо да ту добробит никако не можемо да остваримо.

изласка на страна тржишта. И увек наводимо разлог зашто не користимо наше писмо да је то за нашу добробит, али видимо да ту добробит никако не можемо да остваримо.

У свом једном кратком чланку под називом „Света ћирилица“ владика Николај нам указује да те добробити не може бити све док се одричемо нашег писма. Он то наводи из више разлога.

Први разлог који он наводи огледа се у чињеници да су свако писмо којим се користе народи створили и осмислили људи, само су ћирилицу сачинили Свети људи, тј. Света браћа, Ћирило и Методије, по којима и само писмо носи име. На тај начин ћирилица није само постала словенско писмо којим се служе словенски народи, него она постаје симбол православног јединства словенских народа. Уједињујући се у кориштењу ћирилице, уједињујемо се у Православљу. То је писмо које нам својим кориштењем указује на наше јединство у Христу, на нашу заједницу са Богом. Ово тим више што је и сам повод настанка овога писма била потреба прослављања Бога међу словенским народима. Јасно је да по Светом владици Николају заборавити на ћирилично писмо има катастрофалне последице. Ове последице он види и у самом узроку зашто су словенски народи, па међу њима и српски народ, почели да запостављају и заборављају своје писмо. Основни узрок и разлог зашто наш народ заборавља своје писмо владика Николај види у тежњи других да нас одвоје од Бога и


4

ТЕМА БРОЈА

од Православља. Заборавити своје писмо значи заборавити себе, заборавити Свету браћу, заборавити Православље и све оно што ми јесмо. Ћирилица се ту показује као први браник православне вере код словенских народа. Због тога је рушење Православља код словенских народа подразумевало рушење ћириличног писма, те прве православне особености код словенских народа.

Одвајање од ћирилице је уједно и највећи грех који је чињен међу словенским народима. Говорећи о томе владика Николај наводи да комунизам у Русији ма колико да је погубан за Цркву и Православље никада није ни покушао да одвоји руски народ од ћириличног писма. Овај грех чак ни комунисти нису имали храбрости да себи дозволе иако су кроз историју гонили Цркву у Русији, рушили храмове, прогонили и убијали свештенике. Ипак, тај грех ми данас себи дозвољавамо када се из помодарства одричемо овог писма, правдајући се надом за сутрашњим бољитком.

Неко ће оспорити да је грех одрицати се овог писма, говорећи да је то један безначајан детаљ у човековом животу, али видимо да се са оваквом тврдњом Свети владика Николај не слаже. Говорећи о оваквим људима он каже: „Просто, не знају шта раде. Они не знају, да одбацити ћирилицу, значи одбацити половину Православља. И одвојити се од све српске писмености из прошлости. И трампити боље за горе. И увредити Свете Апостоле Словенске Кирила и Методија. И огорчити до крви Српски народ. И навући проклетство од Светог Саве. – Не, ако Бога знате, господо српска; ако сте и учинили, будите паметни“. Из речи владике Николаја можемо закључити да је напуштање нашег вековног писма грех према себи, према својој прошлости и прецима, и грех према нашим нараштајима који тек треба да дођу јер својим примером их учимо да се одричу себе и првог стуба на бранику Православља. Очекивати да ћемо запостављајући своје писмо бити награђени од Господа и дочекати очекивано „боље сутра“ је крајње неразумно.

очекивано „боље сутра“ је крајње неразумно.

Русија је кроз историју и кроз комунистичке прогоне сачувала своје писмо и сада видимо да израста у једну светску силу. Сачувала је своје вековне корене и сада добија и од Господа награду. Овај избор ставља се и пред наш народ данас да се види да ли ћемо се сачувати у вери православној и у писму Свете браће.

Напомена: Цитат из дела „Света

ћирилица“ је пренет по: Свети владика Николај, Сабрана дела, књига XIII, Химелстир, 1986, 140. стр.

Једна од последњих фотографија владике Николаја


5

ТЕМА БРОЈА

ГЛАС СА ЦЕРА

ONLINE

Већ шест месеци часопис „Глас са Цера“ поседује свој интернет сајт на којем се редовно публикује целокупни садржај листа.

На интернет адреси: www.glassacera.wordpress.com можете прочитати актуелни број часописа, погледати архиву претходних бројева, као и остављати своје коментаре. Тим поводом доносимо листу десет најчитанијих текстова на нашем сајту.

1. Интервју-Милка Цанић (бр. 12) 2. Интервју-Бора Ђорђевић (бр. 11) 3. Манастир Каона (бр. 11) 4. У Новој Години (бр. 13) 5. ТВ критика (бр. 13) 6. Васкрс у времену кризе (број 14) 7. Родољубље (бр. 11) 8. Чуда владике Николаја (бр. 12) 9. Света тајна крштења (бр. 12) 10. Древна српска историја (бр 14)

СВ. ВЛАДИКА НИКПЛАЈ

Мајка Српкиња

У мајском броју „Гласа са Цера“, ексклузивно доносимо до сада необјављену песму „Мајка Српкиња“ владике Николаја. Ову песму нашао је у рукописима свога кума, Св. владике Николаја, судски капетан Славко Стоковић, у Либертвилу – САД.

ЕКСКЛУЗИВНО!

Листа најчитанијих текстова

† ПN LINE РЕДАКЦИЈА ЧАСППИСА

www.glassacera.wordpress.com

24 ЧАСА СА ВАМА, ПРЕКО 6400

ПОСЕТА* ПРОШЛОГ МЕСЕЦА

ХВАЛА ВАМ НА ПОВЕРЕЊУ! *извор: wordpress администрација

Боже мили од зла нас закрили

Ништа теже него бити мајка А најтеже Србинова мајка.

Била тако Стоја Стојанова

Што је девет родила синова Све родила све их нахранила

У боју су изгинули синци За Крст часни и веру хришћанску За Крст дрвен и слободу златну.

Свако јутро пре јарка сунца

Тужна мајка на гробу ходила Погрбљена са штаком у руци

И успут је сузе проливала Проливала по зеленој трави.

Анђео Божји од Бога послани

Ходио је иза леђа мајке Сузе њене у путир сабиро. Како их је у путир сабиро

У бисер се сузе претварале Низао их анђео у ђердане Па их у рај Божји узносио

Синовима на врат навезивао.

Хвала Богу хвала јединоме Који небо и земљу покреће

Нашу тугу на радост окреће.


6

СВ. ЦАРСКА ПОРОДИЦА

Света књегиња Олга

ВЛАДИМИР ЂУКИЋ

Почетком Првог светског рата увидевши велику опасност крвавог рата који је био у току, са мајком Александром

добровољно постаје болничарка

Велика књегиња Олга је била најстарија кћерка Св. цара Николаја и Св. царице Александре. На свет је дошла 3. новембра 1895. године у Царском селу. Крштена је на прву годишњицу брака својих родитеља 14. новембра 1895. године у дворској капели Царског села. Њени учитељи су је описивали као прелепо дете, плаве косе и очију, што је наследила од оца. Поседовала је велику интелигенцију и била је најученија од свих царевих кћерки. Остало је сачувано неколико њених песама од којих преносимо једну (погледај оквир). Због велике љубави према својој сестри Татјани са којом се непрестано дружила, Олга и Татјана су назване „велики пар“, док су Марија и Анастасија биле „мали пар“. Књегињи Олги по царевом декрету додељен је један пук којим је могла да управља. Остало је сачувано да је одбила брак са румунским принцем Карлом

речима да она никада не може да оставити своју домовину и да она мора до краја свога живота остати Рускиња.

Почетком Првог светског рата увидевши велику опасност крвавог рата који је био у току, са мајком Александром добровољно постаје болничарка. Прошавши неопходну обуку постаје медицинска сестра рањеним руским војницима.

После стављања у притвор Св. царске породице, постала је тиха и повучена. Убијена је са царском породицом 4/17. јула 1918. у Екатеринбургу од стране бољшевика. Унета је у Диптихе Светих РПЦ и слави се 4/17 јула заједно са својом страдалом породицом.

Царице неба и земље Жалосних утешење,

Молитву грешника услиши, У теби је нада и спасење.

Заглибили смо у зло страсти

Лутамо у тами порока, Но... наша Домовина... о, на њу,

Скрени свевидеће Око.

Света Русија - Твој светли дом Само што није пропао,

К Теби, заступнице, вапијемо, Јер другу ниједну не знамо.

О, не остави своју децу,

Жалосних поуздање, Баци поглед очију својих

На нашу тугу и страдање.

Молитва књегиње Олге


7

КОЛУМНА

:

ВЛАДИМИР ПЕТРПВИЋ

Преварантски осмех

Запамтите речи Џорџа Орвела: „Могу те натерати да кажеш било шта – било шта – али не могу те натерати

да у то верујеш. У душу не могу да уђу!“

Отварам новине. Умрло троје људи ту и ту, стотину погинуло негде далеко, манијак одсекао шапе кучету, Каписода убио Ксенију.

Излазим из стана. Прилази ми мало и прљаво дете молећи ме за неки динар. А ја преврћем по џеповима гледајући како да му нешто дам а и да мени остане. Не знам како је вама али мене као да запљускује неко лудо сивило. Али добро шта је ту је. Мора да се живи.

Улазим у банку. Стајем на шљаштећи улаз са налепљеним фотографијама насмејаних породица којима су службеници исте те банке улепшали живот. На жалост ја не улазим да ми улепшају живот већ да платим неко старо дуговање, јер авај банка, пардон салон за улепшавање живота, терети моју цењену личност за неплаћање коришћења банковног рачуна. Који узгред нисам ни користио.

Прилазим првом службенику и покушавам да му објасним мој проблем. Он клима главом правећи се да ме разуме, а разумем и ја њега. Како би било лепо да ни ја, а ни он нисмо у овој џунгли. Али ипак јесмо. За сво време имао је неки глуп осмех на свом лицу. Немојте да мислите да сам неки намћор који не воли осмех али ово је било заиста извештачено, па чак и за мој огуглали мозак. У пола његовог објашњења како ја ипак то морам да платим, јер они од нечега морају да финансирају своју хуманитарну мисију, пардон одржавање свог банкарског система, прекидам га и питам: „Можете ли да скинете преварантски осмех са свог лица“. Погледавши ме оштро али и даље насмејано, као у поверењу ми рече: „Морам да се смејем јер у супротном

добијам отказ“. Излазим потиштен из банке. А

мислио сам да као сваки прави Србин имам потенцијал да будем барем директор банке. Међутим не знам да се смејем као идиот. Или можда не желим.

Дан се наставља. Послат сам да извештавам са једног угледног скупа где будуће представнике за штампу подучавају занату. Негде око стотину младих људи слуша префињеног Американца који их саветује како да лажу наше „пучанство“ и да им испира мозак. Преносим вам само једну реченицу: „Шта год да радите, чините то са осмехом, али само једно пазите, да вам никако не извуку истину.“

Питаћете се шта ја то булазним. Могао сам да пишем како је напољу време лепо, како су људи насмејани, како је све перфектно и да нема разлога за бригу. Али би онда лагао себе, а и вас. Када будете почели да смејете као идиот и да лажете све око себе о лепоти овога времена а знате да није тако, помислите на моје речи. И запамтите речи Џорџа Орвела: „Могу те натерати да кажеш било шта – било шта – али не могу те натерати да у то верујеш. У душу не могу да уђу.“ И покушајте да будете људи колико год то данас било тешко. Ја се трудим...


8

ДРУШТВО

ДРАГАНА МИРКПВИЋ

Здравијим животом против болести (3)

Кувањем, пастеризацијом и сличним поступцима прераде у индустрији хране, разарају се ензими, организам остаје без

виталних, хранљивих и регенеративних фактора

Семење генерално садржи висок проценат фосфора, чак 20 пута више од рибљег меса, које је познато по високом садржају фосфора. 100 г сусама садржи 630 мг калцијума, бадема 282 мг, ораха 186 мг. Истовремено 100 г млека садржи 100 мг, док разни сиреви од 250 - 850 мг, а першунов лист 245 мг калцијума. Довољно је јести шаку орашастих плодова дневно. Две шаке су превише, јер су они сувише концентрисани за тело и као што је речено - садрже велику количину масноће.

Соја има изузетно висок проценат беланчевина (43%), што је убраја у најхранљивију намирницу. Ради поређења, то је два и по пута више од процента који садржи јунеће месо и 12 пута више од необраног млека. Изванредна је замена за месо, јер су беланчевине које садржи много квалитетније и прилагодљивије људском организму. Поред протеина, соја има висок садржај минерала и витамина и фитоестрогене који штите од рака.

Савет: колико је могуће заменити протеине животињског порекла протеинима из рибе и соје. Тако ћете истовремено смањити своју изложеност токсинима и осталим штетним елементима из меса и млека и користити састојке из рибе и соје који су корисни за здравље.

Сирова храна Ензими - тајна живота

Ензими су живе супстанце

задужене за вегетативни живот ћелија свих живих бића, обележавајући индивидуалне карактеристике сваке врсте, изграђујући њихове органе и одржавајући њихову функционалност. У људском организму постоје две врсте ензима. Једна врста, ендогени, задужени за процес варења и настали у жлездама за варење и друга врста егзогени, задужени и за ћелијски метаболизам. Ову врсту ензима не производи људски организам, већ се уноси преко хране и од начина коришћења тих важних супстанци, зависи свеукупно здравље сваке ћелије.

Где "живе" ензими?

Налазе се искључиво у пресној

храни: у клицама интегралне некуване пшенице, у клицама из семења (соје, сунцокрета, бундеве, кукуруза, јечма, зоби), младом поврћу и соковима од поврћа, пресном млеку и др. Кувањем, пастеризацијом и сличним поступцима прераде у индустрији хране, разарају се ензими, организам остаје без виталних, хранљивих и регенеративних фактора, а у исто време таложи безвредне састојке

Неоспорна је чињеница да је отпорност на замор код атлетичара који се хране биљном храном већа него код оних који употребљавају месо. Они који једу месо имају већу снагу на почетку и постижу максимум за кратко време, али се брзо умарају. Хранљивост протеина из соје једнака је, па чак и већа од хранљивости протеина из меса.


9

ДРУШТВО

који се временом претварају у опасна закречења и изазивају тешке болести.

У првим данима човековог живота, мајка је снабдевена петоструко увећаном количином ензима у млеку управо из разлога, што је у том почетном стадијуму живота потребан велики извор здравља као основа. Зато се препоручује мајчино млеко новорођенчету као превентива, заштита и чврст здравствени темељ, јер ће касније, када годинама опадне ниво ензима или се поништи куваном храном, ћелије бити јаче да се изборе са болестима.

Многобројна искуства из прошлости, као и савремена научна открића, говоре да велики значај у постизању циља да се одржи здравље пружа исхрана свежом биљном храном и соковима. Конзумирање намирница у сировом стању омогућава стварање веће количине енергије у организму.

Сирова храна регулише метаболизам, истовремено храни тело и утољује жеђ, стимулише цревну перисталтику, права је метла за чишћење отрова из тела – чисти органе за варење, крв и ткива од отпадних материја насталих таложењем куване, мртве хране, регулише телесну тежину. Она је алкална и тако смањује киселост крви. Препоручује се да се 75 % дневних оброка уноси у пресном стању, а преостали део куван тако да се сачува што је могуће више хранљивих материја.

Клице

Оне садрже 25 одсто више калорија

од меса, али не гоје, већ се претварају у енергију. Не садрже масти, што значи ни холестерол, па се веома лако варе. Клијањем семена вишеструко се увећава количина витамина.

Масти – липиди

Масти (липиди) представљају важан састојак хране - дају организму енергију, учествују у грађи омотача сваке ћелије и многих хормона, стварају контакте међу ћелијама, учествују у предаји нервних импулса, неопходне су за стварање жучи и растварање ензима, одржавају интегритет коже и слузокоже, формирају термоизолациони слој и тиме штите од хладноће. Оне су најкалоричнији састојак намирница којима се хранимо – 1 грам садржи 9 калорија. Иако имају важну улогу у организму, већа количина масти коју уносимо је непотребна и она је део јеловника само зато што даје "пријатан" укус храни коју конзумирамо. Претерано конзумирање масти сматра се узрочником највећег броја дегенеративних болести у западним земљама! Могу изазвати разне болести укључујући гојазност, обољење бубрега, дијабетес, срчана обољења, канцер.

Подела масти

Постоји више подела масти, јер су оне веома хетерогена група хемијских једињења. Прва подела на просте и сложене, а друга о којој ће бити више речи је подела на:

1. Незасићене 2. Засићене

1. Незасићене масти - повољно

утичу на масноће у крви и циркулацију, а одличне су и за кожу и мозак. Деле се на:

-мононезасићене–са једном незасићеном везом, тј. на једном месту водоник може бити придодан неком молекулу. Најчешће се налазе у течним уљима биљног порекла.

-полинезасићене-имају од 2-6 незасићених веза.

Масти су нам потребне због есенцијалних масних киселина. Оне су значајне због регулације метаболизма холестерола (транспорт, складиштење)


10

ДРУШТВО

То су полинезасићене масне киселине које наш организам не може да синтетизује и морају се уносити кроз храну.. Оне се другачије зову витамин ф (од енг. речи ''фат'' масти). То су линолна, линолеинска и арахидонска киселина. Ове три киселине обезбеђују раст и обнову ћелије јачају капиларе и мембране ћелије и помажу да не дође до повећања њихове пропустљивости као и пропустљивости коже, услед чега настаје екцем на кожи.

Када се прича о незасићеним масноћама спомињу се: омега 3, 6 и 9. Омега означује број последњег угљениковог атома на којем се налази двострука веза. Омега 9 будући да садржи само једну двоструку везу, она је мононезасићена, док омега 3 и омега 6 спадају у полинезасићене. Не постоји правило да ли је нека омега боља или лошија. Све омега масне киселине потребне су ћелији, битан је само њихов баланс у исхрани.

Есенцијалну линолну (омега 6 киселину) и алфа-линоленску (омега 3) је неопходно уносити свакодневно да се не би појавили сипмтоми дефицита. У недостатку есенцијалних масних киселина интегритет, функција и транспорт кроз ћелијске мембране се ремети.

Мононезасићене масне киселине

Углавном се налазе у биљним уљима, језграстом воћу, семенкама и у неким биљним намирницама.

Омега 9 масна киселина

Омега 9 масна киселина је такође

позната као олеинска. Омега 9 није есенцијална масна киселина, зато што организам може да је обезбеди, ако је довољан унос омега 3 и омега 6. У супротном организам ће бити у дефициту.

Омега 9 налазимо највише у маслиновом уљу (72%), маслинама, уљу репице, кикирикија, сусама, бадема, лешника и њиховим плодовима. Олеинска киселина је заступљена и у мастима и намирницама животињског порекла, као и ткиву човека. Смањује ниво холестерола, смањује ризик од кардиоваскуларних болести, смањује ризик од атериосклерозе, штити од неких

лешника и њиховим плодовима. Олеинска киселина је заступљена и у мастима и намирницама животињског порекла, као и ткиву човека. Смањује ниво холестерола, смањује ризик од кардиоваскуларних болести, смањује ризик од атериосклерозе, штити од неких врста канцера.

Мононезасићене масне киселине треба да обезбеде 10-14% укупног дневног енергетског уноса. Само једна кашика маслиновог уља, која се иначе дневно и препоручује (око 14 г) садржи 10г мононезасићених и по 2 г полинезасићених и засићених масних киселина. Шест зелених маслина одговара уносу једне кашике маслиновог уља.

Полинезасићене масне киселине

Полинезасићене масне киселине су у стању да смање концентрацију масти и холестерола у крвном серуму и да постакну њихово излучивање. Везују се за засићене масне киселине и подстичу излучивање масти и холестерола. Повећавају пропустљивост мембране ћелија и утичу на смањење појаве тромбозе.

Постоје две ''фамилије'' полинезасићених масних киселина заступљених у исхрани: омега 3 и омега 6. Ове есенцијалне масноће смањују ризик од појаве канцера, срчаних обољења, алергија, запаљења зглобова, екцема, депресије, замора,.... Иста обољења могу бити проузрокована уношењем засићених масноћа из меса, млека, јаја, маргарина, рафинисаног уља... Полинезасићене масне киселине могу деловати и штетно ако се превише уносе исхраном: смањење имунитета, канцероген ефекат, осетопороза, снижавање ХДЛ холесторола.

Наставак у следећем броју

Посетите наш интернет сајт: www.glassacera.wordpress.com


11

ДУХОВНОСТ

ДРУШТВО

Исповести штићеника центра Црна Река (5)

НЕНАД

Овај Центар даје добру подлогу за будући живот, јер се учиш добрим навикама, уздижеш се радно и духовно, и што је најважније

почињеш да одговараш за своје поступке

Зависник сам од хероина већ пет година. Тренутно сам у центру за лечење од наркоманије Црна Река, центар Цикоте. Хероинско зло сам упознао на студијама и користио сам га интравенски. Као и свако зло. Прикривао сам своју бољку, а за новац сам се сналазио на све могуће начине. Самим узимањем хероина изгубио сам сваки додир са реалним животом, и једноставно се борио за сваки следећи “рад”. Наравно да сам крао и лагао да бих долазио до себи преко потребног новца, чак ни боравак у затвору ме није опаметио нити дао увид у мој проблем. Говорио сам самом себи: -Скинућу се!- али док нисам дошао у центар био сам ходајућа трагедија препуна ароганције и самољубља. У Центру, после извесног времена, увидиш ко си и шта си био напољу. Уз духовно вођство одабраних људи и реално приступање проблему увиђам да и за мене има спаса. Радна терапија је створена тако да се усаде радне навике, буди оно људско у теби и да нема потребе да стално нешто “муљаш” и кријеш. Препоручиио бих свакоме ко је у истом проблему да покуша да реши тај проблем на тај начин што ће приступити Центру, јер време проведено овде је гаранција за нормалнији ток живота и увиђај у то колико је ово велики проблем. Свакако је и то да је потребан дужи период времена као и максимално залагање да би се дошло до излечења. Планирам да завршим факултет после терапије и пронађем одговарајући посао, да не падам у искушења због сваког проблема који ме затекне, да уз помоћ пријатеља које сам стекао овде и своје породице живим сасвим обичан живот.

В. ФИЛИППВИЋ

Име ми је В. Филиповић. Зависник сам од хероина осам година од којих 5 година интравенозно. Почео сам са марихуаном у основној школи после чега сам узимао таблете, алкохол, екстази, кокаин итд.

Хероин сам набављао у почетку од новца који сам зарађивао разним пословима. После нисам могао да радим, а онда сам почео да крадем, продајем ствари и на крају сам продавао хероин.

Када сам дошао до стадиума да не могу више да се урадим, тј. порасла ми је толеранција, обратио сам се породици да ми помогне, јер сам осетио да сам једном ногом у гробу. Сестра ми је рекла да постоји рехабилитациони центар са радном и духовном терапијом Црна Река. У почетку сам био несигуран, па сам покушао да се скинем сам, по ко зна који пут, али безуспешно. После месец дана сам дошао у центар.

У центру сам девет и по месеци. Ишао сам на викенд, кући, и приметио сам да се се доста променио. Смиренији сам, културнији, поштујем неке ствари које нисам примећивао док сам узимао дрогу. Мој утисак о досадашњем боравку у центру је задовољавајући.

Планирам да останем још да се стабилизујем. Позитивно на мене утичу радна и духовна терапија.

Када завршим терапију која ће трајати годину и по до две године, планирам да се не враћам још неко вријеме у свој град.

Овај Центар даје добру подлогу за будући живот, јер се учиш добрим навикама, уздижеш се радно и духовно, и што је најважније почињеш да одговараш за своје поступке.


12

ДУХОВНОСТ

Чуда владике Николаја (5)

ВЛАДИМИР РАДПСАВЉЕВИЋ

Нећу да пуцам, нисам дошао због тога, већ да испитам да ли стварно чиниш оно шта проповедаш.

Сада сам се уверио у то

Исправљање рачуна

У времену епископовања владике Николаја у жичкој епархији игуман манастира Жиче, изведе свог сабрата свештеномонаха Никона на црквени суд под оптужбом да врши проневеру новца. У ствари је Никон био милостив и сав новац који је добијао је давао сиротињи и убогима, али није желео да се за то зна. Владика Николај је неколико пута питао Нестора шта чини са новцем а овај му ништа није одговарао. Под претњом црквеног суда Никон састави рачуне без икаквих података. Када му је игуман наредио да их исправи, он их узме и пред владиком почне да пали један по један. Тада владика игуману рече да Никона пусти на миру, јер изгледа да није ментално здрав. Полазивши из манастира владика тајно позва Никона рече му: „Ради како си досад радио“. Светим Духом озарен ум владике Николаја видео је какво велико дело чини овај монах. Никон се касније подвизавао у испосници Светога Саве где је и мученички пострадао од стране комуниста.

Последња жеља

Један студент желевши да испита колико је чврста вера владике Николаја провали у његову келију у владичанском двору у Краљеву. Уперивши пиштољ на владику каза му: „Реци последњу жељу!“ Владика Николај се брзо сабра и одговори му: „Немам никакве жеље осим да служим Христу, а пошто сам му читавог живота служио, можеш одмах да пуцаш“. Чувши ово студент рече: „Нећу да пуцам. Нисам дошао због тога већ да испитам да ли стварно чиниш оно шта проповедаш. Сада сам се уверио у то.“ Рекавши ово младић истрча из келије и нестаде у маси људи.

Оџак без дима

Свети владика Николај сазнавши да његов отац Драгомир у време суше по великој цени продаје пшеницу породици Перић из Лелића, веома се ражалости. Дошавши у кућу свога оца он узе менице од продаје пшенице и све их спали у ватри.

Драгомир веома изненађен владичиним поступком упута га да ли је при себи и свестан колико богатство спаљује. Владика му одговори: „Спаљујем зато што ће се једног дана из оџака куће Перића пушити дим, а из наше неће.“ После скоро седамдесет година владичино пророчанство је испуњено 1991. године смрћу последњег мушкарца из куће Велимировића, док се лоза Перића сачувала до дана данашњег.

(Наставак у следећем броју)


13

ДУХОВНОСТ

Свети Патрик-просветитељ Ирске

Свети Патрик се одликовао веома строгим животом и епископски рад сјединио је са монашким подвизима, за живота он се прославио многим чудесима, која су значајно допринела

обраћењу Ираца

МИЛАН СТАРЧЕВИЋ

Свети Патрик, просветитељ Ирске рођен је око 390. на Западној обали Енглеске или Велса у знаменитој романизованој и хришћанској породици британских Келта. Најпре се звао Магон. Као шеснестогодишњег младића, отимају га приликом једног пљачкашког упада на британску обалу ирски пирати и одводе га на своје острво где га продају у ропство. У ропству се потпуно посветио Богу, молитви и подвизавању. После шест година робовања успео је да побегне и пређе у Галију. Тамо је боравио неко време, када је по једном чудесном виђењу позван је у Ирску која још није била сва крштена да дође и исповеда веру Христову, и почне проповедати у овој до тада незнабожачкој земљи.

Тамо је стигао 432. године као епископ, и одмах почео да обраћа Ирце у Господа Христа. Проповедао је са великим успехом, чинећи чудеса и утољавајући духовну жећ келтског становништва јеванђеоским поукама. Када је стигао у област Таре, престонице ирских краљева, краљ Лојгуир, који је био незнабожац, решио је да га убије. Претходно је са собом повео двојицу друида, Лукетмајла и Локруа, вичних свакој чаробњачкој вештини. (Друидска магија била је једна од најстрашнијих; друиди су, да би стекли демонске моћи, без зазора приносили људске жртве. Сада се њихови култови обнављају у оквиру Њу Ејџа.)

Када су стигли Светог Патрика, Локру је почео да ружи Христа и веру Његову најпогрднијим именима. Патрик га је погледао страшним погледом, и помолио се Богу да покаже Своју силу, као што се некада Свети Петар помолио да Господ сакруши Симона мага. И десило се исто: сила Бпжја је ппдигла Лпкруа у ваздух, и треснула о земљу, после чега је овај

испустио своју црну душу. Војници, који

су са краљем дошли у бојним кочијама,

да сакруши Симона мага. И десило се исто: сила Божја је подигла Локруа у ваздух и треснула о земљу, после чега је овај испустио своју црну душу. Војници, који су са краљем дошли у бојним кочијама, насрнули су на Светитеља, али их је изгинуло седам пута седам због земље која се под њима отварала. Краљ је, са својом пратњом, у страху побегао. Сутрадан је био Васкрс и Свети Патрикије је отишао у Лојгуиров двор, да би проповедао Васкрслога Христа. Уплашени краљ га је примио за трпезу, где се нашао друид Лукетмајл, који је преживео сукоб са Светитељем на Велику Суботу. Да би га искушао, он му је сипао отров у пехар са вином. Свети Патрик је то приметио, и благословио чашу. Сва течност се следила, осим капи отрова које је друид усуо. Кад је отров просут, Свети Патрикије је поново благословио чашу, и вино се вратило у претходно стање. Лукетмајл га је онда изазвао на двобој чудима, као што су некад чинили фараонски жреци, кушајући пророка Мојсеја. Патрик је пристао. Изашли су напоље, праћени мноштвом знатижељног народа. Друид је предложио Светитељу да призове снежне облаке (био је Васкрс!) који ће снегом покрити сву земљу. Патрик му је одговорио: „Нећу чинити оно што је у супротности са вољом Божјом". Тада је сам Лукетмајел то урадио, и висораван се прекрила снегом. Онда је Свети Патрик од њега затражио да уклони снег, али је друид одговорио да то не може учинити до сутра. Свети га укори: „Можеш да чиниш зло, али не и добро. Није тако са мном“. И благослови предео, и снег неста, као да га није ни било,


14

ДУХОВНОСТ

што све задиви и наведе да прославе Бога. Лукетмајел је онда, уз помоћ демона, навео таму на читав крај, али ју је Свети Патрик одагнао. Последњи предлог упућен обојици био је проба ватром. Друид се побунио тврдећи да је Патрик човек који се клања ватри као богу, и да је ватра његова стихија, па га од ватре и сама одећа штити (он је, несрећник, мислио да је светитељева одећа магијска). Светитељ је онда предложио да се направи кућа пола од сировог, а пола од сувог дрвета, да се у суви део постави његов ученик Бенигнус одевен у одећу друидову, а у сирови део дома постави Лукетмајл коме је Свети Патрик дао своју одећу. Тада нека се све запали, па шта Бог да. Друид је на ово пристао, а сложили су се и Ирци. Кућа је направљена, ватра упаљена: Лукетмајл, је у делу куће од сировог дрвета изгорео - остала је читава само одећа Светитеља. Бенигнусу није било ништа, осим што је изгорела друидова одећа која је била на њему. Видевши ово чудо, краљ Лојгуир и његови дворјани су се крстили, и напустили друидско безбожје. Укупно је проповедао 50 година, после чега је Ирска постала православна хришћанска земља, и то не било каква, већ најправославнја на Западу. До осмог века, дала је око 350 светитеља. Ирско правоверје било је контратежа франачком а потом и римском срљању у јерес. Заправо, Ирска је и после раскола 1054. године остала православна још неколико деценије, док је још било ирских епископа и свештеника. Тек кад је њих нестало, Рим је могао да тамо шаље своје нове кривоверне бискупе.

Молитва Св. Патрика

Христос је у мени, Христос је испред мене,

Христос је иза мене, Христос је изнад мене, Христос је испод мене, Христос ми је с десна, Христос ми је с лева,

Христос је у срцу свакога ко мисли на мене,

Христос је у свакоме који ме гледа, Христос је у сваком уху које ме чује.

Келти су се попут Словена, показали као знатно плодније тле за искрено, масовно и дубинско примање и поимање хришћанске вере него други западноевропски народи. Исто је било и у Енглеској док је у њој доминирао келтски елемент, пре најезде Нормана. Свети Патрикије се одликовао веома строгим животом и епископски рад сјединио је са монашким подвизима. За живота он се прославио многим чудесима, која су значајно допринела обраћењу Ираца. Као светитељ поштује се од дана свога упокојења, што се догодило 491. или 492. године, 17. марта по светоотачком календару.


15

ДУХОВНОСТ

ЗПРАН ПЕТРПВИЋ

Преподобни старац Давид

Од тада до данас манастир Преподобног Давида непрестано је уточиште за све којима је помоћ потребна и старац Давид помаже

свима који му се молитвено обрате

Као ниске бисера, угодници Божији красе читаву васељењу и поред своје лепоте они су наша драгоценост, вредност којом се купује вечни живот и чијим посредовањем овоземаљски живот са својим опасностима постаје у многоме лакши. Један од заиста великих и многопоштованих угодника јесте и Преподобни Давид старац, чудотворац, заступник и исцелитељ.

Роди се преподобни Давид 1519. године у месту Гардиници, у Грчкој од побожних и благочестивих родитеља Христодула, који беше свештеник и Теодоре. Васпитаван је у православном духу и од ране младости, видело се да је Давид сасуд Духа Светога. Када је имао три године, Давид је у виђењу угледао Светог Јована Претечу, који га је повео до оближњег параклиса посвећеног Њему у част и стао поред иконе на иконостасу. Давид је клекнуо пред иконостас, побожно прекрстио руке и посматрао Претечу шест дана и ноћи. Родитељи су га за то време безуспешно тражили и отац га је након толико времена случајно нашао када је дошао у параклис да служи вечерње. Затекао је Давида блиставог лица са небеском светлошћу у погледу. После тога Давид је често долазио у параклис да се искрено моли.

Када је имао око 15 година, измоливши благослов од родитеља, отишао је из завичаја у манастир, код опитног старца, јеромонаха Акакија који га је почео учити монашком живљењу. За веома кратко време Давид се предао строгом подвигу и убрзо узрастао у врлинског подвижника. Само су Господу познати трудови и борбе младог Давида, кога су и у манастиру називали старац иако је имао непуних 20 година. После 5 година проведених у манастиру заједно са својим старцем Акакијем одлази у манастир Комнина где је замонашен и рукоположен у чин ђакона. Касније, одлази на Свету Гору где борави извесно време у Великој Лаври и где још више

иако је имао непуних 20 година. После 5 година проведених у манастиру заједно са својим старцем Акакијем одлази у манастир Комнина где је замонашен и рукоположен у чин ђакона. Касније, одлази на Свету Гору где борави извесно време у Великој Лаври и где још више умножава подвиге. Давидов старац, који је рукоположен за митрополита Нафпакта и Арте, позвао га је код себе и рукоположио у чин јереја и недуго затим поставио за игумана манастира Вернаковске Богородице. Као игуман, Преподобни Давид је на делу показао савршену љубав према свима и увелико постао ослонац многим невољнима. Безбројна су чудеса и милосрђе које је Преподобни чинио у славу Божију да би помогао страдалном народу при том помажући и верне и неверне подједнако и утирући многе сузе.

Непријатељ људског рода, завидан због велике ревности Давидове, из пакости окрене братију против Њега тако да Преподобни напусти манастир и оде на гору Стири, где основа мали манастир и таман устројивши поредак у манастиру неки робови одбегоше од локалног властелина и оптужба паде на смерног Давида да их је он наговорио. Многе муке и патње претрпи Давид и када хришћани платише откуп, властелин га пусти и Давид напусти тај крај и оде до обале Аталанде где планираше да преплови у северну Еубеју. Лађар, видевши Преподобног у скромној одећи одби да га превезе на другу страну али то не ражалости Давида већ скиде своју мантију, закрсти је и на њој преплови на обалу града Ровија. Од Ровија се попео на планину где одреди место за манастир


16

ДУХОВНОСТ

Умиљење

ЗПРАН ПЕТРПВИЋ

и ангажова раднике а сам крену по Грчкој и Русији да скупља прилоге. Скупивши довољно новца а налазећи се у Русији и не могавши пренети новац и вредности назад у Грчку он издуби рупу у дрвету и стави све богатство у њу, пусти у реку и помоли се да Господ уреди да док он стигне у Ровију дрво га чека на обали. По вери Преподобног Давида, Господ му услиши молитву и када стиже у Ровију дрво га чекаше на обали.

Од тада до данас манастир Преподобног Давида непрестано је уточиште за све којима је помоћ потребна и Давид старац свима, који му се молитвено обрате брзо одговара на мољења.

Са вером се обратимо Преподобном Давиду и утеха ће убрзо стићи.

Како су речи убоге да опишу стање душе у тренутку када, милошћу Божијом, танани зрачак благодати Господње осени душу и испуни је миром.

О, како у том тренутку, душа осети колико је грешна и мала и колико њено битисање и опстајање у овом свету зависи од Божије помоћи и љубави.

Иако тај осећај кратко траје, у том трену душа наслућује савршенство целокупне Божије творевине и спознаје и значај свога постојања и увиђа да, љубав, савршена и безгранична, заиста је ослонац и нада свакоме бићу.

Колико је само душа захвална и умилна после такве посете и мада је кратко трајало, убрзо након тога, душа наново чезне за таквим умиљењем и као грудобран то осећање је прати и када се црни облаци невоља свом силином обруше на душу, она је спокојна јер је у познању да ништа се не дешава случајно и да је Васкрсли Христос ваистину једина нада, љубав и утеха васцелом роду људскоме и душа једино вапи: „Потребан си ми Господе, потребан си ми!“


17

ДУХОВНОСТ

САВА ИЛИЋ, парох чубурски

манастирима. Тако се и у скиту Свете Јелисавете чувају стари обичаји, где се рестаурирају старе књиге и повезују нове. Посебно се води рачуна да се старе богослужбене књиге сачувају. На горњем спрату конака једна соба је одређена као радионица за иконописање, док се у другом делу конака спремају и пеку просфоре. Непосредно поред конака смештена је кошница од кпга се прави квалитетан мед.

Богу се моли и ради

Рекох му, да је човек слаб и немоћан, данас јесте, сутра није. И баш зато човек треба да се Богу моли. Од паметних је она изрека: Ради као да ћеш

сто година живети а моли се Богу као да ћеш сутра умрети

„Глас са Цера“ у овоме броју преноси изузетно занимљив чланак свештеника Саве Илића. Овај текст је објављен у часопису „Хришћанин“, број 21, 1911. године. Напомињемо да је текст пренесен у оригиналу.

Пре неколико година, баш у пролеће када је у пољу највећи посао био, није било њиве без радника. У селу Трнову сељаци су били необично вредни и радни а при том и побожни. Један другом су помагали и у мобу ишли. Станко и Вучко као суседи, већином су заједно у пољу радили. Једног дана, опет су се договарали о пољском раду и када ће који свршити посао. „Хоћемо ли сутра опет на „Превоју“? - тако се зваше место - упита Станко. „Ако Бог да, ја мислим сутра да пораним, те ако могу довршити, рече Вучко. „Море, дао Бог не дао, ја сутра довршити посао!, рече Станко. Очекују ме и други неодложни, разноврсни послови, које такође морам свршити. Човек све може само кад хоће. Од човека се ништа не може отети“, заврши Станко. „Истина је, мој комшија, отпоче Вучко, да човек може много да ради и уради. Али ја велим, да човек ништа не врши без Божје помоћи. Шта смо ти ми људи? Ситнији смо од мрава и према овим стварима око нас, а то ли према Богу и његовој сили. Зато ја опет велим: добро је радити, само рад молитвом почињавати и свршавати“, рече Вучко. „Е, баш си ти смешан! Зар болан, кад имам добре волове, нов плуг, ја здрав, треба још да сумљам, да ли могу сам радити и треба ли кога молити?!

То би исто значило, кад имам оштру секиру, па се још мислим, да ли могу дрво пресећи!... Сутра ја одох, са мојим „шаром“ и „сивом“, па ћеш видети, да ли нећу посао површити“, рече Станко, окрену главу, и продужи својој кући. Сутра дан Вучко је устао раније но обично. Нахранио своје вочиће: прегледао плуг и остало, да ли је све у реду. Спремивши храну за себе и стоку, пошао је. Кад је излазио из дворишта, имао је обичај, јер му је тако отац рекао, да се окрене ка истоку, прекрсти и прошапута: „Помози Боже“! Тако је и сада урадио и тек што је изашао из дворишта, бацио је поглед на прозор Станкове куће. У соби је лампа горела а у кући се чује неки жагор. Вучко помисли, да се и Станко спрема за рад, па зато и продужи пут. На њиви је био пре изласка сунца и одпочео рад. Целог дана је радио, али Станко није дошао. Кад се Вучко увече, кући врати рекоше му, да је Станко опасно болестан. Од чега и каква је болест, нису знали да му кажу. „Ето, шта је од човека! Баш смо јуче, синоћ, о томе разговарали! Рекох му, да је човек слаб и немоћан, данас јесте, сутра није. И баш зато човек треба да се Богу моли. Од паметних је она изрека: Ради као да ћеш сто година живети а моли се Богу као да ћеш сутра умрети“, рече Вучко улазећи у собу. После неколико дана, у кући Станковој се чула запевка, и извијале жалопојке, а по селу се као муња пронео глас, да је Станко свршио са овим животом.

Изузетно повољно се огласите у нашем часопису!

Телефон: 062/979-9707


18

ДУХОВНОСТ

Старац Гаврило многострадални

МПНАХИОА МАКРИНА (МАЈСТПРПВИЋ)

Српски народ никада није био лишен Божијих угодника и праведника који су својим животом сведочили царство небеско. Тако и у прошлом, мученичком XX веку, од Балканских ратова па све до НATO агресије на нашу земљу, где је до сада око 4 милиона Срба пало на олтару своје отаџбине, свемилостиви Господ је српском народу подарио своје изасланике на земљи. Они су били со земљи и анђели Божији, у држави у којој је у периоду богоборачког комунизма био угрожен духовни и физички опстанак. Српска Православна Црква, као најстарија, најзнаменитија и најистакнутија божанска институција, која је у својим редовима имала истинске ревнитеље за свету Православну веру, била је предводник испуњавања Христових заповести. Један од таквих праведника и молитвеника за цео пали род људски, наш народ имао је у монаху Гаврилу (Антонијевићу).

Рођен је 1900. године на дан Светог пророка Језекиље, у селу Драгову, срез Левачки, бановина Моравичка, у побожној породици. Родитељи су му наденули име Витомир.

Старац Гаврило је био необичан калуђер, и како то обично бива, овог

аскету, многи нису разумели. Неки су му чак мислили да је у прелести. Отац Гаврило је, како сведоче они који су често код њега одлазили, пореклом био Рус. Његов деда, Антоније је био са Дњепра. Зна се да је преко Румуније дошао у Србију у периоду владавине Обреновића, сиромашног материјаног стања, без игде иког свога. Служио је по кућама богатих домаћина. Био је побожан и вредан младић. Дошао је у село Драгово у Поморавском округу и ту остао. Антоније је успео да купи имање и ожени се са девојком из домаћинске куће. Децу је одгајио у православном духу.

Кад је његов унук Витомир, потоњи монах Гаврило, имао 14 година, тешко се разболео. Његови родитељи су решили да га воде у манастир Љубостињу, да се тамо причести. Спремили су се и пошли уочи Преображења. Кренули су дан раније. После дугог и тегобног пута, стигли су предвече у Љубостињу. Сутрадан, на Преображење, силан народ је дошао на Литургију коју је служио Свети владика Николај. Када је дошло време за причешће, Витомира су унели у Цркву. Владика га је причестио и рекао родитељима да дечака ставе у кола и сачекају да се заврши служба. После службе, Свети владика Николај је дошао до болесника, ставио му епитрахиљ на главу, помолио се и рекао да устане и служи Господу. Притом му је још пророчки рекао да ће преживети велика страдања, биће затваран и мучен, претиће му смрћу и умреће у великој старости. Витомир је убрзо оздравио и прикључио се богомољачком покрету. Ни један скуп није пропустио. Слушао је све беседе Светог владике Николаја, чије су речи продирале дубоко у његову душу.

Силни се расипају у раскоши и вилама, возе скупа аута, а сиротиња ни хлеба нема деци да купи да их храни; зло и наопако велику ће невољу

навући и гнев Божији што тако неправду творе


19

ДУХОВНОСТ

После Другог светског рата дошло је тешко време за Цркву. Припадници богомољачког покрета су били на мети нове комунистичке власти. Витомира су ухапсили под оптужбом да је народни непријатељ социјалистичког поретка. На њега су вршили притисак да више јавно не говори да Бог постоји, да га престане хвалити, да се учлани у партију и да не слави славу. Он се није хтео одрећи Господа и своје вере, па су га иследници тукли тако да му је крв текла из уста, носа и ушију.

После једног од страшних батинања, бацили су га у подрум пун воде. Од ударца му је пукла бубна опна (од тада на једно уво уопште није чуо, а на другом му је слух био оштећен). Удбаши су јавили његовој фамилији да је умро и да дођу по његово тело. Такве батине и ноћ у леденој води нико није могао да преживи. Витомир се молио Господу. У средини подрума био је неки овећи камен. Довукао се до камена и сео да бар мало буде изнад воде. Негде у току ноћи, јавио му се анђео Господњи, охрабрио га и олакшао му болове, а воду је додиром прста загрејао. Када су ујутро Удбаши отворили подрум у намери да извуку његово мртво тело, нису могли својим очима да верују. Витомир је седео на камену и певао Господу у славу, а вода је била топла као да је у бањи, а не у тамници. Његова фамилија је била изненађена и обрадована, када су им рекли да је Витомир жив. То је страшно деловало на тамничаре. Неки су поверовали у Господа, а други су од тада, Витомиру прилазили са великим подозрењем, али га више га нису мучили.

После тога власт реши да га осуди, на основу измишљене тужбе и то на четири године затвора. По извршавању пресуде, судија га је питао да ли жели да се жали. Одговорио му је да неће, а судији је рекао да ће ускоро он лично бити осуђен на 16 година робије. Наступио је смех у судници. Касније тај исти судија путовао је у Грчку и тамо био осуђен на 16 година затвора због политике.

По изласку из затвора постао је црквењак у јагодинској цркви, да би у манастир пошао када је већ био превалио педесету. Ни тамо, где би се то очекивало, није наишао на разумевање. Многи га нису схватали за озбиљно, иако је очигледно да је имао дар прозорљивости, али о томе није говорио, да се не погорди. Само је саветовао људе, који су касније схватили да је старац све јасно видео. Умео је смирено да каже: „Слушај, мени је дато! Ако не могу да чујем, могу да говорим“. Они који су га познавали знају да је он духом био увек на небу. Ако би га неко нешто питао он би, пре датог одговора, рекао: „Сачекај мало да видим шта каже Пресвета Мајка“. Онда би за неколико секунди ућутао. Видело би се да је одсутан са овог света, и онда би одговорио.

Монаха Гаврила ништа светско није интересовало. Није читао новине, ни гледао телевизију. Живео је у скромно у сиромаштву. Манастир Светога Луке у Бошњанима почео се градити мало раније пре него што је он дошао у њега. Од јаких киша вода је улазила у тада још помоћни конак. То није сметало оцу Гаврилу да се духовно подвизава. Имао је јако изоштрен ум, знао је све тајне овог света. Његово лице било је као у детета кад се роди, без пеге. Кожа се прилепила уз кости, а све сијала је као бели восак. Спавао је мало, никада без мантије, молећи по целу ноћ. Хранио се само биљном храном. Са посетиоцима није разговарао о материјалним стварима, политици и свакодневним догађањима. Говорио им је о души, давао духовне савете и говорио о вери и Богу. Познавао је медицину, иако ниједну књигу из ове области није прочитао. За време болести рака говорио је да се треба Богу молити, кајати, по могућности гладовати, 40 дана пити сок од купуса и сваки дан се причешћивати. Епилептичаре је саветовао да се што више причешћују и да пију сок од лишћа и од крушке. Свећа која је горела на Светом Христовом гробу упаљена Светим Огњем, када се упали у кући или било где, то место је освећено


20

ДУХОВНОСТ

без присуства духовника јер је осветио Дух Свети. Пушачима, који су се спремали за Свето причешће, није давао благослов да приме Христово тело и крв. „Боље је вечерати месо и прићи причешћу него ко пуши“, причао је и наставио: „Дуван је никао из утробе Јудине, кад се обесио, и због тога неко нема право на причешће, а сви пушачи су у паклу, па нек су и Студеницу зидали“. Још је беседио да месо није добро јести због блудних искушења, као и да раздражује човека и чини га агресивним. Поклонике Христовог гроба је подучавао да живе као монаси, да избегавају или да уопште не једу месо. Њима ће на Страшном суду бити тражено седам пута више него од оних што нису били. Зато је говорио да је боље не ићи у Јерусалим, него ићи па после живети у греху.

Пажње вредно је сведочење једног поклоника из Бошњана о једном нама блиском догађају, који је предвидео старац Гаврило. Он је рано ујутро уочи Светих 40 мученика Севастијских - Младенаца, 8/21. марта 1999. године, три дана пре почетка НАТО агресије на нашу земљу, дошао у манастир Светога Луке и затекао старца Гаврила у разговору са народом. Старац је плакао и говорио да жали Србију. „Ево чујем како бомбардују Београд, Нови Сад, Ниш, Крушевац“… Преподобни се загрцнуо од плача, па је наставио: „Зар не чујете? Глув сам, а чујем, а ви не чујете! Мостове нам руше, гине невини народ и војска. Одоше да сруше штаб Антихриста (увече је објављено да је погођен ЦК). А страдање све због оног Антихриста у Београду“.

Ово није једино старчево пророчанство о Србији. Позивао је српски народ на, пост, молитву, покајање, иначе ће се у супротном због многих грехова у народу, свештенству и код владара излити гнев Божији: „Тада ће Србију распарчати, на делове. Отцепиће и Косово и Војводину, и Санџак, и Црна Гора ће делом Албанија бити, даће се Албанцима на коришћење и наши неће тамо смети ни живети. И тамо ће наше светиње рушити. А свет ће их подржавати, исти они који су нас и бомбардовали.

подржавати, исти они који су нас и бомбардовали. Узеће нам Војводину, продаваће равнице, тада кад више Београд не буде престоница, онда ће свак за себе посебно живети, свако посебно. Тада ће се све туђини питати, они су то и замислили, али народ ће се побунити. Тада ће у земљи бити глади, муке, болести ће неке харати, умираће народ таквом брзином, да неће стићи свештеници да га сахрањују. Људи ће се разредити, у селима поготову. Имаће да пешаче један до другог да се нађу и испричају. И воде здраве за пиће неће имати, само у планинама и брдима. Биће се људи на изворима да на ред за воду дођу. Из градова ће људи бежати, и то у колонама, неће имати од чега живети, посла неће бити, фабрике неће радити, а дугове држави неће имати од чега намирити. Неће људи ни за хлеб имати чиме да купе. А порези ће бити на све што имају. Биће тада и велико отпадништво, ко год не буде примио срцем веру Православну, повероваће разним обманама и вероваће лоповима и лажовима, вероваће лажним обећањима страних владара, а од тога ништа имати неће. Многи ће тражити своја огњишта, али неће моћи од корова да препознају које је њихово двориште било и имање. Благо тад онима који су научили скромно да живе, а они који су научили у раскоши, неће моћи лако немаштину и глад да прихвате. Ништа им њихове паре неће помоћи. Тада кад се то све буде дешавало, чувајте семена свега, житарица и поврћа, да имате шта посијати, јер неће имати где да се купи семе ко ово сад, па да имате да посејете и да се прехраните.“

(...)“Видео сам Београд све у сивилу и беди, он нема више благослова да буде престоница. Због мита, корупције, безакоња, секти и неморала. На власти седе људи огрезли у криминал и безакоње. У Београду много народа у неморалу живи. Силни се расипају у раскоши и вилама, возе скупа аута, а сиротиња ни хлеба нема деци да купи да их храни. Зло и наопако велику ће


21

ДУХОВНОСТ

невољу навући и гнев Божији што тако неправду творе.“(...)

(...)“Много владика, свештеника и теолога у то време неће се руководити по Божијем расуђивању, оним што је за народ корисно, већ по чулном, телесном, застраниће а и по наговору људи, угађаће им, биће ту и политичара и других са којима ће они пријатељства градити. Неће расуђивати по поукама Светих Отаца(…)“

(...)“Но Шиптари неће стати, они мировати неће, границу ће стално померати. Страни владари ће их све парама подржавати, и они ће Србина са своје земље истерати, притиснуће га невољама и тамо народ српски неће имати никаква права, живеће у страху, само ће им дати шаку земље, да тамо живе, али и ту наш народ никаква права имати неће, све ће се Шиптари питати. Замериће се и са Грчком и са Македонијом, границе ће померити. Немир ће се проширити на све друге суседне државе, а оне ће морати да трпе, јер ће бити уцењене. Србину тамо слободе неће бити, све док Русија не постане Царевина. Молите се сви Богу да до тога што пре доће, тад ће и Србима сванути. Тада ће се православни удружити, коначно ће схватити да су заједно јачи, и онда ће бранити своје. А муслимани, они се већ пописују, и сви се за исто боре, стално се договарају како да загосподаре, а и папа ће исто то радити. Знате шта је рекао Св. Козма Етолски: 'За све што се православнима буде догађало у последње време, куните папу он је узрочник свих зала.' Зато децо, немојте веровати ни странкама ни политичарима да ће неко добро ни напретка донети, нити било чијим обећањима, то су лажи. Благослов Србији може само са неба сићи, и то опет молитвама Мајке Божје и Светих Немањића, са свима Светима. Свети Сава плаче пред Богом, чули сте 'Небеску Литургију', па се подучите. Зато од неба само помоћ очекујемо, и полажимо наду у Бога, а не у људе.“ Отац Гаврило је причао често са манастирским гостима, било је ту некада и свештеника, монаха, угледних и школованих, службеника, лекара и директора фирми.

народа побожног, људи на функцијама, угледних и школованих, службеника, лекара и директора фирми. Када је говорио никада није то чинио са истицањем да он нешто посебно зна, већ спонтано, ненаметљиво. Заплакао би често, и говорио: -Боље децо да знате, какве невоље предстоје, да се не изненадите и да знате одакле да се добру надате да се не дате преварити.- Руковођен духовним саветима Светог владике Николаја, старац Гаврило је често након упокојења овог српског светитеља имао духовне визије. Владика му се неколико пута јављао, у духу му је био на сахрану у Америци. У једном од тих виђења му је рекао да ће све збити што пише у „Небеској Литургији“. Старац Гаврило је тврдио да Бог неће више Србима дати новог владику Николаја, јер изнад њега нема бољег, а за лошијег нема потребе. Последњих 40 дана земног битисања, знајући да ће се ускоро преселити у наручје свога Творца, отац Гаврило је проводио у сталном присуству на Светој Литургији где се причешћивао. Упокојио се 1999. године на дан Светог Архангела Михаила. Монахиње које су седеле код њега у келији приметиле су како се са бројаницом у руци моли Богу, непрекидно изговарајући Исусову молитву.

Сахрањен је манастиру Светога Луке у Бошњанима. Из његовог ковчега, који није имао тежину, као да је се сам кретао, ширио се благопријатан мирис. У у руци је имао крст и свећу са Христовог гроба а лице му је сијало.

Старчев гроб


22

АНАЛИЗА

Ој, кукавно српство угашено Срби у сваком поколењу морају полагати испит верности свом савезу са

Господом; у зависности од одговарања на том испиту, њихова садашњост и будућност су светле или тамне, благословене или проклете

МПНАХ НИКПН

Књига која нам открива вољу Божију и даје поуке како ту вољу вршити је Свето Писмо. То је књига – сведочење Завета (Савеза) Бога са човечанством које се, кроз Старозаветну и Новозаветну Цркву, Божјем позиву одазвало. Том човечанству припадају сви православни народи, између осталих и српски. Први Срби били су крштени већ у седмом веку, али је њихов завет са Богом запечаћен и потврђен коначно доласком међу њих највећег српског светитеља, просветитеља и учитеља Светог Саве, а крвљу запечаћен у Косовском боју, под вођством Светог кнеза (по духу и врлини цара) Лазара. Срби од тада, хтели то или не, у сваком поколењу морају полагати испит верности свом савезу са Господом; у зависности од одговарања на том испиту, њихова садашњост и будућност су светле или тамне, благословене или проклете. Свето Писмо Старога Завета, а нарочито у пророчким књигама, о томе јасно говори управо на примеру старозаветне Цркве, предхристовског Израила, народа Божјег. Ако то применимо на нашу садашњу ситуацију, отрићемо много тога значајног што ће бити јасно сваком здравомислећем човеку. У књизи пророка Исаије, Господ преко њега, Свог верног слуге, упозорава Израилце шта ће се десити са њима јер су престали да Га слушају. Мада „во познаје господара свога, и магарац јасле господара свога“, људи највише створења Божја, неће ни да чују за свог Небеског Оца.

У српском народу влада потпуна анархија, све друштвене вредности су погажене: „И даћу им кнезове младиће, и деца ће им бити господари. И чиниће силу у народу један другоме, и сваки ближњему својему; дете ће устајати на старца и непоштен човек на поштена“ (Иц. 3, 4-5).

и деца ће им бити господари. И чиниће силу у народу један другоме, и сваки ближњему својему; дете ће устајати на старца и непоштен човек на поштена“ (Ис. 3, 4-5). Међу Израелцима, као и међу Србима данас, поштење се исмева на сваком кораку; криминал је државни бизнис, многи привредници се, у већој или мањој мери баве криминалом, на све стране се пљачка и рекетира. У бесцење се странцима продаје државна имовина. У последње време све се више у јавности пропагира хомосексуализам, како је то тобоже, по узору на модерну Европу, сасвим нешто нормално. Уз то, Србија, по званичним подацима има око 150.000 абортуса годишње. Ако се овако настави, без икаквог рата, у Србији ће, због губитка трке наталитета са морталитетом, Срби до 2020. године бити мањина у сопственој земљи. У Србији има преко 30.000 наркомана. У Србији се, по видеотекама може набавити најгнуснија порнографија, са приказивањем свих врста изопачености. Шта чека такав један народ, загрезао у безакоњу, који непрестано гази закон Божји и живи по вољи сатане? Чека га оно што се назива казна Божја (која је, видимо, већ почела).

Годинама се Срби свађају са Богом; годинама у се надметали у ружењу Православља, а после Другог светског рата преко 500 свештених лица српски комунисти су својом руком убили. Учествовали су у рушењу храмова и олтара у Србији, Црној Гори, на Кордуну, Банији, у Лики, на Косову. Било је места где су терали свештенике да „служе опело“ Богу... А сад, враћају ли се сад Богу? Помало, много мање него што би морали. Колико пута се чује највећа


23

АНАЛИЗА

хула на уста оних који су деценијама брбљали да је „религија опијум за масе“. Такви говоре: „Да има Бога, не би нас овакво зло снашло“. Пророк Исаија таквима вели: „Тешко ономе који се свађа са Творцем својим, цреп са другим цреповима нека се свађа; али хоће ли ко рећи Лончару својему: шта радиш?“ (Ис. 45,9) Богаташи који неправедно стичу, тлачећи сиротињу, приносе своје зло на ону хрпу која доводи до казне Божје: „Као крлетка пуна птица, тако су куће њихове пуне преваре; зато посташе велики и обогатише се. Угојише се, сијају се, мимоилазе зло, не чине правде ни сирочету, и опет им је добро, и не дају правице убогима. Зато ли нећу походити? – вели Господ, и душа моја неће ли се осветити таквом народу?“ (Јер. 5, 27-29). Крваве ратне катастрофе последице су умноженог безакоња: „И куће ће њихове припасти другима, и њиве, и жене, кад махнем руком Својом на становнике ове земље, вели Господ. Јер од малога до великога сви се дадоше на лакомство (отимање, неправедно стицање, гомилање богатства), и пророк и свештенство (авај нама), сви су варалице. И лече ране народа мојега, говорећи: мир, мир, а мира нема (погледај, читаоче наслове новина, садржаје ТВ и радио програма) Да ли се постидоше што шинише гад (што се клањаху Титу, Лењину, Стањину, Марксу, Европи... Што душе упропастише безбожјем, рушаху храмове своје вере)? Нити се постидоше, нити знају за стид; зато ће попадати међу онима који падају; кад их походим, попадаће, вели Господ“ (Јер. 5, 12-15).

Господ је кажњавао Израилце преко оних народа чијим су се идолима (лажним боговима) клањали кад су од Њега, Живога и Истинитога, одступили; клањајући се асирским идолима – дођу Асирци и разбију их у рату; клањају се вавилонским идолима – дођу Вавилоњани и одведу их у ропство; клањају се египатским идолима – Египћани их нападну и побију.

Срби се годинама клањају европским (западним) идолима: европском начину живота и мишљења, западној рок музици, западним филмовима, европској кулури... За многе од њих Европа је до дана данашњег идеал: рај за тупо ситне потрошачке душице које не виде даље од носа и стомака. Зар је случајно што је Господ баш Европејцима допустио да нас нападну и поражавају на све могуће начине, да бисмо већ једном престали да се дивимо својим унесрећитељима? Али, и даље, авај, мали број људи међу Србима о томе размишља. Док је мученички наш народ у Босни и Херцеговини, Крајини, Косову и Метохији гинуо, у Србији су се на све стране веселили, скупљали под вашарским шатрама и предавали свим могућим врстама лудости. Уместо покајања, лудачко весеље; уместо суза и молитве за опроштај, свадбене баханалије и испраћаји у војску. Опет чујемо пророка Исаију, тестером преструганог истине ради: „И звао вас Господ над војскама у онај дан да плачете и ридате и сјубете косе и припашате костријет, а гле, радост и весеље, убијају говед, кољу овце, једу месо и пију вино, говорећи: једимо и пијмо, јер ћемо сутра умрети (зар то није оно гесло нас данашњих Срба: хлеба, игара и цигарета) Али Господ над војскама јави ми: неће вам се опростити ово безакоње до смрти, вели Господ, Господ над војскама“ (Ис. 22, 12-14). Свети Сава је, држећи беседу о правој вери на Спасовданском сабору у Жичи 1221. године када је свог брата Стефана крунисао за првог српског краља, молио сународнике да се „положивши сву наду на Бога, држе пре свега вере Његове, тј. Православља. Данас се, са некад свете српске земље, земље освештане крвљу толиких мученика, у небо над Србијом дижу „молитве преко 60 секти, преко Харе Кришне и будиста, до разних окултиста и сатаниста. Како је могуће да добро народу који децу није научио Христу, па се сад та иста несрећна деца обраћају


24

АНАЛИЗА-ИСТОРИЈА

Древна историја Срба (2)

МР ЖИВКП МАРКПВИЋ

називи. Само је Милош Милојевић открио и записао преко 700 топонима хидронима са српским именом на својим путовањима од Кине и Индије до Јадрана и Балтика. Као на пример како су Срби свуда где су били остављали једно те исто име свуда где су били пребивали наводи се река Рашка. „Срби су“, каже се, оставили једну реку с именом Рашка у Индији, а постоји једна река Рашка и у Немачкој, коју су Немци прекрстили у Ракса. Река Рашка постоји и у Турској и у Србији“. У књизи и карти Британске империје, коју је средином 19. века сачинио гроф Бјорнштајерн налазе се река са именом: Млава, Морава, Тимок, Драва, Мутина, Буна, Лађана, као и имена места: Котар, Рунић, Даљ, Даб, Равна Гора, Дрвар, Дрвар, Србумпур, Сербинагор, Мићани, Сарбја. Иако немају индијско значење, у Индији постоје и имена: Србица, Сарбалин, Сабије, Пољача, Јарак, Лујан, Гора, Нана, Божан, Чујан, Драгор, Сањарин, Јара, Неда и друга (Драшко Шћекић, нав. дело, стр. 72). По прорачуну Марва Орбина и још неких историчара, око 4000 година пре Христа, отпочело је расељавање Сораба Срба из Индије тако што се први део покренуо из Велике Сарбарске на запас и зауставио у Месапотамију.На тој земљи

Рекох вам да нам је рођак зато што су наши преци у давној давнини живели наши преци у непосредном суседству Индије, одакле су донели многа веровања, пословице и многе санкритске речи. Кад модерни историчари тврде да смо се доселили са Карпата, они донекле право говоре, али само уколико мисле на нашу полазну станицу. Иначе, они греше, као што греши свако ко би рекао да је путник из Солуна допутао у Београд из Топчидера“.

Многи су слависти утврдили да су онај преисторијски народ, што се у историјској епохи расуо од Индије до крајњих граница Европе, чинили Сораби, Раци, чије је заједничко име Срби. Мороскин, руски историчар, пише да је „од хималајских до индијских планина живео народ под именом Сјамскрита или Срби. У тој унутрашњој Индији биле су главне државе Празија, а иза ње велика држава Сабарска, дакле српска, а друга је била у приморској Индији и називала се Пановска држава“. Према сачуваним географским именима насеља, брда, планина, потока, река, језера, који представљају најпоузданији начин за утврђивање постојање неке нације, могу се са приличном тачношћу одгонетнути многа кретања и велике сеобе народа у прошлости, као и њихови народни називи. Само је Милош Милојевић открио и записао преко 700 топонима хидрпнима са српским именпм на свпјим путпваоима пд Кине и Индије дп Јадрана и Балтика. Кап на пример какп су Срби свуда где су били пстављали једнп те истп име свуда где су били пребивали навпди се река Рашка. „Срби су“, каже се, пставили једну реку с именпм Рашка у

Може се са великом сигурношћу рећи да је колевка Словенства Подунавље, да је Српство још од

настанка на свом данашњем тлу

разним гуруима и црним маговима? Уз то, и духовни пастири, који би требало да неустрашиво проповедају васкрслог Господа Христа и да буду путовође залуталог стада, све се више приклањају земаљском царству. “Ој кукавно Српство угашено“, закукао би, са владиком Његошом,

Његошем сваки побожан и поштен човек, гледајаћи шта се дешава свуда око нас. Погазили смо завет Светог Саве и Светог кнеза Лазара, завет са Господом Христом, за нас распетим и васкрслим. Зар је чудо што смо погажени?


25

ИСТОРИЈА

која се пружа у међуречју познатих река Тигра и Еуфрата, Срби су основали своју нову државу коју су назвали Нова Сарбарска. Константин Николајевић, историчар, нашао је да сви Срби из ове групе нису задржали у Месапотамији, већ се један велики део њих запутио у Малу Азију, да би одатле прешао у Европу и населио се на Балканским, Пиринејским и Апенинским полуострвом. Руски историчар Ломански како наводи Д. Шкећић (нав. Дел. 74) је истицао „ да се српске насеобине, првог српског главног дела, оставиле трагове не само у данашњој Италији, Шпанији и Португалији, већ и на Сицилији и на обалама Африке“. По казивању већине светских историчара , прва група Сораба- Сарбарских Срба дошла је на Балкан 3000 година пре Христовог рођења. Чинило их је више племена, а међу њима најбројније и најодважније било је племе Расени или Рашани, односно Раси. Они су се најпре настанили око река које су се уливале једна у другу - Рашка и Марица. Грци су касније ту српску земљу Расију или Рашку назвали Ракија, а потом Тракија, а Расе или Рашане- Трачани.

Стојан Бошковић о владавини Срба над Египтом која је трајала пуних 150 година од 1430. до 1580. године пре Христа. То се догодило после расејавања многих народа из Вавилона око 2000. пре Христа, међу којима су били и „ Хиксоси“, за које неки писци држе да је реч о Србима, који су кренули ка обећаној земљи Мисиру (Египту) и освојили га. У „Библијским легендама“ Зенона Косидовског, у причи „Провала пастира у Еипат“ описано је освајање Мисира Хиксосе, тј. Сарбарске Србе из Месапотамије, Египћани су приказали записима на пирамидама и споменицама као народ „беле расе“, с лицима зараслих у дугу косу и браду, плавих очију“. Диодор Сицилијски, Грк живео у време Христова рођења, писац дела „Историјска библиотека“ у којем се налазе подаци о српским земљама античког доба, написао је да мањи део Срба наставио да живи у Египту, и да се током времена стопио са Египћанима, док је већи део прешао на Синај. После су се кретале на север, држећи се истпчне пбале Средпземнпг мпра, све дп Либана, Сирије и Месапптамије, свпга некадашоег станишта. На ппла пута између Либана и Антилибана, у Сиријскпј дплини, велика племена Срба су се

током времена стопио са Египћанима, док је већи део прешао на Синај. После су се кретале на север, држећи се источне обале Средоземног мора, све до Либана, Сирије и Месапотамије, свога некадашњег станишта. На пола пута између Либана и Антилибана, у Сиријској долини, велика племена Срба су се утопила у језеру које се зове Сербонис.

Преостали Срби из Феникије населили су Балкан негде око 1500. година старе ере, и то би била друга сеоба ка тим просторима, а трећа последња, догодила се 1200 година пре Христа, после Тројанског рата, у којем су српски ратници бранили тројанског коња. О томе да је Троја била прасрпска насеобина тврди и грчки историчар Страбон, који истиче да су „древне Тројанце чинили делимично Срби, а делимично малоазијски Грци и колонисти са Крита“. Његово мишљење је прихватио и Мавро Орбин и Михаило Ломоносов, руски научник и писац. O живљењу наших предака на балканским просторима пре Христа говоре многи научници који утврђују да су стари Пелазги, Трачани и Илири били „антички Срби“. Херодот у својим списима тврди да је на Балкану пре Грка живео стари народ који он назива Варварима и Пелазгима. Иако Херодот није назначио ко су били ти варваро- пелазги, он тврди да су се они „много пре Грка нашли на путу знања“ и да су они својим освајачима Грцима „били у много чему учитељи. Научили су их вештини обрађивања земље, градњи путева, архитектури, а такође су им предали своју веру и азбуку, док се њихов језик прометнуо у грчки, као језик већине у том добу“. Јерменски историчар из 5. века Мојсије Хоренски, записао је о Тракији да се она налази „источно од Далмације, недалеко од Сарматије и састоји се од пет малих и једне велике области, у којој обитава седам словенских племена“. Сматра се да су се од 5. века нове ере илирска племена, као и сва друга српска, називала у историји Словенима, али да се назив Илири за Србе сачувао до 20.


26

ИСТОРИЈА

века, док назив Трачани постоји у писаним документима до 16. века. Казимир Шулц, у својој књизи „ О пореклу и седиштима старих Илира“, штампано у Паризу 1856, пише: „Словени се нису појавили јужно од Дунава тек у 6. веку, већ су онде живели од најстаријих времена као Илиро- Трачани.

Тако су се у време римске владавине, за време Јустинијаново, северни Словени дошли и оснажили браћу староседеоце, задржавши обичаје, уређење и језик предака“. Дање, Шулц истиче да су називи Трачани и Илири два имена једног народа, чије су другачије употребљавали Грци, а другачије Римљани, а често су их називали и „варварима. Матија Петар Катанчић, историчар, археолог и песник у својој расправи „Илири и Илирски језик“, на коу се ослања и Шулц, износи да су сви Илири говорили „језиком српским“, а у Илире убраја Србе, Црногорце, Бошњаке и Србе у Угарској, и то са оне стране Дунава“. „Истим језиком говоре и Далматинци“, вели Катанчић и додаје да се „Далматинци од Хрвата разликују“. Он даље наводи де је „чакаштвина“ језик Хрвата“, и да су се „Хрвати одувек разликовали, па да се и дан данас још разликују од Далматинаца и по језику и по домовини“. Језик „свих Илира па тиме и Далматинаца је „штокавштина“. Катанчић подвлачи и границу између Хрвата- чакаваца и Илира- штокаваца „ који себе зову Србима“. Сви смо чули о Лепенском Виру као старом налазишту на обали Дунава у Ђердапској клисури. Ово налазиште је пронашао и проучио археолог Драгослав Срејовевић, потиће из 6. миленијума пре нове ере (старо око 8000 година) и припада млађем каменом добу. Куће Лепенског Вира су правоугане основе, у којима су нађени керамика и камене скулптуре, које сведоче о високој цивилизацији млађег каменог доба, дотад непознато научницима. „Лепенски Вир показује да Европа није морала да прими са Блиског Истока становништво

како би могла да превазиђе прошлост и нађе снаге за стваралачку будућност“, закључује Д. Срејовић и своме научном делу под именом „ Лепенски Вир“. „Новооткривена култура Лепенског Вира је доказ“ наставља Срејовић, „ да је овај подвиг учињен у Европи самостално. Њено неочекивано откриће и њене изузетне форме показују да су наша знања о путевима културе још увек ограничена, као и наше могућности да предвидимо облике које је живот способан да организује“. Светислав Билбија, у овде наведеној студији, каже: „Лепенски Вир је историјски документ који нам открива део велике тајне, јер из Подунавља је бели човек почео да се расељава и насељава најпре Европу, па Малу Азију, да једна његова грана допре чак до далеке Индије“. Веселин Чајкановић у свом делу „Мит и религија у Срба“ је објаснио многе старе обичаје који су владали код Срба у погледу култа огњишта и ватре, култа предака, култа сунца и светлости који се поклапа с описима могућног живота становника Лепенског Вира које је изложио Д. Срејовић и књизи „Лепенски Вир“, изучавајући пронађене предмете на том месту.

На основу ових сазнања може се са великом сигурношћу рећи да је колевка Словенства Подунавље, да је Српство још од настанка на свом данашњем тлу. На крају ове приче о српског историји, позабавићемо се још о писмености „наших страих предака“. Др Радивоје Пешић (1931- 1993), професор у Милану, у свету је веома цењен као велики зналац настанка писма код народа. Његова проучавања старих цивилизација довела су до тога да верује у то да је словно писмо старије од пиктографског писма. Он то објашњава ослањајући се на стару индијску традицију по којој су простор и време повезани као облик и звук. Човек је, по њему, заједно са својим разумом и осећањима један облик, што значи да је човек биолошки писмен. Он је дакле инстиктивно, са чистом свешћу


27

ИСТОРИЈА-ОГЛАСИ

нагонски упућен да се изражава. Професор Пешић доказује да је „винчанско писмо“ као словно писмо старије од словних писама у у Месапотамији, Египту и Грчкој. То значи да је Европа прва имала своју културу, и да је Балкан њена колевка, која ће се касније развити у жариштима на југу, истоку и западу. Исак Тејлор (1899), дајући преглед развоја писмености, не наводи „феничанско писмо“ као прво словно (азбучно) писмо, већ наводи „пелашко“ писмо“ (долази од области Пеласти, Пелазги). Пелашко стабло је веома разгранато. То стаблу припадају између осталих, Илири и Трачани. Енциклопедист Ајлијан, истиче да је постојала „Илијада“ на језику Брига, блиских сродника Дарданаца, и да је тек 560. године настало атинско издање. Бризи и Дарданци такође припадају пелашком стаблу.

Многи историчари „Винчанско писмо“ зову и „србицом“. Др Јован. И. Деретић, у својој опширној књизи „Античка Србија“ (2000 год.) утемељено описује „србицу“ као прави изворник писмености. „Из ње су настале све врсте европских писмености, а затим и писменост Северне Африке, осим египатског идеописа“, наводи Др. Деретић, и објашњава да „ такође писменост аријевских племена Азије, араменско, јеврејско и јужно арабијско писмо, воде порекло од „србице“. Присуство србице као писма у појединим земљама је несумљиви доказ присуства српске културе и њеног превасходног утицаја. Др Деретић наводи даље: „Писменост настале из „винчаске србице“ развијале су се у духу културе народа и земље, па су поједина слова постепено мењала свој изглед. Та прва писменост доказује њено право порекло, па каснија измена лика појединих слова и није много битна. Било је измена лика и гласовне вредности појединих слова и у разним српским земљама, па је лако разумети да су те измене биле веће код страних народа“.

(Крај)

КУПИНОВ ВИНСКИ

НЕКТАР

Произведен врењем мешавине дивље и плантажне купине (гајене без употребе хемијских средстава). Користи се као лек за побољшање крвне слике и регулацију крвног притиска. Нектар се производи по старом манастирском рецепту без конзерванса са додатком шећера и меда.

Производи: Манастир Чокешина

Контакт телефон: 015/833-740


28

АНАЛИЗА

СЛПБПДАН ВЛАЈИЋ-АЛЕКСА ПАНТИЋ, пренето из листа „Геополитика“ (број 2, јануар 2001.)

Српски клубови под несрпским знамењима (2)

Драгослав Шекуларац, бивши фудбалер и тренер Црвене звезде: -Погрешно је стидети се своје прошлости. Назив Црвена звезда је део антологије. Никада име клуба не бих променио. Црвена звезда никада није била политички, већ искључиво народни тим.

Велибор Васовић, председник Удружења за просперитет и заштиту југословенског фудбала, каже: - Мислим да такве промене треба да иду еволутивним путем. Историја може да се мења, али постепено, корак по корак. Нагла промена сада би била преурањена.

Волим Звезду, мрзим петокраку

Владан Лукић, некадашњи репрезентативац, а однедавно председник фудбалског савеза Београда, изјавио је за „Геополитику“ да сматра да би његов бивши клуб требао да скине петокраку са својих дресова, али да у суштини није за такав потез, јер би, како каже, у том случају морала да промени име. -Највећи проблем за скидање петокраке прави то што се у имену клуба налази баш реч „звезда“, што је нажалост, последица дугогодишњег живљења под политичким утицајем. Сматрам да би такав потез аутоматски условио промену имена, а не могу заиста да проценим колико би та промена утицала на реноме Звезде у Европи и свету. Остала би можда без традиције које су деценијама градиле генерације и генерације фудбалера - образлаже Лукић. Оне је додао да не може да процени ни

какав би став имали навијачи када би Црвена звезда променила име, али је готово сигуран да би скидање петокраке подржале популарне „Делије“. Као лош пример промене имена клуба, он је навео случај из Хрватске када је Динамо после доласка нове власти покушао да промени име у Кроација, али да такав потез управе нису прихватили навијачи, па је веома брзо враћено старо име клубу. На нашу опаску да скидање звезде петокраке и не мора да буде у директној вези са променом имена, Лукић је нагласио:

-Ма ја сам присталица скидања звезде петокраке са свих места где она стоји. Само када се сетим војске, где сам први од војника скидао петокраку и стављао беле орлове. Никада се нисам стидео да сам српски националиста и то сматеам својим великим плусем.

Лукић је у том контексту рекао да је увек Црвену звезду и Партизан доживљавао као српске, а не југословенске клубове.

-Они су и били српски клубови, јер погледајте само песме навијача који су увек скандирали само Србији, а не Југославији. Уосталом и ја СР Југославију видим као политичко решење, које је у директној супротности са мојим емоцијама – наводи бивши ас црвено-белих.

Лукић није желео да коментарише да ли би Партизан требало да скине петокраку са дресова.

„На крају крајева, нека о томе одлучује управа вечитих ривала“.

(Крај)

Највећи проблем за скидање петокраке прави то што се у имену клуба налази баш реч „звезда“, што је нажалост, последица

дугогодишњег живљења под политичким утицајем


29

КУЛТУРА

ВЛАДИМИР ПЕТРПВИЋ

Низ лице су му се котрљале сузе, толико крупне да су се могле бројати, а значиле су само једно - ако је то истина не жалим што сам погинуо и

да се поново родим, све бих то још једном учинио

Меша Селимовић-100 година од рођења

покушао да спречи почетке бујања муслиманске хегемоније у Босни и Херцеговини. Посебно се супротстављао покушајима прављења вештачког бошњачког језика. Матија Бећковић овако сведочи о његовим последњим минутама: ''Седећи уз његово узглавље, изговорио сам неколико речи чији је смисао био да није залуду живео, да се заменио књигом, да је своје ране претворио у своје хартије... Он ме је очима испитивао тешим ли га или говорим истину, а низ лице су му се котрљале сузе, толико крупне да су се могле бројати, а значиле су само једно - ако је то истина не жалим што сам погинуо. И да се поново родим, све бих то још једном учинио.'' Својим великим делом Меша Селимовић је ушао у ред највећих српских писаца.

Ове године обележава се сто година од рођења великог српског писца Меше Селимовића. Рођен је у Тузли 1910. године где завршава основно образовање. Меша Селимовић је био школски друг и велики пријатељ блаженопочившег патријарха Павла. Филозофски факултет завршава у Београду, да би се после њега вратио у родну Тузлу где постаје професор гимназије. После Другог светског рата сели се у Сарајево где наставља просветну каријеру, да би доцније постао директор једне филмске куће, управник позоришта и уредник часописа „Свјетлост“. Замеривши се сарајевској чаршији и тадашњем политичком руководству сели се у Београд. Доласком у српску престоницу остварује се у потпуности као писац. Почевши свој прозни рад са ратним причама он га преусмерава на универзалне теме људског живота и постајања. Потпуну афирмацију добија објављивањем дела „Дервиш и смрт“ 1966. године и делом „Тврђава“ 1970. године. Дубоко укорењен у српској култури и поштен интелектуалац свим силама се борио против Титове власти и

“(...)Потичем из муслиманске породице, из Босне, а по националној припадности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српско-хрватског језика. Једнако поштујем своје поријекло и своје опредељење, јер сам везан за све оно што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права, загарантованог Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борисава Станковића, Петра Кочића, Ива Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребе да доказујем. (...)“ Меша Селимовић, Писмо САНУ, 1976


30

КУЛТУРА

Архитектура ТВ критика

ИВАН ГРБИЋ ВЛАДИМИР ПЕТРПВИЋ

Попут митолошке птице феникс, симбол свих Београђана и Србије је враћен. Из пепела насталог после бомбардовања НАТО алијансе устао је наш торањ још бољи, чвршћи и грациознији. Они који су рушили као да су намерно хтели да униште наше срце и наш симбол.

Првобитни Авалски торањ је грађен од 1959. до 1964. године. Архитекти торња су били Угљеша Богуновић и Слободан Јањић, а конструктор је био Милан Крстић. Био је висок 202,87 метара. Јединствен у свету по свом пресеку које је било у облику једнакостраничног троугла, симболизовао је српски троножац за седење.

Авалски торањ је временом постао симбол свих Београђана, али и путоказ свим путницима који су долазили у Београд. Одолео је зубу времена и налетима јаке кошаве која га је знала померати у пречнику и до један метар. Међутим Авалски торањ је настрадао у варварском нападу НАТО алијансе 29. априла 1999. године у тридесет и седмом дану бомбардовања.

Захваљујући труду неколико институција, удружења и великог броја грађана Авалски торањ је обновљен и повраћен му је стари сјај. Нама остаје само да га чувамо и да никада не дозволимо да нам га поново узму.

Покушајте да упалите свој ТВ пријемник и да пронађете нешто квалитетно. Тешко. Вероватно Вам је више мука да гледате српски парламент који се претвара у својеврсни циркус. Мени пада на памет да се напише молба Вуку Бојовићу да са својим особљем упадне у зграду скупштине и да их лепо позатвара и направи мини зоо врт, наравно уз непрекидни ТВ пренос. Ништа боље ни не заслужују. Идемо даље. Верујем да Вам се коса на глави диже када угледате надригле аналитичаре, политичаре, теоретичаре и осталу банду како се свађају и препуцавају, а све на наш рачун. О „ружичастом“ виду забаве не треба ни трошити речи.

Шта нам преостаје? Већина грађана ове земље ће сигурно одговорити Срећко Шојић. Чудесни херој са малих екрана, без грама интелигенције, без икаквих манира, простак, необразован, али у исто време лукав, прилагодљив и препреден. У чему је тајна?! Можда одговор лежи у самом лику Срећка Шојића. Огуглали смо на сва убеђивања, лажи, преваре, па нам је сасвим нормално да и он као такав постоји. Неко ће можда замерити ауторима ове серије да је превише плитка и карикирана али вероватно је оваква врста менталног шамара потребна свима нама. Јер какви смо, можда ћемо стварно довести неког Шојића да нам буде у парламенту. Или га можда већ имамо?!

„Бела лађа“

Васкрс авалског феникса


31

ПОЕЗИЈА

Србија је велика тајна

ДЕСАНКА МАКСИМПВИЋ

Србија је велика тајна: Не зна дан шта ноћ кува, Нити ноћ шта зора рана,

Не зна грм шта суседни грм сања Нити птица шта се догађа

Између грања.

Не зна гуштер шта пузи испод камења, Нити кукуруз струк слути

Шта се у суседној њиви спрема. Сваког часа све се мења,

Ниједног кута ни листа нема Да није тајна.

Ко зна шта крије у себи И та невина роса сјајна;

Ти сељачки пословни крици Што се с брда на брдо чују

Заверу можда кују.

Ко ће у тој земљи када Знати шта и девојка млада

У недрима нетакнутим носи; Какву тешку тајну

У рукама својим држи дете; И старица погрбљена свака До какве се упутила мете.

У тој земљи и ветри

И мириси, потоци и реке, И црквена звона

Потајно преносе вести, На првом завијутку

Где шума почиње она Ко зна шта можеш срести.

У тој земљи ни зечјој стопи

Непријатељ веровати не сме, Ни трагу воловских копита.

Договори су можда тајни И жетелачке песме

И удари шумских секира И успаванка уз колевку скрита.

Помилуј Боже, оне који су жедни пролећа,

ишчезли као осмех тих међу звездане светове. Помисли, Боже, на њих

у час кад просипаш цветове поврх кутова свих.

Заклони, Боже благи, својим гласом

наш смех, и наш глас, ако радосни будемо у дан

кад, жедни живота и младости, они одоше од нас;

засени светлошћу вечном њихов вид, о, Боже благи, јер мене је стид

часа земаљске радости.

Заклони, Боже, срцем својим наше срце у час кад се пролеће рана,

када цветања, када сунца моћ буду у нама тугу убили;

кад прође најпре час, па дан, па ноћ, а ми се не сетимо њих

ни часа кад смо их изгубили.

Заклони, Боже, земаљске столове и чаше од њих, који више не седају

за пролећне гозбе наше; од њих, чије душе сад круже

изнад врлине и злости; на чијем срцу младом цвате руже

у час кад су у шуми ласта и љубав у срцу нашем

први гости.

ДЕСАНКА МАКСИМПВИЋ

Помилуј Боже


32

АКТУЕЛНОСТИ

Фото-репортажа: Пролеће у нашем Центру

ТЕКСТ И ФПТПГРАФИЈЕ: ГЛАС СА ЦЕРА-КРЕАТИВНИ ТИМ

Пожелевши да Вам дочарамо тренутне радове у нашем Центру, одлучили смо да Вам поклонимо следеће фотографије. И у овом случају вреди народна изрека: Једна слика говори хиљаду речи. Уживајте!


33


Фотографије

снимљене 25. априла у

Духовно-националном

центру, Јошева под Цером.


34


Фотографија месеца

Актуелне вести Реаговања

Позивамо све наше сараднике, пријатеље, као и све заинтересоване да својим присуством увеличају прославу поводом завршетка спољних радова на храму Св. цара Николаја, 4/17 јула у Јошеви под Цером. Том приликом ће бити освећено здање цркве и подигути етно комплекс. Истога дана биће прослављена и слава храма. У склопу овога скупа биће одслужен и парастос генералу Драгољубу Михаиловићу и борцима који су пали као припадници равногорског покрета. Духовно-национални центар ће овом приликом испунити аманет генерала Драгољуба Михаиловића о паљењу симболичних 20 000 свећа за покој душе његових бораца. Све информације о начину доласка на овај скуп можете добити телефоном на број: 015/849-268 и e-mailom на: [email protected]. За доласке из иностранства све информације можете добити e-mailom на: [email protected].

Наградна игра Због великог интересовања

наградна игра нашег часописа се наставља. Прва два читаоца штампаног и електронског издања, који 1. јуна од 12 часова одговоре на наградно питање добиће комплет издања нашега центра (Народни монах и Милан Недић-Српска мајка).

Наградно питање гласи: Које године је страдала Св. царска породице? Одговор, ваше име, презиме и адресу можете послати на е-mail: [email protected]

Добитници из прошлог броја су: -Михаило Јевтић, Кикинда -Синиша Марковић, Београд Имена добитника ћемо објавити у наредном броју. Срећно!

Ваш „Глас са Цера“

© Духовно-национални центар издавачко-информативна делатност

www.romanovi-srbija.org.rs

Трећи српски устанак

На интернет порталу нашега часописа: www.glassacera.wordpress.com постоји опција коментарисања текстова. У сваком броју објављиваћемо неколико коментара.

Буђење кроз празник васкрсења (број 14): Честитам Вам на заиста епохалном делу подизања храма Св. цару Николају. Исто тако честитке за садржај часописа. Милан Д.

Милан Недић-Оклеветани великан (број 14): Српски народ још увек не схвата величину и херојство Милана Недића. То је нажалост српско проклетство несхватања великана. Саша

Здравијим животом против болести (број 14): Веома занимљив чланак. Још када би нешто применили у животу куда би нам би крај. Сања Јакшић

mailto:[email protected]

http://www.glassacera.wordpress.com/

Глас са Цера 15 број

Documents