Глас са Цера 16 броj

†

Адреса: Часопис „Глас са Цера“

Јошева под Цером 15308 Србија

Главни и одговорни уредник:

Пантелија Петровић

Заменик главног уредника: Владимир Петровић

Оперативни уредник:

Милан Старчевић

Редакција: Отац Бранислав Перановић

Слободан Ерић Проф. мр Звијездан Игњић

Владимир Ђукић Славица Станисављевић

Будимир Кокотовић

Техничка припрема и дизајн: Глас са Цера-креативни тим

E-mail:

[email protected]

Интернет презентација: www.glassacera.wordpress.com

Tелефони:

Редакција: 015/849-268 Европа: +41795411507 Београд: 066/800-5183

Дистрибуција и маркетинг:

062/979-9707

Штампа: „Скрипта штампарија“

Београд

У ОВОМ БРОЈУ:

20

Житије великог српског старца Петра Денковачког у којем се описују његови подвизи

13

Четврти наставак фељтона о здравој исхрани говори о исправним намирницама

8

Духовник манастира Св. Петке Изворске говори за наш лист о савременој цивилизацији

3

Слово чувеног руског старца Николаја Гурјанова о страдању Свете царске породице

2

Како речи претворити у дела у овим тешким и смутним временима за Цркву и друштво

УВОДНИК:

ТЕМА БРОЈА:

ЗДРАВЉЕ:

ДУХОВНОСТ:

32

Репортажа са најмасовнијег културног догађаја у Србији „Ноћи музеја“

КУЛТУРА:

5 Царски Крст 7 On line живљење 16 Исповести штићеника 17 Чуда владике Николаја 18 Свети Јован Руски 23 Патријарх Варнава 25 Говор владике Николаја 26 Прва служба Божија 30 Дуван-пут ка паклу 34 Нови часописи Концерти

35 Марина Кравцова Горан Јеротић Десанка Максимовић 36 Завршетак рада на храму 34 Реаговања Наградна игра Поука месеца

НАСЛОВНА СТРАНА: Портет Свете царске

породице из 1913. године

Обрада: Глас са Цера-

креативни тим

ТЕМА БРОЈА

ДРУШТВО

ДУХОВНОСТ

ИСТОРИЈА

КОЛУМНА

ДУХОВНОСТ

ИСТОРИЈА

КУЛТУРА

АНАЛИЗА

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 271.2:061 (497 . 11) ГЛАС са Цера : часопис за духовни и национални препород / главни и одговорни уреник Пантелија Петровић. – 2009, бр. 5 (1. јануар)- . – Јадранска Лешница (Јошева бб) : Духовно-национални центар „Свети владика Николај“, 2009- (Београд : Скрипта штампарија) Месечно ISSN 1821-0317= Глас са Цера COBISS.SR-ID 154412812

ИНТЕРВЈУ:

ИСТОРИЈА

Цена: 80 динара Текстови не представљају обавезно став

редакције Часопис излази сваког другог месеца

ПОЕЗИЈА

АКТУЕЛНО

АКТУЕЛНО

mailto:[email protected]

http://www.glassacera.wordpress.com/

ГЛАС СА ЦЕРА/БРОЈ 16/ЈУЛ 2010/

2

УВОДНИК

ПАНТЕЛИЈА ПЕТРОВИЋ, главни и одговорни уредник

Богомољачки пут

Поштовани читаоци, Припремајући овај број чија је

тема страдање Свете Царске породице нашли смо се на једној посебној прекретници. Бојали смо се да не постанемо као већина медија, појединаца или институција-оних који само говоре а ништа не раде. Сваки текст брижљиво припремљен умећем наших сарадника одише једном посебном свежином и енергијом. Можемо чак рећи љубављу, али и непостојаношћу да оно што је речено и написано, мора бити спроведено у дело. Светли пример мучеништва повезаног у једном дану: Свете царске породице и Драже Михаиловића, не само да не сме бити заборављен у нашем роду, већ мора постати и образац нашега постојања. Свакако да сви ми не можемо носити крст који су понели ови велики мученици, али својим животом можемо показати следовање њиховом путу. Кроз подизање храма Светог цара Николаја, на којем су завршени готово сви спољашњи радови (погледати фото-галерију), ми смо бар малим делом вратили дуг и обавезу српског народа према нашем великом пријатељу. Међутим, ми ту нисмо стали. План о подизању српског православног села о којем смо раније писали, активно спроводимо у дело. У току је подизање дома за смештај посетилаца нашега Центра, а ускоро почињемо са подизањем још неколико кућа. Грађевински радови нису наша једина обавеза, већ нужна неминовност за успостављање истинског духовног и националног средишта у овом делу Србије. Наш једни пут је чисто и неокрњено православље које ћемо активно спроводити у нашем животу, као у мисији Центра.

Светли пример мучеништва повезаног у једном дану: Свете царске породице и Драже Михаиловића, не само да не сме бити заборављен у нашем роду, већ мора постати и образац нашега

постојања

активно спроводити у нашем животу, као и у мисији Центра. Забринути данашњим тенденцијама у друштву које се највише рефлектују кроз отуђеност, заборављање духовног у бићу и разним девијацијама, ми смо одлучили да кроз борбу првенствено са својом грешношћу, покушамо да променимо и нешто на националном плану. Свака помоћ на том путу је добродошла и потребна.

Иако никада, и ни по којим условима нећемо бити реметилачка руља у нашој Светосавској цркви, дужност нам је да укажемо на нимало добро стање у СПЦ-и. Храмови су празни, народ не схвата улогу Цркве претварајући је у жалосни музејски експонат, док свештенство остаје слепо на овакве појаве. Још горе у нашој Цркви појединци почињу да намећу нова правила несвојствена нашој традицији. Јерархија као да није свесна да српски народ никада неће прихватити нешто што је у супротности са учењем Светих Отаца, а што би учење СПЦ-е довело у раван са појединим јеретичким групацијама. Све је више фраза, бачених речи, а никако благодатних дела љубави. И поред свега надамо се бољим данима, за које ће се нас Центар свим силама борити. Можда је време да се сви замислимо над следећим стиховима песника Мате Вучетића које објављујемо у овом броју:

„Деца наша прижељкују хлеба, Мајке наше све су у црнини,

Гробови наши вапију до неба. Продужи борбу за крв проливену,

Продужи борбу за част повраћену.“


3

ТЕМА БРОЈА

СТАРАЦ НИКОЛАЈ ГУРЈАНОВ

Слово о Цару мученику Николају

Цар Николај се никада није одрекао своје вере. Он је поступио као прави хришћанин, смирени помазаник Божији. Он се на својим

ногама молио Богу да подари милост нама грешницима

Ви се сигурно питате зашто у Русији Цара називају „баћушком царем― (царем оцем, прим. прев.). Ко се још ословљава са титулом оца? –Свештеник. Тако се обраћа духовном лицу. Цар је световна али и духовна личност! Особине које красе Цара су духовна лепота, простота и смирење.

Ко воли цара и Русију, тај воли и Бога. Ако човек не воли цара и Русију, он никада неће моћи искрено да воли Бога. Неки ће рећи да је то лаж...

* Русија се не може уздићи док не

сазна ко је био наш цар Николај... Исто тако без искреног покајања нема истинског прослављања Цара. Господ неће даровати Русији новога Цара док се искрено не покајемо што смо допустили безбожницима да оцрне и ритуално погубе царску породицу. За такво покајање нам је потребно духовно сазнање... И тек после свеопштег искреног и дубоког кајања Господ ће даровати Русији Новог Цара... Света Русија никада није умрла нити ће умрети.

Свети Цар се никада није одвајао од Исусове молитве. Она је побеђивала све нападе и ублажавала тугу у којој се налазио. Та молитва му је давала духовни разум и божанску мудрост, просвећивала његово срце и указивала му како треба да се понаша.

* Цар Николај се никада није

одрекао своје вере. Он је поступио као прави хришћанин, смирени помазаник Божији. Он се на својим ногама молио Богу да подари милост нама грешницима. Цар се није одрекао вере, али смо то учинили ми...

Свети цар Николај се највише од свега молио да не буде рата у свету. Међутим над Русијом стално виси мач страшног рата. Господ нас је учио да се стално молимо да не буде рата у свету. То је и Цар молио.

Тешко се Русији! Колико је нападају! Напади на њу су почели од рата у Србији (током 1999. године), да би је срушили. Наш свет грешни и заслужује казну.

ЕКСКЛУЗИВНО!

У овоме броју ексклузивно објављујемо по први пут на српском језику, слово чувеног руског старца Николаја Гурјанова о Св. цару Николају.


4

ТЕМА БРОЈА

Но, почели су да се обнављају храмови, Божанска литургија се служи, Еванђеље се проповеда. Господе, помилуј!

Молитва цара Николаја одгони од нас гнев Божији. Зато и ми треба да молимо цара Николаја да не буде рата. Он жали, али и воли Русију. Када бисте само знали колико он плаче за нас и моли се за Русију, као и за читав свет. Цар за нас плаче, а ми то не схватамо. Због нашег неразумевања и недостатка покајања не исцељују се ране на телу Русије. Ми треба да се кајемо, молимо и постимо.

* Ако нема Цара, нема ни праве

Русије. Без Бога, Русија нема ни темеље, а без Цара нема свог оца.

* Сатана са својом војском стално

кружи око Русије. Њима је веома тешко да чују Свето царево име. Он против њих има велику моћ добијену од Бога.

* Спава народ, али спава и

свештенство. Лакше је са стубом разговарати, него са свештеником. Не спавајте, православни! Не може се у исто време спавати а и видети шта нам се дешава са Црквом и државом. Цар се моли Богу и тражи од нас да се пробудимо.

* Морамо да покајемо. А где би то

урадили, ако не у цркви. Стално се треба молити, служити литургије, кајати се. У молитви треба рећи: згрешили смо против смиреног и кротког Цара. Господе, опрости и помози грешном руском народу. Ако би се људи искрено покајали схватили би да без цара нема Русије...

Цар Николај је невина жртва, који је добио од Господа небески престо за своје страдање. Од када смо убили Светог цара цела Русија је прекривена безбројним крстовима страдања и мучења док се не поправимо и покајемо.

Цар Николај нам је то опростио, али ми треба да од Господа тражимо опроштај. Цар отац Николај пуно воли

свој руски народ. *

Господе, како су Цара мучили! Каквом су га презрењу извргли! Страшно је помислити, а још више изрећи. Његово тело су спалили, а после су пепео попили. Њихов циљ није био само да уморе Светог цара, већ да његовим ритуалним убиством униште и самога Господа. А то је тако тежак грех, који вапије до небеса за казну. Запамтите, када су убили цара, они су убили и Русију. Сво њихово деловање је било плод сатанске злобе.

* Како су их мучили. Немојте

заборавити: цар Мученик је својим страдањем спасао нас. Да није било царевог мучеништва Русија данас не би ни постојала. Колико је била велика његова љубав према Русији сведочи и то да је са њим убијен и његов син наследник Алексеј, утешење његовог срца.

Тугује царевић Алексеј када погледа на Русију. И дан данас појединци клеветају цара, његову супругу и старца Григорија (Григорије Распућин, прим. прев.). Ако је ко знао за светост старца Григорија онда је то био Алексеј, кога је Григорије неколико пута спашавао од смрти. Молитве старца Григорија су највише помагале тешко болесном царевићу. И данас се старац Григорије моли за Русију и Господ га чује...

Превео са руског: В. Петровић


5

ТЕМА БРОЈА

Царски Крст

На дан крунисања Св. цара Николаја и царице Александре 14/27 маја, житељи места Собвлаво у Тверској области поставили су крст покајања висине три метра са иконом који су назвали „Царска Голгота―. Александра Фјодоровна је крунисање назвала својом другом свадбом - свадбом са Русијом. Дан постављања крста је изабран да би симболизовао сједињење царске власти са руским народом. Слуге Божије Александар, Ала, Ана, Вјачеслав, Вера, Људмила и Наталија 29. јуна после прочитаног акатиста испред „Царске

После извршеног греха одрицања од Бога и убиства цара, руски људи су постали слични блудом сину који је изгубио смисао живота и постојања.

Покајање се јавља као јединствени пут који сабира руски народ

ЕКАТЕРИНА ВАСИЉЕВИЧ

Голготе― видели су на небу ужарену царску круну, а за време читања акатиста већ догореле свеће се нису гасиле, што је био знак Божије милости за све нас. Благослов за постављање покајних крстова у Русији, Украјини, Белорусији и Србији, дали су многобројни старци и схимници, молећи се за коначно оздрављење Русије.

Зашто крст „Царска Гологота― носи у себи силу која обједињује цара, народ и Русију? После извршеног греха одрицања од Бога и убиства цара, руски људи су постали слични блудом сину који је изгубио смисао живота и постојања. Покајање се јавља као јединствени пут који сабира руски народ и враћа му моћ и величину. У марту 1611. године руски народ се заклео Богом изабраном цару Михаилу Фјодоровичу да ће служити царском роду Романових од краја света. А у 1917. години овај завет је одбачен убиством цара и Русија је упала у велику беду.


6

ТЕМА БРОЈА

Икона „Царска Голгота― је иконописана по благослову старца Николаја Гурјанова, који је говорио: „Запамтите, убиством цара они су убили Русију―. На икони са царском породицом изображен је и старац Григорије (Распућин) који је веома волео царску породицу и који је у себи носио духовну силу и љубав, коју је Божији народ руски носио према царевом роду. Ритуалним убиством старца, руски ђаволи су хтели да убију љубав руског народа према цару, а убиством цара они су ритуално покушали да убију Господа Исуса Христа. Циљ ђавола је било рушење јединство цара и народа, као и уништење Православља. Икона је урађена прилогом народа, сабраног у целој Русији.

Молитва Светих је као огњени стуб од неба до земље. Старац Григорије је својом молитвом зауставио течење крви царевића Алексеја.

У наше смутно време нашим молитвама зауставиће се крвопролиће и ђаволове сплетке. За спасење отаџбине ми се морамо обратити духовном Истоку и борити се свим средствима, а нарочито покајањем. Свети Серафим Саровски је говорио: „Ко се не буде покајао за Помазаника Божијег и његову породицу, биће му послате муке. Ни један човек у Русији не треба да касни ни минут за ово―.

Благочестиви руски народ је вековима живео са Исусовом молитвом на устима и у богомољама, а упражњавали су је и чувени старци. Један од делатника Исусове молитве је био и старац Григорије (Распућин). Приликом боравка на Светој Гори стекао је навику да практикује Исусову молитву. После убиства Св. Царске породице у народу је престала да се упражњава Исусова молитва. (...) Свети Сабор Руске Православне Цркве дужан је да у будућности осуди све тоталитарне идеологије, међу којима је највећа комунизам.

Преображење је немогуће без следовања путу Крста. Задатак унутрашњег крстопокајања је да у себи сједини ум, срце и вољу. Покајни крст „Царска Голгота― показује пут ка Царству небеском руском народу. Свети Андреј Критски је говорио: „Тамо где се крст подигне, вражја сила сатане, пада и бива уништена. Крст подиже народ и гради јединство и зато је крст оружје против ђавола, скиптар царства, тврдоћа вере и пут ка спасењу и вечности.

Превео са руског и припремио: В. П.


7

КОЛУМНА

:

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

On line живљење

Сваки минут проведен ван интернета је најмање хиљаду најлепших доживљаја и осећаја. За те осећаје вреди живети,

борити се, или ће нас прогутати ово лудо интернет време

-Јеси ли on line?- упита ме пријатељ пре неки дан преко СМС поруке. За неупућене читаоце то значи да ли сам тренутно на интернет мрежи. Одговорих му: -Како да не, бићу оn line само за тебе на Тргу за пола сата.- После овога одговора он поче да се вади како не може да шета до Трга (Републике), како је уморан, итд. У преводу „мрзи― га да дође. На крају се нађосмо на томе да ја дођем до њега.

Незаинтересован поглед ме је затекао на његовим вратима. –Ајде улази побеће ми она Азејберџанка са чета, раскомоти се сад ћу ја-. После два сата опсежне анализе тренутне геополитичке ситуације у земљи са мајком мога друга (а о чему би Срби расправљали) одлучих да кренем. Помало стидљиво провирих кроз његова врата и добацих да идем, а он само кратко рече: -Видимо се-.

Слагаћу вас ако не кажем да сам се наљутио, и то дебело. Али касније кроз помно размишљање схватих да он није крив. Није крив ни Интернет, нити ћу икада рећи да он зло, како појединци тврде. Па ко је онда крив? Бил Гејтс можда?

Вил Хобс, чувени писац је о интернет добу рекао следеће: -Интернет подсећа на време златне грознице. На њему највише зарађују људи који копачима продају посуде за испирање злата.-

Живимо у времену у коме можемо да под маском слободе изражавања све и свашта протурамо на новој вавилонској кули, интернет мрежи. Можемо да привидно упознајемо неке нове пределе, људе, културе, пишемо песме, приче, расправљамо, живимо, једемо, волимо, дружимо се, а и умремо на Интернету. Да ли је то рај за слабиће и болеснике!?

ли је то рај за слабиће и болеснике!? Кроз седам дана јавио ми се онај

горе поменути пријатељ саопштивши ми вест да је у „вези― преко „Фејсбука― са оном Азејберџанком. Умало не падох са столице. Каже да је то љубав на први поглед, тачније на први клик. Једина штета је у томе што је вероватно никада неће упознати. Знам да ће се већини читалаца или дићи коса на глави после наведеног примера, или ће рећи да је ово најобичнија измишљотина. О, како би волео да је ово друго. Али није.

Од тога тренутка из неког личног бунта никако више нисам оn line. Верујте ми на реч како је свет диван, иако нисам испред монитора у мрачној соби. Много лепше мирише дивље цвеће у загађеном граду, него најлепше фотографије лала из Холандије. Исто тако осетиш неко олакшање када се бориш за неку идеју са живим људима, а не на неким испразним интернет форумима и сајтовима. Много је лепше када имаш да неког ухватиш за руку и да осетиш да је читав свет твој, а не да лажеш самога себе како си најлепши, најпаметнији и најшармантнији на свету, али само на интернету. За те осећаје вреди живети, борити се... Или ће нас прогутати ово лудо интернет време. И треба урезати следеће речи у свој мозак: Сваки минут проведен ван интернета је најмање хиљаду најлепших доживљаја и осећаја.


8

ИНТЕРВЈУ

Интервју: Јеромонах Николај (Микић) Не продајмо своју бесмртну душу проклетом сатани

Јеромонах Николај (Микић), духовник манастира Свете Петке Изворске говори за „Глас са Цера“.

Оче Николају, свакодневно

чујемо вести како се на све стране наше планете воде етнички сукоби, дешавају се масовна убиства и самоубиства, сексуално злостављање деце, природне катастрофе, климатске промене и још много тога што нас чини неспокојним. Шта је узрок оволикој људској патњи, где су корени пада наше цивилизације и шта можемо очекивати у будућности?

Наша новија људска цивилизација

започела је свој убрзани грехопад још у 19. веку, прихватањем заблудне Дарвинове теорије о постанку човека и живота на земљи.

Свакодневно треба да хранимо своју душу, читајућу усрдно са пажњом речи Христовог Јеванђела и других надахнутих Светих

апостолских и Светитељских књига

РАЗГОВОР ВОДИО: МИЛАН СТАРЧЕВИЋ

започела је свој убрзани грехопад још у 19. веку, прихватањем заблудне Дарвинове теорије о постанку човека и живота на земљи. Наиме, по тој мрачној и трагичној сатанској теорији безумници веле да је човек еволуирао од неке врсте човеликог мајмуна, те га није Господ Бог лично створио по Своме лику и подобију. Том лажном теоријом човечанство је у прошлом, 20. веку, стравично кулминирало у свом грехопаду и превазишло је грехопад свих минулих људских цивилизација у историји човенства, од Адаме и Еве. Oву констатацију потврђују следеће трагичне историјске чињенице наше савремености: одобравање склапања брака хомосексуалцима, у многим земљама широм света; легализација абортуса; масовно силовање мале деце, као и малолетника свих узраста, од стране сатанизованих људи; потпуна слобода блудног и прељубног живота за све узрасте мушког и женског рода; из године у годину, све јача психолошка пропаганда преко свих савремених медија, да се човечанство што пре уведе у потпуно слободни колективни блудни живот, а да се законска институција брака потпуно укине; допушта се слободна продаја разних дрога у многим земљама и лажна пропаганда против ње; масовна издаја Христа Спаситеља због похлепе за новцем и стравственог телесног живота, код свих професија друштва; све јача антипропаганда подривање Светог Православља ради неког лажносрећног новог поретка; интезивна мобилизација од стране моћника, на глобализацију


9

ИНТЕРВЈУ

свеукупног човечанства, под окриље неке заједничке и нове религије и под покровитељством једног заједничког владара антихриста. Нека је знано свима, библијска Света пророчанства јасно нам говоре: Уколико се садашње човечанство што пре не уразуми, и не врати у послушност своме Створитељу Богу, може лако да се догоди да, и у блиској будућности, доживи трагичну судбину, попут Содома и Гомора. Савремена атомска техника спремно чека Божје допуштење, да обави Богом претсказани светски пожар и погибију човечанства. Услед тог масовног одступања од моралног Закона Божјег, наша је цивилизација у прошлом, 20. веку, дала превелику цену у непожељним људским жртвама (статистике броје око 220 милиона). Стиче се општи утисак да човечанство веома олако упада у замке силе мрака, не употребљавајући најаче оружје против лукавога, а то је молитва и пост.

Господ Христос нам је у својој јеванђеоској науци речима потврдио: „Заиста вам говорим да се овај род сатански изгони само молитвом и постом― (Мк. 9, 29). Ко то озбиљно не схвати и молитву и пост не прихвати као главно оружје против зле силе сатанске, тај битку сигурно губи и биће увек увек роб греха (разних страсти и порока). Не дозволимо да за такву јефтину цену продамо своју бесмртну душу проклетом сатани, да у вечним и грозним мукама проклињемо онај дан када нас је мајка на земљи родила; за само чашицу земаљске прашине, жудећи за комфорним, сујетним животом, слађујући се с душом кроз телесне страсти и разне греховне пороке.

Многи греше у својој лакомислености, те вишедневне постове не испосте како је Мајка Црква прописала. На пример, посте прву седмицу и причесте се, а затим прескачу наредне недеље Васкршњег

наредне недеље Васкршњег поста, да би опет постили последњу седмицу. Како мудре слуге Божје говоре? Такав пост није пост! Јер ако смо првом недељом поста поставили усрдне молитве и уздржавања од сваког грешног телесног задовољства, поставили први потпорни темељ за мост преко те паклене огњене реке, и задњом седмицом други темељ са оне стране реке, прескачујући остале седмице поста, да би угодили телу, ми тим шегачењем са Христом Богом нисмо поставили мост преко реке паклене. И шта нас чека, каква судбина? Огњена река ће нашу јадну душу прогутати и у вечни огњени пакао однети. Која је прва страст која човеку не дозвољава да добар рат војује на земљи?

Прва битка сваког живог бића је битка са стомаком и његовим жељама за гурманским и укусним јелима. Ту жељу подстиче зла сила демонска, да би кроз ту страст стомакоугађања, поробила нашу јадну душу, кроз блудне страсти и сваку другу греховну прљавштину. Кад нас зли дух психолошки кроз помисли наговара, како већина тако да и ја нарушим Свети пост, поступимо са тим злим духом онако како је поступио Господ Христос, и рецимо злом дусу сластољубља: Знаш лукави, да је Господ рекао. „Не живи човек о самом хлебу (земаљском) но о свакој речи која излази из уста Божјих― (Мт. 4, 4). И да свакодневно хранимо своју душу, читајућу усрдно са пажњом речи Христовог Јеванђела и других надахнутих Светих апостолских и Светитељских књига. Да то буде свакодневна главна храна нашој души. А телу дајмо увек ограничену количину хране, колико је само потребно, за његово послушно одржавање.

Недавно сам од једног човека чуо како говори: „Дошло је време нове сексуалне револуције. Где год да се окренеш, с ким год да попричаш, шта год да видиш на телевизији и прочиташ у


10

ИНТЕРВЈУ

новинама, све се одало блуду.“ Какав савет можете дати, пре свега брачним друговима, који су као родитељи одговорни за васпитање своје деце, да им она не буду оковани грехом блуда? Не дозволимо да нас изненадна смрт покоси у греховним блудним страстима. Многи су се данас, као у древна библијска времена, одали тој греховној телесној похоти. Нека је на знање свима таквим непокајаним грешницима да Божанска Мудрост и Правда јасно говоре: „Блудници, прељубочинци, мужеложници и рукоблудници, неће наследити Царство Небеско, него их очекује огањ неугасиви паклени.― И брачним друговима заповеда Господ, преко апостола Павла. „Брачна постеља да вам је увек чиста кад постите и Богу се молите. И да се чувате, да вас сатана не искушава вашим неуздржањем.― Значи, у све посне дане, увече празника и на дан празника, брачници су дужни да се уздржавају од телесне похоте, ради духовног јачања и узрастања у Светим јеванђелским животним врлинама. Из историје наше Свете вере Православне, било је некада много брачника који су у брачном животу своме, пројавили велико уздржање од брачне постеље. Као на пример Свети Јован Кронштатски и његова супруга.

Да би брачници могли лакше да практикују уздржавање од брачне постеље нека прихвате овај савет: после прве године брачног живота, да више не спавају у истој соби, него да се споразумно раздвоје. Нека жена остане и даље у истој соби и ако је Бог дао прво чедо, а муж који је глава жени у будућој целој породици нека се пресели у боравак где су кандило и Свете иконе и нека појача ноћне молитве, пред Христом Богом, пред Мајком Божјом и свима Светима. Јер мужу је је глава Христос. Тако је записано у Светом Писму. И од њега ће Христос прво тражити одговорност за правилно хришћанско владање целе његове породице.

владање целе његове породице.

Пуно родитеља је данас незадовољно својом децом. Родили су их, отхранили, школовали, извели на пут, пружили им сва материјaлна добра, и опет поред тога, деца су им огрезла у разним пороцима, пате кроз живот, немају среће... Природно је и од Бога дано да сваки родитељ жели најлепшу животну срећу деци својој. Али се мора схватити и свесрдно прихватити, да једину праву животну срећу може дати само Бог Отац Небески, преко свог Јединородног Сина Господа Исуса Христа, Коме је дао сву власт и на небу и на земљи, и преко Духа Светога Животворнога. А да би од Бога добили благослов за идеалну животну срећу, дужни смо и обавезни да прихватимо и у животу свесно практикујемо, сва животна правила наше Свете Православне вере. Судбоносно и трагично греше сви они родитељи који супротно, без Бога и Закона Божјег, гледајући искључиво само из материјалне перспективе, да ће обезбедити срећан живот деци својој. Такав живот без Бога даје супротне резултате. И збива се на делу Божанска Премудрост: Родитељи једоше кисело грожђе: кроз грех егоизма, прељубе, чедоморства, тј. развратног телесног страственог живота, а деци таквих безбожних родитеља утрнуше зуби: болест, трагичне погибије у тучама, саобраћајним несрећама, у алкохолу, разним дрогама, неморалу и криминалу, недостатак среће за нормални брачни живот, све су то трагичне последице греха као опомена и казна Бога родитељима, који живе без вере у Бога, и који не поштују вечни морални закон Божји и уредбе Божје, дате од Христа Господа. Родитељи, поготово млади, треба да настоје да свесрдно буду живи пример хришћанске свете побожности. Као активни православни хришћани,


11

ИНТЕРВЈУ

нека пруже својој децу шансу, да их они још из колевке и дубка, својим анђелским очима посматрају свакодневно, како се у доме своме, упаљеним кандилом и светим иконама, верно Богу моле. А сваког недељног и празничног дана, настојати да увек са децом на време пре почетка Свете литургије стигну у храм Божји. Нека деца у самом старту детињства свога, упијају довољно атмосферу Духа Светога, Који је увек присутан у светоме храму а нарочито пуноћом својом за време Свете литургије. Какво је Ваше мишљење о биометријским документима? Чини ми се, да и међу свештеним лицима нема јединственог јасног става о томе, какву опасност по сваку људску душу доноси узимање биометрије? Богом просвећени старци говоре да је антиристов жиг, садашњи међународни код којим се жигошу сви производи које производе фабрике широм света. И као што се јасно види да без тог жига не може да се обавља никаква међународна купопродаја, тако ће доћи закон да ни грађани у Новом светском поретку који немају жиг антихристов на руци или на челу, не могу ништа ни купити ни продати.

Ево, и код нас у Србији је сада у току замена старих пасоша и личних карата за нова биометријска документа. Богом просвећени духовни старци кажу: Ко прими ова електронске картице, већ се преко тог демонског знамења верио, тј. заручио проклетом сатани и лажном богу антихристу. Зато није добро и веома је погубно за хришћанске душе примати те демонске картице. После ових картица ускоро наступају чипови који се утискују испод коже човекове на челу или десној руци, а то је по Јованом Откровењу жиг звери 666. Ко тај жиг добровољно прими, добровољно је ступио у животни брак са проклетим сатаном и лажним богом антихристом. Значи, свесна издаја Бога Оца и Господа Христа и Духа Светога. Христовог Страшног Суда попут Јуде Искариотског, и пиће из чаше Божијег гнева у паклу огњеном заједно са проклетим сатаном и палим анђелима његовим. Значи, жиг антихристов, по цени живота не сме се примити!

И сви ће такви издајници примити плату на дан Христовог Страшног Суда попут Јуде Искариотског, и пиће из чаше Божијег гнева у паклу огњеном заједно са проклетим сатаном и палим анђелима његовим. Значи, жиг антихристов, по цени живота не сме се примити!

Приметно је, да сви они који сада живе у смртним гресима својим, блудним страстима, прождрљивости, похлепи за новцем, једном речју, уљуљкани и успавани греховним сном урбанизоване садашње трагичне цивилизације – а на вечну погибију душе своје, не примећују антихристово време и његово лукаво и паклено деловање.

Пазимо на ток нашег времена.

Када по Божијем допуштању чујемо да ступа на снагу Нови светски устав за остварење Новог светског поретка, са једним врховним светским владаром, са заједничком светском религијом и заједничком антицрквом, тада да се дуго не размишља шта ћемо и како ћемо. Него, што пре организовано по групама, са најскромнијим и најосновнијим кућним стварима и са мало резерви хране: пшенице, хлебног кукуруза у зрну, пасуља, грашка и соли понети са собом, поћи у горе у планине. И код првог планинског извора воде стати и улогорити се, а на удаљеност од дотичних градова и села бар једно десетак километара. Ако се ту нађе нека мања згодна, лако приступачна пећиница, у њу сместити и збринути мајке са малом децом, старе и изнемогле, а млађи и јачи нека одмах са понетим ручним алатом: секирама, тестерама, ексерима, започну градњу дрвених колиба, тј. склоништа. Нека логор заједнице буде раздаљен у два посебна дела: мушки и женски, на раздаљини један од другог најмање 100 до 200 м. Живот у тој заједници да се строго води по правилу монашке заједнице, са престанком брачног породичног живота.


12

ИНТЕРВЈУ-ПОЕЗИЈА

Потребно је одмах изабрати Саветни одбор заједнице са једним заједничким старешином. За старешину изабрати од мушког рода, у духовном погледу најискуснијег, не млађег од 50 година, које ће верно са осталим члановима одбора заједнице, руководити са светом заједницом. Уколико буде било духовног пастира у тој заједници и он буде био довољно испуњен вером и страхом Божјим, онда њему дати да води старешинство заједнице.

Са собом обавезно понети богослужбене књиге, Свете сасуде, као и балон вина, за вршење Свете литургије. На средини логора, између мушке и женске колоније, саградити дрвену капелу – црквицу. Успоставити редослед свакодневног богослужења по манастирском устројству. Такође, не заборавити понети са собом Свете крстове, Свете иконе, књиге и житија Светих. Дечаке већ од седме године треба прикивати да ноћују и више бораве у мушком делу логора, а у дванаестој години потпуно их издвојити од женског дела логора. Старији треба строго да врше духовну контролу над млађима. Храна за целу заједницу треба да буде заједничка. Трпезе одвојене: мушка од женске. Да се строго води рачуна, да се не појави никаква крађа, отимачина и тајно једење, јер ће од таквих Дух Свети одступити.

Напоменићу да би женски род у избегличким логорима требао понети само традиционалну и најскромнију женску гардеробу, и не носити панталоне што припада мушкој гардероби. И свако женско биће да има мараму на глави и да је са главе не скида. Никаква шминка и парфеми да се у Светој заједници не практикују, никакав златни накит и прстење, скупоцену одећу и ствари не носити са собом, јер су то дани строго јеванђелског појакничког живота у ишчекивању Христа Спаситеља и коначног Страшног Суда Његовог.

Кад све наше наде пропадоше, Кад небо беше мутно и тамно,

Кад наше име замрачи се славно, Кад јунаци муком замукоше,

Ти барјак давни диже Обилића И осветнички жаром ти озари Брда наша и зелене планине;

Сва наша тргнуше се бића За бој неравни, за част домовине.

Душе наше од подвига живе

Орлова твојих, силних, недостижних; Док сви света народи се диве

Делим` горштака, дичних, свеумитних Разапете, несвладане земље.

Већ вечношћу име ти је прослављено

За васкрс рода, за слободу драгу. Још Косово друго није освећено,

Док душман клети нашу земљу благу Отровом свог беса мучи и скрвни.

Деца наша прижељкују хлеба, Мајке наше све су у црнини,

Гробови наши вапију до неба. Продужи борбу за крв проливену,

Продужи борбу за част повраћену.


Дража Михаиловић

Поводом годишњице мученичког страдања генерала Драгољуба Михаиловића ексклузивно доносимо песму о овоме јунаку из пера хрватског аутора.

МАТО ВУЧЕТИЋ

Посетите наш интернет сајт: www.glassacera.wordpress.com


13

ЗДРАВЉЕ

ДРАГАНА МИРКОВИЋ

Здравијим животом против болести (4) Треба знати да се здрава уља попут лека, користе у малим

“дозама”, тако ће кашичица-две маслиновог уља дневно бити сасвим довољна, а све преко тога ће представљати непотребан

унос енергије

Омега 3 масне киселине

Неопходне су за многе функције у нашем организму: -обезбеђују организму антиоксиданте као што су витамин Е и селен. -мале количине ових масноћа помажу организму да апсорбује заштитне материје из поврћа и воћа. -омега 3 масне киселине су неопходне за правилан раст и развој мозга код деце. -имају снажно антитромбогено и антиинфламаторно дејство, постоје подаци да утичу и регулисање крвног притиска и аритмије, да снижавају ниво триглицерида уз мали ефекат на ниво холестерола. -оне делују антифламаторно и самим тим делују повољно на обољења као што су: шећерна болест, дигестивни поремећаји, аутоимуне болести, малигне болести, кардиоваскуларне болести, и хронична реуматска стања.

Почетни знаци недостатка омега 3 могу бити: сува кожа, појава запаљенских процеса, задржавање воде, трњење руку и ногу, повећан крвни притисак или триглецириди (масноће у крви), склоност ка инфекцијама, тешко губљење килограма, погоршана меморија, концентрација, способност учења, помањкање координације, погоршање вида, код деце, нижи или успорен раст с обзиром на године, изражена жеђ, често мокрење, неукротива коса, попут сламе, перут, мале и тврде кврге на рукама, бедрима, лактовима. Извори омега 3 (линолне киселине) -Риба: икра, скуша, харинга, лосос, туњ, сардина, сардела и у осталим плодовима мпра у маоем прпценту

- Уља: највише ланено, рибље уље, а у мањим количинама: сојино уље, орахово уље, ораси

- Семенке: лана, бундеве - Бразилски орах - Сусам

-Уља: највише ланено, рибље уље, а у мањим количинама: сојино уље, орахово уље, ораси -Семенке: лана, бундеве -Бразилски орах -Сусам -Авокадо -Кељ, спанаћ.

Омега 6 масне киселине

У омега 6 масне киселине спада и гама линолна киселина ГЛА. Њен недостатак у организму се манифестује као: висок крвни притисак, ПМС или болови у дојкама, суве очи, нека запаљења (нпр. артритис), губитак тежине, шећер у крви или дијабетес, мултиплекс склероза.

Извори омега 6, тј. линолне киселине

Сирове семенке или хладно цеђена

уља од: конопље, бундеве, сунцокрета, сусама, кукуруза, шафрана, ораха, соје и пшеничних клица. Прекомерно уношење омега 6 масних киселина може да подстакне запаљенске процесе у организму тако да у њиховој употреби треба бити умеренији, а шафраново и сојино уље са веома богатим садржајем ГЛА је боље је не користити.

Међутим и незасићене масти треба штедљиво користити. У принципу данас важи правило да треба бити опрезан са било којом врстом масти и намирница које их садрже! Ако у исхрани доминирају омега-6 у односу на омега 3, имунолошки одговор у смислу продукције антитела биће слабији, запаљенска реакција


14

ЗДРАВЉЕ

јача повећаће се крвни притисак. Унос полинезасићених масних

киселина ограничити на 7-8% целокупног дневног енергетског уноса (омега 6: 5-8%, омега 3: 1-2%). Користити свеже, механички цеђено уље у непровидној амбалажи и сирове коштуњаве плодове и непечене семенке. Сунцокрет и сусам су добри извори омега 6 масних киселина, бундева обезбеђује солидне количине и једног и другог, док је ланено семе најбогатије омега 3 масноћама. Оптимална количина незасићених масноћа дневно може се добити употребом 1-3 кашике мешавине млевених семенки (лан, сусам, бундева, сунцокрет) и 30 гр језграстог воћа (ако не постоје алергије на бадем и кикирики), 1-2 кашике маслиновог, ланеног, грожђаног уља (не мешати их заједно), док риба богата омега 3 масним киселинама се препоручује 2-3 пута недељно.

Уља

Због особине уља да, попут соли, јелима дају пуноћу укуса, лако се може да претерамо у количини коју користимо. Треба знати да се здрава уља попут лека, користе у малим ―дозама‖. Тако ће кашичица-две маслиновог уља дневно бити сасвим довољна, а све преко тога ће представљати непотребан унос енергије (кашика маслиновог уља има 120 калорија!). Иако кратко пржење хране у термички стабилним уљима није нездраво, није препоручљиво да овако јаку храну једемо сваки дан, већ повремено – како због вишка калорија, тако и због тога што пржена може да додатно оптерећује наш организам.

Маслиново уље је најбоље и најбезбедније од свих јестивих уља. Богато је мононезасићеним масним киселинама као што је олеинска (омега 9), са друге стране има релативно висок ниво засићених масних киселина и није баш богато омегом 3. Разликује се од осталих уља, јер не потиче од семена, ни

од плодова, већ од воћке, а будући да се добија хладним цеђењем, истовремено садржи и полифеноле и витамин Е. Уље најбољег квалитета је хладно цеђено екстра девичанско маслиново уље, цеди се нежним притиском, а не топлотом или растварачима.

Полифеноли маслиновог уља могу имати индиректни утицај и деловати противупално захваљујући својим антиоксидантним својствима. Антиоксиданти спречавају штетан утицај слободних радикала на организам.

У медитеранским земљама где се највише користи, број срчаних обољења је изузетно низак. Утиче на потпуније и редовније пражњење жучи, чиме се смањује могућност стварања камена и песка у жучној кеси и јетри. Ако се засићена масноћа замени маслиновим уљем, смањује се штетни холестерол и ризик од добијања рака дојке.

Треба знати да се загревањем маслиновог уља на температури од 95º Ц, јављају слободни радикали и да тада поприма канцерогена својства.

Уколико обрађујемо храну пржењем – начином који је најнездравији, онда је добро знати која уља на високим температурама не мењају своју основну структуру и корисна својства. Ту спадају: уље од коштица грожђа, од кикирикија, од репице, палмино уље, сусамово уље, уље од кукурузних клица (до 140˚ Ц), сунцокретово уље.

Уље коштице грожђа је

рафинисано посебним поступком при ниским температурама чиме су очувани сви вредни састојци. Има висок садржај линолеинске киселине -омега 6 (78%) и олеинске киселине - омега 9 и у нешто мањем проценту засићене масне киселине и богато је природним витамином Е 200-300мг/кг.

Осим што је изванредно за припремање хране, ово уље је изузетно здраво, јер регулише ниво холестерола


15

ЗДРАВЉЕ

у крви, захваљујући томе што је његов основни састојак линолеинска киселина. Подиже ХДЛ (добар холестерол), а истовремено снижава ЛДЛ (лош холестерол). Истраживања су показала да се свакодневном употребом овог уља смањује ризик од кардиоваскуларних обољења чак и до 56%! Ово уље може подносити темепературу и до 250˚Ц, а да не промени своју основну структуру, као остала уља на тој температури.

Уље од семенки лана је бољи извор омеге 3, него било које друго уље. Редовна употреба ове врсте уља помаже у снижавању нивоа холестерола у крви, спречава и ублажава атеросклерозу (нагомилавање масних, атероматозних наслага на зидовима артерија). Нажалост, ово уље има веома кратак рок трајања, а ако се не чува на хладном и тамном месту(најбоље у фрижидеру у тамној флаши), већ након неколико недеља губи своја својства, ужегне и чак постане потенцијално канцерогено. Код куповине овог уља посебно обратити пажњу на рок трајања! Користити га за преливање салата и поврћа.

Сусамово уље богато је витамином Е, магнезијумом, калцијумом, гвожђем и бакром. Отпорно је на високе температуре. За салате треба употребити светло сусамово уље.

Уље од бундеве има добро избалансиран однос незасићених масних киселина, укључујући и омега 3. Искуства народне медицине да уље из семенки бундеве повољно утиче код уринарних тегоба и проблема са увећаном простатом данас су и научно потврђена. Лековита својства уља се уништавају пржењем, па се бундевино уље препоручује као салатни прелив или за додавање јела при сервирању, када се прохладе. Уље од репице је богато незасићеним масним киселинама, а уједном има и мање засићених масних киселина него било које друго јестиво уље. Има десет пута виши ниво омеге 3 од маслиновог уља. Данас се сматра веома здравим уљем, најпогоднијим за термичку обраду намирница, јер најмање мења својства на високој температури.

мења својства на високој температури. Сунцокретово уље иако је богато

линолном и другим полинезасићеним киселинама, нестабилно је на високим температурама - разграђује се, стварајући слободне радикале. Али, уље добијено хладним цеђењем хибридног сунцокрета садржи више мононезасићених киселина, извор је витамина Е и отпорније је на термичку обраду. Ово уље се за пржење може употребљавати само једном. Уколико исту дозу уља користите за пржење у више наврата, оно постоје веома штетно. Са друге стране, богато је омега-6 киселинама, тако да се, ако редовно употребљавате сунцокретово уље, морате се побринути да потребе организма за омегом-3 задовољите уношењем других намирница. Треба имати на уми и да коришћење овог уља подстиче запаљенске процесе у организму.

Уље од пшеничних клица је по неким истраживањима, најбогатије витамином Е од свих уља. Значајно је и то што у себи садржи у већим количинама октакосанол - супстанцу за коју су научници уверени да побољшава издржљивост и физичку спремност организма. Због свега овога препоручује се посебно спортистима и људима који тешко физички раде. Не треба га користити за пржење, већ помало, преко салате. Чува се на хладном и тамном месту, највише пар месеци, јер врло лако пропада.

Уље од кукурузних клица је изузетно богато витамином Е, који бива уништен на температурама изнад 140 степени.

Палмино уље за разлику од већине уљарица, садржи знатно више засићених масних киселина, због чега је стабилно на високим температурама и погодно за кулинарску обраду. Садржи велике количине витамина А, Е и линолне киселине, као и антиоксидансе: каротеноиде...

Наставак у следећем броју


16

ДУХОВНОСТ

ДРУШТВО

Исповести штићеника центра Црна Река (6)

Тада те 2002. године долази ми син на врата стана и једноставно каже: ”Мајка ја се разводим - наркоман сам и хоћу да се лечим,

помози ми”. Прво што сам осетила било је неверица, безброј гласних и тихих питања: како, зашто?

МАЈКА ЈЕДНОГ ШТИЋЕНИКА, ВАЉЕВО

У овоме броју доносимо први део исповести једне од многобројних мајки штићеника центра „Црна Река“.

Моја прича почиње негде априла месеца 2002. године. До тада, мајка сам двоје добре деце. Син својевремено врхунски спортиста, добар ђак, ожењен својом првом љубављу из гимназије - одмах после одслужења војног рока. Ћерка млађа 8 година, добар ђак, студент (просек 9,3). Све нормално, једини проблем: када ћу добити унуче? Тада те 2002. године долази ми син на врата стана и једноставно каже: ‖Мајка ја се разводим - наркоман сам и хоћу да се лечим, помози ми‖. Прво што сам осетила било је неверица, безброј гласних и тихих питања: како, зашто? Како се то није приметило, зашто ми снаја није сигнализирала да постоји проблем и безброј сувишних нагађања у покушају да некако оправдам своје дете које тада има 25 година. Не знам ништа о болести и паклу који је већ био над мојим домом. Одмах почињемо са лечењем на психијатрији у Ваљеву. Наравно, осећала сам неку врсту стида – срамоте. Осећала сам се, кратко речено јадно-беспомоћно. Ти први кораци у лечењу почињу анонимно, трају неколико месеци - међутим ја инстиктивно осећам да нешто није како треба. Моје незнање, непознавање болести, управо то проузрокује. Почињем јавно и гласно да молим за помоћ, сви беже од мене. Губим пријатеље, губим посао! Остајем сама са оцем који има скоро 8о год. и сестром у вртлогу безнађа. Почињу да куцају на врата људи којима дугује новац, прете, полиција. У нади да ће се све решити лечењем продајем један стан – који одлази на дугове дилерима и осталима. После две године решавам да кренем са другом врстом лечења.

лечењем продајем један стан – који одлази на дугове дилерима и осталима. После две године решавам да кренем са другом врстом лечења. Видим да досадашње лечење не даје резултат - само тонемо све дубље и дубље. Додатни шок је сазнање да ћерка почиње да се дрогира. Све ми признаје. Заправо обоје признају, о томе нормално говоре у кући, говоре о томе шта да продају да би дошли до хероина. Ја сам беспомоћна, раздвајам их тако што мој отац одлази са сином у изоловану викендицу, а ћерка остаје са мном и са сестром. И даље лечење и терапија са психијатрије у Ваљеву. Поред нас троје који пазимо на сваки њихов покрет, поглед држимо се датих упутстава, они и даље узимају или направе рецидив и не крију. Са уживањем све ми говоре, а ја без снаге – немоћна, једноставно сам се осећала као отирач којим бришу своје прљаве поступке, наслађују се мојим мукама - видим само два монструма у облику и лику рођене деце. Све време одлазимо породично на групну, индивидуалну терапију на психијатрију у Ваљеву. Они се лече, а истовремено се и дрогирају, син покушава суицид (једва му спашавају живот) одмах након тога исто чини и ћерка. Све се одвија брзином светлости. Они тону, ја са њима, а поред мене и једина два бића која ми помажу: отац и сестра.

Након 3 године безумља (у међувремену почела сам да учим о болести - читала сам све што је било доступно, тражила по нету податке, читала искуства) доносим одлуку.



17

ДУХОВНОСТ

Чуда владике Николаја (6)

ВЛАДИМИР РАДОСАВЉЕВИЋ

Владика Николај му је после једне литургије очитао молитву и он је у потпуности оздравио, што су потврдиле и

лекарске анализе

Исцељење глувонеме Милице

После једне одслужене литургије у манастиру Жичи, владици Николају су довели једну глувонему девојку. Владика Николај је почео да чита молитву за оздрављење ставивши девојци епитрахиљ на главу. После молитве владика је громким гласом упита: „Како се зовеш?― Пошто и после другог понављања питања девојка није проговорила један од присутних рече: „Па, владико она је глувонема―. Владика му одговори: „Тебе нисам ништа питао―. После трећег постављања питања девојка тихим гласом рече: „Зовем се Милица―. Ово чудо су од заборава сачували свештенослужитељи манастире Жиче.

Велика киша

Пред сами Други светски рат у манастиру Жичи је требао да буде одржан велики богомољачки сабор. После завршене литургије један богомољац рече владици у поверењу да две породице планирају да се после завршеног сабора физички обрачунају. Владика Николај позва представнике обе породице покушавши да их уразуми. Међутим то није успело. Тада се владика врати у цркву и у олтару поче да се усрдно моли да падне киша. После пола сата удари силна киша, због које тога дана није одржан богомољачки сабор, а ни уговорена туча двеју породица.

Оздрављење богомољца Александра

Земљорадник Александар

Стојимировић из села Сироково код Пожаревца изненадно оболи од туберкулозе. Сазнавши за богомољачке скупове и владику Николаја он одлучи да се прикључи богомољцима. Владика Николај му је после једне литургије очитао молитву и он је у потпуности оздравио, што су потврдиле и лекарске анализе. У знак захвалности Богу за учињено чудо он одлучи да се замонаши са својом супругом. Она се замонашила и до смрти остала у манастиру Кучевиште, а он се замоношио у манастиру Лешак добивши име Арсеније. Пред сами крај живота он прими велику схиму и узе име Теодул. Преминуо је у манастиру Копорин.



18

ДУХОВНОСТ

ЗОРАН ПЕТРОВИЋ

Свети Јован Руски

О, колико је велики, силан и брз помоћник, исцељитељ и утешитељ Свети Јован и колико је велика љубав и милост којом

обасипа све који му се са вером, молитвено обраћају

Колико је светила у тами, зар да по мраку ходимо!?

Сјајна звезда хришћанскога света, путоказ и водиља кроз овоземаљски живот до небеске домовине јесте истински подвижник и исповедник, Јован Руски Чудотворац.

Свети Јован Руски роди се од побожних родитеља у Малорусији, крајем 17. века. Детињство и рана младост Јованова беху испуњени молитвом, постом и подвизима и када стаса, беше позван у војску Цара Петра I где, као обичан војник, учествоваше у руско – турском рату.

Године 1711. Јована и његове саборце заробили су Татари а Јована продаше као роба заповеднику турске коњице, који га одведе у своју постојбину, Малу Азију, у насеље Прокопи. Турци су заробљене Русе на све начине приморавали да промене веру и да приме мухамеданство а најчвршће у вери су страшно мучили и понижавали на разне начине. Такав беше и Јованов господар, који беше веома окрутан али никакве претње ни уцењивања нису могли поколебати Јована да се одрекне Христа и промени веру. Остало је забележено да је Јован рекао своме господару: ''Као хришћанин сам се родио као хришћанин ћу и умрети. Узалудно покушаваш то да промениш''. Од тог времена, мада живеше веома бедно и оскудно, Јован више није био примораван да промени веру и дане проводише чувајући стоку и радећи све послове у домаћинству са великом усрдношћу, смирено носећи свој крст, без роптања а вечери проводише у пламеној молитви. Иако, због савесног обављања својих дужности, често трпеше

погрде и подсмех и од осталих слуга, Јован пружаше љубав и помоћ свима. Видећи смиреност и поштење Јованово и његов господар га силно заволе и имаше велико поверење у Јована а због близине праведника, његово имање брзо напредоваше у свему. Чак је Јовану предложио да се пресели код њега у кућу што Јован одби и остаде да живи у штали јер не хтеде да умањи свој подвиг и да прекине непрестано општење са Господом а такође је могао дуго и несметано да се моли. Често је ноћу одлазио у цркву Светог Георгија и до јутарњих часова се молио а у празничне дане одлазио је на литургију и причешћивао се. Велики беше Јован у милосрђу и љубави својој и мада и сам у великој оскудици свима помагаше.

После много трудова и патњи чудесно осети да му се приближио крај живота и позва свештеника пред којим се исповеди и причести Светим Христовим тајнама.

Упокоји се мирно, кончином праведника, 27. маја 1730. године и на његовом спроводу беше велики број Прокопљања који веома жалише за Јованом.

После три године, свештеник на чудесан начин, у визији сазнаше да су мошти Јованове нетрулежне и убрзо беху пренете у храм Светог Георгија, у посебну гробницу. Многа исцељења и помоћ пројави се од моштију Светог Јована тако да народ, са свих страна, долазише да се поклони Светом Јовану.

Године 1881. део моштију Светог Јована руски монаси су пренели на Свету Гору, у манастир Светог великомученика Пантелејмона где се такође десише


19

ДУХОВНОСТ

Христос је један, све

остало је лаж

ЗОРАН ПЕТРОВИЋ

исцељења. Пошто се храм Светог Георгија налазио у лошем стању, 1886. године започета је градња новог храма који је освећен 1898. године, где беху пренете мошти Светог Јована и храм беше посвећен Њему у част.

Када су се житељи Прокопија, 1924. године преселили на острво Еубеју, са собом су понели и мошти Светог Јована које су положили у сеоску цркву а 1951. године, после изградње новог храма, мошти Светог Јована су пренете у нови храм где се до данас налазе.

О, колико је велики, силан и брз помоћник, исцељитељ и утешитељ Свети Јован и колико је велика љубав и милост којом обасипа све који му се са вером, молитвено обраћају. Молите се Светом Јовану, помоћ је ту.

О испразни свете, који својом лажном лепотом и благостањем, душе људске, низводиш у пакао.

Многе душе се муче да докуче тајну Божанског домостроја питајући се зашто поједини живе лагодно у овом животу а некима, невоље и искушења свакодневно причињавају пакости.

Потребно је схватити да овоземаљски живот није бесконачан и да се с његовим крајем не завршава битисање душе људске већ да напротив, тек тада, по смрти, душа васкрсава, да ли у рајска насеља или у пакао најзадњи, за вечност, да прими достојну награду за дела и живот на земљи.

Да ли је вредно онда, због једног трена, колико наспрам вечности изгледа људски живот, занемарити вечност и занемарити Божији промисао, јер Господ желећи да се сви спасу и шаље, према човеку, прилике које ће га довести до познања да је наше место уз Господа, да смо створени за радост а не за муке вечне а отпалима од вере и Божје милости и даје целокупну награду на земљи, а они несвесни, своју погибао уживају јер када Христос буде свима судио по делима они неће имати удела у радости. Не продаји зато душо, улудо, истински живот и благостање за трен живота на земљи јер каква је срећа непроцењиво мењати за лудост и упамти, по том начелу живи и схвати да: Христос је један, све остало је лаж!

Посетите наш интернет сајт: www.glassacera.wordpress.com


20

ДУХОВНОСТ

Отац Петар Денковачки

ЈАКОВ ЈАКОВЉЕВИЋ

Схи-архимандрит Петар (Станојевић) рођен је 8. априла 1925. године у селу Печењевци, недалеко од Лесковца. Растући у многобројној побожној породици, од малена је заволео Бога и монаштво тако да је већ у 14-тој години отишао из родитељског дома у манастир.

На Светог Пантелејмона 1939. године мали Драгутин (световно име оца Петра) постаје жички искушеник. У Жичи, на чијем је челу био Свети владика Николај, за духовника добиja јеромонаха Гаврила са којим у духовној вези остаје до смрти старца 1995-те године. Наредних неколико година, до почетка рата, искушеник Драгутин се учи монашком животу од духовних горостаса какви су били Свети владика Николај, старац Гаврило, отац Јаков Арсовић и многи други. Сабраћа и духовници који су га познавали још од раних дана, сведоче да

је био енергичан, вредан и веома ревностан.

По доласку из војске 1948. године, одлази у тек основану Шумадијску епархију у манастир Ралетинац код свог духовног оца Гаврила који окупља младо братство и оживљава манастир. У овом манастиру у фебруару 1950-те године прима монашки постриг добивши име Петар. У тадашњем братству били су још недавно у Господу представљени проигуман Хиландара отац Мојсије и отац Сава из Вазнесења Овчарског. По потреби службе (у међувремену поставши јеромонах) отац Петар бива сабрат манастира Вољавча и Каленић, да би 1968. године, на свој захтев и уз благослов владике Валеријана отишао на Свету Гору, у манастир Хиландар. У Србију се враћа крајем 1979. године на

празник Светог апостола Луке. Са благословом свог духовника, игумана Гаврила Ралетиначког, обновио је и из рушевина подигао манастир Денковац који је вековима био запуштен и од њега начиниo духовно уточиште у који су долазили многи.

По предању, манастир Денковац је настао крајем 14 века на месту где се подвизавала млада девојка Десанка-Дена, родом из ових крајева, која је заједно са своје две сестре Саром и Ралетином дала завет Богу да се неће удавати у знак жалости за изгинулим српством на Косову и да ће свој живот до краја посветити Богу. Свака од сестара се подвизавала на различитом месту, у непосредној близини реке Дуленке, на обронцима Гледићких планина. Девојке су се упокојиле на месту свог подвига и биле похрањене у гробницама које су прекривене каменим плочама. По

Много је примера који говоре о томе да је отац Петар био велики молитвеник пред Господом и много је оних којима су његове молитве

помогле и излечиле од разних па и најтежих болести


21

ДУХОВНОСТ

њима су и названи манастири Денковац, Саринац и Ралетинац. Сматра се да је манастир Денковац био највећи међу њима и по величини и по броју калуђера и да је у своје време био седиште владике (митрополита). Недалеко од манастира се налази и тзв. владичин гроб где су Турци, по предању, убили денковачког владику тражећи манастирско духовно уточиште у који су долазили многи.

Као и већина манастира у Србији и Денковац је више пута рушен и обнављан да би крајем 19-тог века имао десетак калуђера, Руса. На жалост, убрзо је опустео и није обнављан све до осамдесетих година прошлог века тачније до доласка оца Петра Хиландарца.

Са сигурношћу се може рећи да је манастир Денковац био један од најпосећенијих манастира шумадијске епархије у који су долазили по духовну поуку људи из свих крајева Србије. Познат по прелепој природи којом је окружен и манастирима Саринац и Ралетинац који су у његовој близини, манастир Денковац је био најпознатији по оцу Петру. Старији монаси и виђенији духовници су га поштовали као необично ревносног монаха. Имао је речи поуке и речи утехе какве нису често могле да се чују.

Често је цитирао Светог владику Николаја и аву Јустина, којег је и познавао. Увек је говорио да ни Свети Сава, ни Свети владика Николај, ни отац Јустин Поповић нису давали благослов за често причешћивање и за причешћивање без поста. Када је у време расправе о честом причешћивању разговарао са владиком Артемијем о томе, питао га је: „Какво је, преосвећени, Ваше мишљење о томе каква је припрема потребна и колико се често треба причешћивати?― Владика Артемије, кога је отац Петар веома поштовао, му је одговорио: „Ја о томе немам своје мишљење. Вернике саветујем да се причешћују онако како су српски светитељи учили―. Ово је отац Петар радо препричавао.

На Хиландару је остао упамћен и по томе што на литургији, коју је служио, није дозволио духовнику целе Атине да се причести зато што није постио, и по томе што се, као и иначе целог свог живота, супротстављао било каквим променама у црквеном животу. Чак и у време најљућег комунизма непрестано је опомињао народ да се врати Богу и остави безбожништва и поштује Цркву. Много је пострадао од безбожне комунистичке власти. Саветовао је све који су њему долазили да су пост и молитва нешто без чега се не може бити хришћанин. Говорио је о бесмислености и штетности неблагословеног, нецрквеног брака.

Много је примера који говоре о томе да је отац Петар био велики молитвеник пред Господом и много је оних којима су његове молитве помогле и излечиле од разних па и најтежих болести. Постоје примери да је молитвом лечио супружнике од неплодности. Лечио је и ђавоимане. Био је велики и бескомпромисни борац против екуменизма и свих реформи које су претиле Цркви и увек је упозоравао на невоље које нас због тога чекају. Када је била у питању одбране Православне вере, код њега није било компромиса. Био строг и према владикама и према свештеницима. Остаће упамћен по ватреним беседaма које су се својим садржајем и поукама могле мерити чак и са беседама аве Јустина. Памтићемо га као неког ко је увек опомињао на ревност, пост и молитву и захваљујући коме су многи ушли у веру и учврстили се у вери. Исто тако памтићемо га и по веома поучним и сликовитим примерима о којима је причао и просвећивао народ и будио из греховног сна и по Литургијама које је служио. Безброј је поука, примера и анегдота које могу да се евоцирају и које могу да опишу оца Петра и његов живот и сво добро које је својим молитвама и духовним поукама учинио многима. Он је био живи сведок Св. владике Николаја


22

ДУХОВНОСТ

ONLINE

Преко њега, дивног калуђера, смо могли сазнати како је живео, делао, битисао овде у овој долини страдања и плача светитељ Божији, Свети владика Николај! Како је служио Литургију, какав је однос имао према припреми за Свето Причешће, какав је став имао према неправославнима, Европи и осталим проблемима које носи данашње време.

Схи - архимандрит Петар је цео свој живот провео у нераскидивој вези са Светим владиком Николајем који му се јављао и после смрти и крепио га у тешкој болести последњих дана његовог живота. Често је говорио да су му ти дани које је провео уз владику Николаја били монашки темељи за цео живот. Владика је према њему био строг, захтевајући потпуни пост, молитву, послушност и преданост, иако је био дете. У посту није било попуштања, тако да је у време тримирја Васкршњег поста захтевао потпуно одрицање од хране и воде, а у трећи дан му је давао само Свету Богојављенску водицу из супене кашике, причешћујући га тек у седми дан прве недеље поста.

Нажалост, нису сви ценили његову ревност. Има много примера у којима се види колико је отац Петар био омаловажаван од стране свештеника па и од појединих владика.

На једном скупу у манастиру Јошаници расправљано је о честој пракси причешћа. Скупу је присуствовао и отац Петар. Један од црквених великодостојника „новог доба― је беседио да је, у данашње време, потребно примењивати праксу чешћег причешћивања и то без обавезне претходне припреме (поста на води). Као потврду за то он је навео, да је тако тобоже практиковао и саветовао Јустин Ћелијски, и позвао једну игуманију присутну на скупу да то потврди, јер је она део монашког живота провела са авом у манастиру Ћелије. Игуманија је то и учинила. Отац Петар, који је и сам ишао да се саветује код аве Јустина, је одмах устао и порекао игуманијину причу, рекавши да је то неистина!

Отац Петар уснуо је у Господу 23. децембра 2005. године (по старом календару), на дан рођења Светог владике Николаја. После смрти оца Петра нови управитељ манастира Денковац је порушио манастирску капелу где је верно Богу служио отац Петар, на саблазан свих који су долазили у манастир Денковац као у уточиште и лечилиште за живота преподобног старца.

www.glassacera.wordpress.com

24 ЧАСА СА ВАМА, ПРЕКО 6700

ПОСЕТА* ПРОШЛОГ МЕСЕЦА

ХВАЛА ВАМ НА ПОВЕРЕЊУ! *извор: wordpress администрација


23

ИСТОРИЈА

БУДИМИР КОКОТОВИЋ

Патријарх Варнава (Росић)

На дан његове смрти прогледале су све очи наше душе и у мртвом Патријарху угледале Новог

Христовог Бесмртника

У једном од најтежих периода српске историје на чело Српске Православне Цркве долази патријарх Варнава (Росић). У свести српског народа патријарх Варнава је остао упамћен као велики мученик. Митрополит скопски Јосиф је о њему записао следеће: „Oн је носио целу нашу прошлост у себи. Та прошлост говори ко смо и да смо умели бити упорни како, рекао бих, само Србин може бити, да умемо бити истрајни, да умемо са препуним срцем љубави према своме народу жртвовати се када треба за народ, за веру у Христа.―

Патријарх Варнава је рођен у Пљевљима 1880. године у честитој и побожној породици, од оца Ђорђа и мајке Крсмане. У младости је често походио манастир Свете Тројице. Основну школу завршава у родном граду са одличним успехом. Године 1892. уписује Призренску богословију. После завршене богословије бива послат у

Русију, где у Санкт Петербургу завршава Духовну Академију. Ту се и монаши и убрзо бива рукоположен у чин јеромонаха. Одмах по доласку у Србију бива послат у Цариград где врши велику мисионарску делатност. Потом бива постављен за епископа у Јужној Србији (данашња Македонија), где је имао великог успеха у епископском раду. Почетком Првог светског рата тадашњи епископ Варнава се прикључује српској војци и дели судбину српског народа. После солунског фронта 1917. послат је у дипломатску мисију у Русију где га затиче Октобарска револуција. После рата бива постављен на место митрополита скопског где столује све до 1930. године. Те године је преминуо патријарх српски Димитрије и било је потребно изабрати новог првојерарха СПЦ.

Најозбиљнији кандидати су били митрополити дабробосанки Петaр, црногорско-приморски Гаврило и скопски Варнава. Већином гласова за другог патријарха обновљене српске патријаршије је изабран митрополит Варнава. Интронисање је извршено у београдској Саборној цркви и у Пећкој Патријаршији. У својој приступној беседи патријарх Варнава је рекао: „Трон српске патријаршије издваја се од свих других патријаршија обзиром на његову славну историјску прошлост и ону улогу коју је патријаршијски трон имао у животу српског православног народа, у животу свих хришћана на Балкану, обзиром на ону силну и моћну средњевековну Србију на челу које су стајали благочестиви наши владари, архијереји, архиепископи, митрополити, патријарси.―


24

ИСТОРИЈА

Делатност патријарха Варнаве је обележена великим градитељским подухватима. Пошто је седиште српске патријаршије пренето из Сремских Карловаца у Београд, било је потребно изградити нову зграду српске патријаршије. То је за време његове првојераршке делатности и урађено. Значајно је и поменути да је патријарх Варнава покренуо иницијативу за подизање храма Св. Саве. Године 1931. је на његову иницијативу донесен нови Устав Српске Православне Цркве. Хиротонисао је осам епископа који су доцније постали велика светила наше Цркве. Био је велики пријатељ краља Александра Карађорђевића и веома га је погодила његова погибија у Марсеју. Посебну пажњу је придавао друштвеним темама, тако да је 1936. овако писао о опасностима комунизма: „Главни извор комунистичких превара налази се у безбожништву, у материјалистичком разумевању самога човека, света и живота уопште. Њихова 'наука' нема рачуна да појединци, да друштво, народ и човечанство - да сви живе уредним, моралним и богоугодним животом. Неће они то. Њима није потребна Истина. Неће они Бога. Њима је потребна лаж. А у згодном су положају, 'јер лаковерни свет гута лепе приче'. Њима нису потребне никакве везе између земље и Неба, између човека и врховног Творца и Промислитеља.― Конкордатска криза у времену патријарха Варнаве изазвана је потписивањем споразума између Југословенске владе и Ватикана. Конкордат је Римокатоличкој цркви давао посебне повластице на уштрб СПЦ. Поводом овога питања патријарх Варнава је сазвао два ванредна Света архијерејска сабора. Закључак и једног и другог сабора је био да је конкордат неприхватљив. После тога влада ступа у отворени рат са СПЦ. Баш у то време патријарх је мистериозно тешко оболео. Сумњало се на тровање. Овоме је добринела чињеница да су и два брата патријарха

Варнаве умрла исто од тровања, као и да су два патријархова послужитеља нестала тога дана. Међутим, ни до дан данас није званично утврђено да ли је патријарх Варнава отрован. Забринут народ је са свештенством одржао два молитвословља за патријархово здравље. Литија после другог молитвословља је била забрањена од стране власти. Ипак, народ је одлучио да се она одржи. Жандарми су народ и свештенство почели да ударају пендрецима псујући им мајку српску (били су већином Хрвати) и кидали свештеницима одежде. Тешко повређен је био епископ Шабачки Симеон. Тај догађај је доцније назван „крвава литија―. У јеку борбе око конкордата патријарх Варнава умире у ноћи између 23. и 24. јула 1937. године. Вест о упокојењу патријарха болно је одјекнула у свим српским градовима и селима. Народ је непрекидно долазио да се поклони остацима патријарха Варнаве који су били изложени у Саборној цркви. Сахрана је обављена пет дана после смрти патријарха у малој цркви Светог Саве на Врачару. Под великим притиском после смрти патријарха, влада Милана Стојадиновића је повукла спорни потис са документа о конкордату.

Патријах Варнава се својим великим радом и мученичком жтвом уписао у ред највећих српских духовних и националних јунака. Преподобни Јустин Ћелијски је о њему рекао: „Мистерија Божанских речи кружи око личности Патријарха Варнаве: Он је умро, и умревши родио многи род, јер је родио и препородио род Српски за нова еванђелска прегнућа и постигнућа, за нове светосавске подвиге и подухвате. (...)Пре годину дана, ми смо на данашњи дан послали небу нашу савест – душу Патријарха Варнаве. Тајанственим смислом догађаја, он је постао савест наша. То смо сви ми осетили, нарочито на дан његове смрти. Да, на дан његове смрти прогледале су све очи наше душе и у мртвом Патријарху угледале Новог Христовог Бесмртника.


25

ИСТОРИЈА

СВ. ВЛАДИКА НИКОЛАЈ

Говор над одром патријарха Варнаве

О, велики Вођо наш, славни Патријарше наш! Као што си се молио на земљи Господу за свој народ, тако продужи молити се и на небу; да

сви синови и кћери Светосавске пригрле своју Свету Цркву Мученицу

Васцели народ српски зачудио се изненадној болести блаженопочившег Патријарха Варнаве. Васцели народ наш пуних седам недеља уздизао је молитве свевишњем Творцу за оздрављење његово. Васцели народ наш заплакао се и завио у црнину за својим умрлим вођом и родитељем духовним.

И ево данас васцели народ наш, присутни и одсутни, треперећи као лист јасиков, пали воштанице и испраћа мртво тело његово у гробни покој на Врачар, на онај историјски и славни Врачар на коме је спаљено тело светитеља Саве.

Свако ко има отворен вид духовни може да види, да није без симболичног смисла ни без Божјег Промисла, што се телесни прах овог Патријарха српског меша на истом месту са прахом првог архиепископа и просветитеља српског, Немањића Саве. Као да је свемудри Промислитељ хтео тиме показати, како је идеал, и програм, и пут показан Светим Савом био и остао идеалом, програмом и путем и овога његовог наследника. И још и то: како другога идеала, програма и пута, трајног и спасоносног за народ и народну цркву, не може бити ево ни после 700 година. Могу се правити моментални програми за моменталне ситуације, али сви ти програми морају се заснивати на оним непромењивим духовним, моралним, црквено васпитним и национално културним принципима, кроз које је Свети Сава унео Христа у српску душу и у српску историју. (...)

Није овај тренутак намењен опширном описивању свих оних борби за народ и веру, које испуњавају сав живот Блаженопочившег Патријарха него молитви за душу његову.

А кад се буде саставио животопис Патријарха Варнаве, верујемо, да ће тај животопис постати националном читанком, која ће надахњавати младе нараштаје, српске и југословенске, ватреном вером и дивовским родољубљем. Но такав је пут свију оних који се приволе царству небеском, а не земаљском. Такав је пут био и витешког Краља Александра. (...)

Пут зноја и страдања био је пут и Светога Саве. Живот горчине и мучења био је живот великих црногорских владика кроз 300 година. Мученичка смрт била је и смрт безбројних српских свештеника и калуђера, кроз векове и векове, све до данашњице. Неколико патријарха Пећских обешено је и посечено од сурових Турака; неколико патријарха и митрополита српских отровано је од лукавих Аустријанаца. Патријарху Варнави била је добро позната мученичка судба српских патријарха у прошлости. Он је видео њихов пут посут трњем, а не цвећем. Он је предосећао и знао, да и његов пут не може и неће бити другачији. (...)

О, велики Вођо наш, славни Патријарше наш! Као што си се молио на земљи Господу за свој народ, тако продужи молити се и на небу; да сви синови и кћери Светосавске пригрле своју Свету Цркву Мученицу; да се утиша бура на пучини нашега живота. Па сада, у овом часу опроштаја с тобом, Свети оче, када се цео народ с дивљењем и поштовањем клања твојој жртви и над твојим гробом заветује не одступати са твога пута, у овом болном часу ми те молимо: Опрости свима нама, браћи и деци твојој, и Бог тебе да прости.


26

ИСТОРИЈА

Прва служба Божија у заробљеничком логору

О, премилостиви и свемогући Боже, о блажена душо моје свете мајке, да ли ми ви сада, макар јеком непријатељских звона, не јављате благе

вести да је до вас дошла наша данашња молитва

МИЛОШ Л. ЗЕЧЕВИЋ


―Глас са Цера― својим верним читаоцима ексклузивно представља сећања Милоша Л. Зечевића на дане проведене у заробљеничком логору у Немачкој, из његовог необјављеног дневника „Робовање―. Милош Л. Зечевић (1880–1955) био је професор у Војној Академији, Управник Народне библиотеке у Београду и резервни пешадијски потпуковник. Учествовао је у свим ослободилачким ратовима. Провео је четири године у немачком заробљеништву, где је одржао безброј предавања у логору из историје и политичких борби за слободу српског народа. Познавао је добро комунизам и по ослобођењу из немачког заробљеништва није хтео да се врати у отаџбину. Дошао је у Америку 1950. године и неко време провео у манастиру Светог Саве у Либертвилу а затим је отишао на Шевланд у Пенсилванији где је и умро. Када је Свети владика Николај, по сећању његовог кума Славка Стоковић, прочитао доњи чланак „Прва служба у заробљеничком логору―, рекао је: „Ово треба штампати у свим читанкама за нашу децу у школама“.

Данашњи дан ми је најтужнији од свих које сам досад преживео од почетка ове наше несреће, најболнији, најгорчији, па ипак веома свечан дан, када ми се душа везала с Творцем васељене и напојила узвишеном свечаношћу. Данас сам погледао у целу васељену и ове моје другове у овом заробљеничком логору и видео их у другом лику, а не у оном у коме

сам их до јутрос гледао.

другове у овом заробљеничком логору и видео их у другом лику, а не у оном у коме сам их до јутрос гледао. Уверио сам се да неком необичном светлошћу и лепотом може да блесне чак и оно што нашем слабом виду може да се прикаже као врло црно и врло ружно. И зачудио сам се томе необичном, мени до тога тренутка непознатом призору – када се појави врло блага, врло висока и широка душа и у телима за која сам ја до тога тренутка сматрао да су бездушна и да су то телеса од чистог зла садељана. Чисто као да сам лепо видео како Свети Дух уђе у та наша телеса и из њих истера демона. Јутрос је, после јутарњег збора, логорски свештеник, Бошко Д. Карић, из Лужнице у Гружи, одслужио у овом логору прву службу Божију. На песку је обичан столић застрт ћебетом, а на њему штап са шољицом од жутога лима на врху, а поред њега шипка која представља свећу, наравно без пламена. Свештеник је у војничком оделу. На глави му је шубара са крстом изнад чела. Скунувши је с главе, ставио ју је на сточић поред оне „свеће― и на њу наслонио књигу. Та књига је српски превод Новога Завета. Суда с водом и босиљком нема. Крст је изрезан од дашчица. Поред њега је много појаца који му у служби помажу, има их преко 50, и младих и старих официра. Дан је веома мутан и влажан; облаци су врло ниско изнад наших глава, али не пада киша, већ као да из њих излази нека тешка и хладна влага која влажи песак под нашим ногама и упија се у наше одело. Осећа се врло хладна ваздушна струја са севера. На стражарским кулама на угловима логора мичу се стражари и нешто раде око митраљеза.


27

ИСТОРИЈА

Око свештеника су се збили густи редови официра и војника, преко 2.000 православних душа. Већина стоји мирно и дубоко побожно ћути и нестрпљиво чека да свештеник започне молитву. Али око мене, као и и обично (а то су баш све виши официри), опет жагор, неко шапутање. Тај се жагор најзад једва потпуно утиша кад свештеник започе молитву. У мојој је души исто студено и туробно као што је сада у природи око нас, а као добро видим исто је тако и у души многих мојих другова у овом несрећном логору. Свештеник је подуже нешто спремао и намештао на своме столу. Око њега наста дубока тишина, па се утишаше и ови око мене. Ја се загледах у густи тамни облак на северу, откуда се осећаше неки веома тихи и студени ветар. И тада одјекну свештеников глас: „Благословено Царство Отца и Сина и Свјатого Духа.― Јасан глас, али је ипак нешто пригушен и као да се бори под притиском студенога и влажнога ваздуха. Осетих тежак притисак на грудима и слепоочницама. Не могох савладати уздах који се претвори у грцање. Бацих поглед на по густим редовима својих другова. Мало их је било који не извадице марамице и не брисаху сузе. Зачу се и грцање. И мени сузе потекоше, па се низ образе сливају и падају на песак преда мном. Појци сложно и гласно отпеваше: „Амин―. Учини ми се да осетих неки покрет у ваздуху око нас. Као да наста неко кретање и онога густога и црнога облака, нарочито према истоку где се помало и забели. Скоро сви се побожно крстимо и марамама сушимо сузе.

Свештеников глас одведе ме у у завичај, у моје село и у ону стару малу цркву на Венчацу. Обузе ме неки горак и болан занос који се потпуно претвараше у нешто блажено и срећно, јер ми се учини, да је поред мене моја добра покојна мајка. Гледао сам право у свештеника укоченим погледом, јер не смедох гледати поред себе, те да не би уништио то дивно пресрећно уображење – да је

овде поред мене и моја добра мајка. Нестрљиво и са неким страхом очекујем да чујем и њен слатки и тихи глас: „Прекрсти се, сине!― Тако ми је она шапутала када ме је, као дете, први пут, на Благовести одвела у ону стару и малу цркву на Венчацу да се први пут причестим. Сећам се сада и тога веома радосног и дубоко побожнога и свечанога дана, радоснога дана у моме детињству. Другачији, сасвим другачији од данашњега, беше онај дан. Сећам се свега, па и ситница. Тек се свањива, а мајка ме буди нежно ме милујући по челу и коси: „Устани, сине! Треба да се спремимо и да раније идемо у цркву да се причестиш!―. Ја радосно скачем из постеље, а она ме лепо умива и облачи у чисту кошуљу и нове гуњце. Од радости не могу да се смирим, већ скакућем, грлим мајку и љубим је. Беше дан ведар и сунчан. Пролеће је, па је јутро доста хладно, свеже, али сунчани зраци загрејаху ваздух. Поред пута, узбрдо, од куће до цркве, свуда се жути кукурек и зелени рано пролећње зеље и трава, а Венчац као да је у пламену од сунчаних зракова. Све је блистало у јутарњој сунчевој светлости, а у шуми се орио птичији цвркут и певање. У мени се срце разиграло и ја сам подскакивао од блажене радости. Мајка ме држи левом руком, а десном руком придржава нову шарену торбу, пуну јела, да код цркве ручамо после причешћа. „Полако, сине!― Њен благи, анђеоски, глас смирио би ме за тренутак, па би пошао лагано, пребијајући се уз њу. Тада бих опазио да јој је отежала, па бих јој


28

ИСТОРИЈА

рекао. „Дај да ти помогнем малко!― „Нека сине, нека! Нејачак си ти. Ево оца, иде за нама, па ће он узети торбу. Само ти хајде мирно, да се не умориш, јер ћемо у цркви до причешћа дуго стајати―. Отац нас мало после стиже са два старија брата и снахом и узеше торбу од мајке а ја се опет разиграх. „Магаре једно, не скакући, већ иди полако!― рече ми отац отсечно, готово љутито, а мајка опет: „Полако, сине! Полако, сине! Ево и ја се уморих трчкајући за тобом―. И тако ми је све до цркве нежно говорила моја добра, моја мила, моја света мајка. Стигосмо цркви. У дворишту се већ искупило доста света из сва четири села: Бања, Брезовац и Трешњевица, која су онда долазила на молитву тој цркви. Мало потом забрујаше звона, људи поскидаше капе и један за другим полако улазе у цркву на ниска и уска црквена врата. Жене су децом улазиле на друга врата, при задњем делу цркве, у део за жене. Ја пођох с мајком и у цркви стадох испред ње. Црква је ниска, тамна јер су јој веома дебели камени зидови, а прозори мали. Стајао сам задивљен. За то време црквена звона не престају одјекивати, њихов се звук ломи и појачава у нашој шумовитој јарузи. Чинило ми се да из сваког раста и букве одјекује тај звук.

Стари свештеник, Глишо Вујановић, запева ову исту песму коју запева и јутрос, овде на овом хладном и влажном песку, у заробљеничком логоу у Либеку, свештеник Бошко Карић. „Благословено Царство Отца и Сина и Свјатого Духа―. Мајка ми узе десну руку и рече: „Прекрсти се сине―, па ме сама прекрсти мојом руком. Ја сам нетремице гледао старога свештеника, попа Глишу, са дугом као снег белом брадом и у оној жутој одежди на којој је нешто чудно светлуцало. Мајка ми опет рече, држећи ме за руку: „Прекрсти се, сине―. Овај њен тихи, бојажљиви шапат још ме више збуни и ја, у неком чудном страху, гледах и свештеника и црквене зидове и иконостасу и свет око себе.

Осетих нешто чудно, тајанствено, узвишено што дотада нисам ни чуо, ни видео, ни осетио. Стајао сам сасвим мирно, а мајка ми често шапуташе: „Прекрсти се, сине―. И сви су око мене тако мирно стајали, а и људи су се испред мене сваки час крстили, а понеки је још нешто и шапутао. Најзад наста јачи шум и кретање. Свештеник је стајао испред верника са путиром у руци. Свет му прилази и он их причешћује. Дуго је то трајало, јер је црква била препуна. Најзад приђох и ја са мајком. Отац Глиша рече ми благо: „Отвори, сине, уста―, а мајка то понови. После причешћа, црквењак Јова пружи ми нафору и рече: „Поједи то одмах!― Причести се и моја мајка, па изиђисмо из цркве. Засени ме сунчана светлост, а мајка ми рече: „Окрени се, сине, цркви и прекрсти се―. Прекрсти се и она, па ме пољуби у теме, у оба ока и образа и рече: „Нека ти је на здравље, сине―. Обузе ме тада нека радост, и ја се осетих лак као перо. Топао јужни поветарац помилова ме по лицу, и ја тада први пут осетих како је свет леп и како је велики моћни Бог у оном небесном плаветнилу...

У црквеном дворишту све већи жагор. Људи се дозивају, поздрављају и питају за здравље. Многи су већ узели чутуру и нуде: „Хајде, наздрави, друже!― У црквеном дворишту су два дугачка реда „софри― поред којих су седишта на дугачким отесаним гредама. Свака кућа има и своју „софру―.


29

ИСТОРИЈА

Софра наше куће била је на падини изнад северне стране цркве. Ту се искупише сви моји стричеви, стрине, браћа и сестре, цело братсво. Извадише се из торба погаче, гњечен пасуљ и друга јела, и почесмо ручати. После ручка коло око цркве, и насладих се оних лепих и слатких јабука које ми је мајка тада купила. Био је то онда ведар, сунчан, топао, радостан дан, дан слободне душе под оком и заштитом добре мајке. А данашњи дан мутан, влажан, хладан, дан робовања, у простору ограђеном жицом, пред митрељезима немачких стражара на високим дрвеним кулама на сва четири угла. Свуда мрак и студен. И сада ми кроз мутну свест и слеђену душу муњевитом брзином пролећу догађаји у моме животу од оног првог причешћа до данас, до ове тужне молитве на овом хладном и влажном песку, под овим мутним туробним облацима, у туђој земљи, далеко од завичаја, од оне мале старе цркве у Венчацу, од гроба моје добре и свете мајке. Ређају ми се у мојој мутној и тужној свести свеколика моја напрезања и наде да ће се припремити што боља, светлија и радоснија будућност. И све се то тада сломило и покрило мраком ропства, туге и и очајања. Уздишем и сузе ми полако теку низ образе. Према себи и око себе гледам збијене редове мојих другова у патњи. И они ћуте, погнутих глава и многи марамом бришу сузе. И они сада осећају исто што и ја, и они мисле исто што и ја. На њиховим лицима видим израз онох истих болова од којих болијем и ја. И то све видим код оних, за које сам до овога тренутка мислио да су телеса без душе и осећања, да их је несавесност и себичност дотукла, да то и нису људи већ звери у човечјем облику. Откуда тај преображај код тих људи? И мисао ме одведе на онај узвишени свештеников глас: „Благословено Царство Оца и Сина и Свјатого Духа―. И заиста, данас се појавио Свети Дух и из душа свију нас изагнао демона! И опет- грцање и плач, болан и горак плач! Боже, премилостиви и свемогући, смилуј се народу моме и отаџбини мојој, спаси, помилуј!

свемогући, смилуј се народу моме и отаџбини мојој, спаси, помилуј! Дубоко потресен са овим што сам сада гледао и осећао и помишљу на оно што сам све изгубио, одвојих се из реда чим се служба завршила и приђох огради бодљикаве жице, да будем сам са собом и да се пустим своме јаду и току тужних мисли. Загледах се у зелену четинарску шуму на јужној страни и у оне лепе куће расејане по њој, под тамним и густим облаком. И негде тамо, у даљини, иза шуме одјек звона, који је одјекивао баш исто онако као што је некада одјекивао јек звона са цркве на Венчацу, на Благовести, када сам с мајком у њу први пут ступио и први пут се причестио. „О, премилостиви и свемогући Боже, о блажена душо моје свете мајке, да ли ми ви сада, макар јеком непријатељских звона, не јављате благе вести да је до вас дошла наша данашња молитва и да ми треба да верујете да ће им бити спашена и наша отаџбина и наш народ. Нека је благословено име Твоје, свемогући Творче! – Благословено Царство Отца и Сина и Свјатога Духа! Амин!― До подне сам ходао по логору. Мало помало, па ме она дубока туга остави и ја осетих неко благо и угодно олакшање. Па и сви моји другови су некако ведрији, добри, лепо се поздрављају и лепо разговарају. И опет уздахнух: „Опрости, Боже, што сам овако рђаво мислио о својим друговима. Срби су ово, људи су ово―...

Капија једнпг нацистичкпг лпгпра


30

АНАЛИЗА

Дуван-пут ка паклу

Није непознато да сваки пети човек у свету умире од последица пушења. Пушачи у просеку умиру 10 до 15 година раније него непушачи. У

породицама где одрасли пуше сва деца су болесна

ДР СЛОБОДАН ЛУТОВАЦ

Пушење је тихи убица душе и тела. То је смртоносна мина са одложеним дејством, самоубиство на рате, то је гнојна рана на души која стално заудара и влажи. Не постоји ни један ваљани разлог за конзимирање тог безумља, а човек намерно уноси тај отров у тело своје, зарада неког лажног задовољства. Није непознато да сваки пети човек у свету умире од последица пушења. Пушачи у просеку умиру 10 до 15 година раније него непушачи. У породицама где одрасли пуше сва деца су болесна. Један час боравка у задимљеној просторији одговара једној попушеној цигарети. Стручњаци тврде да се никотин по отровности може упоредити са цијаном водоличном киселином, који су нацисти користили за убијање логораша. Смртоносну дозу никотина садржи само једна кутија цигарета. Па, питате се, шта је са пушачима, како уопште живе? Живе зато што дуван делује споро, тај се отров споро упија у тело, што се временом створи отпорност на никотин, и то спасава главе. Разуме се привремено.

Многобројна су оштећења која изазива пушење дувана. То и сами пушачи добро знају како им он загорчава живот. Довољно је нагласити да пушење проузрокује и поспешује многобројна обољења, као што су: хронична обољења органа за дисање, изазива сипњу, кашаљ, промуклост, хронични бронхитис, рак плућа и других телесних органа. Подсетимо се, да је карцином бронха 70 пута чешћи код пушача него код непушача. Следеће што загорчава живот пушача је закрчивање крвних судова. Због тога најчешће страда срце, јавља се ангина пекторис, инфаркт, аритмије разне. Ако су захваћени, а јесу, и крвни судови на мозгу, тада се јавља превремена старачка излапелост, затим пушачка нога, то су тзв. хладне ноге, отежан ход, онда разне очне сметње, оштећење вида, чир на желуцу и дванестопалачном цреву, горушица, бол у

и крвни судови на мозгу, тада се јавља превремена старачка излапелост, затим пушачка нога, то су тзв. хладне ноге, отежан ход, онда разне очне сметње, оштећење вида, чир на желуцу и дванестопалачном цреву, горушица, бол у трбуху, оштећење жлезда са унутрашњим лучењем, код жена поремећај месечног циклуса, код мушкараца губитак потенције, често су компликације у трудноћи. Деца родитеља пушача се углавном рађају са мањом телесном масом, а нису ретки ни спонтани побачаји. Врло жалостан аспект имају школска деца која пуше. Она неретко добију недостатак кисеоника у крви услед дувана, па се, онда, пројаве знаци сличној морској болести: вртоглавица, бледило, мучнина, знојење, главобоља, не зна ни само дете шта му се догађа.

А још жалоснију слику дају жене хронични пушачи. Оне изгледају старије од својих вршњакиња за једну деценију. Последице пушење су дубоке боре на кожи, лице им је суво, опуштено, често и збрчкано, а боја лица је неприродно жута. О смраду из уста пушача да и не говоримо. То је прави ђаволи кад. Право је лицемерство гнушати се, на пример, мириса белог лука, који има доказано лековито својство, а да нам притом ни најмање не смета никотински смрад којим трујемо себе и своје ближње. О штетности дувана је писано много, написани су читави томови књига, и оне су свакоме доступне. Али, на жалост, у данашње време људи као да су изгубили осећај за душу, изгубили су навику да читају књиге. Књиге су заменили телевизијски екрани, компјутери, и разне јеретичке ревије, а озбиљне ствари се


31

АНАЛИЗА

сада ретко читају. Рекох мало пре да код мајки пушача и те како пати беба. Ем што трују себе, они трују и још нерођену бебу. Шта нам је она скривила да јој понудио отров пре него што је угледала светлост дана? Не само што се рађају бебе са мањом тежином, већ оне имају и убрзани рад срца, оне примају мање хранљивих материја, зато су и мале, и то се веома одржава на нервни систем детета. Таква беба кад се роди не може у потпуности бити здрава личност. Морају дуго родитељи да се потруде око ње не би ли створили једну здраву личност касније када одрасте.

С обзиром да је хронични никотинизам својеврсна поробљеност душе, онда заиста више простора за ову тему треба препустити духовним лекарима, манастирским оцима, јер нам је узалудно свако здравстено просвећивање, ако се живи без Бога, и мимо Бога. Само у оквиру Цркве се може наћи прави ослонац у борби са овим порочним склоностима, па и никотинизмом. Пушачима би требало усрдно помагати у борби против овога великог зла, али им треба и отворено рећи, да то задовољство, ако не престану да пуше, доводи до многобројних болести и патње. Наши Свети оци кажу да пушачи после смрти одлазе право у понор пакла! Свети старци, Тадеј Витовнички и Гаврило многострадални, говорили су у својим беседема, да сви који пуше не смеју да се причесте. По њиховим речима боље је вечерати месо и прићи Светом Причешћу, него пушити и кренути на причешће како би примили ову Свету Тајну. Месо није добро ради блудног искушења, али дуван је никао из утробе Јудине, када се обесио, и због тога пушачи немају право на причешће, проповедали су Свети српски старци, Тадеј и Гаврило. Свети Ава Амвросије каже: „Страсти живе и у светима, само што их они обуздавају.― Пушење дувана је порок, болест, изопаченост душе, опседнутност, поробљеност душе нечистистим духом.

То је гнојна рана на души пушача која стално влажи и заудара непријатним мирисом ђаволског кађења. Над овим проблемом треба да се замислимо сви, од појединца до државе. А о штети по здравље, која деца трпе боравећи у пушачким просторијама, може се написати једна засебна књига.

Пушење дувана је бесмислено и недопустиво, а најстрашније је то што пушење носи печат незнабожачких обреда и доводи до опустошења душе. Ево шта у вези с пушењем каже ректор Атинске богословије, епископ Хризостом са Свете Горе Атонске:

„Из Северне Америке у Европу донео га је посланик у Португалу и предао Катарини, краљици Француске, због чега је дуван постао познат као краљевска биљка. Свети Никодим објашњава да је пушење противно хришћанским врлинама и традиционалним моралним начелима хришћана. Ни пошто не доликује свештеницима да пуше зато што то вређа високо достојанство свештенства, да се и не говори о штети по здравље.―

На крају нека свима нама остану урезане следеће речи епископа Хризостома. Он је у цитираном разговору испричао веома занимљиву и поучну причу. „Неки турски продавац имао је стару икону Пресвете Богородице коју је користио као даску за обрађивање меса. Један православац, запазивши то, решио је да прекине то изругување над светињом, и заједно са месом купио је икону као обичну даску. Доневши је кући очистио је и окачио на зид у гостинској соби. На несрећу био је пушач. Кроз неколико дана у сну му се јавила Пресвета Богородица и упозорила га, ако не престане да скрнави Њену икону димом цигарета, онда боље да врати икону Турчину. Богородица је сматрала за боље да Турчин сече месо него да је православни хришћанин окађује смрадом ђаволског кађења. Православни хришћанин постао је свестан свога греха и више никада није пушио.―


32

КУЛТУРА

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

Уколико ако нисте успели да ове године учествујете у овој јединственој манифестацији од срца препоручујем да то урадите

следеће године јер се сигурно нећете покајати

Седма „Ноћ музеја“

рату и униформа у којој је погинуо краљ Александар I Карађорђевић у Марсеју.

Када сте последњи пут отишли у музеј? Да ли је то било у завршним разредима школовања, или када сте свом госту показивали знаменитости места у коме живите.

На страну преиспитивање своје савести, али нам музеји зврље празни. Колико смо ми као конзументи културе криви, толико је и држава својим неделовањем, испразнила музеје. Погледајте само пример Народног музеја у Београду.

Нажалост, таква је слика данашње Србије у којој готово пола факултетлија, а да не причам о средњошколцима није схватило да се негација са глаголом пише одвојено. Да ли би поправљању такве слике служила посета музеју?! Можда и не, али сигурно не би шкодила. Стога, манифестација Ноћ музеја пригодно названа по времену одржавању, завређује све похвале.

И овогодишња Ноћ музеја је изазвала велико интересовање па се на улазима појединих музеја и галерија морало чекати и по сат времена. Кроз ову фото-репортажу покушаћемо да вам опишемо ову ноћ у Београду кроз нашу призму. Војни музеј је током Ноћи музеја врвио од посетилаца, што због импозантне поставке из историје нашега народа, што због поновног отварања дела изложбе из Другог светског рата. Колико год то апсурдно звучало на овој изложби једна поред друге су равногорска и партизанска униформа, одело Јосипа Броза Тита и личне ствари генерала Драгољуба-Драже Михаиловића. Да би заголицали пажњу посетиоцима први пут је изложена енигма машина за шифровање порука у Другом светском

Следећа дестинација је била народна опсерваторија у којој је изложена макета капсуле у којој су први људи слетели на Месеце. Аутор ових

Унифпрма у кпјпј је убијен краљ Александар

Дражине личне ствари


33

КУЛТУРА

редова није могао да се «суздржи» ни овога пута од «теорија завера» али о томе други пут и на другом месту. Посетиоци овога пута нису заобишли ни Народну банку Србије, што због изванредне изложбе, што због могућности да постану великани на нашим новчаницима, која нажалост служи само као сувенир. Изложба је укључивала и обилазак трезора у којем се опет на несрећу посетилаца чувају само документи.

Унутрашопст трезпра НБС

Радост за сву децу, ону малу, а и за нас старију, приредили су студенти и професори Хемијског факултета извођењем експеримената. Посебно су биле занимљиве изненадне појаве пламена или светлости, промене боја и изазивања разних звукова. За добро расположење посетилаца „Ноћи музеја― побринули су се у Галерији науке и технике САНУ изложбом награђених карикатура „Златни осмех―. Један од награђених уметника нам је приказао живот савременог човека.

Карикатуре са излпжбе САНУ и „Нпвпсти“

Исто тако изложба награђених карикатура са конкурса „Пјер― испред компаније „Новости― је била веома успешна. Идеална изложба за све тврдице је била у Историјском музеју Србије где су биле постављене касе српских великана, као и савремене „касице прасице―. Хеленски фонд за културу нам је јединственој изложби показао како су изгледале хаљине и тоге античких Грка. У Архиву Југославије посетиоци су могли погледати фотографије и спискове свих чланова владе Југославије од 1918. до 1963. године. Музеј афричке уметности нам је у склопу своје изложбе показао процес прављења чувених афро-фризура, а могли смо чак и сазнати да у Африци постоји инструмент сличан нашим гуслама и то из уста једног Африканца. Јединствена прилика да се посети кућа Ђорђа Вајферта је искоришћена у овој ноћи. Поред ретроспективе производње пива у нашој земљи, почашћени смо и дегустацијом најјачег пива до сада произведеног у нашој земљи. Сигурно се питате шта нас је више занимало. На колесецима железничке станице посетиоцима су показана два експоната чувени „Плави воз― и „Романтика―. Погађајте који је удобнији. Ту је и био крај ове ноћи, као и жал што немамо још мало времена и „нове― ноге. На крају ове репортаже захвалио бих се пријатељима Милошу и Александру који су ми правили друштво у овој ноћи и учинили је чаробном и незаборавном. А вама, поштовани читаоци, ако нисте успели да ове године учествујете у овој јединственој манифестацији од срца препоручујем да то урадите следеће године, јер се сигурно нећете покајати. Уосталом већина музеја је отворена током читаве године и прилику за освајање неких нових културних вредности не треба никако пропустити. И ко зна можда не буде толико састављених негација са глаголом, као и културе уместо „Фарме― и сличних глупости.


34

КУЛТУРА

Нови часописи Концерти

ВЛАДИМИР ЂУКИЋ ПАНТЕЛИЈА ПЕТРОВИЋ

Угледни београдски часопис „Геополитика― је уз нови број листа читаоцима поклонио и изванредни додатак „Русија и Србија―. Тема овога додатка је нова идеолошка платформа Москве, у којој су обрађени геополитички односи Русије са суседима, као и вести о економском улагању Руске Федерације у Србију. Затим следи ексклузивни интервју са председником извршног комитета партије „Јединствена Русија― Андрејом Воробјовим у коме је наглашено да прогрес и конзерватизам нису у супротности. Овај додатак доноси и интервју са секретаром Савета безбедности Руске Федерације Николајем Патрушевим који је предочио делове стратегије националне безбедности.

Др Срђа Трифковић је у својој анализи пише о кључној години Дмитрија Медведева. Пренет је и говор амбасадора Руске Федерације Александра Конузина на бизнис форуму „Копаоник 2010―.

Велика пажња је посвећена и културним вестима из Русије. Описан је тријумф руске кинематографије на фестивалу „Берлинале―, а објављен је и чланак о коначној потврди аутентичности кауча на којем је Пушкин умро после двобоја. Задње странице овога додатка су посвећене развоју руске науке и технике.

Поред ових чланака пренете су и кратке и занимљиве вести из руске политике, економије, културе, уметности и науке. Издавањем овога додатка лист „Геополитика― је потврдио своју ранију приврженост извештавању из Руске Федерације, пруживши својим читаоцима објективни и надасве исцрпан поглед на развој Русије.

Поводом дана Русије, 12. јула, у препуном београдском „Сава центру― одржан је концерт састава „Терем квартет― из Санкт Петербурга и вокалних солиста из различитих делова Русије. Поздравну реч одржао је амбасадор Руске Федерације Александар Конузин. Громогласни аплауз је измамио амбасадоров говор на чистом српском језику у коме је наглашена приврженост Русије српском народу. Амбасадор је нагласио да ће и даље Русија подржавати развој Србије најавивши нове инвестиције у српску природу. Присутнима се обратио и Кирил Кравченко испред руског нафтног гиганта „Газпром њефт―. У првом делу концерта „Терем квартет― је на традиционалним руским инструментима публици пренео дух Русије кроз обраду народних песама и новијих композиција. Београдска публика је могла и чути наступ изванредног сопрана Маринског театра Оксану Шилову и солисту Нове опере из Москве Романа Давидова. После краће паузе публици се представила и дечја певачка звезда из Санкт Петербурга Анастасија Титова, која је због предивне интерпретације старе руске песме добила громогласни аплауз. Концерт је настављен маестралним наступом „Терем квартета― уз пратњу београдског камерног састава „Camerata Serbica―. На крају концерта у знак захвалности многобројној српској публици сви учесници су заједно извели популарну руску песму „Падмасковние вечера―. Велико интересовање публике за овај догађај је још једном показало приврженост два братска народа, као и сличност наших култура.

Дан Русије

Русија и Србија


35

ПОЕЗИЈА

Боже, чувај Цара

МАРИНА КРАВЦОВА

Слушам: „Боже, чувај цара...― Химна славна излива се у другачије дане. Протекло достојанство кроз горчину лета.

А преда мном портрет. Сузе не могу отклонити

Осећања мноштво. Осмех ми горак – на срцу терет. У очи Свете гледам, молим се.

А зашто не сачува цара, ти, Русијо? Куршумима си га предала.

Гаврана јато кљује орла. И сишли с ума, крунишу

Трновим венцем необичног цара. И живот и име и част му одузимају, Земаљску славу претворили у прах.

И на лик на икони заболи нож. Као стоглава хидра беснила је лаж. Али загрме глас: „Он је био Свет!―

Русија га чувала није. Јесте Господ. Храм чиста срца неоскврнављен.

Награда од Вишњег за патњу и уздахе. И скинут је с главе трнов венац. Нетрулежни венац даје Творац.

И као негда изливамо похвале цару. Чувај нас молитвом, господару!

Али на гумну вршај стоји! Сви су на послу — жетвено доба—

А она, мала — грозд у руци— Седи и гроздић боба.

Дође време, када стану

старом пању жиле сећи, па ме горка туга свлада,

гледећ', тако на сред шуме у младицу позобану.

Па питања тад извиру као поток мало већи,

може л` онда, Живодавче, од немани шта претећи?

Уз питање и одговор,

коме треба, сада дајем, имам снаге, Христу Богу, молити се не престајем.

По земљици сада рију, жиле секу, све зобају

али Христу, верне душе, никада се не предају.

ГОРАН ЈЕРОТИЋ

Животодавче

Виђао сам по природи, Мили Боже, драги Христе,

у животу, разне ствари, буду сличне, некад исте.

Виђао сам кад из пања и младица нека крене

и узрасте у висине и олиста, не савене.

И данас се исто збива,

све по Твојој Светој вољи, да узрасте, некад мање, некад више, ко је бољи.

Моји земљаци

ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ

У Бранковини сад се дрва секу и у град возе да продаду.

Сиромаси обарају шуму младу: букве чија кора се још купа у млеку,

цериће што тек почињу да расту. цео боговетни дан погнути секу,

догод сунце не прене свој пут небом. Тек кад свештеник на вечерње сиђе низ

реку, седну на пањеве и маше се торбе с

хлебом. Сутрадан на вочићу једином силазе граду,

на леђима комад проје за ручак носе. Остају им горе крај куће брегове косе.

Промичу полако по дрвећа хладу. Хлад своје шуме у граду ће продати, гледаће очајно у њих брегови голи. Донеће кући само опанке и свеће

и неколико груменова соли.


36

АКТУЕЛНОСТИ

Завршетак радова на храму Св. Цара Николаја

ФОТОГРАФИЈЕ И ТЕКСТ: ГЛАС СА ЦЕРА-КРЕАТИВНИ ТИМ

Радови на храму Св. Цара Николаја су у завршној фази. Читаоцима "Гласа са Цера" желимо да дочарамо следећим фотографија садашњи изглед храма.


37



38


Поука месеца:

Реаговања Наградна игра

Због великог интересовања наградна игра нашег часописа се наставља. Прва два читаоца штампаног и електронског издања, који 1. августа од 12 часова одговоре на наградно питање добиће комплет издања нашега центра (Народни монах и Милан Недић-Српска мајка).

Наградно питање гласи: Које године је пострадао свештеномученик Митрофан Матић? Одговор, ваше име, презиме и адресу можете послати на е-mail: [email protected]

Добитници из прошлог броја су: -Марко Јевтић, Бајина Башта -Душан Марковић, Сомбор Имена добитника ћемо објавити у наредном броју. Срећно!

© Духовно-национални центар, издавачко-информативна делатност

?

На интернет порталу нашега часописа: www.glassacera.wordpress.com постоји опција коментарисања текстова. У сваком броју објављиваћемо неколико коментара.

Церска битка (број 11): Текст је лепо написан. Требало би додати чињенице да је Србија била демонизована током Балканских ратова тако да Аустро-Угарској није било тешко да у својим редовима добије подршку за рат. Све у свему „спирала рата― је имала дубље корене. Алекс Ој, кукавно српство... (број 15): На нашу жалост ово је све тачно. Бог да нас уразуми молитвама наших Светих Отаца. Амин! Рајко Милошевић Интервју: отац Марјан (број 12): Отац Марјан је заиста нешто посебно. Требао би свако да бар једно буде на Литургији коју он служи. Маријана

http://www.glassacera.wordpress.com/

Глас са Цера 16 броj

Documents