Vladimir Majakovski

Vladimir Majakovski, pjesnik, dramatičar, pisac filmskih scenarija,

slikar, redatelj i glumac, rodio se 19. jula 1893. u Gruziji, u selu

Bagdadi, nedaleko od Kutaisija, u obitelji šumara. Bio je jedan od

najaktivnijih i najpoznatijih sudionika pokreta ruske avangarde, koja je

ţeljela promijeniti ne samo ruski estetski kontekst, već i onaj

izvanestetski, pa prema tome i društvo. Majakovski se bitno razlikuje

od prethodnika simbolista i uvodi u rusko pjesništvo futurizam čiji će

biti najvaţniji predstavnik. U lirskim spjevovima Oblak u pantalonama,

Flauta-kičma, Rat i mir i Čovjek Majakovski u obliku monologa

oslikava svoje zahtjeve. Doţivjevši Oktobarsku revoluciju kao

najplodonosniji izraz teţnji za oslobaĎanjem čovjeka od društvenih

stega, postaje svjesnim promicateljem njezinih ideja, smjelim i strastvenim agitatorom. Takvi su

spjevovi Lijevi marš i 150.000.000 te scensko djelo o biblijskim motivima Misterija buffo pisano

u ţanru masovnog spektakla. Pisao je i dramolete za Studio, kazališne satire, no kao najbolji

satiričar pokazuje se u Stjenici (u kojoj ismijava radnika-malograĎanina) i Hladnom tušu, gdje se

narugao sovjetskoj birokratiji. Smatrao je svaki knjiţevni oblik jednako vrijednim, pa i plakate

za sovjetska poduzeća i novinske pjesme – feljtone o dolasku nove civilizacije. MeĎutim, svojom

osobnom ţrtvom, meĎu prvima je upozorio na neostvarljivost ideje o civilizaciji po Staljinovu

modelu. Drastično je prekinuo svoj ţivot u tom okruţenju, počinivši samoubojstvo 14. aprila

1930., naznačivši time i nagli kraj ruske avangarde.

Da l´biste mogli

Dobro

Evo vam

Flauta kičma

Iz sveg glasa

I pesnik je radnik

Nešto malo o Petersburgu

Oblak u pantalonama

O tome

O ljubavi

Prolog

Priča o crvenoj kapici

Poţar srca

Pa ipak

Proljećno pitanje

Plitka filozofija na dubokim mestima

Pristanište

Sergeju Jesenjinu

Volim

Vama

___________________________________

Da l´biste mogli

Izbacivši iz čaše boju,

namazah sliku radnog dana;

na pihtijnom pokazah loju

kose obraze okeana.

Na limene ribe krljušti durnoj

pročitah novih usta poruku.

A vi,

Da l’ biste mogli nokturno

izvesti

na flauti-oluku?

___________________________________

Dobro

Dvanaest kvadratnih metara od mene -

sve što nas četvoro imamo od kuce:

Ljilja, Osja ja i Stene

(jedno kuče.)

Ja sam se mnogo po toplim

zemljama motao,

ali tek te zime uz cvokotanje zuba

shvatio sam šta je toplota -

prijateljstvo, porodica, ljubav.

Napisah li nešto?

Ako jesam,

ma šta ako uspeh da sročim -

to su skivile oči-nebesa

ljubljene moje oči.

Goruće, crne

kao u srne.

Odjednom telefon stade da se koči,

udari uho ko motkom:

glad je sakrila oči otokom.

Lekar mota – za oči gazele

treba toplota, treba zelen.

Na kući, već brţe voljenoj,

sav strepeć – dve mrkvice drţeć

za zelen repić.

Ja poklanjah mnogo cveća i slatkiša,

ali u sećanju čuvam mrkvice ove

od svega više, i naramak

brezovih drva.

Mokra i teška gomila treščica,

a svaka treska

tanka obrvica.

Obrazi natekli.

Zenice se spekle.

Neţnost i celer

oči da iscele.

Pogled izvuci, gledaj revoluciju.

Meni je lako – ja sam Majakovski,

pa gloĎem tako but konjski.

___________________________________

Evo vam

Izliće se, odavde, sokakom iz snova,

po čoveku vaša debljina što ubija,

ja vam pokazah samo kutiju stihova

ja- jeftinih reči rasipnik i trošardzija.

Vama, muškarače, brkovi su od kupusa

iz nepojedenog ščija što klapi.

Vi, ţeno, imate belila neka gusta,

ţmirkate ko ostriga kad je rak ošapi.

Svi se vi na pesničko srce ko na leptira,

ljutite, prljavi, sa i bez kaljača.

Gomila pozverinji, prepuna nemira,

nakostreši se stonoga vaška.

A ako ja danas ličim na Hune,

neću da majmunišem, je l vama to prija,

Ja ću- evo vam!- da se kikoćem i da pljunem,

pravo vama u lice

ja- jevtinih reči, rasipnik i trošardzija.

___________________________________

Flauta kičma

I nebo,

što zaboravi u dimu da je plavo,

i oblake iscepane kao izbeglice,

ozariću svojom poslednjom ljubavlju,

što kao jektičavog

rumeni se lice.

I nadvisiću

komešanja ova,

onih koji zaboraviše neţnost i dom.

Čujte,

ljudi!

IzaĎite iz rovova,

pa posle doratujte.

Čak i kad

od krvi pijan,

klateći se kao Bahus,

rat kroči,

ni tad da s uma ljubavne reči smetneš.

Mili Nemci!

Znam,

u vašem dahu

Geteova je Grethen.

Francuz

smešeći se na noţu mre,

i s osmehom se ruši pogodjen avijatičar,

ako se sete

poljupca otpre

tvog, Travijata.

Al’ dosta mi je ruţičaste mekote,

koju stoleća podnose.

Na kolena ispred nove lepote,

našminkane,

što slavim,

riĎokose!

Moţda od vremena ovog,

od bajoneta oštrijeg,

kada stoleća pobeli brada,

ostaćemo samo

ti

i ja,

što bacam se za tobom

od grada do grada.

Ako preko mora odeš naglo,

sakrivši se u rupu noći guste -

utisnuću u tebe kroz londonsku maglu

fenjera ognjene usne.

Istegneš li karavne kroz

pustinjsku ţegu,

gde lavovi su zasedu zauzeli -

prisloniću ti

pod peščanim bregom

obraz kao Sahara vreli.

Moćni,

ako zatrebam im -

reći će mi:

Idi, pogini u ratu!

Poslednje biće

tvoje ime

na usnama pocepanim granatom.

Pod krunom svršiću?

Na Svetoj Jeleni?

Osedlav ţivota talase-vrance,

jednak sam kandidat

za cara vaseljene

i za

lance.

OdreĎen sam da budem nov car -

tvoje lišce tu je,

na suncanom zlatu moga novca

narediću

da se iskuje.

A tamo

gde svet je ko tundra olinjo,

gde trgujući s vetrom reka se probija;

na lancu izgrepšću ime Ljiljino

i izgubiću ga u mraku robije.

Slušajte vi što zaboraviste da nebo je plavo,

nakostrešeni

kao zver kleta!

Ovo što se zari

ko lice jektičavog

moţda je poslednja ljubav sveta.

___________________________________

Iz sveg glasa

Već proĎe jedan. I sigurno si legla.

Ko srebrna oka Mlečni put noć studi.

Ne ţuri mi se. I munja-telegram

nema zbog čega da plaši te i budi.

Kao što kaţu, incident je rešen.

Ljubavna barka o stvarnost se zdrobi.

Mi smo prečistili, I što da se dreše

uzajamne boli, uvrede i kobi.

Pogledaj samo kakav je mir nad svetom.

Noć zvezdanim sjajem nebesa skor osu.

U taj čas odustaješ da protumačič sve to

istoriji, vekovima i kosmosu.

___________________________________

I pesnik je radnik

Pesniku viču:

“Videli bismo te kraj tokarskog banka.

Šta su to stihovi?

Znamo tu priču!

A biće za rad-petlja ti tanka.”

Moţda

od zanimanja

svakog

za rad nas mnogo tog veţe.

I ja sam fabrika.

Ako sam bez dimnjaka,

moţda je

meni bez dimnjaka

još teţe.

Znam-

niste ljubitelj praznih reči.

Da biste radili-sečete hrast.

A mi,zar drvo

ne umemo seći?

ObraĎujemo hrašće glava svih nas.

Svakako-

ribarenje,časna stvar doĎe.

Izvlačiti mreţu

kad puna kečiga bude.

Pesnički rad častan je takoĎe-

loviti ne ribe,nego ţive ljude.

Ogroman rad je da se nad nakovnjem gori,

da se usija gvoţĎe pod rukom kovača.

No zašto

ko dangube neko da nas kori?

Mozgove turpijom jezika glačam.

Ko više-pesnik

il` tehničar-tvori

i koristi?

Oba,

svako kako moţe.

Jer srca su takoĎe motori.

Duša je isto motor,samo sloţen.

Jednaki smo.

Drugovi u radničkoj masi.

Proleteri duha i tela.

Tek skupa ćemo

vasionu ukrasiti,

pustiti da marševima odjekuje čela.

Ogradićemo se od svake fraze.

Na posao!Nov i ţiv!

Nek ječi!

A u vodenice

poslaćemo

oratore razne,

dokoni,da vrte ţrvnje vodom reči.

___________________________________

Nešto malo o Petersburgu

Suza s krova u oluk pljusne,

praveć u reci uvojke;

a neba spuštene usne

zagrizle kamene dojke

I nebu – stihlom – došla vjera:

tamo, gdje činije mora brode,

suri kočijaš umorno tjera

dvogrbu kamilu Neve-vode.

___________________________________

Oblak u pantalonama

Vi mislite bunca malarija?

To je bilo,

bilo u Odesi.

“Doć’u u četiri” rekla je Marija.

Osam.

Devet.

Deset.

Evo i veče

u noćnu strahu beţi,

veče decembarsko

s prozora

u magli

U staračka leĎa smeju se i rţu

kandelabri.

Mene više prepoznati ne moţe:

ja sam zgrčena

gomila

ţila.

Šta takva gomila poţeleti moţe?

A mnogo hoće takva gomila.

Jer više nije vaţno

ni to što sam od bronze,

ni to što srce moje -

od gvoţĎa hladnog -

bije.

Noću i čovek svoj zvek

u nešto ţensko, meko,

ţeli da sakrije.

I ja sam,

ogroman.

na prozoru savijen,

rastapam staklo celom od čelika.

da li je to ljubav ili nije?

I kakva je -

mala ili velika?

Odakle velika u takvom telu:

mora da je to malena,

neka krotka ljubav, što se u stranu baca

od automobilskih sirena

i voli zveket praporaca.

Opet i opet

čekam,

zabivši lice u rošavo lice kiše.

I već me je poprskala dreka

gradske plime, sve više.

Ponoć, sa noţem kog pruţa -

do Ďavola s njim! -

došla je,

zaklala.

I kao s’ panja glava suznja,

dvanaesta ura je pala.

u oknima sumorne kišne kapi,

kreveljeći se,

nakrcale,

k’o urlanjem usta da su razjapile

himere s pariske katedrale.

Prokleta da si!

I pocepa usta skoro krik.

Zar ti je i to malo?

Čujem:

nerv,

tiho, kao s kreveta bolesnik,

podigao se.

I , gle -

u početku jedva je posao

jedva,

onda je ustalasan,

jasan,

potrčao.

Sada je sa druga dva

očajno igrati stao.

Pao na plafon spratu niţe.

Ţivci

veliki,

mali,

mnogi -

pomamno skaču

i već -

gmiţu.

Ţivci pali s nogu!

A noć se po sobi glibi i oko,

oteţalo, odatle nikako da se ispravi.

Odjednom, vrata zacvileše, ko da

krčma zub na zub

ne moţe da sastavi.

Ušla si

osorna, kao “na!”

guţvajući rukavice kao luda,

i rekla: “Da, znate, ja ću da se udam.”

Pa šta, udajte se.

Ništa nije bilo.

Izdrţaću.

Gledajte – ja sam spokojan ko

bilo

pokojnika.

Sećate se?

Govorili ste:

“Dţek London, novac, ljubav, strasti” -

a ja videh samo jedno:

vi ste Đokonda,

koju treba ukrasti!

I ukrali su je.

Opet ću ljubav u terevenkama utući

povije obrva ozarivši vatrom.

Pa šta!

Ponekad i u izgoreloj kući

skitnice naĎu dom!

Izazivate?

“Manje no prosjak kopejaka

vi imate smaragda bezumlja” Setite se!

Pala je Pompeja

od razdraţenog Vezuva!

Hej!

Gospodo!

Ljubiteli

obesvešćivanja,

zločinstava,

pokolja,

da li ste najstrasnije

videli -

lice moje

kada sam

ja

apsolutno spokojan?

I osećam -

“ja”

za mene je malo.

neko se otima iz utrobe moje.

Halo!

Ko je?

Mama?

vašeg sina nešto divno boli!

Mama!

Zapaljeno mu je i srce i vene.

Recite sestrama, Ljudi i Olji,

on nema kuda da se dene.

Marija! Marija! Marija!

Pusti me, Marija!

ne mogu ostati na ulicama!

Nećeš?

Čekaš

dok upalih obraza grubo,

bljutav,

i isproban na svemu lošem,

doĎem

i procedim bezubo

da sam ja danas

“neobično pošten”.

Marija,

vidiš -

ja se, već poguren, slamam.

Marija!

Kako u debelo uho zabosti neţnu reč?

Ptica

ţivi od pesme,

peva

gladna i zvonka,

a ja sam čovek, Marija,

prost,

koga je sipljiva noć iskašljavala na prljavu

ruku Presnje.

Marija, hoćeš li me takvog?

Pusti me, Marija!

Zgrčenim prstima davim gvozdeno grlo

zvonca.

Marija!

Na ulicama su zveri.

Na vratu prsti davljanja što bode-

Boli!

Otvori svoje dveri!

Vidiš -

zabili su u oči iz šešira ciode.

Pusti me.

Mala!

Ne boj se

što na mom volovskom vratu

sede kao planine vlaţne ţene od znoja

gubave.

Ja kroz ţivot vučem (i to je zato)

milion ogromnih, čistih ljubavi

i milion miliona malih ljubavi.

Ne boj se

da ću se opet prilepiti za hiljade lica -

”devojke Majakovskog” -

u izdajničko vreme mraka,

ta to nije ipak

dinastija carica

krunisanih u srcu jednog ludaka.

Marija, priĎi!

U bestidnosti nagote,

ili puna plašljivih drhtaja,

no daj tvojih usana lepotu što još iscvala nije:

srce i ja nijednom ne doţivesmo do maja,

a u prokletom ţivotu

tek stoti april je.

Znači – opet,

dok mračno sve je to,

uzeću srce,

isplakano grozno,

da ga nosim,

ko što

u štenaru pseto

nosi svoju šapu presečeno vozom.

Krvlju svoga srca ja radujem put,

uz odeću belu lepi se prašine cveće.

oko zemlje – Krstiteljeve glave

po hiljaditi put

Irodijada-sunce će da se okreće.

I kada moja gomila godina

odigra svoje do konca -

krvlju označiće se put što vodi

ka domu moga oca.

Izaći ću

prljav (od jendeka, gde provodih noći)

primaći ću mu se bliţe,

sagnuću se

i na uho mu reci:

Slušajte, gospodine Boţe!

Kako vam ne dosadi

u zele oblaka mreskavih

zamakati oči odebljale, a?

Hajde da organizujemo

vrtešku

na drvetu poznavanja dobra i zla!

Svemogući, ti si izmislio

za svakog po dve ruke,

i svakome si po glavu dao ti -

a zašto nisi izmislio

da se bez muke

moţe ljubiti, ljubiti, ljubiti?!

Mišljah – Boţanstvo si, svemoguće, staro,

a ti si nedoučeni, majušni bogić samo.

Vidiš, ja se saginjem

i iz sare

vadim kamu.

Krilati nitkovi!

U raju da ste zbijeni!

Gomila perjaša od straha valja se!

A tebe, što si tamjanom opijen,

rasporiću odavde do Aljaske!

Pustite me!

Nećete me zaustaviti.

laţem li, u pravu li

sam ja,

ali više ne mogu da budem spokojan.

Gledajte -

zvezde su opet obezglavili

i nebo okrvavili od pokolja!

Ehej!

Nebo!

Skini kapu!

ja dolazim!

Gluho.

Vasiona spava,

poloţivši sapu

s krpeljima zvezda pod ogromno uho.

___________________________________

O tome

Ovom temom,

i plitkom i ličnom,

prečvakanom

kroz strofe i strofe,

k’o pesnička veverica vično

vrteh se i vrteću se opet.

”Ona” i ”on” balada je sva.

Nisam uţasno nov ja.

Uţasano to je

što ”on” – sad sam ja

i što je ”ona” – moja.

___________________________________

O ljubavi

Četiri sata.

Teški kao udar.

Caru- carevo, bogu- boţije!

A neko

Kao ja

Kuda bi, kuda?

I ţta se meni dati moţe?

Kada bi bio

malecan

Kao Veliki okean-

čučnuo bi na talase,

uz plimu koketovao bi sa lunom kao sa ţenom.

Gde naći dragu

Koja bi bila kao ja?

Takvu ne bi drţalo nebo maleno!

O, kad bi prosjak bio

kao milijarder!

Pare? Šta će duši?

Nezasit lopov u njoj ipak spije.

Moje ţelje- to je horda što ruši,

mallo joj je zlato svake Kalifornije.

Kada bi bio mucav

ko Dante

ili Petrarka!

Dušu jedinoj dati!

Stihom narediti da je trulija!

I reči

I ljubav od koje patim-

Trijumfalna je to kapija,

raskošno,

bez traga će kroz nju ipak,

ljubavnici svih vekova da minu.

O, kada bi bio

tih

kao grom jak-

plakao bih,

tugom zagrlio izandjalu planetu- pećinu.

Kad bih

svoj moćni

pustio glas boje duge,

komete bi slomile vrele ruke,

i bacile se dole od tuge.

Očima bih od zraka grizao noći-

o, kada bi bio

ko sunce bez sjaja!

Tako mi se hoće.

Zemlja mršavi stomak

sijanjem svojim da napajam.

Proći ću

vukući svoju ljubavnicu.

U kakvoj samo noći

punoj lutanja

gde zlo ne vreba,

Golijati neki posejaše mene- klicu,

tako velika mene tako nepotrebna?

Dim pojeo vazduh ljut.

Soba je-

glava u paklu punom buke.

Iza tog prozora,

sjeti se prvi put

ludački milovah tvoje ruke.

A sada sediš, srce ţelezno, tudje,

Još je dan-

teraš me uz osmeh, moţda lukav.

U tamnom hodniku nikako da udje

drhtajem slomljena ruka u rukav.

Poći ću,

besciljno, do mila vraga.

Divlji,

izbezumljen,

očajan, jadan.

Ne treba

tako

moja draga,

rastanimo se odmah sada.

Pa, ipak,

moja ljubav-

teško breme za te

na tebi stoji,

ma kud pobegla tajno.

Daj, poslednjim krikom svojim

da gorčinu uvreda isteramo.

Buka oznoje do umora,

on spas nadje u vodi jaţe.

Bez tvoje ljubavi

ja

nemam mora,

volim te stihovima-ne pomaţe.

Da se odmori- i slon se sprema,

legne u pesak, vreli, istinski.

Bez tvoje ljubavi

ja

sunca nemam,

a ne znam gde si, ne znam s kim si.

___________________________________

Prolog

Misao vašu, što mašta na omekšalom mozgu,

k’o lakej na ma masnoj sofi, od sala nadut,

draţiću dronjcima srca, okrvavljenim grozno,

sit narugavši se, bezočan i ljut.

Ja u duši nemam nijedne sede vlasi,

ni staračke neţnosti nema u njoj!

Svet sam zaglušio snagom svog glasa,

dvadesetdvogodišnjak – idem,

lepotan, svoj.

Neţni!

Vi ljubav stavljate na violinu.

Na talambase je mećete, grube.

A ne moţete izvrnuti svoju koţurinu,

tako da još svuda sve samih usana bude.

DoĎite u kafanu da se naučite -

u haljini od batista prava,

pristojna činovnica anĎeoske lige.

I koja usne spokojno prelistava,

k’o kuvarica stranice svoje knjige.

Ako hoćete, od mesa besan ću da reţim

- i ko nebo menjajući tonove -

ako hoćete, biću besprekorno neţan,

ne čovek, već – oblak u pantalonama!

Ne verujem da postoji cvetna Nica!

Opet se proslavljaju pomoću mene ljudi,

uparloţeni kao bolnica,

i, k’o poslovica otrcane ţene.

___________________________________

Priča o crvenoj kapici

Bio jednom jedan kadet,

Crvenom kapicom beše snabdet

Osim te kapice što pripade kadetu

ni trunke crvenog u njegovom svetu.

Revolucija je negde-ću kadet-začeta,

al je kapica još uvek na glavi kadeta.

Ko bubreg u loju ţiveli za kadetom kadet,

I otac kadetov i kadetov praded.

Podiţe se jednom neki silni vetar,

u parčiće razdra kapicu kadeta

i on ostade crn.Videć’ ga gde šeta,

vuci revolucije ščepače kadeta.

Zna se u vukova kakva je dijeta:

Zajedno sa manţetama proţdraše kadeta.

Kad se budeš bavio politikom,dete,

Ne zaboravi priču o ovom kadetu.

___________________________________

Požar srca

I osjećam-

“JA”

za me je malo.

Neko se iz mene uporno otima.

Halo!

Ko govori?

Mama?

Vašeg sina divno boli!

Mama!

Srce mu poţar obuzeo.

Recite sestrama,Ljudi i Olji-

ne zna više kud bi se dio.

Svaka riječ,

ma i šala,

koju rigaju usne goruće,

izbacuje se kao prostitutka gola

iz zapaljene javne kuće.

Ljudi njuše-

vonja paljevinom!

Stigli nekakvi.

Blještavi!

Pod kacigama!

Čizmetinama nije moguce!

Recite vatrogascima,

da se njeţnije penju na moje srce goruće.

Sam ću.

Bačve suza iz očiju istočiću.

O rebra dajte da se operem.

Iskočiću! Iskočiću! Iskočiću! Iskočiću!

Ljosnuli.

Iz srca nećeš iskočiti!

Na lice što gori

iz pukotine usana

pougljen poljupčić hoće da prokljuje.

Mama!

Pjevati ne mogu.

U crkvici srca pojanje se čuje!

Obgorjela figurice riječi i brojeva

iz lobanje,

kao djeca iz goruće zgrade.

Tako je strah

uhvatiti se za nebo

dizao

goruće ruke “Luzitanije”

Ljudima što drhte

u tišini soba

s pristaništa stooki se odraţava sjaj.

Kriku posljednji,-

barem ti jeku

o tome, da gorim, stoljećima daj!

___________________________________

Pa ipak

Ulica se provalila ko noć sifilistika.

Reka sladostrašća, rasplinuta u slini.

Odbacivši rublje do poslednjeg listića,

parkovi se sramno steru u junskoj vrućini.

IzaĎoh na trg,

kraj osvetljen gusto

pade mi na glavu ko riĎa perika.

I plaše se ljudi- iz mojih se usta

koprcaju noge nesvarenog krika.

Ali osuditi me neće i neće dići graju

ko proroku pred noge staviće do cveta cvet.

Svi ti razvaljenih noseva znaju, ja njihov sam poet.

Ko krčma plaši me vaš strašni sud!

Mene će jedinog kroz goruće zdanje

prostitutke poneti ko svetinju svud

i Bogu pokazati kao opravdanje.

I Bog će nad knjigom mojom da pusti suze!

To nisu reči, već grčevi- gomila zbita‚!

I nebom potrčaće , pod mišku ih uzev,

znacima svojim, zadihan, da ih čita.

___________________________________

Proljećno pitanje

Strašno me muči mora.

Sigurno su -

besane noći.

Razumijete li da će skoro

u RSFSR

proljeće doći

Ta sva su druga pitanja

jasna vise il’ manje

I ona što se odnose na mir

i pitanja hljeba.

Ali ovo kardinalno

proljećno pitanje

najzad urediti treba.

___________________________________

Plitka filozofija na dubokim mestima

Postaću ne Tolstoj,

no nesto mnogo gore,

jedem,

pišem,

i ludim od toplog svoda.

Ko jos nije filozofirao nad morem?

Voda.

Ko vrag ljut beše

okean prošlo veče,

danas -

golubica na jajima,

pun smirenja.

Kolika razlika!

Sve teče

Sve se menja.

A ima voda svoje vreme:

plima, oseka,

jedno po jedno.

Samo kod Stjeklova

voda ne izlazi iz teme.

I to nepravedno.

Crknuta riba usamljena sred vode.

Ko slomljena krilca -

peraja trag.

I pliva tako, i ode vragu.

U susret trom, fokinog tela,

brod iz Meksika,

a mi – tamo sada.

Drukcije i ne moţe.

Podela rada.

Kazu – kit.

Moţe biti.

Vrsta ribljeg Bijednog -

trostrukog obima.

Samo kod Demjana brci su spolja,

a kit ih unutra ima.

Godine – galebi.

PoreĎaju se i u more se zariju

kljukajući se ribom nemilice.

Pa se sakriju.

U samoj stvari, gde su te ptice?

Ja sam se rodio, sisao isprva

ţiveo, radio, i starost će doći

Evo, i ţivot kao Azorska ostrva

će proći.

___________________________________

Pristanište

Krpe su vode pod trbuhom bile.

Cepali ih beli na talase zubi.

I krik sirena – k’o da su se lile

pohota i ljubav bakrom koji trubi.

Kolevkom ulaza barke su se gušile,

pripile se uz dojke gvozdenih matera.

Ogluvelih brodova u ušima

gorele su minĎuše lengera.

___________________________________

Sergeju Jesenjinu

Naš je planet

radostima ubog nešto.

Treba otimati

radost

danima što bjeţe.

Na svijetu

umrijeti

nije teško.

stvarati ţivot

daleko je teţe.

___________________________________

Volim

Brodovi i -

oni u luke se sliše.

Vozovi – na stanicu teraju i oni.

A mene ka tebi nešto tim više -

jer volim -

vuče i goni.

Puškinov vitez u podrum se skriva,

cicija u svome novcu da uţiva.

Tako ti se vraćam

ja, draga, predano

Moje je to srce,

s divljenjem ga gledam.

i gar

sa sebe spira, brije se i mije.

Tako i ja,

tebi vraćajući se,

zar

ne odlazim kuci,

zar nije?!

Konačnoj se vraćamo meti.

Smrtne zemaljsko naručju veze

Tako

tek što rastanemo se

ja i ti,

nepokolebljivo ti

teţim.

___________________________________

Vama

Vi što doţivljavate toliko orgija,

i kadu, i topli klozet imate,

stidite li se kad predloge za Georgija

mirno, sa novinskih stranica čitate?

Znate li, nedarovite njuške uboge,

što u glavi drţite samo jela sliku –

moţda je, baš sad, bomba odsjekla noge

Petrovu, hrabrom poručniku.

A kad bi on, odveden u klanja,

video sad, ranjen, vaša lica umilna

kako sa njuškama umazanim od ţdranja

pohotno recitujete Sjeverjanjina!

Vama, ţenskarima i gurmanima,

ne bih dao ni dobra ni spasa

Radije bih u baru redom svima

nudio sokove od ananasa.

___________________________________

Облако в штанах

1

Вы думаете, это бредит малярия?

Это было,

было в Одессе.

“Приду в четыре”,- сказала Мария.

Восемь.

Девять.

Десять.

Вот и вечер

в ночную жуть

ушел от окон,

хмурый,

декабрый.

дряхлую спину хохочут и ржут

канделябры.

узнать не могли бы:

жилистая громадина

стонет,

корчится.

Что может хотеться этакой глыбе?

А глыбе многое хочется!

Ведь для себя не важно

и то, что бронзовый,

и то, что сердце – холодной железкою.

Ночью хочется звон свой

спрятать в мягкое,

в женское.

И вот,

громадный,

горблюсь в окне,

плавлю лбом стекло окошечное.

Будет любовь или нет?

Какая -

большая или крошечная?

Откуда большая у тела такого:

должно быть, маленький,

смирный любеночек.

Она шарахается автомобильных гудков.

Любит звоночки коночек.

Еще и еще,

уткнувшись дождю

лицом в его лицо рябое,

жду,

обрызганный громом городского прибоя.

Полночь, с ножом мечась,

догнала,

зарезала,-

вон его!

Упал двенадцатый час,

как с плахи голова казненного.

В стеклах дождинки серые

свылись,

гримасу громадили,

как будто воют химеры

Собора Парижской Богоматери.

Проклятая!

Что же, и этого не хватит?

Скоро криком издерется рот.

Слышу:

тихо,

как больной с кровати,

спрыгнул нерв.

И вот,-

сначала прошелся

едва-едва,

потом забегал,

взволнованный,

четкий.

Теперь и он и новые два

мечутся отчаянной чечеткой.

Рухнула штукатурка в нижнем этаже.

Нервы -

большие,

маленькие,

многие!-

скачут бешеные,

и уже

у нервов подкашиваются ноги!

А ночь по комнате тинится и тинится,-

из тины не вытянуться отяжелевшему глазу.

Двери вдруг заляскали,

будто у гостиницы

не попадает зуб на зуб.

Вошла ты,

резкая, как “нате!”,

муча перчатки замш,

сказала:

“Знаете -

я выхожу замуж”.

Что ж, выходите.

Ничего.

Покреплюсь.

Видите – спокоен как!

Как пульс

покойника.

Помните?

Вы говорили:

“Джек Лондон,

деньги,

любовь,

страсть”,-

а я одно видел:

вы – Джоконда,

которую надо украсть!

И украли.

Опять влюбленный выйду в игры,

огнем озаряя бровей загиб.

Что же!

И в доме, который выгорел,

иногда живут бездомные бродяги!

Дразните?

“Меньше, чем у нищего копеек,

у вас изумрудов безумий”.

Помните!

Погибла Помпея,

когда раздразнили Везувий!

Эй!

Господа!

Любители

святотатств,

преступлений,

боен,-

а самое страшное

видели -

лицо мое,

когда

я

абсолютно спокоен?

И чувствую -

“я”

для меня мало.

Кто-то из меня вырывается упрямо.

Allo!

Кто говорит?

Мама?

Мама!

Ваш сын прекрасно болен!

Pa, ako zvijezde sjaju znači – to je nekome potrebno? (Vladimir Majakovski)