ОПШТИ УВОД

УОПШТЕ О НОВОМ ЗАВЕТУ (К стр. 5)

Израз „нови завет“ први је употребио Господ Исус на тајној вечери (Мт 26,

28). У Старом Завету се помиње код пророка Јеремије (Јер 31, 31). Као назив за

скуп светих списа, користи се од краја другог века.

Списак новозаветних књига (27): 4 јеванђеља (Мт, Мк, Лк, Јн), Дап, 13

Павлових (не рачунајући Јев) посланица (Рим, 1 Кор, 2 Кор, Гал, Еф, Фил, Кол, 1

Сол, 2 Сол, 1 Тим, 2 Тим, Тит, Флм), Јев, 7 саборних посланица (Јак, 1 Пт, 2 Пт, 1

Јн, 2 Јн, 3 Јн, Јд), Отк.

Увод у Нови Завет је настао у 18. веку. Претече ове науке су Папије

Јерапољски (130.) и „Мураторијев канон“ (крај 2. века), први увод. Назив „Увод у

Свето Писмо“ први је користио Адријан Антиохијски (450.), за увод у тумачење

Писма. Оцем Увода се сматра француски ораторијанац Ришар Симон (17. в.), који

је изнео историју критике Новог Завета у три књиге (историја критике текста,

превода и најважнијх порука).

Тибингенска школа (19. в.), коју је основао Баур, примењивала је Хегелов

дијалектички систем (теза, антитеза, синтеза) на историју раног хришћанства.

Теза је јудејски правац који је основао Петар, антитеза је правац за ослобађање од

Мојсијевог Закона који је основао павле. Синтеза се догодила у 2. веку.

Оригиналне су књиге у кјима се види борба између два наведена правца, а остале

су настале у 2. веку. Ова гледишта су одбачена.

Савремене школе. 1) „Историјско-религијска школа“ је покуашавала да

прикаже хришћанство као резултат развоја других религија или само да нагласи

разлику између хришћанства и осталих религија. 2) „Есхатолошка школа“ је

истицала очекивање будућег живота у Исусовим беседама. 3) „Историјско-

морфолошка школа“ је истраживала предисторију јеванђелског предања. 4)

„Историја устројства“ је истакла богословске тежње сваког појединог

јеванђелисте.

„Теорија демистификације“ потиче од Бултмана

Срби који су се бавили Уводом у Нови Завет: Иларион Зеремски, Димитрије

Стефановић, Емилијан Чарнић.

Руси: Воскресенски, Глубоковски.

стр. 1

ИСТОРИЈА ТЕКСТА НОВОГ ЗАВЕТА (К стр. 18)

Историја текста Новог Завета се дели на два периода: период рукописног и

период штампаног текста. Граница између њих је Гутембергова штампарија, у

којој је штампана прва библија, на латинском (1456).

МАТЕРИЈАЛ ЗА ПИСАЊЕ (К стр. 19)

Папирус се добијао од истоимене биљке. Најчешћи је облик свитка дужине

9-10 метара. Најстарији папирусни фрагмент (поч. 2. в.) се чува у библиотеци

Џона Рајланда у Манчестеру.

Пергамент (мембрана, дифтера) је преовладао у 4. веку. Техника је настала

у Пергаму у Малој Азији. Прави се прерадом овчије, козије, телеће и антилопине

коже. Најчешћи је облик листова који су се ређали један на други; 4 листа чине

тетрадион, а више њих кодекс. Кодекс (папирусни или пергаментни) се у Цркви

користи од поч. 2. в.

Палимпест (пескрипт) је рукопис који је писан на пергаменту на ком је

претходно већ постојао текст, који би био саструган.

Хартија је настала у Кини. У Египат и Сирију је дошла у 8. в.

ВРСТЕ РУКОПИСА (К стр. 21)

По врсти писма: 1) Унцијални (мајускуларни, писани великим словима in

continuo), закључно са 10. веком. 2) Минускуларни (писани малим куризивним

словима), од 9. века, преовлађују од 11. века.

По садржини: 1) Интегрални (садрже читаве књиге, писани у једном ступцу)

су Четворојеванђеља и Праксапостоли (Дап+посл). 2) Литургијски (садрже само

богослужбене перикопе, писани су у два ступца) су Света Јеванђеља (=

Еванђелистари, Лекционари, Еклоге), Апостоли и Апостолојеванђеља.

Означавање рукописа. 1) Папируси се означавају са P1, P2, P3 итд. 2)

Мајускуларни рукописи се обележавају јеврејским словом ִא� (алеф), словима

латинске абецеде, а затим словим агрчког алфабета којих нема у латинској

абецеди, и редним бројем са нулом испред. 3) Минускуларни рукописи се

стр. 2

означавају арапским бројевима. 4) Еклоге се означавају арапским бројевима са

латиничним малим ℓ (од lectio).

КОДЕКСИ (К стр. 23)

1) Синајски кодекс ( .је настао у 4. в. у Египту или Кесарији Палестинској (ִא�

Писан је у 4 ступца. Садржи читав Нови Завет и делове Старог. Писан је у 4

ступца. Нашао га је 1844. Тишендорф у манастиру св. Катарине на Синају и

поклонио руском цару Александру II. Данас се налази у Британском музеју у

Лондону, а мали део је у Лајпцигу.

2) Александријски кодекс (А) је настао у 5. в. у Египту. Писан је у 3 ступца.

Садржи готово цео Нови Завет, као и 1. и делимично 2. Климентову посланицу.

Налази се у Британском музеју у Лондону.

3) Ватикански кодекс (B) је настао у 4. в. у Египту. Сматра се најстаријим

кодексом Новог Завета. Недостаје део Јев, као и Павлове пастирске посланице и

Отк. Извршена је специфична подела текста. Од 15. в. се налази у Ватиканској

библиотеци.

4) Кодекс Јефрема Сиријског (C) је палимпест (рескрипт). У 5. в. је исписан

Нови Завет, а преко њега у 12. в. грчки превод 38 дела Јефрема Сирина. Садржи

делове скоро свих новозаветних књига. Оригинални текст је помоћу хемикалија

прочитао Тишендорф. Налази се у Националној библиотеци у Паризу.

5) Кодекс Безе (D). Двојезички (лево грчки, десно латински текст). Чине га

два рукописа. 1) Јеванђеља, Дап и мали део 3 Јн. Калвинов пријатељ Теодор Беза

га је поклонио Универзитету у Кембриџу. 2) Codex Claromontanus садржи Павлове

посланице. Нађен је у манастиру Клермон у Француској. Налази се у Националној

библиотеци у Паризу.

ПОДЕЛА ТЕКСТА (К стр. 27)

Раније није постојала јединствена подела текста. Међу оним коју су

вршили поделу налазе се Андреј Кесаријски, Амоније Александријски, ђакон

Ефталије, Јевсевије Кесариски, Ориген и други.

Данашња подела на главе потиче од Стефана Лангтона (поч. 13. в), а на

стихове од Роберта Стефана (пол. 16. в).

стр. 3

ЛАТИНСКИ ПРЕВОДИ (К стр. 28)

У првим вековима се у Риму говорио грчки, па није било потребно

превођење.

Itala ( Vetus Latina ) је заједнички назив за све старе преводе на латински.

Први преводи на латински настају највероватније у северној Африци,

највероватније у 2. веку. Прва сведочанства о постојању латинског превода

потичу тек из 3. века, од Тертулијана и Кипријана. Августин и Јероним сведоче о

постојању многих превода на латински. Рукописи Vetus Latina превода се

означавају малим словом латинске абецеде и арапским бројем у загради, или пак

само арапским бројем. Кодекси: Bobbiensis (), Veronensis (b), Беза (D) и Гигант (gig,

„Ђаволова библија“ због постојећег цртежа ђавола, великих димензија, настао у

неком манастиру у бохемији).

Vulgata. Папа Дамас је у 4. веку наложио бл. Јерониму, тумачу Библије и

добром познаваоцу античких језика, да начини нови превод на латински. Он је

најбољи текст Ветус Латине поправио према најстаријим грчким рукописима.

Превод читаве Библије је завршио 405. г. Вулгатом је назван у 8. веку. Сачувано је

око 10.000 рукописа, а најпознатији кодекси су Amiatinus (8. в.), Fuldensis (6. в,

стопљен текст као у Дијатесарону) и Sangallensis (5. в, најстарији рукопис

Вулгате). Временом је искварен, па су рађене ревизије. Најпознатије су ревизије из

16. века, за време папе Сикста V (Сикстина), Климента VIII (Клементина) и треће

издање Клементине названо Сикстина-Клементина. Nova Vulgata је ревизија

најстаријег текста вулгате, учињена 1979. под папом Јованом Павлом II.

СИРИЈСКИ ПРЕВОДИ (К стр. 30)

Дијатесарон (2. пол. 2. в.) је синтеза 4 јеванђеља коју је извршио Татијан. До

данас је сачуван само један лист.

Vetus Syra (крај 2. в.) је први превод одвојених јеванђеља. Два једина

сачувана рукописа су: 1) Куретонов, који је нађен у једном манастиру близу

Каира, а садржи одломке јеванђеља; чува се у Британском музеју у Лондону;

2) Синајски (4. или 5. в), палимпест који је нађен у манастиру св. Катарине на

Синају.

стр. 4

Пешита (= једноставан, општи). По предању потиче од апостола Марка или

Тадеја. Вероватно га је начинио едески епископ Равул у 5. в. Могуће да је ревизија

Vetus Syra од стране више преводилаца. Недостају мале саборне посланице и Отк.

Филоксен, јаковитски епископ (поч. 6. в.) наложио је свом викару

Поликарпу да изврши ревитију Пешите. Садржи читав Нови Завет.

Ираклијев превод (7. в.) је ревизија Филоксеновог од стране Ираклијског

епископа Томе.

Сиро-Палестински (Хришћанско-Палестинско-Арамејски) (4. или 5. в.) је

превод на арамејски језик, који се говорио у Палестини.

КОПТСКИ ПРЕВОДИ (К стр. 32)

Коптски језик има доста дијалеката. Први коптски преводи су: 1) Сахидски

(делимичан у 3. в, а потпун у 4. в); 2) Бохаирски (каснији, сачуван у многим

рукописима); и 3) Фајумски (најстарији сачувани одломак је из 4. в).

ГОТСКИ ПРЕВОД (К стр. 32)

Начинио га је 380. г. готски апостол и епископ Вулфила, уједно са готским

писмом. Сачувано је 8 рукописа, од којих је најважнији Сребрни кодекс (6. в).

ЈЕРМЕНСКИ ПРЕВОДИ (К стр. 33)

Јерменски преводи су вероватно били хармонизовани попут сиријског

Дијатесарона.

Месроп (4-5. в.) је сачинио јерменско писмо. Превод је извршио или он уз

помоћ католикоса Исака Великог, или сâм Исак Велики.

СЛОВЕНСКИ ПРЕВОД (Ч стр. 144)

Свето писмо су са грчког на старословенски превела св. браћа Кирило (†

869.) и Методије († 885), и то богослужбено Јеванђеље и Апостол, као и неке

богослужбене делове Старог Завета. Остале књиге су преведене за време бугарског

цара Симеона (893-927), а Отк је преведено тек у 12. веку.

стр. 5

Старословенски превод су истраживали Воскресенски, Јагић, Сној, Вајс,

Касеј, Лаке, Швајгла, Хам и др.

Превод је временом почео да прелази у разне дијалекте, али се

преписивањем и искварио. Кирило и Методије су преводили са Лукијанове

рецензије, али постоје елементи и других рецензија, а у неким стварима се слаже

са латинским преводом.

Новгородки архиепископ Генадије је скупио постојеће словенске преводе.

Оно што је недостајало преведено је са латинске Вулгате. Потпуна Библија је

састављена 1499. И овај текст се временом искварио. Иначе, текст је кварен

преписивањем, што је престало појавом штампарије.

Јеванђеље на словенском је први пут штампано 1505. у Брашову (Ердељ,

Румунија), а други пут 1512. у Трговишту (Румунија). Ово друго издање је основа

за каснија издања.

Цео Нови Завет на словенском је штампан 1564. у Москви.

Цела Библија на словенском је штампана 1581. у Острогу (Украјина), а

исправљена верзија 1756. Ово друго издање је основа за каснија издања.

Код Срба Јеванђеље је први пут штампано 1512. у Трговишту, од војводе

Јована Басарабе.

Старословенски кодекси: 1) Асеманово јеванђеље (11. в, глагољица, купио

га је у Јерусалиму ватикански библиотекар Асеман); 2) Маријанско јеванђеље (10.

в, глагољица, нађено у светогорској испосници св. Богородице); 3) Зографско

јеванђеље (10-11. в, глагољица, нађено у светогорском манастиру Зографу, садржи

четворојеванђеље); 4) Савино јеванђеље или Савина књига (11. в, ћирилица,

написао га је „поп Сава“, садржи непотпун јеванђелистар и синаксар); 5) Рејмско

или Сазавоемауско јеванђеље (11. в, назив по граду Рејмсу у Француској где је

раније чувано и по чешким манастирима Сазавски и Емаус).

Српоскословенски кодекси: 1) Мирослављево јеванђеље (12. в, написао га је

„грешни Григорије ђак“ за кнеза Мирослава сина Завиде); 2) Вуканово јеванђеље

(13. в, написао га је „старац Симеон“ у Расу за Немањиног сина Вукана); 3)

Шишатовачки апостол (14. в, написан у Ждрелу код Пећи за Стефана Дечанског);

4) Никољско јеванђеље (14-15. в, написао га је „крстјанин Хваљ“); 5) Дивошево

јеванђеље (поч. 14. в, написано у Босни за Дивоша Тихородића).

Рускословенски кодекс: Остромирово јеванђеље (1056/7 год, написао га је

ђакон Григорије у Новгороду за Јосифа Остромира.

стр. 6

СРПСКИ ПРЕВОДИ (Ч стр. 149)

Стефан Новаковић је у „Славјаносербским вједомостима“ објавио да ће

крајем 1794. штампати свој српски превод Библије, али то се није десило.

Лукијан Мушицки говори у једном писму Вуку Караџићу да је превео прву

главу Мт. У Давидовићевим „Новинама србским“ је 1818. објављен један

анониман српски превод новозаветних одломака, који је вероватно сачинио

Мушицки.

Атанасије Стојковић је објавио први потпуни превод Новог Завета.

Вук Караџић је добио понуду од Руског библијског друштва да преведе

Библију на српски. За 6 месеци је превео Нови завет, уз помоћ Копитара и

Миклошича. Превод је дат на рецензију Стојковићу, који је одбио да врши

рецензију веома лошег Вуковог превода, и урадио свој превод, претекавши вука у

објављивању. Вуков превод је објављен заједно са Даничићевим преводом Новог

завета, и та комбинација је прихваћена од Британског библијског друштва.

Платон Атанацковић је 1860. штампао празнична и недељна јеванђеља и

апостоле у преводу са црквенословенског. Превод је бољи од вуковог, али је

ближи црквенословенском преводу него грчком оригиналу.

Иларион Зеремски је у „Богословском гласнику“ објавио преводе и

тумачења појединих делова Јеванђеља.

Димитрије Стефановић је 1943. овјавио читав Нови Завет преведен са

грчког критичког текста. Он је зачетник новог периода у превођењу Библије на

српски.

ИСТОРИЈА ШТАМПАНОГ ТЕКСТА (К стр. 41)

Историја штампаног текста се дели на два периода: 1) од Еразма до Textus

Receptus-а; и 2) од Textus Receptus-а до критичких издања.

1) Од Еразма до Textus Receptus-а

Vulgata је прва штампана књига (1546. у Мајнцу у Немачкој). Крајем 15.

века су штампане поједине грчке новозаветне перикопе, а цео Нови Завет је

штампан у другој деценији 16. века.

стр. 7

Комплутску полиглоту издао је шпански кардинал и надбискуп Толеда.

Било је 6 томова: 1-4 Стари завет, 5 Нови завет (грчки и латински) и 6 Јеврејски

речник и граматика. Стари завет је имао 3 ступца: 1) Септуагинта и латински

превод између редова; 2) Јеронимова Vulgata; 3) хебрејски текст. Петокњижје је

садржало и Онеклосов таргум јеврејским писмом и латинску транскрипцију.

Дефтероканонске књиге нису имале хебрејски текст, а 3 Мак ни Vulgatu.

Уметнута су два текста о путовањима, проповедању и мученичкој смрти ап.

Павла. Коришћен је једноакценатски систем, без спиритуса.

Еразмово издање. Швајцарски издавач Фробенијус је холандском

хуманисти Еразму поверио да припреми грчки Нови Завет са латинским

преводом. Еразмо је користио 6-7 парцијалних рукописа, а највише 2 рукописа из

18. века. [Крај Отк је чак превео са Вулгате на грчки!] Прво издање из 1916. је

било пуно штампарских грешака. Еразмо је дао свој превод, што је изазвало

отпор, као и то што је избацио Comma Johaneum (1 Јн 5, 7-8). Друго издање је било

извор за Лутеров немачки превод. У трећем је враћено Comma Johaneum. У

четвртом издању је додат и стубац са Вулгатом, а Еразмо је поправио свој превод

на основу Комплутске полиглоте. Следећа издања се заснивају углавном на

Еразмовом преводу.

Editio Regia (пол. 16. в.) су четири издања Роберта Стефана. Треће издање

има критичке напомене у односу на 15 рукописа и Комплутску полиглоту, као и

(по први пут) критички апарат.. На основу њега је 1611. изашла King James’

Version. У четвртом издању (1551.) је први пут дата подела на стихове.

Textus Receptus су седам издања браће Елзевир у Холандији. Њега су

библијска друштва користила за превод на многе светске језике.

2) Од Textus Receptus-а до критичких издања

Ова издања су, већином, критика Textus Receptus-а.

17. век: 1) Париска полиглота (јеврејски, самаријски, арамејски, грчки,

сиријски, латински, арапски); 2) brian Walton-ова полиглота или Лондонска

полиглота (грчки, латински, сиријски, етиопски, арапски, персијски); 3) John

Mill-ово издање; 4) неостварено издање Richard-а Bentley-а.

18. век: Bengel, Wettstein, Griesbach.

19. век: Lachmann, Tischendorf, Tragelles, Westcott-Hort, Weymouth, Weiss.

стр. 8

Nestle - Alland (на основу Tischendorf-а, Westcott-Hort-а и Weiss-а) је започето

1898. Започео га је Eberhard Nestle, од 13. издања наставио његов син Erwin, а од

21. издања се прикључио Kurt Alland. Последње, 27. издање изашло је 1993. Од

1966. се издаје и The Greek New Testament Bible, чије је последње, 3. издање изашло

такође 1993. Текстови Nestle-Alland-а (од 26. издања) и The Greek New Testament

Bible (од 3. издања) се данас потпуно поклапају, и то су данас васељенски (мада не

и богослужбено!) прихваћени текстови. Nestle-Alland обилује добрим критичким

апаратом, нарочито по питању библијских цитата код Светих Отаца.

КРИТИКА НОВОЗАВЕТНОГ ТЕКСТА (К 51)

Под критиком новозаветног текста обично се подразумевају настојања и

покушаји да се еконструише првобитни текст Новог Завета. Наиме,

преписивањем су настајале многе случајне и намерне грешке и поправке.

Око 300. год. су извршене три озбиљне, међусобно независне рецензије:

Лукијанова у Антиохији, Исихијева у Александрији и Памфилова у Палестини.

Westcott и Hort су поделили новозаветне рукописе у 4 групе: неутрални

текст (Ватик. и Син. кодекс), александријски текст (Палимп. Јефр. Сир.), западни

текст (Безе), сиријски (антиохијски) текст (потиче од Лукијана).

Данас се већина научника слаже у следећој подели:

1) Александријски текст (W-H: неутрални+ александријски). Потиче из

Египта. Њему припадају Ватикански, Синајски и Сиријакус кодекс, као и текст

који су користили Климент Александријски и Ориген.

2) Западни текст (W-H: западни). Припадају му кодекс Безе, сиријски и

старолатински преводи. Преовладавао је на Западу у 2. в. Има значајне разлике у

односу на остале.

3) Кесаријски текст. Сличан је александријском. Припада му грузијски

превод. Вероватно га је Ориген пренео из Египта у Кесарију Палестинску.

4) Византијски (Константинопољски, Општи, Царски, Патријаршијски,

Црквени, Литургијски) (W-H: сиријски или антиохијски). Потиче од Лукијанове

рецензије. Језички је упрошћен. Јован Златоуст га је пренео у Константинопољ.

Преовлађивао је у Византијском царству. Користи се у богослужењу. Узет је као

основа за Textus Receptus.

стр. 9

ИСТОРИЈА КАНОНА (К стр. 58)

О канону први говоре: Дидахи, Климент Римски, Варнавина посланица,

Игнатије Богоносац, Поликарп Смирнски, Папије Јерапољски, Јермин пастир,

Јустин Философ итд.

Прва новозаветна збирка јесте збирка посланица ап. Павла, Corpus

Paulinum, са краја 1. или почетка 2. века. Јеванђеља су као Писмо приихваћена

тек половином 2. века.

Мураторијев канон потиче из око 200. год. поХ. Написан је у Риму.

Најдуже су оспораване Јев, Јак, и, нарочито, Отк.

Коначни канон од 27. књига набраја се у 39. посланици Атанасија Великог.

Јероним, као преводилац на Западу, брани каноничност свих 27 књига. На Западу

документ којим је прихваћено свих 27 књига јесте Декрет папе Геласија (6. в).

Трулски сабор је озваничио, парадоксално, два канона – један са Отк и

други без Отк.

АГРАФА (Ч стр. 62)

Аграфа су Христове речи које су сачуване ван канонских јеванђеља. У

Новом завету постоји пет аграфа (у Дап и посланицама), од којих два имају

паралелу у јеванђељима. Многа аграфа су сачувана у Светоотачким делима.

Пример аграфе (Варнавина посланица 7, 11): „Који хоће мене да виде и

достигну моје царство, морају мене стећи невољом и страдањем“.

Аутентичност аграфа је у већини случајева неизвесна.

АПОКРИФНА ЈЕВАНЂЕЉА:

Јеврејско јеванђеље, Евионитско јеванђеље, Египатско јеванђеље, Јеванђеље

Петрово, Протојеванђеље Јаковљево, Јеванђеље Томино, Јеванђеље Филипово,

Јеванђеље Никодимово, Јеванђеље Јованово.

(једно по избору: ПРОТОЈЕВАНЂЕЉЕ ЈАКОВЉЕВО, Ч стр. 66)

стр. 10

Настало је у 1. пол. 2. века, на грчком. Писац је јудеохришћанин који је

живео у Египту или у Малој Азији, а никако у Јерусалиму (како писац тврди), јер

је у делу осликава да не познаје Палестину.

Православни су га дуго читали. Доста је превођено.

Циљ писања је да се докаже свагдадевственост (αείπαρθενία) Богородице и

њено порекло од Давида.

Сагласно са канонским јеванђељима, излаже се живот Богородице, од

рођења, преко довођења у храм, обручења, до погубљења Витлејемске деце. Јован

Крститељ је спасен на чудесан налин, али је Захарија убијен. Ипак, има учења

која се не слажу са православним учењем; нпр, анђео саопштава Богородици да ће

зачети од божанског Логоса.

Овај апокриф је дао много материјалима средњевековним сликарима и

химнографима.

стр. 11

АПОКРИФНА ДЕЛА АПОСТОЛСКА:

Дела Петрова, Проповед Петрова, Дела Павлова, Дела Петрова и Павлова, Дела

Јованова, Дела Андрејина, Дела Томина.

(једна по избору: ДЕЛА ПЕТРОВА, Ч стр. 69)

Дела петрова су настала у 2. в. у Малој Азији. Писац је гностик, што се види

из препоруке потпуног сексуалног уздржавања и из податка да се за причешће не

користи вине већ вода. Свети Оци нису користили ово дело.

Говори се о Петровом делању у Риму. Спис има два дела. „Дела петрова са

Симоном“ говоре о Симону Магу, који је својим враџбинама и чаролијама

заводио Римљане. Симон се чак попео на небо, али га је Петар молитвом срушио и

победио. „Мучење Павлово“ говори како је Павле кренуо да бежи из рима да не би

пострадао. Успут му се јавио Господ. На Петрово питање: „Quo vadis, Domine?“

(„Куда идеш, Господе?“), Господ је одговорио „Romam venio iterum crucifigi!“

(„Идем у рим да опет будем распет!“) Петар се враћа у Рим, где мученички страда,

распет стрмоглавце.

АПОКРИФНЕ ПОСЛАНИЦЕ:

Преписка Едеског цара Авгара и Исуса Христа, Учење Адајево (Тадејево),

Посланица једанаест апостола, Посланица апостола Павла Лаодикијцима, Трећа

посланица апостола Павла Коринћанима, Преписка апостола Павла и Сенеке.

(једна по избору: ТРЕЋА ПОСЛАНИЦА АП. ПАВЛА КОРИНЋАНИМА, Ч стр. 75)

У апокрифним Делима Павловим се спомиње преписка између Павла и

Коринћана. 3 Кор садржи једну посланицу Коринћана Павлу и његов одговор.

Дело је настало око 170. год. и одговор је на гностичка учења.

Коринћани извештавају Павла да су извесни Симон и Клеовије дошли у

Коринт и да уче да Бог није свемогућ, да не треба слушати пророке, да свет није

створио врховни Бог него анђели, да човека није створио Бог, да нема васкрсења

стр. 12

тела, да Исуса није родила Марија, да он није оваплоћени Бог итд, а то су све

гностичка учења, која се побијају у Павловом одговору.

АПОКРИФНА ОТКРОВЕЊА:

Откровење Петрово, Откровење Павлово, Откровење Томино.

(једно по избору: ОТКРОВЕЊЕ ПАВЛОВО, Ч стр. 79)

Настало је крајем 4. века. У средњем веку је много читано и превођено.

Претендује да изложи оне „неизрециве речи“ које Павле спомиње у 2 Кор

12, 2-4.

Узето је јудејско учење да су душе грешника ноћу и суботом поштеђене

казни, што се примењује на недељу као дан васрсења Христовог.

стр. 13

ЈУДЕЈСТВО У ВРЕМЕ НОВОГ ЗАВЕТА (Л стр. 9-35)

Власт над Палестином: Вавилон, Персија, Александар Македонски, Птолемеиди,

Сирија (Селевкиди), Хасмонејци (после устанка), Рим (Ирод 40-4 преХ, Ирод

Антипа 4 преХ до 39 поХ, Понтије Пилат 26-36 поХ).

[ПРЕСКОЧЕНО: АПОКАЛИПТИКА (Л стр. 36-47), КУМРАН (Л стр. 58-74),

ЈЕВРЕЈСКА ДИЈАСПОРА (Л стр. 78-83)]

ГРУПЕ И ЗАЈЕДНИЦЕ У ПАЛЕСТИНСКОМ ЈУДЕЈСТВУ:

Садукеји, Фарисеји, Зилоти, Есени, Терапеути, Књижници

САДУКЕЈИ (Л стр. 48)

Назив потиче вероватно од Садока, првосвештеника ког је поставио

Соломон. Били су углавном из јеврејске аристократије.

Строго су се држали Закона, нарочито Шебата и казнених прописа. За

разлику од фарисеја, одбацивали су усмено предање, нису веровали у постојање

анђела и демона и у будуће васкрсење тела. Према страној власти су поступали

веома дипломатски, трудећи да смире народ и да спрече оружане сукобе.

ФАРИСЕЈИ (Л стр. 50)

Назив значи „издвојени“. Избегавали су околни свет да би се сачували од

(ритуалне) нечистоте. Потекли су из кругова хасидима („побожних“), носилаца

Макавејског устанка.

Били су удружени у чврсте заједнице. До танчина су се држали Закона,

нарочито ритуалне чистоте и давања десетка. Прали су руке пре сваког оброка.

Правило о десетку су примењивали на све на шта га је било могуће применити.

Чак су се трудили да тргују само међу собом, да би били сигурни да је на робу

плаћен десетак. Суботни одмор су почињали мало пре времена. Такође су,

добровољно, држали пост понедељком и четвртком. Ипак, трудили су се да Закон

прилагоде животним околностима. Суботни одмор је могао да се прекрши да би се

стр. 14

помогло човеку у животној опасности. Такође, Дворишта више кућа (у којима се

могло нешто носити) проглашавана су за једно подручје.

Очекивали су васкрсење мртвих и гајили месијанску наду.

Сматрали су да се цариици не могу покајати, јер ни сами не знају колико

људи су преварили.

ЗИЛОТИ (Л стр. 54)

Назив значи „ревнитељи“. Одвојили су се од фарисеја, који нису хтели да се

баве активном политиком против Римљана. Оснивач је Јуда Макавејац. Под

његовом управом су вршили хајдучке упаде са источне падине јудејских гора.

У народу су имали све више присталица.

Један од Христових апостола, Симон, био је претходно зилот.

стр. 15

ЕСЕНИ (Л стр. 55)

Назив значи „побожни“. Истог су порекла као и фарисеји, али Закон нису

прилагођавали начину живота, већ начин живота законом. Стога су живели

изоловано. Центар им је био у Кумрану на Мртвом мору, где су пронађени многи

рукописи (узгред, у тим списима се не спомиње назив „есен“).

Углавном се нису женили, а ако јесу, жена је пролазила кроз трогодишњи

период испитивања. Период „искушеништва“ пре званичног примања у заједницу

и полагања завета трајао је две године. Већи преступи су повлачили избацивање

из заједнице. Чланови су своју личну имовину давали заједници, у којој се она

равноправно делила.

Радили су на пољима.

Били су подељени на четири међусобно строго одвојене класе.

Суботом нису чак ни вршили нужду.

Бесмртна душа потиче са неба, а тело је њена тамница. После смрти, добре

душе ће отићи на небо у место блаженства, а зле у пакао. Веровали су и у једну

врсту предестинације.

ТЕРАПЕУТИ (Л стр. 57)

Назив значи „слуге“. Били су монашка заједница строжа од есена.

Посвећивали су се посту, Писму и созерцању. Њихов начин живота формално је

веома сличан хришћанском идиоритмијском монаштву. „Манастир“ им је био на

Мареотском језеру близу Александрије. Вероватно су изданак есена који је настао

у египатској дијаспори.

КЊИЖНИЦИ (Л стр. 74)

Књижници су били људи који су тумачили Закон. Испрва је то био задатак

свештеника. Претеча књижника и велики ауторитет међу њима био је Јездра.

Први књижник о ком постоји извештај је Антигон од Сокхоа (2. в. преХ).

Појава књижника је вероватно реакција на сукобе и расправе са

јелинизмом.

стр. 16

Књижници су били људи из најразличитијих социјалних сталежа.

Књижник се постајало пролажењем кроз студијум, тј. период учења, у ком се

живело заједно са учитељем, после ког се полагањем руку добијала титула рави.

Исус Христос је имао ту титулу, захваљујући чему је и могао да проповеда у

синагоги.

ПОСЕБНИ ДЕО

ЈЕВАНЂЕЉА (К стр. 80)

Реч „ευαγγέλιον“ је у класичном грчком језику означавала радосну вест. У

раној Цркви добија значење Христове победе над силама зла. Као назив за

новозаветне књиге користи се од 2. века.

Символика четири јеванђелисте (има потврду у Јзк и Отк):

Мт – човек Мк – лав Лк – теле Јн – орао

Синоптичка јеванђеља (συνόψις – сагледавање) су Мк, Мт и Лк. Овај

термин је први употребио Грајзбах. Када се поставе у три упоредна ступца,

увиђају се велике сличности и паралелна места. Књиге са тако распоређеним

синоптичким јеванђељима називају се „Сионпсе“.

Предање пре настанка јеванђеља (јеванђеља су настала око 70. поХ):

1) исповедања вере; 2) (богослужбене) химне; и 3) мисионарске проповеди.

Методе проучавања јеванђељā:

1) Морфолошко-историјска метода или Историја форме (Шмит, Дибелијус,

Бултман). Нарочита се пажња обраћа на Sitz im Leben (животне околности), циљ

писања и улогу јеванђеља у животу Цркве. Јеванђелисти су само сакупљачи и

записивачи црквеног предања у вези са Исусом. Историјско-географски оквири

потичу од јеванђелиста. Јеванђеља делимично излажу централне моменте из

Исусовог живота и учења.

2) Историја распореда грађе или Readktiongeschichte. Јеванђелисти нису

само сакупљачи и записивачи црквеног предања, већ су богослови, са личним

склоностима и карактерним цртама. Траже се особити елементи код сваког

јеванђелисте, који зависе од животних услова и потреба заједнице у којој и за коју

је писано јеванђеље.

стр. 17

3) Структуралистичка анализа испитује језичку структуру, и то не само

јеванђеља, већ и свих новозаветних књига.

ЈЕВАНЂЕЉЕ ПО МАРКУ (К стр. 92)

Време настанка: 64-70. год. До средине 19. в. се сматрало да је Мк извод из

Мк и Лк, чиме се тумачила чињеница да га Оци готово нису тумачили. Лахман је

утврдио да Мк хронолошки претходи другим двама синоптичким јеванђељима и

да је било извор за њих, што се сматра и данас. Аргументи: Готово читав садржај

Мк се налази код Мт и Лк; Мт и Лк се у паралелним местима по редоследу

излагања слажу са Мк и међусобно, а када излажу садржај ког нема код Мк

редослед им се међусобно разликује; излагања Мт и Лк су језички и богословски

савршенија.

Место настанка: највероватније Рим. Аргументи: не цитира се Стари завет,

објашњавају се јудејски обичаји, грчке речи се објашњавају латинским, помињу

се прогони, Петар је умро у Риму, први текстови који користе Мк (Прва

Климентова посланица и Пастир Јермин) написани су у Риму.

Писац: Јован Марко, један од 40 апостола. Папије Јерапољски извештава да

је Марко био „тумач“ речи апостола Петра, што пре значи да их је записао и

обликовао у јеванђеље, него да је, као што неки претпостављају, превео са

арамејског јеванђеље које је написао Петар. Богословље Петрових саборних

посланица није исто као богословље Јеванђеља по Марку, али то не значи ништа у

овом контексту, јер у посланицама Петар излаже своје поуке, док се у Јеванђељу

излажу Христове поуке. Јован Марко се спомиње у Дап и посланицама. Осим са

Петром, сарађивао је и са Павлом и Варнавом. По предању, био је левит; у кући

његове мајке Марије у Јерусалиму сабирали су се хришћани; називан је

„краткопрсти“.

Стил и језик су једноставни. Језик је говорни. Излагање је сажето. Има

доста арамеизама, затим латинизама и латинских речи, чак се неке грчке речи

објашњавају латинским.

Теолошке карактеристике. Писац не тежи толико да нам прикаже Исусово

учење, колико његову личност и дело. Сином Божијим га називају само Бог Отац

и демони, као и римски капетан испод крста. Самог себе Исус назива Сином

Човечијим. Име Христос се помиње само једном, и, уопште, Исус сакрива своју

стр. 18

месијанску улогу (тзв. „тајна Месије“). Стално је окружен Дванаесторицом

апостола.

Садржај. У првој реченици писац дело назива „јеванђељем Исуса Христа“.

Почиње проповеђу Јована Крститеља, Исусовим крштењем и кушањем у

пустињи. Кроз читав садржај провлачи се чињење чуда. Долази у сукоб са

верским вођама. Бира дванаесторицу, чиме почиње стварање народа божијег.

Изгоне га из Јерусалима у Назарет. Следи проповед многобошцима. Ирод Антипа

погубљује Крститеља. Исус најављује ученицима своје страдање. Преображава се.

Следе улазак у Јерусалим, страдање и васкрсење. У епилогу се описује јављање

Васрслог Христа.

Епилог (16, 9-20) је накнадно додат, али веома рано. Могуће да га је додао

сам Марко, а постоји извештај да је то учинио извесни Аристон. Аргументи: језик

и стил су другачији, у неким рукописима га нема, а у неким постоје и покушаји

другачијег епилога (мада са истом поруком). У сваком случају, каноничност ових

стихова се не доводи у питање.

ЈЕВАНЂЕЉЕ ПО МАТЕЈУ (К стр. 109)

Време: 70-80. Рани оци највише цитирају ово јеванђеље.

Место: Палестина (Кесарија или Јерусалим), Александрија или Антиохија.

Упућено је како онима из јудејства, тако и онима из незнабожтва.

Писац: Левије Матеј, један од Дванаесторице, некадашњи цариник у

Капернауму (његово позивање се описује у Мк). Он је саставио логије, док је

коначни редактор вероватно неко други.

Извори: 1) збирка логија Q (нем. quelle – извор) – Папије Јерапољски тврди

да је Матеј написао збирку логија на хебрејском (тј. арамејском), и затим их

истумачио (тј. вероватно превео на грчки); 2) Мк; 3) предање цркве у којој је

јеванђелист писао и деловао.

Теолошке карактеристике. Исус се назива Сином Давидовим, Сином

Божијим и Сином Човечијим. Главна тема је учење о „Царству Небеском“, које је

почело да се остварује у личности Христовој, а у пуноти ће наступити тек у

будућности. Ово је једино јеванђеље у ком се помиње термин „Црква“. Наглашен

је континуитет два Завета и доста се цитира Стари Завет. Има се утисак дијалога

стр. 19

цркве у којој је јеванђеље настало са јудејском синагогом. Истиче се важност дела

љубави.

Садржај. Већина садржаја се поклапа са Мк. 240 стихова је заједничко са

Лк. Самостална грађа чини 1/6. Почиње Исусовим родословом, затим иде

поклоњење мудраца, бекство у Египат, покољ витлејемске деце, повратак из

Египта и настањивање у Назарету; даље иде према Мк. Исусове поруке се

групишу у пет великих (и неколико мањих) целина: 1) беседа на гори; 2) слање

ученика на проповед; 3) параболе о Царству Небеском; 4) „црквена беседа“; 5)

есхатолошка беседа. Многи га деле на пет целина, повлачећи паралелу са

Петокњижјем.

ЈЕВАНЂЕЉЕ ПО ЛУКИ (К стр. 123)

Време: после 70.

Место: Ефес (с обзиром на додирне тачке са Јн, које је написано у Ефесу).

Писац: Лекар Лука, пратилац апостола Павла и један од Седамдесеторице.

Мисли се да је он један од двојице којима се Васкрсли Христос јавио на путу за

Емаус. Пореклом из Антиохије.

Извори: 1) Q; 2) Мк; 3) L (предање цркве у којој је јеванђелист писао и

деловао, чини ¼ садржаја).

Стил и језик. Писано је високим кини дијалектом и једна је од језички

најлепших књига. Приметан је утицај језика Септуагинте. Прича о страдању се

приближава Јн.

Теолошке карактеристике. Наглашава се деловање Светог Духа и Цркве у

историји, тј. у периоду између два доласка Христова. Спасење се односи на све

људе. Исус се нарочито брине о социјално угроженим људима. Све се посматра у

светлу васкрсења, преовлађује атмосфера радости. Власт (као ни у Дап) не

прогони хришћанство, чак штити хришћане од јудејског фанатизма. Пилат чак

три пута објављује да Исус није крив. Исус се назива често Господом.

Садржај. Почиње прологом, у ком писац каже да жели да изложи ствари од

почетка, тачно и хронолошким редоследом. Заиста, писац се труди да изложи

ствари историјски и хронолошки што је могуће тачније. Јеванђеље упућује

„племенитом Теофилу“, који је вероватно био римски великодостојник. Прича

почиње најавом и рођењем Јована Крститеља, Благовешћу Богородици и њеним

стр. 20

сусретом са Јелисаветом. Затим долази Исусово рођење и детињство, па

Крститељева проповед и Исусово крштење, Исусов родослов, и кушања у

пустињи. Затим: делатност у Галилеји, чуда и поуке, одлазак у Јерусалим,

страдање [један разбојник на крсту се каје], јављање Васкрслог. Завршава се

вазнесењем.

СИНОПТИЧКИ ПРОБЛЕМ (К стр. 133)

Овај термин је први употребио Грајзбах у 18. веку. Када се поставе у три

упоредна ступца, увиђају се велике сличности и паралелна места. Књиге са тако

распоређеним синоптичким јеванђељима називају се „Сионпсе“. Синоптички

проблем представља изучавање сличности и разлика између Мк, Мт и Лк, при

чему постоји садржај заједнички за сва три, заједнички за два од три и јединствен

за свако појединачно.

Хипотезе:

1) Сваки јеванђелиста је као извор користио временски најближе

јеванђеље, редоследом Мт – Мк – Лк. Овај редослед је данас углавном одбачен.

Постоји и Грајзбахова хипотеза редоследа, која је такође одбачена: Мт – Лк – Мк.

2) Постојање Протојеванђеља на арамејском из ког су сва тројица црпла

грађу, свако према својим потребама.

3) Постојање заједничког усменог предања.

4) Упоредно постојање усменог предања и разних записаних извештаја.

Теорија о два извора. Мт и Лк су за основне изворе имали Мк и Q. Поред

тога, сваки је имао предање своје црквене заједнице (та предања се могу назвати

изворима M и L), па се теорија може назвати и теоријом о четири извора (мада је

први назив устаљен).

Q (логије) чини 240 стихова заједничких за Мт и Лк (а којих нема код Мк).

Лука се верније држи Логија, а Матеј мења распоред, групишући грађу по

сличности.

ЈЕВАНЂЕЉЕ ПО ЈОВАНУ (К стр. 139)

Време: крај 1. века.

Место: Ефес

стр. 21

Писац: Јован, „љубљени ученик“, један од дванаесторице, [писац такође

саборних посланица Јованових и Отк]. Из текста је очигледно да је био очевидац

многих догађаја. Крајња верзија је настала у самој ефеској црквеној заједници,

која је додала неке делове. Папије Јерапољски наводи постојање два ученика

Господња по имену Јован. У том случају, писац је старији Јован.

Намере. Осим намере коју експлицитно истиче – да покаже да је Исус Син

Божији кроз веру у кога се добија живот – писац је, вероватно, имао и следеће

намере: да оповргне Керинтову докетску јерес као и јудејско учење, да привуче у

Цркву преостале ученике Јована Крститеља, да ублажи погрешне закључке о

Петровом првенству који су извучени из синоптичких јеванђеља.

Језик и стил. Писац се више пута циклично враћа на неку тему да би је

допунио са више детаља [исто важи и за Јованове саборне посланице]. Користи се

„технике неспоразума“: Исусове поруке се не схватају добро (често се схватају

буквалистички), па их Исус накнадно објашњава, излажући дубљи смисао. Често

се има утисак да говори у име цркве, која реченицама у првом лицу множине

потврђује речено.

Теолошке карактеристике. У Предању Јн се назива „духовним“

јеванђељем, насупрот синоптичким која су „телесна“. Јн има узвишено

богословље. Истиче се Божија љубав.

Садржај. Пролог је химна оваплоћеном Логосу, са којом се преплиће

сведочанство Јована Крститеља. [Термин „Логос“ се у Новом Завету користи још

само у 1 Јн]. Затим се излажу „знаци“ које је Исус чинио, и чији дубљи смисао

накнадно излаже. Пре страдања се на Тајној Вечери не описује евхаристија, већ

прање ногу ученицима. Завршава се страдањем, и јављањима Васкрслог Христа.

Додаци, вероватно од стране цркве у Ефесу, тј. неког коначног редактора:

1) жена ухваћена у прељуби – у неким рукописима га нема, у неким је на

крају јеванђеља, а у неким чак у Лк;

2) податак да у Силоамској бањи „анђео Господњи повремено силажаше и

узбуркаваше воду“ – ово је веома рано додат детаљ;

3) завршно, 21. поглавље има неке специфичности у односу на остатак

јеванђеља, па је вероватно каснији догађај, али веома рани (можда чак од стране

самог Јована), јер постоји у свим рукописима.

Постоје хронолошке аномалије.

стр. 22

У односу на синоптичка јеванђеља, следеће су особености: 1) нема ни једне

параболе од оних које записују синоптичари, нити логија на начин како их износе

синоптичари; 2) „Царство Божије“ се назива „вечним животом“ или само

„животом“, а паралела „овај век – будући век“ као „светлост – тама“, „истина –

лаж“, „вера – безверје“, „слобода – сужањство“, „живот – смрт“ итд; 3) суд је већ

сада; 4) више пута иде у Јерусалим.

ДЕЛА АПОСТОЛСКА (К стр. 152)

Време: 63-70. или 70-80.

Место: Рим, Ефес или уопште Грчка.

Писац: Лука. Богословље и стил слични су јеванђељу по Луки, такође су

оба дела упућена Теофилу, и то јеванђеље као прво, а Дап као друго. Види се да је

писац присутан у многим ситуацијама. Иако се може приговорити да писац Дап

изгледа да не познаје богословље, живот и дело апостола Павла, ипак то не

оспорава Лукино ауторство, јер његов циљ није био да опише дело апостола

Павла, већ како је јеванђеље постепено стигло до самог Рима, дејством Духа

Светога.

Извори. Многе информације је скупио, вероватно, у Антиохији, као у

центру мисионарске делатности, тзв Summaria. Такође, био је присутан на

Павловим путовањима. Апостолске беседе убацује на основу личних или туђих

сећања или белешки, дајући им, наравно, свој печат, тако да је стил свих беседа

сличан.

Верзије. Постоје две верзије, антиохијска (Ватик. кодекс, Синај. кодекс,

Александр. кодекс, Палимп. Јефрема Сирина, александријски Оци) и западна

(Беза, стари латински преводи, латински оци). Општеприхваћена, како од Цркве

тако и од критике, јесте антиохијска, с тим што се у сваком критичком издању

наводе специфична места у западној верзији текста.

Садржај (антиохијског текста): јављања Васкрслог Христа и вазнесење;

Јерусалимска црква, избор Матије, Педесетница, живот прве Цркве; избор

седморице ђакона и стефаново страдање; прва мисионарења; [у Антиохији први

пут названи „хришћани“]; Прво Павлово путовање; апостолски сабор у

Јерусалиму; Друго и треће Павлово путовање, хватање и одвођење у затвор, пут у

стр. 23

рим и двогодишње сужањство. Прате се само апостоли Петар и Павле, али се у до

половине књиге апостоли спомињу као група.

ДЕЛО АП. ПАВЛА (К стр. 164-168)

Путовања: 1. Кипар и јуж. обала МАзије 46-48

2. МАзија и Грчка 49/50-51-52

3. Ефес, МАзија и Грчка 53/54-56-57

ПОСЛАНИЦЕ АП. ПАВЛА (К стр. 169)

Посланице ап. Павла су најстарије књиге Новог завета. Павле следи

правила тадашње епистолографије. Обично диктира посланице некоме, а затим

додаје свежојеручни потпис као доказ аутентичности. Чињеница да је више људи

записаивало његове посланице објашњава стилске разлике између појединачних

посланица.

Канонски редослед (њих 13+1): Рим, 1 и 2 Кор, Гал, Еф, Фил, Кол, 1 и 2 Сол,

1 и 2 Тим, Тит, Флм, Јев. Овај распоред ј начињен према обиму, с тим што је Јев

на крају. Постоје и другачији распореди, али овај је данас општеприхваћен.

Подела према адресанту: 1) Цркви (1 и 2 Сол, Фил, Кол), 2) Циркуларна

(Еф), 3) Личности (1 и 2 Тим, Тит, Флм).

Из ропства: „4 посл. из сужањства“ (Еф, Фил, Кол, Флм) и 2 Тим.

Пастирске (1 и 2 Тим, Тит).

Хронолошки редослед: 1 и 2 Сол, Гал, 1 и 2 Кор, из сужањства (Еф, Фил,

Кол, Флм), Рим, пастирске (1 и 2 Тим, Тит).

1 И 2 СОЛ (К стр. 172)

Цркву у Солуну, метрополи Македоније, Павле је основао за време другог

мисионарског путовања. Она је служила за углед осталим црквама. Тамо су

живели Грци, Римљани и Јевреји. У Јеврејској синагоги се 50. год. појављује

Павле, где се „три суботе“ (према Дап) расправљао са Јеврејима. Неки Јудејци су

примили Павлову проповед, али већина новокрштених је била из незнабоштва.

Јудејци који нису пришли Цркви, оптужили су пред градским властима

хришћане да говоре да има други цар – Исус. Павле је био смештен у кући неког

стр. 24

Јасона, где су власти дошле да траже Павла, али га нису нашли. Јасон се откупио

кауцијом, а хришћани су преко ноћи отпратили Павла до Верије. Када су и тамо

стигли противни Јудејци, хришћани из Верије су отпратили Павла до приморја,

одакле је отпловио у Атину.

Место и време писања: 51-52, Коринт.

Садржај 1 Сол. Павле се позива на своју очинску љубав. Позива на моралну

чистоту и братољубље, упозоравајући да се не враћају некадашњим разблудним и

сл. обичајима које су практиковали у незнабоштву. На питање како ће умрли

дочекати Христа, одговара излагањем учења о свеопштем васкрсењу. Дан

Господњи ће доћи „као лопов у ноћи“.

Садржај 2 Сол. Неки су из прве посланице погрешно схватили и

злоупотребили поруку о другом доласку Господњем, па, под изговором да ће то

бити веома ускоро, лењствују. Павле појашњава да то и неће бити баш толико

ускоро, и да томе претходи „човек безакоња“, тј. антихрист. Даје и упутства како

се треба односити према лењствујућима.

ГАЛ (К стр. 181)

Садржај. Неки људи, вероватно хришћани из Јудејства који су сматрали да

се човек не може спасти без Мојсијевог Закона, приморавају и оне из незнабоштва

да се обрезују. Такође, оспоравају Павлово апостолство, говорећи да није раван

Дванаесторици.

Павле брани своје апостолство, излажући своје чудесно обраћење на путу за

Дамаск, као и чињеницу да је у потпуности био прихваћен од стране других

апостола, нарочито „стубова Цркве“ – Јакова, Петра и Јована. Затим излаже своје

„јеванђеље“. Наводи Аврамово оправдање кроз веру, Агару и Сару, као и друге

примере из Старог завета, како би показао да је у Христу, који се жртвовао за нас,

ослобођење од Закона. Ипак, та слобода не значи разузданост, већ живот и

служење у љубави. Уосталом, Закон је „педагог за Христа“.

Примаоци. Назив „Галатија“ се везује за једну већу и једну мању

географско-етничку област. Етничка Галатија (Северна) је подразумевала област

у коју су се у 3. в. преХ доселили Келти. Њихов последњи краљ Амнита је 25. год.

преХ завештао краљевство Римљанима, који су га, припојивши му још

територије, прогласили својом провинцијом (Јужна Галатија). Примаоци

посланице су највероватније становници Северне Галатије.

стр. 25

Место и време писања: 54-55, Ефес.

1 И 2 КОР (К стр. 189)

Коринт, главни град Ахаје, имао је важну улогу у трговини, велики број

становника и велико богатство, што је узроковало распуштен живот. Било је

заступљено мноштво религија, а најистакнутији је био култ Афродите. [Ипак, та

порочност није била толика препрека за прихватање јеванђеља, колика је била

философска надменост Атињана.]

Место и време: 1 Кор Ефес 55, 2 Кор негде у Македонији 56.

Садржај 1 Кор. Ово је тематски најбогатија новозаветна посланица: 1)

подела на Павлове, Аполосове итд, од којих су најопаснији Аполосови, вероватно

философски образовани; 2) блуд (чак неки човек живи са маћехом), вероватно

остатак из многобоштва; 3) обраћање многобожачким судовима; 4) сви треба да

остану у ономе у чему су позвани; 5) идолске жртве се могу јести као обично месо,

али не ако је то другима на саблазан; 6) жене треба да покривају главу; 7)

презирање сиромашних на агапама (овде даје извештај о Тајној вечери); 8)

духовни дарови и химна љубави; 9) васкрсење.

Садржај 2 Кор. Хришћани који живе јудејски, а који су узнемирили цркве у

Галатији, дошли су и у Коринт. Стога Павле излаже страдања за Христа и наводи

„мноштво откровења“ која је имао, да би црквама доказао истинитост свог

апостолства.

„Посланица са сузама“ је посланица која је можда послана пре ове две, а

цитира се у њима када се излаже тема моралне чистоће, и Павле је наводи као ону

која је ожалостила примаоце.

ПОСЛАНИЦЕ ИЗ СУЖАЊСТВА (К стр. 201)

Еф, Фил, Кол, Флм

Време: половина 1. века, не може се тачно одредити.

Место. Павле сâм каже да их је писао из сужањства, али не каже одакле. У 2

Кор каже да је више пута био у тамници. Ове четири посланице су вероватно

писане из Рима, како каже црквено предање.

стр. 26

ЕФ (К стр. 208)

„Циркуларна посланица“. Назива се овако јер је, како је претпоставио

Ашер, упућена разним црквама Мале Азије. У прилог томе говори то да се у

неким старим рукописима не адресира Ефесцима.

Има сличну грађу и терминологију као Кол.

Садржај. Ово је богословски најузвишенија Павлова посланица, и није

упућена конкретној заједници са конкретним проблемима, већ излаже општи

еклисиологију. Црква је зграда у коју се узиђују и они из јудејства и они из

многобоштва, чији је угаони камен сам Исус Христос. Говори се и о томе какав

треба да буде брак, који се упоређује са односом између Христа и Цркве.

ФИЛ (К стр. 213)

Ово је најличнија и најосећајнија Павлова посланица.

Филипи су први европски град у који је стигло јеванђеље. То је била

римска колонија насељена римским ветеранима, са развијеном трговином и

саобраћајем, и мноштвом религија.

Пише спонтано, без плана. Говори о новом човеку, као и о смирењу. У

другом делу говори о јеретицима који угрожавају заједницу, а то су вероватно

исти они из јудејства који намећу закон, о којима се говори и у Гал и 2 Кор.

Тај други део неки сматрају другом посланицом, а неки чак деле Фил на

три првобитне посланице. Поликарп Смирнски у својој посл. Филипљанима

говори о „посланицама“ које им је Павле слао. Ипак, уверљивији су докази у

прилог тога да је ово од почетка била интегрална посланица.

КОЛ (К стр. 222)

Заједницу у Колоси основао је Епафрас. Не могући да се сам суочи са неком

јересју, тражи од Павла да интервенише, па овај шаље посланицу.

Та јерес је сама себе називала философијом. Имала је изопачен аскетски

карактер (уздржавање од јела и пића, придржавање светих дана и мучење тела), а

средиште ове философије било је служење духовима и анђеоским силама.

стр. 27

Садржај. Исус Христос је владар над свим, крајњи циљ свега, потпуни Бог

(а не анђели, како је учила дотична јерес). Павле даје и моралне одредбе, које нису

предуслов за спасење, већ су плод спасења које доноси Христос. Христос је глава

Цркве.

ФИЛ (К стр. 228)

Најкраћа Павлова посланица (25 стихова).

Филимона је Павле преобратио у хришћанство. Сада је Филимонов роб

одбегао од њега, пошто је починио неку неправду (можда крађу). Нашао се поред

Павла у тамници, од кога је примио хришћанство, па га Павле шаље назад

Филимону, али сада, наравно, као сабрата. Павле по Онисиму шаље и посланицу

Филимону и његовој домаћој цркви.

РИМ (К стр. 233)

Место: Коринт.

Време: 57.

Не зна се ко је основао цркву у Риму, али Павле највероватније није.

Садржај. Ово је најобимнија и богословски најзначајнија Павлова

посланица. 1) Сви су грешници, и могу се обравдати само вером у Христа и

његовом благодаћу, а никако само делима зкона. 2) Израиљ ће се на крају спасти,

иако је привремено одбацио Христа, што се догодило да би многобошци могли ући

у Цркву. 3) Морални захтеви хришћанства; 4) Завршни део.

Последње поглавље садржи имена 26 личности које Павле поздравља. То

ствара проблем ако знамо да Павле није био у посети заједници пре писања

посланице. Највероватније се те личности – све Павлови сарадници – налазе у

Риму, па он истиче своје блиске односе са њима.

ПАСТИРСКЕ ПОСЛАНИЦЕ (К стр. 241)

1 и 2 Тим, Тит

Називају се пастирским јер су упућене пастирима Цркве – Тимотеју

епископу Ефеса и Титу епископу Крита, поводом конкретних ситуација у којима

се они налазе. Називају се и Павловим канонским правом.

стр. 28

Писац. Садржај је највероватније Павлов, али писар није вршио само

језичко уобличавање, већ је одиграо важну улогу у писању посланице.

Време: 1) ако је писац Павле, 66-67. (непосредно пред страдање); 2) по

предању, 1 Тим и Тит су написане на четвртом путовању, 63-64. године. 3) ако је

писац неки Павлов ученик и сарадник, пред крај 1. века.

Садржај 1 Тим. 1) Упозорава на јеретике из јудаизма који потенцирају

Закон. 2) Даје упутства у вези са богослужењем и избором епископā и ђаконā.

Садржај 2 Тим. Суочавајући се са предстојећим мучеништвом, Павле бодри

Тимотеја да се злопати „као добар војник Исуса Христа“, у вери и у обрби против

јеретика.

Садржај Тит. Павле наглашава Титу да треба да постави старешине по

свим градовима, говорећи му какви треба да буду. Упозорава га и у вези са

јеретицима.

ЈЕВ (К стр. 249)

Јев је написана на високом кинију, и језички се разликује од Павлових

посланица. Штавише, нема форму посланице, већ пре расправе.

Писац не спомиње своје име (док Павле у свим посланицама спомиње), али

се помиње Тимотеј. У Павлово ауторство се у источном предању веровало, а неки

су сумњали, а на Западу су још више сумњали. Највероватније Павле није писац.

Не зна се ко је, али се предлажу разне личности: Аполос, Филип, Климент Римски,

Сила, Акила и Прискила...

Време: најкасније 70. (помињу се жртве у храму).

Примаоци се такође не спомињу у посланици. Истраживачи предлажу Рим,

Александрију, Ефес или неку област у Палестини.

Садржај. Јудеохришћанска заједница се суочила са одбацивањем и

прогоном од стране друштва, јер су напустили Храм и његово богослужење. Стога

их Павле бодри да остану хришћани. Да би поткрепио чињеницу да је откривење

Бога преко Сина узвишеније од старијег откровења, наводи многа места из Старог

завета (и то према Септуагинти). Исус Христос је истински велики

Првосвештеник. Наводећи страдања старозаветних праведника, као и самог

Господа, говори им да се угледају на њих.

стр. 29

САБОРНЕ ПОСЛАНИЦЕ (К стр. 262)

Јак, 1 Пет, 2 Пет, Јд, 1 Јн, 2 Јн, 3 Јн

Називају се саборним јер су упућене свим вернима у Цркви (са изузетком 2

Јн која је упућена једној заједници, и 3 Јн која је упућена извесном Гају).

У многим старим рукописима стоје после Дап, а пре Павлових посланица,

вероватно зато што се приписују људима из круга Дванаесторице и Исусовој

браћи.

ЈК (К стр. 264)

Писац. Основни текст потиче од Јакова, брата Господњег, али га је

уобличио крајњи редактор. По стилу се види да је редактор био књижевно

образован, што говори у прилог томе да је постојао тај редактор, јер Јаков грчки

језик чак није ни познавао добро.

Каноничност је утврђена у 4. веку. Лутер је оспоравао каноничност, али су

то становиште протестанти данас напустили.

Садржај: 1) смисао искушења и суочавање са њима; 2) поступање богатих

према сиромашнима; 3) вера без дела је мртва; 4) утемељење тајне Јелеосвећења;

5) прилепљивање уз овај свет доводи до непријатељства према Богу.

1 ПЕТ (К стр. 269)

Време: 4-7.

Место: „Вавилон“, који је у тадашњој хришћанској мисли означавао Рим.

Примаоци: хришћани у северним и западним деловима Мале Азије.

Садржај. Хришћанима које друштво прогони писац саветује да се угледају

на Христа. Али, овде нису у питању страдања од римске власти, већ о

непријатностима и притисцима од стране друштва. Апостол саветује послушност

држави. На крају даје пастирске савете црквеним старешинама.

2 ПЕТ (К стр. 271)

Време. Већина научника сматра да је у питању крај 1. века.

стр. 30

Место. Није познато.

Примаоци су највероватније они који су примаоци и 1 Пет.

Садржај. Тема се потпуно разликује од 1 Пет. 1) Супротстављање

јеретицима који су либерално схватили Павлову проповед о ослобађању од

Закона. 2) Дан Господњи ће доћи као лопов у ноћи.

ЈД (К стр. 277)

Повод. У заједници којој је упућена посланица појавили су се јеретици

(претече гностика) који су погрешно схватали Павлово учење о слободи од закона.

Писац наводи примере казни за безбожнике у Старом Завету, наводећи и јудејске

апокалиптичке апокрифе.

Писац је непознати јудеохришћанин, који се представља као Јуда брат

Јаковљев.

Место је непознато.

Време: 80-90.

2 Пет 2 садржи већи део Јд. Вероватно је писац 2 Пет припојио Јд.

1, 2 и 3 ЈН (К стр. 280)

Писац је апостол Јован.

Време: крај 1. века, после Јн.

Место: Ефес.

Примаоци: Негде у Малој Азији.

Средишња тема је љубав, као и у Јн. Метод говорења је такође у свим

Јовановим делима циркуларно враћање више пута на једну тему са додавањем

новога.

1 Јн је енциклијска (циркуларна) посланица. Говори против јеретика који

одричу истинитост оваплоћења Логоса. То су докети. Они су тврдили да је Логос

само привидно узео тело, тј. да се настанио у Исусу само од крштења до страдања.

То неминовно води у дуализам, тј. учење да ће се спасти само душа, а не и тело.

Блажени Августин ову посланицу назива „Посланица Парћанима“, што је

највероватније последица грешке у преписивању текста посланице, тачније места

у ком се именује аутор: „Ιωαννου του παρθενου“ – „Јована девственика“.

стр. 31

Comma Johanneum (1 Јн 5, 7-8): „Јер је троје што свједочи на небу: Отац,

Логос, и Свети Дух; и ова тројица су једно. И троје је што свједочи на земљи: дух, и

вода, и крв: и ово троје су уједно“. Прво сведочанство о ова два стиха имамо у

јеретичком Прискилијанском рукопису са краја 4. века. У рукописима Вулгате се

налазе први пут у 9. веку, а на грчким рукописима су посведочени тек од 12. века.

Вероватно су настали у Северној Африци, и то на латинском језику. Ипак, ова два

стиха Црква у потпуности прихвата као канонске.

2 Јн је упућена одређеној заједници, „изабраној госпођи и њеној деци“.

Говори исто што и у 1 Јн, само много сажетије. Заправо, ово је најкраћа

новозаветна посланица (13 стихова).

3 Јн је упућена једној личности, „Гају љубљеноме“, који је вероватно био

поглавар неке цркве у Малој Азији. Јован га хвали што је угостио хришћанске

мисионаре и што живи у истини. Помиње се неки Диотреф, који је вероватно хтео

да се наметне као поглавар заједнице. Хвали неког Димитрија. Најављује своју

посету.

ОТК (К стр. 285)

Време: 95. год.

Место: острво Патмос у Егејском мору.

Писац. По предању, писац је Јован Богослов. Али, језик, стил и учење се

разликују од јеванђеља и посланица које је он написао. Питање писца није

решено, а најважније претпоставке су: 1) Јован презвитер, ког спомиње Папије

Јерапољски; 2) непознати Јован који је имао дар пророштва; 3) Јованов круг, тј.

круг Јованових ученика из ког је потекло Отк, али, по онима који заступају ову

претпоставку, и јеванђеље и три посланице. Постоји црквено предање да је

Прохор Никомидијски учествовао у записивању Јованових дела.

Каноничност књиге је оспоравана све до 10. века. Разлог је спомињање

хиљадугодишњег месијиног царства на земљи, што су хилијастичке јереси

погрешно прозумачиле, као и дубина и тајанственост исказа. Перикопе из књиге

никада нису ушле у богослужење, мада је много помагала хришћанима у тешким

тренуцима, нпр. за време турског ропства. Управо то и јесте њен циљ: да охрабри,

а не да заплаши. Најава Христовог доласка није претња, већ утеха за истинске

хришћане.

стр. 32

Апокалиптичка књижевност је крило јудаистичке књижевности, веома

развијене од 2. в. преХ до 2. в. поХ. Али, постоје кључне разлике. У Отк у центру је

лик Месије, који побеђује зло. Такође, не зна се време када ће то бити, већ се

излажу само „знаци времена“.

Садржај: 7 посланица малоазијским црквама, отварање 7 печата књиге

живота од стране Христа (Јагњета), који предсказују пропаст грешном

човечанству. Садржина седмог печата су 7 труба. Првих 6 најављују искушења и

невоље, али се људи ипак не кају. Седма труба најављује Божију победу. Цркву

гоне аждаја и две звери („број звери“). Седам анђела проливају на земљу седам

златних чаша гнева Божијег. Месија побеђује Сатану, и наступа Ново Небо и Нова

Земља. На крају је позив Христу да дође брзо.

стр. 33