tanja komatinovic_palijativno zbrinjavanje

VISOKA MEDICINSKA ŠKOLA STRUKOVNIH STUDIJA

,,MILUTIN MILANKOVIĆ”

BEOGRAD

SEMINARSKI RAD

TEMA: PALIJATIVNO ZBRINjAVANjEPREDMET: ZDRAVSTVENA NEGA U PRIMARNOJ ZDRAVSTVENOJ

ZAŠTITI

Profesor: Student:

Dr sc. med. Gordana Arsić-Komljenović Tanja Komatinovic S82/2011

Predavač:

Mr sc. Jasmina Radojlović

Palijativno zbrinjavnje

Beograd, januar 2015.

SADRŽAJ

1. UVOD.....................................................................................................................................3

2. ŠTA JE PALIJATIVNO ZBRINjAVANjE?..........................................................................4

2.1 Definicija..........................................................................................................................4

2.2 Vrednosti i etički principi palijativnog zbrinjavanja........................................................5

2.3 Šta palijativno zbrinjavanje nije........................................................................................6

3. PALIJATIVNO ZBRINjAVANjE U OKVIRU POSTOJEĆEG SISTEMA

ZDRAVSTVENE ZAŠTITE......................................................................................................6

4. OPŠTA PITANjA ORGANIZACIJE SLUŽBE ZA PALIJATIVNO ZBRINjAVANjE I

PROCES ZBRINjAVANjA........................................................................................................7

5. MODELI PRUŽANjA PALIJATIVNOG ZBRINjAVANjA I SLUŽBE..............................7

5.1 Modeli organizacionog dizajna.......................................................................................10

6. MEDICINSKA SESTRA I PALIJATIVNA NEGA............................................................11

6.1 Uloga medicinske sestre u timu za palijativnu njegu......................................................12

7. PALIJATIVNA NEGA U KUĆNIM USLOVIMA.............................................................13

8. PREDLOG MERA................................................................................................................16

9. ZAKLjUČAK.......................................................................................................................17

10. LITERATURA...................................................................................................................18

Tanja Komatinović, S82/11 2


1. UVOD

Palijativna nega, prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji (WHO, 2002.), je aktivna

potpuna briga za bolesnike čija bolest više ne reaguje na postupak lečenja. Svrha palijativnog

lečenja je postizanje najboljeg kvaliteta života terminalno bolesnih i njihovih porodica, i to

pomoću kontrole boli i kontrole ostalih simptoma bolesnika te psihološke, socijalne i duhovne

pomoći.

Smrt je sastavni deo života, te kvalitet života do samog dostojanstvenog kraja mora

biti optimalan i ne sme biti povezan s boli i patnjom. Članovi porodice terminalno obolele

osobe ne smeju imati osećaj da su oni i njihov najbliži napušteni, nego da se cilj terapije

menja od produžavanja života prema kvalitetu života.[1]

Palijativna nega je briga za bolesnika u terminalnoj fazi letalne bolesti, a obuhvata

kontrolu i olakšavanje fizičkih simptoma, najviše boli, odgovarajuću negu i prehranu te

psihološku i duhovnu pomoć bolesniku i porodici. Osim bolesnika s malignom bolesti još

nekoliko grupa bolesnika treba palijativnu negu, kao što su terminalne faze

neuromuskularnih, metaboliĉkih i genetskih bolesti, AIDS-a, te srčane, jetrene ili bubrežne

insuficijencije.

Palijativna nega je osnovno ljudsko pravo na zdravstvenu zaštitu, pravo koje

naglašava još Kanadska deklaracija iz 1992. i 2000., Cape Town deklaracija iz 2003.,

Preporuke ministara Veća Evrope iz 2003., Evropska škola onkologije iz 2004, Korejska

deklaracija iz 2005. oblikovana na Drugom globalnom sastanku Društava hospicija i

palijativne nege u Seulu, te Venecijanska deklaracija s ciljem podrške razvoju istraživanja na

području palijativne nege u zemljama u razvoju iz 2006. godine.



2. ŠTA JE PALIJATIVNO ZBRINjAVANjE?

Izraz palijativan potiče od latinske reči pallium što znači plašt, omotač ili pokrivač.

Ovaj termin još se prevodi i kao maska. Izgleda da je to razlog zbog koga reč palijativan u

našoj sredini ima negativnu konotaciju s obzirom na to da se razume u smislu tobožnjeg

rešavanja nekog pitanja ili zataškavanja, dakle, u smislu prikrivanja stvarnog uzroka neke

negativne pojave. Takvo mišljenje, koje palijativno lečenje shvata u smislu postupka koji

otklanja samo simptome, a ne samu bolest i njen uzrok, logički je ispravno ali ono može da

previdi suštinski pozitivne aspekte i doprinose koje program palijativnog zbrinjavanja sadrži.

Etimologija reči palijativan ukazuje na to da se takvo zbrinjavanje bavi simptomima

koji su "omotani" ili "ublaženi" tretmanom čiji je osnovni cilj da poboljša kvalitet života

pacijenata pod postojećim okolnostima, a nikako da prećuti ili prikrije efekte neizlečivih

bolesti.

2.1 Definicija

Definicija palijativnog zbrinjavanja tokom godina je razrađivana onako kako se to polje

medicine razvijalo. Svetska zdravstvena organizacija najsažetije je definisala palijativno

zbrinjavanje kao aktivnu, sveukupnu brigu o pacijentima čija je bolest neizlečiva. Kontrola

bola, drugih simptoma i psiholoških, socijalnih i duhovnih problema je od vrhunskog značaja.

Cilj palijativnog zbrinjavanja je dostizanje najvišeg mogućeg kvaliteta življenja za pacijente i

njihove porodice”

Novija definicija palijativnog zbrinjavanja iz 2002. godine koju je ponudila Svetska

zdravstvena organizacija stavlja veći naglasak na prevenciju patnje:



Palijativno zbrinjavanje je pristup koji poboljšava kvalitet življenja pacijenata i njihovih

porodica, suočavajući se sa problemima koji prate bolesti koje ugrožavaju život, kroz

prevenciju i olakšavanje patnji putem rane identifikacije i nepogrešive procene i lečenje bola

i drugih problema, fizičkih, psiholoških i duhovnih. [4]

Palijativno zbrinjavanje, osim toga pruža ublažavanje bola i drugih simptoma;

afirmiše život i gleda na smrt kao na normalan proces; nema nameru niti da ubrza niti da

odloži smrt; integriše psihološke i duhovne aspekte zbrinjavanja pacijenta; nudi podršku

pacijentima kako bi do trenutka smrti mogli da žive što je moguće aktivnije; nudi sistem

potpore kako bi se pomoglo porodici da se suoči sa teškoćama u toku pacijentove bolesti i u

periodu njihove žalosti zbog gubitka voljene osobe; koristi timski pristup u prepoznavanju

potreba pacijenata i njihovih porodica, uključujući i savetovanja tokom perioda žalosti,

ukoliko je to potrebno; poboljšava kvalitet življenja, a može takođe pozitivno da utiče na tok

same bolesti; može da se primeni već u ranoj fazi bolesti, uporedo sa nizom drugih terapija

čiji je cilj da produže život, kao što su hemioterapija, radioterapija, a uključuje i ona

ispitivanja koja su potrebna za bolje razumevanje i lečenje teških kliničkih komplikacija.[6]

2.2 Vrednosti i etički principi palijativnog zbrinjavanja

Osim definicije palijativnog zbrinjavanja koja izražava način mišljenja (filozofiju), misiju i

njenu primenu u kliničkoj praksi postoje i drugi konceptualni okviri palijativnog zbrinjavanja

na osnovu kojih se mogu organizovati programi. To mogu biti opšte prihvaćene norme

prakse, vodiči dobre kliničke prakse, sredstva evaluacije i definicije pojmova koji su izraženi

jezikom koji će razumeti korisnici, oni koji tu uslugu pružaju kao i druge interesne strane

(stejkholderi). Međutim, od posebne važnosti su ključne vrednosti (kultura) i etički principi na

kojima se zasnivaju modeli organizovanja službe, sprovođenje programa palijtivnog

zbrinjavanja i klinička praksa.

Palijativno zbrinjavanje, prema gledištima više autora (Cassel, Foley, 24-26; AGS, ASCO,

1986-96;) prepoznaje i poštuje, između ostalog, nezavisnost i jedinstvenost pojedinca,

kvalitet života onako kako ih oni definišu kao i njihovo pravo da učestvuju u donošenju

odlika.[5]



Sažeto rečeno, etički principi kojima se palijativno zbrinjavanje rukovodi i

poštuje u praksi su:

• Autonomija, odnosno pravo i sposobnost čoveka da samostalno donosi odluke;

• Pravednost, to jest poštena upotreba raspoloživih resursa, moralni i društveni principi na

kojima se zasniva poštovanje pravičnosti bez diskriminacije ili predrasuda;

• Korist, odnosno činjenje dobra;

• Primum non nocere, odnosno ne naškoditi.

U domen etičkih dilema spada: [7]

• Govorenje istine, onoga što se zna ili veruje da je istina bez varanja i licemerja.

• Poverljivost, odnosno zaštita i kontrola svih ličnih podataka.

• Eutanazija ili "dobra smrt".

2.3 Šta palijativno zbrinjavanje nije

Iako su principi kojima se vodi palijativno zbrinjavanje mogu primeniti kod različitih

bolesti ili stanja, neki autori ističu da sama zdravstvena nega starih (gerijatrija), hronično

obolelih, neizlečivih pacijenata, nega onkoloških pacijenata, opšta medicina (porodični lekar)

i centri za smanjenje bola nisu službe za palijativno zbrinjavanje. Naročito je važno naglasiti

da palijativno zbrinjavanje nije ni eutanazija ni medicinski asistirano samoubistvo zbog toga

što su oba postupka usredsređena na smrt, a ne na kvalitet života. Izvorni princip palijativnog

zbrinjavanja je osnivanje neprofitnih službi čije su usluge besplatne za pacijenta i porodicu.

Ovaj princip ne poštuje se u svim zemlja ali je tada pitanje da li u tim slučajevima govorimo o

palijativnom zbrinjavanju ili biznisu.

3. PALIJATIVNO ZBRINjAVANjE U OKVIRU POSTOJEĆEG SISTEMA ZDRAVSTVENE ZAŠTITE



Problemi koji prate organizaciju programa palijativnog zbrinjavanja ne mogu se sagledati

izvan specifičnosti organizacije zdravstvene delatnosti. Oblikovanje organizacione strukture u

ovoj oblasti uslovljavaju kako nove potrebe stanovništva tako i novi pristupi zdravlju i bolesti.

Dobra organizacija je osnovni faktor uspeha i uslov ostvarivanja postavljenih ciljeva i

zadataka. Oblikovanje organizacione strukture, koja se ne shvata kao mehanički zbir delova

već kao "organska celina" u skladu sa hipotezom kongruencije mora početi sa formulisanjem

ciljeva i strategije za njihovo ostvarenje.

Organizaciona struktura službe za palijativno zbrinjavanje zasniva se, pre svega, na

ciljevima i uslugama koje pružaju. Uspešno "trasiranje puta i pripreme terena" moguće je

ukoliko se nadležne državne institucije odluče za razvijanje programa palijativnog

zbrinjavanja donošenjem zakonskih propisa koji bi uredili tu delatnost, a potom zdravstvene

organizacije prihvatile i dalje razvijale takve nove program.

Dok se to ne dogodi mora se voditi računa i dobro razumeti sam proces menjanja kako

pojedinaca tako i organizacija. Jasno izražen cilj da bi osnivanje službe i razvoj programa

palijativnog zbrinjavanja izmenilo iskustvo i doživljaj bolesti koja ugrožava život i doprineo

poboljšanju kvaliteta života samo je prvi nužni korak na tom poslu ali ne i dovoljan.

4. OPŠTA PITANjA ORGANIZACIJE SLUŽBE ZA PALIJATIVNO ZBRINjAVANjE I PROCES ZBRINjAVANjA

Opšta pitanja organizacije službe za palijativno zbrinjavanje odnose se na kliničke

aspekte, odnosno kako na utvrđene probleme sa kojima se susreću pacijenti i porodica tako i

na proces pružanja usluga zbrinjavanja. Osim toga, moraju se uzeti u obzir glavne funkcije

organizovanja i potrebni resursi. Dobra organizaciona struktura omogućava ispunjenje ciljeva

zbog kojih je služba osnovana.[6]

5. MODELI PRUŽANjA PALIJATIVNOG ZBRINjAVANjA I SLUŽBE

Različita okruženja u kojima se odvija palijativno zbrinjavanje determinišu i model službe

koja takve usluge pruža. Međutim, svaka služba može se razvijati u skladu sa sopstvenom



prirodom i vlastitim modelom strateškog i poslovnog planiranja. To se najčešće može postići

prilagođavanjem već postojećih modela sopstvenim potrebama i okruženju:

Palijativno zbrinjavanje se može pružiti u:

pacijentovom domu,

domu za negu,

staračkom domu,

bolnici i

hospisu

Preporuke Saveta Evrope ističu da je korisno napraviti razliku između nespecijalizovanih

(konvencionalnih) i specijalizovanih službi palijativnog zbrinjavanja

A) Nespecijalizovane službe sprovode ogroman deo palijacije ali im palijativno

zbrinjavanje nije osnovna delatnost. Nespecijalizovane službe čine: ambulante opšte prakse,

službe kućnog lečenja, patronažne službe, domovi za negu, domovi za stare, osobe koje su

angažovane oko zbrinjavanja pacijenata a nisu profesionalci, terenske medicinske sestre,

lekari opšte prakse i specijaliste koji nisu iz oblasti palijativnog zbrinjavanja. U našoj sredini

ne postoji kategorija volonteri, a to je pitanje od posebnog značaja za uspešno sprovođenje

programa palijativnog zbrinjavanja koje ne sme da bude zaboravljeno.

B) Specijalizovane službe palijativnog zbrinjavanja su njemu potpuno posvećene i to im je

osnovna delatnost. U njima postoji viši nivo stručnosti iz oblasti palijativnog zbrinjavanja

(članovi tima su posebno obučeni) kao i veći broj zaposlenih u odnosu na broj pacijenata.

Uzrečice "dome, slatki dome" ili "moja kućica, moja slobodica" najbolje izražavaju željeno

okruženje u kome većina ljudi nastoji da boravi tokom bolesti ili da u njemu završi život.

Prema jednom Galupovom istraživanju (The Galup Organization, 1996) većina ljudi u SAD

(oko 90%) je izjavilo kako bi želeli da umru kod svoje kuće . U stvarnosti, međutim, prema

podacima iz 1997. godine samo je 20% Amerikanaca umrlo tamo gde želi.



Slika 1. Palijativna nega pacijenta u hospisu

Većina pacijenata se radije opredeljuje da pružanje usluga zbrinjavanja dobije kod

kuće kako bi što je duže moguće:

- imali mogućnost za tretman i zbrinjavanje koje im je

potrebno, kao i to da ne pate bespotrebno;

- nastavili da imaju iskustva i doživljaje koji za njih imaju smisao;

- sačuvali članove svoje porodice ili osobe koje se neformalno o njima staraju da ne

"sagore".

Međutim, kada je bolesnicima teško ili nemoguće da neophodnu terapiju prime kod kuće,

kada osobe koje se o njima staraju ne znaju šta da rade, kada im je uskraćena mogućnost

doživljaja koja nešto znače i kada je usled njihovog zbrinjavanja porodica značajno ugrožena

mnogi takvi pacijenti radije odlučuju da se prebace u stacionarne zdravstvene ustanove.

Većina ljudi svuda u svetu i kod nas prema rezultatima istraživanja nikako ne želi da članove

svoje porodice dovede u opasnost da izgube posao ili da fizički i finansijski propadnu.

Vodeći računa o svim takvim potrebama, modeli pružanja palijativnog zbrinjavanja koji su

se do sada pokazali uspešnim su:[2]

Jedinica za palijativno zbrinjavanje ležećih pacijenata u okviru opšte bolnice

(sekundarni ili tercijarni nivo);



Bolnički tim za palijativno zbrinjavanje (u sekundarnim ili tercijarnim ustanovama) -

konsultativna uloga;

Jedinica za palijativno zbrinjavanje ležećih pacijenata koja je razdvojena ili udaljena

od bolnice. Često se naziva "nezavisna jedinica" ili "hospis";

Služba za palijativno zbrinjavanje u lokalnoj zajednici - zbrinjavanje pacijenta u

njegovom domu (Hospice at home);

Dnevna jedinica za palijativno zbrinjavanje za pacijente koji žive u svom domu ali

mogu da se u nju dovode radi medicinskog ili socijalnog zbrinjavanja na dnevnoj

osnovi. (Doyle i saradnici, 3)

Svaki od pet navedenih modela imaju svoje prednosti i ograničenja.

5.1 Modeli organizacionog dizajna

Organizaciona struktura u okviru svih modela usmerena je na korisnike programa

palijativnog zbrinjavanja ali i na motivaciju profesionalaca koji pružaju zbrinjavanje da

neprestano unapređuju proces organizovanja. U nastojanju da ostvare postavljene ciljeve

službe za palijativno zbrinjavanje moraju da strateški planiraju. Planiranje je proces koji bi

trebalo da odgovori na četiri pitanja:

Na pitanje "ko smo" odgovor bi trebalo da pruži misija službe.

Odgovor na pitanje "gde smo sada" dala je procena potreba.

Vizija je odgovor na pitanje "gde želimo da idemo".

Na pitanje "kako tamo da stignemo" odgovor bi trebalo da pruži poslovni plan sa

predlogom ljudi koji će voditi službu, organizacionom strukturom, ekonomsko-

finansijskim planom, marketing planom, planom evaluacije, izvršenja i obuhvatnim

definisanjem ciljeva i satnice.

Međutim, trebalo bi da vodimo računa da se organizovanje smatra jednim od procesa

upravljanja. Menadžment se definiše kao proces planiranja, organizovanja, vođenja i kontrole

napora članova organizacije i ostalih resursa radi ostvarivanja ciljeva organizacije.



Organizacija se odnosi na dva centralna segmenta menadžmenta. Postoji više modela

organizacionog dizajna i novih organizacionih struktura. Svi ovi modeli, kao i predhodni,

imaju svojih prednosti i ograničenja.

Modeli organizacionog dizajna su:

Jednostavni ili preduzetnički;

Birokratski;

Divizioni;

Profesionalni;

Adhoc-kratija.

Pitanje organizacone strukture službi za palijativno zbrinjavanje ne može se sagledati

izvan specifičnosti organizacije zdravstvene delatnosti. S obzirom na to da se najveći deo

zdravstvenih organizacija u Srbiji finansira iz budžeta i da je pod državnom kontrolom, u

njihovoj organizacionoj strukturi može se zapaziti dominacija birokratskog modela. Ovaj

model se odlikuje visokom horizontalnom i vertikalnom specijalizacijom, mehanizam

koordinacije je standardizacija procesa kao i formalizacija procesa i ponašanja; autoritet

donođenja odluka je na vrhu; horizontalna decentralizacija je neophodna usled potrebe da se

stručnjacima dodeli odgovarajući autoritet; tehnostruktura je razvijena sa velikim brojem

zaposlenih i predstavlja najznačajniju i najmoćniju grupu.

6. MEDICINSKA SESTRA I PALIJATIVNA NEGA

Prema definiciji Svetske zdravstvene organizacije (WHO), palijativna nega je "…

sveukupna nega pacijenata čija bolest ne reaguje na kurativni tretman. Kontrola bola, drugih

simptoma i psiholoških, socijalnih i duhovnih problema je najvažnija. Cilj palijativne nege je

dostići najbolji mogući kvalitet života za pacijente i njihove porodice". Palijativna nega se

uključuje kod pacijenta u terminalnoj fazi bolesti, najčešće je u pitanju malignom, te kod

pacijenata sa hroničnim neurološkim, kardiološkim i respiratornim obolenjima, gde kurativna

terapija više ne daje zadovoljavajući efekat.



Ovu vrstu nege propisuje, prati, provodi i njeno provođenje kontroliše stručni tim koga

čine lekari različitih specijalnosti, psiholog i medicinska sestra kao nosilac i izvršilac poslova

palijativne njege. Ovakav tim je neophodan u provođenju i organizaciji palijativne nege jer

ovakav vid nege zahteva višedisciplinarni pristup. Kako bi palijativna nega bila dostupna

svakom i pružala jednakost pristupa svima, njeno finansiranje, adekvatno provođenje i

edukovanje lekara i medicinskih sestara, te popunjavanje osoblja, stvar je kojom se mora

obavezno pozabaviti šira društvena zajednica, jer je u pitanju problem od opšteg društvenog

značaja. Osim medicinskih stručnjaka, u sam tretman i edukaciju poslova oko pacijenta

uključuje se i porodica ili najbliža rodbina, a isto tako i negovatelji koji se mogu uzeti za

ispomoć.[9]

6.1 Uloga medicinske sestre u timu za palijativnu njegu

"Smanjiti ili ublažiti osećaj napuštenosti Kod pacijenata u završnoj fazi bolesti

malignoma osećaj napuštenosti se pojačava, produbljuje i postaje vidan. Takav pacijent se

povlači u sebe, u svoj svet. Kako ga izbaviti iz tog sveta i smanjiti osećaj napuštenosti?

- Dobrom komunikacijom i razgovorom o lepim stvarima. Ako je moguće, uključiti u

slobodno vreme bližu porodicu, dalju rodbinu, komšije i stare prijatelje, da bi popunili

prazninu samoće. Pri izlasku iz bolnice, skrenuti pažnju pacijentu da ima na raspolaganju 24-

satni pristup stručnog lica ako mu je potreban neki savet ili informacija. " Podići i zadržati

kvalitet života Kako?

- Stručni rad medicinske sestre koja obavlja ono što je potrebno oko pacijenta uključenog u

palijativnu negu će rezultirati njegovim kvalitetnijim načinom življenja. To se ogleda u

prevenciji dekubitusa, redovnoj promeni katetera, previjanju i drugim stručnim radnjama koje

se odrede u toku sprovođenja nege.

- Poželjno je zadovoljiti potrebe i želje pacijenta kod veštačkog hranjenja, isto tako i kod

hidracije.

- Po potrebi o tome edukovati i obučiti nekog užeg člana porodice.



- Medicinska sestra bi trebala sagledati i socijalni status pacijenta, tj. da li je i koliko socijalno

ugrožen. Ako je potrebno, u rešavnju problema uključuje se i socijalni radnik.

- Medicinska sestra bi trebala poštovati pacijentovu autonomiju i njegov izbor, želju i odluku

o načinu lečenja i odabiru onoga što hoće.

- Savetima i informacijama medicinska sestra će oraspoložiti svakog pacijenta i time postići

da se otkloni ili ublaži osećaj napetosti, straha, nervoze, osećaji napuštenosti i drugih

negativnih emocija.

- Odabir laganih tema u neformalnom razgovoru vraćaju pacijentu osmeh na lice. Svojim

govorom medicinska sestra ne treba nikada gasiti nadu kod pacijenta ali ni ulivati preveliku

(lažnu) nadu o ishodu bolesti i brzom ozdravljenju.

- Potrebno je znati da i porodica takvog bolesnika boluje zajedno s njim, jer bolest koja je

prisutna ne daje mira ni zdravim članovima porodice.

- Kada se radi o vrlo ozbiljnoj i teškoj bolesti, a pogotovo kada se zna da nema izlečenja ili da

je kraj blizu, onda je i situacija napetija. Razuman razgovor ili savetovanje od strane

medicinske sestre tada je potrebno i članovima porodice, ali se to mora obavljati mimo

prisustva pacijenta. Treba ih postepeno i polako pripremati za neminovan kraj, sugerisati da

svoje suze i izlive žalosti ne pokazuju pred pacijentom.

7. PALIJATIVNA NEGA U KUĆNIM USLOVIMA

Teško oboleli žele svoje zadnje trenutke provesti u svome domu. To je naglašeno u

slučajevima gde postoji adekvatna medicinska nega, koja se bavi kako bolesnikom tako i

njegovom porodicom. Nego, i pre tih zadnjih trenutaka, određen broj bolesnika bira kućnu



negu, kada za to postoje tri osnovna preduslova: da bolest dozvoljava takvu vrstu nege, da

dom to omogućuje i da porodica želi aktivno učestvovati u nezi.[8]

Prednosti lečenja u kućnim uslovima su brojne. Ponajpre vlastiti dom daje osećaj

nezavisnosti i psihološkog blagostanja: to je mesto prisnosti i udobnosti, bez institucionalnih

zakonitosti kao što su to npr. bolnice. U svom domu bolesnik se druži sa ukućanima i

učestvuju zajedno u planiranju aktivnosti, odmora, dijete. Bolesnici mogu izvršavati određene

zadatke i održati svoje mesto unutar porodice. Privatnost je takođe vrlo važna: bolesnici nisu

izloženi neugodnim, pokatkad i potpuno nepotrebnim medicinskim aktivnostima (primer

jutarnje „vizite). Isključeno je prisustvovanje patnjama drugih osoba u višekrevetnim sobama.

Nadalje, bolesnici se u svom domu osećaju više zaštićeni jer su manje izloženi

medicinskim zahvatima koji su u uznapredovalim stadijima neizječivih bolesti ponekad

nepotrebni pa i štetni (intenzivna terapija, parenteralna prehrana, dijagnostičke kontrole). U

svakodnevici se porodica lakše i postupnije adaptira na promene zdravstvenog stanja, a smrt

bližnjega u ambijentu koji su zajednički delili je način da se spozna kako je i to normalan,

uobičajen stadijum života. Sama činjenica da je neko proveo zadnje dane svog života u kući

nije dovoljna za procenu kvaliteta života tog perioda. Ako je kućna palijativna njga dobra,

tada je kontrola simptomatologije slična onoj koja se postiže u institucijama koje nude istu

uslugu, a svakako bolja od institucije (bolnice) koja nema palijativnu negu.

Postoje i neke negativne strane kućnog lečenja. Kada je bolesnik u svom domu često

se porodična ravnoteža poremeti svakom promenom stanja bolesnika, njegovog raspoloženja i

ponašanja. Porodica suočena sa promenama obično iskazuje negativne emocije anksioznosti,

straha,krivnje, ljutnje. Značajna je redukcija aktivnosti pa i sati sna, a sve zajedno može biti i

ekonomski teško izdržljivo (troškovi lečenja, odsustvo sa posla).

Palijativna nega u kući je onemogućena kada je bolesnik ne želi, kada živi sam ili sa

porodicom koja ne želi, ne može ili ne zna pružiti negu. Novonastala situacija u porodici



može ponekad stvoriti veliku napetost. povezano sa određenom simptomatologijom

(konvulzije/grčenje, krvarenja, zadah, inkontinencija). Takođe, učestalija potreba za

specijalizovanom medicinskom negom te udaljenost od najbliže bolnice mogu uticati na

odluku o izbegavanju nege u kući. U većini zemalja se kućna palijativna nega sprovodi sa

velikim udelom dobrovoljaca: javni i privatni zdravstveni sistemi ne potpomažu takvo lečenje

i to je najčešće razlog zašto veliki deo terminalnih bolesnika svoje zadnje dane (ponekad i

mesece) provodi u zdravstvenim ustanovama koje im mogu garantovati dostupnost

zdravstvenog osoblja, lekova, tehnike, kao i određeni stepen kontrole simptomatologije.[10]

Takođe, takve ustanove po pravilu omogućuju i medicinske zahvate koji su često kod

tih bolesnika nepotrebni i skupi. Pravilnim razmišljanjem moguće je sa manjim troškovima

pružiti kvalitetniju negu teškim/terminalnim pacijentima a istovremeno rasteretiti zdravstvene

ustanove. S druge strane, nemoguće je pružiti dobru kućnu negu sa slabo plaćenim, slabo

motivisanim i slabo edukovanim osobljem.

U našim uslovima svakodnevicu predstavljaju kasno uočavanje potrebe za

palijativnom negom, neobaveštavanje bolesnika i porodice sa mogućim terapijskim

postupcima i alternativama, loše zbrinjavanje simptoma (boli), retke kućne posete. Celo

društvo treba biti upoznato sa mogućnošću palijativne nege, kako bi bolesnici zahtevali takvo

lečenje. To bi bio vrlo snažan faktor razvoja palijativne nege.

Ipak, i uz najbolju volju, nije moguće kvalitetno negovati u domu obolelog ako on

nema tekuće vode, grejanje, osnovne uslove za život. Tada je, naravno, izbor bolnica.



Slika 2. Primer palijativne nege pacijenta u kućnim uslovima

8. PREDLOG MERA

Svedoci smo da u državnom zdravstvu najteže oboleli, za koje ponekad nema leka,

umiru u uslovima ispod svakog dostojanstva, sami, bez prave pomoći, bez lepe reči.

Ministarstvo zdravlja je pre više godina najavilo razvoj službe palijativnog zbrinjavanja, da će

svaka bolnica imati jedinicu za palijativno zbrinjavanje, ali od svega toga – ništa. Pacijenti u

poslednjoj fazi bolesti uglavnom su prepušteni porodici koja i sama ne zna kako i na koji

način da im pomogne. Postoji nekoliko privatnih ustanova u kojima i neizlečivo oboleli,

umirući pacijenti, mogu dobiti celodnevnu medicinsku negu i terapiju. Međutim, mnogima je



to nedostupno jer je cena od 60, 70, 80 i više evra na dan, za naše prilike previsoka i malo ko

to može da plati. Palijativno zbrinjavanje trebalo bi da poboljša kvalitet života pacijenata

suočenih sa neizlečivom bolešću, a pomoć u prevazilaženju najtežih trenutaka, kroz

prevenciju i olakšavanje patnji lečenjem bola, fizičkih, psihičkih i duhovnih tegoba,

posebnim, za tu vrstu patnje, prilagođenim metodama. Pomoć je potrebna i članovima

porodice obolelog. Nažalost, taj segment zdravstvene zaštite u proteklom periodu, ostao je

samo na obećanjima. Ministarstvo zdravlja, u saradnji sa partnerima iz EU, razvoj Službe

palijativnog zbrinjavanja svrstalo je u prioritete i dodatno izdvojilo značajna sredsvtva za

rekonstrukciju prostora namenjenog jedinicama palijativnog zbrinjavanja u bolnicama širom

Srbije.

Prema strategiji Ministarstva zdravlja jedinice za palijativno zbrinjavanje otvaraće se

tamo gde je prosečna starost stanovništva iznad republičkog proseka, i u bolnicama gde se

zbrinjavaju oboleli od najtežih bolesti.[3]

Iako su umiranje i smrt postali zasebna naučna tema, još uvek se nedovoljno zna o

tome kako kvalitetno živeti do samog kraja. Mnoge odgovore o ovom području daje

palijativna nega – briga o umirućima i njihovim porodicama. Bez obzira na pacijentovu

dijagnozu, njegova bolest nije bolest samo pojedinca, porodice, šire zajednice, nego

celokupnog društva. Pravilno zdravstveno upućivanje (mediji, ciljana predavanja, osnivanje

udruženja, volonteri) može približiti problem palijativne nege i njegovo rešavanje. Potreba za

palijativnom negom odnosno sistemskim organizovanjem palijativne nege te izgradnjom

ustanova svakodnevno raste. Razlog tome je sve duži životni vek stanovništva, a naučno–

medicinsko-tehnološka dostignuća sve su veća i što je bitnije uspešnija.

9. ZAKLjUČAK

Palijativna nega je aktivna i sveobuhvatna briga o pacijentima koji boluju od teških i

neizlečivih bolesti, što podrazumeva kontrolu simptoma, kao i psihološku, socijalnu i

duhovnu podršku pacijentima i njihovim porodicama. Palijativna nega omogućava

pacijentima postizanje najboljeg mogućeg kvaliteta života u poslednjim fazama njihovih

bolesti.



Palijativna nega nastoji da osigura kvalitet života bolesnika do smrti, da očuva

dostojanstvo svakog čoveka i maksimalni kvalitet nege tokom dvadeset četiri sata.

Interdisciplinarni tim je esencijalni faktor palijativne nege. Interdisciplinarni pristup nezi

omogućava članovima tima podelu uloga i prevenciju nastanka sindroma izgaranja.

Palijativno zbrinjavanje je aktivna i sveobuhvatna briga o pacijentima koji boluju od

teških i neizlečivih bolesti, što podrazumeva kontrolu simptoma, kao i psihološku, socijalnu i

duhovnu podršku pacijentima i njihovim porodicama. Ovaj vid medicinske nege omogućava

pacijentima postizanje najbolje moguće kvalitete života u poslednjim fazama njihovih bolesti.

Palijativno zbrinjavanje nastoji osigurati kvalitet života bolesnika do smrti, očuvati

dostojanstvo svakog čoveka.

10. LITERATURA

[1] Kulić Lj., Zdravstvena nega u gerijatriji, Beograd, 2012.

[2] Vukotić D., Organizacija službe za palijativno zbrinjavanje u lokalnoj zajednici,

Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu, 2005.

[3] Nacionalna strategija za palijativno zbrinjavanje – nacrt, Ministarstvo zdravlja

Republike Srbije, septembar 2008., 1-17



[4] American Geriatrics Society (AGS) (2002): Position Statement: The Care of Dying

Patients

[5] American Society of Clinical Oncolgy (ASCO) Special Report (1998): Cancer Care

During the Last Phase of Life. J Clin Oncol 1998 May;16(5):1986-96

[6] Bjegović V.Simić, S. Kosanović,R.(2002): Mesto decentralizacije u zdravstvenoj

politici u: Dragićević-Šešić M. (priređivač) Javna i kulturna politika -

sociokulturološki aspekti, Beograd

[7] Brown Atlas Site of Death 1989–1997 (1998): The Quality of Care in the Last Six

Months of Life, Darthmouth Atlas of Health Care, Chapter 6, Section 2

[8] Cassel, Foley C and Foley K. (1999): Principles for Care of Patients at the End-of-

Life: An Emerging Consensus Among the Specialties of Medicine. Milbank Memorial

Fund

[9] Christakis NA, Escarce JJ (1996): Survival of Medicare patients after enrollment in

hospice programs. New England Journal of Medicine. 335(5): 172-178,.

[10] Christakis NA. (1999): Death Foretold: Prophecy and Prognosis in Medical Care.

Chicago, IL: University of Chicago Press


tanja komatinovic_palijativno zbrinjavanje

Documents