rad slavisa bisevac

Универзитет у Нишу

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ

Департман за историју

Мастер студије

Историја Срба у новом веку

КОСОВСКА МИТРОВИЦА ПОЧЕТКОМ XX ВЕКА

Ментор: Кандидат:

Проф. др. Божица Младеновић Славиша Бишевац, 9

Ниш 2012. године

Косовска Митровица почетком XX века

2

Апстракт: У овом раду, покушаo сам, на основу доступних извора и

литературе, да дам једну, донекле другачију слику о прошлости Косовске Митровице,

једног од најлепших градова Косова и Метохије почетком XX века. Нова истраживања и

савремени погледи на догађаје дали су нам и другачији приказ политичких и историјских

прилика који чине централни део рада, а приказан је и изглед града у овом периоду,

просветне и економске прилике као и свакодневи живот српског становништва чији се

број често умањивао. Многи наши и страни историчари давали су нам различите податке

по којима су их сврставали у Арбанaсе и тако стварали искривљену демографску слику а

то се није смело никако дозволити.

Кључне речи: Косовска Митровица, Косово и Метохија, град на Ибру, XX век

***

Аbstract: In this paper, I tried on the basis of available sources and literature to give

a clear and somewhat different picture of the past, Kosovska Mitrovica, one of the most beautiful

towns of Kosovo and Metohija, at the beginning of the twentieth century. New research and

contemporary perspectives on the events gave us a different view of political and historical

circumstances that make up the central part of the work, and present the appearance of the city at

this time, educational and economic opportunities for the Serbian population whose number is

often significantly diminished. Many local and foreign historians have given us different

information on which they were aligned in Arbanasi, thus creating a distorted picture of a

demographic that did not dare not allow.

Key words: Kosovska Mitrovica, Kosovo and Metohija, the town on the Ibar, XX

century


3

САДРЖАЈ

1. ПРЕДГОВОР.............................................................................................................................5

2. УВОД

2.1. Стара Митровицa......................................................................................................14

2.2. Административна организација...............................................................................24

2.3. Становништво............................................................................................................26

3. КОСОВСКА МИТРОВИЦА ДО 1912. ГОДИНЕ

3.1. Прве године XX века у Митровици и околини.....................................................30

3.1.1. Отварање руског конзулата у Митровици...............................................32

3.2. Младотурска револуција..........................................................................................43

3.3. Стање уочи Балканског рата....................................................................................49

3.3.1. Срби на изборима за турски парламент...................................................49

3.3.2. Избор за рашко-призренског митрополита..............................................51

3.3.3. Албански устанак.......................................................................................52

4. КОСОВСКА МИТРОВИЦА У БАЛКАНСКИМ РАТОВИМА

4.1. Први балкански рат..................................................................................................65

4.1.1. Почетак рата и ратни циљеви Србије......................................................67

4.1.2. Ток рата и ослободилачка борба.............................................................70

4.1.3. Ибарска војскa ...........................................................................................71

4.1.4. Формирање Митровачког одреда............................................................74

4.1.5. Ослобођење Митровице ...........................................................................77

4.2. Нова управа у Митровици........................................................................................82


4

5. КОСОВСКА МИТРОВИЦА ПОСЛЕ БАЛКАНСКИХ РАТОВА

5.1. Живот у ослобођеној Митровици...........................................................................89

6. ЕКОНОМСКЕ И ПРОСВЕТНЕ ПРИЛИКЕ

6. 1. Привреда...................................................................................................................96

6. 2. Просвета у Митровици..........................................................................................103

6.2.1. Развој школства до 1912. године............................................................102

6.2.2. Школство после ослобођења ..................................................................106

7. ЗАКЉУЧАК ........................................................................................................................109

8. ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

8.1. Извори.......................................................................................................................114

8.1.1. Необјављени извори ................................................................................114

8.1.2. Објављени извори....................................................................................114

8.2. Штампа и Веб сајтови ............................................................................................116

8.3. Литература ..............................................................................................................117


5

1. ПРЕДГОВОР

Косовска Митровица спада у ред најмлађих градова наше земље. Захваљујући

свом јако повољном географском положају постaла је природни центар једне велике

области и један од важнијих градова Косова и Метохије и јужне Србије. До наглог

развитка Митровице у трговачком и привредном погледу дошло је после изградње пруге

Скопље - Косовска Митровица 1874. године. Све то уз близину границе Краљевине Србије

доприносило је одржавању увек присутне и живе националне свести у овом крају. Ту

српску мисао нису могле спречити ни турске власти ни арнаутска насиља. Црква и школа

су користиле све могућности за просветно и културно деловање у народу, иако су Турци

на све облике народног просвећивања, посебно оне ван школе, гледали с великим

подозрењем и најчешће их забрањивали.

Митровица је била део средњовековне државе Немањића, мало насеље у нахији

Звечан, које се значајно развијало и нагло напредовало тек после доласка Турака.

Насељена је била искључиво српским православним становништвом, али са турским

освајањима структура сe мењала у корист муслимана којих је било све више. До поузданих

информација о тачном броју, националности и вероисповести становника Митровице у

првој деценији XX века, као и за све време турске владавине, готово је немогуће доћи.

Подаци који су доступни нису увек поуздани, нарочито у званичним турским пописима и

често контрадикторни белешкама које су нам оставили савременици. Међутим, то не

изненађује, зато што се чинило све, како од стране Турака, тако и Арбанаса, да се пониште

елементи српства и православља на овим просторима. Плашећи се за своје и животе својих

породица, већи број српског становништва, носио је турска и арбанашка одела и није се

јавно изјашњавао о националности или вероисповести. На овај начин стварала се

другачија слика о етничком саставу Митровице и она се често помиње као искључиво

турска варош, или у каснијем периоду као јако упориште Арбанаса, и то не само у страној

него и нашој литератури.


6

Како је време пролазило, Митровица се све више изграђивала. Од насеља,

трговишта и вароши прерасла је у један од најлепших градова косовског вилајета, па и

шире. О њеном изгледу, грађевинама, осећањима која је изазивала, податке су нам у

својим путописима, сећањима, писмима оставили страни савременици, дипломате и

путописци који су у њој живели или је посећивали, Ами Буе, Евлија Челеби,1 Филип

Дифрен-Кане,2 Александар Гиљфердинг,

3 кнез Трубецки,

4 као и наши познати писци,

истраживачи и дипломате Бранислав Нушић,5 Милош Милојевић

6 и Јован Цвијић

7 и други.

О дешавањима у Митровици и другим косовским варошима и градовима с краја

XIX и почетка XX века драгоцене податке оставили су нам српски конзули који су

боравили у Приштини и Скопљу у овом периоду. Лука Маринковић,8 Бранислав Нушић,

Иван Иванић,9 Тодор Станковић10, Милан Ракић11 и други, покушавали су да скрену

пажњу светској и европској јавности на то да српском становништву на територији Старе

Србије прети потпуно истребљење. У својим извештајима слали су информације о

свакодневним дешавањима и терору којем је српски народ био изложен, наводећи већину

зулума које је трпело недужно становништво, које није било спремно да се повинује

турској власти и арбанашким бандама и да се одрекне свога имена, језика, традиције и

обичаја. Писма српских конзула из Приштине (1890-1901) и Зулуми ага и бегова у

Косовском вилајету(1878-1913), две збирке докумената које је приредио Бранко

Перуничић, представљају значајна сведочанства о арбанашким зулумима над српским

1 Евлија Челеби, Путопис, превео Хазим Шабановић, Сарајево 1967.

2 Радован Самарџић, Београд и Србија у списима француских савременика, Београд 1961.

3 Александар Гиљфердинг, Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији, Београд 1996.

4 Григорије Николајевич Трубецки, Рат на Балкану 1914-1917, Београд 1984.

5 Бранислав Нушић, Косово (опис земље и народа), књ. I, Београд 1986.

6 Милош С. Милојевић, Дела праве Старе Србије, св. II, Београд 1998.

7 Јован Цвијић, Балкански рат и Србија, Београд 1912.

8 Писма српских конзула из Приштине (1890-1901), приредио Бранко Перуничић, Београд 1985.

9 Иван Иванић, На Косову: Са Шаре, по Косову, на Звечан, Београд 1903.

10

Тодор Станковић, Путне белешке по Старој Србији 1878 - 1898, Београд 1910.

11

Милан Ракић, Конзулска писма 1906-1911, приредио А. Митровић, Београд 1985.


7

становништвом,12

као и документа сабрана у делу Задужбине Косова – споменици и знамења

српског народа, које је приредио Атанасије Јевтић.13

Поменуте збирке докумената најбоље нам илуструју централни догађај у

историји Косовске Митровице и околине у првим годинама XX века. Отварањем руског

конзулата у овом граду, условно речено, завршена је тзв. Колашинска афера, а доласком

првог руског конзула Григорија Степановича Шчербине, требало је да се прекину зулуми

над недужним српским становништвом митровачке казе. Овај догађај, користећи велики

број необјављене архивске грађе, описала је Весна Секулић у монографији Афера у

Ибарском Колашину 1901-1902. године и раду Отварање руског конзулата у Косовској

Митровици. Неколико радова Владимира Стојанчевића односе се на време и област ових

дешавања, као и Књига о Косову Димитрија Богдановића, у којој он описује у кратким

цртама, како овај тако и друге важне догађаје из историје Косова и Метохије.

Значајан допринос расветљавању појединих историјских догађаја на Косову и

Метохији у којима је Косовска Митровица имала важну улогу дао је Душан Т. Батаковић у

неколико радова. Међу њима највећу вредност, као изворна грађа, имају до тада

необјављени рукописи сабрани у делу Савременици о Косову и Метохији 1852-1912.14

Он

се и у својим другим радовима бави проучавањем историје Косова и Метохије, од којих

свакако треба поменути Косовске хронике у којима описује свакодневни живот српског

становништва ових простора и проблеме са арбаншким бандама,15 а у раду Косово и

Метохија Историја и идеологија, дао је своје виђење догађаја везаних за положај

Арбанаса у Османском царству, описујући ток албанског устанка као и држање великих

сила у последњим годинама турске власти на Балкану.16

Криза која била је захватила Османско царство у другој половини XIX века

наставила је да се продубљује и у првој деценији XX века. То је био незаустављив процес

12

Писма српских конзула из Приштине (1890 1901), приредио Бранко Перуничић, Београд 1985;

Зулуми ага и бегова у Косовском вилајету 1878-1913, приредио Бранко Перуничић, Београд 1989.

13

Задужбине Косова – споменици и знамења српског народа, приредио Атанасије Јевтић, Призрен-

Београд 1987.

14

Савременици о Косову и Метохији (1852-1912) приредио Душан Т. Батаковић, Београд 1988.

15

Душан Т. Батаковић, Косовске хронике, Београд 1992.

16

Д. Т. Батаковић, Косово и Метохија Историја и идеологија, Београд 2007.


8

пропадања једне од најраспрострањенијих држава који су кочиле поједине европске силе,

не могавши да се договоре око поделе њених територија. У таквим условима царство ће

потресати неколико немира од којих је на живот становништа косовских вароши и

Митровице битно утицала младотурска револуција, када је група турских младих официра

збацила султана и покушала да изврши реформе у царству. Наишли су на подршку многих

народа у царству, нарочито Арбанаса Косовског вилајета који су имали велика очекивања

од нових власти. Односе младотурака и Арбанаса и њихове прве несугласице које су

почеле већ 1909. године описује велики број историчара. Арбанашким питањем и њиховом

историјом од најстаријих дана, дуги низ година бавио се Богумил Храбак, који је

позивајући се на многобројне изворе из наших и страних архива у делу Арбанашке

студије у три књиге изложио ток њихове борбе за аутономна права у оквиру Османског

царства, наглашавајући улогу великих сила, нарочито Аустро-Угарске, у подстицају

Арбанаса на побуне и устанке,17 а у раду Османлијско царство Младотурака и Србија,

осврнуо се на односе Србије и младотурских власти, описујући и проблеме српског народа

у доба младотурске револуције и реформе које су биле предвиђене за побољшање њихових

услова живота. 18

Догађаји који су у великој мери обележили историју народа Старе Србије и

Косовске Митровице десили су се 1912. године. Избор новог рашко-призренског

митрополита19

у једном тренутку довешће до поделе међу Србима, баш у тренутку када им

је јединство и очување православља било неопходно, а упоредо са тим текла је и борба за

места у турском парламенту на изборима који су били расписани почетком фебруара

1912. године. Затим, арбанашке побуне временом добијају веће размере и 1912. године

прерастају у отворен устанак који ће битно утицати на свакодневни живот српског

становништва, а арбанашки прваци нису хтели одустати док се њихови услови, који су

били неприхватљиви за турску власт, не испуне. Предводећи масу арбанашког

становништва, Иса Бољетинац и други заузимали су један за другим градове у Старој

Србији, међу њима и Митровицу, где се налазила касарна и неколико јединица турске

војске, која ће постати јако упориште Арбанаса. Српска влада је покушала да ове немире

17

Богумил Храбак, Арбанашке студије књ. I, II , III, Београд 2005.

18

Богумил Храбак, Османлијско царствоМладотурака и Србија, Пријепоље 1975.

19

Драги Маликовић, Избор рашко-призренског митрополита 1912. године, Београд 2000.


9

искористи за ширење свог утицаја и придобијање арбанашких првака за своје интересе,

развијајући своју дипломатску активност на том плану. Многобројни подаци о поменутим

збивањима налазе се у вишетомној збирци Документа о спољној политици Краљевине

Србије 1903-1914, коју су приредили Михајло Војводић, Душан Лукач и други, у издању

Српске Академије Наука и Уметности.20

Посредством ових докумената може се на најбољи могући начин уочити сва

сложеност догађаја којима се бавила политика Србије тог времена, њихова унутрашња

повезаност и значење. Из те се грађе, међутим, види, да су извештаји српских

дипломатских представника који су пратили збивања у Турској или све што је било у вези

са њима имали прворазредни значај. У извештајима се анализирају сва она кретања у

Турској која су била у вези са њеном унутрашњом и спољнополитичком кризом. Велики

број документа на најбољи начин илуструје свакодневне проблеме српског са арбаншким

и турским становништвом.

Важни документи посвећени су припремама за рат који је уследио, нарочито

потписивању уговора Србије са балканским земаљама, Бугарском, Црном Гором и Грчком.

Из ове се грађе види да се и долазак Николе Пашића на место председника владе у

септембру 1912. године доводио у уску везу са потребом да у великим догађајима

политиком Србије руководи једна снажна личност. Пашић је управо био тај који је обавио

последње припреме пред улазак Србије у рат. Документи који датирају из времена када су

трајале ратне операције, тичу се догађаја на фронту и успеха српске војске на бојном

пољу.

Први Балкански рат је један од најважнијих догађаја у новијој историји српског

народа. С обзиром да представља завршну етапу вековне борбе против Турака, овај

догађај више добија на значају. Српски народ на простору Старе Србије коначно је

дочекао час слободе и прикључење својој матици, а долазак српске војске дочекан је уз

велико славље и одушевљење. Вишевековном ропству дошао је крај. За десет дана српска

20

Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903- 1914, књ. V , св. 1 и 2, приредио Михаило

Војводић, Београд 1984; Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903-1914, књ. VI , св. 1,

приредио Душан Лукач, Београд 1985.


10

војска је у свом победоносном лету постигла сјајане успехе, који су ретки у историји

ратовања. Ослобођени су Приштина, Косовска Митровица, Призрен, Феризовић21

,

Ђаковица, Скопље, Битољ и многи други градови и вароши Старе Србије.

Домаћа и страна историографија се већ деценијама бави проучавањем догађаја

везаних за Први балкански рат, али као библиографски референти углавном се узимају

најпознатија дела о овом догађају. То су радови Михајла Војводића,22 Јована Цвијића,23

Владимира Стојанчевића.24

Јаша Томић 25

као новинар извештач, оставио је богате записе

о току ратних операција, стању српске војске током борбе и ослобођењу Косова и

Метохије и Македоније. Међутим, о ослобођењу Митровице у Првом балканском рату

могу се наћи само успутни, малобројни подаци у делима историчара који се баве

проблематиком Балканских ратова. Једина је овом догађају пажњу посветила Весна

Секулић у кратком раду Ослобођење Косовске Митровице у Првом балканском рату,

објављеном у часопису Баштина. У овом раду, користећи изворну грађу, она је дала један

кратак приказ догађаја у Косовској Митровици који су претходили рату за ослобођење, а

затим описала састав армија које су учествовале у рату, њихово кретање, стављајући

акценат на борбе вођене око Новог Пазара и Косовске Митровице.26

У времену када се српско становништво борило за свој опстанак, када је

требало сачувати голи живот и када су му била ускраћена многобројна права, почиње да се

развија школство у Косовској Митровици. Ширење писмености међу Србима турске су

власти дуго кочиле знајући да ће се око школованих људи окупљати становништво и да ће

они бити центри буђења националне свести, па је прва основна школа у Митровици

отворена тек тридесетих година XIX века. Развојем школства и ширењем писмености на

21

Стари назив за данашњи Урошевац

22

Михаило Војводић, Србија и Балканско питање (1875-1914), Нови Сад 2000.

23

Јован Цвијић, Балкански рат и Србија, Београд 1912.

24

Владимир Стојанчевић, Срби и Арбанаси 1804-1912, Нови Сад 1994.

25

Јаша Томић, Рат на Косову и Старој Србији, Нови Сад 2006.

26

Весна Секулић, Ослобођење Косовске Митровице у Првом балканском рату, Баштина, бр. 17,

Приштина – Лепосавић 2004, 151-172.


11

овим просторима бавио се Јагош Ђилас који је своја истраживања изложио у монографији

Српске школе на Косову и Метохији од Немањића до 1912.27

Српски конзули Иван Иванић

и Бранислав Нушић нам дају кратке описе изгледа и функционисања тада познатих школа

у Старој Србији, међу њима помињу и рад школе у Митровици. Први који су се детаљније

бавили просветно-културним приликама на територији Косовске Митровице од оснивања

првих школа до половине XX века су Зоран Вукадиновић и Милован Богавац. Користећи

се многобројним објављеним и необјављеним изворима, они су у монографији Српска

просвета и култура у Косовској Митровици 1836-1941, дали једну потпуну слику о отварању

и развоју првих школа, проблемима са којима су биле суочене, њиховом функционисању,

првим учитељима и значају школства за очување свога језика, традиције, културе и вере, а

истовремено у кратким цртама приказују историјске и економске прилике. 28

Поред политичких, јако важни су били и привредне услови у којима је живело

становништво Старе Србије. Већина историчара даје кратке податке о занимању

становништва на овој територији, истичући у први план свакодневна дешавања. Један од

ретких радова који се односи, пре свега, на привредну историју Косова и Метохије јесте

значајно дело Ђорђа Микића Друштвене и економске прилике косовских Срба.29 Микић је

у овом раду детаљно обрадио економску ситуацију свих делова Косова и Метохије, међу

којима и прилике у Митровачкој кази.

Путујући Косовом и Метохијом, као српски конзул у Приштини, наш познати

писац Бранислав Нушић дао је детаљан приказ живота становништва свих косовских

вароши у делу Косово (опис земље и народа). У првој књизи он пише о политичкој

ситуацији, док у другој описује услове у којима су живели српски становници, обичаје,

традицију, као и занимања становништва, како Митровице, тако и других градова. Он

27

Јагош Ђилас, Српске школе на Косову и Метохији од Немањића до 1912, Приштина 2000.

28

Зоран З. Вукадиновић - Милован Ј. Богавац, Српска просвета и култура у Косовској Митровици

1836-1941, Призрен - Лепосавић, 2001.

29

Ђорђе Микић, Друштвене и економске прилике косовских Срба у XIX крајем и почетком XX века,

САНУ, Београд 1988.


12

наглашава повољне природне услове за развој земљорадње, сточарства, трговине и

саобраћаја, јер је захваљујући њима Митровица јако брзо напредовала.30

За израду рада коришћена је и штампа која је у излазила у Србији у годинама

Балканских ратова. Највише података о догађајима у Митровици налазе се у Српским

новинама 31

и београдској Политици, 32

чији су дописници извештавали о стању у овој

вароши у време ослобођења, као и првим данима после овог важног догађаја. Поред

наведених листова не треба изоставити Цариградски Гласник,33

недељник који је излазио

у Цариграду у периоду од 1895. до 1909. године. Аутор Коста Групчевић и његови

сарадници у неколико бројева писали су о животу у Митровици. Свакако, треба поменути

и радове који излазе у Баштини,34

тренутно најпознатијем часопису на Косову и

Метохији. У овом часопису, од свог оснивања па до данас, објaвљено је доста радова

наших познатих историчара, који се баве историјом Старе Србије.

Прочавање локалне прошлости захтева специфичне методе рада, а недостатак

извора и релативна литература, представљају отежану околност приликом израде рада.

Велики недостатак јесте и слабо интересовања историчара за проучавање историје већине

градова на Косову и Метохији, нарочито ако се зна да су ти простори чинили језгро прве

српске државе и представљају симбол српства и православља.

Ни у последње време ситуација није боља. У већини радова акценат се ставља

на географски положај, просветне и културне прилике или поједине догађаје из историје

Косовске Митровице док не постоји ниједна монографија која би обухватала све

друштвене сфере и дала нам нека шира објашњења о богатој прошлости Митровице с

30

Б. Нушић, Косово (опис земље и народа), књ. I и II, Београд 1986.

31

Српске новине, Београд 1912.

32

Политика, Београд 1912.

33

Цариградски гласник, Цариград 1898.

34

Д. Батаковић, Велике силе, Србија и Албанско питање, Баштина бр. 7, Приштина - Лепосавић,

1996, 185-203; Божица Младеновић, Војска Краљевине Србије за време Балканских ратова - у огледалу

немачке штампе, Баштина бр. 22, Приштина - Лепосавић 2007, 161-172; Весна Секулић, Отварање руског

конзулата у Косовској Митровици, Баштина бр.19, Приштина- Лепосавић, 2005, 139-153;


13

почетка XX века. Времену, када је српско становништво на овим просторима било

изложено свакодневним арбанашким зулумима, треба посветити више пажње и детаљније

описати многа дешавања која су битно утицала на целокупну историју српског народа.

Пишући овај рад покушао сам да истакнем најважније догађаје из бурне

прошлости Косовске Митровице, њихов значај и последице. Потешкоће са којима сам се

сусретао трагајући за изворима и литературом су многобројне па су и одговори на многа

питања остали недоречени, пре свега због недостатка јасних доказа који би потврдили

одређене претпоставке и тврђења. Али, надам се, да ће у новије време бити подстицаја за

нова истраживања да би се попуниле постојеће празнине, и да ће историја града на Ибру у

потпуности изаћи на светлост дана и бити сачувана од заборава. Заслуге многих који су се

жртвовали и дали своје животе да овај, и многи други градови Косова и Метохије остану

саставни део српске државе не смеју се заборавити.


14

2. УВОД

2.1. Стара Митровица

Косовска Митровица се налази на југоисточном рубу Динарских планина, у

северном делу косовске области, тамо где Ибар прави велику окуку пред улазак у Ибарску

клисуру и испред које, с десне стране, прима своју највећу притоку. Смештена је у

котлини, коју са истока ограђују огранци Копаоника, са југа огранци Чичавице а са

северозапада огранци Рогозне. Кроз овај град пролази река Ибар и његова притока

Љушта35

чије је ушће у самом граду.36

Ушће Ситнице у Ибар 37

35

Ова река извире на северним огранцима Чичавице код села Љуште. У Ибар утиче одмах више

вароши Митровице. У јесен и у пролеће, после великих киша, бесно је придолазила и правила велику штету

вароши. „Цариградски Гласник“, бр. 1, 1. 1. 1898, „Од Митровице низ Ибар“, 3.

36

А. Поповић, О постанку Косовске Митровице, Скопље 1922, 170; Ј. К. Ђилас, Српске школе на

Косову и Метохији од Немањића до 1912, Приштина 2000, 114.

37

Б. Нушић, Косово I, 17.


15

Митровицу дакле, додирују са северо-западне стране река Ибар, изнад које је

Звечан као огранак од Рогозне, с источне Ситница изнад које су огранци од Копаоника, и с

јужне стране Карагач (она ниска греда што се спушта од Чичавице). На западу се види

мало пространо поље, на завршетку кога додирују се огранци од Рогозне и Чичавице. Ибар

и Ситница, пошто оставе варош, раздаљују се мало једна од друге и на 15 минута готово

северно од Митровице састају се тј. Ситница се улива у Ибар. Оно мало поље, што је

између Митровице, Ситнице и Ибра, зове се Сандић-поље. Карагал се спушта према Ибру

врло благо, а према Ситници и Косову доста стрмо. На том благом нагибу те греде па све

до Ибра, простире се Митровица.38

Митровица има јединствено леп положај. Сва је у планинама, а под њеним ногама

почиње недогледно Косово. Крајеви око вароши су на два брежуљка, а средина иде

долином између њих, којом протиче река Ибар. Сви, који су је икада посетили, били су

одушевљени овим призором. Овако добар географски положај био је од велике важности

за брзи успон ове вароши.

Митровица је у средњем веку била саставни део државе Немањића у оквиру нахије

Звечан,39

а Дмитрово поље,40

између Ибра и Ситнице, спомиње се у једном летопису као

поприште сукоба Стефана Дечанског и брата му Константина.41

Била је насељена

искључиво српским становништвом све до турског заузимања Косова и Метохије, а то

потврђује попис Крајишта Иса-бега Исхаковића из 1455. године, када се и Митровица

38

„Цариградски Гласник“, бр. 1, 1. 1. 1898, „Од Митровице низ Ибра“, 3.

39

Остаци средњовековног града Звечана налази се одмах изнад Митровице. Некада су ту биле две

цркве. По предању, у једној од њих, Стефан Немања је причестио своју војску пре него што је кренуо у рат

са Византинцима. Затим, у близини је и црква Св. Димитрија по коме је Митровица највероватније добила

име. Ту је и Трепча, која је била велика варош у средњем веку, а Стари Трг се помиње као посед краља

Милутина. „Политика“, бр. 6133, 22. 5. 1925, „На утоку Ситнице у Ибар“, 1.

40

Према предању, равница на којој је подигнута Косовска Митровица, звала се Димитрово поље,

по неком Димитрију, који је на ивици тог поља, испод Звечана подигао стару цркву Св. Димитрија. Б.

Нушић, Косово (опис земље и народа), књ. II , Београд, 1986, 287.

41

А. Поповић, О постанку Косовске Митровице, 170.


16

први пут помиње као село Дмитрофце (Дмитровица) са 13 хришћанских и 2 муслиманска

домаћинства.42

Да ли због свог геополитичког положаја или неких други карактеристика,

Митровицу су кроз векове посећивали многобројни домаћи и страни, путописци,

дипломате, трговци и други. Она је често била њихова успутна или намерна станица, па су

се у зависности од тога у Митровици задржавали дуже или крађе. Свако од њих ју је

доживео на свој начин и зато су нам у својим записима и оставили различите податке о

овој вароши, касаби, граду43

, месту44

, трговишту45

.... Како год је називали, једно је

42

Бранислав Нушић, чувени српски писац и конзул у Приштини, каже да Митровица лежи ,,на

лакту Ибровом, где овај савија да пође у сусрет Ситници, у делу Косова”, да je ,,најлепша варош косовска,

коју наша народна песма назива Шехер-Митровицом”. Он претпоставља да се Митровица простирала на

месту где је некад била варош (подграђе) Звечан. Разлози за ову претпоставку су трагови из ранијих времена

који су уочљиви на неколико места. Једно од њих је на Сандић-пољу на Ситници, до саме Митровице, где

је ,,изоран један стари подрум”. Трагова је било и на месту старог гробља, а тамо је нађен ,,један саркофаг

али без икаквих украса”. На истом месту познају се и трагови неке цркве. Међутим, Нушић даје и другу

теорију на основу забележених казивања и каже да је у селу Жабарима, један сат југозападно од Митровице

,,била стара Митровица”. Б. Нушић, Косово II, 104.

43 Арнолд Харгф први пут помиње Митровицу као ,,град Матрихх” који је ,,подједнак и велик као

Вучитрн и Приштина”, а Пуквиљ путујући из Бањске за Вучитрн, наводи да за собом оставља ,,велики и

стари град” за који каже да се зове Mitrovisca. Б. Нушић, Косово, 284; З. Ч. Вукадиновић, Косовска

Митровица у историјским документима 1455-1957, Баштина, бр. 14, Приштина - Лепосавић, 2002, 265-277.

Пролазећи овим крајевима Евлија Челеби у свом Путопису за Митровицу написао је следеће: ,,Овај

град лежи на западној страни Косова поља. Око њега нема узвишица, он је округлог облика кaо јаје, а

саграђен је од клесаног камена. То је јака тврђава и чврст бедем који се не да поткопати ни минирати. Међу

њеним зградама нема ниједне добре грађевине”.

Исти путописац је запазио да је и околина Митровице врло лепа ,,те има и излаза, ближих и даљих,

као ретко где”. У самој Митровици на Ибру, запазио је лепе баште а преко Ибра Звечан са којега је тако леп

поглед на Косово. Он помиње Бањску у коју је ,,свет радо ходио ради бање” а изнад Митровице пажњу

му је привукао манастир Соколица у чијој непосредној близини су се налазила села Жаже, Влахиње, Рахова

и Болетина, позната по мајдану из ког се вадило воденичко камење које се односило у Србију. Е. Челеби,

Путопис, превео Хазим Шабановић, Сарајево 1967, 267

44

Путујући Старом Србијом средином XIX века, А. Гиљфердинг је боравио у Митровици и

забележио да је ,,Митровица омање место попут Вучитрна са нешто више од 300 породица, међу њима 100


17

сигурно, нису били равнодушни и сви су сагласни у томе да је Митровица била најлепша у

читавом Косовском вилајету, лепша и од Пазара,46

и да је град будућности.47

Митровица је расла и развијала се тек под Турцима, који су увек настојали да се

њихови привредни и административни центри налазе на лако приступачним местима, у

равницама и на раскршћима путева. Истовремено се мењала и етничка структура, па је све

више муслиманског становништва које се настањивало у вароши, док је околина са селима

била резервисана за хришћанско становништво. С обзиром на ове околности Митровица је

све више почињала да личи на варош оријенталног типа са ,,уским и кривудавим улицама

са рђавом калдрмом” и ,,прљавим хановима са великим, нечистим двориштима“.48

Међутим, временом, Митровица се изграђивала, па путописци у њој почетком XX

века запажају широке улице и тргове и веома лепе, нове зграде.49

Варош је била подељена

на махале,50

од којих је једна била позната као мухаџерска махала,51

а поред ње постојала

је и Циган-махала, као и Бошњачка махала на другој обали Ибра.52

Углавном није било

православних”. Он пише и о митровачкој цркви за коју каже да је ,,зидана недавно и врло је сиромашна”, a

помиње и постојање једног хана. А. Гиљфердинг, Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији,

Београд 1996, 189.

45

Бенедикт Курипешић каже да је Митровицу ,,трговиште на Косову”. З. Ч. Вукадиновић, Косовска

Митровица у историјским документима 1455-1957, 267.

46

Филип Дифрен- Кане, бележи за Митровицу да је ,,лепа варошица у равници, где има невероватно

обиље воћа”. Р. Самарџић, Београд и Србија у списима француских савременика, Београд 1961, 129; Св.

Милосављевић, С Венчаца кроз освећено Косово, Крагујевац 1913, 20.

47

Б. Нушић, Косово (опис земље и народа), књ. I , Београд 1986, 106.

48


49

С. Милосављевић, С Венчаца кроз освећено Косово, Крагујевац 1913, 22.

50

Управа у вароши звала се беледија (општина), која је била састављена од председника (реиза) и

шест чланова (азаје), од којих су две трећине чинили Турци, а једну становници друге националности или

вере, најчешће хришћани. Свака махала имала је свог старешину, који се звао муктар махале, чија је главна

брига било прикупљање пореза, али имо је и других дужности. Б. Нушић, Косово I, 47.

51

Крај који су населили исељеници из Србије.

52

У тој махали постојала је једна џамија и једна турска основна школа. Била је везана за осталу

варош мостом преко Ибра. Насељавали су је становници који су долазили из Босне. „Цариградски Гласник“,

бр. 1, 1. 1.1898, „Од Митровице низ Ибар“, 3.


18

велике подвојености хришћана и Турака, јер је и у махалама где су становали Срби, имало

турских кућа, као и обратно. Куће су биле грађене, обично од слабог материјала, зидане од

ћерпича и блата, а готово сви кровови су били покривени ћерамидом и далеко изван

зидова. Мало је било кућа на два спрата, ако се негде и могла приметити која, онда је на

првом најчешће био дућан. Углавном се ,,повлаче у баште, а оне које су ближе улици

лицем су биле окренуте авлији”. Испред сваке куће постојао је бунар или чесма. 53

Чаршија митровачка 54

Mитровaчка чаршија је увек била врло жива, нарочито када је долазио воз из

Скопља55

или када је био пијачни дан56

. Како се Митровица све брже развијала, постепено

53


54

Слика преузета са сајта www.politikin-zabavnik.rs (увид у сајта 22. 9. 2011.)

55

Код Митровице се завршавала железничка пруга, која је из Скопља пролазила кроз Косово.

Железничка станица налазила се на 15 минута јужно од вароши до саме Ситнице. То што се ту завршавала

железничка пруга, давало је овој вароши врло велику живост, какве није било ни у једној вароши у ближој

околини. Посебно су били „живи“ дани понедељак, среда и петак, јер ја тада стизао воз из Скопља са

путницима за Пећ, Нови Пазар, Сјеницу, Нову Варош, Пријепоље, Бијело Поље и Пљевља, али су истих дана

долазили из поменутих вароши и путници, који су путовали у Скопље и Солун. Ово нас доводи до закључка

да је Митровица била највећа раскрсница (осим Скопља) у целом Косовском вилајету. „Цариградски

Гласник“, бр. 1, 1. јануар 1898, „Од Митровице низ Ибар“, 3.

56

Б. Нушић пише да је пазарни дан у Митровици био понедељак, док у својим успоменама

приликом посете Митровици 1912. године, С. Милосављевић наводи да је пазарни дан субота. Б. Нушић,

Косово I, 69; „Политика“, бр. 3191, 3. 12. 1912, ,,Писма с југа, Субота у Митровици”, 1.


19

је добијала све већу трговачку,57

али и војничку важност. Као последња станица на линији

према српској граници из које се ,,разашиље или у коју се збира војска из босанских

страна“ у њој је било смештено седиште дивизијске команде и команда једне бригаде.

Тога ради била је подигнута у Митровици велика и јака касарна, највероватније 1884.

године.58

Касарна у Митровици 59

Путописци и дипломате су забележили да је у Митровици било пет џамија 60 али

и да ,,овој дивној и тако напредној вароши једно недостаје, а то је црква. Нека врло мала

црквица,61

удешена од веће старе и ниске куће, служила је доста година место цркве”.62

57

Боравећи на Косову И. Иванић за Митровицу почетком XX века пише „ да поста за последњих

тридесет година жива варошица, као мали увозно - извозни трговачки центар за околне нахије на раскрсници

путева за Пећ, Беране, Нови Пазар, Приштину и Скопље”. Иван Иванић, На Косову: Са Шаре, по Косову, на

Звечан, Београд 1903, 45.

58


59

Б. Нушић, Косово II, 107.

60


61

М. С. Милојевић помиње прастару цркву св. Илије, која стоји скоро у урвинама, са јужне стране

Митровице. Карактеристично је да су се у њој молили и Срби православци и Срби потурице. Захваљујући

томе црква вероватно није била порушена. М. С. Милојевић, Дела праве Старе Србије, св. II, Београд 1998,

47.


20

Ова црквица носила је име ,,храм св. Саве”, па према томе то име је било планирано и за

нову цркву у Митровици. Зидање нове цркве Митровчани су одавно намеравали да

отпочну, али није било услова ни средстава. Ипак, нису чекали узалуд, јер су дочекали

срећан час, да 1891. године у народу омиљени архипастир Дионисије постави камен

темељац новој цркви - храму Св. Саве, првог архиепископа и просветитеља српског.63

Храм се градио на лепом месту у пространом и ограђеном дворишту.64 Међутим,

његово зидање започето је у доста тешким условима па је често било и прекидано из

различитих разлога, од којих треба истаћи сталне сметње од стране арбанашких банди које

нису дозвољавале да се подигне једна оваква хришћанска богомоља, као и недостатак

материјалних средстава.65

С обзиром да је подизање храма било од великог значаја за српски народ који је

овде живео почело се са прикупљањем средстава по читавој Србији па је изградња храма

убрзано била настављена у првим годинама XX века.66

Помоћ за подизање цркве је стално

62

О постојању овакве цркве пише и Иван Иванић, конзул у Приштини, у путопису На Косову и

каже да Срби у Митровици ,,имају и једну малу цркву којом се служе док им се не доврши нова црква , храм

св. Светог, коју су прегли да подигну по новом модерном плану. У томе им се чине велике сметње, а

нарочито заслужном им свештенику и учитељу Јанићију Славковићу, кога су због подизања нове српске

цркве омрзли сви Арнаути”. И. Иванић, На Косову: Са Шаре, по Косову, на Звечан, Београд 1903, као и З.Ч.

Вукадиновић - М. Ј. Богавац, Српска просвета и култура у Косовској Митровици 1836-1941, 127.

63

З.Ч. Вукадиновић - М. Ј. Богавац, Српска просвета и култура у Косовској Митровици 1836-1941,

126.

64

Тодор Станковић, Путне белешке по Старој Србији 1871-1898, Београд 1910, 164.

65

Исто.

66

За подизање нове цркве у Митровици била је веома заинтересована и влада Краљевине Србије. М.

Марковић, службеник приштинског Српског краљевског конзулата у акту од 5. јуна 1904. године упућеном

Николи Пашићу, министру иностраних дела Краљевине Србије пише:

,,У Митровици има да се доврши један започети посао. Онамо се отпочела зидати лепа црква,

већином од камена. Изидана је до другого реда, дакле, не половина, нарочито ако се и кубета имају градити,

а по грађевини изгледа да ће их бити пет. План црквене грађевине нисам могао видети, али бих по

назиданом рекао да је слична Грачаници. Новац за дограђење ове цркве нема Митровица, њој се мора

помоћи, само ваља наћи начина како да се до новца дође и ко ће грађењем руководити и исплату вршити,

свакоме новац у руке дати не сме, јер можемо и новац трошити и грађевине не довршити...Митровица је на

најлепшем положају у Косовској равни и засад најживље трговачко место у вилајету, северно од Качаника.

Оваки њен положај мора нас опредељивати да настојимо да се наш рад онамо већма истиче. Засад се то може


21

пристизала из Србије и црква је негде 1909. године била стављена под кров. После

ослобођења Косова и целе јужне Србије 1912. године у њој је вршена служба Божија иако

је била незавршена.67

Центар Митровице почетком XX века 68

Од других значајнијих грађевина у Митровици свакако треба поменути велики

мост на Ибру који је подигнут 1884. године. Он је у годинама које су следиле постао

заштитни знак и симбол овог града. Међутим, хришћанско становништво дуго није могло

опростити тадашњем команданту Јусуф-бегу, по чијој наредби се од старе звечанске цркве

носило камење за зидање овог моста. Осим тога, у Митровици је имало и доста угледних

кућа богатијих Турака, од којих се својом лепотом истицала кућа Бошњака Адемагића и

велика кућа Јусуф-аге Никшићанина у близини Ибра69. Тако исто у лепше зграде спадају

три турске основне школе, турска руждија70

и српска основна школа. 71

бољом радном снагом у школи и довршењем започете цркве”. З. Ч. Вукадиновић - М. Ј. Богавац, Српска

просвета и култура у Косовској Митровици 1836-1941, 129.

67

Коначно је црква завршена тек две и по године после ослобођења и уједињења земље и стварања

прве Југославије 1918. године, односно половином 1921. године. З.Ч. Вукадиновић - М. Ј. Богавац, Српска

просвета и култура у Косовској Митровици 1836-1941, 130.

68

Слика преузета са сајта www.youtube.com (увид у сајт дана 12. 9. 2011. године)

69

„Цариградски Гласник“, бр. 1, 1. 1. 1898, „Од Митровице низ Ибар“, 3.

70

Полугимназија


22

Руски царски дипломата, кнез Григорије Николајевич Трубецки, посланик Русије у

Краљевини Србији 1914-1915. године, повлачио се заједно са српском војском у току

Првог светског рата према Албанији. Своја сећања на те ратне дане написао је у облику

животних и дипломатских успомена. У тим сећањима наводи сличности и разлике ,,старе”

и ,,нове” Митровице.

Он је у Митровици био седам година раније, 1908. године. Било му је занимљиво

да упореди садашњи и ондашњи утисак о ,,престоници разбојничког царства“ или

„разбојничком гнезду, где је владало потпуно безвлашће“. Дипломата бележи да су тада

господари ситуације били Арбанаси и да није могао да уђе у град, а да га зачас не окружи

стража која је била постављена за његово обезбеђење. Месни намесник, Турчин, плашио

се да му се нешто не догоди због чега би касније морао да одговара. На његово изненађење

Арбанаси су се кретали наоружани од главе до пете, обријани, са качетом на затиљку,

„мргодно севајући очима кад би морали да се уклоне кочији неког каура - Европејца“.

Трубецки је приметио да су тада само два човека носили европска одела - руски и

аустријски конзул. Он каже да се на улицама отворено продавао дуван, иако је у целој

Турској била забрањена његова слободна продаја, и закључује да се ,,толико Турска није

усуђивала да заводи било какав ред у Албанији“.72

У даљем тексту својих успомена, царски дипломата наводи детаље друге посете

Митровици. Приликом уласка у град запазио је да се „архитектура града није много

променила и да је била нова само огромна камена касарна, коју су подигли младотурци

уочи балканских ратова“. Исте су биле и „оне старе турске куће са дрвеним решеткама у

прозорима и трбушастим првим спратом, исти они уски, прашњави сокаци са отвореним

ћепенцима“. Као и раније, пред њима су спокојно седели стари Турци са белим чалмама. И

тако, „непомућени у својој лењој важности, испијали су кафу и пушили на муштикле,

слабо се занимајући за купце и за продају своје робе, и једнако тако одважно гледали на

71


72

Трубецки овде погрешно користи назива Албанија, вероватно због тога што су Арбанаси имали

потпуну контролу над Митровицом и многим другим варошима на Косову. Треба поменути да Митровица

никада није била део Албаније.


23

сву буку и вреву која их је окруживала“. Али ту се завршавала сличност нове са старом

Митровицом”. 73

73

Г. Н. Трубецки, Рат на Балкану 1914-1917, Београд 1984, 174-175.


24

2.2. Административна организација

Историјско-државне и правне прилике у Митровици, као делу прве српске

средњовековне државе, окупираном делу „свете српске земље“ за време петовековног

турског ропства, и области која је имала више господара, биле су много сложене, тешке и

противуречне.

Према старој управној подели Османског царства Митровица је припадала Босни,

тј. улазила у границе Босанског пашалука74

и чинила је засебну Митровачку нахију.

Налазила се на граници трију нахија, Пазарске, Пећке и Приштевске. Кроз Митровицу је

пролазио главни косовски друм који је ишао за Босну а у њеној непосредној близини

завршавала се и железничка линија Скопље - Митровица. Ове околности учиниле су

временом Митровицу јако важним местом и ,,скелом за све босанске нахије“. 75

После Берлинског конгреса 1878. године, због измењених прилика на Балкану, био

је створен од делова Босанског и Призренског вилајета нови, Косовски вилајет. Описујући

Косово, Нушић наводи да је овај вилајет обухватао цео северни део Старе Србије од

граница Кнежевине Бугарске до граница Босне и Црне Горе, ослањајући се на целу јужну

и југозападну границу Краљевине Србије. Косовски вилајет чинило је шест санџака:

Скопски, Приштевачки, Призренски, Новопазарски, Пећки и Пљеваљски. За средиште

вилајета била је одређена Приштина, а 1887. године средиште је пренесено у Скопље, али

су границе и име вилајета остали исти.76

Приштевски санџак делио се на срезове или казе: Митровичку, Вучитрнску,

Дреничку, Гњиланску и Прешевску. Последња је била планинама одвојена од осталих

74

,,Митровица на Ибру убраја се у босански пашалук. Поред града налази се велики усамљени храст.

Под њим Босанци, по древном обичају, дочекују паше које им долазе за управитеље. Овде чине курбан,тј.

приносе жртву, кољу овна и проливају његову крв на земљу. А. Гиљфердинг, Путовање по Херцеговини,

Босни и Старој Србији, 189.

75


76



25

каза, а ближа је и железницом везана за Скопље, па се помишљало да се она одвоји од

Приштине и дода Скопљу а Качаничка, која је географски припадала Косову, припоји

Приштини. Центар санџака је била Приштина, али су турске власти често размишљале о

томе да средиште преместе у Митровицу,77

пре свега, због њеног повољног географског

положаја, али и брзог напредовања у последњим годинама XIX века. Међутим, до тога

никада није дошло. Оваква управа у Митровици остала је до ослобођења 1912. године.

После балканских ратова и ослобођења Косова и Метохије, Краљевина Србија је

успоставила нову поделу, па је Митровица админстративно припала приштинском округу.

Као срез, град је имао 183 села, 24 управне општине и 9.354 становника. На предлог

Министарства унутрашњих послова, краљевим указом за првог начелника среза

постављен је Аксентије Ристић, а за секретара начелства Лазар Топаловић. 78

77

,,Митровица је толико отимала маха својим напредовањем, да се помишљало у Цариграду да се

тамо, као важнијем месту, пренесе и мутесарифлук (окружно начелство) из Приштине. Митровчани још увек

верују да ће то и бити, а Приштевци чине све и сва да то осујете“. Б. Нушић, Косово II, 106.

78

З.Ч. Вукадиновић - М. Ј. Богавац, Српска просвета и култура у Косовској Митровици 1836-1941,

34-35.


26

2.3. Становништво

Иако је у средњем веку била насељена српским становништвом, временом се

етничка структура у овој вароши мењала. Турским заузимањем Косова и Метохије и

суседних територија, услови живота српског становништва су се погоршавали и добар део

њих се исељавао, тражећи уточиште ка средишњем делу Србије. Многобројни ратови

Османског царства и Аустрије, сеобе становништва, као и куга која није мимоишла ни ове

просторе, утицали су на смањење броја становника, па је у једном тренутку област око

Митровице била готово опустела. 79

У турским пописима и белешкама путописаца подаци су контрадикторни, па не

можемо са сигурношћу утврдити право стање становника ове вароши кроз векове, ни по

народности ни по вероисповести. Велики број хришћанског, пре свега, српског

становништа, није на улици смео да се појављује у својој традиционалној ношњи из

безбедносних разлога, већ су били принуђени да носе турска или арбанашка одела. Зато,

доступне информације о броју муслиманских, хришћанских и других породица у

Митровици треба прихватити са резервом и ако постоји могућност подврћи их провери.80

Док су путописци почетком XIX века у њој бројали 200 - 300 домаћинстава81

,

седамдесетих година помиње се податак од 400, 450 и 600 кућа,82 а током последње

79

Процес демографског развоја Косова и Метохије у новије доба је текао у правцу јачања

муслиманског и слабљења српског (хришћанског) становништва. Од 1878. године па до краја XIX века у

Србију се са Косова доселило 22. 000 Срба. Миграције су настављене и почетком XX века, а 1910. Србија је

била једина област у којој се становништво усељавало, највише из Старе Србије. Милорад Екмечић, Дуго

кретање између клања и орања, Београд 2008, 309-310.

80

Бавећи се истраживањима на територији Старе Србије Ј. Дедијер наводи да је у Митровачком

крају с вароши Митровицом, почетком XX века било 755 српских кућа, а да сразмера с Арбанасима није

испитана. Јефто Дедијер, Стара Србија Географска и етнографска слика (1912), Београд, 1986, 12.

81

А. Гиљфердинг, Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији, 206.

82

М. С. Милојевић, Дела праве Старе Србије II, 52.


27

деценије истог века у њој је имало 1.100 кућа83

, односно 1.300 кућа и близу 7.000

становника84

, или 1500 кућа и 8-9.000 хиљада становника.85

У време ослобођења 1912.

године, наводи се, да је у Митровици живело преко 20.000 људи.86

Б. Нушић пише да је највише било Бошњака мухамеданаца и Арбанаса а затим

Срба, Цигана и свега две куће Јевреја.87

Он каже и да је евидентан пораст Бошњака који су

емигрирали у све већим масама из Босне, али не наводи временски период, наглашавајући

да су се најрадије задржавали и насељавали у Митровици, ,,ваљда и зато што се ту још

осећају у Босни”.88

По другим изворима велики број становништва из Босне и

Херцеговине населио у Митровици после окупације ове територије од стране Аустро-

Угарске 1878. године.89

Услед придолажења ових Бошњака, Митровица је почела да се шири и преко реке

Ибра, ка железничкој станици, тако да је са те стране реке већ имало преко 130 кућа а све

83

Од поменутог броја домаћинстава 160 су биле куће православних Срба, а остало муслиманске. Т.

Станковић, Путне белешке по Старој Србији, 164.

84

Б. Нушић, Косово I, 106 .

85

„Цариградски Гласник“, бр. 1, 1. 1. 1898, „Од Митровице низ Ибар“, 3.

86

Ратне слике са Балкана, св. VIII, Нови Сад 1913, 12.

87

Бројност Јевреја у Косовској Митровици је почетком XX века полако расла, што даљим

насељавањем, што формирањем породица и стварањем потомства. Тако се јеврејска заједница полако

стабилизовала и увећала па је за нешто мање од једне деценије била довољно бројна да је 1910. године

утемељено јеврејско гробље и верски храм - синагога. Те године у Косовској Митровици је живело 93

Јевреја, 1913. године 50, а 1917. године било их је 70. Најпознатији су били родови Рубен, Бивас, Коен и

Адижес. Може се претпоставити да је узрок прилично значајног смањења бројности митровачких Јевреја у

раздобљу од 1910. до 1917. године, промена државног оквира настала након Балканских ратова 1912. године,

али и недаће Првог светског рата. Поред ових стално насељених Јевреја у Косовској Митровици, било је и

оних који су ту привремено боравили из трговинских разлога или због служења војног рока, јер је у

Митровици до 1912. године, као стратешком пограничном месту, био стациониран значајан војни гарнизон.

Павле Џелетовић Иванов, Јевреји Кососва и Метохије, Београд 1988, 35; Списак рођених Јевреја у Косовској

Митровици у периоду од 1912. године налази се у: Краљево, Општина Краљево, Матична служба за

Косовску Митровицу, посебна матична књига Косовска Митровица, 1912-1925.

88

Б. Нушић, Косово II , 106.

89

Т. Станковић, Путне белешке по Старој Србији,, 164.


28

самих Бошњака. Све су те куће биле лепе и угледне, судећи по томе, претпостављало се да

ће и та страна вароши ускоро бити лепа.90

Б. Нушић тврди да у Митровици ,,нема старих породица које би могле рећи да су

из Митровице”. Мало је вероватно да је ово тврђење истинито, бар што се тиче

хришћанског становиштва, с обзиром на ранију етничку структуру Митровице. Као

најстарије породице, српски конзул помиње: Настиће, Мијатовиће и Казанчиће. Он још

пише да су последње две сасвим изумрле а ,,од Настића живи још свега једна једина

душа“. 91

Међутим, супротно Нушићу, Тодор Станковић у својим белешкама пише да је у

Митровици било врло мало староседелаца. Од најстаријих православних Срба он наводи

претке учитеља Серђа Ставрића и Фитка Миловановића. Што се тиче муслиманских

породица, он помиње Хаџи Мустафиће и Хаџи Куртешевиће, за које каже да од давнина

живе у Митровици.92

С обзиром да је имала јако повољан географски положај и да је представљала,

граничну област између Босне и Старе Србије, као и раскрсницу многих важних путева,

Митровицу је временом насељавао велики број становника из других градова па је то

чинило да и живот у њој нема свој нарочити тип. Разноврсност је била толико очигледна

да ,,Митровица нема ни своје одело ни свој језик”.93

У чаршији митровачкој мешао се

Никшићанин са Велешанином, Пећанац са Гњиланцем, Приштевац с Призренцем и

Пазарац са Ђаковцем. Aли та околност, што су Митровицу странци насељавали, утицала

ја да у њој јавни живот буде живљи и слободнији него у другим косовским варошима. У

разговору са, пре свега, старијим становништвом, Нушић је слушао приче да су се о

Ђурђевдану и другим већим празницима чинила највећа весеља и да се и по улицама

Митровице коло водило.94

Та традиција се настављала и касније, па су се у време тих

празника у митровичким авлијама приређивале читаве игранке где су се збирале девојке а

90

Б. Нушић, Косово I , 106.

91


92

Т. Станковић, Путне белешке по Старој Србији 1871-1898, 163.

93


94

Исто.


29

ни момцима није био забрањен приступ. Али, све је то почело у толико више да опада,

како се број Арбанаса повећавао у Митровици. 95

95

Западно од Митровице целокупно становништво је говорило српски језик, а разлика између

муслимана и православних се најлакше могла уочити по томе што су први носили оружје, а други нису. Т.

Станковић, Путне белешке по Старој Србији 1871-1898, 177.


30

3. КОСОВСКА МИТРОВИЦИ ДО 1912. ГОДИНЕ

3.1. Прве године XX века у Митровици и околини

Опште прилике у Косовској Митровици и читавој околини почетком XX века

биле су много теже него пре коју деценију. Овај крај је дуго био у драстичној заосталости

у сваком погледу. Турци са Арнаутима настојали су да то одрже, спречавајући све оно што

је могло да води напретку, који се био осетио у граду, нарочито после изградње пруге

Солун – Митровица 1874. године. И у самој Митровици људима се стално претило и били

су изложени свакодневним зулумима арбанашких зулумћара. Хватали су и робили виђене

људе, тражили откуп у злату, пљачкали, убијали...96

Многи људи су, бежећи од

свакодневног насиља, напуштали Косово и Метохију и спас тражили у пограничним

територијама. Велики број њих се иселио током 1901. године у топлички крај.97

Да ситуација у Митровици није била сјајна забележио је и Иван Иванић. Он каже

да се раније у Митровици могло живети много угодније и слободније него у Приштини,

иако је Митровица била само среско место. Међутим, он наводи, да се ситуација у

Митровици знатно променила и то само нагоре, и да ,,арнаутска анархија, хајдучија и бес

пирују сад и у Митровици ....” 98

Као најбољи пример Иванић наводи покољ колашинских

Срба 1900. године, затим убиства митровачких Срба, као и владавину терора, ножа,

куршума, отмица и уцена, а за ове догађаје оптужује Арбанасе. У једном извештају нашег

96

Весна Секулић, Убиство Ђорђа Стерђевића, Баштина, бр. 18, Приштина - Лепосавић 2005, 259-

272.

97

Спискови оних који су били изложени свакојаким свакодневним зулумима Арбанашких првака и

њихових сарадника налазе се у: Писма српских конзула из Приштине (1890-1901), приредио Б. Перуничић,

Београд 1985; Зулуми ага и бегова у Косовском вилајету 1878 - 1913, приредио Б. Перуничић, Београд 1989.

98

И. Иванић, По Косову: Са Шаре, по Косову, на Звечан, Београд 1903; као и З.Ч. Вукадиновић - М.

Ј. Богавац, Српска просвета и култура у Косовској Митровици 1836-1941, 19.


31

конзула записано је: ,,У свим селима, свим варошима и свим варошицама у којима су

Турци и Арбанаси, као и у мешовитим насељима било је много насилника који су се по

својим злочинствима и разним прљавим делима истицали и били по томе широко познати.

Такви су у Митровици били Шабан Коприва, Елез-ага Мустафић, Шефик Кучица, Исаија

Фератовић, Иса Бољетинац и остале крвопије који плаћени туђим (не турским новцем)

господаре Митровицом”.99

Од даље каже да је по причи Митровчана ,,њихова варош црња

и гора и од Приштине, па чак и од Вучитрна и Ђаковице”.100

У мају 1901. арбанашке банде су пљачкале и делимично спалиле Нови Пазар,

Сјеницу и Приштину. Они су хришћанско становништво свуда нападали, а највише је

страдало српско становништво косовских вароши, због њихове близине са Арбанасима.

Арбанаси су били окупирали Стари (Ибарски) Колашин у митровачком крају и

масакрирали значајан број Срба. Уследила је интервенција Русије која је захтевала да

арбанашки пљачкаши и турски жандрами буду кажњени, док би хришћанском

становништву било дозвољено да задржи оружје потребно за заштиту. Са своје стране,

Аустро-Угарска је покушавала да умањи ефекте колашинског масакра, тврдећи да је читав

догађај вишеструко увеличан.101

Због насталих догађаја у Старом Колашину102

и страдања тамошњег становништва,

Митровицу и Колашин посетили су српски конзул у Приштини Сима Аврамовић, руски

конзул у Скопљу Машков са секретаром конзулата Богданом Раденковићем. Машков је

одлучно интервенисао да се Иса са својим људима врати у Митровицу, али је овај на први

позив одговорио да то неће учинити све „док не почини по Косову чуда, која ће свет

памтити, па му у Митровицу дошао и сам руски цар, а не његов конзул“. Ситуација је била

толико озбиљна, да је Машков преко своје амбасаде у Цариграду тражио интервенцију

99

З. Ч. Вукадиновић - М. Ј. Богавац, Српска просвета и култура у Косовској Митровици 1836-1941,

19.

100

Б. Перуничић, Сведочанство о Косову 1901-1913, Београд 1988, 123.

101

Д. Батаковић, Велике силе, Србија и Албанско питање, Баштина, Приштина - Лепосавић, бр. 7.

1996, 190.

102

Весна Зарковић, Афера у Ибарском Колашину 1901-1902. године, Приштина - Лепосавић 2008.


32

Порте и султана, како би се зауставило даље страдање српског становништва Старог

Колашина и митровачке нахије.103

У првим месецима 1902. године број насиља се из дана у дан увећавао, а поред већ

познатих, појавиле су се и нове групе качака и наоружаних банди које су харале по

српским селима.104

3. 1. 1. Отварање руског конзулата у Митровици

Погроми у Колашину означили су, такође, почетак отвореног сукоба Србије са

Аустро-Угарском у Старој Србији и шире.105

Најважније је што је тзв. „истрага оружја“ у

Старом Колашину отворила проблем Срба у Старој Србији и јавност у Србији, а и шире,

обавестила о опасности истребљења Срба. Због утицаја штампе и сазнања о стању у

Старој Србији, влада Србије од августа 1902. године, уз помоћ Русије почела је са све

обухватнијом акцијом у заштити Срба од турских и арбанашких зулума. Руска влада, а

затим и Порта, одобрили су отварање руског конзулата у Митровици. Отварање конзулата

била је, између осталог, опробана форма да се поправи положај тамошњег српског живља,

103

Задужбине Косова – споменици и знамења српског народа, приредио А. Јевтић, Призрен -

Београд 1987, 658.

104

По селима Косовско-митровачког краја, Рогозне и Колашина првих месеци највише зулума

починила је дружина Шерифа Грбовића и Ивза Муриновића. Поред више пљачки и пресретања људи на

путевима, они су у селу Смилов Лаз од својих чифчија украли две српске девојке, превели их у ислам, а онда

узели за своје жене. Иако се знало код кога се налазе, на захтев родитеља и читавог села да се девојке врате

турска власт није ништа учинила. Задужбине Косова, 653.

105

У Аустро-Угарској догађаји из Колашинске афере, иако нису имали никакав антиаустријски

карактер, били су посматрани и оцењени као саставни део „великосрпске пропаганде“, односно део оног

плана који је турску власт у косовском вилајету, једног тренутка, требало да замени српском, односно

обновом српске државе и власти у овом крају. Стога, и као покушај и као део једног ширег плана, они су

били против аустроугарских тежњи за слободан пролаз у друге делове косовског вилајета, а утолико пре што

се Колашин налазио у новопазарском санџаку, који је Аустро-Угарска, на основу члана XXV Берлинског

уговора, сматрала за своју непосредну утицајну сферу, па чак и за административно подручје. Владимир

Стојанчевић, Аустроугарско-српски сукоб у косовском вилајету, 861.


33

коју је Србија примењивала све до ослобођења крајева који су били под турском влашћу.

Русија је званично отворила свој конзулат у Митровици 7. маја 1902. године, а за свог

првог конзула именовала Григорија Степановича Шчербину. 106

Издавањем одобрења за отварање руског конзулата у Митровици и именовањем

његовог првог конзула завршава се Колашинска афера.107

Ово се може прихватити једино

условно, јер нису престали зулуми над Србима овог краја. Овај конзулат је био директна

последица збивања у Колашину, Митрoвачкој и Новопазарској кази током 1902. године.

Он је настао као резултат тежњи да се поправи тежак положај Срба у овом крају, на шта

су указала збивања у Колашину. Међутим, именовањем конзула нити је решено питање

конзулата у потпуности, нити су прогони Срба заустављени, или бар у знатној мери

смањени, као што су очекивале наша и руска дипломатија.

Питање конзула није било решено јер конзул Шчербина није могао да дође и да га

отвори. Томе су се противили Арбанаси и нарочито Иса Бољетинац. Он је претио да ће

казнити сваког ко се усуди да изнајми кућу руском конзулу, кога ће он, уколико дође у

Митровицу, силом протерати. У својој кули у Бољетину, пред многим арбанашким

првацима, он је изјавио да ће радије погинути него дозволити да дође до отварања

конзулата. 108

На вест да руски конзул ипак стиже у Митровицу, Иса Бољетинац је наредо телалу

106

Руска дипломатија одлучила се за Шчербину због његовог дипломатског искуства и превасходно

због познавања политичких прилика на Балкану. Био је дугогодишњи чиновник у цариградској амбасади,

посланик на Цетињу и вицеконзул у Скадру. У Скадру је одлично научио арбанашки језик, тако да је без

проблема преводио арбанашке епске песме. Ч. Ј. Тодоровић, Григорије Степанович Шчербина, Јужни

преглед, бр. 8, Скопље 1928. године

107

,,Колашинска афера” је био дипломатски назив истраге оружја у Колашину 1901-1902. године.

Овај догађај био је од великог значаја за Србе на Косову и Метохији јер је јавност коначно почела да добија

праве информације о свакодневном терору који је трпео српски народ. Дoгађај је означио крај мирољубиве

спољне политике према Порти. Зато многи овај догађај сматрају прекретницом у историји српског

становништва на Косову и Метохији као и уводом у ратове за ослобођење који су уследили. В. Зарковић,

Афера у Ибарском Колашину 1901-1902. године, 8.

108

Б. Перуничић, Зулуми ага и бегова у Косовском вилајету, Београд 1989, 276.


34

да обзнани да ће запалити кућу ономе ко се усуди да изнајми стан руском конзулу109

, али и

да ће га снаћи и друге невоље.110

Претња је имала ефекта. Први долазак гаваза и слуга

конзула Шчербине 30. августа 1902. године111 срамно је прошао. Ствари су остављене у

железничком магацину, конзулови пратиоци отерани из Митровице (побегли у Скопље

код руског конзула Машкова), а конзулов долазак је одложен.112

Овакав став Исе Бољетинца и других Арбанашких првака подржавала је и Аустро-

Угарска113

која је била против отварања руског конзулата у Митровици и својом тајном

109

Са његовим намерама били су упознати митровачки кајмакан и Шемси паша и тајно су га

подржавали. Иса је у о случају за Турску радио оно што је иначе био један од задатака Албанаца - пружао

јој је алиби за дезавуисање преузетих непријатних међународних обавеза. Истовремено, он је, у случају

потребе лако могао да буде искориштен као жртвено јагње. То се, у крајњој линији, и десило. Пошто је

приоритете Русије био одржавање пријатељских односа са Турском, она је пристала да одложи отварање

конзулата, али је због протеривања свог службеника захтевала да се Иса Бољетинац уклони из Митровице.

Како тај захтев, међутим, није био ни ултимативан, ни сувише енергичан, султан је мирнио могао да позове

Ису у ''госте'', па још и месецима да преговара са њиме о одласку у Цариград. За све то време Иса је уз

сагласност Шемси паше, настављао да подстиче главаре из Митровачке, Новопазарске, Сјеничке и

Вучитрнске казе на отпор отварању руског конзулата. У Цариград је отишао тек почетком децембра 1902, и

то пошто га је султан претходно иродом помиловао за све раније учињене злочине. Иса је у престоници био

раскошно смештен и свакодневно је могао да ужива у избору од дванаест сервираних јела. И то није могао

да зна, ово је био почетак његовог трогодишњег златног изгнанства. Милош Јагодић, Српско - албански

односи у Косовском вилајету (1878 - 1912), Београд 2009, 70.

110

H. Brailsford, Macedonia, Its Races and their Future, London 1906, 271.

111

М. Јагодић, Српско - албански односи у Косовском вилајету (1878 - 1912), 70.

112

В. Секулић, Отварање руског конзулата у Косовској Митровици, Баштина бр. 19, Приштина-

Лепосавић, 2005, 150.

113

У Митровачком крају, Иса Бољетинац је дуже време важио за огорченог противника било каквог

аустроугарског утицаја у том делу Косова. Он је сарадњу са Србијом сматрао неопходоном да би се

спречила аустроугарска окупација новопазарског санџака. Али, Аустро-Угарска је успела да догађаје

Колашинске афере искористи за нову, противсрпску оријентацију Исе Бољетинца, предочавајући његовим

људима „словенску опсност“ од Србије и Црне Горе и српског становништва у Турској. И мада, после 1901.

године, није успела да овог угледног и енергичног арбанашког првака везе за своју политику, ипак јој је

пошло за руком да га, за дуже време, одвуче од његове дотадашње политичке сарадње са Србима. Иса

Бољетинац ће, се тек касније, поново вратити на политику сарадње са Србијом и Црном Гором, увиђајући и

сам далекосежне аустроугарске планове у Турској, посебно према Арбанасима. В. Стојанчевић,

Аустроугарско-српски сукоб у косовском вилајету, 865.


35

пропагандом подстицала Арбанасе против Срба.114

Кад већ није могла да оспори одлуку

Порте о отварању руског конзулата желела је да одложи долазак руског конзула и да и она

добије дозволу за отварање аустријског конзулата у Митровици. 115

Долазак Шчербине у Митровицу116

Шчербина је 26. јануара 1903. године, након више одлагања пошао из Скопља за

Митровицу. На митровачкој железничкој станици Шчербина је свечано дочекан уз

одговарајуће војне почасти. Његов долазак наишао је на отпор муслиманског

114

Ису су храбриле и аустријске присталице којих је било међу виђенијим људима турског порекла

у Митровици. Један од најватренијих аустрофила био је добар Исин пријатељ и угледни трговац Ибрахим

Деба. Ђоко Слијепчевић, Српско-арбанашки односи кроз векове са посебним освртом на новије време,

Химелстир 1983, 230.

115

Арбанаси су подржавали идеју о отварању аустријског конзулата у Митровици. Уколико би

дошло до тога, они се не би противили доласку руског конзула, јер су мислили да би он био против Срба, и

на страни Арбанаса и муслимана. На тај начин био би паралисан утицај и рад Русије у одбрани хришћанског

становништва. То се убрзо и десило па је и Аустро-Угарска отворила свој конзулат у Митровици. Ђ.

Слијепчевић, Српско-арбанашки односи кроз векове са посебним освртом на новије време, 231; В. Секулић,

Отварање руског конзулата у Косовској Митровици, 150.

116

www.youtube.com (увид у сајт дана 12. 9. 2011. године)


36

становништва117

у Косовској Митровици и на топао и срдачан пријем код Срба. Бројне

делегације Срба посећивале су Шчербину и саветовале му да се „причува и својим

шетњама по вароши не излаже опасности“. Од њега се чуо и овакав одговор: „Нисте ви

Срби срећни да ја погинем. Моја смрт донела би вама слободу“.

Чим је дошао, као искусан човек, конзул се одмах прихватио посла и почео да

шаље извештаје. На лицу места могао се конзул уверити шта Срби доживљавају. Без

насиља не могу да прођу ни погребне поворке. Опасност је висила у ваздуху. Припреме

Шиптара за напад на град биле су очигледне.

Шчербина се залагао за реформе, за већа права Срба и за правичније односе

турских власти према њима.118

И када је вршена реформа турске жандармерије он је

настојао да се у њу примају и Срби. Међутим, арбанашки прваци су били против тога, а

били су и против реформи уопште па су били заузели непријатељски став према свим

присталицама реформи у Турској, а нарочито према руском конзулу. Када су почели

отворено да му прете Порта је затражила, преко руског конзула у Цариграду, да се

Шчербина привремено повуче из Косовске Митровице. Уместо тога, Зиновјев је тражио од

Порте сигурну безбедност за свога дипломату.119

Паралелно са догађајима око Исе Бољетинца, у Митровици је избила мала албанска

буна против власти, која није остала без извесних последица.120

Средином септембра 1902.

117

Долазак Шчербине је временски коинцидирао са најавама реформских програма, што је додатно

раздражило Албанце и муслимане уопште у Приштинском санџаку. У Новом Пазару је почетком фебруара

био одржан збор муслиманских главара у организацији Ивзе Мујчиновића, на коме је покушано да се

организује координирана демонстрација у осамнаест вароши Косовског вилајета против Шчербине, но

сагласност није била постигнута. На мартовском збору Албанаца у Дреници Шчербина је апострофиран као

носилац мрских реформи и решено је да он буде силом протеран. М. Јагодић, Српско-албански односи у

Косовском вилајету (1878 - 1912), 75.

118

Арбанаси су по писању српског конзула Симе Аврамовића, Шчербину кривили за „ову несрећу“

(реформе) па „муслимани треба да се склањају пред ћаурима“. Ако би конзул пристао да се реформе повуку,

они га не би „гонили да одлази“, а у противном , сви ће изгинути, али ни њега у Митровици оставити неће.

Ђ. Слијепчевић, Српско-арбанашки односи кроз векове са посебним освртом на новије време, 231.

119

М. Маликовић, Горњи Ибар у ратовима 1876-1918, Краљево 1975, 93.

120

Када се било прочуло да руски конзул треба да дође у Митровицу, настала је узбуна међу

Арбанасима, јер су они били убеђени да он долази да би контролисао рад арбанашко-турске управе и


37

године, Мухамед Мустафагић, син митровачког главара Мустафа аге, Исаија Фератагић,

познат из ,,митровачких догађаја” 1899. године121

и још два Албанца су покушали да

силују и потурче једну Српкињу у њеној кући у Митровици. На њено запомагање су се

окупиле комшије, а убрзо је стигла и заптијска патрола, са којом су се нападачи сукобили.

Том приликом је погинуо Мехмед Мустафагић, а остали су побегли. Његов отац

оптужујући власт да су му убили сина окупио је са Шабаном Копривом око 1000

наоружаних Албанаца и претио да ће напасти варош. Против њих је послат Шемси - паша

са војском и дошло је до мањег окршаја у околини Митровице, после чега су се Албанци

разбежали. 122

У таквом расположењу отпочео је међусобни договор ага, бегова и барјактара, из

ближе и даље околине Косовске Митровице у Дреници, марта 1903. године о оружаном

нападу на Стари Колашин или на Митровицу. Пошто није постигнут споразум између

злоупотребе њихове власти над српским становништвом, пошо су се турске власти у митровачком крају

после Колашинске афере показивали врло осионим и крутим. Ђ. Слијепчевић, Српско-арбанашки односи

кроз векове са посебним освртом на новије време, 230.

121

Стари Митровчани дуго су памтили турски празник Рамазан 1899. године. Чаршија је ноћу била

јако осветљена и дућани отворени. Четири младића, који су правили некакав карневал, били су маскирани,

па су кренули сокаком код комшије. У томе тренутку их је срела турска патрола, коју је водио каплар

Мехмед Омбаша, па иако их је познавао, одвео их је код кајмакама (управитеља града). Истог часа Омбаша

је изашао и почео бунити Турке по чаршији лажним речима, да је нашао преобучене људе из Србије, који су

донели бомбе да баце у неку џамију и варош спале. Другима је говорио, да је ухватио Србе обучене у женске

фереџе, па да су улазили у хареме и плашили буле. Турци су одмах узели пушке и кренули према

кајмакамату. Тројица од оних младића побегла су на спрат, а четврти - Глигорије Костић, сакрио се под

канабе. Кад су Турци упали, зликовац Исија Ферат-Агић приметио је Глигорија и убио га, затим наставио да

тражи и осталу тројицу. Али њих је кајмакам заштитио, преобукао у друго одело и склонио код војске.

Било је то крајем месеца јануара. Сутрадан у варош је дошло око 4.000 наоружаних Арбанаса. Србима је

претио покољ. У међувремену хитно је из Скопља дошао валија са два батаљона војске. Он је позвао

арбанашке старешине и рекао им да они ту немају посла, јер ако буде доказано да су младићи били криви,

одговараће пред судом. Након два дана валија се вратио у Скопље, а Србе у Митровици оставио у аманет

(бесу) Арбанасу Иси Бољетинцу. Вест о могућем покољу Срба у Митровици и погибији једног доброг и

поштеног Србина из села Чаглавице, муњевито се пронела Косовом. Извештена је српска влада и њен

посланик у Цариграду Стојан Новаковић. Завладала је тешка атмосфера. Срби нису излазили из кућа. У

Приштини, Гњилану, Митровици припремани су телеграми турском цару - султану.

122



38

арбанашких поглавица дошло је до ширег саветовања код Муратовог тулбета, на ком је

решено да се прво нападне Митровица како би се из ње протерао руски конзул.

Представници Исе Бољетинца посетили су Шчербину и затражили да напусти варош, што

је он одбио.123

Снимак у Косовској Митровици неколико дана пре атентата на Г. С. Шчербину124

Разишавши се са дреничког збора, наоружани Албанци су 29. марта упали у

Вучитрн, заузели управну зграду и отерали Србе заптије. Војна посада, истина незнатна,

није им пружила отпор. Дан касније су напали Митровицу у намери да отерају Шчербину.

Вероватно су очекивали да ће их војска пустити да уђу у варош и спроведу своје намере,

јер је тешко веровати да би се у супротном две хиљаде Албанаца усудиле да нападну

дивизијски центар са гарнизоном од око три хиљаде војника и артиљеријом. Ипак, велики

везир је после упада у Вучитрн успео да издејствује од султана одобрење да се против

123


124

Преузето са сајта www.nacionalnarevija.com (увид у сајт 26.10. 2011. године)


39

Албанаца употреби војска, те су пред Митровицом били дочекани топовском паљбом и, уз

губитке око двеста људи, што мртвих што рањених, врло брзо растерани. 125

За време напада на Митровицу, који су Арбанаси предузели 17. марта 1903. године,

Шчербина је био у првим редовима и чак командовао артиљеријском ватром. Одбраном је

командовао Саит-беј, командант Митровице, по чијој наредби се топовима пуцало у

ваздух. У једном тренутку када је настала опасност да ће Арбанаси заузети град, топовима

је пуцано у масу и том приликом је погинуло много нападача. Арбанаси и Турци нису

могли да прежале велики број мртвих и говорили су да је на захтев Шчербине артиљерија

пуцала у масу. Чак се говорило да је Шчербина сам подесио топове јер су се турски

војници изговарали да они то не знају.126

Следећег дана, 18. марта 1903. године, на вест да ће уследити нови напад на

Митровицу, конзул креће да извиди ситуацију. Током обиласка положаја на Шчербину је

пуцао један турски каплар, Ибрахим Халит Арбанас из Гњиланске казе. Он се правдао да

је то урадио из освете за раније погинулим рођаком. Тешко рањен, Шчербина је поживео

још десетак дана. Лекари који су послати из Београда, Солуна и Цариграда нису га могли

излечити. Смрт првог руског конзула, Григорија Степановича Шчербине примљена је у

Старој Србији као национална жалост. 127

Ни после овог догађаја, турске власти нису успеле да смире Арбанасе. У народу је

почео да се шири још већи страх од онога што би могло уследити. Атентатор је ухваћен.

Најпре је био осуђен на доживотну робију, а касније, када је Шчербина преминуо казна је

била преименована у смртну. Српски конзул Аврамовић јављао је да су „страх и општа

неизвесност завладали међу муслиманским становништвом“. Он је имао информације да

неколико виђенијих Турака распродаје своја имања и уступају радње с намером да се селе

125


126

В. Секулић, Отварање руског конзулата у Косовској Митровици, 152.

127

З. Ч. Вукадиновић - М. Ј. Богавац, Српска просвета и култура у Косовској Митровици 1836-1941,

28.


40

у Азију. На основу података којима је располагао он доноси закључак да ће и „на овим

странама престати господарство султаново“.128

Ни наредних година ситуација на простору Старе Србије није се битније

променила.129

Арбанашка зверства су настављена, а српско становништво је било у

потпуности препуштено само себи. 130

Турска власт није могла, или није хтела, да стане на

пут арбаншким бандама, а Србија у том тренутку није била у позицији да се озбиљније

укључи у решавање проблема Срба на овим просторима. У Народној скупштини Србије у

128

Ђ. Слијепчевић,Српско-арбанашки односи кроз векове са посебним освртом на новије време, 233.

129

Британски путописац и новинар Brailsford, забележио је своје утиске о стању у Старој Србији у

овом периоду у делу Macedonia, Its Races and their Future, које је изашло у Лондону 1906. године. У

поглављу Стара Србија између осталог записао је следеће: ,,Од остатака српског хришћанског

становништва у Старој Србији, од девет који су остали, један је у безнађу, током последњих година,

пребегао у Србију. Преостали, ненаоружани и незаштићени, преживњавају само тако што су ушли у врсту

феудалног односа са неким арбанашким силником. Арбанас је еуфемистички описан као њихов

„заштитник“. Он живи у толерантно пријатељским односима са својим српским вазалом. Он је обично

спреман да га заштити од других Арбанаса, али заузврат поставља бескрајне уцене у неограниченом

мноштву облика. Они могу бити приморани на кулук на неодређен број дана. Али чак и тако систем је

неефикасан, и заштитник не долази кад је потребан. Само је неколико српских села која нису у повременим

пљачкама изгубили своје овце и осталу стоку - могу да наведем имена типичних случајева ако би то имало

сврху. За две или три године село остаје у мочвари крајње беде, а онда је тежак посао поново обновити

стадо, само да би поново било изгубљено. Покушавао сам да установим какав је систем земљишног поседа,

моје питање по правилу, дочекивано је с осмехом. Систем земљишног поседа у земљи где су Куран и пушка

једини закон, оно је што арбанашки главар области изабере да уради. Српски сељаци, деца земље, кметови

су по вољи, изложени сваком каприцу њихових домаћих освајача. Годину за годином арбанашки брђани

спуштају се у равницу, и из године у годину, српски сељаци нестају пред њима.“ H. Brailsford, Macedonia, Its

Races and their Future, London 1906, 275 - 277.

130Виђенији људи из Косовске Митровице и других већих вароши Косова и Метохије, не могавши

да издрже свакојаке зулуме, често су упућивали молбе за помоћ српској влади и министрима. Одговоре

углавном нису добијали. Председник и намесник Анђелко Нешић 21. јуна 1905. године, свештеник из

Косовске Митровице, писао је краљу Петру Карађорђевићу следеће: "... Нема дана када не оде са лице

земље по који Србин, а често и по много њих. Арнаути убијају, краду, отимају жене и девојке па их срамоте

и на очиглед њихових сродника. Ако овакво стање потраје дуже, онда слободно можемо рећи: с Богом

Србине, јер га за кратко време неће бити овамо. „Глас Јавности“, 29. 3. 2003, Записи о арбанашким

злочинима над Србима, 5.


41

пролеће 1904. године били су учестали захтеви, посебно из редова опозиције, за једну

озбиљнију војну или дипломатску акцију, да влада нешто учини у Старој Србији. Никола

Пашић је у својству министра иностраних дела, на такве предлоге одговарао да неповољне

међународне околности не отварају простор за једну озбиљнију војну или дипломатску

акцију, којом би се учинио одлучни корак у разрешавању ,,источног питања“. Премда је

српска држава била дужна да спречи нове таласе исељавања Срба са Косова и Метохије,

постојећа равнотежа међу великим силама - наглашавао је Пашић - искључивала је, до

даљњег, сваки облик војне интервенције у којој би учествовала Србија. 131

О догађајима на Косову и Метохији и животу српског становништва у периоду од

1906. до 1911. године највише података оставио нам је тадашњи српски конзул у

Приштини, наш познати песник, Милан Ракић. Он је готово свакодневно извештавао

српску владу о „страховитом стању нашега народа”, које се „обновило још већом

жестином и данас се може слободно рећи да су се повратила незапамћена времена невоља

и несрећа”. Ракић је у својим извештајима слао непрегледни списак злочина над Србима

косовског вилајета, али износио и своје погледе и закључке о стању српског народа. У

извештају од 14. јануара 1907. он је наглашавао да се „из свих извештаја овог Консулата

од његовог постанка па до данас види да постоје две главне чињенице које наш народ

сатиру и доводе га до пропасти. То су турска власт и Арнаути. Турска власт зато што сама

чини зулуме, пљачка и убија и што пушта да то и други мухамеданци некажњиво раде; а

Арнаути зато што за свој рачун, само у много већем размеру, ниште све што је српско где

год то могу учинити”. Ракић је, како сам каже „небројено пута” извештавао до 24.

фебруара 1907. године министра иностраних послова „о разним зулумима и несрећама

које су чинили обесни Арнаути у Пећкој нахији. Тим начином они су растерали и

растребили наш живаљ, па више готово немају кога да пљачкају, окренули су своје

разбојничке погледе на манастир Св. Српске Патријаршије у Пећи”. Описујући стање

народа у новом таласу зулума 28. маја 1907. Ракић, је забринут говорио: „Са очајањем

мора човек мислити на будућност нашега народа ако овако стање потраје још које време.

Са свих страна чују се гласови очајања и од оних који страдају и од оних који су ту да

помогну страдалницима. Аустријски конзул у Митровици Тухолка је писао да „никад није

131

Д. Батаковић, Косово и Метохија историја и идеологија, Београд 2007, 80.


42

видео овако велике несреће, а мање могућности за помоћ и поправку стања”, а Кутјепов

из Призрена допуњавао да ,,само Бог може помоћи”. „Иако је слаба нада у дипломатску

интервенцију”, која до сада готово да није дала никаквог резултата, Ракић, је даље

говорио: „мени је част ипак молити Вас, Господине Министре, да учините потребне

кораке за заштиту овог у истини несрећног народа, и да бар данашњи малени остатак

његов не прсне без трага и не пропадне за свагда”. 132

132

Милан Ракић, Конзулска писма 1906-1911, приредио Андреј Митровић, Београд 1985; Димитрије

Богдановић, Књига о Косову, Београд 1986, 127.


43

3. 2. Младотурска револуција

Младотурска револуција у јулу 1908. године из темеља је променила околности у

европским вилајетима Османског царства. Сам преврат био је мотивисан страховањем

младотурског ,,Комитета за јединство и напредак“ да ће велике силе, због неуспеха

реформне акције, интервенисати у Старој Србији и Македонији и затражити да се

европским вилајетима додели аутономни статус. На састанку руског цара и британског

краља у Ревелу, 10. јуна 1908. године, објављено је да се интензивно расправљало о

проблему реформи у Македонији. Младотурска револуција наишла је на безрезервну

подршку Арбанаса.133

Међутим, наде које су се полагале у младотурски режим нису се показале као

оправдане. Проблеми од којих је патила Турска били су много дубљи него што су

замишљали младотурски реформатори и то се није могло отклонити, ни брзо, ни лако, ни

обичним административним мерама. Уз младотурске присталице су, углавном, били само

млађи официри и нешто интелигенције, а остало становништво било је пасивно и

наставило је живот и рад онако како је било и навикло. Збацивање султана Абдул-

Хамида,134 23. априла 1909. године уместо кога је дошао Мехмед V Рашид, није имало

133

Д. Батаковић, Косово и Метохија историја и идеологија, 78.

134

Под утицајем револуционарног врења, султан Абдул Хамид II објавио је јула 1908. године

ступање на снагу Устава из 1876. године. Одмах пошто је обнародован устав, „у Скопљу је од 26 - 28.

августа одржана конференција највиђенијих Срба из свих крајева трију вилајета, у циљу да се поставе

основи за организацију једне српске демократске лиге. Конференција је сазвана споразумно са

митрополитима, Скопским и Рашко-призренским. Укупно двадесет шест представника узело је учешће у њој

и донело озбиљне и свестране измене мисли, решења, којима је био циљ да се српски народ ових крајева

уједини у једну целину и да као такав припомогне задовољењу уставног и парламентарног живота у нашој

отаџбини”.

На овој конференцији учествовали су: из Гњилана Коста Поповић, прота, Давид Димитријевић, Јосиф

Поповић; из Призрена Петар Костић и Милан Чемерикић; из Косовске Митровице Богдан Раденковић,

Арсеније Ћирковић и Милутин Стерђевић, из Приштине Стојан Зафировић и Саво Стојановић; из Вучитрна


44

никакво значење за оздрављење турске државе. Младотурци су својим преким мерама

изазвали отпор на више страна. Вођени либералним духом, они нису хтели, као стари

режим, да ислам сматрају главном основом државне политике. Веровали су да је тај

систем био главна сметња придобијању хришћана од стране турске државе и да је то у

Европи био главни разлог што су у свим споровима хришћанске симпатије биле на страни

турских противника. Као неравноправни, хришћани нису могли никад да постану прави

пријатељи Турске. Стога су младотурци уместо верске кохезије истакли државну,

отоманску, у нади да ће са њима имати више успеха. Међутим, страшно су се разочарали.

Револуција је „у политичком делу овога проблема истицала отоманизацију свих турских

поданика и панисламизам, а негирала постојање сваке друге народности у држави”. Са

овим програмом нису могли бити задовољни не само Срби135

већ и Албанци.136

Незадовољство младотурским реформама ускоро је довело и до првих оружаних

сукоба са Албанцима.137

Ови сукоби су почели већ с јесени 1908. године и то у Скопљу.

До сукоба је дошло када је митровачки кајмакан наредио разоружање тамошњег

становништва. Али, једна група албанских првака, међу којима је био Иса Бољетинац,

одбила је да преда оружје и чак створила прве оружане чете и качачке трупе. На ово је

Глиша Елезовић и Живко Фртунић из Пећи-Јован Шантрић и Живко Рајевић. Изабран је централни одбор са

седиштем у Скопљу, где су донета правила о привременој организацији. Поред тога, одлучено је да српска

скупштина у Скопљу има 60 народних представника. Конференција је завршила рад доношењем манифеста

који је био упућен Србима у Турској. В. Добрић, Просветитељство у Старом Колашину, Зубин Поток 2010,

190.

135

Политика истребљења Срба исто као и раније, имала је у Младотурцима заштитнике, арбанашки

зулуми су се систематски настављали, а власт је мирно гледала. Ђ. Слијепчевић,Српско-арбанашки односи

кроз векове са посебним освртом на новије време, 235.

136

Арбанашки захтеви да добију самосталност својих цркава, школе и унутрашње управе не само да

се нису остварили, него се држање режима према њима још више погоршало, тако што су биле забрањене

арбанашке школе и листови. Ђ. Слијепчевић,Српско-арбанашки односи кроз векове са посебним освртом на

новије време, 235.

137

Арбанаси, који су били повлашћени за време Абдул Хамида, нису могли да се помире са

режимом младотурака, који нису трпели никакве изузетке племенских повластица и који су и од Арбанаса

хтели да направе послушне поданике какви су морали бити и сви други. Д. Батаковић, Косово и Метохија

историја и идеологија, 79.


45

кајмакан по читавом срезу послао обавештење да се ухвати Иса Бољетинац и да ,,свој

живот заврши на конопцу у Митровици, као главни подстрекач нереда у вилајету”138

И поред свега тога, Младотурска револуција имала је велики значај за стабилизацију

политичких прилика у Старој Србији. Она је донела више политичких слобода, што је

омогућило формирање политичких партија, организација и група, а тиме је политичка

борба почела да се води на новим основама. Ова револуција наставила је решавање

аграрног питања и усвојила пароле Француске буржоаске револуције. Међутим, на даљи

њен ток утицали су многи фактори: заосталост земље, верски фанатизам, дејство спољних

фактора, јер западни капитал није имао интереса за ову револуцију.

После избора 1909. године била је одржана у Скопљу и прва седница изабране

скупштине. Поред осталог, на овој седници су донете три резолуције: о политичким,

црквено-школским и економским приликама. На изборима за турску скупштину, Срби су

са Косова и Метохије изабрали за свог представника у централном парламенту Саву

Стојановића из Приштине.

Младотурски рeжим и поред низа слабости и застрањивања по многим питањима,

дао је више импулса политичкој борби Срба, а то се одразило и на културно-просветном

плану. То се види и из броја новоотворених школа, по оснивању културно-просветних и

патриотских друштава и организација, покретања нових листова и часописа („Вардар'',

„Глас народа”, „Законитост”, итд.).

Међутим, положај Срба у Османској царевини у часу Младотурске револуције, био

је врло неповољан. Српски живот био је укљештен између две секире, од којих су једна –

Арнаути и турска власт, а друга бугарски терористи – егзархати. Арнаути су пљачкали и

убијали, а турске власти су биле равнодушне да то спрече. Терористичка акција егзархата

је ишла за тим да побугари српска села.

Јанићије Поповић пише да су младотурци били отроване патриоте, и да су сву своју

бригу концентрисали на преуређење своје војске и модерно наоружање. Он тврди да и кад

би остали у миру још само неколико година, тешко да би Србија и остале балканске

138

Драги Маликовић, Косово и Метохија 1908-1912, Приштина- Лепосавић 2000, 31.


46

државе смеле с њом заратити ради ослобађања свог народа. Стога су Србија, Бугарска,

Грчка и Црна Гора похитале с пролећа 1912. године и склопиле савез против Турске с

намером да што пре зарате и свој народ ослободе од турског јарма.139

Да би се добио повод за рат, требало је створити метеж у Турској, а то су могли

учинити само необуздани Арбанаси. Они су могли да делују против младотурског

нараштаја у управи земље, а нарочито против свргнућа и хапшења „њиховог цара” султана

Абдул-Хамида. То је било довољно да се Арнаути наговоре на општи устанак.140

Због тога

с пролећа 1912. године Србија је упутила ради договора Ису Бољетинцу своја три

официра: Драгутина Димитријевића, Милана Зaвађила, трећег непознатог, Богдана

Раденковића141

и незаобилазног попа Анђелка Нешића.142

Њих петорица уговорили су са

139

Ј. Поповић, Живот Срба на Косову 1812-1912. године, Београд 1987, 102.

140

Арбанашке побуне су по проценама из Београда и Цетиња, претиле да из темеља подрију већ

видно ослабљене позиције српског становништва у Старој Србији. Побуне су истовремено слабиле турски

режим, али и указивале до које мере су Арбанаси заокупљени само својим посебним интересима. Побуне су

праћене, с помном пажњом и великом зебњом, у српској штампи која је излазила у Турској царевини.

Српски лист из Скопља, Вардар, арбанашке устанке је (колико је то допуштала турска цензура) оштро

критиковао, а посебно његово настојање да у европским вилајетима оружаном побуном задрже повлашћен

статус само за своју народност; захтев неспојив са стандардима модерних држава у којима се поштују

закони, подједнаки за све њене грађане: ,,Када је требало применити неки закон на Арнауте, они су увек

показивали отпор и увек су одржавали победе. Закони који су били највиша воља за све остале грађане, за

Арбанасе су били мртва реч. У ово доба учвршћивања уставности, мира и законитости, Арбанаси

представљају ону црну масу нереда и побуна које непријатељи државе и садaшњег режима могу у своју

корист употребити. Арбанаси потресају из основа нашу државу и уместо да сви напори буду утрошени за

унутрашње уређење наше земље, они се разбијају и некорисно ,пропадају на савлађивање Арбанаса“. Д.

Батаковић, Косово и Метохија историја и идеологија, 84.

141

Богдан Раденковић, заслужни национални радник, књижевни преводилац, правни писац и

дипломата, рођен је 1874. године у Бугарићу код Косовске Митровице, у једној од најугледнијих српских

породица у овом крају. По завршетку основне школе у у Косовској Митровици и Новом Пазару, као питомац

Фонда Симе Андрејевића Игуманова наставља школовање у Богословско-учитељској школи у Призрену, а

потом, као даровитог ученика влада Краљевине Србије га упућује у Цариград где похађа веома познату

турску гимназију ,,Галатасарај” у којој се настава изводила на турском и француском језику. Пошто је

гимназију завршио са одличним успехом, 1896. године се уписује у мулкми шахане (нека врста факултета из

ког су излазили службеници правно-административне струке). Одмах по дипломирању ради у српском


47

посланству. Током 1900. био је наставник Српске гимназије у Цариграду. Међу Србима у Турској био је

један од најбољих познавалаца турског и француског језика. Почетком 1901. постављен је за наставника

француског језика Српске гимназије у Скопљу где је радио до 1905. године.

На тражење српског митрополита у Скопљу постављен је за главног секретара Митрополије и од

тада ступа у јавни и политички живот. Како је испољавао организаторске способности, Срби су у њему

видели снажну личност, па уз митрополита Раденковић је убрзо постао истакнути борац за права српског

народа. Када су бугарска унутрашња организација и турски и арбанашки зулуми били довели у питање сам

опстанак српског народа приступило се организовању Српске националне организације у јужној Србији у

чијем је Главном одбору Богдан Раденковић био водећа личност. Као заговорник четничких акција и

каснији члан Народне одбране израстао је у вођу национално-ослободилачог покрета српског народа у

читавој јужној Србији. Од почетка четничке борбе 1904. године коју су предводили Војин Поповић и Воја

Танкосић, Богдан Раденковић је неколико пута био осућиван на тешке казне заточеништва од стране турских

власти, које је избегавао привременим склањањем у Србију. После младотурске револуције, када су били

амнестирани сви дотадашњи осуђеници, Раденковић се враћа у Скопље да у новим условима настави борбу

за истинска права свога народа. Његова популарност је била огромна у тим годинама у свим крајевима јужне

Србије.

На оснивачкој скупштини Српске демократске лиге у Скопљу 1908. године изабран за председника

Главног одбора организације Срба у Турској и имао је затадак да припреми одржавање скупштине и

текстове резолуција. Таквим својим радом Раденковић је био познат у целој балканској Турској, како код

Срба тако и код Турака, Бугара и Грка. Срби су га, по казивању Ј. Поповића, знали као ,,вештог политичара и

неустрашивог патриоту”. Међутим, догађаји који су уследили, после одржане конференције српских првака

1909. године, убрзо су показали да од обећања младотурака неће бити ништа. Арнаутски зулуми и убиства

српских првака поново су почели, а због лажних оптужби да је учествовао у тзв. поречкој афери, да не би

допао затвора, Раденковић се поново склања у Србију. Нешто касније одлази у Цариград где ће радити у

Српској народној канцеларији, али се због смрти супруге опет враћа у Београд. У ово време пада и његово

пријатељство са Милованом Миловановићем, тадашњим министром спољних послова Србије и поборником

зближавања и сарадње с балканским народима, посебно Бугарима. Заговорник овакве политике био је и сам

Раденковић. Тада дошло и до његовог дружења са Драгутином Димитријевићем Аписом, а вероватно и

приступање организацији ,, Уједињење или смрт“. Крајем 1911. и почетком 1912. године било је предлога и

озбиљних настојања да се Раденковић доведе на упражњено место призренског митрополита. Иако је велики

број српског становништва био за његов избора, вероватно због изостанка пуне подршке црквених кругова

од тога одустало па се Раденковић враћа у Скопље настављајући претходне активности. Пред Балкански рат

је био међу преговарачима с арнаутским првацима да би се приволели да учествују у предстојећем рату на

страни Срба, али до постизања споразума није дошло.

У Балканском рату Богдан Раденковић је био добровољац у јединици капетана Никодима Рацића, и

у друштву конзула Милана Ракића и других интелектуалаца који су били у овом одреду, улази у Приштину

октобра 1912. године. После ослобођења, долази до раскида сарадње са радикалима па одлази у Скопље где


48

Исом следеће: Србија да Иси да 5.000 брзометки са ватреном муницијом и нешто пара у

злату, а Иса да одмах у лето подигне на устанак све Арнауте, да младотурке свргне с

власти и старог Абдул Хамида поново постави за султана.143

обнавља рад листа „Вардар“ који ће бити угашен после 23. броја. После тога уследило је постављење за

вицеконзула српског посланства у Атини, где ће остати до почетка Првог светског рата. Враћа се у Србију, а

1915. године повлачи се са српском војском преко Косова и Албаније, поделивши тако са својим народом

све невоље и тегобе албанске голготе.

Одмах по сређивању прилика после повлачења биће именован за конзула у Корчи одакле је требао

да одржава везе са поробљеним народом. Погоршаног здравља, враћа се у Атину како би покушао са лечење.

Међутим, фебруара 1917. године ухапшен је избог сарадње са организацијом ,,Уједињење или смрт“. У тзв.

Солунском процесу био је осуђен на смрт, али је помилован . Умро је у затвору 30. јула 1917. године и

сахрањен је на српском гробљу у Солуну. Ј. Поповић, Живот Срба на Косову 1812-1912, Београд 1987, 369;

Д. Маликовић, Избор рашко-призренског митрополита 1912, 19. Биљана Вучетић, Богдан Раденковић и

Милан Ракић, Историјски часопис, књ. LVII , Историјски институт, Београд 2008, 413-426; Документи о

спољној политици Краљевине Србије, V/2, приредио М. Војводић, Београд 1985, док. 1. З. Ч. Вукадиновић -

М. Ј. Богавац, Просвета и култура у Косовској Митровици (1836-1941), 252-256;

142

Анђелко Нешић, рођен је у Вучитрну 1871. године у сиромашном, али честитом српском дому.

Школовао се и одрастао у свом родном месту и Косовској Митровици. После завршене богословије службује

као свештеник у Вучитрну и Косовској Митровици. Од ране младости своје постао је неустрашиви борац за

национлану ствар српску. Нико није умео са толико вештине и окретности спроводити нашу националну

политику у овим крајевима као он. Умешност његова често је имала више успеха, него што би се то постигло

батањонима бораца и реком крви. По природи тих и разборит, као угледни свештеник и народна личност,

ишао је у многе политичке националне мисије. У деценијама пред ослободилачке ратове учинио је много на

заштити српског живља од осионе турске власти и разуларених арбанашких силника, пљачкаша и убица. Као

дугогодишњи председник Црквено-школске општине много је радио на сакупљању прилога за грађење и

довршавање храма Светог Саве. Као узорног човека прихватили су га и верници других националности. Као

човека и свештеника красиле су га многе врлине, изнад свих племенитост и доброчинство, па је тако уживао

велики углед не само народа и свештенства у свом непосредном окружењу и већ и највишим врховима

православне цркве и политичког и националног живота Србије.

Овај угледни свештеник истакао се и у време Балканских ратова, као и у току Првог светског рата

када је био хапшен и одведен у логор. После краће болести преминуо је у 1941. године у Косовској

Митровици. Сахрањен је на начин и уз учешће народа какво заслужују само највећи родољуби. З. Ч.

Вукадиновић - М. Ј. Богавац, Српска просвета и култура у Косовској Митровици 1836-1941, 143.

143

Д. Батаковић, Косово и Метохија историја и идеологија, 84.


49

3.3. Стање уочи Балканског рата

Завршна година турске владавине на територији Старе Србије оставила је

неизбрисив траг у историји српског народа на овим просторима. Период пред почетак

Балканског рата и ослобођења Митровице обиловао је многобројним догађајима у којима

је учествовало и српско становништао. У неке догађаје Срби су ушли својом вољом, а у

друге су и не желећи били укључени. Арбанашки устанци који су почели још 1909. године

оставили су по страни српско становништво Митровице и околине, али су ипак утицали на

сигурност на путевима, коју нико није могао да гарантује, нарочито на путу Пећ -

Митровица.144

Побуњеничких маса у почетку у Митровици није било много, међутим,

временом су се толико намножили да их почетком 1912. године младотурске власти нису

могле сузбити. Чак је Митровица постајала све јаче упориште Арбанаса против

младотурака.

3.3.1. Срби на изборима за турски парламент

Свакако значајан догађај почетком 1912. године били су избори за турски

парламент расписани 18. јануара 1912. године. Срби су узели активно учешће у изборним

дешавањима у нади да ће се њихов положај после избора донекле поправити. Међутим,

Срби су у ове догађаје ушли разједињени. На једној страни су стајали српски прваци из

Организације Срба у Османском царству чији је први председник централног одбора био

Богдан Раденковић и који су имали подршку српске владе, а на другој страни опозициона

144

Када је турска влада покушала да направи нови друм на релацији Приштина - Митровица и да

железничком линију повеже богату Метохију, Арбанаси су побили један број раднике који су били задужени

да раде на припремама за изградњу пута, а други су се разбежали. Јаша Томић, Политички списи, књ. 6,

Нови Сад 2007, 220.


50

група предвођена Глигоријем Глишом Елезовићем. Значајни чланови опозиционе групе

били су Григорије Божовић, Арсеније Здравковић, Риста Огњеновић и други.

Званична Србија је заступала становиште да треба ући у преговоре са

младотурцима и уз договор истаћи српске кандидате на њиховој листи, док су

опозиционари били против тога. Ситуацију је погоршавала чињеница да су ови избори

изражавали велики сукоб који је постојао између младотурака и арбанашких устаника.

Срби су морали да варирају између ове две могућности. Излазак на изборе на

младотурској листи гарантовао им је добијање посланичких мандата, односно заступнике

у цариградском парламенту који су могли бранити српске интересе.145

Ово је истовремено

значило и сукоб са Арбанасима, који су истакли посебну листу. Излазак на младотурској

листи могао је повећати и зулуме које су Срби трпели од Арбанаса. Зато су покушавали

да спроведу акцију која би им донела најмање штете.

Арбанашки прваци у митровачком крају, поред Исе Бољетинца, који је стајао иза

готово сваке арбанашке побуне у периоду 1908-1912. године, били су и Неџип Драга и

Хасан Приштина који су били посланици у претходном сазиву парламента и кандидати за

нови сазив. Због тога су митровачки Срби били у посебно тешкој дилеми, а на то је

утицао и ток арбанашке побуне која се све више ширила и било је питање када ће

захватити и Митровицу. Да би решили питање наступа на изборима сазвана је

конференција отоманских Срба, која је одржана 28. и 29. фебруара и 1. марта у Скопљу.

Косовску Митровицу је на њој представљао Јован Даниловић.146

Повереници Србије су ушли у преговоре са младотурцима, али су истовремено

преговарали са арбанашком опозицијом. Београдска дипломатија је дошла до решења ове

дилеме и до закључка да српски кандидати треба да буду на листи младотурака тамо где се

надају победи, а да на другим местима треба да се нађу на листама опозиције. Конзул

145

Пред парламентарне изборе младотурци су слабо стајали у Косовском вилајету, па су били

принуђени да Србе вежу за себе са два посланичка мандата. Б. Храбак, Арбанашке студије, књ. II, Београд

2005, 277.

146

В. Секулић, Ослобођење Косовске Митровице у Првом балканском рату, Баштина, бр. 17,

Приштина - Лепосавић 2004, 153.


51

Милојевић је позвао српске представнике из Косовске Митровице, Вучитрна, Новог

Пазара, Феризовића и Гњилана и дао им нека упуства за предстојеће изборе.

Према информацијама којима су располагали представници српског Конзулата у

Приштини, победа опозиције, односно Арбанаса се очекивала у Митровици, Вучитрну и

Феризовићу (Урошевац) и зато је требало учврстити везу са Исом Бољетинцем, како

најистакнутијим опозиционим вођом. 147

3.3.2. Избор рашко-призренског митрополита

Упоредо са изборним припремама, међу Србима се одвијала борба за место рашко -

призренског митрополита, које је остало упражњено после оставке дотадашњег

митрополита Нићифора. Васељенска патријаршија је на упражњено место поставила

Гаврила Дожића, каснијег српског патријарха, а са овим избором сложила се на почетку и

српска влада. Међутим, влада је ускоро одустала од тога и предложила новог кандидата,

тек замонашеног Богдана Раденковића, у монаштву Василија.148

Овај заокрет у политици

владе не изненађује, пре свега, зато што је Раденковић из Бугарића у митровачкој кази, и

био је добро познат тадашњим властима у Београду. Сматрали су да ће се истакнути

национални радник више и боље залагати за националне интересе од изабараног Дожића,

који је долазио из Црне Горе и кога је као грчког ђака подржавао Фанар.149

Влада се није

противила да он буде изабран на исто место у некој другој епископији, али рашко-

призренску митрополију је сматрала својом интересном зоном и желела је да тамо постави

147

Младотурцима су предвиђали пораз, а за то је требао да се лично побрине и Иса Бољетинац. Он је

препоручивао свим својим присталицама, а било их је пуно, што због страха од одмазде или зато што су

заједно са њим учестовали у свакојаким злочинима, да гласају за арбанашке прваке. Међутим, све припреме

Арбанаса нису гарантовале коначан успех и победу. Младотуруци су се, такође, трудили на све начине, да

обезбеде успех својим кандидатима. А као један од знакова њихових изборних припрема био је тај, што су у

Митровици већ почетком јануара 1912. године били сакупили шест табора војске. Документи о спољној

политици Краљевине Србије ( у даљем тексту: ДСПС ), књ. V, св. 1, приредио М. Војводић, Београд 1984,

док.66.

148

ДСПС, V /1, док. 54.

149

Д. Маликовић, Избор рашко-призренског митрополита 1912. године, 19.


52

свог човека. Под утицајем српске дипломатије Порта је оклевала са издавањем берата

Дожићу. То oклевање је продубљивало већ постојећу поделу јер је становништво Рашко -

призренске митрополије у великој мери било за Раденковића. Он је имао подршку свих

црквено-школских општина осим беранске и дела општине Приштине. Тамо је чак дошло

и до туче приликом једне литургије. 150

Настојања српске владе ипак нису уродила плодом и Дожић je добиo берат којим се

потврђује његов избор и са турске стране. Ова вест је нарочито радовала поједине

представнике српске опозиције који су све време агитовали за избор Дожића.151

Незадовољан бератом Раденковић је скинуо мантију и вратио се у Скопље настављајући

претходне активности. 152

3. 3. 3. Албански устанак 1912. године

Почетком 1912. догађаји на Косову и Метохији били су предмет будне пажње

како великих европских држава тако и земаља из њиховог балканског окружења. Аустро-

Угарску и Русију је расплет албанског устанка, као и догађаји у вези с њим, интересовао

из политичких разлога, док су Србија и Црна Гора и даље упорно тражиле своје место у

свим компликованим балканским догађајима, убеђене да албанске устаничке акције нити

су могле нити су хтеле да окончају дуговековну турску власт на Балкану. Осим ових, у

догађајима на Косову и Метохији уочи балканских ратова биле су уплетене и још неке

друге европске и балканске државе.

Аустроугарско интересовање за догађаје на Косову и Метохији у завршној години

албанског устанка појачавале су активности и захтеви самих устаничких првака. Пошто

су били одбијени од младотурака, Хасан Приштина и његови истомишљеници су се

150

В. Секулић, Ослобођење Косовске Митровице у Првом балканском рату, 155.

151

Опозиција се обраћала и комисији која је дошла из Цариграда због решавања проблема у вези са

Арбанашким устанком, да потврди бератом Дожићев избор. ДСПС, V /2, док. 137.


53

одлучили да заинтересују неку од европских велесила за циљеве борбе косовско-

метохијских Албанаца, како би код ње нашли ослонац пре почетка ратних операција новог

устанка. Избор је пао на Аустро-Угарску и Енглеску. Зато су се изасланици албанског

Битољског конгреса за помоћ обратили аустроугарском конзулу у Битољу. Хасан

Приштина се састао са генералним конзулом Аустро-Угарске у Солуну, док су неки

представници албанског националног покрета консултовали конзула Прохаску у

Призрену. Од свих њих су добили негативан одговор, уз образложење да Беч не може да

подржи албански устанак, јер то не би учинила ни Велика Британија, тренутно

незаинтересована за догађе на Балкану. Генерални конзул Аустро-Угарске у Солуну, Крал,

уверавао је Хасана Приштину да ће се албанске земље сачувати од страног ширења не

устанцима, већ радом на привредном и национално - културном плану, управо користећи

оквире турске државе. Истом приликом конзул Крал је настојао да преко свог саговорника

убеди и остале албанске прваке у то да ће интересе свога народа најбоље обезбедити, уз

помоћ Беча, еволутивним путем а не револуцијом. Истовремено је енглеска влада, преко

свог конзула у Скопљу, поручила да неће да се меша у балканска питања, те да зато неће

ни подржати али ни ометати нови албански устанак. Италијанска званична политика је

имала неодређен став према албанском устанку 1912. године. Била је вољна да га подржи

једино из страха да се Аустро-Угарска у вези с њим не окористи у условима када је њен

ривал Италија била заузета на другој страни Османског царства. Хасан Приштина је

позивао и представнике ВМРО-а у Скопљу на сарадњу у борби против Цариграда па и на

оснивање аутономне албанско-македонске државе.

Половином марта ситуација се знатно компликовала на територији Косовског

вилајета. Арбанашке банде нису престајале са препадима на српска села и вароши. Српски

конзул из Приштине у једном извештају Министарству иностраних дела пише да је

становништву у митровачкој и вучитрнској кази неопходно давати оружје да би се

одбранили бар од најобичнијих турских зулумћара. Он наводи да му није јасна порука која

је стигла у последњем телеграму ,,да се оружје више неће издавати“, и сматрао је

погрешном. Ако би се престало са давањем оружја, мишљења је, да би и онако тежак

положај српског становништва био отежан. Као позитивне, он наводи примере оних кућа

које Арбанаси више не дирају, јер знају да поседују оружје. Конзул подсећа, оно што су

често српске власти заборављале, да има Арбанаса који чувају поједина српска села.


54

Многима од њих било је обећано оружје али им није дато, а та неиспуњена обећања,

сматра конзул, доприносе да ,,ми губимо све више у очима Арнаута“.153

Да су арбанашка недела попримила шире размере и да турска власт више није била

у стању да контролише прилике како у Митровици тако и у осталим деловима Косовског

вилајета, говоре и жалбе које су у Цариград стизале од стране аустроугарске амбасаде, а на

основу извештаја конзула у Митровици. Аустроугарски представници се жале на

арнаутске чете које крстаре у Митровици и њеној околини. Они кажу да су ове чете

чиниле велика зла у овом крају па су у последње време уцењивале чак и стране, нарочито

аустроугарске поданике. Посебно су се жалили да им је отежана слобода кретања што је

ометало њихов рад. Да ли су ови догађаји били случајни или последица негативног

одговора аустроугарске владе на захтев Арбанаса, тешко је рећи, али се њихова

хронологија поклапа. О овим дешавањима имали су информације и представници српског

конзулата у Приштини који извештавају о томе Министарство иностраних дела фебруара

1912. године.154

Представници турске Порте одмах су затражили извештај од косовског валије о

стању у Митровачком крају. Косовски валија је потврђивао постојање једне „мале чете“.

Он наводи да је та чета извршила неколико напада на поједине трговце, али да су у питању

турски поданици. Њему нису биле познате никакве жалбе од стране туђих поданика на

нападе или уцене које је та чета према њима учинила. Валија је тврдио да нико из

аустроугарског Конзулата није уложио примедбе на поменуте чете, зато су га посебно

изненадиле притужбе које су стизале из аустроугарске Амбасаде.

Постојање поменуте арбанашке чете као и многих других било је сигурно, али на

основу ових преписака тешко је утврдити у којој мери су оне стварно ометале

аустроугарсе поданике. Међутим, веома је значајна вест да се аустроугарска амбасада

жалила на несигурност у рејону од како га је аустроугарска војска напустила.155

153

ДСПС, V/1, док. 202.

154


155

Исто.


55

У исто време стање албанско-младотурских односа на Косову и Метохији

наговештавало је још снажнију устаничку активност албанских маса. Такво расположење

није умањивало ни све очигледније расположење младотурских власти да мањим

реформским акцијама умире тамошње албанско становништво. Истоветна ситуација

владала је и почетком месеца априла у Скадарском вилајету, па су младотурске власти и

албански устаници, свесни неминовности новог међусобног сукоба, почетком тог месеца

наставили интензивне војне припреме за његово организовање.156

У условима распламсавања албанског устанка157

крајем месеца маја 1912. на

територији Косова и Метохије су појачани различити облици притисака на српско

становништво које је још од самог почетка устанка било у тешкој ситуацији. Многи од

њих су животима плаћали настало безвлашће док за друге није постојало никакво друго

решење већ да ,,беже или да се турче”.158

Није био ни мали број косовско-метохијских

Срба који су излаз из насталог стања налазили у наоружавању. Оружје је тражено од

156

Турска влада и њени војни кругови, свесни чињенице да се Албанци припремају за нови устанак,

у настојању да избегну изненађење, спроводили су у строгој тајности исто, доста интензивне војне

припреме. Без велике помпе, оружје и муниција стизали су у све центре Косова и Метохије и у њима је

вршен попис добровољацаа, а настављена је и акција раздавања оружја муслиманима верним држави. Тако је

команда косовско-митровачке дивизије током месеца априла била поделила муслиманима ''горњих крајева'',

Санџака и северног дела Косова и Метохије преко 50.000 пушака са неопходном муницијом. У магацинима

оружја у Гњилану и Приштини налазило се најмање 6.000 брзометки, а слични магацини постојали су и у

Косовској Митровици, Феризовићу, Призрену, Пећи, као и касабама у непосредној околини Црне Горе.

Крајем марта и почетком априла у свим крајевима Косова и Метохије осећало се и померање турске

војске, која је непрестано у те крајеве пристизала. Турска војска је, на устаљени начин, пристизала до

Скопља и одатле је долазила на Косово и Метохију, тј. у Феризовић и Косовску Митровицу, а затим је била

распоређивана по косовско-метохијским центрима. Нагомилавање војске плашило је и Арнауте па су се

многи од њих питали ,,шта им се спрема“. ДСПС, V /1 док. 213.

157

Устанак Албанаца у Косовском вилајету 1912. године био је припреман од стране националиста и

спроведен у дело под вођством истакнутих главара, присталица старог режима. Главни обједињујући

чинилац целог покрета је било непријатељство према младотурцима. Поред тога, и једни и други су делили

иста схватања о односу између Албанаца и Срба, тј. о њиховој међусобној неравноправности. М. Јагодић,

Српско-албански односи у Косовском вилајету 1878 - 1912, 134.

158

ДСПС, V /1, док. 377.


56

пограничних српских власти, првенствено оних из топличког округа. Зато је начелник тог

округа током месеца јуна консултовао српску владу ,,шта да ради са онима који долазе да

купе оружје, а шта са онима који овамо беже”.159 Добио је одговор да оним Србима који

који су тражили оружје, ако се у њих могло имати поверења, оно и да.

Српска политика је и 1912. године настојала да албански устанак искористи за даље

слабљење турског поретка и истискивање аустроугарског утицаја у његовом вођству. Са

истакнутим албанским првацима Бајрамом Цуријем,160

Исом Бољетинцем 161

и Риза-бегом

контактирао је приштински конзул,162

а Бољетинчеви синови су били гости владе у

Београду. Другим албанским првацима из фондова српске владе исплаћиване су

позамашне суме новца или им је допремано оружје 163

159

ДСПС, V /1, док. 377.

160

Арбанашки првак из Ђаковице и турски жандармеријски виши официр, фебруара и почетком

марта 1912. године боравио је у Цариграду, позван од надлежних функционера да би се установиле додирне

тачке за споразум са Арбанасима. Било је каратеристично да у повратку није дошао на Косово заједно са

министром хаџи-Алил бејом, чији је задатак на Косову био у томе да приволи Арбанасе за младотурке. Б.

Храбак, Арбанашке студије, књ. II, 276-277.

161

Иса Бољетинац је у то време био заштитник манастира Соколица и важио је за пријатеља Срба. У

тражењу политичких савезника против Турака, Србија ће се доста ослањати на њега и вероватно га је

снадбевала оружјем. Иса који је у то време радио и за аустроугарску обавештајну службу, поред добре

сарадње са Портом и владом Црне Горе, јављао је Порти где и код кога се оружје налази. Овај политички

маневар лукавог политичара Бољетинца, урађен је због оптужби да је он српски шпијун, и да ради за Србију.

Тако, Иса преко ноћи постаје миљеник Порте и вођа Арбанаса на овим просторима. З. Ч. Вукадиновић - М. Ј.

Богавац, Српска просвета и култура у Косовској Митровици 1836-1941, 21.

162

Конзул је сматрао да, ако се мисли на стварање неких веза са Арнаутима, то треба чинити управо

у време (крај марта 1912. године) када су били изборили споразум с Младотурцима, и да би на овај начин

бар донекле умањили арнаутска насиља над српским становништвом. Он у свом извештају, као

карактеристичан, наводи случај пљачке Огњана Раденковића, истакнутог митровачког Србина, побратима

Исе Бољетинца. Конзул је мислио да је ово није урађено без Исиног знања, што је сигурно било тачно. Иса је

чувао српска села у близини и јако је добро знао за сва дешавања. Ниједна акција Арбанаса у митровачком

крају није била започета без претходног његовог одобрења. ДСПС, V /1, док. 222.

163

У косовско-митровачком крају српска влада је средином месеца априла изразила спремност да

Иси Бољетинцу „стави на расположење услуге које је он од ње желео“ у замену за заштиту тамошњег

српског живља. Мислило се на оружје које је Бољетинцу од стране српске власти раније било обећано, а које


57

Српској влади је необично било стало да уз себе има утицајног представника

албанског устаничког покрета Ису Бољетинца, зато су преговори са њим вођени током

априла164 настављени и током месеца маја 1912. године.165 Преко митрополијског

намесника у Косовској Митровици, Анђелка Нешића, српска влада је 13. маја од

Бољетинца тражила ,,да никако не диже устанак пре него што српска влада каже да је

наступио подесан моменат''.166

Очигледно да последња настојања српских надлежних

представника нису дала резултата, јер је свештенику Нешићу и исто Митровчанину

Огњену Раденковићу Бољетинац само два дана касније саопштио да је ,,устанак немогуће

одложити”.167

Нису помогла ни упуства српске владе да би дизање новог албанског

устанка представљало опасност ,,за област Старе Србије и целу Албанију од Аустрије”.

Следио је Исин одговор да су албански устаници решени борити се ,,па ма сви Арнаути

изгинули и ма дошао ко хоће”, а ,,ако Аустро-Угарска пође, пола устаника окренуће се

је он био спреман платити. Р. Самарџић, С. Ћирковић, О. Зиројевић..., Косово и Метохија у српској

историји, Београд, 1989, 279.

164

Капета Божин Симић је 7. априла 1912. године био у родном месту Исе Бољетинца и са њим

разговарао о његовој сарадњи са Србијом у вези са нововнасталом ситуацијом на Балкану. После дужих

разговора Иса је пристао на сарадњу . Иако је рекао да више воли да му суди српски краљ него младотурци,

ипак је поставио неке услове. Обавезе Србије састојале су се у томе, да поред моралне подршке

устаницима, у случају општег устанка буде му достављена потребна количина оружја, муниције и других

потреба, као и да прими на своју територију ,,све арнаутске четнике који буду морали да напуштају

Арнаутлук и храни их о свом трошку”. Иса је дао часну реч да о сарадњи са Србијом неће причати у

јавности, а истовремено неколико пута напомињао да никада није имао ништса са Аустријом. Капетан

Симић је био убеђен у искреност Бољетинца и одмах о овом разговору обавештава Председника

Министарског савета и министра иностраних дела Краљевине Србије, Милована Миловановића. Одговор

Миловановића био је да се влада слаже са унапред поменутим захтевима Исе Бољетинца и да ће у наредном

периоду учинити све што је у њеној могућности ради успешног остварења заједничких жеља и циљева.

ДСПС, V /1, док. 281.

165

Конзул Милојевић је био мишљења да се Бољетинцу што пре дају обећане пушке, јер га у

супротном на своју страну могу привући богате и утицајне турске аге. За српски интерес је посебно опасно

било приближавање Иса Бољетинца и оних албанских достојанственика који су били под утицајем Аустро-

Угарске. М. Јагодић, Српско - албански односи у Косовском вилајету (1878-1912), 123.

166

ДСПС, V /1, док. 243.

167

ДСПС, V /1, док. 243


58

против ње”.168

Иса је био решен да се освети младотурцима и то наводи ако главни разлог

због ког се устанак не може одложити. По његовом мишљењу учешће у устанку узеће око

четири стотина устаника. Добивши примедбу да је то претерано и да нема толико пушака

он каже да ,,ко нема пушку бориће се секиром“. 169

Од Србије је Бољетинац тражио, да ,,ако је остала при речи” пошаље на Угљарски

Крш 1.000 пушака и ,,нека их буде и на свим караулама до Преполца”.170 Потраживање

оружја Иса је образлагао тиме, да ће Србија имати користи од помоћи коју би пружила

албанским устаницима. Иако је Иса је био убеђен да ће устанак успети, српски конзул је

био скептичан по том питању, мада је сматрао да му треба изаћи у сусрет, јер га је боље

имати ,,за нас него против нас”.171

Наредног дана из Београда је стигао одговор да ће се Србија пријатељски држати

према албанском устанку, водећи се уверењем ,,да су Срби и Арнаути упућени на

заједницу и у будућности као што су били у прошлости”. Српска влада је потврдила да ће

се држати раније датих обећања, па су оружје и муниција што је могуће брже имали бити

упућени на пограничне карауле ка Преполцу. Из владе су наводили да ће, како се устанак

буде развијао, број пушака које ће послати прелазити тражени број и да ,,Иса и његови

другови продуже с пуним поверењем обраћати се Србији”.172

Да и у овим приликама нико од турских власти није помишљао да српском народу

призна право на национални идентитет и установе, показује и ескалација албанског

насиља на Косову и Метохији у лето 1912. године. Повремени покушаји појединих

племенских главара да се приближе најистакнутијим српским представницима у Турској

били су тактичко прилагођавање без трајног политичког значаја. Нетрпељивост према

српском народу на Косову и Метохији показивали су и сви планови и програми албанског

168

ДСПС, V /1, док. 243

169

ДСПС, V /1, док. 344.

170

ДСПС, V /1, док. 345.

171

ДСПС, V /1, док. 345.

172

ДСПС, V /1, док. 345.


59

устаничког вођства. Зато за тамошњи српски живаљ и даље нису биле предвиђене ни

најосновније људске слободе нити минимална грађанска права.173

Српске власти су почетком јуна испуниле раније дато обећање у вези са доделом

оружја албанским устаницима. То је Иса Бољетинац отворено рекао косовскомитровачком

Србину Огњену Раденковићу. Истовремено се на албанско митингу у селу Јунику појавио

и говорник краља Николе Петровића са понудама албанским устаничким вођама да се у

случају потребе поново склоне у Црну Гору.174

Албански прваци Иса Бољетинац и Бајрам

Цури су на овакву понуду црногорског суверена одговорили да ће се за помоћ радије

обратити Србији, јер је она у бољој могућности да их помогне. Истовремено је Исa позвао

Србе из Митровице, Грабовца и Рудара да му се придруже. Срби су остали храбри према

том позиву. Само је Огњен Раденковић Бољетинцу одговорио да ће се одазвати његовом

позиву. Иса је Раденковића ускоро послао у Стари (Ибарски) Колашин да се договори са

тамошњим српским вођама око послате им понуде. Бољетинац је од косовско-метохијских

Срба тражио да му се придруже у борби за стари режим, уз претњу да ће их у супротном

протерати у Србију. Зато је Раденковић од владе у Београду тражио савет да ли да

наговара Србе да се придруже Ису или не. Саветовано му је да се придружи албанским

устаницима и да се по две пушке доделе и колашинским Србима. 175

Другом половином јуна 1912. године младотурске власти су јавно сумњале да

Србија наоружава косовско-метохијске Албанце. Пећки мутесариф је ту своју сумњу

против Србије јавно и испољавао, док је косовско-митровачки кајмакан изјављивао да је

Србија пећким Албанцима већ била послала више хиљада пушака. На то је приштевски

мутесариф бившем народном посланику Сави Стојановићу говорио, да не разуме како

173

ДСПС, V /1 , док. 345.

174

Према писању министра војног Степе Степановића, министру инострaних дела Краљевине

Србије почетком фебруара 1912. Црна Гора и ,,даље раздаје оружје Србима и Арнаутима“, међутим,

оружјем су се, за новац, снадбевали и становници у крајевима око Митровице. Оружје је углавном било

допремано уз помоћ трговаца ,,који га довлаче преко Ђаковице и Скадра“. Министар бележи да је Иса

Бољетинац био спреман да преговара са Србијом ради заједничке акције у Старој Србији. Овај закључак

доноси на основу следећих Исиних речи : ,,Или нека Србија наоружа овај српски народ, или ћу га ја

наоружати оружјем из Црне Горе “. ДСПС, V /1, док. 161.

175



60

може Србија, као пријатељска држава тако очито подржавати Албанце. Нерасположење

турских власти према Србији није много ублажило ни образложење српске дипломатије да

поменуте информације нису истините, као и то да се додељеним оружјем штити тамошњи

српски живаљ. А њему су средином 1912. године видне неприлике могли донети учестали

позиви појединих албанских првака да им се придруже. Са таквим позивима нарочито је

био учестао Иса Бољетинац.176

Зато је приштевски конзул Милојевић био приморан да га

упозори да, ако жели успеха ,,нашем заједничком послу”, остави српски живаљ по

страни.177

Информације да су албански устанци оружје примали од Србије младотурске

власти су током 1912. године примале и од људи из окружења Иса Бољетинца. Оне су у

томе имале све више доказа, чиме је положај косовско-метохијских Срба постајао још

сложенији. Упркос том сазнању конзул Милојевић није био за прекидање акције

наоружавања. Напротив, он је свој став у вези са том акцијом износио кроз лично

мишљење да ,,само ако ми будемо дали више оружја, може се очекивати са обе стране

више жртава”.178

Месеца јула знатно су учвршћени односи између дела албанских устаничких вођа и

српске владе. Оружје и муниција су и даље стизали до устаника. У главном граду Србије

су боравили многи угледни Албанци, на пример синови Иса Бољетинца, Неџип Драга и

други, а очекивао се и долазак Исмаила Ћемалија. Поред личних поклона и новчане

помоћи, у Београду је био отворен и посебан устанички фонд из којег је албански првак

176

Да би придобио Србе за арбанашки устанак Иса је узјављивао да би једна тачка међу арбанашким

захтевима требала да буде посвећена српским захтевима, међутим, није добио подршку осталих арбанашких

вођа кеје су се жестоко томе противиле. Најгласнији у том протовљењу био је Хасан Приштина. Д.

Маликовић, Косово 1908-1912, 342.

177

Да су српски погранични официри и средином 1912. године делили албанским устаницима

оружје, знао је и кумановски лекар Душан Челић. То је он у једном разговору пренео и Орхану Мемуру и

неопрезно му саопштио да том акцијом у косовско-митровачком крају руководи лично Иса Бољетинац, који

је за пушку од сто метака од Албанаца наплаћивао по две турске лире. Како се радило о акцији тајног

карактера, генерални конзул Србије у Скопљу Гавриловић је тражио од српских званичних власти у

Београду предузимање неопходних мера ,,да се спрече последице овог откривеног тајног рада”. Д.

Маликовић, Косово и Метохија 1908-1912, 372.

178

Б. Храбак, Османлијско царствоМладотурака и Србија, Пријепоље 1975, 336.


61

Бајрам Цури тражио нових 5.000 пушака. Влада у Београду је настојала у свим сусретима

да усмерава спољнополитички правац албанско-српске сарадње, јер је боље познавала

политичке прилике у Европи. Она је, у ствари, настојала да албански устанак подреди

својим интересима, тј. да албанске устанике што чвршће усмери против Турака у правцу

Солуна. Истовремено су српски дипломатски кругови били против било каквог вида

албанске аутономије, јер би она за собом повукла и аутономију Македоније, а и једна и

друга су директно биле супротне интресима Србије на југу. Албански устанички прваци

нису били убеђени у искрено пријатељство Београда, али су настојали да Србију

искористе у борби против Турака. Поједини, као Бајрам Цури, чак су се надали да би се

Србија и војнички могла ангажовати против Турака. Друга већина албанских представника

веровала је да би се Србија задовољила да са Црном Гором подели Санџак и да добије

гаранције да ће се са српским живљем на Косову и Метохији исто поступати.179

Настојање српских власти да придобију део виђенијих албанских првака било је

изражено и при крају устаничких акција на Косову и Метохији средином јула 1912.

године. То настојање је било толико изражено највероватније зато што је српска политика

желела да остане присутна на Косову и Метохији приликом коначног решења његове

политичке судбине. Зато је 17. јуна косовско-митровачки свештеник Анђелко Нешић од

владе из Београда молио за новчану помоћ у висини од две стотине динара за породицу

Иса Бољетинца, која се у Косовској Митровици налазила без средстава, док јој се

старешина бавио у околини Лаба. Из Београда је сутрадан стигло одобрење да се тражена

сума додели.180

Арбанашка побуна се ширила крајем месеца јула и захватила је и митровачки крај.

Заузимајући околне територије устаници су стигли до града Митровице у којој је било

неколико одреда турске војске. Под претњом да ће је напасти, турска војска се повукла у

касарну. 181

Иса Бољетинац је поподне, 27. јула 1912. године, са више од две хиљаде људи

179

Б. Храбак, Османлијско царствоМладотурака и Србија, 337.

180

Д. Маликовић, Косово и Метохија 1908-1912, 374.

181

Оваквом исходу догађаја претходио је пређашњи састанак Иса Бољетинца и митровачког

кајмакана изван вароши. Ту су утврдили да се војска повуче што је и учињено у току ноћи. Пут ка граду био

је отворен. ДСПС, V/2, док. 1.


62

свечано ушао у Митровицу.182

Међу њима је било и неколико Срба, а помиње се и један

свештеник кога је Иса довео из Новог Пазара. У Митровици је Ису посетио поново

кајмакан, неки грађани, чланови општине, представници народа, официри и маса војника.

Том приликом, кроз разговор са њима, он је више пута понављао да ће све бити добро

,,само да су здраво и Срби и Арбанаси“. 183

После заузимања Митровице 184 устаници су планирали да се упуте преко Вучитрна

и Приштине за Скопље.185

Иса је планирао да тамо поведе и српског свешетеника из

Митровице, Анђелка Нешића, и два грађанина, којима би се придружили остали

представници народа из других косовских места.

Према извештају министра војног Србије, генерала Радомира Путника, у последњој

декади месеца јула, на Косову и Метохији се била јавила и једна српска чета под командом

неког капетана ,,која је имала радити са Арнаутима”. Јавно експонирање ове формације

косовско-метохијским Србима очигледно није било по вољи. Та нелагодност била је

последица страха да их Турци не окриве као јатаке и не ставе под преки суд, тим пре, што

до тада у тим крајевима нису залазиле друге српске војне јединице. Самом Иси Бољетинцу

није било право што та српска чета није дошла прво к њему, већ је најпре посетила друге

албанске прваке. У Косовској Митровици су, наводно, сви Срби знали за постојање

поменуте српске чете у албанској служби, али су се плашиле да за то не дознају турске

власти, као што се то нешто раније било десило у вучитрнској кази. 186 Када је 19. августа

1912. године турска влада донела одлуку о прихватању раније поднетих албанских

182

Крајње попуштање турске војске и власти био је доста узненађујући поступак којим се стиче

утисак, да се по сваку цене желе сачувати Арбанаси од страног а нарочито од српског утицаја. ДСПС, V/2,

док. 14.

183


184

Конзул Милојевић из Приштине, извештавао је о уласку Исе у Митровицу, наглашавајући да је

са Исиним синовима дошао и свештеник Нешић. Наредио сам Нешићу, пише конзул, ,, да изјављује свуда да

је он делегат српског народа града Митровице и околине“. ДСПС, V/2, док. 14.

185

У митовачкој чаршији се причало о даљем походу Исе и његових људи, али конзул Милојевић је

писао да ,,Иса неће журити чим се дочепао Митровице док не посвршава своје послове са старешинама“. Он

је наглашавао да Митровицом шетају наоружани Арбанаси али да ,,никоме штете не чине“. ДСПС, V/2,

док. 14.

186

Д. Маликовић, Косово и Метохија 1908-1912, 374.


63

захтева, положај албанских устаника је постао бесперспективан.187

О томе је требало да

расправља и заказана конференција албанских вођа у Скопљу са Ибрахим-пашом. Како су

преговарачи са собом били довели и 300 наоружаних пратилаца, Ибрахим-паша је

захтевао да ови одложе оружје. Оваква захтев албански прваци су одмах одбили, а гардом

су кружиле вести да устаничке формације не нападну градско складиште оружја. Градске

банке и трговачке фирме су прекинуле рад, чиме је живот у скопској чаршији био потпуно

паралисан. У оваквој ситуацији до изражаја је дошло раније присутно нејединство

албанских устаничких вођа. Тако је група око Хасан Приштине тражила да се Албанци

врате кућама, а она око Риза-бега Круезиуа да се нападну војни магацини у граду.

И Иса Бољетинац са својом дружином био је донео одлуку да се врати у родни

град, а дан касније (20. августа), такву одлуку донела је и маса других албанских устаника.

Тога дана из Скопља је у правцу Косовске Митровице пошло пет а за Куманово и Прешево

један вод устаника. Са војницима су пошле и старешине. У центру вилајета једино је остао

Хасан Приштина и то сам, без својих присталица.

Овакав исход догађаја за Арнаута подигао је њихово самопоуздање, а отежао

положај осталог становништва, пре свега српског. Србија и Бугарска обратиле су се

почетком августа руском министарству спољних послова а молбом да оно преузме

иницијативу и да се и хришћанском елементу у Турској дају иста права, каква су добили

Арнаути. У народу ових држава, како су говориле њихове владе, постојало је огорчење и

,,то огорчење ће се још и појачати, ако се утврди да су Арнаути, који су се дигли на

оружје, постигли знатне резултате, док други народи остају у досадашњим бедним

приликама, јер се покоравају вољи сила“. 188

Руски министар је тражио да се повластице за Албанце по могућности ограниче и

обећање турске владе да ће и другим народима дати иста права. Ситуација, међутим, није

била тако једноставна. За арбанашке захтеве залагала се аустроугарска дипломатија свом

187

Арбанашка побуна против младотурака завршила се када је влада распустила парламент и

расписала нове изборе. Ови избори, међутим, нису одржани јер је у међувремену дошло до Првог балканског

рата, којим је Турска протерана са ових простора.В. Секулић, Ослобођење Митровице у Првом Балканском

рату, 154.

188

Владимир Ћоровић, Наше победе 1912-1918, 25.


64

снагом.189

У Бечу се свим средствима радило да се арнаутски елеменат ојача и што више

рашири. Велика Албанија би била најбоља брана према Србији.190

189

Сукоб између Срба и Арбанаса око простора Старе Србије, био је само једно од средстава којим

је Аустро-Угарска водила необјављени рат против Србије. Сузбијање Србије се, по плановима из Беча,

водило на три упоредна плана: на привредном плану Србији је био наметнут исцрпљујући царински рат

(1906-1911); на плану саобраћаја - пројекат новопазарске железнице имао је за циљ да изолује Србију од

транспортних веза са остатком Европе и тако елиминише њену стратешку важност као простора који

најкраћим путем повезује средњу Европу са Малом Азијом; на трећем плану биле су добро синхронизоване

две политичке акције: најпре је анексијом Босне и Херцеговине (1908) најављена нова етапа угрожавања

српских интереса, да би, у следећој фази, тежиште било постепено пренето на активнију подршку -

усмеравање и практичну координацију свих албанских планова који су, због ривалства око територија, по

правилу били уперени пре свега против Србије и Срба у Старој Србији. Д. Батаковић, Косово и Метохија

историја и идеологија, 90.

190

В. Ћоровић, Наше победе 1912-1918, 26.


65

4. КОСОВСКА МИТРОВИЦА У БАЛКАНСКИМ РАТОВИМА

4.1. Први Балкански рат

После ратова за ослобођење и стицања независности српске државе на Берлинском

конгресу 1878. године, један од најважнијих догађаја у новијој историји српског народа,

свакако је био Први балкански рат. Наша историографија се већ дуже време бави

проучавањем овог догађаја, који многи историчари по значају упоређују са Првим

српским устанком. Ово је био последњи српско-турски рат, а уједно и завршна етапа

започетих ослободилачких устанака против Османског царства.

Година 1912. је била од великог значаја за решавање односа Краљевине Србије са

Османским царством и окончање свих проблема који су до тада имали обележје

међудржавних односа, а који су превазилазили уобичајене оквире двеју суседних земаља

због специфиности која је у великој мери одређивала карактер унутрашње и спољашње

политике. Велики број српског становништва који је живео на простору Старе Србије

налазио се у јако тешкој ситуацији, нису имали одређен грађански и правни положај, што

је стално погоршавало, и онако лоше српско-турске односе јер је Србија у својој

национално-политичкој акцији помагала свој народ под турском влашћу.

Припреме Србије за рат против Турске почеле су још у јесен 1911. године када се

почело говорити о стварању балканског савеза између Србије, Грчке, Црне Горе и

Бугарске. На основу уговора и тајног додатка склопљена је марта месеца 1912. године

Војна конвенција између Србије и Бугарске.191 После Војне конвенције закључен је и

војни споразум између генералштабова српске и бугарске војске.192

Србија је признала

Бугарској право на територије источно од Родопа и реке Струме, Бугарска њој територије

северно и западно од Шар-планине. За Македонију се предвиђала аутономија или подела

191


192



66

између две земље.193

У том случају, руски цар би имао последњу реч у одређивању

граница у тој области.194

Рад на склапању савеза између Бугарске и Грчке започет је,

такође, 1911. године, а завршен потписивањем Војне конвенције 5. октобра 1912.

године.195

Савез између Црне Горе и Бугарске потписан је у јулу, а између Србије и Црне

Горе 23. септембра 1912. године.196

Разговори по питању савеза између Србије и Грчке

започети су с пролећа 1912. године. После дужих припрема преговори су коначно

отпочели у Атини 28. септембра, али нису били завршени јер је у међувремену дошло до

објаве рата Турској.197 У току ових преговора, Србија је 30. септембра је објавила

мобилизацију војске и чекала погодан тренутак за почетак напада,198

а први дан

мобилизације био је четвртак, 3. октобар 1912. године.199

У складу са уговором, рат је

Турској прва објавила Црна Гора 8. октобра,200

док су Србија, Бугарска и Грчка то урадиле

17. и 18. октобра 1912. године.

193

Драгољуб Живојиновић, Краљ Петар I Карађорђевић, књ. II, Београд 2003, 491.

194

Ако би евентуално дошло до спора, који не би могле да реше две земље потписнице, а тиче се

Тајног додатка овог уговора, такође је требало да се упути на разматрање руском цару, а његова одлука била

би обавезујућа и за Бугарску и за Србију. Затим, ниједна одредба Тајног уговора није смела бити објављена у

јавности без претходног одобрења Русије. ДСПС, V/1, док. 168.

195

ДСПС, V/2, док. 205. и док. 501.

196

Србија и Црна Гора, уверене да су интереси њихових држава и судбине народа једнаки, потписале

су Војну и Политичку конвенцију и обавезале се на узајамну помоћ целокупном својом снагом кад би једну

од њих напала једна и више других држава. ДСПС, V/2, док.573.

197

М. Војводић, Србија и Балканско питање (1875-1914), Нови Сад 2000, 45.

198

Заступник руског министра иностраних дела, преко српског посланства у Петрограду, молио је да

Србија не чини ,,први корак“ како не би дала повода Аустро-Угарској да се умеша, а сматрао је да би Србија

начинила и ,,политичку грешку“ ако би ушла у Новопазарски санџак. По његовим речима, ако би Аустро-

Угарска напала и окупирала Србију, Русија ни у том случају не би војнички ништа урадила ,,јер нико неће

рат“. ДСПС, V/2, док.576.

199

ДСПС, V/2, док. 491; С. Станојевић, Српско - турски рат 1912. године, Београд 1928, 85.

200

Црногорски отправник у Цариграду, по наређењу председника Владе своје државе, предао је

Порти ноту о Старој Србији, којом се објављује прекид односа и ,,да Црна Гора предаје заштиту својих

интереса оружју својих војника“. ДСПС, V/2, док. 581; П. Јовићевић, Б. Гарић, Дневник из балканских

ратова, Београд 1996, 13.


67

4. 1.1. Почетак рата и ратни циљеви Србије

Србија и Црна Гора, као и њихове савезнице су имале јасно дефинисане циљеве

у рату који је уследио. Неке од њих су те циљеве изложиле у својим споразумима или

тајним одредбама, док су друге то вешто криле. О ратним циљевима Србије 1912. године

пише Јован Цвијић у свом делу „Балкански рат и Србија“.201 Он најпре утврђује

географску област за које се везују интереси Србије у том рату: то је „Стара Србија”, у

коју спада Новопазарски санџак, Косово поље, Метохија и неке области јужно од Шар-

планине, са границом која је, како он каже, одређена споразумом између Србије и

Бугарске (Охрид-Велес-Крива Паланка, тако да ови градови припадну Бугарској), додаје

да Стара Србија „излази узаним појасом на Јадранско море око Скадра, Љеша и вероватно

Драча” - имајући у виду, очигледно, средњовековну ситуацију. Стање ових области и

њихову вредност за Србију, Цвијић описује према својим личним научним

истраживањима у раздобљу од 1900. до 1912. године. По његовим запажањима то је

„земља највеће анархије и насиља, не само на Балканском Полуострву, можда јединствена

у свету”.202

Пошто је тако представио стање српског народа и етничке односе у Старој Србији,

201

Ј. Цвијић, Балкански рат и Србија, Београд 1912, 16.

202

Жртва тог стања су били Срби, а главни узрок свих српских невоља - Албанци; албански

колонисти су били насилно настањени, а Срби протерани. У Србији је имало само од 1876. године око

150.000 Срба „који су имали тапије од својих земаља”, а живели су знатним делом на терет српске владе и

„чекајући тренутак да заузму опет своју имовину”. Они који су остали у Старој Србији били су подвргнути

читлучком систему, свакојаким насиљима и осиромашењу, исламизацији и однарођавању; били су им

угрожени и црква и школа, никаква им се права, ни она по султанским ферманима ни по законима

младотурских власти, у стварности нису признавала. Планским насељавањем муслиманских досељеника и

протеривањем српских чифчија разбијале су се компактне српске масе и правиле оазе мешовитог

хришћанско-мухамеданског становништва. Цвијић констатује да „оваква насиља и злочини над Србима у

Старој Србији трају вековима”, те да „нигде на Балканском Полуострву турска управа није унела већу

пустош но овде”. 202

Ј. Цвијић, Балкански рат и Србија, 16.


68

Цвијић се позива на национална и хумана права да ова подручја буду ослобођена.203

Он

истиче још један разлог због ког би Србија требало да „ се интересује за територију Старе

Србије”. То је потреба изласка на море, ради економског ослобођења од аустроугарске и

турске блокаде. Царински рат са Аустро-Угарском и тешкоће у транзиту роба преко

турске територије показали су да је излаз на море за Србију питање од животног значаја.

„Сада је већ сваки сељак на својој кожи осетио оно што су, чини ми се, најпре утврдили

енглески публицисти: да је Србија опкољена земља, а Срби ухапшен народ”. Природни

излаз Србије на Јадранско море је преко Старе Србије долином Дрима. „Тек са излазом на

Јадранско Море Србија би имала услова за економску самосталност и била би задовољена.

То је једна од главних тежњи рата који је започео”.204

Почетак ратних операција могао се очекивати сваког тренутка, иако је

аустроугарска дипломатија предузимала све мере да их спречи. За реформе у Турској,205

за

које АустроУгарска борила све време, на које је пристао и султан, било је касно. Суочена

са притисцима и развојем прилика, Турска је приступила припремама и и прикупљању

трупа на границама према балканским земљама. То је довело до мобилизације њихових

снага 30. септембра 1912. године. 206

Студију о могућности савезничког рата против Турске урадио је главни

генералштаб српске војске. Основа ратног плана из 1897. била је допуњена 1903. године.

Пред сам рат, 1911 - 1912. године постојале су три опције. Четврта је завршена у лето

1912. и према њој се кренуло у рат. Основна идеја ратног плана била је да Прва армија,207

203

„Србија и Црна Гора имају дакле јаких хуманих и националних разлога и права да зауставе ове

злочине и насиља који се врше над њиховим саплеменицима”. Колико год су „турска управа и арнаутски

злочини и насиља” чак и за најхуманије људе Западне Европе само апстрактни и „бледи појмови”, толико је

ово за Србе сурова стварност: „уништавање нашег народа”. Ј. Цвијић, Балкански рат и Србија,17.

204

Ј. Цвијић, Балкански рат и Србија, 17.

205

Пре почетка рата Србија је дефинисала свој програм реформе за Стару Србију, чиме је јавно

документовала своју интересну сферу у Европској Турској. ДСПС, V/2, док. 467.

206

Драгољуб Живојиновић, Краљ Петар I Карађорђевић, 495.

207Прва армија – прикупљена у Врањском Поморављу под командом престолонаследника

Александра, у јачини: 1 коњичка дивизија под командом кнеза Арсена (бранио краља Петра I), 3 дивизије

првог позива и 2 дивизије II позива (Д и Тимочка) укупно око 126.000 људи, од којих око 90.000 бораца са


69

као најјача , води операције у правцу Врање - Куманово - Овче Поље против главне турске

снаге, а Друга208

и Трећа армија209

морале су да садејствују Првој у њеном кретању према

Скопљу делујући на њеном десном и левом крилу. Поред тога, снаге које су имале

помоћни карактер, Ибарска војска 210

и Јаворска бригада 211

имале су да обезбеде бок

главних снага.212

Географска ситуација утицала је и на размештај српске војске213 и њене планове за

напад на Турску. Главна ратишта на српско - турској граници била су ибарско - лимско и

184 топа. Правац дејства био је Врање - Куманово - Скопље. В. Секулић, Ослобођење Косовске Митровице у

Првом балканском рату, 157.

208

Друга армија – прикупљена на простору Ћустендил - Дуплица под командом ђенерала Степе

Степановића, у јачини: 1 српска дивизија (Тимочка дивизија I позива), и 1 бугарска дивизија: укупно око

60.000 људи од којих 45.000 бораца и 84 топа. Ова армија је требало да дејствује једним делом против десног

бока непријатељске армије у Македонији, а једним делом долином Струме. В. Секулић, Ослобођење

Косовске Митровице у Првом балканском рату, 157.

209

Трећа армија – прикупљена у две групе око Куршумлије (45.000) и око Медвеђе (22.000) имала је

да овлада Косовским пољем, затим да наступа у садејству са Првом армијом на Скопље. Армијом је

командовао ђенерал Божидар Јанковић у јачини: 1 дивизија I позива (Шумадијска дивизија I позива), 2

дивизије II позива (Моравска дивизија II позива), и 2 бригаде: укупно око 67.000 људи од којих 50.000

бораца са 94 топа. В. Секулић, Ослобођење Косовске Митровице у Првом балканском рату, 157.

210 Ибарска војска, прикупљена на простору Рашка - Баљевац, под командом ђенерала Михаила

Живковића, у јачини, 1 дивизија II позива (Шумадијска дивизија II позива), и 1 пешадијског пука I позива; у

укупној јачини око 22.000 људи, од којих око 17.000 бораца са 30 топова. Циљ ове војске био је да овладају

Новим Пазаром, а затим садејствовањем са Црногорцима у освајању северне Албаније. В. Секулић,

Ослобођење Косовске Митровице у Првом балканском рату, 158.

211

Јаворска бригада – прикупљена на Јавору, под командом пуковника Миливоја Анђелковића у

укупној јачини око 12.000 људи, од којих око 8.500 бораца и 18 топова. Циљ ове бригаде био је освајање

западне половине Новопазарског санџака. В. Секулић, Ослобођење Косовске Митровице у Првом

балканском рату, 158.

212


213

Српске трупе биле су за овај рат добро опремљене, а мобилизација је била извршена по

предвиђеном плану уз велико одушевљење војске. Србија је планирала да ангажује 164 пешадијска


70

моравско - вардарско ратише, а била су подељена Копаоником. 214

Груписањем јаке армије

код Преполца и Мердара у првом моменту тежило се освајању Косова, затим

садејствовању главној снази ка Скопљу - евентуално ка Овчем пољу. Мање групе у долини

Рашке и код Јавора биле су планиране за окупирање Новопазарског санџака, увођење реда

и за садејствовање са делом црногорске на том земљишту. 215

Турски оперативни план био је: повући Прву српску најважнију и најјачу армију и

одбацити је у теснац Мораве, северно од Врања, повући Другу српску и бугарску армију,

потом Трећу српску армију па наступати или ка Нишу, или ка Софији, да би се Бугари

приморали на повлачење са маричког бојишта. За овај велики задатак турска армија

(вардарска) није била способна.

4.1.2. Tок рата и ослободилачка борба

Давно није било рата који се тако дубоко усекао у људске осећаје и од чијег се

исхода толико очекивало као што је то био овај, вођен у знаку коначног ослобођења

хришћанског Балкана од вишевековног ропства Османског царства. За непуна два месеца,

балканске државе разбиле су турску силу пред којом је некада дрхтала читава Европа.

Прва армија водила је 22. октобра 1912. године главну битку за Куманово216 где је потпуно

разбијена турска Вардарска армија, да би после неколико недеља била у потпуности

уништена код Битоља. На опште изненађење Европе, рат је показао способност и војничку

спремност балканских држава, посебно српске војске која је великом брзином ослободила

батаљона, 44 коњичка ескадрона I и II позива и 348 артиљеријских оруђа. В. Секулић, Ослобођење Косовске

Митровице у Првом балканском рату, 159.

214

Ибарско - лимско ратиште простирало се од Торника до врха Копаоника и било је дугачко 120

километара. Моравско - вардарско ратиште протезало се од врха Копаоника до Царевог села и износило је

330 километара. В. Секулић, Ослобођење Косовске Митровице у Првом балканском рату,157.

215


216

Ј. Томић, Рат на Косову и Старој Србији, Нови Сад 2006, 138.


71

Стару Србију, а затим продирала у Македонију и према јадранској обали. Колевка српске

средњовековне државе, Стара Србија, постала је врло брзо ,,нова Србија”.217

Задужене за операције на овом простору, Ибарска војска и Јаворска бригада, су

својим победоносним налетим постигли сјајне успехе. За борбе су била ангажована 24

батаљона пешадије, затим 3 ескадрона коњице и 48 топова или 14 % пешадије, 6 % коњице

и 13, 44 % артиљерије. Ови подаци говоре да ибарско - лимско ратиште ипак није било

безначајно. Главне тачке на овом ратишту представљали су градови Нови Пазар и

Косовска Митровица. Ови градови били су веза са најзападнијим делом турске државе и

Аустро-Угарском која се налазила у окупираној Босни.218

4.1.3. Ибарска војска

Концентрација Ибарске војске219

требало је да буде обављена на простору Баљевац

- Рашка. Пешадијски пукови кренули су према мобилизацијском месту 25. септембра и у

217

В. Ћоровић, Наше победе 1912-1918, 28.

218

По свом положају Митровица је била значајнији ратни циљ од Новог Пазара јер се њеним

поседовањем отварао пут према Косову и даље Скопљу и, на другој страни, према Метохији и даље преко

Северне Албаније на Јадран, што је одувек био циљ Србије. Запоседањем Митровице могло се кренути и у

помоћ главнини српске војске у њеном надирању на југ. Овај задатак био је намењен Ибарској војсци. В.

Секулић, Ослобођење Косовске Митровице у Првом балканском рату, 158.

219

Ратни дописник берлинског листа, капетан Перзијус, у једном од многобројних чланака у којима

описује храброст и јунаштво српских војника, забележио је и неколико података о Ибарској војсци са којом

се сусрео средином октобра 1912. године. Одмах му је упала у очи ,,јака” артиљерија ове војске, коју је

детаљно описао. Транспорт материјала брдске артиљерије ове војске обављао се на ,,малим снажним

брдским коњима”. По пет коња носило је делове једног топа: цев, труп лафета, точкове и сандуке са

прибором. Топови су били уредно одржавани и у добром стању. Дописник је тада први пут видео опсадне

топове калибра 12.5 cm. По осам волова вукло је један топ, а на многим карама и колима био је натоварен

прибор и муниција. На крају извештаја резервни капетан Перијус забележио је врло илустративан утисак:

,,Та Ибарска војска иде опет у сусрет тешким борбама. /…/ Али свакоме се са лица читало поуздање да ће и

убудуће односити победу за победом.” Б. Младеновић, Војска Краљевине Србије за време Балканских

ратова - у огледалу немачке штампе, Баштина бр. 22, Приштина - Лепосавић 2007, 164.


72

рејон Рашка стигли после четири дана. Остали делови стигли су на мобилизацијско место

до 14. октобра, а позадинске јединице до 20. октобра.220

Овако концентрисана армија

очекивала је наредбу Врховне команде за покрет и напад на непријатеља.221

220

Размештај по доласку у рејон Рашка био је следећи: Штаб Ибарске војске, хаубичка,

градска и позицијска батерија у селу Баљевац, 12. пук, с једном пољском и две брдске батерије на

линији село Власово - караула Мислопоље, ради обезбеђења концентрације, 10. пук у селу

Шумарци, 11. у селу Беоце, 5. прекобројни пук, пољски артиљеријски дивизион Шумадијске

дивизије II позива, брдски артиљеријски дивизион и пионирски полубатаљон у селу Павлица,

дивизијски мостови у селу Бела Стена, позадински делови у селима Павлица, Жижовац и Ушће. В.

Секулић, Ослобођење Косовске Митровице у Првом балканском рату, 158.

221

Ибарску војску сачињавале су следеће јединице: Шумадијска дивизија II позива, мобилисана у

Крагујевцу (11. пук), Горњем Милановцу (10. пук) и Крушевцу (12. пук), Пети прекобројни пешадијски пук

Шумадијске дивизије I позива, мобилисан у Чачку (штаб и 1. батаљон), Крушевцу (2. и 3. батаљон) и

Крагујевцу (4. батаљон), брдски артиљеријски дивизион II позива, мобилисан у Ужицу, једна (пета) батерија

Хаубичког пука и једна градска батерија 120 mm, мобилисане у Нишу, и део Главног интендантског воза из

Параћина. Командни састав Ибарске војске био је следећи:

командант: ген. Михајло Живковић;

начелник: Штаба ген. штаба. потпук. Душан Поповић;

помоћник начелника Штаба: г. штабни мајор Милутин Лазаревић;

ађутант: коњ. мајор Сотир Радојичић и пеш. кап; II кл. Радоје Пантић;

ордонантски официр: артиљер. пор. Војислав Петровић коњич. пор. Петар Јуришић;

топографи: пеш. кап. I кл. Петар Маџаревић и пеш. кап. II кл. Константин Стојиновић;

секретар за страну коресподенцију: рез. арт. пор. Радомир Шапоњић;

на служби: пеш. пуковник Мих. Јанковић, ген. штабни п. пуковник Милисав Ј. Николајевић, рез.

пеш. пор. Тих. Шарковић.

Командант артиљерије артиљ. п. пуковник Чед. Марковић, командант инжињерије инж. п. пуковник

Андра Јовановић, референт санитета санитет. п. пуковник др. Нег. Велизарић, начелник интендантуре виши

интендант Чедељ Тошић, референт в. судства рез. в. суд. кап. I кл. Пет. Одавић, војни свештеник прота Тод.


73

У ноћи између 18. и 19. октобра Врховна команда је доставила заповест

команданту Ибарске војске:

,,Оглашен је рат у Турској. По досадашњим извештајима турска главна војска,

коју ћемо имати пред собом, концентрише се на просторији Скопље - Овче Поље - Велес.

Њена предња одељења на косовској страни држе Сјеницу - Нови Пазар - Митровицу -

Приштину и путеве за Скопље.

Команданту III армије наређено је да 20. т. м. изјутра наступа од Преполца и

Медвеђе против Приштине, а један свој одред упути преко Вучитрна на Митровицу.

Команданту Ибарске војске наређујем да сутра у 6. сати наступа преко границе и

заузме Нови Пазар. На расположење стављају вам се и трупе III позива на Рашкој и

околини.

Одмах по заузећу Новог Пазара спремите га за одбрану. Један здружени одред

упутиће командант против Митровице, а на Јошаницу и Дохојевиће одељење на сигурност

против узнемиравања са те стране.

У Новом Пазару очекивати налог за даљи рад а дотле организовати у њему

местну команду и политичку управу.

Врховни командант Њ. В. Краљ Петар “ 222

Сходно овој наредби, српске јединице Ибарске војске кренуле су у рану зору 20.

октобра 1912. године у напад на Нови Пазар. На граници се није очекивао јачи отпор

турске војске, већ у у долини реке Рашке, па је због тога војска била подељена у три групе,

с циљем да са три стране нападну град. Због лоших временских услова, опреза, лоших

путева и уопште терена, ова војска није у временски предвиђеном року извршила свој

задатак. Тек после упозорења Врховне команде и вести да све три армије српске војске

бележе успех, било је издато наређење за напад. До офанзиве, међутим, није дошло јер је

Прокић, командант стана жанд. пор. Љуб. Видојевић. В. Секулић, Ослобођење Косовске Митровице у Првом

балканском рату, 159.

222



74

изасланство грађана Новог Пазара дошло да замоли за обуставу акција и предају града.

Генерал Живковић је наредио да се од напада одустане, а српске трупе ушле су свечано у

град 21. октобра 1912. године у 15 часова.223

4.1.4. Формирање Митровачког одреда

По заузећу Новог Пазара успостављена је нова власт, а делови војске

распоређени су на значајним местима у циљу одржавања реда. У складу са наредбом

Врховне команде од 5. октобра приступило се припреми за даље надирање у правцу

Косовске Митровице. У том циљу од леве колоне Ибарске војске формиран је Митровачки

одред.224 Командант одреда био је генералштабни потпуковник Миливоје Николајевић а

начелник штаба генералштабни мајор Милутин Лазаревић. Задатак овог одреда био је да

од чесме Брђани Хана наступа путем према Митровици и заузме ту варош. О формирању

овог одреда командант Ибарске војске известио је Врховну комнду депешом бр. 109 од 11.

октобра. У њој он пита шта је са Вучитрнским одредом III армије, који је имао задатак да

помогне освајање Митровице. Врховна команда му је одговорила да је одред враћен и да

ће Митровицу морати да заузме Ибарска војске. 225

223

Гласови у овој армији врло су ретки, али кад стигну, фантастични су. Њено наступање је било

споро, али херојско и за дивљење. Њена једна стопа вредела је корака других армија. Кад пролазите оне

страховите позиције и кукавне карикатуре путева и друмова, који воде кроз клисуре и планине, изгледа вам

невероватно да се та земља уопште могла и освојити. „Два наша пука бранили би Пазар десет година“,

говоре готово сви наши официри. А на Пазару је била битка таква да је и сам ђенерал Живковић, коме је ово

четврти рат, рекао: „Нисам могао ни појмити, да рат овако крвава може бити“. Ратне слике са Балкана, св.

VIII, Освојење Новог – Пазара, Ратне слике и прилике, 10.

224 У састав Митровачког одреда су ушле следеће јединице: V пешадијски прекобројни пук I првог

позива, два батаљона са штабом XII пешадијског пука првог позива, две батерије са штабом пољске

артиљеријске дивизије, једна брдска батерија, два вода коњице, два вода пионира, два вода болничара, две

хелиографске и једна телеграфска станица, једна пољска болница. В. Секулић, Ослобођење Косовске

Митровице у Првом балканском рату, 160.

225 В. Секулић, Ослобођење Косовске Митровице у Првом балканском рату, 162.


75

Док је војска вршила припреме за даље надирање и освајање Митровице,

командант Живковић је ступио у разговор са виђенијим Турцима Новог Пазара у жељи да

сазна стање које је владало у Косовској Митровици, нарочито се интересујући за снаге

турске војске које су требале да бране овај град. Саговорници су му изнели мишљење да

Митровица неће моћи да се одбрани, када то већ није могао Нови Пазар. Сматрали су да је

штета да народ узалудно гине и предложили да са своје стране пошаљу у Митровицу два

човека, Турчина и Арнаутина. Њихов задатак био би да убеде разумне људе у Митровици

да предају град. Командант Живковић се сложио с овим предлогом и дао дозволу тој

двојици да могу проћи кроз јединице Ибарске војске у правцу Митровице. Изасланици су

из Новог Пазара кренули 24. октобра и у Митровицу стигли наредног дана. После кратког

преговора, када су Митровчани сазнали детаље о поразу Турака и Арбанаса код Новог

Пазара, пристали су да предају град без борбе. Једино се успехом српске војске код Новог

Пазара, а и на другим ратиштима може објаснити овај поступак Митровчана, који су били

ратоборби и велики крвници Срба, у чијој ближој и даљој околини има велики број

Арбанаса. 226

Ова одлука Митровачких власти стигла је касније и није утицала на припреме и

покрет Митровачког одреда. Његово формирање каснило је из разлога што је војска после

тродневног напада на Нови Пазар била прилично раштркана и требало јој је времена да се

прикупи. Због тога одред није кренуо према заповести 11. октобра, већ сутрадан. Тога дана

је у правцу Рогозна Хана кренула само претходница.227

226


227

Према сазнањима који су имали команданти Ибарске војске и Митровачког одреда, у Митровици

није било много војника, али се у правцу ње повлачио део војске из Ново Пазара па се очекивало да на путу

дође до сукоба. Нека сазнања говорила су да ће у Митровици доћи одред из Пећи да је брани. Због ових

информација командант Митровачког одреда потпуковник Миливоје Николајевић је наступао веома

обазриво. Због тога је одред у маршу поделио у три групе: претходница - оба вода коњице, два батаљона XII

пешадијског пука II позива, једна брдска батерија, један вод болничара и оба вода пионира, и главнину у

чијем су се саставу налазила два батаљона V прекобројног пука I позива, затим две пољске батерије, две

батерије V прекобројног пука, један вод болничара и пољска болница. На зачељу су ишли возови. Овакав

распоред војске, где је претходница била доста јака, условљен је непознавањем терена и очекивањем

непријатељских снага. В. Секулић, Ослобођење Косовске Митровице у Првом балканском рату, 163.


76

Непријатељске снаге јачине 4.000 војника, у повлачењу из Новог Пазара заузеле

су Рогозна Хан, али су се из њега повукле у правцу Митровице пре него што је дошло до

борбе. Напредовање Митровачког одреда, поред опреза, успоравали су веома густа магла

која се тог дана налазила на врховима планине Рогозна и расквашен друм који је

успоравао кретање. Поред тога, било је и мањих напада Арнаута, али не на главнину

војске, него на возове који су ишли на зачељу. Првог дана напредовања (25. октобра)

одред је једва стигао до Рогозна Хана и ту заноћио. Заузеће овог веома важног положаја

отварало је пут за даље напредовање. Турски одред се одатле повукао у правцу села

Бањска. Извидница, коју је сачињавала коњица, обавестила је потпуковника Николајевића

да се турске трупе концентришу у рејону села Бањска и Ловац, али због густе магле није

могла није могла да каже њихово бројно стање.

Српска војска под Звечаном 228

Напредовање Митровачког одреда настављено је 26. октобра у 7 сати изјутра.

Иако је пут од Рогозна Хана према Бањској био низбрдица, кретање њиме било је

успорено због његовог лошег стања. Инжињеријске јединице из претходнице вршиле су

неоподне поправке да би могла да прође артиљерија. Она је ишла уз претходницу јер се

очекивао јак отпор непријатеља изнад села Ловца. Међутим, када је претходница

228

Слика преузета са сајта www.politikin-zabavnik.rs (увид у сајта 22. 9. 2011.)


77

Митровачког одреда дошла до овог положаја, непријатељ се већ био повукао у правцу

Митровице, па је она наставила напредовање према Звечану. Главнина колоне дошла је до

села Бањска и наставила наступање у правцу коте Шарен Камен. Код села Јошевика

затекла их је ноћ и ту су законачили. Исте вечери коњица је дошла до Митровице у циљу

прикупљања информација. Око пола десет увече известила је команданта једним доста

нејасним ,,извешћем”. По њему, ,,Митровачки одред је синоћ заузео Митровицу”.

Потпуковник Николајевић је схватио да се ради о Вучитрнском одреду, за чије садејство

није знао, па је желео да провери ту вест. Послао је двојицу четника, који су га изујутра

око четири часа известили да је Митровицу заиста заузела наша војска која је дошла из

правца Приштине. 229

4.1.5. Ослобођење Митровице

У складу са наредбом Врховне команде 18. октобра, командант Дринске дивизије

II позива из састава III армије наредио је да се 23. октобра да се формира Вучитрнски

одред јачине једног батаљона пешадије, појачаног водом коњице и са 2 топа, укупне снаге

14 официра, 41 подофицира, 85 каплара и 903 војника. За комнданта одреда био је одређен

мајор Милорад Ј. Митровић. Одред је требало да крене пут Вучитрна, заузме га и настави

даље према Митровици, у чијем ослобађању треба да помогне Митровачком одреду.

Покрет у правцу Вучитрна започет је 23. октобра у пола десет увече. Јака киша омела је

његово брзо напредовање па је одред око 2 часа изујтра стигао до Бабиног Моста где је и

заноћио. Напредовање је настављено сутрадан 24. октобра у 7 часова. Тачно у 12 часова

одред је без борбе ушао у Вучитрн. На путу према Вучитрну одред није имао сукоба, али

је један вод коњице из Шумадијске дивизије био нападнут код Новог Села од стране

четрдесетак Арнаута, који су се убрзо повукли у правцу планине Чичавице. По уласку у

Вучитрн командант одреда се састао са месним турским властима и са представницима

српске црквене општине. Формирана је нова управа са двојицом угледних Срба који су као

229



78

помоћници придодати председнику Општине. Војска је предузела разоружавање

становништва и складиштење оружја у магацин под стражом. Одузето је око 400 пушака,

уз изгледе да се пронађе још више. Одред није наставио напредовање према Митровици

зато што му је командант дивизије послао један батаљон са полубатеријом и водом

коњице да му помогну. Мајор Митровић је сматрао да је то због јаке одбране Митровице

па је сачекао послату помоћ. Истовремено од људи из Вучитрна сазнао је да се Иса

Бољетинац пет дана раније налазио у овом крају. Током дана обављено је у цркви

благодарење коме су присуствовали војници.

Напредовање према Митровици настављено је 26. октобра у 8 часова изјутра. Око

12 часова одред је стигао пред Митровицу. Како варош није пружала отпор, командант

одреда мајор Митровић ушао је у град са једном четом из XII пука. 230Остале три чете

истог пука упућене су заједно са четницима у митровачку касарну. Две чете са

полубатеријом остале су на положају југозападно од града.231

По уласку у града мајор Митровић се прво сусрео са виђенијим људима српске

општине, а затим је отишао код кајмакана, од кога је преузео управу града. Управу је

затим вратио кајмакану, али уз два угледна Србина који ће управљати заједно са њим. Рад

телеграфа је обустављен, али је пре тога кајмакану дозвољено да влади у Цариграду

пошаље депешу о предаји Митровице. О заузећу Митровице командант Вучитрнског

одреда известио је команду Дринске дивизије, од које је добио заповест да по доласку

трупа Ибарске војске преда њима управу над Митровицом и Вучитрном, а да се он са

својим одредом убрзаним маршом врати у Приштину. Командант дивизије тражио је од

мајора Митровића да се у Митровици формира добровољачки одред састављен од Срба из

околних места. Одред је требало наоружати пушкама одузетим од Арнаута и

муслиманског становништва. Увече је у Митровицу пристигла једна коњичка официрска

патрола која је обавестила команданта Вучитрнског одреда да се Митровачки одред

Ибарске војске налази у селу Житковцу, северно од Митровице. Мајор Митровић је

упутио поруку потпуковнику Николајевићу у којој га обавештава о његовом заузећу

230

О заузимању Митровице од стране Дринске дивизије извештавале су и „Српске новине“. „Српске

новине“, бр. 234. 16. 10. 1912. стр. 1.

231



79

Митровице. У извештају команданту Дринске дивизије мајор Митровић је послао депешу

руског вицеконзула из Митровице у којој он извештава владу у Петрограду о паду

Митровице. Како телеграф није радио, он је замолио да српска војска проследи ову вест у

Русију. Током дана мајор Митровић је посетио руског вицеконзула, а овај му је узвратио

посетом. У два часа изјутра 27. октобра стигла је порука потпуковника Николајевића у

којој обавештава мајора Митровића да се Митровачки одред налази у селу Јошевику и да

ће у седам сати изјутра кренути према Митровици. Мајора Митровића моли да одржи

запоседнуту Митровицу до доласка његовог одреда. 232

У овим операцијама је учествовао и колашински кнез, прота Вукајло Божовић,

који је боравећи у изгнанству у Србији (Топлица) од 1900. године, спреман дочекао

Балкански рат за највеће подвиге. Он је био на челу добровољачког одреда, чији је задатак

био да пређе границу код Мердара према Подујеву. Претрпео је пораз од регуларне турске

војске и њихових помагача Арбанаса, имао је и доста изгинулих. Поново је извршио

прегруписавање добровољаца, и са добијеним појачањем разбио је непријатеља, успешно

оперишући према Приштини. Жалио је што није први стигао на Косово (Газиместан).233

232


233

Прота Вукајло Божовић (1860-1927), последњи обер кнез колашински. Рођен је 24. априла 1860.

године у Придворици од мајке Анице (рођене Соврлић), из Бурлата и оца Недељка Божовића. Учио је

писменост код неког учитеља у Митровици, а основну школу је завршио у манастиру Девичу 1872. године.

Врло рано је почео оцу - кнезу да помаже у свим пословима. Често је као дете с оцем био у „кириџилуку“ на

путу до Сарајева, Пљеваља, Скопља, Битоља и Солуна. У брак је ступио са Стојанком Краговић из Кобиље

Главе 1879. године. За ђакона је рукоположен 14. а за свештеника 15. марта 1880. године. Исте године, 16.

марта постао је и парох придворички. Рукоположен је у Вучитрну од стране митрополита Мелентија (Грка),

када је променио име Вук у Вукајло, јер име Вук не могу носити свештена лица. Као страсни и

непоколебљиви борац за ослобођење од турског ропства често је са њима долазио у сукоб. Године 1900. на

сабору Св. Јован (7. јул) у Варагама извршен је атентат над њиме од стране башибозука, а по наговору

турских власти. Био је принуђен да у јесен исте године емигрира у Србију. И у емиграцији он је стално

мислио на свој Kолашин. Организује наоружавање Колашинаца. Свакодневно ради на припремању ратника

за коначно ослобођење. Провео је у емиграцији са малим прекидима од 1900. до 1912. године када на челу

добровољаца ратује против Турака и њихових помагача на борбеној линији Преполац – Мердаре - Подујево.

На челу српске војске се враћа у К. Митровицу и свој Колашин. По доласку у Колашин, са великим жаром

ради на на организацији српске власти. Враћа се својој парохији и ту остаје све до 1916. године, када је био


80

Повлачење албанских добровољаца са Косова 1912. године234

Арбанаси су у Првом балканском рату имали готово незапажену улогу. Као

турски војни обвезници многи се нису били ни јавили својој команди, а они који су узели

заробљен и одведен у ропство у Мађарску (Нежидер) са неколико виђенијих Колашинаца. Крајем 1918.

године прота Вукајло и многи Колашинци су због туберкулозе пуштени из логора. Пошто се својом

мудрошћу, залагање и храброшћу истакао не само као борац за ослобођење Колашина, већ и целе Србије,

после очеве смрти постаје обер кнез за цео Колашин, односно за све четири кнежине (Радич-пољску,

Брњачку, Бупску и Црепуљску) . Знатно је помагао и на одржавању телеграфске линије Београд-Ниш–

Софија-Цариград. Ометао је свим средствима тежњу Аустро-Угарске да ова линија иде преко Босне-

Санџака-Скопља до Солуна. И у свом политичком опредељењу странкама прота Вукајло Божовић се

прилагођавао потребама и интересима свога Колашина. За време емиграције је припадао либералима. До

1919. године био је члан партије Стојана Новаковића. Затим се прикључио демократама Љубе Давидовића, и

најзад самосталцима Светозара Прибићевића. Колики је углед и какве је све заслуге имао прота Вукајло

Божовић за свој Колашин и за „српску ствар“ сведочи и податак да је „Политика“ пожурила да међу првима

објави његову смрт 1927. године. Приказана је протина биографија и величина једног „Христовог војника и

народног првака“. Упоређен је чак са попом Луком Лазаревићем, протом Матијом Ненадовићем и другим

знаменитим личностима из српске историје. Благоје Божовић, Живот и обичаји народни у Ибарском

Колашину, Зубин Поток 2005; Слободан Јакшић, Просвета и школе у Старом Колашину, З. Поток 1996. 178;

Миленко Јевтовић, Личност и књижевно дело Григорија Божовића, књ. 1, Зубин Поток - Приштина 1996,

18.

234

Слика преузета са сајта www.wikipedia.org (увид у сајт 23. 10. 2011.)


81

учешће у рату, током борбе држали су се повучено. Турци су покушавали да од њих

створе неку народну војску, али пошто нису имали новца да их издржавају многи

Арбанаси су се вратили кућама.235 Уопште, држање многих Арбанаса у време рата било је

неопредељено, оно што су били близу границе говорили су да се неће противити доласку

српске војске.

Јаша Томић, међутим забележио је неколико података о учешћу Арбанаса у рату,

који су помагали редовну турску војску у борби са српском Трећом армијом. Он наводи да

их је било око 20.000 и да их је предводио Иса Бољетинац. Иако су многи веровали, да ће

Иса Бољетинац, због претходне сарадње са српском владом да поведе своје сународнике у

рат против Турака и да се здружи са српском војском, он је ипак са својим Арбансима

први почео да пали српска села. Као и увек, то је радио мучки, пре објаве рата, јер кад је

рат отпочео, није имао више времена за то. Он се борио са својом војском код Подујева, на

Тешендолском кланцу, на Косову Пољу, пред Приштином. Трећа армија није имала

ниједну велику битку, али је у низу очајних бојева, који су, када рачунамо и Мердаре,

трајали девет дана, гонила Турке и Арнауте кроз Лаб и Косово, и деветог дана заузела

Приштину. Када је српска војска ушла у Приштину, добила је обавештења из Митровице и

Вучитрна да је Иса Бољетинац са турском косовском војском. Сазнала је и да је турска

команда у Митровици ,,пренеражена неочекивним уступањем турске војске“. Турска

команда се припремала да пошаље одред војске из Митровице како би спречили даље

продирање српске војске.236

235

Ратне слике са Балкана, св. VIII, Освојење Новог – Пазара, Ратне слике и прилике, 11.

236

Ј. Томић, Рат на Косову и Старој Србији, 108-109.


82

4. 2. Нова управа у Митровици

У митровачкој цркви било је одржано 27. октобра у 9 часова пре подне

благодарење коме је, поред српске војске и становишта Митровице, присуствовао и руски

вицеконзул. По завршетку благодарења, у 11:30 пре подне, у Митровицу је ушао

Митровачки одред под командом потпуковника Миливоја Николајевића, коме је мајор

Митровић предао управу града. Овај одред је из Јошевика кренуо опрезно, заузевши

претходно Звечан, док је други батаљон заузео вис Лисицу, западно од града. И остали

висови око града били су запоседнути јединицима Митровачког одреда, да би се

предупредио евентуални напад. Потпуковник Николајевић је сматрао, с обзиром на

близину села Бољетина из кога је потицао чувени зликовац Иса Бољетинац, да је ово

неопходно. Главнина трупа је била стационирана изнад железничке станице, на узвишењу

југозападно од града. Овај положај доминирао је градом, а истовремено и затварао пут из

правца Дренице. Према неким сазнањима, у њој се било окупило око 5.000 Арбанаса

спремних да крену на Митровицу.

У пола шест поподне, пошто је предао све надлежности Митровачком одреду,

Вучитрнски одред је кренуо у правцу Вучитрна. Ту је стигао у осам часова увече. Убрзо

за њим стигла је депеша команданта Митровачког одреда да део Вучитрнског одреда из

Дринске дивизије II позива остане у граду да одржава ред и да ће до даљњег бити у

саставу Ибарске војске. То је било у складу са наредбом од 16. октобра којом је Дринска

дивизија II позива ушла у састав Ибарске војске. Овако формирана јединица са штабом у

Митровици имала је задатак да одржава ред у Косовској области. У међувремену део

Вучитрнског одреда вратио се 28. октобра у Приштину. Тиме је његова улога била

завршена. 237

Нови командант Митровице, потпуковник Николајевић примио је 27. октобра у

један сат поподне аустријског конзула Тахија у посету. Конзул је молио комaнданта да се

237



83

не демонстрира против Аустрије и да се заустави узвикивање ,,доле Аустрија”. Том

приликом Тахи је изјавио да је ред у вароши од уласка српске војске био добар.

Међутим, руски вицеконзул и виђенији митровачки грађани испричали су

командантима оба реда како је аустријски конзул плашио мештане причама да су српски

војници дивљаци, како ће их злостављати када дођу, итд. Да би придобио мештане за

Аустрију, причао им је како је аустријска војска заузела Београд и како ће све крајеве које

је Србија заузела она преузети. Због тога су Срби с нестрпљењем очекивали улазак српске

војске у Митровицу, јер су Турци и Арнаути претили да ће се осветити Србима.

Потпуковник Николајевић, знајући за ове Тахијеве активности и његову мржњу

према Србима, одговорио му је да он није чуо да су војници узвикивали тако што. На то је

Тахи узвратио да то нису викали војници већ мештани. Потпуковник Николајевић му је

обећао да се то више неће поновити. На крају овог разговора Тахи му је, помало у шали,

рекао: ,,Знате, господине потпуковниче, ја са Мађар по пореклу, ја такође мрзим

Аустријанце, ја бих први узвикнуо ,,доле Аустрија”, али док сам ја чиновник њен ја то не

могу дозволити”.

Да би одржао ред у граду потпуковник Николајевић је за управника вароши

поставио свог ађутанта капетана Радоја Пантовића, а за председника општине највиђенијг

Арнаутина, кога су Срби предложили. Желећи да избегне евентуални сукоб са Арбанасима

из Дренице, потпуковник Николајевић је нашао једног угледног Арнаутина који ће отићи

у Дреницу и поразговарати са тамошњим Арбанасима. Он је требало да им образложи како

би напад на Митровицу, или на било који део српске војске, за њих био погубан, Једна од

локалних Арнаута изјавио је да ће отићи и да се нада да ће донети ,,добар абер”, успут,

замолио је потпуковника Николајевића да му изда објаву за путовање како га српска

војска не би спречила у проласку. Како потпуковник није имао времена, рекао му је да

дође у 4 сата поподне по објаву. На проласку кроз град, овог Арнаутина су, сматрајући га

шпијуном који се креће око српске војске, пресрела и убила двојица комита који су дошли

са Преполца и за које потпуковник није знао. После овог догађаја Николајевић је наредио

да се поменуте комите протерају одакле су дошли, а он је одустао од слања новог

изасланика Арбанасима у Дреницу.


84

Командант Митровачког одреда сазнао је да ће штаб Ибарске војске доћи у

Митровицу, где ће му бити седиште. Штаб је кренуо из Новог Пазара 15. октобра изјутра и

стигао до села Бањска, где је преноћио. На путу према Бањској, на Кадињачи, команданту

се јавио Турчин који је као изасланик из Новог Пазара био послат у Митровицу да

преговара са тамошњим људима о предаји града. Он је известио генерала Живковића да су

се турске трупе повукле из Митровице 13. октобра. Штаб је на путу према Митровици

сусретао много избеглица Турака, Арнаута и муслимана који су се враћали својим кућама.

Од њих се сазнало да се Турци повлаче са свих страна у правцу Скопља а да се црногорске

трупе налазе у близини Пећи и Дечана. На путу су се сретали и турски војници -

хришћани, који су дезертирали из својих одреда. Штаб је из Бањске кренуо према

Митровици и у њу ушао око 10 часова.

Пре него што је команда стигла у Митровицу, командант Живковић је послао

једну коњичку патролу, на чијем челу су се налазилин поручници Петар Јуришић и Алекса

Грујовић, да са једним водом коњаника наступају у правцу Пећи са задатком да извиде

стање у Дреници и по могућности успоставе везу са црногорском војском која се тамо

налазила. Овај одред сместио се у манастир Девич, одатле слао патроле у правцу Пећи и

одржавао везу са командом у Митровици. У извршавању тога задатка одред је имао мањи

окршај код села Јошаница, али су се нападачи Арбанаса убрзо повукли. Овај одред је

успоставио везу са источним одредом црногорске војске, који је 30. октобра ушао у Пећ.

Трупе Ибарске војске су касније, заједно са овим одредом црногорске војске, кренуле пут

Ђаковице, у чијој се близини већ налазио један одред из III армије.

По доласку у Митровицу штаб Ибарске војске је добио депешу од Врховне

команде (416) да се њене трупе припреме за марш према Пећи. Истовремено да се Дринска

дивизија II позива, која се налазила у Приштини и која је два дана раније била придодата

Ибарској војсци, враћа у састав III армије. Врховну команду су интересовале информације

о томе где се налазе Иса Бољетинац, Бајрам Цури и Риза-бег Круезија. Према сазнањима

које је поседовала Ибарска војска, Иса Бољетинац се био повукао у правцу Пећи.238

238

Оружје добијено од Србије и Црне Горе, Бољетинац је као вођа одбране „свете муслиманске

земље” употребио против њих. Слаб одзив на мобилизацију и боља спрема српских војника и официра брзо


85

Командант Ибарске војске је предузео потребна мере да осигура Митровицу од

евентуалног напада. Веће групе наоружаних Арбанаса налазиле су се у Дреници и у

Рибарићу. Коњички одред који се налазио у манастиру Девич извештавао је да Арбанаси

из суседних села - Баљинце и Тараџа, изјављују да прихватају нову власт и да немају

ништа против ње. У правцу Рибарића упућен је одред који је ишао уз Стари (Ибарски)

Колашин без сметњи. Истовремено, један одред из Новог Пазара такође је упућен из

правца Рибарића. Када је одред који је долазио из Митровице дошао до села Брњака, где

су преноћили, сазнао је да су се Арбанаси повукли преко Мокре Горе у правцу Пећи.

Обавештени су о заузећу Рожаја од стране црногорске војске.

Како је стање у Митровици и околини било мирно, Ибарска војска је постепено

наставила да маршира у правцу Пећи, односно Ђаковице. Из Блажева преко Куршумлије и

Приштине упућен је одред III позива да преузме Вучитрн, Митровицу и Нови Пазар. Овим

је практично завршено ослобођење ове територије, а трупе Ибарске војске наставиле су

даље према Метохији.

Приликом ослобођења Митровице, осим мањих пушкарања на путу према њој,

није било већих сукоба, па није било ни губитака у људству. Непријатељ се на саму појаву

српске војске одмах предавао и, као што су чинила села у Дреници, истицао беле заставе.

У таквом надирању било је и заробљених непријатељски војника, али није примећено

осветничко понашање. То је било у складу са наредбом коју је командант Ибарске војске

генерал Живковић издао својим војницима на почетку напредовања, односно освајања

Новог Пазара. У наредби се каже: ,,Наређујем да нико не сме дирати у живот, имање, част

и светиње мирних грађана, ма које вере и народности они били, јер се од данас имају

сматрати као српски држављани... Свакога онога који би поступио противно овој наредби

ставићу под суд и најстроже казнити, а за теже случајеве стрељаћу га...”239

су решили исход првог Балканског рата. Бољетинац је са својом војском побегао у Албанију тако да су

Вучитрн, Митровица и Српски Колашин ослобођени без веће борбе. Косовска Митровица је ослобођена 26.

октобра 1912. године, а ослободили су је делови Дринске дивизије другог позива генерала Михајла

Живковића. Илустрована ратна хроника, Нови Сад, св. 1, 25. X 1912, 13.

239



86

Користећи овакав приступ српске војске, Арбанаси су добровољно предавали

своје оружје и изјављивали лојалност новој држави. Те лојалности биле су појединачне за

село, или је више села заједно слало једну изјаву. Тако су Арбанаси Дренице преко својих

представника доставили своје изјаве. Њих су потписали: Дели Реџеповић за Врбовце, Азир

Авдулић за Доброшевац, Дурмиш Рамадановић за Кожинце, Мехмед Делић за Преловце,

Али Мехметовић за Крушевац, Хисен Османовићза Штутинце, Арсен Реџеповић за

Душевац, Ибиш Фератовић за Ћирез, Хамид Мемедовић за Пољанце, Реџа Хисановић за

Лаушу, Мемед Рашић за Турићевац, Бислим Селимовић за Радишево, Хамим Картазовић

за Пољанце. Ахмед Делић за Приказе, Фејзула Сајдић за Љубовац, Сејди Исак за Дубовац,

Исмаил Ћемаиловић, Идриз Тахировић и Незир Ајризовић за Конилић.240

Било је заробљеника, али се према њима коректно поступало. Тако је био

заробљен и чувени Неџиб Драга из Митровице, посланик у Цариграду. По наређењу

начелнику Генералштаба генерала Радомир Путника, ослобођен је после дате узјаве о

лојалности. И према заробљеним турским војницима се коректно поступало, што видимо

из једног писма поручника Фејзе из Митровице. Он се по ослобођању вратио у Цариград,

али му је жена са двоје мушке деце остала на Косову, код оца у Гњилану. Поручник Фејза

је преко српског посланика у Цариграду молио да му се породица допрати до Ђевђелије,

где би је он преузео. Министарство унутрашњих дела, коме је овај захтев био прослеђен,

узвратило је да оно нема пара за ту сврху. На то је председник Министарског савета и

министар иностраних дела Никола Пашић наредио да се о трошку његовог министарства

породица Омер Фејзе пребаци до Ђевђелије и да им се да 200 динара за трошак. Тако је и

урађено.241

У Митровици су се налазили конзулати Русије и Аустро-Угарске. Њихови

конзули су различитим приступом дочекали српске јединице. Расположење руског

конзула одражавали су осмех на његовом лицу и присуство на благодарењу у митровачкој

цркви. Аустријски конзул Тахи је до самог уласка српских трупа подстицао Арбанасе и

Турке да бране град, али га они после пораза код Новог Пазара нису послушали. Како

приликом ослобођења Митровице није било сукоба, није било ни људских губитака.

240


241

Исто, 171.


87

Заробљени турски официри и војници и поједини арбанашки прваци убрзо су били

ослобођени.

По завршетку овог задатка Ибарска војска је продужила у правцу Метохије, где је

заједно са црногорском војском, која је већ држала Пећ и Дечане, ушла у Ђаковицу.

Задатак ове војске био је коначно завршен наредбом Врховне команде бр. 24. од 21.

августа 1913. године, када су све косовске трупе, сходно указу Његовог Величанства

краља Петра, биле распуштене. 242

Победе српске војске прослављене су широм Старе Србије, а дописник

београдске Политике је извештавао о тим свечаностима на територији Косова и Метохије.

Политика је то објавила у чланку ,,Застава V пука” од 11. новембра 1912. године.

,,Прекјуче је на Косову, крај самог тулбета, где је погинуо турски цар Мурат,

извршена једна војничка свечаност.

Освећена је застава петог пешачког пука коју је пуку подарио краљ Петра 29. пр.

месеца. Пук је заставу примио у Митровици, па је одмах сутрадан кренуо у Приштину а

оданде на Косово где је свршена свечаност.

Тај чин изазвао је необичну раздраганост у пуку а још већу радост код народа, који

се био окупио са целе околине”.243

У Берлинер Тагеблату и Келнише Цајтунгу објављена су по два извештаја ратних

дописника у којима се оцењивао учинак војске Краљевине Србије у Балканском рату,

анализирала њена бојева готовост, величина и снага. Ратни дописник берлинског листа,

резервни поморски капетан Перзијус, почетком октобра у подужем чланку обавестио је

немачку јавност о ,,чуду” које је учинила српска војска. По мишљењу капетана Перзијуса,

неоспорно су били у праву они Немци у берлинским војним круговима који су говорили

да су српске трупе најбоље на Балкану. Капетанов општи утисак о српској војсци био је

,,одличан”. Био је пријатно изненађен тиме што је српски војник ,,ужасно издржљив” и

способан да поднесе маршеве, без обзира на то што су путеви рђави. Максимална брзина

242

В. Секулић, Ослобођење Косовске Митровице у Првом балканском рату,171.

243

„Политика“, бр. 3164, 6. 11. 1912, ,,Застава V пука”, 1.


88

марширања је, по његовим прорачунима, била 72 километара у 24 часа. Поредећи српску и

немачку војску у маршевима, ипак је нагласио да је пртљаг српског војника лак у

поређењу са пруским, и да се пријатније маршира у опанцима него у тешким немачким

ципелама, поготово што су опанци свакодневна обућа српског становништва. Приметио је

да се српски војник скромно храни. Сем меса, задовољан је ако добије и довољно хлеба.

Капетан је сматрао да је српским официрима било лако да обуче припаднике својих

јединица. Војници су снажни, издржљиви, интелигентни и обично су, после завршене

обуке, добро обављали своје дужности. Приметио је да је ,,културни степен” већег дела

народа ,,још доста низак”. Без обзира на ту замерку, он је сматрао да се могу добро

образовати ,,пет чула сваке поједине индивидуе”. Био је одушевљен када је, од многих

војника који су говорили немачки језик, на своја питања добијао ,,врло разумне одговоре”.

На Перзијуса је изразито повољан утисак оставила коњица Краљевина Србија. По његовом

мишљењу, коњица је представљала елиту српских трупа. Насупрот јаког утиска који је

остављала обученост и спремност коњице, стајала је њена скромна спољашњост, оличена

у униформи. ,,Униформа је код коњице као и код пешадије, израђена од суре чоје без

икаквих украса. Нараменице су од исте чоје, а једна, две или три златне звездице на њима

показују ранг подофицира. Шињели су исте боје као и униформа. Понегде се виђају још и

шињели загасите плаве боје”. Једино по чему се виђају још и шињели загасите плаве боје.

”Једино по чему су се коњаници разликовали од пешадинаца биле су дуге црне кожне

чизме. Гардијски хусари били су једини припадници војске који су носили мундир са

већим украсом, плаву доламу са црним гајтаном и калпак са великом белом перјаницом.244

244

Б. Младеновић, Војска Краљевине Србије за време Балканских ратова - у огледалу немачке

штампе, 165-166.


89

5. КОСОВСКА МИТРОВИЦА ПОСЛЕ БАЛКАНСКИХ РАТОВА

5.1. Живот у ослобођеној Митровици

После ослобођења живот у Митровици се полако нормализовао. Српска војска се

трудила у неколико првих дана после заузимања ове вароши, да одржи ред и мир док нису

стигле конкретне инструкције од владе из Београда. Политика је у свом фељтону ,,Писма

са југа”, новембра 1912. године у неколико бројева, објавила најзанимљивије детаље

свакодневног живота на ослобођеном простору које је забележио С. Милосављевић,

учитељ у Копљарима. Део својих доживљаја на Косову и Метохији, он је у облику

успомена забележио и у књижици С Венчаца кроз освећено Косово. Описујући путовање

кроз косовске вароши, свакако, пише и о томе шта је видео у тек ослобођеној Митровици,

октобра 1912. године.

Приликом доласка у Митровицу затекао је несвакидашњи призор, па каже, да је

„пред Митровицом као на вашару“. Пут је сав био закрчен колима и стоком. Свуда су биле

наложене ватре, око којих су били окупљени Шумадинци и Ужичани, који су ту морали да

преноће, јер је варош била пуна војника. Дуго се пробијао кроз масу, а када је изашао на

слободан пут, упутио се преко дугачког моста на Ибру, одакле је био нарочито леп поглед

на варош.

По његовом мишљењу, Митровица је била лепша од Новог Пазара. Имала је

прилично широке улице и тргове и доста лепих зграда. Варош је дивно изгледала онако

окићена српским заставама, које су висиле са сваке куће. Било је доста српских фирми и

било му је пријатно да прочита између „турских [хи]јероглифа натисе ћириицом ,,Хотел

Косово“ или „Трговина браће Поповића“. Једина замерка је што је варош била прљава, али

то је била заједничка карактеристика и свих других у којима су живели Турци.245

245

С. Милосављевић, С Венчаца кроз освећено Косово, 22.


90

Учитељ пише о свом одласку у војну касарну. Испред касарне је било српских

војника, а пред самим вратима дочекао га је висок Пожаревљанин са огромном шубаром

на глави и пушком о рамену. Оваква је стража била постављена и пред свима осталим

надлештвима у ослобођеном граду. Негде место Пожаревљана стражари су били

Пироћанци,246

препознатљиви по своји дугачким белим џокама. Због њих, а нарочито због

Пожаревљана и Крајинаца с великим шубарама, Турци и Арнаути су говорили: ,,Ово нису

сами Срби пошли у рат. С њима су дошли и Москови”.247

У касарни је примио ревере од командира, који га је изненадио својом љубазношћу

и несебичношћу, зато што му је понудио да доручкује заједно са њим. После доручка, док

су разговарали, наздравили су са неколико чаша црног вина, којег је имало у изобиљу у

Митровици.

Опростивши се са љубазним поручником, Милосављевић је отишао код начелника

станице да извади објаву за даље путовање. Најпре је морао да прође кроз касарне, а то су

биле огромне зграде, неке сасвим нове, тек сазидане. Уз њих су биле подигнуте и нове

болнице. На свим зградама лепршале су се српске тробојке. То је био јединствен призор.

Успут, помиње, да је морао прође и поред „страшно неуређеног турског гробља“, газећи

блато до чланака.

Стигавши у станицу, учитељ је нашао неколико познаника. Једва их је препознао

зато што су били у војничком оделу. Како је брзо добио „објаву“ да се може вратити кући

возом преко Скопљa, а с обзиром да није имао других обавеза, наставио је шетњу кроз

варош, да је разгледа и „тумара до мрака“...

Била је субота, пазарни дан у Митровици, и улице су биле пуне сељака и војника.

Овде је учитељ запазио само Турке и Арнауте. Али убрзо је, распутујући се, сазнао да

људи у арнаутском оделу нису сви Арнаути, него да има и много Срба. Али по ношњи се

246

Борислава Лилић, Пироћанци у Првом балканском рату 1912. године, Баштина, бр. 12, Приштина

- Лепосавић, 2001, 149-163.

247



91

не могу разликовати. 248

На митровачкој пијаци доносила су се дрва у колима или на коњићима.

Место волова кола су вукли биволи. Затим, било је коза и оваца, али и млечних производа,

сира и кајмака. Цена многих производа била је скупља него у српским варошима. Као

пример, учитељ наводи брашно, за које каже да је било прескупо, „два гроша ока“.

Посебну пажњу овде су изазивали дућани, отворени са обе стране. У њима је било

„сто некаквих дрангулија“. Дуван се „продавао као алва“. Најскупљи је био шест динара

ока, и српски војници су са задовољством пунили своје кутије и кесе, па су „пушили као

димњаци“.

У даљем тексту својих успомена описана је посета кафанама. Тамо је било препуно,

једва да се могло добити место. Слушао је приче, како је било добро и јело и пиће и да је

све било јефтиније него у Србији, међутим он је „нашао да је све и лоше и прескупо“.

Али, како је свуда било тако, морао је човек да се задовољи оним што је имало. Ту су били

и војници који су славили победу. Саставили столове, па су уз пиће причали о

доживљајима из рата. 249

248

„Отуда ја чујем највише српски говор; отуд сам видео, да иде пред колима Арнаутин, а поред

кола жена у српској ношњи, одбрађена лица“. „Политика“, бр. 3191, 3. 3. 1912, ,,Писма с југа, Субота у

Митровици”, 1.

249

У малој митровачкој кафани, седећи у друштву наших војника који су учествовали у борбама око

Новог Пазара, слушао је Милосављевић приче о храбрости и пожртвовању наших јунака. Док је улазио у

кафану, најгласнији је био један високи артиљеријски поднаредник, у дугачком, сивом шињелу, који је

машући живо руком, доказивао нешто онима за столом. Део његове приче забележен је у следећем тексту:

- ,,Ама није мени, брате, до одликовања, већ ми је криво што се протура неистина у новине”!

После сам чуо зашто протествује. У неком београдском листу изашла је слика једног топџије који је

назван ,,новим Танаском Рајићем”. Поднаредник тврди, да помнути топџија није заслужио ту част, већ он,

поднаредник, и позива се на неколико очевидаца, који су били ту, за столом. Догађај је, по његовом

казиавњу овако текао:

- Трећег дана борбе на Ђурђевим Ступовима, 7. октобра, Турци су били заузели изврстан положај

код једне куле на Глушцима, и отуд су тако жестоко дејствовали, да је нашој артиљерији било наређено да се

повуче са свог положаја. Мени се учинило да такав поступак није оправдан и ја, на своју одговорност


92

Mитровица 1913. године 250

У време рата возови на прузи Митровица - Скопље нису саобраћали. Тек је

неколико дана после ослобођења пуштан само по један воз изјутра.251

Том линијом

задржим први топ, који је био под мојом командом и наставим пуцати са још већом жестином. Од послуге

ми није остао нико.

Турци су, ваљда, приметили, да сам остао сам и сву су ватру окренули против мог топа. Њихове су

се гранате заривале у земљу око мене, али ми не нашкодише ништа. Одједном приметим, како ми се

приближује гомила Арнаута. Брзо променим муницију и оспем картечом а они се растурише и опет се

стадоше примицати, пуцајући. Куршуми су лупали у штит на моме топу а ја сам једнако пуцао. Онда се они

поделише и пођоше да ме нападну с бока. Ја сам видео, да ми нема спаса, али сам што скупље да продам

своју главу.

У тај мах дође ми у помоћ једна наша чета и пред њеним плутонима Арнаути прснуше куд који. Ја

сам успео да задржим наступање Турака и зато сам добио поднареднички чин. Ја сам, дакле, награђен, али

ми је криво што се у јавности другоме приписује моја заслуга. „Политика“, бр. 3193, 5. 12. 1912, ,,Писма с

југа, После борбе”, стр. 1.

250

www.youtube.com (увид у сајт дана 12.9.2011. године)

251

За успомену на тај догађај прва железничка станица на прузи Скопље - Митровица, која се до

тада звала Елешхан, назвата је станица ђенерала Јанковића по имену јуначког команданта треће армије.

„Српске новине“, бр. 240, 23. 10. 1912, 3.


93

учитељ Милосављевић је планирао да крене у рану зору из Митровице. Ситна јесења киша

још је више била раскаљала и онако „до зла Бога рђав пут“, а до станице се пешачило

читав километар. Напуштајући варош, изнад касарне окренуо се последњи пут ка

Митровици. С овог места варош је имала врло леп изглед, сад још лепши, јер су све куће

биле окићене српским тробојкама. Величанствен призор је допуњавао Ибар, који је

правећи велики лук, пролазио кроз варош и савијао испод Звечана, где су се поносно

показивале тамне зидине куле.

У наставку се описује пут ка станици, који је водио поред саме Ситнице. Она је

изгледала сада као велика река, надошла од последњег истопљеног снега и кише. Исто је,

претпоставља Милосављевић, ваљда овако текла мутна на дан косовске битке, али тада

,,мутна и крвава, ваљајући коње и јунаке”.

Пред станицом је запазио доста путника, необичних путника. Пре свега, ту је био

одред војника с пушкама. Они су спроводили једну групу заробљеника који су још увек

били у турском војничком оделу. Неки су имали крстове на капама, хришћани. Једни су

наслоњени на ограду гледали тупо преда се, док су други седели на својим бошчама и

разговарали, а неки су јели „парче хлеба“. Иако су варвари изазивали су сажаљење својим

бедним изгледом. Недалеко од њих, седело је десетак четника са оним страшним

патронатима и реденицима. Сваки је имао брзометку, револвер и нож. Један се разликовао

од других због дугачке косу, увезане у пунђу. Касније је сазнао да је он завршио

призренску богословију, али не наводи његово име. На другом крају била је група Турака,

грађана у шареном оделу, као и две, три жене које су на чудан начин све то посматрале.

Док је посматрао шарену групу ових „необичних путника“, пажњу му је привукла

на крају једна старица с црвеним крстом око руке. Била је то бака од 60 до 70 година,

забрађена мрком зеленом шамијом, у кожуху и са опанцима на ногама, која је седела на

гомили некаквих греда. То старачко лице учинило му се познатим, па јој је пришао ближе

и ступио у разговор с њом. Тако је сазнао, да је из Крагујевца и да је добровољно ступила

у болничарке при XI пуку, у коме је њен био син пуковски свештеник.252

252

О овој родољубивој старици писало се раније у ,,Календару Народних Новина”. Била је објављена

и фотографија на којој је бака са пушком у руци, стојала поред сина свештеника, а испод слике је писало


94

Убрзо, воз је био спреман за полазак, а учитељ је нашао себи место у једном

теретном вагону, јер других није било. Једини спутници били су му неколико војника

рањеника и два „четника“. Иако је вагон био отворен са обе стране, никоме од њих није ни

падало напамет да га затвори, већ су брзо заузели места, да посматрају крајеве кроз које ће

пролазити. Сви су желели да виде Косово!253

Косовска Митровица је убрзо, постала центар војне моћи Србије на тек

ослобођеним просторима Косова и Метохије и Рашке области. У гарнизону овог града

повремено се налазило и до 40.000 војника. Ту се налазила и велика војна болница, пошта

и многи војни магацини. То је изузетно доприносило брзом сређивању општих прилика и

обезбеђењу потпуног мира за све народе овог краја а посебно Косовске Митровице. О

стратешком значају овог града говори и чињеница да је лично престолонаследник

Александар долазио у Косовску Митровицу 9. маја 1913. године.

Значајан догађај за Митровицу био је тада долазак црногорске војске на путу за

Скопље. У листу Балкан (недеља 16. јун 1913), у чланку ,,Ко ће као бог, Браћа се грле на

Косову”, непотписани аутори је овако описао тај моменат: ,,Митровица, 12. јуна, град је

освануо у свечаном руху. Улице су пуне народа из вароши и околине, који се скупља пред

општинским домом, где се налази на скупу цео општински одбор, који управља дочеком.

Дочек црногорске војске био је величанствен. Око два сата поподне јављено је да се

црногоска војска приближује. Одмах су из касарне пошле трупе одређене за дочек. Напред

је јахао ескадрон коњице, затим комнадат места са официрима, па батаљон пешадије.

После војске ишла су деца са великом народном заставом, прво мушка па женска са

наставницима. За њима у дугом низу општинско часништво са грађанством, народни

коњаници са богатом опремом, свештенство и дуги низ фијакера и кола. Поворка се

зауставила на једној висоравни више Митровице, изнад града Звечана, где је пре поворке

„мати и син, добровољци“. Она се звала Плана, а њен син Михаило Јаковљевић, свештеник из Крагујевца

Њена прича је била јако интересантна. Имала је четири сина и сви су били војни обвезници. Кад су они

отишли у рат, зашто би она седела кући. Тако је кренула за војском и помагала рањеницима. Причала је како

је била у болницама на Рашкој, у Новом Пазару у Митровици и да се упутила у Скопље. „Политика“, бр.

3192, 4. 12. 1912, ,,Писма с југа, На митровачкој железничкој станици”, 1.

253



95

стигао руски конзул Лобачев са својом породицом. Црногорске трупе спуштале су се

лагано пећким друмом. Кад су биле близу изјахао је пред њих командант места пуковник

Драгољуб Михаиловић и дивним говором поздравио команданта црногорских трупа

бригадира Милутина Вучинића. Кад се овај са својом војском појавио на место дочека

деца су запевала црногорску химну, трубе су засвирале поздрав и заорилили су се радосни

узвици и поздрави са обе стране, а на храбре Црногорце осула се киша цвећа. Док је

црногорски ђенерал примао рапорт и обишао почасни батаљон народ је похитао браћи и

почео се грлити и љубити и китити црногорске војнике цвећем. Председник општине је

окитио црногорску заставу венцем од косовског цвећа. По свршеној смотри трупе су се

измешале са нашим војницима и загрљени ушли у Митровицу. Црногорски војници су

смештени у логор на десној обали Ситнице где је давана и закуска. Црногорским

командирима приредио је вечеру наш комндант ,а општина је сутрадан дала банкет на

коме су били виђени грађани”. 254

254

„Политика“, бр. 3193, 5. 12. 1912, ,,Писма с југа, После борбе”, стр. 1.


96

6. ЕКОНОМСКЕ И ПРОСВЕТНЕ ПРИЛИКЕ

6.1. Привреда

Привредне прилике међу Србима у Турској биле су врло неповољне. Несигурност,

лична и имовинска, оскудица саобраћајних средстава, крајња оскудица добрих закона и

одговарајућих власти, несређене финансијске прилике, лоша управа и судство обележили

су режим турског система. Начин опорезивања и прикупљања пореза од народа био је

највеће зло за Србе. Порезници нису били државни чиновници, него харачлије -

закупници. По доласку на власт, младотурци су обећали праведнију поделу десетка, али се

стање није много поправило.

Становништво читавог Косовског вилајета, па и Митровице и околине, највише се

бавило земљорадњом. Иако су постојали јако повољни природни услови за развој ове

гране привреде, турски феудални систем и многобројни намети упропашћавали су сељака.

Господари села су углавном били Арбанаси, а нешто мало поседа имали су Турци. Свако

село имало је једног, двојицу или више господара за које су сељаци обрађивали земљу и

давали им четвртину прихода. Чифчије нису стално биле везане за земљу, јер су их

господари могли и отерати и дати земљу другоме, па су, да би задржали земљу, често

давали и више. Поред четвртине, негде и трећине прихода, земљорадник је имао да плати

још многобројне намете, као што су десетак, бедељ, вергија и други, па њему није остајало

ништа више него да се прехрани. С обзиром на високе намете, није се могло ни

помишљати о куповини новијег оруђа за рад, па су земљу обрађивали оним које би сами

направили, а то је било ,,толико примитивно и незграпно оруђе да је грехота гледати онај

труд и оне напоре којима се ова красна земља обрађује“.255

У таквим приликама, није ни

чудо што је ова грана привреде, која је уједно и најважнија, тако заостала и у таквом стању

255



97

да није давала ни половину приноса на јако плодном и погодном земљишту за гајење

многих култура. 256

Од култура најчешће су се гајили: пшеница (која се у великим количинама и

извози), затим кукуруз (углавном се употребљава за исхрану), овас, јечам и раж, а сељак је

још производио и пасуљ, купус, кромпир, тикве и бостан, а нису се гајили патлиџан, рен,

спанаћ, кељ и грашак. Од индустријских биљака највише је било конопље, а лана у мањем

броју. Виноградаство је било веома слабо развијено, само је земљиште око вароши било

под лозом. Воћа је имало само у баштама, а Митровица и околина су били познати по

јабукама у крушкама које су се и продавале на тргу.

Поред земљорадње становништво се бавило и сточарством, које је друго по реду

занимање. За све врсте стоке, овцу, козу, говече и коња, било је подједнако добрих услова.

Улога стоке у домаћој економији је била много већа него данас. Од стоке се добијала

одећа, храна, обућа и новац да се плати порез и добију у размену други производи који су

недостајали. Стоку је тада било лакше и држати јер је било више заједничких утрина, оне

су се простирале чак и тамо где су данас најгушћа насеља око Ибра. Говече се гајило у

свим крајевима, јер је било потребно за обраду земље, због хране, вуче и због ђубрива.

Коња је имало много мање него раније када су били главно превозно средство, а понегде

су се могли видети и биволи (које су често употребљавали за вучу) и магарци. Свиње су се

врло мало гајиле, а често се нису смеле ни на пијацу износити.

Занатска делатност је била заступљена, али је углавном, само подмиривала домаће

потребе. Немање капитала и услова за проширење рада, представљала је велики проблем

занатлија па су они радили само за најужи круг поруџбина. Још једна невоља

хришћанских занатлија јесте била вересија, која се није тако лако наплаћивала. Отуда

појава да су хришћани, који су познавали многе занате, напуштали их постепено и они су

прелазили у руке Турака. Најраспрострањенији су били следећи занати: бојаџијски,

кожарски, пушкарски, обућарски, грнчарски, берберски, ковачки и др.

256

Повртарство у Косовској Митровици на крају османлијске владавине није било развијено, иако је

кроз варош протицала река. Услед тога је поврће на митровачкој пијаци претежно стизало са стране,

најчешће из Скопља. Д. Маликовић, Косово и Метохија 1908-1912, 31.


98

Извештач Цариградског Гласника из Митровице писао је да су еснафска удружења

у Митровици крајем XIX века „слабо стајала“ – или може се рећи да их није ни било.

Помиње се постојање једног обућарско-грнчарског еснафа, али је имао толико проблема

да је дошло до поделе и готово је био уништен. Наводи се постојање још једног,

механџијског еснафа, али је и он већ дуже време био застао са радом. 257

Међутим, иако је овај еснаф био пред распадом, Гласник је јављао радостне вести

које ће „сваког родољуба истински обрадовати“, а то је обнављање рада еснафа. На дан

славе еснафских удружења Св.Трифуна њиховог заштитиника, 1/14. фебруара 1898.

године, дошло је до састанка чланова овог еснафа у митровачкој основној школи. На

еснафском збору било је доста трговаца и занаталија, старих чланова и оних који су то

желели да постану. Они су одмах уложили свој добровољни прилог да на тај начин оживе

рад овог еснафа. Убрзо му је било промењено име у „Механџијско-трговачко-занатлијски“

еснаф који је имао 47 својих чланова и у наредном периоду јако успешно функционисао.258

Крајем XIX и XX века Митровица је постала једно од најважнијих трговачких

центара Косовског вилајета, а трговина је била широко заступљена. Роба се износила на

тргове или пијаце углавном пазарним данима. Тад су у варош долазили и купци и

продавци са различитих страна, да нешто продају или купе. Ту су били и дућани,259

на

чијим рафовима су се могли наћи свакојаки производи, али многе ствари у биле окачене на

зидовима или се налазиле испред дућана. Дућани су радили од самог јутра а затварали се

кад сунце зађе.260

Пазарни дани су у свакој вароши били једном у недељи, а били су распоређени тако

да су продавци или купци могли са једног пазара да стигну на други. Пазарни дан у

Митровици био је понедељак, међутим касније је то била субота. Како се Митровица

257

''Цариградски Гласник'', бр. 10, 5. 3. 1898, Механџијско-трговачко-занатлијски еснаф, 3.

258

Исто.

259

Поред српског и муслиманског становништва, дућане су у Митровици отварали и Цинцари. Они

су, као и Јевреји били препозантљиви по ниским ценама па су често примамљивали купце и на тај начин

имали већу зараду од мештана. Ђорђе Микић, Социјалне и економске прилике на Косову и Метохији, у:

Србија и Албанци у XIX и почетком XX века, Београд 1990, 213.

260



99

налазила на граници трију нахија, она је представљала један од најживљих пазара, поред

Приштине и Феризовића (Урошевац). Тада је град био пун свих производа из околине.

Воденица на Ибру 261

Фабричке индустрије почетком XX века готово да није било на територији Косова

и Метохије, па ни у Митровици.262

Радио је у Приштини један парни млин који је млео

углавном за војску и то је све што се индустријских постројења тиче.263 У планини Драги

изнад Митровице радила је једна стругара која је почела с радом 1897. године.264

Била је

261

www.youtube.com (увид у сајт дана 12. 9. 2011. године)

262

Један од главних узрока непостојања фабричке индустрије је тај што је она уопште у читавом

царству била у зачетку па су се тражили само јачи потрошачки центри, затим недостатак капитала,

непредузимљивост код становништва, недовољна безбедност, како лична тако и имовинска и др. Међутим,

постојали су и добри услови који би погодовали развоју фабрика, а то су пре свега биле сировине, јефтина

радна снага, довољно воде као покретне снаге и велика удаљеност пијаца од страних произвођача. Б. Нушић,

Косово I , 61.

263

Ђорђе Микић пише о раду још два парна млина у Пећи и Феризовићу, радионици микс-сапуна у

Приштини и поизводњи воденичког камења у близини Митровице и неколико циглана. Ђ. Микић, Социјалне

и економске прилике на Косову и Метохији, 212.

264

Ђ. Микић, Социјалне и економске прилике на Косову и Метохији, 212.


100

власништво Али-бег Драге и тамо су стругани трупци и даске од чамовог дрвета, који су

сплавовима спуштани до Митровице, а одатле железницом прослеђиване даље.265

С обзиром да је имала јако повољан географски положај и да је била гранична

област, Митровица је у прошлости била врло жива саобраћајница. Кроз Митровицу и њену

околину пролазило је неколико важнијих друмова,266

па је у време караванског саобраћаја

значај ове косовске вароши био велики. Међутим, њена важност постаје још већа када је

1874. године била изграђена железничка пруга од Солуна до Митровице. Ова железница је

била битна за оживљавање целокупне косовске привреде, нарочито трговине, што је

учинило Митровицу великим трговачким центром. 267

Железница Скопље – Митровица ишла је дужином Косова. Ова пруга је била од

изузетне важности јер је повезивала веће косовске вароши са Скопљем и Солуном.

Железницом је саобраћао само мешовити и теретни воз и то три пута недељно из Скопља

за Митровицу и обратно. Нушић запажа да ова жележница у „недељне дане“ никако није

радила и да је то једина железница на свету која „празнује“.268 Из Скопља за Митровицу

воз је полазио понедељком, средом и петком у 7 часова и 15 минута, а из Митровице

уторком, четвртком и суботом у 7 часова ујутру. Овај распоред којим су возови

саобраћали на релацији Скопље Митровица није увек био повољан за путнике који путују

из Србије или из Солуна.

Дужина железничке пруге Скопље – Митровица износила је 119,5 километара, а

ширина колосека је била 1.43 метара. Кроз Качанички кланац железница је пролазила кроз

шест тунела, али и неколико „ћуприја“, прелазећи час на леву, час на десну обалу Лепенца.

265

Д. Маликовић, Косово и Метохија, 31.

266

Јако важан друм повезивао је Сарајево са Солуном, преко Вишеграда, Сјенице, Новог Пазара,

Митровице, Вучитрна, Приштине и Качаника. Б. Нушић, Косово I, 41-42. Т. Станковић помиње следеће

путеве који су повезивали Митровицу са околином: Митровица – Нови Пазар; Митровица – Пећ; Митровица

– Вучитрн – Приштина. Треба поменути и пут који је спајао Митровицу и Нови Пазар, али преко Старог

Колашина. Тај пут је водио уз Ибар на село Чабру, Угљаре, поред манастира Дубоки Поток, па на села

Доброшевину, Придворицу, Вељи Бријег, Бање, преко Струмца низ Јошаничку реку у Нови Пазар. Т.

Станковић, Путне белешке по Старој Србији, 167.

267

Ђ. Микић, Социјалне и економске прилике на Косову и Метохији, 209.

268



101

Када би изашла из кланца она више није кривудала и све до више Приштине ишла је

десном обалом Ситнице, а затим, код ушћа Лаба у Ситницу, прелазила на леву обалу. На

Косову није ова линија имала никаквих тешкоћа осим многих „ћупријица над речицама“,

које су протицале испод железничког друма. Дужина железнице на самом Косову Пољу од

Качаника до Митровице износила је 81. 22 km. Качаник је био прва станица која је

припадала Косову. Од Скопља до ње било је 24 km. Између Скопља и Качаника постојала

је само још једна станица, Елез-хан, на уласку у Качанички кланац. Међутим, Нушић

бележи да је то била безначајна станица, без икакавог саобраћаја, а то најбоље потврђује

податак да није имала ни свога шефа. 269

Митровица је била последња станица на прузи Скопље – Митровица. Ту су ноћили

и возови који су долазили из Скопља. Она је имала ложницу, шупу за локомотиве, рампе и

сместиште угља, као и три споредна колосека. Захваљујући овој железници и Митровица

је почела да се врло брзо развија и постала је жива варошица, и многи су у њој видели

варош будућности. Преко ове станице две или три нахије су набављале себи „еспап и

слали своје производе“, а захваљујући њој и Пећ је имао везу са железницом. Отуда је

дакле митровачка станица готово најважнија за саобраћај на целој овој прузи. Овај крак

железнички, одвојен од Скопља и налик на турске „ћорсокаке“, по мишљењу Нушића,

имао би значај тек ако би се, ма у ком правцу, продужио и добио какав излаз и везу са

неким путем ван граница. Он је располагао информацијама да се о томе непрестано

размишљало. Ова пруга од Митровице па горе на Бело Поље, долином Дрине и Лима,

требало је да се повеже са Сарајевом, што би износило око 350 km. Али то је пруга која би

веома скупо коштала па је њена остварење за то време било ствар можда далеке па и врло

далеке будућности.

Захваљујући железници поштански саобраћај је био доста правилан и знатно бржи

за вароши које су биле ближе пруге у односу на оне које су биле удаљене од ње. Из

Митровице за Пазар пошта је ишла једном недељно, међутим, ни то није било поуздано

269

Б. Нушић, Косово I, 46-47.


102

нарочито у време зиме. Унутрашњи телеграфски саобраћај био је могућ само на турском

језику, а спољашњи на француском или другом језику уколико се као писмо користила

латиница. За спољашњи саобраћај постојали су посебни чиновници, али не у свим

варошима. Никаква депеша за Европу није се могла послати из Призрена (иако је имао

два конзулата), Пећи, Митровице и Вучитрна, већ се слала у Приштину, где је постојао

посебан чиновник за међународни саобраћај. Из Приштине су ишле телеграфске линије за

Скопље, Ниш, Призрен, Гњилане, Митровицу и даље. А телеграфске станице постојале су

у Вучитрну, Митровици и Феризовићу, одакле се веза продужавала за Призрен.270

270

Б. Нушић, Косово I, 50-51.


103

6.2. Просвета у Митровици

6.2.1. Развој школства до 1912. године

Османско царство се дуго борило против ширења просвећености код српског

народа, јер се знало да се око цркава, школа и иоле просвећенијих људи стварају центри

буђења националне свести и организовања отпора њиховој власти. На другој страни

поробљени народ дуго није ни покушавао да тражи било каква права, а поготово право на

школовање, јер у условома дуготрајне борбе за одржавање голог живота коме је још било

стало до школовања.271

У Митровици није било основних школа све до прве деценије XIX века. До тада у

овој вароши писменост су могли стећи само ретки мушкарци у манастирским и црквеним

школама. Прва основна школа започела је свој рад 1836. године. Основали су је и

издржавали и учитеље плаћали трговци, еснафи, црквено-школска општина. То је једна од

најстаријих школа на Косову и Метохији, 272

која је одиграла значајну улогу у ширењу

писмености и чувању националних обележја код српског становништва. Први учитељ ове

школе био је Милутин Божовић, родом из Придворице у Старом Колашину. Ова школа је

била смештена у једној старој, ниској, сламом покривеној кућици у Варош - махали. Ђаци

ове школе били су углавном синови трговаца, занатлија, еснафа.У школи се стицала

271

З. Ч. Вукадиновић - М. Ј. Богавац, Српска просвета и култура у Косовској Митровици 1836-

1941, 55.

272

З. Вукадиновић и М. Богавац наводе на је ово највероватније најстарија световна школа на

Косову и Метохији и да су се за њено отварање највише залагали српски становници Митровице који су се

неколико пута обраћали цариградском патријарху и рашко - призренском митрополиту да се заложе код

султана да им одобри оснивање школе, наглашавајући да ће трошкове оснивања и рада сносити сами . Они

затим наводе да ће ова школа касније постати центар просветног рада за овај крај и подстицаће отварање

школа по селима у ближој и даљој околини. З. Ч. Вукадиновић - М. Ј. Богавац, Српска просвета и култура у

Косовској Митровици 1836-1941, 56.


104

елементарна писменост, читали су се верски текстови и молитве, била је без разреда,

радила је без утврђеног наставног плана, без световних уџбеника.273

У другој половини XIX века, црквена општина је из града је преузела школу на

издржавање, па она поступно прераста у световну школу. У наредном периоду школа

наставља са својим радом, иако у доста тешким условима, са честом сменом учитеља, од

којих су неки уживали велико поштовање у народу док са другима то није био случај. 274

Од 1880. године долази до извесних промена у развоју школства, па се школа

почиње уређивати по савремениз захтевима. Најзаслужнији за то су били учитељи Сима

Јанићијевић, који је започео преуређење школе, а то наставио Никола Ђурђевић из

Призрена. 275

Од школске 1887/88. у школи се повећава број деце, па ће у школи радити по два

учитеља.276 Све до 1890. школу су у Митровици похађала само мушка деца, као да се

зазирало од описмењавања женске деце. Тако је било све до 1891. године када је основана

и прва женска основна школа. Те године је уписано 15 ученица, а наставу је изводила

Јефтимија Симић.277

Услови за рад школе, с обзиром да је радила у приватним кућама, били су веома

неповољни, тешки, неподобни за организовање класичне наставе и за ширу васпитну

делатност. На подстицај грађана, чланови Црквено - школске општине одлучили су да се

обрате влади Србије за средства потребна у изградњи школе. Новчана помоћ из Србије

редовно је пристизала и нова школска зграда довршена је у јесен 1891. године.278 Налазила

273

Ј. Ђилас, Српске школе на Косову и Метохији од Немањића до 1912, 115;

274

З. Ч. Вукадиновић - М. Ј. Богавац, Српска просвета и култура у Косовској Митровици, 56.

275

Поред наведених учитеља Т. Станковић пише да су у митровачкој школи радили и Спира

Радивојевић и Радован Николић, као и њихове супруге Јелена и Лепосава, не наводећи тачно време њиховог

службовања. Т. Станковић, Путне белешке по Старој Србији, 164.

276

Приликом посете Митровици 1897. године српски конзул Станковић је забележио да Срби имају

мушку, али и женску основну школу у којима раде два учитеља и једна учитељица. Т. Станковић, Путне

белешке по Старој Србији, 164.

277

З. Ч. Вукадиновић - М. Ј. Богавац, Српска просвета и култура у Косовској Митровици,56.

278



105

се у самом центру вароши. Имала је четири простране учионице, наставничку зборницу и

две мање просторије за школску послугу. Зграда је била саграђена од чврстог материјала и

имала је доста пространо двориште.279

Крајем XIX и почетком XX века митровачка школа наставља са радом иако је било

сталних сметњи, а често и прекида у наставном процесу. Године 1897. у школи су наставу

изводили учитељи Данило Катанић и Љубомир Спасић у мушкој, а учитељица Даринка

Славковић у женској школи. 280

Нова школска зграда била је знатно погоднија за извођење наставе а временом је

имала све више ученика, како мушке тако и женске деце.281

С обзиром да се број ученика

стално повећавао почетком XX века, школске 1900/01. године, дошло је до отварања

четири одељења, од тога три мушка и једно женско. Број ученика се кретао и преко 100.

Са порастом броја ученика јављала се и потреба за новим наставним кадром. Те године

учитељи су били Љубомир Спасић, Ђорђе Јакић, Сима Јанићијевић и Танасије Комарчић,

који је био и управитељ митровачке, вучитрнске и околних српских школа. Заједно са

Стојаном Гвоздићем из Кориља били су пуни духа и енергије спремни на највећа прегнућа

у циљу снажнијег просветног и културног напретка овог града и краја. Наредних година

учитељи су били Арсеније Поповић, Милан Никшић и Милева Арсенијевић који ће

заменити неке од премештених.282

Из пописа школе и учитеља у Рашко - призренској

279

З. Ч. Вукадиновић - М. Ј. Богавац, Српска просвета и култура у Косовској Митровици, 59

280

Оснивањем школских књижница маја 1900. године учињен је велики корак у корист омладине и

целог грађанства. Поред књига, школска књижница је добила и одређен број часописа и листова, који су

излазили у то време, посебно годишњи календари. Књижевни фонд чинили су и поклони Владе Краљевине

Србије, која је поред уџбеника, школама слала и одређен број других књига. За све време постојања и рада у

школи је егзистирао фонд за помоћ сиромашним ученицима. Дародавци су били не само грађани Митровице

већ и гости, случајни путници мећу којима је било и виђенијих људи. Што се тиче културних активности,

прве приредбе за грађанство, народ, даване су поводом прославе школске славе ,,Свети Сава” , када су људи

могли по први пут да чују на свом језику хорско певање, музичке тачке на народним инструментима и на

крају да сами учествују у општем весељу и забави.

281

Школске 1895/96. у школи је био укупно 97 ученика, од тога 74 дечака и 23 девојчице. Б. Нушић,

Косово I, 118.

282

У овој школи често је долазило до промене учитеља, чије је постављање било у надлештву

Министарства просвете или Министарства иностраних дела Србије, а реализовало се преко митрополита


106

епархији школске 1906/07. године учитељи у Митровици су били: Андра Кујунџић, Живко

Поповић, Младен Максић и Даринка Кујунџић. Исти број одељења и учитеља задржао се и

школске 1909/10. године, а управитељ школе био је Јосиф Поповић, учитељи Милан

Никшић, Марија Поповић, Лазар Васић и Доста Кујунџић. 283

Учитељи у Митровици у школској 1911/12. били су Ђорђе Јакић, Коста Васиљевић,

Лазар Васић, Станко Протић и Борка Фртунић. Ђорђе Јакић је истовремено био и срески

управитељ школа који је обухватао Вучитрн, Црну Ријеку, Дубоки Поток, Брњак и Девич.

Било је укупно 294 ученика, од тога у Митровици 112 ученика.284

Наредне школске године

срески управитељ је био Антоније Димитријевић, а учитељи Лазар Васић, Василије

Орловић, Сава Клинић и Јаница Булатовић. У пет одељења било је око 120 ученика.

6.2.2. Школство после ослобођења

После Балканских ратова 1912/13. године, нормализовање живота и уклапање у, до

тада, непознате токове, текло је доста споро у свим ослобођеним крајевим. Привредно и

културно заостали, ови крајеви су се суочили с тешким проблемима искрслим у

новонасталим временима. Била је потребна свестрана помоћ да би се искобељало из

учмалости. А њу је пружала нова власт.

Школе су до септембра 1913. године претежно биле под контролом војних и

полицијских власти, а школски објекти коришћени су за војне потребе, па рад у школама

није био редован. Међутим, с јесени исте године предузимају се кораци за шире

Рашко - призренске епархије сходно специјалном упуству српске владе. Извештај о раду школа подносили

су ревизори који су се трудили да дају што вернију слику рада сваке школе и учитеља. На основу њихових

предлога, могао је да се врши и премештај учитеља што је често и чињено. З. Ч. Вукадиновић - М. Ј. Богавац,

Српска просвета и култура у Косовској Митровици, 63.

283


284

У првом разреду било је 60 ученика, у другом 30, у трећем 11 и у четвртом 11 ученика. На крају

године на завршном испиту сви су положили разред. З. Ч. Вукадиновић - М. Ј. Богавац, Српска просвета и

култура у Косовској Митровици, 62.


107

унапређење школства у овим крајевима. Зато је одмах обезбеђено да се обнови рад у већ

постојећим школама, а онда се приступило отварању нових. На свим ослобођеним

територијама постављају се просветни инспектори. За Косовску област са седиштем у

Приштини, постављен је београдски професор Светозар Томић. Школски надзорник среза

звечанског са седиштем у Косовској Митровици, који је обухватао Вучитрн и Нови Пазар,

био је Славољуб Панић, познати културни и просветни радник и публициста.

У јесен 1913. године, обновљен је рад основне школе у Митровици, али етничка

структура становништва у граду, захтевала је посебну организацију рада. Због великог

прилива деце, посебно женске, школство се нашло у тешким материјалним приликама,

што се одразило на недостатак намештаја, уџбеника, књига, најосновнијих наставних

средстава. Захваљујући државним властима и школском надзорнику рад је убрзо

нормализован. Школа је имала једну управу, и одвојена одељења за мушку и женску децу.

Новина за ученице била је увођење наставе домаћинства и женског ручног рада.285

Већ у првој години рад школе, број ученика се готово утростручио. Недостају

тачни подаци, али се процењује да је у школској 1913/14. години било око 280 ученика.

Наставу у два женска одељења првог разреда изводиле су учитељице Илинка Панић и

Доста Васић, а у пет мушких одељења учитељи су били Јосиф Поповић, Тодор

Михајловић, Антоније Димитријевић, Сава Клинић и Василије Орловић. Мешовито

одељење другог разреда водила је Јаника Булатовић, а трећег и четвртог разреда Лазар

Васић. Јосиф Поповић је био управитељ школе. Припремно одељење за мушку

муслиманску децу водио је Хамдија Мустафић, који је имао завршену турску учитељску

школу у Скопљу. У току школске године за учитеље су још дошли Радисав Миџовић и

његова супруга Василија. 286

Тек започет рад школа на ослобођеним просторима Косова и Метохије, па и у

Митровици, убрзо је прекинут догађајима који су уследили. Први светски рат је из темеља

пореметио целокупни друшвени живот на читавој територији Краљевини Србије, што се

знатно осећало на Косову и Метохији, етнички мешовитој територији. У доста тешким

285

Атанасије Урошевић, О Косову, антропогеографске студије и други списи, Приштина 2001, 320.

286



108

условима школа је радила у школској 1914/15,287

а њен рад биће у потпуности прекинут

почетком школске 1915/16. године када је пред налетима непријатеља српска војска била

принуђена на повлачење преко Косова и Метохије. Многе њене делове при одступању

водио је пут преко Косовске Митровице. Кад су у касну јесен град напустиле и последње

јединице српске војске, народ се у страху повукао у своје куће. Град су 26. новембра 1915.

године заузеле аустријске трупе. 288

287

У току ове школске године за учитеље су школе у Митровици били су упућени још и Зорка

Пантелић, Данило Божанић, који је после неколико месеци премештен у Девич, и Станко Протић из

Призрена. При школи је било организовано забавиште које је водила учитељица Јаника Булатовић. З. Ч.

Вукадиновић - М. Ј. Богавац, Српска просвета и култура у Косовској Митровици, 68.

288



109

7. ЗАКЉУЧАК

Косовска Митровица, град на Ибру, има дугу и богату прошлост која многе не

оставља равнодушним. Пут развоја није био нимало лак и било је потребно доста времена

да мало насеље на северном делу Косова и Метохије, са јако повољним географским

положајем израсте у центар једне велике области. У новом веку Митровица je постала

раскрсница многих путева из Србије за Босну и важно трговачко средиште које је многе

средњовековне центре оставило у сенци, са свим потенцијалима да напредује и даље.

У најстарије доба становништво Митровице било је искључиво српско, али се тај

број знатно смањио са турским заузимањем српске државе без неких јасних података шта

се са тим становницима десило. Претпоставља се да су се многи иселили у безбедније

крајеве а део примио ислам да би сачували себе и своју породицу. Као последицу тога

имамо другачију демографску слику, па је Митровица у наредном периоду имала

карактеристике вароши са свим оријенталним обележјима. С обзиром да је било бројније

од православног, муслиманско становништво је уређивало варош по својим правилима па

се слика Митровице временом мењала. Средњовековни српски и хришћански споменици

културе, манастири, цркве, полако су били замењени џамијама и другим објектима

оријенталног карактера. Од познатијих грађевина које су постојале у Митровици почетком

XX века свакако треба поменути велику касарну, српску основну школу, храм Светог Саве

који је био у зградњи, као и мост на Ибру који је постао симбол овог града.

Захваљујући косовском друму који је пролазио кроз Митровицу, изградњи

железнице и близини границе са Босном, она је временом све више добијала на значају и

поред трговачког, постала је војно, али и политичко средиште турске власти. Поред

турског, велики број становника Митровице чинили су Арбанаси па је Митровица

почетком XX века била њихово јако упориште. Турске власти нису биле у стању да

контролишу ситуацију која се стално погоршавала, а Арбанаси су убиствима и многим


110

другим зулумима покушавали да истребе хришћанско становништво са простора Косова и

Метохије.

Како су се зверства и притисци Арбанаса појачавали, српско становништво

налазило се у јако тешкој ситуацији покушавајући да сачува свој национални идентитет,

језик, културу и традицију. У условима када се чинило све да се спречи ширење

просвећености у овом и другим градовима Старе Србије, почела је са радом прва основна

школа у Митровици. Као светло кроз таму, она је постала центар ширења националне

свести Срба у Митровици и допринела је да се тако све више успоставља веза са својом

матицом, Краљевином Србијом. Митровачка школа је у почетку радила у доста

неповољним условима али ни то није много утицало да из ове школе изађу, пре свега

добри људи, борци за националну слободу и јединство.

Околина Митровице прва се почетком XX века нашла на удару арбанашких банди

предвођених Исом Бољетинцем и другим првацима и догађаји који су уследили отвориће

једно ново питање и скренути пажњу великих сила на проблем опстанка српског

становништва Косова и Метохије. После дугих дипломатских акција српске владе која је

активно узела учешће у свим овим дешавањима у је Митровици био отворен руски

конзулат с циљем да се сачува постојеће српско становништво, али и да се побољшају

њихови услови живота. Долазак првог руског конзула Григорија Степановича Шчербине

био је важан и због праве слике стања у Старој Србији са којом су се полако упознавали

Европа и свет. Руски конзул нажалост није успео до краја да изврши своју мисију. Као

истински пријатељ српског народа и човек који се залагао да српско питање изађе ван

оквира Османског царства није наишао на добар пријем код Арбанаса. Они су по сваку

цену покушавали да спрече његов долазак који је више пута одлаган од маја 1902. до

јануара 1903. године. Не могавши да спрече долазак руског конзула, Арбанаси су

покушали у неколико напада да заузму Митровицу, протерају конзула и на тај начин

спрече да права истина о њиховим злоделима изађе на видело. У једном таквом нападу 17.

марта 1903. године, Шчербина је поред турског војног заповедника руководио одбраном

града. Заједничким напорима уз учешће и српског становништва Арбанаси су разбијени.

Међутим, следећег дана, очекујући нови напад, руски конзул је изашао да обиће положаје.

Том приликом на њега је пуцао један Арбанас и тешко га ранио, а после неколико дана


111

Григорије Степанович Шчербина је подлегао ранама упркос покушајима лекара из

Београда, Скопља и Цариграда да му се спасе живот. Погибија првог руског конзула

представљала је велики ударац за српско становништво Митровице и околине, а следећи

руски конзул неће журити да допутује у Митровицу.

У међувремену, арбанашке банде су користиле неспремност српске владе да пружи

већу заштиту свом народу на простору Косова и Метохије па су наставиле са зулумима и

терором. Извештаји српских конзула из Приштине и Скопља у периоду од 1904. до 1907.

године били су препуни лоших вести о дешавањима у Косовском вилајету, као и молби

српској влади и великим силама да не дозволе да српски народ потпуно нестане са ових

простора.

У ова дешавања била је укључена и Аустро-Угарска која је давала пуну подршку

Арбанасима, а њихова пропаганда је је била један од главних покретача за нападе на

српске становнике свих градова Старе Србије, посебно Косовске Митровице, која је

представљала стратешки важно место јер је железничка линија, која је требало да повеже

Митровицу са Скопљем, била је од животног значаја за Дунавску монархију.

Лоше стање у Османском царству крајем прве и почетком друге деценије XX века

довело је до низа догађаја који су постали озбиљна претња његовом опстанку.

Младотурском револуцијом 1908. године група официра збацила је са власти султана и

покушала реформама да спречи даље пропадање царства. Младотурци су пропагирали

више слободе и већа права за све становнике царства, али сва та обећања спровести у дело

било је готово немогуће. Арбанашко становништво пружило је пуну подршку

младотурском режиму који ће јако брзо изневерити њихова очекивања. Као последица

тога уследио је талас устанака и побуна који су трајали у периоду од 1909. до 1912.

године. Митровачки кајмакан и представници турске власти у другим косовским

варошима, без успеха су покушавали да зауставе Арбанасе који су оружјем почели да се

боре за своја права. Овакав след догађаја ишао је на руку српској влади која је успоставила

везе са арбанашким првацима покушавајући да их искористи за своје интересе. Они су

незаустављивом брзином заузимали један за другим, косовске градове и вароши, а после

заузимања Митровице, где им није пружен очекивани отпор, они су чак стигли до Скопљу.

Власти нису биле у стању да сузбију ширење устанка, па као директна последица ових


112

догађаја било је расписивање избора за турски парламент почетком 1912. године. Ови

избори су представљали битан моменат и за митровачке Србе који су покушавали да

донесу исправну одлуку и на изборној листи се прикључе правој страни.

У међувремену, избор новог рашко-призренског митрополита накратко је нарушио

јединство српског становништва Митровице и других градова Косова и Метохије. Избор

Гаврила Дожића по наређењу Васељенске патријаршије, није одговарао народу који је

имао свог кандидата, Богдана Раденковића из митровачке казе. Истакнути национални

радник и патриота који се тек био замонашио, по веровању становника, више би се залагао

за њихова права и национално јединство. Свесна значаја цркве у очувању вере и

националних обележја, мишљење становништа делила је и српска влада, али није успела

дипломатском акцијом да се избори за подршку Порте која је, не случајно, бератом

потврдила избор Дожића.

Арбанашким устанком, који је ушао у завршну фазу 1912. године, био је отворен

низ других проблема, за које Османско царство није имало конкретна решења. За реформе

је било прекасно. Анархију која је владала било је немогуће сузбити. Дуго очекивани

тренутак да српска војска крене у рат за ослобођење своје браће у Старој Србији је дошао.

Балканске земље су 1912. године после многобројних дипломатских акција постигле

споразум о заједничкој борби против Турске. Вођене мишљу да Балкан припада

балканским земљама, Србија, Бугарска, Црна Гора и Грчка су започеле заједничку борбу

за остварење својих циљева и потискивање Османског царства са Балкана. Добро

опремљена српска војска, чијом храброшћу су били одушевљени страни извештачи, за

неколико дана однела је неколико великих победа и ослободила читаву Стару Србију.

Митровица, која је представљала јако важан стратешки циљ ослобођена је 26. октобра

1912. године. Највеће заслуге за ослобођење имали су делови Митровачког и Вучитрнског

одреда, који су без неких великих борби заузели овај град. Долазак српске војске изазвао

је одушевљење српског становништва Митровице, а слављу које је било приређено у част

ослободилаца присуствовао је и руски конзул. Ослобођењем Митровице почела је и једна

нова етапа њене историје, а значај овог догађаја је непроцењив. После вишевековног

ропства дочекали су митровачки Срби тренутак слободе и прикључење својој матици

Србији. Убрзо је била успостављена нова власт а српска застава виорила се овим градом.


113

Нажалост, српском становништву Митровице, као ни већини у другим косовским

градовима, изгледа није било суђено да уживају у слободи и да у миру остварују своје

идеале. Вековна борба за очување свог идентитета била је настављена. Уследио је Први

светски рат, нова разарања и страдања ионако напаћеног становништва, али Митровица је

овога пута била само успутна станица српској војсци приликом повлачења.

Када се данас, са једне временске дистанце, сагледа улога појединих људи и значај

свих догађаја који су се збили у Митровици почетком XX века, са сигурношћу можемо

рећи да у нашој историографији нису добили заслужено место. Много тога још увек није

проучено и јавности на прави начин саопштено. Отворена су многа питања, а праве

одговоре на њих, надамо се, даће нове генерације, којима борба за очување својих

националних обележја и историје треба да буде животни циљ.


114

8. ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

8.1. ИЗВОРИ

8.1.1. Необјављени извори

Божовић Б, „Биографија Вука-Вукајла Божовића, проте и обер кнеза Колашинског“

(необјављени рукопис) чува се у личној архиви његовог сина у З. Потоку

Краљево, Општина Краљево, Матична служба за Косовску Митровицу, посебна матична

књига Косовска Митровица, 1912-1925.

8.1.2. Објављени извори

Brailsford H, Macedonia, Its Races and their Future, London 1906.

Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903 - 1914, књ. V, св. I, приредио, М.

Војводић, Београд 1984.

Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903 - 1914, књ. V, св. II, приредио, М.

Војводић, Београд 1985.


115

Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903 - 1914, књ. VI, св. I , приредио Д.

Лукач, Београд 1981.

Задужбине Косова – споменици и знамења српског народа, приредио А. Јевтић, Призрен-

Београд 1987.

Илустрована ратна хроника, св. 1, Нови Сад, 25. X 1912.

Милојевић С. М, Дела праве Старе Србије, св. II, Београд 1998.

Милосављевић С, С Венчаца кроз освећено Косово, Крагујевац 1913.

Нушић Б, Косово (опис земље и народа), књ. I и II, Београд 1986.

Перуничић Б, Писма српских конзула из Приштине (1890-1901), Београд 1985.

Перуничић Б, Зулуми ага и бегова у Косовском вилајету 1878-1913, Београд 1989.

Перуничић Б, Сведочанство о Косову 1901-1913, Београд 1988.

Ракић М, Конзулска писма 1906-1911, приредио А. Митровић, Београд 1985.

Ратне слике са Балкана, св. VIII, Нови Сад 1913.

Савременици о Косову и Метохији (1852-1912) приредио Душан Т. Батаковић, Београд

1988.

Станковић Т, Путне белешке по Старој Србији 1871-1898, Београд 1910.

Трубецки Г. Н, Рат на Балкану 1914-1917, Београд 1984.

Челеби Е, Путопис, превео Хазим Шабановић, Сарајево 1967.


116

8.2. ШТАМПА И ВЕБ САЈТОВИ

„Политика“, Београд 1912. и 1925.

„Српске новине“, Београд 1912.

„Глас јавности“, Београд 2003.

„Цариградски Гласник“, Цариград 1898.

www.nacionalnarevija.com

www.politikin-zabavnik.rs

www.youtube.com

www.nb.rs


117

8.3. ЛИТЕРАТУРА

Батаковић Д, Велике силе, Србија и Албанско питање, Баштина бр. 7, Приштина -

Лепосавић, 1996, 185 - 203.

Батаковић Д, Косовске хронике, Београд 1992.

Батаковић Д, Косово и Метохија Историја и идеологија, Београд 2007.

Богдановић Д, Књига о Косову, Београд 1986.

Божовић Б, Живот и обичаји народни у Ибарском Колашину, Зубин Поток 2005.

Војводић М, Србија и Балканско питање (1875-1914), Нови Сад 2000.

Вукадиновић Ч. З, Косовска Митровица у историјским документима 1455-1957, Баштина,

бр. 14, Приштина – Лепосавић, 2002, 265-277.

Вукадиновић Ч. З, - Богавац Ј. М, Српска просвета и култура у Косовској Митровици

1836-1941, Призрен - Лепосавић, 2001.

Дедијер Ј, Стара Србија Географска и етнографска слика (1912), Београд 1998.

Ђилас Ј, Српске школе на Косову и Метохији од Немањића до 1912, Приштина 2000.

Екмечић М, Дуго кретање између клања и орања, Београд 2008.

Иванић И, На Косову: Са Шаре, по Косову, на Звечан, Београд 1903.

Зарковић В, Афера у Ибарском Колашину 1901-1902. године, Приштина - Лепосавић 2008.

Јагодић М, Српско - албански односи у Косовском вилајету (1878 - 1912), Београд 2009.

Јевтић А, Косово и Метохија у српској историји, Београд 1989.

Јевтовић М, Личност и књижевно дело Григорија Божовића, књ. 1, Зубин Поток -


118

Приштина 1996.

Јовићевић А. П, Гарић Б, Дневник из балканских ратова, Београд 1996.

Јакшић С, Просвета и школе у Старом Колашину, З. Поток, 1996.

Лалић Б, Пироћанци у Првом балканском рату 1912. године, Баштина, бр. 12, Приштина -

Лепосавић, 2001, 149 - 163.

Маликовић Д, Избор рашко-призренског митрополита 1912. године, Београд 2000.

Маликовић Д, Косово и Метохија 1908-1912, Приштина - Лепосавић 2000.

Маликовић М, Горњи Ибар у ратовима 1876-1918, Краљево 1975.

Микић Ђ, Друштвене и економске прилике косовских Срба у XIX крајем и почетком XX

века, Београд 1988.

Микић Ђ, Социјалне и економске прилике на Косову и Метохији, у: Србија и Албанци у

XIX и почетком XX века, Београд 1990, 199 – 235.

Младеновић Б, Војска Краљевине Србије за време Балканских ратова - у огледалу немачке

штампе, Баштина бр. 22, Приштина - Лепосавић 2007, 161 – 171.

Поповић А, О постанку Косовске Митровице, Скопље 1922.

Поповић Ј, Живот Срба на Косову 1812 - 1912. године, Београд 1987.

Секулић В, Отварање руског конзулата у Косовској Митровици, Баштина бр.19,

Приштина- Лепосавић, 2005, 139 - 153.

Секулић В, Ослобођење Косовске Митровице у Првом балканском рату, Баштина, бр. 17,

Приштина - Лепосавић, 2004, 151 – 172.

Секулић В, Убиство Ђорђа Стерђевића, Баштина, бр. 18, Приштина – Лепосавић, 2005,

259-272.


119

Самарџић Р, Београд и Србија у списима француских савременика, Београд 1961.

Самарџић Р, Ћирковић С, Зиројевић О, Тричковић Р, Батаковић Д, Ђуретин В, Чавошки К,

Косово и Метохија у српској историји, Београд, 1989.

Слијепчевић Ђ, Српско-арбанашки односи кроз векове са посебним освртом на новије

време, Химелстир 1983.

Станојевић С, Српско - турски рат 1912. године, Београд 1928.

Стојанчевић В, Срби и Арбанаси 1804-1912, Нови Сад 1994.

Тодоровић Ч. Ј, Григорије Степанович Шчербина, Скопље 1928.

Томић Ј, Рат на Косову и Старој Србији, Нови Сад 2006.

Ћоровић Владимир, Наше победе 1912-1918, Београд 1912.

Урошевић А, О Косову, антропогеографске студије и други списи, Приштина 2001.

Храбак Б, Арбанашке студије, књ. II, Београд 2005.

Храбак Б, Османлијско царствоМладотурака и Србија, Пријепоље 1975.

Цвијић Ј, Балкански рат и Србија, Београд 1912.

Џелетовић И. П, Јевреји Кососва и Метохије, Београд 1988.

Џелетовић И. П, Злочини Арбанаса над Србима, Београда 2004.


120

rad slavisa bisevac

Documents