magazinjun 2015.Broj 2

Srpsko izdanjeOvaj dodatak uređuje i izdaje

Rosijska gazeta (Moskva), koja snosi svu odgovornost za njegov sadržaj

/ Dosije makeDonija: „obojena revolucija“ protiv „Turskog toka“ / Zašto Moskva neće ostaviti Donbas na cedilu / kozaci u Velikom otadžbinskom ratu / Zašto se u srpskim školama više ne uči ruski jezik

KaKo rusKa nauKa gleda na četniKe i dražu Mihailovića

na balkonu hotela „Pariz“ u oslobođenom Kruševcu su četnički major Keserović, ruski major Pronjin i američki poručnik Elsfort Kramer

Ruski eksperti objašnjavaju kakvi su zaista bili odnosi između četnika i Crvene armije, i kakav značaj za Rusiju i Srbiju može imati

nedavna rehabilitacija Draže Mihailovića

EKSKLUZIVNO

Projekat „Russia Beyond the Headlines“ (RBTH), uključujući i njegovo izdanje „R Magazin“ koje

izlazi na srpskom jeziku, finansira ruski dnevni list Rosijska gazeta. Ovaj dodatak je pripremljen bez

učešća dopisnika i urednika partnerskog lista Nedeljnik. RBTH se finansira iz dela profita od reklame i

sponzora, kao i od sredstava ruskih državnih ustanova. Mi zastupamo nezavisnu uredničku poziciju i

prezentujemo različita gledišta na događaje u Rusiji i svetu kroz kvalitetne tekstove i stručna mišljenja.

Od trenutka našeg osnivanja 2007. godine, težimo da zadovoljimo najviše uredničke standarde i

objavljujemo najbolje primere novinarstva iz Rusije i o Rusiji. Na taj način želimo da nadomestimo

značajnu prazninu koja postoji u prikazivanju naše zemlje u inostranim medijima.

Mišljenja eksperata i intervjuisanih osoba, kao i tekstovi u rubrici „Otvoreno“ i ilustracije uz njih,

izabrani su da predstave razna stanovišta i ne odražavaju nužno stanovište urednika projekta

Russia Beyond the Headlines ili lista Rosijska gazeta.

internet-stranica: ruskarec.ru email: editor@ruskarec.ru

telefon: 7 (495) 775 3114faks: 7 (495) 988 9213

adresa: ул. Правды 24, д. 2, Москва 125993, Россия

Jevgenij Abov - izdavač i direktor RBTHPavel Golub - glavni urednik dodataka RBTH

Vjačeslav Čarski - generalni producent RBTH, izvršni urednik za EvropuJekaterina Turiševa - zamenik izvršnog urednika za Evropu

Milan Radovanović - jezički urednikAndrej Zajcev - direktor fotografije

Mila Domogacka - direktor odeljenja preloma i dizajnaAndrej Šimarski - direktor odeljenja dizajna

Za oglašavanje u ovom dodatku molimo vas da se obratite Juliji Golikovoj, direktoru odeljenja za odnose sa javnošću: julia.golikova@rbth.ru.

2015 Sva prava zadržava FGBU „Rosijska gazeta“

Aleksandar Gorbenko - predsednik redakcijskog savetaPavel Njegoica - generalni direktor

Vladislav Fronjin - glavni urednik

Zabranjeno je kopiranje, distribucija ili preuzimanje sadržaja ovog izdanja, osim za ličnu upotrebu, bez pismene saglasnosti Rosijske gazete. Molimo vas da se za dozvolu

obratite na telefon 7 (495) 775 3114 ili na editor@ruskarec.ru. Russia Beyond the Headlines ne snosi odgovornost za nenaručene tekstove i fotografije.

RBTH objavljuje 29 novinskih dodataka u 21 zemlji sa ukupnom mesečnom čitalačkom publikom od dvadeset pet miliona ljudi, a takođe održava 22 sajta na 16 jezika.

U OVOM TReNUTkU DODAci Se OBJAVlJUJU U SleDećiM liSTOViMA:

The New York Times, The international New York Times, The Wall Street Journal, Washington Post, Foreign Policy SJeDiNJeNe AMeRiČke DRŽAVe • Daily Telegraph VelikA BRiTANiJA •

le Figaro FRANcUSkA • Handelsblatt NeMAČkA • Nedeljnik, Geopolitika SRBiJA • Nova Makedonija MAkeDONiJA • Tageblatt, le Jeudi lUkSeMBURG • le Soir BelGiJA •

la Repubblica iTAliJA • el Pais ŠPANiJA, Čile, PeRU, MekSikO • la Nacion ARGeNTiNA • Observador URUGVAJ • The Nation, Phuket Gazette TAJlAND • Folha De S. Paulo BRAZil •

Mainichi Shimbun JAPAN • Global Times kiNA • Joongang ilbo JUŽNA kOReJA • economic Times iNDiJA

magazin jun 2015.

D ecenijama je sovjetsku i rusku istorijsku nauku malo interesovao kon-flikt na teritoriji okupi-rane Jugoslavije za vre-

me Drugog svetskog rata. U sovjet-skom periodu, a zatim po inerci-ji i devedesetih godina 20. veka, od-nos mnogih ruskih naučnika pre-ma ovom pitanju bio je krajnje ned-vosmislen: Sovjetski Savez je spasao svet od nacizma, a njegovi saveznici u Jugoslaviji bili su Titovi partizani koji su se herojski borili ne samo protiv nacističkog okupatora, nego i protiv kolaboracionista i lokalnih naciona-lista svih boja, među koje se po pra-vilu ubrajaju ustaše i četnici.

Pri tome je i u jednom delu srpskog društva kultivisano, a i danas se kul-tiviše zameranje Rusiji, koja jeste oslobodila Srbiju 1944. godine, ali je ujedno, navodno, prouzrokovala ru-šenje srpske državnosti i nacionalnog jezgra pomažući komunistima da iz-grade antisrpsku SFRJ. Prema ide-ji tog dela srpskog društva, upravo SSSR snosi delimičnu odgovornost i za surovo obračunavanje sa pravim srpskim patriotama - četnicima Mi-hailovića.

Tokom prvih petnaest godina 21. veka Rusija je prošla impozantan put od ostataka velike sile koja je otpisana još 1991. godine, do jednog od ključ-nih igrača na svetskoj geopolitičkoj sceni. Jedan od glavnih temelja no-vog ruskog identiteta je pobeda nad nacističkom Nemačkom 1945. godi-ne. Rusija se u tom pogledu pozicio-nira kao dosledna zaštitnica sećanja na tragediju Drugog svetskog rata i kategorično se protivi svim pokušaji-ma revidiranja istorije koju su napi-sali saveznici i pobednici. Takve po-kušaje revidiranja su u izvesnoj meri preduzimale gotovo sve zemlje biv-šeg socijalističkog bloka. Usled toga su neke od tih zemalja za istinske he-roje tog doba, koji treba da služe kao primer mladim naraštajima, zvanično proglasile pripadnike nacionalističkih i antikomunističkih vojnih formaci-ja koje su sarađivale sa hitlerovcima, poput „šumske braće“ u baltičkim ze-mljama, ili banderovaca u Ukrajini.

Možda bi bilo logično očekivati da ruski eksperti, koji utiču na „istorij-

EKSKLUZIVNO

magazinII

ruskarec.ru

Поделите своје утиске са нама

Упознајте Русију из новог угла

/ruskarec /ruskarec

PišE vjačEslav čarsKi, iZvršni urEDniK EvroPsKih rEDaKcija rbth

sku politiku“ svoje zemlje, budu ne-pomirljivi i kada je reč o četnicima, jer su četnici ratovali protiv saveznika SSSR-a Josipa Broza Tita. Međutim, u stvarnosti je situacija upravo suprot-na. Vodeći ruski istoričari-balkanolo-zi u suštini su podržali rehabilitaciju Draže Mihailovića i pozvali pristalice i jedne i druge strane na normalizaci-ju odnosa i prevazilaženje ovog dugo-godišnjeg raskola u srpskom društvu.

Nedobronamerni bi mogli uputiti kritiku ruskim ekspertskim krugovi-ma za dvostruke standarde, jer su čet-nici u suštini jedina antikomunistič-ka formacija toga perioda prema ko-joj su Rusi danas tako blagonakloni, dok sve ostale slične formacije oce-

sko iskustvo. Rusija je tokom pret-hodnih 15 godina prošla sličan put. U novoj Rusiji je došlo do pomirenja „crvenih“ i „belih“ koji su 1917-1922. godine ratovali jedni protiv drugih, a konačan simbol mira unutar ruskog društva bilo je ujedinjenje Ruske pra-voslavne crkve Moskovskog patrijar-hata i Ruske pravoslavne zagranične crkve. Sadašnja Rusija je nekada ne-pomirljivim stranama ove konfronta-cije ostavila pravo na sopstvenu isto-rijsku pravdu, sopstvenu ideologiju i sopstvenu ljubav prema otadžbini, i prilično uspešno je konsolidovala pa-triote različitih ideologija proglasivši današnju rusku državu i naslednicom Ruske imperije, i naslednicom Sovjet-skog Saveza.

četničKi poKret draže Mihailovića u svetlu rusKe nauKe

magazin III

Ruski eksperti po prvi put u srpskoj javnosti objašnjavaju kakvi su zaista bili odnosi između četnika i Crvene armije, i kakav značaj za Rusiju može imati nedavna rehabilitacija Draže Mihailovića

njuju negativno, uključujući i poljsku Armiju Krajovu koja se, kao i četnici, potčinjavala saveznicima.

Međutim, realno gledano, četnički pokret je zaista bio jedinstvena poja-va. Za razliku od već pomenutih polj-skih ustanika, kod četnika nije bilo nikakve rusofobije. Naprotiv, u Dra-žinom okruženju su bili i otvoreni simpatizeri Sovjetskog Saveza i soci-jalisti, i zato njihova želja da sarađu-ju sa ruskom Crvenom armijom ne treba nikoga da čudi. U tom smislu stav ruskih istoričara nije kontrover-zan, nego je naprotiv, sasvim logičan.

Zanimljivo je da ruski istoričari, pozivajući na prevazilaženje istorij-skih protivrečnosti u srpskom druš-tvu, uzimaju u obzir i pozitivno ru-

čEtnici DočEKuju crvEnu arMiju u KrušEvcu, oKtobra 1944.

nasTaVak na slEDEćoj strani

Više tekstova o Drugom svetskom ratu na ruskarec.ru

POG

leD

i.RS

magazinIV

EKSKLUZIVNO ČeTNiČki POkReT DRaže MiHailOvića u sveTlu Ruske Nauke

a ko pogledamo istoriju čita-vog regiona, videćemo da je četnički pokret logičan na-

stavak nekadašnjih pokreta srpskih hajduka i junaka. Pa ipak je ovaj po-kret u istorijskom smislu bio umno-gome jedinstven. Na Balkanu je i ina-če uvek bila snažno izražena tradici-ja koja glasi otprilike ovako: čim za-gusti - beži u šumu! I četnički po-kret je u osnovi bio podstaknut upra-vo tom tradicijom. Četnici su, dodu-še, imali i ideološki orijentisane lju-de, ali to su uglavnom bili oficiri koji su služili još u kraljevskoj vojsci ili u generalnom štabu zajedno sa Mi-hailovićem - i koji su ratovali u Pr-vom svetskom ratu ili u Balkanskim ratovima. Međutim, taj deo četnika „sa idejom“ i istinskim ratnim isku-stvom bio je krajnje disciplinovan i lojalan Dragoljubu Mihailoviću. Pre-ma ocenama savremenih istoričara koji se bave četničkim pokretom, ta-kvi ljudi su u najboljem slučaju činili četvrtinu pokreta. Ostale tri četvrti-ne četnika nisu bili regularni odredi,

nego oni koji su blagovremeno „otiš-li u šumu“ i zatim se formalno izjaš-njavali kao četnici i formalno se po-tčinjavali Draži Mihailoviću, ali su to u suštini bili samostalni šumski odre-di. Oni su se krili po šumama blizu svojih sela i nikome nisu polagali ra-čune. Upravo oni su vršili većinu po-groma simpatizera komunista i upra-vo oni su, kasnije, za vreme socijaliz-ma, najviše i dovođeni u vezu sa čet-ničkim pokretom. Oni su ponekad

dejstvovali i zajedno sa fašistima - Nemcima ili Bugarima. Sačuvane su fotografije na kojima neki naoruža-ni ljudi, navodno četnici, piju rakiju sa ustašama. Međutim, uopšte se ne može sa sigurnošću reći ko su ti lju-di. Nije bilo nikakvih znakova pre-poznavanja, niti ih je moglo biti. Jed-no je sigurno: ni zvanični ni „nezva-nični“ četnici nisu dolazili u sukob sa Crvenom armijom. Crvenoarmej-ci su svuda dočekivani kao prijate-lji i oslobodioci. U gradovima i seli-ma su ih čekali natpisi: „Živeo gene-ralisimus Staljin“, „Živeo kralj Petar“, „Živeo Draža Mihailović“. Dobro je poznat slučaj oslobođenja Krušev-ca. Taj grad su oslobađali četnici za-jedno sa Crvenom armijom. Sačuva-ne su i fotografije na kojima četnički vojvoda Dragutin Keserović i pukov-nik Crvene armije Pronjin stoje za-jedno na balkonu kruševačkog hote-la „Pariz“ i pozdravljaju vojnike - cr-venoarmejce i četnike koji marširaju ispred njih.

Danas je za ruske političare i istoričare u vezi sa tim događajem najvažnije da se ne ponavljaju propagandističke izmišljotine i ideološki stereotipi koje je sovjetska nauka prenosila onako kako ih je sve do devedesetih godina dobijala iz Jugoslavije. sve do oslobođenja Jugoslavije rukovodstvo sovjetskog saveza je sarađivalo i sa četnicima i sa partizanima. u arhivama su sačuvani dokumenti koji svedoče da je Tito sve do 1944. godine iz sovjetskog saveza dobijao pisma ovakve sadržine: „vi govorite da četnici sarađuju sa fašistima, ali mi imamo drugačije informacije. Potrudite se da nađete sa njima zajednički jezik“

rehabilitacija je pozitivna

Piše nikita bondarev, RUSki iNSTiTUT ZA STRATeŠkA iSTRAŽiVANJA

četničKi poKret je bio veoMa popularan u narodu, izMeđu ostalog i zbog toga što su četnici bez odlaganja počeli da pružaju otpor oKupatoru, doK su KoMunisti čeKali 22. jun, Kada je sovjetsKi savez stupio u rat sa hitlerovoM neMačKoM

Vmagazin

Sve do oslobođenja Jugoslavije ru-kovodstvo Sovjetskog Saveza je sara-đivalo i sa četnicima i sa partizanima. U arhivama su sačuvani dokumen-ti koji svedoče da je Tito sve do 1944. godine iz Sovjetskog Saveza dobijao pisma ovakve sadržine: „Vi govori-te da četnici sarađuju sa fašistima, ali mi imamo drugačije informacije. Po-trudite se da nađete sa njima zajednič-ki jezik.“ Titu i njegovim saradnicima pošlo je za rukom da konačno ubede Sovjetski Savez da četnici sarađuju sa fašistima tek kada su partizani po ula-sku Crvene armije u zemlju uzurpirali ulogu posrednika u kontaktima sa so-vjetskim vojnicima. Titovi sledbenici su učinili sve kako bi prikazali četnike u takvom svetlu, jer je u toku Drugog svetskog rata na teritoriji Srbije vođen i unutrašnji, građanski rat.

Četnički pokret je bio veoma po-pularan u narodu, između ostalog i zbog toga što su četnici bez odlaga-nja počeli da pružaju otpor okupato-

ru, dok su komunisti čekali 22. jun, kada je Sovjetski Savez stupio u rat sa Hitlerovom Nemačkom. A i posle 22. juna, i sve do kraja 1941. godine, čet-nici i partizani su izvodili zajednič-ke borbene operacije. Oko Dragolju-ba Mihailovića je bilo dosta ljudi le-vičarskih shvatanja. Takav je, na pri-mer, bio Živko Topalović, jedan od osnivača Komunističke partije Jugo-

slavije. Ili recimo, Dragiša Vasić, na-cionalno orijentisani socijalista koji je bio oženjen sovjetskom državljankom i u više navrata je boravio u SSSR-u. O njemu se čak pisalo da je tobože bio major sovjetske obaveštajne služ-be, ali to nisu istorijski potvrđene či-njenice. Takvi ljudi su mogli izgraditi „mostove prijateljstva“ između četni-ka i partizana. Drugim rečima, posto-jali su svi uslovi da četnici i partizani postignu dogovor, ali ni jedni ni dru-gi nisu bili za to zainteresovani.

Dvosmislena formulacija koju je usvojio sud prilikom rehabilitacije Draže Mihailovića pokreće mnoga pitanja, i u srpskoj javnosti se do-sta diskutovalo o tome. Međutim, sam fakat rehabilitacije je poziti-van. Danas je za ruske političare i istoričare u vezi sa tim događajem najvažnije da se ne ponavljaju pro-pagandističke izmišljotine i ideo-loški stereotipi koje je sovjetska na-uka prenosila onako kako ih je sve do devedesetih dobijala iz Jugo-slavije. Najvažnije je da se iz svesti društva izbriše stereotipna predsta-va po kojoj su četnici i ustaše jedno isto. Doduše, starija generacija bal-kanologa teško se može odreći ta-kve teze. Treba, ipak, imati na umu da najveći broj simpatizera Rusije istovremeno gaji simpatije i prema četnicima. Prema tome, ako Rusija podržava rehabilitaciju Draže Mi-hailovića, time ona ugrađuje još je-dan kamen u temelje rusko-srp-skog prijateljstva.

OKO DRagOLjUBa MIHaILOVIća jE BILO DOSTa LjUDI LEVIčaRSKIH SHVaTaNja. TaKaV jE, Na pRIMER, BIO ŽIVKO TOpaLOVIć, jEDaN OD OSNIVača KOMUNISTIčKE paRTIjE jUgOSLaVIjE. ILI RECIMO, DRagIša VaSIć, NaCIONaLNO ORIjENTISaNI SOCIjaLISTa KOjI jE BIO OŽENjEN SOVjETSKOM DRŽaVLjaNKOM I U VIšE NaVRaTa jE BORaVIO U SSSR-U. O NjEMU SE čaK pISaLO Da jE TOBOŽE BIO MajOR SOVjETSKE OBaVEšTajNE SLUŽBE, aLI TO NISU ISTORIjSKI pOTVRđENE čINjENICE

ni zvanični ni „nezvanični“ četnici nisu dolazili u suKob sa crvenoM arMijoM. crvenoarMejci su svuda dočeKivani Kao prijatelji i oslobodioci. u gradoviMa i seliMa su ih čeKali natpisi: „živeo generalisiMus staljin“, „živeo Kralj petar“, „živeo draža Mihailović“

savEZnici i čEtničKi KoManDanti u KrušEvcu oKtobra 1944.

POG

leD

i.RS

magazinVI

s ud je samo potvrdio očigled-nu činjenicu, a to je da je proces protiv generala Mi-

hailovića 1946. godine bio u stva-ri obračun sa političkim protivni-kom. Taj obračun je samo privid-no bio uvijen u formu pravosuđa, slično javnim procesima u SSSR-u 1937. i 1938. godine.

„Četnici“ su stari srpski naziv za ustanike koji su ratovali protiv turskih i drugih okupatora. Tokom rata 1941-1945. pod tim nazivom su ratovali ra-zni odredi koji su se pridržavali raznih političkih pogleda i orijentacija. Četnič-ki odredi su ratovali kako u samoj Srbiji, tako i u drugim delovima Jugoslavije sa srpskim stanovništvom: u Bosni i Her-cegovini, Krajini i Crnoj Gori.

Pukovnik (a kasnije general) Dra-goljub Mihailović bio je postavljen za vojnog ministra Jugoslovenske vla-de u izgnanstvu. On je izabrao takti-ku iščekivanja, karakterističnu za po-krete otpora u Zapadnoj i Centralnoj Evropi. Takvi pokreti su se orijentisali na izviđanje i slanje obaveštajnih in-formacija u London, zatim na stvara-nje i širenje mreže ilegalaca i partiza-na, kao i na prikupljanje oružja i išče-kivanje „Dana D“, tj. iskrcavanja sa-veznika za koje je trebalo da bude ve-zan i početak oružanog otpora u po-zadini nemačkog fronta. Slične tak-tike iščekivanja u velikoj meri su se pridržavali i pripadnici „Slobodne Francuske“ generala De Gola.

Mihailovićeve planove je pomrsila pojava drugog centra otpora u regionu

- partizanskog pokreta koji je organizo-vala KPJ. Već krajem 1941. godine na teritoriji Srbije i Crne Gore izbio je pra-vi građanski rat između četnika i parti-zana, tako da je borba protiv okupato-ra počela da se potiskuje u drugi plan. Odlučujući udarac četnicima nanela je Čerčilova odluka 1943. godine da pot-puno uskrati podršku Draži Mihailovi-ću i da se orijentiše isključivo na Tita.

Ta odluka je podstakla i Moskvu da promeni stav prema četnicima. Pre toga SSSR nije težio da zaoštrava odnose sa lokalnim pokretima otpora, uključuju-ći i četnike, koji su tretirani kao jedan od pokreta otpora u Evropi, orijentisa-ni na London. Tada su, međutim, vla-sti SSSR-a pozvale sve svoje sledbenike u Evropi da vode antifašističku borbu u okviru jedinstvenih narodnooslobodi-lačkih snaga. Bilo je zajedničkih opera-cija Crvene armije i četnika tokom oslo-bađanja, ali je to ipak bila prilično eg-zotična pojava. Važno je, međutim, da se odredi Draže Mihailovića nigde nisu

borili protiv sovjetskih trupa.Srpski četnici ne mogu se porediti sa

ukrajinskim banderovcima, jer su se od samog početka orijentisali na kraljevu vladu u izgnanstvu, tj. na stranu save-znika, a ne na Treći rajh. U izvesnom smislu oni se mogu uporediti sa polj-skom Armijom Krajovom, s tim što među njima postoji razlika zbog slože-nih međuetničkih odnosa u Jugoslaviji.

Pokret Dimitrija Ljotića „Zbor“ za-uzima posebno mesto u srpskoj po-litičkoj istoriji tridesetih i četrdesetih godina 20. veka, jer je njegov osni-vač temeljio svoju ideologiju na fa-šizmu i sarađivao je sa okupacionim vlastima iz ideoloških pobuda. Čet-nicima, međutim, nije bilo svojstve-no traganje za koncepcijom „trećeg puta“. Oni su jednostavno bili „za kralja i otadžbinu“. I inače građanski rat između četnika i partizana zaslu-žuje da bude nepristrasno i objektiv-no razmotren bez politizacije.

Ruska nauka o tom pitanju treba da zauzme objektivan stav. Svaki korak u pravcu prevazilaženja podela u srp-skom društvu, uključujući i prevazi-laženje istorijskog raskola na četnike i partizane, u potpunosti odgovara in-teresima kulturnog prisustva Rusije na Balkanu. Takvo pomirenje posebno do-bija na značaju u uslovima neprekidnih spoljnih pritisaka na Srbiju (povodom Kosova i Metohije, saradnje sa Rusi-jom, evrointegracije...). Definisanje ne-konfliktnog tumačenja nacionalne isto-rije otvara perspektive mirnije i stabil-nije budućnosti.

četnički odredi nikada se nisu borili protiv ruskih trupaČetnici Draže Mihailovića ne mogu se porediti sa ukrajinskim banderovcima, jer su se od samog početka orijentisali na kraljevu vladu u izgnanstvu, tj. na stranu saveznika, a ne na Treći rajh. u izvesnom smislu oni se mogu uporediti sa poljskom armijom krajovom, s tim što među njima ipak postoji velika razlika zbog složenih međuetničkih odnosa u Jugoslaviji

Piše Georgij Engeljgart, iNSTiTUT ZA SlAViSTikU RUSke AkADeMiJe NAUkA

EKSKLUZIVNO ČeTNiČki POkReT DRaže MiHailOvića u sveTlu Ruske Nauke

magazin VII

viću može se uporediti sa otvorenim sovjetskim procesima tridesetih go-dina, organizovanim radi uklanja-nja oponenata poraženih u politič-koj konfrontaciji.

Sudbinu četničkog pokreta u velikoj meri je predodredila loša geopolitič-ka informisanost Draže Mihailovića, i njegova preterana vera pre svega u zapadne saveznike, a ne u SSSR u pr-vim godinama rata. Zanimljivo je da je Moskva, i pored toga što se oslanja-la na Komunističku partiju Jugoslavije i Tita, u avgustu i septembru 1941. go-

o dluka o rehabilitaciji Dra-goljuba Draže Mihailovi-ća važan je rezultat transfor-

macije srpskog društva. Od počet-ka devedesetih, kada su počeli ra-tovi na teritoriji Hrvatske i Bosne i Hercegovine, četničke ideje su se ši-rile na sve strane velikom brzinom, jer je sećanje na događaje Dru-gog svetskog rata još uvek bilo sve-že. Sa druge strane, krvavi karakter međuetničkih sukoba u određenoj meri je rušio mit o „bratstvu i je-dinstvu“ naroda Jugoslavije, koji je dugo bio kamen temeljac ideologije Titovog partizanskog pokreta.

Sa rušenjem zajedničke države i revidiranjem vladajuće ideologi-je krajem 20. i početkom 21. veka postala su dostupna i svedočanstva i noviji dokumenti koji su doveli u pitanje ustaljene predstave o ratu. Na primer, postale su poznate poje-dine činjenice o saradnji partizana i Nemaca. Takvi podaci ranije nigde nisu pominjani. Oni su imali odlu-čujući uticaj i na proces rehabilita-cije četničkog pokreta, njegove ide-ologije i njegovog vođe. Uz sve to, i samo suđenje Dragoljubu Mihailo-

dine ipak pokušala da uspostavi veze sa Mihailovićevim pokretom. Prego-vori sa predstavnikom četnika odr-žani su u Istanbulu uz učešće engle-ske strane i upravo su Englezi osuje-tili razmenu kadrova između četnika i Sovjetskog Saveza. Međutim, pokuša-ji uspostavljanja kontakata nisu ostali na tome. U partizanskom štabu 1942. godine našao se ruski emigrant Fjodor Mahin, koji je pre toga neko vreme proveo kod četnika, i Moskva je upra-vo preko njega pokušala da još jed-nom uspostavi direktnu vezu sa Dra-goljubom Mihailovićem, ali sam Tito je osujetio taj pokušaj. Posle toga SSSR više nije preduzimao slične pokušaje, i Moskva je počela u potpunosti da se orijentiše na Titove partizane, a čet-nički pokret je uziman u obzir samo u kontekstu odnosa sa kraljevom vla-dom u emigraciji.

Pa ipak, 1943. godine je uspostav-ljena nezvanična saradnja između sovjetskih državljana i četnika. Reč je o otprilike 300 sovjetskih ratnih za-robljenika koji su pobegli iz Ruskog korpusa. Taj korpus su činili bivši be-logardejci koji su radili u Borskim rudnicima. Oni su se pridružili odre-du četnika, što je izazvalo nedoumicu lokalne partizanske komande.

Nažalost, većina dokumenata Mi-nistarstva odbrane Ruske Federaci-je u vezi sa Drugim svetskim ratom i dalje nije dostupna naučnicima, zbog čega zasada nije moguće steći kom-pletnu predstavu o sovjetsko-jugoslo-venskim odnosima u tom periodu.

draža je previše verovao zapadusudbinu četničkog pokreta u velikoj meri je predodredila loša geopolitička informisanost Draže Mihailovića, i njegova preterana vera pre svega u zapadne saveznike, a ne u sssR u prvim godinama rata. Zanimljivo je da je Moskva, i pored toga što se oslanjala na komunističku partiju Jugoslavije i Tita, u avgustu i septembru 1941. godine ipak pokušala da uspostavi veze sa Mihailovićevim pokretom

Piše vladimir Putjatin, MOSkOVSki DRŽAVNi UNiVeRZiTeT "lOMONOSOV"

sa rušenjeM zajedničKe države i revidiranjeM vladajuće ideologije KrajeM 20. i početKoM 21. veKa postala su dostupna i svedočanstva i noviji doKuMenti Koji su doveli u pitanje ustaljene predstave o ratu. na priMer, postale su poznate pojedine činjenice o saradnji partizana i neMaca

oslobođEni KrušEvac

POG

leD

i.RS

magazinVIII

FENOMEN kOZaŠTvO

sa obe strane FrontaKozaci u Velikom otadžbinskom ratukozaštvo je u velikom otadžbinskom ratu sticajem istorijskih okolnosti učestvovalo i na nemačkoj, i na sovjetskoj strani. kozacima u emigraciji činilo se da će uz pomoć Hitlera pobediti boljševike bez štete po samu Rusiju kao državu, dok su sovjetski kozaci neustrašivo branili zemlju, sejući strah i trepet među nemačkim trupama Piše Denis Maljcev, doktor istorijskih nauka, stariji naučni saradnik ruskog instituta za strateška istraživanja

K ozaci su drevni vojnič-ki stalež. Još pruski kralj Fridrih Veliki nazivao ih je najboljom lakom ko-njicom u Evropi. Pred-

stavnici kozaštva učestvovali su prak-tično u svim ratovima koje je vodila Ruska Imperija. Bez preterivanja se može reći da je za ovu etnosocijalnu grupu prava tragedija bio raspad ovog oblika ruske državnosti i njegova za-mena internacionalnim Sovjetskim Savezom. Proletarijatu kao „vladaju-ćoj klasi“ bili su strani interesi kozač-kog života, tako da nije ni čudo što je većina kozaka u Ruskom građanskom ratu 1917-1922. stala na stranu „be-lih“, tj. predstavnika stare Rusije. Po-raz u bratoubilačkom sukobu bio je uzrok emigracije znatnog dela kozaš-tva u inostranstvo i represija prema onima koji su ostali u Rusiji. Boljše-vici su rasformirali sve kozačke vojne jedinice, a samim kozacima su uve-dena ograničenja u pogledu službe u

oružanim snagama. Predstavnici ko-zaštva kao imućnijeg socijalnog sloja najviše su stradali i u procesu borbe sovjetskih vlasti protiv „kulaka“ tride-setih godina.

Sve u svemu, kozaštvo nije imalo razloga da bude naklonjeno sovjetskoj vlasti, te nije ni čudo što su u krugo-vima kozačke emigracije bile popu-larne ideje osvete i revanša. Njihovo usmerenje je najbolje odraženo u pa-roli kozačkog generala Andreja Šku-ra: „Protiv boljševika, pa makar i sa đavolom!“

„Đavo“ se brzo pojavio - u vidu ne-mačkog kancelara Adolfa Hitlera...

VERNI SVOME IZBORUU takvim okolnostima kozaštvo je

bilo angažovano u politici Trećeg raj-ha, tako da i ataman Svevelike voj-ske donske Petar Krasnov nije skri-vao svoje progermanske stavove, a on je uživao veliki autoritet među kozač-kim liderima. Krasnov se 1936. godi-

ne preselio iz Francuske u Nemačku. On je još za vreme Ruskog građan-skog rata bio ubeđeni pristalica Ne-mačke. Krasnov je rukovodstvu Rajha podneo detaljan izveštaj o istoriji ko-zaštva, gde je prikazao da kozaci vode poreklo od Gota, germanskog pleme-na koje je još u trećem veku živelo na severnim obalama Crnog mora. Ata-man je sa takvom hipotezom oberuč-ke prihvaćen u Rajhu, tako da je po-stao glavni konsultant rukovodstva hi-tlerovske Nemačke za kozačka pitanja.

Krajem 1939. i početkom 1940. go-dine počela je reorganizacija kozač-kih saveza, udruženja i sela na terito-riji Trećeg rajha. Tako je 1941. osnova-no Opštekozačko udruženje u Nemač-koj imperiji na čelu sa general-lajtnan-tom Donske kozačke vojske Jevgeni-jem Balabinom. Pored ove osnovana je još jedna prohitlerovska kozačka or-ganizacija u proleće 1940. godine. Bio je to „Svekozački savez“ na čelu sa Pe-trom Popovom. Taj savez se finansirao neposredno preko Gestapoa i okupljao

PRO

FiM

eDiA

magazin IX

je najradikalnije predstavnike kozaštva. Oni su se zalagali da se od Rusije odvo-je zemlje koje su ranije bile pod kon-trolom bivših kozačkih vojski i da se na toj teritoriji formira država „Kozakija“.

Krajnje progermanske i separa-tističke pozicije držao se i „Kozač-ki nacionalni centar“, koji je posle 22. juna 1941. pretvoren u „Kozački na-cionalnooslobodilački pokret“. Ova organizacija je još 7. aprila 1939. iz-dala specijalno cirkularno saopšte-nje „O prikupljanju tajnih podataka o SSSR-u“, u kome je pisalo: „Neophod-no je odmah preduzeti najodlučnije mere kako ništa što je vezano za na-šeg neprijatelja SSSR ne bi ostalo ne-iskorišćeno“.

Šta je to podstaklo značajan deo ko-začke emigracije da podrži pomenute organizacije i njihove vođe u orijenti-sanju na Nemački rajh? Jasno je, na-ime, da su vlastoljubivi ljudi i nacio-nal-separatisti bili upadljiva manjina u inače patriotski nastrojenom kozaš-tvu. Odgovor je prilično očigledan: ti ljudi jednostavno nisu shvatali šta je to nacizam. Oni su pokušavali da mu priđu koristeći svoja uobičajena meri-la, i bili su uvereni da „Rusija nije Češ-ka“ i da nju Nemačka sa svojih 80 mi-liona stanovnika neće moći da pre-tvori u koloniju. Još nije bio nastupio momenat da čovečanstvo shvati da su nacizam i zdrav razum nespojivi.

Zahvaljujući takvim i sličnim sta-vovima, kozačke jedinice sa svojim vojničkim navikama i visokom bor-benom spremnošću zauzele su bit-no mesto u sistemu nemačkih oru-žanih snaga. Kozaci se često pomi-

nju u memoarima nemačkih vojnih starešina. Feldmaršal Erih fon Man-štajn se sećao svoga dolaska u Novo-čerkask krajem jeseni 1942. godine, kada je pokušavao da deblokira Pau-lusovu armiju kod Staljingrada: „Je-dina komanda straže koju smo ima-li na raspolaganju bio je dobrovoljač-ki kozački odred“. I čuveni diverzant Oto Skorceni seća se kozaka: „Jed-nom smo dobili kao pojačanje četu kozaka iz sastava SS divizije. Oni su izvršili nekoliko odvažnih noćnih akcija“. Obratimo pažnju da se to de-šavalo već u februaru 1945. godine. Kad je izabrao jednu stranu, makar i pogrešnu, taj deo kozaštva je do kra-ja ostao veran svome izboru.

KOZašTVO Na SOVjETSKI NačINU celini uzev, na strani hitlerova-

ca se našlo oko 50.000 kozaka. Po brojnom stanju to su dva-tri konjič-ka korpusa. Od većih vojnih formaci-ja mogu se pomenuti 15. kozački ko-

njički korpus pod komandom genera-la Helmuta fon Panvica, kozačka re-zerva generala Andreja Škura i „Ko-zački stan“ ratnog atamana Timofe-ja Domanova. Na osnovu toga mno-gi savremeni autori tvrde da je kozaš-tvo ratovalo na strani Nemačke. Ta tvrdnja, međutim, nije ni blizu istine. Ako pogledamo sastav sovjetske ar-mije, naći ćemo u njoj stotine hiljada kozaka koji su ratovali u svim konjič-kim divizijama i korpusima SSSR-a. U mnogim takvim jedinicama oni su čak bili u većini.

Šta se to moglo dogoditi da se situ-acija promeni posle onako tragičnih događaja Ruskog građanskog rata? Radi se o tome da generali Vermahta nisu jedini shvatili kvalitete kozaštva kada je reč o ratovanju. Shvatio je to i Staljin. Već tridesetih godina je reali-zovan niz mera koje su omogućile da se ukine „nemilost“ prema kozacima i da se njihove najsposobnije konjič-ke jedinice vrate u armiju. Od febru-ara 1936. godine široko je pokrenu-ta kampanja „za sovjetsko kozaštvo“. Ona je doprinela da se u skladu sa na-redbom br. 67 narodnog komesara za odbranu Klimenta Vorošilova od 23. aprila 1936. godine pojedinim konjič-kim divizijama dodeli status kozačkih divizija. Specijalnim aktom je kozaci-ma bilo vraćeno pravo da nose kozač-ku uniformu, koja je u prethodnom periodu bila zabranjena. Definisana je i svečana uniforma za kozačke jedini-ce. Lav Trocki je u svojoj knjizi „Izda-ta revolucija“ ocenio te mere kao „re-stauraciju pojedinih normi i instituci-ja carskog režima“. Trocki piše o tome „sa kakvim zaprepašćenjem su uče-snici jednog svečanog skupa u Kre-mlju reagovali na prisustvo kozačkih starešina u uniformi carskog doba, sa zlatnim i srebrnim naramenicama“.

Takvo negodovanje, međutim, bilo je svojstveno samo krajnje levičar-skoj opoziciji. U samoj vojsci je odnos prema „povratku“ kozaštva bio dale-ko staloženiji. Georgij Žukov, koji je 1936-1937. bio komandant Četvrte donske kozačke krasnoznamenske di-vizije „Vorošilov“, pisao je u svojim se-ćanjima: „Četvrta donska kozačka di-vizija je uvek učestvovala u lokalnim manevrima. Uvek je izlazila na mane-vre dobro pripremljena i nije se desilo da joj vrhovna komanda ne uputi reči zahvalnosti“.

Sovjetski kozaci su među prvima dočekali nemačke trupe na zapad-

KOZašTVO NIjE IMaLO RaZLOga Da BUDE NaKLONjENO SOVjETSKOj VLaSTI, TE NIjE NI čUDO šTO SU U KRUgOVIMa KOZačKE EMIgRaCIjE BILE pOpULaRNE IDEjE OSVETE I REVaNša. NjIHOVO USMERENjE jE NajBOLjE ODRaŽENO U paROLI KOZačKOg gENERaLa aNDREja šKURa: „pROTIV BOLjšEVIKa, pa MaKaR I Sa đaVOLOM!“ „đaVO“ SE BRZO pOjaVIO - U VIDU NEMačKOg KaNCELaRa aDOLFa HITLERa

Pogledajte grafikon „Kozaci kroz istoriju“ na ruskarec.ru/24107

PRO

FiM

eDiA

magazinX

nim granicama Sovjetskog Saveza u leto 1941. Već u 4 sata ujutro 22. juna 94. kubanjski kozački puk potpukov-nika N. G. Petrosjanca stupio je na pravcu prema Lomži u boj sa neupo-redivo jačim protivnikom. Uskoro su mu se pridružile i druge jedinice Šeste kubanjsko-terske kozačke krasnozna-menske divizije „Buđoni“, tačnije 48. belorečenski kubanjski i 152. terski kozački puk kojima su komandova-li potpukovnici V. V. Rudnicki i N. I. Aleksejev.

Posle prvih borbi u leto 1941. do-neta je odluka da se poveća broj ko-njičkih divizija. Već u julu i avgustu je formirano 48 takvih divizija, a kra-jem 1941. godine Crvena armija je imala 82 konjičke divizije. Konjičke vojne formacije korišćene su na na-jaktivnijim delovima sovjetsko-ne-mačkog fronta, pre svega kao mobil-na sila u sastavu mešovitih konjičkih i mehanizovanih grupa. Neće biti preterano ako kažemo da su te jedi-nice preuzele na sebe svu težinu bi-taka u jesen-zimu 1941, tj. u perio-du koji je bio najteži za Crvenu armi-ju. Oni su faktički zamenili tenkov-ske i motorizovane pešadijske jedini-ce, kojih je bilo kritično malo posle gubitaka u leto 1941.

Karakteristično je, na primer, da u izveštaju Sovinformbiroa od 5. sep-tembra konjička grupa Lava Dovato-ra figurira kao kozačka, iako su sve te jedinice formalo imale samo epi-tet „konjičke“. U izveštaju je rečeno: „Konjička kozačka grupa pod ko-mandom pukovnika Dovatora pro-drla je u pozadinu fašista i duže vre-me je uništavala fašističke trupe i ko-munikacije“. Posle akcije u pozadini nemačkih trupa Dovatorovi konjani-ci su preimenovani u Treći konjički korpus i aktivno su učestvovali u bici za Moskvu.

U zimu 1941. godine su i Dova-torove jedinice, kao i većina konjič-kih divizija, grupisane u korpuse. U proleće 1942. je već bilo formi-rano ukupno 19 korpusa. I samo je 17. puk bio poseban, jer je uspeo da izdejstvuje zvaničan naziv: Kubanj-ski kozački puk. On je formiran za kozački novac od kubanjskih koza-ka-dobrovoljaca.

U avgustu 1942. kozaci su se pro-slavili kod sela Kuščevska, braneći rodni Kubanj. Elitna nemačka brd-ska streljačka divizija Edelvajs nije očekivala klasičan napad u konjič-

kom stroju, i on je za nju bio fata-lan. „Sve što sam slušao o kozacima iz rata 1914. godine nije ništa u po-ređenju sa užasom koji osećamo pri-likom susreta sa ovim sadašnjim ko-zacima. Podilazi me jeza i uzdrhtim samo kada se setim kozačkog napa-da. Noću imam košmare. Kozaci su pravi vihor koji na svome putu nosi sve pred sobom. Mi se bojimo ko-zaka kao osvete Svevišnjeg“, pisao je svojima u Nemačku vojnik Alfred Kurc, koga su kozaci kasnije pose-kli. Sovjetski maršal Andrej Grečko ovako piše o tom napadu u svojim memoarima: „U tim noćnim napa-dima na selo Kuščevska kozaci 13. konjičke divizije uništili su preko hiljadu hitlerovaca i zarobili oko tri stotine.“

Na KONjIMa I U TENKOVIMaUkupno 555 kozaka i komandira

kavkaskog korpusa nagrađeno je 25. avgusta 1942. godine ordenima i me-daljama za hrabrost i herojstvo, a 27.

avgusta je list Pravda objavio nared-bu narodnog komesara za odbranu SSSR-a o tome da se kavkaskom kor-pusu i njegovim jedinicama dodelju-je zvanje „gardijski“ i zadržava se na-ziv „kozački“. Kozaci ovog korpusa su 1945. prošli Crvenim trgom u prvoj Paradi Pobede.

U tom korpusu se borio i najpo-znatiji sovjetski kozak Velikog otadž-binskog rata, Konstantin Nedorubov. To je originalna ličnost, čovek koji je u Prvom svetskom ratu dobio sva če-tiri Georgijevska krsta (I, II, III i IV stepena) i orden Heroja Sovjetskog Saveza u Velikom otadžbinskom ratu. Ni on sam nije mogao reći koliko sto-tina Nemaca je pobio u dva rata...

Doprinos koji je kozaštvo dalo so-vjetskoj konjici u Velikom otadžbin-skom ratu je zaista ogroman. Ali ko-zaci nisu ratovali samo u konjici. Na primer, od kubanjskih kozaka je for-mirana 9. plastunska streljačka kra-snodarska dobrovoljačka divizija. Ljudstvo ove divizije činili su kubanj-ski kozaci obučeni u kozačku unifor-mu, u kojoj su ostali do kraja rata. Možemo se prisetiti i Dmitrija La-vrinjenka, najboljeg tenkiste SSSR-a u Velikom otadžbinskom ratu. On je bio kozak kubanjskog sela Bestrašna (rus. Бесстрашная - neustrašiva). Lavrinjenko je za nepuna tri mese-ca uništio 52 neprijateljska tenka. Ili, recimo, komandanta Severne flote SSSR-a, Arsenija Golovka. On je bio rodom kozak Terske kozačke vojske. Ti primeri pokazuju da se kozaštvo nije osramotilo pred svojom slavnom ratničkom prošlošću.

„SVE šTO SaM SLUšaO O KOZaCIMa IZ RaTa 1914. gODINE NIjE NIšTa U pOREđENjU Sa UŽaSOM KOjI OSEćaMO pRILIKOM SUSRETa Sa OVIM SaDašNjIM KOZaCIMa. pODILaZI ME jEZa I UZDRHTIM SaMO KaDa SE SETIM KOZačKOg NapaDa. NOćU IMaM KOšMaRE. KOZaCI SU pRaVI VIHOR KOjI Na SVOME pUTU NOSI SVE pRED SOBOM. MI SE BOjIMO KOZaKa KaO OSVETE SVEVIšNjEg“, pISaO jE SVOjIMa U NEMačKU VOjNIK aLFRED KURC

FENOMEN kOZaŠTvO

PRO

FiM

eDiA

magazin XI

REgION DOsiJe MakeDONiJa

„ obojena revolucija“ protiv

„turskog toka“?Događaji poslednjih meseci u Makedoniji pokazali su u kojoj meri su pojedini politički i ekonomski faktori isprepleteni i kako se mnogo toga ne može predvideti i isplanirati. sa jedne strane, očigledno je da se i ovoga puta radi o primeni tehnologije „obojenih revolucija“, a sa druge, da te tehnologije više ne funkcionišu kao ranije, na primer, kao 2000. godine u Jugoslaviji i kasnije na postsovjetskom prostoru i u nizu zemalja bliskoistočnog regiona. Ruski balkanolozi komentarišu situaciju i prognoziraju mogući razvoj događaja Piše igor Grekov

U ovom trenutku se u Ma-kedoniji mogu istovre-meno pratiti dve krize. Jedna je kriza vlasti koja ima socijalnu i ekonom-

sku pozadinu, a druga kriza međuet-ničkih odnosa povezana sa eskalaci-jom albanskog ekstremizma. Ova dru-ga je u novonastaloj konfliktnoj situ-aciji odigrala ulogu „okidača“. U tom smislu je odluka vlade Nikole Gru-evskog da uništi jednu vojnopolitič-ku strukturu albanskog podzemlja u Kumanovu bila signal za albanske ek-stremiste da uskrate podršku aktuel-noj vladi, što je i posvedočio lider ma-kedonske Demokratske unije za inte-graciju Ali Ahmeti, koji je član vlada-juće koalicije: „Ovo su teška vremena za Albance i mi smo spremni da učini-mo sve kako bi Zaev i njegovi pobor-nici izdejstvovali ostavku Gruevskog i izveli zemlju iz političke krize.“

KOMpROMIS ILI KONFRONTaCIja?

Me|utim, po mišljenju doktoranda na Sociološkom fakultetu Univerzite-ta Makgil (Montreal, Kanada) Matve-ja Lomonosova, ne treba preuveliča-vati razmere sadašnjeg zaoštravanja međuetničkih odnosa u Makedoniji.

„U ovom trenutku postoji određe-ni konsenzus između Skoplja, Prišti-

ne, Tirane i Beograda. Vodeći politički akteri u regionu tretiraju kumanovske sukobe kao pojedinačan incident. Me-đunarodni zvaničnici su takođe ned-vosmisleno izrazili zainteresovanost za očuvanje stabilnosti. I što je najvažni-je: nije došlo do mobilizacije stanov-ništva na etničkoj osnovi. U Makedo-niji se protesti održavaju pod parola-ma vlade i opozicije, a ne pojedinih et-ničkih grupa“, kaže Lomonosov.

Po mišljenju ovog eksperta, može se očekivati da će u Makedoniji biti očuvan politički sistem koji se već dugo oslanja na dve etnički čisto ma-kedonske i dve etnički čisto albanske partije. On smatra da nije verovatna varijanta u kojoj bi došlo do drastične promene odnosa snaga ili do silaska jedne partije sa političke scene.

„Makedonskoj vladi se iz pojedinih evropskih prestonica šalju signali koji

je pozivaju na kompromis. U svetlu te činjenice nije isključeno da će se kriza makedonske vlasti u najskorije vreme okončati formiranjem vlade u kojoj bi sveobuhvatnije bile zastuplje-ne političke snage Makedonije“, sma-tra ruski ekspert. Po njegovom mi-šljenju, makedonske elite velikom br-zinom menjaju metode političke bor-be i ukoliko u najskorije vreme pri-stalice vlade i opozicije ne usvoje ja-sna pravila političke igre, u Makedo-niji može doći do dalje eskalacije po-litičke borbe i politički život se u du-goročnoj perspektivi može svesti is-ključivo na proteste i skandale.

„Iskustvo političke istorije Makedo-nije upućuje na optimističku progno-zu. Ova zemlja je poznata po svojim nenasilnim smenama vlasti. Progno-ziram mirno rešavanje ove krize - ili putem prevremenih izbora u vladaju-

Posle eventualne smene vlasti u Skoplju i odustajanja nove vlade od saradnje sa

Rusijom po pitanju „Turskog toka“, interesovanje SAD i EU za događaje u ovoj

balkanskoj zemlji splasnuće isto tako iznenada kao što se iznenada i pojavilo u aprilu ove godine

magazinXII

REgION DOsiJe MakeDONiJa

ćoj koaliciji, ili postizanjem dogovo-ra sa opozicijom o mirnom prevazi-laženju tekuće političke krize uključi-vanjem opozicionih partija u vladu“, smatra doktor istorijskih nauka, do-cent Katedre za opšte pravo i među-narodnu politiku Sanktpeterburškog državnog agrarnog univerziteta Jev-genij Koloskov. On ujedno konstatuje da može biti mnogo scenarija razvo-ja krize, ali su svi oni povezani sa pi-tanjem o kome mediji danas mnogo govore, a to je kako će se (ili kako se neće) odigrati smena vlasti.

Nezavisno od ishoda političkih okršaja u Skoplju, sadašnja makedon-ska kriza će biti nastavljena u ravni daljeg aktiviranja albanskog faktora, ne samo u Makedoniji nego i van nje-nih granica, između ostalog i u Srbiji, tj. u južnim srpskim opštinama Pre-ševo, Medveđa i Bujanovac sa mešo-vitim srpsko-albanskim stanovniš-tvom, prognozira Petar Iskenderov, doktor istorijskih nauka i stariji na-učni saradnik Instituta za slavistiku Ruske akademije nauka. Po njego-vim rečima, vrlo je moguće da Make-doniju zadesi balkanska verzija ukra-jinske katastrofe, i u tom slučaju čitav region može biti zahvaćen požarom etničkih konflikata.

pUTEVI Ka EKONOMSKOM BLagOSTaNjU

Nezaposlenost u današnjoj Make-doniji se prema različitim procenama kreće od 20 do 30 odsto radno spo-sobnog stanovništva, s tim što među omladinom ovaj pokazatelj dostiže 50 odsto. Pri tome mladi ljudi najče-

šće čine okosnicu protestnih i ekstre-mističkih pokreta. Treba, međutim, imati na umu da makedonska vlada ne snosi apsolutnu odgovornost i kri-vicu za socijalno-ekonomske proble-me, s obzirom da se unutrašnja kri-za po vremenu i uslovima „nadove-zala“ na opšteevropsku i globalnu kri-zu. Pored toga, Makedonija je u ovom trenutku faktički izuzeta iz antikriznih projekata Evropske unije, za razliku od zemalja učesnica programa „Istoč-no partnerstvo“, pa čak i za razliku od država bliskoistočnog regiona, za koje se izdvajaju značajna sredstva.

Dugoročniji, strukturni razlozi ma-kedonske krize kriju se u inferiornosti modela razvoja i ograničenosti post-konfliktnog regulisanja situacije, što je sve nametnuto ovoj zemlji počet-kom dvehiljaditih godina, smatra Ma-tvej Lomonosov. Po njegovim rečima, politički pravac koji je međunarodna zajednica zauzela kada je reč o Make-doniji dao je lokalnim političkim ak-terima lažne nade i stimulisao pojavu nerealnih očekivanja kod njenih sta-novnika. Mit o punom stomaku i sta-bilnoj evropskoj budućnosti aktivno je korišćen u populističkoj politici ve-ćine makedonskih partija.

„U narodnim masama je praktično neizbežna eskalacija radikalnog ras-položenja, jer se ispostavilo da obeća-ni ekonomski procvat, evropska per-spektiva i politička stabilizacija nisu ništa drugo do obične političke mi-tologeme. Inostrane investicije nisu zapljusnule zemlju, a Makedoniji je zatvoren put u Evropsku uniju - ne samo zbog stava Grčke, o čemu se če-

sto govori, nego i zato što ova zemlja nije u stanju da ispuni sve postavljene preduslove. Stav Evropske unije pre-ma Makedoniji u poslednje vreme više se svodi na ubeđivanje nego na aktivno delovanje. U takvom kontek-stu nije ni čudo što je frustracija sta-novništva u stalnom porastu, i što se sve manje veruje u efikasnost politike konsenzusa“, kaže Lomonosov.

Bilo kako bilo, međunarodne or-ganizacije predvođene Evropskom unijom stale su na stranu opozicije, na čijem je čelu Zoran Zaev. Tome je najviše kumovao pokušaj premijera Nikole Gruevskog da sebi pripiše sa-mostalniju ulogu u međunarodnim pitanjima, smatra Petar Iskenderov. Po njegovim rečima, pokušaji Gru-evskog su imali ekonomsku podlogu i cilj im je bio da se iznađu novi izvo-ri priliva sredstava u budžet.

„Makedonska vlada nije samo od-bila da se pridruži antiruskim sank-cijama Evropske unije, nego je, šta-više, pokušala da uveća izvoz svojih poljoprivrednih proizvoda u Rusiju, a pored toga je izrazila i zaintereso-vanost za projekat ‘Turski tok’. Upra-vo to je vladi Gruevskog (koja je ra-nije uživala prećutnu podršku Zapa-da) automatski obezbedilo status ‚od-metnika‘, a zapadni mediji su poče-li da nazivaju Makedoniju najbližim strateškim saveznikom Rusije na Bal-kanu, što apsolutno ne odgovara isti-ni, ali zato omogućava da se obezbe-di neophodna propagandistička logi-stika nasilnoj smeni vlasti u Skoplju“, kaže ekspert.

Svojim najnovijim izjavama o uče-

pOLITIčKI pRaVaC KOjI jE MEđUNaRODNa ZajEDNICa ZaUZELa KaDa jE REč O MaKEDONIjI DaO jE LOKaLNIM pOLITIčKIM aKTERIMa LaŽNE NaDE I STIMULISaO pOjaVU NEREaLNIH OčEKIVaNja KOD NjENIH STaNOVNIKa. MIT O pUNOM STOMaKU I STaBILNOj EVROpSKOj BUDUćNOSTI aKTIVNO jE KORIšćEN U pOpULISTIčKOj pOLITICI VEćINE MaKEDONSKIH paRTIja

ePA

/NA

ke

BA

TeV

svakodnevne analize aktuelnih događaja na ruskarec.ru

magazin XIII

šću Makedonije u projektu „Turski tok“ samo pod uslovom da EU pri-stane na to, Gruevski pokušava da se prilagodi onima koji stoje iza ne-reda u zemlji, smatra Nikita Bonda-rev, doktor istorijskih nauka, viši na-učni saradnik Centra za evroatlant-ska istraživanja Ruskog instituta za strateška istraživanja. Po njegovom mišljenju, kriza u Makedoniji je po-čela upravo u onom trenutku kada je postalo jasno da će „Turski tok“ pro-ći kroz Makedoniju. „Gruevski, po svemu sudeći, želi malo da popusti, jer oseća da mu gori pod nogama, a vreme medijskog kompromitovanja je završeno. Ako se povlači analogija sa Ukrajinom (a ona se sama po sebi nameće), situacija će se dalje razvijati po scenariju eskalacije albanskog se-paratizma, organizovanja demonstra-cija u prestonici i ujedinjenja separa-tista sa raznim predstavnicima opo-zicije. Posle tog ujedinjenja Gruev-ski je osuđen na put kojim je morao ići Janukovič. Ja sam praktično uve-ren da će on proći kroz sve to“, sma-tra ekspert.

Treba reći da i sama Turska ispolja-va krajnju zabrinutost zbog pokuša-ja Zapada da osujeti projekat „Turski tok“. Kako između ostalih, navodi i lo-kalno izdanje „Jeni Šafak“, tako važan strateški projekat koji će, kako se oče-kuje, proći iz Turske u Evropu kroz Grčku, Makedoniju, Srbiju i Mađar-sku, neizbežno će imati „političke po-sledice“. Izdanje ističe da se događa-ji u Makedoniji sa jedne strane mogu „tretirati kao kampanja protiv vlade“ koju opozicija i inače uvek vodi. Ne

treba, međutim, gubiti iz vida činjeni-cu da Makedoniju vezuju bliski odno-si sa Turskom i da Zapad upravo Ma-kedoniju tretira kao „najslabiju kari-ku u projektu alternativne energet-ske maršrute“. U vezi sa tim, političko obračunavanje u Makedoniji treba in-terpretirati kao strateški potez Zapa-da upućen Turskoj, a preko Turske i Rusiji, zaključuje izdanje „Jeni Šafak“.

„NOVO BOjNO pOLjE“Očigledno je da sve što se danas

događa na Balkanu u izvesnoj meri zadire u strateške interese Rusije. Agencija Bloomberg je već okarak-terisala Makedoniju kao „novo boj-no polje SAD i Rusije“. Petar Isken-derov smatra da su upravo SAD (po-red lidera albanskih ekstremista u samoj Makedoniji) maksimalno za-interesovane za svrgavanje vlade Gruevskog i da je to samo jedan od mnogih elemenata globalnih „ener-getskih ratova“ čiji je zadatak da izo-luju Rusiju od evropskog gasnog tr-

žišta, da primoraju Evropljane na kupovinu američkog gasa iz uljnog škriljca, i da obezbede Kijevu osta-nak u igri sa sadašnjom ulogom re-gionalne tranzitne zemlje - ulogom koja ukrajinskim vlastima omoguća-va da istovremeno ucenjuju i Brisel i Moskvu.

„Posle eventualne smene vlasti u Skoplju i odustajanja nove vlade od saradnje sa Rusijom po pitanju ‚Tur-skog toka‘, interesovanje SAD i EU za događaje u ovoj balkanskoj zemlji splasnuće isto tako iznenada kao što se iznenada i pojavilo u aprilu ove go-dine“, prognozira ekspert.

Kada je reč o svemu onome što se tiče unutrašnjih političkih „rasple-ta“ u Makedoniji, Moskva se pridr-žava principa nemešanja u unutraš-nje poslove suverene države. Pa ipak, Rusija se već nedvosmisleno izjasni-la povodom događaja u Makedoni-ji, posebno kada je ukazala na spolj-ni faktor kao glavni element destabi-lizacije. „Ne mogu da dajem konačan sud, ali objektivno gledano događa-ji u Makedoniji se odvijaju u kon-tekstu odustajanja makedonske vla-de od pridruživanja politici uvođe-nja sankcija Rusiji, i u kontekstu ak-tivne podrške koju Skoplje pruža pla-novima za izgradnju gasovoda ‚Tur-ski tok‘, čemu se protive mnogi u Bri-selu i preko okeana“, izjavio je u vezi sa tim ministar spoljnih poslova Ru-sije Sergej Lavrov.

Dva su pravca u kojima rusko ru-kovodstvo može pružiti određenu pomoć u rešavanju makedonske kri-ze, smatra Matvej Lomonosov. „Prvi je da izvesna pomoć može biti pruže-na Makedoniji i Srbiji u sferi bezbed-nosti, pre svega u jačanju antiterori-stičkih jedinica specijalnih službi. I drugo, ruska diplomatija može uzeti učešća u pripremi novih pravila poli-tičke borbe u Makedoniji, a takođe se može protiviti i primeni dvostrukih standarda, kako na unutrašnjoj ma-kedonskoj, tako i na međunarodnoj političkoj sceni“, smatra ekspert.

„Očigledno je da bi Rusija, koja je relativno nedavno pokazala da ima određene ekonomske interese u Ma-kedoniji, morala pružiti podršku po-litičkim snagama zainteresovanim za očuvanje građanskog mira. Moskva bi mogla upotrebiti svoj autoritet i kulturne veze u cilju formiranja kom-promisnog rešenja novonastale kri-ze“, rezimira Jevgenij Koloskov.

MaKEDONSKa VLaDa NIjE SaMO ODBILa Da SE pRIDRUŽI aNTIRUSKIM SaNKCIjaMa EVROpSKE UNIjE, NEgO jE, šTaVIšE, pOKUšaLa Da UVEća IZVOZ SVOjIH pOLjOpRIVREDNIH pROIZVODa U RUSIjU, a pORED TOga jE IZRaZILa I ZaINTERESOVaNOST Za pROjEKaT "TURSKI TOK". UpRaVO TO jE VLaDI gRUEVSKOg (KOja jE RaNIjE UŽIVaLa pREćUTNU pODRšKU ZapaDa) aUTOMaTSKI OBEZBEDILO STaTUS "ODMETNIKa"

ePA

/GeO

RG

i lic

OV

Ski

magazinXIV

KRIZa U UKRajINI

u okviru mirovnog procesa neophodno je pružiti maksimalan doprinos kontaktima Ukrajine i Donbasa. Očigledno je, među-

tim, da obe ove strane još uvek nisu u punoj dr-žavotvornoj fazi razvoja, da nisu potpuno samo-stalni entiteti. Stabilan mir će biti postignut samo ako se Evropa i Rusija međusobno dogovore. Ne-moguće je zamisliti konstruktivno ponašanje Pe-tra Porošenka ili utoliko pre Arsenija Jacenjuka ukoliko ih Evropa i Rusija ne primoraju na mir.

I pored svih problema za proteklih godinu dana očigledno je da Nemačka i Francuska daleko ma-nje veruju Rusiji nego svojim ukrajinskim puleni-ma. Oni prave razliku između sfera u kojima „Rusi-ma ne treba verovati“ i sfera u kojima im se „može verovati“. Te sfere su uvek iste, jasno su razgraniče-ne i dobro poznate, jer Rusija ne menja svoje stavo-ve svakih pet minuta. Za kijevske političare se i ina-če ne može reći ništa pouzdano. Oni mogu najpre da obećaju kako će povući naoružanje ili usvojiti zakon o posebnom statusu, a zatim zbog sopstve-ne neodgovornosti ili posle telefonskog razgovora sa Vašingtonom mogu naglo da izmene svoj stav.

Evropa, naravno, ima svoje fobije, ima strah od „ru-ske ekspanzije“, ali to je više karakteristično za ek-spertske i medijske krugove, dok lideri evropskih zemalja i šefovi njihovih diplomatija shvataju da „ekspanzije“ i jesu suština međunarodne politi-ke. Evropska unija sama sprovodi aktivnu politi-ku „partnerstva“ i tokom protekle decenije se ši-rila, a Rusija je samo pokušavala da sačuva pro-stor sopstve-ne bezbednosti. Evropljani shva-taju da Rusija ne bi preduzela ko-rake za sjedinje-nje sa Krimom i pružanje podrš-ke Donbasu uko-liko Zapad ne bi

isprovocirao konflikt. U Ukrajini je izveden otvo-reni državni prevrat, i Zapad je otvoreno isprovo-cirao taj prevrat, slao svoje diplomate i zvanični-ke i ćutao kada se pucalo u nenaoružane policaj-ce. Posle mnogih epizoda ciničnog nasilja usmere-nog na uzurpaciju i preuzimanje vlasti, razumno je pretpostaviti da i za ubijanje na Majdanu snose odgovornost one snage koje su došle na vlast. Sve je to veoma prljava politika. Ma koliko Evropljani negodovali u javnosti, oni ipak shvataju da Rusija nije mogla ostati po strani.

Zapad nije jedinstven po tom pitanju. Očigledno je da Amerikanci govore o političkom rešavanju kri-ze, a zapravo sami to nikako ne žele. Oni su dale-ko, njima odgovara metod iznurivanja Rusije tuđim rukama i resursima. Osim toga, to je za njih i pita-nje časti. Ono što se dogodilo u Ukrajini u februa-ru prošle godine i što se još uvek događa, svakako je politika koju oni sprovode. Evropljani su im asisti-rali, ali inicijator je bio Vašington. U pitanju su ame-ričke tehnologije i velika američka igra.

Videvši da u okviru minskog mirovnog proce-sa počinje zbližavanje stavova Rusije i EU, Ameri-kanci pokušavaju da i sami postanu učesnici proce-sa rešavanja krize. Međutim, najnoviji susreti ame-ričkog državnog sekretara Džona Kerija i predsed-nika Rusije Vladimira Putina pokazuju da je uče-šće Vašingtona još uvek uglavnom destruktivno. Za postizanje mira bi bilo korisnije da SAD presta-nu da guraju Kijev u obnavljanje borbenih dejstava javnom podrškom svih mogućih vojnih operacija Ukrajine, demonstrativnim vojnim vežbama u La-

vovu, pružanjem speci-jalne pomoći vojnih sa-vetnika i tajnih službi, koje su bukvalno oku-pirale Službu bezbed-nosti Ukrajine. Umesto toga Amerikanci zah-tevaju da Moskva obu-stavi pomoć republika-ma, i da Ukrajina uspo-

zašto MosKva neće ostaviti donbas na cedilu

aMeriKa traži jednostrane ustupKe, suprotne i duhu i slovu MinsKog sporazuMa. ona u stvari traži

Kapitulaciju dnr i lnr. to je, naravno, neprihvatljivo i ne doprinosi

uspostavljanju Mira

piše Vitalij Lejbin, novinar, glavni urednik lista „Ruski reporter“, rodom iz Donjecka. Integralna verzija teksta na ruskom jeziku objavljena je u listu „Ekspert“. Na srpskom jeziku je možete pročitati 8. juna na sajtu ruskarec.ru

Rusija nema potrebu da kontroliše Ukrajinu ili da joj bude staratelj. Dovoljno je da Ukrajina ne bude čak ni proruska, nego samo neutralna, obična zemlja bez nacionalističkog bezumlja

magazin XV

stavi kontrolu na granici između Rusije i Donba-sa još pre nego što Kijev ispuni svoje obaveze. Dru-gim rečima, Amerika traži jednostrane ustupke, su-protne i duhu i slovu Minskog sporazuma. Ona u stvari traži kapitulaciju DNR i LNR. To je, naravno, neprihvatljivo i ne doprinosi uspostavljanju mira.

Da li je Rusija mogla ostati po strani i izbeći uvla-čenje u iscrpljujući i teški konflikt povodom Ukraji-ne? Još jednom, po ko zna koji put analizirajući do-gađaje protekle godine, moramo priznati da to naj-verovatnije nije bilo moguće. Pitanje zapravo gla-si da li je Rusija mogla „izdati“ Ukrajinu i njeno stanovništvo kome je ruski jezik maternji i koje je proruski nastrojeno, da li je mogla odbaciti sadašnju politiku i samim tim izbeći konflikt sa Zapadom. Možda jeste. Ali, kao što je govorio Napoleon, „Ru-sijom rukovodi sudbina“. Postoje stvari koje se ne mogu ukinuti, a pojam časti nije svojstven samo lju-dima, nego i nacijama. Rusija ne može biti izdajnik.

Sada je veoma zastupljeno mišljenje, naročito u zapadnoj štampi, da u Rusiji deluju dve partije kada je reč o Ukrajini. Jedni su „jastrebovi“, a dru-gi „golubovi“. Oni prvi se tobože zalažu za direk-tnu vojnu pomoć Donbasu, a drugi su za mir. U Rusiji, međutim, ne postoji takva mogućnost iz-bora, pa prema tome nema ni pomenutih „par-tija“. Poznato je da se Angela Merkel žalila Vladi-miru Putinu na njegov tim u Minsku koji je bio odgovoran za veze sa DNR i LNR, jer pregovarači nisu hteli da izmene nijednu reč. Dotle je došlo da su zapadni partneri hteli da pomognu Kijevu bar u verziji sporazuma na engleskom jeziku, pa su za-htev za dobijanje saglasnosti predstavnika Donba-sa u ključnim pitanjima rešavanja krize hteli da za-mene rečju „konsultacije“, ali ni to im nije uspelo.

U Rusiji ima različitih mišljenja povodom ukra-jinske krize. Izvestan deo ekonomske elite trpi gu-bitke zbog sankcija i radije bi se povukao, ali u po-litičkom rukovodstvu zemlje nema različitih sta-vova i „partija“.

Tu se ne radi o mitskim „imperijalističkim am-bicijama“, niti o zauzimanju teritorije, naravno. Reč je o tome da je zemlja, koja je Rusiji bliska i važna, usled prevrata ušla u fazu raspada i gra-đanskog rata. Tamo su na vlast došle antiruske snage, koje primenjuju neskriveno nasilje prema sopstvenom stanovništvu, i to nasilje je ideološ-ko, kulturno, represivno i vojno. Ne radi se tu o „evropskom“ putu Ukrajine. To je blef, jer zapad-ni partneri nisu spremni da troše resurse na eko-nomsku i političku stabilizaciju ove zemlje. Niko nije ni planirao da ulaže u Ukrajinu ili da je inte-griše u evropske strukture, što znači da je rezul-tat Majdana mogao biti samo haos.

Taj haos u Ukrajini neposredno ugrožava Rusi-ju, njene vojnostrateške interese i, što je najvažnije, bezbednost stanovništva ruske nacionalnosti čiji je maternji jezik ruski. I sve dok se stanje u Ukraji-ni ne normalizuje, Rusija neće ostati po strani.

što je rusija jača, njen jezik je popularnijiDan ruskog jezika obeležava se 6. juna u Rusiji i širom sveta. Na svetu više od dvesta osamdeset miliona ljudi govori ruski, a sto četrnaest miliona ga izučava kao strani jezik. u srbiji ruski jezik trenutno uči svega stotinak hiljada učenika, ali nije uvek bilo tako... Piše Danka radovanović

p rva škola u kojoj se izučavao tadašnji književ-ni ruski jezik bila je „Slavjanska škola“, otvorena 1726. godine u Sremskim Karlovcima. Prvi uči-telji ruskog jezika toga doba bili su Maksim Su-vorov, a zatim Emanuil Kozačinski. Intenzivni-

je izučavanje ruskog jezika u srpskim školama počelo je se-damdesetih godina 19. veka, kada se Srbija konačno oslo-bodila od turske vlasti. Nastava ruskog jezika održavana je u bogoslovijama, u Višoj ženskoj školi, Pedagoškoj školi, na Vojnoj akademiji, kao i u Velikoj školi koja je kasnije prera-sla u Beogradski univerzitet. Oktobra 1877. godine na Ve-likoj školi u Beogradu osnovana je Katedra za ruski jezik i književnost. Prvi profesor ruskog jezika bio je poznati ruski slavista Platon Kulakovski. On je postavio temelje beograd-ske rusistike i uložio veliki trud u širenje ruskog jezika i ru-ske kulture u Srbiji. nastavaK na slEDEćoj strani

DO

NA

T SO

RO

kiN

/TA

SS

magazinXVI

OBRaZOVaNjE

Tokom novije istorije ruski jezik je postajao više ili ma-nje popularan u zavisnosti od jačine i moći same Rusije. Ne-posredno pred kraj Drugog svetskog rata, već 1944. godine, Ministarstvo prosvete uvodi obavezu učenja ruskog jezika u svim srpskim gimnazijama SFRJ. Međutim, već 1948. godi-ne, nakon Rezolucije Informbiroa, ruski jezik se masovno potiskuje iz škola i sa univerziteta.

Novu popularnost u školama ruski jezik stiče šezdesetih godina 20. veka. Uči ga više od polovine učenika iz cele Srbije. To „zlatno doba“ ruskog jezika završava se raspa-dom Sovjetskog Saveza, posle čega tokom narednih dece-nija ruski jezik postepeno izlazi iz srpskih škola - sve više ga potiskuju engleski, nemački i francuski.

Danas ruski jezik zauzima tek četvrto mesto po popular-nosti. Uči ga svega 10 odsto osnovaca. Mnoge škole širom Srbije izbacuju ga iz svog programa. Kako koji profesor ru-skog jezika ode u penziju, tako se automatski ukida i ruski jezik, a umesto njega se uvode španski i italijanski, pa čak ki-

neski ili japanski - jezici koji nemaju nika-kvu tradiciju izučavanja u srpskom škol-skom sistemu.

„U periodu od 2002. do 2004. godine mnoge škole su bez ikakve odluke Mini-starstva prosvete počele da potiskuju ru-ski jezik i da umesto njega uvode druge strane jezike. Direktori škola su ovo op-ravdavali tobožnjim protestima i zahtevi-ma roditelja, na šta Ministarstvo prosvete nije obraćalo pažnju. Tamo gde je prestao da se uči, ruski jezik se više nikada nije vratio u nastavni program“, kaže Biljana Marić, docent Katedre za ruski jezik Filo-loškog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Koliko je stanje sa ruskim jezikom loše svedoči i podatak da je čak i na Vojnoj aka-demiji ruski ukinut na osnovnim studijama od školske 2010-2011. godine.

Činjenica je, međutim, da se poslednjih godina interesovanje za ruski jezik i samu

Rusiju polako vraća, što se može opet povezati sa povrat-kom Rusije kao globalnog igrača na svetsku političku scenu. Danas je interesovanje daleko veće nego mogućnosti koje za učenje pruža školski sistem. Verovatno je potrebno da pro-đe još vremena dok se situacija ne popravi, a dotle se ruski jezik probija među Srbe usrdnošću i naporima njegovih pre-davača, entuzijasta i velikih ljubitelja ruske kulture i istorije.

„Ogromnu ulogu u popularizaciji ruskog jezika imaju sami profesori“, napominje Biljana Marić. „Oni u svojim školama i gradovima organizuju radionice, dane i nedelje ruskog jezika i kulture, različite koncerte i književne večeri posvećene ruskim pesnicima i piscima.“

Profesorka ruskog u Petoj beogradskoj gimnaziji Aleksandra Sinđić kaže da je primećen porast interesovanja za ruski jezik.

„Čini mi se da su roditelji naših učenika danas konačno prevazišli uvrežena mišljenja poput onih: ‚ruski jezik je je-zik komunizma‘, ‚ruski je jezik klasične književnosti, a da-nas su mom detetu potrebne savremene veštine u vezi sa tr-žištem, prihodima, poslovanjem‘, ‚ruski i srpski - ma to ti je isto, šta će ti to‘...“

Prisustvo ruskih sadržaja na srpskoj televiziji znatno bi

doprinelo interesovanju za ruski jezik, smatra profesor-ka Aleksandra. Učenicima Pete gimnazije ona pušta ruske emisije i filmove.

„Naročito im se dopadaju scene Maslenice: pitaju kakav je to praznik, interesuju se za običaje“, kaže profesorka. „I u tom smislu povećano interesovanje za jezik je sasvim logič-no. To je jezik toplih romansi, jezik nenametljive a savršene melodije Čehovljevih kratkih priča, jezik hrabrih, katkad i drskih pesama Visockog, kultnih filmova Tarkovskog...“

Nastavnici i profesori srpskih osnovnih i srednjih škola svake godine spremaju i šalju decu na takmičenja iz ruskog jezika. Nastavnica Milina Sabov iz Osnovne škole „Knez La-zar“ u Lazarevcu ima veliko iskustvo sa republičkih takmi-čenja. Tri njene učenice su postigle značajne rezultate na ta-kmičenjima, a jedna od njih je čak nagrađena putovanjem u Moskvu.

„Moj najveći uspeh u radu je bilo prvo i drugo mesto mo-jih učenica na republičkom takmičenju 2014. i 2012. godi-ne. To se pročulo u našoj školi i ove školske godine je rezul-tiralo masovnim odazivom učenika četvrtog razreda i opre-deljenjem da uče ruski jezik. To je nagrada za trud.“

Za one koji žele da uče ruski jezik, ali u svojoj školi ili oko-lini nemaju takvu mogućnost, rešenje mogu biti privatni ča-sovi ruskog jezika. Postoji čak i privatna škola ruskog jezi-ka, književnosti i kulture, kojom rukovodi Marina Knežević, profesorka ruskog jezika sa dugogodišnjim iskustvom. Ško-la se zove „Ru-Slovo“, otvorena je 2010. godine i nudi kur-seve ruskog jezika, kao i poslovne i specijalističke kurseve.

Postoji čak i privatna škola ruskog jezika, književno-sti i kulture, kojom rukovodi Marina Knežević, profesor-ka ruskog jezika sa dugogodišnjim iskustvom. Škola se zove „Ru-Slovo“, otvorena je 2010. godine i nudi kurseve ruskog jezika, kao i poslovne i specijalističke kurseve.

„Organizujemo i predavanja iz književnosti, publicistike i kul-ture savremene Rusije. Upis vršimo u dva semestra, a imamo i letnju školu“, objašnjava profesorka Marina, i dodaje da za stu-dente i nezaposlene škola daje popust od 50 odsto.

Značajan doprinos popularizaciji ruskog jezika u srp-skim obrazovnim ustanovama pruža i Fond „Ruski svet“ („Русский мир“), koji je omogućio da školske 2013-2014. više od 200 studenata besplatno pohađa nastavu u centru „Ru-Slovo“. Od važnijih projekata treba pomenuti da je Fond osnovao dva Ruska centra u Srbiji - jedan u gimnaziji „Jovan Jovanović Zmaj“ u Novom Sadu i drugi na Katedri za sla-vistiku na Filološkom fakultetu u Beogradu. „Ruski svet“ u potpunosti je opremio veoma skup i kvalitetan fonetski kabi-net za studente ruskog na Filološkom fakultetu u Beogradu.

Danas ruski ponovo interesuje Srbe, i to ne samo kao i uvek zbog velikih klasika, nego sada već i na novom nivou - zbog savremene kulture, filmova, muzike i književnosti. Mnoge Srbe na učenje ruskog jezika podstiče izuzetna uloga koju ru-ska politika danas igra na međunarodnoj sceni, a posebno je pozitivna pojava što se mnogi mladi srpski intelektualci ne zadovoljavaju informacijama koje nude mediji na srpskom ili nekom drugom evropskom jeziku, nego uče ruski jezik kako bi iz ruskih medija mogli čuti izvorne informacije iz tog dela sveta i alternativna gledišta na savremene svetske događaje.

I najzad, ruske kompanije su već uveliko prisutne na srp-skom tržištu, tako da je ruski postao zanimljiv za učenje i kao perspektivan jezik poslovne komunikacije ne samo u Srbiji nego i u čitavom regionu.

VEć 1948. gODINE, NaKON REZOLUCIjE INFORMBIROa, RUSKI jEZIK SE MaSOVNO pOTISKUjE IZ šKOLa I Sa UNIVERZITETa. Na pRIMER, 1951. gODINE jE Na BEOgRaDSKOM UNIVERZITETU SaMO jEDaN STUDENT UpISaO RUSKI jEZIK