Sobčak video lidera07. oktobar 2004. 00:00 | Komentara: 0

Jedini političar kojeg je Putin nazvao svojim učiteljem bio je predsednik Lenjingrada Aleksandar Sobčak. Putin nije tašt, nije vlastoljubiv, ali ima karakter lidera, kazao je Sobčak.

Nastavci

1. Sobčak video lidera 2. Odlazak iz KGB 3. Uzor - Petar Veliki 4. Bled prvi utisak 5. Odlazak Borisa Jeljcina 6. Pravi Čečen - vernik! 7. Drama na "kursku" 8. Oktobar u Beogradu 9. Čvrst korak napred 10. Godina novog vođe 11. Tajkuni hoće vlast 12. Moć novih bogataša

Srodne teme

Put ka EU Rekonstrukcija Vlade Sabor SPC Slučaj Artemije Sve žene Lotara Mateusa

Piše: Roj MedvedevANATOLIJ Aleksandrovič Sobčak je bio prvi veliki ruski političar koji je skrenuo pažnju na Vladimira Putina i sa kojim je Putin bez ikakvih nesuglasica radio više od šest godina u korist njih obojice i u opštu korist. Od poznatih ruskih političara Sobčak je bio jedini kojeg je Putin kasnije nazivao svojim učiteljem.

Anatolij Sobčak je počeo da radi kao predavač na Lenjingradskom državnom univerzitetu 1973. godine. U to vreme 36-godišnji docent, stručnjak za privredno pravo, malo je pažnje obraćao na politiku. Dvadesetogodišnji Vladimir Putin je tada bio student treće godine Pravnog fakulteta Lenjingradskog državnog univerziteta. Odlazio je na Sobčakova predavanja, ali tada se nisu poznavali.

Tri godine kasnije, Putin je već radio i bio na obuci u sastavu KGB SSSR za posao obaveštajca, a to, kao što je poznato, nije samo profesija, već način života. Anatolij Sobčak je nastavio da se usavršava kao pravnik, postao je doktor nauka i profesor. Ali, sve se promenilo krajem osamdesetih godina.

ULAZAK Sobčaka u visoku politiku bio je iznenadan i neočekivan. U to vreme pedesetogodišnji profesor i šef katedre za privredno pravo je tek početkom 1988. rešio da pristupi KPSS kako bi pomogao "perestrojki".

Kada je Lenjingradski univerzitet dobio pravo da predloži svog kandidata na izborima za narodne deputate SSSR, na konferenciji na Lenjingradskom državnom univerzitetu pojavilo se osam kandidata, a Sobčak je bio najmanje poznat ljudima koji su se tu okupili. Ali, on je sve iznenadio upečatljivošću svojih govora i jasnoćom svoga predizbornog programa. Sobčak je na sva pitanja iz sale odgovarao strogo, mirno i bez nedorečenosti koje drugi, poznatiji kandidati nisu uspeli da izbegnu. Od 400 delegata na univerzitetskoj konferenciji, njih 300 je svoj glas dalo Sobčaku, i on je ubedljivo odnevo pobedu i u drugim etapama te neobične izborne kampanje, koja se odvijala u Vasileostrovskoj izbornoj jedinici broj 47 u Lenjingradu.

Prvi kongres narodnih deputata SSSR koji je otvoren 25. maja 1989. postao je neobična, nepredvidljiva i

zanimljiva politička predstava i Sobčak se tu pokazao kao jedna od vodećih zvezda. Već prvi kratki govori Sobčaka na pripremnim predkongresnim sednicama i savetovanjima, o kojima publika nije znala ništa, skrenuli su na njega pažnju narodnih deputata, kao i rukovodstva KPSS. A govori na samom kongresu potvrdili su njegovu reputaciju iskusnog, kompetentnog, nezavisnog i beskompromisnog oratora.

PO dobijanju mandata deputata Gradskog sovjeta, 23. maja 1990. Sobčak je bio izabran za predsednika Lenjingradskog saveta. Toplo ga je podržavala lenjingradska inteligencija, u njega je imao poverenja veći deo građana Lenjingrada, ali on nije imao nikakav "tim" i nije mogao da nađe zajednički jezik ni sa ljudima iz sopstvenog okruženja.

Sobčak je izneo nekoliko atraktivnih ideja da se u Lenjingradu formira "posebna ekonomska zona", da se grad pretvori u svetski trgovinski centar i u centar međunarodnog turizma. Od poluzatvorenog i poluprovincijalnog grada, Lenjingrad ponovo treba da postane Sankt Peterburg i "prozor u Evropu". Ta ideja je loše prošla u gradu u kojem je počeo pad industrijske proizvodnje, sve lošije je radio gradski saobraćaj i počele su nestašice najneophodnijih prehrambenih proizvoda.

U nizu poslova i susreta koji su Sobčaku omogućili, da ako već ne može da prelomi situaciju u gradu, ono bar da je održi pod kontrolom, bio je i susret sa Vladimirom Putinom, 38-godišnjim pukovnikom KGB, koji se nedavno ratio iz nemačkog grada Drezdena na mesto rektora Lenjingradskog univerziteta za međunarodne odnose. Takve su dužnosti u SSSR po pravilu vršili čekisti koji su bili u "aktivnoj rezervi". Oni su radili i za univerzitet i za svoj resor.

POSTOJALE su različite verzije priče o prvom susretu Sobčaka i Putina. Već 1990. godine u krugu petrogradskih demokrata postojala je pretpostavka da su demokrati Sobčaku namerno podmetnuli čoveka "iz službi". Sam Sobčak je odlučno demantovao tu legendu. "Presudite sami", rekao je u jednom od svojih poslednjih intervjua, "kako su mogli da mi ga namerno podmetnu, ako sam ja Putina pronašao, pozvao, kada sam ga poznavao i ranije. Odlično sam ga se sećao kao studenta, radio je kod nas na katedri. Zašto je on postao moj pomoćnik? Sasvim slučajno sam ga sreo `90. godine u hodniku na univerzitetu, prepoznao sam ga, pozdravili smo se, svašta sam ga pitao. Saznao sam da je dugo bio službeno u Nemačkoj i da je sada pomoćnik rektora za međunarodna pitanja. Bio je jako dobar student, iako ima jednu osobinu - da se ne izdvaja. U tom smislu on je čovek koji nije tašt, nije vlastoljubiv. Ali, ima karakter lidera."

Vladimir Putin je susret sa Sobčakom opisao malo drugačije: "Jedan od mojih kolega sa pravnog fakutleta me je zamolio da pomognem Anatoliju Sobčaku koji je u to vreme postao predsednik Lensovjeta. On mi je jednostavno rekao da Sobčak nema tim, da su oko njega nekakvi sitni lupeži i pitao me da li mogu da mu pomognem. `Na koji način`?, interesovalo me je.

`Pređi sa univerziteta da radiš kod njega.`

`Znaš, treba razmisliti. Ja sam ipak saradnik KGB. A on to ne zna. Mogao bih da ga kompromitujem.`

`Porazgovaraj sa njim`, posavetovao me je prijatelj."

PODRŠKA RUSIJEOVIH dana u izdanju beogradske "Prosvete" izlazi iz štampe najnovija knjiga poznatog ruskog spisatelja Roja Medvedeva "Vladimir Putin - četiri godine u Kremlju".

U predgovoru ove knjige Medvedev ističe da je pojava Putina na vrhu vlasti u Rusiji bila neočekivana, ali i da ga je pratila nezapamćena podrška građana Rusije, i da "sve više postajemo svesni da je upravo takvog lidera zahtevalo vreme i tok događaja u Rusiji".Roj Medvedev je jedan od najistaknutijih intelektualaca Rusije druge polovine 20. i početka 21. veka. Objavio je četrdesetak knjiga i više od 300 istorijsko-filozofskih članaka.U narednih 12 dana "Novosti" će objaviti neke od najzanimljivijih delova knjige Roja Medvedeva, koji će u drugoj polovini oktobra biti jedan od najznačajnijih gostiju Međunarodnog sajma knjige u Beogradu.

Odlazak iz KGB08. oktobar 2004. 00:00 | Komentara: 0

Kada mu je Sobčak ponudio mesto pomoćnika, Putin je rado prihvatio: Ja nisam samo pomoćnik rektora Univerziteta, ja sam i kadrovski oficir KGB. Zahtev za prestanak rada u tajnoj službi.

Nastavci

1. Sobčak video lidera 2. Odlazak iz KGB 3. Uzor - Petar Veliki 4. Bled prvi utisak 5. Odlazak Borisa Jeljcina 6. Pravi Čečen - vernik! 7. Drama na "kursku" 8. Oktobar u Beogradu 9. Čvrst korak napred 10. Godina novog vođe 11. Tajkuni hoće vlast 12. Moć novih bogataša

Srodne teme

Put ka EU Rekonstrukcija Vlade Sabor SPC Slučaj Artemije Sve žene Lotara Mateusa

Piše: Roj Medvedev

VLADIMIR Putin je svoj susret sa predsednikom Lenjingradskog sovjeta Sobčakom, jedinim čovekom kojeg je nazvao svojim učiteljem, ovako opisao:

"Sa Anatolijem Aleksandrovičem sam se sastao u njegovom kabinetu u Lenjingradskom sovjetu. Dobro se sećam te scene. Ušao sam, predstavio se i sve mu ispričao (kako mu je jedan kolega sa Pravnog fakulteta u Lenjingradu predložio da pomogne Sobčaku). Kako je on impulsivna osoba odmah mi je rekao: `Popričaću sa Stanislavom Petrovičem Merkurujevom (rektorom lenjingradskog univerziteta). Od ponedeljka počinjete da radite. To je sve. Sad ćemo se brzo dogovoriti, prebaciće vas.`

Nisam mogao da ne kažem: `Anatolije Aleksandroviču, sa zadovoljstvom ću to učiniti. Meni je to zanimljivo. To čak i želim. Ali ima jedna okolnost koja će, po svemu sudeći, predstavljati prepreku za taj posao.` On upita: `Kakva?` Odgovorim: `Dužan sam da vam kažem da ja nisam samo pomoćnik rektora (Lenjingradskog univerziteta), ja sam kadrovski oficir KGB.` Za njega je to zaista bilo neočekivano. Mislio je, mislio, i izletelo mu je: `Ma, nek se nosi u ...!` Naravno, da nisam očekivao takvu reakciju, iako sam za sve ove godine navikao na svašta. Ipak smo se nas dvojica videli prvi put, on je profesor, doktor pravnih nauka... Posle je rekao: `Potreban mi je pomoćnik. Časna reč, bojim se da uđem u sobu za prijem. Ne znam kakvi su ljudi tamo.`"

PUTIN je veoma brzo postao čovek od najvećeg poverenja i skoro nezamenljivi pomoćnik Sobčaka. Naravno, to su počeli da primećuju i oponenti predsednika Lensovjeta. Za njih nije predstavljalo veliku teškoću da dođu do saznanja da je novi Sobčakov savetnik saradnik KGB.

Na jednoj od sednica grupa demokrata je javno zahtevala da se Putin skloni iz aparata Lensovjeta kao kagebeovac. Ali Sobčak je isto javno odbio te zahteve. "Kao prvo", rekao je, "Putin nije kagebeovac, već moj učenik. Kao drugo, Putin je radio u spoljnoj obaveštajnoj službi, to znači da je radio u interesu otaxbine. Stoga, nema zbog čega da se stidi svoga rada." Ova otvorena razmena replika je bila u potpunosti u duhu Anatolija Sobčaka. Ali je ona veoma mnogo pomogla Vladimiru Putinu psihološki.

U PROLEĆE 1991. godine stanje u zemlji se pogoršavalo. Tih nedelja je doneta odluka da se "eksperimentalno" reorganizuje uprava u glavnim gradovima i da se formiraju gradske vlade koje će birati

svi građani. Pretpostavljalo se da će se na taj način jasnije podeliti funkcije izvršne i zakonodavne vlasti, koje su se u sistemu Sovjeta poklapale. Moskovski Sovjet je bez velikih polemika usvojio novi zakon, ali u Lenjingradu su se deputati Lensovjeta usprotivili formiranju gradske vlade, koja je smanjivala mogućnosti i uticaj deputatskog tela. Po opštem mišljenju, upravo je Putin uspeo da ubedi mnoge deputate u neophodnost formiranja gradske vlade. Takva odluka je bila doneta, iako sa jednim glasom više.

Izbori za gradonačelnike Moskve i Lenjingrada bili su održani 12. juna 1991. godine, istovremeno sa izborima za predsednika Ruske Federacije. Anatolij Sobčak je u Lenjingradu dobio više od 70 odsto glasova, iako su protiv njegove kandidature agitovali ne samo komunisti, već i mnoge demokrate. Prilikom stupanja na dužnost Sobčak je objavio da od sada u gradu postoji samo jedna vlast, koju je narod legalno izabrao, i da strukture KPSS više nemaju pravo da se mešaju u državne poslove.

Gradska vlada je postala novi organ vlasti i nova struktura. Ukupni sistem uprave grada bio je reorganizovan. Od 28. juna 1991. u lenjingradskoj gradskoj vladi počeo je da radi komitet za spoljne veze, čiji je rukovodilac postao Vladimir Putin. Nešto kasnije, Vladimir Putin je takođe stao na čelo i Komisije za operativna pitanja, koja je razmatrala i donosila rešenja u vezi sa neodložnim problemima grada. Ta komisija je u suštini vršila funkciju gradske vlade. Kada je Sobčak odlazio na put, Putin je postajao ključna figura gradske administracije. Sobčak je čak mogao da mu ostavi čiste listove papira sa svojim potpisom. "Dovršite sami", govorio bi u tim slučajevima Putinu.

POKUŠAJ puča (u Rusiji) 19. avgusta 1991. godine, dogodio se u vreme boravka Anatolija Sobčaka u Moskvi. Ujutro je imao sastanak sa Jeljcinom, zatim je otišao na aerodrom "Šeremetjevo" i u Lenjingrad se vratio oko četiri posle podne. Sa aerodroma "Pulkovo" otišao je u štab Lenjingradskog vojnog okruga. Posle toga, Sobčak se obratio građanima preko gradske televizije.

Stanje u gradu je blo napeto, ali je vojska ostala u kasarnama. Na ogromnoj manifestaciji na Dvorcovom trgu učestvovalo je oko milion ljudi. Putin je u to vreme bio na odmoru na Baltiku, u Lenjingrad je mogao da se vrati tek 20. avgusta pre podne. To je bio dan kada je Putin morao da izabere: kao saradnik KGB morao je da radi u skladu sa naredbama KGB, a kao saradnik gradske vlade morao je da radi prema uputstvima Sobčaka. Vladimir Putin je odmah napisao zahtev za prestanak rada u službi KGB. Kako se taj raport ne bi ponovo zagubio, Sobčak je odmah telefonirao u Moskvu predsedniku KGB SSSR Krjučkovu, a zatim i načelniku Lenjingradske uprave KGB. Raport je potpisan 21. avgusta.

Čitava epoha u životu zemlje i u životima Putina i Sobčaka ostala je u prošlosti. Putina su više godina kasnije u jednom intervjuu upitali kako je to preživljavao. "Strašno", odgovorio je. "Zaista, to je lom u životu, lom na sitne komade. Do tog trenutka ja nisam mogao da procenim sve dubine procesa koji se u zemlji dešavaju... Naravno da je strašno teško bilo sve to preživeti, jer je veći deo moga života prošao u službi. Ali, ja sam doneo odluku."

Uzor - Petar Veliki09. oktobar 2004. 00:00 | Komentara: 0

Kad je bio druga ličnost Lenjingrada Putin "nije bio vidljiv", njegovih slika nije bilo u novinama. Jedina slika u njegovom kabinetu portret Petra Prvog Velikog.

Nastavci

1. Sobčak video lidera 2. Odlazak iz KGB 3. Uzor - Petar Veliki 4. Bled prvi utisak 5. Odlazak Borisa Jeljcina 6. Pravi Čečen - vernik! 7. Drama na "kursku" 8. Oktobar u Beogradu 9. Čvrst korak napred 10. Godina novog vođe 11. Tajkuni hoće vlast 12. Moć novih bogataša

Srodne teme

Put ka EU Rekonstrukcija Vlade Sabor SPC Slučaj Artemije Sve žene Lotara Mateusa

Piše: Roj Medvedev LENJINGRADSKA vlada je preseljena u veliku zgradu Smoljnog, prema kojoj su u gradu navikli da se odnose kao prema centru vlasti. Anatolij Sobčak je tu zauzeo veliki kabinet na drugom spratu, a Vladimir Putin je radio u jednom od kabineta u prizemlju. Portreti Lenjina i Kirova (komunističkih vođa) skinuti su još ranije iz svih kabineta u Smoljnom i na pitanje upravnika zgrade o novom portretu, Putin je odgovorio da bi u svom kabinetu želeo da vidi portret Petra Prvog Velikog. Želja mu je bila ispunjena.

Sobčak nije bio ekonomista, nije znao ekonomiju i nije voleo da se bavi privredom. Ali, Lenjingrad nije ni u sovjetsko vreme bio bez materijalnih problema. Milion i po penzionera, na čije je prinadležnosti odlazilo 40 odsto gradskog budžeta. Stambeni fond je bio dotrajao, oko 50 odsto stanovnika tiskao se u komunalnim stanovima i zgradama bez lifta. Skoro milion radnika, inženjera i naučnika u Lenjingradu radilo je u vojnoj industriji koja je još u vreme Gorbačova doživljavala pad.

U TAKVIM uslovima, Sobčak je sve više i više nadležnosti davao Putinu. Veliki obim ovlašćenja je u peterburškoj gradskoj vladi imao i Vladimir Jakovljev. On je već 1993. godine bio postavljen za prvog zamenika gradonačelnika. Uskoro je isti rang dobio i Aleksej Kudrin. Ipak, u kuloarima vlasti mnogo ljudi je znalo i razumelo da je drugi čovek realno u gradu upravo Putin. Ali, on tada, kako su govorili, "nije bio vidljiv". NJegove se fotografije nisu pojavljivale u novinama. U saopštenjima o raznim susretima i pregovorima koji su se dešavali u Sankt Peterburgu skoro uvek se pominjalo ime Putina, ali bez ikakvih detalja. Zbog toga su neki novinari o njemu govorili kao o "čoveku koji priprema informacije".

Bilo je očigledno da je Putin uticajna ličnost. Ali, nikome nije bilo jasno u čemu je osnova tog uticaja. Većina, čak i među značajnijim činovnicima u samoj gradskoj vladi, nije mogla da prepozna ličnu bliskost Sobčaka i Putina jer su njih dvojica kontaktirali najviše u vreme putovanja u inostranstvo, kada su ostajali sami.

Kada je Sobčak putovao iz Sankt Peterburga (a van grada je provodio do sto dana godišnje), mogao je mirno da ostavi Putina da ga zamenjuje. "Putin je uspeo da postane nezamenljiv", "To je čovek apsolutno demokratske orijentacije", "Sa tim čovekom se može ići u izvidnicu", "Putin nije od onih koji zatežu i narušavaju zakonitost" - ocene su koje je u različito vreme davao Sobčak u vezi sa radom svog prvog zamenika. I još: "Putin je pažljiv čovek, ali je efikasan, i tamo gde sam ja želeo da radim na silu, Vladimir Putin je postigao uspeh drugim i produktivnijim metodama." A U SVOM poslednjem intervjuu, svega nekoliko dana pre iznenadne smrti, Anatolij Sobčak je rekao: "Putin se pokazao kao istinski demokrata, pobornik tržišne privrede, a u isto vreme i kao državnik, odlučan i hrabar. On je radio besprekorno. Bavio se ekonomskim vezama sa inostranstvom, a zatim, kada je postao moj prvi zamenik, u čitavom spektru pitanja gradske privrede, i zamenjivao me je kada sam išao na službene puteve. Prisetimo se, ko je prvi u Rusiji formirao mešovita preduzeća? Peterburg. Od 1990. do 1995. godine kod nas je u gradu bilo oko šest hiljada mešovitih preduzeća. To je više od polovine ukupnog broja u Rusiji. I baš je Putin stvorio asocijaciju rukovodilaca zajedničklih preduzeća koja je pomagala gradskim vlastima da održe uslove koji su dobri za biznis. Koliko smo samo tada izgradili! `OTIS Sankt Peterburg` - prvu rusko-američku fabriku za proizvodnju liftova; poznatu pivaru `Baltika` pomoću švedskog kredita; industriju kablova `Neva`, `Žilet`, zajedničko preduzeće sa Finskom, `Koka-kolu`, `Prokter end Gembl`... Kod nas su se otvorile prve strane banke u Rusiji - ne ekspoziture, niti filijale, već samostalne sestrinske banke sa stopostotnim stranim kapitalom... Prvi smo u državi počeli sa prodajom zemljišta za izgradnju preduzeća, kao i besplatnu privatizaciju stanova."

TADA su svi učili, nije bilo poznavalaca tržišne privrede ni u Moskvi, ni u Peterburgu. Putinov tim je bio jedan od najuspešnijih u tom učenju, a sam V. Putin je pokazao da ume jako dobro da uči. Proučavao je, onoliko koliko je za to bilo mogućnosti, razume se, i teoretske probleme ekonomije. Zajedničkim problemima ekonomije i prava je bio posvećen još njegov diplomski rad. Magistarski rad koji je odbranio 1996. godine nosio je naziv: "Strateško planiranje korišćenja baze minerala i sirovina u regionalnoj proizvodnji u uslovima formiranja tržišnih odnosa."

Kroz nekoliko godina, objašnjavajući svoje uspehe koji su za mnoge bili neočekivani, na mestu predsednika, Putin je govorio:

"Ne zaboravite da sam ja u gradu izvršavao obaveze prvog zamenika gradonačelnika i predsednika komisije koja je faktički bila vlada petomilionskog grada i da sam na toj funkciji bio skoro pet godina. A višegodišnje upravljanje gradom je, u stvari, veoma rutinski i ne mnogo primetni rad, ali on ima principijelni značaj. Tih pet godina su mi dale više nego rad u administrativnim strukturama u Moskvi. Ja i nisam bio prvo lice u gradu, ali moram da kažem pošteno: sfera mojih obaveza bila je veoma široka. Osim toga, tesno sam sarađivao sa svim organima bezbednosti. Zato ja to sve znam iznutra, kako treba. I to je najveće moguće iskustvo. Uz to smo mnogo radili od ujutro do kasno u noć. A radom se opet dolazi do iskustva, do sticanja znanja. Osim toga, uspostavio sam zanimljive kontakte, međunarodne veze na najvišem nivou. To je prosto jako životno i interesantno, to je ono što razvija."

Vladimir Putin je marta 1997. postavljen za načelnika Kontrolne uprave administracije predsednika Ruske Federacije. Krajem 1998,. Putin je postao direktor Federalne službe bezbednosti i sekretar Saveta bezbednosti Rusije, a na funkciju premijera Rusije došao je u avgustu 1999 godine. Tada su svi o njemu pisali i govorili kao o prefesionalnom čekisti. O tome šta je i koliko radio u gradskoj vladi Sankt Peterburga malo se znalo.

Bled prvi utisak10. oktobar 2004. 00:00 | Komentara: 0

Šta može da uradi takva bledunjava osoba koja se ni po čemu ne pamti, koja je potpuno lišena ne samo harizme, već i najmanjeg tračka privlačnosti, glasila su reagovanja u štampi. Ubrzo, međutim, rejting novog šefa države je rastao neverovatnim tempom.

Nastavci

1. Sobčak video lidera 2. Odlazak iz KGB 3. Uzor - Petar Veliki 4. Bled prvi utisak 5. Odlazak Borisa Jeljcina 6. Pravi Čečen - vernik! 7. Drama na "kursku" 8. Oktobar u Beogradu 9. Čvrst korak napred 10. Godina novog vođe 11. Tajkuni hoće vlast 12. Moć novih bogataša

Srodne teme

Put ka EU Rekonstrukcija Vlade Sabor SPC Slučaj Artemije Sve žene Lotara Mateusa

Piše: Roj MedvedevIMENOVANJE Vladimira Putina za premijera zaista je izazvalo iznenađenje kod većine političkih posmatrača, kako u Rusiji, tako i van njenih granica. A Jeljcinove reči da on vidi Putina kao svoga naslednika na mestu predsednika, i da upravo Putin "može da okupi oko sebe one kojima u novom 21. veku predstoji obnova velike Rusije" izazvale su bes kod većine političara. "Potpuni apsurd vlasti", primetio je tim povodom Jurij Lužkov. "Akt bezumlja", podržao je gradonačelnika prestonice Boris Nemcov. "Ludnica", prokomentarisao je Genadij Zjuganov. Skoro u svim novinama je pisalo da je čak pretpostavka o mogućnosti da se Putin izabere za predsednika Rusije jedna od najekstravagantnijih političkih fantazija

ostarelog Jeljcina. Ali, nikakvih "masovnih radničkih demonstracija" ili "razjarenih masa Moskovljana na Crvenom trgu", kojima je ljude u Kremlju plašio Čubajs, nije bilo.

Uprkos očekivanjima, Duma je verifikovala odluku o imenovanju Putina za premijera bez neke rasprave. "Bilo je nekako sumorno i čak pomalo dosadno", pisalo je o tom zasedanju Dume u novinama "Moskovski komsomolac", "deputatima je do najsitnijih detalja poznata procedura usvajanja odluke da Putin bude premijer, i ona je bila potpuno lišena zanimljivosti i intriga, iako je sam Vladimir Putin ostavio na mnoge deputate prilično prijatan utisak, jer je pošteno odgovarao da ne zna odgovore na mnoga njihova pitanja". "Tehnički premijer za tehničku vladu" - rekao je u kuloarima Dume Vladimir Rižkov.

KOMENTARIŠUĆI novu Putinovu funkciju, novine "Izvestija" su pisale: "Nikada predsednička vlast Borisa Jeljcina nije bila tako slaba kao sada. Čini se da predsednik pokušava da se osloni na grubu silu. Uticaj Ministarstva za unutrašnje i specijalne poslove na snagu karaktera Putina i naredbe vrhovnog komandanta da se postigne stabilnost u zemlji, znatno će se povećati. Mi ćemo dobiti vladu koja izvršava jedinstvene tehničke odluke i naređenja, ili tehničku vladu koja se štiti tenkovima".

Ali, najotrovniji komentari pojavili su se na stranicama časopisa "Itogi". "Boris Jeljcin je" - pisala je Galina Kovaljska - "izvadio iz svog prilično zaprljanog kadrovskog korita malog, neuglednog direktora FSB i proglasio ga svojim naslednikom. Šta može da uradi takva bledunjava osoba koja se ni po čemu ne pamti, koja je potpuno lišena ne samo harizme, već i najmanjeg tračka privlačnosti? Čini se da je Jeljcinov tim isturio Putina jednostavno u očajanju".

Ali već u septembru, a još više u oktobru 1999. godine, najviše zahvaljujući brzim i efikasnim odlukama i dejstvima na severnom Kavkazu, Putin je na sebe skrenuo pažnju cele javnosti i obezbedio podršku značajnog dela stanovništva Rusije vladi i vojsci. Ta okolnost je neočekivano i suštinski izmenila raspored političkih snaga u zemlji, gurnuvši u drugi ili čak u treći plan, činilo se, toliko moćnu koaliciju kao što je "Otadžbina - cela Rusija", na čelu sa političarima "teške kategorije" kao što su Jevgenij Primakov, Jurij Lužkov i Minitimer Šajmijev.

U MEĐUVREMENU popularnost Putina se i dalje povećavala. Sociolozi su ocenili rast njegovog predsedničkog rejtinga sa dva odsto u avgustu na 15 odsto na kraju septembra kao izuzetan. Krajem oktobra su svi govorili o "porastu bez presedana..." Putinov rejting je skočio na 25 odsto. Krajem novembra, kada je imao već 40 odsto, svi posmatrači su govorili da je premijerov rejting stigao maksimum i da više ne može da se poveća. Ali, u decembru, posle izbora za Dumu, njegov rejting se približio na 50 odsto. Ovakva popularnost nije viđena u Rusiji ni kod jednog od aktuelnih političara, i neke novine i časopisi su skoro otvoreno pozivali Jeljcina da zaustavi i smakne svog premijera koji se suviše uzdigao.

O mogućnosti, čak i neizbežnosti prevremenog napuštanja obaveza od strane Jeljcina mnogi posmatrači i političari davali su izjave još avgusta 1999. godine. O tome su pisali Mihail Gorbačov i Aleksandar Šohin, o tome smo u svojim intervjuima govorili moj brat Žores i ja. Određivali su se datumi - 17. septembar, 17. oktobar, zatim 17. decembar 1999. godine. Ali, čini se da niko nije predvideo toliko neočekivanu i efektnu Jeljcinovu ostavku pred novu godinu, novo stoleće, čak novi milenijum, zbog čijeg početka se pripremalo slavlje u skoro svim zemljama na svetu.

Odluku o tome je doneo Jeljcin lično, ne savetujući se ni sa kim početkom decembra.

PREMA Jeljcinovom svedočanstvu, njegov prvi razgovor sa Putinom na temu prevremenog odlaska sa mesta predsednika vođen je 14. decembra 1999. godine, i bio je voma dug. Vladimir Putin se nije odmah složio sa Jeljcinovim predlogom i argumentima. "Mislim da nisam spreman na takvu odluku, Borise Nikolajeviču", rekao je Putin i pojasnio: "Razumete li, Borise Nikolajeviču, to je izuzetno teška sudbina. Veoma je važno što vi i ja zajedno radimo. Možda je bolje da odete kad bude vreme?" Jeljcin je insistirao, čak ga je nagovarao, i Putin je na kraju rekao: "Slažem se, Borise Nikolajeviču". Ali i tada Jeljcin nije naveo datum koji je odredio.

Već posle 15 dana, 29. decembra u 9 sati ujutro, Jeljcin je ponovo pozvao Putina u svoj kabinet i saopštio mu datum koji je odredio, a takođe je razmotrio tehničke detalje oko predaje vlasti. Još ranije, 28. decembra, Jeljcin je snimio svoje tradicionalno novogodišnje obraćanje naciji. Ali molio je da se sva oprema i svi snimci ostave u kabinetu, jer on želi da nešto ispravi u tekstu.

Istog dana uveče Jeljcin je svoju odluku saoštio Aleksandru Vološinu i Valentinu Jumaševu - rukovodiocima svoje administracije. Oni su dobili nalog da pripreme odgovarajuće naredbe i tekst novog obraćanja. Posle njih Jeljcin je kod sebe pozvao kćerku, Tatjanu Djačenko, i saopštio joj svoju odluku. Tek rano ujutro 31. decembra Boris Nikolajevič je za predstojeću ostavku rekao svojoj ženi Naini.

Odlazak Borisa Jeljcina11. oktobar 2004. 00:00 | Komentara: 0

Samo nekoliko sati po preuzimanju dužnosti predsednika Rusije, 31. decembra 1999. godine, Vladimir Putin nije pošao na planirani doček Nove godine, već u Čečeniju.

Nastavci

1. Sobčak video lidera 2. Odlazak iz KGB 3. Uzor - Petar Veliki 4. Bled prvi utisak 5. Odlazak Borisa Jeljcina 6. Pravi Čečen - vernik! 7. Drama na "kursku" 8. Oktobar u Beogradu 9. Čvrst korak napred 10. Godina novog vođe 11. Tajkuni hoće vlast 12. Moć novih bogataša

Srodne teme

Put ka EU Rekonstrukcija Vlade Sabor SPC Slučaj Artemije Sve žene Lotara Mateusa

Piše: Roj Medvedev POSLEDNJEG dana 1999. godine Jeljcin je došao u Kremlj u osam sati ujutro i u 8.15 je ušao u svoj kabinet. U devet sati ujutro je kod njega ušao šef kabineta Valerij Semenčenko sa fasciklom tekućih dokumenata i sa poštom. Ali, Jeljcin nije uzeo da ih pregleda, već je pozvao svog savetnika Vološina i dva puta pročitao pripremljeni ukaz o ostavci i potpisao ga. U 9.30 je u predsednikov kabinet ušao Putin. Pozvani su i šef protokola Vladimir Ševčenko, portparol Dmitrij Jakušin, kremaljski operator Georgij Muravjov i fotograf Aleksandar Sencov. Jeljcin im je svima naglas pročitao tek potpisani ukaz, u skladu sa kojim se predsednička ovlašćenja od podne 31. decembra 1999. godine prenose na predsednika Vlade Ruske Federacije.

Novo obraćanje predsednika Rusije sugrađanima bilo je snimljeno u 10.30 sati, a u 11.00 su se Jeljcin i Putin sastali sa patrijarhom Aleksijem Drugim, koji je podržao Jeljcinovo rešenje. Kada je patrijarh otišao, kramaljski snimatelj je snimio kako Jeljcin predaje Putinu jedan od simbola predsedničke vlasti - čuveni nuklearni koferčić. Zatim je Jeljcin kod sebe pozvao rukovodioce službi bezbednosti i unutrašnjih poslova, kojima je saopštio i objasnio svoju odluku. Imali su kratak ručak, a u 12 sati su svi koji su se tada okupili u Kremlju gledali obraćanje Jeljcina naciji koje je prikazano na televiziji.

JA odlazim... - te reči je Boris Nikolajevič Jeljcin, obraćajući se ruskoj naciji, ponovio nekoliko puta.

Istog dana Vladimir Putin je potpisao svoj prvi ukaz kao v. d. predsednika. To je bio ukaz o doživotnom imunitetu Borisa Jeljcina i članova njegove porodice i o uslovima njegovog života i obezbeđenja. Na taj način, kako su i pretpostavljali neki od posmatrača, Putin je za Jeljcina, njegovu porodicu i okruženje

odigrao istu ulogu koju je 1974. godine potpredsednik DŽerald Ford odigrao za predsednika SAD Ričarda Niksona, koji je podneo ostavku, objavivši njegovu potpunu amnestiju za sve moguće povrede zakona SAD. Time je Ford obezbedio da se završe sve istrage koje su ranije započete protiv Niksona. Slična amnestija je bila potrebna i Jeljcinu.

Nekim drugim ukazima Putin je izvršio niz promena mesta i premeštaja u administraciji predsednika i, između ostalog, Jeljcinovu kćerku Tatjanu Đačenko je oslobodio dužnosti savetnika predsednika, koju je obavljala. Zatim je v. d. predsednika napisao svoje obraćanje naciji povodom Nove godine i novog milenijuma. Nekoliko sati kasnije, predveče, Putin neće sa svojom ženom otići avionom u Sankt Peterburg na doček Nove godine, kako je to planirano ranije, već u Čečeniju.

Vojne operacije u Čečeniji i celokupna situacija na severnom Kavkazu su i dalje bili glavna briga v. d. predsednika Rusije Vladimira Putina.

JOŠ krajem avgusta 1999, Vladimir Putin je u Belom domu održao savetovanje u vezi sa čečenskim problemom i pozvao je sve bivše premijere: Černomirdina, Kirijenka, Primakova i Stepašina.

U Dagestanu su se već vodile žestoke borbe, ali bivši premijeri su smatrali da je nemoguće prebaciti vojne operacije na teritoriju Čečenije. Oni su insistirali na ograničenom karakteru vojne operacije koja se vodi, izražavajući zabrinutost za sudbinu civilnog stanovništva i apelujući da se gubici među ruskim vojnicima svedu na minimum. Vojno rukovodstvo zemlje je imalo drugačije mišljenje, mada je i među generalima bilo različitih mišljenja.

Konačnu odluku je trebalo da donese Vladimir Putin. Mi danas znamo kakva je bila ta odluka.

Borbe u Dagestanu još nisu bile završene, kada su u Moskvi i Volgodonsku dignute u vazduh tri stambene zgrade i na stotine civila poginulo u toku noći na spavanju. Već nekoliko dana posle prve eksplozije postalo je jasno da su konci tih zločinačkih akcija vodili prema logorima vahabita u Čečeniji. I bez obzira na to što je istraga mogla da potraje, negodovanje i strah stanovnika zahtevali su odgovor na to. Ne samo u Moskvi i u Sankt Peterburgu, već i u svim velikim gradovima Rusije organi unutrašnjih poslova, FSB, civilne odbrane, kao i grupe građana formirane od dobrovoljaca izvršili su detaljnu proveru svih vrsta vozila, pomoćnih i napuštenih prostorija, podruma i tavana. To je omogućilo da se spreče već pripremljene nove akcije miniranja nekoliko stambenih zgrada i otkriju nove niti, koje su vodile do organizatora tih strašnih terorističkih akcija.

Protivnici Putina nisu skrivali svoja nadanja da će ruska armija i sve ruske patriote doživeti u Čečeniji novi i ovoga puta konačni poraz.

JOŠ septembra 1999. godine u američkom listu "Los Anđels tajms" pojavio se članak pod sugestivnim naslovom "Buka imperije u raspadu". NJen autor je situaciju u Rusiji na kraju veka poredio sa položajem Otomanske imperije početkom 20. veka, kada je čak Nikolaj Drugi nazivao "evropskim bolesnikom". Prema tvrdnji M. Rejnoldsa, ne samo Čečenija, već i ceo severni Kavkaz već osam godina se nalazio u stanju ustanka, protiv koga Rusija ne može da se izbori, što vodi ka njenom raspadu. Konačna dijagnoza je bila sledeća: "Zapad treba da se pripremi za sahranu Rusije, a ne za oporavak posle operacije".

Na našu sreću, ta očekivanja nisu bila opravdana, iako je opasnost da će se događaji odvijati po najgorem scenariju bila ogromna.

Vojska je u ovom ratu razumno koristila svoju prednost u vatrenoj moći primenjujući taktiku vatrenog valjka, protiv koje su odredi pobunjenika nemoćni. Pri tom, vojska im nije dozvolila nikakav predah. Ne stupajući u direktni dodir sa odredima čečenskih pobunjenika i ne trudeći se da unište uporišta stvorena na raznim mestima po Čečeniji, ruska armija ih je zaobilazila, tako da su bili prinuđeni da se brzo povlače u strahu od bitaka na otvorenom prostoru ili opkoljavanja. Armija nije osvajala ni sela, ni gradove, već ih je samo svojim kretanjem prisiljavala ili na predaju ili na bekstvo. Bilo je mnogo slučajeva da je ne samo rusko, već i čečensko stanovništvo podržavalo rusku vojsku i pomagalo joj da zavede red - kako bi spasli svoje kuće i imovinu. Desetine hiljada izbeglica su odlazile uglavnom u Ingušetiju - pod zaštitu ne samo ingušetskih vlasti, već i ruske armije.

U Gudermesu i drugim rejonima u podnožju planina u Čečeniji oko muftije Ahmada Kadirova i bivšeg gradonačelnika Groznog Bislana Gantemirova počele su da se okupljaju stotine, a zatim i hiljade Čečena,

koji su bili spremni da žive u sastavu Rusije i da vode rat protiv vahabita i stranih najamnika, protiv terorista i ekstremista, koji su faktički oteli vlast u Čečeniji. Još u jesen 1999. godine Vladimir Putin je u Belom domu imao sastanak i sa mnogim autoritetima iz čečenske dijaspore, i sa Ahmadom Kadirovim, i tada je postavio osnovu za kombinovanje vojnih i političkih metoda u rešavanju problema Čečenije. U već oslobođenim delovima Republike počeo je da formira lokalnu vlast uglavnom od lokalnog stanovništva.

Pravi Čečen - vernik!12. oktobar 2004. 00:00 | Komentara: 0

Ideolog čečenskog separatizma Hodža Ahmet Nuhajev. Da bi postao hanif, potrebno je biti nacionalista i anarhista, biti varvarin u prvobitnom sakralnom smislu te reči.

Nastavci

1. Sobčak video lidera 2. Odlazak iz KGB 3. Uzor - Petar Veliki 4. Bled prvi utisak 5. Odlazak Borisa Jeljcina 6. Pravi Čečen - vernik! 7. Drama na "kursku" 8. Oktobar u Beogradu 9. Čvrst korak napred 10. Godina novog vođe 11. Tajkuni hoće vlast 12. Moć novih bogataša

Srodne teme

Put ka EU Rekonstrukcija Vlade Sabor SPC Slučaj Artemije Sve žene Lotara Mateusa

Piše: Roj MedvedevI KAO društvo, i kao država Rusija se istorijski formirala ne samo kao ruska, slovenska i pravoslavna tvorevina, već i kao višenacionalno, multietničko i višekonfesionalno društvo i država. Raspad Sovjetskog Saveza i stvaranje Ruske Federacije kao nove suverene države nisu promenili tu glavnu odliku Rusije koja svojim liderima daje mnogo prednosti, ali i zadaje mnoge teškoće.

Kada kažu da je Rusija evropska zemlja sa hrišćanskim vrednostima, a to je više puta rekao i Vladimir Putin, to je samo jedna strana suštine i prirode Rusije kao društva i kao države. Takav pogled na Rusiju je najvažniji za njene zapadne, severne i centralne regione, ali on nije primenjiv za severni Kavkaz, Povoložje, Ural i Sibir. Na jugu i jugoistoku Ruska Federacija u svom sastavu ima velike teritorije, koje od davnina naseljavaju pripadnici drugih naroda, koji ispovedaju druge religije i imaju drugačiju tradiciju i kulturu, iako aktivno prihvataju ruski jezik i rusku kulturu. Objektivno, Rusija je danas ujedinitelj mnogih zemalja i mnogih naroda, koji ne bi mogli da obezbede svoje blagostanje i svoje nacionalno postojanje bez ruske države. "Mi smo pripojeni Rusiji pomoću sile” - govorili su stanovnici Dagestana 1999. godine - “ali sada samo silom mogu da nas odvoje od Rusije”.

GRADITI Rusiju samo kao pravoslavnu državu, odrekavši se čak teritorija koje su pretežno naseljene ne pravoslavnim, već muslimanskim narodima, a pre svega odrekavši se Čečenije (a upravo takvo “samoograničenje” je više puta predlagao Aleksandar Solženjicin), značilo bi uništenje izgleda nastalog tokom istorije i suštine Rusije kao višenacionalne i višekonfesionalne tvorevine.

Rusija je prestala da bude socijalistički Sovjetski Savez i prestala je da bude imperija, ali nije postala država ruske nacije, kao što je Francuska država Francuza, Nemačka - država Nemaca, a Japan - Japanaca.

Ka održava, Ruska Federacija je u današnjem obliku očuvala nacionalni život mnogih naroda i nacija, ona pomaže u razmeni kulturnih vrednosti i ekonomskoj saradnji unutar Federacije, korišćenje dostignuća svetske ekonomije i svetske civilizacije. Dostignuća ruske kulture ne mogu da znače nikakvu prednost za Ruse kao naciju. Ni višenacionalni Dagestan, ni Osetija, ni Kabardino-Balkarija, ni Baškirija i Tatarija, ni Kalmikija i Burjatija danas ne zamišljaju svoj nacionalni, državni i privredni život van Rusije.

MNOGI ideolozi čečenskog separatizma mislili su drugačije. Oni su razvijali mit o Čečenima kao o posebnom narodu, koji nije znao za državna ograničenja, koji nije znao i neće da zna za dostignuća moderne civilizacije, koji treba čak da poruši svoje gradove, kao gnezda razvrata i izopačenosti, mešanja rodova i asimilacije, i da živi u skladu sa drevnim osnovama i prorokovim zapovestima. Jedan od najradikalnijih ideologa čečenskog separatizma i nacionalizma Hodža Ahmet Nuhajev je tvrdio: “Pravi Čečen može biti samo musliman vernik, koji ne priznaje ni državne idole, ni božanstva međunarodnog prava, ni zlatna runa naučno tehničkog progresa i tržišne ekonomije. To je hanif, koji sledi fundamentalne, prirodne osnove života, koje su odredili svi proroci Boga jednoga, spone krvnog i bračnog srodstva, večne principe odmazde, osnove plemenskog srodstva života u zajednici i druge zapovesti jedinog Boga. Da bi se postao hanif, potrebno je biti nacionalista i anarhista, biti varvarin u prvobitnom sakralnom smislu te reči”.

Nema smisla pobijati te fantazije, koje su neki fanatici pokušavali i pokušavaju da nametnu celom čečenskom narodu. Imamo sve osnove da tvrdimo da je nezavisna, mirna, Čečenija blagostanja, zajednica, koja živi samo po zakonima Kurana i po zakonima prirode - mit. Čak i istorija odnosa između čečenskog naroda i susednih naroda severnog Kavkaza i Zakavkazja, puna ratova i tragedija, pokazuje da van zajednice tih naroda i van Rusije normalan razvoj čečenske nacije i čečenskog društva nije moguć. Indikativna je činjenica da su čečenske izbeglice koje su se našle u Gruziji počele da otvaraju škole i da uče svoju decu na ruskom jeziku i po ruskim udžbenicima, učeći napamet stihove Puškina i LJermontova.

ČEČENIJA koja bi se izdvojila iz sastava Ruske Federacije ne bi raspolagala ni snagom, ni geopolitičkim uslovima, ni ekonomskim i kulturnim mogućnostima, ni dovoljnim istorijskim iskustvom i tradicijom, koji su potrebni za nezavisno državno (a tim pre “bezdržavno”) postojanje, posebno u tako neobičnom regionu kao što je Kavkaz - gde se prepliće nekoliko drevnih kultura i religija. Kada je ostala ne samo usamljena, već i u delimično neprijateljskom okruženju, Čečenija nije jedino počela da se pretvara u radikalnu islamsku državu (čak pseudodržavu), već je postajala igračka u rukama međunarodnih terorističkih i fundamentalističkih organizacija, agresivna tvorevina, opasna za svoje susede, na čiji račun je jedino mogla i da postoji, o čemu je jasno svedočilo iskustvo iz 1996-1999. godine.

Ovakav put razvoja Čečenije nije odgovarao interesima ne samo oblasti i republika koje se s njom graniče, već i samog čečenskog naroda, koji se našao pod vlašću naoružanih grupa bez jedinstvenog centra, jedinstvenog rukovodstva i jedinstvene politike. Veliki deo tih grupa su činili fanatici i najamnici iz raznih zemalja muslimanskog sveta - od Pakistana i Avganistana do Egipta i Kosova, kao i iz zapadne Ukrajine, Poljske i Pribaltika. To takođe nije odgovaralo interesima čečenske dijaspore u Rusiji, čija se brojnost danas može porediti sa brojem stanovnika u samoj Ičkeriji.

Saradnju sa Rusijom danas podržava i veći deo običnih građana Čečenije. Za mnoge Čečene to je veoma težak izbor. Ali na koga i na šta može da se osloni onaj deo čečenske nacije koji se sa oružjem u rukama podigao protiv Rusije? Kakvu alternativu imaju ti ljudi u odnosu na rusko državljanstvo? Ni Iran sa njegovim šiitskim islamom, ni daleko bliža po religiji Turska sa njenom čečenskom dijasporom ne mogu biti ni ekonomski, ni ideološki, ni kulturni oslonac za savremene čečenske radikale. U okolini Čečenije osim Rusije nema neke druge velike zemlje, na koju bi Čečenija mogla da se “nasloni”.

Ni za Rusiju nema izbora. Ona takođe mora da pronađe razumnije oblike odnosa sa Čečenijom od onih koje je imala i u 19. i u 20. veku.

Drama na "kursku"13. oktobar 2004. 00:00 | Komentara: 0

Nesreća na podmornici u Barencevom moru predstavljala je najteže dane u životu Vladimira Putina, ali i novijoj istoriji Rusije. Posle dolaska predsednika u Viđajevo porodice stradalih mornara osetili olakšanje.

Nastavci

1. Sobčak video lidera 2. Odlazak iz KGB 3. Uzor - Petar Veliki 4. Bled prvi utisak 5. Odlazak Borisa Jeljcina 6. Pravi Čečen - vernik! 7. Drama na "kursku" 8. Oktobar u Beogradu 9. Čvrst korak napred 10. Godina novog vođe 11. Tajkuni hoće vlast 12. Moć novih bogataša

Srodne teme

Put ka EU Rekonstrukcija Vlade Sabor SPC Slučaj Artemije Sve žene Lotara Mateusa

PIŠE:ROJ MEDVEDEV Sećanja vezana za gubitak podmornice "Kursk" su za narod Rusije bila teža odbriga zbog finansijske katastrofe u avgustu 1998. i teža od briga koje su bile izazvane pučem avgusta 1991. Za Vladimira Putina je avgust 2000.godine bio mnogo teži od avgusta 1999. kad aje prihvatio ne samo dužnost premijera, već i odgovornost za uticaj vahabitske agresije u Dagestanu. Moguće je da su deset dana od 14. do 23. avgusta bili najteži dani u Putinovom životu. A posebno teški su bili dani koje je proveo u Sočiju i na Jalti.

Na brodu koji je predsednika prevezao na Krim, Putin je tokom cele plovidbe išao napred - nazad po gornjoj palubi. Po rečima očevidac,a bilo je teško gledati ga.

Putin je doživeo nemoć vlasti na samom kraju osamdesetih godina, kada se u Nemačkoj Demokratskoj Republici rušio ne samo Berlinski zid, već i ceo obaveštajni sistem, istočnonemački i sovjetski, a "Moskva je ćutala". Ta nemoć vlasti je više od svega potresla Putina, i o tome je pričao u seriji svojih intervjua "U prvom licu". Ali sad aje on bio vlast - i kao vrhovni komandant, i kao predsednik, ali i on je ćutao i nije ništa mogao da uradi za podmorničare koji umiru u Barencovom moru. Ovde nije rešavan ni vojni, ni politički, ni ekonomski, čak ni državni problem. Na dubini od 108 metara rešavan je tehnički problem - kako otvoriti kapak otvora za slučaj havarije na potonuloj podmornici "Kursk" i izbaviti iz vodenog zarobljeništva one koji su možda još ostali živi. Taj problem je mogao da se reši ili da se ne reši samo tamo i to odmah - na velikoj poliranoj platformi za spasavanje u slučaju havarije.

Još 17.avgusta su iz Tropnhajma prema mestu havarije "Kurska" isplovila dva norveška broda - jedan sa britanskom mini podmornicom LR 5, a drugi sa grupom ronilaca za ronjenje u dubokim vodama, zaposlenih u jednoj norveškoj komercijalnj firmi. Prvi brod je na mesto potonućaruske podmornice stigao uveče 19.avgusta, a drugi oko jedna u noći 20.avgusta. Ceo dan 20.avgusta utrošen je na pregled potonule podmornice i upoznavanje sak ontruksijom otvora za slučaj havarije i prelazen kmore. Sa ruskom stranom su rešeni svi neodložni problemi i napravljen je specijalni alat.

Oko osam sati ujutro 21.avgusta norveški ronioci su uspeli da otvore gornji spasilački otvor 9.komore. Komora je bila ispunjena vodom, što je odmah stavilo pod sumnju korišćenje britanske mini podmornice. Kao i ruski uređaji, i ona je bila predviđena za spasavanje mornara iz komora koje nisu potopljene. ali ponovni pregled plovila je pokazao da su vodom ispunjeni svi odseci, i da u podmornici niko nije živ.

I stručnjaci su bili nakratko zbunjeni. Čudile su ih razmere oštećenja na podmornici, koja je u floti smatrana najsigurnijom i tokom pet godina je opravdala takvu reputaciju. Šta je moglo da nanese "Kursku" tako veliku štetu? Očigledno, tu je psotojao zbir nekoliko razloga. verovatnog spoljnog udarca, eksplozije torpeda, akumulator,a boca sa komprimovanim vazduhom - uopšte, svega što je moglo da eksplodira. Na

sreću, očigledno se ništa nije dogodilo sa krilatim raketama, čije su se lansirne cevi nalazile izmešu jakog i lakog omotača trupa. Pouzdanom se pokazala i zaštita dva atomska reaktora, i sistem za automatsko zaustavljanje njihovog rad.a Ni unutar devete komroe, ni oko odmornice nije registrovana povećana radioaktivnost.

U noći na 19. avgusta predsednik Putin se vratio u Moskvu, skrativši sastanak šefova država Zajednice nezavisnih država, u dogovoru sa drugim liderima. Saslušao je izveštaje svih koji su učestvovali u akciji spasavanja, ali se uzdržao od mešanja u tok događaja. Tek 22.avgusta Putin je uzeo u svoje ruke sve mere vezane za stradanje podmornice i njene posade.

Sa aerodroma u Severomorsku nije otišao u štab flote, već u garnizonsko naselje Viđajevo, gde su živeli oficiri - podmorničari koji su plovili na "Kursku", i gde se nalazila rodbina, koja se okupial tu sa svih krajeva zemlje. Ukupno ih je bilo oko 600.

Na britanskoj televiziji je prikazano sledeće:jedna žena, za koju ej rečeno da je žena jednog od poginulih mornara, viče u kameru na engleskom jeziku: "Ako vidim Putina, ubiću ga!" Ali slične priče su se mogle videti i rpočitati i u ruskim novinama. Na (moskovskoj) NTV se takođe mogla videti žena koja je u kameru vikala: "Ne želim da se sretnem sa Putinom. Mrzim ga!"

U stvarnosti je bilo drugačije. Putin je prvo posetio ženu poginulog kapetana LJačina i u njihovoj oronuloj kući više od sata je razgovarao sa njom. Zajedno su otišli u Dom oficira, gde se u sali sa 650 mesta skupilo više od hiljadu ljudi. Okruženje i obezbeđenje predsedniak Putina je bilo maksimalno smanjeno. Putin je razgovarao sa ljudima koji su se okupili i odgovarao na sva pitanja, čak i na besmislena, pa i na ona, koja su se više puta ponavljala. Nije pokazivao nestrpljenje, smao pažnju. Taj susret, koji je trajao tri sata, niko nije pripremao, ali nikakvih incidenata i napetosti, koje je očekivala angažovana štampa, nije bilo kao što uostalom, nije bilo ni televizije ni prenosa. Putin nije želeo da od svog susreta sa rodbinom mornara pravi predstavu. "Ja nisam imao predstavu da se flota nalazi u tako strašnom stanju" - rekao je predsednik preko državne TV. Ali on je takođe i kritikovao ruske medije zbog krajnje tendencioznosti i histerije prilikom rasvetljavanja tragedije "Kurska", a to je vređalo mornare. "Postoje konkretni ljudi" - rekao je Putin - "koji su opljačkali zemlju, armiju i flotu i oni danas pokušavaju da manipulišu društvenom svešću".

"Rodbina poginulih mornara je osetila olakašnje" - svedočile su sledećeg dana skoro sve ruske novine. "On je sa nama rpičao kao da nam je rod" - objasnila je novianriam (ruske) ORT jedna od majki.

Čak je i opoziciona štampa bila iznenađena."Putin je sa tog susreta otišao kao predsednik toga naroda, koji je malo pre toga bio spreman da ga rastrgne", pisao je "Komersant". "Putinov dan - pisao je lsit "Izvestija" - bio je kulminacija tragedije u Viđajevu. To je bila kriza. Već uveče je ljudima postalo lakše. Kako tvrde psiholozi, u noći između 22. i 23. avgusta svi su spavali. "

Oktobar u Beogradu14. oktobar 2004. 00:00 | Komentara: 0

Oktobarska kriza u Jugoslaviji 2000. godine bila je za Rusiju neočekivana, a pozicija Kremlja bila je istovremeno i "najispravnija i najneispravnija". Poziv Moskve Koštunici.

Nastavci

1. Sobčak video lidera 2. Odlazak iz KGB 3. Uzor - Petar Veliki 4. Bled prvi utisak 5. Odlazak Borisa Jeljcina 6. Pravi Čečen - vernik! 7. Drama na "kursku" 8. Oktobar u Beogradu 9. Čvrst korak napred 10. Godina novog vođe 11. Tajkuni hoće vlast 12. Moć novih bogataša

Srodne teme

Put ka EU Rekonstrukcija Vlade Sabor SPC Slučaj Artemije Sve žene Lotara Mateusa

Piše: Roj MedvedeVLADIMIR Putin je na Okinavu, na svoj prvi samit G 7 i Rusije došao iz Blagoveščenska 21. jula 2000. uveče i nije prisustvovao prvom radnom sastanku okupljenih lidera. Ali, već posle večere imao je jednočasovni razgovor sa Bilom Klintonom i detaljno mu izložio svoje razgovore sa Kinom i Severnom Korejom. Klinton je u osnovi bio zadovoljan. Sam je sebe saterao u ćošak kada je ranije izjavio da će SAD obavezno doneti odluku o protivraketnoj odbrani u avgustu 2000. godine. Ali, Klinton nije mogao da ubedi ni svoje saveznike, ni protivnike u svrsishodnost takve odluke, koja narušava raketnu i nuklearnu stabilnost.

Uz to, prve probe modela "zvezdanog oružja" bile su neuspešne, ukupni sistem prve generacije protivraketne odbrane se pokazao kao suviše skup i suviše nesiguran. Sada je Klinton mogao da odloži donošenje odluke, a da sačuva obraz. Tako je faktički i urađeno u zajedničkoj izjavi Putina i Klintona posle završetka njihovog sastanka. Već posle nekoliko nedelja predsednik SAD je zvanično objavio odlaganje aktiviranja nacionalne protivraketne odbrane. Donošenje odluke je preneto na sledećeg predsednika Sjedinjenih Država.

Po oceni stručnjaka, to je značilo da je sporazumu o protivraketnoj odbrani iz 1972. godine produžen život još minimalno za šest godina, naravno, u slučaju da na predsedničkim izborima u SAD pobede demokrate. Svi diplomatski i vojni eksperti su ovu odluku Klintona ocenili kao najveću diplomatsku pobedu Rusije u poslednjih nekoliko godina. Pri tome je ona bila postignuta bez duge i oštre polemike. Svi lideri zemalja, okupljeni na samitu "osmorice" pozdravili su postignuti kompromis. JOŠ krajem septembra 2000. dok se Putin pripremao za posetu Indiji počela je nova kriza u Jugoslaviji. To je region za koji su vezani mnogi ruski interesi. Ta kriza je za Rusiju bila neočekivana, bila je oštra, ali u oblicima koji su neuobičajeni za konflikte te vrste.

Naravno, prevremeni izbori u Jugoslaviji, koji je trebalo da se održe 24. septembra 2000. godine postali su predmet skoncentrisane pažnje ruskih analitičkih službi. Ali, zajednički zaključak je bio da će najverovatniji rezultat tih izbora biti pobeda lidera Socijalističke partije Srbije Slobodana Miloševića, ali ne i sa nekom velikom prednošću. Niko nije prepostavljao čak ni mogućnost održavanja drugog kruga.

Suparnik Slobodana Miloševića, Vojislav Koštunica, profesor Beogradskog univerziteta i lider nevelike nacionalističke partije Demokratske stranke Srbije, za ruske i zapadne analitičare bio je skoro nepoznata ličnost. On ni u samoj Jugoslaviji nije bio najpoznatiji, niti najpopularniji opozicionar. Tek u početku predizborne kampanje, kada se ujedinilo 18 opozicionih partija, on je izabran za lidera te koalicije. NJegov uspeh na izborima, protivrečne inforamcije o njihovim rezultatima, studentski nemiri u Beogradu i drugim gradovima, oscilacije u vojsci i policiji - sve se to događalo u znatnoj meri stihijski, a ne po nekom unapred predviđenom scenariju.

RAZUMLJIVA je brzopletost zapadnih zemalja, koje su odmah posle izbora objavile da je Milošević doživeo poraz, a da je Koštunica pobedio. Oni su želeli da iskoriste poslednju šansu i da pravdaju ratna dejstva na Balkanu u proleće 1999. godine. Ali, za Rusiju bi takva brzopletost bila neumesna. Ministar inostranih poslova Rusije Igor Ivanov je bio prvi političar visokog ranga koji je u Beograd doputovao početkom oktobra i dobio mogućnost da se sastane kako sa Miloševićem, tako i sa Koštunicom. Problem vlasti u Jugoslaviji se nije rešavao u Londonu ili u Parizu, ali ni u Moskvi. On se rešavao u Beogradu. Posebnu ulogu su ovde odigrali stavovi armije, policije i crkve.

Na kraju je upravo Vojislav Koštunica bio proglašen za predsednika Jugoslavije i Moskva je priznala njegovu pobedu. Koštunicu su pozvali u Rusiju i poseta Moskvi je bila njegovo drugo putovanje van zemlje u novom svojstvu. Rusija je podržala ukidanje svih političkih i ekonomskih sankcija, koje su ranije donete protiv Jugoslavije i doprinela je mirnom rešavanju nove balkanske krize.

Mnogi listovi koji su bili opozicija Putinu pisali su da je "Rusija zakasnila", da će novi lideri Jugoslavije

"dobro zapamtiti ko ih je prvi priznao", da je Rusija "uhvatila poslednji voz" i tome slično. Ali to su bili pristrasni i površni stavovi. Na kraju je gubitnik u toj krizi bio zapad. Zapadne zemlje su sve stavile na kartu Miloševićevog odlaska i nije im ostalo ništa drugo nego da se raduju zbog Koštuničine pobede.

ALI novi predsednik Jugoslavije nikada nije bio prozapadni političar, on je nesumnjivi nacionalista. On je odlučno osudio zapadnu agresiju na Jugoslaviju 1999. godine. Milošević je i posle izbora neko vreme ostao uticajna politička ličnost. I sama činjenica da su izbori raspisani, pokazala je da u zemlji nema totalitarne diktature. Totalitarni režimi ne raspisuju slobodne izbore, a tim pre ih ne gube. Kada je 6. oktobra 2000. godine uveče Milošević javno priznao svoj poraz i u svom govoru rekao da će on sada više vremena provoditi sa svojim unukom, njegove su reči bile propraćene aplauzima građana koji su se okupili na ulicama. Tu nije bilo mržnje i poziva na obračun, kao u Rumuniji, mada je jugoslovensku revoluciju takođe teško nazvati "plišanom".

Prilikom oslobađanja političkih zatvorenika, ispostavilo se da ih je u zemlji svega četvorica. Ujedno su bili oslobođeni i skoro svi dezerteri iz nedavnog rata, kao i deo kosovskih Albanaca, osuđenih za terorizam. Revolucija u Jugoslaviji je prošla bez krvi i oružanih sukoba, stradali su uglavnom izlozi skupih prodavnica u centru Beograda. Svodeći račune događaja, neke novine su pisale da je "Rusija izgubila Jugoslaviju". Ali, drugi su tvrdili da je upravo "Koštunica za Rusiju idealni lider Jugoslavije". Politikolog Sergej Parkov, iz lista "Sevodnja", tvrdio je: "Pozicija Kremlja je ovih dana bila najispravnija, ali i najnejasnija. Putin je pokazao svoje malo iskustvo u spoljnopolitičkim poslovima, ali jugoslovenska kriza će pozitivno uticati na njegov rejting".

Čvrst korak napred15. oktobar 2004. 00:00 | Komentara: 0

Ruska štampa je još krajem 2000. godine, a neki mediji i znatno ranije, počela da svodi preliminarne račune delatnosti novog ruskog lidera.

Nastavci

1. Sobčak video lidera 2. Odlazak iz KGB 3. Uzor - Petar Veliki 4. Bled prvi utisak 5. Odlazak Borisa Jeljcina 6. Pravi Čečen - vernik! 7. Drama na "kursku" 8. Oktobar u Beogradu 9. Čvrst korak napred 10. Godina novog vođe 11. Tajkuni hoće vlast 12. Moć novih bogataša

Srodne teme

Put ka EU Rekonstrukcija Vlade Sabor SPC Slučaj Artemije Sve žene Lotara Mateusa

Piše: Roj MedvedevPREMA podacima Ministarstva za ekonomski razvoj i trgovinu RF bruto nacionalni dohodak se u 2000. godini povećao za 7,6 odsto, a industrijska proizvodnja za 9,2 odsto. Investiranja u ekonomiju su se povećala za 17,2, a realni dohodak stanovništva za 9,2 procenta. Takav tempo razvoja za jednu godinu naša zemlja nije doživela od 1973. Godišnji budžet je bio ostvaren sa većim prihodima od rashoda i suficit je iznosio preko 130 milijardi rubalja. Dugovanje države po osnovu plata, iz budžeta, i po osnovu penzija je bilo, praktično, izmireno. Zlatne i devizne rezerve Rusije su za jednu godinu povećale za 34,4 odsto, a

pozitivni bilans spoljne trgovine Rusije je bio najveći u njenoj istoriji, dostigavši skoro 60 milijardi dolara. Nezaposlenost u zemlji se smanjila za petinu, a broj štrajkova devet puta. Značajno povećanje proizvodnje zapaženo je u svim granama privrede koje su najvažnije za zemlju. U lakoj industriji porast je iznosio 26 odsto, u medicinskoj 22, u štamparskoj 19, crnoj metalurgiji 16, mašinskoj i metaloprerađivačkoj industriji 15, u hemijskoj i naftnoj industriji 14, u šumarstvu i drvoprerađivačkoj industriji 12, u obojenoj metalurgiji 11,5, u prehrambenoj devet odsto. Proizvodnja u naftnoj industriji povećala se za pet, a u elektroprivredi za dva odsto.

Objašnjavajući neočekivani ekonomski napredak u Rusiji, mnogi ekonomisti su obično govorili o neočekivano visokim cenama nafte na svetskom tržištu. Pri tom se o povećanju cena nafte govorilo kao o "srećnoj okolnosti" za Rusiju.

Po proizvodnji nafte, Rusija, kako je to poznato, zauzima treće mesto u svetu - posle SAD i Saudijske Arabije. Izvlačenje nafte i primarnog benzina 2000. godine u Rusiji iznosilo je 322,3 miliona tona i to je bilo skoro 20 miliona tona iznad nivoa iz 1999. godine. Ali, veći deo ruske nafte prodaje se na lokalnom tržištu po fiksnim i relativno niskim cenama. Samo oko 40 odsto naše nafte se izvozi, i po tom pokazatelju Rusija zaostaje za mnogim zemljama, članicama OPEK. Proizvodna cena nafte u Rusiji je visoka i ona se kreće od 8 do 14 dolara po barelu, našim proizvođačima se isplati da izvoze naftu, plaćajući pri tom sve poreze, akcize, dozvole za izvoz i tako dalje. Budžet za 2000. godinu fomirao se na bazi cene od 19 do 20 dolara po barelu nafte, i više cene su za Rusiju dobrodošle. Ali, da li to možemo smatrati samo "srećnom okolnošću"?

RUSKA nafta nije samo dar prirode. Iza tih reka crnog zlata stoji više od četrdeset godina najtežeg mogućeg rada stotina hiljada ljudi, koji su tražili naftu u najudaljenijim i najhladnijim oblastima Sibira, koji su položili na desetine hiljada kilometara naftovoda, gradili su pumpne stanice, puteve, aerodrome, gradove, celokupnu infrastrukturu. Trebalo je izgraditi ogromne rafinerije, obrazovati desetine hiljada stručnjaka, naučnoistraživačke institute, laboratorije, više škole - i sve se to radilo bez ikakve pomoći sa strane. Savremeni naftni magnati za sada nisu baš mnogo uvećali to bogatstvo.

Istraživanja pokazuju da će u sledećih dvadeset godina potrošnja energije rasti za tri odsto godišnje, i da će u tom periodu nafta ostati glavni izvor energije. Zato će se potražnja za njom povećati. Druga istraživanja pokazuju da svetskoj privredi ne odgovara ni preskupa ni suviše jeftina nafta. Zato naftno tržište ne treba da se formira samo na osnovu stihijskih procesa, njega treba regulisati, i cene od 20 do 30 dolara po barelu sirove nafte su optimalne za godine koje slede.

Naftna privreda sa svojom celokupnom složenom infrastrukturom može da isprovocira, ali može i da spreči međunarodne konflikte. To vidimo i na primeru Kavkaza, i na primeru Bliskog Istoka.

Zahvaljujući sistemu obavezne prodaje tri četvrtine zarade od izvoza, Rusija je mogla da koristi svoje izvozne prihode racionalnije nego ranije. Da podsetimo da je 1996, koja je za zemlju bila izuzetno teška, samo od izvoza nafte inkasirano oko 16 milijardi dolara. Ali gde su otišle te milijarde? Sada su prihodi od prodaje nafte regulisani mnogo jasnije. Naftne kompanije su počele da prave velike porudžbine za novu opremu kod fabrika za proizvodnju mašina i to je davalo stimulans mnogim drugim privrednim granama. Ali nije nafta bila jedini faktor rasta.

Veliku ulogu u uspehu ruske ekonomije 2000. godine imala je stabilna proizvodnja gasa. Cena gasa na svetskom tržištu se povećala, ali ne premnogo. Rusija je izvezla više od 200 milijardi kubnih metara gasa (6-7 odsto više nego 1999.) i izvozni prihod je premašio 11 milijardi dolara. Povećao se i udeo atomske energije, koja je poslednjih deset godina bila znatno zapostavljena.

Ostvareno je i značajno povećanje proizvodnje i izvoza crne i obojene metalurgije. Ruski metalurzi su za godinu dana istopili 59,2 miliona tona čelika i proizveli 47 miliona tona valjanog čelika. Tako velike proizvodnje u domaćim valjaonicama nije bilo od sovjetskog vremena. Ukupna angažovanost kapaciteta bila je veća od 80 odsto. Povećao se i izvoz ne samo crne metalurgije, već i aluminijuma, bakra, nikla, retkih metala, što je Rusiji donelo prihod koji se može porediti sa prihodima od izvoza nafte i gasa.

TROJICA VELIKIH

KRAJEM oktobra 2000, na jednom susretu u Parizu, Putina su pitali čija bi tri portreta okačio u svom kabinetu. Ogovorio je: Puškin, Petar Veliki i De Gol.

A na pitanje o sovjetskom periodu u istoriji Rusije Putin je rekao da 1917. smatra prirodnom reakcijom zemlje na poraz u Prvom svetskom ratu i na centrifugalne sile koje su poremetile sistem upravljanja zemljom, ali se nije upustio u opravdavanje događaja koji su usledili posle toga.

Godina novog vođe16. oktobar 2004. 00:00 | Komentara: 0

Deputat Sergej Ivanenko, iz opozicije u državnoj dumi, priznao je da je 2001. bila godina Putina i da je stanovništvo počelo da veruje u vlast, “čega ranije nije bilo”.

Nastavci

1. Sobčak video lidera 2. Odlazak iz KGB 3. Uzor - Petar Veliki 4. Bled prvi utisak 5. Odlazak Borisa Jeljcina 6. Pravi Čečen - vernik! 7. Drama na "kursku" 8. Oktobar u Beogradu 9. Čvrst korak napred 10. Godina novog vođe 11. Tajkuni hoće vlast 12. Moć novih bogataša

Srodne teme

Put ka EU Rekonstrukcija Vlade Sabor SPC Slučaj Artemije Sve žene Lotara Mateusa

DEO ruske političke stabilnosti 2000. godine činila je i stabilnost kadrovskog sastava u najvišim ešelonima vlasti, čega nije bilo u Jeljcinovo vreme. U periodu od 1992. do 1999. godine u Rusiji je smenjeno oko 40 potpredsednika vlade i više od 200 ministara, a takođe i pet premijera, četiri javna tužioca i nebrojeno mnogo odgovornih lica u predsedničkoj administraciji i u Savetu bezbednosti. Skoro svima se to događalo potpuno neočekivano.Jeljcinovi najbliži saradnici su saznavali za svoju smenu ne samo dok su podnosili predsedniku izveštaje, ili u vreme sednice u Kremlju, već i u vreme godišnjeg odmora, u vikendici, na putu ka poslu, na službenom putu, ujutro za vreme doručka ili uveče za vreme večere, telefonom od predsednikovog pomoćnika ili iz izveštaja informativnih agencija i televizijskih novosti. Ponekad su ljudi isto tako neočekivano mogli da saznaju i da su postavljeni na novu visoku funkciju. Takve stvari se nisu događale u 2000. godini. Za mnoge posmatrače je bila čudna činjenica da su prvih dana januara 2001. godine na sednice vlade dolazili sve isti ministri, koji su se tu okupljali i u januaru 2000.

BIO je samo jedan izuzetak: početkom februara razrešen je dužnosti ministar energetike Aleksandar Gavrin - “zbog hronične nesposobnosti da se izbori sa problemima te grane”. Nije bilo velikih promena u predsedničkom kabinetu i službama bezbednosti. Za novog javnog tužioca, na faktički upražnjeno mesto postavljen je dotadašnji prvi zamenik.Naravno da su kadrovske promene u najvišim krugovima vlasti bile neophodne, i mnogi posmatrači su te promene očekivali još pre leta 2001. godine. Ali skoro svi su se slagali da promene i prekrajanja u najvišim krugovima vlasti teško mogu iznenaditi javnost svojim radikalizmom.U knjizi intervjua “U prvom licu”, koja je izdata marta 2000. godine, navedene su reči Vladimira Putina o redosledu problema koji stoje pred novom vlašću. “Tehnolozi sa kojima radimo”, primetio je Putin, “prave program rada po godinama. Prva godina - određivanje ciljeva i formiranje tima; druga godina i polovina treće - postizanje konkretnih rezultata po fazama; kraj treće i početak četvrte godine - prikazivnje tih

rezultata i ulazak u novu izbornu kampanju. I ako se ciklus prekine, sve ode uzalud.”

PUTIN nije imao nikakav tim, već je imao malu grupu ljudi koje je dobro poznavao - iz peterburške gradske vlade, iz studentskih dana, iz FSB. Ti ljudi su već zauzeli mesta u administraciji Kremlja i Belog doma, u pres-službi, Kabinetu, Savetu bezbednosti, FSB, Centru za strateške projekte. NJihova imena su poznata: Herman Gref, Dmitrij Kozak, Sergej Ivanov, Igor Sečin, Dmitrij Medvedev, Nikolaj Patrušev, Viktor Čerkesov, Aleksej Kudrin, Leonid Rejman, Viktor Ivanov.Ti ljudi zajedno nisu predstavljali nekakav homogeni politički tim. Zato se u štampi moglo sresti poređenje Putina sa kraljem, koji još nema svitu, ili sa junakom iz bajke Černomorom, koji je izašao iz okeanskih dubina, ali bez svoja trideset tri junaka.Zima i proleće 2001. godine su bili daleko mirniji nego pre godinu ili dve. Pojavili su se jasni znaci stabilnosti u životu društva i radu države. Ekonomija je napravila primetni korak unapred, realni prihodi većine stanovništva zemlje su se povećali - prvi put za dvanaest godina. Shodno tome, popravilo se i raspoloženje građana.Prvi put za poslednjih nekoliko godina više od 26 odsto stanovnika Rusije je ocenilo da su rezultati godine za njih lično i za njihove porodice u celini dobri ili čak veoma uspešni. Pri tom, je preko polovine građana zemlje izrazilo pozitivna očekivanja za sebe i svoju porodicu za celu 2001. godinu. Takođe, prvi put posle deset godina ogromna većina građana je smatrala da ne veruje ni u mogućnost raspada zemlje, ni u dalju degradaciju njene privrede, ni u uspostavljanje diktatorskog režima na vlasti, ni u to da će Rusija pasti u potpunu ekonomsku i političku zavisnost od Zapada.I sam predsednik Vladimir Putin je pozitivno ocenio rezultate svoga rada i rada vlade, mada je podvukao i da nije urađeno sve što je on želeo. I na prvu godišnjicu predsedničkih izbora u Rusiji i na godišnjicu inauguracije Putina mnogi listovi su uglavnom pisali o njegovim uspesima, mada nije mali broj onih autora koji su tvrdili da je mnogo štošta u radu predsednika za njih bilo potpuno neočekivano. U ZIMU i proleće 2001. godine svi politički posmatrači i sociolozi isticali su neobično visok nivo podrške Vladimiru Putinu, praktično u svim slojevima društva. Još novembra 1999. godine, kada je rejting poverenja prema Putinu, tada još na dužnosti premijera, dostigao 40 odsto eksperti su tvrdili da je to nivo “gornje granice” i da je viši rejting poverenja prema političaru u Rusiji “u principu nemoguć”. Ali, posle godinu dana, u novembru 2000. godine on se popeo na 60-65, a do marta 2001. godine je prešao 70 procenata. Taj visok nivo poverenja prema Putinu se zadržao i u aprilu i maju 2001. godine. Pri tom su eksperti i analitičari ponekad sa tugom, a i sa nadom, bili prinuđeni da tvrde da je “Putinova većina veoma otporna, ali nije večna”. Čak je jedan od vodećih ličnosti u frakciji “Jabloko” u državnoj dumi Sergej Ivanenko bio prinuđen da prizna da je godina posle predsedničkih izbora u Rusiji bila “godina Putina” i da je stanovništvo u zemlji počelo da veruje u vlast, “čega ranije nije bilo”.Čak su i autori lista “Zavtra”, polemišući sa listom “Sovjetskaja Rosija” podvukli da je Vladimir Putin za godinu dana boravka u Kremlju uradio ogroman posao i “izrastao u velikog rukovodioca”. Te ocene su, nesumnjivo, bile bliže istini.

Tajkuni hoće vlast17. oktobar 2004. 00:00 | Komentara: 0

Gubernator najsiromašnije ruske gubernije Roman Abramovič potrošio oko 400 miliona dolara na kupovinu engleskog Čelsija i otplatu njegovih dugova. Raspojasani život novokomponovanih ruskih milijardera.

Nastavci

1. Sobčak video lidera 2. Odlazak iz KGB 3. Uzor - Petar Veliki 4. Bled prvi utisak 5. Odlazak Borisa Jeljcina 6. Pravi Čečen - vernik! 7. Drama na "kursku" 8. Oktobar u Beogradu 9. Čvrst korak napred 10. Godina novog vođe 11. Tajkuni hoće vlast

12. Moć novih bogataša

Srodne teme

Put ka EU Rekonstrukcija Vlade Sabor SPC Slučaj Artemije Sve žene Lotara Mateusa

NEKOLIKO veoma različitih, ali međusobno povezanih događaja izazvali su 2003. godine javnu polemiku i mnogo veoma različitih komentara, kako u ruskoj, tako i u inostranoj štampi. Najveću pažnju je privuklo hapšenje jednog od vodećih akcionara i suvlasnika grupe JUKOS Platona Lebedeva. To je prvi milijarder koji je uhapšen u Rusiji. On nije samo lični prijatelj predsednika kompanije JUKOS Mihaila Hodorkovskog, koji se smatra najbogatijim biznismenom u Rusiji.Lebedev je i sam vlasnik nekoliko hemijskih i naftnih kompanija, od kojih je najveća registrovana na Gibraltaru. Prema podacima iz strane štampe, Lebedev je kontrolisao sredstva u iznosu od 1.520 milijardi dolara. Javno tužilaštvo je protiv Lebedeva podiglo optužnicu u vezi sa tri člana Krivičnog zakonika, u kojima se uglavnom radi o krađi i prevari, kao i o neplaćanju poreza. Istovremeno sa Lebedovom uhapšen je i jedan od rukovodilaca obezbeđenja JUKOS-a Aleksej Pičugin, koji je optužen, između ostalog, i za organizaciju naručenih ubistava. U različitim sektorima JUKOS-a izvršeni su pretresi i oduzeti su dokumenti. Krajem oktobra je i prvi čovek JUKOS-a Mihail Hodorkovski pozvan na saslušanje, a zatim uhapšen. DRUGI događaj koji je ponovo izazvao pažnju i postavio pitanje oligarha bila je neočekivana kupovina poznatog engleskog fudbalskog kluba Čelsi od strane poznatog biznismena i istovremeno gubernatora Čukotskog okruga Romana Abramoviča. Prema podacima iz britanske štampe, za kupovinu Čelsija, otplatu njegovih dugova i dovođenje novih igrača Abramovič je utrošio ogromnu sumu od 350 do 400 miliona dolara.Relativno mladi (tridesettrogodišnji) biznismen, koji čak nema visoko obrazovanje, Roman Abramovič, skrenuo je na sebe pažnju tek početkom 1999. godine, kada je Aleksandar Koržakov, šef predsednikovog obezbeđenja, napisao da je Abramovič glavni finansijer porodice Borisa Jeljcina. Novine i televizija tada čak nisu imale ni fotografiju tog toliko uticajnog bankara... ali uskoro posle toga se ispostavilo da Abramovič nije samo akcionar i član Saveta direktora, već i faktički vlasnik velike naftne korporacije ”Sibireneft”, da u svojim rukama drži kontrolne pakete akcija nekoliko aluminijumskih kombinata i još desetine preduzeća, kompanija, hotela i firmi koje se bave konsaltingom.KADA se našao u centru pažnje, Abramovič je rešio da se kandiduje za državnu Dumu i ušao je u nju kao predstavnik biračkog okruga na Čukotki. Nečujno je sedeo u Dumi i nije ulazio ni u jednu frakciju. Posle godinu dana kandidovao se na izborima za gubernatora Čukotke i, naravno, pobedio.Teritorija Čukotskog autonomnog okruga je znatno veća od Francuske ili Nemačke, ali stanovnika je manje od 80.000. Verovatno je to najzabačniji i najsiromašniji region Ruske Federacije. Abramovič je ovde razvio široku delatnost, izgradio je uglavnom sopstvenim sredstvima nekoliko bioskopa, klubova, škola, bolnica, popravio je stanje transporta, dečjih odmora na južnim obalama, penzija itd. Ali, na dalekoj i hladnoj Čukotki nije moguće popraviti mentalitet za dve ili tri godine, i 2003. godine gubernator Abramovič se u svojoj rezidenciji pojavljivao sve ređe i ređe. Mnogo češće se mogao videti u Moskvi ili u inostranstvu. U štampi su počela nagađanja, šta će biti sa Romanom Abramovičem i njegovim timom kada se završi period gubernatorstva. Kupovina engleskog fudbalskog kluba Čelsi je to pitanje pojasnila samo delimično... U vreme kada je Abramovič počeo da se skoro otvoreno povlači iz društvenog rada i politike i da svoje ogromno lično bogatstvo prebacuje u inostranstvo, četrdesetogodišnji Mihail Hodorkovski je saopštio da bi on želeo da kroz nekoliko godina napusti sferu biznisa i da se usredsredi na društveni i politički rad u Rusiji. Već početkom 2003. godine kompanija JUKOS je znatno povećala obim finansiranja ne samo partije Jabloko, već i nekih grupa i struktura KP Rusije. U izbornim listama Jabloka moglo se naći mnogo ljudi koji konkurišu za mandate u Dumi, a koji su veoma tesno povezani sa kompanijom JUKOS. Nekoliko osoba iz različitih delova JUKOS-a našlo se na izbornim listama KP Rusije.Odnosi između vlasti i dela velikog biznisa zaoštrili su se ne samo zbog prevelikih političkih ambicija nekih oligarha već i iz drugih razloga. Sada nema potrebe govoriti o vremenima i uslovima u kojima su dobijanje i prerada nafte privatizovani. Novi vlasnici su uspeli da održe, čak i da razviju naftnu privrednu granu u veoma teška vremena, kada je cena nafte na svetskom tržištu pala na 12-14 dolara po barelu, a celokupna struktura državne uprave i planiranja ekonomije bila je uništena.Nema smisla ni čuditi se što je neko 1995. ili 1996. godine kupio za 100 miliona dolara kompaniju koja danas vredi milijardu ili dve milijarde dolara. Privatizacija je bila nepoštena, u nekim slučajevima čak i

sramotna akcija, o tome je sve već rečeno i napisano i to svi znaju. Ali mi svi vidimo i to da naftne kompanije danas rade veoma efikasno, uspešno, i u celini mnogo bolje nego u sovjetska vremena, posebno sa tačke gledišta tehnologije i ekologije. Rad i kolektiva naftnih kompanija i njihovog rukovodstva zaslužuje velike plate. Ali ne treba ih preplaćivati. Naftnu industriju nisu stvorili njeni sadašnji vlasnici i bilo bi ispravnije raditi sa njima na osnovu koncesija ili rentiranja. Sama nafta je prirodno bogatstvo koje pripada celom narodu koga predstavlja njegova država. Čime u savremenoj Rusiji može da se opravda kupovina inostranih sportskih klubova, luksuznih jahti i zamkova, kao i velikih imanja u okolini Londona, na obalama Francuske i Španije od strane naftnih magnata? Čak su i u Saudijskoj Arabiji i u Emiratima prinčevi iz kraljevskih porodica poslednjih deset godina pazili da žive skromnije, brinući se ne samo za svoje lične već i za državne interese.

Moć novih bogataša18. oktobar 2004. 00:00 | Komentara: 0

Milijarderi koji su se obogatili na državnoj imovini uvereni da im je zahvaljujući novcu sve dozvoljeno. Spektakularno hapšenje Mihaila Hodorkovskog.

Nastavci

1. Sobčak video lidera 2. Odlazak iz KGB 3. Uzor - Petar Veliki 4. Bled prvi utisak 5. Odlazak Borisa Jeljcina 6. Pravi Čečen - vernik! 7. Drama na "kursku" 8. Oktobar u Beogradu 9. Čvrst korak napred 10. Godina novog vođe 11. Tajkuni hoće vlast 12. Moć novih bogataša

Srodne teme

Put ka EU Rekonstrukcija Vlade Sabor SPC Slučaj Artemije Sve žene Lotara Mateusa

Piše: Roj Medvedev RANO ujutro 25. oktobra 2003. godine na novosibirski aerodrom Tolmačovo je na svom putu za Irkutsks leteo radi popune goriva avion "Tu 134", koji je od moskovske aviokompanije "Meridijan" iznajmila naftna kompanija JUKOS. U njemu se nalazio generalni direktor i predsednik kompanije Mihail Hodorkovski. Najbogatiji biznismen Rusije leteo je iz Nižnjeg Novgoroda za Irkutsk u pratnji pomoćnika i obezbeđenja. Ali prema avionu usmerenom ka udaljenom delu aerodroma, nisu požurila vozila sa gorivom, već dva autobusa sa zatamnjenim staklima, od kojih se jedan zaustavio kod stepenica, a drugi pored repa aviona. Avion su okružili ljudi u maskirnim uniformama. Vrata za prednju kabinu su bila izbačena. Usledila je glasna naredba: "Ne mrdaj! FSB! (Federalna služba bezbednosti). Provera dokumenata!" Niko nije pružio otpor. Oficir koji je rukovodio operacijom uputio se pravo prema Hodorkovskom i rekao: "Imamo nalog, morate poći sa nama." Hodorkovski je ustao i odgovorio: "Dobro, idemo."Uhapšeni je sproveden do drugog aviona koji je noću stigao iz Moskve. Za manje od jednog sata taj avion je uzleteo i uputio se u pravcu zapada. Istoga dana, posle kratkog i formalnog ispitivanja u zgradi Istražne uprave Glavnog tužilaštva koja se nalazi na Tehničeskom pereuloku, Hodorkovski i njegov advokat su poslati u Basmanski sud grada Moskve. Optužnica koja je pročitana Hodorkovskom pozivala se na sedam članova Krivičnog zakonika i bila je sastavljena na 50 stranica.HAPŠENJE Hodorkovskog je nesumnjivo imalo demonstrativni karakter i predstavljalo je kulminaciju serije pretresa, ispitivanja i hapšenja koji su počeli još u junu 2003. godine. Kao što je poznato, tada je

uhapšen ne samo rukovodilac službe obezbeđenja JUKOS Aleksej Pičugin, optužen za naručena ubistva, već i jedan od zamenika i ličnih prijatelja Hodorkovskog Platon Lebedev (takođe milijarder), optužen za otmice, prevaru i neplaćanje poreza. Tada nervi nisu izdržali kod trećeg čoveka u JUKOS Leonida Navzlina. Bivši rukovodilac Ruskog Evropskog kongresa, nedavno izabran na dužnost rektora Ruskog državnog humanitarnog univerziteta, Nevzlin, nije se ni pojavio prd studentima i naučnicima RDHU za čije je potrebe JUKOS obećao da će izdvajati 10 miliona dolara godišnje. On je otišao u inostranstvo i zatražio državljanstvo i politički azil u Izraelu.I Hodorkovski je dva puta išao u inostranstvo - u Nemačku i SAD. Tamo je davao mnoštvo izjava, odbacujući sve optužbe upućene na njegovu adresu i izjavljujući da on ni po koju cenu neće napuštati Rusiju koju voli i u kojoj namerava da se bavi ne samo biznisom, već i političkim radom - kad dođe vreme.Naftaški magnat je iznajmio avion "Tu-134" ne da bi leteo u London ili Tel Aviv, već radi velikog propagandnog putovanja po Rusiji. "Ja nemam nameru da se skrivam - izjavio je predsednik JUKOS - i biću spreman da se pojavim u tužilaštvu kad to tamo požele". Od 15. do 23. oktobra Hodorkovski je stigao da poseti Orel, Belgorod, Lipeck, Tambov, Voronjež, Saransk, Samaru i Saratov. On se susretao sa gubernatorima, regionalnim političarima i biznismenima. Milijarder je davao velike svote novca za potrebe studenata provincijskih visokih škola i organizovao zatvorene susrete sa glavnim urednicima novina i televizijskih kompanija. To putovanje se odvijalo po šablonu predizbornih putovanja velikih političkih lidera.U jeku ove agitacione turneje, Glavno tužilaštvo je u sedištu kompanije JUKOS uputilo dopis "građaninu Hodorkovskom" sa pozivom na informativni razgovor u svojstvu svedoka. Hodorkovski je pozvan u Moskvu kod istražnog sudije Karimova S. K. u petak 24. oktobra u 12 sati. Ali advokati milijardera su istražnog sudiju obavestili da se njihov klijent nalazi na putu i da ne može da se javi Istražnoj upravi.IZAZOVNO ponašanje predsednika JUKOS može se objasniti samo time da je on dobio uveravanja od vrlo visokih lica i računao na njihovu podršku. Takva uveravanja da će biti nedodirljiv Hodorovskom mogla su da daju samo dva čoveka - premijer Kasjanov i šef administracije predsednika Rusije Aleksandar Vološin. Nesuglasice u Kremlju o tom pitanju bile su očigledne. Nije se slučajno u popularnom listu "Moskovske novosti", koji je još početkom septembra kupio JUKOS, pojavio intervju Borisa Jeljcina. Bivši predsednik je izjavio da pažljivo prati situaciju u zemlji i da se nalazi u stalnoj vezi sa vladom i predsednikom zemlje. Vladimira Putina su skoro otvoreno i očigledno izazivali i on nije mogao da ne odgovori na to. Zato je odlučio da postupa u okviru zakona, ali maksimalno oštro, čak demonstrativno. Sva kretanja Hodorkovskog bila su kontrolisana, a radi njegovog hapšenja bila je stvorena posebna operativna grupa od predstavnika svih organa bezbednsoti, a ne samo do predstavnika tužilaštva.JOŠ početkom oktobra 2003. godine, posle povratka iz SAD, Vladimir Putin je dao dosta jasnu izjavu u vezi sa žalbama oligarha. "Mi imamo - rekao je predsednik - kategorije ljudi koji su se obogatili i postali milijarderi, kako se kod nas kaže, u tren oka. NJih je država postavila za milijardere: jednostavno je praktično besplatno razdelila državnu imovinu. Oni su tako i govorili: postavljen sam za milijardera. Zatim, kako se stvar razvijala, oni su stekli utisak da su Božiji miljenici, da je za njih sve moguće i, po svemu sudeći, pokušali su da u Rusiji izgrade sistem vlade oligarha, gde bi iza leđa viđenih političkih figura stajali ljudi koji se nisu pokazivali na površini, ali koji bi realno formulisali odluke od opštenacionalnog značaja".Posle hapšenja Hodorkovskog u određenim političkim krugovima počela je panika, sledile su jedna za drugom neumesne i oštre izjave. Svi su se trudili da odvoje postupke organa reda i tužilaštva od predsednika Putina i pozivali ga da opomene pravosudne organe koji su, tobože, otkazali poslušnost. Bilo je izjava i o "državnom prevratu", o "KGB-izaciji vlasti u zemlji", o "impičmentu predsedniku Putunu".Dva dana posle hapšenja Hodorkovskog, 27. oktobra 2003, posle oštre izjave Vladimira Putina, ostavku je dao Aleksandar Vološin, rukovodilac Administracije predsednika Ruske Federacije. Imenovanje 38-godišnjeg pravnika Dmitrija Medvedeva za šefa kabineta predsednika nije izazvalo senzaciju. Jurij Tolstoj, profesor Sanktpeterburškog univerziteta, kod koga je pravnik Dmitrij Medvedev radio na svojoj disertaciji, objasnio je nove premeštaje u Kremlju prilično jednostavno: "Sada će obaveza prema narodu biti važnija nego obaveza prema oligarsima!"

Feljton pripremio: Pero Simić