miljukov senjobos ezenman istorija rusije

8/3/2019 Miljukov Senjobos Ezenman Istorija Rusije

1/782

ISTORIJA RUSIJEPONOVLJENO IZDANJE

ZAGREB 2009.

P A V L E M I L J U K O V , A R L S E N J O B O S , L U J E Z E N M A N


2/782

I S T O R I J A R U S I J ENAPISALI:

PAVLE MILJUKOV, RANIJI PROFESOR MOSKOVSKOG

UNIVERZITETA,. SENJOBOS , PROF. PARISKOG UNIVERZITETA,L. EZENMAN , PROF. PARISKOG UNIVERZITETA

ISTORIJA RUSIJE, NARODNA KULTURA, BEOGRAD 1939.

Saradnici pri originalnom izdanju:

Kamena Dalmeda, profesor univerziteta u Bordou; General G. Danilov, ranijinaelnik taba ruske vojske; P. Gronski, raniji profesor politehnikog instituta u Petrogradu;A. Kizeveter, raniji profesor Moskovskog univerziteta, profesor univerziteta u Pragu; V.Mjakotin, profesor univerziteta u Sofiji; B. Mirkin-Gecevi, raniji profesor univerziteta u

Petrogradu; L. Niderle, honorarni profesor univerziteta u Pragu.

Prvo izdanje je bilo prepuno tamparskih greaka i nedoslednosti u prevodu, zbog urbeizdavaa pri objavljivanju knjige. Tako se dogaalo da su iste linosti prevedene na razliitinain - esto na susednim stranicama. Veina tamparskih greaka je ispravljena uponovljenom izdanju, prevodi su ujednaeni, a jedina intervencija u tekstu je transkripcijaPotemkin mesto Paomkin, koje je potpuno neubiajena u srpskom jeziku i u onovreme (pre Drugog svetskog rata).

REDAKTOR PONOVLJENOG IZDANJA OGNJEN EKULJICA


3/782

SADRAJ

Predgovor 12

KNJIGA PRVAOd poetaka do smrti Petra Velikog

Izvodi za istoriju Rusije i ruska istoriografija 12

I. Geografska slika Evropske Rusije 25

II. Kratak pregled preistorijske arheologije ruske zemlje 391. Preslovensko doba 392. Slovensko doba 463. Starine okolnih neslavenskih naroda48

III. Ruske zemlje od poetka do kraja tatarske najezde 501. Slovenska plemena i stvaranje kijevske kneevine 502. Kijevska kneevina i ruske zemlje u XI i XII veku 543. Pokrajinski ivot ruskih zemalja u XII i XIII veku 654. Tatarske najezde i njihove posledice 70

IV. Moskva, Rusija i ujedinjenje ruske zemlje 741. Severoistone kneevine u XII i XIII veku i stvaranje moskovske kneevine 74

2. Moskovski kneevi 763. Ivan Trei Vasiljevi 804. Vasilij Trei 865. Ivan etvrti Grozni 87

V. Doba nemira i dolazak Romanova na vlast 951. Politiki nemiri i plemiska reakcija 952. Socijalni nemiri narodne rulje 983. Tuinsko meanje i narodno buenje 100

VI. Prvi Romanovi: od Mihajla do Petra Velikog1041. Mihail Fjodorovi 1052. Aleksej Mihailovi 1093. Sjedinjenje Malorusije sa moskovskom dravom 1164. Unutranje ureenje u XVII veku 1265. Preobraaj ivota i obiaj pod tuinskom vlau u XVII veku 1316. Crkvena reforma i crkveni rascep 137

2


4/782


5/782

XIII. Pavle Prvi i unutranje stanje 3511. Pavle Prvi 3512. Ekonomsko i socijalno stanje krajem XVIII veka 3593. Duhovni ivot u Rusiji u drugoj polovini XVIII veka 367

XIV. Aleksandar Prvi 3751. Liberalna reforma 3752. Reakcija 3873. Materijalni i duhovni napredak za Aleksandra Prvog 3944. Spoljna politika 397

XV. Nikola Prvi 4121. Stupanje na presto 4122. Poetak vladavine 419

3. Konzervativna politika i rad dravne uprave (18311855) 433

XVI. Nikola Prvi (nastavak) 4471. Vlada i duhovni ivot Nikole Prvog 4472. Spoljna politika 458

KNJIGA TREA

XVII. Aleksandar Drugi 4721. Kraj rata na istoku 4722. Doba velikih reforma 474

XVIII. Aleksandar Drugi (nastavak) 5051. Ocevi i deca 5052. Poeci revolucionarnog pokreta 5103. Reakcija i teroristiki pokreti 5184. Evropska politika i ekspanzija u Aziji 536

XIX. Aleksandar Trei 5571. Pobeda reakcije 5572. kolska i duhovna reakcija 572

3. Ekonomska politika 5784. Spoljna politika 581

XX. Nikola Drugi 5871. Odravanje reakcije 5872. Ekonomski i finansiski rad 5913. Porast opozicije i priprema revolucije 597

4


6/782

4. Spoljna politika 604

XXI. Nikola Drugi (nastavak) 6181. Prva revolucija 6182. Od manifesta do sastanka Dume 631

3. Prva Duma ili Duma narodnog preziranja 6434. Od prve do druge Dume 6505. Druga Duma 6536. Trea Duma ili Duma plemia 657

XXII. Nikola Drugi (nastavak) 6651. Spoljna politika (1905-1914) 6652. Spoljna politika (1914-1917) 6783. Uloga Rusije u Svetskom ratu 685

XXIII. Nikola Drugi (nastavak) 7011. etvrta Duma 7012. Revolucija iz februara 1917 712

XXIV. Rusija pod sovjetskim reimom 7331. Ratni komunizam i Lenjin 7332. Nep i borba o vlast posle Lenjina 7473. Petogodinji plan i Staljinizam 7604. Kulturna revolucija 771

Napomena o ovom izdanju 783

5


7/782

PREDGOVOR

I

Ova Istorija Rusije ponikla je iz saradnje nekolicine ruskih istoriara koje je

velika katastrofa izgnala iz njihove otadbine. Ona je zajedniko delo ljudi vinihistoriografskom poslu, koji su hteli omoguiti Francuskoj da se koristi njihovimznanjem steenim u Rusiji. Onaj koji je, zajedno sa g. L. Ezenmanom i sa mnom,zamislio ovo delo i rukovodio njegovim stvaranjem, g. Miljukov, ije su radove oruskome drutvu istoriari ve ranije visoko cenili, nosi ime koje je danas postaloslavno irom celoga sveta zbog njegove dravnike uloge. On lino napisao jeveliki broj odeljaka ovoga dela, esto najoriginalnijih i najvanijih, a posebiceglave o revolucionarnoj krizi u XX veku kojoj je prisustvovao kao svedok i ukojoj je uestvovao kao sudelova. Pisci ovoga dela hteli su da prue francuskimitaocima rezultat prouavanja vrenih u Rusiji po arhivskim dokumentima,

privatnim dnevnicima, memoarima i prepiskama, prouavanja koja su veinomskoranjega datuma, malo poznata u Francuskoj, i iz kojih je ruska istorija izilaobnovljena.

Nije potrebno naglaavati korisnost ovakvoga dela. Francuz, eljan daupozna prolost ovoga velikog naroda, ija uloga u oveanstvu raste iz dana udan, ne moe jo i danas da nae delo koje bi potpuno zadovoljilo njegovuopravdanu radoznalost. Jer na francuskom jeziku postoji veoma mali broj knjigao istoriji Rusije. Najpounija Istorija Rusije od Ramboa, opravdano cenjena u svojevreme, pretstavlja danas samo istoriska znanja sa kraja XIX veka; ona akponekad prua izopaenu sliku ruske istorije usled uticaja francusko-ruskog

saveza i tenje za preteranim divljenjem caristikom reimu. Mala Istorija Rusijeod Platonova, prevedena na francuski, moe imati za cilj samo da prui ukupanpregled, i ona se zaustavlja na pragu savremenoga doba. Niz monografijaVasiljevskoga o najglavnijim ruskim vladarima i njihovoj okolini sainjavajusjajnu zbirku, zanimljivu i prijatnu za itanje, dramskih i skandaloznih anegdota;ali ona ne moe da pretstavlja istoriju ruskoga naroda. Mnogo temeljnija delanemakih pisaca, Hermana, Briknera, imana, Heea i telina, nisu prevedena nafrancuski; ona, uostalom, i ne sainjavaju povezanu celinu.

Da bi popunili tu prazninu, pisci i izdavai ovoga dela odluili su daobjave na francuskom jeziku jednu celokupnu istoriju ruskoga naroda odnjenoga poetka. Oni su eleli da prue istorisku sliku svih vidova ruskogaivota, unutranjega politikog reima i spoljne politike, kretanja stanovnitva iorganizovanja drutva, zemljoradnje, industrije i trgovine, knjievnosti iumetnosti, nauke i prosvete. Pokuau da objasnim zato mi se ini da su oni utome poslu uspeli, i eleo bih isto tako da rasvetlim razliku u gleditima izmeuruskih istoriara i onih koje u Rusiji nazivaju zapadnjacima.

6


8/782

II

Opti plan ovoga dela dri se koliko god je moguno hronolokoga reda,to je prirodno za svaku istoriju. Kaem koliko god je moguno, jer ma da jecelina podeljena na hronoloke periode, ipak je bilo potrebno da se u svakom od

ovih perioda opiu odvojeno i uzastopno grupe raznorodnih pojava: politikih,socijalnih, ekonomskih i duhovnih. Granice izmeu perioda uzete su izunutranje politike; ona prua okvir najmanje proizvoljan, jer se jedino dejstvodravnih vlasti prua kroz sve oblasti narodnoga ivota, a utoliko pre u jednojzemlji gde je vlada, imajui pred oima samo jedan jedini cilj, uvek zavisila odvolje jedne jedine linosti, i gde su presudni dogaaji bili promene na prestolu.

Pravilna srazmera odrana je izmeu uzastopnih perioda kao god i meuraznorodnom graom. Niko se nee iznenaditi to izlaganje dogaaja postaje sveobimnije ukoliko se pribliuje naem dobu. Opravdano je to se brzo prelazipreko svih poetnih vekova zakljuno sa krajem XV veka; jer oni ne samo da su

malo proueni zbog nedostatka dokumenata, nego su skoro bez dogaaja zbognedostatka ljudi. Ta zemlja, gde naseljavanje tek bee otpoelo, imala je tadaveoma razreeno stanovnitvo u kome se nije jo mogao da ispolji skoro nikakavjavni ivot. Isti sluaj bio je i u svima evropskim kolonijama u prvim vremenimakolonizacije. Isto je tako opravdano dati mnogo vie mesta XIX veku, dobu kadaje ruski narod, postavi najmnogobrojniji narod itave Evrope i mnogo vei odsvih ostalih, poeo da ivi snanim ivotom koji je do sitnica poznat iz ogromnegomile najverodostojnijih dokumenata. italac se nee poaliti, nadam se, tovidi kako se uveava obim izlaganja kada se doe do poslednje revolucije iz kojeje neposredno potekao sadanji reim u Rusiji, utoliko pre to je pisac te povesti,

kao svedok i znaajan sudelova, tada bio na najboljem poloaju odakle je mogaoda posmatra tu krizu i da upozna njene najtajnije opruge.Ne treba se isto tako uditi to e se naii na vie pojedinosti iz unutranje

nego iz spoljne politike, a naroito kad bude potrebno da se objasni jedna odnajoriginalnijih pojava u istoriji Rusije: one neobine inicijative samodrca, onenepredviene samovolje koje odluuju o budunosti jednoga velikog naroda.Krvava oprinina Ivana Groznog, revolucionarni ukazi Petra Velikog,zakonodavni prohtevi Katarine, mistina matanja Aleksandra I, liberalnipokuaji Aleksandra II, sva ta dela ruskih samodraca mogu se objasniti jednomezapadnjakom itaocu samo pomou podrobnog prouavanja ivotnih prilikaza vreme svakog pojedinog vladara, dok odnosi sa drugim dravama, kojipretstavljaju grau spoljne politike, ulaze u zajedniku oblast istorije Evrope koja je naem itaocu ve poznata. U tom podruju bilo je dovoljno izneti tanoposebna stremljenja i postupke ruske vlade; i u tom pogledu obim izlaganja jeveoma proiren, naroito od godine 1876.

Najnoviji deo za itaoca je, razume se, istorija drutvenog, ekonomskog iduhovnog ivota. O kretanju stanovnitva, tako vanom u toj zemlji veoma

7


9/782

skoranjeg i veoma brzog naseljavanja, o stvaranju velikih industriskihpreduzea, o uveanju proizvodnje i trgovine italac e nai veliko izobiljeobavetenja, cifara i karata. Tu e se videti koliko Rusi u statistiku imajupoverenja (koje je na Zapadu veoma poljuljano) i koliko im je u voljiizraunavanje procenata, u emu sada boljevici idu do besmislenosti, jer u

desetnim razlomcima izraunavaju procenat svoje industriske proizvodnje kojaje jo u povoju.

Jedno veoma zanimljivo otkrie za Francuze, koji su tako malo obavetenio unutranjem razvitku ruskoga naroda, bie objanjenje dveju najoriginalnijihcrta ruskoga drutva, a to je prelaz u plemstvo vladarevih slubenika, ipreobraaj seljaka u robove; jer se u tome najjasnije vidi obratni tok drutvenogarazvitka u Francuskoj i u Rusiji. Dok su u Francuskoj, zemlji koja je veoma davnopoela da se obrauje, ratnici kao posednici velikih oblasti sami sebe proglasili zaplemie za vreme meusobnih ratova, i dok su se seljaci, veoma davno vezani zazemlju kao sebri, postepeno uzdizali iz ropstva do slobodnog posedovanja

zemlje preobraajem njihovih odnosa sa velikim posednicima, pri emu jekraljeva mo mogla da igra samo sporednu ulogu, - u Rusiji je, naprotiv, vladarsilom svoje svemoi, a iz potrebe za zajednikom odbranom od susednih naroda,stvorio jednu klasu ratnika koji su za vreme svoje slube nagraivaniustupanjem zemlje u veoma siromanom i jo neobraenom kraju, gde je zemlja,kao jedini izvor bogatstva, dobijala vrednost samo radom seljaka. Da biizdravala ratnike, a tako isto da bi prikupila potreban novac najpre za danaktatarskome hanu a poznije za dravne izdatke, dravna uprava je postepenovezivala za zemlju zemljoradnike bez kojih ona ne bi davala ni dug ratniku niporez caru. Ratnici, postavi najpre nasledni posednici svoje zemlje, a potom u

XVIII veku osloboeni svake obaveze i ovlaeni da postupaju po svojoj volji saseljacima vezanim za njihov posed, stekli su veoma visok poloaj koji ih je najzadizjednaio sa plemstvom ostalih evropskih zemalja. Seljaci, privezani zaodreeno zemljite i ostavljeni na milost plemia, spali su sa poloaja slobodnihzemljoradnika na stupanj sebarstva, koje se jedva malo razlikovalo od ropstvaantikoga doba.

Duhovni ivot obraen je u ovoj knjizi onim hronolokim redom to ga jenametnuo politiki ivot, sa naroitim isticanjem razliitih vidova koje je taj ivotdobijao u raznim periodima, i to vie sa gledita istorije nego sa gleditaumetnosti. Vanost jednoga dela ili jednoga pisca odmerena je prema mestu urazvitku ruskoga duhovnog ivota vie nego prema njegovoj estetskoj vrednosti.Poetna natucanja ruskoga knjievnog ivota, ti pokuaji nezgrapni za naezapadnjake oi, obraeni su sa isto toliko obzira, a ponekad i sa vie ljubavikego remek dela XIX veka, iji su zraci obasjali itavo oveanstvo.

Nauni ivot, zapoet u Rusiji najpre u obliku vebanja u tehnikimzanatima, dugo vremena bio je samo popularisanje radova evropske nauke; on jemorao da saeka drugu polovinu XIX veka da bi se uzdigao do visine originalnihistraivanja. On je mogao da zauzme samo skromno mesto u slici ruskoga ivota.

8


10/782

A naprotiv, dato je - i to opravdano - najire mesto istoriji nastave, koja jeprirodna dopuna istorije nauka.

III

Nije samo istoriska sadrina ovoga dela pouna za itaoca, ve isto tako igledite sa koga ruski istoriari posmatraju istoriju svoje otadbine. Oni dovoljnopoznaju Rusiju i Evropu, te zapaaju tesne veze koje ih spajaju; oni dakle nisudolazili u iskuenje da osobine svojstvene ruskom narodu pripiu azijatskomporeklu ili temperamentu. Oni su se u dovoljnoj meri oslobodili iluzijasveslovenskog romantizma, te vie ne veruju da je ruski narod pozvan dapreporodi evropske narode u ime jednoga novog shvatanja ljudskoga ivota. Oniznaju da je njihov narod po poreklu evropski narod, stvoren kao i drugi okolnislovenski narodi ujedinjavanjem nekolikih stalno nastanjenih plemena podvlau jednoga ratnikog voe. Poto je u istoriski period ula mnogo docnije

nego zapadna Evropa, Rusija je u XII veku dostigla otprilike isti stupanj razviaevropskih naroda koji je Francuska dostigla u VIII a Nemaka u X veku. Bilo je todoba pre feudalnog reima, kada je zemlja bila podeljena izmeu kneeva odkojih je svaki imao oko sebe krug ratnika. Dva dogaaja usled geografskogpoloaja Rusije na granicama Azije prelaz u pravoslavlje krajem X veka i najezdai gospodarenje Tatara od XIII veka, najpre su je odvratili a potom sasvim odvojiliod evropske zajednice i bacili u usamljenost koja je zaustavila njen razvitak. Ona je ponovo dola u dodir s Evropom tek posle ponovnog zakanjenja, te jezaostala za pet ili est vekova, i nije imala ni viteki stale, ni gradsku buroaziju,ni Renesans, ni Reformaciju, ve je bila potinjena svevlasti jednoga jedinog

vladara, samodrca ruskih zemalja, ija je vlast bila tiranska, jer je bila lienakonica aristokratije i oblasnih zlasti koje su u Srednjem veku ponikle u Evropi iograniavale ak i vlast apsolutnih monarhija. Dovde su ruski istoriari saglasni snama, sem to umanjuju vanost tatarskoga gospodarstva.

Ali posle narodnoga otpora u poetku XVII veka protivu pokuaja Poljskei vedske, i im je Rusija ponovo dola u stalan dodir sa evropskim narodima,koji su bili odmakli u prosveenosti, itav njen unutranji ivot ukazuje se namazapadnjacima samo kao kopija reima, obiaja i shvatanja Zapada. Petar Velikistvara vojsku i flotu po uzoru na Evropu, Senat, vea i finansiski sistem po uzoruna vedsku, a Sinod po ugledu na protestantske crkve; kneevi i kneginjenemakoga porekla u XVIII veku obrazuju plemstvo, plemiske sabore, zanatskaudruenja i buroaziju po nemakom uzoru. Aleksandar I ugleda se naNapoleona, a Nikola I upravlja svojom vojskom po pruskom nainu; AleksandarII zavodi u Rusiji francuske sudove i porote, univerzitete i gimnazije kao uNemakoj, a mesne i pokrajinske sabore kao u Evropi; pa i Duma Nikole IIstvorena je po nemakim uzorima. Za ta dva veka nazivi ustanova, inova ipoloaja su skoro uvek zapadnjaki; tu su odbori stvoreni po zapadnjakoj modi

9


11/782

da pripreme sve reforme, i ideal ruske dravne uprave ostao je uvek prosveenidespotizam iz evropskog XVIII veka.

Isti je sluaj i sa opozicijom. U svima svojim uzastopnim oblicima ona jeuvek traila svoj ideal u politikom i socijalnom reimu pozajmljenom odzapadnjakih praksa i teorija. Dekabristi iz 1825 godine traili su ustavnu

monarhiju po ugledu na francusku, a liberali iz 1860 godine parlamentarnumonarhiju po ugledu na englesku; revolucionari posle 1875 godine radili su zaevropski socijalizam, a komunisti za nemaki marksizam, i najvii stupanjoriginalnosti to ga je Rusija postigla sastoji se danas u tome da ostvaruje jednuteoriju koja je u Evropi ostala u stanju utopije.

Nije samo u politici Evropa sluila kao uzor. U svim oblastima ivota, uzemljoradnji, industriji, trgovini, knjievnosti, umetnosti, nauci, nastavci, unainu odevanja, drutvenim obiajima i zabavama, Rusija je dobivala potstrekod Zapada, usvojila njegove prakse i sledovala njegovim modama. Njenaknjievnost je otpoela prevoenjem i preraivanjem zapadnjakih spisa, a njena

nauka popularisanjem evropske nauke.Takav utisak ini istorija Rusije na duh jednoga zapadnjaka. Ali, kada setaj dugaki niz podraavanja posmatra sa ruskoga gledita, on dobija sasvimdrugi izgled. Panju ruskog istoriara ne privlai vie strani uzor, nego radizvren u Rusiji da bi se taj uzor prilagodio prilikama ruskoga ivota. I upravo tajrad na prilagoavanju postaje za njega glavni predmet prouavanja; reklo bi seda evropski uzor postoji tek od trenutka kada je nekoji saradnik ruske vladesaznao za njega. Zbog toga ruski istoriar veoma briljivo prouava pripremneradove za reforme, careve line utiske ili matanja, uticaje koji su vreni nanjegovu volju, suparnitva u njegovoj okolini, rasprave u njegovom kabinetu ili u

odborima kojima je stavljeno u dunost da ispitaju ta pitanja, prouavanja to suih vrili njegovi saradnici, izmene unete u prvobitni nacrt, oblik konanih odlukai mere preduzete za njegovu primenu. Ruski istoriar se interesuje ak i zaneusvojene nacrte, jer oni bacaju svetlost na shvatanja male grupe upravljaa iupoznaju nas sa oseanjima, predrasudama i otporom onoga to se u Rusijismatra za javno miljenje.

Francuski italac moe uostalom samo da se raduje ovakvoj sklonostiruskoga duha, jer upravo ta neprekidna tenja da se podraavanja Zapadupretstave kao ruski pronalasci pruaju itaocu izobilje obavetenja o delima ilinostima dosada skoro nepoznatim u Francuskoj. Tako e se upoznati sa onimakoji su stvarali projekte za Petra Velikog, Katarinu i oba Aleksandra. Podrobanpregled radova uvene Katarinine zakonodavne komisije pokazae mu jasno veotro izraen pokret protivu sebarstva i pomaman otpor povlaenih protivusvake reforme u tome pogledu, ime se objanjava neuspeh toga pokuaja.Prouavanje diskusija i spletaka u komisiji i oko komisije kojoj je Aleksandar IIstavio u dunost da pripremi osloboenje sebara objasnie itaocu kako se vladamogla odluiti na tako znaajnu reformu i zato je unela u nju tako vanaogranienja.

10


12/782

Sa toga ruskog gledita moe se lako uoiti kako se jedna tuinskaustanova presaena u Rusiju preobrazila toliko da je postala kao neka domaatvorevina. Zemstvo, stvoreno po ugledu na pokrajinske zajednice Zapada, postalo je u Rusiji organ politikog ivota mnogo snaniji nego njegov slabakizapadnjaki uzor; ono je mnogo dublje prodrlo u narodnu masu. Svojim

ustanovama za lekarsku pomo, za osnovnu nastavu, za zemljoradnju istatistiku, zemstvo je intelektualce, lekare, uitelje, statistiare i agronome dovelou linu vezu sa seljacima; njegova delatnost probudila je unutranjost zemlje koju je birokratija bila dovela do obamrlosti; ono je naviklo ljude razliitogdrutvenog nivoa da sarauju kao meusobno ravni, i ono je uinilo da ak i usela prodre oseanje jednakosti pred zakonom.

Slinim preobraajem su se ruske politike stranke, iaka ponikle izzapadnjakih stranaka od kojih su ak i nazive pozajmile, izmenile usled istoruskih prilika koje su na njih uticale. Ni ustavna stranka, ni liberali, ni socijalisti,ni radnika stranka nisu postupali kao njihovi evropski imenjaci. Rascep - ije su

posledice bile sudbonosne za zemlju -izmeu parlamentarnih liberala i grupa sasocijalistikim tenjama potekao je iz suprotnosti izmeu dveju uzastopnihgeneracija, i njega su ovde potpuno rasvetlili ubedljivi navodi uglednih pisaca izoba tabora. Posle 1875 godine rusku omladinu odvratilo je od parlamentarneopozicije oseanje nesavladljivog nepoverenja prema njenim starijim drugovimaliberalima, osumnjienim da gaje potajne aristokratske tenje. Tako se objanjavaoduevljeno stremljenje ka ekstremnim reenjima, koje je u ovoj knjizi oznaenokao revolucionaran pokret i koje je, sluei se i dalje zapadnjakim obrascima,naposletku nametnulo Rusiji jedan reim sasvim razliit od reima ostalihevropskih drava.

Razlika u gleditima ne oslovljava uostalom i razliitost u nainu naunogobraivanja. Pisci ovoga dela, dobro upoznati sa primenom istoriske metodekoja se upotrebljava u itavoj Evropi, izvebali su se u prouavanju izvora i oniznaju za predostronosti koje kritika zahteva. Oni su umeli da oiste teren odlanih povesti i anegdota koje su nagomilala dva veka eretanja na dvoru i poambasadama, a takoe i od pogrenih zapaanja i tumaenja tuinskih putnika.Tako su oni uspeli da rasture opsenu romantinih iluzija o staroj Rusiji (naroitoo miru i Saboru).

Praktina potreba da se ogranie razmere ove istorije i vrsta italacakojima je ona namenjena nisu doputale da se ovo delo otromi mnogimobjanjenjima u obliku napomena. Ipak e jedan podroban odeljak o kritinimdelima omoguiti itaocu da stvori tanu sliku izvora za istoriju Rusije iupoznae ga sa vanim monografijama i iscrpnim delima u kojima su iznetirezultati steeni prouavanjem dokumenata.

elim da zavrim izraavanjem svoje zahvalnosti za ast koja mi jeukazana da francuskim itaocima pretstavim delo od tako velike vrednosti.

. Senjobos

11


13/782

IZVORI ZA ISTORIJU RUSIJE I RUSKAISTORIOGRAFIJA

Najstariji izvori za istoriju Rusije jesu letopisi (ili hronike) i dela. Letopisiizlau dogaaje hronolokim redom, prema spisima pisanim u manastirima icrkvama, a ponekad i na dvorovima. Ostali su nam od njih mnogi prepisi pisaniod XIV do XVII veka. Najvanije od njih objavila je Petrogradska arheografskakomisija u zbirci Polnoe Sobranjije Ljetopisej (Potpuna zbirka ruskih letopisa), u 22sveske infolio.

Od sredine XIX veka ne smatra se vie da je prvi letopisac bio monahNestor iz Peerskog manastira u Kijevu. Najstariji deo letopisa (od 850 do 11101116) pripisuje se Silvestru, igumanu Vidubickog manastira u Kijevu, kojiizgleda da je preradio zbirku nekih ranijih letopisa; u jednoj analizi modapreterano opreznoj A. ahmatov raspoznaje u dosada poznatim tekstovimaPovesti minulih vremena (Povjes vremennih ljet) itavih pet uzastopnih slojeva, od

kojih prvi potie iz sredine XI veka. to se tie obavetenja koja se odnose na prvepoetke, letopisi ih crpu iz narodnih legendi i vizantiskih hronika, kojima sudodali najstarije sauvane dokumente: ugovor sa Grcima iz 911 i 945 godine, iRusku istinu (Ruskaja Pravda). Kasnije, u XII i XIII veku, rad letopisaca gubi svojeobeleje celokupnosti: piu se razliite hronike u Kijevu, Novgorodu,Perejaslavlju (junom), u Galiu, u Voliniji, Vladimiru, Rostovu itd. Od XIII veka,letopisi severnih i junih pokrajina konano se odvajaju i piu se nezavisno. Odkraja XV pa sve do XVII veka, istodobno sa stvaranjem politikog jedinstvaRusije, rezultati tih razliitih radova ponovo se skupljaju u pregledne celine.Poslednje ovakvo celokupno delo, najopirnije ali i najmanje kritiko, napisano je

po nareenju patrijarha Nikona, ije ime i nosi. Ipak, u ovo doba letopisi gubekonano svoje anonimno i strogo pripovedno obeleje; oni postaju izbordogaaja namenjenih da dadu tendenciozno objanjenje prolosti, saobraznonovim politikim i verskim shvatanjima Moskve; ili se pak preobrauju umemoare savremenika koji opisuju dogaaje svoga doba. Politike tendencijepreovlauju isto tako i u prvom udbeniku ruske istorije sastavljenom po ugleduna istorisku knjievnost Poljske, Sinopsisu, koji je objavljen u Kijevu godine 1674,a napisao ga na osnovu hronika Teodosije Safonovi. Broj memoara (ili kazivanja)uveava se, naroito poev od Doba Nemira (1613); od kraja XVII veka oni sereaju bez prekida i sainjavaju glavni izvor za prouavanje ruskoga ivota.

Njima treba dodati i prianja tuinaca o Rusiji, od kojih je najstarije napisaoSigismond fon Herbertajn, Rerum Moscoviticarum Commentarii, 1549 godine.Prouavanju dela pristupili su ruski istoriari znatno kasnije nego

prouavanju letopisa; ali su postepeno ti dokumenti o unutranjem ivotu,dravnoj upravi, pravu, ekonomiji, finansijama itd. zauzeli glavno mesto uistoriografiji. Izvesno, za najstarija razdoblja oni su mnogo oskudniji nego onikojima raspolae zapadna Evropa: od XII do XV veka oni su veoma malobrojni:dokumenti koji se tiu istorije Moskovske drave pojavljuju se u znatnoj koliini

12


14/782

tek od druge polovine XVI veka. Najstariji takvi dokumenti uvani suprvenstveno u manastirima; odatle su ih uzimala privatna lica, muzeji,biblioteke, Arheografska komisija sastavljena naroito u tome cilju (18271834), inaposletku dravni arhivi. Zbirke dokumenata nekadanjih javnih ustanova bilesu velikim delom unitene poarima, naroito za Doba Nemira, a isto tako u

godini 1626 i 1812. Ipak, znatan broj tih dokumenata, onih koji su poticali izcentralnih ustanova a naroito iz oblasnih uprava, sauvani su, i to uglavnomposle Doba Nemira; ima ih izobilno poev od vladavine Katarine II. To su najpredokumenti o diplomatskim odnosima, o vojnoj administraciji i finansijama;potom policiska akta (o javnoj bezbednosti i moralu); i naposletku aktapravosua, koje se stapalo sa administracijom. Diplomatska akta od kraja XVveka bila su prouavana i objavljena najpre u Zbirci dravnih akata i ugovora(Sovranjije gosudarstvenih aktov i dogovorov), u 4 sveske, od 1813 do 1822 godine, apotom u Zborniku Drutva za rusku istoriju, gde su objavljeni i izvetaji stranihdiplomatskih pretstavnika u Rusiji (od kraja XVII veka). Kasnije se prelo na

prouavanje vojnih i finansiskih akata, kao i rodoslovnih knjiga (Razrjadnijaknjigi, zvanino ustanovljena 1556 i 1686 godine) koje su odreivale mesta nakoja su imali prava izvesni lanovi iz najviih plemiskih porodica. Meudokumentima o zemljinim posedima plemstva obaveznog da vri vojnu ili javnu slubu (lena i domeni) i fiskalnih dokumenata, da navedemo knjige zaupisivanje (piskovija) i knjige za oporezivanje (perepisanjija), koje su svremena na vreme ustanovljavane da bi se odredio porez: u prve, starije popostanku, upisivana je zemlja koja treba da plaa porez; u druge, koje potiu iztree decenije XVII veka, upisivana su isto tako ognjita (dvor) poreskihobveznika. Od svih sudskih dokumenata najbolje su proueni zakonici: Ruskaja

Pravda, Sudebnjih, Zakonik (Uloenije) cara Alekseja Mihailovia. Potpuni zbornikzakona kasnijih od Zakonika, I serija, od 1649 do 1825 godine, u 46 svezaka,objavljen je 1830 godine. U arhivima se uvaju takoe mnogobrojni dokumentikoji se odnose na pravne nauke. Akta iz privatnog prava manje su sauvana;meu najinteresantnijim spomenuemo ona koja su odreivala razne stupnjeveline potinjenosti (od sebarstva pa sve do obaveza dunika prema poveriocima),ugovore o prodaji i kupovini, brane ugovore, testamente.

Nauno prouavanje ruske istorije zapoeo je u XVIII veku najpre RusTatiev (16861750) i Nemac orijentalist Vajer (16941738), potom RusLomonosov (17111765) i Nemac Miler (17051772), i naposletku Ruserbatov 17331790), kao i njegov takmac Boltin (17351792), prvi koji jerazmiljao o unutranjoj istoriji Rusije, Nemac lecer. Bajer i lecer bavili su sesamo najstarijim periodom ruske istorije; Bajerovi radovi sauvali su i danassvoju vrednost; naprotiv, lecer, slavni osniva istoriske kritike, poao je odpogrene pretpostavke da su letopisi, zvani Nestorovi, delo jednoga istog pisca,da su sve njihove varijante samo prosta preinaenja prepisivaa, i da se moeuspostaviti prvobitni tekst kao to se uspostavlja tekst klasinih pisaca

13


15/782

izbacivanjem tih preinaenja. Tatiev i erbatov nameravali su, iako se nisu zato dovoljno bili pripremili, da na osnovu letopisa sastave povezanu istoriskupovest. Tatiev je samo grupisao sasvim mehaniki, prepriavajui ih jezikomsvoga doba, sva obavetenja koja je naao u raznim rukopisima letopisa; ako jenjegovo delo sauvalo do danas izvesnu vrednost, to je stoga to se on posluio

nekojim dragocenim rukopisima koji su se kasnije izgubili. erbatov je,naprotiv, umanjio vrednost svoje dokumentacije jednim pokuajempragmatikog izlaganja prema knjievnom ukusu svoga doba; pa ipak, on nadTatievim ima to veliko preimustvo to je osim Letopisa iskoristio i diplomatskenote, iju je istorisku vanost ve bio naglasio Miler, vredni upravnik arhiveMinistarstva spoljnih poslova u Moskvi od godine 1765. Miler, koji je pomogaoerbatovu da napie svoju Istoriju, imao je takoe nameru da objavi diplomatskedokumente. Njegovu nameru ostvario je tek posle njegove smrti kancelar N. P.Rumjancev (Zbirka dravnih akata i ugovora, u 4 sveske; poetak V sveske sauvanje u nepovezanim listovima), koji je naredio da se sistematski istrauju najstariji

rukopisi sauvani po manastirima; ta istraivanja omoguila su sem togaKalajdoviu i Stroevu da sastave dragocene spiskove starih rukopisa.uvena Istorija Ruske drave od N. M. Karamazina obino zanemaruje rad

istoriografa XVIII veka. Karamzin, koji je kao i Lomonosov smatrao istoriju zaknjievno delo, popularisao je rusku istoriju i pridenuo svojim junacimasentimentalne ideje svoga doba. Glavna je mana njegove Istorije to je sauvaotendenciozni karakter istoriskih radova XVIII veka slavei monarhiju i svodeiitavu rusku evoluciju na ove tri faze: ujedinjenje, raspadanje i ponovnouspostavljanje dravne oblasti (Kijev, apanae, Moskva pod samodrnimvladarima); zbog toga su mu najmlai njegovi savremenici uskoro zamerali to

mu nedostaju kritiki smisao i filosofske ideje. Jedan uenik lecerov, profesorKaenovski, zasnova skeptiku kolu i pokua da primeni na istoriju Rusijeshvatanja zapadnjakog romantizma. Pod izgovorom da je prvobitna istorija svihnaroda zasnovana na prostonarodnim legendama, te je uvek basnoslovna, on jeizjavio da je itav poetak ruske istorije, kako ga opisuju letopisi, pun bajki.Njegovi uenici ili su ak dotle da su tvrdili, no bez dovoljno dokaza, kako jeruska istoriografija verodostojna tek od XIII veka, doba kada izgleda da jesastavljena istorija prethodnih stolea. Pri tom oni preteruju, poput lecera, uisticanju prvobitnog divljatva ruskih plemena. Njihovi protivnici, Butkov iPogodin, nisu imali nimalo muke da pobiju njihova tvrenja, te je skeptika kolauskoro izgubila svaki uticaj.

Prouavanje elingove i Hegelove filosofije nagnalo je tadanju mladugeneraciju da se zapita kakva je bila uloga Rusije u svetskoj istoriji. P. J. aadaev,koji je prvi postavio sebi to pitanje, tvrdio je kako ruski narod nije nimalo sklonda igra istorisku i svetsku ulogu, kako je njegova prolost prazna i kako on nemabudunosti, sem ako bi usvojio jedinu ideju koja ima istorisku i svetsku vrednost:ideju hrianstva u njegovom zapadnjakom obliku katolicizma. Meutimorgansko shvatanje istorije, koje su mladi ruski naunici pozajmili od nemake

14


16/782

filosofije, propovedalo je naprotiv da budunost proistie iz prolosti, kao plod izsetve, te prema tome ako je ruski narod sposoban da igra kakvu ulogu u istorijioveanstva, to dolazi otuda to je klica njegove istoriske misije ve postojala unjegovoj prolosti. Pogodin, postavljen godine 1836 za profesora istorije naMoskovskom univerzitetu i zvanino pozvan da brani istorisko pravoslavlje

od kleveta skeptika, poduhvatio se prvi da istrauje dokaze za tu misiju. Iako je mnogo zasluan za rusku istoriografiju, naroito zbog svog podrobnogprouavanja letopisa, on je veoma neveto i jednostrano ispunio filosofski deosvoga zadatka. U tenji da otkrije postojanje zakona uzronosti u istoriskomrazvitku, on se okomio da dokae kako svi dogaaji, ak i oni najsitniji, imajuizvesnoga smisla, i da u njima vidi dokaze natprirodne i udesne misije Rusije. Utoj osobitoj milosti provienja on je video glavni dokaz uzviene ulogedodeljene Rusiji u budunosti. Nestruni istoriar N. Polevoj nastavio je njegovpokuaj sa vie vetine. On je prvi raskinuo, iako bojaljivo, sa patriotskim imonarhistikim shvatanjem koje je bilo glavno obeleje ruske istoriografije do

Tatieva i Karamzina. Po njemu, zadatak istoriara nije da u ivopisnom oblikuiznosi dramske dogaaje i junane linosti, nego da obelei unutranji razvojistorije i istinsku vezu meu dogaajima; da istakne uzastopne periode narodneistorije i njene odnose sa sveoptim razvitkom. Zato on odbija da prizna kako jeideja monarhije bila ostvarena jo od poetka istorije. On dokazuje da podelaRusije na apanae nije nastupila kao vraanje unazad posle tobonje sjajne epohepod samodrnom vlau, ve da je to naprotiv bio potreban prelaz u istoriskomrazvitku Rusije koji je donosio postupno jaanje njene politike moi, i da jetatarska vladavina bila isto tako neophodna. Ali i kod njega ta neophodnostpostaje malo po malo smisaona, te se na kraju krajeva istorija Rusije i dalje

svodi na istoriju vrhovne vlasti. Meutim, prema novom uenju, treba u samomnarodu traiti osnovu itavoga istoriskog razvitka, i ta osnova treba da bude prejedna ideja nego kakav stvarni dogaaj.

Slavenofili su na svoj nain reili tako postavljeni problem; u istonjakompravoslavlju i zemljoradnikim zajednicama ili miru oni su videli dvostruki vid,verski i socijalni, jedne specifino ruske ideje; i uopte uzev, oni su zapadnjakojdui, racionalnoj i loginoj, gde je sve jasno koliko i ogranieno, suprotstaviliistonjaku duu, sutastveno emocionalnu, kojoj se koreni gube u carstvumistike i vanzemaljskog ivota. Konstantin Aksakov primenio je ova shvatanjana istoriju. Po njemu, ruska istorija otpoinje jednim idealnim dobom ivota uzajednici, opteia, koje je prekinuto stvaranjem drave, i on je narod i zemlju,te elemente unutarnje istine, suprotstavio dravi, knezu i njegovim ratnicima,tim tuinskim elementima unesenim iz Skandinavije (Varezi), Vizantije i odTatara. Poto je jedan mlad istoriar, S. M. Solovjev, usvojio i razvio teorijedvojice profesora univerziteta u Dorpatu, Eversa i Rajca, pravnih istoriara kojisu tvrdili da je ruska drava ponikla ne iz optinske zajednice, nego iz plemena,od kojega su jedan primer videli u razgranatoj lozi ruskih kneeva, razvila se

15


17/782

iva prepirka izmeu zapadnjakih istoriara, pristalica teorije plemena, koja semogla primeniti na Zapad kaogod i na Rusiju, i slavenofila, branilaca teorijeoptinske organizacije, koja je bitno ruska.

Iako su zemljoradnika zajednica i mir u Rusiji relativno pozni oblicizajednikog zemljoposednitva, slavenofili su uporno dokazivali da su to njegovi

najstariji oblici, te su toga radi poeli prouavati socijalnu istoriju Rusije, dotadapotpuno neispitanu. Istovremeno objavljen je u Aktima arheografske ekspedicijerezultat istraivanja vrenih od 1829 do 1834 godine po arhivama dravnihmanastira, to je pruilo prvu osnovicu za prouavanje te istorije, kojoj seposvetio I. D. Bjelajev. Oi je upravio svoju panju na istoriju plemstva,svetenstva, seljaka, graana, zemljoradnje i zemljoposednitva, finansiskog imonetarnog sistema, vojske, pravnih akata i ustanova, a objavio je takoe i dela oistoriskoj geografiji, etnografiji i statistici. Kao sekretar Drutva za rusku istoriju istarine u Moskvi od 1848 do 1867 godine, on je ispunio svojim radovima 27svezaka asopisa toga drutva, i oni su dugo bili dragocen izvor za prouavanje

ruskoga ivota, iako nisu uspeli da potvrde teorije slavenofila.Zapadnjaci su uneli isto toliko oduevljenja u svoja istraivanja, koja su saisto istoriskoga gledita imala mnogo vei obim. Rukovoen radovima Eversa,Rajca, Polevoja i Pogodina, Solovjev (18201879) je pokuao da postavi zakonistoriskoga razvitka Rusije, polazei od razvoja plemenskog reima na kome suse zasnovali odnosi izmeu kneeva vladajue dinastije. Po njegovom tvrenju jetaj sistem socijalnog ureenja postojao u Rusiji sve do Petra Velikog, i tek zanjegove vladavine ustupio je mesto dravnom ureenju. Ipak, u meuvremenusu socijalni uslovi koji su proisticali iz plemenskoga ureenja i preovlaivali najugu, u Kijevu, imali vremena da se izmene na moskovskom severoistoku, gde se

bio usredsredio ruski ivot potisnut nomadskim najezdama. Knez, koji se najugu oseao pre svega lanom plemena, neprestano zauzet brigom da razdelirazne gradove lanovima svoje porodice, poeo je na severoistoku da smatra sebeza naslednoga gospodara i poeo je da zasniva svoje odnose na linoj svojini.

Ova teorija nije uspela da zadovolji istoriare ruskoga prava. K. D. Kavelinpostavio je sebi cilj da je izmeni polazei od naela unutarnjega jedinstva i traeiu njemu zapadnjake elemente. Za pravnika postoji istinski pravna organizacijatek od trenutka kada porodica prevagne nad plemenom. A pobeda porodice iporodine svojine nad plemenom i nad odgovarajuim sblicima svojineprestavlja stalan potstrek. I ba u tome potstreku, koji je sveopta osobinaoveanstva, treba traiti uzrok neotklonjivog i prastarog raspadanja plemena,kao i izvor privatne svojine. Isto se tako u toku toga raspadanja plemenskogureenja ostvarivala postepeno pobeda i osloboavanje pojedinca. Do togazapadnjakog naela o evoluciji pojedinca dolazi Kavelin; ali, po njegovommiljenju to naelo ne samo da nije pozajmljeno od zapadne Evrope, ve je onorezultat potpuno logian iako veoma zakasneo sopstvenoga razvoja Rusije.

Drugi jedan pravni istoriar, pisac vanih studija o istoriji ruskih ustanovai privrenik Hegelove filosofije, ierin, odbio je da prizna tu ulogu pojedinca.

16


18/782

Po Hegelu, pojedinac je izvor samovolje i sebinosti; ne pojedinac, ve je, uistoriji, drava izraz najvee duhovne slobode; zbog toga, nasuprot Kavelinu,ierin stavlja vladavinu pojedinca na poetak istoriskog razvoja Rusije, koji sepo njegovom tvrenju zavrio stvaranjem naela o dravi. Plemenski reim,potom doba porodine i privatne svojine, kao i reim zemljoradnike zajednice

za njega su samo pojave iz oblasti privatnoga prava; prema tome Rusija, kao isvaka zajednica u kojoj prvenstvuje privatno pravo, prema Hegelovom tvrenjunije bila drava, ve graanska zajednica.

Prepirka slavenofila i zapadnjaka bila je vrlo iva u godinama 1850 i 1860;ali su naunici ubrzo napustili te dve filosofije o ruskoj istoriji da bi se vieposvetili stvarnim injenicama.

Izmeu stare i nove istoriografije, nauni rad Bestuev-Rjumina (18291897), poslednjeg pristalice Karamzina, posluio je kao prelaz. U iskuenju da sesloi sa shvatanjima slavenofila, ovaj istoriar pokaza se upoetku raspoloen dauzme za lozinku nacionalnost; ali je kasnije tvrdio sve upornije da je

neophodno potrebno temeljno i kritino prouavanje izvora. Njegova RuskajaIstorija, izdata u Petrogradu u 2 sveske 1872 i 1885 godine, jeste zbornikdogaaja, sa pozivanjem na neposredne izvore. Preterivanje u primeni njegovemetode dovelo je najzad petrogradsku istorisku kolu do besplodnosti.

Sasvim razliit bio je u ovom prelaznom dobu rad moskovske kole. I.Zabjeljin posveuje se istoriji spoljnih oblika ruskoga ivota i daje sliku, naosnovu dokumenata iz dvorskih prikaza (centralnih arhiva), ivota i obiaja uMoskvi u XVII veku, u Domanjij bit ruskih carej (Domai ivot ruskih careva) 1862, iDomanjij bit ruskih caric (Domai ivot ruskih carica) 1869 godine; F. Buslaevizuava prvenstveno rusku umetnost i njene odnose sa knjievnou; Afanasijev

objavljuje svoje Narodnija legendi i skazki (Narodne legende i pripovetke), tudragocenu zbirku ruskoga folklora, kojoj je donekle umanjio vrednostpoputajui tenji koja je tada bila omiljena da objasni narodne pripovetkeoboavanjem sunca. Zabjeljin je hteo takoe, ali bez velike sree, da napieistoriju naroda a ne drave ruske; njemu je nedostajala nauna priprema koja bimu omoguila da govori o najstarijim vremenima; zato je on nagomilao sasvimnekritike pretpostavke o slovenskom poreklu preistoriskih stanovnika rusketeritorije. Mnogo sreniji bili su radovi koje je M. Kostomarov (18171885) daoposle istraivanja po arhivama i koje je naroito posvetio istoriji Male Rusije iliUkrajine; u njegovim Monografijama i Istraivanjima (Monografii i izsledovanija),Petrograd, 20 svezaka, 18681889, oduevljenje za ideju posebne ukrajinskenarodnosti praeno je istinski monim izraavanjem. Njegovo je delo i RuskajaIstorija v biografijah (Istorija Rusije u ivotopisima), 1872 popularno delo kojeopisuje ivot i rad najznamenitijih linosti ruske istorije, i koje je dugo vremenaostalo glavna istoriska itanka i narodni udbenik.

Naunici koje smo spomenuli pojavili su se krajem pedesetih i poetkomezdesetih godina prologa veka, a to e rei u vremenu kada su intelektualni

17


19/782

ruski krugovi, posle teke reakcije za vlade Nikole I, oekivali liberalne reformeAleksandra II. O nacionalnoj ideji, koja im je bila zajednika, oni su ve bili dali suprotno vladinim oekivanjima liberalno tumaenje. Ali su njihovepolitike ideje uskoro bile nadmaene. Istoriografija ezdesetih i sedamdesetihgodina prologa veka bila je ispunjena borbom konzervativaca sa liberalima, kao

to su prethodne decenije bile ispunjene rasprama slavenofila i zapadnjaka.Konzervativci se nisu regrutovali samo iz redova nekadanjih slavenofila, niti pakliberali samo iz redova zapadnjaka; oba tabora su se podelila i stvorila etiriposebne stranke: konzervativnih slavenofila, konzervativnih zapadnjaka,liberalnih slavenofila i liberalnih zapadnjaka.

Prva od ovih stranaka pokuala je, kao i prirodnjak N. Danilevski, dastvori oslanjajui se na prirodne nauke pojam osobene slovenske due.Danilevski (18221885), koji je bio antidarvinist, pozajmio je od nemakogistoriara Rikerta doktrinu o nepromenljivosti i neizmenljivosti istoriskih tipovacivilizacije, slinih nepromenljivim vrstama iz biljnoga i ivotinjskog carstva.

Ruski poraz na Krimu koji je delimino bio povod teoriji Danilevskoga ipoljski ustanak 1863 godine vratili su mnoge umerene liberale nacionalizmu. Tose dogodilo sa Bestuev-Rjuminom i njegovom petrogradskom kolom, saKostomarovom i naroito sa njegovim prijateljem Kuliem. Jedan mlai naunik,Kojalovi, istoriar zapadne Rusije i pisac jedne Istorije ruske nacionalne svesti(Istorija Ruskago samosoznanjija), usvojio je odmah krajnja shvatanja nacionalizmao narodnoj svesti i potrebi da se iz ruske due uklone sve kasnije pozajmljeneosobine, unesene spolja, koje su izmenile istotu te nacionalne svesti, osobito uviim i obrazovanijim drutvenim redovima. Da bi se suzbijao taj obrazovanistale (inteligencija), suprotstavljene su mu uroene osobine prostoga naroda. To

shvatanje delili su u isti mah i branioci prava naroda nastanjenih na granicamaRusije, i ljudi koje su u Evropi netano nazivali panslavistima, a to he reipristalicama jedne sveslovenske federacije sa prevlau Rusije i Carigradom kaoprestonicom, to je bio i san Danilevskoga. Konzervativno slavenofilstvo ilo jeak dotle da je tvrdilo, zajedno sa Konstantinom Leontijevom, da liberalni iravnopravni napredak naposletku dovodi do propasti svaki narod, i da seRusija moe spasti Jedino ako se najreakcionarnijim merama primora da se drivizantiskih naela. Pod uticajem tih nacionalistikih tenji preduzeta su izvesnaisto istoriska istraivanja, izmeu ostalog i ona to su ih vrili samouci Zabjeljin,Ilovajski i Samokvasov, koji su pokuali da dokau pomou popularneetimologije osobnih imena da su Istoni Sloveni bili prastari stanovnici ruskezemlje, i uporno su poricali normansko poreklo prvih ruskih knezova.

Konzervativno zapadnjatvo naroito je pretstavljao reiti publicistKatkov i pravni istoriar B. ierin. Ovaj je, kako smo ve kazali, primenio naistoriju Rusije hegelovsku teoriju o prvenstvenosti drave; svoja istraivanjaupravio je on na stvaralaku ulogu drave, kojoj je pripisivao osobenostidrutvenog ivota stare Rusije. Poznije je napustio istoriska prouavanja radi

18


20/782

teoriskih radova iz oblasti politike, sociologije i filosofije, kojima je bio cilj dasuzbijaju radikalne doktrine toga doba.

Liberalno slavenofilstvo, koje je propovedalo teoriju populizma(narodnjiestvo), nalo je svoga prvog pretstavnika u originalnoj linosti A. P.apova (18301883), koji je hteo da na prouavanje istorije primeni metod

prirodnih nauka, kojima je bila oduevljena generacija ezdesetih godinaprologa stolea. Poto je proao kroz ideje slavenofila i zemljoposednikiliberalizam, apov je godine 1864 poeo da razmilja o odnosima izmeu sila izakona spoljnoga sveta i snage ljudske prirode, o zakonima koji upravljajunjihovim uzajamnim delovanjem i o ispoljavanju tih zakona u istoriji. Tada mi jepostalo jasno pie on da je i najsavrenija apstraktna socijalna i pravnateorija nepostojana i proizvoljna ako ne poiva na naunim osnovama, fizikim iantropolokim, jedinim koje su postojane. Iako nije mogao, usled svojih ivotnihtekoa, da nauno razvije svoje ideje onoliko koliko su one zasluivale, ipak jeon ostavio itav niz veoma interesantnih radova koji objanjavaju osobenosti

ruske istorije primitivnim ekonomskim ureenjem zemlje, za ije su naseljavanjei iskoriavanje bila potrebna mnoga stolea. Pod uticajem Bukleove knjige on jepokuao kasnije da objasni istoriju Rusije istorijom prepreka koje je fiziki ietnoloki razvitak ruskoga naroda suprotstavio njegovom umnomusavravanju koje bi se vrilo na naunim i racionalnim osnovama, i on jesmatrao da su te prepreke pomogle ruskom narodu da sauva samoniklostsvoga prirodnog uma. Ovo je, kako vidimo, znailo odrei se konanoponovnog uzdizanja i slavljenja drevnih osnova ruskoga ivota. Tek od vremenaPetra Velikog, apov utvruje da se razvija jedan nov evropski umni tip, i topoglavito pod uticajem prirodnih nauka.

Populistika teorija poklanjala je panju samo prouavanju aktivnihmanifestacija volje, misli i oseanja narodne mase, i ona je tvrdila da se ta volja ita misao, koje sputavaju drava i obrazovani slojevi, ispoljavaju uvek i svuda gdenarod sam stupi na poprite i dela nagonski, kao u istoriji raskola (crkvenograscepa) i sekti u oblasti vere, i kao u istoriji kozaka i seljakih pobuna zavreme ropstva u socijalnoj oblasti. U tome pravcu otpoee dakle populistisvoja istraivanja. Jedan prijatelj Kostomarova, Mordovcev, specialisao se uprouavanju antidravnih elemenata u prolosti, i Aristov je poao zanjegovim primerom. Ve krajem pedesetih godina prologa veka Kelsijev poeda prouava verske sekte u Rusiji, kao to su kasnije korisno inili Melnikov iPrugavin. V. J. Semevski bavio se posebno sebarstvom, o emu je ostaviodokumentarne radove prvoredne vanosti. V. A. Mjakotin, koji je bio blizakprijatelj Semevskoga, pripada u izvesnom smislu toj koli; u odeljku ove Istorijegde on govori o Kijevskoj epohi, naii e italac na obavetenja o tome koliko jenarod uestvovao pri osnivanju drave u junoj Rusiji.

Liberalno zapadnjatvo okupilo je izvestan broj naunika koji su manjeobraali panju na istoriski razvitak, no koji su nauno ispitivali mnogobrojne

19


21/782

dokumente o postupnom evropeiziranju zemlje. Tu treba na prvom mestuspomenuti S. M. Solovjeva, ija uvena i ve spomenuta Istorija ide do godine1774 i oslanja se na arhivske dokumente koje je on prvi upotrebio i koje je onesto navodio doslovno. Nema tesne veze izmeu glavnih ideja i prianjaSolovjeva, koji se pre svega brine da ispuni svoju pripovedaku dunost; ali,

meu optim pogledima na koje se nailazi u njegovoj knjizi ima ideja opostupnoj evropeizaciji Rusije. I on usvaja pretpostavku da postoji organska vezaizmeu te evropeizacije i raznih faza u unutranjem razvitku Rusije; ali je njemunedostajalo vremena da izbliza proui taj razvitak, te zbog toga i nije dubljeprouio niti dovoljno dokazao svoju glavnu misao. Brikner, profesor u Dorpatu,zasluuje istu zamerku; on se iskljuivo ograniava na to da poredi spoljneuticaje koji objanjavaju evropeizaciju Rusije, ne vezujui ih za unutranju istorijuzemlje.

A. N. Pipin ( 1904), koji je odluno nameravao da pobije slavenofilsketeorije o prolosti Rusije, napisao je o slovenskoj knjievnosti, o etnografiji raznih

ogranaka ruskoga naroda i socijalnom pokretu nove Rusije niz opirnih studija,koja donose mnogo novih injenica to ih je pisac nagomilao da bi potkrepiosvoju tezu o liberalnom zapadnjatvu i koje ostaju dragocena pomona dela.

Istoriari ruskoga prava, a naroito A. D. Gradovski ( 1889), pokazali suse otroumniji. Gradovski polazi od gledita koje izgleda da treba da ga uvrstimeu liberalne slavenofile, ali on dolazi do rezultata koji ga stavljaju u redliberalnih zapadnjaka. Jer, iako on polazi od slavenofilskoga shvatanja da jenarodni organizam aktivan inilac i sposoban za napredak, ipak prouavanjeruskih ustanova, a naroito prouavanje ruske provincije, nije mu pruilonijednoga primera u prolosti da je narod igrao ulogu aktivnog inioca, kaogod

to mu nije otkrilo da su postojali najneophodniji uslovi za normalan drutveniivot. Ipak, njega to ne navodi da poput ierina oajava zbog narodaniti da svu svoju nadu poloi u dravu. Iznenaen postupnim osloboavanjemruskih drutvenih stalea poev od druge polovine XVIII veka, on se nada da etaj razvoj dovesti u budunosti do oblasne autonomije. U svakom sluaju, dalekood toga da narod smatra za tromu i trpeljivu masu, on u njemu vidi jednu ivusnagu, jednu moralnu linost; i ba to naelo aktivnosti sainjava za njega binostnacionalnog pitanja; tako on oduzima od konzervativaca dajui mudemokratski opseg pojam nacionalizma koji su oni bili monopolisali.

V. I. Sergejevi, drugi jedan istoriar ruskoga prava, veruje vie u aktivnuulogu naroda u prolosti. Po njemu, samo je za vreme moskovskog perioda ruskeistorije, i to privremeno, narod ostao miran posmatra, umesto da upravljadogaajima; klice politikih sloboda postojale su u Rusiji, kaogod i u ostalimevropskim zemljama, ali su one tu bile uguene tatarskom vladavinom ivizantiskim svatanjima. I on je posvetio sav svoj znalaki trud da pronaetragove tih klica. On vidi njihov potpuni razvoj u odnosima izmeu vjea(narodnoga skupa) i kneza u staroj Rusiji; on ih otkriva i kasnije, u XVI i XVIIveku, u Zemskim Soborima, skuptinama koje su liile na savremene pretstavnike

20


22/782

ustanove na Zapadu. On se ak trudi da ih otkrije i u pokuajima koje je vladainila u XVIII veku da okupi zakonodavne odbore koji su imali da izradegraanski zakonik. Jedan uenik Sergejevia, Latkin, posvetio je naroite studijeZemskim Soborima i zakonodavnim odborima XVIII veka.

Tvrdei da su slinosti to ih pokazuju te ustanove sa zapadnjakim

ustanovama tako mnogobrojne, da ih nikako ne treba pripisivati sluaju i da semogu objasniti samo dejstvom istih uzroka, Sergejevi je zaao u uporednuistoriju, ali je M. M. Kovalevski, uenik Engleza Enria Samner Mena, uistini prvizaveo u Rusiji uporedno prouavanje istorije, iako se on nije naroito odao ruskojistoriji. Ova uporedna metoda duboko izmenjuje shvatanja istoriara. Pre svega,ona ponitava tvrenja slavenofila, koji su iz originalnosti ruske istorije izvlailiubeenje da se ona ne moe porediti ni sa jednom tuom istorijom. Ona konanounitava i predrasudu da je svaka slinost izmeu ruske istorije i istorijezapadnih zemalja posledica neposrednog pozajmljivanja, i ona objanjavaslinosti ne pozajmljivanjem, nego uporednou bitnih razvoja istoriskoga ivota.

I tako je pitanje evropeiziranja Rusije potisnuto u drugi red. Sada je biloglavno ustanoviti stepene slinosti ili razlike izmeu Rusije i Zapada u tokuistoriskoga razvitka, zanemarujui pri tom tehnike i spoljne pozajmice koje jeRusija uzela od zapadne Evrope. Da bi se to postiglo, trebalo je pribeisociolokim metodama. Ruski istoriari od 1880 do 1900 godine prihvatili su uveoj ili manjoj meri ovo novo shvatanje. Sve do 1905 godine ova generacijanaunika radila je mirno i pod normalnim uslovima naunog ivota, posveujuise u isti mah i univerzitetskoj nastavi. Zbog toga je korisno pozabaviti seuniverzitetima koji su unapreivali nauno istraivanje i stvorili razliite kole.

Najglavnija od njih bila je neosporno moskovska kola, koja je posluila

kao uzor drugim kolama. Solovjev, sav zauzet pisanjem svoje Istorije, ne beestvorio svoju kolu. Zasluga za popularisanje novih shvatanja i metoda pripadapre profesorima opte istorije nego profesorima ruske istorije. U Moskvi sunaroito Maksim Kovalevski i Pavle Vinogradov bili prvi propovednici tihshvatanja. Kada ih je autokratska vlada primorala da napuste svoje katedre i dase nastane u tuini, gde je Vinogradov uskoro stekao veliki ugled svojimpredavanjima u Oksfordu i svojim radovima o istoriji engleskoga prava usrednjem veku, oni su ostavili dosta svojih uenika u Moskvi, gde je 1897 godineodlini naunik Kljuevski zamenio ostarelog Slovjeva. Svojom vetinom da ocrtaistoriske linosti, kao i svojom otroumnom analizom izvora, svojim daromistoriskog oivljavanja i svojom jasnovidnou, Kljuevski, iji Pregled ruskeistorije objavljen pri kraju njegova ivota ili posle njegove smrti ni izbliza neodrazuje ar njegove ive rei, izvrio je veliki uticaj na javnost i na svojeuenike. Pod uticajem Vinogradova i njega, moskovski istoriari posvetie se vieprouavanju ruskih ustanova i socijalnim pitanjima, a to e rei unutranjojistoriji. Ovoj koli pripadaju i P. N. Miljukov i A. A. Kizeveter, koji su napisalinekoliko odeljaka ove knjige.

21


23/782

Na Petrogradskom univerzitetu uticaj Bestuev-Rjumina jo dugo jegospodario. On je smatrao da itava savremena generacija treba da se posvetiiskljuivo prethodnoj kritici izvora, naroito onih iz najstarijeg istoriskog doba, ada se uzdri od pisanja ruske istorije ili pojedinanih spisa na osnovu arhivskihdokumenata. Jedan od njegovih uenika Zamislovski, otiao je do krajnjih

granica toga odricanja od svakog izvoenja zakljuaka i svakog istoriskogkonstruisanja; ali najmlai od ovih istoriara, naroito S. F. Platonov, potrudiese da dovedu u sklad tu tradiciju svoje kole sa ivljim metodama Kljuevskoga imoskovskih istoriara; iako se jo nailazi na uticaj Bestueva i Zamislovskoga uradovima E. murloa, nasuprot tome Lapo-Danilevski, Druinjin, akonov,Prjesnjakov i Pavlov-Silvanski usvojili su potpuno pravac moskovske kole. Ipak,nacionalni pravac, koji takoe potie od Bestueva, jo postoji i njegapretstavljaju Filevi i euljin.

Petrogradska istoriska kola izvrila je svoj uticaj i na radove Ikonjikova,profesora Kijevskog univerziteta, pisca jedne vane studije, iako donekle

bezobline i glomazne, o istoriografiji i bibliografiji ruske istorije. Uticaj pravnihistoriara istoga univerziteta, Gradovskoga i Sergejevia, bio je veoma jak, naprimer na Droek-Drozdovskoga, Lohvickoga, Petrovskoga i Filipova uMoskvi; na Vladimirski-Budanova i Romanovi-Slavatinskoga u Kijevu; naZagoskina u Kazanju, i Ditjaina u Harkovu, od kojih imamo, osimnekoliko optih pregleda, itav niz dragocenih rasprava o istoriji prava i raznihustanova, posebice sredinih ustanova.

Na Kijevskom univerzitetu, ije istoriske tradicije potiu od Kostomarova,prouavala se naroito oblasna istorija ukrajinskoga juga. Prouavanje oblasneistorije zapoeo je u Moskvi svojim radovima Bjelajev, za kojima su doli radovi

Korsakova, Peretjatkovia. Ilovajskoga, Borzakovskoga i M. Ljubavskoga, koji senaroito bavio istorijom zapadne Rusije i Litvanije. Ali u Kijevu ta prouavanjadobie veoma jasno politiko obeleje, jer postavie sebi za cilj, prema uenjuKostomarova, da dokau pravo oblasnog stanovnitva i teritorija na kojima onostanuje ka samoupravu ili ak i na nezavisnost. Tvorac te kijevske kole je V.Antonovi, istoriar velike kneevine Litvanije. Njegovi uenici, na koje je onizvrio jak uticaj, odali su se prvenstveno prouavanju istorije junih ruskihkneevina u doba prevlasti Kijeva; Hruevski, Bahaljev, Molanovski,Andrijaev, Golubovski, Dovnar-Zapoljski, P. Ivanov, V. Ljaskoronski iEvarnicki, pored ostalih, objavili su korisne rasprave. M. Hruevski, kada je 1894godine postao profesor univerziteta u Lavovu, uze na sebe ulogu branioca novihukrajinskih tenji. Bahaljev je igrao, u manjoj meri, slinu ulogu na Harkovskomuniverzitetu.

Doba marksistikog upliva obeleava, poev od 1890 godine,pretposlednju fazu ruske istoriografije. Iako je, teoriski, marksizam pripomogaoda se unite izvesne istoriske predrasude koje su se bile rairile oko 1870 godineu doba populistikog uticaja, on ipak nije uneo mnogo novina u istoriskoprouavanje dogaaja. Pod njegovim uticajem napisana je najpre knjiga Tugan-

22


24/782

Baranovskoga o ruskoj fabrici, a potom znaajno delo N. Rokova o seoskojekonomiji u XVI veku, i prilino interesantna Ruskaja Istorija u 4 sveske, izdavanavie puta, od M. X. Pokrovskoga. Veina mlaih istoriara, uenici Kljuevskoga,nisu poli za tim novim pravcem, ve su se i dalje posveivali prouavanjuunutranje istorije, naroito ekonomskoj i socijalnoj istoriji, kao Bologovski,

Gautier, Jakovljev, Bahruin, Zaozerski, Vernadski i drugi.Nedavno je jednu novu istorisku doktrinu stvorila jedna grupa ruskih

izbeglica iz mlae generacije, i oni su se nazvali evrazisti. Najglavniji meu njimasu knez N. S. Strubeckoj, P. N. Savicki, L. P. Karsavin i P. P. Suvinski. Poduplivom protivtuinskog posleratnog pokreta, kao i Danilevski posle poraza naKrimu, oni su najpre pokuali da se vrate slavenofilskom pokretu, trudei se dadokau kako je ruski duh originalan, kako njegova originalnost dolazi odpravoslavlja, a da je nalazila politikog izraza u monarhiji. Potom, kako im seslovenstvo uopte uinilo odve proeto evropskom kulturom, radije su gazamenili azijatstvom. Ruska carevina, kako je oni shvataju, bila je nekadanja

carevina Dingis-Hana, koja se geografski nalazila izmeu granica Evrazije, a to je kontinent istone Evrope i zapadne Azije, ogromna teritorija koja nije niEvropa ni Azija, ali koja obrazuje jednu ekonomsku i geografsku celinu idovoljna je sama sebi. Nekoliko evrazista, Suvinski, Karsavin, Svjatopolk-Mirski, kasnije su se odvojili od ostalih i obrazovali leviarsku grupu. Oni su sepomirili sa idejom jedne sovjetske Rusije, koja im se ukazuje kao poetakazijatskoga carstva o kome oni sanjaju, sposobnog da zapone eru preobraajamaterije i oduhovljavanja ivota, a pod upravom jedne ideokratske vladekoja bi pretstavljala jednu demotinu upravljaku klasu. G. Vernadski, uObrisu ruske istorije (Naertanije ruskoj istorii), pokuao je bez velikog uspeha

da napie jednu evrazisku istoriju Rusije; njegov novi udbenik, A history ofRussia, to ga je objavio univerzitet u Yale-y 1929 godine, ima skromnije tenje.Strani istoriari, nemaki, francuski i engleski, dali su korisnih priloga za

rusku istoriju, bilo saimajui istraivanja ruskih istoriara u skupne preglede ilipojedinane rasprave, bilo uzimajui iz arhiva ministarstva spoljnih poslovaraznih zemalja grau za originalna dela o meunarodnim odnosima Rusije.Takva su dela: Geschichte des russischen Staates, Kamburg i Gota, 7 svezaka, 18321866, od trala i Hermana; sjajan pregled od Teodora fon Barhardija, GesshishteRusslands u. der Europ. Politik (18141831), Lajpcig, 3 sveske, 18631877; studijaTeodora imana u Onkenovoj zbirci, Russland, Polen und Livland bis im XVIIJahrhundert, Berlin, 1886, i njegova Geschichte Russlands unter Kaiser Nikolaus I,Berlin, 4 sveske, 1904 1913; i najzad ve spomenuti radovi A. Briknera.Najskoranjiju studiju u kojoj su iskoriena nova ruska istraivanja napisao jeKarl telin, koji je zamenio imena na katedri istorije istone Evrope naBerlinskom univerzitetu; ta studija, pod naslovom Geschichte Russlands seit denAnfngen bis zur Gegenwart, treba da izie u tri sveske, od kojih je prva izila 1928,a druga 1931 godine.

23


25/782

U Francuskoj se nije mnogo pisalo o celokupnoj istoriji Rusije, Odlinaknjiga Anatola Lerua-Boljea, L' Empire des Tsars (3 sveske), ipak daje veoma taani dubok opti pregled. L' Histoire de la Russie od Alfreda Ramboa, koju je objavioE. Oman (7. izdanje), jo uvek je korisna i sadri bibliografiju dosta potpunu zasvoje doba. K. Valievski posvetio je niz knjiga, nejednake vrednosti, razdoblju

koje poinje od Ivana Groznog pa do Aleksandra I; njegovu panju privlai skoroiskljuivo anegdotina istorija i intimni ivot pojedinih linosti; ipak, njegovalina istraivanja po savremenim memoarima i arhivskim dokumentimaomoguila su mu da pokatkad stvori interesantne istoriske slike.

Na engleskom, osim celokupnog dela Ser D. Makenzija Valasa, Russia,1912, mogu se navesti: dobar udbenik Morfila, Russia, u zbirci Story of theNations, Njujork, 1891, i njegova History of Russia, Njujork, 1902; niz monografija,slinih monografijama Valievskog, od Nisbeta Beina; potom u The CambridgeModern History (sv. XIXII), Reastion and Revolution in Russia (18611909) odCep. B. Pejrsa. A History of Russia, od ovoga pisca, pretstavlja izvod iz njegovih

predavanja na Londonskom univerzitetu i daje bibliografiju. Za XIX vek,Skrajnova knjiica The expansion of Russia, 1915 (Kembrid, istoriska serija), kojasadri bibliografski spisak, zasluuje takoe da se spomene.

24


26/782

I. GEOGRAFSKA SLIKA EVROPSKE RUSIJE

Istona polovina Evrope, koja obuhvata celokupnu Evropsku Rusiju, uporeenju sa zapadnom polovinom pokazuje viestruke suprotnosti: suprotnostiu spoljnim konturama, klimi, vodenim slivovima, ne spominjui jo mnoge

druge. Oblici su joj masivni, a obale slabo razgranate; pa i te obale su obale morameusobno veoma udaljenih; Moskva je na 650 km. od najbliega mora, a Permna vie od 1.000 km. Ova mora su ili potpuno zatvorena, kao Kaspisko More, ilisu suena pri izlasku, kao Baltiko i Crno More; jedino otvoreno more nalazi se sone strane polarnoga kruga, i to je Severno Ledeno More.

Ovim ve odavno poznatim razlikama, iji su odrazi na istoriski razvitakRusije oigledni i mnogobrojni, pridruuju se i razlike koje nam je otkrilogeoloko i topografsko prouavanje te zemlje. Dok ostali deo Evrope pokazujetektonske neravnine, mnogobrojne i iz veoma razliitih vremena, i kao posledicutoga esto veoma ispresecan reljef ije uobliavanje kao da jo nije zavreno, u

Evropskoj Rusiji takvi potresi dogodili su se samo na njenom obimu; oni su serano zavrili, te izraz ruska zaravan koji se esto upotrebljava, dosta dobroizraava taj ne mnogo nemiran ivot i jednolikost reljefa koji otuda proistiu.

Zemljite i reljef. Ako se uzme u obzir relativna starost terena koji suuzeli uea u sainjavanju ruskoga zemljita, onda se na najstarije formacijenailazi na periferiji. Finska i Karelija otkrivaju posmatrau moda najstarije stenena zemljinoj kugli. Druge arhajske stene, one preko kojih Dnjepar prelazi takoteko na svojim dobro poznatim brzacima iliporogima, sainjavaju na jugozapadudrugu otpornu masu. Najzad, trea vrsta stena sainjava istonu padinu Urala. Uovako ogranienu prostoriju, po dnu razliite dubine, razastrla su uzastopna

geoloka mora svoje naslage, mora koja su se as irila u pravcu uporednika ili sepruala smerom podnevaka, i iji je opstanak bio pokatkad prekidan dugimperiodima izdizanja dna. Samo su u tri maha dejstvovale bregotvorne snage:prviput u Finskoj, malo poznije na jugozapadu, i najzad na Uralu, ije je stvaranjezavreno pri kraju primarnog doba. Izloeni posle toga stalnom skresavanjuusled atmosferskih sila, ti reljefi imaju danas samo skromne visine i najeeublaene oblike sasvim istroenih planinskih lanaca. Jedva da su kasnije nekolikionii nabori pogdegde poremetili horizontalnost slojeva i primorali reke da sesuze izmeu njih, ili su prelomi ogranienog obima snizili i uzdigli po koji delizemljita, kao na zavijutku iguli gde vijuga srednja Volga, ili pak izneli navidelo lokalizovane eruptivne mase, kao na junoj obali Krima. Konanoizdignuta iz mora krajem sekundarnoga doba skoro itavom povrinom, Rusijakasnije nije imala morskih poplava osim na krajnjem jugu. One su se javljalenaizmenino sa periodima izdizanja zemlje iznad vodene povrine, sve dok seCrno More, kada je jednom izgubilo vezu sa Kaspiskim Morem nije spojilo saSredozemnim Morem kroz Bosforski Moreuz.

25


27/782

Bilo bi pogreno ako bi se, zbog ovako malo burne istorije, poverovalo unedostatak raznolikosti zemljita u Rusiji. Ako bi se prokrstarilo prostorijamaponekad veoma velikim, i ako bi se otkrile nepomine stene pod nanosom koji ihesto pokrivaju, zapazilo bi se da najrazliitije formacije, pogodne za svakovrsnuupotrebu, sainjavaju osnovu te ogromne teritorije: raznovrsni graniti, kriljci

ponekad uljeviti. gipsevi puni peina, vrsti krenjaci pogodni za zidanje, liticeod krede, trone krene gline, slojevi kristalne soli i uglja, rude gvoa idragocenih i retkih metala. Ma koliko da su te stene istroene u toku vremena,one su ipak dovoljne da dobro objasne posebnosti reljefa, ije i najmanjeneravnine izazivaju u klimi i prorau posledice koje su znane seljaku.

Ipak, odluni dogaaj u stvaranju ruskoga zemljita bila je, u poetkunajnovijega geolokog doba, najezda jedne dinovske ledene kore koja je dolazilasa severozapada. Na ogromnoj prostoriji koju je ona pokrila, vidljivo tle sastoji seskoro potpuno od nagomilanih raspadnutih materija, krene gline i ilovae ukomau. Ovde onde, naroito na severozapadu, blokovi granita divlje

kamenje kako ih zovu seljaci obeleavaju geologu put kojim ih je led na sebidoneo iz Finske i Karelije. Dugaki i uzani zalivi koji tako udno reckaju severnuobalu jezera Onjega jo i danas pokazuju pravac kojim se kretao led. Sve do malonizvodno od Kijeva na Dnjepru, od Pavlovska na Donu, i do Ninjeg-Novgorodana Volgi, nailazi se pod biljnim pokrivaem na te iste naslage raspadnutihmaterija, gde je materijal, dovuen izdaleka, pomean sa ostacima iskrunjenepodloge, i tu naslage kriljca, peska, komae stena i ljunak obrazuju skoro samikorisno zemljite, umovito ili pogodno za obraivanje, na kome se pojaviloprorae posle povlaenja leda i na kome ovek ivi i radi. Skandinavski gleerisu darovali tu rusku zemlju koju e ujediniti moskovski kneevi.

Taj dar je, uostalom, veoma nejednake vrednosti. Ne samo da crnica na jugu, koja je istina neposredna tvorevina gleera, nadmauje u prirodnom istvorenom bogatstvu zemljite isto gleersko u Srednjoj i Severnoj Rusiji, nego iu tome zemljitu, koliko razliitih izgleda uprkos zajednikog porekla! Imapredela gde komae stena izobiluje, kao u Severnoj Voliniji, gde se klee ugaonokamenje za kue, dok nedaleko odatle jedva moe da se nae dovoljno ljunkada se odagna pas. Korito gornje Volge je posejano stenjem to ga je gleerostavio, onim samcima koje laari tako dobro znaju, dok na drugome mestueleznika pruga, u nedostatku ljunka, lei na kriljcu koji se troi, te nemadovoljnu vrstinu koju zahtevaju velike brzine vozova.

Tome gleeru iz prolosti imaju Srednja i Severozapadna Rusija dazahvale za onu ivopisnost koja moe da postoji u zemlji malih. uzvienja.Duguljasti breuljci, bilo usamljeni, bilo u grupama, razdvajaju udoline ilikotline. U ovima dremaju jezera, od kojih su jedna bistra i puna ribe, a drugapostepeno pretvorena u ritove usled proraa koje se sve vie iri. U reimsluajevima povrh niskih kosa, za koje bi se pomislilo da su vetaki nasipi,prua se put. Na drugome mestu breuljci ili dugaki slojevi peska raspoznaju se

26


28/782

po zagasitom zelenilu borova, koje odudara od jasnog zelenila livada. Sve tostvara prizore kojima ne nedostaje ni lepota ni raznolikost.

Povlaenje gleera ilo je postupno. Tim stupnjevima povlaenjaodgovaraju nizovi gleerskih povijaraca, koji se ponekad pruaju veoma daleko ikoji svojom relativnom topografskom vanou nisu bili bez uticaja na ivot i

istoriju Rusije. Meu najskoranjijima, a to e rei najbolje ouvanim, tri takvapovijarca ograniavaju kao neke kotline u kojima se nalazi po jedno veliko imnogo malih jezera: dvostruko Pskovsko i Pejpusko jezero, jezero Ilmelj, BjeloeOzero (Belo Jezero). Meutim, na obalama ili na izlasku svakoga od njihnailazimo na najstarija sredita naseljavanja Rusije: Pskov, Veliki Novgorod,nekadanje prestonice drava koje su izbegle tatarskoj najezdi i dugo bilenezavisne i od same Moskve. Jo starija pa usled toga i najoteenija jeste jednairoka gleerska kosa, du ijeg se ela nerazdvojno pruaju put i eleznikapruga od Moskve do Bea na Bugu, preko Smolenska i Minska, i koja je bilamea izmeu Tverske i Moskovske kneevine, a malo dalje izmeu Litvanije i

Bele Rusije. U itavoj toj talasastoj zemlji koju je gleer svojim iezavanjemotkrivao, dok su se veliki politiki centri sklanjali u udoline, seosko stanovnitvo,naseljenitvo, trailo je osrednje uzviice, bolje odvodnjene, sa njihovim bujnimumama punim divljai, njihovim pogodnostima za saobraaj i zemljitemzgodnim za obraivanje. Tako je napredovalo, polazei od jugozapada,naseljavanje koje su vrili Krivii, zemljoradniko slovensko pleme koje je polakopretopilo u sebe skoro itavo finsko stanovnitvo toga kraja. Jo i danas se vidivelika suprotnost u pogledu naseljenosti izmeu gleerskih uzviica sa mnogimselima i skoro pustih vlanih udolina gde blatni ritovi i barutine esto otimajuzemlju od krljavih uma.

Ukoliko se elo gleera koji je iezavao povlailo ka severozapadu,utoliko je otkrivena naslaga blata, kriljca i stenja bila izloena vodi odotopljenog leda, koja je troila, prebirala i prenosila te delove na razne daljineprema njihovoj veliini. Tako je razasut, poevi od ela gleera, najpre krupanljunak, potom sitniji, pa naposletku pesak. Svakom stupnju povlaenja gleeraodgovara obino pojas peska; takav je pesak u Poljesju, danas u Poljskoj; takav jei pesak u Rjazanjskoj guberniji. Taj pesak, manje vlaan nego kriljac, no kojikada se slepi moe da zadri vodu na svojoj povrini u obliku jezera ili bare,sainjava nekorisno i pusto zemljite gde jo ima mnogo uma. Re bor, koja seesto javlja u ruskim nazivima mesta, oznaava u isti mah i taj pesak i boroveume koje na njemu rastu. Jo i danas, u krugu tvrave Kremlj u Moskvi, crkvazvana Spas na boru (Spasitelj na boru) potsea na davno doba kada je borova umabila na vrhu toga breuljka. A jo optije uzev, ima mnogo naziva reka i selarasturenih po toj oblasti kuda su tekle gleerske reke, kao to su Peski, Pesonjaja,Pesanka.

Kada napustimo lepe i hladovite ume po kojima su rastureni letnjikovcikijevskih graana, pa se uputimo ka jugu, ubrzo emo zapaziti kako se drvee

27


29/782

proreuje, a zemljite postaje ujednaenije, ravnije, izuzev vododerina zvanihovrag i balka to ih stvaraju plahovite kie. Pesak je ustupio mesto crnici(ernozjom), zemlji koja postaje lepljiva i porozna kada je natopi snenica ili kia,a prainasta za vreme sue, te je tada vetar nosi nadaleko. I ta zemlja je jamano uobliku praine nagomilana kada su usled jakih barometarskih pritisaka to su

vladali na povrini sve manjega gleera istoni i severoistoni vetrovi, suvi ijaki, raznosili nadaleko najsitnije delie gleerskog taloga, koji je ve bio istroentekuim vodama, te tako ta zemlja, koja je nekada imala izgled stepe a danaspostala itorodna, pretstavlja kao i neplodni pesak bora posredni dargleera u toku iezavanja.

Na golemoj prostoriji po kojoj su rasturene ove formacije, razlike u reljefumogu se uoiti tek posle marljivoga prouavanja. Tek u dananje vreme jeutvreno da postoje dve velike i iroke visoravni: visija u Srednjoj Rusiji i visija uoblasti Volge. Visija Srednje Rusije pretstavlja jednostavnu i neprekidnuvisoravan, koja se prostire u duinu 1.400 km. od Valdajske Visoravni na severu

do povijaraca prema Donecu na jugu. Visina tu dosee 322 m na severu kodKamenika, a 375 na povijarcima kod Doneca. Visija u oblasti Volge, koja izblizanadviuje desnu obalu reke od Ninjeg-Novgoroda do Caricina i prua se kazapadu do Tambova, uzdie se do 405 m. na jugu, a do 345 m. kod igulija, pa setako prostire od severa ka jugu skoro 1.200 km. Izmeu tih dveju prostranihvisoravni nalazi se jedna ugnuta ravnica po kojoj tee Oka od Rjazanja do svogasastavka sa Volgom, i ta ravnica nia je za 40 m. od uvenih barutina kodPinska, gde Pripjat leno vue vodu koju donosi Dnjepru. Da bi se nailo na veevisine, treba otii na periferiju, gde se jedna sijenitska visija na poluostrvu Koliuzdie oko 1,200 m.; gde se dugaak venac Urala, tako lak za prelaz na mnogim

mestima, die do najvee visine od 1.710 m. na Jaman-tau i esto prelazi 1.500 m.;gde na krajnjem jugu krenjake visoravni Krima, poto su se spustile iliuzdigle du linije preloma, dostiu visinu od 1.544 m. na Roman Kohu. Nigde uEvropskoj Rusiji nema visija na kojima bi poivao veiti sneg.

Ravnica je, dakle, glavni oblik ruske topografije, i tome zemljitu sa retkimneravninama prilagodio se ivot ruskoga seljaka, na umskim proplancima istokao u obraenoj stepi. Njegov ideal je ravnica ravna kao javorov list, koju jeBog stvorio na korist ljudi, dok su sve grube neravnine zemljita deloneastivoga, koji e zbog toga morati da odgovara pred Bogom. Uzviice su samosklonita: kalueri su na njima podigli svoje manastire a varoi svoje tvrave(kremlje), iji zidovi uvaju u sebi svetilita i prihvataju stanovnike u sluajuopasnosti. Zar uostalom nije svakome poznato da je na vrhu makar i najmanjevisije hladnoa otrija a vetar silovitiji, i da se prorae koje uspeva u njenompodnoju ne bi moglo na njoj zakoreniti?

Klima. Ako se zanemare ove isto mesne posebnosti, ako se izuzmekrajnji sever gde drvee prestaje da raste, potom juni deo Krima gde se nailazina donekle sredozemno podneblje, i krajnji jugoistok gde ve poinje aziskapustinja, moe se ustanoviti da klima Rusije, naroito u najsuprotnijim godinjim

28


30/782

dobima, nije nita manje jednolika od njenoga visinskog oblika, i da su ega kao ihladnoa otprilike podjednako rasporeene i usred leta kao i usred zime. Letiseljak radi u koulji na obalama Neve isto kao i na Krimu, a dinja sazreva ugradinama Perma kao i u stepama na jugu. Zimi se moe u saonicama preiitava Rusija od severa do juga, od Arhangelska do Astrahanja. Najudaljeniji

krajevi zemlje, u pogledu godinjih doba, razlikuju se manje njihovim krajnjimtemperaturama nego njihovim trajanjem: leto traje due a zima je kraa na jugunego na severu. Nigde u Evropi uticaj geografske irine na klimu nije tako mali:Krim ima u januaru temperaturu Stokholma, a u julu temperaturu Madere.

Porazni pohod iz 1812 godine osvetao je uvenu otrinu ruske zime, i tose vie ide ka Uralu, sve vie opada srednja temperatura u januaru, kreui se od8 4 u Smolensku do 13'*8 u Kazanu i 16 u Permu; od 6 u Kijevu do 108 u Saratovu. U Srednjoj Rusiji svake godine temperatura pada i na 30; aki u Novoj Rusiji, na jugu, temperature od 20 nisu retke, a na junoj obaliKrima, toj maloj povlaenoj oblasti, termometar se sputa na 8. Za vreme

naroito otrih zima bilo je sluajeva da se iva smrzne, sa temperaturom od 412 u Kursku, na geografskoj irini Londona; od 408 u Lugansku, na iriniPariza; od 45u Permu. Takav sluaj dogodio se dvaput u Moskvi u toku XIXveka. Uostalom, iako zima due traje u Petrogradu nego u Moskvi, ona je tamo, ipored vee geografske irine, blaa; to je posledica blizine Finskog Zaliva, otkudaesto duvaju zapadni vetrovi, oni isti vetrovi koji u jesen spreavaju oticanjeNeve i izazivaju tada, kao 1924 godine, poplavu u niim delovima prestonice.

Razume se da se svake zime zamrznu reke u celoj Rusiji. Izuzevmurmansku obalu na Severnom Ledenom Moru, gde postoji oblast slobodnihvoda, morske obale su opkoljene ledom u Belom Moru, finskom Zalivu i na

Baltikom Primorju; isto se dogaa u Azovskom Moru, a ponekad i u Odesi. Alizima, iako je neprijatna oveku zbog svoje uasne studi i snenih meava, ipakolakava saobraaj; sneg pokriva zemlju za vreme od dva do est meseci, premaoblasti, te omoguava upotrebu saonica svuda gde se u drugim godinjimdobima prevoz kolima ima da bori sa blatom i prainom; reke se prelaze prekoleda. Nekoliko najposeenijih vaara u Rusiji odravani su u zimu; kao zatrgovinu i prevoz, tako je zima uklanjala prepreke i za vojne snage meusobnozaraenih kneevina. Najzad sneg, u toj umereno vlanoj zemlji, pretstavlja zareke kada se one oslobode leda dragocen izvor za snabdevanje vodom, injegovo postepeno otapanje usporava opadanje reka u leto. Dodajmo da snenipokriva spreava rashlaivanje zemlje, i da bi skoro cela Rusija, kad ne bi bilosnega, bila u nemogunosti da gaji ozima ita; oskudne ili gladne godine su estoputa one kojima je prethodila zima kada nije bilo izobilno snega ili se on nijedugo zadravao na njivama.

Poto topljenje snega oduzima mnogo toplote, prolee u Rusiji je hladno isumorno; nakvaeno zemljite pretvara se u blatite. To je peto godinje doba u

29


31/782

seljakom kalendaru, raspuica, a to e rei doba kada nema prohodnih puteva. Isami gradovi oseaju nezgode i runou toga doba.

Ranije ili kasnije, prema oblastima, relativno prerano na istoku i jugu, akasnije na zapadu i severu, leto se zbog dugog zadravanja sunca iznadhorizonta, to je posledica velikih geografskih irina, javlja sa egama kakve se

na Zapadu javljaju samo na znatno manjim geografskim irinama. U julu jesrednja temperatura Petrograda ista kao u Brislu; u Kazanju kao u Tuluzi; uMoskvi kao u Nantu; u Orenburgu kao u Tangeru. Ponekad se termometarpenjao do 43 u Astrahanju, do 391 u Samari, do 375 u Moskvi, do 361 uPetrogradu; prelazio je 25, a ponekad ak i 30 s one strane polarnoga kruga.Toplota je istina samo za vrlo kratko vreme strahovita po livadama udolinama krajnjega severa, gde seljak koji radi teke poslove dok ga ujedajukomarci, naziva istom reju i patnju i kosidbu. Zahvaljujui toj velikoj toploti uleto, loza uspeva i groe sazreva ne samo na osmanlucima june obale Krima,nego i du donjega toka Dona i donje Volge; gajenje lubenica, dinja, krastavaca i

suncokreta dopire do velike geografske irine u oblastima izmeu Volge i Urala.Na srednjem toku Volge, uzvodno od Ninjeg Novgoroda, jabuka se gaji kaoloza du Rajne. uvene su trenje iz okoline Vladimira i Muroma, tih istoriskihgradova Srednje Rusije; na 57 severne irine Rostov se specialisao u gajenjupovra. Mnogo raznovrsnih vonih pia pravi seljak leti, i carica JelisavetaPetrovna dobijala je za svoj dvor razne proizvode iz vrtova June i JugoistoneRusije, koje joj je vona pota donosila iz Astrahanja i sa Dona preko Voronjeai Moskve.

Ali leto ne donosi samo blagodeti. Pregrejana atmosfera esto stvara olujes pljuskovima. Godinje se mogu nabrojati po dvadesetak oluja s pljuskovima u

oblasti crnice i preduralskoj oblasti. Strahoviti pljuskovi obaraju se nanepostojano zemljite i odravaju promenljivu i razgranatu mreu jaruga saivicama koje se rone; na drugom mestu se eleznika pruga ugiba podkratkotrajnom poplavom. S druge strane, na rekama, iji se nivo sniava usledisparavanja, plovidba postaje sve tea: to je doba kada brodovi zakanjuju inasukuju se na sprudove, sve dok ih prve sante ne oteraju u zimovnikezaklonjene od opasnosti prolene bujice. Posle jeseni koja obino kratko traje, ikada studen izvri svoje prve jurie, zima, koja ve vlada na severu i istoku,naposletku se gnezdi svuda, sa zadocnjenjem samo na Krimu, gde se produujeletovanje.

Prorae i nastanjenost. Isto koliko razlike u zemljitu, i nejednakotrajanje godinjih doba daje raznolik izgled biljnom svetu Rusije. Na krajnjemseveru, gde je srednja godinja temperatura nia od 0, zemlja se odmrnjavasamo do izvesne male dubine. Ispod nje vlada merzlota, a to e rei sloj veitozamrznut, kroz koji voda ne prodire i koji je odve blizu povrine da bi drveemoglo da razvije svoje korenove. Iznad toga sloja merzlote nalazi se zemljite bezdrvea koje Laponci nazivaju tundrom. Tundra je polarna stepa koja se odobala Severnoga Ledenog Mora prua u nejednakoj irini sve do ivice uma.

30


32/782

Samo u dolinama, gde se nivo merzlote sputa, uma puta nekoliko izdanaka upustome predelu. Izmeu njih iri se, prema prirodi i vlanoi zemljita,prljavouti zastor liaja ili irvasova mahovina, drhtavo tresetno zemljite,zakrljale vrbe i breze koje ne premauju visinu kolena. Razumljivo je da utundri mogu da stanuju samo nomadi, jer irvas, karakteristina ivotinja tih

oblasti, brzo popase liaj na velikom prostoru, te ga moraju neprestano seliti smesta na mesto. Godinja doba utiu takoe na seljenje -ovih opora, koji se letipribliuju moru da bi izbegli ubode komaraca. Stalan ivot moguan je samo udolinama, i kroz njih se Rus uvukao meu uroenike nomade, kao i drvee utundru. On tamo kosi seno za svoju kravu, toga neophodnog pomonika unjegovoj ekonomiji; on tamo zasejava njivu ili povre; tamo see drva, koja su muneophodno potrebna za graenje zgrada, za alat i ogrev. Granicu do koje rastedrvee Rus je dosegao dosta davno, o emu svedoi naseljavanje Novgoroanana poluostrvu Koli ve u XIII veku, ali je on tu granicu retko kad prelazio, i tomnogo kasnije i veoma malo.

umarci sa sitnim drveem i poumljeni breuljci nagovetavaju velikuumsku oblast Rusije, ija je povrina skoro etiri puta vea od povrineFrancuske. uma je ostavila traga da zemljite, jer je pretvorila kriljac gleerskognanosa u sivu i tronu zemlju,podzol, koja njoj jedino i godi. Na tome pogodnomzemljitu raznovrsnost drvea je u suprotnosti sa jednolikou njihove podloge;ima vrsta koje se sve vie rasprostiru, kao to su omorika i sibirski bor, koji se irena raun svojih evropskih jednovrsnika; obratno, hrast, koga je bilo u izobiljujuno od jezera Ladoge i u oblasti Novgoroda u preistorisko vreme, postao jetamo prava retkost. U odnosu na svetlost, preovlaivanje bilo drvee koje volisenku, kao to je jela, bilo ono koje je eljno svetlosti, kao to su breza, bor, jasika.

Sastav ume menja se neprestano, ne usled lagane promene u klimi, nego zbogsuparnitva koje iskoriuje najrazliitije okolnosti. Neka poar uniti nekiumski kraj ili neka ovek zanemari raskreno zemljite, obino e nekadanjuumu zameniti uma sasvim razliita od nje; pa ak i kada ovek nije svedok tihpromena, one mu se posrednim putem otkrivaju: tako, na primer, pokrov odvresa potsetie nas na iezlu borovu umu, a leskovi ibljaci nadivljujuhrastove, u ijem su se drutvu zakorenili.

Ruska uma retko kad da je sauvala obeleja nekadanje guste praume,tajge pune divljai, sa veoma visokim i starim stablima, po kojima su, kao danasu Sibiru, lovci provodili zimu traei ivotinje sa krznom. Skoro nedirnute umepostoje jo samo u veoma malo naseljenim oblastima Severne i SeveroistoneRusije, od Karelije do Kame i Peore. Na drugim mestima je stalna eksploatacijaproredila poumljenu povrinu, koja se sada sastoji samo od mladih drveta.Ponekad je uma ustupila mesto ljadi, gde retka drveta nadviuju iblje. Naroitou predelima nedovoljno isuenim, uma je krljava, jer vodi nejednaku borbu satresetnim movarama; ta nemona uma, to je mara, gde mahovina nagriza

31


33/782

oronula stabla, gde se noga zaglibljuje u biljne materije u raspadanju, i kudaovek retko zalazi.

uma prestaje onde gde poinje duboko zemljite, porozna oranica, crnica,a to e rei stepa. Ali ta granica nije strogo odreena. Ima umskih ostrvaca ustepi, kao to postoje ostrovca stepe, sa svojim posebnim biljkama, okruena

umom poput prirodnih proplanaka, koje Rusi nazivaju polje. Osim toga, izgledada su se u prolosti drveta, a naroito hrast i bor, pruali na jug dalje nego danas.

Dva zastoja u prorau, jedan u zimu a drugi u leto, karakteriu stepu.Naroito od aprila do juna zapaa se onaj bujni ivot i raznolikost boja koje jeslavio Gogolj u jednom odeljku svoga romana Taras Buljba. Beskrajna jeraznolikost trava, jednogodinjih ili dugovenih, biljaka ije veoma dugakokorenje ponire u dubinu da tamo trai vlagu, i pokretnih biljaka koje vetar nosikada se sasue; usnatice, krstaice, kormonika, slez, leptiraste i krinaste biljkestvaraju biljni zastira koji prestaje tek u blizini Kaspiskog Mora, da ustupi mestopustinjskom prorau to raste u usamljenim grupama. Kao oblast sitnih glodara

i velikih travojeda, stepa je imala sve do kraja XVIII veka jednu podvrsgudivljega konja. Tek tada, kada je otpoelo naseljavanje i kada ju je zemljoradnjapreobrazila, stepa je izgubila svoju divlju lepotu da bi pretrpela, razume se udrugim srazmerama, iste spoljne promene kao i prerija Severne Amerike. Alidrvo se tamo javlja samo izuzetno: tek poinje da se ukorenjuje na stranama jaruga koje se uvruju prelazei iz stanja ovraga u stanje balke; uz veliketrokove gradovi u Junoj Rusiji odravaju drvee u svojim parkovima; poselima policija zatiuje belu vrbu, koja svojim debelim liem za vreme jakihega stvara dragocenu hladovinu oko domova.

Da bi se ponovo nailo na umu, treba otii do planina na Krimu, gde se

iznad hrasta i graba ponovo javlja bukva, koja se ne via vie poev od Podolije.Posle toga, kada se sie na junu obalu, ovek se za nekoliko trenutaka obrete usasvim novom predelu, gde se vidi veno zeleno drvee, lavor, klanika i zlatica.To je ulaz u sredozemnu oblast, i ve usred te povlaene prirode, prostraneume ustupaju mesto razreenim bunovima, kupinovom bunju, tvrdolisnimtravama pribijenim uz zemlju i bodljikavim biljkama, sasvim kao u frigani Grkeili Anadolije.

Tolika uporedna razlika izmeu stepe i ume nije mogla ostati bez uticajana ivot i sudbinu stanovnika Rusije. uma je oblast stalnoga boravka; i samlovac na krzna, sa svojim krpljama, tamo se manje selio nego stepski pastir. I takoje iz suprotnosti tih dveju oblasti, ume i stepe, zbog njihovog posebnog ivljenja,poniklo vekovno suparnitvo izmeu Severa i Juga, izmeu Rusa i Tatarina, apoznije izmeu Moskovske drave i slobodnih Kozaka. I zaista, Rus je takoreiponikao iz ume. On je roeni drvodelja, drvosea koji prispodobljava drvosvakovrsnoj upotrebi. Drvo mu daje grau za graevine, za ogrev, slui mu zapravljenje kola i sanki, daje mu koru za tavljenje koa, a od njega on pravisirotinjsku obuu lapti; drvo slui takoe kao graa za sijaset predmeta koje sanasleenom vetinom izrauje kustar za vreme prinudne zimske dokolice, kao

32


34/782

nametaj, alatke i neverovatno raznolike igrake. U XIII veku cveta u Novgorodui u Pskovu religiozno rusko neimarstvo, graenje drvenih crkava, veomaoriginalnih. ak i ruski drvosea je bez takmaca kad treba sloiti maksimumdrva na gomilu odreene veliine.

Ali skoro iskljuiva upotreba drveta za graevine izlae ih opasnosti od

poara, i ta je opasnost utoliko vea to se usled klime moraju loiti pei zavreme mnogo meseci. I same varoi zajedno sa svojim ogradnim zidovima zaodbranu bile su sagraene od drveta; zgrade od kamena mogle su se na prsteizbrojati, i stari putopisi esto navode njihov broj. Razumljivo je da su poari unjima esto pustoili i da nema varoi u Srednjoj Rusiji koja nije imala da zabeleiu svojim analima strahovite katastrofe. Samo u toku XVIII veka Ninji Novgorodbio je opustoen vatrom 1711, 1715, 1722 i 1784 godine; vaarski kvart goreo je1816, 1857 i 1859 godine, to dovoljno opravdava zabranu da se u njemu pui. UOrelu je poar unitio 1.237 kua 1918 godine, a preko 600 u 1858. Godine 1622Kaluga je skoro sasvim izgorela; 1742, 1754, 1760, 1761 i 1785 godine dogodili su

se veoma opasni poari, od kojih je onaj iz 1754 stao ivota 177 osoba. Lako jezamisliti da je namerni poar Moskve bilo lako izazvati. Da bi se spreile tenevolje, zabranjeno je u XVI veku da se u varoima loi vatra u kuama od majado septembra. Moralo se kuvati napolju; ali kako su u zabranjenim mesecimamogli da nastupe ponekad i hladni dani, naposletku je d

miljukov senjobos ezenman istorija rusije

Documents