preživeti sa vukovima, miša defonseka

5/24/2018 Pre iveti Sa Vukovima, Mi a Defonseka

1/209


2/209

Mia Defonseka

PREIVETI

SA VUKOVIMA

Naziv originala:

Misha Defonseca

SURVIVREAVECLESLOUPS

Preveo Ljubeta Babovi


3/209

Prvo poglavlje

1.

HVALA, GOSPOO

rolaznici me ne prepoznaju. Oni ne vide da sam ja vuk, zalutao

u grad. Jedan sivi vuk, mujak ili enka, bez imena, bez godina

starosti, vuk kojeg ne primeuju svi ti ravnoduni ljudi. Plaim seguve, i dok mi nozdrve drhte od gaenja, nespretno se mimoilazimsa ljudima koje sreem. Mrzim ljudsku kou i njen miris smrti.

Bila sam jo sasvim mala devojica kada sam pobegla iz njihovogsveta. Zvali su me Mike, bila sam Jevrejka i imala sam sedamgodina. Jednog dana su me naterali da idem u kolu, a zatim namisu, sa nekakvom smenom kapom na glavi koja je skrivala moju

upavu kosu. Sada sam primorana da nosim runu i neudobnuodeu, i cipele vrlo tesne za moja iskrivljena stopala, naviknuta dabosa hodaju po vlanoj zemlji u umi. Ti ljudi vide samo mojuspoljanjost, porunelu od patnje. Prekrivena sam oiljcima ikrastama, stopala su mi deformisana od dugog hodanja kroz njihov

svet u ratu. Videla sam smrt svuda, upoznala hladnou i glad vienego to bi oni mogli i da zamisle. ivela sam meu vukovima,postala sam i sama vuk, telom i duhom. Zbog toga oni ne razumeju

ovu ogromnu snagu kojom sam obdarena, tu neodoljivu potrebu da

ujedam ako me neko napadne, ovu glad koju ne uspevam da

zadovoljim i ovu divlju slobodu koju svuda traim od kada su mezatvorili, a nikako da je pronaem.

Toga dana, u gradu, ja sam na tragu mog starog opora. Postoji ujednom delu Brisela jedna ulica, jedna mala, tuna kua, a u njojpranjava i skoro prazna soba, u kojoj sam se nekada krila ispod

kreveta. Tada sam bila mala plavokosa devojica, zelenih oiju.

P


4/209

Nejasno raspoznajem mesto kroz koje sada prolazim, ovu bletavutramvajsku liniju, liniju broj 56, koja prolazi Ulicom Gale, kroz

siromani kvart Brisela. Vidim neku kolu... da li je to ona koja mi je

poznata, gde je jedna gospoa u crnom dola da me uzme za ruku,onda kada sam ekala mog oca? Sedela sam na vrhu tri stepenika odsivog kamena. Ne vidim te stepenike sada, da li su nestali? Ovaj

trem me ne podsea ni na ta. Treba paljivo da izaberem put,odluujem da krenem tuda. Sledei trasu tramvajske linije, moralabih da pronaem ulicu mojih roditelja. Ali, ispred mene su tri ulice,dve su prave i idu uzbrdo, a trea se izvija ukoso.

Kruim i lutam kroz sve tri, pogleda uprtog ka zgradama, upotrazi za nekim poznatim obelejem. Jednu od ulica sam vrlo brzoeliminisala, jer skree, i tako sigurno nije uspomena koju traim.Preostaju one druge dve. Iste zgrade, ak isti balkoni svuda,identine fasade u nizu. Izabrau jednu na pola puta. ini mi se da jeta zgrada bila smetena negde pri sredini ulice, ali sada mi je tekoda ocenim rastojanje samo po seanju. Bila sam mala,prolo je desetgodina od tada i mogue je da je mesto koje traim negde dalje,

navie ili pak nie... Opet se lagano penjem ovom ulicom i opet sesputam, a da se pri tom nije pojavio nijedan detalj koji bi mogao dami pomogne. Vreme prolazi, a ja sam lagala moje starateljke tvrdeida i ovog popodneva idem u kolu, iako nije bilo nastave. Ve nekovreme uivam u ovoj maloj slobodi koja se sastoji u tome da samaprelazim put do kole. Obavezna sam da se vratim kod njih u tanoodreeno vreme, i nisu mi dozvoljena nikakva odstupanja. Ovo je

prvi put da ja sama rizikujem odlazei u grad, istraujui svojuprolost. Kua je neosporno tu, u tom kvartu, negde iza ovih fasadaili onih u drugoj ulici, ali nemam vie vremena za gubljenje. Oni kojiovde ive sada, posle rata, morali bi da znaju ta se dogodilo. Ondase sluajno, ba na pola ulice, zaustavljam ispred ulaza u jednuzgradu. Ako to i nije ta kua, mogla bih sigurno bar neto dasaznam, da pogledam spreda ili sa strane, ili moda malo nie nizulicu. Ja koja sam sama prela hiljade kilometara kroz Evroputokom rata, evo me sada, izgubljena na jednoj siunoj teritoriji,


5/209

nesposobna da razlikujem jedan balkon od drugog. Da sam bila u

nekoj umi ili planini u Nemakoj, Poljskoj ili Ukrajini, znala bih dapronaem vuju jazbinu, upljinu drveta ili kamen na zavoju nekog

potoka. Ovde to nije tako jednostavno i ja oklevam ispred ovih vrata,koja se ni po emu ne razlikuju od drugih.

udno, imam utisak da opet imam sedam godina i plaim se da eme sa prezirom oterati, da e mi zalupiti vrata pred nosom. U ovomtrenutku nisam vie vuk, ve nita drugo do jedno mravo inespretno devoje iji izglodani prst, sav u oiljcima, okleva ispredtri zvona na vratima. Ne mogavi da se bilo ega setim, pritisnulasam, tada, dugme u sredini.

Neko se pojavljuje na tom balkonu za koji se nadam da je moj, a

da u isto vreme ne verujem stvarno u to. Jedan enski glas mi seobrati:

"ta traite ovde?"

"Htela bih da razgovaram sa vama. Molim vas, gospoo." Bojim seda e je moja pojava odbiti, jer moj izgled nije nimalo prijatan -kratka kosa, nedavno oiana, koa potamnela od krasta koje eembez prestanka, ponekad i do krvi... moj korak je teak, zbog ovihcipela koje e mi uvek smetati... Uzmiem, podiui odvano glavu,spremna da pobegnem.

Ali ena odgovara:

"Silazim." Kada je neko nepoznato ljudsko bie ispred mene, ja idalje oseam tekou da se izrazim, zbog nepoverenja, a takoe i zatoto sam i suvie navikla da govorim ne otvarajui usta. Najee seobraam sama sebi, kao to sam inila za vreme svih onih dugihgodina potpune samoe. Potom, izgovaram pred ovom enom jednu utiini sastavljenu reenicu: u jednom dahu, da ne bih pogreila.

"Gospoo, moji roditelji su za vreme rata uhapeni ovde. Zatvorenisu, zajedno sa mnogo drugih ljudi koje su takoe pokupili na ulici.Pretpostavljam da je to bila ova ulica, nisam sigurna. Htela bih da

znam da li ste uli neto o tome."


6/209

"Da, bilo je hapenja ovde, u ovoj ulici, ali bilo ih je i u drugim.Kako su se zvali vai roditelji?"

"Ne znam."

"A vae porodino prezime? Zar ne znate vae prezime?""Ne znam. Mama se zvala Geria, a tata Revan."

ena me gleda sa uenjem. Ne bih volela da se vie raspituje omeni, mrzim to ime koje danas nosim, koje nije moje. Uostalom, ne

marim mnogo za porodino prezime: ima li jedan vuk porodinoprezime? Neki konj ili pas? Ta "Monika Val" koju su mi zalepili na

kou, za mene je besmislena. Ja sam Mike, to je sve.

Suoena sa mojim utanjem, ona ena mi ree, pretpostavljamsamo zato da bi me se to bre reila:

"Kada smo stigli ovde, nismo nita nali, samo jednu kutiju ifotografije razbacane po podu. Nisam mogla da ih bacim, to bi mi

teko palo, tako da ih je moj mu sauvao tu negde, saekajteminut."

Ona me ne poziva da uem, ali je ipak ljubazna, jer mi pria o

fotografijama i ja se nadam da u ih videti, pa ne beim. ekam predulazom, a moje srce kuca neto bre. Da li je mogue da sam dola napravo mesto, da u na tim fotografijama prepoznati moju majku ilimog oca? Ne znam ak ni da li je meu njihovim stvarima bilofotografija, toliko je malo stvari bilo u tom stanu.

Nismo imali skoro nita od nametaja, osim jednog kreveta ukojem smo spavali sve troje. Imali smo jo sto i stolice, fotelju, a

odea je bila okaena o zid, na polici u plakaru bila je jedna puka,sakrivena iza metli. Videla sam tu puku, u to sam sigurna. Tu je,takoe, bio i moj drveni konj il. il nije bio nita drugo do jednaupava, pohabana glava nasaena na draljku metle, jedna starapredratna igraka, a ja sam jahala, opkoraivi tog konja koji je umom svetu mate bio predivan, razigran, pravi konj. Bio je mojprijatelj, prepoznala bih ga po njegovim mekanim, izlizanim uima,ak i po njegovom mirisu, da je bio tu negde, u ovoj kui. ekam, dokposmatram ovu breuljkastu ulicu.


7/209

Nekada je na uglu jedan bakalin imao svoju prodavnicu, a jedan

konj, koji je redovno prolazio tu pored nae kue, upregnut uzapregu, zaustavljao bi se ispred te bakalnice. Koija bi viknuo:

"Hooo! il..." da bi ga zaustavio i "Huuu! il..." da bi ga ponovopokrenuo. Mog konja sam tako nazvala il.

Bakalnica vie nije tu. Ipak sam sigurna da se nalazim u pravomkvartu. Jednom prilikom sam ula kako ljudi priaju da se trebauvati bakalina zato to je morao da potkazuje ljude. Njegova radnja

je verovatno nestala posle rata.

"Imam ovo, evo, moete pogledati. Ako neto pronaete, slobodnouzmite."

ena mi prua nekakvu kutiju od sivog kartona, bez poklopca, saneuredno razbacanim fotografijama, malim i velikim, a ja

prekopavam po tom neredu s mukom, oseajui se neprijatno napragu tih vrata. Ona strpljivo eka, ali oseam da jedva eka da vidikako odlazim, pa mi samo preostaje da kaem: "Ne, to nisu mojiroditelji, izvinite..." ili da moda izaberem jednu fotografiju izahvalim joj se.

Ali ima ih previe i ona me posmatra dok podiem paket safotografijama i nespretno ih razvrstavam. Ne znam vie kako da seponaam pred tim likovima i siluetama na potamnelom ili poutelompapiru. Ima tu mnogo dece, kao i odraslih, koji poziraju odeveni u

raznoliku odeu, a tu su i itave grupe ljudi, i ini mi se da nekisnimci verovatno datiraju jood pre Prvog svetskog rata. Meutim,najvie me privlae dva portreta: na jednom je neki ovek, dopada mi

se jednostavno zato to ima plavu kosu i svetle oi kao moj otac -mogao bi da bude njegov brat, a na drugom je jedna ena koja uoptene lii na moju majku. Ona jeste lepa, ali ne toliko koliko mojamajka. Smei se, pokazujui bele zube. Njene krupne oi pomalo sutune, ali joj je kosa kratka, za razliku od moje mame koja je imaladivnu dugu, talasastu crnu kosu. Bila je tako lepa, moja mama. To

nisu moji roditelji. Ipak u uzeti te dve fotografije, zato to su na

njima plavokosi ovek i ena crne kose. One mi ne pripadaju, ali ihipak odabiram, kao da su nekakve sablasti koje su izale iz senke na


8/209

svetlost. Uzeu ih, pre svega zato to ova ena eka da se odluim, aliisto tako i zbog samih slika. ak se ne pitam ni ko su oni, a napoleini nije nita napisano. To su neki zaboravljeni roditelji, koji su

verovatno, kao i moji, doiveli istu sudbinu. Posluie mi kao jasna,iva uspomena na njih.

Sakriu ih da bih izbegla pitanja i objanjenja, da mi ih ponovo neoduzmu, da me ne smatraju lopovom ili, to je jo najgore, da serugaju mojoj tvrdoglavosti i da me zovu Jevrejkom po imenu Mike.Jednoga dana kada konano budem slobodna, staviu ih u ram iokaiti na zid. Gledau ih svaki dan, kao da one same predstavljajumoje nepoznato pleme. Okitiu ih cveem i obasjau ih svetlousvea, kao to je to radila mama u veerima pred jevrejske praznike.

"Uzeu ih, gospoo."

"Pa dobro, drago mi je."

Ona ak ne postavlja pitanja, a ja joj ne dajem povoda za to. Ustvari, mislim da mi se ona podruguje, uprkos ljubaznosti koju je

pokazala na kunom pragu. Njoj malo znai ko su ti ljudi i ko sam jauopte. Ja je uznemiravam. Rat je zavren.

"Volela bih da znam ta se dogodilo, gospoo."

"O, mi to ne znamo, nismo bili ovde. Ljudi koji su i ranije iveliovde priaju da je bilo hapenja i da su hvataliljude, ali trebalo bi daodete malo dalje, gore, u drugi deo kvarta, zato to je i tamo, umnogim od tih ulica, takoe bilo racija."

Njen pogled me zbunjuje, jer u njemu nema ni traga pretnji i

strahu, ali ja ipak imam potrebu da pobegnem od prolosti.U svakom sluaju, moram brzo da se vratim, prilino je kasno,taman toliko da izbegnem svau kada stignem. Toliko sam tuna irazoarana zbog ovog uzaludnog pokuaja da nemam hrabrosti daidem dalje. Uostalom, gde da idem? Da zvonim na sva vrata u

kvartu? Ili da proveravam sve zgrade na dva sprata, koje imaju

balkon na prvom? Da sa naporom eprkam po seanjima kao nekasirotica gladna uspomena?


9/209

Nisam prosila hranu ni kada sam bila sama na svetu, uvek sam je

krala. Takoe, nisam nikada prosila ni oseanja. Samo su me vukovihranili kao da sam jedna od njih. Bila sam, a da to nisam ni znala,

jedan mali vuk, mladune, kojeg su oni prepoznali i nahranili svojomlovinom i svojom toplinom. Zatitili su me, a ja sam pogreila tosam meu ljudima tragala za svojim uspomenama iz detinjstva.Neu se vraati na moje staze, bolje je pustiti ih da se konanoizbriu, da nestanu. Nemam prezime, ba me briga. Nemamporodicu, bame briga i za to.

Preivela sam sa vukovima, i to je neizbrisiv beleg koji u nositiitavog ivota. Sada uim da ivim meu ljudima i uspevam u tome,a ne volim ih, s opravdanjem da je i mrnja potrebna kako bi se krozivot ilo ponosno i bez suza. Ja znam da izigravam ljudsko bie,poznajem njihove pokrete, nauila sam da govorim, da itam, dapiem, da navuem masku kao i oni. I uvek oseam ogromnoushienje zbog toga to sam doivela neto izuzetno, a oni za tonikada nee saznati. Znam ta znai uspavati se u nekoj jazbini,uurena uz vuicu, glodati iste kosti kao i vukovi, kleknuti ispred

voe opora.Eto zato obuar nije mogao nita da uini za moja ogrubela

stopala, za prste koji su se iskrivili poput kandi. Kada sam bila josasvim mala devojica, moja stopala su rasla u umi, i ja sam ihumotavala svim onim to je moglo da ih zatiti. Bile su to stareiznoene cipele, vojnike izme, krpe, ili kaljae. Kada se izraslina nastopalu upadljivo uveala, strugala sam je noem. Znam da sam

nokte podrezivala zubima. Kada sam crkavala od gladi, vakala samto pare izrasline na koi, ili nokte, da bih stvorila iluziju da jedem.Ti nokti su me strano muili, a ponekad znaju da to opet uine.

Ti nema ni najblau predstavu, gospoo, "ko nije bio tu za vremehapenja Jevreja", ne zna nita o tome kako sam ja vodila mojsopstveni rat. Potovau ove dve slike koje sam ti uzela pred nosom,zato to su ljudi koji su na njima doiveli istu sudbinu kao moja

majka i moj otac. I oni e dobiti vie potovanja ispod mog


10/209

sirotinjskog dueka nego na dnu neke kutije, negde u nekom okutvoje kue.

"Do vienja, gospoo. Hvala, gospoo."

Vraam se kod one dve gospoe zaduene da me prihvate, dabrinu o meni i poduavaju me. Sibil i Leontina, dve stare devojke,udate samo za svog dragog Boga. One e vritati kao guske zbog togato sam pobegla i lagala, tretirae me kao staru krpu i nazvae mesvim onim ostalim imenima, kao to su to ve imale obiaj da rade.Ja sam jedna obina divljakua, jedna nitarija koja ide da piki uvrt umesto da koristi toalet kao svaka druga dobra mala zahvalna

sirotica. Ja sam jedno malo udovite koje odbija da nosi smenekape. Jedna prosta devojica koja ne podnosi pamune kilote ninone koulje, zakopane do grla.

Kad bi samo znale ta krijem ispod mog dueka! Moj jedinipreostali no, koji sam pronala u umi, zatim kompas koji me je sveove godine vodio prema suncu na istoku, ruske zvezdice petokrake,

skinute sa kape mrtvog vojnika. Poslednje dragocenosti mog

lutajueg ivota sa vukovima. Redovno menjam skrovite, mnogosam lukavija nego to oni veruju. Provlaim se kroz prozore, penjemse na krov, gutam svu hranu koja mi se nae pod rukom, kao da umorati ponovo da beim i kao da u dugo, dugo biti praznog stomaka.

One ne znaju nita o mom ivotu, poto nisu htele da ga upoznaju.

"Ali ti nisi Jevrejka... Ne zove se Mike... uti, Monika! Moradazna svoju molitvu i recituje Zdravo, Marijo, mora ii da seispovedi i prikloni se crkvi. Ima etrnaest godina, mora da se

vlada kako dolikuje jednoj mladoj devojci. Tvoje prezime i datumroenja upisani su u optinskoj upravi. Roena si 12. maja 1937.godine, zovese Monika Val i ne trai nita vie od toga!

"Ne, mama mi je rekla da sam roena 1934. godine. Nemametrnaest godina... imam sedamnaest!"

"Sa svim tim je sada gotovo, Monika. Ti sada ima prezime, to jedovoljno."


11/209

Ba me briga za ta njihova imena. Imala sam est godina kada sumi oduzeli roditelje, njihovu ljubav, kada su mi ukrali ime. Imala

sam sedam godina kada sam morala da spasavam svoj ivot. Drim

se te injenice, a neki mesec manje ili vie nije vaan. Moj identitetnalazi se u mojim jakim i dugim nogama, naviknutim da hodaju i datre. U mom vujem, izgladnelom stomaku, u mojim belim i jakimzubima koji su glodali sve to su stigli. Ja sam jedna snana i hrabraivotinja, nauila sam da se sama branim, da napadam, da preivim.Ja nemam nita zajedniko sa tom Monikom Val koju su zatvorili uovu kolu, kojoj su namenili da postane asna sestra ili uiteljica!

Bogomoljke su mi dale zidove i krov nad glavom, one me hrane, a

ja u to da koristim sve do onog dana kada one vie ne budu imalepravo da me dre zatvorenu ovde.

Moda sam ja prema njihovim kriterijumima loa devojka, aliuprkos tome to mi kau da mi ele samo najbolje, savreno dobroznam da one ele da ubiju taj deo mene. Kao i uvek, ne treba dabudem Jevrejka, treba da zaboravim Mike i vukove i sve ostalo.

Ali to, to se nikada nee desiti.


12/209

Drugo pog1avlje

2.

DAMA U CRNOM

u zgradu koju sam traila u jednoj od briselskih ulica uvam u

seanju, koje je na neki nain u isto vreme i jasno i mutno.Najupeatljivija slika je ona kada smo prvi put uli u taj stan. Majkami prua ruku i ja nas vidim obe u jednoj prostoriji, nakon to smo sepopele uz stepenice. Tu je velika vitrina sa lampom, tu je takoe konjkojeg sam zvala il. U trenutku kada sam ga videla, znam da sam seotrgla iz majinih ruku, krenula ka njemu i zagrlila ga. Taj konj bio

je jedna stara igraka, koju je prethodni stanar sigurno tu zaboravio,ali za mene, koja nikada nita nisam imala, taj konji bio je netonajlepe to sam videla.

U tom stanu, vazduh je bio pun teke praine, a prostorija je bilaskoro prazna: stvarno se ne seam njenog sadraja, osim da je tu biokrevet i jedan sto.

Ponekad se plaim da prebirajui po uspomenama, kreiramdogaaje i predmete koji nisu zaista postojali. Ponovo mogu da vidimsebe kako uim ispod kreveta, ponekad sam se tu sklanjala da seigram, nekad mi je to bilo sklonite. S vremena na vreme, hvatalame je velika strepnja. Kao kad ivotinja postaje nervozna, jer je injen vlasnik nervozan. Verovatno je i moja majka oseala strah.Toliko sam duboko grickala svoje nokte da su me sada boleli vrhovi

prstiju.

Ponovo vidim sunev zrak kako se provlai kroz prozor, prenoseisiune estice praine. Oseam glad i imam elju da pojedem taj

T


13/209

zrak, izlazim iz svog skrovita, otvaram usta i gutam ono tozamiljam da su siune ivotinje na tom zraku svetlosti.

iveli smo u siromanoj etvrti. U seanju su mi ostale samo neke

nejasne slike koje brzo nestaju, bolje reeno to bi mogli biti nekioseaji. esto se pitam zato nisam zapamtila sve ono to sam videlaili doivela u tom stanu. Jasno se seam samo jedne svetle prostorijei jednog pravougaonog prozora koji je vodio na balkon. Otuda je

dolazila svetlost sunca. Ova ulica bila je toliko uska da sam kroz

prozor mogla da vidim i druge sive kue koje su se nalazile sasvimblizu, i verovatno mi je zbog toga bilo izriito zabranjeno da izlazimna taj balkon, kako me neko od stanara tih kua ne bi video.

Kada bih za neto bila ukorena, zatvarala bih se u jedan plakar uostavi, vrlo uzak i potpuno mraan, gde bih unula uz metle iplakala. ak i kada bih ula da me dozivaju, nisam se pomerala. Umom duhu nestanog derita stvarala se elja da se zabrinu za menei da me trae. Zatim bih nekog drugog dana reagovala drugaije inisam dozvoljavala sebi da plaem. Ako bi mi majka rekla "Ne volimte vie", zato to sam zaista napravila neku glupost, ja bih

odgovarala: "Pa dobro, ja u voleti samu sebe!" Imala sam to netobuntovno u sebi.

Nisam podnosila onu zabranu koja se ticala izlaska na balkon.

"Zato se druga deca etaju ulicom, a ja ne smem ak ni da izaemna taj balkon?" Izala sam na njega jednom, samo jednom, uprkoszabrani... i dugo sam zadrala oseaj krivice u sebi, mislei da me jeneko video i prijavio nas.

Umirala sam od elje da se nagnem ka ulici kako bih gledalaprolaznike, svetla, ivot koji se odvijao napolju. Zabavljala sam sepljuckajui sa balkona ljude koji su prolazili ispod. Verovatno samtada imala est godina... Moj otac, koji se vraao kui, primetio me jesa ulice i otro me je ukorio. Bio je vrlo ljut.

"Ne sme to da radi! Ne sme da se pokazuje!"

ujem glas moje majke, blag i tih, vrlo miran i milozvuan, sa

ruskim naglaskom. Ona me je zvala "ljubavi moje ljubavi".


14/209

Toga dana je pokuala da mi objasni zato ne smem da izlazim nabalkon: "To je opasno, ljubavi moje ljubavi... mora pokuati dashvati..."

Nisam razumela, samo sam oseala snanu nepravdu.Imam utisak da je moj otac bio vie nalik meni, snaan i zdepast,

smirenog i odlunog glasa, pomalo hrapavog. Ponovo vidim njegovoiroko lice, vrlo kratku kosu, zaeljanu unazad. iroko elo. Njegaviam ree nego majku sa kojom provodim po ceo dan. Ona ne izlaziiz kue, mi smo na neki nain zatoenice ove prostorije, a ja samstalno u njenim suknjama ili pod krevetom gde sanjarim.

Tata joj je esto govorio: "ao mi je to ivina jednom ovakvommestu!"

Sigurno je moja majka bila iz dobre porodice. Imala je duge prste,

fine ruke, nije to bila ena navikla da bude domaica.

Gajila sam toliko divljenja prema njoj, elela sam da budem kaoona. Seam se njene lepe kose boje crnog ada, njenih tamnih oiju,zagasitog tena. Sada bih je uporedila sa nekom Cigankom. Bila je

mrava, vitka i lepa, dok sam ja bila jedna zdepasta devojica,plavokosa, sa tenom i oima svetlim kao u mog oca. Bila sam oajnato ne liim na nju. Ona je stalno crtala moj lik, mnogo je volela dacrta. Smatrala sam sebe runom, nezgrapnom, grubom. Mislila samda sam u stvari jedan pravi, neuspeli deak. Bila sam takoe jednaposesivna, ljubomorna devojica, naroito kada se radilo o njihovomprijatelju ilu, jedinom gostu kojeg sam videla u tom stanu.

il je dolazio s vremena na vreme da bi doneo hranu. Voleo je dase ali sa mnom i kada bi mi rekao: "Zna, ja u ostati sa tvojommamom kada tvoj tata bude izaao napolje!", ja bih ga energinoizgurala napolje, a on bi se glasno smejao.

Ko je bio taj il? Prijatelj koji je dolazio prilino redovno, svaki putsa izvesnom zalihom hrane. Imao je veoma glatku kosu, mravo lice,koje je pomalo podsealo na lice nekakveptice grabljivice. Moj otac ion su izlazili zajedno i tada bih uvek primetila zabrinutost na licu


15/209

moje majke. inilo mi se kao da se ona plai da je otac u nekakvojopasnosti.

Kada bi odlazio sa mojim ocem, il bi pred mojom majkom govorio

smirujuim, utenim tonom: "Sve e se srediti, ne brini, bie sve uredu." I tako bi je umirio.

To je jedina osoba koje se seam iz tog vremena, osim moda jedneuiteljice. Otac me je odvodio u kolu, ali to je bilo vrlo retko, a jasam se onda pitala zato me vodi u kolu batih nekoliko dana. Da li

je eleo da me zatiti - moda su se neega bojali ili se neto posebnodogaalo u stanu. Nisam bila u odeljenju sa svojom generacijom,ostali aci bili su stariji i uvek sam sedela blizu uiteljice, porednjene katedre. Nisam tamo radila nita naroito, davali su mi papir iolovku da se zabavljam, nita vie. Mnogo godina kasnije, pokualasam da pronaem tu kolu. Sauvala sam u seanju sliku jednogprostranog crnog plonika sa tremom i ona tri izlizana stepenika odsivog kamena.

Nala sam se ispred uskog plonika sa velikom metalnomzatitnom ogradom i vie stepenika... Ipak, kola je izgledala ba kao

to sam je zadrala u seanju, smetena na uglu ulice mojih roditeljakroz koju je prolazio tramvaj broj 56.

Isto tako, nisam pronala ni park u koji me je otac vodio u etnju,ne znam tano u kom periodu detinjstva. Tu sam viala jednu malufontanu, kamenje, jezero, nekog magarca kojeg sam milovala. Tada

sam samo ponekad izlazila iz naeg stana, i jedino sa ocem. Tata jebio plavokos, kao i ja, i pitala sam se da li je ta naa zajednika

osobina, ta plava kosa, bila dovoljna da ne sumnjaju u to da smo

Jevreji?

Ila sam, dakle, u kolu na uglu ulice, drei oca za ruku. Taekspedicija se nije odvijala bez tekoa. Odbijala sam da ostavimmamu, zakaila bih se za nju, besno i tvrdoglavo. Otac gotovo da jemorao da me vue, a ja sam zatim kaskala za njim, durei se. Nakonto bismo prekoraili prag kolskih vrata, otac bi me poveravao

uiteljici, jednoj krupnoj eni odevenoj u bluzu, talasaste kose. Onabi me odvela na moje mesto, pored nje, a ja bih krabala crtee,


16/209

imitirala moju majku, crtajui likove sa ogromnim oima. Za vremekolskog odmora boravila sam u dvoritu i poto bih se smestilaispod nekog drveta, brojala sam lie na zemlji. Verovatno je bila

jesen. Kada bi zvono oglasilo da je vreme za povratak na as,uiteljica je obavezno morala da dolazi da me trai, nikada nisamhtela da se sama vratim unutra.

Dogaalo se da neko ue za vreme asa i da uiteljici neto apuena uvo. To se dogodilo najmanje dva puta. Uiteljica bi polako ustalagovorei deci da budu mirna i da je saekaju. Uzela bi me ljubazno zaruku i odvela u jednu prostoriju punu kolskog materijala. Jo jeujem kako mi kae: "Ostani tu i budi pametna,ovo je kao neka igra:

ja u zatvoriti vrata, ali ne sme niko da te uje. Kada se vratim da tepotraim, dobie bombon ako me bude posluala." I zaista sevraala nakon izvesnog vremena.

"To je dobro, lepo si se igrala..."

I dobila bih svoj bombon. Nisam uopte imala oseaj da me krijeod nekoga u ovom potpuno mranom sklonitu i nisam se plaila -uostalom, nikada se nisam plaila mraka kao neka deca. Naprotiv,

jedino o emu sam razmiljala i emu sam se nadala bio je tajfamozni bombon. To je za mene bila takva retkost, i vrsto verujemda sam ga kao dete jela jedino po izlasku iz ovog sklonita.

Pretpostavljam da je, dok sam bila sakrivena, neko dolazio da

proverava prisutnu decu. Bio je rat, ali ja sam o tome imala samo

nejasnu spoznaju. Kada bi moj otac govorio o tome, mama mu je

davala znak da govori nemaki ili jidi, kako ja ne bih razumela.

Meutim, ponekad bih nerazgovetno ula da govore o onima koji su"ostali". Ali ostali, gde? U Poljskoj, u Nemakoj, u Rusiji? ini mi seda sam tada razumela da se radi o neemu to je imalo veze saporodicom moje majke. Ona je bila strano zabrinuta zbog toga, amoj otac bi joj odgovarao: "Nije nita moglo da se uradi, nisu hteli dadou..."

ula sam delove razgovora izmeu moga oca i njegovog prijatelja

ila. Nemci su neosporno bili "zlikovci". Moj otac je takoe govorio otoj zvezdi koju su Jevreji morali da nose i koju on sam nikada ne bi


17/209

nosio, kako je rekao. esto sam se pitala ta je to on radio u tokudana. Neko vreme je radio u Optini, nosio je nekakvu tanu. Ali, tajposao nije dugo trajao. Bila je tu i ona puka sakrivena u plakaru,

jednom sam je primetila, a mama je neto rekla na raun moga oca,vrlo zabrinuta injenicom da sam ja videla to oruje. Da li je tatazajedno sa ovim ilom bio deo mree otpora?

Mama bi, pak, upalila svee i izgovarala molitve. Ona je pevala,ila, crtala i putala me da se sama igram ispod kreveta, gde samimala na raspolaganju jednu itavu zamiljenu menaeriju, armijuivotinja svih vrsta koja me je branila od neprijatelja. Bila sam usvojoj peini, jedna zmija kobra uvala je ulaz, druge zmije su sebacale u napad, tigrovi su me sluali, vukovi su me pratili, slon me jepodigao svojom surlom da bi me stavio na svoja lea, ptice grabljivicesu letele kruei na nebu, a neprijatelj se plaio. Ja sam trijumfovalanad njim, na kraju sam ja bila ta koja je delila pravdu. Pobeeni subili pod mojim nogama. Tako bih se po dva sata igrala svog malog

rata, a mama bi se naginjala da me vidi, smeei se. Mirno samizjavljivala:

"Ne uznemiravaj me, mama, igram se!"

Samo sam elela da uje moje prie o tigrovima ili o zmijama, ukojim sam bila mona, komandovala sam svojim trupama u svomnestvarnom svetu za koji sam verovala da je vrst kao da je odgvoa. Tigar je bio najjai, ubijao je jednim udarcem ape, slon jegazio sve pred sobom ili bacao neprijatelje u vazduh, a zmije su

zatrovale ceo svet. Taj moj rat je bio vrlo ozbiljan i vrlo uspean,

neprijatelji su nestajali kao arolijom odneti. Neprijatelji su,naravno, uvek bili Nemci. Tata me je nauio vojnoj strategiji uzpomo tipaljki. Igrali smo se njima kao figurama u ahu. On je imaosvoje trupe, ja svoje, poredane u manjim grupama po stolu. Svako je

imao svoje divizije, trebalo je pronai prolaz da bi se opkolioneprijatelj i proglasio general pobednik. Igrala sam se rata, a da

zapravo nisam bila svesna toga, bilo ispod kreveta u mojoj

izmiljenoj peini ili na stolu sa trupama od tipaljki. Bila sam jedanmali vojnik bez uniforme, koji rasipa energiju, dok je moja majka


18/209

teko uspevala da me prati. Dogaalo mi se da trim kroz sobu usvim pravcima, da skaem i preskaem kao to su to radili mojitigrovi, mada mi je bilo zabranjeno da pravim buku na parketu. Ta

tiina koju su stalno zahtevali bila je frustrirajua, i teko da jemogla da bude ispotovana. Nisam bila nesrena, jedino mi jesmetala injenica da sam zatvorena po ceo dan. Imala sam tolikupotrebu da se pokaem da mi se dogaaloda obujem cipele kojimasam namerno pravila buku. Obino, po stanu sam hodala bosih noguili u kratkim arapama. Retko sam pravila buku, a ona je kod mojemajke izazivala paniku. Tada bi me uhvatila za ramena i zagledala

se u mene svojim crnim oima:

"Mike! Pokuaj da shvati! Ne sme to da radi!"

Oseala sam njen strah od nekakve nevidljive opasnosti i tosmatrala potpuno nepravednim. Sve je bilo sivo i bezbojno, osim

moje majke. Imala sam elju za bojama, elju da jedem, elju daunesem malo uzbuenja u ovaj sumorni ivot, pun tiine. Ali, umestoda viem, aputala sam dok sam se igrala i umesto bombona i ostalihposlastica, ja sam prodrljivo gutala kaike sa uljem od jetre

bakalara dok se moja majka na to smejala, pravei se da se mrti,podiui svoj lepi nos. Bila sam spremna da uinim bilo ta, samo da

je vidim nasmejanu. Oboavala sam da me kupa u velikom lavoru, inisam volela kada bi je otac uzeo u naruje. Skupila bih se uz nju,upijajui njen miris. Nou smo spavali sve troje u jednom krevetu, jau sredini. Nije bilo mnogo mesta, ali ja sam se neno smetalaizmeu mog oca i moje majke.Traila sam njeno uvo i vrtela ga sa

dva prsta kako bih se uspavala, sve dok se ono ne bi zagrejalo amama bi mi ponudila drugo, sasvim hladno. Moj otac nije voleo taj

ritual:

"Pustieje da ti to radi sve dok se ne uda?"

Ali mama me je putala da joj toradim i za mene je predstavljalopravo uivanje da se na taj nain uspavam, nosa zagnjurenog unjenu dugu kosu. Bila sam potpuno na sigurnom, u srcu prave

ljubavi, opijena oaravajuim mirisom majine kose. Poelela sam daje nikada ne napustim. Mogla sam provesti ceo svoj ivot u tom


19/209

jadnom stanu, bez nametaja, sa kaputima obeenim na vrata,sluajui mamu kako mi peva uspavanku ili mi pria prie sa svojimprekrasnim akcentom koji je liio na ruski. Ona je bila moj dom, kroz

nju sam videla ivot, kroz njene male, lagane kistove za crtanje kojesu pastelnim bojama senile likove ili cvee, kroz njene fine ruke kojesu krpile odeu, njenu ipkanu maramuza molitvu, njen notes gde jebeleila neke svoje tajne:

"Ne, Mike... ne diraj to... To je mamino, to su moje male tajne i tosamo moje."

Male tajne moje majke bile su nedokuive za onog ko nije znaoruski. Ona je uvek neto zapisivala u jednom notesu sa zlatno-crnimarama na crvenim koricama. Rukopis joj je bio prefinjen, slovazbijena. Stavljala je ovaj notes pored jednog koverta u kojem su bile

novanice. Umela sam da prepoznam novac, iako ga nisam koristila,niko mi ga nije davao i nigde nisam ila da bih ga koristila. Mojamajka takoe. Ne znam da li je taj novac bio plata mog oca ili seradilo o rezervi za sluaj opasnosti. Moja majka ga je briljivosklanjala u jednu kutiju. Otac ve due nije radio, ve nekoliko

meseci, bilo mi je teko da ocenim koliko vremena, znam samo da jeprilino brzo poelo da nam nedostaje svega. Moja majka nije estovadila novanice iz ovog koverta, il nas je snabdevao onim to nam

je bilo najnunije u hrani i mi smo se time zadovoljavali.

Nije mi ostalo u seanju da sam bila mnogo gladna, iako smo estojeli istu hranu i to u malim koliinama. Jedine rune uspomene izovog perioda mog ivota su one koje se odnose na retke situacije

kada me je otac odvlaio u kolu. Prvi put, samo to nisam zaurlalana stepenitu nae zgrade, ali je otac to predosetio i prislonio mi jeruku na usta:

"Mora da uti! Treba da uti!"

Pogled njegovih plavih oi postao bi ukoen, nije mi govorio zatomoram da utim, a ja bih razumela da je ukazivao na nekunevidljivu opasnost i ujela bih se za usne, pratei ga vrlo hitro niz

stepenice. Jednom prilikom mi je na ulici rekao:


20/209

"Stalno eli da izae, evo te sada napolju i zato budi mirna.Odveu te na jedno mesto gde ese zabaviti."

Na ulici sam pomalo oseala strah, a tata je hodao brzo i krupnim

koracima. Imala sam utisak da je odluka da me izvede napolje bila uvezi sa tim to sam besnela po kui i pravila veliku buku. Meutim,napolju mi nije bilo prijatno. Previe dugo sam bila zatvorena samojom majkom u tom stanu. Sigurno smo pre toga iveli negdedrugde, ini mi se da sam se igrala u nekom dvoritu ili u nekommalom vrtu, u glavi su mi ostale slike nekog cvea, okruglogumarka, i nejasno mogu da vidim sebe kako trim okolo... Mora dasam pohaala bilo kakvu lokalnu kolu, nauila slova, zatim rei ibrojeve, zato to sam u svakom sluaju znala da raunam na prste,itam i pomalo da piem. Veina dece tog uzrasta sea se svojeuiteljice u koli, ja ne. Moja seanja zapoinju sa tim stanom, sailom i mojom majkom u vidokrugu i tom kolom iza ugla ulice. Svepre toga je je za mene jedna velika crna rupa.

Jednom prilikom, poto me je predaouiteljici, otac me je zagrlio idugo me i ozbiljno gledao pravo u oi, kako bih shvatila da me on

nee napustiti.

"Doi u da te potraim, ne zaboravi, doi u da te potraim."Izvadio je iz depa jednu malu torbu u obliku psa. Ona je sadrala usebi dve ili tri olovke i jednu gumicu za brisanje. Uiteljica me jeodvela u jedno odeljenje gde sam jedino ja bila mala. Deca nisu

mnogo gunala zbog mog dolaska, kao da su bila na to pripremljena.Nisu se interesovali za mene, radili su zadatke i igrali se izmeu

sebe. Brojala sam listove u dvoritu, sedei na zemlji. To isto samponovila i u nekoliko narednih navrata. Izmeu svakog tog"kolskog" odmora prolazilo je izvesno vreme. Drugi put samtvrdoglavo odolevala, seanje na odvajanje od majke bilo je i suviesvee. Otac je morao da me ubeuje: mama je bila umorna, morala jeda se odmori i da bih joj udovoljila, morala sam da se pomirim sa

sudbinom.

Ali ubeivanje sa mnom nije mnogo vredelo, bila sam i ostalatvrdoglava. Obeavala sam mu sve ono to je eleo, samo da ne


21/209

izaem iz stana. Da se neu pomerati, da u ostati da sedim po ceodan na stolici, da neu skakati i bacati se na krevet, da neu trati posobi... Sve do trenutka kada bi ubeivanje dosadilo mojoj majci i ona

bi rekla:"Pusti je..."

I ja bih ponovo pronalazila sigurnost u mraku moje peine ispodkreveta, sa mojim zmijama i tigrovima. Nisam ih se plaila, strah umeni nije izazivao ni vuk, ni medved, ni orao. ivotinje su bile mojstvarni svet, iako sam ih videla samo na slikama. Znala sam da one

zaista postoje "u umama", da se poje na rekama i jezerima, da jedusvoj plen. Njihov nain ivota nije mi izgledao ni najmanje straan.Moj duh nije bio optereen dejim strahovima, nisam poznavaladecu, ni druge odrasle osobe. U slikovnicama koje su mi davali moji

roditelji, ako bi lisica jurila za nekim zecom ili lav za koutom, to jebilo samo zato da bi imali ta da jedu i to mi je izgledalo normalno.Kokoka kljuca sa svojim piliima, kuja spava sa svojim kuiima, jasa svojom majkom. Bila sam ivotinja kao i oni. Tanije, pojam"divlje" ivotinje nije nikada postojao u mom umu. Bila sam blie

verovanju da su ljudi bili "zli i divlji Nemci". Oni su ratovali, oni su

se, dakle, borili za svoj opstanak. ivotinje nisu pravile probleme ovevrste, naprotiv, u mojoj omiljenoj igri one su bile moja vojska, na

mojoj strani.

Izolacija u kojoj sam rasla bila je posledica injenice da je moj otacbio nemaki Jevrej, a moja majka Jevrejka ruskog porekla. Jevrejikoji su na poetku pogroma u Nemakoj izbegli u Belgiju. Sada,

poto je Belgija bila pod nemakom okupacijom, morali su da sekriju. Ako je moja pretpostavka tana, a ja ne vidim drugumogunost, il mora da je pripadao nekoj tajnoj mrei, zaduenoj danam pomogne. Otac mi je jednom prilikom ispriao priu o jednojdevojici po imenu Rakel koja je bila veoma neoprezna. Ona je reklanekome, ini mi se bakalinu:

"Ja se vie ne zovem kao tata... ja se zovem..."

Nisam zapamtila ostatak, bie da je bilo prezime neto kao Diponili Diran, u svakom sluaju devojica je bila odvedena u policiju,


22/209

zajedno sa svojim roditeljima. Oigledno je moj otac tada eleo dashvatim da ne smem da govorim o svojim roditeljima. Zbog ove priemoja majka me je poduila jednom novom pravilu. Zvala sam se

Mike, bez prezimena, a to je neto to sam ve do te mere prihvatilai usvojila da i dan-danas ne znam identitet svojih roditelja, osimnjihovih imena. Tom novom pravilu bilo je dodato jo i ovo: ako biumesto mog oca doao neko drugi da me trai, obraajui mi se: "Ti siMike? Hajde sa mnom!", trebalo je da kaem 'da' i da tog nekogsledim bez otpora.

"Jesi li dobro razumela? Zove se Mike i slua. Ne treba dabrine, to se moda nee dogoditi, osim ako tata kasni. Jesi li dobrorazumela? Reci mi da si razumela. To je vrlo ozbiljno, Mike.Ponovi!"

Morala sam da nekoliko puta ponovim da sam dobro razumela i

ak da obeam, kako bih joj priinila zadovoljstvo, da u bitiposluna, ali nisam razumela smisao ovog pravila. Taj neko bi

jednostavno trebalo da me odvede mojoj majci, tako sam ja to tada

shvatala, a to se verovatno nikada nee dogoditi... S druge strane,

ako bi me neko, iz bilo kog razloga, pitao za ime, ja ne bih znala da

kaem nita drugo nego "Mike", to bi moglo da proe kao tipianbriselski nadimak od milja - bilo je mnogo Deniski, Pjeretki i u

svakom sluaju sva ta imena poticala su iz belgijske verzijefrancuskog jezika, zato to ja nikada nisam govorila i razumela nekidrugi jezik osim ovog. Moj otac koristio je bez razlike nemaki ifrancuski, koji je perfektno govorio, za razliku od moje majke, iji je

akcenat bio jako izraen. Verovatno je iz tog razloga uvek ostajala ukui sa mnom.

Nikada neu zaboraviti taj dan 1941. godine, kada sam morala daje napustim zbog te proklete kole, ne znajui da je nikada vie neuvideti. Jo se ljutim na samu sebe to se nisam bolje zagledala unjeno lice i to nisam due udahnula miris njene kose. Ali, da sam toznala, morali bi dobro da se namue da bi me odvojili od nje.

Vremenom je njen lik izbledeo, ostala mi je u seanju njena veomaduga kosa, koju je ona ponekad skupljala u punu, njen blagi glas,


23/209

svetla haljina, jedna zaboravljena pesmica, koju ne uspevam ak nida pevuim, i nekoliko rei na ruskom koje me je ona s nenounauila. Nikada neu saznati ta su uinili sa njenom kosom tamo

gde su je odveli. elela sam da ostanem sa njom, da ivimo ili danestanemo zajedno. Ona je htela da me spase, ja nisam.

Verovala sam da e otac sigurno doi da me potrai, kao to mi jebio obeao pre nego to smo se rastali. Provodila sam kolske odmoresedei ispod mog drveta, posmatrajui kue koje su se nalazile izakolskog zida, zamiljajui da je moja majka tamo negde i da megleda. Sada sam sedela na tri stepenika od izlizanog kamena, sama

pod tremom. Obino me je uiteljica pratila, a otac bi me uzimao zaruku prilikom povratka. Ali, ovaj put ne vidim uiteljicu. Koliko seseam, rekla je da nee kasniti, a ona nije tu, pored mene. Vremeprolazi i ja posmatram ulicu, a kolska vrata su zatvorena. Dokekam, izmiljam igru. Zatvoriu oi, brojau do petnaest, a moj otace doi kada izbrojim do petnaest. Kako ga jo nema, ja poinjemponovo, opet i opet... i dalje brojim kada mi se obrati jedan glas:

"Jesi li ti Mike? Hajde sa mnom."

Najpre sam iznenaena, zatim se setim onoga emu me je majkaposavetovala. Ona me je zamolila da obeam da u biti posluna ibiu posluna. Po mene je dola neka ena, a ja nisam videla kakodolazi, verovatno zato to sam brojala. Zdepasta, stara, maloogrubelog glasa, obuena u crni kaput, sa maramom iste boje koju jeobmotala oko glave. Uzima me za ruku: "Hajde, doi."

Sledim je kao neka maina, penjemo se do ugla ulice gde stanuju

moji roditelji, a tamo iznenada buka, krici, kamioni, mnogo ljudi.

Izgleda mi kao da se tuku ili da jedni tuku druge.

Gospoa me brzo povlai, govorei mi: "Ne gledaj, Mike..." Vueme za ruku, ponavljajui: "Ne gledaj, Mike". Svaki put kad izgovorimoje ime, pomislim na moju majku. I dalje verujem da me ona vodi k

njoj i da u pronai svoje roditelje.

Sada ve vie nita ne prepoznajem. Mnogo dalje je tramvajska

stanica, malo ekamo, ona nita ne govori, penjemo se u jedan uti


24/209

vagon. Tu je neki ovek sa nekom velikom torbom koji prodaje karte,viui okolo na francuskom i flamanskom: "Jesu li svi uslueni?

Alleman bediend?" ena plaa, smeta me da sednem pored nje,

savetujui me da budem mirna, ali ja pitam, apui:"Gde idemo?"

"uti, videe."

Tramvaj nastavlja svoj put dok mi pred oima promiu nepoznateulice. To je bio prvi put da sam se popela u ovaj mali tramvaj, ijesam ine do tada samo posmatrala na putu do kole. ena u crnomnema nijednu re za mene kojom bi mi objasnila situaciju ili me

umirila. Ona je u gru, u vagonu ima nemakih vojnika, po svojprilici su putnici kao i mi, ni sa kim ne razgovaraju. Posmatramkola, ljude koji hodaju ulicom, sve ono to pre nisam imala prilike davidim. Tramvaj se zaustavlja na kraju puta koji mi je izgledao veoma

dug, a kondukter vie: "Poslednja stanica". Stigli smo do okretniceMeir, prema onome to sam kasnije uspela da rekonstruiem,tramvajem koji je u to vreme bio linija broj 56, u pravcu erbika. Zamene je to mesto bilo kao neka potpuno druga zemlja. Videla sam

drvee, sve je bilo tiho i mirno. ena me je odvukla u jednu aleju kojase prostirala uz park, zatim ujednu uliicu koja nas je dovela ispredneke crkve. Odatle, hodamo nekom tunom i mranom ulicom. Onabrzo napreduje, ja za trenutak malo vuem noge, a zatim pri pomislida u pronai moju mamu, primoravam stopala da prate taj ritam.

Ovde su kue niske, uzane. Prolazimo pored jednog sivog i vrlodugakog zida, moda zida neke fabrike. ena se zaustavlja ispred

jedne od tih uskih kua i ulazi, povlaei me za ruku. Savreno seseam dva stepenika koja vode do odmorita, zatim pet ili est kojivode u jednu prostoriju koja se nalazi neto dalje. Prozor te sobenalazi se u nivou ulice sa koje smo upravo uli. Tu je trpezarija,povezana sa kuhinjom. Vidim dva ormara, sto i poredane stolice, a

malo dalje jedan veliki poret. Ostale prostorije bile su smetene naspratu, primeujemo stepenice u dnu hodnika, gde je odea obeena o

zid i obua poredana na zemlji. Tu su smetene i dve fotelje.


25/209

Sve je isto i prenaglaeno, veliko i hladno, kao i ova krupna enakoja se naglo pojavljuje pred nama. Njena kosa je nekako udnozaeljana unazad, neobine bledoljubiaste boje. Otvara tanke usne

pokazujui zlatne zube. Njeno lice, koje je u isto vreme i strogo ismeno, izaziva strah u meni. Glas joj je suv:

"Sve je sreeno?"

"Da."

ena u crnom izvlai jedan koverat iz svoje tane i pruaga enibledoljubiaste kose, koja proverava njegov sadraj. Vidimnovanice. Ona mi pokazuje jednu fotelju:

"Sedi tu."Pitam se ta ja ovde radim, a naroito gde je moja majka. Fotelja

je lepa, nije u dronjcima i rasparana kao ona u kojoj je sedela moja

majka dok ije. ena u crnom odlazi bez daljih objanjenja, jedvabacivi pogled prema meni pre nego to je krenula, i kae:

"Sreno."

Ostajem sama sa ovom enom bledoljubiaste kose, koja, ne

pomerajui se, doziva nekoga u kuhinji: "anin!" Zatim mi se obraapo drugi put:

"anin e ti pokazati tvoju sobu. Odeu estaviti na krevet."

"A mama i tata?"

"Ovde se o tome ne govori. Treba da to utuvi u glavu, ovde se negovori o tome."

Tanke usne izdale su nareenje ne pomerivi se. Nije se ak ni

nasmeila, nije se pribliila - da je to uradila, verujem da bih pobeglakoliko me noge nose, toliko me je plaila.

Bila sam potpuno izgubljena, bez ikakvog objanjenja, niti bilokakve nade, tako da sam se prepustila da me vodi ova anin, jednarumena sluavka kratke kose, impozantnog stasa, koja je govorilaflamanski i tek pomalo natucala francuski. Pokazala mi je stepenice

koje su vodile do druge platforme, gde sam iza zavese otkrila sobicu

bez prozora. Jedan krevet, odea poloena preko prekrivaa. Jedna


26/209

tamna suknja, bluza sa kragnom stegnutom oko grla, a ja shvatam

da treba to da navuem na sebe.

Sluavka uzima moju kolsku torbu u obliku psa i odnosi je,

govorei mi na francuskom sa grubim naglaskom:"ekamo te dole da jede."

Obuzela me je takva elja da plaem, i zato sam dugo jecala doksam sedela sama na krevetu. Nemam vie roditelje, slukinja mi jeodnela jedinu stvar koju sam imala. Moj ivot voljene male devojicese toga dana zavrio kod te ene bledoljubiaste kose, koja me nijevolela. Uzela je novac, ali bila sam suvina, a ona e se potruditi da

to osetim. Jasno je, ali ja u ovom trenutku nisam svesna toga, da sumoji roditelji bili rtve racije i da je ovaj plan mog spasavanja biopripreman ve neko vreme. Zbog ega ba kod ove ene, to je tajnakoju sam godinama pokuavala da dokuim. Ona je bila udata za

jednog zubara, iji je stric imao farmu nedaleko odatle. Taj stric kogasam ja kasnije prozvala deda,jer su ga tako zvali svi ljudi u okolini,

radio je sa ilom i mojim ocem u Optini. Mogue je da su takosmislili da je najbolje reenje da se sakrijem kod ovih ljudi, uz

odreenu sumu novca namenjenu za moje izdravanje. Ali da su mojiroditelji poznavali ovu enu, nikada joj me ne bi poverili!

Posle rata smo saznali kako su se organizovala spasavanja dece za

ije roditelje je postojala mogunost da ih uhapse Nemci. U tome suuestvovali lanovi tajnih jevrejskih organizacija, komunisti,katolici, pa ak i plemstvo. Ti ljudi su za jevrejsku decu pravilipapire sa belgijskim identitetom. Ponekad su se sluili lukavstvom

koje se sastojalo u tome da se ne prijavljuje smrt neke belgijske dece

i da se njihov administrativni status ivih sauva za Jevreje. Naosnovu toga, pripremala su se "ista" dokumenta. Smatra se da je nataj nain oko pet hiljada dece spaseno od odlaska u logor. Meutim,to je mogao da izvede samo neko ko je imao pristup administraciji.

il, moj otac i deda imali su takav pristup.

Nikada mi nisu razjasnili detalje oko porekla mog novog

identiteta. Odjednom sam se zvala Monika, nisam vie imala sedamgodina, ve etiri, a s obzirom na moj nizak rast, to je bilo vrlo


27/209

verodostojno. Dobila sam i lani datum roenja, 1937. godine, kao dasam bila ki ene bledoljubiaste kose.

Mike nije vie postojala. U onoj raciji koju sam primetila

izdaleka, moda su bili zarobljeni moji roditelji Geria i Revan.Jednog dana, deda je preda mnom rekao: "Uhapsili su etrdeset

mukaraca i jednu enu..."

Koju enu? Moju majku? Zato samo jednu enu i etrdesetmukaraca? Da li se radilo samo o onoj raciji ili nekoj drugoj? On nijeizneo detalje, sigurno ih nije ni znao, tako da nikada nisam saznala

ta se dogodilo sa mojim roditeljima. U tom momentu, dok sam

jecala na krevetu u onom sobiku bez vazduha, verovala sam da su idalje ivi i nita nisam razumela. Ali sam oseala vrtoglavuprazninu i ta praznina je postala jedina stvar u ivotu koja mi jeikada zadavala strah i izazivala komare koji su se neprekidnoponavljali.

Moja majka nestala je u toj praznini, a to mi je ivot uinilonepodnoljivim i zbog toga sam patila itavog ivota.


28/209

Tree poglavlje

3.

PRIVIKAVANJE NA MRNJU

ada sam kasnije sila u kuhinju, sto je bio postavljen i nisam

vie plakala.Teko je duhu odraslog oveka da definie kako jedno dete mog

uzrasta - imala sam sedam godina - uspeva da kontrolie jedno takvooseanje. Nakon to sam jecala iz oaja, iznenada sam odluila daprestanem da plaem pred nepoznatim osobama. Ova ena me jeprimila sa prezrenjem, bezobzirno je uzela moju kolsku torbu, jediniimetak koji me je povezivao sa mojim roditeljima.

Sto u kuhinji bio je prekriven stolnjakom, na njemu su bilipostavljeni lepi tanjiri, sa mnogo hrane, jela koje nikada pre nisam

probala. Bilo je hleba, povra, a naroito me je privuklo jedno jelokoje sam kasnije prepoznala kao pilee peenje. Bilo je tu takoe inekakvog mesa boje karamela, u stvari, to su bila svinjska rebarca -

obilje hrane koja mi je bila neobina. Prizor ove gozbe predstavljao jepravo udo za moj izgladneli stomak jedne male devojice. Nikadanisam imala toliko hrane koju sam mogla da jedem dok sam ivela

sa roditeljima, nisam ak ni znala da tolika koliina hrane moe dabude izneta samo za jedan obrok. Kod nas je uvek bilo isto: hleb sa

malo dema, ponekad, kada bi il doneo. S vremena na vreme komadsuene ribe, vrloslane, koja mi je izazivala avolsku e. Pored toga,mama je ponekad spremala krompir ili kupus, ali meso vrlo retko.

Oboavam meso i imala sam stranu elju da navalim na njega.

ekala sam, poto sam sela na stolicu koju mi je sluavka

pokazala. Sedela sam sama na jednoj strani stola, licem okrenuta

K


29/209

prema ostalima koje nisam jo poznavala: bili su tu jedan ovek ijedan deko. Ali niko mi nije uputio nijednu re. Obojica su ekali utiini, kao i ja.

Tanjiri su bili vrlo lepi, sa ivicama u boji, kraljevskoplavoj,uokvirenoj sa dve pozlaene linije. Bili su postavljeni i beli ubrusi,uredno savijeni. Stolnjak je bio besprekorno ist.

Gospoa sa bledoljubiastom kosom stie, seda na elo stola, kaokraljica, gleda me i kae, potkrepljujui svoje rei gestovima:

"Ubrus se stavlja preko kolena."

Posluam i ona poinje da slui oveka, a ja shvatam da je on njen

mu. Zatim slui deaka, svog sina."Hoeli povra, Leopolde?"

Ona ih slui polako, preporuujui svakom komad neega. Nevidim tome kraja, ali najzad meni dodaje jedan batak, koji mi se

uini zaista mali. Taj batak je toliko majuan da se pitam, pri tom setrgnuvi, da li se radi o piletu ili golubu. Uzimam ga prstima izagrizem. Gospoa isputa jedan dubok uzdah, i izgleda kao da hoe

da kae: Pa ta to ona radi! Onda baca pogled na svog sina, na ijemlicu lebdi izraz povlaujueg prezira, ali ja ne marim, zato to miprija taj komad mesa koji lagano klizi u moj stomak.

"Ti nikada nisi nauila da jedeviljukom i noem?"

"Pa, ja..."

Svega toga kod nas nije bilo, ne seam se da sam koristila viljukui no da bih sekla meso. Mislim da je moj otac imao jedan depni no,

a mama nekoliko posuda za kuvanje i kaike za supu. Najee nijebilo mesa, a ako bi ga il jednom-dvaput doneo, ono bi nestalo u supi.Meutim, ja nisam imala vremena da obrazlaem i da dajemobjanjenja, uostalom, imala sam mnogo muke da se izrazim. Jedanpilei batak, ta sam mogla nego da ga zagrizem.

"Odakle li je ova izala? Obrii usta!"

Po miljenju ove ene, nije nikada bilo niega dobrog u meni, uvek

sam bila predmet zlobnih primedbi i to je poelo odmah, od prvogobroka.


30/209

Gutam komad piletine i gledam ostala jela sa izrazom na licu koji

izaziva dozu dodatnog prezira:

"Hoe li jo mesa? Oigledno hoe jo!" Kao da je to to mi je

dala bilo previe. Kaem da hou. Onda jedem to famozno meso bojekaramela i smatram da je ukusno. Da li sam to rekla? U svakom

sluaju ona sama odgovara:

"To je dobro! Naravno da je to dobro, to je svinjski kotlet!" I

poinju da se smeju, njen sin i ona, oigledno zadovoljni alom kojuja nisam tada razumela, shvatila sam je tek mnogo vremena kasnije.

Jevreji ne jedu svinjetinu.

Sam mu nita ne govori. Miran je, bezizraajnog lica, nekako vieizgubljen u svojim mislima. U svakom sluaju, izgleda neobinoizolovan od svoje ene i svoga sina.

Za njega nije bitno ima li nekoga za stolom. Kad zavri obrok, onodlazi, a meni nareuju da se popnem u svoju sobu. Soba onesluavke je prava soba, sa prozorom, nametajem, krevetomprekrivenim prostirkom sa cvetnim dezenom. Moj sobiak iza zaveseoigledno slui samo da se u njemu spava, i to na pomonom leaju.

U tom neprijateljskom okruenju najtee mi je padala tiina kojaje vladala u vezi sa mojim roditeljima. ena je procenila da je bitnijeda veera na vreme nego da izdvoji nekoliko minuta da me smiri ilimi jednostavno objasni zato sam tu, ko je to odluio za mene.Jednom prilikom sam nou toliko jecala da se sluavka sutradanujutru alila da nije mogla da spava zato to je "ovo derite plakalo"!ena bledoljubiaste kose mi se najzad obratila:

"Sluaj, moraeda se naviknena ovo. Ti si dola ovde da bi ovdei ivela, morala bi da bude vrlo zadovoljna! Zato, bezprenemaganja!"

"Ali, ja bih htela da vidim mamu i tatu."

"Ja sam sada tvoja majka! I ti eme zvati majkom!"

Dirnula je u neto tako duboko skriveno u meni, da samzanemela. Ni za ta na svetu ne bih je zvala mamom. Ova uasnaena htela je da se uporeuje sa mojom onako lepom majkom? S


31/209

kojim pravom? Da mi je barem objasnila da je to bila la,neophodnau toj novoj situaciji u kojoj sam se nala, kada sam se sklonila kodnje. Da mi je rekla: "Ti si u opasnosti zato to si jevrejsko dete, tvoji

roditelji su uhapeni, oni su te poverili meni, da te uvam dok se onine vrate jednog dana..." Umesto toga, dobila sam samo to nareenje,koje mi je ona dala, vrlo zlonamerno i zlobno. Rekla sam sebi: "Ne,

nikada te neu zvati mamom!"

Iako to nikada nisam izrekla, toga sam se drala, i zbog toga seona stalno srdila na mene.

I da ubrzo nakon toga nisam upoznala dedu, njegovu enu Martu injihovu farmu, ja ne bih mogla da ostanem kod te ene. Pola bihbilo gde i bilo kako i bez iega.

To je zaista bio izraz jeftine pakosti, time to je htela da minametne sebe kao mamu, iako sam ja plakala zbog toga to jemojamajka bila odsutna.

Kada sam mnogo kasnije u ivotu razmiljala o tome, opet sam sezapitala zato me je ova ena uopte primila kod sebe. Dola sam dozakljuka da je jedini razlog mogao da bude onaj koverat koji samvidela kako prelazi iz ruke u ruku. Deda mi je priao o sumi od75.000 franaka.

Volela bih da znam koliko je vredelo tih 75.000 belgijskih franaka

1941. godine, da bih mogla da ih uporedim sa time koliko danas

kota neeljena roba, kakva sam ja bila tada. Izmeu pet i desetputa vie, nesumnjivo.

Posle tog nareenja, ona mi alje doruak. Iako sam bilaneispavana, ipak sam jela kao nikada u ivotu i da se u vazduhu nijeosealo toliko zlobe, ta hrana bi mi jo vie prijala, toliko je biladobra. Tog jutra, primetila sam hleb zlatnoute boje i dem. Dodajumi kriku tog hleba i ja razmazujem jednu ogromnu kaiku crvenogdema preko njega. Sin mi se podsmeva u trenutku kada mi njegovamajka otima kriku iz ruke, poravnava dem noem, tako da nahlebu ostaje samo najtanji sloj ove slasne poslastice.


32/209

U tom momentu, ja sam u stanju oka. Toliko je velika teskoba umom srcu da bih se, da sam progovorila, uguila u suzama. Ali,nisam htela da plaem pred ovom zlobnom enom. Da je zovem

majkom? A ona mi otima dem iz usta? Ba u tom trenutku,odjednom oseam kako se u meni zainje mrnja, obuzima me usekundi.

Htela bih da je zadavim. I verujem da bih mogla to da uradim.

Oseam elju da je udaram, da je gazim po stopalima, da joj zadamudarac po nogama, da udarim sve to je bilo u mom domaaju. Zaistasam osetila tu estoku i neoekivanu mrnju koja se iznenadapojavila. Znam da ne smem da reagujem, ali znam takoe da bihmogla... a to me rastereuje. Zatim je posmatram i u mislima jojrazbijam sve te zlatne zube, davim je, seem njenu runu glavu sa bledoljubiastom kosom. Sve se dogaa u mojoj mati, u tiini, neprogovaram ni re. Hou da je povredim, da sa njom nestane i njenarunoa i pakost, da me vie ne bi povreivala. Moja majka je uporeenju sa ovom enom bila poput sunca, tako mi se inilo. Njenamirisna duga kosa, gusta i lagana u isto vreme, predstavljala je

jedan pravi blago talasasti oblak na kojem se presijavao nenisunev sjaj.

Kasnije, u toku itavog svog ivota, svaki put kada bih jela dem,namazala bih ogroman sloj na kriku hleba.

"Ko je tebe vaspitavao? Odgovori! Ne jede se tako!"

"Da..."

"Da, ko?"

"Da, gospoo."

"Ne, ne gospoo. Morame zvati 'mama'."

"Da, gospoo."

"Ovo derite je pravi zid! ta da radimo sa njom?"

Sa mnom se nije radilo ama ba nita. Ona me je uzela zbognovca, bila sam samo teret, a to u joj i ostati.


33/209

Nisam je zvala 'mama i nakon izvesnog vremena nije vieinsistirala na tome. Meutim, u vie navrata sam pitala gde su mojiroditelji i svaki put je odgovor bio isti:

"O tome se ne pria! Odveu te da napravimo fotografije, od sadase zoveMonika i imaetiri godine."

"Zato imam etiri godine?"

"Ne moram ja nita tebi da objanjavam, ti si Monika Val, imaetiri godine, utuvi to dobro sebi u glavu."

Mike, zovem se Mike. Imala etiri ili sedam godina, sasvim mi jesvejedno, ali Monika...

Uzela me je za ruku i odvela u fotografsku radnju, poto me jenakinurila nekakvom smenom punom na glavi. 'Operacija' je bilabrza, ali ona se ipak usput alila da ima jomnogo drugih stvari dauradi. Iako nije imala nita da radi. Moda samo da nareujeslukinji da skuva ovo ili ono. Poneto da saije... Kada bi sela zaivau mainu, posadila bi me na jedan jastuk na podu i davala mizadatke: da rasparujem, da uim kako se porubljuje... sve neke stvari

koje mi uopte nisu bile interesantne.Preko dana, skoro da bih pomislila da je slukinja. Njen mu,zubar, nestajao bi u svojoj ordinaciji i viali bismo ga samo za vremeobroka, kada nije mnogo govorio. Jednom mi je pregledao zube i

zakljuio da su vrlo jaki. to se tie sina, ne znam kako je provodiosvoje dane. To me zaista nije interesovalo. Ja sam ga doivljavalakao nekog derana, ali u stvari se pribliavao osamnaestoj ilidvadesetoj godini. Izgledao mi je isto tako glup kao njegova majka sa

kojom je uvek bio saglasan, "da, mama; ne, mama..." Smejao se imbi ona poela da mi se ruga. esto me je smatrala "Beoankom",ivotinjom koja nita ne razume.

Mnogo kasnije u ivotu, saznala sam znaenje te rei. Beoani suu antiko doba bili poznati po daru za muziku, poeziju i sve vrstenauke. Bili su veliki ratnici i vladali su Grkom do dolaska

Aleksandra Velikog. Kada sam to otkrila, rekla sam sebi da je ona


34/209

samo jedna obina glupaa, koja se, u elji da me ponizi, estokoprevarila.

Jednoga dana, dola je jedna njena roaka, neka ena po imenu

Fernanda. Priale su vrlo tiho, i oigledno o meni: ula sam ih jersam nauljila ui. Rekla je: "Ako ona ode, svejedno mi je, ali akoanin bude morala da me napusti, estoko u proplakati."

Zamiljala sam te krvave suze kako teku niz njeno lice...

Nekoliko dana kasnije, odvela me je na farmu, kod strica njenog

mua. Najzad sam bila u neemu korisna, jer njen dragi sin Leopoldnije vie hteo da prelazi put do tamo i natrag da bi donosio

namirnice.Leopold je poao sa mnom prvi put, samo da mi pokae kako da

stignem do tamo i da me predstavi dedi kao novu osobu koja eobavljati te poslove. Kada smo stigli, taj ovek je bio prilinonamrgoen, s naporom se trudio da bude ljubazan. Oigledno, nijevoleo bratanevog sina. Razmenio je sa njim nekoliko rei i vrlo brzose obratio meni:

"Doi, ti mala! Hou neto da ti pokaem!"Izgledalo je kao da e i Leopold da krene sa nama, ali mu je dedarekao:

"Ne, ti ostaje ovde."

Tada me je deda odveo da obiemo farmu, pokazao mi je pse,svinje, kokoke, kus-kus iz Malinea, crne i bele kokoke sa sitnimpegama na perju. Primetivi da sam bila mnogo srena zbog toga,

kao da je malo smekao."Onda, mala? Nee razbijati jaja kada bude dolazila da ih

pokupi?"

"Ne, ne, biu vrlo paljiva."

"Dobro, to e onda biti u redu!"

Zatim se obratio Leopoldu:

"Ti eje slati, nee biti problema, onae joj samo dati spisak."


35/209

Izgovorio je "ona" kao da nije eleo da zna za 'nju' ili da je vidi;izgleda da mu se ena njegovog bratanca nije mnogo sviala. Tafarma ju je hranila, donosila joj sve one lepe, ukusne stvari na sto,

uprkos ratu - sve to dolazilo je od dede Ernesta i njegove ene Marte.Snabdevali su je maslacem, mlekom, sirom, povrem, ovijim,pileim ili svinjskim mesom.

Farma mi je izgledala velika. Sama kua je bila solidne gradnje,sa lepim prostorijama i prilino prostrana. Deda je obavljao sveposlove sam, pomagala mu je jedino njegova ena.

Iako on nije mnogo voleo enu bledoljubiaste kose, ona je ipak odnjega imala dosta koristi. Bila je katolikinja, on nije bio vernik; ona

je bila burujka, on levo orijentisan. Ona je o njemu govorila: "To jejedan ovek koji jede popove za doruak." Istina, on bi, kada bi videonekog svetenika, kretao "kra, kra", poput gavrana. Ja sam tosmatrala alom. Bio je jedno namrgoeno, ali ipak toplo, ivostvorenje.

Ostali su ve bili mrtva bia, bez i najmanje ljubaznosti ilimilosra u sebi. Nakon izvesnog vremena, ula sam dedu da je u alinaziva "Bogomoljka" i "Mukaraa". Ime joj je bilo Margerita. Veomami se svialo to "Mukaraa" i zadrala sam u svesti taj njennadimak. Neto u izgovoru te rei ju je stvarno dobro definisalo.Deda je takoe znao da kae: "To je jedna lopovka!"

Nisam znala ta je to ona krala, ali za njega je ona bila jednalopovka!Nikada nije imao nita lepo da joj kae u retkim prilikamakada bi dolazila na farmu. Jednom me je stvarno nasmejao, naalivi

se kada joj je otvarao vrata:

"A, to si ti? Nisam te prepoznao! Mislio sam da je to neko sa

eirom na glavi!"

Iza tih neprozirnih, zastakljenih vrata videle su se samo siluete

ljudi koji su dolazili. Deda se indirektno rugao njenom lemu odbledoljubiaste kose. Kada bi se otvoreno alio na njen raun, ona bigrizla usne, ali nije nita odgovarala. To je bila jedna interesantna


36/209

porodica, ije tajne ja nisam razumela i za koje sam malo marila odtrenutka kada je deda uao u moj ivot.

Deda Ernest imao je jednu predivnu lulu od ilibara, okruglu,

utu i lepu. Divila sam joj se, a on mi je na to odgovarao: "Ali, najvievolim onu tamo!" I pokazivao bi mi na jednu staru drvenu lulu,

estougaonu, mnogo krau.

"Zna, stare kratke lule su najbolje."

Bila sam zaduena da donosim hranu sa farme, da odem i vratimse to je bre mogue, ali ipak sam ostajala na farmi sve due i to jerazbesnelo Mukarau:

"Gubi vreme! ta misli, kada emo jesti ako obrok nijepripremljen?"

Nisam nita priala o tome ta smo deda i ja radili. Tamo na farmibila sam presrena. On me je nauio mnogo emu. Mogla sam da sepenjem po lestvama, da skaem u seno, da se igram sa psima Itom iRitom, da jedem voe i torte koje je Marta pripremala.

Pored toga, Marta je ila odeu za mene, da bih u njoj mogla da se

igram do mile volje, bez one suknje i one utogljene bluze u koje meje Mukaraa obukla, i u kojima sam izgledala smeno. Igrala sam sekao neki deak i Marta se plaila da neto ne slomim, ali deda joj jegovorio:

"Ah! Bie sve u redu! Dobro je to to se ona igra! Pusti je ondaneka to radi!"

"Da, ali ipak, u toj suknji..."

Marta mi je onda saila male pumparice da ih obuem ispodsuknje, od istog materijala. Takoe mi je krojila male bele bluze sakratkim rukavima. Bile su to lepe stvari, po mom ukusu! Ali toga

dana, kada sam se vratila sa farme, kakva me je pria saekala!

"Kakva je to odea? ta je to nala da ti obue?"

Mukaraa mi je oduzela moje pumparice. Marta je rekla da tonije nita i da e mi saiti druge, koje u nositi samo na farmi. Deda

je gunao zbog te pakosti Mukarae, koja je, po njegovim reima,ve hiljadu puta zasluila da je obesi o vrata.


37/209

"To je jedna najobinija profiterka, jedna zloa... Jednog dana samjoj rekao da vie ne sme da kroi nogom ovde. Od tada, ona alje svogsina, a sada si ti tu. Sve to ona hoe od mene jeste da je snabdevam

hranom... Ta porodica, edo moje, to su ti Orkanski visovi!"Zamiljala sam visove, i vetar kako zavija, a usred toga Margeritusa njenim sinom. Naravno, knjigu sam proitala tek mnogo kasnije,ali i tada sam razumela da je bilo rei o osvetama, o pakosti u ovojporodici. Deda je mrzeo ljude uopte, jo ga ujem kako mi govori:"ivotinje su bolje od ljudi. ivotinje ti ne ele zlo, one su ti zahvalne.Nikada neevideti neku ivotinju da ratuje, ivotinja ubija samo dabi jela, da bi preivela. ovek ubija zbog bilo ega."

Tako mi je deda preneo svoju filozofiju sveta i prirode. Dok sam

gledala jednog obinog mrava kako prenosi neki otpadak ili mrvicuhrane, ili dok sam prouavala nekog uginulog mia, razumela samveni ciklus postojanja. ivotinje i ljudi umiru i idu u zemlju, crvi ih

jedu i u zemlji ostavljaju materijal koji pospeuje rast trave i drvea,kojima se opet hrane druge ivotinje i drugi ljudi koji se raaju. Azatim jednoga dana i oni umiru kada dou na red, i sve ponovo

poinje iz poetka.

"Razume? To ti je ta priroda, krug koji se uvek vrti. A kad nekoumre, dovoljno je da pomisli da je to zbog toga da bi se ponoviokrug, onda je taj uvek u tvojim mislima i nije mrtav." Tako sam

stekla utisak da smrt nije nita naroito i da se sve neprekidnoobnavlja. Shvatila sam zato deda nije imao potrebu da pria o svomsinu.

On nije imao vie dece. Marta i on su imali sina jedinca, ozefa,koji je umro vrlo mlad i to je za njih bila jedna velika tragedija.

Ponekad me je Marta zvala ozef, naroito kada bih se igrala maloustrije nego to je to bilo po njenom ukusu, na primer kada bihskakala sa vrha merdevina u tali na gomilu sena. "ozefe, pazi...ozefe, ne ini to... ozefe, doi ovamo." Onda bi mi deda priao otome, objanjavajui:

"Zna, bila je mnogo tuna kada je on umro. esto misli na njega.Podseaje pomalo na njega i idi tamo kada te zove ozef..."


38/209

"To je bolje nego Monika. Ne volim to ime. Zato me zovuMonika?"

"Ime Monika potie od jedne grke rei koja znai sam'. Nije lo

izbor za tebe, ti jesi sama. Osim toga, neke stvari se moraju uiniti izpredostronosti. Razumeli to? Iz predostronosti. Nisu toliko vanaimena, ja te na primer zovem edo', ti mene zove'deda, Marta tebe'ozef'... zato to ona misli na njega, svako ima svoj razlog zatonekoga tako zove. Ja onu rugobu Hitlera koji truje svet zovem

"soboslikar", zato to on nije vojnik, to je jedan luak koji hoe daponovo naslika svet u sopstvenoj boji, a ta njegova boja nije lepa, ona

je sivo-zelena."

"A tebe, edo moje, iz predostronosti zovemo Monika, jer neelimo dati se dogodi neto loe."

initi stvari "iz predostronosti" bio je izraz koji su moji roditeljiupotrebljavali, i ja sam ga razumela. Nije smela da se pravi buka, iz

predostronosti; nije se izlazilo na ulicu, iz predostronosti... znai,ova aktuelna predostronost da me zovu Monika bila je u vezi samojim roditeljima, tako da sam je razumela. A ipak u mojoj glavi

sam uvek bila Mike.

"ozefe, treba da se umije! Doi da uskoiu kadu!"

Postala sam zamena za ozefa. Marta mi nikada nije priala onjemu. Ali, ponekad bih u njenoj futroli za naoare primetilafotografiju malog ozefa. Deki, jone mladi, u mornarskom odelu,sa opasaem i sabljom. Fotografija je bila stara, blago poutela, akada bi ona otvarala i zatvarala svoju futrolu za naoare uz jednoklik-klak, zabavljalo me je pojavljivanje i nestajanje tog nepoznatog

deaka ije sam ime ponekad nosila. Bio je to prirodni tok stvari.

Deda je, verujem, procenio da Marta uiva bavei se mnome,mislio je da joj to prija. Koliko bi ona mogla biti stara? Izgledala mi

je mnogo stara, mada je mogla imati samo etrdesetak godina. Dedaje bio stariji, ali se uvek drao pravo kao slovo I, bio je jak, krupan,sa gustim brkovima. Usudila sam se da ga pitam gde su moji

roditelji.


39/209

"edo moje, oni su zarobljeni."

Zarobljeni... nisam ba najbolje razumela ta to znai, a on jedodao:

"Nemci su ih uhvatili, odveli su ih. Prljave vabe, mala moja, tosu zlikovci, nikada to nemoj da zaboravi."

"A da li ti Nemci imaju decu, i ako imaju, jesu li i ona zlikovci?"

"Zlikovac uvek stvara zlikovce. Nikada im se ne pribliavaj, oniine samo zlo."

"A gde su odveli moje roditelje?"

"Odveli su ih kod njih, na istok..

Pitala sam se gde je istok i tada je poelo poduavanje. Deda jeizvadio jednu staru knjigu iz geografije, sa kartom u bojama, koja je

moda pripadala malom ozefu. Na toj predratnoj karti Evropeobjasnio mi je osnovne pojmove. Francuska je bila sva u plavom,

Belgija zlatnouta, Nemaka zelena, Italija narandasta... Deda mije strpljivo itao nazive velikih gradova, poevi od Belgije, zatimNemake, Poljske, Rusije... Pokazao mi je granice ucrtane na karti i

svuda je bio rat.

"Vidi, istok, to je ovde, to je Nemaka... a dalje na istoku, to jeRusija. S druge strane, to je zapad. Ne moe pogreiti ako rairiruke: moerei da je tvoja desna ruka na istoku, a leva na zapadu;glava, to je sever, a stopala jug."

Izgledalo mi je da je istok sasvim blizu dok sam prstom pratila na

karti slike zemalja u svim bojama. Moja majka je, dakle, bila tu,

negde u ovoj tamnozelenoj, tako blizu ute.Pitala sam dedu da li je poznavao moju majku i on je odmah

odgovorio:

"Ima lepe ui, kao ona. Ali, ne misli suvie na nju, edo moje, to tisamo ini loe."

Deda mi je davao asove iz geografije na svoj, jedinstven nain.Nauila samda na nemakom kaem 'krompir', deda je tamo iveo

pre rata. Po njegovom miljenju, Nemci, te "prljave vabe" uvek suse drali ukoeno kao komad drveta i jeli samo krompir i kiseli


40/209

kupus. Belgijanci su bili mali prepredenjaci, uvek su se snalazili da

nekako zaobiu zakon, naroito ako je zakon bio vapski... Da bi segovorio jezik Amerikanaca, trebalo je imati vru krompir u ustima,

Francuzi su voleli da piju vino i da priaju viceve, Italijani su tralikao kunii i bili su prijatelji sa vabama, Rusi su stavljali sebi krznona glavu, pevali su, igrali i pili kao smukovi!

Dedino obrazovanje zasnivalo se na jednostavnim osnovama.

Poznavanje sveta oko nas, geografija, koju sam verovatno nauilabolje nego da sam ila u kolu, lekcije iz prirodnih nauka. Ako pasIta hoe da napravi male kuie kuji Riti, on to ini kao to to ovanini ovci. Dobijala sam lekcije iz sporta, takoe, nauio me je davozim bicikl po farmi, da se verem po drveu, da trim zakokokama. Isto tako, davao mi je i lekcije iz astronomije.

"Pogledaj mesec... Vidi onu zvezdu tamo gore? To je Severnjaa.Onda, gde je istok?"

Istok nije vie bio tajna za mene, ali ja sam htela mesec i deda bimi ga kao pruao, smejui se.

Davao mi je prve lekcije iz pevanja:

O, maju, lepi mesee moj

Kada ese vratiti

Da mi donese cvee, da mi donesecvee...

O, maju, lepi mesee moj

Kada ese vratiti

Da mi donese cvee da obriem moje du...

Takoe me je nauio da se smejem. Ali Mukarai nije bilo nimalodrago to te sate provodimo zajedno. Optuila je Martu da eli da mepretvori u lou devojku zato to me je jednog dana preruila uprincezu i namazala mi usne. Nije bila u pravu. Bila je uverena da

deda loe govori o njoj i tu jeste bila u pravu. Jedna od dedinih


41/209

lekcija je bila da nikome ne priam ta mi radimo ili kaemo nafarmi.

"Ako te pita ta ja priam, ti joj odgovori: 'Pitao je ta ima novo

kod vas...' Ako te pita ta si ti radila, tada odgovori: "Radila sam ukokoinjcu.'"

"Ali, to nije istina!"

"Mora da nauijednu stvar: zlobni ljudi uvek kad-tad iskoristeono to im se kae. Ako baneeda lae, na svako pitanje pravi seblesava i odgovori: "Nita!" edo moje, uvek je bolje utati, izpredostronosti. Ako se bojinekoga, ne otvaraj usta. Ako ne znasa

kim imaposla, opet dri usta zatvorena. Ne priaj sa onim u koganema poverenja. Pogledaj ivotinje, one ne govore, a ipak serazumeju. Sa njima ti nikada nee biti dosadno i ako ih dobro slua,razumeeih, takoe.

Dani provedeni sa dedom bili su izuzetno ispunjeni i bila sam

nestrpljiva da to vie saznam. Ja, koja pre nisam imala nita osimone praznine, one tiine, zatoenitva, bez kole i interesantnihstvari, naivno sam upijala sve ono emu me je deda poduavao.

Zahvaljujui tim dedinim lekcijama pripremila sam se, a da tonisam ni znala, da preivim na neprijateljskom terenu i da nemampoverenja u ljude. Jedina stvorenja u koja sam imala poverenje, osim

mojih roditelja, bili su deda i Marta. I samo zahvaljujui njima,nisam verovala da su mi roditelji mrtvi. Mama i tata su na istoku, ne

tako daleko od farme, rat ih je "zarobio" tamo i kako je deda rekao,

kada vabe jednog dana izgube rat, moji roditelji nee vie biti

zarobljeni, moi e da se vrate i potrae me.

Bila sam vrsto dete, snana, jela sam koliko mi je bilo neophodnoda utolim glad, za inat Mukarai, kojoj sam s vremena na vremekrala dem ili hleb, nou. Prelazila sam nekoliko kilometara dnevnoda bih sa farme donela korpu sa povrem, jajima, svim namirnicamakoje je deda davao svom neaku. Mukaraa je to koristila, sreom ipo mene koja sam jela kod nje.


42/209

Marta je pripremala razna jela, torte od rogaa, dem od treanja;uvek je imala neku poslasticu po mom ukusu. Mlako mleko, upravo

pomuzeno, bez muke sam nosila u kablici do kuhinje gde je ona

pravila sir. Ali ipak sam morala da se vraam da spavam tamo, uMukarainoj kui. Vraala sam se sa olovno tekim cokulama, dasluam, pomaem u domainstvu ili u ivenju, da spavam u svomsobiku iako sam matala o velikoj Martinoj i dedinoj kui. Ne znamkoliko je vremena trajao moj boravak kod Mukarae i na farmi.Izgubila sam pojam o vremenu od kada su moji roditelji bili

zarobljeni. Godinu ili neto krae, u svakom sluaju.

Deda mi je jednoga dana, jednog 12. maja, poklonio buket cvea.Cvee je bilo areno poput krila leptira i irilo je opojne mirise.

Rekao mi je: "To je za tvoj roendan."

esto mi je prireivao iznenaenja, tvrdei da mi je svaki danroendan. Ali, ovoga puta je tu bila i torta, a on je potvrdio da mi jestvarno roendan. Po njemu, a on je to moraoznati na ovaj ili onajnain, roena sam 12. maja. Verovatno da je tog dana bio 12. maj1941. godine i upravo sam bila napunila 7 godina, poto mi je majka

rekla da sam roena 1934. godine. Ali, ja nisam ni u ta sigurna. Niu datume, ni koliko je vremena prolo.

Nikada nisam zaboravila taj divni mirisni buket, kao da mogu

ponovo ga vidim na stolu te velike kuhinje koja je opojno mirisala.

Vidim tortu, sveu iji plamen nas je osvetljavao, bilo je sve takosvetio i tako toplo. Za ovim stolom sam prouavala svet i bila samdobra uenica. Kakvu mi je samo radost priinjavalo da prepoznam

ovu ili onu zemlju, da stavim svoj prst na Italiju, ili da kaem imegrada i da ga zatim pokaem na karti.

"Stavi prst, ali ne gledaj ime", kazao bi on. "Izgovori slovo po

slovo. "

Deda je bio prihvatio obiaj moje majke da izgovaramo abecedu,ispisujemo linije i da raunamo na prste. Da bih izmerila stvari,sluila sam se akom: tolikoi tolikoaka od tla do moje glave. Za moj

uzrast i nisam bila toliko loa, fiziki jesam bila "mala", ali sva u


43/209

miiima, govorio je deda. On je takoe imao svoj fazon da proceninekoga, da ga okarakterie. Njegova ena Marta bila je "krupna lepaena". Jednoga dana u i ja biti "krupna lepa ena". Za sada sam za

njega jo bila samo jedno "edo" koje je osealo potrebu da se igrasamo, kao deak.

Nisam imala potrebu da se zbliavam sa drugom decom. Marta jepokuala da dovede jednog malog komiju da se igra sa mnom, ali suse svi nai susreti zavravali tuom, tako da je deda na kraju rekao:

"Mora da je ostavi na miru, ona nema elju ni potrebu da imadrugove ili drugarice, vidi da joj se to ne dopada."

Marta je elela da se ipak druim sa drugom decom. Ali kad biona pozvala neku devojicu, ja bih je udarala po glavi, a ako bi to bioneki deak, htela sam da mu dokaem da sam jaa od njega. Bilasam jedna prava usamljenica. A to sam i ostala. Samoa mi je bilanametnuta, nisam je ja sama izabrala, ali morala sam da je stoikipodnosim, zbog mojih roditelja. Na kraju krajeva, oseala sam seusamljenom kod Mukarae zato to me kod nje niko nije voleo inajzad, nisam elela drugo drutvo sem Martinog i dedinog.

Najsreniji trenutak u tom periodu koji sam provodila kod njihdogodio se sasvim sluajno. Mukaraa je morala da odsustvuje kakobi posetila nekoga iz svoje porodice i poslala me je kod dede. Provela

sam dva divna dana na farmi, a naroito jedno popodne u gradu saMartom.

Ile smo do poetne tramvajske stanice i sele u jedan vagon.Marta je na glavi nosila jedan lep eir koji je sama napravila, a ja

kaputi i kapicu sa dve vrpce, koje sam sa ponosom pokazivala.Marta je imala ogrubele ruke, ruke koje su radile u polju, ali su za

ivenje njeni prsti bili prsti arobnice. Koraale smo jednom malomulicom i stigle do velikog trga na kojem sam gledala izloge. udno jeto to mi ovaj izlet nije delovao opasno, nisam uopte bila zabrinuta.Ipak je to bio prvi put da me je neko izveo da proetam po gradu,meu ljudima. Dok me je Marta drala za ruku, oseala sam se

zatienom od svega. U jednom izlogu sam videla kolae, a Marta jerekla:


44/209

"elili kola? Onda emo uzeti kola."

Nikada pre, a ni mnogo vremena nakon toga nisam jela neto takoukusno. Bila je to jedna sasvim mala moka torta, ukusna, koja se

topila pod jezikom.Belgiju je u tom periodu muila velika oskudica, kola je bio

siuan i stvarno nisam imala predstavu od ega je napravljen. Aliza mene koja nikada nisam videla bilo kakvu poslasticu, osim torti

na farmi, taj kola je bio prava dragocenost! Posle te divote ule smou radnju sa igrakama. Marta mi je kupila lutku koja je otvarala izatvarala oi... Na sebi je imala kaputi sa manom oko grla i maloipke: bila je to lepa lutka, a ja sam bila srena i ponosna na nju.Moja prva igraka male devojice i jedina koju sam ikada imala.Nosila sam je kao to majka nosi bebu. Zatim smo se popele u jedantramvaj da bismo se vratile. Na platformi je stajao jedan nemakivojnik, pored kojeg je Marta prola vrlo brzo kako bi pronala mestoda sednemo, gurajui me ispred sebe. Prepoznala sam Nemca, dedami je svojevremeno rekao: "Pazi se sivo-zelenog", ali nisam bila

zabrinuta. Bila sam zadovoljna! Marta mi je rekla: "Moi eda se

igrasa lutkom kod kue, sada je pusti da spava..."

Nemac je nepomino stajao na platformi, pored vrata. Kada smostigli do nae stanice, Marta je htela da me uzme podruku kako bi mipomogla da siem niz dva prilino visoka stepenika, ali se ipka mojelutke zakaila o vojnikov bajonet. On se nije pomerio, to nije bilanjegova greka, ve se to desilo zbog toga to je Marta pokuala dami pomogne da siem.

Poela sam da viem: "Prljavi vaba!"

Marta me je povukla k sebi: "uti! Nije to nita..."

Ja sam ipak nastavila da viem: "Prljavi sivo-zeleni..." Nisamvodila rauna o tome u kakvu nas zapravo opasnost dovodim. Neznam da li je vojnik razumeo ono to sam govorila, dobro je video dase lutka zakaila, ali nije nita rekao i Marta me je vrlo brzo odvuklaodatle.

Na putu ka farmi, samo mi je rekla:


45/209

"Mala moja, vrlo je opasno ono to si upravo uinila. Nikada vie,nikada ne sme to da ponovi! To je vrlo opasno, za tebe, za nas, izaista ne treba to da radi."

Jo je drhtala dok je prepriavala dogaaj dedi, a on se na to samonasmejao:

"To treba proslaviti! Bila si vrlo hrabra, ali ne sme to daponovi!"

Onda nam je Marta pripremila kraljevski ruak - bilo je tu mesa,krompira, spanaa... Bilo je to tako dobro! Deda mi je rekao da e semasnoa zalediti u mom stomaku ako budem pila hladnu vodu posle

toplog jela. Zakolutala sam oima, a oni su se oboje smejali: Martanije vie oseala strah. Sada shvatam do koje mere se tada prepala ikoliko je drhtala. Rekli su neto jedno drugome, toliko su se smejalizbog toga, ali ja nisam uspela da ujem o emu se radilo. Marta jezahvatila senf kaikom i poela da juri dedu. elelaje po svaku cenuda ga umae. Ova njihova radost me je oduevila. ivot je bio lep.

To vee mi je deda pokazao mesec koji je bio okrugao i pun, a psisu se igrali u dvoritu i odbijali da uu. Bila je to divna no. Martami je dala jednu pidamu koja mi je bila prevelika - spavala sam uznjih u vrlo udobnom krevetu sa okvirom od bakra - i neno me jezagrlila:

"Spavaj lepo, bio je ovo dan pun uzbuenja." Sutradan me jeodvela u crkvu i objasnila mi da moram da uem u ispovedaonicu ida sveteniku kaem sve svoje grehe. Nisam sigurna da samrazumela zato. Moda zato to je i ona sama ila da se ispovedi, pasam morala i ja da to uradim da bi se stekao utisak da sam devojka

iz dobre porodice, jedna mala katolikinja.

"Greh, objasnila mi je Marta, "to je neto loe. Rei e ako siuinila neto loe."

Bilo je to jedno zabavno iskustvo. Savreno se seam mirisaispovedaonice, glasa nevidljivog oveka, koji mi se nakon duge tiineobratio, poto nisam znala ta da kaem:

"Dakle, ta si uinila?"


46/209

Odgovorila sam ono to mi je prvo prolo kroz glavu: "Radila samsve, osim to nisam ubijala!" Marta je klala kokoke. Ne ja. Ja samsamo gledala i jela kokoke.

Morala sam da objasnim sveteniku svoje razmiljanje, ali nisamznala kako. Zatim je on dosta dugo govorio, mrmljao je, a ja, naravno

nisam nita razumela. Jedino sam imala elju da izaem odande.Marta mi je rekla, uzimajui me za ruku: "Pa, dobro... ve si oduzeladosta vremena..." Sve to nije nikako ilo uz mene. Bila sam Jevrejka,znala sam to, ali sam isto tako poela da na svoj nain shvatam ta

je 1941. godine znailo biti Jevrej za ljude koji su me okruivali. Zbogopasnosti koja je pretila, to nije trebalo ni rei ni pokazati.Jednostavno, situacija je bila takva.

U auri u kojoj sam se nala, zatiena izmeu Marte i dede,nisam znala mnogo toga o ozbiljnim dogaajima. U Belgiji jeuvedeno racioniranje namirnica, Nemci su prodrli u Rusiju, a za to

vreme jedan nacionalista zvani Leon Degrel pokuavao je da to veibroj briselske populacije odvue na Istoni front da se bore zajednosa nacistima. Deda je itao lokalne novine koje su izlazile pod

kontrolom okupatora i koje su o tome govorile sa pesnikim zanosom."Borimo se", govorio je taj lanak, "za najvie vrednosti koje postojena zemlji, pored onih koji oslobaaju Evropu i svet, i koje jekomunizam hteo da uniti."

Pribliavala se jesen, a sivo-zeleni su postajali sve opasniji nanaoj teritoriji. I tako je moja aura bila sve blie stanju da seraspukne.

Kada sam se, posle ove tako srene epizode, vratila kodMukarae, naula sam jedan razgovor koji je nasluivao pretnju.Sakrivena iza jednih vrata, nauljila sam ui da ujem ono to jerekla kada se obraala jednoj prijateljici koja je dola da je poseti.Dola je da bi me Mukaraa "pokazala", kao da sam majmun uzoolokom vrtu. Rekla joj je, uzdahnuvi:

"Vidi sa ime se ja nosim, ta imam na teretu..."


47/209

Nisam se usuivala da napustim svoje sklonite i ekala samnastavak.

"Na kraju krajeva, ako Nemci pobede, predau im je... a ako

izgube, moi u uvek da kaem da sam neto uinila za nju."Upravo sam poela da seprivikavam na sreu sa dedom i Martom.

Sa ovom enom zavriu tako to u morati da se privikavam namrnju.


48/209

etvrto pog1av1je

4.

NIKADA STRAH

ko mi je mrnja davala snagu da kod Mukarae utim, deda mije svojim primerom pokazao koliko je dobro ponekad pruiti

otpor.

Dogaalo se da nas nadleu avioni. Marta bi tada, svaprestravljena, htela da se sakrije u podrumu, gde me je jednog dana i

odvukla sa sobom:

"Lezi na zemlju!"

Deda je odmah stigao.

"Nemojte tako, hajde, hop! Ustaj! Ti, poi sa mnom. Ako treba daumrem, umreu kao ovek. Serem se na njih, te prljave vabe! Nepriznajem strah!"

I on bi me onda odveo u vrt, estoko psujui nakon prolaskaaviona, besno podiui pesnicu, a sve to zapravo je inio da bi mesmirio:

"Zna, ne treba se plaiti, oni e bombardovati na drugimmestima. Mi smo i suvie mali da bismo ih interesovali. Ne plaise?"

"Ne."

Bila sam iskrena. Apsolutno sam verovala svemu to je on govorio.Martin strah ostavio je traga na meni. Ona je bila jedna trezvena

ena, ali u ovoj situaciji pokazala je samo nemoni bunt. Treba uvekpodii glavu i uzdii se iznad situacije.

"Uzmi ovu cepanicu i odnesi je Marti."

A


49/209

Cepanica je bila ogromna, suvie teka za mene, ali samzahvaljujui svojoj tvrdoglavosti uspela da je odnesem. Taj ovek jeimao znaajan uticaj na mene. estitao mi je kada bih neto nauila

dobro, ohrabrivao me je u svim poduhvatima, bez obzira na to tosam bila tek jedna mala devojica. Nasuprot Mukarai, koja je bilaoptereena time da me bez prestanka poniava, da me kinji zbogmojih nevetih pokuaja da joj pomognem u tim dosadnim poslovimaoko ivenja.

"ta ti je, to se duri? Morala bi da mi bude zahvalna za ono toinim za tebe. Vie nego roena majka, veruj mi!"

"A, ne! Moja majka mi je dala ivot!"

"Bezobraznice jedna! Pre svega, gde je ta tvoja majka sada?"

Izgovorila je to sa toliko zlobe da je ova reenica postala deo onogato nikada neu moi da zaboravim. Onanije mogla da ne zna gde senalazi moja majka. Bila je daleko od mene, u svakom sluaju. Sobzirom na to da je bila sposobna da razmilja kao odrasla osoba,nuno je morala da bude svesna onoga ta se dogaalo u Belgiji.Pored toga, i ja sam bila tu... kod nje, uz novac koji joj je dat. A ona

se usudila da kae tako neto! Zaista, morala sam da joj budemzahvalna to me je primila kod sebe i to me je hranila, ali nisammogla da oseam zahvalnost. Teko mi je da napiem tu re, dok seseam izraza njenog lica dok mi je to govorila. Ima neega u toj priio mom ivotu kod ovih ljudi to nikada neu razumeti. Zato je bilado te mere puna mrnje, ta je htela da kae time da me je imala "nateretu", kako je rekla. Da li je deda imao neke veze sa tim njenim

odnosom prema meni? Sigurno, poto ga je mrzela, a on joj je samoinio dobro. Da li je on, deda, na ovaj ili onaj nain umeao prstekako bi ona prihvatila da nosim njeno prezime? ta je to takomrano bilo u toj porodici to ih je suprotstavljalo jedne drugima?Nisam mogla to da razumem, bila sam sama meu odraslima, bezmajke, a ova ena nije ak imalamilosti ni za moju samou. Moglasam samo da je svakim danom mrzim sve vie. I da imam komare.

Strane komare da padam u prazno, kada bih se budila u znoju bezikoga da me utei. Postajala sam vra, more su me muile nou, ali

preživeti sa vukovima, miša defonseka

Documents