Sadržaj: 1. Politička ekonomija kao nauka 1

1.1. Predmet političke ekonomije 1 1.1.1. Nastanak i razvoj politicke ekonomije kao nauke 1

1.1.1.1. Nastanak klasične političke ekonomije 1 1.1.1.2. Marksistička politička ekonomija 2 1.1.1.3. Savremena shvatanja političke ekonomije 3

1.1.2. Opšte karakakteristike društvene proizvodnje 5 1.1.2.1. Definisanje procesa proizvodnje 5 1.1.2.2. Proizvodne snage drustva 6 1.1.2.3. Pojam i osnovne karakteristike odnosa proizvodnje 7 1.1.2.4. Način proizvodnje I društveno-ekonomska formacija 8 1.1.2.5. Usklađivanje razvoja I proizvodnih snaga I odnosa

proizvodnje – zakonitost razvoja društva 8 1.1.3. Ekonomske kategorije, zakoni političke ekonomije I

ekonomska teorija 9 1.1.4. Politička ekonomija I Economics 9 1.1.5. Mesto političke ekonomije u sistemu ekonomskih nauka 10

1.2. Ekonomski zakoni I njihove karakteristike 10 1.2.1. Opšti pojam zakona prirode I društva 10 1.2.2. Shvatanje ekonomskih zakona u savremenoj ekonomskoj teoriji 11 1.2.3. Opšti pojam ekonomskih zakona I njihova klasifikacija 11

1.2.3.1. Univerzalni I opšti zakoni u različitim društveno-ekonomskim formacijama 12

1.2.3.2. Osnovni, posebni I pojedinačni zakoni razvoja društveno-ekonomske formacije 12

1.2.4. Osnovna obeležija I karakteristike ekonomskih zakona 13 1.2.4.1. Nužnost I spontanost ekonomskih zakona 13 1.2.4.2. Istorijska specifičnost ekonomskih zakona 13 1.2.4.3. Ekonomski zakoni kao dugoročne tendencije odvijanja

ekonomskog života 13 1.2.4.4. Stohastički (statistički) karakter ekonomskih zakona 14 1.2.4.5. Praktični značak poznavanja određenih zakona 14

1.2.5. Metod političke ekonomije 14 1.2.5.1. Pojam I vrste metoda drustvenih nauka 14 1.2.5.2. Opšte karakteristike metoda političke ekonomije 15 1.2.5.3. Suština I karakter metoda apstrakcije u političkoj ekonomiji 16 1.2.5.4. Uloga matematike I drugih kvantitativnih disciplina

u političkoj ekonomiji 17 2. Opšti uvod u izučavanje ekonomije 19

2.1. Nužnost proizvodnje I njeni činioci 19 2.1.1. Uslovljenost proizvodnje ljudskim potrebama 19

2.1.1.1. Pojam potreba I način njihovog zadovoljenja 19 2.1.1.2. Vrste ekonomskih potreba I njihovo zadovoljenje 20

2.1.2. Osnovni činioci proizvodnje 21 2.1.3. Karakteristike proizvodnje u savremenim uslovima 22 2.1.4. Teorija proivodnje I proizvodna funkcija 23

2.2. Društveni fond rada I njegov raspored 24 2.2.1. Ukupni društveni fond rada 24 2.2.2. Društvena podela rada 25

2.2.2.1. Smisao I značaj društvene I tehničke podele rada 25

2.2.2.2. Zavisnost društvene podele rada od stepena razvoja proizvodnih snaga 25

2.2.2.3. Uticaj društvene podele rada na razvoj sisteme pvređivanja 26

2.2.3. Zakon srazmernog pasporeda ukupnog društvenog fonda rada 26 2.2.3.1. Suština zakona: šta – kako – za koga 26 2.2.3.2. Vrste srazmera 27 2.2.3.3. Način uspostavljanja srazmera 27 2.2.3.4. Zakon srazmernog rasporeda društvenog fornda

rada kao osnovni ravnotežni zakon svakog društva 28 2.2.3.5. Zakon ekonomije rada 28

2.3. Obim društvene proizvodnje I faktori koji ga određuju 28 2.3.1. Prirodno bogastvo I očuvanje prirodne sredine 29 2.3.2. Razvijenost sredstava za proizvodnju 29 2.3.3. Stanovništvo 29 2.3.4. Dužina radnog vremena 29 2.3.5. Produktivnost rada 30 2.3.6. Intenzivnost rada 30 2.3.7. Društvenei odnosi (odnosi proizvodnje) 30

2.4. Izražavanje rezultata društvene proizvodnje 31 2.4.1. Društveni bruto proizvod – DBP 31

2.4.1.1. Naturalna (materijalna) struktura društvenog proizovoda 32 2.4.1.2. Vrednosna struktura društvenog proizvoda 32 2.4.1.3. Namenska (funkcionalna) raspodela društvenog proizvoda 32

2.4.2. Potreban proizvod I višak proizvoda 33 2.4.2.1. Potreban proizvod, potreban rad I potrebno radno vreme 33 2.4.2.2. Višak proizvoda, višak rada I višak radnog vremena 33 2.4.2.3. Potreban proizvod I višak proizvoda u različitim

društvenim sistemima 34 2.4.3. Povezanost I međusobna uslovljenost elemenata

društvene reprodukcije 34 2.4.3.1. Osnovne napomene o pojmu, oblicima I karakteristikama

društvene proizvodnje 34 2.4.3.2. Vrste društvene reprodukcije I njihove osnovne

karakteristike 35 2.4.3.3. Međusobna povezanost I uslovljenost proizvodnje,

raspodele, razmene I potrošnje 35 3. Opšte zakonitosti I mehanizam robne proizvodnje 37

3.1. Robna proizvodnja 37 3.1.1. Nastanak robne proizvodnje 37

3.1.1.1. Naturalna I robna proizvodnja 37 3.1.1.2. Uslovi nastanka robne proizvodnje I njene opšte

karakteristike 37 3.1.2. Osnovne faze u dosadašnjem razvoju robne proizvodnje 38

3.1.2.1. Prosta robna proizvodnja 38 3.1.2.2. Robna proizvodnja savremenog društva 38

3.1.2.2.1. Kapitalistička robna proizvodnja 39 3.1.2.2.2. Robna proizvodnja u mešovitoj privredi 39

3.2. Različita teorijska polazišta u objašnjavanju robne proizvodnje 39 3.2.1. Nastanak robne proizvodnje 39 3.2.2. Teorija radne vrednosti 40 3.2.3. Subjektivna teorija vrednosti 40

3.2.4. Različita polazišta (I usmerenost) radne I subjektivne teorije vrednosti 41

3.2.5. Napuštanje teorije vrednosti (pozitivizam I funkcionalizam u savremenoj ekonomskoj nauci) 42

3.3. Roba I njena osnovna obeležija 42 3.3.1. Analiza osnovnih obeležija robe u interpretaciji teorije

radne vrednosti 42 3.3.1.1. Šta je roba 42 3.3.1.2. Osnovna svojstva robe 42 3.3.1.3. Dvojaki karakter rada sardžan u robi 43 3.3.1.4. Veličina vrednosti robe 44 3.3.1.5. Analiza društveno-potrebnog radnog vremena 45 3.3.1.6. Izražavanje vrednosti robe 47

3.3.2. Osnovna obeležija I metodološka pitanja teorije granične korisnosti 50 3.3.2.1. Korisnost, potrebe I vrednost robe 50 3.3.2.2. Izmerljivost korisnosti (utvrđivanje veličine vrednosti robe) 51

3.4. Novac I savremeni problemi novčanog opticaja 51 3.4.1. Različita teorijska shvatanja novca 51 3.4.2. Nastanak novca 51 3.4.3. Funkcije novca 52

3.4.3.1. Novac u funkciji mere vrednosti 52 3.4.3.2. Novac u funkciji sredstva prometa 53 3.4.3.3. Novac kao blago 54 3.4.3.4. Novac u funkciji sredstava plaćanja 54 3.4.3.5. svetski novac 54

3.4.4. Različiti oblici novca u opticaju 55 3.4.4.1. Metalni, papirni I kreditini novac 56 3.4.4.2. Problemi emisije (izdavanja novca) 58

3.4.5. Osnovna teorijska pitanja novčanog opticaja 58 3.4.5.1. Ukupna količina novca I njegova struktura 58 3.4.5.2. Problemi monetarne ravnoteže (inflacija I deflacija) 59 3.4.5.3. Pitanja pariteta I konvertibilnosti valuta 60 3.4.5.4. Devizni kurs (fiksi, fluktuirajući) 61 3.4.5.5. Devalvacija I revalvacija nacionalne valute 61

3.5. Zakon vrednosti kao osnovni zakon robne proizvodnje 61 3.5.1. Pojam zakona vrednosti (osnovne karakteristike) 61 3.5.2. Osnovna funkcija zakona vrednosti 62

3.5.2.1. Formiranje tržišne vrednosti robe 62 3.5.2.2. Pojam tržišne cene robe 63 3.5.2.3. Odnos tržišne cene I tržišne vrdnosti robe 63

3.6. Tržište I mehanizam ispoljavanja zakona vrednosti 66 3.6.1. Značenje I mehanizam tržišta 66

3.6.1.1. Pojam I njegove funkcije, klasifikacija I morfologija (struktura) tržišta 66

3.6.1.2. Različiti oblici tržišne konkurencije 68 3.6.1.3. Društveno-ekonomso značenje robne razmene 68 3.6.1.4. Privredni subjekti u tržišnoj privredi 69

3.6.2. Ponuda I tražnja kao osnovni činioci tržišta 69 3.6.2.1. Definisanje ponude I tražnje 69 3.6.2.2. Obim I struktura ponude I tražnje 70 3.6.2.3. Uticaj prodajnih cena na kretanje ponude 71 3.6.2.4. Uticaj prodajnih cena na tražnju 71

3.6.3. Elastičnost ponude I tražnje 71 3.6.3.1. Uvodna razmatranja 71 3.6.3.2. Elastičnost ponude 71 3.6.3.3. Prilagođavanje ponude promeni tražnje:

trenutno stanje, kratki rok I dugi rok 72 3.6.4. Elastičnost tražnje 73

3.6.4.1. Cenovna elastičnost tražnje 73 3.6.4.2. Cenovna elastičnost tražnje I prihodi prodavaca 73 3.6.4.3. Elastičnost tačke I elastičnost luka 74 3.6.4.4. Dohodna I unakrsna elastičnost 75

3.6.5. Ptrošačko ponašanje I tržišna tražnja 76 3.6.5.1. Smisao I značenje potrošačkog suvereniteta 76 3.6.5.2. Korisnost I ponašanje potrošača 76 3.6.5.3. Posledice promena cena: efekat dohotka I efekat zamene 77 3.6.5.4. Opšti zakon tražnje 79

3.6.6. Opšta pitanja tržišne ravnoteže 79 3.6.6.1. Smisao I značenje ekonomske (tržišne) ravnoteže 79 3.6.6.2. Usklađivanje ponude I tražnje u uslovima

slobodne konkurencije 80 3.7. Zakonitosti reprodukcije robnog propizvođača u savremenom društvu 80

3.7.1. Karakteristike kapitalističkog načina proizvodnje 80 3.7.2. Osnovna pitanja društveno-ekonmskog značenja kapitala 83

3.7.2.1. Kapital kao društveni odnos 83 3.7.2.2. Ostala shvatanja kapitala u ekonomskoj teoriji 84 3.7.2.3. Kapital I osnovni motiv proizvodnje I poslovanja 85 3.7.2.4. Radna snaga kao roba 86

3.7.3. Ekonomski višak I njegova funkcija u robnoj proizvodnji 87 3.7.4. Proizvodnja kao oblik alokacije osnovnih faktora proizvodnje

– značenje proizvodne funkcije 88 3.7.5. Proizvodnja vrednosti I njene karakteristike u savremenoj

robnoj privredi 89 3.7.5.1. Proizvodnja vrednosti I njene karakteristike u

kapitalističkoj robnoj proizvodnji 89 3.7.5.2. Metode proizvodnje viška vrednosti 90 3.7.5.3. Proizvodnja vrednosti I njene karakteristike u savremenoj

robnoj privredi 91 3.7.5.4. Shvatanja ekonomskog viška u ekonomskoj teoriji 93

3.7.6. Reprodukcioni ciklus robnog proivođača 94 3.7.6.1. Pojam obrta I kružno kretanje kapitala 94 3.7.6.2. Vreme obrta I obrtni ciklus kapitala 95

3.7.7. Troškovi proizvodnje robnog proizvođača 100 3.7.7.1. Definisanje troškova proizvodnje

(različiti aspekti definisanja troškova) 100 3.7.7.2. Fiksni I varijabilni troškovi 101 3.7.7.3. Ukupni, prosečni I granični troškovi 102 3.7.7.4. Transakcioni troškovi 105 3.7.7.5. Oportunitetni (alternativni) troškovi 105 3.7.7.6. Vremensko razgraničenje troškova (kratki I dugi rok) 106 3.7.7.7. Cena koštanja I njen uticaj na poslovnu politiku

robnog proizvođača 106 3.7.8. Ciljna funkcija robnih proizvođača 107

3.7.8.1. Profit I profitna stopa 107

3.7.8.2. Faktori profitne stope 108 3.7.8.3. Kapitalizam slobodne konkurencije I motiv poslovanja 110

3.7.9. Akumulacija robnog proizvođača 111 3.7.9.1. Pojam I nužnost akumulacije u robnoj privredi 111 3.7.9.2. Akumulacija kapitalističkog robnog proizvožača 111 3.7.9.3. Način upotrebe akumulacije u kapitalističkom preduzeću 112

3.8. Osnovni oblici tržišne ravnoteže 115 3.8.1. Uvodne napomene 115 3.8.2. Usklađivanje ponude I tražnje u uslovima savršene konkurencije 115 3.8.3. Nevidljiva ruka tržišta: efikasnost I socijalna pravednost 116 3.8.4. Makroekonomska ravnoteža 117

3.8.4.1. Zakon vrednosti kao osnovni zakon robne proizvodnje 117 3.8.4.2. Ekstraprofit – osnovni pokretački motiv proizvodnog

I poslovnog ponašanja robnih proizvođača 117 3.8.4.3. Uzroci I mehanizam formiranja prosečne profitne stope 118 3.8.4.4. Zakon prosečnog profita 121 3.8.4.5. Cena proizvodnje – istorijski oblik zakona vrdnosti 121

3.8.4.5.1. Pojam cene proizvodnje 121 3.8.4.5.2. Sličnosti I razlike između cene proizvodnje

I vrednosti robe 122 3.8.4.5.3. Zakon prosečnog profita I raspodela između različitih grana

proizvodnje I unutar grane između proizvođača 122 3.8.4.5.4. Cena proizvodnje kao ravnotežna cena – odnos tržišne cene I

cene proizvodnje 126 3.8.4.6. Transformacioni problemi njegova shvatanja u savremenoj

ekonomskoj teoriji 127 3.8.4.6.1. Definisanje problema 127 3.8.4.6.2. Osnovna rešenja transformacionog problema 127

3.8.4.7. Opšta teorija ekonomske ravnoteže 131 3.8.5. Usklaživanje ponude I tražnje u uslovima nesavršene konkurencije 133

4. Osnovne zakonitosti raspodele u savremenoj robnoj privredi 137 4.1. Različita shvatanja I karakterisitke raspodele 137

4.1.1. Različita shavatanja raspodele u ekonomskoj teoriji 137 4.1.2. Osnovna raspodela nacionalnog dohotka u kapitalističkoj robnoj privredi –

odnos: najamni rad I kapital 140 4.1.2.1. Najamnina kao oblik prisvajanja radničke klase 142 4.1.2.2. Različiti načini I aspekti određivanja najamnine 145 4.1.2.3. Ostali oblici plaćanja radne snage 147 4.1.2.4. Specifičnosti najamnine kao cene radne snage 148

4.1.3. Određivanje najamnine u svremenim uslovima (kolektivno pregovaranje I kolektivni ugovori) 149

4.1.4. Karakteristike savremenog tržišta radne snage u konkurentskom, monopolskom I državnom sektoru privrede 150

4.2. Osnovna pitanja robnog prometa 153 4.2.1. Smisao I ekonomsko značenje robnog prometa u procesu društvene

reprodukcije 153 4.2.2. Trgovački kapital I trgovački profit 153

4.2.2.1. Pojam I funkcija trgovačkog kapitala 153 4.2.2.2. Trgovački profit 155 4.2.2.3. Troškovi prometa I njihova nadoknada 156 4.2.2.4. Raspodela profita između različitih trgovinskih grana 158

4.2.2.5. Raspodela profita između različitih trgovinskih preduzeća iste grane trgovine 159

4.2.3. Karakteristike robnog prometa u savremenoj robnoj privredi 160 4.3. Osnovna pitanja novčanog prometa 161

4.3.1. Smisao I ekonomsko značenje novčanog prometa u društvenoj Reprodukciji 161

4.3.2. Zajmovni kapital I kamata 162 4.3.2.1. Pojam I značaj zajmovnog kapitala 162 4.3.2.2. Funkcije kamate u robnoj privredi 163 4.3.2.3. Preduzetnička dobit I njena funkcija u robnoj privredi 165

4.3.3. Banke I kredit 167 4.3.4. Specifičnost kreditiranja proširene reprodukcije u

savremonoj robnoj privredi 169 4.4. Akcionarstvo u robnoj privredi 170

4.4.1. Smisao I ekonomski značaj pojave akcionarstva 170 4.4.2. Pojam I karakteristike akcijskog kapitala 170 4.4.3. Akcionarsko preduzeće I menadžerska revolucija 172 4.4.4. Dohodak akcijskog kapitala (dividenda) 172 4.4.5. Nominalna vrednost akcije I njena prodajna cena 173 4.4.6. Osnovne transakcije sa akcijama 174

4.4.6.1. Mogućnost samostalne cirkulacije akcija 174 4.4.6.2. Vrste I značaj hartija od vrednosti 175 4.4.6.3. Tržišta hartija od vrednosti 177 4.4.6.4. Osnivačka dobit I razvodnjavanje kapitala 178

4.4.7. Fiktivni kapital 180 4.5. Specifičnost korišćenja prirodnih resursa u robnoj privredi 181

4.5.1. Ograničenost prirodnih resursa I mogućnost njihovog racionalnog korišćenja 181

4.5.2. Rente I rentni odnosi u ekonomskoj teoriji 182 4.5.3. Ekonomske funkcije rente u savremenoj robnoj privredi 182 4.5.4. Zemljišni kapital I zemljišna renta 183 4.5.5. Način formiranja cena poljoprivrednih proizvoda 184 4.5.6. Zakupnina I zemljišna renta 185 4.5.7. Specifičnost ekstraprofita u poljoprivredi 185 4.5.8. Diferencijalna renta I 186 4.5.9. Apsolutna zemljišna renta 187 4.5.10. Diferencijalna renta II 189 4.5.11. Monopolska renta 193 4.5.12. Cena zemlje 194 4.5.13. Mogućnost I karakteristike renti u mešovitoj privredi 194 4.5.14. Rente I ekološka zaštita prirodnih I drugih dobara 197

5. Opšti uslovi I karakteristike razvoja savremene robne privrede 198 5.1. Društveno – ekonomske promene u savremenoj robnoj privredi 198

5.1.1. Osnovne faye u dosadašnjem razvoju kapitalizma 198 5.1.2. Osnovna obeležija savremene etape razvoja kapitalizma 199

5.1.2.1. Procesi podruštvljavanja I promene u ekološkoj strukturi savremeog kapitalizma 199

5.1.2.2. Planiranje u savremenoj robnoj privredi 201 5.1.2.3. Korporacijski kapitalizam: menadžerska revolucija I motiv poslovanja 203 5.1.2.4. Državni kapitalizam I motiv poslovanja 204

5.1.2.5. Promene u društvenom položaju radnika u savremenim uslovima 205

5.1.2.5.1. Oblici reprodukcije radne snage u različitim svojinskim režimima u savremenoj robnoj privredi 205

5.1.2.5.2. Oblici svojine I oblici upravljanja u savremenoj privredi 207 5.1.2.6. Etatizacija društvene reprodukcije u savremenom kapitalizmu 208

5.1.3. Etatistički način proizvodnje 209 5.1.3.1. Osnovne karakteristike etatističkog načina proizvodnje 209 5.1.3.2. Karakteristike raspodele u administrativnom sistemu privređivanja 211 5.1.3.3. Delovanje zakona u uslovima državno – svojinskog (etatističkog)

modela privrede 212 5.2. Osnovne karakteristike proizvodne I tržišne strukture savremenog

kapitalizma 216 5.2.1. Informatička revolucija (nove tehnologije) I promene u

proizvodnoj strukturi 216 5.2.2. Tržišna struktura savremenog kapitalizma 219

5.2.2.1. Delovanje zakona prosečnog profita u savremenim uslovima 219 5.2.2.2. Tržišne strukture I monopolski savezi 220 5.2.2.3. Monopolske cene I monopolski ekstraprofit 222 5.2.2.4. Planiranje (planska funkcija) u velikim korporacijama 224

5.2.3. Svetsko tržište I svetska privreda 224 5.2.3.1. Razvoj svetskog tržišta I svetske privrede 224 5.2.3.2. Međunarodna robna razmena 225 5.2.3.3. Internacionalizacija proizvodnje I kapitala 227 5.2.3.4. Globalizacija svetske privrede I međunarodni monopoli 229 5.2.3.5. Novo ekonomsko jedinstvo sveta 232

5.3. Ekonomske funkcije države u savremenoj robnoj privredi 233 5.3.1. Uzroci nastanka I razvoja državnog kapitalizma 233 5.3.2. Ekonomske funkcije države I državni intervencionizam 235

5.3.2.1. Državno vlasništvo I javni sektor privrede: procesi nacionalizacije I reprivatizacije 235

5.3.2.2. Ekonomika ponude 237 5.3.2.3. Oblici državne intervencije 238 5.3.2.4. Formiranje cena u uslovima državno – monopolističkog kapitalizma 239

5.3.3. Državno planiranje – karakteristike I dometi 240 5.3.3.1. Specifičnosti planiranja u uslovima državno – monopolskog

kapitalizma 240 5.3.3.2. Odnos plana I tržišta u uslovima robne privrede savremenog društva 241

5.4. Teorija društvene reprodukcije 243 5.4.1. Značaj teorije društvene reprodukcije 243 5.4.2. Osnovne metodološke pretpostavke analize društvene reprodukcije 243 5.4.3. Prosta drustvena reprodukcija u sistemu robne privrede 244

5.4.3.1. Osnovne srazmere proste reprodukcije u uslovima kapitalističke robne privrede 244 5.4.3.2. Razmena između pododeljaka društvene reprodukcije 245

5.4.4. Proširenja društvena reprodukcija u sistemu robne privrede 246 5.4.4.1. Opšti uslovi za ostvarivanje proširene društvene reprodukcije 246

5.4.4.2. Osnovne proporcije kapitalističke proširene društvene reprodukcije (uspostavljanje opšte privredne raznoteže) 247

5.4.4.3. Način ostvarivanja proporcija proširene društvene reprodukcije u kapitalističkoj robnoj privredi 249

5.4.4.4. Obim I struktura akumulacije kao osnovni problem proširene društvene reprodukcije 250

5.4.5. Međusektorska analiza I njen značaj za usmeravanje društvene reprodukcije 251 5.4.6. Društvena reprodukcija I principi multiplikatora I akceleratora 252 5.4.7. Tehnološki progres I održivi razvoj 253

5.5. Osnovna obeležija cikličnih kretanja društvene reprodukcije u savremenoj robnoj privredi 255

5.5.1. Opšte karakteristike ekonomskog ciklusa 255 5.5.2. Karakteristike ekonomskih kriza u savremenom kapitalizmu 256 5.5.3. Različita shvatanja uzorka I karaktera cikličnih kretanja kapitalističke

društvene reprodukcije u ekonomskoj teoriji 259 5.5.3.1. Marksovo objašnjenje cikličnog kretanja kapitalističke privrede 259

5.5.3.1.1. Mogući poremećaji u funkcionisanju robne privrede 259 5.5.3.1.2. Kriza hiperprodukcije kao poremećaj kapitalističke društvene

reprodukcije 260 5.5.3.1.3. Periodičnost kriza hiperprodukcije 261

5.5.3.2. Kejnsovo objašnjenje cikličnog kretanja 263 5.5.3.3. Ekonomski višak I njegova uloga u cikličnom kretanju kapitalističke

privrede 266 5.5.3.4. Tendencijski pad prosečne profitne stope kao uzrok krize 267 5.5.3.5. Teorija drugih ciklusa 267

5.5.4. Osnovna obeležija cikličnih kretanja u uslovima savremenog kapitalizma 269 5.5.5. Anticiklična politika kao obli državne intervencije 273

5.6. Prelazni period od kapitalizma ka novom načinu proizvodnje 275 5.6.1. Prelazni period u ekonomskoj teoriji 275 5.6.2. Društveno – ekonomsko značenje prelaznog perioda u savremenom društvu

(tranzcioni period) 276 5.6.3. Protivrečnost prelaznog perioda u savremenom društvu 278 5.6.4. Teorija I praksa tranzicije u bivšim socijalističkim zemljama 279 5.6.5. Protivurešnosti nastanka postkapitalističkog ili informatičkog društva 291

Primer:

4.5.5.2.1. Počeci kapi…

Glava Deo – ima ih 5

Klasična podela

1. Politička ekonomija kao nauka i nastavni predmet 1.1. Predmet političke ekonomije

1.1.1. Nastanak i razvoj političke ekonomije

1.1.1.1. Nastanak klasične političke ekonomije Politička ekonomija nastaje za vreme početnog razvoja kapitalizma. Ona istražuje društvene zakonitoszi materijalnog života ljudi. Naziv ovoj nauci je dao Antoye de Montchetien 1615.godine MERKANTILISTI

Merkantilistička misao preovladava od 17. do 18. veka. Oni su se oslobodili primitivnih srednjovekovnih tumačenja privrednih pojava, pod uticajem procesa prvobitne akumulacije kapitala I prodorom trgovačkog kapitala u proizvodnju. Najviše se posvećuju prometnoj fazi društvene reprodukcije, dok se proizvodnjom bave kao delatnošću kojoj je cilj da obezbedi dovoljno robe za promet. Bogastvo jedne zemlje se predstavlja u novčanom obliku u vidu određene količine zlata ili srebra (kao idealnom obliku bogastva) koja se dobija putem spoljne trgovine, a na osnovu većeg izvoza od uvoza roba. Smatraju da država treba svojim merama da potpomogne da se stvori suficit u trgovinskom bilansu I na taj način su uveli ideju državng intervencionizma. FIZIOKRATI

Nastaju kao reakcija na stavove merkantilista u Francuskoj sredinom 18.veka. Najistaknutiji predstavnik je Fransoa Kene (inače bio lekar). Fiziokrati ističu materijalnu proizvodnju kao kajvažniju privrednu delatnost. Pod materijalnom proizvodnjom shvataju isključivo poljoprivredu u kojoj se nalazi izvor celokupnog društvenog bogastva. Industrija I zanastvo, po njima, samo prerađuju sirovine iz poljoprivrede, a trgovina ih premešta iz ruke u ruku. Na osnovu toga oni smatraju da postoje 3 klase:(1) proizvođačka,(2) sterilna, (3) zemljovlasnička. Značajni su po tome što su sa površinskih pojava ekonomije prešli I zašli dublje u materiju. Oni smatraju da je individualni interes najvažniji, pa se protive državnom intervenmcionizmu. Nastoje da sve pojave izvedu iz prirodnih. KLASIČNA POLITIČKA EKONOMIJA

Klasična politička ekonomija je nastala u vreme velikih geografskih otkrića, značajnih tehnološko-tehničkih pronalazaka, razvoja kapitalizma, novih naučnih otkrića. Predstavnici Vilijam Peri, Adam Smit, David Rikardo. Ona predstavlja kvalitativni skok u razvoju političke ekonomije zbog:

1) Došla je do novog naučnog metoda – apstrakcije, koji joj je omogućio da čitavu privredu sagleda kao jedan sistem međusobno povezanih ekonomskih zakonitosti.

2) Postavila je temelje radnoj teoriji.

3) Ustanovila da rad predstavlja pravi izvor bogastva I da su kamate, rente posledica vlasništva nad kapitalom

4) Široko je obrazložila teoriju slobodne konkurencije (tzv.delovanje nevidljive ruke).

Bili su protivprivilegija trgovačkih monopola, cehovskih ograničenja, mešanja države u život društvenih zajednica.

Nedoslednosti klasične političke ekonomije: 1) Nedoslednost u primeni naučnog metoda uslovilo je da predstavnici klasične

ekonomije shvate kapitalizam kao istorijski neprolazno društveno stanje gde vladaju zakoni društvene proizvodnje koji su apsolutni, univerzalni, večni.

2) Nedoslednost u samoj teoriji vrdnosti. Za njih je vrednost robe u predkapitalističkom periodu jedno, a u kapitalističkom periodu drugo. Nisu pravili razliku između konkretnog I apstraktnog rada, niti privatnog I društvenog. Ali su pravili pogrešnu razliku između rada I radne snage.

Zbog svega navedenog (⇑⇑⇑⇑) kao I zbog pojave organizovane klasne borbe dolazi do razdvajanja I politička ekonomija se razmatra iz dva veoma suprotna pravca:

1) Marksistička politička ekonomija, koja se javlja kao nastavak klasičnepolitičke ekonomije.

2) Različiti pravci građanske ekonomije – škola subjektivne teorije vrednosti.

1.1.1.2. Marksistička politička ekonomija Nastaje na nasleđu:

1) engleske klasične političke ekonomije 2) klasične nemačke filozofije 3) revolucionarne francusle literature

Glavni predstavnik je Karl Marks, ali ni Lenjin, Grosman nisu za bacanje. Ona nastoji da razotkrije zakopnitosti razvoja kapitalističkog dručtvenog sistema I da mu nađe mane. Ona je ne samo to učinila već je stekla dovoljno znanja za stvaranje novog sistema bez tih mana. To je marksistička politička ekonomija ne samo kritika klasične političke ekonomije već I kritika kapitalističkog načina proizvodnje. Ova škola je utemeljena na dijalektičkom I istorijskom matrijalizmu, I tretira kapitalizam samo kao fazu. Marksistička politička ekonomija se ne bavi samo istraživanjem zakonitosti proizvodnje, raspodele, pazmene I potrošnje već istražuje i kako nastaju ti odnosi. Cilj da se sazna kako su nastali ti odnosi doveo je do saznanja da je osnovni zakon razvoja ljudskog društva dijalektički odnos proizvodnih snaga I proizvodnih odnosa. Marksistička politička ekonomija je posvetila dosta pažnje razvijanju metoda apstrakcije I njegove primene (preuzet od Rikarda). ⇒⇒⇒⇒ Zakvaljujući tom metodu ustanovljava se razlika između konkretnog I apstraktnog rada sadržanog u robi I postavljaju se temelji teoriji radne vrednosti koja prevazilazi nedostatke ranijih teorija ⇒⇒⇒⇒ Zahvaljujući teoriji radne vrednosti izvršeno je razgraničavanje između rada najamnog radnika I radne snage kao robe. Zaključeno je da upravo od toga kako se koristi radna snaga u procesu proizvodnje zavisi višak vrednosti (teorija viška vrednosti). ⇒⇒⇒⇒ Na osnovama radne teorije vrednosti I teorije viška vrednosti uvideo se izvor bogastva koji se nalazi u kapitalu, kao I to da upravo kapital uslovljava da se reprodukcija obavlja kao proces proizvodnje I prisvajanja viška vrednosti. ⇒⇒⇒⇒ Zahvaljujući teoriji viška vrednosti I razumevanja kapitala došlo se do otkrića:

1) Zakona porasta relativnog viška vrednosti I opadanja relativnih najamnih radnika

2) Opšteg zakona akumulacije kapitala 3) Zakon koncentracije I centralizacije kapitala 4) Zakona profita I prosečnog profita 5) Dugoročne tendencije opadanja prosečne profitne stope

Na osnovama svih ovoh zakona marksistička politička ekonomija je pronikla u prirodu transformacije veličine vrednosti robe u cenu proizvodnje. Ona je utvrdila I osnove zakonitosti društvene reprodukcije. Bavljenjem svim ovim pojavama I zakonitostima marksistička politička ekonomija je razotkrila svu složenost suprotnosti klasnih interesa međusobno suprostavljenih klasa.

1.1.1.3. Savremena shvatanja političke ekonomije Na osnovama klasične političke ekonomije, pored marksističke političke ekonomije, nastaje I jedan broj različitih učenja koja predstavljaju ili površnu popularizaciju shvatanja klasične škole ili niz shvatanja koja se mogu svrstati pod subjektivistički pravac. Tu stapdaju sledeći pravci I škole:

1) Istorijska čkola 2) Subjektivistički pravac – neoklasična ekonomija 3) Kejnzijanizam 4) Neokejnzijanizam 5) Teorija nesavršene – imperfektne konkurencije 6) Ekonomika blagostanja 7) Neoklasična sinteza 8) Škola institucionalista 9) Teorija igara 10) Monetarizam 11) Škola racionalnih očekivanja 12) Radikalna politička ekonomija

1) ISTORIJSKA ŠKOLA

Nastaje kao reakcija klasične političke ekonomije. Pojavila se 40-tih godina 19.veka I bila je najuticajnija škola ekonomske misli u zemljama nemačkog jezika sve do pojave marginalista. Predstavnici su: F.List, Rošer. Naziv je dobila po istorijskom metodu koji primenjuje u izučavanju ekonomskih procesa. Ne ispituje međusobnu povezanost I međuzavisnost privrednih pojava I procesa, I negira postojanje objektivnih ekonomskih zakona. Mogućnost razvoja se pripisuje neekonomskim faktorima gde presudnu ulogu igra država sa svojim protecionističkim merama. Ova škola svrstava se u vulgarne političke pravce (vulgarne = simplifikuju materiju). 2) SUBJEKTIVISTIČKI PRAVAC – NEOKLASIČNA EKONOMIJA

Subjektivistički smer kao osnovni predmet ekonomije ističe načela koja garantuju pojedincu maksimiziranje njegove korisnosti. U stvari, govori se o odnosu čoveka prema stvarima, tj.kako ja da se ponašam da sa ono resursa što imam izvučem najveću korisnost. Tako po subjektivističkom pravcu politička ekonomija postaje nauka koja

izučava odnos između ciljeva ljudi i resursa. Odnosno, politička ekonomija postaje neutralna nauka, ili bolje reći prakseologija, zato je još nazivamo ekonomika (Economics). Subjektivistički pravac se u osnovi bavi razmenom robe. Potrošač je taj koji ima ograničene resurse (mala plata) i treba da zadovolji više potreba (struja, hleb, mleko, kirija...). Tako da je momenat kupovine neke robe presudan jer se tada određuje da li je on kupio robu koja će njemu da donese maksimalnu ili neki niži nivo korisnosti. Ekonomske pojave kao što su: cena, tražnja, ponuda, ... subjektivistička ekonomija gleda sa stanovišta pojedinca, dok u potpunosti zapostavlja suštinu ekonomije – proizvodnju. Subjektivistički smer je poznat još kao neoklasična ekonomija. Predstavnici neoklasične škole: K.Menger, B.Bawerk, A.Warlas, A.Marshall, V.Pareto, J.Hicks (svi važni) Ona ne prihvata čitav niz osnovnih saznanja političke ekonomije:

1) Napušta se radna teorija vrednosti i zamenjuje se subjektivnom teorijom korisnosti i mikroekonomskom teorijom cena

2) Ovaj smer se ne bavi proizvodnjom, već istražuje samo razmenu i potrošnju 3) Ne bavi se pitanjima društveno – ekonomskog položaja klasa

3) KEJNZIJANIZAM Velika svetska kriza (1929 – 1933) uslovila je pojavu kejnzijanizma. Po predmetu istrazivanja ovaj pravac se vraća klasičnoj političkoj ekonomiji. Upozorava na negativnu ulogu prekomerne štednje i nedovoljne nezaposlenosti radnika. Naglašava poterbu bavljenja makroprivrednim fenomenima proizvodnje. Država se mora uključiti u glavne makroekonomske tokove putem podsticaja, investicija. Ona mora da obezbedi punu zaposlenost kako radnika, tako i fabričkih kapaciteta. Kao najvazniji problem ističu nezaposlenost. Najpoznatiji predstavnik je John Maynard Keynes i njegovo poznato delo: The General Theory of Employment, Interest and Money. Pored Džona treba pomenuti i: Galbraith (⇐⇐⇐⇐važan dasa). 4) NEOKEJNZIJANIZAM Učenja kenzijanaca nastavljaju neokenzijanci. Smatraju da se savremena država mora brinuti kako o nezapoeslenosti tako i o inflaciji i to posebno u uslobima stagflacije (proizvodnja opada, rastu nezaposlenost i cene). Najpoznatiji predstavnici: Pol Samjuelson, Sraffa. 5) TEORIJA NESAVRČENE – IMPERFEKTNE KONKURENCIJE

Nastala je inspirisana kretanjima savremene privrede u kojoj umesto savršene konkurencije vlada nesavršena (razni monopoli, oligopoli, monopsoni, oligopsoni). Nastoji da objasni zakone koji vladaju u toj novonastaloj situaciji. Predstavnik: Edvard Čemberlin. 6) EKONOMIKA BLAGOSTANJA Osnovna ideja je da se zadovolje društvene potrebe u globalu. Tako stanje je moguće ostvariti ako se maksimizira korisnost svih članova društva. Ona negativno ocenjuje pojavu monopola i sličnih formacija koje smanjuju konkurenciju.

7) NEOKLASIČNA SINTEZA

Šezdesetih godina 20-tog veka nastaje neoklasična sinteza kao pokušaj da se spoje kejnzijanska makroekonomska teorija i neoklasična maršalska mikro ekonomija. Najistaknutiji predstavnik je Pol Samjuelson. Po njemu ekonomija treba da da odgovor Šta, Kako i Za koga proizvoditi.

8) ŠKOLA INSTITUCIONALISTA To je Američka škola ekonomske misli. Ukazuje na ulogu neekonomskih faktora – institucija, ukazuje na konflikt između ekonomskih interesa i zahteva socijalnog i industrijskog blagostanja, kao i na sukog individualnog ekonomskog ponašanja i društvenih akcija. Nastoji sve pojave objasniti institucijama, i smatra se za jednom od škola vulgarne ekonomije. Osnivači Veble, Commons. 9) TEORIJA IGARA 30 – tih godina ovog veka oformljena je teorija igara, koja se kao matematički metod bavi istraživanjem ponašanja ucesnika u igri čiji je ishod za svakog pojedinca ne zavisi samo od njegovog ponašanja, već i od ponašanja ostalih učesnika (⇐⇐⇐⇐ ovakvo stanje vlada u biznisu). Ona odgovara na pitanje pronalaženja optimalne strategije za svakog suigrača. U osnovui ove teorije je minimaks teorema. Svaki igrač će nastojati da maksimizira svoj udeo u ukupnom dobitku, a to postiže tako što istovremeno minimizira udeo suigrača, a svoj povećava. Ova teorija ima primenu u teoriji cena. Osnivači: Nojman, Morgensen. 10) MONETARIZAM Na osnovama kritike kenzijanske škole nastao je monetarizam – čikaška škola ekonomije. Suprostavljaju se državnom intervencijonizmu. Za razliku od kejnzijanaca koji su podsticali tražnju i investicionizam, menetarizam se zalaže za podsticanje ponude (oslobađanjem proizvođača dažbina). Uz stabilnu vrednost novca, slobodno tržište novac za nezaposlene bi se dobio uvođenjem progresivnog poreza na dohodak vezanog za produktivnost rada. Najpoznatiji predstavnik je Milton Fridman (Nobelova iz ekonomije). 11) ŠKOLA RACIONALNIH OČEKIVANJA Iz monetarne škole razvila se škola racionalnih očekivanja. Ona se bavi istraživanjem načina na koji privredni subjekti prilagođavaju svoje ponašanje budućim privrednim prilikama. Najpoznatiji predstavnici su: Mut, Lukas. 12) RADIKALNA POLITIČKA EKONOMIJA Nastaje u vreme krize kapitalizma i uspona levice 60 – tih godina. Istražuje kapitalizam u duhu Marksa, odbacije neoklasičnu sintezu, slobodnu konkurenciju. Izučava klasne odnose. Predstavnik Svizi.

Za sve navedene pravce karakteristično je udaljavanje od teorije vrednosti, zainteresovanost za sledeća pitanja: (1) teorije novca i kapitala, (2) teorije raspoedele najamnine, (3) teorije tržišta radne snage i zaposlenosti, (4) teorije inflacije.

1.1.2. Opšte karakteristike društvene proizvodnje

1.1.2.1. Definisanje procesa proizvodnje Da bi živeo čovek mora podmirivati svoje potrebe, a da bi to radio mora imati određene proizvode. Upravo te proizvode dobijamo u procesu proizvodnje. Pa su potrebe njihov obim, struktura glavna pokretačka snaga proizvodnje (jer mi i proizvodimo da bi zadovoljili potrebe).

Proces proizvodnje je proces razmene materije između čoveka i prirode. U tom procesu čovek prilagođava prirodu svojim potrebama. Pošto proizvodnja nam omogućava da zadovoljimo svoje potrebe to je porces proizvodnje najbitnij proces ljudske delatnosti uopšte i kao takav određuje – utiče na sve druge sfere ljudskog života. U tom procesu proizvodnje čovek menja prirodu ali menja i sebe. Pošto su čovekove potrebe konstantne to se i proces proizvodnje stalno ponavlja te se zove reprodukcija. Proizvodnju možemo gledati sa raznih aspekata: tehničko – tehnoloških, psiholoških, socijoloških, normativnih, organizacionih... Važno je uočiti da je proces proizvodnje ma kako ga mi posmatrali uvek jedan društveni proces. On se uvek obavlja u nekoj zajednici, njega uvek obavljaju više ljudi – kolektiv, i proizvodi se ne samo za svoje potrebe već i za tuđe. Ustvari čovek u procesu proizvodnje je nesamostalan i mora se integrisati ako hoće uopšte da obavlja taj proces – to je taj društveni karakter rada. Taj društveni karakter rada je uslovljen i time da čovek ne zna sve. Neko zna da kuje, neko da šije, a neko da lenčari – Igor, pa se svi moraju udružiti ako žele da nešto proizvedu. Međusobni odnosi između ljudi u procesu proizvodnje najbitnije određuju društveni karakter procesa proizvodnje. Za obavljanje procesa proizvodnje uvek je potrebno obezbediti:

1) Sredstva za rad – alat, mašine, zgrade 2) Predmete rada – sirovine, prirodna dobra 3) Čoveka – kao subjektivnog faktora proizvodnje sa svojim znanjima,

spoesobnostima i radnim navikama. Politička ekonomija se upravo bavi društvenom stranom proizvodnje. Ona izučava ekonomske zakonitosti društvenih odnosa koji se uspostavljaju povodom uslova, procesa i razultata proizvodnje.

1.1.2.2. Proizvodne snage društva Elementi procesa proizvodnje:

1) Sredstva za rad – SR SR + PR = SP – sredstva za proizvodnju 2) Predmeri rada – PR SR + RS = PS – proizvodne snage 3) Radna snaga – RS

Proizvodne snage čine ljudi sa proizvodnim iskustvom i radnim navikama i sredstva za rad. To su pokretačke snage razvoja društva, njegove proizvodne sposobnosti. Sredstva za rad su najpouzdaniji pokazatelji razvijenosti društva. Ona otkrivaju i društvene odnose u kojima se radi, bolje reći sredstva za rad determinišu društvene odnose, ali i društveni odnosi povratno deluju na sredstva za rad. Sredstva za rad pokazuju kako i na koji način čovek deluje na prirodu u procesu proizvodnje, pokazuju stepen podređenosti prirode čoveku, ali i kako čovek samog sebe oblikuje. Proizvodne snage moogu biti: (1) materijalne i (2) ljudske. Materijalne proizvodne snage su sredstva za rad i svi tehnički i tehnološki metodi. Ljudske proizvodne snage su večtine odnosno proizvodne sposobnosti ljudi. Iako je u današnjem razvoju društva ogroman uticaj tehnike, nauke, ne možemo decidno reći da u razvoju društva presudnu ulogu igraju sredstva za rad. U brojnim istorijskim momentima presudnu ulogu je baš imala radna snaga. Ako želimo da sagledavamo perspektive razvoja nekog društva obavezno moramo sagledati njegove proizvodne snage.

1.1.2.3. Pojam i osnovne karakteristike odnosa proizvonje (B) POJAM I OSNOVNE KARAKTERISTIKE OSNOSA PROIZVODNJE Duštvo se sastoji iz ukupnosti uzajamnog delovanja ljudi. Za razvoj društva najznačajniji su odnosi ljudi u proizvodnji (raspodeli, razmeni, potrošnji). Te odnose nazivamo proizvodnim ili ekonomskim odnosima. Ljudi u proizvodnji ne deluju samo na prirodu, već deluju i jedni na druge. Stoga, i ne može se proizvoditi bez određene međusobne saradnje. Odnosi proizvodnje (ili ako ti se više sviđa proizvodni odnosi) određuju – presudno utiču na ekonomske interese i ciljeve koje ljudi postavljaju sebi baveći se određenom delatnosšću. Oni određuju i način na koje se međusobno isprepliću razne ljudske aktivnosti, pa na taj nači i utiču na ostvarivanje ekonomskih ciljeva i interesa. Odnosi proizvodnje su društveni odnosi koji se uspostavljaju na dostignutom nivou razvijenosti proizvodnih snaga između ljudi u procesu društvene proizvodnje. Osnovna razlika između odnosa proizvodnje i drugih društvenih odnosa je ta da su odnosi proizvodnje vezani za stvari i to u tolikoj meri u kojoj je proizvodni proces vezan za materialno dobro. Odnosi proizvodnje su uslovi i forma razvitka proizvodnih snaga. Karakteristike odnosa proizvodnje:

1) Odnosi proizvodnje se uspostavljaju u oblasti društvene proiyvodnje

2) Ti procesi su nužni i nezavisni od volje ljudi. Ljudi nemaju mogućnost izbora proizvodnih odnosa. Nasleđujući proizvodne snage ljudi nasleđuju i proizvodne odnose koji odgovaraju datom nivou proizvodnih snaga. Iako svesno donose odluku o obavljanju procesa proizvodnje stvarni društveni položaj ljudi zavisi od objektivno postojećih materijalnih životnih odnosa. Ljudi koji ulaze u proizvodne odnose ne poznaju njihov karakter. Međutim ljudi ipak deluju na proizvodne odnose usklađivajući ih sa nivoom razvoja proizvodnih snaga. S druge strane ljudi utiču na promenu proizvodnih snaga.

3) Proizvodni odnosi su uslovljeni razvijenošću proizvodnih snaga. Nema nijednog drugog društvenog odnosa koje je u većoj zavisnosti od razvoja proizvodnih snaga od proizvodnih odnosa.

4) Postoji uzajamna zavisnost proizvodnih i svih drugih odosa u društvu. Ta povezanost može biti veća ili manja. Pod gotovo direktnim uticajem proizvodnje je pravno – plitička nadgradnja (politika), dok duhovna nadgradnja (umetrnost, filozofija, religija, itd) je pod slabijim uticajem.

(C) ISTORIJSKA RAZNOLIKOST ODNOSA PROIZVODNJE Gledajući proces proizvodnje kroz istorijski razvoj možemo uočiti čitav niz različitih odnosa. To su odnosi:

1) Odnosi ljjudi povodom sredstava za proizvodnju 2) Odnosi između neposrednih proizvođača 3) Odnosi između neposrednih proizvođača i upravljača 4) Odnosi između radnih kolektiva, privrednih subjekata 5) Odnos u raspodeli rezultata proizvodnje 6) Odnos ljudi u potrošnji

1) Odnosi ljudi povodom sredstava za proizvodnju. Ako se posmatra istorijski razvoj ljudskog društva, može se zapaziti da su neki učesnici u proizvodnji vlasnici sredstava, a drugi nisu. Zavisno od okolnosti javljju se dva oblika. U jednom proizvodnim odnosima dominira privatna svojina, a u drugom je izvršeno podruštvljavanje sredstava za proizvodnju.

2) Odnosi između neposerednih proizvođača. Postoji neposredna veza između nivoa proizvodnih snaga i karaktera ovog oblika proizvodnih odnosa. Odnosi neposrednih proizvođača u društvima privatne svojine, nametnuti su društvenom prirodom procesa proizvodnje, koja je određena dostignutim nivoom proizvodnih snaga. Reč je o odnosima unutar klase eksploatisanih. U društvima gde je izvršeno podruštvljavanje na značaju dobijaju odnosi proizvodnje između neposrednih proizvođača.

3) Odnosi neposrednih proizvođača i upravljača. U istoriji ljudskog društva upravljači su, po pravilu, privatni vlasnici nad sredstvima za proizvodnju, a neposredni proizvođači – nevlasnici. Odnosi između njih su odnosi međusobno suprostavljenih klasa.

4) Odnosi između radnih kolektiva – privrednih subjekata. Društvena podela rada uslovila je diferencijaciju između pojedinih proizvodnih delatnosti. Postoji bezbroj prizvođača (kolektiva), ali upravo zbog toga su zavisni. Oni moraju organizovati svoju proizvodnju u skladu sa zahtevima potrošača(ili druga preduzeća), kao što moraju od drugih proizvođača obezbediti sredstva za sebe. Što je društvena podela rada više razvijena – poodmakla veća je osamostaljenost proizvodnih jedinica - te njihova međuzavisnost raste. To su odnosi poslovne saradnje (kooperacije). Odnosi između proizvodnih subjekata je konstituišući elemenat svakog sistema.

5) Osnosi u raspodeli rezultata proizvodnje. Mora se imati u vidu da se na osnovama privatne svojine zasnivaju odnosi prisvajanja. U sredinama gde je izvršeno podruštvljavanje prisvajanje se odvija na bazi rada i rezultata rada.

6) Odnosi ljudi u potrošnji. Njihov karakter je uslovljen karakterom svih prednhodno nabrojanih odnosa proizvodnje, pri čemu oni sami utiču na sve druge odnose proizvodnje i na razvoj proizvodnih snaga.

1.1.2.4. Način proizvodnje i drušeno – ekonomska formacija Način proizvodnje predstavlja jedinstvo proizvodnih snaga i odnosa proizvodnje. Odnosno pokazuje kom nivou razvijenosti proizvodnih snaga odgovaraju proizvodnih odnosi. To ustvari i jeste predmet političke ekonomije – izučavanje raznih načina proizvonje. Društveno ekomska – formacija predstavlja jedinstvo načina proizvodnje, pravno politične nadgradnje i idejne svesti

1.1.2.5. Usklađivanje razvoja proizvodnih snaga i odnosa proizvodnje – zakonitosti razvoja društva

U dosadašnjoj istoriji uvek se u određenom vremenu vršilo usklađivanje razvoja proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa. Proizvodni odnosi predstavljaju izraz i okvir razvoja proizvodnih snaga i najbitniji su činilac njegovog razvoja. Proizvodne snage i proizvodni odnosi imaju različite brzine razvoja. Dok se proizvodne snage razvijaju kontinualno, objektivno uslovljeno, progresivno, to se proizvodni odnosi razvijaju skokovito, povremeno. Zbog te razlike u načinu i brzini razvoja dolazi do prelaska iz stanja relativne usaglašenosti u stanje manje, malo veće i na posletku apsolutne suprotnosti. Tako da proizvodne snage i proizvodni odnosi dolaze u

sukob. Iscrpljuju se pozitivni uticaji proizvodnih odnosa na razvoj proizvodnih snaga. U tački kulminacije antagonizma nastaje socijalna revolucija. Ona predstavlja kvalitativan pomak u razvoju proizvodnih odnosa, koji su nakon revolucije postavljeni drugačije i ponovo omogućuju razvoj proizvodnih snaga. Pri ovakvim promenama dolazi do totalne promene sistema, odnosno nastaje nova društveno – ekonomska formacija. Imati na umu da ravnoteža koja je postignuta ima samo kratkotrajan uticaj, pa se antagonizam ponovo uspostavlja. Ovde uočavamo i prvi zakon političke ekonomije: Zakon nužne saglasnosti proizvodnih snaga i odnosa. Kao i sledeći zakon: Zakon progresivnog razvoja proizvodnih snaga zbog sve šireg i svestranijeg ovladabanja čoveka materijalnim svetom.

1.1.3. Ekonomske kategorije, zakoni političke ekonomije i ekonomska teorija

Nauka se utoliko više razvija ukoliko uspeva da dublje i pouzdanije uđe u prirodu pojava i zakonitosti kojima se bavi. Kao posledica toga ona se obogaćuje različitim izrazima, pojmovima, kategorijama, parametrima, pokazateljima... kao sredstivma kojima izražava svoje rezultate. Prilikom istraživanja otkrivaju se i razni zakoni – pravilnosti. Naučno sagledane pojave i zakonitosti jednog načina proizvodnje su idejni, misaoni odraz stvarnih pojava i procesa koji se zbivaju u njegovoj stvarnosti. Da bi to postigla politička ekonomija koristi ekonomske kategorije. Ekonomske kategorije su pojmovi, teoretski izrazi, misaone apstrakcije stvarnih drustvenih odnosa proizvodnje. Do ekonomskih kategorija se ne dolazi slučajno već naučnim radom. Ekonomske kategorije i zakonitosti su istorijski promenljive u meri u kojoj su promenljivi ti društveni odnosi – zakoni. Sistem međusobno povezanih saznanja o određenoj zakonitosti naziva se ekonomskom teorijom. Ona daje pojednostavljenu sliku ekonomskih procesa. Moramo znati da se ekonomskom teoriom ne iscrpljuje predmet naučne discipline.

1.1.4. Politička ekonomija i Economics Politička ekonomija se razvila u dva osnovna pravca:

1) Klasična politilčka ekonomija 2) Subjektivna politička ekonomija (Economics)

Glavna suprotnost (paradigma) ove dve struje su radna teorija vrednosti i subjektivna teorija vrednosti. Ova dva pravca ne izučavaju iste stvari. Klasična politička ekonomija izučava ekonomske zakonitosti određenog načina proizvodnje. Subjektivna politička ekonomija se bavi pitanjima optimalnog iskorišćenja retkih privrednih resursa koji imaju različite upotrebe. Odrednice economics-a su: retkost i efikasnost. Svi pravci savremene ekonomske nauke (osim radikalne političke ekonomije) doprineli su formiranju ove nauke. Sve od 1890.godine i Marshall-ovog dela Principles of economics, economics dobija na značaju. Ogroman doprinos je dao i Samjuelson. Economics želi da postigne viši nivo efikasnoti koričćenja resursa u privrednim mehanizmima i radi toga koristi znanja političke ekonomije. Economics je prvo izučavao ponašanje pojedinačnih privrednih subjekata (mikroekonomija), a kasnije je prešao i na (makroekonomiju) sa krizom nacionalnih privreda. Economics marginalizuje, zapostavlja pitanja socijalne nejednakosti, protivurečnosti društva i uzročno – posledične uslovljenosti. On služi političkoj ekonomiji kao pomoćna nauka, ali i on njoj pomaže. Dok politička ekonomija koristi metod apstrakicije to economics koristi psihološki metod, metod pozitivizma i funkcionalizma. Economics ne postavlja pitanje, zašto se ljudi ponašaju onako kao se ponašaju (glavna razlika političke ekonomije i economicsa).

1.1.5. Metod političke ekonomije u sistemu ekonomskih nauka

Sve dok se može ustanoviti zašto se život odvija na jedan, a ne na drugi način nauka dotle nije potrebna. Pošto je politička ekonomija osnovna – bazična nauka to sve ostale ekonomske nauke osnovu svojih istraživanja nalaze tu. Druge ekonomske nauke bave se pojavama niže opštosti nego politička ekonomja. Bez poznavanja političke ekonomije ne mogu se istraživati konkretni procesi. Otuda te nauke koriste istraživanja političke ekonomije. Odnos političke ekonimije i tih nauka je odnos opšteg i posebnog, to ne znači da se druge nauke bave manje bitnim pojavama. NAPROTIV, znanja o konkretnim ekonomskim procesima su pretpostavka teorijskih uopštavanja do kojih se dolazi u političkoj ekonomiji, tj.da razvoj političke ekonomije zavisi od konkretnih nauka. Neke konkretne nauke:

1) Ekonomska istorija sagledava ekonomske procese određene zemlje u različitim periodima.

2) Ekonomska statistika kvantitativno predstavlja određene procese i pojave. 3) Ekonomika preduzeća izučava ekonomske tokove preduzeća. 4) Ekonomska geografija posmatra razmeštaj proizvodnih snaga jedne zemlje 5) Ekonomska politika istražuje ciljeve i metode ostvarenja ciljeva kojima se

reguliše privredni život zemlje. 6) Nauka o privrednom sistemu izučava odnose proizvodnje i privredne

mehanizme

1.2. Ekonomski zakoni i njihove karakteristike

1.2.1. Opšti pojam zakona prirode i društva Unutrašnje skrivene snage, veze zavisnosti, međusobne uslovljenosti pojava nazivamo zakonima. Oni predstavljaju unutrašnju suštinu pojava do se došlo naučnim istraživanjem. Prirodnim i društvenim zakonima je zajedničko:

1) da postoje 2) da deluju nezavisno od volje ljudi 3) da se njihovo ostvarivanje ostvaruje na nesvestan način u obliku neke

nužnosti.

U prirodi se ništa ne dešava sa unapred određenim ciljem. Nesvesne, slepe sile deluju jedna na drugu i u tom uzajamnom delovanju ispoljava se zakon, mada postoje i neki izuzeci. U društvenoj proizvodnji ljude pokreću neke odrežene potrebe i ciljevi, tako da se sve njihove aktivnosti svesno odvijaju. Međutim to ne znači da svako ostvaruje svoju nameru. Zbog preplitanja mnoštva uzajamno zavisnih i protivurečnih ciljeva retko se događa da se ostvari ono što se želi. Kao rezultat delovanja suprostavljenih sila u društvu se javlja nešto što gotovo niko nije želeo, a što istovremeno najpribližnije izražava interese svih. Zakoni deluju slepo, nasilno, razorno sve dok se ne upoznaju njihove pozitivne i negativne karakterstike. Kad se to uoči onda se mogu minimizirati ili izbeći štetni uticaji i maksimizirati korisni. Po kriteriojumu stepena univerzalnosti zakoni mogu biti:

1) Univerzalni zakoni su najopštiji dijalektički zakoni prirode i društva koji izražavaju najopštije veze.

2) Opšti zakoni vizražavaju više opštih svojstava jednog većeg broja pojava. 3) Posebni zakoni izražavaju posebna ili specifična obeležija postojanja

obređene materije ili društva. 4) Pojedinačni zakoni izražavaju obeležija određenog predmeta ili pojave u

prirodi i društvu. Zakoni se mogu razlikovati i po roku delovanja:

1) Vremenski unuverzalni zakoni 2) Zakoni na dugi rok 3) Zakoni na srednji rok 4) Zakoni na kretki rok

1.2.2. Shvatanje ekonomskih zakona u ekonomskoj teoriji Ekonomski zakoni su unutrašnje skrivene veze i odnosi zavisnosti pojava i procesa koji regulišu privredni život ljudi. Međutim u ekonomskoj teoriji ekonomski zakoni se nisu tumačili uvek na isti način. U stvari postoji čitav niz tumačenja:

1) Ekonomski zakoni su apsolutni, objektivni i univerzalni – zakoni se positovećuju sa odnosima čoveka i prirode. Oni su univerzalni jer se izvode iz karaktera ljudske prirode, jer čovek će uvek biti zavistan od prirode ma kako savremenu tehnologiju imao. Ovakav stav su zastupali klasični politički ekonomisti kao i ekonomisti subjektivnog smera koji su nastavili tradiciju klasične političke ekonomije.

2) Poriče se objektivnost zakona i njihovu univerzalnost. Ne postoje pojave koje bi relatvno trajno izazvale kretanje drugih pojava – ne postoje zakoni. Postoje izvesne pravilnosti, ali one su dosta neodređene i nestabilne. Ovakav stav su zastupali pripadnici istorijskog pravca.

3) Predstavlja kombinaciju predhodna dva. Ovde se hoće istražiti bihevioristički tip ekonomskog zakona. Ovde se ekonomski zakoni svode na psihološke i biološke determinante ljudskog ponašanja tj.zakonitost racionalizacije pojedinca. Ovde se politička ekonomija izjednačava sa prakseološkom disciplinom koja se bavi pravilnostima ponanja pojedinaca.

1.2.3. Opšti pojam ekonomskih zakona i njihova klasifikacija Ekonomski proces je skup različitih oblika ljudskog delovanja u društvenoj proizvodnji. Ekonomski zakoni su pravilnosti objektivno uslovljenog ljudskog ponašanja i delovanja u ekonomskom procesu. Ekonomski zakoni vladaju društvenom proizvodnjom. Zakoni političke ekonomije su relativno veran odraz ekonomskih zakona procesa društvene proizvodnje. poznajemo tri vrste ekonomskih zakona:

1) Tehničko – bilansni zakoni tiču se tehničkih i materijalno – vrednosnih odnosa u proizvodnji.

2) Zakoni ponašanja ljudi regulišu pojave i odnose u proizvodnji i raspodeli koji presudno utiču na formiranje motivacije.

3) Zakoni isprepletanosti ljudskih aktivnosti su zakoni isprepletanosti ljudskih aktivnosti u određenim društvenim uslovima. Oni su sasvim nezavisni od volje ljudi, čine ih nemoćnim da ostvare ciljeve koje su pred sebe postavili.

1.2.3.1. Univerzalni i opšti zakoni u različitim društveno – ekonomskim formacijama

Univerzalni zakoni predstavljaju najopštije zakone. To su vremenski univerzalne i najvažnije zakonitosti za svaki dosad poznati, a verovatno i budući društveno – ekonomski sistem. To su inače tehničko – bilansni zakoni. Kao najvažniji sigurno se izdvaja: Zakon srazmernog rasporeda društvenog fonda rada na različite delatnosti. Ovaj zakon nalaže kontinuiranost društvene proizvodnje, nužnost usklađivanja proizvodnje i potrošnje, nužnost stalnog povećanja produktivnosti rada, nužnost usavršavanja proizvodnih snaga. Iako je vremenski univerzalan on nije istorijski nepromenljiv – zavisi od razvoja proizvodnih snaga. OPŠTI EKONOMSKI ZAKONI Opšti ekonomski zakoni su pravilnosti uspostavljanja ekonomskih odnosa koji postoje u različitim društveno – ekonomskim formacijama. Ovaj tip zakona iako prisutan u različitim društveno – ekonomskim formacijama nije u svim prisutan u istoj meri. NPR:

1) Zakon društvene podele rada blago je bio prisutan u prvobitnoj ljudskoj zajednici, ali je zato u kapitalizmu jedna od dominirajućih zakonitosti.

2) Zakon vrednosti, zakon tržišnih cena, zakon ponude i tražnje robe koji su hiljadama godina bili neaktivni sve do kapitalizma.

Opšti zakoni ne deluju u svim vremenima i to su zakoni isprepletanosti ljudskih akcija.

1.2.3.2. Osnovni, posebni i pojedinačni zakoni razvoja društveno – ekonomske formacije

Posebni ekonomski zakoni regulišu privredni život u okviru jedne društveno – ekonomske formacije. To su zakoni ponašanja ljudi. Oni se usklađuju sa univerzalnim i opštim zakonima proizvonje utičući na njihov istorijski karakter. Osnovni ekonomski zakon najneposrednije je vezan za osnovni proizvodni odnos i kao takav najviše utiče na razvoj te društveno – ekonomske formacije. Osnovni ekonomski zakon kapitalističkog načina proizvodnje je zakon proizvodnje viška vrednosti. Iz njega propističu posebni:

1) Zakon prisvajanja najamnine 2) Zakon prisvajanja profita 3) Zakon akumulacije kapitala 4) Zakon centralizacije i koncentracije kapitala.

Sve dok su univerzalni, opšti i posebni zakoni usklađeni sa osnovnim zakonom jedne društveno – ekonomske formacije dotle je obezbeđen razvoj proizvodnih snaga u okviru proizvodnih odnosa. Protivrečnosti između navedenih zakona je jedan od najbitnijih razloga socijalnih prevrata. Pojedinačni ekonomski zakoni svojstveni su određenoj fazi (delu) razvoja društveno – ekonomske formacije. Primer: u kapitalizmu zakon monopolske faze razvoja (akcionarstvo, monopolska renta...).

1.2.4. Osnovna obeležija i karakteristike ekonomskih zakona Osnovne karakteristike i obeležija su navedena u nekoliko sledećih poglavlja:

1) Nužnost i spontanost ekonomskih zakona 2) Istorijska specifičnost ekonomskih zakona 3) Ekonomski zakoni kao dugoročne tendencije odvijanja ekonomskog života 4) Stohastički karakter ekonomskih zakona 5) Praktični značaj poznavanja zakona.

1.2.4.1. Nužnost i spontanost ekonomskih zakona Čime je uslovljena objektivnost ekonomskih zakona i njihova nezavisnost od ljudske volje? Svesna delatnost ljudi određena je nivoom razvijenosti proizvodnih snaga i odnosa proizvodnje. Iako ljudi svesno odlučuju kojom će se delatnosti baviti, oni su zavisni od razvijenosti proizvodnih snaga i odnosa proizvodnje i u vezi sa načinom obavljanja tih ljudskih aktivnosti. Ne samo ciljevi i načini, već su i rezultati zakonom određeni u velikoj meri i nezavisni od ljudske volje. Kako zakoni deluju? Spontano, slepo, stihijski. Kad se kaže stihijski misli se na neusklađenost rezultata delovanja ekonomskih zakona sa namerama, željama i interesima ljudi. Zakonitosti ekonomije

1.2.4.2. Istorijska specifičnost ekonoskih zakona Dobijanje različitog istorijskog oblika zavisno od načina proizvodnje u kojem deluju je istorijski karakter ekonomskih zakona. Zato govorimo o zakonima određenih epoha razvoja ljudskog društva. Postoji promenljivost i prirodnih i društvenih zakona, međutim čovekov uticaj na promenu ovih zakona je različit. Prirodni zakoni ,takođe, nastaju, postoje i nestaju, ali čovekov uticaj na njih je minoran. Ekonomski zakoni su svojstveni određenom nivou razvitka proizvodnih snaga, pa zato istorijski nastaju, nestaju sa određenim načinom proizvodnje. Pošto čovek u proizvodnji uspostavlja odnose proizvodnje on menja i nivo razvoja nekog društva, a tim i određene zakone.

1.2.4.3. Ekonomski zakoni kao dugoročne tendencije odvijanja ekonomskog života

Ekonomski zakoni se ispoljavaju kao dugoročne tendencije ponavljanja određenih pojava. Oni se probijaju kao rezultat delovanja mnogobrojnih sasvim različitih ekonomskih činilaca i interesa ljudi. Ekonomski zakoni ne postoje kao nešto dato i nepromenljivo. Njihovo prisustvo nije moguće čak ni naučno identifikovati. Oni uvek deluju kao prosek ponavljanja određenih pojava i odnosa – taj nikad neutvrdivi prosek večitih kolebanja. Kod prirodnih zakona odstupanja su jako mala, a i tamo gde postoje u okviru su tačno merenih amplituda. Dok u društvu pojedinačna pojava po pravilu odstupa od društvenih – ekonomskih zakona. Za razliku od prirodnih zakona, koji su egzaktna kvantifikacija pojave ekonomski zakon je kvalitativna odredba dugoročne tendencije ponavljanja.

1.2.4.4. Stohastički karakter ekonomskih zakona O određenim odnosima i pojavama možemo govoriti kao o zakonima samo ukoliko se u nepreglednoj masi pojava i njihovom masovnom ponavljanju može upotrebom statističkih metoda razotkriti ono što je bitno, odbacujući ono što je nebitno. Na taj način se dolazi do statističkog (stohastičkog) zakona koji pokazuje da postoji određen stepen verovatnoće. Ekonomski zakoni nemaju nikakvu drugu realnost osim da se u tendenciji približavaju proseku. Pošto se nužnost probija kroz slučajnost u velikom broju pojava statističke metode mogu otkloniti slučajnost i ustanoviti ekonomski zakon. Pošto su takvom metodom izneti na površinu ekonomski zakoni su zakoni verovatnoće (probabiliteta).

1.2.4.5. Praktični značaj poznavanja zakona Prvi praktični začaj je taj da pomoću zakona ljudi mogu da shvate koja je ta nevidljiva sila koja je delovala na njih. Da uvide pozitivne i negativne karakteristike. Pozitivne karakteristike da maksimiziraju, a negativne da minimiziraju, jer oni sada razumeju tu pojavu. Takođe ljudi na osnovu zakona mogu da predvide budući razvoj događaja i da ga opet prilagode sebi. Pošto je politička ekonomija osnovna nauka ona nema taj direktno osetljivi praktični uticaj kao neke primenjene nauke. Međutim, s obzirom da bez dobre teorije nema ni uspešnih primenjenih nauka to politička ekonomija crpi svoju praktičnost baš odatle. Da se uoči da subjektivna teorija donela značajne rezultate, ona ipak ne izučava osnovne najbitnije ekonomske zakone. Tako da je politička ekonomija glavni uslov postojanja primenjenih nauka jer ona ima osnovne zakonitosti te tako ustvari bez političke ekonomije mi ne bismo imali sve te praktične koristi ekonomskih zakona. Otuda je veoma važno da naučni zakon bar približno izrazi postojeći stvarni zakon.

1.2.5. Metod političke ekonomije

1.2.5.1. Pojam i vrste metoda društvenih nauka Do spoznaje ekonomskih zakona dolazi se primenom određenog naučnog metoda. Metod istraživanja predstavlja način saznavanja predmeta nauke. Naučni metod se sastoji od:

1) Opšteg metodološkog pristupa 2) Metodološkog postupka istraživanja 3) Matematičko – statističkih metoda

1) OPŠTI METODOLOŠKI PRISTUP Opštim metodološkim pristupom istraživanja definiše se predmet istraživanja, utvrđuje se sa kojim elementima početi analizu, kako formulisati hipoteze. Ovim pristupom se mora sagledati celina, ustanoviti pokretačke snage promena, faktori koji određuju njegov karakter...

2) METODOLOŠKI POSTUPAK ISTRAŽIVANJA Metodološkim postupkom istraživanja određuju se uslovi saznanja naučne istine, dolazi se do kategorija koji izražavaju odnose i konačno zakon. Naučnim zakonom se vrši dokazivanje nekog naučnog stava. Ukoliko su usklađeni opšti metodološki pristup + metodološki postupak istraživanja + priroda predmeta istraživanja obezbedili smo da naučno saznanje bude: (1) objektivno, (2) precizno, (3) sistematično, (4) proverljivo. Metodološki postupak istraživanja treba da dovede do toga da se potpuno upozna društvena stvarnost, otkriju unutrašnje zakonitosti. Vrši se empirijska analiza – prikupljanje podataka, njihova klasifikacija. Metodološki postupak u društvenim naukama ostvaruje se kao:

1) Induktivni metod istraživanja. Polazi se od pojedinačnih pojava i dolazi do najopštijih zakona. Polazeći od pojedinačnih činjenica, odbacuju se sve nebitne i slučane, a zadržavaju se važne i uočava se njihova povezanost. Tako se uopštavanjem dolazi do zakona.

2) Deduktivni postupak istraživanja. Kreće od opštih pretpostavki i kreće se ka konkretnoj društvenoj stvarnosti. Ova analiza nam daje potpune slike o zakonima određenog društva. Dedukciom razčlanjavamo i sagledavamo kategoriju ili zakonitost iznutra – te nam on omogućava da dođemo do nekih aksioma.

U induktivnom posmatranju pojedinačna pojava predstavlja unutrašnji zakon, a u deduktivnom, element društvene stvarnosti. Kombinovanjem ova dva načina dolazi se do pouzdane verifikacije određenog naučnog saznanja. Sukcesivno smenjivanje induktivne i deduktivne analize omogućava nam da delove – činjenice – kategorije uobličimo u teorijsku celinu – zakon. 3) MATEMATIČKO – STATISTIČKI METODI Matematičko – statiskički metodi obezbeđuju da se prikupe određene činjenice i podaci da se sistematizuju, klasifikuju, obrade. Međutim, od opšteg metodološkog pristupa najviše zavisi mogućnost spoznaje povezanosti pojava. Postoje različiti metodološki pristupi u društvenim naukama kao: (1) marksistički dijalektički princip, (2) pozitivizam, (3)funkcionalizam, (4) psihološki metod... Takođe postoje različiti metodi istraživanja: (1)komparativno – istorijski, (2)uporedno – pravni... Dijalektički materijalizam je najopštiji metod istraživanja. To je opšti metodološki pristup i metod istraživanja gde se materija ne može zamisliti bez kretanja i koji podrazumeva racionalno i celovito tretiranje problema. Pored pozitivnog razumevanja nastajanja i egzistiranja određene društvene pojave, odnosno zakonitosti življenja i razvitka datog društvenog organizma daje se ujedno i razumevanje njegove negacije, njegove propasti i neophodnosti zamene nekim višim organizmom.

1.2.5.2. Opšte karakteristike metoda političke ekonomije Tri osnovna istraživačka postupka (po marksističkom shvatanju):

1) Apstrakcija 2) Postupna konkretizacija

3) Verifikacija

1) APSTRAKCIJA Apstrakcija (ili posmatranje) predstavlja postupak misaonog izdvajanja bitnih elemenata od sporednih i na taj način se u vidu hipoteza utvrđuju najopštije ekonomske zakonitosti.

2) POSTUPNA KONKRETIZACIJA Postupna konkretizacija (analiza) je konkretizacija apstrakcija. Tu se uzimaju u obzir i one pojave, elementi i odnosi koji su manje bitni i ponavljaju se u specifičnim uslovima, i tako se razotkriva najveći broj ekonomskih zakona. Vrlo je važno da se analzia zasniva na zaključcima predhodnog metoda. Analiza je ustvari postupak kojim se predviđaju izvesne stvari u vezi ekonomskog ponašanja na bazi predhodnih predpostavki.

3) VERIFIKACIJA Verifikacija je proces u kome se zakonitosti formulisane u predhodnim postupcima konfrontiraju sa elementima stvarnog ekonomskog procesa. Naučni metod se primenjuje tako što se polazi od mnoštva ispoljavanja konkretnih pojava do apstrakcije. A zatim se od apstrakcije postupnom konkretizacion ide prema celini, a zatim ka praksi. Ovakav naučni metod nije ništa drugo do dijalektički metod spoznaje. Međutim razlike postoje. Economics formira apstrakcije koje potiču iz opštih psiholoških razmatranja pa su te apstrakcije odvojene od istorijskog kretanja ekonomskog procesa, a samim tim i dijalektičke metode. Inače naučni metodi economicsa su:

1) Posmatranje 2) Analiziranje

3) Statističke analize 4) Eksperiment

1.2.5.3. Suština i karakter metoda apstrakcije u političkoj ekonomiji

Metod istraživanja političke ekonomije je poseban oblik dijalektičkog metoda. Metodi eksperimentisanja u političkoj ekonomiji su neizvodivi zbog mnoštva činilaca koji istovremeno uzajamno deluju i koje nije moguće izolovati. Takođe, društveni procesi se ne mogu veštački ponoviti ili reprodukovati. Metod apstrakcije je osnovni pristup istraživanju u političkoj ekonomiji. Apstrakcija je metod kojim se misaono isključuju (apstrahuju) okolnosti i pojave koje su od sekundarnog značaja za pitanje koje se istražuje. Tako se stvaraju uslovi da se dođe do unutrašnje sadržine, bitnih stvari. Apstrakcija ne može opstati na nivou apstrakcije gde se mogu videti samo bazični – osnovni odnosi, jer se tako sagledavaju najopštije zakonitosti, a ne bi postojala realnost. Kada bi dobijene odnose ostavili na tom nivou apstrakcije ni zaključci izvedeni iz njih ne bi bili ispravni, tj.zakoni samo ovako dobijeni ne bi odgovarali stvarnosti. Tako da su ovako dobijeni odnosi, zaključci samo privremeni. To je razlog što se sada kreće u obratnom smeru – od opšteg ka konkternom. Tako će se kretati ka sve konkretnijim elementima stvarnosti. Zato je važno da se apstrakciom kao predmet istraživanja ne izabere manje važna pojava. Preduslov uspešnosti je da svaki korak analize uvek ima u vidu postojeće društvo. Samo se tako može metodom apstrakcije isključiti stvarno nebitni i obuhvatiti stvarno bitni elementi u analizi. Važno je uvek nalaze verifikovati, tj.da se pokažu u stvarnom životu. Kretanje od indukcije ka dedukciji mora voditi računa ne samo o istorijskom razvitku pojava nego i o njihovom značaju za predmet koji se istražuje. Konkretna pojava mora biti stvarna polazna tačka i najopštijoj apstrakciji. Metod apstrakcije je misaona simulacija naučnog metoda prirodnih nauka. Isto kao što u laboratoriji odstranjujemo neki faktor, to postižemo apstrakciom u društvu.

1.2.5.4. Uloga matematike i drugih kvantitativnih disciplina u političkoj ekonomiji

Ekonomski zakoni imaju statistički karakter i pa se na bilo kom nivou apstrakcije analize odnosi ne mogu identifikovati bez primene kvantitativnih disciplina. Verifikacia zakona se takođe vrši primenom statističkih metoda. Kvantitativne discipline su neodvojivi deo naučnog metoda. Značaj ovih disciplina se posebno vidi pri stvaranju modela. Model je skup relacija koje trebaju da što verodostojnije prikažu kako prirodu samih pojava, tako i odnos između tih pojava. Tako se recimo vrši aksiomatizacija (zaključivanje na osnovu aksioma dobijenih indukciom), funkcionalizacija (upotreba matematičkih formula u opisivanju). Tako matematika služi kao pomoćno sredstvo deduktivnog procesa. Ona omogućuje nepogrešivo zaključivanje gde su premise složene ili gde su klasične metode nemoguće. Jedan od problema teorijsko – ekonomskih modela je taj što oni moraju da uključe ekonomske odnose među ljudima. Taj elemenat je veoma teško izraziti pomoću formula, pa se zato uvek sprovode rigorozne istorijsko – statističke verifikacije ekonomskih zakona (modela) kako bi se onemogućila greška.

2. Opšti uvod u izučavanje ekonomije 2.1. Nužnost proizvodnje i njeni činioci

2.1.1. Uslovljenost proizvodnje ljudskim potrebama

2.1.1.1. Pojam potreba i način njihovog zadovoljavanja Ludske potrebe su osećaj manjka ili nedostatka, te podsticaj i težnja da se taj nedostatak otkloni. Potrebe mogu imati pojedinci, određene grupe ljudi i čitave društvene zajednice. Nauka o čovekovim potrebama zove se hreiologija. Razlikujemo 5 osnovnih vrsta potreba po Maslovu:

1) Fiziološke potrebe 2) Potrebe sigurnosti 3) Afektivne potrebe (ljubav ♥) 4) Potrebe za samopoštovanjem i samouvažavanjem delimo u dve grupe.

I grupa: želja za snagom lepotom, majstorstvom... II grupa: želja za društvenom reputaciom, statusom, slavom...

5) Potreba da se učini sve zašta je pojedinac sposoban.

Zadovoljavanje potreba nižeg nivoa aktivira neophodnost potreba višeg nivoa. Na taj način nivo i stepen zadovoljavanja potreba utiče na nivo i obim proizvodnih i drugih aktivnosti u društvenoj zajednici. S menjanjem proizvodnje i kulture jedne potrebe nestaju, a nove potrebe se rađaju (nastaju). Širenje kruga potreba, promena njihovog kvaliteta, njihovo nastajanje i nestajanje, promene međusobnih odnosa i strukture potreba čini izraz delovanja zakona porasta potreba. Zakon porasta potrebba izražava dijalektičku suprotnost između proizvodnje i potreba. Ona se sastoji u tome što potrebe koje rađa proizvodnja, postaju opšte prihvatljive, a zatim po obimu i tempu rasta prevazilaze samu proizvodnju. Ta se suprotnost stalno reprodukuje i daje impulse čitavom kretanju. Čim je dostignut viši nivo razvoja proizvodnje i zadovoljavanja potreba koje su se razvile, dolazi do novog porasta potreba koji prevazilazi mogućnosti proizvodnje, što daje podsticaj njenom daljem razvoju. Potrebe su svojstvene samo živim organizmima. Ljudske potrebe se bitno razlikuju od potreba biljaka ili životinja, jer imaju društveni karakter. Čovek svojom aktivnošću menja i sadržinu i način zadovoljavanja svojih potreba. Čovek se od životinja razlikuje i po bezgraničnošću svojih potreba i njihovom sposobnošću da se stalno šire. Potrebe prestavljaju osnovu interesa ljudi. Sve što ljudi rade vezano je za njihove interese. Interesi izražavaju ciljne funkcije potreba, to su socijalno determinisane potrebe. Između proizvodnje i potrošnje postoji najdirektnija veza. Potrebe zavise od: - objektivni činioci: sredine u kojoj ljudi žive, nasleđenih navika i tradicija, kulturnog nivoa, klimatskih uslova, karaktera rada, porodičnih odnosa i životnih nauka - subjektivni činioci: sklonosti, ukusi, duhovni razvitak - moda i reklama.

Ekstenzivan porast potreba vezan je za porast broja ljudi i porast životnog standarda. Intenzivni porast potreba vezan je za promene nivoa proizvodnih snaga, tip proizvodnih odnosa.

2.1.1.2. Vrste ekonomskih potreba i njihovo zadovoljavanje Ekonomske potrebe su one potrebe koje se zadovoljavaju proizvodima i uslugama. One imaju društveno – istorijski karakter i izraz su određenog nivoa razvijenosti ekonomije. Ekonomske potrebe izražavaju zahtev za osržavanje i razvitak čoveka u prirodnoj i društvenoj sredini kojoj pripada. Politička ekonomija izučava samo ekonomske potrebe. Podela ekonmskih potreba:

1) Sa stanovišta nastanka ekonmske potrebe mogu biti: • urođene potrebe • stečene potrebe (mogu biti: intelektualne i socijalne)

2) Prema tome čime se zadovoljavaju sve potrebe delimo na: • Materijalne • Nematerijalne

3) A po uslovima zadovoljavanja: • Ekonomske • Neekonomske

4) Prema karakteru mogu biti: • Proizvodne • Lične

5) S obzirom na mogućnosti zadovoljavanja delimo portrebe na: • Apsolutne • Stvarne • Faktički zadovoljive

6) Potrebe mogu biti: • Prirodne • Lažne

7) Sa stanovišta subjekta mogu biti: • Lične (individualne) • Zajedničke (kolektivne)

8) Sa stanovišta uslovljenosti: • Biološke • Kulturno – istorijske

9) Sa stanovišta ispoljavanja: • Jednokratne • Višekratne • Tekuće • Sezonske

(1) Urođene potrebe su fiziološke potrebe bez kojih bi život bio nemoguć. To su potrebe za vodom, hranom... i postoje u svim epohama razvoja. Stečene potrebe su vezane za društvenu prirodu i društveno ponašanje čoveka. Tu spadaju intelektualne i socijalne potrebe. To su potrebe tipa: za obrazovanjem, kulturne potrebe, potrebe za stvaralačkim radom. Ove potrebe nemaju granica razvitka i vremenom postaju neophodne kao i urođene potrebe.

(2) Većinu potreba čovek zadovoljava materijalnim dobrima kao sto su hrana, voda, odeća, obuća... Međutim veoma važne potrebe koje čovek mora da zadovolji nisu prvenstveno materijalnog karaktera – afektivne potrebe.

(3) Sve one potrebe koje zadovoljavamo nekim proizvodima ili uslugama su ekonomske potrebe. Međutim, vazduh nije proizvod niti usluga, a veoma nam je potreban kao i ljubav – sve to su neekonomske potrebe.

(4) Lične potrebe su potrebe za reprodukciju radne snage. Proizvodne potrebe su potrebe za sredstvima za proizvodnju radi: (1) proizvodnje sredstava za proizvodnju, (2) proizvodnje sredstava za ličnu potrošnju i potrebe za radnom snagom.

(5) Apsolutne potrebe su želje koje prevazilaze mogućnosti njihovog zadovoljenja. Stvarne potrebe su one koje je objektivno moguće zadovoljiti. Faktički zadovoljive su potrebe iza kojih stoji odgovarajuća kupovna moć, kao i potrebe koje se besplatno zadovoljavaju.

(6) Potreba čije zadovoljenje škodi čoveku je lažna potreba. Ona potreba koja predstavlja razumnu želju čoveka je prirodna pojava.

(7) U individualne potrebe spadaju gotovo sve potrebe navedene po Maslovu, a zajedničke potrebe se javljaju kod većeg broja ljudi (biskop, škola, bolnica).

(8) Biološke potrebe su ustvari egzistencijalne potrebe. Uglavnom su konstantne i menjaju se sa životnim dobom. Kulturno – istorijske potrebe su izrazito promenljive i rezultat su ekonomske, kulturne, političke, i opšte društvene evolucuje (obrazovanje, kultura, TV). Obim, intenzitet i struktura potreba su vrlo promenljivi i zavise:

1) Od obima i strukture proizvodnje – veća količina proizvoda ili raznovrsniji asortiman ima za posledicu uvećanu mogućnost zadovoljenja potreba.

2) Ostvareni nivo kulture, istorijskog razvoja utiče na obim i strukturu potreba i menja se način njihovog zadovoljenja.

3) Karakter društvenih odnosa – u klasnom društvu obim potreba je mnogo veći.

2.1.2. Osnovni činioci proizvodnje Proizvodnju definišemo kao proces prilagođavanja predmeta iz prirode čovekovim potrebama. Proizvodnja je inače razmena materije između čoveka i prirode. Ona je neophodna i mora da bude kontinuirana. Ona je uvek društvenog karaktera. Svojim razvojem se sve više podruštvljuje, jer od sitne, zanatske proizvodnje pretvara se u masovnu. Proizvonja se izučava sa dva aspekta:

1) Tehnička strana proizvodnje pokazuje kojim sredstvima, od kojih materijala, kojim postupcima se može proizvesti neki proizvod. Predmet prirodnih nauka.

2) Društvena strana proizvodnje pokazuje međusobni odnos ljudi u proizvodnji i raspodeli materijalnih dobara – izučava politička ekonomija.

Oba aspekta proizvodnje vremenom podležu promenama. Činioci proizvonje: 1) Čovek – radna snaga – RS 2) Sredstva za rad – SR 3) Predmeti rada – PR

Čovek sa svojim proizvodnim iskustvom i radnim navikama je osnovni činilac proizvodnje. To je subjektivni činilac, njen organizator i nosilac. Sam rad je proces trošenja mišića, nerava, mozga u procesu proizvodnje. Ljudski rad je uvek svrsishodna delatnost, motivisana određenim ciljem. Ovim se ljudski rad razlikuje od aktivnosti drugih bića. Sredstva za rad shvatamu u užem i širem smislu. U užem smislu tu spadaju: alati, mašine, uređaji – oruđa. U širem smislu tu spadaju: zgrade, hale... Predmeti rada su materijalna dobra na kojima čovek obavlja svoj proces rada. Predmeti rada mogu biti: (1) prirodna dobra , (2) sirovine. Prirodna dobra su voda, vazduh, zemlja... Sirovine su materijalna dobra na kojima je obavljen neki proces obrade. Proizvodne snage su jedinstvo ljudi i sredstava za rad – PS = RS + SR. Sredstva za proizvodnju čine sredstava za rad i predmeta rada – SP = SR + PR

U toku proces proizvodnje čovek stvara novu materijalnu sredinu – ovako nastala sredina naziva se veštačka sredina ili istorijska materijalna tekovina društva. Kako čovek sve više i više ovladava nad prirodom to slobodno možemo reći da važi zakonitost: Zakon progresivnog razvoja proizvodnih snaga. To je proces koji dovodi do sve šireg i svestranijeg čovekovog ovladavanja materijalnim svetom. Kao dodatni činioci proizvodnje ističe se zemlja, ali sve manje i manje, dok je dosta popularnije preduzetništvo. Preduzetništvo je aktivnost usmerena da se ostvari maksimalni profit, da se organizuje posao u preduzeću, rukovodi tim procesom, istražuje tržište.

2.1.3. Karakteristike proizvodnje u savremenim uslovima Tokom istorijskog razvoja ljudskog društva menja se proizvodnja – usavršavaju se svi faktori proizvodnje. Čovek stiče nova znanja i specijalizuje se samo za određeni proizvod – određenu fazu proizvodnje. Razvijaju se kako sredstva za rad tako i sama tehnologija rada. To sve utiče na promenu odnosa rada i sredstava za proizvodnju. Kroz istoriju postojalo je nekoliko koncepata – načina proizvodnje:

1) Zanatska proizvonja – primitivna sredstva za rad, dominira ljudski rad 2) Mašinska proizvodnja – savršenija sredstva za rad, udeo ljudskog rada pada 3) Automatizovana proizvodnja – dominiraju sredstva za rad, udeo čovekovog

rada drastično opada 4) Robotizovana proizvodnja – tehnički superiorna sredstva za rad, u nekim

slučajevima udeo ljudskog rada je 0%.

Uloga čoveka zbog konstantnog tehničkog napretka se svela na poslove kreacije, organizacije, istraživanja... Javljaju je dva tipa proizvodnje:

1) Ekstenzivan tip proizvodnje – porast proizvodnje u porast angažovanja proizvodnih činilaca, a pre svega rada

2) Intenzivan tip proizvodnje – porast proizvodnje uz efikasno korišćenje faktora proizvodnje.

Tri aspekta Naučno Tehničke Revolucije: 1) Proces integracije nauke u proizvodnju. Tako da nauka postaje osnovna

proizvodna snaga društva, a informacija glavni i najprodavaniji proizvod. Tehnologija je materijalizovana sila znanja. Vreme od ideje pa do potpune kontinualne masovne proizvonje već sad mora biti ispod 6 meseci.

2) NTR podrazumeva revoluciju u osposobljavanju kadrova u sistemu obrazovanja. Nova tehnologija zahteva novog radnika: obrazovanijeg i kulturnijeg, sposobnijeg da se nosi sa dinamičnim razvojem tehnike. Obrazovanje postaje neprekidno u toku celog života – permanentno obrazovanje, jer svakih 6-7 godina nastaje nova tehnička revolucija.

3) NTR predstavlja revoluciju u organizaciji rada i proizvodnje (preduzetništvo), kao i sistemom upravljanja. Potreba za novim načinom organizacije rada i proizvodnje. Sve etape se moraju što bolje uklopiti, to obezbeđuju moderne komunikacije.

Najveći značaj NTR-a je u njegovoj univerzalnosti jer preobražava čitav proces proizvodnje, kao i samog čoveka – to je opšta naučno tehnička revolucija. NTR prodire u zdravstvo, državnu upravu, obrazovanje, domaćinstvo, bibliotekarstvo kao i u tradicionalne grane kao metalurgija... Niču nove delatnosti: genetski inženjer, sistem analitičar...

2.1.4. Teorija proizvodnje i proizvodna funkcija Teorija proizodnje izučava veze, odnose, funkcionalnu zavisnost između rezultata proizvodnje i angažovanih sredstava. Značaj analize:

1) Mogu se birati faktori proizvodnje 2) Postoji mogućnost zamene faktora proizvodnje 3) Upotreba novih faktora proizvodnje 4) Različito kombinovanje faktora proizvodnje 5) Različite metode proizvodnje

Analizom funkcionalne veze proizvodnje i faktora proizvodnmje može se utvrdiri ekonomska efikasnost korišćenja faktora proizvonje. Kombinacija faktora proizvodnje zavisi od: (1) nivoa korišćene tehnike i tehnologije, (2) organizacije proizvodnje, (3) od vrste proizvod a koji se proizvodi. Faktori proizvodnje su: (1) Rad, (2) Kapital = SR + PR Kapitalni koeficijent predstavlja odnos uloženog kapitala u proizvodnji i obima ostvarene proizvodnje. Tehnički koeficijent pokazuje količinu angažovanih faktora proizvodnje po jedinici proizvoda.

Q

KR =

Q

FPTK =

Ista količina proizvoda može se proizvesti uz različitu kombinaciju FP, pa FP mogu menjati svoj odnos i na osnovu toga ih delimo na:

1) Supstutivni faktori proizvodnje su oni koji se mogu neđusobno zameniti. Njihovi TK su varijabilni. Naravno ova supstitucija ide do određene granice.

2) Komplementarni faktori proizvodnje se ne mogu menjati. TK = const.

Proizvodna funkcija je odnos međuzavisnosti između obima proizvodnje i angažovanih faktora proizvodnje

{ ),...,(

)...(,,

321faktori

kapitalradobim

yxfP =

Ova zavisnost se može i matematički prikazati na različite načine. Postoji nekoliko proizvodnih funkcija. Najjednostavnija je Domarova:

{ { )(

...

kapkoefkap

kKP = Q

Kk =

Kapitalni koeficijent pokazuje kojo se kapitala invetira po jedinici proizvoda. Kada saznamo proizvodnu funkciju možemo da maksiziramo obim i minimiziramo troškove.

Druga proizvodna funkcija je Kob-Daglasova: βαLKAPJ ⋅⋅= . PJ je proizvonja

J sektora, A je utican nepoznatih ili nekvantificiranih faktora, K kapital, L radna snaga, α,β su koeficijent elastičnosti.

Razlikujemo sledeće koncepcije proizvodne funkcije: 1) Ex ante proizvodna funkcija na mikronivou – pokazuje efikasnost investicija 2) Ex post proizvodna funkcija na mikronivou – pokazuje efikasnost proizvodnje 3) Kratkoročna proizvodna funkcija na makronivou – pokazuje efikasnost SP 4) Dugoročna proizvodna funkcija na makronivou - pokazuje efikasnost investicija

Proizvodnja ne zavisi samo od količine uloženih faktora proizvodnje, nego i od nekih neidentifikovanih faktora, pa se i oni moraju uračunati u proizvodnu funkciju. Analizom proizvodnje dolazimo do saznanja da li ćemo proizvodnju povećavati ekstenzivno ili intenzivno. Proizvodna funkcija se još koristi za formiranje agregatnih modela rasta i razvoja. Pomoću nje se mogu vršiti i određena predviđanja.

2.2. Društveni fond rada i njegov rapored

2.2.1. Ukupni društveni fond rada Rad koji se utroši u tekućem procesu proizvodnje naziva se živi ili tekući rad. Rad uložen u proizvodnju sredstava za proizvodnju u nekom predhodnom periodu je opredmećeni ili minuli rad. Ukupan Duštveni Fond Rada – DFR je raspoloživa količina ukupnog minulog i tekućeg rada kojim raspolaže jedna država u određenom vremenskom periodu i koji se može uložiti u proicesu proizvodnje. Razvojem društva minuli rad se povećava, a tekući se smanjuje, ali ipak se proizvodi više.

262

262 262

326

326

326

470

470

K

L

Kriva jednakog proizvoda K – kapital L - rad

2.2.2. Društvena podela rada

2.2.2.1. Smisao i značaj društvene i tehničke podele rada U prvobitnoj ljudskoj zajednici svi su sve radili, nije bilo podele rada. Onda nastaje prirodna podela rada bazirana na polu, starosti, fizičkoj snazi. Nakon toga nastupaju tri velike društvene podele rada:

1) Odvajanje stočarstva od zemljoradnje – nastaje jer su plemena imala kontakt sa različitim prirodnim resursima, neko sa ribom, neko sa šumom...

2) Odvajanje zanatstva od poljoprivrede – nastaje delimično kao posledica predhodne podele rada, a delimično zbog daljeg razvoja proizvodnih snaga

3) Odvajanje trgovine i saobraćaja – nastaje zbon velike potrebe za razmenom

Društvena podela rada je relativno trajno opredeljenje čoveka da se za određen vremenski period bavi određenim poslom. Postoje 3 kategorije društvene podele rada:

1) Opšta DPR je podela ukupnog društvenog fonda rada na osnovne privredne delatnosti i grupacije.

2) Posebna DPR je podela u okviru opšte na različite grane (industrija tekstila, prehrambena industrija...)

3) Pojedinačna DPR je podela ,u okviru posebne, grana na privredne subjekte – konkretna preduzeća (industrija tekstila; Ateks, Kluz...).

Tehnička podela rada je podela rada na procese i operacije tako da neposredni proizvođač obavlja samo nekoliko operacija. Između društvene i tehničke podele rada ne postoje čvrste granice. Zbog konstantnog uticaja tehničke i DPR došlo je do cepanja mnogih jedinstvenih operacija na nekoliko profesija.

2.2.2.2. Zavisnost DPR od stepena razvoja proizvodnih snaga Podela rada ima veliki značaj za razvoj društva uopšte. Stepen razvoja proizvodnih snaga se menja i produbljuje DPR. Specijalizacija ljudi za samo određenu fazu proizvodnje povećava njihovu umešnost i sposobnost – radnik je virtuoz u toj fazi rada. To sve dovodi do stalnog povećanja produktivnosti rada. Kako odmiče DPR sve više i više su privredni subjekti upućeni jedni na druge. Dolazi do fantastične učtede vremena kao i sredstava za proizvodnju. Velike uštede, npr; kada radnik proizvodi proizvod od početka do kraja on mora da ima kompletan alat, ali sa podelom rada 1 komplet alata se raspodeli na više radnika. Kako svaki radnik svaki dan radi sa jednim istim sredstvom za rad to radnik uviđa kako mane tako i dobre strane tog sredstva. DPR je zakonitost razvoja društveno – ekonomske formacije. Negativna strana DPR:

1) Radnik postaje samo delimični proizvođač koji vredi samo u sklopu radnog kolektiva

2) Uska specijalizacija dovodi do monotonije, rutinerstva 3) Suprotnosti izneđu fizičkog i umnog rada 4) Povećava se eksploatacija, jer se sužava mogućnost zapošljavanja, pa radnik

mora da prihvati šta mu se nudi.

2.2.2.3. Društvena podela rada i sistem privređivanja Ovde treba sagledati nekoliko aspekata:

1) Društvena podela rada keo posledicu ima vezu specijalizacije – kooperacije – podruštvljavanja. Kako je proces DPR nezaustavljiv, stalno se odvija tako tokom vremena se od jedne profesije izdvaja veliki broj sada novih profesija – poslova. To znači da su podradnje dobile samostalnost, odnosno specializovale se. Kako nijedno preduzeće ne može da živi samostalno, odnosno mora da od nekog kupuje sredstva za rad i predmete rada, a da nekom drugom prodaje svoje rezultate, to sa specijalizaciom – raste broj preduzeća – raste i broj međusobnih veza – tj.raste zavisnost. Odnosno da bi preduzeće danas opstalo mora da sarađuje više nego ikada – povezuje sa društvom. To je proces podruštvljavanja.

2) I danas i pre nekoliko vekova je postojala tražnja za proizvodima. Uvek su oni dobri proizvođači imali veliku tražnju i trudili se da proizvedu što više. Jedina razlika je u tome što su se nekada proizvođači odlučivali za ekstenzivan rast, a danas se odlučuju za intenzivni. To je zbog toga što se pre nekoliko vekova tehnika – tehnologija sporo razvijala, pa su proizvođači povećanje broja proizvoda jedino mogli da generišu kroz ekstenzivan rast. Danas takva praksa je neracionalna jer zbog neprestanog razvoja tehnike i tehnologije vele serije se proizvode putem efikasnije upotrebe proizvodnih snaga i poboljšanjem proizvodnih odnosa.

3) Celokupnu privredu možemo podeliti u nekoliko sektora: i. Primarni sektor (poljoprivreda, šumarstvo, lov i ribolov) ii. Sekundarni sektor (industrija, transport) iii. Tercijalni sektor (trgovina, bankarstvo, osiguranje, nekretnine,

obrazovanje, umetnost...) U periodu od pre nekoliko vekova primarni sektor je bio glavni, jer jednostavno industrija nije postojala. Sa razvojem nauke čovekove sposobnosti se izdižu daleko od primarnog sektora i nastaju nove potrebe koje se ne mogu zadovoljiti primarnim sektorom – tada dominira sekundarni sektor. Međutim, danas smo sve veći svedoci tercijarne revolucije. Ovaj sektor sve više postaje glavni jer je čovek uspeo razvojem nauke da zadovolji niže potrebe, što je aktiviralo više.

2.2.3. Zakon srazmernog rasporeda ukupnog DFR

2.2.3.1. Suština zakona: šta – kako – za koga? Raspoloživi fond ukupnog društvenog rada svaka zajednica mora angažovati u proizvodnji da bi proizvela raznovrsne proizvode i podmirila potrebe, i rasporediti ga na različite proizvodne delatnosti. Od načina ulaganja DFR u proizvodnju zavisi da li će se taj fond povećavati ili smanjivati. Ovakva podela DFR predstavlja najopštiji ekonomski zakon koji deluje u svim društveno – ekonomskim formacijama i ima opštu važnost. Društveno – ekonomska formacija predstavlja jedinstvo proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa. Vrste društveno – ekonomskih formacija: (1) prvobitna ljudska zajednica - bezklasno, (2) robovlasništvo - klasno, (3) feudalizam - klasno, (4) kapitalizam - klasno, (5) socijalizam - bezklasno.

Raspodela ukupnog DFR zavisi od obima i strukture ljudskih potreba. Potrebe su različite i promenljive. Menjaju se i po obimu i po strukturi i po načinu zadovoljavanja, a društveno – ekonomski i isotorijski razvoj ljudskog društva stvara nove potrebe. Raspodela DFR zavisi od:

1) Obima i strukture ljudskih potreba, neke potrebe nestaju, a neke nastaju 2) Od usloba proizvodnje datih proizvoda:

a. razvijenost sredstava za proizvodnju b. kvalifikovanost radnika

2.2.3.2. Vrste srazmera U svakoj zajednici posoje potrebe za proizvodnim i potrošnim materijalnim dobrima. Zato postoje 2 vrste srazmera:

1) Ukupan DFR treba raspodeliti na proizvodnju proizvodnih i potrošnih materijalnih dobara

2) Treba izvršiti raspodelu ukupnog DFR za proizvodnju konkretnih količina u okviru svake od ovih grupa (mora se proizvesti 10 mašina za šivenje, 5 presa za bakar, 50kg čarapa...)

2.2.3.3. Način uspostavljanja srazmera Razvojem privrede i društva narušavaju se ranije uspostavljene razmere rasporeds DFR. Kako i na koji način se to vrši? To je veoma komplikovan proces jer se i društvena proizvodnja i društveni odnosi nalaze u stalnom menjanju – kretanju. Zakon srazmernog rasporeda DFR se može ostvariti na 3 načina:

1) Plansko utvrđivanje srazmera. To se vrši unapred (ex ante) tj.pre procesa proizvodnje. Ovde proizvodnja je unapred i svesno organizovana (planska privreda). ALI ovaj metod je moguć u društvu gde veza proizvodnje, raspodele i potrošnje se ne ostvaruje putem razmene. Tamo gde su potrebe relativno skromne kao i mogućnost privrede

2) Drugi metod se primenjuje u razvijenom društvu, sa razvijenom podelom rada, gde je veza između potrošnje i proizvodnje tržište. Ovaj metod se vrši na kraju procesa proizvodnje (ex post) i na stihijski način. Putem delovanja ekonomskih zakona proizvođači se primoravaju da usklade svoju proizvodnju sa potrebama. Pri ovakvom načinu raspodele obavezno dolazi do manjeg rasipajnja DFR.

3) U savremenom društvu se kombinuju predhodna dva metoda. Istovremenim delovanjem usmeravanja – planiranja (državna intervencija...) i mehanizma tržišta (zakon vrednosti) dolazi do efikasnije raspodele DFR. Oba mehanizma deluju istovremeno ali u različitim okvirima i srazmerama.

2.2.3.4. Zakon srazmernog rasporeda DFR kao osnovni ravnotežni zakon svakog društva

Zakon srazmerenog rasporeda DFR je osnovni – najopštiji – večiti – gvozdeni ekonomski zakon. On deluje snagom prirodnog zakona. Neophodnost ostvarivanja ovog zakona leži u činjenici da se mora obezbediti zadovoljenje raznovrsnih ljudkih potreba. DPR dovodi do sve veće specijalizacije što vodi koperaciji odnosno generiše podruštvljavanje. To podruštvljavanje, odnosno povezanost se javljaju u dva oblika:

1) Horizontalna povezanost nastaje zbog toga što proizvođač proizvodi određeno matrijalno dobro, a radi zadovoljavanja svijih potreba mora trošiti razna materijalna dobra.

2) Vertikalna povezanost nastaje zbog toga što se pri proizvodnji jednog materijalnog dobra koriste različite sirovine, sredstva za rad što proizvode neki drugi proizvođači.

Kvalitativna povezanost privrednih grana analizira se putem međusektorske analize (input – output tabele). Kako od početka ljudske rase uvek postoji raskorak između objektivnih mogućnosti i potreba, to se DFR pokušava uvek što racionalnije iskoristiti – time se potiže ekonomija rada (zakon ekonomije vremena). Ona dovodi do uštede radnog vremena i obezbeđuje mogućnost zadovoljenja potreba na višem nivou. Pa se cela ekonomija svodi na ekonomiju radnog vremena.

2.2.3.5. Zakon ekonomije rada Narastajuće potrebe nalažu proizvođačima da više proizvode, ALI kako? U jednom danu je samo 24h. Iz ovoga sledi da mi raspoloživo vreme – ustvari raspoloživi rad moramo ekonomisati – težiti da trošimo što manje rada po jedinici proizvoda da bi proizveli što više. Tako je zakon ekonomije rada najvažniji opšti ekonomski zakon. Tokom vremena poštujući zakon ekonomije rada čovek je otkrio da će ga najbolje poštovati uvođenjem savremenih sredstava za proizvodnju. Odnosno savremenim sredstvima za proizvodnju pstvaruje najveću ekonomiju rada. Kako su ta savremena sredstva za proizvodnju stvorena naučnim progresom to je nauka odnosno znanje to koje postaje najznačajniji faktor proizvodnje.

2.3. Obim društvene proizvodnje i faktori koji ga određuju Ti faktori su:

1) Prirodno bogastvo i očuvanje prirodne sredine 2) Razvijenost sredstvava za proizvodnju 3) Stanovništvo 4) Dušina radnog vremena 5) Produktivnost rada 6) Intenzivnost rada 7) Društveni odnosi

2.3.1. Prirodno bogastvo i očuvanje prirodne sredine Prirodna bogastva su potencijalne mogućnosti koje prirodna sredina pruža za obnavljanje i uvećavanje proizvodnje (zemljište, rude, flora, fauna...). Ukoliko zemlja imz veće prirodno bogastvo to su veće i potencijalne mogućnosti (zavisi od razvijenosti sredstava za proizvodnju). Prirodna bogastva ne garantuju uspeh privrede jer Južna Amerika je puna prirodnih resursa a slabo je razvijena, dok Japan ima malo prirodnih sredstava, a veoma je razvijen. Moramo znati da prirodna bogastva nisu neiscrpna i da su u većoj meri neobnovljiva (kada se jednom iskoriste nema više). Zbog svega navedenog kao i zbog naše budućnosti moramo brinuti o čovekovoj sredini.

2.3.2. Razvijenost sredstava za proizvodnju Razvijenost sredstava za proizvodnju u velikoj meri određuje mogućnost korišćenja raspoloživog prirodnog bogastva. Ona u značajnoj meri utiču na obim društvene proizvodnje. Tokom istorijskog razvoja ljudskog društva stalno se menjaju i usavršavaju. Raspoloživu količinu materijalnih dobara koja su rezultat rada predhodnih generacija, a ne dar prirode i kojim jedna društvena zajednica raspolaže nazivamo društvenim bogastvom. Ono može biti:

1) Proizvodna dobra (mašine...) 2) Potrošna dobra (namernice...)

Razvijena sredstva za proizvodnju više će iskorišćavati prirodno bogastvo – pa će obim društvene proizvodnje biti veći, a to povlači razvoj sredstava za proizvodnju.

2.3.3. Stanovništvo Od ukupnog broja stanovnika jedne društvene zajednice, njegove strukture i zaposlenosti zavisi ukupan društveni fond živog rada koji društvena zajednica može angažovati u proizvodnji. Podela stanovništva:

1) Stanovništvo može biti: (1) ekonomski aktivno (sposobno za proizvonju), (2)ekonomski neaktivno (nije sposobno)

2) Prema starosnoj strukturi: (1) radno sposobno, (2) izdržavano. 3) Prema kvalifikacionoj strukturi: (1) kvalifikovano, (2) nekvalifikovano.

2.3.4. Dužina radnog vremena Radni dan je vreme u kome se obavlja proces proizvodnje. Kraći je od 24h. Obim društvene proizvodnje će zavisiti od dužine radnog dana i broja radnih dana u godini. Radni dan ne može biti bilo koliki jer čovek mora da zadovolji svoje potrebe i kao biološka i kao društvena jedinka. U savremenim uslovima radni dan je zakonom određen i smanjuje se. To je zakonski normalni radni dan. Tako se vidi da dužina radnog dana nema puno uticaja na obim savremene proizvodnje jer se smanjuje. Radni dan se ne može produžiti preko određene granice jer će doći di opadanja psihofizičke sposobnosti proizvođača.

2.3.5. Prduktivnost rada Produktivnost rada predstavlja stvaralačku moć rada da u jedinici radnog vremena proizvede određenu količinu proizvoda. Produktivnost rada se izražava količinom proizvedenih proizvoda u jedinici vremena ili utroškom radne snage po jedinici vremena. Povećanje produktivnosti dovodi do skraćivanja radnog dana.

t

QP =

Q

LP =

Produktivnost zavisi od: 1) Osposobljenosti, umešnosti i iskustva radnika 2) Obima i razvijenosti sredstava za rad 3) Prirodnih uslova 4) Razvijenosti nauke i njene primene 5) Društvenih odnosa.

2.3.6. Intenzivnost rada Intenzivnost rada je stepen trošenja ljudske radne snage (mišića, mozga) u jedinici radnog vremena. Intenzivniji rad se javlja kao zgusnutiji rad, tj.rad veće specifine težine. Zato povećavanje intenzivnosti rada predstavlja produženje radnog vremena. Povećavanje intenzivnosti rada ima svoje granice. Ako se ta granica prekorači dolazi do prekomernog trošenja neposrednog proizvođača. Intenzivnost rada zavisi od:

1) Tehničko – tehnološke osnovice i organizacije proizvodnje. U uslovima nerazvijenih SR intenzivnost rada zavisi od radnika, dok kod razvijenih SR intenzivnost je određena mašinom (pokretna traka).

2) Društveni okviri ili društveni odnosi. Motivisani, pozitivno nastrojeni radnici će proizvoditi sa većim intezitetom i to svojevoljno, dok u nestimulišućoj radnoj sredini radnici neće ispunjavati ni normativnu intenzivnost.

2.3.7. Društveni odnosi (odnosi proizvodnje) Društveni odnosi imaju presudan uticaj na korišćenje svih raspoloživih materijalnih i ljudskih faktora proizvodnje, odnosno, oni utiču na sve faktore koji utiču na obim proizvodnje. Ako su društveni odnosi (odnosi proizvonje) takvi da obezbeđuju neposrednu povezanost proizvođača sa uslovima proizvodnje, sredstvima za proizvosnju i rezultatima proizvonje tada će i sami proizvođači biti stimulisani da maksimalno kopriste sve raspoložive činioce, da racionalnije koriste sve faktore te će i obim društvene proizvonje biti veći. Karakter proizvodnih odnosa pre svega utiče na motive, zalaganje proizvođača.

2.4. Izražavanje rezultata društvene proizvodnje

2.4.1. Društveni bruto proizvod - DBP Rezultati društvene proizvodnje izražavaju se preko određenih makroekonomskih pokazatelja. Analizom ovih pokazatelja mi vidimo dinamiku i tendencije razvoja privrede. U osnovne makroekonomske pokazatelje spadaju:

1) Bruto društveni proizvod – BDP 2) Društveni proizvod – DP 3) Nacionalni dohodak – ND.

Društveni bruto proizvod predstavlja ukupno proizvedenu količinu materijalnih dobara i proizvodnih usluga u jednoj društvenoj zajednici u određenom vremenskom periodu. U ovoj veličini isti iznosi se više puta obračunavaju pa zato uvodimo kategoriju Društveni proizvod. Društveni proizvod predstavlja društveni bruto proizvod umanjen za iznos prenete vrednosti predmeta rada. Međutim i ovaj pokazatelj nije u potpunosti pogodan jer u sebi sadrži amortizaciju, pa zato uvodimo kategoriju nacionalnog dohodka. Nacionalni dohodak ili neto društveni proizvod je novostvorena vrednost u jednoj državi za period od godinu dana.

Bruto društveni proizvod je jedan od najvažnijih makroekonomskih agregata. Putem DBP najbolje se sagledava uspeh i efikasnost privređivanja. Poređenjem sukcesivnih godišnjih podataka za DBP dobijamo stopu rasta. Da bi uopšte mogli koristiti DBP u daljim analizama moramo eleminisati uticaj porasta cena. Zato se uvodi:

1) obračun DBP po tekućim cenama putem koga dobijamo nominalni društveni proizvod

2) obračun po stalnim cenama (cena iz neke bazne godine) putem kog dobijamo realini društveni proizvod.

Postoji i Potencijalni bruto društveni proizvod koji predstavlja dugoročne proizvodne mogućnosti koju privreda jedne zemlje može da ostvari uz održavanje stabilnih cena. Strukturu DBP posmatramo sa više aspekata:

1) Sa stanovišta udela pojedini oblasti i grana (u razvijenoj zemlji manje učešće primarnog sektora)

2) U stvaranju DBP sve više učestvuje znanje i sposobnost 3) Sa stanovišta vlasničke strukture gde razlikujemo: privatni i društveni sektor.

METODOLOGIJA UN Prema metodologiji UN rezultate društvene proizvodnje izražavamo putem:

1) Društvenog bruto proizvoda – Gross product (GP) 2) Društvenog proivoda koga izražavaju dva pokazatelja:

• Gross domestic product (GDP) – obuhvata dohotke privrednih subjekata nezavisno od toga da li potiču iz zemlje ili inostranstva

• Gross national product (GNP) – obuhvata samo dohotke ostvarene u zemlji

3) Nacionalnog dohotka ili net društvenog proizvoda – Net national product

2.4.1.1. Naturalna (materijalna) struktura DBP DBP se sastoji od:

1) Proizvodnih materijalnih dobara 2) Potrošnih materijalnih dobara.

Ovu podelu treba uslovno shvatiti jer ne postoji čvrsta granica između ove dve skupine. Npr: Vo u klanici (tu je vo potrošno materijalno dobro) i vo na njivi (tu je vo proizvodno materijalno dobro).

2.4.1.2. Vrednosna struktura DBP Vrednosna struktura DBP se sastoji od:

1) Živog – tekućeg – novododatog rada, stvara novostvorenu vrednost - NV 2) Prenetog – minulog – opredmećenog rada, stvara prenetu vrednost - PV

DBP = PV + NV NV = ND DBP – PV = ND

Ako se od DBP oduzme preneta vrednost sredstava za proizvodnju dobijamo ND ili društveni neto proizvod. To je novostvorena vrednost u jednoj državi za 1 godinu. Samo se ona može trošiti, jer je to stvarni razultat rada. ND se namenski raspodeljuje na fond lične potrošnje (FLPt) i fond akumulacije (FAk). ND je najvažniji pokazatelj rezultata i uspeha nacionalne ekonomije, i od njega zavisi dalji rast i razvoj. Kao i kod DBP i ovde postoje dva načina obračuna:

1) Po tekučim cenama – nominalni ND 2) Po stalnim cenama – realni ND

Raspoloživi ND je nacionalni dohodak koji je na stvarnom raspolaganju datoj zemlji. Raspoloživi ND može bi manji od proizvedenog ND ako je uvoz manji od izvoza, ili može biti veći od proizvedenog ND ako je uvoz veći od izvoza. Nacionalni dohodak po glavi stanovnika ili per capita nacionalni dohodak se dobija kada se ukupni ND podeli sa brojem stanovnika. Ako je on izpod $200 to znači da je ta zemlja nerazvijena.

2.4.1.3. Namenska (funkcionalna) raspodela DBP

4342143421NDNVPVMTP

FLPtFAkMTAMDBP

==

+++=

Namensku strukturu BDP čini: • Nadoknada utrošenih sredstava za proizvodnju – materijalni troškovi proizvodnje

(MTP). U MTP ulazi: � nadaknada utrošenih sredstava za rad (Am) � vrednost utrošeni predmeta rada – materijalni troškovi (MT).

• Sredstva za proširenu reprodukciju – FAk služi za kupovinu sredstava za proivodnju • Sredstva za ličnu potrošnju – FLPt služi za kupovinu sredstava lične potrošnje.

2.4.2. Potreban proizvod i višak proizvoda

2.4.2.1. Potreban proizvod, potreban rad i potrebno radno vreme

Društveni neto proizvod / nacionalni dohodak se sa stanovišta neposrednih proizvođača deli na:

1) Potreban proizvod 2) Višak proizvoda

Potreban proizvod je ona količina materijalnih dobara dovoljna za zadovoljanje normalnih potreba neposrednog proizvođača

Potreban rad je količina rada koju neposredan proizvođač utroši za proizvodnju potrebnog proizvoda. On zavisi od:

1) Veličine potrebnog proizvoda – upravo proporcionalno 2) Uslova proizvodnje – obrnuto proporcionalno (raste produktivnost ⇒⇒⇒⇒ opada

potreban rad)

Potrebno radno vreme je vremensko trajanje rada u toku kojeg se proizvodi potreban proizvod. Zavisi od:

1) Veličine potrebnog proizvoda – upravo proporcionalno 2) Uslova proizvodnje – produktivnost i intenzivnost rada. Ako rastu

produktivnost i intenzivnost smanjuje se potrebno radno vreme, ali ako raste produktivnost smanjuje se potreban proizvod. Ako raste intenzivnost smanjuje se potrebno radno vreme, ALI koristi se ista količina rada za kraće vreme.

2.4.2.2. Višak proizvoda, višak rada i višak radnog vremena Višak proizvoda je količina materijalnih dobara koju neposredni proizvođač proizvodi iznad veličine potrebnog proizvoda – za one izvan sfere materijalne proizvodnje – prosveta, zdravstvo...Višak proizvoda se sastoji:

1) Potrošnih materijalnih dobara – za potrebe stanovništva 2) Proizvodnih materijalnih dobara – za uvećanje proizvonje u narednom

periodu

Višak rada je masa rada koju neposredni proizvođači utroše za proizvodnju viška proizvoda. Višak radnog vremena je vreme trajanja rada u toku kojeg neposredni proizvođači proizvode višak proizvoda. Odnosi viška proizvoda i viška rada prema potrebnom proizovu i potrebnom radu zavise od:

1) Obima i strukture normalnih potreba svih članova društva – odnosno od broja stanovničtva i njegove strukture

2) Stope prirasta stanovništva i povećanja potreba 3) Produktivnosti i intenzivnosti rada.

Posledice povaje viška proizvoda (on se pojavljuje sa raspadom prvobitne ljudske zajednice):

1) Omogućeno je da se jedan deo stanovničtva bavi, recimo naukom 2) Da se proizvodnja javlja u stalno povećanom obimu, da raste životni standard 3) Uslovljava nastanak robne proizvodnje 4) Omogućio podelu društva na klase.

2.4.2.3. Potreban proizvod i višak proizvoda u različitim društvenim sistemima

Sa nestankom prvobitne zajednice, tj.nastankom viška proizvoda došlo je do velikih promena. Iz zajednice primitivnih sredstava za proizvodnju, sloge, jedinstva, kohezije dolazi do stvaranja klasnog društva sa naprednim proizvodnim snagama. U ovom novom poretku jedna klasa eksploatiše drugu i vlasnik je sredstava za proizvodnju. Eksploatacija je nasilno/besplatno prisvajanje (oduzimanje) viška rada tj.viška proizvoda neposrednih proizvođača od strane vlasnika sredstava za proizvodnju. Eksploatatorska klasa upravlja celokupnim procesom reprodukcije, određuje veličinu potrebnog proizvoda i način njegovog prisvajanja; ona stalno teži povećanju viška proizvoda. U takve (eksploatatorske) društvene sisteme spadaju: (1) robvlasništvo, (2)feudalizam, (3) kapitalizam, (4) državni socijalizam. Socijalne revolucije imale su za cilj da ukinu eksploataciju i klasno društvo. Ti novi sistemi bazirani su na radu – radnosti zaposlenih, oni su trebali da sami odlučuju šta će raditi sa rezultatom proizvodnje, oni odlučuju kakva će biti podela između potrebnog proizvoda i viška proizvoda. Ti novi sistemi nisu odmah trebali da nastanu iza socijalnih revolucija, već tokom određenog perioda prelaza iz klasnog u besklasno društvo. međutim u tom prelaznom periodu pokazuje se da je koncepcija novih sistema neostvariva i oni se deformišu. Izdvaja se poseban sloj – birokratija, kao nova klasa koja eksploatiše neposredne proizvođače.

2.4.3. Povezanost i međusobna uslovljenost elemenata društvene reprodukcije

2.4.3.1. Osnovne napomene o pojmu, oblicima i karakteristikama društvene reprodukcije

Reprodukcija je kontinuirano obavljanje procesa proizvodnje. Ako govorimo o reprodukciji preduzeća to je onda individualna reprodukcija, a ako govorimo o reprodukciji društvene zajednice to je društvena reprodukcija. Proizvodnja nije sama sebi cilj, njen cilj je potrošnja. Zato društvena reprodukcija predstavalja jedinstvo i međuzavisnost:

1) proizvodnje 2) raspodele 3) razmene 4) potrošnje, ovo su ustvari faze društvene reprodukcije.

Ove faze čine dijalektičko jedinstvo i međusobno se uslovljavaju i nisu samostalne. Duštvena zajednica mora raspolagati kako sredstvima za proizvodnju tako i sredstvima za ličnu potrošnju. Shodno tome društvena reprodukcija se deli na 2 odeljka:

1) odeljak za proizvodnju sredstava za proizvodnju 2) odeljak za proizvodnju sredstava za ličnu potrošnju

Uslovi za nesmetano odvijanje društvene reprodukcije: 1) određena količina materijalnih dobara za repodukovanje radne snage 2) odgovarajuća količina sredstava za proizvodnju 3) srazmera između (1) i (2)

2.4.3.2. Vrste društvene reprodukcije i njihove osnovne karakteristike

Postoje tri vrste društvene reprodukcije:

1) Prosta ili jednostavna društvena reprodukcija 2) Umanjena ili opadajuća društvena reprodukcija 3) Proširena ili uvećana društvena reprodukcija

1) Prosta društvena reprodukcija mora da obezbedi po obimu i strukturi dovoljnu količinu materijalnih dobara za zamenu utrošenih sredstava za proizvodnju i za reprodikciju stanovništva. Ceo ND se utroši na ličnupotrošnju. Ova vrsta reprodukcije ne može biti zakonitost zbog:

♦ Raste broj stanovnika ♦ Teži se porastu standarda ♦ Proizvodnja se mora modernizovati

2) Umanjena ili opadajuća društvena reprodukcija je takvo obnavljanje društvene proizvodnje u kojoj se obim proizvodnje iz godine u godinu smanjuje. To znači da se potrebe ne mogu zadovoljiti ni na predhodnom nivou, te dolazi do ugrožavanja životnog standarda. Ova reprodukcija ne može biti zakonitost razvoja nijednog društva. Može nastati zbog:

♦ Prirodnih faktora (suša, zemljotres, poplava..) ♦ Drustvenih faktora (ratovi, krize,...)

3) Proširena ili uvećana predstavlja proizvodnju koja se stalno obnavlja u uvećanom obimu i izmenjenoj strukturi. Jedino ovaj oblik društvene reprodukcije omogućava zadovoljavanje ljudskih potreba na višem nivou i može predstavljati zakonitost društvenog razvoja.

2.4.3.3. Osnovne napomene o pojmu, oblicima i

karakteristikama društvene reprodukcije PROIZVODNJA Proces reprodukcije započinje proizvodnjom. Proizvodnja predstavlja proces sjedinjavanja materijalnih i subjektivnih faktora proizvodnje radi stvaranja novog proizvoda (materijalnog dobra). To je svrsishodna delatnost kojom se vrši razmena materije između čoveka i prirode.njime se predmeti iz prirode prilagođavaju ljudskim potrebama. Proizvodnja ima primarni značaj. Ona je predpostavka potrošnje. Tako proizvodnja određuje predmet potrošnje, obim, strukturu i način upotrebe određenog materijalnog dobra. POTROŠNJA Potrošnja je proces upotrebe(trošenja) materijalnih dobara radi zadovoljenja ljudskih potreba. Proizvod koji ne nađe mesta u potrošnji je beskoristan. To je uzalud utrošeni rad i sredstva proizvodnje – rasuti rad. Potrošnja sa svoje strane utiče na proizvodnju:

1) Potrošnja je krajnji cilj i smisao proizvodnje – proizvodnja se u potrošnji potvrđuje ili ne potrvđuje

2) Potrošnja utiče na šta, kada i kako treba proizvoditi

Možemo reći da je proizvodnja ujedno i potrošnja, i obrnuto, da je potrošnja ustvari proizvodnja. Tako da razlikujemo:

1) Proizvodna potrošnja / potrošna proizvodnja predstavlja proces proizvodnje sredstava za proizvodnju

2) Prava potrošnja ili lična potrošnja predstavlja proces trošenja materijalnih i drugih dobara radi reprodukovanja ljudske ličnosti, tj.radi reprodukovanja ljudske radne snage.

Potrošnjom se ne završava reprodukcija, već se stvaraju predpostavke za njeno ponovno otpočinjanje. Proizvonja stvara predmet potrošnji, način potrošnje i želju za potrošnjom. Potrošnja sa svoje strane proizvodi sklonost proizvođača, podstičući u njemu potrebu koja određuje svrhu. RASPODELA Raspodela predstavlja način učešća pojedinca, privrednog subjekta ili grane u prisvajanju rezultata proizvodnje. Raspodela je određena proizvodnjom dvostruko:

1) Određena je po predmetu, jer se ne može raspodeliti ono što nije proizvedeno 2) Određena je po obliku, jer karakter načina proizvodnje opredeljuje i karakter

raspodele.

U stvari, raspodela utiče na proizvonju, a i proizvonja utiče na raspodelu. Razlikujemo dve vrste raspodele:

1) Raspodela uslova proizvodnje (činilaca proizvonje) 2) Raspodela rezultata proizvodnje

RAZMENA Razmena je proces kojim se vrši prenos materijalnih dobara iz ruku jednih proizvođača u ruke drugih, odnosno u ruke potrošača. Stoga se razmena definiše i kao ponovna raspodela ili preraspodela materijalnih dobara. Ona se može vršiti u materijalnim, dobrima ili putem novca. Pretpostavka za pojavu razmene je izvršena podela rada, kada je proizvođač primoran da vrši razmenu kako bi zadovoljio sve svoje potrebe. Proizvod tek nakon razmene ide u potrošnju. Razmenu možemo posmatrati sa dva aspekta:

1) Razmena između proizvođača – Business-To-Business (B2B) 2) Razmena između proizvođača i potrošača – Business-To-Consumer (B2C)

Sve ove faze zavise od:

1) Nivoa razvoja proizvodnih snaga 2) Karaktera društvenih odnosa.

Neoklasična ekonomska nauka raspodelu gleda odvojeno od proizvodnje, dok marksistička ekonoska nauka smatra proizvonju i razmenu međusobno povezanim.

3. Opšte zakonitosti i mehanizam robne proizvodnje 3.1. Robna proizvonja

3.1.1. Nastanak robne proizvodnje

3.1.1.1. Naturalna i robna proizvodnja Da bi se trošilo mora se i proizvoditi. Ova veza između proizvodnje i potrošenje ostvaruje se direktno i indirektno. Zavisno od ovoga postoje dva različita oblika društvene proizvodnje:

1) Naturalna proizvodnja 2) Robna proizvodnja

NATURALNA PROIZVODNJA Naturalna proizvodnja je takav oblik proizvodnje u kojem postoji direktna veza između proizvodnje i potrošnje, u smislu da se proizvedena materijalna dobra troše neposredno za podmirivanje potreba samih proizvođača. Znači proizvedena materijalna dobra nisu namenjena drugome. Zbog direktne povezanosti sa potrošnjom, naturalna proizvodnja predstavlja privređivanje bez rizika. Jer prizvođač jednostavno proizvodi prema svom ukus i potrebama, pa svaki individualno utrošeni rad se ovde mođe smatrati priznatim radom. Naturalni tip proizvodnje karakterističan je za sve pretkapitalističke formacije. Bio je potpuno dominantan u prvobinoj zajendici, a preovladavao je u reobovlasništvu i feudalizmu. Ona se još uvek ponegde može naći. ROBNA PROIZVODNJA Robna proizvodnja je takav oblik proizvodnje u kojem postoji posredna veza između proizvodnje i potrošnje, u smislu da se proizvedena materijalna dobra namenjena drugome – potrošaču, što znači da ih proizvođač ne koristi. Cilj proizvodnje je razmena. Ovde se proizvodi sa rizikom, jer je moguće da se materijalno dobro ne prihvati na tržištu. Osnovna posledica ovog rizika je da jedni proizvođači ekonomski propadaju,a drugi se ekonomski razvijaju. To je stalno prisutan proces ekonomske polarizacije robnih proizvođača.

3.1.1.2. Uslovi nastanka robne proizvodnje i njene opšte karakteristike

USLOVI NASTANKA Robna proizvodnja ustaljuje se sa raspadom prvobitne ljudske zajednice. Uslovi nastanka robne proizvodnje:

1) DPR 2) Višak proizvoda 3) Privatna svojina

U početku se javlja prosta robna proizvodnja. Robna proizvodnja se ustaljuje tek nastankom kapitalizma, kada nastaje krupna robna proizvodnja. Kako ćemo da znamo da li je neka privreda robna privreda, pa ako je većina njenih proizvedenih proizvoda namenjena razmeni, to kažemo da je takva privreda robna ili tržišna privreda. OPŠTE KARAKTERISTIKE Zajednička obeležija svih istorijskih oblika robne proizvodnje:

1) Karakteristična atomizirana struktura. Potoji veliki broj osamostaljenih i izdiferenciranih privrednih subjekata koji su u isto vreme međusobno povezani, zavisni i suprostavljeni.

2) Proizvodnja za razmenu je neposredan cilj svakog proizvođača. 3) Manji ili veći stepen spontanosti (stihijnosti) i konkurencije u

uspostavljanju ekonomsih odnosa.

3.1.2. Osnovne faze u dosadašnjem razvoju robne proizvodnje Oblici robne proizvodnje:

1) Prosta (sitna) robna proizvodnja 2) Kapitalistička robna proizvodnja 3) Robna proizvodnja mešovite privrede

3.1.2.1. Prosta robna proizvodnja Karakteristike:

• Prvi istorijski oblik robne proizvodnje poznat je pod nazivom prosta robna proizviodnja.

• Ona se temelji na privatnom vlasništvu. • Vlasnici sredstava za proizvodnju su istovremeno i proizvođači, pa iznajmljivanje

tuđe readne snage nije karakteristika ovog perioda – zbog toga i nema eksploatacije.

• Obezbediti što veću protivvrednost za svoju robu je osnovni motiv proste robne proizvodnje.

• Ona nije nikada bila dominantna, ali i danas postoji kao dopuna krupne robne prozivodnje.

• Takođe među sitnim robnim proizvođačima postoji stalna ekonomska diferencijacija

3.1.2.2. Robna proizvodnja savremenog društva Robnu proizvodnju u savremenom društvu delimo na dve etape:

1) Kapitalistička robna proizvodnja 2) Robna proizvodnja u mešovitoj privredi

3.1.2.2.1. Kapitalistička robna proizvodnja Karakterisitke:

• U kapitalizmu dominantan je sistem krupne robne proizvodnje koja je zasnovana na kapitalističkim proizvodnim odnosima.

• Ekonomska diferencijacija sitnih robnih proizvođača je dovela do kapitalisitčke robne privrede.

• Postoje 2 klase: kapitalisti, najamni radnici • Kapitalisti imaju sredstva za proizvodnju • Najamni radnih mora da radi preko poterbnog radnog vremena tako da on stvara

višak vrednosti (vv) i to je osnovni motiv proizvodnje

3.1.2.2.2. Mešovita robna proizvodnja Karakterisitke:

• Posle revolucije sve socijalne zemlje prihvataju naturalni sistem privređivanja, tzv..kvazi – robna proizvodnja (ni prava robna ni prava natrualna).

• Odnosi između preduzeća imaju kupoprodajni karakter, ali sve uređuje država – nema konkurencije.

• Država ocenjuje cene, transport, plaćanja. • Osnosi između proizvođača ne forimraju se kao rezultat zakona vredonsti • 80 – tih godina dolazi do radikalnih promena jer su se te zemlje oredelile da svoje

privrede razvijaju na tržišnim principima. Stvaraju se polazne pretpostavke za nastajanje tržišnih sistema. Kreće proces tranzicije.

• 90 – tih godina dolazi do još veće integracije tih privreda u savremene privredne sisteme.

MEŠOVITA PRIVREDA (PRELAZNI PERIOD) Karakteristike:

• Različiti oblici svojine (društvena, državna, zadružna, privatna, mešovita) • Dršava ima vašnu ulogu (investiciona i fiskalna – porezi) • Različite mogućnosti participacije radnika (sa odlučivanjem – akcionarstvo,

zaposleni dobijaju dividendu)

3.2. Različita teorijska polazišta u objašnjavanju robne proizvodnje

3.2.1. Nastanak teorije vrednosti Vrednost je razmenska sposobnost robe, to je zajednički imenitelj svih roba. Razlike u objašnjavanju vrednosti dovele su do 2 teorije vrednosti. Vrednost je najznačajnija kategorija ekonomske teorije.

3.2.2. Teorija radne vrednosti Poreklo vrednosti je u proizvodnji, a rad je stvaralac i mera vredsnosti. Viljem Peti je izvor vrednosti našao u proizvodnji, međutim nije znao da objasni kako rad i kapital kao činioci proizvodnje se transformišu u jednu kategoriju. Adam Smit otklanja taj problem jer iznalazi da je jedino rad taj koji stvara vrednost. Međutim, postavlja se pitanje da li je to rad stvarno utrošen u proizvodnji ili rad sa kojim se može kupiti određen proizvod. David Rikardo rešava problem jer otkriva da jedino utrošeni rad stvara rad. Međutim kako to da po jedinici proizvoda različiti proizvođači troše različite količine rada, a mi taj proizvod vrednujemo jednom vrednošću. Karl Marks otkriva da se proizvod ne vrdenuje po individualnom utrošenom radu, već po društveno prosečno ulošenom radu.

3.2.3. Subjektivna teorija vrednosti Subjektivna teorija vrednosti je zajednički naziv za sve one teorije koje vrednost robe objašnjavaju kao korisnost kojui ona ima za potrošača. Ovakav stav o vrednosti robe je prilično star i datira još od vremena Aristotela, međutim njegovo širenje počinje posle 1870 godine. Značajni predstavnici su: Dževons, Menger, Varlas... Razvijena su dva osnovna principa:

1) Princip marginalne korisnosti 2) Princip marginalne produktivnosti

PRINCIP MARGINALNE KORISNOSTI Za princip marginalne korisnosti važna su dva zakona:

1) Prvi Gossenov zakon 2) Drugi Gossenov zakon

Prvi Gossenov zakon kaže da sa svakom daljom upotrebom nekog predmeta njegova korisnost opada, a kada dođe do potpunog podmirenja određene potrebe tada dotični predmet gubi svaku korisnost za tu osobu (uslov da pojedinac raspolaže određenom količinom homogenog dobra koje se može koristiti za zadovoljavanje samo jedne potrebe). Drugi Gossenov zakon kaže da ako se korišćenjem određenog dobra mogu zadovoljiti različite potrebe, onda će se tim dobrom prvo zadovoljiti potrebe najvećeg inteziteta, pa zatim ostale (prema određenom redosledu), sa težnjom da se izjednače njegove granične korisnosti u svim mogućim upotrebama. Kada je postavljen Prvi Gosenov zakon dokazano je da sa svakom daljom upotrebom nekog predmeta njegova korisnost opada. Dokazivanjem o opadanju korisnosti nekog predmeta njegova vrednost se objašnjava kao subjektivni odnos. Tako se dolazi do kategorije marginalne korisnosti, koja je relevantna za određivanje veličine vrednosti pojedinačne robe. Iz ovog opšteg stava izveden je zakon o opadanju marginalne korisnosti. On ima dvostruko značenje:

1) Sa povećanjem potrošnje nekog proizvoda smanjuje se njegova pojedinačna vrednost (srazmerno smanjenju njegove marginalne korisnosti)

2) ALI time se istovremeno smanjuje i ukupna vrednost određene vrste robe, jer je ona jednaka vrednosti mariginalne jedinice umnožena ukupnom količinom dotične vrste proizvoda.

PRINCIP MARGINALNE PRODUKTIVNOSTI Sredstva za proizvodnju nemaju neposrednu korisnost za finalne potrošače, te se njihova vrednost izvodi posredno iz korisnosti potrošnih dobara. Smatra se da je njihova vrednost jednaka to neposrednoj korisnosti ili doprinosu korisnosti robe koja se koristi kao potrošno dobro. Taj doprinos se utvrđuje na bazi principa marginalne produktivnosti, u smislu da se ta granična (marginalna) produktivnost u proizvodnji sredstava za proizvodnju uzima kao mera njihovog doprinosa krosinosti finalnih proizvoda. OFELIMITET Vilfred Pareto donosi pojam ofelimitet. Ovaj pojam označava značajnu promenu u tumačenju same korisnosti proizvoda. To naime znači da se radi o proizvodu koji bi potrošaču bio korstan i ništa više. Važno je da potrošač kombinovanjem različitih proizvoda obezbeđuje da ukupan ofelimitet raste. Ofelimitet neke robe A (trošene u isto vreme kad i robe B i C) ne zavisi od samo od njene potrošnje, nego takođe i od potrošnje robe B i C. Pareto faktički napušta teoriju vrednosti i nastoji oformiti teoriju izbora potrošača.

3.2.4. Subjektivna teorija vrednosti Obe teorije teže da se postavi teorija koja bi imala opštu vrednost, da se time, definišu osnovni principi ekonomskih odnosa i ekonosmkog života. Razlike: TEORIJA RADNE VREDNOSTI 1) Vrednost se istražuje sa stanovišta

uslova proizvodnje. Njen izvor je u proizvodnom radu. Zbog toga je to:

• objektivna teorija vrednosti • uvek posmatra ekonomsku

strukturu društva • odnos između ljudi povodom

stvari. 2) Upotrebna vrednost jer svojstvo svake

robe 3) Glavna preokupacija je proizvodnja,

način sticanja dohotka 4) Klasično i marksističko shvatanje

ekonomskih sistema, teorije VV i teorije eksploatacije, a kritička analiza kapitalističkog načina proizvodnje.

SUBJEKTIVNA TEORIJA VREDNOSTI 1) Izvor vrednosti nalaze u potrošnji i

individualne ocene korsnosti robe. Vrednost jke odnos izmežu čoveka i stvari – metodološki individualizam, jer se društveni uslovi zanemaruju

2) Korisnost (UV) je važnost koju pojedinac pripisuje nekom proizvodu sa stanovišta svojih potreba

3) Glavna preokupacija je korisnost da trošenjem dohotka se maksimizira korisnost, da proizvođači kombinaciom faktora proizvodnje maksimiziraju profit i analiza tržišta

4) Kritika marksističke političke ekonomije.

Q

MU

Granična korisnost Ukupna korisnost

TU TU – total usage MU – maginal

3.2.5. Napuštanje teorije vrednosti (pozitivizam i funkcionalizam u savremenoj ekonomskoj nauci)

Imajući u vidu sve razlike koje postoje između teorije radne vrednosti i subjektivne teorije vrednosti sasvim jasno proizilazi da to dva totalno suprotna učenja. Same njihove premise su suprostavljene. Njihovo zajedničko obeležije da su esencijalnog karaktera jer teže da definišu suštinu datih pojava i utvrde polazni postulat za analizu stvarnih ekonomskih problema. Ima mišljenja da su ova dva shvatanja – bap zbog toga što su esencijalnog usmerenja prevaziđena. Ne osporava se mogućnost da se istražuju i izučavaju i ta suštinska pitanja, ali je se dokazuje da se time ništa pouzdano ne može saznati. Nudi se alternativa da se istraživanje svodi na istraživanje konkretnih podataka koji se dobijaju empirijskim putem, ali bez ikakvih istraživanja njihove suštine. Nauka jednostavno treba da identifikuje, sistematizuje i kvantitativno obradi relativne empirijske činjenice i da ih potom kao aksiome, koristi u izučavanju određenih ekonomskih odnosa. Ovakav pristup u izučavanju ekonomske problematike (utemeljen empirizmom) u stručnoj literaturi se označava kao pozitivizam. Pozitivizam je tako utemeljeno učenje koje znači da se: identifikuju, sistemstizuju i kvantitativno obrađuju relativne empirijske činjenice bez njihovih vrednosnih implikacija, da bi se izučilo njihovo ponašanje i njihov uticaj na određene ciljeve ili potrebe. Pozitivizam je u praktičnoj primeni povezan sa funkcionalizmom. Funkcionalizam shvata da sve relevantne pojave u ekonomskom životu vrše neku funkciju, da su povezani i uslovljeni nekom drugom pojavom. Osnovno značenje pozitivizma u sadejstvu sa funkcionalizmom:

1) Obrada činjenica dobijenih empirijskim putem bez istraživanja suštine 2) Primena funkcionalizma kao osnovnog metoda 3) Dobijena saznanja se koriste za izradu ekonomskih modela, istraživanje

struktura, kretanja...

3.3. Roba i njena osnovna obeležija

3.3.1. Anazlia osnovnih obeležija robe u interpretaciji teorije radne vrednosti

3.3.1.1. Šta je roba? Roba je proizvod ljudskog rada namenjen tržištu, kako bi se za nju dobila odgovarajuća protivvrednostu ili u novcu ili drogoj robi. Svaki koristan proizvod ne mora biti roba.

3.3.1.2. Osnovna svojstva robe Osnovna svojstva robe su:

1) Upotrebna vrednost 2) Prometna vrednost 3) Vrednost

UPOTREBNA VREDNOST – UV Osnovno svojstvo proizvoda ljudskog rada kao robe jedte da ima neke korisne osobine kojima se mogu zadovoljiti bilo koje ljudske potrebe. Upotrebna vrednost je skup korisnih svojstava proizvoda (fizičkih, hemijskih, funksionalnih, estetskih...). Upotrebna vrednost svakog materijalnog dobra realizuje se njegovom upotrebom ili trošenjem. Korisna svojstva se faktički mogu sagledati samo u potrošnji. Razvojem nauke otkrivaju se nova korisna svojstva odreženih predmeta. Nekada je drvo korišćeno samo za ogrev i gradnju, dok danas ima mnogostruku upotrebu. Odnos proizvođača prema korisnim svojstvima materijalnih predmeta koji je proizvoe zavisi od toga da li su namenjeni razmeni ili podmirivanju sopstvenih potreba. Kada želi sa proizvodom da podmiri svoje potrebe proizvođač nema neke velike teškoće da se odluči šta će da proizvodi, jer jednostavno on zna šta hoće. Međutim, ako proizvodi za razmenu uvek potoji nedoumica i rizik. On treba da proizvede proizvode koji će zadovoljiti potrebe drugih. Potrošač tek na tržičtu može saznati koliko je stvarno svojim proizvodom udovoljio potrošaču. Proizvođač u tom slučaju ne treba samo da proizvede upotrebnu vrednost, već društvenu upotrebnu vrednost. PROMETNA VREDNOST Prometna vrednost robe je njena sposobnost da bude razmenjena za neku drugu robu. U stravrnosti se ispoljava kao srazmera koja pokazuje koliko se za jedinicu određene vrste robe može dobiti neke druge vrste robe. U neposrednoj razmeni robe za robu, koju zovemo i trampa (R – R), uvek se jedna količina UV određene vrste robe zamenjuje za neku drugu količinu druge vrste robe. U suštini prometna vrednost robe je njena razmenska sposobnost. Ona se faktički ispolava kao relativna veličina. Prometna vrednost je dvostruko uslovljena, uslovljena je razmenskim sposobnostima robe koje se razmenjuju. Prometna vrednost je stalno promenljiva veličina zbog stalne promene uslova proizvodnje robe. VREDNOST Vrednost robe, po Marksu, sefiniše se kao materijalizovani apstrantni rad. Robe kao upotrebne vrednosti jedu različite i rezultat su razliičitih konkretnih radova, ali su istovremeno istovetno po tome što su sve one rezultat trošenja radne snage uopšte (energije, mozga...). I uravo to je zajedničko različitim upotrebnim vrednostima. Ta, dakle, u svim vrstama robe sadržana zajednička, supstanca čini njihovu vrednost – to je vrednost robe. Vrednost robe je njena unutrašnja supstanca koja se ispoljava kao prometna vrednost.

3.3.1.3. Dvojak karakter rada sardžan u robi Razlikujemo:

1) Individualni (privatni) i društveni karakter rada u robi 2) Konkretni i apstraktni rad

INDIVIDUALNI (PRIVATNI) I DRUŠTVENI KARAKTER RADA U ROBI

Robni proizvođači su proizvodno izdiferencirani. Oni su međutim, istovremeno i društveno osamostaljeni. Međusobno su odvojeni, rade sopstvenim (privatnim) sredstvima i potpuno samostalno individualno o svojoj proizvodnji. U svim ovim aspektima ispoljava se individualni (privatni) karakter rada robnih proizvođača. Međutim, njihov rad, istovremeno je i društvenog karaktera. Njihovi proizvodi moraju imati društvenu upotrebnu vrednost, pa njihov individualni rad u tom smislu ima društveni karakter. Proizvođač svoje proizvode prodaje drugima, a istovremeno neophodna materijalna dobra kupuje od drugih, pa se individualni rad robnih proizvođača javlja kao deo ukupnog društvenog rada. Karakteristika individualnog rada je ta što se on ispoljava neposredno i što je samostalno organiyovan. Međutim, društveni karakter tog rada potvrđuje se preko razmene. KONKRETNI I APSTRAKTNI RAD

Upotrebna vrednost robe je rezultat konkretnog rada, a njena vrednost određena je apstraktnim radom. Upotrebna vrednost je njeno konkretno obeležije. To je svojstvo robe ne može biti dar prirode, nego je rezultat konkretnog rada u materijalnoj proizvodnji. Materijalno dobro sasvim određenih korisnih svojstava može se dobiti samo kao rezultat konkretne radne osposobljenosti i specifičnog načina rada. Upravo takav rad se i označava kao konkretan rad. Kad se trošenje različitih vrsta radne sposobnosti u materijalnoj proizvodnji svede na istu, jedinstvenu supstancu (utrošena radna snaga), onda se time apstrahuju sva konkretna obeležija toga rada. Svi radovi robnih proizvođača svode se na isto – na trošenje radne snage uopšte što nazivamo apstraktni rad. Apstraktni rad predstavlja obeležije svih roba. Robe se međusobno razmenjuju jer imaju različite upotrebne vrednosti. Međutim, gledajući sa stanovišta upotrebnih vrednosti robe nisu samerljive. Međutim mi znamo da svakodnovno razmenjujemo razne vrste robe te su one zbog toga samerljive. Samerljivost roba je obezeđena jer njihov zajednički imenitelj je manja ili veća količina psiho – fizičke energije koja je uložena za njihovu proizvodnju – apstraktni rad.

3.3.1.4. Veličina vrednosti robe OPŠTE ODREDBE Ako vrednost robe čini apstraktni rad, onda je logično da veličinu verdnosti robe određuje količina apstraktnog rada koji je materijalizovan u njenoj upotrebnoj vrednosti. Važno je konstatovati da jedino časovima možemo meriti trošenje fizičkih i umnih sposobnosti radnika u proizvodnji. Međutim, za proizvodnju jedne vrste proizvoda nama je potreban čitav niz radnika različitik kvalifikacija. Tu spadaju kako doktori nauka tako i nkv radnici. Međutim rad koji uloži recimo jedan doktor nauka nikako nije isti sa radom koji je potreban da se iskopa neki kanal. Pa pravimo razliku između:

1) Prostog rada I složenog rada 2) Individualnih i prosečnih uslova proizvodnje

PROST RAD I SLOŽEN RAD Kako bi učestvovali u procesu proizvodnje obično moramo imati određene kvalifikacije. Međutim, ima slučajeva kada se neka delatnost može obavljati bez nekog posebnog osposobljavanja – bez posebnog školovanja i obuke. Takve delatnosti predstavljaju trošenje proste radne snage. Prosti rad je ona vrsta proizvodne osposobljenosti kojom raspolaže svaki radno – sposobn čovek. Takav rad predstavlja trošenje onih radnih sposobnosti koje određeni sistem opšteg i obaveznog obrazovanja obezbeđuje i daje svim članovima društva. Naravno na različitim stepenima razvijenosti društvene proizvodnje prost rad nije isti. Trošenje radne snage posebne stručne osposobljenosti nazivamo kao složeni rad. Svi složeni radovi se svode na prost rad. Manja količina složenog rada uzima se kao veća količina prostog rada, odnosno složeni rad se obračunava kao multiplikovani prost rad. Sama dužina rada bila bi dovoljna i pouzdana mera za utvrđivanje količine utrošenog apstraktnog rada samo ukoliko bi svi radovi bili istog stepena složenosti. INDIVIDUALNI I PROSEČNI USLOVI PROIZVODNJE Zbog razlika u individualnim uslovima proizvodnje – za proizvodnju, jedinice iste vrste robe individualni proizvođači troše različite količine rada. Međutim, veličina vrednosti iste vrste robe mora biti ista, bez obzira što se one proizvode pod različitim uslovima. Iako proizvode istu vrstu robe njihovi uslovi proizvodnje bar u nekom elementu se razlikuju. Neophodna količina apstraktnog rada za prozivodnju određene vrste robe mora biti jedinstvena veličina. Ona mora biti ista i opštevažeća za istu vrstu robe iako se ona proizvodi pod različitim uslovima. Ako bi veličina vrednosti određene vrste robe bila različita. Tada bi veću vrednost imala roba onih proizvođača koji po jedinici proizvoda troše veću količinu rada. Takvo rešenje je ekonomski neodrživo jer bi bili favorizovani lošiji proizvođači. Trošenje radne snage individualnih proizvođača ne može imati različiti tretman i različito značenje. Ukupni materijalizovani rad individualnih proizvođača predstavlja ukupnu masu koja je sadržana u ukupnoj količini proizvedene robe. A to znači da je veličina vrednosti robe određena društveno – prosečnom količinom apstraktnog rada, odnosno prosečnomkoličinom rada neophodnom za proizvodnju jedinice određene vrste robe.

3.3.1.5. Analiza društveno potrebnog radnog vremena POJAM I OPŠTE KARAKTERISTIKE Kau upotrebne vrednosti robe su me]usobno razli;ite. Međutim, kao vrednosti one su kvalitativno iste i kao takve one su međusobno samerljive, jer njihova unutrašnja supstanca ista – to je materijalzovani apstraktni rad. Naravno, različite vrste robe sadrže različite količine apstratknog rada. Veličina vrednosti istih dobara je potpuno ista, iako su te robe proizvodili različiti proizvođači i u toj proizvodnji trošili različite količine rada. Veličina vrednosti je ista jer se određuje jedinstveno – društveno potrebnom količinom rada neophodnom za proizvodnju tog proizvoda. A pošto količinu rada merimo vremenom provedenim na radu to se vrednost meri društveno potrebnim radnim vremenom.

Društveno potrebno radno vreme jeste ono radno vreme koje se iziskuje da se uz postojeće normalne uslove prozivodnje i uz prosečan stupanj umešnosti i intenzivnosti rada izradi bilo koja upotrebna vrednost. Pa se iz gornje definicije vidi da vrednost bilo koje robe zavisi od prosečnih uslova za proizvodnju. Šta se tačno podrazumeva pod normalnim uslovima:

1) Prosečna umešnost i osposobljenost radne snage 2) Prosečna tehničko – tehnološka opremljenost i higijenska zaštita 3) Prosečna intenzivnost 4) Sirovine prosečnog kvaliteta 5) Prosečan stepen trošenja sredstava za rad i prosečan utrošak predmeta rada

Ustvari veličina vrednosti robe je određena dvostruko: 1) Prosečnim utrošcima SR i PR – što čini prenetu prednost 2) Prosečnom produktivnošću i intenzivnošću – što čini novostvorenu vrednost.

Ukupna vrednost: V = PV + NV PRIMER :

GRUPA PROIZVOĐAČA

OBIM PROIZVODNJE

INDIVIDUALNO UTROŠENO

RADNO VREME

UKUPNA VREDNOST

ROBE

DRUŠTVENO POTREBNO

RADNO VREME

I 2.000 8h 16.000h II 6.000 10h 60.000h III 2.000 12h 24.000h ΣΣΣΣ 10.000 100.000h 10h

hDPRV

hDPRV

1000010000100

=

=.

.

Šta se ustvari to dešava pa da DPRV bude 10h? Različite količine individualno uloženog rada po jedinici proizvoda mehanizmom slobodne konkurencije između proizvođača istih vrsta proizvoda svode se na jednu prosečnu veličinu, pa se tako i formira ta društveno prosečna količina rada kojojm je određena veličina vrednosti robe. Gledajući sa račinske strane DPRV predstavlja ponderisanu aritmetičku sredinu različitih uslova proizvodnje.

VELIČINA DRUŠTVENO POTREBNOG RADNOG VREMENA Veličina vrednosti robe nije postojana, jer se uslovi proizvodnje stalno menjaju. Veličina vrednosti robe se menja us zavisnosti id toga koliko se menja to prosečno vreme neophodno za njenu proizvodnju. Odnosno ono zavisi od:

1) Društveno prosečne produktivnosti 2) Društveno prosečne intenzivnosti

Porast produktivnosti znači da se po jedinici proizvoda troši manje rada. Porast društveno prosečne produktivnosti, znači smanjivanje društveno prosečnog radnosg vremena, pa utoliko i smanjivanje veličine vrednosti pojedinačne vrste robe. PRIMER : Ukupno angažovan rad je 100.000h 100.000h = 50.000h (PV) + 50.000h (NV). Sa 100.000h rada proizvede se 10.000 proizvoda. Pa je DPRV = 10h

Recimo da produktivnost poraste za 20%. To znači da će se PV povečati za 20% pa će iznositi 60.000h Dok NV ostaje 50.000h jer pri porastu produktivnosti količina rada ostaje ista. Takođe, količina proizvoda se povećava za 20% pa će iznositi 12.000 Posle porasta produktivnosti ukupno angažovani rad je 110.000h Pa je DPRV = 110.000h : 12.000 = 9h 10min

ZAKLJUČAK: Zbog porasta produktivnosti za 20% DPRV je opalo.

PRIMER : Ukupno angažovan rad je 100.000h 100.000h = 50.000h (PV) + 50.000h (NV). Sa 100.000h rada proizvede se 10.000 proizvoda. Pa je DPRV = 10h Recimo da intezivnost poraste za 20%. To znači da će se PV povečati za 20% pa će iznositi 60.000h Povećaće se i NV jer intenzivniji rad predstavlja zgusnutiji rad i iznosiće 60.000h Takođe, količina proizvoda se povećava za 20% pa će iznositi 12.000 Posle porasta intenzivnosti ukupno angažovani rad je 120.000h Pa je DPRV = 120.000h : 12.000 = 10h

ZAKLJUČAK: Zbog porasta intenzivnosti za 20% ukupna količina proizvoda se povećala na 12.000, ali je DPRV ostalo na istom nivou. VAŽNO. Ako se količina proizvoda ne povećava srazmerno pri povećavanju intenzivosti DPRV raste.

PROMENE DRUŠTVENO POTREBNOG RADNOG VREMENA aktori koji utiču na promenu DPRV:

1) Društveno prosečna produktivnost i intenzivnost 2) Konkurencija, jer nameće potrebu konstantnog unapređivanjja 3) Uslovi proizvodnje i prodaje.

3.3.1.6. Izražavanje vrednosti robe Robe se razmenjuju jer imaju različite upotrebne vrednosti. Ali da bi se razmenjivale one moraju biti međusobno samerljive. Samerljivost je obezbeđena postojanjem apstraktnog rada. Mi ćemo pri razmeni roba svoju robu zamenjivati za neku drugu robu, čija nam upotrebna vrednost treba, ali po principu da ukupna vrednost robe koju damo bude jednaka ukupnoj vrednosti robe koju dobijamo. Kolika je ukupna vrednost robe određujemo društveno prosečnom količinom rada. Međutim, ta društveno prosečna količina rada se ne može utvrditi. Kad smo kod toga ni DPRV se ne može odrediti jer ono egzistira kao nevidljiva i neuhvatljiva unutrašnja zakonitost robne proizvodnje. PROMETNA VREDNOST KAO NAČIN IZRAŽAVANJA VELIČINE VREDNOSTI ROBE

Iako DPRV nije utvrdivo to ne znači da se proces razmene ne može obavljati. Naprotiv, svedoci smo da se proces razmene non-stop odvija iako nije poznata vrednost robe koja se razmenjuje. Za jedinicu jedne vrste robe u razmeni se dobija manja ili veća količina neke druke vrste robe. Ta razmenska sposobnost robe predstavlja i jedino mogući način izražavanja veličine vrednosti robe. Recimo:

1 kaput = 5 koža

Iz navedenog primera vidimo razmensku sposobnost, vidimo da se za njega može dobiti 5 koža. U tih 5 koža nalazi se ista količina apstraktnog rada kao u 1 kaputu, ali kolika je to tačno količina apstraktnog rada mi ne znamo.

OSNOVNE KARAKTERISTIKE PROMETNE VREDNOSTI

U gore navedenom primeru došlo je do podele uloga. Kaput ima aktivnu ulogu, jer traži da se njegova vrednost izrazi. Za robu koja traži da izrazi svoju vrednosti kažemo da se ona nalazi u relativnom obliku vrednosti. Uloga kože je drugačija. U ovom razmenskom odnosu koža ima pasivnu ulogu, jer se pomoću nje izražava vrednost i ona vrši ulogu ekvivalenta. Iz prometnog odnosa sledi da:

1) Upotrenba vrednost robe u ekvivalentnom obliku (koža) služi da izrazi vrednost robe u relativnom obliku (kaput)

2) Konkretan rad utrošen za proizvodnju robe koja vrši ulogu ekvivalenta služi da izrazi apstraktni rad robe u relativnom obliku vrednosti

3) Privatni rad poroizvođača robe koja se nalazi u funkciji ekvivalenta služi da izrazi društveni rad robe u relativnom obliku.

U stvari vidimo da konkretna svojstva robe u funkciju ekvivalenta izražavaju apstraktna svojstva robe u relativnom obliku.

VELIČINA PROMETNE VREDNOSTI

Prometna vrednost se praktično ispoljava tako da se za jedinicu jedne vrste robe može dobiti veća ili manja količina neke druge vrste robe. Pa prometnu vrednost definišemo kao način izražavanja razmenske sposobnosti robe. Svaki proizvođač je zaintersovan da njegova roba u razmeni ima što bolji razmeniski odnos. Taj razmenski odnos je objektivno uslovljen, odnosno veličina prometne vrednosti je dvostruko uslovljena:

1) Veličinom vrednosti robe u relativnom obliku 2) Veličinom vrednosti robe u funkciji ekvivalenta

Iako za 1 kaput možemo da dobijemo 5 koža u njima se nalazi ista količina materijalizovanog apstraktnog rada:

1 kaput = 5 koža (30h) = (30h)

PROMENE U VELIČINI PROMETNE VREDNOSTI

Zbog dinamičnosti koje vlada u privredi prometna vrednost ne ostaje ista, već se stalno menja jer se menjaju vrednosti roba koje ulaze u razmenu. Moguća su dva slučaja:

1) Kada prometna vrednost raste (ili opada) zbog povećanja (ili smanjenja) veličine vrednosti robe koja se nalazi u relativnom obliku. Ovde postoje 2 situacije (imati na umu 1 koža = 6h):

(a) Ako se poveća vrednost kaputa od 30h na 60h 1 kaput = 10 koža

(60h) = (60h) (b) Ako se smanji vrednost kaputa od 30h na 18h

1 kaput = 3 koža (18h) = (18h)

2) Kada prometna vrednost raste (ili opada) zbog povećanja (ili smanjenja) veličine vrednosti robe koja se nalazi u funkciji ekvivalenta. Ovde postoje 2 situacije (imati na umu 1 kaput = 30h):

(a) Ako se poveća vrednost kože od 6h na 10h po komadu 1 kaput = 3 koža

(30h) = (30h) (b) Ako se smanji vrednost kože od 6h na 3h po komadu

1 kaput = 10 koža (30h) = (30h)

U najevećem broju slučajeva kada dođe do promene vrednosti roba dolazi i do promene prometne vrednosti. Međutim ako se vrednosti i robe u relativnom obliku i robe u funkciji ekvivalenta menjajku u istom smetu i proporciji dešava se da prometna vrednost ostaje ista. Razlikujemo dva slučaja:

1) Ako se poveća vrednost kaputa od 30h na 60h, i vrednost kože sa 6h na 12h tada prometna vrednost ostaje nepromenjena:

1 kaput = 5 koža (60h) = (60h)

2) Ako se smanji vrednost kaputa od 30h na 15h, i vrednost kože sa 6h na 3h tada prometna vrednost ostaje nepromenjena:

1 kaput = 5 koža (15h) = (15h)

Promenu prometne vrednosti ne možemo uzeti kao pouzdan indikator da se veličina robe u relativnom obliku promenenila. Kao što su gorenavedeni primeri pokazali prometna vrednost se može menjati iako je veličina vrednosti robe u relativnom obliku ostala ista ili prometna vrednost može ostati ista iako se vrednost robe u relativnom obliku promenila. RAZVOJ OBLIKA IZRAŽAVANJA VREDNOSTI Razvojem robne proizvodnje izražavao se i usavršavao i način izražavanja vrednosti. Tako je i došlo do nastanka novca, što je i najrazvijeniji oblik izražavanja vrednosti. Postoje 4 osnovna oblika izražavanja vrednosti:

(1) Jednostavan – prost – slučajan oblik vrednosti. Dok je robna proizvodnja bila još u fazi nastanka, razmena je bila slučajna, jer se proizvodnja za tržište javljala povremeno zbog niskog nivoa razvoja proizvodnih snaga. Razmenska sposobnost robe se utvrđuje jednostavno. Reč je o tome da pojedina plemena povremeno međusobno razmenjuju višak proizvoda, ali je ta razmena još uvek nerazvijena – jednostavna. Vrednost robe se ne može izraziti alternativno (nema više mogućnosti) nego samo tako što za nju može dobiti manja ili veča količina samo jedne određene vrste robe koja u datim uslovima postoji kao jedina alternativa. Zbog nerazvijenih proizvodnih snaga razmena nije masovna. Glavni nedostatak je što ovakav način izražavanja vrednosti nije dovoljno objektivan, što je uslov razvoja robne proizvodnje.

(2) Razvijeni – potpuni oblik vrednosti. Razvoj proizvodnih snaga imao je za posledicu dalju ekspanziju robne proizvodnje. Dolazi do stvaranja većih mogućnosti za razmenu. Razmena nije slučajna, niti je neka sporadična pojava. Razmenski odnosi su razvijeniji jer roba može da se izrazi u različitim vrstama robe. Takođe sada se za bilo koju robu može dobiti odgovarajuća količina bilo koje druge robe.

= 5 koža = 3 para obuće = 8kg čaja = 2 sekire = 4 strele

Pošto možemo robu iskazati bilo kojom drugom robom,ovakav način izražavanja robe je objektivniji. Međutim, upravo zbog toga što svaku robu možemo izraziti svakom drugom robom sam kupoprodajni proces se komplikuje.

1 kaput

(3) Opšti oblik vrednosti. Potreba racionalnijeg poslovanja je dovela do formiranja novoga načina izražavanja vrednosti. Umesto da se svaka roba koristi u funkciji ekvivalenta rešenje je da se koriste nekoliko vrsta roba. Razvojem robne proizvodnje postepeno su se izdvajale određene vrste roba koje su se češće prihatale u robnoj razmeni u funkciji ekvivalenta. Tako nastaje opšti oblik vrednosti koji u uslovima neposredne razmene predstavlja najsavršeniji način izražavanja vrednosti robe.

5 koža = 3 para obuće =

8kg čaja = 2 sekire =

4 strele =

Tako je sistem razmene roba postao efikasniji, jer se njihova vrednost sada izražava jednostavno – samo jednom robom na jednom određenom prostoru i na jedinstven način (jednom vrstom robe). Opšti oblik vrednosti je ,naravno, doveo do dalje ekspanzije robne proizvodnje. Kao problem se javlja to da je jedna vrsta robe na određenom prostoru prihvaćena kao ekvivalent, do na drugom nije, pa je to otežavalo razmenu između regiona.

(4) Novčani oblik vrednosti. Tokom dužeg istorijskog razvoja u robnom prometu se sve češće i sve više u funkciji ekvivalenta javlja jedna ista vrsta robe, da bi se naposletku došlo do jedinstvenog, univerzalnog i opštevažećeg ekvivalenta. Tako nastaje novčani oblik vrednosti. Za ovaj oblik vrednosti je karakteristično da je jedna roba stekla monopol u vršenju funkcije ekvivalenta.

5 koža = 3 para obuće =

8kg čaja = 2 sekire =

4 strele =

3.3.2. Osnovna obeležija i metodološka pitanja teorije granične korisnosti

3.3.2.1. Korisnost, potrebe i vrednost robe Korisnost proizvoda je osnaka za njegova upotrebna svojstva. Za subjektivnu teoriju korisnost je oznaka koju pojedinac pripisuje nekom proizvodu sa stanovišta sopstvenih potreba i potrošačkih kriterijuma. Potrebe predstavljaju polaznu tačku u ekonomskoj teoriji . Dževons je govorio: ″Problem ekonomske nauke je nabdeti se onim što se želi u najvećoj količini, a uz najmanji trošak – maksimizirati zadovoljstvo.″ Pričaj: I Gossenov zakon Pričaj: II Gosenov zakon i uopšte o principu marginalne korisnosti.

1 kaput

1g zlata

3.3.2.2. Izmerljivost kroisnosti (utvrđivanje veličine vrednosti) Marginalisti predpostavljaju da je potrošač samostalan i da u svom izboru nije podložan bilo kakvim društvenim uticajim. Pošto korisnost nije objektivna već subjektivan kategorija postavlja se pitanje da li se subjektivne ocene potrošača uopšte mogu meriti? Prvi marginalisti smatraju da je korisnost neposredno izmerljiva veličina (znači da su zastupali teoriju kardinalne vrednosti), ali ne postoji prikladna jedinica za merenje korisnosti. Bem Baverk je bio ubeđen da je korisnost moguće meriti i kao dobru ilustraciju navodio svoju tablicu. Alfred Maršal donekle deli njegovo mišljenje, ali smatra da se korisnost može meriti količinom novca koju su spremni da potrošači daju za neku robu. Praksa nije potvrdila ovakvo shatanje, pa se javljaju autori (koji zastupaju teoriju ordinalne korisnosti) i kažu da se korisnost ne može meriti u nekom apsolutnom iznosu. Dozvoljava se mogućnost međusobnog poređenja, u smislu da je korisnost jednog dobra veća ili manja od korisnosti drugog dobra, ali se ne može kvantificirati ili numerički izraziti. Za razliku od ove dve struje Pareto pravi zaokret. Paretov ofelimitet je neutralna oznaka za proizvod koji je u određenom potrošaču jednostavno potreban. Relativizirajući značaj psiholoških i hedonističkih obeležija Pareto menja pravac subjektivističke teorije, pa je umesto subjektivne teorije vrednosti utemeljena teorija izbora potrošača. On istraživanjem ponašanja potrošača teži da utvrdi stanje opšte ravnoteže.

3.4. Novac i savremeni problemi novčanog opticaja

3.4.1. Različita teorijska shvatanja novca Postoji nekoliko teorijskih shvatanja novca:

1) Teorija konvaencije. Novaj je po ovoj teoriji nastao dogovorno. Vrednost se yasniva na autoritetu države. Ove shvatanje je optajalo ceo srednji vek.

2) Robna teorija novca – Adam Smit, David Rikardo. Novaj je po ovoj teoriji materijalno dobro koje podleže zakonima vrednosti. Marks samtra sa je vrednost novca određena DPRV za proizvodnju novčanog materijala. DOK Subjektivna teorija smatra da je vrednost novca određena njenom korisnošću.

3) Funkcionalna teorija novca. Smatra da je suština novca i njegovre vrednosti u njegovoj funkciji.

4) Nominalistička teorija. Smatra da je novac simbol koji služi kao sredstvo za obračun.

5) Državna teorija novca. Smatra da vrednost novca (nominalnu vrednost) određuje država.

3.4.2. Različita teorijska shvatanja novca Razvoj oblika vrednosti (rađeno pre) predstavlja istorijski put nastanka novca. Nastanak novca je bio objektivno uslovljen. U uslovima razvijene robne proizvodnje postojala je potreba da se vrednost robe izražava jednosyavno (samo jednom robom) i istovremeno jednistveno (jednom vrstom robe). Potrebna su tri faktora kako bi nastao novac:

1) Potreba robnog prometa za efikasnijin načinom izražavanja vrednosti 2) Saznanje da se putem novca vrednost efikasnije izražava 3) Uticaj države kao autoriteta da se uvede novac.

Novac nije mogao nastati slučano, niti dogovorno. On je nastao kao rezultat višeg nivoa razvijenosti robne proizvodnje, ali istovremeno kao objektivna potreba efikasnijeg funkcionisanja i daljeg razvodja robne proizvodnje. Novac je nastao zbog poteškoća u izračavanju vrednosti u kupoprodajnim procesima. Te poteškoće se rešavaju nastankom novca jer sada postoji jedinstvena roba koja vrši funkciju ekvivalenta. U ulozi novca su se pojavljivali razni predmeti. Plemeniti metali postepeno preuzimaju monopol u vršenju funkcije ekvivalenta. U početku tu su bili razni metali, ali se vremenom zlato ustaljuje kao najbolje rešenje. Šta to čini zlato tako pogodnim da vrši funkciju novca? To su sledeće karakterisitke:

1) Zlato u malim količinama ima veliku vrednost 2) Jednostavno se može deliti i ponovo spajati – kovno je 3) Jednorodno je – istog kvaliteta 4) Postojano.

Međutim nije zlato zbog tih svojih prirodnih svojstava novac. Ono funkciju novca može da vrši jer kao i svaka druga roba ima svojstvo vrednosti.

3.4.3. Funkcije novca Novac je pre svega roba, kao i svaka druga. Svaka roba ima upotrebnu vrednost i vrednost, ALI novac ima i još jednu posebnu upotrebnu vrednost. To posebno upotrebno svojstvo novac je stekao jer je monopolisao funkciu ekvivalenta. Zato se kaže da je upotrebna vrednost novčane robe dvostruka:

1) Upotrebna vrednost kao roba (zlato se koristi u industriji, medicini...) 2) Posebna upotrebna vrednost jer je novac opšti ekvivalent.

Funkcije novca: 1) Novac u funkciji mere vrednosti 2) Novac u funkciji sredstava prometa 3) Novac kao blago 4) Novac u funkciji sredstva plaćanja 5) Svetski novac.

3.4.3.1. Novac u funkciji mere vrednosti Osnovna funkcija novca je da svojojm upotrebnom vrednošću izražava vrednost drugih roba. To je funkcija mere vrednosti. Novac manjom ili većom količinom svoje UV može izraziti vrednost bilo koje druge vrste robe. Pomoću novca rpbe se u razmeni ispoljavaju kao kvalitativno jednorodne i količinski uporedive. Međutim, nije novac načinio robe samerljivim, nego je to uradio apstraktni rad. Novac je samo olakšao da se zajednička supstanca roba jednostavnije identifikuje i međusobo uporedi. Kada vrši funkciju mere vrednosti novac ne mora biti i stvarno prisutan – nije potrebno fizičko prisustvo novca. Cena je vrednost robe izražena u manjoj ili većoj količini novca.

Pristalice nominalističke teorije izričito tvrde da novac nema nikakvu vrednost niti pak funkciju mere vrednosti već da samo služi kao sredstvo razmene Kod monetarista se javlja kvantitativna teorija novca, koja kaže da vrednost novca zavisi od njegove količine u opticaju i to obrnuto proporcionalno.

MERILO CENE Javlja se problem mere kojom bi se izražavale i međusobno upoređivale te različite količine novca koje se mogu dobiti za određenu vrstu robe. Koja će biti jedinica mere korišćena zavisi od prirode novca. Ako kao novac uzmemo zlato to je logično da ćemo kao jedinicu mere uzeti gram, međutim možemo uzeti i komad ako je zlato u šipkama, itd. Potreba je robnog prometa da se različite količine novčanog materijala koje se mogu dobiti za jednu ili drugu robu izražavaju na jedan jedinstven način. Merilo cene je utvrđena i jedinstvena i za određenu teritoriju opštevažeća tehnička mera kojom se izražavaju i međusobno upoređuju različite količine novčanog materijala. PRIMER :

1 par cipela = 5m tkanine (10h) = (10h)

Međutim, u robnonovčanoj (R – N – R) privredi roba se mora izraziti u novcu, a ne u drugoj robi kao kada postoji trampa (R – R). Ali kolika količina novca? Pa onolika količina novca koja je jednaka količini zlata koja se može proizvesti za 10h. U našem slučaju gram je utvrđen kao merilo cene. Recimo, ako se za 1h DPRV proizvede 0,5g Au – zlata onda se za 10h proizvede 5g Au. Pa je onda:

1 par cipela = 5m taknine = 5g Au 1m takanine = 1g Au

Ako se od 1g Au izrade – vrednuje 10din to je TC (tržišna cena) 1 para obuće 50din, a 1m tkanine 10din.

3.4.3.2. Novac u funkciji sredstva prometa Pre nastanka novca razmena robe obavljana je neposredno (R – R). Takav naziv razmene robe zove se trampa. Trampa znači da svaka prodaja istovremeno mora biti i kupovina, odnosno svaka prodaja je neposredno uslovljena kupovinom – niko ne može prodati, a da istovremeno ne kupi. U robnonovčanoj privredi novac se javlja kao posredinik (R – N – R). Roba se prvo prodaje za novac, da bi se potom kupila neka druga vrsta robe. Razmena pomoću novca dovodi ro razdvajanja prodaje od kupovine. Pošto su prodaja i kupovina odvojeni to se javlja mogućnost da proizvođač nakon što proda robu kupi neku robu kasnije. Pozitivna posledica pojave novca je ta da razmena postaje jednostavnija i efikasnija. Međutim negativna posledica je ta što može doći do poremećaja u prometu. Pošto postoji mogučnost da se roba proda, a da se druga ne kupi to se prekida kontinuitet. To sve može dovesti do pojava da svi u jednom trenutku prodaju robu – odnosno nema kupaca, odnosno svi u jednom trenutku kupuju robu – odnosno nema prodavaca. Ti poremećaji u prometu jednostavno nastaju jer se novac kao sredstvo razmene jednostavno može povremeno i privremeno povlačiti iz prometa.

3.4.3.3. Novac kao blago Kada prodaja nije istovremeno praćena kupovinom novac izlazi iz prometa, tada se on polvači iz opticaja. Tada učesnici u prometu počinju da zadržavaju i skupljaju (akumuliraju) novac. Jer, on važi kao opštevažeći predstavnik bogastva i moći, a istovremeno u svako doba dana i noći se bez problema može pretvoriti u bilo koju drugu vrstu robe. Pre nastanka novca balgo su činila materijlan dobra (stoka). U savremenim uslobima blago predstavlja novac koji je povučen iz opticaja i tezaurisan kao oličenje, vrednosti, bogastva i društvene moći. U uslovima zlatnog važenja blago (tezaurisani zlatni novac) se nalazi u funkciji stihijskog regulatora potrebene količine novca u opticaju. Kada dođe do povećanja proizvodnje mora doći i do povećanja novca u prometu i obrnuto. U uslovima čistog papirnog važenja za potrene međunatornog prometa u trezorima banaka se čuvaju određene količine zlata u obliku zlatnih poluga. U savremenim uslovima istovremeno je razvijena i praksa privatnog tezaurisanja zlata (zlatne poluge, predmeti, nakit). Papirni novac se danas tretira kao blago pa se i o tezauriše. Sa stanovišta društva tako isključen novac ne predstavlja blago jer ga banka koristi za svoj biznis, dok sa stanovišta pojedinca da. Razlozi zašto bi pojedinici tezurisali novac je taj što sakupljaju novac radi kupovine možda neke vrednije robe. Privredne organizacije to rade da bi kupovale sredstva za rad (akumulacija) i za nepredviđene događaje (rezerni fondovi).

3.4.3.4. Novac u funkciji sredstava plaćanja Da bi se u robnonovčanoj privredi neka roba kupila mora se imati odgovarajuća količina novca. Međutim često se javlja situacija da nam je potrebna roba, a da nemamo novac. Npr: poljoprivrednik sada kupuje mehanizaciju da bi je platio kada ubere plodove svog rada, zbog dugog trasporta i procesa prodaje trgovac može platiti robu koju je uzeo od proizvođača tek kad je proda finalnom kupcu. Prodavac prihvata da proda svoju robu uz obavezu kupca da da novac kasnije. Kupac se obavezuje da će u dogovorenom roku vraditi novac – to je kredit. Ovde je roba prodata, ali novac nije bio prisutan. Funkciju meru vrednosti je obavljao predpostavljeni novac – to je novac kao platežno sredstvo, funkcija novca kao sredstvo plaćanja. Ovakva situacija iako je povoljana za određene privredne subjekete može dovesti do znatnih poremećaja. Ako trgovac ne uspe da proda robu finalnom potrošaču ili je proda po nedopustivo niskoj ceni on tada nije u stanju da vrati novac koji duguje i nastaje dužnička kriza.

3.4.3.5. Svetski novac (Kao svetski novac koristi se zlato) Potreba uključivanja u međunarodnu robnu raymenu traži postojanje univeryalne monete (zlato).Nacionalne monete (USD, YUD, DEM) funkcionišu u unutrašnjem robnom prometu. U međunarodnom robnonovčanom prometu novac vrši:

1) Funkciju mere vrednosti 2) Funlciju sredstava prometa 3) Funkciju sredstava plaćanja 4) Funkciju sredstava za zgrtanje blaga

(1) Robna razmena u svim slučajevima podrazumeva postojanje novca u funkciji mere vrednosti – to važi i za međunarodnu robnu razmenu. Kada se govori o svetskom novcu njegova finkcija mere vrednosti se najčešće uopšte ne pominje – razlog je u tome što u toj njegovoj funkciji nama nikakvih specifičnosti. Ovu funkciju može vršiti samo novac pune vrednosti, i ne mora biti stvarno prisutan.

(2) Funkcionisanje svetskog novca kao sredstva prometa nailazi na razne teškoće i ograničenja:

1) Međunarodnu robnu razmenu karakteriše velika prostorna udaljenost između prodavaca i kupaca

2) Potrebno je više vremena da bi se prodata roba dopremila kupcu 3) Te je otežana i naplata 4) I sam transport novca nije jednostavan 5) Glavna barijera je ta što su savremene države odavno zabranile slobodan

promet zlata, niti pak se kao sredstvo razmene sme koristiti novac neke druge zemlje, pa makar on bio i pune vrednosti.

To ne znači da se roba ne može kupiti zlatom, ali se ono mora pretvoriti u odgovarajuću valutu. Rezultat svih ovih ograničenja je to da se svetski novac upotrebi kao sredstvo razmene dovodi do toga da se u međunarodnom robnom prometu roba uglavnom daje na kredit.

(3) Novac u međunarodnim ekonomskim odnosima preovlađuje u funkciji platežnog sredstva. To proističe iz teškoća funkcionisanja svetskog novca kao sredstva prometa, međutim i ovde se pojavljuju određene poteškoće:

1) Problem udaljenosti 2) Teškoće transporta, osiguranja 3) Zlato se mora konvertovati

Osnovna posledica ovih teškoća je usporavanje međunarodnih ekonomskih odnosa. Zbog svega navedenog osnovu međunarodne robne razmene čine trgovački sporazumi, njima se utvrđuje obim i struktura međusobne razmene. Ovi sporazumi obezbeđuju brze i jednostavnije poslovanje među državama. Najbolja situacija je kada su izvoz i uvoz uravnoteženi, pa se vrši prebijanje dugova. Kada uvoz i izvoz nisu usravnoteženi praktikuje se davanje kredita. Znači svetski novac se može koristiti i kao sredstvo plaćanja s tim što se to retko čini.

(4) Svetski novac se naravno upotrebljava i kao sredstvo za zgrtanje blaga. Svakoj zemlji je potreban rezerni fond za promet na svetskom tržištu kao i za unutrašnji promet. Pa ova funkcija potiče delom i iz njegove funkcije kao svetskog novca.

3.4.4. Različiti oblici novca u opticaju Danas se uzima kao opštepoznato da je postojanje novca uslov bez koga ne bi mogla da funkcioniše savremena privreda. Uvek se manja ili veća količina novca stalno nalazi u opticaju (bilo kao sredstvo razmene ili pak kao sredstvo plaćanja). Pored toga postoje različiti oblici novca.

3.4.4.1. Metalni, papirni i kreditni novac KARAKTERISTIKE METALNOG NOVCA

U funkciji novca zlato je u početku upotrebljavano u prirodnom obliku (grumeni, komadi, šipke, ...). Takva praksa je znatno otežavala funkcionisanje kupoprodajnih transakcija. Promet je bio otežan time što je pored merenja robe, posebno trebalo meriti i novčani materijal koji je služio kao sredstvo razmene i uvek iznova utvrđivati njegov kvalitet. To je nametnulo potrebu kovanja novca. Od određene vrste metala izrađivani su komadi određenog oblika, težine i kvaliteta koji su isključivo služili kao novac. Takvo rešenje je dobilo autoritet opštevažećeg sredstva razmene za određenu teritoriju i time što je država preuzela kompetencije izdavanja tog metalnog novca. Oblik, težina i kavlitet metalnog novca su određivani i garantovani od strane države. Država je određivala i naziv tog metalnog novca. Tako su nastale različite vrste metalnog novca tj.nastale su monete. Moneta predstavlja oznaku za određenu vrstu kovanog novca čiji je oblik, težinu, kvalitet i naziv određuje država. To je jednostavno, znak novca. NASTANAK PAPIRNOG NOVCA I NJEGOVE KARAKTERISTIKE

Zlatni metalni novac se već odavno ne koristi kao sredstvo razmene. Umesto njega prvo su upotrebljavane banknote i sitan metalni novac koji je pravljen od metala manje vrednosti. Banknote su predstavljale prve oblike papirnog novca. Iako su od papira one su u prometu važile kao pravi novac jer su bile zamenjive za zlato. Sve do 30-tih godina 20.veka u većini zemalja sveta je postojala praksa zamenljivosti papirnog novca za zlato (konvertibilnost) koja je se naziva i zlatno važenje novca. Od tada prestaje da važi zamenjivnje papirnog novca za zlato. Tako se danas u prometu nalzi čist papirni novac, koji nije zamenjiv za zlato. Za nastanak papirnog novca bilo je značajno saznanje da robni promet može da funkcioniše bez zlatnog metalnog novca, odnosno da se kao sredstvo razmene mogu koristiti i predmeti manje vrednosti. Što u suštini znači da za razmensku funkciju novca (funkciju sredstva prometa) faktički i nije važna njegova stvarna vrednost. Postoji nekoliko dokaza da promet može funkcionisati bez zlatnog metalnog novca:

1) U vezi sa izradom (kovanjem i emisiom) metalnog novca. Pored ostalih obeležija monete država je određivala i količinu zlata koju sadrži moneta. Ako jedinica monete sadrži manje od te predviđene količine zlata to znači da ona nema punu vrednost. Država je, međutim, dopuštala izvesna odstupanja od propisane količine metala – remedijum. Sama činjenica da je dozvoljeno odstupanje pri samoj izradi – kovanju novca je potvrda da novčani materijal ne mora imati ekvivalntnu količinu vrenosti kao i roba čiju vrednost izražava.

2) Takođe pri upotrebi zlatnici se ližu - habaju, pa posle određenog perioda oni neće imati isku količinu zlata kao u trenutku kada su napravljeni. Pa zlatne monete počinju bivati različite vrednosti jer im se težine razlikuju. Zlato kao prometno sredstvo odstupa od zlata kao merila cene, s tim prestaje biti i stvarni ekvivalent.

3) Postojanje sitnog novca. Taj novac je izrađen od metala niže vrednosti, pa samim tim i nije pune vrednosti. Međutim, on je u prometu važio kao zlato.

Tri navedena razloga imaju isti zaključak: Razmena robe može se obavljati bez novca pune vrednosti. Odnosno, zlatni novac nije bio uslov funkcionisanja. Primećeno je da se umesto njega mogu koristiti predmeti manje ili čak zanemarljive stvarne vrednosti.

Međutim, ovo nije bilo dovoljno da se i iskoristi ta mogućnost. To što je umesto zlatnog novca prihvaćen papirni novac je posledica sledećih faktora:

1) Saznanje da se u prometu ne mora koristiti zlato. 2) Tehničko – tehnološke, estetske, funkcionalne i manipulativne prednosti

alternative koja bi se upotrebljavala umesto zlata 3) Ekonomski faktor. Zlato je metal velike vrednosti. Za njegovu proizvonju

neophodno je uložiti dosta rada. Stoga nije racionalno da se kao sredstvo prometa upotrebljava takav materijal ako potoji alternativa.

Neposredsn povod da se u praksi počne izrada prvih oblika papirnog novca vezan je za pojavu tzv.bankovnog depozita. Ljudi su davali banci na čuvanje zlato koje su imali. Za to zalto dobilali su potvrdu za količinu zlata koju su uložili. Tokom vremena uočili su da im je lakše da koriste te potvrde umesto zlata. Banke su to uočile i počele su da štampaju posebnu vrstu potvrda specijalno namenjene za promet. Ti prvi oblici papirnog novca se nazivaju banknote. Postavlja se pitanje: Ima li papirni novac vrednost? NE. Naravno i za izradu tog papirnog novca bio je potreban rad pa i on ima neku vrednost, ali je ona zanemarljivo mala u poređenju sa vednošću koju predstavlja taj novac. Zlatni novac funkcioniše u prometu zato što ima vrednost. Papirni novac nema vrednost, ali se uzima da ima upravo zato što se javlja u prometu. Papirni novac važi kao potvrda za određenu količinu zlata. Ukoliko se zlatni novac nađe van opticaja njegova vrednost se zbotg toga uopšte ne menja. Kada se papirni novac nađe van opticaja on nema vrednost. ZLATNO I ČISTO PAPIRNO VAŽENJE Sve do 30 – tih godina ovog veka postojalo je tzv. zlatno važenje papirnog novca. Do tada je emitovanje novca je bilo ograničeno jer je novac morao imati zlatno pokriće. Banka je garantovala obavezu da će isplatiti zlato ako to neko zatraži. Nakon 30 – tih godina prestaje da važi sistem zlatnog pokrića. Od tada postoji čisti papirni novac. Za razliku od konvertibilnog npapirnog novca zlato nije uslov za emitovanje čistog papirnog novca. Ne postoji obaveza da banke emitovani čist papirni novac zamene za zlato. Pored svega na prelazak sa znatnog na čisto papirno važenje bio je potreban jedan veoma važan uslov – to je država. U bankama zapadnih zemalja dolazi do nacionalizacije emisionih banaka. OSNOVNI OBLICI KREDITNOG NOVCA Kreditini novac jer rezulatat davanja robe na kredit. Menica je pismena obaveza kupca da će u dogovorenom roku platiti ugovorenu količinu novca. Vremenom prodavci robe su počeli menicu da koriste za isplatu svojih dugova. Menice nisu pravi novac, ali ih učesnici robnog prometa tretiraju kao novac u poverenju, pa se zato i zove kreditini novac. Kasnije se izdavanje kreditnog novca javlja u obliku banknota koje su emitovale banke, a potom se javlja i ček, koji takođe predstavlja oblik kreditnog novca. Postoje dve vrste čeka:

1) Gotovinski – nalog banci da nekom licu isplati određenu količinu novca (može se koristiti i kao sredstvo razmene i plaćanja)

2) Barirani ček – nije kreditini novac, već je samo nalog banci da se određena količina novca prenese sa jednog na drugi račun.

3.4.4.2. Problemi emisije (izdavanja) novca Emisija novca znači puštanje novca u opticaj – štampanje monete (papirni novac) – time se bave finansije. U sistemu čistog zlatnog važenja takav problem faktički ne postoji, količina novca zavisi od potreba same robne razmene (koliko robe i njihovih cena toliko je potrebno i novca). U sistemu zlatnog važenja papirnog novca ne postoji gorenavedeni automatizam, ali ukupna količina novca mora biti jednaka ukupnoj količini zlata – to ne važi kod čistog papirnog novca. Marks kaže: izdavanje papirnog novca moras se ograničiti na onu količinu, koliko bi se u prometu morao stvarno biti zlata koje on simbolički predstavlja. Međutim ta potrebna količina zlata nije egzaktno utvrdiva veličina, jer se ni vrednost robe koja se nalazi u prometu ne može egzaktno utvrditi. Pa, kao jedna teorijska mogućnost: kao polazna osnova za izdavanje papirnog novca uzima se neka pretpostavljen količina zlata.

3.4.5. Osnovna teorijska pitanja novčanog opticaja

3.4.5.1. Ukupna količina novca i njegova struktura POTREBNA KOLIČINA NOVCA U ROBNOM PROMETU Pričaj: Problemi emisije novca Za finansije jedne privrede nitna je količina novca i njena struktura. Koji sve faktori utiču i kako na količinu potrebnog papirnog novca u robnom prometu najbolje se vidi iz sledeće formule:

Obr

PDkSSK

rprcrcn

.

)( −+−=

Kn – količina potrebnog novca u robnom prometu Src – suma robnih cena Src(k) – prodaja robe na kredit Dp – dospela plaćanja Pr – uzajamno prebijanje Br.O – brzina obrta, brzina obavljanja kupoprodajnih odnosa (1 novčanica može više puta da se upotrebi kao sredstvo razmene u određenom vremenskom periodu).

UKUPNA NOVČANA MASA I MONETARNI VOLUMEN Postoje brojni razlozi zbog kojih se određena količina novca povlači iz prometa. znači jedan deo ukupnog novca se privremeno nalazi van opticaja. Iz toga sledi da je stvarno postojeća količina novca uvek veća od one koja služi za robni promet i za nerobna plaćanja (količina novca u opticaju). U ukupna novčana sredstva (novčana masa) ulazi novac koji se nalazi u opticaju (papirni i stini metalni) i određene vrste depozitnog novca. To su oni depoziti:

1) koji se bez ikakvih ograničenja mogu koristiti kao sredstvo kupovine ili kao sredstvo plaćanja.

2) U novčanu masu ne ulaze oni depoziti koji su privremeno blokirani ili se zbog karaktera njihove namene neće privremeno koristiti: oročena štednja, blokirani računi, sudski depoziti...

Novčana masa + stavka pod 2) = monetarni volumen – to su ukupna postojeća kupovna i platežna sredstva.

3.4.5.2. Problemi monetarne ravnoteže (inflacija i deflacija) Za normalno funkcionisanje robno – novčanih tokova u nekoj privredi podrazumeva se da ona raspolaze sapotrebnom količinom novca. Takvo stanje se shvata kao monetarna ravnoteža. Monetarna ravnoteža je ravnoteža između raspoložive količine novca (ponuda novca) i stvarnih potreba za novcem (tražnja novca). U svakodnevnoj praksi takva ravnoteža se ispoljava kao stanje potpune likvidnosti, što znači da se tada bez zastoja i ekonomskih poremećaja izvršavaju sve dospele obaveze i robno – novčane transakcije. MIŠLJENJE PROFESORA EMILA ŽAMA Po profesoru Emilu Žamu gorenavedena ravnoteža se može postići primenom sledeće formule:

C + I + L = C + S + M KVANTITATIVNA TEORIJA NOVCA Pristalice kvantitativne teorije novca monetarnu ravnotežu izražavaju sledećom jednačinom:

MV = PT

M – raspoloživa količina novca V – brzina opticaja T – ukupni DBP P - cene

Ma kako se ono definisalo monetarna razvnoteža je jedino poželjno stanje, koje se u stvarnosti ne može tako lako uspostaviti. U praksi, može se reći da, je stanje stalne neusklađenosti između potrebne i emitovane količine papirnog novca imanentno. INFLACIJA Kada u prometu postoji veća količina papirnog novca u odnosu na potrebnu količinu zlata nastaje inflacija. Ekonomska suština inflacije je u povećanoj tražnji u odnosu na ponudu – cene rastu, kupovna snaga pada. Uzroci:

1) Inflacija tražnje – prekomerna tražnja 2) Inflacija troškova – porast troškova proizvodnje obično uzrokovan porastom

nadnica – kada one rastu brže od produktivnosti ili porast cena sirovina.

Posledice: 1) Opšti porast cena 2) Redistribucija dohotka – pogođeni su oni sa fiksnim primanjima – penzioneri 3) Dobar za dužnike, loš za poverioce i sporim organizacijama u smislu

prilagođavanja 4) Negativno utiče na platni bilans – destimuliše izvoz.

C – potrošnja S – akumulacija M – dotok novog novca ili povlačenje starog novca

C – finalna potrošnja I – investiciona potrošnja L – potrebna likvidna sredstva u koje spadaju rayličiti oblici odložene potrošnje i tezauracije novca

DEFLACIJA Kada u prometu postoji manja količina papirnog novca u odnosu na potrebnu količinu zlata nastaje deflacija. Neposredno se ispoljava preko opadanj cena, što otežava robni promet i usporava privredni razvoj. Uzroci:

1) Restriktivna monetarna politika 2) Drastično smanjivanje državnih izdataka 3) Povećan uvoz (odložena deflacija)

Antideflacione mere: 1) Neprivredne investicije 2) Stimuliranje izvoza 3) Smanjivanje poreza 4) Podsticanje potrošačkih kredita

3.4.5.3. Pitanja pariteta novca i konvertibilnosti valuta Klasična konvertibilnost je zamenljivost papirnog novca za zlato.

Konvertibilnost je oznaka za mogućnost međusobne zamenljivosti različitih nacionalnih valuta. U međunarodnoj robnoj razmeni javlja se problem kako valutu jedne zemlje pretvoriti – konvertirati u neku drugu valutu. Kako se u međunarodnoj robnoj razmeni kupljena roba faktički isplaćuje u nacionalnoj valuti prodavca to se mora uspostaviti kriterijum za utvrđivanje odnosa nacionalnih valuta. Inter – valutarni paritet ili samo paritet novca je donos između nacionalnih valuta. Ovaj odnos ne može biti proizvodan. U sistemu zlatnog važenja nema nikakvih problema. Pošto postoji egzaktno utvrđen odnos između dvake nacionalne valute i zlata to če postojati i egazkatan odnos tih nacionalnih valuta. Međutim, kod čistog papirnog zaženja novac nema zlatno pokriće – ne postoji egzaktan odnos zlata i nacionalnih valuta – pa nema ni egzaktnog odnosa između nacionalnih valuta. Načini uspostavljanja pariteta:

1) Zlatni paritet – čist papirni novac ipak reprezentuje zlato. Količina zlata se utvrđuje zakonom. Pa konvertibilnost između valuta se zasniva na količinama zlata koje bi one trebalo da predstavljaju – reprezentuju. Već nekoliko decenija postoji sporazum između većeg broja zemalja članica MMF-a gde se odnos valuta utvrđuje zlatnim paritetom.

2) Intervalutarni paritet se da odrediti i na osnovu odnosa kupovnih snaga nacionalnih valuta. Ovaj paritet se faktički svodi na odnos nivoa cena. Ovaj paritet se ne smatra dovoljno pouzdanim, jer su cene tj.indeksi cena u mnogo čemu arbitrarni i teško uporedivi.

3) Odnos između pojedinačnih nacionalnih valuta se uspostavlja i na novčanoj berzi (tržište novca). Valute mogu biti predmet kupovine i prodaje pa se njihov odnos formira pod uticajem ponude i tražnje.

Dovodi do povećane tražnje

3.4.5.4. Devizni kurs (fiksni i fluktuirajući) Cena strane valute na domaćem tržištu izražena u domaćoj valuti jeste devizni kurs. Paritet pojedinih valuta čini polaznu osnovu njihovog valutnog (ili deviznog) kursa, to ne znači da valutni kurs (stvarni razmenski odnos) mora biti jednak paritetu. Naprotiv on je stalno promenljiv. Valutni kurs može biti:

1) Fiksni 2) Fluktuirajući

Kada se stvarni razmenski odnosi dveju valuta duže vreme ne menjaju onda se kaže da je njihov valutni kurs fiksni – konstantan. Taj odnos se po parvilu stalno menja, tj.po pravilu je fluktuirajući. Postoji i službeni valutni kurs koji ne mora biti jednak realnim odnosima između dveju valuta (kako stvarnom kursu tako i paritetu). Ovaj kurs se određuje sporazumom između pojedinih država radi obračunavanja njihovih ekonomskih odnosa.

3.4.5.5. Devalvacija i revalvacija nacionalne valute Devizni kurs podeleže stalnim promena. Stvarna cena je ili iznad ili ispod pariteta (zbog uticaja ponude i tražnje). Slučaj kada država menja paritet tako što ga smanjuje nazivamo devalvaciom. Kada devizni kurs opada monetarne vlasti ne mogu biti indiferentne. Prvo koriste direktne investicije da bi sanirali poremećaj i pokušaju da povećaju efikasnot privređivanja, na kraju devalviraju valutu. Devalvaciom se sankcioniše smanjena kupovna snaga domaće valute. Njen osnovni smisao je da se uspostavi ravnoteža u međunarodnim ekonomskim odnosima. Zbog devalvacije strana roba postaje skuplja, a domaća jeftinija – pa se povećava izvoz – uspostavlja povoljnija struktura spoljno trgovinskih odnosa – ravnoteža u međunarodnom bilansu plaćanja. Slučaj kada država menja paritet tako što ga povećava je revalvacija. Ona takođe ima stabilizacioni efekat, samo obrnut od devalvacije.

3.5. Zakon vrednosti kao osnovni zakon robne proizvodnje

3.5.1. Pojam zakona vrednosti (osnovne karakteristike) To je osnovni ekonomski zakon proizvodnje i raspodele u sistemu robne privrede. Važi u svim istorijskim oblicima robne proizvodnje. On je način ispoljavanja zakona srazmernog raspodela DFR na razne delatnosti (u zavisnosti od obima i sredstava proizvodnje). Način ispoljavanja je različit u zavisnosti od razvijenosti robne proizvodnje i karaktera proizvodnih odnosa. Svojstva zakona vrednosti opštevažeća za sve istorijske oblike robne proizvodnje su:

1) Deluje nezavisno od volje privrednih subjekata, pri čemu ih stalno upućuje na povećanje produktivnosti rada i prilagođavanje potrebama potrošnje. Prodajna cena jedne vrste proizvoda je ista iako individulane cene proizvođača su različite. Svima je objektivno nametnuta potreba da stalno usavršavaju uslove proizvodnje i da svaki svoj asortiman proizvoda uvek iznova prilagođavaju potrebama i zahtevima kupaca.

2) Zbog različitih individialnih uslova dolazi do polarizacije između robnih proizvođača iste vrste robe. Jedni se bogate, a drugi propadaju.

3) Zakon vrednosti vrši funkciju zakona srazmernog rasporeda DFR na razne delatnosti (uticajem na kretanje prodajnih cena zakon vrednosti pokazuje gde nisu uspostavljene zadovoljavajuće srazmere između proizvodnje i potreba). Ako cene rastu – potrebe su veče, ako cene opadaju potrebe su manje.

4) Delovanje zakona vrednosti je stihijskog karaktera. Robni proizvođači nikada unapred ne mogu znati kolike su i kakve su potrebe društva za pojedinim vrstama proizvoda.

3.5.2. Osnovna funkcija zakona vrednosti Zakon vrednosti:

1) Reguliše ekonomske odnose između privrednih subjekata 2) Svodi individualno radno vreme na DPRV 3) Formira veličinu vrednosti robe

Osnovna funkcija: Istovremeno formiranje TV i TC.

3.5.2.1. Formiranje tržišne vrednosti robe - TV DEFINISANJE TRŽIŠNE VREDNOSTI Veličina vrednosti robe je jedinstvena društveno prosečna količina apstraktnog rada. Individualno utrošene količine rada se svode na jednu prostu veličinu. Tržišva vrednost je prosečna vrednost robe proizvedene u određenoj grani (može biti jednaka individualnoj vrednosti robe, koja je porizvedena pod prosečnim uslovima. Ali samo ako to predstavlja preovlađujuću proizvodnju cele grane). Tržišna vrednost je oznaka za veličinu vrednosti robe. Roba proizvedena pod prosečnim uslovima ne stiče neku određenu veličinu vrednosti zauvek (jer vrednost robe ne određuje količina rada koji je faktički utrošen za njenu proizvodnju nego to je ona količina rada potrebna za njenu reprodukciju). VELIČINA TRŽIŠNE VREDNOSTI PRIMER :

GRUPA PROIZVOĐAČA

OBIM PROIZVODNJE

INDIVIDUALNO RADNO VREME

UKUPAN RAD

TRŽIŠNA VREDNOST

I 7.000 5h 35.000h II 2.000 6h 12.000h III 1.000 7h 7.000h ΣΣΣΣ 10.000 54.000h 5,4h

hTV

hTV

450001000054

,

.

.

=

=

Tržišna vrednost se određuje kao ponederisana aritmetička sredina individualnih radnih vremena svih porizvođača.

Konkurenciom između proizvođača iste vrste robe njihove individualno utrošeke kolišine rada po jedinici proizvoda svode na jednu prosečnu meru kojom je određena veličina vrednosti te robe. Taj proces nije dostupan golom oku, niti se može neposredno identifikovati. On je sadržan u samom procesu razmene. To svođenje u osnovi ima stihijski karakter. Zakon tržišne vrednosti realizuje se kao tendencija, što znači da se TV ne formira kao neka egzaktno utvrdiva ekonomska veličina. Pošto uslovi proizvodnje podelžu konstantnim promenama, to će i TV se konstantno menjati. Promena društveno prosečne intenzivnosti može dovesti do rasta – pada TV, a može imati i neutralan uticaj. To sve zavisi od toga kako se menja broj proizvoda sa porastom intenzivnosti. Ovde razlikujemo 3 slučaja:

1) Ako broj proizvedenih proizvoda raste brže od uloženog rada to TV pada 2) Ako broj proizvedenih proizvoda raste sporije od uloženog rada to TV raste 3) Ako broj proizvedenih proizvoda srazmerno raste sa uloženim radom to TV

ostaje nepromenjeno.

Porast produktivnosti smanjuje TV jer se više ista količina proisvoda porizvede sa manje rada. Produktivnost ne zavisi samo od znanja i umešnosti radnika, ona u mnogome zavisi od tehničkog nivoa razvijenosti sredstava za proizvodnju. Tako su robni proizvođači zainteresovani da nabave najbolje SP. Međutim, najsavremenija SP su i skupa, pa proizvođači moraju paziti na cenu. Pa njihova produktivnost zavisi od produktivnosti rada proizvođača sredstava za proizvodnju. Kada pogledamo poziciju konkretnog proizvođača u grani oni mogu biti: (1)najslabiji, (2) srednji, (3) najpovoljniji. Individualni uslovi proizvodnje proizvođača koji proizvodi odlučujuću (najveću) količinu određene vrste robe predstavljaju regulatorne uslove jer oni regulišu TV. U gornjem primeru regulatorne uslove ima najbolji proizvođač, međutim to bez ikakvih probelma može biti i najlošiji. ALI takvo stanje ne može dugo potrajati jer sa svakim reprodukcionim ciklusom taj najogi proizvođač će se nalaziti u gubitku.

3.5.2.2. Pojam tržišne cene robe - TC Tržišna cena robe je novčani izraz veličine tržišne vrednosti. Tržišna cena je oznaka za količinu novca koja je vrednosni ekvivalent veličini tržišne vrednosti robe. Cena robe je oznaka za novčani izraz vrednosti, a TC je način i menhanizam formiranja te količine novca. Slobodna konkurencija znači: ponuda i tražnja su atomizirani i nijedan učesnih ne može samostalno i unapred da odredi TC. Ona nastaje stihijski sučeljavanjem tražnje i ponude. Proces konkurencije ima dvostruki rezultat. Individualne količine rada se svode na društvenu prosečnu količinu rada i formira se TV, ali se taj rad svodi i na drugi priznati rad – TC robe.

3.5.2.3. Odnos tržišne cene robe - TC DEFINISANJE TRŽIŠNE VREDNOSTI TC je novčani izraz TV robe. Tržična cena zavisi od toga kolika je stvarana drustvena potreba za određenom vrstom proizvoda u odonosu na proizvedenu količinu te robe:

1) TC = TV kada P = T 2) TC > TV kada je P < T 3) TC < TV kada je P > T

TV je osnovna determinamta TC!

(1) TV = TC. Predpostavimo da je ukupna količina rada 60.000h i da toj količini rada odgovara ekvivalent od 200.000$. Tako je tražnja 200.000$ (odnoso ako su ljudi u toj zajednici spremni da izdvoje 200.000$) onda je T = P i TV = TC.

(2) P <<<< T. T1 = 200.000$ T2 = 250.000$

Prvobitna TC je bila TC1 = 200.000$ : 10.000 = 20$, ali kako je T2 = 250.000$ to je TC2 = 25$, pa je TC > TV. Prodavac dobija ekstra 50.000$. Ako se ovakvo stanje zadrži to će proizvođač biti stimulisan da više proizvodi.

(3) P >>>> T. T1 = 200.000$ T3 = 150.000$

Prvobitna TC je bila TC1 = 20$, ali kako je T3 = 150.000$ to je TC3 = 15$, pa je TC < TV. Prodavac gubi 50.000$. Robni proizvođači ne mogu ostati idiferentni ako TC < TV, posebno na duži rok. To naročito važi za lošije proizvođače. Ovaj nesklad TC i TV nameće potrebu svim robnim proizvođačima da usavršavaju svoje procese proizvodnje. Zbog manje tražnje manje se proizvodi. Manja tražnja dovodi neke proizvođače do bankrota, a druge tera da proizvode druge proizvode – seljenje kapitala.

PRIMER : PROMENA KOLIČINE PROIZVEDENIH ROBA U ZAVISNOSTI OD KRETANJA

PONUDE I TRAŽNJE, KAO I DIFERENCIJACIJA PROIZVOĐAČA

(1) STUPANJ

U početnom stanju P = T i TC = TV. Treba primetiti da je u ovakvoj strukturi proizvodnje TV = 6,6h. U takvoj situaciji prvi proizvođač zarađuje 1,6h po proizvodu, drugi 0,6h po proizvodu, ALI treći gubi 0,4h po proizvodu.

Tako će treći proizvođač morati u sledećem ciklusu proizvodnje smanjiti proizvodnju, dok prvi i drugi proizvođač će biti stimulisani da više proizvode.

(2) STUPANJ U međuvremenu se tražnja povećala. Tako da je TC >>>> TV, zbog toga proizvođači dobijaju više nego što su proizveli, jer se sada 1h njihovog rada plaća više. Naravno, to u proizvođaču budi želju za što većim dobicima i on povećava proizvodnju. ALI kako smo gore napomenuli samo će prvi i drugi proizvođač moći povećati proizvonju jer proizvodeći robu zarađuju, dok treći zbog gubitaka će morati da smanji proizvodnju.

GRUPA PROIZVOĐAČA

OBIM PROIZVODNJE

INDIVIDUALNO RADNO VREME

UKUPAN RAD

I 10.000 5h 50.000h II 6.000 6h 36.000h III 4.000 7h 28.000h ΣΣΣΣ 20.000 114.000h

GRUPA PROIZVOĐAČA

OBIM PROIZVODNJE

INDIVIDUALNO RADNO VREME

UKUPAN RAD

I 1.000 5h 5.000h II 2.000 6h 12.000h III 7.000 7h 49.000h ΣΣΣΣ 10.000 66.000h

(3) STUPANJ U svojoj želji za što većim dobitkom proizvođači su, recimo, precenili tražnju i proizveli više nego što se može prodati. Tako da u sledećem reprodukcionom ciklusu oni moraju smanjiti proizvodnju. Javlja se problem. Proizvođači ne znaju koliko tačno da proizvoda proizvedu u tom budućem periodu pa se gotovo uvek dešava da ili precene ili potcene tražnju, što povlači ponovnu korekturu obima proizvodnje u budućnosti. I tako tokom vremena obimi proizvodnje stalno osciliraju oko stvarne tražnje za proizvodima. Rezultat ova tri stupnja je da je broj proizvoda po proizvođaču znatno izmenjen. Sada treći proizvođač nije više u regulatornoj poziciji već se bori za opstanak. GRAFIČKI PRIKAZ KRETANJA TC U ZAVISNOSTI OD T I P Tačka E – tačka equilibriuma, odnosno u njoj su P i T jednaki. Kada je P > T tačka E1 se nalazi na nižem nivou od tačke E0 – TC se smanjila u odnosu na TV. Kada je P < T tačka E1 se nalazi na višem nivou od tačke E0 – TC se povećala u odnosu na TV. UTICAJ MONETARNIH PROMENA NA FORMIRANJE TRŽIŠNE CENE Način formiranja tražnje je razaličit u zavisnosti od toga da li se kao sredstvo razmene koristi metalni ili papirni novac. U ovom odeljku gledamo uticaj promena parametra metalnog novca. Nadležnost je države da za svoju teritoriju određuje bitna obeležija monete. Posmatramo 3 parametra:

1) Vrednost metala 2) Količina metala po jedinici monete 3) Uslovi proizvodnje metala

1) Razlikujemo dva slučaja: (a) Prelazak sa metala veće vrednosti na metal manje vrednosti (b) Prelazak sa metala manje vrednosti na metal veće vrednosti

(a) Sada moneta ″manje vredi″ pa u neizmenjenim uslovima robnog prometa biće potrebno veća količina monete. TC raste. Ta promena cena je samo nominalna, a ne stvarna.

(b) Sada moneta ″više vredi″ pa u neizmenjenim uslovima robnog prometa potrebna je manja količina monete da bi se iskazala jedna ista vrednost pa TC padaju – promena je nominalna.

2) Razlikujemo dva slučaja:

(a) Količina metala po jedinici monete opada (b) Količina metala po jedinici monete raste

(a) Isto... (b) Isto...

CENA

Q

P

T

CENA

Q

P0

T

CENA

Q

P

T0

P1

T1

E

E1 E0

E0 E1

P = T P > T P < T

3) Razlikujemo dva slučaja: (a) Poboljšanje uslova proizvodnje metala od koga je napravljena moneta (b) Pogoršanje uslova proizvodnje metala od koga je napravljena moneta

(a) Isto... (b) Isto...

ZAVISNOST TRŽIŠNIH CENA OD KOLIČINE PAPIRNOG NOVCA U PROMETU Za razliku od novca pune vrednosti, kriterijumi izdavanja papirnog novca koji nije konvertibilan nisu tako egzaktni. Utoliko su i mogućnosti uticaja države na izdavanje papirnog novca veće. Emitovanje čistog papirnog novca mora se ograničiti ″na onu količinu, koliko bi u prometu moralo stvarno biti zlata.″ (Marks). Ta potrebna količina nije egzaktno utvrdiva veličina, pa se u praksi i ne može neposredno koristiti kao određujući kriterijum za emitovanje čistog papirnog novca. Ni sama potreba robne razmene da se u prometu stalno nalazi jedna određena količina novca nije neka postojana veličina. Stvarno postojeća količina papirnog novca u prometu, po pravilu, nije podudarna sa onom količinom zlata koja bi bila potrebna za normalno funkcionisanje robnog prometa. Znači stvarna količina papirnog novca u prometu, po pravilu, je veća ili manja od one količine zlata koja bi bila potrebna kao sredstvo razmene. Zbog toga dolazi do porasta ili opadanja tržišnih cena robe. Ako bi se uz nepromenjene uslove ponude, povećala količina papirnog novca u prometu, TC bi rasle, smanjuje se njegova vrednost i kupovna snaga, odnosno dolazi do inflacije. Ako bi se uz nepromenjene uslove ponude, smanjila količina papirnog novca u prometu, TC bi padale, povećavale bi se njegova vrednost i kupovna snaga, odnosno dolazi do deflacije.

3.6. Tržište i mehanizam ispoljavanja zakona vrednosti

3.6.1. Značenje i mehanizam tržišta

3.6.1.1. Pojam i njegove funkcije, klasifikacija i morfologija

(struktura) tržišta Određen stepen razvijenosti proizvodnih snaga i društva podela rada predstavljaju uslove za nastanak i razvoj tržišta. Razmena se javlja kao nužan oblik povezivanja proizvođača. POJAM TRŽIŠTA I NJEGOVE FUNKCIJE Tržište je ukupnost odnosa ponude i tražnje koji se na određenom prostoru i određeno vreme uspostavljaju povodom razmene roba i usluga.

Tržište vrši 4 funkcije: 1) Funkciju povezivanja osamostaljenih robnih proizvođača 2) Funkciju usklađivanja ponude i tražnje (alokativna funkcija) 3) Funkciju rasporede 4) Funkciju regulatora privrednih kretanja (alokativno – selektivna funkcija)

1) Razvoj DPR ima za rezultat sve veće osamostaljivanje i diferencijaciju proizvođača. To je istovremeno značilo da se stvara sve veća zavisnost između proizvođača koja se uspešno razrešavala razmenom robe na tržištu.

2) Svakodnevnom razmenom roba na tržištu istovremeno ostvaruje proces svođenja različitih individualnih radnih vremena na društveno potrebno radno vreme, a ovo se – zavisno od odnosa ponude i tražnje, dalje svodi na društveno priznato radno vreme – sve ovo je posledica delovanja zakona vrednosti. Alokativna funkcija znači da se preko ponude i tražnje vrše korekcije u srazmerama raspodele (alokacije) DFR.

3) Robni proizvođači prodajom svojih proizvoda učestvuju u raspodeli – mera učešća svakog robnog proizvođača. Primarna raspodela dohotka se ostvaruje na tržištu.

4) Samostalni robni proizvođači moraju se prilagođavati zahtevima tržišta – alokativno-selektivna funkcija odnosno funkcija regulatora privrednih kretanja.

KLASIFIKACIJA I MORFOLOGIJA (STRUKTURA) TRŽIŠTA

1) Prostorna lokacija razmene: • Lokalno tržište • Regionalno tržište • Nacionalno tržište • Međunarodno tržište

2) Prema vrsti proizvoda: • Tržište sredstava za proizvodnju • Tržište predmeta za ličnu potrošnju • Tržište radne snage • Tržište novca

3) Prema obimu razmene: • Tržište na veliko • Tržište na malo

4) Prema uslovima razmene: • Slobodno tržište • Vezano tržište (jak uticaj države)

Morfologija tržišta je ukupnost uslova u kojima se formiraju razmenski odnosi. Tu ukupnost čine:

1) Društveni i ekonomski činioci ponude i tražnje 2) Institucionalni i organizaciono – tehnički uslovi tržišnih kretanja 3) Oblici svesnog uticaja na privredna kretanja

Utvrđivanje morfologije nekog tržišta podrazumeva: 1) Identifikaciju njegove prostorne i vremenske dimenzije – mora se negde

obavljati razmena (tržišni puntovi, tržišne zone) 2) Identifikaciju obima i strukture proizvonje što je i osnovna materijalna

determinanta (na to utiču: DBP, stanje robnih fondova i mogućnost uvoza, potencijalna tražnja, kapaciteti)

3) Identifikaciju novčanih tokova – raspoloživa količina novca, imati u vidu da se ″način″ ponašanja raspoložive kupovne snage može biti različit.

3.6.1.2. Različiti oblici tržišne konkurencije Za funkcionisanje tržišne privrede najpovoljniji je slučaj kada su ponuda i tražnja u ravnoteži, jer se tada razmena odvija bez teškoća i bez zastoja i poremećaja. U stvarnosti najčešće takva ravnoteža ne postoji. Ukoliko je tražnja veća od ponude, onda kažemo da vlada tržište prodavaca – zbog nepovoljne ponude oni diktiraju uslove prodaje. Ukoliko je pak ponuda veća od tražnje, onda je to tržište kupaca – zbog veće ponude oni diktiraju uslove kupovine. Odnosi između prodavaca i kupaca mogu biti:

1) Odnosi proizvodnje – poslovne saradnje 2) Odnosi konkurencije

Konkurencija može biti: 1) Slobodna 2) Ograničena konkurencija

Slobodna konkurencija podrazumeva: 1) Slobodno uspostavljanje kupoprodajnih odnosa 2) Atomiziranost ponude i tražnje 3) Obilje roba i faktora proizvonje 4) Nema udruživanja i dogovora tržišnih partnera 5) Nema uticaja države 6) Odsustvo bilo kakvih predrasuda i preferencija u izboru.

Ograničena konkurencija podrazumeva: 1) Postojanje monopola na strani ponude ili tražnje 2) Uticaj države.

3.6.1.3. Društveno – ekonomsko značenje razmene Pojava trgovine je direktno vezana za nastanak robne proizvodnje (kraj prvobitne zajednice). Trgovina se samo bavi razmenom roba. Robna razmena je kupoprodajni odnos. To je ustvari razmena različitih upotrebnih vrednosti, odnosno prodaja proizvoda ili (usluga) za novac da bi se za njega kupila neka druga vrsta robe. Razlikujemo:

1) Neposrednu 2) Posrednu razmenu.

1) Neposredna razmena (trampa) jeste razmena određene količine jedne vrste robe za određenu količinu druge vrste robe. Postojala je u prvim fazama razvoja robne proizvodnje i postojala je kao dominantan oblik kupoprodajnih odnosa sve do nastanka novca.

2) Posrednu razmenu delimo na: (a) Prost robni promet (R1 – N – R2), cilj da pribavimo drugu vrstu

robe, kao i kod trampe (b) Razvijeni robni promet (N1 – R – N2), cilj je da se prodajom

dobije veća suma novca od uložene u kupovinu.

Ljudi ni u početku svoje istorije nisu mogli opstati individualno – izolovano kao pojedinci, stoga su morali živeti i raditi zajednički. Između pojedinih zajednica postojale su određene razlike u uslovima proizvodnje što je vodilo DPR između plemena. Takva podeljenost rada je uticala i na život unutar tih zajednica i dovela do DPR unutar plemena. Što vodi...

Pričaj 3 velike društvene podele rada.

Tako je razmena proizvoda postala ekonomska nužnost; tako je trgovina definitivno utemeljena kao trajan oblik povezivanja proizvodnje i potrošnje, tj.trajan oblik povezivanja osamostaljenih proizvođača. Tokom istorije menjao se društveni karakter razmene:

1) U uslovima gde je dominantna privatna svojina robna razmena rađa odnose konkurencije, propadanje jednih, a bogaćenje drugih.

2) U društvenim uređenjima sa antagonističkim klasama razmena se temelji na eksploataciji radnika koji su lišeni sredstava za proizvodnju.

3) Robna razmena u uslovima mešovite privrede, koja se temelji na različitim svojinskim oblicima ima karakteristike i pod 1) i pod 2).

3.6.1.4. Privredni subjekti u tržišnoj privredi Privredni život predstavlja vrlo komplikovan splet mnogobrojnih prizvodnih, poslovnih i razmenskih procesa. U svakoj privredni postoji veći broj organizacija koje predstavljaju nosioce tih procesa. Organizacije koje u datom sistemu društvene reprodukcije obavljaju različite proizvodne, poslovne i prometne delatnosti (funkcije) nazivamo preduzećima. Razlikujemo dve preovlađujuće delatnosti kojima se preduzeća bave:

1) Industrijska preduzeća 2) Trgovinska preduzeća

Preduzeća moraju biti sposobna da: 1) Posluju u skladu sa kriterijumima tržišta i njegovim zahtevima. Individualni

uslovi, ali TC je za sve ista. 2) Stalno prate promene za tržištu, moraju biti fleksibilni, da budu osposobljeni

(tehnički, tehnološki, orghanizaciono, ekonomski, kadrovski). 3) Da imaju potpunu ekonomsku i poslovnu samostalnost.

3.6.2. Ponuda i tražnja kao osnovni činioci tržišta

3.6.2.1. Definisanje ponude i tražnje Ponuda je količina robe koja je u određenom periodu i pod određenim uslovima dostupna kupcima na određenom mestu. Tražnja je količina novca kojom se određena roba kupuje u određeno vreme na određenom mestu. Ponuda i tražnja su osnovni činioci tržišta bez kojih raymena faktički i ne postoji. Ponuda ne postoji bez robe, a tražnja nije moguća bez novca, to su njihove materijalne odrednice. Nosioci ponude i tražnje su takođe njihov nerazdvojivi deo. Da bi došlo do razmene roba potrebna je saglasnost kako prodavca tako i kupca. Ponuđači su uvek zainteresovani da prodaju svoju robu po višoj ceni, a kupci da nabave potrebnu robu po nižoj. Ponuđači ne bi smeli da prodaju svoju robu po ceni koja im ne obezbeđuje ponovnu proizvodnje (normalno reprodukovanje). Kupci ne bi smeli da kupe određenu robu ako to doprinosi nesrazmernom rasporedu ograničenog dohotka. Svaki kupac zbog ograničenog dohotka ima određenu kupovnu sposobnost – mogućnost da raspoloživom količinom novca zadovoljimo svoje potrebe. Ponašanje tržišnih partnera ne može biti proizvoljno – to ne znači da njihovi stavovi mogu biti egzaktno determinisani.

3.6.2.2. Obim i struktura P i T OSNOVNE ODREDNICE PONUDE Ukupnom ponudom u jednoj privredi određeni su materijalni okviri njene ukupne razmene. Od količine ponuđene robe zavisi i koliko se potreba može zadovoljiti. Pri datoj tražnji veličina ponude određuje i prodajne cene. Ponuda je određena:

1) Mogućnostima proizvonje. Ponuda je različita od proizvodnje. Ukupna proizvodnja je uvek veća od ponude je jedan deo nije namenjen prodaji.

2) Veličinom i naturalnom strukturom DBP 3) Zalihama neprodate robe 4) Bilansa spoljno trgovinske razmene 5) Ponuda pojedinačne vrste robe zavisi od troškova njene proizvodnje 6) Od kretanja cena odgovarajućih proizvoda.

ODREĐUJUĆI FAKTORI TRAŽNJE Tražnja zavisi:

1) Raspoliživa količina novca predstavlja neprekoračivi okvir tražnje. Ovo važi kako za pojedinačnu tražnju kao I na ukupnu tražnju.

2) Zavisi od DBP, njegove vrednosne i namenske strukture. Vrednosnom strukturom određena je minimalna tražnja za sredstvima za proizvodnju i maksimalno moguća tražnja za sredstvima za potrošnju u stvarnosti stvarna tražnja može biti veća od DBP (vidi tabelu).

3) Tražnja određene vrste robe određena je obimom i strukturom prihoda stanovništva, kao i cenom.

4) Konkretna tražnja zavisi i od demografskih i odgovarajućih sociljalnih karakteristika:

• Želje • Običaji • Ukusi • Psihološke preference

DBP VREDNOSNA STRUKTURA

NAMENSKA RASPODELE OSNOVNA STRUKTURA TRAŽNJE

PV FAm 600 6.000 PR 5.400 SP 7.000

10.000 NV FAk 1.000

4.000 FLPt 3.000 SLPt 3.000

Σ tražnja 10.000

Ukupni društveni bruto proizvod (DBP) je 10.000. On se vrednosno gledano sastoji iz prenete vrednosti (PV) 6.000 i novostvorene vrednosti (NV) 4.000. Što se tiče namenske raspodele iz DBP prvo se iz PV izdvajaju sredstva za nabavku utrošenih predmeta rada (PR) 5.400 i sredstva za fond amortizacije (FAm) 600; drugo se iz NV izdvajaju sredstva za fond akumulacije (FAk) 1.000 i fond lične potrošnje (FLPt) 3.000. Tako da se osnovna struktura tražnje sastoji iz tražnje za sredstvima za proizvodnju (SP) 7.000 (FAm + PR + FAk) i tražnje za sredstvima za ličnu potrošnju (SLPt) 3.000.

3.6.2.3. Uticaj prodajnih cena na kretanje ponude Opšte pravilo glasi: Ukoliko TC neke robe raste, utoliko će i njena ponuda da raste.

Međutim to ne znači da će svaki poras ili pad cena iamti proporcijalno smanjenje odnosno povećanje ponude. To zavisi od toga koliko je vremena potrebno da se ponuda određene vrste robe prilagodi porastu cena, ali i istovremeno od mogućnosti da se ponuda uopšte poveća ili da se ponuđena roba povuše sa tržišta.

3.6.2.4. Uticaj prodajnih cena na kretanje ponude Opšte pravilo glasi: Ukoliko TC neke robe raste, utoliko će i njena tražnja da opada.

Koliko prodajne cene stvarno mogu da utiču na tražnju prvenstveno zavisi od potreba koje treba podmiriti određenom vrstom proizvoda i od raspoloživih kupovnih sredstava. Ima i drugih faktora – mogućnost supstitucije (da se jedan proizvod zameni drugim). Zavisi i od demografskih i socioloških karakteristika potraživača (način života, želje, ukusi, ...).

3.6.3. Elastičnost ponude i tražnje

3.6.3.1. Uvodna razmatranja Odnos između TC i ponude i tražnje nije jednosmernog karaktera. Njihov odnos je uzročno – posledičnog karaktera. Alfred Maršal je prvi definisao problem elastičnosti: Elastičnost u ekonomiji označava sposobnost određene ekonomske veličine da u manjem ili većem stepenu reaguje na promene neke druge veličine sa kojom se nalazi u korelacionom odnosu.

3.6.3.2. Elastičnost ponude Elastičnost ponude je njena sposobnost da se prilagođava nastalim promenama cena. Ona može biti veća ili manja ili jednaka jedinici.

cenepromena

ponudepromenaEP

_%

_%

−

−=

C

C

P

P

C

CP

P

EP∆

⋅∆

=∆

∆

=

TC

Q

TC

Q

Kriva ponude

Kriva tražnje

P – postojeća ponuda ∆P – promena ponude C – postojeća cena ∆C – promena cene

EP=0 perfektno neelastična ponuda – bez obzira koliko se cena poveća punuda ostaje

ista

EP=1 srazmerno elastična ponuda – jedinična elastičnost ponude – sa povećanjem TC srazmerno se povećava i ponuda

EP=1 savršeno elastična ponuda – sa minimalnim porastom TC ponuda se povećava beskonačno mnogo

EP>1 elastična ponuda – TC brže rastu nego Q

EP=1 neelastična ponuda – TC sporije rastu nego Q

3.6.3.3. Prilagođavanje ponude promeni tražnje Koliko brzo će ponuda reagovati na promenu tražnje zavisi od:

1) Od tehničko – tehnoloških mogućnosti da se obim proizvodnje prilagođava promenama TC

2) Od troškova proizvodnje 3) Od mogućnosti da se određena vrsta proizvoda (robe) upotrebljava na više

načina ili za podmirivanje različitih potreba 4) Od mogućnosti lagerovanja određene vrste robe 5) Od mogućnosti da se određena vrsta robe transportuje

Za utvrđivanje stvarne sposobnosti ponude da se prilagodi nastalim promenama cena vreme je značajan faktor.

Ponuda se može povećati: 1) Trenutno 2) Na kratki rok 3) Dugi rok

1) Ponuda neke robe može se odmah povećati ako se ta roba nalazi na zalihama, odnosno zbog nepovoljne cene odmah povući sa tržišta

2) Ovo je slučaj kada se ponuda može povećati većim stepenom korišćenja postojećih kapaciteta

3) Ponuda se povećava proširivanjem kapaciteta njihovom modernizaciom i izgradnjom novih.

TC

Q

TC

Q

TC

Q

TC

Q

TC

Q

EP=1

EP=0 EP>1

EP<1 EP=∞

TC TC TC

Q Q Q

P1 P1’

R2

R1

R3

T1

T2

TC2

TC3

TC1

R1

T1

P1

P2

R2

Q1 Q1’ Q1 Q2

TC1

TC4

TC3

TC2

R3

R4

T2

Q1’

TC2

TC3

TC4

P3

TC1

TC5

P1

R2

R3

R4

R5

Q1 Q1’ Q2 Q3

T1

R1 T3

TRENUTNO KRATKI ROK DUGI ROK

Na kratki rok. Kako se tražnja nije zadovoljila sa Q1’ proizvoda to proizvođač dalje povećava ponudu. Sada se proizvodi Q2 proizvoda, odnosno kriva ponude P2 se ukršta sa krivom tražnje T2 u ravnotežnoj tački R4. (napomena: na drugom grafiku se ostavljene tačke R3, TC3 kako bi se uočila promena). Na dugi rok. Zbog izrazite tražnje prizvođač na tržište izlazi sa još većom ponudom Q3 proizvoda, odnosno kriva ponude P3 se ukršta sa krivom tražnje T3 u ravnotežnoj tački R5.

3.6.4. Elastičnost tražnje

3.6.4.1. Cenovna elastičnost tražnje Manji ili veći uticaj cene na traženu količinu robe iskayuje se preko cenovne elastičnosti tražnje. Ona može biti veća ili jednaka ili manja od jedinice.

cenepromena

traznjepromenaEP

_%

_%

−

−=

C

C

T

T

C

CT

T

EP∆

⋅∆

=∆

∆

=

ET=0 – savršeno neelastična tražnja – ma kolika bila cena tražnja ostaje ista

ET=1 – jedinična elastičnost – sa porastom TC tražnja srazmerno raste i obrnuto

ET=∞ – savršena elastičnost tražnje – sa minimalnim povećanjem TC tražnja pada na 0

ET>1 – elastična tražnja – sa porastom TC tražnja se brže menja

ET<1 – neelastična tražnja – brže se menja TC nego tražnja

3.6.4.2. Cenovna elastičnost tražnje i prihodi prodavaca Prihodi će da rastu kada prodajne cene opadaju ako je rast tražnje takav da može da kompenzuje pad cena.

Promene cene ET>1 ET=1 ET<1

Cene ⇑⇑⇑⇑ Prihodi ⇓⇓⇓⇓ Prihodi const. Prihodi ⇑⇑⇑⇑

Cene ⇓⇓⇓⇓ Prihodi ⇑⇑⇑⇑ Prihodi const. Prihodi ⇓⇓⇓⇓

T – postojeća tražnja ∆T – promena tražnje C – postojeća cena ∆C – promena cene

TC

Q

TC

Q

TC

Q

TC

Q

TC

Q

ET=1

ET=0 ET>1 ET<1 ET=∞

3.6.4.3. Elastičnost tačke i luka Da bi se izbegli problemi vezani za pravac izmene cena koristi se lučna elastičnost (ja ću je označavati TE

)). Uzimaju se prosečne promene cene i prosečne

promene T da bi se izmerila TE)

između dve tačke na krivi tražnje.

C

T

C

T

TE

µ

µ

∆

∆

=)

PRIMER : Recimo, da je neka roba prešla iz stanja A u stanje B. U stanju A njena cena je 180 din, a tražnja 40 kom; u stanju B njena cena je 150 din, a tražnja 50 kom. Ako želimo da izračunamo elastičnost tražnje možemo to uraditi u zavisnosti da li se roba prešla iz stanja A u stanje B ili obrnuto.

Roba je prešla iz stanja A u stanje B. C1= 180 din; C2= 150 din; Znači ∆C= C2 – C1 = 150 – 180 = 30 din (minus nije važan, bitna je apsolutna razlika) % - tualna promena cene = ∆C / C1 = 30 / 180 = 16,66%

T1= 40 kom; T2= 60kom; Znači ∆T= T2 – T1 = 60 – 40 = 20 kom % - tualna promena tražnje = ∆T / T1 = 20 / 40 = 50%

ET=% promene tražnje / % promene cene = 50% / 16,66% = 3 Roba je prešla iz stanja B u stanje A. C1= 150 din; C2= 180 din; Znači ∆C= C2 – C1 = 180 – 150 = 30 din % - tualna promena cene = ∆C / C1 = 30 / 150 = 20%

T1= 60 kom; T2= 40kom; Znači ∆T= T2 – T1 = 40 – 60 = 20 kom (minus nije važan, bitna je apsolutna razlika) % - tualna promena tražnje = ∆T / T1 = 20 / 60 = 33,33%

ET=% promene tražnje / % promene cene = 33,33% / 20% = 1,67 Vidimo da je elastičnost tražnje ražličita u zavisnosti da li je roba prešla iz stanja A u stanje B ili iz stanja B u stanje A, što je nedopustivo. Ako je jedna vrsta robe u pitanju to je i jedna elastičnost robe. Taj problem rešavamo lučnom elastičnošću.

∆C= C2 – C1 = 180 – 150 = 30 din ∆T= T2 – T1 = 40 – 60 = 20 kom (svejedno da li se roba kreće iz A – B ili B – A jer za ∆ vrednosti i onako uzimamo apsolutnu vrednost)

∆T – promena tražnje

µT – prosečna tražnja između dve tačke ∆C – promena cene

µC – prosečna cena između dve tačke

komCC

dinTT

C

T

1652

1501802

502

60402

21

21

=+

=+

=

=+

=+

=

µ

µ

Zamenjujući vrednosti po gornjoj formuli dobijamo: Ova vrednost je ista bilo da se krećemo iz A – B ili B – A.

3.6.4.4. Dohodna i unakrsna elastičnost DOHODNA ELASTIČNOST

Dohodna elastičnost izražava promene u količini tražnje u odnosu na promene u iznosu dohotka (D). Dohodna elastičnost je veča ili manja ili jednaka nuli.

DT

DT

D

DT

T

ET∆⋅

⋅∆=

∆

∆

=

ET= 0 – na promenu tražnje nema uticaj promena dohotka

ET< 0 – tražnja opada ako dohodak raste (inferiorna dobra – niži standard)

ET> 0 – tražnja raste sa rastom dohotka (superiorna dobra)

TIP ROBE KARAKTERISTIKE DOHODNA ELASTIČNOST RAST DOHODKA ZNAČI DA UDEO U BUĐETU

NORMALNE ROBE

OBIM TRAŽNJE RASTE SA RASTOM DOHOTKA Pozitivna Može da raste ili da pada

LUKSUZNE ROBE

OBIM TRAŽNJE BRŽE RASTE OD DOHOTKA Veća od 1 Raste

SU

PE

RIO

RN

E

RO

BE

OSNOVNE ROBE

OBIM TRAŽNJE SPORIJE RASTE OD DOHOTKA Manja od 1 Pada

INFERIORNE ROBE

OBIM TRAŽNJE PADA SA RASTOM DOHOTKA negativna pada

UNAKRSNA ELASTIČNOST

Yrobecenepromene

XrobetraznjepromeneUET

___%

___%=

Robe mogu biti: 1) Supstituti (zamenljivi) UET >>>> 0. Smanjenje potrošnje jedne robe može da se

kompenzira povećanjem potrošnje druge robe. 2) Komplementarne (dopunjuju je) UET<<<<0. potrošnja jedne robe uslovljena je

kretanjem cene druge robe (NPR: automobil i bezin)

Pri račinanju srednjih vrednosti takođe zanemarujemo minus.

22

165305020

,==TE)

∆T – promena tražnje T – postoća tražnja ∆D – promena dohotka D – postojeći dohodak

3.6.5. Potrošačko ponašanje i tržišna tražnja

3.6.5.1. Smisao i značenje potrošačkog suvereniteta Pojedinac stvara individualnu tražnju – iako izgleda beznačajno činjenica je da ukupnost tih ponašanja u osnovi opredeljuje koliko će robe biti proizvedeno. Kretanje ukupne proizvodnje (kako SP tako i SLPt) uslovljeno je izborom potrošača. Potrošač je suveren jer svojim ponačanjem on utiče na povećanje/smanjenje tražnje – povećanje/smanjenje proizvodnje – povećanje/smanjenje profita. Prigovor:

1) Slobodna konkurencija ne postoji, a to je jedna od pretpostavki potrošačkog suvereniteta.

2) Pretpostavka etički optimalne raspodele (pravedno se raspodeljuje) ne stoji. 3) Nema valjanih dokaza da tražnju za potrošnim dobrima zaista odlučujuće

utiče na osnovne tokove i strukturu ukupne proizvodnje.

3.6.5.2. Korisnost i ponašanje potrošača Potrošač se ponaša racionalno – svoj ograničeni dohodak će upotrebiti tako da maksimizira ukupnu korisnost kupovinom različitih vrsta roba. I Gossenov zakon. Postepenim zadovoljavanjem date potrebe svakom daljom upotrebom nekog proizvoda njegova korisnost opada. II Gossenov zakon. Dato dobro pojedinac će koristiti tako da mu se izjednače granične korisnosti u svim njegovim upotrebama. Potrošač je postigao maksimalnu korisnost ako svaka dodatna (granična) jedinica njegovog dohotka donosi jednak prirast korisnosti u svim kombinacijama upotrebe tog dohotka. Ako pođemio od pretpostavke da potrošač troši svoj dohodak za kupovinu samo dva dobra (x i y) onda će potrošač ostvariti maksimum korisnosti kada je ispunjen sledeći uslov.

)(

)(

)(

)(

YTC

YGk

XTC

XGk=

PRIMER : Recimo, da potrošač ima 50din. Želi da kupi ručak. Roba X je hleb i on se ne dvoumi da li da ga kupi. Hleb košta 10din, a granična korisnost hleba je 60 (imati na umu da se korisnost ne može meriti i da su navedeni brojevi samo u funkciji primera). Tako mu je ostalo još 40din. Video je mesni narezak koji košta 40din, a granična korisnost mesnog nareska je 240. Međutim on je video i konzervu kavijara koja košta 400din i njena granična korisnost je 2400. Ako bi se rukovodio gorenavedenim pravilom, protrošač bi došao u nedoumicu jer:

6400

240040

2401060

===

⇒==)(

)(

)(

)(

)(

)(

kavijarTC

kavijarGk

narezakTC

narezakGk

hlebaTC

hlebaGk

Gk(...) – granična korisnost robe ... TC(...) – tržišna cena robe ...

Pa po navedenoj formuli ispada da je maksimalno racionalno bilo da kupi narezak ili kavijar. Međutim protrošač se ne može slepo pridržavati ovog pravila, već mora uzeti u obzir i svoj ograničeni dohodak. Ako uzmemo u obzir da je posle kupovine hleba potrošaču ostalo 40din to je logično da on ne može kupiti kavijar (iako je to maksimalno racionalno) već se mora zadovoljiti sa nareskom. U slučaju da kupuje više od dve robe, potrošač se ne neće nikako odlučiti za kavijar (sada kupovina kavijara ne bi bila racionalna), čak i da mu to dohodak odgovara, jer je kavijar dosta skup pa će onemogućiti kupovinu treće, četvrte,... robe.

3.6.5.3. Korisnost i ponašanje potrošača Pošto marginalisti nisu uspeli da tržišnu cenu (ni kvantitativno ni kvalitativno) izvedu iz marginalne korisnosti – na osnovu toga su se razvila shvatanja da cene treba istraživati bez bilo kakvog korišćenja kategorije vrednosti. Objašnjenje grafika:

1) Kriva indiferncije povezuje tačke koje za potrošača označavaju istu korisnost za različite količine ili kombinacije dobara X i Y. Potrošač je indiferentan na bilo koju kombinaciju koja mu daje istu ukupnu korisnost; međutim, on preferira krive 2, a još bolje 3 u odnosu na krivu 1, jer one nose veće količine dobara, tj. Veću ukupnu korisnost.

2) Kriva budžetskog ograničenja spaja tačke A i B koje označavaju maksimalnu količinu proizvoda X i Y koje potrošač može kupiti za svoj dati dohodak.

3) U tački M kriva budžetskog ograničenja dodiruje krivu indiferencije i individualni potrošač postiže maksimalnu korisnost.

Hiks odbacuje teoriju granične korisnosti i uvodi opadajuće granične stope zamene dva dobra da bi objasnio maksimizaciju ciljne funkcije potrošača. Potrošač će maksimizirati zadovoljenje svojih potreba ako je granična stopa zamene 2 dobra jednaka odnosu njihovih cena (za dati dohodak). Granična stopa zamene robe X robom Y je količina robe Y koja može da kompezira potrošaču gubitak granične jedinice robe X. Javljaju se dva efekta:

1) Efekat dohotka – uticaj promene cena na realni dohodak. Povećanje realnog dohotka omogućava potrošaču da sada kupuje više drugih roba.

2) Efekat zamene – uticaj promene cene na relativne cene robe.

X X X

Y Y Y

1

2

3

A

B

M

1) 2) 3)

PRIMER : Dohodak = 100 din, 1 kg mesa = 10 din, pa potrošač može da kupi 10 kg mesa.

Nova cena mesa = 5 din/kg, pa potrošač može da kupi 20 kg mesa. Ovde se javlja efekat dohotka jer kada je cena mesa spala na 5 din/kg to je isto kao da se dohodak povećao na 200 din. Efekat zamene se sastoji u tome da ako cena mesa spadne sa 10 na 5 din/kg potrošač će sa skupljih roba prelaziti na meso (zamenio je robe).

Promena tražnje je rezultat dejstva efekta dohotka i efekta zamene, a koji će prevladati zavisi od toga u kojoj proporciji potrošač trši svoj dohodak na jednu ili drugu robu. Ako potrošač uglavnom troši jednu robu to će efekat dohotka biti dominantan jer uticaj zamene roba je mali pošto potrošač uglavnom koristi jednu robu. Ako potrošač relativno ravnomerno rasporedio svoj dohodak na više roba, to će smanjenje cene jedne od roba dovesti do preovladavanja efekta zamene u odnosu na efekat dohotka. PRIMER : Dohodak = 500 din 1 kg mesa = 10 din 1 hleb = 2 din potrošač kupuje: 44 kg mesa (440 din) i 30 vekni hleba (60 din) = 500 din

Nova cena mesa = 5 din/kg Potrošač 44 kg mesa i 30 vekni hleba može da kupi za = 280 din. Potrošač je kupio sve što mu treba i ostalo mu je još 220 din. Pa je ispalo kao da se dohodak povećao za 220 din zbog smanjenja cene mesa. Efekat dohotka = 220din.

Zato što je cena mesa opala potrošaču je meso primamljivije pa će ga on kupovati više: 48kg mesa i 15 vekni hleba = 270din. Pa potrošaču ostaje 230 din. To što umesto 44kg mesa kupuje 48kg, odnosno umesto 30 vekni, kupuje 15 sačuvalo mu je samo 10 din. Efekat zamene = 10din.

Efekat dohotka >>>> Efekta zamene. PRIMER : Dohodak = 500 din 1 kg mesa = 20 din 1 hleb = 2 din 1 sladoled = 5 din 1 sardina = 7 din 1 žvaka = 1 din potrošač kupuje: 6kg mesa (120 din) + 74 vekni hleba (144 din) + 1 žvaka (1 din) + 26 sladoleda (130 din) + 15 sardina (105 din)

Nova cena mesa = 10 din/kg Potrošač 6kg mesa + 74 vekni hleba + 1 žvaka + 26 sladoleda + 15 sardina može da kupi za 440 din. Potrošač je kupio sve što mu treba i ostalo mu je još 60 din. Pa je ispalo kao da se dohodak povećao za 60 din zbog smanjenja cene mesa. Efekat dohotka = 60din.

Zato što je cena mesa opala potrošaču je meso mnogo primamljivije pa će ga on kupovati više: 15kg mesa + 35 vekni hleba + 1 žvaka + 10 sladoleda + 7 sardina = 340 din. Pa potrošaču ostaje 180 din. To što umesto 74 vekni kupuje 35, umesto 26 sladoleda kupuje 10, umesto 15 sardina kupuje 7 sačuvalo mu je samo 120 din. Efekat zamene = 120din.

Efekat dohotka <<<< Efekta zamene.

3.6.5.4. Opšti zakon tražnje Kod normalnih roba rastom dohotka raste tražnja; pri padu cena dolayi do porasta tražnje. Ovde efekat zamene i efakat dohotka deluju u istom pravcu. Međutim kada su u pitanju osnovne ili luksuzne robe ova pravilnost izostaje. Giffenov efekat. Objašnjava povećanje potrošnje krompira kod siromašnih radničkih porodica u Engleskoj čak i ako dođe do povećanja cene krompira. Kod ovih porodica najveći deo rashoda ide za kupovinu krompira. U takvim uslovima, ako dođe do porasta cene krompira, ove porodice moraju se odreći potrošnje drugih artikala (npr.mesa) i trošiti još više krompira. U ovom slučaju efekat dohotka prevazilazi efekat zamene.

Veblenov efekat. Objašnjava smanjenje potrošnje luksuzne robe ako dođe do smanjenje njene cene. Ovde dolazi do smanjenja tražnje jer bogati kupci kupuju ove robe po skupljoj ceni zbog prestiža i sličnih razloga. Ako padne cena takvih roba i postanu dostupne masovnoj potrošnji, snobovska potrošnja tih roba se smanjuje. Cena treba da opadne za taman toliko da bogati smatraju da ona nije više prestižna i prestaju da je kupuju, a da bude još uvek dovoljno skupa da je siromašni ne kupuju. Ako cena drastično padne doći će do povećanja potrošnje, jer će broj bogatih koji su odustali od kupovine biti višestruko kompeziran brojem siromašnih koji kupuju ovu robu. Efekat zamene dominira u odnosu na efekat dohotka.

3.6.6. Potrošačko ponašanje i tržišna tražnja

3.6.6.1. Smisao i značenje potrošačkog suvereniteta Pojam ravnoteže se u ekonomiji interpretina na 2 osnovna načina:

1) Ravnoteža se koristi kao pojam da se označi jednakost (ili nejednakost) između određenih ekonomskih veličina (varijabli).

2) Ravnoteža se koristi u analizama uzročno – posledičnih veza nastalih promena između određenih ekonomskih veličina.

Među ekonomistima preovlađuje mišljenje da ravnotežno stanje u stvarnosti po pravilu ne postoji, već da je to najčešće teorijski definisana ravnoteža koja u određenim slučajevima utvrđena kao cilj kome se samo teži. Razlikujemo:

1) Opštu – se odnosi na ukupnost neke privrede 2) Agregatnu – izražava odnos između određenih agregatnih veličina 3) Parcijalnu (mikro) ravnotežu – odnosi se na preduzeća ili privredne grane

3.6.6.2. Usklađivanje ponude i tražnje u uslovima slobodne konkurencije

Srazmernu raspodelu društvenog fond rada u sistemu robne privrede čini zakon vrednosti – međuzavisnost i povezanost ponude, tražnje i TC. P, T, TC predstavljaju glavne regulatore robne razmene.

1) T >>>> P znači TC >>>> TV i obrnuto. Rast TC dovodi do porasta ponude. Ovaj nesklad bi doveo do iznošenja robe iz zaliha, bolje iskorišćavanje kapaciteta i otvaranje novih kapaciteta.

2) T <<<< P znači TC <<<< TV i obrnuto. Pad TC dovodi do pada ponude. Najlošiji proizvođači moraju ili da poboljšaju svoju proizvodnju ili da se preorjentišu na neku drugu vrstu proizvodnje, što dovodi do pada ponude i ponovnog izjednačenja TC i TV, odnosno P i T.

3) T = P znači TC = TV. Optimalni odnos.

PRIMER : Višak

Alternative Cene P Odnos T ponude tražnje A 20 60 < 140 + 80 B 40 80 < 120 + 40 C 60 100 = 100 = = D 80 120 > 80 + 40 E 100 140 > 60 + 80

3.7. Potrošačko ponašanje i tržišna tražnja

3.7.1. Potrošačko ponašanje i tržišna tražnja Kapitalizam je društveno ekonomski sistem u kojem se obavlja proces proizvodnje na osnovu najamnog rada u cilju prisvajanja viška proizvoda u vidu profita. Započeo je 1500.godine i dobinira do kraja 18 i početka 19 veka.

VIŠAK TRAŽNJE

VIŠAK PONUDE

TAČKA RAVNOTEŽE

PONUDA

TRAŽNJA

A B

C D

cena U zavisnosti od visine TC nastaju razlike između P i T samo u jednoj tački su jednaki TC = 60 P=T=100. Stvarne cene su po pravilu veće ili manje od ravnotežne cene (RC), a ona se tendencijski ostvaruje kao rezultat usklađava ponude i tražnje. P i T teže da se izjednače.

Q

Karakteristike kapitalizma: 1) Monopol privatne svojine kapitalista na sredstvima za proizvodnju 2) Otuđenost neposrednih proizvođača od uslova i rezultata proizvodnje i njihov

položaj kao najamne radne snage koja postaje roba 3) Proces proizvodnje viška vrednosti i povećanje viška vrednosti – kao osnovna

motivacija proizvodnje 4) Pojava novog istorijskog oblika krupne robne proizvodnje čije zakonitosti

regulišu veličinu potrebnog proizvoda i ekonomskog viška (VV) 5) Postojanje dveju antagonistički suprostavljenih klasa: klasta kapitalista i

radnička klasa.

Uslovi nastanka kapitalizma: 1) Razvoj proizvodnih snaga 2) Delovanje zakonitosti robne proizvodnje – dolazi do ekonomske diferencijacije

ekonomskih subjekata i polarizacije 3) Uspostavljanje monopola nad zanastvom od strane trgovinskog kapitala 4) Zelenaški kapital 5) Bežanje kmetova i seljaka sa feudalih poseda zbog rasta renti, i raspuštanje

feudalnih pratnji 6) Prvobitna akumulacija

(1) Razvoju proizvodnih snaga doprinili su: 1) Tehnološka otkrića 2) Otkrivanje novih pomorskih puteva 3) Razvoj saobraćaja i svetskog tržišta 4) Velika geografska otkrića

Kapitalizam merkantilnog doba zatečenu zanatsku tehnologiju materijalne proizvodnje u periodu proste i složene (manufaktorne) kooperacije, obezbeđuje usavršavanje zanatskih alata i zanatlija do nivoa da se dolazi do otkrića mašine. Kapitalizam nije nastao s mašinskom tehnikom i tehnologiom, ali kao novi društveno – ekonomski sistem, jedino se mogao konsolidovati i i obezbediti svoj dalji razvoj zahaljujući industruijskoj proizvodnji zasnovanoj na mašinskoj tehnologiji. Razlikujemo nekoliko industrijskih revolucija:

1) Prva industrijska revolucija 2) Druga industrijska revolucija – mehanička industrijska revolucija 3) Treća industrijska revolucija – nuklearna energija 4) Četvrta industrijska revolucija – naučno-tehnološka revolucija

1) Kada je reč o prvoj industrijskoj revoluciji njen embrion se javlja već u prostoj kooperaciji zanatskih radnika. Zajednički rad zanatlija doveo je do potrebe tehničke podele rada. Tehnička podela rada je još više razvila i kombinovala zanate. Međutim, makar koliko, do virtuoznosti doprinela usavršavanju zanatlija ipak i ovde zanat ostaje osnovica proizvodnje odnosno i manufaktura je samo mehanizam proizvodnje čiji su organi ljudi. Pa svaka moguća promena načina proizvodnje zivisi od radne snage. Kapital i njegova profitna motivacija zahtevali su oslobađanje od ove subjektivne prepreke razvoja. I upravo dalji razvoj manufakture daje kao rezultat mašinu alatljiku. Valja znati da nije Vatova mašina jedini nosilac industijske revolucije. Pre svega su to mašine alatljike koje su primenile snagu vodene pare koju je ukrotio Džems Vat. Za snagu vodene pare su znali još u vreme Grčke, ali je nisu primenili. Tek kada su se alati iz alata čovekovog organizma pretvorili u alate mehaničkog aparata, mašine alatljike – samostalne mašine koje rade bez

ljudske fizičke snage, tek tada nastaje kvaklitativna promena u poređenju sa manufakturom. Mašine koje su nosile prvu industrijku revoluciju su: parna mašina Džems Vata, mašina predilica R.Arkwrighta, mehanički razboj E.Cartwrighta...

2) Sredinom 19.veka nastaju krupni tehnički preobražaji u proizvodnji uglja kao i u metalurgiji. Pronalasci koji su označili drugu industrijsku revoluciju su: Bessemer i Simens – Martinovi procesi dobijanja čelika, parna turbina, motor sa unutrašnjih sagorevanjem – auto, električna energija, telefon, telegraf, elektromagnetni generator, Teslin transformator, radio, radar, TV.

3) U trećoj indrustrijskoj revoluciji koja nastaje 1940-tih godina javlja se nuklearna energija, elektronika i automatizovani sistemi, prvi kompjuteri, laseri, telekomunikacione tehnologije, bioinženjering.

4) Četvrta industrijska revolucija javlja se 1980-tih godina i još uvek traje. Ustvari sada ulazimo u fazu kada su indurstrijske revolucije tako blizu da nam se čini da indrustrijska revolucija traje neprekidno. Dolazi do daljeg usavršavanja nukrearne energije i nuklearnog oružija, razvija se genetski inženjering, optika, superprovodnici, poluprovodnici, veštačka inteligencija, internet.

(2) Osnovni društveno – ekonomski proces koji je stvorio uslove za nastanak kapitalizma, vezan je za razvoj i posledice delovanja zakonitosti robne proizvodnje. Sa razvojem feudalizma slobodni seljaci, prelaskom sa naturalne na novčanu rentu, postaju sitni robni proizvođači. Uporedo sa razvojem gradova razvijaju se zanati i javlja se veliki broj zanatlija, takođe sitnih robnih proizvođača. Njihova pojava uslovljava širenje tržišta i širenje potreba feudalaca za raznovrsnim proizvodima. Te potrebe se dalje šire sa stvaranjem svetskog tržišta, što dovodi do povećanja uvoza. Intenzivirana ekonomska aktivnost rezultira u ekonomskom diferinciranju robnih proizvođača. Jedni uspevaju i bogate se, a drugi gube i propadaju. Ti što prodaju uskoro ostaju bez materijalih uslova za život. Jedino što poseduju je njihova radna snaga – pa se tako polako i postepeno pretvaraju u robu. Odvija se takođe proces ekonomske polarizacije i unutar zanatske radionice. Cehovski majstor (privatni vlasnik zanatske radionice) razvija se u modernog buržuja, a cehovski kalfa (pomoćnik) i šegrt ili necehovska radna snaga, postaju proleteri – čista radna snaga.

(3) Gorenavedene procese podstiče delovanje trgovniskog i zelenaškog kapitala (objašnjeno pod 4). Izdvajajući se iz zanastva trgovina jača, a sa njom i trgovinski kapital. Pošto je u vreme nastajanja kapitalizma bilo veoma rizično biti trgovac (gusari na moru, banditi na kopnu) malo ko se opredeljivao za tu delatnost, takođe potreban je i znatan početni kapital koga je malo ko imao. Ta nekolicina koja se bavila trgovinom brzo je uspostavila monopol nad uvozom sirovina koje su koristile domaće zanatlije. Nakon izvesnog vremena zanatlije su upadale u dugove jer nisu bile sposobne da plaćaju visoke cene. Zanatlije postaju najamni radnici koji će raditi u fabrikama velikih trgovaca. Dolazi do formiranja kapitalista – trgovaca i industrijskih kapitalista, kao i zemljovlasnika. Trgovački kapital je veliki broj najamnih radnika i sitnih zanatlija osiromašio i pretvorio u radnu snagu.

(4) Zelenaški kapital je u stvari oblika davanja novca u vidu kredita pod visokim kamatama. Zelenački kapital je doveo do propasti sitnih robnih proizvođača koji su uzimali novac na zajam i eksproprijacije njihove imovine. Tako se na ovaj način vrši koncentracija bogastva i koncentracija bede onih koji propadaju.

(5) Bežanje kmetova i slobodnih seljaka sa feudalnih poseda je takođe u velikoj meri doprinelo stvaranju kapitalizma. Kako je jačalo tržište rasle su cene robe i prohtevi i potrebe feudalaca za luksuznom robom. Oni su podmirivani povećavanjem rente i skraćivanjem trajanja zakupnih ugovora, što je vodilo pooštravanju eksploatacije kmetova i slobodnih seljaka. Kako se tada razvijalo zanastvo, to su mnogi seljaci i kmetovi bežali sa feudalnih poseda i tako uvećavali raspoloživu radnu snagu. Slično se dešavalo i sa feudalnom pratnjom. Sve veće dažbine feudalaca prema državi i povećanje izdataka usled rasta cena onemogućivali su feudalce da izdržavaju svoju brojnu pratnju. Rasturanjem pratnje feudalci utiču na povećavanje raspoložive radne snage.

(6) Svi gorenavedeni faktori ne bi mogli sami da dovedu do nastanka kapitalizma bez prvobitne akumulacije kapitala. Prvobitna akumulacija nije ništa drugo do istorijski proces rastavljanja proizvođača od sredstava za proizvodnju. Klasičan primer procesa prvobite akumulacije jeste stvaranja uslova za manufakturnu proizvodnju tekstilnih proizvoda u Engleskoj u toku 17. i 18. veka. U to vreme gajenje ovaca postaje daleko unosnije nego obrađivanje zemljišta, zbog čega se vrši privatizovanje imovine od strane plemstva. Tako se ekspropriše imovima sitnih seljaka koji postaju radna snaga.

3.7.2. Osnovna pitanja društveno – ekonomskog značenja kapitala

3.7.2.1. Kapital kao društveni odnos

U kapitalističkom načinu proizvodnje robna proizvodnja postaje opšta pojava. Svi faktori proizvodnje se upotrebljavaju tako da plasirani novac(u te faktore) bude uvećan. Iz toga vidimo najopštiji obrazac kapitala: N – R – N′′′′. Kapital je akumulisano bogastvo koje se upotrebljava za proizvodnju profita.

Pa proizilazi da kapital nisu stvari ili novac po sebi, nego su to društveni odnosi, odnosno odnosi proizvodnje svojstveni određenom društvu koji stvarima, tj. faktorima porizvodnje (SP i RS) i novcu obezbeđuju poseban društveni karakter. U kapitalu se izražava osnovni odnos proizvodnje koji se uspostavlja između radnika i kapitalista u kapitalističkom načinu proizvodnje. Suština tog društvenog odnosa određena je monopolom privatne svojine kapitalista i karakterom radne snage kao robe. Najamni radnici su prisiljeni da rade kako bi preživeli. Vlasnik kapitala po pravilu ne radi u proizvodnji. Nakon što se sva proizvedena roba proda ukupan prihod se sastoji iz dva dela: prenete vrednosti SP + vrednosti koju je stvorila RS. Međutim, prihod se deli na 3 dela: jedan deo kako bi se nadoknadila utrošena SP,drugi kako bi se platila RS i treći deo kapitalisti. Vidimo da je radna snaga plaćena manje nego što je vrednosti proizvela pa se u tome sastoji njena eksploatacija. Pošto se uvek od prihoda odvaja jedan deo kapitalisti to se ukupan kapital neporestano uvećava iz jednog u drugi reprodukcioni ciklus. Pa se u stvari kapital uvečava bez rada vlasnika. Vidimo da povećavanje kapitala zavisi od SP i RS. Počto su SP objektivan faktor njega možemo i u neku ruku da uzmemo za konstantu. Pa je uvećavanje kapitala posledica rada radne snage. Kapital je mrtav rad koji oživljava kao vampir samo usisavajući živi rad i koji utoliko više živi ukoliko više rada usisa (Marks). Shvatanje gde je rad radnika jedini faktor koji stvara kapital nazivamo monističkim shvatanjem. Kapital se ne može zamisliti bez kapitaliste. Kapitalista nije ništa drugo do personifikovan, svešću obdaren kapital. Ali ni kapitalista ne bi mogao postojati ukoliko naspram sebe ne bi imao radnu snagu najamnog radnika.

3.7.2.2. Ostala shvatanja kapitala u ekonomskoj teoriji Ekonomska teorija nemarksističke uslovljenosti nije jedinstvena u shvatanju kapitala. Postoji čitav niz shvatanja:

1) Shvatanje kapitala kod engleskih klasika 2) Kapital kao jedan od faktora proizvodnje 3) Kapital kao uzdržavanje (apstinencija) od potrošnje 4) Kapital kao posredno dobro (višeg reda) 5) Produžavanje i negovanje marksističkog shvatanja kapitala

(1) Kapital prema engleskim klasicima je oznaka za raspolaganje resursima kojima se kapitalisti služe da bi nadzirali rad najamnih radnika. Razlikujemo mišljenja:

(a) Adama Smita (b) Davida Rikarda (c) Džona Stjuarta Mila + Marks

(a) Smit se pre svega interesovao za materijalni oblik ili realni kapital. On deli kapital po kriterijumu vlasništva na:

1) Fiksni ili stalni (mašine, zgrade, zemljišta) 2) Opticajni ili cirkulirajući (novac, roba kod trgovca,...).

On nije pravio razliku između proizvodnog i pormetnogkapitala – pa je izabrao pogrešan kriterijum.

(b) David Rikardo razlikuje: 1) Proizvodni kapital, kojeg deli u zavisnosti od fakotra vremena na:

(a) Stalni kapital – kapitalno sredstvo koje se sporo troši (b) Opticajni kapital – kapitalno sredstvo koje se brzo troši

2) Prometni kapital

(c) Mil ide korak dalje u preciziranju vremenskog faktora pa kaže da je: 1) Fiksni kapital ono dobro koje služi u više od jednog procesa

reprodukcije. 2) Opticajni kapital je dobro koje izvršava svoju funkciju u

proizvodnji jednom upotrebom.

+ Marks je izvršio čitav niz preciziranja. Naglasio je da je podela kapitala jedino moguća kod proizvodnog, a ne i kod novčanog i robnog kapitala kao oblika postojanja prometnog kapitala. Proizvodni kapital deli na:

1) Postojani (SP = SR + PR) 2) Promenljivi (RS)

(2) Za razliku od Marksovog poimanja kapitala shodno kojem se svi faktori proizvodnje predstavljaju kao kapital u neoklasičnoj ekonomskoj misli pod kapitalom se shvata jedan od tri faktora proizvodnje, pored rada i zemlje. Pri tome taj faktor postoji kako u vrednosnom(novčanom), tako i u fizičkom obliku (sredstva za proizvodnju). Dosta poznatih ekonomista je shvatalo kapital kao jedan od faktora proizvodnje. Svi oni nastoje da ovaj faktor proizvodnje predstave kao ravnopravan sa druga dva faktora proizvodnje (rad i zemlja) i to kako u proizvodnji tako i u raspodeli. Razlikujemo mišljenja:

1) Šumpetera 2) Semjuelsona i Nordhausa

1) Šumpeter ističe da se kapital ne može poistovećivati sa robom već se pojavljuje kao nezavisna kategorija koja ima karakter fonda kupovne snage. Koristi se za kupovinu roba i obnavlja i uvećava njihovom prodajom.

2) Semjuelson i Nordhaus navode sledeće faktore proizvodnje: (a) Primarni faktori su:

1) Zemlja 2) Rad

(b) Izvedeni faktori

Sastavni deo neoklsične teorije kapitala je i pitanje granične proizvodnosti kapitala. Odnosno kapital kao faktor proizvodnje ima sposobnost da stvara deo proizvedene vrednosti (mada se o ovom pitanju vode rasprave).

(3) Tretiranje kapitala kao uzdržavanja od potrošnje u osnovi se zasniva na Seniorovom shvatanju apstinencije kapitaliste od neproizvodne potrošnje, u savremenoj misli ovakvo shvatanje uzima se kao sekundarni faktor proizvodnje.

(4) Materijalna dobra se spomatraju kao: 1) Potrošna ili dobra prvog reda 2) Proizvodna dobra su posredna jer posreduju u proizvodnji roba prvog

reda. Stoga se ona nazivaju dobrima višeg reda i vrednuju se u skladu s njihovim graničnim doprinosom u stvaranju dobara prvog reda. Realni kapital (posredno dobro) se deli:

(a) Produktivni ili društveni kapital, to je u stvari posredni proizvodni kapital ili nedovršena sredstva finalne potrošnje. U njega ulaze svi elementi stalnog i opticajnog kapitala.

(b) Prisvojni ili privatni kapital, koji se sastoji od produktivnog kapitala uvećan za potrošna dobra koja se koriste radi odvijanja procesa proizvodnje. Ovaj kapital donosi dohodak u vidu kamate.

(5) Jedno krilo neokenzijanaca, među kojima su Robinson i Itvel i savremena radikalna politička ekonomija, sasvim su se približili marksističkom poimanju kapitala kao društvenog odnosa.

3.7.2.3. Kapital i osnovni motiv proizvodnje i poslovanja Znamo da je kapital osnovni proizvodni odnos kapitalističkog načina proizvodnje. Kao takav on određujuće utiče na specifičan istorijski način sjedinjavanja fakora proizvodnje. Samim tim on bitno određuje i motiv proizvodnje. Ekonomski interesi vladajuće klase su ti koji su obezbedili razvoj društva. Najbitniji ekonomski interesi se izražavaju preko osnovnog motiva proizvodnje. Taj osnovni motiv je i osnovni smisao ostvarivanja procesa proizvodnje. Osnovni motiv kapitalističkog načina proizvodnje je višak vrednosti (VV). Višak vrednosti je suvišak nove vrednosti iznad veličine vrednosti radne snage. VV predstavlja suštinu ili bolje reći unutrašnju sadržinu eksploatacije najamnih radnika. Pa je uvećanje VV najopštija ekonomska zakonitost kapitalističkog načina proizvodnje.

Višak vrednosti u stvarnom životu se javlja u vidu profita. Profit(pf) je razlika između prodajne cene(PC) i cene koštanja(CK): pf = PC – CK. Kapitalista nastoji ostvariti što veću razliku PC i CK. Od veličine te razlike zavisi njegov uspeh i konkurentnost, pa je to upravo razlog što je on kako objektivno tako i subjektivno zainteresovan da maksimizira tu razliku. Osnovni ekonosmki motiv poslovanja u kapitalizmu se je profit. U osnovi tog motiva nalazi se sklonost kapitaliste za uvećanjem bogastva. Višak vrednosti je unutrašnja zakonitost kapitalističke porizvodnje, a profit je najneposrednija, materijalno opipljiva, motivacija poslovanja kapitaliste. On je stoga i specifičan pojavni izraz viška vrednosti. Moramo napomenuti da se motiv prostog robnog proizvođača menja. Proizvesti što više roba i prisvojiti što veću protivvrednost za sopstvenu robu (prosta robna proizvodnja) se transformiše u maksimizirati razliku PC i CK.

3.7.2.4. Radna snaga kao roba Bitna karakteristika kapitalističkog načina proizvodnje jeste postojanje radne snage kao robe. Radna snaga je celokupnost fizičkih i psihičkih sposobnosti čoveka koje koristi prilikom proizvodnje. Uslovi za postanak RS kao robe:

1) Radnik je pravno slobodan – vlasnike svoje radne sposobnosti i nije vezak kao rob ili kmet

2) Radnik ne poseduje SP već samo svoju radnu sposobnost koju je prinuđen da prodaje

3) Da postoje vlasnici SP kojima treba radna snaga određenog profila

Svojstva RS kao robe: 1) UV RS kao robe je njena sposobnost da obavlja proces trošenja rada,

odnosno proces proizvodnje u kome se stvaraju upotrebne vrednosti različitih proizvoda. Upotrebna vrednost radne snage kao robe transformiše se u upotrebne vrednosti drugih roba koje se stvaraju njenomupotrebom. RS je jedina roba koja prenosi vrednost SP i istovremeno se troši. RS stvara NV koja je veća od veličine vrednosti same RS. RS se kupuje zbog njene UV. RS ima UV samo za vlasnika SP (konkretan rad). Prekomerno trošenje RS narušava zdravlje radnika i skraćuje njegov životni vel

2) Vrednost RS određena je apstraktnim ljudskim radom. Veličina vrednosti RS je određena veličinom vrednosti sredstava za život nepohodnih za održavanje odnosno normalno reprodukovanje RS kao robe.

Faktori koji utiču na veličinu vrednosti RS kao robe: 1) Količina materijlanih dobara neophodnih za podmirivanje tzv. Normalnih

prirodno i geografskih uslovljenih fizioloških potreba (klima i sl.). 2) Privredni i kulturni nivo razvijenosti određene društvene zajednice. Sa višim

nivoom privrednog i kulturnog razvoja znači širi asortiman i veći obim neophodnih sredstava za proizvodnju.

3) Masa rada koja je potrebna za proizvodnju neophodnih životnih sredstava za normalnu reprodukciju članova radnikove porodice (ako produktivnost raste masa rada pada i obrnuto).

4) Količina rada da se radnik normalno osposobi (iškoluje da bi bio sposoban).

3.7.3. Ekonomski višak i njegove funkcije u robnoj privredi Pričaj Potreban proizvod... Pričaj Višak proizvoda... Potrebni proizvod i višak proizvoda su rezultat raspodele ND. Pojavni oblik viška proizvoda je VV (na postojećem stepenu razvoja porizvodnih snaga i zbog karaktera proizvodnih odnosa). U ekonomskoj teoriji sve veću upotrebu ima termin ekonomski višak, koji ne potencira toliko proizvodnju viška vrednosti koliko njegovu upotrebu. Dosadašnji razvoj ljudskog društva je pokazao da osnovne ekonomske funkcije viška proizvoda pojavljuju kao opšte važeće za sve oblike društvenih odnosa kao i za sve oblike proizvodnje (naturalna i robna). Funkcije ekonomskog viška:

1) Nužnost proširene reprodukcije. Od toga kako će se upotrebiti deo ekonomskog viška namenjen za proširenu reprodukciju od toga zavisi i rast i razvoj društva. Veličina viška proizvoda je određena kako obimom tako i tempom proširene društvene reprodukcije. Osnovna razlika između nacionalnih ekonomija je u stepenu efikasnosti kojom se vrši proširena reprodukcija. Ova razlika je uslovljena u zakonom vrednosti (ZV). Iako zakon vrednosti prati odgovarajuće rasipanje ukupnog DFR on je ipak na nejefikasniji način upotrebljava ograničene proizvodne resurse.

2) Svako društvo treba da zadovolji portrebe neproizvodnog i neaktivnog dela stanovništva. U te potrebe spada: školstvo, zdravstvo, vojska, policija, administracija...). Važno je znati da u onoj meri u kojoj su ove različite namene viška proizvoda u funkciji proširene reprodukcije, u toj meri će biti i veće mogućnosti za zadovoljenje ovih društvenih potreba (prvo se plaća državna administracija jer bez nje proizvodnja se ne može obavljati – bez katastra, sudova... privreda ne funcioniše; dok na drugu stranu sve lepo funkcioniše iako država ne izdvaja pare za zaštitu prava manjina...).

3) Svako društvo jedan deo ekonomskog viška mora izdvojiti za društvene fondove rezervi.

Zakon vrednosti opredeljuje raspodelu viška proizvoda na pojedine delove, određuju njihov pojavni oblik, kao i njihove stope rasta. To se naročito odnosi na onaj deo koji se izdvaja za proširenu reprodikciju. U razvijenim robnim privredama sve veći deo viška proizvoda upotrebljava se za zadovoljenje opštedruštvenih i zajedničkih potreba. Karakteristično je za savremene privrede da zadovoljenje ovih potreba postaje sastavni deo procesa proširene društvene reprodukcije i da je kao takvo, u funkciji povećanja ukupne društvene produktivnosti rada. Od ukupno ostvarenog proizvoda odvaja se:

1) Nadoknada utrošenih SR 2) Potrebe proširene repordukcije 3) Društvena nadgradnja 4) Fondovi društvenih rezervi 5) Neposredni proizvođači.

Zakljuci: 1) Bez obzira na oblik vlasništva (privatno, kapitalističko, državno, društveno,

zadružno) svako društvo je prinuđeno da neprekidno obezbeđuje povećanje viška proizvoda. Ovaj cilj se najefikasnije postiže ako se prepusti zakonu vrednosti da reguliše proizvodnju viška vrednosti.

2) Zakoni krupne robne proizvodnje (zakon vrednosti) opredeljuju proizvodnju i upotrebu viška proizvoda, a u stvari oni određuju i proizvodnju samog potrebnog proizvoda. U onoj meri i kojoj je potreban proizvod u funkciji proizvodnje viška proizvoda, u toj meri postojaće i veće mogućnosti da se potrebe neposrednih proizvođača zadovolje u većem obimu i na višem nivou.

Funkcije zakona vrednosti (ZV): 1) Selektivna funkcija ZV – osnovni faktor diferencijacije između proizvođača u

robnoj privredi je upravo u većoj ili manjoj sposobnosti proizvodnje viška vrednosti.

2) Alokativna funkcija ZV – raspodela faktora proizvodnje unutar i između grana ima uticaj na funkciju robne proizvodnje

3) Distributivna funkcija ZV – ukoliko raspodela viška proizvoda, odnosno ND na akumulaciu i potrošnju nije odgovarajuća razvoja nacionalne ekonomije se dovodi u pitanje.

3.7.4. Proizvodnja kao oblik alokacije osnovnih faktora porizvodnje (FP) – značenje proizvodne funkcije

Pričaj Šta je proizvodnja... Pričaj Proizvodnu funkciju...

Tehnička optimizacija – određivanje maksimalno mogućeg proizvoda za date tehničko – tehnološke karakteristike faktora proizvodnje. Kako je danas robna proizvodnja osnovni oblik proizvodnje, a njen osnovni regulator ZV stoga tehnička optimizacija se po pravilu ne poklapa sa ekonomskim maksimiziranjem. U ekonomskoj teoriji postoje 2 osnovna pristupa u rešavanju ovog problema:

1) Tradicionalni pristup klasične političke ekonomije. Tu se robna proizvodnja i njeni zakoni objašnjavaju zakonom proizvodnjom vrednosti i zakonom njene raspodele.

2) Neoklasična alnaliza koja preko granične produktivnosti faktora proizvodnje određuje učešće svakog faktora u raspodeli ostvarenog dohotka.

(2) Granični proizvod nekog fakotra proizvodnje (FP) je dodatni proizvod koji se dobija dodavanjem jedne dodatne jedinice tog FP. Svaki FP angažovaće se u proizvodnom procesu sve do tačke dok se ne izjednače njihove TC sa njihovim graničnim proizvodom. Kada se za sve FP izjednače njihove cene (granični prihod) i njihovi granični proizvodi (granični trošak( dobija se maksimalni proizvod i problem ekonomske optimizacije je rešen. Raspodela ostvarenog rezultata (dohotka) između FP određena je graničnom produktivnošću svakog FP:

• Profit = granična produktivnost kapitala • Renta = granična produktivnost zemlje • Najamnina = granična produktivnost rada

Proizvodna funkcija vezuje sve FP i Q proizvodnje. Za svaku kombinaciju FP postoji i odgovarajući proizvod.

Zamerke ovakvom shvatanju: 1) Dohoci datih faktora se kao društveno – ekonomska pojava izjednačuju sa

njihovim graničnim proizvodom koji je tehničko – tehnološki određen. 2) Polazi se od loše pretpostavke da su FP mogu međusobno neopgraničeno

zamenjivati (savršena deljivost FP), što faktički ne postoji. 3) Ne može se u najvećem broju slučajeva utvrditi koliki je deo fizičkog proizvoda

prouzrokovao jedan FP. 4) Nemogućnost određivanja granične produktivnosti svakog pojedinačnog

radnika u timskom radu. 5) Loša pretpostavka da je granična produktivnost jednog radnika konstanta. 6) Loša pretpostavka o homogenosti kapitala – kembridžka kontroverza – kako

različita SP (različite UV) sa različitim rokom upotrebe (različitih amotrizacija) predstaviti u agregatnoj proizvodnoj funkciji.

3.7.5. Proizvodnja vrednosti i njene karakteristike u savremenoj robnoj privredi

3.7.5.1. Proizvodnja vrednosti i njene karakteristike u kapitalističkoj robnoj proizvodnji

Cilj proizvodnog procesa je proizvodnja vrednosti. Proizvodnja vrednosti je ključna odredba robne proizvodnje, pa je angažovanje i utrošak FP jedno moguć ukoliko je u funkciji proizvodnje odgovarajuće vrednosti. Trošenje radne snage u procesu proizvodnje ima dvostruku posledicu:

1) Utrošak RS se izražava u stvaranju nove vrednosti (NV) 2) Koristeći data SP RS prenosi njihovu vrednost na novi proizvod – preneta

vrednost (PV). Pa je vrednosna struktura proizvedene vrednosti: V = PV + NV. Iz navedenog izraza se vidi da je porces prozvodnje vrednosti u stvari proces prenošenja vrednosti i proces stvaranja vrednosti. Pošto u kapitalističkoj privredi proizvodnja vrednosti nije sama sebi cilj, već je cilj oplodnja uloženog kapitala – uvećanje uloženog kapitala. Pa proces oplodnje vrednosti nije ništa drugo do proces proizvodnje vrednosti produžen preko izvesne tačke. U kapitalističkoj robnoj proizvodnji svi FP se moraju reprodukovati kako bi se proces proizvodnje mogao nastaviti. Potreban proizvod služi za reprodukciju neposrednih proizvođača, i određen je vrednošću radne snage kao robe. UV RS kao robe nije određena njenim korisnim svojstvima već sposobnošću da u procesu proizvodnje stvara vrednost veću od sopstvene. Vrednost radne snage kao robe i njeno trošenje su dve različite stvari. Vrednost radne snage je u najvećoj meri nezavisno od trošenja radne snage u proizvodnom procesu. U proizvodnom procesu, za razliku od SP, trošenjem RS se ne prenosi njena vrednost na novi proizvod, već se taj proces trošenja radne snage izražava u stvaranju nove vrednosti. Pa proizvodni porces vremenski mora trajati dovoljno dugo da se reprodukuje angažovani kapital i da određen deo ostane kapitalisti, jer se tako oplođuje kapital.

Angažovanjem radne snage kapitalista je stekao pravo da raspolaže njenom upotrebnom vrednošću u toku trajanja čitavog radnog dana. Na taj način se vrednost radne snage kao robe i njena upotrebna vrednost razdvajaju. Produživanjem radnog vremena iznad vremena koje je neophodno da radna snaga stvori ekvivalent za kapital za sopstveno reprodukovanje (potrebno vreme) kapitalista proces stvaranja vrednosti pretvara u proces oplodnje vrenosti. Tada proizvedena vrednost postaje veća od vrednosti angažovanog i utrošenog kapitala. Deo NV iznad protivvrednosti RS kao robe je VV. PRIMER :

ULOŽENI KAPITAL PROIZVEDNE VREDNOST RADNO VREME

SP = 80 RS = 20

PV = 80 NV = 20 PRV

SP = 80 RS = 0

PV = 80 NV = 20 VRV

Σ = 180 Σ = 200 VV = 20 Podela FP prema tome kako se ponašaju u stvaranju vrednosti:

1) Postojani ili konstantni – kapital uložen u SP. PV SP jednaka je njihovoj vrednosti i ne može biti veća od c.

2) Varijabilni (promenljivi) kapital uložen u RS – NV nije unapred data, već je promenljiva v. Taj varijabilni kapital stvara VV odnosno m.

VV prisvaja kapitalista kao vlasnik SP. VV je oznaka za eksploataciju – prisvajanje rezultata tuđeg rada. Prisvajanje VV ostvaruje se prisvajanjem robe na tržištu. Struktura proizvedene vrednosti V = PV + NV. Izraz procesa oplodnje vrednosti V = c + v + m.

3.7.5.2. Metode proizvodnje viška vrednosti Stopa viška vrednosti je pokaztelj oplodnje varijabilnog kapitala; poakzuje stepen eksploatacije RS kao robe:

100

100

100

×=

×=

×=

PPR

VPRm

PR

VRm

v

mm

'

'

'

Svaki kapitalista je zainteresovan da prisvoji što veću masu viška vrednosti. Postoje dva osnovna načina proizvodnje viška vrednosti(uz iste FP):

1) Apsolutni metod 2) Relativan metod

1) Apsolutni metod je zasnovan na apsolutnom povećanju viška rada u odnosu na potreban rad. Pred kapitalistom se nalaze tri mogućnosti:

(a) On može da poveća broj radnika, što dovodi do povećanja NV i ujedno do povećanja VV. Međutim uvoditi nove radnike u proces proizvodnje često može biti neekonomično.

VR – višak rada PR – potreban rad VPR – višak proizvoda PPR – potreban proizvod

(b) On može da poveća dužinu radnog dana, što dovodi do povećanja NV i ujedno do povećanja VV. Međutim odavno postoje zakoni koji u velikom broju društava zakonski određuju dužinu trajanja radnog dana.

(c) On može da poveća intenzivnost rada (što je najčešći način), što dovodi do povećanja NV i ujedno do povećanja VV. Međutim sindikati su se izborili da vežu visinu zarade za intenzivnost rada tako da bi se povećana intenzivnost kompenzirala povećanim platama.

2) Relativni metod vezan je za povećanje produktivnosti rada u granbama koje proizvode sredstva nužne potrošnje za reprodukciju radne snage. Na taj način smanjuje se vrednost radne snage kao robe, smanjuje se potrebno radno vreme, a povećava se uz iste uslove, višak radnog vremena i višak vrednosti. Na taj način pojedinačni kapitalista koristi efekte ukupnog društvenog progresa.

Povećanje produktivnosti u granama koje proizvode SP nema direktan uticaj, već indirektan jer će se ti sada jeftiniji (jer je porasla produktivnost) SP koristiti za proizvodnju neke druge robe koja će onda donositi više VV. Svaki relativan višak vrednosti je ujedno i apsolutni jer za svoju osnovu ima povećanje viška rada. Naravno svaki apsolutni višak rada je ujedno i relativan, jer za svoju osnovu ima razvitak proizvodnih snaga.

3.7.5.3. Proizvodnja vrednosti i njene karakteristike u savremenoj robnoj privredi

Dosada kada smo analizirali stvaranje vrednosti zapostavili smo činjenicu da u stvaronosti postoji pluralizam svojinskih oblika. Razlikujemo karakteristike proizvodnje vrednosti kod:

1) Državnih preduzeća 2) Društvenih preduzeća

(1) U savremenoj kapitalističkoj privredi veliki deo BDP potiče od državnih preduzeća. Iako se radi o savremenim privedama, pokazalo se da u određenim sektorima državna svojina je efikasnija od privatne ili zbog određenih nacionalnih interesa takva preduzeća jednostavno ne mogu biti u privatnim rukama (elektrodistribucija, zdravstvo...). Međutim iako su to državna preduzeća ona moraju poštovati zakone krupne robne proizvodnje. Državna preduzeća se kao i svaka druga preduzeća na tržištu pojavljuju kao samostalni proizvođači. Razlika je u toma što država kao kolektivan kapitalista prisvaja proizvedeni višak vrednosti. Radna snaga i ovde učestvuje u raspodeli vrednosti, međutim, ovde mogu postojati i određene specifičnosti. Često se dešava da državna preduzeća dodatno plaćaju radnike za svoj upravljački rad, pa se zbog toga jedan deo viška vrednosti pretvara u potrebni proizvod v1. Sada struktura proizvedene vrednosti glasi: V = c + v + v1 + m. Ovakva struktura proizvedene vrednosti biće i u slučaju da je u pitanju akcionarsko društvo. Tu će komponenta v1 predstavljati deo profita (dividenda) koji dobija zaposleni zbog toga što je vlasnik akcija svog preduzeća. Takođe u savremenim privredama se često vrši plaćanje radnika u zavisnosti od toga koliko doprinesu stvaranju profita.

Važno je primetiti, da je eksploatacija, makar u najmanjoj meri, neizbežna. Jer i da radnici raspolažu SP oni uvek od ukupne proizvedene vrednosti moraju odvajati odgovarajući deo za akumulaciju.

(2) Privreda socijalističkih zemalja u prelaznom periodu od kapitalizma ka novom načinu proizvodnje na osnovama državne svojine bila je zasnovana na negaciji robne proizvodnje i njenih zakonitosti. U kasnijim periodima ta početna potpuna negacija ekonomskih zakona je polako nestajala i oni su počeli sve više da se poštuju, pa tu ustaljuje nova struktura proizvedene vrednosti. I ovde je bila razdvojenost radnika od uslova i rezultata proizvodnje. Državna svojina je bila dominantna. Radnici nisu imali gotovo nikakvu mogućnost raspolaganja proizvedenimn proizvodom, a kamoli viškom proizvoda, pa je i ova društveno – ekonomska formacija bila eksploatatorska. Zato se etatizam, kao faza razvoja socijalizma tretira kao eksploatatorsko društvo. Ne samo da radnici nisu raspolagali uslovima i rezultatima proizvodnje nego je država često eksproprisala same radnike kako bi sakupila sredstva za investicije. Tako da zarade – plate – lični dohodci nisu imali nikakve veze sa količinom materijalih dobara koja je bila potrebna za reprodukciju radnika. Takođe svi su dobijali relativno jednake plate ma kolika bila njihova produktivnost – što je vodilo u fantastičnu neefikasnost, nezainteresovanost radne snage. U takvim slučajevima objektivna struktura proizvedene vrednosti se i ne može predstaviti, jer je država sve kontrolisala po svom nahođenju. Kod nas u Jugoslaviji se javlja društvena svojina – jedina na svetu. Preduzeća su svačija odnosno ničija, pa su bila i predodređena na propast. Od naših društvenih preduzeća treba razlikovati preduzeća u javnom vlasništvu – to su razni oblici akcionarskih društava. U akcionarskim preduzećima strogo se poštuju zakoni krupne robne proizvodnje. Radnik u raspodeli proizvedene vrednosti učestvuje po dva osnova:

1) Fiksni deo – zavisi od vrednosti radne snage 2) Promenljivi deo – zavisi od vlasništva radnika nad akcijama preduzeća, kao i

od uspešnosti preduzeća.

Kupujući akcije radnik postaje i eksploatator i eksploatisan. Dolazi do spajanja radnika sa uslovima i rezultatima proizvodnje. On sada ima pravo na deo profita, pravo na upravljanje (1 akcija = 1 glas), pravo na deo likvidacionog ostatka. Koliku će radnik dobiti dividendu zavisi od broja akcija koje poseduje, kao i od poslovnog uspeha preduzeća. Ovde takođe postoje određene specifičnosti. Radnik može posedovati različite vrste akcija. Određene vrste akcija donose sigurnu dividendu, ali je zato njena veličina manja, dok druge ,klasične akcije, predstavljaju rizik za radnika jer ako preduzeće loše posluje može se desiti da on i ne dobije dividendu, ali zato mogu doneti znatne prihode radniku. Takođe ako se preduzeće nalazi u intenzivnom investicionom periodu, ili proilazi kroz težak period u svom poslovanju radnici se mogu odreći dividende kako bi zaštitili svoj osnovni ulog. Vrednosna struktura izgleda: V = c + ld + ld1 + m; ld (lični dohodak)Š – sredstva potrebna za plaćanje utrošene RS, ld1 – dodatna sredstva koja radnik stiče tako što ima neku upravljačku funkciju, ili je akcionar, itd...

VV je osnovna zakonitost savremene robne proizvodnje. U zavisnosti od karaktera društvenih odnosa postoje različiti pojavni oblici VV: profit – dobit – dohodak.

3.7.5.4. Shvatanje ekonomskog viška u ekonomskoj teoriji U savremenoj ekonomskoj teroiji na osnovama subjektivne teorije vrednosti u potpunosti se odbacuje pojam viška. Jedini višak koji se pojavljuje je:

1) Renta – kao proizvod besplatnih darova prirode 2) Potrošački višak 3) Proizvođački višak.

POTROŠAČEV VIŠAK

Zamerke potrošačevog viška: 1) Da li bi korisnost prvog galona vode bila 9$, a njegova cena 1$ ako bi se

proizvodio samo jedan galon? Isto pitanje možemo postaviti i za svako sledeće povećanje proizvodnje. Očigledno da navedeni primer nije realan.

2) Pretpostavka o jednakom potrošačevom višku za sve korisnike ne neosnovana, jer različiti ljudi imaju različite sisteme vrednosti

3) To što postoji velika potencijalna korisnost od nekog dobra, ne znači da će ono i biti proizvedene što zastupa ova teorija. Primer: potencijalna korisnost od novoga auto-puta može biti velika, ali ako su troškovi izgradnje toliki da premašuju budžet taj auto-put neće biti izgrađen.

PROIZVOĐAČEV VIŠAK

Zamerka: Osnovni problem je što se uopšte u teoriji ne pokušava objasniti odakle potiče razlika između TC i GT.

Za potrošača prvi galon vode ima veću vrednost nego što je stvarna cena vode. On bi bio spreman da plati čak 9$ za 1 galon vode, a plaća samo 1$, pa mu ostaje višak (potrošačev višak) od 8$.

Za drugi galon vode već bi dao 8$, pa mu je višak 7$. ............ Tako dolazimo do osmog galona za koju je potrošač sperman da plati 1$, pa nema viška.

Deveti galon, pošto se napio vode, bi platio samo pola dolara, pošto galon košta 1$ to ga potrošač neće ni kupiti.

Ukupni potrošačev višak je 8 + 7 +...+ 1 = 36$. Taj višak je dodatna korist koju potrošač stiče iznad onoga što je platio.

Cena($),Granična korisnost H2O

Q (galoni) 1 2 3 4 5 6 7 8 9

2

3

4

5

6

7

1

8

9

Cena H2O

Cena ($), Granični troškovi

Q A

B

C

D

TC0

GT1

GT2

Proizvodnja prve jedinice proizvoda sa graničnim troškovima (GT1) omogućava proizvođaču da prisvoji višak označen površinom A, odnosno određen razlikom između prodajne cene (TC0) i graničnog troška za prvu jednicu proizvoda GT1. Za sledeću jedinicu proizvoda veličinu viška određuje razlika između TC0 i GT2. Ukupni višak određen je zbirom svih osenčenih površina.

3.7.6. Reprodukcioni ciklus robnog proizvođača Proces proizvodnje se mora kontinualno obavljati, i to u proširenom obimu. Zbog toga se jedan deo novostvorene vrednosti mora izdvajati u akumulaciju. Proizvod nakon proizvodnje odlazi u prodaju. Tek nakon prodaje i dobijene protivvrednosti u novcu završava se jedan proces reprodukcije. Jedan deo dobijenog novca se ponovo ulaže u novi proces reprodukcije koji momentalno počinje iz prvog. Tako da faktori proizvodnje neprekidno kruže iz proizvodnje u promet. Neprekidno kruženje FP u tokovima reprodukcije nazivamo kružnim kretanjem FP. Jedna ekonomski krug, ili isečak iz tog kružnog kretanja koji se stalno ponavlja nazivamo reprodukcionim ciklusom faktora proizvodnje. Proces reprodukcije se sastoji iz dve sfere:

1) Proizvodne sfere 2) Sfere prometa.

3.7.6.1. Reprodukcioni ciklus robnog proizvođača Odmah se uviđa da VV kao cilj proizvodnje se ne stvara u prometu, ali da bez njega se ne može realizovati. U prometu (na tržištu) se proizvedeno materijalno dobro potvrđuje ili ne potvrđuje, a time se proizvedeni VV realizuje ill ne realizuje. Zbog toga nam je prometna sfera važna. Kako se promet ne može odvijati sam od sebe, njemu je potreban odgovarajući kapital. Stoga se u svakom posmatranom momentu reprodukcije u datom kapitalističkom preduzeću jedan deo kapitala mora nalaziti u sferi proizvodnje, a drugi deo (ne isti) mora se nalaziti u sferi prometa.

434214342144 344 21 )()(

)(

''

321

NRPRS

SPRN →→→→→

(1) Prva faza procesa reprodukcije se naziva kupovina. Za otpočinjanje procesa kapitalista raspolaže kapitalon N (novčani oblik) za njega kupuje SP i RS. N′>N, R′>R.

(2) Druga faza je sjedinjavanje RS i SP i otpočinjanje proizvodnog procesa. Ovu fazu nazivamo faza proizvodnje.

(3) Faza prodaje ili realizacije robe. Proizvodnjom dobijamo robu druge UV nego što je UV SP i RS. Prodajom te robe oslobađa se višak vrednosti zarobljen u R′.

Ovakav neprekidni proces koji prolazi kapital u toku reprodukcije od momenta njegovog prdujmljivanja u novčanom obliku radi procesa proizvodnje, prolaska kroz sve faze obrta, pa do ponovnog njegovog vraćanja, ali uvećanog, takođe u novčani oblik naziva se kružnim kretanjem kapitala.

''Pr NovacRobaoizvodnjaRobaNovac →→→→ U toku ovog kruženja kapital se transformiše i poprima različite oblike. Kapital koji u toku svog kruženja uzima i napušta oblike proizvodnog i robnog kapitala, obavljajući pri tom odgovarajuće funkcije, Marks naziva industrijskim kapitalom, a to je u stvari oznaka za svaki proizvodni kapital.

Razlikujemo tri oblika kružnog kretanja industrijskog kapitala: 1) Kružno kretanje novčanog kapitala (puna linija) 2) Kružno kretanje proizvodnog kapitala (tačkasta linija) 3) Kružno kretanje robnog kapitala (linija sa isprekidanim crticama), ali i

jednistvo svih tih specifičnih kružnih kretanja industrijskog kapitala.

'''''''')()( NRPRNRPRN proizvodisirovine →→→→→→→→

Za kapitalistički način proizvodnje karakteristično je kružno kretanje novčanog kapitala, jer ono odslikava i reprodukuje kapitalistički društveni odnos. Pa je opšti oblik kružnog kretanja industrijkog kapitala kretanje novčanog kapitala. Celokupni proces predstavlja jedinstvo procesa proiozvodnje i prometa, kao i jedinstvo kružnog kretanja sva tri njegova oblika. Tako industrijski kapital istovremeno funkcioniše i kao robni i kao novčani i kao proizvodni. Uvek se jedan deo industrijskog kapitala nalazi u ova tri oblika. Pa industrijski kapital jednovremeno opisuje sva tri kruga. POJAM OBRTA KAPITALA Gore(⇑⇑⇑⇑) smo govorili o kružnom kretanju kapitala. Ako kružno kretanje kapitala posmatramo kao jedinstvo svih faza koje se neprestano odvijaju, onda govorimo o obrtu kapitala. Obrt kapitala predstavlja jedan isečak iz kružnog kretanja kapitala koje se stalno ponavlja. Obrt kapitala traje od momenta predijuma do povratka u istom obliku. Ovde je takođe važno naglasiti tri faze obrta kapitala koje smo takođe već naveli.

3.7.6.2. Vreme obrta i obrtni ciklus kapitala VREME OBRTA KAPITALA Izvršenje obrta kapitala zahteva angažovanje kapitala za određeni vremenski period. Zato kapitalista mora znati vremensko trajanje jednog obrta, da bi mogao obezbediti potrebnu sumu kapitala radi nesmetanog toka procesa reprodukcije u kapitalističkom preduzeću. Vreme koje je potrebno da kapital izvrši sve faze reprodukcije naziva se vremenom obrta kapitala. Vreme obrta kapitala se sastoji:

1) Vremena proizvodnje 2) Vremena prometa

Kruženje industrijskog kapitala

1) Vreme prizvodnje obuhvata onaj period vremena obrta kapitala kada se kapital nalazi u oblasti proizvodnje. Ovo vreme je najčešće duže nego što traje tzv.radni period, odnosno duže je od procesa rada. To je zbog toga što tehnologija ili priroda proizvodnje nekog proizvoda zahtevaju određeni proces odležavanja, zrenja,... Reč je o periodu u toku kojeg se odvijaju različiti biološki, fizički i hemijski procesi. U vreme proizvodnje spada i onaj period koji uslovljava kontinuitet procesa proizvodnje, tj. period u kojem sirovine stoje pripremljene za ubacivanje u proces rada (odgovarajuće zalihe daske u industriji nameštaja, zaliha brašna u pekarskoj industriji, kože u industriji obuće...). U vreme proizvodnje spada:

(a) Radni period – ima najveći značaj, jer se samo u ovom periodu stvara NV.

(b) Određene pauze (biološke, hemijske, fizičke).

2) Vreme prometa obuhvata: (a) Fazu kupovine, u toku koje se nabavljaju proizvodni činioci SP (b) Fazu prodaje, u toku koje se vrši realizacija proizvedene robe.

Iako se ove dve faze međusobno razlikuju (druga prodaja je mnogo teža od prve), obema je zajedničko to što se u tom vremenu kapital nalazi van proizvodne sfere. Vreme prometa jednim delom prdhodi vremenu proizvodnje, a drugim delom sledi iza vremena proizvodnje.

Ukupna dužina vremena obrta kapitala = vreme proizvodnje + vreme prometa.

Skraćivanje ukupne dužine vremena obrta kapitala zavisi od sledećih faktora:

1) Primena savremene tehnike i tehnologije 2) Boljom organizaciom proizvodnje 3) Razvojem saobraćaja 4) Boljim poznavanjem tržišta.

Sa predhodno navedenog stnovišta celokupan industrijski kapital može se podeliti na dva dela:

1) Proizvodni kapital 2) Prometni kapital

Vreme obrta kapitala različito je u različitim granama, ali i između različitih proizvođača, što bitno utiče na njihovu ekonomsku poziciju na tržištu. Jedinica za merenje brzine obrta kapitala je 1 godina.

o

On =

Kapitalista je veoma zaiteresovan da skrati vreme trajanja obrta, jer mi to omogućuje veći broj obrta za isto vreme, a time i povećanje proizvodnje viška vrednosti. Posebno je zainteresovan da skrati vreme prometa kapitala, kao i razne pauze u toku vremena proizvodnje, jer se nova vrednost i višak vrednosti stvaraju samo u procesu rada (radnom periodu). To se može postići gorenavedenim faktorima. Skraćivanjemvremena obrta kapitala povečava se obim proizvodnje robe, masa proizvedenog VV i smanjuje se CK. Masa VV se povećava jer svaki obrt donosi odgovarajuću masu VV, pa ako se ostvari više obrta u toku jedne godine više će biti i VV.

O = 1 godina n – broj obrta u 1 godini o – dužina trajanja 1 obrta

PRIMER : Recimo da je: Angažovani kapital K = 100.000$ Organski sastav kapitala (c:v) = 4:1 m′=100% da se sav angažavani kapital utrošu u toku 1 god; n = 1, odnosno o = 1 god

100.000$ : 5 = 20.000$ = v c : v = 4 : 1 c = 4v c = 80.000$ m′ = m ⋅100 / v 100% = m ⋅ 100 / 20.000$ m = v = 20.000$ Struktura proizvedene vrednosti: 100.000$ = 80.000$ + 20.000$ + 20.000$

Predpoststavimo da je proizvođač reorganizovanje vreme obrta kapitala uspeo da svede sa 1 god na 2 meseca.

o = 2 meseca n = 1 god / 2 meseca = 6

Ukupno proivedeni višak vrednosti će biti jednak proizvodu n i viška vrednosti koji se stvori u 1 obrtu.

VV = n ⋅ vv VV = 6 ⋅20.000$ = 120.000$

Kada uporedimo 120.000$ i 20.000$ (stovrenih za godinu dana) vidimo zašto je kapitalista toliko zaiteresovan da smanji vreme obrta kapitala.

PRIMER : Uzećemo podatke iz gornjeg primera: Struktura proizvedene vrednosti: 100.000$ = 80.000$ + 20.000$ + 20.000$

Recimo da vreme obrta traje 4 meseca i to 2 meseca proizvodnja, a 2 meseca promet (1 mesec kupovina + 1 mesec prodaja), to izleda u tabeli ovako:

FAZE OBRTA KUPOVINA PROIZVODNJA PRODAJA ΣK VREME POJEDINIH FAZA 1 MESEC 2 MESECA 1 MESEC

RASPODELA KAPITALA PO FAZAMA 25.000$ 50.000$ 25.000$ 100.000$

Pedpostavimo da je preduzeće modrenizaciom uspelo srazmerno da skrati vreme trajanja obrta, to izgleda u tabeli ovako:

FAZE OBRTA KUPOVINA PROIZVODNJA PRODAJA ΣK VREME POJEDINIH FAZA 1/2 MESECA 1 MESEC 1/2 MESECA

RASPODELA KAPITALA PO FAZAMA a) 12.500$ b) 25.000$

a) 25.000$ b) 50.000$

a) 12.500$ b) 25.000$

a) 50.000$ b) 100.000$

Važno je primetiti da odnos proivosnog i prometnog kapitala je ostao isti (50%:50%), jer su se srazmerno smanjilo i vreme proizvodnje i vreme prometa. Razlikujemo dva slučaja:

(a) Ako smo ostali pri neizmenjenom obimu proizvodnje, došlo je do smanjenja ukupnog angažovanog kapitala sada je on 50.000$ umesto 100.000$.

(b) Ako smo odlučili da ne menjamo angažovani kapital (on ostaje 100.000$) kao posledicu imamo porast proizvonje 100%.

PRIMER : Uzećemo podatke iz gornjeg primera: Struktura proizvedene vrednosti: 100.000$ = 80.000$ + 20.000$ + 20.000$

Predpostavimo da se usled primene sistema menadžmenta smanji vreme obrta kapitala, ali tako da se samo smanji vreme prometa.

FAZE OBRTA KUPOVINA PROIZVODNJA PRODAJA ΣK VREME POJEDINIH FAZA 1/2 MESECA 2 MESECA 1/2 MESECA

RASPODELA KAPITALA PO FAZAMA a) 12.500$ b) 16.667$

a) 50.000$ b) 66.666$

a) 12.500$ b) 16.667$

a) 75.000$ b) 100.000$

Ovde jo došlo do promene u odnosu između proizvodnog i prometnog kapitala, zbog toga što je smanjeno samo vreme prometa od 2 meseca na 1 mesec, a vreme proizvodnje ostalo isto. Razlikujemo 2 slučaja:

(a) Ako smo ostali pri neizmenjenom obimu proizvodnje, došlo je do smanjenja ukupnog angažovanog kapitala sada je on 75.000$ umesto 100.000$.

(b) Ako smo odlučili da ne menjamo angažovani kapital (on ostaje 100.000$) kao posledicu imamo porast proizvonje 33,3%.

STALNI I OPTICAJNI KAPITAL Već smo rekli da industrijski kapital možemo podeliti na:

1) proizvodni 2) prometni.

Prometni kapital obuhvata novčani i robni kapital i on nema specifičnosti u pogledu obrta kapitala, jer svi delovi toga kapitala obavljaju funkciju obrta na identičan način. Proizvodni kapital ima određene specifičnosti u pogledu obrta, jer se svi njegovi delovi ne ponašaju na isti način. U proivodni kapital spadaju: SR, PR, RS.

Proizvodni kapital se deli na: 1) Stalni ili fiksni kapital (SK) 2) Opticajni ili cirkulirajući kapital (OK)

(1) Kapital uložen u sredstva za rad nazivamo SK. Sredstva za rad učestvuju u procesu proizvodnje u dužem vremenskom periodu (u toku većeg broja obrta). Zbog toga oni svoju vrednost postepeno prenose na novi proizvod. Sredstva za rad prenose na nove proizvode onoliki deo svoje vrednosti koliko od nje gube upotrebom u toku jednog procesa proizvodnje.

PRIMER :

Vrednost mašine je: SK = 1.000.000$ Vek trajanja je 10 godina To znači da se svake godine na nove proizvode prenese 100.000$.

Sve dotle dok ne istekne vek trajanja to sredstvo za rad funkcioniše u procesu proizvonje. Sve dok SR funkcionišu jedan deo verdnosti ostaje fiksiran u SR. Za to vreme SR se ne zamenjuju u procesu proizvodnje, za njih se ne izdaje ponovo kapital. Ona materijalno ne ulaze u novi proizvod već samo vrednosno. Pored kapitala predujmljenog u SR, u SK spada i onaj deo proizvodnog kapitala koji se utroši u toku jednog obrta, ali svoju vrednost prenosi na novi proizvod postepeno, u toku većeg broja obrta. NPR: sistemi za navodnjavanje.

Trošenje stalog kapitala može biti: 1) Naturalno 2) Vrednosno (ekonomsko) trošenje.

1) Naturalno trošenje naziva se rabaćenje i ono može biti: (a) Fizičko rabaćenje predstavlja habanje, ruiniranje i sl.usled

upotrebe SR u procesu proizvodnje + zub vremena. (b) Moralno rabećenje predstavlja ekonomsko zastarevanje. Zbog

konstantnog razvoja tehnike i tehnologije nova SR non-stop izlaze na tržište sve savremenija i savremenija. Proizvođač može koristiti SR dok joj ne istekne vek trajanja tog SR, ali on će ubrzo postati neekonomičan, jer svi drugi proizvođači koriste nova SR, a on ne, pa je njegova cena proizvoda daleko veća.

2) Vrednosno trošenje SR je amortizacija. Amortizacija (am) je proces prenošenja jednog dela vrednosti SK na novi proizvod u toku svakog pojedinog obrta kapitala. Nakon realizacije proizvedene robe idvaja se deo za nadoknadu utrošenih SR (amortizacija) koji se odlaže u amortizacioni fond i služi za nadoknadu dotrajalog SK. Godišnju stopu amortizacije (am′′′′) koja predstavlja procentualno izražen deo SR koji se utroši u jednom obrtu.

100×=SK

amam'

PRIMER : SK = 1.000.000$ Vek trajanja = 10 god am = 1.000.000$ / 10 = 100.000$ am′ = 100.000$ ⋅ 100 / 1.000.000$ = 10%

Važna stavka kod trošenja SK su i opravke gde razlikujemo: (a) Generalni remont, generalne opravke, koje povećavaju vrednost

mašine i prenose se na nov proizvod (b) Sitne opravke predstavljaju razna podbazivanja, čišćenja,

pregledi i sl. koje ne povećavaju vrednost mašine i ne prenose se na nov proizvod.

(2) Kapital uložen u PR i RS predstavlja OK. Deo kapitala uloženu PR prenese svu svoju vrednost na novi proizvod, u toku jednog obrta kako vrednosno tako i materijalno. Kapital uložen u predmete rada ulazi celom svojom vrednošću u novi proizvod, koja se kapitalisti, realizaciom robe, ponovo u novčanom obliku vraća. Tako je ovaj deo kapitala izvršio jedan krug i to za vreme istog procesa proizvodnje. Deo kapitala uložen u RS obrće se na isti način kao i kapital uložen u PR. RS u procesu proizvodnje stvara NV; čime reprodukuje svoju vrednost. Taj deo vrednosti ulazi u vrednost proizvoda kao NV i realizaciom se vraća kapitalisti. I ovaj deo kapitala se utroši i obrne u toku jednog reprodukcionog ciklusa.

Podela proizvodnog kapitala na stalni i opticajni ne zavisi od toga u koja materijlan dobra je uložen, nego od toga koju funkciju obavljaju ta materijalna dobra. Na primer: vo u ratarstvu predstavlja stalni kapital, a vo u klanici opticajni. Podela proizvodnog kapitala na stalni i opticajni ne zavisi ni od materijalnog oblika, ni od veličine, ni od pokretljivosti, jer avion ma koliko pokretljiv spada u fiksni kapital, dok drvo u pilanskoj industriji ma koliko nepokretno spada u cirkulirajući kapital.

STALNI I OPTICAJNI KAPITAL Fiksni i cirkulirajući kapital se obrću na različite načine i u različitom vremenskom periodu. Oni na različite načine prenose svoju vrednost na novi proizvod i u različitoj dužini vremena vraćaju se u svoj polazni, novčani oblik. Međutim da bi kapitalista bi uspešan njemu je potreban prosečan obrt celokupnog predujmljenog kapitala. Celokupni obrt predujmljenog kapitala jeste prosečni obrt različitih njegovih sastavnih delova. Za utvrđivanje prosečnog obrta celokupnog predujmljenog kapitala celokupni predujmljeni kapital se moras svesti na zajednički imenilac, a to je novac. Prosečni obrt celokupnog predujmljenog kapitala se određuje tako što se saberu sva različita vremena obrta (obrtni ciklus). Obrtni ciklus sadrži veći broj reprodukcija vrednosti cirkulirajućeg i jedan deo vrednosti fiksnog kapitala. Vreme obrtnog ciklusa kapitala je obično duže od vremena godišnjeg obrta kapitala (može a ne mora). PRIMER : Ukupno predujmljeni kapital K = 130.000$ SK = 100.000$ Vek trajanja = 10 godina am = 10.000$

OK = 30.000 OK se obrne 5 puta u toku jedne godine: 30.000$ ⋅ 5 = 150.000$ Pa je ukupno obrnuti kapital na kraju godine 150.000$ + 10.000$ = 160.000$.

Suma ukupno obrnutog kapital u toku jedne godine je veća od sume ukupnog predujmljenog kapitala od 130.000$. To znači da se ukupno predujmljni kapital obrne 1,23 puta u toku godine (160.000$ / 130.000$), odnosno jedanput se obrne za 9,75 meseci (12 meseci / 1,23 tj. 12 meseci ⋅ 130.000$ / 160.000$).

Na kraju godine kapitalista ima 160.000$, odnosno: + 10.000$ - u amotrizacionom fondu + 90.000$ - fiksiranim u SR koja se nisu cela potrošila (100.000$ - 10.000$) + 30.000$ - cirkulirajućeg kapitala 150.000$ - ukupni predujmljeni kapital + 10.000$ - višak vrednosti koji on zadržava. = 160.000$

3.7.7. Troškovi proizvodnje robnog proizvođača

3.7.7.1. Definisanje troškova proizvodnje Bez činilaca proizvodnje nemoguće je organizovati proizvodnju. To znači da robni proizvođači prvo moraju nabaviti FP, kako bi ih kasnije trošili. Kako bi mogli da kontroliču proces proizvodnje proizvođači moraju znati troškove proizvodnje. Postoje dva shvatanja troškova proizvodnje:

1) Troškovi proizvodnje su novčani izraz za utrošene FP u proizvodnji određene robe.

2) Troškovi proizvodnje predstavljaju novčani izdatak (ili rashod) u proizvodnji određene robe.

Vidimo da je drugo shvatanje nešto šire od prvog, jer ono omogućava da pored utrošenih FP, u troškove proizvodnje uračunaju i troškovi u vezi sa proizvodnim poslovanjem preduzeća (osiguranje, porezu, kamate...).

3.7.7.2. Fiksni i varijabilni troškovi Podela:

1) Po načinu obračuna: (a) Direktni (b) Indirektni

2) Po mestu nastanka: (a) Troškovi izrade (b) Troškovi režije

3) Zavisno od predmeta trošenja: (a) SR (b) PR (c) RS

4) Zavisno od vremena: (a) Kratkoročni troškovi (b) Dugoročni troškovi

5) Zavisno od nosilaca: (a) Pojedinačni (b) Zajednički troškovi.

6) Troškovi prozvodnje različito reaguju u zavisnosti od stepena iskorišćenja angažovanih proizvodnih kapaciteta, i delimo ih na:

(a) Fiksne troškove (FT) (b) Varijabilne troškove (VT)

Fiksni troškovi su oni troškovi proizvodnje koji se ne menjaju sa promenama obima proizvodnje. Oni se odnose na trošenje opreme i uređaja zbog čega se u literaturi označavaju i kao troškovi instaliranih kapaciteta. To su ustvari troškovi amortizacije. Fiksni troškovi za dato preduzeće su nezavisni od obima proizvodnje.

FT su ukupni fiksni troškovi i oni su nezavisni od količine proizvedenih proizvoda. Dok FTq predstavljaju fiksne troškove po jedinici proizvoda, označavaju se još i prosečni fiksni troškovi (PFT).

Q

FTPFT =

Q

FT

Q

FTq ili PFT

Varijabilni troškovi se odnose na utrošak PR (sirovina, pomoćnog materijala) i RS, pa zbog toga direktno zavise od količine proizvdenih proizvoda. Oni mogu biti:

1) Proporcijalni – menjaju se srazmero promenama Q (zona optimuma) 2) Subproporcijalni – ako se menjaju sporije od promena Q (zona degresije) 3) Superproporcijalni – ako se menjaju brže od promena Q (zona progresije)

3.7.7.3. Ukupni troškovi (UT), prosečni ukupni troškovi (PUT ili PT ili UTq) i granični (marginalni) troškovi (GT)

Ukupni troškovi su zbir fiksnih i varijabilnih. UT = FT + VT. UT se računski utvrđuju tako što se pomnoži utrošak FP sa njihovim nabavnim cenama (NPR: 5kg čelika ⋅ 10$/kg + 1000kwh ⋅ 0.1$/kwh + 5radnika ⋅ 100$ = 50$ + 100$ + 500$ = 650$). Prosečni ukupni troškovi (ili samo prosečni troškovi) su: Granični troškovi su troškovi koji nastaju kao rezultat proizvodnje dodajne (granične) jedinice proizvoda. U njih nisu uključeni FT. Marginalni troškovi su najniži troškovi po kome se ta jedinica proizvoda može prodavati (ali samo na kratki rok jer se ne nadoknađuju FT)

Q

VT

Q

VTq ili PVT

4

ZONA DEGRESIJE

ZONA PROGRESIJE

OPTIMALNA ZONA

VTq ili PVT – SU VARIJABILNI TROŠKOVI PO JEDINICI PROIZVODA, ODNOSNO PROSEČNI VARIJABILNI TROŠKOVI

Q

VTPVT =

Q

UT

FT

VT UT

ZONA DEGRESIJE

ZONA PROGRESIJE

OPTIMALNA ZONA

Q

UT

Q

UTPUT =

PRIMER :

Q FT VT UT GT PT 0 55 - 55 - - 1 55 30 85 30 85 2 55 55 110 25 55 3 55 75 130 20 13,3 4 55 105 160 30 40 5 55 155 210 50 42 6 55 225 280 70 46,6 7 55 315 370 90 52,8 8 55 425 480 110 60 9 55 555 610 130 67,7 10 55 705 760 150 76

AGREGATNI GRAFIK FT, VT, UT, GT

Zapažanja: 1) Ukupan iznos fiksnih troškova ostaje isti u

svim zonama zaposlednosti i nezavisan je od obima proizvodnje FT = 55

2) Ukupni troškovi su FT + VT. Na primer za Q = 3; FT = 55; VT = 75 znači UT = 130

3) Granični troškovi pokazuju koliki su bili VT za određen proizvod. GT za četvrti proizvod je 30, znači da je trebalo 30, recimo $, za proizvodnju samo tog četvrtog proizvoda. Za Q=4 VT su 105, znači za prozvodnju 4 komada proizvoda VT su 105.

PT, GT, cena

GT

PT

PVT

DbMAX Dbq & tačka M

Q6 Q4 Q3 Q5 Q1 Q2

tačka M’

TC, Cq

Q

(1)

Dva navedena grafika istu stvar prikazuju na dva različita načina. Grafik (1) prikazuje odnose PT, PVT, GT – odnosno prikazuje odnose troškova po jedinici proizvoda. Grafik (2) prikazuje odnose UT, VT, FT, GT – odnosno prikazuje odnose ukupnih troškova. Prvo treba objasniti sve oznake:

• UT, VT, FT – ukupni trošak, varijabilni i fiksni trošak. • PT, PVT – prosečni troškovi, prosečni varijabilni troškovi tj.troškovi po

jedinici proizvoda. • Napomena: za GT nema posebne oznake kada se govori o ukupnim

ili o GT po jedinici proizvoda. Zato imati u vidu da je u grafiku (1) GT – granični trošak po jedinici proizvoda, a u grafiku (2) GT – običan granični trošak. Ovde se pod GT podrazumeva dodajni trošak proizvodnje pri prelasku u narednu zonu proizvodnje.

• DbQ – dobit po jedinici proizvoda • DbMAX – maksimalna ukupna dobit • TC ili CQ – tržišna cena proizvoda ili prihod po jednici proizvoda • C – ukupni prihod pri konstantnoj TC • Q1, Q2, ... karakteristične količine proizvoda

Grafik (1): Ako proizvođač svoje proizvode prodaje po ceni TC pri navedenim troškovima on će ostvarivati profit ako proizvedena količina proizvoda se nalazi između Q3 i Q4. Q3 i Q4 su ujedno i granice profita jer je u tim tačkama prihod po jedinici proizvoda Cq jednak ukupnim troškovima po jednici proizvoda PT, pa je profit = 0. Zato se te tačke nazivaju još i pragovima dobiti / profita. Veoma važan interval je između Q1 i Q2, to je tzv. optimalni interval kome teži svaki proizvođač. U Q1 se nalazi tačka DbQ gde je profit po jednici proizvoda maksimalan. To je tačka na krivoj troškova PT, a koja je najudaljenija od TC.

(2)

PT, GT, cena

GT

UT VT

DbMAX

DbQ

Q6 Q4 Q3 Q5 Q1 Q2

C

FT

Susedna tačka je DbMAX za Q2 proizvoda. U toj tački ukupna količina profita (ili dobiti svejedno) je maksimalna. Intervali Q6 - Q4 i Q3 - Q5 su intervali gde proizvođač iz ukupnog prihoda po jedinici proizvoda ne uspeva da nadoknadi cele troškove po jednici proizvoda. On nadoknađuje cele varijabilne, ali mu deo fiksnih ostaje nenadoknađen. To ne znači automacku propast proizvođača gledajući na kratki rok, ali na dugi rok, ako se isto stanje zadrži, proizvođač sigurno propada. Ako proizvođač uspe da u dogledno vreme poveća svoj prihod može izbeći bankrot. Ako proizvođač u sred procesa reprodukcije prekine da proizvodi njegovi gubici će se sastojati iz FT, koje je on angažovao za duži period, a oni sada stoje i propadaju. Sve dok se proizvodi u intervalima Q6 - Q4 i Q3 - Q5 proizvođač nadoknađuje makar mali deo FT, odnosno ne gubi cele FT. Međutim ako proizvođač proizvodi Q6 i Q5 on gubi cele FT, pa mu je sve jedno radio, ne radio (radio ne radio svira ti radio). Zbog toga on prekida proizvodnju. Specijal:

Ovde postoji jedan specijalan primer. Ako je cena proizvoda jednaka PT, i ako su troškovi jednog proizvoda jednaki GT, onda tačka M se naziva prelomna tačka. U njoj prestaje ostvarivanje profita. Ovaj pasus nema veze sa logikom, ali ga navodim zato što je u knjizi. Još jedan ovakav specijalan primer je tačka M’ koja se zove tačka zatvaranja. Ovde se pretpostavlja da je GT TC, pa se u ovoj tački izjednačava prihod po jednici proizvoda sa varijabilnim troškovima po jednici proizvoda i ne nadoknađuju se celi FT. Ovaj pasus nema veze sa logikom, ali ga navodim zato što je u knjizi.

Grafik (2): Isto kao i grafik (1) samo se umesto troškova i prihoda po jedninici proizvoda govori o ukupnom prihodu i ukupnim troškovima.

3.7.7.4. Transakcioni troškovi (TT) Transakcioni troškovi su troškovi koji nastaju u vezi sa razmenom roba.

TT delimo na: 1) Troškovi pribavljanja inforamcija, troškovi vođenja prekovora i ugovaranja

(poslovni ručak) i troškovi potrebnih merenja. 2) Sudski troškovi, troškovi državnih organa, troškovi, sudski troškovi.

Dosada smo u objašnjavanju razmene obično je objašnjavali kao jednostavno fizičko otuđenje robe. Naprotiv, taj proces je u stvarnosti veoma složen, pri čemu je praćen čitavim nizom različitih transakcija bez kojih razmena nije moguća. Postojanje ovih troškova je uslovljeno prirodom tržišnog sistema. Povećanje transakcionih troškova ima veoma poguban rezultat za nacionalnu ekonomiju, smanjuje njenu efikasnost. To može biti posledica poslovne neumešnosti samih privrednih subjekata, ali i posledica čitavog privrednog sistema.

3.7.7.5. Oportunitetni troškovi Troškove možemo podeliti i na sledeći način:

1) Stvarni troškovi – oni su stvarno nastali i računovodstveno utvrđeni 2) Oportunitetni – nastaju jer raspoloživa sredstva nisu upotrebljena na

optimalni način. Oni predstavljaju značajana analitički instrument.

3.7.7.6. Vremensko razgraničenje troškova (kratki i dugi rok) U zavisnosti od vremena adaptacije elemenata proizvodnje troškove delimo:

1) Kratkoročne 2) Dugoročne troškove

1) U kratkoročne troškove spadaju one kategorije troškova koje mogu da variraju sa stepenom korišćenja kapaciteta, odnosno da se menjaju zavisno od obima proizvodnje. Zavisno od karaktera tehnike i tehnologije, dužina ovog kratkog perioda može biti različita. U kratkom roku moguća je samo parcijalna adaptacija elemenata proizvodnje.

2) Dugoročni troškovi proizvodnje su vezani za period koji je dovoljan da može da se izvrši totalna adaptacija elemenata proizvodnje. Dugoročni troškovi variraju zavisno od vrste i veličine preduzeća. U stvari u dugom periodu i nema fiksnih troškova, svi su varijabilni.

3.7.7.7. Cena koštanja (CK) i njen uticaj na poslovnu politiku proizvođača

Pričaj Podela kapitala na c i v.... Pričaj Podela kapitala na SK i OK...

Ukupni troškovi proizvodnje predstavljaju zbir kapitala koji se utroši u toku jednog proizvodnog ciklusa (obrta), a sastoje se od amortizovanog dela stalnog kapitala i celog opticajnog kapitala. Nazivamo ih još i utrošeni predujmljeni kapital.

PRIMER :

Uzrok ove razlike je što se SR (odnosno SK) u procesu proizvodnje postepeno troše, deo po deo. Troškovi proizvodnje uvek su manji od ukupno predujmljenoga kapitala. Cena koštanja obračunski se dobija tako što se ukupni troškovi proizvodnje podele sa ukupnom količinom proizvedenih roba:

Q

TOKTSKCK

+=

Oako utvrđena CK predstavlja tzv.kapitalističko koštanje robe. Ona, naime pokazuje koliko kapitalistu košta jedinica proizvedene robe. Prodajna cena (PC) mora biti iznad CK kako bi kapitalist i nadoknadio FP i prisvojio profit. Potpuna iskorišćenost kapaciteta je tehnički optimalna, ali ne mora biti i ekonomski optimalna. Za kapitalistu je najbolje ako proizvodi na gornjoj granici optimalne zone jer tada prisvaja maksimalni ukupni profit (pogledaj dva velika grafika gore). U praksi sa povećanjem iskorišćenosti kapaciteta opada i CK. To se dešava do određene granice dok VT ne pređu u zonu progresije (vidi grafik kod VT), onda CK počinje da raste. Proizvođač mora da nađe tu minimalnu CK. U opštem slučaju kada VT uvek se menjaju proporcionalno sa povećanjem Q, CK će biti najniža za maksimalnu iskorišćenost kapaciteta. To se dešava jer PFT sa povećanjem Q opadaju. Još treba napomenuti da Marks definiše svoju stvarnu CK = PV + NV.

Predujmljeni kapital: SK = 10.000$ OK = 10.000$ ukupno = 20.000 $

Troškovi proizvodnje: Amortizacija 10% = 1.000$ Varijabilni kapital = 10.000$ ukupno = 11.000 $

TSK – utrošeni stalni kapital TOK – utrošeni opticajni kapital

PRIMER : Predpostavke:

1) Stopa amortizacije je konstantana pri različitim iskorišćenostima kapaciteta 2) VT apsolutno proporcijalni sa Q 3) Troškovi stalnog kapitala su konstantni, što na duži rok ne mora biti tačno

PREDUJMLJENI

KAPITAL ($) ISKORIŠĆENOST KAPACITETA (%)

TROŠKOVI PROIZVODNJE ($) Q

CK ($)

SK = 10.000

PR = 4.000 RS = 6.000

1.000

4.000 6.000

20

80 120

Σ = 20.000

50%

11.000

50

220

SK = 10.000

PR = 6.400 RS = 9.600

1.000

6.400 9.600

12,5

80 120

Σ = 26.000

80%

17.000

80

212,5

SK = 10.000

PR = 8.000 RS = 12.000

1.000

8.000 12.000

10

80 120

Σ = 30.000

100%

21.000

100

210

3.7.8. Ciljna funkcija robnih proizvođača

3.7.8.1. Profit i profitna stopa U sistemu robne proizvodnje, osnovni motiv svakog proizvođača je da prodajom svoje robe ostvari što je moguće povoljnije poslovne rezultate, a to znači da se ostvari maksimalan prihod sa što manje angažovanih sredstava i najmanjim troškovima. U kapitalističkoj robnoj privredi pak taj motiv se ispoljava kao težnja da se ostvari maksimalan profit, odnosno maksimalna profitna stopa. Pored profitne stope pominju se i drugi ciljevi:

1) Razvoj preduzeća su uzima kao jedan od glavnih ciljeva obično u privredama gde dominira akcionarski kapitgal. Jer ubrzani rast omogućava zadovoljavanje potreba menađera, akcionara i sprečava preuzimanje od drugih preduzeća. Ovde se uspeh meri stopom rasta.

2) Stabilnost poslovanja se uzima kao jedan od ciljeva jer je iskustvo pokazalo da stabilno okruženje i stabilne cene su pravi recept do opšteg uspeha preduzeća

3) Ostvarivanje zadovoljavajućeg profita 4) Udeo tržišta, itd...

U ekonomskoj teoriji ciljna funkcija preduzeća još uvek nije potpuno precizno određena. Sve u svemu osnovni motiv ukupnosti poslovanja je oplodnja celokupnog kapitala. Svi aspekti racionalnog ponašanja kapitaliste moraju da imaju za cilj da se ostvari što je moguće veći profit, koji predstavlja stvarno prisvojeni višak vrednosti. VV je kategorija proizvodnje i nastaje kao rezultat promenljivog kapitala (stvara ga RS), a profit je kategorija raspodele (prisvajanja) i on se prisvaja kao rezultat delovanja celokupnog predujmljenog kapitala.

Što je došlo do smanjenja CK? Treba primetiti da pri različitim nivoima iskorišćenosti kapaciteta jedini deo CK koji se menja jeste onaj koji potiče od SK (20, 12,5,10). To je zato što se PFT smanjuju (PFT=FT/Q).

Profit i VV se na nivou pojedinačnog proizvođača po pravilu ne poklapaju. Oni jedino se mogu poklopiti (misli se kvantitativno) na nivou prosečnih uslova proizvodnje određene vrste robe ukoliko je tražnja za tom robom jednaka njenoj ponudi, odnosno ako je TC = TV.

m = PC – CK, a to je pf. Profitna stopa je odnos profita i ukupno angažovanog kapitala. Ona pokazuje rentabilnost preduzeća.

100×+

=vc

pfpf '

3.7.8.2. Faktori profitne stope Na visinu profitne stope utiče veći broj faktora različitog karaktera, koji mogu biti suprostavljeni. Oni deluju kumulativno i istovremeno i to su:

(a) Spoljni faktori koji su vezani za prometni proces i na koje kapitalista neposredno ne može uticati

(b) Unutrašnji fatori su neposredno vezani za proizvodni proces, a to su: 1) Organski sastav kapitala 2) Stopa viška vrednosti 3) Brzina obrta kapitala 4) Ekonomisanje u primeni kapitala (K)

(1) Organski sastav kapitala je odnos postojanog i varijabilnog kapitala (c : v). Povećanje organskog sastava kapitala znači relativno smanjenje udela radne snage u procesu proizvodnje, a time i u procesu stvaranja vrednosti. Znači da povećanje organskog sastava kapitala deluje obrnuto srazmerno na profitnu stopu, tj.smanjuje je. PRIMER : K1 = 75.000c + 25.000v + 25.000m pf’1 = 25% c : v = 3 : 1 K2 = 80.000c + 20.000v + 20.000m pf’2 = 20% c : v = 4 : 1 K3 = 90.000c + 10.000v + 10.000m pf’3 = 10% c : v = 9 : 1

(2) Stopa viška vrednosti upravo proporcijalno deluje na profitnu stopu. Sa povećanjem stope viška vrednosti pri istom ulaganju kapitala povečava se višak vrednosti, a time i broilac u formuli profitne stope što dovodi do povećanja profita.

100×=v

mm'

PRIMER : U primeru ćemo navesti tri slučaja:

1) Početni slučaj:

%..

.'

%.

.'

...

201000002000080

00020

1001000002000020

000200002000080

1

1

1

=×+

=

=×=

++=

vc

mpf

v

mm

mvcK

2) Stopa viška vrednosti se povećala duplo

%..

.'

%.

.'

...

401000002000080

00040

2001000002000040

000400002000080

2

2

2

=×+

=

=×=

++=

vc

mpf

v

mm

mvcK

3) Stopa viška vrednosti se duplo smanjila u poređenju sa početnim slučajem.

%..

.'

%.

.'

...

101000002000080

00010

501000002000010

000100002000080

3

3

3

=×+

=

=×=

++=

vc

mpf

v

mm

mvcK

(3) Povećanjem brzine obrta kapitala, odnosno skraćenjem vremena trajanja obrta kapitala ostvaruje se veća masa viška vrednosti, jer se varijabilni kapital u toku svakog novog obrta oplodi tj.stvara VV. Tako pri istoj količini predujmljenog kapitala (ali sa povećanjem brzine obrta kapitala) dolazi do porasta profitne stope. Iz donje formule se jasno vidi da što više broja obrta kapitala u jednoj godini povećava se profitna stopa.

100×+

⋅=

vc

nmpf '

(4) Na visinu profitne stope u značajnoj meri utiče i ekonomisanje primenjenim kapitalom. Razlikujemo:

1) unutrašnje 2) spoljašnje faktore.

1) Unutrašnji faktori. Svi faktori koji su uključeni u profitnu stopu svojim menjanjem menjaju i profitnu stopu. Od elemenata profitne stope možemo ekonomisati:

(a) Višak vrednosti. Što je on veći veća će biti i profitna stopa (pogotova ako se predujmljeni kapital ne menja ili pada)

(b) Postojani kapital. Kada ekonomišemo postojani kapital možemo ekonomisati:

1) SR. SR ekonmišemo nabavljanjem savremenijih sredstava za proizvodnju. Smanjivanjem kako objektivno tako i subjektivno uslovljenih utrošaka sredstava za proizvodnju. Njihovim redovnim održavanjem, poštovanjem normi inteziteta koje je deklarisao proizvođač SR produžavamo vek trajanja SR. Sprečavanjem lomova i kvarova.

2) PR. PR ekonomišemo tako što ćemo koristiti savremene materijale (tvrde plastike umesto čelika koje koštaju 20-30 puta manje). Takođe i ovde moramo smanjiti kako subjektivno tako i objektivno uslovljene utroške PR. Tu spada sprečavanje pojave škarta (javlja se zbog nepravile upotrebe PR), kalo-a (javlja se u transportu) i rastura (javlja se zbog loše ambalaže).

(c) Varijabilni kapital. Varijabilni kapital ćemo najbolje da ekonomišemo ispravnom politikom zarada. Stimulišućim zaradama ćemo na najbolji način podići nivo motivacije u preduzeću, a ujedno i nivo produktivnosti svakog pojedinačnog radnika. Naravno, ta politika plata mora biti i restriktivna kako bi kaznila loše radnike. Samo takvom strategijom dobijamo maksimum iz varijabilnog kapitala uz minimalna sredstva. U tu strategiju se obavezno mora uključiti stroga disciplina dolaženja na posao kako za zaposlene tako i za menadžere. Mora se smanjiti kako objektivno tako i subjektivno uslovljeno trošenje radne snage. Postoji i određeno trošenje u vezi sa radnom snagom: osvetljenje, higijenska zaštita, itd.. takođe i ono se mora smanjiti. Sve ove mere će dovesti do porasta profite stope

2) Dok unutrašnje faktore može u velikoj meri da manipuliše, spoljašnji faktori su objektivno dati, pa kapitalista tu ima veoma mali manevarski prostor. Kapitalista može da ekonomiše:

(a) Nabavne cene. Nabavne cene se mogu dosta smanjiti, ako se zaposle uspešni komercijalisti. Takođe udruživanjem svojih porudžbina sa drugim kapitalistima, koji imaju potrebe za istim ili sličnim nabavnim materijalima može se smanjiti nabavna cena. Kupovina u odgovarajućim periodima, kada postoje popusti, zbog vansezonske male tražnje, je još jedna od mera.

(b) Prodajne cene. Prodajne cene se takođe mogu znatno povećati ako se zaposle uspešni komercijalisti, koji mogu i eskimima prodati led. Pravilnom marketing stategiom kapitalista može još više povećati svoje prodajne cene, a time i profit.

3.7.8.3. Kapitalizam slobodne konkurencije i osnovni motiv poslovanja

Ranije navedene uslove slobodne konkurencije danas nećemo sresti. Ti uslovi bili su karakteriustični za fazu razvoja kapitalizma zvanom liberalni kapitalizam. Slobodna konkurencija je izrazito podsticajna za ostvarivanje motiva maksimiziranja profita. Individualni kapitalista raspolažući svojim kapitalom (potpomognut zajmovima i bankarskim kapitalom) je prinuđen da se maksimalno usavršava, odnosno da poboljšava svoje uslove poslovanja. Jedino daljim usavršavanjem kapitalista je u prilici da u nekom narednom reprodukcionom ciklusu prisvoji više profita. Zbog izrazite konkurencije kapitalista se nalazi u velikoj neizvesnosti. To ga tera da svoje poteza planira isključivo na kratki rok. Jednostavno bez pouzdane informacije o svojim konkurentima, stanju na tržištu kapitalista je prinuđen da se svakodnevno prilagođava. Slobodna konkurencija dovela je do daljeg razvoja DPR i pojave raznih novih delatnosti. Slobodna konkurencija je pevazišla horizontalnu konkurenciju (konkurencija između proizvođača u istoj grani) i došla na nivo vretikalne konkurencije (konkurencija između proizvođača različitih grana). Tim prelaskom sa horizontalne na vretikalnu i ukupna konkurencija se povećala, jer sada prozvođač se utrkuje ne samo sa proizvođačima u svojoj grani, nego i sa proizvođačima u drugim granama. Pošto proizvode različite proizvode, ta se trka odvija preko profitnih stopa. Ta se trka proširila sa regionalnih i nacionalnih tržišta na svetsko. Utrkivanje svakog sa svakim dovelo je do ubrzane pojave koncentracije i centralizacije kapitala, koji su doveli do nastanka akcionarskih društava i monopolističkih korporacija, kao određenog oblika negacije slobodne konkurencije. Slobodna konkurencija je počela sama sebe da davi.

3.7.9. Akumulacija robnog proizvođača UVODNE NAPOMENE Kao što društvo ne može prestati da troši, tako ne može prestati ni da proizvodi. Društvena proizvodnja mora biti neprekidna. To je uslovljeno:

1) Moraju se kontinuelno obezbeđivati potrebna sredstva za ličnu potrošnju ljudi 2) Uvek se iznova moraju obezbeđivati SR i PR zbog potrebe proširene

proizvodnje

Neprekidnost proizvodnje imaju opštu važnost, za sve oblike društvenih zajednica i sve načine proizvodnje.

3.7.9.1. Pojam i nužnost akumulacije u robnoj privredi Nužnost proširene reprodukcije objektivno nameće potrebu da se kontinuelno izdvaja i akumulira deo ND, kako bi se obezbedili dodatna sredstva za potrebe proširene reprodukcije. Nužnost akumulacije važi kako za nacionalne privrede tako i za pojedniačnog proizvođača. Kod pojedniačnog potrošača akumuliranje nije objektivno već subjektivno uslovljeno. Subjektivno je uslovljeno njegovim interesom da za sebe obezbedi povoljnije poslovne rezultate. Nužnost akumulacije za pojedinačnog proizvođača je takođe opšte zažeća – postojala je u svim društveno ekonomskim formacijama gde su postojali slobodni pojedinačni proizvođači.

3.7.9.2. Akumulacija kapitalističkog robnog proizvođača Osnovna potreba kapitalističkog preduzeča je konstantno kontinuelno oplođivanje kapitala. Ova osnovna potreba se najbolje zadovoljava proširenom proizvodnjom. To znači da kapitalista, ako hoće uspešno da posluje mora određeni deo VV odvojiti radi proširene proizvodnje. To što danas kapitalista samovoljno sebi smanjuje VV nije zato što on voli da pomaže svojoj zemlji, već je zato da bi sutra mogao prisvojiti još veći VV. Marks daje definiciju: upotrebljavanje VV kao kapitala, ili ponovno pretvaranje vrednosti u kapital, zove se akumulacija kapitala. Kapitalista potpuno sam odlučuje da li će i koliko će odvojiti za akumulaciju. Treba znati da oni koji ne odvajaju za akumulaciju ubrzo propadaju, a da se uspešni razlikuju samo po tome koliko su za akumulaciju odvojili i koliko su je uspešno upotrebili. Pošto je povećavanje postojećeg kapitala objektivan uslov reprodukcije kapitaliste, to znači da je akumuliranje objektivan uslov, koji mu je nametnut. Zbog te nametnutosti akumulacije smatra se da je ona nezibežna. Jer ne akumulirati u uslovima kada svi drugi to čine znači bankrot. To što kapitalisti stalno akumuliraju ne znači da su oni umobolni ili bolesno pohlepni. Akumuliranje je jednostavno jedno od pravila igre kojeg se moraju kapitalsti pridržavati ako hoće da opstanu.

3.7.9.3. Način upotrebe akumulacije u kapitalističkom preduzću

UVODNA RAZMATRANJA Fondovi akumulacije u kapitalističkom preduzeću se formiraju tako šte se posle svake prodaje robe deo prisvojenog viška vrednosti izdvaja za potrebe proširene reprodukcije. Raspoloživa novčana akumulacija se potom može aktivirati na različite načine. To, međutim, ne znači da svala novčana akumulacija odmah može proizvodno da se aktivira. Naprotiv, između novčane i stvarne (aktivirane) akumulacije, po pravilu postoji odgovarajuća vremenska distanca. Ako su investicije obimnije to će se morati sačekati duži period pre nego što se stvori dovoljno sredstava u fondu. Međutim ako su sredstva skupljena može se pristupiti odlučivanju tačno kako će biti potrošena. Kako investirati akumulaciju je veliki i veoma važan problem, od čijeg rešenja zavisi budućnost preduzeća. Izdvajaju se dva pravca investiranja:

1) Akumulirana sredstva investirati u savremene tehnike i tehnologije 2) Akumulirana sredstva investirati u jednostavno proširenje postojećih

kapaciteta bez njihovog tehničko – tehnološkog unapređenja. Osnovne posledice ova dva pravca investiranja su povećavanje ili ne menjanje organskog sastava kapitala. ORGANSKI SASTAV KAPITALA Organski sastav kapitala tj.odnos između postojanog i varijabilnog (promenljivog) kapitala (c : v) pokazuje kako je određeni proizvodni kapital vrednosno struktuiran. Vrednosni sastav kapitala predstavlja vrednosno izražen odnos između angažovanih sredstava za proizvodnju i angažovane radne snage. Taj se odnos može izraziti i na drugi način. Tehnička opremeljenost rada je naturalno izražen odnos između mase angažovanih SP i ukupnog broja unajmljenih radnika. Između vrednosnog i tehničkog sastava kapitala postoji zavisnost. Vrednosni sastav kapitala je u suštini uslovljen tehničom opremljenošću. Vrednosni sastav kapitala ne može biti bilo koja vrednost, jer u jednom preduzeću ne možemo instalirati 20 presa za lim, a ostaviti broj zaposlenih na 5. Znači u promeni vrednosnog odnosa postoji odgovarajuća srazmera između delova koji čine sam vrednosni odnos (kada se instalira 20 presa za lim to znači da se mora zaposliti još 40 radnika; povećava se i c i v). Naravno vrednosni sastav kapitala može se promenita kada se promene nabavne cene faktora proizvodnje. Da bi se izbegle te deformacije prestaju se koristiti cene kao merilio i počinje se koristiti vrednost (organski sastav kapitala). Ma kako i koliko se menjale nabavne cene organski sastav kapitala se neće promeniti ako se ne promeni tehnički sastav. Akumulacija se može upotrebiti tako da se:

1) Menja organski sastav kapitala 2) Ne menja organski sastav kapitala.

(1) Akumulacija pri nepromenjenom organskom sastavu kapitala se javlja kada kapitalsta investira u čisto proširenje kapaciteta bez promene tehničko-tehnološke odsnove. U ovom slučaju dolazi do rasta ukupnog postojanog i varijabilnog kapitala, ALI se njihov odnos ne menja.

PRIMER :

NAMENSKA RASPODELA vv PREDUJMLJENI

KAPITAL (K) C : V STRUKTURA PROIZVEDENE VREDNOSTI

FAk FLPt

K1 = 50.000 Akum. = 5.000 4 : 1 40.000c + 10.000v + 10.000m

4.000c + 1.000v 5.000 + 5.000

K2 = 55.000 Akum. = 5.500 4 : 1 44.000c + 11.000v + 11.000m

4.400c + 1.100v 5.500 + 5.500

K3 = 60.500 4 : 1 48.400c + 12.100v + 12.100m

6.050 + 6.050

Osnovna društveno - ekonmska posledica akumulacije bez promene prganskog sastava kapitala je mogućnost zapošljavanja radne snage. U stvari ovakav vid akumulacije je najbolji za radnike. Upotreba akumulacije sa stalnim organskim sastavom dovodi do stalnog povećavanja zaposlenosti, što je dobro za radnike. Kako postoji stalna akumulacija tražnja za radnicima postaje sve veća i veća. Pošto se sve više i više zapošljava to će u jednom trenutku na tržištu radne snage ponuda slobodne radne snage biti manja od tražnje što će usloviti rast cene slobodne radne snage odnosno rast najamnine zaposlenih. Porast najamnine ima svoje granice. Najamnina može rasti samo dotle dok ne ugrozi porast akumulacije. Ako dođe do toga da zbog porasta najamnine ne može se obezbediti veći obim akumulacije u odnosu na predhodni period, dolazi do smanjenja tražnje za novom radnom snagom. Ponuda i tražnja na tržištu radne snage se polako izjednačiuju, pa dolazi do pada cene radne snage odnosno pada najamnine. Valja imati u vidu da će gorenavedeni sled događaja važiti jedino ako postoji veći rast tražnje za radnom snagom nego porasta ponude radne snage, što se izrazito retko dešava.

(2) Akumulacija uz porast organskog sastava kapitala se javlja kada kapitalista odluči da investira u moderne tehnike i tehnologije. To znači da će de akumulacija srazmerno više investirati za nabavku SP negao za nabavku RS. PRIMER :

NAMENSKA RASPODELA VV PREDUJMLJENI

KAPITAL (K) c: v STRUKTURA PROIZVEDENE

VREDNOSTI FAk FLPt

K1 = 50.000 4 : 1 40.000c + 10.000v + 10.000m 5.000 + 5.000 Ak1 = 5.000 9 : 1 4.500c + 500v K2 = 55.000 4,24 : 1 44.500c + 10.500v + 10.500m 5.250 + 5.250 AK2 = 5.250 11 : 1 4.812,5c + 437,5v K3 = 60.250 4,5 : 1 49.312,5c + 10.937,5v + 10.937,5m ....

Objašnjenje tabele: Na početku kapitalsta je angažovao K1 = 50.000 kapitala, čiji je organski sastav 4 : 1. struktura proizvedene vrednosti je 40.000c + 10.000v + 10.000m. Od 10.000 VV u FAk se izdvaja 5.000. Pri sledećem angažovanju kapitala kapitalista odluči da investira akumulaciju tako da organski sastav bude 9 : 1, a ne 4 : 1. To znači da će se akumulacija podeliti na sledeći način: 4.500c + 500v.

Sada u drugom reprodukcionom ciklusu predujmljeni kapital je K2 = 55.000. ALI njegov organski sastav nije više 4 : 1, već je 4,24 : 1 u korist postojanog kapitala. Taj porast odnosa u korist postojanog kapitala je posledica toga da je i podela akumulacije bila u korist postojanog kapitala (9 : 1). Struktura proizvedene vrednosti je: 44.500c + 10.500v + 10.500m. Od 10.500 VV u FAk se izdvaja 5.250. Pri sledećem angažovanju kapitala kapitalista odluči da investira akumulaciu tako da je organski odnos sada 11 : 1, a ne 9 : 1 ili 4 : 1. To znači da će se akumulacija podeliti na sledeći način: 4.812,5c + 437,5v. Sada u trećem reprodukcionom ciklusu predujmljeni kapital je K3 = 60.250. ALI njegov organski sastav nije više 4,24 : 1, već je 4,5 : 1, znači još se više povećao. Razlog tome je što se akumulacija delila u odnosu 11 : 1, a ne 4,24 : 1. Organski sastav ne bi bio 4,24 : 1 ni da se akumulacija delila u odnosu 9 : 1, jer taj odnos, iako manji nego 11 : 1, ipak favorizuje postojani kapital. Važno je znati da bi veći organski sastav kapitala povukao i povećenje stope viška vrednosti, pa bi ona bila veća od 100%. Ja u ovom pirmeru nisam hteo da povećavam stopu viška vrednosti da ne bih komplikovao. Osnovne ekonomske posledice upotrebe akumulacije uz porast organskog sastava kapitala:

1) Rast organskog sastava kapitala determinisan je upotrebom akumulacije 2) Glavni preduslov ostvarivanja veće mase viška vrednosti 3) Akumulacija uz porast organskog sastava podstiče tehnički progres i obrnuto 4) Povećava se obim proivdonje, produktivnost, smanjuje troškove, omogućuje

dalji rast FAk 5) Dolazi do porasta nezaposlenosti

1) Pošto se akumulacija nalazi u novčanom obliku u FAk, to je to kapitaliste dali će i koliko povećati organski sastav kapitala. On to jednostavno radi odgovarajućom podelom akumulacije.

2) Osnovni motiv svakog kapitaliste je da prisvoji veću masu VV. Pošto je to u savremenim privredama uslovljeno porastom produktivnosti, to kapitalsta mora ići u modernizaciju, odnosno mora povećavati organski sastav kapitala.

3) Iz pod (2) vidimo da kapitalista mora ulagati u savremenu tehnologiju. Na taj način on će stimulisati njen razvoj. I upravo je povećani organski sastav u akumulaciji glavni krivac burnog tehnološkog razvoja. Ali i obrnuto. Činjenica da negde postoji savremenija mašina kapitalistu tera da staru proda i kupi novu, tj. sam tehnički progres uslovljava nastajanje akumulacije sa porastom organskog sastava.

4) Povećanje proizvodnje, produktivnosti, smanjenje troškova je sve logična posledica uvođenja moderne tehnologije. Da te posledice nema mi tehnologiju ne bi ni uvodili. Iz smanjenih troškova sledi da kapitalsta može dobiti više VV po jedinici proizvoda nego pre, što sve ima za krajnju posledicu ukupno povećanje VV. Ako je ukupna VV povećana to znači da i FAk može biti povećan, što ponovo povečava VV, i tako u krug.

5) Značajna posledica ovakve upotrebe akumulacije je i porast nezaposlenosti, odnosno stvaranje rezervne armije rada. Ukoliko se akumulacija sve manje i manje koristi za nabavku RS, utoliko se usporava otvaranje novih radnih mesta. Tako da ponuda radne snage daleko prevazilazi tražnju za radnom snagom. Ne samo to, uvođenje savremene tehnologije dovešće do velikih otpuštanja, čime se problem nezaposlenosti još više zaoštrava. Raznici koji su bili zaposleni, a sada su bez posla su dodatno goroj situaciji. Jer oni moraju da izdržavaju svoje porodice, već su profesionalno oformljeni i teže se privikavaju na burne promene u tehnologiji. Tako da možemo zaključiti da nezaposlenost u kapitalističkoj robnoj proizvodnji predstavlja njeno prirodno svojstvo.

TC

TC0

Q

Kriva tražnje

3.8. Osnovni oblici tržišne ravnoteže

3.8.1. Uvodne napomene Ravnotežno stanje se uzima kao polazna tačka ekonomske analize. Najčešće se analizira stepen odstupanja od ravnotežnog stanja, kao i faktori koji su do toga doveli. Takođe to ravnotežno stanje se uzima kao nešto čemu treba težiti. Te analize su zasnovane na modelima. Najčešći model je model savršene konkurencije. Njene predpostavke su:

1) Pretpostavka o atomiziranoj privrednoj strukturi znači da postoji veliki broj privrednih subjekata i na strani ponude i na strani tražnje, od koji ni jedan nije u mogućnosti da nameće drugom bilo uslove prodaje, bilo uslove kupovine. U takvim uslovima TC je nezavisna veličina.

Grafik predstavlja savršeno konkurentno preduzeće. TC je konstanta bez obzira na količinu proizvoda koju proizvede proizvođač. On će izgubiti sve svoje kupe ako makar malo poveća cenu svojih proizvoda.

2) Odsustvo monopola bilo kakve vrste, kao i odsusutvo uticaja države na ekonomske tokove.

3) Potpuna sloboda ulaska i izlaska u datu granu; savršena pokrtljivost FP, nihova deljivost i proizvodnja homogenog proizvoda. Sva preduzeća imaju pristup istoj tehnologiji.

4) Odsustvo preferencija bilo koje druge vrste i raznih psiholoških i sl.uticaja. Čovek se uvek ponaša kao racionalno biće homo oeconomicus.

5) Svim privrednimsubjektima dostupne su sve informacije ne smo o prošlim i tekućim događajima u privrednom životu, već i o budućim promenama.

Privreda liberalnog kapitalzima (19 vek) je bila najpribližnija ovom modelu.

3.8.2. Usklađivanje ponude i tražnje u uslovima savršene konkurencije

Za uspostavljanje ravnoteže potreban je jedan duži period. Tržište je jedna jedinstvena celina, pa svaka i najmanja promena neke ekonomske kategorije povlači lančanu reakciju raznih reagovanja drugih ekonomskih kategorija. Ravnotežno stanje je stanje u kome privredni subjekti nemaju stimulansa za promenu svog skonomskog položaja. To znači da su privredni subjekti maksimizirali svoju ciljnu funkciju, odnosno bilo kakve promene ne bi dovele do uspostavljanja boljeg stanja. U ravnotežnom stanju sve što jedni proizvedu drugi kupe. U stanju ravnoteže prestaje ekonomsko kretanje i zakon vrednosti miruje. Mora doći do promena ili cena ili tehnologije da bi se mehanizam zakona vrednosti ponovo pokrenuo. Za proizvođače na TC je data kao objektivna veličina, nezavisna od njihovog delovanja. Pa oni svoj položaj mogu poboljšati jedino ako smanjuju troškove svog postojanja. Ovde razlikujemo:

1) Kratki rok 2) Dugi rok

1) Za kratki rok proizvođač mora prvo da odredi obim proizvodnje za koji se TC izjednačava sa GT. Proizvođač će nastaviti proizvodnju ako je TC veća od GT. Ako nije on će zaustaviti proizvodnju je mu se celi FT pojavljuju kao gubitak. Kratkoročna kriva ponude poklapa se sa krivom GT za TC koja je veća od mininmalnih PVT. Međutim da bi ovaj proizvođač opstao na tržištu (dugoročno gledano) on mora pokriti sve svoje troškove.

2) U dugom roku, proizvođač mora da pokrije sve svoje

troškove, pa je poslovanje bez gubitka moguće jedino ako je dugoročna tržišna cena jednaka minimalnim dugoročnim troškovima, odnosno TC jednaka graničnim GT (to je TC2, dok poslovanje sa gubitkom TC3). Stanje dugoročne ravnoteže biće postignuto kada je kod svih proizvođača TC1 jednaka dugoročnim GT. Pri toj ceni ni jedno preduzeće ne ostvaruje profit, ali je ukupna masa profita u grani maksimalna, jer ni jedan prozvođač nije u gubitku, nema ulaska i izlaska iz grane.

Na objačnjeni način data proizvodnja se obavlja na ekonomski naefikasniji način. Proizvođač polazeći od svojih interesa ostvaruje optimalni obim proizvodnje. Zakon koji obezbeđuje da se dati proizvod proizvodi za društvo na ekonomski najefikasniji način je zakon ponude. Na savršeno konkurentskom tržištu ravnotežna cena je jednaka kako Gk za potrošača tako i Gt za proizvođača. Ako imamo u vidu sve proizvedene vrste roba važi:

n

n

TC

Gk

TC

Gk

TC

Gk=== ...

2

2

1

1

3.8.3. Nevidljiva ruka tržišta: efikasnost i socijalna pravednost

Najefikasniju upotrebu ograničenih sredstava obezbeđuje zakon vrednosti (ili da li je tako?). Zakon vrednosti dovodi do polarizacije između proizvođača, do sve većeg raslojavanja između njih i do sve veće nejednakosti u raspodeli dohodka. Ove nejednakosti dovode do oštrog sukobljavanja klasa. Bez obzira na intenzitet ovakvih sukoba oni dovode do neoptimalnog korišćenja ograničenih resursa. Problem se, očigledno, ne može rešiti ekonomski, jer je nesputano delovanje tržišnih zakonitosti upravo i dovelo do ovakvih posledica. Problem se mora rešavati intervenciom države. Samo etički optimalna raspodela dohodka (i uslova proizvodnje) omogućava da se u tržišnoj privredi postižu najbolji rezultati, odnosno, da se ograničena sredstva koriste najefikasnije – da se stvara maksimalno mogući proizvod u minimalne troškove. Ne postoji jednistven standard pravedne raspodele. Naravno, što se više približavamo etički optimalnoj raspodeli dohotka, to je veči stepen efikasnosti u upotrebi resursa. Efikasnost savršeno konkurentnog modela na osnovama etički optimalne raspodele ostaje kao ideal kojem se teži, a odstupanja pokazuju u kojoj meri je društvo uspelo da obezbedi odgovarajući stepen pravednosti u raspodeli.

TC

TC0

Q

GT

Q1

TC

TC3

Q

GT

TC2

TC1

PT

PVT

3.8.4. Makroekonomska ravnoteža

3.8.4.1. Zakon vrednosti kao osnovni zakon robne privrede Svaka zajednica mora da obezbedi odgovarajući raspored ukupnog DFR, odnosno svaka zajednica mora poštovati zakon srazmerne raspodele DFR. Ovaj zakon se na različite načine ostvarivao. Oblik ispoljavanja zakona i mehanizam njegove realizacije zavisi od stepena razvijenosti proizvodnih snaga i karaktera društvenih odnosa. U svim oblicima robne proizvodnje kao osnovni način ispoljavanja zakona srazmernog rasporeda DFR javlja se zakon vrednosti. Ovaj zakon, kao osnovni zakon društvene reprodukcije ujedno i kao ravnotežni zakon, obezbeđuje razvoj proizvodnih snaga, i raspodelu DFR na društveno najprihvatljiviji način. I pored sveg rasipanja koje postoji, zakon vrednosti i dalje daje najefikasniju upotrebu ograničenih proizvodnih resursa. Savremeno demokratsko društvo se ne može razvijati, ako njegova reprodukcija nije zasnovana na zakonu vrednosti. Svako nasilje nad zakonom vrednosti završavalo je u totalitarnim društvenim sistemima. U stanju ravnoteže zakon vrednosti obezbeđuje:

1) Reprodukovanje prosečno utrošenih SP 2) Prosečnim proizvođačima obezbeđuje prosečno realizovanje ciljne funkcije 3) Potrošače prisiljava da sa svojim ograničenim dohotkom maksimiziraju svoju

ciljnu funkciju. U stvari u stanju ravnoteže zakon vrednosti obezbeđuje maksimiziranje ciljne funkcije svih subjekata društvene reprodukcije – kako na strani proizvodnje tako i na stran iraspodele, razmene i potrošnje. U ekonomskoj teoriji postoje dva pristupa objašnjenju zakona vrednosti kao ravnotežnog zakona.

1) Ovaj pristup vezan je za tradiciju klasične političke ekonomije (Smit, Rikardo, Marks). Glavni akcenat je na objašnjenju osnovnih zakona proizvodnje i raspodele ND.

2) Ovaj pristup vezan je za tradiciju teorije opšte ekonomske ravnoteže (Varlas, Dževons, Menger, Maršal). Teorijia opšte ekonomske ravnoteže akcenat stavlja na definisanje kriterijuma (i standarda), koji uz data SP i dohodak, obezbeđuju optimalnu alokaciju. Definisanjem, uslova za maksmiziranje ciljne funkcije obezbeđuje se i ekonomska ravnoteža.

Oba pristupa, iako različita, dolaze do objašnjenja zakona prosečnog profita kao osnovnog zakona krupne robne proizvodnje.

3.8.4.2. Ekstraprofit (epf) – osnovni pokretački motiv proizvodnog i poslovnog ponašanja robnih

proizvođača Kapitalista kao robni proizvođač prinuđen je, kako bi opstao u konkurentskoj trci, da se neprekidno usavršava, da neprekidno proširuje proizvodnju, da neprekidno akumulira. Navedeni ciljevi se najbolje ostvaruju, ako kapitalista ostvaruje maksimalan profit. Taj proses maksimizacije profita se materijalizuje, najbolje ostvaruje kroz prisvanjanje ekstraprofita.

Konkurencija dovodi do formiranja jedinstvene TC za određenu vrstu robe. Realizacija roba po takvoj TC dovodi do diferencijacije robnih proizvođača, jer će oni prisvojiti različite mase profita, zbog različitih CK. Proizvođači čija je CK na nivou prosečne granske CK ostvaruju i prosečan profit (ppf) za tu granu. Oni proizvođači čija je CK veća od prosečne CK za tu granu prisvajaju manje profita od prosečnog profita za tu granu. ALI proizvođači čija je CK niža od granske CK ostvaruju profit iznad prosečnog profita za tu granu, tj.oni ostvaruju ekstraprofit. Da li će neki kapitalista prisvojiti ekstraprofit ili ne, zavisi isključivo od njegove sposobnosti da pravilno upotrebi predujmljeni kapital. Ako kapitalista ima preduzetničkog talenta, sposobnost da organizuje efektivno i efikasno proces proizvodnje, onda je on ozbiljan kandidat za ostvarivanje ekstraprofita. Imati na umu da kapitalsta može biti loš organizator proizvodnje, ali ako su drugi kapitalisti u grani još gori od njega on će prisvojiti ekstraprofit. Kako je maksimiranje profita objektivno uslovljeno dejstvom ekonomskih zakona to je i ostvarivanje ekstraprofita objektivno uslovljeno. Pa ekstraprofit predstavlja osnovnu pokretačku snagu kapitalističkog načina proizvodnje. Težnja da se ostvari profit iznad prosečnog profita u grani, manifestuje se i kao težnja da se CK smanji ispod prosečne CK u grani. To što je jedan kapitalista uspeo da smanji svoju CK, odnono da prisvoji ekstraprofit, predstavlja snažan impuls za druge kapitaliste, koji sada teže da dosegnu CK najboljeg u grani. Ako to oni uspeju kapitalista koji je u početku prisvojio ekstraprofit, sada ostaje bez njega, što mu daje impuls da se dalje unapređuje, itd...u krug. Ostvarivanje ekstraprofita je najznačajniji faktor unutargranske konkurencije, i svođenje individualnih profitnih stopa na prosečnu profitnu stopu (ppf’) u grani. ALI proces ostavrimanja ekstraprofita u garni je istovremeno i osnova za međugransku konkurenciju, jer svi teže da sa ograničenim kapitalom prisvoje što više profita, odnosno svi teže većoj profitnoj stopi, ma u koj grani bili.

3.8.4.3. Uzroci i mehanizam formiranja prosečne profitne stope (ppf ’)

Proces unutargranske, odnosno horizontalne konkurencije stvara pretpostavke i za međugransku (vertikalnu) konkurenciju. Pošto i u ostalim granama kao osnovni faktor diferencijacije između proizvođača pojavljuje odnos njihove individualne CK prema prosečnoj granskoj CK, onda su kapitalisti u svim granama objektivno prinuđeni da svoj kapital ulažu u one grane u kojima će ostvariti i najveću profitnu stopu. Ako predpostavimo da je P = T, odnosno TC = TV, dolazimo do zaključka da su razlike između profitnih stopa grana uslovljene:

1) Razlikama u organskom sastavu kapitala – viši c : v profitna stopa manja 2) Razlikama u broju obrta – više obrta veća i profitna stopa 3) Razlikama u stopi viška vrednosti – veći m’ veća i profina stopa

Međutim, masa profita koju prisvajaju proizvođači uvek odstupa od VV, zato što TC odstupa od TV. Tako da odstupanje TC od TV predstavlja još veoma važan faktor. Kako bi ostvario što veći stepen oplodnje kapitala kapitalista svoj kapital plasira u grane sa nevećom profitnom stopom. Proces preorjentacije sa jedne na drugu proizvodnju nazivamo proces seljenja kapitala. Kako to obično biva, proces seljenja kapitala nije bez poteškoća. Razlikujemo:

1) Tehničko – tehnološke predpostavke 2) Društveno – ekonomske predpostavke.

1) Tehničko – tehnološke predpostavke vezane su za postojeći stepen razvitka proizvodne snage rada, posebno kada je u pitanju proizvodnja SR, kao i PR. U uslovima visoko razvijenih informatičkih tehnologija, manje izmene nad SR omogućavaju da to isto sredstvo proizvodi različite proizvode. Takođe savremeni PR mogu se upotrebljavati za veoma različite funkcije (rzne vrste plastika). To je snažan podsticaj konkurenciji jer se ista oprema, mogu uz mele troškove preorjentisati na drugačije proizvode.

2) Kada su u pitanju društveno – ekonomske predpostavke tu razlikujemo nekoliko momenata:

(a) Seljenje kapitala prati i kretanje RS. U uslovima nerazvijenih SP neposredni proizvođač je morao poznavati čitav proces proizvodnje, što je zahtevalo puno vremena. Tako da bilo kakvo seljenje kapitala i preobuka RS jednostavno je bila nemoguća. ALI u vreme razvijenih SP, i produbljene DPR čitava radnikova aktivnost se svela na obavljanje nekolliko funkcija, koje on može brzo da nauči. Nije potrebno poznavanje čitavog procesa proizvodnje. Tako da sa savremenim SP stiču se uslovi za lakše kretanje RS, odnosno lakše seljenje kapitala.

(b) Proces seljenja kapitala u savremenim uslovima znatno olakšavaju razvijeni kamatosni i akcijski kapital. Oni omogućavaju da proizvođač lakše dođe do te početne sume kapitala kako bi zasnovao proces proizvodnje.

(c) Proces seljenja kapitala iz jedne grane u drugu dovodi i do odgovarajućih promena u srazmernom rasporedu DFR na razne delatnosti.

KAKO SE FORMIRA PROSEČNA PROFITNA STOPA? U pitanju je jedan proces dugotrajnih promena u kome se mnoge promene međusobno potiru, kako kada je u pitanju horizontalna konkurencija, tako i kada je u pitanju vertikalna konkurencija. Ovaj proces konkurencije je istovremen. S jedne strane, horiznotalna konkurencija primorava proizvođače u grani da proizvode uz što manje troškove. S druge strane, ukoliko postoje izgledi da kapitalista može bilje oplođivati svoj kapital u drugoj grani pošeće proces seljenja kapitala. Dolaskom novih proizvođača u određenu granu dolazi do porasta ponude i smanjivanja TC u toj grani, što na kraju smanjuje i samu profitnu stopu zbog koje je proizvođač i počeo selidbu kapitala. Situacija u grani iz koje su se iselili proizvođači je obrnuta. Tamo dolazi do smanjivanja ponude i povećavanje TC, odnosno dolazi do povećanja profitne stope. Na taj način dolazi do ujednačavanja profitnih stopa između grana i dolazi do formiranje jedne – prosečne profitne stope za celinu. Formiranje ppf je objektivni zakon kapitalističke robne prozvodnje i nezavisan od ciljne funkcije pojednačnih proizvođača (kao i svaki zakon). Faktori koji utiču na visinu prosečne profitne stope:

1) Organski sastav kapitala 2) Stopa viška vrednosti 3) Broj obrta s tom razlikom što su u pitanju prosečne veličine za privredu kao

celinu. 4) Raspored ukupnog društvenog kapitala na različite grane proizvodnje. Ukoliko

je veći deo ukupnog društvenog kapitala plasiran u grane sa većom profitnom stopom (nižim organskim sastavom) to će i prosečna profitna stopa biti veća i obrnuto.

Zato što govorimo na nivou privrede tu je ukupni VV jednak ukupnom profitu. Važno je još jednom naglasiti da proces formiranja prosečne profitne stope ima tendencijski karakter.

100×+

=VC

MPPF '

Videli smo da je kapitgalista objektivno prisiljen da stalno investira u modernizaciju procesa proizvodnje, odnosno da akumulaciju upotrebljava sa povećanim organskim sastavom kapitala. To znači da ukupni organski sastav kapitala se povećava. Povećavanje ukupnog organskog sastava kapitala dovodi do opadanja prosečne profite stope. Kako se povećavanje organskog sastava dešava postepeno to će i prosečna profitna stopa tendencijski opadati i težiti 0. navedene činjenice su u stvari dokaz zakon pada prosečne profitne stope. Može se desiti da moderna tehnologija, koja se instalira, dovede do tolikog porasta stope VV da se kompezira smanjujući uticaj povećanog organskog sastava kapitala na prosečnu profitnu stopu. Međutim, gledajući na duži rok porast organskog sastava kapitala nadvladava eventualni porast stope VV, tako da dolazi do pada prosečne profitne stope.

3.8.4.4. Zakon prosečnog profita Proces formiranja prosečne profitne stope objektivno je uslovljen i kao takav nezavisano od volje pojedinačnih kapitalista vrši izjednačavanje stepena oplodnje kapitala različitih oblasti društvene proizvodnje. Uspostavljanjem prosečne profiten stope zadovoljava se stav: na jednak kapital jednak profit. Zakon prosečnog profita postaje osnovni regulator ukupno stvorene vrednosti između kapitalista različitih grana društvene proizvonje. Zakon vrši odgovarajuću preraspodelu stvorene vrednosti kako bi se zadovoljila jednakost oplodnje granskih kapitala. Ta preraspodela se ostvaruje cenom proizvodnje,

3.8.4.5. Cena proizvodnje – istorijski oblik zakona vrednosti

3.8.4.5.1. Pojam cene proizvodnje (CP) Vrednosna cena, kako smo ranije pomenuli, ne može se pojaviti kao ravnotežna cena. Ukoliko bi to bilo tako bili bi kažnjeni svi iznad proesčni proizvođači kao i proizvođači koji imaju organski sastav kapitala iznad proseka. Time bi se doveo u sumlju i zakon vrednosti. Teorijski posmatrano jednini slučaj, kada se vrednosna cena može uzeti kao ravnotežna cena, je kada ne postoje razlike između organskog sastava kapitala, broja obrta, stope viška vrednosti između grana. Tada bi vrednosna cena obezbedila TC = TV, jednak profit u svakoj grani. Međutim, različitost grana ne stvarnost. Pa umesto vrednosne cene potrebna man je cena koja će da obezbedi prosečnu nadoknadu utrošenih FP i omogućiti prisvajanje prosečnog profita. Ta cena je cena proizvodnje:

CP = CK + ppf Ovaj proces transformacije vrednosti u CP objektivno je uslovljen samim proceso formiranja prosečne profitne stope i delovanjem zakona prosečnog profita. Cena proizvodnje se pojavljuje kao oblik delovanja zakona vrednosti u krupnoj kapitalističkoj robnoj proizvodnji.

3.8.4.5.2. Sličnosti i razlike između CP i vrednosti robe Struktura vrednosti robe je V = c + v + m, dok struktura cene proizvodnje je CP = CK + ppf. Njihovo nepoklapanje je uzrokovano:

1) Zbog nepoklapanja VV u vrednosti robe i ppf u CP, pod pretpostavkom da je CK u CP jednaka utrošku angažovanih FP (u njihovom vrednosnom izrazu) u vrednosti robe.

2) Ako je ppf jednak proizvedenom VV, onda će CP i vrednost robe razlikovati jer se CK u CP i vrednosti robe razlikuju zbog obračuna utrošaka FP – jednom po njihovim TC koje su jednake njihovim CP, drugi put po njihovim vrednostima.

(1) Predpostavićemo da je utrošak angažovanih FP u CP obračunat po njihovoj vrednosti. Mora doći do odgovarajuće preraspodele stvorene VV kako bi se obezbedila jednakost kapitala različitih oblasti po principu: na jednak kapital jednak profit. Da bi grane sa organskim sastavom kapitala većim od proseka za privredu prisvajale, kao i ostale grane nužno je da dođe do odgovarajućeg prelivanja VV iz grana koje imaju organski sastav kapitala ispod proseka za privredu u celinu, jer te grane i proizvode srazmerno veći VV. Na ovoj osnovi se obezbeđuje jednak profit na jednako angažovane kapitale u dvema granama. Time se podstiču proizvođači na neprekidno usavršavanje procesa prizvodnje kroz podizanje njegovog tehničko – tehnološkog nivoa. Prema tome, grane koje imaju organski sastav kapitala veći od prosečnog za privredu kao celinu imaće i CP veću od proizvedene vrednosti u njoj, odnosno u tim granama ppf biće veći od proizvedenog VV. Obrnut je slučaj u granama koje imaju organski sastav kapitala manji od prosečnog za privredu kao celinu. Na odstupanje ppf od proizvedenog VV utiču i razlike u obrtu i stopi VV u datoj grani u odnosu na njihove veličine u privredi. Ovde se pretpostavlja da do razlika u obrtu i stopi VV dolazi zbog prirode posla kojim se bavi data grana. Da bi se obezbedila jednakos kapitala raznih grana u ovom našem slučaju zakon prosečnog profita vrši prelivanje VV iz grana koje imaju broj obrta i stopu VV veće od prosečnih veličina za privredu u grane koje imaju broj obrta i stope VV manju od prosečnih veličina za privredu. Zbog toga je i CP manja od vrednosti u granama koje imaju broj obrta i stopu VV veće od prosečnih vrednosti za privredu, jer je u njima ppf, koji prisvajaju po ppf΄ manji od proizvedenog VV. Kao faktor se javljaju oscilacije TC od TV.

(2) Kada je ppf jednak VV proizvedenom u datoj grani, CP i vrednost robe mogu se nepoklapati zbog nepoklapanja njihovih CK koje su:

1) Jednput u vrednosti robe izražene obračunom utrošenih FP po njihovoj vrednosti, a

2) Drugi put, u CP obračunom utroška ovih faktora po njihovim CP. Naime svaka grana nabavlja sredstva od čitavog niza drugih preduzeća po njihovim CP. Te CP se u najvećem broju slučajeva ne poklapaju sa vrednošću datih SP.

3.8.4.5.3. Zakon ppf i raspodela između različitih grana proizvodnje i unutar grane između proizvođača

Realizacija roba po TC koja je jednaka AP obezbeđuje jednakost različitih oblasti društvene proizvodnje, odnosno jednakost njihovih kapitala.

PRIMER : Pretpostavićemo:

1) Da privredu čini 5 grana 2) Angažovani kapitali se troše u 1 obrtu (za godinu dana) 3) Između grana nema razlika u broju obrta (svuda 1 obrt) 4) U svim granama stopa viška vrednosti je jednaka 100% 5) Robe se realizuju po TC koja je jednaka CP

GRANA ULOŽENI KAPITAL

C : V STRUKTURA PROIZVEDENE VREDNOSTI

VELIČINA VREDNOSTI

ROBE I 6.000 1 : 1 3.000c + 3.000v + 3.000m 9.000 II 7.000 1,33 : 1 4.000c + 3.000v + 3.000m 10.000 III 8.000 3 : 1 6.000c + 2.000v + 2.000m 10.000 IV 9.000 8 : 1 8.000c + 1.000v + 1.000m 10.000 V 10.000 9 : 1 9.000c + 1.000v + 1.000m 11.000

privreda 40.000 3 : 1 30.000c + 10.000v + 10.000m 50.000

Vidimo da se uloženi kapital po granama delio shodno sa navedenim organskim sastavom. Uočavamo da je:

%.

.' 25100

0004000010

=×=ppf

GRANA CK PPF CP VELIČINA

VREDNOSTI ROBE (V)

CP – V ili ppf - vv

I 6.000 1.500 7.500 9.000 - 1.500 II 7.000 1.750 8.750 10.000 - 1.250 III 8.000 2.000 10.000 10.000 0 IV 9.000 2.250 11.250 10.000 + 1.250 V 10.000 2.500 12.500 11.000 + 1.500

privreda 40.000 10.000 50.000 50.000 0

Pošto je prosečna profitna stopa za celu privredu 25%, to zanči da ćemo individualne ppf za grane dobiti tako što prosečnu profitnu stopu primenimo na angažovane kapitale svake grane (ppf = 6.000 ⋅ 0,25 = 1.500, itd...). Cena prozvodnje je CP = CK + ppf. Da se uvideti da postoje razlike između proizvedene vrednosti i CP (ili ti naplaćene vrednosti). Zakon ppf je učinio svoje, tako da grane koje imaju niži organski sastav kapitala su dobile manje profite nego što su proizvele vv (grana I, II); dok grane sa višim ogranskim sastavom kapitala su dobile više profita nego što su proizvele vv (grana IV, V). Grana III je prosvojila profita isto koliko je proizvela vv. Takovo poklapanje se javlja i na nivou celokupne privrede. Uzmimo pretpostavku o različitom broju obrta i različitim stopama VV. Sledeći primer će da pokaže kako će zakon ppf da prelije VV iz grana sa iznad prosečnim brojem obrta i stopom VV i ispod prosečnim organskim sastavom u grane sa ispod porsečnim brojem obrta i stopom VV i iznad prosečnim organskim sastavom. Kako bi se prelivanje bolje uočilo predpostavićemo da je angažovani kapital jednak u svim granama.

GRANA ULOŽENI KAPITAL C : V n m’(%) STRUKTURA PROIZVEDENE

VREDNOSTI

VELIČINA VREDNOSTI

ROBE I 8.000 = 4.000c + 4.000v 1 : 1 4 400 16.000c + 16.000v + 64.000m 96.000 II 8.000 = 5.000c + 3.000v 1,67 : 1 3 300 15.000c + 9.000v + 27.000m 51.000 III 8.000 = 6.000c + 2.000v 3 : 1 2 200 12.000c + 4.000v + 8.000m 24.000 IV 8.000 = 7.000c + 1.000v 7 : 1 1 100 7.000c + 1.000v + 1.000m 9.000

privreda 32.000 = 22.000C + 10.000V 1,67 : 1 2,5 333 50.000C + 30.000V + 100.000M 180.000

Uočavamo da je:

%,.

.' 5312100

00032000100

=×=ppf

GRANA CK PPF CP VELIČINA

VREDNOSTI ROBE (V)

CP – V ili ppf - vv

I 32.000 25.000 57.000 96.000 - 39.000 II 24.000 25.000 49.000 51.000 - 2.000 III 16.000 25.000 41.000 24.000 + 17.000 IV 8.000 25.000 33.000 9.000 + 24.000

privreda 80.000 100.000 180.000 180.000 0

Vidimo da su grane koje su imale broj obrta manje od 2,5 (prosek na nivou privrede), organski sastav veći od 1,67 : 1 i stopu VV manju od 333% su prisvojili više profita nego što su proizveli vrednosti. To se vidi iz poslednje tabele. Postavlja se pitanje kako se računa n, c : v, i stopa VV za celu privredu? Prvo računamo stopu VV. Nju dobijamo kada ukupno proizvedeni VV na nivou privrede (100.000) podelimo sa ukupnim varijabilnim kapitalom na nivou privrede (30.000). Pa je stopa VV:

%..

.' 33333100

310

10000030000100

=×=×=M

Da se uočiti da organski sastav kapitala od 1,67 : 1 ne odgovara strukturi uloženog kapitala od 22.000M + 10.000V. To je posledica što su različite grane imale različit broj obrta. Na početku godine, kada su sve grane angažovale svoj kapital, organski sastav je zaista bio 2,2 : 1 odnosno 22.000 : 10.000. Međutim, za razliku od I grane, ostale grane su u toku iste godine još nekoliko puta angažovale kapital. Došlo je do mešanja različitih organskih sastava grana u nejednakim odnosima, što je na kraju proizvelo organski sastav kapitala od 1,67 : 1. Krajnji organski sastav kapitala se jednostavno dobija. Samo stavimo u odnos ukupni konstantni i verijabilni kapital (50.000 : 30.000). Pa je c : v = 5 : 3 ili 1,67 : 1. Znamo C : V, znamo i M’, ali kako ćemo dobiti n. Prvo, početno predujmljeni kapital moramo podeliti prema poznatom organskom sastavu kapitala od 1,67 : 1. To izgleda ovako: 32.000 = 20.000C + 12.000V. Drugo, pošto znamo M’ možemo da odredimo proizvedeni VV. Tako da će struktura proizvedene vrednosti biti: 72.000 = 20.0001 + 12.000V + 40.000M. Znači u 1 obrtu celokupna priveda proizvede 72.000, a u n obrta 180.000. Jednostavnim deljenjem 180.000 sa 72.000 dobijamo n = 2,5. Realizaciom roba po TC koja je jednaka CP ostvaruju se značajni rezultati za nacionalnu ekonomiju:

1) Svim granama se obezmeđuje nadoknada prosečno utrošenih kapitala u procesu proizvodnje, čime se omogućava kuntinuitet procesa proizvodnje.

2) Obezbeđuje se prelivanje VV u grane sa iznad prosečnim organskim sastavom kapitala i ispodprosečnim obrtom i stopom VV.

3) Obezbeđuje uspostavljanje srazmernog rasporeda DFR u principu na novom nivou.

Kao što su pokazali primeri zakon ppf preliva VV, ali samo u uslovima slobodne konkurencije. U stanju ravnoteže kada je TC = CP granski kapital ne može prisvojiti profit veći od ppf. I pod pretpostavkom da svaka grana prisvoji tačno onoliko pf koliko je proizvela VV, to ne znači da su i individualni proizvođači prisvojili istu količinu pf kao proizvedene VV.

Da li će kapitalista prisvojiti manje ili više profita zavisi pre svega od njegove pozicije u grani. Najbolji u grani je onaj ko ima najnižu CK, taj dasa prisvaja i najviše profita po jednici proizvoda. Merilo za ekstraprofit je ppf, pa se ekstraprofit javlja kao profit pojedinačnoga kapitaliste iznad ppf u grani. Veličina epf je opredeljena:

1) Veličinom ppf 2) Veličinom pf određenog kapitaliste, tj.odnosom njegoce CK prema prosečnoj

CK u grani. Ekstraprofit je rezultat načina upotrebe kapitala. Stravrna masa pf koja pripadne grani razlikuje se od ppf, koji bi po prosečnoj profitnoj stopi pripao grani. Predhodna činjenica vrši dodatni pritisak na kapitalistu da se usavršava. Nosilac ekstraprofita može se javiti samo pojedinačni kapitalista, a ne i grana. Pored klasičnog ekstraprofita postoji i:

1) Konjukturni ekstraprofit – nastaje na bazi uspešnog prilagođavanja preduzeća uslovima realizacije na tržištu

2) Monopolski ekstraprofit – nastaje na bazi ekonomskog valorizovanja monopolske pozicije na tržištu

3) Institucionalni ekstraprofit – ekstraprofit koji je rezultat mera društvene zajednice

PRIMER : Predpostavke:

1) Pretpostavka je da se cena robe realizuje po jednistvenoj TC koja je jednaka ceni proizvodnje.

2) Sve što se proizvede to se i proda. 3) Svi proizvođači oplođuju kapital u 1 obrtu.

Grupe proizvođača

Uloženi kapital Q TC / CP Prihod Troškovi

proizvodnje pf pf′ Ppf Ekstra

Pf I 1.500 50 25 1.250 1.500 0 0 0 0 II 2.000 90 25 2.250 2.000 250 12,5% 500 0 III 2.500 125 25 3.125 2.500 625 25% 625 0 IV 4.000 235 25 5.875 4.000 1.875 46,87% 1000 875

Ukupno 10.000 500 12.500 10.000 2.750 25%

Tržišna cena po jednici proizvoda je 25. Pošto su date količine proizvedenih proizvoda to je jednostavno izračunati prihod za svakog proizvođača (prihod = TC ⋅ Q). Takođe, znamo vrednosti troškova proizvodnje za svakog proizvođača. Da li je i koliki je profit prisvojio kapitalista saznajemo iz razlike prihoda i troškova proizvodnje. Odmah vidimo da prva grupa proizvođača nije ostvarila profit, čak je u gubitku (250). Svi ostali proizvođači su ostvarili profit. Jednostavnim deljenjem individualnih vrednosti za profit i predujmljeni kapital dobijamo individualne profitne stope. Normalo, prva grupa proizovđača nema profitnu stopu jer nema profita (ako to zanemarimo i pogledamo šta račun kaže videćemo da on ima negativnu profitnu stopu. –250 / 1.500 = -16,67%). Prosečnu profitnu stopu (znači za celu granu) izračunavamo tako što ukupni profit 2.500 podelimo sa 10.000. ppf′′′′ = 25%. Ako bolje pogledamo tabelu uočićemo neslaganje. Kada od ukupnog prihoda oduzmemo ukupni predujmljeni kapital dobijemo da je ukupni profit 2.500. ALI kada saberemo individualne profite dobijemo 2.750, razlika je 250. odakle ta razlika. Razlika potiče zato što smo računali da prvi proizvođač nema profita, a ustvari on ga ima i on je –250, odnosno to je gubitak. Zbog toga što je njegova CK veća od TC on se nalazi u gubitku. Pošto je ppf′ = 25%, to znači da svi proizvođači koji imaju veću pf′ ostvaruju ekstra profit.

3.8.4.5.4. CP kao ravnotežna cena – odnos TC i CP Proces transformacije vrednosti u cenu proizvodnje ima za posledicu da su u krupnoj robnoj proizvodnji kao gravitaciona talka oko koje osciliraju TC pojavi CP. Kako smo ranije pomenuli, kapitalista je prinuđen da vrši maksimiziranje profita da bi opstao u konkurentskoj trci. Zato on mora da vodi računa o kretanju TC i CK ne samo svojih proizvoda i drugih proizvođača u grani, već i proiozvođača u drugim granama. Ključni faktor koji utiče na odstupanje TC od CP je odnos ponude i tražnje. Razlikujemo dva slučaja:

1) Ponuda veća od tražnje 2) Tražnja veća od ponude

(1) Ako je ponuda veća od tražnje, TC je niža od CP, pa će grana prisvojiti pf koji je manji od ppf. To ne znači da će svi kapitalisti te grane biti u istoj situaciji, neki će biti u poziciji da prisvoje i pri to TC epf. Nije sporno da će zbog ove činjenice, da je TC manja od CP, veći broj proizvođača biti pogođen. Kako će u toj situaciji reagovati proizvođači?

1) Jedna od mogućnosti je da smanjuju sopstvenu CK. Ukoliko to uradi većina proizvođača u grani smanjiće se i prosečna granska CK, pa će zbog toga doći i do smanjenja CP i njegog približavanja TC

2) Druga mogućnost je da se njalošiji proizvođači isele u druge grane. I u tom slučaju bi došlo do smanjenja prosečne granske CK i na toj osnovi i CP. Iseljavanjem kapitalista smanjuje se ponuda, pa se odnos ponude i tražnje menja. S jedne strane postoji proces postepenog smanenja cene proizvodnje, a s druge, postepenog povećavanja TC.

(2) Ako je tražnja veća od ponude, TC je viša od CP, pa je profit koji prisvaja data grana veći od prosečnog profita. Ovo će utićati da dobar deo proizvođača prisvoji ekstra profit i u mnogome će ohrabriti druge proizvođače. Kakve to sve može imati posledice?

1) Ovakvo povoljno stanje može uticati da se jedan broj proizvođača u grani odluči za povećanje proizvodnje. Na ovo povećanje se mogu odlučiti i proizvođači čija je CK veća od prosečne granske CK ako je, zbog visoke tražnje, TC toliko visoka da pokrije i visoke troškove i da obezbedi profit. Ako na toj osnovi dođe do povećanja ponude, povećaće se postepeno i prosečna granska CK, što će otvoriti i proces postepenog povećanja CP.

2) Ako pak ovako visoka cena privuče proizvođače iz drugih grana, opet ćemo za posledicu imati postepeni rast granske CK (novim proizvođačima treba vremena da ovladaju proizvodnim procesom da bi troškove sveli u prihvatljive granice).

U oba slučaja doći će do poevećanja ponude u ovoj grani, što će uz nepromenjenu tražnju otvoriti proces postepenog smanjenja TC.

Proces postepenog povećanja CP i postepenog smanjenja TC, ili obrnuto u nekoj tački vodi do njihovog izjednačenja. Kada je u svim granama TC jednaka CP kažemo da je uspostavljen srazmeran raspored DFR na razne delatnosti. Tada se svim granskim kapitalima obezbeđuje nadoknada utrošenih kapitala, kao i prisvajanje prosečnog profita po principu: na jednako angažovane kapitale jednak profit. Na taj nači, i pored neprekidnog narušavanja ravnoteže zakon vrednosti tendencijski i na dugi rok obezbeđuje uspostavljanje ravnoteže na jednom višem tehničko – tehnološkom nivou proizvodnje, kao i na višem nivou zadovoljenja potreba.

3.8.4.6. Transformacioni problem i njegova shvatanja u savremenoj ekonomskoj teoriji

3.8.4.6.1. Definisanje problema Marksovo ovbjašnjenje transformacije vrednosti u CP, a posebno ilustracija tog procesa izazvali su brojne diskusije među ekonomistima. Te diskusije se mogu svesti na dva osnovna problema:

1) Marks je prilikom objašnjenja transformacije vrednosti u CP pošao od predpostavke da se utrošak FP obračunava po njihovoj vrednosti, a ne po CP po kojoj su ovi faktori nabavljeni. Time je napravljena računska greška. Isto se može reći i za obračun ppf stope, jer se koristi vrednosni model. Problem je u tome što su rezultati procesa proizvodnje izraženi u CP, dok su utrošci inputa ostali obračunati po njihovim vrednostima.

2) Postavlja se pitanje da li je uopšte potrebna radna teorija vrednosti da bi se objasnila ravnotežna cena, odnosno da bi se objasnio transformacioni problem. Srafa je rešio transformacioni problem koristeći fizičke odnose datih agregata društvene reprodukcije. Srafa je u fizičkim jednicama mere izražavao ulaganja u proizvodni proces kao i rezultate tog procesa, zbog toga je i višak proizvoda izražen u fizičkim jednicama, a ne vrednosno.

Zbog čega je Marks utrošak FP nije obračunavao po njihovim CP, odnosno po cenama po kojima su ti faktori nabavljeni? Marks je bio svestan ovog nedostatka. Imati u vidu da se u kapitalističkoj proizvodnji elementi proizvodnog kapitala po pravilu kupuju na tržištu, dakle njihove cene sadrže već neki realizovani profit . U CK jedne industrijske grane ulazi CP nege druge grane. Ali kad zbir CK roba cele zemlje stavimo na jednu stranu, a zbir njenic profita ili VV na drugu, onda je jasno da je račun ispravan. Za Marksa je bilo bitno da se na nivou nacionalne ekonomije ukupan račun pokaže tačnim. Zbog primenjenog metoda transformacije obračun nije tačan za svaku pojednačnu granu. Ovaj računski problem se ne bi ni javio pod uslovom da su dati FP proizvedeni u granama u kojima su c : v, broj obrta, m′ na nivou proseka za privredu kao celinu (odnosno CP jednaka vrednosti proizvedene robe).

3.8.4.6.2. Osnovna rešenja transformacionog problema MARKOSOVO REŠENJE TRANSFORMACIONOG PROBLEMA Predpostavka predloženog rešenja je da se nacionalna privreda sastoji iz tri odeljka (uzima se prosta reprodukcija):

1) odeljak za proizvodnju SP 2) odeljak za proizvodnju sredstva za potrošnju (koriste radnici za podmirivanje

svojih potreba) 3) odeljak za proizvodnju sredstava luksuzne potrošnje (koriste kapitalisti).

a1 – ukupna vrednost proizvodnje prvoga odeljka a2 – ukupna vrednost proizvodnje drugog odeljka i a3 – ukupna vrednost proizvodnje trećeg odeljka. C – ukupna vrednost postojanog kapitala u privredi V – ukupna vrednost varijabilnog kjapitala u privredi

M – ukupno proizvedni VV u privredi P – transformacioni koeficijent koji pomnožen sa vrednošću transformiše je u CP, P1, P2, P3 – transformacioni koeficijenti za prvi, drugi i treći odeljak. Imati u vidu da se utrošeni FP obračunavaju po njihovoj vrednosti. ppf1, ppf2, ppf3 – prosečni profit prvog, drugog, trećeg odeljka ppf′′′′ - prsečna profitna stopa

Marksovo rešenje transformacionog problema možemo predstaviti u vidu simultanih jednačina:

Nacionalna privreda se sastoji iz 3 odeljka. Prvi odeljak proizvodi sredstva za proizvodnju. Ukupna proizvedena vrednost prvog odeljka je a1. Ukupni proizvod ovog odeljka se koristi kako bi se: (1)nakon realizacije (prodaje) proizvoda reprodukovali FP u ovom odeljku, (2) ostatak proizvoda se deli na druga dva odeljka, jer su SP potrebna drugim odeljcima kako bi proizvodili. Tako da je zbir c1 + c2+ c3 = C = a1.

Drugi odeljak proizvodi sredstva za zadovoljavanje potreba radnika – običnu robu. Ukupna proizvedena vrednost drugog odeljka je a2. Ukupni proizvod ovog odeljka se koristi kako bi se: (1) nakon realizacije proizvoda reprodukovali FP u odvom odeljku, (2) ostatak proizvoda se deli na druga dva odeljka, jer su sredstva za reprodukovanje radne snage potrebna i drugim odeljcima. Tako da je zbir v1+v2+v3=V= a2. Treći odeljak proizvodi luksuznu robu koja je potrebna kapitalistima koji rukovode prvim, drugim i trećim odeljkom. Ukupna proizvedena vrednost trećeg odeljka je a3. Ukupni proizvod ovog odeljka se koristi kako bi se: (1)nakon realizacije (prodaje) proizvoda reprodukovali FP u ovom odeljku, (2) ostatak proizvoda se deli na druga dva odeljka, jer su luksuzne robe potrebne kapitalistima. Tako da je zbir m1 + m2+ m3 = M = a3.

Pošto smo predpostavili da su utrošeni FP obračunati po njihovoj vrednosti, to je onda jednostavno izračunati ppf – tnu stopu. Kada imamo ppf – tnu stopu njenim množenjem sa uloženim kapitalom svakog odeljka posebno, dobijamo koliko je ppf prisvojio svaki odeljak. Pored toga što možemo da

izračunamo ppf za svaki odeljak, kada imamo ppf – tnu stopu, možemo da izračunamo i ukupni profit za celu privredu. Samo pomnožimo ppf – tnu stopu sa ukupnim predujmljenim kapitalom C + V i dobijamo PPF – ukupni profit na nivou privrede. Da se primetiti da je on jednak ukupnom stvorenom VV na nivou privrede. Pošto je CP u našem slučaju jednaka c + v + ppf, to postojeći sistem jednačina možemo delimično transformisati. Znači izračunamo ppf svakog odeljka i njih pišemo umesto m. Sistem jednačina možemo zapisati na dva načina dole priložena:

MVC

amvc

amvc

amvc

++

=++

=++

=++

3333

2222

1111

MPPF

MVCppf

=

=+⋅ )('

321321

321332211

aaaCPCPCP

aaaPaPaPa

++=++

++=⋅+⋅+⋅

)('

'

nnn vcppfppf

VC

Mppf

+⋅=

+=

3333

2222

1111

CPppfvc

CPppfvc

CPppfvc

=++

=++

=++

3333

2222

1111

1

1

1

CPppfvc

CPppfvc

CPppfvc

=+⋅+

=+⋅+

=+⋅+

)()(

)()(

)()(

Pošto je vrednost suštinski različita od CP, to moramo koristiti odgovarajuće koeficijente transformacije koji množenjem sa vrednosnim kategorijama pretvaraju ih u CP. Ti koeficijenti se dobijaju tako što stavimo u odnos CP i vrednost. Postoje za sva tri odeljka posebni koeficijenti. Sada znamo CP te možemo izračunati transformacione koeficijente. Pošto imamo transformacione koeficijente jednostavnim množenjem sa odgovarajućim vrednosnim kategorijama pretvaramo ih u CP. Sada možemo izračunati i ppf – tnu stopu na bazi CP (kako je i pravilno), a ne na bazi vrednosti. Kasnijim množenjem sa ppf – tne stope sa odgovarajućim uloženim kapitalima dobijamo ppf svakog odeljka. Imati u vidu da je sada uloženi kapital c⋅P1 + v⋅P2. Sada transformišemo predhodni sistem jednačina u:

Označili smo novodobijene CP sa ′′′′ samo zato da bi se razlikovali od predhodnih CP. Predhodne CP u sebi imaju i tragove vrednosnih kaptegorija, jer smo ih računali c + v + ppf.

Ove nove CP′ ne bi trebale da imaju delove vrednosnih kategorija. Ali ako imaju, nije problem, ceo gorenavedeni proces bi ponavljali dok ne bi dobili tzv.čistu CP bez uticaja vrednosnih kategorija. Da li neka CP čista ili ne saznaćemo kada je pomnožimo sa novim transformacionim koeficijentima. Ako su ti koeficijenti jednaki jednici ili približni znaćemo da je CP′ prava CP bez vrednosnih kategorija u sebi. Nove transformacione koeficijente dobijamo po sledećim formulama:

Sada konačni sistem jednačina izgleda: PRIMER :

n

nn

a

CPP =

21

3

PVPC

PMppf

⋅+⋅

⋅='

3008080140

80303020

80202040

140303080

=++

=++

=++

=++

MVC

mmvc

vmvc

cmvc

Početno stanje, aktivnost privrede iskazana vrednosnim kategorijama

')('

')('

')('

323132313

222122212

121112111

CPPvPcppfPvPc

CPPvPcppfPvPc

CPPvPcppfPvPc

=⋅+⋅⋅+⋅+⋅

=⋅+⋅⋅+⋅+⋅

=⋅+⋅⋅+⋅+⋅

1

11

a

CPP =

2

22

a

CPP =

3

33

a

CPP =

1

11

CP

CPP

''=

2

21

CP

CPP

''=

3

31

CP

CPP

''=

PPFPVPC

PCPppfPvPc

PCPppfPvPc

PCPppfPvPc

+⋅+⋅

⋅=+⋅+⋅

⋅=+⋅+⋅

⋅=+⋅+⋅

11

3332313

2222212

1112111

''

''

''

Koristeći Marksov pristup transformacionom problemu izvršena je transformacija vrednosti u CP, pri čemu je na nivou nacionalne ekonomije zbir cena jednak zbiru vrednosti robe, dok jednakost VV i ppf nije nužan uslov za transformaciju vrednosti u cenu proiyvodnje. Ta jednakost bi postojala samo ako bi organski sastav u odeljku tri jednak orgaskom sastavu u privredi. Ne smemo smati sa uma da ove tansformacije samo ilustruju stvarni proces. Srafino rešenje omogućava da se bez vrednosti robe obavi transformacioni postupak. Tako transformacione cene, odnosno cene proizvodnje predstavljaju u osnovi obračunske cene, jer nisu kao Marksove rezultat unutar granske i među granske konkurencije.

%,' 363680140

80=

+=

VC

Mppf

Sad smo izračinali ppf – tnu stopu i pomoću nje izračunaćemo ppf pojedninih odeljaka

18

22

40

333

222

111

=+⋅=

=+⋅=

=+⋅=

)('

)('

)('

vcppfppf

vcppfppf

vcppfppf

Vrednosti su namerno zaokruživane kako bi se izbegle decimale. Sada sistem jednačina izgledao ovako:

68183020

82222040

150403080

3

2

1

=++

=++

=++

ppfvc

ppfvc

ppfvc

Brojevi 150, 82, 68 predstavljaju CP, ali izračunate na bazi vrendnosnih kategorija. Pošto imamo CP moženmo da izračunamo transformacione faktore i ppf′

0711140150

1 ,==P 02518082

2 ,==P 8508068

3 ,==P

%,' 312923268

8215068

8082

80140150

140

8068

80==

+=

⋅+⋅

⋅=ppf

=⋅+⋅⋅+⋅+⋅

=⋅+⋅⋅+⋅+⋅

=⋅+⋅⋅+⋅+⋅

)('

)('

)('

2121

2121

2121

30803020

30802040

30803080

PvPcppfPvPc

PvPcppfPvPc

PvPcppfPvPc

, odnosno Sada sistem jednačina izgleda:

mppfvc

vppfvc

cppfvc

67153122

82192043

151343186

3

2

1

=++

=++

=++

0061150151

1 ,==P 18282

2 ==P 9906867

3 ,==P

Jedino nam je još ostalo da pronađemo nove koeficijente transformacije:

Pošto su koeficijenti ≈1, zaključujemo da je proces transformacije izvršen.

3.8.4.7. Opšta teorija ekonomske ravnoteže PRETPOSTAVKE ANALIZE

Teorija ekonomske ravnoteže akcenat stavlja na iznalaženje optimalne alokacije ograničenih proizvodnih faktora i ograničenih dohodaka, i koja će u stanju ravnoteže, obezbediti kako maksimalno zadovoljavanje potreba samih potrošača, tako i maksimiranje ciljne funkcije samih proizvođača. Po ovoj teoriji osnovni cilj ekonomske nauke je maksimiziranje zadovoljstva. Pretpostavke:

1) Pojedinac je centar istraživanje i pretpostavljeno je da se on uvek ponaša ekonomski racionalno (homo oeconomicus).

2) Analiza polazi od ograničenih / datih SP, od datog tehničko – tehnološkog nivoa proizvodnje, kao i od datih dohodaka, datih ukusa potrošača.

3) Apstrahuje se tehničko – tehnološki progres, nema zaliha neiskorišćenih resursa, ne javljaju se nove usluge, stanovništvo ostaje isto, bez promene njegove strukture.

4) Postoji potpuna iskorišćenost FP, odnosno zaposlenosti RS. 5) Postoji savršena konkurencije.

Imajući sve ovo u vidu ekonomska nauka ima zadatak da objasni mehanizam zakona vrednosti, koji dovodi do optimalne alokacije ograničenih FP na odgovarajuće alternative. MAKSIMIRANJE CILJNE FUNKCIJE POTROŠAČA I PROIZVOĐAČA Raspolažući sa ograničenim dohodkom, svaki potrošač nastoji da ga rasporedi na kupovinu različitih roba tako da postigne maksimalnu korisnost. Setimo se šta kaže zakon opadajuće granične korisnosti: kako se povećava količina robe koja je potrošena granična korisnost robe ima tendenciju da se smanjuje. Šta ovaj zakon u stvari znači? Svaka roba će se tražiti do tačke na kojoj je njena GK po novčanoj jedinici koja se za nu troši jednaka GK iste novčane jednice za bilo koju drugu robu. Ako neka roba ima veču GK po novčanoj jedinici, onda bi potrošač povećavao kupovinu te robe (na račun drugih roba) sve do tačke na kojoj bi zakon opadajuće korisnosti spustio njenu GK po novčanoj jedinici do jednakog nivoa kao i za druge robe. Ako je GK neke robe manja od proseka, potrošač bi tu robu sve manje i manje kupovao sve dok joj se GK ne poveća do ustaljenog nivoa. Potrošač koristi svoj dohodak tako da mu svaka pojedinačna roba donosi GK srazmernoj svojoj TC. U stanju potrošačke ravnoteže GK svake robe po novčanoj jedinici (misli se GK po $ ili DM...) je međusobno jednaka. Umesto GK možemo da koristimo MU (Marginal Usage), a umesto TC možeko koristiti P (Price). Ovaj zakon jednake GK po novčanoj jednici za sve robe se predstavlja u vidu formule ovako: Kako se dolazi do ravnoteže na strani proizvodnje? Profit će se povećavati sve dok je granični prihod (GP) koji donosi poslednja jednicia veći od GT te dodatne jednice. Hoće reći da se proizvodi do one tačke u kojoj kada prodamo poslednji proizvod taj poslednji proizvod ne donosi profit (za njegovu proizvodnju su veći troškovi nego što on košta). Na početku smo rekli da vlada slobodna konkurencije, to podrazumeva i da

====n

n

P

robaMU

P

robaMU

P

robaMU )(...

)()(

2

2

1

1 Opšta MU po,recimo, $

proizvođači mogu da slobodno prelaze iz grane u granu. To znači da će proizvođači orjentisati na one grane gde su marginalni (granični) troškovi za prozivode niži. Konkurencija dovodi do ovog ujednačavanja GT sa TC, odnosno do ujednačavanja GT svakog FP sa njegovom cenom upotrebe. Na taj način se izjednačavaju GT prozivodnje datog proizvoda za različite kombinacije FP. Međuzavisnost između različitih tržišta dovodi do toga dolazi do uravnotežavcanja čitave privrede. U stanju ravnoteže postiže se postiže se minimum ukupnih troškova za društvo, a istovremeno i maksimum proizvodnje uz najefikasniju upotrebu datih FP. Rezultat ravnoteže je dugorošna ravnotežna cena, koja treba da obezbedi pokriće dugoročnih troškova. GRANIČNA STOPA TRANSFORMACIJE (GST) I GRANIČNA STOPA SUPSTITUCIJE (GSS)

– RAVNOTEŽA NA MIKRO NIVOU, PARETOV KRITERIJUM Proizvođač, kombinujući FP opredeljuje se za proizvodnju ovog ili onog dobra u zavisnosti od veličine graničnog profita (GPf) koji se ostvaruje određenom proizvodnjom. Granična stopa transformacije (GST) predstavlja dodatnu količinu određenog dobra koja se može proizvesti napuštanjem jednične proizvodnje nekog drugog proizvoda (hoće reći, koliko proizvoda može porizvođač proizvesti, ako prestane da proizvodi 1 kom neke druge vrste robe. Granična stopa supstitucije (GSS) označava dodatnu količinu nekog drobra koja bi bila potrebna da nadoknati gubitak jednice bilo kojeg drugog dobra, uz uslov da zadovoljenje potreba potrošača tih dobara ostane nepromenjeno (primer: pošto nema čokolade trebaće mi 5 krofni da nadoknade čokoladu tako da se ukupna korisnost ne menja). U stanju ravnoteže GST bilo kog dva dobra je jednaka njihovoj GSS u potrošnji. U stanju ravnoteže količina jednog dobra od kojeg se mora odustati da bi se proizvela dodatna jednica drugog dobra (GST) jednaka je broju jednica prvog dobra od kojeg su u potrošnji potrošači smremni da odustanu da bi dobili dodatnu količinu drugogo dobra (GSS). GST i GSS posledice su unutargranske i međugranske konkurencije koja subjekte kako na strani prozivodnje tako i na strani potrošnje tera da se racionalno ponašaju. Paretov kriterijum: ako je dato stanje označeno kao optimum, onda se ne može naći neko drugo moguće stanje u kome bi satisfakcija bar jednog portošača bila veća, a da pri tom ostane nepromenjen nivo satisfakcije ostalih. ILI. Kada za date uslove proizvodnje nije moguće povećati proizvodnju nekog dobra, a da se ne smanji proizvodnja nekog drugog dobra. ILI. Struktura je optimalna kada nije moguće poboljšati položaj nekog pojedinca, a da se ne pogorša položaj nekog drugog pojedinca. Imati u vidu da postoji neograničen broj efikasnih struktura. Tržišna ravnoteža je stanje u kojem je došlo do maksimiziranja kroisnosti potrošača i profita proizvođača pri ograničenim FP i dohodkom. KRITIČKE PRIMEDBE NA TEORIJU OPŠTE RAVNOTEŽE

1) Opšta teorija ekonomske ravnoteže zanemaruje društvenu određenost osnovnih dohodaka svakog društva i FP. Vlasništvo i odnosi između klasa su apstrahovani. Dohodci i FP se tretiraju kao dati, a zaboravlja se da je predhodna raspodela sadržana u sadašnjoj ponudi i tražnji iz čijeg kretanja treba opdrediti ravnotžnu cenu. Zaboravlja se da su subjektivne ocene potrošača objektivno uslovljene kako dohodcima, tako i cenama.

2) Početna raspodela resursa (dohodka i FP) opredeljuje i koja će se optimalna struktura ostvariti. To zanči da za svaku raspodelu resursa postoji i odgovarajuća optimalna struktura. Međutim, problem je u tome što se dva optimalna stanja ne mogu upoređivati međusobno, jer se korisnosti ne mogu meriti. Korisnost svakog pojedinca zavisi od njegovog dohodka, a ta veličina je uzeta kao unapred data. Šta bi onda značio Paretov optimum kada je BDP nepravedno raspoređen: jer ljudi koji gladuju ne bi mogli da dobiju više, a da oni koji jedu previše ne dobiju manje. Uslov da ravnoteža koja će biti uspostavljena bude najbolja (etički optimalna) je da je i početna raspodela bila etički optimalna.

3) Pošto je proizvodnja nezavisna od raspodele vlasništva, a cene nezavisne od proizvodnje, onda se osnovni problem proizvodnje i raspodele svodi na tehnička rešenja; tj.uz data SP i date dohodke treba iznaći rešenje koje će omogućiti maksimiziranje proizvodnje (odnosno profita) i maksimiziranje korisnosti svakog pojednica. Opšta teorija ekonomske ravnoteže ne priznaje činioce iz starnog života kao što su: neizvesnost budućnosti, pogrešne odluke pojedinaca (po ovoj teorji pojednici uvek biraju najbolje alternative), nejednak rast, nejednaka raspodela dohodka.

4) U teoriji opšte ekonomske ravnoteže polazi se od pojma ravnoteže za jedno robno tržište, da bi se, na kraju došlo do ravnoteže na nivou čitavog društva. Ravnotežu celog ekonomskog sistema odrežuje skup relativnih cena. U ovakvoj ravnoteži pojava nedovoljne zaposlenosti FP nije moguća. Kod nezaposlenosti RS moguća je jedino dobrovoljna nezaposlenost (radnik dobrovoljno da otkaz da bi našao bolje zaposlenje).

5) Pošto se uslovi proizvodnje i raspodele stalno menjaju, rešenja optimalnosti primenjiva su samo primenjiva za apstraktni model, a ne i u praksi. Pošto se ovde radi o statičkoj analizi, zakoni kretanja i razvoja savremene robne privrede ne mogu ni doći u razmatranje ove analize. Upravo zbog toga je zid između apstrakcije i prakse kod ove analize veliki, čak nepremostiv.

Za razliku od navedenog pristupa, danas, ekonomija se bavi razmatranjem kako se jedan ekonomski sistem razvija u vremenu i prostoru. U ovoj analizi potpuno se priznaje nedeterminisanost privrede kao njene osnovne karakterisitke. Tako da nova razmatranja uvek uključuju faktor neizvesnosti (činjenicu da se neke stvari ne mogu predvideti), ali i pored tog ceo sistem se može analizirati.

3.8.5. Usklađivanje P i T u uslovima nesavršene konkurencije Ukoliko pogledamo koje su to pretpostavke savršene konkurencije videćemo da ona nikad nije niti će postojati. U svom dosadašnjem razvoju čovek se razvijao u nesavršenoj (imperfektnoj) konkurenciji. Osnovni oblici nesavršene konkurencije:

1) Monopol 2) Oligopol 3) Monopolska konkurencija

(2) Monopol je krajnji slučaj nesavršene konkurencije i označava takvo stanje tržišne strukture kada postoji samo jedan proizvođač (prodavac) u datoj grani, dok na strani tražnje postoji veliki broj kupaca male ekonomske moći (atomizirana tražnja). Monopol na strani tražnje naziva se monopson. Ako postoji monopol to znači da nije moguće ući u granu.

Zašto nastaju monopoli? Postoji nekoliko razloga: 1) U nekim granama zahvaljujući efektu ekonomije obima, javlja se monopol

gotovo prirodno. Proizvodnja datog obima, zbog velike koncentracije kapitala i visokog učešća fiksnih troškova u strukturi ukupnih troškova, moguća uz niže troškove jedino ako postoji jedan proizvođač u grani. Objašnjenje: Pošto je ulaganje u faktore proizvodnje veliko, posebno su veliki FT, to znači da bi proizvođač rentabilno proizvodio mora proizvoditi što više jedinica proizvoda (kako bi FT po jednici proizvoda bili što manji, tj. CK minimum). Tu maksimalnu proizvodnju jedino može postići ako je jedini u grani. Međutim, ako ima konkurenciju, nijedan proizvođač neće biti rentabilan, jer nijedan zbog konkurencije ne može dostići potrebnu masu proizvoda.

2) Nastanak monpola možemo vezati za dominaciju nad retkim resursima. Pod resursima podrazumevamo kako retke sirovine tako i znanje (licence, patenti). Preduzeća kao Polaroid, Xerox, Gilette su počele svoj rad kao patentni monopoli.

3) Delatnost države. Država često ograničava ulazak novih proizvođača u granu i daje isključivo pravo proizvodnje ili porodaje određenom preduzeću (prodaja duvana, soli, distribucija el.energije).

4) Zbog procesa koncentracije i centralizacije kapitala došlo je do ukrupnjavanja kapitalista. Oštra konkurencija utiče na to da se bitka za tržište više ne vodi samo u jednoj zemlji, već širom sveta. Preduzeća se međusbno spajaju (merger - merdžer) ili otkupljuju (takeover – preuzimanje) kako sami ne bi postali plen krupne ribe. Tako dolazi do ukrupnjavanja preduzeća i nastajanja monopola.

Pošto monopoli vode neefikasnoj alokaciji ograničenih resursa, nužna je intervencija društva. U savršenoj konkurenciji TC je bila izvan svakog uticaja kapitaliste. Menjutim, kod monopola monopolista može znatno uticati – diktirati TC (naravno do određene granice). Kako se uspostavlja ravnoteža u uslovima monopola? U uslovima savršene konkurencije ravnoteža se uspostavlja kada se TC izjednači sa GT kod svih proizvođača. Međutim to monopolisti nije dovoljno. Kako bi maksimizirao svoj profit i prisvojio monopolski ekstraprofit monopolista mora da digne cenu iznad GT. Ali ne samo to, monopolista može i svoj obim proizvodnje da smanji upravo zbog monopolske pozicije. Pa, ravnoteža u uslovima monopola se uspostavlja određivanjem najpovoljnije cene za odgovarajući obim proizvodnje. Treba znati da monopolista nema apsolutnu moć kontrole cena. On ne može beskonačno mnogo povećati cenu, jer ljudi jednostavno neće kupovati taj proizvod ili će koupovati neki drugi kao supstitut. Ta veličina kontrole zavisi od elastičnosti. Pa ko apsolutno neelastične robe monopolista može do mile volje povećavati cenu, a kod savršene elastičnosti, ako li cenu poveća makar i za cent izgubiće sve svoje kupce. Tako monopolista kombinuje smanjivanje obima proizvodnje i povećavanje cene kako bi prisovjio maksimum profita.

Formiranje TC u uslovima oligopola je rezultat delovanja svih proizvođača. Da bi se odredila TC oligopol se koristi tzv. politikom liderstvom u cenama. Jedan proizvođač, obično najjači, određuje cenu za sve proizvođače, pri čemu ga svi ostali proizvođači prate. Rat cenama ovde nije dozvoljen. Ta TC je dovoljna i da najlošiji proizvođač pokrije svoje troškove i obezbedi odgovarajući profit. Cenovni lider određuje kada treba menjati cene. Imati u vidu da ovakav vid dogovaranja je zabranjen antimonolističkim zakonima. Međutim, to ne smeta OPEC – u da zvanično, pred medijima, se dogovara o visini cene nafte u svetu. OPEC je organizacija zemalja izvoznica nafte (OPEC – Organization of Petroleum Exporting Countries). Na primer: od jeseni 1999.godine pa do maja 2000.godine OPEC je povećao cene sirove nafte sa 10$ na 30$ po barelu i tako gotovo zaustavio čitav svet. Za razliku od monopola, kod oligopola je moguće ući u granu, ali postoje određene barijere. Razlog što neki kapitalista želi ući u neku granu je njegovo uvrenje da se u toj grani može ostvariti profit veći nego u drugim gramana. Protiv eventualne konkurencije oligopolisti se bore politikom prevencije ulaska. Oligopolisti prvo ne prijavljuju sav stečeni profit. Deo ostvarenog profita sakrivaju po mnogobrojnim računima, a deo prijavljuju. Tako u mesečnim analizama, koje sprovodi država, ispada da ta grana ne ostvaruje velike profite. Na taj način se destimuliše eventualna konkurencija. Drugo, ako oligopolisti primete da se neko sprema da uđe u granu onda kreću u rat protiv njega. Sve čine kako bi stovrili maksimalno teške uslove za ulazak u granu. Spremni su da se za jedan period oproste od profita samo da bi cenu dovoljno smanjili i stvorili takve uslove koje nova konkurencija ne može da izdrži. Ponekad su spremni i da idu u gubitke (prodajna cena manja od troškova) samo da bi sačuvali svoj položaj. Takva praksa se zove damping cena (price dumping) i zabranjen je anti – damping zakonom u EU. Jedan od razloga nastajanja oligopola je ekonomija obima. Zbog ekonomije obima dugoročni troškovi se smanjuju do određene tačke, ali oštra konkurentska borba dovodi da nekoliko najvećih proizvođača preuzimaju kontrolu nad tom granom. Stepen koncentracije ponude se meri procentualnim učešćem 4 najveća proizvođača u grani. I kod oligopola, kao i kod monopola, potrošači su primorani da plaćaju veće cene nego što bi u savršenoj konkurenciji. Iako u oligoponu učestvuje nekolicina proizvođača konkurencija nije isključena. Oligopolska konkurencija se ne ispoljava kao klasična cenovna konkurencija, gde proizvođači jedno drugom pariraju cenom, već se ispoljava kao necenovna konkurencija. U necenovnoj konkurenciji proizvođači jedno drugom pariraju reklamom, dizajnom, stalnim izbacivanjem novih modela, koji su u suštini isti kao i stari, praćenjem trendova.

KPo

CENA

Q KTr MKTr

MKP

E2

E1

KTr – kriva tražnje MKTr – monopolska kriva tražnje Kpo – kriva ponude MKPo – monpolska kriva ponude E1 – monopolska ravnotežna tačka E2 – ravnotežna tačka slobodne konkurencije

(2) Oligopol označava takvu tržišnu strukturu kada na strani proizvodnje (ponude) postoji nekoliko večih proizvođača (prodavaca) od kojih svaki, zahvaljujući svojoj ekonomskoj moći, je u poziciji da utiče na TC (ovakva tržišna struktura na strani tražnje označava se kao oligopson).

(3) Monopolistička konkurencija ima odlike i savršene konkurencije i monopola. Ovaj oblik konkurencije podrazumeva postojanje veliklog broja proizvođača (prodavaca) u grani koji sovoj segment tržišta osvajaju diferencijacijom svog proizvoda. Strategija diferencijacije proizvoda sastoji se u tome da vi svoj proiozvod koji se ne razlikuje nešto bitno po funcionalnosti i kvalitetu od drugih načinite jednistvenim (reklamom, dizajnom) i tako privolite kupca i date mu dojam da on kupuje poseban proizvod. Na primer: Postoji ogroman broj proizvođača patika: Nike, Reebok, Puma, Addidas, ... Svi oni proizvode patike koje su iste po svojim bitnim karakteristikama. Međutim, ako pitate njihove kupce, oni će vam reći da su njihove patike posebne i da imaju neke specifične karakteristike. Diferencijacija proizvoda daje proizvođačima određenu tržišnu moć, jer proizvođač može, zbog privrženosti kupca za njegov proizvod, da poveća cenu i da ne izgubi svoje kupce. U monopolističkoj konkurenciji važi isti princip za uspostavljanje ravnoteže kao i kod monopola i oligopola. Za razliku od monopola i oligopola tržišna moć proizvođača je mnogo manja, kako po veličini tržišne moći tako i po vremenu trajanja tržišne moći. Kako ukupna privreda raste tako se i potrebe kupaca šire. To šrenje povećava manevarski prostor za diferencijaciju proizvoda. Upravo zbog širenja potreba je diferencijacija proizvoda i nastala.

4. Osnovne zakonitosti raspodele u savremenoj robnoj privredi

4.1. Različita shvatanja i karakteristike rasopodele u ekonoimskoj teoriji

4.1.1. Različita shvatanja raspodele u ekonomskoj teoriji Raspodela predstavlja posebnu fazu reprodukcije. Raspodelom se određuje učešće pojednica, proizvodno – poslovnog subjekta, grane u prisvajanju DBP i ND. U naturalnoj privredi raspodela se vrši direktno, neposredno prema običaju i potrebama, a u robnoj privredi se vrši podsredstvom novca. Razlikujemo nekoliko vrsta raspodele:

1) Primarna 2) Sekundarna 3) Namenska raspodela

1) Pod primarnom raspodelom podrazumevamo raspodelu DBP i ND koja se ostvaruje između samih robnih proizvođača materijalnih dobara i proizvodnih usluga. Time se oni javljaju kao neposredni proizvođači i prvi prisvajači rezultata ostvarene proizvodnje. Ova raspodela se vrši na tržištu putem TC. Ukoliko preduzeće proda po višoj TC prisvojiće i veći deo DBP i ND.

2) Sekundarana raspodela predstavlja raspodelu između proizvođača u materijalnoj prozvodnji, društveno – političke zajednice (države) i poslovnih subjekata u vanmaterijalnoj proizvodjni (zdravstvo, školstvo, nauka...). ona se ostvaruje putem zakonskih i ugovornih obaveza. Time se vrši finansiranje zajedničke i opšte potrošnje.

3) Nameskom raspodelom nazivamo raspodelu ND u privredi, odnosno odgovarajućeg dohodka proizvodno – poslovnog subjekta na akumulaciju i ličnu potrošnju. Veličina sredstava uloženih u akumulaciju značajno utiču na privrednu stopu rasta. Drugi faktor koji veoma značajno utiče je način upotrebe te akumulacije.

U ekonomskoj teoriji je oformljeno klasično i neoklasično shvatanje raspodele. KLASIČNA EKONOMSKA TEORIJA Klasična ekonomska teorija polazi od toga da je raspodela samo jedna od faza društvene reprodukcije i da je čvrsto povezana i međusobno uslovljena sa proizvodnjom, raspodelom i razmenon. Raspodela je istorijski promenljiva te tako uslovljena prozivodnjom. Proizvodnja određuje raspodelu po predmetu jer se može raspodeliti samo ono što je proizvedeno i po načinu jer različiti načini proizvodnje uslovljavaju i različite načine raspodele. Po Marksu raspodela može biti:

1) raspodela uslova proizvodnje (raspodela SP) 2) raspodela rezultata proizvodnje.

Društveni karakter raspodele uslova proizvodnje uslovljava raspodelu rezultata proizvodnje. Ona zavisi od obima i strukture ljudskih potreba. Raspodela uslova proizvodnje se može posmatrati sa stanovišta vlsništva, tu ona predstavlja podelu na pojedince vlasnike SP – kapitaliste i radnu snagu koja ne poseduje SP.

Raspodela uslova proizvodnje predodređuje raspodelu rezultata proizvodnje i to:

1) Raspodela uslova proizvodnje na pojedince omogućava da vlasnici SP prisvajaju rezultate tuđeg rada na bazi vlasništva nad SP. Nevlasnici SP prisvajaju na bazi vlasništva nad svojom radnom snagom.

2) Raspodela uslova proizvodnje na delatnosti i grane opredeljuje raspodelu rezultata proizvodnje tako što ukoliko se više angažuje SP i RS u neke grane te se proizvede veća količina proizvoda od potrebnih, tada će TC da padnu ispod TV, pa će proizvođači tih delatnosti prisvojiti manji deo ND.

NEOKLASIČNA EKONOMSKA TEORIJA Neoklasična ekonomska teorija smatra da raspodela nije čvrsto povezana s proizvodnjom, te da proizvodnja NE određuje raspodelu. Raspodela se izvodi iz razmene, teorija rapodele se objašnjava teorijom granične produktivnosti FP. FP se tretiraju odvojeno od društvenih odnosa. Cene FP se formiraju kao cene bilo kojih drugih proizovda, a od njihovih cena zavisi raspodela. Polazi se od toga da je ukupan proizvod funkcija angažovanih FP: rada, kapitala i zemlje. Proizvodna funkcija pokazuje koliki se maksimalni proizvod može dobiti različitom kombinaciom FP. Pošto svaki faktor učestvuje u stvaranju BDP to svakom faktoru pripada i odgovarajući dohodak (radnoj snazi najamnina, kapitalu profit, zemlji zemljišna renta). Pri tome profit je jednag graničnom proizvodu kapitala, najamnina je jednaka graničnom proiozvodu rada i renta je jednaka graničnom proizvodu zemlje. Odnosno: GP rada x cena proizvoda = cena rada = najamnina GP zemlje x cena proizvoda = cena zemlje = renta GP kapitala x cena proizvoda = cena kapitala = profit.

Na ovaj način faktori će se angažovati u proizvodnji sve dotle dok je granični prihod (granični proizvod x cena prozivoda) svakog pojedinog FP veći od njegovog graničnog troška, odnosno od cene FP. Nadnica = granični proizvod rada Renta = granični proizvod zemlje Profit = granični proizvod kapitala. Ovim je raspodela objašnjena čisto tehničkim, a ne društvenim karakteristikama proizvonje. Ona zavisi od tehničke opremljenosti proizvodnje i raspoloživih FP. Po ovoj teoriji sledi da su ekonomske kategorije raspodele u stvari cene FP, pa od delovanja ponude i tražnje na tržištu zavisi će i sama raspodela.

Granični prihod proizvoda rada

L

Granični prihod proizvoda rada ustvari znači koliko to prihoda donese jednica proizvoda rada. Kada je granični prihod proizvoda rada veliki (kriva je u blizini y – ose), onda nam nije potrebno puno radnika (L – labour – engleski za radna snaga). Međutim, ako granični prihod proizvoda rada počne da pada mi moramo angažovati sve više i više radne snage (kriva se približava x – osi).

Tražnja za radom

W

L

W – cena slobodnog vremena – najamnina (Wage – plata). Radnik će kako bi zaradio više novca da više radi (L). Tu je efekat zamene nadvadao efekat dohodka, jer to što je radnik zamenio svoje slobodno vreme u radno mu je donelo mnogo veću korist nego povećanje zarade neutralno gledano od dužine radnog vremena.

Međutim, posle određene tačke radnik više ne teži većoj plati koliko teži da iskoristi svoje slobodno vreme (šta će mu pare ako nema vremena da ih iskoristi. Tako da on više ne povećava količinu rada, čak je i

Najamnina i količina rada

Efekat dohodka nadvadao efekat supstitucije.

Efekat supstitucije nadvadao efekat dohodka.

smanjuje. Ovde je efekat dohodka nadvladao efekat supstitucije. Dalje pretvaranje slobodnog vremena u radno kako bi dobio veću zaradu više nije toliko interesantno za radnika, jer on nema vremena da iskoristi taj svoj novac. Tako da će povećanje zarade po satu njemu više značiti nego povećanje dužine radnog vremena. Pa je ekekat dohodka nadvladao efekat zamene. Ova kriva se naziva backward looking curve.

Cena FP

Q

Deo krive od početka krive pa do tačke A je klasičan primer krive ponude, gde viša cena FP podstiče i veću proizvodnju FP.

Deo krive između tačaka A i B pedstavlja ponudu FP koja je potpuno neelastična, recimo ponuda zemlje. Količina zemlje u ponudi se ne može povećavati, tako da rast cena zemlje ne utiče na ponudu zemlje.

Deo krive od tačke B pa do kraja krive. U posebnim slučajevima kada cena FP povećava dohodak kapitaliste, kao kod rada, kriva ponude se zakrivljuje unatrag.

Kriva ponude FP

A

B

Cena FP

Q

Ko i svake druge robe, cene faktora proizvodnje određene su u tački preseka krive ponude i tražnje (E). Ako tražnja za faktorom ima neelastičnu ponudu, kao što je slučaj sa zemljom onda raste i ukupni dohodak FP.

Određivanje cena FP u uslovima konkurencije

E

Pričaj Zamerke objašnjenja raspodele preko teorije granične produktivnosti faktora... Osnovne postavke teorije opšte ravnoteže:

1) Granični proizvodi rada u stanju ravnoteže se mere nadnicama 2) U stanu ravnoteže tržišne kamatne stope su jednake transformacionim

stopama potrošnje u raličitim periodima vremena i odražavaju graničnu stopu povraćaja štednje

3) Raspodela dohodka zavisi od inicijalne raspodele resursa. NEORIKARDIJANSKA EKONOMSKA TEORIJA Neorikardijanska teorija raspodele nastala je na tradicijama klasične političke ekonomije. Za nju je karakteristično insistiranje na pitanjima formiranja prosečne profitne stope i ravnotežnih cena. Posledica ovakvog shvatanje je da se profit određuje u procesu razmene, a ne u procesu proizvodnje. Raspodela se ovde tretira kao zadata veličina. Ova teorija strogo odvaja teoriju vrednosti i cena od raspodele. Raspodela DBP je rezultat delovanja društvenih snaga.

4.1.2. Osnovna raspodela ND u kapitalističkoj robnoj privredi – odnos: najamni rad - kapital

Način proizvodnje opredeljuje i karakter raspodele. Pošto se kapitalistički način proizvodnje zasniva na privatnom vlasništvu, to će se i raspodela vršiti po principu privatnog vlasništva. Kapitalista kupuje SP i RS, on organizuje sam proces proizvodnje, te zbog toga on je stekao pravo da prisvoji celokupan rezultat te proizvodnje. Za isnos najamnine radnik kupuje sredstva za život. Korišćenjem tih sredstava on reprodukuje svoju radnu snagu i tako stvara predpostavke da se i sledeći put proda kapitalisti (da proda svoju RS). Najamni radnik je u kapitalizmu prinuđen da to radi jer nema nijednog drugog načina da obezbedi sredstva za život. Pošto je kapitalista već platio SP i RS to on prisvaja celokupan rezultat proizvodnje, međutim ako hoće da nastavi prozivodnju on ga neće celog potrošiti na ličnu potrošnju. Tako je radnik odvojen kako od uslova proizvodnje (SP), tako i od rezultata proizvodnje, od rezultata sopstvenog rada. Kapitalista kupovinom radne snage stekao je pravo da koristi njenu upotrebnu vrednost. Tako da posle prodaje proizvod kapitalista ne prisvaja samo VV, već i protivvrednost RS.

Granični proizvod (nadnica)

W

L

Ukupni ND jednak je ukupnoj povšini koja se nalazi ispod krive, a ograničene savršeno elastičnom krivom ponude RS. Raspodela ukupne proizvodnje određena je na načelima graničnih proizvoda.

Na L – osib prikazana je količina rada. Na W – osi prikazane su visine nadnica. Međutim kapitalista ne plaća svakom radniku srazmernu nadnicu. Ne, on nađe najlošijeg radnika i proglasi njegov granični proizvod kao osnovu za nadnice. Onda množenjem tog najlošijeg graničnog proizovda i ukupne količine rada dobija se ukupna masa nadnica.

Raspodela ND

Nadnice

Renta

Granični poizvod

rada

Ponuda RS

Već se unapred zna da će se ND raspodeliti na dva dela: na dohodak radničke klase (najamnina) i dohodak kapitalističke klase (profit). Tako se obezbeđuje reprodukovanje kako radnika tako i kapitalista. Ranije smo rekli da je proširena proizvodnja uslov opstanka i razvoja nekog društva, shodno tome i reprodukovanje kapitalista i radnesnage mora biti prošireno. Pošto se ND stvara u proizvodnji to će industrujski (proizvodni) kapitalisti prvi prisvojiti deo ND, onda slede trgovački kapi...vidi shamatski prikaz: Procesom kapitalističke raspodele ND se deli na dohodak od kapitala i dohodak od rada. Nakon toga dohodak od kapitala se raspodeljuje na: industrijski profit, trgovački profit, kamata, renta. Jedini dohodak koji se u kapitalizmu zasniva na radu je najamnina radnika, dok svi ostali dohodci su posledica vlasništva nad SP, novčanog kapitala, zemlje...

c + v + m = DBP

Prvo se nadoknade SP

v + m =ND

prisvaja

Kapitalistička klasa isplaćuje Najamnina

radnicima

zadržava

Višak vrednosti

Zemljovlasnici Industrijski kapitalisti

Trgovački kapitalisti

Novčarski kapitalisti

Zemljišna

renta

Ppf indus. kapitala

Ppf trgovač.

kapitala

Dividenda

Najamnina

(v)

4.1.2.1. Najamnina kao oblik prisvajanja od strane radničke

klase SUŠTINA NAJAMNINE Kapitalistički sistem uslovljava nužno postojanje radne snage kao robe. Radna snaga se tretira samo kao još jedan FP, koji kao i svaki drugi FP ima svoju cenu. Cena RS naziva se najamninom. Najamnina je vrednost RS izražena u novcu. Može nam se učiniti da je cena rada isto što i najamnina međutim nije tako. Takođe često se umesto vrednosti RS kaže vrednost rada. To je pogrešno jer:

1) Rad se opredmećuje tek u procesu proizvodnje, a tzv.cena rada (odnosno cena RS) ugovara se ili plaća pre početka procesa proizvodnje. Ako bi se plaćao rad ne bi se moglo platiti ono čega još nema. U vreme razmene (prodaje RS) rad ne postoji postoji samo RS. Rad je proces trošenja RS, pa se zato ne može prodavati. Ovde se kupuje i prodaje RS.

2) Ako bi se plaćao rad onda ne bi bilo VV. Struktura proizvedene vrednosti je V = PV + NV. PV ode na reprodukciju SP. NV je rezultat rada radnika i pod pretpostavkom da se plaća rad, NV bi trebalo da bude radnikova zarada. A šta onda ostane kapitalisti? Pošto u kapitalizmu VV postoji, logično je da se ne plaća rad nego RS, koja ima tu sposobnost da stvori veću vrednost nego što sama vredi (upravo zato je i kapitalista angažuje). Zato najamnina nije cena rada, nego cena RS.

3) Ako bi rad bio roba koja se kupuje i prodaje onda bi morao imati vrednost. Pošto je rad suština i mera vrednosti, on sam nema vrednost, jer bi se vrednost rada određivala samim sobom, što je tautologija – besmislica. Pošto roba ne može da postoji bez vrednosti, to rad nije roba.

Radna snaga se kupuje uvek na određeno vreme. Ako bi se prodala jednom za stalno, ona bi prestala da bude roba, a najamni radnik bi se pretvorio u roba. Najamnina se može plaćati u:

1) Novcu – novčana najamnina 2) Robi – naturalna najamnina

Danas je dominantna novčana najamnina. Naturalna najamnina se praktikovala u predhodnim periodima, a praktikuje se i dan danas u nekim nerazvijenim zemljama. Naturalna najamnjina je nepovoljna po radnika jer on biva dvostruko eksploatisan: kao proizvođač i kao potrošač. Plaćajući radnika u naturi, pre svega robom koja se proizvodi u dotičnom kapitalističkom preduzeću, kapitalista primorava radnika da deo svoje najamnine troši upravo za kupovinu te robe, ograničava mu pravo izbora. Odvojenost SP primorava radnika da se uključi u proces proizvodnje radi obezbeđenja svoje egzistencijeon to može da radi samo ako prodaje svoju RS, čime jedino i raspolaže. Tako da radnik postaje roba kao i svaka druga. Pa kao i svaka druga roba ona ima svoju vrednost, prometnu vrednost (najamnina), upotrebnu vrednost. Sa stanovišta kapitaliste, najamnina prestavlja varijabilni kapital – izdatak za kupovinu RS. Sa stanovišta najamnog radnika najamnina predstavlja dohodak. Najamnina je istorijska kategorija. Javlja se sa nastankom kapitalističkog načina proizvodnje, čime se zamagljuje podela radnog dana u kapitalizmu na PRV i VRV. Stvara se privid da je selokupni radnikov rad plaćen ili prema vremenu provredenom na radu ili prema količini proizvedene robe.

VISINA NAJAMNINE Na cenu radne snage utiču svi faktori koji utiču na visinu cene ostalih roba. Najamnina zavisi od:

1) veličine vrednosti RS kao robe 2) odnosa ponude i tražnje RS 3) monetarnih promena 4) države.

(1) Visna najamnjine zavisi od veličine vrednosti RS kao robe. Kao i kod svake druge robe veličina vrednosti utiče na cenu. Sama vrednost RS zavisi od više faktora :

1) intenzivnosti rada 2) produktivnosti rada 3) dužine radnog vremena 4) društveno – istorijskih uslova...

Veličina vrednosti RS je u stalnom menjanju (bilo rastu ili opadanju). Takođe postoje značajne razlike u visini najamnina u različitim kapitalističkim zemljama. Ove razlike su uslovljene:

1) visinom ND 2) razlikama u nacionalim nivoima produktivnosti 3) razlikama u nacionalim nivoima intenzivnosti 4) razlikama u dužini radnog dana

(2) Visna najamnjine zavisi od odnosa ponude i tražnje radne snage. Kao i kod svake druge robe čija cena se menja zavisno od P i T, tako će i najamnina rasti ako je ponuda manja i obrnuto. Ponuda radne snage zavisi od:

1) prirodnog priraštaja onog dela stanovništva koji pripada radničkoj klasi 2) načina odvijanja kapitalističkog procesa proizvodnje, koji u većem ili

manjem stepenu privlači RS. Ovde razlikujemo tri momenta: (a) U periodu smanjenog obima proizvodnje kapitalista otpušta već

zaposlene radnike, čime se ponuda RS povećava. (b) U periodu uvođenja nove tehnike otpuštaju se tzv.tehnički viškovi. (c) Širenjem kapitalističkog načina proizvodnje u sve pore privrede

takođe dolazi od otpušanja oderđenog broja radnika, jer kapitalistička perduzeća kao efikasnija zamenju stara.

Tražnja za radnom snagom zavisi od: 1) Obima proizvodnje 2) Konjukture

Proširivanje obima proizvodnje povećava tražnju za RS, ali ne uvek u istoj srazmeri za povećanjem obima proizvodnje. Ako se obim proizvodnje povećava uz porast organskog sastava kapitala, tražnja za RS se povećava sporije od porasta obima proizvodnje i obrnuto. Međutim nije to baš tako jednostavno. Sa povećanim organskim sastvom kapitala uvode se nove tehnologije, tako da se jedan deo radnika mora otpusti kao tehnološki višak.

Za kpaitalistički način proizvodnje karakteristično je postojanje rezervne armije rada. To jest, kapitalistički način proizvodnje, zahteva postojanje dovoljne količine sobodne radne snage koja se može zaposliti po potrebi ili mogućnost otpuštanja radnika ako nisu potrebni. Primećuje se kao tendenicija u kapitalističkim privredama postojanje rastuće količine slobodne radne snage. Takođe zbog veće ponude neki radnici pristaju da rade i po nižim nadnicama od prosečnih i na taj način još više spuštaju nivo nadnica.

(3) Visina najamnine zavisi i od monetarnih promena, jer one utiču na cenu RS, kao i na sve druge cene. Povećanje merila cene i povećanje vrednosti novčanog materijala dovode do smanjenja cene RS i obrnuto. U uslovima inflacije povećava se cena RS, a u uslovima deflacije se smanjuje, (što ne znači da se povećava ili smanjuje realna najamnina).

(4) U savremenom kapitalizmu veliku ulogu igra država. Država je tu da smiri oštre sukobe između kapitalista i radne snage. Ona se obično javlja kao posrednik između ove dve klase. Država utiče na nadnice:

1) Direktno – zajedno sa sindikatima država određuje zagarantovane najamnine

2) Indirektno – obezbeđuje radnicima zdravstveno, penziono osiguranje, školstvo, besplatnu pravnu zaštitu.

Donju granicu visine najamnine čini tzv.egzistencijalni minimum, neophodan za biološko reprodukovanje radnika. Najamnina mora biti makar tolika da obezbedi minimalno reprodukovanje RS, taman da preživi. Gornju granicu visine najamnine determiniše NV. Sdruge strane, maksimum profita zavisiće od dužine radnog dana i najamnine. Najamnina se ne može spustiti ispod svoje donje granice, a dužina radnog dana se ne može podići preko svog fizičkog maksimuma. Tako da kapitalista u težnji da ostvari sve veći prpfit stalno se nalazi u borbi sa radnicima (sindikatima) kako bi nadnicu spustio na svoju donju granicu i dužinu radnog dana povećao na svoj fizički maksimum. ANALITIČKE KATEGORIJE NAJAMNINE Kako bi se utvrdio stvarni položaj radničke klase koriste se različite kategorije najamnine.

1) Nominalna najamnina 2) Realna najamnina 3) Relativna najamnina

(1) Nominalna najamnina je ukupna suma novca koju radnika primi za prodatu radnu snagu za određeni vremenski period (dan, mesec, godinu), bez obzira da li se suma utvrđuje po vremenu ili po komadu. Na nju utiče više faktora (već smo ih nabrojali, ali neka):

1) Veličina vrednosti radne snage 2) Kretanje ponude i tražnje za RS 3) Monetarne promene 4) Uslovi konkurencije , tako da sama visina nominalne najamnine ne izražava

stvarnu mogućnost radnika za kupovinu materijalnih dobara. Nominalna najamnina ne izražava stvarni položaj radnika.

(2) Realna najamnina. Stvarni položaj i udeo radničke klase u prisvajanju ND izražava realna najamnina. To je ustvari, količina robe koju radnik može kupiti za iznos nominalne najamnine koju je prisvojio. Ona izražava cenu RS u srazmeri prema cenama drugih roba, izražava kupovnu moć nominalne najamnine. Visina realne najamnine zavisi od dva faktora:

1) Od visine nominalne najmnine 2) Od visine cene onih roba koje radnik kupuje radi podirenja svojih potreba

(nešto kao cena potrošačke korpe).

Pošto zavisi od ova dva faktora, realna najamnina ne mora uvek da raste sa rastom nominalne najmnine, nekad može i da opada (ako cene drugih proizvoda brže rastu nego najamnina). Realna najmnina je razlišita kategorija od vrednosti RS. Međutim ko realna najamnima obezbeđuje obim i strukturu materijalnih dobara koja obezbeđuju normalno reprodukovanje RS, realna najamnina će biti jednaka vrednosti RS. Realna najamnima izražava standard života radnika.

(3) Relativna najamnina predstavlja odnos između nominalne najamnine i VV tj:

100×==M

V

VV

NR n

nt.

Nn – nominalna najamnina. Relativna najamnina pokazuje odnos između dela NV koje prisvaja radnik i dela koji prisvaja kapitalista, ova dva dela nalaze se u konkuretskom odnosu. Povečanje udela jednog znači smanjenje udela drugog dela. Ako se sa promenom NV proporcionalno menjaju oba njena sastavna dela to će relativna najamnina ostati konstantna. Iako, recimo, nominalna najamnina raste relativna najamnina može opadati, ostati ista ili rasti sve zavisi od VV. Razvojem kapitalizma relativna najamnina pokazuje tendenciju pada, jer ubrzani razvoj proizvodnih snaga kapitalističkog društva dovodi do porasta produktivnosti (tj.porasta VV), a u isto vreme i do smanjivanja vrednosti RS. Tendencija kretanja relativne najamnine najsnažnije izražava klasni položaj radničke klase.

4.1.2.2. Različiti načini i aspekti određivanja najamnine OBLICI PLAĆANJA NAJMNINE

Kao što smo već rekli RS možemo plaćati bilo u robi (naturalno) bilo u novcu. Dominantan oblik je oblik plaćanja RS u novcu. Sama novčana najmnina može se utvrđivati na dva načina:

1) Najamnina od vremena 2) Najmnina od komada

(1) Najamnina od vremena. Radna snaga se kupuje i prodaje za određeno vreme. Suma novca koja se plaća radniku za određeno vreme provedeno na poslu naziva se najamnina od vremena (nazivamo je i: satnica, nadnica). Ona se utvrđuje:

Znači najmnina od vremena zavisi od dva faktora: 1) Od vrednosti radne snage 2) Od dužine radnog dana.

Najamnina od vremena prikriva eksploataciju najamnih radnika u kapitalizmu, jer na površini izgleda kao da je radnik plaćen za sve radne časove. Ako je data visina satnice onda su radnici zainteresovani da radni dan traje što duže. A iako dođe do smanjenja radnog dana doći će do proporcionalnog smanjenja i najamnine, a stepen eksploatacije (stopa VV) ostaje ista, jer sada će se proizvesti manje VV, ali su i nadnice manje. S druge strane, produženje radnog dana ne mora da znači da će doći do povećanja najamnine iznad vrednosti RS. Jer produženje radnog dana preko određene normalne granice dovodi i do bržeg trošenja RS, pa će biti potrebno i više materijalnih sredstava za reprodukciju radne snage. Pa ako se najmnina povećava smo proporcionalno ona će zaostajati za ubrzanim utroškom RS pa će najmnina biti ispod vrednosti radne snage. Zbog toga se sindikati bore da za prekomerni rad (vremenski gledano) satnica bude viša.

Najamnina od vremena = Dnevna vrednosr robe snage

Broj časova radnog dana

(2) Najamnina od komada. Ovaj oblik plaćanja radne snage sastoji se u tome da se radniku plaća određena suma novca za svaki proizvedeni komad robe. Tako ovaj oblik plaćanja radne snage, u poređenju sa najamninom od vremena, još više prikriva eksploataciju radne snage. Na površini izgleda da radni biva plaćen za svaki proizvedeni proizvod. Najamnina od komada se utvrđuje:

PRIMER :

Ako predpostavimo da najamnina od vremena za 10h iznosi 10$ i da je zaposleno 10 radnika, tada ukupna suma njihovih najamnina je 100$. Ako je u tom vremenu ukupno proiuzvedeno 20 kom robe, onda je najamnina od komada 5 dolara / kom:

komkomBr

NN V

K$$

..5

20100

===

Prema tome kapitalisti je svejeno da li će desetorici radnika plaćati 100$ u toku dana, ili će za proizvedenih 20 kom robe koju proizvedu ti radnici plaćati 100$.

Najamnina od komada je samo preinačen oblik najamnine od vremena. Kod najamnine od vremena rad se meri njegovim neposrednim vremenskim trajanjem. Kod najamnine od komada rad se meri količinom proizvoda ukojoj se zgusnuo rad utrošen za jedno određeno vreme. Najmnina od komada ima nekoliko prednosti u poređenju sa najamninom od vremena:

1) Smanjuju se troškovi kontrole obavljanja posla, jer su sami radnici zainteresovani da proizvedu što više proizvoda

2) Smanjuju se troškovi nadzora za kvalitet obavljenog posla, jer se radniku plaćaju samo kvalitetno urađeni proizvodi, pa su ovi troškovi prebačeni na samog radnika.

3) Podstiče radnike da povećavaju intenzivnost i produktivnost rada kako bi proizveli više proizvoda i ostvarili veću najamninu, pa ih time stimliše da stiču nova proizvodna znanja i iskustva

4) Otupljuje se interes radnika za skraćivanje radnog dana, ukoliko se ne može povećati visina najamnine po komadu.

5) Omogućaca se lakše smanjivanje najamnine ispod vrednosti RS. Pri određivanju koliko će kapitalista da plati radnike po komadu proizvednog proizvoda, on ne uzima u obzir ukupnu najmninu od vremena i ukupno proizvedenu količinu proizvoda. NE, on uzme u obzir samo najbolje radnike, pa njihovu najamninu od vremena podeli sa količinom proizvoda koji su oni proizveli. Pošto govorimo o najboljim radnicima, oni su proizveli i najviše proizvoda, pa će zbog toga i najamnina od komada biti manja od proseka.

PRIMER :

Ovaj primer se oslanja na predhodni. Najamnina od vremena je 10$. Prosečan radnik proizvodi 2 proivoda u toku radnog vremena, pa će njegova najmnina od komada biti 5 $/kom. Najbolji radnik uspe da proizvede 4 proizvoda u toku dana pa će njegova najamnina od komada biti 2,5 $/kom. Kapitalista tih 2,5 $/kom uzima kao aršin koji će važiti i za druge radnike. Sad prosečni radnik zadađuje ukupno 5$, a zarađivao je 10$. Tako je kapitalista uspeo da smanji najamninu ispod vrednosti RS.

Najamnina od komada = Najmnina od vremena

Broj proizvednih komada robe

Najamnina od komada podstiče konkurenciju između radnika. Ali što radnici više proizvode, to oni sve više i smanjuju najamninu od komada. Odnosno, najamnina od komada ima tendenciju da dižući individualne najamnine iznad prosečnog nivoa, snizi sam taj nivo. Više umešni radnici više i zarađuju. Iz navedenih činjenica reklo bi se da je najamnina od komada dominantna danas. Međutim, to nije slučaj. Najamnina od vremena se uglavnom primenjuje i to iz dva razloga:

1) U modrenim procesima proizvodnje teško je utvrditi koliko je tačno radnik proizveo proizvoda (npr: livnice, hidrocetrale, termocentrale...)

2) Zbog stalnog tehničko – tehnološkog napetka stalno raste produktivnost SP, a time i radnika, pa bi ukupna najamnina vrtoglavo rasla, što nije u skladu sa interesima kapitaliste.

4.1.2.3. Ostali oblici plaćanja radne snage Važno je naglasiti da se dva osnovna oblika namnina namnina od vremena i najmnina od komada sve ređe javljaju u čistoj formi, a sve češće se mešaju. Tako se kod najamnine od vremena sve češće postavlja zahtev u pogledu izpunjenja neke norme količine proizvoda, a kod najamnine od komada postavljaju se odeređeni zahtevi u pogledu maksimuma vremena za koje neki proizvod treba da se proizvede. Ostali oblici plaćanja RS koje se javljaju predstavljaju izvedene oblike plaćanja iz dva osnovna oblika. Cilj svih ovih oblika je da se uklone nedostaci dva osnovna oblika najamnine. Razlikujemo:

1) Akord 2) Razne sisteme premija 3) Učešće u profit 4) Akcionarstvo radnika 5) Proporcijalna najamnina...

Akord je takav oblik plaćanja gde se unapred za dati obim, vrstu i kvalitet posla koji treba izvršiti u određenom vremenu utvrdi suma novca koja će se za to platiti, uz dopunsko plaćanje za prebačaj norme (u našem nadodu poznato kao đuture). Sistemi premija. Premije takođe predstavljaju kombinaciju najamnine od vremena i od komada. U premije spadaju: premije za uštedu materijala, premije za uredan dolazak na posao, premije za bolji kvalitet proizvoda, premije za sniženje troškova.. razlikujemo dve osnovne vrste premija: pojedinačne, kolektivne. Učešće u profitima, akcionarstvo radnika, proporcijalan najamnina su noviji oblici najamnina. Njihov glavni cilj je da otupe klasni antagonizam i ojača lojalnost prema preduzeću. Koji će se od ovih oblika najamnina koristiti zavisi od karakteristika procesa proizvodnje, odnosa proizvodnje, rezultata koji žele da se postignu.

Primećeno je da od drugog svetskog rata pa na ovamo dolazi do popuštanja buržoazije pred pritiskom radničke klase. Čak se formiraju radnička veća, radnički saveti, nadzorni odbori, poverioci, lobisti za radnike čiji cilj da bolje štite interese radnika i obezbede im bolje uslove rada i veću najamninu. Možda nam na prvi pogred ovi noviji oblici najamnina ne izgledaju nešto posebno bitno. Međutim, oni predstavljaju suštinsku promenu kapitalizma. Po prvi put radnici mogu da učestvuju u upravljanju SP, raspodeli VV (akcionarstvo). Oni još uvek nisu kapitalisti, ali nisu ni klasična RS.

4.1.2.4. Ostali oblici plaćanja radne snage Najamnina je jedna od najznačajnijih kategorija robve privrede. Robna proizvodnja postala je dominantni oblik proizvodnje tek kada je radna snaga postala roba. Svojim učešćem u raspodeli ND, koji nekad ide i do 75% radna snaga (sa svojim najamninama) predstavlja značajan faktor tražnje. Najamnina je podložna uticaju velikog broja faktora kako ekonomskih tako i neekonomskih. Međutim veoma važan faktor koji se počeo izučavati u skorije vreme je uticaj nezaposlenosti. Još Marks je izučavao uticaj nezaposlenosti na najamnine i primetio da u periodima zastoja i srednjeg poleta privrede industrujska rezervna armija rada (nezaposledni) vrši pritisak na aktivnu radničku armiju (zaposlene), dok je u periodima hiperprodukcije obuzdava u njenim zahtevima. Marksovu analizu je nastavio Filips. Filips defiiniše problem asimetričnosti u kretanju najamnine. On je primerio da u doba prosperiteta najamnina brže raste od smanjenja nezaposlenosti, kao i od rasta drugih cena, dok u doba krize sporije pada od pada tražnje za radnom snagom i pada cena ostalih roba. Ovo nije karakteristika drugih roba. Takođe važno je reći da kada najamnine padaju one se neće vratiti na neki početni nivo već će se zaustaviti u svom padu na višem nivou nego sa kog su krenule u fazi rasta. To je posledica proširenja potreba ljudi. Oni su se brzo navikli na visoku najamninu i tako počeli da zadovoljavaju neke potrebe koje do tada nisu, ali teško mogu da se priviku da im

se najamnina smanjuje i da će morati da se odviknu nekih zadovoljstava. Da bi se ovakva pojava izučavala potrebna je stabilna privreda bez inflacije. Međutim, 70 – tih godina u svetu inflacija je postajala sve značajniji faktor, tako da je Filipsova ideja preformulisana. Pa se sada istraživao odnos između promene nominalne najamnine i kretanja inflacije, odnosno inflacionih očekivanja. Filipsova kriva pokazuje obrnutu međuzavisnost između promene infalcije i stope nezaposlednosti. Kriva takođe pokazuje direktnu zavisnost između inflacije i visine najamnine.

Postoji još jedna specifičnosr RS kao robe. U ekonomskoj teoriji dominira stav da se za homogen rad, rad istog kvaliteta i kvantiteta, obezbeđuje i homogena (ista) najamnina. U stvarnosti prisutna je velika disperzija najamnina čak i kod radnika iste kvalifikacije i približnog nivoa zalaganja. Poseban problem predstavalja određivanje najamnina u slučaju timskog rada. Ukupnu najamninu za ceo tim nije toliko teško odrediti, ali po kom osnovu je podeliti? Ne samo to u savremenim privredama, kao SAD, iako je razlika između muškaraca i žena kako po pitanju prava tako i po pitajnu obrazovnog profila gotovo izčezla dan danas žene zarađuju oko 18% manje nego muškarci. Kako sve više žena radi u kompanijama, objektivno je očekivati da i broj direktora, menadžera žena takođe srazmerno porastao, međutim to nije slučaj. Broj žena na visokim pozicijama je veoma nizak čak i u društvima gde žene imaju puna prava, a kamo li u nerazvijenim privredama. To se obrašnjava tzv.pojavom staklenog plafona (glass seeling). Suština te pojave je da ma kako žena bila uspešna na poslu ona ne uspeva da se probije na više mesto zbog nekih subjektivnih predrasuda njenih predpostavljenih. Još jedan problem je nejkednakos najamnina među ljudima različite boje kože. Taj problem je posebno izražen u SAD.

Godišnja stopa promene najamnine /

Inflacija (%)

Nezaposlenost (%)

Filipsova kriva

4.1.3. Određivanje najamnine u savremenim uslovima (kolektivno pregovaranje i kolektivni ugovori)

Početni period razvoja kapitalizma karakteriše velika ponuda i neorganizovanosr RS zbog čega su kapitalisti bili u mogućnosti da sami određuju uslove rada i visinu najamnine, pa je ona bila na niskom nivou. Međutim, sa razvojek kapitalizma jača i radnički pokret, povećava se kvalifikacioni i obrazovni nivo radničke klase, raste njihova svest, što dovodi do organizovanja radničke klase u radničke organizacije. Prve takve organizacije bili su radnički sindikati. Pojava radničkih sindikata ima veoma bogatu istoriju. Radnici su došli do saznanja da u broju leži snaga. Onda su se prvo počeli sastajati po kafanama, crkvama da bi se dogovarali o preuzimanju zajedničkih akcija. U početku te akcije su bile zabave, diskusije... Kasnije ta radnička društva su se počela baviti pitanjem obrazovanja, visine najamnine, uslova rada... Nasuprot radnicima poslodavci su tražili primenu zakona koji su zabranjivali bilo kakovo sindikalno organizovanje radnika. Počeli su da kažnjavaju predvodnike, organizatore, da otpuštaju sa polsla, a kad to nije upalilo onda su okupljaki svoje privatne vojske i išli u razbijanje sindikalnih protesta. Radnici su se uglavnom borili za:

1) Više najamnine 2) Kraće radno vreme 3) Duže odmore 4) Bolje uslove rada 5) Socijalna davanja 6) Penzije 7) Zdravstveno osiguranje 8) Demokratska prava

Ta sindikalna borba trajala je preko 200 godina i u pojedinim trenucima izgledala je više na ratne sukobe nago na borbu radnika za svoja prava. Od svih ciljeva viša najamnina je bio glavni. Kako se tačno odvija borba za više nadnice? Jedan radnik ništa ne može. On nema nikakvo sredstvo da se bori protiv kapitaliste. Jedino kako može da mu naudi jeste da počne da štrajkuje. ALI to je samo jedan radnik, njegova zamena se lagano nađe. Međutim, ako umesto tog jednog ima 100 radnika koji ako počnu da štrajkuju zaustave proces proizvodnje onda kapitalista je primoran da sasluša zahteve sindikata. Na zajedničkom sastanku sindikata i kapitaliste sindikati postave svoje uslove, nekad i ultimatum i čekaju odgovor od kapitaliste. Kapitalista vidi da ako ne prihvati makar neki od njihovih uslova može da bankrotira. Tako kapitalista može da bira između mogućeg bankrota i viših troškova proizvodnje koji su uslovljeni ispunjavanjem sindikalnih uslova. Kapitalista će u najvećem broju slučajeva pristati na ponuđene uslove. Nakon toga dolazi do potpisivanja kolektivnog ugovora, koji će štititi prava radnika. U novije vreme jača uloga države. Ona se sada javlja kao posrednik između kapitalista i sindikata. Tako da kolektivno prekovaranje umesto bilaterilnog dogovara postaje tripatritini proces (poslodavac – sindikat – država). U nekim zemljama javlja se i četvrti partner službe za mirenje i arbitražu. Kolektivni ugovor određuje minimum (tzv.pod) ispod kojeg radnici neće stupiti u proces proizvodnje. Sindikat nastoji da kolektivnim ugovorom zaštiti najamnine od porasta ponude radne snage, da spreči rast cena i pad realne najamnine. Kapitalistička klasa nastoji postignutim sporazumum da obezbedi izvlačenje maksimalnih efekata rada radničke klase za plaćenu najamninu. Preduzeća žele da se ugovorom obezbede od štrajkova, da nemaju bojazan prilikom uvođena nove tehnologije.

Država je, pak, zainteresovana za kolektivno pregovaranje i zaključivanje ugovora o radu radi sužavanja prava na štrajk sprovođenjem tzv.politike dohodka (ograničenje rasta najamnina u ualovima porasta produktivnosti, kao antiinflacione politike) Osnovni motiv države u pregovaranju sastoji se u trežnji za obezbeđenjem stabilnosti kapitalističkog sistema, socijalnog mira. U cilju ostvarivanja tog cilja država ponekad zabranjuje štrajkove, vrši mobilizaciju slobodne radne snage u grane gde postoji manjak, ali i propisuje minimalnu zaradu, obezbeđuje zdravstveno i penziono osiguranje. Sve dosada izloženo pokazuje kako je najamnina jedna veoma važna kategorija u kapitalističkom sistemu proizvodnje. Sa stnovišta radničke klase ona predstavlja dohodak, sa stanovišta kapitalističke klase predstavlja trošak, a sa stavnovišta društva kao celine određuje kupovnu moć stanovništva. Kolektivno pregovaranje i kolektivni ugovori o radu predstavljju instrumente savremene tržišne privrede. Oni izražavaju autonomiju sinidikata i poslodavaca u odluživanju o nizu ekonomskih pitanja. Državni intervencionizam, po pravilu, ne narušava, već koriguje i podstiče funkcionisanje tržišne privrede. Kretanje stope nezaposlenosti je od bitnog značaja za pregovaračke pozicije sindikata i poslodavaca. Pregovaračke pozicije sindikata su povoljnije u uslovima male nezaposlenosti, i obrnuto. U uslovima visoke zaposlenosti sindikati traže, po pravilu, povećanje najamnine. Pretnja sindikata da će pribeći štrajku primorava poslodavce da prihvate uslove za povećanjem najamnina, jer u uslovima visoke zaposlenosti nisu u mogućnosti da štrajkače zamene štrajkbreherima, a štrajkovi bi izazvali mnogo veće gubitke nego samo povećanje najamnine. Ukoliko, pak za vreme važenja kolektivnog ugovora nezaposlenost počne da raste, kolektivni ugovor štiti radnika, jer se najamnina ne sme spustiti ispod određenog nivoa. Pošto je nezaposlenost imanentna kapitalističkom načinu proizvodnje, to su pregovaračke pozicije sindikata češće nepovoljne. Tome naročito doprinosi modernizacija proizvodnje. U takvim uslovima poslodavci su u mogućnosti da sindikalno organizovane radnike (plavi okovratnici) zamene automatizovanim i kompjuterizovanim mašinama (čelični okovratnici) ili sindikalno neorganizovanim službenicima (beli okovratnici).

4.1.4. Karakteristike savremenog tržišta RS u monopolskom, konkurentskom i državnom sektoru privrede

Savremena tržišna privreda se zasniva na postojanju: 1) Tržišta roba i usluga 2) Tržišta kapitala 3) Tržišta RS 4) Tržišta hartija od vrednosti

Tržište rada ima određene specifičnosti u odnosu na druga tržišta: 1) Vlasnik RS je čovek (najamni radnik), koji je istovremeno prodavac RS, što

kod roba nije slučaj (trgovac prodaje robu, a nije njen vlasnik).

2) Prodavac radne snage ne sme da prekomerno prodaje svoju robu jer će doći do negativnih psiho – fizičkih posledica po prodavce (hoće reći prekomerno trošenje RS izaziva negativne posledice po radnika). Kapitalista ne samo da sme nego i hoće što više da prodaje svoju robu jer će to omogućiti prisvajanje više VV.

3) Kupci RS mogu biti samo vlasnici SP, čiji je broj ograničen. Dok kupac obične robe može biti bilo ko.

4) Tražnja za RS može biti manja od ponude iako je na ostalim tržištima uspostavljena ravnoteža.

5) Tražnja za radnom snagom često zavisi od: (a) Očekivanja kapitalista da će se ostvariti profit (b) Njihova sposobnost da ostvare profit ovisi o njihovoj moći na radom (c) Njihova moć na radom ovisi o nezaposlenosti koja radnike dovodi u

slabu pregovaračku poziciju.

6) Po pravilu, tražnja za RS je manja od njene ponude. Veća ponuda RS od tražnje je imanentnost, zakonitost kapitalističkog načina proizvodnje. U kapitalizmu nezaposlenost je trajna pojava zbog toga što motiv proizvodnje nije želja da se zadovolje ljudske potrebe, već da se ostvari profit. To znači da se radnička klasa nalazi u nepovoljnom položaju, da je njena pregovaračka moć slabija u odnosu na kapitalističku klasu, da visina najamnine zaostaje za kretanjem ostalih cena.

7) Najamnine imaju dvostruko značenje za kapitalistički proces proizvodnje, za raliku od drugih roba:

(a) Gledano sa jedne strane to je trošak proizvodnje (b) Gledano sa druge strane to je izvor tražnje za proizvedenim dobirima.

8) Dohodci od rada donose (nadnice i plata) oko 2/3 ukupne potražnje za robama. Tako da promena cena radnih sati ima daleko najveći uticaj na privredu od promena cene bilo koje druge robe.

9) Kapitalisti nisu za razliku od radnika primorani da potroše dohodak koji su dobili. Kada kapitalista prisvoji više to znači da će nadnice radnika biti manje. Pošto mu je nadnica manja radnik mora da se odrekne nekih proizvoda i da kupuje samo one najpotrebnije. Na drugoj strani, kapitlista koji je prisvojio više neće nešto značajno povećati svoju potrošnju. Kao posledica može se desiti da ukupna tražnja opadne. Ako opadne ukupna tražnja onda će opasti i ukupna ponuda, kapitalisti će manje proizvoditi, pa će manje i prisvajati. Zbog toga što manje prisvajaju kapitalisti se mogu odlučiti da ponovo smanje najamnine i tako se ulazi u začaran krug.

10) Još jedna razlika između kapitalista i radnika je ta da radnici moraju da prodaju svoju RS kako bi preživeli. Radnici ne mogu da smanje ponudu RS ako opadnu najamnine. Tako da će razlika između ponude i tražnje za RS na tržištu RS ostati i da nezaposlenost neće nestati.

Kretanje najamnine se razlikuje u razlišitim fazama kapitalizma. Tako razlikujemo:

1) Kretanje najamnine u slobodno konkuretnoj privredi 2) Kretanje najamnine u monoposloj privredi 3) Kretanje najamnine u privredi sa jakim uticajem države.

(1) U slobodno konkurentnoj privredi visina najamnine je pod neposrednim uticajem odnosa ponude i tražnje. No kako je ponuda RS, po pravilu, veća od tražnje za RS to će se najamnine formirati na nižem nivou. Cene ostalih roba rastu brže, pa to dovodi do tendenicjskog pada realne i relativne najamnine. U ovakovoj privredi radnici nisu sindikalno organizovani, zbog čega je slaba njihova pregovaračka pozicija, pa to utiče na zaostajanje najamnine iza vrednosti RS i iza cena ostalih roba. Pošto se ponuda i tražnja za RS slobodno sučeljavaju na tržištu rada to se formira preovlađujuća visina najamnine. Ona izražava pregovaračke snage između kapitalista i radnika. Kada je pregovaračka snaga kapitalista veća, najamnine su manje i obrnuto.

Takođe mora se imati u vidu i razlika između nekvalifikovane i visokokvalifikovane RS. Ponuda nekvalifikovane RS je veća od ponude visokokvalifikovane RS. To dovodi do daljeg smanjenja najamnine. Imati još jedan faktor u vidu, visokokvalifikovana RS se teško može zameniti mašinama.

(2) U monopolskoj privredi dolazi do snažne koncentracije i centralizacije kapitala, do stvaranja korporacija, multinacionalnih i transnacionalnih komapnija. To je snažno ojačalo pregovaračku poziciju kapitalističke klase u odnosu na radničku klasu. S druge strane, to je takođe uticalo i na veću organizovanost radničke klase u radniče sindikate. Da bi se nagomilane protivurečnosti razrečavale uz što manje potrese dolazi do pregovaranja između suprostavljenih klasa i potpisivanja kolektivnih ugovora o radu na određeni vremenski period. U monopolskoj privredi dolazi do diskriminacije (segmentacije) tržišta na:

1) Nezavisno primarno tržište radne snage obuhvata one poslove koji su administrativno organizovani, nude slabo zaposlenje, definisane puteve napredovanja na poslu i relativno visoke plate (knjigovođe, inženjeri...)

2) Podređeno primarno tržište obuhvata poslove tradicionalno sindikalno organizovane industrijske radničke klase. Ovi poslovi si bolje plaćeni od sekundarnog zaposlenja

3) Sekundarno tržište RS obuhvata većinu ostalih radnika. Ovo tržište predstavlja rezervat radnika koji su slabo. Ovde radnici nisu sindikalno organizovani, tako da im je nesigurno radno mesto (kuriri, čuvari, prodavci u maloprodaji).

Diskriminatorska segmentacija tržišta vrši se i isključivanjem crnaca, žena...

(3) Novinu savremenog kapitalizma čini snažno prisustvo države i državnog intervencionizma. Pored toga, država vrši nacionalizaciju pojedinih reduzeća negde i čitavih grana. . snažno jačanje države u kapitalističkoj privredi uslovljeno je težnjom da se ublaže protivurečnosti dveju osnovnih međusobno suprostavljenih klasa. Kapitalistička država svakako želi da obezbedi interes monopolskog kapitala, ali uz istovremeno uvažavanje onih zahteva radničke klase koji se uklapaju u kapitalistički sistem. Tako se država javlja kao treći veoma važan faktor u zaključivanju kolektivnih ugovora. Najamnina se ne određuje pod uticajem ponude i tražnje već pod uticajem vanekonomskih uticaja. Država određuje i minimalni iznos najamnine čime obezbeđuje i određenu kupovnu moć stanovništva, pa time i minimalne uslove funkcionisanja privrede. Raznim socijalnim davanjima takođe se povećava kupovna moć. U uslovima recesije država može voditi politiku povećanja najamnina te tako stimulisanja kupovne moći. Država može organizovati i javne radove kako bi povećala zaposlenost i uravnotežila ponudu i tražnju radne snage.

4.2. Osnovna pitanja robnog prometa

4.2.1. Smisao i ekonomsko značenje robnog prometa u procesu društvene reprodukcije

Razvojem robne privrede i produblivanjem podele rada dolazi do osamostaljivanja robnog prometa u zasebnu delatnost. U početnom periodu razovja sam proizvođač je obavljao kako proizvodnju tako i prodaju robe. Na višem stepenu razvijenosti robne proizvodnje i produbljene podele rada, postaje ekonomski opravdano da se jedni bave samo proizvodnjom, a drugi samo prometom. Sa razvojem podele rada dolazi do specijalizacije i unutar samog robnog prometa, tako da nastaju nove grane i specijalnosti. Promet predstavlja privrednu delatnost koja se bavi realizaciom robe i usluga. Često se promet izjednačava sa trgovinom, što nije ispravno. Promet je širi pojam, jer prometom se mogu baviti kako proizvođači tako i neproizvođači. Promet delimo na:

1) Neposredni (direktni) – obavljaju ga sami proizvođači 2) Poseredni (indirektni) – obavljaju ga trgovačka preduzeća

Tako se trgovina izdvojila u zasebnu, pojedinačnu delatnost u procesu reprodukcije. Ona posreduje u razmeni između proizvodnje u potrošnje. Posredovanje trgovine pogoduje kako proizvođaču, jer mu olakšava realizaciju robe, tako i potrošaču, jer mu omogućava potpunije zadovoljenje potreba. Trgovina u stvari predstavlja tržište za samog proizvođača, jer on robu prodaje trgovini uz određene uslove. Trgovina ima za zadatak da svojim posredovanjem u prometu organizuje redovnu razmenu između proizvođača. Ona treba da obezbedi ponudu robe u količinama i asortimanu koju tržište traži, u vreme kada se roba traži i po cenama i drugim uslovima koje su kupci spremni da prihvate. Trgovina obavlja tri osnovne funkcije:

1) Interpersonalnu – povezuje učesnike u robnom prometu: prodavce i kupce 2) Interlokalnu – povezuje mesta ponude i tražnje 3) Intertemporalnu – obezbeđuje vremenki kontinuitet proizvodnje i potrošnje.

Zanačaj osamostaljenja robnog prometa je veliki: 1) Smanjuje masu kapitala angažovanu u prometu 2) Skraćuje vreme obrta 3) Smanjuje čiste troškove prometa 4) Povećava se ppf – tna stopa 5) Povećava se efikasnost poslovanja

4.2.2. Trgovački kapital i trgovački profit

4.2.2.1. Pojam i funkcija trgovačkog kapitala

Kapitalisti svoj kapital plasiraju u različite oblasti privrede (industiju, promet, poljoprivredu), zbog čega se i profit koji prisvaja kapitalistička klasa raspodeljuje na različite vrste dohodka od kapitala (industrijski profit, trgovački profit, kamata, renta). Osamostaljivanjem onog dela kapitala koji funkcioniše u oblasti prometa, pojavljuje se trgovački kapital kao posebna vrsta kapitala. Trgovački kapital je osamostaljeni robni kapital industrijskog (proizvodnog) kapitaliste odnosno, osamostaljeni deo industrijskog kapitala. Trgovački kapital – kapital robne trgovine – komercijalni kapital nije ništa drugo do kapital koji funkcioniše u prometnoj fazi.

Osamostaljivanje trgovačkog kapitala ima značajna pozitivne posledice: 1) Skraćuje se vreme prometa, jer kapitalista – trgovac obavlja samo jednu

sferu reprodukcije za koju se specijalizuje. Stoga će on taj posao obavljati za mnogo kraće vreme, nego što bi to činio kapitalista – industijalac. To omogućuje kapitalisti – industrijalcu da se specijalizuje u oblasti proizvodnje, pa će poslove u toj sferi reprodukcije obavljati mnogo brže i efikasnije, nego u uslovima kada bi se bavio i proizvodnjom i prometom robe.

2) Pošto se poslovi obavljaju brže i efikasnije, to omogućava da se poslovi u oblasti prometa robe obave sa manjom sumom kapitala. To znači da će se jedan deo kapitala koji je ranije bio angažovan u oblasti prometa, koji je u osnovi neproizvodnog karaktera, angažuje u sferi proizvodnje i tako poveća proizvodni kapital. Time se doprinosi povećanju mase proizvedene vrednosti i VV, pa i povećanju ppf – ne stope.

3) Skraćivanjem vremena prometa skraćuje se vreme obrta kapitala, čime se povećavaju broj obrta kapitala i masa proizvedenog VV, a samim tim i profitna stopa.

4) Kapitalista – trgovac ne vrši realizaciju robe samo jednog kapitaliste – industrijalca, nego većeg broja proizvodnih kapitalista, i to ne samo većeg broja kapitalista iste grane nego i većeg broja kapitalista raznih grana proizvodnje. Na taj način trgovački kapital koristi nepoklapanje ciklusa proizvodnje i prometa kod proizvodnih kapitalista, pa je u mogućnosti da promet robe kontinuirano obavlja.

5) Obrt trgovačkog kapitala nije identičan sa obrtom industijskog iste veličine. Jedan obrt trgovačkog kapitala jednak je zbiru obrta niza industrijskoh kapitala, bilo u istoj, bilo u različitim oblastima proizvodnje. Brzina obrta trgovačkog kapitala zavisi od:

(a) Brzine obnavljanja procesa proizvodnje (b) Brzine potrošnje

PRIMER : Ako u grani proizvodnje platna postoji 5 proizvođača koji proizvode istu količinu proizvoda i sami vrše prodaju svoje robe, oni će jedan deo svog raspoloživog kapitala morati da angažuju u prometnoj sferi. Ako ta suma kapitala iznosi 50.000$, onda će ukupna suma angažovanog kapitala u prometu iznositi 5 ⋅ 50.000$ = 250.000$. Međutim, ako poslove prometa preuzme posebna vrsta kapitalista – trgovci, onda će trgovac sumom od svega 50.000$ (koristeći nepoklapanje proizvodnih ciklusa) moći da izvrši realizaciju celokupne proizvedene robe (platna) koju su proizveli svih petorica proizvođača. On će naime, prvo kupiti proizvode jednog kapitaliste za 50.000$, njihovom prodajom ponovo će dobiti 50.000$ (uvećane za određenu sumu profita), za njih kupuje proizvode drugogo proizvođača, realizuje ih i tako redom. Pošto je kupio i prodao platno jednoga, trgovac može kupiti i prodati platno nekog drugog pre no što prvi opet izbaci neku robu na tržište.

6) Postojanje trgovačkog kapitala donekle oslobađa industrijskog kapitalistu čuvanja suvičnih novčanih i robnih rezervi, jer on prodajom robe trgovcu istovremeno dobiva kapital u novčanom obliku, kojim može da normalno nastavi proces porizvodnje. Osamostaljivanje trgovačkog kapitala povećava efikasnost kapitalističke privrede i doprinosi ubrzanijem razvoju proizvodnih snaga.

7) Smanjuje troškove prometa, jer kupo – prodaju robe obavlja za kraće vreme i za manje kapitala zbog specijalizacije za obavljanje prometne sfere.

4.2.2.2. Trgovački profit VV stvara se samo u proizvodnji. U prometu se ne stvara ni vrednost ni VV, već se samo vrši realizacija proizvedene vrednosti i VV. Postavlja se pitanje otkuda potiče profit trgovačkog kapitala? Trgovački kapital obavlja promet. Pa pošto obavlja tu fazu, on očekuje masu profita srazmernu veličini angažovanog kapitala. Ukoliko promet ne bi donosio profit kapitalista – trgovac se ne bi bavio ovom sferom. ALI kako je ova faza reprodukcije neophodna, to i ona mora donositi profit, i to po principu, Na jednak kapital jednak profit. Ukoliko bi trgovački kapital donosio manje profita (proprocionalno gledano) nego indurstrijski, to bi se trgovački kapital selio u industriju, i obrnuto. Time se u oblasti prometa zadržava samo neophodan (nužan) deo ukupnog društvenog kapitala Procesom seljenje kapitala iz industrije u trgovinu ili obrnut vrši proces formiranja ppf – tne stope. Trgovački kapital obavlja prometnu funkciju procesa reprodukcije i po tom osnovu stiče pravo na prisvajanje mase profita srazmerno veličini angažovanog kapitala. Pa se prosečna profitana stopa izračunava:

TI KK

Mppf

+='

Tako da se proizvedeni VV raspodeljuje na ppf industrijaskog i ppf trgovačkog kapitala. Kako trgovac kupuje robu od kapitaliste, da bi je prodao krajnjem kupcu, to on tu robu kupuje ispod cene proizvodnje. Odnosno, trgovački profit predstavlja razliku između nabavne i prodajne cene trgovačkog kapitala. PRIMER : KI = 80.000$ = 60.000c + 20.000v m′ = 100% V = 60.000c + 20.000v + 20.000m = 100.000$ KT = 20.000$

%$.$.

$.' 20100

00002000080000020

=×+

=ppf

Predpostavljeno je da se industrijski kapital potroši u jednom obrtu. Pošto imamo ppf – tnu stopu možemo izračunati koliki je ppf za trgovinu i za industiju.

ppfI = 16.000$ ppfT = 4.000$

Prodajna cena industijskog kapitala (odnosno nabavna cena trgovačkoga kapitala) je PCI = KI + ppfI = 80.000 + 16.000 = 96.000$. Prodajna cena trgovačkog kapitala (odnosno konačna prodajna cena) je: 96.000$ + 4.000$ = 100.000$ = CP. Iz navedenog primera moglo bio se zaključiti da je trgovački kapital smanjio ppf – tnu stopu na 20%, a da nema trgovačkog kapitala ona bi bila:

%$.

$.' 25100

0008000020

=×=ppf

Međutim, da nema trgovačkoga kapitala, onda bi sam kapitalista morao da obavlja posao prometa. Kapitalisti bi takođe bio potreban određen kapital da obavlja fazu prometa. Njemu bi trebalo više nego trgovcu jer on nije tako stručan u prometu kao on. Realno je predpostaviti da bi kapitalisti bilo potrebno 30.000$, pa bi ppf – tna stopa bila:

KI – angažovani kapital u industriji KT – angažovani kapital u trgovini

%.$.$.

$.' 218100

000300008000020

=×+

=ppf

Znači da je trgovački kapital povećao, a ne smanjio ppf – tnu stopu. U sferi prometa se ne stvara VV ni V, ali indirektno se može doprineti uvećanju proizvodnje VV industrijskog kapitala, time što se skraćuje vreme prometa i smanjuje masu angažovanog kapitala u prometu, čime istovremeno doprinosi povećanju industrijskog kapitala koji stvara VV. Sve to omogućava porast ppf – tne stope.

4.2.2.3. Troškovi prometa i njihova nadoknada Obavljanje prometa, kako smo već rekli, zahteva postojanje određeke količine kapitala u toj sferi. Sam proces metaorfoze vrednosti i oblika robe u oblik novca zahteva: trgovačke radnje, magacine, silose, hladnjače, radnike...utrošak kapitala za obavljanje navedenih i sličnih poslova u sferi prometa, naziva se troškovima prometa. Prema vrsti i karakteru trošenja kapitala u sferi prometa, ovi troškovi se dele na:

1) Proizvodne troškove prometa 2) Čiste (neproizvodne) troškove prometa

(1) U proizvodne troškove spadaju: 1) Troškovi transporta (prevoza robe) 2) Troškovi čuvanja rezervi

1) Proizvodni karakter transportnih troškova ogleda se u tome što materijalno dobro postaje roba tek onda kada je dostupno kupcu. Time se transport javlja kao produženje procesa proizvodnje. Logično je da prevoz robe zahteva odgovarajuća sredstva

2) Troškovi čuvanja rezervi takođe imaju proizvodni karakter. Ovo je zbog toga što kontinuitet obavljanja procesa proizvodnje zahteva postojanje odgovarajućih rezervi (posebno karakteristično za poljoprivredu, tu ono što se proizverde za par meseci mora da traje čitavu godinu). Pravilnim čuvanjem čuva se upotrebna vrednost dobra. Ne samo da se konzervira određena vrednost nego se i uvećava upotrebna vrednost. Jer, recimo pšenica, ona je potrebna i 5 meseci nakon žetve. Da bi je potrošači imali 5 meseci nakon žetve potrebno ju je pravilno skladištiti. Kako proces skladištenja zahteva odgovarajuća sredstva to upotrebna vrednost pšenice 5 meseci nakon žetve ne bi postojala da ta sredstva nisu uložena, stoga upotrebna vrednost se uvećava za vrednost utrošenih sredstava.

Troškovi transporta i čuvanja robe se smatraju kao proizvodni troškovi samo do određene granice, tzv.normalne granice. Utrošak kapitala preko ovih objektivnih granica se smatra neproizvodnim i predstavlja rasipanje kapitala. Ovaj utrošak predstavlja odbitak vrednosti i pada na teret trgovačkog profita. Proizvodni troškovi prometa imaju iti karakter kao troškovi proizvodnje industrijskog kapitaliste, tj. ulaze u vrednost robe i povećavaju je. Iz prenesene vrednosti nadoknađuje se utrošak SP (amortizacija saobraćajnih sredstava, magacina, silosa), a iz novostvorene vrednosti obezbeđuju se najamnine zaposlenih radnika u ovim delatnostima i ppf kapitaliste trgovca.

(2) U čiste (neproizvodne) prometne troškove (ČTP) spadaju oni troškovi koji su uslovljeni samom metamorfozom robe u novac i novca u robu (troškovi oko kupoprodaje robe). Razlikujemo tri vrste ovakvih troškova:

1) Troškovi kupovine i prodaje 2) Troškovi knjigovodstva, evidencije i kontrole 3) Troškovi izdvajanja i fukcionisanja novca

Kapitalista mora ulagati svoj kapital u izgradnju prodavnica, nameštaja u trgovini, kupovinu kancelariskog materijala i plaćanje najmnih radnika zaposlenih u trgovini. Osnovna karakteristika ovi troškova je u tome što su vezani isključivo za promenu oblika vrednosti i robnog u novčani i što ne stvaraju ni vrednost ni VV. Oni predstavljaju čisti gubitak za kapitalističku privredu.

NADOKNADA ČISTIH PROMETNIH TROŠKOVA

Već smo rekli da su čisti prometni troškovi neproizvodnog karaktera. Oni su vezani za trgovački kapital. Postavlja se pitanje kako obezbediti nadoknadu utrošaka kapitala i prosečan profit na taj neproizvodni kapita, a da se ne povredi osnovni princip na jednak profit jednak kapital? Iako ne stvaraju ni V ni VV, čisti troškovi prometa su neophodni deo procesa proizvodnje u celini. Zbog toga ove troškove ne može snositi samo trgovački kapital. Pošto ovi troškovi predstavljju gubitak za celu kapitalističku privredu onda se moraju podjednako padati na teret ukupnog društvenog kapitala. Ovaj problem se rešava tako što se od ukupno proizvedene mase VV odnuzmu čisti troškovi prometa, pa se ostali deo VV, odnosno pf raspodeljuje na sve oblike kapitala. Pošto znamo kako računamo pf, znamo da izračumano i ppf – tnu stopu.

100×+

−=

TI KK

CTPMppf '

PRIMER : KI = 80.000$ = 60.000c + 20.000v m′ = 100% m = 20.000$ V = 100.000$ = 60.000c + 20.000v + 20.000m

KI = 20.000$ Kupoprodaja robe = 8.000$ Materijalni činioci poslovanja 10.000 (amotrizacija 10%) = 1.000$ Radna snaga = 2.000$ ČTP = 2.000 + 1.000 = 3.000$

%..

..' 17100

0002000080000300020

=×+

−=ppf

Pošto je formirana ppf – tna stopa onda je utvrđen i jednistveni kriterijum raspodele kapitala. Promlem izvodimo do kraja formiranjem PC indrustrijalca i trgovca. U ovom slušaju CP prestavlja ravnotežnu cenu, oko koje osciliraju prodajne cene:

Troškovi proizvodnje industrijskog kapitaliste = 80.000$ ppf industrijskog kapitala (17% na 80.000).... = 13.600$ Prodajna cena industrijskog kapitala i Kupovna cena trgovačkog kapitala................ = 93.600$ Čisti troškovi prometa.................................... = 3.000$ ppf trgovačkog kapitala (17% na 20.000)...... = 3.400$ prodajna cena trgovačkog kapitala................ = 100.000$

Prodajna cena trgovačkog kapitala jednaka je ceni proizvodnje (vrednosti robe) koja obezbeđuje i nadokanadu ČTP i profit trgovačkog kapitala. Iz primera se vidi da postoji razlika između prodajne cene koju utvrđuje trgovac (100.000) i one koju utvđuje industrijalac (93.600). Ova razlika naziva se trgovački rabat (6.400). Strukturu trgovačkog rabata čine:

1) Čisti troškovi prometa (ČTP) 2) Proseča profit trgovačkog kapitala (ppfT)

Trgovački rabat zavisi od: 1) Mase angažovanog kapitala 2) ppf – tne stope 3) Čisti troškovi prometa

Ako se trgovački rabat stavi u odnos sa prodajnom cenom trgovine dobije se procentni iznos trgovačkog rabata (rab′′′′). RASPODELA PROFITA U TRGOVINI Trgovački kapital predstavlja samo deo osamostaljenog industrijskog kapitala koji obavlja funkciju prometa robe. Po osnovu obavljanja te funkcije u procesu proizvodnje vrši se prisvajanje profita u trgovini takođe na bazi prosečne (opšte) profitne stope koja važi za privredu kao celinu. Iako se u trgovini ne proizvodi ni V ni VV, trgovac na neki način dovršava proces proizvodnje. Brzina obrta trgovačkog kapitala zavisi od karatktera procesa proizvodnje i od brzine potrošnje. Ova ova faktora uslovljavaju različitu brzinu obrta u pojedinim trgovačkim granama. Ali brzina obrta trgovačkog kapitala razlikuje se u istoj grani trgovine. Brzina obrta kapitala u pojedničačnom preduzeću utiče na veličinu angažovanoga kapitala i na visinu čistih troškova prometa. Sporiji obrt zahteva veću sumu angažovanog kapitala i veće ČTP po jednici angažovane robe i obrnuto.

4.2.2.4. Raspodela pf između različitih trgovačkih grana Brzina obrta trgovačkog kapitala je objektivno različita u različitim granama trgovine. To je uslovljeno karaketrom proizvodnje i načinom trošenja robe. To znači da će ista masa angažovanog kapitala u različitim granama davati različite količine VV. Međutim, i ovde mora bit poštovan osnovni princip raspodele, na jednak kapital jednak profit. Različite brzine obrta kapitala u različitim granama date su objektivno, a nisu rezultat subjektivne sposobnosti trgova određenih grana. Ukoliko bi u nekoj grani trgovine došlo do povećanja ppf – tne stope iznad prosečne, to bi bio podsticaj za doseljavanje kapitala u tu granu i to bi dovelo do ujednačavanja profitnih stopa između različitih grana u trgovini.

PRIMER :

GRANA ULOŽENI KAPITAL n PPF′ Q NABAVNA

CENA PPF PO JEDNICI

PRODAJNA CENA

OBRNUTI KAPITAL

UKUPAN PF

A 300.000 1 20% 100 3.000 600 3.600 360.000 60.000 B 3000.000 4 20% 400 3.000 150 3.150 1.260.000 60.000

Prodajna cena trgovine

Trgovački rabat Procentni iznos trgovačkog rabata (rab′′′′)

=

U navednom primeru u obe grane (A i B) uloženo je po 300.000 kapitala. Prosečna profitna stopa iznosi 20%. Međutim, obrt kaptala u grani A iznosi 1, a u grani B iznosi 4. Ako se u jednom obrtu razlizuje količina od 100 komada robe, onda će za isto vreme grana A realizovati 100 komada robe, a grana B će realizovati 400 komada robe. Zbog toga će obrnuta kapital vrednost u grani A iznositi 360.000, a u grani B 1.260.000. Podelom uloženog kapitala sa količinom kupljene robe, dobiva se nabavna cena robe. Ako se obrnuta kapital – vrednostpodeli sa količinom realizovane robe, dobiva se prodajna cena koja u grani A iznosi 3.600 (360.000 : 100), a u rani B iznosi 3.150 (1.260.000 : 400). Pošto je nabavna cena u obe grane ista (3.000), to znači da grana A po jednici roba prisvaja 600 jednica profita, a grabna B prisvaja 150 jednica profita. Realizaciom ukupne količine robe, obe grane će prisvojiti 60.000 profita. Time se realizuje osnovni kapitalistički princip da svaka grana prisvaja jednak kapital. Međutim, masa profita po jednici robe u pojednioj grani se razlikuje. To ulsovljava i ralike u visini trgovačkog rabata kod pojednih trgovačkih grana.

4.2.2.5. Raspodela pf između različitih trgovačkih peduzeća

iste grane trgovine Osnovni kapitalistički princip : jednak kapital na jednak profit važi samo za raspodelu između grana. To međutim ne važi za raspodelu unutar grane. Uslovi poslovanja u grani se uzimaju kao obejktivni i više manje dati. Međutim ulsovi poslovanja pojedinog trgovačkog preduzeća subjektive su prirode i zavise od trgovca koji vodi to preduzeće. Uspešniji trgovac će sa manje angažovanog kapitala za kraćem vreme i u više obrta prisvojiti više profita. Pošto brzina zavisi od subjetkivnih karakteristika to će ona i uticati na masu prisvojenog profita. Kapitalista – trgovac koji prisvoji profit iznad prosečnog profita u grani prisvojiće ekstraprofit u ostvariće profittni stopu iznad prosečne. Tako se ekstraprofit i u oblasti trgovine javlja kao motiv poslovanja. PRIMER :

Predpostavimo da u okvira grane B postoje 4 trgovačka preduzeća. Dalje ćemo pretpostviti da je u njima angažovana jednaka masa kapitala i da se razlikuju u brzini obrta kapitala. U navednom primeru preduzece c ima obrt na nivou grane, zbog čega prisvaja i prosečnu masu profita i ima profitnu stopu jednaku prosečnoj profitnoj stopi (20%). Jendino preduzeće d prisvaja ekstraprofit, dok preduzeća a i b prisvajaju profit niži od prosečnog. Trgovačka preduzeća primorana su da stalno modernizuju trgovačku mrežu, jer samo tako mogu biti konkuretno sposobna i ostvariti sve veću masu profita (i eventualno prisvojiti ekstraprofit).

PRED. TRGOVAKI KAPITAL n Q U 1

OBRTU UKUPNO Q PF PO JEDNICI

UKUPNI PF PF′

a 75.000 2 25 50 150 7.500 10% b 75.000 3 25 75 150 11.250 15% c 75.000 4 25 100 150 15.000 20% d 75.000 7 25 175 150 26.250 35%

Σ 300.000 4 100 400 150 60.000 20%

4.2.3. Karakteristike robnog prometa u savremenoj tržišnoj privredi

U savremenoj tržišnoj privredi postoji: 1) Pluralizam svojinskih oblika 2) Pluralizam motiva poslovanja 3) Pluralizam klasa 4) Pluralizam društvenih slojeva, grupa 5) Izmenjena prizvodna i trežišna struktura.

Pobni promet se osamostaljuje u zasebnu delatnost na višem stepenu društevno – ekonomskog razvoja. On, s jedne strane povezuje proizvodnju i raspodelu, a s druge strane, povezuje raspodelu i potrošnju. Promet vrši prenošenje robe i usluga iz ruku u kojima su neupotrebne vrednosti u ruke u kojima su upotrebne vrednosti. Dok raspodela polazi od društva i raspodeljuje rezultate proizvodnje prema drutveno – ekonomskim zakonima, promet polazi od pojednica i proizvodno – poslovnih subjekata i podložan je njihovoj volji, interesu i igri slučaja. Sa razvojem ljudskog društva i robne proizvodnje neprestano raste i jača uloga prometa u tokovima društvene reprodukcije. Dok je na nižem stepenu razvoja proizvodnja diktirala reprodukciju u celini, pa i promet, možemo reći da danas promet sve više poprima dominantnu ulogu. U prometu se proizvođači obaveštavaju o zahtevima i željama potrošača, promet im pokazuje intenzitet interesa za pojedninim proizvodima kao i to da li njihova proizvodna struktura i obim odgovaraju strukturi i obimu potreba. U početnom periodu razvoja robne proizvodnje dominiralo je tržište prodavaca, da bi ga u razvijenoj formi zamenilo tržište kupaca, a u savremenoj robnoj privredi ponovo dominira tržište prodavaca (trans- i multinacionalne kompanije). Sve ove promene dovele su do fomiranja tzv.trgovinske revolucije. Ta revolucija se sastoji iz intezivnih strukturnih promena koje su se dešavale 60 – tih godina. Došlo je do menjanja lika trgovine. Ona se transformisala od mesta gde su proizvođači pokazivali svoje proizvode u mesta gde potrošači ispoljavaju svoje preferncije. Trgovina se javlja kao ključna karika prema potrošačima. Danas zahvaljujući saveremenoj tehnologiji, prvenstveno brzom i jeftnom toku informacija trgovima može da obavesti gotovo tenutno i najmanjeg proizvođača u najudaljenijem kutku sveta za kojim proizvodima postoje potrebe. Kako se tehnologija sve više razvija javlja se problem kako prodati napravljene proizvode. Tako da konkurencija dobija nove oblike. Prelazi se sa cenovne na necenovnu konkurenciju (reklama, krediti, ...). U kanalima prometa više nema samo prodavca i kupca već: proizvođača (prodavca) ⇒⇒⇒⇒ posrednika (trgovca) ⇒⇒⇒⇒ korisnika, potrošača (kupca). Svi ovi učesnici imaju različite ciljeve: Proizvođač (prodavac):

• Tržišno učešće • Tržišna penetracija • Novčani tokovi • Širenje asortimana • Promocija konačnom

korisniku

Posrednik (trgovac): • Marža • Eskluzivnost prodaje • Kredit • Obrt zaliha

Krajnji potrošač (kupac): • Izbor • Niska cena • Raspoloživost • Kvalitet • Diskont roizvoda.

Savremena praksa pokazuje da prednost obično ima posrednik. Posrednik, pored ostalog razvija i trgovnisku marku, koja pomaže u prodaji proizvoda kao: Dior, Beneton, Spencer. Udeo poznatih trgovačkim marki u prodaji proizvoda kreće se od 30 pa do 100%. Kako su trgovačke kuće te koje su glavni kupci od proizvođača to proizvođači svoju marketinšku kampanju sada fokusiraju na trgovca, a ne na krajnjeg kupca.

Takođe, u savremenim uslovima dolazi do snažne koncentracije i centralizacije kapitala. Dolazi do nastanka globalinih ekonomskih unija (NAFTA – North American Free Trade Acossiation, EU – Europe Union, ...). Ovi procesi ekonomskih integracija doveli su do pojave monopola. Tako džinovkse kompanije nameću cenu, rok, dizajin krajnjem kupcu. Promet danas preuzima i neke poslove koje je pre obavljala proizvodnja. Kao: montiranje nameštaja, dorada odeće, tehnička pomoć oko računara, kontrola kvaliteta, organizovanje sajmova... Dolazi do jačanja uticaja države. Ona se javlja kao posrednik između proizvođača – trgovca – kupca. U te mere se ubrajaju: obezbeđenje početnog kapitala, davanje povoljnih kredita, stimulisanje ulaganja... Država indirektno planira razvoj robnog prometa. Država kretira i antimonopolsko zakonodavstvo. Ona sponzoriše postavljenje globalnog kompjuterizovanog informacionog sistema, jer se time povećava konkurentnost malih preduzeća. Robni promet se odlikuje na jednoj strani povećanjem učesnika u robnom prometu, a na drugoj strani, smanjenjem transporta robe, odnosno sniženjem prometnih troškova. Po pravilu roba se šalje od mesta proizvođača do mesta krajnjeg kroisnika, tako da nema suvišnih transportnih troškova (dristribucija robe u razne gradove, u razne prodavnice pa tek do krajnjeg korisnika). Ovo je omogućeno kupovinom preko kataloga, internetom... Bankarski sistem u mnogome pomaže. Tu su hartije od vrendosti, krediti, stručna pomoć banaka u vidu saveta... bez kojih se ne može zamisliti današnje poslovanje. Razvoj internacionalnih sistema kvaliteta olakšava promet roba između udaljenih mesta, daje sigurnost kupcu i pokazuje koja preduzeća daju kvalitetnu uslugu, a koja love u mutnom. Dolazi do povezivanje novčanog i robnog prometa, tako da novčani promet često zamenjuje promet robe i usluga.

4.3. Osnovna pitanja novčanog prometa

4.3.1. Smisao i ekonomsko značenje nočvanog prometa u društvenoj reoprodukciji

U procesu prometa kapital funkcioniše i kao robni i kao novčani kapital. Kako je trgovačka delatnost postajala sve komplikovanija, sve se više isticao zahtev da se jedan deo trgovačkog kapitala odvoji i specijalizuje za trgovinu novcem. Novčani promet predstavlja krvotok celokupnog procesa reprodukcije. Ako pogledamo N – R – P – R′ – N′, vidimo da prometni proces obuhvata fazu kupovine i fazu prodaje. Finansisko tržište obuhvata:

1) Novčano tržište: Kratkoročno i dugoročno tržište kapitala 2) Tržište hartija od vrednosti 3) Devizno tržište

Novčani promet postaje jedan od najznačajnijih privrednih regulatora. Ova tržišta diktiraju kriterijume efikasnosti reprodukcionog procesa, a preko toga utiču i na sam obim i dinamiku društvene reprodukcije i to kako u proizvodnji, tako i u raspodeli, razmeni i potrošnji.

Ekonomsko značenje novčanog prometa: 1) Kako je novčani promet dobijao sve više na značaju sa razvojemn robne

proizvodnje tako su se smanjivali i troškovi novčanog prometa u odnosu na DBP. Sada su kapitalisti i u sferi novčanog prometa prisiljeni da svoju ciljnu funkciju maksimizaju uz što manji utrošak kapitala. Smanjenje troškova uslovljeno je pojavom specijalizovanog kapitala za ove transakcije. Na bazi te specijalizacije smanjuje se potrebni kapital za obavljanje ove funkcije. Istovremeno smanjuju se i ČTP, bilo da je u pitanju smanjenje količine novca za obavaljanje datih transakcja (razvoj bankarskih i sličnih institucija ubrzava obrt novaca) bilo da je u pitanju sve prisutnije bezgotovinsko plaćanje (danas oko 4/5 svih transakcija obavlja se preko tzv. žiralnog novca).

2) Razvijeni kreditini sistem u savremenoj robnoj privredi značajno ubrzava proces metamorfoze robe, a time i brzine novčanog opticaja. Razvijeni kreditini sistem čini vraćanje kapitala u novčani oblik nezavisnim od njegovog stvarnog vraćanja: i industrijski i trgovački kapital kupuju i prodaju na kredit, tako da se vrednost njihove robe ponovo pretvorila bilo u proizvodni, bilo u robni kapital pre nego što je došlo do stvarnog plaćanja. Razvijeni kreditini sistem omogućava i lakše savladavanje i tzv.praga kapitala, tj.omogućava znatno lakše obezbeđivanje potrebnog kapitala za otpočinjanje proizvodnog procesa.

3) Razvijeni kreditini sistem pojavljuje se i kao značajan činilac formiranja prosečne profitne stope i delovanja zakona prosečnog profita. On znatno olakšava proces seljenja kapitala iz jedne grane u drugu granu, podstičući konkurenciju.

4.3.2. Zajmovni kapital i kamata

4.3.2.1. Pojam i značaj zajmovnog kapitala

U savremenoj robnoj privredi zajmovni kapital se pojavljuje kao rezultat normalnog odvijanja procesa društvene reprodukcije. Kao takav on je objektivno uslovljen potrebama reprodukcionog procesa, pa njegovo reprodukovanje određuju zakoni krupne robne proizvodnje. Koji su to procesi u društvenoj reprodukciji koji u svaremenoj robnoj privredi objektivno uslovljavaju pojavu zajmovnog kapitala kao osamostaljenog oblika industrijskog kapitala? FAKTORI KOJI USLOVLJAVAJU POSTOJANJE PONUDE PRIVREMENO SLOBODNIH NOVČANIH SREDSTAVA

Analiza kružnog toka kapitala pokazala je da zbog različitih razloga može doći do privremenog oslobađanja iz funkcije jednog dela kapitala. Razlozi ovog oslobađanja su:

1) Zakoni robne porizvodnje prisiljavaju svakog proizvođača da reprodukuje svoje FP. U svaremenoj robnoj privredi na značaju dobija reprodukovanje utrošenog stalnog kapitala. Zbog brzog tehničko – tehnološkog napretka kapitalista mora vršiti ubrzanu amortizaciju. Na taj način se dolazi do povećanja iznosa privremeno slobodnih sredstava. Povećanje privremeno slobodnih sredstava prisutno je i kod reprodukovanja opticajnog kapitala. Savremena SP omogućavaju masovnu proizvodnju. Zato za normalo odvijanje procesa reprodukcije potrebna su znatno veće količine sirovina. Upravo ovo je faktor koji uslovljava pojavu manje ili veće mase privremeno slobodnih novčanih sredstava.

2) Kao što svaki robni proizvođač je prisiljen da vrši nadoknadu utrošenih faktora proizvodnje tako je prisiljen i da vrši akumulaciju. Ta akumulacija kao privremeno slobodno novačano sredstvo ima tendenciju povećavanja jer zakon vrednosti prisiljava kapitalistu da od svog uvećanog kapitala (nakon obrta) izdvaja sve više za akumulaciju.

3) Rizik poslovanja se u savremenoj robnoj privredi stalno povećava. Veliko je pitanje da li ćete uspeti da realizujete svoju robu zato što svetskim tržištima haraju džinovske kompanije. To tera kapitaliste da izdajaju određena sredstva u rezerne fondove. Ti fondovi nisu ništa drugo do privremeno slobodna novčana sredstva.

4) Kao izvore zajamnog kapitala moramo navesti i štednju širokih slojeva stanovništva i pojavu posebnog sloja kapitalista tzv.rentijera. Ovi kapitalisti se pojavljuju tek na zavidnom nivou koncentracije i centralizacije kapitala.

FAKTORI KOJI USLOVLJAVAJU POSTOJANJE TRAŽNJE ZA PRIVREMENO SLOBODNIM NOVČANIM SREDSTIVIMA Potrebe reprodukcionog procesa pojavljuju se kao najznačajniji faktori tražnje za zajmovnim kapitalom. Tu razlikujemo:

1) Pojedniačni kapitalista, osim krupnih monopolskih preduzeća, nije u mogućnosti, u savremenim uslovima, da svojim akumulacionim sredstvima prati tempo proširene reprodukcije. Ovaj momenat dolazi sve više do izražaja kako se povećava organski sastav kapitala i na toj osnovi potrebna masa kapitala za otpočinjanje novog ciklusa proširene reprodukcije. Pa je svakodnovno prisutno da kapitalisti vrše realnu akumulaciju iznad nivoa koji omogućava njihova akumulacija.

2) Proces ubrzanog moralnog i ekonomskog zastarevanja SR prisiljava kapitalistu da zamenu postojećih SR vrši pre nego što je izvršio njihovu amortizaciju. Tako da se javlja tražnja za dodatnim sredstvima.

3) Uvećani rizik stvara realnu potrebu na strani kapitalista za dodatnim sredstvima. Ta sredstva bi bila korišćena u slučaju nužnosti brzog prilagođavanja promenama na tržištu, prilagođavanja promenama u samom načinu proizvodnje, prilagođavanja osvajanju novih tržišta i novih tehnologija.

4) Država sa svojim nametima i sanovništo javljaju se kao dodatni izvor tražnje. Ova privremeno slobodna sredstva postaju kapital posebne vrste – postaju zajmovni kapital koji svome vlasniku donosi odgovarajuću kamatu. Time novac dobija i dodatnu upotrebnu vrednost da funkcioniše kao kapital. Njegova upotrebna vrednost sa sastoji upravo u profitu koji on proizvodi kada se pretvori u kapital. Tako novac postaje roba posebne vrste.

4.3.2.2. Funkcije kamate u robnoj privredi Kamata se definiše kao dohodak vlasnika zajmovnog kapitala, još se zove i vena upotrebe kapitala. Kada pogledamo zajmovni kapital i kamatu koju on proizvodi vidimo da novac stvara novac. Pozajmljeni kapital nosi kamatu bio on upotrebljen kao kapital ili ne.

Pojava zajmovnog kapitala kao osamostaljenog dela industrijskog kapitala uslovljava razdvajanje stvarnog toka proizvodnog procesa. Klasični proizvodni proces je obavljao kapitalista (ima i kapital i znanje kako da ga oplodi). Kod zajmovnog kapitala javlja se preduzetnik koji nema kapital ili ga nema dovoljno, ali ima znanje kako da ga oplodi. Kod reprodukcije zajmovnog kapitala (N – N′), funkcija kapital – svojine svedena je na svoju golu formu Sada kružni tok kapitala izgleda:

''' 43421444 3444 2143421IIIIII

NNRPRNN →→→→→→

Prva faza (N – N) redstavlja plasman zajmovnog kapitala, a treća (N′ – N′) njeno vraćanje. U drugoj fazi dolazi do oplođivanja kapitala, kako bi se u trećoj fazi mogao vratiti zajmovnom kapitalisti njegov kapital uvećan za odgovarajuću kamatu. Kamata se pojavljuje kao ekonomski oblik realizacije svojine nad zajmovnim kapitalom. Ona nije ništa drugo do cena upotrebe kapitala. Međutim za razliku od cene drugih roba ova ce na je iracionalna cena, jer ona ne izražava vrednost kalipala kao novca ili robe, već izražava stepen oplodnje kapitala. Pored predhodno navedenog shvatanja kamate ima pokušaja da se ona objasni kao monetarni fenomen. Kejnz ističe da kamata ne može biti nagrada za štednju ili uzdržavanje, već je ona nagrada za odricanje od likvidnosti za neko određeno vereme. Zato se ona pojavljuje kao cena novca, a ne kapitala, imajući u vidu razne funkcije novca. Kamatnu tropu određuje:

1) Tražnja za gotovinom 2) Količina novca u opticaju

Želja za likvidnošću je uslovljena: 1) Potrebama za gotovinom radiobavljanja ličnih i poslovnih akata zamene 2) Želja za sigurnošću 3) Spekulativne pobude.

Značaj koji svaki pojedinac pridaje novcu kao prometnom sredstvu može donekle uticati na ponudu i tražnju kamatosnog kapitala, ali ne može biti osnova za objašnjavanje prirode kamate. Ako se kamata pojavljuje kao cena upotrebe kapitala, koji su to faktori koji određuju njeno kretanje?

1) Osnovni faktori su ponuda i tražnja kamatosnog kapitala. Primer: u doba krize kamatna stopa dostiže svoj maksimum jer se ponuda smanjuje (rizik pozajmljivanja je veliki), a tražnja povećava – ne bi li se kapital plasirao kao kamatosni, već da bi se vratile ranije preuzete obaveze. U doba prosperiteta kamatna stopa dostiže najniži nivo,jer se ponuda znatno povećala, dok je tražnja ne prati srazmerno ovo kretanje ponude – realizacija teže bez problema.

2) Visina kamate uvek je određena visinom proifitne stope, pa ona ne može biti veća od profitne stope.

3) Prosešan profit određen na bazi prosečne profitne stope, odražava neki prosečni nivo oplodnje kapitala u privredi kao celini, pa kao takav određuje u kretanje kamatne i kamatne stope.

Imati u vidu, da kao što konkurencija na tržištu svodi različite profitne stope na neku prosečnu profitnu stopu, isto tako konkurencija i različite kamatne stope svodi na prosečnu kamatnu stopu za dati period, koja označava minimalni nivo rentabilnosti plasmana kapitala.

Funkcije kamate su: 1) Određivanjem minimalnog nivoa rentabilnosti kamata određuje kriterijum za

alternativne upotrebe proizvodnih resursa. Kao takva ona postaje jedan od najznačajnijih faktora odnosa između stvarne i novčane akumulacije. Ukoliko je kretanje kamaten stope u suprotnosti sa kretanjem profitne stope, uz ostale iste uslove, nivo investivione aktivnosti će biti manji.

2) Visina kamate, odnosno, kamatne stope u savremenoj robnoj privredi jedan je od značajnih faktora prikupljanja slobodnih novčanih sredstava, dohodaka i kapitala, njihove koncentracije i centralizacije. Upotrebom tih sredstava podiže se efikasnost nacionalne ekonomije na viši nivo.

4.3.2.3. Preduzetništvo i njegove funkcije u robnoj privredi Već smo rekli da vrednost novca ili robe kao kapitala se određuje količinom VV koji proizvodi svom posedniku, odnosno veličinom kamate.

Kako se ovo osamostaljivanje jednog dela VV u obliku kamate odražava na društveno – ekonomski karakter profita kao osnovnog dohodka u kapitalističkom načinu proizvodnje i kakve su njegove posledice u robnoj provredi? Osamostaljivanje zajmovnog kapitala podrazumeva razdvajanje kapital svojine od kapital funkcije. Delatni kapitalista (koji nije vlasnik zajmovnog kapitala) mora sada da ostvari takav rezultat da ima dovoljno za sopstvenu reprodukciju i za reprodukciju zajmovnog kapitaliste. Tako se profit cepa na dva samostalna, nezavisna i međusobno suprostavljena dela: preduzetničku dobit i kamatu. Čisto kvantitativna podela profita među dva lica koja na njega imaju različite pravne osnove pretvara se u kvalitativnu podelu koji izgleda potiče i prirode i samog profita, jer se on deli na kamatu i oblik suprotan kamati – preduzetničku dobit. Ovo cepanje profita na dva dela odnosi se na celokupni kapital nezavisno od toga da li je kapital pozajmljen ili ne. Znači i profit kapitaliste koji radi sa svojim kapitalom se cepa na dva dela. Na deo koji potiče zbog toga što je kapitalista vlasnik kapitala i na deo koji potiče od organizacionih, upravljačih sposobnosti kapitaliste. Te se i kapitalista koji radi sa sopstvenim kapitalom cepa na dve ličnosti: na prostog vlasnika kapitala i na delatnog kapitalistu. Predhodni proces kapitalizacije prihoda se nastavlja dalje, tako da se dolazi do tačke gde se svaki prihod može predstaviti kao plod kapitala. Recimo, RS možemo da shvatimo kao kapital koji se ne oplođava već koji odbacuje vrednost (najamnina). Na taj način se krivi stvarna slika. Oplodnja vrednosti se ne objašnjava eksploataciom radne snage, već kao kamata. Tako se stiče dojam da je kapital automat koji sam sebe oplođuje.

Kako se shvatanje (fetiš) da novac stvara novac odražava na objašnjenje preduzetničke dobiti kao dohodka delatnog kapitaliste? Razdvajanjem kapital svojine i kapital funkcije kamata postaje samo sredstvo za prisvajanje tuđeg rada, a preduzetnička dobit nagrada za rad delatnog kapitaliste (preduzetnika), jer on obavlja poslove organizovanja, kontrole, upravljanja... Mora se razlikovati ova preduzetnička dobit koju kapitalista plaća sam sebi od preduzetničke dobiti (ili dela profita) koju menadžer dobija u akcionarskom preduzeću. Kapitalista je ipak vlasnik, samo je pozajmio određenu količinu kapitala, ali menadžer nije vlasnik. Kapitalista u stvari prisvaja odgovarajući deo oplođene vrednosti, a menadžer prisvaja samo platu za svoj visokokvalifikovani rad.

Iako proces stvaranja akcionarskog kapitala je veoma prisutan, preduzetnici i danas predstavljaju značajan broj. Koje se promene u realizaciji ove funkcije dešavaju u savremenoj privredi? Dugo je u ekonomskoj teoriji dominiralo shvatanje koje vezuje preduzetništovo za dve stvari: za upravljanje koja proizilazi iz vlasništva nad kapitalom i za rizik koje nosi to upravljanje. Tokom vremena akcenat je stavljan na različite stvari:

1) Na vlasništvo nad kapitalom 2) Na upravljačku funkciju 3) Na spremnost na rizik 4) Na inovatorsku funkciju.

Pod inovatorom se najčešće označavao preduzetnik koji u proizvodni proces unosi nove proizvodne kombinacije na osnovu novih tehnologija, ... Pa se pod preduzetništvom podrazumeva skup aktivnosti (organizacionih, upravljačkih, inovatorskih) koje omogućuju realizaciju funkcije preduzetnika u robnoj privredi.Ta se funkcija menjala sa razvojem proizvodnih snaga i društvenih odnosa. Te promene su uticale na: promenu subjekata preduzetništva, na promenu karaktera, vrste i obuhvata preduzetničke aktivnosti, kao i na promenu mesta ispoljavanja preduzetničke funkcije. Dva osnovna momenta su dovela do nastajanja preduzetništva kakvog ga mi danas poznajmo:

1) Razvoj proizvodne snage rada, proces koncentracije i centralizacije kapitala, te razvoj zajmovnog i akcijskog kapitala doveli su do razdvajanja kapital svojine od kapital funkcije. Daljim razvojem akcijskog kapitala i sam kapitalista preduzetnik kao kapitalista biva istisnut iz proizvodnog procesa. Upravljačku funkciju u krupnim akcionarskim preduzećima preuzele su ekipe menadžera, dok vlasnici kapitala kontrolnu funkciju vrše preko upravnih organa.

2) Savremena tehničko – tehnološka revolucija na osnovama informatičke tehnologije unosi veliki broj promena. Takve burne promene zahtevaju fleksibilne proizvodne i upravljačke sisteme, traže sposobnost brzog prilagođavanja celokupne proizvodne i prometne funkcije na tržišne promene.

Najznačajnije promene u preduzetničkoj funkciji: 1) U savremenim uslovima upravljačka funkcija je u mnogim elementima

nezavisna od vlasništva. Tako da preduzetništvo postaje odlučujući faktor u poslovanju preduzeća. Preduslov uspešnog preduzetništva je razvijeno tržite hartija od vrednosti koje primorava sva preduzeća, nezavisno od oblika svojine da se non-stop unapređuje i takmiči sa drugima.

2) Druga promena vezana je za rizik. Razvojem akcijskog kapitala dolazi do sve veće poodvojenosti kapital funkcije i kapital vlasništva. Preduzetnik sada u akcijskom kapitalu ne snosi rizik poslovanja sa celokupnom svojom imovinom. Glavni deo rizika snose vlasnici akcija. Međutim, kako bi obezbedili da preduzetnici budu što više motivisani da uspešno vode preduzeće kao uslov za obavljanje njihove funkcije, ponekad, postavlja se zahtev da i oni od svoje imovine kupe akcije tog preduzeća i tako snose rizik svojih poteza. Te akcije se nazivaju garancijske akcije.

3) Sledeća promena vezana je za upravljačku funkciju. Dolazi do deisperzije upravljačke funkcije na veliki broj lica i na različitim novoima postojećih poslovnih sisitema. Dolazi do izdvajanja novih poslova: upravljanje, organizovanje, rukovođenje, izdvaja se funkcija inovatorstva. Sve ove promene dovode do formiranja onog što danas zovemo korporacijsko preduzetništvo.

Pod preduzetnikom se ne smatra osoba koja će obezbediti neku prosečnu efikasnost, već osoba koja je uspeva da ostvari najvišu efikasnost u grani. To znači da je preduzetnik inovator, jer on:

1) Na nov način uvodi u proizvodni proces postojeću tehnologiju 2) Koristi prvi novu tehnologiju 3) Stvara nove proizvode 4) Stvara nova tržišta i nove potrebe 5) Kreira nove načine upravljanja 6) Kreira nove načine organizacije.

Pošto smo ovako definisali preduzetnika i preduzetništvo valja konstatovati da funkcija preduzetništva nije vezana za oblik svojine. Preduzetnik može postojati u okviru različitih oblika svojine. Za njegovo delovanje bitno je postojanje tržišnog i društveno – ekonomskog sistema koji sve učesnike društvene reprodukcije tera na neprekidno usavršavanje. Bitna pretpostavka za realizaciju preduzetničke funkcije je i mogućnost prisvajanja preduzetničkog dohodka, čiji je karakter određen oblikom svojine u okviru koje preduzetnik deluje. Ako je preduzetnik uspešan to i preduzeće koje vodi postaje uspešno i prisvaja ekstraprofit. Tako da ekstraprofit postaje sve značajniji deo preduzetničkog dohodka. U privredi koja je konkurentna i tržišno orjentisana dolazi i do konkurencije između samih preduzetnika Preduzentički dohodak uzima različite oblike: od dohodka preduzetnika koji je rezultat njegovog ličnog rada na bazi lične svojine nad SP, preko dohodka preduzetnika u okviru akcionarskog oblika svojine, državne odnosno mešovite, pa sve do preduzetničkog dohodka u obliku kapitalističke svojine. Za razvoj preduzetništva bitna je uloga i samog društva. Bez stvaranja odgovarajućih istraživačkih i razvojnih fondova, te institucija za fundamentalna, bez stvaranja finansiskih institucija za podsticanje preduzetništva, ne može se očekivati njegovo veće prisustvo.

4.3.3. Banke i kredit Sa razvojem kapitalističkog načina proizvodnje razvija se i bankarski kapital kao poseban oblik zajmovnog kapitala, tako da u savremenim uslovima bankarski kapital predstavlja preovlađavajući oblik zajmovnog kapitala. U savremenoj robnoj privredi razvijeni bankarski kapital stavlja pod svoju kontrolu najveći deo novčanog prometa – bilo da je u pitanju sve razvijeniji platni promet, bilo da je u pitanju prikupljanje i koncentracija slobodnih novčanih sredstava i njihovo plasiranje u obliku zajmovnog kapitala. Razvijeni bankarski sistem je značajan faktor koji određuje odvijanje proširene reprodukcije. Bankarski kapital preuzimajući kontrolu nad slobodnim novčanim sredstvima u privredi učestvuje kao kreoator, upravljač i kontrolor upotrebe ovog novca i poboljšava efikasnost procesa društvene reprodukcije. Banke vrše dve osnovne funkcije:

1) Funkcija kapitala novčane trgovine tj.funkcija obavljanja operacija platnog prometa

2) Kreditno – depozitna funkcija

Komercijlani (robni) kredit pojavljuje se kao rezultat potreba proizvodnog procesa (pojoprivredniku treba mehanizacija, ali istu može platiti tek posle žetve). Primarni cilj ovog kredita je da obezbedi normalno funkcionisanje procesa reprodukcije (kamata se

ne pojavljuje kao osnovni motiv za njegovo davanje). Pošto se roba daje na kredit, pojavljuje se dvostruka prodaja:

1) Porodaje se data roba 2) Odobrava se odgovarajući kredit, pa se prodaja ovakve robe pojavljuje kao

oblik plasiranja zajmovnog kapitala. Menice, obveznice i slične hartije od vrednosti cirkulišu u prometu do roka isplate i na toj osnovi smanjuju se čisti troškovi novčanog prometa jer se smanjuje i masa novca u prometu. Ovo smanjenje se još više uvećava sa pojavom specijalizovanih ustanova – banaka za obavaljnje ovih transakcija (organizovano prebijanje dugova, kompenzacioni poslovi sa hartijama od vrednosti, vođenje računa, naplata potraživanja). Čisti troškovi se dalje smanjuju kada banka počinje da otkupljuje menice, obveznice i slične hartije od vrednosti. Preuzimanjem obzveze plaćanja pre roka ovih hartija od vrednosti banka kreira svoj tzv.bankarski novac dajući dalji podsticaj proširenju proizvodnje. Pošto obavljanje ovih operacija zahteva odgovarajući kapital onda se on odvaja od ukupnog kapitala. Kao odvojeni deo ukupnog kapitala i on se uključuje u proces formiranja prosečne profitne stope po istom principu: na jednak kapitala jednak profit učestvuje u raspodelu ukupne mase profita. U ovom slučaju je reč o specijalizovanom bankarskom kapitalu, kao posebnoj delatnosti, koji kroz cenu svoje usluge (tzv.bankarska tarifa) nadoknađuje troškove svoga poslovanja i obezbeđuje prosečan profit. Ovi čisti troškovi prometa padaju na teret ukupnog dohodka društva. Iako su ovi troškovi neproizvodni oni ne guše proizvodnju, jer su upravo zbog stvaranja specijalizovanih ustanova – banaka oni svedeni na niži nivo, tako da su banke vratile deo kapitala u proizvodnju i tako podstakle reprodukciju. Profit koji banka prisvaja na bazi vršenja funkcije kapitala novčane trgovine se naziva bankarska dobit jedan (DB1). Banke u savremenoj privredi se bave i nekim dodatnim aktivnostima koje osiguravaju njihov uspeh. Benake vrše istraživanja tržišta, ocene investicionih projekata, praćenja tehnološkog procesa, ocene rizika i na taj način gotovo eleminišu rizik da daju kredit koji ne mogu povratiti. Takođe svojim klijentima oni pružaju te iste usluge te tako osiguravaju da i njihovi klijenti ostanu rentabilni. Sve ove dodatne aktivnosti podižu ukupnu efikasnost privrede. Bankarski kapital se oplođuje i na još jedan način. Prikupljanjem privremeno slobodnih novčanih sredstava i njihovim plasiranjem kao kamatosnog kapitala banka ostvaruje dobit na bazi razlike između tzv. aktivne i pasivne kamate. Ta razlika se naziva bankarska dobit dva (DB2). Tu dobit banka ostvaruje na bazi razlike između aktivne kamate (koju naplaćuje za svoje plasmane kapitala) i pasivne kamate (koju plaća za depozite privrede i na štednju stanovništva). Naravno i za obavljanje ove funkcije potreban je određen kapital i pri obavljnju ove funcije pojavljuju se čisti troškovi novčanog prometa. Kapital formiran na osnovu ove funkcije ne ulazi u ubračun prosečne profitne stope da bi se izmeglo dvostruko računanje: jedan put kao proizvodnog kapitala, a drugi put kao kapitala bankarskih organizacija. Kapital potreban za obavljanje ove funkcije nazivamo bankarski kapital dva (BK2), a kapital potreban za obavljanje funkcije novčane trgovine nazivamo bankarski kapital jedan (BK1). Pošto je došlo do pojave novog banakarskog kapitala menja se i formula za prosečnu profitnu stopu:

1001

×++

+−=

BKTKIK

CTNPCTPMppf

)('

ČTP – čisti troškovi prometa ČTNP – čisti troškovi novčanog prometa IK – industrijski kapital TK – trgovački kapital BK1 – bankarski kapital jedan

Ukoliko je pak profitna stopa manja od prosečne profitne stope, bankarski kapital seliće se u druge grane u kojima je proftina stopa veća. To seljenje je ovde olakšano jer se jedan deo kapitala nalazi u novčanom obliku. Obrnuta je situacija ako je bakarska profitna stopa veća od drugih profitnih stopa u drugim sektorima.

4.3.4. Specifičnosti kreditiranja proširene reprodukcije u savremenoj robnoj privredi

U savremenoj robnoj privredi dešavaju se i određene promene u funkcionisanju novčanog prometa u društvenoj reprodukciji. U neke od tih promena spadaju i:

1) Ubrzani procesi koncentracije, centralizacije i specijalizacije nisu mimoišli ni bankarski kapital, on postaje integralni član visoko razvojenog finansiskog tržišta, sa posebno razvijenim tržištem kratkoročnog i dugoročnog kapitala,deviznim tržištem i tržištem hartija od vrednosti. Tu su važna sledeća dva momenta:

(a) Visoka povezanost ovih tržišta omogućava brzu transformaciju slobodnih novčanih sredstava iz jednog oblika u drugi oblik. Na toj osnovi potrebe proizvodno – prometnog procesa za slobodnim novčanim sredstvima daleko se brže zadovoljavaju nego što je to bio slučaj ranije. Smanjuje se značaj zajmovnog kapitala jer se emitovanjem akcija može nadoknaditi nedostatak sredstava.

(b) Savremeni procesi internacionalizacije doveli su do toga da je kretanje pojedinačnih nacionalnih kamatnih stopa sve više je pod uticajem kretanja profitne stope na međunarodnom tržištu.

2) Nastanak i razvoj monopolskih organizacija i njihovih saveza, formiranje multinacionalnih korporacija uslovaljava u područiju novčanog prometa sledeće procese:

(a) Ove organizacije zahvaljujući ogromnoj koncentraciji i centralizaciji kapitala proširenu reprodukciju sve više finansiraju iz svojih izvora, pa se smanjuje tražnja za zajmovnim kapitalom.

(b) Pošto su ove krporacije toliko velike značajan deo slobodnih novčanih sredstava cirkuliše unutar sistema po kriterijumima koji se znatno razlikuju od tržišnih.

3) U savremenoj robnoj privredi država igra sve veću ulogu. Država vrši kreditiranje mnogih projekata koji su od opšte društvenog značaja po znatno povoljnim uslovima nego što vladaju na tržištu. Isti je slučaj i sa kreditiranjem onih grana i preduzeća u baznim i infrastrukturnim sektorima nacionalne ekonomije koje su osnova za razvoj svih ostalih grana. Država daje i značajna sredstva svojim siromašnijim građanima.

4) Savremena tehničko – tehnološka revolucija i nova podela rada koja se stvara na toj osnovi povećavaju međuzavisnost u reprodukcionom procesu između proizvođača. Ta znatno veća međuzavisnost uslovljava i povećanu cirkulaciju slobodnih novčanih sredstava između proizvođača, pri čemu je osnovni kriterujum alokacije kamata.

5) Isto se može reći iz za razne proizvodno – poslovne organizacije na osnovama državne, društvenem, zadružne svojine kojima profit nije prevashodni cilj postojanja, pa se cirkulacija slobodnih novčanih sredstava često ne zasniva na tržišnim kriterijumima.

Sve navedene promene ukazuju na to da zajmovni kapital trpi značajne promene. Njegov značaj za održavanje kontinuiteta proširene reprodukcije se smanjuje, a raste značaj ostalih oblika (npr.akcijskog). ALI kamata u uslovima razvijenog finansiskog tržišta sve više dobija na značaju kao jedan od osnovnih regulatora društvene reprodukcije.

4.4. Akcionarstvo u robnoj privredi

4.4.1. Smisao i ekonomski značaj pojave akcionarstva Akcionarstvo je oblik udruživanja manjeg ili većeg broja individualnih kapitala. Upravo je udruživanjem kastao poseban oblik krupnog kapitalističkog preduzeća koje se označava kao akcionarsko društvo. Prvi oblici akcionarskioh preduzeća postojali su još u periodu prvobitne akumulacije kapitala (Engleska istočno – indijska kompanija). Danas je to dominantan oblik organizacije privredne strukture. Nastanak akcijskog kapitala je bio uslovljen potrebom dalje ekspanzije i šireg razvoja kapitalističke robne proizvodnje. Primena novih tehničko – tehnoloških rešenja podrazumeva ogromna novčana sredstva koja individualni kapital nije u stanjuy da obezbedi. U tom smislu glavna komparativna prednost akcijskog kapitala upravo je u tome da udruživanjem mogu obezbediti sredstva koja prevazilaze mogućnosti bilo kog pojedinačnog kapitaliste. Time su stvorene mogućnosti za nastanak i razvoj onih delatnosti i privrednih grana za koje su potrebna veća sredstva (metalurgija, eksploatacija nafte, saobraćaj...). takođe, time je istovremeno rešavan i problem razvoja onih delatnosti tzv.tercijarnog sektora (izgradnja saobraćanica, PTT mrežei sl.) za koje individualni kapitalista nije zainteresovan. Akcijski kapital je nastao kao objektivno uslovljena potreba. Proces udruživanja i međusobnog povezivanja proizvodnje postepeno je zahvatio i ostale oblasti ekonomskog života (promet, bankarstvo, infrastrukturne delatnosti). Dolazi do ukidanja kapitala kao privatne svojine u okviru granica samog kapitalističkog načina proizovodnje. Razvoj akcionarstva znači kretanje ka novom načinu proizvodnje. Razvojem akcionarskih društava pre svega menja se karakter svojinske zasnovanosti kapitalističkog načina proizvodnje. Upravljanje i rukovođenje akcijakim kapitalom postaje sve samostalnije u donosu na vlasnike, što potrvđuje da svojina u takvom sistemu zaista postaje suvišna. Menja se i položaj RS, ona sada ne zavisi direktno od vlasnika kapitala. U akcionarskim preduzećima se u mnogo čemu promenio tradicionalni položaj najamnih radnika. U nekim slučajevima radnici su uključeni u proces donošenja odluka, a sve češće oni sudeluju u raspodeli profita.

4.4.2. Pojam i karakteristike akcijskog kapitala Akcijski kapital je onaj deo ukupnog društvenog kapitala koji se upotrebljava za kupovinu akcija. Za razliku od industrijskog i trgovačkog kapitala, njegova je spšecifičnost u tome što se kupovinom akcija stiše pravo učešća u raspodeli profita akcionarskog društva. Akcijski kapital je i naziva za centralizovani kapital koji je organizovan i konstituisan kao akcionarsko preduzeće (akcionarsko društvo). To je osnovni oblik udruživanja većeg broja individualnih kapitala u uslovima razvijenog kapitalizma.

Za razliku od individualnog kapitala, akcijski kapital predstavlja suvlasništvo većeg broja kapitalista. Individuali kapitalisti za iznos uloženog kapitala dobijaju akcije koje predstavljaju pravne potvrde o suvlasništvu u akcionarskom preduzeću. Individualni kapitalisti ne investiraju svoj kapital zbog vlasništva već zbog toga što akcijski kapital predstavlja osnov učešća u raspodeli profita akcionarskog društva. Svaka akcija donosi odgavarajući deo kapitala vlasniku akcije (dividenda). Karakteristike akcijskog kapitala:

1) Dobrovoljnim udruživanjem slobodnih novčanih sredstava više individualnih kapitala, akcionarsko društvo uvek se formira kao kapital većih razmera. Uvećanje već postojećih akcionarskih preduzeća nije ničim posebno ograničeno. S obzirom na mogućnost tzv.nankadnog udruživanja aksionarski kapital se po potrebi može vrlo lako uvećati. Za razliku od rasta individualnog kapitala.

2) Veliki kapital akcionarskih društava ima prednosti pri dobijanju kredita. Akcionarska društva lakše dobijaju veće kredite, na duže vreme, sa povoljnijim uslovima, zbog svog velikog proizvodnog i ekonomskog potencijala koji garantuje povraćaj kapitala. Za razliku od individualnog kapitala akcionarski kapital može dospele obaveze da izmiri uvećavanjem akcionarskog kapitala dopunskom emisiom akcija ili pretvaranjem kredita u akcijski kapital, na taj načinm što će banci (kreditoru), kao protivvrednost za primljeni zajam izdati akcije.

3) Načinom funkcionisanja akcijskog kapitala nastale su značajne promene u funkciji upravljanja. Nastankom zajmovnog kapitala dolazi do razdvajanja kapital funkcije od kapital svojine. Međutim, kapitalista – preduzetik je još uvek bio vlasnik kapitala (samo ne celog jer je deo pozajmio). Sa nastankom akcijskog kapitala dolazi do potpunog raskida između upravljanja i vlasništva. Kapitalista – preduzetnik prestaje da postoji, sada su na jednoj strani vlasnici akcija – akcionari, a na drugoj ljudi koji upravljaju akcionarskim preduzećem: menadžeri, direktori...

4) Poslove oraganizovanja, rukovođenja, kooridiniranja i kontrole obavlja profesionalni stručni kadar. Stručna osposobljenost je odlučujući kriterijum njihovog angažovanja. Tako je u obavljanju ovih funkcija zagarantovana stručna pouzdanost i profesionalna objektivnost, što u individualnim kapitalističkim preduzećima, po pravilu, nije slučaj. Individualni kapitalista – preduzetnik obavlja funkciju upravljanja svojim kapitalom, bez obzira na svoju stručnu osposobljenost. Stoga su mogućnosti da se u undividualnim kapitalističkim preduzećima primenjuju naučne metode uravljanja su neuporedivo manje. Zbog tzv.svojinske pristrasnosti on ne može u potrebnoj meri da objektivizira svoje odluke i postupke, a zbog orgraničenosti ljudskog veka pretežno se orjentiše na kratkoročne proizvodne programe (dugoročnije investicije mu manje odgovaraju). Upravljanje akcijskim kapitalom oslobođeno je takve ograničenosti i pristrasnosti. Utoliko je ono racionalnije i pouzdanije, a istovremeno i sposobnije za dugoročniji razvoj.

5) Razvoj akcionarskog sistema oprganizacije kapitalističke privrede vodi centralizaciji upravljače moći kapitala. Odvojenost i samostalnost profesionalnog upravljanja akcijskim kapitalom relativnog je karaktera. Jer profesionalni upravljači mogu biti samostalni toliko koliko dozovoljava interes kapitala. Njihova uloga jeste značajna, ali zbog toga ne opada moć kapitala, niti se zbog toga kapitalista svodi na pasivnog vlasnika akcija. Sistem odlučivanja u akcionarskom društvu je takav da manji broj kapitalista

može da raspolaže daleko većim kapitalom nego što je njegov sopstveni. Dovoljno je da imate preko 50% akcija nekog preduzeća i vi upravljate celokupnim kapitalom. U nekim slučajevima dovoljno je da imate 5% i da dobijete pravo glasa u upravnom odboru.

4.4.3. Akcionarsko preduzeće i menadžerska revolucija Velikim kapitalima sa modernom tehnikom i tehnologijom (kao što su AD) objektivno je nametnuta potreba profesionalizacije upravljanja, oprganizovanja i rukovođenja. Time, stručna pouzdanost i profesionalna objektivnost je njihova neosporna komparativna prednost. Ko stvarno upravlja akcijskim kapitalom? Da li su mogućnosti akcionara da upravljaju svojim preduzećem danas zaista toloko umanjene da može da se tvrdi da su stvarnu kontrolu preuzeli profesionalni upravljači – menadžeri? Kao odgovor na ova pitanja javljaju se dva potpuno suprostavljena stava. Prvobitno je bilo dominantno mišljenje da je nemoguća situacija da menadžeri upravljaju AD, jer opštu politiku, glavne smernice razvoja i strateške odluke akcijskog kapitala određuju njegovi vlasnici. Međutim, u novije vreme se na osnovu nekoliko decenija iskustva došlo do pojma menadžerska revolucija, u smislu da je došlo do prevlasti menadžera u upravljanju akcionarskim preduzećem. Dokazuje se da menadžeri faktički donose najvažnije odluke, a istovremeno o mnogočemu istovremeno samostalno odlučuju. Tu se ubacuje i činjenica da su mnogi menadžeri i vlasnici akcija preduzeća kojim upravljaju. Danas se ne pokušavaju dokazati ni jedan od ovih ekstremnih stavova. Pokušava da se dokaže nešto treće – da postoji proces transformacije svojinskih prava, kontrolnih i upravljački funkcija u sistemu akcionarskih preduzeća, te da utoliko nastaje i neka nova konstelacija odnosa između privatno – svojinskog (akcionara) i upravljačkog sloja (menadžera).

4.4.4. Dohodak akcijksog kapitala (dividenda) Osnovni ekonomski smisao akcija je u tome što one predstavljaju osnovu učešća u raspodeli profita akcionarskog preduzeća. To je, u suštini, kupovina prava na određenu vrstu dohodka. Dohodak koji donosi akcija naziva se dividenda. Isto kao kamata i dividenda predstavlja dohodak od svojine nad kapitalom. Za razliku od kamate, dividenda ne može biti poznata unapred (međutim imaju i posebne vrste akcija koje donose unapred fiksiranu dividendu), jer svarni iznos dividende utvrđuje se na kraju godine. Specifičnost ovog načina plasmana novlanog kapitala jeste u tome što je njegov dohodak neizvestan. To ne znači da kupovina akcija predstavlja ruski rulet. Ako se predhodno temeljito pribave informacije o određenom AD sa zadovoljavajućom sigurnošću se može i predviditi visina dividende. Veličina dividende zavisi od ukupne mase pf. Naravno da se i kod AD od ukupne mase pf prvo odvaja akumulacija. U teškim trenucima za AD na skupštini akcionara akcionari se mogu složiti da celu svoju dividentu pretvore u akumulaciju kako bi poboljšali poziciju svog preduzeća. Akcionarima je prvi cilj da sačuvaju uloženi kapital, a onda da ostvare pf.

Kamata je samo deo ukupnog profita. To znači da pod normalnim uslovima poslovanja dividenda je uvek veća od kamate i to predstavlja njenu značajnu komparativnu prednost. Zbog toga što je dividenda veća od kamate, individualni kapitalista će se odlučiti da plasira svoj novac u AD (time prihvata i rizik, jer se može desiti da ne dobije očekivanu dividendu ili da je uopšte ne dobije). Međutim ako se dividenda spusti na nivo kamate, individualni kapitalista će radnije dati svoj novac nekoj banci i tako imati sigurnu kamatu, nego nesigurnu dividendu.

4.4.5. Nominalna vrednost akcije i njena prodajna cena Svaki potencijalni kapitalista – akcionar, faktički je novčani kapitalista. To je kapitalista koji svoj raspoloživi novčani kapital zbog određenih razloga ne želi da upotrebi ni kao proizvodni, niti kao trgovački kapital. Ostaje mogućnost da se kapital da na zajam ili da se upotrebi za kupovinu akcija. Ovim dvema mogućnostima zajedničko je da se u oba slučaja faktički kupuje dohodak, što je osnovno obeležije novčanog kapitala. Kapital se daje na zajam za određeno vreme. Nakon isteka dogovorenog roka vraća se pozajmljeni kapital uvećan za iznos dogovorene kamate. Tako se kapitalista – zajmodavac uvek iznova javlja kao novčani kapitalista. To nije slučaj i sa akcijskim kapitalistom. Akcije se načelno, ne kupuju na određeno vreme, niti postoji mogućnost da se kapital kojim je faktički formirano akcionarsko preduzeće ponovo javi kao novčani kapital. Jer sve dok preduzeće postoji i funkcioniše, angažovan kapital akcionara ima proizvodni ili prometni karakter i ne može se tako jednostavno ponovo pretvoriti u novčani kapital. To ne znači da kapitalista – akcionar uopšte ne može ponovo postati novčani kapitalista. Taj postupak nije isti kao kod zajmovnog kapitaliste. Kupovinom akcija kapitalista, za razliku od zajmovnog kapitaliste, ne stiče pravo da mu se uložen kapital posle određenog vremena vrati. Kupovinom akcija stiče pravo na dohodak koji proističe iz profita AD, a ne i na odgovarajući deo njegovog kapitala (hoće reći da akcionari su vlasnici preduzeća, preduzeće ima (vlasnik je) svoju imovinu, ali akcionari ne poseduju imovinu preduzeća). Kapitalista – akcionar može ponovo postati novčani kapitalista jedino ako proda svoje akcije. Prodajom akcija kapitalista ne mora da dobije toliko koliko je uložio za njihovu kupovinu. Zavisno od prodajne cene kapitalista može dobiti više ili manje od nominalne cene. Za prodajnu cenu akcije svakako je značajna njena nominalna vrednost, ali se istovremeno mora uzeti u obzir i iznos dohodka koji ona donosi. Ukoliko je taj dohodak veći od kamate koja se može dobiti za taj dohodak onda će iz cena akcije biti veća od nominalne cene akcije i obrnuto. Cena akcije utvruđuje se sledećom formulom:

'

'

k

divNCa

⋅=

Naravno, dividendna stopa se dobija kada se ukupna dividendna masa stavi u donos sa iznosom akcijskog kapitala:

AK

divdiv ='

Ukoliko se pođe od činjenice da svaki stalni izvor prihoda u kapitalizmu ima svoju cenu (pa i akcije) i da se ona može utvrditi kapitalizaciom tog prihoda, cena akcije

Ca – cena akcije N – nominalna cena akcije div′ - dividendna stopa k′ - kamatna stopa

div – ukupna dividnendna masa, ili bolje rečeno kupan profit AD AK – akcionarski kapital

može se izračunati i tako što se dividenda pomnožena sa 100 podeli sa postojećom kamatnom stopom:

100×='k

divCa

Kapitalizacija prihoda je oznaka za postupak kojim se vrednost imovine (ili kapitala) određuje na osnovu dohodka koji donosi.

Postavlja se pitanje: Koji je razlog da se kapital angažuje za kupovinu akcija? Osnovni razlog je u tome što je dividenda po pravilu veća od kamate. Razne špekulativne mogućnosti. Takođe, akcionar ima svoja tri osnovna pravam, koje kapitalista koji je dao zajam nema:

1) Pravo na odgovarajući deo profita (dividenda) 2) Pravo an upravljanje (srazmerno broju akcija kapitalista – akcionar ima toliko

i glasova u akcionarskoj skupštini) 3) Pravo na deo likvidacionog ostatka.

4.4.6. Osnovne transakcije sa akcijama

4.4.6.1. Mogućnost samostalne cirkulacije akcija Kao što smo već pomenuli akcijski kapital uključuje i mogučnost određenih špekulativnih finansiskih transkcija. Pojam špekulacija u ekonomiji se uzima kao oznaka za poslove koju su sračunati na brzu i laku zaradu, zbog čega ona ponekad asocira i na nedozvoljene radnje. U slučaju sa akcijskim kapitalom to je uobičajena oznaka za savim normalne i potpuno legalne kupoprodajne transakcije sa akcijama. Inicijalni kapital akcionarskih preduzeća nastaje prodajom izdatih akcija. Tako ona formiraju svoja početna novčana sredstva za nabavku potrebnih sredstava za proizvodnju i za i iznajmljivanje radne snage. Taj proces se može ovako prikazati:

'' NRPRNA →→→→→ 1

Međutim tu se proces ne zasutavlja. Jednom prodate akcije se dalje prodaju. Tako se prometom akcija angažuje još jedan deo novčanog kapitala koji je potpuno nezvisan i samostalan u odnosu na stvarni akcijski kapital. Time i kružno kretanje akcijskog kapotala postaje dvostruko (dobija još jednu dimenziju), što se može ilustrovati:

Cirkulacija akcija u kupoprodajnom prometu u odnosu na kružno kretanje stvarnog kapitala, postaje samostalna sfera ekonomskih odnosa. Imati u vidu da dividenda nije 100% pouzdan i stabilan dohodak, jer poslovni uspeh podleže stalnim promenama akcije se ne prodaju samo krajem poslovne godine, kada se utvrđuje stvarni prihod. One se stalno nalaze u prometu – prodaju se i kupuju tokom cele godine. Tada na prodajne cene akcija odlučujuće utiču ponuda i tražnja. Tako da porast ili opadanje tekuće tražnje za određenim akcijama ne može biti pouzdan dokaz da će i njihova dividenda da raste (ili

N2

A

NRPRNA →→→→→ '1

opada). Javlja se mogućnost da se javi razlika između dnevnih prodajnih cena akcija i anjihove prodajne cene koja se formira na osnovu stvarno postignutopg poslovnog uspeha akcijskog kapitala. Upravo to je osnova špekulativni transakcija, gde vlasnici akcija koristeći svakodnevne varijacije u prodajnoj ceni nastoje da ostvare zaradu.

4.4.6.2. Vrste i značaj hartija od vrednosti Hartije od vrednosti predstavljaju pismene isprave na osnovu kojih se izdavaoci obavezuju da njihovim zakonskim imaocima ispune obavezu upisanu na tim ispravama. Obično se kaže: Pravo iz hartije podrazumeva pravo nad hartijom. Hartija od vrednosti mora da ispuni dva uslova:

1) Da je u njoj sadržano određeno pravo 2) Da ima sposobnost za promet

Hartije od vrednosti su u principu namenjene da služe prometu određenih imovinskih prava. Efikasnost tog prometa posebno je zavisna od načina kako se hartije od vrednosti prenose, što je istovremeno i osnovni kriterijum njihovog razlikovanja:

1) Postoje hartije od vrednosti koje glase na donosioca. Jednostavno, donosilac takve hartije od vrednosti ima prava koja ona utelovljuje. Eventualno legitimisanje korisnika samo je stvar sigurnosti. Ove hartije od vrednosti se prenose prostom predajom i to je njihova značajna komparativna prednost.

2) Hartije po naredbi, glase na ime, ali uz dodatak (ispres imena) ″po naredbi″. To lice je ovlašćeno da naredi da se obaveza ima ispuniti nekom drugom licu. Ova naredba se daje na poleđini hartije (pismeno). Tipična hartija od vrednosti ove vrste je menica.

3) Hartije od vrednosti na ime (tzv. rekta – hartija) prenose se ugovorima (recimo, ugovorom o nasleđu). Ovaj promet je otežan utoliko što se prenos mora dokazati. Tako je, na primer, prenos akcija (koje glase na ime) punovažan tek pošto je zapisan u knjigu akcionara.

Razlikujemo hatrije po vrednosti i po vrsti prava: 1) Stvarne hartije od vrednosti 2) Novčane hartije od vrednosti

Po roku dospeća: 1) Po viđenju 2) Na utvrđeni rok

Važno je znati ko se sve može javiti kao izdavač kojih hartija od vrednosti:

1) Hartije od vrednosti koje izdaje država: (a) Obveznice (b) Državne menice (c) Blagajnički zapisi

2) Hartije od vrednosti centralne banke su blagajnički zapisi 3) Hartije od vrednosti privatnog izdanja:

(a) Bankarski akcepti (b) Privatni diskontni papiri raznih vrsta

U savremenoj privredi najznačajnije su: 1) hartije od vrednosti kojima se uspostavlja krediti odnos (obveznice) 2) hartije od vrednosti sa pravom vlasništva (akcije).

Akcije kao hartije od vrednosti omogućavaju svojim vlasnicima razna prava:

1) Pravo na odgovarajući deo profita (dividenda) 2) Pravo an upravljanje (srazmerno broju akcija kapitalista – akcionar ima toliko

i glasova u akcionarskoj skupštini) 3) Pravo na deo likvidacionog ostatka.

Razlikujemo dve osnovne vste akcija: 1) Preferencijalne akcije 2) Obične akcije

Dividenda kod običnih akcija je veća, ali je i rizik za njihove vlasnike takođe veći. Jer, u ovom slučaju dividenda zavisi od poslovnog rezultata koji je stalno neizvestan. Kod preferencijalnih akcija dividenda je poznata unapred (fiksna je) i isplaćuje se pre nego se isplate dividende za obične akcije. Ove tzv.privilegovane akcije, međutim, najčešće ne obezbeđuju pravo glasa, ali se smatra da imaju određenu prednost i u tome što se mogu konvertovati (pretvoriti) u obične akcije. Obveznice, su hartije od vrednosti koje obezbeđuju unapred utvrđen i garantovan prihod (kamatu). Imaju značajunu ulogu u razvijenim privredama. Na tržištu obveznica dominiraju državne obveznice. Ona ih najčešće emituje radi pokrića deficita u budžetu (vojni rashodim razvojni projekti, finansiranje infrastrukture). Država u savremenim tržišnim privredama postaje sve značajniji dužnik, a u mnogim slučajevima i najveći. To dovodi do izvčačenja iz privrede sve većeg dela slobodnih novčanih sredstava širokih slojeva stanovništva, kao i samih preduzeća i finansijskih institucija. Time se smanjuje mogućnost ulaganja u proizvodnju, a negativni efekti takve politike posebno dolaze do izražaja kada država ovako prikupljena sredstva koristi za pokriće budžetskih rashoda neproizvodnog i neprivrednog karaktera. U odnosu na obveznice akcije omogućuju mnoge prednosti za njihove vlasnike:

1) Znatno lakšu transformaciju kapitala iz jednog oblika u drugi i njegovu znatno bržu cirkulaciju između grana i preduzeća.

2) Zaštitu vlasnika akcija od inflacije kroz revalorizaciju imovine akcionarskog društva, što najčešće nije slučaj kod obveznice.

3) Brže zarade na oscilacijama kurseva hartija od vrednosti. Međutim, nagli padovi kurseva hartija od vrednosti ostavljaju iza sebe pustoš u pivredi i društvu. U takvim uslovima dobijaju posebno na znašaju obveznice kao i sigurnost naplate odgovarajućih prihoda. Još jedna razlika akcija i obveznica. Emitovanjem i prodajom obveznica povećava se zaduženost, ali se zadržava vlasnička kontrola od strane privrednih subjekata nad imovinom njihovih preduzeća. Nasuprot tome, emitovanjem i prodajom akcija vrši se distribucija vlasništva čime se dovodi u pitanje vlasnička kontrola nad imovinom akcijskog društva. Kontrolnu nad poslovanjem AD stiču samo vlasnici kontrolnog paketa akcija. Za male akcionare kupovina akcija faktički je slična pozajmici, a dividenda kamati.

4.4.6.3. Tržište hartija od vrednosti Razvijene tržišne privrede podrazumevaju postojanje integralnog tržišta, koje pored tržišta roba i RS, uključuje i finansisko tržište. Finansijsko tržište obuhvata:

1) Tržište dugoročnih i kratkoročnih sredstava (što je faktički tržište novca) 2) Tržište devica 3) Tržište hartija od vrednosti

Stepen razvijenost tržišta hartija od vrednosti se često uzima kao pokazatelj razvijenosti tržišne privrede. Njegova uloga u funcionisanju savremenog privrednog sistema je mnogostruka:

1) Organizovano koncentricanje slobodnih novčanioh sredstava svih kategorija stanovništva i ujednačavanje uslova njihovog plasmana

2) Brza cirkulacija slobodnih novčanih sredstava između različitih grana i preduzeća

3) Mogućnost brže transformacije kapitala iz jednog oblika u drugi 4) Povećavanje mogućnosti oplodnje slobodnih finansijskih sredstava.

Tržište hartija od vrednosti se obično deli na: 1) Primarno (emisiono) 2) Sekundarno tržište.

Primarno tržište obuhvata tzv.prvu prodaju emitovanih hartija od vrednosti, a sekundarno je naziv za njihove dalje kupoprodajne transakcije na berzama koje su specijalizovane za promet hartija od vrednosti. Smisao organizovano tržišta hartija od vrednosti je da se obezbedi organizovana koncentracija ponude i tražnje dugoročnih finansiskih sredstava na jednom mestu kako bi se obezbedila njihova efikasnija i racionalnija alokacija. Imati u vidu da u razvijenim ekonomijama postoji više vrsta berzi:

1) Berze za promet hartija od vrednosti ili kako se još zovu tržišta dugoročnih finansiskih sredstava

2) Devizne berze 3) Novčane berze 4) Produktne berze (robne berze) 5) Berze usluga (iznajmljivanje brodskog prostora).

Specifičnost je tržišta hartija od vrednosti da na njemu kao partneri potpuno dominiraju velike privredne prganizacije ili tzv.specijalizovani tržišni subjekti (specijalizovane banke, penzioni fondovi, osiguranja, specijalizovane firme za upravljanje kapitalima svojih komitenata. U svetu se samo 10% emitovanih akcija nalazi u rukama pojedniačnih građana, što je za način funkcionisanja tržišta hartija od vrednosti gotovo zanemarljivo. Za savremeno tržište hartija od vrednosti je donekle karakteristično i to da postepeno opada značaj finansiranja na osnovu emisije akcija, a da se utoliko više koriste mogućnosti emitovanja obveznica. Razlog tome je:

1) Troškovi emitovanja novih akcija 2) Narušavanje interesa akcionara koji imaju kontrolni paket akcija (njihova

premoć se time može smanjiti).

Na tržištu hartija od vrednosti vrši se distribucija i alokacija slobodnih finansiskih sredstava pre svega u investicione svrhe (dugoročna finansiska sredstva). Osnovni motiv za ponudu ovih sredstava je kamata ili dividenda. Kako je sigurnost dugorčnih plasmana manja nego kratkoročnih, to je njihova cena veća nego na tržištu kratkoročnih sredstava gde je rizik manji.

Visina kamate koja se dobija za dogoročni plasman zavisi od količine sredstava, i od dužine perioda na koji je kapital plasiran. Ukupnu dobit koja se ostvaruje po osnovu dugoročnih plasnama čine:

1) Neto – kamata 2) Riziko – premija. Ona se određuje zavisno od ponude i tražnje, a premija za

rizik zavisi od više različitih činilaca koji utiču na sigurnost dugoročnih plasmana.

4.4.6.4. Osnivačka dobit i razvodnjavanje kapitala OSNIVAČKA DOBIT Osnivačka dobit nastaje prilikom osnivanja akcionarskog preduzeća. To je dobit osnivača AD koja se formira na osnovu razlike između očekivane više dividendne stope i postojeće kamatne stope. Funkciju osnivača akcionarskih društava obavljaju specijalizovane banke. One obavljaju određene stručne i organizaciono – tehničke poslove u vezi sa njihovim osnivanjem (uključujući emitovanje i prodaju akcija). Pozitivna razlika od prodatih akcija predstavlja njihovu dobit. Kada se AD formira obaveze i prava osnivača prestaju. S obzirom da su akcije prodate po ceni većoj od njihove nominalne vrednsoti, osnivač je tom prodajom ostvario veći iznos od onoga koji je predviđen za formiranje akcionarskog društva. To je upravo zašto se određene banke angažuju na poslovima osnivanja akcionarskih društava i što su veoma zainteresovane da se emitovane akcije tih preduzeća prodaju po povoljnim cenama. Postoji istovremeno i mogućnost da osnivač postane i suvlasnik formiranog akcijskog kapitala. PRIMER :

Potreban akcijski kapital = 100.000.000 $ Nominalna vrednost akcije = 1.000 $ Količina izdatih akcija = 100.000 kom Očekivana dividendna stopa = 6 % Postojeća kamatna stopa = 4 %

Prodato 100.000 komada akcija po 1.500 $ = 150.000.000 $ Akcionarskom društvu predviđeno = 100.000.000 $ Razlika – osnivačka dobit = 50.000.000 $

RAZVODJNAVANJE KAPITALA Ekonomsku osnovu razvodnjavanja kpitala čini razlika između ostvarene dividendne stope i postojeće kamatne stope. Za razliku od osnivačke dobiti – razvodnjavanje kapitala može nastati samo posle utvrđenih poslovnih rezultata.

$..

50014

60001=

⋅=Ca

PRIMER :

Navedeni podaci pokazuju, pre svega, da akcionari raspolažu dividendnom masom od 6.000.000$, što znači da svaka akcija može da donese prihod od 60$ (6%). Ukoliko bi raspoloživa dividendna masa tako bila i podeljena, cene tih akcija bile bi iznad njihove nominalne vrednosti. To bi bila povoljna okolnost za prodaju akcija. Istovremeno, to bi bio povoljan slučaj i za one akcionarekoji i dalje žele da ostanu vlasnici ovih akcija, jer one donose dohodak koji je znatno veći od kamate. Međutim, ukoliko u akcionarskom preduzeću postoji ovako povoljan poslovni rezultat (znatno veća div′ od k′), postoji i mogućnost razvodnjavanja kapitala.

Razvodnjavanje kapitala praktično se realizuje izdvajanjem novih akcija. Nominalno time se povećava ukupna količina akcija. Mogućnosti tog povećanja nisu neograničene. One zavise od toga kolika je razlika između div′ i k′. Jer emitovanjem novih akcija dolazi do snižavanja dividendne stope, a to sniženje bi smelo ići do nivoa kamatne stope. PRIMER :

U našem primeru to znači da bi se postojeća količina akcija mogla uvećati za 50%. Ukoliko bi akcionari tako I uradili, tada bi u njihovom preduzeću nastale I odgovarajuće promene, pa ukupno stanje izgleda ovako:

Ranije izdate akcije = 100.000 kom Dopunska emicija akcija = 50.000 kom Ukupna količina akcija = 150.000 kom Akcijski kapital = 150.000 ⋅ 1.000 = 150.000.000 $

Ekonomska suština prikazanih promena, nastalih zbog razvodnjavanja kapitala (izdavanjem novih akcija) jeste u tome što postojeći akcionari (vlasnici ranije izdatih akcija) mogu da ostvare značajnu dobit.

Postojeći akcijski kapital = 100.000.000 $ Nominalna vrednost akcije = 1.000 $ Količina izdatih akcija = 100.000 kom Ostvarena masa profita = 10.000.000 $ Odvojeno za fondove AD = 4.000.000 $ Ostvarena dividendna masa- = 6.000.000 $

$..

%'

%$..

$..'

50014

60001

4

6100000000100

0000006

=⋅

=

=

=×=

Ca

k

div

$..

%'

%$..

$..'

00014

40001

4

4100000000150

0000006

=⋅

=

=

=×=

Ca

k

div

Snižavanjem dividendne stope na 4% postiže se to da se sa 2/3 ostvarene dividendne mase obezbeđuje normalan prihod za 100.000 već postojećih akcija (na nivou kamate). Ostatak nisplaćene dividende (1/3) omogućava da se emituje i proda novih 50.000 novih akcija, jer upravo taj iznos preostale dividendne mase od 2.000.000$ znači mogućnost da i one donesu prihod na nivou važeće kamatne stope od (4%). Smisao ove transakcije bio bi u tome da se ovako emitovane nove akcije prodaju, upravo to je mogućnost da se ostvari vanredna dobit. Naime, tako bi se u ovom slučaju dobila značajna suma od 50.000.000$ (50.000 ⋅ 1.000$) koju bi međusobno podelili stari akcionari. To bi bilo i odlučujuće da se oni opredele za razvodnjavanje, jer bi eventualna raspodela te ukupne dividendne mase na 100.000 već postojećih akcija značilo samo veću dividendnu stopu (6%).

4.4.7. Fiktivni kapital Već po samom nazivu može se zaključiti da je fiktivni kapital oznaka za kapital koji faktički ne postoji. U stvari to su akcije, ali mogu biti i druge harije od vrednosti. Novčana sredstva koja se dobijaju prodajom akcija jesu realno postojeći kapital. Međutim, te pravne potrvrde koje akcionari dobijaju za svoj novac koji su uložili u akcionarsko preduzeće nisu stvarni (realni) kapital. One same po sebi nemaju nikakvu vrednost. One predstavljaju samo dokaz posedovanja određenih prava po osnovama kapitala, ali one same nisu kapital. Akcije nisu obične priznanice za uloženi novac. Njihova osnovna specifičnost je ta da vlasniku donose određeni prihod. To je odlučujuće da se akcije tretiraju kao kapital. Tako se stvara predstava da postoji kapital koji faktički ne postoji. Hartije od vrednosti se uzimaju i važe kao pojavni oblik (materijalizacija) tog nepostojećeg (fiktivnog) kapitala. Iznos tog nepostojećeg kapitala predstavlja stalno promenljivu veličinu, jer vrednost akcija (tačnije Ca) se menja na dnevnoj bazi. Veličina fiktivnog kapitala se utvrđuje kapitalizaciom prihoda koji donose akcije. PRIMER :

Količina izdatih akcija = 100.000 kom Nominalna vrednost akcija = 1.000 $ Cena akcije = 2.000 $ Ukupna nominalna vrednost tj. Stvarno postojeći kapital AD

= 100.000.000 $

Fiktivni kapital = 200.000.000 $

Na savremenim tržištima hartija od vrednosti u toku jednog prosečnog dana, recimo na, Njujorkškoj berzi akcija (NYST – New York Stock Exchange), proda se oko 1.500.000.000 akcija. To znači da se akcije jedne kompanije preprodaju po nekoliko desetina puta u toku jednog dana. Cena akcija na tim berzama varira iz minuta u minut, a nekada iz sekunde u sekund. Sve dok mi na papiru računamo koliko bi dobili kapitala da prodamo sve svoje akcije (u jednom momentu) govorimo o fiktivnom kapitalu. Kada zaista te akcije i prodamo po Ca dobijamo stvarni kapital.

4.5. Specifičnosti korišćenja prirodnih resursa u robnoj privredi

4.5.1. Ograničenost prirodnih resursa i mogućnost njihovog racionalnog korišćenja

Poljoprivrednu proizvodnju za razliku od ostalih oblika proizvodnje, karakteriše čitav niz specifičnosti. Te specifičnosti uslovljene su dejstvom sledeća dva faktora:

(1) Pored rada i kapitala kao treći FP javlja se zemlja sa savojim prirodnim osobinama. Ograničenost zemljišta kako kvalitativna tako i kvantitativna pojavljuje se često kao odlučujući faktor procesa proizvodnje. Prirodna svojstva zemlje se ne mogu iznova proizvoditi i umnožavati. Ova ograničenost se višestruko manifestuje:

1) Zemljišno tle je opšti uslov rada za sve delatnosti i kao takav često ima odlučujući uticaj, posebno u poljoprivredi.

2) Od posebnog značaja je uticaj ove ograničenosti na proizvodnju koja nije moguća bez zemljišta datog kvaliteta i kvantiteta. U pitanju je tzv.prirodni monopol.

3) Prirodni uslovi mogu biti tako ograničeni da svojim specifičnim svojstvima samo na datim lokacijama odlučujuće utiču na organizovanje proizvodnje.

(2) Specifičnosti poljoprivredne proizvodnje uslovljene su i dejstvom društvenih odnosa, koji su izvedeni iz postojećeg oblika svojine nad sredstvima za proizvodnju, odnosno nad zemljom kao faktorom proizvodnje. Društveni oblik procesa proizvodnje izveden iz datog oblika svojine nad FP, a pre svega nad zemljom opredeljuje kombinaciju FP, obim i efikasnost proizvodnje, te način raspodele rezultata proizvodnog procesa. U poljoprivrednoj proizvodnji svojinski monopol nad zemljom kao FP u sadejstvu sa prirodnim monopolom opredeljuje specifične karakteristike ovog oblika proizvodnje. Mogućnosti racionalnog korišćenja ograničenih prirodnih resursa je pod dejstvom sledećih faktora:

1) Prirodni monopol 2) Svojinski monopol 3) Zakoni krupne robne poroizvodnje.

Zakoni krupne robne proizvodnje imaju odlučujući značaj, jer oni određuju ekonomsku granicu preko koje proizvodnja nije moguća.

Uticaj prirodnog monopola na proizvodni proces najbolje se vidi preko zakona opadajućih prinosa. Ovaj zakon polazi od predpostavki:

1) da je sva zemlja za proizvodnju već zauzeta (nema slobodne zemlje) 2) da se ne menja tehničko – tehnološki nivo proizvodnje 3) da se proizvodi homogen proizvod 4) odnos rada i zemlje se može menjati u neprekidno malim pomacima

U takvim uslovima mora se više raditi na datim parcelama da bi se povećala proizvodnja. Uslovi opadajućih prinosa preovladavaju onda kada se na određenoj površini proizvod poveća u manjem obimu nego što se povećava rad. Kao rezulatat ulaganja rada imaćemo povećanje i graničnog proizvoda, ali samo do određene tačke. Preko te tačke dalja ulaganja rada proizvode sve manji granični proizvod.

PRIMER :

JEDNICE RADA

UKUPAN PROIZVOD

GRANIČNI PROIZVOD

GRANIČNI PROIZVOD PO JEDNICI DODATNOG RADA

100 500 0 0 120 520 20 1 140 550 30 1,5 160 600 50 2,5 180 630 30 1,5 200 650 20 1 220 650 0 0

Navedeni primer pokazuje da se dodatnim ulaganjem rada (po 20 jedinica) ostvaruje povećanje ukupne proizvodnje sve do tačke na kojoj se ne stvara više nikakav granični prozivod. Dodatnim ulaganjem rada ostvaruje se i najveće granično povećanje proizvodnje. Preko te tačke GP se smanjuje do nule, jer se sve više i više rada kombinuje se istom količinom zemlje.

Pri nevedenim uslovima zakon opadajućih prinosa ima opštu važnost i za sve društveno – ekonomske sisteme.

4.5.2. Rente i rentni odnosi u ekonomskoj teoriji Pod rentom se poderazumeva ekonomski oblik zemljišne svojine (privatne, državne i slične). Renta je vlasnički dohodak proistekao iz vlasništva. U robovlasničkom i feudalnom društvu renta, najčešće obuhvata celokupni višak proizvoda. Ona se u ovim razdobljima javljala u različitim oblicima: radna, produktna i novčana. Postoje dva osnovna pristupa objašnjenju rente:

1) Pristup zasnovan je na traiciji klasične Političke ekonomije (Peti, Smit, Rikardo) da se u okviru radne teorije vrednosti renta objasni kao višak iznad prosečnog, normalnog profita.

2) Pristup vezan je za pokušaj, u okviru subjektivne teorije vrednosti, da se renta objasni preko granične produktivnosti datog FP, u ovom slačaju zemlje. Renta određuje kao granični proizvod zemlje.

4.5.3. Ekonomske funkcije rente u savremenoj robnoj privredi

U savremenoj robnoj privredi funkcije rente su višestruke: 1) Jednistvo privrednog i tržišnog prostora nije moguće bez ekonomske

funkcije rente. Kroz različite iznose rente obezbeđuju se jednaki uslovi proizvodnje za sve proizvođače na celokupnom nacionalnom privrednom prostoru. Različiti prinosi koji su rezultat dejstva prirodnog faktora zahvataju se diferencijalnom rentom.

2) U savremenim uslovima funkcije rente dobijaju poseban značaj kada je u pitanju ekološka zaštita prirodnih i drugih dobara i njihovo očuvanje za budućnost. S jedne strane, rente prisiljavaju proizvođače da efikasno koriste ograničene resurse, dok s druge strane obezbeđuju konzerviranje postojećih odnosa, koji su često u suprotnosti sa interesima društva.

3) Na nivou pojedinačnih proizvođača ekonomska funkcija rente uslovljava kretanje troškova proizvodnje u određenim okvirima. Probijanje tih okvira značio smanjenje dohodka. Kroz diferencijaciju privrednih subjekata i konkurenciju na toj osnovi rente postaju i značajna poluga zakona vrednosti.

4) Rente postaju i značajan elemenat uspostavljanja tržišne ravnoteže, jer će ponuda i tražnja za prirodnim resursima i proizvodnjom na osnovu njihovog korišćenja oscilirati zavisno od toga da li su stvarne veličine pojavnih oblika rente veće ili manje od njenog iznosa u stanju ravnoteže.

4.5.4. Zemljišni kapital i zemljišna renta Razvijeni kapitalistički način proizvodnje ima za pretpostavku i transformaciju ranijeg oblika svojine (feudalne) u oblik koji njemu odgovara. U čemu je suština te transformacije?

1) Kapitalistička robna proizvodnja postaje krupna robna proizvodnja koju reguliše zakon vrednosti. Za razliku od feudalnog načina proizvodnje renta više ne obuhvata celokupni višak proizvoda, niti je osnovni oblik dohodka. U kapitalističkoj robnoj proizvodnji njen karakter određen je karakterom osnovnog dohodka – profita. Renta je samo jedan od pojavnih oblika dohodka.

2) Došlo je do razdvajanja kapital svojine od kapital fukcije. U razvijenoj kapitalističkoj poljoprivrednoj proizvodnji obrađivanjem zemlje se bave kapitalisti zakupci, dok su kapitalisti vlasnici istisnuti iz procesa proizvodnje.

Iako je plasiranje kapitala za kupovinu zemlje samo jedan od mogućih oblika plasmana kapitala, njega ipak karakterišu određene specifičnosti koje se moraju imati u vidu.

1) Ulaganje kapitala u kupovinu zemlje ne predstavlja proizvodno ulaganje. Kapital se ne ulaže radi organizovanja poljoprivredne proizvodnje, već radi sticanja odgovarajućeg vlasništva. To vlasništvo treba da donese odgovarajući dohodak (renta). Ne postoji razlika između rente i kamate.

2) Plasiranjem kapitala u kupovnu poljoprivrednog zemljišta kapitalista pored vlasništva nad tim zemljištem stiče i monopol na korišćenje prirodnih uslova vezanih za to zemljište. Prirodne razlike u obimu i kvalitetu zemlje pogodne za obrađivanje postaju odlučujući činilac različitih proizvodnih rezultata.

3) Prirodni monopol i monopol zemljišne svojine odlučujuće utiču na organizovanje proizvodnje u poljoprivredi. Ta ograničenost uslovljava uzimanje i manje plodnih parcela. Širenje proizvodnje na taj način (obrađivanjem i loših parcela) ide sve do tačke dok se ne zadovolje potrebe za proljoprivrednim proizvodima.

4) Na plodnijim parcelama, kao i na parcelama koje imaju bolji položaj u odnosu na tržište ostvaruje se veći proizvodni rezultat, pa se monopol zemljišne svojine pojavljuje kao prepreka slobodnom ulasku kapitala u poljoprivrednu proizvodnju ako se ta razlika u ostvarenom proizvodnom rezultatu ne plati vlasniku zemlje (tzv.diferencijalna renta).

5) Monopol zemljišne svojine se pojavljuje kao prepreka organizovanju proizvodnje i na najlošijim parcelama koje su u obradi (tzv.regulatorna parcela), pa je kapitalista organizator proizvodnje prinuđen da plati tzv.apsolutnu rentu.

6) Plasiranjem kapitala u kupovnu zemlje koja ima posebne pogodnosti zemljovlansik stiče monopol posebne vrste. Za razliku od tzv.prirodnog monopola gde se proizvodnja može organizovati na parcelama različitog kvaliteta i položaja u odnosu na tržište, ovde se proizvodnja može organizovati samo na određenim parcelama. To pruža mogućnost kapitalisti zemljovlasniku da prisvoji i monopolsku rentu.

Zemljišna renta se ne pojavljuje samo u poljoprivredi već svuda gde je zemljište osnovni predmet rada. Međutim samo vlasništvo nije dovoljan uslov da bi postojala renta. Mora postojati i ekonomska mogućnost za njeno postojanje i prisvajanje. Ta ekonomska mogućnost proizilazi iz specifičnog načina formiranja cena.

4.5.5. Način formiranja cena poljoprivrednih proizvoda Renta je društveno ekonomska kategorija i kao takva ne može se izvoditi neposredno iz prirodne plodnosti zemljišta. Neke egizstencijalne potrebe mogu se samo zadovoljiti poljoprivrednim proizvodima. Ove potrebe se ne mogu zadovoljjiti proizvodnjom samo na najbojim parcelama, već se moraju uzimati u obradu i lošije parcele. Ako je proizvodnja sa tih parcela neophodna za podmirenje postojećih potreba, onda i troškovi sa tih parcela predstavljaju društveno priznate troškove. Ako ti troškovi ne bi bili društveno priznati, proizvodnja na najlošijoj parceli ekonomski ne bi bila moguća. U poljoprivredi se kao regulatorni troškovi za određivanje cena pojavljuju troškovi na najlošijoj parceli koja je u upotrebi, jer se i na njoj moraju obezbediti uslovi za normalno reprodukovanje uloženog kapitala. U suprotnom društvene potrebe neće biti zadovoljene. Tržišna cena poljoprivrednih proizvoda treba da obezbedi:

1) Pokriće troškova i na najlošijoj parceli (društveno regulatorni troškovi) 2) Odgovarajući profit zakupcima koji organizuju poljoprivrednu proizvodnju 3) Odgovarajuću rentu kapitalisti valsniku zemlje.

Tržišne ceme poljoprivrednih proizvoda su specifično monopolske cene. Taj specifično monopolski karakter uskovljen je dejstvom sledećih faktora:

1) Dejstvo prirodnog monopola (ograničenost parcela datog obima i kvaliteta) koji uslovljava uzimanje u obradu i lošijih parcela.

2) Dejstvo monopola privatne zemljišne svojine, koji uslovljava otpočinjanje proizvodnje na datim parcelama, pa i na najlošijoj

3) Neelastičnost tražnje za poljoprivrednim proizvodima – u pitanju je podmirenje egzistencijalnih potreba i ta proizvodnja najčešće nema supstitucije.

4.5.6. Zakupnina i zemljišna renta Već smo rekli da kupovinom kapitalista ne vrši proizvodno ulaganje kapitala. Proizvodnim plasmanom kapitala, najčešće se bavi kapitalista zakupac. On angažuje RS i SP i organizuje proizvodnju za zemljištu koje je uzeo u zakup. Za taj zakup zakupac plaća odgovarajuću nadoknadu, čime se ekonomski realizuje vlasništvo nad zemljom kapitaliste zemljovlasnika. Visina nadoknade ne sme biti isuviše visoka kako se ne bi ugrozio zakupac. Zakupnina je ekonomski izraz odnosa između kapitalista zakupca i kapitalista zemljovlasnika. To je nadoknada koju zakupac, plaća kapitalisti zemljovlasniku za korišćenje datog zemljišta i jednaka je zemljišnoj renti. Međutim, postoje neki razlozi da se zakupnina ne podudari sa rentom, odnosno da bude veća od nje:

1) Pri određivanju zakupnine kapitalista zemljovlasnik pored rente zahvata, ako je to ekonomski moguće, i jedan dodatak u vidu naknade za korišćenje objekata ili postojenja koji već postoje na zemljištu koje se daje u zakup (kanali za navodnjavanje, razni objekti,...). Ova naknada ima karakter kamate na stalni kapital koji je uložen u zemlju. Međutim, ona nema stalni karakter, jer pri konkurenciji zemljnovlasnika ona može da izčezne.

2) U zakupninu pored rente može ući i amortizacija stalnog kapitala koji je propojen zemlji.

3) Zemljovlasnik svoj monopolski položaj može ekonomski valorizovati prisvajanjem jednog dela najamnine poljoprivrednih radnika, kao i jednog dela profita samog zakupca ako on ovo povećanje zakupnine ne može prebaciti na najamne radnike.

4) Odnos ponude i tražnje za poljoprivrednim proizvodima. 5) Odnos snaga kapitalista zemljovlasnika i kapitalista zakupaca. 6) Mere države, gde obično spadaju: kreditno – monetarne, carniske i poreske

mere.

Tako da zakupnina kao sintetička kategorija obuhvata različite osnove sticanja prihoda. U jednom periodu razvoja kapitalizma zemljovlasnici su imali dominantan položaj i diktirali su uslove zakupcima, pa je zemljišno vlasništvo predstavljalo glavnu prepreku razvoju proizvodnih snaga. Međutim u savremenoj robnoj proizvodnji, krupni monopoli na strani proizvodnje razbijaju monopole na strani vlasništva, zakupnina se znatno smanjuje. Pošto krupni monopoli i monopolski savezi drže pod svojom kontrolom praktično sve – od proizvodnje poljoprivrednih mašina, alata, đubriva, pa preko prerade poljoprivrednih proizvoda sve do bankarskog sistema i hipotekarnih kredita, to su oni u mogućnosti da kroz cene svojih proizvoda i usluga u značajnoj meri eliminišu zemljišnu svojinu kao prepreku slobodnom ulasku kapita u poljoprivrednu proizvodnju i kao prepreku njegovoj normalnoj oplodnji.

4.5.7. Specifičnosti ekstraprofita u poljoprivredi Ekstraprofit kao profit iznad prosečnog profita može biti rezultat dejstva čitavog niza različitih faktora:

1) Način upotrebe kapitala 2) Sposobnost prilagođavanja promenama na tržištu (tzv.konjukturni

ekstraprofit) 3) Faktori vezani za monopol.

Na parcelama boljim od regulatorne parcele ostvaruje se ekstraprofit. Njegove karakteristike su:

1) Zbog dejstva prirodnog monopola kao regulatorni troškovi pojavljuju se troškovi na najlošijoj parceli. To uslovljava da na svim ostalim parcelama pojavi ekstraprofit, jer individualni troškovi i cene koštanja na tim parcelama manji od društveno priznatih (regulatornih) troškova i regulatorne cene. U industriji proizvođači ostvaruju ekstraprofit ako imaju nižu individualnu cenu koštanja od prosečne granske cene koštanja. U poljoprivredi ekstraprofit ostvaruju i oni porizvođači koji imaju CK veću od prosečne CK u grani – sve dok se ta CK ne izjednači sa cenom koštanja na najlošijoj parceli.

2) Razlike u prinosima između parcela nisu rezultat načina upotrebe kapitala već su rezutat razlika u prirodnoj plodnosti. Iz ovoga proizilazi da zakupac može, odgovarajućim načinom upotrebe kapitala, smanjiti individualne troškove, odnosno CK ispod prosečnih u grani i na toj osnovi proisvojiti odgovarajući ekstraprofit. Taj ekstraprofit se ne pretvara u diferencijalnu rentu, već ga prisvaja sam zakupac. U diferencijalnu rentu se pretvara samo ekstraprofit koji je vezan za povoljnije prirodne uslove. Kao takav, ovaj ekstraprofit je fiksiran – vezan je za te razlike u prirodnoj plodnosti i ne može se menjati aktivnošću samog zakupca.

3) Monopol privređivanja na datim parcelama. Taj monopol izveden je iz svojine nad datim parcelama, pa se ekstraprofit na parcelama boljim od regulatorne pojavljuje i kao oblik monopolskog ekstraprofita. Da ne postoji ovaj svojinski monopol, taj ekstraprofit bi prisvojio proizvođač.

4) Za razliku od monopolskog ekstraprofita u industriji u ovom slučaju svojinski monopol ne izražava se u dizanju TC kao monopolske iznad CP kao ravnotežne i na toj osnovi stvaranja odgovarajućeg monopolskog ekstraprofita.

Ekstraprofit je kategorija krupne robne proizvodnje, pa se kao takav ne može izvoditi iz prirodne plodnosti. Ekonomsku mogućnost ekstraprofita u poljoprivredi određuje specifičan način formiranja TC poljoprivrednih proizvoda.

4.5.8. Diferencijalna renta I (DR I) Razlike u proizvodnim rezultatima između boljih parcela i regulatorne parcele eleminišu se diferenciranim plaćanjem rente. Na taj način se kroz diferencijalnu rentu zahvata od strane vlasnika sav ekstraprofit koji za svoju osnovu ima povoljnije prirodne uslove (razlike u plodnosti i razlike u udaljenosti u odnosu na tržište). Specifičan način formiranja TC poljoprivrednih proizvoda obezbeđuje, kao što smo videli, jednakost kapitalista zakupaca sa kapitalistima u drugim oblastima. I pored diferenciranog plaćanja rente zakupci su u poziciji da obezbede prosečno reprodukovanje svoga kapitala – prisvajajući prosečan profit na uloženi kapital. PRIMER :

PARCELA ANGAŽOVANI KAPITAL PRINOS CK TC PRIHOD NADOKNAĐENI

KAPITAL PPF DR I (EKSTRA PF)

A 100c + 100v 5 40 48 240 200 40 - B 100c + 100v 7 28,5 48 336 200 40 96 C 100c + 100v 8 25 48 384 200 40 144 D 100c + 100v 10 20 48 480 200 40 240

UKUPNO 400c + 400v 30 1.440 800 160 480

U našem slučaju TC ima sledeću strukturu: TC = CK + pf, odnosno: TC = 40ck + 8ppf. Pretpostavka analize je da je ppf 20%. Zbog toga i veličina ppf u TC iznosi 8. Pošto su troškovi sa najlošije parcele regulatorni troškovi, jer je proizvodnja sa te parcele neophodna za zadovoljenje društvenih potreba, onda oni u svoj svojoj veličini ulaze u TC. Realizaciom roba po TC obezbeđuje se pokriće ukupno utrošenog kapitala od 800 (pretpostavka da se čitav uloženi kapital troši u jednom proizvodnom procesu), prisvajanje ppf od 160 i ekstra pf odnosno diferencijalne rente I u visini od 480. na parceli B epf koji se pretvara u DRI iznosi 96. Tih 96 možemo dobiti ako razliku B – A pomnožimo sa TC. Ako uporedimo iznos realizovane vrednosti (1.440) sa CP (960) videćemo da se pojavljuje odgovarajuća razlika. Ova razlika potiče iz specifičnog karaktera prodajnih cena poljoprivrednih proizvoda. Realizaciom roba po toj ceni obezbeđuje se da ova grana proizvodnje prisvoji profit veći od prosečnog profita – to je iznos diferencijalne rente od 480.

PRIMER : Nije bitno da li DR I potiče od različite plodnosti parcela ili od različite udaljenosti parcela.

PARCELA ANGAŽOVANI KAPITAL PRINOS CK TC PRIHOD NADOKNAĐENI

KAPITAL PPF DR I (EKSTRA PF)

A 200c + 100v 10 30 36 360 300 60 - B 150c + 100v 10 25 36 360 250 50 60 C 120c + 100v 10 22 36 360 220 44 96 D 100c + 100v 10 20 36 360 200 40 120

UKUPNO 570c + 400v 40 1.440 970 194 276

4.5.9. Apsolutna renta (AR) Kapital koji je plasiran u kupovinu zemlje se mora reprodukovati kao i svaki drugi. Reprodukovanje ovog kapitala vrši se prisvajanjem odgovarajuće rente. Ako predpostavimo da su parcele iste plodnosti, onda se neće pojaviti diferencijalna renta. CK na svim parcelama je jednaka. Međutim, i u tom slučaju svaka parcela mora svom vlasniku da donese odgovarajuću rentu. Ta renta se pojavljuje kao osnovni oblik ekonomske valorizacije zemljišne svojine u kapitalizmu. Ona je jednala na svim parcelama i naziva se apsolutna renta. Monopol privatne zemljišne svojine omogućava zemljovlasniku da svoju zemlju drži van upotrebe sve dotle, dok mu prilike ne dopuste takvo njeno iskorišćavanje koje će mu doneti neki višak. Prirodni monopol (kvantitativna i kvalitativna ograničenost) uslovljavaju obradu i najlošije parcele kako bi se zadovoljile potrebe. To znači da se i na najlošijoj parceli koja proizvodi deo potrebnog proizvoda moraju ekonomski reprodukovati kapitalkli i kapitaliste zakupca i kapitaliste zemljovlasnika. Kapitalista zakupac se reporodukuje uključivanjem ppf u strukturu TC. Da bi se reprodukovao i kapitalista zemljovlasnik struktura TC mora da izgleda: TC = CK + ppf + ar. Za razliku od diferencijalne rente koja ne ulazi u strukturu TC, apsolutna renta je njen sastavni deo. Ovde je monopol privatne zemljišne svojine direktni uzrok dizanja TC iznad CP. Monopol zemljišne svojine nije sam po sebi dovoljan za objašnjenje apsolutne rente. Potrebne su i odgovarajuće ekonomske mogućnosti koje dopuštaju kapitalisti vlasniku zemlje da zemlju drži van obrade sve dok se TC ne popne toliko da mu omogući

prisvajanje apsolutne rente. Na taj način proizvodnja na najlošijoj parceli postaje regulatorna u dvostrukom smislu:

1) Ona određuje iznos troškova koji se moraju pokriti da bi se proizvodnja mogla ponovo nastaviti.

2) Ona za date prilike određuje i prosečni iznos apsolutne rente.

Neobrađene parcele neće se uzimati uobradu ako se njihovim obrađivanjem ne mogu zadovoljiti ova dva uslova. Apsolunta renta, kao i diferencijalna renta, pojavljuje kao specifičan oblik monopolskog ekstraprofita.

Koje su granice kretanja ovog oblika monopolskog ekstraprofita? Da li se u odnosu na ekstraprofit koji se pretvara u diferencijalnu rentu javlja neka razlika?

Ako se pođe od predpostavke: 1) da je tražnja jednaka ponudi 2) da proizvodnja sa najlošije parcele koja je u obradi predstavlja deo nužne

proizvodnje onda je razlika u veličini ekstraprofita, odnosno diferencijalne rente na parcelama boljim od regulatorne objektivno uslovljena. Međutim kod apsolutne rente stvar je drugačija. Pošto je u pitanju monopolski ekstraprofit koji je rezultat dizanja TC iznad CP kao ravnotežne cene, onda granice njegovog kretanja određuju faktori koji određuju i kretanje ponude i tražnje za poljoprivrednim proizvodima. Objašnjavajući izvor i materijalnu sadržinu apsolutne rente na bazi vrednosti koja je proizvedena u poljoprivredi, K.Marks je pošao od pretpostavke da monopol privatne svojine zemljišne svojine zahvata u vidu apsolutne rente svu razliku između vrednosti i cene proizvodnje. Pošto je organski sastav kapitala u poljoprivredi niži od prosečnog organskog sastava u privredi kao celini (monopol zemljišne svojine je glavni uzrok te zaostalosti), onda je i cena proizvodnje u toj grani manja od vrednosti robe. Međutim, monopol zemljišne svojine sprečava uključivanje VV proizvedenog u poljoprivredi u proces obrazovanja prosečne profitne stope, pa se onda sva ta razlika između vrednosti i CP zahvata u vidu apsolutne rente. Samo pod navedenom predpostavkom se apsolutna renta može izvesti iz vrednosti koja je stvorena u poljoprivredi. Mogućnosti seljenja kapitala u ili iz poljoprivrede su veoma ograničene. Ukoliko bi se organski sastav kapitala u poljoprivredi podigao na nivo prosečnog organskog sastava kapitala u privredi ili čak bio veći od njega, tada bi nestala ova razlika između vrednosti i CP. Izvor apsolutne rente bio bi, kao i kod svakog monopolskog profita, VV proizveden u čitavoj privredi, granice njegovog kretanja bile bi određene kao i granice kretanja monopolskog ekstraprofita. TC poljoprivrednih proizvoda razlikuje se od TC industrijskih proizvoda. Te razlike su uslovljene:

1) dejstvom monopola privatne zemljišne svojine 2) dejstvom prirodnog monopola 3) neelastičnošću tražnje za poljoprivrednim proizvodima.

TC poljoprivrednik proizvoda u sebe uključuje: 1) Cenu koštanja po jednici proizvoda na regulatornoj parceli (u industriji je

u pitanju prosečna granska cena koštanja). 2) Prosečan profit po jedinici proizvoda na kapital plasiran u regulatornu

parcelu (u industriji je, kada je TC = CP, u pitanju ppf po jednici proizvoda obračunat na ukupno uloženi kapital

3) Apsolutna renta po jedinici proizvoda.

PRIMER :

Parcela Angaž. kapital

Struktura vrednosti Prinos CK TC Prihod Nadok.

kapital PPF Aps. renta DR

A 200 100c + 100v + 100m 5 40 60 300 200 40 60 - B 200 100c + 100v + 100m 7 28 60 420 200 40 60 120 C 200 100c + 100v + 100m 8 25 60 480 200 40 60 180 D 200 100c + 100v + 100m 10 20 60 600 200 40 60 300

Ukupno 800 400c + 400v + 400m 30 1.800 800 160 240 600

TC od 60 ima sledeću strukturu: 40CK + 8ppf + 12AR. Pretpostavla je prosečna proftina stopa 20%, kao i da se sva razlika između vrednosti robe (300) i njene CP (240) zahvata u vidu apsolutne rente (u strukturi TC apsolutna renta na regulatornoj parceli iznosi 60 : 5 = 12). Na osnovu ovakvog povećanja TC povećao se i ukupni iznos DR. Na parceli B: 2 ⋅ 60 = 120, na parceli C: 3 ⋅ 60 = 180, na parceli D: 5 ⋅ 60 = 300, pri čemu 2,3 i 5 predstavljaju razlike u prinosu u odnosu na regulatornu parcelu. Veličinu DR pri nepromenjenim razlikama u prirodnoj plodnosti tla, određuje kretanje TC.

Zbog ovakvog načina formiranja prodajnih cena poljoprivrednih proizvoda društvo je prinuđeno da za poljoprivredne proizvode plati 840 (600 + 240) više u odnosu na odgovarajuću industrijsku proizvodnju sa istim uloženim kapitalom i sa istim proizvodnim rezultatom. Upravo ova razlika se naziva lažna socijalna vrednost. Ukoliko bi organski sastav kapitala u poljoprivredi bio isti kao u industriji, onda bi se kao vrednosni osnov i apsolutne rente pojavila VV proizvedeni u drugim oblastima privrede. Razvoj proizvodnih snaga u poljoprivredi pokazuje da se privatna zemljišna svojina pojavljuje kao glavna prepreka tom razvoju. Kapitalisti vlasnici zemlje prisvojenu rentu po pravilu ne plasiraju u poljoprivrednu proizvodnju i njeno unapređivanje, već ta sredstva korste za sopstvene potrebe.

4.5.10. Diferencijalna renta II (DR II)

POJAM I DRUŠTVENO – EKONOMSKA SUŠTINA

Rast stanovništva i razvitak proizvone snage rada, odnosno na toj osnovi porast standarda uslovljavaju da je postojeća proizvodnja, po pravilu, nedovoljna da zadovoljni tražnju. Ova povećana tražnja može se, zadovoljiti na dva načina:

1) Povećanje poljoprivredne proizvodnje može se postići uključivanjem u obradu sve lošijih parcela i parcela sve udeljenijih od tržišta (tzv.ekstenzivni način povećanja poljoprivredne proizvodnje). Međutim, ovakav način povećanja poljoprivredne proizvodnje ima svoju apsolutnu i relativnu granicu. Apsolutna ograničenost vezana je za prirodnu ograničenost obradivih površina. Relativna ograničenost vezana je za veličinu regulatornih troškova na dodadtnim parcelama. Ti troškovi pri povećanoj tražnji mogu ići samo do određene tačke. Ta takča je dostignuta onda kada je dodatnu proizvodnju moguće uz manje troškove, obezbediti intenzivnijom obradom već obrađenih površina. Odnosno, kada se dodatnim ulaganjem kapitala na već obrađivanim parcelama obezbeđuju niži troškovi proizvodnje nego što su ti troškovi na novim parcelama.

2) Poljoprivrednu proizvodnju možemo povećati intenzivnijom obradom postojećih parcela (tzv.intenzivno povećanje poljoprivredne proizvodnje).

Na povećanu tražnju za poljoprivrednim proizvodima kapitalisti zakupci odgovoriće dodatinim plasmanom kapitala na parcelama koje su već u obradi samo ako su u toku trajanja zakupnog ugovora u mogućnosti da na bazi dodatne proizvodnje pstvare oplodnju svog dodatno uloženog kapitala na nivou koji nije manji od oplodnje na regulatornoj parceli. To je minimalni uslov. Češće se na bazi dodatnog ulaganja ostvaruje prinos veći nego na regulatornoj parceli, što omogućuje zakupcu da pored ppf prisvoji i odgovarajući ekstraprofit. Čim istekne zakupni ugovor kapitalista zemljovlasnik računa kao svoja sva pobokljšanja na zemljištu koja su rezultat delatnosti kapitaliste zakupca, odnosno sva poboljšanja tretira kao svojstva koja po prirodi pripadaju zemlji. Zbog toga će u narednom zakupnom ugovoru kapitalista zemljovlasnik povećati i zakupninu. To je jedan od razloga stalnog povećanja zemljišne rente i bogaćenja kapitalista zemljovlasnika na račun celog društva. Na taj način dodatni ekstraprofit, koji je bio posledica dodatnog ulaganja kapitala, pretvara se u dodatnu rentu za zemljoposednika, odnosno diferencijalnu rentu II. Za razliku od diferencijalne rente I, kod diferencijalne rente II videli smo da se ovaj dodatni ekstraprofit pretvara u diferencijalnu rentu tek po isteku zakupnog ugovora. Zbog toga su zakupci zainteresovani da zakupni rok traje što duže, a zemljovlasnici kraće. Upravo ta dužina zakupnog ugovora može se javiti kao značajan ograničavajući faktor razvoja proizvodnih snaga. PRIMER :

Uzećemo isti primer kao i kod objašnjenja apsolutne rente, s tim što ćemo pretpostaviti da je zbog povećane tražnje došlo do dodatnog plasmana kapitala (u iznosu od 200) na parcelama B, C i D, kao i da je ostvaren dodatni prinos jednak prvobitnom prinosu.

Prcela Angaž. kapital

Dodat. kapital

Vrednost robe Prinos Dodat.

prinos TC Prihod Nadok. kapital PPF AR DR I epf

A 200 - 300 5 - 60 300 200 40 60 - - B 200 200 600 7 7 60 840 400 80 60 120 180 C 200 200 600 8 8 60 960 400 80 60 180 240 D 200 200 600 10 10 60 1.200 400 80 60 300 360

Ukupno 800 600 2.100 30 25 3.300 1.400 280 240 600 780

Dodatnim plasmanom kapitala od 600 pstvaren je dodatni prinos od 25, koji je dovoljan da zadovolji datu tražnju. Pošto je parcela A ostala i dalje regulatorna, to je i TC ostala ista kao i u predhodnom slučaju, odnosno 60. U čemu je interes kapitaliste zakupca da vrši ovo dodatno ulaganje kapitala? Očigledno u dodatnom pf koji se stvara na bazi ovakvih proizvodnih rezultata. Taj dodatni ekstraprofit iznosi 780 i veći je od ekstraprofita kod prvobinog ulaganja kapitala (tada je iznosio 600) za 180. ovo povećanje ekstraprofita u većoj srazmeri nego što je povećana proizvodnja rezultat su činjenice da u toku trajanja zakupnog ugovora kapitalista zakupac ne plaća apsolutnu rentu za dodati plasman kapitala, inače, ova je renta srazmerna veličini uloženog kapitala. Naravno po isteku zakupnog ugovora ovaj dodatni ekstraprofit, pri ostalim nepromenjenim uslovima, prisvojiće u vidu diferencijaln rente II vlasnik zemlje kada bude određivao uslove za sklapanje novog zakupnog ugovora.

MAKSIMIRANJE PROIZVODNJE I PF NA BAZI DODATNOG ULAGANJA KAPITALA U našem primeru za diferencijalnu rentu II predpostavili smo da se u istoj srazmeri u kojoj se povećava plasirani kapital na parcelama B, C i D povećava i prinos. Međutim u praksi to ne mora bit slučaj. Dodatni prinosi mogu rasti u srazmeri, većoj ili manjoj uz istu, veću ili manju proizvodnost RS na bazi takvog plasmana kapitala. Ovde razlikujemo 3 slučaja:

1) Dodatnim plasmanom kapitala obezbeđuje se takva proizvodnost na parcelama B, C i D da se nihove CK izjednačavaju sa CK na najlošijoj parceli.

2) Dodatnim plasmanom kapitala ostvaruju se rastući prinosi na bazi kojih se obezbeđuje dodatni ekstraprofit, koji je veći od ekstraprofita kod prvobitnog plasmana kapitala.

3) Kao posledica dodatnog plasmana dolazi do opadanja proizvodnosti, pa se ne može prisvojiti ni prosečan profit kao na regulatornoj parceli, što ima za posledicu da se u sledećem cikljusu proizvodnje ove parcele izbacuju iz upotrebe.

Iz zakona opadajućih prinosa koji pokazuje efekte dodatnog ulaganja varijabilnog faktora na fiksnu količinu drugog fatora sledi: Granični proizvod je dodatni proizvod koji je rezultat dodatnog ulaganja promenljivog faktora na fiksnu veličinu drugog faktora. Granični troškovi se definišu kao ukupni troškovi proizvodnje graničnog proizvoda. Granični prihod je prihod koji se dobija prodajom graničnog proizvoda. Imajući sve ovo u vidu granični proizvod zemlje (ako je ona varijabilni faktor) definiše kao količina žita (ako je to proizvod) koja bi se izgubila da je obrađeno jedno jutro (ili bilo koja jednica površine) manje. Koji su kriteriji na bazi koji će zakupci donositi odluke o obimu proizvodnje kako bi maksimirali svoj profit? Kapitalista zakupac ići će na dodatno ulaganje kapitala na parcelama koje su već u obradi ako su granični troškovi sa tih parcela manji od graničnih troškova sa neobrađenih, novih parcela. Kapitalista zakupac ima veliku mogućnost kombinovanja FP. Recimo FP radna snaga: Kapitalista zakupac će raspoređivati RS po parcelama koje obrađuje tako da ostvari najveću moguću ukupnu proizvodnju. To je tzv.proces sukcesivnog razmeštanja RS – ona će se prvo razmeštati na plodnijim parcelama sve do tačke dok se granični prihod sa tih parcela ne izjednači sa GT. Potom će preći na ostale parcele sve dok ne dođe do najlošije. U stvari, ovako će se razmeštati bilo koji FP. Ako kapitalista zakupac vrši dodatno ulaganje kapitala tako što vrši dodatno angažovanje samo RS, onda je uslov da se ostvare najmanji troškovi da se proizvodnja povećava sve dok se granični prohod na bazi graničnog fizičkog proizvoda RS ne izjednači sa cenom RS. Ako je se vrši dodatno angažovanje samo zemlje, onda se minimalni troškovi postižu u tački kada se granični prihod izjednači sa cenom zemlje... Tako da će zakupac ostvariti maksimalan profit kada svaki FP angažuje u procesu sve dotle doke se ne izjednače granični prihod i granični troškovi.

Pod 1) Padajuća proizvodnost na bazi dodatnog ulaganja kapitala izjednačava CK na boljim parcelama sa CK na regulatornoj parceli. To će usloviti nestanak ekstraprofita koji je vlasnik zemlje prisvajao u vidu diferencijalne rente. Pod 2) Dodatnim plasmanom kapitala obezbeđuje se dodadtni proizvod koji je veći od proizvoda pri prvobitnom plasmanu kapitala, pa je i ekstraprofit veći nego kod prvobitnog plasmana kapitala.

Pod 3) Kada dodatna proizvodnost na bazi dodatnog ulaganja toliko opadne da se na datoj parceli ne može proisvojiti ni prosečan profit, onda se takve parcele isključuju iz dalje obrade.

PRIMER :

Prvo ćemo poći od pretpostavke da se TC nije menjala pri dodatnom plasmanu kapitala (od 200) na parcelama B, C i D i dodatnom prinosu na njima od 1, 5 I 8. U tom slučaju parcela B ne bi mogla da plati ni diferencijalnu rentu, ni apsolutnu rentu:

Parcela Ulož. kapital

Dodat. kapital Prinos Dadat.

prinos CK TC Prihod Zakupac AR DR I DR II

A 200 - 5 - 40 60 300 200 + 40 60 - - B 200 200 7 1 50 60 480 400 + 80 - - - C 200 200 8 5 30,7 60 780 400 + 80 60 180 60 D 200 200 10 8 22,2 60 1.080 400 + 80 60 300 240

Ukupno 800 600 30 14 2.640 1.400 + 280 180 480 300

U ovom slučaju CK je najveća na parceli B (zbog dodatno prinosa od samo 1), pa će se iz ostvarenog prihoda od 480 kapitalista zakupac moći samo da nadoknadi utrošeni kapital od 400 i da prisvoji prosečan profit 80. Dodatni ekstra profit od 300 (60 + 140) koji smo označili kao DR II prisvojiće na parcelama C i D zakupac u toku trajanja zakupnog ugovora. Pošto je zakupac obavezan da za korišćenje parcele B plati apsolutnu rentu, on će to moči oraditi na račun dodatnog ekstraprofita sa parcela C i D.

PRIMER :

Međutim, pošto je dodatno ulaganje kapitala na parcelama B, C i D proisteklo zbog dodatne tražnje, to i celokupna dodatna proizvodnja od 14 predstavlja deo potrebne robne proizvodnje. U ovom slučaju polazimo od pretpostavke da je zbog dodatne tražnje došlo do porasta TC. TC sad iznosi 75 i njena struktura je 50CK + 10ppf + 15AR.

Parcela Ulož. kapital

Dodat. kapital Prinos Dadat.

prinos CK TC Prihod Zakupac Ukupni epf

A 200 - 5 - 40 75 375 200 + 40 135 B 200 200 7 1 50 75 600 400 + 80 120 C 200 200 8 5 30,7 75 975 400 + 80 495 D 200 200 10 8 22,2 75 1.350 400 + 80 870

Ukupno 800 600 30 14 3.300 1.400 + 280 1.620

Prema tome na bazi dodatnog plasmana kapitala u toku postojećeg zakupnog ugovora zakupci će prisvojiti ekstraprofit u iznosu od 780 (1.620 – 840 = 780). Iznos od 840 predstavlja diferencijalnu rentu (600) i apsolutnu renu (240) koje zakupci plaćaju za prvobitni plasman kapitala. Međutim, po isteku zakupnog ugovora stvar se menja pa će celokupnu masu ekstra profita prisvojiti vlasnik u vidu AR, DR I i DR II

PRIMER :

Rasporeda realizovane vrednosti kada istekne zakupni ugovor izgleda:

Parcela Ulož. kapital

Dodat. kapital Prinos Dadat.

prinos CK TC Prihod Zakupac AR DR I DR II

A 200 - 5 - 40 75 375 200 + 40 120 15 - B 200 200 7 1 50 75 600 400 + 80 120 - - C 200 200 8 5 30,7 75 975 400 + 80 120 180 195 D 200 200 10 8 22,2 75 1.350 400 + 80 120 300 450

Ukupno 800 600 30 14 3.300 1.400 + 280 480 495 645

Pad proizvodnosti na bazi dodatnog plasmana kapitala doveo je do porasta cene koštanja na parceli B na iznos od 50, pa je ona i postala i regulatorna. Zbog toga se na parceli B, kao regulatornoj, ne pojavljuje ni DR I ni DR II, dok se sada na parceli A pojavljuje DR I. Apsolutna renta na regulatornoj parceli B određena je kao razlika između vrednosti robe (600) i CP (480).

U našem primeru i najlošija parcela plaća DR I. Najlošija parcela plaćaće DRI još samo u slučaju kada se zbog povećane tražnje moraju uzimati u obradu i parcele i lošije od regulatorne.

Ako posmatramo poslednji primer, uošiće se da je za dodatno ulaganje kapiala od 200 potreban granični proizvod od 2,66 da bi se pokrili GT (100c + 100v). Znači, pri tom graničnom proizvodu zakupac ne ostvaruje pf na dodatno uloženi kapital. Da bi zakupac ostvario profit granični proizvod mora biti veći od 2,66, a da bi pored ppf prisvojio i epf granični proizvod moda da je veći od 3,2.

U našem primeru ako na svim parcelama posle nekoliko ulaganja dodatnog kapitala granični proizvod padne na 2,66 ukupni profit će biti maksimalan.

MARGINALNA PRODUKTIVNOST FP I ODREĐENJE RENTE

Zakon opadajućih prinosa i granična proizvodnost značajni su za određivanje optimalnog obima proizvodnje, tj.obima koji obezbeđuje maksimalan profit uz minimalne troškove. Problem nastaje kada se na bazi granične proizvodnosti FP određuje dohodak tog FP. U predhodnim izlaganjima nabrojani su razni problemi u vezi sa određivanjem dohodka FP na bazi njegove granične proizvodnosti. Pored ovi postoji još jedan problem, karakterističan za pitanje rente: Čak i u granicama teorije nije tačan stav da svaki FP u raspodeli prima ono što unosi u ukupan proizovod. Tako, na primer, kada bi zemlja bila plodnija, tako da svako jutro obrađene zemlje doprinese više ukupnom proizvodu, povećala bi se upravo granična proizvodnost RS (što sa njenim doprinosom nema veze), dok bi nivo rente bio možda niži. Slično tome, kada bi radnici napornije radili za istu nadnicu rente bi više rasle (iako se doprinos zemlje nije povećao).

4.5.11. Monopolska renta (MR)

Monopolska renta predstavlja ekonomski oblik realizacije monopola zemljišne svojine nad zemljištem posebne vrste. Proizvodnja nekih specifičnih kuptura, specifičnog kvaliteta ... može se proizvesti samo na datim parcelama, što omogućuje vlasniku tih parcela da pored diferencijalne i apsolutne rente prisvoji i monopolsku rentu. Taj monopolski položaj obezbeđuje vlasniku mogućnost da diktira TC. TC = CK + ppf + AR + MR. TC je sada veća od CP za AR i MR. Troškovi na najlošijoj parceli ostaju i dalje regularni, pa se sada i na najlošijoj parceli pojavljuje monopolski ekstraprofit – monopolska renta.

PRIMER : Primer za apsolutnu rentu menjamo tako da je nova TC 70, a ne 60 upravo zbog tog monpolskog položaja. 70 = 40CK + 8ppf + 12AR + 10MR.

PRINOS ULOŽENI KAPITAL PRINOS TC PRIHOD ZAKUPAC AR DR MR

A 200 5 70 350 200 + 40 60 - 50 B 200 7 70 490 200 + 40 60 120 70 C 200 8 70 560 200 + 40 60 180 80 D 200 10 70 700 200 + 40 60 300 100

UKUPNO 800 30 2.100 800 + 160 240 600 300

Monopolska zemljišna renta je pojavni oblik monopolskog ekstra profita u poljoprivredi. Za razliku od DR i AR koje predstavljaju specifinu vrstu ekstraprofita (dejstvo monopola zemljišne svojine i prirodnog monopola) ekstraprofit kod MR predstavlja klasični monopolski ekstraprofit.

4.5.12. Cena zemlje Pošto je zemlja predmet kupovine i prodaje to ona ima svoju cenu. Zemlja se kupuje, jer se njenom kupovinom obezbeđuje renta. Ranije smo naglasili da se cena i vrednost mogu razlikovati. Upravo je takav slučaj kod cene zemlje. Jer, ova cena, kao iracionalni oblik cene, nije ustvari cena zemlje koja se kupuje i prodaje, već je izraz prava vlasnika zemlje da stiše odgovarajuću rentu. Cena zemlje se određuje kapitalizaciom prihoda. Razvijeni kamatosni i akicijski kapital, te razvijeno tržište hartija od vrednosti omogućuju da se svaki prihod predstavi kao plod nekog kapitala. Da bi se obezbedila jednakost ovog kapitala sa kamatosnim kapitalom cena zemlje se određuje:

Iz navednog obrasca za cenu zemlje vidimo da ona zavisi od visine zemljišne rente i kamatne stope. Faktori koji utiču na kretanje cene zemlje:

1) Sa razvojem kapitalizma kamatna stopa ima tendenciju pada jer i prosečna ppf ima tendenciju pada. S druge strane, sve većim razvojem kamatosnog kapitala sve je veća njegova ponuda,što takođe utiče na tendencijski pad kamatne stope.

2) Sve veće potrebe za poljoprivrednim proizvodima teraće zakupce da zakupe i obrađuju sve lošije parcele. U tom slučaju porašće i TC jer su porasli i regulatorni troškovi, što će usloviti i porast rente na parcelama boljim od regularne.

3) Posledica ulaganja dodatnog kapitala je povećana proizvodnost koja dovodi do povećanja rente.

4) Renta može porasti i pri nepromenjenoj proizvodnosti jer se povećava masa kapitala koji eksploatiše datu zemlju.

5) Sve veće ulaganje stalnog kapitala u zemlju dovodi do povećanja rente

4.5.13. Mogućnosti i karakteristike rente u mešovitoj privredi Savremena društva se razvijaju kao mešovita društva, sa različitom strukturom svojinskih odblika i sa različitim stepenom razvijenosti robne proizvodnje. U mnogim zemljama u većoj ili manjoj meri je izvršeno podruštvljavanje zemlje kao osnovnog uslova proizvodnje i života uopšte. Kao rezultat tog procesa pojavljuju se različiti oblici svojine: državna, privatna, kolektivna (zadružna), a ponegde i društvena. DRŽAVNA SVOJINA Razlikujemo rentu u:

1) Tzv. socijalističkim zemljama 2) U uslovima razijene robne proizvodnje.

Cena zemlje = Zemljišna renta

Kamatna stopa x 100

(1) Razvoj društava u kojima je izvršena nacionalizacija pokazuje dominaciju državne svojine, dok su ostali oblici svojine manje zastupljeni, a negde nisu ni postojali. To je donelo dominaciju i nerobnog (kvazi robnog) sistema privređivanja u odnosu na robni sistem. Često se postavljalo pitanje da li će apsolutna renta da nestane zbog toga što je država većinski vlasnik. Apsolutna renta je i dalje ostala. Država se ponašala kao vlasnik. Često je ona i zloupotrebljavala tu svoju dominantnu poziciju pa je od proizvođača uzimala veliki deo VV, a nekad i ceo VV. U stvari, država je regulisala čitav proces proizvodnje, raspodele i razmene. Tako da se renta pretvorila u obračunski kategoriju. Država je određivala i nivo razlika u prirodnoj plodnosti kao i diferencije kada je u pitanju udaljenost od tržišta. Država je određivala sa koliko VV je preduzeće moglo da raspolaže. Na ovaj način renta kao kategorija krupne robne proizvodnje se u potpunosti negira. Njenu veličinu određuje centralni planski organ, pa se zahvata iz VV proizvođača više nego što bi smelo. Svođenje rente na obračunsku kategoriju prouzrokovalo je i velike neracionalnosti u proizvodnji. Npr. 80 – tih godina u SSSR okućnice seljaka, bašte i vrtovi koji su radnici i činovnici dobijali činili su svega 2% ukupne obradive površine. Ali su tih 2% davali 63% ukupne proizvodnje krompira.

(2) Država kao vlasnik državne svojine u uslovima razvijene robne proizvodnje se ponaša slično bilo koji kapitalista. Do razlike dolazi kada je u pitanju uopotreba VV. Država kao i svaki drugi vlasnik zemlje prisvaja AR i DR. Međutim priroda ovih renti je drugačija. Dok obični zemljišni kapitalista koristi te rente za zadovoljenje svojih potreba, država te rente koristi kako bi stimulisala proizvodnju ili podmirila neku drugu društvenu potrebu. Sada se svojina ne pojavljuje kao prepreka slobodnom organizovanju proizvodnje. Država može da se za neko vreme i rente kako bi još više stimulisala proizvodnju. KOLEKTIVNA - ZADRUŽNA SVOJINA Zadružna svojina je značajna za anazlu rente zbog sledeća dva razloga:

1) U pitanju je pokušaj pretvaranja prirodnog monopola kao prepreke za postizanje prozvodnje određenog obima i kvaliteta. Proizvodni rezultat je utoliko veći ukoliko su parcele koje se udružuju kvalitetnije i veće.

2) Raspodela ostvarenog rezultata regulisana je drugačije nego kod kapitalističke i državne svojine. Pošto su proizvođači koji se udružuju u zadrugu i vlasnici zemlje i odgovarajućih SP koja unose u zadrugu, to će se i jedan deo ostvarenog dohodka zadruge raspoređivati među zadrugarima srazmerno unetom kapitalu (SP i zemlje). Drugi deo dohodka zadruge raspoređivaće se među zadrugarima srazmerno njihovom radnom doprinosu i ostvarenom rezultatu.

Raspodela ekstra dohodka koji nije rezultat samo njihovog rada, već je uslovljen i razlikama u prirodnoj plodnosti i udaljenosti od tržišta, na pojedine namene stvar je politike zadruge. Imati u vidu da na osnovu te raspodele taj dohodak se neće pretvoriti u neki vid rente. Zadrugar svoj rad i svoju svojinu unosi u zadrugu pre svega radi obezbeđenja odgovarajućeg dohodka.

DRUŠTVENA SVOJINA U savremenoj mešovitoj privredi javljaju se razni oblicidruštvene svojine. (preduzeće kao kolektivni vlasnik SP, različiti oblici akcionarstva zaposlenih i sl.) u kojima se prisvajanje na bazi svojine i prisvajanje na bazi rada pojavljuje u različitim srazmerama. Sa procesom podruštvljavanja stvara se pretpostavka da se monopol zemljišne svojine eliminiše kao prepreka organizovanju proizvodnje. U takvim uslovima preduzeće je podvrgnuto zakonima krupne robne proizvodnje i kao tako mora da efikasno i efektivno koristi sve raspoložive resurse (to znači i zemlju koju dobija na korišćenje od strane društva). Raspodelu dohodka determinišu dva faktora: svojina nad sredstvima za proizvodnju i radni doprinos ostvarenom rezultatu. Znamo da se DR pojavljuje ne zbog načina upotrebe kapitala, već zbog razlika u plodnosti i udaljenosti od tržišta. U našem slučaju to će značiti da proizvođači (preduzeća) na boljim parcelama ostvaruju ekstradobit koji nije rezultat njihovog rada. Tu dobit treba da prisvoji društvo. Da li će se uzeti ta cela dobit ili samo deo kao vid stimulacije preduzeća i šta će se uraditi sa onim delom koji je uzet spada u domen politike društva. DA LI SE DIFERENCIJALNA I APSOLUTNA RENTA POJAVLJUJE KAO EKONOMSKI

OBLIK REALIZACIJE SITNE (PARCELNE) SELJAČKE PROIZVODNJE? Po nekim shvatanjima apsolutna renta se u sitnoj (parcelnoj) zemljišnoj svojini pojavljuje kao razlika između TC i vrednosti robe, dok se diferencijalna renta objašnjava kao razlika u dohodcima seljaka nastala na bazi razlike u produktivnosti rada. Te razlike u produktovnosti proističu iz različite plodnosti i udaljenosti od tržišta. Ovakav pristup zanemaruje sledeće momente:

1) Zanemaruje se činjenica da je renta specifičan oblik oplodnje onog kapitala koji se ulaže u kupovinu zemlje, a ne u njenu obradu. DR, AR i MR odražavaju društveno – ekonomske odnose krupne kapitalističke poljoprivredne proizvdnje. Zbog toga se ne može njihova suština preslikati na društveno – ekonomske odnose u sitnoj zemljišnoj svojini.

2) Zbog niske produktivnosti i čitavog niza drugih fakotra seljak nije u mogućnosti da utiče na veličinu TC, pa zato četo kroza datu TC ne može nadokanaditi ni sve proizvodne troškove. Dohodak koji ostvaruje seljak prodajom svojih proizvoda odnosno izdavanjem zemlje u zakup ne pojavljuje se kao ekstraprofit. DR, a često i AR se u krupnoj kapitalističkoj poljoprivrednoj proizvodnji pojavljuju kao lažna socijalan vrednost. To nije slučaj sa sitnom (parcelnom) svojinom. U takvim uslovima granica proizvodnje nije ni ppf ni veličina rente, već najamnina koju sami sebi plaćaju (spuištajući je često do fizičkog minimuma).

3) Motivi davanja zemlje u zakup su različiti kod sitno seljačke svojine u odnosu na krupnu kapitalističku zemljišnu svojinu. Dok je kod krupne kapitalističke zemljišne svojine u pitanju oblik plasmana kapitala radi njegove oplodnje, kod sitno parcelne svojine zemlja se najčešće izdaje u zakup zbog nemogućnosti njene obrade, pa se na taj način štoto nivo dohodka vlasnika zemlje. Zemlja se, s druge strane, ne uzima u zakup radi prisvajanja pf na uloženi kapital, već zakupac uzima zemlju u zakup kako bi obezbedio svoje normalno reprodukovanje.

4.5.14. Rente i ekološka zaštita prirodnih i drugih dobara Doktrina i ideologija slobodne konkurencije godinama je počivala i dan danas počiva na uverenju da slobodno ispoljavanje ekonomskih zakona na tržištu ima za posledicu maksimalno zadovoljenje interesa celog društva. Sve ubrzanije zagađivanje čovekove prirodne i životne okoline, sve ubrzanije iscrpljivanje nenadoknadivih prirodnih resursa pokazuje slabosti modela slobodne konkurencije. U teoriji i praksi izdiferencirala su se dva odsnovna pristupa za rešavanje ovog problema:

1) Tržište će samo po sebi, ako se novi troškovi zagađenja uključe u CK, dovesti do najboljeg rešenja. Uključivanje ovih troškova u cenu koštanja izazvaće lančanu reakciju: porast TC dovešće do smanjenja prodaje, što će ove proizvođače prisiliti da uvode nova tahničko – tehnološka rešenja, koja če smanjiti nivo zagađenja i nivo troškova. Granični nivo zagađenosti postiže se na tački na kojoj je trošak koji snose zagađivači jednak koristi koje imaju ztrve od tako smanjenog zagađivanja. Savršena konkurencija utvrdila bi optimalni nivo zagađenosti, a od zagađivača bi se naplaćivala taksa za jednicu štetne materije. Ako je granični trošak otklanjanja zagađenosti niži od takve takse zagađivači će imati interesa da otklanjaju zagađenost nego da plaćaju taksu.

2) Tržište ove probleme ne može rešiti. Određene optimalnog obima zagađenosti i iscrpljivanja prirodnih resursa stvar je društvene odluke. Uključivanje eksternih troškova u CK smanjuje profitnu stopu u ovim delatnostima te smanjuje interes za ulaganje kapitala u ove oblasti, što može imati štetne efekte za društvo jer je u pitanju proizvodnja koja je društveno neophodna.

Čistih rešenja nema te današnja praksa predstavlja kombinaciju dva navedena metoda. Kakva je uloga rente u tom procesu? Rente i rentni odnosi igraju značajnu ulogu. Dolazi do potrebe podruštvljavanja rente, odnosno njihovog zahvatanja od strane društvatako prikupljena sredstva bi se koristila za otklanjanje posledica zagađivanja čovekove okoline. Kada je u pitanju očuvanje ograničenih resursa uvodile bi se posebne monopolske rente koja bi sprečavale prekomernu proizvodnju. Renta bi i uvakvim odnosima ostala i dalje kategorija robne proizvodnje, pa bi zakon vrednosti i dalje rešavao mnoga pitanja oko alokacije proizvodnih resursa i raspodele ostvarenih rezultata. Uvođenje eksternih troškova u CK može da izazove pad investicija za proizvodnju dobara. Pošto se radi o društveno neophodnim dobrima, jedino rešenje je podruštveljavanje SP za proizvodnju u tim delatnostima. Prema tome, podruštvljavanje svojine nad zemljom kao opštim uslovom rada postaje sve više potreba savremenog društva. To ne znači ukudanje robne porizvodnje na ovom sektoru, već samo znači da će ekstraprofite koji su rezultat povoljnih prirodnih resursa prisvojiti sada društvo umesto ranijih vlasnika tih prirodnih resursa.

5. Opšti uslovi i karakteristike razvoja savremene robne privrede

5.1. Društveno – ekonomske promene u savremenoj robnoj privredi

5.1.1. Osnovne faze u dosadašnjem razvoju kapitalizma

Kapitalizam postoji u najvećem broju danas industrijski najrazvijenijih zemalja, postoji i razvija se preko 3 veka. Neuspeli pokušaji izgradnje postkapitalističkog društva daju povoda se se zakuljuči da je kapitalizam istorijski neprolazno društvo. Međutim, ma kako sporo se dešavale postoje određene kalitativne promene. Sledeće razvojne faze:

1) Liberalni kapitalizam 2) Monopolski kapitalizam ili kapitalizam ograničene tržišne konkurencije 3) Državno – monopolski kapitalizam 4) Savremeno mešovito društvo

(1) Ova faza razvoja kapitalizma traje od njegovog nastajanja do kraja 70 – tih godina 19.veka. zasnovana je na razvoju proizvodnih snaga koje se usavršavaju počevši od proste kooperacije, zatim manufakture da bi svoj najviši nivo ostvarile s prvom industrijskom revoluciom i prelaskom u drugu. Zahvaljujući ekonomskim procesima diferenciranja robnih proizvođača i prvobitnoj akumulaciji kapitala, oformljen je osnovni proizvodni odnos kao odnos kapitalista i najamnih radnika. Tržišnu strukturu karakteriše atomiziranost ponude i tražnje. Cenovna konkurencija je osnovni vid kunkurencije. Tržište i njegove zakonitosti predstavljaju se kao idealni mehanizami funkcionisanja tržišta – slobodna konkurencija. Nova poslovna motivacija u vidu maksimiziranja profita u odnosu na predujmljeni kapital. Motivacija se ostvaruje na kratak rok. Poslovna motivacija obejktivno uslovljava porast organskog kapitala. Dolazi do procesa koncentracije i centralizacije kapitala i prelaska kapitalizma u monopolsku fazu razvoja.

(2) 70 – tih godina 19.veka dalji razvoj proizvodnih snaga zahteva je ogrmne kapitale koje je bilo neophodno oformiti kako bi se omogućio prodor nove tehnike i tehnologije svojstven drugoj industijskoj revoluciji. Nastaje potreba za procesom ukrupnjivanja, centralizacije kapitala na osnovu udruživanja individualnih kapitala. Ona se obavlja dobrovoljno putem formiranja AD ili prinudno preuzimanjem od strane drugih privrednih subekata. Polako dolazi do formiranja prvih monopolskih i oligopolskih struktura. Konkurencija je sve manje cenovna, a sve više necenovna. Snažno se razvija novčani promet, nastaje i razvija se finansijski kapital, finansijsko tržište, što omogućuje dalje nastavljanje procesa koncentracije i centralizacije kapitala. Dolazi do razdvajanja upravljanja od svojine. Maksimiranje profita se i dalje zadržava kao glavni motiv. Motivacija je usmerena na duži rok. Krupni privredni subjekti sve više postaju zamajac tehničko - tehnološkog razvoja. Tržiste prevazilazi nacionalne granice, pa se uporedo sa formiranjem monopolskih preduzeća formira i svetsko tržište. Zbog otvorene težnje za globalnom dominaciom i robovskom eksploataciom kako radnika tako i sitnih država ovaj period razvoja kapitalizma naziva se imperijalizam. Dolazi do formiranja multinacionalnih (MNK) i transnacionalih kompanija (TNK).

(3) Država kao svesno organizovani mehanizam upravljanja društvom bila je značajan faktor već u procesu prvobitne akumulacije kapitala, da bi se po konsolidovanju kapitalističkog društvenog sistema u fazi liberalnog kapitalizma orjentisala na određivanje opštedruštveno i pravnog okvira u kojem će se odvijati privredne delatnosti, omogućujući na taj način privrednim subjektima slobodnu tržišnu konkurenciju. Faza državno – monpolskog kapitalizma počinje posle Velike svetske ekonomske krize (1929 – 1933) i traje sve do 80 – tih godina dvadesetog veka. Za tu fazu karakteristično je trajno i snažno uključivanje države u ekonomsku strukturu monopolskog kapitalizma. Reč je o potrebi vođenja makroprivredne, anticiklične, stabilizacione, razvojne politike. Država se pojavljuje kao koordinator i svesni regulator i kontrolor poslovnog ponašanja monopola. Ona predstavlja i značajnog investitora u područiju infrastrukturnih delatnosti. Kao rezultat saradnje države i monopola u savremenim zemljama 50 – tih godina dolazi do III naučno – tehnološke revolucije, a 80 – tih i do početka IV. Za ovu fazu kapitalizma specifičan je i odnos tržišnog i državnog regulisanja društvene reprodukcije. Značajna funkcija države je podsticanje razvoja i istraživanja (Research and Development – R&D).

(4) Sistem mešovite privrede pojavljuje se kao jedna od osnovnih karakteristika funkcionisanja i razvoja savremenog društva. U sistemu mešovite privrede se bukvalno mešaju različiti svojinski oblici i regulatorni mehanizmi (tržišni, svesno – usmeravajući, planski). Kvalitativno se menjaju odnosi između pojedinih svojinskih sektora privređivanja, kao što se menjaju odnosi i međusobno preplitanje stihijskog i svesnog mehanizma regulacije. Dolazi do promena u prirodi, značaju i složenosti rada RS. Postoji uvećana tražnja za visoko obrazovanom RS. Dolazi do iseljavanja fabrika iz zemalja matica u zemlje afilijacije, gde se iskorišćavaju prednosti kao jeftina RS, niski porezi (tzv.zemlje poreskog raja), nedostatak regulacije – kontrole na preduzećima. Intezivira se proces globalizacije. Sve izraženija je akceleracija razvoja ljudskog društva posebno u pogledu tehnologije.

5.1.2. Osnovna obeležija savremene etape razvoja kapitalizma

5.1.2.1. Procesi podruštvljavanja i promene u ekonomskoj

strukturi savremenog društva Proces proizvodnje od svojih početaka ostvaruje se kao društveni proces proizvodnje. Dalji razvoj proizvodnih snaga još je više učinio ljude u proizvodnji međusobno zavisnim. On je uslovio i društvenu podelu rada koja je dovela do višeg stepena podruštvljavanja jer je proizvođače učinila međusobno zavisnim u ekonomskom smislu. Svi proizvođači se predstavljaju kao neophodne karike jednistvenog lanca procesa društvene reprodukcije. Razvoj proizvodnih snaga uslovljava i oblik organizovanja društvene proizvodnje. Robna proizvodnja bitno je uticala na dalji razvoj procesa podruštvljavanja.

Razdvaja se kapital svojina od kapital funkcije, a kao nosioci upravljanja pojavljuju se i radnici čime se tendencijski prevazilaze kapitalistički odnosi. U vreme nastajanja akcionarskih društava javile su se i razvive se kooperativne radničke fabrike. One pokazuju kako se prirodno razvija i izgrađuje nov način proizvodnje. AD i kooperativne radnike fabrike mogu se smatrati prelaznim, podruštvljenim oblicima i elementima ekonomske strukture tog dtuštva. U tim uslovima sredstva dobijaju neposredini oblik društvenog kapiala, kao oblik ukidanja privatne svojine u okvirima kapitalističkog načina proizvodnje. Dalji korak u razvoju kapitalističke privatne svojine doveo je do pojave monopolističkog kapitala i daljeg podruštvaljavanja načina upravljanja zabog mogućnosti uspostavljanja kontrole malog broja privrednih subjekata nad funkcionisanjem celine društvene reprodukcije. Ovo se može ilustovati činjenicom da 500 najkrupnijih korporacija u SAD (od ukupno 15 miliona preduzeća) drži u svojim rukama ¾ proizvodnje i kapitala i 2/3 celokune RS. Mogučnost raspolaganja tuđim kapitalom na akcionarskoj osnovi dala je

podsticaje još većoj koncentraciji i centralizaciji i jačanju kontrole monopola nad celinom procesa reprodukcije. Promene u područiju tehnike i tehnologije ubrzale su procese širenja akcionarske i državne svojine kao oblike socijalizacije prozivodnog i prometnog kapitala. Oni se ostvaruju na sledeći način:

1) Preuzimanjem kapitalističkih fabrika koje su pod stečajem od strane radnika i njihovim pretvaranjem u efikasna preduzeća, što se može shvatiti i kao izraz neefikasnosti privatnog upravljanja i postojanja alternative odnosno razdvajanja novog načina proizvodnje.

2) Formiranjem kolektivnih fondova radničkih deonica (akcionarstvo zaposlenih) kojima se omogućuje da radnici dolaze u poziciju da učestvuju u raspodeli profita. Taj udeo u profitu je osnova povodom koji se obezbeđuje učešće u upravljanju preduzećem. Na ovaj način formiran kapital u određenom momentu može da prevlada u AD i da se time omogući da radnici preuzmu kontrolu nad preduzećem. Sasvim je prirodno da radnici učestvuju u upravi AD i u organima upravljanja zavisno od udela njihovih akcija u ukupnom broju akcija. Na navedeni način se u kapitalizmu nastoji ublažiti protivrečnost privatno – svojinskog odnosa i prisvajanja i društvenog karaktera proizvodnje, a omogućava da i radnici učestvuju u odlučivanju o rezultatima rada, ali to nemnovno vodi nastajanju novog načina proizvodnje.

3) Podruštvljavljanjem putem obrazovanja državne svojine nad SP i putem jačanja funkcija države u celini procesa reprodukcije. Ovaj oblik podruštvljavanja procesa reprodukcije je izraz nemogučnosti kapitalističkog sistema da se na klasnim osnovama uspešno reprodukuje. Podržavljenje procesa društvene reprodukcije, ogromno učešće sredstava namenjenih za socijalne funkcije države, kao i podruštvljavanje procesa raspodele i odlučivanja dali su povoda da se procesi razvoja savremenog kapitalizma shvate kao prcesi socijalizacije kapitala.

Bilo bi pogrešno izvoditi zaključak o prevaziđenosti kapitalstičkog načina proizvodnje. Navedeni oblici podruštvljavanja jesu tačke proboja odnosa proizvodnje novog načina proizvodnje, ali uz dominaciju još uvek kapitalističkog načina proizvodnje. Oni su u značajnoj meri izraz prilagođavanja savremenog kapitalizma novim promenama i izazovima.

5.1.2.2. Planiranje u savremenoj robnoj privredi SMISAO I ZNAČAJ PLANIRANJA Jedna od osnovnih karakteristika proizvodnje i tržišne strukture savremenog kapitalzma i savremenog društva, uopšte je planiranje društvene reprodukcije. Planiranje predstavlja određenu svesno organizovanu društvenu aktivnost raspodele ili rasporeda društvenog rad u skladu sa obimom i strukturom potreba. Zakonitost društvene reprodukcije nisu ništa drugo već jedan skup pravilnosti koji bliže i produbljenije predstavlja proporcije ili srazmere u raspordu DFR na razne delatnosti. Procesi deregulacije, deetatizacije i reprivatizacije, prisutni u robnoj privredi savremenog društva mogu stvoriti predstvu da planiranje gubi na zančaju. Za planiranjem postoji objektivna potreba. Osnovni smisao planiranja društvene privrede je koordinacija razvoja i poslovanja odnosno ukupne delatnosti pojedninih privrednih subjekata, integrisanje njihovih često sukobljenih pojedinačnih ciljeva razvoja i poslovnja u jednistven zajednički razvojni projekat, odnosno plan, kojim se na nivou društvene zajednice adekvatno usmeravaju raspoloživi resursi prema usaglašenim potrebama i ciljevima razvoja svih privrednih subjekata. U meri u kojoj se ostvaruje ta funkcija planiranja u toj meri se nadmašuje racionalnost privatno – svojinskog poslovanja. Neosporno je da na mirko nivou (na nivou pojedniačnog kapitaliste) planiranje obavezno ako se hoće obezbediti opstanak, a kamoli oplodnja kapitla. Tokom razvoja robne proizvodnje došlo je do formiranja privrednih subjekata koji po ekonomskoj moći nadmašuju zemlje, tako da je planiranje u tim velikim poslovnim sistemima na neki način istovetno planiranju u nacionalnim privredama. Društveno ili makroekonomsko planiranje je proces gde se svesno, unapred (ex ante) vrši koordinacija aktivnosti u vezi pripreme, donošenja i ostvarivanja krupnih, strateških odluka od značaja za odvijanje procesa društvene reprodukcije i upravljanje privrednim razvojem jedne zajednice. Makroekonomsko planiranje postaje bitno obeležije i konstitutivni elemenat proširene društvene reprodukcije. Kao rezultat planiranja dobija se plan, kao oblik budućeg scenarija razvoja privrede i društva. To je najcelovitiji i najpovezaniji skup informacija o tome kakve će se simultane promene dešavati u društvu u sa kakvim stepenom međuzavisnosti. On pruža bazične kriterijume vrednovanja ciljeva i rezultata. Ne postoji biniji parametar razvoja društva koji nije obuhvaćen planom. Koji su to bitni parametri sadržani u planu:

1) Odnos proizvodnih kapaciteta i usklađenosti obima i strukture proizvodnje sa potrebama.

2) Usklađenost vrednosnog izraza raspodele DBP sa obimom i njegovom materijalnom strukturom.

3) Stopa društvene akumulacije i obima investicija 4) Fondovi ličnih dohodaka i njihovo usklađivanje sa raspolživim sredstvima

lične potrošnje. 5) Plan zaposlenosti i sva pitanjia vezana za stručno usavršavanje i

osposobljavanje zaposlenih za visoke tehnologije 6) Promene u produktivnosti rada i promene strukture proizvodnje 7) Tendencije i zadaci ostvarivanja spoljno trgovinske razmene (platni i

trgovinski bilans), udeo proizvoda iz međunarodne robne razmene u podmirivanju potreba društva.

PLANIRANJE KAO POTREBA RACIONALNOG FUNKCIONISANJA ROBNE PRIVREDE Gotovo je opšte prihvaćeno da je planiranje zajedno sa tržištem, neophodni mehanizam sistema privređivanja u privredi savremenog društva. Reč je o međuzavisnosti i komplementarnim elementima sistema robnog privređivanja i svesnog regulisanja privrednog života i ekonomskih procesa. Tržište i zakonitosti robnog sistema se ističu kao nezamenljivi mehanizmi kojima se obezbeđuje:

1) Podsticanje razvoja proizvodnih snaga. 2) Efikasno usklađivanje i prilagođavanje proizvodnje društvenim potrebama. 3) Uspostavljenje određene zavisnosti između doprinosa pojedinih subjekata

proizvodnje i njihovog učešća u raspodeli društvenog proizvoda. 4) Ostvarivanje samostalnosti odlučivanja privrednih subjekata kao robnih

proizvođača.

Postoje i ograničenja delovanja tržišta koja se moraju prevazilaziti upravo svesnim delovanjem u područiju društvene reprodukcije. Uslovi za slobodnu tržišnu konkurenciju ograničeni su postojanjem monopolskim i oligopolskim strukturama. U takvim uslovima tržište ne može da obavlja svoje funkcije.

1) Imati u vidu da tržište u mnogo čemu ne može da zadovolji određene zahteve racionalnosti u privređivanju. U takvim uslovima tržište može dati nepotpune ili pogrešne informacije, zakasniti ili kadkad neprecizno ukazivati na pravce razvoja. Takve nesavršenosti proizilaze iz procesa koncentracije i centralizacije kapitala.

2) Tržište u osnovi pruža informacije kratkoročnog karaktera. Imajući u vidu karakter informacija možemo zaključiti da se tržište ne može zamisliti bez neizvesnosti i poslovnog rizika.

3) Ono nije primeren mehanizam rešavanja problema krupnog materijalnog prestruktuiranja privrede i obezbeđivanja strukturne ravnoteže. To je posebno slučaj kod infrastrukturnih delatnosti. Zbog toga se te delatnosti i nalaze u vlasništvu države. Takve delatnosti se ne mogu prepustiti tržištu jer se opštedruštvene potrebe ne bi zabovoljile (zdravstvo, školstvo, kultura,...).

4) Tržište ne može da reši problem nezaposlenosti u savremenom kapitalizmu.

5) Tržište uslovljava velike nejednakosti u raspodeli dohodka, odnosno ekonomsko diferenciranje.

6) Tržište ne može da reši problem usklađivanja materijlane i vrednosne strukture raspodele DBP, posebno u uslovima hipreprodukcije.

Rešenje ovih tržišnih nedostataka u savremenim privredma sve nazali u (recimo u celoj EU) tzv.strukturno – strategijskom planiranju (ili indikativnom planiranju). Suština ovog planiranja je u tome da finansijske vlasti ne izdaju naređenja šta će koja firma proizvoditi, već da daju predloge, u nadi da će ih neko poslušati. Ustvari ti predlozi nisu nešto što bi štetilo preduzećima, upravo suprotno, to su saveti u koje sektore da preduzeća investiraju u narednom periodu ako žele sigurnu oplodnju kapitala. Te stoga su preduzeća zainteresovana da primenjuju plan, ali s druge strane, finansiskim vlastima nije nikako u interesu da preduzeća lošije posluju, te oni ne bi nikada prdelagali neki plan loš po preduzeća. Putem planiranja u savremenom kapitalizmu se povećava društvena efikasnost tržišnog mehanizma i svesno, organizovano otklanjaju rizici razvoja. Tu leži i osnovni razlog za postojanje makroekonomskog planiranja, a to je poboljšanje tržišnog mehanizma.

USMERAVANJE DRUŠTVENE REPRODUKCIJE KAO REZULTAT DOSTIGNUTOG NIVOA

RAZVOJA PROIZVODNIH SNAGA Jedan od najbitnijih činilaca nužnosti planiranja (pored potrebe racionalnog funkcioniranja privrede) u savremenom društvu proizilazi iz dostignutog nivoa razvijenosti proizvodnih snaga. Na visokom nivou razvijenosti bez svesnog, planskog usklađivanja odnosa proizvodnih kapaciteta i strukture proizvodnje sa potrebama potrošnje ne može se zamisliti normalno odvijanje proširene društvene reprodukcije. Savremena naučna i tehnološka revolucija u značajnoj meri menja način poslovanja. Pritisak tehnologije, a ne ideologije ili političke ćudi tera preduzeće, a i državu da se okrenu planiranju. Pojava i razvoj informacionih tehnologija je još više povećalo značaj planiranja, njegovu egzaktnost i preciznost, ali ujedno i stepen podruštveljenosti proizvodnih snaga. Kada je reč o planiranju u savremenim uslovima, treba istaći da je jedan od njegovih bitnih segmenata ostvarivanje projekta sektorskog prestruktuiranja proizvodnih snaga. Za svaku korporaciju, time i za svaku privredu od presudnog je značaja nabavljanje neophodnih resursa i investiranje u R&D. Sa razvojem kapitalizma postaje sve jasnije da tržište i konkurencija ne mogu biti sasvim primeren mehanizam izbora novih tehnologija, već da se one moraju birati planski.

5.1.2.3. Korporacijski kapitalizam: menadžerska revolucija i

motiv poslovanja Koncentracija i centralizacija kapitala na određenom stadijumu kapitalističkog razvitka objektivno uslovljavaju ograničavanje slobodne konkurencije i nastajanje orgraničene konkurencije krupnih monopolističkih preduzeća u vidu velikih nacionalnih i multinacionalnih kompanija sa ogromnim proizvodnim i tržišnim mogućnostima. Upravo zbog tako važne uloge i ekonomske moći tih monopolističkih struktura ovakav kapitalizam nazivamo korporativnim kapitalizmom. U njemu je osnovni elemenat, pokretač, krupno preduzeće organizovano kao gigantska korporacija. Kao posledica koncentracije i centralizacije obrazuje se toliko veliki kapital čije racionalno raspolaganje prevazilazi sposobnosti pojedinca. Stoga su koncentacija i centralizacija kapitala društveno – ekonomska osnova razdvajanja svojine od upravljanja i pojave kolektivnog upravljanja i rukovođenja od strane profesionalnih upravljača. Treba imati u vidu da uvećanje kapitala putem njegove centralizacije ima ekonomskog opravdanja ukoliko dovodi do racionalnije podele rada i specijalizacije, do snižavanja troškova proizvodnje i uvećavanja profita na predujmljeni kapital u većoj meri nego što bi to ostvarili inokosni kapitalisti. Procesi koncentracije i centralizacije kapitala uslovljavaju internacionalizaciju kapitala. Držeći pod svojom kontrolom znatno preko polovine svetske proizvodnje, preko dve trećine svetske trgovine i oko četri petine međunarodnog transfera visoke tehnologije, transnacionalne korporacije određuju proces društvene reprodukcije ne samo u tehničko – tehnološkom i organizacionom pogledu, već i na međunaronom planu nameću i određeni način proizvodnje zasnovan na akcijskom kapitalu. S obzirom na procese potpunog razdvajanja kapital svojine od kapital funkcije, savremena faza korporativnog kapitalizma naziva se i menadžerskom revoluciom. Zahteve moderne tehnologije i probleme efikasne upotrebe kapitala na dugi rok moraju rešavati kompetentni stručnjaci, menadžeri na čelu sa upravom, većima direktora i istraživačkim centrima. Moderna tehnologija uslovljava i sve veću participaciju radnika u profitu (akcionarstvo zaposlenih).

Dolazi i do alternacije motiva poslovanja, koji se sad grana: 1) Maksimiranje rasta firme, njen ugled u prosperitet 2) Obezbeđivanje njenog maksimalnog učešća na tržištu i njen zavidan

konkurentski polozaj 3) Društvena odgovornost korporacija 4) Visoki menadžerski dohodci 5) Ostvarivanje zadovoljavajućeg profita.

Međutim, ipak kao osnovni motiv ostaje ostvarivanje profita. Menadžeri u savremenim korporacijama prognoziraju i projektuju razvoj na srednji i dugi rok, planiraju sve bitnije aspekte razvoja i poslovanja korporacijske firme, ostvaruju naučnu organizaciju proicesa proizvodnje i poslovanja i na toj osnovi podređuju tržište zahtevima realizacije svojih ciljeva. Oni su objektivno prinuđeni da stalno povećavaju profit korporacije u kojoj rade.

5.1.2.4. Državni kapitalizam i motiv poslovanja Na određenom nivou razvijenosti kapitalizma objektivno se nameće potreba za snažnijim delovanjem države u domenu procesa društvene reprodukcije. Stepen angažovanja države i zančaj mera i aktivnosti koje ona u savremenom kapitalizmu ostvaruje je takav da se savremeni kapitalizam predstavlja kao državni kapitalizam, odnosno državno – monopolistički kapitalizam. Država je oblik organizovanja društva u cilju što potpunijeg ostvarivanja ekonomskih interesa vladajuće klase. Ona se nametnula kalpitalizmu kao posledica procesa akumulacije, koncentracije i centralizacije kapitala, kao faktor koji održava i učvršćuje kapitalističke odnose porizvodnje. Ona obezbeđuje:

1) Uslove jednakosti i ravnopravnosti građana 2) Efikasnosti privređivanja privrednih subjekata 3) Stabilno funkcionisanje društvenog sistema u celini.

Da bi uspešno obavljala poslednje dve funkcije, država je prinuđena da bitno utiče na razvoj kapitalno intenzivnih infrastrukturnih delatnosti za koje je neophodna tolika koncentracija i centralizacija kapitala koju ne mogu obezbediti privatni kapitalisti i za koje je privatni sektor manje zainteresovan zbog niske profitne stope. Obezbeđujući uslove njihovog reprodukovanja, država omogućuje korporacijama, reproduktivno zavisnim od infrastrukturnih delatnosti da maksimiziraju profit. Na taj način država neposredno deluje na alokaciju privrednih resursa i utiče na stepen profitabilnosti svih privrednih subjekata. Svugde gde otkazuje privatna inicijativa kapitalistička država sistemom neposrednog investiranja ili čitavim nizom podsticajnih mera u domenu poreske, kreditno – monetarne politike i politike cena utiče na troškove proizvodnje i ostvarivanje profita i profitne stope korporacija. Država deluje kao kolektivni kapitalista stvarajući ukupnost neophodnih spoljašnjih uslova za uspešno poslovanje kapitalističkih preduzeća. Ublažavajući izvesne negativne posledice slepe stihije tržišta i delovanja monopola, podruštvljavajući čitav niz funkcija, interes države se indentifikuje sa interesom kapitalista. Specifičnost ostvarivanja osnovne motivacije poslovanja sastoji se u tome što je cilj ostvarivanja odgovarajućeg obima profita na predujmljeni kapital država stavlja u kontekst borbe za održavanje i stabilizaciju razvoja kapitalističkog društvenog sistema.

5.1.2.5. Promene u društvenom položaju radnika u

savremenim društvima Društvene promene u savremenom kapitalizmu uslovljene uvođenjem nove tehnike i tehnologije, produbljivanjem podele rada i novom organizaciom društvene proizvodnje izazivaju i određene promene položaja radne snage. Jedan od bitnih momenata položaja radnika u savremenim uslovima je jačanje njihove pregovaračke moći, čak i na nacionalnom nivou. Promena položaja radnika vidi se kroz nove vidove participacije radnika:

1) Participacija u raspolaganju akcijama 2) Participacija u raspodeli profita 3) Participacija u upravljanju akcionarskim preduzećima.

(1) U savremenim uslovima najrasprostranjenija pojava je participiranje radnika u raspolaganju akcijama preduzeća u kojem rade. Međutim, iako je participacija u raspolaganju akcija trend u savremenim privredama, o tome postoje oprečna mišljenja:

1) PROTIV. Smatra se da struktuiranje zarade radnika iz osnove najamnine i dodataka na ime dividende na raspoložive akcije doprinosi pogoršanju položaja radnika, sniženju troškova proizvodnje i cene koštanja i povećanju neoporezovanog dela profita. Ovaj oblik participacije radnika faktički obezbeđuje viši stepen eksploatacije radnika i viši stepen oplodnje kapitala.

2) ZA. Smatra se da radnici postaju vlasnici i dobijaju odgovarajuću dividendu. Oni su više motivisani za posao i zainteresovani da preduzeće bude uspešno jer će onda njihova zarada biti veća. Tako se povećava standard radnika.

Savremena privreda postaje sve više privreda sa participaciom. Participacija je izraz procesa daljeg podruštvljavanja. To je istovremeno pokušaj prilagođavanja kapitala zahtevima sopstvenog samoodržanja.

(2) Drugi oblik participacije je učešće radnika u raspodeli profita. U pokušaju da se radnici podstaknu na što marljiviji rad, na ostvarivanje povoljnih rezultata poslovanja u kapitalističkom preduzeću u najrazvijenijim kapitalističkim zamljama putem kolektivnog pregovaranja, pa i zakonima, ustanovljava se obaveza kapitalista da omoguće učešće radnicima u raspodeli profita.

(3) Oblik participacije koji bi trebao da najbitnije doprinese promeni položaja radnika je participacija u upravljanju akcionarskim preduzećem. Karakter tehnoloških promena, složenost i značaj funkcija koje obavljaju radnici u kapitalističkom procesu reprodukcije uslovljavaju potrebu da se i oni uključe u rešavanje raznih proizvodnih, theničkih i ekonomskih problema funkcionisanje akcionarskog preduzeća.

5.1.2.5.1. Oblici reprodukcije RS u različitim svojinskim režimima u savremenoj robni privredi

Podruštvljavanje proizvodnog procesa na osnovama savremene tehničko – tehnološke revolucije i visoko razvijeni tržišni sistem opredeljuju određene karakteristike društveno – ekonomske reprodukcije radne snage, koje su u najvećoj meri nezavisne od datog oblika svojine.

DRUŠTVENI USLOVI REPRODUKCIJE RADNE SANGE U SAVREMENOM DRUŠTVU Kada je reč o društvenim uslovima reprodukcije radne snage u savremenom društvu, treba istaći da je u pitanju čitav niz društvenih normi i standarda kojima to društvo reguliše reprodukciju svog najvažnijeg resursa – RS. Ove norme i standardi proizvod su:

1) dosadašnjeg razvitka kapitalističkog načina proizvodnje 2) borbe radničke klase za svoja društveno – ekonomska prava 3) potreba obezbeđivanja normalnog funkcionisanja društvene reprodukcije u

uslovima savremene tehnički – tehnološke revolucije. Navedene norme regulišu čitav niz pitanja počev od normi za dužinu radnog dana, uslove rada i stepen psiho – fizičkog naprezanja...Ove norme i standardi koje država reguliše obavezni su za sve oblike svojine, bez obzira na motivacioni sistem ili mehanizme ekonomske reprodukcije. Na taj način se progresivna usmerenja savremenog društva prenose na celokupni proces društvene reprodukcije bez obzira na njihov svojinski oblik. USLOVI REPRODUKCIJE RADNE SNAGE KAO FAKTORA U SAVREMENOM DRUŠTVU Kada govorimo o uslovima reprodukcije radne snage kao faktora proizvodnje koji proističu iz delovanja zakona vrednosti u savremenoj, krupnoj robnoj proizvodnji treba istaći sledeća dva momenta:

1) Pojedini elementi koji određuju veličinu vrednosti radne snage prelaze, u najvećem delu, u nadležnost društva, odnosno postaju njegova obaveza (i trošak). Ovaj proces najdalje je otišao kada je reč o obrazovanju. Ranije, u fazi liberalnog kapitalizma, najveći deo ovih troškova padao je na teret samog radnika. U savremenim uslovima tržište samo po sebi, ne može da reši ovaj problem, jer su upitanju ogromna ulaganja koja pojednini radnik sa svojim primanjima ne može da podnese. Potrebe normalnog odvijanja društvene reprodukcije u savremenim uslovima zahtevaju podizanje opšteg obrazovnog nivoa za sve radnike. Pored troškova obrazovanja tu ulaze i troškovi dokvalifikacije i prekvalifikacije, socijalna pomoć za nezaposlene...

2) U proizvodnoj i tržišnoj strukturi dominiraju krupni monopoli i državni sektor privrede. Jedino u tržišnom sektoru privrede vladaju tržišne zakonitosti u punom smislu reči, koje pored ostalih stvari određuju i visinu najamnine. U monopolskom i državnim sektoru privrede najamnine su, najčešće, više nego u tržišnom sektoru, a učešće svakog pojedinca u raspodeli u znatnoj meri opredeljuju norme i kriterijumi monopolskog i državnog sektora privrede koje često ne moraju imati veze sa tržišnim priznanjem rada proizvođača.

OBLIK SVOJINE I DRUŠTVENO – EKONOMSKI POLOŽAJ RADNE SNAGE Oblik svojine na postojećem stepenu razvijenosti robne privrede i dalje se pojavljuje kao ključna odredba društveno – ekonomskog položaja radne snage. Razlikujemo:

1) Državna svojina 2) Društvena svojina 3) Mešovita svojina.

(1) Državna svojina se u privredi prelaznog perioda pojavljuje u osnovna dva oblika: 1) Državna svojina u naturalnom sistemu privređivanja 2) Državna svojina u savremenom tržišnom sistemu.

1) U naturalnom sistemu privređivanja država preuzima sve funkcije zakona vrednosti. Učešće radne snage u raspodeli ostvarenog rezultata najčešće nije određeno ni na osnovu vrednosti radne snage, niti na osnovu doprinosa proizvođača ostvarenom rezultatu. To učešće određeno je na bazi normi koje propisuje država na osnovu pretpostavljenog rada, što taktiči vodi uravnilovci. Država kao vlasnik sredstava za proizvodnju razdvaja radnika i od uslova i od rezultata rada, što se ispoljava u velikoj neracionalnosti sistema – rasipanju DFR.

2) Drugi oblik državne svojine razvija se na osnosvu procesa njenog integrisanja u savremeni tržišni sistem. Državna preduzeća se moraju kao i tržišna potvrditi na tržištu. Međutim, za koje namene će se trošiti dohodak, stvar je društvenog opredeljenja. Ako ovi društveni zahtevi dovode do neoptimalnih rešenja, odnosno do većeg trošenja rada po jedinici proizvoda, onda je država dužna da tu razliku u efikasnosti pokrije iz svojih sredstava. U državnom sektoru radna snaga nije izložena udarima tržišta kao što je slučaj u tržišnom sektoru, niti se učešće u raspodeli određuje samo na osnovu vrednosti radne snage. Kada je u pitanju visina najamnine uticaj države na njeno kretanje je znatno veći nego u tržišnom sektoru, a veći je i u odnosu na monopolski sektor. U onoj meri u kojoj se ovaj sektor integriše u razvijeni tržišni sistem, u toj meri će sve više i reprodukovanje radne snage kao robe biti uslovljeno delovanje zakona vrednosti.

(2) U savremenoj robnoj privredi pojavljuje se i takav oblik svojine koji označava nastajanje takvih društvenih odnosa u kojima su radnici više spojeni i sa uslovima u sa rezultatima privrednog procesa. U okviru takovg svojinskog oblika, zaposleni sami organizuju proces proizvodnje, i kao robni proizvođači snose i posledice promašaja na tržištu. Ovaj oblik svojine se često naziva društvena svojina. Kod ovog oblika svojine radnik u raspodeli ostvarenog rezultata učestvuje po dva osnova:

1) Na bazi vrednosti svoje radne snage kao robe 2) Na osnovu rezultata njegove upravljačke aktivnosti

(3) U savremenoj robnoj privredi egzistiraju i razni oblici mešovite svojine (zadružna, akcionarska i sl.) u kojima je duštveno – ekonomski položaj radne snage određen na bazi različitih osnova: vlasništvo uneto u zadrugu, rad samog proizvođača, ostvareni rezultati... Dosadašnji razvoj akcionarstva zaposlednih ukazuje da će u daljem razvoju društva ovakav oblik svojine sve više dobijati na značaju.

5.1.2.5.2. Oblici svojine i oblici upravljanja u savremenoj privredi

Svaremeni razvoj proizvodne snage radda na osnovama postojeće tehničko – tehnološke revolucije, ubrzava podruštvljavanje procesa proizvodnje. To se podruštvljavanje najviše izražava kroz potrebu uključivanja neposrednih proizvođača u odlučivanje o samom procesu proizvodnje.

To uključivanje uslovljavaju sledeća dva faktora: 1) Razvoj proizvodne snage rada na osnovama novih, informacionih i sličnih

tehnologija stvara novu podelu rada. Zbog toga se menja i uloga samih radnika u proizvodnom procesu. Oni prestaju biti puki izvršioci i sve više dolazi do izražaja potreba njihovog uključivanja u proces odlučivanja.

2) Održavanje rentabilnosti proizvodnog procesa danas nije moguće kako bez uključivanja radnika u proces donošenja odluka tako bez njihovog učešća u raspodeli ostvarenog dohodka.

Savremeni razvoj proizvodnih snaga uslovljava pojavu radnika kao subjekta privređivanja (učešće u uparvljaju kako u preduzeću, tako i na nivou države preko svojih izabranih predstavnika) i kao subjekta svojinskih odnosa (akcionarstvo zaposlenih i sl.). Određene karakteristike upravljačke funkcije imaju opštu važnost za različite oblike svojine:

1) Ekonomski efikasno reprodukovanje postojećih oblika svojine nije više moguće bez uključivanja zaposlenih u proces odlučivanja.

2) U savremenim uslovima upravljačka funkcija postaje u mnogim elementima nezavisna od vlasništva. Dolazi do disperzije upravljačke funkcije na veliki broj lica i funkcija (nastaju novi poslovi: upravljanje, organizovanje, rukovođenje...).

3) Sve ove promene, što se više odvijaju to sebe sve više uslovljavaju. Recimo, to je slučaj sa uključivanjem neposrednih proizvođača u upravljački proces na osnovu njihovog rada.

5.1.2.6. Etatizacija društvene reprodukcije u savremenom

kapitalizmu Materijalna osnova delovanja kapitalističke države je državno vlasništvo nad privrednim resursima. Njeno učešće u ukupnom raspoloživom kapitalu kreće se u svremenim uslovima od oko 30%. Udeo državne svojine menja zavisno od karaktera i inteziteta tranzitivnih procesa (nacionalzacija i reprivatizacije). Zaposlednost u državnom sektoru, uključujući i vojno – industrijski kompleks kreće se oko 15% ukupno zaposledne radne snage. Što znači da je država u savremenom kapitalizmu značajan subjekt. Na osnovama državne svojine razvija se čitav niz vrlo važnih privrednih grana kao što su infrastrukturne delatnosti (energetika, železnički i poštanski saobraćaj, rudarstvo, komunalne delatnosti), vojno – industrijski kompleks, zaštita prirodne sredine, finansijska sfera... Etatizacija društvene reprodukcije u savremenom kapitalizmu prevazilazi okvire učešća državne svojine u ukupnom društvenom kapitalu. Ona je sveobuhvatna iz prostog razloga što se država u kapitalizmu predstavlja kao najbitniji subjekt regulisanja celokupnog privrednog života. Ona to ostvaruje kao faktor koji koncipira i ostvaruje makro – ekonomsku stabilizacionu i razvojnu politiku maksimalnim podsticanjem i keriranjem tehničkog i tehnološkog progresa, kao i delovanjem na alokaciju resursa s ciljem podizanja stepena ekonomske efikasnosti. Država u savremenom kapitalizmu svesno kordinira sve bitne aspekte proširene reprodukcije društvenog kapitala obezbeđujući u okvirima kapitalističkih odnosa i društveno planiranje ravoja.

Delujući na navedeni način država uspostavlja kontrolu nad ponašanjem krupnih korporacija u svim delatnostima od značaja za stabilno i kontinuirano odvijanje procesa društvene reprodukcije. Interesi države i monopola identifikuju se srastanjem personalne strukture državnih rukovodilaca važnih sektora u privredi sa vlasnicima i direktorima velikih korporacija. U Velikoj Britaniji od 415 poslanika u parlamentu 1939.godine 181 zauzimalo je 775 direktorskih položaja u akcionarskim društvima. Od 262 mesta u upravnim savetima nacionalizovane industrije 106 je pripadalo direktorima privatnih kompanija. Država podstiče monopolske korporacije u njihovom razvoju i na način što obezbeđuje saniranje njihovih gubitaka (nacionalizaciom) prodajom korporacijama javnih dobara (denacionalizaciom državnih preduzeća), kreditiranjem izvoza, sanaciom gubitaka pri izvozu, državnim narudžbinama posebno sredstava iz područija proizvodnje vojno – industrijskog kompleksa. Ekonomske funkcije države značajnim delom su vezane za razvoj i rešavanje problema monopolskih korporacija. Značajna je uloga države u ostvarivanju ekonomskih i socijalnih programa koji utiču na raspodelu i preraspodelu dohodaka. Reč je o čitavom nizu mera države u područiju makro (privredne) regulacije raspodele DBP. Ona putem poreske politike (porez od dohotka građana i porezi na profit korporacija) u jednom broju kapitalističkih zemalja učestvuje sa preko 50% u raspodeli DBP. Značajna sredstva tako prikupljena služe državi za finansiranje dela privrede u javnom sektoru, za podsticanje kreditiranja investicija u privatnom sektoru. Tako se država se pojavljuje i kao veliki preduzetnik.

5.1.3. Etatistički način proizvodnje

5.1.3.1. Osnovne karakteristike etatističkog načina

proizvodnje Etatistički način proizvodnje nastao je i razvijao se u zemljama istočne i srednje Evrope sve do poslednje decenije ovog veka. Prva zemlja sa ovim načinom proizvodnje bila je Rusija još 1917.godine. Zbog nagomilanih društvenih problema svojstvenih klasnom društvu, odavno se teži stvaranju nekog novog društva u kojem će postojati više socijalne pravde, humanizma, ravnopravnosti, solidarnosti, demokratizacije, u kojem neće biti eksploatacije, potčinjenosti, i sl. Stoga je novo društvo nazvano socijalizmom i doslovno znači društvenost. Ovaj naziv se pojavio 40 – tih godina 19 veka. Naziv socijalizam se upotrebljava za društveno – ekonomski sistem koji nastaje nakon izvedenih socijalističkih revolucija. Razvoj novog sistema u praksi poprima sasvim drukčije oblike. Umesto da koristi pozitivna iskustva razvoja kapitalističkog načina proizbvodnje, da ih dalje razvoja i obogaćuje, ovaj sistem postaje sam sebi cilj, zatvara se, birokratizuje se, okreće se proitiv proizvođača i čoveka uopšte, odnosno počinje da služi vladajućoj eliti da lakše drži u potčinjenosti i najamnom položaju čitavo društvo. tako se konstituisao etatistički način proizvodnje. Etatistički način proizvodnje nije nastao kao prirodno – istorijski rezultat razvoja kapitalističkog načina proizvodnje. On se pojavio kao posledica nasilno izvedenih socijalističkih revolucija, koje se smatraju zakasnelim građanskim revolucijama, jer su izvedene u uslovima nerazvijenih proizvodnih snaga i zaostalih društvenih odnosa. U takvim uslovima se smatralo da odlučujuću ulogu imaju odnosi proizvodnje, da oni treba da omoguće ubrzani razvoj proizvodnih snaga, a da te odnose kreira vladajuća elita oličena u obliku jednopartijske države.

Osnovne karakteristike etatističkog načina proizvodnje čine: 1) Državna svojina SP i vodeća uloga u komunističke (radničke) partije 2) Administrativno – centralistički način organizovanja i upravljanja

privredom i društvom u celini 3) Centralističko – planski sistem razvoja, distribucije, alokacije i

upotrebe uslova, sredstava i rezultata proizvodnje i regulisanje društveno – ekonomskog razvoja u celini

4) Najamni položaj neoposrednih proizvođača u odnosu na partijsku birokratiju

5) Naturalni sistem privrede (kvazi robna privreda) 6) Ekstenzivni tip privređivanja 7) Autarhična privreda.

(1) Državna svojina SP nastala je eksproprijacijom, nacionalizaciom, konfiskaciom i sl.nakon izvršene socijalističke revolucije. Ti procesi se još nazivaju i prvobitna socijalistička akumulacija SP. To je smatrano predpostavkom za izgradnju novog društva. Država postaje kolektivni kapitalista jer raspolaže celinom SP i time vlada procesom reprodukcije.

(2) Administrativno – centralističi način upravljanja i organizovanja privredom i društvom u celini ostvaruje se na svim nivoima odozgo na dole. Na čelu privrede kao celine je vlada i parlament, na čelu više srodnih privrednih grana su ministarstva, specijalni resori minisarstava su direkcije (uprave) koje upravljaju određenom vrstom proizvodnje, a proizvodnim subjektom upravlja i rukovodi direktor, kojeg postavlja nadležni državni organ. On predstavlja produženu ruku države i odgovran je za izvršenje državnih odluka u preduzeću.

(3) Centralističko – planski sistem razvoja, distribucije, alikoacije i upotrebe sredstava i rezulatat proizvodnje predstavlja osnovni način ostvarivanja raspodele ukupnog DFR na razne delatnosti i grane proizvodnje. Njime se obezbeđuje proporcionalnost privrednog razvoja, pravci razvoja, prioriteta u ekonomskom razvoju, određuju opšti, posebni i pojednačni interesi; dugoročni, srednjoročni i kratkoročni ciljevi, pri čemu opštedruštveni interesi imaju prednosti nad posebnim i pojedninačnim, a dugoročni ciljevi razvoja prednosti nad kartkoročnim ciljevima. Plan je proglašen zakonom razvoja socijalizma. Plan višeg državnog organa obavezujući je za niži državni organ. Zakon proporcijalnog privrednog razvoja proglašen je osnovnim zakonom razvoja socijalizma.

(4) Neposredni proizvođači se faktički nalaze u najamnom položaju prema državnim organima, jer je njihova osnovna obaveza izvršenje državnog plana. Njihovu platu, socijalnu zaštitu, penziono ... određuje odgovarajući državni organ. Stoga možemo reći da se i ovde radi o klasnom društvu kojeg čine tri klase i to:

1) Klasa državno – partijskog rukovodstva (birokratija) 2) Posrednička klasa (intelektualci) 3) Radnička klasa, kao potčinjena i eksploatisana.

Radnička klasa ne raspolaže sa viškom proizvoda, a od strane valdajuće klase određena joj je ne samo visina potrebnog proizvoda, nego i način njegovog trošenja (tačkice i bonovi).

(5) Naturalni sistem privrede (kvazi robna privreda) bila je dominantni oblik organizacije društvene proizvodnje. Smatralo se da novo društvo mora u svemu pa i u obliku organizovanja privrede, razlikovati od kapitalističkog društva. Stoga je privreda proglašena planskom privredom, ali se ona regulisala pomoću kategorija robne proizvodnje (roba, kredit, kamata, cena, dobit).

(6) Ekstenzivni tip razvoja je karakterističan za etatistički način proizvodnje. Osnovni motiv poslovanja ovde se izražava u stalnom porastu obima proizvodnje. To povećavanje je, međutim, ostvarivano uz sve veće angažovanje SP i nove RS, tako da se konstantno javljao nedostatk RS i vršeno ogromno raubovanje raspoloživog prirodnog bogastva. O troškovima, ceni koštanja i proizvodnje se nije vodilo računa, tako da su ove privrede nekonkurentne na svetskom tržištu.

(7) Autarhična privreda i autarhični razvoj odlikovali su etatistički način proizvodnje, jer se smatralo da nacionalna privreda sopstvenom proizvodnjom, a ne razmenom treba da obezbedi, uglavnom, sva neophodna materijalna dobra i usluge za zadovoljavanje potreba sopstvenog stanovništva. Sopstvebna proizvodnja svih materijalnih dobara osnov je ekonomske samostalnosti, a ekonomska samostalnost je uslov političke samostalnosti. Uklapanje privrede u međunarodnu podelu rada, komparativne prednosti zemlje u proizvodnji i na svetskom tržištu smatrani su imperijalističkom eksploataciom.

Navedeni model se još naziva i realnim socijalizmom. Svi privedni subjekti stapaju se u jedinstven privredni organizam u kome proizvodne jedinice nemaju samostalnost odlučivanja o obimu i vrsti proizvoda, raspodeli. Celo društvo je jedna velika fabrika. U etatističkom načinu proizvodnje plan zamenjuje tržište koji postaje bazični regulator privredne strukture, a konkurencija kao sistem borbe ili nadmetanja za ostavrivanje što boljih rezultata zamenjuje se moralnim kriterijumima i stimulansima (socijalistička takmičenja, udarništva, pohvale, plakete). Raspodela u ovom sistemu vrši se prema radnom načelu, rad se meri vremenom provedenim na poslu i pretpostavljenim doprinosom. Država formira prodajne cene tako da na plansku cenu koštanja dodaje planski utvrđenu dobit. Sve karakterisitke ovog načina proizvodnje proističu iz državne svojine SP i nerobnog karaktera privrede. Vremenom postavljala su se pitanja kako dalje podstaći radnike, ako smo tako uspešni što se loše živi... To je otvorilo pitanje odnosa plana i zakona vrednosti, pokazatelja poslovanja proizvodnih subjekata, slobodne inicijative neposrednih proizvođača, ostvarivanja naučno – tehničkog progresa, motiva poslovanja. Sve je to uslovilo omekšavanje etatističkog načina proizvodnje, prolaz kroz različite faze razvoja, reforme 60 – tih godina, 80 – tih godina i tranziciju 90 – tih godina, da bi se u sadašnjem periodu postupilo njegovoj radikalnoj promeni. Razvoj etetističkog sistema išao je na štetu:

1) kapitala 2) individualnosti – društvenosti 3) sredstava – ciljeva.

5.1.3.2. Karakteristike raspodele u administrativnom sistemu

privređivanja Administrativni sistem privređivanja (etatistički način proizvodnje) se oformio kao naturalni sistem privređivanja ili kao sistem kvazi robne privrede. I pored toga što se prihvata robna proizvodnja kao objektivno uslovljena, ipak se ovaj sistem privređivanja razvija kao nerobni ili formalno robni. U njemu postoje robni i novčani tokovi, ali je odvijanje privrednog života u suprotnosti sa zahtevima zakonitosti sistema robne proizvodnje i tržišta. Državni organi zadržavaju kontrolu na celinom procesa društvene reprodukcje.

Preduzeća iako osnovni, nisu samostalni privredni subjekti, pa se ni odnosi proizvodnje u proizvodnji i razmeni ne uspostavljaju po logici slobodnog ispoljavanja ekonomskih interesa, odnosno u skladu sa delovanjem ekonomskih zakona. Državno planiranje i državni plan i državni budžet postaju osnovni instrumenti i osnovne poluge regulisanja celine reprodukcije. Svi aspekti (primarne, sekundarne, namenske) raspodele kao i raspodele na pojedince su u rukama dravnih organa. Radnici su otuđeni od odlučivanja o osnovnim pitanjima svoje egzistencije. Državi je sasvim u drugom planu ekonomski interes neposrednih proizvođača. Njihovo učešće u raspodeli svedno je na platu, koja se određuje u skladu sa formalnim obeležijima rada (kvalifikacije, radni staž, funkcije..). Raspodela na pojedince se vrši prema pretpostavljenom, a ne stvarno utrošenom, niti društveno – priznatom radu. Iako su državni organi nastojali da primene sistem raspodele prema radu, ipak se, zbog otuđenosti radnika, nije mogla funkcionalno povezati raspodela ličnih dohodala (plata) sa delatnošću proizvodnih jedinica u kojima se obavlja rad. To je bilo sasvim prirodno s obziorm da se izvor ličnih dohodaka nije nalazio u ukupnim rezultatima rada preduzeća, već u centralizovanom fondu lične potrošnje u okvirima državnog budžeta. Kao kriterijum za određivanje plate služila je tarifna stavka ili platni razred. Pošto između proizvodnje i materijalnog položaja preduzeća i pojedinaca nema gotovo nikakve veze, to se kao posledica takvog sistema raspodele pojavljuje uravnilovka i krajnja neiziteresopvanost proizvođača za uvećanje i unapređenje sopstvene proizvodnje. Obeležija raspodele u administrativnom sistemu privređivanja proističu iz činjenice da država nastoji da simulira mehanizme robne proizvodnje, a svesno prigušujući delovanje zakonitosti robne proizvodnje, zakonskom prinudom nameće privrednim subjektima motiv maksimiranja dobiti, a pojedincima platu. Pošto ni jedni ni drugi subjekti ne odlučuju o visini ostvarene dobiti, to administrativni sistem nikako ne može adekvatno povezati proizvodnju i raspodelu, odnosno, dovesti u vezu rezultate proizvodnje i odnose u raspodeli. U ovom sistemu jedan od osnovnih problema jeste konflikt interesa države za što većom državnom dobiti i radnika za što većom platom. Ova protivrečnosti je uslovila potrebu prelaska sa administrativnog na sistem robnog privređivanja.

5.1.3.3. Delovanje zakona vrednosti u uslovima državno –

svojinskog (etatističkog) modela privrede Državna svojina, kao i svaka druga, mora se u savremenoj robnoj privredi ekonomski reprodukovati. Proizvodni proces se organizuje kao i kod kapitalističke proizvodnje. Promene koje nastaju vezane su za društveni karakter ostvarenog rezultata proizvodnog procesa. U onoj meri u kojoj cilj proizvodnje nije maksimiranje profita, već zadovoljavanje širih društvenih interesa, u toj meri se proizvedeni VV ne transformiše u profit, već u dobit, a u pojedinim slučajevima na osnovama mešovite društvene svojine, u dohodak. Dva osnovna pristupa objašnjenju delovanja zakona vrednosti koji su došli do izražaja u dosadašnjem razvoju socijalističkih zemalja:

1) Vezan je za normativističko shvatanje zakona vrednosti koje svoj normativizam izvodi ili iz negacije robne proizvodnje ili iz njenog formalnog prihvatanja kao osnove sistema privređivanja.

2) Vezan je za prihvatanje robne proizvodnje i njenih zakonitosti kao osnove sistema privređivanja na osnovama društvene svojine.

1) NORMATIVISTIČKI PRISTUP Normativiyam u ekonomskoj teorije proizovd je XX veka. Velika svetska ekonomska kriza 1929 – 1933.godine je uticala na pojavu radova koji uzimaju normativistički pristup kao jedini putem koga se mogu izmeći lomovi kapitalističke privrede. U socijalističkoj ekonomskoj misli normativizam je naročito dolazio do izražaja u prvim godinama posle revolucije. Svakodnevni problemi obnove razrušene privrede i konsolidacije vlasti, te kasniji razvoj socijalizma su uticali da se normativizam pojavi kao dominantan teorijski pravac. Zadatak ekonomske nakue se sada svodio na utvrđivanje sistema cena koji će obezbediti ostavrivanje društvenim planom utvrđenih zadataka. Normalna cena i njena struktura se izvodila iz planom postavljenih zadataka. U takvim uslovima egzistira onoliko normalnih cena, sa onoliko različitih elemenata u svojoj strukturi koliko to zahtevaju potrebe sprovođenja plana. To otvara vrata snažnom bujanju subjektivizma i administriranja u regulisanju privrenih tokova, sa svim propratnim negativnim posledicama po razvoj društvenih odnosa i proizvodnih snaga rada. Kao osnovni oblici normalne cene u ovakvom sistemu privređivanja pojavljuju se:

1) Vrednosna cena 2) Cena proizvodnje

(1) Vrednosna cena bila je prihvatljiva samo u onoj meri u kojoj je obezbeđivala realizaciju planom utvrđenih zadataka. Zbog toga je u svojoj strukturi pored nadoknade materijalnih troškova (MT) i ličnih dohodaka (ld) sadrži i određenu dobit (čist dohodak) koji je država propisivala bilo u odnosu na cenu koštanja, bilo u odnosu na masu ličnih dohodaka. Naravno i u jednom, i u drugom slučaju dolazilo je do ozbiljnih vrednosnih i materijalnih disproporcija u društvenoj reprodukciji. Da bi se disproporcije otklonile potrebna je intervencija države. To prelivanje je uslovljeno i činjenicom da realizacija roba po TC koja je jednaka vrednosti robe kažnjava grane sa iznad prosečnim organskim sastavom kapitala. Koncept vrednosne cene za svoju posledicu ima i direktno podsticalje proizvođača na neracionalno poslovanje i rasipanje DFR. Pošto je prosečna dobit vezana za CK, onda su preduzeća bila stimulisana da imaju što više angažavanih i utrošenih sredstava.

(2) Prelazak na planski određenu CP omogučava da se mnoge od navedenih slabosti vrednosne cene eleminišu. Pošto se prosečna dobit računa na prosečnu visinu angažovanih osnovnih i obrtnih fondova, onda su sada grane sa iznad prosečnim sastavom kapitala u daleko povoljnijem položaju. Sada država ne prisvaja celokupni višak proizvoda, već preduzeća unutar grane stimuliše da smanje individualnu cenu koštanja ispod granske planske cene koštanja kako bi prisvojila tzv.iznad plansku dobit.

Prema tome, u naturalnoj privredi, ili u formalno robnoj privredi, vrednosna cena i CP, kao oblici normativnih (planskih) ravnotežnih cena mogle su da budu samo više ili manje uspešno sredstvo za stvaranje uslova reprodukovanja državne svojine. One su oblik ispooljavanja plana kao osnovnog ekonomskog zakona socijalizma (umesto zakona vrednosti). I jedan i drugi oblik cene dovodio je do ogromnog rasipanja DFR.

2) PRIHVATANJE ZAKONITOSTI ROBNE PROIZVODNJE U dostadšnjem razvoju socijalizma bilo je pokušaja da se njegova reprodukcije zasniva na uvažavanju (u različitom stepenu) zakona robne proizvodnje. U takvim uslovima razvila su se različita shvatanja o obliku delovanja zakona vrednosti u socijalističkoj robnoj privredi, od kojih navodimo:

1) Shvatanje vrednosne cene (VC) 2) Shvatanje specifične cene proizvodnje (SCP) 3) Shvatanje dohodne cene.

(1) I pored slabosti i negativnih posledica koje smo naveli za vrednosnu cenu, ona se i dalje prihvata kao oblik normalne odnosno ravnotežne cene. Osnovni razlog za ovo opredeljenje proiztiče iz jednog pogrešnog shvatanja raspodele prema radu. Da bi se mogao realizovati koncept raspodele prema radu onda svaka grana realizaciom svojih roba na tržištu treba da prisvoji vrednost koja je jednaka proizvedenoj. U tom slučaju proizvođač bi prisvojio rezultat svoga rada, pa bi eksploatacija bila isključena. Cena ima sledeću strukturu:

Čak i da prihvatimo navedeni koncept postavlja se jedan drugi problem. Ako se vrednosna cena prihvati kao ravnotežna, onda robni proizvođač nema nikakav motiv za seljenje u druge grane, jer je i tamo realizovana vrednost jednaka proizvedenoj, niti, pak može na bazi većeg tržišnog priznanja svoga rada povećati svoju zaradu. U tom slučaju on bi, po nekim shvatanjima eksploatisao druge radnike. Vrednosna cena se ni po kom osnovu ne može prihvatiti kao oblik normalne, ravnotežne cene u krupnoj robnoj porizvodnji.

(2) Shvatanje sprcifične cene proizvodnje (SCP) nam je interesantno zbog: 1) Reč je o shvatanju koje smatra da se u socijalizmu ne radi o nekom

posebnom istorijskom obliku robne proizvodnje 2) Predmetna univerzalost robne proizvodnje zadržava se i u socijalizmu, bez

obzira na promenjeni društveno – ekonomski karakter pojedinih FP. 3) Socijalističko preduzeće se pojavljuje kao osnovni privredni subjekt, koji

maksimizira svoju ciljnu funkciju na tržištu.

Kao i u kapitalizmu i ovde se pojavljuje suprotnost interesa između preduzeća i radnika. Dohodak, kao tržišno priznanje rada neposrednih proizvođa, ne može se pojaviti kao jedinstvena kategorija, već se cepa na pojedine pojavne oblike (dobit, profit, plate radnika). Kao specifičnost ovog shvatanja treba istaći prihvatanje CP kao istorijskog oblika zakona vrednosti u svim sistemima robne proizvodnje u kojima SP igraju značajnu ulogu. To se odnosi i na socijalizam, ali se zbog promenjenog društveno – ekonomskog karaktera FP CP označava kao specifična cena proizvodnje (SCP). Razlikujemo različite vrste SCP:

1) Specifična cena proizvodnje sa stopom dobiti 2) Specifična cena proizvodnje sa stopom akumulativnosti.

VC = SP + Ak + Q + LD

SP – preneta vrednost SP Ak – akumulacija Q – sredstva za opštu i zajedničku potrošnju LD – lični dohodci u srazmeri sa količinom NV

1) U konceptu SCP sa stopom dobiti SP i RS su robe koje se u procesu društvene reprodukcije pojavljuju kao oblik egzistencije društvenog kapitala. SP se izjednačavaju sa postojanim kapitalom, a predujmljivanje sredstava za RS sa promenljivim kapitalom. Preduzeće se tretira kao kolektivni vlasnik SP. Radnik u raspodeli ostvarenog dohodka učestvuje po dva osnova:

(a) Na bazi vlasništva nad radnom snagom prisvaja platu (b) Na bazi učešća u dobiti (akcionarstvo zaposlenih).

Specifina cena proizvodnje za stopom dobiti ima oblik: SPC = c + v + pDb (pDb – prosečna dobit), pri čemu se dobit obračunava po prosečnoj stopu dobiti za privredu kao celinu na prosečno angažovane osnovne i obrtne fondove.

2) Specifična cena proizvodnje sa stopom akumulativnosti polazi od pretpostavke da preduzeća u uslovima društvene svojine, samoupravljanja i raspodele prema radu maksimiranju akumulaciju, a ne dobit ili pak, dohodak. U raspodeli prema radu vlada načelo: jednak dohodak za jednak rad, koje se realizuje seljenjem radnika iz grana i preduzeća u kojima je lični dohodak manji u grane u kojima je on veći. U ovom konceptu radna snaga se ne tretira kao roba, ali se seljenjem radnika ostvaruje tržišna alokacija rada. Konkurenciom preduzeća unutar grana i između grana formira se prosečna stopa akumulativnosti za privredu kao celinu:

Ak u SPC je prosečan iznos akumulacije. U stanju ravnoteže suma ličnih dohodaka i akumulacije jednaka je dohodku.

(3) Koncepcija dohodne cene kao istorijskog oblika zakona vrednosti u socijalizmu polazi od pretpostavke da se u uslovima razvijene društvene svojine i razvijene raspodele prema radu (eliminisanje svojinskog osnova za učešće u raspodeli po bilo kom osnovu) robna proizvodnja transformiše u poseban istorijski oblik robne proizvodnje – u socijalističku robnu proizvodnju. Preduzeća maksimiranjem dohodka, kao tržišnog priznanja rada neposrednih proizvođača, proizvođači obezbeđuju svoje prošireno reprodukovanje. Dohodak se pojavljuje kao jednistvena kategorija jer je isključen bilo koji svojinski osnov za njegovo cepanje na pojedine pojavne oblike. Pošto je princip raspodele prema radu osnova za sve oblike raspodele u društvenoj reprodukciji, neposredni proizvođači su zainteresovani za što bolje poslovne rezultate svoga preduzeća. Formira se prosečna dohodna stopa za privredu kao celinu: Zakon prosečnog dohodka obezbeđuje jednakost različitih oblasti proizvodnje jer se na jednake angažovane FP obezbeđuje jednak dohodak. Tako da dohodna cena (DC) ima sledeći oblik:

Ak′′′′ – prosečna stopa akumulativnosti Ak – akumulacija c – SP v – predujmljeni lični dohodci Q – predujmljena sredstva za opšte društvene potrebe

100×++

=Qvc

AkAk '

SPC = c + v + Q + Ak

100×+

=NINRSP

DD'

D′′′′ – prosečna dohodna stopa D – dohodak NINR – novčani izraz ukupno angažovanog novododatog rada u privredi kao celini

DC = MTP + pD MTP – materijalni troškovi proizvodnje PD – prosečan dohodak

Dohodna cena, kao normalna cena, obezbeđuje reprodukovanje prosečno utrošenih SP, kao i reprodukovanje samih proizvođača. Za sve navedene koncepte objašnjenja normalne cene možemo reći da predstavljaju pokušaj razumevanja složene društveno – ekonomske stvarnosti u privredama prelaznog perioda od kapitalizma ka novom načinu proizvodnje. Osnovnu razliku između njih treba praviti polazeći od kriterijuma koliko realno odražavaju društveno – ekonomski karakter FP na današnjem stepenu razvoja. Tako tretiranje SP kao društvenog kapitala najbolje odslikava postojeću stvarnost. Razni oblici svojinskog prisvajanja ne mogu se elimimisati na postojećem stepenu razvoja, pa tretiranje SP kao društvenog kapitala (gde na bazi svojine prisvajaju i preduzeća i radnici akcionari i država radi opštih potreba) najviše je u skladu sa dostignutim stepenom razvoja.

5.2. Osnovne karakteristike proizvodne i tržišne strukture savremenog društva

5.2.1. Informatička revolucija (nove tehnologije) i promene u

proizvodnoj strukturi Poslednje tri decenije 20.veka karakterišu velike promene u tehnici i tehnologiji zatim u značaju faktora znanja, invencije i preduzetništva. Sve te promene inicirane su otkrićima i praktičnim dostignućima u područiju informacionih i telekomunikacionih tehnologija. OSNOVNA OBELEŽIJA ELEKTRO MEHANIČKE INDUSTRIJSKE REVOULUCIJE Karakteristike:

1) Proizvodi velikog obima krupnih privrednih subjekata, koji vladaju tržištem 2) Visok stepen opterećenosti proizvoda sirovinskim i energetskim imputom i

radom zaposlenih niskog stepena stručnosti (plavi okovratnici) 3) Osnovni nivo kombinovanja FP je nivo produktivnosti materijalnih faktora

procesa proizvodnje 4) Visoki troškovi finansiranja nadokanade i zamene opreme i alata 5) Visok stepen rizika i nezivesnosti prilikom izvođenja proizvodnog programa 6) Proces reprodukcije u kome su svojstvene neravnomernosti 7) Pojvaljuju se ozbiljni problemi zagađivanja okoline 8) Pojavljuje se potreba za robotima i za automatizaciom upravljanja

proizvodnjom OSNOVNA OBELEŽIJA INFORMATIČKE, NAUČNO TEHNOLOŠKE REVOLUCIJE 70 – tih godina ovog veka odvija se snažan razvoj tehnike i tehnologije. Dolazi do procesa tranzicije od industrijskog ka informatičkom društvu. Reč je o čitavom nizu promena koje nastaju korišćenjem novog resursa koji nazivamo informacija u proizvodnji zasnovanoj na informacionim i telekomunikacionim tehnologijama. Kao što je nafta energetska sirovina za razvoj celokupne klasične industrije to je informacija osnovni input svih visokih tehnologija.

Međutim, informacija sama po sebi ne može bitnije promeniti proces proizvodnje dok se ne udruži sa poluprovodnikom koji nazivamo čip. Čip je pokretačka poluga mikroelektronike, koja je pokretačka poluga svih sredstava za proizvodnju zasnovanih na informacionoj tehnologiji. U savremenom društvu subjektivni faktor proizvodnje dobija najveći zančaj, jer do izražaja dolazi ljudsko znanje. Upravo je znanje to koje je dovelo do novih otkriča koja su kasnije prouzrokovala sve invoacije. Bitan proizvod naučno tehnološke revoulcije pored čipa je mikroprocesor. On je doveo do razvoja računara bez kojih se danas proces porizvodnje ne može zamisliti. Sve te savremene tehnologije se objedinjuju pojmom TEKNOBERGS: Telekomunikacije, Elektronika, Kompjuteri, Novi materijali, Optoelektronika, Biotehnologija, Energija, Robotika, Genetsko inženjerstvo, Svemir. KARAKTER FAKTORA PROIZVODNJE Informativne tehnologije doprinose značajnom usavršavanju svih faktora proizvodnje. Razlikujemo promene:

1) Sredstava za rad 2) Predmeta rada 3) Radne snage

(1) Sva sredstva za rad se kompjuterizuju, nekad do te mere da postaju poluautomatska ili potpuno automatska (robotizovana). Robot je sredstvo za rad koje obezbeđuje visok stepen supstitucije živog rada opredmećenim. On ima veliki broj prednosti nad čovekom:

1) Robotova plata (struja koju potroči i cena održavanja) je daleko manja nego plata radnika. Robot radi 24h umesto 8h koliko radi radnik.

2) Robot radi deleko intenzivnije od radnika. 3) Robot svoje proizvodne operacije izvodi bez greške, dok radnik greši. 4) Robot ne štrajkuje. 5) Robot ne može biti nemotivisan. 6) Robot ne krade, ne zabušava...

Visoke informativne tehnologije uslovljavaju brzo zastarevanje (moralno rabaćenje) SR usled čega se moraju zastarevati pre nego što se fizički porabate. Ubrzava se proces primene tehničko tehnoloških otkrića, skraćuje se vremenski raspon između naučnih otkrića. Potrebna su sve veća sredstva za R&D. To je i razlog što se uspostavljaju alijanase između krupnih korporacija.

(2) Promene se vrše i kod predmeta rada. Reč je o novim materijalima i novim oblicima energije. U osnovi je reč o sirovinama u vidu sintetičkih materijala, karbonskih i optičkih vlakana, novih kompozita, super čistih poluprovodnika, raznih legura... Novi materijali omogućuju smanjivanje udela utrošenih PR u proizvodu, jer je snažna tendencija zamene fizičkih materijala informativnim inputom, znanjem. Procenjuje se da se u savremenim uslovima ugrađuje u proizvode 80% vrednosti inputa nematerijalnog, a samo 20% materijalnog porekla. Recimo u vrednosti čipova vrednosti materijala učestvuju samo 3%. Nove tehnologije pretpostavljaju znatno manji utrošak energije u proizvodnji i podstiču stvaranje uslova za korišćenje obnovljivih oblika energije kao što su sunčeva, hidro i eolska energija (energija vetra).

(3) Treća naučno tehnološka revolucija uslovljava veoma radikalne promene u karakteru i značaju subjektivog činioca proizvodnje. Sredstva za osposobljavanje i reprodukovanje zaposlenih, osposobljenih za nove tehnologije moraju obezbeđivati kako krupne korporacije tako i država. U krajnjoj liniji bez znanja stručnih zaposlenih nije se moglo kreirati znanje koje je dovelo do invencije novih tehnologija. Od 1900.godine vreme potrebno da se udvostruči ljudsko znanje se smanjivalo sa 50 na 20, 16, 12 i 10 godina. Međutim, predviđa se da će se u okviru prve decenije 21.veka to vreme smanjiti na 3 meseca. Sve više se zaposleni obavljaju veoma složene poslove. Uvođenje informativnih tehnologija označeno je kao proces intelektualizacije proizvodnje. Ukazuje se da je savremeno društvo dostiglo takav nivo razvoja, koji se više ne meri raspoloživim proizvodnim resursima ili dostignutim obimom i strukturom proizvodnje, već pre svega intelektualnim sposobnostima njegovih članova. Pojavljuju se i nova zanimanja kao:

1) Arhitetekta čipova 2) Programeri 3) Analitičari sistema 4) Adminitratori baza podataka

KARAKTERISTIKE PROIZVODNJE I PROIZVODNE STRUKTURE Treća naučno – tehnološka revolucije bitno je promenila karakter procesa proizvodnje. Za razliku od druge industrijske revolucije u ovo dominiraju subjektivne proizvodne snage – znanje, veštine i preduzetništvo zaposlenih, obrazovanih za invenciju i implementaciju novih informativnih tehnologija. Karakteristike:

1) Sve više dolazi do dematerijalizacije proizvodnje, odnosno deindustrijalizacije. Dolazi do smanjivanja primarnog i sekundarnog sektora i do jačanja tercijalnog sektora.

2) Visoka informativna i nska materijalna (energetska i sirovinska) intenzivnost. Otuda nematerijalni fakteri (znanje i informacije) u najvećoj meri doprinose povećanju produktivnosti rada.

3) Da bi se uspešno razvijali privredni subjekti prinuđeni su da konflikt tržišne konkurencije zamenjuju poslovnom saradnjom i to posebno u područiju finansija, istraživanja i razvoja. Naučni prodori u nove tehnologije zahtevaju ogromna sredstva i rizik, što kao posledicu ima formiranje raznih alijansi između lidera novih tehnologija. U svemu tome učestvuje i država.

4) Karakteristika informativnih tehnologija je njena fleksibilnost umesto rigidnosti proizvodnje u uslovima predhodne industrijske revolucije. Reč je o tehnologijama koje imaju maksimalnu moć prilagođavanja i udovoljavanja zahteva tržišta, sve do nivoa pojedinačnih želja potrošača. Fleksibilnost omogućuje ekonomski racionalnu proizvodnju kako u malim tako i u velikim serijama zbog niske intenzivnosti trošenja materijalnih činilaca. U uslovima informacionih tehnologija gotovo uopšte ne razlikuju troškovi proizvodnje zavisno od stepena korišćenja kapaciteta.

Imajući u vidu sve karakteristike proizvodnje koje nastaju u uslovima razvoja informaciono – komunikacionih tehnologija može se zaključiti da je reč o nastajanju nove društvene podele rada. To se može konstatovati iz sledećih razloga:

1) Menja se značaj pojedinih sektora društvene proizvodnje i sve veći značaj dobija tercijalni sektor.

2) U okviru tercijlanog sektora pojavljuje se veliki broj novih delatnosti koje najznačajnije doprinose porastu produktivnosti rada i DBP jer ostvaruju najviše stope rasta.

3) I konvencionalne grane menjaju svoje strukturu i karakter jer sve više zasnivaju svoju proizvodnju na kombinaciji odnosno konvergenciji tehnologije svojstvenih predhodnoj industrijskoj revoluciji i tehnologija zasnovanih na informatici.

4) Pojavljuju se nove profesije i nova zanimanja koje sve više zauzimaju mesto u strukturi ukupne zaposlenosti.

Proizvodnja i njena struktura bitno se razlikuje u savremenom društvu u odnosu na period monopolskog i državno monopolskog kapitalizma čiju tehničko – tehnološku osnovu su odredila dostignuća druge industrijske revolucije. Osnovne karakteristike proizvodne strukture su:

1) Snažno dejstvo zakona koncentracije i centralizacije kapitala. To je posledica:

(a) Ekonomske diferencijacije individualnih kapitalista. (b) Samo tako koncentrisan i centralizovan mogao je odgovoriti

zahtevima II tehničke revolucije. 2) Dominira proizvodnja u primarnom (energetika i teška industrija), a kasnije u

sekundarnom sektoru. 3) Intenzivna upotreba materijalnih (sirovinskih i energetskih) neobnoviljivih

resursa. 4) Proizvodnja orjentisana je na velokoserijsku proizvodnju (homogenih)

proizvoda. 5) Velike mase kapitala se predujmljuju pri visokom organskom sastavu

kapitala u čijoj strukturi dominira fiksni kapital. 6) Velike razlike između privrednih subjekata. 7) Otežano seljenje kapitala. 8) Proizvodnja u uslovima II industrijske revolucije je nefleksibilna, a

proizvodne strukture su rigidne i relativno nepromenljive.

5.2.2. Tržišna struktura savremenog kapitalizma

5.2.2.1. Delovanje zakona prosečnog profita u savremenim

uslovima Savremenu robnu privredu karakteriše koegzistencija različitih svojinskih oblika (kapitalistička svojina, državna svojina, društvena svojina, razni oblici mešovite svojine) i na toj osnovi koegzistencija različitih načina organizacije privrednog i društvenog života. Ovaj pluralizam svojinskih oblika i motiva proizvodnje prati i pluralizam različitih oblika konkurencije. Da li se i dalje može govoriti o CP kao obliku ispoljavanja zakona vrednosti, odnosno, postavlja se pitanje da li je uticaj monopola i države toliki da se mogu kontrolisati snage konkurencije? S jedne strane, smatra se da monopolski kapitalizam raskida vezu između CP i vrednosti robe, pa zakon ppf gubi na značaju. S druge strane, praksa potvrđuje da u savremenim uslovima zakon ppf i dalje ostaje osnovni regulator krupne robne proizvodnje. Menjaju se samo oblici i mehanizmi konkurencije, pri čemu necenovna konkurencija postaje najznačajniji oblik konkurencije. Pa uloga tržišta raste. Evo nekih argumenata:

1) Često se u literaturi može sresti izjednačavanje konkurencije u XIX veku (zbog atomizirane strukture ponude i tražnje) sa modelom savršene konkurencije. Međutim i konkurencija XIX veka je imala značajna ograničenja koja ne postoje danas:

(a) Nerazvijeni trgovački kapital (b) Nerazvijenost novčanog prometa (c) Velike razlike u tehničko – tehnološkoj opremljenosti

2) Isprepletanost cenovne i necenovne konkurencije značajna je karakteristika današnje konkurencije, pri čemu necenovni elementi dobijaju na značaju. Visoko učešće fiksnih troškova u strukturi ukupnih troškova te visoka osetljivost na promene TC onemogućuju proizvodno – prometnim kompleksima da preko promene TC utiču na svoje tržišne pozicije. Zbog toga konkurencija dobija nove oblike – kroz diversifikaciju proizvodnje, kroz promene klaliteta proizvoda, kroz promene uslova prodaje, kroz uvođenje novih modela.

3) Savremena robna privreda pokazuje da monopoli ne mogu sprečiti konkurenciju. Naprotiv, u mnogim slučajevima oni rađaju nove oblike konkurencije. Čak ni najveći proizvođači kompjuterske opreme nisu mogli da spreče nicanje na stotine novih kompanija. Između samih monopola odvija se oštra konkurencija

4) Ubrzani proces koncentracije proizvodnje i prometa sve više izbacuje u prvi plan efekat ekonomije obima. Zbog ubrzanog tehničko – tehnološkog progresa. Samo prozivodnja preko određenog obima postaje ekonomski rentabilna.

5) Fleksibilni proizvodni sistemi omogućuju povećanje konkurentnosti po dva osnova:

(a) Omogućena brza reakcija na promene na tržištu, brze izmene proizvodnog programa i brzo uvođenje novih tehničko – tehnoloških rešenja.

(b) Omogućena individulizacija proizvodnje – odnosno iako se proizvodi velika serija proizvoda oni se prave po specijalim zahtevima pojedinačnog kupca.

6) Povećana je brzina poslovanja uopšte.

5.2.2.2. Tržišne strukture i monolski savezi

Postojeća proizvodna i tržišna struktura savremenog kapitalizma pretežno je monopolskog karaktera. Postoje različiti modaliteti ograničene konkurencije. U dosadašnjem razvoju kapitalizma razlikujemo više tipova tržišnih struktura. Obeležija tržišne strukture savremenog kapitalizma:

1) Postojanje čitavog niza tržišnih struktura 2) Postojanje različitih oblika monopolskih saveza 3) Promene u karakteristikama konkurencije.

(1) Kao osnovni kriterijum razlikovanja različitih tržišni struktura uzima se broj učenika u razmeni:

Broj kupaca

Mnogo Malo Jedan

Mnogo Potpuna konkurencija Oligopson Monopson

Malo Oligopol Bilateralni oligopol Kvazimonopson

Jedan Monopol Kvazimonopol Bilateralni monopol

Broj

prodavaca

Treba pomenuti i kolektivni monopol koji nastaje kada se udruži veći broj prodavaca ili kupaca, s ciljem odstranjivanja međusobne konkurencije. Za razliku od potpunog monopola (kada nema konkurencije) mogući su i drugi oblici monopolskih tržišnih stanja na strani ponude (oligopol i polipol) i na strani tražnje (oligopson i polipson). Za konkurenciju u uslovima oligopola, polipola, oligopsona, polipsona posebno je važno kolika je ekonomska snaga pojednačnih subjekata. Veliki broj subjekata znači veće mogućnosti konkurencije samo u slučaju da ni jedan od njih nema mogućnosti da značajnije poveća proizvodnju. Samo tada postoji mogućnost tzv.mirne i bezopasne konkurencije u smislu da se ne upotrebljavaju posebna sredstva konkurentske borbe. Zato se obično kaže u takvim uslovima da su konkurenti drugovi po struci i kolege. U uslovima oligopola konkurencija objektivno ne može biti ni bezopasna ni dobroćudna. To je konkurencija između manjeg broja velikih kapitala. Svaki takav kapital teži apsolutnom monopolu. To je slučaj kada se svaki pojedinačni kapital oseća jakim, ali je istovremeno pozicija svakog od njih stalno neizvesna zbog snage konkurenata.

(2) Posebno obeležije je postojanje različitih oblika monopolskih saveza. Postojanje konkurencije između velikih kapitala znači i veliki rizik za sve uključene. Otud interes velikih kapitala kako bi se smanjio rizik, da se o određenim pitanjima međusobno dogovaraju ili da se pod određenim uslovima međusobno udružuju. Tako su nastali različiti oblici monopolističkih udruženja (saveza) kapitalista. Monopolski savezi se pre svega razlikuju po dužini trajanja:

1) Privremeni (kratkoročni) 2) Trajni.

Osnovna karakteristika svih privremenih monopolskih saveza jeste da njihovi članovi zadržavaju svoju pravnu i ekonomsku samostalnost, a samo privremeno regušu pojedina pitanja od zajedničkog interesa kao: međusobna podela tržišta na određeno vreme, dogovor o elementima politike prodajnih cena, dogovor o nabavci potrebnih sirovina, zajednički nastup pred zakonodavcima... Trajni monopolski savezi nastaju takvim udruživanjem kapitalističkih preduzeća da na jedno duže vreme znatno se ograničava ekonomska samostalnost, ili se udružuju tako da se formira potpuno novo preduzeće (fuzija) kada se potpuno i trajno gube i pravna i ekonomska samostalnost onih koji su se udružili. Razlikujemo:

1) Karteli 2) Sindikati 3) Trustovi 4) Koncerni 1) Karteli predstavljaju dosta elastičnu i veoma rasprostranjenu formu

monopolskog udruživanja klapitalističkih preduzeća (po pravilu iste vrste). Njihova je osnovna karakteristika da članovi takvih udruženja zadržavaju svoju pravno – ekonomsku samostalnost. Ovakav oblik monopolskih saveza posebno je bio karakterističan za prvu fazu monopolskog kapitalizma. Postepeno je gubio na značaju, jer se tokom daljeg razvoja razvili viši oblici monopolskih udruživanja.

2) Sindikati predstavljaju jedan viši oblik monopolističkog udruživanja, jer se za razliku od kartela – ovde ograničava ekonomska samostalnost udruženih preduzeća. Udruženi članovi zajednički organizuju nabavku potrebnih sirovima i prodaju proizvodenu robu.

3) Trustovi nastaju objedinjavanjem (spajanjem) manjeg ili većeg broja krupnih kapitalističkih preduzeća koja time potpuno gube svoju pravno – ekonomsku

samostalnost. Tako nastaju krupne kapitalističe korporacije. Njihova je osnovna karakteristika:

(a) grupna kapitalistička svojina (b) jedinstvena organizacija (c) zajedničko upravljanje.

Ta preduzeća su AD, koja su nastala spajanjem – fuziom već postojećih kapitalističkih preduzeća iste grane ili različitih industrijskih delatnosti koje su međusobno tehnološki ili ekonomski povezane.

4) Koncerni predstavljaju najobuhvatniji oblik udruživanja kapitalističkih preduzeća i monopolskih saveza (kartela i trustova) različitih industrijskih grana, a zatim i trgovine, banaka, transportnih korporacija i finansiskih kompanija. To je najviši oblik monopolističke integracije. Osnovna karakterstika koncerna je u tome da udruženi članovi formalno zadržavaju i pravnu i ekonomsku samostalnost, ali je ostvaruju u okviru jednistvene finansijske kontrole i zajedničke uprave. Koncerni deluju kao jednistvene ekonomske celine u smislu jednistvene finansijske povezanosti i jednistvene zajedničke uprave.

(3) Izmenjen karakter tržišne strukture uključuje i odgovarajuće promene u oblasti konkurencije. Cenovna konkurencija je sve manje zastupljena, a primat preuzima necenovna konkurencija. Necenovna nadmetanje se sastoji iz:

1) Diferencijacija proizvoda 2) Uslovi prodaje 3) Reklama

Direfencijacija proizvoda je najrasprostranjeniji oblik konkurncije između proizvođača istih vrsta proizvoda. On se sastoji u tome da se sopstvenim modelom, dizajnom, pakovanjem i sl.obezbedi potrebna naklonost kupaca, pa utoliko i povoljniji položaj na tržištu.. U trgovini na malo,pak, uslovi prodaje iste vrste robe mogu biti različiti (izgled prodavnice, kvalitet usluge, garancija na kvalitet...), što je takođe predmet nadmetanja kapitalista u savremenom kapitalizmu. U uslovima monopolske konkurencije reklama se koristi kao posebno sredstvo nadmetanja. Reklama je prvobitno korišćena samo kao način informisanja potencijalnih kupaca o mogućnostima i uslovima nabavke određene vrste proizvoda. Danas, reklama načinom reklamiranja i karakterom propagandne poruke utiče na stavove, ukus, preferencije i potrošačke navike kupaca. Tako reklama vrši funkciju informisanja i vrbovanja kupaca.

5.2.2.3. Monopolske cene i monopolski ekstraprofit Osnovna karakteristika monopolskih cena jeste u tome da nisu rezultat slobodnog sučeljavanja ponude i tražnje. Njihova ekonomska suština uvek je u tome da se ostvaruje ekstraprofit. Treba razlikovati:

1) Monopolsku prodajnu cenu (MPC) 2) Monopolsku nabavnu cenu (MNC)

(1) Monopolska prodajna cena je uvek veća od obične prodajne cene (CP) za iznos monopolskog ekstraprofita. MPC = CP + Mepf = c + v + ppf + Mepf. I obična prodajna cena može nekad kada je tražnja veća od ponude da bude veća od CP. Međutim, takvi slučajevi su samo privremeni. Dok, MPC je uvek veća od CP i monopolisti uvek obezbeđuje Mpf.

(2) Monopolaska nabavna cena je uvek manja od obične prodajne cene (CP) za iznos monopolskog ekstraprofita. MNC = CP – Mepf = c + v + ppf – Mepf. Ovakav slučaj se javlja na tržištu kada su nabavljači robe u monopolskom položaju. Ove cene treba razlikovati od prodajnih cena koje se formiraju ispod CP zbog veće ponude od tražnje.

Monopolske cene se ne mogu proizvodno određivati. Monopoli ne mogu biti potpuno slobodni u određivanju visine monopolske cene. Nekoliko faktora utiče na to:

1) DBP 2) Mogućnosti prelivanja VV 3) Elastičnost tražnje 4) Sindikati 5) Ponačanje konkurencije

(1) DBP predstavlja opšti okvir i neprekoračivu granicu za formiranje kupoprodajnih cena svih roba. Putem cena faktički se vrši njegova raspodela. Zbog toga je kretanje kupoprodajnih cena objektivno određeno veličinom DBP.

(2) Visina monolskih prodajnih cena (masa monopolskog ekstraprofti) SP objektivno je ograničena stvarnim mogućnostima prelivanjima VV iz nemonopolisanih delova privrede. Znači, da masa Mpf bi svakako morala biti manja od ukupno proizvedenog VV u nemonopolisanim preduzećima. Koliko manja – to se precizno ne može odrediti, ali je nesporno, da je minimalna rentabilnost nemonopolisanih preduzeća krajnja granica porasta MPC.

Kod MNC krajnja granica porasta MNC je minimalna rentabilnost preduzeća koja prodaju SP.

(3) Visina cena zavisi u mnogome od ponašanja tražnje. Elastičnost tražnje je bitan faktor. Kod roba koje imaju neelstičnu tražnju cene se mogu značajno povečavati, dok kod roba koje imaju elastičnu tražnju cene mogu manje rasti. Postoje robe koje gotovo ne trpe porast cena.

(4) Ako monpolske cene značajno smanjuju realnu najamninu monopolisti mogu očekivati i žestok napad od strane sindikata. Sindikati mogu pretnjom strajkom ili ugrožavanjem imidža firme bitno poljujati njeno poslovanje.

(5) Mora se uzeti u obzir reakcija konkurencije. Bilo kakavo nepromišljeno povećavanje prodajne cene može dovesti to toga da konkurencija u potpunosti preuzme vaše kupce, a vi umesto monopolskog ekstraprofita odete u dugove.

5.2.2.4. Planiranje (planska funkcija) u velikim korporacijama Da bi se uspešno vodio veliki kapital organizovan u vidu AD u savremenim uslovima neophodno je korporativno planiranje. Efikasna upotreba voluminoznih kapitala u uslovima brzih promena u tehnici i tehnologiji proizvodnje i poslovanja nameće potrebu svesnog upravljanja i kontrole nad ukupnim razvojnim ambijentom krupne korporacije. Modrena korporacija kao spoj krupnog kapitala i nove tehnike i tehnologije predstavlja veliki planski sistem. U okviru tog sistema pojavljuje se tehnostruktura koja putem planiranja nastoji da obezbedi razvoj korporacije i njen uspešan prodor na tržišta uz značajno smanjivanje poslovnog rizika. Planiranje krupne korporacije je u osnovi makro privredno planiranje. Za razliku od malog preduzeća koje planiranjem nastoji da zadovolji svoju ciljnu finkciju na kratki rok, krupna korporacija planiranjem određuje strategiju razvoja na duži rok (kao i država) pa zato stavljamo znak jednakosti između korporativnog planiranja i makroekonomskog – državnog planiranja. Takođe, ako uzmemo u obzir veličinu i strukturu poslovanja velikih korporacija vidimo da se one i u bukvalnom smislu malo razlikuju od države. Tako dolazimo do sledećeg momenta. Zbog značaja za ukupni nacionali razvoj, planiranje krupne kroporacije predstavlja osnovu za državno planiranje. Tako da država svoj makroekonomski plan mora usmeravati prema planovima velikih koroporacija. Takođe i korporacija je zainteresovana za makroekonomski plan, jer samo poznavanjem plana ona može u narednom periodu na optimalan način iskoristiti svoja sredstva. Sa pojavom multicnacionalinih i transnacionlanih korporacija umnogome se usložnjava državno planiranje. Sve dok su velike korporacije većinu svojih poslova obvljale unutar države (nacionalne korporacije) to su interesi države i interesi korporacije bili uglavnom podudarni. Međutim sa stvaranjem MNK i TNK dolazi do konfrontiranja interesa. Recimo, interes je korporacije da ako treba iseli svoje pogone u zemlje gde su najamnima i porezi mali, što je suprotno sa interesima države. Zbog svoje moći velike korporacije planirajući svoj razvoj sve više nastoje da prilagođavaju državno planiranje (a i samu državu) njihovim potrebama. Značaj nacionalnog planiranja opada i sve više dolazi u fokus planiranje međunacionalnih i regionalnih integracija i krupnih korporacija.

5.2.3. Svetsko tržište i svetska privreda

5.2.3.1. Razvoj svetskog tržišta i svetske privrede

Proces proširenja razmene između različitih zemalja naročito je intenzivan nastankom i razvojem krupne robne proizvodnje. Tada dolazi do pojave međunarodne podele rada, međunarodne robne razmene, do nastanka svetskog tržišta o svetske privrede. Proširenje razmene između zemalja dovodi do toga sa se vrši specijalizacija (podela rada) između zemlja kao nacionalnih ekonomija. Nužnost razmene između zemalja uslovljava više faktora:

1) Različit raspored prirodnog bogastva 2) Razvoj krupne kapitalističke proizvodnje 3) Produbljivanje podele rada između različitih zemalja na bazi:

(a) Prirodnih prednosti (prirodno bogastvo) (b) Stečenih prednosti (rezultati dosadašnjeg razvoja zemlje su

osnova za njen dalji razvoj).

Različit raspored prirodnog bogastva u svetu predstavljao je jedan od prvih uzroka specijalizacije zamalja u proizvodnji i na toj osnovi pojave međunarodne razmene. Zatim, razvoj krupne kapitalističke proizvodnje i afirmacija profita kao osnovnog pokretačkog motiva poslovanja takođe uslovljava proširenje razmene izvan granica nacionalne privrede. Sve to je sa svoje strane uslovljavalo produbljivanje podele rada između zemalja, a ova je sa svoje strane sve više dovela do proširenja međunarodne podele rada, međunarodne razmene i razvoja svetskog tržišta, što danas predstavlja jedno od bitnih karakteristika savremenog sveta i neophodan uslov daljeg razvoja krupne robne proizvodnje svake nacionalne privrede. Proces industrijalizacije, ubrzava razvoj proizvodnih snaga, tako da unutrašnje tržište postaje preusko. Uvećavanje kapitala i težnja za ostvarivanjem što većeg profita i profitne stope, nameće potrebu traženja novih izvora sirovine i energije, jeftine radne snage... Nacionalno tržište se širi i postaje svetsko tržište, a nacionalna privreda se uklapa i postaje deo svetske privrede. Svetsko tržište je ukupnost razmenskih odnosa koji se uspostavljaju između robnih porizvođača iz različitih nacionalnih ekonomija. Sve od Velike ekonomske krize i Drugog svetskog rata međunarodna razmena se intenzivira i svetsko tržište doživljava neprekidne promene evoluira. U svetskom tržištu nacionalne ekonomije imaju relativnu samostalnost. Proces podele rada se u počeku odvijao mirnim putem bez pritisaka, dok kasnije i putem prinude: ekonomske, političke, tehnološke i vojne. Pored neospornih pozitivnih efekata razvoja svetskog tržišta (porast produktivnosti rada, razvoj novih tehnologija, poboljšanje privredne strukture, povećanje ponude...) postoje i neki negativni efekti. Glavni je velika neravnoteža u svetskoj privredi (razvojna, strukturna, nacionalna ...). Peraspodelom svetskog ND nastao je ogromni jaz između razvijenih i nerazvijenih zemalja. Ova disproporcija sprečava dalji razvoj svetske privrede, što nalaže izmenu postojećeg stanja. Jedan od osnovnih uslova nastanka i ubraznog razvoja svetskog tržišta i svetske privrede su ubrazn razvoj nauke, tehnike i tehnologije, što postaje osnovna proizvodna snaga. To nalaže svim zemljama da traže adekvatne vidove saradnje sa drugim zemljama. Za razliku od međunarodne razmene pre, gde su se uglavnom razmenjivale robe, danas se težište međunarodne razmene sve više prenosi na razmenu licenci i patenata, tehnologije, inženjera, organizacije rada. U tom smeru deluju i ekonomske grupacije (EU, NAFTA,...)

5.2.3.2. Međunarodna robna razmena Međunarodna robna razmena se naročito razvija u periodu nastanka i razvoja krupne kapitalističke robne proizvodnje, posebno u Engleskoj kao kolevci kapitalizma. Upravo u to vreme su živeli Adam smit i David Rikardo pa su dali svoju teorijsku interperaciju međunarodne robne razmene: ADAM SMIT

Centralno mesto Smitove ekonomske teorije zauzima podela rada i specijalizacija. Smit je upoređivao međunarodnu podelu rada i specijalizaciju zemalja sa DPR po profecijama i zaključio da su prirodni i stečeni uslovi za proizvodnju različitih vrsta roba u različitim zemljama nejednaki. Stoga, svaka zemlja treba da proizvodi i razmenjuje samo onu robu za koju ima apsolutno najpovoljnije uslove – teorija apsolutnih prednosti (troškova). On je polazio od toga da je rad jednstven i pripada jednom svetskom fonudu rada, razdeljenom na pojednine zemlje.

PRIMER:

Pre specijalizacije:

Engleska Portugalija Svetska privreda Vino 240h rada = 1 lit. 120h rada = 1 lit 2 litra Sukno 120h rada = 1 jard 240h rada = 1 jard 2 jarda Σ 360h 360h

Posle specijalizacije:

Engleska Portugalija Svetska privreda Vino 0 360h rada = 3 lit 3 litra Sukno 360h rada = 3 jard 0 3 jarda Σ 360h 360h

Do razmene neće doći, ukoliko ne postoje apsolutne prednosti u proizvodnji nekog porizvoda. S druge strane, ovakvom razmenom dobiva svaka zemlja i međunarodna zajednica u celini. Država može zaštitinim merama (carine, tarife) da razvije određene grane i delatnosti do mere kada one postižu prednosti u odnosu na istu proizvodnju u drugoj zemlji. Smit se zalagao za proširenje svetskog tržišta i razvijanje slobodne spoljne trgovine. Ako bi jedna zemlja proizvodila sve vrste robe pod povoljnijim uslovima, onda do razmene sa drugim zemljama ne bi došlo. DAVID RIKARDO Rikardo je u svojoj teoriji međunarodne razmene pokazao da se u svetskoj trgovini razmena ne vrši samo na osnovu rada utrošenog u proizvodnju robe koja se razmenjuje. Po njemu se međunarodna razmena vrši na taj način što svaka zemlja proizvodi za svetsko tržište onu robu koju među mogućim robama proizvodi najekonomičnije. Zemlja će imati ekonomski interes za međunarodnu razmenu samo onda ako za uvezenu robu daje manje svog nacionalnog rada nego što bi utrošila da je tu robu sama proizvodila. Glavne predpostvne Rikardove teorije međunarodne razmene (teorija relativnih, komparativnih prednosti – troškova) su te da će specijalizacija zemalja u proizvodnji i razmeni obezbediti maksimizaciju nacionalne proizvodnje i nacionalnog dohodka, kao i maksimizaciju svetske proizvodnje i realnog dohodka u svetu kao celini. PRIMER:

Pre specijalizacije:

Engleska Portugalija Svetska privreda Vino 120h rada = 1 lit. 80h rada = 1 lit 2 litra Sukno 100h rada = 1 jard 90h rada = 1 jard 2 jarda Σ 220h 170h

Posle specijalizacije:

Engleska Portugalija Svetska privreda Vino 0 170h rada = 2,125 lit 2,125 litara Sukno 220h rada = 2,2 jard 0 2,2 jarde Σ 220h 170h

Potrebe Engleske i Potrugalije su po 1l vina i 1 jard sukva. Efekat specijalizacije za Eglesku znači da će engleska sada 220h rada trošiti za proizvodnju sukna, pa će ukupna proizvodnja sukna iznositi 2,2 jardi. Pošto u razmeni sa Portuglijom daje 1 jard (100h) za 1l vina (80h). Engleskoj ostaje za potrošnju 0,20 jardi sukna više nego pre specijalizacije. Po istom osnovu, pošto se Portugalija specijalizuje za proizvodnju vina, njoj ostaje, posle razmene 0,125l vina više.

Kompletna specijalizacija dovešće do povećanja ukupne proizvodnje i potrošnje, kako u svetskim, tako i u nacionalnim razmerama. Postavlja se pitanje: Podele koristi između zemalja učesnica u međunarodnoj razmeni? Rikardo je pretpostavio da če se prodajne cene nalaziti na sredini između komparativnih prednosti dveju zemalja učesnica u razmeni. Odnosno, da će se koristi od međunarodne podele rada deliti podjednako u razmeri 1:1, što odgovara aritmetičkoj sredini komparativnih prednosti:

12120100

8090

=

+

Ova Rikardova teza o podjednakoj podeli koristi nije tačna. David Rikarod je u razradi teorije o međunarodnoj podeli rada otišao dalje od Smita. On uvodi i faktor mobilnosti proizvodnih činilaca, kako unutar zemlje, tako i između različitih zemalja. Kao posledica tog faktora javlja se razmena i tada, ako jedna zemlja ima apsolutne prednosti u porizvodnji svih proizvoda. ALI ako su te prednosti veće kod jednih, nego kod drugih vrsta proizvoda, jer su komparativne prednosti porizvodnje jednog porizvoda veće, nego za porizvodnju drugog proizvoda. Zemlje će se u međunarodnoj podeli rada specijalizovati u proizvodnji onih porizvoda, čijom razmenom će ostvariti najveće ekonomske efekte. Rikardo nije uspeo da odgovori na pitanje na kom će se nivou vršiti razmena u tom slučaju, tj. po kojim cenama će se robe kupovati i prodavati na svetskom tržištu. Na to pitanje kasnije daje odgovor Džon Stjuart Mil. Tražnju kao komponentu tržišta je kasnije razradio Edžvort. Frank Viljem Tausig i Jakob Viner su u teoriju neoklasične škole uneli monetarni aspekt (cene i novac).

5.2.3.3. Internacionalizacija proizvodnje i kapitala Osnovna karakterstika savremenog kapitalizma sadržana je u vladavini monopola i izvozu kapitala. U savremeno kapitalizmu izvoz kapitala ima domonantno masto u odnosu na izvoz roba. Izvoz kapitala predstavlja jednu od najznačajinijh karakteristika međunarodnih ekonomskih odnosa savremenog kapitalističkog društva. Na toj osnovi krupne korporaciji danas šire područija svoje delatnosti va nacionalnih granica. Oblici izvoza kapitala:

1) Zajmovni kapital 2) Investicioni kapital.

Zajmovni kapital su u stvari kartkoročni i dugoročni krediti, pri čemu se zemlja uvoznica najčešće obavezuje da za određeni iznos kupi robu od zemlje izvoznice. Tako se pored dobijene kamate za pozajmljena sredstva stvaraju i mogućnosti za osvajanje tržišta van nacionalnih granica.

Izvoz investicionog kapitala najčešće ima oblik neposrednog angažovanja sopstvenih novčanih sredstava za izgradnju novih preduzeća u zemlji uvoznici (direktne investicije).

Izvoz kapitala je predstavljao glavnu polugu razvoja monopolskog kapitalizma u XX veku. Razvoj proizvodnih snaga kapitala uslovljavao je i određene promene u organizaciji i mehanizmima kretanja (izvoza) kapitala. Aktuelnu fazu savremenog kapitalizma karakteriše internacionalizacija kapitala, što fakltički znači da je u toku određena ekspanzija i postepena dominacija MNK i TNK. Moglo bi se, u stvari, reći da takav razvoj kapitalizma u suštini ne znači ništa novo, jer je u njegovoj prirodi sadržana potreba stalne ekspanzije. On stalno traži nove mogućnosti da se oplodi i dalje razvije. U tom pogledu za kapital nema granica. Internacionalizacija kapitala zhvatila je sve značajnije oblasti ekonomskih odnosa (proizvodnju, promet, spoljno – trgovniske odnose, kreditno – finansijsku sferu...).

(1) Spoljna trgovina se prvobitno gotovo isključivo bavila razmenom tzv.nacionalnih viškova. Tokom razvoja njena delatnost se posstepeno širila i usavršavala, da bi nakon II svetskog rata došlo do potpunog preokreta – umesto izvoza robe, danas je dominantan izvoz proizvodnje. To je izvoz investicionog kapitala u obliku izgradnje novih preduzeća van nacionalnih granica matične zemlje. Ulažući svoj kapital u inostranu privredu, kompanija osnivač rukovodi takvim preduzećima, prisvaja pf i ima potpunu kontrolu nad njihovim poslovanjem. Za poslovanje TNK je upravo karakterističan takav izvoz kapitala koji ima karakter direktnih investicija u drugim zemljama. Jednostavno, strategija njihove ekspanzije na međunarodnom tržištu je u tome da na ukupnom međunarodnom prostoru traže najpovoljnije lokacije za realizaciju svojih planova. Međunarodnog investiranja bilo je i ranije, ali pretežno ili isključivo kupovinom sranih hartija od vrednosti (tzv. portfolio investicije). Valja imati u vidu da posedovanjem takvih hartija od vrednosti nije postojala mogućnost kontrole nad inostranim institucijama, niti učešća u upravljanju.

(2) Nastanak i razvoj TNK u mnogo čemu znači i jednu novu međunarodnu podelu rada. Izvoz kapitala u XIX veku uglavnom se kretao od razvijenih kapitalističkiz zemalja ka nerazvijenim. Međutim, danas se oko 2/3 direktnih investicija kreće među razvijenim zemljama. Jer, za određene vrste delatnosti u razvijenim zemljama postoji čitav niz komparativnih prednosti, kao što su:

1) izgrađena infrastruktura 2) prateći objekti 3) mogućnosti servisiranja 4) nadzora 5) visok stepen razvijenosti različitih uslužnih delatnosti.

Postojanjem TNK u mnogo čemu se menja i relativizira podela rada između pojedinih zemalja. To je sada podela rada između pojedinih delova TNK. A sem toga, to najčešće više nije podela rada na predmetnoj osnovi, već sve više postojanje jedne vrlo razuđene tehničke podele rada. Razvojem TNK donekle se menjaju ekonomski odnosi među kapitalističkim zemljama.

(3) Razvojem TNK javljaju se određeni problemi u pogledu njihovih odnosa sa matičnom državom. Ove kompanije su uvek oslonjene na neku od vodećih kapitalističkih država, ali istovremeno uvek teže maksimalno mogućoj autonomiji u svom poslovanju. Ima slučajeva da su TNK nekad potpuno superiorne prema nacionalnim vladama.

Internacionlanim korporacijama je potrebna maksimalna sloboda kretanja kapitala, tehnologije, materijala, stručnih kadrova. Njima je takođe potrebna potpuna sloboda donošenja odluka. Utoliko je za njih ideal svet bez granica. Nacionalnu državu oni prihvataju, ali samo toliko koliko ona podržava i potpomaže njihovu ekspanziju. Nacionalne vlade imaju obavezu da vode nacionalnu politiku, pa je sasvim realna mogućnost konfilikta interesa. PRIMER:

Integraciom britanske petrolejske kompanije BP – Britiš Petroleum (BP – British Petroleum) i američke Amoko (AMOCO – AMerican Oil COmpany) britansko Ministarstvo finansija će ostati bez 800 miliona dolara prihoda od poreza.

Postoje dva dosta polarizovana mišljenja o tome šta je konačna posledica ovog razmimoilaženja interesa:

1) Sve to nužno vodi promenama ekonomske uloge države i jačanju uloge određenih međunarodnih institucija (MMF, Svetska Banka), ali se istovremeno izražava zabrinutost da takav razvoj može da ugrozi ekonomski suverenitet nacionalnih država.

2) Takav razvoj je pozitivan, jer je to objektivo uslovljena potreba da se ekonomski razvoj oslobodi nepotrebnih državnih ograničenja.

(4) Poslovanjem TNK aktuelizirano je i pitanje karaktera TC. To su, naime, kupo – prodajne cene koje se formiraju u razmeni između delova TNK. Mada se one kvalifikuju i kao tržišne, one se faktički ne formiraju pod uticajem slobodnog tržišta. One se nazivaju transferne ili manipulativne cene. One su internog karaktera, važe samo unutar sistema. Ove cene omogućuju veoma efikasnu polsovnu politiku. One omogućavaju preraspodelu sredstava unutar TNK, prilagođavanje uslovima konkurencije, manipulisanje veličinom pf te izbegavanje poreza. I po ovom pitanju postoji dosta polarizovano mišljenje:

1) Jedni autori izvode zaključak da to i nije prava razmena roba, te da njihove TC predstavljaju samo interni obračun.

2) Drugi autori tvrde da i TNK moraju svoje troškove da upoređuju sa troškovima konkurencije, pa da i njihove cene moraju imati tržišni karakter.

5.2.3.4. Globalizacija svetske privrede i međunarodni

monopoli Savremenu svetsku privredu karakteriše internacionalizacija kapitala i porizvodnje, snažno prisustvo države u privredi, te globalizacija svetske privrede. Ocenjuje se da ranije procese ekonomske integracije u svetskoj privredi danas zamenjuje proces globalizacije svetske privrede. Taj proces se manifestuje kroz formiranje ekonomskih unija:

• NAFTA (SAD, Kanada i Meksiko – teži da se proširi na zemlje Latinske Amerike) • EU (evropske zemlje – teži da se proširi na zemlje Istočne Evrope, Severne Afrike) • Zemlje Istočno – azijske unije (Japan i tzv.Mali azijski tigrovi: Južna Koreja,

Tajvan, Hong Kong, Singapur, Tajland – nastoji da se proširi na zemlje Azije)

Između ovih unija se odvija proces borbe za dominaciju u svetskoj privredi i na svetskom tržištu. Sve to podstiče proces internacionazacije kapitala i proizvodnje. Ovi procesi su naročito intenzivirani počev od 70 – tih godina ovog veka. Klasična međunarodna podela rada doživljava bitnu transformaciju. Ona se danas odvija kroz intrakompanijsku i interkompanijku međunarodnu podelu rada TNK, kao i kroz industrijsku kooperaciju, fuziju. Ti procesi dovode i do novih odnosa u svetskoj privredi. Na jednoj strani, dovode do jačanja razvijenih centara, a na drugoj strani, dovode do nerazvijene periferije u svetskoj privredi. Glavne tendencije u savremenoj svetskoj privredi su:

1) Dalje produbljivanje međunarodne podele rada 2) Rastuća međunarodna specijalizacija i kooperacija 3) Snažni procesi spolnotrgovinske razmene (ona postaje brža od rasta

svetske prozvodnje) 4) Ubrzanije kretanje kapitala 5) Transfer znanja i tehnologije 6) Snažna međunarodna ekspanzija banaka 7) Prodor transnacionalnog kapitala u nove sektore vanmaterijalne proizvodnje

Suštinu funkcionisanja savremene svetske privrede čini sledeće: nacionalne privrede se ponašaju u skladu sa logikom svog uspešnog teritorijalnog funkcionisanja i razvoja. S druge strane, TNK ponašaju se po logici težnje za dominaciom i podčinjenošću ostalih na svetskom tržištu. Svetska privreda se integriše približavanjem, uklanjanjem institucionlanih prepreka među nacionalnim privredama. Funkcionalni tip svetske integracije dezintegrativno deluje na većinu nacionalnih privreda, naročito na one koje nisu matične privrede TNK. Takva integracija deluje suprotno tendencijama jačanja autonomije, samorazvijenosti i identiteta nacionalnih privreda. Nacionalna privreda u osnovi podržava interes transnacionalnog kapitala u njegovom globalnom nastupanju. Međutim, moguće je da dođe i do sukoba interesa. Otuda postoje veoma protivurečni stavovi o TNK. Novinu savremene svetske privrede čini kretanje u trouglu, Zapad – Istok – Jug. Težište interesovanja gotovo svih zemalja sveta prebacuje se sa ideološko – političkog i vojnog kompleksa na ekonomsko – tehnološki razvoj. Imperativ napretka čini razvoj nauke i tehnologije. Tako dostignuća nove naučno – tehnološke revolucije ubrzavaju proces globalizacije svetske privrede i dovode do jačanja medjuzavisnosti u svetskoj privredi. G8 – 7 najrazvijenijih zemalja + Rusija bukvalno upravljaju celim svetom. Sve to za posledicu ima povećanje:

1) jaza u stepenu razvijenosti zemalja u svetskoj privredi 2) prezaduženosti zemalja u razvoju 3) demografske eksplozije 4) nezaposlenosti 5) ekoloških problema.

Bez obzira na navedene protivurečnosti, na delu je globalizacija svetske privrede i na toj osnovi stvaranje pluralističke ekonomije, gde ni jedna država zasebno ne predstavlja zatvoren sistem. Nacionalne države postaju regije unutar globalne ekonomije. Uloga države u globalnoj ekonomiji sastoji se u tome da svojim građanima omogući najbolje i najjftinije proizvode i usluge, kao i da prikupi porez od preduzeća. Država ne treba da odlučuje ko će biti vlasnih određenog preduzeća. Ako neka kompanija ne plaća državi porez biće kažnjena. Ako je njeno poslovanje loše, ako ne vodi računa o zaposlenima i potrošačima ona će propasti. Stoga se uloga države svodi na to da štiti interese svojih građana i da im pruža mogućnosti izbora. Niti jedna globalna komapnija ne koncentriše naučni, istraživački i tehnološki razvoj oslanjanjem isključivo na sopstvene potencijale. Niti jedna proizvodi sve tehnologije

sama. Zato je osnovno razvojno pitanje globalizacije – strategija saveza i razvoja zajedno sa partnerima. Globalizacija saveza i partnerstva među kompanijama su odlučujući za njihovu razvojnu strategiju. Navedene tendencije ne samo da pokazuju na bezperspektivnost iluzije o samodovoljnosti razvoja nacionalne ekonomije, nego ukazuju i na to da su mnoga tradicionalna ekonomska znanja kao i tradicionalne ekonomske statistike postali neupotrebljivi.

PRIMER:

Zaposlenost se na primer može povećati u inostranstvu, iako ne u datoj zemlji. Podaci o spoljno trgovinskoj razmeni nemaju više onu statističku vrednost koju su imali tradicionalno (vrši se razmena između TNK). Globalne korporacije sve manje učestvuju u međunarodnoj trgovini (pretežno trguju međusobno), a tradicionalna statistika ne prikazuje te aktivnosti.

Nastankom svetskog tržišta i svetske privrede, nastaju i međunarodni monopoli. Oni su rezultat jačanja monopola unutar nacionalnih granica. U težnji da ostvare što veći monopolski ekstraprofit, nacionalni monopoli nastoje proširiti svoju delatnost i van nacionalnih granica. U tome im naročito pogoduje izvoz kapitala jer se time lako preskaču barijere. Time dolazi do procesa internacionalizacije kapitala i formiranja međunarodnih monopola. Međunarodni monopoli predstavljaju saveze krupnih nacionalnih preduzeća koja se udružuju radi monopolisanja proizvodnje i prodaje određene robe, eksploatiacije sirovina, energije i uvećanja kapitala na svetskom nivou. Ostvarivanje naučno tehnološke revolucije, širenje svetskog tržišta, uvećanje kapitala i sl.doveli su do toga da međunarodni monopoli kartelnog tipa dominiraju u prvoj polovini XX veka,a kasnije prerastaju u međunarodne koncerne u drugoj polovini XX veka. Oni nastoje da svoju dominaciju prošire na što veći deo sveta. Tako međunarodni monopoli prerastaju u MNK (dominacija nacionalnog kapitala) i TNK (bez dominacije nacionalnog kapitala). Kompanije se sve više odvajaju od svojh država matica i postaju gotovo nezavisne – transnacionalne. Tako je proces internacionalizacije propraćen procesom transnacionalizacije kapitala. TNK prolaze kroz pet faza razvoja:

1) Izvoznim aktivnostima sa osvajaju nova tržišta u svetu povezivanjem sa lokalnim dilerima i distributerima.

2) Sama kompanija preuzima te aktivnosti 3) Kompanija počinje obavljati poslove marketinga, prodaje i ostalih funkcija na

inostranim tržištima 4) Kompanija dominira na stranom tržištu, s potpunim poslovnim sistemom

uključujući istraživanje, razvoj i inženjering 5) Svi su u kompaniji zaposleni lokalno, funkcije kompanije nisu više vezane za

zemlju porekla, anacionalne su i istvaraju novi sistem vrednosti čiji su nocioci menadžeri kompanije koji posluju u celom svetu.

TNK imaju tri osnovna organizaciona oblika: 1) Vertikalno integrisane – TNK se bavi proizvodom ali na više nivoa obrade

(primer: TNK je vlasnik rudnika bakra, ima pogone za vađenje rude i za vađenje bakra iz rude, ima pogone za pravljenje bakarnih legura, limova, kablova, spojeva...).

2) Horiznotnalno integrisane su one kada kompanija ima iste vrste pogona u različitim zemljama.

3) Konglomerati su kompanije koje imaju diversifikovane poslove u različitim delatnostima i granama proizvodnje i zemljama.

Sa stanovišta internacionalizma korporacija može biti: 1) Anacionalna 2) Supranacionalna 3) Kosmopolitska

Moć TNK nesumljivo je velika i ona prelazi nacionalne granice. Investicione odluke donose se na globalnom nivou, pomerajući tako kapital i druge resurse iz jedne zemlje u drugu. Time utiču na zaposlenost ili nezaposlenost miliona ljudi, kao i na stepen ekonomske aktivnosti u pojedinim zemljama. TNK imaju privilegovan status i u Svetskoj banci i MMF – u. One time ostvaruju različite nivoe strukturalne moći jer utiču na međunarodnu poslovnu klimu, međunarodnu konkurenciju, međunarodnu mobilnost kapitala. TNK ostvaruju sopstveni razvoj i moć upravo zahvaljujući različitoj mreži uslova u pojedinim zemljama. Tako npr.ako se u nekoj zemlji pogoršaju uslovi investiranja, TNK zatvaraju te pogone i relociraju ih u druge zemlje gde su ti uslovi povoljniji.

5.2.3.5. Novo ekonomsko jedinstvo sveta Navedeni i slični problemi savremene svetske privrede usporavaju razvoj, kako nerazvijenih, tako i razvijenih zemalja, zbog čega se neminovno nameće potreba za uspostavljanjem novog međunarodnog ekonomskog jedinstva:

1) Nova međunarodna podela rada 2) Podsticaj razvoja nerazvijenih 3) Uklanjanje barijera za pristup nerazvijenim zemljama svetskom tržištu.

Brojne protivurečnosti u današnjoj svetskoj privredi nalažu potrebu izmene postojeće ekonomske situacije i stvavaranje svetskog ekonomskog jedinstva na novoj, uravnoteženoj osnovi. To zahteva pre svega ubrzani industrijski razvoj nerazvijenih zemalja i prilagođavanje privrednih struktura razvijenih i nerazvijenih zemalja novoj međunarodnoj podeli rada. Ekonomski razvoj nerazvijenih zemalja doprinosiće, daljem razvoju industrijski razvijenih zemalja. Nova međunarodna podela rada podrazumeva da i nerazvijene zemlje proizvode finalne proizvode. Ohrabrućuće su činjenice da u svetu jača svest o potrebi promene postojeće situacije. Mnoge razvijene nacije nalaze se u ozbiljnim ekonomskim teškoćama. Međunarodni sistem ekonomskih i trgovinskih odnosa uspostavljen pre 50 godina, očigledno je postao nedekvatan za celu svetsku zajednicu. Ranije se smatralo da taj sistem deluje u koris bogatih, a na štetu siromašnih. Sada se ne može više reći da je povoljan za bogate. To je dodatni element za konstituisanje novog ekonomskog poretka. Zemlje u razvoju se nalaze pred problemom smanjenja tehnološkog jaza. Glavni uslov za to su prikupljanje dodatnih sredstava akumulacije, podizanje kadrova i transfer tehnologije. Naučno – tehnološka revolucija je protivurečna. Ona zemljama u razvoju pruža velike šanse (korišćenje ljudskog, energetskog potencijala), ali nameće i određene probleme (prezaduženost tehnološka i ekonomska zavisnost). Suština novog ekonomskog jednistva sveta trebalo bi da bude intenziviranje ekonomskog razvoja nerazvijenih zemalja, a time i svetske privrede u celini. Ovi procesi bi u znatnoj meri doprineli internacionalizaciji svetske privrede, a takođe i njenoj institucionalizaciji. Savremena etapa ekonomskog razvoja karakteriše se ostvarivanjem Treće naučno – tehnološke revolucije i prelazom na Četvrtu naučno – tehnološku revoluciju. Na svetskoj sceni je tehnološki determinizam. On još više produbljuje jaz između razvijenih i nerazvijenih zemalja sveta, ali dovodi i do globalizacije. U takvim uslovima menjaju se odnosi na svetskom tržištu:

1) Menjaju se lideri u svetskoj privredi i započinje proces formiranja multipolarnog međunarodnog ekonomskog poretka. Ekonomske veze se sve više počinju odvijati između trgovinskih blokova, umesto između nacionalnih ekonomija. U tom smislu dolazi do formiranja tri velika svetska ekonomska bloka, koji su u nastajanju i međusobnom nadmetanju: NAFTA, EU, zemlje Istočno – azijske unije.

2) Značajnu karakteristiku novog svetskog poretka čini integracija nacionalnih ekonomija putem savezništva: participacije, zajednička ulaganja, istraživački i marketinški konzorcijum, partnerstvo u specijalnim projektima (vojna industrija, nove tehnologije), ukrštene licence.

3) Radikalno prestrukuiranje i preoblikovanje privrednih preduzeća. Informaciona tehnologija će zahtevati manje rukovodećeg kadra, proizvodnja će se premeštati tamo gde ima više ljudi, a sporedne aktivnosti će se prenositi na spoljne kooperante.

4) Promena vlasničke strukture i teme povezane upravljačke funkcije. Danas sve više osiguravajuća društva, penzioni fondovi, fondovi za dobrotvorne svrhe i sl.preuzimaju kontrolni paket akcije korporacije ili postaju njeni vlasnici, te na taj način zaposleni radnici postaju suvlasnici korporacije u kojoj rade. Time se menja karakter vlasništva, rukovođenja, odgovornosti, rizik... profit više nije jedini motiv poslovnja, već i razvoj preduzeća, plate zaposlenih, dividende...

5) Radikalne promene međunarodne ekonomske i druge politike, kao i ponašanje subjekata svetskog ekonomskog sistema. Javljaju se novi problemi koji zahtevaju urgentna rešenja. Problemi su takve prirode da se njihovo rešenje može obezbediti jedino zajedničkom akciom čitave svetske zajednice.

Razvoj svetske privrede na uzajamno korisnim osnovama nacionalinih ekonomija pšredstavlja istorijsku nužnost. Poučeni istorijskim iskukstvom, znamo da če iza toga nastajati nova kretanja, pa će i taj novi poredak u jednoj budućoj epohi predstavljati kočnicu razvoja proizvodnih snaga i odnosa. Tada če uslediti daljnje transformacije. One će uvek da izrastaju iz starih i postepeno prevladavanih, a nositi u sebi klice novih, budućih, progresivnih odnosa proizvodnje.

5.3. Ekonomske funkcije države u savremenoj robnoj privredi

5.3.1. Uzroci nastanka i razvoja državnog kapitalizma Sve do velike svetske ekonomske krize 1929 – 1933 god.u ekonomskoj teoriji je dominirao stav da nevidljiva ruka tržišta obezbeđuje najbolje rešenje. Dominirao je stav da svako uplitanje države u privredni život povećava troškove i cene, smanjuje tražnju, proizvodnju i zaposlenost. Stihijnost tržišnog mehanizma u uslovima sve izraženije centralizacije i koncentracije kapitala na osnovama tehničko – tehnološkog progresa dovodila je do sve dubljih kriza i poremećaja u funkcionisanju društvene reprodukcije.

Koji su uslovi da se nevidljiva ruka tržišta zameni vidljivom rukom države: 1) Krize i poremećaji u fukcionisanju društvene reprodukcije izražavali su se u

velikom padu proizvodnje i zaposlenosti (s jedne strane, postoje nezaposleni kapaciteti, a s druge, nezaposlena radna snaga i ako po klasičnoj teoriji to nije moguće), odnosno velikom padu efikasnosti poslovanja. Pojava krupnih korporacija sa većim ili manjim stepenom monopolske moći takođe dovodi u pitanje efikasnost slobodno konkurentskog modela privrede.

2) Kriza i poremećaji kroz koje je prolazila kapitalistička privreda izazvali su sve veća socijalna raslojavanja, koja su stalno uvećavala prisutne socijalne razlike i pretili ozbiljnim društvenim sukobima.

3) Stihijnost tržišnog modela slobodno kokurentske privrede nije obezbedio ni odgovarajući makroekonomski rast i stabilnost na toj osnovi nacionalne ekonomije (tržište daje kratkoročne informacije, pa se na toj osnovi ne može rešavati pitanje tehničko – tehnološkog razvoja, pitanje razvoja infrastrukturnih delatnosti, pitanje nejednakosti razvoja pojedinih grana i delatnosti, odnosno regiona).

4) Ubrzani procesi kocentracije i centralizacije nužno dovode do uključivanja države u reprodukcioni proces krupnih korporacija zbog sledećeg razloga. Da bi se normalno oplodio ovaj narasli kapuital potrebno je učešće države jer je sve veći udeo fiksnih troškova, sve kraći periodi amortizacije, sve veća osetljivost kapitala.

Svi ovi faktori uticali su na to da u današnjoj ekonomskoj teoriji preovlađuje stav o nužnosti postojanja odgovarajućih ekonomskih funkcija države. To su sledeće funkcije:

1) Država treba da eliminiše brojne nedostatke čisto tržišnog rešenja, kao i da ograniči, ili potpuno onemogući dejstvo monopola kako bi se efikasnost nacionalne ekonomije podigla na viši nivo.

2) Država treba svojom politikom da obezbedi odgovarajuću preraspodelu ND kako bi se obezbedila društveno prihvatljiva jednakost u raspodeli dohodka.

3) Država treba da obezbedi odgovarajući makroekonomski rast.

Državna intervencija, stoga je, dvostruko uslovljena: 1) Širim društvenim interesima (pravedna raspodela ND, pun zaposlenost...) 2) Potrebom normalne oplodnje kaopitala koja nije moguća bez pomoći države.

Na današnjem stepenu razvoja kapitalizma intervencija držđave postaje neophodna i zbo sledeča četiri dodatna razloga:

1) Nemogućnost formiranja racionalnog sistema cena u granama sa opdajućim troškovima (rastućim prinosima)

2) Nužnost kolektivne potrošnje 3) Postojanje tzv.eksterne ekonomije (efekata) 4) Nemogućnost ispoljavanja suvereniteta potrošača.

(1) U nekim granama proizvodnje (na primer, saobraćaj, proizvodnja gvožđa i čelika, energetika) sve dok se ne postigne optimalna kombinacija fiksnih i varijabilnih inputa, fiksni kapital se nedovoljno koristi. U takvim uslovima povećanje proizvodnje moguće je jedno uz porast varijabilnog inputa što dovodi do gubitka. Da bi se izbegli gubici TC mora biti veća, što je u suprotnosti sa pravilima tržišnog formiranja cena. Ako se ovi gubici ne eliminišu, u tim granama zaostaje tehničko – tehnološki progres, ograničava se proizvodnja i formiraju se naracionalni nivoi cena.

Da bi se izbegli ovi negativni efekti tržišne privrede nužna je intervencija države, pa se svojina nad sredstvima za proizvodnju prvi put javlja upravo u ovim granama, tj.u granama za koje privatni kapital nije zaiteresovan zbog:

1) visokog učešća stalnog kapitala u strukturi angažovanog kapitala 2) zbog njegovog sporog obrta 3) visokog rizika poslovanja 4) niske profitne stope.

(2) Defektnost tržišnih rešenja naročito dolazi do izražajakod raznovrsnih dobara kolektivne potrošnje (škole, sudnice, pozorišta, bolnice, putevi, sistemi za navodnjavanje, vodovod i kanalizacija). Defektnost je dvostruka:

1) Mnoga od ovih dobara ne bi bila stvorena kada bi se stvar prepustila tržištu upravo zbog malih profita

2) Konkurencija u takvim sektorima nacionalne privrede bila bi društveno neracionalna i neprihvatljiva.

(3) Intervencija države neophodna je i zbog tzv.eksternih efekata. Mehanizam zakona vrednosti uključuje u TC samo troškove vezane direktno za proizvodnju datog proizvoda. ALI proizvodnja čitavog niza proizvoda izaziva pored ovih direktnih troškova i čitav niz različitih indirektnih troškova za društvo, koje plaća država:

1) Zagađenje čovekove okoline 2) Iskorišćavanje prirodnih resursa 3) Troškovi sanacije zemljišta

(4) Intervencija države je neophodna da bi se zaštitili i sami potrošači. U savremenoj robnoj privredi, sa dominaciom krupnih monopola u njenoj strukturi, suverenost potrošača dovedena je u pitanje po čitavom nizu osnova:

1) Krupni proizvođači diktiraju šta će se proizvoditi 2) Oni kontrolišu cene i 3) Raspodelu dohodka na osnovne namene.

Pošto tržišni mehanizam daje suboptimalna i društveno neprihvatljva rešenja za čitav niz proizvodno – poslovnih aktivnosti, onda je država prinuđena da određuje društveno prihvatljiva rešenja za efikasnost takvih proizvođača. Država je danas najprisutnija na terenu distribucije da bi se ublažile posledice jednog od največih defekata tržišnog sistema – neravnomerne i neravnopravne raspodele ND. Praksa pokazuje da se uloga države ne može samo svesti na realizaciju interesa krupnih korporacija, već da mora brinuti o interesima čitavog stanovništva.

5.3.2. Ekonomske fukcije države i državni intervencionizam

5.3.2.1. Državno vlasništvo i javni sektor privrede: procesi

nacionalizacije i reprivatizacije

Razvoj državne svojine u kapitalističkom načinu proizvodnje počeo je u pojedinim delatnostima koje se nisu mogle prepustiti zakonitostima tržišta (školstvo, odbrana),odnosno delatnostima u kojima se usluge nisu mogle naplaćivati od individualnih korisnika (gradnja puteva, čišćenje ulica) ili kada je trebalo sprečiti nastanak monopola i eksploataciju korisnika (vodovod, struja). Sa razvojem monopolskog kapitalizma povećava se broj sektora u kojima je uspostavljanje državne svojine uslov za normalno odvijanje celokupnog procesa društvene reprodukcije. Taj proces je naročito dobija na intezitetu posle velike svetske ekonomske krize 1929 – 1933, a posebno pole II svetskog rata.

Nacionalizaciom ovih sektora nastala je državna svojina. U današnjim uslovima u razvijenim zemljama nacionalizacija je sporedan način uspostavljanja državne svojine. Osnovni oblik nastanka državne svojine postaje državna investiciona aktivnost. Na osnovu državne svojine u ključnim infrastrukturnim granama nacionalne ekonomije države stiče mogućnost direktne kontrole nad proizvodnim procesom kao i mogućnost usmeravanja društvene reprodukcije ka punoj zaposlenosti svih faktora proizvodnje. Proizvodnjom na osnovu državnih subvencija, jeftinog gvožđa, čelika, struje država omogućava ubrzanje proizvodnje i tehnički progres u ključnim, propulzivnim granama nacionalne ekonomije. Preko snažno razvijenog državnog sektora privrede savremena država stiče mogućnost kontrole i nad monopolskim sektorom nacionalne privrede pre svega kroz njegovu ekonomsku zavisnost od državnog sektora (državni sektor proizvodi mnogobrojne inpute za monopolski sektor, a istovremeno, u mnogim granama države je i najveći kupac proizvoda monopolskog sektora. Država postaje najznačajniji faktor razvoja i stabilnosti tržišne infrastrukture (robne berze, berze hartija od vrednosti, kratkoročno i dugoročno tržište kapitala, devizno tržište, odnosno bankarski sistem) i faktor održanja konkurencije u društveno prihvatljivim okvirima (antimonopolsko zakonodavsvo). Krajem 80 – tih godina u SAD i zapadno – evropskim zemljama otvara se proces denacionalizacije i reprivatizacije državnog sektora privrede. Glavni razlog za ove procese može se naći u potrebi podizanja nacionalne ekonomije na jedan viši stepen efikasnosti. Birokratizovani državni aparat, kao glavni upravljač u državnim preduzećima, nije bio prisiljen da proces proizvodnje organizuje uz najmanje troškove. Pošto, u mnogim slučajevima, opstanak date proizvodnje nije zavisio od njene verifikacije na tržištu, već od odluka državnih organa to je dovelo do mnogih neracionalnosti i rasipanja ukupnog DFR, što nije bio slučaj u tržišnom sektoru privrede. Ovaj proces denacionalizacije i reprivatizacije državnog sektora privrede ima dvostruku dimenziju:

1) Prodaja državne imovine privatnom sektoru 2) Proces deregulacije koji označava smanjenje državnog uplitanja u mnoge

sfere privrednog života. Treba istaći sve snažniji proces prilagođavanja funkcionisanja državnog sektora zakonitostima tržišne privrede. Država smanjuje dotacije i subvencije, a kroz podizanje cena za proizvode njenog sektora i većom kontrolom nad upravom ona izlaže tržišnoj konkurenciju svoja preduzeća. Kroz ove procese deregulacije postižu se dva značajna efekta:

1) Državna preduzeća se sve više u svom reprodukovanju izjednačavaju sa privatnim preduzećima. U tom smislu formalna promena svojine postaje manje važna. Naime, nacionalizacija i nastanak državnog sektora privrede bili su uslovljeni činjenicom da privatna svojina nije mogla sa obezbedi efikasnost proizvodnog procesa u mnogim granama u skladu za zahtevima tržišta. Međutim, podruštvljavanje proizvodnog procesa, na osnovama savremene tehničko – tehnološke revolucije, sve više potiskuje svojinu, pa i državnu i njene funkcije u procesu proizvodnje, pri čemu razvijeni tržišni sistem prisiljava sve učesnike društvene reprodukcije, bez obzira na oblik svojine, na efikasno poslovanje.

2) Stvaranjem mešovitih preduzeća i drugim merama deregulacije faktički se povećava obim i domet državne intervencije iako to nije bio početni cilj.

Svi ovi momenti ukazuju da proces denacionalizacije i reprvatizacije bio objektivno uslovljen potrebom povećanja efikasnosti u državnom sektoru privrede. Međutim, oni isto tako pokazuju da je proces podruštvljavanja proizvodnog procesa takođe bio objektivno uslovljen.

5.3.2.2. Ekonomika ponude U drugoj polovini sedamdeseti godnina XX veka u ekonomskoj teoriji (i politici) dolaze snažno do izražaja stavovi pristalica vraćanja na slobodno konkurentski model tržišne privrede u kome konkurencija, ako nije sputana, vodi ka savršenoj efikasnosti privrede, jer i proizvođači i potrošači maksimiranjem svoje ciljne funkcije obezbeđuju optimalne rezultate i za sebe i za društvo u celini. Ovaj pravac u razvoju ekonomske misli poznat je pod nazivom ekonomika ponude (supply – side).

Šta je uzrok zmanjene efikasnosti privrede?

Pošto su monopoli zakonski ograničeni, onda se u slobodno konkurentskoj privredi kao jedini faktor koji ograničava dejstvo ekonomije tržišta moje javiti država.u tom služaju, ako se država eleminiše iz privrede, automatski će se povećati efikasnost proizvodnje. Pristalice ekonomike ponude akcenat stavljaju na smanjenje poreza na dohodak radnika i kapitalista, odnosno korporacija, kao i na smanjenje državnih rashoda. Smanjenjeporeza dovešće do povećanja dohodka radnika i preduzetnika. Time se daje podsticaj da radnici i preduzetnici više rade, više štede i više investiraju. Na toj osnovi povećava se i agregatna ponuda što će omogućiti državi da, zbog povećanja poreske osnovice, prisvoji veći porez i pored toga što je smanjena poreska stopa. Povećanje ponude, uz povećanje efikasnosti nacionalne ekonomije, omogućava rešavanje nekih ključnih problema savremenih tržišnih privreda. Smanjenje poreza mora da prati i smanjenj državnih rashoda (inače, deficit budžeta bi se morao pokrivati štampanjem novca). Smanjenje državnih rashoda treba ostvariti radikalim smanjenjem socijalnih davanja, kao i davanja za obrazovne i humanitarne programe. Razvijeni sistem socijalne zaštite omogućava pojedincima da manje rade, štede i investiraju. Omogućava im da brigu o sopstvenoj budućnosti u značajnom delu prevale na društvo. Ekonomika ponude može da reši problem stagflacije (nezaposlenost i inflacija), problem rasta nacionalne ekonomije u skladu sa društvenim potrebama. Teorijski koncept ekonomije ponude svoju proveru imao je u ekonomskoj politici koju je vodila vlada američkog predsednika Regana. Ova politika poznata je kao reganomika, obuhvatala je:

1) Veliko smanjenje poreza 2) Smanjenje socijalne pomoći 3) Veće povećanje odbrambenih izdataka 4) Manju državnu regulaciju 5) Ograničenje stope rasta ponude novca (restriktivna monetarna politika).

Da li su rezultati ove politike potvrdili očekivanja pristalica ekonomika ponude? 3

Rezultati ekonomike ponude u su direktnoj suprotnosti sa postavkama teoriskog modela. Smanjenje poreza i državnih rashoda nisu doveli do uravnoteženja državnog budžeta, već se deficit budžeta znatno povećao u odnosu na predhodni period i postao glavni izvor inflacije. Dva su osnovna razloga porasta ovog deficita:

1) Smanjenje poreza nije dovelo, kako je teorija tvrdila, do porasta privredne aktivnosti i povećanja poreske osnovice i poreskih prihoda.

2) Znatno su povećani vojni rashodi (program razvijanja oružija rat zvezda).

Smanjenje poreskog opterećenja i socijalne pomoći dovelo je do preraspodele ND u koris najbogatijih slojeva.

Rezultati reganomike pokazuju da se rešenja za probleme savremene privrede ne mogu tražitiu vraćanju na model tržišne privrede savršene konkurencije. Nije smo u pitanju zanemarivanje činjenica sa savremena tržišna privreda ima bitno izmenjenu strukturu nego privreda XIX veka, već i zanemarivanje činjenice da je savremena tržišna privreda institucionalno organizovana. Ekonomika ponude je značajna iz sledeća dva razloga:

1) U centar je postavljena proizvodnja, pa se samo povećanjem proizvodnje i njene efikasnosti mogu rešavati osnovna pitanja savremene robne privrede.

2) Poseban značaj ima ukazivanje na štetne posledice prevelike državne regulative i velikog zahvatanja iz dohodka privrede, kao i ukazivanje na nužnost njihovog smanjivanja kako bi se efikasnost nacionalne ekonomije povećala.

5.3.2.3. Oblici državne intervencije Anticiklična politika države dugo se zadržala kao osnovni oblik državne intervencije. Njen osnovni cilj je izbegavanje, ili pak ublažavanje poremećaja u funkcionisanju društvene reprodukcije koji su proisticali iz prolaska privrede kroz pojedine faze privrednog ciklusa. Prihvatajući Kejnsovu analizu ova politika je uglavnom bila ograničena na regulisanje nivoa efektivne tražnje. Svojim merama država treba da održava efektivnu tražnju na onom nivou koji će omogućiti punu zaposlenost svih faktora proizvodnje. Do tog cilja stiže se preko odgovarajućeg nivoa investicione aktivnosti. Međutim, ekspanzija kapitalističke privrede posle II svetskog rata, snažan proces koncentracije i centralizacije i stvaranje transnacionalnih korporacija, ubrzanje tehničko – tehnološkog progresa, jačanje sindikata i sl.uslovili su da se obezbeđenje visoke stope rasta postavi kao prioritetan cilj državne ekonomske politike. Da bi ovaj cilj i realizovao neophodna je radikalna promena privredne strukture (sa sve većim osloncem na grane budućnosti). Težište intervencije pomera se sa regulisanja tražnje na regulisanje ponude. Tako da plansko usmeravanje društvene reprodukcije na nivou države postaje osnovno sredstvo državnog intervecionizma. Državni rashodi značajan su elemenat uticaja na efektivnu tražnju, tako i na samu ponudu. U zapadno – evropskim zemljama učešće državnih rashoda u društvenom proizvodu iznosi oko 50%. U savremenim državama investiciona politika dobija nove oblike: država subvencionira. Vojni rashodi sedamdesetih godina činili su u razvijenim kapitalističkim zemljama oko 35 – 50% državnog budžeta, odnosno 3 – 6% društvenog proizvoda. Za vojno – industrijski kompleks vezan je čitav niz grana nacionalne ekonomije, čitav niz krupnih i sitnih proizvođača, pa se efekti državnih porudžbina rasprostiru na čitavu ekonomiju. U poslednje vreme izdaci za nauku i obrazovanje u razvijenim kapitalističkim privredama iznose oko 10% društvenog porizvoda i postaju, posle socijalnih izdataka, najznačajnija stavka budžetskih rashoda. Savremena fiskalna i kreditno – monetarna politika orjentisane su na stvaranje podsticaja za ulaganje kapitala u društveno prioritetne grane, u skladu sa planom razvoja, da bi se zacrtana stopa rasta i ostvarila. Na istoj osnovi koncipira se i politika dohodaka, s tim što ona u savremenim uslovima dobija jedan specifičan cilj. Naime, radi se o potrebi smanjivanja raspona u zaradama između planskog (monopolskog) sektora privrede i tzv.tržišnog sektora, kao i u okviru planskog sektora (razlike u zaradama u ovom sektoru idu i do 25 puta).

Politika dohodaka u savremenoj tržišnoj privredi ima šire značenje: 1) Inflacija se ne može suzbiti i staviti pod kontrolu ako se u antiinflacione mere

ne uključi i odgovarajuća politika dohodaka. 2) Razvijene tržišne privrede pokazuju da je tržište, samo po sebi, nesposobno

da obezbedi društveno prihvatljivu raspodelu dohodka. Raspodela dohodka na investicije i potrošnju u uslovima savremenog tehničko – tehnološkog progresa rezultat su društvenog dogovora u odgovarajućim predstavničkim telima. Postignuti konsenzus pretpostavka je stabilnosti i postojeće efikasnosti savremene tržišne privrede.

Sve značajniji segment državne ekonomske politike u razvijenim kapitalističkim zemljama postaje poljoprivredna politika. S jedne strane, u pitanju je potreba da se i u poljoprivredi obezbedi približno jednak dohodak kao i u industriji, a sa druge, potreba obezbeđenja stabilnog društveno ekonomskog razvoja. Radi se pre svega o smanjenju zavisnosti nacionalne ekonomije od uvoza poljoprivreno – prehrambenih proizvoda.

5.3.2.4. Formiranje cena u uslovima državno – monopolskog

kapitalizma

Na osnovu predhodnog izlaganja može se konstatovati da država značajno utiče i na tržišnu strukturu savremenog kapitalizma. Savremena kapitalistička država ima mogućnost da utiče na formiranje samih odnosa u robnom prometu. To ustvari znači da se ona može javiti kao aktivan činilac i na strani ponude i na strani tražnje, a istovremeno može najneposrednije da utiče i na formiranje kupoprodajnih odnosa. Stvaranje i razvoj državnog sektora privrede omogućio je snažan uticaj na glavne tokove društvene reprodukcije. Svojom aktivnom kreditno – monetarnom i poreskom politikom može dosta da utiče na obim i strukturu ostalih sektora privrede. Država može donekle da utiče na odnose u oblasti razmene i putem mogućnosti da svojim aktima reguliše određena pitanja monopola, odnosno da utiče na rad monopolskih saveza. Kapitalistička privreda ima i mogućnost neposrednog uticaja na kretanje i formiranje cena. Pored ovčažćenja da u određenim slučajevima direktno kontroliše kretanje cena. Pored ovlašćenja da u određenim slučajevima direktno kontroliše kretanje cena, država ima pravo da određenim vrstama proizvodnje određuje cene. Ove cene država određuje odgovarajućim administrativnim postupkom (aktom). Zbog toga se one nazivaju administrativne cene. Postoje tri osnovna oblika administrativnih cena:

1) Fiksne 2) Maksimalne 3) Minimalne

Fiksne prodajne cene se primenjuju za određene vrste egzistencijalnih proizvoda (osnovne životne namirnice). To su, slučajevi kada država želi da obezbedi odgovarajuću stabilnost i zaštitu osnovnog životnog standarda svih kategorija stanovništva. Iz sličnih razloga država može za određene vrste proizvoda utvrdi maksimalne cene. To su slučajevi kada se prodajne cene određenih proizvoda slobodno formiraju, s tim što država propisuje maksimalno moguću granicu njihovog rasta. Osnovni smisao maksimalnih cena je u tome da se zaštite kupci (od eventualnog prekomernog rasta cena). Kada država želi da zaštiti proizvođača određenih vrsta proizvoda ona propisuje minimalne cene. I u ovom slučaju prodajne cene se formiraju slobodno, s tim što one ne smeju pasti ispod određenog nivoa. Treba imati u vidu da država na odreženo vreme može i da zamrzne cene. Tada se postojeće cene određenih proizvoda ne mogu povećavati ili uopšte menjati.

5.3.3. Državno planiranje – karakteritike i dometi

5.3.3.1. Specifičnosti planiranja u uslolvima državno –

monopolskog kapitalizma

Objektivno uslovljeni proces koncentracije i centalizacije kapitala i delovanja opšteg zakona akumulacije kapitala doveli su do podruštvljavanja značajnih funkcija društvene reprodukcije. To podruštvljenje se najviše manifestuje kroz investicije. Upravo podržavljenje investicione aktivnosti predstavljaju osnov državnog planiranja. Planiranjem se obezbeđuje željeni privredni razvoj i normalno funkcionisanje proširene društvene reprodukcije. Država se pojavljuje kao najvažniji činilac planiranja i zbog toga što se ona javlja kao najvažniji činilac investiranja u područiju infrastrukturnih delatnosti čiji proizvodi predstavljaju inpute svih drugih delatnosti. Država kontroliše i vojno – industrijski sektor. Tako da zajedno gledano ona bitno utiče i na ponudu i na tražnju ukupne privrede. Država takođe deluje kao bitan činilac planiranja i ukoliko kreira i promoviše određene razvojne programe u područiju novih tehnologija (ovde se pojavljuje kao faktor svesne koordinacije razvija privrede). Država putem propisa, raznim kontrolama utiče i na odluke investiranja privatnog kapitala. Proces podruštvljavanja je doveo do toga da država postane ne samo povremeni faktor intervencije nego permanentni subjekt stabilnosti i vođenja anticiklične politike. Pojavom monopolističkih korporacija dolazi do negacije slobodne konkurencije. Ti korporativni monopoli nisu zadovoljni podčinjavanjem samo nacionalnog tržišta, već teže da se pretvore u transnacionalni monopol. To se ne može ostvariti bez detaljnog mikroplaniranja svih elemenata poslovanja i raspodele, već s obzirom na dimenzije ovih privrednih subjekata i bez makroplaniranja kako unutar tako i između pojedinih krupnih korporacija. Međutim, makar koliko se međusobno sporazumelave i dogovarale, kao i planirale svoj razvoj, monopolističke organizacije nisu u stanju da savladaju posledice delovanja zakona akumulacije, koncentracije i centralizacije kapitala, pada ppf – tne stope, hiperakumulacije kapitala... Stoga je prirodno da nastaje potreba za njihovim povezivanjem sa državnim sektorom. Bez državnog planiranja ne bi se mogao zamisliti privredni život savremenog društva. Bez planiranja na nivou društva (države) kao procesa upravljanja (i koordiniranja) privredom ne mogu se ostvariti proporcije (zakonitosti) proširene društvene reprodukcije. Stoga se državno planiranje predstavlja kao regulatorni mehanizam svesnog usmeravanja privrednog razvoja koji u sadejstvu sa stihijskim procesima obezbeđuje normalno odvijanje procesa društvene reprodukcije. U uslovima monopolske proizvodnje to planiranje poprima određene specifičnosti jer mora biti dovedeno u funkcionalnu vezu sa korporativnim planiranjem. U tom smislu govorimo o planiranju u uslovima državno monopolskog kapitalizma. Osnovna specifičnost tog planiranja je ostvarivanje društvenih ciljeva razvoja kojima se usklađuju tokovi društvene reprodukcije. Pri tome se polazi od planiranja u krupnim korporacijama, koje kao spoj nove tehnike i tehnologije i krupnog kapitala preko svoje tehnostrukture nastoje da se povežu sa državom i da planiranjem svog razvoja obezbede prodor na nacionalno i svetsko tržište. U planovima korporacija izvesni ciljevi i interesi se pojavljuju kao društveni. To drugim rečima znači da određeni razvojni interesi imaju društvenu svrhu iako potiču od ciljeva tehnostrukture krupnih korporacija. U tom smislu proizilazi kao da tehnostruktura korporacija služi ostvarivanju ciljeva društva, a ona zapravo samo ostvaruje sopstvene ciljeve.

Pojavljuje se problem, kako uskladiti razvojne planove korporacija da one, ostvarujući svoje interese, sve više ostvaruju i društvene ciljeve razvoja. To je dalo povoda da se istakne stav kako postoji ″birokratska simbioza″, alijansa interesa korporativnog i državnog establišmenta. Pošto država mora da usmerava odvijanje celine procesa društvene reprodukcije, sasvim je prirodno da mora sistemom planiranja nastojati da se obezbedi relativno ujednačen ekonomski položaj i razvoj kako monopolskog, tako i slobodno konkurentskog tržišnog sektora. Stoga je država u cilju regulisanja privrednog života prinuđena da ″disciplinuje ciljeve i interese korporativnog sektora, jer bi oni trebalo da budu u službi interesa drštvene zajednice, a ne da on određuje te interese″.

5.3.3.2. Odnos plana i tržišta u uslovima robne privrede

savremenog društva Teorija slobodne konkurencije i tržišta ne poznaje planiranje i plansku privredu. Počeci razvoja socijalističkog društva i rasprave o koncepcijama njegovog razvoja kao i perspektive kojie su mu proricane, podstakli su rasprave o (ne)racionalnostima planiranja (i planske) privrede (u socijalizmu) u kojima se najčešće isticao stav da se bez tržišta i robne privrede ne može racionalno privređivati i ne mogu efikasno koristiti privredni resursi. I dok je u prvoj zemlji socijalizma trajala velika rasprava o osnovnim teorijskim pristupima planiranju u kojima su se sukobljavale dve ekstremne koncepcije – teleološka i genetička – u kapitalizmu su se odvijali relativno zadovoljavajući privredni procesi, koji su, i pored određenog mešanja države u proces reprodukcije, bili daleko od značajnijeg obima svesnog usmeravanja procesa reprodukcije. Teološka škola je insistirala na značajnoj lozi svesnog faktora, dok je genetička škola bila u celini okrenuta prema objektivnim (na ekonomskim zakonima zasnovanim) determinantama privrednog i društvenog razvoja, negirajući mogućnost bilo kakvog svesnog uticaja. Prisustvo ideja i saznanja o potrebi planiranja u podrušiju društvene reprodukcije, kao i sama društvena praksa državnog (državno – monopolističkog) kapitalizma i etatističkog (socijalističkog) načina proizvodnje uslovili su da se u savremenoj robnoj privredi postavi pitanje o odnosu plana i tržišta, odnosno o odnosu planiranja i zakona vrednosti. Najopštije koncept tržišno – planske privrede u suštini znači da se u određenoj razvijenoj robnoj privredi kombinuju elementi spontane (stihijske) regulacije i svesnog delovanja, sa naglaskom na automatizmu stihijskog uspostvljanja odnosa u društvenoj reprodukciji i podređenim značajem svesnog elementa (eventulanlo u područijima društvenog života kojima nije primereno tržište). Kada je reč o koncepciji plansko – tržišne privrede, naglasak je na značaju svesnog regulisanja društvene reprodukcije (predominaciji svesnog planskog određivanja bitnih parametara privređivanja i korišćenja planskih cena kao osnovne upravljačke poluge), dok se tržište pomera na marginu, da bi se istovremeno ova dva oblika regulacije međusobno konfrontirala. Pokušaji koncipiranja sistema privređivanja u skladu sa konceptom plansko tržišne privrede faktički su vodili zasnivanju i ostvarivanju direktivnog sistema planske privrede. S druge strane, izgrađivanje privređivanja na osnovama koncepta tržišno – planske privrede relativizira znašaj plana, a glorifikuje ulogu tržišta.

Pitanje adekvatnog odnosa planiranja i zakona vrednosti (odnosno plana i tržišta) može se rešiti jedino u iznalaženju njihove komplementarnosti (uzajamnosti) i u njihovom međusobnom usklađivanju. Takvo ređenje ovog pitanja svojstveno je sistemu tzv.indikatvnog planiranja. Polazeći od naučne spoznaje ekonomskih zakona, posebno zakonitosti proširene društvene reprodukcije, putem planiranja treba da se utvrdi koncepcija globalnog, društvenog privrednog razvoja na osnovama utvrđivanja zajedničkih prioritetnih privrednih ciljeva čijim ostvarivanjem se uspostavlja veza između individualnog i društvenog interesa. Planiranje to ne može ostvariti bez nezaobilazne informacione osnove funkcionisanja privrede koju jedino može pružiti tržište. Ono takođe ne može obavljati svoje fukcije ukoliko ne uvažava i sve druge pozitivne efekte tržišta, kao: elastično prilagođavanje obima i strukture proizvodnje tražnji, podsticanje svakodnevnog tehničkog i tehnološkog, organizacionog i drugog usavršavanja na osnovama savremenog preduzetništva, menadžmenta i marketinga. Društveni planovi shodno sistemu indikativnog planiranja, sa svojim ciljevima i sredstvima realizacije su dovoljno opšti, ali i naučno pouzdani da mogu poslužiti kao osnova za konkretne razvoje programe i planove privrednih subjekata. Dakle, i pored toga što nacionalni plan za privredne subjekte nema obavezujući karakter, njihovo planiranje se po pravilu na njega oslanja jer doprinosi ostvarivanju njihovih interesa kao robnih proizvođača. U postupku rada na pripremi nacionalnog plana uspostavlja se veoma bliska saradnja između vladinih ustanova za planiranje, naučno – istraživačkih organizacija i privrednika (krupne korporacije, banke, poslovna udruženja), što doprinosi pouzdanosti planskog scenarija budućeg poželjnog razvoja zemlje. U toku tog procesa ostvaruje se i uzajamna razmena informacija o razvoju između preduzeća, kao i između preduzeća i vladinih ustanova za planiranje. U tom procesu usklađuju se razlićiti razvojni interesi i prevazilaze suprotnosti ekonomskih interesa preduzeća i određenih društvenih struktura. Kada je reč o pojedinim sektorima privrede razlikovaće se stepen planomernosti, pa čak i karakter planiranja. I u javnom sektoru će delovati privredni subjekti kao tržišni subjekti iako će izvesne planske proporcije društvenog plana za njih imati direktivniji karakter. Indikativni planovi, s jedne strane se zasnivaju na realno sagledanim pravcima i tendencijama naučno – tehničkog procesa kao i dugoročnim tendencijama na svetskom i unutrašnjem tržištu. S druge strane, u značajnoj meri su zasnovani na realnim programima državnog regulisanja i planiranja razvoja javnog sektora koji predstavlja kičmu razvoja cele društvene privrede. U tom smislu se obezbeđuje delovanje sistema društvenog planiranja kojim savremeno društvo treba da obezbedi ostarivanje proporcija društvene reprodukcije i efikasnost delovanja tržišta. Ne postoji savremeno tržište bez određenih svesnih makroekonomskih (planskih) parametara, kriterijuma, niti plan i planiranje bez nezamenljive uloge tržišta i uloge unutrašnjih zakonitosti sistema robnog privređivanja. Sasvim je prirodno da odnos nevidljive ruke tržišta i zakona vrednosti i vidljive ruke plana i planiranja nije bezkonfliktan, makar koliko da su to komplementarni, međusobno dopunjujući mehanizmi.

5.4. Teorija društvene reprodukcije

5.4.1. Značaj teorije društvene reprodukcije Proces reprodukcije označava proces proizvodnje koji se neprekidno obnavlja. Da bi se taj proces ostvarivao neophodno je obezbediti nesmetano i kontinuirano semnjivanje međusobno uslovljenih faza procesa društvene reprodukcije. Celina procesa društvene reprodukcijhe razlikuje se od reprodukcije pojedinih robnih proizvođača, jer je reč o preplitanju svih faza procesa reprodukcije robnih proizvođača u društvenim razmerama. Pri analizi reprodukcije pojedinih robnih proizvođača nije se dovodilo u pitanje njihova sposobnost da realizuju robu koju proizvedu. Ali realizacija društveno bruto proizvoda postaje osnovno pitanje normalnog odvijanja – funkcionisanja društvene reprodukcije. Analiza procesa društvene reprodukcije treba da prikaže u kojim uslovima je moguće izvršiti realizaciju DBP. Ova analiza treba da pokaže kako se zakonitosti pojedinih faza društvene reprodukcije odražavaju u svojoj ukupnosti. Drugim rečima, potrebno je ustanoviti na koji način je neophodno izvršiti raspoređivanje raspoloživih faktora proizvodnje, kako obaviti proces proizvodnje, kako i na koji način izvršiti raspodelu DBP da bi se obezbedilo normalno odvijanje procesa društvene reprodukcije. Iz tih elemenata moraju se definisati proporcije ili objektivne zakonitosti procesa društvene reprodukcije.

5.4.2. Osnovne metodološke pretpostavke analize društvene

reprodukcije

Ukupna društvena proizvodnja se deli na dva odeljka, na: I odeljak: proizvodnje SP II odeljak: proizvodnje SLPt. Najopštiji uslov normalnog odvijanja procesa proizvodnje društvene reprodukcije jeste da se usklade obim i materijalna struktura DBP sa vrednosnom strukturom DBP. Pored odgovarajuće upotrebe PV za kupovinu i nadoknadu SP, poseban značaj ima raspodela ND – NV. Raspodelom ND na osnovne dohodke kapitalističke i radničke klase stvaraju se uslovi realizacije predmeta za ličnu potrošnju kao dela DBP. Preostali deo ND raspodeljuje se na akumulaciju kojom se obezbeđuje realizacija preostalih SP. Korišćenjem PV i NV mora rezultirati u potpunoj realizaciji DBP. Zavisno od načina upotrebe ND razlikujemo:

1) Prosta društvena reprodukcija – ceo ND ide mu FLPt 2) Proširena društvena reprodukcija – ND se deli na FAk i FLPt.

Pretpostavke: 1) Proces društvene reprodukcije se mora odvijati u uslovima ″čistog

kapitalizma″, odnosno u uslovima postojanja dveju klasa. Na ovaj način apstrahujemo naturalnu i sitnu robu privredu kao i postojanje različitih oblika plasmana kapitala i cepanje VV na osamostaljene oblike kapitalističkih dohodaka.

2) Razmena robe po njenoj vrednosti i konstantna produktivnost rada. Ne događa se nikakva bitnija promena u FP

3) Nepromenjen c : v i m′. 4) Nepostojanje spoljne trgovine 5) Celokupni kapital uložen u SP utroši se u toku jednog obrta.

5.4.3. Prosta društvena reprodukcija u sistemu robne privrede Iako je proširena društvena reprodukcija zakonitost razvoja društva, trenutno analiziramo prostu društvenu reprodukciju jer se zakonitosti proširene društvene reprodukcije mogu jednostavnije sagledati na primeru analize proste društvene reprodukcije. PRIMER:

Pretpostavimo da se raspolaže sa 9000h opredmećenog i živog rada, koji se raspoređuje na I odeljak u obimu od 6000h rada i na II odeljak sa 3000h rada. Istovremeno pretpostavimo da je ista struktura angažovanja tih faktora poizvodnje (organski sastav proizvodnih činilaca) u oba odeljka. U tom slučaju dobijamo sledeću strukturu angažovanih materijalnih i subjektivnih činilaca:

I 4.000 SP + 2.000 NINR = 6.000 II 2.000 SP + 1.000 NINR = 3.000 6.000 SP + 3.000 NINR = 9.000

Pretpostavimo da navedena struktura angažovanih činilaca odgovara zahtevima kombinovanja faktora proizvodnje koje omogućava odvijanje procesa društvene proizvodnje. Rezultati proizvodnje su:

I 4.000 PV + 2.000 NV = 6.000 II 2.000 PV + 1.000 NV = 3.000 6.000 PV + 3.000 NV = 9.000

Ukupni rezultat proizvodnje je DBP = 9.000h. Analiziranjem tabela dobijamo dva bitna uslova odvijanja proste društvene reprodukcije:

1) Podudarnost PV I i II odeljka i ukupnog proizvoda I odeljka društvene prouizvodnje.

2) Podudarnost između ND i ukupne proizvodnje II odeljka.

5.4.3.1. Osnovne srazmere proste društvene reprodukcije u

uslovima kapitalističke robne proizvodnje Ukoliko predhodno date uslove izrazimo u kapitalističkom obliku i ukoliko pretpostavimo da se živi rad deli na potreban rad (v) i VV(m) u istim iznosima, dobićemo sledeće izose:

I 4.000 c + 1.000 v = 5.000 II 2.000 c + 500 v = 2.500 6.000 c + 1.500 v = 7.500

Ukoliko predpstavimo da navedena struktura kapitala odgovara zahtevima kombinovanja FP koje proizilazi od odrećenog nivoa tehničkog sastava kapitala i da se ostvaruje društvena stopa VV pd 100%, rezultati su:

I 4.000 c + 1.000 v + 1.000 m = 6.000 II 2.000 c + 500 v + 500 m = 3.000 6.000 c + 1.500 v + 1.500 m = 9.000

Zahvaljujući amgažovanju kapitala od 7.500 proizveden je DBP od 9.000. Pošto kapitalisti kao robni proizvođači svih grana proizvodnje moraju prilikom raspodele realizovane vrednosti voditi računa da najpre nadoknade utrošena SP, oni moraju deo realizovanog proizvoda u obimu od (4.000Ic + 2.000IIc =) 6000c oformiti kao tražnju za

novoproizvedenim SP koja se upravo u tom obimu proizvode u I odeljku duštvene proizvodnje. Robni proizvođači prve i druge grane formiraju razmenske odnose i tako realizuju DBP. Prilikom raspodele ND na osnovne dohodke dveju klasa obezbeđuje se tolika tražnja za predmetima lične potrošnje koja je upravo jednaka obimu proizvedenijh predmeta lične potrošnje. Srazmere:

1) Proizvodnja I odeljka društvene reprodukcije mora da obezbedi dovoljno SP za proizvodnju koja su neophodna da se nadoknadi utrošeni postojani kapital I i II odeljka društvene proizvodnje:

I(c + v + m) = Ic + IIc 6.000 IP = 4.000 Ic + 2.000 IIc

2) Jednakost proizvoda II odeljka i formiranih fondova tražnje za predmetima za ličnu potrošnju u I i II odeljku društvene proizvodnje.

II(c + v + m) = I(v + m) + II(v + m) 3.000 IP = I(1.000v + 1.000m) + II(500v + 500m)

3) Iz obima međusobne robne razmene, odnosno potrebnih robnih transakcija sledi treća srazmera:

IIc = I(v + m) 2.000 c = I(1.000v + 1.000m)

Ne može se dogoditi da se ostvari treća srazmera, a da se ne ostvare prve dve. Ova srazmera je najvažniji materijalno – vrednosni strukturni odnos celine procesa proste društvene reprodukcije. Ove srazmere se u stvarnosti kapitalističke robne proizvodnje ostvaruju preko čitavog niza disproporcija i nejednakosti, ali koje se na dugi rok posmatrano, usklađuju, usled čega navedene proporcije možemo smatrati ekonomskim zakonitostima odvijanja proste društvene reprodukcije.

5.4.3.2. Razmena između pododeljaka društvene reprodukcije I odeljak se može podeliti na dva pododeljka: Ia koji proizvodi SR i Ib koji proizvodi PR. Pretpostavićemo da je razmera između utrošenih SR (amortizacija) i utrošenih PR 10 : 90. Pa Ia = 600, Ib = 5.400. II odeljak se može podeliti na dva pododeljka: IIa koji proizvodi nužna sredstva lične potrošnje i IIb koji proizvodi luksuzna sredstva lične potrošnje. Pretpostavićemo da je razmera između ova dva pododeljka 80 : 20. Pa IIa = 2.400, IIb = 600. Šema društvene reprodukcije izgleda:

Ia 400 c + 100 v + 100 m = 600 Ib 3.600 c + 900 v + 900 m = 5.400

IIa 1.600 c + 400 v + 400 m = 2.400 IIb 400 c + 100 v + 100 m = 600 6.000 c + 1.500 v + 1.500 m = 9.000

Prirodno je očekivati da će jedini korisnici luksuznih sredstava biti kapitalisti. Polazeći od odnosa između pododeljaka IIa i IIb, 80 : 20, na toj osnovi sračunaćemo učešće nužnih sredstava (ns) i luksuznih sredstava (ls) lične potrošnje. Polazeći od navedenog odnosa, NV u svakom pododeljku se deli za sredstva nužne i luksuzne lične potrošnje u srazmeri 80:20, pa će se raspodeljeni VV kapitalista svakog pododeljka struktuira na sredstva nužne i luksuzne potrošnje u odnosu 60 : 40. (Ia: 100m = 60ns + 40ls; Ib: 900 = 540ns + 360ls...). Kao rezultat izvršene raspodele dobija se sledeća šema:

Iz navedene sheme proizilazi da su izvršenom raspodelom zadovoljeni uslovi normalnog odvijanja društvene reprodukcije. Ukupni DBP se može realizovati kao i njegove pojedini delovi jer je:

Ia (c + v + m) = Ia am + Ib am + IIa am + IIb am Ib (c + v + m) = Ia c + Ib c + IIa c + IIb c IIa (c + v + m) = Ia ns + Ib ns + IIa ns + IIb ns IIb (c + v + m) = Ia ls + Ib ls + IIa ls + IIb ls

Ono što je još važnije, što proizilazi iz predhodno datih ilustracija, je da postoji međusobna zavisnost i tesna povezanost između pojedinih odeljaka, pododeljaka, oblasti i grana društvene proizvodnje. Obavljajući proizvodnju i raspodelu, oni jedni drugima omogućuju realizaciju proizvedenih roba i time doprinose stvaranju uslova za realizaciju DBP i za normalno odvijanje proste društvene reprodukcije. Iz ilustracija se može videti da samo jedan (i najčešće mali) deo proizvoda pojedinih pododeljaka realizuje u njihovim okvirima.najveći deo proizvoda zbog tehničko – tehnološke i ekonomske zavisnosti između pododeljaka, realizuje se putem njihove međusobne razmene. Bez jednakosti u međusobnom prometu Ia (360pr) i Ib (360am) ne bi se mogli nadoknaditi utrošeni predemeti rada (Ia), odnosno u tom istom iznosu obezbediti novi primerci SR za potrebe Ib. Takođe, bez uspostavljanja međusobne razmene između Ia (160ns) i IIa (160am) ne bi Ia pododeljak mogao obezbediti neophodna sredstva lične potrošnje, ali takođe ni IIa pododeljak zameniti porabaćena SR. Ili bez razmene robnih proizvođača Ia (40ls) pododeljka (40ls) sa IIb pododeljkom (40am) ne bi mogli kapitalisti Ia pododeljka obezbediti sredstva luksuzne lične potrošnje, kao ni robni proizvođači IIb ne bi mogli nadoknaditi i zameniti već sasvim urošena SR. Naizad, iz ilustracije se vidi i to sa se društveni proizvod ne bi mogao realizovati ukoliko ne bi bili uspostavljeni odnosi robne razmene između pododeljaka II odeljka i to u obimu potreba IIa pododeljka za luksuznim sredstvima lične potrošnje (160ls) i potreba IIb pododeljka za SR nužne lične potrošnje (160 ns). Uspostavljanje opšte privredne ravnoteže je vrlo složen proces. Odnosi međusobne zavisnosti produbljuju se u meri u kojoj se povećava broj pododeljaka.

5.4.4. Proširena društvena reprodukcija u sistemu robne

privrede

5.4.4.1. Opšti uslovi za ostvarivanje proširene društvene

reprodukcije Proširena društvena reprodukcija je zakonitost razvoja društva. Reprodukovanjme materijalnih uslova života ljudi reprodukuju sebe i društvene odnose karakteristične za određenu društveno ekonomsku formaciju.

Ia 40 am + 360 pr + 160 ns + 40 ls = 600

Ib 360 am + 3.240 pr + 1.440 ns + 360 ls = 5.400

IIa 160 am + 1.440 pr + 640 ns + 160 ls = 2.400

IIb 40 am + 360 pr + 160 ns + 40 ls = 600

600 am + 5.400 pr + 2.400 ns + 600 ls = 9.000

Postoje dva osnovna uslova za nesmetano odvijanje proširene društvene reprodukcije:

1) Da se celokupni ND ne utroši za ličnu potrošnju, već da se jedan njegov deo upotrebi za proširenje proizvodnje

2) Da deo izdvojen za proširenje proizvodnje svojom materijalnom strukturom obezbedi odgovarajuću dodatnu količinu SP i dodatnu količinu SLPt.

Kako se može obezbediti dodatna količina SP i veći broj radnika kako bi u sledećem periodu započela ili se nesmetano nastavila proširena društvena reprodukcija? Dodatna količina SP obezbeđuje se većom proizvodnjom ovih materijalnih dobara u odnosu na SLPt. To, međutim, ne znači smanjenje potrošnje, već stvaranje uslova za povećanje VV, a time i za uvećanje potrošnje. Dodatna količina SP može se obezbediti menjanjem namene jednog dela raspoloživih materijalnih dobara, jer se neka materijalna dobra mogu koristiti i kao SP i kao SLPt. Dodatna SP mogu se obezbediti i povećanim korišćenjem kapaciteta. Uvećani broj radnika obezbeđuje se, pre svega prirodnim priraštajem stanovništva. Uvećani broj radnika može se obezbediti profesionalnom perorjentaciom zaposlenih. Moguće je da se jedan broj zaposlenih u vanprivrednoj sferi prekvalifikuje i angažuje u sferi materijalne proizvodnje. To se može ostvariti i uvozom radne snage iz iznostranstva (imigraciom), produženjem radnog dana...

5.4.4.2. Osnovne proporcije kapitalističke proširene

društvene reprodukcije (Uspostavljanje opšte

privredne ravnoteže) Društvena reprodukcija može se nesmetano odvijati jedino ukoliko se izvrši normalna realizacija proizvedene robe. Stoga se kao osnovni problem u nesmetanom funkcionisanju kapitalističke proširene društvene reprodukcije javlja realizacija robe. PRIMER: Pretpostavke:

• Ukupno raspoloživa suma društvenog kapitala je 7.250 • I odeljak = 5.000 + II odeljak =2.250 • m′ = 100% • I odeljak = c:v = 4:1, II odeljak = c:v = 2:1 • n = 1

Nakon godinu dana funkcionisanja struktura DBP izgleda:

I 4.000 c + 1.000 v + 1.000 m = 6.000 II 1.500 c + 750 v + 750 m = 3.000 5.500 c + 1.750 v + 1.750 m = 9.000

Obim društvenog bruto proizvoda je 9.000, dok materijalnu strukturu čini 6.000 SP i 3.000 SLPt. Vrednosnu strukturu čini 5.500 PV i 3.500 NV. Pretpostavka za ostvarivanje proširene reprodukcije sastoji su u tome da se jedan deo VV i u I i II odeljku izdvoji za akumulaciju. Pretpostavljamo da se u I odeljku namenski raspodeljuje VV na dva jednaka dela. 50% za akumulaciju i 50% za fond lične potrošnje kapitaliste (FLPK). Odnosno 1.000m = 500Ak + 500FLPK. Pošto je organski sastav kapitala ostao isti (4:1), to znači

da 400 ide za kupovinu dodatnih SP (dodajni postojani kapital – c1), a 100 ide za kupovinu dodatne radne snage (dodajni varijabilni kapital – v1). Tako da se raspodela VV u I odeljku izvršava na sledeći način:

I odeljak: (4.000c + 400c1) + (1.000v + 100v1) + 500FLPK = 6.000

Međutim, raspodela VV u II odeljku ne može se izvršiti na isti način kao i u I odeljku. To je zbog toga što I odeljak proizvodi SP za proizvodnju pa će II odeljak moći da proširi svoju proizvodnju u zavisnosti od obima proizvodnje I odeljka i od njegovih potreba za dodatnom količinom SLPt. U navedenom primeru obim proizvodnje I odeljka iznosi 6.000 (SP). Pri tome, sam I odeljak ima potrebu za nadoknadu utrošenih SP u iznosu od 4.000 i za dodatnom količinom SP radi ostvarivanja proširene reprodukcije u iznosu od 400, što ukupno iznosi 4.400. Ako se taj iznos oduzme od proizvedene vrednosti I odeljka ostaje 1.600. Taj preostali deo I odeljak može ponuditi II odeljku u razmenu za SLPt. Naime, I odeljku su upravo potrebna SLPt u navedenom iznosu, jer je potražnja radnika određena sumom varijabilnog kapitala u iznosu od 1.100 (1.000v + 100v1), a tražnja kapitalista I odeljka određena je sumom FLPK u iznosu od 500. To znači da će kapitalisti II odeljka moći da obezbede dodatnu sumu SP u iznosu od 100, jer 1.500 moraju upotrebiti za nadoknadu utrošenih SP u predhodnoj godini. A pošto je organski sastav kapitala u II odeljku 2:1, za kupovunu dodatne RS izdvojiće iznos 50v1. Time se za dodatni konstantni i varijabilni kapital u II odeljku može izdvojiti 150, a preostali deo 600 kapitalisti troše za kupovinu SLPt. Na taj način je izvršena i raspodela VV u II odeljku:

II odeljak: (1.500c + 100c1) + (750v + 50v1) + 600FLPK = 3.000 Nakon ostvarene proizvodnje DBP postavlja se pitanje mogućnosti njegove realizacije. Obim i strukturu tražnje određuje pored PV SP, visina ND i elementi njegove namenske raspodele za Ak i FLP. Ako se ponuda i tražnja SP i SLPt poklapaju, onda će se nesmetano izvršiti realizacija proizvedenih materijalnih dobara u oba odeljka i nesmetano nastaviti tok reprodukcije. U tom smislu moraju biti zadovoljene 3 proporcije. PRIMER:

Ako bi se na predhodno objašnjeni način izvršila akumulacija, onda bismo imali sledeću raspodelu:

I (4.000c + 400c1) + (1.000v + 100v1) + 500FLPK = 6.000 II (1.500c + 100c1) + (750v + 50v1) + 600FLPK = 3.000 9.000

Na kraju druge godine bismo imali sledeće stanje:

I 4.400 c + 1.100 v + 1.100 m = 6.600 II 1.600 c + 800 v + 800 m = 3.200

U sledećoj godini nakon odgovarajuće namenske raspodele nacionalnog dohodka (isto kao u predhodnoj godini), shema bi izgledala ovako:

I (4.400c + 440c1) + (1.100v + 110v1) + 550FLPK = 6.600 II (1.600c + 160c1) + (800v + 80v1) + 560FLPK = 3.200

9.800

A na kraju treće godine:

I 4.840 c + 1.210 v + 1.210 m = 7.260 II 1.760 c + 880 v + 880 m = 3.520

, a nakon namenske raspodele ND:

I (4.840c + 484c1) + (1.210v + 121v1) + 605FLPK = 7.260 II (1.760c + 176c1) + (880v + 88v1) + 616FLPK = 3.520

10.780

Iz navedenih shema može se videti da je godišnja stopa rasta: 10.780

- 9.800 980

Srazmere (proporcije):

1) Vrednost proizvodnje I odeljka mora biti jednaka zbiru vrednosti utrošenog i akumulisanog postojanog kapitala u oba odeljka društvene proizvodnje:

I (c + v + m) = I (c + c1) + II (c + c1)

2) Vrednost proizvodnje II odeljka mora biti jednaka postojećim i dodatnim fondovima za ličnu potrošnju radnika i kapitalista u oba odeljka društvene proizvodnje:

I (c + v + m) = I (v + v1 + FLPK) + II (v + v1 + FLPK)

3) Ukupno utrošeni i akumulisani postojani kapital II odeljka mora biti jednak ukupnim postojećim i dodatnim fondovima za ličnu potrošnju radnika i kapitalista u I odeljku. Ova srazmera omogućava nesmetanu razmenu I i II odeljka.

I (c + c1) = I (v + v1 + FLPK)

5.4.4.3. Način ostvarivanja proporcija proširene društvene

reprodukcije u kapitaklističkoj privredi Zadovoljenje ovih proporcija praktično znači da se obezbeđuje opšta ekonomska ravnoteža između ponude i tražnje, tj.obezbeđuje se nesmetana realizacija DBP. Ostvarivanje proporcija odvija se putem velikih kolebanja između ponude i tražnje, uz zastoje i nepoklapanje vrednosnih i naturalnih veličina proizvodnje i potrošnje, što dovodi do neravnoteže i poremećaja u funkcionisanju kapitalističke društvene reprodukcije. Ti poremećaji dovode do kriza jiperprodukcije. Naš primer pokazuje da je I odeljak brže raste od drugog odeljka, zbog razlikama u organskim sastavima. Ova razlika će dovesti da se u jednoj tački proizvede više SP nego što je potrebno, odnosno da postoji manjak SLPt. Ove proporcije ostvaruju se putem zakona vrednosti koji deluje u obliku cene proizvodnje. Ovaj zakon prinudno savlađuje relativnu samostalnost pojedinih kapitalista u donošenju odljuka o proširenoj reprodukciji i stihijski (ex – post) vrši srazmernu raspodelu ukupnog kapitala i rada na različite oblasti i grane delatnosti. Veća ponuda SP u I odeljku od njihove tražnje, dovodi do pada TC ispod CP, što uslovljava selenje marginalnih (najlošijih) proizvožača.

%.

% 101008009

980=×=

5.4.4.4. Obim i struktura akumulacije kao osnovni problem

proširene društvene reprodukcije Osnovni problem nesmetanog funkcionisanja proširene društvene reprodukcije jeste namenska raspodela ND i VV na Ak i ličnu potrošnju. Od načina namenske raspodele ND na Ak i ličnu potrošnju zavisi mogućnost realizacije DBP. Akumulacija ne može da bude proizvodna veličina. Ona je određena obimom i naturalnom i vrednosnom strukturom DBP. Nesmetani tok društvene reprodukcije biće omogućen kada je FAk odgovara viški proizvedenih SP i višku proizvedenih SLPt. Takvo akumulaciju nazivamo normalnim obimom novčane akumulacije. PRIMER:

Proizvodnja I odeljka = 6.000 Novčana akumulacija za SP Nadoknada I c = 4.000 u I odeljku = 400 c1 Nadoknada II c = 1.500 u II odeljku = 100 c1 Višak proizvedenih SP = 500 Ukupna novčana akumulacija za kupovinu SP = 500 Proizvodnja II odeljka = 3.000 Novčana akumulacija za kupovinu SLP

Predmeti lične potrošnje I odeljka = 1.500 u I odeljku = 100 v1 Predmeti lične potrošnje II odeljka = 1.350 u II odeljku = 50 v1 Višak proizvedenih SLPt = 150 Ukupna novčana akumulacija za kupovinu SLPt = 150

Ako se novčani fond akumulacije stavi u odnos sa ND tada se dobija društvena stopa akumulacije:

100×+

=MV

AA'

Zbog akumulacije iz godine u godinu DBP bi tebalo da raste. Ako su ispunjeni sledeći uslovi, iz godine u godinu:

1) Ravnomerni porast svih elemenata društve reprodukcije 2) Nepromenjeni c:v, m′ i namenska raspodela VV na Ak i ličnu potrošnju onda se može rast DBP prikazati putem formule:

Ako želimo da vidimo koliki će biti DBP kroz 17 godina moramo trenutni DBP pomnožiti sa k dignutim na 17 (k17).

Ukoliko bi društvena stopa akumulacije bila manja od normalnog tada bi se više novčanih sredstava izdvajalo za ličnu potrošnju, pa se ne bi mogao realizovati jedan deo SP. To bi dovelo do neravnoteže u tokovima reprodukcije i do nemogućnosti njenog nesmetanog odvijanja.

k – koeficijent promene DBP Sc – godišnja stopa rasta konstantnog

kapitala u privredi kao celini DBPt – društveni bruto proizvod kroz t godina DBP0 – društveni bruto proizvod početne

godine

k = (1 + Sc) DBPt=DBP0 ⋅ k

t

5.4.5. Međusektorska analiza i njen značaj za razvoj teorije društvene reprodukcije

Razmena između pododeljaka društvene reprodukcije pokazuje međuzavisnost i uslovljenost proizvodnje jednog pododeljka proizvodnjom drugog pododeljka. Na sličnoj osnovi zasnovana je input – output analiza V.Leontijeva. Analiza se može praviti za različit broj sektora nacionalne ekonomije. Glavne elemente matrice međusektorskih transakcija predstavljaju reprodukciona portošnja (deo proizvodnje datog sektra koji se troši u drugim sektorima kao i njemu samom) i finalna potrošnja (lična, opšta, investiciona)

X1 x11 x12 ... x1j ... x1n x1

X2 x21 x22 ... x2j ... x2n x2 X3 x31 x32 ... x3j ... x3n x3

... ...

...

Xi xi1 xi2 ... xij ... xin xi

... ...

...

Xn xn1 xn2 ... xnj ... xnn xn X1, X2, X3, ..., Xn – vrednost proizvodnje datog sektora x1, x2, x3, ..., xn – finalna potrošnja, odnosno ND koji se dobija kao razlika između ukupne proizvodnje Xn i njegove reprodukcione potrošnje. x12 – deo proizvodnje prvog sektora koji se troši u drugom sektoru... Prema tome, vertikalne kolone označavaju inpute ostalih sektora u proizvodnji datog sektora. – tehnički koeficijent prikazuje iznos proizvodnje nekog sektora koji se troši na jedinicu proizvodnje posmatranog sektora

Navedena shema može se dopuniti sa još jednim redom koji izražava dodatnu vrednost (lična potrošnja i profit i amortizacija), pa će u tom slučaju, međusektorska tablica za, na primer, tri sektora izgledati na sledeći način:

Primaoci (output)

Reprodukciona potrošnja Finalna potrošnja

Ukupna potrošnja

Davaoci (Input) 1 2 3

1 x11 x12 x13 x1 X1 2 x21 x22 x23 x2 X2 3 x31 x32 x33 x3 X3

Dodatna vrednost v1 v2 v2 V Ukupna proizvodnja X1 X2 X3 X

Shema trosektorskog modela pokazuje da je zbir dodatne vrednosti i odgovarajućih inputa jednak outputu datog sektora, odnosno ukupna potrošnja jednaka je ukupnoj proizvodnji. Input - output analiza izvanredno je pogodno sredstvo za vođenje makroekonomske politike. Ako se menja struktura potrošnje međusektorska analiza omogućava da se utvrde promene u proizvodnji u svakom posmatranom sektoru. Putem ove analize mogu se izbeći uska grla u proizvodnji. Ona se može iskoristiti za planiranje na makro nivou.

Xj

xa

ijij =

ALI ova analiza ne može dati odgovore zašto data proizvodnja ili potrošnja treba da budu toliko koliko iznose. Pošto je tehnički progres isključen iz analize, međusektorska analiza ne može da objasni promene u vremenu u proizvodnji i potrošnji. Ona može samo da omoguči upoređivanje rezultata za dva različita perioda analize. Međusektorska analiza ne može da zameni informacije sa tržišta, niti može, pak, da ukaže šta treba proizvoditi.

5.4.6. Društvena reprodukcija i princip multiplikatora i

akceleratora PRINCIP MULTIPLIKATORA Multiplikator je koeficijent koji pokazuje veličinu promene date ekonomske kategorije u zavisnosti od promena neke druge kategorije. U ovom slučaju reč je o povećanju dohodka do kojeg dolazi inicijalnim povećanjem investicija:

I

DM =

U pitanju je znatno veće povećanje dohodka, jer povećanje investicija u jednoj grani dovodi do povećanja tražnje za sredstvima za proizvodnju i sredstvima za potrošnju u granama koje proizvode ova sredstva za granu koja kreće sa investicijama. Da bi se proizvela ova dodatna sredstva njihovi proizvođači povećavaju tražnju za inputima svoga proizvodnog procesa. Na bazi toga tražnju povećavaju proizvođači ovih inputa i tako redom proizvodnja se povećava sve do poslednjeg proizvođača. Princip multiplikatora se može primeniti i na međusektorsku analizu. PRIMER:

I god. I 40.000c + 10.000v + 10.000v = 60.000 II 15.000c + 7.500v + 7.500v = 30.000

II god. I 43.200c + 10.800v + 10.800v = 64.800 II 16.800c + 8.400v + 8.400v = 33.600

III god. I 46.656c + 11.664v + 11.664v = 69.984 II 18.144c + 9.072v + 9.072v = 36.288

i

NDM

∆

∆=

ND u II godini = 38.400 NDu III godini = 41.472

∆ND = 41.472 – 38.400 = 3.072

i u II godini = 43.200 + 10.800 – 40.000 – 10.000 = 4.000 i u III godini = 46.656 + 11664 – 43.200 – 10.800 = 4.320

∆i = 4.320 – 4.000 = 320

693200723

..

==M

Gledamo samo I odeljak

PRINCIP AKCELERATORA Princip akceleracije ima istu teorijsku osnovu kao i princip multiplikatora. Sada se posmatra kako dato povećanje potrošnje (tražnje) dovodi do mnogo većeg povećanja invectivija, proizvodnje, ND. Dok je multiplikator zavisan od štednje (što veća štednja, veće su i investicije), akcelerator je zavisan od potrošnje, pa je koeficijent akceleracije veći što je veća granična sklonost štednji.

P

iA

∆

∆=

PRIMER: Gledamo samo prve dve godine iz predhodnog primera.

∆P = 33.600 – 30.000 = 3.600 (gledamo samo razliku između drugih odeljaka jer je to prava potrošnja).

86160037006

..

.==A

Ovaj porast investicija dovešće do porasta ND, a porast ND do porasta potrošnje, pa će na toj osnovi doći do ubrzanog porasta investicija. Uključivanje akceleratora i multiplikatora u analizu društvene reprodukcije predstavlja ilustraciju deduktivnog modela analize.

5.4.7. Tehnološki progres i održivi razvoj Svako društvo mora ostvarivati proširenu reprodukciju. Da bi to izvelo ono mora akumulirati. Dostignuti nivo razvoja proizvodnih snaga rađa potrebu njihovog sve ubrzanijeg razvoja, te sve većeg akumuliranja, kako se ne bi zaostalo u razvoju. Deo ND izdvojen za akumulaciju može se ulagati u proizvodnju u istom ili povećanom organskom sastavu kapitala. U prvom slučaju radi se o ekstenzivnom tipu proširene društvene reprodukcije, a u drugom o intenzivnom tipu proširene društvene reprodukcije. Zakonitost razvoja je intenzivna proširena društvena reprodukcija jer ona podrazumeva menjanje tehnološke osnovice proizvodnje i ostvarivanje društvenog i tehnološkog progresa. Taj progres u poslednjih nekoliko decenija se odvija munjevitom brzinom. On se može ostvariti u:

1) Evolucionoj formi i 2) Revolucionoj formi.

Evoluciona forma naučno tehnološkog progresa predstavlja proces uvećanja proizvodnje putem usavršavanja postojeće tehnike i tehnologije. Revoluciona forma naučno tehnološkog procesa podrazumeva prelaz na kvalitativno novu tehniku i tehnologiju.

I odeljak = 43.200 + 10.800 – 40.000 – 10.000 = 4.000 II odeljak = 16.800 + 8.400 – 15.000 – 7.500 = 2.700

∆i = 4.000 + 2.700 = 6.700

Gledamo oba odeljaka

Najznačajniji uslovi za širenje tehnološkog progresa su: 1) Društveno – ekonomski odnosi 2) Stalno rastuće potrebe društva 3) Razvoj nauke, znanja i iskustva čoveka 4) Ekonomska efikasnost pronalazaka 5) Ekonomske mogućnosti društva 6) Razvoj tržišta, struktura 7) Stepen organizovanosti privrede

Danas se tehnološki progres javlja kao osnovni faktor društveno – ekonomskog razvoja. Osnovne karakteristike tehnološkog progresa su:

1) Automatizacija i robotizacija ne samo fizičkih nego i intelektualnih procesa 2) Sve veća mobilnost i otkrivanje novih vidova energije 3) Veliki napredak u proizvodnji sintetičkih materijala 4) Otkrivanje i primena novih transportnih sredstava 5) Napredak u biologiji, hemiji...

Postoje različite metode za merenje brzine ostvarivanja tehnološkog razvoja: 1) Visina globalne produktivnosti rada 2) Brzina rasta DBP 3) Brzina i stepen difuzije novih tehnologija 4) Potrošnja električne energije po zapolsenom i po stanovniku 5) Stepen rasta naučno – istraživačke aktivnosti 6) Broj inovacija u društvu 7) Brzina i obim uvođenja novih proizvoda 8) Intenzitet i struktura investiranja 9) Tehnička opremljenost rada

Tehnološki progres omogućava uvećanje ekonomskog rasta i razvoja do neslućenih razmera ALI isto tako izaziva neslućene posledice:

1) Ratna razaranja 2) Gubljenje radnih mesta 3) Ekološka zagađenost

Odgovor na ove probleme je održivi razvoj. On podrazumeva definisanje takve razvojen funkcije koja će integrisati predhodna iskustva, tekuću praksu i viziju budućnosti. Jedino onaj razvoj koji vodi računa o budućnosti, razvoj koji služi svima jeste razvoj. Održivi razvoj mora da bude održiv:

1) Ekonomski 2) Ekološki 3) Socijalno

4) Kulturno 5) Politički

1) Ekonomska održivost podrazumeva konstituisanje takvog ekonomskog sistema koji će sadržavati visok stepen stabilnosti i efikasnosti.

2) Ekološka održivost znači takav odnos prema prirodi tako da se zadovolje potrebe današnjih generacija, a da se u isto vreme ne ugrozi sposobnost sledećih generacija da zadovolje svoje potrebe.

3) Socijalna održivost znači izbegavanje mogućih tenzija ili ozbiljnijih socijalnih konflikata u društvu.

4) Kulturna održivost podrazumeva sprečavanje dominacije jedne kulture nad drugom u multikulturnim zajednicama društva i na nivou celog društva.

5) Politička održivost se shvata kao obezbeđenje ljudskih prava i demokratskih sloboda što je ujedno i pretpostavka za ostvarivanje ostalih aspekata održivosti.

Parcijalni pokazatelji

5.5. Osnovna obeležija cikličnih kretanja društvene reprodukcije u savremenoj robnoj privredi

5.5.1. Opšte karakteristike ekonomskog ciklusa Ekonomska istorija pokazuje da se društvena reprodukcija ne obavlja pravolonijski, uravnoteženo i bez zastoja. Počev od 1825.godine prisutni su usponi i padovi u tokovima društvene reprodukcije. Nakon ubrzanog rasta DBP, porasta investiranja u proizvodnju, uvećanja profitne stope, zaposlenosti, stepena korišćenja kapaciteta...odjednom dolazi do smanjenja DBP, bankrotstva firmi, smanjenja zaposlenosti, pada profite stope... Tako društvena reprodukcija iz uspona ili ekspanzije ubrzo ulazi u pad ili kontrakciju, iz pada u uspon... tj.ona se kreće u cik-cak liniji, pa to nazivamo cikličnim kretanjem društvene reprodukcije. To kretanje je nepravilno. Praksa pokazuje da na postoje dva potpuno ista ekonomska (poslovna) ciklusa. Zato ne postoji ni formula kojom bi se moglo odrediti ni trajanje, niti utvrditi vreme pojave ekonomskih ciklusa. Međutim, iako ekonomski ciklusi nisu isti, oni imaju veliki broj sličnosti. Postoje i određeni nagoveštaji pada (kontrakcije) privredne aktivnosti, odnosno nagoveštaja krize hiperprodukcije. Tu spadaju:

1) Smanjenje obima proizvodnje 2) Pad realnog DBP 3) Smanjenje investicija 4) Smanjenje tražnje za RS 5) Pad cena sirovina 6) Pad profitne stope 7) Pad cene akcija 8) Poremećaji na finansijskom tržištu

U kapitalizmu recesije (krize) su se dešavale i dešavaće se. One se ne mogu eleminisati. To ne znači da će one uvek biti duboke i sa katastrofalnim posledicama. Naprotiv, zbog delovanja finansiskih vlasti savremenih kapitalističkih država u novije vreme recesije se osećaju samo kao blag pad privredne aktivnosti. Njihova dužina i intenzitet se smanjuje. Dok dužina uspona privredne aktivnosti raste u odsnosu na dužinu recesije. Postoje različita tumačenja uzroka ekonomskih ciklusa. Oni se mogu podeliti u dve skupine:

1) Spoljašnji (egzogeni) 2) Unutrašnji (endogeni)

U spoljašnje uzroke ubrajaju se oni izvan datog ekonomskog sistema: ratovi, državni prevreti, izborne promene, cene nafte i drugih energenata, sirovina, migracije stanovništva, naučni proboji, tehnološke inovacije, sunčeve pege, vremenske promene. Unutrašnjim uzrocima smatraju se oni koji potiču iz samog ekonomskog sistema: novac i krediti, model multiplikatora i akceleratora, kolebanje cena i nadnica, politička kolebanja...

Postavlja se pitanje mogućnosti progrnoziranja ekonomskih ciklusa?

Kao jedno od rešenja je indeks vodećih pokazatelja. To jednostavno znači da se prati nekoliko pokazatelja (proizvodnja čelika, električne energije, kretanje spoljne trgovine, stabilnost kursa valute, kretanje najamnina) i ocenjuje njihovo ukupno stanje.

Danas se to vrši kompjuterovanim ekonometrijskim modelima za prognoziranje ekonomskog rasta. Rodonačelnici ovog koncepta su nobelovci: Jan tinbergen i Lorenc Klajn. Ekonomska teorija razlikuje 3 tipa ekonomskih ciklusa:

1) Kratki 2) Srednji 3) Dugi

Kratki ciklusi su vezani za klimatske poremećaje, zemljotrese, požare, poremećaje na svetskom tržištu, u međunarodnim političkim odnosima, tako da nisu ekonomskog karaktera.

5.5.2. Karakteristike ekonomskih kriza u savremenom

kapitalizmu KARAKTERISTIKE VELIKE SVETSKE EKONONMSKE KRIZE (1929 – 1933. GODINE)

Velika ekonomska kriza 1929 – 1933 godine imala je korene u ciklusu koji je trajao u periodu 1923 – 1929. U težnji za ostvarivanjem što većeg profita kapitalisti su sve veći deo VV odvajali za akumulaciju i investirali ga u proizvodnju SP, tako da se prvi odeljak mnogo brže razvijao od o drugog. Novo investiranje je proširivalo proizvodne kapacitet, što je uslovljavalo porast zaposlenosti i povećanje nominalnih najamnina. Sve je to vodilo ka smanjenju profitne stope. Pad profitne stope doveo je do smanjenja investicija, do pada industrijske proizvodnje, smanjenja zaposlenosti i najamnina, tako da je fond najamnine pao ispod vrednosti proizvedenih predmeta lične potrošnje, što je onemogućilo realizaciju prvog odeljka i drugog odeljka, što je dovelo do zapadanja privrede u krizu. Kriza hiperprodukcije se prvo osetila u industriji, da bi zatim obuhvatila i ostale oblasti. Dolazi do pada robnih cena, smanjenja robnog prometa, naglog pada cena hartija od vrednosti. Godine 1929. dolazi do kraha Njujorkške berze. Berzanske špekulacije otpočele su 1929.godine, da bi svoj vrhunac, odnosno špekulativni ″bum″ dostigle 1929. Industrijska proizvodnja je opala za 30%, a kriza je zahvatila sve razvijene industrijske zemlje i sve industrijske grane. Agrarna kriza je takođe zahvatila gotovo sve zemlje i sve industrijske grane proizvodnje. Uzajamno dejstvo industrijske i agrarne krize dovelo je do produbljivanja i zaoštravanja opšte ekonomske krize i do produžetka njenog trajanja u odnosu na predhodne krize. Pad cena gotovo svih industrijskih proizvoda za preko 30% i poljoprivrednih za 60 – 70%. To je dovelo čak i do fizičkog uništenja proizvoda, iako su naspram toga nalazile ogromne mase neishranjenog i nezaposlenog stanovništva. S druge strane, tzv.makaze cena, tj.raspon između cena poljoprivrednih i industrijskih proizvoda se stalno pogoršavao na štetu poljoprivrede u toku trajanja krize. Kriza u oblasti materijalne proizvodnje dovela je do krize i u monetarno – kreditnoj sferi. Ova kriza je i otpočela berzanskih krahom Njujorkške berze. Dolazi do destabilizacije nacionalnih valuta, rušenja stabilnosti međunarodnih kreditnih odnosa, bankrotstva banaka, pogoršanja platnih bilansa zemalja zaoštravanja, odnosa između kapitalističkih zemalja... ND vodećih zemalja opao je za preko 50%, nastupila je velika prezaduženost zemalja. Sve je to dovelo da SAD kao vodeća kapitalistička zemlja 12.marta 1933.godine napusti zlatni standard. Produbljivanje ekonomske krize dovelo je do ogromnog jačanja protekcionizma u međunaronoj trgovini. Povećavaju se carine, otkazuju trgovinski ugovori, vrši se kontigentiranje uzova i izvoza, uvode uzvozne i izvozne dozvole, a trgovinski odnosi se svode na regionalne, bilateralne, diskriminatorske. Privatnu inicijativu zamenjuje državni intervencionizam i ekonomski nacionalizam. Došlo je do smanjenja svetske trgovine za 65%.

Kriza je najviše pogodila radničku klasu. Zaposlenost je smanjena za preko 50% i dovela do pojave preko 40 miliona nezaposlenih i preko 100 miliona poluzaposlenih radnika, smanjene su najamnine. To je ugrozilo život i zdravlje čitave generacije ljudi, dovelo do pojave raznih vrsta epidemija, samoubistava i sl. Ova kriza pokazala je kako je otkazao mehanizam zakona vrednosti kao opšti regulator tokova drštvene reprodukcije, zbog čega su u ekonomsku regulaciju počinje sve više uključivati država. KARAKTERISTIKE SVETSKIH EKONOMSKIH KRIZA 1973 – 1975. & 1980 – 1982.GODINE Od Drugog svetskog rata do početka 70 – ih godina XX veka nije bilo većih poremećaja u tokovima društvene reprodukcije, te je zavladalo uverenje da se svet oslovodio kriza i ciklusa. Međutim, duboka transformacija savremenog kapitalizma ostvarena u drugoj polovini XX veka uslovljena je dinamičkim promenama u razvoju proizvodnih snaga i internacionalizaciom proizvodnje. Prilagođavanje i razvoj proizvodnih odnosa državno – monopolskog kapitalizma na višem nivou karakteriše se zaoštravanjem protivurečnosti tokova društvene reprodukcije. U 70 – im i 80 – im godinama XX veka zaošternost dostiže kulminaciju usled dubokih cikličnih i strukturalnih kriza, inflacionih procesa, valutnih i drugih potresa. Kriza 1973 – 1975. po svojim razmerama nadmašila je sve posleratne krize. Ona je gotovo istovremeno zahvatila sve razvijene kapitalističke zemlje i sa svom ozbiljnošću pokazala da je iscrpljen ekonomski razvoj zasnovan na ekstenzivnom korišćenju prirodnih sirovina i energije, pa se ova kriza još naziva energetskom krizom i sirovinskom krizom. Pojava energetske, sirovinske i prehrambene krize odrazila se na veliko poskupljenje nafte, sirovina i prehrambenih proizvoda. Svetska privreda je bila primorana da se transformiše u novi tip proizvodnje u kojem će se sve više štedeti prirodni resursi i energija. Ova kriza je u nasilnoj formi ukazala na neophodnost razrade i uvođenja novih metoda i oblika proizvodnje (mikročipovi, mikroprocesori...), čime je faktički otpočela nova etapa naučno – tehničkog progresa. Državno – monopolsko regulisanje proizvodnje, organičeno u osnovi nacionalnim granicama svake zemlje, pokazalo se neadekvatnim u uslovima rastuće internacionalizacije kapitala, jer proces reprodukcije sve više zavisi od međunarodnih ekonomskih i drugih veza. Još veće protivurečnosti društvene reprodukcije ispoljila je kriza 1980 – 1982. koja je bila najduža posleratna kriza, a u nekim zemljama i najdublja (Engleska i Kanada). Kriza je dovela do obezvređivanja fiksnog kapitala, a oštra borba na svetskom tržištu uslovila je neophodnost modernizacije. Došlo je do nesklada između mogućnosti raspoživog proizvodnog aparata i njegovog faktičkog korišćenja. Broj nezaposlenih radnika u industrijski razvijenim zemljama dostigao je 1983. 32 miliona ljudi. U prvim stadijumima krize 1973 – 1975. & 1980 –1982. pojavila se tendencija porasta cena (stagflacija i stampflacija) što je dovelo do poremećaja kurseva nacionalnih valuta, pa se ova kriza 1980 – 1982. naziva još i valutnom krizom. Istorijsko iskustvo svedoči da se samo putem kriza, materijalnih i ljudskih razaranja mogu razrešavati nagomilane protivurečnosti, izvršiti modrenizacija fiksnog kapitala i reorganizacija proizvodnje, obezbediti razvoj. Prevazilaženje tih protivurečnosti uslovilo je jačanje uloge države u privredi i razvoj sistema programiranja i planiranja. Pored opšte krize hiperprodukcije izdvajaju se i strukturne krize. Njih karakteriše velika disproporcija u razvoju pojedinih sfera i grana proizvodnje. Strukturne krize, po

pravilu, traju dugo. Ove krize gase pojedine grane, uslovljavaju seljenje kapitala iz tih grana, a u drugim granama primoravaju proizvođače na sniženje troškova proizvodnje putem tehnoloških inovacija. Time se vrši izmena tehnološke osnovise proizvodnje. To je danas slučaj sa crnom i obojenom metalurgijom koje su suočene sa pojavom novih materijala. I upravo kriza 70 – ih godina XX veka ima krarakter strukturne krize, jer je uslovljena krizom energije i sirovina. Naime, u vreme 1950 – 1960. razvoj visokorazvijenih zemalja zasnivao se na jeftinim izvorima sirovina i energije u nerazvijenim zemljama. Jačanjem ovih zemalja rasle su i cene sirovina i energije. To je izazvalo krizu 1973 – 1975. Strukturne krize isprepliču se sa cikličnim krizama hiperprodukcije. One oštro pojačavaju zamah i produžuju trajanje ciklične krize. KARAKTERISTIKE SVETSKE EKONOMSKE KRIZE 1997 – 1999. (AZIJSKA KRIZA) Svetska privreda se nalazi u stagnaciji od početka 1970 – ih godina, tako da je u toku treća decenija Kondratijevog drugog ciklusa. U 1990 – im godinama privreda je u trećoj deceniji B faze Kondratijevog drugog talasa. Za to postoje svi empirijski dokazi:

1) Profitna stopa u proizvodnji je znatno niža nego u vremenu 1945 – 1970. 2) Kapital se, u potrazi za višom profitnom stopom, seli iz proizvodnje u

finansijske delatnosti 3) U svetu, uzetom u celini, je porasla nezaposlenost 4) Proizvodnja se premešta iz područija s višim u područija s nižim

najamninama (″bekstvo fabrika″).

Njene posledice su neravnomerno raspoređene, tako da je mnogo više pogađa nerazvijene zemlje. Time se još više povećavaju razlike u stepenu razvijenosti između razvijenih i nerazvijenih zemalja u svetskoj privredi. Svetska kriza 1997. javila se prvo u novoindustrijalizovanim zemljama Istočne i Jugoistočne Azije (Južna Koreja, Hong Kong, Singapur i Tajvan – tzv.″mali azijski tigrovi″), odnosno u dva regiona koja su četri i po decenije imala najveću stopu rasta industrijske proizvodnje i ukupnog DBP u svetu. Ova kriza ima karakter valutno – finansijske krize. Prvo se pojavila u tajlandu početkom jula 1997. kada je uveden plivajući (fluktuirajući) kurs nacionalne valute koji je tada bio vezan za dolar, a zatim se proširila na sve zemlje Azije, a zatim i celog sveta. Pad vrednosti tajlandske nacionalne valute (bat) u odnosu na dolar (42%) zbog spoljnotrgovinsog deficita (prekomerni uvoz opreme, luksuznih proizvoda), doveo je do njegove devalvacije, a to je izazvalo paniku na finansijskom tržištu širom Azije i povlačenje inostranog kapitala iz ovog dela sveta. Usledilo je opšti ekonomski pad u Aziji koji se brzo proširio na celu svetsku privredu. Dolazi do drastičnog pada cena akcija na tržištu hartija od vrednosti. Ocenjuje se da je samo za 6 meseci od izbijanja krize vrednost akcijskog kapitala u zemljama Istočne i Jugoistočne Azije opala za 600 milijardi $, a u celom svetu za oko 2.400 milijardi dolara. Dolazi do naglog pada stopa privrednog rasta i stopa rasta međunarodne trgovine, a mnoge zemlje beleže negativne stope privrednog rasta. Ekonomska kriza dovodi do niza drugih posledica, kao što su narušavanje zdravlja velikog dela stanovništva, psihička oboljenja i samoubistva, moralna degradacija, posebno mladih naraštaja. Azijska kriza je vrlo brzo prešla u opštu privrednu krizu sveta več krajem 1997. i početkom 1998. Situacija je u celoj svetskoj privredi postala krhka, neizvesna i zabrinjavajuća. EU i SAD su imale najveće koristi od ove krize zbog pada cena nafte, sirovina, energije, cena akcija azijskih kompanija koje su kupovale. Japan je doživeo najdublju ekonomsku recesiju posle Drugog svetskog rata (bankrotstva firmi, nezaposlenost iako je decenijama imao problem s nedostatkom radne snage, 900 milijardi dolara nenaplativih kredita...).

Pošto se kriza proširila na ceo svet javila se spremnos da se kriza zaustavi. To je učinjeno odobravanjem velikih kredita od strane Svetske banke, MMF, Azijske banke za razvoj, ali i vlada SAD, Japana i EU (preko 132 milijarde dolara). Valutno –finansijska kriza iz 1997. širila se poput zaraze na ceo svet. Finansijska tržišta u svetu su danas toliko povezana da deluju po ″principu spojenih sudova″. Promene na bilo kom delu svetskog finansijskog tržišta elektronskim putem se veoma brzo prenose na ceo svet.

5.5.3. Različita shvatanja uzroka i karaktera cikličnih kretanja kapitalističke društvene reprodukcije u

ekonomskoj teoriji

5.5.3.1. Marksovo objašnjenje cikličnog kretanja

kapitalističke privrede

5.5.3.1.1. Mogući poremećaji u funkcionisanju robne privrede Dosadašnja analiza društvene reprodukcije je pokazala da se može obezbediti određena ravnoteža kapitalističke privrede i da se to vrši putem mehanizma zakona vrednosti. Međutim, istovremeno je utvrđeno da moraju biti zadovoljene određene proporcije (srazmere). Stvarno kretanje kapitalističke društvene reprodukcije nije ravnotežno, ono nailazi na određene prepreke koje dovode do poremećaja u kapitalističkoj privredi (neusklađenost ponude i tražnje robe). U funkcionisanju kapitalističke robne proizvodnje su mogući različiti poremećaji. Uzroke delimo u dve velike grupe:

1) Prva grupa uzroka proizilazi iz finkcionisanja sistema krupne robne proizvodnje u kojoj najčešće ne postoji raznoteža između ponude i tražnje, već se ona tendencijski uspostavlja mehanizmom zakona vrednosti.

2) Drugu grupu uzroka čine oni koji proizilaze iz karaktera kapitalističkog proizvodnog odnosa.

Prva grupa faktora predstavlja opštevažeće mogućnosti i uzroke poremećaja u funkcionisanju robne proizvodnje. Ovde spada i razlika između novčane i stvarne akumulacije, problem nadoknade utrošenih SR, odstupanje TC od TV...Oni važe kako za kapitalističku robnu proizvodnju tako i za robnu proizvodnju prelaznog perioda. Nastankom i razvojem robne porizvodnje javljaju se određeni poremećaji u reazlizaciji proizvedenih materijalnih dobara. Javlja se suprotnost individualnog i društveno priiznatog rada. Tek dolaskom na tržište robni proizvođač dozna je da li je njegov rad koristan ili ne. Ni posle toga robni porizvođač u potpunosti ne zna koju i koliko robe treba da proizvodi, jer se non – stop menjaju uslovi proizvodnje, ponuda i tražnja. Razvojem robne proizvodnje javlja se novac kao posrednik u razmeni roba. Sada prodaja ne predstavlja istovremeno i kupovinu druge robe. Time dolazi do nepoklapanja između prodaje i kupovine po vremenu, mestu i obimu. To onemogućava normalan tok reprodukcije,jer dovodi do zastoja u proizvodnji. Mogućnost pojave kriza povećava se razvojem funkcije novca kao platežnog sredstva. Tada se kupovina i prodaja robe još više razdvaja. Dolazi, naime, do toga da je roba promenila vlasnika, ali za nju nije dobijen novac. Nastaju dužničko – poverilački odnosi. Ako jedan dužnik u tom lancu poverilaca i dužnika ne izvrši svoje obaveze, dolazi do niza lančanih poremećaja koji onemogućuju normalan tok reprodukcie. Ovakav oblik poremećaja Marks naziva krizom novca. Pojave vezane za robnu proizvodnju su samo opšti uslovi nastanka krize. One, znači, samo potencijalno mogu da izazovu krizu. Faktori koji uslovljavaju nastanak krize jesu kapitalistički odnosi proizvodnje čiju suštinu predstavlja odnos najamni rad – kapital.

5.5.3.1.2. Kriza hiperprodukcije kao poremećaj kapitalističke

društvene reprodukcije Analiza proširene kapitalističke društvene reprodukcije pokazala je da su potrebne određene pretpostavke za njeno nesmetano odvijanje. Kapitalistički način proizvodnje zasnovan na težnji za ostvarivanje stalno rastuće mase VV dovodi do narušavanja tih pretpostavki. To je zbog toga što konkurencija kapitalističke proizvodnje je ″istrebljujuća″. Da bi u takvim uslovima kapitalista uopšte opstao, on mora stalno da akumulira, odnosno da sve veći deo VV ponovo pretvara u kapital. U težnji da ostvari stalno rastući profit, kapitalista je primoran da snižava CK svoje robe i da bude konkurentniji od drugih. Da bi to ostvario kapitalista mora da primenjuje sve savremeniju tehnologiju, odnosno mora da povećava organski sastav kapitala. Porast organskog sastava kapitala dovodi do pada ppf – tne stope i do relativnog smanjenja zaposlenosti RS. Težnja za sniženjem CK dovodi i do smanjenja visine najamnine odnosno do obaranja najamnine ispod vrednosti RS. Ovaj motiv kapitalističke proizvodnje objektivno uslovljava narušavanje proporcija kapitalističke društvene reprodukcije, jer tražnja za sve većom akumulaciom narušava namensku raspodelu ND i VV u korist akumulacije, a na račun lične potrošnje. To u stvari dovodi do toga da se narušava normalni obim akumulacije i da se brže razvija I odeljak, što dalje dovodi i do neravnoteže između odeljaka. Postepeno se smanjuje tražnja SLPt, a povećava tražnja SP. Tako nastaje potpuni poremećaj u tokovima kapitalističke društvene reprodukcije. Ako ti poremećaji dovedu do zastoja i nemogućnosti dalje proizvodnje, onda dolazi do ekonomske krize. Međutim, privreda ne ostaje stalno u krizi, već dejstvom suprotnih faktora izlazi iz nje i ulazi u fazu procvata – prosperiteta. Ovi tokovi se smenjuju zbog čega se kapitalistička privreda razvija u cik – cak liniji. Elementi krize hiperprodukcije nastaju u toku samog prosperiteta. U periodu zamaha kapitalističke privrede preterana akumulacija kapitala us porast organskog sastava kapitala, pa porasta najamnine počinju da ugoržavaju porast profita. Tada dolazi do apsolutne hiperprodukcije kapitala, odnosno do pojave da se dodajnim ulaganjem kapitala obezbeđuje sve manja masa profita. U takvim uslovima se postepeno gubi interes za daljim investiranjem u proširenje proizvodnje, dolazi do smanjenja tražnje SP. Tako se smanjenje investicija obeležava početak krize. Smanjenje investicija smanjuje tražnju SP, što otežava realizaciju proizvoda I odeljka. Zbog toga kapitalisti I odeljka postepeno smanjuju proizvodnju i otpuštaju radnike. Time se smanjuje i tražnja za SLPt. To dovodi do teškoća realizacija i proizvoda II odeljka i to ne smao zbog otpuštanja jednog broja zaposlenih, već i zbog smanjenja najamnine onih radnika koji su još ostali na poslu. Tako nastaje tzv.višak ponude II odeljka zbog čega nastaju teškoće realizacije tih proizvoda. Dolazi do sužavanja privredne aktivnosti i u II odeljku, što još više smanjuje tražnju SP. Otpušta se jedan broj radnika u II odeljku, što još više smanjuje mogućnost realizacije proizvoda II odeljka. Time se stvara ″″″″začarani krug″″″″. Krizu hiperprodukcije karakteriše opšta hiperprodukcija roba i kapitala. U stvari, hiperprodukcija robe u kapitalizmu znači hiperprodukciju kapitala. Prema tome, hiperprodukcija nije nikad samo hiperprodukcija robe prema kojoj stoji nedovoljna kupovna moć stanovništva, već je to hiperprodukcija roba koje bi se morale pretvoriti u elemente proizvodnog kapitala, ali ne mogu zbog ograničenosti kapitalističkog načina proizvodnje. Čim proizvodnja ne obezbeđuje oplodnju kapitala, ona gubi smisao za kapitalistu. To nije puka slučajnost već objektivna zakonitost kapitalističkog načina proizvodnje. Granice kapitalističke proizvodnje uže su od granica proizvodnje uopšte. Granice kapitalističkog načina proizvodnje sastoje se u tome što akumulacija kapitala

nužno dovodi do pada profitne stope i što se mora stalno savlađivati putem krize ili sličnim sredstvima (nova investiranja, kredit), što opet dovodi do pada profitne stope. Ovi različiti uticaji ispoljavaju se čas više naporedo u prostoru, čas više uzastopno u vremenu; sukob suprotnih činilaca dobija periodično odisaja u krizama. Krize su uvek samo momentalna nasilan rešenja postojećih protivrečnosti, silovite erupcije koje za momenat ponovno uspostavljaju poremećenu ravnotežu. Ovde jedno kretanje uslovljava drugo, tako da se kapitalistička privreda ne može osloboditi postojećih protivurečnosti.

5.5.3.1.3. Periodičnost kriza hiperprodukcije Stvarni uzrok krize hiperprodukcije jeste kapitalistički odnos proizvodnje, zbog čega je kriza svojstvena kapitalizmu. Međutim, kapitalistička privreda se ne nalazi stalno u krizi.krize su periodično ponavljaju. U tom ponavljaju kapitalistička privreda prolazi kroz različite faze razvitka. Obično se govori o četri faze kriznog ciklusa:

1) Kriza 2) Depresija 3) Oživljavanje (uspon) 4) Prosperitet (polet ili bum)

Treba imati u visu da ne postoje čvrste granice između ovih faza. One se jedna u drugu slivaju i jedna u drugu ulivaju. One se periodično (sukcesivno) ponavljaju zato što u određenom periodu postoje povoljniji uslovi za investiranje (veća akumulacija kapitala donosi veći pf), dok u drugom periodu ti uslovi su nepovoljniji (veća akumulacija donosi isti ili čak manji pf). Vremenski period od jedne krize do sledeće čini jedan ciklus u kretanju kapitalističke privrede I on se stalno obnavlja. KRIZA Sama kriza kao da nastaje brzo i neočekivano u periodu najveće zahuktalosti kapitalističke privrede. Iznenadost krize hiperprodukcije javlja se zbog relativnog osamostaljenja trgovačkog i bankovnog kapitala. Prodavši robu trgovcu industrijalac može da nastavi proizvodnju. Međutim, roba dok se još načazi u rukama trgovca nije definitivno prodata. Ako trgovac ne uspe da robu realizuje on uzima kredit za kupovinu druge robe u nadi da će u narednom periodu izvršiti prodaju robe i ostvariti željenu cenu. Ako trgovac u tome ne uspe, onda se u trgovini nagomilavaju stokovi neprodate robe. On više ne može da kupuje robu od industrijalca. Za sve to vreme industrijalac proizvodi novu robu, čime se

KRIZA

DEPRESIJA

OŽIVLJAVANJE

PROSPERITET KRIZA

KA

PIT

ALI

ST

IČK

A R

EP

RO

DU

KC

IJA

VREME

JEDAN CIKLUS

stokovi neprodate robe još više uvećavaju. Otuda se kriza prvo javlja u oblasti kredita i trgovine, iako njeni koreni leže u samoj proizvodnji. Nemogućnost realizacije robe povećava tražnju zajmovnog kapitala zbog čega raste kamatna stopa. Nemogućnost realizacije proizvedene robe utiče na pad TC robe, a to utiče na pad pf – tne stope. To destimuliše i onemogućava proizvodnju zbog čega dolazi do smanjenja obima proizvodnje, otpuštanja radnika. Povećani broj nezaposlenih radnika povećava kokurenciju RS, što utiče na pad najamnina koje se obaraju ispod vrednosti RS. S druge strane, konkurencija između kapitalista dovodi do bankrotstva jednog broja kapitalista (onih ekonomski slabijih), što dovodi do centralizacije kapitala u rukama manjeg broja kapitalista. DEPRESIJA Iste ove okolnosti istovremeno stvaraju uslove za ponovno oživljavanje kapitalističke prozivodne aktivnosti. Pošto je u periodu hiperprodukcije izvršeno obezvređivanje svih činilaca proizvodnje stvaraju se mogućnosti za snižavanje troškova proizvodnje i CK robe. S druge strane, nerealizovana roba se nudi na kredit pa se robni krediti mogu uzimati pod veoma povoljnim uslovima. Otud kapitalisti koji su uspeli da nastave proizvodnju i centralizuju kapital u svojim rukama (makar i u smanjenom obimu) sada su u mogućnosti da proširuju obim proizvodnje. Taj proces nenastaje odjednom već se postepeno odvija. Zato se posle krize kapitalistička privreda izvesno vreme nalazi u depresiji. U to vreme se postepeno stvaraju potrebni uslovi za normalne tokove društvene reprodukcije, ali na novim osnovama. Obezvređivanje fiksnog kapitala (morlano rabaćenje) utiče na potrebu zamene ovog kapitala radi otpočinjanja nove proizvodnje. Razvijena konkurencija između kapitalista u periodu krize primorava ih da modernizuju kapacitete. Sve to dovodi do potrebe novih investicija. Ove investicije povećavaju tražnju robe i utiču na proširenje i obnavljanje proizvodnih kapaciteta kao i povećano zapošljavanje radnika. Time se povećava tražnja robe, rasti TC i raste pf – tna stopa. Do novčanog kredita se lakše dolazi i to utiče na pad kamatne stope. Nastankom novog investicionog talasa kapitalistička privreda prelazi u fazu oživljavanja ili uspona. FAZA OŽIVLJAVANJA Predstavlja nastavak privredne aktivnosti kapitalističke privrede, koja se nastavlja na novoj (višoj) tehničko – tehnološkoj i ekonomskoj osnovi. Trgovački i zajmovni kapital ponovo preuzimaju funkciju prometa u procesu društvene reprodukcije, ubrzavaju proces realzacije robe, a time i tok u celini. FAZA PROSPERITETA U ovom periodu buljaju nove investicije, otvaraju se novi kapaciteti, povećava zaposelnost, rastu cene, povećava se profitna stopa, opada kamatna stopa zbog povećane ponude zajmovnog kapitala što sve motiviše kapitaliste da povećavaju obim i šire strukturu proizvodnje. Investicije koje izvlače privredu iz krize mogu biti:

1) Privredne investicije, koje mogu biti: (a) Robne investicije (b) Nerobne investicije

2) Neprivredne investicije.

Robne privredne investicije predstavljaju novčana ulaganja u izgradnju proizvodnih objekata koji će proizvoditi robu. Dok traje vreme izgradnje podstiče se prosperitet privrede; završetkom izgradnje stvaraju se pretpostavke za pojavu nove krize. Nerobne privredne investicije predstavljaju novčana ulaganja u one objekte koji omogućuju korišćenje i funkcionisanje proizvodnih kapaciteta (izgradnja puteva...). Ove investicije ne stvaraju pretpostavke za nastanak krize. Dok traje izgradnja ovih objekata oni produžuju prosperitet. Neprivredne investicije predstavljaju novčana ulaganja za izgradnju objekata društvenog standarda (škole, zabavišta, pozorišta...). Ove investicije povećavaju trajno utiču na povećavanje prosperiteta.

Međutim, u strukturi investicija dominiraju privredne robne investicije, koje nakon završetka izgradnje objekata počinju negativno delovati na prosperitet, odnosno stvaraju uslove za pojavu nove krize. Ekonomska kriza ponavnja se u određenom vremenskom periodu. To obnavljanje vršeno je skoro svakih 7 – 10 godina. Prema Marksovim radovima ciklus obnavljanja fiksnog kapitala u ključnim granama kapitalističke industirje proselno je trajao 10 godina pa se time objašnjava periodičnost ekonomskih kriza. To nije jedini, ali je jedan od glavinih uzroka. Jer tokom kapitalističke proizvodnje dolazi do ekonomskog i moralnog zastarevanja kapitala, koji se mora zameniti. Zato je faza krize uvek i polazna tačka za nove investicije koje kapitalističku privredu odvode u fazu prosperiteta, odnosno u novi proizvodni ciklus. U krizama dolazi do nasilnog izbijanja suprotnosti između društvene proizvodnje i privatnog prisvajanja. Robni promet jednim mahom je uništen: prometno sredstvo novac – postaje smetnja prometa. Svi zakoni robne proizvodnje i prometa postavljeni su na glavu. Način proizvodnje se buni protiv načina razmene i raspodele. Čitav mehanizam kapitalističke proizvodnje otkazuje pod pritiskom proizvodnih snaga koje je sam stvorio.

5.5.3.2. Kejnsovo objašnjenje cikličnog kretanja Ciklično kretanje društvene reprodukcije razmatra se u savremenoj ekonomskoj teoriji za različitih aspekata, pri čemu dominiraju sledeća dva pristupa:

1) Prvi pristup vezan je za različite pokušaje teorijskog obrazloženja nužnosti državne intervencije kako bi se obezbedile pretpostavke za normalno odvijanje društvene reprodukcije. U okviru ovog pristupa naglasak je na analizi odgovarajućih mera ekonomske politike kako bi se društvena reprodukcija odvijala u skladu sa ciljevima društvenog razvoja.

2) Drugi pristup vezan je za pokušaje objašnjenja uzroka cikličnih kretanja u savremenoj robnoj privredi. Ona se zadržava na istim objašnjenjima koji su dati od strane Marksa.

Nezavisno o kom konceptu je reč, treba imati u vidu da se radi o parcijalnim pokušajima objašnjenja uzroka cikličnih kretanja u savremenoj robnoj privredi (naglasak je na jednom faktoru kao uzorku). Analiza opšte teorije ekonomske ravnoteže pokazala je da se radi o jednoj statičkoj ravnoteži, koja, zbog toga isključuje razmatranje o problemima razvija, odnosno dinamike ekonomskog sistema. Sa tog aspekta posmatrano, poremećaji se ne mogu pojaviti. Zbog toga se u okviru ovog teorijskog pristupa ne može napraviti prelaz sa apstraktnog na konkretno. Po Seju svaka kupovina je istovremeno i prodaja, a svaka prodaja istovremeno i kupovina jer se proizvodnjom ne određuje samo punuda već i tražnja. Na taj način ponuda automatski izaziva tražnju, a puna zaposlenost i iskorišćenost kapaciteta predstavljaju

normalno stanje sistema. Slobodna konkurencija obezbeđuje savršenu efikasnost privrede. Neiskorišćenost FP nije moguća jer automatske promena cena obezbeđuju njihovu punu zaposlenost. Poremećaji u funkcionisanju društvene reprodukcije mogu se pojaviti samo kratkoročno – zbog nepoklapanja ponude i tražnje, ali će mehanizam zakona vrednosti ubrzo dovesti do njihovog izjednačenja. Velika svetska ekonomska kriza pokazala je da su navedene postavke u dubokoj protivurečnosti sa stvarnošću. Zaokret u razvoju ekonomske misli izveo je Džon Majnard Kejnz. Kejnzova analiza predstavljala je radikalan zaokret u odnosu na tadašnju ekonomsku misao zasnovanu na subjektivnoj teoriji vrednosti. Ona označava prelazak sa apstraktnog na konkretno. Kejnz ističe da slučaj pune zaposlenosti svih FP predstavlja samo krajnju tački mogućih položaja ravnoteže. ″Klasična″ teorija počiva, kada je u pitanju zaposlenost, na dva pogrešna postulata:

1) Najamnina je jednaka graničnom proizvodu rada (vrednost proizvoda izražena u novcu koja bi bila izgubljena ako se nivo zaposlenosti smanji za jednu jedinicu rada)

2) Korisnost najamnine jednaka je graničnoj negativnoj korisnosti te količine zaposlenosti (negativna korisnost se definiše u smislu raznovrsnih razloga koji mogu uticati na čoveka ili grupu ljudi da pre odbiju da rade nego da prihvate najamninu koja bi za njih imala kroisnost ispod izvesnog minimuma.

Drugi postulat u praksi ne važi. Tvrđenje da nezaposlenost koja karakteriše depresiju nastaje usled odbijanja radnika da prihvate sniženje nominalnih najamnina je netačno. Kejns RS posmatra kao robu posebne vrste, pa kretanje najamnine u znatnoj meri objašnjavaju mnogi neekonomski faktori. Kejnz je uočio da najamnine nisu fleksibilne na dole, tj.da višak ponude RS neće odmah (automatski) dovesti do pada najamnine. U modelu savršeno kokurentske privrede nezaposlenost se automatski eleminiše. Višak ponude RS oboriće najamninu, pa će preduzetnici povećati tražnju za RS kao jefitinijim FP. Kejnz ističe da smanjenje najamnine neće direktno dovesti do porasta zaposlenosti. Smanjenje najamnina smanjiće, dohodke, radnika kao potrošača, odnosno smanjiće tražnju za industrijskim proizvodima pa će doći do povećavanja nezaposlenosti. Funkcija nezaposlenosti treba da izrazi odnos između efektivne tražnje i obima zaposlenosti. Kada je efektivna tražnja nedovoljna postoji i nedovoljna zaposlenost u tom smislu ima nezaposlenih ljudi koji bi bili voljni da rade uz manju realnu najamninu nego što je postojeća. Pod efektivnom tražnjom Kejnz podrazumeva onu tačku na funkciji ukupne tražnje koja uzeto zajedno sa ponudom odgovara obimu zaposlenosti kada je očekivani pf maksimalan (ova tačka se nalazi na preseku funkcije ukupne tražnje i ukupne ponude). Očekivani obim potrošnje i očekivani obim investicija određuju očekivanu efektivnu tražnju. Sa porastom dohodka potrošnja se ne povećava u istoj srazmeri sa povečanjem dohodka. Svaki obim zaposlenosti mora da prati i odgovarajući nivo investicija da bi se realizovao višak ponude ukupne porizvodnje koji nije otišao na potrošnju. Prema tome ključna odredba koncepta efektivne tražnje je ostvarivanje takvog nivoa štednje –investicija, da bi uz odgovarajuću zaposlenost profit bio maksimalan. Efektivna tražnja određuje ukupnu ponudu, pri datim SP i datoj raspoloživoj RS i obim zaposlenosti i veličinu društvenog proizvoda i ND. Ukoliko se pri datoj efektivnoj tražnji ne može realizovati ukupni društveni proizvod obim prozvodnje će se smajniti, pa će se ravnoteža uspostaviti na novom, nižem nivou, koji će obezbediti jednakost ponude i tražnje. Kejnz pokazuje da se ravnoteža može uspostaviti na svakom nivou zaposlenosti.

Šta je uzrok cikličnih kretanja kapitalističke privrede?

Kejnz ističe da je privredni ciklus najbolje smatrati posledicom cikličnih promena u graničnoj efikasnosti kapitala. Pod graničnom efikasnošću kapitala Kejnz podrazumeva odnos između očekivanog prihoda od još jedne jedinice te vrste kapitala i troškova proizvodnje te jedinice. Objašnjenje krize se ne može izvoditi iz porasta kamatne stope, već iz iznenadnog pada granične efikasnosti kapitala. Kejnz posebno kritikuje dogmu klasične škole da kamatna stopa automatski izjednačava štednju i investicije, odnosno svako povećanje štednje nekog pojedinca mora da dovede do odgovarajućeg povećanja investicija, jer će se kamatna stopa formirati na nivou koji će investicije izjednačiti sa štednjom. Porast kamatne stope utiče na smanjenje profita preduzetnika i na toj osnovi se smanjuju i njegove investicije. Smanjenje investicione delatnosti smanjuje dohodak društva, zaposlenost, kao i potrošnju. Rezultat ovog procesa je smanjenje novčane akumulacije, odnosno budućih investicija iako po klasničnoj školi porast kamatne stope stimuliše vlasnike novčanih sredstava da povećaju štednju na račun potrošnje. Investicije i štednja uravnotežavaju se ex post i to kroz promene dohodka, a ne kroz promene kamatne stope. Kejnz polazi od pretpostavke da su štednja i investicije zavisne od veličine privrednog sistema, a ne njegove determinante. U tom smislu akcenat u analizi se stavlja na uticaj investicione aktivnosti (preko veličine efektivne tražnje) na povećanje dohodka. Tako da, veličinu zaposlenosti odrežuju slkonost potrošnji i stopa novih investicija, dok je veličina realne nadnice određena obimom zaposlenosti.

Da li je moguće izbeći nagli slom granične efikasnosti kapitala, odnosno da li je moguće izbeći krizu?

Nezaposlenost RS i proizvnodnih kapaciteta nužno prati kapitalistički individualizam. Stihijsko odvijanje društvene reprodukcije završava se u iznenadnom slomu sa velikim društvenim potresima. Da bi se izbegle krize rešenje se nalazi u preuzimanju investicione funkcije od strane države, jer opsežna socijalizacija investiranja je jedino sredstvo da se obezbedi puna zaposlenost. Država treba da reguliše osnovnu raspodelu ND na investicije i potrošnju. Država treba merama svoje politike – poreske, kreditno – monetarne da obezbedi održanje profitne sotpe, odnosno granične efikasnosti kapitala koji će preko povećavanja investicija, proizvodnje i dohodka omogućiti kretanje privrednog sistema ka punoj zapolenosti svih FP. Tek kada se obezbedi puna zaposlenost i proizvodnja društvena reprodukcija se može prepustiti zakonima slobodne konkurencije. Obratiti pažnju na sledeće momente:

1) Kejnz potvrđuje nalaze Marksove analize funkcionisanja kapitalističke reprodukcije – da je kriza i prolazak privrede kroz faze privrednog ciklusa normano stanje kapitalističke privrede.

2) Nagli slom granične efikasnosti kapitala, odnosno slom oplodnje kapitala glavni je uzrok ulaska u krizu. Po ovom pitanju Marks i Kejnz se slažu.

3) Kejnzov zaključak – da država mora preuzeti odluke o investicijama kako bi se obezbedila odgovarajuća srazmera između akumulacije i potrošnje i kako bi se obezbedio odgovarajući nivo oplodnje kapitala koji vodi ka punoj zaposlensti prihvaćen je posle Drugog svetskog rata od vlada svih razvijenih zemalja.

5.5.3.3. Ekonomski višak i njegova uloga u cikličnom

kretanju kapitalistilke privrede Teorija nedovoljne potrošnje dugo je prisutna u ekonomskoj teoriji kao osnova za objašnjenje uzroka kriza u kapitalističkoj privredi. Ova teorija se pojavljivala u različitim modalitetima. Bez obzira na modalitete, svi ovi pokušaji objašnjenja krize imaju zajedničku osnovu: višak proizvoda koji se stvara u kapitalističkom načinu proizvodnje ne može se realizovati unutar sistema, pa je nužna intervencija spolja (država, crkva, nezavisne zemlje). Za sve ove pokušaje karakteristično je da zanemaruju problem oplodnje uloženog kapitala; povećanom potrošnjom društveni proizvod se uvek može realizovati, ali je problem da li se time istovremeno obezbeđuje i odgovarajuća oplodnja uloženog kapitala. Drugačiji pristup rešenju ovog problema nalazimo u objašnjenju ekonomskog viška i njegovih funkcija u svremenom monopolskom kapitalizmu. Baran i Svizi u svojoj analizi ovog problema polaze od teze da u monopolističkom kapitalizmu ekonomski višak ima tendenciju da raste. Njegov porast je uslovljen brzim porastom produktivnosti rada na osnovama savremene tehničko – tehnološke revolucije, kao i porastom monopolskih cena u okviru monopolskog sektora privrede. Uobičajeni način korišćenja viška ne omogućuju njegovu realizaciju. Rešenje za realizaciju nalazi se u državnim rashodima, kao i u sve većem trošenju viška u monopolskom sektoru za pokriće troškova koje izaziva necenovna konkurencija. Kao i Kejnz i Baran i Svizi polaze od realnosti kapitalističke privrede pa smatraju da puna zaposlenost FP praktično ne postoji. Ako država stvori više efektivne tražnje, ona može povećati svoje raspolaganje dobrima i uslugama, a da ne smanjuje dohodak svojih građana.

Na koji način se to postiže?

Pošto državni rashodi stimulativno deluju na celokupnu privredu, odnosno pošto se na osnovu njih povećava stepen korišćenja kapaciteta, onda i državni višak (iz državno organizovane proizvodnje) i privatni višak moraju rasti uporedo. Ako bi državna potrošnja rasla i posle dostignutog punog korišćenja kapaciteta, onda bi ona predstavljala zahvatanje u privatni višak i mogla bi se pojaviti kao ograničavajući faktor normalne reprodukcije. Dok su ranije državni porezi i rashodi bili pre svega u funckiji redistribucije postojećeg dohodka, u savremenim uslovima ovi rashodi se transferišu u mehanizam za stvaranje dohodka – ekonomski višak se povećava, zbog podsticajnih mera, ne samo u privatnom sektoru, već i u javnom sektoru. Ključnu ulogu tu igra država bilo kroz neposredne državne kupovine dobara i usluga (naročito za vojni sektor), bilo kroz ″transferna plaćanja″ (razne subvencije privredi, posebno farmerima, pomoć nezaposlenima, penzije starim licima...), bilo kroz nacionalizaciju proizvodnih kapaciteta i državnu proizvodnju onih proizvoda koju su od značaja za normalno odvijanje društvene reprodukcije. Prigovori na ovakvo rešenje problema realizacije viška proizvoda: Državno podstaknuta proizvodnja je bezprofitna proizvodnja te predstavlja prikrivenu eksploataciju kapitala od strane države. Radi se jednostavno o činjenici da je država novcem jedne grupe kapitalista kupila pravo na proizvodnju druge grupe i gleda da obe zadovolji, jedne kamatnom stopom, a druge profitnom stopom. I ova kamata i ovaj profit mogu se podmiriti samo iz ukupne mase VV. Zbog toga, ako na osnovu državne intervencije ne dođe do oživljavanja ″profitnonosne proizvodnje″ i obnavljanja procesa akumulacije kapitala, onda će proizvodnja podstaknuta od strane države postati uzrok

daljeg produžetka krize. Ovako postaknuta proizvodnja ima jasne granice: ona mora ostati u okvirima koji neće dovesti u pitanje dominaciju kapitalističke svojine na SP. Zbog svega iznetog, ističe se da državna intervencija i povećanje proizvodnje na toj osnovi ne mogu trajno otkloniti uzroke krize, ali mogu odgoditi njegovo ispoljavanje. Bez obzira na primedbe ova analiza je značajna:

1) Jer nam govori kako se problem realizacije viška proizvoda može rešavati kroz povećanje viška proizvoda., čime se daju dalji podsticaji razvoju proizvodnih snaga rada, povećanju zaposlenosti i rastu nacionalnog dohodka.

2) Jer jasno pokazuje, kao i Kejnzova, da se značajni segmenti investicione funkcije moraju podruštviti da bi se obezbedilo koliko toliko normalno funkcionisanje kapitalističke robne privrede.

Po ovoj analizi nedovoljna potrošnja izbija u prvi plan pošto ekonomski višak ima tendenciju da raste. Izostala je analiza vrednosti i njene oplodnje. Krize nastaju upravo zbog sloma procesa oplodnje kapitala, a povećavanje potrošnje može biti od pomoći samo kratkoročno. Kada je u pitanju dugi rok, ova povećana potrošnja mora biti u finkciji povećanja profitne stope i stope akumulacije. U suprotnom izaziva se još veći pad.

5.5.3.4. Tendencijski pad ppf′′′′ kao uzrok krize Postoji pokušaj da se uzrok krize nađe u tendencijskom padu prosečne profitne stope, odnosno iz zaostajanja proizvodnje VV u odnosu na sve brži porast organskog sastava kapitala. Zakon opadanja prosečne profitne stope na dugi rok, tendencijski izražava odnose u oplodnji kapitala. Zbog primenjenog metoda apstrancije i zbog činjenice da izražava dugoročnu tendenciju u kretanju profitne stope, ovaj zakon ne može poslužiti kao osnova za objašnjenje konkretnih uzroka koji opredeljuju kretanje profitne stope. Zbog toga se iz zakona kao takvog ne može ni objasniti zašto u datom trenutku, u toku privrednog ciklusa dolazi do sloma oplodnje kapitala i do nastanka krize. Kao neka vrsta zakrpe ove teorije postoji teorija profit – squeeze. Ona govori da do sloma dolazi jer narastajuće najamnine pojedu sve veći deo profita.

5.5.3.5. Dugi talasi i ciklično kretanje proširene društvene

reprodukcije (Kondratjevi veliki ili dugi ciklusi) Šumteter razlikuje nekoliko vrsta ciklusa:

1) Kratkoročne (Kičinovi ciklusi) 3 – 4 godine 2) Srednjoročne (Žiglarovi ciklusi) 7 – 10 godina 3) Dugorični (Kondratijevi ciklusi) 40 – 60 godina

+ Specifične cikluse u građevinarstvu i stambenoj izgradnji (Kuznjecovi ciklusi) 15 – 20 godina.

Prema Kondratjevoj teoriji dugih ciklusa svet je prošao kroz tri duga siklusa i nalazi se u četvrtom. Osnovnim uzrokom dugih ciklusa smatraju se nova tehnička otkrića koja uslovljavaju talas novih krupnih investicija. To rađa nove privredne grane, nove proizvode i nove tehnologije, odnosno dovodi do strukturnih kriza. Tako on formuliše zakon dinamike proširene društvene reprodukcije. Oživljavanju ove teorije doprinela je

treća naučno – tehnološka revolucija, tako da se četvrti dugi ciklus vezuje za treću naučno – tehnološku revoluciju koja je u toku.

Ciklus Vreme trajanja Prvi 1870 – 1913 Drugi 1913 – 1950 Treći 1950 – 1973 Četvrti 1974 –

Osnovnim uzrocima se smatraju: 1) Tehnološke inovacije 2) Krupne strukturne promene uslovljene tehnološkim inovacijama

Ubrzani proces razvoja proizvodnih snaga uslovljava stalno ubrzanje procesa koncentracije i centralizacije kapitala i proizvodnje, to se pod tim uticajem vrši restruktuiranje FP. Zamena ljudskog rada radom mašine dovodi do sve većeg ulaganja u fiksni kapital. Svaka od ovih investivija dovodi do pokretanja investicionih određene dužine. Time se dinamika akumulacija javlja kao uzrok dugih ciklusa. Oni su vezani za zamenu osnovnih kapitalnih dobara (železničke pruge, tuneli, sistemi za melioraciju, fabričke zgrade...). Uzlaznu fazu dugog ciklusa čini period izgradnje kapitalnih dobara, a njihovim završetkom nastupa period ravnoteže, a zatim sledi opadajuća faza drugog ciklusa. Izlaz iz krize omogućava jedino nova tehničko – tehnološka rešenja. Svaki novi ciklus odvija se u novim istorijskim uslovima, na novom novou razvoja proizvodnih snaga i zato nije puko ponavljanje predhodnog ciklusa. Po teoriji dugih ciklusa, srednji ciklusi predstavljaju samo prelonme tačke dugih ciklusa, tako da se u okviru jednog ciklusa javlja više srednjih ciklusa proširene društvene reprodukcije. Srednji ciklusi koji se javljaju na padu dugog ciklusa odlikuju se posebnom dužinom i dubinom depresije, odnosno kratkom i slabom ekspanziom. I obrnuto. Srednje cikluse koji se javljaju na usponu dugog ciklusa karakteriše duga i jaka ekspanzija odnosno kratka i slabija depresija. Kada pogledamo dužine trajanja ciklusa vidimo da svaki Kondratijev ciklus obuhvata 6 Žiglarovih, a svaki Žiglarov tri Kičinova.

Kičin Kondratijev Žiglarovi

0 180 20 40 80 100 140 160 60 120

Šumpeterova triciklična shema

I Kon

drat

ijev

II K

ondr

atije

v

III K

ondr

atije

v

Usponi i padovi su stalni pratioci društvene reprodukcije. Sama kriza prečišćava privrednu aktivnost I obezbeđuje dalji razvoj. Time kriza predstavlja strukturalni slom jednog društveno – ekonomskog I tehničko – tehnološkog razvoja I početak novog. Svaki dugi ciklus se obično deli na 5 faza:

1) Utvrđivanje visine I socijalne strukture akumulacije, formiranje novih nistitucija, te konsolidaciju socijalne stabilnosti neophodne za dugoročni polet.

2) Ostvarivanje proširene reprodukcije u novom stadijumu akumulacije. Privreda se nalazi u poletu što omogućava stabilan rast I ulaganje investicija u infrastrukturu što sa svoje strane povećava profitnu stopu I ubrzava stopu rasta. Privreda počinje da funkcioniše uravnoteženo.

3) Dolazi do opadanja stope akumulacije, što uslovljava smanjenje stope investicija, pad profitne stope, protivurečnost socijalne strukture akumulacije, a to vodi ka tagnaciji privrede. Veće korišćenje kredita, zajmovnog i akcijskog kapitala odgađa ali ne ukida stagnaciju I krizu.

4) Iznenada I ubrzano dolazi do institucionalne nestabilnosti, naglog smanjenja profitne stope, sve veće konkurencije između unutar klasa, opadanja privredne aktivnosti, socijalne nestabilnosti…

5) Pojava krize. Širi se nacionalna I međunarodna nestabilnost I počinje razaranje postojeće tehničko – tehnološke I društveno – ekonomske strukture. Nemogućnost razrešenja krize mehanizmom tržišta uslovljava potrebu restruktuiranja privrede, pojačanu regulativu, čime se stvaraju uslovi za izlazak iz krize.

5.5.4. Osnovna obeležija kretanja privrede u uslovima

savremenog kapitalizma

Jačanje uloge države u kašitalističkoj privredi ma koliko da širi prostor funkcionisanja kapitalističke reprodukcije, ne može da razreši osnovnu protivrečnost kapitalizma. Kapitalistička država te protivurešnosti još više zaoštrava, jer ih privremeno otklanja da bi se kasnije još jače ispoljile. Zato se i može reći da je kapitalizam dospeo u opštu krizu. Dejstvom državnog monopola, regionalnih integracija... dolazi do transformacije cikličnih kretanja kapitalističke privrede. Skaćuje se vremenski period kriza, a one se javljaju u kraćim vremenskim razmacima. Oblici uspona i pada privredne aktivnosti su

Grafički prikaz Kondratjevog ciklusa

Dugi rok

Srednji rok

Kratki rok

blaži. Sama kriza je poprimila blaži oblik. Otuda i činjenica da se za savremene poremećaje kapitalističke društvene reprodukcije upotrebljava naziv recesija. Izrazom recesija označava se onaj period u privrednom ciklusu u kojem se investiranje smanjuje, potražnja za radnom snagom opada, profitna stopa se smanjuje, odnosno smanjuje se celokupna ekonomska aktivnost. Recesija započinje onda kada počnu opadati očekivane stope oplodnje kapitala kapitalista. Oni tada smanjuju investiranje, smanjuju tražnju za radnom snagom, smanjuje se realizacija i privreda ulazi u kontrakciju. Nasuprot tome kada očekivane profitne stope rastu, kapitalisti su motivisani da više investiraju, raste tražnja za RS, povećava se realizacija... ovde se ponovo stvaraju novi uslovi za recesiju. Uticaj ekspanzije i recesija na očekivanu profitnu stopu.

Za vreme recesije Za vreme ekspanzije Troškovni uslovi

utiču na investiranje Poboljšavaju se Pogoršavaju se

Uslovi na strani tražnje koji utiču na investicije Pogoršavaju se Poboljšavaju se

Visoka potražnja za radom

Visoko investiranje Niska nezaposlenost

Rast nadnica smanjenje izvršenog

rada

Smanjenje očekivanog profita

Smanjenje investiranja

Smanjena potražnja za radom

Povećana nezaposlenost

Spoljni rast nadnica, povećanje izvršenog

rada

Visoki očekivani profit

EKSPANZIJA

RECESIJA

KONTRAKCIJA

Visoko investiranje

Visoki očekivani pf Visoka potržanja za sirovinama

Povećanje cene proizvodnje

Niža profitna stopa

Niži očekivani profit

Smanjeno ivestiranje

Smanjena potražnja za sirovinama

Niža cena sirovinskih inputa

Visoka profitna stopa

EKSPANZIJA

RECESIJA

KONTRAKCIJA

Recesije moraju obaviti jedan važan posao – one su bitne za održavanje profita. U tom pogledu privreda funkcioniše pomalo kao ljudsko telo koje ima ugražene mehanizme za zaštitu vlastitog zdravlja. Neki su od tih mehanizama bolni, ali nužni. Recimo kada izčašimo zglob, mi osećamo jak bol, pa se uopšte ne mrdamo. Da nema tog bola mi bi daljim kretanjem još više povredili zglob. Može se dogoditi da recesija ne uspe podići očekivanu profitnu stopu do njene pređašnje visine:

1) Ako pogoršanje uslova investiranja na strani tražnje preteže u odnosu na poboljšanje troškovnih uslova

2) Ako se troškovni uslovi ne poboljšaju

U oba slučaja recesija može stvari i pogoršati. Recesija ima sve opšte odlike ekonomske krize: pad privredne aktivnosti, nezaposlenost, pad profitne stope, otežana realizacija, bankrotstvo, špekulacije. One se po nekim elementima i razlikuju od ekonomske krize i to po tome što se javljaju češće (svakih 3 – 4 godine), ali su i protivurečnosti kapitalističkog načina proizvodnje sve dublje i sve teže se razrežavaju, jer se ostvaruju na višem stepenu ekonomske razvijenosti. Recesija se ne javlja u pravilnim vremenskim intervalima. Nju prati stagflacija i stampflacija. One se mogu javiti u obliku svetske krize sirovina i energije, raspodele, krize monetarnog sistema...

Razlikujemo 3 tipa cikličnog kretanja kapitalističke privrede: 1) U vreme liberalnog kapitalizma 2) U vreme monopolskog kapitalizma 3) U vreme državnog (savremenog) kapitalizma.

1) Klasični ciklus. Stihijsko delovanje privrednih subjekata i zakonitosti

kapitalističke robne proizvodnje dovode da se odjedanput – brzo uđe u krizu. Zbog nedostatka svesve kontrole potrbno je dugo vremena da se privreda vrati u fazu ekspanzije.

2) Rast je, zbog prisustva monopolskog kapitala, enorman, ali je zato i pad katastrofalan. Svesne kontrole i dalje nema, ali zbog toga što dominira krupni monopolski kapital, koji može da preživi recesiju, privreda brzo se vraća na noge.

3) Makroekomske vlasti praćenjem važnih pokazatelja predviđaju kada bi mogao nastupiti lom i prelazak privrede u krizu. Međutim, to oni ne dozvoljavaju, već polako svesnim pogoršavanjem uslova poslovanja stišavaju zahuktalu privredu, koja polako i bez velikih lomova ulazi u reseciju iz koje brzo izlazi jer makroekonomske vlasti snažnim podsticajima oživljavaju privredu.

BRZO

SPORO BRZO

BRZO BRZO

SPORO

SAVREMENI KAPITALIZAM MONOPOLSKI KAPITALIZAM LIBERALNI KAPITALIZAM

Pol Samjuelson definiše dva pojma: stagflaciju i stampflaciju. Stagflacija (stagflation) je oznaka za privrednu stangaciju uz porast cena (inflacija). Slampflacija (slumpflation) označava pad privredne aktivnosti uz porast cena robe (inflaciju).

Dok je za vreme liberalnog kapitalizma kriza dolazila u relativno pravilnim razmacima, danas zbog postojanja monopola i svesne kontrole makroekonomskih vlasti to nije slučaj. Opšta tendencija promena u funkcionisanju kapitalističkog mehanizma reprodukcije sastoji se u smanjivanju slobodnog delovanja tržišta sa slobodnom konkurenciom i slobodnom igorm cena, smanjivanjem najamnine, smanjivanjem cena neprodate robe. Ista tendencija postoji i u pogledu ciklusa. To znači da će imati manje izrazitih cikličnih kretanja ranijeg tipa. U korenu je i jednih i drugih poremećaja što kapital i kapitalisti dolaze u neprestani sukob s ostalim učesnicima procesa reprodukcije, drugim kapitalistima i državom, s radničkom klasom i što neprestano nailazi na ograničenja mogućnosti oplođivanja kapitala. Sve to rađa strukturno – institucionalne krize koje su svojstvene kapitalističkom načinu proizvodnje i raspodele u savremenom periodu razvoja. Zadržavajući svoja osnovna obeležija i ciljeve, kapitalizam se razvija, menja deo svoga lika i svojih metoda, da bi uspešnije reprodukovao sebe. Usled toga, posle takvih preobražaja, kroz izvesno vreme se krize javljaju u blažoj formi nego u predhodnoj etapi, da bi tek u daljnjem odvijanju novih etapa ili faza ponovo došlo do kulminacione tačke, i da bi zatim kapitalizam ponovo pokušao da se reformiše, opet se uspešnije suprostavljajući naletima kriza. Treba očekivati da će kapitalizam i posle ovih teških poremećaja izvršiti potrebne korekcije i da će u narednoj etapi, krize u početku biti blaže od predhodnih pa će njihov intenzitet da se pojačava u toku odvijanja nove razvojne etape kapitalističkog sistema. Ekonomska teorija je donedavno znala da u recesiji cene opadaju jer se kapital zarobljen u robama obezvređuje. Sada je ova šema slomljena, nastaje recesija uz znatnu inflaciju. Novi fenomen je stagflacija, koji vremenom sa padom proizvodnje prelazi u slampflaciju. Ciklusi u liberalnoj, apotom u monopolističkoj etapi, razvoja kapitalizma teško su se razrešavali. Ipak, takvi su bili prirodni i logični pre svega zato, što proces nasilnog izravnjavanja suprotnosti je počeo s prvim pojavama krize i recesije. Cene su padale, čime je dolazilo do nasilnog usklađivanja kupovnih i robnih fondova, proizvodnja je stagnirala ili se smanjivala, kapital koji ležu u robama, a i deo stalnog kapitala počeli su da se obezvređuju. U savremenoj etapi kapitalističkog razvoja krizni ciklus se drukčije odvija, teže i složenije. Protiv ″prirodnog″ toka obezvređivanja kapitala i izvravnjavanja drugih suprotnosti javlja se otpor ogormnesnage, uverenjem da se obezvređenje roba i kapitala može izbeći. Tako nastaje kvalitativno novi proces, inflacija uz stagnaciju, a zatim i uz usporavanje proizvodnje. To je najvidljivija manifestacija procesa, koji je, u stvari, mnogo složeniji. Krizni proses je, usled toga još više otežan, jer se ″prirodnom″ razrešavaju suprostavljaju faktori koji komplikuju i otržavaju normalan rasplet. Unutrašnje protivurečnosti postaju sve veće. Kriza je ranije delovala slično elementsrnoj prirodnoj sili kojoj se gotovo niko nije mogao suprostaviti. U savremenoj etapi razvoja kapitalizma, celokupni kapitalistički sistem postaje otporniji, sakupivši toliku snagu kojom se suprostavljao krizi.

Jedan od osnovnih razloga ovome je izuzetno jačanje koncentracije i centralizacije kapitala, stvaranje jednog broja ogromnih kompanija – trabnsnacionalne kompanije, koje po svojoj konstituciji mogu lakše i duže da se opiru krizi. Kompanije ove faze razvoja kapitalizma sistematski smanjuju svoj poslovni rizik. Za kompaniju ranije etape bilo je karakteristično snažno širenje i koncentracija u istoj delatnosti i uglavnom u matičnoj zemlji. Savremena kompanija, s jedne strane proširuje svoje aktivnosti na niz grana koje nisu međusobno komplementarne, nemaju nikakve međusobne tehnološke povezanosti, pa se kapital svesno ulaže vrlo diverzificirano, tako da bude plasiran u što veći broj i što različitijih delatnosti. S druge strane ove kompanije prelaze granice zemlje matice i šire se po celom svetu. Svojom diverzifikaciom i internacionalizaciom, ove džinovske kompanije smanjuju svoj poslovni rizik time što mogu da ostvaruju profite u nekim delatnostimai onda kada kriza zahvatila niz drugih aktivnosti, mogu da izdrže gubitke većeg broja svojih preduzeća. Ovakve burne udare nisu mogle da izdrže monolitne kompanije tehnološki i komercijalno jednostavno orjentisane. S druge strane, rizik kompanije se smanjuje njihovom internacionalizaciom. Nacionalne kompanije mogu svoje smanjene profite prebacivati u zemlje gde se oni povoljnije tretiraju ili gde potencijalna profitna stopa omogućava reinvestiranje. Ako zbog slabljenja tražnje treba smanjiti proizvodnju, TNK to ne sprovode ravnomerno u svim preduzećima. Neka preduzeća zatvore, ali se u drugim preduzećima proizvodnja odvija punom parom, tako da se efikasnost i rentabilnost poslovanja komapnije praktično ne smanjuje. To im dozvoljava da i u vreme recesije ostvare značajne profite i ostvare povoljne profitne stope. Uz pomoć TNK i države, savremeni kapitalizam uspeva da teret krize prebaci na zemlje u razvoju, slabije razvije kapitalističke zemlje, sopstvenu radničku klasu, kao i radničku klasu ostalih zemalja sveta. U svemu tome savremeni kapitalizma uspeva da pronalazi rešenja problema cikličnog kretanja kapitalističke privrede i kriza u savremenim uslovima iznalaženjem nove razvojne etape, ali se pri tome transformiše i menja i sam kapitalistički način proizvodnje.

5.5.5. Anticiklična politika kao oblik državne intervencije Analiza kriza hiperprodukcije je pokazala da povremeno otkazuje klasični regulator kapitalističke robne reprodukcije – zakon ppf. Ogromna materijalna pa i ljudska razaranja kapitalističke privrede u periodu kriza nužno su nametala potrebu traženja novog rešenja za nesmatano funkcionisanje kapitalističke društvene reprodukcije. Jedina snaga koja se u tom momentu mogla pojaviti kao nov regulator društvene reprodukcije bila je država. Tako se kapitalistička država javlja kao produkt krupnog kapitala. Kapitalistička država nastaje i jača s nastankom i razvojem kapitalizma. U početnom periodu razvoja kapitalizma (faza liberalnog kapitalizma), kapitalistička država vršila je značaju ulogu u procesu nastanka i razvoja kapitalizma. Ona je izvršila prvobitnu akumulaciju kapitala kojom je SP nasilnim putem oduzela od njihovih ranijih vlasnika i koncetrisala ih u ruke kapitalističke klase. U periodu liberalno kapitalizma država je pored obezbeđenja pravnog poretka vršila i određene ekonomske funkcije. One su se sastojale u tome sa se obezbedi nesmetano funkcionisanje individualnog kapitala i privatne inicijative. Država je regulisala pritanja novčanog sistema obezbeđivala konkurentsku sposobnost nacionalne buržoazije preko voženja spoljnotrgovinske i carinske politike, vodila je poresku politiku radi obezbeđenje sredstava za pokriće državnog budžeta.

Velika ekonomska kriza i svetski ratovi doprineli su jačanju uloge države u kapitalističkoj privredi. Država više ne stvara samo povoljnije uslove za funkcionisanje individualnog kapitala, već i sama direktno angažuje u privredno aktivnosti. Ona vrši direktno investiranje. Država direktno kontroliše proizvodnju vrši ograničenje uvoza i izvoza, značajno povećava porez... Posle Velike ekonomske krize državna intervencija u privredi je postala uslov za pokretanje i funkcionisanje tokova društvene reprodukcije. Zato se savremeni period razvoja kapitalizma i naziva državni kapitalizam (ili državno – monopolistički kapitalizam). U ovom periodu država se meša u gotovo sve privredne oblasti, dolazi do srašćivanja kapitalističke države i monopola, ujedinjenja ekonomske i političke diktature monopola, a sve radi očuvanja kapitalizma i obezbeđenja uslova za sticanje profita, pre svega, krupnim monopolima. Time se kapitalistička država javlja kao značajan regulator procesa društvene reprodukcije. Smisao preduzimanja državnih mera u kapitlističko privredi jeste sprečavanje većih poremećaja u tokovima društvene reprodukcije. Zato se državna intervencija u kapitalističkoj privredi naziva anticikličnom politikom. Anticiklična politika predstavlja skup ekonomsko – političkih mera koje kapitalistička država preuzima radi prevladavanja ili ublažavanja privredinih ciklusa i stvaranja uslova za normalnije funkcionisanje kapitalističke privrede. Ove mere država preuzima na planu obezbeđenja određenog obima akumulacije i investicija, na planu usmeravanja strukture investicija radi obezbeđivanja investicija u one privredne grane za koje privatni kapital nema dovoljno interesa; na planu održavanj određenog nivoa zaposlenosti. Savremena kapitalistička država zbog svoje moći i zbog svoje veličine značajno utiče na način funkcionisanja privrede: reguliše odnose između kupaca i prodavaca, poslodavaca i radnika, utiče na promene u tokovima privrede. Država je, s jedne strane, narasla i postala važnija kao deo privrede, a sama privreda je, s druge strane, stvorila mnog napetosti i pritiske, zbog čega joj je potrebna sve veća uloga države. Vlasnici velikih kompanija su u mogućnosti da nameću određena politička pitanja za koja su zainteresovani, jer daju velike priloge za finansiranje izbornih kampanja. Onim imaju političku moć i zato što utiču na pšravce investiranja čime utiču na regionalni razvoj, zaposlenost, ekonomski rast kao i obrnuto, mogu iticati na privrednu stagnaciju, nezaposlenost... Da bi kapitalistička država mogla vršiti anticikličnu politiku, ona mora raspolagati odgovarajućim sredstvima. Do tih sredstva ona dolazi putem poreske politike, raspisivanjem državnih zajmova, nacionalizaciom pojedinih preduzeća. Ovako obezbeđena sredstva predstavljaju podržavljenu akumulaciju, koju država koristi prvenstveno, ne radi ostvarivanja profita, već radi obezbeđenja uslova za nesmetano funkcionisanje kapitalističke društvene reprodukcije u celini. Država preuzima različite mere kreditne politike (politika kamatne stope), subvencije poljoprivrede, razvoj vojne industrije, mere socijalne politike i socijalnih davanja, zaposlenosti i zapošljavanja, država vrši planiranje i prognoziranje, utvruđuje minimalni iznos najamnine. Sve te mere anticiklične politike ne znače ukudanje uzroka koji dovode do cikličnog kretanja kapitalističke privrede, već samo nastoje da ublaže ili neutrališu negativne posledice cikličnog kretanja. Uticaj kapitalističke države se ogleda i u izmenjenom obliku kriznog ciklusa. On dobija blaži oblik, kraće traje, ali se češće javlja i više usporava tempo kapitalističe proširene društvene reprodukcije, jer se veliki deo nacionalnog dohodka troši u neproizvodne svrhe. Tako se kapitalistička privreda faktički stalno nalazi u nekoj fazi depresije i stagnacije. Usled toga i govoroimo o tendenciji dugoročne krize kapitalističkog sistema.

5.6. Prelazni period od kapitalizma ka novom načinu

proizvodnje

5.6.1. Prelazni period u ekonomskoj teorji Ljudsko društvo se razvija i menja kao i svaki drugi živi biljni i životinjiski organizam. Ono prolazi kroz različite epohe, društveno – ekonomske formacije i načine proizvodnje. Ovaj proces je neminovan, a uslovljen je razvoje proizvodnih snaga, produbljivanjem DPR i težnjom ljudi za bojlim, bogatijim i humanijim društvom. Međutim, između različitih epoha, društveno – ekonomskih formacija ... postoje određena prelazna razdoblja. I upravo to prelazno razdoblje između nižih i viših epoha... naziva se prelazni period. Danas se periodizacija razvoja vrši na sledeći način:

1) Predindustrijska 2) Prelazna 3) Industrijska 4) Društva masovne potrošnje 5) Postindustrijska društva.

U marksisitičkoj ekonomskoj teoriji vrši se sledeća podela: 1) Prvobitna zajednica 2) Robovlasništvo 3) Feudalizam 4) Kapitalizam 5) Komunizam (sa svojom nižom fazom – spocijalizmom).

Savremena marksistička ekonomska nauka vrši sledeću podelu: 1) Divljaštvo (niži, srednji i viši stepen) 2) Varvarstvo (niži, srednji i viši stepen) 3) Civilizacija:

(a) Niži stepen – robovlasništvo (b) Srednji stepen – feudalizam (c) Viši stepen – kapitalizam

4) Buduće (novo) društvo – niži stepen.

Razlikujemo tri osnovna oblika prelaznih perioda:

1) Prelazni period između dvaju graničnih načina proizvodnje 2) Prelazni period između dveju društveno – ekonomskih formacija 3) Prelazni period između dveju epoha društvenog razvoja.

Prelazni period odvija se postepeno. U svakom prelaznom periodu prepliću se i prožimaju elementi starog i novog. Najznačajniji je prelzni period između dve epohe. Oni najduže traju, izazivaju najveće promene, najprepoznatljiviji su. Smatra se da se savremeno društvo nalazi u određenom prelaznom periodu. To je period ostvarivanja treće naučno – tehnološke revolucije, ubrzanog procesa koncentracije i centralizacije kapitala, rada znanja i preduzetništva. Ostvaruje se proces socijalizacije, humanizacije i nove integracije. Različiti načini proizvodnje najznačanija su karakteristika pojedinih epoha i formacija. Divljaštvo karakteriše sakupljanje gotovih proizvoda iz prirode. Varvarstvo karakteriše proizvodnja prirodnih proizvoda ljudskom delatnošću. Civilizacija – prerađivanje prirodnih proizvoda, te proizvodnja veštački proizvoda.

Društvene epohe, društveno – ekonomske formacije i načini proizvodnje nisu mađusobno odvojeni nekakvim oštrim graničnim linijama. Oni ne nastaju i ne nestaju odjednom. Za savremeni prelazni period možemo reći da proizvodni odnosi karakteristični za prelazno društvo predstavljaju hibridnu vezu nekapitalističke planske privrede i elemenata robne proizvodnje.

5.6.2. Društveno – ekonomsko značenje prelaznog perioda u

savremenom društvu (tranzicioni period) OSNOVNE KARAKTERISTIKE SAVREMENOG TRANZICIONOG PERIODA Savremeni svet se nalazi na novoj istoriskoj prekretnici (prelaz iz industrijskog u postindistrijsko ili informatičko društvo). to se danas najčešće označava kao prelazni ili tranzicioni period. Savremeni prelazni, odnosno tranzicioni period predstavlja period ostvarivanja treće – naučno tehnološke revolucije, koja menja i proizvodne snage i odnose proizvodnje. Savremeni prelazni period se umnogome razlikuje od ranijih prelaznih perioda. On znači prelaz iz društvene epohe civilizacije u buduće (novo) društvo, koje se najčešće označava kao postindustrijsko ili informatičko društvo odnosno nova civilizacija (supercivilizacija). Osnovne karakteristike:

1) Ostvaruje se u uslovima postojanja dva načina proizvodnje (kapitalističkog i etatističkog), a ne kao ranije jednog vladajućeg načina proizvodnje.

2) Ostvaruje se u uslovima visokog stepena razvijenosti proizvodnih snaga (treća naučno – tehnološka revolucija) sa tendencijom njihovog daljeg ubrzanja, mnogo bržeg nego ranije.

3) Umesto monizma motiva poslovanja, svojine, dominacije jedne klase... javlja se pluralizam svojinskih oblika (privatna, državna, zadružna, mešovita), pluralizam motiva poslovoanja (profit, stabilnost firme, rast firme, plate menadžera, dividende akcionara...), umesto dve suprostavljene klase javlja se pluralizam klasa (radnici,kapitalisti, menađeri, rentijeri...), javlja se politički pluralizam.

4) Prvi put u istoriji postoji društvo koje je nasilno stvoreno voljom subjektivnih faktora, za koje nisu stvoreni materijalni uslovi, a koje se održalo duži vremenski period. To društvo je nazvano socijalizmom, a još se naziva i etatistički način proizvodnje ili ″realni socijalizam″.

5) U savremenom prelaznom (tranzicionom) periodu prisutna je konvergencija (uzajamno prožimanje i uticaj) dva vladajuća načina proizvodnje i nastanak novog društva uslovljenog visokim stepenom razvoja proizvodnih snaga i njihovim daljim ubrzanim razvojem (kooperacija, integracija, globalizacija svetske privrede, međuzavisnost sveta...). To se još naziva ″kapitalizaciom socijalizma″ ili ″socijalizaciom kapitalizma″,

6) Tržišni kriterijumi privređivanja uz značajnu državnu koordinaciju, tako da država postaje značajan element savremene tržišne infrastrukture (mešovita privreda i mešovito društvo).

7) Visok nivo primenjene tehnike i tehnologije u proizvodnji, njen ubrzan razvoj, dominantan značaj nauke i njene primenjivosti u proizvodnji... sve više dovode do podruštvljavanja rada i kapitala do prevazilažanja sukoba njihovog interesa, do izmenjenog položaja radnika (radnik nije više puki izvršilac rada ili dodatak mašini).

Drugim rečima, savremeno ljudsko društvo u mnogim svojim elementima nalazi se u prelaznom (tranzicionom) periodu. On je karakterističan za sve zemlje sveta, kako visoko razvijene kapitalističke zemlje, tako i bivše socijalističke zemlje i zemlje u razvoju. Osnovne pravce razvoja savremenog prelaznog perioda čine:

1) Vlasnička transformacija 2) pluralizam oblika svojine i tržišni kriterijumi privređivanja u sadejstvu sa

državnom koordinacijom 3) ciklus primene savremene tehnologije 4) celovit socijalni program (demokratsko i humano društvo) 5) nova strategija otvaranja prema svetskom tržištu (kooperacija, integracija,

zajednički nastup na trećim tržištima).

Primat više ne priparda vlasništvu nad SP, već znanju, veštini, induiciji čoveka. Nauka postaje nova proizvodna snaga. Ekonomiju roba zamenjuje informaciona ekonomija. SPECIFIČNOST TRANZICIJE RAZLIČITIH NAČINA PROIZVODNJE Prelazni period svakog od danas vladajućih, načina proizvodnje ima svoje specifičnosti. Tako, na primer, prelaz iz autoritarnog sistema (″realni socijalizam″) u demokratsko društvo je put tegoba i neizvesnosti. Nastanak i razvoj novog društva u ovom delu sveta je složen, sličan težini prelaza predmodernih u moderna društva. Agonični otpor konzervativnog krila politokratije centralna je barijera, ali ne jedina. Slobodni društveni život neizbežno rađa nova, žestoka socijalna protivrečija i konflikte, koji se kreću oko tri osovine:

1) tipa ekonomsko – tehnološkog razvitka 2) demokratije 3) nacionalnih (etničkih) odnosa.

Najveće iskušenje nalazi se u priklanjanju privredno najkraćem i neizbežnom putu razvoja koji karakteriše:

1) uvođenje slobodnog tržišta, ali i astronomska inflacija koja razara ekonomski organizam

2) tehnološki napredak, ali po cenu enormne masovne nezaposlenosti 3) razvoj, ali džinovska polarizacija društva 4) razvoj po cenu pada u moderno dužničko ropstvo.

Drugi oblik reakcije može predstavljati neočekivana simbioza: ″neoboljševizma i neoliberalizma″, poluslobodnog ekonomskog životnog i političkog autoritarizma. Stvara se nova slika sveta. Ovde se ne radi samo o kombinaciji kapitalističkog i etatističkog načina proizvodnje, već o njihovim dubokim preobražajima. Relativno najjendostavniji način predstavlja transformacija visokorazvijenih kapitalističkih društava u novi način proizvodnje. Tu su stvoreni materijali preduslovi: visok stepen razvijenosti proizvodnih snaga, vodeća uloga socijalističkih i socijal – demokratskih partija, razvijena politička demokratija, ostvarene su mnoge istorijske težnje radničke klase: skraćenje radnog vremena, minimalni iznos najamnine, kolektivno pregovaranje o visini najamnine, socijalna sigurnost, politička prava i slobode, demokratski sistem. Tradicionalna dvoumljenje – nasilna revolucija ili mirna reforma – do sada je rešena. Nasilje nije niti moguće, niti poželjno. Socijalizam najbrže napreduje ako koristi sredstva koja su prikladna njegovoj prirodi. Mržnja danas ne može dovesti do ljubavi sutra. Stavovi i svest ne mogu se preko noći promeniti. Može se, možda govoriti o mirnoj revoluciji, kao najefikasnijoj pokretačkoj snazi društvenih promena u novijim kapitalističkim društvima...

5.6.3. Protivrečnosti prelaznog perioda u savremenom

društvu

Savremena privreda i društvo nesumljivo se nalaze u previranju, dubokim protivrečnostima tekućih procesa i odnosa, društvenima nejednakostima i neravnomernom društveno ekonomskom razvoju, izraženim sukobima različitih interesa koji kulminiraju socijalnim konfličtima i društvenim razaranjima. U ovakvim uslovima odvijaju se krupne promene čiju osnovu čine:

1) Velika međuzavisnost uspostavljena ostvarenom međunarodnom podelom rada (globalizacija)

2) Nejednak raspored prirodnog bogastva i ekonomske moći (″piramida moći″) 3) Eksplozivna nejednakost sveta.

Globalne promene savremenog društva vezuju se za: 1) Treću tehnološku revoluciju kao univerzalnu pojavu 2) Širenje tržišnog modela privređivanja 3) Rapidno nastajanje ekoloških problema u svetskim razmerama

Pod uticajem navedenih i sličnih pojava javljaju se različite protivrečnosti savremenog prelaznog perioda:

(1) Dolazi do promena u sistemu društveno – ekonomskih vrednosti. Uočava se pomeranje vrednosti od materijalnih ka nematerijalnim faktorima u razvijenim društvima, kao npr: kvalitet života, humanizacija odnosa, samopoštovanje, težnja za kilturnim i estetskim zadovoljstvima.

(2) Protivrečnosti se ogledaju u velikom jazu između razvijenih i nerazvijenih, sukobu neokolonijalnih i nacionalno – oslobodilačkih pokreta, u sukobu nacionalnih kapitala na svetskom tržištu, problemima tranzicionih procesa u postsocijalističkim društvima i pojavi duboke krize u njima, opasnosti od atomskog rata, ekološke krize, gladi i siromaštva, klasnih i nacionalnih sukoba. Teški problemi savremene privrede i društva dovode do pesimizma i beznađa, demotivišu stvaralačke napore i energiju za rešavanje tih problema.

(3) Savremene promene privrede i društva ukazuju na to da ljudi nikad do sada nisu tako brzo menjali svet u kome žive. Zato se s pravom označava da je najdublja globalna promena danas koju izaziva III tehnološka revolucija, u stvari promena u tempu promena. Ono što čini protivrečnost tih promena je njihova neizvesnost i nepredvidivost. Visoko razvije svet se transformiše u postkapitalističko ili informatičko društvo, ali je suočen s ekološkim problemima, terorizmom, sukobom interesa nacionalnog i transnacionalnog kapitala, nestašicom sirovina i energije... što može dovesti do sukoba i uništenja. U postkapitalističkim zemljama mogu se otvoriti perspektive ekonoskog i demokratskog progresa i izlaska iz krize, ali su mogući i inverzni procesi tranzicije. Tako društveno – ekonomske promene mogu dovesti do napretka / progresa ili nazadovanja / regradiranja.

(4) Novo doba podrazumeva konstituisanje novog sistema društvenih vrednosti u kome individualnost i sloboda ljudske egzistencije stoje na vršu vrednosne skale. Ekonomski razvoj razvijenih kapitalističkih zemalja rezulatat je blagovremene oprjentacije ka tržišnom privređivanju i naučno – tehnološkom progresu. Postsocijalističke zemlje imaju šansu u razvoju mešovite, otvorene tržišne privrede i mešovitog pluralističkog društva. Istorijski sled ne garantuje niti srećan kraj istorije niti predodređuje tragičan rasplet. Ishod će zavisiti od znanja, sposobnosti i motivacije. Ljudi još uvek drže u svojim rukama sudbinu novog društva.

5.6.4. Teorija i praksa tranzicije u bivšim socijalističkim

zemljama Sam pojam tranzicija znači prelaz iz jednog u drugo stanje, odnosno prelaz iz jednog u drugo stanje, odnosno prelaz iz jednog u drugi društveno – ekonomski sistem. Stoga tranzicija niti može biti lokalno ograničena, niti može biti vremenski limitirana. Ona se može shvatiti samo kao proces stalnih promena, usavršavanja, razvoja... U teoriji prisutna su dva koncepta tranzicije:

1) Liberalistički 2) Klasični koncept tranzicije.

LIBERALISTIČKI KONCEPT Liberalistički koncept redukuje tranziciju na prelaz planskih u tržišne provrede i autoritarnih društvenih sistema u demokratske. To se uglavnom vezuje za zemlje ″realnog socijalizma″. Osnovne pretpostavke izlaska tih zemalja na ″pravi put″ su:

1) Individualna privatna svojina 2) Slobodno tržište 3) Profit.

I pošto te zemlje nisu izvršile prvobitnu akumulaciju kapitala, to je neophodno da se to ostvari sada. Tako dolazi do druge prvobitne akumulacije kapitala. Zagovornici obog koncepta smatraju da se ovaj proces može izvršiti samo putem ″šok terapije″. Time treba onemogućiti raniju nomenklaturu vlasti, da se ne konsoliduje i da ne zaustavi proces promena. Na taj način ponovo dolazi do izražaja boljševička revolucionarna logika: do temelja srušiti sve staro, a novo će nastati samo po sebi. Zato se ovaj koncep na Zapadu naziva neoboljševizam. Ciljevi i putevi tranzicije u svakoj zemlji moraju biti usklađeni kako sa uslovima (ekonomskim, socijalnim, istorijskim, kultutnim...) u svakoj zemlji, tako i sa realno postojećim socijalnim nosiocima promena, tako i sa činjenicom da se ulazi u XXI vek, a ne vraća u XIX vek. Navedeni koncept je izazvao ogromnu privrednu i društvenu destrukciju, kao i kriminalizaciju privrede i društva. Ovakav metod tranzicije nije se koristio niti u jednoj razvijenoj zemlji do sada. To je dovelo do toga da se srednje industrijski razvijene bivše socijalističke zemlje transformišu u agrarno – industrijske, kao i sirovinske priveske i slobodna tržišta visoko razvijenih zemalja. Istovremeno, teritorije zemalja u tranziciji koriste se za lokaciju prljave tehnologije razvijenih zemalja. Tako su se navedene zemlje opet našle u novom začaranom krugu: ono što se želi nije moguće, a ono što se ostvaruje nije poželjno. Tako se kvazi – socijalizam preobražava u kvazi – liberalizam. Neoliberalistički koncept redukuje tranziciju na ekonomsku sferu ljudskog života, ekonomiju redukuje samo na privatizaciju, a privatizaciju na individualizaciju. Time se demokratsko društvo i tržišna privreda žele stvarati nedemokratskim metodama i netržišnim putem. Ovako naučno – teorijski neutemeljen koncept tranzicije bio je zdušno pomognut od strane nekih zapadnih ekonomskih teoretičara koji su bili ekonomski savetnici mnogih vlada bivših socijalističkih zemalja, kao i od strane MMF i Svetske banke. Navedene dve svetske institucije su svoj neoliberalistički konceph razvoja zemalja u tranziciji izložile u tzv.Vašingtonskom konsenzusu donetom 1990. godine da bi Post Vašingtonskim konsenzusom donetim 1997. godine bio podvrgnut oštroj kritici. Vašingtonski konsenzus podržavao je korišćenje malog broja instrumenata (uključujući makroekonomsku stabilnost,liberalizaciju trgovine i privatizaciju) čime se postiže relativno uzak cilj: ekonomski rast. Međuti, Post Vašingtonski konsenzus predviđa

korišćenje većeg broja instrumenata i ima mnogo šire ciljeve. On predviđa povećanje životnog standarda, uključujući poboljšanje zdravlja i obrazovanja, a ne samo povećanje BDP. Zahteva se obezbeđenje održivog razvoja, što podrazumeva očuvanje prirodnih resursa i očuvanje zdrave okoline. Dva su osnovna zadatka tranzicije:

1) Povećanje ekonomske efikasnosti 2) Ostvarivanje političke demokratije i zaštite ljudskih prava i sloboda, a sve je

to još u povoju kod navedenih zemalja. KLASIČNI (SAVREMENI) KONCEPT TRANZICIJE Polazi se od toga da tranzicija predstavlja radikalnu promenu, ali promenu koja će stvoriri uslove za ubrzani ekonomski i društveni razvoj u celini. Ovaj koncept shvata tranziciju kao svetski, a ne samo regionalni proces. To je proces smene dveju civilizacija, to jet proces gde industrijsku civilizaciju smenjuje post – industrijska, odnosno informatička civilizacija. Ovaj proces obuhvata sve oblasti ljudskog života, a ne samo ekonosmku. Kraj milenijuma je karakterističan za svetsku zajednicu po dubokim sistemskim promenama u društveno – ekonomskim odnosima. To su globalne tendencije koje se najjasije ispoljavaju u razvijenim zemljama i koje su povezane za formiranjem novog post – industrijskog stadijuma:

1) Socijalizacija i humanizacija ekonomije 2) Rastući značaj ekoloških rpoblema u njenom razvoju 3) Neprestano povećavanje uloge socio – kulture stvaralačke sfere

Menja se oblik mnogih nedovoljno razvijenih zemalja, njihove pretežno agrarne privrede transformišu se u industrijsko – agrarne strukture, da ne govorimo već o fenomenu novo industrijalizovanih zemalja (″Mali Azijski tigrovi″). Bivše socijalističke zemlje treba da reše probleme korenite reorganizacije sistema. Misli se na prelazak na tržišnu privredu i demokratsko otvoreno društvo. svi ovi procesi predstavljaju po sebi prelazna stanja društva. U najopštijem vidu, tranzitivnost karakteriše proces kvalitativnih i kvanititativnih promena u osnovama društva. Tranzicija nije opšta, nego u svakoj zemlji dobija specifične karakteristike. Savremeni prelazni period predstavlja period ostvarivanja treće naučno – tehnološke revolucije. Sve to dovodi do nove organizacije proizvodnje, novog tipa nosilaca upravljanja proizvodnjom, menja značaj i ulogu svojine, FP, prirodu raspodele i specijalizacije, humanizacije, nove integracije, razvijaju se nove tehnologije, ali i novi kvalitet života. On se ogleda u transformaciji kapitalističkog i real – socijalističkog načina proizvodnje u nov način proizvodnje. Imperativno je napustiti zabludu da ″novo društvo″ podrazumeva rušenja svega postojećeg i izgradnju društva na njegovim ruševinama. Umesto ovakvog istorijskog ″diskontinuiteta″ u novoj vizije i projektu moraju se prihvatiti i elementi kontinuiteta. U projektu novog društva primerneog ovom vremenu naglasak treba da bude ne na raskidu, već na daljem razvijanju svih pozitivnih dostignuća civilizacijskih tekovima ugrađenih u oba društva. Mora se prihvatiti i stalno uvažavati činjenica da je mnogo toga što predstavlja važne komponente društvenog procesa ostvarenog u novijoj istoriji postalo sastavni deo društvene stvarnosti upravo socijalističkih zemalja (socijalna sigurnost, bezbednost, penziono osiguranje, zdravstveno osiguranje, besplatno školovanje...). Neoliberalistički koncept razvoja zemalja u tranziciji doveo je do takvog makroekonomskog i makropolitičkog okruženja u kojem dominiraju različiti monopoli i oligopoli. To se ogleda u monopolu vlasništva, monopolu tržišta i monopolu političkog uređenja. Takvo stanje pogoduje pojavi široke skale društvenih devijacija, što je prisutno u

svim navedenim zemljama. Devijacije se kreću od sitnog kriminala i korupcije pa do organizovanog kriminala, pljčke, ubistva, sive ekonomije... To su velike društvene devijacije koje najčešće nazivamo ″mafiokratija″. U odsustvu funkcija pravne i socijalne države, stvara se takvo stanje duha u kejem otupljuju kriterijumi vrednovanja dobra i zla. Neki autori smatraju da postoji povezanost i međusobna uslovljenost tranzicije i globalizacije. Glavinim subjektima globalizacije smatraju se TNK, krupni kapital i najmoćnije zemlje sveta. Subjekti globalizacije nastoje ceo svet da oblikuju po svojim kriterijumima i ekonomsko političkim interesima. U takav kontekst ubraja se i tranzicija. Naime tranziciom se bivše socijalizstičke zemlje nastoje oblikovati po zapadnim modelima:

(1) Glavni ekonomski cilj planetarnih subjekata globalizacije jeste da od bivših socijalističkih zemalja stvore pojas novih kolonija ili polukolonija, da obezbede nova, velika tržišta za svoju robu, kao i izvore što jeftinijih sirovina, da prestruktiiraju privredu tih zemalja tako da ih učine što više zavisnim od svojih interesa

(2) Drugi cilj je da se komunizam više nikad ne pojavi, već da se zemlje socijalističkog bloka oblikuju prema zapadnim sistemima.

(3) Treći cilj je da se radikalno promeni socijalna i svojinska struktura, kako bi se formirala dominantna kapitalistička klasa, privredna i intelektualna elita koje će biti vezane za vrednosti Zapada.

(4) Četvrti cilj da se obezbedi prodor kulturnih i obrazovnih klišea zapadnih zemalja u zemlje u tranziciji, uključujući i primenu određene vrste kultuno – obrazovnog imperijalizma. Bilans 10 – to godišnje tranzicije je, u sonovi, nepovoljan, a ponegde i u ponečemu katastrofala. Zbog toga je neophodno tražiti izlaz. Nastavili se razvijati na predhodnim pogrešnim stavovima te zemlje će doživeti još veči civilizacijski pad.

5.6.5. Protivurečnosti nastanka postkapitalističkog ili informatičkog društva

Drugu polovinu XX veka karakteriše prelaz visoko razvijenih zemalja u postkapitalstičko, postindustijalističko ili informatičko društvo. Osnovni uzrok ove transformacije čine nova naučno – tehnološka dostignuća u razvoju proizvodnih snaga rada, kao i težnja ljudi za boljim, bogatijim i humanijim društvom. To se ogleda:

1) u pojavi III naučno – tehničke revolucije, čiju osnocu čini zamena industrijske osnovice proizvodnje informatičkom osnovicom proizvodnje

2) pojavu raznih društvenih pokreta koji imaju pretenziju da preuzmu ulogu ″probuđene svesti čovečanstva″ (ekološki, humanitarni, feministički, studentski...)

Glavna obeležija informatičke osnovice proizvodnje su: 1) razvoj elektronike 2) pojava kompjutera 3) mikroprocesor 4) robot 5) raketa 6) telematika 7) sateliti 8) nuklearna energija.

Informatička tehnologija dovodi do odvajanja: 1) kapitala od proizvodnje 2) proizvodnje od prirodnih sirovina 3) čoveka od neposrednog proizvodnog procesa 4) životne egzistencije od fizičkog rada.

Osnovni proizvodni resursi su znanje i nauka. Radnika je u vodećoj ulozi zamenio stručnjak, njega u toj funkciji potiskuje informatičar. Robotika omogućava odvijanje materijalne proizvodnje bez neposrednog uključivanja čoveka u radni proces. Time se proces proizvodnje pretvara u naučni proces. U proizvodnom procesu između vlasnika SP i radnika ubacuju se preduzetnici i menadžeri koji upravljaju procesom proizvodnje. Njihov osnovni zadatak je da vrše redistribuciju investicija od manje rentabilnih ka više rentabilnim i da vrše stratešku kontrolu pomoću znanja i udruživanja s poslovnim ljudima. Time se ostvaruje proces podruštvljavanja funkcije upravljanja, jer se u upravljačke poslove uvode mase specijalizovanih stručnjaka koji raspolažu modernim informacionim tehnologijama. Menadžersko upravljanje preduzećem transformiše se u upravljanje tehnostrukture. Tako se od privređivanja u kojem se upravljalo donošenjem odluka stiglo do privređivanja u kojem se upravlja pripremanjem odluka. Savremeno društvo je dostiglo onaj stepen materijalnog i društvenog razvoja na kom se ekonomski i društveni problemi mogu rešavati i društvo dalje razvijati samo na novoj tehničko – tehnološkoj i društvenoj osnovici. Ona zahteva razvoj novog načina proizvodnje. Predviđa se da će se više od polovine zaposlenih raditi na poslovima vezanim za prikupljanje i obradu podataka, obrazovanju za obavljanje te proizvodnje i unapređenju sredstava koja su za to neophodna. Čovek napušta neposredni proces proizvodnje, jer ga u tom zamenjuju roboti (njihova moć raste geometrijskom progresiom), a on se povlači u sfere koje zahtevaju njegovu sposobnost kreativnog iznalaženja i primenjivanja boljih postupaka i rešenja. Dajli razvoj informatičke tehnologije revolucioniše način proizvodnje što vodi ka mrežnoj organizaciji proizvodnje i slobodnom udruživanju stručnjaka koji po timovima deluju u njenom sastavu i skladno se međusobno povezuju. Nova organizacija se naziva umrežavanje – mrežna orgaznizacija. Dolazi do promene samog načina proizvondje:

Krugovi predstavljaju timove stručnjaka okupljenih oko određenih prozivodnih zadataka i međusobno povezanih razvijenim infomacionim vezama. Vertikalnu hijerarhiju donošenja odluka zamenjuje horizontalna hijererhija ravnopravnih učesnika u čijim redovima i vođe nastupaju samo kao prvi među jednakima. Nova organizacija je mnogo fleksibilnija, tako da se može u većoj meri udovoljiti zahtevima kupaca.

Industrijsko preduzeće Informatičko preduzeće Odnosi prema stvarima Međuljudski odnosi Prirodni odnosi Namenska informacija Ekonomski rast Ekonomski razvoj Nacionalni kriterijumi Svetski kriterijum Hijerahijska organizacija Mrežna organizacija Motiv je zarada Motiv je uspešnost Konkurencija suprostavljenih Sarasnja međuzavisnih

MREŽNA ORGANIZACIJA PROIZVODNJE

U novom informatičkom društvu osnovni cilj poslovanja biće maksimiranje društvenog zadovoljstva. Upravljanje novim društvom zasnivalo bi se na principima participativne demokratije, klase bi bile zamenjene tzv. funkcionalnim grupama, a pokretači društvenih promena bili bi različiti građanski pokreti, umesto klasne borbe. Novo društvo trebalo bi da bude naprednije ali i pravednije. Osnovu zaposlenih činiće radnici u usložnim delatnostima i radnici u nauci. Nauka krči put prema svetu u kojem će čovek biti osnovno bogastovo zajednice, te će razvitak njegovih stvaralačkih mogučnosti i unapređenje njegovih komunikacija biti jedini oblik individualnog bogaćenja. Svakom pojedincu treba omogučiti da podjednako i ravnopravno s drugim ljudima učestvuje u stvaranju tog bogastva. Međutim, zbog različitog nivoa tehnološkog i ekonomskog razvoja narodi savremenog sveta žive danas u različitim epohama:

• 5% u budućnosti • 25% u sadašnjosti • 75% u prošlosti.

Zbog toga postoje i mišljenja da na putu razvoja informatičkog društva postoje velike prepreke i teškoće. Budući razvoj je neizvestan (despotizam ili demokratija). On ne garantuje ni srećan i željeni ishod, niti pak krah ljudske istorije. Ljudi stvaraju svoju istoriju. Danas mnogi i u kapitalističkim zemljama upozoravaju da se ″brak kapitalizma i demokratije nasukao″ i da su ta dva sistema već dospela do tačke ″na kojoj im se putevi razilaze″. Profitnom interesu sve više smeta demokratija na savremenom nivou razvoja proizvodnih snaga: zahtevi za povećanje najamnina i poboljšanje položaja radnika, štrajkovi, jačanje uloge sindikata, socijalni, humanitarni, ekološki i slični izdaci... sve to upućuje da je neophodno osmišljavati i tragati za nekim novim društvenim sistemom koji će biti ekonomski efikasniji, ali i socijalno pravedniji i koji će omogućiti ostvarivanje kavalitetnog načina življenja. Nosilac borbe za ostvarivanje novog, demokratskog društva ne može biti samo jedna klasa ili jedan subjekt. To može biti samo savez svih društvenih snaga zainteresovanih za promene u pravcu prevazilaženja klasnih razlika, klasnih podela i sukoba. Naravno, ni novo društvo ne može biti harmonično, bezkonfliktno društvo i društvo u kojem će se automatski moći zadovoljiti sve ljudske potrebe. Naprotiv, novo društvo podrazumeva takođe postojanje rotivurečnosti koje će uticati na njegov dalji razvoj. Navedene procese snažno pokreće ostvarivanje treće i prelaz u četvrtu naučno – tehničku revoluciju. Navedeni procesi nisu ni autonomni, ni automatski, ni unapred predodređeni. Svestrana informatizacija ljudskog rada i proizvodnje, mada na dramatičan način menja karakter i prirodu proizvodnje, ne samo da ne ugrožava dominantnu ulogu čoveka i njegove stvaralačke energije, već, naprotiv, predstavlja najsnažniju potvrdu njegove neiscrpne kreativne i neizamenljive moći koja postaje izvor i zaloga njegove budućnosti. Tehnika i tehnologija samo pomažu čovekuu procesu njegove kreativne transformacije materije i energije u procesu oslobađanja novih prostora stvaralaštva i iznalaženja novih prostora stvaraćaštva i iznalaženja novih vrednosti življenja. Svoju superiornost u prirodi čovel će sačuvati samo onda, ako neprestano bude usavršavao ne samo tehnologiju i organizaciju proizvodnje materijalnih uslova svog života, nego sve više i svoje sposobnosti zajedničkog života s drugim ljudima. Periodizacija ljudksog društva se vrši na sledeći način:

1) Pedindustrijskog društvo – do XVIII veka (podela rada, manufaktura, vodena para, mašinska proizvodnja, svetska trgovina)

2) Industrijsko društvo – XIX i XX vek (električna energija, mehanika, elektronika, informatika, znanje, svetska proizvodnja)

3) Postindustrijsko društvo – od 21 veka (robotika, fotonika, novi materijali).

Smatra se da će glavnu karakteristiku budućeg društva činiti promena ose oko koje će se odvijati život društva i okrenutost ljudi prema budućnosti. I dok je industrijskog društvo funkcionisalo oko ose materijalnih vrednosti i zadovoljavanja fizioloških potreba, postindustrijskog društvo će funkcionisati oko ose informatičkih vrednosti i zadovoljavanja duhovnih potreba. Industrijsko društvo završiće s društvom masovne potrošnje, a postindustrijsko će započeti s društvom globalne futurizacije. Drugu značajnu karakteristiku postindustrijskog društva činiće kreativna individualnost članova nove zajednice. Neće biti naredbodavaca i izvršilaca, jer se svi nalaze ispred ili iznad procesa proizvodnje (robotička proizvodnja). Ljudsko znanje i informacije postaće glavni resursi i FP. Stvaralačka delatnost čoveka svodiće se na sposobnost korišćenja informacija. Pripreme za taj veliki zaokret započinju s prenošenjem težišta na organizovano znanje, saodlučivanje specijalizovanih stručnjaka i participaciju radnika, a izvršava se samoorganizovanjem interesno povezanih informatičara i istraživača. Umesto tržišne dominiraće tehnološka konkurencija. Razvojni ciklusi proizvodnje postaju sve kraći, uticaji na tehnološke invacije dolaze iz svih područija života, znanje i komunikacije u svakom pogledu imaće ključnu ulogu i prednost.