Bodler (1821-1867) :

Bodler je želeo da stvori jednu knjigu poetske kvintesencije u koju će uneti ''celo svoje srce... nežnost... veru (prerušenu) ... mržnju''.

Cveće zla objavljeno je 1857.g. Zbirka je osuđena zbog, kako je objasnio državni tuzilac, obesti prema javnom moralu i ustanovljenim standardima. Zabranjeno je 6 pesama : Nakit, Leta, Preveseloj, Lezbos, Proklete žene (Delfina i Hipolita) i Preobražaji vampira.

Cveće zla je celina sa početkom i krajem – na to ukazuje i Bodler, koji u pismima kaže da je sve što je kasnije dodao ugrađeno tako da se uklapa u okvir koji je zamišljen još 1845.

100 pesama u 5 grupa, kasnije odbacuje brojčanu određenost.1861. - drugo izdanje Cvetova zla. Bodler je vrlo prilježno doterivao svoje pesme, bio prinuđen da

izbaci 6 osuđenih pesama, ali i napisao 12 potpuno novih briljantnih pesama, kao i 20 koje je konačno doterao iako su napisane pre 1857. Restruktuiranje zbirke, uvodi i nova pravila. Najvažnija novina je to što je dodao čitavo novo poglavlje Tableaux parisiens koje je za svoj nukleus imalo 8 pesama koje su ranije stajale u celini Spleen i ideal. Najveće izmene je pretrpela sekcija Spleen i ideal. Dodati su joj : Obsesija, Alhemija tuge, Privlačni užas, a novo finale vrlo dramatično postignuto je pesmom Časovnik. Sada je Pobuna (izvedena iz religijskog koncepta) došla u logičku vezu sa Smrću.

Grupe : I- Splin i ideal, II- Pariske slike, III- Vino, IV- Cveće zla, V- Pobuna, VI- Smrt. Sve pesme koje su dodate, kako je pisao Bodler u jednom pismu, i dalje prate prvobitni koncept

kontinuiteta. On se nada da će čitaoci primetiti da "zbirka nije samo album''. Arhitektonika zbirke je prvi odmak od romantizma, gde je lirika zbirka uzdaha i ličnih emocija i nadahnuća.

Spleen i ideal je mnogo masivniji od drugih i više je neka vrsta uvoda u sledeće delove koji su i kraći i mnogo precizniji po pitanju tematike. Ipak, postoji neka klasifikacija i unutar ove celine. Prvi deo, pesme od 1. do 11. tiču se pesničke kreativnosti - njegovog mesta u društvu, njegovih aspiracija, borbi, postignuća, težnji.

Postoji neka vrsta kontinuiteta među sekcijama zbirke, ali vrsta kontinuitata postoji i među pojedinačnim pesmama. To je vrlo važno za razumevanje Bodlerove poezije. Takav kontinuitet jamči konzistentnost ove zbirke i pored njene tematske i vremenske razuđenosti.

U uvodnoj pesmi, Čitaocu on opisuje čamu kao najgori og svih poroka, najveštije oruđe svemoćnog satane koga naziva Satanom Trismegistom, trostruko velikim : ''Dok je nevoljne suze prate, nargile ona puši i sneva gubilište / ti znaš čitaoče, to nežno čudovište / dvolični čitaoče, nalik na mene, brate! '', a u Blagoslovu opisuje rođenje pesnika-prokletnika, čija majka očajava što je rodila tako nakazno i nesposobno stvorenje, Žene mu se podsmevaju,a pesnik se okreće Bogu (za sad bez pobune) koji daje mučninu ... za naše beščasti. Zbirka, dakle, počinje rođenjem pesnika i uvode se neke od najvažnijih tema za celu zbirku : odnos prema ženi i prema bogu.

Iz pesme Uzlet može se razumeti odnos Bodlera prema hrišćanstvu. U 3 strofe obraća se sopstvenom duhu, poziva ga da se vine iznad jezera, dolina, brda šuma, sunca i zvezda i da pođe u onostranu, vatrenu sferu koja sve pročišćava. Beži od ovog okužnog smrada / visinom zračnom umij svoje biće / i pij, ko čisto i božansko piće / oganj što jasnim prostorima vlada''. Ali tu se polet prekida i sve se preobražava u izkaz opšte vrste : srećan je onaj ko može da se vine ''do polja spokojstva i sjaja… ko nadleće život i s lakoćom shvata / tajni govor cveća i nemuštih stvari ''. Pesma se kreće po uobičajenoj šemi hrišćansko-mističkog učenja, po kojoj se duh uspinje u transcedenciju koja ga toliko menja da spoznaje svoju pravu bit. Pominje se čak i prava trancsendencija, ognjeno nebo – empirej. Ali bog se upošte ne pominje. Ideal koji je postignut - tajni govor cveća… nije objašnjen, sve se pretvara u neku praznu idealnost.

1

Saglasja su često nazivana poveljom simbolizma i programskom pesmom u kojoj su izneti Bodlerovi osnovni poetički stavovi i data najbolja formulacija univerzalne analogije.

U prvom katrenu ukazuje se na to da sve što se sagledava nema realno, već simboličko značenje (čovek prolazi kroz šumu simbola). Priroda je hram iz kojeg izlaze reči skrivenog značenja : ''Priroda je hram, gde sa stublja živog / splet nejasnih reč povremeno kola / čovek tud prolazi kroz šumu simbola / što na njega motre oka poverljivog''. U drugom katrenu čitamo da su boje, mirisi i zvuci u stalnom razgovoru, međusobnoj povezanosti, sadejstvu, slivajući se u jedinstvo mračno i duboko, ogromno ''kao noć I kao svetlost''. Mora se dospjeti do suštine takve istovetnosti nesaznatljive bilo kojim odvojenim čulom. U trećoj i četvrtoj strofi iz mnoštva prirodnih fenomena, koji se međusobno dopunjavaju u čulnom opažanju, izdvaja mirise : sveže (kao dečja put), zelene (kao polja), blage (kao oboe), iskvarene, pobedničke, teške (kao ambra, mošus, tamjan). Ovako je ilustrovana teorija sinestezije, ''poezija zamenjenih čula''. Kao metaforično zamenjivanje pojmova u kome se spajaju dve ili više čulnih oblasti tako da se oseti jednog čula kvalifikuju osobinama oseta drugog.

Po Marselu Rejmonu, u pesmama Lepota i Himna o lepoti, Bodlerovo viđenje lepog se razlikuje. U sonetu Lepota iskazi o lepoti kao skladu, harmoniji, sugerišu tzv. apolonijsko shvatanje lepote : ''U plaveti vladam kao sfinga tajna / snežno srce dajem labuđoj belini / mrzim kretnju što se protivi celini / i nikada nisam vedra nit očajna'', dok se u Himni izražava jedno dinamičko, antitradicionalno shvatanje (izvan tradicionalne trijade istine, dobrote i lepote). Ovde već stoji zagonetka njenog porijekla (''s nebesa il iz vječnih tama'') i polivalentnost njenih svojstava i darova : ''Po mrtvima gaziš i rugaš se njima / pod nakitom tvojim i groza je ljupka / a Porok taj dragulj najdraži međ svima / po stomaku tvome zaljubljeno cupka... Od đavola il Boga, šta mari, činiš li... manje teškim vreme i svet pun poroka''.

Ljubavne pesme čine najdužu celinu ovog dela i cele zbirke. Ove pesme i tri soneta (17, 18, i 19.) grupišu se u 3 određena tipa žene, u skladu sa trima ženama koje su obeležile Bodlerov život : prva je crnkinja, egzotična i predatorka - Žana Dival, druga je zrelija, koju voli (ne uvek platonski) zbog njenog moralnog uticaja i ozračenosti srećom - Madame Sabatje, i treća, detinjasto stvorenje, koja spaja emocionalno i fizičko - Mari Dobren. Egzotični mirisi u istoimenoj pesmi udahnuti sa grudi pesnikove ljubavnice (Žane Dival), stvaraju sliku dalekih razuđenih obala, predeo žarki, luka puna jedara i barki, pesma mornara... U pesmi Sablast pesnik proklinje svoju ljubav : ''Što mi, poput noža tvrda / u žalosno srce siđe do dna... Beščasna s kojom sam spojen kao robijaš za svoj okov''.

Sledi nekoliko pesama koje nose naslov Spleen (melanholija bez razloga, osećanje praznine, neobjašnjiva neurastenija). Prva od njih (sonet) počinje sa ''Kišonosni željan čitav grad da satre...'', pesnik, kroz mlaz studene čađe, sa svog prozora posmatra dimno predgrađe, dok ''u jednom špilu što kužno miriše // sušičave babe nasleđe zlokobno / žandar herc i dama pikova podrobno / pominju ljubavi kojih nema više''.

Tableaux parisiens, grupa koja će u izdanju iz 1861. biti priključena Cvetovima zla, počinje pesmom Pejzaž, ali umesto prirode pojavljuje se urbani pejzaž, dimnjaka, zvonika (tih katarki grada), radni svet što peva i ćaska u radu. Sledeća pesma Sunce počinje opisom starog predgrađa, gde sa trošnih zgrada vise kapci i gde prikriven blud vlada. Sunce, kao i pesnik ulepšava čak i stvari gadne - Eliot – najveći primer modernog pesnika uopšte. 1859.god. Bodler je upotrebio taj izraz govoreći da mu je on potreban da ukaže na sposobnost savremenog pesnika da u pustinji velegrada ne vidi samo propast čoveka, nego da nasluti do tad neotkrivenu tajanstvenu lepotu. Bodler postavlja sebi pitanje : Kako je moguća poezija u tehniziranoj civilizaciji?

Pojam modernosti je veoma kompleksan – sa jedne strane ružni gradovi, doba napretka kao atrofija duha. Ali, sa druge strane od svega toga se pravi čarolija, misterija. Pokušaj da se pronađe lepota u otuđenosti velegrada. Sve ono bedno, propalo, veštačko, poseduje draži koje treba da budu poetski obrađene. Ono sadrži draži koje pesništvu nude nove puteve. Slike velegrada su veoma disonantne, te se

2

otuda odlikuju velikim intenzitetom. Dobijene iz banalnost, one u lirskom preobražaju postaju sredstvo protiv banalnosti. Odvratnost se spaja sa plemstvom duha i dobija ''galvansku jezu'', koju Bodler hvali kod Poa. Prašnjavi prozori sa tragovima kiše, išarana siva pročelja kuća, zora kao prljava mrlja, buka omnibusa… to su neki sadržaji. Slike bede intenzivirane su do ''galvanske jeze''.

Pesma Pariski san izuzetno je značajna kao primer za produhovljavanje umetnog i anorganskog. Tu

se ne radi o realnom gradu, već o gradu sazdanom od snova, samovoljno konstruisanom, iz koga je proteran sav biljni život (ne drveće – kolonade), nema sunca ni meseca, nema ni ljudi. Postoji samo crnina koja sjaji iz sebe. U Bodleru nije živeo svet slika, predeli i krajevi, godišnja doba i zamkovi (kao u Remboa, na primer). Taj nedostatak doživljajnog sveta, sveta objektivnosti i prirode, eksterijera, odraziće se i na njegovu poeziju : njemu će zaista nedostajati prave slike i prave boje, remboovske, on će prezirati prirodu kao takvu, ne samo zato što je time hteo, kako neki misle, da se suprotstavi romantičarskom, lamartinovskom i vinjijevskom plakanju pod plačnim vrbama, nego iz prostog razloga što on svet prirode nikad nije ni upoznao; u njegovom duhu postojali su samo duhovni pejzaži, ili egzotični shematični predeli, čak i za laika dovoljno pitoreskni i poetični. A pogledajmo kakva je šteta po njegovu poeziju što nije upoznao svet prirode (tačnije rečeno : i svet prirode), što mu svet realija ne beše dostupan i blizak. Valjda samo jedna jedina njegova pesma iz Cveća zla ima u sebi taj bogat inventar realija, tu poetičnost božjih darova, ona kratka pesma bez naslova (počinje sa Ne zaboravljam je…) iz Pariskih slika, gde je jedan davni i retki doživljaj njegova detinjstva dospeo do milosti uobličenja, lako, bez mučnog prisustva stvaralačkog znoja, slio se u bogate aleksandrince (u kojima je on bio često tako nespretan), stvorivši jednu nadasve nadahnutu impresionističku pastelnu sliku (male, bele kuće, večernjeg sunca, obed porodice u tišini) iz koje bije difuzna svetlost neke tihe senzualnosti i neka skoro religiozna tišina i ekstaza. (Druga pesma koju bismo mogli sumnjičiti za iste vrline, Cigani na putu, rađena je po jednoj staroj gravuri – stvar lako uočljiva : slika je hladna i bez poleta; mesingana ploča u koju su utisnute mučne i sive strofe.)

Nekoliko pesama posvećeno je slučajnim pesnikovim susretima, na ulicama Pariza, Jednoj prolaznici koju je poželeo, Riđokosoj prosjakinji koju pesnik zamišlja obučenu u Šumno ruho od sjajne svile i podaruje joj ljubav paževa, stihoklepaca i samog kralja. Puno naglašene erotike. U pesmi Sedam staraca, opisuje starca kome iz očiju sija zloba, duge brade, stvara prav ugao kičmom i nogom u boku, sa štapom izgleda kao kljasta zver, nalazi sedam takvih staraca iz sedam grdoba duh večnosti bije, zatvara se u dom, uznemiren. Duša moja igra dereglija stara / bez katarke strašnim morem bez obala. Starice - Te grdobe strašne behu nekad žene... Kroz prodrte suknje ljut ih vetar bije... Oči božanstvene ko u devojčica. Kovčezi starica... često tako mali ko dečji da su... Posmatram udova nesklad tih stvorenja Kolko puta stolar oblik će da menja / Sanduka što sva ta tela će da zberu. Posmatra jednu koja sluša (s puno žudi) muziku u parku. U Večernjem sumraku, dok se radnici vraćaju s posla, na ulice izranja polusvet, budnice, lupeži, bolesnici umiru u bolnicama...

Labud pripada Pariskim slikama. Posvećena Igou. Ova pesma pak nije rezultat nekog napornog aranžerskog rada, već je pred nama onakva kako je i nastajala. To slobodno sleđenje toka misli je ugrađeno u njenu strukturu. Počinje invokacijom Andromahe (Vergilije) koja žali za Trojom, slika se nastavlja na pesnikovo žaljenje za nestalim Parizom (grad se brže menja no srce smrtniku).

Labud usamljen i tužan stoji na trgu Karusel (svoje belo perje slomio je skoro / da stigne do potoka koji je usahnuo). Njegova usamljenost i otuđenost u urbanom okruženju je pesnikova lična. Dramatska gradacija u postepenom nizanju slika od slabih ka jačim - opste mesto Bodlerove lirike.

Labud progovara umesto pesnika. To je klimaks te slike, jer asocijativno otvara novi pogled na vezu labuda i pesnika : (Labud za jezerom rodnim žudi) ''O, grome, zagrmi / kiso, lini...''. On posredno diže labuda do mitske slike, tako što ga poredi sa likom iz Ovidijevog mita koji diže oči ka nebu i preti mu jer se ono u svojoj indiferentnosti kao da ruga njegovoj želji. Labud se penje na nivo buntovnika. Time se završava prvi deo pesme.

3

Drugi deo se vraća na sliku Pariza koji se promenio. Pesnik kaže da on sve vidi u alegoriji (mog labuda s krilom u prašini). Ponovo on misli na Andromahu i labuda i imamo ponovljeni put do novog klimaksa : Andromaha, labud, on pred Luvrom, ali i širi scenu na sliku male sirote crnkinje koja gazeći po blatu Pariza misli na izgubljenu Afriku.

On kaže da misli na ''na svakog ko gubi da ne nađe više... sve brodolomce u moru bezobalnom, na roblje, na pobeđenje, na tolike druge...''.

III grupa - Vino - pesme u kojima se slavi vino. Počinje pesmom Duša vina, u kojoj duša vina poje o svojim moćima. Starom krparu u sledećoj pesmi, ono daje hrabrost da ''Na žbire ne gleda, ko da za nj ne važe... Pale žrtve diže, zlikovce obara''. Vino usamljeniku znači više nego razvratnički celov Adeline ružne, ili pogled neke lepe žene.

IV odeljak (Cvetovi zla) ne objedinjuje toliko tema zla uopšte koliko seksualna grešnost, ropstvo i poniženost, kako njegovo lično tako i tuđe. Čine je dvanaest pesama. Počinje sonetom Uništenje, slikom demona koji bludi oko pesnika, uzimajući ponekad oblik žene, ne beščasna pića svikava mi usne, odvodi me ... kroz doline Čame, puste i bezdane. U sonetu Fontana krvi, pesnikova krv teče gradom, svakom biću gaseći žeđ. Vino ni ljubav ne mogu ga osloboditi straha koji me podriva, vino samo izoštri vid i sluh a ljubav je za mene ležaj pun drača, stvoren da zasiti te svirepe žene. U pesmi Beatriča, pesnika u usamljenoj šetnji u prirodi iz mračnog oblaka posmatra čopor demona i podsmeva mu se. Među njima on ugleda i Kraljicu mog srca kojoj nema ravne. Pesma Preobražaj vampira, jedna je od zabranjenih. Žena se uzvija kao zmija vrh ugljevlja vrela i govori o svojoj telesnoj lepoti. Pesnik, pošto mu je isisala svu srž iz kosti, vidi mešinu punu gnoja, mesto krepke lutke što kraj mene leža... drhti skelet grozni. U pesmi Lešina u poglavlju Splin i ideal, pesnik posmatrajuči strvinu kraj puta koja je Digla noge u vis ko razbludna žena, pesnik svojoj Kraljici čari kaže da će jednog dana biti ista takva.U Putovanju na Kiteru (Eldorado starih momaka), umesto rajskog ostrva, Kitera je tužna pustoš hridi, na kojima su vešala i obešeno telo koje komadaju ptice. U poslednjim strofama pesnik se identifikuje sa obešenim, vešala su za njega simbol Venerinog ostrva. U najbizarnijoj pesmi ove grupe, Amor sedeći na ljudskoj lobanji pravi mehurove od krvi i mozga koji prsnu i pljunu dušu s vrha.

Bodler je često govorio o lepoti, ali u njegovom pesništvu ona se svela na naporan rad da bi se ostvarila čistota forme i vibriranje jezika. Njegovi predmeti ne mogu više da se podvedu pod stariji pojam lepote. Da bi bila zaštićena od banalnosti, lepota mora sadržati malo bizarnog. Tako se abnormalnost javlja kao jedno od namera modernog pesništva, koja će kod Ramboa… Nova lepota nastaje iz ružnog.

V deo (Pobuna) čine tri pesme koje su eksplicitne religijske, u stvari blasfemične : Sv.Petru se daje za pravo što se odrekao Hrista, Kain se ceni više od Avelja, a Satana od Boga. Bodler je bez hrišćanstva nezamisliv, ali nema spasenja. Bodlerov satanizam je negacija i prevazilaženje pukog animalnog zla posredstvom zla izmišljenog od strane intelekta, sa ciljem da se iz tog zla ostvari skok u idealnost. Otuda one okrutnosti i perverzije u Cveću zla. ''Iz žeđi za beskrajnim'' degradira se priroda, ljubav, smeh, do đavolskog, kako bi se dospelo u ''novo''. On je osećao neku vrstu potrebe za molitvom, on na sasvim ozbiljan način govori o grehu, ali njegova molitva se uliva u nemoć, tako da je na kraju više ni nema. Nema spasenja. Isus se u njegovom delu javlja samo kao ovlašna metafora ili kao onaj koga je bog napustio. Iz svesti o prokletstvu, javlja se želja da se ''u njemi sladostrasno uživa''. Bodlerov satanizam, njegov ponor i njegovo zlo, ako su u početku i bili samo nastavak romantičarske mode koketiranja sa Satanom, kasnije postaju deo jednog programa, strasno suprotstavljanje bedi i naivnosti jednog veka i socijalnom optimizmu Drugog carstva, zasnovanog na religiji progresa i na počecima velike industrijske revolucije. Bodler, prvi među vidovitima, kako ga naziva Rembo, naslutiće sve opasnosti industrijskog progresa i napisaće tim povodom nekoliko profetskih stranica o svom veku :

4

''Svet će skončati. Jedini razlog zbog kojeg bi on još mogao da traje jeste njegovo postojanje. A taj je razlog slab u poređenju sa svim onim razlozima koji govore suprotno, posebno s ovim: – šta odsad ima svet da čini pod ovom kapom nebeskom? – Jer, pod pretpostavkom da on nastavi svoje materijalno postojanje, hoće li to biti život dostojan tog imena i istorijskog rečnika? Mehanika će nas u tolikoj meri amerikanizovati, progres će u nama u tolikoj meri zakržljati svako duhovno svojstvo, da nijedna krvava sanja, nijedno svetogrđe ili protivprirodnost utopista neće moći da se porede sa njenim pozitivnim rezultatima. Od svakog čoveka koji misli tražim da mi pokaže šta još ostaje od života. Što se tiče religije, mislim da je o njoj uzaludno govoriti i tražiti njene bedne ostatke, jer izlagati se trudu da se poriče Bog jedini je još skandal u sličnim predmetima. Sveopšte rasulo ili sveopšti progres, jer ime mi nije naročito važno, neće se osobito ispoljiti kroz političke institucije. Ono će se ispoljiti kroz osiromašenje ljudskog srca. Ima li potrebe da kažem da će se to malo što će ostati od politike koprcati pod pritiskom sveopšte animalnosti. Izgubljen u ovom odvratnom svetu, udaran laktovima rulje, ja sam kao neki umoran čovek čije oko vidi unazad, u dubini dalekih godina, samo razočaranja i gorčine, a pred sobom samo oluju koja ne nosi ništa novo, ni pouku, ni bol.''

Zato će proglasiti sebe prokletim, jer vidovnjaci su prokleti, i ići će dosledno tim putem svog prokletstva, a njegova će poezija, kroz satanski smeh, govoriti o toj njegovoj slutnji novih žrtvi neumitnih zakona.

I Bodler kao i romantičari vidi svoje vreme kao kraj vremena, ali on to ostvaruje drugim slikama i uzbuđenjima. 1862. Romantični zalazak sunca – pesma govori o opadanju jačine svetlosti i radosti, koji tonu u hladnu noć i grozu močvara i odvratnih životinja. ''Ali zalud gonim Boga koji pada / Nepobedna noć će zavladati sada''. On svoje Cveće zla naziva ''neskladnim proizvodom muze kraja vremena''.

VI grupa - Smrt. Pesme su karakteristične po očiglednom raslojavanju pesničkog glasa na različite imenovane socijalne grupe. Smrt ljubavnika, siromaha, umetnika. U poslednjem od svih odeljaka Smrt se simbolično javlja u prijateljskoj odori onako kako je predstavljena na gravirama savremenog nemačkog umetnika Alfreda Retela.

U poslednjoj celini zbirke uspostavlja se veza između jednog ljubavničkog raja na zemlji (Vino ljubavnika, gde dva ljubavnika, na krilima vina, poput dva anđela, hrle, bez počinka, ka ''raju moga sna''), do drugog na nebu (u Smrti ljubavnika, gde sada pesnikov duh poziva ljubavnicu da zajedno hrle prema vratima neba).

Jedno od najuočljivijih povezivanja unutar ovog izdanja je između prve pesme Blagoslov, u kojoj se daje geneza pesnikovog rođenja i njegova bludnja po višim sferama i vraćanje u svet, i poslednje pesme u zbirci, Putovanje :

''... I jednoga jutra, na put smo se dali... jedni iz gnusne domovine jezde...neki... sad se od tiranstva svoje Kirke klone. ... No putnike prave žud za putom kreće... sanjaju uvek nova zadovoljstva... svako je ostrvce koje stražar javlja / Eldorado što nam šalje proviđenje / Mašta onde posle svog pira i slavlja / kada jutro svane nađe samo stenje... O putnici... napetom nam duhu dajte novih slika / da tamnicu našu to nam razveseli... Šta videste...''.

''Zvezda sjaj i čar azura... i kraj svih nesreća, užasa i bura / često nam dosadno beše ko i tu... Pa i ono glavno reći ćemo vama / videli smo... prizore odvratne greha večitoga: Žena gorda, glupa i rob niski svakom / tu se obožava i voli bez srama / Čovek silnik nesit, bludnik... rob robinje... a zaglupljen narod knutu obožava... Gospode, ti sliko moja, proklet da si... Najmudriji... moćnom pribežištu opijuma hrle.''

Tako se ova pesma pretvara u rezime čitave zbirke.Pesnikov duh, shvatajući glupost, čamu i sav apsurd ovosvetovnih težnji, moli Smrt da ga vodi

negde drugde : ''O, Smrti, kapetane, čas je, dižimo jedra! / Ove smo zemlje siti... Napred u ambis, u Raj il’ Pakao, šta mari / da na dnu nepoznatog nadjemo nesto novo!''.

5

Izgubljen u ovom odvratnom svetu, udaran laktovima rulje, ja sam kao neki umoran čovek čije oko vidi unazad, u dubini dalekih godina, samo razočaranja i gorčine, a pred sobom samo oluju koja ne nosi ništa novo, ni pouku, ni bol.

Cveće zla nije ispovedna lirika, koliko god da u njima ima patnje jednog samotnika i bolesnika. Ni

jedna pesma ne može se u svojoj tematici osvetliti na osnovu biografije, ni jedna nije datirana.Sa Bodlerom počinje depersonalizacija moderne lirike – lirika više ne proističe iz jedinstva pesništva

i empitijske ličnosti (pesnika). U jednom pismu govori o ''namernoj bezličnosti'' svojih pesama. Ovde on razvija Poovu ideju da predmet pesme treba da bude neko entuzijastičko uzbuđenje koje neće imati nikakve veze sa ličnom strašću ali ni sa ''the intoxication of the heart'' (opijenošću srca). Opiranje sentimentalnosti ''Osećajnost srca ne pogoduje pesničkim stvarima, za razliku od osetljivosti uobrazilje'', ''Suze da, ali takve koje ne teku iz ličnog srca''.

Malo tema, radije poboljšava stare pesme težeći savršenstvu forme. Teme variraju oko sukoba satanizma i idealiteta - ta napetost ostaje nerazrešena. Stroga tematika je u skladu sa Bodlerovom idejom da se ne preda opijenostima srca – koja je samo materijal pesništva. Do pravog, čistog pesništva vodi rad, operisanje impulsima jezika.

Često govori o spasu putem forme – ''ono strašno prikazano u umetnosti postaje lepota, a ritmički i raščlanjeno izražen bol prelazi u mirnu radost''. Metrički zakoni pomažu originalnosti da sazri, oni nisu samovoljno izmišljena tiranija, već pravila koja zahteva sam organizam duha. I Malarme i Valeri to ponavljaju.

Sa Novalisom i Poom, u poeziju je ušao pojam proračunatosti. Po je govorio o srodnosti pesničkog zadatka sa ''strogom logikom matematičkog problema''. To Bodler preuzima - ''Lepota je proizvod razuma i Calcula''. Inspiracija je samo nečista subjektivnost, samo podsticaj pevanju.

Cveće zla nije hermetična lirika. Ona svoje tajne i disonantnosti iskazuje razumljivim stihovima.Dve glavne reči – opsednutost i sudbina. Sam Bodler je upućivao na traženje najčešće ponavljanih

reči koje otkrivaju čime je pesnik opsednut. Kod njega su to dve strane : Tama, ponor, strah, crno, trulo i Polet, ideal, svetlost. On često spaja jednu do druge, gradeći leksičku disonancu (prljava veličina, raspadnuto i čarobno, primamljiva jeza). Čak i naslov zbirke sadrži tu disonancu.

Unosi nove sadržaje u poeziju – emocije i unutrašnje raskole modernog čoveka - strah, osećanje bezizlaza.

6