Pod prozorom Nezavisnog društva novinara Vojvodine

Izdavači Nezavisno društvo novinara Vojvodine iFutura publikacije

Uredio Jan Briza Fotografije Branislav Lučić

Lektor Nina Popov BrizaPrepres i štampa Futura publikacije

ISBN 978-86-7188-096-1

novosadski prozor

Jan Briza

�

SADRŽAJ

I Uvodna reč 5II Svedočenja učesnika “Prozora” 9III Iz dnevničkih beležaka dr Dušana Popova 45IV Iz foto dokumentacije Branislava Lučića 57V “Prozor” u medijima 91VI Ko je bio na “Prozoru” 109VII Istorijat Nezavisnog društva novinara Vojvodine 113

�

I Uvodna reč

Nezavisno društvo novinara Vojvodine ( NDNV ) je od 2. septembra do 2. oktobra 1991. godine uveče u 19,30 sati s prozora svojih prostorija u Zmaj Jovinoj 4 u Novom Sadu „emitovalo“ sopstvenu verziju TV Dnevnika, glavne informativno-političke emisije na Prvom programu Radio televizije Srbije. Bio je to odgovor pacifistički nastrojenih novinara na ratnohuškačku propagandu kojom se tada ba-vila državna televizija i ostali mediji pod kontrolom režima Slobodana Miloševića.

Taj alternativni TV Dnevnik je „išao“ u isto vreme kada i onaj na državnoj televiziji, ali uživo, s prozora na prvom spratu zgrade NDNV. Otuda je i nazvan „Prozor“. Novinari i njihovi gosti su s tog mesta – u formi neke vrste usmenih novina – govorili okupljenim Novosađanima o onome što su Miloševićevi mediji prećutkivali, prikazivali u iskrivlje-nom svetlu, ili su, naprosto, bestidno lagali. Bilo je večeri kada je ovaj alternativni TV Dnevnik gledalo i slušalo neko-liko hiljada građana.

NDNV je za ovakvu vrstu protesta bilo inspirisano sličnom akcijom koju su u Beogradu, kod Terazijske česme, posle velikih demonstracija 9. marta 1991. godine, u više navrata raznim povodima vodili prvaci demokratski orijen-tisanih političkih stranaka i istaknuti slobodnomisleći in-telektualci. Spiritus movens takve vrste borbe za slobodu javne reči bio je Zoran Đinđić.

S „Prozora“ u Novom Sadu su govorili mnogi istaknu-ti intelektualci, umetnici, političari i novinari iz cele Srbije. Među prvima koji su se tu oglasili bio je akademik Alek-sandar Tišma. A kada su u pitanju političari, odazvali su se gotovo svi koji su tada bili u opoziciji. Među njima Zoran Đinđić, Vesna Pešić, Dragoljub Mićunović, Desimir Tošić,

�

Gordana Čomić, Predrag Marković, Žarko Korać, Nenad Čanak i mnogi drugi.

Podrška „Prozoru“ je stizala i iz sveta. Predstavnici Međunarodnog karavana mira iz Trsta su tim povodom došli u Novi Sad i obratili se okupljenim građanima.

Glavni urednik „Prozora“ bio je predsednik Nezavis-nog društva novinara Vojvodine Miodrag Isakov. Redakciju su činili ne samo najodvažniji, nego i najbolji novinari iz gotovo svih medija u Novom Sadu i Pokrajini.

Sve se to događalo u jeku pravog „medijskog rata“ i pr-vih oružanih sukoba na prostorima bivše Jugoslavije. Me-dijska manipulacija je, kao što je poznato, u svemu tome odigrala izuzetno važnu ulogu. Miloševićeva štampa, radio i televizija su sistematski i perfidno podsticali na krvopro-liće tako što su s jedne strane širili famu o srpskom narodu kao žrtvi svakovrsnih nepravdi i „monstruoznih zločina“ koji se nad njim čine na Kosovu, u Hrvatskoj i Bosni, a sa druge su, „govorom mržnje“, satanizovali „spoljne i unu-trašnje neprijatelje“ Srbije. A takvih je bilo mnogo: od onih u liku „šiptarskih separatista“, „ustaških koljača“, „alahovih ratnika“ i raznih „belosvetskih moćnika“ ( posebno u SAD i Vatikanu ), pa sve do „domaćih izdajnika“ i „stranih plaćeni-ka“ u redovima opozicije, nevladinih organizacija, slobod-nomislećih intelektualaca i nezavisnih novinara.

Miloševićeva propagandna mašinerija je u to vreme kontrolisala praktično čitav medijski prostor Srbije. Izuze-tak je činilo samo nekoliko malotiražnih novina, radio i TV stanica sa veoma malim dometom emitovanja. Sve u svemu, pod kontrolom režima su bili svi značajni elektronski i štam-pani mediji koji su mogli bitno da utiču na formiranje javnog mnenja, a uticaj nezavisnih je bio gotovo zanemarljiv.

Ideja „Prozora“ je bila da u takvim uslovima ljudima ponudi alternativu režimskoj propagandi. Da im pokaže da stvari ne stoje onako kako su to pokušavali da predstave Miloševićevi agitpropovci. Da nije istina da običan svet u do juče zajedničkoj državi „mrzi Srbe i sve srpsko“, da ne postoji nikakva „međunarodna zavera“ protiv Srbije i da svi oni koji ne misle isto kao Milošević nisu „domaći izdajnici“ i „strani plaćenici“.

„Prozor“ je bio otvorena tribina za iznošenje različitih političkih ideja. U tom pogledu je nalikovao na neku vrstu Hajd parka. Svako je tu mogao da dođe i govori, ili da sluša ono što su drugi govorili. U početku je tu bilo i režimski i opoziciono nastrojenog sveta, ali kako je vreme odmicalo tako je profilisana sve čvršća uređivačka koncepcija „Pro-zora“ i ustalila se njegova publika. Na kraju su potpuno pre-ovladali građanski i pacifistički nastrojeni Novosađani. Oni su se tada okupljali oko „Prozora“ kao oko neke spasonosne oaze u pustinji nacionalističke euforije, ratnohuškačkog lu-dila i medijskog mraka. Ta oaza je u tom trenutku bila jedna od retkih, ako ne i jedina takve vrste u Srbiji.

Svoju konačnu fizionomiju „Prozor“ je dobio s jedne strane zahvaljujući uređivačkoj politici nezavisnih novi-nara koji su ga pokrenuli, a sa druge zato što je takva bila volja njegove publike. Odnos koji je uspostavljen između onih koji su govorili i onih koji su ih slušali bio je, zapravo, presudan za dobijanje konačnog rezultata. A to se odvijalo ovako: reči novinara i onih koje su oni dovodili kao goste podsticale su misli i budile emocije sveta koji se okupljao na ulici pod prozorom NDNV, a taj svet je onda odgovarao odobravanjem ili negodovanjem i na taj način bitno uticao na „uređivačku politiku“ i čitav projekat „Prozora“.

�

Kreativna energija te interakcije bila je dragocena ne samo tada, nego i kasnije, kada je „Prozor“ formalno zatvo-ren. Broj i entuzijazam građana koji su redovno pratili „emi-sije“ alternativnog TV Dnevnika u Zmaj Jovinoj 4 ohrabrio je NDNV da pokrene nedeljnik pod nazivom „Nezavisni“. U njemu su se oglašavali poznati nezavisni novinari, intelek-tualci i opozicioni političari.

„Prozor“ je odigrao veoma važnu ulogu i u okupljan-ju ljudi oko opozicionih političkih stranaka. Tu su građani mogli da se upoznaju sa programima tih stranaka i njiho-vim liderima.

„Prozor“ je okupljao tek po koju hiljadu ljudi, a Milo-ševićev režim je kontrolisao sve mas medije i preko njih se obraćao celoj naciji. Pa ipak, ta i neke druge oaze građan-skog otpora koje su u međuvremenu stvorene u Srbiji, na kraju su ga oborile. Ono što je u početku bio glas vapijućeg u pustinji, kasnije se pretvorilo u sve snažniju grmljavinu narodnog nezadovoljstva, koja je 5. oktobra 2000. godine dovela do demokratskog prevrata u Srbiji.

*

Rad na ovoj knjizi započeo sam s proleća 2006, na pet-naestu godišnjicu pokretanja „Prozora“. Namera mi je bila da sačinim monografiju o tom nesumnjivo značajnom do-gađaju u istoriji vojvođanskog i srpskog novinarstva. Moje ambicije su, kako se ubrzo ispostavilo, bile mnogo veće od mogućnosti da ih ostvarim.

Najpre sam se suočio sa velikim teškoćama prilikom prikupljanja građe. O „Prozoru“ je sačuvano malo svedo-čanstava, čak i u medijima. Nisam uspeo da pronađem ni jedan trag o našim „dnevnicima“ snimljen televizijskom,

filmskom ili amaterskom kamerom. U štampi je bilo malo napisa, čak i u onoj nezavisnoj. Da ne beše dnevničkih be-ležaka kolege dr Dušana Popova – koji je bio među najver-nijim slušaocima u Zmaj Jovinoj 4 – i sjajnih fotografija fotoreportera Branislava Lučića, o „Prozoru“ ne bi ostalo mnogo materijalnih tragova. Prekrečen je čak i zid u sedištu Nezavisnog društva novinara Vojvodine na kojem su se po-tpisali svi, ili skoro svi koji su tih dana učestvovali na „Pro-zoru“ i dolazili da na ovaj ili onaj način pomognu i podrže taj poduhvat. Na sreću, Lučić je na vreme svojom kamerom ovekovečio te potpise.

Prikupljanje građe za knjigu i pripreme za pisan-je odužili su se mnogo više nego što sam očekivao. I tako, kako je vreme odmicalo postajalo je sve očiglednije da je monografija, kako je u prvi mah zamišljena, preveliki zalo-gaj. S druge strane, postalo je jasno da je „pet do dvanaest“ da se nešto uradi dok se učesnici „Prozora“ još uvek sećaju tog događaja i dok građa koju su sačuvali nije izgubljena. Neki su, u međuvremenu, umrli. Među njima i Desimir To-šić, koji je među prvima napisao i poslao svoja sećanja. Na kraju sam odlučio da knjigu sačinim od građe koju sam do kraja marta 2008. godine uspeo da prikupim i tako dam svoj skromni doprinos u spasavanju onoga što se još spasti može od zaborava. Osim toga, cilj mi je bio da skrenem pažnju na „Prozor“ nekim budućim istraživačima istorije vojvođan-skog novinarstva u burnim događajima u bivšoj Jugoslaviji i Srbiji s kraja prošlog veka.

Ovu knjigu čine svedočenja nekih od učesnika „Prozo-ra“, dnevničke beleške dr Dušana Popova, fotografije Bra-nislava Lučića i napisi u štampi koji su tada objavljeni. Tu je i indeks imena svih onih aktera „Prozora“ do kojih sam

�

uspeo da dođem na osnovu pisanih dokumenata, fotografi-ja i sećanja – svojih i drugih svedoka tog događaja.

Najdragoceniji deo ove knjige nesumnjivo su sećanja učesnika „Prozora“. Jer, tu su ne samo njihovi lični doživljaji, nego i mnogi dragoceni podaci o ljudima i događajima iz tog vremena. Nažalost, nisu se svi odazvali na poziv priređivača da stave na papir svoje uspomene. Ispostavilo se da su čak i mnogi novinari – koji inače žive od pisanja – teški na peru kada se od njih traži da zabeleže svoje sopstvene doživljaje. Ali, ko zna, možda će se oni i još mnogi drugi javiti sa svo-jim prilozima posle izlaska iz štampe ove knjige. Jer, ovo je, sasvim sigurno, samo početak rada na spasavanju „Prozora“ od zaborava.

Veliku zahvalnost što je ova knjiga ugledala svetlost dana dugujem u prvom redu svim onim učesnicima „Pro-zora“ koji su se odazvali molbi da napišu svoja sećanja na te dane. Jedan od njih, veliki promotor demokratskih ideja u nas, Desimir Tošić, nije, nažalost, više među nama.

Dr Dušan Popov mi je nesebično ustupio svoje zasad neautorizovane dnevničke beleške. U njima je, iz dana u dan, stavljao na papir sve što je video i čuo o zbivanjima na „Prozoru“ i oko njega. Ta dragocena svedočenja obogatila su ovu knjigu i mnogo mi pomogla kao pouzdani putokaz u traganju za građom koja mi je nedostajala.

Sjajni snimci „Prozora“ – njegovih aktera i poklonika – koje je načinio fotoreporter Branislav Lučić od nepro-cenjive su dokumentarne vrednosti. Dugujem mu veliku zahvalnost ne samo zato što mi ih je ustupio, nego i zbog tumačenja njihovog sadržaja.

Koleginice Zagorka Radović i Darinka Nikolić mnogo su mi pomogle oko dokumentacije vezane za učesnike „Pro-

zora“ i prilikom uspostavljanja kontakta sa nekima od njih. Bolje saradnice u tom poslu nisam mogao da pronađen s obzirom da su one bile te koje su dovele većinu istaknutih intelektualaca i političara da govore s prozora u Zmaj Jovi-noj 4.

Mom prijatelju, dr Miklošu Birou, dugujem veliku za-hvalnost na veoma korisnim stručnim savetima prilikom prikupljanja građe i pisanja ove knjige. Nadam se da sam ih na pravi način iskoristio.

U Novom Sadu, 5. aprila 2008.

Jan Briza

�

II Svedočenja učesnika „Prozora“

10

11

Aleksandar Tišma

Akademik Aleksandar Tišma bio je među prvima koji su govorili s prozora u Zmaj Jovinoj broj 4. Podržao je tada Nezavisno društvo novinara Vojvodine u borbi za pravo na slobodu javne reči i kao istaknuti pacifista podigao je svoj glas u prilog mirnom raspletu jugoslovenske drame.

Tišma, nažalost, nije bio živ kada se rodila ideja o ovoj knjizi. U njegovom „Dnevniku“, međutim, postoje zapisi o vremenu u kojem se događao „Prozor“. U njima on na više mesta piše o zbivanjima o kojima je tada govorio, ali samo na jednom izrikom pominje „Prozor“. To mesto je preneto u ovoj knjizi. Nije, naravno, isključeno da je Tišma, možda, još negde nešto zapisao o „Prozoru“, pa bi to valjalo istražiti.

Sticajem nesrećnih okolnosti, fotoreporter Branko Lučić nije ga snimio dok je govorio s prozora Nezavisnog

12

društva novinara Vojvodine. Ali, na sreću, „otkriven“ je na jednoj fotografiji ispod tog prozora.

Tišmin portret, fotografija na kojoj se on vidi među No-vosađanima u Zmaj Jovinoj ulici i faksimil stranice njegovog „Dnevnika“ stavljeni su na uvodnom mestu poglavlja u ko-jem se u ovoj knjizi nalaze svedočenja učesnika „Prozora“. Učinjeno je to u znak poštovanja prema ovom velikom čo-veku. Slede zatim prilozi onih koji su se odazvali pozivu da ovim povodom zabeleže svoja sećanja. Redosled je načinjen u skladu sa sadržajem tih priloga i ulogom autora u organiza-ciji „Prozora“. Drugi je iz pera jednog velikana koji, nažalost, takođe više nije među živima. U pitanju je Desimir Tošić. U njegovom tekstu „Prozor“ je stavljen u jedan širi društveni i istorijski okvir tako da predstavlja dobar uvod u priču o tom događaju. Ostali prilozi osvetljavaju „Prozor“ iz raznih uglo-va i tako ga, svaki na svoj način, spasavaju od zaborava.

J. B.

13

Desimir Tošić

Bilo je to pre petnaest godina. Bilo je vreme koje je Novi Sad i Vojvodinu izdizalo iznad Srbije i Beograda. Iako u Srbiji nije bilo javnih masovnih manifestacija od značaja u korist međuetničkog rata u nekadašnjim jugoslovenskim republikama, prvenstveno u Bosni i u Hrvatskoj – u Novom Sadu i Vojvodini u to vreme bilo je nečega pozitivnog. U to vreme još ekstremizam nije kao podvodna voda potko-pavao srpsku Atinu. Možda je danas, trenutno, opšte pod-neblje u izvesnom smislu huškačkog ratnog pohoda, poho-da nemoći i gluposti – nešto bolje u Srbiji i Beogradu nego u Novom Sadu i Vojvodini?

U toku dva veka, Srbija je vodila mnogo ratova, možda više nego što joj je trebalo i što je mogla da podnese. Bilo je tu i autohtone oslobodilačke želje, ali je bilo i želja za proši-

1�

rivanjem granica, ne znajući dobro šta se iza tih granica na-lazilo, ili šta je nas Srbe očekivalo. Valja ovde reći da Srbija nije u toku dva veka dobila ni jedan rat ako nije bila udruže-na s drugima, bilo na Balkanu bilo sa velikim silama. Jedini put kad je bila potpuno sama, ona je bila žestoko izudarana 1885. od strane Bugara.

Treba dodati da je rat od 1991. do 1995. bio takav da ga nije bilo lako razumeti i ozbiljno objasniti. Ako ga je u tom smislu bilo teško podržavati, bilo je daleko više razloga da se dâ otpor ratu. Ali otpora nije bilo, bilo da je reč o masov-nosti otpora, neorganizovanosti otpora, bilo da je bilo reči o šoku i traumama koji su nastajali raspadom Jugoslavije. Tu činjenicu mlađe generacije treba da uzmu u obzir, bez ob-zira da li su jugonostalgičari ili su protivnici makakve jugo-slovenske ili balkanske zajednice. Šok je dolazio iz više raz-loga, ali jedan je, bar za mene, bio opipljiv: jugoslovenska zajednica je stvarana dugo, od strane više generacija, više među Hrvatima nego među Srbima krajem XIX veka. Isti-na, kod Hrvata je preovladavalo kulturno „jugoslovenstvo”, ali političko nije bilo isključivano. A potom, u stvaranju Ju-goslavije učestvovale su delimično i velike sile, prvenstveno Francuska. Rusija je bila blago protiv, Velika Britanija re-zervisana kao i Sjedinjene Države. I godine 1918. i godine 1945. bila je Jugoslavija delo jednog dubljeg i generalnijeg pokreta u Evropi i, kao što vidimo, i u Sjedinjenim Država-ma krajem 1918. godine. Iako se opirala „menjenju granica” od pre 1914. godine, Amerika je bila prva velika sila koja je priznala novu državu, Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca krajem 1918. godine!

U našoj dvovekovnoj istoriji bilo je ratova koje je htelo javno mnjenje a vlade nisu pristajale, jer su delimično po-

znavale činjenično stanje bilo kod protivnika bilo kod nas. Takav je bio rat zajedno s Crnom Gorom protiv Turske 1876. To je bio težak poraz za Srbiju; malo pa da izgubi i nešto teritorija. Spasla nas je katolička Austrija, jer je imala interesa da pomogne Srbiju u ekspanziji prema jugu, prema Makedoniji, kako bi Srbija zaboravila svoj „zapad”, odnosno Bosnu i Hrvatsku, odnosno ujedinjenje svih Srba, pa docni-je i ujedinjenje svih Hrvata i svih Slovenaca.

Srpska vlada 1876, iako je bila sa liberalnom titulom, predvođena vođom srbijanskih liberala Jovana Ristića, žes-toko se suprotstavljala javnom mnjenju koje je kretalo u rat protiv Turske te godine. Posledice hercegovačkog ustanka 1875, koji je snažno pomagala vlada Crne Gore, a koja je očekivala da prisvoji Hercegovinu, osećale su se jako u Srbiji. Tako je došlo do pobede javnog mnjenja, i Srbija je ušla u rat, i bila tučena od Turaka. Tek je drugi rat protiv Turaka, zajed-no s Rusima, 1877, doneo proširenje Srbiji na jugoistoku.

Kad je reč o ratovima, odnosno o činjenici da su Srbi i Srbija posebno vodili veliki broj ratova, valja voditi računa da su se u nekim ratovima susretali javno mnjenje i pritis-nute vlade, odnosno istupali zajedno, a vrlo često su vlade davale otpor javnom mnjenju. I verovatno je tu najveća is-torijska krivica Slobodana Miloševića: on je, i pored zlatnih reči o pravima srpskog naroda, i pre toga o pravima zajed-nice Jugoslavije, sve činio posredno da ojača ratoborno jav-no mnjenje i da materijalno pomogne snage koje su se vrlo često i spontano stavljale na stranu međuetničkih ratova. Mislimo na paravojne organizacije koje su se kretale od Sr-bije, pa i Vojvodine, ka Hrvatskoj i Bosni.

Drugi slučaj sukoba javnog mnjenja s vladom bio je 1908. godine, posle aneksije Bosne i Hercegovine od strane

1�

Austro-Ugarske monarhije. I tada je na vlasti bila u Srbiji jedna vrsta konzervativne i nacionalističke vlade, vlada Ni-kole Pašića, ali ova nije popuštala javnom mnjenju, pred-vođenom od elitnog dela ondašnje Vojske, od strane naci-onalističkih organizacija, kao što je bila „Sloboda i smrt”, i čak od strane jednog člana kuće Karađorđevića, od strane princa Đorđa (1887-1972 ). I Srbija nije ušla u rat već je pri-znala aneksiju sa izvesnim rezervama!

Međuetnički rat od 1991. bio je najverovatnije jedan od najglupljih ratova Srba. Neću reći – Srbije, i to iz više raz-loga. Ne samo zbog formalno-pravnih razloga nego i zbog stvarnih razloga. U Srbiji nije bilo dubokog oduševljenja za taj rat, iako je otpor ratu bio slab. A glupost rata između 1991. i 1995. bila je u tome ne samo zato što smo bili sami, nego smo imali „ceo svet” protiv sebe. Takvog slučaja nije bilo u našoj istoriji. Glupost rata dolazila je i iz još jednog razloga: zbog lažnih premisa koje je davala režimska štampa a koju je naš svet prosto „gutao”. Jedna od tih premisa je bila da su u Hrvatskoj došle na vlast „ustaše”, da njih pomažu nemački nacisti uz bok antipravoslavnog Vatikana. Niko ne vodi računa da Nemačka nije bila 1990. nacistička a da je ne-mački Bundestag još juna 1991. zvanično izdao deklaraciju za jednistvo jugoslovenske zajednice. Vatikanski krugovi su pomagali opšte priznato pravo samoopredeljenja, ali su to pravo priznavali i jugoslovenski disidenti – u stvari, mnogo više nego ma ko u inostranstvu. Zanimljivo je, istorijski i kulturološki, kako je komunizam „naučio”, kroz period od pedesetak godina, naše „narodne mase”, i posebno „radni narod”, da slušaju bez pogovora stavove i naređenja vlasti.

Ne zaboravimo činjenicu da je Bošnjacima, odnosno bosansko-hercegovačkim Muslimanima, pristizala materi-

jalna i moralna pomoć islamskih zemalja i islamskih ekstre-mista sa Srednjeg istoka, ali je sve to bilo daleko od toga da se u makojoj normalnoj nacionalnoj sredini prihvati rat Srba protiv „ne-srpskog naroda”. Svedok sam jedne pojedi-nosti koja pokazuje u kojoj je meri naše javno mnjenje bilo obmanuto, izmanipulisano: na autoputu od Beograda do Pi-rota 16. septembra 1990. na svakom mostu stajao je vojnik s puškom. Pitao sam vozača, svog rođenog brata, hirurga po zanimanju: od koga vojnici čuvaju mostove. „Od ustaša...” Bio sam zgranut... (Uzgred budi rečeno, ni albanski separa-tisti-teroristi, niti hrvatski nacionalistički ekstremisti, nisu se nikada i ni na jednom mestu pojavili u Srbiji! Naši profe-sionalni vojnici vole da pričaju preko televizijskih kamera i preko radio stanica kako oni nemaju nikakve odgovornosti za međuetničke ratove u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, jer su oni, Vojska, bili samo poluga u rukama političke vlas-ti! Tačno da je formalno-pravno vojska SFRJ bila podređena političkoj vlasti, ali Jugoslavija pre 1990. nije bila demok-ratska država, a s druge strane, vojno vođstvo je bilo deo političke vrhovne strukture, zajedno s Partijom, Savezom komunista i s Državnom bezbednosti.)

Eto, tu, u takvom podneblju javio se pre petnaest godi-na, „novosadski prozor”. Bilo je divno gledati ogromne no-vosadske mase u blagim večernjim časovima kako se oku-pljaju i protestuju protiv rata, i u isti mah sa govornice slu-šaju argumente protiv nacionalističkih sukoba i ratovanja, i manifestujući svoj antiratni stav, mada to nisu bile jedine manifestacije protiv rata. Ne treba gubiti iz vida da je za sve to vreme vladala sloboda štampe u Miloševićevom režimu – ona se potpuno uništavala za vreme vlade „srpskog he-roja” Vojislava Šešelja, inače najpokvarenijeg čoveka naše

1�

političke scene od devedesetih godina do danas. Dakle, u Miloševićevoj štampi bilo je moguće objaviti sve protiv rata; žute i crne naše štampe nije bilo kao danas. Međutim, zbog psihološkog političkog pritiska, mnogo sveta, naročito ob-razovanijeg, zaćutalo je devedesetih godina. To je još jedan vid opšteg stanja u kome se živelo i u kome se i danas, često još izrazitije, živi. Strah od pritiska jednog dela javnog mn-jenja, onog najagresivnijeg, javnog mnjenja koje najverovat-nije nije većinsko ali je agresivno. Agresivnost ovih snaga možda je još jača danas, jer su se nacionalistički borci, bar izvesni, ustručavali devedestih godina da istupaju javno za nacionalističku agresiju, kako ne bi bili svrstavani uz Milo-ševićev režim i njegovu ličnost. To bi moglo da znači da je nacionalistička desnica jača danas, posebno posle umorstva Zorana Đinđića i posle pada vlade Zorana Živkovića.

Istorijski, novosadski „prozor” ostaje ne samo nama, preživelima ovih nesreća u našem „srpskom” prostoru, već i budućim generacijama kao primer kako slobodna misao ne treba da apstinira nego da daje svoj doprinos jednom racionalnijem viđenju i postupanju. I cela Vojvodina treba da bude ponosna na Novi Sad, i obrnuto – Novi Sad na Voj-vodinu. Ne znamo da li će se nama dogoditi, ali u mnogim istorijskim trenucima nekakvi kapitali iz prošlosti imaju ite-kakav pozitivan uticaj na prisutne i odlučujuće generacije. Nadajmo se i mi danas!

1�

Miodrag Isakov

Kada mali ljudi počnu da stvaraju veliku senku, to je znak da sunce zalazi, kaže kineska poslovica.

Ali, ono što je za veliku Kinu samo suton, za nas je po-mračenje. U maloj zemlji ljudi se čine većim. Pa i oni mali. Naročito kada se dignu – na oružje.

Bila je to ogromna i teška senka, koja nas je pritisla s’početka kraja prošlog veka. Mrak, koji je potom nastao, mnoge je progutao. Suprotstaviti se tome, bilo je kao spre-čavati zalazak sunca. Ipak smo pokušali, što je posebno lju-tilo male ljude, koji su počeli da se dive svojoj senci.

Otud, valjda, utisak da je trebalo imati petlje da bi se, u sumrak tog septembarskog ponedeljka u godini rata, sa Pro-zora u Zmaj Jovinoj 4, glinenim golubovima poslala poruka mira. Tako nekako smo morali izgledati majstorima koji su

1�

toga dana, baš oko pola osam naveče, nešto važno lupali po krovovima kuća sa druge strane ulice, kao i slučajnim prolaz-nicima u civilu, kojih je u početku bilo više nego građana.

Građani namernici su se do samog početka, našeg pr-vog Dnevnika - uživo, pravili nevešti, razgledajući izloge i u njihovom ogledalu osmatrajući razvoj situacije.

Kada sam, tačno u 19 i 30, otvorio Prozor najavom da ćemo ovako svako veče, u vreme državnog TV Dnevnika, saopštavati istinu o suludom ratu u koji nas uvlače lažima, njih stotinak je, tobož iznenadjeno, zastalo ispred broja če-tiri. To veče nisu glasno reagovali na povike civila o izdaji, ali narednih dana, kada ih je bivalo sve više, ućutkivali su ih, sve odlučnije i žešće. I civili su odustali, nekako u isto vreme kada je i majstorima ukinuta noćna smena na krovovima.

Očigledno, zastrašivanje nije uspelo i svakodnevno protestno okupljanje, i do hiljadu ljudi, preraslo je u gotovo ritualnu humanitarnu akciju za očuvanje mentalnog zdrav-lja prisutnog stanovništva.

Biće da su nadležni shvatili da ih ta grupa hodočasnika direktno ne ugrožava, trenutno. Sada je jasno da su se na duži rok preračunali, jer pokazalo se da je to bila kadrovska baza za sve oblike otpora koji će uslediti i koji će im, konač-no, doći glave.

U tom smislu Prozor jeste bio hrabar pokušaj da se građanska svest konstituiše i artikuliše. Da se ogromnoj većini u lice saopšti bolna istina o njenim zabludama i katastrofalnim posledicama ratne avanture u koju se perfidno uvlačila, ali i sa entuzijazmom upuštala. Neki kažu i ludo hrabar. A onda se postavlja pitanje koliko je u tome moglo biti pameti. Mada je nama bilo dovoljno samo da se vidimo i uverimo da nismo sami i da nismo ludi.

Lepo bi bilo, kada bih sa ove vremenske distance, sa smirenom mudrošću prvog Rabina sličnog prezimena (Ji-cak), mogao saopštiti: Nisam ja tada govorio zato što sam bio hrabar, nego zato što nisam imao hrabrosti da ćutim!

Lepo, ali bojim se ne sasvim iskreno. Suviše je to pa-metno za to ludo vreme i suviše jednostavno za haos u kome smo se našli.

Tada, sasvim izvesno, nije bilo mesta tako suptilnoj igri reči. Danas bih, svakako, voleo da tako to protumačim, ali nemam dovoljno hrabrosti da lažem.

Biće da je tu bilo izmešano svega i svačega. I hrabrosti i kukavičluka, i straha i junačenja, i ludosti i mudrosti, i očaja i prkosa, i poniženja i ponosa, i rasipništva i prosjačenja.

Ali, o tome, mi učesnici ne možemo suditi. Otud, valj-da, i potreba za ovom knjigom. Naša. Zasad.

Kada, jednog dana, demokratija bude umela da peva, kao što su sužnji pevali o njoj, ta pesma će se, kao iz muzičke kutije, čuti svaki put kad se otvori Prozor, zarad provetra-vanja. Bilo koji Prozor u ataru novosadskom.

U Tel Avivu, 19. septembar 2007.

1�

Mikloš Biro

Kao jedan od osnivača Nezavisnog društva novinara Vojvodine bio sam aktivno uključen i u organizaciju „Pro-zora“. U tom trenutku bio sam i na funkciji predsednika Po-krajinskog odbora Demokratske stranke i tu poziciju sam obilato koristio u „nabavci“ govornika za „Prozor“.

Zamisao ovih specifičnih usmenih novina bila je da ponudimo ljudima alternativu. Alternativu opštem naci-onalističkom ludilu koje je dominiralo u svim „zavisnim“ medijima. Moj „resor“ su bila istraživanja koje sam radio u okviru agencije „Scientia“ koja je bila prvi privatni istraži-vač javnog mnjenja u Srbiji. I ta istraživanja bila su svojevrs-na alternativa, jer su ukazivala da je većinsko javno mnjenje u Srbiji, mišljenje „tihe“ većine, bilo drugačije od onoga što su zvanični mediji promovisali i što je nametala bukačka

20

manjina. Govorila su da, u tom trenutku, većina ljudi u Sr-biji nije raspoložena za (građanski) rat, da etnička mržnja nije „u genima“ balkanskih naroda, jer su ispitivanja etničke distance, stara samo godinu dana, ukazivala da između Srba, Hrvata i Bošnjaka (tada – Muslimana) nema praktično ni-kakve distance, a kamoli „vekovne mržnje“. Ukazivala su da je oživljavanje duhova (uglavnom zaboravljene) prošlosti u funkciji širenja nove mržnje i u funkciji ratne propagande.

Na žalost, naš glas bio je preslab. Moćna medijska mašinerija Slobodana Miloševića nije bila samo uspešnija u širenju mržnje, već i jednog mnogo efikasnijeg instru-menta nacionalne homogenizacije – straha. Tako je, na pri-mer, Jovan Nikolić 16. februara 1991. na TV Dnevniku koji je uređivala TV NS objavio da je u nemirima u Pakracu po-ginulo osmoro ljudi, što se ispostavilo kao netačno, ali vest nikada nije demantovana! Još eklatantniji primer je onaj kada je, nakon „oslobađanja“ Vukovara, novinar Novosadske te-levizije Đorđe Gajdošević ispričao kako je pronađena niska od odsečenih dečijih prstiju (naravno – to se samo po sebi razumevalo – srpskih), što se takođe ispostavilo kao notor-na laž!

Strah se pokazao kao izuzetno moćan isntrument. Jer, kad se kao pripadnik jedne grupacije – u našem slučaju, na-cionalne – osetiš ugroženo, onda je prirodna odbrambena reakcija da se pridružiš „svome jatu“. Bez obzira koliko si ili nisi bio tome sklon pre toga!

Sloba je, na tugu i propast svoga jata, uspeo. Mi nis-mo.

21

Tibor Varadi

Od PROZOR-a je prošlo sedamnaest godina. To je ot-prilike vreme od prvog razreda osnovne škole do završetka fakulteta i vojske. Voleo bih da se sećam više detalja nego što se stvarno sećam. Čekam da pročitam šta će drugi na-pisati, verovatno će nam se sećanja dopuniti. Znam sigurno da PROZOR ne bi smeo da bude prepušten zaboravu.

U vreme PROZOR-a, rat se približavao. Nedaleko od nas rat je već bio surova stvarnost, ali se mi sa njom nekako još nismo bili suočili. Mislio sam – kao i mnogi drugi – da će suočavanje da donese otrežnjenje. Ali je pitanje bilo šta ko vidi od onoga što se približava, ili od onoga što je već tu. Sećam se jednog od prvih šokantnih suočenja sa realnošću rata. Blizu Novog Sada nađena su tri (mislim da je bilo tri) leša, koje je izbacio Dunav. Šetajući se kejom, sreo sam

22

jednog poznanika iz Petrovaradina, za koga sam znao da je Hrvat. Saopštio mi je da je reč o Hrvatima koje su ubile neke srpske paravojne jedinice. Drugi poznanici, Srbi, su mi saopštili da je reč o Srbima iz Hrvatske koje su ubile ustaše. Jedan moj sunarodnik mi je rekao da su ubijeni Mađari. Ne verujem da je iko od mojih sagovornika imao više informa-cija od mene. Ja nisam imao pojma ko su bili ti nesrećnici. Pitao sam jednog kolegu sa sudske medicine koji je učestvo-vao u forenzičnom ispitivanju. On mi je rekao da nije bilo nikakvih tragova ili nagoveštaja o tome ko su bili ti ljudi. Znalo se samo da su ubijeni.

Nije me čudilo da je bilo raznih nagađanja. Ono što me je zapanjilo je bilo to, da niko od mojih sagovornika nije imao ni tračka sumnje. Hrvat je bio potpuno siguran da su žrtve bili Hrvati, Srbi su bili isto tako sigurni da je reč o srpskim žrtvama. Nestalo je sumnje. Ne znam ima li ne-što rizičnije i opasnije od društva bez sumnje. Društvo bez sumnje je društvo gde je istina to što se rimuje sa mitovima i gde su sve odluke već predodređene. A u vreme vladavine tvrdih ubeđenja i predubeđenja problem nije samo u tome da se lako prihvata iskrivljena slika stvarnosti. Preti i opas-nost da se stvarnost primiče iskrivljenoj slici. Nije lako sa onima sa kojima nema neizvesnosti. Lažne predstave, laž-ne vesti u koje se veruje isključujući svaku sumnju, počinju da oblikuju stvarnost. U tim tragičnim godinama u prvoj polovini devedesetih, brojna zlodela su se prvo pojavila u obliku lažnih vesti o tobožnjim zlodelima onih drugih. Na taj način porušene su neke prepreke, postalo je moguće što je ranije bilo nezamislivo. „Ako to rade oni... a nema sumnje da rade...“ Stvarnost se primicala lažnim vestima i oblikova-la se prema njima.

PROZOR u Zmaj Jovinoj sam doživeo kao mesto oku-pljanja ljudi koji još nisu izgubili dar i umeće sumnje i koji su razlikovali istinu od rime. Pokazalo se da su ljudi sa PRO-ZOR-a bili u pravu. Nažalost, to se nije pokazalo dovoljno brzo. Danas, posle sedamnaest godina, nakon što nam je država tri puta promenila ime, nakon što su neke „nepobit-ne istine“ ne samo pobijene već su i zaboravljene, nakon što su heroji postali zločinci, nadam se da smo postali otporniji i da se proširio dar da se pokliči i „svete istine“ ne primaju bez zdrave sumnje.

Mislim da svrha koja je iznedrila PROZOR nije nestala. Ne znam da li je normalnost prirodno stanje. Možda i nije. Kao što ni čist stan nije prirodno stanje. Treba ga povreme-no brižno pospremiti. Kao što treba brižno održavati nor-malnost. Ne smemo da zaboravimo PROZOR.

23

Dragoslav Petrović

Jesen 1991? Naravno da se sećam tog vremena. Neposredno pre toga održan je poslednji susret Ante

Markovića sa nama koji smo izgleda naivno verovali da ra-zum ima barem neku prednost u odnosu na neodgovornost i bezumlje.

Pamtim taj sastanak na kome su bili prisutni moji pri-jatelji iz svih republika tadašnje Jugoslavije: prof. Nenad Kecmanović i Josip Pejaković iz Bosne i Hercegovine, Ivan Pregl iz Slovenije, profesor Tanurdžić sa Rijeke i Kajganić iz Zagreba iz Hrvatske, prof. Ivan Đurić iz Srbije, prof. Ljubi-ša Stanković iz Crne Gore... Moguće da se varam u nekom od navedenih učesnika sastanka o kome hoću da pišem, jer smo se susretali više puta na istom mestu i u sličnom sa-

2�

stavu. Ipak se dobro sećam da je tom prilikom izostao Kiro Gligorov, koga smo očekivali, tako da je iz Makedonije ve-rovatno bio prisutan Branko Crvenkovski.

Tadašnji predsednik Saveznog izvršnog veća i lider Po-kreta reformista dočekao nas je za velikim stolom za sedni-ce u svom kabinetu na za njega neuobičajen način. Ni traga od njegove neverovatne srdačnosti i pogleda koji je uvek zračio optimizmom. Već je sedeo. Sa krajnje ozbiljnim iz-razom na licu nije pogledom pratio nikoga od onih koji su ulazili i sedali na svoja već uobičajena mesta. Ni sa kim se nije pozdravio. Bilo je to neobično za čoveka njegovih ma-nira i načina komunikacije.

Čim smo se smestili rekao je otprilike sledeće: “Znate da mi je već više puta sugerisano da po modelu

Jaruzelskog vojska treba da preuzme vlast. Sad možda po-stoji prilika za to. Hteo bih da čujem od vas kakav je vaš stav.”

Čini mi se da je većina od nesporno hrabrih ljudi, ug-lavnom poznatih po svojim jasnim stavovima koje su izno-sili u najdelikatnijim situacijama, bila nespremna da iznese svoje mišljenje. Po pravilu su govorili uopšteno, završavajući svoje izlaganje sa nekom formom pitanja i sa jasnom željom da prepuste onom sledećem formulisanje jasnog odgovora na pitanje predsednika.

Svaku iznesenu dilemu, jasnu ili nejasnu sugestiju, oce-nu i procenu, Ante Marković je propratio sa izrazom lica sa kojeg se nije mogla videti, ni u jednom trenutku, baš nikak-va reakcija. Da nije blago pomerao glavu da bi se usmerio ka narednom sagovorniku mislim da bi gotovo duže od jednog sata odavao utisak nepomične figure.

Moglo bi se ipak reći da su mišljenja bila podeljena u odnosu na pitanje da li da se sa vojnim udarom prekine haos u kojem se zemlja praktično već nalazila.

Bio sam najmlađi, najnestrpljiviji, pa i najnervozniji. Teško sam mogao da sačekam da dođem na red da kažem šta mislim jer sam se nalazio na takvom mestu da ću to moći da učinim tek među poslednjima. Naime, sedeo sam u neposrednoj blizini predsednika, sa njegove desne strane, između nas je bio samo prof. Nenad Kecmanović, a prisutni su govorili počev od prvog čoveka sa njegove leve strane.

Dobro se sećam kako sam se osećao kad sam konačno dobio priliku da nešto kažem i izrazim svoje zaprepašćenje u odnosu na one koji su zagovarali angažovanje vojske. Pri kraju sam rekao:

“Bojim se da ste vi večeras toliko preopterećeni, istina teškom situacijom u kojoj se nalazimo, da ne shvatate šta bi se desilo ako bi vojska izašla na ulice. Bilo bi panike, a negde bi u tom haosu neko mogao da izgubi i život.”

Koja zabluda. Primer totalnog neiskustva i pogrešne procene.

Činilo mi se tada da bi jedna ili dve ljudske žrtve izazva-le šok, tugu i užas među 20 miliona ljudi. Bio sam ubeđen da bi trgovi i gradovi bili puni onih koji bi rekli:

“Dosta je bilo!”Nisam mogao pretpostaviti da ni stotine hiljada žrtava

neće biti dovoljno za otrežnjenje i za buđenje savesti i odgo-vornosti onih koji su bili u prilici da najviše učine.

Tek kad smo svi rekli ono što smo želeli ili koliko smo u tom trenutku bili spremni, Ante Marković je izgovorio i svoju drugu i poslednju rečenicu te večeri:

2�

“Možda će ovde i biti uvedena vojna diktatura, ali ja to nikada neću učiniti.”

Bio je to naš poslednji zajednički sastanak.Slovenci će zaposesti granične prelaze prema Italiji i

Austriji.Armija će na čudan i neuspešan način intervenisati, a

sukobi i ratne strahote će se preneti na Hrvatsku.Moj prijatelj prof. Ivan Đurić će otići u Francusku.Zavladaće tragična euforija u kojoj će se grobari srpske

tradicije i kulture promovisati kao branioci nacionalnih in-teresa.

Doći će vreme da se neki takmiče ko je veći dobrovoljac u tome da drugima nanese zlo. Mnogi će to itekako materi-jalno iskoristiti i pri tome iz svoje svesti do kraja potiskivati činjenicu da nose kompleks inferiornosti i destruktivnosti, a onim što čine prikrivati svoju nesposobnost i ograničenost.

Postalo je više nego vidljivo da su odgovorni i razumni u defanzivi i u manjini. Bilo je jasno da se njima prostor za bilo kakvo delovanje sužava, a da se naglo povećava rizik teških posledica koje mogu imati zbog ispoljavanje svojih stavova.

Zato je već i samo promovisanje ideje da se sa jednog od prozora u Zmaj Jovinoj ulici, praktično u centru Novoga Sada, u tom trenutku ostane pošten i dosledan bio izuzetno hrabar potez.

Sećam se da sam barem dva puta govorio ne prevelikoj, ali po svemu značajnoj grupi građana.

Moram pomenuti da na prostoru svog fakulteta na kome radim baš nikada nisam o politici razgovarao sa svo-jim studentima. Često se u atmosferi osećalo da je nešto neobično i studenti su znali kakvim se političkim aktivnos-

tima bavim. Povremeno su se i čula neka pitanja i komenta-ri, ali na to dosledno nisam obraćao pažnju.

Upravo zbog toga bi se moglo smatrati da je poziv mog tadašnjeg studenta, ali istovremeno i novinara, Vladimira Pavlova, bio izuzetak. Prihvatio sam da budem njegov sago-vornik prvih dana “Prozora”.

Iskoristio sam tu priliku da, više emocionalno nego sa argumentima, uputim poziv da se urazumimo i izbegnemo najgore. Mislim da je to koristilo mnogo više meni lično nego misiji na koju sam pretendovao.

Dobro se sećam sa kakvim je oduševljenjem grupa građana, koja nije gusto ispunila ni relativno mali prostor do zgrade tadašnje tekstilne radnje “Uzor”, propratila svaku moju rečenicu:

„Ostavimo se rata.Prekinimo sa podelama, svađama, etiketiranjima.Zaustavimo se što pre.Gledajmo u budućnost zbog naše dece.“Sve su to bile poruke koje u tom trenutku neće ničemu

služiti.Shvatio sam to već nakon završetka mog obraćanja kad

sam sišao dole među prisutne koji su već slušali završetak internih vesti koje su sa prozora organizatori saopštavali i te večeri.

Tu sam prvi put upoznao dva čoveka i od njih čuo komentare koje je teško zaboraviti. Neko mi je predsta-vio, ili već mene njemu i tada smo jedini put razgovarali ja i komandant Srpske dobrovoljačke garde, Đorđe Božović – Giška. U neposrednoj blizini pored nas sve vreme je bio visok, relativno mlad i barem naizgled izuzetno miran čo-vek, Branislav Lainović – Dugi.

2�

Drugo obraćanje građanima Novog Sada za mene je bilo od posebnog značaja. To veče na “Prozoru” pamtiću po događaju koji je verovatno imao bitan uticaj na neke naše dalje političke orijentacije i načine delovanja.

Naime, dok su se ljudi još prikupljali, posmatrajući dis-kretno iz relativno velike prostorije sa visine prvog sprata zgrade odakle su se učesnici “Prozora” obraćali građanima, primetio sam poveću grupu ljudi koja je prilazila Zmaj Jo-vinom ulicom iz pravca Vladičinog dvora. Bili su to članovi Demokratske stranke koji su organizovano dolazili iz tada nove lokacije svog Gradskog odbora iz Miletićeve ulice, a koja se, kao što to Novosađani naravno dobro znaju, direkt-no spaja sa ulicom Jovana Jovanovića Zmaja.

Na čelu je bio prof. Mikloš Biro, tadašnji predsednik Pokrajinskog odbora i dr Zoran Đinđić, tadašnji predsednik Izvršnog odbora Demokratske stranke.

Zoran je tada već bio bez repa koji je neposredno pre toga bio prepoznatljivo obeležje njegove frizure. Naravno bio je pun svog čuvenog duha, smisla za komunikaciju i ne-posrednost. Usput se javljao poznatim i nepoznatim, reago-vao i odgovarao na dobacivanja onih pored kojih je prola-zio. Kada se na putu dužem od desetak metara njemu niko ne bi obratio, sam je glasno komentarisao i provocirao one koje je susretao.

Kasnije, posle niza godina iskustva sa Zoranom u raz-nim situacijama, shvatio sam da je takvo ponašanje trajno obeležje njegove ličnosti koje se gotovo ni malo neće me-njati bez obzira na promenu uloge i ambijenta u kojima ću ga kasnije sretati.

Neposredno pre otpočinjanja “Prozora” grupa se zau-stavila ispred panoa pored katedrale. Zoran je započeo

razgovor sa mladom ženom koja će mi sticajem okolnosti mnogo značiti u životu. O jednom delu tog razgovora kas-nije sam čuo gotovo identične nezavisne verzije. Naime, Zoran je sagovornici posle par izmenjenih rečenica u svom stilu predložio:

“Hajde sa tim tvojim društvom priključi se Demokrat-skoj stranci.”

Odgovor je bio:“Nema šanse. Ono što ima hrabrosti i što valja ovde će

bez rezerve biti uz Reformiste.”Ne znam koliko je ovo imalo stvarnog značaja, ali je

činjenica da će kasnije Zoran insistirati da ne rasipamo snage i ne razvijamo dve političke opcije koje imaju toliko zajedničkog. Stranka čiji sam ja bio predsednik u nazivu će imati još samo dodatak reformska.

Pokrajinski odbor DS-a gotovo jedini bezrezervno će podržati „Deklaraciju o Vojvodini“, a koja je u tom trenutku dočekana na nož.

Ne samo od socijalista i radikala.Ostvarićemo neposrednu saradnju i zajednički obići

sve opštine u Vojvodini.Izaći ćemo zajedno na izbore i formirati verovatno

prvu demokratsku poslaničku grupu u Skupštini Srbije čiji će Zoran biti šef, a ja njegov zamenik.

Da govorim tom prilikom me je pozvao Mile Isakov koji je, ako se ne varam, bio predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine i kome sam, u stvari, bio sagovornik pred građanima.

Ne sećam se tačno koja mi je pitanja postavljao, ali sam tada prisutnim građanima preneo priču vezanu za jednoga mladića iz Kikinde koji je studirao u Beogradu. Bila mi je to

2�

prigodna priča u tom trenutku jer nam je manje više svima postalo jasno da je katastrofalan razvoj situacije u tadašnjoj državi neminovan. Postavljalo se pitanje kakvog uopšte ima smisla naše angažovanje i naša borba.

Naime, negde godinu dana ranije, osnivačka Skupština Saveza reformskih snaga Srbije održana je u zgradi Doma omladine u Beogradu. Student, mladić iz Kikinde, bio je ho-norarno angažovan da pomaže oko razmeštanja i manipu-lisanja sa kabelima jedne od televizijskih kamera prisuthih na skupu.

U toku euforične atmosfere smenjivali su se govornici uz pozive da se mora učiniti sve da se očuva tadašnja dr-žava i spreči užasavajući razvoj događaja. U tim trenucima mladić je napravio incident koji je bio događaj bez prese-dana.

Pošto je bio u neposrednoj blizini centralnog mikrofona postavljenog za govornicom relativno daleko od stola rad-nog predsedništva, petljajući oko nekih kablova, došao je do samog mikrofona, podigao se i iznenada počeo da govori:

“Ja nisam član vašeg pokreta i neću ni da budem. Ja, za razliku od vas, ne verujem da ćete uspeti u onome za šta se zalažete, ali ću ipak učiniti veće napore nego vi da se borim upravo za ono o čemu vi govorite. Samo zato što kad se ova zemlja raspadne u krvi i nesreći da ipak jednog dana svom detetu mogu da kažem-ćale je učinio sve što je mogao, ali su oni bili jači.”

Od dana “Prozora” prošlo je već više od petnaest go-dina.

Naravno da je veliko pitanje da li se sve odvijalo baš tako kako mi je danas ostalo u sećanju.

Da li su događaji baš tekli tim redom?

Da li su ličnosti koje pominjem baš bile vezani za te trenutke, ili je u mom sećanju, ko zna iz kojih razloga, to tako trajno ostalo?

Međutim, nema nikakve sumnje da su susreti na i oko “Prozora” bili više nego značajno obeležje jednog vremena.

U vreme najsloženijih odnosa i situacija koje smo na ovom prostoru imali u periodu poslednjih decenija nespor-no je to bilo mesto gde su se zajedno našli i hrabri i uplašeni i racionalni i zbunjeni. Sa zajedničkom nadom da svemu lo-šem i neprijatnom mora doći kraj.

Bili su to događaji koji će održati toliko potrebnu veru da će dobronamerni pobediti i da ne smemo odustati.

Oni koji su osmislili i realizovali “Prozor” zaslužuju izuzetno priznanje jer su našli načina da se u najtežim tre-nucima prenesu poruke i onih kojima tadašnja aktuelna vla-dajuća oligarhija to ni na jedan način nije htela da dopusti.

Poruke su se čule mnogo šire i mnogo dalje nego što je to tada izgledalo. One su imale neprocenjiv doprinos da omoguće onima koji su svojim mišljenjem i svojim stavovi-ma bili u manjini da to jednog dana više ne budu.

Zato se “Prozor” u Zmaj Jovinoj ulici pretvorio u traj-ni simbol pogleda u budućnost onih koji nikada ne mrze i uvek veruju u drugačije i lepše sutra.

U Novom Sadu, septembra 2006.

2�

Vuk Stambolović

Te, 1991. godine, kao malobrojni volonteri, i u svoje slobodno vreme, suprotstavili smo se državnom profesi-onalnom aparatu koji je, kroz čitav spektar svojih resora, 24 časa dnevno, pravio nisku ratova.

Država, pri tom, nikada nije bila jača. Nosili su je kad-rovi iz južne unutrašnjosti, omamljeni pobedonosnim poli-tičkim čistkama i sledstvenom apsolutnom vlašću, ponese-ni udvoričkim aplauzom iz kontrolisanih medija, zgomilani oko Vođe uz koga su se tiskali generali i popovi, policajci i akademici, udbaši i književnici.

Ipak, krenuli smo da osujetimo njihov poduhvat.Uzdali smo se u univerzalne vrednosti i principe koji

su bili na našoj strani...

Iz fotodokumentacije lista „Danas”

2�

Danas može da se kaže da, u nekom širem smislu, nis-mo bili poraženi.

Nismo, međutim, ni uspeli.Naš angažman je, naime, bio sapet. Ali ne samo dr-

žavnom silom, nego, pre svega, ovdašnjim psihosocijalnim kontekstom.

Spolja gledano, ovaj je kontekst bio veoma jednosta-van. Bio je preteći, bučan, samopodrazumevajući, isključiv i bahat.

Iznutra, naravno, bio je višeslojan i mnogostran.Osnovnu matricu davala su mu dominantna svojstva

takozvanog naroda, poznata iz prethodnih, a i potonjih is-traživanja – visok stepen autoritarnosti, sklonost ka kolek-tivizmu, netolerantnost prema drugačijem i nepoznatom.

A u ovoj smeši bujali su socio-patološki doprinosi užih interesnih grupa među kojima su se isticali:

– socijalni nekrofili koji su pokopavali svaku životnost promocijom maligne agresije, putem ritualnog slavljenja smrti, predstavljanjem prošlosti kao realnosti, i poimanjem promena kao zločina protiv prirodnog reda stvari...

– potom egzibicionisti koji su se javno takmičili u podsticanju mržnje prema drugačijima, besramnim prika-zivanjem svoje male surevnjivosti kroz iskrivljene argumen-te i činjenice: na mitinzima, za skupštinskim govornicama, u medijima, po književnim i drugim časopisima,...

– a onda i sitni i krupni lopovi koji su znali da je rat, pre svega, legalizovana pljačka i koji su, putem raznih „trgovač-kih” dogovora, od „patriotskih” pa do onih čisto mafijaških, postavljali temelje svog budućeg „poslovnog” uspeha.

Ovakav kontekst bio je prirodna kolevka ratnih pripre-ma. Međutim, aktualizovanjem državnog ratnog projekta

kontekst se u toj meri nametnuo da je iz pozadine prešao u prvi plan, naročito u svojim sociopatološkim formama.

Nekrofilija je, tako, institucionalizovana. Proizvodnja mrtvila prerasla je u proizvodnju smrti i postala državna stvar. Najpre u vidu ubijanja gradova i stanovnika sused-nih zemalja, a potom se ovdašnja država latila ubijanja sop-stvenih građana: namah, putem egzekucija, ili odloženo – stvaranjem nepodnošljivih uslova života.

Što se, pak, tiče egzibicionista, oni su se, zahvaljujući višegodišnjem istrajnom prikazivanju (te sledstvenom ras-terivanju kadrih koji su bili gadljivi!) nametnuli kao neza-menljivi na važnim položajima – u politici, u nauci i u kul-turi, u zdravstvu, u obrazovanju i u ekonomiji, u sudstvu, u medijima, i u administraciji...

A lopovi? Oni su, jednostavno, nadmoćnom logikom novca u zemlji bede, postajali ugledni sugrađani...

A onda, pošto je još više ojačao, ostrvljeni se kontekst okrenuo i protiv sopstvenog Vođe. (Izdali su ga čak i njegovi privatni dželati.)

I – doveo na vlast svoga novog miljenika.Novi je miljenik, naravno, pod svoje skute odmah sklo-

nio vezivno tkivo konteksta: istaknute nacionalne i državne zločince, kao i službe koje su ih podržavale, od Udbe, preko sudstva i policije, pa sve do KOS-a i Vojske.

Dobrodušni među nama, misleći da smo konačno po-bedili, nisu mogli da se načude kako je to moguće. Sa ne-vericom su gledali i stampedo nepokolebljivih nekrofila, is-taknutih egzibicionista i uglednih lopova kako se probijaju u redove prividnih petooktobarskih pobednika.

Ubrzo se sve nekako izmešalo. Počele su da se brišu granice između vrednosti koje su proklamovali bivši opo-

30

zicionari i vrednosti (kako nam je u prvi mah izgledalo) prošloga vremena

Bio je tu, doduše, i jedan mladolik, pun života, koji je neko vreme smetao, jer se nikako nije uklapao.

No, kontekst ga je, preko svojih istaknutih glasnogo-vornika, brzo oglasio za nepodobnog. Podrazumevalo se da ga treba ukloniti. I – ubrzo se našla i revnosna ruka, sa zna-čajnim ubilačkim stažom.

Na pogrebu se, uz lekciju pokojniku i okupljenima, istakao poznati nekrofil, a potom su stvari opet krenule u skladu s kontekstom, uz neke površinske promene, ali uz njegovo dalje utvrđivanje.

Novo utvrđivanje konteksta je, inače, bilo prilično ino-vativno

Lopovi, nekrofili i egzibicionisti su se međusobno pro-želi, u nekakvu specifičnu mešavinu.

U isto vreme, naime: – lopovluk je kao takav (a ne samo lopovi), prožeo naj-

više državne institucije gde, danas i ovde, vešti a nedodirljivi (uključujući tu i egzibicioniste i nekrofile), pljačkaju otvore-no, uz teranje šege i sa zakonima, a ne samo sa moralom i sa pravdom,

– nekrofilija se, paralelno sa lopovlukom, angažovala u dva smera. Tradicionalni nekrofili, potuljeno i izokola, huškaju na nove ratove za teritorije, dok njihova modernija varijanta, uz naglašeno isticanje egzibicionista, ubija život-nost širenjem masovne bede

– svi se pak zajedno, javno, besramno i bezobzirno, prikazuju kao pristalice „ulaska u Evropu”.

Dakako, za taj se „ulazak u Evropu” ne pripremaju pre-ma linearnom, nego prema cirkularnom, odnosno plemen-

skom poimanju vremena. S tim što, u okviru ovakvih priprema, cela zemlja iz-

nova potvrđuje metaforu kojom su se, do pre koju godinu, hvalili tadašnji ljubimci konteksta. „Mi živimo na ostrvu” govorili su, podrazumevajući da manji broj njihovih poda-nika preživljava u plićaku, zahvaljujući mrvicama sa njiho-vog ostrvskog stola, dok masa ostalih pokušava da ispliva iz dubine i da glavu održi makar malo iznad vodene površine ..

Pitanje je: da li imamo dovoljno nade, dovoljno hrab-rosti i dovoljno životne žudnje da iz preostalih oaza život-nosti počnemo da gradimo drugačiji kontekst?

7. april 2006.

31

Boško Kovačević

U društvenom ambijentu raspadanja države, destruk-cije vrednosti, „politizovanog etnosa i etnizovane politi-ke”, u ambijentu indivudalnog i socijalnog posrnuća i sve-kolikog razaranja, koji se kovitlao bivšom Jugoslavijom, u poslednjoj deceniji prošlog veka, proterana je reč razuma. Novosadski „Prozor” je bio pokušaj intelektualaca, novi-nara, umetnika, koji nisu pristajali na „dance macambre”, na kakademoniju rata, da se odupru nadolazećoj pošasti. Pomahnitalu, zapenušanu i izbezumljenu masu, stavljenu u funkciju politike „ko će koga”, trebalo je bar opomenuti, ako ne i ubediti, odvratiti da se okane opsluživanja politič-kih i intelektualnih kohorti spremnih da atakuju i na ljud-ski život. Političkom i javnom arenom je tutnjala retorika spasa, istrebljenja i sudnjeg časa. Intelektualci, političari i

32

novinari zadojeni nacionalnim frustracijama i fiksacijama, uveliko su proizvodili floskule i fraze o spasu sprskog na-roda, o ispravljanju vekovnih istorijskih zakinuća. U Srbiji se nacionalizam ukotvio gotovo u svim porama rada i živ-ljenja. Retorika žrtvovanja i svetle budućnosti neminovno je proizvodila tenzije i mobilizacije. Artikulišu se stereotipi kao sastavni deo nacionalizma, koji postaje politička teh-nologija vladanja. Impregniranje ovih stereotipa sa tek pro-buđenim verskim svrstavanjem, samo će učvrstiti i uvećati uticaj na stanovništvo. Instrumentalizacija putem politič-kih stranaka i državnih čvorišta će stvarati dominaciju ovih sadržaja u političkom i javnom životu. Takvoj proizvodn-ji “pseudomističnih gluposti” nema kraja. Do juče smerni građani preko noći postaju plameni nacionalisti. Jedni su branili svoju većinsku, državotvornu naciju, a drugi, treći svoj dijasporični opstanak, na način kako su to diktirali od-ličnici iz većinske nacije. I tu je ta spirala uzajamnosti, ili pak spojenih sudova. Nije tada bilo ni imaginacije, ni poli-tičkog alata koji bi se drugačije suprostavljao i odgovarao na direktne izazove. Druga obala kod jednih, drugih, trećih... očito je bila nejasna, mutirana i daleka.

Kolektivistička narkoza, inače odnegovana u socijalis-tičkom poretku razlila se zemljom u nacionalističkim tala-sima. E. Hobsbaum piše da “savremeni nacionalizam zah-teva suviše mnogo verovanja u ono što očigledno nije tako”. “Prozor” je bio pokušaj da se svrstane i manipulisane mase privedu razumu. Bio je očajnički pokušaj da se javno kaže, upozori i objasni da takva ustoličena matrica politike vodi u sunovrat. Ovo tim više jer je nacionalistički režim osvojio sve važnije štampane i elektronske medije i uveliko emito-vao sadržaje koji su u funkciji njegovih ciljeva i aspiracija.

Medijske poruke koje su dominirale tih godina, mogu se svrstati u sledeće blokove:

• proizvodnja mita i nacionalističke euforije• odbrana srpstva i stvaranje velikosrpske države• ratna propaganda• marginalizovanje i minimizovanje unutrašnjih pro-

cesa siromašenja i raslojavanja društva• borba protiv unutrašnjih neprijatelja• glorifikacija vođeU ovim koordinatama i sadržajima potapana je me-

dijska scena. Svaki drugačiji glas je naprosto bio proteran i onemogućen da se javno čuje. U takvom ambijentu „Pro-zor” je bio svojevrsni čin hrabrosti da se javno saopšti i dru-gačija reč.

Moje izlaganje i obraćanje tada, slučajnim prolaznici-ma, baziralo se na poruci, koju sam u tom vremenu, gde god sam mogao i imao prilike da javno govorim iznosio. Upuće-ni smo da živimo zajedno. Da živimo jedni sa drugima, trećima, da negujemo poverenje, bez obzira na pripadanje naciji, manjinskoj zajednici, bez obzira na versko opredel-jivanje. Na društvenoj i javnoj sceni su uveliko izvođeni ra-dovi i slate su poruke da živimo jedni pored drugih, trećih. Korak dalje je neminovno vodio životu jednih protiv dru-gih, trećih. Završnica ove logike življenja, a to se iskusilo i ostvarilo, vodi ka životu jednih bez drugih, trećih. Smatrao sam tada, a i sada, da nema Vojvodine bez poverenja, bez spremnosti da se živi sa različitima, u tolerantnom i dija-loškom odnosu. Činilo mi se da je ova logika života ključna brana protiv zaziranja, sumnjičavosti i ratobornosti. Upra-vo je to bio pokušaj da se zaustavi politički stampedo, koji je vodio svekolikoj fragmentaciji i konfrontacijama. To je, čini mi se, bio glas razuma, tolerancije i dijaloga.

33

Ne pristajanje na razne nacionalno/manjinske mani-pulacije i prizivanje razuma bila je misija “Prozora”. On je demonstrirao i javno pokazivao da postoje neki drugi ljudi i neke druge ideje, koje su konfrontirane etabliranim struk-turama moći i vlasti.

3�

Mihal Ramač

Poslednjih meseci 1989. godine iz sata u sat su stizale vesti o raspadu komunističkih režima širom Istočne Evro-pe. U Jugoslaviji su u isto vreme održavani republički kon-gresi i pokrajinske konferencije Saveza komunista. U Srbiji su pevane slavopojke socijalističkom samoupravljanju i vo-dećoj ulozi partije na čijem čelu je bio Slobodan Milošević, veličan kako novi Tito. Poput većine kolega koji su izvešta-vali s partijskih skupova, bio sam zapanjen zaslepljenošću ovdašnjih komunista. Ne želeći da vide šta se zbiva u okru-ženju, oni su se nadmetali u smišljanju beživotnih fraza i ulagivanju vođi. U novembru su Bukurešt i Beograd bili dva najkonzervativnija komunistička centra. Tamo se klicalo „Čaušesku-Pe-Če-Er!”, ovde „Slobo, slobodo!”

3�

Različiti glasovi čuli su se iz Zagreba i, pogotovo, Ljubljane. Kongres slovenačkih komunista poklopio se sa antikomunističkom revolucijom u Rumuniji. U Bukureštu pucnjava i paljenje obeležja nenarodnog režima, u Ljubljani geslo „Evropa zdaj!” i zalaganje za višepartijsku demokrati-ju. Po povratku iz Slovenije, 24. decembra, pravo sa aerod-roma, stižem na sastanak Inicijativnog odbora za osnivanje Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV). Činili su ga: Andraš Fazekaš, Mile Isakov, Zagorka Radović, Darinka Nikolić, Bela Garai, Radovan Čolević, Arpad Nemet, Mihal Ramač, Atila Balaž, Vladimir Harak, Slobodan Beljanski, Svetislav Jovanov i Dojna Buja. Tokom naredne dve sedmice pridružilo nam se više od 400 koleginica i kolega iz Novog Sada, Subotice, Zrenjanina i drugih vojvođanskih gradova.

U redakcijama je ključalo. Pravovernim partijcima bilo je sve teže da drže pod kontrolom uređivačku politiku i da objavljuju samo ono što su zahtevala dogmatska rukovod-stva Saveza komunista Vojvodine i Srbije. Najava da će se osnovati NDNV razbesnela je novosadske političare. Ta-dašnji čelnik Socijalističkog saveza Radovan Pankov sredi-nom januara 1990. pozvao je na razgovor predstavnike Ini-cijativnog odbora. Ljubazno je predlagao da ne istupamo iz zvaničnog Društva novinara Vojvodine i da prenagljenim potezima ne miniramo politiku vojvođanskih i srbijanskih vlasti. Kako nismo pristajali, izgubio je živce i počeo je da zahteva da se sretnemo s predstavnicima DNV, koji su spremno čekali u prijemnoj kancelariji, te da izgladimo ne-sporazume i zajedno pripremimo godišnju skupštinu. Ako se dobro sećam, tamo su bili Obrad Lučić, Mira Til i još neko iz „Poljoprivrednika”, likovi malo poznati u novinar-skim ali rado primani u političkim krugovima. Mada nam

je pri odlasku poželeo uspešan rad, Pankov nas je koji sat kasnije preko Radio Novog Sada nazvao razbijačima, grupi-com koja deluje sa politički neprihvatljivih pozicija itd. Za-hvaljujući njegovom napadu, na osnivačku skupštinu došli su i neki koji su se dotle nećkali.

Tako je počelo. U tada još jednopartijskom Novom Sadu NDNV se zalagalo za slobodu štampe, za pluralizam ideja i mišljenja te za otklanjanje svih uticaja kojima bi se novinarstvo instrumentalizovalo i podredilo političko-pro-pagandnim, regionalnim i drugim parcijalnim svrhama, interesima i borbama. Političare je posebno ogorčila statu-tarna odredba da „NDNV nije kolektivni član ničega”, mada su sve društvene organizacije bile obavezne da se uklope u jalovi i nedelotvorni Socijalistički savez radnog naroda. Vlast nije mogla da podnese organizaciju koja je van njene kontrole, a u kojoj je većina poznatih vojvođanskih novina-ra. Koji mesec kasnije tadašnji predsednik pokrajinske vlade Radoman Božović javno je pozvao na razgovor Predsedni-štvo NDNV, a preko svojih izaslanika poručio je da vlada ne želi da zaoštrava odnose sa novinarima. Poziv je odbijen. U leto iste godine Nezavisno društvo novinara organizovalo je prvi javni protest. Nakon skupa u prostorijama u Zmaj Jovi-noj 4, nas stotinak krenulo je do zgrade Izvršnog veća da bi uručilo protest protiv nametanja čelnika redakciji „Mađar soa”. Pošto niko od zvaničnika nije hteo da nas primi, pismo smo predali pisarnici.

Pripremajući se za rat, režim Slobodana Miloševića je na čelo svih redakcija postavljao garniture koji su bile spremne da bespogovorno sprovode njegovu politiku. NDNV je javno istupalo protiv pretvaranja javnih glasila u sredstva ratne propagande, njegovi članovi u većini redak-

3�

cija odupirali su se nametnutim kadrovskim rešenjima i nji-hovoj uređivačkoj politici.

Potkraj leta 1991. godine saopštenja su postala uzalud-na. Širom Hrvatske se pucalo, Vojvodina je bila puna vojske i raznoraznih dobrovoljaca, opozicija nije imala snage da se suprotstavi ludilu. Predsedništvo NDNV je odlučilo da bar delimično razbije informativni mrak. Tako je otvoren „Pro-zor” u Zmaj Jovinoj 4. Nismo znali hoće li nas pohapsiti čim progovorimo ili kada krenemo da se razilazimo. Dok smo se smenjivali na prozoru, svaki čas smo čekali odakle će ba-nuti policija. Mikloš Biro je na kraju prve večeri rekao da smo svi bili u grču i da se treba opustiti. Objasnio je i kako: „Gledajte ih u oči i ne pokazujte da se plašite!” Hvala mu za ovo i danas! I tada i bezbroj puta kasnije uverio sam se da su na drugoj strani kukavice koje imaju hrabrosti samo dok su u zbijenim redovima. Na prozoru je svako morao biti poje-dinac suočen sa nekoliko stotina ljudi koji mu veruju i mra-kom koji je sa svih strana pritiskao Zmaj Jovinu.

Većina nas koji smo govorili na „Prozoru” bila je za-poslena u državnim redakcijama. Odatle smo donosili ves-ti i izveštaje koji su tamo cenzurisani i prekrajani. Tanjug tada još nije bio slomljen. Njegovi spoljnopolitički izveštači verno su prenosili šta strana glasila javljaju o ratu u Hrvat-skoj i ostalim događajima u Jugoslaviji. Sećam se burnog reagovanja prisutnih kada sam pročitao deo izveštaja iz Londona u kom se navodilo da je jedan britanski list Mi-loševića nazvao balkanskim kasapinom. Sećanje je varljivo, ali ne mogu da zaboravim zebnju kada je na „Prozor” do-šao (upao?) Lainović sa svojim dobrovoljcima, još više kada je sa njega zagrmela gromada od Giške. Ne sećam se ime-na rezerviste koji je govorio kakav užas vlada s one strane

Dunava. Sećam se stotina dragih ljudi koji su nas hrabrili, sećam se prekih pogleda i dobacivanja na ulici i u gradskom autobusu. Sećam se policijskog džipa koji je noću toliko puta turirao pred mojim tadašnjim kućerkom u Kisaču...

„Prozor” su nakon mesec dana zatvorili oblaci što su nadirali i sa zemlje i sa neba. Neki njegovi akteri vremenom su otišli u političke zvezde. Neke su čekala otpuštanja s po-sla i prinudni odmori. Neki su potražili mirnija podneblja. Mnogih više nema. Seme otpora koje je na prelomu između leta i jeseni 1991. posejala grupa novosadskih novinara nisu zatrli ni ratovi ni oskudice ni politička prestrojavanja ni lo-movi u dušama i umovima.

A sve je počelo na drugom spratu u „Dnevniku” sa de-set potpisa ispod Odluke o osnivanju Nezavisnog društva novinara Vojvodine.

3�

Marina Fratucan

Oduvek sam volela prozore. One od zida do zida. Ne-koliko takvih, tačnije svi su, zapravo, takvi u stanu u kojem živim sada, ali u kojem sam živela i sa roditeljima. Iz ove činjenice proizilazi da punih 40 godina svetlost dobijam is-ključivo sa zapada, (jednostrana orijentacija stanova bila je u modi tih 60-tih godina prošlog veka), iz pravca Kamenice, Fruške gore, Hrvatske. Vezanost za prozor pamtim iz neko-liko sopstvenih razvojnih faza, a potom i dečijih. U kućnim, zimskim igrama sa drugaricama na prozoru smo sa našom decom, lutkama čekale autobus ne bi li stigle do grada, u fazi pubertetske zaljubljenosti kroz prozor sam posmatrala i čekala kada ce proći on. Čekajući njega, Godoa ili koga i šta već, tako su se smenjivala godišnja doba, opet najuočljivije kroz prozor sa direktnim pogledom na park i od neke 1981.

3�

Most slobode. I nekako dosta slično prolazile su godine, za mene naravno, tada najlepše i najbezbrižnije. Prozori su i dalje bili na svom mestu, park i most i Kamenica i Fruška gora, takođe. Ja sam, naravno, svake godine bila starija, ali nisam odustajala da svako jutro i veče pogledam, ako već ne i gledam kroz prozor. Tako je bilo i leta 1991. Nažalost, ozelenelo drveće i pomalo žuta, sasušena trava te godine nisu bili i jedini prizor pogleda kroz prozor.

Dok nisam videla nije mi bilo baš sasvim jasno odakle ta užasna buka koja dopire kroz poluotvoren prozor u ra-nim jutarnjim satima. Pomislila sam autobus ili više njih ili kamioni ili… Ipak, najlakše je bilo proveriti kome je palo na pamet da u 6 ujutro takvom zaglušujućom bukom maltre-tira ljude. Ono što sam tada videla, prvi put uživo, (jer do tada su takvi prizori bili rezervisani za filmove i pesme o junačkoj borbi svih naših naroda i narodnosti) definitivno je uticalo da nemam ni jednu, jedinu dilemu da li bi trebalo i ja da stanem na PROZOR u Zmaj Jovinoj 4 i narod informi-šem šta se zapravo dešava sa njihovim životima i državom u kojoj su relativno mirno i srećno živeli do tada.

Da ne ostane nedorečeno iznenadna, jutarnja zaglušu-juća i zastrašujuća buka bili su tenkovi, oklopni transporteri i druga (ta oblast mi je i danas nepoznanica) vojna, naoru-žana vozila. U njima su, posle sam saznala, bila i nekolicina mojih drugara, tog ili nekih narednih jutara (transport ljudi i stvari, čitaj vojnika i oružja se ustalio) pokupljenih prethod-ne večeri u nekom noćnom životu ili iz sopstvenog kreveta. Prizor je bio jeziv i mučan, ponavljao se iz dana u dan, bez naznaka da mu ima kraja. Ako sam se prvog jutra pitala gde odlaze, svakog narednog to pitanje je bilo bespredmetno, jer su vesti koje su dopirale sa radijskih i televizijskih no-

vosadskih i beogradskih kanala jasno govorile da je zdrav razum izgubio bitku s nabrajanjem količine ubijenih, po-kradenih, raseljenih, uništenih.

Prolaz tenkova preko Mosta slobode nisam mogla da sprečim. Ili se moglo da nas je bilo više, da smo bili orga-nizovani, da smo imali jasno, glasno i artikulisano izreče-nu misao kuda ustvari idemo… Možda se moglo, ali nije. Tenkovi su i dalje odlazili, Borovo selo, Tenja bile su prve vesti… a onda, kada je dovoljno tenkova prešlo Dunav sti-gao je i Vukovar. Vesti o napaćenom srpskom narodu ređale su se jedna za drugom. Repertoar prideva, hiperbola i su-perlativa u korist srpskog, a protiv hrvatskog naroda bio je, za mene bar, šokantan i neočekivan. Za razliku od mnogih, vremenom ipak, nisam mogla da se na njega naviknem. Ra-dila sam tada za, neko će reći izdajnički, neko opet Antin YUTEL i videla sam i čula i drugu stranu. Imala sam potre-bu da nekako to i drugi čuju.

YUTEL se u Srbiji gledao povremeno, negde u 2, 3 noću, dakle nikako. Mi smo odlazili na teren, pravili reportaže, ali očigledno, za užasno mali broj ljudi. Poziv da stanem na, već pomenut, i PROZOR u Zmaj Jovinoj 4 bila je mogućnost da informacije koje smo znali, a koje naravno, nisu bile na TV Novi Sad i TV Beograd čuje još neko. Alternativa informa-tivnom ludilu, uvodu u medijski ratni zločin, svake večeri tačno u 19,30 tako je započeo svoju priču. Ljudi su u početku dolazili dosta stidljivo, reklo bi se pomalo i bojažljivo, neko sa jasnim stavom zašto je tu, drugi šetajući od jednog do drugog izloga, treći opet iz znatiželje. Ipak, svakog dana bilo ih je sve više, pokazujući tako da istinita informacija nema alternativu. Ako bi neko pokušao da definise od kada u Srbi-ji započinje vaninstitucionalno delovanje građanskih snaga

3�

mislim da bi novosadski PROZOR mogao da označi poče-tak, uprkos činjenici da se sa ovakvom tvrdnjom mnogi ne bi složili, naročito oni na nekih 80-tak kilometara južno.

Bilo kako bilo, PROZOR je bio baš u Novom Sadu i meni je užasno drago zbog toga, baš kao i zbog činjenice da su zbog njega i građana Novog Sada, koji su bili svesni gde se nalaze i šta nas je snašlo, iz Beograda put potegle mnoge jav-ne ličnosti, poznate i danas. Meni je tako u goste jedne veče-ri došao i profesor Žarko Korać. Psiholog po vokaciji, bio je idealan sagovornik za ludilo u koje smo zapali i iz kojeg nam, mada smo tada puni adrenalina, verovali drugačije, očigled-no nije bilo spasa. Njegove razložne rečenice ( i danas volim da ga slušam) delovale su upozoravajuće, razumno i u ono vreme, naravno hrabro. Ljudi su ga slušali, komentarisali, iš-čekujući naredne vesti, narednog gosta. Onaj ko je odlučio da neprikosnoveni DNEVNIK 2 zameni vestima sa PROZO-RA kući je odlazio, tvrdili su nam povremeno u anketama, istovremeno i zabrinut za budućnost koja nas čeka, ali i smi-ren, jer ima mogućnost da čuje i onu drugu stranu, za koju misli da postoji, ali ne sme jasno da je izrekne, formuliše i o njoj polemiše. Ovde na PROZORU bilo je jasno da to što je mislio sam sa sobom, a nije smeo glasno da kaže, ustvari nije fikcija i izdajstvo. Stojeći svakodnevno na PROZORU imala sam tako priliku da posmatram te ljude koji su širom otvo-renih i zabrinutih očiju i ruku prekrštenih gledali u pravcu našeg improvizovanog studija iščekujući odgovor ZAŠTO? Zašto zemlja kojoj se predviđala evropska budućnost znatno pre nego što su to stručnjaci najavljivali Mađarima, Rumu-nima, Bugarima… ide u sunovrat, zašto nema ko to da zau-stavi, zašto je zla emocija uvek jača od razuma… I još mnogo zašto na koje nije bilo racionalnog odgovora, ali za kojim

smo mi tragali, baš kao i za bazičnom informacijom šta se zapravo i gde dogodilo.

Iako, PROZOR nije trajao dugo vredelo je biti na nje-mu, a sasvim sam sigurna i ispod njega. Onaj ko je bio tu svakako nije imao dilemu zašto jednog popodneva u aprilu 1999. pogled sa mog prozora, bar onaj deo na Most slobode, više nije bio isti. Jedna raketa bila je dovoljna da Mosta više nema. Presečen je na pola. Kominikacija sa Kamenicom, pre svega sa Institutom odsečena je. Još jedan novi prizor sa mog prozora. Opet onaj mučan osećaj nemoći protiv kojeg sam se šest godina ranije borila na PROZORU. Te godine i narednih nemoć sam pokušala da artikulišem na ulici. Go-dina 2000. donela je pobedu, sada znam, krajnje prividnu. Pogled kroz prozor, ipak je ostao isti, razrušen i uništen, dok mi, prvo Kostreš i Pajtić, a potom i Maja pet godina kasnije nisu vratili most, ali ne i spokoj koji sam osećala svaki put kada sam se nakačila na prozor spavaće sobe, čisto da vidim ko prolazi i šta ima novo.

Danas kroz prozor te iste sobe sve češće pogleda Filip (13), napiše po koji grafit, vikne drugarima da ga sačekaju ili mene da mu bacim nešto što je zaboravio. Kada je kiša, na prozoru stoji Igor (3) iščekujući kada će doći deda ili sinuti sunce da krene u park... Nadam se da ih neka nova budala neće jednog jutra probuditi zaglušujućom bukom i naterati ih da i oni, kao odgovor na novo ludilo, potraže neki svoj PROZOR.

U Novom Sadu, marta 2008.

�0

Jan Briza

Ne sećam se više pouzdano kada sam se i kako našao na „Prozoru“. Mislim da me je u tu priču uveo Miša Ra-mač, moj prijatelj i kolega u spoljnopolitičkoj rubrici lista „Dnevnik“. On je, obično, bio bolje od mene obavešten o zbivanjima u gradu.

Bilo kako bilo, na „Prozoru“ sam uglavnom nastupao kao spoljnopolitički novinar. Tu „rubriku“ je pokrenuo, ako se dobro sećam, moj kolega Laslo Tot, tada veoma poznati televizijski novinar.

Zadatak nas spoljnopolitičkih novinara je bio da pri-kupljamo i čitamo vesti, izveštaje i komentare o tome kako se u svetu tada gledalo na jugoslovensku krizu i režim Slo-bodana Miloševića. Pri tom smo sve to i sami komentari-sali, trudeći se da uverimo one koji su nas slušali da nije

�1

istina ono što su Miloševićevi agitpropovci lagali o „među-narodnoj zaveri“ protiv Srbije. Objašnjavali smo ljudima da u svetu niko nema ništa protiv srpskog naroda, već samo protiv nedemokratskog, populističkog i ratobornog režima Slobodana Miloševića.

Komentare te vrste, koje sam tada usmeno govorio na „Prozoru“, kasnije sam nastavio da pišem u nedeljniku „Nezavisni“, glasilu Nezavisnog društva novinara Vojvodi-ne. Radio sam to svake nedelje u kolumni koju sam nazvao „Svet i mi“. Izabrane tekstove iz te obimne građe objavio sam 1996. godine u knjizi „Ko će s Miloševićem“.

Ali, vratimo se „Prozoru“ i sećanju na njegove učesni-ke. Posebno one manje poznate, ali veoma dragocene sa-radnike i simpatizere našeg „alternativnog TV Dnevnika“. A takvih je bilo mnogo, naročito među novinarima novo-sadskih listova, radija i televizije.

Jedan od onih koji su meni mnogo pomogli u pribav-ljanju vesti za spoljnopolitičku rubruku bio je moj prijatelj i kolega u listu „Dnevnik“ Relja Knežević. On se nikad nije pojavio na „Prozoru“, ne zato što se plašio režima i njegove moguće odmazde, već zato što je – kako reče – veliki trema-roš. Odbijao je i samu pomisao da govori pred masom sveta.

Relji, međutim, nije nedostajala „petlja“ da javno iznosi svoje stavove. Naprotiv. Radio je to – ali pismeno. U tom pogledu smo sarađivali i pre „Prozora“. On je bio taj koji me je nagovorio da u „četiri ruke“ u listu „Borba“ avgus-ta 1990. godine otpišemo Petru Ignji, tada našem glavnom uredniku u „Dnevniku“, povodom jednog teksta u kojem je taj tada vatreni miloševićevac pokušao da obmane čitaoce o ulozi medija u demokratskom društvu. Ignja je, naime, tom prilikom branio široko rasprostranjenu praksu Milo-

ševićevog režima da kontroliše medije tako što je tvrdio da je to univerzalno pravilo u svim savremenim, demokratski uređenim zemljama i da se ovdašnje vlasti u tom pogledu nimalo ne razlikuju od onih u Zapadnoj Evropi. Pri tom se nije libio da izrekne tako notorne neistine kao što je ona da u tim zemljama vlada postavlja i smenjuje glavne urednike medija. Tu besmislicu, naravno, nije bilo teško osporiti. Mi smo to i uradili u dva teksta u „Borbi“ od 3. i 13. avgusta 1990. godine. Prvi je objavljen pod naslovom „Lažni znak jednakosti“, a drugi „Politika i novinarstvo“.

Ignja je već posle našeg drugog teksta odustao od pole-mike. Povukao se, ali se nije svetio. To, istine radi, ne mogu da prećutim. Kasnije je, svojom voljom ili voljom vlasti, napus-tio „Dnevnik“, a potom je promenio i političku stranu. Posle petooktobarskih promena u Koštuničinoj vladi je postao po-moćnik ministra za informisanje. Relja je ostao novinar.

Bilo je, sem Relje, još nekoliko mojih koleginica i ko-lega iz „Dnevnika“ s kojima sam u to vreme sarađivao na „Prozoru“, ali čini mi se da jedan među njima – Nenad Ana-stasovski – zavređuje posebnu pažnju. Taj mladi novinar je tada postao poznat kao pokretač, vlasnik i autor jednog satiričnog stripa o Radomanu Božoviću i njegovoj „bandi“, a to će reći o glavnom Miloševićevom čoveku u Vojvodi-ni i njegovim saradnicima u to vreme. Anastasovski je tu opskurnu družinu izvrgao ruglu s mnogo mašte i hrabros-ti, kao veoma vešt crtač likova i isto toliko duhoviti pisac teksta. Na tadašnjem tržištu štampe njegove novine su bile pravo osveženje tako da su vrlo brzo postale omiljeno štivo mnogih Novosađana. Zato sam ga doveo na „Prozor“ i in-tervjuisao na veliko zadovoljstvo prisutnih, među kojima je, očigledno, bilo mnogo ljubitelja njegovog stripa.

�2

Nenad Anastasovski danas živi u Londonu. Ne bavi se više novinarstvom.

Svet koji je slušao nas i naše goste na „Prozoru“ – po-znate opozicione političare, novinare i nezavisne, slobod-nomisleće intelektualce – ostao mi je, isto tako, u živom sećanju. Mnoge od onih pod prozorom poznavao sam još iz đačkih i studentskih dana. Recimo, mog druga iz gimna-zije Borilava Stejina i njegovu suprugu Jelicu, nešto mlađu školsku drugaricu Evu Goldman, moje komšije s Limana... Sav taj svet sam i kasnije redovno viđao na svim mogućim mirovnim skupovima u gradu i opozicionim protestima sve do Miloševićevog pada.

Taj divni svet pod prozorom me je fascinirao i onda, a i sada. To posebno važi za odnos koji je uspostavljen između onih koji su govorili i onih koji su slušali. Jer, reči novinara i njihovih gostiju podsticale su misli i budile emocije naroda koji se okupljao pod prozorom, a taj narod je onda odgo-varao odobravanjem ili negodovanjem i na taj način bitno uticao na „uređivačku politiku“ našeg „alternativnog TV Dnevnika“ i čitavog projekta „Prozora“.

Moram da priznam, istine radi, da nisam odmah shva-tio pravu snagu i kreativnu energiju te interakcije. Postao sam je svestan tek mnogo kasnije. U tome mi je mnogo pomoglo iskustvo koje sam stekao zahvaljujući jednom su-kobu s Miletom Isakovim, tadašnjim predsednikom Neza-visnog društva novinara Vojvodine i glavnim urednikom „Prozora“.

S Miletom sam se sporečkao kada su jedno veče došli i građanima se obratili komandant Srpske garde Đorđe Bo-žović – Giška i njegov zamenik Branislav Lainović – Dugi. Ta dvojca su bila poznata ne samo kao vođe pomenute para-

vojne formacije Srpskog pokreta obnove, nego i kao momci sa debelim kriminalnim dosijeima.

Plašio sam se da će njihov nastup da kompromituje ideju „Prozora“ kod građanski i pacifistički nastojenih No-vosađana, a to znači kod ciljne grupe od koje smo očekivali da podrži naš poduhvat. U tom slučaju bi, po mom miš-ljenju, moglo da se dogodi da se taj pristojni svet razočara i prestane da dolazi da sluša naš „alternativni TV Dnevnik“. Tako bi naša ideja propala, ili, što bi bilo još gore, „Prozor“ bi nam preoteli ratni huškači.

Nisam bio jedini koji je Miletu zamerio što je dopustio da se ta dvojica pojave među nama. Učinili su to i neki dru-gi. Negodovao je i veliki deo publike.

Ni Miletu se to društvo, očigledno, nimalo nije dopalo. Međutim, on verovatno nije mogao da spreči njihov nastup. Prvo, s čisto formalne strane, teško je bilo da im uskrati pra-vo da dođu i govore s obzirom da smo „Prozor“ predstavili kao otvorenu tribinu za iznošenje različitih političkih ideja. Drugo, s onom dvojicom nije bilo šale, sve da i nisu imali nikakvo pokriće za pojavljivanje na našem „alternativnom TV Dnevniku“. Prema tome, čak i da je pokušao, Mile ne bi mogao da im zabrani da se obrate Novosađanima. Ni on, ni svi mi zajedno.

On se tako i branio. Pri tom je tvrdio da će narod koji se okupljao oko „Prozora“ umeti da razabere ko je ko i šta je šta, pa će onda s tim u skladu da prihvati ideje koje mu odgovaraju.

Tako je i bilo. Nije prošlo mnogo vremena a svet kojem su pripadali Božović i Lainović nije više kucao na naša vra-ta. Ni njihovi sledbenici se više nisu okupljali na ulici pod našim prozorima, bar to nisu činili masovno. Ponekad je

�3

poneko od njih tu zalutao, ali je brzo odlazio. Izgleda da su bežali od okruženja u kojem se nisu dobro osećali, bez obzi-ra što ih niko odatle nije terao ni fizičkom silom, a ni verbal-nom presijom. Jednostavno, tražili su „svoje“ i nalazili ih na populističkim, ratnohuškačkim skupovima Miloševićevih socijalista i Šešeljevih radikala.

I tako, u početku je tu bilo svakojakog sveta, a na kraju su ostali građanski i pacifistički nastrojeni Novosađani. Oni su se tada okupljali oko „Prozora“ kao oko neke spasonosne oaze u pustinji nacionalističke euforije, ratnohučkačkog lu-dila i medijskog mraka. Ta oaza je u tom trenutku bila jedna od retkih, ako ne i jedina takve vrste u Srbiji.

U vreme kada smo pokretali i ostvarivali projekat na-zvan „Prozor“, nismo učinili gotovo ništa da to što se na njemu događalo sačuvamo od zaborava. Ni jedan od naših „dnevnika“ nije snimljen televizijskom, filmskom, pa čak ni amaterskom kamerom. Malo je svedočanstava o „Prozoru“ i u štampi. Da ne beše dnevničkih beležaka našeg starijeg kolege dr Dušana Popova – koji je bio među našim najver-nijim slušaocima – i sjajnih fotografija fotoreportera Branis-lava Lučića, o „Prozoru“ ne bi ostao gotovo ni jedan jedini materijalni trag. Prekrečen je čak i zid u sedištu Nezavisnog društva novinara Vojvodine na kojem su se potpisali svi, ili skoro svi koji su tih dana učestvovali na „Prozoru“ i dolazili da na ovaj ili onaj način pomognu i podrže taj poduhvat. Na sreću, Lučić je na vreme svojom kamerom ovekovečio te potpise.

U Novom Sadu, maja 2006.

��

��

III Iz dnevničkih beležaka dr Dušana Popova

Ponedeljak, 2.septembar 1991.

Zbog medijskog rata nije, naravno, moguće zna-ti pravu istinu o svemu, svaka strana sa svog stanovišta tumači zbivanja. Nezavisno društvo novinara u Novom Sadu odlučilo je da svakodnevno priprema usmeni TV Dnevnik pod nazivom “Prozor”, slično kao što čine “neza-visni novinari” Beograda pred Terazijskom česmom. Oko pola osam uveče pred kućom u Zmaj-Jovinoj ulici broj 4 okupilo se nekoliko stotina Novosađana, pretežno onih koji su opoziciono raspoloženi, ali i slučajnih prolaznika i ra-doznalaca, a nema sumnje da su negde sa strane stajali i

��

ubeđeni miloševićevci, da vide kakvu to ujdurmu “okoreli autonomaši” pripremaju.

Prvi usmeni TV Dnevnik otvorio je predsednik Neza-visnog društva novinara Mile Isakov, koji je saopštio da će se ovi protestni nastupi održavati svako veče sve do 9. ok-tobra kada je opozicija najavila veliki miting u Beogradu, na kojem treba da konačno, po predviđanjima emotivnog a nerealnog Vuka Draškovića, bude oborena boljševička vlast u Srbiji.

Posle Isakova na prozoru osvetljenom s dve svetiljke, pred mikrofonom, pojavio se poznati književnik Aleksan-dar Tišma. Njegov pacifistički istup miloševićevci će sigur-no osuditi: on je te tobožnje branioce ognjišta i one koji ih podstiču na ubijanje ljudi, i to na obema stranama, nazvao fašistima. Izrazio je uverenje da će konačno pobediti – Ev-ropa. Ona, kaže, nije spremna da ulazi u rat zbog Jugoslavi-je. Ne dajmo, apelovao je pisac “Upotrebe čoveka”, da se ova situacija pretvori u neku novu “Krvavu bajku”. Na “Prozor” je izašao i Laslo Tot, koji je duže vreme van ekrana, jer ga je miloševićevska rukovodeća garnitura u Televiziji Novi Sad stavila na crnu listu – on je dao jedan kompletan, objekti-van pogled na odnos sveta ( Evrope ) prema nama, a to nam onemogućavaju i hrvatski i srpski mediji.

U prostorijama Nezavisnog društva novinara sreo sam više svojih nekadašnjih saradnika sa Televizije, koji su u opoziciji prema poslušničkom rukovodećem timu. Pored Isakova i Tota tu su bili i Teda Razumenić-Peričin, Beca Stamenković, Doda Tot-Isakov, Mirjana Čekić, Zagorka Radović, Duško Bogdanović. Bilo mi je milo što je većina mojih saradnika stala na stranu opozicije – moja škola nije, dakle, bila uzaludna.

Sreda, 4. septembar 1991.

Književnica Judita Šalgo je na alternativnom, usmenom TV Dnevniku u Zmaj-Jovinoj ulici nazvala našu televiziju “smrtovizijom” ili “mortovizijom”, jer se preko nje propagira ovaj besmisleni rat. Na “Prozoru” se pojavio i v.d. koman-danta Srpske garde Đorđe Božović, koji je nastojao da nas uveri da ova oružana formacija Srpskog pokreta obnove ( SPO ) radi za mir i da ne želi da ratuje: “Al ako nas ko dirne, teško njemu!” Draškovićev čovek je izjavio da je najveća želja njegovih bojovnika da sruše komunističku vlast: “Po-kazalo se, i sad u Rusiji, da je komunizmu mesto na đubrištu istorije”.

Na pitanje novinarke hoće li Kapetan Dragan prihvatiti poziv da stane na čelo Srpske garde, Božović je odgovorio da su u toku pregovori: SPO izuzetno ceni doskorašnjeg komandanta specijalne jedinice Krajine i namerava da ga kandiduje za vrhovnog komandanta buduće srpske vojske. Komandant Garde i njegov zamenik Branislav Lainović najgorim rečima su okarakterisali Miloševićev režim. Rekli su da su glavni organizatori “avanture” u koju Milošević gura srpski narod – bivši šef policije Radmilo Bogdanović i stari miljenik predsednika famozni Mihalj Kertes – s njima uz bok radi, vele, “crveni vojvoda” Šešelj koga su nazvali “drugarica Vojka”, aludirajući na njegovu ćosavost ( četnik bez brade! ).

Alternativni usmeni Dnevnik posmatralo je u Zmaj-Jo-vinoj ulici oko hiljadu građana ( ili približno toliko ), mnogi su aplaudirali rukovodiocima Srpske garde, naročito kad su napadali “komunjare”, a drugi su protestovali zbog niskog nivoa i neprikladnih reči – za Šešelja su rekli da je “džukac”,

��

a imali su slične “epitete” i za druge svoje protivnike. Moj zet Jan Briza je prigovorio Miletu Isakovu što je dozvolio ovoj dvojici da nastupe na “Prozoru”, jer se time kompro-mituje Nezavisno društvo novinara. Predsednik društva, međutim, smatra da treba svakom dati mogućnost da kaže šta misli, a na publici je da to proceni. Jan se ljuti zato što se u toj Gardi okupljaju mnogi kriminalci, pa i taj Božović je imao stalno sudare sa policijom zbog kriminalnih ( ne političkih ) radnji. I urednik nedeljnog broja “Dnevnika” Rodoljub Malenčić mi je rekao da nema ništa protiv “alter-nativnog Dnevnika”, ali da je nivo nekih priloga, naročito ovaj u kojem su nastupili “gardisti”, ispod svake kritike.

Četvrtak, 12.septembar 1991.

Svakog radnog dana u pola osam se održava alterna-tivni Dnevnik pod nazivom “Prozor” u Zmaj-Jovinoj 4. Ujedinjena demokratska opozicija u Novom Sadu je ovaj oblik informisanja stavila pod svoje okrilje: izlepljeni su po gradu plakati, kojima SPO, Demokratska stranka i Savez re-formskih snaga pozivaju građane da dođu u pola osam “pod prozor” da čuju ono što zvanična televizija prećutkuje ili drukčije tumači.

Svake večeri skupi se oko hiljadu građana, koji aplauzom, smehom ili protestima na dostojanstven način daju oduška svojim raspoloženjima. Na dopadanje nailaze sve opozi-cione ideje, a naročito one kojima se afirmiše autonomija Vojvodine. Kažu da je pre neko veče Nenad Čanak, lider Lige socijademokrata Vojvodine, poznat po autonomaškim stavovima, dobio veliki aplauz. Pozdravljen je i delegat u jedinoj jednopartijskoj skupštini ( vojvođanskoj ) Zoran

Ašanin, koji je ispričao kako je vodio borbu protiv Radomana Božovića i njegovih satrapa. Moj zet Jan Briza intervjuisao je na “Prozoru” Nenada Anastasovskog pokretača i urednika “Novosadskog glasa”. Ovaj mladi novinar je ispričao kako je sa tri hiljade maraka počeo da izdaje opozicioni list, koji su vlastodršci nastojali po svaku cenu da uguše. Naredili su štampariji “Dnevnika” da mu čak za 110 odsto podignu cenu štampanja. Kad je štampanje lista premešteno u Bečej, ubrzo je i tamo stigla “štukina zapovest” da se visokom cenom onemogući izlaženje. Božović je posebno bio kivan na “No-vosadski glas” što je u njemu izlazio strip Anastasovskog “U potrazi za krunom”, u kojem su on, Zelenović i Milošević ismejavani, a raskrinkavana je i njegova apsolutistička ( ili poslušnička ) vladavina nad Vojvodinom.

Najviše publike je bilo pre neki dan kad je govorio dr Zoran Đinđić, voditelj alternativnog Dnevnika kod Tera-zijske česme. On je sa “Prozora” optužio Miloševićev režim da nema nikakav koncept o Srbiji i Jugoslaviji, da gura narod u rat, da bi odvratio pažnju od gorućih problema. Nije se složio sa prigovorima vlastodržaca da se ovakvim istupanjima opozicije ugrožava jedinstvo srpskog naroda. Miloševićevci su, kaže prvak Demokratske stranke, svo-jim bahatim ponašanjem ugrozili to jedinstvo. Oni žele poslušnost po svaku cenu, a mi ako ćutimo doživećemo da će nam punu “kantu sa splačinama” izručiti na glavu.

Večeras je psiholog iz Beograda dr Žarko Korać dobio veliki aplauz kada je rekao da su sad rušitelji na delu, a da ćemo ipak mi koji smo za mir na kraju pobediti. Korać je nastupio u stalnoj rubrici koja se naziva “Glas razuma”. Sudeći po reakciji publike, građani ne podržavaju “ratnu avanturu” Slobodana Miloševića.

��

Novinar “Dnevnika” Mihal Ramač, koji je bio najvred-niji saradnik “Novosadskog glasa”, doveo je večeras na “Pro-zor” poznatog privrednika iz Kule Đorđa Romodu. Ovaj uspešni direktor kulske “Istre” bio je posle “jogurt-revo-lucije” u najužem rukovodstvu Pokrajinskog komiteta, da bi odatle demonstrativno izašao kad je video kuda ide ta poslušnička politika, u kojoj je jedini interes bio ono što odgovara Beogradu i uskom sloju vladajućih funkcionera. Romoda je rekao da su nikakvi izgledi da se privreda izvuče iz kolapsa, jer nema nikakve sigurnosti za one koji bi ulagali svoj kapital. Pogotovo stranci beže od Srbije glavom bez obzira, jer oni očekuju da se donesu takvi instrumenti, takvi propisi koji će garantovati stalnost i sigurnost najmanje de-set-dvadeset godina unapred, a srpska vlada usvaja propise koji unazad deluju u negativnom smislu, stvarajući nepovo-ljne uslove za privređivanje još pogubnijim.

Glavni urednik “Prozora” je predsednik Nezavis-nog društva novinara Mile Isakov. On je prvih dana bio i voditelj, ali je posle predao voditeljstvo mlađim kolegama. Sad je svako veče drugi novinar urednik “Prozora”, a smen-juju se i voditelji. I mene je Isakov pozvao da budem gost, ali ja nisam voljan da se politički afirmišem – iako sam svim srcem za opoziciju.

Petak,13.septembar 1991.

I večeras se sa “Prozora” čuo “glas razuma”, izgovorio ga je sarajevski glumac Haris Burina: “Ljudi,ajmo se voleti!” Gostovao je i dr Boško Kovačević iz Subotice, onaj što je bio predsednik PK SKV posle “jogurt-revolucije” pa se povukao

kad je video kud vodi birokratska politika Miloševićevog režima. Pobunio se protiv medijske blokade i pohvalio građansku hrabrost stvaralaca i slušalaca “Prozora”, što hoće da misle na drugačiji način nego što je to propisano. Mislio je svakako i na “vožda”, kad je citirao jednu misao: “Veliki nam izgledaju veliki zato što klečimo – dižimo se!” Odjeknuo je spontani aplauz.

Ponedeljak,16.septembar 1991.

Večeras je na “Prozoru”, alternativnom opozicionom Dnevniku u Zmaj-Jovinoj 4, odata pošta komandantu Srp-ske garde Đorđu Božoviću Giški. Ovaj visoki, snažni, mladi čovek, s bradom od tri dana, koji je pre neki dan tu na “Pro-zoru” govorio o rešenosti pripadnika njegovog odreda da idu da se tuku sa “ustašama” – poginuo je kod Gospića. Predstavnik SPO pročitao je nekrolog. Većina prisutnih sa pijetetom je izrazila svoju žalost.

U rubrici “Glas razuma” na “Prozoru” je večeras nas-tupio akademik Slavko Borojević, koji je rodom iz okoline Kostajnice, gde se sada vode krvave borbe – i k njemu su stigli najbliži rođaci sa decom, da se sklone od tamošnjeg pakla. Akademik se pita kako je moguće da su naši političari ( “sve bivši komunisti, na žalost” ) tako poludeli: umesto da su nas usmerili ka privrednim reformama, uređenju zem-lje, unapređenju tržišta, razvoju privatnog vlasništva, sve su prebacili na nacionalni teren i izazvali međunacionalni kr-vavi rat. Voditeljka “Prozora” pročitala je pismo grupe mi-roljubivih žena iz Temerina, koje su povele akciju za mir, ali su doživele strahovit napad i maltretiranje od strane funk-

��

cionera i zagriženih aktivista vladajuće Socijalističke partije Srbije: osuđene su kao izdajnice naroda.

Večeras je gostovao i novinar Radio-Beograda Slobo-dan Stupar, koga rado slušam u popularnoj popodnevnoj emisiji Prvog programa “Argument više”. Govoreći u ime nezavisnog sindikata novinara, izneo je da je nedavno smenjivanje rukovodećih ljudi Radio-televizije Beograd obrazloženo time da su vodili “antisrpsku uređivačku poli-tiku”, što je, po njegovom mišljenju suludo – radi se zapravo o tome da režim želi da na svim ključnim mestima u medi-jima ima ljude koji će mu bez pogovora služiti.

Na “Prozoru” je pročitano pismo iz Beograda koje je u ime Centra za mirovne akcije potpisala Vesna Pešić. U pismu se pozivaju miroljubivi građani da se odupru “pučističkoj vojnoj vlasti”, koja od Jugoslavije pravi “masovnu grobnicu”. Po svaku cenu treba je sprečiti da vodi rat protiv sopstvene zemlje i da regrutuje građane za svoje opasne ciljeve. Ovo je pozdravljeno dugim aplauzom, jer većina građana ne prih-vata ovaj besmisleni rat. Druga je stvar kada bi našu zemlju napao neko spolja, neki novi Hitler, i žene bi se, kažu ra-zumni ljudi s kojima sam ovih dana razgovarao, javljale da brane otadžbinu – ovako, svi se pitaju: za koga da nam om-ladina gine, zar je bilo šta vredno tolikih žrtava i razaranja?

“Građani i građanke, prestanimo da se pravimo ludi, da li smo zapitali kome su bile namenjene bombe bačene na Bač i kakva je to vojska koja se izvinjava građanima što ih je pobila” – kaže se u pomenutom pismu i postavlja pitanje da li da ćutke posmatramo stradanje civila samo zato što su druge nacije. Potresno je bilo svedočenje mladog novi-nara Roberta Čobana, kod čije kuće u Baču je pala bomba. Ispričao je kako se suludi pilot (po čijem naređenju?) obrušio

na ulicu gde su se igrala mala deca i ispalio mitraljeski ra-fal – jedna devojčica je pokošena. Čovek se mora sa stra-vom upitati, čak i ako se uvaži pravdanje da je bila pogrešna lokacija: zar se i s druge strane Dunava, u Slavoniji, može ovako zločinački postupati? I pilot i njegovi naredbodavci na ovaj način postaju ratni zločinci, kojima se mora kad-tad suditi.

Urednica “Dečjeg Dnevnika” Nevena Simin iznela je kako deca primaju ovo ratno stanje – nema spokojstva ni među najmlađima, i oni su zahvaćeni ovom suludom rat-nom psihozom. U “Dnevnikovom dodatku”, kakve svako veče daje Beogradska televizija, kompozitor Vladislav Hajt-fogel je otpevao svoju novu pesmu, na aktuelne teme:

“Meni ne treba mnogo – tanjir supe i hleba,Al mira, mira mi dajte, mira mi puno treba.Nacija, šta li to beše, Hrvat il Srbin čisti,Pogledaj oko sebe, ta svi su ljudi isti.Imaju oči da vide, imaju usta da zbore,A neki nemaju mozga, da se dogovore.Al zato imaju muda da šalju sve one druge,Da za njih pate i ginu, u ratu gorem od kuge.Nek se političari na nekoj livadi tamo,Nađu s puškom u ruci i neka pucaju samo,A mi ćemo izdaleka na te-ve aparatu,Da gledamo i navijamo, u njihovom, ne našem ratu.”Pevajući ovaj kuplet uz gitaru, Hajtfogel je oduševio

prisutnu publiku pod “Prozorom”. Na kraju se obratio i Hr-vatima na “njihovom jeziku”, što je takođe dobro primljeno:

“Meni ne treba mnogo – tanjur juhe i kruha,Ali za mir, za mir vas prosim,Za mir naš imajte sluha.

�0

Hajtfogel je još ( kao “dodatak” ) otpevao parodiju na našu himnu “Hej Sloveni”, koje su se Slovenci i Hrvati davno odrekli, a sad će i Srbi: draškovićevci su već usvojili staru srpsku himnu “Bože pravde”, a Miloševićevi komunisti neće Boga ni u pesmi, pa sad daju prednost koračnici “Marš na Drinu” – bojne trube im danas više odgovaraju nego prav-da. Evo Hajtfogelove aktuelizovane verzije himne:

“Hej Sloveni, zar ste krivi, krivi što ste živi,Dok nad vama zloslutno se vije oblak sivi.Vi stojite već odavno na nogama od stakla,I sve bliže, sve ste bliže vratima od pakla”.

Sreda,18.septembar 1991.

Zamerio mi je večeras u Redakciji “Prozora”, u Zmaj-Jovinoj 4, gde se pred veče okupi veliki broj opoziciono nas-trojenih novinara i političara, lider Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak što u ovim kritičnim danima sto-jim po strani. Delujem, rekao sam mu, tamo gde mogu – u Novosadskom klubu i u kontaktu sa ljudima. Eto, sinoć sam govorio na skupu Lige za nacionalno jedinstvo i zalagao se za interes Vojvodine, dodao sam, ali to njega nije zado-voljilo. Smatra da sam i ja krivac, kao i drugi Vojvođani iz moje generacije, što smo pali pod “okupaciju” komunističke Srbije.

Kad se večeras Čanak pojavio na “Prozoru” , pozdrav-ljen je srdačnim aplauzom, što pokazuje da se tu svako veče ( radnim danom ) okuplja starosedelački živalj – stari Novosađani i pretežno oni što su opredeljeni za Jugoslavi-ju, a protiv nacionalizma. Čanak je pozvao sve građane

koji su protiv ovog sramnog i besmislenog rata da se pridruže demonstracijama ispred Pokrajinske skupštine. U organizaciji Lige socijaldemokrata danas su u 14 časova priređene antiratne demonstracije, ali vlasti nisu reagovale, niti se obaziru na te proteste – i dalje mobilišu omladinu i šalju je na ratište.

Petak, 20. septembar 1991.

Jutros mi je Dobrila Jerkov s primetnim uznemire-njem rekla da je u Novom Sadu ( verovatno u Vojvodini ) u toku noći “odvedeno” na ratište 35000 mladih rezervista. Građani su ogorčeni, jer ne vide nikakav “patriotski motiv” za pucanje na onu drugu stranu. Pre neko veče urednici “Prozora” predstavili su nam jednog mladog Novosađanina koji je odbio da se odazove u vojsku. Verovatno će i on, kao i sinovi mnogih funkcionera, “zbrisati” preko granice: “Nisam kukavica, ali ne želim da učestvujem u besmislenom ratu – mnogo više ću biti od koristi svojoj otadžbini ako doprinesem privrednoj izgradnji i kulturnom napretku”.

Na “Prozoru”, alternativnom TV Dnevniku, pojavio se i jedan od rezervista, koji je bio preko Dunava, u tamošnjem ratnom paklu. Vodio je grupu vojnika kao komandir voda i uspeo je, kaže, da ih bar za sada sačuva; u drugim jedini-cama ima na desetine poginulih i ranjenih. Dobili su, veli, neko oružje, ali bez dovoljno municije, većina je potpuno neobučena, neprilagođena gerilskom ratovanju. Na vest da je poginulo pet rezervista iz Kaća, koji su pre dva dana od-vedeni na ratište, publika je izrazila svoj protest sa najvećom srdžbom. “Nećemo da budemo topovsko meso!”, vikali su

�1

pojedinci. Ogorčenje je izazvalo i ono što je jedna majka vojnika iz Temerina, Margit Bicok, iznela na “Prozoru”. Njena priča otkrila je da u JNA vlada haos i da se 90 mladih rezervista iz tog mesta osećaju kao da su “ovce na klanici”.

Vlada uverenje među Novosađanima da se mobilizaci-ja najrigoroznije sprovodi u Novom Sadu i drugim mestima u Vojvodni. Navodno je naš grad najviše na udaru. Ne mogu da verujem da se Miloševićev režim time sveti Novom Sadu zato što je tu opozicija odnela ubedljivu pobedu na izbori-ma. Međutim, to se čuje među onima koji se okupljaju pod “Prozorom”.

Novosadski narodni poslanik dr Jovan Babić, koji je iza-bran kao kandidat SPO, odbio je prigovor da se mobilizacija masovnije sprovodi u Vojvodini nego u Srbiji. Voditeljka je rekla da se u svakoj informativnoj emisiji navode samo bro-jevi “vojnih pošta” iz Vojvodine, ne pominju se ni Beograd, ni druga mesta u Srbiji. Babić nikako nije hteo da prizna da je Srbija “zaštićena”, na šta je bio izviždan.

Večeras je ponovo Nenad Čanak pozdravljen aplau-zom kad se pojavio na “Prozoru” i saopštio da je Liga soci-jaldemokrata otpočela svakodnevne demonstracije “u dva pred Skupštinom”. Okupljeni su se, rekao je, uputili danas pred Armiju, zgradu Komande garnizona, gde su tražili da im se daju spiskovi poginulih i ranjenih vojnika. Dele-gaciji su dežurni oficiri rekli da je iz Beograda zabranjeno da se ti spiskovi čitaju i objavljuju, a obaveštenja se mogu dobiti telefonom. Ovo je izazvalao u publici buru protesta i zvižduka. Čanak je rekao da je njemu pokazan spisak, na kojem se nalaze imena pet poginulih iz redova rezervista, ali je napomenuo da se pominje cifra od 35, a da ranjenih ima 135, među kojima 10 branilaca naselja, 8 dobrovoljaca

i 135 rezervista. Zato ih ima toliko što su na ratište upućeni bez ikakve obuke i priprema, a takođe bez šlemova, pancira i drugih obezbeđenja.

Čanak je saopštio i “koliko košta ljudski život”: poro-dica poginulog u ovom suludom ratu dobija nadoknadu od 500 dinara mesečno, a ako se objavi ratno stanje imaće pravo na 2.500 dinara. Iznesene cifre svedoče da je ljudski život “najjeftiniji”, i to je spontano izazvalo zvižduke i pro-teste publike u Zmaj-Jovinoj ulici. Lider socijaldemokrata je na kraju objavio da je pre jednog sata staničnim bule-varom prošla nova kolona tenkova i topova i uputila se na ratište. A mobilizacija se nastavlja, rekao je voditelj “Pro-zora” Mihal Ramač: generali u svojim kabinetima smišljaju nove ratne avanture.

Iako su urednici “Prozora” opoziciono nastrojeni, voditeljka je danas upozorila da se neće dozvoliti da se na ovom mestu širi “stranačka propaganda”. Imala je u vidu nekoliko transparenata, koje su donele agilne članice Cen-tra za antiratne akcije. Ova intervencija izazvala je buru protesta okupljene publike, jer na “Prozoru” se redovno pojavljuju prvaci opozicionih stranaka, a zamera se što su istaknute parole koje nemaju veze sa strančarenjem. Na tim transparentima je ispisano:”Zašto se ubijamo?” i “Hoćemo pregovore, a ne rat!”

Kao i pre neki dan Jovan Babić, tako se i večeras predsednik Oblasnog odbora SPO dr Vule Višnjevac našao na “Prozoru” u nezgodnoj situaciji. Kao lekar izneo je da se protiv Srba izgleda vodi i bakteriološki rat: da se radi na tome da se utvrdi da li se u municiji nalaze i bakterije, na šta se sumnja. Voditelj Ramač je kao Rusin odmah reagovao: “Molim vas, doktore, u ovom ratu ne ratuju i ne ginu samo

�2

Srbi, već i pripadnici narodnosti”. Ovu napomenu je pub-lika burno pozdravila, što ponovo svedoči da su “reformi-sti” i manjinci, odnosno oni iz mešovitih brakova, u velikoj većini među gledaocima.

Ramač je provokativno pitao Višnjevca, kao i nedavno Babića, zašto se najviše mobilišu rezervisti u Novom Sadu, a u manjoj meri u onim krajevima gde se oduševljeno izvi-kivalo: “Slobo, slobodo!” Pitanje je publika dočekala uzvici-ma odobravanja. Višnjevac nije izričito potvrdio priče da se odavde najviše odvode rezervisti zato što je Novi Sad gla-sao za opoziciju, ali je naglasio da “svi treba da pomognemo našoj ugroženoj braći”.

Utorak, 24. septembar 1991.

Voditelj večerašnjeg “Prozora” Robert Čoban saopštio je da je dat nalog kućnim savetima da naprave spisak stanara radi evakuacije, kad dođe do bombardovanja grada. A da zabašure pripreme za rat, jesenje zasedanje Skupštine Voj-vodine, za koju kažu da je poslednji jednopartijski parla-ment u Evropi, počeli su raspravom o lovstvu. Opoziciono nastrojeni delegat u toj Skupštini Zoran Ašanin je rekao na “Prozoru” da je sramota da se raspravlja o zakonu o lovstvu dok našu mladež “odstreljuju u Hrvatskoj” – posle toga je demonstrativno napustio zasedanje. Po njegovom uverenju, i buduća vojvođanska skupština, u uslovima totalne central-izacije, neće imati rezona da postoji, jer će moći da odlučuje jedino, primera radi, o ribolovu, i to samo na sitnu ribu.

Sa “Prozora” se i dalje čuju apeli za mir – sinoć je govorila poznata aktivistkinja Ujdija dr Vesna Pešić, sestra popularne glumice Stanislave Pešić. Ona je naučni radnik u Institutu

za društvene nauke u Beogradu, a u Novi Sad rado dolazi, jer joj je mati Vera iz ovdašnje advokatske Hadžijeve kuće. Razgovarao sam posle emisije sa ovom pametnom ženom, niskog vitkog rasta, a hrabrog srca. Uverena je da se sve de-mokratske miroljubive snage moraju suprotstaviti opasnom militantnom nacionalizmu, na obema stranama, inače nam preti propast. Ogorčena je što su najviđeniji srpski ( kao i hrvatski ) intelektualci podlegli opštoj proratnoj psihozi.

Sinoć sam pokisao kao miš dok sam dolazio u Zmaj-Jovinu ulicu. Svuda po ulicama je bilo vode. Pa ipak, oni najverniji “prozoraši” došli su na svoju omiljenu alterna-tivnu emisiju: voditelji i gosti su nastupali sa prozora na prvom spratu iz dvorišta, dok smo se mi gledaoci nalazili ispod nastrešnice Vučurevićevog restorana “Kec”.

Neko od učesnika “Prozora” pomenuo je kako je Miloševićev “gubernator” u Vojvodini Radoman Božović ocenio sve ove mirotvorne pokrete kao izdajničke, a nas koji se pod “Prozorom” okupljamo nazvao “izdajnicima Srpstva”. Tim povodom zapitali smo se kako se to slaže sa izjavom “gazde” Slobodana Miloševića, koji je Bi-Bi-Siju rekao da je “mir najbolji način za ostvarivanje politike Srbije”. Izgleda da je to samo za – “za spoljnu upotrebu”.

Četvrtak, 26. septembar 1991.

Na “Prozoru” je prekjuče gostovao mladi pisac Predrag Marković, predstavljen kao glavni urednik “Književne reči” iz Beograda. Sa očiglednim zadovoljstvom izneo je da je, posle 70 godina, ponovo objavljen roman koji govori o ratu i možda o onome što nas posle ovog rata čeka. Iznenadio sam se kada sam čuo da je reč o romanu Stanislava Krakova

�3

– dobro sam zapamtio ime ovog autora (rođenog 1895), koji je u Titovo vreme slovio kao izdajnik, jer je bio glavni ured-nik “Novog vremena”, kvislinškog ( nedićevskog ) dnevnika za vreme okupacije u Beogradu. Pošto se sad slobodno (i drukčije) piše o Dimitriju Ljotiću, za koga smo bili ubeđeni da je bio fašista, baš me je zanimalo šta će junoša reći o Krakovu, koji je sa Ljotićem sarađivao, mada je pre rata bila poznata njegova knjiga “Plamen četništva”.

Marković je ocenio da su “Krila” ( kako se zove knjiga Krakova ) “najznačajniji antiratni roman koji je napisan na srpskom jeziku”. Sam Krakov je učestvovao u ratovima od svoje sedamnaeste godine, od 1912. do 1918, i zaista je bio u prilici da vidi šta je to rat. U svom romanu on iznosi da je rat s jedne strane strah, “kao kad vas režu testerom”, ali s druge je radost koja opija, a naročito one koji su daleko od fronta i vrlo lako i vrlo uspešno umeju da slave pobede.

Gost “Prozora” povezao je ovo sa savremenim našim piscima koji bučno govore o ratu i ciljevima rata – prvi mi je pao na pamet militantni nacionalista Brana Crnčević – i izrazio je bojazan da to deluje sugestivno na narod, jer je književno ubedljivo, poseduje imaginaciju, a zapravo je izmišljeno. Ni jedan od tih pisaca ne svedoči, veli, sa bojišta, kao što je to činio Krakov. A da su, kaže, doživeli rat iz-bliza, ne bismo sad slušali njihove ratničke pokliče. Opasno je, dodao je, kad pisci, poput Dobrice Ćosića, zaboravljaju čemu duguju svoju književnu slavu.

Marković nas je podsetio da je u “Vremenu smrti”, nesumnjivo najznačajnijem Ćosićevom delu, glavni junaci nisu vojvoda Mišić i regent Aleksandar, već su sve vreme to Katići, oni koji se rata plaše, koji pozivaju na mir, na prilaz modernoj Evropi, pozivaju na demokratizaciju i moderni-zaciju Srbije, a ne na rat po svaku cenu.

O besmislenosti ovog rata sinoć su na “Prozoru” govorili i lideri Srpske liberalne stranke Nikola Milošević i Kosta Čavoški – oni su se, po običaju, oborili najviše na Miloševićev režim. Po njihovim rečima, samo demokratski poredak može da spase Srbiju. Saopštili su da njihova stran-ka, koja je sinoć osnovala svoj ogranak u Novom Sadu, neće izaći na lokalne izbore: “Samo se budala dva puta spotiče o isti kamen”, citirao je Milošević drevnu kinesku poslovicu, a publika je to s odobravanjem pozdravila.

Ponedeljak, 30. septembar 1991.

Na “Prozoru” je večeras voditelj Boro Lazukić, dopis-nik “Borbe”, rekao da ovaj alternativni TV dnevnik nailazi na negativan odjek među onima koji stoje iza vladajućeg režima: “Čuo sam da je ovo otvaranje prozora mnogima počelo da smeta. Kažu, pravi toliku promaju da bi njeno strujanje moglo mnoge da oduva. Mi smo nešto skromniji i mislimo da samo provetravamo odavno zagađenu atmos-feru lažima i propagandom”.

U redovnom uvodniku pod naslovom “Glas razuma” glumica Srpskog narodnog pozorišta Gordana Kamenarović, koja je vrlo agilna na ovom “nezavisnom prozoru”, pročitala je jedan tekst, koji je izazvao veliku pažnju okupljene pub-like. Na specifičan i pomalo filozofski način govorio je o današnjem političkom trenutku, napominjući da je u svim našim pokrajinama stanje duhova vrlo teško: “Jedan opasan mehanizam mišljenja i diskusije svodi sve na jedno – na razjedajući pesimizam, na netrpeljivost među ljudima, na preziranje zakona i reda. Stanje panično je vrlo teška bolest

��

sa neizgladivim posledicama. Panika je opustošenje čoveka, neodoljiv strah od života. Kako smo primitivno i nesrećno ratoborni, sad smo i sa svojim rođenim životom u ratu”. U ovom sjajnom tekstu govori se zatim o Jugoslaviji, koja se smatra “promašenom”, jer je ideal, kažu, slagao – autor, međutim, veruje u taj ideal, ali naglašava da su narodi u ovoj zemlji u mnogo čemu heterogeni i proces sređivanja i hije-rarhisanja je žestok i čitav rat jeste vrsta rata. I u prirodi je, podseća ovaj inteligentni pisac, sve heterogeno, a ipak se drži i traje. Nevolja je naša u tome što zapovednička mesta drže isključivo političari, dok “kulturni generali” dremaju. Ponašamo se, veli, prema Jugoslaviji kao da je ona neko nasledstvo, pa sad samo treba paziti da svako uzme svoje, u srazmeri sa pobedom.

Sa posebnim zadovoljstvom publika je saslušala deo teksta u kojem se govorilo o Vojvodini na izvanredan način, s tačnim opažanjima i sa velikom ljubavlju. Čini mi se da nisam ništa lepše čuo o svom zavičaju – to je antologijski tekst, koji ću svakako jednom preneti u svoje beleške. Da li Vojvodina još može da se seti sama sebe, pita se autor, da li će nastaviti da živi, ili će postati njiva koju treba preorati i pustiti da spava. Sa iznenađenjem i oduševljenjem prim-ljeno je otkrivanje imena autora ovog članka. Bio je to tekst Isidore Sekulić napisan još 1928. godine.

Sreda, 2. oktobar 1991.

Sinoć je održana poslednja emisija na “Prozoru”, dvade-set druga po redu. Pošto je padala kiša, spiker je pozvao “najverniju publiku” da se popne na prvi sprat u Zmaj-Jo-

vinoj 4 u prostorije Nezavisnog društva novinara. Obe sobe ispunili su “prozoraši” željni da čuju vesti i komentare kakve zvanična televizija ne donosi.

Predsednik Društva i glavni urednik “Prozora” Mile Isakov saopštio je da se više ovaj alternativni TV dnevnik uživo neće održavati, jer redakcija teškom mukom uspe-va da obezbedi saradnike i goste. Trebalo je iz Beograda da dođu poznati arhitekta Bogdan Bogdanović i njegov nećak, lider reformista Srbije dr Ivan Đurić, očekivali su se i drugi gosti, ali je problem u tome što ni u Beogradu ni u Novom Sadu nema benzina za kola – čeka se u redu po 10-15 sati. Ali nije samo to razlog obustavljanja “Prozora”. I neki ovdašnji novinari se nerado odazivaju pozivu da izađu sa svojim prilozima, a neki se plaše i “osvete” svojih pret-postavljenih u medijima gde su zaposleni – i onako im daju najminimalnije plate, dok poslušnike favorizuju visokim zaradama. Stvorila se, u ovoj ratnoj situaciji, i izvesna klima da “u interesu srpstva” ne treba iskakati iz vladajuće poli-tike. Isakov je tako pozvao dr Milicu Grković, koja je bila u predsedništvu Srpskog sabora, da govori o ovom novom nacionalnom forumu, a ona je rekla da ne želi da istupa na ovom “Prozoru” koji je poznat kao opozicioni medij: “Sada nam je jedinstvo potrebno više nego ikada!”

Verni “prozoraši” bili su iskreno ražalošćeni što se ukida ovaj vid ispoljavanja slobodnog mišljenja. “Da li vam možda vlasti zabranjuju da držite ovaj alternativni Dnevnik? – pitao je jedan od prisutnih. Isakov je odgovorio da vlasti ne gledaju lepim očima na “Prozor”, da je poznato da su oni najtvrđi miloševićevci nazvali učesnike “Prozora” i slušaoce koji ga prate iz večeri u veče “izdajnicima roda svoga”, ali da nisu preduzimali nikakve administrativne mere.

��

Poslednja vest koju je Isakov saopštio pre završetka po-slednjeg “Prozora” odnosila se baš na njegovo mesto Bačku Palanku: tamo je, kaže, nastala prava panika, jer se pronela vest da će “ustaše” sa iločke strane Dunava bombardovati grad minama. Mnogi su svoje žene sa malom decom poslali rođacima i prijateljima u druga mesta. Na samom kraju “Pro-zora” glumica Gordana Kamenarović recitovala je Žaka Pre-vera, njegovu antiratnu “Porodičnu pesmu”, u kojoj se kaže kako “mama plete, tata se bavi poslovima, a sin je u ratu” – iz druge strofe vidi se da je sin ubijen u ratu, a da mama plete i otac se bavi svojim poslovima: “Život ide dalje”.

Svima je bilo žao što je ovo bio kraj. Doktor Vasa To-palov, boem i pesnik, osetio je potrebu da i sam izgovori koji stih u znak pažnje prema ovom neobičnom mediju, u nadi da će jednog dana opet oživeti. Govorio je o devojci koje nema, ali koja će možda doći na Dnevnik u Zmaj-Jo-vinoj ulici – on će je, kaže, čekati...

��

��

IV Iz fotodokumentacije Branislava Lućića

��Okupljanje u pola osam

��Zoran Đinđić Mihal Ramač intervjuiše Zorana Đinđića

�0Poruke mira

�1Sanja Kekić (levo) intervjuiše Vesnu PešićŽarko Korać i Marina Fratucan

�2Iz večeri u veče na istom mestu

�3Laslo Tot intervjuiše Italijane iz Karavana mira Nenad Čanak

��Građani traže slobodu štampe ispred Vlade Vojvodine

��

��Nikola Milošević Kosta Ćavoški

��Dragan Veselinov Predrag Marković

��Petar K. Petrović Julijan Tamaš

��Dejan Janča Momčilo Grubač u razgovoru s novinarom Borom Lazukićem

�0Borislav Mendebaba Pal Šandor

�1Mihal Ramač intervjuiše Slavka Borojevića David Albahari

�2Goran Vasić i novinarka Branka Opranović Aleksandar Lučić i Sanja Kekić

�3Godana Kamenarović Vladislav Kaćanski

��Aleksandra Pleskonjić IlićSvetislav Jovanov

��Vlatko Vuković i novinar Duško BogdanovićZoran Ašanin

��Tomislav Nikolić, ekonomski komentator i novinar Miodrag Isakov Jovan Babić

��Damir Kakaš Ana Dević

��Borislav Novaković Đorđe Romoda i Mihal Ramač

��Laslo Tot Robert Čoban

�0Zagorka Radović i Slobodan Boda Beljanski Doda Tot i Darinka Daca Nikolić

�1Teodora Razumenić Peričin i Duško Bogdanović Slavenka Ljubić i Boro Lazukić

�2Aleksandar Dotlić Vesna Reljin i Sanja Kekić

�3Vojislav Nikolić i Jelena Beca Stamenković

Đorđe Bašić, Branka Opranović, Dimitrije Boarov i Slavenka Ljubić

��Dogovor pred početak programa

��Predah u „Drezveju”

��Izložba fotografija Branisalav Lučića

��„Prozor” u „Kecu” za vreme pljuska

��

Dolazak na poslednji sastanak „Prozora”

��

Miodrag Isakov saopštava da je „Prozor” zatvoren

�0

�1

V “Prozor” u medijima

Novosadski “Prozor” je ostavio mali trag u medijima. To je u očiglednoj nesrazmeri sa objektivnom “specifičnom težinom” tog događaja jer je u pitanju bio jedan od vremen-ski najdužih i po obimu najvećih protesta u istoriji ovdaš-njeg novinarstva. I što je takođe važno, on je izveden uz podršku i aktivno učešće demokratski i pacifistički nastro-jenih političara, intelektualaca i građana.

Objašnjenje za ovaj medijski paradoks je relativno jed-nostavno. Najpre, valja imati na umu da se “Prozor” događao u vreme kada je režim Slobodana Miloševića imao, parktič-no, potpunu kontrolu nad gotovo svim javnim glasilima u Srbiji ( izuzetak su bili samo nekoliko malih, nezavisnih štampanih i elektronskih medija ) pa su protesti takve vrste u visokotiražnoj štampi i velikim radio i TV stanicama bili “tabu tema”. Druga nevolja dolazila je otud što je “Prozor” održavan u večernjim satima ( počinjao je u 19,30 i trajao najmanje jedan sat ), a to znači u veoma nepogodno vreme za dnevne novine s obzirom da je to satnica kada se njihova prva izdanja već uveliko štampaju, ili su već odštampana.

Medijski odjek “Prozora” istražen je ovom prilikom samo u četiri dnevna lista: “Politici”, “Borbi”, “Dnevniku” i “Mađar sou”. “Politika” je odabrana kao vodeće dnevne no-vine u zemlji, sa jasno profilisanom prorežimskom uređi-vačkom politikom. “Borba” je u to vreme bila jedini neza-visni dnevnik koji se distribuirao na prostoru cele tadašnje Jugoslavije, a “Dnevnik” ( na srpskom jeziku ) i “Mađar so” (na mađarskom jeziku) su odabrani kao lokalne dnevne no-vine koje su izlazile u gradu u kojem se događao “Prozor”. Prvi od navedena dva novosadska lista bio je izrazito prore-žimski orijentisan, a drugi je bio nezavisan.

�2

Pomenuti listovi posmatrani su u periodu od 1. sep-tembra do 4. oktobra 1991. godine. U tom intervalu u njima je mogla da budue objavljena najava protesta Nezavisnog društva novinara Vojvodine, njegov tok i vest da je okon-čan.

“Politika” je potpuno ignorisala novosadski “Prozor” u posmatranom periodu. To je bilo sasvim u skladu sa nje-nom tadašnjom uređivačkom politikom.

“Borba” je objavila samo jednu, kratku vest o novosad-skom “Prozoru”. Bilo je to 12. septembra, kada je na njemu gostovao Zoran Đinđić. U međuvremenu, u više navrata ovaj list je izveštavao o alternativnom TV dnevniku kod Terazij-ske česme u Beogradu, koji je inspirisao Nezavisno društvo novinara Vojvodine da organizuje sličnu akciju u Novom Sadu s prozora svojih prostorija u Zmaj Jovinoj ulici broj 4. Jedno od mogućih objašnjenja zašto “Borba” nije redovno izveštavala o “Prozoru” krije se, najverovatnije, u tome što je on održavan uveče, u vreme kada je već bilo kasno da se vesti iz “provincije”, a to će reći iz Novog Sada, ubace u list. Međutim, to nije mogao da bude razlog da se o “Prozoru” ne pišu tematski, analitički tekstovi. Pa ipak, takvih napisa nije bilo. Odgovor na pitanje zašto su oni izostali mogao bi da bude predmet jednog posebnog istraživanja. Izazov da se to učini utoliko je veći ako se ima na umu da ni o Terazijskoj česmi – sem manje-više neutralnih vesti i izveštaja – nije bilo ozbiljnih analiza i komentara.

Novosadski “Dnevnik” je o “Prozoru” pisao samo u dva navrata. Prvi put to je učinjeno 3. septembra, u kratkoj vesti o početku protesta Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Drugi put, dan kasnije, “Prozor” je samo uzgred pomenut u tekstu u kojem je citiran tadašnji predsednik Izvršnog saveta

opštine Novi Sad Đorđe Bašić koji se obratio sugrađanima povodom javne rasprave o statusu grada. Od tada pa nadalje “Prozor” je potpuno ignorisan. To je – bez sumnje – učinje-no po nalogu uređivačkog kolegijuma lista, ili na interven-ciju režima pod čijom je potpunom kontrolom “Dnevnik” bio u to vreme. Pomenuta dva teksta o “Prozoru” objavljena su, očigledno, nepažnjom resornog urednika Novosadske hronike. Kada je to u kolegijumu ili “na nadležnom mestu” uočeno, “greška” više nije ponovljena.

“Mađar so” je bio jedini list koji je sistematski izvešta-vao o protestu Nezavisnog društva novinara Vojvodine. “Prozor” je dobio veoma zapaženo mesto u tim novinama. Posvećen mu je čak i jedan uvodnik na prvoj strani lista u kojem je autor Zoltan Šimonji (Simonyi Zoltan) otvoreno podržao učesnike protesta u odbrani prava na slobodu jav-ne reči. O “Prozoru” je u posmatranom periodu u “Mađar sou” ukupno objavljeno 11 napisa. Nije, međutim, isključe-no da ih je bilo više s obzirom da u kompletu ovog lista za septembar i oktobar 1991. godine, koji se nalazi u Biblioteci Matice srpske i koji je ovom prilikom istražen, nedostaje broj od 28. septembra. U svakom slučaju, dosad registrova-ni napisi u “Mađar sou” izuzetno su dragoceni za izučavanje ovdašnjeg novinarstva, a isto tako i društvenih i političkih prilika u “Miloševićevoj Srbiji”.

Temeljno istraživanje o odjeku “Prozora” u medijima – i štampanim i elektronskim – verovatno bi pokazalo da je još ponegde zabeležen protest Nezavisnog društva novina-ra Vojvodine. Prema tome, ovaj rad je samo skromni dopri-nos tom pregnuću i, istovremeno, poziv za nova i temeljnija istraživanja.

J. Briza

�3

“Borba”, 12. septembar 1991. godine, str. 8 “Dnevnik”, 3. septembar 1991. godine, str. 15

��

“Mađar so”, 11. septembar 1991. godine, str. 16 “Dnevnik”, 4. septembar 1991. godine, str. 13

��

“Mađar so”, 12. septembar 1991. godine, str. 16 “Mađar so”, 13. septembar 1991. godine, str. 20

��

“Mađar so”, 18. septembar 1991. godine, str. 16

“Mađar so”, 19. septembar 1991. godine, str. 16

��

“Mađar so”, 120. septembar 1991. godine, str. 20 “Mađar so”, 21. septembar 1991. godine, str. 20

��

“Mađar so”, 24. septembar 1991. godine, str. 20

��

“Mađar so”, 27. septembar 1991. godine, str. 20

100

“Mađar so”, 24. septembar 1991. godine, str.10

101

“Mađar so”, 2. oktobar 1991. godine, str.16

102

Tekstovi iz “Mađar soa” u prevodu Žužane Serenčeš

Novi SadTelevizijski dnevnik sa prozora

Po ugledu na Terazijski Dnevnik, u Novom Sadu već drugu nedelju traje bojkotovanje večernjeg Dnevnika tele-vizija Beograd i Novi Sad. Alternativni televizijski dnevnik, uz učešće istaknutih gostiju, članovi Nezavisnog društva novinara Vojvodine „emituju“ uživo svake večeri u 19,30 sa prozora njihove kancelarije u Zmaj Jovinoj ulici, demonstri-rajući na taj način izražavanje najrazličitijeg mišljenja i nji-hovo slobodno prenošenje, nasuprot jednoumlju koje diktira vlast.

Sa večernjeg televizijskog prozora u utorak, najpre je iz-ražen protest zbog otkaza šestorici novinara Televizije Crna Gora, koji su dobili jer su sarađivali u drugim medijima. Zvezda večeri bio je dr Zoran Đinđić, organizator i voditelj Dnevnika na Terazijama, koji je, pored ostalog, rekao da ako se situacija u sredstvima informisanja ne promeni, opozicija neće učestvovati na lokalnim izborima, jer neće da se pono-vi decembarska lakrdija. Istakao je da sadašnja srpska vlast manipuliše nacionalnim interesom i da sve ono što čini ruši jedinstvo Srbije i vređa patriotska osećanja ljudi. Novosadski advokat i publicista dr Slobodan Beljanski apelovao je na glas razuma i izneo uverenje da bi u slučaju da aktuelni političari imaju osećanje stida i mir bio bliži. Novosadski odbornik Pe-tar Petrović izvestio je o drugom sarajevskom susretu parla-mentarnih stranaka, govoreći posebno o platformi manjinske zaštite koja je tamo predstavljena, da bi poznati novosadski neuropsihijatar dr Vojislav Nikolić, pored ostalog, ustvrdio da prema njegovoj stručnoj proceni mnogi ne bi trebalo da imaju mesta u javnom životu.

103

U dodatku televizijskog prozora, duhovita iskričavost beogradskog novinara Petra Lukovića proizvela je opštu ved-rinu u masi okupljenoj na ulici.

Inače, na početku televizijskog prozora u utorak uve-če, voditelj Mihal Ramač je sa ne malo ironije saopštio: voj-vođanski vlastodršci raspisali su konkurs za izbor na funkcije glavnih i odgovornih urednika listova od pokrajinskog zna-čaja, ali su konkursi objavljeni samo u „Mađar so“-u, valj-da zato jer se traži poznavanje mađarskog jezika, ili da ne bi neko slučajno bio obavešten o njima. Iz tih razloga uskoro će ti konkursi sigurno biti objavljeni u nekom od listova na albanskom jeziku.

s-rMađar so, 11. septembar 1991. str.16

Televizijski prozor u Zmajevoj uliciPočelo odbrojavanje

Televizijski dnevnik sa prozora je u sredu uveče već po osmi put pozdravio one Novosađane koji na ovaj način izra-žavaju svoj protest protiv jednoumlja koje diktira vlast. Gosti alternativnog dnevnika ovog puta bili su dr Vuk Stambolo-vić, dr Tibor Varadi, dr Dragoslav Petrović i Laslo Tot. Na-rodni poslanik dr Tibor Varadi je, pored ostalog, govoreći o iskustvima ženevskog skupa opozicije, istakao da su učesnici uspeli da se sporazumeju oko toga da, u interesu rešavanja krize, treba poći od sadašnjih granica, a da bi protivteža tre-balo da bude u obezbeđivanju kolektivnih prava.

Predsednik organizacije vojvođanskih reformista dr Dragoslav Petrović je u vezi sa lokalnim izborima izrazio uverenje da će pobediti demokratske snage.

-Od danas počinje odbrojavanje. Poslednjoj jednostra-načkoj skupštini na Balkanu ostalo je još 60 dana – rekao je Dragoslav Petrović. Na kraju dnevnika, umetnica Srp-skog narodnog pozorišta Aleksandra Pleskonja (!Pleskonjić – prim. prev.) Fortinbrasovom elegijom podigla je atmosfe-ru te večeri.

r-RMađar so, 12.septembar 1991. str.16

TV- prozor u Zmajevoj uliciMir će pobediti

Gosti televizijskog dnevnika koji se „emituje“ sa Prozora u novosadskoj Zmajevoj ulici, u četvrtak uveče bili su na-rodni poslanik dr Vlatko Vuković, psiholog dr Žarko Korać, novinar Laslo Tot, direktor kulske „Istre“ dr Đerđ Romoda i Zoran Ašanin, delegat pokrajinske skupštine.

Govoreći o skupu novosadskih i niških narodnih posla-nika održanom u sredu, dr Vlatko Vuković je istakao da će se zalagati da i Novi Sad i Niš dobiju status grada. Nadležnima u Republici dr Vuković će predložiti da pojedina ministar-stva – recimo za poljoprivredu, ministarstvo vera, kao i za dijasporu – budu izmeštena u Novi Sad. Poznati psiholog dr Žarko Korać je, pored ostalog, napomenuo da je depresija zdrava reakcija na događaje koji se zbivaju oko nas. Izrazio je uverenje da će mir pobediti, a da će oni koji ruše nestati sa is-torijske scene. Mi, koji želimo mir, bićemo pobednici – rekao je dr Korać. Direktor kulske „Istre“ dr Đerđ Romoda naveo je da se kao rezultat računa ako radnici svakog meseca dobiju platu. Govorio je o nedostacima privatizacionog zakona. Zo-

10�

ran Ašanin, delegat pokrajinske skupštine, skrenuo je, pored ostalog, pažnju da na skorim izborima treba da pružimo do-kaz zrelosti. Napomenuo je da dr Radoman Božović sprovo-di vlast nad vojvođanskim sredstvima javnog informisanja.

m.k.Mađar so, 13.septembar 1991. str.20

Televizijski prozor u Zmajevoj uliciDosta je rata!U utorak uveče je televizijski prozor u novosadskoj

Zmajevoj ulici otvoren već po dvanaesti put. Urednici i vo-ditelji televizijskog dnevnika uživo ovaj put su bili Svetlana Kekić i Arpad G. Nemet.

Kao glas razuma progovorio je Laslo Vegel. Govorio je o strahu koji su nam decenijama usadili, o tome da su nam oni koji su nekad obećavali pravnu državu, demokratiju i mir, sada doneli strah, rat, i da propagiraju uniformu, ali da nisu u prvim borbenim redovima, nego se skrivaju na televizijskim ekranima.

Novosadski neuropsihijatar dr Dragan Mitrović govorio je o tome da su pre petnaest godina mladi verovali u demo-kratiju, u socijalizam, a da mladi danas nemaju u šta da veru-ju, da nam je omladina nestala, jer sa devetnaest godina treba da ide u rat. Laslo Tot je u svom uobičajenom spoljnopo-litičkom bloku istakao da Evropa više strahuje od jugoslo-venskog građanskog rata, nego od svojevremenog Zalivskog rata. Članica novosadskog mirovnog pokreta Ana Dević izvestila je o regionalnom mirovnom susretu pod nazivom „Festa L’Unita“, organizovanom u Italiji. Mikološ Biro, član Demokratske stranke i saradnik Centra za istraživanje jav-

nog mnjenja Science ustvrdio je da informativna glasila koje kontroliše vlast onemogućavaju izborne šanse opozicije.

Liga socijaldemokrata Vojvodine/Jugoslavije pozvala je građane da danas učestvuju u mirovnom protestu, koji u 14 časova organizuje u Novom Sadu, ispred Pokrajinske skup-štine, sa sloganom - Dosta rata! Dosta mobilizacije!

maj-le.Mađar so, 18.septembar 1991. str.16

TV-prozor u Zmajevoj uliciZa one, koje su odveli

Beogradski gosti 13. novosadskog televizijskog prozora zbog nestašice benzina nisu mogli da stignu. U Dnevniku uživo vest dana je bila: u sredu, tačno u podne, počeo je mir, koji su obećala tri čoveka, Milošević, Tuđman i Kadijević. Glasnogovornik razuma uveče bio je profesor i književnik dr Julijan Tamaš, koji je izložio da sreća ne zavisi od veličine prostora, jer, prema pesniku, Rusija je toliko ogromna da ne znaš gde ti je grob, pa je ipak u velikom Sovjetskom Savezu nesreća velika, a mala u maloj Finskoj. Vest dana je bilo još i to da se u Bosni i Hercegovini formirala ili izdvojila auto-nomna oblast Romanija, i delom na Tuđmanovu zapoved, zavijeno je u crno mnogo, mnogo hrvatskih majki.

Muškarce su u ponedeljak, utorak i sredu pozivali u voj-sku: ima onih koji su se odazvali, ima onih koji su odbili, a drugi su, opet, pobegli preko granice. Gost televizijskog pro-zora bio je jedan Ivan, dezerter.

Nenad Čanak, predsednik Lige socijaldemokrata Vojvo-dine govorio je o onima i za one koji nisu tu. Poslednjih dana

10�

su sa 23 broja vojne pošte iz Vojvodine odveli 50 000 mladih ljudi u onaj rat, koji nije njihov rat. - Od sada svaki dan po-podne u dva sata, pred Pokrajinskom skupštinom, prizvaće-mo mir: nećemo ga zahtevati, zgrabićemo ga i pribaviti, onako kako su nam ga oduzeli – kazao je Čanak. Jednog od članova rukovodstva LSDV nepoznati počinilac upucao je u restoranu u blizini evropski znamenitog dunavskog Štranda. – Možda to čeka i mene, ali ja ne mogu da umrem nemo. Dajem život za mir, ali ne za Miloševića, kao ni za Tuđmana. Jer, dok je njih, mira biti neće. Srbija, Hrvatska, Slovenija, ne daju sino-ve odavde. Odavde, iz Vojvodine, sakupljaju naše za topovsko meso. E, pa to nećemo dozvoliti!

Č.I.Mađar so, 19.septembar 1991. str.16

Televizijski prozor u Zmajevoj uliciŠta je cilj ovog rata?

U Vojvodini se nastavlja mobilizacija, sa ulica, iz škola i sa radnih mesta odvode muškarce – počela je voditeljka 14. Televizijskog prozora, Teodora Razumenić-Peričin. Prema nezvaničnim informacijama, iz Bečeja i Temerina su u dva autobusa majke krenule za Erdut, po svoje sinove. Glasno-govornik razuma bio je Jan Briza: - Ljudi beže, boje se rata. Prema agenciji MTI, u Mađarskoj je 30 000 jugoslovenskih izbeglica. O mobilizaciji, u ime tri stranke govorili su: dr Jo-van Babić (SPO) – Mi smo bili i jesmo protiv rata i za mirnu nagodbu. Kada je rekao da je mobilizacija ne samo u Vojvo-dini, već i u Srbiji, izviždali su ga, posle toga se pozvao na „Borbu“. Mikloš Biro (Demokratska stranka) – Ni Milošević,

ni Tuđman ne mogu da kontrolišu situaciju. Mobilizacija je poprimila strašne razmere i niko ne obrazlaže zbog čega ra-tujemo, šta je cilj ovog rata?! Damir Kakaš (Savez reformskih snaga) - Zloupotrebljavaju našu ljubav prema domovini i, bez toga da znamo zašto, vode nas u smrt. Vođe odmah tre-ba smeniti i otpočeti razoružanje. Reformske snage omladini obećavaju budućnost, a ne smrt.

Č.I.Mađar so, 20. septembar 1991. str.16

TV-prozor u Zmajevoj uliciOvaj rat je propast svih nas

Vest dana 15. TV-prozora: ljudi umiru na ratištu, i dalje traje mobilizacija za muškarce. Gosti dnevnika uživo bili su jedan oficir u rezervi, koji je ispričao kako su ih izbacili na bojno polje, praktično iz autobusa, Margareta Bicok, jedna majka iz Temerina, koja strahuje za svoje dete i neće da ga izgubi u takvom ratu u kojem brat puca na brata, kada se ne zna cilj ove borbe, zašto treba umreti, te jedan srpski gardis-ta. Oficir u rezervi nam je svima prebacio: «Mrtvi stižu sa fronta, a narodna muzika besomučno urla svuda».

Nenad Čanak, predsednik Lige socijaldemokrata Vojvo-dine: - U petak, sa uobičajenog novosadskog mirovnog skupa u 14 časova, otišli smo u Komandu Novosadskog korpusa, kako bi zatražili spisak ranjenih i mrtvih. Odbili su nas time da su iz Beograda zabranili njegovo objavljivanje i da oba-veštenja daju samo pojedincima i rodbini. U evidenciji se navodi osam mrtvih – iako prikupljeni podaci iz vojvođan-skih mesta govore o 35 mrtvih, 135 ranjenih – među njima

10�

10 teritorijalaca, osam dobrovoljaca i 135 (!) vojnika i oficira teritorijalne odbrane. I, koliko u današnje vreme vredi jedan život? Porodica poginulog vojnika dobija mesečno 500 di-nara, a kada budu proglasili ratno stanje, onda 2500 dinara. Iz Bačkog Petrovca mobilisano je 200 muškaraca, nasuprot tome, u Bačkom Magliću – ni jedan jedini! Na pitanje zbog čega, odgovorili su: «Neko treba da ostane ovde da bi branio i ovu teritoriju».

Mihal Ramač postavio je pitanje zbog čega predsednik ne sedi u Borovom Selu, ako se bori za Borovo Selo. Onda je pročitao pismo iz Malih Pijaca i Bačke Topole, u kojem se priželjkuje mir, a posle toga je razgovarao sa lekarom dr Vuletom Višnjevcem, predsednikom organizacije SPO-a za Bačku. Budući da je doktor Višnjevac govorio samo o Srbima, bio je izviždan i na veliko, veliko zadovoljstvo nezadovoljne mase, Ramač je bio primoran da ga više puta podseti, pored ostalog na to da u ovom ratu ne ginu samo Srbi, kao i da u Novom Sadu ne žive samo Srbi. Slušateljstvo je i negodovalo i jedva ga je i pustilo da kaže svoje. Ni u ovom TV-prozoru nije mogao da se čuje odgovor zbog čega sada u borbu nisu otišli oni koji su svojevremeno pevali „Slobo, slobodo“ i zašto pozivima kažnjavaju one gradove u kojima je pobedila opo-zicija. Č.I.

Mađar so, 21.septembar 1991. str.20

TV-prozor u Zmajevoj uliciNadamo se miru

Sinoć je, i pored nevremena i kiše koja je lila, održan TV-prozor u Zmajevoj ulici broj 4, na temu primirja, koje je krajem nedelje (ponovo) najavljeno.Gošća prozora bila je

Vesna Pešić, sociolog i jedna od aktivnih članova beograd-skog Antiratnog akcionog centra, koja, doduše, ne veruje u trajno primirje, ali je uverena u to da sami građani treba od-govorne za rat da pozovu na odgovornost, ukoliko želimo da se okonča ubijanje. Prema mišljenju Vesne Pešić, Srbiju nisu izdali oni koji ne žele da učestvuju u ovom ratu, i za čije zau-stavljanje napore ulaže cela Evropa i pola sveta.

Posle spoljnopolitičkog komentatora Lasla Tota, pred-sednik Lige socijaldemokrata Nenad Čanak – koji je juče bio pozvan na informativni razgovor u policiju – rekao je da, i pored toga što neće biti nastavljeni ulični protesti, akcija neće biti obustavljena. Svi oni koji bi voleli da znaju više o daljoj sudbini mirovnog pokreta i o akciji u vezi sa tim pokretom, mogu da se raspitaju na broj telefona (021) 29-139.

Novosadska profesorka Vesna Reljin je, povodom pri-kazane dečje lobanje u nedeljnom dnevniku, apelovala na građansku savest da se deca izostave iz nacionalne i ideološ-ke igre smrti, kao i da se pruži odgovor zbog čega nam očevi kući stižu mrtvi ili oduzeti.

Gledalištu, koje se zavuklo u dvorište i pod arkade, na kraju je skrenuta pažnja da je Skupštini Vojvodine u sadaš-njem sazivu preostalo još 48 dana. Dnevnik uživo biće odr-žan i danas. (és)

Mađar so, 24.septembra 1991. str.20

Da li će prozor biti polupan?

Ono što se već davno nagoveštavalo, dogodilo se...U su-botu uveče razbijen je Terazijski dnevnik uživo...

Prema izveštaju „Borbe“, u toku „emisije“, odjednom su trojica mladića starosti oko 29 godina provalila na binu, na-

10�

javljujući da je „takvo okupljanje lišeno svakog opravdanja, dok Srbija krvari u ratu, a Jugoslaviju vode ustaše kao Mesić, Marković i Lončar“. Masa je horski zviždala, da bi borbeni mladići počeli da lome i uništavaju, i u nedostatku boljeg, „ubili“ grešno ozvučenje. A sve su to radili na očigled poli-cijaca koji su šetali u najvećem miru, i ni na pamet im nije padalo da se umešaju.

U tim okolnostima, novinari su ocenili da je nastavak nemoguć, tako je, u cvetu mladosti od 24 dana, predahnuo Terazijski dnevnik uživo. Voleli bi da verujemo da ovim još ni izdaleka nije obezglavljen glas istine, ali postoji bojazan da ta manifestacija nije tek prividno umrla ili, da ako možda jeste, da se dužinom sna neće nadmetati sa Trnoružicom. A zasigurno, u današnje vreme uopšte se ne guraju prinčevi, željni da daruju poljubac...

A juče je, posle manje od jednonedeljnog trajanja, obamr-la i serija novosadskih antiratnih akcija. Glavni organizator, Nenad Čanak, samoinicijativno je raspustio masu zaintere-sovanih, odanih da zahtevaju mir. On je, istina, prema nekim informacijama, nakon odgovarajućih informativnih razgo-vora, došao do uverenja da je celishodnije pismeno razgova-rati sa nadležnima. Roditelji vojnika i građani koji priželjkuju mir, među kojima su brojni bili i vojvođanski Mađari (koje su, prema beogradskoj štampi, vehementniji neistomišljenici nazvali fašistima i pozvali ih da što pre odu u Mađarsku) nisu baš sa previše oduševljenja primili tu odluku, kojom je zane-meo još jedan kanal istine.

Posle svega, mnogi pitaju: da li će prozor biti razbijen? Naime, novosadski TV-prozor, koji je ostao, valjda, kao je-dina treperava sveća u vihoru i kojem već duže vreme prete provokatori.

Glas razuma se mnogima ne dopada. Ima onih, prema kojima na one koji drugačije misle treba gledati kao na dr-žavne neprijatelje. Ali, valjda stoji pitanje: da li je državni neprijatelj onaj koji je pet-deset godina nemo trpeo to što tone brod na kojem smo svi, a sada viče kao da mu gori kuća, ili onaj koji je blagovremeno upozoravao na opasnost, a kao nagradu su mu zapušili usta?

U ovim vremenima i naš list sustiže bujica kritika sa raznih strana: otvorena, iskrena reč i naše neskrivene kritike mnogima smetaju. Kao da ne znamo: lažan je prijatelj koji ima samo umilne pohvale. Mi to ne činimo, ne možemo ni da činimo, jer naši čitaoci s pravom očekuju od nas istinito, ne-stranačko i objektivno informisanje. Kako je to navedeno i u našem osnivačkom aktu. Onako, kako su naši čitaoci navikli od nas, lista demokratske javnosti.

U vezi sa predstojećim izborom glavnog urednika, u opticaju je mnogo glasina. Dobro obavešteni imaju sigurna tipovanja u vezi sa ličnošću novog šefa. I, mada se imena razlikuju, mnogo bi i ruku stavili u vatru da je period slobod-ne štampe u „Mađar so“-u na izmaku. Zaboravljaju, samo, da će ove novine ili i dalje prenositi istinu, ili će prestati da postoje. Ne samo zato jer se redakcija možda ne bi svrstala iza jednog novog glavnog urednika koji bi uveo vladavinu na-redbi, nego zato jer ste Vi, naši verni čitaoci već nagovestili: gotovo svi bi odustali od kupovine „Mađar so“-a drugačije koncepcije. A kada novine nema kome da se prodaju...

Zoltan ŠimonjiMađar so, 24.septembra 1991. str.1

10�

TV-prozor iz Zmajeve uliceSrbi i Mađari su upućeni jedni na druge

Dnevnik nezavisnih novinara juče je počeo time da su Slobodan Milošević, Franjo Tuđman i Veljko Kadijević neg-de seli da razgovaraju, ali zasad nije moglo da se odredi tačno mesto, samo se pretpostavlja da je to bilo u blizini mostar-skog aerodroma.

Predsednik države Stjepan Mesić izjavio je Amerikan-cima da je JNA upotrebila nedozvoljeno (hemijsko) oružje na hrvatskoj teritoriji, a zbog toga su od njega zatražili da se lično pojavi u Americi i iznese svedočenje o događajima. U ironičnom tonu govorilo se o jučerašnjoj vanrednoj sednici Skupštine Srbije, uz navođenje da je skupštini tek posle dva meseca pauze konačno palo na um da se sastane. Čekao se povratak novosadskih poslanika, kako bi izvestili o tamoš-njim događajima, ali do osam sati nije stigao nijedan.

Glasom razuma, kao gost, okupljenima je govorio narodni poslanik i istoričar Pal Šandor, koji je skrenuo pažnju da su Srbi i Mađari upućeni jedni na druge, citirajući nedavno preminu-log Mladena Leskovara (! Leskovca – prim. prev.) Dva naro-da žive zajedno vekovima i otuda se suočavaju sa zajedničkim problemima, kao sada sa ugroženošću. Prema rečima gosta, raduje što su upravo Srbi iz Čuruga i Mađari iz Bečeja zajed-nički odbili da rezerviste pošalju u sigurnu smrt, na ratište.

Goran Milić je trebalo da govori o YUTEL-u, ali nije mogao da dođe iz Sarajeva, uglavnom zbog bezbednosnih razloga, jer ga proganjaju Srbi, Hrvati, muslimani i različite paravojne formacije.

V.M.Mađar so, 27.septembar 1991. str.20

Novi SadZatvorio se TV-prozor

I pored kiše, u utorak uveče je bilo oko stotinak oku-pljenih u novosadskoj Zmajevoj ulici, kako bi saslušali dne-vnik uživo. Gledaoce su ovog puta pozvali „iza prozora“, u prostorije Nezavisnog društva novinara Vojvodine i tamo je predsednik društva Mile Isakov saopštio da, i pored napo-ra organizatora, program nije mogao da bude sastavljen, ali da je pod znakom pitanja održavanje i sutrašnjeg i preksu-trašnjeg dnevnika uživo. Jednostavno, više ne znaju koga da pozovu, jer je u Novom Sadu gotovo presušila lista onih koji su se usudili da progovore, a iz Beograda je, zbog nestašice benzina, praktično nemoguće nekoga pozvati. Dodao je još da ni vreme ne pogoduje uličnom dnevniku uživo, ali pritom nije mislio samo na vremenske prilike, već je ciljao na to da iz Bačke Palanke ljudi već masovno beže i da se ne zna kakve će vojne odluke na najvišem nivou biti donete već ove noći...

Novosadski TV-prozor, koji se usudio da podigne glas protiv jednoglasja u informisanju po diktatu vlasti i koji je bio poslednji slobodni forum borbe za mir u čitavoj ovoj re-publici, niko nije polupao, zatvorio se sam. Živeo je 22 dana, dva manje nego njegov beogradski brat, Terazijski dnevnik uživo, koji je nasilno usmrćen.

s-rMađar so, 2.oktobar 1991. str.16

10�

Na ovom mestu navedena su imena političara, intelek-tualaca, novinara i građana koji su između 2. septembra i 2. oktobra 1991. godine govorili ili su kao urednici i voditelji učestovali u “emisijama” alternativnog TV Dnevnika s pro-zora Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Spisak je sačinjen na osnovu sačuvanih fotografija, napisa u novina-ma, dnevničkih beležaka i sećanja organizatora “Prozora”.

1. Zoran Đinđić2. Aleksandar Tišma3. Desimir Tošić4. Vesna Pešić5. Dragoljub Mićunović6. Nenad Čanak7. Dragoslav Petrović8. Miodrag Mile Isakov9. Mikloš Biro10. Žarko Korać11. Tibor Varadi12. Andraš Agošton13. Nikola Milošević14. Kosta Čavoški15. Vojin Dimitrijević16. Laslo Vegel17. David Albahari18. Slobodan Inić19. Judita Šalgo20. Nebojša Popov21. Slavko Borojević22. Julijan Tamaš23. Vojislav Despotov

VI Ko je bio na “Prozoru”

110

56. Zoran Ašanin57. Vasa Milinčević 58. Đorđe Božović-Giška59. Branislav Lainović-Dugi60. Dragan Mitrović61. Vasa Topalov62. Predrag Filipov63. Aleksandar Popov64. Laslo Tot65. Đorđe Stanisavljev (Bata “Pežo”)66. Stanimir Lazić67. Rade Veljanovski68. Vesna Reljin69. Vicko Arpad70. Vlatko Vuković71. Marton Matuška72. Dušan Mitrović73. Vojislav Nedeljković74. Dragiša Radović75. Damir Kakaš76. Ivan Vojinović77. Nikola Kitanović78. Vule Višnjevac79. Slobodan Stupar80. Đorđe Bašić81. Slavenka Ljubić82. Zagorka Radović83. Darinka Nikolić84. Vlada Pavlov85. Vladislav Hajtfogel86. Jelena Stamenković87. Teodora Razumenić-Peričin

24. Predrag Marković25. Momčilo Grubač26. Dejan Janča27. Boško Kovačević28. Petar Luković29. Vuk Stambolović30. Jovan Komšić31. Borislav Novaković 32. Alpar Lošonc33. Slobodan Beljanski34. Vladimir Horovic35. Tomislav Jakšić 36. Milan Dobrosavljev37. Đorđe Romoda38. Dragan Veselinov39. Ljubiša Rajić40. Tomislav Perica41. Nenad Dimitrijević42. Slavko Parać43. Aleksandra Pleskonjić Ilić44. Vladislav Kaćanski45. Ranko Končar46. Borislav Mendebaba47. Nenad Anastasovski48. Pal Šandor49. Branislav Čanak50. Miroslav Negrojević51. Jovan Babić52. Nenad Mitrović53. Ivan Mihalek54. Budimir Budimac55. Vladan Vasilijević

111

88. Mihal Ramač89. Svetislav Jovanov90. Arpad G. Nemet91. Edit Nađmeljkuti 92. Gordana Nonin93. Aleksandar Dotlić94. Milka Stanarević95. Boris Labudović96. Boro Lazukić97. Sonja Jovanović98. Tomislav Ž. Nikolić99. Branislava Kostić100. Branislava Opranović101. Aleksandar Lučić102. Žika Lazić103. Olga Skakun104. Duško Bogdanović105. Robert Čoban106. Petar K. Petrović 107. Marina Fratucan108. Sanja Kekić109. Svetlana Berisavljević110. Vojislav Nikolić111. Ana Dević112. Margareta Bicok113. Doda Tot114. Jan Briza

Među gostima “Prozora” bili su i učesnici Međunarod- nog karavana mira iz Trsta. U dokumentaciji domaćina sačuvano je, međutim, samo jedno ime – Alberto Salvato iz Treviza.

112Potpisi “Prozoraša” na zidu Nezavisnog društva novinara Vojvodine

113

Na inicijativu grupe uglednih vojvođanskih novinara, Nezavisno društvo novinara Vojvodine osnovano je 17. ja-nuara 1990. godine u Novom Sadu, kao prva organizacija te vrste na području bivše SFRJ. Osnivačka skupština je odr-žana u Velikoj sali Srpskog narodnog pozorišta, koja je za tu priliku zakupljena sredstvima prikupljenim među novina-rima-osnivačima. Novoformiranoj organizaciji pristupilo je 270 novinara iz gotovo svih vojvođanskih medija.

Osnovni ciljevi udruživanja, kako tada tako i danas, bili su zalaganje za slobodu štampe, za otklanjanje političkih uti-caja, čiji je cilj političko-propagandna instrumentalizacija medija, dakle - zalaganje za profesionalno, objektivno i kva-litetno informisanje. Osim toga, NDNV se borio za zaštitu prava i slobode svih onih koji su bili izloženi represiji, kao i za unapređenje materijalnog i socijalnog statusa novinara. Period koji je usledio, period rastakanja Jugoslavije praćen krvavim ratovima, uz gromoglasno medijsko ratno huška-nje, potvrdilo je opravdanost osnivanja i postojanja ovakve organizacije. NDNV je svih tih godina bio, često prilično usamljeno, ostrvo koje je ukazivalo na medijsku varva-rizaciju ovdašnjeg prostora i borilo se protiv nje. Članovi NDNV-a pripadaju priličnoj manjini ovdašnjih novinara koji nemaju potrebe da se stide zbog svog angažmana to-kom devedesetih godina prošloga veka. Upravo zbog toga, NDNV je od osnivanja pa do 2000. godine, od strane glas-nogovornika Miloševićevog režima, bio proglašavan “pro-duženom rukom stranih sila”.

Pošto putem zvaničnih medija, potpuno ogoljenih u la-žima i mržnji, do građana nisu pristizale istinite informaci-je, članovi NDNV su svakodnevno iz prostorija udruženja u

VII Istorijat Nezavisnog društva novinara Vojvodine

11�

Zmaj Jovinoj ulici Novosađanima, uz pomoć razglasa, čitali vesti koje nisu smele biti objavljivane u medijima. Akcija se zvala “Prozor”, a često se dešavalo da se ispod prozora NDNV-a okupi i po nekoliko hiljada građana. Bio je to istovremeno i kolektivni protest protiv rata i neistinitog informisanja.

Godine 1992. NDNV je počelo da izdaje Vojvođanski građanski list “Nezavisni”, koji je tokom celokupnog svog izlaženja (prestao da izlazi 2002. godine) imao izrazito građansku, antinacionalističku i antiratnu orijentaciju. Na-žalost, zbog nedostatka materijalnih sredstava, “Nezavisni” je ugašen, ostavivši u našem medijskom prostoru veliku prazninu, jer ne postoji njemu sličan medijski projekat niti u Vojvodini niti u celoj Srbiji.

U vreme najžešćeg medijskog pogroma i hapšenja no-vinara po apsurdnom radikalskom Zakonu o informisanju, NDNV je organizovalo seriju tribina pod zajedničkim nazi-vom “Medijski mrak nad nama”, koje su bile posvećene slu-čajevima medija nad kojima je vršena represija. Štampana je i S.O.S. kartica za novinare sa telefonima koje treba po-zvati u slučajevima bilo kakvog državnog ili paradržavnog nasilja i pritiska. Sa druge strane kartice štampana su uput-stva o ustavnim i zakonskim pravima u slučaju hapšenja ili privođenja u policijsku stanicu.

Posle političkih promena 2000. godine, rad NDNV-a se lagano dezintenzivirao. Bilo je i onih koji su smatrali da po-stojanje ovakvog udruženja nije više ni potrebno. Međutim, to nije mislila grupa većinom mladih novinara koja je inici-rala revitalizaciju NDNV-a. Oni su smatrali da postoji ite-kakva potreba za profesionalnom organizacijom ovog tipa, jer u našim medijima još uvek dominiraju senzacionalizam, nacionalizam, ksenofobija, propaganda, pa i ordinarna ne-

pismenost. Takođe, i dalje se novinari nalaze na meti moć-nika, a napadi na novinare uglavnom ostaju bez sankcija.

Na inicijativu nekolicine članova Nezavisnog društva novinara Vojvodine pokrenuta je akcija revitalizacije Dru-štva. Izborna skupština je održana 29. maja 2004. godine, a na njoj je bilo prisutno mnogo više članova nego što je bilo potrebno za kvorum. Za predsednika NDNV-a izabran je Dinko Gruhonjić, šef dopisništva Novinske agencije Beta za Vojvodinu i dopisnik Radija Deutsche Welle, a u ostale organe upravljanja (Upravni odbor, Nadzorni odbor i Sud časti) birana su najznačajnija imena vojvođanskog novinar-stva, između ostalih: Dimitrije Boarov, Mihal Ramač, Slavi-ša Grujić, Vladimir Ješić...

Razlozi za revitalizaciju NDNV-a su višestruki. Zapra-vo, stanje u novinarskoj profesiji, medijima i celokup-nom javnom mnjenju od početka devedesetih do danas nije drastično promenjeno. Još uvek na sceni imamo poplavu medija koji, umesto da informišu, iznose senzacionalističke informacije uglavnom vrlo sumnjivih izvora i još sumnjivi-jih namera. Još uvek je prisutno brkanje novinarstva i pro-pagande, a na svakom koraku su primetne nepismenost i nepoštovanje kodeksa novinarstva. Pored toga, može se go-voriti i o lošem materijalnom i socijalnom položaju većine novinara, koji vrlo često imaju neregulisan status honora-raca. Takođe, u medijsku zakonsku regulativu nisu uneseni svi pozitivni dometi evropskog zakonodavstva, te imamo loš Zakon o informisanju i Zakon o radio-difuziji koji se za-pravo i ne primenjuje. Napadi na novinare najčešće ostaju bez sankcija... Sve u svemu, postoji ogroman prostor i veli-ka potreba za rad Nezavisnog društva novinara Vojvodine, inače najstarijeg novinarskog udruženja u Srbiji.

11�

Kratkoročni ciljevi novog rukovodstva Društva su: - Uvođenje kablovskog interneta u prostorije NDNV-

a i povezivanje računara u mrežu. Članovi društva imaju besplatan pristup internetu u prostorijama NDNV-a. Ovaj kratkoročni cilj je već ostvaren.

- Izrada sajta NDNV-a koji će doprineti boljoj komu-nikaciji sa članovima, a i biti jedan od medija preko kojeg će Društvo ostvarivati svoje ciljeve. Druga faza izrade sajta jeste višejezičnost. Plan je da sajt, osim na srpskom, bude i na engleskom, mađarskom, slovačkom, rusinskom i rumunskom jeziku. Prvi deo ovog kratkoročnog cilja je ostvaren.

- Organizovanje besplatne pravne pomoći za članove NDNV-a. Ovaj kratkoročni cilj je već ostvaren. - Izrada kodeksa novinarstva za članove i insistiranje na njegovoj primeni. Za kontrolu primene kodeksa nadležan je Sud časti NDNV-a.

- Ostvarivanje povlastica u saobraćaju za članove NDNV-a, kao i ostvarivanje povlastica u bioskopu, pozorištu.

- Stvaranje baze podataka medija u Vojvodini. Kao početnu bazu koristićemo adresar medija u Vojvo-dini koji je izdao Pokrajinski sekretarijat, a koji ćemo usavršiti dodatnim informacijama, kao što su: kratak istorijat medija, opis rada, uređivačka koncepcija, broj stalno zaposlenih i broj honorarnih saradni-ka, prosečna zarada, zastupljenost informativnih sadržaja itd.

Dugoročni ciljevi: - Istraživanje o socijalnom statusu novinara u Vojvo-

dini. Prosečne zarade, učestalost primanja, razlika

između položaja zaposlenih u državnim, pokrajins-kim i opštinskim medijima i zaposlenih u privatnim medijima, najčešći problemi...

- Promocija pitanja vezanih za položaj manjinskih i marginalizovanih grupa u Srbiji, podrška pri me-dij-skoj promociji pitanja vezanih za suočavanje sa prošlošću, saradnja sa nevladinim organizacijama koji se između ostalog bave i medijskim pitanjima, ali i sa organizacijama koja promovišu ljudska prava

- Istraživanje o privatizaciji medija. Veoma aktuelna tema koja traži duboku analizu i presek stanja kroz različite uglove – ekonomske, političke, pravne i so-cijalne

- Stalni pres-kliping. Praćenje svih štampanih voj-vođanskih medija, ažuriranje i arhiviranje medijskih vesti i tekstova.

- Osnivanje Fonda solidarnosti NDNV-a, čiji će rad biti namenjen onim članovima Društva koji, iz različitih razloga, imaju materijalnih problema. Iz Fonda so-lidarnosti će se izdvajati novac i za nesrećne i hitne slučajeve

- Otvaranje medija centra. Moderan, tehnički oprem-ljen medija centar je neophodan Novom Sadu, kao čvorno mesto javnog mnjenja. U okviru medija cen-tra predviđeno je i otvaranje medijskog kluba, a po-tom i medijske biblioteke.

Ovaj tekst je u skraćenom obimu prenet sa sajta NDNV: www.ndnv.org

11�