nikola orlic - rizik banaka u uslovima svetske ekonomske krizepepogledi.org/arhiva/2010_01/1 nikola...

"Pravno-ekonomski pogledi", broj 1, godina I 1

Dr Nikola Orlić

RRIIZZIIKK BBAANNAAKKAA UU UUSSLLOOVVIIMMAA SSVVEETTSSKKEE EEKKOONNOOMMSSKKEE KKRRIIZZEE

Abstrakt Svetska ekonomska kriza prvo je pogodila bankarski sistem najjačih ekonomija zapadnih

zemalja (SAD, Nemačka), da bi najviše urušila čitav ekonomski sistem Grčke čiji je ukupni

dug 300 milijardi dolara. Zahvaljujući zamljama Evropske unije (pre svega Nemačke) koje su

Grčkoj odobrile 100 milijardi dolara kredita ova zemlja lagano izlazi iz ekonomske recesije.

Pojavom svetske ekonomske krize finansijske institucije (banke, hipotekarne institucije i

osiguravajuće institucije) pretrpele su značajne gubitke u poslovanju. Već su spomenute dve

hipotekarne institucije iz SAD, a takođe to se odnosi i na dve banke iz Nemačke. Međutim, i u

jednom i u drugom slučaju vlade pomenutih zemalja uspešno su preko svojih centralnih

banaka emisijom novih kredita izvršile sanaciju ovih institucija, koje sada pozitivno posluju.

Ekonomska kriza koja je zahvatila skoro čitav svet polako se smiruje u zemljama gde je prvo

nastala, dok još uvek traje u državama gde je počela kasnije.

Ključne reči Rizik banaka, Ekonomska kriza, Svetska ekonomska kriza, Finansijska tržišta, Globalni

finansijski tokovi, Kontrola rizika

1. UVOD Ovaj članak posvećen je prikazu načina poslovanja banaka i njihovom riziku u uslovima svetske ekonomske krize koja je, možemo konstatovati, prisutna već 5 godina. Poseban akcenat za rad na ovom materijalu predstavlja činjenica da se njegov autor duži niz godina profesionalno bavio bankarskim poslovima. To se posebno odnosi na učešće u plasiranju slobodnih bankarskih novčanih sredstava sa svim mogućim rizicima koji prate njihov povraćaj i oplodnju, odnosno ostvarivanje dobitaka ili profita. Poredeći stanje u bankarskom sistemu od početka poslednje decenije prošloga veka, pa do današnjih dana (serija od 20 godina), može se uočiti da je u prethodnom periodu manje pažnje poklanjano riziku bankarskih plasmana, da bi se poslednjih pet godina ovom fenomenu dao značajniji pristup. U prilog ovim konstatacijama uočava se da bankarski menadžment formira posebna odeljenja kojima je osnovni zadatak praktično bavljenje rizikom bankarskih plasmana tako da zajedno sa kreditnim odeljenjima pre plasiranja novčanih sresdtava, tokom njihovog puštanja u tečaj, pa sve do njihovog konačnog povraćaja obezbeđuju minimiziranje rizika plasmana, sa tendencijom nestanka rizika. Bankarasko poslovanje u uslovima svetske ekonomske krize poprimilo je dozu povećanog stepena rizika.


Pojam rizika neposredno je povezan sa krizom poverenja, poverenje se može ispoljavati dvostrano, i to: odnos banke prema deponentima što pretpostavlja ispunjenje obećanja banke da će u ugovorenom roku isplatiti deponovani iznos sa pripadajućom kamatom, a sa druge strane, za banku dogovoreni ishod je da će zajmoprimac u ugovorenom roku vratiti iznos kredita sa pripadajućom kamatom. Neispunjenje međusobnih obaveza za rezultat ima nastanak krize i propast banke, a time i katastrofalne posledice za opšte poslovanje. Finansijska kriza, koja se pretvorila u svetsku ekonomsku krizu, počela je u Sjedinjenim Američkim Državama. Među faktorima koji su tu krizu prouzrokovali može se navesti veliki suficit platnog bilansa nekih država, pre svega Kine i nekih zemalja Dalekog Istoka. Ti suficiti, odnosno viškovi našli su pogodno tlo upravo u SAD gde se pojavilo mnogo jeftinog novca koji je trebalo nekako potrošiti. Tako, u stvari, dolazi do neograničenog povećanja kredita, odnosno dugova koji su uticali na povećanje potrošnje. Vreme koje je proticalo živeći sa svetskom ekonomskom krizom, pokazalo je da su vlasnici tog novca najviše zaradili plasirajući ga u hipotekarne kredite, odnosno zajmove, što je i bilo početak krize (avgust 2007. godine). Najveću uzročnik pojave svetske ekonomske krize u SAD i drugim delovima sveta su baš hipotekarni krediti. Samo u SAD ukupan iznos tih kredita početkom krize dostigao je sumu od oko 12 biliona dolara, od kojih su za gotovo polovinu (5,3 biliona) garanti imali davaoca zajmova dve najveće domaće hipotekarne agencije "Fredi Mek" i "Fani Mej". 2. FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BANKARSKO FINANSIRANJE Globalno posmatrano poznata je podela ekonomija na: bankarske i tržišne, a ta podela za osnovu ima način eksternog finansiranja kompanija. Poznata je činjenica da najveći deo svetskih ekonomija pripada grupi bankarskih ekonomija. To znači da je za ovu grupu karakteristično da se firme uglavnom eksterno finansiraju posredstvom banaka, odnosno njihovim kreditima. To za posledicu ima nemogućnost uvećavanja sopstvenog vlasničkog kapitala. Kod takozvanih tržišnih ekonomija kapital (dužniki i vlasnički) dolazi u kompanije prvestveno preko finansijskih tržišta. Firme emituju vrednosne papire (u ovoj grupi su ekonomije SAD i V. Britanije). Finansijsko tržište je organizovan prostor na kome se susreće ponuda i tražnja finansijsko-novčanih sredstava i formira cena finansijskih sredstava. Po predmetu poslovanja, finansijsko tržište obuhvata:

- novčano tržište, - devizno tržište i - tržište kapitala.

Tržište novca, predstavlja tržište slobodnih novčanih sredstava i kratkoročnih hartija od vrednosti, koja se nude i traže za održavanje likvidnosti, za proizvodnju i promet.


Devizno tržište, u razvijenim tržišnim privredama, predstavlja prostor na kome se usklađuje ponuda i tražnja deviza, obavlja kupovina i prodaja stranih sredstava plaćanja i utvrđuje devizni kurs na osnovu tržišnog mehanizma. Tržište kapitala predstavlja specijalizovano tržište dugoročnih novčanih sredstava i hartija od vrednosti, na kome se usmeravaju slobodni finansijski resursi u najrentabilnije investicione programe. Tržište kapitala suštinski reintegriše i hipotekarno tržište. Novčano tržište obuhvata znatan broj segmenata i iskazuje se kao:

- kreditno tržište, - eskontno tržište, - lombardno tržište, - tržište novca, - primarno i sekundarno tržište i - devizno tržište.

Na savremenim finansijskim tržištima obavljaju se:

1. promptni (gotovinski ili kasa) poslovi i 2. terminski poslovi kupovine i prodaje vučenih sredstava, kapitala, deviza i hartija od

vrednosti. Kod prvih poslova transakcije se obavljaju odmah, odnosno u roku od 2-5 dana; dok kod drugih poslova kupoprodaja se realizuje po sistemu 2-7 dana od zaključenih poslova. Kod promptnih poslova javlja se rizik neizvršenja doznaka, dok se kod terminskih poslova javlja, pored rizika neizvršavanja doznaka i kamatni rizik i kursni rizik. Banke odobravaju kredite iz sredstava koja su prikupile, odnosno polaganjem novčanih viškova od deponenata u obliku depoizita na računima banaka. Ta činjenica može da naruši poverenje u bankarski sistem, u slučaju da deponenti žele istovremeno da povuku svoje depozite. Pošto nijedna banka nije u mogućnosti da isplati sve deponente na zahtev, jer je novac dobijen preko depozita plasirala u kredite, proizlazi da bi ta situacija stvorila uslove vrlo brzog zatvaranja poslovnih banaka, odnosno u krajnjem slučaju njihove propasti. Primer finansijske krize prikazan je na sledećoj slici:

Depresijacija kursa, rast kamatnih stopa, nagli pad

potražnje

Finansijski problemi za preduzeća, banke i stanovništvo

Gubitak poverenja


Sa slike je jasno uočljiva međuzavisnost navedenih elemenata. Gubitak poverenja uzrokuje deprecijaciju kursa, rast kamatnih stopa i pad potražnje što zatim uzrokuje finansijske poteškoće privredi i na kraju ponovo utiče na dodatni gubitak poverenja. Smatramo da je značajno istaći da kod bankarskih institucija, potraživanja banaka po osnovu odobrenih kredita ostaju do njihovog dospeća u bilansima banaka, a da kod tržišnih institucija se radi o vrednosnim papirima koji često menjaju vlasnika, a time i poverioca. Tok novčanih sredstava između štediša i privrede prikazan je na sledećoj slici:

-Drugi

FINANSIJSKI POSREDNICI

-Kreditne institucije

-Druge monetarne finansijske institucije

-Preduze} a-Dr`ava-Doma} instva-Nerezidenti-Nerezidenti

FINANSIJSKA TR@I[ TA

-Nov~ano tr` i{ te-Tr` i{ te kapitala

-Doma} instva

-Dr` ava-Preduze} a

ZAJMODAVCI (neto { tedi{ e)

ZAJMOPRIMCI(neto potro{ a~)

Za novčani tok sredstava između finansijskih institucija preko finansijskih tržišta, značajno je istaći da su tu učesnici sa jedne strane više banaka, a sa druge finansijske organizacije. To je prikazano na sledećoj slici:

FINANSIJSKA TR@I[ TA

FINANSIJSKI POSREDNICI

-kreditne institucije-druge monetarne finansijske institucije

-drugi-banke

[ TEDI[ E(finansijsk i investitori)

PREDUZE] A(emitenti vrednosnih

papira)

Na međunarodnim finansijskim tržištima, a posebno na tzv. Evrotržištu, prisutne su brojne inovacije, koje su od poslovnog značaja za preduzeća i druge finansijske subjekte. Kad to konstantujemo, imamo u vidu potrebu poboljšanja izvora finansiranja, identifikovanja načina obezbeđenja od rizika finansiranja, ofanzivnog uticaja na prosečnu tržišnu cenu kapitala i maksimiziranja ukupne dobiti. U tom kontekstu, finansijsko tržište reprezentuje tržišni mehanizam koji osigurava „neposredni kontakt" ponude i tražnje finansijskih resursa, koji mogu biti dugoročnog i kratkoročnog karaktera. Takvo poimanje međunarodnog bankarskog


tržišta kao skupa specijalizovanih i nacionalnih tržišta novca instrumentima, koji omogućavaju finansijsko posredovanje među finansijskim subjektima, transformaciju finansijske imovine određenih finansijskih subjekata, osiguranje finansijskih ulaganja od rizika, smanjuje troškove ulaganja i povećava finansijske zarade. Internacionalizacija finansijskog tržišta „kreirala" je različite (oblike evronota, kao svojevrsne inovacije na evrotržištu u smislu da reprezentuju oblik kratkoročnog zaduženja. Kao i svaka obveznica, evronota može biti kuponska i diskontna, mada se u finansijskoj praksi savremenog sveta nalaze brojne varijacije osnovnih oblika evronote. U suštini, evronote reflektuju kredite na osnovu kratkoročnih obveznica (nota) sa kamatom koja varira sve do kraja perioda za koji se daje kredit.1 Evronote, koje se javljaju u drugoj polovini 70-ih godina, su zapravo obveznice na srednji rok sa kuponom. Evronote vuku kratkoročne kamatne stope, koje se obračunavaju na principu šestomesečne kamate na londonskom interbankarskom tržištu tzv. LIBOR. Kamata uvećana za fiksnu maržu plaća se na svakih šest meseci. Pored nota, kao jedan od oblika ili grupe hartija od vrednosti, kod kojih dolazi do inovacija i kombinacija, obveznice sa fiksnom kamatom reprezentuje klasičan oblik finansijske aktive na evrotržištu, pošto predstavljaju prenosive hartije od vrednosti koje osiguravaju njihovim imaocima stalan prihod u vidu fiksne kamate sve do same otplate. Ove obveznice jesu rasprostranjeni oblik emisije evroobveznica na tržištu, pored već naraslog obima obveznica sa promenljivom kamatom i konvertibilnih obveznica u ukupnoj emisiji. U praksi se, isto tako, koriste i tzv. obveznice sa varantom, kao oblik evroobveznica. Ove obveznice se javljaju u formi konvertibilnosti i akcije, koje nude firme, i u formi konvertabilnosti u druge obveznice, koje nude država i paradržavni emitenti. Kod ovih obveznica svi su uslovi unapred fiksirani, naročito uslovi konverzije (kao pravo konverzije obveznice u akciju). No kada su u pitanju tzv. obveznice sa varantom, akcije se kupuju po osnovu prava koje se dobija od varanta. Na taj način zajmoprimac dolazi do likvidnih sredstava, dok zajmodavac dobija novi tip finansijske aktive u vidu akcije. Za razliku od obveznica sa varantom, konvertibilne obveznice se emituju uz fiksnu kamatu s pravom kupovine određenog iznosa emitentu zajma. Japanska i američka preduzeća kod ovog oblika kredita, javljaju se kao glavni emitenti. A pošto nose poreske olakšice ove obveznice su atraktivne i za evropske investitore. Vrednost ovih hartija od vrednosti uglavnom zavisi od prinosa na dugoročne plasmane, od ekonomske pozicije emitenta na tržištu kapitala i od ispoljenih tendencija na berzama. U funkcionisanju ovog tipa obveznica pojavijuju se u praksi određeni problemi koji se naročito ispoljavaju onda kada npr. neka japanska firma emituje konvertibilne obveznice koje glase na neku drugu valutu EVRO. Tu se nude dve opcije: ili mogućnost konverzije obveznica u akcije ili mogućnost konverzije evra u dolare (ili neku drugu valutu). To je potrebno zbog toga što su konvertibilne valute atraktivne sa stanovišta niže kamatne stope, dužeg perioda dospeća, moguće anticipativne otplate i korišćenja prava, konverzije u druge akcije po autonomnoj odluci dužnika. Pored prezentovanih i opisanih oblika evroobveznica, na tržištu egzistiraju i hartije od vrednosti sa opcijom zamene otplate konverzija iz jedne valute u drugu. Konverzija je dozvoljiva iz razloga što je valutni kurs unapred fiksiran u procesu same emisije. Fiksirani

1 Živković, A., Stankić, R., Krstić., Bankarsko poslovanje i platni promet, Beograd, 2005,


valutni kurs važi za čitav period trajanja zajma. Ove obveznice sa fiksiranim kursom, kamatom i sa izborom naplate su izuzetno rizične za zajmodavca i izuzetno povoljne za kreditore. No, da bi se redukovao rizik investitora lansirani su certifikati o depozitu, kao defanzivni plasmani finansijskih investitora. U stvari, ovi certifikati reprezentuju svojevrsnu vezu između tržišta novca i evroobveznice. Međusobno su inače supstitutivni na sekundarnom tržištu. Kamata im je fiksna. LIBOR je osnova za utvrđivanje kamatne stope. No, u praksi se javljaju i certifikati o depozitu, kao i tzv. multiranche tap certifikati o depozitu, kao oblik kratkoročnih hartija od vrednosti sa različitim rokom dospeća i promenljivom kamatom. Prema tome, emisija i kupovina hartije od vrednosti kao vidovi izvora finansiranja i oblika plasmana jesu refleksija finansijskih inovacija na međunarodnim finansijskim tržištima od posebnog značaja za gotovo sve finansijske subjekte i investitore sa stanovišta redukcije troškova finansiranja, optimizacije strukture finansiranja, diversifikacije plasmana slobodnih novčanih sredstava, održavanja posebnog nivoa likvidnosti i solventnosti transaktora, povećanja stepena rentabiliteta sredstava i finansijskih zarada, i minimiziranja rizika. Finansijske inovacije iniciraju promene na tržištu novca i tržištu kapitala, a naročito na evrovalutnim tržištima. Dodajne izvore sredstava banke obezbeduju na kreditnom i tržištu kapitala: krediti kod centralne banke, inostrani krediti, izdavanje i prodaja dugoročnih hartija od vrednosti. Bitne karakteristike metoda i instrumenata formiranja ovih izvora sredstava banaka su sledeće: Prvo, treba da je reč o zaista dopunskim izvorima. Drugo, banke se na ovom terenu pojavljuju u ulozi pasivnog primaoca uslova pribavljanja sredstava za razliku od priivlačenja glavnih izvora gde se banke javljaju u mnogo aktivnijoj ulozi. Treće, ovi izvori postaju važni u periodima pogoršavanja uslova plaćanja raznih vrsta depozitnih sredstava. Ova sredstva tada postaju relativno pogodnija za brzo usklađivanje potencijala sa programiranim plasmanima sredstava. Ako se poveća prosečna kamata na tržištu, tada su depozitni izvori pogođeni većim prosečnim troškovima, dok su kreditni izvori opterećeni porastom marginalnih troškova. Naime, kamatni troškovi svojim povećanjem zahvataju sve depozitne izvore, dok u slučaju nedepozitnih izvora troškovno opterećenje pogađa samo nove prilive ovih resursa. Osnovni cilj upravljanja rizikom je zaštita svih resursa kojima raspolaže finansijska institucija. To je slučaj i sa novim vrstama rizika, jer priroda rizika stalno evoluira. U poslednjih nekoliko decenija kompanije i banke koje pružaju finansijske usluge, a naročito u privredama sa razvijenim tržištem kapitala suočavaju se sa neprestanim i rastućim zahtevima da razviju „finansijske proizvode" koji će zadovoljiti nove potrebe klijenata, odnosno komitenata. Dakle, intezivni razvoj i globalizacija ekonomskih, a posebno finansijskih tokova, pospešili su ove zahteve, odnosno oni se javljaju kao posledica tih procesa. Međutim, krajnji cilj je ostvarenje profita iz tekućih transakcija, uz primenu aktivne strategije koja obezbeduje:

- visok promet na tržištu, - visok prinos, - odgovarajuće troškove i rizik.


Treba imati u vidu, da nastojanje da se razviju proizvodi koji će zadovoljiti postavljene zahteve, uključuje više nivoe eksplicitnog i implicitnog rizika nego tzv. stariji proizvodi koje dopunjuju ili zamenjuju. Karakteristike derivata omogućuju im široku primenu na finansijskom tržištu. Naime, oni su veoma pogodni za hedžing transakcije i u operativne svrhe. Poznato je da finansijske organizacije imaju dvostruku ulogu na tržištu derivata. Pojedine banke su posrednici na vanberzanskom tržištu, sučeljavajući tako kupce i prodavce svopova i fjučers ugovora. S druge strane, mnoge banke se pojavljuju kao krajnji korisnici derivata, koristeći ih za iste ciljeve kao i ostali ulagači. U tom smislu, banke deluju kao tržišni kreatori izlažući se rizicima finansijskog tržišta i, u nameri da se zaštite od njih, koriste derivate za hedžing operacije. U savremenim uslovima, poslovanje na derivatima skopčano je sa nekim od rizika koji su isti i kod tradicionalnih aktivnosti banaka (tržišni rizik, kreditni rizik, rizik vezan za likvidnost i dr.), ali ovi rizici zahtevaju nove pristupe banaka u njihovom upravljanju. Rizik promenljivosti cena derivata odnosi se na razliku između stvarne i očekivane vrednosti derivata tokom vremena. Takva divergencija dovodi do zarada ili gubitaka, zavisno od stepena potcenjivanja ili precenjivanja nestabilnosti tržišta. Poslovanje sa derivatima, osim tržišnog rizika, nosi sa sobom i rizik likvidnosti. On je vezan za mogućnost da banka neće biti u stanju da izmiri svoje obaveze na dan njihovog dospeća. Zato je nephodna kompleksna i sveobuhvatna analiza glavnih poslovnih partnera u postojećim, a naročito u pogoršanim tržišnim okolnostima. Rizik likvidnosti je podjednako značajan, kako za sve ulagače u derivate, tako i za posrednike, zbog stalne potrebe da prilagođavaju svoje pozicije u derivatima ostalom hedžingu. Značajan aspekt procesa stvaranja novih finansijskih proizvoda predstavlja ekstenzija, odnosno produžavanje termina i uslova transakcija. Međutim, to može biti izvor dodatnog kreditnog rizika. Jedan od načina, da se upravlja i donekle smanji neizvesnost tokom ovih produženih perioda, jeste uspostavljanje određenih zaštita. Na primer, degradiranje rejtinga može da podstakne ili uvođenje dodatnog zaloga ili prekid ugovora. Pošto ove obligacije ograničavaju buduću fleksibilnost i klijenti im se često opiru, one se češće dešavaju kod subjekata, odnosno finansijskih kompanija (institucija) koje su niže rangirane. Te finansijske kompanije nemaju istu bezbednost od rizika kao finansijski jače kompanije. Dakle, poslovanje sa novim finansijskim proizvodima je najviše izloženo kreditnom riziku i riziku vezanom za likvidnost, ali je podložno uticaju i svih drugih rizika. Ti rizici počinju sa troškovima traganja za novim mogućnostima na finansijskim tržištima. S druge strane, tu je takođe rizik oslanjanja na premalo novih proizvoda, rizik po reputaciji koji se vezuje sa percipiranjem novih proizvoda, rizik buduće odgovornosti, koji nastaje ako proizvod ne dovede do željenih rezultata i rizici vezani za pravo i zakonsku regulativu. Sa praktičnog aspekta, pozicioni rizik zajedno sa kamatnim rizikom i kursnim rizikom, kontroliše se aktivnim upravljanjem miksom aktive i pasive, neposredno korišćenjem bilansa ili korišćenjem vanbilansnih derivata, kao što su svopovi, fjučersi i terminski ugovori.


Karakteristike bankarskih proizvoda mogu se koristiti da se upravlja poznatim ili očekivanim promenama u bilansnom miksu. Pod bankarskim poslovima na tržištu kapitala podrazumevaju se sve tržišne operacije realizovane, ne samo kod banaka i uz njihovo učešće, već i kod ostalih aktera u njihovom neposrednom odnosu, pri čemu je od opredeljujućeg značaja da ti poslovi, u osnovi, imaju karakter i suštinu bankarskih poslova. Kod kreditnog rizika, na primer, rizikom portfelja se upravlja koncetrisanjem politika prudencijalnih limita i to, globalnih za određenu zemlju i pojedinačnih za određenog partnera. Svakodnevno, odnosno permanentno upravljanje rizikom sprovode opredeljeni timovi u svakom poslovnom sektoru i afilijaciji, s tim što postoji stalno praćenje efikasnosti prakse i procedure kreditne kontrole. Tradicionalna procena kredita biće potrebna iz tri razloga:

1. Javiće se neočekivani gubici koji će naneti štetu bankama, a indirektno i preduzećima;

efikasan kreditni proces potreban je da se što je moguće više otkloni, odnosno umanji efekat gubitaka;

2. Teorija upravljanja portfeljom isuviše olako uzima da će tržište dozvoliti da krediti

imaju cenu koja odgovara riziku u konkurentskom okruženju ovo ne mora da se nužno desi i banka mora da ocenjuje ukupnu vrednost odnosa prema sklonosti kredita da bude u docnji;

3. Upravljanje portfeljom (zasnovano na brojevima) zanemaruje pristup vođenja poslova

na bazi odnosa, koji će banke i njihovi klijenti sigurno želeti da nastave i dalje, za duže vreme; efikasno upravljanje kreditima, u obostranom interesu zajmoprimca i kreditora (banke) ima svoju ulogu koju treba da odigra da bi osiguralo postojanje zdrave osnove za takve normaIne odnose.

Na finansijskim tržištima, za banke se javlja rizik trgovinske aktivnosti, samim tim što banke drže portfelje trezora, tržište kapitala i akcija, sa ciljem izvršavanja zahteva klijenta, a da bi se iskoristile mogućnosti na tržištu, pre svega finansijskih derivata. Međutim, osnovna politika banke je da ne uzima znatne vlasničke pozicije. Većina trgovinskih (finansijskih) transakcija sa derivatima se sprovodi da bi se zadovoijila tražnja klijenata i da se ostvari hedžing ovih i drugih trgovinskih pozicija. Merenje rizika preko metodologije mart-to-market (valorizacija prema tržištu), zajedno sa prihvatanjem tehnika za ublažavanje rizika predstavljaju savremene pristupe upravljanja rizikom. Likvidonosnim rizikom upravlja se čestom proverom tržišnih uslova i aktivnim upravljanjem bilansom. U praksi, finansijska strategija banke je održavanje dovoljne likvidnosti ili pristupa likvidnosti po razumnim i tržišnim cenama (kamatama) za mobilisanje izvora u slučaju potrebe. S druge strane, potreba za izvorima može biti radi puštanja kredita u tečaj radi investiranja, ali i za izvršavanje obaveza po dospelim depozitima, ili po osnovu druge vrste pasive.


Poznato je da je osnovno merilo za likvidnost banke odnos likvidne aktive prema ukupnoj aktivi. Praktično, likvidna aktiva obuhvata: gotovinu, vrednosne papire i depozite kod domaćih i internacionalnih banaka (ovaj odnos se kreće od 30% do 35% od ukupne aktive). U poslovanju, na sve dinamičnijem finansijskom tržištu, banka je izložena mnogobrojnim rizicima, kako tzv. starim, tako i novonastalim u procesima globalizacije, s jedne strane, tako i u procesima i formiranju „novih finansijskih proizvoda" finansijskih derivata. Procena izloženosti riziku od strane banke obavlja se nekom od kvantitativnih modela i tehnika predviđanja, kao što su: simulacija, predviđanje budućih kretanja cena, kvantitativnim izražavanjem „rizika od gubitka" i drugih. Rizik od gubitka predstavlja se procenom određenih scenarija gubitaka, a koji se zasnivaju na kretanjima tržišta iz prošlosti i na drugim analizama tehničkog tipa. Modeli kretanja tržišta u prošlosti mere promene cena u prethodnim transakcijama i primenjuju te promene na sadašnje portfolie. Nakon toga se utvrđuje verovatnoća različitih dobitaka ili gubitaka. Međutim, u slučaju da postoji odstupanje između modela i stvarnih kretanja, neophodno je obaviti menjanje pretpostavki korišćenih u izradi modela. S druge strane, u zavisnosti od uloge koju banka ima u oblasti finansijskih derivata, obavlja se upotreba jednostavnijih ili složenijih modela praćenja i kvantifikovanja. Posebna pažnja, u bankama posvećuje se reputacionom riziku (imidž banke), i u tom smislu banke imaju kodeks, koji deluje u formi dokumenta, upravljačkog mehanizma, u formi regulatornog aparata i u formi mehanizma i podrške namenjenih zaposlenima u bankama. U aktivnom poslovanju, banke nastoje da proširuju svoju skalu poslovnih aktivnosti, bilo putem bankarskih proizvoda, vrstom klijentele ili geografski, a tako se šire mogućnosti za nastajanje reputacionog rizika (posebno u situacijama kada banke ulaze u poslove sa kojima nisu naročito detaljnije upoznate). Međutim, banke ne treba da budu uzdržane u objašnjavanju slabih strana, bilo koje transakcije i da u nekim slučajevima (ako klijent ne pokazuje da dovoljno uvažava rizik) bude spremna da propusti poslovnu mogućnost, odnosno da ne ulazi u takve finansijske transakcije. Aktivni principi upravljanja koji se primenjuju kod upravljanja pozicionim rizikom obuhvataju:

1. Centralizaciju aktivnosti - obično u sektoru sredstava, sa ovlašćenjima i odgovornostima za upravljanje i

praćenje ovog rizika; 2. Utvrđenu politiku

- postavlja okvir za upravljanje nivoom kamatnih stopa i kursnim rizikom unutar kontrolisanih iimita;

3. Kontrolne limite i pozicije

- redovno nadgleda komitet sastavljen od viših službenika; 4. Primenu analitičkih alata


- na primer: gep analiza, analiza prihoda i osetljivosti na tržišnu vrednost i simulacione analize.

Rizik kamatne stope meri se na tri načina: - GEP (razlika između obima aktive i pasive za koju se obnavlja cena u određenom

periodu), - Rizični prihod na osnovu bazičnih poena (bazični poen predstavlja jedinicu od 0,01%,

tako za promenu prinosa obveznice od 10,53% na 10,47% konstatuje se da se promenio za 90 bazičnih poena),

- Rizik mark to market (vrednovanje prema tržištu). Treba imati u vidu, da se ova merenja obračunavaju bez uzimanja u obzir upravljačkih aktivnosti koje su preduzete (ili koje stoje na raspolaganju) da se ublaži rizik, odnosno da se upravlja rizikom. Dakle, bankari moraju da budu svesni svih promena na tržištu kapitala i da stalno preispituju tradicionalni pristup upravljanju rizikom koji može, vremenom da izgubi korak.

Za ovakvu ocenu može se navesti nekoliko razloga: - priroda rizika se vrlo dinamično menja, a na sve vrste rizika koje banka može da

preuzme nameću se reputacioni rizici koji nastaju zato što sistem koji upravlja svim drugim rizicima nije uspeo,

- razvoj i pojačanje upravljanja rizikom ne treba da bude samo reakcija na probleme, krizu i gubitke koji su se pojavili, već da se kao nužnost, anticipativno prihvati,

- tamo gde je organizacija imala dobre menadžere rizika opremljene znanjem, tehnikama i sredstvima da ocenjuju, mere i kontrolišu rizike postojala je tendencija da se dozvoli da potencijalni prihod od poslovnih mogućnosti ili aspiracija za udelom na tržištu nadjača procene rizika.


3. POREĐENJE EKONOMSKIH KRIZA I GLOBALNI FINANSIJSKI

TOKOVI Smatramo da je interesantno pomenuti da se kriza različito ispoljava u pojedinim svetskim područjim i državama. Radi lakšeg analiziranja posledica posmatraćemo tri grupe zemalja, i to: SAD, ekonomski razvijene zemlje i tranzicijske ekonomije. Pre svega finansijska kriza koja je počela u SAD nema toliko veliku negativnu novčanu masu u tranzicionim ekonomijama, tako da će one imati, odnosno imaju troškove, ili bolje rečeno gubitak u imovini ako su posedovale takozvane "otrovne" hartije od vrednosti, i smanjenje BDP zbog smanjenja privredne aktivnosti. Ekonomski razvijene zemlje kriza je značajno pogodila između ostalog i zbog toga što je emitovana znatno veća količina hartija od vrednosti, od realne sposobnosti da one budu pokrivene adekvatnim proizvodima. Kod ekonomije razvijenih zemalja neposredno pred pojave ekonomske krize došlo je do formiranja znatno većeg broja finansijskih institucija čija je osnovna delatnost emitovanje dužničkih hartija od vrednosti što je i uticalo na povećanje njihove tržišne kapitalizacije, a kao povratna sprega i povećanje dugova. Globalizacija označava objektivan proces stvaranja sve gušće mreže povezanosti, međuzavisnosti sve šireg kruga delatnosti koje postaju transnacionalne, kojima se ne može upravljati isključivo unutar državnih granica. Teritorijalnost više ne predstavlja jedinu osovinu oko koje se ekonomski i socijalni, politički i kulturni tokovi jedne zemlje okreću. Globalizacija je svetska pojava, nastala zahvaljujući tehnološkom, ekonomskom i političkom objedinjavanju sveta2. Motornu snagu globalizacije čine dva osnovna procesa:

- globalizacija proizvodnje i - globalizacija finansija

Globalizacija se sa ekonomskog stanovišta odreduje u užem i širem smislu. U širem smislu pod globalizacijom se podrazumeva povezivanje nacionalnih privreda u svetsku privredu, preko svetskog tržišta. U užem smislu, sa ekonomskog aspekta globalizacija se shvata kao mikroekonomski proces čiji su nosioci preduzeća kroz prekograničnu kooperaciju, i u kome se više kreće nematerijalni kapital (finansije, tehnologije, znanje, svojina ili kontrola aktive). Globalizacija sveta, posebno ekonomska globalizacija, odvija se kao posledica uvećanja kapitala i njegove koncetracije. U stvari, globalizacija označava proces prožimanja i povezivanja sveta, stvaranje njegove sve šire međuzavisnosti, smanjivanja do potpune eliminacije, mogućnosti nacionaInog ili državnog samousamljivanja, izolovanja ili autarhičnog opstanka. Polazeći od definicije globalizacije sa ekonomskog stanovišta i shvatajući je kao istorijski proces smatramo da se globalizacija sa sociološkog stanovišta može definisati kao društveni proces povezivanja, na osnovu ekonomske povezanosti konkretnih društava sa mnogim protivrečnostima, u odnose međuzavisnosti i kulturne povezanosti, na osnovu novih informatičnih tehnologija i sredstava komunikacije, tako da nastaje jedinstveno svetsko

2 Marković, D.Ž., Uvod u sociologiju menadžmenta, Viša škola za računovodstvo i berzansko

poslovanje, Beograd, 2007. god.


društvo na planeti Zemlji, i svest o pripadnosti tom društvu kako pojedinih društava, tako i njihovih članova (pripadnika).3

Sve gušča povezanost nastaje kao plod:

1. Tehnološko-informatičke revolucije i njome izazvane kompresije vremena-prostora, smanjivanje distance i vremena potrebnog za sve razgranatije komunikacije;

2. Stvaranje globalnog tržišta; 3. Sve većeg uticaja „zbivanja sa distance", uticaja događaja u jednom lokalitetu na život

individua i zajednica na drugoj strani planete; 4. Formiranje svesti o povećanoj međuzavisnosti; 5. Samo drugu stranu iste medalje predstavlja uspon sve moćnijih transnacionalnih i

nadnacionalnih ekonomskih sila i političkih institucija koje preoblikuju socijalni reljef sveta;

6. Globalizacija označava i rasprostiranje istovetnih formi (industrijalizma / postindustrijalizma) i informatičke revolucije, na gotovo celokupni socijalni prostor sveta.

Forma globalizacije plod je interesa i pogleda na svet, ideala i iluzija vladajućeg krila globalne elite moći. Ekonomska formula globalizacije spoj je nespojivog:

- ekonomske superiornosti (efikasnosti) i - socijalne inferiornosti.

Potpuna privatizacija i deregulacija daju krila transnacionalnom kapitalu koji, oslobođen gvozdenih stega državne kontrole, slama sve lokalne protekcionističke barijere, stvara jedinstven ekonomski prostor sveta, uniformna pravila ponašanja. Neophodnost demokratizacije globalnog poretka transnacionalnih i nadnacionalnih institucija, formi vladavine druga je strana istog izazova: stvaranja pristojnog „svetskog društva". Tamne strane i rizici globalizacije pokreću niz grupa i socijalnih pokreta, kulturnih, naučnih i političkih elita, u potrazi za korekcijama i alternativama, ,,za jednom drugačijom formom mondijalizacije" koja zahvata sve sfere života. U ekonomsko-socijalnoj sferi teži se preokretu: umesto globalizacije siromaštva zahteva se ublažavanje siromaštva, umanjivanje ambisa između društava, otpisivanje dugova siromašnim zemljama, oporezivanje spekulativnog finansijskog kapitala i uvođenje bazičnog, minimalnog dohotka za sve građane sveta. Globalizacija finansijskih tržišta kao sastavni deo ukupnog procesa globalizacije, karakteriše se velikim brojem specifičnosti koje ga čine posebnim. Te specifičnosti rezultiraju iz specifičnosti finansijske trgovine u odnosu na svaku drugu vrstu delatnosti i stvaralaštva. To se, pre svega, odnosi na organizaciju i tehnologiju rada, na uslove trgovanja, na kontrolu i način upravljanja rizicima kojima je bankarsko-finansijska delatnost najbogatija kao i na način donošenja poslovnih odluka. Svaki bankar ili finansijski trgovac, za razliku od svake druge profesije, na primer, za razliku od trgovaca, svoju poslovnu odluku donosi na bazi akcije i reakcije samo u govornoj trgovni, preko kojih mora transformisati rezultante svih ostalih čula. Ta i takva odluka koja se bazira

3 Bijelić, P., Ekonomika međunarodnih ekonomskih odnosa, Beograd, 2003.


isključivo na poverenju, zahteva primenu i oslonac na poslovnu etiku i njene principe kao i na čitav niz dodatnih regulatora u oblasti bankarstva i finansijske trgovine. Zbog tih specifičnosti, bankarska i finansijska tržišta su bila pre procesa globalizacije najviše nacionalna, nacionalno najregulisanija, tržišno najrigidnija i državno najkontrolisanija. Stoga je i njihova globalizacija bila najteža i najbolnija. To se moglo videti i na primeru realizacije projekta globalizacije bankarsko-finansijskih tržišta Evropske unije. Zamena nacionalne finansijske regulative, nacionalnih pravila, navika i običaja finansijske trgovine, načina pokrića, kontrole i upravljanja rizicima, zamena nacionalnih finansijskih standarda, kodeksa, knjigovodstva, fiskusa, revizije i finansijskih obračuna, međunarodnom regulativom, internacionalnim pravilima, standardima i kodeksima kao i nadnacionalnom fiskaInom, monetarnom i deviznom politikom, bio je najsloženiji i najmukotrpniji posao u okviru globalizacije bankarsko-finansijskih tržišta. Sve ove poteškoće su u proteklih desetak godina uspešno savladavane zahvaljujući, pre svega, osnovnom motivu globalizacije koji je artikulisan činjenicom da globalizovana bankarsko-finansijska tržišta minimiziraju uslove za nastanak finansijskih kriza i lomova, koje su poslednjih godina prosto razarale nacionalne ekonomije kako razvijenih zemalja, tako i zemalja u razvoju i tranziciji. Globalizovano bankarsko-finansijsko tržište, u odnosu na nacionalno razlikuje se po velikom broju karakteristika od kojih su najvažnije sledeće: 1. ono je potpuno eksteritorijalno i nadnacionalno; 2. ono ne poznaje nacionalne šefove i direktore, političke lidere i protivnike, nacionalne

finansijske proizvode i instrumente koji su predmet trgovine, nacionalne dilere i brokere ili nacionalne berze već isključivo standardizovane multinacionalne finansijske proizvode i strategije, kao i multinacionalne diler-brokere, disponente i dispečere;

3. trgovina na njemu je digitalna, umrežena i teritorijalno i vremenski neograničena; 4. finansijski trgovci su internacionalno tržišno finansijski obrazovani i u svom poslu se

služe nadnacinalnim kodeksom i trgovačkim pravilima; 5. na njemu dominira etika, etičke vrednosti i etički principi, a ne nacionalne pravne forme i

prinude; 6. ono je organizovano i funkcioniše po pravilima i na principima globalizovanog tržišta. I pored osetnijih, regionalnih kriza na pojedinim segmentima svetskog finansijskog tržišta (Jugoistočna Azija, Rusija, Brazil itd.) globalizacija skoro svakodnevno učvršćuje dominaciju, nad ostalim delovima svetske privrede. Brojni ekonomisti ukazuju da su tržišne reforme, funkcionisanje finansijskog i tržišta kapitala, te liberalizovana spoljna trgovina, uz jačanje srednje klase, osnovni elementi zdravog, medunarodno konkurentnog ekonomskog razvoja. Isto tako, oni ukazuju na nužnost delimične kontrole tokova kapitala i druge vidove ograničenja na tržištu. Imaju u vidu da nagle promene u kretanju kapitala deluju destabilizirajuće na privrede u usponu, jer za kratko vreme (koje može da se meri mesecima pa i nedeljama) ono „uzdigne ili potopi" njihova tržišta. Finansijske usluge će globalnim nastupom u ovom veku pretvoriti globalnu ekonomiju i politiku u jedinstvenu, ili uglavnom u opštu.


Tradicionalna politička kontrola koja vlada nad finansijama pretvoriće se u globalne kontrole multinacionalnih kompanija bez mogućnosti da se država kao suverena, suprostavlja finansijskim kretanjima kapitala. Sistem korporacija, kao novi sistem ekonomskih razvojnih faza, u okviru globalizacije, pokazuje da se na tržištu u interesu centara ekonomske moći kapitala prilagođava okvirima trijade, manje ili više uspešno. Na međenarodnom tržištu kapitala, poslednjih desetak godina, bitno se ne menja struktura finansijskih instrumenata. Plasmani klasičnih straight obveznica zauzimaju prvo mesto sa oko 31% učešća (npr. u 1997. godini). Straiht plasmani su najrasprostranjeniji klasični plasmani obveznica s fiksnom kamatnom stopom (coupon) i fiksnim rokom otplate (coupon date). Pri tome ovi plasmani nemaju klauzulu o konverziji u neku hartiju od vrednosti, niti klauzulu sa posebnom garancijom. Ove konvertibilne obveznice su hartije od vrednosti, a mogu se zameniti i u preferencijalne akcije. Konverzija se obavlja pod određenim uslovima: najvažnija je konverzaciona cena i konverzacioni racio.4

Kompanije SAD kontrolišu individualni investitori mnogo snažnije, i s druge strane, institucije, koje su ostvarenje poslovnih rezulta očekivale (i tražile) za kratak period. Međutim, japanske kompanije, kao članovi industrijskih grupacija s dugoročnim pristupom u deonicama, ostvarivale su dugoročne poslovne ciljeve i profite. Ovakav pristup imao je kao posledicu i reinvestiranje, od dividendi koje su japanske kompanije ostvarivale, preko ovakvih industrijskih udruženja, iako su u pojedinim fazama razvoja japanske privrede i same snosile investicione rizike. U Japanu, vlada je igrala ulogu aktivnog koordinatora privatnog sektora kao ključnog zamajca industrijskog kompleksa i kao izraz snažne strategije integrisanog tržišta u globalne finansijske tokove. Ključne su bile 1997. i 1998. godine, kada su japanske robne zalihe znatno porasle u odnosu na SAD, sa 30% na 55% u prethodnoj deceniji. Taj trend se održava poslednjih desetak godina, sa naznačenim rastom američkih zaliha. S druge strane, to je imalo reflektujuće uticaje na rast mnogih drugih pokazatelja i na odnos u svetskim globalnim razmerama u okviru trijade. Globalno tržište je „progutalo" u vrednosti od 3 do 4 triliona američkih dolara, proizvoda japanskih korporacija, što je značajno izmenilo dominantnu ulogu SAD na globalnom nivou. Zato su se SAD našle pred novim izazovom i novim statusom nelidera, ali s novim rivalitetom oličenim u japanskoj korporaciji i industriji koja beleži permanentan rast proizvodnje. Izuzetan rast privrede koji je usledio u Japanu i snažan uticaj na svetsku ekonomiju za vreme „reganomanije" imao je velike posledice i na menadžment u svetskoj ekonomiji. lako su SAD u periodu 1980-1998 godina raspolagale sa 14.000 komercijalnih banaka, a Japan sa 158, japanske kompanije vršile su snažan pritisak na poslove preko japanskih banaka, posebno na brokerske kuće koje su kontrolisale robno tržište između 55% i 65% svih relevantnih činilaca svetskog tržišta (korporacija), posebno u oblasti trgovine. Istovremeno u tom periodu oko 207 korporacija japanskog tržišta komercijalno su se povezivale sa 717 američkih korporacija i 718 britanskih radi realizacije zajedničkih projekata s unosnim profitima, što nije uzrokovalo gubljenje uticaja japanskih korporacija na svetskom tržištu.5

4 Šifrin, A., Bisat, E., O globalizaciji, Beograd, 2005.

5 Gračanac, A., Globalne finansije i upravljanje trgovinom (prevod), Berza, Beograd


Japanske kompanije kao što su: Mitsubishi, Sumimoto, Fuji, SanWa, Mitsui, Kawasaki, Sony, Panasonic tako su se našle u liderskoj poziciji na svetskom tržištu. S druge strane korporacijsko restrukturiranje u Evropi, kao i sve veći broj fuzija i akvizicija, uslovile su diverzifikaciju strukture zajmova, kao i finansiranje u više tranši. Pri tome se mnogi, visoko rangirani, investitori s tržišta međunarodnih obveznica, preorijentišu na segment evrokredita, i pored toga što su prosečni uslovi kreditiranja, naročito posle finansijskih kriza, relativno pogoršani (prosečni rokovi su skraćeni, a prosečne marže povećane), obim plasmana se povećava. U Evropi i SAD, tokom 2000. godine zabeležen je rekordan broj korporacijskih restrukturiranja u obliku fuzija (najčešće jedno preduzeće apsorbuje drugo, a pri tome su troškovi ovih transakcija niži od troškova drugih varijabli pripajanja, jer ovde nema korišćenja gotovine, već dolazi do razmena akcija između vlasnika preduzeća), akvizicija (kupovina i sticanje kontroInog paketa akcija drugog preduzeća obavlja se za gotov novac, zamenom akcija ili drugih hartija od vrednosti i slično), divestmenta (predstavlja dezinvestiranje i podrazumeva podelu, prodaju ili razdvajanje preduzeća na dva ili više delova) i SPIN-offa (uglavnom u SAD kojom kompanija inicijator deli akcionarima kontrolni paket akcija svojih filijala). Pri tom treba imati u vidu da ni relativno nestabilni uslovi poslovanja, poslednjih godina, na najvećim svetskim berzama i drastičan pad berzanskih indeksa nisu zaustavili započete privatizacije u industrijskim i trgovinskim korporacijama. Osim novih institucionalnih okvira i delovanja Svetske banke i MMF-a podsticanje globalnih finansijskih procesa obavlja se na mnogostruke načine. Tako, na primer, odlukom da Japan otvori osiguravajuće firme za inofirme u celom svetu, pokrenut je proces globalne regulacije odnosa u trijadi SAD-Japan-EU, što je iniciralo da i EU otpočne politiku nediskriminacije globalnih stavova odnosno globalne politike.6 Osnovne, tradicionalne ekonomske teorije zastupale su tržišni pristup za finansijske usluge koje bi trebalo, da u osnovi, budu u funkciji slobodne trgovine. Ovakav pristup zastupale su, upravo, japanske institucije, i on je vodio u liberalizaciju finansijskog tržišta. Isto tako, u Evropi se odvijao, na ovom pristupu, i harmonizacijski sistem nacionalnih trgovinskih dogovora. Politikom fleksibilnih političkih kompromisa između Evrope, Japana i SAD rešavali su se sporni momenti u poslovanju na finansijskom tržištu, u pojedinim fazama, u protekloj deceniji. Premda se nisu javno izjašnjavale, ni pre, ni posle evropskih integracija, SAD su zadržale bojazan za funkcionisanje globalnog sistema finansijskih usluga. S druge strane, odnosi unutar EU dobili su novi sadržaj i u okviru finansijskog sistema, uloga pojedinih zemalja bitno se izmenila, a u okviru tih promena i upravljanje trgovačkim tržištem postalo je u funkciji kapitala. Uticaj SAD na kretanje povećavao se i smanjivao u odnosu na jačanje i slabljenje moći EU i njenih članica na finansijskom i robnom tržištu. U tome je veliku ulogu odigrala i snaga dolara kao i japanskih firmi, finansijskih institucija Japana koje su se fleksibilnije prilagođavale potrebama evropskog tržišta. Evropske finansijske institucije, ipak, morale su da se konsoliduju, a to nisu mogle bez pomoći sa strane. Novi status, koje su u međuvremenu stekle, japanske banke odnosio se na povećanje uslova slobodne trgovine i finansijske usluge i preko akcija na tržištu SAD.

6 Pečuljić, M., Globalizacija, dva lika sveta, Beograd, 2005.


Prednost u poslovnim transakcijama evropske i japanske institucije imale su i širokoj lepezi olakšica na duži period namenjenim poslovanju uspešnih korporacija na širem globalnom nivou. Na primer, bankarski sistem Japana omogućio je kompletan razvoj privrede, inkorporiran sa značajnim, presudnim razvojem privatnog kapitala i punom odgovornošću svih učesnika na tržištu, imajući u vidu konkurenciju s visokim tehnologijama, kvalitetom i tražnjom probirljivog svetskog kupca, na globalnom tržištu. Pre izbijanja istočnoazijske krize, aktivnosti svih kategorija novih zajmotražilaca, na primarnim tržištima bila je visoka. Investitori su pokazivali veliko interesovanje za ulaganja u ekonomski prosperitetna tržišta (došlo je do pada kamatnih stopa na vladine obveznice, a ulaganja u akcije razvijenih zemalja bila su skupa). S druge strane, pošto su mnogi novi zajmotražioci bili na dobrom putu u sprovođenju ekonomsko-finansijskih reformi (što je umnogome doprinelo smanjenju kreditnog rizika) investitori su takva ulaganja cenili kao ulaganja u dobru aktivu. Međutim posle izbijanja finansijskih kriza u 1997 i 1998 godini, mnogi su uvideli da su banke u želji da što više prošire svoju međunarodnu izloženost u regionu koji beleži visoku stopu rasta, u velikoj meri zanemarile pravila kreditne discipline. Uz to, stvorena je iluzija o dobro diverzifikovanim portfeljima, jer su pozajmice odlazile u veliki broj zemalja i u ruke privatnih korporacija, pa čak i pojedinaca. Isto tako pojedina nacionalna finansijska tržišta nisu mogla da izdže teret finansiranja preambicioznih projekata privatnog sektora (dok su banke bile pasivne u finansiranju ekonomskog razvoja). Zato je nužna reforma finansijskog sistema, u kome bi se obezbedio, finansijskim institucijama, bolji nadzor nad korporacijskim sektorom. Nagli porast obima plasmana, i u narednom periodu može dovesti do širenja globalizacije medunarodnog finansijskog tržišta (ukupna aktivnost na međunarodnim finansijskim tržištima dostiže oko 1.700 milijardi dolara godišnje). Međutim, nekoliko ključnih faktora i dalje će uticati na međunarodno finansijsko poslovanje, ali i nekoliko ograničavajućih kao:

- povećanje globalne kreditne rizičnosti, naročito kad je reč o investicionim uiaganjima u tržišta zemalja u razvoju,

- mogućnost da pojedine visoko zadužene zemlje objave moratorijum na dospele otplate spoljnog duga,

- uvođenje zakonskih ograničenja u pogledu kretanja kapitala radi zaštite od špekulativnih transakcija (koje bi doprinelo daljem smanjenju atraktivnosti poslovanja na tržištima zemalja u privrednom usponu).

Pa i pored toga, predviđanja su da će se, na strani tražnje pojavljivati veliki broj zajmotražilaca, a time i povećavati i obim plasmana. Tako, na primer u Evropskoj monetarnoj uniji preferiraće ulaganja u segmente tržišta s fiksnim prihodom, koja uključuju tržišta hartija od vrednosti (a koje imaju za podlogu neku aktivu ili hipotekarne obveznice). S druge strane, uvođenjie evra omogućava nagli rast evropskog tržišta korporacijskih obveznica (do sada je bilo atraktivnije uzimati bankarske kredite nego mobilisati kapital putem izdavanja obveznica) i tako odnos znatno promeniti u korist tržišta kapitala. I ubuduće, glavni podstrek plasmana obveznica i akcija biće privatizacija i razni modaliteti restrukturiranja korporacija. Zatim, predviđa se da će zemlje u razvoju, odnosno tranziciji, zbog započetih ekonomskih reformi, i dalje biti u potrazi za obezbeđenjem visokih iznosa finansijskih sredstava, na globalnom finansijskom tržištu.


4. NUŽNOST KONTROLE RIZIKA BANAKA

Globalizacija finansijskih tržišta, naročito tržišta kapitala inicirala je pojavu novih kontrolnih aktivnosti. Na tržištu kapitala, i uopšte u svom poslovanju, banka svoja poslovna ulaganja finansira, pored kapitala vlasnika, još i iz pozajmljenih izvora, pri čemu poverioci sigurno očekuju ostvarenje određenog prinosa na svoja ulaganja, uz isti stepen rizika, jer se ne bi isplatilo da u njega ulažu. To praktično znači, da vlasnici kapitala više ne raspolažu celokupnim prinosom na poslovna ulaganja u preduzeće, jer ga moraju deliti sa njihovim poveriocima. Finansijski menadžment na nivou banke, uz aktivno i bitno posredničko učešće bankarskih i finansijskih institucija (investicioni bankar), mora da stvara takvu finansijsku strukturu koja će u praksi, pored zahteva za maksimiranje vrednosti, omogućiti adekvatan obim i strukturu potreba za kapitalom, kao i stav vlasnika i poverilaca prema prinosu, riziku i kontroli. Na primer, verovatno najveći izazov pred kojim se u savremenim uslovima nalaze upravljači kreditnim rizikom je, kako da najbolje povežu ono najvrednije od elemenata tradicionalnog pristupa kod kreditnog ocenjivanja, uključujući elemente učenja na greškama iz prošlosti i izbegavanja sličnih propusta u budućnosti. Koristi koje se mogu izvuči iz savremenih tehnika, kao što je kreditni skoring i ekspertski softverski paketi za anlizu propozicija za kreditiranje, kao i korišćenje sofisticiranih tehnika upravljanja portfeljom, upravo je kreditna procena. Finansijski instrumenti, koji kreiraju kreditni rizik, su plasirani krediti i preuzeta obaveza da se odobri kredit, kao i kupljeni vrednosni papiri i finansijski derivati. Finansijske kuće primenjuju analitičke alate i sisteme za utvrdivanje rizika, praćenje pozicija i utvrđivanje cena koje odgovaraju riziku i inkorporiranje metoda prihoda prilagođenih riziku. Oblast upravljanja kreditnim rizikom, početkom ovog veka, sigurno je trasirala vrlo različite metode za ovaj vek koje su validne i visokotehnizirane, a time i svrsishodne u praksi. U savremenim uslovima, procena kredita može se sprovoditi automatizovanim procesom kreditnog skoringa (za veliki deo tržišta građana, a verovatno i za tržište male privrede). Procena kredita privredi zavisiće, pre svega, od rejtinga klijenata. Taj poslovni rejting utvrđuje eksterna, nezavisna agencija ili, u nekim slučajevima, spostvena služba za kreditni rejting koristeći efikasnu softversku aplikaciju.

Strategija poslovanja u zavisnosti odnosa banke prema riziku7

7 Muminović, S., Vrsta bankarskih rizika, Svet finansija, Novi Sad, 2000.


minimalna mogućnost gubitka

preuzimanje manje rizika - pasivna

strategija

preuzimanje više rizika - aktivna strategija

natprosečna dobit izvesniji rizik prosečna dobit

Međutim, na osnovu ove šeme pogrešno bi bilo zaključiti da je visina dobiti u direktnoj proporciji sa visinom preuzetog rizika. To bi značilo da banka treba da preuzima više rizika što većeg obima i na taj način ostvaruje natprosečnu dobit. Realni odnosi nisu takvi, jer je natprosečna dobit u srazmeri sa naporom menadžera banke. S druge strane, minimalna dobit karakteristična je za pasivnog menadžera, koji želi sigurnost i da bude „oslobođen" briga. Maksimalna dobit bi bila realizovana kod opreznog i preduzimljivog menadžera koji uobičava maksimum inteligentnog, na budućnost orijentisanih napora i veština. U tom slučaju, menadžer portfelja imaće veći značaj od rukovodioca za sankcionisanje, jer će aktivno utvrđivati željeni oblik profila, kupujući i prodavajući zajmove, na tržištu kapitala. Dakle, upravljanje kreditnim rizikom, još uvek nije isključivi domen matematičara i inženjera softvera. Naime, banka koja može da kombinuje najbolje tradicionalne pristupe upravljanja kreditima, sa najboljim savremenim tehnikama, ne treba da zazire od davanja kredita. Potencijalnom izloženošću fluktuaciji deviznih kurseva po osnovu dužničkog kapitala (denominiranog u stranoj valuti), kredita privredi i aktivnosti na tržištu novca, koje sprovode kompanije, upravlja se na neto osnovi, da bi se ograničio stepen u kome prihod zavisi od kretanja kurseva valuta.


5. UMESTO ZAKLJUČKA Svetska ekonomska kriza, možemo sa sigurnošću potvrditi imala je i još uvek je takva situacija, veoma negativan uticaj na poslovanje banaka, što se posebno odrazilo na stepen povećanja rizika bankarskih plasmana. Interesantan je stav poznatog američkog profesora, Nobelovca Džozefa Štiglica, koji smatra da je sadašnja kriza posledica besprizorne primene neoliberalne ekonomske politike. U prilog tome je i njegova konstatacija da se tržište ne može regulisati samo po sebi. Uvaženi profesor takođe ističe da neoliberalni tržišni fundametalizam služi kao teoretska osnova za propagiranje nezavisnosti centralnih banaka čija bi se funkcija svela samo na staranje o najnižoj inflaciji, bez ikakve druge uloge. Profesor Štiglic, dakle, ima pristup kapitalizmu kakav je imao i Kejnz, a to je njegova čuvena makroekonomska politika sa jakom ulogom države u ekonomiji. Takođe i Centralna banka treba da ima važnu funkciju u ekonomiji i finansiranju u pojedinim zemljama. Delujući u tržišnim privredama i primenjujući osnovna načela bankarskog poslovanja, svaka poslovna banka izložena je riziku. Bankarski rizici su heterogene prirode. Pored tradicionalnih kategorija rizika: kreditnog rizika i rizika nelikvidnosti, banke su danas izložene i rizicima kamatne stope, deviznog kursa, kao i specifičnim bankarskim rizicima. Ovi rizici mogu se analizirati sa aspekta pojedinačnih bilansnih pozicija ili agregatno na nivou banke. Politika rizika u poslovnim bankama obuhvata njegovu identifikaciju, procenu i konačno njegovo regulisanje. U razvijenim tržišnim privredama banke primenjuju posebnu metodologiju za praćenje rizika. Nekada se ova metodologija zasnivala isključivo na koeficijentima, dok se danas za praćenje rizika u bankama koriste i složeni simulacioni modeli. Za smanjenje rizika poslovne banke koriste različite poslovne strategije. Za regulisanje kreditnog rizika, banke koriste: kreditnu analizu, strategiju diversifikacije plasmana i rezerve kapitala. Zbog velikog značaja kreditnog rizika za sigurnost poslovnih banaka, u svim zemljama centralne banke obavezuju banke na korišćenje ovih strategija. Sekjuritizacija je pretvaranje kredita u hartije od vrednosti i predstavlja novinu u poslovanju banaka. Ranije su poslovne banke koristile vrednosne papire isključivo u kontekstu aktivne politike povećanja kreditnog potenci jala. Međutim, finansijske inovacije delovale su da banke usmere na tržišta vrednosnih papira i značajan deo svojih plasmana. Ovakvo ponašanje poslovnih banaka, u velikoj meri utiče na njihovu veću likvidnost kao i na transfer rizika na krajnje investitore. Za regulisanje rizika kamatne stope i rizika deviznog kursa poslovne banke u razvijenim kapitalističkim zemljama sve više koriste posebne finansijske instrumente i aranžmane za transfer rizika. Reč je o specifičnom tipu finansijskih inovacija koje su nastale početkom osamdesetih. Tržišta pomenutih instrumenata predstavljaju tržišta rizika u pravom smislu reči. Na njima se rizik, uz odgovarajuću cenu, transferiše na transaktore sa drugačijim tržišnim očekivanjima.


Zbog značaja poslovnih banaka za stabilnost i sigurnost finansijskog sistema, praćenjem i kontrolom rizika u bankama bave se i države. Naime, centralne banke ili posebna administrativna tela sprovode kontrolu opreznosti poslovnih banaka u svim zemljama OECD-a. Sa deregulacijom i sve većom marketizacijom finansijskog sektora u pomenutim zemljama, kontrola je pojačana i proširena. Istovremeno veća povezanost nacionalnih finansijskih sistema vodi ka ujednačavanju različitih sistema kontrole i stvaranju jedinstvenog sistema kontrole opreznosti u zemljama OECD-a. U razvijenim tržišnim privredama, privredni subjekti i banke sami su odgovorni za kvalitet svog poslovanja. Rizik poslovanja je egzaktna kategorija koja ima svoju cenu i koja je vezana za konkretnu organizaciju ili banku. Na toj osnovi uspostavljen je konzistentan sistem regulisanja rizika u finansijskom sektoru. U centru sistema nalaze se centralne banke, a na suprotnim polovima privredni subjekti i poslovne banke. Sa jedne strane uspostavljena je interakciona kontrola privrednih subjekata i poslovnih banaka, a sa druge strane centralne banke preko kontrole sigurnosti poslovnih banaka kontrolišu sigurnost celokupnog finansijskog sistema (sistemski rizik). Poslovne banke u našoj zemlji u ranijim periodima nisu pridavale odgovarajući značaj praćenju i regulisanju rizika. Određena pažnja pridavana je samo kreditnom i riziku nelikvidnosti, mada i za njihovo praćenje nije postojala dovoljno verifikovana metodologija. Može se reći da je ovakva praksa bila najvećim delom posledica nedosledne primene osnovnih nečela bankarskog poslovanja: likvidnosti, rentabilnosti i sigurnosti. Zakonske promene, kojima se banke definišu kao samostalne i na rizik spremne organizacije, dale su odgovarajuće pozitivne rezultate. Veća samostalnost poslovnim bankama obezbedila je kreiranje poslovne politike uz afirmaciju osnovnih načela bankarskog poslovanja. Banke su samostaInije u donošenju odluka o plasiranju sredstava, ali je i istovremno zaoštrena njihova odgovornost za rezulatate poslovanja. Nenaplativi kredit je potraživanje banke po osnovu kredita kod kojeg naplata od dužnika kasni u odnosu na ugovoreni rok i/ili je vrednost kolaterala umanjena ili potpuno anulirana usled ekonomskih činilaca. Nešto precizniji kriterijum za definisanje nenaplativog kredita priznaje MMF kao: sva potraživanja po osnovu kredita kod kojeg je plaćanje obaveze klijenta (kamate i otplate glavnice) u docnji od 90 i više dana, ili je docnja manja od 90 dana, ali postoje drugi razlozi koji dovode pod sumnju to da će banka u celosti naplatiti kredit. MMF priznaje i strožije definicije nenaplativih kredita lokalnih nadzornih tela, tj. i docnju manju od 90 dana ako je, na primer, u preduzeću pokrenut stečaj. Sve zemlje ne koriste istu definiciju za računanje pokazatelja o nenaplativim kreditima u bankarskom sistemu, ali postoji tendencija konvergiranja ka pokazatelju koji se računa kao odnos između sume kredita sa docnjom od 90 i više dana i ukupnih potraživanja po osnovu odobrenih kredita u celom bankarskom sektoru. Pokazatelj nenaplativosti kredita je jedan od najilustrativnijih sintetičih pokazatelja kvaliteta finansijske intermedijacije, stabilnosti finansijskog sistema i kreditnog rizika cele privrede. Iz tog razloga, pomno ga prate međunarodne finansijske institucije i medunarodni investitori. Nivo nenaplativih kredita u bankarskom sistemu jedne zemlje, između ostalog, utiče i na sam kreditni rejting jedne zemlje. Na kraju ovog članka, interesantno je istaći da niko sa sigurnošću ne može u ovom trenutku precizno prognozirati dokle će svetska ekonomska kriza trajati.


Prilikom prošlogodišnje posete Beogradu uvaženi akademik profesor Štiglic, prognozirao je da će izlazak iz krize biti moguć tek 2011. godine. Ruski ekonomski eksperti prognoziraju da će se kriza okončati tek 2020. godine.


KORIŠĆENA LITERATURA

1. Babić B., Prelaz tranziciji, prometej, Beograd, 1996. godina,

2. Barać S., Hadžić M., Starić B., Ivaniš M., Poslovno bankarstvo, Beograd, 2005. godine

3. Carić S., Bankarski poslovi i hartije od vrednosti, Novi Sad, 2007. godina,

4. Božina Lovre, Monterna teorija i politika, Pula, 2008. godina,

5. Ćirović M., Banskarski menadžment, Ekonomski institut, Beograd, 1995.,

6. Dimitrijević D., Monetarna analiza - Novac i kredit u savremenim privredama, Institut za dokumentaciju zaštite na radu, Niš, 1981.,

7. Đukić Đ., Bjelica V. i Ristić Ž., Bankarstvo, CID Ekonomskog fakulteta, Beograd, 2004.,

8. Đukić Đ., Centralna banka i finansijski sistem, Litopapir, Čačak, 2001.,

9. Đukić Đ., Zečević P., Utvrđivanje cena hartija od vrednosti i zaštita investitora, Čačak 2004.,

10. Erić D., Bojović P., Menadžment hartija od vrednosti, Kruševac, 2005. godina,

11. Đokanović T., Međunarodni ekonomski odnosi-promene na pragu XXI veka, Ekonomika i Institut ekonomskih nauka, Beograd, 1994.,

12. Gorčić J., Finansije i fmansijsko pravo, Pravni fakultet, Niš, 1994.,

13. Jović S., Bankarstvo, Naučna knjiga, Beograd, 1990.,

14. Komazec S., Ristić Ž., Monetarne i javne finansije-Menadžment monetarne i javne

ekonomije, Čigoja štampa, Beograd, 1999.,

15. Kožetinac G., Proces kreiranja novca, Institut ekonomskih nauka, Beograd, 1989.,

16. Mishkin F.S., Monetarna ekonomija, bankarstvo i finansijska tržišta, Beograd, 2006. godine

17. Marković D.Ž, Uvod u sociologiju menadžmenta, Viša škola za računovodstvo i berzansko poslovanje, Beograd, 2007.

18. Pečujlić M., Globalizacija – dva lika sveta, Beograd, 2005.,

19. Rose P.S., Hudings S.C., Bankarski menadžment i finansijske usluge, Beograd, 2005.,

20. Živković A., Kožetinac G., Monetarna ekonomija, Beograd, 2008.

Summary

World economic crisis first hit baking systems of the strongest western economies (USA, Germany) and primarily damaged economic system of Greece, the total debt of which is 300 billion dollars. This country is slowly coming out of the economic recession with the help of the European Union countries, Germany in the first place, which approved 100 billion dollars loan. Financial institutions (banks, hypothecary institutions and insurance institutions) suffered significant business losses- two hypothecary institutions from the USA and two German banks. However, in both cases governments of these countries, or rather their central banks, approved new loans and thus supported these institutions, which operate positively now. Economic crisis which affected almost the whole world is now starting to slow down in the countries where it had first started, while is still present in the countries where in began later. Key words: bank risk, economic crisis, World Economic Crisis, financial markets, global financial expenses, risk control

nikola orlic - rizik banaka u uslovima svetske ekonomske krizepepogledi.org/arhiva/2010_01/1 nikola...

Documents