Kako je evandjelista koji je mnogo obećavao bio zaveden u službu kritikovanja i kako ga je Bog

ljubavi doveo

NATRAG NA PRAVI PUT

Priča o John Osborne sa Ken Wade

1

2

PREDGOVOR

Kada je Petar došao Isusu i upitao da li je sedam puta dovoljno da se oprosti bratu koji ne prestaje da čini zlo protiv nas, Isusov odgovor je ukazao na to da opraštanje ne sme biti ograničeno brojevima.

Mi smo često spremniji da prihvatimo u zajednicu nekoga ko nikad nije bio medju nama, nego da primimo nazad onoga koji je neko vreme proveo napolju, i kritikovao nas. Veoma nam je teško da takvoga prihvatimo i oprostimo mu čak i sedam puta.

Isus je ispričao priču o izgubljenoj ovci, ovci koja je zabludila od stada i pastira, i bila vraćena u stado s velikom radošću. Moja je nada da ćete vi, dok čitate stranice ove knjige, deliti radost velikog Pastira zbog onoga ko je bio zarobljen golim brdima kriticizma, ali je delovanjem Svetoga Duha i molitvama porodice i prijatelja, našao put natrag u stado.

Poznavao sam porodicu Osborne od kada je John bio mali dečak. Kao sekretar za propovedničku službu bio sam uključen u mnoge razgovore sa John i Dianne, u vreme kad je on bio pastor u oblasti i u vreme njegovog prelaska u "nezavisnu" službu.

Kasnije, kao predsednik oblasti na Floridi, nisam bio imun na napade koje je John ustremio na Crkvu. Medjutim, drago mi je bilo i srce mi je bilo radosno, kad sam čuo o promeni njegovog duha i stava. Moram da priznam da sam u početku bio pomalo skeptičan. Ali nekoliko poseta koje sam imao sa John i Dianne i odborom organizacije Prophecy Countdown uverilo me je da postoji jak dokaz o iskustvu pravog obraćenja.

Čitalac bi trebalo da ima na umu da je priča, ispričana na ovim stranicama, ispričana iz perspektive pisca. Možda neće svi koji su bili uključeni u opisane dogadjaje da ih vide iz iste perspektive, i nema sumnje da ih u nekim situacijama neki vide drukčije.

3

Ja sam imao lični blagoslov, medjutim, dok sam čitao ovaj zapis o Božjem vodstvu u životu jednog od Njegove dece. To me je još jednom podsetilo da svi mi potpuno zavisimo od Duha Svetog, da nas dovede u sklad sa voljom Božjom.

Obed O. Graham

4

UVOD

Kad sam prvi put čuo da se John Osborne okreće i u svojoj službi vraća u Crkvu Adventista sedmog dana, glasno sam izrazio svoju reakciju: "Čuvajte se! Taj čovek je zapeta puška!"

Ja lično nisam poznavao Johna ali tokom mnogo godina čuo sam dovoljno o njemu da znam da veoma oštro kritikuje Crkvu i da se jednom ranije mirio sa vodstvom, samo da bi se opet odvojio i postao još veći kritičar. Bojao sam se, kakve god da je promene načinio, da su one možda samo privremene ili maskiraju pravo stanje.

Ali, prijatelj koji je razgovarao sa Johnom opomenuo me je da ne žurim sa sudom a da prvo nisam razgovarao sa tim čovekom. Kad sam nazvao telefonom njegov dom, John je bio srdačan i proveo je skoro celi sat pričajući mi o svojim iskustvima, kako je shvatio da je bio na potpuno pogrešnom putu. Iskreno je podelio sa mnom svoje borbe kroz koje je prolazio pokušavajući da okrene svoj brod natrag i priznao da njegova služba ne ide tako dobro od kad je načinio promenu. Ali, uveravao me je da njegova odluka, i njegova vera u Boga, ostaju jaki.

Pošto sam, tokom mnogo godina, imao iskustva sa izvesnim brojem "nezavisnih" propovednika bio sam zainte-resovan da saznam više i odlučio da održavam kontakt sa Johnom, nadajući se da ću možda na neki način moći da mu pomognem da bude čvrst u hodanju sigurnim putem.

A onda, kad se pojavila ideja da se o Johnovom iskustvu napiše knjiga, dobio sam priliku da zaista budem upućen u priču o njegovom zaokretu. Uskoro su usledile posete sa John i Dianne i kontakti sa drugima koji su poznavali njih i ono što su oni učinili.

John i ja nismo ispričali ovu priču samo za znatiželjne, iako će detalji koji su ovde otkriveni mnogo učiniti da zadovolje njihove želje. Ovo je priča o jednom ljudskom biću koje je dragoceno Bogu i o tome kako je Bog radio u njegovom životu. Nadamo se da će oni koji su možda obeshrabreni vlastitim hrišćanskim iskustvom možda ovde naći neko ohrabrenje. I nadamo se da ćemo, govoreći iskreno o tome kako je John

5

zastranio u svojoj službi, moći da sačuvamo druge od potrebe da isprobaju isti put. Nadamo se da će svi koji čitaju ovo primiti blagoslov i biti privučeni bliže divnom Spasitelju koji razume naše slabosti, prihvata naše pokajanje, i prašta naše pogreške.

Ken Wade

6

POGLAVLJE

1Vrelo floridsko sunce virilo je ispod široke strehe na

prednjoj strani Crkve Adventista sedmog dana u Rolling Hills gde sam išao tamo-ovamo, mučeći se oko jednog od najozbiljnijih pitanja sa kojim sam se ikad suočio. Shvatao sam da sva moja budućnost zavisi od odluke koju je trebalo da donesem, kako da odgovorim na ono što sam upravo pročitao. Po možda deseti put bacio sam pogled na sat. To me ponovo uverilo da je zaista skoro četiri po podne, aprila 3, 1995. Nastavio sam da udaram po svojoj nozi malom knjižicom u roza povezu koju sam držao u desnoj ruci.

Zašto Dianne nema tako dugo? Skoro je dvadeset minuta kako sam je pozvao i rerkao joj da dodje da me pokupi što je pre moguće.

Scott DesIslet, upravnik naše video-produkcije, izašao je iz kamiona koji smo zvali "Halev" - vozila dugačkog 12 metara, potpuno opremljenog za video-produkciju, koje je korišćeno za pravljenje programa koji su se emitovali preko satelita. Okrenuo se i zaključao vrata. I "Halev" i njegov saradnik "Isus Navin" bili su još uvek parkirani tamo tog ponedeljka po podne jer smo ih koristili preko vikenda da našu službu u crkvi emitujemo preko satelitske televizije da bi ljudi u svojim domovima širom cele zemlje mogli da nam se pridruže i čuju moju propoved uživo. "Isus Navin" je bilo ime koje smo dali vozilu sa sistemom za priključivanje na satelit. Ta dva kamiona, koja su dobila imena po dvojici uhoda poslatih u Hanan koji su doneli izveštaj vere Izrailjcima, bili su važan deo naše misije objavljivanja istine celom svetu.

"Da li je sve u redu s tobom?" upitao je Scott kad je primetio da ja još čekam na prevoz. "Mogu ja da te odvezem kući, ako hoćeš."

7

"Ne, sve je u redu. Dianne će biti ovde za koji minut, siguran sam", odgovorio sam. "Neko ju je verovatno zaustavio da je nešto pita, dok je odlazila."

"Da, verovatno je tako", rekao je Scott. Zastao je i pogledao niz ulicu, kao da će gledanje učiniti da Dianne skorije dodje. "Siguran si da je sve u redu? Hoću da kažem, ako se ne osećaš dobro..."

"Biću dobro čim ona stigne - gledaj, evo ona upravo dolazi", rekao sam. Crna Acura baš je silazila sa autoputa i mogao sam da vidim Dianne unutra. Scott je ušao u svoj auto dok se ona približavala. Otišao sam i zauzeo mesto do vozača. Otkad naš sin, Wesley, više nije sa nama, moja žena uglavnom vozi. Ja kažem ljudima da sam odustao od vožnje pre mnogo godina jer moja ličnost nije dobra za vozača. Ja sam Petar, ako znate šta mislim - ja obično reagujem na način kako je Isusov učenik Petar to činio - brzo i bez da prvo razmislim pre nego što učinim akciju. To može da bude prava opasnost za volanom.

Stavio sam moju akt tašnu na zadnje sedište i seo pored Dianne sa malom knjigom u ruci.

"Jesi li dobro?" upitala je Dianne, sa zabrinutim izrazom na licu. "Mislila sam da ćeš ostati ovde celo po podne, radeći."

"Draga, moraš da čitaš ovu knjigu, i to moraš da je čitaš sad odmah", bilo je sve što sam rekao kao odgovor.

"U redu", rekla je zbunjenim glasom. "Znam da si je verovatno čitala pre. To su uglavnom izvodi

iz Svedočanstva za propovednike. Ali moraš da je čitaš ponovo, sad odmah, u kontekstu onoga što mi radimo upravo sada. I onog što planiramo da učinimo sledeće sedmice."

"Hajdemo kući i čitajmo je zajedno", rekla je i krenula autom.

Dok smo se petnaest minuta vozili kući, okretao sam stranice knjige i čitao joj odseke. "Slušaj ove reči koje je Božja sluškinja uputila bratu S.", rekao sam i čitao odsek. "Shvataš li to? Ove reči su napisane za mene. One su napisane o meni! Božja vesnica za poslednje dane prorokovala je da će se pojaviti ljudi u budućnosti koji će činiti upravo ono što ja činim - koji će činiti upravo ono što planiram da činim na velika zvona sledeće sedmice! Ali slušaj šta ona kaže o tim ljudima!" Čitao sam odsek

8

za odsekom dok je Dianne vozila ćuteći. Do trenutka kad su se vrata od garaže otvorila da se uvezemo unutra, ona je bila duboko opterećena.

Ušli smo u kuću a da nismo ni pokupili poštu, i seli na kauč u našoj spavaćoj sobi. Nastavili smo da idemo kroz knjižicu, zastajući povremeno da neki odsek pročitamo glasno. Sa svakim trenutkom koji je prošao postajalo nam je jasnije da smo išli pogrešnim putem. Da nam treba promena pravca.

Konačno, spustio sam se na kolena pored kauča, zario glavu medju ruke i plačući uputio pitanje Bogu. "Šta sam to činio, Gospode? Oh, Gospode moj, šta sam činio?"

Molili smo se i plakali i čitali zajedno satima. Iznova i iznova postavljali smo pitanje "Šta smo to činili?" i onda smo znali da moramo da se suočimo sa sledećim pitanjem: "Šta ćemo sada činiti?"

Knjižica sa roza koricama ima naslov Crkva ostatka. To je knjiga koju sam čitao i pre, ali pod drukčijim okolnostima. U stvari, mogu da se setim kako sam držao čitave propovedi u kojima sam koristio odseke iz ove knjige, upućujući ljude kako da odgovore na njenu vest. Ta knjiga je kompilacija načinjena od spisa Ellen G. White, sastavljena 1950. Godinama sam racionalizovao kako da odbacim moćne istine ove male knjige kad su ljudi delili sa mnom njene poruke. Racionalizovanje je bilo jedini način kako sam mogao da se nosim sa vešću koja je bila u takvoj suprotnosti sa smerom kojim sam ja išao. Pošto sam opravdavao moj put koji se suprotio toj knjizi, pretpostavljam da sam je potpuno smetnuo s uma.

Do ovog dana.To popodne išao sam u Halev sa namerom da radim s

mojim saradnicima na proizvodnji novog kompleta video-kaseta koje smo planirali da uskoro izdamo. Dok su ostali pripremali opremu, ja sam seo na producentski kauč i pogledao okolo, tražeći nešto za čitanje. Kako se knjižica našla na stolu, za mene je tajna do ovog dana. Niko ne može da se seti da ju je uneo u vozilo. Ali, iz nekog razloga, tamo je bila i ja sam je podigao. Odmah sam je prepoznao. Znao sam njene poruke i bez da sam je čitao. Pa, pomislio sam, mogu ipak da je čitam. Dobro je s vremena na vreme pogledati u argument koji neprijatelj koristi.

9

Prijatelji mi kažu da ponekad mogu biti prilično arogantan, i mislim da sam se tako osećao kad sam počeo da čitam. Bio sam na tom terenu i pre, i trebalo je samo da osvežim pamćenje, naročito u svetlosti onoga što smo planirali da uradimo sledeće sedmice. Mogao sam biti siguran da će mi mnogi ljudi citirati Crkvu ostatka kad objavimo da je organizovana Crkva postala Vavilon i objavimo naš zvanični poziv za sve iskrene adventiste sedmoga dana da napuste glavnu zajednicu i pridruže se nama kao Božjem ostatku za poslednje dane.

Ali moj arogantan stav nije dugo trajao. Na strani 23 sam čitao:

"Godinama sam objavljivala svedočanstvo da, ako se neki podignu i tvrde da imaju veću svetlost, a pritom zagovaraju rušenje onoga što je Gospod kroz svoja ljudska orudja gradio, takvi su teško prevareni i nisu sa Hristom na istom poslu. Oni koji tvrde da adventističke crkve čine Vavilon, ili bilo koji deo Vavilona, bolje da ućute."

Četiri stranice kasnije sledeće reči su pojačale moje osećanje nelagodnosti.

"Bog ima narod za koji je celo nebo zainteresovano i oni su jedini predmet na Zemlji drag Božjem srcu. Neka svako ko čita ove reči ozbiljno razmisli o tome, jer, u ime Isusovo, ja bih ih svakome stavila na dušu. Kad se neko podigne, bilo medju nama, ili izvan nas, opterećen vešću koja objavljuje da je Božji narod postao Vavilon, i tvrdi da je Glasna vika poziv da se izadje iz njega, možete znati da takav ne nosi vest istine. Ne primajte ga niti se pozdravljajte s njim; jer mu Bog ne govori, niti mu je dao vest, nego je potrčao pre nego što je poslan."

Izgledalo je kao da izjava za izjavom skače sa stranice na mene, rugajući se mojoj samozadovoljnoj sigurnosti, prisiljavajući me da ponovo razmislim o onome što sam verovao i što sam učio druge.

"U redu, mislim da smo spremni da počnemo," rekao je Scott, režiser, prekidajući moje misli. "Jesi li spreman, pastor John?"

10

Izgledalo je kao da su me njegove reči trgle natrag iz jednog drugog sveta. Ja sam bio toliko zgranut onim što sam čitao, da sam zaboravio gde sam.

Za trenutak zurio sam prazno u Scotta i gotovo započeo bujicu reči o onome što sam upravo pročitao, ali sam oklevao. Ne, ovo je nešto što moram više da proučavam pre nego što podelim sa mojim saradnicima. "Znaš, Scott, ne osećam se tako dobro danas. Neću biti u stanju da bilo šta snimam. Hajde da prekinemo za danas. Mislim da ću pozvati Dianne da dodje i pokupi me, i odvede me kući."

Siguran sam da je iznenadna promena planova iznenadila moju ekipu. Oni su naučili da me vide kako letim na posao i započinjem projekt, zagnjurujem se u njega i radim bez prestanka do kasno u noć, jedva zastajući da jedem. Da ih pošaljem kući usred popodneva, kad je trebalo da obavimo posao - to nije ličilo na mene. Mora biti da su osetili da sam ili zaista bolestan ili me nešto teško muči.

To što su oni osećali bilo je tačno. Ja sam se zaista osećao bolesnim i nešto me zaista teško opterećivalo. Širom sveta imao sam reputaciju kao lider medju "nezavisnim", "istorijskim" propovednicima adventista sedmog dana koje su vodje oblasti obično nazivali "službom kritikovanja". A ja sam bio jedan od najistaknutijih kritičara adventističke crkve, naročito Generalne konferencije. Mnogo puta sam gledao u video kameru i prozvao vodstvo Generalne Konferencije. "Kako možete dozvoliti da se rade takve stvari i da ne sledite savet Biblije i Duha prorošva?" glasno sam objavljivao, preteći prstom na onoga ko je možda gledao. Kopije tih programa poslane su članovima Crkve širom sveta i hiljade telefonskih poziva, pisama i novčanih priloga dolazilo je od ljudi čija su osećanja bila odjek mojih. Naša služba, nazvana Prophecy Countdown, operisala je sa tri miliona dolara godišnjeg budžeta, od kojeg je većina bila prilog ljudi koji su bili zbog nečeg povredjeni, ili koji su bili zabrinuti zbog onog što se dogadjalo u njihovim lokalnim crkvama ili onog što su oni smatrali snižavajem principa - ljudi koji su možda, kao i ja, imali seme gorčine zbog načina kako su bili tretirani.

"Šta ćemo raditi?" upitala je Dianne kasno te noći. "Oh, šta ćemo raditi?"

11

Dianne je u mnogo čemu veoma jaka žena. Ona je bila predsednik naše organizacije tokom više od deset godina, nadgledajući rad više od pedeset zaposlenika i mnogobrojnih dobrovoljaca. Bila je nezamenjiva u zacrtavanju našeg rada kroz mamutske projekte kao što je započinjanje naše satelitske televizijske mreže i globalne radio službe na kratkim talasima. Kad smo započinjali svaki od ovih projekata, ona je rame uz rame bila uz mene, brinući se o detaljima i obavljajući organizacioni posao koji je naše snove pretvarao u stvarnost.

Nisam imao odgovor na njeno pitanje. Celu tu noć molili smo se, proučavali i prolevali suze zajedno. Trebalo je mnogo šta imati na umu. Stajali smo na čelu organizacije koja je imala deset miliona dolara i koja je samo za deset godina porasla od ničega do tačke u kojoj smo sada, sa deset hiljada ljudi koji nas podupiru. Mi smo bili orudja koja su vodila te ljude, plus nebrojene hiljade drugih, u dublje proučavanje Biblije i Duha proroštva. Komentar mnogih je bio da mene vide kao neku vrstu Jovana Krstitelja ili Jeremije - koji se ne boji da ustane i kaže što treba da se kaže, pa neka iverje pada gde god hoće.

U ovom trenutku naši sledbenici su se nalazili na rubu velikog odvajanja. Mesecima je uzbudjenje raslo u redovima dok sam objavljivao serije propovedi kao što su "Žig zverin za adventiste" i "Gnusoba opustošenja za adventiste sedmog dana". Ove propovedi nisu objavljivane preko naše satelitske mreže ili radija, ali smo prodali hiljade kopija kaseta adventistima sedmog dana. Sa svakom serijom bio sam sve bliži trenutku za koji sam osećao da treba da skoro dodje - trenutku kad ću objaviti da je Generalna konferencija adventista sedmog dana postala deo Vavilona i da je vreme za Božji verni narod da izadje iz te organizacije i pridruži se nama kao delu pravog istorijskog adventističkog pokreta. Uverio sam sebe da je to vest koju treba da objavim i da je naša grupa deo originalne, istorijske adventističke organizacije. Bio sam isto tako siguran da je Bog pozvao mene da budem taj koji će objaviti vest i voditi njegov narod iz Vavilona natrag u Božju originalnu adventističku organizaciju.

Podigao sam knjigu i ponovo čitao:"Dragi brate S. Upućujem ti nekoliko redaka. Ne slažem se sa pozicijom

12

koju si zauzeo, jer mi je Gospod pokazao da će upravo takvu poziciju zauzeti oni koji greše. Pavle nas je na ovo opomenuo: "A Duh razgovetno govori da će u poslednja vremena odstupiti neki od vere slušajući lažne duhove i nauke djavolske."

Brate moj, saznajem da ti zauzimaš takav stav da smatraš da je Crkva adventista sedmog dana Vavilon i da svi koji hoće da budu spaseni moraju da izadju iz nje. Ti nisi jedini čovek koga je djavo prevario u ovome. U poslednjih četrdeset godina, ljudi su se jedan za drugim podizali, svaki je tvrdio da ga je Gospod poslao sa istom vešću; ali dozvoli mi da ti kažem, kao što sam rekla i njima, da je ova vest koju objavljuješ jedna od sotonskih prevara smišljenih da stvore konfuziju u crkvama. (40. 41)

Brat S sam ja! Morao sam to da priznam. Iz ovoga što sam čitao, razumeo sam da je pre više od sto godina Bog opomenuo Ellen White da će se u poslednje vreme podizati ljudi sa upravo takvom vešću kakvu sam ja objavljivao.

Proveli smo noć moleći se i proučavajući. Sad je već napolju počinjalo da sviće. "Šta ćemo reći našim zaposlenicima?" pitala je Dianne.

"Moramo im reći šta smo mi razumeli", rekao sam. "A šta će biti sa saborom sledeće sedmice?"Sledeće sedmice! Planirali smo da sledeće sedmice

odvezemo "Haleva" i "Isusa Navina" u Pensilvaniju za sabor. Pet drugih "nezavisnih" organizacija trebalo je da nam se tamo priključi i već smo se složili i objavili da će ovaj sabor biti zvanični poziv za izlazak - vreme kad ćemo ojaviti crkvama da nemamo drugi izbor nego da objavimo glasnu viku, pozivajući ljude da napuste organizaciju adventista sedmog dana i priključe se nama, kao istorijskim adventistima.

Moraćemo da promenimo našu agendu. Moraćemo da razgovaramo sa drugim liderima i pokušamo da ih uverimo koliko smo bili na krivom putu. Znao sam da nemam drugog izbora. Nikad ne bih išao stazom u koju ne verujem. Otkad sam prvi put prihvatio Božji poziv na propovedanje evandjelja, istina i hodanje

13

za onim što je pravo bilo je najvažnije u mom životu. To sada nisam mogao da promenim. Ali kako sam zapao u ovakav glib? Šta nas je dovelo do ove strašne tačke gde smo morali da priznamo da smo šampioni u ideji koja je sto osamdeset stepeni od pravog puta, od onoga što sad znamo da Gospod želi da sledimo?

Samo će vreme pokazati da li su i oni koji su nam se priključili na ovom pogrešnom putu videli svetlost i da li su bili spremni da promene pravac sa nama.

14

POGLAVLJE

2Kad sam bio sasvim mlad, nije mi uvek bilo važno da

radim ono što je pravo ali želja da sledim istinu postojala je duboko u meni, iako sam je ponekad ignorisao. Iz nekog razloga Gospod me je obdario sposobnostima koji su me učinile prirodnim liderom. I tako, bilo da sam išao dobrim putem ili pogrešnim putem, uvek je izgledalo prirodno da drugi slede moje vodstvo.

Gospodjica Dorothy Matthews bila je jedna od najomiljenijih učitelja u adventističkoj osnovnoj školi u Madison, Tennessee, gde sam rodjen. Ona je izvršila pozitivan uticaj na živote stotina dece tokom svoje duge karijere. Poučavala je moje dve sestre i moga brata, i oni su je svi voleli.

Ona mi je bila učiteljica u trećem razredu i ja sam smatrao da je veoma dobra. Uživao sam u njenom razredu. Imao sam mnogo prijatelja, i naša mala grupa imala je mnogo prijatnih trenutaka za vreme časova - a još više za vreme odmora. Bilo je nekoliko dece koji se nisu pridružili našoj grupi, ili im nismo dozvolili da nam se priključe, i mislim da njima škola nije donosila mnogo radosti - naročito kad sam se ja okomio na njih da ih zadirkujem i da ih plašim. Ali, koliko ja znam, sve je bilo divno u učionici trećeg razreda. Jednoga dana, došao je jedan pastor-evandjelista i upitao ko hoće da bude kršten. Pridružio sam se mojim prijateljima u kršteničkom razredu, i svi smo bili kršteni na kraju jedne evangelizacije.

A onda, jednog dana, gospodjica Matthews pozvala je moje roditelje i zamolila ih da se nadju s njom u direktorovoj kancelariji. Taj poziv ih je iznenadio, jer sve što su znali o onome što se dogadjalo u školi bilo je što sam im ja preneo.

"Nešto nije u redu u školi?" upitala je mama kad je završila telefonski razgovor.

"Ne, sve je u redu - sve ide odlično", uveravao sam je."Da li radiš svoje zadatke?"

15

"Da."

"Da li se dobro slažeš sa drugom decom?""Svakako.""Da li te drugi vole? Da li si se s nekim sukobio?""Pa...""Johnny, da li se sukobljavaš sa decom?""Ne baš.""Johnny, da li si se sukobio s nekim?""Nikog nisam udario.""Pa, to mi je drago. Pitam se o čemu gospodjica Matthews

hoće da razgovara s nama", rekla je mama.Sledećeg dana smo moja majka, otac i ja sedeli zajedno u

direktorovoj kancelariji, slušajući kako gospodjica Matthews objašnajva razlog za poziv. Sirota žena bila je skoro u suzama. "Johhny je dobar dečak", rekla je. "Ali on je veoma...aktivan - on je rodjeni lider i druga deca ga rado slede."

"Da", odgovirila je majka. "Mi oduvek znamo da Johnny ima mnogo energije i da su druga deca naravno privučena njemu jer on uvek ima mnogo ideja šta da radi. Da li vam stvara probleme u učionici?"

"Pa, da to kažem ovako", rekla je gospodjica Matthews. "Za sve moje godine otkad sam učitelj, nikad nisam imala situaciju kao što je ova. Johnny je osoba koju ne mogu da poučavam. On remeti sve. Izgleda kao da ima dva različita programa koji se odvijaju u učionici trećeg razreda ove godine. Tu je moj program, i tu je Johnniev program. A to su dva potpuno različita programa! To ne može tako da se nastavi."

"To svakako mogu da razumem", rekla je majka. "Razgovaraćemo sa Johnniem i videćemo da li će se stvari popraviti."

"Ne mislim da će to rešiti problem", rekla je gospodjica Matthews. "Pokušala sam ja sa razgovaranjem, pretnjama, kažnjavanjem - sve. Ali promene nikakve nema."

"Šta predlažete da učinimo?" upitala je majka. U tom trenutku progovorio je direktor, koji je dotle

prevrtao papire po stolu. "Bojim se da ćemo morati da vas zamolimo da Johnny ispišete iz škole."

16

Moj otac nije progovorio ni reči u direktorovoj kancelariji. On je bio visoko poštovan lekar u društvu, vodja zdravstvenog programa u sanatorijumu u Medisonu, i mora biti da je bilo udarac za njega da mu sin bude izbače iz škole, ali nije pokazivao nikakve spoljašnje znake gnjeva. On je poreklom Holandjanin i Englez i čovek koji malo govori.

S druge strane, moja majka je Italijanka - upravo suprotno. Govorila je neprestano na putu do kuće, glasno izražavajući zabrinutost šta ćemo raditi, i čudila se zašto učiteljica sa tako uglednom reputacijom nije mogla da usmeri njenog sina.

Često sam bio kritikovan zbog onoga što radim i načina kako radim, i mogu da razumem nestrpljenje koje ljudi imaju sa mnom. Nisam taj koji će kazati da su problemi krivica mog nasledja, ali moram biti svestan da sam ja produkt te zanimljive kombinacije: jakog, ćutljivog, često krutog holandsko-engleskog oca i žive, aktivne, govorljive italijanske majke. Od oca sam nasledio jako osećanje sigurnosti šta je pravo a šta pogrešno da se radi, a od majke sam nasledio snažnu sposobnost da drugima kažem šta mislim.

Ova kombinacija pogodila je gospodjicu Matthews na loš način. I ona svakako nije bila poslednja koja se mučila imajući posla sa mnom. Božjom milošću verujem da sad iz dana u dan postajem hrišćanin koji više voli i može biti voljen, ali još uvek imam snažan osećaj šta je pravo, i nije mi moguće da općutim kad sam u nešto ubedjen.

Za sledeći dan ili dva, moji roditelji su odlučili šta da urade sa mojom školom. Iznajmili su tutora i ja sam proveo ostatak školske godine učeći kod kuće gde nije bilo druge dece da me ometaju - i nikoga koga bih ja vodio ustranu svojim drugim programom.

Moj četvrti i peti razred prošli su dobro. Nisam siguran da se moje ponašanje promenilo. Ali verovatno da su učitelji digli ruke i samo se prilagodili činjenici da imaju tvrdoglavog lidera koji se s njima otima za kontrolu nad razredom. Učiteljica u šestom razredu bila je gospodjica Warton. Ona je isto tako bila dobra učiteljica, ali u to vreme su se neke teške stvari dogadjale u našoj porodici. Do tada je moj otac već prestao da ide u crkvu i potpuno prihvatio buntovni životni stil. Počeo je da se druži sa

17

potpuno novom grupom svetovnih prijhatelja. Kao posledica toga, počeo je loše da tretira moju majku. To me je činilo krajnje ljutim, i mislim da sam sve iskalio na moju učiteljicu i svu decu u razredu koja mi se nisu svidjala. Jadna gospodja Warton imala je blagi nervni slom u polovini školske godine, a mali Johhny Osborne završio je ponovo provodeći ostatak školske godine sa tutorom.

Tokom godina često sam se u mislima vraćao natrag na način kako sam tretirao drugu decu u školi, decu na koju sam se okomio iz bilo kog razloga. Znam da su im zbog mene dani bili mizerni. Išao sam tako daleko da sam čak kasnije tražio neke od njih i molio oproštaj za ono kroz šta sam ih stavljao. Znam da sam uvek imao veoma snažno osećanje šta volim a šta ne, i da nikad nisam bio u stanju da ćutim ili jednostavno ostavim stvari ili ljude na miru. To je bilo u mnogo čemu jedna od jačih strana u mojoj službi, ali je isto tako stvaralo probleme, i svakako to nije učinilo da moje školovanje ide glatko.

Godine 1966 otišao sam u Highland Academy u Portland, Tennessee i započeo gimnaziju. Iskreno rečeno, ne znam kako me je nastavno osoblje moglo podnositi. Trebalo je da me izbace. Postavio sam se nadmeno - bogato doktorsko dete, uživajući sav prestiž koji novcem može da se kupi. Naročito se sećam dva učenika kojima su se roditelji te godinre upravo vratili iz misionskog polja u Africi. Jadna deca su dotada celog života pohadjala male škole u kojima su bila samo deca misionara, a sad su iznenada bačeni u spavaonice ove američke gimnazije sa besnom ajkulom kao što sam ja koja kruži i ujeda kad god može - mrzim i da mislim kako sam im izazivao patnje.

Medjutim, nešto mi se dogodilo tog leta. Jedan mladi pastor, po imenu Terry McComb, dobar prijatelj naše porodice, došao je u Highland i slušao me kako pevam u crkvi. Prišao mi je nakon bogosluženja, oduševljen, i rekao: "Ja sam znao da je tvoja cela porodica muzikalna, ali nisam imao pojma...Dok si ti pevao, osećao sam se kao da je Gospod govorio mom srcu i rekao: 'Ovo je pevač za evangelizacije koje ćeš držati ovog leta."

"O čemu to govoriš?" upitao sam."Na srcu su mi ljudi iz sela u Kentucky i

Tennessee",

18

odgovorio je. "Moj prijatelj, Jerry Gladson, propovednik, i ja želimo da provedemo leto propovedajući evandjelje tim dragim ljudima."

Pa, da ne dužim priču, otišli bismo u park nekog malog grada. Ja sam vadio moju gitaru sa dvanaest žica i požeo da pevam evandjeoske pesme. Za kratko vreme, oko nas bi bila okupljena grupa ljudi. Kad su pastori Jerry i Terry mislili da se okupilo dovoljno ljudi, jedan od njih bi počeo da propoveda. Kako je to bilo uzbudljivo leto za nas, dok smo gledali kako mnoge dragocene duše dolaze Gospodu! Nisam ni bio svestan semena evandjelja koje je Gospod sejao u moje srce.

Do kraja leta ja sam čitao Bibliju i Duh proroštva i željno iščekivao potpuno drukčiju školsku godinu. Za vreme moje druge godine, mislim da sam u stvari imao pozitivan uticaj u školi, prvi put u mom životu! I, kad god sam mogao, pozivao sam svoje prijatelje da dodju u našu kuću za vikend. Mama je uvek bila veoma gostoljubiva i isto tako veoma duhovna osoba, tako i samo pozivanaje dece da dodju u našu kuću mora da je činilo mnogo dobra za školu - jer je mama vršila dobar uticaj na one koji su dolazili.

Zato je za mene bilo zagonetno jednog vikenda, otprilike na polovini školske godine, kad sam pozvao kuću i rekao mami da sam sredio sa preceptorom za mladiće da dovedem sve drugove iz moje spavaonice kući za taj vikend. Očekivao sam da će ona samo upitati koliko njih dolazi i da će požuriti u supermarket i doneti kući auto pun hrane. Imali smo ogromnu kuću na samom jezeru. U to vreme bila je vredna 120 000 dolara, što bi bilo sigurno preko jednog miliona danas, i tako nije bio nikakav problem da se nadje mesto za koliko god dece želim da dovedem kući. Trideset ili četrdeset dečaka moglo je da spava na podu u dnevnoj sobi.

Ali ovog vikenda mama je rekla da ne bi to volela - da li bismo mogli da to odložimo sedmicu ili dve? Nisam razumeo, ali po prvi put u životu, nisam vršio pritisak na nju.

U subotu uveče, po zalasku sunca, mama i tata su odlučili da idu čamcem na drugu stranu zaliva i nabave neke mamce za pecanje. Dok su bili u prodavnici čuli su mnogo sirena, ali nisu ni mislili o tome dok se nisu približili kućI i ugledali dim koji se

19

dizao sa njihovog imanja! Oni su nedavno dopunjavali podzemni rezervoar sa propanom, i nešto je poželo da curi. Očigledno, kuća se napunila propanom, i kad je gas naišao na plamen u sistemu za grejanje, dogodila se strašna eksplozija.

Mama, kojoj nikad nisu nedostajale reči, gledajući na svoj dom koji gori, dok su vatrogasci radili, rekla je: "Gde je kukuruz da pravimo kokice?"

Činjenica da nisam doveo kući celu grupu dečaka bila je jedan od ranih znakova da providjenje deluje u mom životu. Mama ni sama nije znala zašto je odbila da dečaci dodju, ali ona je oduvek bila osoba koja je hodala blizu svog Spasitelja i mi smo uvek mislili da je to Gospod intervenisao na neki način da spreči strašnu tragediju.

U to vreme moj otac je još uvek bio potpuno buntovan i moja majka se molila Gospodu da učini nešto da ga dovede nazad - "što god, Gospode, da ga uzdrma", molila se.

Vatra ga je uzdrmala, dobro i snažno. Mislim da je iznenada shvatio kako je Gospod sve sačuvao da niko ne bude povredjen u vatri i on je odlučio da okrene novi list. Tata se odlučio za novi početak. I tako smo se odselili iz Madison, Tenneessee, čak u Avon Park, Florida, gde je moj otac nastavio da radi kao lekar, udaljen od svojih svetovnih prijatelja, i gde je započeo da ponovo ide u crkvu.

Mislim da je moj život uvek išao kao klatno, napred nazad, jer sećam se da sam bio izbačen iz Forest Lake Academy u Floridi, u aprilu moje treće godine. I opet, odlučio sam da nemam ništa sa Bogom i sa crkvom. Moj deda je u to vreme živeo u Los Andjelesu i ja sam nagovorio roditelje da me pošalju da ga posetim. Naravno, nisam im rekao pravi razlog zašto sam želeo da idem u Californiju.

POGLAVLJE

20

3Kad mi je bilo sedamnaest godina, spakovao sam svoju

gitaru, bubnjeve i nešto odeće i uputio se u Zlatnu državu, odlučan da uspem u "biznisu". Šou biznisu, naravno.

Pevao sam pred publikom otkad mi je bilo pet godina i imao mnogo časova solo pevanja za vreme srednje škole. Znao sam da imam glas dovoljno dobar da uspem i, još više od toga, voleo sam da zabavljam publiku. To mi je izgledalo prirodno.

Ostao sam kod mog dede nekoliko sedmica, i nije mi uzelo mnogo vremena da pronadjem rok-grupu kojoj je bio potreban bubnjar. Nazvali smo našu grupu "Zastoj u saobraćaju". Sastajali smo se u garaži jednog od momaka i tandrkali, zavijali i udarali dok nismo bili sigurni da dobijamo zvuk gotov za veliki uspeh. "Hajde da pokušamo najpre Las Vegas", predložio je jedan od momaka. "Čujem da je prilično lako da se tamo dobije mesto za izvodjenje i da se uspe."

Natovarili smo sve u jedan stari, dotrajali Dodge koji smo kupili za 75 dolara i uputili se u Las Vegas spremni da u jednom naletu osvojimo grad. Dozvoljeno nam je da sviramo u nekoliko hotelskih predvorja, ali uskoro smo počeli da brišemo stolove i prihvatamo bilo kakve poslove samo da bismo zaradili dovoljno za hranu.

Stvari uopšte nisu tekle kako su planirane, i ja sam počeo da osećam neko neželjeno mešanje u moj život. Znao sam odakle ono dolazi. Nisam imao dovoljno novca da platim za telefonski razgovor sa svojima, tako sam pozvao kolekt. Kad je mama prihvatila da plati, uputio sam joj direktno pitanje: "Mama, da li se ti moliš za mene?"

"Naravno, sine."Zaista, nisam ni morao da pitam. Već sam znao. U stvari,

već nekoliko dana imao sam u svom umu mentalnu sliku moje drage majke kako kleči na kolenima i moli se za svog zabludelog sina tamo u Las Vegasu. Sama ta slika ometala me je u koncentraciji, ali to nije bilo sve što nas je sprečavalo da uspemo. Znao sam da su njene molitve dobijale odgovor - da na neki način

21

njen vapaj da Bog učini nešto bolje od njenog sina nego što je bubnjar u nepoznatoj grupi sprečava moj uspeh.

"Prestani da se moliš za mene!" vikao sam u telefon."Ne mogu to da uradim, sine. Ti znaš da to nikad neću

učiniti.""Prestani da se moliš za mene, majko!" povikao sam

ponovo, ali znao sam da to nema nikakvog smisla. Ona mi je ponovo rekla da nikad neće prestati da se moli za mene, i ja sam zalupio slušalicu s negodovanjem. Istrčao sam na parking ispred kasina gde sam radio i preteći prstom prema nebu vikao: "Ostavi me na miru!" Izgleda da sam se nadao da, ako vičem dovoljno glasno, Bog će slušati mene a ne moju majku.

Samo par sedmica kasnije našoj grupi je bilo jasno da nećemo uspeti. Jedva smo uspeli da opstanemo radeći kao dnevni radnici i nismo više dobijali mesta za izvodjenje. Bio sam krajnje oskudan, i sivuše ponosan da pozovem i zamolim moju porodicu za pomoć. Konačno, morao sam da prodam bubnjeve, samo da bih imao novca dovoljno za hranu.

Ovakve stvari sam vidjao neprestano iznova u svom životu. Sve što mogu da kažem je da je Gospod bio zaista, zaista strpljiv sa mnom i uvek našao način da zadobije moju pažnju kad sam išao pogrešnim putem. Mogu da ukažem na najmanje šest prilika kad je On doneo neuspeh u moj život, samo da me uzdrma i natera da promenim smer.

Ja sam obično, medjutim, prilično tvrdoglav. A Gospod nekad gotovo mora da me udari maljem po glavi da zadobije moju pažnju. Prodao sam svoje bubnjeve u zalogaonicu, a ostali članovi grupe (moji prijatelji) pokrali su mi novac koji sam dobio. Oni su požurili natrag u Los Andjeles a mene su ostavili u Las Vegasu.

Sve moje nade i snovi su se raspršali, ali moja majka nije rekla: "Vidiš, kazala sam ti da će tako biti." Samo mi je poslala novac da dodjem kući i postarala se da se upišem u Highland Academy za moju četvrtu godinu. To je bila još jedna godina sa "dva programa". Naloženo mi je da napustim školu u aprilu, ali su mi u maju dzvolili da se vratim i diplomiram sa svojim razredom.Direktor je jednom pozvao moju majku i rekao joj da ja posedujem "ogroman potencijal". (Koliko puta sam čuo ovaj izraz kad sam bio u problemu!) Direktor je nastavio da govori, predskazujući:

22

"Do vremena kad će John imati dvadeset i jednu godinu, on će ili biti u državnom zatvoru, ili će biti dinamičan, jak čovek Božji."

Te jeseni izdržao sam četvrtinu školske godine na Sauthern Misionary College. Bio sam odlučio da mi glavni predmet bude pevanje a sporedni religija, ali iz nekog razloga nastavno osoblje nije bilo spremno da pristane na moje napore da vodim drugi program medju studentima, tako je od mene zatraženo da napustim školu.

Mislim da me je to izbacivanje nateralo da malo više razmislim nego ona kad sam izbacivan iz osnovne škole i gimnazije. Bio sam stariji i zreliji. Najzad sam mogao da shvatim da možda treba da se složim s programom ako ikad želim da steknem obrazovanje. Tako sam nagovorio roditelje da mi opet dozvole da se preselim u Californiju - ovaj put da živim s mojim bratom, Davidom, koji je bio propovednik na La Sierra College. David me je rado prihvatio razumevajući da sam naučio lekciju o priključivanju rok-grupi.

Čim sam stigao u Californiju, dobio sam posao kao kurir u hitnoj službi u univerzitetskom medicinskom centru Loma Linda. Kakvo otrežnjujuće iskustvo! Vidiš sve smeće ljudskog nasilja - ubode nožem, pucanja, batinanja. Jedne noći došao je čovek noseći ženu strašno isečenu. Dok su se lekari starali oko nje, upitali su je ko joj je to učinio. Ona je pogledala na čoveka koji ju je doneo, i kad je bila sva zašivena, otišla je kući s njim.

Jednu sam stvar naučio iz mog iskustva tamo, u hitnoj službi: znao sam zasigurno da nisam želeo da idem očevim stopama i postanem lekar. Ja sam se uvek ugledao na Davida. On je jedanaest godina stariji od mene tako da nikad nismo imali puno zajedničkog dok sam bio dete, ali sam mu se divio i mislim da sam želeo da budem kao on, tako, kad sam se upisao u La Sierru, promenio sam moj glavni i sporedni predmet i uzeo teologiju kao glavni a muziku kao sporedni.

Ali, to nije bio sav moj razlog da promenim glavni

predmet. U mojoj četvrtoj godini školovanja u Highland Academy osećao sam da me Gospod poziva u službu. Za vreme sedmice molitve zaista sam osećao da mi Gospod govori, i počeo sam ozbiljno da razmišljam da budem propovednik. Mnogo ljudi mi je

23

reklo da treba da budem propovednik jer sam imao dar da govorim i nisam se ustručavao da izadjem napred i govorim javno.

Ali, u školi je bilo isuviše zabavno da bih ja dugo razmišljao ozbiljno, tako sam to smetnuo s uma, iako sam započeo studije sa religijom kao drugim najvažnijim predmetom. Na La Sierri prešao sam na teologiju i otrkio da u njoj stvarno uživam. Razvio sam naviku da imam svoje redovno jutarnje bogosluženje, a voleo sam i biblijske predmete koje sam uzeo. U to vreme teološki odsek na La Sierra koledžu načinio je plan sa Južnom i Jugoistočnom kalifornijskom oblašću da studenti koji su se pripremali za propovedničku službu imaju neki preliminarni pastorski trening u obližnjim lokalnim crkvama tokom leta, pa čak i tokom školske godine.

Znam zasigurno da su dvojica pastora sa kojima sam radio kao pripravnik bila odredjena vodstvom Božjeg providjenja, zbog čudesnih dogadjaja koji su se zbili dok sam ja bio poslat u njihove okruge. Za vreme moje druge godine bio sam zadužen kao pastor za mlade u Hawthorne crkvi u kojoj je pastor bio Jim Walter. A tokom moje treće godine zaduženje mi je bilo da radim kao pastor za mlade u Huntington Park crkvi pod vodstvom misionara po imenu Ron Spear koji se upravo vratio iz Afrike. Ova dva pastora učinila su da ojača moja već duboka ljubav prema Duhu proroštva, koju je u mene usadila moja majka, pazeći da proučavam i pamtim biblijske stihove. Zauvek sam joj dužan za to.

Isto tako, veoma sam bio uključen u moje muzičke predmete. Za kratko vreme profesor solo pevanja na La Sierri shvatio je da su me sve godine provedene u časovima solo pevanja za vreme srednje škole dovele do nivoa iza koga on nije mogao da učini mnogo za mene, zato mi je ugovorio sastanak sa Paul King, jednim od najboljih instruktora solo pevanja u Južnoj Californiji. Počeo sam da uzimam časove od Paul jednom sedmično, ali uskoro sam putovao šezdeset milja do njegovog studija u

Hollywoodu svakog ponedeljka, srede i petka u malom Volkswagen bubi koji sam dovezao iz Floride. To je bio zbijen, težak raspored časova, dok sam pokušavao da uradim sve svoje zadatke, i još da napravim taj put tri puta sedmično, plus sati vežbanja izmedju. Isto tako, počeo sam da radim nekoliko sati

24

sedmično kao prodavac u uglednoj prodavnici muške odeće, Lord's of London.

Ne znam da li je u pitanju moja veća duhovnost, ili sam jednostavno bio previše zauzet da radim što ne treba, ali nekako, ostao sam upisan na La Sierri tri godine, bez pretnje da ću biti izbačen!

U mojoj trećoj godini, raspored i moj fokus na časove pevanja zakinuli su me za vreme ličnog proučavanja, i počeo sam da se pitam da li stvarno hoću da budem propovednik. Uživao sam radeći u Lord's of London. Uvek sam imao otvorene oči za kvalitetnu odeću i uživao da se lepo oblačim. U to vreme je H. M. S. Richards Jr. došao na naš koledž za sedmicu molitve. U jednoj od svojih propovedi usredotočio se na službu i uputio svoje misli naročito studentima teologije. Rekao je nešto za šta su mi rekli da je i njegov otac često govorio, i izgledalo je kao da gleda pravo u mene kad je to rekao.

Kazao je da niko ne treba da bude u propovedničkoj službi osim ako jednostavno ne može da radi bilo šta drugo. Zastao je kad je to izgovorio, smešeći se, i onda objasnio šta hoće da kaže. "Ne želim da kažem da samo netalentovani, ljudi bez ideja, koji ne mogu da dobiju nikakav drugi posao, treba da budu propovednici. Ono što hoću da kažem je da ti moraš da osećaš tako snažan poziv od Boga, da jednostavno ne možeš da radiš ništa drugo. Moraš znati da te je Bog stavio u službu, inače nikad nećeš biti uspešan radnik za njega."

Dobio sam priliku da se lično sastanem sa pastorom Richardsom i razgovaram s njim o tome kako čovek može znati da je pozvan za službu. On je pažljivo slušao dok sam mu govorio kako sam prvi put osetio poziv, ali sad počinjem da sumnjam u to, i savetovao me je da ako imam bilo kakva pitanja, ne treba da planiram da budem propovednik.

To je napravilo prekretnicu u mom umu. Ako me razumete bar malo, znate da kad sam osvedočen da je nešto prava stvar da činim, ja sam tu. Ili bar činim najbolje što mogu. Mislim da mojoj majci mogu da zahvalim za to. Ona je uvek bila veoma iskrena i aktivna osoba, preduzimajući smesta akciju, idući napred sa svim što je verovala da treba da se učini.

25

Zato je čitanje te knjige Crkva ostatka izazvalo takvu krizu u mom životu. Nisam mogao da je zanemarim. Nisam mogao da je samo smetnem s uma i nastavim sa svojim poslom kao i obično. Morao sam nešto da preduzmem, makar je to značilo odbacivanje svih nada i snova za koje sam živeo.

Posle tog razgovora sa pastor Richardsom, sve oduševljenje me je napustilo što se tiče teologije kao mog glavnog predmeta. Završio sam prvu četvrtinu moje treće godine i otišao kući za Božić, bez plana da se vratim na koledž.

Možda je povratak kući, isto tako bio deo Božjeg plana za moj život, jer nedugo pošto sam tamo stigao, dao mi je najveći blagoslov mog života.

POGLAVLJE

26

4Bio sam siguran u svoje ubedjenje kad sam počeo da

studiram za propovednika. Ali, mislim da sam u to vreme bio kao seme koje je palo medju trnje u Isusovoj priči o sejaču. Briga ovog sveta, prevara bogatstva, i želja za drugim stvarima počela je da zauzima mesto u mom životu ispred proučavanja Biblije i to je zagušilo moj duhovni život do tačke kada više nisam mogao da čujem Božji poziv.

Ali, hvala Bogu, On ne odustaje od nas samo zato što smo prestali da slušamo za neko vreme! Uprkos činjenici da sam odlutao od njegovog poziva, On je još uvek imao svoju ruku na meni. Još uvek je imao plan i upravo je hteo da mi da najveći dar koji sam ikad primio od njega, osim dara koji mi je dao u svom Sinu kada je umro za moje grehe. Evo kako se to dogodilo:

Napustio sam La Sierru i uputio se kući u Avon Park, Florida.Veoma sam zavoleo svoj rad u Lord's of London. Tako sam počeo da tražim posao u prodavnicama s muškom odećom, ali ga nije bilo. To područje je još uvek bilo prilično nenaseljeno, nije bilo uopšte izgradjeno, tako su postojale samo stare, dobro razradjene prodavnice muške odeće sa zaposlenicima koji su tamo bili već mnogo godina.

Meni je, medjutim, trebao posao, i tako sam se prijavio na konkurs za službenika na šalteru lokalne Avon Park Citrus banke. Kad sam otišao za intervju jedna viša službenica je kratko razgovarala sa mnom i rekla mi da ćemo ostati u kontaktu. Dan ili dva kasnije, dobio sam poziv da se vratim u banku. Ista službenica me primila i pozvala da udjem u upravnikovu kancelariju. Upravnik me pitao o porodici iz koje potičem, što sam sa zadovoljstvom odgovorio, šta me je dovelo ovde i takve stvari. Pošto smo razgovarali skoro pola sata, saopštio mi je da ima jednu ideju i da će me pozvati za par dana. Zahvalio sam mu se i otišao bez ikakvog ključa kakvu ideju bi on to mogao imati i pitao se zašto me nije zaposlio.

Dva dana kasnije, pozvala me je sekretarica upravnika banke i zamolila da opet dodjem. Počeo sam da se pitam šta mi

27

treba sva ta gnjavaža samo da bih postao službenik na šalteru. Kad sam se pojavio, jedna osoba me opet uvela u upravnikovu kancelariju, a upravnik me predstavio predsedavajućem čoveku banke. On mi je postavio mnoga ista pitanja koje mi je upravnik uputio prilikom moje prethodne posete. Onda su se zahvalili, govoreći da će se javiti.

Sad sam bio zaista zbunjen. Nisam mogao da zamislim da svako ko želi da bude službenik na šalteru mora da bude ispitan i od upravnika i od predsedavajućeg banke. Osećao sam da nešto nije u redu i počeo sam da očajavam da nikad neću dobiti posao u banci.

Ali, po obećanju, opet me pozvala sekretarica upravnika i zamolila me da dodjem četvrti put. I opet sam se sreo i sa upravnikom i sa predsedavajućim.

"John", rekao je predsedavajući, "ne mislim da možemo da te zaposlimo kao službenika na šalteru."

Sad sam se zaista pitao šta se to dogadja. Zašto sve ovo? Samo da bi mi rekli da me ne mogu zaposliti?

"Ali", nastavio je, "mi bismo voleli da ti ponudimo drukčiji posao, ako si zainteresovan. Vidiš, nedavno smo stvorili jednu novu službu za dve banke koje ova uprava kontroliše, i već neko vreme tražimo čoveka koji bi mogao da je zauzme. Posle razgovora s tobom u ponedeljak, znao sam da si ti pravi čovek za taj posao, ali morao sam da razgovaram sa članovima uprave pre nego što sam mogao da ti ga ponudim. Oni se svi slažu, zato bismo voleli da ti ponudimo poziciju direktora propagande za naše banke."

Jedva sam mogao da verujem svojim ušima dok je on nastavio da objašnjava da ću kao direktor propagande za dve banke biti zadužen za sve reklamiranje i objavljivanje i da ću raditi sa budžetom od četrdeset hiljada dolara. Nikako nisam mogao da odbijem ovakvu priliku!

Zagnjurio sam se u moj novi posao sa mojim uobičajenim oduševljenjem. Banka me je uputila na časove reklamiranja i propagande, i kao predstavnik banke počeo sam da prisustvujem svakojakim poslovnim sastancima. To je bio prilično masan zalogaj za čoveka koji nije čak ni završio koledž.

28

Uskoro sam započeo propagandnu kampanju zasnovanu na činjenici da se banka u Avon Parku zvala Avon Park Citrus banka. Obojili smo spoljašnost zgrade citrusnim bojama - zelenom, narandžastom i limun žutom. (Znam da to zvuči prilično neumesno po današnjim standardima, ali, imajte na umu da je to bila 1974. Tada su bile u modi boje zemlje.) Nabavili smo nove uniforme za službenike na šalterima takodje u citrusnim bojama, i preuredili unutrašnjost banke u skladu s ostalim. Službenici šaltera su se gotovo podigli u revoltu u jednom trenutku kad su čuli o novim uniformama, ali kad je sve uradjeno izgledalo je da su svi srećni. Izgledalo je kao da sam banku preko noći preuredio iz stila četrdesetih u stil sedamdesetih, i oni su počeli da imaju mnogo pozitivniji stav u odnosu na svoje mesto rada.

U to vreme odlazio sam u crkvu Avon Park i pevao u horu, a jedne subote ujutru andjeo je ušao u crkvu.

Pa, ne doslovni andjeo, ali dok sam sedeo tamo u horu najlepša plavuša je ušla i sela pored čoveka koga sam samo površno znao kao Al Smith. Sve što sam mogao da vidim bile su te divne smedje oči koje su gledale ispod zlatnih šiški. Bio sam očaran, ali isto tako i zabrinut jer pored nje je ušla mala plava devojčica koja je izgledala kao ona, i sela je pored nje. Zaključio sam da joj to mora biti ćerka. Šapnuo sam Jim Crabtree, mom zetu koji je sedeo pored mene: "Ko je ta devojka?"

"To je sestra Al Smitha", odgovorio je."O, ali mora biti da je udata", rekao sam. "S njom je ta

mala devojčica.""Ne, ne. To je ćerka njenog brata", odgovorio je Jim.Tog dana nisam čuo nijednu reč koju je propovednik

izgovorio. Samo sam pokušavao da smislim kako da se upoznam s tom devojkom. Kad se služba završila, gotovo sam otrčao u prostoriju za hor, svukao horsku uniformu preko glave i doviknuo Jimu da je ostavi gde treba. Izleteo sam napolje i optrčao do ulaza crkve. Tamo sam zauzeo poziciju, naslanjajući se na jedan od stubova i gledao kad je izlazila.

Zaljubio sam se! Vi možete reći šta god hoćete o ljubavi na prvi pogled, ali ja sam bio oboren s nogu. Posmatrao sam je dok je silazila niz stepenice i prilazila kolima - to je bio Nissan 240 Z, a

29

ja sam bio siguran da sam zaljubljen! Znao sam da moram da se upoznam s njom, ali kako?

Tri dana nisam mogao da mislim ni o čemu drugom, a onda sam konačno shvatio da se to neće dogoditi samo po sebi, morao sam da to sam učinim.

Ovo vam govorim da biste malo razumeli o načinu kako ja postupam u životu. Ne mogu samo da sedim i budem posmatrač. Moram da uhvatim vola za rogove i jašim!

Do utorka uveče zaključio sam da moram nešto da učinim, a kod mene, direktan pristup je uvek najbolji. Navukao sam farmerice, majicu i sandale, odvezao se do kuće Al Smitha i zakucao na vrata.

Njegova žena, Carol, otvorila je vrata. "O, ti si, Johnny", rekla je kad me je ugledala.

"Carol", rekao sam, "znam da je ovde jedna divna osoba i ja želim da je susretnem!"

Ona je počela glasno da se smeje, ali otvorila je da udjem i pozvala Dianne. Pa, oko pet minuta kasnije, izašla je ta divna mlada žena, i mi smo sedeli i razgovarali nekoliko minuta. Onda sam ja imao drugu ideju.

"Da li bi volela da ideš na kuglanje?" upitao sam. "Cela moja porodica ide na kuglanje večeras i ja sam se baš pitao da li bi i ti mogla da podješ sa nama."

Kasnije mi je rekla da je to zvučalo zanimljivo ali je bila malo zabrinuta jer, mislila je, ako cela porodica ide zajedno na kuglanje, mora biti da to činimo prilično redovno, i da smo prilično dobri u tome. Ali, ipak je rekla, svakako, volela bi da podje.

Požurio sam u svoj auto i jurio kao lud kući. Čim sam stigao, uleteo sam u kuću. Srećom, moj otac nije radio te večeri, tako su i on i moja majka bili kod kuće. Jim i moja sestra Judee su tamo bili isto tako. "Hej, slušajte svi," najavio sam. "Skupite se svi. Idemo zajedno na kuglanje!" To je bilo prvi put da su čuli da večeras izlazimo kao porodica, ali svi su se složili da to učinimo.

Dianne kaže da se osećala malo bolje kad smo se našli u kuglani i cela naša porodica je počela da se loše kugla!

Dopali smo se jedno drugom od samog početka. Dianne je bila na godišnjem odmoru od svog posla za Xerox u Ft.

30

Lauderdale i kad je dve sedmice isteklo pozvala je svoju firmu i zatražila jednu sedmicu produžetka. Do tog vremena nije više ni želela da ide natrag a možete biti sigurni da ni ja nisam želeo da ide natrag. Molili smo se za to i tražili znak. Molili smo Gospoda, ako ona treba da ostane u Avon Parku, da odmah može da dobije posao u lokalnoj adventističkoj bolnici. Otišla je i prijavila se i dobila posao u administraciji. Onda je pozvala Xerox i rekla im da se neće vratiti. Prvi put sam video Dianne u subotu 22. juna 1974. Naš prvi izlazak bio je juna 26. Zamolio sam je da se uda za mene avgusta 10, a venčali smo se oktobra 27. To je bilo pre dvadeset tri godine!

Eto, to sam hteo da kažem kad sam govorio kako je Bog zaista bio dobar i milostiv prema meni. Čak i kad sam okrenuo ledja njegovom pozivu, On me nije ostavio. Ne kažem da sam morao da napustim koledž i vratim se u Floridu da bih našao pravu suprugu, ali znam da je žena koju mi je dozvolio da nadjem dok sam bio tamo bila ogroman blagoslov za mene i za moju službu Njemu. Svakako, načinili smo neke ozbiljne greške i kroz pogrešno usmerenu revnost ranili smo zenicu Božjeg oka. Iako smo verovali da je to bila prava stvar, Bog nam je sada pokazao gde smo pogrešili. Mi smo bili spremni da ustanemo i priznamo da nismo bili u pravu, i stajali smo zajedno kroz sve to.

POGLAVLJE

31

5Mislim da mogu da kažem da smo Dianne i ja vizionari. Mi

uživamo što imamo slobodu da razvijemo i vodimo neki program. U samom početku, prepoznali smo talente i sposobnosti koje nam je Bog dao, a da bismo ih iskoristili do krajnjih mogućnosti trebalo je da započnemo sopstveni biznis. Osim toga, voleli smo da radimo zajedno - nije nam se dopadala ideja da svako ode svojim putem svakog jutra - i nismo želeli da radimo za nekog drugog do kraja života. Iako nisam bio uključen u propovedničku službu, smatrao sam da Gospod može da nas vodi u pronalaženju posla koji treba da radimo, tako smo se molili za to. Pitali smo Gospoda kakav posao da započnemo, i zaključili da to mora da bude biznis koji će zadovoljiti tri uslova: trebalo je da to bude nešto što je potrebno u Avon Parku; trebalo je da to bude nešto u čemu ćemo oboje uživati; i trebalo je da to bude nešto što Gospod može da blagoslovi.

Posle mnogo razmišljanja i molitve, zaključili smo da vodjenje jednog obdaništa za decu može da zadovolji sva tri uslova. Oboje volimo decu, a u to vreme nije bilo nijednog obdaništa u Avon Parku. Bili smo sigurni da će nas Gospod blagosloviti u pružanju usluga za njegove mališane.

Jedini problem je bila činjenica da u celom mestu nije bilo odgovarajuće kuće za iznajmljivanje koja bi odgovarala za započinjanje takvog posla. Tako smo zaključili da ćemo morati da sagradimo zgradu, ali naravno, to je nosilo sa sobom probleme. Bili smo mladi i upravo započinjali: gde ćemo naći novac da sagradimo obdanište?

Obratio sam se svojim roditeljima. Oni su se složili da nam daju komad imanja koji su posedovali i nalazio se odmah do bolnice, i to je bilo sve. Što je više od toga, morali smo da se snadjemo sami.

Seli smo i nacrtali plan kako smo zamišljali i želeli da naša zgrada izgleda. Zgrada je imala obdanište u prednjem delu a mali

32

dvosobni apartman u kome ćemo živeti pozadi. Razgovarao sam sa jednim lokalnim gradjevinarom, hrišćaninom, i dobio procenu, a zatim sam se uputio u banku da vidim da li bismo mogli da dobijemo pozajmicu. Iako su me ljudi iz banke dobro poznavali, pošto nismo imali kreditnu istoriju niti partnera koji bi im odgovarao, odbijeni smo. To nas je razočaralo.

Izneli smo to Gospod u molitvi i zatražili da nam da znak - da nekako otvori vrata ako On želi da takav posao radimo.

Otprilike u to vreme, gradjevinar koji nam je dao procenu za zgradu se razboleo, a njegova supruga nas je pozvala i upitala dali bismo želeli da ga posetimo u bolnici. Otišli smo u njegovu sobu i odmah videli da su i on i njegova žena uplakani. "Šta se dogodilo? Da li možemo učiniti bilo šta da pomognemo?" upitali smo. On je pogledao u mene i rekao: "Ti znaš, John, da ja nisam veoma religiozan čovek, ali upravo sam imao najdublje religiozno iskustvo mog života. Gospod mi je progovorio u snu, i ja sam upravo sad ispričao taj san mojoj supruzi."

Za nas je, naravno, bilo zagonetno kakve veze to ima sa nama. "Gospod mi je progovorio o tvom obdaništu", nastavio je on. "Rekao mi je da treba da sagradim tu zgradu za tebe i da treba da te finansiram da bih ti pomogao da započneš. I to je upravo ono što ću uraditi."

Dianne i ja smo bili toliko oduševljeni da se ne može ni zamisliti. Još jednom smo osetili Božje direktno vodstvo - i više od toga, njegovu direktnu intervenciju u našem životu.

Obdanište je bilo veliki blagoslov. To je zaista bilo nešto što je Avon Parku trebalo - naročito zaposlenicima u bolnici koja je bila odmah do nas. U stvari, to obdanište još uvek radi. Dianne i ja voleli smo da živimo tamo i provodimo vreme sa decom celoga dana. Dok smo bili tamo, rodio nam se sin. Dali smo mu ime po meni i mom ocu. Tako je on dobio ime John Wesley Osborne III. U početku smo ga zvali Ozzie (to je uobičajeni nadimak za dečake koji imaju prezime Ozborne), a onda se pojavio punk rock muzičar koji je koristio ime Ozzie Osborne, tako smo počeli da ga nazivamo Johnny. U poslednje dve godine on je odlučio da se zove J. Wesley Osborne, kako se zvao moj otac.

33

Pošto smo bili u poslu sa obdaništem oko dve ili tri godine, uprava bolnice zaključila je da bi oni hteli da preuzmu obdanište za svoje zaposlenike i ostale; tako su oni iznajmili naš biznis.

Sa učvršćenom kreditnom istorijom kod banke mogli smo da započnemo drugi posao u kome smo oboje veoma uživali. Otvorili smo prodavnicu sa muškom i ženskom modnom odećom u novom trgovinskom centru u Avon Parku. Naš mali grad nikad nije video takvu prodavnicu i odmah smo postali veoma popularni. Bilo je kao udarac na velika zvona kad su nas posetili Johnny Cash i njegova supruga June Carter Cash, i naš krojač je počeo da šije odela za Johnny. Bračni par Cash su bili prijatelji naše porodice. Moj otac je bio lični lekar gospodji Cash u Madisonu, a Johnny je prestao da puši uz pomoć petodnevnog plana koji se tamo održavao u bolnici. Moja majka je davala June pouke iz Biblije. Sa mojim iskustvom u prodavnici odeće, možete biti sigurni da smo veoma dobro iskoristili ovaj kontakt sa slavnim ličnostima!

Za kratko vreme proširili smo našu početnu radnju, preuzimajući i prodavnicu do nas, a Dianne je dodala butik sa venčanicama uz njeno žensko odeljenje. Ja sam dodao prostoriju za iznajmljivanje svečanih odela uz mušku sekciju, i tako smo postali mesto na kome se moglo kupiti sve za venčanje.

U to vreme izgledalo je kao da imam neograničenu energiju, energiju koja bi mogla da pretvori u zlato sve čega bih se dotakao. Osim prodaje odeće započeo sam da prodajem i Amway proizvode i za dva meseca sam postao veoma uspešan i sa dobrim vezama. Još uvek smo živeli u malom dvosobnom stanu iza obdaništa, ali na vratima našeg frižidera nalazila se slika divne kuće od kedrovine - naše kuće iz snova, kao što to rade u Amway. Pored nje se nalazila slika "mog" mercedesa 450 SL kabriolet sport cupe. Putovali smo do tržišnih centara s odećom na obe obale i planirali da uskoro idemo u Evropu. U velikom stilu bili smo u svetu biznisa i Amway, i voleli smo to.

Nastavljali smo da odlazimo u crkvu ali misao o službi Gospodu kao profesiji bila je najdalja stvar od mog uma.

Onda je propovednik Lester Pratt, evandjelista oblasti, došao u naš grad da drži ervangelizaciju. Njegova ekipa me je zadobila da dodjem na neka od predavanja da bih pevao. A jedne večeri Lester je zaista dotakao moje srce. Njegova propoved me je

34

pokrenula do suza. Otišao sam na parking i upravio pogled ka nebu - istom nebu prema kojem sam pretio prstom u Las Vegasu, samo nekoliko godina ranije - i molio se Bogu: "Kad bih samo ja mogao da pokrenem duše, pripremajući ih za carstvo nebesko, tako kao što ovaj čovek to čini!"

Kad sam napustio La Sierru, rekao sam, ako me ikad Bog hoće u službu, moraće to da napiše vatrenim slovima po nebu. Pa, nije bilo vatrenih slova, ali sam bio osvedočen da makar moram da napravim neke promene u svom životu. Jedna od tih stvari bila je da se okanim televizije.

Dok smo rukovodili prodavnicom Dianne i ja smo se navikli da ustajemo kasno - nismo morali da budemo u prodavnici do gotovo deset ujutro. Radili smo do devet uveče, onda smo dolazili kući i jeli i uključili TV i gledali dok se nije završila emisija Johhny Carson u jedan sat ujutro.

Voleo sam da gledam njegovu emisiju - na neki način identifikovao sam se s njim - bio je fenomenalan, i sećam se da sam mislio i ja bih mogao da budem kao on!

Ali sada sam bio osvedočen da moram da se rešim televizije, tako sam iskopčao aparat i stavio ga u orman. Napravio sam i nešto više, stavio sam kopiju Velike Borbe na njegovo mesto. Sledeće večeri kad smo došli kući, automatski sam pošao da uključim TV, i moram priznati da sam bio pomalo iritiran što je tamo sada stajala knjiga, ali to me podsetilo na moju odluku, tako sam seo i počeo da čitam.

Radio sam tako iz večeri u veče, sedmicama. Gospod je počeo da radi na meni, omekšavajući moju savest sve više i više. Počeo sam da shvatam da posedovanje uspešnog biznisa i zaradjivanje mnogo novca nije najvažnije na svetu. Ali nisam imao ideju šta da radim, osim da se molim Bogu i tražim njegovo vodstvo. "Gospode, uputi me - pomozi mi da znam šta da učinim s mojim životom", vapio sam.

Bilo je to u junu 1979 kad sam se jednog jutra probudio u 4:30 i čuo glas - ne stvarni glas koji se mogao čuti, ali je on bio stvaran za mene kao da je neko ušao u sobu i progovorio mi. "John, pozivam te da budeš evandjelista."

35

To nije bio plamen na nebu, ali je svakako zadobilo moju pažnju. Ležao sam u krevetu, drhteći, gotovo dva sata. Konačno, nešto posle šest, Dianne se probudila. "Draga," rekao sam joj, "nećeš verovati šta se upravo dogodilo. Gospod me je pozvao u službu."

Ona se tek probudila, ali je imala spreman odgovor. "Drago mi je što je pozvao tebe, jer svakako nije pozvao mene!"

36

POGLAVLJE

6 Čuo sam Božji poziv da budem evandjelista u Junu 1979,

ali Dianne nije mogla da čuje takav poziv. Naš posao u radnji je išao odlično; uživali smo radeći zajedno i Bog nas je blagoslovio. Nije mogla uopšte da vidi razlog zašto bismo sve to ostavili i školovali se za propovedničku službu. Ona se udala za poslovnog čoveka, a ne za propovednika i sebe nije mogla da zamisli kao propovedničku suprugu. Mislim da je zamišljala kako propovednička supruga mora da ide okolo sa malom pundjom na glavi i da nosi dugačke haljine sašivene uz vrat i crne cipele. Ona je žena koja je organizovala modne revije. Vodila je modni stil u našem gradu i imidž o pastorskoj ženi ni najmanje je nije privlačio.

Počeo sam da budem veoma zbunjen - ako me Gospod poziva, zašto moja žena ne oseća taj poziv takodje.

Meni nikad nije bilo lako da ignorišem ono u šta sam uveren. Jedanput kad mi je ideja ušla u glavu i kad sam poverovao da je to nešto što Gospod hoće da radim, tada obično brzo delujem - ponekad prbrzo, mislim - bez da dovoljno razmišljam ili se molim ili tražim savet drugih da vidim kako to Gospod hoće da činim, da bih ispunio njegov plan.

Ovo nije bio samo duhovni problem za mene; to je bio problem i u drugim područjima isto tako. Pretpostavljam da je to bila ista spontanost i skakanje sa jedne stvari na drugu bez razmišljanja o posledicama koja je nekad u školskim danima zabavljala drugu decu, ali je moje učitelje dovodila do očaja. Medjutim, ja verujem da Gospod može da okrene naše prirodne sklonosti u nešto dobro ako ih posvetimo njemu.

Ovaj put, medjutim, nisam imao slobodu da samo skočim u nešto. Imao sam ženu i sina koje sam trebao da imam na umu, isto tako obaveza u biznisu i kredite koje nisam mogao jednostavno da napustim. Sedmicama sam se molio i lomio ali nisam imao nikakvo rešenje. Konačno sam rekao Gospodu da je

37

to njegov problem - ako hoće da se vratim na koledž i završim studije za propovedničku službu, On mora da nadje način i učini da Dianne postane toga svesna.

Pred kraj leta počeo sam da shvatam da je vreme za odluku došlo - hoću li ili neću nešto preduzeti. Škola će uskoro početi na Southern Missionary Colegge (sada Southern Adventist University) i ako ću ja da se upišem, trebalo je da bar odem tamo i izvidim stvar.

"Draga", rekao sam jednog jutra, "trebalo bi da idem u SMC i vidim kako je sa upisom za jesenji semestar."

"Jesi li skrenuo s uma?" odgovorila je. "Pogledaj samo šta govoriš. Mi smo u našim dvadesetim i imamo sopstveni biznis. Imamo divnu prodavnicu odeće. Uskoro ćemo biti u stanju da započnemo našu kuću snova..." Govorila je u krajnjem neverovanju. Mogao sam da razumem kako se osećala. Imali smo sve zamke uspeha - divnu prodavnicu odeće od tri hiljade kvadratnih stopa, čamac za skijanje na vodi, dva automobila, uključujući i potpuno novi Jeep Wagoneer, i išli smo napred sa planom za našu kuću snova na obali jezera.

"Ali draga, mislim da samo treba da odem tamo i vidim kako stvari stoje - da vidim kakve su naše mogućnosti. Možda od toga neće biti uopšte ništa, ali ja se nikad neću osećati pravo ako makar ne odem tamo da vidim kakve su mogućnosti."

Dianne je sedela u naslonjači s druge strane naše male dnevne sobe. Naš sin se tiho igrao u ogradjenom prostoru blizu nje. Pogledala je u njega, a onda natrag u mene, i mogao sam da vidim suze kako se skupljaju u njenim očima dok se brzo okrenula da pogleda natrag u Ozzie. Znao sam da se razapinje. Mogla je da vidi svetlu budućnost za nas i našeg sina ako ostanemo u Avon Parku. Druga staza, pripremanje za službu, seljenje iz mesta u mesto, život od mesečne plate, napor da se sastavi kraj s krajem, u poredjenju sa ovim životom, izgledala joj je mračna.

Još jedno vreme je gledala kako se Ozzie igra, što je meni izgledalo veoma dugo, a onda je konačno vratila pogled na mene. "Morali bismo da budemo stvarno sigurni da je to Božji plan", rekla je.

"Da, naravno. Moraćemo...moraćemo da budemo zaista

38

sigurni. Moraćemo...moraćemo da stavimo runo napolje. Tražićemo da Gospod pokaže da li je to njegova volja za nas." Iznenadjenje i olakšanje su me preplavili kad sam razumeo šta je to Dianne rekla. To je bila jedna od retkih prilika u mom životu kad sam ostao bez reči.

Onda smo se zajedno molili za Božje vodstvo i uskoro smo postavili tri uslova koja su morala da se ispune ako treba da zatvorimo svoj biznis i idemo natrag na koledž.

Odlučili smo da ćemo se odvesti na SMC i prvi uslov bio je da me škola prihvati na program teologije. Bilo je devet godina otkad su me izbacili, zato nije bilo izgleda da će odbiti da me upišu, ali ja sam isto tako hteo da se slože da mi priznaju sve što sam završio na La Sierri. Naš drugi uslov bio je da Dianne može da dobije posao, a treći da možemo da nadjemo odgovarajuće mesto za život.

Sa svim uslovima koje smo smislili uputili smo se na sedam stotina milja dugi put prema Collegedale, Tennessee, polazeći u sredu ujutro, tako da bismo imali četvrtak i petak da sve izvidimo. Naš prvi uslov ispunio se prilično brzo, jednom posetom kancelariji za upise. Tako sam bar bio dobrodošao da započnem semestar, ako se drugi uslove ispune.

Počeli smo da ispitujemo prilike za posao u tom kraju, ali ništa nije mnogo obećavalo. Tako smo na kratko taj uslov stavili ustranu i počeli da tražimo mesto koje bismo iznajmili za život. Dok smo se vozili prema Chattanooga, zapazili smo praznu prodavnicu sa natpisom "za izdavanje" u izlogu. To nas je nagnalo da počnemo da razmišljamo o poslu koji bi Dianne svakako mogla da radi u ovom kraju, ali prvo je trebalo da nadjemo mesto za stanovanje.

U petak, rano po podne, našli smo veoma lepu kuću sa tri spavaće sobe i dva kupatila koja je upravo bila spremljena za izdavanje. Tako su dva od naših uslova bila ispunjena veoma brzo. Pozvali smo broj koji je bio na znaku "za izdavanje" u uzlogu i razgovarali sa vlasnikom prodavnice. On je pristao da se sretnemo i dozvolio nam da pogledamo.

Prodavnica je bila idealna za butik za venčanice. U subotu smo otišli u crkvu pri SMC i popodne proveli

39

razgovarajući i moleći se za naću budućnost. Još uvek je mogla biti svetla, zaključili smo. Mogli smo da prodamo naš biznis i nekoliko novina koje smo upravo uneli u prodavnicu, da prodamo odeću koja je bila inventar u muškom i ženskom odeljenju i deo za iznajmljivanje svečane odeće, a da samo zadržimo deo s venčanicama za Dianne da bi otvorila prodavanicu u Chattanoogi. Naravno, ja ću opet biti samo student, za sledeće dve godine, ali sa sredstvima koje smo sakupili, bićemo u stanju da živimo relativno udobno.

Šta je to sa mnom, pitam se, da Gospod mora tako često da me uhvati za okovratnik i prodrma, da bi zadobio moju pažnju? Zašto imam takvu tendenciju da isplaniram i smislim i razradim sve u svom umu pet koraka ispred Gospoda?

Postavio sam uslove, i moje planove, i bio spreman da prihvatim Božji poziv za službu - ukoliko će to biti udobno. Dokle god to može biti po mojim uslovima i ne bismo morali mnogo da žrtvujemo, bili smo spremni da ostavimo naš napredni životni stil i idemo da služimo Gospodu.

Vratili smo se u Avon Park ponešeni odušvljenjem, spremni da započnemo sa prodajom našeg poseda da bismo imali za budućnost. Reklamirali smo rasprodaju. Iznenada naša prodavnica, koja je uvek bila puna mušterija postala je kao naznačeno minsko polje. Izgledalo je kao da se niko ne usudjuje da kroči unutra. Uprkos velikom sniženju, mojih tri stotine odela od poznatih dizajnera kao što su Yves Saint Laurent i Nino Cerruti postale su kao odeća gubavaca. Niko ih nije takao. Potpuno nove police od hroma i stakla nisu privukle ničije interesovanje. Baš smo stavili novi plišani ljubičasti tepih po celoj prodavnici i mislili da ćemo to dobro prodati sledećem vlasniku, ali niko ga nije hteo.

Čak i pošto smo prodali sve što smo mogli od inventara, imali smo jedva dovoljno novca da isplatimo naše kreditore. Reklamirao sam naš skijaški čamac za deset hiljada dolara i konačno morao da ga prodam za dve i po hiljade. Oh, kako smo se molili i pitali se zašto nas Gospod ovako tretira? Izgledalo je, čim smo odlučili da prihvatimo Božji poziv, kao da je On uklonio svoju ruku blagoslova od nas. Dok smo bili u biznisu za sebe,

40

izgledalo je kao da se sve što dotaknemo pretvara u zlato. Sad, kad smo odlučili da služimo Gospodu, sve što smo imali pretvaralo se u pepeo.

Sećam se kako smo se izvezli iz Avon Parka u iznajmlje-nom kamionu za selidbu, a suze su tekle kao potok niz moje lice, i pevao sam pesmu koju me je naučio moj učitelj solo pevanja u gimnaziji: "Iako put može da bude loš kuda me On vodi, još uvek se jasno vide njegove stope, i probe i kušanja će na Zemlji biće ništa kad gledam u lice dragog Spasitelja." Sećam se kako sam gledao u ogledalo kamiona i video Dianne kako me prati u našem novom autu. (Pre ideje o povratku na koledž mi smo zamenili naš Wagonner za novi Oldsmobile Cutlass.) Ozzie je bio dovoljno star da stoji. Stajao je pored nje na prednjem sedištu, i nisam mogao da se oduprem pitanju u kakvu to zbrku vodim moju porodicu - šta to Gospod planira za nas u budućnosti, ako je to put kojim započinje naš ulazak u njegovo delo.

41

POGLAVLJE

7Stigli smo na Sauthern Missionary College u jesen 1979,

taman na vreme da budemo uhvaćeni u jednu od najvećih teološlih debata u adventizmu. Bilo je to vreme kad se crkva borila šta da učini sa učenjima doktora Desmonda Forda, jednog od profesora na Pacific Union Collegu. Ali, kontraverzija je išla dublje od toga. Profesori na mojim časovima su davali izjave za koje nisam mogao da verujem da dolaze s usana adventističkih propovednika. Izgledalo mi je da je svaka fundamentalna nauka naše Crkve napadnuta upravo tamo u učionici, i ja sam bio jedini spreman da govorim u prilog istorijske pozicije naše Zajednice o temama kao što su proročki dar Ellen G. White, savršenstvo karaktera i doktrina o Svetinji. Siguran sam da je bilo i drugih, ali većina studenata teologije su bili izmedju osamnaest i dvadeset godina starosti. Meni je bilo dvadeset osam i bio sam čvrsto utemeljen na Duhu proroštva i ne tako otvoren na podmetnute nove ideje. Naravno, ja sam isto tako bio potpuno otvoren o onome što mislim. Počeo sam da se osećam sve više i više usamljen. Koliko se ja sećam, ovo iskustvo imalo je duboki utisak na moju buduću službu.

Ni kod kuće nije bilo ništa bolje. Počeli smo da se osećamo usamljenim i ostavljenim i od Boga. Diannin butik s venčanicama uopšte nije dobro poslovao i naša skromna uštedjevina brzo se stopila na ništa. Naročito jedan petak po podne stoji u mom sećanju.

Bili smo bez novaca. Nismo imali ni dolara, ostalo je vrlo malo hrane u kući, nije bilo benzina u kolima, a računu za struju prošao je datum za plaćanje. Eleketrična kompanija nam je dala poslednji produžetak i konačno nam poslala opomenu da, bez obzira koliko je napolju bilo hladno, tog petka po podne će doći da nam odseku struju jer smo im dugovali dvadeset devet dolara a nismo imali izvor prihoda. Ja sam pokušavao da dobijem posao u obližnjim fabrikama kao fizički radnik, ali sam svaki put bio

42

odbijen kao previše kvalifikovan!Sve što smo mogli da učinimo bilo je da se molimo. Sad

znam da je Gospod pokušavao da nas nauči da se više oslanjamo na njega, da znamo da je On vredan pouzdanja. Ali u to vreme to je bilo strašno; jednostavno nismo znali na koju stranu da se okrenemo. Izgubili smo doslovno sve - sav kapital koji smo izgradili u naša dva biznisa, svu našu uštedjevinu. Sve je bilo potrošeno, i naša vera se ljuljala. Skoro smo izgubili i nju, dok smo razmišljali šta ćemo raditi bez grejanja ili struje. Napolju je bilo hladno, mi smo imali malog dečaka da se za njega brinemo, a nismo imali novaca čak ni za namirnice.

Tako smo učinili jedino što smo mogli. Spustili smo se na kolena u kući i molili se Gospodu, "Gospode pomozi nam, ili ćemo propasti!"

Oko jedan sat posle toga, neko je pokucao na naša vrata. Otišao sam do vrata i tamo našao dva mladića sa koledža. Jedan od njih je rekao, "Hej, čujem da ovde imaš neka odela za prodaju."

"Ne", odgovorio sam, "nijedno nije ostalo", ali onda sam se iznenada setio. "Pa, mislim da je ostalo jedno, ali to je neki neobični broj - nisam mogao da ga prodam. To je broj 39 kratki quad." (U slučaju da se ne sećate tih dana, quad je bilo poliestersko odelo sa dva para pantalona i jaknom koja se mogla nositi na obe strane.)

"Pa, daj mi da ga probam", odgovorio je on. "To je moj broj."

Odelo mu je savršeno odgovaralo. Svidjalo mu se i on mi je tu, na licu mesta, dao 50 dolara za njega. Prava vrednost za njega bila je preko 200 dolara, ali ja sam bio srećan. Dok sam ga posmatrao kako broji pet novčanica od deset dolara koje je izvadio iz svog novčanika, osećamo sam se kao da sam napravio najveću prodaju mog života. Siguran sam da on nije znao šta se dogadja, ali ja sam bio toliko uzbudjen da sam jedva mogao da se uzdržim a da ne viknem, sa svakom novčanicom: "Hvala ti Gospode! Hvala ti! Hvala ti! Hvala ti! Hvala ti!"

Kakvu smo samo molitvu - molitvu zahvalnosti - imali u našoj maloj dnevnoj sobi posle toga, dok smo plakali i hvalili

43

Gospoda. Mali Ozzie mora biti da se pitao šta se dogadja s njegovim roditeljima, ali mi smo bili oduševljeni zbog Božjeg vodstva i njegovog staranja za nas.

Onda smo skočili u auto i odvezli se do kancelarije električne kompanije. Platili smo račun od dvadeset devet dolara da nam ne bi odsekli struju. Sipali smo za deset dolara gorivo u auto i za jedanaest dolara kupili hrane. (Možda se pitate zašto nismo odvojili desetak od novca koji smo dobili za odelo. U stvari, prodao sam ga za mnogo manje nego što me je koštalo, tako od njega nije bilo zarade niti profita, ali bar nam je donelo malo gotovine da se provučemo.)

Stigli smo kući baš pred zalazak sunca tog petka uveče, i kako smo samo molitvu i zahvalnost imali! Naši problemi svakako nisu bili svi rešeni, ali mogli smo videti da nas Gospod nije ostavio. Slične su se stvari dogadjale mnogo puta, dok nas je Gospod vodio u novo razumevanje šta znači hoditi u veri.

Ja sam još uvek imao konflikte u mom razredu. Jednostavno nisam mogao da se složim sa mnogo toga što je bilo rečeno. Ali jedna svetla strana našeg vremena provedenog tamo na SMC bilo je učestvovanje u muzičkoj službi u okolnim crkvama. Upravo kao rezultat te službe došao sam u kontakt sa Joey i Fhil Draper, mladim parom koji su učestvovali u muzičkoj službi za evandjeoski tim Kenneth Coxa. Kada su saznali za moje interesovanje za javni evangelizam i muziku rekli su mi da njihovoj ekipi nedostaje pevač evandjelista i direktor programa i upitali me da li bih ja možda bio zainteresovan.

Nisu morali da me pitaju dva puta. Čuo sam Gospodnji poziv da budem evandjelista, a ovde je bila i prilika da se upotrebi moj muzički dar, kao i moje teološko obrazovanje. Coxova uprava nalazila se tamo, u Collegedale, i tako je, čim je on došao u grad, Phil uredio da se sretnem s njim.

Phil i Joey su pošli sa Dianne i sa mnom na taj intervju, i pošto mi je pastor Cox uputio nekoliko pitanja, zatražio je da me čuje kako pevam. Phil je fantastičan umetnik na klavijaturama, i on me pratio na klaviru. Pastor Cox je isto tako razgovarao sa Dianne i prepoznao da ima sposobnosti za organizatora, tako nas je pozvao da se pridružimo njegovom timu. Ja ću biti njegov pevač

44

evandjelista, a Dianne će raditi kao koordinator u rasporedima evangelizacija.

Kad sam mu objasnio da mi treba još jedna godina da završim svoje teološko obrazovanje, rekao je da je to u redu, ali je mislio da bih mogao da učim od njega za neko vreme.

Nije mi uzelo ni desetinu sekunde da donesem odluku. Imati priliku da radim sa jednim od najvećih evandjelista u crkvi, i da učim od njega - naspram onoga kroz šta sam prolazio na koledžu. "O, ne, mogu uvek da se vratim i završim studije", rekao sam. "Veoma bih voleo da radim s tobom!"

Tako sam se nekoliko sedmica kasnije, u januaru 1980, našao u Panama City, u Panami, stajao ispred mnoštva koje je sačinjavalo više od pet hiljada ljudi u Atalapa Convention Center, predstavljajući učesnike i obavljajući pripremu da pastor Cox iznese svoje izlaganje. Nikad se nisam bojao da izadjem pred mnoštvo. Počeo sam da pevam u crkvi kad mi je bilo pet godina, i mogu da se sećam bogosluženja u crkvi u Madisonu kad sam imao smelosti da izadjem pred sve i kažem tekst kad smo imali neku vrstu takmičenja u pamćenju biblijskih stihova. Bio sam potpuno slobodan i bez straha kad su takve stvari bile u pitanju.

Ali sada, ovde, bio sam ispred mnogo većeg mnoštva nego pred kojim sam ikad pre govorio. Osetio sam nekoliko grčeva u stomaku, ali sam započeo da razgovaram sa publikom, pevao sam i obavio predstavljanje, a Gospod je blagoslovio to i sve je išlo divno. Na kraju serije krstili smo 1200 ljudi. Doneli su četiri ili pet montažnih bazena i postavili ih u Centru. Tridesetorici pastora uzelo je dva sata da krste sve te ljude, a ja sam se osećao veoma počašćenim pri pomisli da sam i ja imao učešća u zadobijanju svih tih duša za Gospoda. Sada sam znao da nikad nije trebalo da sumnjam da je taj glas koji mi je progovorio u 4:30 ujutro, pozivajući me da budem evandjelista, bio od Gospoda. Moja služba je počela i ja sam bio zapaljen za evangelizam.

Odande smo otišli u San Jose, Costarica, gde je uprava oblasti izgradila ogromnu metalnu gradjevinu naročito za ovu evangelizaciju. Posle evangelizacije to je postalo crkva. Unutra je bilo sedišta za tri hiljade ljudi, ali mora biti da se mnogo više ljudi uguralo unutra - stajali su okolo a neki su se penjali na metalne

45

držače dva sprata visoke, pokušavajući da što bolje vide. Na kraju te evangelizacije krstili smo 900 osoba.

Ostao sam sa Coxovim timom osam meseci, a onda sam primio poziv da dodjem u Floridu i da budem pastor u crkvi Arcadia na jugozapadnoj strani države. Prihvatio sam poziv da budem pastor ali sam znao da će moj naglasak u službi nastaviti da bude na evangelizaciji. Tako sam nabavio set dia-slika od evandjeliste Coxa i tri meseca nakon mog dolaska u Arcadiu započeo evangelizaciju u kojoj sam koristio materijale, ideje i trening koji sam dobio od Coxa.

Jedan od pastora pre mene u Arcadiji bio je Walter Rea koji je u roku od dve godine napisao knjigu The White Lie optužujući u njoj Ellen White za plagijat. Nisam poklanjao mnogo pažnje tom skandalu u to vreme, ali jedna stvar koju sam čuo da kruži okolo, po oblasti, trebalo je da bude opomena za mene, za moju vlastitu budućnost, da sam u to vreme razumeo da sam i ja isto tako ranjiv na sotonine napade kao i bilo ko drugi. Ali, ja sam leteo visoko. Služio sam Gospodu i nikad mi nije ni palo na pamet da ću ja ikad učiniti išta da ranim Crkvu Božju kao Walter Rea.

Ono što sam čuo da se govori u oblasti bilo je da je pastor Rea bio tamo lider i da je čak razmatrana mogućnost da mu se poveri visoki položaj u oblasti. Preko toga se ipak prešlo, a on je postao ogorčen na upravu oblasti. Rečeno je da je on, pošto je knjiga izašla, išao tako daleko da kaže, da je samo bio izabran a ne izostavljen, nikad ne bi napisao knjigu!

Seme gorčine je tako često učinilo toliko štete. Kad se naljutimo zbog načina kako nas neko tretira u nečem neznatnom, stvarnom ili zamišljenom, seme gorčine ušunja se u nas i počinje da raste i buja. Ono zaguši našu vezu sa Bogom i konačno može preuzeti sav naš život i mi nismo svesni šta nam ono čini jer sami sebe varamo.

Ja znam. Meni se to dogodilo kasnije. Ali kad sam počeo da radim kao pastor, takve misli su bile daleko od mog uma. Bio sam toliko oduševljen za Božje delo, za evangelizam, da nisam mogao da mislim ni na šta drugo.

Preselili smo se u Floridu avgusta 1980. a u Januaru 1981.

46

držao sam moju prvu evangelizaciju u lokalnoj zgradi Nacionalne Garde, koristeći dia-slike i propovedi eldera Coxa. Na kraju serije krstili smo 26 osoba a predsednik oblasti je reagovao kao dam sam krstio dve hiljade ljudi. Kasnije sam čuo da je išao okolo po oblasti hvaleći što sam učinio, govoreći da sam krstio više ljudi za šest meseci nego što su mnogi pastori krstili za dvadeset godina.

Bio sam zadovoljan onim što sam učinio, ali to mi nije zadobilo prijatelje medju drugim propovednicima - i ne mogu da ih krivim što su mislili o meni kao nekoj vrsti nametljivog derana, imajući na umu kako me je predsednik nametao kao svog plamtećeg evandjelistu.

Ja nisam ni znao o tome do sabora koji je održan sledećeg proleća, kada mi je jedan pastor prišao i rekao da treba da mi se izvini. "Za šta?" upitao sam. Čoveka nisam ni poznavao.

"Zato što te mrzim", odgovorio je!"Mrziš me, za šta?" upitao sam."Onaj tren kad sam te ugledao, zaključio sam da te mrzim",

priznao je. "Ali pošto ovde zajedno radimo, Gospod me je uverio da je to pogrešno - ti si prav i ja treba da se izvinim."

Bio sam potpuno zabezeknut, ali od tog vremena shvatio sam da njegova reakcija prema meni nije neobična. Ja podižem snažna osećanja u ljudima u jednom ili drugom pravcu - ili me vole ili me mrze, ali moja ličnost ne dozvoljava ljudima da ostanu neutralni ili da me jednostavno ignorišu.

47

POGLAVLJE

8Uživali smo skoro tri godine u pastorskoj i evandjeoskoj

službi u Arcadiji; onda nas je oblast zamolila da se preselimo u Naples, gde sam dobio da budem pastor Naples i Bonita Springs crkve. Nastavio sam da stavljam naglasak na moj evandjeoski rad i tamo, a predsednik oblasti mi je rekao, ako nastavim tako dobro da radim, jednog dana, uskoro, verovatno će imati poziciju za mene da budem evandjelista oblasti. Ako sve bude išlo po planu, biću rukopoložen na saboru 1985.

Dok sam nastavljao da gledam kako Gospod blagosilja moje evandjeoske napore, počeo sam da budem sve više ubedjen da On želi da proširim svoju službu i dosegnem više ljudi. Uskoro je moje ubedjenje počelo da stavlja fokus na televiziju kao prirodni medium za širenje evandjelja, ali nisam znao kako da se uključim u tako nešto.

Kad sam došao u okrug Naples/Bonita Springs, starešina crkve Bonita Springs bio je penzionisani adventistički evandjelista koji je bio u službi šezdeset godina. U vreme mog dolaska u novi okrug, nalazio se na Havajima, gde je pomagao u izgradnji jedne crkve. Nikad ga ranije nisam sreo, i čim se vratio otišao sam u njegov dom da se sretnem s njim i njegovom suprugom. Počeo sam da pričam o mom ubedjenju da treba da stavim svoju evandjeosku seriju na televiziju. Na licu tog čoveka i njegove supruge pokazao se neverovatan izraz. Sa oduševljenjem i uzbudjenjem rekao mi je da je Gospod, dok je bio na Havajima uticao na njega da se vrati u Bonita Springs i uključi se u propovedanje na televiziji. Njemu nije bilo jasno šta bi taj utisak mogao da znači, ali postalo mu je jasnije dok smo razgovarali.

U početku moje službe kao propovednika, za mene je divan blagoslov bilo evandjeosko iskustvo, lični napori i posvećenje tog propovednika, Harold Veach. Postalo je veoma očigledno zašto je Gospod uputio starešinu Veach da se vrati u Bonita Springs i uključi se u televizijski evandjeoski rad.

48

Konačno, jednog ponedeljka ujutro, u septembru 1983, dok sam se molio, osvedočenje je postalo tako jako da sam znao da više ne mogu da ga ignorišem. Odlučio sam da pozovem kancelariju oblasti i razgovaram sa sekretarom za komunikacije, Pat Batto. "Brat Batto", rekao sam, "ne znam kako da ovo kažem - izgleda veoma neobično, to znam - ali ja verujem da me Gospod poziva da započnem evandjeoski rad na televiziji."

Usledila je duga pauza. Nisam znao da li je on pokrio slušalicu i smeje se, ili šta se dogadja, ali konačno je progovorio. "Pa, John, ako to iko može da uradi, ti možeš."

Srce mi je skoro iskočilo iz nedara. On nije smatrao da je moja ideja glupa; u stvari, izgledalo je da je mislio da je možda moje ubedjenje od Gospoda. "Reći ću ti šta ćemo da uradimo", nastavio je. "Ne mogu doći sutra, ali imam neko vreme slobodno u sredu. Doći ću kod tebe, i možemo zajedno otići da posetimo neke od lokalnih televizijskih stanica u Naples i Fort Meyers, da vidmo da li imaju neko slobodno vreme."

Bio sam na devetom nebu sledeća dva dana! Ali naše posete lokalnim stanicama spustile su me natrag na zemlju. Osećao sam se kao da sam se slomio i sagoreo. Hladno smo odbijeni u svakoj stanici. Većina od njih je imala kilometar dugačku listu čekanja TV propovednika koji su želeli da emituju svoj program. Počeo sam da se pitam kako će Gospod da izvrši taj posao.

"Ima još jedna mogućnost", predložio je Pat. "Hajde da proverimo sa lokalnom kablovskom televizijom."

To je zvučalo kao razumna ideja, tako smo otišli u kancelariju Palmer Cablevision u Naples. Sreli smo se sa upravnikom programa, ali on nije pokazao dobru volju. "Ne, mislim da možemo da ubacimo više religioznog programa u naš raspored", rekao je.

Pokunjio sam se kao jučerašnja salata, ali Pat nije odustajao tako lako. On je nešto znao o pravilima komunikacije i aranžmanima na kablovskoj televiziji, zato je postavio sledeće pitanje.

"Koliko sati programa koji nastaje u lokalu vaša kablovska firma zahteva da obezbedite", upitao je.

"Šest sati, mislim", rekao je direktor.

49

"A koliko sati trenutno obezbedjujete?" upitao je Pat."Tri i po sata".Pat se zavalio u svoju stolicu, sa zagonetnim izrazom lica i

za trenutak nije rekao ništa. Mogao sam da vidim kako direktorovo lice bledi dok je čekao da Pat nešto kaže. Konačno, Pat je opet progovorio. "To je čudno", rekao je. "Imate ugovor koji zahteva da obezbedite šest sati lokalnog programa, ali vi pokrivate jedva pola od toga." Zastao je za trenutak, i nastavio: "A ovde je lokalni pastor, spreman da obezbedi sledećih pola sata lokalnog programa za vas, ali vi kažete da ne možete da ga uklopite u raspored." Opet je napravio pauzu, za efekat, i ja sam posmatrao kako je direktor počeo da se vrpolji. "Ne želim da stavljam nikakve optužbe, vi razumete", Pat je nastavio. "Ali ovo gotovo izgleda kao neka vrsta diskriminacije."

Direktor programa se izvinio, govoreći da treba da razgovara sa vlasnikom stanice. Ja sam sedeo na iglama, jedva dišući, dok smo čekali da se direktor ponovo pojavi. Za oko dvadeset minuta on se vratio. "Vlasnik nije u kancelariji", objasnio je, "ali ja ću razgovarati s njim. Zašto mi ne ostavite svoj broj, i ja ću vas nazvati."

Otišli smo, još uvek sa osećanjem nesigurnosti, ali bar sa zrakom nade. Sledećeg jutra Pat me pozvao sa pitanjem: "Da li hoćeš da budeš na televiziji u 6:30 sredom uveče ili 7:30 petkom uveče?" Direktor ga je pozvao i rekao mu da mogu imati jedno od ta dva vremena i da će koštati 300 dolara sedmično za produkciju i vreme emitovanja.

Kad sam izneo ovu mogućnost pred Naples crkvu, oni su skočili i brzo se složili da skupe 1 200 dolara mesečno da sponzorišu program. Odlučio sam se za 7:30 petkom uveče, naravno, jer sam znao da će više mojih članova biti u to vreme kod kuće, i mogao sam da računam da će oni gledati. To je bilo u septembru, a program je trebalo da počne prvog petka u novembru, što mi je dalo nešto preko jednog meseca za pripremu. To mi nije smetalo jer sam već znao šta ću raditi. Upotrebiću materijale Kennet Coxa i izneti celu evandjeosku seriju na televiziji.

Kada je došlo vreme da se snima prva emisija, otišao sam u televizijsku stanicu. Jedna mlada žena me je susrela i rekla mi da će ona biti moj režiser. Izgledala je neverovatno nezainteresovana

50

za projekt, ali upitala me je kako sam hteo da program teče. Kad sam joj objasnio da imam dia-slike i da želim da ih upotrebim i da ukažem na odredjene detalaje na slikama, predložila je da upotrebimo postavu kao za vremensku prognozu. Poneo sam svoj dia-projektor, i dia-slike smo projektovli na ekran. Jedna kamera se usmerila na ekran dok je druga bila usmerena na mene. Ja sam stajao ispred jednog zelenog zida, kao kad se objavljuje vremenska prognoza. Stanica je imala tehničku mogućnost da stavi dia-slike iza mene, a ja sam imao monitor da gledam, tako da sam mogao da vidim gde sam i u šta pokazujem.

Pošto je sve postavljeno, započeo sam izlaganje na temu "Naše vreme u svetlosti biblijskih proročanstava". Upotrebio sam dia-slike i propovedi isto kao što bih učinio u regularnoj evangelizaciji i nazvao program "Prophecy Countdown", što je bio naslov koji sam video za jedan članak u časopisu Znaci Vremena.

Dianne je došla sa mnom, i ostala je iza mene u kontrolnoj sobi, da posmatra. Rekla mi je da je u toj prostoriji vladala mrtva tišina dok su svi posmatrali, a onda je neko izašao i počeo da poziva druge zaposlenike da dodju i gledaju. Do trenutka kada sam završio izlaganje, tačno posle pola sata, kontrolna soba bila je puna ljudi. Režiserka mi je prišla, blistajući. "Ovo ste radili i pre, zar ne," rekla je.

"Ne, nikad pre nisam bio ispred televizijske kamere", rekao sam. Znao sam da je bila pod dubokim utiskom. Nisam smatrao da ja imam bilo kakvu zaslugu za to, meni je Gospod jednostavno dao dar da mogu da uradim takvu vrstu posla.

Žena je nastavila da govori kako je bila zabrinuta za ovaj program. Ljudi iz kancelarije zadirkivali su je cele sedmice što je prihvatila taj posao. Zamišljala je kako će neki staromodni propovednik doći i zamuckivati i praviti greške, i moraće da naprave desetine snimaka. Bila je toliko zadovoljna što je snimanje teklo dobro.

Emisije su stvarno sjajno počele. Na kraju svakog programa Dianne je imala specijalan poklon za gledaoce koji se jave. U našu garažu instalirane su četiri telefnske linije, i počeli smo da dobijamo desetine telefonskih poziva posle svake emisije. Ali najbolji poziv došao je od jedne druge televizijske stanice iz Fort Meyers. Pat Batto i ja ranije smo posetili tu stanicu i bili

51

hladno odbijeni. Medjutim, posle programa koji je išao te prve sedmice na kablovskoj televiziji, urednik programa iz Fort Meyers nas je pozvao i rekao da je video emisiju. "Da li biste voleli da budete emitovani iz naše stanice?" upitao je.

"Šalite se?" rekao sam. "Mislim da ste vi rekli da imate listu za čekanje dugačku kao ruka, sačinjenu od televizijskih evandjelista koji pokušavaju da dobiju vreme."

"Da, to je tačno", rekao je. "Ali video sam vaš program, i smatram da treba da vas uključimo. Jedan evandjelista odlazi u penziju, i voleo bih da vam ponudim njegovo vreme što je devet sati nedeljom ujutro."

"Koliko će to koštati?" pitao sam. "Tri stotine dolara."Sledeće subote izneo sam tu priliku pred moju crkvu

Bonita Springs. Naples crkva je već sponzorisala program na kablovskoj televiziji za istu svotu, a članovi crkve Bonita Springs nisu dozvolili da zaostanu. Brzo su se složili da sakupe novac za program.

Uskoro je mala kancelarija u našoj garaži postala neodgovarajuća, a Bonita Springs crkva složila se da nam da jednu veliku prostoriju da služi kao kancelarija. Stavili smo pregradne zidove i petnaest telefona da primaju pozive. To je samo zapalilo crkvu. Vernici su bili toliko oduševljeni zbog programa i prilike da se na ovaj način objavljuje evandjelje, i, verujte mi, videli smo rezultate. Neprestano smo dobijali nove vernike.

Mogao sam jasno da vidim da nas Gospod blagosilja - On mi je dao naročiti dar za televizisjki evangelizam - i ja sam počeo da tražim načine da ovu službu još više proširim. To je bilo vreme kada je kablovska televizija upravo počela da uzima maha. Novi kanali otvarali su se gotovo svake sedmice i preko satelita povezali se sa kablovskim sistemom po celoj zemlji. Načinili smo kopije nekoliko programa i počeli da ih šaljemo stanicama kao

primerke. U roku od šest meseci od prve emisije, ponudjeno nam je vreme na Tempo mreži, koja uslužuje deset miliona domova.

Bili smo oduševljeni, potpuno izvan sebe. Bili smo neprestano u pokretu, pokušavajući da iskoristimo sve prilike koje su nam lokalne mreže davale. Znali smo da više ne možemo da

52

obavljamo posao sami. Bilo je vreme da zatražimo pomoć, i prirodno, odlučili smo da se obratimo Floridskoj oblasti i vidimo kakvu ponoć nam oni mogu dati. Dianne i ja smo zakazali sastanak sa predsednikom oblasti, elder Henry Carruba. Jedva smo mogli da obuzdavamo uzbudjenje dok smo se vozili prema upravi oblasti u Orlandu. Jedva smo čekali da vidimo reakciju braće kad saznaju za ovu fantastičnu novu mogućnost.

Ali, kakvo nas je iznenadjenje čekalo!

POGLAVLJE

953

Stigi smo u upravu oblasti oko deset sati pre podne, za naš sastanak sa bratom Carrubom. Mislim da je ovo bilo negde u julu 1984. Brat Carruba nas je pozdravio dobrodošlicom, uveo u svoju kancelariju i zamolio da sačekamo trenutak dok pozove blagajnika oblasti i sekretara da nam se priključe. Ovo nas je iznenadilo, jer smo tražili da se sastanemo samo sa predsed-nikom. Medjutim, uskoro smo otkrili da ovaj susret neće teći prema našoj agendi.

Kad su svi stigli, upitao sam da li bismo mogli da se pomolimo zajedno, pre nego što podelim sa njima divnu novost. Svi smo klekli, i u molitvi sam se zahvalio Gospodu za način kako je blagoslovio moju službu, za vodstvo kojim je činio da se njegova Reč objavljuje po celom svetu, i zatražio blagoslov za ovaj susret.

Podigli smo glave i otvorili oči, a ja sam odmah započeo ono što sam imao da im kažem. "Brat Carruba", rekao sam, "došli smo ovamo danas da podelimo sa vama divnu vest." Uzbudjenje se čulo u mom glasu dok sam nastavio. "Vi znate o našem televizijskom programu, Prophecy Countdown, koje imamo tamo u Naples i Fort Meyers i kako nas Gospod bogato blagosilja. Pa, hoćete li verovati da imamo priliku sada da još dalje proširimo tu službu?"

Zastao sam, gledajući oko sebe na okupljene službenike, očekujući da vidim znake oduševljenja ili uzbudjenja, ali niko od njih nije pokazivao mnogo emocija. U stvari, sva trojica su izgledali povučeno, ne reagujući na ono što sam govorio, kao da samo čekaju da završim.

Nastavio sam, podižući glas u uzbudjenju. "To je toliko uzbudljivo za mene, jer mogu da vidim kako nas Gospod vodi. To je za mene divno. Mi smo na lokalnoj televiziji tek nešto više od pola godine, a Gospod je sada otvorio vrata da idemo na kablovsku mrežu po celoj zemlji. To je mnogo više nego što smo ikad mogli da zamislimo ili da se molimo. To je Tempo mreža. Oni idu u deset miliona domova po celoj zemlji! A mi imamo zlatnu priliku - idalno vreme, u 9:00 nedeljom ujutro! Zar nije to divno?" završio sam.

Brat Carruba je bacio pogled na druge, a onda pročačkao grlo. "John", rekao je, "mi te nismo zaposlili kao televizijskog evandjelistu. Zaposlili smo te kao lokalnog pastora."

54

"To shvatam", odgovorio sam. "Ali zar ne možete da vidite kako Gospod otvara vrata? On me je pozvao da budem evandjelista, i On otvara put da objavim trostruku andjeosku vest milionima ljudi širom Amerike! Ništa ja nisam učinio. Nisam ja u pitanju. On me je pozvao na to, i darovao me za to."

"Možemo da vidimo da te Gospod blagoslovio u onome što radiš, ali moraš shvatiti da si ti zaposlenik oblasti i da to nije zaduženje koje smo ti dali."

Počeo sam da bivam šokiran i pomalo uplašen ovim neočekivanim odgovorom, ali ja se ne predajem lako. Nisam takav da samo dignem ruke i predam se kad neko stavi primedbu. "Brat Carruba, nisam došao ovamo da tražim tvoje odobrenje da idem s tim napred", rekao sam, osećajući da mi lice rumeni i da mi se ledja ukrućuju. "Ja sam samo došao da podelim radosnu vest i da zatražim vaš blagoslov nad proširenjem naše službe."

"Koliko će koštati da se ide na ovu televizijsku mrežu?" ubacio je blagajnik.

"Pet stotina hiljada dolara godišnje", odgovorio sam. Jadni čovek se skoro onesvestio i srušio na pod. "Gde

misliš da ćemo naći taj novac?" upitao je s nevericom."Ja ne tražim nikakvu finansijsku podršku za program",

odgovorio sam. "Novac će doći. Prilozi neprestano dolaze. Ja uopšte nisam zabrinut za sakupljanje novca."

Blagajnik je pogledao u predsednika, a onda su obojica pogledali u sekretara. Konačno, brat Carruba je progovorio. "Dozvoli mi da malo raščistim ovo, John", rekao je. "Nije u pitanju da li ćemo podupirati taj posao finansijski ili ne. Pitanje je za koga ti radiš - i to nije samo pitanje autoriteta, pitanje ko upravlja. Ovo se svodi na to da ako ti, kao naš zaposlenik, potpišeš ugovor na pola miliona dolara, da ideš na kablovsku mrežu, onda mi postajemo odgovorni. A mi nismo spremni da primimo takvu vrstu odgovornosti. Mi nemamo pravo da poslujemo na nivou rada u celoj zemlji. Ovo bi moralo da ide kroz upravu Severno-američke divizije, a možda čak i Generalne konferencije. Crkva već ima It is Written kao svoj televizijski centar za celu zemlju, tako ne vidim nikakvu mogućnost da ćemo dobiti odobrenje za ovo."

55

Sad sam se teško preznojavao, zbunjen i potpuno presečen. Reakcija koju sam dobio bila je upravo suprotna od onoga što sam očekivao, i nisam znao kako da reagujem. "Da li vi to meni zabranjujete da idem na kablovsku mrežu?" konačno sam upitao.

"John, nije samo to", Carubba je rekao. "Mi hoćemo da ti razumeš da veoma podupiremo tvoju pastoralnu službu i tvoje evandjeoske napore. Znaš da smo ti dozvolili da ideš u druge okruge i držiš evangelizacije, jer verujemo da te je Gospod nadario kao evandjelistu. Veoma smo zahvalni za posao koji si obavio. Želimo da to razumeš.

Ali, John, moraš imati na umu da si ti adventistički pastor, zaposlenik Floridske oblasti adventističke crkve. Mi ovde imamo organizovan posao i svako ima svoj deo koji mora da obavi u tom radu. Naš posao ovde u upravi je da koordiniramo taj posao po oblasti i obezbedimo da svako ima jednake prilike i pomoć od oblasti kao celine u obavljanju svog rada. Razumeš to, zar ne?"

"Da, naravno da to razumem," odgovorio sam. "Znate, ja ovde radim već četiri godine, i uvek sam bio veoma odan i podupirao programe oblasti. I ne tražim nikakvu naročitu podršku niti tretman od oblasti. Samo vaš blagoslov u novom poduhvatu. To je sve. Nikakva sredstva, nikakav ekstra rad, samo vaš blagoslov."

"John, ne možemo ti dati blagoslov. U stvari, ne možemo ti dozvoliti da to radiš."

Bio sam potpuno srušen. Potpuno šokiran. Bez reči. Samo sam sedeo u stolici i gledao u Dianne. Njeno lice je postajalo crkveno, i bojao sam se ako nastavim da gledam u nju, oboje ćemo početi da plačemo. Zato sam brzo odvratio pogled, zureći dole, u tepih, pokušavajući da saberem misli.

"Ali to nije sve, John", nastavio je brat Carruba. "Mi ćemo zatražiti od tebe da prestaneš sa televizijom potpuno. Nismo te zaposlili da to radiš. Pozvali smo te da budeš lokalni pastor."

Sad sam bio tih i krotak, suviše šokiran da čak i pokušam da se raspravljam ili borim. "Tražite od mene da potpuno prekinem s propovedanjem na televiziji?" pitao sam.

"Da."

56

"Ali zašto ? Treba da vidite kako je to oživelo lokalne crkve. Treba da vidite sve nove koji dolaze. Da li znate koliko zahteva za besplatnim materijalima dobijamo svake sedmice? Svetla od telefonskih poziva se pale kao sijalice na Božićnom drvcetu na kraju svake emisije. A vi hoćete da zaustavim sve to?" Podigao sam glavu i zurio pravo u oči predsednika Carrube. "Zašto?"

Brat Carruba je pogledao ustranu, pogledao u druge službenike, a onda natrag u mene. Napućio je usne, kao da će početi da govori, ali je oklevao, očigledno se predomišljajući šta da kaže. Kad je konačno progovorio, bilo je to sa oklevanjem. "Nisam želeo da ovo moram da ti kažem, John, ali neki pastori u ovom kraju stavljaju primedbe zbog tvojih emisija."

"Haleluja!" odgovorio sam. "Naravno da baptisti i luterani stavljaju primedbe. Njihovi članovi slušaju istinu koja se objavljuje po prvi put. I to im zadaje smrtni strah."

"Ne stavljaju primedbe baptisti i luterani", rekao je. "To su...pa, imali smo delegaciju adventističkih pastora iz okruga oko tvoga, i oni stavljaju primedbe. Njihovi članovi gledaju tebe na televiziji, a onda idu i provode subotu u tvojoj crkvi. Ti pastori te optužuju da kradeš od njihovih stada, mislim da bih tako mogao reći."

"Adventistički pastori stavljaju primedbe što se propoveda trostruka andjeoska vest, samo zato što nekoliko njihovih članova sada dolaze u moje crkve? Ne mogu to da verujem. Šta hoće da ja uradim - da postavim stražu kod vrata, da proverava članstvo svakoga ko dolazi u moje crkve?"

"Naravno, ne to, John. Ali zbog toga moraš da prestaneš sa emisijama. Ne možemo da dozvolimo da se tvoje emisije emituju u okruzima drugih pastora."

Doslovno nisam mogao da verujem ono što sam slušao. Prihvatio sam Gospodnji poziv da budem evandjelista, s punim poverenjem da su sva moja braća propovednici isto tako revni za objavljivanje poruke za poslednje vreme (koje adventistička crkva ima), celome svetu. A sad sam slušao da su moje kolege pastori bili više zainteresovani za broj prisutnih u njihovim crkvama nego za propovedanje evandjelja. Izgledalo je kao da se politika meša sa pravom misijom Crkve. Nikad se pre toga nisam susreo sa nečim

57

sličnim i nisam mogao da verujem da bi uprava oblasti mogla da odobri takav stav.

Pokušao sam to da objasnim svoj trojici ljudi iz uprave, ali to me nikud nije odvelo. Oni su imali svoje odluke spremne. Imali su vest za mene, i sve što sam mogao da učinim bilo je da to prihvatim. "Kakve su moje mogućnosti?" pitao sam najzad. "Jednostavno ne vidim kakao mogu da odbijem ovakvu priliku. Verujem da je to Božja volja, i nikad se neću osećati ugodno u njegovom delu ako ne radim ono na šta me je On pozvao da radim."

"Nemaš nikakve druge mogućnosti, John, ako hoćeš da ostaneš zaposlenik oblasti", rekao je blagajnik. "Moraš da prekineš s televizijskim emisijama."

"Ne naglimo sada", rekao je brat Carruba. "John, zašto ne uzmeš neko vreme da razmisliš o tome? Ima tri sedmice do sledećeg propovedničkog sastanka. Razmišljaj i moli se za ovo do tog vremena i onda nam daj odgovor."

"Dakle, imam samo dve mogućnosti: da ostanem zaposlenik oblasti i prestanem s emisijama, ili da nastavim s emisijama i prestanem da budem zaposlenik oblasti. Da li je to što mi vi govorite?"

"To su jedine mogućnosti koje imaš", rekao je blagajnik. Brat Carruba se molio pre nego što smo se razišli, ali ja

nisam čuo mnogo od te molitve. Moje misli su prebrzo jurile.

POGLAVLJE

10Naše propovedanje na televiziji je išlo veoma dobro.

Sredstva su dolazila od gledalaca koji su želeli da ga podupru. Vernici crkve su bili oduševljeni. Ja sam osećao da me Gospod

58

vodi u ovakvu vrstu službe, a On me je očigledno darovao sposobnošću da to izvršim. Ljudi su nam govorili da je program suviše dobar da bi se emitovao samo na jugozapadu Floride i da treba da ga objavljujemo široj publici. To je razlog što smo poslali uzorke naših programa različitim kablovskim mrežama i zašto nas je Tempo mreža prihvatila za to pogodno vreme nedeljom ujutro.

U upravu oblasti onog jutra otišli smo sa takvim oduševljenjem. Sada sam osećao kao da me je neko udario nogom u stomak. Sav vetar je bio oduzet od mojih jedara. Bili smo u stanju potpune zbunjenosti, ne znajući na koju stranu da se okrenemo. Trebalo je da donesemo odluku u roku od tri sedmice - hoćemo li nastaviti da budemo na oblasnoj plati, ili ćemo slediti ono za šta smo verovali da nas je Bog pozvao, da propovedamo evandjelje na televiziji?

Te tri sedmice bile su najgore sedmice mog života do tog trenutka. Dianne i ja smo se molili, postili, razgovarali i plakali dok smo shvatali kakvu odluku moramo da donesemo. Nije bilo zlatne sredine. Morali smo da odbacimo jednu od službi za koju smo osećali da nas je Gospod pozvao na nju.

Kakva ironija, razmišljao sam. Pre deset godina, uopšte nisam osećao poziv od Gospoda, i napustio sam koledž da radim svetovni posao. Sada nemam jedan već dva poziva, a verujem da su oba od Gospoda, i moram da se odlučim izmedju njih.

Dok smo razmišljali i molili se kojim putem da krenemo, počeli smo da naginjemo više i više ka prihvatanju prilike koja nam se otvorila na televiziji. Jednostavno nisam mogao da vidim kako da je napustim. Ali još uvek se sećam jutra, kad je Dianne sedela preko puta mene za doručkom, a te krupne smedje oče koje su zadobile moju pažnju u Avon Parku gledale su me upitno. "John", rekla je, "kako da to uradimo? Nama zaista treba taj ček koji dolazi od oblasti svakog meseca. Kako ćemo živeti bez njega?"

Nije bilo lako zamisliti budućnost rada za Gospoda bez ikakve garantovane zarade - toliko stvari može da se dogodi. Mogli bismo završiti na ulici bez ičega. Imalo smo malog dečaka koji je uskoro trebalo da podje u školu i želeli smo da budemo u stanju da mu obezbedimo hrišćnsko obrazovanje.

59

Ali mislim da možete reći da sam vizionar. Dok mnogo ljudi prekrštenih ruku gleda na prepreke i odlučuje da ne radi ništa, mislim da su moji pogledi prirodno upućeni malo više. Ja težim da gledam preko prepreka i usmerim pažnju na cilj. Jednostavno se samo otisnem verujući da, kad ima volje, ima i načina.

Gledanje unazad me ponekad ispravi, pokazujući mi da ono što sam mislio da je bilo Duhom nadahnuta hitnost da se ide napred, u stvari je bilo pretpostavka ili nepromišljeno idenje glavom bez obzira. Ponos i gnjev su se takodje uvukli u mene i povremeno učinili da donesem loše odluke.

Dok gledam natrag na odluku koju smo načinili da ostanemo u televizijskoj službi, pitam se šta bih učinio danas, znajući šta je ispalo od svega toga na duge staze. Sada shvatam da Crkvi treba organizovana struktura i da je najbolje ako svi radimo zajedno, sledeći vodstvo onih kojima su poverene administrativne pozicije. S druge strane, Crkvi će uvek biti potrebni vizionari. H. M. S. Richards, J. L. Tucker, William Fagal - svi ovi ljudi osetili su da ih Bog poziva u nove načine propovedanja evandjelja. Nijedan od njih u početku nije imao podršku oblasti, ali svi su oni zasnovali službe koje su konačno postale deo organizovanog rada.

Da li je to bio Božji poziv koji sam čuo - poziv koji me je nagnao na odluku da napustim platu oblasti i započnem nezavisnu službu nazvanu Prophecy Countdown? Ne sumnjam u to da me je sam Bog pozvao da objavljujem evandjelje na televiziji. Ali neke stvari koje su se dogodile pošto smo osnovali svoju nezavisnu službu - moram priznati, sa suzama u očima, da sam prečesto dozvolio drugom duhu da kontroliše moje odluke. Bilo je to ono staro seme gorčine koje je nagnalo Walter Rea i

druge da čine stvari koje će raniti Božju Crkvu.Seme gorčine posejano je u dogadjajima koji su usledili

nakon naše odluke da započnemo sa nezavisnim radom. Mogu iskreno da kažem da na putu kući od uprave oblasti, pošto mi je brat Carruba rekao da moram da odlučim izmedju oblasnog zaposlenja i televizijskog evangelizma, nisam bio nimalo ljut. Razumeo sam da je to pozicija koju je oblast odlučila da zauzme i da on nije mogao da učini ništa drugo osim da prenese tu vest

60

meni. Poštovao sam lidere oblasti i nisam mogao da budem ljut na njih.

Na kraju trosedmičnog perioda, s oklevanjem smo rekli odboru oblasti da ćemo nastaviti sa našim emisijama i da ćemo čekati na njihovu konačnu odluku u vezi sa našim zaposlenjem. Oni su nam velikodušno saopštili da ćemo moći da ostanemo na plati do kraja te godine - oko četiri meseca - ali od tog trena pa nadalje, bićemo prepušteni sami sebi. Bili smo zahvalni za njihovu podršku - išli su onoliko daleko koliko su verovali da mogu - a meseci u kojima sam nastavio da primam platu pokazali su se kao pravi blagoslov dok smo se pripremali za akciju na državnoj mreži.

Naš prvi program na Tempo mreži stavljen je na raspored za prvu nedelju u novembru 1984 - skoro tačno jednu godinu od dana kad smo prvi put imali emisiju na lokalnoj kablovskoj televiziji u Naples. Da bismo zadovoljili standarde državne televizije, morali smo da imamo bolju opremu nego što nam je lokalna kablovska kompanija pružala, a to je značilo da nam je bila potrebna nova oprema za snimanje. Dianne je uvek imala smisla za dekoraciju i u to vreme je imala svoj biznis za unutrašnju dekoraciju u Naples. Bila je oduševljena kada ju je Bonita Springs crkva zamolila da preuredi prostor oko propovedaonice, kako bi odgovarao i za crkvenu službu, a i kao televizijski studio.

Naravno, to je značilo instaliranje snažnih svetala u plafon, a to je dalje značilo da ćemo imati problem sa mnogo dodatne toplote. Pozvali smo specijalistu za rashladjivanje, i on nam je rekao da, kad je crkva bila zidana, graditelji su instalirali rashladne uredjaje dvostruko jače nego što su bili potrebni za zgradu takve veličine. Tako smo bili zahvalni za providjenje ljudi

koji su se postarali za naše potrebe a da ih nikad nismo ni sreli.Napravili smo ugovor sa kompanijom za video-produkciju

iz Miami, da snimi programe i proizvede ih na traci širine jedan inč, što je bio standard za televiziju. Započeli smo našu novu službu u velikom stilu te prve nedelje u novembru. Pozvao sam pevačku grupu Heralds da dodje na Floridu, i oni su nam pevali na početku i završetku programa.

Vest se brzo proširila medju adventistima širom zemlje i broj naših gledalaca se naglo uvećao od samog početka. Bilo je

61

podignuto mnogo uzbudjenja. Ljudi su još uvek voleli It Is Written i Faith For Today, ali su osećali da je Prophecy Countdown nešto drukčije. Mi smo se predstavljali kao oni koji objavljuju punu vest i ja sam uskoro stekao reputaciju evandjeliste koji se ne ustručava, koji se ne boji da kaže našu celu jasnu istinu.

Kako se kraj 1984. približavao, nervi su nam bili pomalo napeti zbog toga što postajemo potpuno nezavisni, ali naši gledaoci su se pokazali mnogo odaniji i podupirali nas više nego što smo se nadali, i naše finansije nisu bile nikakav problem.

Često sam bio optuživan da sam započeo "nezavisnu" službu zbog finansijske dobiti. Novac nam je često bio dokaz da nas Gospod blagaosilja i da treba da nastavimo smer kojim idemo. Ali ja mogu veoma odlučno da kažem da, kad smo odlučivali da počnemo nezavisno, novac nije bio motiv da donesemo takvu odluku. U stvari, ako je išta moglo da nas zadrži od idenja napred, to je verovatno mogla da bude briga odakle će doći naša sledeća plata. Moj odgovor je da će samo završni sud otkriti sve naše motive.

Tokom godina u kojima smo vodili Prophecy Countdown, činili smo sve što smo mogli da finansijski čisto poslujemo. U poslednje tri godine, kontrolisala nas je jedna nezavisna kontrolorska firma i pokazalo se da smo bili kristalno čisti. Ja, lično, nisam imao kontrolu nad bilo kakvim finansijama. Nisam čak znao ni kombinaciju kojom se otvarala brava na finansijskom odeljenju naše zgrade.

Nakon što je Dianne zatvorila svoj biznis i prešla ovamo da bude predsednik naše službe, nas dvoje smo uzimali platu od

naše nove organizacije. Ali moja plata je bila, uvek je tako bilo, manje nego što bih dobijao da sam ostao pastor u oblasti. A Diannina plata je bila u istim umerenim okvirima. Kad su u pitanju honorari pravila Prophecy Countdown za isplatu honorara autora ista su kao i ona koja su odobrena pravilima Generalne Konferencije osamdesetih.

Shvatam da idem ispred moje priče, ali za mene je sada važno da pregledam razloge zašto smo učinili ono što smo činili. Mi smo iskreno osećali da nas je Gospod vodio u taj specijalizovani oblik službe. Bili smo spremni da ga izvršimo, čak

62

i ako bismo zbog toga ostali bez novca, upravo kao što smo bili spremni da ostavimo posao u Avon Parku da bismo odgovorili na Gospodnji poziv i pripremali se za službu.

Oni koji nas kritikuju, optužujući nas da smo sve to činili zbog novca, ne prepoznaju agoniju i patnju kroz koju smo prošli odlučujući da napustimo organizovano delo. Oni ne znaju sa kakvim smo se nesigurnostima suočili. Ne znaju da je kuća za koju nas kritikuju da je posedujemo kupljena u krajnje teškoj situaciji sa samo 150 000 dolara, što je daleko ispod tržišne vrednosti i da smo samo teškim radom bili u stanju da je prepravimo u divnu kuću kakva je danas.

Ne želim da se branim, ali neke krajnje teške optužbe su načinjene protiv nas tokom godina, i ja samo želim da umesto širenja zlih ogovaranja i pretpostavki podbadanja ljudi dodju direktno k nama i upitaju nas kako smo vodili naše finansije. Kad to kažem, moram da priznam da bi bilo mnogo bolje da sam ja ovaj isti princip primenio u odnosu na organizovanu Crkvu. Ja sam isto tako kriv za iznalaženje grešaka, nagadjanje zla i kritikovanje kao i oni koji su mene napadali. Za to žalim.

Mi nismo imali nameru da naša služba ide tim putem kada smo započeli, puni oduševljenja i strepnje, da objavljuje trostruku andjeosku vest svetu. Ali dozvolili smo sebi da se bavimo pogreškama Crkve, i sklonili smo pogled sa Hrista i misije koju je dao Crkvi adventista sedmog dana da objavi svetu u prvoj, drugoj i trećoj andjeoskoj vesti.

POGLAVLJE

11Počevši od 1. januara 1985, Prophecy Countdown bilo je

služba nezavisna od Crkve adventista sedmog dana, ali je podupirala Crkvu. Nastavio sam da održavam prijateljske odnose sa pastorima u našem području i sa bratom Carrubom. Ali, postepeno, počinjao sam da slušam stvari koje su me dirale. Ne,

63

moram priznati, nisu me samo dirale; počele su da mi jedu dušu i čine me gnjevnim.

Teško mi je da prihvatim da ikad treba da bude rivalstva ili takmičenja bilo kakve vrste u Gospodnjem delu. Mi smo svi u tome zajedno, i zajedno treba da se trudimo da završimo posao i idemo kući.

Govoreći to moram biti otvoren i priznati da sam po prirodi osoba sa takmičarskim duhom. Mislio sam da sam to prevazišao kad sam prihvatio Gospodnji poziv za službu, ali moram priznati da je bilo prilika kad sam glasno uživao u nivou uspeha koji je meni Gospod dao u propovedanju evandjelja. Nisam imao primedbu kada je uprava oblasti isticala mene kao primer kako pastori treba da budu oni koji zadobijaju duše. Osećao sam se ponosnim da budem na vrhu liste u broju krštenja svake godine. Ali ja sam to sve otpisao kao ponos u onome što je Gospod u stanju da učini sa čovekom koji se potpuno preda njegovoj volji.

Kada smo započeli nezavisnu službu, prirodna reakcija medju onima koji su ostali sa oblašću bila je da se pomalo takmiče sa nama nekakav mi-protiv-njih mentalitet. Ali ja sam u potpunosti nameravao da zadržim prijateljske odnose. Čak sam s vremena na vreme odlazio na propovedničke sastanke. I upravo tamo, u razgovoru sa drugim pastorima, počeo sam da čujem izveštaje koji su posejali seme gorčine i takmičenja u moje srce. Neki od mojih prijatelja rekli su mi da je jedan od službenika uprave ustao na propovedničkom sastanku i rekao neke negativne stvari o meni, a završio je govoreći: "John Osborne će zažaliti zbog ovoga. Samo čekajte; doći će on nama puzeći na kolenima." Drugom prilikom sam čuo kako je rekao: "Slomićemo mi John Osborne."

Bio sam zapanjen kad sam čuo te izveštaje, ali nisam ih čuo samo od jednog pastora, zato sam znao da moraju biti istiniti. Pošto sam po prirodi borac, bio sam spreman da odjurim u upravu oblasti i "pogasim svetla" za tog čoveka. Ali otišao sam na kolena umesto toga, i Bog mi je dao milost da jednostavno predam taj problem njemu. Šest meseci kasnije, čuo sam da je taj čovek iz uprave dao otkaz, što je bilo posledica njegovog razvoda. Kako sam se osećao opravdanim kad se to dogodilo!

64

Verovatno nije bilo pravo da se tako osećam, ali nadam se da možete razumeti kako sam uzimao dogadjaje poput ovoga kao dokaze da je Bog na mojoj strani i da će se On boriti za mene protiv svega što možda pokuša da ometa moju službu.

Mali incidenti poput ovoga posejali su izvesno seme gorčine u moje srce, a kasnije je to bila predispozicija da započnem reakciju, a ne akciju - da započnem da odgovaram kriticizmom na kriticizam, umesto da zadržim jasan fokus na zadatku objavljivanja evandjelja celom svetu. Nisam mogao da vidim kako i gde smo zastranjivali u to vreme. Put kojim smo išli bio je tako postepen, polako smo klizili nizbrdo u dubine kriticizma.

Do vremena kad smo počeli da budemo nezavisni, Prophecy Countdown je u stvari preuzelo crkvu Bonita Springs i članovi su to voleli. Oni su sto posto podupirali ono što smo radili.

Žalim tog jadnog čoveka kojeg je oblast poslala u takvu situaciju da bude pastor crkava Naples i Bonita Springs. Očigledno, oblast je očekivala od njega da bude vodja duhovnog programa u tim crkvama, da ja više ne bih imao vodeću ulogu. Ali članovi nisu hteli ni da čuju za to. Oni su nam još ranije dozvolili da preuredimo njihovu crkvu i pretvorimo je u TV studio. Dali su najveću sporednu prostoriju da je pretvorimo u kancelarije za Prophecy Countdown. Osetili su da se nešto zaista važno ovde dešava. Iznenada je crkvena zgrada za koju su se žrtvovali i radili na njoj da bismo je podigli bila korišćena svakoga dana za Gospodnje delo umesto aktivnosti za samo nekoliko satisedmično. Kada je novi pastor najavio svoj raspored propovedi i kazao im kada će propovedati u njiovoj crkvi, oni su jednostavno rekli: "Ne, hvala; pastor Osborne će nastaviti da bude naš propovednik."

Ali u to vreme nije bilo konflikta sa našom oblašću, pa čak ni sa pastorom. Dobro smo se slagali, a on je jednostavno prihvatio volju crkve i dozvolio da ja nastavim da radim kao propovednik u Bonita Springs, dok je on bio propovednik u Naples. Svakako, verujem da je uprava oblasti imala stav "treba nekako da se rešimo Johna", ali dokle god su moje poruke bile stare, dobre adventističke teme, koje su podupirale Crkvu, oni su bili spremni da ne podižu veliku prašinu i dozvole da stvari teku.

65

Nedugo pošto sam postao nezavisan, naišao sam na knjigu Žetva oluje, od Joe Crews. U njoj je taj časni adventistički evandjelista (glavna ličnost u Amazing Facts) stvarno iskritikovao Crkvu što je dozvolila da se zanemare karakteristična adventistička učenja. Isto tako čitao sam i drugu od njegovih malih knjiga Kompromis koji se uvlači, u kojoj on ističe da, dozvoljavanjem da se i najmanji princip zanemari, otvaramo vrata sve većim greškama da udju u Crkvu.

Ove dve knjige snažno su mi zvonile kao istina i ja sam odlučio da pripremim serije propovedi bazirane na porukama iz njih.

Kad sam počeo sa emisijama u Naples, koristio sam ideje iz propovedi Kennet Coxa i njegove dia-slike kao osnovni materijal. Naravno, to je zahtevalo da se neko vreme lično pripremam i preuredim ih za moju televizijsku publiku, ali nisam morao da počnem ni od čega, i znao sam da su to vesti koje su bile uspešne u zadobijanju hiljada duša. Nisam se ustručavao da upotrebim tudje materijale kao osnovu za stvaranje mojih propovedi.

Ne želim da kažem da nikad nisam sam sastavio propoved. Svakako, to sam često činio. Radeći u mojoj kancelariji, sa mojom sekretaricom prošao bih kroz predmet, odlučio šta da kažem, a ona bi to otkucala i isprintala da pregledam. U kasnijim godinama našeg rada, svaki video skript predavao sam našem oddboru da pregleda i ispravi, a kad sam propovedao, ta završna verzija bila bi

za mene stavljena na telepromter da mi pomaže dok propovedam. Propovedao sam seriju od pet propovedi zansovanu na

onim knjigama od Joe Crews - to je bila moja prva serija pod naslovom "Direktno svedočanstvo", i bili smo totalno preplavljeni reakcijom. Ljudi su nas zvali telefonom - želeli su kopije tih kaseta - tako smo počeli da proizvodimo i prodajemo setove audio kaseta. Nemam pojma koliko je setova tih propovedi konačno bilo u cirkulaciji. Znam da smo mi proizveli i prodali deset hiljada setova, ali koliko hiljada duplikata je još načinjeno od tih originala, nikada nećemo znati.

Moja vest je pogodila osetljivu žicu, onu koja se snažno poistovetila sa osećanjima nebrojenih hiljada adventista. Imajte na

66

umu da je ovo bilo vreme velike uzburkanosti u crkvi. Neki govore o toj eri kao o FDR eri u Crkvi - vremenu kada su Ford, Davenport i Rea (Desmond Ford, Donald Davenport i Walter Rea) zadali trostruki udarac Crkvi. Ford je napao teološka i proročka verovanja Crkve; Davenport je zadao udarac finansijskim temeljima kroz skandal sa investicijama; a Rea je napao veru u pisanja Ellen G. White, pisanjem knjige kojom ju je optužio za plagijat.

Ljudi su čeznuli za novim uverenjem da je dobra stara adventistička vest još uvek istinita. Mnogi pastori su bili uhvaćeni u teološku konfuziju te ere. A njihove crkve su subotom dobijale razvodnjene, besmislene propovedi. A sada, ovde je bio dinamičan, mlad adventistički propovednik, koji se nije bojao da kaže ono što je trebalo da bude rečeno i koji je bio spreman da ustane i nedvosmisleno izjavi da Gospod dolazi i da su adventisti pozvani na više standarde hrišćanskog življenja kao svedočanstvo svetu u ove poslednje dane. Ja se nisam bojao da pokažem gde se greška uvlači i gde je Crkva načinila kompromis sa svetom. Nije čudo da su kasete prodate na hiljade.

A meni je bilo drago da budem onaj koji će stajati za ono što je pravo, pa makar se i nebo srušilo.

Ali za ono vreme i mesto, bilo je jasno da sam ja imao vest koju su mnogi u crkvi želeli da čuju. Nedugo pošto sam kompletirao seriju Direktno Svedočanstvo od pet propovedi,predsednik studentskog udruženja sa Loma Linda Univerziteta pozvao me da dodjem k njima i držim seriju propovedi jednog vikenda.

Govorio sam u Gentry Gym u petak uveče i bio na rasporedu da govorim opet u subotu ujutro. Skupilo se veliko mnoštvo, a onda, upravo kad je trebalo da pridjem propovedaonici, neko mi je uručio bilten univerzitetske crkve. U delu sa obaveštenjima pročitao sam poziv da crkvena porodica dodje na sastanak u subotu po podne u tri sata, kada će jedan rimo-katolički sveštenik govoriti sa propove-daonice adventističke univerzitetske crkve.

Nisam mogao da verujem što su moje oči gledale, i kad sam prišao propovedaonici, kazao sam crkvi šta mislim o tako nečemu. Izgledalo mi je da je Crkva daleko zastranila od svoje

67

misije, ako je mogla da jednom predstavniku rimskog katolicizma dozvoli da govori sa svete propovedaonice u subotni dan! Govorio sam oštro, ne štedeći reči, protiv onoga što sam video kao jasan znak otpada u Crkvi. Ostavio sam ustranu propoved koju sam planirao da govorim, i propovedao vest koju sam nazvao "Zlatno tele", o vremenu kada je Mojsije sišao sa gore Sinaj i našao ljude kako služe tudjem Bogu. Govorio sam otvoreno o našoj ljudskoj potrebi da činimo ono što je popularno, kao što je to Aron učinio kada je narod zahtevao da uspostavi lažni sistem bogosluženja, i uporedio Aronov greh sa gresima u Crkvi danas. Istakao sam da je Mojsije došao i dao otvoreno svedočanstvo, i da to nije bilo popularno ali je bilo pravo.

Moja serija propovedi bila je snimljena i umnožena i poslata po celom svetu kao "Otvoreno svedočanstvo na Loma Lindi". Desetine hiljada kopija tih propovedi otišle su po celom svetu, i ja, iznenada nisam više imao samo televizijsku službu za Ameriku već i svetsku službu. Kuda god sam išao čuo sam kako me ljudi zovu novi Jovan Krstitelj, ili Jovan adventista.

Uspeh tih propovedi ostavio mi je utisak da Adventistička crkva treba da se vrati svojim osnovnim istinama, i pokazalo mi kako većina vernika želi da čuje takvu vrstu propovedi, kakvih su se sećali iz ranijih dana, pre nego što je učinjeno toliko napora da naša Crkva bude slična ostalim crkvama.

Nisam ja propovedao te poruke da bih zadobio, ili zadržao moje sledbenike. Propovedao sam ih jer sam verovao u svaku reč koju sam rekao, i verovao sam da to treba da se kaže. Ali sam koristio prihvatanje koje mi je pokazano kao dokaz da propovedam pravu vest.

Uskoro sam otkrio da davanje oštrih izjava o otpadu u Crkvi nije način da se zadobiju prijatelji medju vodjama u Crkvi.

68

POGLAVLJE

12Moje poruke o otpadu u crkvi pogodile se rezonantnu žicu

medju mnogim konzervativnim adventistima, ali medju crkvenim administratorima poruke nisu bile tako dobro primljene. Brat Malcom Gordon, koji je sada bio predsednik Floridske oblasti nazvao me telefonom i opomenuo da sam previše kritičan, ali ja sam ga uverio da nisam napadao pojedince već jednostavno ukazivao na potrebu oživljenja i reforme u Crkvi. Video sam sebe u ulozi sličnoj onoj koju je imao Martin Luter, koji je bez straha stajao za ono što je pravo uprkos odlučnoj opoziciji crkvene hijerarhije.

69

Ja svakako nisam bio prvi nezavisni propovednik koji je ustao i ukazao na grehe u Crkvi, ali činjenica da je Prophecy Countdown doseglo adventiste sedmog dana kroz video trake, a ostali svet kroz satelitsku televiziju, privukla je mnogo pažnje na moje propovedi. Uskoro su ljudi kao Ron Spear iz Hope International, Colin Standish iz Hartland Institute i Ralph Larson, koji su svi imali dugu istoriju govorenja o problemima u Crkvi, prihvatili mene u svoje društvo. Njih trojica su došli u Bonita Springs 1985 i počeli smo produkciju serije video kaseta pod naslovom "Adventistički okrugli sto". Kad mislim unazad o onome što smo činili i govorili tada, izgleda da smo zauzeli poziciju da sudimo. Ali mi smo isto tako pokušali da Crkvu usmerimo u pravom pravcu, čitajući odseke iz Duha proroštva.

Jedna stara indijanska poslovica koja kaže da ne treba suditi čoveka pre nego što si prešao milju u njegovim cipelama dobar je savet svima koji hoće da kritikuju odluke i sudove drugih i koji hoće da zaključuju kakvi su motivi drugih. Postoje mnoge teške odluke koje administratori moraju da donesu, i kojim god putem odluče da idu, sigurno će uvek biti neko ko će ukazati zašto je to bila pogrešna odluka, i ko će ih dobro iskritikovati.

Ja ne kažem da nije bilo greha u Crkvi na koje je trebalo ukazati, i ne kažem da je svaki put kad smo pažnju ljudi uputili nate stvari bilo pogrešno. Ali duh u kome smo to radili nije uvek bio ispravan. Svaki od nas je pretrpeo neki oblik pogrešnog tretiranja od strane organizovane Crkve, a mi smo dozvolili da gorčina zbog tih dogadjaja zatruje naš duh u kome smo govorili. Nešto od onoga što smo rekli bolje je bilo da smo ostavili nepomenuto. Ima malo koristi od toga da se sav crkveni prljavi veš istakne napolje da ga gledaju znatiželjni i samopravedni.

Održavali smo nelagodni mir sa upravom oblasti kroz 1985 i 1986 godinu. Pozvali smo brata Obed Grahama, koji je sada bio oblasni sekretar za propovedničku službu, da sedi na našem odboru i zatražili da oblasni kontrolori prokontrolišu naše finansijsko poslovanje. Ali, kako je vreme prolazilo, postalo je jasno da ja opet kuburim sa problemom "dva programa" koja su me mučila u školskim danima. Vodstvo oblasti je imalo jednu ideju o tome šta bi trebalo da se radi, a ja sam imao potpuno različitu ideju i postajalo je sve teže da se radi zajedno. Ovaj put,

70

medjutim, ja nisam bio jedini izbačen. Konačno, načinili smo odbor uprave u kome nije bio niko iz oblasti.

Jedna od stvari koja je izazvala razlaz bilo je moje insistiranje da slobodno govorim istinu onako kako je ja vidim, da otvoreno govorim protiv grešaka u Crkvi, bez obzira koga ću pritom da očepim. Ovo me, naravno, nije učinilo popularnim u višim krugovima crkvene administracije, a lokalni lideri su bez sumnje osećali veliki pritisak da pokušaju da me dovedu pod kontrolu. Ali, meni je to izgledalo kao da vodje hoće da uguše pokret Božjeg Svetog Duha u porukama koje sam upućivao. A nastavio sam da osećam da je u administraciji i dalje bilo onih koji su još uvek mislili da je važno da slome mene i moju službu - kao da sam se ja takmičio s njima.

Druga bolna tačka vrtela se oko prihvatanja desetaka od članova Adventističke crkve. Ovo je postalo veliki problem u Crkvi, pošto su Generalna konferencija i Severno-američka divizija shvatile da je mnogo dolara od desetaka išlo da podupire službe kao što je naša. Problem je istaknut i diskutovan na sastanku godišnjeg saveta Generalne konferencije 1985. Pokrenuta je akcija koja je jasno objavljivala da novac od desetka adventista sedmog dana treba da teče u organizovanu Crkvu, a ne

da bude usmeren da podupire nezavisne službe. Ja sam mnogo proučavao i molio se za ovaj problem nakon

što su mi različiti ljudi istakli da je Ellen White dala neke izjave o desecima koji nisu otišli u ruke crkvenoj administraciji. Zaključak koji sam doneo bio je da nećemo aktivno tražiti desetke od adventista, ali da, s druge strane, nećemo postavljati pitanja zbog svakog priloga koji dolazi, niti bilo koji vratiti ako je to bio desetak.

To je isto tako bilo vreme kad sam ja počeo da ispitujem i tražim ko sačinjava pravu Božju Crkvu, i da iznova razmišljam o izjavama koje izgleda da su ukazivale da će Crkva adventista sedmog dana postojati do Drugog Hristovog dolaska. Bio je to zavodljiv lanac misli, i u to vreme nisam mogao da vidim kuda će me konačno odvesti. U mojim subotnim propovedima počeo sm da pravim razliku izmedju vernih adventista i nevernih; ton mojih poruka pokazao je jasno da, dok poštujem mnoge vodeće pozicije,

71

ja svakako ne smatram da izbor za poziciju ili odgovornost u crkvi kvalifikuje čoveka kao istinitog i vernog člana Božje Crkve ostatka.

Imajući na umu propovedi koje sam propovedao, nije bilo iznenadjujuće da su službenici oblasti zaključili da me ne mogu kontrolisati, pa su se odlučili da se distanciraju od mene. Pred kraj 1986 godine bili smo potpuno nezavisna služba, bez ikakve direktne veze sa oblašću na Floridi.

Ali, naša potporna baza medju adventističkim vernicima nastavila je da raste. U proleće 1987 odlučili smo da započnemo časopis koji smo nazvali Prophecy Countdown Telecaster. Do tada smo imali adrese od dve stotine hiljada adventista koje smo sakupili iz različitih izvora i poslali smo časopis na svaku od ovih adresa.

U časopisu sam oštro govorio o tome ko je i šta Crkva Božja i o pravilnoj upotrebi desetka. Završio sam jedan članak o Crkvi ovim rečima: "Postaje očigledno da Crkva Božja nije religiozna hijerarhija, organizacija, ili cigla i malter. Božja 'Crkva' poslednjih dana su verni, odani, i poslušni koji vole Isusa i drže njegove zapovesti."

Ispod tog odseka stavili smo sliku Martina Lutera kako

prikucava svojih 95 teza na crkvena vrata i jedan navod iz subotnoškolske pouke: "Naša je dužnost da proučavamo Pismo za sebe, da tražimo vodstvo Svetoga Duha, da potčinimo svoje razumevanje onima u Crkvi koji su u stanju da prosudjuju naša otkrića, a zatim da se ponašamo po odlukama Crkve, da bismo održali jedinstvo Crkve." Ispod tog navoda upitali smo krupnim slovima: "Šta bi Martin Luter mislio o ovome?" Jasno se videlo u kom sam pravcu išao s ovim rezonovanjem, ali proći će još nekoliko godina dok potpuno razvijemo teologiju koja će definitivno pozvati ostatak iskrenih i vernih članova da napuste organizovanu Adventističku crkvu i nastave liniju Božjeg vernog Ostatka.

Ovaj časopis je isto tako obuhvatao proširenu verziju propovedi otvorenog svedočanstsva koju sam držao u Loma Lindi. Pod naslovom "Zlatno tele" propovedao sam ovu propoved pred slušaocima koji su je veoma rado prihvatili, a nalazili su se

72

okupljeni na medjunarodnom saboru nade u Eaton Ville, država Washington, u julu 1986. Ova propoved imala je veoma jak naglasak na ulogu mešovitog mnoštva u vodjenju Božjeg naroda u otpad i kritikovao sam evangelističke napore crkve u krštavanju ljudi koji su veoma malo znali šta znači biti Adventista sedmog dana. Uporedio sam moju vest sa vestima koje su imali Mojsije i Ilija, koji su čvrsto stajali na strani pravde dok je mnoštvo nastavilo da ide u otpad. Nastavio sam da govorim o prizoru iz Jezekilja 9. poglavlja gde su Božje sluge poslane da pokolju u Jerusalimu sve koji ne uzdišu i ne pate zbog greha koji se tamo čine. Onda sam počeo da upirem prst u razne probleme u Crkvi i da ih proglašavam zlatnim teladima koje su ljudi postavili umesto Boga. Završio sam sa pozivom na pokajanje i reformu medju narodom koji je bio tamo okupljen, i u celoj Crkvi.

Stubac za pitanja i odgovore u časopisu dao mi je mesto na kome sam odgovarao na probleme kojima su ljudi bili opterećeni zbog oštrine moje vesti i činjenice da smo odlučili da prihvatimo, ali ne tražimo, desetke od vernika Crkve.

Ljudi su toliko bili oduševljeni časopisom da su prilozi doslovce tekli k nama. Teško nam je bilo da se izborimo sa svom poštom. Kada se plima pošte konačno smirila, pokazalo se da smosakupili sto hiljada dolara više u prilozima nego što su bili troškovi proizvodnje i slanja časopisa. Očigledno, bilo je mnogo ljudi koji su se slagali sa stavom koji sam ja zauzeo.

Ali naravno, bilo je onih kojima se časopis uopšte nije dopadao. Medju njima su bili članovi izvršnog odbora floridske oblasti.

Uskoro je delegacija od pet članova, laika iz izvršnog odbora, nazvala i zatražila sastanak sa mnom. Znao sam da to neće biti lak sastanak, ali ipak me iznenadila čvrstina njihovog stava. Došli su u moju kancelariju Bonita Springs crkve i seli preko puta mog stola. "Ti znaš, John da smo do sad bili sa tobom veoma strpljivi i ljubazni", rekao je jedan od njih. "Dozvolili smo da nastaviš da koristiš ovu crkvenu imovinu, iako ti nisi zaposlenik oblasti. Nismo insistirali da prepustiš propovedaonicu pastoru kome je dodeljena. Ali smatramo da si sad pokazao svoje pravo lice, izjavama koje si štampao u časopisu. Da li stojiš iza svega što si ovde otštampao?"

73

"Naravno da stojim", odgovorio sam."To nisu izjave odanog adventističkog propovednika, John.

Činjenica da uzimaš desetke koji pripadaju Crkvi i koristiš ih za svoju službu svakako te diskvalifikuje. Zar te ne možemo uveriti da se povučeš u nekoj od ovih stvari?"

"Neću povući ni jednu jotu od bilo čega što sam objavio u tom časopisu. To neka vam bude jasno. John Osborne se neće uplašiti niti će dozvoliti da na nešto bude nateran niti će pretnjom biti prisiljen da kompromituje jednu tačku evandjelja!" Mogao sam da vidim kuda ovaj razgovor vodi. Jako mi je smetao, i verovatno sam bio ratoborniji nego što je trebalo da budem.

"U tom slučaju, John, izvršni odbor oblasti nas je uputio da ti kažemo da više nemaš pravo na korišćenje oblasne imovine, uključujući adventističku crkvu Bonita Springs. Moraš se iseliti iz crkve odmah."

"To je besmisleno", odgovorio sam. "Ja sam pastor ove crkve. Crkva je isplatila i podigla ovu zgradu. Oni me podupiru sto odsto, i oni me hoće za svog pastora." "Crkva je vlasništvo oblasti, John", rekli su. "A mi bismo bili potpuno u okviru pravnih granica ako bismo otišli šerifu i zahtevali da te izbaci sa imanja.Naravno, mi ne želimo da dodje do toga, zato ćemo ti dati nekoliko sedmica da izvršiš naš zahtev. Ali ako odbiješ, ne pomišljaj da ćemo i za trenutak oklevati da iskoristimo naše legalno pravo da i tebe i tvoju ekipu fizički izbacimo iz zgrade i zabarikadiramo vrata."

Ne mogu reći da sam bio potpuno iznenadjen ovom posetom, pošto je moja služba u poslednjim mesecima sve više i više kritikovala organizovanu Crkvu, Generalnu konferenciju, propo-vednike, administratore i svakoga. Dok su ljudi otkrivali da smo mi spremni da javno objavimo pogreške u Crkvi, konačno smo postali neka vrsta sabirnog centra za otpad. Primili smo toliko crkvenih biltena, audio i video kaseta, da smo morali da najmimo ljude da dodju i pregledaju ih i sortiraju ih prema kategoriji greha.

Naučio sam kroz teško iskustvo tokom godina da ako ideš i tražiš nekoga da kritikuješ, sigurno je da ćeš tako šta naći, bez obzira gde da gledaš. Ali u to vreme još to nisam znao. Našao sam se okružen ljudima koji su uživali u pronalaženju grešaka drugih, koji cede komarce - i ja sam otkrio da ima mnogo komaraca u

74

Crkvi. Ali naša najveća greška, a nastavili smo da je činimo mnogo godina, bila je da mislimo, pošto smo blagosloveni finansijski, mora biti da ispunjavamo Gospodnju volju kad posvećujemo toliko energije da ukažemo na grehe u Crkvi. Koliko bi bilo bolje da smo posvetili sebe za podizanje Božje organizovane, vidljive Crkve, istovremeno pozivajući one koji tvrde da su vernici da se vrate standardima hrišćanske svetosti!

Tako smo napravili mnogo negativnih kaseta, i nisam bio previše iznenadjen kada je odbor oblasti rekao "što je dosta, dosta je" i da više ne možemo koristiti oblasnu imovinu nastavljajući da vodimo takvu vrstu službe. Ali bio sam iznenadjen oštrinom izraženog stava. Isto tako znao sam da nemam legalno pravo da ostanem tu, tako je bilo očigledno da se moramo seliti - i to skoro. Onih sto hiljada dolara koje smo imali u banci od priloga došlo je vrlo dobro. Jedan par iz Umatilla, severno od Orlanda, ponudio nam je imanje na kome smo mogli da postavimo kancelarije i studija, ali da to preseljenje obavimo potrošen je sav novac koji smo imali u banci.

POGLAVLJE

13U martu 1987. izvršni odbor floridske oblasti saopštio nam

je da se najzad moramo iseliti iz crkve Bonita Springs. Bili smo tužni što napuštamo crkvu koja nas je tako toplo primila i dala nam tako veliku podršku kad smo započinjali Prophecy Countdown, ali smo osećali da nas Gospod vodi u pronalaženju mesta u koje ćemo se useliti.

Veoma nas je uznemirilo što nas je Oblast tako tretirala, ali mislim da mogu reći da nije bilo trajnog uzajamnog optuživanja ni sa jedne strane. Kad sam imao priliku da se ohladim posle sukoba u mojoj kancelariji, mogao sam da shvatim da je izvršni odbor u stvari bio veoma strpljiv sa nama i da su oni samo radili ono što im je izgledalo neophodno. U to vreme je predsednik oblasti bio Malcolm Gordon, i on je veoma želelo da nastavimo kontakt.

75

Uselili smo se u imanje u Umatilli koje nam je stavljeno na raspolaganje. Stavili smo svoje kancelarije u montažne zgrade. Postavili smo šest montažnih zgrada zajedno da bismo sačinili malu crkvu. Naš plan nije bio da imamo svoju crkvu. Imali smo čvrstu nameru da se priključimo adventističkoj crkvi Mt. Dora. Ali iste sedmice kad smo se preselili, u četvrtak, je delegacija od četiri starešine iz te crkve došla u naše kancelarije i saopštila našim zaposlenicima da nas ne žele u svom kraju, ali pošto je ovo slobodna zemlja, nisu nas mogli sprečiti. Medjutim, želeli su da znamo da nismo dobrodošli u njihovoj crkvi.

U julu smo osnovali adventističku grupu Rolling Hills sa oko dve stotine vernika. Brat Obed Graham je došao i pomogao nam da se organizujemo kao grupa. U adventističkom sistemu, grupa se obično smatra prethodnikom organizovane crkve. Grupa koja želi da se sastaje u novom mestu tipično se prvo sastavi u grupu, a izvršni odbor oblasti odredjuje pastora koji će se starati o novom stadu. Kako stvari idu napred, a grupa postaje finansijski stabilna i raste u članstvu, članovi mogu zahtevati da ih Oblast prihvati kao punopravnu crkvu.

Pošto sam ja vodio grupu u Rolling Hills, oblast nije zadužila nijednog od svojih pastora, već sam ja zamoljen da služim kao vodja te grupe. To je bilo malo odstupanje od normalne procedure, ali je služilo kao dobra ilustracija o nivou poverenja i uzajamnog poštovanja koje je postojalo izmedju naše grupe i uprave Oblasti u to vreme.

Nastavili smo da radimo, uzajamno dajući jedni drugima podršku, a obe strane su činile najbolje sa svoje strane da se održe prijateljski odnosi tokom celog perioda u 1987, 1988 i 1989. godini. Vodje oblasti su razgovarale sa mnom o kasetama "Otvorenog svedočanstva" i nagovarali me da ne pravim više kaseta takvog kritičarskog sastava; ja sam video mudrost u njihovom savetu i složio se da se držim mnogo pozitivnijeg tona.

Grupa Rolling Hills nastavila je da raste, a ja sam nastavio da služim kao njihov laik - vodja. Pretpostavljam da je razlog što nikada nismo zatražili da nas oblast primi kao crkvu bila činjenica da smo uživali u vlastitom programu i nismo stvarno ni želeli da se Oblast umeša dajući nam pastora. To je bila stvar od manjeg

76

značaja, zaista, ali gledajući unazad na to, znam da je to bio simptom moje stare težnje da vodim vlastiti program. Radio sam dodbro kao pastor u oblasti više od četiri godine, ali sad sam uživao slobodu da se krećem brže i odlučnije, bez da moram da se konsultujem sa birokracijom.

To je pomalo ličilo na moje iskustvo u školi. Bila su to dva programa koja su se odvijala u oblasti - njihov i moj - ali u ovom slučaju mogli smo da se držimo dovoljno odvojeni da obe strane budu srećne za neko vreme.

Programi koje smo proizveli u ovom periodu bili su uglavnom evandjeoski po prirodi, a u avgustu 1987 godine dobili smo vreme u 11 sati nedeljom pre podne na WCPX, televizijskoj stanici u Orlando. Muzički program koji smo izvodili na toj stanici pokazao se kao dvostruki blagoslov, jer je ta stanica čak išla tako daleko da nam sagradi mesto za vlastitu produkciju u njihovoj zgradi.

Broj gledalaca je nastavio da raste, a u jesen 1989. radili smo sa floridskom oblašću na održavanju evangelizacije u adventističkoj crkvi Central Orlando. Na naše prvo veče došlo je400 osoba, i interesovanje se nastavljalo tokom cele serije, ne idući ispod 300 u toku pet sedmica evangelizacije. Na kraju serije krstili smo 70 dragocenih duša.

Ovo je bio veoma visok poen za mene - prilika kad smo mogli videti dragocene rodove naše službe. Sada je već bilo pet godina kako smo postali nezavisni, i rezultati koje smo videli odnosili su se na širenje televizijskog programa. Naše finansije su išle gore i dole nekoliko puta, ali postajali smo stabilniji i bili na prilično čvrstim nogama; ali ovih 70 duša koji su se nanovo rodili u Gospodu učinilo je da nam sav teški rad i borbe izgledaju vrednim.

Ipak postoji jedna tamna mrlja na tim srećnim danima u Orlando, i ako to ne spomenem, neki će misliti da nisam dovoljno iskren u ovoj knjizi. Ali ja ću je ukratko opisati da bi stvari bile jasne, pošto je to iznešeno kao senzacija i prenosilo se kao vest iz mesta u mesto. Tragično je da se to dogodilo za vreme evandjeoske serije i da je bacilo senku na taj sjajni dogadjaj, ali Gospod zna da radi sa pogrešivim sudovima od gline kada nas poziva da budemo sudovi za prenošenje evandjelja. Ja mu

77

zahvaljujem i slavim ga što je još uvek bio u stanju da radi kroz mene, uprkos ovih žalosnih okolnosti.

Ne želim da spominjem imena. Oni koji već znaju dogadjaj, znaće o kome se radi, i to je u redu. Ja ne osećam nikakvo neprijateljstvo prema ljudima o kojima se radi.

Izmenjena su pisma sa izvinjenjima i oproštajima sa obe strane, zato ako bih pisao priču u detaljima, to onda ne bi bilo čuvanje dogadjaja onako kako bi Hristos s njim postupao. Ali, da ukratko spomenem taj incident: imao sam susret sa zaposlenikom koji je bio otpušten, i taj susret se pretvorio u sukob u kome je svaka strana branila svoja prava. Nijedan od nas se nije ponašao na odgovarajući način, a kao rezultat usledio je lanac osvete, i taj incident došao je u žižu pažnje javnosti, zbog javne pozicije koju sam ja zauzimao. Kad sad razmišljam o tom dogadjaju, vidim da je bilo pogreški i nerazumevanja na obe strane i ja sam lično naučio neke divne pouke kako je Gospod milostiv i dobar prema svima nama, uprkos naših ljudskih slabosti. Kako nas On ljubi!

To je bila žalosna i uznemirujuća prilika za nas, alievangelizacija se završila i videli smo onih sedamdeset duša koji su ustali da se krste, pa smo imali svaki razlog da se radujemo i proslavljamo Božju dobrotu prema nama.

Ali dok smo mi proslavljali tu veliku pobedu, drugi su počinjali da upotrebljavaju koncept slavljenja na načine za koje nismo verovali da su Gospodnja namera.

A vi ne mislite da ću ja samo mirno da sedim po strani, i tiho posmatram razvitak te nove, uznemirujuće pojave u Božjoj Crkvi, zar ne?

78

POGLAVLJE

14Kao što možete reći kad pogledate na korice ove knjige,

pišem je u kooperaciji sa Ken Wade, koji je izdavač knjiga u Pacific Press. Pre te dužnosti, Ken je bio pomoćnik izdavača za Ministry, publikacije naše Crkve za pastore, koju izdaje udruženje propovednika Generalne konferencije. Ken je ostao u našem domu nekoliko dana dok smo razgovarali o ovoj knjizi i naširoko intervjuisao Dianne i mene. Jednog jutra, dok smo bili za doručkom, ispričao mi je zanimljivu priču kako je posetio jednu "celebration" crkvu. Ken je znao da sam ja, 1990 godine, veoma oštro kritikovao "celebration" crkve. Otprilike u isto vreme on je bio zadužen od strane Ministry da istraži šta se dogadja u "celebration" crkvama i da sa J. David Newman, urednikom časopisa, bude koautor članka o "celebration" bogosluženju.

Ken je započeo svoju priču govoreći mi o svom iskustvu koje je imao kao pastor u jednoj maloj crkvi. Tamo je sestra koja

79

je bila vodja dečjeg odeljenja počela da nosi neki prilično upadljiv nakit, i crkva je morala da reaguje na taj način što je bila smenjena kad su došli izbori.

Nekoliko godina kasnije, Ken je bio u poseti jednoj "celebration" crkvi na tom zadatku koji mu je dodelio Ministry, da samo posmatra šta se dogadja i da razgovara sa pastorom. Rekao je da ga je za vreme službe neko potapšao po ramenu, i kad se okrenuo čvrsto ga je zagrlila žena koja je ranije bila vodja dečjeg odeljenja u njegovoj crkvi.

Prekinuo sam Kenovu priču usklikom: "I sad je bila stvarno nakindjurena, zar ne?"

Ken je ćutao nekoliko trenutaka i gledao u mene, a onda je sa velikom grimasom na svom licu odgovorio: "Ne, nije imala nijedan komad nakita."

"Čekaj malo!" rekao sam. "Sada stvarno kvariš moju teoriju!"

Ken je nastavio da objašnjava da je kasnije imao prilike darazgovara sa ženom i ona mu je rekla da joj je nakit bio važan tamo, u maloj, konzervativnoj adventističkoj crkvi u kojoj je bio pastor, jer joj je to pomoglo da uspostavi pozitivnu sliku o sebi. Ona je sebe obezvredjivala zbog svoje težine i osećala je da treba da stavi na sebe nešto blistavo kako bi odvukla pažnju ljudi sa svoje gojaznosti. Kad su se ona i njen suprug preselili i neko ih je pozvao u "celebration" crkvu, rekla je da se osetila u njoj prihvaćenom i voljenom - takva kakva je bila - nakit je postao nevažan, i ona ga je skinula.

To je bilo upravo suprotno od onoga što sam očekivao. U neko vreme u 1989. počeo sam da slušam o "celebration" crkvama, a izveštaje koje sam dobijao jasno su mi ukazivali da se pentakostalizam uvlači u adventističku crkvu. Mogao sam jasno da vidim da nas ta invazija vodi nizbrdo u propast. Do tog vremena koristio sam audio kasete da širim svoje propovedi, ali sad sam shvatio da treba da budem u stanju da pokažem ljudima šta se dogadja, tako smo odlučili da napravimo dvočasovnu video kasetu, koju ćemo da delimo samo medju adventistima. To nije bio program za široku publiku; bilo je to nešto samo za "kućnu" upotrebu. Napravili smo video kasetu i nazvali je "Najveća kriza u istoriji adventizma". Poslato je na hiljade kopija, i mnogo je ljudi

80

postalo zaista zabrinuto zbog efekata "celebration" bogosluženja u adventizmu. Mnogi od njih su nam se javili, i mnogi su nam poslali opisana svoja iskustva i video kasete koje su oni snimili na "celebration" službama.

Ta prva video kaseta o "celebration" bogosluženju doslovno je otišla po celom svetu! Predsednik Generalne konferencije je pričao kako je jednom, kad je bio u poseti jednom malom, udaljenom selu u Africi, tek izišao iz džipa, kada mu je pripadnik jednog plemena prišao i upitao ga: "Šta je to sa 'celebration' službama u Americi?" Brat Folkenberg nije znao o čemu čovek govori dok ovaj nije rekao: "Mi imamo video kasetu", i podigao je kasetu koju sam ja načinio.

Neki član crkve je na sastanku Generalne konferencije 1990. u Indianapolisu doneo kopiju, postavio projektor u hotelskoj sobi i izišao na ulice sa kartama na kojima je pozivao ljude da udju i vide šta se dogadja u adventističkim "celebration"crkvama. Mnogo ljudi je videlo kasetu tamo, siguran sam, i mnogi od njih su nam se javili tražeći primerke da ih podele sa svojim prijateljima.

Još uvek sam uveren da sam apsolutno bio u pravu ustajući protiv "celebration" bogosluženja na toj kaseti. Jasno sam istakao iz Biblije i iz Duha proroštva da je unošenje duha bučnog proslavljanja u naše službe pogrešno, naročito u ovaj antitipični dan očišćenja kad treba da propovedamo pokajanje i obraćenje i pripremu za Drugi dolazak.

"Celebration" crkve o kojima sam ja čuo unosile su rok orkestre i učile ljude da tapšu rukama, da viču i da se njišu napred-nazad u ritmu glasne i moderne muzike koja pokreće na igru. Čuo sam od osoba od autoriteta koji su bili svedoci iz prve ruke da se u nekim od tih crkava pojavljivalo i govorenje jezika. Moja ekipa i ja pažljivo smo istražili Duh proroštva da vidimo šta će nam svetlost Gospodnja dati u toj situaciji, i citati koje sam koristio u propovedi jasno su pokazivali da Sveti Duh ne blagosilja takvu vrstu bogosluženja. Umesto toga, ljudi su sebe činili otvorenim za veoma nesveti duh. Oni su doslovno terali andjele od sebe, atmosferom zabave.

Dok sam pripremao tu video kasetu, shvatio sam da ću morati da se borim sa pitanjima i primedbama onih koji su znali da

81

njihovi pastori i vodje oblasti aktivno promovišu "celebration" bogosluženje - ne samo da ga guraju, nego i drže seminare na koje dovode pastore da ih nauče kako da vode "celebration" službu. Govorio sam pažljivo i promišljeno, birajući reči sa mnogo takta, ali sam jasno pokazao da, ako će vodje pokrenuti crkve niz tu stazu, oni koji stoje za pravdu i istinu moraće da stanu nasuprot njima.

Ta kaseta je izašla februara 1990. U martu mi se javio brat Malcolm Gordon, predsednik floridske oblasti. Brat Gordon me zamolio da dodjem u upravu oblasti. Mogao sam da osetim da je topao odnos koji smo imali sa oblašću tokom tri godine počeo da se hladi, kao posledica te kasete.

Celi moj odbor je pošao sa mnom u kancelariju oblasti, gde smo se susreli sa braćom Gordon i Obed Graham, koji je tada bio sekretar oblasti. Ovi ljudi su nam rekli nedvosmislenim rečimada oni ne mogu da odobre stvari koje sam rekao na toj kaseti o vodstvu Crkve i da Oblast ne može da ostane u vezi sa Prophecy Countdown ako ćemo nastaviti da pravimo takve kasete. Ne znam zasigurno, ali mislim da su oni bili pod dosta snažnim pritiskom od ljudi na višim položajima u Crkvi da mene dovedu u red.

"Želimo da razumeš", rekao je brat Gordon, "da ovo mora da bude tvoja poslednja video kaseta o "celebration" bogosluženju i gresima u Crkvi. Ako ceniš svoje članstvo u adventističkoj crkvi, nećeš više proizvesti nijednu takvu kasetu."

U tom trenutku osetio sam da sam već rekao sve što je trebalo da bude rečeno na tu temu, zato sam ih uveravao da nemam nikakvih planova da proizvedem još kaseta. Rastali smo se srdačno, još uvek planirajući da nastavimo saradnju. Mi smo uvek pozivali jednog ili više članova oblasnog odbora da prisustvuje sednicama našeg odbora; poštovali smo i cenili vezu koju smo imali sa organizovanom Crkvom. Nismo hteli da učinimo ništa što bi načinilo štetu toj vezi, ali sa druge strane, ja sam osećao snažan poziv od Gospoda da objavim istinu kako sam je ja razumeo, bez da moram da odgovaram većoj organizaciji za sve što kažem.

Iskreno, nisam planirao da proizvedem više nijednu video kasetu o "celebration" crkvama, ali uskoro smo bili potpuno preplavljeni materijalima koji su dolazili sa svih strana sveta - priče i video kasete, pokazivajući stvari koje su mi izgledale

82

strašne i dogadjale su se u našim crkvama, na našim omladinskim saborima i našim školama. Vodje oblasti, unije, pa čak i divizije učestvovali su i čak vodili stvari za koje nismo mogli da verujemo da su bile od Gospoda.

Ja nisam obećao da neću napraviti nijednu video kasetu. Jednostavno sam rekao onoj braći da ne planiram da to činim. Do sada ste verovatno već razumeli da ja promenim planove kad smatram da je to neophodno. Kao odgovor na sve što nam je dolazilo u pošti, osetio sam da me sve to tera da proizvedem još jednu video kasetu koju smo nazvali "Najveća kriza u istoriji adventizma II".

Službenici Oblasti nisu bili zainteresovani za moje objašnjenje, kako sam jednostavno promenio odluku. Smatrali su

da nisam održao obećanje i da sam potpuno nespreman da odgovorim na njihove želje. Dva meseca nakon izlaska te druge video kasete, obavešten sam od oblasti da sam izbrisan kao laik-vodja grupe od tri stotine članova u Rolling Hillsu.

Održana je skupština mesne crkve da o ovome razgovara i izglasano je da se pošalje pismo u Oblast u kome se pita koji su razlozi iz Biblije ili Duha proroštva da ja ne mogu nastaviti kao vodja te grupe. U pismu je dalje stajalo, ako takve razloge ne dobijemo, John Osborne će nastaviti da bude vodja.

Usledili su brojni kontakti u oba pravca, ali do sredine leta bilo je jasno da ne možemo naći zajednički jezik. Konačno, u novembru 1990, Oblast nam je poslala pisano obaveštenje da je Rolling Hills adventistička grupa isključena zbog "propusta da prepozna ispravni ustavni autoritet Crkve."

Bilo mi je jako žao da su naši odnosi bili prekinuti na ovaj način, ali nisam smatrao da treba da prekinem sa onim što sam radio. Izgledalo je da nas Gospod blagosilja, i verovali smo da propovedamo njegovu reč, tako smo nastavili da se sastajemo kao nezavisna adventistička crkva.

Ja sam nastavio da proizvodim video kasete o "celebration" bogosluženju. Sve ukupno, proizveli smo sedam kaseta, baziranih većinom na izveštajima i video kasetama koje smo dobijali od ljudi koji su videli ranije kasete. U medjuvremenu, odnosi sa

83

lokalnom oblašću još više su se pogoršali. Kontakti su postale sve ogorčeniji.

Reakcija koju su moje video kasete dobijale od vernika širom sveta učinila me da se osetim pobedonosno, snažno i blagosloveno. Ali u dubini moje duše to staro seme gorčine bilo je bogato zalevano, hranjeno i negovano. Osećao sam da su se prema meni poneli prljavo i bio sam spreman da pokažem da sam ja taj koji je na Božjoj strani. Na neki način prevideo sam sve što Biblija kaže o rešavanju konflikta, jer ja nikad nisam bio taj koji će se skloniti od sukoba. Uverio sam sebe da sam ja povredjena strana, i bilo je lako početi da opravdavam sve što sam činio, i da u isto vreme ranjavam vodje Božje Crkve. Prečesto sam dozvolio da svetovni duh po principu "ne gnjevi se - osveti se" prožme moju službu za carstvo Božje. I platio sam visoku cenu za upornoodbacivanje crkvenog autoriteta. Uskoro sam obavešten da, ako nastavim da ne poštujem uputstva ponudjena od lidera oblasti, biću isključen iz Crkve.

Optužbe i okrivljivanja išla su u oba pravca, gotovo celu godinu, a za to vreme osećao sam da je važno da nastavim sa produkcijama video kaseta o "celebration" crkvama. Mi ih nismo proizvodili zbog novca, ali sredstva koja su se sticala kao odgovor pomogla su da učvrstimo svoju poziciju. Pošto smo mi bili u video produkciji, to je bila dobra poslovna odluka, isto tako i duhovna, da se proizvodi još kaseta sa istom tematikom, dok je dolazila ogromna količina materijala.

Do jeseni 1991 bilo mi je jasno da ću izgubiti jednu od svojih najvećih dragocenosti - članstvo u adventističkoj crkvi. Pošto su svi koji su bili članovi Rolling Hills crkve prebacili svoje članstvo u Rolling Hills grupu 1987, članstvo svih vernika je držano u "oblasnoj crkvi." To je značilo da je moje članstvo bilo držano u diskreciji oblasnog odbora. Kad je postalo jasno da odbor planira da me isključi na osnovu mog odbacivanja njihovog autoriteta, sredio sam da članstvo cele moje porodice bude prebačeno u jednu malu crkvu u Montani i zatražio da bude izbrisano iz "oblasne crkve."

Izvršni odbor floridske oblasti isključio me je krajem septembra a dve sedmice kasnije crkva u Montani prihvatila me je na priznanju vere i primila moju suprugu i sina ispisnicom. Ovo je

84

vodilo u dugu seriju kontakata izmedju vodja crkve i ljudi u Montani, u kojoj su administratori jasno stavili do znanja crkvi u Montani da nije sledila crkveni pravilnik prihvatajući mene na priznanju vere, pošto sam bio isključen iz druge adventističke crkve.

Na kraju se mala crkva u Montani umorila od administra-tivnog pritiska pod kojim je bila po ovom predmetu, pa smo Dianne, John i ja prebacili članstvo u malu crkvu Angwin, Californija. Naše članstvo je tamo ostalo nekoliko godina, ali kad sam konačno došao k sebi i shvatio koliko sam se duboko pobunio protiv ispravnog crkvenog autoriteta, shvatio sam da treba da se pokajem od tog greha. Iako sam tehnički mogao jednostavno da se prebacim u drugu crkvu, shvatio sam da treba javno da ustanem, priznam svoj greh i započnem novu zajednicu sa Božjom Crkvom ostatka.

Dok sam proizvodio one video kasete, bio sam siguran da činim što je pravo, ukazujući na pogrešne staze na koje Crkva ide prihvatajući "celebration" bogosluženje, i još uvek sam uveren da je mnogo od onoga što smo rekli i učinili ispravno. Ali sada shvatam da sam povremeno bio suviše spreman da sudim. Ima ljudi koji su bili blagosloveni, kao što mi je Ken rekao, duhom prihvatanja i praštanja koji je naglašavan u "celebration" službama. Znam da su neke naše crkve tako hladne. Ali metod njihovog zagrevanja je nešto s čim se ja izričito ne slažem.

Ken mi je isto tako rekao da ona ista žena, koja se vratila u tešnju vezu sa Gospodom i sa Crkvom, kao rezultat odlaženja u "celebration" crkvu, sada shvata da je ta crkva otišla predaleko u unošenju svetskih puteva u svoje bogosluženje. Ona je verni član regularne adventističke crkve u mestu gde sad živi.

Ako bih sve to mogao da predjem ponovo, da li bih se protivio vodstvu oblasti i nastavio sa proizvodnjom video kaseta nasuprot njihovom savetu? Vi znate koliko sam ja impulsivan i kako imam potrebu da idem napred u onome što verujem da je pravo. Nisam siguran da znam odgovor na to pitanje, ali mislim da ćete dobiti više uvida u to zašto bi moj odgovor danas mogao biti drukčiji nego što je bio tada, dok čitate dalje ovu knjigu i otkrijete šta me navelo da se ponovo krstim 1997. i da se ponovo priključim Božjoj organizovanoj adventističkoj crkvi.

85

POGLAVLJE

15Sve do trenutka kad smo počeli da proizvodimo kasete o

"celebration" bogosluženju, smatrali smo da Prophecy Countdown obavlja isključivo misionsku službu. Gospod me je pozvao da budem evandjelista i mi smo osnovali našu službu sa idejom da objavimo u potpunosti adventističku evandjeosku vest preko medija. Verovali smo da službe u media centru u Californiji proizvode dobre programe, ali smo osećali da bismo mi mogli da popunimo granu koja je bila zanemarena.

It Is Written je objavljivala adventističku vest celom svetu, ali na način koji smo mi smatrali popularizovanom verzijom. Na primer, It Is Written nije proizvodila programe koji su otvoreno ukazivali na rimokatolicizam kao silu koja je antihrist. Ona kao da se koncentrisala na zadobijanje prijatelja za adventizam - da što više ljudi misli o nama kao o grupi kojoj je dobro da se priključe.

Iako sam ja cenio ovaj pristup, osećao sam da Crkva isto tako treba da ima program koji otvorenije nastupa - naročito kad je u pitanju proročki aspekt naše vesti. Isto tako, dekada izmedju 1980 - 1990 bila je vreme ekspanzije kablovske televizije. Nove kablovske mreže nicale su svuda po Americi, što je značilo mnogo novih stanica koje su tražile programe. Bilo je to idealno vreme da

86

se započne služba koja se neće takmičiti sa crkvenim emisijama, već će im doprinositi. Imajte na umu takodje da je to vreme kada je Three Angels Broadcasting Network započinjao u Illinois - takodje kao dodatak onome što je Crkva već radila.

Tako smo mi započeli našu televizijsku službu imajući za cilj stavljanje akcenta na proročanstva, i dosta smo se držali te agende. Ali kada smo se upetljali u ukazivanje na probleme koje smo videli u "celebration" bogosluženju, naša služba je načinila odredjeni svesni zaokret. Sada smo videli sebe kako imamo dvostruku službu. Proročanstvo je još uvek bilo važno. Nastavićemo da objavljujemo trostruku andjeosku vest celom svetu. Ali imali smo dodatnu vest za Crkvu. Mi smo je smatrali Ilijinom vešću za Crkvu - otvoreno svedočanstvo: Viči iz grla i ne usteži se! Pokaži mom narodu grehe njegove!

Srce me boli da ovo kažem, ali naučili smo neke važne i nelagodne lekcije kroz to iskustvo. U početku je to bilo slatko iskustvo. Oh, kako je podrška doticala kad smo počeli da ukazujemo na grehe u Crkvi! Ljudi su to voleli jer su mnogi smatrali da ih vodje crkava ne slušaju niti uzimaju za ozbiljno. Sada su imali svoj glas, šampiona za svoju stvar. Vikali su aliluja i amen kad god smo Crkvu prozvali za njene nedostatke. I verujte mi, gde god imate ljudsku organizaciju - sudove od gline koje Gospod pokušava da upotrebi kao svoje instrurmente - uvek će biti lako da se nadju nedostaci i propusti na koje se može pokazati prstom.

Kad je naš fokus bio gotovo isključivo na objavljivanju proročke vesti Crkve, bilo je nekih osoba koje su nas dobro podupirale, ali izgledalo je kao da često hramljemo iz jedne finansijske krize u drugu. Morali smo da pozajmljujemo novac od ljudi koji su nas podržavali i ponekad je bilo teško naći sredstva da se dugovi isplate na vreme.

Ali kad smo dirnuli u ljudski gnjev, ogorčenje i odbojnost prema organizovanom delu Adventističke crkve, naša finansijska slika se značajno popravila. Prilozi, veliki i mali su tekli kao reka i, kao što sam rekao pre, ovo je potvrdilo naše uverenje da idemo dobrim putem. Mogli smo da kupimo zgradu sa službenim prostorijama od deset hiljada kvadratnih stopa, a naša grupa u Rolling Hills iznajmila je i prepravila objekt koji je prethodno bio

87

supermarket. Broj članova je neprestano rastao do vrhunca od sedam stotina vernika, od kojih je tri do četiri stotine bilo prisutno subotom ujutro. Oko tri stotine naših članova prethodno su bili u drugim adventističkim crkvama, ali su prestali da idu u svoje lokalne crkve i priključili se našoj grupi.

Osim vernika koji su se sastajali u Rolling Hills, hrabrili smo one iz drugih krajeva koji se više nisu osećali ugodno u svojim lokalnim adventističkim crkvama, da oforme kućne crkve koje će se sastajati kod kuća i gledati našu crkvenu službu, prvo na video kasetama, a kasnije uživo preko satelita. U jednom trenutku izračunali smo da imamo oko šest stotina nezavisnih crkava koje nas prate uživo preko televizije i koriste naše Rolling Hills programe kao svoju subotnu službu. Sledeće četiri stotine grupa kupile su naše video kasete i koristile našu službu sledeće sedmice u svojim kućnim crkvama. Znali smo za jednu crkvu u Wyomingu sa pedeset vernika koja je koristila naš satelitski program svake subote.

Mislim da se to može nazvati Avesalomov sindrom. Sećate se da je Avesalom bio Davidov lepi mladi sin koji nije bio po volji svom ocu kada je uzeo stvari u svoje ruke i ubio svog polubrata Amnona, jer je silovao Avesalomovu sestru Tamaru. Na neki način, Avesalom je vikao iz grla i nije se ustezao i izvršavao pravdu zbog nedela učinjenog u carskom domaćinstvu (crkrvenoj administraciji?). Ali, kada se zauzeo za ono što je znao da je pravo, to ga je učinilo nepopularnim kod oca, koji je verovatno trebalo da ima hrabrosti da ustane i sam reši situaciju.

Kao rezultat toga, Avesalom je bio "isključen" iz carske porodice - više mu nije bilo dozvoljeno da dodje u Jerusalim - dok general Joav, zapovednik Davidovih oružanih snaga nije smislio lukavstvo koje je uverilo Davida da dozvoli svom sinu da se vrati. Ali šta je Avesalom učinio? Seo je kod gradskih vrata, i kad god je nezadovoljna osoba došla u Jerusalim da iznese svoj problem pred cara, Avesalom bi pozvao tu osobu ustranu i saslušao slučaj. "Oh, jadan ti", rekao bi. "Da sam ja car, postarao bih se da budeš bolje tretiran." Na taj način "Avesalom primamljivaše srca ljudi Izrailjaca", kaže Biblija. (2. Samuilova 15, 6)

Kad je zadobio podršku svih nezadovoljnika u zemlji, Avesalom je načinio korak dalje. Otišao je u Hevron, mesto gde je

88

njegov otac bio najpre krunisan za cara - i počeo da propoveda vest koja bi se mogla nazvati "Šta je pravi Izrailj?" Objavio je da carstvo koje je Bog dao njegovom ocu nije više pravo carstvo i da je došlo vreme da se uspostavi mnogo pravednije carstvo.

Vi znate kraj priče - ratove koji su usledili, ogromnu štetu koja je načinjena carstvu. Ali na kraju, Bog se postarao da se pobuna uguši i carstvo je vraćeno Davidu.

Mi svakako u ono vreme nismo to videli na takav način, ali kad smo počeli sve više da okrećemo fokus na ukazivanje greha u Crkvi, umesto u zadobijanje onih koji su izvan Crkve da bismo ih vodili ka Božjem carstvu, mi smo se uputili Avesalo-movim putem. Nismo morali da idemo u tom pravcu, i nismo morali da idemo tom stazom, ali iskreno rečeno, moram priznati da mi je ovakav smer pričinjavao zadovoljstvo. Uživao sam u njemu. Uživao sam da lovim ljude u njihovim greškama. Hvatali smo administratore i pastore na video traku kako čine stvari za koje smo ih optuživali, ali oni su poricali da to čine. Bilo mi je zadovoljstvo da ih uhvatim, jer u mojim očima to me je predstavljalo kao slugu Gospodnjeg koji ljudima pokazuje njihove grehe!

Kad je ona mala crkva u Montani prihvatila naše članstvo, ne biste verovali koliko paljbe je osuto na nju sa viših nivoa administracije - kakav je pritisak stavljen na njih - sve zato što su prihvatili jednu osobu u članstvo crkve. Bilo mi je potpuno jasno da postoje ljudi sve do najviših vrhova crkvene hijerarhije koji su protiv John Osborne. Nije bilo samo u pitanju izvršavanje crkvenih pravila. Postoje hiljade, ako ne milioni, članova adventis-tičke crkve širom sveta koji ne žive po crkvenim standardima. Ali administratori ih ne progone i ne zahtevaju da ih crkva ili isključi ili će ta crkva biti isključena i izbačena iz crkvene zgrade.

Mogao sam da vidim da postoje ljudi koji mi se svete, bio sam lično uvredjen, i nisam hteo da to prihvatim opuštenih krila. Odgovorio sam borbom, i što sam se više borio, sve sam više podrške imao od drugih koji su dozvolili semenu gorčine da nikne u njihovim srcima. Drugi vernici Crkve i nekadašnji pastori koji su imali kičmu da se sukobe sa organizovanom Crkvom uskoro su počeli da se povezuju s nama. Proizvešćemo zajedno video serije

89

na teme kao što su "Adventizam novoga doba", "Jezuitska agenda", i "Mrzost opušćenja za adventiste sedmog dana."

Godine 1992. povezali smo se sa drugom nezavisnom adventističkom grupom, nazvanom Steps To Life, pod vodstvom John Grosboll. Mi smo često pozivali Johna da govori na našim saborima, a on je pozivao nas. Mnoge nezavisne grupe su se do tog vremena borile sa pitanjem: Šta je prava crkva? U našem časopisu Telekaster 1987. bio je članak na tu temu koji je položio osnov za verovanje da će možda doći vreme kada će Bog morati da pozove njegov iskreni i verni Ostatak da izadje iz Adventističke crkve.

Godine 1993, grupa Koraci ka životu počela je sa štampa-njem časopisa nazvanog Landmarks, koji se mnogo više borio sa ovim pitanjem. John Grosboll je jedan od najdubljih mislilaca medju adventističkim nezavisnim propovednicima i mnogi od nas drugih koji smo vodili grupe gledali smo na njega kao našeg teologa - onoga koji bi mogao da vodi našu agendu svojim proučavanjem Biblije i Duha proroštva. U to vreme John je počeo da objavljuje gledanje na Crkvu koje nam je pomoglo da opravdamo naše gledište o nama samima kao jedinim pravim adventistima. Videli smo sebe kao moderni ekvivalent onih sedam hiljada vernih koje je Gospod sačuvao za sebe kada je Izrailj otišao u otpad u vreme cara Ahava.

Kako je ovo gledište zadobijalo na popularnosti, mi smo počeli da idemo bliže tački gde smo se sastajali sa Koracima ka životu i drugim nezavisnim grupama da uputimo zvanični poziv svim vernim "istorijskim adventistima" da napuste oblasne crkve i budu deo očišćene crkve ostatka. Počeli smo da nazivamo sebe "Istorijski adventisti", čak smo nazvali Rolling Hills crkvu i Prairie Meadows crkvu "istorijske adventističke crkve". Mnoge kućne crkvene grupe sledile su naš primer.

John Grosboll počeo je da propoveda brojne propovedi u vezi sa novozavetnom crkvenom organizacijom i neophodnošću da se "dodje u sklad". Ovome je usledilo ohrabrenje da se formira organizacija nazvana "Severno-američki savet istorijskih adventista sedmoga dana, koji je bio predstavljen i sačinjen od više od dvadeset nezavisnih grupa i koje će konačno obuhvatiti sve kućne crkvene grupe i pojedince koji su se odvojili od oblasnih crkava. Osnivački sastanak bio je održan u sedištu grupe Koraci ka

90

životu u Wichita, Kansas, u julu 1993. Usledio je sastanak u Santa Rosa, Californija, u avgustu, na saboru istorijskih adventista sedmog dana.

Jednu godinu pre toga, John Grosboll i Ralph Larson napravili su presedan medju nezavisnim propovednicima obavljajući zvaničnu službu rukopoloženja na saboru grupe Koraci ka životu, na kome smo Bob Trefz, Mike Thompson i ja bili rukopoloženi. Ovo je izazvalo dosta nemira medju adventis-tičkim crkvama, kao i u redovima nezavaisnih propovednika.

Samo da se zna, nekoliko meseci pre mog ponovnog krštenja, 12 jula 1997. ja sam se javno odrekao mog rukopoloženja kao propovednika istorijskih adventista. Uklonio sam titulu elder iz naših sedmičnih crkvenih biltena i publikacija i vratio se upotrebi samo titule "pastor". Ne sumnjam da je poziv kao Božjem propovedniku - evandjelisti još uvek na meni, ali sada priznajem Božji lanac komande u njegovoj organizovanoj Crkvi. Neću više koristiti titulu elder osim ako Božja Crkva odluči da mi je dodeli.

Gledajući unazad sada vidim da su to bile prve javne manifestacije i opipljivi dokazi da smo zaista počinjali da stvaramo novu organizaciju, bilo da je to ko hteo da prizna ili ne. (Vidi Dela Apostolska, strana 18)

To je bilo sve vodjeno tako mudro i uvuklo se medju nas tako postepeno, kroz propovedi i publikacije da je bilo zamka koju smo prihvatili, udica i teg za potapanje, bez da je iko shvatao veličinu onog što se dogadjalo.

Kada nas je bilo ko upitao da li započinjemo novu organizaciju nasuprot Gospodnjem savetu u Odabranim Svedočanstvima I, 204. 205, mi smo imali mudre načine da racionalizujemo, što je bilo očigledno. U suštini, sad vidim da smo sami sebe varali u ovoj tački - svaki pojačavajući iskrivljenu teologiju drugih - svi smo bili krivi za istu stvar koju sam često na mojim video kasetama primenjivao na braću iz oblasti. Kad je bilo ko pokušao da nas osvedoči u to, mi smo takodje bili kao "pokušaj da se prikuca želatin na zid".

Prešli smo sa Avesalomove vesti "Šta je pravo carstvo" na tačku kad smo bili spremni da idemo u Hevron i srušimo "staro" carstvo i postavimo svoje, otvoreno u ratu sa organizovanom

91

Crkvom. Tvrdeći da je Generalna Konferencija ta koja je "započinjala novu organizaciju" - a ne mi!

Ono što je započelo kao naš pokušaj da donesemo reformu u Crkvu išlo je sada ka kriznoj tački - onoj koja će voditi ka podeli i neprestanoj borbi u godinama koje će doći, ako bismo nastavili.

Naše iskustvo vikanja iz grla i neustezanja - ukazivanja na grehe drugih - počelo je kao slatko iskustvo dok smo gledali kakopodrška za nas raste na skokove, preko mere. Ali čak i dok je izgledalo da raste i napreduje, počele su da se pojavljuju rupe u mreži naše podrške.

Uskoro smo otkrili da mnogi od onih koji su bili privučeni našoj službi nisu bili, da tako kažem, najodaniji ljudi na svetu. To su bili ljudi koji su izabrali da se ne potčine vodstvu svoje lokalne crkve ili crkvene administracije na različitim nivoima. Kako smo mogli očekivati da će pokazati više odanosti našoj orgaanizaciji?

Nemam tačan broj, ali tokom godina dok smo bili nezavisni od Adventističke crkve, izmedju dvadeset i dvadeset pet pojedinaca koji su nekad radili sa nama ili bili povezani sa nama su se konačno otcepili od nas i formirali vlastite "nezavisne" službe, mnogi od njih kritikujući nas isto toliko koliko smo mi kritikovali Crkvu. Niko nije hteo nikakav lanac komande. Niko nije hteo da se potčini ničijem tudjem autoritetu niti disciplini. Totalna pobuna, koja sada vodi u anarhiju, najbolji je način na koji mislim da mogu da opišem njihov stav.

Kad god je neko bio kažnjen, taj bi se ili priključio drugoj grupi, ili bi započeo vlastitu grupu. Iste stvari su se dogadjale i u drugim grupama, i svaki put kad smo pokušali da postavimo neku vrstu odgovornosti ili autoriteta, ljudi bi vikali "papstvo!"

Ali, mi nismo razumeli punu snagu gorčine u semenu koje smo negovali dok nismo iskusili trzaj i shvatili da galopiramo pogrešnim putem. Tako sam zahavalan Gospodu da je nekako zadobio moju pažnju pre nego što sam galopirajući prošao ispod hrasta i glava mi se zakačila kao Avesalomu.

Kad smo Dianne i ja postali uvereni da idemo pogrešnim putem, odmah smo zauzeli stav i objavili da, ako ne možemo biti uvereni da je put kojim idemo pravi, nećemo više koristiti sredstva naše organizacije da kritikujemo i osudjujemo organizovanu

92

Crkvu. Onda smo počeli da shvatamo šta je motivisalo većinu ljudi koji su podupirali našu službu. Bilo je to potpuno ogorčenje i mržnja koje ih je nagonilo da se okrenu k nama.

Ali sad sam otišao malo ispred dogadjaja. Moram da vam kažem o druga dva razvoja dogadjaja da biste razumeli kako je Bog konačno uspeo da zadobije našu pažnju da nas okrene i usmeri opet u dobrom pravcu.

POGLAVLJE

16Ne želim da steknete utisak da smo, kad smo započinjali da

stavljamo naglasak na direktno svedočanstvo, u potpunosti uklonili fokus sa propovedanja evandjelja. To svakako nije tačno. Kasete "Direktnog svedočanstva" koje smo proizveli bile su poslane samo našim prijateljima adventistima koji su nas podupirali, i namera je bila da budu korišćene samo u okviru Crkve. U medjuvremenu, nastavili smo da proizvodimo naše redovne televizijske programe Prophecy Countdown za emitovanje preko nekoliko različitih satelitskih mreža, a isto tako proizveli smo i novi komplet evandjeoskih propovedi na video kasetama. U različitim prilikama bili smo na Tempo, Lifetime, Trinity, Inspirational i Black Entertainment Television Network.

Na Lifetime smo bili samo dva meseca, jer je cena bila nemogućih pet hiljada dolara po programu. Neke televizijske mreže su nas doslovce izbacile zbog sadržaja vesti koju smo objavljivali - ali to nisu bile poruke u kojima je iko bio kritikovan. Mreža Trinity nam je oduzela vreme nakon što sam propovedao o paklu, da neće goreti za večnost. Jedna ili dve druge mreže takodje su imale primedbu na tu vest; izgleda da im je to smetalo mnogo više nego vest o suboti! Postojao je izvesni entuzijazam za evandjeoske projekte medju onima koji su nas podupirali, ali glavnina naše finansijske podrške došla je od onih koji su kupovali i rasturali kasete mog "direktnog svedočanstva". Ne želim da ovo zvuči kao da ti ljudi nisu bili zainteresovani za propovedanje evandjelja - bili su.

93

Godine 1991 dobio sam vest od našeg čoveka zaduženog za kupovanje vremena na televiziji da nam je na raspolaganju polučasovno vreme na Super kanalu u Evropi. To je isto kao TBS ovde u Sjedinjenim Državama - on je doslovce u svim kablovskim sistemima po celoj Evropi. Koštalo bi nas sedam hiljada dolara sedmično za polučasovnu emisiju. Izgledalo je kao da je ovo nedostižna svota, bazirano na našem prošlom iskustvu kad smopokušali da sakupimo pet hiljada dolara sedmično za Lifetime, ali kada se prilika ukazala, odbor Prophecy Countdown bio je pod utiskom da treba krenuti napred u veri, naročito zbog političkog kretanja kome smo bili svedoci i otvaranja nacija iz bivšeg Sovjetskog bloka. Tako je odbor jednoglasno glasao da se emituju emisije na Super kanalu za jednu godinu. Planirali smo da onda iznesemo taj projekt pred one koji su nas finansijski podupirali.

Kad sam izneo tu potrebu pred naš narod na saboru u jednoj brošuri, oni su se odazvali, i mi smo bili u stanju da imamo emisije sa evandjeoskim programom po celoj Evropi gotovo za godinu dana. Odgovor je bio ogroman. Na kraju 1992 godine, jedna nezavisna crkva u Berlinu pozvala nas je da dodjemo k njima i održimo evandjeosku seriju. Poseta je bila dobra i krstili smo dvadeset pet novih članova koji su se priključili toj maloj crkvi na kraju serije. Do ovog dana nastavljamo da čujemo o krštenjima koja su rezultat te jedne godine emisija na Super kanalu.

Izgledalo je da Gospod blagosilja našu službu kud god se okrenemo, naročito u evandjeoskom poslu, a mi smo počeli da sanjamo o većim i boljim stvarima. Zar ne bi bilo fantastično, na primer, ako bismo mogli naći načina da prenosimo naše emisije preko satelita uživo, umesto video kaseta? Trošili smo velike svote svakog meseca, na korišćenje iznajmljene opreme iz studia za produkciju u Orlandu. Tako smo počeli da gledamo kako da započnemo vlastiti studio za produkciju i za vezivanje za satelit. U medjuvremenu, naša veza sa organizovanom Crkvom postajala je sve više napeta. Ako slušate kasete sa mojim programima tokom više godina, zapazićete promenu tona kako ulazite u devedesete. Pre toga, mogli ste da prepoznate notu prave zabrinutosti, čak i u kasetama koje kritikuju aspekte Crkve. Ali kako je vreme prolazilo, moje propovedi su postojale sve žešće, sa sve manje

94

prave ljubavi i zabrinutosti. Danas bi za mene bilo teško da gledam neke od tih kaseta. Skinuli smo sve kritične medju njima sa tržišta, ali one su nastavile da cirkulišu. Mi sada govorimo o njima kao o toksičnom otpadu - u cirkulaciji su još uvek trujući okolinu. One neće samo tako nestati.

Do 1992. godine bili smo u osnovi uključeni u sveukupni rat sa crkvenom administracijom, a mi nismo bili jedini koji smo pucali. Neko iz administracije u Severno-američkoj diviziji dobio je ideju o sakupljanju informacija o izvesnom broju nezavisnih grupa koje su bile uzrok najgorih problema za Crkvu. Lideri Crkve mogli su da vide milione dolara kako cure iz crkvenih kofera, i oni su neprestano morali da se bore sa svim optužbama koje su različite grupe upućivale ne njih, tako su odlučili da i oni zadaju udarac.

Jedan od načina za uzvraćanje udarca bilo je pritisak na različite nivoe crkvene organizacije koji su imali posla sa nezavisnim grupama, dajući im do znanja da ih neće zadržati u članstvu regularnih crkava ako su uključeni u tako kritične aktivnosti. Sada se rat više nije vodio samo na administrativnom nivou. Mnoge lokalne crkve su se podelile po sredini kada su neki članovi tih crkava počeli da se mešaju sa nezavisnim grupama.

Kada su te crkve tražile savet od lokalnih uprava oblasti, često su bile ohrabrene da uhvate vola za rogove i isključe one koje su smatrali uzročnikom problema. U drugim prilikama, ljudi koji su se uključili u nezavisne službe napustili su svoje lokalne crkve sami i osnovali svoje vlastite grupe, koje su se često sastajale u nečijem domu, i emtiovali kasete sa propovedima jednog ili drugog nezavisnog propovednika.

Mi koji smo vodili nezavisne grupe bili smo veoma svesni ove pojave, i palo nam je na pamet da bi najbolji način da se obezbedi duhovno vodstvo za ljude koji su zasnivali vlastite kućne crkve bilo da se oformi neka vrsta satelitske crkvene mreže. Ako bismo mogli da povežemo naše programe direktno za satelit, onda bi te nezavisne crkve mogle da nabave satelitske antene i učestvuju u živom emitovanju iz Prophecy Countdown i drugih organizacija.

Ali, još važnije od toga, shvatili smo iz našeg iskustva emitovanja na Super kanalu da se naši ljudi veoma oduševljavaju idejom o objavljivanju evandjeoske vesti svetu. Kad im se iznesu

95

mogućnosti za koje mogu da se oduševe, oni otvore svoje novčanike i obezbede neophodna sredstva.

Eksperimentisali smo sa prenosom preko satelita uživo dve subote u 1990. godini. Iznajmili smo opremu za produkciju i vozilo za povezivanje sa satelitom, prebacili ih u našu crkvu i obezbedili program uživo tokom celog dana. Postavili smo nekoliko telefona da primaju pozive i čuli od oko tri stotine pedeset adventista koji su pratili naš program. Iznenadilo nas je koliko adventista ima satelitske antene i znali smo da broj raste neprestano zbog uspeha Three Angels Broadcasting Network.

Uspeh naše misije u Evropi bio je sve ohrabrenje koje mi je bilo potrebno da me uveri kako je sada vreme da krenemo napred sa direktnom satelitskom mrežom. Čim smo se vratili iz Evrope, održali smo sednicu odbora i složili se da naručimo vozila za mobilnu produkciju i za vezivnje za satelit od firme Shook Electronics u San Antonio, Texas. Ukupna cena ove opreme bila je 1.2 miliona dolara, ali mi smo imali veru da će naši verni članovi adventisti videti vrednost posedovanja vlastite opreme za živu satelitsku službu. Tako smo krenuli u veri, čekajući da vidimo kako će se Gospod postarati.

Nismo mogli da pretpostavimo šta će se sledeće dogoditi. Kad sad gledam unazad na to, još uvek me oduševljava. Gospod je znao da naša služba ima i pozitivan i negativan aspekt. Gospod je radio i kroz organizovanu Crkvu, ali nije ni sve što se tamo radilo bilo potpuno u skladu sa njegovim planom. Kroz sve to, On je blagoslovio i nas i njih, i kao što se pokazalo na duge staze, ono što se dogodilo na kraju bilo je sredstvo za dovodjenje Prophecy Countdown natrag u sklad s Crkvom. Ali u to vreme imalo je upravo suprotan efekt - dovelo je do najžešćih sukoba izmedju mene i crkvene administracije ikad.

Ljudii iz crkvene administracije koji su skupljali informacije o nezavisnim grupama doneli su odluku da sastave što su sakupili i to izdaju kao knjigu. Ta knjiga, nazvana Problemi: Adventistička crkva i neke nezavisne grupe uključuje pregled i komentare na različite nezavisne grupe. Materijali koji se odnosi na Prophecy Countdown sačinjavaju gotovo jednu četvrtinu knjige (104 od 467 stranica). Uključeno u ovaj materijal su pisma od nekoliko nekadašnjih zaposlenika Prophecy Countdown koji su

96

postali nezadovoljni zbog disciplinarnih ili drugih pitanja i zarekli se da nam se osvete. Ljudi koji su sastavili knjigu nikada nas nisu kontaktirali da vide da li je to što su ti ljutiti ljudi napisali protiv nas istina.

To je bilo pogrešno, jer su objavili mnogo lažnih optužbi. Ali, moram priznati da ni ja nisam uvek učinio sve što sam mogao da dozvolim onima koje sam optuživao za pogreške da objasne sebe, pre nego što sam proizveo materijale u kojima sam ih osudjivao. Gadjanje blatom nije poštena igra. Nijedna strana nije trebalo da učini ono što je učinjeno.

Nisam siguran šta je knjiga Problemi postigla za Severno-američku diviziju, ali znam šta je učinila za nas. Kada su ljudi koji su nas podupirali, i mnogi koji nas nikad pre nisu podupirali, saznali o toj knjizi i lažnim otpužbama u njoj, okružili su nas kao nikad pre. Knjiga je izašla usred našeg velikog sakupljanja sredstava za Halev (vozilo za produkciju) i Isus Navin (vozilo za povezivanje sa satelitom). U roku od dva meseca od izlaska knjige Problemi, sakupili smo osam stotina hiljada dolara, a mnogi od onih koji su dali velike priloge rekli su nam da ih je nepoštenje te knjige razljutilo i bilo deo onoga što ih je ohrabrilo da budu tako darežljivi.

Kako me je to činilo osvećenim!Kako me je činilo opravdanim u mom gnjevu prema

vodstvu Crkve!Dobili smo ta vozila u polovini 1993 i odmah započeli da

ih koristimo prenoseći sabore kojima je bila sponzor naša mreža nezavisnih grupa. Stajao sam ispred tih divnih, novih kamera povezanih sa tim fantastičnim sredstvom za masovnu komunikaciju povezanim za satelit dvadeset tri hiljade milja u visini i povezan na zemlji sa stotinama adventističkih domova širom Amerike i uživao. Gledao sam u kameru sa osmehom i izazivao vodstvo Adventističke Crkve. Rekao sam im: "Treba nam još jedan milion dolara! Molim vas, izdajte još jednu knjigu Problemi - II deo! Opravdavao sam to nazivajući svoje ponašanje pravednim gnjevom - upravo kao Ilija na gori Karmilu.

Kakav ponos, kakva arogancija, kakav rod semena gorčine!

97

POGLAVLJE

17Biljka gorčine sada je donela puninu svog roda i širila je

semenje na četiri vetra. Ali čak i dok smo kritikovali i osudjivali vodstvo Crkve, nastavili smo sa interesovanjem za objavljivanje evandjelja celom svetu. Nastavili smo da vidimo sebe kao one koji imaju dvostruku misiju, a naše oči su bile zaslepljene za izvor kritičarskog duha koji je učinio da probleme u Crkvi obojimo najgorim mogućim svetlom. U Otkrivenju sotona je nazvan "opadač braće" (12, 10) a sada, i ne znajući, mi smo imali tu ulogu čak i dok smo nastavili misionski posao sa naglaskom na proročanstva.

U svojim umovima bili smo u stanju da opravdamo ovaj smer opominjući se službe ljudi kao što su bili Jovan Krstitelj, Isaija, Jeremija i Ilija, koji su svi vikali protiv greha činjenih medju Božjim narodom dok su istovremeno ukazivali na prvi Hristov dolazak. Ali ja nisam shvatao kako je sotona lukav. On ima hiljade godina iskustva kao opadač i on zna kako da istakne grehe i kako da motiviše ljude da se bave tim gresima umesto Hristom, koji je Spasitelj od greha. I ako dozvolimo makar jednom malom semenu gorčine da nadje mesta u našim srcima, sotona zna kako da ga neguje a da učini da mi mislimo kako činimo pravu stvar kada mu dozvoljavamo da cveta i širi svoje semenje oko nas.

I, naravno, privukli smo sebi ljude koji su bili motivisani istim duhom. To su bile iskrene duše u mnogo čemu, ali kao i mi nesvesne načina na koji gorčina zaslepljuje njihove oči.

Godine 1991 sreo sam Bob Trefz, čoveka koji je izgledao veoma iskren i posvećen istini. On je proveo godine istražujući materijal u vezi sa raznim teorijama zavere i došao do zaključka da je naša Crkva vodjena niz stazu pogrešne doktrine od strane

98

adventističkih učenih ljudi koji su išli na svetovne univerzitete i univerzitete koje su sponzorisale druge crkve.

Bob je došao u Prophecy Countdown i zajedno smo snimili izvestan broj programa pod naslovom "Jezuitska agenda". Za nas, Bob je postao više nego osoba koja je bila izvor materi-jala; on je postao blizak lični prijatelj. Tokom godina, Dianne i ja smo naučili da je važno sačuvati naš privatni život koliko toliko odvojen od našeg rada. Nije mnogo ljudi pozvano u naš dom niti pozvano da s nama ide na godišnji odmor, ali Bob i njegova supruga su nam bili srodni u mnogo čemu. Posle jedne naročito teške serije snimanja na početku novembra 1993, odlučili smo da se neko vreme odvojimo od posla i odemo zajedno na Jamajcu. Ralf Henderson bio je još jedan blizak prijatelj u to vreme. On i ja smo pevali zajedno i proizvodili kasete i kompakt diskove. Ralf i njegova porodica su nam se takodje pridružili. Jamajca je mesto kuda je Dianina porodica često odlazila dok je rasla, zato je to bilo prirodno da želimo da odemo tamo kad nam je trebalo vreme da se odmorimo i osvežimo.

Jednog jutra, dok smo tamo boravili, Bob je došao na doručak izgledajući veoma uznemiren. Upitao sam ga da li je sve u redu, a on je odgovorio da je jedva nešto spavao cele prethodne noći. "Gospod me probudio svaki sat", rekao je. "Nisam mogao da prestanem da razmišljam o snazi kratkotalasnih radio emisija za propovedanje evandjelja. Konačno, u dva sata ujutro, Gospod mi je rekao: kaži John Osbornu o radiju na kratkim talasima. Da li znaš bilo šta o radiju na kratkim talasima, John?"

Kad sam mu rekao da ne znam, nastavio je da objašnjava da po celom svetu milioni ljudi koriste radija aparate sa kratkim talasima da bi uhvatili emisije iz udaljenih zemalja. U Evropi i Americi dominiraju televizija i radio sa srednjim talasima. Ali u gotovo svakom drugom području sveta, ljudi su se odlučili za radio sa kratkim talasnim dužinama jer taj signal putuje mnogo dalje nego drugi oblici prenošenja zvuka. Osoba koja živi u maloj kolibi u dubini afričke džungle može lako da uhvati signale iz Amerike ili Kine, ili bilo odakle iz sveta.

Dok je Bob govorio, počeo sam da razmišljam o mogućno-stima. Mi smo već propovedali u Americi i Evropi posredstvom satelitske televizije. Ali iz onoga što je Bob govorio, ako smo

99

želeli da dopremo u ostali deo sveta, kratki talasi su očigledno bili način.

Ideja o dopiranju do sveta preko kratkih radio talasazapalila je novu vatru u meni. Otkad sam prvi put čuo poziv od Gospoda da budem evandjelista imao sam nešto što je izgledalo kao vatra u mojim kostima za propovedanje evandjelja celom svetu. Ako bismo mogli da pronadjemo način da koristimo kratke radio talase, deo moje vizije da propovedam celom svetu bio bi bliži ispunjenju.

Kasnije tog dana, pozvao sam našu upravu i zatražio da razgovaram sa inženjerom zaduženim za naše satelitske veze. "Da li znaš nešto o kratkim radio talasima?" pitao sam.

"Da li znam?" uzviknuo je. "Već dvadeset godina imam interesovanja za emitovanje na kratkim talasima. To sam mnogo proučavao. U stvari, kada je Adventist World Radio tražio glavnog inženjera za svoju stanicu na Guam, skoro su zaposlili mene, ali su se odlučili za drugog čoveka, pošto ja u to vreme nisam radio sa kratkotalasnim dužinama."

"Slava Gospodu", odgovorio sam. "On te je čuvao za nas!""Šta hoćeš time da kažeš?" upitao me je."Da li sediš?" rekao sam. "Da.""Gospod je stavio teret na moje srce za radio sa kratkim

talasima. Na neki način, treba da nadjemo stanicu sa kratkim talasima koju ćemo moći da upotrebimo da emituje trostruku andjeosku vest celom svetu."

"Šta hoćeš da uradim?" pitao je."Da li znaš ikoga ko bi mogao da nam pomogne da

nadjemo stanicu sa kratkim talasima, koju bismo kupili ili iznajmili, ili zakupili vreme ovde, u Sjedinjenim Državama.?"

Rekao mi je da ima veoma dobrog prijatelja koji je stvarno stručnjak u radiu sa kratkim talasima i da, ako će iko znati za stanicu koja bi mogla biti za prodaju, to će biti on. "Ali zašto da ograničimo traženje samo na Sjedidnjene Države?" pitao je.

"Zato što treba da na neki način povežemo naše satelitske televizijske emisije direktno u signale na kratkim talasima za ostali deo sveta", objasnio sam.

100

Da skratim priču, naš inženjer je kontaktirao svog prijatelja i saznao da je jedna od najboljih radio stanica sa kratkim talasima u celom svetu stavljena na prodaju upravo te sedmice. Njegov prijatelj je delovao kao posrednik za prodaju te stanice, i on se prihvatio toga upravo prethodnog dana - upravo istog dana kada je Bob neprestano dobijao snove o korišćenju kratkih talasa za širenje evandjelja.

Ne treba ni da kažem, kad smo saznali da je ova stanica na prodaju u pravi čas za nas, osetili smo još jednom Božje vodstvo i odlučili da udjemo u proces što brže možemo da bismo je kupili kao dodatno sredstvo za emitovanje naših programa. Izgledalo nam je kao da se čudo za čudom dešava da se ubrza proces i u roku od nekoliko dana pošli smo sa vodjama drugih grupa u Bangor, Maine, da vidimo tu stanicu i pokušamo da se pogodimo za cenu da bismo je kupili.

Stanicu je 1987 podigla crkva hrišćanskih naučnika po ceni od 7,2 miliona dolara. Agent za prodaju nam je rekao da ima odličnu lokaciju i da svojim signalom od 500.000 vati može da dosegne celu Evropu, uključujući zapadnu Rusiju, Bliski Istok i celu Afriku. Mi smo malo ispitali kakva su osećanja medju onima koji su nas podupirali finansijski i saznali da ne bi bilo teško stvoriti veliko oduševljenje da se kupi ova stanica, tako smo sa lakoćom ponudili 4.5 miliona za nju. U to vreme tesno smo saradjivali sa četiri druge nezavaisne grupe i sa našim kombinovanim snagama u skupljanju sredstava, nismo uopšte smatrali da bi ta cena bila prevelika za objekt koji bi mogao da dosegne toliki deo sveta.

Proveli smo celo pre podne u sastancima sa vodjama crkve hrišćanskih naučnika, ali do ručka još uvek nismo mnogo napredovali. Oni su smatrali da ne mogu prihvatiti ništa manje od pet miliona, a mi smo se dogovorili da nećemo ponuditi više od 4.5 miliona - za nas to je bilo način kako smo celu stvar stavili u Gospodnje ruke. Smatrali smo, ako On želi da imamo tu stanicu, On će nam i pomoći da je dobijemo za tu cenu.

Razišli smo se za ručak, a svaka grupa se sastala da diskutuje o nedostatku sporazuma u toku prepodneva. Kad smo se ponovo sastali posle ručka, predsedavajući, čovek odbora te stanice govorio je prvi. "Kao što možete da zamislite, postoji

101

nekoliko organizacija koje bi želele da kupe ovu stanicu", rekao je. "Ali mi verujemo da ona treba da ostane u nekoj vrsti hrišćanske grupe, zato bismo mi voleli da je vi kupite. Ali još uvek ne možemo prihvatiti ništa manje od pet miliona za nju."

Naša lica su se opustila, ali tada je on nastavio: "Medjutim, mi imamo ponudu koja će možda biti privlačna za vas. Razumemo da će vama uzeti neko vreme da sakupite sredstva za kupovinu. Spremni smo da vam ponudimo upotrebu stanice pre nego što je preuzmete kao vlasnici. U stvari, ponudićemo vam vreme da besplatno emitujete svoje emisije u vrednosti od 500 000 dolara, ako se složite na našu cenu od pet miliona."

Kako smo mogli da odbijemo ovakvu ponudu? To je definitivno bila situacija u kojoj svako dobija. Vlasnici će dobiti cenu koju su tražili, a i mi dobijamo cenu koja nam je odgovarala. I bolje od toga, imali smo priliku da emitujemo programe pre nego što smo mogli da skupimo sredstva za kupovinu objekta. Naš odbor je jednoglasno odlučio da prihvati ponudu, i mi smo otišli kućama da započnemo sa sakupljanjem pet miliona dolara.

Vama ovo može izgledati kao ludi san, ali ja sam shvatio u mojih trinaest godina službe da kada pred ljude iznesete svoj san - san koji se odnosi na propovedanje evandjelja - oni će obezbediti sredstva potrebna da se san pretvori u stvarnost.

Upravo smo završili sa skupljanjem preko jednog miliona dolara da kupimo Haleva i Isus Navina, i sa ta dva vozila naša mogućnost da komuniciramo sa našim rasejanim stadom nezavisnih crkava se umnogostručila. Što je još važnije, u protekle dve godine naša povezanost sa pet drugih nezavisnih organizacija počela je da se oformljuje kao istorijski adventistički pokret. Grupe sa kojima smo najtešnje saradjivali bile su: Steps to Life, na čelu sa John Grosboll; Biblical Studies Institute, na čelu sa Bob Trefz; Printed Page Ministries, na čelu sa Les Balsiger; i Modern Manna, na čelu sa Danny Vierra.

Prophecy Countdown bilo je najistaknutije, najpoznatije medju ovim grupama zbog naše televizijske službe, ali i druge su sve bile vodjene od strane moćnih govornika sa snažnom porukom o reformi. Mi smo videli sebe kao savez reformatora - grupu lidera koje je Bog naročito pozvao da viču iz grla i da se ne ustežu, da

102

ukažu na grehe u Crkvi i da pozivaju verne na obnov-ljeno posvećenje visokim standardima i živim evangelizmom da seduše pripreme za Drugi dolazak. Smatrali smo da je Crkva omanula u svojoj misiji, da je u kompromisu sa svetom i da smo mi Bogu potrebni da dovedemo do reformacije, upravo kao što su Martin Luter i njegove kolege to učinili u šesnaestom veku.

Svaka od naših grupa održavala je sabor bar jednom godišnje, a to nam je davalo priliku da budemo zajedno jer bismo pozivali jedni druge da dodju i govore. Čim smo stavili Haleva i Isus Navina u produkciju, mi smo počeli da idemo sa sabora na sabor, i sve prenosili direktno preko satelitske mreže. Mnogi su adventisti već imali satelitske antene da bi mogli da primaju emisije 3ABN, i kad smo mi počeli da šaljemo emisije uživo, to se brzo saznalo i stotine adventističkih domova su nabavili antene, da bi mogli da prate naše sabore i crkvene službe.

Naša sposobnost da prenosimo službu i dosegnemo ljude rasla je u skokovima. Mi smo imali poziv koji je trebalo da probudi svet. A sada smo se opremali da je objavimo većem delu sveta. Ali, što mi nismo shvatali, bilo je da astronomskom brzinom idemo ka pozivu kojem Gospod hoće da probudi nas.

103

POGLAVLJE

18Za mnogo godina nismo videli ništa drugo osim da Gospod

blagosilja našu službu, kud god da se okrenemo. Naravno, javljali su se problemi. Došli su ljudi da rade sa nama i postali nezadovoljni našim vodstvom, a onda otišli i oformili vlastite grupe ili su otišli da se pridruže nekoj drugoj nezavisnoj grupi, a svoj kritičarski duh okrenuli protiv nas. Borili smo se sa svim olujama i ostali na površini.

Postajali smo sve snažniji i naučili da držimo pogled na pozitivnim dokazima Božjeg blagoslova i vodstva. Ali kako je naša služba postajala veća, sa više detalja o kojima je trebalo voditi računa, postajala je kao mnoge druge službe i grupe. Naš administrativni tim je bio toliko zauzet nastojeći da održi brod na površini i u pokretu da zaista nije bilo odgovarajućeg vremena da se zastane i razmotri da li smo zaista na pravom kursu.

Išli smo napred u oluju pod punim gasom. Uskoro ćemo biti naterani da razmotrimo svoj smer.

Stvari su dobro započele kad smo počeli da skupljamo sredstva da otkupimo radio stanicu. Potpisali smo kupoprodajni ugovor 23 novembra 1993. Četiri dana kasnije, održali smo sastanak u Hiawassee, Georgia, koji smo prenosili preko satelita. U to vreme imali smo sopstvenu satelitsku mrežu, nazvanu Prophecy Countdown Television Network. Normalno smo emitovali četiri sata programa subotom, ali smo išli ka tome da imamo emisije dvadeset četiri časa na dan, sa religioznim, zdravstvenim i obrazovnim programima.

Dovezli smo Haleva i Isus Navina, naša vozila za produkciju i satelitsko prenošenje, u Hiawassee za vikend duhovnih sastanaka. Za vreme tih sastanaka objavili smo da kupujemo radio stanicu u Maine. Reakcija je bila neverovatna, kad smo zatražili da gledaoci pozovu i daju svoja obećanja. Planirali

104

smo da ime stanice pretvorimo u WVHA (World Voice of Historic Adventism) čim mi postanemo njeni vlasnici. Za samo

dva sata sakupili smo četvrt miliona dolara za WVHA.Kada su ljudi koji su nas finansijski podupirali sagledali

viziju o onome što ta stanica može da učini, bili su darežljivi više nego što smo mogli sanjati. Za dva meseca sakupili smo dva miliona dolara! Januara 17, 1994 emitovali smo prve emisije na kratkim talasima, koristeći pola miliona dolara u besplatnom vremenu za emitovanje koje su nam vlasnici poklonili da bismo prihvatili ponudu.

Ukupni troškovi za kupovinu te stanice bili bi oko 5.5 miliona dolara zbog dažbina na dozvolu i nekih drugih dodatih na kupovinu, ali do februara 1994, već smo imali više od trećine od ukupne svote. Iskreno smo verovali da ćemo u roku od šest meseci imati celokupnu svotu u rukama, a to je bilo vreme za koje smo rekli vlasnicima stanice da nam je potrebno za sakupljanje sredstava.

Naša koalicija od pet nezavisnih grupa dobro je saradjivala - ujedinjeni iza ideje da propovedamo evandjelje celom svetu, ali povezani sumnjičavim, kritičarskim duhom koji nam je bio zajednički.

Februara 6, tri vozila su izašla iz uprave Prophecy Countdown. Na čelu je bio Mojsije - vozilo koje smo nedavno nabavili za petnaest putnika - koje je vuklo za sobom prikolicu sa generatorom, da bi proizvodio struju za Haleva i Isus Navina. Prešli su preko kontinenta za tri dana, i postavili smo opremu u Orange Show Pavilion Center, objekt sa pet hiljada sedišta u San Bernandino, gde je trebalo da imamo sabor i isto tako svake večeri emisije sa otvorenim telefonskim linijama da bismo sakupljali sredstva za WVHA. Nadali smo se da ćemo sakupiti milion dolara za tri dana, počevši u sredu, 8 februara.

Bob Trefz, Les Balsiger, John Grosboll i Danny Vierra već su bili tamo kad smo mi stigli. Pozdravili su nas, ali je u njihovim pozdravima bilo izvesne hladnoće. Kasnije, kad sam o tome razmišljao, shvatio sam da naš dolazak nije bio prihvaćen s oduševljenjem kakvo sam očekivao.

105

Počeli smo sastanke u sredu uveče, ali što mi nismo znali, problem medju različitim grupama se kuvao. Sada govorimo o tom susretu kao o zasedi u San Bernandinu, kao o našem iskustvu kule Vavilonske.

Osećala se čudna slutnja u vazduhu u sredu uveče, kad su vodje drugih grupa bile očevidno odsutne od sastanka sa otvorenim telefonima koji je prethodio bogosluženju. Razlog za njihovu odsutnost postao je jasan u četvrtak ujutru za vreme odmora izmedju službi. Dianne i ja smo bili na podijumu, i kad smo otišli sa podijuma na odmor, John Grosboll mi je prišao i rekao da sve druge vodje grupa žele da se susretnu s nama u jednom vozilu na parkingu. Po načinu kako je govorio, čak i po načinu kako je hodao, mogao sam reći da nešto nije u redu, ali nisam imao ideju koliko nije u redu dok nismo stigli do vozila.

Kad smo svi bili na okupu, John Grosboll je govorio. Objasnio je kako su njih četvorica razgovarali o finansijama za stanicu. Rekao nam je da su zaključili da treba da načinimo neke nove finansijske aranžmane što se tiče vlasništva stanice. "Brinemo se da previše kontrole nad sredstvima odlazi u ruke jedne grupe, dok svi doprinosimo skupljanju sredstava", rekao je.

Bacio sam pogled na sat. Petnaest minuta od planiranih dvadeset minuta odmora je prošlo. John je bio na rasporedu da bude sledeći govornik. "Šta predlažeš da uradiomo, John?" upitao sam ga.

"Treba da preradimo sporazum tako da svi imamo deo u vlasništvu stanice. U ovom trenutku treba nam tvoja saglasnost da ćemo preurediti vlasništvo tako da svi imamo izvesnu kontrolu nad stanicom."

"To nije ono što smo se dogovorili", rekao sam. "Složili smo se da će Prophecy Countdown držati pravne dokumente a da će sve druge grupe koje su učesnici imati besplatno vreme za emitovanje programa. Ne vidim kako možemo da promenimo to. Ime naše grupe je na svim dokumentima, na prijavi za dozvolu, na svemu. Ne mogu da vidim kako bi to bilo ići natrag i to sve početi od početka."

Sada je John gledao na svoj sat. "Moram da idem, John", rekao je. "Ja sam sledeći koji govorim. Prepuštam vama ostalima da ovo sredite."

106

S ovim rečima, ustao je i požurio u dvoranu. Dianne i ja smo ćutke sedeli, zaprepašteni, gledajući u sva ta lica, videći samo čvrsto stegnute vilice. Očigledno, ova grupa se pripremala za ovajsukob, i ujedinila se protiv nas. Pokušao sam da se pogadjam, da ih ubedjujem, da molim za vreme kako bismo o svemu razmislili, pokušao sam sve što sam mogao, ali bez uspeha. Njih trojica drugih bili su sa John Grosboll. Rekli su nam da neće učestvovati ni u kom daljem skupljanju sredstava ako se mi ne povučemo i ne složimo da delimo vlasništvo nad WVHA.

U to vreme nisam razumeo zašto, ali nekako sam jednostavno zasigurno osećao da ovo što su predlagali nije dobro za nas. Nekako sam osećao da je Bog stavio ovu radio stanicu u ruke Prophecy Countdown i dok smo Dianne i ja razgovarali o ovoj situaciji i molili se, nismo mogli da sagledamo potrebu da se povučemo. Morali smo da ostanemo na kursu, čak i ako je to značilo da plovimo sami.

Napustili smo sastanak na parkingu bez ikakvog rešenja. Ostali smo čvrsti, a isto tako i oni. Svakako, ljudi su uskoro osetili da nešto nije u redu u Istorijskom adventizmu. Program nije tekao kako je najavljen. Prophecy Countdown bila je jedina grupa predstavljena na delu sastanaka sa otvorenim telefonima. Mi nismo objasnili problem tom prilikom, ali ljudi su shvatili da se neka vrsta rascepa razvija u uniji, a obećanja koja su data nisu ni iz daleka bila ono što smo očekivali.

Zatvorili smo radnju nakon zadnjeg sastanka u subotu uveče, iscrpljeni i obeshrabreni. Kasnije smo nazvali taj susret našim iskustvom kule Vavilonske. Ali, tada još uvek nismo shvatali koliko je zbrke pred nama.

107

POGLAVLJE

19Postoji stara izreka: "Nema časti medju lopovima".

Pretpostavljam da se analogno tome može reći: "Nema hvale medju onima koji se optužuju."

Mi smo igrali ulogu optuživača braće i upali smo u društvo opadača. Nismo najpre pažljivo razmotrili šta će se dogoditi ako upadnemo u takvo društvo. Uskoro smo saznali.

Iz štamparija naših nekadašnih prijatelja počeli su da teku časopisi i pisma, puna objašnjenja šta se dogodilo u San Bernardinu i puna optužbi na Prophecy Countdown

Sada se sto iznenada okrenuo protiv nas. Mi, koji smo smatrani za malu grupu u usponu koja je u špicu napada od mlinova velike, naduvane, bogate Generalne konferencije adventista sedmog dana. Ali u trenuću oka sad smo bili preokrenuti, u očima naših protivnika, iz male osobe koja se bori protiv džina u veliku organizaciju koja krade desetke i darove od manjih grupa!

Tokom sledećih dvanaest meseci pukotina koja je nastala u San Bernardinu proširila se u rascep pun oštrih reči, osudjivanja, uzajamnog ujedanja i zlih pretpostavki. Ono što je započelo kao divan savez sa namerama da se ispuni evandjeoska grana naše službe, prekinulo se i bilo iseckano u parčiće onom drugom granom - granom kritikovanja. Kritikovanje je mač sa dve oštrice, i zato nas je Isus opomenuo da ne sudimo, jer ćemo biti sudjeni istim sudom kakav smo odredili drugima.

Gospod je sada dozvolio da idemo kroz mesece u kojima smo goreli na vlastitoj lomači. Kako je svaka od grupa uključenih u koaliciju počela da baca vatrene strele na nas, a ponekad i jedni na druge, finansijski izvori nestali su kao kiša na pesku Sahare.

U početku nismo shvatali šta se dogadja, ali samo neko-liko sedmica posle zavere u San Bernardinu, počeo sam da sagle-

108

davam da je ovo možda Gospodnja ruka na nama koja nas kažnja-va zbog našeg kritičarskog duha. Izneo sam jednu propoved,mislim u aprilu ili maju, u kojoj sam govorio o onom što se dogodilo kao o iskustvu kule Vavilonske koju je Gospod iskoristio da rasturi nezavisne grupe.

Ali ne može se ratni brod okrenuti na kovanom novčiću, a mi smo bili toliko uključeni u vikanje iza glasa i neštedjenje, ukazujući na grehe u Crkvi, da ni mi nismo mogli stati i promeniti pravac preko noći. Možda sam ja shvatio da Gospod pokušava da nas navede na promenu kursa, ali nisam bio osvedočen da hoće da se okrenemo za sto osamdeset stepeni!

Ostatak 1994 i prvi deo 1995, pokušali smo da održimo pravac kretanja u kome smo do tada išli, održavajući naš dvdostruki posao evangeliziranja i reforme. I kako nam je divne rezultate Gospod dao u našim evandjeoskim poduhvatima, naročito kroz radio stanicu! Počela su da dolaze pisma na hiljade iz cele Evrope, i naročito iz Afrike, od slušalaca koji su bili oduševljeni vešću koju smo propovedali. Cele crkve, čak i crkveni okruzi, slušali su naše programe i menjali dan u koji su imali bogosluženje. Bazirano na brojkama odgovora koje smo dobijali, procenjeno je da je moralo biti čak deset miliona ljudi koji su slušali naše programe.

U ovom uspehu Gospod je počeo da komunicira i sa nama, o našem odnosu prema njegovoj Crkvi. Naš uspeh je stvarao nove probleme. Jedan pastor u Africi, osvedočen u adventističke istine koje smo propovedali, pisao nam je da želi da se obrati i želi da dovede svoju crkvu u svetsko sestrinstvo adventističkih crkava. Šta smo mogli da mu kažemo da uradi? Nismo mogli da ga uputimo na lokalnu misionarsku stanicu. Da su oni otkrili da se taj čovek obratio slušajući John Osborne i ostale nezavisne propovednike koje smo emtiovale na WVHA, službenici misionarske stanice ne bi hteli ništa da imaju sa obraćenicima. Kako smo uopšte došli u ovakvo stanje!

U mesecima koji su usledili posle sastanka u San Bernardinu, neke grupe su nam se ipak priključile, tako da smo sad imali konačno šest grupa koje su radile zajedno. Zanimljivo je zapaziti da su grupe koje su bile tako jedinstvene u zaveri u San

109

Bernardinu, sada se odvojile jedna od druge u relativno kratkom periodu vremena, idući svaka za svojim putem.

U 1992. godini, John Grosboll je nastavio ono što je Prophecy Countdown Telecaster započeo u članku "Ko je i šta je Crkva?" Nastavio je da nas vodi niz stazu na kojoj smo se neprestano zadržavali oko ovog pitanja. Dok smo se bavili svim problemima Generalne konferencije, izgledalo nam je prirodno da zaključimo da organizovana Crkva svakako nije Božja izabrana Crkva ostatka. Ali većina našeg proučavanja po ovom pitanju bila je zasnovana na spisima Ellen White, i mi smo znali da je ona pisala naglašavajući da nijedna nova organizacija ne treba da bude osnovana. (Vidi na primer Odabrana svedočanstva, I strana 204. 205)

Medjutim, gde postoji volja postoji i način, i mi smo filozofirali i opravdavali svoj stav zaobilazeći ovu istinu, time što smo izjavljivali da ni pod kakvim okolnostima mi ne osnivamo novu organizaciju. To ne bi bilo po Božjem planu. Naša misija, izjavljivali smo, nije bila da formiramo novu crkvenu organizaciju, već jednostavno da istaknemo da je Božja stara organizacija - predstavljena Generalnom konferencijom adventista sedmog dana - u pedesetim godinama zašla u otpad time što je pokušala da se približi svetovnim crkvama. Na taj način, dakle, ona je bila ta koja je stvarala "novu organizaciju". Mi, s druge strane, koji predstavljamo istorijski adventistički pokret, smo bili stvarni nastavak originalne Adventističke crkve, i kao takvi, imamo dužnost da pozovemo ljude da ostave otpalu crkvu i dodju u Božju crkvu ostatka.

San Bernardino i ono što je usledilo bilo je korak unazad, ali to nije bilo dovoljno da nas zaustavi. Nastavili smo, ne prestajući da istražujemo ovaj predmet ko je i šta je crkva.

Za nas, to je bilo opasno pitanje za proučavanje, i mi smo to shvatili, ali nismo videli gde leži stvarna opasnost. Pravi problem bio je, dok smo razmatrali ovo pitanje, što smo mi bili previše voljni i spremni da ispunimo ulogu Božje prave Crkve, samo kad bismo mogli da nadjemo opravdanje za objavljivanje da je glavna organizacija diskvalifikovana. Nismo mogli da zauzmemo poziciju objektivnih sudija. Imali smo previše da

110

dobijemo ili izgubimo, zavisno od toga kako ćemo odgovoriti na pitanje. Tako smo u svom odgovoru bili prirodno pristrasni.

Dok smo nastavljali da proučavamo i molimo za vodstvo, Bog je slušao. Ali On je znao da mi nismo spremni da slušamo, zato nam je dozvoljavao da nastavljamo svojim putem. Ali bio je dovoljno ljubazan da ubaci neke prepreke na naš put koje su nas prisilile da malo usporimo.

Kretali smo se sporo, praveći svaki korak pažljivo, a onda smo odlučili da više ne možemo da odlažemo. Zaključili smo da u aprilu 1995. moramo da načinimo završni korak - da zvanično objavimo - pozovemo sav Božji odani i verni narod da prekine svoju vezu sa Generalnom konferencijom. Bilo je vreme za poziv Božjem narodu da izidje iz Vavilona i priključi se nama u nastavljanju dela Božje Istorijske crkve adventista sedmog dana.

Drugi su nas gurali ka ovom završnom koraku već dugo vremena, a sada konačno je šest grupa koje su oformile novu kolaiciju odlučilo da će subota, 15 aprila 1995 biti dan kada ćemo objaviti glasnu viku, pozivajući Božji narod da se odvoji od crkava Generalne konferencije i sjedini sa nama u nastavljanju istorijske adventističke crkve. Planirali smo zajednički sabor u Pennsylvaniji i objavili na daleko i na široko da svi koji mogu dodju, i da mnogi drugi, koji god mogu, prate na televiziji, jer će biti objavljeno veoma veliko, veoma važno obaveštenje u vezi sa pozivom na izlazak iz Vavilona.

U svemu ovome Gospod je dozvolio da idemo napred na svoj način - zaobilazeći prepreke koje su nas usporavale. Ali u aprilu mesecu mora da je smatrao da je to situacija sad-ili-nikad.

Pokušavao sam i pokušavao da pronadjem ko je doneo kopiju te male knjige sa rozim koricama, Crkva ostatka u studio u Halevu. Niko od onih koji imaju pristupa vozilu ne može da se seti ni da ju je video pre dana kad sam je ja podigao i počeo da čitam, dok sam čekao da počne emitovanje.

Druge prepreke na koje smo nailazili bile su kao malo kamenje bačeno na našu stazu. Ta knjiga je bila zid od cigala. Nije bilo načina da se nastavi sa putem na kojem smo bili, osim ako smo hteli da razbijemo put kroz tu otkrivenu volju Božju i nastavimo stazom koju je On zabranio.

111

POGLAVLJE

20Ta noć, trećeg aprila 1995, izgledala je kao najduža noć u

mom životu. Klečao sam pored našeg kreveta, moleći se i vičući ka Gospodu, tražeći svetlost da nas provede kroz tamu koja je izgledala neprobojna. S vremena na vreme ustao bih i hodao po sobi tamo-ovamo, govoreći sam sa sobom, razmišljajujući o svemu, pokušavajući da dodjem do neke vrste razumne odluke. Kuda ćemo krenuti odavde?

Stvari koje sam pročitao tog dana uverile su me da putujem pogrešnim putem. Još gore od toga, shvatio sam da je Gospod opomenuo unapred svoju Crkvu, kroz Ellen White, da će doći ljudi kao što sam ja i zavesti druge. U početku sam mislio da ispunjavam proročanstvo vičući iz grla i ne štedeći, ukazujući na grehe u Crkvi, ali sam konačno dozvolio gorčini da me dovede do tačke gde sam počeo da ispunjavam potpuno drukčije proročanstvo, pozivajući ljude od Crkve koju je Gospod uspostavio na zemlji da objavi poslednju vest poruke ovom svetu.

Vi me već poznajete dovoljno da znate, kad ja postanem osvedočen da treba nešto da uradim, ne mogu mirno da sedim i o tome samo razmišljam. Ponekad moja brzina da činim izaziva probleme, jer nisam odvojio vreme da o svemu pažljivo razmislim, ili nisam spreman da slušam savet drugih. Tako sam sada bio u iskušenju da ućutkavam svoju savest. Možda preterujem u reakciji. Možda sam opet impulsivan. Možda, kad bih našao više vremena da proučavam, molim se i savetujem sa drugima, otkrio bih da ipak nismo na pogrešnom putu, pa ćemo moći da nastavimo s poslom kao i obično.

Medjutim, svaki put kad sam počeo da mislim u tom pravcu, jedna od rečenica iz male roza knjige došla bi mi opet na um, i ja bih jasno video da moramo promeniti pravac - drastično. Kad je svanulo jutro, znao sam da moramo podeliti sa odborom ono što smo Dainne i ja čitali. Čim smo stigli u kancelariju, sazvali

112

smo sve članove odbora. Oni su, od samog pogleda u mene, mogli reći da nešto nije u redu.

Čim sam ustao da govorim, teško osećanje odgovornosti pritislo mi je pleća. Ja sam vodio te ljude. I vodio sam ih u pogrešnom pravcu. Smatrao sam sebe nekom vrstom Haleva ili Isus Navina, ili čak Mojsija, ali u stvarnosti, za proteklih nekoliko godina igrao sam ulogu buntovnog Koreja ili jednog od onih koji su vodili ljude pogrešnim putem, u pokušaju da osvoje Hanan svojom snagom, ne slušajući Božja uputstva.

Na neki način osećao sam da moram da nadjem izlaz iz ove situacije. Morao sam nekako da okrenem stvari i povedem odbor natrag sa mnom. Znao sam da se mogu okrenuti protiv mene. U njihovoj je moći da objave da sam sada zaveden i Prophecy Countdown neće više ništa imati sa mnom ili mojom novom vešću. Ako ovaj sastanak loše prodje, mogao bih izgubiti sve za šta sam naporno radio da podignem. Što je još gore, mogao bih da izgubim sve, a da ova grupa nastavi da ide svojim putem.

Čak i ako sastanak dobro teče i odbor odluči da prihvati to što smo Dianne i ja našli u knjizi Crkva ostatka, još uvek možemo izgubiti sve za šta smo radili. Cela naša služba bila je u opasnosti. Kako možemo održati dobro finansijsko stanje ako promenimo pesmu i postanemo pozitivni prema Generalnoj konferenciji?

Počeli smo sastanak na kolenima, moleći se za vodstvo, kao što smo uvek činili. Ali ne mogu se setiti prilike kad je moja molitva bila tako usrdna. U toj prostoriji za odborske sednice donosili smo odluke o multi-milionskim poduhvatima, ali milioni dolara bili su bledi u poredjenju sa vrednošću miliona duša koje mogu biti pogodjene onim sa čime smo se mi suočili ovog dana.

Pošto smo završili sa molitvom, ustao sam i pogledao pet osoba koje su, zajedno sa mnom, činile naš najuži odbor. Kathleen Greenfield, predsednik našeg odbora, sedela je na kraju stola s moje desne strane. Odmah do mene desno, bila je Patti Edwards, naš blagajnik. Meni sa leve strane, na drugom kraju stola, sedela je Dianne, a odmah do nje je sedela Pat Shafer, moja pomoćnica u administraciji i član odbora. Preko puta mene bila su dva pomoćna pastora naše crkve, Bill Hughes i Dr. Al Scott. Oni su svi gledali u mene sa iščekivanjem, shvatajući da imam nešto značajno da podelim sa njima.

113

Pogledao sam u Kathleen. Zabrinutost se pokazivala u njenim tamnim očima. Osećao sam kao da može da vidi kroz mene i prozre šta me opterećuje. Pitao sam se kako će reagovati. Hoće li razumeti? Ili će pokušati da povede odbor za sobom i nastavi putem kojim smo do tada išli?

A šta je sa Dr. Scott? Penzionisani ortopedski hirurg, koga iz milošte zovemo "Doc" je srdačan, zainteresovan, brižni lekar. On je bio duboko ranjen i isključen u jednoj crkvi u Arizoni, i pokazao se kao vredan borac protiv onih koji su mu učinili nažao. Nekadašnji vojni major, čija se brižna priroda pretvorila u gnjev kad je osetio da se prema njemu postupilo prljavo. Hoće li on biti u stanju da se opet okrene i pomiri sa onima za koje je smatrao da su se podigli protiv njega?

Moj drugi pomoćni pastor, Bill Hughes, nekad je bio pastor u Severno-kalifornijskoj oblasti. On je takodje osetio da se organizovana crkva prema njemu ponela nepošteno. Kako će on reagovati na moj poziv da se vrati i izmiri?

Patti Edwards, blagajnica izgledala je zbunjena. Nije znala zašto je sastanak sazvan i sedela je s iščekivanjem, očekujući da sazna šta je bilo tako hitno. Nije bilo neuobičajeno kad se nešto novo dogadjalo da pozovemo hitan sastanak odbora, ali mogao sam videti da je osetila napetost u prostoriji i izgledala je kao da nešto predoseća. To je iskrena žena molitve, i znao sam da mogu računati na nju da će me bar pošteno saslušati. A tu je bila i Pat Shafer. Dok sam gledao u nju, znao sam da se mogu osloniti na njenu iskrenu, poštenu ocenu.

Bilo mi je drago da je Dianne bila pored mene. Ona je znala moju poziciju, a ja sam znao da mogu da računam na njenu podršku.

Udahnuo sam duboko i prešao odmah na stvar. "Ne znam kako ćete reagovati na ovo što moram danas da vam kažem. Možda ćete pobeći. Možda ćete se okrenuti protiv mene. Možda više nikad nećete hteti sa mnom da imate ikakvog posla. I ako tako bude, moraću da razumem. Ali prisiljen sam da vam kažem ono što imam da kažem. U nešto sam uveren, a vi znate, kada Gospod mene uputi u nekom pravcu, ja jednostavno moram u tom pravcu da idem."

114

Uzbuna se pokazala na licima oko stola dok sam nastavio. "Dianne i ja smo proveli veoma dugu noć u molitvi", rekao

sam. "Juče sam slučajno našao primerak knjige Crkva ostatka i čitao je. Moram priznati da su me neke stvari iz te male knjige iznenadile, iako znam da sam je pre čitao. Nekako mi je bilo zgodno da zaboravim šta Gospodnja vesnica ima da kaže o svojoj Crkvi. Ali to ne mogu više da zanemarujem. Nema načina da to zaobidjem. Duh Gospodnji je izjavio da je svaki vesnik koji govori da je Crkva koja drži deset Božjih zapovesti Vavilon obmanut i propašće. (Crkva ostatka 45. 46)

Da li razumete šta to znači? To znači da smo išli za prevarom sve vreme i da, ako nastavimo u ovom pravcu, naša organizacija će postati ništa! Apsolutno ništa!"

Mogao sam da vidim kako je lice doktora Scotta postajalo sve uzrujanije dok sam govorio, ali sam nastavio, iznoseći činjenicu za činjenicom, navodeći odseke iz knjižice nad kojom smo Dianne i ja proveli noć čitajući je. Kad sam završio svoj govor, pozvao sam ih da uzmu vremena i pročitaju knjigu Crkva ostatka pre donošenja odluke. Onda sam seo i iščekivao reakciju članova odbora.

Dr. Scott je prvi progovorio, iako sam mogao videti da je Bill Huges bio jednako uznemiren. "Pastor John", rekao je, "ti znaš da te ja veoma poštujem i da sam spreman da pročitam knjigu. Ali iskreno govoreći, mislim da ti preterano reaguješ na nju. Ove odseke smo čitali i pre. Čuo sam te kako držiš propovedi u kojima si učio ljude kako da odgovore onima koji će im možda čitati ove redove. Zar ne misliš da si malo požurio govoreći da moramo da se okrenemo sto osamdeset stepeni i vratimo se Generalnoj konferenciji? Razmisli o svemu što su nam ti ljudi učinili. Zar se ne sećaš kako su te prljavo izvikali u knjizi Problemi?"

Doc me je pogodio u otvorenu ranu kad je to spomenuo, ali na neki način u tom trenutku nisam ni osećao ljutinu zbog toga. Gospod me uverio da sam bio na pogrešnom putu zadržavajući pažnju na gresima drugih; kako sam mogao da se ljutim što su me drugi tretirali onako kako sam ja tretirao njih? Bili smo jednako krivi i u potrebi za Spasiteljem.

115

"Čujem šta govoriš, Doc", odgovorio sam. "Sve što sad radim je da tražim od vas da uzmete knjigu i pročitate je."

"Ali šta je sa saborom sledeće sedmice?" pitao je Bil Huges. "Ti znaš šta planiramo. Svi računaju na nas da ćemo odvesti Haleva i Isus Navina u Pennsylvaniju i emitovati poziv za izlazak iz Vavilona. Ne možeš jednostavno odustati u poslednji tren! Ljudi računaju na nas!"

"Razmišljao sam o tome, Bill", odgovorio sam. "Ne kažem da ne možemo ići u Pennsylvaniju i odvesti Haleva i Isus Navina da se prenosi sabor. Sve što kažem je da ja nisam spreman da se priključim drugima u objavljivanju poziva za izlazak iz Vavilona, a neću dozvoliti ni da naša oprema bude upotrebljena da se objavi ta poruka. Nadam se da ćete me vi podržati u tome."

Bill je zatresao glavom s nevericom i frustrirano. "Ne znam, pastor John. To je sve tako suprotno sa onim što smo do sada govorili - sa pravcem u kome smo išli. Ne mislim da je pošteno da iznenada promeniš svoju pesmu i očekuješ od svih drugih da ti se pridruže i pevaju u skladu sa tobom. Ja kažem da treba da idemo napred kao što je planirano. Ako je ova nova svetlost koju imaš ispravna, možemo se uvek povući."

"Šališ se, Bill?" prekinuo sam ga. "Kako se uopšte možemo okrenuti natrag ako ljude već pozivamo da napuste organizovanu Crkvu i pridruže se nama? Jednom kad objavimo taj poziv, ljudi će se opredeliti. Povući će se iz svojih crkava. Ne možeo tražiti od njih da to učine ako nismo apsolutno sigurni da je to ispravno!"

Diskusija je za neko vreme bila prepucavanje preko stola, a obojica ljudi, članova odbora, sa strašću su se raspravljali sa mnom. Konačno, smirujući nas, Patti je progovorila tihim, gotovo šaptavim glasom. "Sedim ovde i slušam kako vi ljudi govorite", rekla je. "Ja duboko poštujem i volim sve vas...Znam pravac u kome smo do sad išli, i sve vreme sam smatrala da je to dobro, ali moram priznati da su me neke stvari u poslednje vreme dosta opterećivale...Ja dosta proučavam, čitam i molim se. I - našla sam neke rečenice koje nam je John čitao - i neke druge, isto tako, i zaista sam se molila da nas Gospod vodi, jer nisam se osećala lagodno govoreći protiv Crkve tako oštro kad sam to čitala. " Zastala je, a onda nastavila. "Ja smatram da je Gospod vodio tebe

116

i Dianne na te iste izjave," rekla je. "Mislim da svi treba da proučavamo - da jednostavno za neko vreme stavimo u stranu ono što mislimo i dozvolimo da nas Gospod vodi."

Doc i Bill su tiho sedeli dok je Patti govorila, ali sad su se vratili svojim argumentima za ostajanje na istoj poziciji i pažljivim razmatranjem stvari pre nego što promenimo pravac. Onda se Kathleen ubacila sa svojim prvim komentarima ot kada sam ja govorio. Primetio sam kako je sa pažnjom gledala Patti dok je govorila i pitao sam se šta se dogadja u njenom umu.

"Patti", počela je Kathleen, "hoću da znaš da je Gospod uveravao mene u mnoge od ovih stvari koje si upravo spomenula. Jednostavno nisam mogla neke od ovih tekstova koje sam čitala o Crkvi da izbacim iz glave, ali sam uvek imala poverenja u pastor Johna, i nisam mogla da verujem da bi Gospod njega vodio pogrešnom stazom, tako nisam ništa rekla. Ali sa ovim što je rečeno na ovom mestu danas, mogu to jasno da vidim. Gospod je sve nas vodio u istom pravcu, i samo je čekao da neko bude dovoljno hrabar da progovori i podeli sa nama šta je saznao." Tada je pogledala u mene. "Veoma mi je drago za ovo što si danas rekao, pastor John. Treba da to proučavam mnogo više, znam, ali slažem se da ne možemo nastaviti da idemo putem na kome smo. Ne možemo ići napred i pozvati ljude iduće sedmice da napuste organizovanu Crkvu."

Pogledao sam u Doc, a zatim u Bill. Obojica su izgledali zbunjeni, nesigurni kuda da se okrenu. Očigledno, oni su bili u manjini na odboru, ali uopšte nisu bili osvedočeni da smo mi ostali u pravu. Do ovog trenutka, Patti je bila u suzama i brisala oči. Konačno je Doc progovorio. "Predlažem da svi uzmemo primerak knjige Crkva ostatka i pročitamo, a onda da odlučimo šta da radimo."

"Slažem se", odgovorio sam. "Ali sad odmah moramo doneti jednu odluku. Hoćemo li poslati Haleva i Isusu Navina sledeće sedmice u Pennsylvaniju? Mislim da se slažemo da ne možemo dozvoliti da budu korišćeni za emitovanje poziva za izlazak iz Crkve. Jasno je da me većina odbora podupire u tome. Ja ću razgovarati telefonom sa ostalim liderima i reći im da mi nećemo doći."

117

Dok sam govorio ove reči, osetio sam finalnost promene pravca za sebe. Do tog trenutka, mislim da sam se još držao za mogućnost da ja nisam u pravu i da će me ostatak odbora uveriti da bar dozvolim našoj grupi da nastavi svojim pravcem, čak i ako ja ne mogu da učestvujem. Sad sam znao da me je Gospod vodio u moj novi stav i da će me odbor podržati. Svaka pomisao da bi naša grupa na bilo koji način učestvovala u pozivu na izlazak iz Vavilona izbledela je dok sam govorio te reči.

118

POGLAVLJE

21Završili smo sednicu dugom, usrdnom molitvom, a onda

sam tiho otišao u svoju kancelariju, da se pripremim za ono što ću reći kad pozovem lidere drugih grupa. Još uvek sam tiho sedeo za stolom kad su Bill i Doc došli do vrata. Nastavili smo dalje da razgovaramo o problemu, a ja sam insistirao da odmah treba da informišem druge o našoj promeni pravca. Ali Doc i Bill su imali bolju ideju.

"Pastor John", rekao je Doc kad sam ja bio spreman da započnem s pozivima, "ne mislimo da je najbolje da ti pozoveš druge vodje. Zašto ne dozvoliš nama da ih pozovemo?"

"Ne", odgovorio sam, "ja sam taj koji je ubedjen. Ja sam vodio sve nas ovoliko daleko u ovu situaciju, i moja je odgovornost da završim što sam započeo."

"Ali čekaj", rekao je Bill. "Doc i ja smo popričali o ovome. Samo nas saslušaj."

"Naravno, Bill.""Ako pozoveš jednog od lidera i kažeš mu ono što si

upravo rekao nama, šta misliš, kako će reagovati?""Pa, verovatno će na početku pokušati da me ubedjuje. Ako

to ne vredi, bez sumnje će postati prilično frustriran, možda čak i gnjevan, i pokušaće da me primora da ostanem pri našem ranijem dogovoru da dodjem."

"Tako je, i sve što ćeš biti u stanju da učiniš je da se raspravljaš s njim i da mu kažeš svoja ubedjenja. Onda će on kazati svoja, i gde će se sve to završiti? Vas dva ćete još uvek biti u neslaganju.

Ali razmisli o tome na ovaj način", produžio je Bill. "Šta ako ja nazovem? Mogu mu reći da imamo neki mali problem ovde, da se pregrupisavamo i proučavamo i donosimo odluku kojim putem ćemo ići. Još ništa nije finalno. Pastor John ima neke sumnje, ali Doc i ja smo još uvek sa vama, i za sad moramo samo da čekamo da prodje oluja - da imamo malo strpljenja dok svaka

119

stvar ne dodje na svoje mesto. Mi još uvek radimo sa pastor Johnom, pokušavajući da mu pomognemo da vidi kako je važno da ostane na istom smeru.

Zar ne vidiš, pastore, koliko bi ovo bilo bolje? To će držati otvorena vrata za komunkaciju izmedju nas i drugih grupa."

Morao sam da se složim s njima dvojicom, a oni su bili više nego spremni da obave telefonske razgovore. Nisam se mešao u razgovor s vodjama drugih grupa, ali Doc i Bill su mi redovno donosili izveštaje. Pozivi nisu išli dobro - bilo je mnogo frustracije i ljutine što tako iznenada menjamo kurs. Ponudili smo da dopremimo opremu za televizijsko prenošenje na sabor i da emitujemo druge delove sastanka, ali ne poziv za izlazak iz Vavilona, niti propoved u kojoj se organizovana Crkva adventista sedmog dana naziva Vavilon. Zbog zauzimanja ovakvog stava bili smo optuženi za despotsko ponašanje nad njima. Drugi lideri nisu prihvatili našu ponudu. Ili moramo da emitujemo sto odsto propovedi, ili povlače svoj poziv za nas da prisustvujemo saboru.

I tako je bilo odlučeno da uopšte nećemo učestvovati na saboru u Bethel, Pennsylvania. Kad se novost raščula, tabla sa telefonima u upravi Prophecy Countdown zasvetlila se kao božićno drvo. Ljudi su sa svih krajeva Amerike počeli da nas zovu, postavljajući pitanja, moleći nas da idemo napred kako je plani-rano. Gledali su na nas kao stubove snage u istorijskom adventističkom pokretu, i optužili nas da se drobimo pod pritis-kom i povlačimo zbog finansijskih teškoća, ali naravno, nijedno od ovoga nije bilo tačno. Mi smo se samo kretali prema ubedjenju koje nam je Gospod dao, i dok smo to činili, prava priroda pokreta čiji smo bili deo počela je da se otrkiva kao nikad pre.

U početku, reakcija ljudi pokazivala je zbunjenost i nedoumicu. Molili su nas da ponovo razmislimo. Ali kad nismo reagovali kako su želeli, nervoza mnogih ljudi pretvorila se u gnjev. Mlin ogovaranja počeo je da proizvodi priče o nama, a druge grupe su štampale napade na nas, optužujući nas da se okrećemo natrag ka organizovanoj Crkvi iz čisto finansijskih razloga. Oni koji veruju takve optužbe mogu da pregledaju naše izveštaje. Da smo promenili pravac zbog finansijskih razloga, to bi bila jedna od najglupljih stvari koju smo mogli da učinimo.

120

Daleko od popravljanja naše finansijske situacije, to nas je u stvari dovelo do iscrpljivanja većine naših prihoda.

U okviru našeg odbora, razlika u mišljenjima se nastavljala jer Bill Hughes i Doctor Scott se još uvek nisu menjali. Mi smo svi bili duboko povredjeni načinom kako nas je organizovana Crkva tretirala, i prihvatili smo argument da je organizovana Crkva Vavilon. Ali neki od nas su sad ponovo razmatrali to stanovište. Doc i Bill su čitali isti materijal koji smo mi pročitali, ali nisu mogli da prihvate da nismo bili u pravu u našoj proceni.

Ja sam ostao čvrst u svom ubedjenju da je okretanje smera našeg delovanja ispravna stvar, i kao rezultat tome, promenio se fokus mojih propovedi.

U medjuvremenu Doc i Bill su me ohrabrili da nastavim s proučavanjem, da proverim da nisam što propustio. Zajedno smo došli na ideju da pozovemo vodje različitih grupa da se susretnu s nama za zajedničko proučavanje o pitanju da li je organizovana Adventistička crkva postala deo Vavilona ili nije. Koncem aprila poslali smo pozivnice raznim nezavisnim grupama, pozivajući ih da dodju u Orlando i sastanu se s nama za diskusiju za okruglim stolom preko celog vikenda.

Odgovori koje smo dobili nisu trebali da me iznenade. Ne bi me ni iznenadili, samo da sam uvek bio u stanju da jasno vidim motiv koji je bio pokretačka sila iza istorijskog adventističkog pokreta. Dok smo svi tvrdili da smo motivisani ljubavlju za Gospoda i negovu vest za poslednje vreme, sada moram priznati da je u svemu tome postojala zajednička nit naše potrebe da vodimo svoje sopstvene programe i da se ne pokorimo nikakvom autoritetu izvan nas samih.

Ovaj duh se pokazao jasno i glasno u odgovorima koje smo dobili od pozvanih. Lider A je rekao da bi došao da nismo pozvali i lidera B. Lider C je rekao da bismo mogli da računamo na njega da nismo pozvali lidera D. Neprijateljstvo izmedju različitih grupa bilo je skoro veće nego li njihovo zajedničko neprijateljstvo prema Crkvi. Izgledalao je kao da svako upire svoj prst u nekog drugog.

Mi smo neustrašivo išli napred u veri, nadajući se da će

121

Sveti Duh preovladati u srcima ovih ljudi i da će u poslednjem trenutku odlučiti da dodju. Iznajmili smo jedno odmaralište i obezbedili obroke računajući na dvadeset do trideset osoba. Ali na naše razočarenje, došle su samo dve osobe. Uprava odmarališta je postavila fotelje poredjane u kvadrat da smesti veliki broj učesnika. Sada je samo pet od nas - tri iz Prophecy Countdown i lideri dveju drugih nezavisnih grupa - sedelo zajedno za proučavanje i molitvu.

Diskutovali smo o problemima i molili se zajedno, ali sa samo tri predstavljene grupe, nije bilo mnogo nade da ćemo načiniti bilo kakav progres. Jedna stvar nam je postala jasna, ipak, iz tog proučavanja, a to je da Gospod hoće da njegov narod bude ujedinjen. Čitali smo citat za citatom o važnosti da istupimo jedinstveni prema svetu. Usmerili smo pažnju naročito na reči iz knjige Čežnja Vekova, strana 311.

"Mnogi su revni u religioznim službama, dok izmedju njih i njihove braće postoje neprijatne razlike koje bi oni mogli da uklone. Bog zahteva od njih da učine sve što je u njihovoj moći da obnove sklad.

Dok to ne učine, On ne može prihvatiti njihove službe. Hrišćanska dužnost u ovome je jasno pokazana."

Shvatili smo da je naša dužnost da milošću Božjom učinimo sve što je u našoj moći da izmirimo različite grupe.

Postoji izreka da ako breg neće doći Muhamedu, onda će Muhamed doći bregu, i to je što smo odlučili da učinimo posle našeg neuspelog sastanka. Ron Woolsey, vodja grupe Uski put, bio je jedan od dva lidera koji su došli. On je predložio da, pošto drugi lideri nisu hteli da dodju i susretnu se s nama, mi treba da nadjemo put da idemo i susretnemo se s njima. Doc i ja smo se složili s njim da treba da se zauzmemo na nekoj vrsti službe pomirenja, da pokušamo da zakrpimo stvar i opet ujedinimo istorisjki adventistički pokret.

"Ja imam kamp-prikolicu", rekao je Doc na jednom od naših sastanaka. "Zašto ne bismo nas trojica putovali zajedno? Mogli bismo da posetimo sve nezavisne grupe i pozovemo ih da se ujedine. Svakako će nas Gospod blagosloviti u poduhvatu poput

122

ovoga. Izgleda kao da samo prolazimo jedni kraj drugih, nazivamo se ružnim imenima i tražimo šta da kritikujemo. Hajde da vidimo da li se može učiniti nešto da nadvladamo taj negativni duh. Najzad, zar nam nije to Isus rekao u Matej 5? Ako naš brat ima nešto protiv nas, zar nismo mi ti koji treba da idu i pokušaju da poprave situaciju?"

Nisam mogao da se protivim ovakvom razmišljanju ili velikodušnoj ponudi da koristimo njegovu kamp-prikolicu za put. Nekoliko dana kasnije, natovarili smo vozilo i pohitali na osam hiljada milja dug put pomirenja - bar smo se nadali da će to biti.

123

POGLAVLJE

22U junu 1995 Bill Huges, Dr. Al Scott i ja natovarili smo

stvari za put u trideset tri stope dugu kamp-prikolicu i pohrlili da pozovemo na jedinstvo i pomirenje neke od najuglednijih nezavisnih grupa. Namera ovog puta nije bila da se ove grupe ponovo ujedine sa organizovanom Crkvom. Ni nas troje se nismo slagali po pitanju da li organizovana Crkve jeste ili nije Vavilon. Čak ni tada, ni Doc ni Bill nisu se pomerili nimalo od svog gledišta.

U stvari, naš cilj je bio da se susretnemo sa vodjama svake od tih grupa i da im ukažemo na važnost jedinstva - da ih pozovemo da zasednu sa nama kako bismo izgladili razlike tako da bismo mogli ići napred kao snažno kooperativno telo. Činjenica je bila da je bilo suviše kritikovanja i optuživanja izmedju različitih grupa, i toliko takmičenja za sredstva, da su naši napori bili jalovi kao onih u graditelja Vavilonske kule, nakon što im je Gospod pomešao jezike. U stvari, sa raznovrsnošću poruka koje su dolazile od svih većih grupa, plus greške i fanatizam svih malih podgrupa nastalih od tih grupa, izgledalo je da je istorijski adventizam, i cela nezavisna službena arena postala Babel ako ne i Vavilon. Svakako je postala zbrka.

Zacrtali smo put koji će nas voditi od istočne do zapadne obale, sa polaskom iz Virginije, prolazeći kroz srednji zapad, a onda do Californije i odande do Washingtona i Montane. Na našem rasporedu bili su Hartland (Colin Standish), zatim Behold the Lamb (Kenny Shelton) i Amazing Truth (Jan Marcussen) u Illinois. Odande je trebalo da idemo u Kansas da se susretnemo sa John Grosboll u Steps to Life. Zatim je trebalo da idemo u Californiju da se susretnemo sa Danny Vierra, vodjom Modern Manna. Zatim je trebalo da se uputimo na sever u državu Washington i susretnemo se sa Ron Spear, vodjom Hope International, a zatim krenemo na istok i zastanemo u Troy, Montana, da se susretnemo sa našim prijateljima iz grupe Printed

124

Page Ministries. Kako su stvari tekle, išli smo nešto različitim putem, ali smo pokušali da se susretnemo sa svima iz ovih nezavisnih grupa.

Naše prvo zaustavljanje bilo je u Hartlandu, posle otprilike jednog dana na putu, i to je skoro bilo naše poslednje zaustavljanje. Još u početku, kad smo počeli sa Prophecy Countdown kao nezavisnom grupom, 1985, Colin Standish, Ralph Larson i Ron Spear su me dočekali raširenih ruku i proizveli smo izvestan broj video kaseta zajedno. Ali jedinstvo nije dugo trajalo. Mi smo svi bili veoma nezavisni mislioci, sa vlastitim programima. Posle izvesnog vremena, shvatili smo da ne možemo raditi zajedno - mislim da su oni mene gledali kao previše nezavisnog, i kad nisu mogli da me kontrolišu, udarili su natrag. Ja se nisam mnogo mešao sa Colin u poslednjim godinama, ali smo bili snažno ubedjeni da treba da pokušamo da načinimo jedinstvo medju nezavisnim grupama, zato smo se molili i nadali najboljem.

U Hartlandu smo primljeni, najblaže rečeno, hladno. Colin i izvestan broj njegovih saradnika su se sreli s nama, ali njihov stav je bio u izvesnoj meri skeptičan. "O, ti si se vratio u oblast i ranije, John", rekli su - podrazumevajući da ja samo vrdam i da ću uskoro promeniti svoju pesmu.

Izneli smo im odseke koje smo čitali, a koji su nas ubedili da treba da odložimo razlike i radimo zajedno na predstavljanju jedinstvenog fronta ka svetu, ali naše reči kao da su se odbijale od zida. "Biće jedinstva", reko je Standish. "Ali tek u vreme izlivanja Svetog Duha." Drugim rečima, nije trebalo da mi činimo bilo kakve naročite napore da se ujedinimo. Samo treba da čekamo dok Duh ne učini čudo i dovede nas u jedinstvo.

Poseta grupi u Hartlandu bila je obeshrabrujuća. Ako ćemo takvu reakciju dobijati gde god stanemo, put neće izgledati vredan. "Ovo je traćenje vremena", rekao sam kad smo se neko-liko milja odmakli. "Hajde da se vratimo kući!" Ali drugi nisu bili spremni da se predaju tako lako, pa smo se uputili ka Illinoisu.

Oko 1980, Kenny Shelton je radio sa svojim bratom Danny na osnivanju Three Angels Broadcasting Network, ali oko 1990, oni su zapali u probleme, i Kenny je osnovao vlastitu grupuPod nazivom Behold the Lamb. Kenny je prisustvovao našem

125

sastanku u Orlandu, toplo nas je pozdravio i pozvao nas na večernji molitveni čas koji se održavao sredom. Imali smo ugodnu posetu, ali Kenny je, kao i obično, bio nespreman na odluku kad je došlo pitanje formiranja jedinstvenog fronta.

Naše sledeće zaustavljanje trebalo je da bude sa grupom Amazing Truth Ministry. Smešteno u zabačenom delu Illinoisa, pokazalo se da nije lako naći njihovo mesto. Do vremena kad smo konačno zapazili majušni znak na jednom skladištu udaljenom od puta, već smo petnaest minuta kasnili od vremena zakazanog za susret sa Jan Markussen. Neki od njegovog osoblja pozdravili su nas s informacijom da je Jan pritisnut rokom za štampanje svog časopisa, i da je već otišao. Nisu bili sigurni da li će se vraćati. Rekli su nam da možemo da čekamo, ali atmosfera tamo bila je slična onoj koju smo našli u Hartlandu. Izgledalo nam je da Jan uopšte nije bio zainteresovan za ono što ćemo mi imati da kažemo.

Znali smo da smo blizu uprave Three Angels Broadcasting Network, ali nismo planirali da idemo njima jer je ta grupa uvek ostala tako tesno povezana sa organizovanom Crkvom. Ali pod okolnostima koje su bile, rekao sam: "Hej, ne mogu nas tretirati gore nego što smo već prošli, zašto ne bismo stali i posetili ih?"

Tako smo nazvali Danny Shelton i upitali da li bismo mogli svratiti. Rekao je da bi mu bilo drago da nas vidi, tako smo se odvezli k njima. Na naše iznenadjenje, dočekani smo veoma srdačnom dobrodošlicom. Denny nas je proveo kroz objekte. On je, naravno, bio zainteresovan za jedinstvo, ali njegova vizija je bila dovoljno široka da obuhvati i organizovanu Crkvu, što kod većine nezavisnih grupa nije dolazilo u obzir.

Naše sledeće zaustavljanje trebalo je da bude u Kansasu, tako smo opet bili na putu. Stigli smo u Wichita u petak i telefonirali u Steps to Life da javimo Johnu Grosbollu da smo tu i da bismo voleli da posetimo njega i njegovo osoblje. John i ja smo bili prilično bliski oko 1990, i ja sam gledao na njega kao na neku vrstu učitelja. On je duboki mislilac i pažljivi student. Iako on nikad nije istupio i rekao da je Generalna konferencija postala deo Vavilona, pod njegovim uticajem su mnoge nezavisne grupe

126

krenule ka ideji da je vreme da se adventisti pozovu na izlazak iz organizovane Crkve. Samo kad bismo mogli da postignemo neki uspeh kod Johna, to bi značilo da je celi naš put bio vredan truda.

Nadali smo se da će naš susret ovde biti neka vrsta samita koja će popraviti neuspeh susreta u Orlandu. Ron Woolsey, lider Narrow Way, nas je ubedio da je razumeo Johna Grosbolla i da će Johnu biti drgo da se susretne sa nama. Ron je planirao da nam se pridruži u Wichita. Kenny Shelton se isto tako složio da se doveze do Wichite i priključi se sastanku. Ali kad smo nazvali telefonom, sekretar Johna Grosbolla nam je rekao da ovaj nije zainteresovan da se sretne sa nama.

Nazvao sam Rona i kazao mu kakav smo odgovor dobili, pa je i on odlučio da neće doći pošto neće biti susreta. Ali upravo u to vreme pojavio se Kenny i otišao u Steps to Life i rekao im da je on vozio osam sati i nema nameru da ode a da se ništa ne dogodi. Konačno je John Grosboll pristao da nam dozvoli da dodjemo na njegovo bogosluženje u subotu, ali neće prihvatiti da ima sastanak sa nama.

Crkvena služba u Koraci ka životu obično je snimana na video kasetu, da bi se slala pojedincima, i ja sam razumeo da će služba ove sedmice biti snimana. Ali taj plan mora da se promenio kad se naša grupa pojavila na bogosluženju. Prisustvovali smo bogosluženju u Prairie Meadows crkvi u subotu ujutro, i konačno, na kraju dana lideri Steps to Life pristali su da se sastanu s nama.

Sastanak nije dobro započeo. Izgleda da je bilo veoma malo interesovanja za iskreni napor da se uklone razlike i teži ka jedinstvu. Jedna od prvih stvari o kojoj se razgovaralo bila je serija optužbi protiv Prophecy Countdown - pitanja o našoj iskrenosti i načinu na koji postupamo sa osobljem.

Ono što se dogodilo na ovom sastanku jasna je ilustracija jednog od najvećih problema sa kojim se nezavisne grupe suoča-vaju. Pre svega, njihovo osoblje je sačinjeno od ljudi koji ne reaguju dobro na autoritet i hijerarhijsku strukturu. Kad god postoji problem sa autoritetom ili sa disciplinom u nekoj grupi, mere koje su preduzete ograničene su na tu grupu. Vrlo često, kada je osoba disciplinski kažnjena u jednoj grupi, ona jednostavno odlazi i priključuje se drugoj grupi bez pitanja šta se dogodilo u prošlosti.

127

Često takvi ljudi, koji su otpali od jedne grupe, raznose priče u novoj sredini i koriste svoju novu grupu kao oružje, pokušavajući da se opravdaju ili osvete za ono što su verovali da im je nepošteno učinjeno. Nekoliko ljudi iz grupe Steps to Life zauzeli su stranu pojedinaca koji su nas napustili zbog problema u San Bernandinu ili su bili kažnjeni u Prophecy Countdown. Ovi su stavili pod znak pitanja naše pravo da takve kaznimo. Drugi su imali optužbe protiv Bill Huges, ko je u to vreme bio odvojen od svoje supruge, govoreći da on nema pravo da bude tu i pokušava da izmiri druge ako on sam ne može da se pomiri ni sa svojom ženom.

Diskutovali smo o ovim problemima bez mnogo uspeha. Ali, posle početne hladnoće, uspeli smo da se probijemo do nekih konstruktivnijih tema, a lideri Steps to Life složili su se da treba da težimo ka jedinstvu - naročito kad je u pitanju rad na emitovanju programa preko kratkih radio talasa. Posle prilično obeshrabrujućeg početka, složili smo se da ima bar nekih područja na kojima treba pokušati da radimo zajednički. Ja, koji sam krajnji optimista, napustio sam ovaj sastanak smatrajući da postoje vrlo dobre moguć-nosti da dodje do novog jedinstva u istorijskom adventističkom pokretu. Doc i Bill su isto tako bili ohrabreni.

Iz Wichite, planirali smo da idemo u Californiju, ali iz nekog razloga odlučili smo da promenimo pravac i najpre odemo u Troy, Montana, da posetiimo grupu Printed Page Ministries. Tamo je Gospod imao drugu pouku koju je trebalo da naučimo, ali to se u početku nije videlo.

Stigli smo u Troy usred velike krize u grupi Printed Page. Jedan ugledni vodja je upravo priznao da je uključen u nepristojne aktivnosti, a drugi članovi ekipe tražili su naš savet kako da postupe. Vodja izgleda da se kajao, a osoblje je zamolilo nas trojicu da se sastanemo s njima i preporučimo im šta da urade. Vodja se složio da prihvati kakvu god odluku donesemo.

U ovome smo osetili Gospodnje vodstvo. Time što smopromenili planirani raspored poseta, stigli smo upravo u vreme na mesto gde smo bili potrebni. Iako smo bili potrešeni gledajući čoveka koji je nekad radio sa nama kako ima probleme, drago

128

nam je bilo što smo bili tamo u pravo vreme da poslužimo u odmeravanju kazne na takav način da vodi ka isceljenju. Na poziv njihvog odbora, sastali smo se sa dva člana odbora i dogovorili o onome što je izgledalo kao razumna disciplinska mera. Vodja će morati da napusti zgradu uprave i ostavi službu potpuno za šest meseci, a onda će situacija ponovo biti razmotrena. Kao što je obećao, on se složio da postupi kako smo preporučili.

Napustili smo Troy žalosni i istovremeno ohrabreni, ali je bar izgledalo da je naš trud bio od neke koristi i da je prava crkvena disciplina bila ispoštovana. Lider grupe je bio spreman da preuzme odgovornost za sebe pred drugim slugama Gospodnjim, ne samo pred onima iz njegove grupe.

Nažalost, uskoro se pokazalo da nije tako. Iako se složio da napusti svoju poziciju, on se nikad nije iselio iz upravnog objekta i nikad nije predao kontrolu koju je imao nad finansijama. Odbor Printed Page nikada nije preuzeo akciju da ga potpuno ukloni, a u roku od dve sedmice taj vodja je opovrgao sve na šta je pristao i počeo da širi priču kako je John Osborne došao u njegovu grupu i pokušao da mu oduzme položaj.

Gledajući natrag na to iskustvo, izgleda mi kao da se Gospod veoma trudio da mi ukaže na probleme od kojih pate nezavisne grupe. Ne odgovarajući nikom osim lokalnoj organizaciji, jaki lider može se izvući nakon makar da je počinio i ubistvo, a svako ko se ne slaže sa odlukom jedne grupe može lako da predje u drugu grupu. Dokle god je tako i dokle god je na čelu grupa ljudi koji odbijaju da priznaju bilo koji drugi autoritet osim vlastitog, neće nikad biti pravog jedinstva medju nezavisnim grupama. Istorijski adventistički pokret može biti jedinstven u nekoliko tačaka doktrine, ali postoji tako snažan individualizam i povremeno takvo rivalstvo medju različitim grupama, da se one ne mogu ujediniti za završetak Božjeg dela više nego što su graditelji Babela mogli da se ujedine da bi završili svoju kulu.

Iz Montane smo otišli u Eatonville, Washington, da se susretnemo sa odborom Hope International. Tamo smo imalisrdačan sastanak. Nekoliko članova odbora veoma odobravaju Prophecy Countdown, ali i ovde smo naišli na problem osnovnog principa u nezavisnim grupama. Njihova nezavisnost je važnije od

129

jedinstva. Nismo osećali nikakvo neprijateljstvo u Hope International, ali nismo osetili ni da smo bilo šta postigli kad je u pitanju stvaranje jedinstvenijeg pokreta. Ostatak našeg puta bio je isto tako besplodan.

Danny Vierra iz Modern Manna često je govorio o zdravlju na saborima Prophecy Countdown. On je upravo imao sabor svoje grupe kad smo stigli u Californiju, i ja sam pozvao i upitao da li bismo mogli da dodjemo i vidimo se. Lider druge nezavisne grupe ga je pozvao i opomenuo da dolazim i rekao mu da me ne primi. Kad je odbio da meni dozvoli da dodjem, Doc je uzeo slušalicu i upitao da li bi on mogao da prisustvuje saboru, ali Danny je odgovorio jednostavno da, ako Doc dodje, Denny će morati da objasni saboru zašto je on prisutan, a on ne želi da to učini.

Sad smo bili potpuno obeshrabreni. Smatrali smo da nas Gospod vodi na ovaj put da bismo nosili vest pomirenja i jedinstva njegovom raštrkanom stadu. Ali, bili smo odbijeni gotovo kud god da smo se okrenuli. Bilo nam je jasno da je Colin Standish bio u pravu. Pravo jedinstvo će doći tek kad Sveti Duh to učini. Verovali smo da moramo da učinimo sve što je u našoj moći kako bismo prevazišli ono što nas deli, ali nije izgledalo kao da je lider bilo koje druge grupe naštiman na istu vest. Svako je bio zadovoljan da ide svojim putem, ne uznemiravan mišljenjima ili porukama koje drugi možda primaju od Gospoda.

Posle puta, vratili smo se u Mont Doru sredinom juna. Bill Huges je doneo neke lične odluke u vezi sa brakom koje su pogodile njegovu sposobnost da nastavi kao lojalni član odbora u Prophecy Countdown i kao direktor škole. Ove odluke su kona-čno dovele do njegovog odvajanja od naše grupe, u avgustu 1995.

Početkom septembra, Doc je prisustvovao saboru koji je sponzorisao Thomas Jackson, zdravstveni predavač u Tennessee. Jackson vodi nezavaisnu zdravstvenu grupu koja radi sa i poduprta je od organizovanog dela Božje Crkve.

Jedan od govornika na tom saboru bio je lekar iz Texasa. Niko ne može da utiče na lekara kao drugi lekar. Taj lekar je izneo seriju predavanja kako se odnositi prema Božjoj Crkvi, koristeći biblijske primere Mojsija, Ilije i Hrista. Sveti Duh je

130

iskoristio tu seriju predavanja da progovori Docovom srcu. Došao je kući potpuno promenjen. Sva njegova gorčina je isparila kad je oprostio ono što mu se dogodilo u Arizoni. Mogao je da oprosti ljudima koji su mu učinili nažao u ime Božje i u ime Adventističke crkve.

Kad se vratio u Prophecy Countdown, Doc je pregledao prepisku od nekadašnjih zaposlenika i ljudi koji su nas finansijski podržavali, a koji su fanatično verovali da je organizozvana Adventistička crkva Vavilon iz Otkrivenja 18. Ta prepiska je bila toliko ispunjena mržnjom, optužbama, prigovorima i kriticizmom, da je Doc ponovo uzeo da prouči "Pitanje Vavilona." Pronašao je jedan članak od Ellen G. White, objavljen u Review and Herald, 8. novembra 1856, koji obraduje taj materijal veoma dobro. (Ovaj članak se isto tako pojavljuje u VI svesci uvezanih članaka iz Reviw and Herald.) Jednog jutra, Doc je uzbudjeno ušao u moju kancelariju i istakao sledeće:

Prvo, vest koja poistovećuje organizovanu Adventističku crkvu sa Vavilonom i poziva ljude da izadju iz nje, potiče od sotone. To je krivotvorena i pogrešna vest. Drugo, oni koji objavljuju tu vest su "zavedeni", oni su stavili vlastitu, pogrešnu konstrukciju na Svedočanstva, "rade na strani neprijatelja, a ne na Božjoj strani", "nalaze se pod nadahnućem sotoninih sila", "ne rade u skladu s Hristom", "slušaju tudji glas", stavili su sebe u položaj gde sotona "baca senku na njihov put da spreči svaki zrak svetlosti", to su "vuci grabljivi", "govore iskrivljenu nauku", služe sotoni, "staju na stranu opadača braće", "na pogrešnom su putu", "pomažu sotoni da ljaga Hristovo carstvo", nesvesno su skliznuli da rade na sotoninoj strani "ne shvatajući da su promenili vodju" i pomažu sotoni "optužujući i osudjujući." Osoba koja iskreno želi da upozna istinu i da se oslobodi sotonske obmane može poniznog i pokajničkog duha, da se vrati Božjim istorijskim istinama.

O, kako se promenio moj pomoćni pastor! Sad smo bili zajedno na istom putu. Plakali smo, molili se i slavili Boga zajedno! Znali smo da će situacija postati mnogo teža pre nego što podje na bolje - ali mi ćemo se suočiti s njom udruženi.

131

POGLAVLJE

23Posle neuspelog pokušaja da se ujedinimo, započeo sam sa

propovedanjem serije propovedi pod naslovom "Ilijina vest Laodikeji". U njima sam počeo da otkrivam moje novo razumevanje prirode Crkve, pokušavajući da navedem one koji su me sledili u pobuni protiv Crkve da se sa mnom vrate organizaciji. Pretpostavljam da mi nije bilo dovoljno jasno u kom pravcu idem u to vreme jer ni ja sam nisam bio potpuno spreman da se ponovo ujedinim sa organizovanom Crkvom. U mojoj glavi je još uvek bilo mnogo problema koje je trebalo rešiti. Seme gorčine je još uvek donosilo svoj rod, i nisam mogao da zamislim sebe da se mirim sa onima za koje sam smatrao da su me loše tretirali.

Dok sam nastavljao da propovedam moju novu vest, uskoro je postalo evidentno, ako Prophecy Countdown neće biti centar kriticizma crkvenog vodstva, mnogi od onih koji su nas podržavali i za koje smo smatrali da su lojalni, naći će druge da zastupaju njihovu stvar.

Već neko vreme finansije su bile tesne. Planirali smo da sakupimo celokupnu svotu od 5.5 miliona dolara da kupimo WVHA, stanicu za kratke radio talase u periodu od šest meseci. To je sve palo u vodu u San Bernardinu u februaru 1994, tako smo uglavnom vreme do kraja godine proveli sakupljajući sredstva, konačno praveći aranžman da pozajmimo 3.5 miliona da bismo okončali kupovinu. Verovali smo, kad stanica bude obezbedjena, ljudi će se vratiti sa svojom podrškom. Klima je bila veoma nestabilna i ljudi su zadržavali novac da vide šta će se dogoditi. Ali, kako je sve više i više ljudi počelo da prepoznaje da smo se okrenuli i da nikad više nećemo objavljivati vesti sa teškom kritikom protiv organizovane adventističke crkve, prilozi su nastavili da se smanjuju. Uskoro smo se borili da samo preživimo. Morali smo da smanjimo broj emisija emitovanih iz WVHA, i uskoro smo otpuštali osoblje iz naše uprave.

Izveštaji su nastavili da nam dolaze o ljudima koji su bili132

dovedeni Gospodu kroz pozitivne aspekte naših televizijskih i radio emisija, i mi smo objavili te rezultate i onima koji su bili na našoj listi donatora. Napori su doneli izvesna sredstva, ali ni blizu dve stotine pedeset hiljada dolara mesečno koji su bili baza našeg budžeta u špicu našeg uspeha kao nezavisne grupe koja ima fokus na grehe u Crkvi.

Bili smo prisiljeni da prekidamo ogranke naše službe, jedan za drugim. Godine 1993 uselili smo se u kompleks kancelarija sa dvadeset četiri hiljade kvadratnih stopa. Isto tako, započeli smo ogranak sa zdravom hranom i otvorili mali vegetariajanski restoran. Bili smo usred konstrukcije projekta, prepravljajući neiskorišćeni deo naše službene zgrade u novi, poboljšani televizijski studio. Imali smo svoju školu sa dvanaest razreda, a naša crkva od sedam stotina članova imala je pet zaposlenika. Sve zajedno, imali smo pedeset pet zaposlenika.

Uskoro više nismo mogli da izdržavamo rad naše škole sa dvanaest razreda. Pošto je i prisutnost u crkvi opala, izdali smo našu bogomolju, a bogosluženja održavali u studiju u našoj crkvenoj zgradi. Zadržali smo službu zdrave hrane i vegetarijanski restoran neko vreme, ali kako su sredstva dolazila sve slabije, čak i ovi ogranci koji su donosili neka sredstva morali su da budu žrtvovani.

Naš smanjeni dotok sredstava još više se pogoršao kad su druge nezavisne grupe nastavile da štampaju lažne optužbe protiv nas da bi još više potkopale bazu naše podrške. Takvo ponašanje je teklo još od našeg razlaza u San Bernardinu, ali se stvarno pojačalo u protekloj godini zbog teološke pozicije koju smo zauzeli u odnosu na Božju Crkvu.

Naša grupa je imala vernu istoriju otplaćivanja onima koji su nam posudjivali sredstva. Ovo može biti provereno kroz naše prekontrolisane finansijske izveštaje. Ali kad se dotok sredstava smanji, očigledna posledica je nesposobnost da se podmire finansijske obaveze. I to nas je snašlo u novembru 1996.

Kao rezultat toga, ljudi su pokušali da nas osramote preko lokalnih sredstava javnog informisanja, a ovo je dovelo do još daljeg slabljenja naše sposobnosti da otplatimo dugove. Nakon što je jedna lokalna televizijska stanica napravila kratku reportažu

133

da poveća broj svojih gledalaca u sedmici u kojoj su stanice ocenjivane, država Florida zatražila je informaciju o nama. Ali čak i posle godinu dana pažljivog ispitivanja, nikakva akcija nije nikad bila pokrenuta protiv Prophecy Countdown. Nije bilo apsolutno ničeg opipljivog, neodgovarajućeg poslovanja bilo kakave vrste, da opravda ludovanje medija koje je pokrenuto nezadovoljnim "istorijskim adventistima".

U aprilu 1995, kad sam prvi put prihvatio činjenicu da mora doći do promene, shvatio sam da ćemo možda izgubiti sve što smo izgradjivali godinama. Ipak, bilo je teško i bolno gledati kako se sve to raspada upravo pred našim očima. Pogledali bismo unazad na globalni doseg naše službe u proteklih sedamnaest godina i razmišljali o stotinama i stotinama ljudi koji su, ustvari, krštenjem postali adventisti sedmog dana kao rezultat evandjeoskih poduhvata naše grupe. Mnoge smo noći Dianne i ja ostali kasno moleći se i tražeći da prepoznamo Božju nameru za nas. Ali izgledalo je da nema svetlosti na kraju tunela. Što smo dalje išli u smeru u kom smo osećali da nas Gospod vodi, sve je tamnije postajalo. Naša jedina nada bila je u njegovom obećanju da nas neće voditi drukčije nego što bismo mi izabrali da budemo vodjeni kad bismo od početka videli kraj.

Iako smo pokušavali da sledimo Božje vodstvo, nismo mogli da vidimo jasnu stazu pred našim stopama. Znali smo da ne možemo nastaviti da osudjujemo organizovanu Crkvu. Ali, s druge strane, toliko je prljave vode prošlo ispod mosta izmedju nas i Crkve, da nismo videli kako uopšte možemo ići natrag. Kakvu ćemo rekaciju dobiti od vodstva? Oni su imali svako pravo da sumnjaju u nas, jer smo se bili pomirili s njima jednom u 1987 godini, a do 1990 vratili smo se na to da ih kritikujemo.

Za sve ove godine dok smo mi kritikovali oblast, moj brat David, koji je glavni pastor u Carmichael Seventh Day Adventist Church u Sacramentu, je posmatrao i molio se, nadajući se da će me nešto okrenuti. Iako sam živeo s njim u vreme kad sam pohadjao La Sierra College, nikad nismo razvili pravu bratsku bliskost. On je jedanaest godina stariji od mene, tako da ni kod kuće nismo bili naročito bliski. Ipak, David će imati glavnu ulogu, pomažući nam da pronadjemo pravac kojim je Gospod pokušavao da nas vodi.

134

U avgustu 1996 bio je veliki skup familije Osborne na Floridi, pošto se moj nećak, Chad Kirstein oženio u Avon Park. Brat moje majke, Art Felice, koji tesno saradjuje sa crkvenom administracijom u Južnoj Kaliforniji, prvi mi je prišao. Zatim je to učinio moj brat David. Nijedan od njih nije znao šta je onom drugom na srcu. Veoma iskreno i otvoreno, svaki od njih mi je pojedinačno rekao da smatra da treba da se pomirim sa organizovanom Crkvom.

"Nipošto", odgovorio sam. "Nema načina da bi oni ikad bili zainteresovani ni da čuju za mene. Ne posle svega što sam rekao i učinio. Otišao sam predaleko da bih sad pokušavao da se vratim."

Obojica su mi dozvolili da imam svoje mišljenje, ali naša velika porodica je rezervisala dve vile na obali za celu sedmicu, tako je David nastavio da mi dolazi i govori kako on misli da ono što su mi on i ujak Art kazali ranije, da se Crkva promenila u godinama od kada sam je napustio, stoji kao istina. "Braća su naučila neke lekcije u ophodjenju sa nezavisnim grupama", uveravao me. "Crkva je sada veća, sa šire otvorenim umom. Braća su naučila da taktika teške ruke ne donosi rezultate. Danas ima mesta za ljude kao što si ti."

Nisam bio siguran da li je to što su mi oni govorili tačno. Zvučalo je suviše dobro da bi bilo istinito, i ja sam još bio rezervisan u vezi sa vraćanjem u Crkvu. Godinama sam držao pogled samo na lošim aspektima Crkve, a svakako i organizovana Crkva je načinila neke pogrešne odluke. Ali, s druge strane, bio sam pod snažnim ubedjenjem o važnosti jedinstva. Dok su ovi ljudi pokušavali da utisnu svoje gledište u mene, ta rečenica iz Čežnje Vekova, strana 311, izgledalo je kao da je opet skočila na mene i pogodila me pravo u čelo:

"Mnogi su revni u izvršavanju verskih službi, dok izmedju njih i njihove braće postoje žalosne razlike koje bi oni mogli da izbrišu. Bog zahteva od njih da učine sve što je u njihovoj moći da obnove sklad. Dok to ne učine, On ne može prihvatiti njihovu službu. Hrišćanska dužnost po ovom pitanju jasno je pokazana."

Iznenada sam shvatio da, ako lideri oblasti nisu deo Vavilona, oni su moja braća! Ako će Gospod nastaviti da prihvata

135

moju službu na bilo koji način, ja treba da učinim sve što mogu da obnovim sklad sa njima, isto kao što sam pokušao da učinim sa nezavisnim grupama u mnogim prilikama. Konačno sam pristao, ako neko iz oblasne administracije hoće, ja ću se makar složiti da započnemo dijalog.

U roku od nekoliko dana, David je kontaktirao predsednika oblasti Florida, brata Obeda Grahama. Elder Graham je bio u administraciji oblasti gotovo dvadeset godina. Bio je prisutan na mnogim sednicama kad sam se sukobljavao sa oblašću, i učestvovao u odlukama koje je oblast donosila o meni, uključujući isključenje mene kao člana i cele naše crkve. U početku naše službe za nekoliko godina on je isto tako bio član odbora u Prophecy Countdown. Elder Graham je preko Davida odgovorio da je voljan da se sretne sa mnom.

Nije bilo lako organizovati takav susret. Ja nisam bio spreman da idem u oblasnu kancelariju, a vodje oblasti se ne bi osećale ugodno da dodju u naše kancelarije. Tako smo iznajmili jednu prostoriju za sastanke u Embassy Suites, u Alta Monte Springs, Florida.

Mogao sam da osetim mnogo napetosti u Prophecy Countdown dok smo se pripremali za taj sastanak. I mnogo napetosti bilo je u mom srcu. Još uvek sam gajio osećanje uvrede zbog načina kako me je oblast tretirala, i nisam imao nameru da to samo stavim u stranu. Da bismo bili sigurni da ćemo biti pošteno saslušani i da će izveštaj o onome što se dogadjalo biti pošten, poveo sam sa sobom četiri člana našeg odbora, medju kojima je bila i Dianne. Oblast je bila predstavljena braćom Graham i Lewis Hendershot, oblasnim predsednikom i podpredsednikom. Moj brat David bio je prisutan kao posrednik. Čak je i on priznao, u razgovoru s nama pred sastanak, da ima izgleda da će biti krvi na zidovima - figurativno govoreći - na kraju tog sastanka. On je znao kako su snažna osećanja, i nije očekivao da sve može biti rešeno na jednom sastanku.

Otišao sam na taj sastanak, u septembru 1996, sa teškim opterećenjem, bez ideje šta da očekujem. Dok sam razgovarao sa

našim odborom pre sastanka, rekao sam im da ne vidim kako bi veoma pozitivni rezultati mogli proisteći iz sastanka, jer smo svi

136

imali istoriju od mnogo godina mržnje, odbacivanja, gnjeva i neprija-teljstva. Sastanak može da protekne kao ništa drugo nego prilika da iskažemo stara neprijateljstva. Ali mogli smo se bar nadati da će nešto započeti, i da ćemo možda na drugom ili trećem sastanku biti u stanju da načinimo neki značajniji progres.

Elder Graham, elder Hendershot i David su nas dočekali u holu. Pozdravili smo se i otišli u prostoriju predvidjenju za naš sastanak. David, kao posrednik, seo je u pročelju stola. "Započnimo ovaj sastanak molitvom", rekao je, pošto je završio sa uvodnim pozdravima.

Klekli smo oko stola. Moram priznati da nisam čuo mnogo od molitve. Moj um je bio zauzet vežbanjem planova koje smo imali. Doneli smo sa sobom fascikle, dokaze koje smo mogli koristiti u svoju odbranu i dokaze o pogrešnim stvarima koje smo smatrali da su nam učinjene. Bili smo spremni da odgovorimo na bilo kakvu optužbu koju braća mogu imati protiv nas, i bili smo spremni da ospemo našu paljbu na njih.

Kad smo ustali s molitve i zauzeli mesta, David je rekao nekoliko reči o razlogu za sastanak a zatim je pogledao u brata Grahama. "Elder Graham, voleo bih da ti dam priliku da ti govoriš prvi", rekao je. "Razumem da imaš nešto što bi voleo da kažeš Johnu."

"Da, imam", rekao je brat Graham. On je sedeo gotovo direktno preko puta mene za stolom, i sada me je gledao pravo u oči. "John, mi smo imali mnogo kontakata tokom godina. Neki od njih su bili dobri, a neki ne tako dobri", počeo je. "I ja bih baš voleo da započnem ovaj sastanak govoreći da znam da je oblast učinila neke greške u postupanju s tobom, i žao mi je zbog toga." Zastao je i pogledao sve članove odbora zaredom, a onda je opet pogledao pravo u mene.

"John", nastavio je, "želim da se izvinim i zamolim za oproštaj, naročito za način kako je vodjeno tvoje isključenje iz oblasne crkve još 1991. godine. Ti i ja smo imali izradjeni sporazum kako će se rukovati s tvojim članstvom, ali kada sam otišao na sastanak odbora, stvari su se brzo promenile, i završilose s tvojim isključenjem bez prava žalbe. Nije trebalo da tako bude, i žao mi je što je tako ispalo. Nisi tretiran pravilno, i moja je

137

krivica što nisam učinio sve što sam mogao da zaustavim tu akciju."

Čuo sam da brat Graham govori, ali nisam verovao svojim ušima. Bio sam gotovo šokiran da čujem ovog čoveka, koji je od 1990 godine učinio tako mnogo da diskredituje moju službu, kako se izvinjava, traži moj oproštaj i priznaje da su on i njegov odbor pogrešno postupili prema mom članstvu.

Ipak, u meni je ostalo još borbenosti. Jedna stvar je bila da on to prizna na ovom zatvorenom sastanku, ali da li bi se javno izvinio za ono što je učinjeno? Izazvao sam ga sa tim pitanjem, a on mi je rekao, pred svim onim svedocima, da je voljan da učini što god ja hoću. Čak će doći u našu grupu i govoriti da se prenosi uživo preko satelitske mreže isto što je upravo sad rekao.

Osetio sam kako mi se knedla zaglavila u grlu. Kako mogu da učinim bilo šta drugo osim da prihvatim njegovo izvinjenje i oprostim mu? Suze su mi bile u očima i glas mi je drhtao dok sam odgovarao, zahvaljujući mu za otvorenost i za uzvrat izvinio sam se i zatražio oproštaj za neke stvari koje je Prophecy Countdown učinilo, a koje su ranile eldera Grahama i floridsku oblast.

Nikad, ni u najsmelijim snovima nismo očekivali da će sastanak teći tako kako jeste. Ton celog sastanka bio je odredjen tim izjavama na početku, a rezultati su bili potpuno suprotni od onoga što sam se bojao da će biti. Taj sastanak je zapalio malu svetlost na kraju tunela za Dianne i mene. Dugo smo putovali po mraku, a sad smo mogli videti da na kraju postoji nada - da možda, uprkos svega što smo učinili da ranimo Božju Crkvu, možda možemo biti prihvaćeni natrag u članstvo, natrag u svetlost Božje organizovane Crkve ostatka koju On želi da provede kroz poslednje dane i u svoje carstvo.

POGLAVLJE

138

24Posle tog prvog sastanka početkom septembra 1996,

nastavili smo tesan kontakt sa bratom Grahamom, i on je postao neka vrsta pastoralnog savetnika za nas. Kako je naš odnos jačao, shvatio sam da je vreme da zagrizem udicu. Već godinu i po dana, vodio sam ljude koji su nas podržavali dalje od provalije. Sada je bilo vreme da svakog pozovemo na odluku. Nadao sam se da ćemo moći da dovedemo svoje sledbenike natrag u sklad sa organizovanom Crkvom adventista sedmog dana.

Posle uspostavljanja dijaloga sa službenicima floridske oblasti, imali smo blagoslov providjenja kada je propovednik Bill May stupio na scenu. Elder May je bio oblasni lider mnogo godina i bio je jedan od osnivača centra Amazing Facts. On je u stvari pozvao elder Joe Crews u propovedničku službu. Pastor May je sada živeo u okolini Orlanda.

Odbor Prophecy Countdown složio se da je to bila Božja volja kako bi se uspostavili dobri odnosi sa oblasnom crkvom. Odbor se susreo sa elder May i sa mnogo molitve zacrtao plan da dovede govornike u Prophecy Countdown i u Rolling Hills crkvu da pomognu sa prelaskom. Trebalo je da govornici budu ljudi koji su utemeljeni u tumačenju Biblije, utemeljeni u svom razumevanju da je Ellen G. White bila, i jeste, Božji prorok poslednjeg vremena za njegovu Crkvu ostatka i da bude čovek koji podupire organizovanu Crkvu adventista sedmog dana.

Diskutovalo se o mnogim imenima. Za to vreme, Patty Edwards, naša blagajnica i član odbora u Prophecy Countdown otišla je da poseti prijatelje u Severnoj Karolini. Tamo je nabavila audio kasete najnovije serije koju je držao Willard Santee. Ove propovedi su na silan način objasnile konflikt izmedju organizovane Crkve i nezavisnog rada.

Stupili smo u kontakt sa pastorom Santee, i iako je on bio spreman da podupre našu poziciju, nije imao vremena ni autoriteta da dodje na Floridu, naročito ne u jednu nezavisnu

crkvu kakva je bila Rolling Hills.139

Zato sam ja jednog dana otišao bratu Grahamu i saopštio mu da smatram da treba dovesti govornika u Prophecy Countdown koji će biti prihvaćen i od domaće crkvene grupe i od oblasti. Hteo sam da dodje neko ko može pošteno da rešava probleme Crkve i nezavisnih grupa.

Dok smo diskutovali ovu mogućnost, predložio sam ime Willard Santee. Willard je i sam prošao kroz neka teška iskustva. On je bio pastor; imao je problem koji je loše rešen i bio je otpušten. Postao je veoma ogorčen i napustio Crkvu da bi osnovao vlastitu nezavisnu grupu. Došao je vrlo blizu da nazove organizovanu Crkvu Vavilonom. Ali od tog vremena se pokajao, vratio i sada je služio kao pastor jedne crkve u Oregonu.

Elder Graham se složio da stupi u kontakt sa oblašću u Oregonu, i nekoliko dana kasnije Willard me pozvao telefonom. Njegov predsednik mu je rekao da želimo da dodje u Prophecy Countdown na sabor i da drži seriju od pet propovedi tokom vikenda, koje će biti emitovane uživo i preko kratkih talasa i preko naše satelitske televizijske mreže. Zvučao je kao da je oduševljen ovom prilikom, tako smo brzo načinili planove i odlučili se za vikend Novembra 16, a tog datuma je bio moj 45. rodjendan. On će početi u petak uveče, 15, sa jednom propovedi; onda će u subotu voditi subotnu školu, držati propoved za crkvu, a onda imati drugu službu u dva sata po podne, i završnu službu sa početkom u četiri sata po podne.

To možda zvuči kao prilično zbijen raspored za jednog govornika, ako ste uglavnom posećivali oblasne sabore, gde govornici obično imaju jedan ili dva angažmana u jednom danu, ali to je uobičajeno za nezavisne grupe. Kada pozovemo gosta govornika za jedan od naših sastanaka, oni često govore četiri ili pet puta u toku subote.

Poslali smo hiljade pozivnica za ovu naročitu seriju, onima koji su nas podupirali, i drugima u okolini. Isto tako, stupio sam u kontakt sa liderima drugih nezavisnih grupa i pozvao ih da dodju i učestvuju u seriji tog vikenda. Ja sam ušao u taj vikend sa velikom nadom i očekivanjima, moleći se da Gospod dovede stotine ljudi na naša bogosluženja, i naročito se nadajući da će drugi lideri biti

140

prisutni i da će im izlaganja elder Santee pomoći da dodju u istu poziciju do koje je došlo Prophecy Countdown - da budu grupa koja će pružati podršku Božjoj organizovanoj Crkvi.

Postavili smo veliki šator na parkingu Prophecy Countdown. Samo osmoro se pojavilo za prvo bogosluženje u petak uveče. Od svih lidera drugih grupa koje sam pozvao, došli su samo Ron Woolsey i njegova supruga Claudia. Prisutnost se držala otprilike na istom nivou tokom serije. Nema načina da saznamo koliki su nas pratili preko satelitske televizije u Americi i preko kratkih talasa u Evropi i Africi.

Elder Santee je otpropovedao moćnu seriju u kojoj je ponavljao poziv da razmislimo o značenju pesme Mojsijeve i Jagnjetove. Govorio je o Mojsijevom iskustvu kad je posredovao za izrailjski narod pošto mu je Bog rekao da će njih istrebiti i podići novu naciju od Mojsijevog semena. Tom prilikom Mojsije je vapio Bogu da oprosti i poštedi narod. Na isti način je Isus na Golgoti molio Boga da oprosti onima koji su ga razapinjali, jer nisu znali šta čine. Elder Sante nas je pozvao da naučimo da pevamo tu pesmu, koja vapi Bogu da spase svoju zalutalu decu, a ne da provodimo vreme vičući iza glasa i otkrivajući grehe Crkve pred svetom.

Elder Santee je isto tako koristio mnoge tekstove iz Biblije i iz spisa Ellen White, kao i odseke iz skorih novinskih članaka, koji svi ukazuju na činjenicu da se završni pokreti pre Drugog dolaska dogadjaju upravo sada. Često je naglašavo, čitajući poduže odseke iz spisa Duha proroštva, da Bog nikad nije predvideo vreme kad će ljudi biti pozvani da izadju iz organizovane Crkve.

Ilustracija koju sam smatrao naročito izazovnom bila je dijagram Crkve kao dva kruga koja se preklapaju. Elder Santee je ilustrovao kako postoje ljudi u Crkvi koji vuku udesno, dok drugi vuku ulevo, i dva kruga počinju da se kreću u suprotnim pravcima. Ali, još uvek postoji grupa u delu gde se preklapaju - u centru. I što jače dve grupe vuku, sve čvršće zbijaju one koji su u centru, zbijajući ih zajedno u sve tešnje jedinstvo.

Zatim nam je pročitao citat iz Duha proroštva koji proro-kuje da će oni koji vuku u bilo kom pravcu, bilo ka fanatizmu ilika neverovanju, konačno biti u skladu jedni sa drugima, nasuprot onih koji su u sredini, koji ostaju verni Bogu. (Review and Herald,

141

6. juni 1878) Ovome je dodao priču o vlastitom iskustvu kako se sreo sa istaknutim liderom jedne nezavisne grupe koji je kazao da "jedina stvar koja sjedinjava sve nas (nezavisne) je naša mržnja prema organizovanoj Crkvi."

Sad je svim prisutnima bilo jasno gde elder Santee stoji. Nažalost, kad bi izneo neki od svojih jačih dokaza, pojedinci, a ponekad i cele porodice ustali bi i napustili šator, i nikad se nisu vratili. On je čitao odseke kao što je ovaj iz jednog članka objavljenog u Review and Heraldu 29. avgusta 1893. godine.

"Kad se neko podigne, bilo medju nama ili izvan nas, opterećen vešću koja objavljuje da je Božji narod postao Vavilon, i tvrdi da je Glasna vika poziv da se izadje iz njega, možete znati da takav ne nosi vest istine. "

"Ne primajte ga niti se pitajte s njim, jer mu Bog ne govori niti mu je dao vest, nego je potrčao pre nego što je poslan."

U subotu ujutro, za vreme propovedi, elder Sante se udaljio od planiranog govora i jednostavno podelio sa nama, povremeno u suzama, istoriju svog života - o svojoj težnji za Bogom i pravednošću, o svojoj čežnji za mirom i radošću i kako ga je revnost da čini što je pravo konačno navela u konflikt sa "braćom" i na njegovo izbacivanje iz službe.

Govorio je o različitim grupama za koje se vezivao u toku godina koristeći izraz "sveti vašar" da opiše osećaj elitnosti koji prečesto postoji medju onima koji se odvoje od Crkve. Zatim nam je ispričao kako je stari pastor Stanley Folkenberg, koji ima sina po imenu Bob, konačno došao i otkrio pravu ljubav Božju njemu i doneo mu mir i radost za kojom je čeznuo.

Kad je elder Santee započeo svoju završnu propoved u četiri sata u subotu po podne, znao sam da je vreme da nas sve pozove na odluku u vezi sa našom vezom sa adventističkom Crkvom. Započeo je govoreći nam da stojimo na raskršću - da je sada vreme da odlučimo kojim ćemo putem ići.

Uzimajući 2. Solunjanima 2, 1 - 4. Kao osnovni tekst, podsetio nas je da Gospod neće doći dok ne dodje otpad - veliko rešetanje i otpad medju Božjim narodom. "Ali", rekao je, "oni koji su izrešetani nisu Ostatak. On je znao za racionalizovanje koje

142

smo mi koristili. I sam ga je koristio neko vreme. Ali sad smo mogli videti da je pred nama duboko duhovan čovek, snažnog ubedjenja, i da je on shvatio da nije bio u pravu kada je tvrdio da Božji narod treba da bude pozvan napolje iz Crkve u novi ostatak.

Bilo je to zaista vreme odluke, i dok je elder Santee vršio pregled puta kojim je Gospod vodio svoj narod u prošlosti i vodstvo koje je slao preko žene koju je on iz milošte jednostavno zvao "Elen", neprestano nas je podsećao da je trenutak da donesemo odluku kako ćemo odgovoriti na poziv da budemo deo Božje prave Crkve ostatka.

Dok se približavao pozivu za koji sam znao da dolazi, on je opisao svoje lično iskustvo i kako je jedan pastor bio voljan da ga primi natrag u Crkvu. "Zato što smo bili voljni da saradjujemo, Bog je dopustio da dodje do isceljenja. I ljubazni, kad se moglo to dogoditi meni, glavnom buntovniku, sigurno je da se može dogoditi i bilo kome od vas. Bog željno očekuje da njegov narod dodje kući.

"Bog upućuje poslednji poziv opomene ovoj Crkvi, i onima koji su ratovali protiv ove Crkve, od spolja i iznutra, da je vreme za nas da dodjemo u jedinstvo. Danas želim da vam dam priliku...Vi ne dajete odgovor meni; vi dajete odgovor Bogu.

"Bog i celo nebo su zainteresovani za ovo prouča-vanje...Oni, uzdržavajući dah očekuju da vide ko će doneti svoju odluku."

Što se mene tiče, ja sam već znao da ću biti jedan od onih koji će se odlučiti za Crkvu i ja sam podigao svoje srce u iskrenoj molitvi, moleći se za duše koje su bile oko mene, pozivajući Božji Sveti Duh da silno deluje i pokrene njihova srca da ostave iza sebe gnjev i gorčinu koja ih je odvajala od njegovog naroda Ostatka.

Ko će biti prvi koji će izaći napred", nastavio je elder Santee. "Ko će biti prvi koji će reći: 'Bože, opomeni me se u svom carstvu. Ja hoću da dodjem natrag. Hoću da budem aktivan učesnik u tvom pozivu poslednjeg vremena svetu da izadje izVavilona. Ja neću da budem u Vavilonu. Ja hoću da izadjem iz Vavilona. I, iako sam u ropstvu, ja još više želim da budem zarobljen Isusom."

Dok je nastavljao svoj poziv, on je upitao koliko je onih koji jednostavno žele da se predaju da budu deo Božjeg carstva.

143

Podsetio nas je da su mnogi od nas učinili stvari kojima su duboko povredili vodje Crkve i da ne bismo mogli ići natrag i da drsko očekujemo da ćemo biti primljeni raširenih ruku. "Ja sam morao da zaradim poštovanje braće" rekao je. Podsetio nas je da, upravo kao što je Savle, koji je progonio Crkvu Božju, morao da ide u pustinju i da uspostavi ličnu zajednicu s Bogom i da se ponizi, tako i mi moramo da otkrijemo da je naša slabost ta u kojoj ćemo naći pravu snagu.

"Koji od vas, pošto je čuo kako Bog govori vašem srcu danas, bi voleo da odgovori i kaže: 'Bože, ja ne znam šta to znači. Ne znam kad ću moći da se priključim tvojoj Crkvi...ali voleo bih da mogu da se vratim. Voleo bih da budem deo te poslednje vesti koja je upućena svetu."

Ako biste voleli da to učinite, hoćete li samo doći i pridružiti mi se ovde dole, napred, u prvom redu danas? Pozivam vas da to učinite. Znam da za to treba mnogo hrabrosti."

Znao sam šta moram da učinim. Ponizno, drhteći od uzbudjenja, ustao sam na noge. Nisam bio prvi koji sam izašao. Moje srce je skakalo od radosti kad sam video da je moj dragi prijatelj i saradnik, doktor Scott izašao pre mene. Uskoro je i Dianne ustala i pošla prema prednjem redu. U tišini sam izlio svoje srce Gospodu, pozivajući ga, tražeći da njegovi sveti andjeli i Duh Sveti budu na ovom svetom mestu, da pokreću srca i privlače svaku dušu medju onima koji su slušali, bilo gde da se u svetu nalaze, k njemu.

Jedan po jedan, drugi članovi crkve počeli su da ustaju i dolaze napred. Otvorio sam oči i pogledao oko sebe. Kathleen Greenfield, naš predsednik odbora, stajala je u blizini, a takodje i Patty Edwards, naš blagajnik. Naš odbor je stajao ujedinjen u svojoj odluci da se vrati i opet postane deo Božje Crkve ostatka.

Oko dvadeset članova crkve Rolling Hills takodje je došlo napred. Drugih trideset ili četrdeset ostalo je u svojim sedištima,skamenjenih lica, bez odgovora na poziv. Bolelo me je duboko da vidim koliko mnogo njih još uvek nisu bili spremni, posle svega što sam učinio, pokušavajući da ih vodim natrag. Uzbunjen, prišao sam mikrofonu i rekao neke stvari za koje sam smatrao da će pojačati apel, ali dubina moje zabrinutosti pokazala se drastičnije nego što sam ja to želeo. Iznenada sam se setio da sam ovaj put ja

144

taj koji odgovaram na poziv, a ne koji ga upućujem. Tako sam napustio podijum i zauzeo mesto jednostavno kao jedan od onih koji dolaze napred, kao odgovor na poziv brata Santee.

Kad se bogosluženje završilo, neki od onih koji nisu odgovorili došli su k meni. Još uvek ispunjeni mržnjom i gnjevom prema Crkvi, glasno su me se odrekli kao lažnog pastira. Ali u isto vreme, drugi su prilazili i grlili Dianne i mene, slaveći Gospoda što smo imali hrabrosti da se okrenemo i vodimo ih natrag u Crkvu.

Ljudi su ostali na parkingu do dugo u noć. Neki su se raspravljali, drugi su se molili, a neki su pevali hvalu Gospodu. Naročito sjajan detalj za mene bio je odgovor Ron i Claudie Woolsey. Oni su vodili jednu nezavisnu grupu nekoliko godina, a sada su došli napred i zauzeli svoje mesto.

Što se tiče mene, nikakva bura oko mene nije mogla stišati pesmu u mom srcu. Ništa od kriticizma, primedbi, optužbi ili napada koji su upućeni na mene od onih koji su još uvek bili ljuti, ogorčeni i puni mržnje, nije moglo da sruši moj duh, jer sam znao da sam najzad opet bio na putu kući.

Uslediće teška vremena, naročito kada težina onoga što sam učinio vodeći ljude napolje iz Božje Crkve padne na mene. Ali ja sam shvatio da ti pojedinci moraju doneti sopstvene odluke. Meni je bilo drago što su moje stope upućene u pravom pravcu i što sam učinio sve što sam mogao, pokušavajući da ih povedem sa sobom kući.

EPILOG

Posle sabora u novembru, naša crkva se smanjila na oko osamdeset vernika. Ostali su nas napustili i od tada za većinu od njih nismo ništa čuli. Ali mi je bilo drago kad sam čuo da je oblast primila natrag u službu Rona i Claudiu Woolsey i da su uspeli da zadobiju i svoje dve crkve. Oni su isto tako obavljali misionski

145

posao u Rumuniji i kad su otputovali u tu zemlju, njihovi sledbenici tamo su se isto tako ponovo sjedinili sa Crkvom.

Crkva u Rolling Hillsu je nastavila da se sastaje u televizijskom studiju uprave Prophecy Countdown i mi smo nastavili da emitujemo naša bogosluženja uživo još nekoliko meseci. Za to vreme uložili smo divovske napore da pronadjemo način kako da finansiramo naš evandjeoski posao na WVHA kratkotalasnoj radio stanici. Smanjili smo snagu signala, dok smo nastavili da smanjujemo osoblje i vreme emitovanja. Naš zadatak je postajao sve teži dok smo nastavili da primamo salve kriticizma od nekih nezavisnih grupa - oni su nas osudjivali i izvrtali naše kretanje ka pomirenju i kritikovali čak propovedi koje je objavio Willard Santee. Objavljivali su svetu da je naša grupa propala, a da nas čak nisu ni pozvali da bi saznali našu pravu situaciju.

Marta 1997, izdali smo specijalno izdanje našeg informatora u kojem smo dali puno objašnjenje zašto smo zauzeli novu poziciju i opisali divne rezultate naše službe na kratkim talasima (vidi Dodatak). Finansijska podrška se nešto popravila, ali još uvek nismo imali dovoljno sredstava da taj posao nastavimo. Konačno, nekoliko meseci kasnije, dogovorili smo se sa organizacijom koja je finansirala kupovinu i oni su preuzeli vlasništvo stanice.

Kriticizam koji smo dobili od jednog broja nezavisnih službi i negativne publikacije koje su oni objavili stvorili su zabunu medju onima koji su nas podupirali. Tokom meseca maja, naši dobrovoljni prilozi su pali na takav nivo da smo morali da smanjimo osoblje na najosnovnije. Nismo više mogli da održavamo Rolling Hills crkvu i maj 24 bio je poslednja subota kad smo tamo imali bogosluženje. To je bio žalostan trenutak za nas, kad smo zatvarali tu fazu naše službe.

Maja 31, Dianne, Wesley i ja prisustvovali smo saboru floridske oblasti u Forest Lake Academy. Ušli smo u auditorijum sa strahom i zabrinutošću, pitajući se kakva će biti reakcija kada nas ljudi prepoznaju. Spazili smo neke prazne stolice blizu kraja sale i pokušali da udjemo neprimećeni koliko god je moguće. Ali ljudi su nas uskoro spazili i počeli da prilaze i pozdravljaju nas. Svako od njih se toplo smešio i uputio nam srdačnu hrišćansku dobrodošlicu na sabor.

146

Konačno smo bili kod kuće. To je bilo najbolje osećanje koje smo imali u mnogo godina.

Ali bolji dan će tek doći. Sledeće subote počeli smo da odlazimo u jednu malu crkvu, oko sat vožnje od našeg doma. Adventistička crkva Clermont ima za pastora mog starog prijatelja iz Tennessee, elder Jim King. On i njegova crkva dočekali su nas raširenih ruku. Uskoro sam uputio specijalni zahatev toj maloj crkvi, i u subotu 12 jula bio sam ponovo kršten u Božjoj crkvi ostatka. Srce mi je skoro eksplodiralo od radosti zbog načina kako me Božja Crkva prihvatila natrag posle tolikih godina u kojima sam učinio sve što sam mogao da je povredim. Bio sam istinski ponizan, i uzbudjen u isto vreme, zbog mogućnosti koje su bile preda mnom sada, jer sam mogao da radim sa tom malom crkvom, nastavljajući da objavljujem trostruku andjeosku vest, pripremajući ljude za Hristov ponovni dolazak.

Kad gledam kako sam živeo svoj život, i kako je Bog radio sa mnom, toliko se poistovećujem sa apostolom Petrom - i pre i posle njegovog trenutka istine u Pilatovoj sudnici. Poglavlje 85 knjige Čežnja Vekova postalo mi je dragoceno. Ono je tako ohrabrujuće da sam ga mnogo puta čitao u toku protekle godine.

Ljudi me često pitaju kakav je moj stav prema Crkvi sad kad sam se vratio, a ja odgovaram pričajući im jedan mali dogadjaj. Pre nekoliko godina imao sam priliku da posetim Rusiju i tamo održim neka bogosluženja. To je bilo divno iskustvo. Veoma sam cenio tu priliku i uživao vreme provedeno u Rusiji.

Ali kada se moj avion spustio na aerodromu John F. Kennedy u New Yorku, i kad sam opet stupio na američko tlo, spontano sam započeo pesmu. Drugi putnici i potpuni stranci smešili su se i mahali u pozdrav dok sam silazio pevjući "Bože blagoslovi Ameriku!"

Znam da moja zemlja nije savršena. Znam da se ovde rade pogrešne stvari. Ali ja sam putovao i u mnoge druge zemlje na ovoj planeti, i kad god se vratim u Ameriku, meni je jednostavno drago što sam kod kuće. Bio sam po celom svetu, i nigde nije bolje nego tu!

Takava su moja osećanja i za moju Crkvu. Bio sam izvan nje, i verujte mi, tamo nije bolje. Bog je podigao Adventističku crkvu da bude njegov vesnik svetu u ove završne dane istorije. To

147

je Božja sedma, poslednja i jedina Crkva. Ona nije savršena. Ali ne postoji ništa bolje izvan nje.

Bio sam u iskušenju da natrpam ovu knjigu nadahnutim tekstovima i citatima, ali sam se uzdržao da to ne učinim. Medjutim, moram da završim s jednim citatom:

"Zar Bog nema živu crkvu? On ima Crkvu, ali to je Crkva koja se bori, a ne Crkva koja je pobedila. Nama je žao što postoje neispravni članovi, što kukolj postoji medju pšenicom...Iako zla postoje u Crkvi, i postojaće do kraja sveta, Crkva u ove poslednje dane treba da bude svetlost svetu koji je pokvaren i demoralizovan grehom. Crkva, slaba i nesavršena, koja treba da bude popravljena, opomenuta i savetovana, jedini je predmet na Zemlji na koji Hristos polaže svoju uzvišenu pažnju." (Svedočanstva za propovednike, 45. 49)

Šta još reći osim - Bože blagoslovi Crkvu adventista sedmog dana! Hvala Bogu, ja sam najzad kod kuće!

DODATAK

Marta 1997, Prophecy Countdown je objavilo informator u kojem je objasnilo promenu odnosa sa organizovanom Crkvom. Ono što će ovde uslediti je izvod iz teksta tog informatora:

Marta, 1997Dragi prijatelji adventisti:

148

U poslednjih nekoliko meseci dogadjaji u Prophecy Countdown doneli su videlo istine u našu službu u vezi sa Božjom organizovanom Crkvom i moćnu reformu u životu svih nas. Naše ubedjenje je raslo da treba da težimo jedinstvu i, koliko god je u našoj moći, rešimo žalosne razlike koje smo u poslednjim godinama imali u odnosu na braću u oblasti.

Nadahnuta reč jasno govori da propovednici imaju odgovornost koju je Bog stavio na njih da ponekad objavljuju veoma ozbiljne poruke. Ali mi moramo da imamo "suze ljubavi" u našem glasu kad to činimo, upravo kao što je Isus činio kad je objavljivao svoje najozbiljnije opomene. I, prijatelji, moram priznati, da te "suze ljubavi" nisu uvek bile u mom glasu kad sam propovedao, i zbog toga sam tražio oproštenje od Boga, a sada tražim i od vas (i od svih onih koje sam možda povredio)!

Prijatelji, morate se složiti, naše hrišćansko iskustvo i hodanje s Bogom mora neprestano da raste i da postaje sve sličnije Isusovom. A da bismo postali sličniji Isusu, moramo slediti njegov primer i uključiti se u REŠENJE ogromnih problema koji su se nagomilali na Božji narod - i koji se neće rešiti samoopravdavajućom pobunom, niti što ćemo "dići ruke" od Božje crkve Ostatka! (Kao što sam ja jednom to učinio!)

Verujem da je Božji plan za odane vernike, propovednike i službenike, u organizovanoj Crkvi i nezavisnom poslu da SASTAVE RUKE za završetak posla. Naše putovanje ka carstvu se približilo kraju i ono što radimo za spasenje drugih je krajnje značajno. NIKO ne bi trebalo da se bavi "gresima Crkve" i pogreškama vodja, bilo da se radi o oblasti ili nezavisnima. Zato što, kao što sam uvek propovedao - kada se baviš pogreškama bilo koga ili bilo čega DO]I ]EŠ DO TOGA DA IH MRZIŠ! I prijatelji, ovaj princip se takodje odnosi i na Božju Crkvu.

Mi smo svi veoma svesni da se Božji narod suočava sa kritičnim pitanjima i da nema izgovora ako se ne ukorenimo i ne utemeljimo na našoj divnoj istini. Ali, ovo je i vreme za iskrene i verne adventiste sedmog dana, u nezavisnim grupama i organizovanom Delu, da SE UDRUŽE u nošenju ozbiljnog tereta evangeliziranja sveta. Mi imamo veliki i slavni posao koji treba da se obavi. Ali sotona zna da se ovaj posao nikada ne može obaviti dok je Božji narod podeljen, u sukobu i nespreman da se ujedini -

149

zato što je jedan Apolov, a drugi Kifin (kao što nalazimo u 1. Korinćanima 1, 12). I ja verujem da sledeći inspirisani citat to sažeto kaže:

"I dok ne treba da žrtvujemo nijednu tačku istine, naš STALNI CILJ trebalo bi da bude da postignemo stanje JEDINSTVA (Jovan 17, 20)." Patrijarsi i proroci, 520

Možda znate, a možda i ne znate da, otkad sam zauzeo ovaj stav da podupirem Božju organizovanu Crkvu, ima mnogo glasova koji kažu da sam se "promenio" i da sam "napustio istinu." Ali, ljudi, ja još uvek volim trostruku andjeosku vest, Duh Proro-štva i ponosan sam što sam adventista sedmog dana. Kažem vam iz srca da NISAM NAPUSTIO ISTINU - niti ubedjenje da treba da STOJIM ČVRSTO za istinu! Ali u svoj iskrenosti, moram priznati da SU BILE neke "promene" u meni. Sveti Duh je obavio divno delo u mom srcu i otkrio mi da je, a što nisam znao, u prošlim godinama bilo korenja gorčine u mom srcu zbog proteklih situacija, koje je trebalo ukloniti. Ali sada, Božjom milošću, nemam više ovo korenje gorčine u mom srcu prema braći iz obla-sti, pa u ovom smislu mislim da su u pravu - ja sam se promenio!

Ovo delovanje Svetoga Duha u MOM životu, kao i u životu drugih članova odbora moje grupe započelo je skoro PRE DVE GODINE, kad sam počeo da čitam malu knjigu Ellen White pod naslovom "Crkva Ostatka." Jednom kad su se naše oči otvorile i krljušti gorčine uklonile, mi smo mogli jasno da vidimo istinu - da Bog ima ORGANIZOVANU Crkvu na zemlji (ne samo broj nezavisnih grupa koje rade po svome)! A taj jedan Božji pravi tor je organizovana Crkva adventista sedmdog dana, podignuta od Boga preko James i Ellen White, sa upravom u Silver Spring, Maryland...

Sledeći citat Duha proroštva opisuje jasno šta je Božji plan u vezi sa Izrailjem MODERNOG VREMENA:

"Zapazi ono što je glavno u ovom poglavlju (Broj 14), i nauči lekciju koja se odnosi na SAVREMENI IZRAILJ. Ove stvari su zapisane za pouku nama na koje posledak sveta dodje. Mi vidimo neverstvo i jak otpor nekih koji su imali veliko videlo, i iako su se dokazi nizali jedan za drugim, oni su se zadržali u tvrdoglavom otporu. Gospod je slao poruke opomene i preklinjanja, poruke ukora i karanja i one nisu bile uzaludne. Ali

150

mi nikada nismo imali vest da će Gospod RASFORMIRATI CRKVU. Mi nismo NIKADA imali proročanstvo da se VAVILON odnosi na Crkvu adventista sedmdog dana, niti nam je rečeno da glasna vika predstavlja poziv Božjem narodu da izadje iz nje; OVO NIJE BOŽJI PLAN U VEZI SA IZRAILJEM."

Review & Herald, October 3, 1893.

Ellen White je napisala toliko nadahnutog materijala po ovom predmetu, ali ovaj članak je bio naročito značajan da nas dovede tu gde se sada nalazimo. To je Manuscript 21, napisan Juna 12, 1893 (možeš ga isto tako naći u povezanim izdanjima Review & Herald, sveska 6, na strani 513-516).

Ovo je PRAVA vest za one koji se zovu Božjim narodom danas: "KAKO SE USUDJUJE smrtni čovek da stavi SVOJ SUD na njih i da CRKVU zove bludnicom, VAVILONOM, pećinom hajdučkom, tamnicom sviju ptica nečistih i mrskih, stanom djavolima, koja otrovnim vinom bluda svojega napaja sve narode, s kojom carevi zemaljski čine blud i trgovci zemlajski se bogate bogatstvom slasti njezine i da OBJAVLJUJE da su njeni gresi došli do neba i da se Bog opomenuo njenih nepravdi? Da li je ovo vest koju treba da nosimo ADVENTISTIMA SEDMOG DANA? Ja vam kažem NE! Bog nije dao NIJEDNOM ČOVEKU OVAKVU VEST. Neka ovakvi PONIZE SVOJA SRCA PRED BOGOM, i u pravoj skrušenosti se POKAJU ako su i samo jedno vreme stajali na strani OPADAČA BRA]E koji ih optužuje pred Bogom dan i noć."

Manuscript 21, June 12 1893.I, prijateljii, ako se pitate zašto pišem ovo pismo, to je SVE

što sada nastojim da uradim - da se pokajem i da tražim oproštaj, jer sam jedno vreme stajao na strani "opadača braće" i nazivao Božju crkvu "Vavilon".

Oh! Ovo je toliko bolno, ali pre izvesnog vremena, shvatio sam da nije u pitanju samo spasenje moje duše, već i hiljade drugih dobronamernih adventista - i nisam mogao da dopustim svojoj oholosti da stoji na putu i da budem uzrok da ja i drugi izgubimo večnost. Bio bih neverni pastir kad bih nastavio da idem

151

pogrešnim putem, nakon što mi se Sveti Duh otkrio. Nastavimo sa istim inspirisanim člankom:

"Neka svaka duša sada nastojii da odgovori na Hristovu molitvu. Neka svaka duša ponavlja tu molitvu u svom umu, u traženjima, u opomenama, da bi svi bili jedno kao što je Hristos jedno sa Ocem i neka radi na tome. UMESTO DA ORUŽJA ZA BORBU BUDU OKRENUTA KA NAŠIM VLASTITIM REDOVIMA, NEKA BUDU OKRENUTA PROTIV NEPRIJATELJA BOGA I ISTINE. Ponavljaj Hristovu molitvu celim srcem: 'Oče sveti! Sačuvaj ih u ime svoje, one koje si mi dao, da budu jedno kao i mi...Ne molim te da ih uzmeš sa sveta, nego da ih sačuvaš oda zla.' Ponavljaj takodje i ovu molitvu, koju je prineo da opiše proces kojim se njegovi sledbenici posvećuju:

'Osveti ih istinom...' Gospod je imao Crkvu od tog dana, kroz sve promene koje

je donosilo vreme, do sadašnjeg vremena, 1893. Biblija stavlja pred nas model Crkvu. Oni treba da budu UJEDINJENI, jedni s drugima i sa Bogom. Kad su vernici UJEDINJENI sa Hristom, živim čokotom, rezultat je da su KAO I HRISTOS, PUNI SAOSE]ANJA, NEŽNOSTI I LJUBAVI.

Kad se bilo ko ODVAJA OD ORGANIZOVANOG TELA Božjeg naroda koji držI zapovesti; kad počne da MERI CRKVU po svojim LJUDSKIM MERILIMA, i počinje da OBJAVLJUJE SUD protiv njih, onda možete ZNATI da Bog TAKVOG NE VODI. Taj je na POGREŠNOM PUTU..."

Manuscript 21, 12 juni 1893.

Ali, ljudi, kao da ovaj savet nije dovoljno jasan, postoji i poslednji paragraf u ovom članku koji me je konačno doveo do najdubljeg ubedjenja!

"Mi kao Crkva treba da budemo potpuno budni, i da RADIMO ZA ONE KOJI GREŠE MEDJU NAMA, kao saradnici sa Bogom. Nama je dato duhovno oružje, moćno da sruši tvrdjave neprijatelja. MI NE TREBA DA ISPALJUJEMO PLOTUNE PROTIV CRKVE HRISTOVIH VOJNIKA; jer sotona čini sve što

152

može u ovome, a VI KOJI TVRDITE DA STE OSTATAK BOŽJEG NARODA NEMOJTE DA SE NADJETE KAO ONI KOJI MU POMAŽU, NAPADANJEM, OPTUŽBAMA I OSUDAMA. Nastojte da OBNOVITE, ne da porušite, obeshsrabrite i uništite." Rukopis 21, 1893 (6 RH 513-516)

Tako, iz ovih razloga, odbor Prophecy Countdown je prestao da identifikuje ovu službu, i nas, kao "ISTORIJSKE adventiste sedmog dana". Mi smo jednostavno ADVENTISTI SEDMOG DANA koji žele da budu BLAGOSLOV i PODRŠKA Božjoj ORGANIZOVANOJ, SVETSKOJ CRKVI, OSTATKU!

Neki adventisti sada neće sa mnom ništa da imaju, jer sam nekad verovao i učio da je Božja organizozvana Crkva postala Vavilon. Medjutim, naravno, postoji druga grupa (oni koji su nekad mene podržavali) koji veruju da ja sada treba da budem OSUDJEN, jer sam promenio svoju poziciju u tome, i sada se trudim da se ponašam prema savetu Duha proroštva - da budemo UJEDINJENI sa Božjim narodom koji drži zapovesti i u ORGANIZOVANOM delu i u onom koje se samo izdržava. Ali, ljudi, ja samo hoću da budem veran vodstvu Božjeg Svetog Duha, čak i ako ono ide protiv mog ponosa i "popularnog mišljenja". Umesto da osudjujemo, naša je molitva u Prophecy Countdown da se još više Božjeg naroda raduje s nama i drže naše ruke u visu dok radimo na delu POMIRENJA I OBNOVLJENJA za sve one koji su napustili Božju organizovanu svetsku Crkvu...

Hvala što ste mi dozvolili da sa vama podelim što mi je na srcu!

Vaš brat u zadobijanju duša, John OsborneOsnivač/Govornik

Revnost, mržnja ivideo kaseta

Jedan direktor gimnazije je nekom prilikom rekao roditeljima John Osborne: "Do vremena kad će John biti dvadeset i jednu godinu, on će ili biti u državnom zatvoru, ili će biti dinamični, silan čovek Božji."

Bio je u pravu.

153

John je postao daroviti evandjelista i revni branitelj istine. Izuzetne sposobnosti za vodjenje i nepopustljiva odlučnost da ide za onim što je pravo učinile su da se John brzo uspne u visine uspeha kao adventistički propovednik. Ali te iste tvrdokorne karakteristike će konačno učiniti da se sukobi sa vodjama Crkve oko budućnosti njegove uspešne televizijske službe. Bol koji je doživeo pri tom sudaru zatvorio je Johna u kaznionicu gorčine gde se revnost za evandjelje okrenulo u ogorčeni kriticizam Crkve koju je nekad voleo.

Natrag na pravi put je neverovatna priča o John Osborne - njegov uspeh koji je ga je podigao na istaknuto mesto, njegov pad u službu kritikovanja i njegovo izmirenje sa Crkvom koju je gotovo nazvao "Vavilon". To je priča o ponosu, pobuni, duhovnoj anarhiji i opasnoj odlučnosti onih koji su uhvaćeni u "istorijski" pokret adventista sedmog dana. Na ovim stranicama John otvoreno govori šta se dogodilo sa njegovom grupom Prophecy Countdown. Kako se suočavao sa vlastitim problemima, nosio sa kriticizmom i osudjivanjem, priznao svoju krivicu i zatražio da mu oproste Bog i ljudi.

Natrag na pravi put sadrži važnu poruku o prevari i pomirenju koja će te nadahnuti da s obnovljenim žarom proučavaš Bibliju i Duh Proroštva. Ona će vam isto tako pomoći da preživite i uzdignete se iznad vlastite borbe sa gorčinom i nedostacima Božje dece.

154