nastanak prvih politiÅkih programa o vaspostavyawu …

Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu,

XXXVIII

, 2/2004

37

UDK 949.711 “1804/1813”Izvorni nauåni rad

Predato: decembar 2004.

BIBLID: 0550-2179, 38 (2004) 2:1: p. 37-60

Dr Yubomirka Krkyuã, redovni profesorPravnog fakulteta u Novom Sadu

NASTANAK PRVIH POLITIÅKIH PROGRAMA O

VASPOSTAVYAWU SRPSKE DRÆAVE

Saæetak:

U istoriji srpske dræavnosti su u svim etapama wenog raz-vitka postojale tesne veze izmeœu Srba iz Habzburãke monarhije i Srba izSrbije. Prvi programi o osloboœewu srpskog naroda su nastali u krugovimaaustrijskih Srba, kulturno i privredno razvijenijim. U radu su obraœena dvatakva programa: grofa Œorœa Brankoviña i karlovaåkog mitropolita Steva-na Stratimiroviña. Œorœe Brankoviñ je u vreme Velikog beåkog rata (1683-1699) naåinio jedan program o vaspostavyawu srpske dræave umesto evropskeTurske, pod imenom “Ilirik” ili “Ilirska krayevina”, åiji bi on trebaloda bude despot, jer se izdavao za potomka posledwe srpske vladarske porodice.Mada nerealan, ovaj program je imao veliki znaåaj u potowem politiåkom æi-votu Srba u Austriji. Mitropolit Stratimiroviñ je u toku Prvog srp-skog ustanka odræavao tesne veze sa ustanicima, pomagao im materijalno,savetima i u odræavawu diplomatskih veza sa Austrijom. U toku 1805. dos-tavio je ruskom caru jedan program o osloboœewu srpskog naroda i stvarawusrpske dræave.

Kyuåne reåi:

Veze Srba iz Srbije i Austrije, Veliki beåki rat, Srbidobrovoyci, Velika seoba, grof, despot, Œorœe Brankoviñ, privilegije,“Ilirik”, obnavyawe srpske dræave, Slaveno-serbske hronike, Stevan Stra-timiroviñ, mitropolit karlovaåki, Temiãvarski sabor, veze i saradwa saustanicima, Austrija, Rusija, Samborski, memoar o osloboœewu srpskog na-roda, Åartoriski.

Dr Yubomirka Krkyuã,

Nastanak prvih politiåkih programa

(str. 37-60)

38

U istoriji srpske dræavnosti, u nastanku politiåkih programa i us-tavnih dokumenata i izgradwi pravnog sistema postojale su, takoreñi u svimetapama toga procesa, tesne veze izmeœu Srba iz Habzburãke monarhije i Sr-ba iz Srbije, odnosno Turske carevine. Prvi programi o osloboœewu srpskognaroda i wegovom ujediwewu u obnovyenoj srpskoj dræavi nastali su u kru-govima austrijskih Srba. Krajem osamnaestog veka, pre poåetka oruæane bor-be, u vreme sazrevawa plana o wenom pokretawu, Srbi iz Habzburãke monarhijesu tome dali svoj doprinos.

1

U vreme kada je u Srbiji Prvim srpskim ustankomoruæanom borbom i zapoåeo proces osloboœewa, oni su ga svesrdno podræali.Ustanici su odræavali tesne veze sa Srbima iz Austrije, od wih oåekivali,traæili i dobijali svestranu pomoñ i podrãku: Srbi iz Austrije su pomagaliustanike materijalno

–

isporukom oruæja, baruta i olova, novcem, ali i ne-posrednim uåestvovawem u oruæanim dejstvima. Viãe stotina vojnika-graniåarai oficira iz Vojne granice je 1807. prebeglo uz Srbiju i pristupilo Kara-œorœevoj ustaniåkoj vojsci

2

Meœutim, doprinos Srba iz Austrije srpskoj re-voluciji bio je znaåajniji u uobliåavawu politiåkih programa i stvarawuosnova ustavnog i pravnog sistema, ali i ureœivawu drugih druãtvenih usta-nova. Bilo je pojedinaca koji su svoj obol dali kao obiåni pisari i åinov-nici, ali i onih åiji je doprinos u izgradwi srpske dræavnosti bio ugraœen usame temeye wenog ustavnog ureœewa i pravnog sistema. Buduñi obrazovaniyudi, koji su imali ãire poglede na opãte prilike u Evropi i odnose meœuvelikim silama, tj. one åinioce od kojih je zavisila i sudbina srpskog naroda,Srbi iz Austrije su pokuãavali da naœu oslonac u Rusiji, velikoj sili, a pra-voslavnoj i slovenskoj carevini. Oåekivali su da ñe se ona, kao takva,zaloæiti za reãavawe sudbine srpskog naroda u osmanskoj carevini.

U tim srpskim krugovima u Austriji rano je sazrela svest o neminov-nosti formulisawa jednog politiåkog koncepta, åije bi ostvarewe omoguñiloopstanak srpskog naroda, rasutog na ãirokoj teritoriji nekoliko velikih dr-æava i moñnih sila: Austrije, Osmanske imperije i Mletaåke republike. Uvreme kada se oblikuju prvi politiåki programi ove vrste nije u evropskojpolitici joã bilo zavladalo shvatawe da dræave treba da poåivaju na nacio-nalnom naåelu. One su poåivale na principu legitimiteta. Formuliãuñisvoje prve zamisli o osloboœewu i politiåkom ujediwewu Srba, wihovi stva-raoci su ih nuæno vezivali za istorijske osnove. Stoga se svugde javya, maweili viãe naglaãena, ideja o obnavyawu stare sredwovekovne srpske dræave.Autori ovih programa bili su razliåiti: crkveni yudi, pripadnici uglednogsloja srpskog graœanskog druãtva, pa i pojedinci, pustolovi, tako karakteris-tiåni i za evropski

XVII

i

XVIII

vek.

1

Joã za vreme Koåine krajine, austroturskog rata 1788-1791. godine, baåki episkop Jovan Jo-vanoviñ je uputio poslanice narodu u Srbiji, 28. marta, u kojima je pozivao narod, sveãtenike ikaluœere, da ustaju na Turke. Sam je proãao srpske krajeve, od Une do Morave i od Morave doVlaãke. (Milenko V u k i ñ e v i ñ ,

Karaœorœe

I

, Beograd 1907, 7071)

2

Slavko G a v r i l o v i ñ ,

Austrijska carevina i ustaniåka Srbija

, u zborniku

Evropa i srp-ska revolucija 1804-1815

, Platoneum, Novi Sad 2004, 129-132,


XXXVIII

, 2/2004

39

Meœu wima posebnu paæwu zasluæuje nekoliko programa, nastalih u raz-maku od neãto duæe od jednog veka, od posledwih decenija

XVII

veka, pa do pred-veåerja i samog vremena prvog srpskog ustanka. Wihovi su stvaraoci bilirazliåiti: jedna osobena pojava, samozvani despot Œorœe Brankoviñ, potomjedan od najznaåajnijih jereja srpske pravoslavne crkve, liånost koja je uistoriji srpskog naroda u celini imala veoma krupne zasluge, znameniti kar-lovaåki mitropolit Stefan Stratimiroviñ, potom Sava Tekelija, prvi dok-tor prava kod Srba, ali i Maœara, plemiñ i mecena, istaknuti uåesnik Te-miãvarskog sabora, crkvenonarodnog sabora koji je formulisao zahtev za te-ritorijalnu autonomiju Srba u Habzburãkoj monarhiji.

Œorœe Brankoviñ je prvi uobliåio zamisao o obnavyawu srpske dræa-ve, koja je, mada neprecizna i maglovita, mogla ipak da posluæi kao osnov zakasnije koncepcije, zrelije i realnije, koje ñe nastati u istorijskim uslovi-ma, kada je wihovo ostvarewe bilo izvesnije. Mitropolit Stratimiroviñ jepokuãao da u okolnostima kada je srpski narod zapoåeo oruæanu borbu zasvoje osloboœewe naåini jedan plan o uspostavyawu srpske dræave, vodeñi ra-åuna o tadaãwim prilikama, odnosno odnosima meœu velikim silama, od kojihje ostvarewe ovakvog plana u najveñoj moguñoj meri zavisilo.

U ovom radu ñe biti dat prikaz ovih dvaju politiåkih programa.

“Ilirik” grofa Œorœa Brankoviña

Prve zamisli o osloboœewu srpskog naroda i planovi o obnavyawu srp-ske dræave javili su se joã krajem

XVII

veka. Oni nisu nastali meœu Srbimakoji su æiveli u Osmanskoj carevini nego, razumyivo, u krugovima Srba uAustriji, åiji je ekonomski i kulturni razvoj to dopustio i omoguñio. Prvumisao o zajednici podunavskih zemaya izrazio je u vreme trajawa velikog Beå-kog (Morejskog) rata (1683-1699) grof Œorœe Brankoviñ.

Œorœe Brankoviñ je roœen 1645. godine u Jenopoyu. Brankoviñi su biliugledna i imuñna porodica, koja je imala odliåne odnose sa najistaknutijim ku-ñama u Erdeyu.

3

Œorœa je podigao wegov brat, jenopoyski protopop, koji je 1656.postao jenopoyski mitropolit, pod imenom Sava

II

. On je pruæio bratu iz-vrsno obrazovawe, spremajuñi ga za diplomatsku sluæbu. U porodici je biloodvajkada negovano predawe da potiåu od dinastije Brankoviña i da su se u Ba-nat doselili iz Korjeniña u Hercegovini. Tamo je narodna tradicija vezivalaporeklo Vuka Brankoviña za taj kraj.

4

Åuvana su i dokumenta, stvarna i laæna,koja su to poreklo dokazivala. Tako je Œorœe po svoj prilici samo preuzeo topredawe o despotskom poreklu, a nije ga sam stvorio. Moguñe je da je ovu teo-

3

Aleksa I v i ñ ,

Istorija Srba u Vojvodini od najstarijih vremena do osnivawa Potisko-pomoriãke granice (1703)

, Novi Sad 1929, 253.

4

Jovan R a d o n i ñ ,

Œuraœ

II

Brankoviñ, “despot Ilirika”

, Cetiwe 1955, 26.



(str. 37-60)

40

riju o despotskom poreklu stvorio Œorœev stariji brat, mitropolit Sava.

5

Stekavãi svestrano obrazovawe, a kao pripadnik ugledne porodice, Branko-viñ je u sluæbi erdeyskog kneza proveo åetiri godine kao diplomatski tumaåna Porti. Tu je imao prilike da upozna unutraãwi mehanizam turske dræave iwene moñi, wene politiåke metode, naroåito prema evropskim dræavama, ne-zavisnim i vazalnim. Kasnije je Brankoviñ tvrdio da se u Jedrenu upoznao sapeñkim patrijarhom Maksimom, pri wegovom povratku iz Svete zemye i da gaje on tom prilikom miropomazao za despota.

Sa bratom Savom je 1668. posetio Rusiju, gde je Sava traæio pomoñ zasrpsku crkvu. Sa carem Aleksijem Mihajloviñem vodili su razgovore o pla-novima za osloboœewe hriãñanskih naroda od Turaka. Sava je tom prilikomuveravao cara da mnoæina naroda Srba, Bugara i Vlaha samo åeka pogodnupriliku da se podigne na ustanak, ukoliko Rusija bude intervenisala. U ovovreme Rusija se joã dræala suviãe obazrivo, da bi hriãñanskim narodimapruæila pouzdawe u svoju pomoñ. S druge strane Austrija je nastojala da u ju-goistoånoj Evropi uspostavi svoju prevlast.

6

Brankoviñ je posle toga joã u dva maha boravio pri Porti, 1672. i 1673.

kao tumaå, a 1675-1677. kao poslanik erdeyskog kneza. Sa erdeyskim knezom je1673. godine sklopio neki sporazum “o pomoñi progowenom pravoslavyu i oostvarewu svojih namera, koje kao da su iãle za stvarawem neke samostalnedræave.” O sliånim planovima je tada razgovarao i sa austrijskim predstav-nikom na Porti grofom Kindsbergom, sa kojim je stupio tajno u vezu veñ 1673.godine. Wemu je odavao tajne o pregovorima ugarskih velikaãa sa Portom i oplanovima erdeyskog kneza. U jednoj predstavci Kindsbergu Brankoviñ je jas-no istakao svoje poreklo od dinastije starih srpskih vladara. Veñ tada je onpretendovao na poloæaj despota u srpskoj dræavi koja bi nastala kao rezultatustanka hriãñana na Balkanu.

7

Zajedno sa bratom Brankoviñ je bio u vezi sa zaverenicima u Erdeyu,åime su se zamerili knezu. Posledica je bila Savino svrgavawe sa poloæajamitropolita 1680. i zatvarawe u tamnicu, gde je ubrzo i umro.

8

Posle krañegtamnovawa, Œorœe se sklonio u Vlaãku, gde ga je odliåno primio knez ÃerbanKantakuzen, prihvatajuñi ga kao potomka srpskih despota.

U toku Velikog beåkog rata, dugotrajnog ratnog sukoba, u kojem se veli-ke evropske sile udruæile protiv Osmanskog carstva, a koji je tako snaænouticao na sudbinu srpskog naroda, ali i evropsku istoriju u celini, suoåen sa

5


Grof Œorœe Brankoviñ i wegovo vreme

, Beograd 1911, 257; Radovan Sa-marqiñ,

Œorœe Brankoviñ, Istorijske i politiåke osnove prvoga srpskog programa

u

Pisci srp-ske istorije

, Treña kwiga, Prosveta Beograd 1986, 11-12.

6

Rajko L. V e s e l i n o v i ñ ,

Srbi u Velikom ratu 1683-1699, Istorija srpskog naroda

III-1

,Beograd 1993, 514.

7


Œuraœ

II

Brankoviñ “despot Ilirika”

, Cetiwe 1955, 61-62; DejanM e d a k o v i ñ ,

Temeyi srpske dræavotvorne misli u vekovima graœanske vladavine,

u

Istorijisrpske dræavnosti

, Novi Sad, 323.

8

Aleksa I v i ñ , nav. delo, 254-255.


XXXVIII

, 2/2004

41

pretwom napada sa zapada, austrijski car Leopold

I

je nastojao da u rat ukyuåii narode jugoistoåne Evrope. Na poåetku velikog rata, nastojeñi da pridobijesve moguñe saveznike u tom ratu, car Leopold je 7. juna 1683. Brankoviñu izdaodiplomu, kojom mu daje svojstvo barona Ugarske krayevine, priznaje poreklood srpske vladalaåke porodice i nasledno pravo na Hercegovinu, Srem i Je-nopoye.

9

Kako je to bilo vreme kada je velika turska vojska kretala na Beå,car je raåunao da ñe ovim gestom pridobiti Brankoviña da utiåe na Srbe da sepodignu protiv Turaka. Titula mu je data i u znak priznawa za usluge koje jenaåinio austrijskom dvoru i ãto je uspeo i vlaãkog kneza da pridobije zaAustriju. Brankoviñ je potom u Bukureãtu proveo nekoliko godina, åitajuñimnogo, ãto mu je omoguñilo da izgradi predstavu o srpskoj istoriji i prikupidokaze o svom poreklu. Sve je to doprinelo da kod wega ojaåa svest o ulozi kojuje sebi namenio.

Nema sumwe da je carsko priznawe doprinelo porastu Brankoviñevogugleda u srpskom narodu. Maja 1688. godine je uspeo da od patrijarha Arsenija

III

Åarnojeviña dobije svedoåanstvo da zaista potiåe od dinastije Brankoviñai da je wihov zakoniti naslednik. Ubrzo, kao poslanik vlaãkog kneza je sti-gao u Beå. Poåetkom juna 1688. godine car je Œorœa Brankoviña primio u audi-jenciju. Brankoviñ se zaloæio za pobedu carske vojske i obeñao podrãku srpskihdobrovoyaca, pod uslovom da se srpskom narodu posle osloboœewa omoguñi daæivi slobodno u svojoj dræavi i pod svojim vladarima, kao pre turskog osvaja-wa. Podneo je caru jedan opãiran memorijal, napisan navodno od srpskih sta-reãina, u kojem oni mole cara da Brankoviña prizna za srpskog despota. Napoåetku su pomenute careve velike zasluge za hriãñane. Zbog toga narodiIlirske imperije, velikoga dukata Mizije i drugih krajeva: Srbijanci, Bu-gari, Raãani (Raci, Srbi iz potowe Vojvodine), Traåani, Albanci i Make-donci prilaze caru kao svom buduñem oslobodiocu, sa poniznom molbom iizvesnim zahtevima. U predstavci je predloæeno da se formira “Ilirik” ili“Ilirska krayevina” umesto evropske Turske. Pod Ilirskom krayevinom jeBrankoviñ podrazumevao veliku balkansku dræavu, u koju bi uãle prostraneteritorije, od Crnog do Jadranskog mora. Kao ãto su u staro vreme ilirskinarodi birali sebi vladaoce, oni i sada æele da izaberu sebi despota kaokraya, sa carskom titulom, koju su Moskovi preoteli od starih Ilira. Poredslobodnog izbora despota, ilirski narodi traæe slobodno ispovedawe pravo-slavne vere i poãtovawe wihovih starih granica, prava i povlastica. Molecara da im pomogne, a oni za uzvrat obeñavaju da ñe pomagati caru protiv we-govih neprijateya na istoku.

10

Na taj naåin ñe oni naåiniti branu za susednuUgarsku i druge carske zemye i pokrajine. Vojsku koju im car bude poslao upomoñ izdræavañe sam, a oni ñe izdræavati vojsku koju budu poslali u pomoñ

9


Œuraœ

II


, Cetiwe 1955, 77.

10


Œuraœ

II

Brankoviñ “despot Ilirika”,

Cetiwe 1955, 98; Jovan S a v k o -v i ñ ,

Borba Srba Vojvoœana za svoju teritorijalnu i politiåku samostalnost

, ZbornikMatice srpske, Serija druãtvenih nauka 3, Novi Sad 1952, 26.



(str. 37-60)

42

caru u borbi protiv Turaka i drugih neprijateya. Brankoviñ traæi da osvo-jene varoãi i teritorije ostanu u rukama onih koji su ih dræali pre turskogosvajawa. Beograd i Osijek, zajedno sa Sremom treba da pripadnu novom Ilir-skom carstvu, kao i ranije. Brankoviñ je u ovoj predstavci izneo i svoje pre-tenzije na one posede koje je kray Sigismund nekada dodelio despotu ŒurœuBrankoviñu. Puna vlast nad ovom Ilirskom krayevinom treba da pripadnedespotu, koji ñe imati i komandu nad vojskom koju car bude poslao. On treba dabude uvrãten u red kneæeva Svete rimske imperije, ãto mu pripada veñ i powegovom sjajnom poreklu, priznatom joã ranije, baronskom diplomom od 1683.godine. Kao zakonitom vlasniku despotu bi trebalo da budu priznata prava naHercegovinu, Srem, Jenopoye ili Raãku, Temiãvar i ostala mesta i tvrœavepreotete od Turaka. Kako su te oblasti joã pod turskom vlaãñu, despotu bitrebalo dodeliti stalnu godiãwu novåanu pomoñ u iznosu od 4.800 forinti,koju su uæivali raniji despoti. Narodi Ilirskog krayevstva se zato obavezu-ju da ñe se, zajedno sa svojim despotom podiñi na Turke. Ilirska krayevina bipriznavala vrhovnu vlast austrijskog cara.

11

Za ostvarewe ovog ciya Brankoviñ je od cara traæio vojnu, materijalnui politiåku podrãku. Car je podræao Brankoviñeve planove i ambicije da biobezbedio veñe uåeãñe srpskih dobrovoyaca na strani carske vojske u ratu.Poãto je Austriji pretio napad francuskog kraya Luja

XIV

, ona je nastojalada teret ratovawa prebaci na same balkanske narode. Titula je Brankoviñupodarena u nadi da ñe potpomoñi dizawe na ustanak naroda u Turskoj. Austrijaje nameravala da naåini prodor prema jugu i zagospodari osmanlijskim zemya-ma u Evropi. Zbog toga je car Leopold 20. septembra 1688. godine potpisaodiplomu u privilegijalnom obliku preko ugarske dvorske kancelarije, kojomje priznao Œorœa Brankoviña za potomka Vuka Brankoviña i Œurœa Brankovi-ña, srpskog despota i gospodara Ilirije i velikog vojvodu Gorwe i Dowe Me-zije i drugih zemaya i uzdigao ga u red grofova Svete rimske imperije. Udiplomi se nije niãta govorilo o buduñnosti zamiãyene Ilirske krayevi-ne.

12

Austrija nije imala nameru da dopusti da se na juænim granicama for-mira jedna slovenska dræava, koja ñe priznavati samo vrhovnu vlast cara.Oåekivala se propast Turske i beåki dvor je æeleo da od toga samo Austrijaima koristi.

Brankoviñeva predstavka je bila neodreœena i nejasna u mnogim svojimelementima. Upuñena je u ime narodnih glavara, koji nisu imenovani. Nabra-jawe naroda koji nastawuju pomenute oblasti, kao i same oblasti pokazuje ne-poznavawe stvarne situacije u tim oblastima, wene etniåke strukture, kao imeãawe starih naziva naroda i teritorija, koji su u proãlosti æiveli nawima sa tadaãwim. Ta predstavka je bila “delo jako naåitanog åoveka bez spo-sobnosti da proåitano potpuno svari i asimilira, ali nikako proizvod åove-ka sposobnog da stvara velika dela”, zakyuåuje o ovom spisu Jovan Radoniñ.

13

11


Œuraœ

II


, 98-99.

12


Œuraœ

II

Brankoviñ “despot Ilirika”,

104.

13

Isto, 99-100.


XXXVIII

, 2/2004

43

Iz Beåa je Brankoviñ otiãao u Erdey, da deluje sporazumno sa genera-lom Veteranijem. Kada je odatle preãao u Vlaãku, postao je ubrzo sumwivAustrijancima, zajedno sa vlaãkim knezom. Naime, prethodne godine oni suuspostavili veze sa ruskim carem. Posledica tih sumwi je bilo to ãto su uBeåu poåeli pomnije da preispituju Brankoviñeve tvrdwe o despotskom po-reklu i wegove izjave da je predstavnik srpskog naroda.

14

Brankoviñ se potom s odredom od oko 800 vojnika uputio prema Dunavu,

jer su se u proleñe 1689. oåekivale veñe operacije austrijske vojske. Zadræav-ãi se u Orãavi, on je odatle, “iz blizine nekadaãweg otaåastva”, uputio pro-glas narodima istoåne i severne Ilirije, Trakije, Makedonije, Mezije i dru-gih zemaya, pozivajuñi ih na ustanak. Proglas je potpisao kao Œorœe

II

, “nas-ledni despot celokupnog Ilirika i veliki vojvoda Gorwe i Dowe Mizije, knezSvete Rimske Imperije, dukata sv. Save, Crne Gore i nasledni gospodar Her-cegovine, Srema, Jenopoya i grof ugarski”, istupivãi kao zakoniti gospodar“otaåastva svojih predaka”.

15

Proglasu je pridodao i prepis pisma patrijarhaArsenija kojim ga priznaje za potomka starih srpskih vladalaca.

16

U proglasuje pozvao narod ovih oblasti da zajedniåki udare na neprijateya “radi izbav-lenija naroda naãego Serbo-Bosano i Bugaro-slavenskago jezika”. J. Ãvikersmatra da se upravo Brankoviñevom uticaju mora pripisati ãto se viãe hi-yada Srba tada latilo oruæja i zapoåelo borbu protiv svojih dotadaãwihtlaåiteya.

17

Brankoviñevo samostalno istupawe i wegove vladarske pretenzije nazemye koje je Austrija oslobaœala, kao i ranije veze sa Rusijom izazvali sureakcije Austrije. Stoga je car ubrzo promenio svoj stav prema wemu. Saznav-ãi za ovaj wegov rad Ludvig Badenski je odluåio da ga ukloni. Doãavãi ulogor Ludviga Badenskog na toboæwi dogovor, Brankoviñ je bio uhapãen,poåetkom novembra 1689. godine. Od 1689. do 1703. bio je interniran u Beåu.potom je prebaåen u Heb u Åeãkoj, gde je i umro, 1711. godine.

18

Mada zatoåen, Brankoviñ je sa srpskim narodnim stareãinama u åitavojMonarhiji odræavao tesne veze, pogotovu posle Velike seobe. U wihovom nas-tojawu da u pregovorima sa dvorom pokuãaju da za narod postignu odreœenepovlastice, Brankoviñevo poznavawe austrijske politike i prilika u dræa-vi, kao i wegovo svestrano obrazovawe, bili su dragoceni, te je wegov ugled unarodu stalno rastao. On je srpskim predstavnicima sastavyao razne pred-

14

Jorjo T a d i ñ ,

Ratovi i ustanci 1683-1699. Seoba Srba. Œorœe Brankoviñ, Istorijanaroda Jugoslavije

, Kwiga druga, Prosveta, Beograd 1960, 775.

15


Vojvodina od Velike seobe Srba (1690) do sabora u Kruãedolu (1708)

uzborniku

Vojvodina

II

, 1940, 25; Isti,

Œuraœ

II


, Cetiwe 1955;Nikola R a d o j å i ñ ,

Brankoviñ Œorœe grof, Narodna enciklopedija srpskohrvatskoslovenaåka

,

I

kwiga, 260.

16

Jorjo T a d i ñ , nav. delo, 774.

17

J. H. Ã v i k e r ,

Politiåka istorija Srba u Ugarskoj

, Novi Sad, Beograd 1998, 16-19.

18

Kosta M i l u t i n o v i ñ ,

Ilirik, Dunavska konfederacija i istoåna Ãvajcarska, Zbornikza istoriju MS

13, Novi Sad 1976, 25; Aleksa I v i ñ , nav. delo, 281.



(str. 37-60)

44

stavke, pomagao savetima u wihovim stalnim nastojawima da za svoj narod ure-de poloæaj u dræavi åije ureœewe i prilike nisu poznavali. Veñ u prvom pro-glasu koji je car Leopold

I

uputio 6. aprila hriãñanskim narodima i zemyamapod turskom vlaãñu u Evropi (

Litterae invitatoriae

) vidyiva je veza ovog pro-glasa sa memorijalom grofa Œorœa Brankoviña od 1688. godine.

19

U pregovo-rima koje je episkop Isaija Œakoviñ vodio sa carem Leopoldom

I

o sadræajuprivilegija za Srbe svakako se oslawao na znawe i iskustvo Œorœa Branko-viña i koristio wegove savete. Moguñe je da je Brankoviñ åak i sastavio zah-teve koje je Isaija Œakoviñ podneo caru.

20

Kao joã jedan gest koji je trebalo da pridobije Srbe da u ãto veñem

broju uåestvuju u borbama, car je 1. marta 1691. obnovio svoju diplomu, kojom jeBrankoviñu, kao potomku starih srpskih despota, priznao titulu grofa. Navelikom skupu u Budimu, 20. marta 1691. srpski glavari su izabrali ŒorœaBrankoviña za srpskog despota i traæili da ga car oslobodi. Dok se to ne do-godi, molili su dozvolu da izaberu drugu liånost, koja ñe zamewivati Branko-viña.

21

Ovaj je izbor pokazivao jasnu nameru da narod dobije pored duhovnog isvetovnog poglavara. Kako je u to vreme rat joã trajao, a Austrija raåunala navojnu pomoñ Srba u borbi sa Turcima, dvor ovo nije spreåio, ali Brankoviñnije puãten iz zatvora. Imenovan je kao wegov zamenik, ne kao despot nego kaopodvojvoda, Jovan Monasterlija. Brankoviñevim pretenzijama da postane sve-tovni poglavar Srba suprotstavio se i patrijarh Arsenije Åarnojeviñ, komeje car, privilegijom od avgusta 1691. priznao i svojstvo svetovnog poglavaraSrba. Brankoviñ se smatra za inicijatora i prvog zahteva za posebnu teritor-iju koji je srpski narod posle Velike seobe formulisao na saboru u Baji 1694.godine. Zahtev se odnosio na teritoriju Male Vlaãke, predela izmeœu Save iDunava. Ova teritorija je verovatno traæena upravo zbog toga ãto su se odan-de mogle najlakãe i najboye odræavati veze sa Srbima pod turskom vlaãñu.

22

Posle Karlovaåkog mira 1699. godine, kada je postalo jasno da su oåeki-vawa Srba da se uskoro vrate u staru postojbinu nerealna, Srbi su pod Bran-koviñevim uticajem poåeli da traæe svoju autonomnu oblast u Ugarskoj, svogavojvodu i svoju vojvodinu. Tako se Œorœe Brankoviñ javya kao “prvi poli-tiåki teoretiåar vojvoœanskih Srba, po åijem je programu velikim delom vo-œena i åijim je razlozima decenijama brawena wihova celokupna politika”.

23

Brankoviñ, meœutim, nije shvatao da ideja o ilirskoj despotovini, ma-

19

Stevan S i m e o n o v i ñ - Å o k i ñ ,

Srpske privilegije

, u zborniku

Vojvodina

II,

Novi Sad1939, 52;. Aleksa Iviñ, nav. delo, 289-291.

20

Jovan R a d o n i ñ

, Grof Œorœe Brankoviñ i wegovo vreme

, Beograd 1911, 425-426, 433-438;Aleksa I v i ñ , nav. delo, 299.

21

Aleksa I v i ñ , nav. delo, 304.

22


Vojvodina od Velike seobe Srba (1690) do sabora u Kruãedolu (1708)

uzborniku

Vojvodina

II,

1940, 28.

23

Nikola R a d o j å i ñ ,

Brankoviñ Œorœe grof, Narodna enciklopedija srpskohrvatsko-slovenaåka

,

I

kwiga, 260.


XXXVIII

, 2/2004

45

kar i pod vrhovnim gospodstvom rimskog cara nije mogla biti saglasna sa in-teresima Habzburãke monarhije na Balkanu.

24

Vremenom, Brankoviñ je dobioi oreol muåenika, æivi dokaz austrijske dvoliånosti i nezahvalnosti. I pos-le wegove smrti “wegovi predlozi i politiåke koncepcije vrãili su jak uti-caj na Srbe u Austriji, jer je on, ustvari prvi formulisao wihove osnovnezahteve u borbi za postizawe politiåke autonomije i oåuvawe verske slobode,ãto je za wih znaåilo i narodnosti, i tako im je dao prvi politiåki program.Mada nije bio sposoban da ostvari svoje velike planove, ãto ni okolnosti ni-su omoguñavale, Œorœe Brankoviñ je nesumwivo veoma snaæno uticao na bræipolitiåki razvoj srpskog naroda u Ugarskoj, koji je prihvatio i wegove ideje iwega kao nosioca tih ideja, priznavãi ga za svoga stareãinu i despota.

25

Brankoviñev uticaj i na kasnije generacije bio je æiv i preko wegovihSlaveno-serbskih hronika. To je veoma obimno delo (pet kwiga sa 2.681 stra-nicom), u kojem je prikazana istorija od stvarawa sveta do pojave Slovena, apotom istorija Juænih Slovena, prvenstveno Srba i nekih susednih naroda.Mada je prvenstvena svrha ovog spisa bila da dokaæe Brankoviñevo poreklood starih Brankoviña, a preko wih i od Nemawiña, u wemu je doãlo do izra-æaja wegovo veliko znawe i odliåno poznavawe istorijske literature. Krozwegovo delo “provlaåi se wegovo æivo oseñawe zajednice svih slovenskih na-roda, osobito ’ilirskih’, kao i dosta jaka patriotska tendencija... kroz Bran-koviñevu istoriju ãiri se i jaåa kod Srba svest o jednoj narodnoj zajednici ipreko we o zajednici svih Slovena, prvenstveno juænih... tako je svojim delom,a i æivotom, Œorœe Brankoviñ mnogo doprineo formirawu srpske nacional-ne svesti”.26 Brankoviñeve Hronike “znaåile su istorijsku podlogu srpskihnacionalnih zahteva i nastojawa da se zadobije ãto samostalniji poloæaj uizmewenom odnosu velikih sila”27 Ovim delom Brankoviñ stoji na åelu srp-ske savremene istoriografije.28

Liånost Œorœa Brankoviña i wegova uloga u istoriji srpskog naroda suu istoriografiji razliåito ocewivani. Bez obzira na to kakav je sud o wemuizrican, on je nesumwivo liånost koja je snaæno zaokupyala paæwu poves-niåara. “Istoriåar i pisac, diplomata i politiåar, Brankoviñ i posle tris-ta godina moæe da imponuje velikom erudicijom jednog poliglote i idejama ostvarawu dræave, ali nam se istovremeno predstavya kao åovek nerealan madadarovit, åesto nesreœen, lakomislen i lakoveran, sklon preterivawu, uveliåa-vawu i izmiãyawu, åovek nestalnog karaktera.”29

24 Jovan R a d o n i ñ , Vojvodina od Velike seobe Srba (1690) do sabora u Kruãedolu (1708) uzborniku Vojvodina II, 1940, 4.

25 Jovan R a d o n i ñ , Œuraœ II Brankoviñ “despot Ilirika”, Cetiwe 1955, 194; Radovan Samar-qiñ, Istorijske i politiåke osnove prvoga srpskog programa, Pisci srpske istorije, Treñakwiga, Prosveta, Beograd 1986, 15.

26 Jorjo T a d i ñ , nav. delo, 776. 27 Radovan S a m a r q i ñ , nav. delo, 18. 28 Rajko L. V e s e l i n o v i ñ , nav. delo 549. 29 Jelka R e œ e p , Grof Œorœe Brankoviñ i usmeno predawe, Novi Sad 1991, 9.

Dr Yubomirka Krkyuã, Nastanak prvih politiåkih programa (str. 37-60)

46

Mada je veñina istoriåara bila uzdræana i skeptiåna prema Branko-viñevom navodnom despotskom poreklu, oni mu priznaju ipak znaåajnu ulogu urazvoju politiåke misli u Srba, a isto tako uvaæavaju i wegov povesniåarskinapor.30

Najkritiåniji prema Brankoviñu bio je Ilarion Ruvarac, koji ga je smat-rao za probisveta, laæova i varalicu.31 Aleksa Iviñ ga vidi kao nemirnog åo-veka, åija je pomoñ Srbima bila problematiåna. Nesumwivo naåitan i okretanu diplomatskim poslovima, on je svoje konfuzne ideje i fantastiåne planoveuneo u wihove pregovore. Nerealnost zahteva je po Iviñevom miãyewu na-ãkodila srpskim pregovorima sa carem Leopoldom.32 Blagonaklonije ocene oBrankoviñu dali su Kamenko Subotiñ, koji je u wemu video åoveka u kojem jeoliåena misao srpske Vojvodine, dok je Giga Gerãiñ u Brankoviñu video nosi-oca misli politiåke samostalnosti.33 Autor najvaænije biografije Branko-viñeve, Jovan Radoniñ, zakyuåio je na kraju da uzroke “tragiåne sudbe trebatraæiti ne samo u tadaãwoj politiåkoj situaciji nego i u wemu samom, u nes-razmeri wegovih sposobnosti prema veliåini dela koje nije mogao jasno nizamisliti a kamoli izvesti”34. Radoniñ smatra da je Ruvarac, tako oãtroosuœujuñi Brankoviña, zanemario prilike u kojima je odrastao i dogaœaje kojisu ga izbacili na povrãinu.35

Radovan Samarqiñ zakyuåuje da Brankoviñ nije bio svestan obmawivaåi da je moguñe da je on, pod utiskom porodiåne tradicije, odista verovao u svo-je despotsko poreklo. On ne ostavya samo utisak mistifikatora, nego i åovekazanesenog svojom idejom, kakvih je bilo meœu pustolovima duha wegovog vre-mena.36 Odbacujuñi krajwe negativne ocene koje su pojedini istoriåari dalinesuœenom despotu, R. Samarqiñ zakyuåuje: “Samozvani despot je nastupao uskladu sa svojim vremenom i wegovim politiåkim mentalitetom, i timedoprineo postavyawu srpskog pitawa. On nije mogao uåiniti drukåije, a ãtosu ga skoro dva veka posle toga istoriåari grubo odbacili, dokaz je, uz ostalo,wihove primene naåela svoga doba u tumaåewu ranijih epoha i wihovog nera-zumevawa, pod pritiskom tuœih interesa, posebne sudbine svoga naroda”, pod-setivãi ovim stavom na jedan od osnovnih principa istorijske nauke.37

30 Stojan N o v a k o v i ñ , Iz Hronike despota Œorœa Brankoviña, Glasnik Srpskog uåenogdruãtva, 1872, kw. XXXIII,135-190; Jovan R a d o n i ñ , Œorœe Brankoviñ i wegovo vreme, Beograd1911; Johann Schwicker, Politische Geschichte der Serben in Ungarn, Budapest 1880.

31 Ilarion R u v a r a c , Odlomci o grofu Œorœu Brankoviñu i Arseniju Crnojeviñu s tri iz-leta o takozvanoj velikoj seobi srpskog naroda, Beograd 1896, 2.

32 Aleksa I v i ñ , nav. delo, 254, 300. 33 Kamenko S u b o t i ñ , O ideji srpske vojvodine i narodnocrkvene autonomije na koncu XVII ve-

ka (Crta iz kulturne i politiåke povesti srpske), Letopis Matice srpske 1895; Giga Gerãiñ,Posle pedeset godina (Uspomene i refleksije o srpskom pokretu g. 1848.) “Napredak”, Zemun, 11.

34 Jovan R a d o n i ñ , Œuraœ II Brankoviñ “despot Ilirika”, Cetiwe 1955, 74. 35 Jovan R a d o n i ñ , Œuraœ II Brankoviñ “despot Ilirika”, Cetiwe 1955, 105; Isti, Grof

Œorœe Brankoviñ i wegovo vreme, Beograd 1911, 13. 36 Radovan S a m a r q i ñ , nav. delo, 12-13. 37 Isto, 16.

Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu, XXXVIII, 2/2004

47

Plan za osloboœewe srpskog naroda mitropolita

Stevana Stratimiroviña

Stevan Stratimiroviñ roœen je 1757. godine u Kulpinu, na posedu koji jewegov predak, Hercegovac Bogiñ Vuåkoviñ Stratimiroviñ dobio od cariceMarije Terezije u vreme rata za nasleœe. Posle zavrãene osnovne ãkole pre-ãao je u Novi Sad, gde je uåio latinsku ãkolu, koju je osnovao vladika Visari-on Pavloviñ. Poãto se tu upoznao sa elementima latinskog i nemaåkog jezika,pohaœao je u Segedinu tada veoma cewenu gimnaziju koju su dræali redovnicipijaristi, gde je utvrdio latinski i nauåio maœarski. Gimnaziju je uåio i uVacu, opet kod pijarista.

Od 1775. godine nastavio je ãkolovawe u Budimu, gde je uåio tzv. filozo-fiju, a potom studije prava, naroåito kanonskog, kod tada poznatog profesoraLakiña. Stratimiroviñ je studirao i u Beåu, dræavno i meœunarodno pravo,ali sa posebnom paæwom i istoriju i filologiju. U Beåu je na wega snaænouticao Adam Frawa Kolar, poreklom Slovak, bivãi jezuita, a u to vreme up-ravnik carske kwiænice.38

Stekavãi dobro obrazovawe, prihvativãi ideje racionalizma, Strati-miroviñ je bio spreman da se stavi u sluæbu svog naroda. Verovatno je wegovoslabo zdravye bilo razlog zbog kojeg je odluåio da se posveti crkvi, ãto mu jeobezbeœivalo i bræu karijeru. Srbi su u Monarhiji u to vreme mogli znaåaj-niju karijeru naåiniti samo u crkvi ili u vojsci. U dvadeset ãestoj godini po-åeo je privatno da uåi bogosloviju, verovatno kod znamenitog istoriåaraJovana Rajiña, jer bogoslovija tada joã nije bila osnovana. Zaœakonio se 1784.godine, a veñ iste godine postao arhimandrit najveñeg fruãkogorskog manas-tira, Kruãedola. Vladika u Budimu postao je 1786. Tamo je bio neposrednisvedok uporne borbe maœarskog plemstva protiv centralizatorskih i germa-nizatorskih tendencija cara Josifa II. Radikalne careve reforme imale bimoæda izgleda na uspeh da se nisu poklopile sa vremenom Francuske revolu-cije. Pored toga, Austrija je u to vreme vodila rat protiv Turske. Pred krajæivota, januara 1790. godine, car je vratio Maœarima i Hrvatima wihove staleãkeslobode.39 Hrvati su uporno branili upotrebu latinskog jezika kao zvaniånog,dok su Maœari nastojali da od mnogojeziåne Ugarske naåine jednu jedinstvenumaœarsku dræavu. Pored æeye da se car Leopold kruniãe za ugarskog kraya,oni su traæili velike garantije za samostalnost Ugarske i reforme u intere-su staleãkih privilegija.

Tada se beåki dvor setio Srba. Poãto je nacionalni opstanak Srba biougroæen zbog preteranih ãovinistiåkih istupa Maœara, dobar deo Srba, pre-

38 Dr Jovan R a d o n i ñ , Mitropolit Stevan Stratimiroviñ, Slike iz istorije i kwi-æevnosti, Beograd 1938, 304-305

39 Dr Jovan R a d o n i ñ , Mitropolit Stevan Stratimiroviñ, Slike iz istorije i kwi-æevnosti, Beograd 1938, 305.


48

teæno starije generacije oficira i plemiña bio je spreman i na oruæanu bor-bu protiv Maœara. “Mawi deo, pod jakim uticajem maœarskih staleãkih inte-resa, poglavito mlaœe pokoyewe, predvoœeno Savom Tekelijom, neãto mlaœimvrãwakom Stratimiroviñevim, beãe protiv beåkog uticaja, gledajuñi osigu-rawe srpske narodnosti ne toliko u privilegijama koliko u izjednaåewu Srbas Maœarima na osnovu zemayskoga ustava. Pobedila je na Temiãvarskom sabo-ru beåka struja.”40

Mada se Stratimiroviñ nije vidno isticao u sukobu ovih dveju struja,nema sumwe da je bio u tesnim odnosima i bliskim vezama s “mlaœima”. U spo-razumu sa mlaœim deputircima Sava Tekelija ga je istakao kao kandidata zaizbor mitropolita, raåunajuñi verovatno na wegovu podrãku u ostvarewusvojih liånih ambicija. Stratimiroviñ je izabran 29. oktobra 1790. godine.Meœutim, mladi mitropolit je pokazao izuzetnu energiju i odluånost i ubrzose trajno raziãao sa Tekelijom. Poloæaj mitropolita je podrazumevao ne sa-mo svojstvo duhovnog, nego u mnogome i svetovnog poglavara srpskog naroda uHabzburãkoj monarhiji. Sa tog poloæaja je on bio u prilici da prati razvojburnih dogaœaja za vreme Francuske revolucije, naglo napredovawe Napole-onovo, doba reakcije i legitimiteta, doåekavãi i prve vesnike evropskog li-beralizma.41

Stratimiroviñ je poklawao mnogo paæwe svojim sunarodnicima u Tur-skoj. Posle Koåine krajine, srpske voœe su izgradile joã åvrãñe veze sa Sr-bima iz Habzburãke monarhije. Dolazeñi u dodir sa mitropolitovom okolinom,meœu stareãinama se, veli M. Vukiñeviñ, poåela razvijati svest o narodnos-ti.42 Razoåarani ishodom rata i stavom Austrije, koja ih je ponovo prepustilaTurskoj, srpske stareãine su, izrazivãi svoje razoåarawe, nagovestile da ñeposle takvog stava Austrije biti prinuœeni da se za pomoñ obrate drugoj“potenciji” – Rusiji. Joã na Temiãvarskom saboru su neki srpski predstav-nici obratili paæwu novoizabranom mitropolitu “åoveku obdarenom naro-åitim politiåkim darovima” na teãko stawe Srba u Turskoj. Upuñena je i molbasaboru, avgusta 1790. godine, koju je u Temiãvar poneo tronoãki arhimandritStevan Jovanoviñ. On je s arhimandritom Studenice, Vasilijem Radosavyevi-ñem i protom Jovanom Miloviñem zamislio jednu vrstu autonomije za Srbe uTurskoj. Na molbi su bili potpisani sveãtenici, kaluœeri i oborknezovi izraznih oblasti paãaluka.43 Meœutim, ovaj pokuãaj nije urodio plodom.

Preko kaluœera i sveãtenika koji su mu kriãom dolazili u Karlovce,mitropolit je boye nego iko znao prilike Srba u Turskom carstvu. O tomesvedoåi i wegov spis “Geografske beleãke o Turskoj iz godine 1803 i 1804”.



42 Milenko V u k i ñ e v i ñ , Karaœorœe I, Beograd 1907, 91. 43 Milenko V u k i ñ e v i ñ , Karaœorœe I, Beograd 1907, 92-93.


49

Lako je moguñe da je mitropolitu na dvor dolazio, neposredno pred Karaœor-œev ustanak, Arsenije Gagoviñ. U toku 1803. godine Arsenije Gagoviñ, hilan-darski kaluœer, tada arhimandrit hercegovaåkog manastira Pive je boravio uRusiji, nastojeñi da dobije materijalnu pomoñ za osnivawe bogoslovsko-uåi-teyske ãkole u Pivi. Tom prilikom je pokuãao da zainteresuje Ruse za oslo-boœewe srpskog naroda. Gagoviña je 2. novembra 1803. godine primio i sam carAleksandar I. Gagoviñ je caru izloæio plan “o slavjano-serbskom carstvu”, jerje narod gotov na ustanak. Poãto zbog udayenosti prisajediwewe Srba Rusijinije moguñe, Gagoviñ je zamolio cara da Rusija potpomogne ujediwewe svihSlovena na jugu u jednu celinu, Sloveno-srpsko carstvo, dræavu koja bi biladostojna i jednog od ruskih knezova, kojeg imperator bude odredio.44 Osnovanoje pretpostaviti da je Gagoviñu pre polaska u Rusiju mitropolit Stevan Stra-timiroviñ pomogao da formuliãe one oslobodilaåke zahteve koje je ovaj izneocaru Aleksandru I u audijenciji novembra 1803. godine. Gagoviñ se po izriåi-tom imperatorovom nalogu vratio u otaqbinu i ne obavivãi posao zbog kojegje doãao. Iz toga bi se moglo zakyuåiti da je Rusija u to vreme predviœala dañe do oruæanog ustanka doñi i na odreœen naåin uåestvovala u wegovoj pri-premi. Prilikom odlaska u Rusiju i povratka s puta 1803. i 1804. godine Gago-viñ je pomogao mitropolitu da saåini geografske beleãke o Hercegovini.45

Stratimiroviñ je posedovao i spis pod naslovom “Opis turskih oblastii u wima hriãñanskih naroda”, koji je joã 1771. godine saåinio peñki patrijarhArsenije Brkiñ. Na wega je Stratimiroviñ 1776. stavio beleãku iz koje sevidi da je ovaj tekst trebalo da posluæi kao obaveãtajna graœa za rat koji jetada Rusija nameravala da povede protiv Turske radi osloboœewa Balkana iobnavyawa vizantijske carevine, ono ãto je nazivano “Gråki projekt” cariceKatarine II.46

Razume se, uticaj mitropolitov je morao postati neposredniji i snaæ-niji u vreme izbijawa oruæanog ustanka. On je u toku ustanka odræavao sa we-govim voœama tesne veze.47 Ustaniåki prvaci su ga od samog poåetka ustankaizveãtavali o svim vaænijim dogaœajima, gajeñi veliko pouzdawe u mitropol-ita i traæeñi od wega pomoñi i saveta. Tako je mitropolit obaveãten o pogi-biji haqi-Ruvima, 3. februara 1804; o formirawu prvih ustaniåkih odreda, prvomsukobu ustanika sa Aganlijom i neuspehu dahija da sa ustanicima stupe u pre-govore o miru, 22. februara; 9. i 14. marta su ga obavestili o uspesima ustani-ka; osvojewu Rudnika i Ãapca i drugim pobedama.48 Jakov Nenadoviñ i Karaœorœesu 23. marta javili mitropolitu o uzrocima i poåetku borbe protiv Turaka i

44 Slavenko T e r z i ñ , Rusija i srpska revolucija 1804-1815, u Evropa i srpska revolucija1804-1815, Platoneum, Novi Sad 2004, 228-229.

45 Milenko V u k i ñ e v i ñ , Karaœorœe I, Beograd 1907, 236; II Beograd 1912, 203. 46 St. M. D i m i t r i j e v i ñ , Stevana Stratimiroviña mitropolita karlovaåkog plan za

osloboœewe srpskog naroda, Beograd 1926, 6-12. 47 Dragoslav J a n k o v i ñ , Srpska dræava prvog ustanka, Nolit, Beograd, 100-102.48 Prvi srpski ustanak, Akta i pisma na srpskom jeziku, kw. I, 1804-1808, U redakciji Rado-

slava Peroviña, Narodna kwiga Beograd, br. 1, 2, 3.


50

molili da se za wih zauzme kod austrijskog cara.49 Stratimiroviñ je 29. martapisao proti Mateji Nenadoviñu i savetovao da ustanici ostanu verni sultanui da mu se sami obrate molbom, jer od drugih dvorova mogu oåekivati samo pre-poruku te svoje molbe.50 Ustanici su i daye obaveãtavali Stratimiroviña osvim ratnim prilikama, o nekim privrednim pitawima, odnosima sa grani-åarskim vlastima i svim drugim vaænim dogaœajima.51 “Do sada", pisao je Ka-raœorœe 23. aprila mitropolitu, “mogli bi sa wima (Turcima) vojevati i protivwih stajati, ali posle ne znamo hoñemo od kude kakovu pomoñ imati. zato ipako se slezami molimo Vaãe Arhipastirstvo., nemoj nas celoga tvoga narodaupustiti, da koneåno pogibnemo i robye da budemo, no pokaæi veliku milostna nas i bilo kojim naåinom pomozi nam”.52

Stratimiroviñ je svesrdno podræavao ustanike. Diskretno i opreznopomagao ih je on snabdevawem hranom i oruæjem iz Austrije.53 Svestan da seustanici ne mogu sami osloboditi, on im je pomagao i diplomatskim putem.Poãto je Austrija dosta uzdræano intervenisala na Porti u korist ustanika,dodir sa ustanicima je ostvarivala preko Stratimiroviña. On je postepenopreuzimao ulogu posrednika izmeœu ustanika i petrovaradinskog zapovednikagenerala Æenejna, odnosno nadvojvode Karla, pa i samog dvora.54 On je uz po-moñ beogradskom mitropolita i ãabaåkog episkopa obavestio austrijske vlastio stawu u paãaluku i o dahijskoj tiraniji, ukazujuñi na to da su se Srbi digliprotiv neåoveånog reæima dahija, nepokornih sultanu. Stratimiroviñevoposredovawe je pozitivno oceweno.55 Mada je u poåetku ustanka posredovao iz-meœu srpskih ustanika i austrijskog dvora, Stratimiroviñ je ubrzo shvatio daSrbi od Austrije neñe dobiti stvarnu podrãku i da Austrija u tim okolnos-tima samo nastoji da odluånije zakoraåi na balkansko tle.

Mitropolit Stratimiroviñ, koji je znao za plan carice Katarine II dazgodnom prilikom uspostavi u Carigradu Vizantijsko carstvo, s velikim rus-kim knezom Aleksandrom na åelu, mislio je takoœe o tome, i kada je planuosrpski ustanak, dræao je da je doãlo vreme da se plan vaskrsa pravoslavne srp-ske dræave ostvari s pomoñi pravoslavne Rusije.56 Brinuo je “da li ñe se Srbi

49 Prvi srpski ustanak, br. 5. 50 Prvi srpski ustanak, br. 7. 51 Prvi srpski ustanak, br. 20, 21, 28, 29, 30, 35, 45, 54, 55. 52 Dr Jovan R a d o n i ñ , Mitropolit Stevan Stratimiroviñ, Slike iz istorije i kwiæev-

nosti, Beograd 1938, 308. 53 Stojan N o v a k o v i ñ , Ustanak na dahije 1804, Beograd 1958, 30; Isti, Vaskrs dræave

srpske, Beograd 1954, 40. 54 Slavko G a v r i l o v i ñ , Vojvodina i Srbija u vreme prvog ustanka, Novi Sad 1974, 18-20; V.

S. D. (Dimitrije Ruvarac), Austrija, Karaœorœe i mitropolit Stratimiroviñ, Delo, kw. XXI,Beograd 1899, 40.

55 Slavko G a v r i l o v i ñ , Austrijska carevina i ustaniåka Srbija 1804-1815, u Evropa isrpska revolucija 1804-1815, Platoneum, Novi Sad 2004, 117-120.

56 Slavenko T e r z i ñ , nav. delo, 225.


51

i koliko dugo moñi odræati sami bez pomoñi Rusije”. Nastojao je da im pomog-ne da se odræe dok ih Rusija ne oslobodi.57

Podrãku i pomoñ Rusije je mitropolit Stratimiroviñ traæio joã jed-nim putem. Sestra cara Aleksandra, Aleksandra Pavlovna bile je udata zaugarskog palatina Josifa. Wenog duhovnika Andreju Atanasijeviña Sambor-skog, uticajnog i istaknutog åoveka, sa velikim iskustvom, koje je stekao bo-raveñi godinama u inostranstvu, pokuãao je Stratimiroviñ da zainteresuje zasudbinu srpskog naroda, odnosno za stvarawe srpske dræave.58 Veza Srba saSamborskim je odræavana i preko æene Petra Novakoviña Åardaklije, Rus-kiwe, koja se nalazila u sluæbi Aleksandre Pavlovne.

Joã pre razgovora s arhimandritom Gagoviñem åitao je mitropolit Hro-niku grofa Œorœa Brankoviña i iz we saznao da je grof, nesuœeni srpski des-pot, s bratom Savom, mitropolitom erdeyskim, traæio pomoñ od ruskog caraAleksija Mihajloviña da osnuje veliku Ilirsku krayevinu. Kao i jedan vekranije Brankoviñ, i Stratimiroviñ je molio cara da pomogne Srbima da doœudo svoje samostalne dræave pa ñe u wima dobiti verne i pouzdane saveznike. Ustrahu da Austrija Srbiju kakogod ne prigrabi, mitropolit moli cara nekautiåe na sultana i neka ga zaplaãi Austrijom, te neka ga uveri da je baã zbogopasnosti austrijske u interesu Turske da pristane na zasnivawe srpske dr-æave. Mitropolit ide åak tako daleko da predlaæe da bi uskrsla Srbija, semsrpskih oblasti u Turskoj, imala joã da obuhvati Srem i Boku Kotorsku sDalmacijom do Ãibenika.

Stratimiroviñ je naåinio o tome svemu jedan memoar o osloboœewu srp-skog naroda koje bi bilo u interesu same Rusije. Memoar je predao Samborskom,koji ga je uruåio ruskom poslaniku u Beåu, u junu 1804. godine, da ga on spro-vede u Petrograd. Memoar je nosio naslov “Zapiska Stefana Stratimiroviåa,pravoslavnago serbskago i vlahiŸskago mitropolita, vÍ ugorskomÍ korolevstvÍsuçago, predstavlenna årezÍ posredstvo russkago protoiere® A. A. Sambor-skago Gosudar¥ Imperatoru Aleksandru Pavloviåu, vÍ 1804. godu, ob√osvoboædeniu serbskago naroda voobçe”.59

Iz opãirnog, na teãko razumyivom sloveno-srpskom jeziku napisanogmemoara naåiwen je izvod, da bi ga car mogao lakãe razumeti. Izvod je na-åinio verovatno sam Samborski ili rusko poslanstvo u Beåu.

Na poåetku svoga spisa Stratimiroviñ ukazuje na neke specifiånostiruske dræave; nesigurnost u nasleœu prestola, neravnomernu naseyenostimperije i dve prestonice, wenu veliåinu i prostranstvo i raznolikost jezi-ka i religija i nemawe vernog saveznika. Ukazuje na to da je rusko carstvo jed-instveno meœu velikim silama po svom jeziku i veri. Veñina evropskih dræa-va ima saveznike u narodima koji su im bliski po jeziku i veri. Srbi, meœu

57 Nikola R a d o j å i ñ , Mitropolit Stevan Stratimiroviñ, Letopis MS, kw. 345, 50-52;Slavko G a v r i l o v i ñ , Vojvodina i Srbija u vreme prvog ustanka, Novi Sad 1974, 20.

58 Isto, 6. 59 St. M. D i m i t r i j e v i ñ , Stevana Stratimiroviña mitropolita karlovaåkog plan za

osloboœewe srpskog naroda, Beograd 1926, 15.


52

svim narodima gaje najveñu yubav i poãtovawe prema Rusima i ruskim vladao-cima. Istiåe srodnost jezika i osobine naroda. “Srbi obitavaju u Ugarskoj naobema obalama Dunava, u Slavoniji, Hrvatskoj, Dalmaciji i Primorju; takoœei za ovim predelima u zemyama Turske do Jadranskog mora; ceo narod meœu re-kom Salom od granice Vlaãke do Skadra u Albaniji, meœu rekom Savom iUnom – Sloveno-Srpski je s najneznatnijim razlikama nareåja, tako da su svi,koji se nalaze u Turskoj, roda i jezika Sloveno-Srpskog.

U sadaãwim prilikama moæe se deo ovog naroda, koji pod igom i ugwe-tavawem turskim stewe, u samobitno politiåko stawe privesti.” On predla-æe caru da naåini sultanu predstavku, u kojoj ñe predloæiti da on, zadræavãislobodu vere za Turke i umeren danak, dâ nezavisnost Srbima u krajevima kojenastawuju, po obrascu Dubrovaåke republike ili nove republike sedam Grå-kih ostrva. Oni bi doãli pod zaãtitu Rusije, pod uslovom da ruski vladar ga-rantuje sultanu one provincije u Aziji, koje se sada otcepyuju i pruæi mupomoñ. Time bi sultan bio na dobitku, jer bi mu bila obezbeœena vlast nad po-graniånim provincijama u kojima je trenutno ugroæena. Turska vlast bi bilaobezbeœena i spreåeno predavawe tih provincija najbliæoj susednoj hriãñan-skoj dræavi. Austrija bi bila duæna da ustupi Boku Kotorsku i deo Dal-macije, a u zamenu za to bi joj se mogao dati deo danaãwe Turske Hrvatske. Ka-da bi Austrija ustupila Srem srpskoj zemyi, mogao bi joj se dati u zamenuvlaãki predeo do reke Olte.

Uspostavyawe ove nove srpske dræave ne bi ugrozilo ostale evropskevladaoce. To ne bi bilo potpuno otcepyewe od Turske imperije. Srbi bi pla-ñali danak i smatrajuñi se zavisnim od Porte bi prema ostalim dræavama bi-li u preœaãwem poloæaju. Opadawe Turske, do kojeg bi uvoœewe ovakvog stawadovelo, bilo bi nadoknaœeno izrastawem nove srpske dræave, åime bi bila sa-åuvana opãta ravnoteæa u Evropi.60

Ako bi se ostvarilo osamostayivawe ovih oblasti, bilo bi pogodno, ra-di wihovog utvrœivawa i veñe bezbednosti, da ruski car odredi jednog od rus-kih velikih kneæeva za wenog vladaoca. Novi vladalac bi doveo neãto vojskeiz Rusije, a mogao bi upravyati zemyom i posredno, preko svog namesnika satri do åetiri hiyade vojnika. Zbog “grubosti” naroda, ne bi bila povoynarepublikanska uprava, nego monarhijska. Ako ruski car ne bi æeleo da nekogod velikih kneæeva postavi za vladaoca, ili bi u tom pogledu bilo nekih pri-govora od strane evropskih vladalaca, mogao bi odrediti nekog od svojih ne-maåkih roœaka ili drugih saveznika i prijateya, protestantske vere, kako bimakar wegovo potomstvo primilo pravoslavye. Rimokatolik ne bi nikadaprimio pravoslavye, bar ne iskreno i bez primese unijatstva. Pod upravomrimokatoliåkog vladaoca hriãñani istoåne veroispovesti ne bi nikada bilispokojni i mogli æiveti bez ugroæavawa svoje vere.

60 Slavko G a v r i l o v i ñ , Vojvodina i Srbija u vreme prvog ustanka, Novi Sad 1974, 20;Stojan Novakoviñ, Ustanak na dahije, 14; Mil. V u k i ñ e v i ñ , Jedan memoar o osloboœewu Slo-vena, Srpski kwiæevni glasnik XXVII, 428-437; Isti, Karaœorœe II, 204, 635: Nil Popov, Srbija iRusija, kw. I, 26-30; St. Vm. D i m i t r i j e v i ñ , Stevana Stratimiroviña mitropolita kar-lovaåkog plan za osloboœewe srpskog naroda, Beograd 1926.


53

Stratimiroviñ istiåe da bi ovakvo reãewe bilo korisno i za ruskidvor i za ceo slovenski rod. U vreme kada je Napoleon radi svojih samoyubi-vih namera mogao uåiniti sve ãto je uåinio, zar se ne moæe ruski imperatorza narod svog jezika, svog slovenskog roda i krvi i svog veroispovedawa, kojitolike vekove stewe pod tiranskim igom koji se jedinom wemu obraña, ot-voreno pred Evropom zauzeti i za wega raditi.

Stratimiroviñ je pronicyivo, ali i smelo, ukazao caru na moguñnost dase srpske zemye, ako ostanu bez podrãke Rusije, pridruæe Austriji. On jeprvi istakao da osloboœewe Srbije ne treba ni u kom vidu da bude proãireweAustrije. On åak predlaæe da se od Austrije odvoje Srem, Boka Kotorska ideo Dalmacije.

I Vlasi i Moldavci i Grci na Sedam ostrva su veñ osetili mudrost rus-kog cara, a bedni Srbi, bliæi po svemu, i po krvi i po jeziku i po veri ostalizaboravyeni.61

U svom propratnom pismu caru, prota Samborski izviwava Stratimi-roviña ãto nije, iz straha, potpisao svoj memoar. Naglaãava da liåno poznajemitropolita, da je on revnosni pastir crkve i iskreno odan ruskom caru. Dru-go pismo je Samborski uputio ministru inostranih dela Adamu Åartoriskom,s molbom da preda caru wegovo pismo s priloæenim nacrtom. Oba ova pisma jeSamborski napisao u Beåu 14. juna 1804. godine. 62

Tako je Stratimiroviñev memoar dospeo u ruke Adama Åartoriskog,Poyaka, u to vreme moñnog carevog ministra. Åartoriski je o ovome verovat-no obavestio cara, mada N. Popov tvrdi da ga Åartoriski nije ni pokazao ca-ru.63 U svojim memoarima, u delu iz godine 1804. Åartoriski iznosi planove oureœewu Evrope u sluåaju sreñnog zavrãetka rata s Napoleonom. Za Turskuveli da bi bilo boye “ostaviti je za sad onakvu, kakva je, promenivãi samopoloæaj Srbije, Crne Gore, kojoj treba pridodati Kotor, i Jonske repub-like... Glavni deo vladavina evropske Turske treba da bude razdeyen na samo-stalne oblasti, koje bi se koristile autonomijom i bile objediwene opãtomfederativnom upravom. Rusija moæe obezbediti sebi odluåan i zakoniti uti-caj na ovu federaciju, ako Wegovom Imperatorskom Veliåanstvu bude ostav-yena titula imperatora ili protektora slovenskih i istoånih naroda. Uostalom, uåeãñe Rusije u osloboœewu ovih krajeva, zajedniåka religija i pro-ishoœewe, veãti izbor mesta, koja ñe biti zauzeta naãim vojskama i mudrapolitika – verovatno bi i sami sobom utvrdili ovaj uticaj. Na sluåaj, ako bipotrebno bilo snabdeti se saglasnoãñu Austrije, onda se woj moæe datiHrvatska, deo Bosne i Vlaãke, Beograd, Dubrovnik i t. d.”64 Ovi stavovi Åar-toriskog o sudbini zemaya evropske Turske pokazuju mnoge podudarnosti sa

61 St. M. D i m i t r i j e v i ñ , nav. delo, 17-20. 62 St. M. D i m i t r i j e v i ñ , nav. delo, 20. 63 Nil P o p o v , Srbija i Rusija, kw. I, 30. 64 Memuar∫ kn®z® Adama Åartoriæskago, t. I, Moskva 1912, 332. Citirano prema St. M.

D i m i t r i j e v i ñ , nav. delo, 23-24. Íçõ¥®õç√∫


54

Stratimiroviñevim nacrtom, pa se moæe pretpostaviti da ga je on paæyivoprouåio. Moguñe je da je Stratimiroviñeve stavove caru izloæio Samborskii liåno, poåetkom 1805. godine. Tom prilikom je odlikovan ordenom sv. Ane

prvog stepena.65 Ovaj Stratimiroviñev memoar nije dospeo do ustaniåkih voœa. Ipak,

“on otkriva intimnu orijentaciju poglavara srpske crkve u Monarhiji iupuñuje na zakyuåak da je on u privatnom dodiru sa ustaniåkim voœama,odnosno preko svojih tajnih kanala uticao na wihovu odluku da se okrenu kaRusiji.”66 To je konstatovao i nemaåki istoriåar Ber, a i veñina srpskihistoriåara.

Pored ovog pokuãaja da sa srpskim pitawem upozna ruski dvor i zain-teresuje ga za wegovo reãavawe, Stratimiroviñ je saopãtio ustanicima isvoje miãyewe o jednom vaænom koraku u izgradwi unutraãwe dræavne orga-nizacije. Obaveãten o nameri ustanika da obrazuju jedan organ centralnevlasti, Stratimiroviñ je, preko kapetana K. Jovanoviña dostavio o tome od-reœene savete ustaniåkim prvacima. Jovanoviñ ih je dostavio Jakovu i MatejiNenadoviñu i Boæi Grujoviñu u svom pismu od 10. avgusta 1805.67

Mitropolit je ustaniåku nameru da osnuju provizorno pravlenije oce-nio kao dobru i korisnu, predloæivãi im da ga nazovu “meæduvremeno”, a ne“provizorijalno”. Savetuje ih da o svojim namerama ne govore javno i otvore-no, jer to wihovim planovima moæe samo nauditi. Jovanoviñevo pismo sadræaloje Stratimiroviñeve savete i poglede o mnogim pitawima ureœewa druãtva idræavne vlasti u Srbiji.68 On savetuje ustaniåkim stareãinama da se posta-raju o umnoæavawu broja stanovniãtva. Samo brojno jak narod moñi ñe da budei slavan. I hrabar i slavan narod, ako je malobrojan vremenom propada. U tomsmislu treba da proteraju i “iztrebe” samo janiåare, dahije i druge vojnike.Treba da poãtede mirne Turke – zemyoradnike, trgovce, zanatlije i druge,one koji æive od svog rada i ne æele da vladaju nad rajom. Wih treba podvrgnu-ti ustaniåkoj vlasti, upravi i sudstvu, kao ãto su Srbi do tada bili pod wiho-vom. Meœu wima treba rasprostirati srpski jezik, prosvetu i kwiæevnost, daoni “po vremenu preliju se u vas i priumnoæe jezik vaã i deræavu”. S wimatreba postupati praviåno, kao i sa samima sobom, kako bi oni prihvatilinovo ureœewe.

Kada je reå o dræavnoj upravi, ustanici treba naroåitu paæwu da pos-vete vojsci, finansijama, sudstvu, crkvi i ãkolstvu. “U pervi ma[h] åiniteuredbu prostu, no nezapletenu, no tako kako moæe svaki upotrebiti; napri-

65 St. M. D i m i t r i j e v i ñ , nav. delo, 24-25. 66 Slavko G a v r i l o v i ñ , Vojvodina i Srbija u vreme prvog ustanka, Novi Sad 1974, 21; A.

B e e r , Die orientalische Politik Österreichs seit 1774, Prag-Leipzig 1883, 185-186.67 Ovo pismo je u nauci bilo smatrano za Dositejevo, ali je R. Peroviñ dokazao da se radi o

pismu S. Stratimiroviña (R. P e r o v i ñ , O jednom toboæwem pismu Dositeja Obradoviña izdoba Prvog srpskog ustanka, Prilog kritiåkom ispitivawu izvora, Kovåeæiñ I, 1958, 7-21)

68 Prvi srpski ustanak, br. 78.


55

mer, vojsku urediti po naåinu krajiãnikah naãih, no ako moæete i stranogakoga dobiti primajte i zaãåiãåujte domañeg åoveka; ha[z]nu neka sabirajukmetovi i knezovi koji po vojski ne idu, no pri pravleniju svagda biti mogu,sud neka deræi knez sa zakletima yudma i svjaãåenikom; svjaãåenstvu nekaupravyaju episkopi, a neka se priugotovyavaju po monastiri, i tako daye.”69

Na kraju, buduñi verovatno obaveãten o namerama i postupcima vojvoda, mit-ropolit ãaye ovakvu poruku Srbima: “Ne gledajte na sobstvenu svaki vaãuåastnu korist, no gledajte na obãte delo da svaki i najmawi jednako zaã-åiãåen i spomoåestvovan bude i onda ñete s blagoslovom boæijim napredova-ti. Proklet svaki, koji svoju viãe neæeli obãtu korist yubi. Sad vi raditeza potomstvo, a ne za vas. Toliko hiyada duãa Boga mole da ãto god dobro uåinite.

Budite svi u slogi i poåitujte i sluãajte i zaãåiãñavajte vaãego pog-lavara, 1. gospodara Georgija Petroviña, sredotoåije vaãe vlasti; u wemu visamo da ste åleni, a on glava. Oni naroåito koji su u obãtemu pravlenijuålen[i] neka znadu lepim naåinom Georgija predsretati, wegovu yutinu svo-jom krotostiju i terpenijem, wegovo neverstvo svojim blagorazumijem umegãa-vati i uputstvovati da se potrude.”70 Savetuje da se ãto pre stawe u Srbijiuredi. Na kraju ukazuje na to da su meœunarodne okolnosti povoyne za borbuSrba. Oni moraju samo sloæno i jednoduãno postavyati svoje zahteve, pa ñeim oni na kraju biti i prihvañeni. “Boye sad s krvoprolitijem muåiti se, aposle u miru i bezopasnosti æiviti neæeli onako kako ãto ste preœe ugwe-teni bili”.71 Ovim svojim savetima i planom o ureœewu Srbije Stratimiro-viñ je pokuãao i da utiåe na smirivawe razdora meœu stareãinama i partiku-laristiåkih tendencija koje su uzimale maha.

D. Jankoviñ zakyuåuje da Stratimiroviñeva uputstva nisu bila, odnos-no nisu mogla biti od znatnije koristi ustanicima, jer su se odnosila na malovaæne, nebitne stvari, koje su ustanici i bez wega znali i sprovodili u æi-vot, kao npr. u organizaciji vojske, u oblasti sudstva i prosvete. Ovaj je sud moæebiti previãe strog. Teãko da su ustanici mogli mnogo znati o organizovawusudova, a pogotovu prosvete. Stratimiroviñ nije ni mogao davati konkretneinstrukcije. Mada je odræavao tesne veze sa ustanicima i bio dobro upoznatsa dogaœajima i ustaniåkim planovima, on nije mogao uåestvovati u donoãewukonkretnih reãewa. Sama åiwenica da su istaknute stareãine oåekivale itraæile od wega savete, ukazuje svakako na to da su ti saveti i uvaæavani. Uvezi sa osnivawem sovjeta, od mitropolita se verovatno oåekivao stav o samojtoj zamisli, a ne o pojedinostima vezanim za wegovu realizaciju.

Jankoviñ nepovoyno ocewuje i Stratimiroviñevu ulogu u odnosimaAustrije prema ustanku. On zakyuåuje da je Stratimiroviñ vazda zastupaopolitiku beåkog dvora koji je u to vreme bio u prijateyskim odnosima sa Tur-skom i savetovao im da budu lojalni sultanu.72 Meœutim, Stratimiroviñ je na

69 Prvi srpski ustanak, br. 78. 70 Isto. 71 Isto. 72 Dragoslav J a n k o v i ñ , nav. delo, 100.


56

poåetku ustanka, u vreme kada su i sami ustanici izjavyivali da je wihov ciyborba protiv dahijskog terora, a ne protiv sultanove zakonite vlasti, saveto-vao da oni iskaæu lojalnost sultanu, ukazujuñi na åiwenicu da su one evropskesile, koje su mogle uticati na razvoj dogaœaja i od kojih su ustanici mogli oåe-kivati pomoñ – Austrija i Rusija, bile u to vreme u miru sa Turskom. Nije semoglo, dakle, oåekivati da ñe mitropolit Stratimiroviñ ustanicima saveto-vati neãto drugo – otvorenu borbu protiv turske vlasti.

Isto tako, Jankoviñ mu pripisuje preteranu privræenost beåkom dvorui slepu lojalnost. Sama åiwenica da je Stratimiroviñ, upravo svestan poli-tike Beåa podrãku ustanku oåekivao i aktivno traæio na drugoj strani – uRusiji, i to na samom wegovom poåetku, pokolebava ovu odluånu ocenu. Stra-timiroviñ je, podræavajuñi srpski ustanak, oåekivao pomoñ od Rusije, te serazumyivo, trudio da ne izazove podozrewe austrijskih vlasti. Meœutim, naaustrijskom dvoru saznalo se ipak na kraju krajeva da je mitropolit Srbin odglave do pete, daleko od toga da simpatiãe sa Beåom, ali ipak nisu se smele dapreduzmu energiåne mere prema wemu, åak i onda kada se on veoma energiånoopirao unijatskim tendencijama beåkoga dvora.73 Nasuprot ovoj oceni, veñinasrpskih istoriåara je povoyno ocenila delovawe Stevana Stratimiroviña.S. Novakoviñ veli da je on bio “jedan od najinteligentnijih i politiåki najo-brazovanijih savetodavaca i prijateya ustanka, koji je bio u takvim liånimvezama i u Austriji i meœu Srbima da je na ustanak silno mogao uticati” iåiji su “mudri saveti i rodoyubivo dræawe... podræali i hrabrili ustaniåkestareãine”.74 Isto tako povoyne ocene o Stratimiroviñevoj ulozi u ustankudali su i D. Ruvarac, N. Radojåiñ i drugi.75

Od poåetka srpskog ustanka mitropolit je bio u vezi sa ustanicima, po-magao im na svaki naåin: materijalno, u snabdevawu oruæjem i municijom, alii savetima i diplomatskim posredovawem kod austrijskih vlasti. Stratimi-roviñ je savetovao ustanike, pogotovu u onim poslovima kojima oni nisu biliviåni, kao ãto su upravo bili kontakti sa susednom monarhijom. Stratimi-roviñ je u Srbiju uputio mnoge obrazovane yude, bez kojih mlada dræava, åijisu se obrisi ocrtavali od samog poåetka ustanka, ne bi mogla stasati i izgra-diti se. Teodor Filipoviñ se sretao sa mitropolitom, Dositeja Obradoviña,sa kojim se nije naroåito slagao, zbog Dositejevog napuãtawa monaãtva i raz-lika u pogledima, Stratimiroviñ je uputio u Srbiju.76

73 Dr Jovan R a d o n i ñ , Mitropolit Stevan Stratimiroviñ, Slike iz istorije i kwiæev-nosti, Beograd 1938, 310.

74 Stojan N o v a k o v i ñ , Ustanak na dahije, 30; Isti, Vaskrs dræave srpske, Beograd 1954, 40. 75 D[imitrije] R[uvarac], Austrija, Karaœorœe i mitropolit Stratimiroviñ, Beograd

1899, 40; Nikola R a d o j å i ñ , Mitropolit Stevan Stratimiroviñ, Letopis MS, kw. 345,

1936, 50-52; Dr Jovan R a d o n i ñ , Mitropolit Stevan Stratimiroviñ, Slike iz istorije ikwiæevnosti, Beograd 1938; St. D i m i t r i j e v i ñ , Stevana Stratimiroviña mitropolitakarlovaåkog plan za osloboœewe srpskog naroda, Beograd 1926.

76 Memoari Mateja Nenadoviña, Prota Matej N e n a d o v i ñ , Celokupna dela, “Narodna pros-veta”, Beograd, 99, 114, 142.


57

Mitropolitova saradwa sa ustanicima poåela je da opada kada je 1807. i1808. doãlo do pokreta seyaãtva u Juænoj Ugarskoj, u Sremu i Banatu. Ovi supokreti bili u vezi sa pojedinim ustaniåkim stareãinama. Kako su ga veze sasrpskim ustanicima veñ priliåno kompromitovale kod austrijskih vlasti, a izbog sve veñeg jaåawa Rusije na srpske ustanike, koja je sa podozrewem gledalana u Austriju, u åije je ime zvaniåno nastupao, mitropolit se povukao od dayesaradwe sa wima.77 Pored toga, zakyuåio je da oni sami nemaju snage, da beztuœe pomoñi izgrade dræavu i da nema moguñnosti za ostvarewe nacionalnihciyeva Srba u Austriji sve dotle dok Srbija ne postane snaæniji oslonac Sr-bima izvan Srbije u wihovoj borbi za nacionalno osloboœewe.78 Od proleña1807, kada je u Sremu pod uticajem dogaœaja u Srbiji doãlo do seyaåkog ustan-ka, Stratimiroviñ, kao feudalac, nije mogao prihvatiti wegove socijalno-ekonomske ciyeve, pa je i to bio jedan od vaænih razloga wegovog udayavawaod ustanika.79

* **

Razliåiti po mnogo åemu, po svom æivotu, po svojoj sudbini, i naroåito,po vremenu u kojem su delovali, grof Œorœe Brankoviñ i karlovaåki mitro-polit Stevan Stratimiroviñ bili su liånosti koje su imale snaæan uticaj,ne samo na svoje vreme i krupne dogaœaje koji se odigravali za wihovog æivo-ta, nego i na docnije doba. Mada su mnoge nepovoyne ocene koje su o liånostiŒorœa Brankoviña bile izreåene od strane merodavnih i uglednih istoriåa-ra imale osnova i u wegovim postupcima i wegovom karakteru, nema nikakvesumwe o tome da je Brankoviñ snaæno obeleæio svoje vreme i o tome da je Ne-ma nikakve sumwe da je Œorœe Brankoviñ snaæno obeleæio svoje vreme i prviformulisao jednu ideju, koja ñe vremenom postati vodeña politiåka misao usrpskom narodu u Habzburãkoj monarhiji, ali i prva koncepcija o obnovyenojsrpskoj dræavi. Postavio je temeye buduñeg srpskog politiåkog programa, sjedne strane i moderne srpske istoriografije, s druge. “Od Œorœa Brankoviñai, uporedo s wim, Arsenija III poåeo je srpski moderni preobraæaj.”80

Mitropolit Stevan Stratimiroviñ odigrao je nesumwivo izuzetno vaæ-nu ulogu u Prvom srpskom ustanku, naroåito na wegovom poåetku, pruæajuñiustaniåkim voœama neophodnu pomoñ i podrãku. On je naroåito mnogo uåinioza ustanak na diplomatskom planu, omoguñivãi ustanicima kontakte sa sused-nom silom, Austrijom, ali i pokuãavajuñi da za reãavawe srpskog pitawa za-interesuje i Rusiju, koja se ubrzo i neposredno suoåila sa tim, uãavãi u rat saTurskom. On je postavio srpsko pitawe u kontekst meœunarodnih odnosa, sa-gledavãi ispravno moguñnosti i prepreke koje su pred ustanicima u ostva-rewu wihovih ciyeva stajale.

77 Slavko G a v r i l o v i ñ , Vojvodina i Srbija u vreme prvog ustanka, Novi Sad 1974, 39. 87, 89, 95. 78 Isto, 8779 Isto, 86. 80 Radovan S a m a r q i ñ , nav. delo, 17.


58

Obojica su autori koncepcija o stvarawu srpske, odnosno slovenske dr-æave, koja bi predstavyala vaspostavyawe srpske sredwovekovne dræave. Velikesu razlike postojale meœu ovim planovima, ãto je i razumyivo, jer su nastaliu doba po svemu razliåito, i od liånosti po svemu razliåitih. Mada je bilasasvim nerealna, zasnovana na potpuno fantastiånim osnovama i nepos-tojeñim teritorijama, zamisao o Ilirskoj krayevini grofa Œorœa Branko-viña je posluæila kao zametak i temey razvoja srpske politiåke misli.Realniji i promiãyeniji bio je plan mitropolita Stratimiroviña, koji jepokuãao da u vihoru evropskih velikih sukoba naœe mesto svome narodu stvo-ri mu neke politiåke okvire, u kojima ñe se moñi razvijati samostalnije islobodnije, nego pod dotadaãwim svojim suverenima. Œorœe Brankoviñ je sud-binu srpskog naroda video u jednoj dræavi. Stratimiroviñ veñ nije mogao za-nemariti åiwenicu da je veliki deo srpskog naroda æiveo u Austriji, ali on uosnovi gleda taj narod takoœe kao jednu celinu i wegovu sudbinu kao zajed-niåku.


59

Ljubomirka Krkljuã Ph. D. Full professorNovi Sad School of Law

Rising of first political programs

on establishment of Serbian state

Abstract

Throughout the history of Serbian statehood, in the initial political programs andconstitutional documents, as well as in establishment of its legal system, close ties existedbetween Serbs from the Hapsburg monarchy and Serbs from Serbia. First programs on lib-eration of the Serbian people and its unification under reestablished Serbian state arosewithin the circles of Austrian Serbs, who were more developed in a cultural and financialsense. This piece elaborates two of such programs: the one by count Œorœe Brankoviñ andthe other by Archbishop of Sremski Karlovci, Stevan Stratimiroviñ.

Œorœe Brankoviñ developed during the Grand war of Vienna (1683-1699) a pro-gram on establishment of Serbian state instead of European Turkey, which should bereferred to as “Ylliric” or the “Illyrian Kingdom”. Ruler of such state should have been oreBrankovi himself, for he claimed to be a descendant of the last Serbian ruling family.Although unreal, this program was highly significant for the subsequent political life ofSerbs in Austria. Œorœe Brankoviñ was also the author of a voluminous historical piece,Slavic-Serbian Chronicles, wherefore he has been regarded as initiator of the modern Ser-bian historiography.

Archbishop of Sremski Karlovci, Stevan Stratimiroviñ had cared very much for hiscompatriots in Turkey since the beginnings of his term as a leader of the Hapsburg monar-chy Orthodox Church. As early as at the Temisoara Council, Serbian representatives drewthe newly appointed Archbishop’s attention to the hardships Serbs in Turkey encountered.During the First Serbian Uprising, the Archbishop maintained close connections with therebels, helped them financially, advised them and established diplomatic ties with Austria.In 1804, Stratimirovi served upon the Russian tsar a program on liberation of Serbian peo-ple and on creation of a Serbian state, which was supposed to be under Russian protection,but subject to Turkish supreme government. Creation of such a state was supposed to pre-serve the then existing balance in Europe, taking into consideration the weakening of Tur-key. Should these parts have become independent, the Russian tsar could have appointed aRussian prince, or one of his German protestant cousins to rule over them. Stratimiroviwarned the tsar that Serbs could turn to Austria, if left without Russian protection, whichwould be highly unfavorable for his interests.

These two plans differed in many ways, since they appeared in different periods andunder various circumstances. Although unreal and based on utterly imaginative assump-tions and non-existent territories, the idea of an Illyrian kingdom by Œorœe Brankoviñ


60

served as a foundation for further development of Serbian political thought. ArchbishopStratimirovi tried to find a place for his people in European turmoil and to create a politicalframework for his people to become developed more independently and freely than undertheir then current sovereigns. Œorœe Brankoviñ saw his people in one state. Stratimiroviñon the other hand could not neglect the fact that a large part of Serbian people used to livein Austria, but he basically looked at the people as one wholeness which shared the samefaith.

nastanak prvih politiÅkih programa o vaspostavyawu …

Documents