Moris Meterlink

Plava ptica Čarobna igra u šest činova i dvanaest slika Prevod: Dušan Z. Milačić ODELA: TILTIL: odelo Palčića iz priča Šarla Peroa; kratke crvene pantalonice, kratak kaputić nežne plave boje, bele čarape, cipele ili čizmice od žućkastocrvene kože. MITIL: odelo Gretele ili Crvenkape. SVETLOST: haljina mesečeve boje, to jest boje bledog zlata; sa srebrnim odblescima, blistaviveloviu obliku zraka, itd. Stil novogrčki ili anglogrčki u žanru Valtera Krena, ili čak stil Ampir. Visokog stasa, golih ruku, itd. Na glavi: neka vrsta dijademe ili lake krune. VILA BERILIN, SUSETKA BERLENGO: klasični kostim prosjakinja iz vilinskih priča. Može se izostaviti u prvom činu pretvaranje vile u kneginjicu. OTAC TIL, MAJKA TIL, DEDA TIL, BABA TIL: legendarni kostimi drvoseča i nemačkih seljaka iz Grimovih priča. TILTILOVA BRACA I SESTRE: varijante Palčićevog kostima. VREME: klasičan kostim Vremena: širok ogrtač crne ili modre boje, bela i lelujava brada, kosa i peščanik (sat). MATERINSKA LJUBAV: odelo gotovo nalik na odelo Svetlosti, to jest tanki i gotovo providni velovi grčkog kipa, što je moguće belji. Biseri i drago kamenje mogu biti, koliko se god hoće, bogati i mnogobrojni samo ne smeju da naruše čisti i bezazleni sklad celine. VELIKE RADOSTI: kao što je rečeno u tekstu, sjajne haljine tananih i ljupkih preliva: buñenje ruže, osmejak vode, rosa od ambre, plavetnilo zore, itd. DOMAĆE SREĆE: kostimi raznih boja, ili ako se hoće, kostimi seljaka, pastira, drvara, itd., ali idealizovani vilinski prikazani. DEBELE SREĆE: Pre pretvaranja: široki i teški ogrtači od crvenog i žutog brokata, ogromni i glomazni nakiti, itd. Posle pretvaranja: trikoi kafene boje ili boje čokolade, tako da liče na pajace. NOĆ: široke crne haljine tajanstveno osute zvezdama, sa mrkocrvenim odblescima, zagasiti makovi. SUSETKINA UNUKA: plava i svetla kosa, duga bela haljina. PAS: crven kaput, bele pantalone, lakovane čizme, šešir od mušeme; njegovo odelo podseća više manje na kostim Džona Bila. MAČKA: triko od crne svile sa šljokicama. Razume se da glave ova dva lica diskretno podsećaju na životinjske glave. HLEB: raskošno pašino odelo. Široka svilena ili kadifena haljina crvenozatvorene boje, zlatom izvezena. Siroka čalma. Kriva turska sablja. Ogroman trbuh, lice crveno i odveć bucmasto. ŠEĆER: svilena haljina, kao one koje nose evnusi, pola bela, pola plava, da podseća na hartiju u kojoj se pakuju glave šećera. Kapa čuvara harema. VATRA: crveni triko, ogrtač rumene boje koja se preliva, postavijen zlatom. Raznobojni

piameni jezičci. VODA: haljina boje iz doba priče Magareća koža, to jest plavičasta ili zelenoplava, prozračnih odsjaja, koja daje utisak vela niz koji curi voda, isto tako stila novogrčkog ili anglogrčkog, ali šira i lelujavija. U kosi cveće, alge ili trske. ŽIVOTINJE: narodna ili seljačka odela. DRVEĆE: haljine, raznih preliva zelene boje ili boje stabla od drveća. Obeležja, lišće ali grane, po kojima se mogu poznati. SLIKE: PRVA SLIKA (čin I): Drvosečina koliba DRUGA SLIKA (čin II) Kod Vile TREĆA SLIKA (čin II): Zemlja Uspomena ČETVRTA SLIKA (čin III): Dvorac Noći PETA SLIKA (čin III): Šuma ŠESTA SLIKA (čin IV): Ispred zavese SEDMA SLIKA (čin IV): Grablje OSMA SLIKA (čin IV): Ispred zavese DEVETA SLIKA (čin IV): Dvorac Sreće DESETA SLIKA (čin V): Carstvo Budućnosti JEDANAESTA SLIKA (čin VI): Oproštaj DVANAESTA SLIKA (čin VI): Buñenje LICA (Po redu izlaska na pozornicu): MAJKA TIL TILTIL MITIL VILA HLEB VATRA VODA MLEKO ŠEĆER PAS MAČKA SVETLOST SATOVI (12) OTAC TIL BAKA TIL DEDA TIL PJERO ROBER ŽANETA MADLENA PJERETA POLINA RIKETA NOĆ SAN SMRT KIJAVICA PLAVO DETE (njih četrnaest, od kojih je jedno kralj Devet planeta) ZALJUBLjENI

ZALJUBLJENA VREME BRATIĆ KOJI ĆE SE RODITI OSTALA PLAVA DECA (13) ČUVARKE (4) POGLAVICA DEBELIH SREĆA OSTALE SREĆE (2) MALE SREĆE (8) MLADI ĆI (5) POGLAVICA SREĆA SREĆA KOJU OSEĆAMO KAD SMO ZDRAVI SREĆA KOJU OSEĆAMO NA ČISTOM VAZDUHU SREĆA OD LJUBAVI PREMA RODITELJIMA SREĆA KOJA DOLAZI OD PLAVOG NEBA SREĆA KOJU OSEĆAMO U ŠUMI SREĆA OD SUNČANIH SATOVA SREĆA KOJU PRUŽA PROLEĆE SREĆA KOJU OSEĆAMO PRI ZALASKU SUNCA SREĆA KOJU OSEĆAMO KAD IZLAZE ZVEZDE SREĆA KOJU OSEĆAMO KAD PADA KIŠA SREĆA KOJU OSEĆAMO OD ZIMSKE VATRE SREĆA OD BEZAZLENIH MISLI SREĆA OD BOSOG TRČANJA PO ROSI RADOST OD PRAVEDNOSTI RADOST OD DOBROTE RADOST OD SLAVE RADOST OD RAZMIŠLJANJA RADOST OD GLEDANJA ONOGA ŠTO JE LEPO RADOST OD LJUBAVI MATERINSKA LJUBAV NEPOZNATE RADOSTI (3) SUSETKA BERLENGO NJENA UNUKA PRVI ČIN PRVA SLIKA - DRVOSEČINA KOLIBA Pozornica predstavlja unutrašnjost drvosečine kolibe koja je jednostavna, seljačka ali nimalo bedna. U odžaku gasnu cepanice. Kuhinjsko posuñe, orman, naćve, časovnik sa tegovima, čekrk za predenje, sud za vodu, itd. Na stolu zapaljena lampa. S jedne i druge strane ormana, sklupčani spavaju pas i mačka. Izmeñu njih po jedna velika, bela i plava glava šećera. Na zidu visi okrugli kavez sa grlicom. U dnu, dva prozora sa zatvorenim unutrašnjim kapcima. Pod jednim prozorom, stolica bez naslona. Levo, glavna ulazna

vrata, sa velikom kvakom. Desno, druga vrata. Basamaci koji vode na tavan. Isto tako, desno dva mala dečja kreveta, uz njihovo uzglavlje, na dvema stolicama, složene haljine. Kad se zavesa digne, Tiltil i Mitil spavaju dubokim snom u svojim krevetima, Majka Til pokriva ih poslednji put, naginje se nad njih, posmatra ih kako spavaju, i maše rukom ocu koji promalja glavu kroz odškrinuta vrata. Majka Til stavlja prst na usta da hi mu dala znak da treba da ćuti, zatim, pošto je ugasila lampu, izlazi desno, na vrhovima prstiju. Za časak, pozornica ostaje mračna, zatim, pojačavajući se postepeno, svetlost probija kroz daščice od kadama. Lampa na stolu sama se zapali. Dva deteta kao da se bude i uspravljuju se u krevetu. TILTIL: Mitil? MITIL: Tiltil? TILTIL: Spavaš li? MITIL: A ti?... TILTIL: Pa ne spavam kad razgovaram s tobom... MITIL: Slušaj, je li sad Božić?... TILTIL: Još nije; sutra je Božić, Ali ove godine mali Boga neće ništa doneti. MITIL: Zašto?... TILTIL: Čuo sam mamu kad je govorila da nije mogla do ode u grad i da mu iziñe u susret... Ali doći će iduće godine... MITIL : Je li to daleko, iduće godine? TILTIL: Nije baš tako blazu... Ali on će biti noćas kod bogate dece... MITIL: A?... TILTIL: Gle, mama je zaboravila lampu!... Setio sam se nečeg?... MITIL: A? TILTIL: Da ustanemo... MITIL: Ne smemo... TILTIL: Pa nema nikoga... Vidiš li kapke?... MITIL: O! Kako se svetle!... TILTIL: To je svetlost od svečanosti. MITIL: Kakve svčanosti? TILTIL: Prekoputa kod malih bogataša, jelka gori. Da otvorimo kapke... MITIL: Možemo li? TILTIL: Dabome kad smo sami... Čuješ li muziku? Ustanimo... (Dva deteta ustaju, otrče jednom prozoru, penju se na stoličicu i otvaraju kapke. Jaka svetlost ulazi u sobu. Željno gledaju napolje.) TILTIL: Sve se vidi!... MITIL: (nesiguran na stoličici) Ja ne vidim... TILTIL: Pada sneg!... Evo dvoja kola sa šest konja. MITIL: Iz njih izlazi dvanaest dečaka!... TILTIL: Ala si glupa!... Ono su devojčice... MITIL: Nose pantalone... TILTIL: Ti mi znaš... Ne guraj me tako!... MITIL: Nisam te ni dodirnula. TILTIL: (koji je sam zauzeo celu stoličicu) Zauzela si celo mesto!... MITIL: Pa ja nemam nimalo mesta!... TILTIL: Ćuti, vidi se jelka!...

MITIL: Kakva jelka?... TILTIL: Pa božićna jelka!... Ti gledaš u zid!... MITIL: Gledam u zid jer nemam mesta... TILTIL: (joj ustupi malo mesta na stoličici) Eto!... je li ti sad dosta? Zar nisi dobila najbolje mesto?... Ala je osvetljeno! MITIL: A šta rade oni što toliko galame? TILTIL: Sviraju. MITIL: Jesu li ljuti? TILTIL: Nisu, ali to je dosadno. MITIL: Još jedna kola sa upregnutim belcima. TILTIL: Ćuti! Gledaj samo! MITIL: Šta je to zlatno što visi o granama? TILTIL: Pa igračke, zaboga! Sablje, puške, vojnici, topovi... MITIL: A ima li i lutaka, reci mi? TILTIL: Lutaka? To je suviše glupo, to njih ne zanima. MITIL: A šta je sve ono oko stola? TILTIL: Kola či, voće, torte sa pavlakom... MITIL: I ja sam to jela jednom, kad sam bila mala... TILTIL: I ja; ti su slatkiši bolji nego hleb, ali ih ima sasvim malo. MITIL: Oni imaju dosta. Pun je sto. Hoće li ih sve pojesti? TILTIL: Dabome, šta bi radili sa njima? MITIL: Zašto ih odmah ne jedu?... TILTIL: Zato što nisu gladni... MITIL: (zaprepašćena) Nisu gladni?... Zašto?... TILTIL: Zato što jedu kad god hoće... MITIL: Svakog dana? TILTIL: Tako kažu. MITIL: Ho će li sve pojesti? Da li će dati malo? TILTIL: Kome? MITIL: Nama... TILTIL: Ne poznaju nas. MITIL: Kad bismo im zatražili?... TILTIL: To se ne radi. MITIL: Zašto? TILTIL: To je zabranjeno. MITIL: (tapšući rukama) O! kako su, samo lepi! TILTIL: (ushićen) I smeju se, i smeju se!... MITIL: I mali igraju! TILTIL: Da, da, zaigrajmo i mi!... (Od radosti lupaju nogama po stolici.) MITIL: O! kako je to zanimljivo!... TILTIL: Daju im kolače! Smeju da ih dodirnu!... Jedu, jedu, jedu!... MITIL: I najmanja deca! Imaju po dva, po tri, po četiri!... TILTIL: (opijen radošću) O, divno je to! Kako je to divno! Kako je to divno! MITIL: (broji zamišljeno kolače) Ja sam dobila dvanaest!... TILTIL: A ja četiri puta po dvanaest!... Ali ja ću i tebi dati... Neko kuca na vratima od kolibe

TILTIL: (odjednom se smiri i prestravi) Ko je to? MITIL: (uplašena) To je tata. (Kako deca odugovlače i ne otvaraju vrata, vidi se kako se velika kvaka sama podize, škripeći; vrata se odškrinu toliko da moze da prode jedna mala starica u zelenoj haljini i sa crvenom kapom na glavi. Ona je grbava, ćopava, i ćorava; nos i brada dodiruju se, a korača pognuta, oslanjajući se na štap. Nema sumnje da to nije vila.) VILA: Imate li vi ovde trave koja peva ili plavu pticu?... TILTIL: Imamo trave, ali ona ne peva... MITIL: Tiltil ima jednu pticu. TILTIL: Ali ja je ne dam... VILA: Zašto? TILTIL: Zato što je moja. VILA: To je svakako razlog. A gde je ta ptica? TILTIL: (pokazuje kavez) U kavezu... VILA: (meće svoje naočari da bolje vidi pticu) Neću je, nije dovoljno plava. Treba da poñete da mi tražite onu koja mi je potrebna. TILTIL: Ali ja ne znam gde je ona. VILA: Ja još manje. Zato je i treba tražiti. Moći ću nekako bez trave koja peva; ali moram imati Plavu Pticu. Potrebna mi je zbog moje devojčice koja je veoma bolesna. TILTIL: Šta joj je? VILA: Ne zna se tačno, htela bi da bude srećna... TILTIL: A? VNLA: Znate li ko sam ja? TILTIL: Li čite pomalo na našu susetku, gospodu Berlengo... VILA: (naglo se naljuti) Ni najmanje... Nema nikakve sličnosti... To je grozno! Ja sam Vila Berilin... TILTIL: A! vrlo dobro!... VILA: Treba odmah da poñete. TILTIL: Ho ćete li vi sa nama? VILA: To mi je sasvim nemoguće zbog lonca koji sam pristavila jutros i koji uvek prekipi kad se zadržim duže od jednog sata... (pokazuje naizmenično tavan, odžak i prozor.) Hoćete li da iziñete ovuda ili onuda? TILTIL: (pokazuje bojažljivo vrata) Ja bih više voleo da iziñem tamo... VILA: (opet se naglo naljuti) To je nemoguće, i to je gadna navika! (pokazuje prozor) Tamo ćemo izići... Dakle! Šta čekate? Obucite se odmah. (Deca se pokoravaju i brzo se oblače.) Ja ću pomoći Mitili. TILTIL: Nemamo cipela... VILA: Ne mari, daću vam ja jedan čudesan šeširić! A gde su vam roditelji?... TILTIL: (pokazuje desna vrata) Tamo... Spavaju... VILA: A deda i baka?... TILTIL: Umrli su... VILA: A imate li male braće i malih sestara? TILTIL: Imamo, imamo; tri mala brata... MITIL : I četiri male sestre... VILA: A gde su oni? TILTIL: I oni su umrli.

VILA: Želite li da ih opet vidite? TILTIL: O, da! I to odmah!... Pokažite nam ih! VILA: Nisu u mom džepu... Ali ispalo je kao naručeno; videćete ih kad budete prolazili kroz zemlju Uspomena. To je na putu koji vodi Plavoj Ptici. Odmah levo, posle trećeg raskršća. A šta ste radili kad sam zakucala? TILTIL: Uživali smo jedući kolače. VILA: Imate kolača? Gde su? TILTIL: U dvorcu bogate dece... Doñite da vidite, divno je to! (Odvodi Vilu prozoru) VILA: (na prozoru) Pa te kolače drugi jedu!... TILTIL: Da, ali kad se sve vidi... VILA : Da li im zavidiš?... TILTIL: Zašto?... VILA: Zato što sve pojedoše. Mislim da mnogo greše što i tebi ne daju. TILTIL: Ne, ne, kad su bogati. O, ala je divno kod njih! VILA: Nije lepše nego kod tebe. TILTIL: E!... Kod nas je mračnije, teskobnije, nema kolača... VILA: Baš je isto kao kod njih; ali ti ne vidiš... TILTIL: Vidim ja vrlo dobro, imam veoma dobre oči. Ja na crkvenom časovniku, koji tata ne može da vidi, čitam koliko je sati... VILA: (naglo se naljuti) Kažem ti da ne vidiš! Eto, kako vidiš mene? Kakva sam? (Tiltil se snebiva i ćuti.) Dakle, hoćeš li odgovoriti, treba da znam da li vidiš? Jesam li lepa ili ružna? (Tiltil, sve više zbunjen ćuti.) Nećeš da odgovoriš? Jesam li mlada ili stara? Jesam li rumena ili žuta? Možda imam grbu? TILTIL: (pomirljivo) Ne, ne, nije velika. VILA: Jeste, jeste, prema tvom izgledu reklo bi se da je ogromna... Imam li kukast nos, ili mi je izvañeno levo oko... TILTIL: Ne, ne, ja to ne kažem. Ko ga je izvadio? VILA: (sve ljuća) Pa nije izvañeno! Bezobrazniče! bedniče! Oko je lepše nego ovo drugo; veće je, svetlije, plavo je kao nebo. A vidiš li moju kosu? Žuti se kao žito... Liči na čisto zlato! Glava mi je teška od nje, toliko je mnogo ima. I svuda je rasuta... Vidiš li je po mojim rukama? (Pokazuje dva pramena kose) TILTIL: Da, vidim nekoliko vlasi... VILA: (besna) Nekoliko vlasi!... Snopovi!... Naručja!... Bokori!... Zlatni talasi!... Znam dobro da ljudi govore da ne vide moju kosu, ali mislim da ti ne spadaš u te zlobne slepe ljude? TILTIL: Ne, ne, ja lepo vidim kosu koja nije sakrivena. VILA: Ali treba da imaš odvažnost pa da vidiš i ostalu! Baš su čudni ljudi... Otkako su pomrle vile niti što vide niti misle o tome... Srećom, imam uvek pri sebi sve što je potrebno da bi se zapalile njihove ugasle oči. Sta izvlačiš iz moje torbe? TILTIL: O! Divni zeleni šeširić, šta to blista na znački? VILA: To je veliki Dijamant pomoću koga se vidi... TILTIL: A! VILA: Da, kad je šešir na glavi, okrene se malo Dijamant: na primer, s desna na levo, gle, vidiš li? On tada pritisne jednu čvorugu na glavi koju niko ne vidi, i koja otvara oči... TILTIL: To ne boli? VILA: Naprotiv, on je čaroban. Odmah se vidi i ono što je unutra u stvarima; na primer

duša hleba, vina, bibera... MITIL: A vidi li se i duša šećera? VILA: (naglo se naljuti) Razume se... Ja ne volim izlišna pitanja. Šećerova duša nije zanimljivija od biberove duše... Evo, dajem vam ono što imam da vam pomognem u traženju Plave Ptice... Znam dobro da bi vam bili korisniji Čarobni Prsten koji čini nevidljivim onoga koji ga nosi i Leteći Ćilim. Ali sam izgubila ključ od ormana u kome ih čuvam... O! Zamalo što nisam zaboravila... (Pokazuje Dijamant) Kad se drži ovako, i malo okrene, vidiš, onda se vidi Prošlost... Kad se još malo okrene, vidi se Budućnost... Čudesno, praktično i bez galame. TILTIL: Uzeće mi ga tata. VILA: Neće ga on ni videti; sve dok je na tvojoj glavi, niko ga ne može videti... Hoćeš li da ga probaš? (Stavlja Tiltilu naglavu zeleni šeširić.) A sad, okreni Dijamant. Jedan okret a zatim... (Tek što je Tiltil okrenuo Dijamant, opaža se nagla i čudesna promena svih stvari. Stara vila odjednom se pretvara u divnu i neobičnu kneginjicu. Kamenčići od kojih je sazidana koliba zasvetleli su, plave se kao safiri, postaju prozirni, blistavi, zasenjuju kao najdivnije drago kamenje. Bedni nameštaj oživeo je i zasvetleo; sto od belog drveta ukazuje se težak i lep kao da je od mermera, brojnik na časovniku namiguje i ljupko se smeši, dok se vrata iza kojih se klati kazaljka otvaraju i ispuštaju Časove koji se drže za ruku,grohotom se smeju i počinju da igraju uz zvuke umilne muzike. Razumljivo je što se Tiltil uplašio i uzvikuje pokazujući Časove.) TILTIL: Ko su sve te lepe gospoñe? VILA: Ne boj se, to su časovi tvoga života koji su srećni što su za jedan časak postali slobodni i vidljivi. TILTIL: A zašto su zidovi tako svetli? Da nisu od šećera ili od dragog kamenja? VILA: Svaki je kamen jednak, svaki je dragi kamen, ali čovek vidi samo nekoliko kamena... (Dok ovi tako govore, Čarolija se nastavlja i upotpunjuje. Duše Hlebova od dva kila, u obliku čičica u trikoima boje hlebne kore, zgranute i nabeljene, izvlače se iz naćava i skaču oko stola gde im se pridružuje Vatra koja izlazi iz ognjista u trikou sumporne i crvenkaste boje, ide za njima i krivi se od smeha.) TILTIL: Ko su ovi prostaci? VILA: Nije ništa ozbiljno; to su duše Hlebova od dva kila koje se koriste vladavinom istine i iziaze iz naćava gde im je tesno... TILTIL: A onaj veliki crveni ñavo što zaudara? VILA: Pst!... Ne govori suviše glasno. To je Vatra. Ona ima gadnu narav. (Ovaj dijalog ne prekida čaroliju. Pas i Mačka, koji leže kraj ormana, razderu se pa odu u jednu rupu, a na njihovo mesto dolaze dve osobe, od kojih jedna nosi masku psa buldoga a druga mačju glavu. U taj čas, čovečuljak sa maskom psa buldoga, koga ćemo ubuduće zvati Pas, jurne na Tiltila koga snazno grli i obasipa bučnim i plahovitim milovanjima, dok mala zena sa mačjom maskom, koju ćemo jednostavno zvati Mačka, češlja se, pere ruke i gladi brke, pre no što će se primaći Mitili) PAS: (laje, skače, sve njuška, nesnosan) Mali moj bogo! Dobar dan! Dobar dan, moj mali bogo! Najzad, mogu da ti govorim! Imao sam toliko mnogo da ti kažem! Uzalud sam lajao i mahao repom. Nisi razumeo! Ali sada! Dobar dan! Volim te!... Volim te! Želiš li da učinimo neko čudo? Hoćeš li da uradim nešto lepo? Hoćeš li da idem na rukama ili da igram na konopcu? TILTIL: Vili, ko je ovaj gospodin sa psećom glavom?

VILA: Pa zar ne vidiš? To je Tilova duša koju si ti oslobodio. MAČKA: (primiče se Mitili, pruža joj ruku, ceremonijalno, oprezno) Dobar dan, gospoñice. Kako ste lepi danas! MITIL: Dobar dan, gospoño... (Vili) Ko je ovo? VILA: To je lako pogoditi, to je Tiletina duša koja ti pruža ruku. Zagrli je... PAS: (gura Mačku) I mene!... Ja grlim malog bogu!... Ja grlim malu devojčicu... Svakoga grlim!... Divno!... Ala ćemo se zabavljati... Hoću da uplašim Tilegu! U! U! U! MAČKA: Gospodine, ja vas ne poznajem... VILA: (preteći Psu štapićem) Budi miran, ti! Inače vratićeš se u ćutanje za sva vremena... (Čarolija se meñutim nastavlja: u svom uglu, Točak je počeo vrtoglavo da se okreće predući sjajne zrake svetlosti. Fontana, u drugom uglu, počinje da peva previsokim glasom, i pretvarajući se u blistavu Fontanu, preplavi slivnik biserom i smaragdom, kroz koje se zaleti duša Vode, slična devojci raščerupanoj i plačevnoj s koje curi voda, i odmah ide da se bije sa Vatrom.) TILTIL: A ova mokra gospoda? VILA: Ne boj se, to je voda koja izlazi iz slavine... (Lonac s mlekom prevrne se, padne sa stola, razbije se na zemlji, a izprosutog mleka izdiže se jedan veliki beli i sramežljivi lik, koji izgleda da se boji svakoga.) TILTIL: A gospoña u košulji što se plaši? VILA: To je mleko koje je razbilo lonac... (Glava Šećera koja lezi u podnožju ormana, raste, širi se, provaljuje svoj papirni omot odakle se pojavi, izroni, jedno umiljato a licemerno biće, u prostom, grubom i dugom ogrtaču polubelom, poluplavom. Ono se blazeno smeši i prilazi Mitili.) MITIL: (nespokojna) Šta hoće? VILA: To je Šećerova duša. MITIL: (umirena) Ima li on ječmenog šećera? VILA: Samo to i nosi po džepovima, a i prsti su mu od njega... (Lampa pada sa stola, i čim padne, njen se plamen podiže i pretvara u svetlu devicu besprimerne lepote. Na njoj je dug prozirni i blistav veo, i stoji nepomična u nekoj vrsti zanosa.) TILTIL: To je kraljica! MITIL: To je Sveta Deva! VILA: Ne, deco moja, to je Svetlost. (Meñutim izvešane šerpe okreću se kao čigre, orkan za rublje otvara se i počinje divno odmotavanje štofova mesečeve boje, s kojima se mešaju isto tako sjajne krpe i prnje koje silaze stepenicama koje vode na tavan. Ali nekoje dosta jako zakucao na desna vrata triput.) TILTIL: (uplašen) To je tata! Čuo nas je! VILA: Okreni Dijamant! S leva u desno! (Tiltil brzo okrene Dijamant) Ne tako brzo!... Bože moj! Dockan je! Okrenuo si suviše brzo. Neće imati vremena da se vrate na svoja mesta, a mi ćemo imati dosta neprijatnosti. (Vila nanovo postaje baba, zidovi kolibe nemaju više svog sjaja. Časovi ulaze u časovnik. Točak se zaustavlja, itd. Ali, u žurbi i opštem neredu, dok Vatra trči po sobi kao luda, tražeći odžak, jedan od Hlebova od dva kila nije mogao naći mesto u naćvama, zajeca, puštajući užasne krike.) Šta je? HLEB: (sav uplakan) Nema više mesta u naćvama. VILA: (nagne se nad naćve) Ima, ima... (Gura druge hlebove koji su zauzeli svoja ranija mesta.) Brzo, uredite se! Neko opet kuca na vrata.

HLEB: (prestravljen, uzalud se trudi da uñe u naćve) Ne može se nikako! Mene će prvog pojesti! PAS: (skačući oko Tiltila) Moj mali bogo!... Ja sam još ovde!... Mogu još da govorim!... Mogu još da te grlim!... Još! još! još! VILA: Šta, i ti? Ti si još tu? PAS: Imam sreće... Nisam mogao da uñem u ćutanje, rupa se zatvorila suviše brzo... MAČKA: I moja... Šta će biti? Zar je to opasno? VILA: Bogami, treba da vam kažem istinu. Svi oni koji budu pratili ova dva deteta, umreće na kraju putovanja. MAČKA: A oni koji ih ne budu pratili? VILA: Oni će živeti još koji časak. MAČKA: (Psu) Hajde da uñemo u rupu. PAS: Ne, ne!... Neću!... Hoću, da pratim malog bogu!.. Hoću da mu govorim za sve vreme! MAČKA: Glupače! (Opet neko kuca.) HLEB: (lijući vrele suze) Neću da umrem na kraju putovanja! Hoću odmah da uñem u naćve! VATRA: (koja i dalje vrtoglavo juri po sobi puštajući jezive krike) Ne mogu da nañem ognjište. VODA: (uzaludno pokušava da ude u slavinu) Ne mogu da uñem u slavinu! ŠEĆER: (batrga se oko svog papirnog omota) Pocepao sam svoj omot. MLEKO: (tečno i stidljivo) Moj lončić je razbijen! VILA: Ala su glupi. Bože moj! Glupi i kukavice! Dakle, vi biste više voleli da i dalje živite u svojim gadnim kutijama, u svojim rupama i slavinama nego da pratite decu koja polaze da traže Plavu Pticu? SVI: (osim Psa i Svetlosti) Da, da! Odmah! Moja slavina! Moje naćve! Moja rupa! VILA: (Svetlosti koja sanjivo posmatra komade svoje lampe) A ti, Svetlosti, šta ti misliš? SVETLOST: Ja ću ići s decom. PAS: (urla od radosti) I ja! I ja! VILA: To je najbolje... Uostalom, sad je dockan da umaknete, nemate više da birate, svi ćete izići sa nama... Ali ti, Vatro, ne približavaj se nikome, ti Pseto ne zadirkuj Mačku, a ti Vodo, idi pravo i gledaj da ne tečeš svuda. (Opet neko kuca na desna vrata.) TILTIL: (sluša) To je opet tata. Sad je ustao, čujem ga kako ide... VILA: Izi ñimo kroz prozor... Doñite svi mojoj kući, da obučem kako treba životinje i pojave... (Hlebu) Ti, Hlebe, uzmi kavez za Plavu Pticu. Ti ćeš ga čuvati. Brzo, brzo, ne gubimo vreme... (Prozor se naglo prosiri ipostaje kao vrata. Svi izlaze. Prozor opet dobija prvobitni oblik i opet se zatvara. Soba je opet postala mračna i dva kreveca su obavijena tamom. Otvaraju se desna vrata i na otvoru se pojavljuju glave oca i majke Til.) OTAC TIL: Nije bilo ništa... To je popac cvrčao... MAJKA TIL: Vidiš li ih? OTAC TIL: Dabome. Mirno spavaju. MAJKA TIL: Čujem kako dišu. Vrata se zatvaraju. Zavesa DRUGI ČIN

DRUGA SLIKA - KOD VILE Veličanstven trem u dvorcu vile Berilin. Stubovi su od mermera svetle boje sa zlatnim i srebrnim glavama (stubova), stepenice, hodnici, balustrade, itd. Ulaze, pozadi, desno, raskošno odeveni: Mačka, Šećer i Vatra. Oni izlaze izjednog odeljenja odakle dopiru zraci svetlosti; to je Vilina garderoba. Mačka je prebacila lak veo preko svog trikoa od crne svile. Šećer je obukao svilenu haljinicu, polubele, poluplave boje, a Vatra ima na glavi raznobojne jezičke, i dug ogrtač zatvorenocrvene boje sa zlatnom postavom. Oni svi prelaze preko cele sale i dolaze u prvi plan, desno, gde ih Mačka okuplja pod jednim svodom. MAČKA: Ovuda. Ja poznajem sve zavijutke ovog dvorca. Vila Berilin nasledila ga je od Plave Brade. Dok su deca i Svetlost u poseti kod Viline unuke, iskoristimo poslednje slobodne trenutke. Pozvala sam vas ovde da porazgovaramo o položaju u kom se nalazimo. Jesmo li svi ovde? ŠEĆER: Evo Psa, izlazi iz Viline garderobe. VATRA: Kako se obukao vrag? MAČKA: Uzeo je livreju jednog lakeja sa Pepeljuginih kočija. To mu je baš i trebalo ima dušu sluge. Ali sakrijmo se iza balustrade. Nemam nimalo vere u njega. Bolje bi bilo da ne čuje ovo što ću da vam kažem. ŠEĆER: Uzalud... Nanjušio nas je... Gle, eno Vode, i ona izlazi iz garderobe. Bože, ala je lepa! (Pas i Voda prilaze prvoj grupi.) PAS: (skače) Eto! Eto! Ala smo lepi! Pogledajte samo ove čipke pa ove vezove! Sve od zlata i to od pravog zlata! MAČKA: (Vodi) To je odelo „boje vremena" iz priče „Magareća koža"? Čini mi se da mi je poznato... VODA: Da, to mi je još ponajbolje stajalo. VATRA: (kroz zube) Nije ponela kišobran. VODA: Šta ste kazali? VATRA: Ništa, ništa. VODA: Mislila sam da govorite o jednom velikom crvenom nosu koji sam videla pre neki dan. MAČKA: Dakle, ne svañajmo se više, imamo važnijeg posla. Još samo na Hleb čekamo; gde je on? PAS: Još ne zna koje odelo da izabere. VATRA: To je zaista teško, kad neko izgleda glup i kad ima veliki trbuh. PAS: Najzad, rešio je da uzme jedno tursko odelo, ukrašeno dragim kamenjem, tursku sablju i čalmu. MAČKA: Eno ga! Obukao je najlepše odelo Plave Brade. (Ulazi Hleb u napred opisanom odelu. Svilena haljina jedva je preklopljena na njegovom ogromnom trbuhu. U jednoj ruci drži balčak sablje koju je zadenuo za pojas, a u drugoj kavez za Plavu Pticu.) HLEB: (klati se razmetljivo) Dakle? Kako vam izgledam? PAS: (skače oko Hleba) Ala je lep! ala je glup! ala je lep! ala je lep! MAČKA: (Hlebu) Jesu li deca obučena? HLEB: Jesu. Gospodin Tiltil je obukao crveni kaput, bele čarape i plave Palčićeve pantalone; gospoñica Mitil uzela je Gretelinu haljinu i Pepeljugine papuče. Ali glavna je muka bila oko oblačenja Svetlosti!

MAČKA: Zašto? HLEB: Voda nalazi da je ona taho lepa i nije htela nikako da je oblači! Tada sam se ja pobunio u ime našeg dostojanstva osnovnih i opšte uvaženih elemenata, dodao sam najzad da, pod tim uslovima, neću ići sa njom. VATRA: Trebalo joj je kupiti šešir za lampu! MAČKA: A šta je Vila odrovorila? HLEB: Mlatnula me je nekoliko puta po glavi i trbuhu. MAČKA: A posle? HLEB: Bio sam odmah ubeñen, ali u poslednjem trenutku Svetlost se odluči da uzme haljinu "mesečeve boje" koja je bila na dnu sanduka gde leži blago Magareće kože. MAČKA: Dosta smo brbljali, vreme prolazi... Radi se o našoj budućnosti... Čuli ste da je Vila kazala da će kraj ovog putovanja biti i kraj našeg života. Treba ga dakle produžavati svim mogućim sredstvima, koliko je god moguće. Ali ima još nešto, treba da mislimo na sudbinu našeg roda i naše dece. HLEB: Tako je! Tako je! Mačka ima pravo! MAČKA: Čujte me... Svi mi koji smo ovde, životinje, stvari i elementi, svi mi imamo dušu koju čovek još nije upoznao. Zato smo još nezavisni, ali ako čovek nade Plavu Pticu, sve će znati, sve će videti i mi ćemo potpuno zavisiti od njega. To sam malopre doznala od svoje stare prijateljice Noći, čuvarke životnih tajni. U našem je dakle interesu da sve učinimo da se ne nañe ta ptica, pa makar izložili opasnosti i život dece. PAS: (uvreñen) Šta kaže ta tamo? Ponovi još jednom da dobro čujem o čemu je reč! HLEB: Mir! Nemate reč. Ja predsedavam. VATRA: Ko vas je postavio za predsednika? VODA: (Vatri) Mir! Šta se vi mešate? VATRA: Mešam se, jer je potrebno da se umešam u ovo. Ne primam vaše primedbe. ŠEĆER: (pomirljivo) Dozvolite... Ne treba da se svañamo. Ovo je ozbiljna stvar. Treba da se sporazumemo o merama koje treba da preduzmemo. HLEB: Slažem se u svemu sa Šećerom i Mačkom. PAS: To je blesavo! Postoji Čovek i to je sve! Treba mu se pokoravati i raditi sve što on zatraži! Samo je to istina. Ja znam samo za njega! Živeo Čovek! U život, u smrt, sve za Čoveka! Čovek je bog! HLEB: Ja se potpuno slažem sa Psom. MAČKA: (Psu) Ali treba navesti razloge... PAS: Nema tu razloga! Volim Čoveka, i to je dosta! Ako uradite nešto protiv njega, prvo ću vas podaviti pa onda otići njemu i sve mu ispričati. ŠEĆER: (blago posreduje) Dozvolite. Ne zaoštravajmo raspravu. Sa izvesnog stanovišta oboje imamo pravo. Mogu neki biti za, i neki protiv. HLEB: Potpuno se slažem sa Šećerom! MAČKA: Zar svi mi koji smo ovde, Voda, Vatra, pa i Vi sami, Hlebe i Psu, zar nismo svi mi žrtve jedne nečuvene tiranije? Setite se vremena kad smo, pre despotovog dolaska slobodno lutali po Zemlji... Voda i Vatra bili su jedini gospodari sveta; a pogledajte šta su sada! Što se nas tiče, mi smo slabački potomci velikih zveri. Pazite! Pravite se nevešti. Vidim da dolaze Vila i Svetlost. Svetlost je uz Čoveka; ona je najveći neprijatelj. Evo ih... (Ulaze desno: Vila i Svetlost za njima Tiltil i Mitil) VILA: Dakle? Šta je to? Šta radite u tom uglu? Kao da spremate neku zaveru. Vreme je da se poñe. Odlučila sam da vam Svetlost bude poglavica. Svi ćete je slušati kao mene i

ja joj poveravam svoj štapić! Deca će večeras posetiti svog dedu i svoju baku koji su umrli. Iz uviñavnosti, vi ih nećete pratiti. Neka provedu noć u krugu svoje pokojne porodice. Za to vreme, vi ćete spremiti sve što je potrebno za sutrašnji put, koji će biti dug. A sad, ustajte, na put, svak na svoje mesto! MAČKA: (licemerno) I ja sam im upravo to govorila, gospoño Vilo. Ja sam ih opominjala da savesno i hrabro vrše svoju dužnost, nažalost, Pas me je stalno prekidao. PAS: Šta kaže? Pričekaj malo! (Hoće da skoči na Mačku, ali ga Til preduhitri i zaustavi pretećim pokretom.) Stani, Tilo! Čuvaj se i ako ti se još jednom desi da... PAS: Moj mali bogo, ti ne znaš, ona je... TILTIL: (preti mu) Ćuti!... VILA: Dosta jednom! Neka Hleb preda kavez Tiltilu. Možda se Plava Ptica krije u Prošlosti, kod deda i bake. U svakom slučaju, treba tu mogućnost imati u vidu. Hlebe, daj kavez! HLEB: (svečano) Molim, trenutak jedan, gospoño Vilo! (Kao govornik koji uzima reč) Svi vi budite svedoci da ovaj srebrni kavez koji mi je bila poverila... VILA: (prekida ga) Dosta. Bez fraza. Mi ćemo izići tamo a deca ovuda. TILTIL: (dosta nespokojan) Hoćemo li mi izići sasvim sami? MITIL: Gladna sam... TILTIL: I ja! VILA: (Hlebu) Podigni svoju tursku haljinu i daj im krišku, svog dobrog trbuha. (Hleb, podize svoju haljinu, izvlači sablju i seče od svog velikog trbuha dve kriske koje nudi deci.) ŠEĆER: (bliži se deci) Dozvolite mi da vam u isto vreme ponudim koje parče ječmenog šećera. (Lomi jedan po jedan prst na svojoj levoj ruci i nudi im ih.) MITIL: Šta to radi? Polomi sve prste? ŠEĆER: (nagovara ih) Probajte, izvrsni su. Od pravog ječmenog šećera. MITIL: (sisa jedan prst) Bože, ala je dobar! Imaš li još mnogo ovog šećera? ŠEĆER: (skromno) Imam, koliko god hoću. MITIL: A da li te mnogo boli kad tako lomiš prste? ŠEĆER: Ni najmanje. Naprotiv, to je vrlo korisno, oni odmah nanovo izrastu, i tako, uvek imam čiste i nove prste. VILA: Deco, ne jedite suviše šećera. Ne zaboravite da ćete uskoro večerati kod vašeg dede i vaše bake. TILTIL: Jesu li oni ovde? VILA: Sad ćete ih videti. TILTIL: Kako ćemo ih videti kad su mrtvi? VILA: Kako bi bili mrtvi, kad žive u vašem sećanju? Ljudi ne znaju tu tajnu, jer malo šta znaju; a ti, blagodareći Dijamantu, videćeš da mrtvi, sve dok ih se sećamo, žive srećno kao da nisu umrli. TILTIL: Ide li s nama Svetlost? SVETLOST: Ne, bolje je da budete sami u krugu porodice. Iz uviñavnosti, ja ću ovde čekati. Nisu me pozvali... TILTIL: Kuda treba ići? VILA: Onuda. Vi ste na pragu „Zemlje Uspomena". Čim okreneš Dijamant, videćeš jedno veliko drvo, sa natpisom koji će ti pokazati da si stigao. Ali ne zaboravite da treba da se vratite oboje u devet manje četvrt. To je veoma važno. Naročito, budite tačni, jer

sve će biti izgubljeno ako zadocnite. Do skorog viñenja. (Zove Mačku, Psa, Svetlost itd.) Ovuda. A mali tamo. (Vila sa Svetlošću i životinjama izlazi desno, a deca levo.) Zavesa TREĆA SLIKA - ZEMLJA USPOMENA (Gusta magla, odakle se pojavljuje desno, sasvim u prvom planu, stablo jednog velikog hrasta sa natpisom, Mlečna svetlost, rasplinuta, neprovidna. Tiltil i Mitil, nalaze se upodnožju hrasta.) TILTIL: Evo hrasta! MITIL: Ima i tablu s natpisom! TILTIL: Ne mogu da pročitam... Čekaj, popeću se na ovaj koren. Dobro je... Piše: „Zemlja Uspomena" MITIL: Da li ovde počinje? TILTIL: Da, eno strelica pokazuje... MITIL: Dobro, a gde su deka i baka? TILTIL: Iza magle! Da vidimo. MITIL: Ja baš ništa ne vidim! Ne vidim više ni svoje noge, ni svoje ruke. (Plačno) Hladno mi je! Neću više da idem. Hoću da se vratim kući. TILTIL: Ta ne plači stalno, kao Voda. Nije te sramota? Velika devojčica! Pogledaj, magla se već diže. Videćemo šta je tamo? (Zaista, magla počinje da se kreće, razreduje se, rasvetljava se, rastura se, iščezava. Odmah zatim, u svetlosti koja postaje sve prozirnija, zapaža se pod svodom zelenila jedna prijatna, seoska kućica, pokrivena puzavicama. Otvoreni su i prozori i vrata. Vide se košnice pčela pod strejom, saksije sa cvećem na prozorima, kavez u kom spava jedan kos, itd. Blizu vrata klupa na kojoj sede, duboko uspavani, jedan stari seljak i njegova žena, to jest Tiltilov deda i Tiltilova baba.) TILTIL: (odmah ih je poznao) To su deka i baka! MITIL: (pljeska rukama) Jeste! jeste!... Oni su!... Oni su! TILTIL: (još nije sasvim siguran) Pazi! Još ne znamo da li mrdaju. Ostanimo iza drveta. (Baba Til otvara oči, uspravlja glavu, proteže se, uzdahne, pogleda Deda Tila koji se takoñe budi polako.) BABA TIL: Mislim da će nas naši živi unučići posetiti danas. DEDA TIL: Zacelo, oni misle na nas, sve nešto predosećam, i kao da mi mravi gmižu po nogama... BABA TIL: Verujem da su sasvim blizu jer mi od radosti igraju suze pred očima. DEDA TIL: Ne, ne. Veoma su daleko. Osećam da sam još slab. BABA TIL: Kažem ti da su tu, povratila mi se sva snaga. TILTIL i MITIL: (potr če iza hrasta) Evo nas! Evo nas! Dedice, bakice... Mi smo! Mi smo! DEDA TIL: Eto! Vidiš li? Šta sam ti govorio? Bio sam uveren da će danas doći. BABA TIL: Tiltil! Mitil! To si ti! To je ona! Oni! (Napreže se da im potrči u susret) Ne mogu da trčim! Uvek imam reumatizam! DEDA TIL: (potrči hramljući) Ni ja. Zbog tvoje drvene noge koja mi još uvek zamenjuje onu moju sam slomio kad sam pao s velikog hrasta. (Nastaje ludo grljenje izmeñu dede, babe i dece.) BABA TIL: Ala si porastao i ojačao, Tiltile moj!

DEDA TIL: (milujući Mitilu po kosi) A Mitil! Pogledaj samo! Divna kosa, divne oči! Pa kako lepo miriše! BABA TIL: Opet da se zagrlimo! Hodite mi u krilo... DEDA TIL: A za mene ništa? BABA TIL: Ne, ne... Prvo kod mene. Kako su tata i mama? TILTIL: Vrlo dobro, bakice. Spavali su, kad smo izišli. BABA TIL: (posmatra ih i miluje) Bože moj, kako su lepi i lepo umiveni! Da li te je mama umila? Ni čarape ti nisu poderane! Ja sam ih nekad krpila... Zašto nas češće ne posećujete? Ta nas toliko raduje! Evo nekoliko meseci kako nas zaboravljate te ne viñamo više nikoga. TILTIL: Nismo mogli, bakice, a danas, zahvaljujući Vili... BABA TIL: Mi smo uvek ovde, očekujemo posetu živih. Oni tako retko dolaze! Kad ste ono bili poslednji put? Na dan Svih Svetih, kad je zvonilo crkveno zvono. TILTIL: Na dan Svih Svetih? Nismo tada izlazili, jer smo bili jako nazebli. BABA TIL: Niste dolazili, ali ste mislili na nas... TILTIL: Jesmo. BABA TIL: Kad god mislite na nas, mi se probudimo i vidimo vas. TILTIL: Kako, dovoljno je da... BABA TIL: Pa ti znaš dobro... TILTIL: Ali ne, ne znam... BABA TIL: (Deda Tilu) Čudnovato je tamo. Oni još ne znaju. Znači ništa ne uče? DEDA TIL: Isto kao što je bilo u naše vreme. Živi su tako glupi kad govore o drugima. TILTIL: Vi stalno spavate? DEDA TIL: Da, ne spavamo rñavo, očekujući da nas probudi neka misao Živih... O! Lepo je to spavati, kad se svrši život. Ali je isto tako prijatno probuditi se s vremena na vreme. TILTIL: Onda, vi niste istinski mrtvi? DEDA TIL: (skače) Šta kažeš? Šta je rekao? Evo upotrebljava reči koje mi ne razumemo više. Je li to neka nova reč, neki novi izum? TILTIL: Reč „mrtav"? DEDA TIL: Da, ta reč. Šta znači ona? TILTIL: Znači da neko nije više živ. DEDA TIL: Ala su ti tamo glupi! TILTIL: Je li ovde dobro? DEDA TIL: Dabome, nije rñavo, nije rñavo; još samo kad bi bilo više molitve... TILTIL: Tata mi je rekao da se ne treba više moliti... DEDA TIL: Treba, treba... Molitva je sećanje... BABA TIL: Da, da, sve bi bilo dobro, kad biste nas samo češće posećivali. Sećaš li se, Tiltil? Poslednji put bila sam napravila jednu divnu tortu s jabukama. Ti si toliko mnogo jeo da ti je pozlilo... TILTIL: Ali još od prošle godine nisam jeo torte s jabukama. Ove godine jabuke nisu rodile. BABA TIL: Ne govori gluposti. Ovde ih uvek. ima. TILTIL: To nije isto. BABA TIL: Kako? To nije isto? Pa sve je svejedno kad možemo da se zagrlimo. TILTIL: (gleda naizmenično dedu i baku) Nisi se nimalo promenio, baš nimalo. Ni baka

se nije nimalo promenila. Pa vi ste još lepši. DEDA TIL: Pa, nije nam rñavo... Ne starimo više... Ali vi, koliko ste vi porasli! Pogledajte tamo, na vratima, još stoji zabeleženo koliki ste bili poslednji put. To je bilo na dan Svih Svetih... Da vidimo... Uspravi se... (Tiltil se uspravlja uz vrata.) Četiri prsta! To je ogromno! (I Mitil staje uz vrata) A Mitil, četiri i po! O! o! opasnih podanika! Kako rastu, kako rastu! TILTIL: (gleda oko sebe sa zanosom) Kako je sve opet dobro, kako je sve na svom mestu! Ali kako je sve lepše! Evo časovnika sa velikom kazaljkom čiji sam vrh slomio. DEDA TIL: Eto i činije koju si okrnjio. TILTIL: Evo rupe koju sam probušio na vratima ovog dana kad sam našao svrdao. DEDA TIL: Dabome, bio si štetočina! Tu je i šljiva na koju si se rado peo, kad ja nisam tu. Uvek su na njoj lepi crveni plodovi. TILTIL: Ali su sada mnogo lepši! MITIL: Evo i starog kosa! Peva li još? Kos se budi i počinje da peva iz sve snage. BABA TIL: Vidiš li? Čim se pomisli na njega. TILTIL: (primećuje sa zaprepašćenjem da je kos sasvim plav) Pa on je plav! Pa to je ta Plava Ptica koju treba da odnesem Vili! A vi i ne govorite da imate plavog kosa! O! Kako je plav, plav, plav, kao kugla od plavog stakla! (Moleći) Dedice, bakice, hoćete li da mi ga date? DEDA TIL: Dabome, možda... Šta misliš ti o tome, mamice Til? BABA TIL: Svakako, svakako. Šta će nama ovde! Stalno spava... Nikad se ne čuje. TILTIL: Staviću ga u kavez. Gle, a gde je njoj kavez? A! zaista, zaboravio sam ga iza velikog drveta... (Otrči do drveta, donosi kavez i neće u njega kosa) Dakle vi mi ga istinski dajete. Vila će biti zadovoljna! A tek Svetlost! DEDA TIL: Ti znaš da ja ne odgovaram za pticu. Bojim se da neće moći da se navikne na tamošnji burni život i da će se vratiti prvom zgodnom prilikom... Najzad, videćemo. Ostavi ga časkom tu i doñi da vidiš kravu. TILTIL: (opazivši košnice) A kako su pčele? DEDA TIL: Pa nisu rñavo. Ni one više ne žive, kako vi tamo kažete; ali marljivo rade. TILTIL: (približi se košnicama) Dabome! Miriše med. Mora biti da su košnice teške! Ovde je svo cveće tako lepo! A jesu li ovde i moje umrle sestrice? MITIL: A gde su moja tri sahranjena bratića? (Na ove reči, sedmoro male dece nejednakog rasta, u obliku Panovih flauta, izlaze jedno po jedno iz kuće.) BABA TIL: Evo ih, evo ih! Čim se pomisli na niih, čim se govori o njima, odmah se pojave obešenjaci! (Tiltil i Mitil trče deci u susret, ćuškaju se, grle se. Igraju se u kovitlac, vrište od radosti.) TILTIL: Gle, Pjero! (Hvataju se za kose) Opet ćemo da se tučemo kao ranije... I Rober! Dobar dan, Žan! Ne nosiš više čigru? Madlena i Pjereta, Polina i Riketa... MITIL: O! Riketa, Riketa!... Još ide četvoronoške... BABA TIL: Da, ona ne raste više. TILTIL: (opazio je psetance koje kevće oko njih) Gle Kiki kome sam odrezao rep sa Polininim makazama. Ni on se nije izmenio. DEDA TIL: (ozbiljno) Ne, ovde se ništa ne menja. TILTIL: A Polina još uvek ima bubuljicu na nosu. BABA TIL: Da, neće da iščezne, ništa ne pomaže.

TILTIL: O! Kako dobro izgledaju, kako su debeli i kako blistaju! Kako su im lepi obrazi. Izgleda da se dobro hrane. BABA TIL: Mnogo su zdraviji otkad ne žive. Ničega se više ne boje, nikad nisu bolesni, nemaju više briga. (Časovnik u kući otkucava osam sati.) BABA TIL: (zaprepašćeno) Šta je to? DEDA TIL: Bogami, ne znam... Mora biti da je časovnik. BABA TIL: Nije moguće. Nikad ne izbija. DEDA TIL: Zato što ne mislimo na vreme. Je li ko od vas pomislio na vreme? TILTIL: Ja sam... Koliko je sati? DEDA TIL: Veruj mi, ne znam... Odviknuo sam se. Otkucao je osam puta, to je valjda ono što tamo nazivaju osam sati! TILTIL: Svetlost me očekuje u četvrt do devet. Zbog Vile... To je veoma važno. Idem odmah. BABA TIL: Nećete nas ostaviti sad kad treba da večeramo. Brzo, brzo, da namestim sto pred vrata. Baš imamo izvrsnu čorbu od kupusa i divnu tortu sa šljivama. (Iznose sto, stavljaju ga pred vrata, donose činije, tanjire, itd. Svi pomažu.) TILTIL: Bogami, pošto imamo Plavu Pticu. A zatim čorbu od kupusa, odavno nisam... Otkad sam na putu... Nje nema po hotelima. BABA TIL: Eto! Spremno je. Sedite, deco. Ako se žurite, ne treba da gubimo vreme. (Upaljena je lampa, poslužena je čorba. Deda, baba i deca sedaju okojela, uzgurnjavu, muvanje u rebra, radosne poklike i smeh.) TILTIL: (jede halapljivo) Ala je dobra! Bože moj, ala je dobra! Hteo bih još, još! (Maše svojom drvenom kašikom i jako udara u svoj tanjir.) DEDA TIL: Gle, gle, malo tišine. Još uvek si nepristojan, razbićeš tanjir. TILTIL: (upola uspravljen na svojoj stoličici) Hoću još! Još! (Dohvati i privuče sebi čorba-luk koji se prevrne i raspe po stolu, a potom i po nogama gostiju. Krici i vika oparenih.) BABA TIL: Vidiš! Lepo sam ti kazala... DEDA TIL: (jako ošamari Tiltila) Evo ti, na! TILTIL: (zbunjen za časak, meće zatim ruku na obraz, sa zanosom) Da! Da! Ovako si šamarao i kad si bio živ. Dedice, kako mi prija ovaj šamar... Treba da te poljubim!... DEDA TIL: Dobro, dobro. Dobićeš još ako ti prija. (Časovnik izbije osam i po.) TILTIL: (skače) Osam i po! (Baca kašiku.) Mitil, treba odmah da krenemo! BABA TIL: Stanite! Još koji trenutak! Ne gori kuća! Viñamo se tako retko. TILTIL: Ne, nije moguće. Svetlost je tako dobra. A ja sam joj obećao. Hajd'mo, Mitil, hajd'mo! DEDA TIL: Bože, ala su živi dosadni sa svojim poslovima i kretanjima. TILTIL: (uzima kavez i ljubi se žurno sa svima unaokolo.) Zbogom dedice! Zbogom, bakice! Zbogom, braćo, sestre, Pjero, Robere, Polina, Madlena, Riketa, i ti, Kiki! Osećam dobro da ne možemo više ostati ovde. Ne plači, bakice, mi ćemo često dolaziti. BABA TIL: Dolazite svakog dana! TILTIL: Ho ćemo, hoćemo! Dolazićemo što je moguće češće. BABA TIL: To nam je jedina radost, i mi se beskrajno veselimo kad mislite na nas! DEDA TIL: Mi nemamo drugih zabava! TILTIL: Brzo, brzo! Moj kavez! Moja ptica! DEDA TIL: (dodaje mu kavez) Evo!.,. Znaš, ja ne jemčim ni za šta; iako nije boje koja

vam treba! TILTIL: Zbogom! Zbogom! BRAĆA I SESTRE TIL: Zbogom, Tiltil! Zbogom, Mitil! Mislite na ječmeni šećer! Zbogom! Doñite opet! Doñite opet! (Svi mašu maramicama dok se Tiltil i Mitil polako udaljuju. Ali, još za vreme poslednjih odgovora, ponovo se postepeno stvara magla koja je bila u početku, zvuk glasova slabi tako da, na kraju prizora, sve nestaje u magli, a u trenutku kad se zavesa spušta, Tiltil i Mitil sami ostaju pod hrastom.) TILTIL: Ovuda, Mitil! MITIL: Gde je Svetlost? TILTIL: Ne znam... (Gleda pticu u kavezu.) Gle, ptica više nije plava! Pocrnela je! MITIL: Daj mi ruku, bratiću moj. Mnogo se bojim i hladno mi je... Zavesa TREĆI ČIN ČETVRTA SLIKA - DVORAC U NOĆI Prostrana i čudesna dvorana velelepnosti ozbiljne, stroge, metalne i mrtvačke koja ostavlja utisakgrčkog ili egipatskog hrama, čiji su stubovi, arhitrave, podovi i ukrasi od crnog mermera, zlata i abonosa. Dvorana je u obliku trapeza. Stepenice od bazalta, koje zauzimaju gotovo celu širinu dvorane, dele je na tri uzastopna plana koji se postepeno uzdižu prema pozadini. Desno i levo, izmeñu stubova, vrata od tamne bronze. U dnu, bronzana monumentalna vrata. Razlivena svetlost koja kao da izlazi iz mermernog i abonosovog bleska sama osvetljava dvorac. Kad se zavesa digne, Noć, u obliku veoma lepe žene, u dugim crnim haljinama, sedi na stepeništu drugog plana, izmeñu dece, od kojih jedno gotovo golo, kao Amor smeši se u dubokom snu, dok drugo stoji, nepomično, ogrnuto velom od glave do pete. Mačka ulazi desno u prvom planu. NOĆ: Ko to ide? MAČKA: (stropoštava se uznemoglo na mermerne stepenice) Ja sam, majko Noći... Ne mogu više... NOĆ: Pa šta ti je, dete moje? Bleda si, mršava i sva ukaljana. Jesi li se opet vucarala po olucima, po snegu i kiši? MAČKA: Baš su oluci u pitanju! Reč je o našoj tajni! Došao je smak sveta! Uspela sam da umaknem za trenutak da vas obavestim; ali se bojim da je sve uzalud... NOĆ: Šta? Šta se desilo? MAČKA: Ja sam već govorila o malom Tiltilu, drvarevom sinu, i o čarobnom Dijamantu... Eto, dolazi ovde da vam traži Plavu Pticu. NOĆ: Još je nije našao. MAČKA: Naći će je uskoro, ako ne učinimo neko čudo. Evo šta se dogaña: Svetlost koja ga vodi i koja nas je sve izdala, jer ona je sasvim uz Čoveka, Svetlost je doznala da se prava Plava Ptica, jedina koja može da živi na dnevnoj svetlosti, krije ovde, meñu plavim pticama snova koje se hrane mesečevim zracima i umiru čim ugledaju sunce. Ona zna da joj je zabranjeno da prekorači prag vašeg dvorca, ali ona šalje decu; i pošto ne možete da sprečite Čoveka da otvara vrata vaših tajni, ne znam kako će se sve to svršiti. U svakom slučaju, ako kojom nesrećom pronadu Plavu Pticu, ne ostaje nam ništa drugo nego da iščeznemo.

NOĆ: Gospode, Gospode! U kakvom vremenu živimo! Nemam ni trenutka za odmor. Eto nekoliko godina, ne razumem Čoveka. Dokle će dospeti? Treba dakle sve da sazna? Već je saznao trećinu mojih Tajni, svi se moji Užasi boje i ne smeju više da izlaze, moje su se Utvare razbegle, većina mojih Bolesti ne oseća se dobro. MACK A: Znam, majko Noći, teška su vremena, i mi se gotovo sami borimo sa Čovekom. Nego, čujem ih kako se približavaju. Vidim samo jedan izlaz: pošto su to deca, treba ih toliko uplašiti da se neće usuditi da otvore velika vrata u dnu, iza kojih se nalaze Mesečeve ptice. Tajne ostalih pećina biće dovoljne da skrenu njihovu pažnju ili da ih preplaše... NOĆ: (osluškuje nem šum napolju) Šta to čujem?... Pa njih ima poviše? MAČKA: Ništa ne mari, to su naši prijatelji: Hleb i Šećer; Voda se ne oseća dobro a Vatra nije mogla da doñe, jer je u srodstvu sa Svetlošću. Samo Pas nije uz nas, ali on ničim ne može odstraniti. (Ulaze pailjivo desno, u prvom planu, Tiltil, Mitil, Hleb, Šećer i Pas.) MAČKA: (pojuri u susret Tiltilu) Ovuda, ovuda, moj mali gospodaru. Obavestila sam Noć i ona je očarana što ste došli. Treba da joj oprostimo, malo je bolesna; zato vam nije mogla izići u susret. TILTIL: Dobar dan, gospoño Noći. NOĆ: (uvreñena) Dobar dan? To mi nije poznato. Mogao si mi lepo reći: dobra noć, ili bar: dobro veče. TILTIL: (poražen) Oprostite, gospoño... Nisam znao! (Pokazuje prstom dva deteta) To su vaša dva dečka? Veoma su ljupki. NOĆ: Da, ovo je San. TILTIL: Zašto je tako debeo? NOĆ: Zato što dobro spava. TILTIL: A ovaj drugi što se krije? Zašto pokriva lice? Da nije bolestan? Kako se zove? NOĆ: To je Sanovljeva sestra. Bolje da ne kažem kako se zove. TILTIL: Zašto? NOĆ: Zato što je to ime koje se ne voli čuti. Ali, govorimo o drugim stvarima... Mačka mi reče da ste došli da tražite Plavu Pticu? TILTIL: Da, gospoño, ako dozvolite. Hoćete li mi reći gde je ona? NOĆ: Nemam pojma, mali prijatelju. Mogu ti samo toliko reći da nije ovde... Nikad je nisam videla. TILTIL: Ovde je, ovde je. Svetlost mi je rekla da je ovde; a Svetlost zna šta govori. Hoćete li da mi data svoje ključeve? NOĆ: Ali, mali moj prijatelju, ti dobro znaš da ja ne mogu svakome dati svoje ključeve. Ja čuvam sve tajne Prirode, ja za njih odgovaram i bezuslovno mi je zabranjeno da ih ma kome dajem, naročito detetu. TILTIL: Nemate prava da ih ne ustupite Čoveku koji ih zatraži. Ja to znam. NOĆ: Ko ti je to rekao? TILTIL: Svetlost. NOĆ: Opet Svetlost! I uvek Svetlost! Šta se ona tu meša? PAS: Bogo moj, hoćeš li da ih silom uzmem? TILTIL: Cuti ti, budi miran i pazi da budeš učtiv. (Noći) Dakle, gospoño, molim vas, dajte mi ključeve. NOĆ: Imaš li bar znak? Gde ti je?

TILTIL: (dodirne svoj šešir) Pogledajte Dijamant. NOĆ: (miri se sa neminovnošću) Najzad... Ovaj ključ otvara sva vrata dvorane. Utoliko gore po tebe, ako ti se desi kakva nesreća. Ni za šta ne odgovaram. HLEB: (vrlo nespokojan) Je li to opasno? NOĆ: Opasno? Ni ja sama ne znam kako bih se snašla kad se neka od tih bronzanih vrata otvore nad bezdanom. Tu, oko dvorane, u svakoj od tih pećina od bazalta nalaze se sva zla, sve bede, sve bolesti, svi užasi, sve katastrofe, sve tajne koje žaloste život od početka sveta. Dosta sam se napatila dok sam ih pozatvarala tu pomoću Sudbine i uveravam vas da s mukom održavam pomalo reda meñu tim nedisciplinovanim osobama. Zna se šta se dogada kad neko od njih pobegne i pojavi se na zemlji. HLEB: Moja starost, moje iskustvo i moja odanost čine me prirodnim zaštitnikom ova dva deteta, zato, gospoño Noći, dozvolite mi da vam postavim jedno pitanje. NOĆ: Izvolite. HLEB: Kuda treba pobeći u slučaju opasnosti? NOĆ: Ne može se pobeći. TILTIL: (uzima ključ i pokazuje prve stepenice) Počnimo odavde. Šta se nalazi iza ovih bronzanih vrata? NOĆ: Mislim da su to Aveti. Odavno ih nisam otvarala i odavno nisu izlazile. TILTIL: (meće ključ u bravu) Da vidim... (Hlebu.) Je li kod vas kavez za Plavu Pticu? HLEB: (cvokoće zubima) Ne bojim se ja, ali zar ne mislite da bi bilo bolje da ne otvaramo i da gledamo kroz rupu od ključaonice? TILTIL: Nisam tražio vaše mišljenje. MITIL: (odjednom počinje da plače) Bojim se. Gde je Šećer? Hoću da se vratim kući! ŠEĆER: (revnosno i preusluzno) Tu sam, gospoñice, tu sam. Ne plačite, odlomiću jedan svoj prst i daću vam ječmenog šećera. TILTIL: Dosta s tim! (Okrene ključ i oprezno odškrine vrata, odmah promaknu pet-šest Aveti različitih oblika i rasture se na sve strane. Hleb, preplašen, baca kavez i skriva se u dnu sale dok Noć jureći za Avetima, viče Tiltilu) NOĆ: Brzo! Brzo! Zatvori vrata! Sve će pobeći i nećemo moći da ih pohvatamo! Dosadno im je, otkad ih Čovek ne uzima ozbiljno. (Goni Aveti, trudeći se da ih pomoću biča koji je napravljen od amije ponovo vrati ka tamničkim vratima) Pomozite mi! Ovuda! Ovuda! TILTIL: (Psu) Pomozi joj, Tilo, pomozi joj. PAS: (skače i laje.) Hoću! hoću! hoću! TILTIL: A gde je Hleb? HLEB: (iz dna dvorane) Ovde sam. Ja sam blizu vrata da im ne dam da iziñu. (Jedna Avet ide na tu stranu. Hleb bezi što brze moze, vičući jezovito.) NOĆ: (trima Avetima koje je uhvatila za jaku) Ovuda, vi ostale. (Tiltilu) Odškrini malo vrata... (Gura Aveti u pećinu) Tamo, dobro je. (Pas dotera druge dve.) Još ove... Hajdete, brzo, uredite se. Znate dobro da izlazite samo na Sve Svete. (Zatvara vrata.) TILTIL: (ide drugim vratima) Šta se nalazi iza ovih vrata? NOĆ: Šta će ti to? Rekla sam ti već da Plava Ptica nikad nije ovde dolazila. Uostalom, kako hoćeš. Otvori ih, ako ti to čini zadovoljstvo. To su Bolesti. TILTIL: (s ključem u bravi) Treba li se paziti kad se otvara? NOĆ: Ne, nije potrebno. One su, sirotice, veoma mirne. Nisu srećne. Od nekog vremena Čovek ih nemilostivo tamani! Naročito otkad su pronañeni mikrobi. Otvori dakle,

videćeš. (Tiltil širom otvara vrata. Niko se ne pojavljuje.) TILTIL: Ne izlaze? NOĆ: Rekla sam ti, gotovo sve su slabe i malodušne. Lekari nisu nimalo ljubazni prema njima. Uñi za čas, videćeš. (Tiltil ulazi u pećinu i odmah izlazi.) TILTIL: Nije tamo Plava Ptica. Vaše Bolesti izgledaju, veoma bolesne. Čak nisu ni glave podigle. (Jedna mala Bolest, u papučama, u sobnoj haljini i pamučnoj kapici, izlazi iz pećine i počinje da skače po sali) Gle! Pobegla jedna mala! Ko je ona? NOĆ: Nije to ništa, to je najmanja Bolest, Kijavica. To je jedna od onih koje najmanje gone i koje se najbolje osećaju. (Zove Kijavicu.) Hodi ovamo, mala. Suviše si poranila, treba čekati Proleće. Kijavica, kijajući, kašljući i brisući nos, ulazi u pećinu čija vrata zatvara Tiltil. TILTIL: (ide obližnjim vratima) Da vidimo ovu pećinu. Šta je u njoj? NOĆ: Čuvaj se! To su Ratovi. Oni su grozniji i moćniji no ikada. Bogzna šta bi se desilo kad bi koji od njih umakao. Srećom, oni su dosta gojazni i nisu hitri. Ali budimo spremni da svi zajedno držimo vrata dok ti malo zaviriš u pećinu. Tiltil najopreznije odškrine vrata tako da ih otvori sasvim malo, koliko da proviri kroz otvorčić. Brzo ih podupre vičući. TILTIL: Brzo! brzo! Gurajte! Videli su me. Svi su pošli! Otvaraju vrata! NOĆ: Napred, svi! Gurajte složno! A vi, Hlebe, šta radite? Gurajte svi! Ala su jaki! A! Najzad! Dobro je! Ustuknuli su. Bilo je i vreme! Jesi li video? TILTIL: Da, da! Ogromni su i strašni! Mislim da kod njih nije Plava Ptica. NOĆ: Svakako da nije kod njih. Oni bi je odmah pojeli. Dakle, je Ii ti dosta? Lepo vidiš da je sve uzalud. TILTIL: Treba sve da vidim. Svetlost mi je to kazala. NOĆ: Svetlost je kazala... Lako je to reći kad se onaj koji to govori boji i ostaje kod kuće. TILTIL: Da vidimo narednu. Šta je u njoj? NOĆ: Ovde zatvaram Pomrčine i Užase. TILTIL: Može Ii se otvoriti? NOĆ: Dabome. Dosta su mirni, kao Bolesti. TILTIL: (otvara vrata sa izvesnim nepoverenjem i usuñuje se da pogleda u pećinu) Nema ih... NOĆ: (pogleda u pećinu) No, Pomrčine, šta radite tu? Iziñite časkom, to će vam prijati, razmrdaćete se. I vi Užasi. Ništa se ne bojte. (Nekoliko Pomrčina i Užasa u vidu pokrivenih žena, prve sa crnim velovima, druge sa zelenkastim velovima, usuduju se da naprave nekoliko bojažljivih koraka izvan pećine, i na jedan Tiltilov pokret brzo uñu.) Ne bojte se! To je dete. Neće vam ništa učiniti... (Tiltilu.) Postali su neobično bojažljivi, osim onih velikih, onih koje vidiš u dnu... TILTIL: (gleda ka dnu pećine) O! Oni su užasni! NOĆ: Vezani su. Samo se oni ne plaše Čoveka. Ali zatvori vrata, mogu se naljutiti. TILTIL: (ide narednim vratima) Gle! Ovde je još mračnije. Sta je tu? NOĆ: Tu je nekoliko Tajanstvenosti. Ako ti je mnogo stalo, možeš otvoriti. Ali ne ulazi. Budi veoma oprezan, a mi budimo spremni da guramo vrata, kao kod Ratova. Tiltil odškrine krajnje oprezno, i bojažljivo promoli glavu kroz otvor. TILTIL: O! Kako je hladno! Oči mi se slediše! Zatvarajte brzo! Ta gurajte! I oni guraju! (Noć, Pas, Mačka i Šećer guraju vrata) O! Video sam! NOĆ: Šta to?

TILTIL: (uzrujan) Ne znam, bilo je užasno! Sve su sedele kao čudovišta bez očiju. Ko je onaj džin što je hteo da me zgrabi? NOĆ: Verovatno, to je Ćutanje, ono čuva ova vrata. Izgleda da je bilo strašno? Još si sav bled i drhtiš. TILTIL: Da, nisam verovao. Nikad nisam video! I ruke su mi se smrzle. NOĆ: Biće još gore ako produžiš. TILTIL: (ide sledećim vratima) A ovde? Je li i tu strašno? NOĆ: Ne, tu ima svega pomalo. Tu ostavljam neupotrebljive Zvezde, svoje lične mirise, poneku Svetlost koja mi pripada, kao naprimer, divlju vatru, svice; tu se zatvaraju i Rosa, Pesma Slavuja, itd... TILTIL: Tačno, Zvezde, Pesma Slavuja... To treba da budu ova... NOĆ: Dakle, otvori, ako hoćeš, sve to nije tamo zlobno... (Tiltil otvara vrata širom, odmah Zvezde u obliku lepih devojaka, sa velovima raznobojne svetlosti, umaknu iz svoje tamnice, rasture se po sali i obrazuju na stepenicama i oko stubova ljupka kola zapljuskivana nekim svetlim sumrakom, Mirisi Noći gotovo nevidljivi, Divlje Vatre, Svici, prozirna Rosa pridružuju im se, dok Pesma Slavuja talasima kulja iz pećine i plavi noćni dvorac.) MITIL: (o čarana tapše rukama) O!... Lepe gospoñe! TILTIL: Ta kako divno igraju! MITIL: I kako lepo mirišu! TILTIL: I kako lepo pevaju! MITIL: Ko su one tamo koje se gotovo i ne vide? NOĆ: To su Mirisi moje senke... TILTIL: A ostale, one tamo, od ispredenog stakla? NOĆ: To je šumska i poljska Rosa. Ali dosta je. Nikad neće biti kraja. Teško ih je uterati kad počnu da igraju. (Udara rukama.) Brzo, Zvezde! Nije sad vreme za igranje. Nebo je pokriveno, oblaci su gusti. Napred, brzo, uñite svi, inače ću potražiti Sunčev zrak. (Zvezde, Mirisi, itd. beze preplaseno, jure u pećinu koja se zatvara za njima. U isto vreme prestaje pevanje Slavuja.) TILTIL: (ode vratima u dnu) Ovo su velika srednja vrata. NOĆ: (ozbiljno) Ta ne otvaraj! TILTIL: Zašto? NOĆ: Zato što je zabranjeno. TILTIL: Tu se dakle skriva Plava Ptica, to mi je Svetlost kazala... NOĆ: (materinski) Slušaj, dete moje. Bila sam dobra i ljubazna. Tebi sam učinila ono što dosad nisam nikom učinila. Odala sam ti sve svoje tajne. Ja te mnogo volim, imam sažaljenja prema tvojoj mladosti i čednosti i govorim ti kao majka. Slušaj me i veruj mi, dete moje. Mali si, ne idi više napred, ne slušaj Sudbinu, ne otvaraj ova vrata. TILTIL: (dosta pokoleban) A zašto? NOĆ: Zato što ne želim da propadneš. Jer niko, čuješ li, niko ko ih je odškrinuo makar za debljinu jedne vlasi, nije se povratio živ na svetlost dana. Zato što sve ono što se može zamisliti užasnim, zato što sve strahote, sve grozote o kojima se govori na zemlji, nisu ništa u poreñenju sa najbezazlenijim užasom koji napadne Čoveka čim on primeti prve pretnje ponora kome niko ne sme ime da da... Ako i pored svega ostaneš uporan i tražiš da dirneš u ta vrata, čak ću i ja tražiti da pričekaš dok se ne sklonim u svoju kulu bez prozora... Sad kako znaš, razmisli.

(Mitil, sva uplakana, preplašena, pušta neartikulisane krike i hoće da odvede Tiltila.) HLEB: (cvokoće zubima) Okani se, moj mali gospodaru! (Klekne) Sažalite se na nas! Molim vas, klečeći... Vidite da je Noć u pravu... MAČKA: Žrtvujete živote sviju nas. TILTIL: Moram da ih otvorim... MITIL: (lupa nogama jecajući) Ja neću!... Ja neću!... TILTIL: Neka Šećer i Hleb uzmu za ruku Mitil i neka se sklone s njom. Hoću da otvorim... NOĆ: Neka se spasava ko može! Brzo! Vreme je! Beži. HLEB: (beži prestravljeno) Pričekajte bar dok budemo na kraju dvorane! MAČKA: (isto tako beži) Čekajte! Čekajte! (Oni se skrivaju iza stubova na drugom kraju sale. Tiltil i Pas ostaju sami, kraj monumentalnih vrata.) PAS: (dahće od uzdržavanog straha) Ja ostajem, ja ostajem. Ja se ne bojim... Ja ostajem!... Ja ostajem kraj svog malog boge... Ja ostajem!... ja ostajem... TILTIL: (miluje Psa) To je lepo, Tile, to je lepo!... Zagrli me... Dvojica smo... Pazi sad... (Meće ključ u bravu. Krik straha dopire s drugog kraja sale gde su se skupili begunci. Tek što ključ dodirne vrata, a njihova visoka krila otvaraju se napola, kliznu bočno i nestanu levo i desno, u zidovima, otkrivajući odjednom, nerealni, beskrajni, neiskazani, najneočekivaniji vrt snova i noćne svetlosti, gde, meñu zvezdama i planetama, osvetljujući sve što dodirnu, neprestano lete od dragog kamenja do dragog kamenja, od mesečevih zraka do mesečevih zraka, čarobne, plave ptice razvijaju se neprestano i harmonično do kraja horizonta, u tolikom broju da se čini kao da su dah, azurna atmosfera, samo suštastvo čarobnog vrta. Tiltil, zasenut, prestravljen stoji u svetlosti vrta.) O! Bože!... (Okreće se ka onima koji su pobegli.) Brzo ovamo! Ovde su!... Ove su! one su! one su!... Našli smo ih najzad! Hiljadu plavih ptica! Milioni! Milijarde!... Biće ih i suviše!... Hodi, Mitil!... Hodi, Tilo! Doñite svi! Pomozite mi! (Pojuri meñu ptice) Mogu se hvatati u izobilju!... Nisu divlje!... Ne boje nas se!... Ovamo! Ovamo! (Mitil i ostali dotrče. Svi ulaze u zanosan vrt, osim Noći i Mačke) Pogledajte! Ima ih suviše! Padaju mi na ruke! Pogledajte, jedu mesečeve zrake! Mitil, ta gde si ti? Ima toliko plavih ptica, toliko pera koja padaju da se više ništa ne vidi! Tilo! Ne ujedaj ih... Nemoj da ih mučiš... Hvataj ih nežno! MITIL: (opkoljena plavim pticama) Već sam sedam uhvatila! O, kako udaraju krilima! Ne mogu da ih držim! TILTIL: Ni ja!... Suviše ih ima!... Bože!... Vraćaju se! I Tilo ih ima! Odvući će nas... Odvuće nas ka nebu! Doñi, iziñimo odavde! Svetlost nas čeka! Biće zadovoljna! (Beže iz vrta sa rukama punim ptica koje se koprcaju i prelazeći preko cele sale uz pozamno mahanje plavih krila, izlaze desno, gde su i ušli, u pratnji Hleba i Šećera koji nisu poneli ptice. Noć i Mačka ostavši same, idu ka dnu i brižno gledaju u vrt.) NOĆ: Nisu je uhvatili? MAČKA: Nisu. Vidim je na onom mesečevom zraku. Nisu mogli da je dohvate, bila je suviše visoko. (Zavesa pada. Odmah potom ispred spuštene zavese, ulaze istovremeno: levo Svetlost, a desno Tiltil, Mitili Pas, trčeći, sasvim pokriveni pticama koje su pohvatali. Ali one već izgledaju mrtve, glave im vise, krila su im polomljena, te izgledaju u njihovim rukama kao leševi.) SVETLOST: Dakle jeste li je uhvatili?

TILTIL: Jesmo, jesmo! I to koliko ste hteli... Bilo ih je na hiljade! Evo ih! Pogledaj ih! (Gledajući ptice koje pruža Svetlosti i primećujući da su mrtve) Gle! Nisu više žive.,. Šta im je bilo? I tvoje, Mitil? I Tilove. (Srdito baca leševe ptica) A! ne, to je Suviše ružno! Ko ih je pobio? Ja sam suviše nesrećan! (Skriva glavu rukom i izgleda da se sav trese odjecaja.) SVETLOST: (steže ga materinskim rukama) Ne plači, dete moje... Nisi uhvatio onu koja može danju da živi... Odletela je na drugo mesto... Naći ćemo je... PAS: (gleda mrtve ptice) Smemo li da ih jedemo? (Svi izlaze levo.) PETA SLIKA - ŠUMA Šuma. Noć je. Mesečina. Staro drveće raznih vrsta, naročito: hrast, bukva, brest, jablan, jela, čempres, lipa, kesten, itd. Ulazi Mačka. MAČKA: (pozdravlja drveće unaokolo.) Zdravo da ste, drveće! ROMORENJE LIŠĆA: Zdravo! MAČKA: Danas je veliki dan! Naš neprijatelj dolazi da oslobodi vašu snagu i da se sam preda... Reč je o Tiltilu, drvarevom sinu koji vam je toliko zla naneo. On traži Plavu Pticu koju vi od postanka sveta krijete od Čoveka. Jedino ona zna našu tajnu. (Romorenje lišća.) Rekli ste?... A! to Jablan govori... Jeste, on ima Dijamant koji može trenutno da oslobodi naše duhove, može nas primorati da damo Plavu Pticu, i tada ćemo se zauvek predati Čoveku na milost i nemilost... (Lišće romori) Ko to govori? Gle! To je Hrast... Kako ste vi? (Hrastavo lišće romori.) Uvek si ozebao, je li?... Neguje li vas još Gospino Bilje?... Uvek nazebi?... Verujte mi da to dolazi od mahovine, mnogo njome pokrivate noge... Je li Plava Ptica uvek kod vas? (Hrastovo lišće romori.) Rekoste?... Da, nema više kolebanja, treba iskoristiti ovu priliku i svršiti sa njim... (Lišće romori) Molim?... Da, sa njim je njegova sestrica, i ona treba da umre... (Lišće romori) Jeste, Pas je sa njima, ne možemo da ga udaljimo... (Lišće romori) Da ga podmitimo?... Nemoguće... Sve sam pokušala... (Lišće romori) A, to si ti, Jelo?... Da, spremi četiri daske... Jeste, ima još Vatra, Šećer, Voda, Hleb... Svi su oni sa nama osim Hleba koji je dosta sumnjiv... Samo je Svetlost naklonjena Čoveku, ali ona neće ni doći... Ja sam uverila mališane da treba da umaknu tajno dok ova spava... Ukazala se jedinstvena prilika... (Lišće romori) Gle! Čuje se glas Bukve!... Jeste, vi ste u pravu treba obavestiti Životinje... Čuva li Zec svoj doboš?... Kod vas je?... Dobro, neka oglasi zbor, i to odmah... Evo ih!... (Čuje se kako se udaljuje dobovanje Zečevog doboša. Ulaze Tiltil, Mitil i Pas.) TILTIL: Je li to ovde? MAČKA: (preuslužna, veoma umiljata, predusretljiva, pojuri deci u susret.) A! Došli ste, moj mali gospodaru!... Ala dobro izgledate i kako ste lepi večeras!... Došla sam pre vas da objavim da ćete doći... Sve je dobro. Sad ćemo uhvatiti Plavu Pticu, uverena sam... Poslala sam Zeca da oglasi zbor da bi došle glavne životinje ovog kraja. Već se čuju kako dolaze... Oslušiite!... One su pomaljo stidljive i ne smeju da se približe. (Čuju seglasovi raznih životinja, krava, svinja, koza, magaraca, itd. Tiho, Tiltilu, odvodeći ga na stranu.) A zašto ste doveli Psa?... Ja sam vam već kazala da je u svañi sa celim svetom, čak i sa drvećem... Bojim se da sve ne propadne zbog njegovog mrskog prisustva... TILTIL: Nisam mogao da ga se oslobodim... (Psu, preteći mu) Odmah da se čistiš odavde, gadna životinjo... PAS: Ko?..Ja?... Zašto?... Šta sam uradio?

TILTIL: Kažem ti da se tornjaš! Naprosto, nisi ni za šta... A i dosadan si nam. PAS: Neću ništa govoriti... Biću podalje... Nećete me videti... Hoćeš li da šenim? MAČKA: (tiho Tiltilu) I vi dopuštate takvu neposlušnost?... Mlatnite ga nekoliko puta štapom po njušci, jer je zaista nepodnošljiv. TILTIL: (udarajući Psa) Ovako ću te brže naučiti da budeš poslušan! PAS: (urličući) Jao! Jao! Jao! TILTIL: Šta kažeš sad? PAS: Treba da te zagrlim pošto si me istukao! (Snažno grli i miluje Tiltila) TILTIL: No... Dobro je... Dosta je... Odlazi! MITIL: Ne, ne; ja želim da ostave... Ja se svačega bojim kad on nije s nama... PAS: (skoči i gotovo obori Mitilu, koju obasipa zanosnim milovanjem) O! Divna devojčica! Kako je lepa! Kako je dobra! Kako je lepa, kako je mila! Treba da je zagrlim. Još! još! još! MAČKA: Blesavko!... Bogami, videćemo... Ne gubimo vreme... Okrenite Dijamant... TILTIL: Gde treba da stanem? MAČKA: Na ovaj mesečev zrak, bolje ćete videti... Tako, okrećite polako... (Tiltil okreće Dijamant; odmah neko cviljenje zanjiha grane i lišće. Stabla, najstarija i najimpozantnija otvaraju se da puste dušu koja je u njima zatvorena. Izgled ovih dusa razlikuje se prema izgledu i karakteru drveta koje predstavljaju. Na primer, duša Bresta je neka sipljiva nakaza trbušasta i namćorasta; duša Lipe je blaga, porodicna, vesela; Bukvina duša je otmena, hitra; Brezina dusa je bela, uzdržana, nespokojna; Vrbina duša je zakržljala, razbarušena, tužna; Jelina duša je dugačka, mršava, ćutljiva; Čempresova duša je tragična; Kestenova dušaje uobražena, pomalo snobovska; Jablanova dušaje vesela, dosadna, brbljiva. Jedne izlaze polako iz svojih stabala, trome, protežući se, kaoposle ropstva ili vekovnogsna, druge iskaču jednim skokom, čile, revnosne, i sve se reñaju oko dva deteta, ostajući, ukoliko je to moguće, blizu drveta iz kog su izišle.) JABLAN: (dotrči prvi i viče u sav glas) Ljudi!... Mali Ljudi!... Moći ćemo da razgovaramo sa njima!... Nema više ćutanja!... Nema!... Odakle li dolaze?... Ko je ovo?... Ko su oni?... (Lipi koja se primiče pušeći mirno lulu) Poznaješ li ih ti, baba Lipo? LIPA: Ne sećam se da sam ih videla... JABLAN: Jesi, more, jesi! Ti poznaješ sve Ljude, ti se uvek šetaš oko njihovih kuća... LIPA: (posmatrajući decu) Ne poznajem ih, uveravam vas... Ne poznajem ih... Još su mališani... Ja poznajem samo zaljubljene koji dolaze da me vide na mesečini; ili one koji piju pivo pod mojim granama... KESTEN: (naduven, nameštajući monokl) Kakva je to seoska sirotinja? JABLAN: O! Vi, gospodine Kestene, otkad posećujete samo šetališta velikih gradova... VRBA: (približuje se, na nogama ima klompe, cvili) Bože moj, Bože moj!... Opet će da mi odseku glavu i ruke da naprave nekoliko svežnjeva! JABLAN: Mir!... Hrast izlazi iz svog dvorca! Večeras izgleda veoma bolestan... Zar ne nalazite da stari? Koliko godina može imati? Jela kaže da ima četiri hiljade godina, ali ja sam uveren da preteruje. Pazite, on će nam reći ko su... (Hrast se primiče polako. On je neverovatno star, ovenčan imelom, i obučen u dugu zelenu haljinu izvezenu mahovinom i lišajem. Slep je, a bela brada leluja mu se na vetru. Jednom rukom oslanja se na čvornovat štap a drugom na mlad Hrastić koji ga vodi. Na njegovom ramenu nalazi se Plava Ptica. Dok se on primiče, pojavljuju se znaci poštovanja na drveću koje staje u red i klanja se)

TILTIL: On ima Plavu Pticu! Brzo! Brzo!... Ovuda!... Daj mi je! DRVEĆE: Mir! MAČKA: (Tiltilu) Skinite kapu, ovo je Hrast! HRAST: (Tiltilu) Ko si ti? TILTIL: Ja sam Tiltil, gospodine. Kad ću, moći da uzmem Plavu Pticu? HRAST: Tiltil, drvarev sin? TILTIL: Da, gospodine. HRAST: Tvoj otac nam je pričinio mnoga zla. Samo u mojoj porodici on je oterao u smrt šest stotina mojih sinova, četiri stotine sedamdeset i pet ujaka i tetaka, hiljadu i dvesta rodaka, tri stotine osamdeset snaha i dvanaest hiljada praunuka! TILTIL: Ja ne znam, gospodine. On to nije uradio namerno. HRAST: Šta ćeš ti ovde, i zašto si pustio naše duše iz njihovih stanova? TILTIL: Gospodine, molim vas da mi oprostite što sam vas uznemirio. Mačka mi je kazala da ćete nam vi reći gde je Plava Ptica. HRAST: Da, znam, ti tražiš Plavu Pticu, to jest veliku tajnu stvari i sreće da bi Ljudi učinili naše ropstvo još težim. TILTIL: Ne, ne, gospodine, ja je tražim zbog unuke Vile Berilin koja je veoma bolesna. HRAST: (ućutka ga) Dosta! Ne čujem Životinje... Gde su one? Ovo se i njih tiče isto onoliko koliko i nas. Ne treba da mi, Drveće, sami primimo odgovornost za ozbiljne mere koje se nameću... Ovog dana kad ljudi doznaju da smo uradiii ovo što ćemo sad uraditi, biće strašnih ozleda... Zato treba da naš sporazum bude jednodušan, da bismo jednodušno i ćutali. JELA: (gledajući preko ostalog drveća) Dolaze Životinje... Predvodi ih Pitomi Zec. Evo duše Konja, Bika, Vola, Krave, Vuka, Ovna, Svinje, Petla, Koze, Magarca i Medveda. (Redom ulaze duše Životinja i prema Jelinom nabrajanju stupaju napred i sedaju izmeñu drveća, osim Kozine duše koja tumara tamoamo i Svinjine koja rije korenje) HRAST: Jesu li svi ovde? PITOMI ZEC: Kokoška nije mogla da ostavi jaja, Zec je trčao, Jelena bole rogovi, Lisica je bolesna, evo lekarskog uverenja, Guska nije razumela, a Ćuran se naljutio... HRAST: Jako žalim što i oni nisu ovde. Ipak, ima nas dosta. Braćo moja, vi znate šta je u pitanju. Ovo dete, blagodareći jednoj amajliji otetoj od Zemaljskih moći, može da se dočepa naše Plave Ptice, i da nam na taj način otme tajnu koju čuvamo od postanka Života. Mi dovoljno gaoznajemo Čoveka te ni najmanje ne sumnjamo kakva nas sudbina čeka kad on dozna našu tajnu. Zato mi se čini da bi svako oklevanje bilo i glupo i zločinačko. Ovo je važan trenutak, treba svršiti sa detetom dok ne bude kasno. TILTIL: Šta kaže? PAS: (šunja se oko Hrasta i pokazuje mu svoje zube) Je si li ti video moje zube, sakata starkeljo? BUKVA: (uvreñena) On vreña Hrasta! HRAST: Je li to Pas? Oterajte ga! Šta će nam izdajnik! MAČKA: (tiho Tiltilu) Udaljite Psa. To je nesporazum... Pustite mene, ja ću urediti stvar... Ali udaljite ga što pre... TILTIL: (Psu) Odlazi! PAS: Pusti me samo da pocepam papuče od mahovine ovom matorom kostobolniku... Biće smejurije! TILTIL: Umukni, i odlazi! Tornjaj se, gadna životinjo!

PAS: Dobro, dobro, idem. Vratiću se kada ti budem potreban. MAČKA: (tiho, Tiltilu) Bolje bi bilo da se veže, inače će praviti gluposti. Naljutiće se Drveće, i sve će se rñavo svršiti. TILTIL: Ali kako? Izgubio sam mu kaiš. MAČKA: Evo upravo Bršljana sa jakim vezama. PAS: (režeći) Vratiću se ja, vratiću se ja! Kostobolniče! Bronhitičaru! Gomilo starih, zakržljalosti, gomilo starog korenja! Sve je to Mačka udesila! Neću joj ostati dužan! Šta ti to šapućeš, Judo, Tigre, izdajico! Av, av, av! MAČKA: Vidite, on svakoga vreña. TILTIL: Tako je, nesnosan je i neposlušan... Gospodine Bršljane, hoćete li da ga vežete? BRŠLJAN: (približuje se dosta pažljivo Psu) Neće me ujesti? PAS: (režeći) Naprotiv! Naprotiv! Slatko će te zagrliti! Pričekaj samo, pa ćeš videti! Primakni se, ta primakni se, hrpo starih uzica! TILTIL: (preti mu štapom) Tilo!... PAS: (uvija se oko Tiltilovih nogu i maše repom) Šta treba da radim, moj mali bogo? TILTIL: Da legneš potrbuške! Poslušaj Bršljana. Pusti da te veže, inače... PAS: (reži kroza zube dok ga Bršljan vezuje) Uzica! Konopac za vešanje! Povodac za tele! Veza za svinje! Pogledaj, moj mali bogo izvija mi šape! Udavi me! TILTIL: Utoliko gore! Sam si to tražio!... Ćuti i budi miran, postao si nesnosan! PAS: Ali ti si u zabludi. Oni ti ne misle dobro, pazi se, moj mali bogo! Zatvara mi usta! Ne mogu više da govorim! BRŠLJAN: (koji je uvezao Psa kao kakav paket) Kuda ga treba odneti? Dobro sam mu zapušio usta, ne može ni da zucne. HRAST: Privežite ga čvrsto tamo, iza moga stabla, za moj debeli koren... Videćemo posle šta ćemo sa njim. (Bršljan i Jablan odnose Psa iza Hrastovog stabla) Je li gotovo? Dobro, sada kada smo se oslobodili tog nemilog svedoka i tog otpadnika, da pristupimo rešavanju shodno našoj pravdi i istini. Neću da vam krijem, ja sam duboko i neprijatno uzbuñen... Sad nam se prvi put ukazala prilika da sudimo Čoveku i da mu pokažemo našu moć. Mislim da je svakome jasno šta ga čeka, posle zla koje nam je naneo i užasnih nepravdi koje smo podnosili. SVE DRVEĆE i SVE ŽIVOTINJE: Tako je! Tako je! Tako je! Jasno ;e!... Na vešala!... Na smrt!... Suviše je nepravde i zloupotrebe počinio! I to dugo i dugo! Neka se uništi! Da se pojede! Odmah! Odmah! TILTIL: (Ma čki) Ali šta im je? Nisu zadovoljni? MAČKA: Ne brinite. Malo su ljuti što je Proleće zadocnilo. Pustite vi mene, sve ću urediti. HRAST: Ova je jednodušnost bila neminovna. Sada treba videti, da bismo izbegli odmazde, koja je kazna najzgodnija, najpodesnija, najbrža i najsigurnija; kazna koja će ostaviti najmanje optužujućih tragova kad Ljudi budu našli male leševe u šumi. TILTIL: Šta je sve ovo? Šta tu gnjavi? Već mi je dosta. Pošto je kod njega Plava Ptica, neka je da... BIK: (prilazeći) Jedan snažan udar rogom u trbuh, to je najzgodnije i najsigurnije. Hoćete li da udarim? HRAST: Ko to tako govori? MAČKA: Bik.

KRAVA: Bolje bi učinio da bude miran. Ja se tu ne mešam. Imam da popasem svu travu na livadi koja se vidi tamo, u plavetnilu meseca. Imam suviše posla. VO: I ja. Uostalom, ja unapred sve odobravam. BUKVA: Ja nudim svoju najvišu granu da se o nju obese. BRŠLJAN: A ja petlju. JELA: A ja četiri daske za sandučić. ČEMPRES: A ja komadić zemlje za večita vremena. VRBA: Najprostije bi bilo da ih gurnemo u reku. Ja to uzimam na sebe. LIPA: (pomirljivo) Stanite, stanite... Je li zaista potrebno da idemo u takve krajnosti? Oni su još sasvim mladi... Možemo ih prosto naprosto učiniti bezopasnim zadržavši ih kao zarobljenike u jednom mestu koje ću ja zagraditi svojim lipama, zasadivši sebe svuda naokolo. HRAST: Ko to tako govori? Izgleda mi kao da čujem Lipin medeni glas... JELA: Tako je... HRAST: Znači da se i meñu nama nalazi jedan otpadnik kao i meñu Životinjama? Do sada smo imali da se žalimo samo na otpadništvo voćaka, ali one i nisu prava Drveta. SVINJA: (prevrće svojim sitnim proždrljivim očima) Ja mislim da prvo treba pojesti devojčicu. Mora biti da je veoma nežna. TILTIL: Šta govori onaj tamo? Pričekaj samo. MAČKA: Ne znam šta im je, rñavo je pošlo. HRAST: Mir! Treba da vidimo ko će od nas imati tu čast da zada prvi udarac; ko će ukloniti sa naših vrhova najveću opasnost kojoj su bili izloženi otkako je nastao Čovek. JELA: Ta čast pripada vama, jer vi ste naš kralj i naš praotac. HRAST: To Jela govori? Nažalost, ja sam suviše star! Ja sam slep, slabunjav, a moje obamrle ruke ne slušaju me više... Pošto ja ne mogu, ta čast pripada vama, sestro moja; vi ste uvek zeleni, uvek pravi, i pamtite rañanje većine ovog Drveća. JELA: Ja vam zahvaljujem, prečasni oče. Ali pošto ću ja imati čast da sahranim ove dve žrtve, bojim se da ne izazovem opravdanu zavist svojih drugova; mislim, da je, posle nas, Bukva najstarija, najdostojnija i da ona ima najbolji buzdovan. BUKVA: Znate da sam crvotočna i da moj buzdovan nije siguran. Ali Brest i Čempres imaju jaka oružja. BREST: To bi mi pričinilo veliko zadovoljstvo, ali jedva se držim na nogama... Noćas mi je krtica izvrnula nožni palac. ČEMPRES: Što se mene tiče, ja sam spreman. Ali, i ja ću imati jednu povlasticu kao sestra Jela, ako ne da ih sahranim a ono da plačem nad njihovim grobom. Bilo bi nepravedno gomilati. Pitajte Jablana. JABLAN: Ja? Šta vam pada na pamet? Pa moje je drvo mekše nego dečje meso! A zatim, ni sam ne znam šta mi je. Drhtim od groznice. Pogledajte samo moje iišće... Morao sam nazepsti jutros pri izlasku sunca. HRAST: (ogorčen) Bojite se Čoveka! Cak i ova dva nenaoružana deteta ulivaju vam tajanstveni strah koji je od nas uvek činio robove kao što smo i sada! Ali, ne! Dosta mi je! Kad je tako, onda ću ja sam udariti na vekovnog neprijatelja, ja, stari, kljast, drhtav, i slep... Gde je neprijatelj? (Pipajući štapom primiče se Tiltilu) TILTIL: (vadi nož izdžepa) Taj stari, sa velikom tojagom, sa mnom ima posla? (Svekoliko Drveće krikne preplašeno kad spazi noz, to tajanstveno i neodoljivo Čovekovo oružje, umeša se i zadrža Hrasta)

DRVEĆE: Nož! Čuvajte se! Nož! HRAST: (otimajući se) Pustite me!... Šta me se tiče!... Nož ili sekira! Ko me to drži?... Šta! Svi ste ovde? Šta svi hoćete? (Baci svoju tojagu) Lepo, neka tako bude! Sram nas bilo! Da nas životinje oslobañaju! BIK: Tako je! Ja ću to izvršiti! I to jednim udarcem roga! VO i KRAVA: (drže ga za rep) Šta se ti tu mešaš? Ne pravi gluposti! To je rñav posao! Rñavo će se svršiti. Stradaćemo... Mani se toga. Ostavi to Divljim životinjama. BIK: Ne, ne! To je moja stvar! Čekajte! Ali držite me ili ću učiniti neku nesreću! TILTIL: (Mitili koja vrišti) Ne boj se! Stani iza mene. Imam ja nož. PETAO: Ala je hrabar ovaj mališan! TILTIL: Dakle, nesumnjivo je, da ste na mene kivni? MAGARAC: Zacelo, mali, trebalo ti je mnogo vremena da to uvidiš! SVINJA: Možeš se pomoliti Bogu, pred svoj poslednji čas. Ali ne skrivaj devojčicu. Hoću da nasladim oči. Prvo ću nju pojesti... TILTIL: Šta sam vam skrivio? OVAN: Baš ništa, mali moj. Pojeo mog bratića, moje dve sestre, moja tri ujaka, moju tetku, dedu, baku... Čekaj, čekaj, kad budeš na zemlji, videćeš da i ja imam zube... MAGARAC: I da ja imam kopita! KONJ: (poigravajući pakosno) Sad ćete videti šta će biti! Šta više volite ili da ga rastrgnem zubima ili da ga umlatim nogama... (Ide dostojanstveno ka Tiltilu koji se isprsi pred njim dižući svoj nož. Odjednom Konj se prestravi, okrenu leña i stade bezati bezobzirce) Ah! Ne, ne! To nije pravo! Ovo nije igračka! On se brani! PETAO: (ne mogući da sakrije svoje divljenje) Svejedno mali je junačina! SVINJA: (Medvedu i Vuku) Navalimo svi zajedno... Ja ću vas pomagati s leña. Oborićemo ih i podelićemo devojčicu kad bude na zemlji. VUK: Zabavljajte ih vi... Ja ću ih zaobići... (On zaobilazi Tiltila, napada ga s leña i upola obori) TILTIL: Judo! (Ispravi se na jedno koleno, zamahuje svojim nožem i brani što bolje može svoju sestricu koja vapije. Kad su videli da je upola oboren, počinju da se primiču sve Životinje i sve Drveće i probaju da ga udaraju. Odjednom nastaje mrak. Tiltil vi če na sav glas i trazi pomoć.) Upomoć! Upomoć!... Tilo! Tilo! Gde je Mačka?... Tilo! Tileta! Tileta! Doñite! Doñite! MAČKA: (licemerno, ustranu) Ja ne mogu. Uganula sam šapu. TILTIL: (odbijajući udarce i braneći se što bolje može) U pomoć! Tilo! Tilo! Ne mogu više!... Ima ih suviše! Medved! Svinja! Vuk! Magarac! Jela! Bukva! Tilo! Tilo! Tilo! (Vukući raskinute veze, Pas, koji je bio pozadi Hrastovog stabla, skoči i gurajući Drveće i Životinje, ispreči se ispred Tiltila i brani ga žestoko) PAS: (ujedajući opasno) Eto! eto! moj mali bogo! Ne boj se! Samo udri! Moje čeljusti dobro ujedaju!... Evo tebi, Medvede, u debelu stražnjicu! No, ko bi još hteo? Evo Svinji, a ovo Konju i Bikovom repu! Eto, pocepao sam suknju Bukvi i čakšire Hrastu! A ti, Jelo, čisti se odavde! Svejedno, toplo je! TILTIL: (iznuren) Ne mogu više! Čempres me je strašno mlatnuo po glavi... PAS: Jao! Udari me Vrba! Prebila mi je šapu! TILTIL: Opet jurišaju! Svi skupa! Sad Vuk! PAS: Čekaj, da ga darujem! VUK: Budalo! I ti si nam neki brat! Njegovi su roditelji udavili tvoje mladunce!

PAS: Dobro su uradili! Utoliko bolje. Bili su kao ti! SVE DRVEĆE i SVE ŽIVOTINJE: Otpadniče!... Glupače.! Izdajico! Neverniče! Bedače!... Judo.! Ostavi ga! Poginućeš! Vrati nam se! PAS: (opijen revnošću i odanošću) Ne! Ne! Ostajem sam protiv sviju! Ne, ne! Ostajem veran bogovima, onima koji su najbolji i najveći! (Tiltilu) Pazi se, ide Medved!... Ne veruj Biku... Zgrabiću ga za grlo... Jao!... Neko me nagazi nogom... Magarac mi slomi dva zuba.., TILTIL: Ne mogu više, Tilo!... Jao! Udari me Brest.. Gle, ruka mi je krvava... To je Vuk ili Svinja... PAS: Cekaj, moj mali bog... Daj da te zagrlim. Da oližem ranu jezikom. Dobro će ti činiti. Ostani iza mene... Neće ti se više približiti. Gle! Vraćaju se! Ah! Ovaj je napad ozbiljan.! Budimo hrabri! TILTIL: (pada na zemlju) Ne, ne mogu, više... PAS: Dolazi!... Čujem, predosećam! TILTIL: Gde?... Ko?... PAS: Tamo! Tamo!... Svetlost!... Pronašla nas je!... Spaseni smo, moj mali kralju!... Zagrli me!... Spaseni smo!... Pogledaj!... Ne smeju!... Razilaze se! Boje se! TILTIL: Svetlost!... Svetlost! Pa doñite!... Požurite!... Pobunili su se! Svi su protiv nas! (Ulazi Svetlost; dok se ona približava, Zora sviće nad šumom koja se osvetljava) SVETLOST: Šta je to?... Šta je? Nesrećniče, zar nisi znao! Okreni Dijamant! Svi će oni ući u Ćutanje i u Mrak i nećeš više videti njihova osećanja. (Tiltil okrene Dijamant, odmah duše svih Drveta pojure u stabla koja se zatvore. I duše Životinja iščeznu; u daljini se vidi kako mirno pasu Krava i Ovan, itd. Suma opet postaje čedna. Začuden, Tiltil gleda oko sebe) TILTIL: Gde su? Sta im je bilo? Jesu li bili poludeli? SVETLOST: Ne, uvek su takvi; ali to se ne zna, jer se ne vidi... Ja sam ti lepo kazala: opasno je buditi ih kad ja nisam tu... TILTIL: (brišući svoj nož) Svejedno, ali bez Psa i da nisam imao nož... Nikad ne bih ni pomislio da su tako zlobni! SVETLOST: Sad vidiš da su na ovom svetu svi protiv Čoveka. PAS: Boli li te mnogo, moj mali bogo? TILTIL: Nije ništa ozbiljno. Mitilu nisu ni dotakli. A ti, dobri moj Tilo? Usta su ti krvava, a šapa prebijena? PAS: Ne treba o tome ni govoriti. Sutra neće biti ni traga od svega toga. Ali borba je bila žestoka. MAČKA: (izlazi iz jednog Čestara hramljući) Jest bogami!... Vo me je ubo rogom u trbuh. Ne poznaje se, ali me mnogo boli... A Hrast mi je prebio šapu. PAS: Hteo bih da znam koju. MITIL: (miluju ći Mačku) Sirota moja Tileta, je li to istina? A gde si ti bila? Nisam te videla. MAČKA: (licemerno) Majčice, ja sam odmah bila ranjena kad sam napala gadnu Svinju koja je htela da te ujede. Tada me je Hrast silno tresnuo i onesvestio. PAS: (Mački, kroz zube) Ti znaš da imam da ti kažem dve reči. Nećeš ništa izgubiti ako pričekaš! MAČKA: (žalosno, Mitili) Majčice, on me vreña. Hoće da me bije...

MITIL: (Psu) Hoćeš li je ostaviti na miru, gadna životinjo? Svi izlaze. Zavesa ČETVRTI ČIN ŠESTA SLIKA - ISPRED ZAVESE (Ulaze Tiltil, Mitil, Svetlost, Pas, Mačka, Hleb, Vatra, Voda i Mleko) SVETLOST: Javlja mi Vila Berilin da je Plava Ptica verovatno ovde. TILTIL: A gde? SVETLOST: Ovde, na groblju iza ovog zida. Izgleda da je neki mrtvac krije u grobu. Ostaje nam da doznamo koji je to mrtvac. Treba ih pregledati. TILTIL: Pregledati?... A kako? SVETLOST: To je sasvim jednostavno; da ih ne bismo suviše uznemiravali, ti okreni Dijamant u ponoć. Videćemo ih kad izlaze iz zemlje; a videćemo u grobovima one koji ne izlaze. TILTIL: Da se ne naljute? SVETLOST: Nikako, neće te ni osetiti. Oni ne vole da se uznemiravaju, ali pošto su navikli da izlaze u ponoć, to im neće pasti teško. TILTIL: Zašto su Hleb, Šećer i Mleko tako bledi i zašto ne govore ništa? MLEKO: (posrćući) Osećam da ću se prevrnuti. SVETLOST: (tiho Tiltilu) Ne obraćaj pažnju. Oni se boje mrtvih. VATRA: (skačući u vis) Ja se ne bojim! Ja sam navikla da ih spaljujem. Nekada, sve sam ih spaljivala, to je bilo zanimljivije nego sada... TILTIL: A zašto Tilo drhti? Da li se i on uplašio? PAS: (cvokoćući zubima) Ja? Ja ne drhtim! Nikada se ja ne bojim, ali ako ti odeš, idem i ja. TILTIL: A Ma čka ništa ne kaže? MAČKA: (tajanstveno) Ja znam šta je to. TILTIL: Svetlosti, ti ćeš poći sa nama? SVETLOST: Neću, bolje je da ostanem na grobljanskoj kapiji sa Stvarima i Životinjama. Još nije vreme. Svetlost još ne može da dopre do mrtvih. Ostaviću te samog sa Mitilom. TILTIL: A može li Tilo ostati sa nama? PAS: Mogu, mogu, ja ostajem, ja ostajem ovde... Hoću da ostanem kraj svog malog boge! SVETLOST: To je nemoguće. Vilino je nareñenje jasno, uostalom, nema nikakve bojazni. PAS: Dobro, dobro, utoliko gore. Ako budu nevaljali, mali moj bogo, ti samo učini ovako (Zviždi) i videćeš... Biće kao u šumi: Av! Av! Av! SVETLOST: Dakle, zbogom, dragi mališani. Ja neću biti daleko. (Grli decu) Oni koji me vole i koje ja volim uvek me nalaze. (Stvarima i Životinjama) A vi ostali, ovuda. (Ona izlazi sa Stvarima i Životinjama. Deca ostaju sama nasred pozornice. Diže se zavesa da otkrije sedmu sliku.) SEDMA SLIKA - GROBLJE

(Noćje. Mesečina. Seosko groblje. Mnogobrojni grobovi, humke, busenja, drveni krstovi, nadgrobne ploče, itd. Tiltil i Mitil stoje kraj jednog čempresa.) MITIL: Bojim se! TILTIL: (dosta odvažan) A ja, ja se nikad ne bojim. MITIL: Jesu li mrtvaci nevaljali? TILTIL: Ta ne, pošto nisu živi. MITIL: Jesi li ih već video? TILTIL: Jesam, davno, jedanput, kad sam bio veoma mlad. MITIL Reci mi, kakvi su? TILTIL: Sasvim beli i veoma mirni, veoma hladni i ne govore. MITIL: Je li, hoćemo li ih videti? TILTIL: Razume se, jer Svetlost je obećala. MITIL: A gde su mrtvi? TILTIL: Ovde, ispod busenja ili pod ovim velikim kamenjem. MITIL: Jesu li tu preko cele godine? TILTIL: Jesu. MITIL: (pokazujući ploče) Jesu li ovo vrata njihovih kuća? TILTIL: Jesu. MITIL: Izlaze li kad je lepo vreme? TILTIL: Oni mogu samo noću da izlaze. MITIL: Zašto? TILTIL: Zato što su u košuljama. MITIL: A izlaze li i kad pada kiša? TILTIL: Kad pada kiša, oni ostaju kod kuće. MITIL: Je li lepo kod njih? TILTIL: Kažu da je veoma tesno. MITIL: Imaju li male dece? TILTIL: Dabome, imaju svu decu koja umiru. MITIL: A od čega žive? TILTIL: Jedu korenje. MITIL: Ho ćemo li ih videti? TILTIL: Razume se, jer sve možemo da vidimo kad okrenemo Dijamant. MITIL: A šta će oni reći? TILTIL: Ništa, jer oni ne govore. MITIL: A zašto ne govore? TILTIL: Zato što nemaju ništa da kažu. MITIL: Zašto nemaju ništa da kažu? TILTIL: Ti mi dosañuješ... (Tišina) MITIL: Kad ćeš okrenuti Dijamant? TILTIL: Znaš lepo da je Svetlost rekla da sačekamo ponoć, jer onda se najmanje uznemiravaju. MITIL: Zašto se manje uznemiravaju? TILTIL: Zato što tada izlaze na vazduh. MITIL: Još nije ponoć? TILTIL: Vidiš li sat na crkvi?

MITIL: Da, vidim čak i malu kazaljku. TILTIL: Lepo! Sad će ponoć izbiti. Eto! Tačno. Čuješ li? (Čuje se kako izbija dvanaest sati) MITIL: Ja ću da idem! TILTIL: Još nije vreme... Sad ću da okrenem Dijamant. MITIL: Ne, ne! Nemoj! Ja ću da idem!... Mnogo se bojim, bratiću moj! Strašno se bojim! TILTIL: Ma, nema opasnosti. MITIL: Neću da gledam mrtvace! Neću da ih gledam! TILTIL: Dobro, nećeš ih gledati, zažmurićeš... MITIL: (uhvati se za Tiltilovo odelo) Tiltil, ne mogu! Ne, to je nemoguće! Oni će izići iz zemlje! TILTIL: Ne drhti tako! Oni će izići samo za jedan časak. MITIL: Pa i ti drhtiš!... Biće strašni! TILTIL: Vreme je, vreme prolazi... (Tiltil okrene Dijamant. Nastaje strašan trenutak tišine i nepokretnosti; posle toga, polako, krstovi se zaklate, humke se otvaraju, ploče se dizu) MITIL: (zgurena uz Tiltila) Izlaze!... Tamo su! (Tada iz svih razjapljenih grobova raste postepeno neko cvetanje ispočetka tanko i bojažljivo kao vodena para, zatim belo i čedno, svegusće, sve vise, preobilno i čudesno, koje malo pomalo, neodoljivo, plaveći sve stvari, pretvara groblje u neki čarobni i zeleni vrt, nad kojim se odmah pojavljuju prvi zraci zore. Rosa blista, cveće se rascvetava, vetar romori u lišću, pčele zuje, ptice se bude i preplave prostor svojim zanosnim pesmama koje pevaju suncu i zivotu. Preneraženi, opsenuti, Tiltil i Mitil drze se za ruke, podu nekoliko koraka kroz cveće tražeći trag grobova.) MITIL: (tražeći po busenju) Gde li su mrtvaci? TILTIL: (tražeći isto tako) Nema mrtvaca. Zavesa OSMA SLIKA - ISPRED ZAVESE KOJA PREDSTAVLJA LEPE OBLAKE Ulaze: Tiltil, Mitil, Svetlost, Pas, Mačka, Hleb, Vatra, Šećer, Voda i Mleko. SVETLOST: Mislim da ćemo sad uhvatiti Plavu Pticu. Trebalo je odmah da se setim... Tek jutros kad sam se osvežila u zoru, sinulo mi je u glavi. Mi smo na ulazu čarobnih vrtova gde su okupljene, pod okriljem Sudbine, sve Radosti i sve Sreće ljudi... TILTIL: Ima li ih mnogo? Hoćemo li ih dobiti? Jesu li male? SVETLOST: Ima i malih i krupnih, debelih i slabunjavih, veoma lepih i manje prijatnih... Ali najgadnije su, nedavno isterane iz vrtova i traže sklonište kod Nesreća. Jer treba napomenuti da Nesrećestanujublizu, ujednojpećinikojajeuvezi sa vrtom Sreća od koje je deli samo nekakva para ili tanana zavesa koju vetar, koji duva sa visova Pravde ili iz dubina Večnosti, stalno podiže. Sad treba da se pripremimo i da preduzmemo neke mere predostrožnosti. Uopšte uzev, Sreće su veoma dobre, ali su ipak neke opasnije i Iukavije i od najvećih Nesreća... HLEB: Setih se nečeg! Ako su opasne i lukave, ne bi li bilo bolje da svi čekamo na vratima, kako bismo ukazali pomoć deci ako budu morala da beže? PAS: Nikako! Nikako!... Ja ću da idem svuda sa svojim malim bogovima! Neka dakle ostanu na vratima svi moji se boje! Nisu nam potrebne (gledajući Hleb) ni kukavice,

(gledajući Mačku) ni izdajice. VATRA: Ja idem! Izgleda mi da je to zanimljivo! Tamo se stalno igra. HLEB: A da li se tamo i jede? VODA: (cvileći) Ja nikad nisam poznala ni najmanju Sreću! Hoću najzad da je vidim! SVETLOST: Cutite vi! Niko ne traži vaše mišljenje. Evo šta sam odlučila: neka prate decu Pas, Hleb i Šećer. Voda neće ići jer je suviše hladna, a ni Vatra jer je suviše buntovna. Mleko ima da ostane na vratima pošto je veoma osetljivo, a Mačka neka radi šta hoće. PAS: Ona se boji! MAČKA: Ja ću u prolazu pozdraviti neke Nesreće, svoje stare prijateljice, koje stanuju pored Sreća. TILTIL: A ti, Svetlosti, ti ne ideš? SVETLOST: Ja ne mogu ovako da uñem kod Sreća; većina me od njih ne voli. Ali imam ovde gusti veo kojim se pokrivam kad posećujem srećne ljude. (Razvija dug veo kojim se brižljivo uvija) Ne treba da ih uplaši neki zrak moje duše, jer ima mnogo Sreća koje se boje i nisu srećne. Evo, ovako, čak ni one koje su najružnije i najdeblje neće imati ničega da se boje. (Zavesa se diže da pokaže devetu sliku.) DEVETA SLIKA - VRTOVI SREĆA (Kad se zavesa diže, vidi se u prvim planovima vrtova, neka vrsta dvorane napravljene od visokih mermernih stubova, izmeñu kojih su, zaklanjajući celu pozadinu, razapeti zastori (draperije) crvene boje koje pridrzavaju zlatni konopci. Arhitektura podseća na najčulnije i najraskošnije trenutke mletačke ili flamanske renesanse (Veronez, Rubens). Venci, rogovi u izobilju, rojte, vaze, statue, pozlate na svim stranama. U sredini, tezak i čaroban sto odjaspisa i pozlaćenog srebra, pretrpan svećnjacima, kristalima, zlatnim i srebrnim posudem, pretovaren neverovatnim jelima. Oko stola, najdeblje Zemaljske Sreće, jedu, piju, urliču, pevaju, batrgaju se, valjaju se, ili se uspavljuju meñu mesom od divljači, čudesnim voćem, izvrnutim kondirima i amforama. One su ogromne, neverovatno debele, crvene, odevene u kadifu i brokat, okićene zlatom, biserom, i dragim kamenjem. Lepe robinje stalno donose zakićena jela i penušava pića. Prostačka, vesela i gruba muzika u kojoj preovlañuju instrumenti od lima. Teška i crvena svetlost zapljuskuje pozornicu. Tiltil, Mitil, Pas, Hleb i Šećer, isprva dosta zaplaseni, tiskaju se desno, u prvi plan oko Svetlosti.Mačka, negovoreći ništa, ide u pozadinu, isto tako desno, diže jednu tamnu zavesu pa se izgubi.) TILTIL: Ko su ona debela gospoda što se zabavljaju i jedu onako lepa jela? SVETLOST: To su najdeblje Zemaljske Sreće, ove koje se mogu videti golim okom. Moguće je, iako malo verovatno, da je časkom Plava Ptica zalutala kod njih. Zato nemoj još okretati Dijamant. Mi ćemo tobož pregledati prvo ovaj deo dvorane. TILTIL: Smemo li se približiti? SVETLOST: Svakako, One nisu opake, iako su proste i obično, rñavo vaspitane. MITIL: Ala imaju divnih kolača! PAS: I divljači! I kobasica! I jagnjećih butova i telećih džigerica! (Objavljujući) Ništa na svetu nije bolje, ništa nije lepše i ništa ne vredi koliko teleća džigerica! HLEB: Osim Hlebova od četiri litre punih finog pšeničnog cveta! Imaju i njih, i to osobitih! Ala su lepi! Ala su lepi! Veći su nego ja!

ŠEĆER: Oprosti, oprosti, hiljadu puta oprosti... Dozvolite, dozvolite... Neću nikoga da vreñam, ali ne zaboravite slatkiše koji su dika ove trpeze i čiji sjaj i velelepnost prevazilaze, ako smem ovako da se izrazim, sve čega ima u ovoj dvorani a možda i ma gde na drugom mestu... TILTIL: Kako izgledaju zadovoljne i srećne! Viču, smeju se i pevaju! Mislim da su nas videle. (Zaista, dvanaestak Najdebljih Sreća digle su se od stola i mučno prilaze deci, pridržavajući trbuh.) SVETLOST: Ne boj se ništa, one su veoma ljubazne. Verovatno će da te pozovu na večeru... Nemoj pristati, nemoj ništa primati, da ne bi zaboravio svoj zadatak. TILTIL: Šta? Zar nijedan kolačić? A izgledaju tako dobri, tako sveži, tako jako preliveni šećerom, filovani šećernim voćem, i sa mnogo krema! SVETLOST: Opasne su i slomiće ti volju. Treba ponešto žrtvovati dužnosti koju imamo da izvršimo. Odbi učtivo, ali odlučno. Evo ih. NAJDEBLJA SREĆA: (pruzajući ruku Tiltilu) Dobar dan, Tiltile! TILTIL: (začuñen) Vi me poznajete? Ko ste vi? DEBELA SREĆA: Ja sam najdeblja Sreća, Sreća-bogatstva, a dolazim u ime svojih sestara da zamolim vas i vašu porodicu, da svojim prisustvom počastvujete naš beskonačni obed. Bićete u društvu najboljih pravih i debelih Ovozemaljskih Sreća. Dozvolite da vam predstavim najglavnije: ovo je moj zet Sreća Posednika, sa kruškastim trbuhom; ovo je Sreća Zadovoljene Sujete, sa tako ljupko nadmenim licem, (Sreća Zadovoljene Sujete pozdravlja zaštitnički), ovo su Sreća Pića Bez Žeñi i Sreća Jedenja Bez Gladi; one su bliznakinje, a noge su im od makarona (one pozdravljaju klateći se); ovo su Sreća Neznanja koja je gluva kao riba, i Sreća Nerazumevanja koja je slepa kao krtica; ovo su Sreća Nerada i Sreća Suvišnog Spavanja čije su ruke od hlebnih mrvica, a oči od breskvinih piktija. I najzad Debeli Smeh koji je pukao do ušiju i kome ništa ne može odoleti... (Debeli Smeh pozdravlja savijajući se) TILTIL: (pokazujući prstom jednu Debelu Sreću koja stoji po strani) A ona tamo koja ne sme da se primakne i okreće nam leña? DEBELA SREĆA: Mahnite je, ona se malo snebiva i nije za decu... (Dohvati Tiltila za ruke) Ta hodite! Nastavićemo gozbu. Ovo je dvanaesti put od zore. Samo vas čekamo. Čujete li kako vas svi gosti uporno zovu? Ne mogu da vas upoznam sa svima jer ih suviše ima... (Nudeći ruku deci) Dozvolite da vas odvedem na počasna mesta... TILTIL: Mnogo vam zahvaljujem, gospoño Debela Srećo... Jako žalim... Ne mogu trenutno... U velikoj smo žurbi, tražimo Plavu Pticu. Da ne znate, slučajno, gde se krije? DEBELA SREĆA: Plava Ptica?... Čekajte malo... Da, da, sećam se... Nekada su mi govorili o njoj... Mislim da je to neka ptica koja se ne jede... U svakom slučaju, nikada nije izneta na naš sto... To znači da je ne cenimo mnogo... Ali ne mučite se mi imamo toliko drugih stvari mnogo boljih... Upoznaćete naš život, videćete sve šta radimo... TILTIL: Šta radite? DEBELA SREĆA: Mi se stalno brinemo da ništa ne radimo. Nimalo se ne odmaramo... Treba piti, treba jesti, treba spavati. I tako smo suviše zauzeti. TILTIL: A je li to zanimljivo? DEBELA SREĆA: Naravno... Mora se, nema ničeg drugog na ovoj Zemlji. SVETLOST: Mislite? DEBELA SREĆA: (pokazuje prstom Svetlost, tiho Tiltilu) Ko je ta mlada i nevaspitana osoba? (Za vreme celog prethodnog razgovora, masa drugostepenih Debelih Sreća bave

se oko Psa, Šećera i Hleba i odvlače ih na gozbu. Tiltil iznenada opazi ove poslednje, koji sede bratski za stolom sa svojim domaćinima, jedu, piju i ludo poigravaju.) TILTIL: Pogledajte, Svetlosti!... Oni su za stolom! SVETLOST: Zovi ih, inače, ovo će se rñavo svršiti! TILTIL: Tilo!... Tilo! Odi ovamo! Doñi odmah, jesi li čuo! A vama tamo, Šećere i Hlebe, ko vam je dozvolio da me ostavite? Šta radite vi tamo, bez dozvole? HLEB: (punih usta) Zar nam ti ne bi mogao govoriti učtivije? TILTIL: Šta? Zar Hleb sme da mi govori ti? Ama šta je tebi?... A ti, Tilo!... Tako li se sluša? Dakle, doñi ovamo i klekni! Brže! PAS: (poluglasno i s kraja stola) Ja, kad jedem, ne znam ni za koga, i ništa ne čujem... ŠEĆER: (slatko) Oprostite nam, ali mi bismo uvredili ovako ljubazne domaćine ako bismo ih tako napustili... DEBELA SREĆA: Eto!... Daju vam primer... Doñite, čekaju vas... Mi ne primamo odbijanje. Ljubazno ćemo vas primorati... Hajdete, Debele Sreće, pomozite mi! Da ih guramo silom ka stolu, neka budu srećni i protiv svoje volje! (Sve Debele Sreće, vičući radosno i skačući koliko god mogu, vuku decu koja ne brane, dok Debeli Smeh zgrabi Svetlost oko pasa) SVETLOST: Okreni Dijamant, vreme je! (Tiltil posluša Svetlost. Odjednom pozornica se osvetli svetlošću neiskazano čistom, božanski ruzičastom, skladnom i lakom. Te[ki ukrasi prvog plana, debeli crveni zastori odvajaju se i iščezavaju, da bi se ukazao neverovatan i divan vrt prijatnog mira i zadovoljstva, neka vrsta dvorca zelenila skladnih perspektiva, gde velelepnost lišća, snažnog i sjajnog, bujnog a ipak disciplinovanog, gde čedna opojnost cveća i čila veselost voda koje teku, sjakte i kuljaju sa svih strana, kao da sire do kraja vidika samu sliku sreće. Sto za kojim se piruje ruši se ne ostavljajući traga; kadife, brokati, krune Debelih Sreća, na svetli dah koji preplavi pozornicu, podižu se, cepaju se, i padaju, u isto vreme kad i vesele maske, pred noge preneraženih zvanica. Gosti se naglo splasnu, kao provaljeni mehuri, zgledaju se, žmirkaju pod nepoznatim zracima koji im dosaduju, i videći se najzad kakvi su stvarno, to jest goli, gadni, mlitavi, jadni, počinju da urlaju od stida i straha, meñu kojima se sasvim jasno raspoznaje urlikanje Debelog Smeha, koje nadvisuje ostale. Samo Sreća Nerazumevanja ostaje potpuno mirna, dok se njene drugarice batrgaju prestravljeno, gledaju da pobegnu, da se sakriju po kutovima za koje misle da su mračniji. Ali u blistavom vrtu nema nigde senke. Zato se većina odlučiše da u očajanju predu preteću zavesu koja, desno, u jednom uglu, zagraduje svodpećine Nesreća. Uvekkad neki gost, upanici, podigne jednu polu ove zavese, čuje se kako iz pećine dopire bura psovki, kletvi i prokletstva. Pas, Hleb i Šećer, opuštenih ušiju, prilaze deci i veoma postideni, skrivaju se iza njih.) TILTIL: (gleda Debele Sreće kako beže) Bože, ala su ružne!... Kuda će? SVETLOST: Vere mi, mislim da su izgubile glavu, hoće da se sklone kod Nesreća. Jako se bojim da će ih tamo konačno zadržati. TILTIL: (gleda oko sebe i divi se) O! Ala je divan vrt, ala je divan vrt! Gde smo mi? SVETLOST: Nismo promenili mesto, tvoje su oči promenile položaj. Sad vidimo istinu stvari, videćemo dušu Sreća koje podnose svetlost Dijamanta. TILTIL: Ala je lepo!... Ala je lepo!... Kao usred leta... Gle! Kao da nam se neko primiče da se razgovara sa nama. (Zaista, vrtovi počinju da se ispunjavaju anñeoskim oblicima koji kao da se bude iz nekog dugog sna i skladno promiču izmeñu drveća. Na njima su sjajne haljine, tananih i ljupkih preliva: buñenje ruže, osmejak vode, plavetnilo zore, rosa

od ambre, itd.) SVETLOST: Evo prilaze neke Ijubazne i radoznale Sreće koje će nas obavestiti... TILTIL: Poznaješ li ih? SVETLOST: Da, ja ih sve poznajem, često ih posećujem, ali one ne znaju ko sam ja. TILTIL: Koliko ih ima, koliko ih ima! Izlaze sa svih strana! SVETLOST: Bilo ih je nekada mnogo više. Mnogo su im naškodile Debele Sreće. TILTIL: Svejedno, ostalo ih je dosta. SVETLOST: Videćeš još mnogo drugih, kad se uticaj Dijamanta raširi po vrtovima... Na Zemlji ima mnogo više Sreća no što se misli, ali najveći broj Ljudi ne nalazi ih. TILTIL: Evo dolaze i Male Sreće, hajde da ih susretnemo. SVETLOST: Nema potrebe, one koje nas interesuju proći će ovuda. Nemamo vremena da se upoznajemo sa svima. (Rulja Malih Sreća, skačući i smejući se grohotno, dotrči iz pozadine zelenila i zaigra kolo oko dece.) TILTIL: Ala su lepe, lepe! Odakle dolaze, ko su one? SVETLOST: To su Dečje Sreće. TILTIL: Možemo li govoriti sa njima? SVETLOST: Izlišno. One pevaju, igraju, smeju se, ali još ne govore. TILTIL: (vrpoljeći se) Dobar dan! Dobar dan! O! Ona debela tamo, što se smeje! Ala imaju lepe obraze i lepe haljine! Jesu li ovde svi bogati? SVETLOST: Ne, ne, i ovde, kao svuda, ima mnogo više siromaha nego bogataša. TILTIL: Gde su siromasi? SVETLOST: Ne mogu se razlikovati. Dečja Sreća nosi na sebi ono što je najlepše na zemlji i na nebu. TILTIL: (ne može da se skrasi na mestu.) Ja bih igrao sa njima. SVETLOST: To nikako nije moguće, nemamo vremena. Vidim da Plava Ptica nije kod njih. Uostalom, vidiš da se žure, već su prošle. Ni one ne mogu da dangube, jer detinjstvo je veoma kratko. (Jedna druga rulja Sreća koje su nešto malo veće od predhodnih pojuri u vrt, i pevajući iz sve snage: „Evo ih! Evo ih! Vide nas! Vide nas!..." igraju oko dece jednu veselu provansalsku igru (farandolu), a na kraju igre, onaj koji izgleda da je starešina ove male družine prilazi Tiltilu i pruža mu ruku.) SREĆA: Dobar dan, Tiltile! TILTIL: Još neko ko me poznaje! (Svetlosti.) Svuda me pomalo poznaju. Ko si ti? SREĆA: Ne poznaju me? Kladim se da ne poznajem nikog od ovih koji su ovde? TILTIL: (dosta zbunjen) Ne... Ne znam... Ne sećam se da sam vas video. SREĆA: Čujete li? Bila sam uverena u to! Nije nas nikad video! (Sve ostale Sreće iz ove rulje prsnu u smeh.) Ali, mali Tiltile, ti samo nas poznaješ! Mi smo uvek oko tebe! Mi s tobom i jedemo, pijemo, s tobom se budimo, s tobom dišemo! TILTIL: Tako je, tako je, sasvim, znam, sećam se... Ali hteo bih da znam kako se zovete. SREĆA: Jasno mi je da ništa ne znaš. Ja sam poglavica Sreća Tvoje kuće, a ovo su ostale Sreće koje stanuju u njoj. TILTIL: Znači ima Sreća u kući? (Sve Sreće prsnu u smeh.) SREĆA: Čule ste ga!... Ima li Sreća u kući! Pa, mali nesrećniče, toliko ih ima u njoj da hoće da se provale vrata i prozori! Mi se smejemo, pevamo, stvaramo toliko radosti da se uginju zidovi i podižu krovovi, ali sve je to uzalud, ti ništa ne vidiš, ti ništa ne čuješ... Nadam se da ćeš od sada biti malo pametniji. A sada, stisni ruku prvakinjama. I tako, kad se budeš vratio kući, lakše ćeš ih poznati. A zatim, jednog lepog dana, nasmešićeš se na

njih, zahvalićeš im se Ijubazno, jer one zaista čine sve što mogu da ti učine život lakim i milim. Prvo ja, tvoj sluga, Sreća koju osećaš kad si zdrav. Ja nisam najlepša, ali sam najozbiljnija. Poznaćeš me? Ovo je Sreća koju osećaš na čistom vazduhu, koja je gotovo providna. Ovo je Sreća od Ljubavi prema roditeljima, koja je obučena u sivo i uvek pomalo žalosna, jer je niko ne gleda. Ovo je Sreća koja dolazi od plavog neba, koja je, naravno, obučena u plavo; a ovo Sreća koju osećaš u šumi koja je tako isto, naravno, obučena u zeleno, koju ćeš uvek videti kad staneš na prozor. Evo još Sreće od sunčanih satova koja je Dijamantove boje, i Sreća koju pruža Proleće koja je smaragdove boje... TILTIL: A jeste li vi svakog dana tako lepi? SREĆA: Dabome, uvek je nedelja, u svim kućama, kad se otvore oči... A potom, kad nastane veče, eto Sreće koju osećaš pri zalasku sunca, koja je lepša od svih kraljeva na svetu; a za njom ide Sreća koju osećaš kad izlaze zvezde, pozlaćena kao nekadašnji bog... Zatim, kad je ružno vreme, Sreća koju osećaš kad pada kiša koja je zasuta biserom, i Sreća koju osećaš od zimske vatre koja otvara smrznutim rukama svoj purpurni ogrtač. Ne govorim o najboljoj meñu svima, jer ona je gotovo sestra velikih Radosti koje ćete uskoro videti, o Sreći koju osećaš od bezazlenih misli, najsvetlijoj meñu nama... Zatim, evo još... Ali, zaista, ima ih suviše!... Nikad nećemo svršiti, a ja moram da obavestim najpre Velike Radosti koje su gore, pozadi, kraj nebesnih vrata, i još ne znaju da ste prispeli... Poslaću im odmah malu Sreću od bosog trčanja po rosi, koja je hitrija... (Sreći koju je pomenula i koja prilazi u skokovima.) Idi!... (U tom trenutku, neki ñavolčić, u crnom trikou, gurajući sve prisutne, puštajući nerazgovetne glasove, primiče se Tiltilu i skače ludački obasipajući ga nevidljivim zvrčkama po nosu, šamarima i ćuškama.) TILTIL: (zgranut i veoma srdit.) Ko je ovaj divljak? SREĆA: Dobro! To je Zadovoljstvo biti nepodnošljiv koje je pobeglo iz pećine Nesreća. Ne znamo gde da ga zatvorimo. Odasvud pobegne, ni same Nesreće neće više da ga čuvaju. (ðavolčić nastavlja da zadirkuje Tiltila koji se uzalud brani, zatim, odjednom, smejući se iz sve snage nestane bez povoda, kao što je i došao.) TILTIL: Šta mu je? On je malo ćaknut? SVETLOST: Ne znam. Izgleda mi da si i ti takav pošto nisi poslušan. Ali dok smo ovde treba da se raspitamo o Plavoj Ptici. Možda poglavica Sreća tvoje kuće zna gde se nalazi... TILTIL: Gde je ona? SREĆA: Ona ne zna gde je Plava Ptica! (Sve Sreće kuće prsnu u smeh.) TILTIL: (ljutit) Ali ne, ja ne znam!... Nemaju čemu da se smeju... (Ponovo prsnu u smeh.) SREĆA: Slušaj, nemoj da se ljutiš, a zatim, budimo ozbiljni. Ne znam šta ćete, on nije smešniji od većine ljudi. Ali eno, Mala Sreća od bosog trčanja po rosi, obavestila je Velike Radosti koje idu k nama. (Zaista, visoke i lepe anñeoske figure obučene u sjajna odela, primiču se polako.) TILTIL: Ala su lepe!... Zašto se ne smeju?... Zar nisu srećne? SVETLOST: Ne znači da je neko najsrećniji onda kad se smeje. TILTIL: A ko su to? SREĆA: To su Velike Radosti. TILTIL: Znaš li kako se zovu? SREĆA: Naravno, mi se često igramo sa njima. Evo najpre, ispred ostalih, Velika Radost od Pravednosti, koja se uvek nasmeje kad se ispravi neka nepravda, ja sam suviše mlada i

još je nisam videla da se nasmeje. Iza nje, Radost od Dobrote, koja je najsrećnija, ali najtužnija s mukom je zadržavaju da ne ide Nesrećama koje bi htela da teši. Desno, Radost Svršenog Posla pored Radosti od Razmišljanja. Zatim, Radost Razumevanja koja uvek traži svoju sestru, Sreću Nerazumevanja. TILTIL: Pa ja sam video njenu sestru! Bila je otišla Nesrećama sa Debelim Srećama. SREĆA: Bila sam uverena u to! Pošla je stranputicom. Sasvim ju je iskvarilo rñavo društvo... Ali ne govori o tome njenoj sestri. Otišla bi da je traži a tako bismo izgubili jednu od najlepših radosti... Eno još, meñu najvećima, Radost Gledanja Onoga Što Je Lepo, koja svakog dana dodaje po koji zrak svetlosti koja vlada ovde... TILTIL: A ona tamo, daleko, daleko, u zlatnim oblacima koju jedva vidim kad se podignem na prste koliko god mogu? SREĆA: To je velika Radost od Ljubavi... Ali sve ti je uzalud, ti si suviše mali da bi mogao da je vidiš celu. TILTIL: A tamo pozadi, one što su ogrnute i ne prilaze? SREĆA: To su radosti koje Ljudi još ne poznaju. TILTIL: A šta hoće ostale? Zašto se sklanjaju? SREĆA: Sklanjaju se pred jednom novom Radošću koja ide, možda najčistijom od svih ovde... TILTIL: Koja je to? SREĆA: Još je ne poznaješ? Ali pogledaj bolje, otvori oči što bolje možeš!... Videla te je, videla te je!... Trči pružajući ti ruke! To je Radost tvoje majke, to je Radost Materinske Ljubavi bez takmaca! (Pošto su je klicanjem pozdravile, ostale Radosti, koje su bile dotrčale sa svih strana, sklanjaju se ćuteći ispred Radosti Materinske Ljubavi.) MATERINSKALjUBAV: Tiltil! Mitil! Kako, i vi ovde!.. . Tome se nisam nadala! Bila sam sasvim sama u kući a eto gde vas dvoje doñoste do neba gde blista od radosti duša sviju majki! Ali da se prvo izljubimo, da se izljubimo koliko god možemo! Odite oboje u moje naručje, ništa na svetu ne daje više sreće! Tiltil, ti se ne smeješ?... A ni ti, Mitil?... Ne poznajete Ljubav svoje majke? Ali pogledajte me, zar ovo nisu moje oči, moje usne, moje ruke? TILTIL: Da, da, poznajem, ali nisam znao... Ličiš na mamu, ali si mnogo lepša. MATERINSKA LJUBAV: Očigledno, ja ne starim više. A svaki protekli dan daje mi snage, mladosti i sreće. Svaki tvoj osmeh podmladi me za godinu dana. Kod kuće to se ne primećuje, ali ovde se sve vidi, i to je istina. TILTIL: (zadivljen, naizmenično je posmatra i ljubi) A ova divna haljina, od čega je napravljena?... Je li od svile, od srebra ili od bisera? MATERINSKA LJUBAV: Ne, nego od poljubaca, pogleda, milovanja... svaki poljubac dodaje na njoj po jedan zrak meseca ili sunca. TILTIL: Čudnovato, nikad ne bih pomislio da si tako bogata. A gde si je krila?... Je li bila u ormanu čiji je ključ kod tate? MATERINSKA LJUBAV: Ta ne, ja je uvek nosim, ali se ne vidi, jer ništa se ne vidi kad su oči zatvorene... Sve su majke bogate kad vole svoju decu. Nema sirotih, nema ružnih, nema starih... Njihova je ljubav uvek najlepša Radost... A kad izgledaju žalosne, dovoljno je da prime ili dadnu jedan poljubac pa da sve njihove suze postanu zvezde u dnu njihovih očiju. TILTIL: (gledajući je sa čuñenjem) Pa da, tako je, tvoje su oči pune zvezda. A to su zaista tvoje oči, ali su mnogo lepše... I ruka je tvoja, sa malim prstenom... Na njoj je i

opekotina koju si dobila RADOST OD GLEDANJA ONOGA ŠTO JE LEPO: (grleći je tako isto) Poznajete li me? Ja sam Radost Lepota koja vas je toliko volela... Mi smo veoma srećne, ali ne vidimo dalje od naših snova... RADOST RAZUMEVANjA: Znate, znate, sestro moja, nemojte da vas više čekamo... Mi smo dosta jake, mi smo dosta čiste... Uklonite dakle te velove koji nam još skrivaju poslednje istine i poslednje sreće... Vidite, sve moje sestre kleče pred vašim nogama... Vi ste naša kraljica i naša nagrada... SVETLOST: (pritežući svoje velove) Sestre moje, lepe moje sestre, ja slušam svog Gospodara... Još nije došao čas, on će možda kucnuti i ja ću se vratiti bez straha i tame... Zbogom, ustanite, da se opet izgrlimo kao pronañene sestre očekujući dan koji će se uskoro pojaviti. MATERINSKA LJUBAV: (grleći Svetlost) Vi ste bili dobri prema mojim sirotim mališanima... S VETLOST: Ja ću uvek biti dobra prema onima koji se vole. RADOST RAZUMEVANJA: (primičući se Svetlosti) Neka se poslednji poljubac spusti na moje čelo... (One se dugo ljube, a kad se razdvoje i podignu glavu vide se suze u njihovim očima.) TILTIL: (začuñen) Zašto plačete? (Posmatrajući ostale Radosti) Gle! I vi plačete! Zašto su svima oči pune suza? SVETLOST: Mir dete moje. Zavesa PETI ČIN DESETA SLIKA - CARSTVO BUDUĆNOSTI Ogromna dvorana Azurnog Dvorca, gde čekaju deca koja će se roditi. Beskrajne perspektive safirnih stubova koji drze svodove od plavog dragog kamena. Sve je ovde plave, irealne, snažne i čarobne boje, počev od svetlosti pločica od lazurnog kamena do praha u pozadini gde se guše posiednji mali iukovi i najmanjih predmeta. Samo vrhovi i podnožja svoda, nekoliko sedišta, nekoliko klupa u krugu, od belog mermera ili od albastra. Desno, meñu stubovima, velika opalna vrata. Ova vrata čija će krila otvarati Vreme, pri kraju scene, vode u sadašnji Život i obale Zore. Svuda po sali harmonično i u velikom broju, deca odevena u duge plave haljine. Jedna se igraju, druga se šetaju, neka opet razgovaraju ili sanjaju; mnoga spavaju, mnoga rade, izmeñu stubišta, na budućim pronalascima. Njihovi alati i instrumenti, aparati koje ona konstruišu, biljke, cveće i voće koje gaje ili beru isto su tako plave irealne i svetle boje kao opšta atmosfera u Dvorcu. Odevena u blede i u prozirnije plavo odelo, nekoliko lica visokog rasta, nenadmašne i mirne lepote, za koje bi se reklo da su andeli prolaze meñu decom. Ulaze levo, kao krišom, prilazeći, šunjajući se izmeñu stubova u prvom planu, Tiltil, Mitil i Svetlost Njihov dolazak izaziva izvesno komešanje meñu Plavom Decom koja uskoro dotrče sa svih strana i okupljaju se oko neobičnih posetilaca koje radoznalo posmatraju. MITIL: Gde su Šećer, Mačka i Hleb? SVETLOST: Ne mogu oni ovde da uñu, upoznali bi Budućnost i ne bi više slušali... TILTIL: A Pas?

SVETLOST: Ne treba ni on da sazna šta ga čeka u narednim stolećima. Zatvorila sam ih u crkvenom suterenu. TILTIL: Gde smo mi? SVETLOST: U Carstvu Budućnosti, meñu decom koja još nisu roñena. Pošto nam Dijamant omogućava da jasno vidimo u ovom predelu koji Ljudi ne primećuju, vrlo verovatno da ćemo ovde naći Plavu Pticu... TILTIL: Svakako da će Ptica biti plava, pošto je ovde sve plavo. (Posmatra sve oko sebe.) Bože, kako je sve ovo lepo! SVETLOST: Pogledaj decu koja pristižu trčeći. TILTIL: Jesu li ljuta? SVETLOST: Ni najmanje. Vidiš dobro, smeju se, ali su začuñena. PLAVA DECA: (dotrčavaju u sve većem broju) Mali Živi! Doñite da vidite male Žive! TILTIL: Zašto nas zovu „mali Živi"? SVETLOST: Zato što ona još ne žive. TILTIL: Pa šta onda rade? SVETLOST: Očekuju čas svoga roñenja. TILTIL: Čas svoga roñenja? SVETLOST: Da, odavde dolaze sva deca koja se rañaju na našoj Zemlji. Svako čeka svoj dan. Kad očevi i majke zažele decu, otvore se velika vrata koja vidiš tamo, desno i mali silaze... TILTIL: Koliko ih je! Koliko ih je! SVETLOST: Ima ih još mnogo više... Ne vide se sva. Pomisli samo, treba stalno naseljavati Zemlju... Niko ne bi mogao da ih izbroji. TILTIL: A ko su one velike plave osobe? SVETLOST: Ne zna se tačno... Misli se da su to čuvarke. Govori se da će doći na Zemlju posle Ljudi. Ali zabranjeno je da se pitaju... TILTIL: Zašto? SVETLOST: Zato što je to tajna Zemlje. TILTIL: A može li se govoriti sa Malima? SVETLOST: Svakako, treba se upoznati. Gle, evo jednog koji je neobičniji od ostalih. Približi se, govori sa njim. TILTIL: Šta treba da mu kažem? SVETLOST: Šta hoćeš, kao malom drugu. TILTIL: Mogu li da mu pružim ruku? SVETLOST: Dabome, neće ti ništa uraditi. Ali nemoj biti tako zbunjen. Ostaviću vas same, bićete slobodniji... Uostalom, ja imam da razgovaram sa Velikom Plavom osobom. TILTIL: (približi se Plavom Detetu ipruža mu ruku) Dobar dan! (Dodirne prstom dečju plavu haljinu.) Šta je to? DETE: (jako dodirne prstom Tiltilov šešir) A ovo? TILTIL: Ovo? Ovo je šešir. Ti nemaš šešira. DETE: Nemam, šta će mi? TILTIL: Da njime pozdravljaš kad kažeš dobar dan. Pa onda, kad je hladno... DETE: Šta je to hladno? TILTIL: Kad se ovako drhti: brrrr! brrrr! Kad se duva u ruke i kad se ovako radi rukama. (Snažno se udari po gornjem delu tela) DETE: Je li hladno na Zemlji?

TILTIL: Jeste, ponekad, zimi, kad nema vatre... DETE: Zašto da nema vatre? TILTIL: Zato što je to skupo i što treba novca da se kupe drva. DETE: Šta je to novac? TILTIL: Ono čime se plaća. DETE: A! TILTIL: Neki ga imaju, neki nemaju nimaio. DETE: Zašto? TILTIL: Zato što nisu bogati. Jesi li ti bogat? Koliko imaš godina? DETE: Uskoro ću se roditi, kroz dvanaest godina. Je li to dobro, roditi se? TILTIL: Dabome! Zanimljivo je. DETE: Kako si se ti rodio? TILTIL: Ne sećam se više. Davno je to bilo! DETE: Govori se da je to tako lepo, Zemlja i Živi! TILTIL: Pa da, nije rñavo... Ima ptica, kolača, igračaka... Poneki imaju sve to, ali oni koji nemaju mogu da gledaju Druge. DETE: Kažu da majke čekaju na vratima. One su dobre, jel' istina? TILTIL: Dabome! One su bolje od svega ostalog. I bake tako isto, ali one suviše brzo umiru... DETE: Umiru? Šta je to? TILTIL: Odu jedne večeri i ne vrate se više. DETE: Zašto? TILTIL: Ko bi to znao? Možda zato što su žalosne? DETE: Je li otišla tvoja? TILTIL: Moja baka? DETE: Tvoja mama ili tvoja baka, šta ja znam? TILTIL: O! Pa to nije isto! Prvo odlaze bake, to ie dosta tužno!... Moja je bila veoma dobra. DETE: Šta je tvojim očima? Da li prave biser? TILTIL: Ma ne, nije to biser. DETE: Onda šta je to? TILTIL: Ništa, zasenilo me je malo ovoliko plavetnila. DETE: Kako se to zove? TILTIL: Šta? DETE: To tu, što pada? TILTIL: Nije to ništa, malo vode. DETE: Zar ona izlazi iz očiju? TILTIL: Da, ponekad, kad se plače... DETE: Šta je to plakati? TILTIL: Ja nisam plakao, ovo je zbog ovog plavetnila... Ali da sam plakao, bilo bi isto. DETE: Plače li se često? TILTIL: Mali dečaci ne, ali devojčice... Ovde se ne plače? DETE: Ne, ne znam. TILTIL: Lepo, naučićeš. Čime se to igraš, ta velika plava krila? DETE: Ovo? To je izum koji ću izmisliti na Zemlji.

TILTIL: Kakav izum? Ti si dakle nešto izmislio? DETE: Pa da, ti ne znaš? Kad budem na Zemlji, moraću da izmislim Stvar koja će Ljude činiti Srećnim. TILTIL: Je li dobra za jelo? Pravi li galamu? DETE: Ma ne, ništa se ne čuje. TILTIL: Šteta. DETE: Radim na tom izumu svakog dana... Skoro je gotov... Hoćeš li da vidiš? TILTIL: Svakako. Gde je? DETE: Tamo, vidi se, izmeñu ona dva stuba... DRUGO PLAVO DETE: (približi se Tiltilu i povuče ga za rukav) Slušaj, hoćeš li da vidiš moj izum? TILTIL: Dabome, a šta je to? DRUGO DETE: Trideset i tri leka za produženje života. Tamo, u onim plavim flašicama. TREĆE DETE: (izlazi iz gomile) Ja donosim svetlost za koju niko ne zna. (Obasja se celo nekim čudesnim plamenom) Dosta čudno, zar ne? ČETVRTO DETE: (vuče Tiltila za ruku) Doñi da vidiš moju mašinu koja leti kroz vazduh kao ptica bez krila! PETO DETE: Ne, ne; da vidiš prvo moju koja nalazi biaga skrivena na mesecu. (Plava Deca guraju se oko Tiltila i Mitile i sva zajedno viču: ,,Ne, ne, doñi da vidiš moju... Ne, moja je lepša... Moja je čudesnija... Moja je sva od šećera... Njegova nije zanimljiva... Uzeo je moju zamisao... itd." meñu ovim uzvicima bez reda, odvlače Male žive ka plavim radionicama; i tamo, svaki pronalazač stavlja u pokret svoju zamišljenu mašinu. Nastaje plavičasto okretanje točkova, kotura, volaca, krila, zupčastih kola, čekrka; kaiša neobičnih i još bezimenih predmeta koji su obavijeni plavičastom parom irealnog Mnoštvo čudnih i tajanstvenih aparata poleti i lebdi pod svodovima, ili puzi u podnožju stubova, dok Deca razvijaju karte i planove, otvaraju knjige, otkrivaju azurne statue, donose ogromno cveće, džinovske plodove koji izgleda kao da su od safira i plavog dragog kamenja.) JEDNO MALO PLAVO DETE: (pogureno pod teretom ogromnih azurnih krasuljaka) Pogledajte samo moje cveće! TILTIL: Šta je to? To mi je nepoznato. MALO PLAVO DETE: To su krasuljci! TILTIL: Nije moguće! Veliki su kao točkovi. MALO PLAVO DETE: Pa kako lepo mirišu! TILTIL: (miriše ih.) Izvanredno! MALO PLAVO DETE: Ovakvi će biti kad budem na Zemlji. TILTIL: Kad to? MALO DETE: Posle pedeset tri godine, četiri meseca i devet dana. (Dva Plava Deteta dolaze i nose nešto kao luster, obešen o jednu motku, jedan neverovatan grozd grožda čija su zrna krupnija od krušaka.) JEDNO DETE KOJE NOSI GROZD: Šta misliš o mojim plodovima? TILTIL: Grozd krušaka! DETE: Ma ne, to je grožñe! Ovakvo će biti grožñe kad meni bude trideset godina. Našao sam način. DRUGO DETE: (preopterećeno korpom plavih jabuka koje su krupne kao dinje) A ja!... Pogledajte moje jabuke!

TILTIL: Pa to su dinje! DETE: Ne, ne!... To su moje jabuke, i to one koje su najmanje lepe! Sve će biti ovakve kad budem živ... Pronašao sam sistem! DRUGO DETE: (tera u kolicima na jednom točku dinje krupnije od bundeva.) A moje dinjice? TILTIL: Pa to su bundeve! DETE S DINJAMA: Kad ja doñem na Zemlju, dinje će se ponositi! Ja ću biti baštovan Kralja Devet Planeta. TILTIL: Kralja Devet Planeta? Gde je on? KRALJ DEVET PLANETA: (gordo prolazi. Izgleda kao da ima četiri godine i jedva stoji uspravno na svojim nozicama) Evo ga!... TILTIL: Pa nisi veliki. KRALJ DEVET PLANETA: (ozbiljan) Biće veliko ono što budem uradio. TILTIL: Šta ćeš uraditi? KRALJ DEVET PLANETA: Osnovaću opšti Savez sunčanih planeta. TILTIL: (zbunjen) A, zaista? KR ALJ DE VET PLANETA: Sve će mu pripadati izuzev Urana, i Neptuna koji su suviše daleko. (Povlači se dostojanstveno) TILTIL: Zanimljiv je... JEDNO PLAVO DETE: A vidiš li onog onamo? TILTIL: Koga? DETE: Onog malog tamo što spava kraj stuba... TILTIL: Pa šta? DETE: On će doneti čistu radost na Zemlju. TILTIL: Kako? DETE: Doneće ideje koje još niko nije imao. TILTIL: A onaj drugi, mali debeljko, s prstom na nosu, šta će on uraditi? DETE: On treba da nade vatru da zagreva Zemlju kad Sunce oslabi. TILTIL: A ono dvoje što se drže za ruke i stalno se ljube, jesu li to brat i sastra? DETE: Ma ne, oni su veoma smešni. To su zaljubljeni... TILTIL: Šta je to? DETE: Ne znam. Tako ih zove Vreme kad im se ruga. Gledaju se celog dana u oči, ljube se i govore jedno drugom Zbogom! TILTIL: Zašto? DETE: Izgleda da ne mogu zajedno da poñu. TILTIL: A ko je onaj mali rumenko koji izgleda tako ozbiljan i sisa svoj palac? DETE: Izgleda da on treba da zbriše nepravdu sa Zemlje. TILTIL: A...? DETE: Kažu da je to strašan posao. TILTIL: A onaj mali riñi, što ide kao da je slep? Je li slep? DETE: Nije još, ali će oslepeti. Pogledaj ga dobro: izgleda kao da treba da pobedi Smrt. TILTIL: Sta to znači? DETE: Ne znam tačno, ali se kaže da je to nešto veliko. TILTIL: (pokazuje na gomilu uspavane dece u podnozju stubova, na stepenicama, klupama, itd.) A svi oni što spavaju šta ih je koji spavaju! Je li oni ne rade ništa? DETE: Misle nešto...

TILTIL: Šta? DETE: Još ne znaju, ali i oni treba da donesu nešto na Zemlju, zabranjeno je izići odavde praznih ruku. TILTIL: Ko to brani? DETE: Vreme koje stoji na vratima. Videćeš kad otvori... Veoma je dosadno... JEDNO DETE: (dotrči iz dna sale, prosecajući gomilu) Dobar dan, Tiltile! TILTIL: Gle! Otkud zna moje ime? DETE: (koje je dotrčalo i zagrlilo Tiltila i Mitilu, razdragano) Dobar dan! Jeste li dobro? Šta je, zagrli me, i ti Mitil... Nije nikakvo čudo što znam kako se zoveš, pošto ću biti tvoj brat. Rekli su mi samo da si tu... Bio sam sasvim na kraju sale, i pakovao svoje ideje. Kaži mami da sam gotov. TILTIL: Šta? Misliš da doñeš k nama? DETE: Svakako, iduće godine na Cveti. Nemoj me mnogo mučiti kad budem mali. Veoma sam zadovoljan što sam vas unapred zagrlio. Kaži Tati neka opravi kolevku. Je li lepo kod nas? TILTIL: Pa nije loše... A Mama je tako dobra! DETE: A hrana? TILTIL: Zavisi... Ima čak dana kad imamo i kolača, zar ne, Mitil? MITIL: Na Novu godinu i Četrnaestog jula... Mama ih pravi. TILTIL: Šta imaš u toj torbi? Nosiš nam nešto? DETE: (vrlo oholo) Nosim tri bolesti: šarlah, magareći kašalj i boginje. TILTIL: Lepo, ako je to sve! A šta ćeš posle raditi? DETE: Posle? Otići ću. TILTIL: Bi će muke da doñeš! DETE: Zar možemo da biramo? (U tom trenutku, čuje se kako se diže i rasprostire neka vrsta treperenja, dugog snažnog i providnog koje kao da izlazi iz stubova i opalnih vrata koja dodiruje neka življa svetlost) TILTIL: Šta je to? DETE: To je Vreme! Hoće da otvori vrata! (Odmah nastaje komešanje u gomili Plave Dece. Većina ostavlja mašine i posao, bude se mnogi spavači, ijedni drugi okreću se ka opalnim vratima i primiču im se) SVETLOST: (prilazeći Tiltilu) Gledaj da se sakrijemo iza stubova. Ne treba da nas primeti Vreme. TILTIL: Otkuda dolazi ova buka? DETE: To ustaje Zora. To je vreme kad silaze na Zemlju deca koja će danas da se rode. TILTIL: Kako će da siñu? Imaju li stepenice? DETE: Videćeš. Vreme navlači reze. TILTIL: Šta je to Vreme? DETE: Jedan stari čovek koji zove one koji odlaze. TILTIL: Je li zlobno? DETE: Nije, ali ništa ne čuje. Uzalud ga mole, kad nije njihov red, odgurne svakoga ko bi hteo da ide. TILTIL: Raduju li se mnogo što odlaze? DETE: Nisu zadovoljni kad ostaju, a tužni su kad odlaze. Tamo! Tamo! Eno! (Velika opalna vrata otvaraju se polako. Čuje se šum Zemlje, kao neka daljna muzika, crvena i zelena svetlost prodire u salu, a Vreme, visok starac, sa hradom koja se leluja, naoruzan

kosom i sa peščanikom pojavljuje se na pragu dok se primećuje kraj belih i pozlaćenih jedara jedne galije, privezane za nekakav kej koji je formiran od ruzičaste pare Zore.) VREME: (na pragu) Jesu li spremni oni čiji je čas otkucao? PLAVA DECA: (probijaju se kroz gomilu i trče sa svih strana) Evo nas! Evo nas! VREME: (osornim glasom, deci koja dejiluju pored njega da bi izišla) Jedno po jedno! Ima ih mnogo više no što treba! Uvek isto! Mene ne možete prevariti! (Odgurne jedno dete) Nije na tebe red, vrati se pa doñi sutra. I ti se vrati, pa doñi posle deset godina. Trinaesti pastir? Treba samo dvanaest, nisu više tako potrebni, ne živimo više u Teokritovo i Virgilijevo vreme. Još lekara? Već ih je suviše, žale se na njih na Zemlji... A gde su inženjeri? Potreban je jedan pošten čovek, samo jedan, kao fenomen. Gde je dakle pošten čovek?... To si ti? (Dete daje glavom potvrdan znak) Ti mi izgledaš veoma slabačak... nećeš dugo živeti! Hej, vi, ostali, tamo, ne žurite tako! A ti, šta nosiš? Baš ništa? Ruke su ti prazne? Onda ne možeš da proñeš. Spremi nešto, kakav veliki zločin, ako želiš, ili veku bolest, meni je svejedno... ali treba nešto... (Primeti jednog mališana koga ostali guraju napred, a koji se odupire svom snagom) A ti, šta je to s tobom? Znaš dobro da je vreme... Traži se jedan junak da se bori sa Nepravdom; to si ti, treba da poñeš... PLAVA DECA: On neće, gospodine. VREME: Šta? Neće? Gde misli da je to nedonošče? Nema žalbe, nemamo vremena... MALIŠAN: (koga guraju) Ne, ne! Neću! Više volim da se ne rodim! Više volim da ostanem ovde! VREME : Nije to u pitanju. Kad je vreme, vreme je!... Odmah napred! JEDNO DETE: (pristupa) O! Pustite mene da proñem!... Ja ću na njegovo mesto. Govori se da su moji roditelji stari i da me odavno čekaju! VREME: Ne može!... Čas je čas, a vreme je vreme. Nikad ne bi bilo kraja kad bi se vi slušali... Jedan hoće, drugi neće, suviše je rano, suviše je dockan... (Odstrani decu koja su navalila na prag) Mali, nisi tako blizu... Nazad radoznali... Oni koji ne odlaze nemaju šta da gledaju napolju. Sad vam se žuri, a kad na vas doñe red, uplašićete se i uzmaći ćete... Gle! Evo četvoro, drhte kao lišće... (Jednom detetu koje se naglo vraća, baš kad je trebalo da preñe prag) Dakle, šta je? Šta ti je? DETE: Zaboravio sam kutiju u kojoj su dva zločina, koja imam da izvršim... DRUGO DETE: A ja lončić u kom je zamisao o prosvećivanju gomila. TREĆE DETE: Ja sam zaboravio kalem od svoje najlepše kruške! VREME: Trčite brzo po njih. Ostalo nam je svega još šest stotina dvanaest sekundi. Galija Zore već udara jedrima da nam da znak da čeka. Prispećete suviše dockan i nećete se roditi... Brzo, ukrcavajte se! (Zgrabi jedno dete koje je htelo da mu proñe izmeñu nogu da bi došlo na obalu) A, ne, opet ti! Treći put kako pokušavaš da se rodiš pre reda... Da te više nisam uhvatio, inače ćeš večito čekati kod moje sestre Večnosti, a znaš da tamo nije zabavno. Dakle jesmo li gotovi? Je li svak na svom mestu? (Pregleda pogledom decu okupljenu na obali ili već posedalu u galiju) Još jedno nedostaje. Uzalud se krije, vidim ga u gomili. Ne prevariste vi mene... Hajde, ti, mali što te zovu Zaljubljeni, oprosti se sa svojom Lepoticom. (Dvoje malih koje nazivaju Zaljubljeni nežno zagrljeni i modrih lica od očajanja, približuju se Vremenu i kleknu pred njim) PRVO DETE: Gospodine Vreme, pusti me da idem s njim! DRUGO DETE: Gospodine Vreme, dopustite mi da ostanem sa njom! VREME: Nemoguće! Ostaje nam samo još tri stotine dvadeset i četiri sekunda.

PRVO DETE: Više volim da se ne rodim! VREME: Ne može se birati. DRUGO DETE: (preklinje) Gospodine Vreme, stići ću prekasno! PRVO DETE: Neću više biti tamo kad ona siñe! DRUGO DETE: Neću ga više videti! PRVO DETE: Bićemo sami na svetu! VREME: Ništa me se to ne tiče. Žalite se Životu. Ja spajam i delim onako kako mi se kaže. (Zgrabi jedno dete) Hajde! PRVO DETE: (otima se) Ne, ne, ne! I ona! DRUGO DETE: (drži se čvrsto za haljine prvog deteta) Pustite ga! Pustite ga! VREME: Zaboga, neće da umre nego da živi! (Odvlači prvo dete.) Hajde! DRUGO DETE: (izbezumljeno pruža ruke ka prvom detetu koje odvode) Jedan znak! Samo jedan znak! Kaži mi kako ću te naći! PRVO DETE: Uvek ću te voleti! DRUGO DETE: Ja ću biti najžalosnija! Poznaćeš me! (Pada i ostaje ispruženo na vemlji) VREME: Bilo bi mnogo bolje da se nadate. A sad, sve je tu... (Gleda u svoj peščanik) Ostalo nam je samo još šezdeset i tri sekunde. (Poslednje i jako komešanje dece koja odlazi i koja ostaju. Menjaju se brzo pozdravi: „Zbogom, Pjere!... Zbogom, Žan!... Imaš li sve što je potrebno? Objavi moju misao!... Jesi li šta zaboravio?... Gledaj da me poznaš!... Naći ću te!... Ne izgubi svoje ideje!... Ne ističi se suviše nad Prostorom!... Javljaj mi novosti o sebi... Kažu da se ne moie!... Može, može! Ipak pokušaj!... Gledaj da javiš je li tamo lepo!... Iziću ću ti u susret. Ja ću se roditi na prestolu!... itd, itd.) VREME: Dosta! Kotva je dignuta! (Jedra galije prolaze i nestaju. Čuju se kako se nagaliji udaljuju krici dece: „Zemlja!Zemlja!... Ja je vidim!... Lepa je... Jasna je! Velika je!..." Zatim kao da dopire sa dna ponora, neobično daleka pesma radosti i očekivanja.) TILTIL: (Svetlosti) Šta je to? To ne pevaju oni... Kao da su drugi glasovi... SVETLOST: Da, to je pesma Majki koje im idu u susret... (Vreme meñutim zatvara opalna vrata. Osvrće se da poslednji put pogleda po sali, i odjednom opazi Tiltila, Mitilu i Svetlost.) VREME: (zaprepašćeno i besno) Šta je to?... Šta radite ovde?... Ko ste vi?... Zašto niste plavi?... Gde ste ušli? (Prilazi preteći im svojom kosom.) SVETLOST: (Tiltilu) Ne odgovaraj!... Ja imam Plavu Pticu. Sakrivena je ispod mog ogrtača... Bežimo... Okreni Dijamant, da nam se izgubi trag. (Sve troje pobegne levo izmeñu stubova prvog plana) Zavesa ŠESTI ČIN JEDANAESTA SLIKA - OPROŠTAJ Pozornica predstavlja zid na kom su probušena mala vratanca. To je praskozorje. Ulaze: Tiltil, Mitil, Svetlost, Hleb, Šećer, Vatra i Mleko. SVETLOST: Ti nikad ne bi pogodio gde smo. TILTIL: Svakako ne, Svetlosti, jer ja ne znam... SVETLOST: Ne poznaješ ovaj zid i ova vratanca? TILTIL: To je crven zid a to zelena vrata.

SVETLOST: Ne podsećaju te ni na šta? TILTIL: Ovo me podseća da nas je Vreme izbacilo napolje. SVETLOST: Kako su Ijudi čudni kad sanjaju... Ne poznaju ni svoju vlastitu ruku... TILTIL: Ko sanja? Je li ja? SVETLOST: Možda ja... Ko zna? Ipak, ovaj zid okružuje kuću koju si više puta video otkad si roden. TILTIL: Ku ća koju sam video više puta? SVETLOST: Dabome, mali sanjivko! To je kuća koju smo napustili jedne večeri, tačno pre godinu dana. TILTIL: Tačno pre godinu dana? Pa to je onda? SVETLOST: Što si razrogačio tako oči! To je ona, to je dobra kuća tvojih roditelja. TILTIL: (približio se vratima) Ali ja mislim... Zaista... Čini mi se... Ova vratanca... Poznajem čivijicu... Da li su oni tu?... Mi smo kod mame?... Hoću odmah da uñem... Hoću odmah da je zagrlim! SVETLOST: Jedan trenutak... Oni spavaju dubokim snom, ne treba ih iznenada probuditi. Uostalom, vrata će se otvoriti tek kad kucne čas. TILTIL: Kakav čas? Treba li dugo čekati? SVETLOST: Nažalost, ne! Samo nekoliko jadnih trenutaka. TILTIL: Ti nisi srećna što se vraćaš? Šta ti je, Svetlosti? Bleda si, kao da si bolesna? SVETLOST: Nije ništa, dete moje. Malo sam tužna, jer ću da vas napustim. TILTIL: Da nas napustiš? SVETLOST: Tako treba. Nemam više nikakvog posla ovde; prošla je godina dana, Vila će doći da ti traži Plavu Pticu. TILTIL: Ali ja nemam Plavu Pticu! Ona koju sam uzeo od Sećanja sasvim je pocrnela, ona koju sam uzeo od Budućnosti sasvim je crvena, one koje sam uhvatio kod Noći mrtve su, a nisam mogao da uhvatim onu Šuminu. Jesam li ja kriv što one mešaju boju, crkavaju ili pobegnu? Hoće li se Vila naljutiti i šta će reći? SVETLOST: Uradili smo što smo mogli... Treba poverovati da ne postoji Plava Ptica, ili da menja boju kad se metne u kavez. TILTIL: Gde je kavez? HLEB: Ovde je, gospodaru. Meni je bio poveren za vreme ovog dugog i opasnog putovanja; danas kad moj zadatak prestaje, ja vam vraćam kavez, ispravan i lepo zatvoren, onakav kakav je bio kad sam ga primio. (Kao besednik koji uzima reč.) Sada, u ime sviju, neka mi bude dozvoljeno da kažem nekoliko reči. VATRA: Nema reči! VODA: Mir! HLEB: Zlonamerna prekidanja neprijatelja koji je za prezrenje, zavidljivog suparnika... (Podiže glas) neće me sprečiti da do kraja izvršim svoju dužnost... Dakle, u ime sviju... VATRA: Ne u ime moje... Imam i ja jezik! HLEB: Dakle, u ime sviju, i sa prikrivenim ali iskrenim i dubokim uzbudenjem opraštam se sa ovo dvoje izabrane dece, čija se značajna misija završava danas. Govoreći im zbogom sa svim bolom i svom nežnošću koje meñusobno poštovaše. TILTIL: Šta? Kažeš zbogom? Znači i ti nas ostavljaš? HLEB: Nažalost, mora se... Istina ne ostavljam vas, ali će ovaj rastanak biti samo prividan, nećete me više čuti da govorim. VATRA: Neće biti nikakve štete.

VODA: Mir! HLEB: (vrlo dostojanstveno) To me nimalo ne vreña... Rekao sam dakle: nećeta me više čuti, nećete me više videti u mom živom obliku. Vaše će se oči zatvoriti za nevidljivi život stvari; ali ja ću biti uvek tu, u naćvama, na dasci, na stolu, pored čorbe, ja koji sam, usuñujem se da to kažem, Čovekov najverniji drug za stolom i najstariji prijatelj. VATRA: Lepo, a ja? SVETLOST: Dosta, vreme prolazi, sad će kucnuti čas koji će nas povratiti u ćutanje. Požurite i zagrlite decu. VATRA: (pojuri) Prvo ja, prvo ja! (Snažno grli decu.) Zbogom Tiltile i Mitila! Zbogom, moji dragi mališani! Setite se mene ako vam ikada ustreba neko da negde metne vatru. MITIL: Jao! Jao! Izgore me! TILTIL: Jao! Jao! Oprlji mi nos! SVETLOST: Slušajte, Vatro, ublažite malo svoj zanos. Niste u odžaku. VODA: Što je blesava! HLEB: I nevaspitana! VODA: (približi se deci) Ja ću vas zagrliti nežno, da vam ne nanesem bola, dečice moja. VATRA: Pazite, ona kvasi! VODA: Ja sam ljubazna i krotka, ja sam dobra prema ljudima. VATRA: A utopljenici? VODA: Volite mnogo Izvore, osluškujte Potoke. Ja ću uvek tamo biti. VATRA: Ona je sve poplavila... VODA: Kad budete, uveče, sedeli kraj Izvora, kojih ima poviše u šumi pokušajte da razumete ono što bi oni hteli da kažu... Ne mogu više... Guše me suze i ne daju mi da govorim... VATRA: Ne izgleda nimalo. VODA: Setite se mene kad vidite bocu. Naći ćete me i u bokalu, kanti, cisterni i u slavini... ŠEĆER: (prirodno licemeran i sladunjav) Ako ostane nešto mesta u vašem sećanju, setite se da vam je ponekad moje prisustvo bilo drago. Ne mogu više da vam govorim. Nisu mi suze u prirodi, i mnogo mi škodi kad mi kanu na noge. HLEB: Jezuit! VATRA: (dere se) Ječmeni šećer! Pečeni šećer! Karamele! TILTIL: A gde su otišli Tileta i Tilo? Šta oni rade? (U istom trenutku čuju se oštri krici Mačke.) MITIL: (uplašena) To Tileta plače!... Napali su je! (Mačka, ulazi trčeći, nakostresena, raščešljana, pocepanog odela, drži maramicu na obrazu kao da je boli zub. Razjareno ječi, jer ju je pritesnio Pas koji je udara plavom, pesnicama i nogom.) PAS: (udarajući Mačku.) Evo ti!... Je li ti dosta? Hoćeš li još? Evo ti! Evo ti! Evo ti! TILTIL, SVETLOST, MITIL: (pojure da ih razdvoje) Tilo!... Jesi li lud? Tako nešto! Dole! Hoćeš li prestati! Je li ko to ikada video! Čekaj! Čekaj! (Odlučno ih rastave.) SVETLOST: Šta je to? Šta se dogodilo? MAČKA: (plače i briše suze) On je, gospoño Svetlosti! Uvredio me je. Metnuo mi je eksere u čorbu, vukao me za rep, tukao me, iako nisam nimalo kriva, ali baš nimalo, baš nimalo! PAS: (podražava je) Ali baš ništa, ali baš ništa! (Poluglasno, rugajući joj se) Svejedno, dobila si svoje i to propisno, i još ćeš dobiti!

MITIL: (steže Mačku u naručje.) Jadna moja Tileta, kaži mi gde te boli. I ja ću da plačem! SVETLOST: (strogo Psu) Vaše je ponašanje utoliko više za osudu što ste izabrali, da nam priredite ovaj žalosni prizor, trenutak koji je već sam po sebi dosta mučan, kad treba da se rastanemo sa ovom sirotom decom. PAS: (odjednom istrežnjen) Da se rastanemo sa ovom sirotom decom? SVETLOST: Da, čas koji vam je poznat tek što nije došao. Vratićemo se u Ćutanje. Nećemo moći više da govorimo sa njima. PAS: (odjednom poče istinski da urla od očajanja i skače na decu koju obasipa bučnim miloštama.) Ne, ne! Ja neću!... Ja neću!... Uvek ću da govorim!... Sad ćeš me razumeti, je li tako, moj mali bogo? Da, da, da! Sve ćemo kazati jedan drugom! I biću vrlo miran. I naučiću da čitam, da pišem i da igram domina! I uvek ću biti veoma čist. I neću više ništa krasti u kujni. Hoćeš li da učinim kakvo čudo? Hoćeš li da zagrlim Mačku? MITIL: (Ma čki) A ti, Tileta? Nemaš ništa da nam kažeš? MAČKA: (bocnuta, zagonetno.) Volim vas oboje, onoliko koliko zaslužujete... SVETLOST: Sada, da vas i ja poljubim poslednji put. TILTIL i MITIL: ( čvrsto se uhvate za haljinu Svetlosti.) Ne, ne, ne, Svetlosti! Ostani ovde, sa nama! Tata neće ništa reći. Kazaćemo Mami da si bila dobra. SVETLOST: Nažalost, ne mogu! Ova su nam vrata zatvorena i moram da vas ostavim. TILTIL: Kuda ćeš sasvim sama? SVETLOST: Neću mnogo daleko, dečice moja; tamo u zemlji Ćutanja stvari. TILTIL: Ne, ne, neću. Ići ćemo s tobom. Kazaću Mami. SVETLOST: Ne plačite, dragi mališani. Ja nemam glas kao Voda, ja imam samo svoju svetlost koju Čovek ne čuje. Ali ja bdim nad njim do kraja dana... Setite se da vam ja govorim u svakom mesečevom zraku koji se izliva, u svakoj zvezdi koja se smeši, u svakoj zori koja se diže, u svakoj lampi koja se pali, u svakoj dobroj i jasnoj misli vaše duše... (Iza zida izbija osam sati.) Slušajte! Čas izbija. Zbogom! Vrata se otvaraju! Udite, uñite, uñite! (Ona gura decu u otvor malih vrata koja su se odškrinula izatvorilaza njima. Hleb briše potajnu suzu, Šećer, Voda, sasvim uplakani, itd., naglo beže i nestaju desno i levo iza kulisa. Pas jako laje u prostoru iza kulisa. Za časak pozornica ostaje prazna, zatim dekor koji predstavlja zid malih vrata rastavlja se sredinom i otkriva poslednju sliku.) DVANAESTA SLIKA - BUðENJE Unutrašnjost kao uprvoj slici, ali sve, i zidovi i atmosfera, izgleda neuporedivo, čarolijski svežije, veselije, srećnije, Dnevna svetlost veselo prolazi kroz sve pukotine zatvorenih kapaka. Desno, u dnu sobe, u svojim malim krevetima, Tiltil i Mitil spavaju dubokim snom. Mačka, Pas i Predmeti nalaze se na mestima gde su bili u prvoj slici, pre dolaska Vile. Ulazi majka Til. MAJKA TIL: (veselo gunña) Ustajte, gle ti njih, ustajte! Mali lenjivci! Zar vas nije sramota? Izbilo je osam sati, sunce je odskočilo iznad šume! Bože! Kako spavaju, kako spavaju! (Naginje se i ljubi decu.) Sasvim su rumeni. Tiltil miriše na lavandu a Mitil na ñurñevak. (Opet ih ljubi) Kako je dobro biti dete. Ipak ne mogu ih ostaviti da spavaju do podne. Ne treba od njih praviti lenštine. A zatim, rekla sam da ne valja za zdravlje. (Blago drma Tiltila) Hajde, hajde, Tiltile...

TILTIL: (budi se) Šta?... Svetlost?... Gde je ona? Ne, ne, nemoj da ideš... MAJKA TIL: Svetlost?... Svakako da je tu. Ima već prilično vremena... Vidi se kao usred dana, iako su kapci zatvoreni. Pričekni malo da ih otvorim... (Gurne kapke. U sobu pokulja zasenjujuća dnevna svetlost.) Eto, vidiš! Šta ti je? Kao da si se sasvim zamenio. TILTIL: (trlja oči) Mama, mama! To si ti! MAJKA TIL: Pa dabome, ja sam. A ko misliš da je? TILTIL: To si ti... Zaista, to si ti! MAJKA TIL: Razume se, ja sam. Nisam noćas izmenila lice. Sta ti je te me posmatraš tako začuñeno? Možda mi je nos izvrnut? TILTIL: O! Kako mi je milo što te opet vidim! Već tako dugo, tako dugo!... Treba odmah da te poljubim... još, još, još! A onda, ono je baš moj krevet! Ja sam u našoj kući! MAJKA TIL: Šta je tebi? Još se nisi rasanio? Da nisi bolestan? De, pokaži jezik... Hajde, ustani, obuci se! TILTIL: Gle, ja sam u košulji! MAJKA TIL: Svakako. Obuci pantalonice i kaputić. Tamo su, na stolici. TILTIL: Jesam li ja ovako putovao za sve vreme? MAJKA TIL: Kako putovao? TILTIL: Pa tako, prošle godine. MAJKA TIL: Prošle godine? TILTIL: Razume se! Na Božić, kad sam otišao. MAJKA TIL: Kad si otišao? Ti nisi izlazio iz sobe. Metnula sam te u, postelju sinoć i našla jutros. Ti si dakle sve to sanjao! TILTIL: Ti ne razumeš! To je bilo prošle godine, kad sam otišao sa Mitilom, Vilom i Svetlošću... dobra je Svetlost, sa Hlebom, Šećerom, Vodom, Vatrom. Tukli su se stalno. Nisi ljuta? Nisi bila suviše tužna? A Tata, šta je on rekao? Nisam mogao da odbijem... Ostavio sam jednu ceduljicu da vam objasnim... MAJKA TIL: Šta to trabunjaš? Sigurno si bolestan, ili još spavaš. (Mune ga prijateljski u rebra.) De, probudi se. No, je li bolje? TILTIL: Ali, Mama, uveravam te. To ti spavaš. MAJKA TIL: Kako! Ja još spavam? Ja sam ustala još u šest sati. Pospremila sam sve po kući i naložila vatru. TILTIL: Eto, pitaj Mitilu da li govorim istinu. O šta smo sve doživeli! MAJKA TIL: Kako, Mitii? Šta ti to? TILTIL: Bila je sa mnom. Videli smo deku i baku. MAJKA TIL: (sve više začuñena) Deku i baku? TILTIL: Da, u Zemlji Uspomena. To nam je bilo usput. Oni su mrtvi, ali se dobro osećaju... Baka nam je spremila divnu tortu sa šljivama. Pa onda videli smo bratiće, Robera, Žana, njegovu čigru, Madlenu i Pjeretu, Polinu i Riketu. MITIL: Riketa ide četvoronoške. TILTIL: A Polina još uvek ima bubuljicu na nosu. MITIL: I tebe smo videli sinoć. MAJKA TIL: Sinoć? Ništa neobično pošto sam te ja smestila u postelju. TILTIL: Ne, ne, u vrtovima Sreće, bila si mnogo lepša, ali si ličila na sebe. MAJKA TIL: Vrt Sreće? Ne znam ja to. TILTIL: (posmatra je, pa je zagrli) Da, bila si lepša, ali ja te ovakvu više volim... MITIL: (grli majku) I ja, i ja...

MAJKA TIL: Bože moj! Šta im je? I njih ću izgubiti, kao što sam izgubila ostalu Decu... (Odjednom kao luda, zove.) Čika Til! Čika Til! Doñi! Mali su bolesni! OTAC TIL: (ulazi, vrlo miran, sa sekirom u ruci) Šta je? TILTIL i MITIL: (radosno dotrče da zagrle oca) Gle! Tata! To je Tata! Dobar dan, Tata!... Jesi li dobro radio ove godine? OTAC TIL: Pa šta? Šta je to? Nimalo ne izgledaju bolesni, vrlo dobro izgledaju. MAJKA TIL: (uplakana) Ne treba se time zavaravati. Biće kao sa ostalom decom... I ona su, do kraja, vrlo dobro izgledala pa opet ih je uzeo dobri Bog. Ne znam šta im je. Legli su sinoć mirno, a jutros, kad su se probudili, sve ide kako ne valja... Ne znaju Šta govore, govore o nekom putovanju. Videli su Svetlost, Dedu, Babu. Kažu da su mrtvi ali da se dobro osećaju. TILTIL: Ali Deka još uvek ima drvenu nogu. MITIL: A Baka reumatizam. MAJKA TIL: Čuješ li? Trči po lekara! OTAC TIL: Ne, ne. Još nisu mrtvi. De, da vidimo. (Neko kuca u vrata) Slobodno! (Ulazi Susetka, mala starica koja liči na Vilu iz prvog čina, koja korača podupirući se o stap) SUSETKA: Dobar dan i srećan praznik svima! TILTIL: To je Vila Berilin! SUSETKA: Došla sam da potražim malo vatre. Baš je hladno jutros. Dobar dan, deco, kako ste? TILTIL: Gospoño Vilo Berilin, nisam našao Plavu Pticu. SUSETKA: Šta kaže? MAJKA TIL: Ne pitajte me za njih, gospoño Berlengo. Ne znaju šta govore. Takvi su otkad su se probudili. Mora biti da su pojeli nešto što ne valja, SUSETKA: Dakle, Tiltile, ti ne poznaješ babu Berlengo, tvoju susetku TILTIL: Berlengo? Poznajem, gospodo. Vi ste Vila Berilin. Ne ljutite se? SUSETKA: Beri... kako ono beše? TILTIL: Berilin. SUSETKA: Berlengo, hteo si da kažeš, Berlengo... TILTIL: Berilin, Berlengo, kako hoćete, gospoño. Ali Mitil koja zna dobro... MAJKA TIL: To je najgore, što i Mitil. OTAC TIL: E! Ee! Proći će to, da ih šljepnem malo? SUSETKA: Ostavite, nije potrebno. Znam ja to, to je od sanjarije. Grejala ih je mesečina dok su spavali. Moja bolesna unuka često je ovakva. MAJKA TIL: A kako je sada tvoja unuka? SUSETKA: Svakojako... Ne može da ustaje. Lekar kaže da su živci. Pri svem tom znam dobro šta će je izlečiti. I jutros mi ju je tražila za svoj mali Božić, na nju samo misli. MAJKA TIL: Da, znam uvek Tiltilova ptica. Dakle, Tiltile, zar je nećeš najzad dati toj maloj sirotici? TILTIL: Sta, mama? MAJKA TIL: Tvoju pticu. Tebi ništa ne treba. I ne gledaš je više. A ona je odavno toliko želi! TILTIL: Gle, zaista, moja ptica! Gde je ona? A! Evo kaveza! Mitil, vidiš li kavez? Onaj što ga je nosio Hleb. Da, da, baš onaj isti... ali u njemu je samo jedna ptica. Znači, pojeo je ostale? Gle, gle! Pa ona je plava! Pa to je moja grlica! Ali mnogo je više plava no što je bila kad sam otišao! Pa to je Plava Ptica koju smo tražili! Išli smo tako daleko a ona je

bila ovde! E! Pa to je divno! Mitil, vidiš li pticu? Šta bi rekla Svetlost? Da skinem kavez. (Penje se na stolicu i skida kavez koji nosi Susetki) Evo je, gospoño Berlengo... Još nije sasvim plava, ali i to će biti, videćete... Nosite je odmah vašoj unuci. SUSETKA: Ne? Zaista? Daješ mi je tako odmah i ni za što? Bože, ala će biti srećna! (Zagrli Tiltila) Treba da te zagrlim! Trčim! Trčim! TILTIL: Da, da, idite brzo... Ima ih koje menjaju boju. SUSETKA: Vratiću se da vam kažem šta je rekla. (Izlazi) TILTIL: (pošto je dugo gledao oko sebe.) Tata, Mama, šta ste uradili sa kućom? Ista je ali je mnogo lepša. OTAC TIL: Kako, lepša je? TILTIL: Pa da, sve je nanovo premolovano, sve je obnovljeno, sve sija, sve je čisto... Nije ovako bilo prošla godine. OTAC TIL: Prošle godine? TILTIL: (ide prozoru) Pa ona šuma što se vidi! Velika je, lepa je! Kao da je nova! Kako je srećno ovde! (Ode da otvori naćve) Gde je Hleb? Gle, veoma su mirni!... A zatim, evo Tila!... Dobar dan, Tilo, Tilo! Al' dobro si se tukao! Sećaš Ii se u šumi? MITIL: A Tileta? Dobro me poznaje, ali ne govori više... TILTIL: Gospodin Hleb. (Udari se po čelu.) Gle, nema mi više Dijamanta! Ko mi je uzeo moj Zeleni šeširić? Ne mari ništa, ne treba mi više. A! Vatra! Dobra je! Puckara smejući se da naljuti Vodu! (Trči česmi) Da Voda? Dobar dan, Vodo! Sta kaže ona? Ona uvek govori, ali je više ne razumem tako dobro. MITIL: Ne vidim Šećer. TILTIL: Bože, kako sam srećan, srećan, srećan! MITIL: I ja, i ja... MAJKA TIL: Šta im je te se ovako okreću? OTAC TIL: Pusti, ne uznemiruj se. Igraju se sreće. TILTIL: Ja naročito volim Svetlost. Gde je njena lampa? Možemo li je zapaliti? (Opet gleda oko sebe.) Bože, kako je sve ovo lepo i kako sam zadovoljan! (Neko kuca na kućna vrata.) OTAC TIL: Slobodno! (Ulazi Susetka, držeći rukom divnu i plavu devojčicu koja drži u rukama Tiltilovu grlicu.) SUSETKA: Vidite ovo čudo! MAJKA TIL: Nije moguće! Kreće se? SUSETKA: Ide! To jest trči, igra, leti! Kad je ucledala pticu, skočila je ovako, jednim skokom, ka prozoru da na svetlosti vidi da li je ovo zaista Tiltilova grlica! A zatim odletela na ulicu, kao neki anñeo! Jedva sam mogla da je stignem, TILTIL: (približuje se, zadivljen) O, kako liči na Svetlost! MITIL: Mnogo je manja. TILTIL: Svakako!... Ali će porasti. SUSETKA: Šta to govore? Još nisu kako valja? MAJKA TIL: Bolje ne, prolazi... Kad budu doručkovali sve će biti u redu. SUSETKA: (gura devojčicu u naručje Tiltilu) Hajde, draga moja, zahvali se Tiltilu... (Tiltil odjednom uplašen, ustukne za jedan korak) MAJKA TIL: Šta ti je, Tiltil? Bojiš se devojčice? Hajde zagrli je. Hajde, poljubi je. Još bolje. Ti koji si obično tako bezobrazan! Još jedan put! Ali šta je tebi? Kao da ćeš da plačeš? (Tiltil, pošto je nespretno poljubio devojčicu, ostaje za trenutak stojeći pred njom,

i dvoje dece gledaju se ćuteći; zatim Tiltil miluje glavu ptice.) TILTIL: Je li dovoljno plava? UNUKA: Dabome, ja sam zadovoljna. TILTIL: Video sam ih koje su još više plave... Ali sasvim plave ne mogu se nikako uhvatiti. UNUKA: Ne mari ništa, i ova je veoma lepa... TILTIL: Je li jela? UNUKA: Nije još... A šta jede? TILTIL: Sve, pšenicu, kukuruz, zrikavce... UNUKA: Kaži mi, kako jede? TILTIL: Kljunom, videćeš, pokazaću ti. (Prilazi da uzme pticu iz ruke devojčice. Ona se nagonski opire te, koristeći se neodlučnosću njihovih pokreta, grlica umakne i odleti.) UNUKA: (očajno krikne.) Mama, odletela je! (Počne da jeca.) TILTIL: Ne mari ništa. Ne plači. Uhvatiću je ja. (Pristupi prednjem delu pozornice, a obraća se publici) Ako je ko nañe, hoće li nam je vratiti? Potrebna nam je da docnije budemo srećni... Zavesa