Molijer

Škola za ženePrevod - Dragoslav Ilić

L I C A ARNOLF, inače G. Lozanski. AGNICA, bezazlena devojka odgajena od Arnolfa. HORACIJE, zaljubljen u Agnicu. ALEN, seljak, sluga Arnolfov. ŽORŽETA, seljanka, sluškinja Arnolfova. HRIZALD, prijatelj Arnolfov. HENRIK, zet Hrizaldov. ORONT, otac Horacijev i veliki prijatelj Arnolfov. BELEŽNIK. Dešava se na jednom varoškom trgu.

ČIN I

POJAVA PRVA

Hrizald, Arnolf.

HRIZALD Vi dakle po ruku dolazite njenu? ARNOLF Jeste, uzeću je još sutra za ženu. HRIZALD Sami smo, pa mogu ovde bez svedoka Da govorim s vama u četiri oka. Mogu li iskreno, ko sa bratom svojim, Da govorim? Ja se za vas mnogo bojim. Jer ma kako stvari obrnuti hteli, Oženit' se, od vas to je korak... smeli. ARNOLF Istina je, priko, i razumljivo je Što ste puni straha zbog namere moje. Sudeć' po svom čelu kanda vam izgleda

Da brak bez rogova zamislit' se ne da. HRIZALD Toj igri slučaja podložan je svako, 0 tom mnogo brinut' ludo je svakako. Al' za vas me plaši žuč potsmeha gadnih Kojim progaljaste sto muževa jadnih. Jer, najzad, vi znate, veliko ni malo Vašoj se kritici otet' nije dalo, I da vam na svetu ništa slađe nije Neg iznet' na doboš nevolje svačije. ARNOLF Dobro, al' ima li još u svetu ljudi Što su k'o muževi tako blage ćudi? Zar ih se ne viđa od svakakve boje Kojima na domu divno kapu kroje ? Jedan skuplja blago koje žena daje Braći baš od koje muž rogat postaje; Kod drugog, srećnijeg, al' ne s manje srama, Svaki dan poklone prima žena sama, A muž ćuti na to, pošto od nje čuje Da se to vrlina njena nagrađuje; Jedan diže graju što ničem ne vodi, Drugi pušta da stvar teče na slobodi, I kad se junoša kod njega navrati, Lepo rukavice i kaput dohvati; Jedna sa lukavstvom ženke neizmernim, Lažno se pred mužem ispoveda vernim, A on mirno spava, i još žali slepo Onog koji svoj trud naplaćuje lepo; Druga, da opravda troškove sve veće, Priča da u igri uvek ima sreće, A muž hvali Boga, i od sreće sija, Ne misleć' na kakvoj to igri dobija. Sve je ovo predmet za satiru, mnogu, Zar se k'o posmatrač nasmejat' ne mogu, I bedake.... HRIZALD Ali ko ismeva druge Nek se, bogme, boji i tuđe poruge. Slušam šta svet zbori, svako to uživa Daraznosi šta se po varoši zbiva; Al' ma šta se reklo u prisustvu mome,

1

Niko me ne vide likovat' pri tome. Vazda bejah skroman, i ma da ne mogu Nikako odobrit' trpeljivost mnogu, Ma da ni najmanje namera mi nije Otrpet' što mnogi snose najmirnije, Ipak niko ne ču to iz mojih usta, Jer nikog ne štedi ta satira pusta; U toj stvari nikad ne treba o sebi Reći: ja bih tako, il' onako ne bi'. Tako da kad bi me, k'o smrtnog čoveka, I snašla odnekud nevoljica neka, Zbog mog ponašanja uveren sam skoro Da bi se svak krišom samo smejat' mor'o A možda bih i to imao od sveta Da po neka dobra duša rekne : šteta ! Ali kod vas, priko, stvari drukče stoje; Vaš rizik je vraški, čujte reči moje, Vi koji ste svuda, od kako vas znamo, Nevoljne muževe ismevali samo, Koji za njih beste crnji nego đavo, Da vas ne sapletu, morate ić' pravo: Jer padne li na vas samo sumnja laka, Čuvajte se tada zlurada sokaka, I....

ARNOLF Nek vam to, priko, spokojstvo ne krati, Alal onom ko me u tome uhvati! Ja znam nešto laži, varke prepredene, Kojima nam znaju da podvale žene, A pošto veštini njinoj nema kraja, Ošgur'o sam se od toga slučaja: Moja' je buduća tol'ko bezazlena Da mi obraz štiti bezazlenost njena. HRIZALD Dakle, oženit' se glupačom ma kakom To je za vas ___ ARNOLF Sam ne postati glupakom. Vašoj polovini zamerit' se nema, Al' prebistra žena dobro nam ne sprema: I muževa mnogih ja znam šta je plata

Što uzeše svoje s odveć talenata. Zar da uzmem ženu k'o mudrice one Što pominju samo serkle i salone, Da mi prozu veze i stihove klepa I prima markize i svet „duha lepa", A ja, pod imenom gospođinog muža, Da sam stvar za koju niko prst ne pruža ? Ne, ne treba meni tako bistra glava, Odviše zna žena koja „sačinjava". Moja treba tol'ko da tih znanja ima, Da u opšte ne zna ni šta je to rima; I u igri gde se traži slik na „ona" Hoću kad pitaju nju, da kaže ona: Torta s kremom. Ništa ni više ni manje. Najzad, od nje krajnje zahtevam neznanje. Dosta mi je da zna da se Bogu moli, Da šije, da prede i da mene voli. HRIZALD Dakle, glupa žena vaš ideal posta. ARNOLF Toliko, da ružnu, samo glupu dosta, Pretpostavljam lepoj čiji bi um blist'o. HRIZALD Um, lepota___ ARNOLF Dosta. poštenje je čisto. HRIZALD Al' kako da jedna guska, a ne žena, Zna u opšte šta je to biti poštena ? Na stranu, što držim da je dosta mučno Za jednu se gusku vezat' nerazlučno, Već vaš račun da l' je baš dobar zacelo, Da se već za svoje ne brinete čelo ? I pametnu ženu vrag može odneti, Al' da što učini, mora da sme hteti; Dok međutim, glupoj pokliznut' je lako, Ne hoteći, sama ne znajući kako. ARNOLF Na taj divan govor iz kog mudrost teče, Kao Pantagrijel što Paniržu reče: Ja da uzmem ženu, sem od onih glupih ? Popuj, propovedaj, sve zube otupi,

2

Kada svršiš, svest će da ti se okreće, Al' me sve to ništa ubediti neće. HRIZALD Ćutim. ARNOLF Svako živi po planu nekome, Za ženu, ko za sve teraću po svome. Imućan sam dosta pa smem bez zazora Uzet' ženu da mi sve dugovat' mora, I da mi, zaviseć' od milosti moje, Ne prebaci pare il' rođenje svoje. To dete, međ drugim smireno i blago, Od četiri leta postade mi drago; A pošto u bedi grcaše joj mati, Comislih da bi je možda htela dati. Kad je dobra snaša moju želju čula, Rado je sa sebe taj teret skinula. Dadoh je vaspitat' van svetskog dodira, U skrovištu jednog malog manastira, S preporukom tamo da se dobro trude Koliko god može da neuka bude, Uspeh, hvala bogu, sledov'o je krasno: Odraslu je nađoh naivnu užasno, Tako da sam milost blagosilj'o neba Što mi dade ženu baš kakva mi treba. Izvadih je otud, a kod svoje kuće Pošto primam ljudi vrste sve moguće, Obazriv u svemu, ja je sklonih stoga U drugi stan u kom ne primam nikoga, I gde držim mlađe proste ko i ona Da ne kvare dobro na koje je sklona. Pitaćete : Zašto ovaj iskaz ceo ? Da vidite da sam svašta predvideo. Sad, ko prijatelja, kad sve ovo znate, Pozivam vas danas da s njom večerate; Vidite je, pa mi kaž'te posle toga Da l' sam za osudu zbog izbora svoga. HRIZALD Pristajem.

ARNOLF Tad ćete, ko buduću ženu,

Ocenit' nju lično i nevinost njenu. HRIZALD Što se toga tiče, cela priča vaša... ARNOLF Stvarnost moju priču daleko premaša. Svaki čas se divim njenoj prostoj duši, Tek po nešto bubne da me smeh zaguši. Tako (da li ćete moći verovati?) Onomad mi reče da bi htela znati, S nevinošću jednom da joj nema para, Da li se kroz uši malo dete stvara. HRIZALD Gospodar Arnolfe, milo mi je znati ... ARNOLF Šta! Vi ćete mene uvek tako zvati? HRIZALD Ah! Vidite, jezik prevari me sada, „Gospodin Lozanski" na um mi ne pada. Al' od četrdeset i dva puna leta Koga vraga ime kršteno vam smeta? Pa po truloj lozi sa čiflika svoga Uzeste to drugo, roda gospodskoga ? ARNOLF Pored toga što se kuća tako vodi, Lozanski mi više nego Arnolf godi. HRIZALD Čudan svet s imenom dedova što kida Da nekakvo novo na himeri zida ! Svako nađe zato smisla i potrebe. Jedan primer u kom ne gledajte sebe: Znam jednog seljaka koji od starina, Imajuć od zemlje nekol'ko aršina, On je nju blatnjavim jarkom opkopao, Pa se gospodinom Ostrovskim nazvao. ARNOLF Mogli ste ostavit' ovaj primer s njime. Al' najzad, Lozanski, to je moje ime: Sviđa mi se, za me bez razloga nije, Ko me drugim zove neprijatan mi je. HRIZALD Ipak, još se mnogi ne srodiše s njime, Dolaze čak pisma na to staro ime...

3

ARNOLF Ko ne zna tome se oprostiti mora, Al' vi..... HRIZALD Dobro. 0 tom više nema zbora Lozanski. Paziću na primedbe ove, I nagnat' svoj jezik da vas tako zove. ARNOLF Zbogom. Jedan časak navratiću tamo, Posle puta, dobar dan da kažem samo. HRIZALD (za se<5e, odlazeći) Vere mi, ja držim da je lud sto gradi. ARNOLF U po nečem glava dobro mu ne radi, Čudno je to zbilja, kad se vidi kako U svoje mišljenje zaljubljen je svako. (Lupa na svoja vrata) Hej!

POJAVA DRUGA

Arnolf, Alen, Žoržeta (u kući)

Ko je? ARNOLF Otvor'te! (za sebe) Biće razdragana Mislim, kad me vidi posle deset dana. ALEN Ko j' to ? ARNOLF Ja, ALBN Žoržeta! ŽORŽETA Oj ! ALEN De, šta si stala! ŽORŽETA Idi ti, ALEN

Ti idi. ŽORŽETA Ja ne idem, vala. ALEN Neću ni ja. ARNOLF Vraga! Kakve su to stvari! A što ja tu džedžim to niko ne mari. ŽORŽETA Ko je? ARNOLF Gazda. ŽORŽETA Alen! ALEN Šta? ŽORŽETA Brzo otvori. Gazda ! ALEN Hajd' ti. ŽORŽETA Pazim da nam vatra gori. ALEN Ja čuvam da vrabac zbog mačke ne pr'ne. ARNOLF Od vas dvoje ko mi rezu ne odvrne, Za tri dana nema od jela ni mrva. ŽORŽETA Kuda ćeš kad vidiš da ja trčim prva ? ALEN Zašto ti a ne ja ? Gle, lukave žene! Odlazi, pusti me. ŽORŽETA Ne, ti pusti mene. Hoću da otvorim. ALEN Ja ću otvoriti. ŽORŽETA Ti otvorit' nećeš. ALEN Ni ti, vala.

4

ŽORŽETA Ni ti, ARNOLF Ovo magareće strpljenje premaša. ALEN (ulazećp) Ja sam, ja, da znate. ŽORŽETA (ulazeći) Sluškinja sam vaša, Ja sam. ALEN Da me nije pred gazdom sramota, Ti bi .... ARNOLF (dobivši udarac od Alena) Do đavola! ALEN Pardon. ARNOLF Gledaj skota! ALEN Al' ona___ ARNOLF Oboje priča se okan'te Paz'te što vas pitam a tu sprdnju man'te. Alene, za zdravlje da l' doznati mogu ? ALEN Mi SM0 . . . (Arnolf skida Alenu šešnr s glave) Gospodine, mi smo ... (Opet Arnolf skida šešir Alenu) Hvala Bogu, Mi smo... ARNOLF (skidajući po treći put Alenu s glave šešir i Oacajući ga na pod) Ko te uči, ti medvede pravi, Da govoriš sa mnom s šeširom na glavi ?

ALEN Kriv sam. ARNOLF Pođi gore, Agnicu potraži.

POJAVA TREĆA

Arnolf, Žoržeta.

ARNOLF Da l' je bila tužna kad sam poš'o, kaži ... ŽORŽETA Tužna? Ne. ARNOLF Ne? ŽORŽBTA Ah! Da! ARNOLF A zašto! ŽORŽETA Da znate ! Svaki čas mišljaše da se vi vraćate Konj, magarac, mazga ne prođe kraj nas Da ih ona s mesta ne uze za vas.

POJAVA ČETVRTA

Arnolf, Agnica, Alen, Žoržeta.

ARNOLF Rad u ruci! To već u dobri znak spada. Pa, Agnice, eto, ja se vratih sada: Je li vam to drago? AGNICA Da. Zašt' ne bi bilo? ARNOLF I meni, vidite, takođe je milo. Sve ste dobro bili, bar izgleda tako ? AGNICA Sem što buve noću smetahu mi jako. ARNOLF Nekog da ih tera uskoro će biti. AGNICA Biću vam zahvalna. ARNOLF

5

To mogu misliti. Pa šta tu radite ? AGNICA Sebi kape nove. Vaše su košulje i kape gotove. ARNOLF Tako! Vrlo dobro. Haj'te gore sada. Ne dosađujte se, sad ću ja, i tada Vrlo važne stvari čućete od mene.

POJAVA PETA

Arnolf (sam)

ARNOLF Junakinje dana! vi učene žene! Pune oštra duha, ukusa bez mane, Čikam ja svs vaše stihove, romane, Pisma, i svu vašu nauku u jedno, Da vredi koliko to neznanje čedno ! Ne treba da novac čoveka zaseni, Kad je čast sigurna ...

POJAVA ŠESTA

Horacije, Arnolf

ARNOLF Šta ? Čini l' se meni ? Koga vidim ? Al' ne, ama biće. Nije. HORACIJE Gospodar Ar ... Arnolf ! ARNOLF On je. Horacije! 0 sreće ! Stigoste kad ? HORACIJE Pre devet dana. Bio sam, al' zalud već do vašeg stana. ARNOLF Bejah na imanju. HORACIJE

ARNOLF Kako deca rastu, znao bi ih đavo! Gledaj koliko je samo iždžigljao A ja sam ga, evo, ovolišnog znao. HORACIJE Eto... ARNOLF Al' vaš otac, kažite mi molim, Oront, moj prijatelj, kog cenim i volim, Šta radi on ? Je li još uvek laf stari ? Uvek sam rad znati sve njegove stvari. Četiri godine videli se nismo, Čak jedan od drugog glasa ne dobismo. HORACIJE Gospodar Arnolfe, on je izvanredno. Od njega sam za vas im'o pismo jedno, Docnije mi drugim svoj dolazak javlja, Al' zašto dolazi u pismo ne stavlja. Znate l' ko će biti to iz Novog Sveta Što se vraća nakon četrnaest leta S mnogo blaga što u Americi steče ? Iz vašeg je grada. ARNOLF Ne. A da l' vam reče Kako mu je ime ? HORACIJE Henrik ? ARNOLF Ne. HORACIJE A eto, Otac piše kao da ja znam za sve to. I sad kaže, kreću obojica amo Važnim poslom, ali kakvim ne znam samo. (Horacije daje Orontovo iismo Arnolfu) ARNOLF Zbilja, da ga vidim radujem se mnogo. I ugostim kol'ko bolje budem mog'o. (pošto je pročitao pismo) Sve te lepe hvale i laskave stvari Izlišne su izmeđ prijatelja stari. A to nije mor'o ni da mi spomene,

6

Zatreba l' vam para, mislite na mene. HORACIJE Ne recite dva put, jer tako mi neba, Stotinu pistola baš mi sada treba. ARNOLF Drukčije me znajte, obvezali ne bi. Milo mi je što ih baš imam pri sebi. Zadrž'te i kesu. HORACIJE Vi...

ARNOLF Dosta o tome. Pa šta mi velite o gradu ovome ? HORACIJE Zdanjima prekrasan, ljudima obilan A uživanjima rekao bih silan. ARNOLF Svako nađe ono što mu srcu godi Al' za one koje žeđ ljubavna vodi, Imaju je čime zadovoljit' vala, Jer žena je zato ovde dušu dala. Ne gleda vas mrko ni smeđa ni plava, A muževi, ti su opet blagost prava. To vam je divota! Često (a ko ne bi!) Ko u pozorištu smejem se u sebi. Da vam nije koja već pod ruku pala, Zar vam se još nije sreća nasmejala ? Suva zlata vredni, ljudi vašeg kova Stasali su baš za pravljenje rogova. HORACIJE Da ne krijem ništa od istine same, U ljubavi nečeg već je bilo za me. Prijateljstvo prema vama mi nalaže Da vam to poverim. ARNOLF Ha, ne lezi vraže ! Za moje beleške eto novog štiva. HORACIJE Al' čuvajte tajnu za Boga vam živa ! ARNOLF E!

HORACIJE Vi znate dobro da u takvoj stvari Razvejana tajna namere nam kvari. Priznaću vam, dakle, istina je cela. Ovde me je jedna lepojka zanela. Pošto prvi trudi uspeše mi silno, Postig'o sam da me dočeka umilno, I, bez hvale za me ni uvrede za nju, Moje stvari sad su u odličnom stanju. ARNOLF A ko je to ? HORACIJE Sad smo baš kod kuće njene, Te tamo što ima zidove crvene. To je prosta duša, al' je zato kriva Ćud jednog čoveka što je svetu skriva. Međutim, kraj svega nasilnog neznanja, Čar ljupkosti njene nije zato manja: Nešto pristupačno, nešto nežno tako, Ne znam šta, no srce osvojiće svako ... Al' možda vam sasvim nepoznata nije Ta prekrasna mladost što se ovde krije. Agnicom je zovu. ARNOLF (za sebe) Ah! Pucam! HORACIJE A njega Bozanski, Kozanski... znate, pored svega, Do tačnog imena ne beše mi stalo. Bogat, kažu, ali „udaren" ne malo. Ismevahu vazdan ludosti njegove. Da ga vi ne znate ? ARNOLF (za sebe) Ah! Pilule ove ! HORAPIJV Ne kažete ništa ? ARNOLF Ah ! Da, znam ga. HORACIJE Kako? Budala je je l'te ? ARNOLF

7

Eh .... HORACIJE To kaže svako. A ? Dakle jest. Smešan s ljubomorne ćudi ? Bedast ? Vidim, dobro rekoše mi ljudi. Najzad, u Agnicu zaljubljen sam sleio, Pravi vam je biser to stvorenje leno. I grešno bi bilo dragocenost taku Ostavit' u vlasti tom osobenjaku. Što se mene tiče, želja mi je draga Da je otmem od tog ljubomornog vraga. Novac koji od vas uzeh bez zazora Tom pravičnom cilju poslužiti mora. Bolje neg ja znate da je pun džep para Ključ koji najteže vratnice otvara, I da u ljubavi kao i u ratu Osvaja se brže blagodareć' zlatu. Ali vi mi nešto izgledate kivni, Namerama mojim da niste protivni ? ARNOLF Ne. Već sam mislio ... HORACIJE Zbilja, ja vas gnjavim. Zbogom. Doć' ću da vas kod kuće pozdravim. ARNOLF (misleći da je sam) Ah ! Mogu li ... HORACIJE (vraćajući se) Samo o svemu ovome Nemojte, pobogu, govorit' nikome. ARNOLF (kao pre) Ah ! Kol'ko ... HORACIJE (vraćajući se) Mom ocu ni reči pre svega. Jer bi ovo možda naljutilo njega. ARNOLF (mislećn da se Horacije opet vraća^ Uh!

POJAVA SEDMA

Arnolf, sam.

ARNOLF

Uh! Šta prepatih za govora toga! Beše l' ikad jada većega od moga ? Kako na vrat na nos taj vrag nesmotreni Dođe da sve ovo ispriča baš meni! I ma da ga ime u zabludi drži U brbljivca jezik beše l' ikad brži? Kraj sve svoje muke mor'o sam da ćutim Da bih dozn'o ono što sa strahom slutim. Da ga za lud jezik izvučem do kraja I saznam svu tajnu njinog odnošaja Treba za njim poći; još daleko nije Moram ga navesti da mi sve otkrije Al' čovek kad strepi kuda će izaći Često traži više neg što želi naći.

ČIN II

POJAVA PRVA

Arnolf, sam.

ARNOLF Za me je kad mislim probitačno, zbilja, Što tragajuć' za njim ne postigoh cilja, Jer pakleni nemir što nosim u duši Još se ne bi mog'o pred njim da uguši. Silom bi izbila moja muka grozna. A što ne zna ne bih voleo da dozna. Al' ja nisam čovek koji bi to gut'o, Gospodine mladi, varate se ljuto. Znam ja da u tikvu zbijem želje vaše. Pre svega doznaću dokle doteraše. Jer šta je međ njima, u čast dira moju, Pošto nju već smatram kao ženu svoju. Vrdne li, sva bruka već puca po meni, I na moj su račun svi postupci njeni. Ah ! Taj put ! Da nisam odlazio samo ! (Lupa na svoja vrata)

POJAVA DRUGA

8

Arnolf, Alen, Žoržeta.

ALEN Ah! Sada___ ARNOLF Mir! Dosta ! Oboje ovamo ! Izlaz'te, izlaz'te, tu, na moje oči! ŽORŽETA Ah! Strah me je od vas, srce mi se koči! ARNOLF Tako ste me, dakle, odsutnog slušali? Složno ste me, je l'te, oboje izdali ? ŽORŽETA (padajući na kolena pred Arnolfom) Pojest' me nemojte, slatki gospodine! ALEN (za sebe) Zacelo od besne ujeden je psine. ARNOLF (za sebe) Uf ! Iz grla reč mi izaći ne može! Gušim se, do gole svuk'o bih se kože. (Alenu i Žoržeti) Vi ste dozvolili, podle mangupčine, Jednome čoveku ... (Alenu) Bežiš, majčin sine! Morate mi smesta... (Žoržeti) Ako mrdneš ..'. Želim Da znam od vas ... (Alenu) Bh da, hoću da znam, velim.. (Alen i Žoržeta se dižu i hoće da beže) Svakog ko se mrdne ubiću k'o štene! 'Kako se taj čovek uvuk'o kod mene? Ha, Govor'te, brzo, brže, smesta, šta je ? Hoću l' čuti? ALEN n ŽORŽETA Ah! Ah! ŽORŽETA (padajući opet na kolena) Srce me izdaje! ALEN (padajući opet na kolena) Umirem! ARNOLF (za sebe)

Znoj curi sa mene. Šta radim ? Treba da prošetam i da se rashladim. Ah ! Da l' mi je ikad moglo na um pasti Gledajuć' ga malog da će zato rasti? Bolje mi je, mislim, k'o što sam počeo Da od njega samog doznam što sam hteo. Stišat' mi se treba ma da nije lako, Miruj, srce, miruj, polako, polako. (Alenu i Žoržeti) Diž'te se. Agnicu dole pošljite mi. Stan'te. (za sebe) Svoj odgovor mogla bi da spremi. Jer bi od njih čula za jad što me kolje Sam ću po nju poći, to će biti bolje. (Alenu i Žoržeti) Vi čekajte ovde.

POJAVA TREĆA

Alen, Žoržeta.

ŽORŽETA Strašan li je, Bože! Groznijeg pogleda da li biti može ? Još ne videh tako groznog hrišćanina. ALEN Ja ti rekoh ljut je zbog tog gospodina. ŽORŽETA Al' zašto nas tera tako nemilice Da čuvamo stražu oko gazdarice ? Zašto da od sveta krije je toliko I ne može trpet' da joj priđe iko? ALEN To je, jer ga to u ljubomoru baca. ŽORŽETA Al' zašto zbog toga da se tol'ko žaca? ALEN To je... to je zato što je ljubomoran. ŽORŽETA Al' zašto ? I zašto na svađu je oran ?

9

ALEN LJubomora, to je, vidiš li, Žoržeta, Jedna stvar, stvar koja našem miru smeta, Kojoj svet od kuće odbiti je shodno; Slušaj sada jedno poređenje zgodno: Pazi: Kad se čorba na tvom stolu puši Pa je onda neka gladnica nanjuši Zar ti ne bi, kaži, pucala od muke I batinu kakvu zgrabila u ruke ? ŽORŽETA Jeste. To razumem. ALEN Stvar je ista ova Žena je u stvari čorba čovekova. I kad čovek vidi ljude neke vrste Da bi mu u čorbu da umoče prste, Namah od ljutine on pobesni čisto. ŽORŽETA Jest, al' zašto svaki ne radi to isto ? I kako da mnogi blistaju od sreće Kad se oko njinih gospoja obleće ALEN To je jer sva usta nisu proždrljiva Da tek sebi grabe. ŽORŽETA Il' sam ja brl.iva, Il' eto ga. ALEN On je. Tvoje oči vrede. ŽORŽETA Gle, kako je jedak. ALEN To je, jer ga jede.

POJAVA ČETVRTA

Arnolf, Alen, Žoržeta.

ARNOLF (za sebe) Jedan Grk Avgustu, rekao je, caru K'o poruku jednu valjanu i staru, Kad događaj kakav ispuni nas jedom

Da kažemo prvo svu azbuku redom, Kako bi se dotle žuč stišala malo Pa da ne radimo što ne bi trebalo. Za Agničin slučaj to sam poslušao, Ovde sam je zato naročito zvao, Kao sanćim da je u šetnju izvedem A u stvari vešto da govor navedem Na to da joj srce ispipkam polako I razbistrim sumnje što me muče tako.

POJAVA PETA

Arnolf, Agnica, Alen, Žoržeta.

ARNOLF Agnice, (Alenu i Žoržeti) Vi kući.

POJAVA ŠESTA

Arnolf, Agnica.

ARNOLF Lepo vreme ovo. AGNICA Divno. ARNOLF Lepa šetnja. AGNICA Divna. ARNOLF Šta je novo? AGNICA Mače nam je crklo. ARNOLF Šteta! Al' šta znamo? Svi smo smrtni, svaki za sebe je samo. Dok bejah u polju da l' je kiše palo ? AGNICA Ne.

10

ARNOLF Beše l' vam gdekad dosadno ? AGNICA Ni malo. Meni. znate vreme nije nikad dugo. ARNOLF Za to vreme šta ste radili još druto? AGNICA Šest košulja mislim i šest noćnih kapa. ARNOLF (pošto se malo razmišljao) Vid'te, svet je čudan; svašta se preklapa, Zli jezici kažu kad ja nisam bio Da je neki mladić ovde dolazio, I da ste mu, kažu, dali da vam laska. Al' ja tome nisam verov'o ni časka, I htedoh se kladit' da vi za to niste... AGNICA Za boga nemojte, izgubili biste. ARNOLF Šta ? Tačno je dakle ... AGNICA Boga mi je tako. Verujte, od nas se skoro nije mak'o. ARNOLF (za sebe) To što mi ovako iskreno priznaje Bar mi dokazuje bezazlena da je. (glasno) Al' meni se čini iz sećalja moga Da vam ja zabranih viđati ma koga. AGNICA Jest: al' kad ga videh, ne znam sama kako ... I vi bi bez sumnje postupili tako. ARNOLF Možda ... Pričajte mi, ja bih rado znao ... AGNICA To je čudno. Čovek ne bi verovao ... Na balkon u hladu sa radom se sklonih; Kad videh, tu blizu kod drveta onih, Stasitog mladića koji čim me zglednu Učini mi smeriu reverancu jednu. Ja, da za učtivost ne nađe mi mane, Reverancu odmah vratim s' svoje strane.

On učini onda drugu iznenada Brže bolje drutu n ja vratim tada. Pošto on i trećoj odmah dade mesta Trećom i ja njemu odgovorim smesta. Ode pa se vrati ; tako neprestance Šetkaše sve nove praveć' reverance. Ja, koja ga okom netremice pratih Svaku reverancu istog časa vratih Tako da u tome nije i noć pala Vazda bi se tako pred njime držala Ne ustupajuć' mu, da ne misli krivo Da se manje neg on ponašam učtivo. ARNOLF Lepo. AGNICA Kad sutra dan bejah na vratima A jedna mi baka priđe sa rečima: „Dete moje, Bog vam blagoslova dao I sve vaše čari dugo održao On vas leiom sazda, ali zato ne bi Da se taj dar njegov na zlo upotrebi. Znajte jedno srce ranili ste tako Da se na vas mora požaliti jako." ARNOLF (za sebe) Ah! Te sluge pakla, nek proklete budu! AGNICA Ja ranila nekog ? Uzviknuh u čudu. — Jošte kako, reče, i taj čovek jeste Mladić koga juče s balkona videste. — Avaj! Zar sam, rekoh, nesmotrena bila Pa sam na nj ne znajuć' nešto ispustila ? — Ne, oči su vaše tvorci kobnog dela. Od pogleda njinog nesreća je cela, — Ah! Zar moje oči, zgranuh se u čudu, Mogu za drugoga da škodljive budu ? — Jeste, i to smrtno, u njima se krije Jedan otrov, ćerko, što vam poznat nije. Najzad, u njemu je jedva duša živa, I ako — produži baka milostiva — Vaše tvrdo srce pomoći mu neće Za dva dana njega na groblje odneće. — Bože ! Strašno bi mi bilo žao, reknem.

11

Al' šta traži da mu u pomoć priteknem ? — Ništa osim sreće da može doć' amo, Videt vas i s vama govoriti samo. Vaše oči, nada njegova jediia, Za zlo što stvoriše sva su medicina. — S drage volje, rekoh, kad se tako zbilo, Neka dođe k meni kad god mu je milo. ARNOLF (za sebe) Trovačice duše, nebo te proklelo! Platila u paklu ovo dobro delo! AGNICA Tako me on vide i ostade zdravo. Sad vi sami kaž'te zar ne imah pravo? I posle, zar savest moja bi podnela Da on umre jer mu pomoć' nisam htela, Ja, što delim patnje pa ma čije bile, I plačem kad vidim da umire pile? ARNOLF (za sebe) Iz nevinog srca sve to kod nje biva, I samo je moja nesmotrenost kriva Što pustih bez vođe bezazlenost taka Veštom zavodniku da dopadne šaka. Bojim se da hulja, ono što je smer'o Nije malo dalje od igračke ter'o. AGNICA Šta vam je ? Vi kanda grdite polako ? Da li nije ružno što govorim tako? ARNOLF Ne. Al' pričajte mi šta se dalje steklo I viđenje s njime kako je proteklo. AGNICA NJegove radosti kad se sa mnom srete! Nestade mu boljke ko rukom odnete. Još da znate kakvu skrinju mi je dao I kako je naše sluge darovao I vi bi ga sami voleli i s nama... ARNOLF Al' šta je radio kad je sam sa vama ? AGNICA Govoraše da me ljubi više svega I najslađe reči čula sam od njega. Slično tome nema ništa ni do veka.

Kada on govori to je kao neka Slast da me golica, i čini sred grudi Da zatrepti nešto pa me svu uzbudi. ARNOLF (za sebe) 0 nesnosne tajne, i ispita kruta U kom ispitivač celu vatru guta. (glasno) Sem tih slatkih reči i tog uzdisanja Zar ne beše još i malo milovanja ? AGNICA Te kako! Za ruke mene uzimaše I ljubit' ih svuda on ne sustajaše. ARNOLF Da l' vam još šta uze osim ruke same ? (videći je uplašenu) Uf! AGNICA On je... ARNOLF Šta? AGNICA Uz'o... ARNOLF A? AGNICA On... ARNOLF Kako ? AGNICA Stra' me. Vi biste se možda naljutili zato. ARNOLF Ne. AGNICA Da. ARNOLF Ne, kad kažem! AGNICA Zakun'te se na to. ARNOLF Kunem se. AGNICA

12

Uz'o je ... Al' bićete ljuti. ARNOLF Ne. AGNICA Da, ARNOLF Ne, ne, ne, ne. Vraga! Hoću l' čuti ? Šta je uz'o? AGNICA On mi... ARNOLF Živ me oganj pali!

AGNICA Uz'o mi je vrpcu koju ste mi dali. Ne mogoh se branit' da vam kažem pravo. ARNOLF (odahiuvši) Ah! Neka za vrpcu. Da l' se zadržav'o Samo na tom da vam ruke ljubi? AGNICA Bože! Zar se može drugo da čini ? ARNOLF Ne može. Nego onu svoju boljku da ublaži Da li od vas kakav drugi lek potraži? AGNICA Ne. Ali možete prestaviti sebi Da mu za lek ništa uskratila ne bi'. ARNOLF (za sebe) Blagodareć' nebu jevtino sam proš'o, Bedak bio kad bih opet dovde doš'o! (glasno) Nevinošću vašom to se dogodilo, Agnice, sad ieka, što je bilo, bilo. Ja znam kakva želja iz laskavca veje : Da vas iskoristi pa da vam se smeje. AGNICA Oh ! Ne. Po sto puta to je rek'o meni. ARNOLF Vi ne znate kako on svoju reč ceni. Ali, najzad, znajte : da primati škrinje

I s lepom plavojkom mlatiti gloginje Čežnjivo ga puštat' sva blažena lica Da vam ruke ljubi i srce golica, Jeste greh najcrnji koji biti može. AGNICA Greh kažete ? Ali zašto, blagi Bože! ARNOLF Zašto? Zato što i višnji zakon tvrdi Da se na te radnje nebo strašno srdi. AGNICA Zašto da se srdi kada su te stvari, Avaj, tako slatke, tako pune čari. Kol'ko sam se svemu tome radovala I za sve te stvari nisam dosad znala. ARNOLF Jeste, prijatna su sva ta osećanja Te ljupkosti nežne, slatka midovanja, Al' treba pošteno piti slasti njine Kada se venčanjem sav greh sa njih skine. AGNICA Zar posle venčanja to više greh nije ? ARNOLF Ne. AGNICA Tad me venčajte, molim, što skorije. ARNOLF Kad vi to želite, ja ne želim manje I evo me doma baš za to venčanje. AGNICA Zbilja ? ARNOLF Da. AGNICA Što bih vam ja zahvalna bila! ARNOLF Ne sumnjam, udaja da je vama mila. AGNICA Hoćete, nas dvoje... ARNOLF Jeste sasvim tako. AGNICA Oh! Što bih vas tada milovala jako.

13

ARNOLF U tom s moje strane, biće ista mera. AGNICA Ja ne mogu da znam kad ko šalu tera Istinski ? ARNOLF Istinski, verujte kto sveto. AGNICA Bićemo venčani ? Kad ? ARNOLF Večeras, eto AGNICA (smejući se) Večeras ? ARNOLF Večeras. Time vas veselim ? AGNICA Da. ARNOLF Videt' vas srećnu to je što ja želim. AGNICA Bože! kol'ko ste me obvezali time. I koliko sreće imaću sa njime. ARNOLF S kim ? AGNICA Sa... sa... ARNOLF „Sa" ... nije u računu mome Prenagliste s mužem u izboru svome. Drugog vam ja spremam, a to što se tiče, Gospodina toga ... molim vas, bez priče, Pa makar ga u grob oterali time, Da od sad sve veze prekinete s njime. Kad vam opet dođe pun komplimenata, Pred nosem mu časno zatvorite vrata ; I kroz prozor kamen, ako lupat' stane, Bacite na nj da se poseta okane. Čujete, Agnice? Ja ću se sakriti I tome iz ćoška prisutan ću biti. AGNICA Avaj I Zgodan li je .... ARNOLF Ah ! Na šta to liči!

Srce neće moći___ ARNOLF Kraj nek bude priči! Penj'te se. AGNICA Mogu li... ARNOLF Sad je dosta, znajte. Ja sam gazda. Kažem. Id'te. Poslušajte.

ČIN III

POJAVA PRVA

Arnolf, Agnica, Alen, Žoržeta.

ARNOLF Sve je dobro. Ja se radujem beskrajno. Moje ste naredbe izvršili sjajno. Zavodnika plavog smeli sa svih strana Eto čemu služi uprava valjana. Vagdu su nevinost, Agnice, zaveli. Vid'te, ne misleći kud ste poći hteli. Već bi nogom stalp, bez upustva moga, Pravo na put pakla i prokletstva svoga, Poznata je vrednost tih plavih junaka U njih je tma pera, pantljika, čipaka, Krasni zubi, vlasi, reči najmilije, Al' k'o što vam rekoh, tu se kandža krije. Sve su to satane čija čeljust traži Da ženskim poštenjem svoju žeđ ublaži. Al' ponavljam, usled nastojanja moga Izašli ste časno iz svega ovoga. Izraz sa kojim ste bacili s prozora Kamen koji nade srunšti mu mora Čini, da već više odlagati nemam Tu svadbu za koju rekoh da vas spremam. Al' pre svega drugog sada je najpreče Da vam se još što šta spasonosnog reče. Stolicu ovamo. (Žoržeti i Alenu) Vi, ako još nešto...

14

ŽORŽETA Taj nam je gospodin podvaljiv'o vešto. Al' vaše lekcije sada dobro znamo. ALVN Ako uđe, nek ja pijem vodu samo. To je neki dripac. Ona dva dukata Što nam dade nisu od čistoga zlata. ARNOLF Dakle, za večeru sprem'te sve što želim A za naš ugovor, kao što vam velim, Neka jedno od vas beležnika zove Što stanuje iza raskrsnice ove.

POJAVA DRUGA

Arnolf, Agnica.

ARNOLF (sedeći) Da bi me slušali, man'te rad, Agnice, Podignite glavu i okren'te lice. (Metnuvši prst na čelo) Tu, tu me gledajte dok govorim ovo, I utuv'te dobro svako moje slovo: Ja se ženim vama, Agnice, i treba Sto put na dan milost da hvalite neba, Posmatrate niskost u poreklu svome I da se divite dobročinstvu mome, Koje vas iz stanja prezrene seljanke Podiže na stupanj ugledne građanke, I na bračni krevet daruje vam pravo Čoveka koji je sve to izbegav'o I koji, dopadljiv dobroj dvaestini, Odbio je tu čast koju vama čini. Neka bi vam uvek pred očima bilo Bez te dične veze vaše ništavilo, Kako bi što bolje pod tim uticajem Zaslužili stanje koje vam sad dajem, Znali svoju cenu, da bi vazda bio Zadovoljan onim što sam učinio. Brak, Agnice, znajte, nije sprdnja neka, U rangu vas žene stroga dužnost čeka.

I ja vas ne dižem na visinu braka Da tražite provod i budete laka. Žena je tu samo da bi zavisila, Na strani je brade svekolika sila. Mada društvo stoji na polama dvema Među tim polama jednakosti nema. Jedna pola više, druga niže spada, Jedna u svem sluša drugu koja vlada, I poslušnost onu slepu što duguje Dobar vojnik šefu koji komanduje, Sluga gazdi, dete roditelju svome, Najmlađi brat monah bratu vrhovnome, Još ni nalik nije na onu poslušnost, Na onu pokornost, na onu poniznost, I duboku poštu, što od žene vazda, Traži njen muž, njen šef, gospodar i gazda. Pogleda l' je strogo tad je dužna žena Da obori pogled toga istog trena, I da mužu oči sagledati smedne Tek kad je on blago pogledati htedne. To je zašta žene danas malo mare, Al' tuđi primeri neka vas ne kvare. Ne gledajte vi na kaćiperke one, Čije terevenke na sva zvona zvone, Ne dajte se da vas prevari satana T. j. ne slušajte mladih plavušana. Kad vas polovinom svojom ja priznajem, Pomislite da vam svoju čast predajem. Da je ta čast nežna i lako se rani Da ne može biti šale na toj strani. I da se u paklu vreli kotli pene, Gde za navek idu nevaljale žene. Ovo što vam kažem nisu priče, znate, i upustva moja treba da gutate. Budete li skromni, i slušate l' ista Uvek će vam duša biti bela, čista. Al' ako vam ikad poštenje posrne, Postaćete duše kao ugalj crne. Svakom ćete biti odvratni k'o đavo I jednoga dana otić' ćete pravo U pakao, da se duša vaša kuva, Od čega neka vas blagi Bog sačuva.

15

Čin'te reverancu, i ko sestra nova Što stupajuć' u red zna službu do slova Za ulazak u brak propis isti vredi. Evo mi u džepu vrlo važnih redn Koji uče ženu službi što je čeka. Ne znam pisca al' je dobra duša neka. I samo s tim hoću da se zanimate. Drž'te. (Diže se) Da vidimo kako to čitate.

AGNICA (čita) Pravila za brak ili Dužnosti udate žene sa njenim svakodnevnim vežbanjima

Prvo pravilo Onoj koja časno ima Bračnom vezom da se sladi, Nek je vazda pred očima Kraj sveg što se danas radi, Da je njen muž samo za sebe uzima. ARNOLF Reći ću vam kako to shvatit' imate Al' docnije, sad je dosta da čitate. AGNICA (irodužuje)

Drugo pravilo Nek se samo tolk'o kiti Kol'ko može poželiti Muž od svoje supruge. Da l' je lepa to su muževl.eve stvari I nek ništa ne mari Što je ružna za druge.

T r e ć e p r a v i l o Dalje s namigivanjem Veštim doterivanjem I čudima koja apoteka pruža, To su smrtne droge što poštenje truju. Kad se žene doteruju To ne čine za muža.

Četvrto pravilo Izlazeć' iz kuće u poštenje spada Da se u očima plameni ugase. Žena mužu dopada se Kad se nikom ne dopada.

Peto pravilo Sem onih što muža pesoćuju Pravila zabranjuju Sve posete pa ma čije: Jer laskavo ko se trudi Do gospođe same, nije Gospodinu to po ćudi.

Šesto dravilo Od poklona ljudi neka Odbranit' se gleda. Čovek današnjega veka Ništa džabe ne da.

Sedmo pravilo Ma se i mučila zbog tog svakog dana Nek nema hartije, mastila ni pera, Dobar račun mudrog muža tera Da samo on šalje pisma iz svog stana.

Osmo pravilo Ona društva raspasana Dobrim svetom tako zvana, Protiv ženske časti svakog dana rade. Dobra politika sve njih zabranjuje Jer se tu baš šuruje Muževima na jade.

Deveto pravilo Žena kojoj čast na srcu leži Od karata neka beži. Jer je igra kobna često. Kad u njoj zaluta Žena više puta Proigraće i sve „resto".

16

Deseto pravilo Nek izlete ne pravi Ni ručkove na travi, To se dobrim ne vraća. Po računu pametnom Zna se: uvek u svem tom Muž je onaj ko plaća.

Jedanaesto pravilo... ARNOLF Dovršite sama; do malo, lagano, Ja ću vam te stvari objasnit' valjano. Sada mi je na um palo nešto drugo. Da kažem dve reči, neću ostat' dugo. Vrat'te se, tu knjigu pazite mi samo, Kad beležnik dođe, nek pričeka tamo.

POJAVA TREĆA

Arnolf, sam.

ARNOLF Baš je dobro što nju uzimam za ženu, Kako hoću dušu obrnuću njenu. Kao parče voska u ruci je mojoj, Mogu joj dat' oblik baš po želji svojoj. U mal' mi je nisu dok ne beše mene Ulovili s odveć nevinosti njene. Al' mnogo je bolje, da istinu rečem, Da nam žena greši u tako po nečem. Za takve zablude uvek leka ima, Svaka prosta duša dobar savet prima. I ako je kogod s dobrog puta svrati Dosta su dve reči da se na nj povrati. Drukčija je zverka jedna vešta žena, Našom sudbom vlada samo glava njena. Što ta u nju metne od tog ne odstupa, U vetar su naše sve pouke skupa. Duh joj služi da ih na potsmeh okreće I da često svoj greh u vrline meće.

Do grešnoga cilja takvoj teško nije Naći put što vara najpromućurnije. Neka se muž, jadan, i na glavu stavi, Žena puna duha to je đavo pravi. Ako li mu njen ćef, tiho, bez po muke, Na čast nanišani, neka diže ruke: 0 tom što šta zlade mnogo časnih ljudi; Al' smejat' se neće moj brbljivko ludi: Pravo mu je, vala: gpto je hteo, ima. To je mana onšta napgam Francuzima. Ako im se sreća u rukama stvori Tajna, to je ono što ih uvek mori. Tol'ko ih privlači razmetljivost pusta Da bi pre propali neg vezali usta. Ah! Na vraški mamac, baš su žene lake Kad idu birati vetrogonje take. I baš ... al' evo ga ... prikrimo se vešto Da bi za jad njegov doznali ponešto.

POJAVA ČETVRTA

Horacije, Arnolf.

HORACIJE Ja od vaše kuće, baš me baksuz bije Da vas nađem doma suđeno mi nije. Al' ići ću, vala, sve dok jednog puta... ARNOLF Ostav'te, što će nam ta učtivost kruta? Te ceremonije mene strašno ljute I da mogu sve bi bile ukinute. Pola sveta ludo, na taj način loši, Od svoga vremena dve trećine troši. Metnimo šešire. (Meće šešir) Pa šta se još radi ? Kako vaša ljubav, gospodine mladi ? Maločas zbog nečeg rasejan sam bio Ali sam se potom bolje razmislio. Prvi vam uspesi bagl dođoše dako, I ovaj događaj zanima me jako. HORACIJE

17

Bogme, od kad dušu otvorih vam svoju Nesreća na ljubav svalila se moju. ARNOLF Gle, gle, a kako to ? HORACIJE Ćud sudbe svirepe Dovela je kući gazdu moje lepe. ARNOLF Vraga! HORACIJE I na jade još najveće moje, On je dozn'o tajnu između nas dvoje. ARNOLF Od kud je, kog vraga, odmah za to dozn'o? HORACIJE Ne znam; al' tako je, to sam smesta pozn'o; Htedoh da posetim utvrđena časa Tu lepojku, kada, promenjena glasa, I pokazujuć mi lica sasvim druga, Sprečiše mi prolaz sluškinja i sluga. I, s jednim: „0dlaz'te, ne dolaz'te više!" Vrata mi pred nosom grubo zalupiše. ARNOLF Pred nosom! HORACIJE Pred nosom. ARNOLF To je malo mnogo. HORACIJE Pokušah kroz vrata bi l' govorit' mog'o, Ali na sve ovo, odgovor je bio: Ne smete, gospodin naš je zabranio. ARNOLF I ne otvoriše ? HORACIJE Ne. Agnica dođe Na prozor i to mi potvrdi takođe. Otera me otud, sva gorda u licu, Bacivši još za mnom jednu kamenicu. ARNOLF Kako ? Kamenicu ? HORACIJE

Ne male težine Kojom su mi psčast hteli da učine. ARNOLF Vraga ! Tricama se to nazvati ne da ! I vaše mi stanje žalosno izgleda. HORACIJE Jeste, taj povratak teško mi je pao. ARNOLF Zbilja, verujte mi, baš me vas je žao. HORACIJE Taj mi gad sve kvari. ARNOLF Jeste, al' dabome, Vi ćete već lako doskočiti tome. HORACIJE Ta, naći ću valjda nešto da prevari Toga ljubomorka što budno stražari. ARNOLF To će lako ići. Devojka, svakako, Voli vas ? HORACIJE Dabome. ARNOLF Sa njim ćete lako. HORACIJE Nadam se. ARNOLF Taj kamen, to vas je pomelo, Al' ne treba da vas to čudi. HORACIJE Zacelo. Shvatio sam odmah šta ima u stvari; Da sakriven, sve to vodi onaj stari. Ali što me čudi, a i vas će sama, To je nešto drugo što ću reći vama: Jedan smeli potez te mlade lepote, Kome se ne nadah od njene prostote. LJubav zna veliki učitelj da bude, I da od nas stvori sasvim nove ljude. NJoj je često dosta dokle čovek trene Pojedine ljude da tumbe okrene. Ona sve prepreke od jednom obara,

18

Pa izgleda kao da čudesa stvara. Kukavica junak, grub učtiv postaje, Tvrdica od jednom rado novac daje; LJubav daje spretnost najtromnjoj glavi, A najneviniju dosetljivom pravi. To se čudo, eto, u Agnici ima, Jer, na prečac sa mnom prekinuv rečima: — Gubite se odmah ispred kuće naše, Ovo je odgovor na sve priče vaše — S kamenom kome se čudite ne malo, Pred moje je noge jedno pismo palo. I ja sam ushićen kako idu divno To pismo i onaj kamen bačen kivno. Pa zar tako nešto vas ne začuđava ? I zar ljubav ne zna da duh izoštrava ? Ko će mi poreći da snaga ljubavi Ne zna da u srcu čudne stvari pravi. Šta velite o tom pismu iz nebuha ? Ha! da l' vam se sviđa ta okretnost duha? Zar nije zabavno iz svega ovoga, Kakva je uloga ljubomorka moga ? A?

ARNOLF Jako zabavno. HORACIJE Smejte mu se malko. (Arnolf se izveštačeno smeje). Iznutra k'o pandur stoji moj budalko, I sav nakostrešen s kamenom se pući Ko da ću se k njemu kroz prozor uvući, Pa da me odbije, iz bojazni lude Žučno protiv mene bodri svoje ljude, Dok ga vara igrom tom njegovom istom Ona koju drži u neznanju čistom! Što se mene tiče, ma koliko mnogo Da je taj povratak naškodit' mi mog'o, Za mene je sve to šaljivo do kraja Da kad god se setim lud me smeh osvaja. Vi se kanda dosta ne smejete tome. ARNOLF (sa izveštačennm smehom) Izvin'te, smejem se kol'ko mogu, bome.

HORACIJE Prijateljski, pismo pokaš'ću vam njeno, Sve što srce gaji tu je izneseno. Al' tako dirljivo i puno dobrote, Nevine nežnosti i čedne prostote, Upravo onako ko priroda živa Kada prvu ranu ljubavi otkriva. ARNOLF (na stranu, tiho) Ah! Zato li, kučka, nauči da piše ! Protiv moje volje tom je naučiše. HORACIJE (čita) Hoću da vam pišem a na velikoj sam muci kako da to izvedem. Mislim i osećam puno stvari koje bih želela da vi znate; ali ne znam kako da učinim da vam to kažem i plašim se svojih reči. Pošto nočinjem da uviđam kako su me od uvek držali u neznanju, bojim se da ne napišem nešto što ne bi valjalo, i da ne kažem više nego što bi trebalo. U stvari, ja ne znam šta ste vi to meni učinili, ali osećam da umirem od žalosti zbog onoga što me teraju da protiv vas činim, da bi mi najteže od svega na svetu bilo kad bih morala da ostanem bez vas i da bih jako zado- voljna bila da budem vaša, Možda je ružno da ovako govo- rim ; ali ne mogu da se uzdržim pa da to ne kažem i vo- lela bih da nnčega ružnog u tome nema. Neprestano mi to- vore kako su svi mladi ljudi varalice, kako ih ne treba slušati i da je sve što mi vi kažete samo zato da bi me izigrali. Ali ja vas uveravam da tako što još

19

nisam mogla sebi prestaviti od vaše strane i toliko sam dirnuta va- šim rečima da ne mogu zamisliti da su one lažne.. Kažite mi iskreno šta je u stvari: jer najzad, budući da u meni nema prepredenosti, učinili biste do neba krivo kad biste me obmanuli; i ja mislim da bih zbog toga od žalosti umrla. ARNOLF Ha! kučko! HORACIJE Šta vam je ? ARNOLF Sad me kašalj snađe. HORACIJE Da l' ste od tih reči ikad čuli slađe ? Kraj sveg truda jedne nepravične vlasti Da l' se mogla lepša priroda pokaz'ti ? I gnusan je zločin koji kaznu traži Zlobno kvarit' dušu tako punu draži; I hteti neznanjem i glupošću slepom, Ugušiti svetlost u tom duhu lepom! LJubav je počela da taj veo cepa; I kad bi me sreća poslužila lepa, Da, k'o što se nadam, onoj životinji, Nitkovu, pelatu, izdajniku, svinji... ARNOLF Zbogs . HORACIJE Kako ? Zar već ? ARNOLF Vidite, baš sada Jedan hitan pos'o na pamet mi pada. HORACIJE Znate l' možda kako drže je u kući ? Da l' bi kogod mog'o nesmetano ući ? Ne libim se od vas, izmeđ prijatelja Ovakve usluge nisu čuda velja. Ja sad tamo imam sve same stražare; Sluga i sluškinja sav mi pos'o kvare,

Neće da me čuju, zalud mi sve muke. Beše mi pod rukom jedna baka stara, Genijalna u tom da joj nema para. Ona me isprva posluži divota, Al' je pre tri dana umrla, sirota. Biste li me mogli uputiti kako ? ARNOLF Ne, al' n bez mene biće vam to lako. HORACIJE Onda zbogom. Vid'te šta vam poveravam.

POJAVA PETA

Arnolf sam.

ARNOLF Ah ! Koliko moram da se uzdržavam ! Prikrivat' se pred njš to je muka živa! Naivka, pa tako da je pronicljiva! Ili se preda mnom znala da pretvara, Ili je sam đavo tako mudrom stvara. Smrtno me pogađa to pismo zlosretno. Na njen duh, izdajnik, šaku je već metn'o, I na mesto mene kod nje se uvuk'o. To je taj jad smrtni koji me utuk'o. Krađa njenog srca dupli jad mi stvara Jer moju čast vređa i srce mi para. Ja besnim što moje mesto ugrabiše, I besnim što moju mudrost nadmudriše. Znam, kazniću ljubav tu nedozvoljenu Samo da je pustim zlu udesu njenu, Moju će osvetu sama da utoli: Al' zdravo je mučno gubit' što se voli. Bože! Zar sam o tom mudrov'o toliko, Pa da se zacopam u nju k'o moj niko? To siroče bedno, bez pare u džepu, Izdaje me, moj trud, milost, nežnost lepu; I ja je još volim kraj sveg što je krivim, Toliko da bez nje ne mogu da živim. Pucam! Zar te nije stid, budalo stara? Ah ! Dao bih sebi hiljadu šamara !

20

Ući ću tek da joj pročitam sa čela Šta oseća posle tako crnog dela. Od sramote obraz poštedi mi, nebo! Il' ako bih i ja kroz to proći treb'o, Podari mi barem za taj udes ireki, Trpeljivost kojom raspolažu neki.

ČIN IV

POJAVA PRVA

Arnolf, sam.

ARIOLF Nigde da se skrasim u nemiru svome I hiljadu briga moju dušu lome. Kako da iznutra i spolja uredim Da trud obletala toga predupredim. Kako me je srela! Da podmukle zmije! Posle svega ništa uzbuđena nije: Ma da mi je duša zbog nje jedva živa, Po njoj bi se reklo, nije ništa kriva, Što je više gledah kako hladna ćuti, Osećah sve jače da mi se krv muti. Dok međutim nastup tog ključalog gneva Moj ljubavni plamen sve jače zagreva. Bejah besan na nju, nun jeda i jada Pa ipak je nađoh lepšu no ikada. Nikad me očima tako ne očara, Nikad ih s toliko ne poželeh žara. I osećam, eto, da ću crći s mesta Ako se ispuni sudbina zločesta. Šta! Zar sam toliki trud sebi zadav'o I tako je nežno, mudro vaspitav'o ... K'o dete je sebi uz'o toga radi, I predavao se najnežnijoj nadi, Sladio joj draži iz pupoljka njina, Spremao je za se trinaest godina, Pa sad, zaćorena od te mlade lude Da mi ispred nosa ugrabljena bude ! Sad, kada sam venčan već upola s njome! Ne, ne, moj mladiću, nećeš bratac, bo'me.

Možeš se okretat' il' žali Bog truda, Il' ću ti nadanja izjalovit' luda; I za nos me nećeš baš do kraja vući!...

POJAVA DRUGA

Beležnik, Arnolf.

BELEŽNIK Ah! Tu ste! Klanjam se. Ja baš htedoh ući Da sročim ugovor, čemu sam ja vičan. ARNOLF Kako ću ? BELEŽNIK Tu treba obrazac običan. ARNOLF Za sve treba mere preduzeti strože. BELEŽNIK Neću metnut' ništa što vas štetit' može. ARNOLF Treba biti smotren u svakom pogledu. BELEŽNIK Pover'te se meni pa je sve u redu. Da ne bude mesta kom razočarenju Platite ugovor tek po uručenju. ARNOLF Ja se bojim ako do nečega dođe Da glas po varoši o tome ne pođe. BELEŽNIK Tome može lako da se na put stane Vaš ugovor može skriven da ostane. ARNOLF Al' kako da sa njom svršim naposletku? BELEŽNIK To se ravna prema donetom imetku. ARNOLF Volim js i ova ljubav smeta meni. BELEŽNIK Tada se i više može dati ženi. ARNOLF Kako da postupim sa njom u toj stvari ?

21

BELEŽNIK Red je da budući buduću obdari Trećinom dobra joj, al' nema tegakoće, Ide se i dalje kad se samo hoće. ARNOLF Ako... BELEŽNIK Bračno dobro zajedno se deli. Kažem da budući može kako želi... ARNOLF A? BELEŽNIK Budući može, da joj prednost pruži Kad je voli pa je želi da zaduži I to: dobrim koje preživela prima Što smrću dotične ugasit se ima; Il' što će na njene naslednike pasti Običajno, prema različitoj vlasti, Ili pak darovno, pravim ugovorom, Što se čini prosto ili dogovorom. Što sležete pleća? Da l' se ko benavi? Il' ja ne znam kako ugovor se pravi? Ko će me naučit'? Čini mi se niko. Ne znam li supruga dobro svekoliko: Kretnost, nepokretnost i sve što se steče, Skupno je sem kad se izrično odreče. Ne znam li od dobra buduće trećina Da spada zajedno... ARNOLF Da. To je istina. Sve to lepo znate; al' ko vam šta veli ? VELEŽNIK Vi što za budalu držat' bi me hteli. Praveći grimasu i sležući pleća. ARNOLF Vragu taj gnjavator i ta njuška pseća! Zbogom. To je način da bi svršit' znali. BELEŽNIK Za jedan ugovor zar me niste zvali ? ARNOLF Jesam, ali stvar se za sada odlaže, A vi ćete doći kada vam se kaže.

Napast od čoveka s razgovorom ludim! BELEŽNIK Mislim da je malo!... i da dobro sudim.

POJAVA TREĆA

Beležnik, Alen, Žoržeta.

BELEŽNIK (idući u susret Alenu i Žoržeti) Niste l' me vi došli za svog gazdu zvati? ALEN Jest. BELEŽNIK Šta je on za vas to ne mogu znati, Al' poručite mu, molim, to učin'te, Da je lud ludijat. ŽORŽETA Hoćemo, ne brin'te.

POJAVA ČETVRTA

Arnolf, Alen, Žoržeta.

ALEN Notar___ ARNOLF Neka. Ta stvar drugog dana biće. Nešto mi se gadno oko časti spliće. A kakva bi za vas, deco, bila šteta Kad bi vašem gazdi bila čast uzeta. Kud bi vi od bruke ? Svako bi vas živo Čim bi gdegod stigli prstom nokaziv'o. Dakle, pošto vas se stvar tiče k'o mene, Treba da od sada motrite bez smene, Da toj loli nikad ne pođe od ruke... ALEN Maločas smo vaše dobili pouke. ARNOLF Al' neka vas njegov govor ne zavede. ALEN

22

Hoće! ŽORŽETA Ta znamo se mi branit' od bede. ARNOLF Kad bi doš'o slatko: „Alen, bolan brate, U nevolji svojoj ja računam na te." ALEN Budala ste. ARNOLF Dobro. „Žoržeta, dušice, LJupkost i dobrota krase vagae lice." ŽORŽETA Vi ste blesav. ARNOLF (Alenu) Dobro. „Šta zameraš meni Kad su mi ciljevi dobri i pošteni ?" ALEN Hulja ste. ARNOLF (Žoržeti) Odlično. „Umreću bez nade, „Ako se na moje ne smiluješ jade." ŽORŽETA Glupak ste, bezočnik. ARNOLF Odlično. „Za ništa Nisam ja taj koji tražio bih išta. Ko me služi taj se ne žali na mene Al' unapred evo za piće, Alene, Na, Žoržeta, ruho da ponoviš svoje. To je tek uzorak izdašnosti moje. Najzad, sve što tražim ko uslugu tajnu, To je da vam vidim gazdaricu bajnu." ŽORŽETA (gurajući ga) Hoćeš, jest! ARNOLF Ta valja. ALEN (gurajući ga) Marš, napolje ARNOLF Bravo. ŽORŽETA (gurajući ga) S mesta!

ARNOLF V, sad dosta. ŽORŽETA Zar vam nije pravo ? ALEN Da l' je bilo kao što gospodin želi ? ARNOLF Jest, samo da niste još novac uzeli. ŽORŽETA Ova nam sitnica nije na um pala. ALEN Ako ćete, hajd'mo ponova. ARNOLF Ne, hvala. Dosta. Hajd' sad kući. ALEN Samo kaž'te, velim. ARNOLF Ne, kad kažem. Haj'te, pošto ja to želim; Zadržite novac. I ja ću sad doći. Paz'te na sve da me možete pomoći.

POJAVA PETA

Arnolf, sam.

ARNOLF Uzeću za žbira što sve vidi, čuje Onog krpu koji na ćošku stanuje. Gledaću u kući da je dobro sklonim, Da stražarim, a pre svega da uklonim Žene što prodaju trake i sitnice, Nameštaju kosu, vezu maramice, Sav taj svet koji se svakog dana skita Izvodeć' ljubavne spletke ispod žita. Najzad ja znam ljude i ujdurme njine, Moj bi bratac znao velike veštine Da od njega glas il' pismo može stići.

POJAVA ŠESTA

23

Horacije, Arnolf.

HORACIJE Kakva sreća što vam ovde mogu prići! Vala, sad sam im'o da stradam ko ništa. Vraćajuć' se od vas i ne sluteć' išta, Videh da Agnica na balkon išeta Sama, tražeć' hlada s obližnjih drveta. Davši mi znak ona siđe na oprezu I s baštenskih vrata odvrnu mi rezu. Al' tek što za nama sklopisvoja vrata, A njen vam se čile začu s donjeg sprata. Tada joj već ništa preostalo nije Neg da me u jedan velik orman skrije. On uđe. Iz svog ga ne vidim skloništa; Al' čujem gde šeta ne govoreć ništa. Krupnim koracima, uzdišući mučno, I po gdekad o sto udarajuć žučno. Izbi jedno kuče, zbog njega na muci, Tresnu oklop koji beše mu pri ruci, Čak razbi u besu svoje srdžbe slepe Vaze koje krase kamin moje lepe; Mora da je nešto tom rogatom bravu Od njezine igre prodrlo u glavu. Najzad, pošto tako na sto stvari razni' Pokuša uzalud da svoj bes isprazni; Smušen, od svog jada ne rekavši ništa, Izađe iz sobe a ja iz skloništa. Iz straha od njega našli smo za vredno Da ne ostajemo i dalje zajedno. Bilo bi opasno; al' zato bez graje Uvuć' ću se noćas u njene odaje. Kad kašljucnem tri put — ovo naš znak biće - - Na odaji svojoj prozor otvoriće, Do koga će moja ljubav naći puta Po lestvama, mojom dragom pomognuta. Vi ste moj jedini prijatelj i stoga Izlivam pred vama radost srca svoga. Savršenstvo sreće bilo ma koliko, Zadovoljstva nema kad to ne zna niko. Ja na vas računam kad uz pomoć neba Uspem. Idem brzo da spremim šta treba.

POJAVA SEDMA

Arnolf, sam

ARNOLF Šta! Zar meni zvezde da ne budu sklone, Od silnoga jeda da mi srce klone? Zar ću ja da gledam kako ovo dvoje Od reda obara sve napore moje? Zar u zrelom dobu da postanem šonjom Pred tom balavicom i tim vetrogonjom ? Dvadeset godina ko filozof pravi Gledao sam šta se od muževa pravi, I prebir'o brižno svaki slučaj mali Koji najmudrijem može da podvali. Koristeć' se tuđim jadom, po svu cenu Preduzeo mere, htevši uzet' ženu, Da očuvam obraz od bruke ma koje I među drugima da izdvojim svoje. Za taj cilj plemenit, mišljah, do tančina Da primenih sredstva svih ljudskih veština; Pa ko da na zemlji sama sudba bdije Da ni jedan čovek izuzetak nije, Posle sveg iskustva i saznanja novih Koje sam pobrao iz predmeta ovih, I pošto sam dvades't godina i nešto, Mudrov'o kako bi to izbeg'o vešto, Trag tol'kih muževa zar ostavih zato Da najzad u njino i sam uđem jato! Ha ! Prokleta sudbo ! Nećeš, ja ti velim. Još imam zalogu za stvar koju želim. Plavi je uspeo da joj srce makne, Al' gledaću bar da ostalo ne takne. I noć koja treba njin pothvat da skloni Neće proći mirno k'o što misle oni. Još je sreća što se meni samom javlja Unapred za zamku koja mi se stavlja, I što onaj koji želi da me smrvi Svom se suparniku ispoveda prvi.

24

POJAVA OSMA

Hrizald, Arnolf

HRIZALD No, šta je, pre šetnje bismo l' večerali ? ARNOLF Ne, postim večeras. HRIZALD Šalite se, šta li ? ARNOLF Po Bogu, izvin'te, imam brige veće. HRIZALD Urečena svadba obavit' se neće V ARNOLF Premnogo vas brine to što drugi radi. HRIZALD Uh! Uh! Al' ste ljuti ! Kakvi su vam jadi ? Da nije slučajno od nekuda malo Nekakove bede na srce vam palo ? Čak bih se kladio po vama sudeći... ARNOLF Ma šta da me snađe, bar to mogu reći, Da ličiti neću na tol'ko bednika Koji krotko snose nristup milosnika. HRIZALD Čudno je to tako, kraj sveg znanja svoga, Vi večno strepite od predmeta toga. Da se u tom za vas prava sreća krije, I da sem u tome druge časti nije. Da prema toj mrlji ništa nije, kao: Biti kukavica, škrt, grub, podal, zao; I ma kakva čovek im'o druga dela, Ako nije rogat, da mu je čast cela. Stvarno, zašto biste hteli da od reda Našom čašću slepi slučaj zapoveda ? I da čestit čovek prebacuje sebi Jedno zlo koje se sprečit' dalo ne bi ? Zar da smo dostojni, kad imamo ženu, Hvale il' pokude po izboru njenu ? I da treba tol'ko da nas užasava

Strah da ona svoju reč ne održava ? Razum'te k'o čovek širokih vidika Da se o tom može stvorit blaža slika; Pa kad kroz to može proći svak od reda, Treba da se ta stvar ravnodušno gleda. Najzad, svet ma kako da brbljati ima Zlo je samo u tom kako se stvar prima. U toj muci ko u svakoj, mudrost prava Jeste da se svaka krajnost izbegava. Ne treba ličiti na slabiće što se Ovom vrstom stvari šta više ponose, Navode ženine udvarače svetu, NJihove talente među zvezde pletu, Za njih privrženost pokazuju jaku, Primaju sve dare i zabavu svaku, Tako da se s pravom svet krsti od čuda Kako smeju svoj nos da pokažu tuda. Za svaku osudu takvo je držanje, Al' ni druga krajnost nije ništa manje. Osuđujem svet što milosnike mazi, Al' i onaj koji na sebe ne pazi. Već mu nesmotreno jad grmi i viče I na sebe tako sve poglede stiče. Ko da bi s tom grajom da već nikog nije Koji ne bi znao šta mu čelo krije. Međ tim krajnostima ima način koji Jedan smotren čovek treba da usvoji. A kada to ume, nema da crveni Ni za zlo najveće što duguje ženi. Najzad, na rogove, ma šta da se kaže, Može se bez muke pogledati blaže; I, kao što rekoh, tu je sva veština. Da se ume naći dobra strana njina. ARNOLF Za taj krasan govor sva bratija tužna Vašemu gospodstvu zahvalnost je dužna. Ko vas sluša, srećan bio bi, šta više, Da se sam u njene redove zapiše. HRIZALD To ne velim, jer to svako osuđuje, Al' pošto nam ženu sudba dodeljuje, Treba, kažem, kao kad kocku bacamo

25

Pa nam slučaj ne da što bi da imamo, Da smo vešti, pa da pred slučajem slepim Znamo to popravit' ponašanjem lepim. ARNOLF To jest, dobro jesti, spavat' najmnrnije, I ubedit' sebe da to ništa nije. HRIZALD Rugate se ali kažem vam zaista, Mene više plaši drugih stvari trista Koje bi za mene bile jadi teži Nego to zbog čega koža vam se ježi. Šta mislite kad bih odlučivat' im'o Između tog da sam to što govorimo, Il' da imam ženu kao neke časne Čija gadna narav zbog ničega prasne, Te pandure časti, đavole poštene Mudrim podvizima vazda pokrivene, Koje, jer nam jedno malo zlo ne čine Misle da nas smeju meriti s visine, I hoće zbog toga što su verne samo Da smo dužni od njih sve da progutamo. Još jedanput, priko, poverujte tome, Rogatost je ono što se čini s njome; Čak se želet' može pokraj drugih mana, I kao sve drugo, ima dobrih strana. ARNOLF Ako vam je volja, ja ništa ne velim, Ali meni nije ni da opepelim. I pre nego što bih okuš'o na sebi... HRIZALD Ne kun'te se da se krivo kleli ne bi. Ako je suđeno, zalud vam sve bdenje, Neće vas pitati za vaše mišljenje. ARNOLF Ja, da budem rogat ? HRIZALD Baš ste puni jeda! Na hiljade ljudi to su, bez uvreda, Koji, po lepoti, blagu, imenima, Ne bi hteli da vas uporede s njima. ARNOLF A ja onet s njima ne bih ni za Boga.

Al' već mi je dosta preganjanja toga. Molim, prestanimo. HRIZALD Naljutili ste se. Znaće se i zašto. Zbogom. Setite se, Vaša ćud ma kako da se tu okreće, Ko se stane kleti da postati neće To što govorasmo, to je već u pola. ARNOLF A ja se i opet kunem, do đavola! I trčim da tome nađem dobra leka.

POJAVA DEVETA

Arnolf, Alen, Žoržeta.

ARNOLF Deco moja, sad se vaša pomoć čeka. Vaša privrženost meni je poznata Al' da se ispolji sad je zgoda data. Ako mi sad želje budu ispunjene, Dobra vam nagrada ne gine od mene. Čovek koga znate (samo bez galame) Noćas, doznao sam, sprema napad na me. Agnici kroz prozor on će krišom doći, Al' mi ćemo troje u zasedu noći, Svaki neka uzme po batnnu jaku, Pa kad on pristupi zadnjem basamaku, (Ja ću dotle prozor otvorit' polako) Udrite po njemu, ali svojski, tako Da mu leđa pamte i volja mu prođe Od jednom za svagda da ponovo dođe. Pri tom moje ime odati ne smete, Nit' iza vas da sam. Da l' me razumete? ALEN Vala, ako treba samo da se lema, Videćete da l' će šaka da mi drema. ŽORŽETA Što moja izgleda slabija, ne smeta; Znaće za svoj račun da ga izdeveta. ARNOLF Hajd' sad kući, samo niko da ne pisne.

26

Eto za bližnjega lekcije korisne. I da svi muževi u ovome gradu Ženine dragane dočekati znadu Tako k'o što sam se ja sada spremio, Broj rogatih ne bi tako velik bio.

ČIN V

POJAVA PRVA

Arnolf, Alen, Žoržeta.

ARNOLF Hulje ! S tim nasiljem šta ste počinili ? ALEN Vašoj zapovesti smo se pokorili. ARNOLF Neće vam pomoći taj izgovor grubi Naredba je bila: „Udri" a ne „ubi". I ja sam na leđa, ne na glavu hteo Da pljusak batina izlije se ceo. Kuku! Šta me snađe, za Boga miloga! Kud će me odvesti smrt čoveka toga ? Hajte kući, i da niko nije znao Za nevini nalog koji sam vam dao! (sam) Dan se već pomalja. Moram da pronađem Neki način da se u nevolji snađem. Šta će sa mnom biti ? Kakva sudba grozna ! I šta će mu otac reći kada dozna ?

POJAVA DRUGA

Arnolf, Horacije.

HORACIJE (za sebe) Ko to ide prvo da pogledam samo. ARNOLF (misleći da je samj Zar mogah misliti... (Sudarivši se sa Horacijem koga nije poznao). Molim, ko je tamo ?

HORACIJP Vi ? Gospodar Arnolf ! ARNOLF Al' vi ? HORACIJE Horacije. Pošao sam da vas molim najtoilije... Al' ste poranili! ARNOLF Kakav prizor čudan! Da li sam začaran ili sanjam budan? HORACIJE Bio sam vam stvarno ko na ognju živom. I baš zahvaljujem nebu milostivom Koje mi vas šalje tu kao porukom. Znajte, dakle, da je sve pošlo za rukom, Više neg što sam se mog'o i da nadam, I baš zgodom kojom imadoh da stradam. Ne znam na koji su način otkriveni Znaci koji su mi bili dostavljeni, Ali, kad sam skoro pod prozorom bio, Za čudo sam neke ljude opazio, Koji zamahnuše na me iznenadno, Tv ja omaknuv se, tresnem s vrha na dno. I sem tog što sam oe pomalo ugruv'o Taj pad mv je dobrih batina sačuv'o. Oni gore, i moj čile, mislim, s n.ima Pripisaše moj pad svojim udarcima. Pa cošto bol koji poduže ne preota, Nije mi dopušt'o da se maknem s mesta — Da su me smoždili pomisliše tvrdo, I sa svoje strane svako se uzvrd'o. U tišini slušah njinu viku dugo, Za nasilje jedno bedilo je drugo. Dođoše po mraku, kunuć' udes zao, Da me opipaju da l' sam mrtav pao. Da li sam umeo, pomislite sami Prestavljat' mrtvaca u toj gustoj tami? Odoše od mene sa puno užasa. I kad i sam mišljah da pođem bez glasa, Mojom lažnom smrću uzbuđena tada K meni je Agnica dotrčala mlada.

27

Jer svi razgovori međ njima vođeni, Odmah su doirli do ušiju njeni, I u onoj zbrci manje nadgledana Bez muke je bila Cobegla iz stana — A kad me je našla čitava i zdrava Ta se radost rečju teško izražava. Šta da vam još kažem ? Ova ljupka duša Hoće da savete svoga srca sluša: Da se natrag vrati više ne pristaje I meni na veru cela se predaje. Vidite iz toga nevinog koraka Čemu je izlaže ćud toga ludaka! Kako bi stradala tim nasiljem grubim, Da sam nešto čovek da je manje ljubim; Al' moja je ljubav s namerama čistim, Pre bih umro nego da je iskoristim. NJena je sudbina draža srcu mome, Samo me smrt može da rastavi s njome. Očeve se ljutnje pribojavam malo To bi se vremenom ublažiti dalo. Srce se pred takvom nadom ne koleba, U životu, najzad, uživati treba. Što bih od vas hteo, to je sasvim tajno, Da vama uručim to stvorenje bajno, I da mu za moju ljubav, od svog stana Date utočište za dva do tri dana. Jer prvo, moramo njeno begstvo skriti — A traganja za njom može tačnog biti — A drugo, devojka s mladićem, vi znate, Izaziva sumnje neke čudnovate. A pošto sam, znajuć' obazrivost vagpu, Poverio vama celu tajnu našu, Jedino na vaše prijateljstvo drago Mogu da poverim to ljubavno blago. ARNOLF Ne brin'te, stojim vam na usluzi rado. HORACIJK Dajete mi pomoć kojoj sam se nad'o? ARNOLF Vrlo rado kažem, i baš sam pun sreće Što mi se ovakva prilika nameće. Zahvaljujem nebu koje mi je naće

I još nisam ništa učinio rađe. HORACIJE Za sva vaša dobra, kako da zahvalim ? Od vas sam se nad'o smetnjama ne malim, Al' čovek ste svetski, u iskustvu zrelu Vi znate da mladost opravdate vrelu. Moj čovek je čuva, tu, za uglom, s kraja. ARNOLF Paz'te, kako ćemo, jer dan već osvaja. Ako je tu uzmem mogu da nas vide, A da je kod mene vodite, ne ide. Sluge će brbljati. Za sigurnost svaku, Bolje da smo više sklonjeni u mraku. Ispod te kapije čekaću je zgodno. HORACIJE Tačno. Biti smotren sad je neophodno. Eto ja ću samo da je predam vama Pa se smesta gubim, dok još traje tama. ARNOLF (sam) Ha! Sudbino! Ovo prekrasno upali, Da popravi sve zlo što ti na me svali! (uvije se u svoj ogrtač)

POJAVA TREĆA

Agnica, Arnolf, Horacije.

AGNICA (Horaciju). Što me ostavljate ? HORACIJE Dušo, to sam mor'o. AGNICA Al' molim vas, samo vratite se skoro. HORACIJE Na to me već goni plam ljubavnih želja. AGNICA Kada nisam s vama, ja nemam veselja. HORACIJE Bez vas se i meni u društvu ne mili. AGNICA Da je to istina ne bi odlazili. HORACIJE

28

Zar sumnjate u tu krajnju ljubav koja... AGNICA Ne, vaša je ljubav manja nego moja. (Ariolf je vuče). Ah ! Vuče me jako. ARNOLF Zbilja, grepšm jako! AGNICA U svem što učinih ne vidim zlo kako! ARNOLF Bežat' s lolom nije radnja nepoštena ? AGNICA On kaže da hoće da mu budem žena. Slugaam vaše reči i pouke njine Da se treba venčat'. pa da se greh skine. ARNOLF Jeste, al' polagah i ja na vas pravo, I to sam vam, kanda, dosta naglašav'o. AGNICA Jeste, al' međ nama, iskreno, u tome On je više neg vi po ukusu mome. Kod vas je brak nešto čega se ja plašim, Toliko je mučan po rečima vašim ; A on mi ga, avaj! tako slatko nudi Da u srcu želju za venčanjem budi. ARNOLF Ah ! Vi ga volite ! AGNICA Volim ga, dabome. ARNOLF I to smete reći u prisustvu mome! AGNICA Zašto ne bih rekla kad je tako. eto. ARNOLF A da l’ ste to smeli, derište prokleto ? AGNICA Avaj! Šta ja mogu? On je sam kriv zato, I kad se stvar zbila i ne mišljah na to. ARNOLF Trebalo je terat' te ljubavne želje. AGNICA Kako terat' ono što stvara veselje ?

ARNOLF Niste znali da me to naljutit' može ? AGNICA Ja, ni malo. Ne znam zbog čega ? ARNOLF 0 Bože! Jeste, treba da se tom radujem valjda. Vi me onda dakle, ne volite ? AGNICA Vas? ARNOLF Da. AGNICA Avaj! ne. ARNOLF Ne? Kako? AGNICA Da lažem želite ? ARNOLF Goopo bezočnice, zašt' me ne volite? AGNICA Zato ne krivite mene, ja vas molim. Zašto niste, k'o on, dali da vas volim? Da vas u tom sprečih nije mi ioznato. ARNOLF Sve sam svoje sile upregao na to. Al' svi moji trudi ne stigoše dilja. AGNICA On to mnogo bolje od vas ume, zbilja, Jer on mi je ljubav ulio bez muke. ARNOLF (za sebe) Gle, gadure, kako mudruje. Ho! Bruke! Nadriknjiga neka ne bi bolje znala. Nisam je poznav'o, il' u tome, vala, Najveštije muško pred naivkom bledi. (glasno) Pošto mudrovanja vaš razum ne štedi, Jesam li vas, lepa mudrine, pre svega, 0 svom trošku do sad hranio za njega ? AGNICA Ne. On će vam vratit' sve do zadnje pare. ARNOLF (za sebe)

29

Takve reči još me dvostruko razjare. (glasno) A može l' on, rđo, da plati io ceni I sve obaveze što ste dužni meni ? AGNICA Ne mislim da im je prevelika cena. ARNOLF To je ništa što vas digoh iz malena? AGNICA Ah! U tom ste, zbilja, postupali časno, I u svemu ste me vaspitali krasno. Mislite l' da ne znam, i da moja glava Nije svesna toga da sam guska prava ? Stidim se, i u tim godinama ne dam, Ako je moguće, da glupa izgledam. ARNOLF Dakle, sad bežite od neznanja čista Da vas pošto poto nauči... AGNICA Zaista. Sve što mogu da znam, znam od njega sama, I mnogo mu više dugujem neg vama. ARNOLF Ne znam šta me drži da ne raspaučim, Pa da takvu drskost pameti naučim. Ta mirna bezočnost bode me i guši, S nekol'ko šamara olakš'o bih duši. AGNICA Avaj! Vi možete, ako može vama To da godi. ARNOLF Pogled taj i reč ta sama, Obezoružava i k njoj vraća mene, Brišuć' crnu mrlju s ružne radnje njene. Čudna je stvar ljubav! I da čovek skriva Tol'ku slabost za ta bića prevrtljiva. Ceo svet poznaje ženske nedostatke: Dušom padu sklone a pameti kratke, Žena, to je nešto najnerazumnije, Ničeg površnijeg, nevernijeg nije; Ali kraj svih mana i poroka njini' U životu sve se za tu stoku čini.

(Agnici) Hajd' pomirimo se, nevernice mala, Ja ti vraćam iežnost, praštam zbog svih zala. Po tome oceni da l' te volim jako, Pa me i ti voli kad sam dobar tako. AGNICA Ugodit' vam želim iz svog srca cela, I, samo da mogu, zašto ne bih htela, ARNOLF Slatko srce moje, možeš, samo htedni, Poslušaj taj uzdah, ljubavnički, žedni. Gle' umiruć' nogled, osmotri me svega. Mani tog klipana i ljubav od njega. Zamađijao te pa ti srce luta, A sa miom ćeš biti srećnija sto puta. Voliš da si lepa, da te ruho kiti, Obećavam da ćeš uvek takva biti. Uvek, noću, danju vazda ljubiću te, Milovati, stiskat', gristi, izešću te. Radićeš šta hoćeš, što ti želje traže — To ne objašnjavam i tim se sve kaže. (na stranu tiho) Zar strast može da nas zanese toliko ? (glasno) Najzad, moju ljubav ne dostiže niko. Nezahvalna, kakav dokaz da ti pružim ? Hoćeš li da plačem? Da se bijem? Ružim? Hoćeš da počupam kose ? Ili veliš Da se sad ubijem ? Reci ako želiš. Hoću i taj dokaz da ti dam, svirepa. AGNICA Gle, ništ' me ne dira ta beseda lepa. Horacije sa dve reči više kaže. ARNOLF Ah! Te drske reči moj bes odveć draže! Nek ti bude onda, stoko usićena! Iz grada ćeš biti smesta odvedena. Ti mene odbijaš, bacaš me van kože, Al' manastir za sve osvetit me može.

POJAVA PETA

30

Arnolf, Agnica, Alen.

ALEN Gospodine, ne znam šta je, al' bih rek'o Da je leš s Agnicom zajedno utek'o. ARNOLF Evo je. U moju sobu je zaključaj. Tu je neće tražit', al' za svaki slučaj, Za jedno po sata iek tu bude samo, A da za nju zgodan stan osiguramo Ja idem po kola. (Alenu) Vi je zaključajte I pre svega sa nje oči ne skidajte. (sam) Možda će sredina i prilike nove Da je još otrezne od ljubavi ove.

POJAVA ŠESTA

Arnolf, Horacije.

HORACIJE Ah! Evo vas tražim satrven od jada, Iz vedroga neba grom na mene pada. Zla kob nepravedno i slučajem grubim Otima me od tog anđela kog ljubim. Moj otac koji je doš'o po svežini Sišao je s kola negde u blizini. Taj dolazak, da se jednom rečju skrati, Čiji mi uzroci behu nepoznati, Ima za cilj što je ne javljajuć' meni Dao reč i sada hoće da me ženi. Da li je mogao, sudite po duši, Jad crnji i gori da se na me sruši ? Juče vas zapitah o Henriku tome On je, eto, uzrok celom jadu mome. Došao je s ocem da sve utančaju, Jedinici ćerki njegovoj me daju. Još od nrvih reči htede da mi mrkne, Al' kad otac reče da hoće da trkne

Do vas kako bi vas kod kuće zatek'o, Pojurih u strahu da bih ga pretek'o. I kumim vas, paz'te da on ne nasluti Moj postupak koji može da ga ljuti. Pokušajte da ga — pošto vas on ceni — Odvratite od tog da me drugom ženi. ARNOLF Jest, da. HORACIJE Nek odloži za sad to venčanje. Hoćete l'? Vi ste mi jedino uzdanje. ARNOLF Propustiti neću. HORACIJE Molim vas k'o Boga. ARNOLF Dobro. HORACIJE U vas gledam k'o u oca svoga. Recite mu: mladost ... Al' evo ga stiže, Sve moje razloge rasmotrite bliže.

POJAVA SEDMA

Henrik, Oront, Hrizald, Horacije, Arnolf Horacije i Arnolf povlače se u jedan kraj pozornice i tiho razgovaraju.

HENRIK (Hrizaldu) Odmah sam imao predskazanje neko: Pozn'o bih vas da mi niko nije rek'o. U vama poznajem crte sestre vaše Koja mi u braku negda pripadaše. Da je smrt ne uze, sreću neizmernu Imao bih da sam tu suprugu vernu Mogao dovesti da uživa sada, Međ svojim milima posle tol'kih jada. Ali pošto sudba za večna vremeia Dragoga prisustva lišava nas njena, To s tim se pomir'mo; utehu nam daje

31

Nlod ljubavi koji od nje mi ostaje. Vi ste ujak, ako s vama se ne slažem Ne bi bilo pravo da s njom raspolažem. Izbor Orontovog sina sobom vredi, Al' moj izbor treba i vaš glas da sledi. HRIZALD To je o mom sudu imat' loše mnenje Kad sumnjate još u moje odobrenje. ARNOLF (na stranu Horaciju) Jest, poslužiću vam, ništa se ne bojte. HORACIJE Još jedan put čujte... ARNOLF. Sumnjati nemojte. (Arnolf ostavlja Horacija i grli se sa Orontom) ORONT Ah! Kakva srdačnost u tom zagrljaju! ARNOLF Koliku mi radost ovi časi daju! ORONT Dolazim ovamo ... ARNOLF Reći ću vam na to Znam šta vas dovodi. ORONT Već vam je poznato? ARNOLF Jest. ORONT Tim bolje ARNOLF Vaš sin za taj brak ne mari, I u njemu vidi sve najcrnje stvari: Čak da vas odvratim, on me je molio; Ali u toj stvari moj savet bi bio: Da ne date da se ta veza odlaže, Mora vlast očinska da se tu pokaže. Čvrsta ruka treba da mladiće vodi, Jer ko im popušta njima samim škodi. HORACIJE Izdajniče! HRIZALD

Ako ljemu nije pravo, Ja ga protiv volje ne bih prisiljav'o. Moj zet kao i ja, mislim, na to gleda, ARNOLF Šta! Sina da pusti da mu zapoveda ? I da jednom ocu slabost tol'ko smeta Da nema poslušnost od tog mladog sveta ? Divno bi o njemu govorili ljudi Kad bi sluš'o onog kom treba da sudi ! On je moj prijatelj, čast mu je i moja, Mora da održi obećanja svoja. Nek ovde pokaže čvrstih osobina, I neka slomije sve težnje svog sina. ORONT Dobro je rečeno, al' ja se ne bojim, Da će me slušati, ja vam dobar stojim. HRIZALD A meni je opet vrlo čudnovato Što ste se vi tol'ko zauzeli za to. I ne mogu sebi jasan sud da stvorim Šta vas... ARNOLF Znam šta radim i što treba zborim. ORONT Jest, Arnolfe,..., HRIZALD On je lepše ime stek'o. Gospodin Lozanski to je, već sam rek'o. ARNOLF Ne mari. HORACIJE Šta čujem? ARNOLF . Jeste, tu je đavo. I sad MOJ postupak razumete pravo. HORACIJE Ah ! šta...

POJAVA OSMA

Henrik, Oront, Hrizald, Horacije, Arnolf, Žoržeta.

32

ŽORŽETA Gospodine, pomoz'te nam sada. Sa Agnicom gore mi smo na sto jada. Sve hoće da beži, i kroz prozor tako Može, verujte mi, još da skoči lako. ARNOLF Dovedi je dole. U planu je mome Da je smesta vodim. (Horaciju) Ne zamer'te tome. Trajna sreća grehu gordosti izlaže, Svaki svoj red, kako poslovica kaže. HORACŠV (za sebe) 0 nebo! Šta može stići moje jade ? Da l' iko u takvu provaliju pade ? ARNOLF (Orontu) Požur'te sa svadbom, ja već mira nemam, I sav srećan na tu svečanost se spremam. ORONT Pa ja to i hoću.

POJAVA DEVETA

Agnica, Oront, Henrik, Arnolf, Horacije, Hrizald, Alen, Žoržeta.

ARNOLF (Agnici) Izvol'te ovamo. Buntovnice lepa, priđ'te, prić'te samo. Evo ga vaš dragan, uz zahvalnost kratku, Učin'te mu jednu reverancu slatku. Zbogom. (Horaciju) Taj događaj stvara vam teškoće, Al' svi zaljubljeni nemaju šta hoće. AGNICA Horacije, zar me puštate ovako ? HORACIJK Ne znam da se snađem kol'ko patim jako. ARNOLF

Hajd', hajd', torokušo. AGNICA Ja odavde neću. ORONT Al' objasnite nam tu tajnu sve vsću. Mi se svi zgledamo i nije nam jasno. ARNOLF Da ne hitam sve bih objasngao lasno,. Ali do viđenja. ORONT Kuda? Šta je vama? Vi ono što treba ne kažete nama. ARNOLF Savetovah, ma da vaš sin protestuje, Da brak zaključite. ORONT Jest, al' zbrka tu je. Kad su vam sve rekli, zar ne znate zbilja, Da je kod vas ona na koju se cilja? Ta skrivena ćerka gosnodar Henrika Koju mu je tajno dala Angelika. Na koji se razlog vaš govor zasniv'o? HRIZALD I za mene to je bilo čudo živo. ARNOLF Šta? HRIZALD Sestra mi rodi u braku skrivenom Ćerku koju skriše celom rodu njenom. ORONT A otac je dade, da je skrije bolje Pod tuđim imenom na negu u polje. HRIZALD U to vreme volja sudbine zlehude Htede da ga progna sa rođene grude. ORONT I da iskušenja podnese najgora Na tlu od koga nas dele tol'ka mora. HRIZALD Gde on trudom steče što na rodnoj grudi Potvorom i zlobom oteše mu ljudi. ORONT

33

A sad u Francusku čim se iskrcao Poš'o je starici gde je ćerku dao. HRIZALD A ta je seljanka iskreno priznala Da je nju od četir' leta vama dala. ORONT I to zbog vašega toplog milosrđa, Na što je nju beda terala najgrđa. HRIZALD A on je pun sreće u radosnom žaru Poveo sa sobom ovu ženu staru. ORONT Najzad, sad će ona ovamo da stigne Da pred svima veo sa te tajne digne. HRIZALD (Arnolfu) Mogu da nagađam vašu tešku muku, Al' sudbina sama ide vam na ruku. Jer ne biti rogat kad tol'ko želite, Najbolji je način da se ne ženite. ARNOLF (odlazeći, gušeći se u jedu i ne mogući govoriti) Uf!

POJAVA DESETA

Henrik, Oront, Hrizald, Agnica, Horacije

ORONT Šta mu je bilo da bez reči beži ? HORACIJE Ah ! Znaćete, oče, šta u stvari leži. Ovde je slučajnost izvršila bila Ono, što je vaša mudrost naumila. Uzajamnog plama vezan slatkom nadom Bejah se obrek'o s tom lepojkom mladom. NJu tražite najzad, a ja i ne slutih Da vas zbog nje sada u mal'ne naljutih. HENRIK Posumnjao nisam tek što sam je vid'o, Uzbuđen, očiju sa nje nisam skid'o. Puštam se toj sreći. Drago moje dete! HRIZALD I ja bih to isto učinio, zehe, Al' hajd'mo u kuću, ovde zgodno nije Pa da rasvetlimo sve te misterije;

Prijatelju za trud platimo šta vredi, I slavimo nebo koje sve uredi.

K r a j

34